UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOZOFSKI FAKULTET

MARIJANA . POPOVI

ULOGA BAJKI U ANALITIKOJ

PSIHOTERAPIJI

DOKTORSKA DISERTACIJA

BEOGRAD, 2013
MENTOR:

PROF. DR. MARIJA MITI

FILOZOFSKI FAKULTET BEOGRAD

LANOVI KOMISIJE:

1. PROF. DR. TATJANA VUKOSAVLJEVI-GVOZDEN

FILOZOFSKI FAKULTET BEOGRAD

2. PROF. DR. ARKO TREBJEANIN

FAKULTET ZA SPECIJALNU EDUKACIJU I REHABILITACIJU

BEOGRAD

DATUM ODBRANE:

2
 ULOGA BAJKI U ANALITIKOJ PSIHOTERAPIJI

APSTRAKT

Bajka je - bilo da je re o usmenoj narodnoj pripovetci ili o umetnikoj formi poput

mita univerzalni fenomen od izuzetne vrednosti i njeni se arhetipski motivi javljaju u
svim kulturama i epohama poznate istorije. Njoj se podjednako raduju odrasli i deca a
ona svojim narativnim sklopom oblikuje pojedinca i drutvo. Otuda je polazna ideja
rada da bajka predstavlja izuzetno vaan izvor informacija o psiholokom ustrojstvu,
dinamici i razvoju pojedinca. Uprkos tome njeno mesto i uloga su u gotovo svim
savremenim psiholokim i psihoterapijskim tokovima nepravedno zanemareni a
ukoliko joj psiholozi posveuju panju onda to ine kada je dovode u vezu sa
funkcionisanjem detinjeg uma a kada je re o ostalim razvojnim stupnjevima gotovo da
ne vide kakvu ulogu igra u njima. Nasuprot dominantnog psihoterapijskog trenda koji
omalovaava ili potiskuje znaaj upotrebe bajki u psihoterapiji, u analitikoj
psihologiji Karla Gustava Junga bajka zauzima znaajno mesto. Nekada se koristi kao
psiholoka graa na kojoj e se demonstrirati ustrojstvo i dinamika ljudske psihe i
njenog razvoja a povremeno e se upotrebljavati kao orue psihoterapijskog rada. U
radu demonstriram, oslanjajui se na uenje analitike psihologije i njenih metoda
poput arhetipske hermeneutike, amplifikacije i narativne analize, kako se motivi bajki
javljaju na raznolike, najee skrivene, potprane naine, tokom svih faza analitike
psihoterapije. Ujedno izloem savremene poglede na nastanak, migraciju i funkciju
bajki u knjievnoj teoriji, folkloristici i antropologiji, budui da su spomenute teorije u
znaajnoj meri uticale na shvatanje bajki u psihologiji. Bajke otkrivamo u klijentovim
snovima, potisnutim seanjima, linim narativima, ranim traumama, fantazijama ili
asocijacijama. Ukoliko je sam analitiar za njih otvoren, bajke e se javiti i u njegovim
amplifikacijama i u transferno-kontratransfernom odnosu. Analiza bajki jo slui kao
orue boljeg i potpunijeg razumevanja pacijentovih problema, kompleksa, zastoja u
razvoju kao i u otkrivanju njegovih jo neaktuelizovanih psihikih potencijala
izrastanja i promene. Spomenuti naini i postupci kako se bajka moe koristiti tokom
analitikog procesa u radu su potkrepljeni brojnim primerima iz psihoterapijske prakse.

KLJUNE REI: bajka, psihoterapija, narativ, jungovska psihologija,

hermeneutika, psihoterapijska intervencija.

3
 THE USE OF FAIRY TALES IN ANALYTICAL PSYCHOTHERAPY

ABSTRACT

Fairy tales (including oral folk tales and literary fairy tales) are universal cultural
phenomena of the great importance, and their archetypal motifs can be found in all
cultures and epocs of the known history. Both children and grown ups find them
amusing and thrilling since their narrative form shapes individuals as well as cultures.
The guiding idea of this research is that fairy tales are very important and rich source
for understanding the psychical structure, dynamics and development of the individual.
Despite of this fact, the role and place of the fairy tales in our contemporary
psychological and psychotherapeutic field is underestimated and sparse. If they are
taken into account by chance, this only happens due to the childs psychology and
development and without any references for some other developmental phases. Inspite
of the present psychotherapeutic standpoint that undermines the role and the
importance of the fairytales, the analytical psychology of Carl Gustav Jung gives
prominent place to them. Jungians often use fairytales as a psychological metaphor for
structure and dynamics of the human psyche, while sometimes they use them in
clinical practice as a means of psychotherapeutc interventions. In my thesis I am
exemplifying, having in mind tenents of analytical psychology and the qualitative
methods of research like archetypal hermeneutics, amplification and narrative analysis,
the ways (most often very subtle ones) fairytales are present in everyday analytical
practice. Also, I ofer an rather comprehensive description of current anthropological,
folkloristic and literary teachings which all cope with questions such as where and how
fairytales developed, the ways they disseminate throughout the world and what is their
function in the human psyche as well. Fairytales are important subject in the theory of
literature, folklor studies, anthropology and all these research from those fields made
great contribution and influence on understanding the fairytales in the field of
analytical psychology and psychotherapy. During analysis one find motifs from
fairytales in the clients dreams, repressed memories, associations, personal narratives,
early traumas or phantasies. When the analyst is open to the fairy tales their motives
will also surface in transference-countertransference and amplifications, for example.
The analysis of fairy tales in analytical practice help in better and deeper understanding
of patients problems, complexes, developmental shortcomings and unrealised psychic
possibilities for growth and individuation as well. Theoretical understanding of the
fairy tales from Jungian perspective are accompanied with examples from the
analytical practice.

KEY WORDS: fairy tale, psychotherapy, narrative, jungian psychology,

hermeneutics, psychotherapeutic intervention.

4
 SADRAJ

Apstrakt 3
Abstract 4
Reklisuobajkama 8
UVOD 9

TEORIJSKIDEO 15

1.Bajkakaoknjievnodelo 15

bajkanaspramostalihforminarodneusmeneepskeproze 17
kadasubajkenastale? 23
pojambajkataznaiiliistorijatermina 28
poreklobajki 33
problemklasifikacijebajki 37
AnteArniifinskakolaklasifikacije 38
VladimirJ.Propstrukturalistikipristup 40
MaksLitifenomenolokipristup 43

2.Bajkauetnologijiifolkloristici 50

usmenanarodnabajkai(ili)knjievnabajka 50
razvojknjievnoganraumetnikebajke 53
bajkanasrpskomjezikompodruju 57
slikasvetaubajkama 59

3.Bajkaupsihologiji 65

bajkakaoizrazdue 65
kratkaistorijadubinskopsiholokogprouavanjabajki 66
psihoanalitikipristup 67
primeripsihoanalitikogtumaenja 77
glediterazvojnepsihologije 80
analitiki/jungovskipristup 83
primeranalitikog/jungovskogtumaenja 86

4.Bajkaujungovskoj(analitikoj)psihologiji 87

V.St.KaradiiV.ajkanovinaspramjungovskihanalitiara 87
K.G.Jung:bajkaimiljenje 91

5
 K.G.JungiML.fonFranc:individuacijaibajka 94
kakosubajkenastaleiopstaleanalitikovienje 97
metodanalitikogtumaenjabajki 100
bajkaietikopitanje 107
enskiprincipubajkama 111
bajkanakonML.fonFranc:HansDikman 117

5.Bajkaupostjungovskom(postanalitikom)pristupu 123

postjungovskahermeneutikabajke 123
zbogegajojednahermeneutikabajke? 125
postjungovskapsihologija:odreenjedue 127
psiholokistatusbajkeudui:hermeneutikopreispitivanje 128
bajkakaotekstioblikprisvajanjaprolosti 132
bajkakaoimaginativniinimetafora 133

6.Ulogabajkeugraenjunarativnogsamstva 136

KVALITATIVNIMETODOLOKIPRISTUP 138

analitikanarativnaanaliza 140
arhetipskahermeneutika 145
amplifikacija 148

KLINIKIDEO 151

1.Mogunostupotrebebajkeujungovskojdijagnosticiipraksi 151
analitikepsihologije

2.Ulogabajkeujungovskojdinamskojdijagnostici 155

nivoitumaenjabajki 156
,,naroitabajkaizdetinjstvainjendijagnostikiznaaj 157
bajkakao,,prelazniprostorodigravanja,,prelaznihprocesa 160
omiljenaneomiljenabajka:klinikevinjete 163
,,Motovilka 163
,,Motovilkairtveranihtrauma 166
,,Motovilkaiprikriveniincest 168
,,Motovilkakaoarhetipskiodbrambenozatitinisistem 170
omiljenabajkakaoasocijacijanasan 173
,,Crvenkapa 174
raznolikimotiviizrazliitihbajki:taraditi? 180
motivirazliitihbajki/vlastitabajka:klinikavinjeta 181

6

3.Bajkakaosredstvopsihoterapijskeintervencijeklinikevinjete 182

,,Modrobradisusretsadestruktivnimanimusom 182
Susretsaveticompreobraajnegativnogkompleksamajke 187
,,Devojkabezrukunegativnikompleksoca 188
,,Devojkabezrukutransfernokontratransfernasituacija 190
,,Devojkabezrukukompleksnaputanja 190
,,Planinaodstaklaitransfernokontratransferniodnoskod 192
narcistikogporemeajalinosti
,,Zaaranaprincezaitransfernokontratransferniodnoskod 195
narcistikogporemeajalinosti
,,Uspavanalepoticauspavanaanima 197
,,Uspavanalepoticaizlavilanegativnikompleksmajke 198
VeticainegativnikompleksVelikeMajke 202
Zaaranostarhetipskisansaveticom 205
Sansaveticominegativnikompleksmajke 208
,,Uspavanalepoticabezprincanarcistikomazohistiki 209
poremeajlinosti

4.Bajkakaoizrazindividuacije 215

sindrom,,Sneaneiindividuacijauterapiji 216

UMESTOZAVRNEREI 225

LITERATURA 232

7
Rekli su o bajkama:

Dublja znaenja kriju se u bajkama to sam ih uo u detinjstvu nego u

istinama kojima me je nauio ivot.
iler

Kada u nama ne bi postojalo neto to voli velikog, zlog vuka on ne bi

imao mo nad nama.
B. Betlhajm

Vie su mi dale bajke i svet mate u detinjstvu nego bilo koje drugo
racionalno znanje koje sam kasnije stekao.
Ajntajn

Ako ne poznajete drvee, moete se izgubiti u umi. Meutim, ako ne

poznajete bajke moete se izgubiti u ivotu.
anonimni

Crvenkapica je bila moja prva ljubav. Oseao sam, da sam se mogao

oeniti Crvenkapicom, da bih upoznao savreno blaenstvo.
. Dikens

Ah, kako bajki dadiljinih glas jo slatko zvui za me!

H. Hajne

8
UVOD

Smiljanje teme doktorske disertacije i oblasti ije bi prouavanje za tu svrhu prenela

na papir stavilo me je na velike muke. Na poetku sam znala samo ta neu! A nikako
nisam htela jedino brojke i statistiki znaajne i ne-znaajne podatke. Ova odluka, koju
sam imala i pre opredeljivanja za odreenu temu, nuno me je odvela kvalitativnom
pristupu i psihoterapijskoj praksi. Obzirom na moje analitiko (jungovsko)
obrazovanje i kliniku praksu u kojoj sam dugi niz godina u ulozi jungovskog
psihoterapeuta, sledei korak u odluivanju doao je prilino spontano i lako. Tema bi
svakako morala da se tie moje dve najvee profesionalne ljubavi: psihoterapije i
jungovske psihologije! Iako je izbor ve bio podosta suen, dugo sam premiljala i
domiljala o emu bih zapravo volela da piem a tie se jungovske psihologije i
psihoterapijskog rada. Na ruku mi je ila injenica da je o temama iz jungovske
psihologije i prakse prilino ogranien broj radova u naoj strunoj javnosti ugledao
svetlost dana to je samim tim otvaralo nesluene mogunosti istraivanja. Bilo mi je
veoma vano da tema kojom se bavim bude na odreeni nain ,ortodoksno jungovska
tj. da sam pristup i okvir rada ne bude tipian i za ostale psihoterapijske pravce.

Dok sam sa sobom vodila dvoboj oko definisanja dovoljno zanimljivog i dovoljno
provokativnog polja istraivakog rada, od priline pomoi su mi bile i reakcije drugih
ljudi. Veina njih bi, bilo da je re o kolegama ili prijateljima, uvi moje dileme
nakon pristojne zadrke tokom koje bi traili dovoljno prihvatljive rei reklo da to
nije ozbiljno, da me niko nee ni sluati, da je ve sama jungovska psihologija
prilino udna a ako jo dodam i bajke to e biti sasvim nedostojno ozbiljnog i
strunog naunog rada. Da ne spominjem da su svi nastojali da se svakako odluim za
neto konkretno, opipljivo, od ega se ivi, neto to nije toliko eterino i
neuhvatljivo. esto su spominjali i da bajke vie nikome ne trebaju kao i da ih ak
ni deca vie ne itaju a podsetili su me i da svakako neu biti ozbiljno shvaena jer
valjda znam da se obino u svakodnevnom govoru kae ,to su samo bajke ili ,nemoj
da mi pria bajke podrazumevajui pod tim ,besmislice, ,lagarije i ,izmiljotine.
Ovi povrni sudovi koji oslikavaju svakodnevne stereotipe i predrasude koje ,obini
ljudi imaju prema bajkama potakli su me na dublje uranjanje u savremenu
analitiku/jungovsku literaturu o bajkama. Ni tu situacija nije bila drastino razliita

9
u moru literature koja redovno izlazi na najrazliitije ,jungovske teme i probleme,
prilino je oskudan procenat knjiga koje se bave bajkama a njihovom primenom u
analitikoj praksi jo manji.

A ipak nisam mogla da zanemarim ni injenicu da se sm rodonaelnik jungovske

psihologije i psihoterapije svesrdno bavio i bajkama a da ne spominjem u kolikoj meri
je to inila njegova ,nekrunisana naslednica Mari Luiz fon Franc ija su brojna dela
posveena upravo analizi bajki! Ovu plodonosnu tradiciju nastavlja Institut Mari-Luiz
fon Franc u Kusnahtu u vajcarskoj iju dominantnu oblast prouavanja i danas ine
mitovi i bajke.

Nezaobilaznu inspiraciju za psiholoko i analitiko putovanje bajkama pronala sam i u

svom detinjstvu, kada sam kao dete letnje raspuste provodila prosto gutajui sve bajke
raznih naroda sveta do kojih sam mogla stii. Tih godina, nijedna druga aktivnost niti
tivo nije moglo da se uporedi sa itanjem bajki! One su mi tada predstavljale
beskrajno carstvo u koje mogu da se otisnem sama, po elji, nudile su nesluene
mogunosti i dimenzije toliko razliite od svakodnevice. Kada se danas osvrnem na to
vreme, slobodno mogu rei da sam itanje, matanje, imaginativna putovanja, ,ivotne
prie raznolikih junaka i junakinja zavolela ba zbog bajki! Par decenija kasnije mome
uenju nije bilo kraja kada sam otkrila da razni ljudi od kojih su neki postali moji
analizanti, ive bajke i u bajkama a da toga najee nisu ni svesni!

Moja disertacija i jo vie psihoterapijsko putovanje kroz bajke posveeno je njima, uz

nemerljivu zahvalnost to su svoje najintimnije pripovesti podelili samnom i dozvolili
mi da provirim u ,njihovu bajku ili da budem svedok stvaranja novih bajki. Ovaj rad
posveujem i ,maloj Marijani koja je neutaivo itala bajke dok su odrasli oko nje
govorili da ,,prestane da gubi vreme i da ,,pone da ita neto pametno, neto od ega
se ivi.

Cilj moga rada je dvojak. Prvi i formalni naum jeste razmatranje pitanja svrsishodnosti
upotrebe bajki u praksi jungovske psihoterapije. Moja polazina ideja da dua kroz
bajke opisuje samu sebe nikla je na plodnoj podlozi kakvu predstavlja jungovska
psihologija a jo podrazumeva da podrobnim hermeneutikim istraivanjem bajki mi
uistinu stupamo u dijalog sa njihovim tvorcem duom. Hermeneutiki pristup
bajkama i dijalog sa duom koji iz toga nastaje u slubi su izgraivanja ljudskog
subjekta, njegovog samstva i identiteta. Psiholoki pristup bajkama ne vodi oveka od

10
samoga sebe ve se kroz njega on samome sebi vraa. Ali psiholoko vraanje sebi
nikada nije vraanje istom ve vraanje novom, onome to je preinaeno,
rekonstruisano ili preobraeno. Vraamo se sebi drugaiji i vraanjem postajemo
drugaiji. Celovitiji. Ovaj naum ujedno predstavlja okosnicu ,upotrebe bajki u
jungovskoj analizi.

Drugi i znatno neformalniji naum jeste vraanje bajke kao izuzetne, neprolazne i
moda najstarije umetnike forme u nae svakodnevne ivote a posebno
psihoterapijsku praksu. Utiska sam da su bajke sasvim nepravedno i niim zaslueno
proterane ili barem skrajnute ne samo iz psihologije i psihoterapije ve ljudske psihe u
celosti. Ovakvo zanemarivanje i nipodatavanje ne samo da osiromauje psihu i liava
je poetike, imaginacije, kreativnosti, veze sa prolim i buduim pokoljenjima ve se
upravo okree protiv nje. To to verujemo da smo proterali bajke iz ivota, jer su to
,samo bajke nikako ne znai da one i dalje ne deluju u nama i putem nas ve samo
znai da tog dejstva nismo ni svesni a samim tim smo ,zaarani, jer kao to ree
anonimni autor: ,,Ko ne poznaje drvee moe se izgubiti u umi. Ko ne poznaje bajke,
moe se izgubiti u ivotu.

Da bi ovo puteestvije kroz bajke bilo preglednije i jasnije podelila sam ga na teorijski
i kliniki deo. Obzirom da su bajke umetniko delo koje je predmet prouavanja
brojnih poslenika kulture i da se njima bave ne samo istoriari kulture i pisci ve i
knjievni teoretiari, filozofi, etnolozi, folkloristi, sociolozi, psiholozi, pedagozi, pa i
psihoterapeuti na seansama sa svojim analizantima, bilo je neophodno pruiti barem
uopteni osvrt na bajke iz svake od navedenih oblasti. Naravno, obzirom da je oblast
veoma sloena i obimna, iscrpno bavljenje bajkama iz svake od pobrojanih perspektiva
bi daleko nadmailo moje mogunosti i zahteve ovoga rada te sam morala da se
zadovoljim sasvim uoptenim prikazom bajki u knjievnosti, etnologiji i folkloristici i
u psihologiji uopte a posebno mesto u bavljenju bajkama pripalo je jungovskoj
perspektivi obzirom da je to oblast mog profesionalnog interesovanja i angaovanja.

U teorijskom delu pokuau da odgovorim na pitanje ta je bajka i na koji nain se

razlikuje od ostalih formi narodne epske proze, prvenstveno mitova, legendi, predanja,
saga. Potom u obratiti panju na problem nastanka bajke, njenog porekla, irenja bajki
i istorije termina. Pria o bajci kao o knjievnom delu neiscrpne i neprolazne vrednosti
nikako ne bi bila potpuna bez navoenja problema klasifikacije bajki a tu je pak

11
nezaobilazan doprinos finskog istraivaa Anti Arnea, ruskog strukturaliste Vladimira
Propa i vajcarskog fenomenologa Maksa Litija. Sasvim svesna uoptenosti svog
prikaza, u teorijskom delu prelazim na bajku vienu oima etnologa i folklorista sa
posebnim osvrtom na razgranienje usmene narodne bajke, knjievne bajke i
umetnike bajke. U tekstu e biti, opet u generalnim crtama, prikazan rad
rodonaelnika evropske bajke bez kojih teko da bi knjievne bajke kakve danas
poznajemo i u njima uivamo, uopte preivele i bile poznate uvene brae Grim.
Nezaobilazan je i doprinos velikana nae narodne tradicije Vuka St. Karadia i
Veselina ajkanovia ije je pronicljivo sagledavanje psiholokog nanosa bajki veoma
blisko analitikom/jungovskom gleditu. Nalazim da je posebno zanimljiv etnoloki
osvrt na bajke dat u analizi dominantne slike sveta koju susreemo u bajkama (rad
istraivaa Nemanje Radulovia) a koji zapravo sasvim odgovara metaforikom izrazu
onoga to se dogaa i oekuje od osobe u dubinskom pothvatu analitike psihoterapije.

Najvei deo teorijske oblasti rada posveen je prouavanju bajke sa psiholokog a

najvie sa analitikog/jungovskog aspekta. Istorija dubinsko psiholokog prouavanja
bajki sa doprinosom najvanijih istraivaa uz naroit osvrt na psihoanalitiki pristup
bie ponuena u ovom odeljku. Ovo stoga to je psiholoki pristup tumaenju i
odreenju bajki jedan od najzastupljenijih referentnih okvira za njihovo razumevanje a
shodno njemu, motivi i zapleti koje u bajkama otkrivamo u manjoj meri su rezultat
socio-istorijskih okolnosti a prevashodno su simboliki tekst o unutranjem duevnom
iskustvu oveka. Shvatanje bajki kao simbolikog i metaforikog teksta o duevnim
stanjima i procesima oveka naroito je produbljivano u jungovskoj psihologiji i
psihoterapiji o emu u detaljno izvestiti u odeljku o bajkama u jungovskoj
(analitikoj) psihologiji a posebno u post-jungovskom pristupu. Nezaobilazan doprinos
Karla Gustava Junga i Mari Luiz fon Franc i shvatanje bajki kao najosnovnije strukture
psihe vodie ka sledbenicima, posebno Hansu Dikmanu, jednom od utemeljivaa
dosledne primene bajki u psihoterapijskom kontekstu koji se meu prvima bavio
pitanjima od velikog znaaja za temu ovog rada: pored toga to je neosporno da su
bajke nain na koji dua opisuje samu sebe, vanije pitanje je kako bajke delaju u psihi
savremenih ljudi, a naroito onih koji dolaze na psihoterapiju! Tema post-jungovskog
(post-analitikog) prouavanja bajke bie ne samo preispitivanje savremene moderne i
postmoderne misli o bajci kao narodnoj/ knjievnoj/ umetnikoj tvorevini ve je to i
pokuaj odreenja bajke kao orua samosaznavanja posredstvom kojih je mogue

12
razumeti individualne i kolektivne psiholoke procese i sadraje. Posebno mesto bie
posveeno problemu emu jo jedna hermeneutika bajke, tipina za post-jungovski
pristup, kada su se njome ve bavili pripadnici klasine jungovske orijentacije. Pria o
bajkama kao metaforinom obliku prisvajanja prolosti, bajkama kao imaginativnom
inu i metafori sa posebnim osvrtom na odnos bajke i due takoe e biti tema ovog
odeljka. Uloga bajke u graenju narativnog samstva jeste pripovest o graenju jedne
mogue post-jungovske hermeneutike bajke koja e biti od posebnog znaaja u
psihoterapiji.

Primenjena metodologija, nagovetena ve u samom naslovu rada, jeste kvalitativne

prirode, zasnovana na dijalektikoj i hermeneutikoj tradiciji analitike psihologije.
Kvalitativno istraivanje kojeg u se drati u radu odnosi se na interpretativno
prouavanje uloge bajke u analitikoj psihoterapiji u kome sredinju ulogu u
generisanju znaenja igraju analitiar i analizovani. Kvalitativni pristup koji zastupam
bavi se tumaenjem fenomena posredstvom znaenja koje oni imaju za ljude koji ih
doivljavaju. Osnovni kvalitativni metodoloki postupci kojih se pridravam u pristupu
bajkama i njihovoj upotrebi u analizi su analitika narativna analiza, arhetipska
hermeneutika i amplifikacija

Imaginalno putovanje kroz prirodu bajki i istoriju njihovog prouavanja pod okriljem
razliitih disciplina preduzeto u teorijskom delu rada imalo je za cilj pribliavanje bajki
jungovskoj dijagnostici i praksi analitike psihoterapije to je osnovna tema klinikog
dela. Obzirom da su bajke jedinstvena i neprolazna umetnika dela koja su ne samo
odraslima i deci podjednako bliska ve spajaju i ljude razliitih epoha i krajeva sveta,
ono to ih ini posebno zanimljivim za psiholoka istraivanja jeste injenica da e iz
iste bajke svako izvlaiti razliita znaenja, tumaenja i pouke zavisno od svoje
aktuelne psiholoke situacije, potreba, interesovanja ali i epohe kojoj pripada. Upravo
ova osobenost bajki od velikog je znaaja za psihoterapijski rad bilo da je re o
upotrebi bajki u cilju dinamske dijagnostike ili kao sredstva psihoterapijske
intervencije. Iako verujem da e spomenuta upotreba bajki biti jasnija kroz prikaze
klinikih vinjeta (iseaka terapijskog rada u cilju ilustrovanja bajkovitog motiva),
smatram da je ve sada vano istai da se analitiko dinamsko dijagnostikovanje odvija
esto tokom celokupnog terapijskog procesa bilo u smislu pojanjavanja onoga to se
deavalo u prolosti, bilo sa ciljem rasvetljavanja onoga to se u aktuelnom terapijskom
trenutku deava a neretko moe da ukae i na terapijske domete i/ ili zamke u koje i

13
analitiar i analizovani mogu pasti. Zbog ovakve isprepletenosti dijagnoze(a) i terapije
gotovo je nemogue prikazati odvojeno postupak upotrebe bajki kao sredstva dinamske
dijagnostike od bajki kao sredstva terapijske intervencije a verujem da e u klinikim
primerima koje budem prikazala biti jasnije njihovo saprisustvo i sadejstvovanje.

Verujem da e ovaj rad imati znaajnu heuristiku vrednost i podariti novi ivot
bajkama u naoj analitikoj praksi ali i osveiti i obogatiti odnos koji prema njima
zauzimamo.

14
TEORIJSKI DEO

1. Bajka kao knjievno delo

Bajku itaju deca i misle da je to samo za decu. itaju je i odrasli i misle:

strogo uzevi, ovo je za odrasle. itaju je filozofi i vrte glavom: ovo je

priica, pa u prii pesma, pa u pesmi zrno dinamita a usred dinamita

ljubav, ljubav koja sve pobeuje.

Isidora Sekuli

Ima li oveka koji nikada nije uo arobne rei Bejae jednom jedan...i iveli su
sreno do kraja ivota, kojima otpoinje i kojima se pripovedanje privodi kraju? Te
arobne rei postale su odlike bajke, knjievnog anra koji ne otkriva ni svoje
poetke, ni svoje granice, ni svoje domete a ije je mesto prepoznatljivo i u folklornoj
knjievnosti i u savremenim sredstvima masovnih komunikacija. Gotovo je izvesno da
nema osobe koja nije sluala bajke i koja barem jedared tokom ivota nije i sma nekoj
drugoj ispriala nekakvu priu o udesima. Opet, teko da bi i ona sama, ak i da je
niko ne zapita, znala zbog ega je ispriala upravo ovu bajku a ne neku drugu, zato
ba u ovom trenutku i zato na nain na koji ju je iznela. Ako bi i morala da odgovori
na ova tri pitanja rekla bi da je njome htela nekoga da zabavi, da prekrati vreme, da se
ba te bajke setila iako je nije moda najbolje ni upamtila, a to to je svojevoljno
zaboravljene delove jedne bajke zamenila slinom graom, pozajmljenom iz neke
druge narodne pripovetke, ili tako to je praznine u seanju nadomestila vlastitom
matom i nije greh, jer je i ono samo o emu se pripoveda nita vie do puka
izmiljotina.

I ta je uopte bajka, ta ,,neozbiljna, ,,izmiljotina i ,,lagarija, ija jedina preostala

zahvalna publika u dananjem vremenu jesu deca? Da li je bajka nepresuno vrelo za
istoriare kulture, pisce, filozofe ili je ona pak krasna, izmiljena pria za decu ijim
arima (samo u retkim trenucima) podleu i neto ,starija deca'? Ukoliko nije
iskljuivo namenjena deijim uima, ne uvodi li ona i nas odrasle u sanjarenje, svet

15
mate i uobrazilje, ne pripoveda li svima nama o onome ta nam je na dui? Sluajui
bajke da li se ljudi vraaju u svet detinjstva? U koje se detinjstvo zapravo vraaju u
svoje lino proivljeno ili ono kolektivno detinjstvo ljudskog roda ili moda u ono
idealizovano i izmatano? Pitanja se, kada je re o bajci, ovim ne iscrpljuju, a u
pojedinim naunim disciplinama samo se umnoavaju. Ne dolazi se do odgovora uvek
lako i jednostavno, iako sve sluti da istraiva nee imati mnogo muke oko ove, na prvi
pogled, inferiorne knjievne forme. Bie da je bajku teko omeiti, ukrotititi i umetnuti
u nae standardno stroge, nepristrasne i rigidne naune postupke istraivanja. Ovo
otuda to bajka lebdi izmeu mate i stvarnosti, izmeu eljenog i mogueg, izmeu
sna i jave, istine i lai, verovanja i neverice, izmeu mogueg i nemogueg a u njoj se
prepliu i stvarno i nestvarno, prolo i budue, saznanje i neznanje. Ona je,
istovremeno, sastavni deo svakodnevnog ivota, nain miljenja, oseanja, smernica
etikog ponaanja, pedagoki metod i socio-kulturna i psiholoka istorija kao i
ostavtina za budunost i vizija iste te budunosti. Iz svega reenog sledi da
knjievnom teoretiaru koji treba da definie bajku kao anr ili pak istraivau psihe
koji treba da dokui njenu psiholoku osnovu i njen smisao, posao zaista nije lak.

Problem znaenja i funkcije bajke u ovekovom ivotu uvek se iznova postavlja a

odgovor na ovo pitanje moe biti potpuniji samo ukoliko razliite struke pokuaju
zdrueno da ga otkriju. Pored nauke o knjievnosti, nezaobilazan je i doprinos
etnologije, etnografije, folkloristike, psihologije, sociologije, filozofije pa i istorije
umetnosti. Etnografija istrauje bajku kao kulturni i istorijski dokument i bavi se
posmatranjem njene uloge u drutvu. Folkloristika ne samo da se bavi sakupljanjem i
uvanjem bajki ve i sama postavlja pitanje porekla i istorijata razvoja razliitih tipova
bajke ali je najvie zanima funkcija ove tvorevine. Psihologija bajku shvata kao izraz
duevnih procesa i interesuje se za njen uticaj na sluaoca/itaoca, dok nauka o
knjievnosti tei da odredi ta je to to bajku ini bajkom ime bi odgonetnula sutinu
cele ove knjievne vrste i pojedinanih dela.

Sveobuhvatni odgovor na pitanje o funkciji, nainu i vremenu nastanka bajke danas jo

uvek nije mogu. Ono to se ini moguim je da se posmatranjem same bajke i njene
strukture, odnosno forme dokui njena funkcija. Forma bajke zavisi od onih koji su je
stvarali i negovali ali i od potreba onih koji je sluaju - samo forma i funkcija koje su u
savrenom skladu sa potrebama slualaca moe biti toliko omiljena i rasprostranjena i
dugovena poput bajke. No, to je jo znaajnije, irenje i prijem bajke stoje u

16
dijalektikom odnosu pripovedanje oblikuje ono to e biti uto (prouzrokuju
promene u sluaocu) a to kako e se usmena pripovetka uti vodie primaoca poruke
da ovu preoblikovanu i izmenjenu bajku prenese drugima, da bi ovako preinaena
pripovest nanovo vodila promeni u svojim potonjim sluaocima koji e je, po uvenju
i sami izmeniti. I tako ad infinitum. Koje su to ovekove duboke potrebe koje bajka
zadovoljava zahvaljujui svojim specifinim osobinama? ta je to to ona prua svojim
sluaocima a da to isto ne ini neko drugo knjievno/umetniko delo? Odgovor
prouavalaca bajke dugo je bio da im ona prua iskljuivo zabavu, jer je bajka, za
razliku od kakvog drugog usmenog narodnog predanja, nepretenciozno delo koje slui
razonodi. Meutim, funkcija pravog knjievnog dela uvek je i neto vie od puke
zabave. U nastojanju da izmire uenje po kojem bajke slue ,,samo za zabavu sa onim
da se radi o pravom umetnikom delu, prvi istraivai su, veli Maks Liti (Max Lthi),
poeli da ih odreuju kao ,,luckaste fantastine prie ija se prava vrednost ogleda u
tome to u sebi ,,uvaju ostatke pogleda na svet nekadanjeg oveanstva, ime
postaju ,,izvor istorijskih podataka koji slui za razumevanje prolosti. (Liti, M.,
1994, str. 83)

Bajka naspram ostalih formi narodne usmene epske proze

Bajka ne zanima nauku o knjievnosti kao izvor istorijskih podataka ve samo kao
jedno u mnotvu drugih oblika pripovedanja. Bajka je, a veina istraivaa se u tome
slae, nita vie do osobeni oblik narodne pripovetke (,,folk-tale, eng.). Knjievnoj
teoriji je stalo do razumevanja sutine i funkcije ove epske forme i do toga po emu se
ona razlikuje od srodnih oblika narodnog pripovedanja.

Narodnu usmenu epsku prozu ine prie iz svakodnevnog ivota, anegdote i aljive
prie, sage, predanja, legende, mitovi i bajke. Sva stvarnost pa ak i ono to je u njoj
nevano, neugledno i nezanimljivo tei da pronae svoj jeziki izraz.

Anegdota nastaje kada se delom zbog njih samih, delom zbog etikih razloga govori o
ljudskim postupcima koji nisu od velikog znaaja.

aljiva pria nastaje krenjem vaeih zakona, izvrtanjem merila svakodnevice i

stvaranjem grotesknih veza.

17
Saga pripoveda o porodici i na osnovu nje samerava i prosuuje sve ostalo.

Predanje pria o neobinom, udnovatom i neuvenom, polazei od pojedinanog

dogaaja koji prikazuje izuzetno znaajnim i egzemplarnim. Pripovedajui o
znaajnim biima, linostima i dogaajima, predanje veruje u verodostojnost onoga o
emu pripoveda i u tom smislu ono je istovremeno nauka i umetnost, odnosno jedna
kompleksna i ,primitivna' prenauna i preumetnika tvorevina koja nastaje u narodu
(prema Miloevi-orevi, N. 1996). Kao takva ono nije iskljuivo relikt prolih
vremena; jo i danas, svedoci smo i sami, ljudi od svakojakih zbivanja stvaranju
predanja. Predmet predanja su pojedinana bia i pojave a njegove predstave su
individualizovane i realistine. Omiljena tema predanja jeste prodor onostranog u
realno, umetanja drugaijeg sveta u svakodnevicu, uglavom bez tumaenja potonjeg i
bez ovladavanja njime u kognitivnom smislu.

Legenda daje svim stvarima njihov smisao i povezuje ih sve sa jednim te istim
sreditem Bogom. Dok predanje esto zbunjuje ljude, zabavlja ih, plai ili uzbuuje,
legenda im neto potvruje i objanjava. Predanje postavlja pitanja, legenda daje
odgovore, meutim, njeni odgovori su dogmatski jer sistematizuju onostrane pojave i
dejstva i pridaju im znaenje iji je sadraj usko odreen. Za sadraj bajke
karakteristina je njegova protkanost udesnim, pa ipak o udima, arolijama i
onostranim biima priaju nam i legende i predanja. Odnosno, uda su ono o emu
pripovedaju svo troje. Ima, ak, anegdota u kojima udesno igra znaajnu ulogu u
zapletu prie, recimo kada neki ljudski lik biva presretnut od strane jednog ili vie
neobinih, natprirodnih bia. Legenda i predanje se udesnim jo vie i iskljuivije
bave no to to ini bajka. Sredinje interesovanje legende jeste udo i svi njeni napori
usmereni su na to da se dokae postojanje uda. U judeohrianskom predanju ima
legendi (u tom smislu re je o verskim/religijskim pripovetkama) u kojima Bog, sveci
ili aneli interveniu u sferi ljudskog bivstvovanja, a boansko, magino, numinozno,
udovino ili fantastino su u slubi izazivanja preobraaja u ljudskim akterima prie.

Predanje je usmereno na odnos oveka sa natprirodnim; ono eli da ukae na odnos

oveka sa onostranim, upuuje na sve demonsko to lei pod povrinom ivota,
upozorava na nepoznate sile i neprijatelje koji odatle vrebaju, jednom reju, usmerava
sluaoevu panju na ,drugi svet. I dok legenda eli da preobrati ili uvrsti neko
verovanje, dotle predanje skree panju na ono to je znaajno ili udnovato i eli da

18
potrese i podui oveka. No i pored svog bavljenja onostranim i udnovatim ni legenda
ni predanje kao takvi ne deluju ni upola toliko tajanstveno kao bajka. Struktura legende
i predanja u tesnoj je vezi sa onim o emu se pripoveda jeziki se izraava dogaaj,
doivljaj ili pak injenica koja je stvarna ili u koju se veruje, pa predmet pripovedanja
odreuje atmosferu a ova opet formu onoga to se pripoveda (prema Miloevi-
orevi, N., 1996).

Mit, u kojem se takoe udesno javlja, bitne procese u stvarnosti koji se esto
ponavljaju slikovito svodi na jedan osnovni proces kojeg predstavlja kao neto
sudbinsko. Otuda, Anti Arne (Antti Aarne) u svojoj klasifikaciji pripovedaka, izdvaja
iroku skupinu onih koje naziva ,,pripovetkama o udesima, dok sam izraz bajka
izbegava (Aarne, A. 1961). Dakle, netano je rei da je udesno srni inilac bajke, po
kojem se ona razlikuje od srodnih narodnih usmenih pripovedaka.

Bajka od ovih jednostavnih epskih formi preuzima ve razraene motive, sublimira ih i

od njih stvara dalekoseno umetniko delo koje se moe sastojati od mnotva epizoda a
ipak ostati usmereno ka jednom cilju. Sve druge spomenute pripovedne forme narodne
usmene epske proze, miljenja je holandski naunik Andre oles (Andr Jolles), mogu
se lako svesti na neku od osnovnih ovekovih psiholokih potreba, na neku
jedinstvenu unutranju preokupaciju (Jolles, A.1978, navedeno prema Liti, M. 1994,
str. 92). Ono to bajku od srodnih pripovedaka o udesnom razlikuje nisu ni njeni
motivi, struktura ili sreni zavretak ve, po reima Rut Botinghajmer (Ruth
Bottingheimer), osoben i neponovljiv ,,narativni tok (Bottingheimer, R. 2009, str. 9).
Odnosno, osoben narativni tok svake pojedinane bajke, zdruen sa njenim glavnim
elemntima (motivi, struktura, funkcije, likovi, sreni zavretak), zdrueno gradi
,,kompaktni narativ (isto).

Bajka meutim, po rasprostranjenosti, raznovrsnosti i snazi kojima deluje prevazilazi

sve ostale forme i njena funkcija nije odmah prepoznatljiva. ini se da u bajci nema
nikakvih ogranienja ona nije vezana ni za stvarnost ni za dogmu, ne dri se ni
pojedinanih doivljaja ni uzbuenja, jer za nju sve pojedinano predstavlja samo
materijal. Izgleda da u bajci ovek, moda po prvi put, pesniki ovladava svetom ono
to je u stvarnosti teko, mnogostrano, nemogue i nepregledno, u bajci postaje
prozirno, lako, uklopljivo: bajka nam oslikava svet ureenih dogaaja u kome svaki
element ima tano odreeno mesto. Vidljivi su samo likovi koji delaju ali ne i to

19
odakle oni dolaze i kuda idu niti zbog ega postupaju onako kako postupaju. Uzajamne
veze na kojima sve poiva rasvetljene su isto onoliko malo ili ni malo kao i u realnosti,
pozadina ostaje uvek u tami a opet iz svega zrai sigurnost i jednostavnost koja nas
oputa i veseli. Privlanost bajke lei u tome to ona nita ne zahteva, nita ne tumai i
ne objanjava ve samo posmatra i prikazuje. Ovakvo posmatranje sveta koje je nalik
na san i koje od nas ne zahteva nita, ni verovanje ni priznanje, veoma lako nalazi svoj
jeziki izraz te mu se bez otpora preputamo.

I za razliku od legende koja se uvek priprema sa odreenom namerom bilo da bi se

ovek sam uvrstio u verovanju ili u njemu uvrstio druge, bajka nastaje spontano i
njoj uvek dobrovoljno i sa lakoom poklanjamo poverenje. Dok legenda nastoji da
prirodu i smisao onostranih sila a time i ovostranih dogaaja razjasni i to na nain koji
obavezuje, bajka ih ostavlja nerazjanjenim ali prikazuje njihovo sigurno i promiljeno
delovanje, i upravo to to se odrie bilo kakvih pretenzija obezbeuje nae poverenje.
Iako svi nosimo duboko uverenje da je bajka ,pria u kojoj se sve elje ispunjavaju,
ovo je samo u izvesnom, sasvim specifinom smislu tako. Njena namera nikako nije da
nam prikae olako ispunjavanje primitivnih elja. Ona nije u slubi ,,ispunjenja elja.
Bajka oslikava svet koji se javlja kao suprotnost nejasnoj, zbunjujuoj i opasnoj
stvarnosti iako mnogostrukost stvarnosti stalno preti da pree u rasulo, iako u
stvarnosti sve ima svoj procvat i svoje opadanje likovi i predmeti iz bajke ne
propadaju i ne venu ve se mogu jasno i potpuno pretvoriti u druge predmete i druga
bia a da pri tome ne nestanu. Ovo je stoga to bajka nije usmerena na zadovoljavanje
svakodnevnih potreba. Ona pred svoje junake postavlja velike zadatke, alje ih u
daleke opasnosti i zapravo nije ni zainteresovana za blago, kraljevstvo ili princezu koju
e junak zadobiti koliko za samu pustolovinu. Tananoj analizi nee promai da junak
bajke kada dobija darove to ini samo zbog toga da bi savladao sudbonosni zadatak a
nikako da bi ih trajno koristio radi svoje udobnosti ili da bi u njima uivao (prema Liti,
M., 1994).

Bajka je topos mogueg. Ono to bajka trajno poklanja svojim junacima ali i
sluaocima nisu stvari ve mogunosti. Bajka svoje junake i junakinje odvodi tamo gde
se moe neto dostii i osvojiti a onaj ili ona koji su sposobni za tako neto dobijaju
gotovo bezgraninu i nesebinu pomo ili nagradu; ali samo oni. Dar u bajci dolazi do
izraaja upravo onda kada junak stoji pred svojim izazovom i zadatkom, prinuen da
napravi izbor izmeu mnotva mogunosti (to je u bajkama esto predstavljeno

20
motivom ,,raskra na kome junak treba da odlui kojim e se putem zaputiti) a pre ili
posle dar ne igra nikakvu ulogu. To to neki bajku smatraju umetnou siromanih
ljudi, zbog predmeta koji ispunjavaju sve elje i blagonaklonosti viih sila (Liti, M.
1994, str. 87), govori o nerazumevanju vizije sveta koje bajka ima a ije je znaenje
daleko optije. Njena namera nije da nam pokae kakav bi svet trebalo da bude ve ona
nastoji da opie i doara kakav svet zaista jeste. Svaka bajka u sebi sadri ,,antibajku
(Liti, M., 1994, str. 88); pored junaka bajka obino opisuje i ,,lanog junaka,
antagonistu koji ne uspeva i ne domauje cilj a i sam protagonista (junak) na pojedinim
delovima svog puta moe ispoljavati ili istrajavati u neprimerenom ili neadekvatnom
ponaanju. Obeavajue je to u bajkama u principu postoji mogunost da se sa onim
silama koje nama vladaju uspostavi kreativan kontakt. Bajka ne prikazuje jedan
hipotetski svet koji je u redu ve svet koji je, kao takav, u redu svet jeste onakav
kakav treba da bude; bajka, poput sna, pria o onome kako jeste, manje o onome kako
treba da bude.

Mogunost o kojoj sam na prethodnim stranama pisala igra jo jednu, svakako

znaajniju, psiholoku ulogu u bajkama. Mogunost kao srna odlika bajki
nagovetava da su one plod imaginacije. U najoptijim crtama reeno, mogunost je
sve ono to moe da se desi. Ono to moe biti. To je ono to se moglo javiti ili odigrati
a to, opet, u nekom drugom trenutku nije moralo tako da bude. Po tome se mogunost
razlikuje od: a. nunosti, odnosno onoga to se moralo javiti ili odigrati u odreenoj
situaciji, i b. aktualnosti, odnosno onoga to se sada javlja ili odigrava u odreenoj
situaciji, ono to se deava sluajno a ne zato to je tako (nuno) moralo biti. Nunost
mora biti u svakom trenutku mogua, to je ujedno uslov njenog javljanja, dok sa druge
strane, aktualnost samom injenicom svog javljanja jeste neto mogue, i to u trenutku
u kome se javlja. Za razliku od njih, imaginacija je ,,ista mogunost (Casey, E. 2000,
str. 37) neto to se daje i kontemplira zbog sebe same a ne zarad neega to joj je
eksterno ili to iz nje ishodi. To je mogunost koja je sraunata na osnovu vlastitog
inherentnog interesa (ona je svrha samoj sebi), a ne na osnovu aktualne ili potencijalne
vrednosti koje e se pokazati u realizaciji projekata koji e uslediti nakon
imaginativnog ina. Upravo zbog toga to ne moe biti vezana ni za kakav utilitarni ili
eksterni cilj ona nee biti upotrebljena u ostvarivanju ma kakvog partikularnog,
praktinog zadatka. Sledstveno tome, ,ista mogunost' je iskljuivo karakteristika
onoga to matamo, i kao takva slui kao sredstvo pomou koga moemo napraviti

21
razliku izmeu imaginativnog doivljaja i drugih vrsta doivljavanja. Ono o emu
matamo je matano kao ista mogunost, kao neto to je potpuno a opet jedino
mogue. Imaginacija je ,,svrhovitost bez svrhe, kae Edvard Kejsi (Edward Casey)
(Casey, E. 2000, str. 116).

Bajka je produkt mate, i u tom smislu, ista mogunost. Ona nema nikakvu
instrumentalnu, eksternu ili utilitarnu vrednost. Bajka, opet, nije hipotetska mogunost,
ona ne pripoveda o likovima, odnosima i zbivanjima kao o stvarima koja kao da su
aktualna ili realna. Hipotetska mogunost je instrumentalnog karaktera i kao takva ona
je sredstvo ostvarenja eljenog cilja dok u bajci, sa druge strane, kao istoj mogunosti,
nema nieg posrednikog ili instrumentalnog, budui da ona nije sredstvo za
ostvarivanje cilja koji je utemeljen na realnosti zasnovanom miljenju, uitku,
praktinoj akciji niti na nesvesnim eljama, poudi ili porivima. U tom smislu, likovi iz
bajki, njihovi meusobni odnosi i raznolika udesna zbivanja koja se u njoj deavaju
jesu stvarna ali ne u smislu empirijske realnosti. Oni su realni u svojoj imaginalnoj
datosti. Kada kaem da su stvarni onda mislim da su ,psihiki realni', kako bi rekao K.
G. Jung.

Prvo, imaginarni sadraj neke bajke moemo smatrati psihiki realnim sve dok utie i
dok menja psihu onoga ko je pripoveda i jo vie, onoga ko je slua. Jo i vie, isti taj
bajkoviti sadraj doivljava se kao ista mogunost sve dok se smatra partikularnim i
varijabilnim izrazom bazinog, nepromenljivog arhetipskog obrasca iz kojeg je ona
iznikla. Prema Jungovom miljenju, arhetipovi su, iznad svega, ,,kategorije
imaginacije. Drugaije reeno, arhetipovi qua imaginacija jesu organi ,iste
mogunosti'. Jung je ovo iskazao sledeim reima: ,,Psihoidna forma koja je u osnovi
ma koje arhetipske predstave zadrava svoj karakter na svim stupnjevima razvoja, iako
je u empirijskom smislu podlona beskrajnim varijacijama (Jung, CW 13, str. 272).

Arhetip kao neto nepromenljivo uvek se ispoljava kroz promenjljivo, kao varijacija
arhetipske konstantnosti. Ukratko, inherentna konstantnost arhetipa javlja se kroz
beskrajno razliite varijacije izraavanja i doivljavanja. Ma koji arhetip je apriorni
inilac koji unapred oblikuje ovekovo doivljavanje. U te svrhe dua esto pribegava
bajci kao oruu samoopisivanja, obzirom da ona predstavlja formu kroz koju se,
posredstvom raznolikih moguih ispoljavanja mogu izraziti arhetipovi od kojih je
satkana. Odnosno, duina mnogolikost ispoljava se kroz njena raznovrsna ispoljavanja.

22
Jung e ovo saeto iskazati sledeim reima: ,,Arhetipske reprezentacije (predstave i
ideje) koje su nam posredstvom nesvesnog dostupne ne treba poistovetiti sa arhetipom
kao takvim. One su vrlo raznolike strukture i sve upuuju na jednu ,nepredstavivu'
bazinu formu (Jung, CW 8, str. 213). U svojoj raznolikosti ove strukture jedino mogu
biti proizvod imaginacije, budui da se jedino ona bavi onim mnogostrukim i moguim
u dui.

Kada su bajke nastale?

Folkloristi, antropolozi i psiholozi posvetili su brojne studije pitanju nastanka bajki a

teorije koje su iz njih proistekle esto su vodile unim, ponekad plodnim raspravama
a povremeno meusobnim osporavanjima. Pojedini naunici korene bajke smetaju u
vrlo daleku prolost (neki idu dotle da korene ,smetaju' u Neolit) pre pojave pisma,
drugi u istorijski period prelaska iz srednjeg veka u moderno doba, a ima onih koji dre
da nastanak bajki ne treba traiti u zemljoradnikoj kulturi ve u urbanoj sredini i
tampanim knjigama.

O vremenu nastanka bajke pouzdano se moe rei veoma malo a ve tri veka
istraivai bez veeg uspeha nastoje da do njega dou. Jedno je sigurno, meu
strunjacima nije bilo niti ima konsenzusa oko njihovog porekla i nastanka. Znamo da
svoju popularnost bajke, poput nekih drugih knjievnih anrova, duguju pronalasku
tamparije (XV vek). Tako, recimo, Rut Botighajmer, smatra da se godina 1550. moe
smatrati presudnom za nastanak ovog knjievnog anra. Opet, prema istraivanjima
Deka Zajpija (Jack Zipes) (Zipes, J. 2006a), gotovo da je nemogue da je u Evropi pre
srednjeg veka postojala usmena tradicija pripovedanja bajki, jo manje je to sluaj ako
mislimo na bajku kao zapisanu narativnu formu. Suprotno njemu, Jan Ziolkovski (Jan
Ziolkowski) u knjizi Bajke pre bajki (Ziolkowski, 2009) izvodi poreklo evropskih bajki
iz srednjevekovne knjievnosti pisane na latinskom jeziku. Zanimljivo je da spomenuta
,smetanja' bajke u granini period izmeu kraja srednjeg doba i poetka moderne
odgovaraju periodu u kojem se pomaljaju ideje o ovekovom samstvu i identitetu.

Sa druge strane, postoje pismeni tragovi koji upuuju na to da su ljudi u Evropi i u

drugim podnebljima na prelasku starog u srednji vek jedni drugima pripovedali
razliite ,fantastine' prie o bogovima, ivotinjama, ratovima, katastrofama, junakim

23
delima, obredima, ritualima ili svakodnevnim ivotnim zgodama i nezgodama. A
mnogi motivi kakve sreemo u onome to nazivamo bajkama jesu drevnog porekla i
prepoznajemo ih u predhrianskim mitovima, epovima, poemama, povestima,
letopisima, pripovedanjima ili verskim narativima. Zanimljivo zapaanje iznosi Derek
Bruer (Derek Brewer), koji smatra da opstanak usmenog pripovedanja, u koje spadaju i
bajke, manje duguje narativnim sposobnostima generacija pripovedaa a da vie poiva
na pamenju publike kojem je ono namenjeno. Sluaoci, smatra on, ne pamte verbalne
detalje neke pripovesti kao takve ve to kako se oni mogu uklopiti ili sravniti sa onim
to je od znaaja za celu zajednicu, a moe biti zapameno jedino ukoliko je dato kroz
prikaze stereotipiziranih likova i narativnih obrazaca. ,,Sm obrazac poseduje svoju
internu logiku koja ne mora nuno da zavisi od materijalne verovatnoe ili zapleta sa
jasnim uzrokom i posledicom, kao to je sluaj, barem u teoriji, sa romanom. Opti
obrazac mora udovoljiti zajednikoj elji za udom i za zadovoljavajuim ishodom
(Brewer, D. 2003, str. 27).

Neki od istraivaa zbog toga nastoje da utvrde vreme kada je bajka od usmene
narodne prie prerasla u zapisanu, uoblienu knjievnu tvorevinu. Drugim reima,
ukoliko ne moemo rei nita pouzdano o njenim maglovitim poecima, onda bar
pokuajmo da otkrijemo istorijske korene bajke, jer emo tako doi do raskra koje
razdvaja njene neistorijske korene od istorijskih koji se mogu otkriti u prvim pisanim
belekama drevnih epoha a ime e se, potom, olakati nagaanje onoga to je
neposredno prethodilo prvim zabeleenim bajkama. Uprkos svim naporima ovaj naum
nije dao ploda, jer ima jako malo istorijskih artefakata i to uglavnom onih u vizuelnoj a
ne pisanoj formi koji osim injenice da spominju bajke gotovo nita ne govore o tome
kako su bajke pripovedane ili kako su bile primane od strane sluaoca (Zipes, J.
2006a). Ono malo pisanih tragova o bajkama prua premalo informacija o tome ta su
one predstavljale za obian narod, kako ih je on uo, razumeo i vrednovao, a neto vie
podataka imamo o tome kako su ih pripadnici drutvenih elita i obrazovani pojedinci
beleili u svojim delima koja su bila uglavnom nedostupna obinom oveku.

Bajka je zbog svoje potpune oformljenosti konana umetnika forma (poto je, a jo ne
znamo pouzdano kako, prerasla iz usmene u pisanu tvorevinu) i kao takva predstavlja
isto umetniko delo te nema sumnje da je proizvod visoko razvijene kulture, smatraju
pojedini antropolozi i folkloristi. Meutim, obzirom da danas njenu preovlaujuu
italaku publiku ine deca (uglavnom od etiri do devet a najvie do dvanaest-trinaest

24
godina), pretpostavlja se da je vremenski nastala u veoma dalekoj prolosti. Duboka
potreba dece za sluanjem bajke i strogost sa kojom se pridravaju pripovesti koju su
jednom ula, ukoliko se drimo principa filogeneze, govori u prilog hipoteze da bajka
odgovara ranijem stupnju ljudskog razvoja. Danas nam istraivai, poput fon Sidova
(C.W. von Sydow), Pojkerta (Will-Erich Peuckert) i Baucingera (Herman Bauzinger),
pomau da odredimo to vreme nastanka. Naporedo sa njihovim naporima, psiholoko,
psihoanalitiko i eidetiko prouavanje bajke dovelo je do slinih zakljuaka.

Fon Sidov smatra bajku indogermanskim (indoevropskim) nasleem, a Pojkert ju je

smestio ak u vreme koje prethodi indoevropskoj epohi. I dok Herman Baucinger
veruje da je bajka nastala tamo gde su se razdvojile elja i stvarnost, gde je arobni
svet ve iezao ali je jo uvek poznat i blizak u vidu dobrih starih vremena i moe da
postane predmet pripovetke (prema Liti, M. 1994, str. 98), an de Vri (Jan de Vries),
naprotiv vidi bajku kao izraz aristokratskog ivotnog stava i nasluuje da je mesto
nastanka bajke uvek tamo gde neka racionalistika kultura smenjuje mitsku, u
homerovskom svetu ili u italijanskoj renesansi (Liti, M., 1994, str. 99).

Vezanost bajke za odnos majka-dete nikako ne navodi na zakljuak da je bajka od

poetka bila namenjena deci niti pak da je predstavljala neku vrstu ,enske
knjievnosti'. Bajka nastaje kao rezultat pravog umetnikog pogleda na svet, a moe se
govoriti i o pogledu na svet koji je nalik snu ali je bez sumnje re o snu koji ,pesnik
sanja budan a ne u uobiajenim nonim snovima, mada pojedini motivi mogu poticati i
iz obinih snova. Primarna je unutranja potreba tvoraca bajke, isto tako pripovedaa i
slualaca, dok je prilagoenost usmenom nainu prenoenja sekundarna. Opstanak
bajke nesumnjivo poiva na spoljanjim i unutranjim uslovima; u psiholokom smislu
njeni unutranji zakoni zauzimaju primarno mesto jer bajku i njenu funkciju moemo
shvatiti jedino ako njene osobine pojmimo samo i jedino na osnovu nje same.

Sudei po Maksu Litiju (Max Lthi, 1986, 1994), kada je re o nastanku bajke, postoje
dve mogunosti: ili je narod ova umetnika dela koja su mu data prilagodio sebi tako
da odgovaraju njegovim potrebama i pripovedakim sklonostima ili su mu ona od
samog poetka pruena u takvoj formi koja odgovara njegovim potrebama i
pripovedakim sposobnostima. A mogue je i da su pravi tvorci bajke, slino Homeru,
rei e Liti, zapravo i sami naslednici jednog dugog razvojnog procesa ali da se

25
njihovo delo, kao kruna ovog razvoja, prilino isto i neizmenjeno moglo odrati u
usmenoj narodnoj tradiciji.

Pouzdano vreme i nain nastanka bajke nije mogue utvrditi a takvi zakljuci mogu se
izvesti samo uzgred i uz veliki oprez. Ono to zaokuplja panju istraivaa jeste
funkcija bajke. Iako se stil bajke razlikuje od pripovedaa do pripovedaa, od naroda
do naroda a takoe i od epohe do epohe, postoji jedna osnovna forma kojoj
pripovedanje bajke tei. ivo pripovedanje ovu formu prerauje i ukraava a razni
istraivai su pokazali da se ak i uveni Vilhelm Grim (Wilhelm Grimm) u poneemu
udaljio od prave narodne bajke i razvio svoj sopstveni pripovedni stil. Na primeru
bajke Rapunzel (Motovilka) moe se videti kako je prava francuska narodna bajka
u rukama dvorske dame Luja IV izmenila svoj stil, a kako ju je zatim Jakob Grim
(Jacob Grimm) oistio od spomenutog uticaja, da bi je njegov brat Vilhelm uinio
sentimentalnom priom, dodajui izvornoj grai emocionalno obojene umetke. Kada je
preinaena pripovest od Vilhelma Grima ponovo dospela do nemakog naroda, nastale
su same od sebe odgovarajue ispravke stila te je bajka bila osloboena pomodnih
dodataka francuskog visokog drutva i to na daleko odluniji nain no to je to
svojevremeno uinio Jakob Grim.

Iako grka narodna poslovica kae da bajka nema svog gazdu (Liti, M. 1994, str.
108), poznato je da su braa Grim sa ovim pripovestima postupali veoma slobodno,
stilizujui ih prema sopstvenom umetnikom oseanju (Zipes, J. 2006a). Kao to je
sam pripoveda priu esto uo od vie ljudi te se kasnije trudio da joj da najbolji
narativni oblik, tako su sakuplja a potom i izdava u prilici da uporeivanjem
razliitih varijanti stvore idealnu formu koja deluje autonomno. Onu formu koja kao da
se sama od sebe namee. Ovo nikako ne bi smelo da postane opti princip zapisivanja i
objavljivanja bajki, jer bi na taj nain naunik/izdava samog sebe unapredio u
gazdu bajke, pri emu se njena idealna forma ne moe dobiti iskljuivo
uporeivanjem slinih pripovesti ili kombinovanjem raznorodnih varijanti kao to su to
inila uvena braa Grim.

Stilske intervencije Vilhelma Grima vodile su nastanku hibridne tvorevine - ,,knjike

/,,knjievne bajku' koja je ,smetena' izmeu narodne pripovetke i umetnike
tvorevine. Ova nova forma bajke predstavljala je donekle doteranu narodnu pripovetku
ali koja se jasno razlikovala od ,umetnike bajke', kakvu su, recimo, pisali Hans

26
Kristijan Andersen (Hans Christian Andersen), L. N. Tolstoj ili Oskar Vajld (Oscar
Wilde), budui da je ova poslednja slobodno smiljena i da je u potpunosti izraavala
ideje i psihologiju jednog stvaraoca. Iako je uloga ,knjike bajke' vana, prevashodno u
ispunjavanju pukotine nastale u samom procesu usmenog prenoenja, ona se ne moe
uzeti kao punovredni predstavnik prave narodne bajke. Ono to je zajedniko
varijantama iz esnaestog, deventaestog i dvadesetog veka, to se moe uoiti kod
anbatiste Basilea (Giambattista Basile) i kod arla Peroa (Charles Perrault), iji su
zapisi daleko verniji negoli oni koji su ostali za braom Grim, a nalazi se u slinoj
formi i u zapisima iz devetnaestog veka, izgleda pripada samoj bajci kao takvoj.
Potvrda ovog zapaanja nalazi se u injenici da kada Grimove bajke ponovo dospeju u
narod, one se obino same od sebe preiste i ponovo priblie apstraktnom stilu koji je
Vilhelm Grim naruio.

I zato je ova viedelna, pustolovna pria apstraktnog stila koja odraava svet kao
celinu, u kojoj su svi elementi sveta postali laki i prozirni, koja zaarava sve stvari i
procese ovoga sveta, oslobaajui ih njihove teine, vezanosti i ukorenjenosti
dodeljujui im drugi manje materijalni oblik, zapravo ona koja ne samo da pripoveda o
aroliji ve je i sama stvara. Jer ako ovek trai ono to je najvie, ono to je najvee
odgovor mu moe ponuditi bajka. Budi svojevoljno ono to je ona (bajka) bez svoje
volje to je ono to trai, rei e Maks Liti (Liti, M., 1994, str. 104). ovek - junak i
tvorac bajke - jeste krajnje izolovan jednako u ivotu i u bajci ali poseduje univerzalnu
sposobnost uspostavljanja veza sa spoljanjim i unutranjim svetom. U krajnjoj liniji,
ovek uvek stoji sm naspram sveta ali ipak stalno od nekuda dobija pomo i u stanju
je da se prepusti silama ija mu je sutina daleka i nedokuiva isto koliko je junaku
bajke nepoznat ,onostrani' svet sa kojim je neprekidno u dodiru.

Ovo je navelo Mireu Elijadea (Mircea Eliade) da u bajkama nazre veoma teku i
ozbiljnu pustolovinu inicijacije. Prema Elijadeu, bajka je orue ritualnog prelaenja iz
nezrelosti i neznanja u zrelost i znanje, koje se odvija kroz simbolinu smrt i
simbolino uskrsnue koji su opisani njenim simbolikim jezikom. Po njegovom sudu,
bajka otuda predstavlja osobenu vrstu razblaenog ina posveivanja, inicijaciju koja
se odigrava u svetu imaginarnog, matenog (Elijade, M. 1970, prema Liti, M. 1994,
str. 114).

27
Dek Zajps (Jack Zipes), svakako najpoznatiji i najplodotvorniji savremeni istraiva
bajki, smatra da je do formiranja narativne strukture kakva je isprva bila usmena
fantastina pripovest i, potom, iz nje nastala zapisana bajka, dolo u Evropi negde
tokom srednjeg veka (XII-XV vek), jer je to bilo vreme kada su ljudi poeli uoavati
njihovu vrednost te su ih poeli beleiti, ispoetka na latinskom a kasnije na narodnim
jezicima (Zipes, J., 2006a). Ni ovaj istraiva istorijskog porekla bajke nije odreen
kada pokuava da odgovori na pitanja poput sledeih: kako je dolo do formiranja
bajki, gde je do tog formiranja dolo ili kada je do njega tano dolo? injenica da su
bajke nastale u govoru, u konverzaciji, u usmenom predanju koje migrira po
horizontalnoj i vertikalnoj dimenziji gotovo da odgovaranje na spomenuta pitanja ini
nemoguim, zakljuuje Zajps (Zipes, J. 2006a).

Pojam ,bajka' - ta tano znai ili istorija termina

Pitanje ,ta je bajka?' ponavlja se nebrojeno puta, odgovori su mnogi i razni, svaki od
njih ini se na svoj nain tanim ali nijedan nije potpun i verovatno do celovitog,
iscrpnog odogovora nikada neemo ni doi. Pre nego li pokuam da odgovorim na
pitanje ta je bajka, iako je to gotovo nemogue, pozabaviu se samim znaenjem
pojma.

Ako probamo da dokuimo znaenje rei bajka i prouimo jezike sintagme koje se u
razliitim jezicima za nju upotrebljavaju, nailazimo na sledee: fairy tales, magic tales,
wonder tales, conte de fes, conte populaire, Zaubermrchen, Wundermrchen, conte
merveilleux, . Sam izraz bajka kao naziv za celokupni anr nastao
je u Francuskoj - conte de fes - u sedamnaestom veku i polako se proirio po celoj
Evropi i Severnoj Americi (Zipes, J. 2007). Mogue je uoiti dva niza rei koji imaju
dva znaenja, rei: tale, conte, Mrchen, i bajka odnose se na pripovedanje,
dok se termini fairy, magic, wonder, fe, zauber, wunder, merveilleux, u
odnose na vilinsko, magino, zaarano, arobno i udesno, drugim reima potonje nas
upuuje na imaginaciju kao njihov izvor a prvi na njihov narativni karakter.

Volebno i pripovedno sutinski su sainitelji bajke. Otuda moemo zakljuiti da su

bajke osobeni vid narativne imaginacije. Ukoliko odemo i dalje te bacimo samo
letimian pogled i na druge jezike (pored gore navedenih engleskog, nemakog,

28
francuskog i ruskog) susreemo se sa norvekim eventyr, vedskim saga, italijanskim
fiaba ili conto, holandskim sprookje, ukrajnskim i beloruskim . Poljaci, Srbi i
Hrvati koriste isti izraz - bajka - koji je izveden iz staroslovenske rei baja a to
upuuje na njen narativni karakter ali i na to da se samim pripovedanjem sprovodi
nekakva magijska radnja - bajanje. Dakle, volebno nije iskljuivo sadrano u sadraju
narativa ve iza samog pripovedanja stoji udesno a i samim kazivanjem bajke
proizvodi se magijski i preobraujui efekat. Nije teko zakljuiti da svi navedeni
termini pobrojanih jezika naglaavaju narativni karakter bajke kao pripovesti o
udesnom, arobnom, o vilama i arobnjacima, o maginim moima junaka, o udnim
dogaajima i neobinim zapletima i udesnim raspletima.

Izraz mit, budui da je vrlo fleksibilno njegovo znaenje, koristi se kao opte ime
kojim se opisuju narodna pripovetka, bajka ili mit (Anderson, K. 2000) a ve on sam u
sebi nosi zametak sumnje u to koliko je istinito i tano ono o emu se pripoveda.
Obezvreujui odnos prema ovakvim pripovestima moemo otkriti u nazivima koji su
bajkama pripisivani, recimo na grkom ili latinskom jeziku: graon ili titthon mythoi
,bapske prie' ili ,prie koje pripovedaju babice' kod Grka, dok su ih Rimljani nazivali
aniles fabulae (,prie starih ena'). Opet, nazivi za bajkoviti anr poput: ,enske
pripovetke', ,conte de fes' (vilinska pripovest, fr.), ,cuento de hadas' (pripovetka koju
prenose proroice, p.), ,conto de fadas' (vilinske prie, por.) i ,fairy tales' (vilinska
pripovest, eng.), upuuje nas na pomisao da su tvorci usmenih narodnih bajki stavili
mono orue preobraaja (srna tema veine bajki) u enske ruke u ruke vila,
proroica ili arobnica.1

Ovo nama moe delovati udno i nelogino, budui da je veina usmenih narodnih
bajki fokusirana na muko njegovu sudbinu, izrastanje, preobraaj i individuaciju dok
je, sa druge strane, ensko obezvreeno, minimizirano ili stigmatizovano. Ne
zaboravimo, period u kojem su usmene narodne bajke poele da se zapisuju (XIII
XVIII vek) i da prerastaju u knjievne bajke, ujedno je doba spaljivanja vetica!
Rimokatolika crkva je tokom XV i XVI veka spalila na lomai na stotine hiljada ena
vetica - irom Evrope, sa ciljem da potre nekonformistika i jeretika uverenja koja
su uglavnom prenosila i irila enska usta. Ako se podsetimo znaenja koje termin

1Iscrpno tumaenje izraza fairy, fata, fe, hada koji upuuju na vilinski svet ali i na etimoloki

srodne latinske izraze fata i fatum, dala je Marina Vorner (Marina Warner, 1994) u knjizi From
the Beast to the Blonde.

29
vetica ima u narodnom predanju otkriemo da je vetica osoba koja se bavi bajanjem i
vetiarenjem. U mitologiji se vetice smatraju demonskim biima koja poseduju
natprirodne i magijske moi i obino se zamiljaju kako lete na metli. est pratilac
vetice u bajkama je crna maka (Gura, A. 2005). Kao to sam ve napomenula, u
prolosti su mnoge osobe optuivane da se bave vetiarenjem i pod takvim
optubama progonjene i ubijane. U najveem broju sluajeva to su bile ene, a jedna
od najuvenijih i najsurovijih kazni bila je spaljivanje na lomai. Vetica je, prema
shvatanju analitikih psihologa, negativan aspekt arhetipa Velike Majke koji je vezan
za ,magini autoritet ene i koji upravlja ,magijskim preobraajem a u svom
negativnom vidu vezuje se za tajnovito i mrano; vetica iz bajki je mater natura,
,matrijarhalno stanje nesvesnog.

Kod svih Slovena, vetica je prvobitno bila preanimistiki htonini demon, kao i
vampir i ona je, po svojoj prirodi i funkcijama enski korelat vampira. Vetice su,
pretrpele velike promene od prvobitnih do savremenih shvatanja i verovanja. One su
prvobitno bile demoni samo jedne ue srodnike zajednice da bi kasnije bile ene koje
u sebi imaju avolski duh, koje nou izlaze iz groblja pa more decu. Za razliku od
vampira koji uglavnom siu krv, vetica se hrani ljudskim srcima i digericom (nije li
ovo divan, poetski, metaforian narodni opis osobe zaposednute kompleksom?). Ove
osobine i funkcije su izvorne i sve se mogu pronai kod drugih indoevropskih naroda,
naroito su srodne sa grkim i rimskim strigama (koje su se javljale u obliku nonih
ptica dok se vetice inkarniraju u leptira). Re vetica, sa osobenostima koje
predstavlja, iskljuivo je slovenska i kao takva je zajednika za sve balkanske Slovene.

Prema ruskim shvatanjima, vetice se mogu svrstati u dve grupe, dok se u verovanjima
Srba one mogu podeliti na tri grupe. U prvu grupu bi spadale vetice u
najprimitivnijem i pravom (izvornom) znaenju: to su enski demoni manistikog
porekla koje ustaju iz groblja u kojem ive preko dana, a nou napadaju ljude i decu i
vade im srca ili digericu, kojom se hrane. U drugu grupu dolaze demonske ene, koje
su ili roenjem dobile sposobnost da budu vetice ili su je stekle kasnije tako to ih je u
zanat uputila starija vetica. U treu grupu spadaju izvesne stare ene koje se nazivaju
veticama, ali koje nisu u pravom smislu vetice, nego su obine vraare.

Ono to je ,ostalo od enskih demona, ena koje u sebi imaju avolski duh, proroica,
vetica a to je preivelo do dananjih dana i ivi i dalje u naim svakodnevnim

30
realnostima i psihoterapijskoj praksi a to je tema ovog rada jesu upravo bajke. To
,pagansko' predanje ipak nije zavrilo na lomai, ostalo je sauvano u bajkama u
kojima je ensko ostalo pozitivno vrednovano i shvaeno kao moni medijum ali ne i
kao izvor udesnog preobraaja. Obezvreivanje kojem je ensko bilo izloeno u
evropskoj, dominantno mukoj kulturi povlailo je za sobom jo jednu posledicu.
Bajka je bila shvaena kao proizvod koji se suprotstavlja logosu, ona je, smatralo se,
produkt mate, jo gore, enske mate te je potiranje enskog vodilo i obezvreivanju
imaginacije.

Termin bajka u prvi je u naim krajevima upotrebio fra Stjepan Matijevi jo 1630.
godine u svom delu ,Ispoviedaonik' podrazumevajui pod njim izmiljotinu,
besmisleno i neverovatno kazivanje, nikako ne podrazumevajui pripovednu vrstu
(Bokovi-Stulli, M., 1983, str. 115). Tokom vremena ovaj pojam poeo je da se
primenjuje na pripovest o neverovatnim i udesnim dogaajima pa su srpski i
hrvatski knjievnici tokom 19. veka poeli bajku spominjati upravo u tom kontekstu
(Renik srpskohrvatskog knjievnog i narodnog jezika, Beograd, 1959, str.250). Vuk
Karadi ne koristi termin bajka ve ,,enska pripovetka i u svojoj podeli na muke i
enske pripovetke smatra da se u enskim pripovetkama kazuju kojekakva udesa to
ne moe biti, nazivajui ih ,,gatkama, a ovoj rei odgovara nemaki izraz Mrchen
(Vuk Stefanovi Karadi, Srpske narodne pripovjetke, Be, 1853, str. VI).

Antun Radi, osniva hrvatske etnografije, upotrebljava izraz gatka za predanja o

poreklu ivotinja, biljaka i prirodnih pojava dok je prie o vukodlacima, veticama i
udesima zajedno sa kosmogonijskim predanjima oznaavao terminim Sagen, odnosno
nemakom reju za predanje (Filipovi-Radulaki, T., 1997, str. 2). Profesor Pavle
Popovi, srpski istoriar knjievnosti, u svojoj klasifikaciji folklornih pria
upotrebljava termine gatka i bajka u svojstvu sinonima za udesnu priu (Filipovi-
Radulaki, T., 1997, str. 2).

Veselin ajkanovi, uveni istraiva i sakuplja srpske kulturne batine, slae se sa

Vukom Karadiem da je re o enskim pripovetkama, koje meu svim ostalim
narodnim pripovetkama (a on ih je razdelio u sedam grupa: 1. prie o ivotinjama i
basne, 2. bajke; 3. pripovetke muke; 4. pripovetke kratke, veinom aljive; 5. skaske;
6. legende; i 7. verovanja) imaju najveu knjievnu i naunu vrednost. U njima je,

31
veli ajkanovi, narodna pripovetka dola do svoje kulminacione take (V.
ajkanovi iz Predgovora za Srpske Narodne Pripovetke, Beograd, 1929.).

Ovaj kratki pregled iz istorije terminologije bajke ukazuje na zajedniko odredite a

ono glasi da je bajka imaginativna tvorevina, na mati bazirana pripovetka o arobnom,
udesnom i zaaranom, osvedoena kao jedan od najreprezentativnijih anrova
folklorne knjievnosti kako po kvantitativnom tako i po kvalitativnom dometu.
Meutim, iako zavodljiv, ovakav pokuaj odreenja bajke ni izbliza nije dovoljan jer o
udesnom govore i legende i predanja ali i nebrojeni romani, pesme, drame kao i
knjievnost uopte.

Pokuavajui da proniknu u sutinu bajke razliiti teoretiari smatrali su da su deca ta

koju treba pitati ta bajke jesu naglaavajui time njene dve bitne osobenosti
jednostavnost i nedokuivost, jer se ovek sa bajkom susree od najranijeg detinjstva,
ona ga uvodi u svet knjievnosti i, to je u psiholokom smislu moda najznaajnije,
neprestano se opire racionalnom objanjenju i utvrivanju znaenja a produbljuje mo
matanja. Mnogi bajke prvenstveno vide kao formu koja spada u deiju knjievnost ili
kao ,,knjievnost detinjstva (Bacchilega, C. 1997, str. 3), ime su institucionalizovali
njihovu produkciju (esto su izvorni sadraji bajki bili cenzurisani i menjani zarad
deije publike), distribuciju i namenu (obavezna literatura za predkolarce i kolarce),
ime su nekada hotimice a pokatkad nehotice umanjivali njihov znaaj i vrednost.2
Ovo je za posledicu imalo i to da je vremenom jedini legitimni pristup prouavanju
bajki bio onaj koji se njima bavio kao knjievnim fenomenom koji spada u deiju
knjievnost, a koji je iskljuivo znaajan po detinju psihu, socijalizaciju i njen
kognitivni razvoj. Upozorenja da bajku ,,ne moemo jednodimenzionalno definisati,
poput onoga koje je uputio Dek Zajps jer su, ,,odrasli uvek itali, cenzurisali,
odobravali i distribuirali takozvane bajke za decu (Zipes, J.,1988, str. 23), ostavio je
brojne istraivae ovog fenomena ravnodunim.

2
Podvoenje bajki pod deiju knjievnost i njihovo svoenje na potrebe detinje psihe novijeg
je datuma. Iako je jo krajem XVIII i poetkom sledeeg veka bilo zbornika bajki koji su u
sebi sadravali bajke prvenstveno namenjene deci, preovladavalo je miljenje da su one
,nezdrave po razvoj detinjeg uma i da ih ne treba koristiti kao pedagoko tivo. Tek se u treoj
deceniji XIX veka poelo menjati drutveno mnjenje, te su zbirke bajki poele biti
namenjivane deijem uzrastu, prim. M.Popovi.

32
Poreklo bajki

Svim istraivaima u ovoj oblasti od vajkada je poznato da razliiti narodi, prostorno i

vremenski veoma udaljeni, imaju iste bajke a da se veoma esto jedna bajka moe
javiti u gotovo bezbroj varijanti u razliitim etnikim skupinama. Ovo je vodilo
postavljanju pitanja porekla bajki i, jo vie, razreenju dileme da li je postojala
prabajka, koja je ponikla na jednom prostoru pa je iz nje nastalo mnotvo bajki koje su
se, potom, irile svetom ili su, sa druge strane, nastajale autohtono i gotovo sinhrono u
razliitim podnebljima. Opte teorije o poreklu i irenju bajki, poele su da se javljaju
u sedamnaestom, jo vie u devetnaestom veku a njihove prorade, osporavanja ili
nadograivanja nastavila su se kroz ceo dvadeseti i zakoraivi u dvadesetprvi vek.
Francuski naunik, biskup Ije u svom Traktatu o poreklu Rimljana jo 1670. godine
(Huet, P. D. Traite del origine des Romans, 1670, prema Filipovi-Radulaki, T.,
1997, str. 3) iznosi uverenje da su bajke tvorevina ljudske uobrazilje ali da im je
svojstven i ,duh podraavanja, zajedniki svim narodima i svim vremenima.
Smatrajui da mnoge bajke vode svoje imaginalno poreklo sa Istoka, od Egipana,
Persijanaca, Indusa i Arapa, on sasvim nehotino anticipira teoriju o zajednikom
poreklu bajki.

Dva veka kasnije o zajednikom poreklu bajki govore jo braa Grim koja su verovala
da su one proistekle iz mitova i da su, barem na poetku, bile religijskog karaktera a
da je pripoveda naknadno iz njih iskljuio versku sadrinu, pretvorivi ih u svetovne
pripovesti o udesima. Vilhelm Grim navodi da je Boanski duh poezije isti [je] kod
svih naroda i isti mu je izvor i eto zato se svuda pojavljuju slinosti, jedno prethodno
podudaranje, tajno srodstvo ije se tvorako naelo izgubilo ali koje navodi na misao o
jednom zajednikom pretku, najzad tu postoji i analogan razvitak, meutim, spoljni
uslovi i razlike su drugaiji. I zato pored tog unutranjeg podudaranja, nailazimo na
razlike u spoljanjem obliku (Kokjara, ., 1984, str. 275).

Slavna nemaka braa, Jakob i Vilhelm, u nastojanju da se priblie izvornom sadraju

bajki koje su sakupljali, zapisivali i prouavali itavog ivota, od vernih zapisivaa
pretvarali su se u istinske narodne pripovedae. Povezujui ono to bi uli sa onim to
su izabrali, oni bajkama daju onu formu za koju misle da bi trebalo da je imaju,
odnosno, belee ih onako kako smatraju da treba da budu priane, esto se koristei
razliitim verzijama iste bajke i stvarajui nove celine. Pored istote forme i izvornog

33
sadraja, oni nastoje da odre i istotu stila koju se trude da postignu primenom
raznolikih obrazaca iz prolosti i sadanjosti pripovedakog folklora. Pojednostavljeno
i saeto reeno, braa Grim su u narodnoj prii kakva je bajka traila zajedniku i
nelinu (kolektivnu nacionalnu) osnovu koju su smatrali njenom sutinom. Otuda i
restauracija tekstova kojoj su pribegavali, no sigurno e ostati tajna kako se takvom
restauracijom moe stvoriti jedno nelino delo. I pored toga, nesumnjivo je da su oni
uspeli da ispriaju nemake bajke s iskrenou i jednostavnou karakteristinom za
sam narodni jezik. Njihov rad otkrio je elemente bitne za teorijsko opisivanje bajke:
nastojanjem da utvrde formu koju bi bajka trebalo da ima, da dosegnu do izvornog
sadraja probijajui se kroz bezbroj varijanti a da pri tome sauvaju izvorni narodni
stil, otvorili su problem shematizacije bajki. Stav da narodna pria, iako je
prevashodno estetska tvorevina, nosi u sebi tragove verovanja i sujeverja (rad na
sakupljanju bajki Jakob Grim je i otpoeo prvobitno kao prikupljanje grae za
germansku mitologiju; prim. M. Popovi) datog naroda znaio je nagovetaj
etnolokog pristupa prouavanju bajki.

Njima slino miljenje o preklu bajki deli i na Veselin ajkanovi koji smatra da je
re o osobenom vidu umetnikog izraavanja koje nije iskljuivo ,srpska specijalnost',
ve univerzalni umetniki oblik koji je u maloj meri odreen datim vremenom i
prostorom. Dogaaji i motivi u priama dakle, nastavlja svoja zapaanja ajkanovi,
zajedniko su dobro svih naroda (ajkanovi, V. 1925).

Interesovanje za prouavanje porekla bajki pokazao je i francuski naunik Loazler

Delonam (Loiseleur Deslongchamps) koji u svom Eseju o indijskim priama i
njihovom prenoenju u Evropu (Deslongchamps, L., Essai sur les fables indiennes et
sur leur introduction en Europe, 1848, prema Filipovi-Radulaki, T., 1997, str. 4)
proiruje istraivanje svog uitelja Silvestra de Sasija (Silvestre de Sacy) o
rasprostiranju bajki, izreka i poslovica a naputa ideju o utvrivanju zajednikog izvora
narodnih pripovedaka. Sasi zastupa tezu o smiljenom prenoenju (,migraciji') pria,
poslovica i izreka sa pedagokim pretenzijama, pozivajui se na Pana tantru, zbirku
folklornog naslea nastalu kao skup ivotnih i moralnih pouka koje je mudrac
Vinuarman (Vinuarmanas) namenio svojim uenicima (prema Filipovi-Radulaki,
T., 1997, str. 5). Potvrda ovog ubeenja o migraciji bajki nalazi se u zapaanju da su iz
ovog dela, preko starogrke, arapske i jo nekih knjievnosti mnogi motivi preli u
pripovetke evropskih naroda, te ih nalazimo u Ezopovim (Aispos) basnama,

34
Bokaovom Dekameronu (Giovanni Boccaccio), bajkama Brae Grim, kod Lafontena
(Jean de La Fontaine) i naeg Vuka Karadia, no najvie ih je u arapskim priama iz
1001 noi.

Pod uticajem Sasijevih istraivanja o irenju pria iz Pana tantre, nadovezujui se na

tezu Delonana o indijskom poreklu basni i bajki, Teodor Benfej (Theodor Benfey),
vrsni nemaki poznavalac sanskrita i prevodilac Pana tantre (1859), uvia da se prie
iz ove zbirke mogu prepoznati i u narodnoj knjievnosti irom sveta te smatra da su
muslimanska osvajanja Indije u 10. veku bila presudna za poetak irenja indijskih
narodnih pria u emu je presudni znaaj imalo prevoenje ovih pria na arapski i
persijski jezik. Istiui da su se indijske bajke pojavile u kineskoj i tibetanskoj
knjievnosti jo u prvom veku n.e., istorijsko-orijentalistika teorija Benfeja znaajna
je zbog naglaavanja postojanja uticaja indijske knjievnosti na evropsku bajku preko
prevoda Pana tantre s arapskog i persijskog na hebrejski a potom na latinski odakle su
prevedene na francuski, italijanski i nemaki. On je, meutim, i miljenja da se nikako
ne moe porei da svaka folklorna pria (u ta se ubraja i bajka) predstavlja, ak i kada
reprodukuje teme i motive koji potiu iz Indije, umetniko delo za sebe i da u sebe
ukljuuje psiholoko-estetske kodekse podneblja u kojem se pripoveda (prema
Filipovi-Radulaki, T., 1997).

Teorija o monogenezi (jednom mestu porekla ili nastanka bajke) je ono u emu se slau
braa Grim i Benfej - usmena pripovest o udesima migrirala je trgovakim putevima
preko panije, Grke i Sicilije, kao i onima kojima su se krstai zaputili put Svete
zemlje i severne Afrike i natrag do Evrope. Videli smo, za Benfeja, drevna Indija je taj
istonik iz koga su se bajke pojavile i proirile irom sveta.

Suprotno monogenetskom uenju, koje nuno u sebe ukljuuje ideju migracije (od
izvora do primaoca) bajke, francuski folklorista ozef Bedije (Joseph Bdier, 1864-
1938) je izgradio poligenetsku teoriju. Bajke jednog podneblja su samonikle i nisu puki
odraz tuih pripovesti koje su migracijom inkorporirane u nju, i u prvom redu su
proizvod kreativnih pripovedaa, smatra Bedije. Ideja poligeneze bila je takoe
polazina taka predstavnika britanske ,antropoloke kole' Edvarda Barnet Tejlora
(Edward Burnett Taylor), Dejmsa Dorda Frejzera (James George Frazer) i Endrjua
Lenga (Andrew Lang), koji su smatrali da su ljudske vrste meusobno sline, da ljudi
na gotovo istovetan nain odgovaraju na sredinske uticaje, da smiljaju identine prie

35
koje se meusobno razlikuju jedino po obiajima koji su u njih utkani. U tom smislu,
bajke su samo jedna od brojnih usmenih narativnih formi koje su se razvijale irom
sveta a da su pri tome posedovale srodne teme i zaplete.

Bajke su bile poseban predmet interesovanja kotskog etnologa, pesnika, folkloriste,

pisca bajki i istraivaa komparativne mitologije Endrjua Lenga, predstavnika
antropoloke kole, koji je naglaavao animistiku osnovu bajke, koja poput kakve
skrivalice uva totemistike i animistike predstave primitivnog oveka. Suprotno
uenjima o migraciji bajke, Leng je istraivao poligenezu mita i bajke smatrajui da se
ni u sluaju jednog niti drugog ne moe govoriti o postojanju jednog izvora ve o
mnogobrojnim izvorima, budui da i mit i bajke migracijom gube onaj smisao koji ih
je oivotvorio, pa se o vrstom geneolokom istraivanju mitova i bajki ne moe ni
govoriti. Mnogi drugi folkloristi takoe su se drali uenja o poligenezi, poput
amerikanca Frederika Tomas Krejna (Frederick Thomas Crane), Arne Antija (Aarne
Antti) koji je razradio u knjizi Tipovi narodne pripovetke istorijsko-geografski metod
traganja za izvorima narodne pripovesti ili Johana Boltea (Johannes Bolte) i Georga
Polivke (Georg Polvka) koji su proradili i proirili grau koju su skupila braa Grim.

Hipotezu o tome da je bajka proistekla iz usmene tradicije koja je stara hiljadama

godina, a koje se drala veina antropologa i folklorista devetnatestog i dvadesetog
veka, Albert Veselski (Albert Wesselski, 1871-1939) je u svom delu Versuch einer
Theorie des Mrchens (,,Ogled jedne teorije o bajci) odbacio, osporivi vezu izmeu
bajke i usmene tradicije na koju se ona oslanja. Suprotno uvreenom miljenju, tvrdio
je, bajka nije edo antike jer u to doba nije bilo takvog anra, tavie u anrovskom
smislu bajka je nastala u petnestom i esnaestom veku, kao plod poetike individualnog
pisca a njene korene treba traiti u pisanoj knjievnosti. Brojni folkloristi otro su
napali ideju da su bajke proizvod individualnog uma, a meu njima treba izdvojiti
danskog istraivaa Bengta Holbeka (Bengt Holbek) koji je u svom delu Interpretation
of Fairy Tales (Holbek, B. 1987), nedvosmisleno demonstrirao da su neki oblici bajki
postojali u usmenoj tradiciji nekoliko hiljada godina unatrag te da se, otuda, ne mogu
izvesti iz stvaralakih napora pojedinanog stvaraoca.

Sa druge strane okeana, u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Rut Botinghajmer (Ruth

Bottingheimer, 2003) je svojom tvrdnjom da bajke uglavnom potiu iz knjiga,
pokuala da oivi raspravu o njihovom poreklu. Pozitivistiku ideju da izvore bajki

36
treba traiti u pisanoj knjievnosti, ona potkrepljuje tvrdnjom da ljudi ranijih epoha
nisu posedovali mo tanog upamivanja verbalnih sadraja (to se kosi sa brojnim
antropolokim istraivanjima). Jo i vie, pravo nauno prouavanje bajki mogue je
istraivanjem tampanih knjiga veli ona, jer se iskljuivo tu mogu nai dokazi o
njihovom poreklu, postojanju i irenju.

Za upotrebu bajki u psihoterapijskom procesu onako kako ga shvataju analitiki

psiholozi posebno je zanimljivo shvatanje italijanskog filozofa Benedeta Kroea
(Benedetto Croce). Kroe se nije svrstavao ni u tabor pristalica monogeneze niti u
tabor zagovornika poligeneze bajke ali je ostavio zanimljive misli o onome to odrava
bajku ivom. Istakao je da bajka svoj poetski ivot moe imati jedino dok se pria u
narodu i dok postoji nadahnue narodnog pripovedaa, jer svako stenografsko
beleenje bajku pretvara u dokument o verovanjima, obiajima i mitovima ime njena
poetska vrednost najee biva unitena. Ovim svojim stavom Kroe je nagovestio da
bajku kao izraz knjievnog folklora treba shvati kao neprekidni imaginativni proces
kreacije i re-kreacije (prema Filipovi-Radulaki, T. 1997, str. 8). Sledim li njegove
ideje, mogu pretpostaviti da je bajka dijalektika imaginalna tvorevina njena poetika
ogleda se u tome to nam otkriva skrivene naume due a tim razotkrivanjem sami
bivamo izmenjeni.

Problem klasifikacije bajki

Kratak pregled problema klasifikacije bajke ukazuje na to da iscrpno anrovsko

odreenje bajke nije dato svaka od ponuenih definicija bajki sadri po neku njenu
osobinu udesno junatvo, junaka/junakinju koji se pokoravaju natprirodnim silama,
pesniku imaginaciju i igru fantazije, fantastiku, otkrivanje istine preko poetske forme,
insistiranje na zabavnosti, neobinosti sadrine i specifinosti forme, naglasak na
dramskom sieu i dinaminoj radnji ostvarenoj kroz sukobe junaka bajka sadri sve
navedene osobine i strogo je kanonizovana, za razliku od nekih drugih folklornih vrsta
poput legende ili predanja ija je forma slobodnija.

Meutim, bajka je zagonetna upravo zato to naizgled spontano mea udesno sa

prirodnim, blisko sa dalekim, shvatljivo sa neshvatljivim kao da je sve to samo po sebi
razumljivo i prihvatljivo. Tajna bajke ne lei u motivima koje koristi ve u nainu na

37
koji ona to ini, odnosno, u samoj njenoj strukturi jer njena forma ne izrasta iz grae
ve ivi sama za sebe. Bajka budui da predstavlja jednu od najstarijih i ujedno
najlepih formi usmene, narodne knjievnosti ne samo da predstavlja ,,priu o
udesnom ve je udesna i zagonetna samim svojim savrenim knjievnim oblikom, a
njeno odgonetanje zahteva erudiciju, umenost i teorijski dar.

*Anti Arne i finska kola klasifikacije

Kada je jo 1928 godine uveni ruski folklorista Vladimir Jakovljevi Prop (Vladimir
Jakovljevi Propp) zakljuio da je u pogledu klasifikacije bajki situacija nepovoljna i
da se to loe odraava na prouavanje bajki - bio je sasvim u pravu; u istoj meri je taj
problem aktuelan i dan danas. Verujui da je klasifikacija jedan od prvih i najvanijih
stupnjeva u izuavanju pojava, on je pokuao da uvede egzaktan, prirodno-nauni
metod u istraivanje onoga to je do tada izgledalo sasvim neuhvatljivo, neodredljivo i
proizvoljno. U to vreme ve je svetlost dana ugledao uveni Arneov (Antti Aarne)
katalog narodnih pria koji predstavlja prvi znaajan pokuaj klasifikacije narodnih
pria u okviru tzv. ,finske kole'. Rukovodei se istorijsko-geografsko-kartografskim
metodom rada, finska kola na elu sa folkloristom Anti Arneom odbacila je teoriju o
poligenetskom poreklu i nezavisnom razvoju pria te je njihov glavni napor bio da se
istorijskom rekonstrukcijom otkrije pra-pria ili ,,Ur-forma'' bajki, njeno geografsko
poreklo i putevi prenoenja. Arne je nastojao da rekonstruie hipotetsku izvornu formu
(Urform), kao i istoriju date bajke tako to e mapirati distribuciju njenih razliitih
verzija koje su nastajale tokom vremena i na razliitim prostorima.

Drugim reima, cilj istraivaa finske kole ogledao se u nastojanju da rekonstruiu

istoriju neke odreene prie i da odrede njenu hipotetsku, izvornu formu (Urform).
Prema miljenju pristalica istorijsko-geografske analize, ,,motiv je sredinja jedinica
pripovetke, koji je odreen kao najmanji narativni inilac koji moe opstati u predanju.
Naspram njega stoji ,,tip, odnosno tradicionalna pria koja u sebi sadri brojne motive
i koja postoji nezavisno od njih. Anti Arne je nastojao da doe do osnovne strukture i
porekla siea bajki, pri emu bi pretpostavljeni najstariji oblik bio ujedno i
najjednostavniji i najsavreniji. Zbog toga je izuzetnu panju posvetio prouavanju

38
razliitih varijanti iste bajke i istraivanjima njihove istorijsko-geografske
rasprostranjenosti irom skandinavskog sveta. Ovo veoma sistematsko istraivanje
rezultiralo je objavljivanjem izvanredno znaajnog i za budua prouavanja naroito
plodnosnog dela Pregled tipova bajki (Verieichnis der Mrchentypen) 1910. godine
(Aarne, A. 1961), koji predstavlja katalogizaciju, odnosno popis siea mnogih
skandinavskih (a kasnije i evropskih bajki).3 Narodne pripovetke su u u ovom registru
podeljene na sledee kategorije: ivotinjske prie (tipovi 1 - 299), obine narodne prie
(tipovi 300 - 1199), ale i anegdote (tipovi 1200 1999), prie o formuli (tipovi 2000 -
2399) i neklasifikovane prie (tipovi 2400 2499).

Zahvaljujui ovom radu, narodna knjievnost i bajke, kao veoma znaajan deo narodne
tradicije, nisu shvaeni kao nevana i usputna stanica opte knjievne teorije ve kao
problem koji se tie kulturne istorije same civilizacije. Arne-Tompsonov pristup
narodnim pripovetkama i sistem koji su izgradili posluie kao vano istraivako
sredstvo u rukama svih onih koji su nadalje poeli da se bave komparativnim
prouavanjem usmene narodne tradicije razliitih naroda. Katalogiziranje siea
omoguilo je izdvajanje osnovnih tipova bajki sa kojim je potom mogue porediti
bezbrojne varijante iste bajke raznih naroda. Arneov-Tompsonov (Stit Tompson je i
sam dodavao indeks motiva koji govore u prilog slinosti ili identinosti u elementima
prie na svim stranama sveta) registar tipova i motiva bajki uao je u meunarodnu
upotrebu, a u njemu se narodne pripovetke i narodne bajke klasifikuju kao ,,obine
prie a u katalogu oznaene brojevima od 300 do 749. Arneovo ifriranje bajki i rad
finske kole omoguili su veoma lako i jednostavno uporeivanje bajki po srodnosti
motiva to je olakalo dalja nauna prouavanja bajke a sam katalog je bio vie puta
prevoen i objavljivan i usavravan.

I pored izuzetne heuristike vrednosti, finski istorijsko-geografski metod doiveo je i

stroge kritike, izmeu ostalih i od strane Vladimira J. Propa, budui da je esto polazio
od pogrenih ili neproverenih pretpostavki a nije doticao ni mnoga vana pitanja poput
stila, kreiranja prie, uticaja nacionalnih kultura ili socijalnog konteksta.

3
Arneov indeks izvorno je sainjen sa ciljem da organizuje i da prui popis skandinavskog
narodnog predanja ali ga je ameriki folklorista Stit Tompson 1928. i zatim 1961. godine
(Thompson, S., 1961) revidirao i proirio sa ciljem da u njega uu sve evropske i na evropskim
bajkama zasnovane pripovetke, zbog toga je u literaturi ovaj sistem poznat pod nazivom ,Arne-
Tompsonov indeks, prim, M.P.

39
*Vladimir Jakovljevi Prop strukturalistiki pristup

Ruski formalista Vladimir J. Prop je u prividnom haosu i beskrajnoj raznolikosti uspeo

da pronae red i otkrije ono to je u bajkama tipsko i nepromenljivo, smatrajui da se
prouavanje bajki po mnogo emu moe uporediti sa prouavanjem organskih
formacija u prirodi te poput prirodnjaka, tako i folklorista ima posla sa vrstama i
modifikacijama u sutini istovetnih pojava (Prop, V. 1982, prema Trebjeanin, .
1994, str. 165).

Uopteno govorei, Prop je za razliku od Arnea, iji je klasifikatorni sistem izdeljen po

tipovima i motivima smatrao nenaunim i nedoslednim, miljenja da je podela bajki
po sieima apsolutno nemogua, jer bajke imaju tu osobenost da se njeni sastavni
elementi premetaju i prenose u druge bajke bez ikakve izmene i da je teko odrediti
gde se zavrava jedan a poinje drugi sie (Prop, V., 1982, prema Antonijevi, D.
1988). Upravo to su bile i njegove osnovne zamerke Arneovom katalogu koji po
njegovom sudu nije vodio dovoljno rauna o prenosivosti elemenata niti je sie odredio
na osnovu ujednaenih principa (naime, bio je uziman bilo koji deo bajke, najee
onaj najupeatljiviji, dodavan je predlog o i time bi odrednica bila gotova).
Smatrajui da klasifikacija bajki mora nastati tek posle njihovog opisivanja, on sebi
daje u zadatak da otkrije osnovne elemente iz kojih je sastavljena bajka kao knjievna
vrsta kao i naroitu organizaciju ovih elemenata koji ini strukturu bajke. Svoj sistem
je utemeljio na relativno maloj skupini ruskih bajki koje je popisao i sakupio
Aleksandar Afanasjev (1855-1863; Afanasev, 1985).

Prop je osmislio metod koji e posluiti za otkrivanje strukture narativnih elemenata,

istraivanje njihovih meusobnih odnosa i za ispitivanje odnosa svakog pojedinanog
elementa prema prii kao celini. Suprotno pristalicama finske kole, on odbacuje motiv
kao najmanju jedinicu dokazujui da je ovaj razloiv na manje sastavne delove i uvodi
pojam funkcije kao minimalne stalne veliine. Funkcije su fundamentalni i konstantni
sainitelji bajke bez kojih radnja ne moe da se odvija i koji ,stoje' iza delanja svih
likova. Funkciju definie kao akciju nekog lika iz bajke sa stanovita znaaja koji ovaj
ima po celokupni dalji tok njene radnje.

Prop kljuno obeleje bajke vidi u njenoj kompoziciji koja predstavlja osnovnu
narativnu zamisao, obrazac po kojem se organizuju i rasporeuju pripovedni elementi
ali ta kompoziciona ema nije inherentno svojstvo pria ve je to apstraktni model koji

40
se realizuje tek u toku samog pripovedanja. Zanimajui se za morfoloki (sintaksiki)
nivo bajke, naroito njenu logiku narativnog nivoa, on je miljenja da kompoziciju
bajke ini sa-odnos konstantnih, nepromenljivih elemenata koje imenuje kao funkcije a
odreuje ih kao postupke likova odreenih s obzirom na njihov znaaj za tok radnje a
koji odgovaraju na pitanje ta ine likovi u bajci (Prop, V. 1982, prema Trebjeanin,
., 1994, str. 166).

Strukturu bajke ini linearni, odnosno, sintagmatski raspored funkcija iji je broj
ogranien a one se mogu kombinovati u neogranienom broju sluajeva stvarajui tako
promenljvi sie i varijante. Kompozicija je konstantni faktor ali ona, po Propu, nije
arhetip (Prop, V. 1982), dok je sie varijabilni faktor a jedinstvo kompozicije i siea on
naziva strukturom. Sie bajke zapravo predstavlja njenu sadrinu dok kompozicija
predstavlja model, odnosno, formu dela. Likovi u bajci su stalne veliine u smislu
funkcija koje su im dodeljene i odreenih obrazaca po kojima se te uloge konstruiu.
Njihovi atributi i tematske uloge su varijabilne i zavise od aktuelnog drutveno-
istorijskog i kulturnog konteksta. Srno odreenje Propovog istraivanja bajki ukratko
izreeno glasi: funkcije likova su stalne i nepromenljive veliine i one ine osnovne
gradivne elemente kompozicije bajke u kojima postoji ogranien broj od 31 funkcije.
Redosled funkcija od kojih je izgraena fabula bajke je nepromenljiv a sve bajke imaju
strukturu istog tipa (Trebjeanin, ., 1994, str. 166-7).

Univerzalni pripovedni sintagmatski niz koji odlikuje bajku po Propu sastoji se od

sledeih funkcija: udaljavanje (roditelj odlazi gde god); zabrana (junaku se neka
aktivnost zabranjuje - da ue u odreenu odaju, na primer); krenje zabrane (junak
ipak ini zabranjenu radnju); protivnikovo izvianje (da bi obavestio o aktivnostima
junaka); odavanje podataka o junaku, podvala (protivnik se preruava ne bi li junaku
naneo tetu); nehotino sauesnitvo (junak iz neznanja ili naivnosti doputa da bude
prevaren); protivnikovo nanoenje tete ili nedostatak (protivnik junaka liava neeg
dragocenog); saoptavanje nesree ili nedostatka (upuuje se poziv za pomo i junak
kree po ovom pozivu); poetak suprotstavljanja (junak odluuje da reaguje); odlazak
(junak naputa svoje prethodno stanje i polazi na put); darivalac proverava junaka
(junakova ast, dobrota, mudrost su, recimo, na proveri); junakova reakcija na proveru
(junak izdrava probu); sticanje arobnog sredstva/potencijala (kao nagradu junak
stie arobni predmet/lino osvaja natprirodno svojstvo); putovanje (junak sam ili uz
pomo vodia nalazi traeni predmet ili osobu); borba junaka sa protivnikom (junak se

41
bori sa zmajem, divom npr.); obeleavanje (junaka igou, prstenuju ili ve nekako
obeleavaju); pobeda (u otvorenom boju protivnik biva poraen junakovom snagom ili
lukavstvom); otklanjanje nevolje ili nedostatka (junak otklanja poetnu nevolju);
povratak junaka (junak se vraa); potera (junaka progone i pokuavaju da ubiju);
spasavanje (junak se spasava od potere lukavstvom, arobnim predmetom ili snagom);
dolazak inkognito (junak se neprepoznat vraa kui); pretenzije lanog junaka (lani
junak postavlja neosnovane zahteve); teak zadatak (junakova sposobnost, hrabrost ili
spretnost bivaju testirani putem nekog izuzetno tekog zadatka); reavanje (junak
uspeno reava zadatak); prepoznavanje (junaka prepoznaju po belegu, znaku ili
prstenu); raskrinkavanje (identitet lanog junaka biva razotkriven); preobraavanje
(junak dobija novi, bolji izgled, osobine); kanjavanje (protivnika stie zasluena
kazna); enidba (junak se eni i dobija carski presto) (prema Trebjeanin, ., 1994, str.
167-8).

Navedene funkcije sutina su dramatske situacije i fabulativnog zapleta u bajci koje po

pravilu zapoinju naruavanjem ravnotee ili smenom dvaju stanja - preanjeg
,idilinog potonjim koje je ispunjeno tenzijom i sukobima koje junak mora da razrei.
Nastala promena je neoekivana i izazvana bilo neijim neprijateljskim postupkom
bilo uvianjem nekog nedostatka i oseajem nezadovoljstva koje otkriva da je poetna
situacija ipak u neemu bila manjkava. U junaku se budi samosvest i on odluuje da se
suprotstavi po svaku cenu. Njega, potom ekaju brojne provere koje e kroz niz
raznolikih situacija voditi ka obaveznoj srenoj zavrnici bajke u kojoj junak trijumfuje
bilo venanjem i sticanjem prestola bilo samo ukidanjem prvobitnog nedostatka. Junak
kao polazna taka i kao vrilac radnje prolazi kroz razvojni proces ka sticanju
samosvojnosti i zrelosti, afirmacije i integracije u kolektiv. Prop je bio miljenja da
motivacije ine najnestabilniji, pa donekle i neobavezni deo radnje, jer postupci likova
u bajci kao da niim nisu motivisani ve oni kada jednom stupe u akciju delaju po
unutranjoj inerciji. Motivacija jedino doprinosi optem koloritu bajke a proistie iz
drutveno-istorijskog konteksta. Iako su brojni autori imali drugaije miljenje - da
motivacije itekako predstavljaju bitan semantiki element u bajci bilo da su unutranje
(iskazi stanja linosti) bilo spoljanje (pritisak okolnosti u koje je junak gurnut), te da
su olako izostavljane a zapravo su od sutinskog uticaja na promenu cilja unutar bajke
Propovo izvanredno delo otvorilo je itav jedan pravac u prouavanju pripovednog
folklora.

42
Prop je bajku u svojoj uvenoj klasinoj studiji ,,Morfologija bajke (1928) a potom
osamnaest godina kasnije u ,,Istorijskim korenima bajke (1946), nedvosmisleno
opisao kao knjievni oblik, pokazao elemente bajke i njihove odnose, odredivi bajku
kao sistem sastavljen od dve vrste elemenata: promenljivih (atributi junaka, naini
ispunjenja funkcija, vezivni elementi) i nepromenljivih (funkcija), istakavi da je
postupak po kojem se elementi slau u sie izrazito sloen.

Nita manje znaajna i zanimljiva je i Propova analiza bajke sa stanovita njenih

likova. Iako konkretnih likova u bajci ima bezbroj, imajui u vidu njihov znaaj za tok
radnje i shodno funkcijama koje imaju, svi postojei likovi mogu se svesti na sedam
tipskih likova ili uloga. To su: 1. protivnik ili tetoina, 2. darivalac ili snabdeva, 3.
pomonik, 4. traeno lice, 5. poiljaoc, 6. junak i 7. lani junak. Shodno ovom modelu,
Prop bajku definie kao narodnu priu koja je podreena shemi od sedam likova
(prema Trebjeanin, ., 1994, str. 168).

Formalistiki pristup Vladimira Jakovljevia Propa doekan je od mnogih sa

oduevljenjem i bio je obasut, nekada i neumerenim, pohvalama, podstakavi brojna
strukturalistika istraivanja u oblasti mita i bajki. Iako je njegov sistem osmiljen za
istraivanje ,prirode' ruskih bajki mnogima je posluio za prouavanje bajki drugih
naroda. Ameriki folklorista Alen Dandis (Alan Dundes) primenio je Propov sistem za
analizu narodnih pripovedaka Severnoamerikih Indijanaca a i za istraivanje strukture
prideva. No ima i onih koji, poput Deka Zajpija, kritikuju Propov strukturalistiki
pristup, budui da nije posvetio dovoljno panje istraivanju odnosa i meusobnih
uticaja usmenog predanja i knjievne tradicije kao i metamorfoza i varijacija kojima
bajka, kao produkt usmenog narodnog predanja biva izloena nakon to bude zapisana
i preraste u knjievnu bajku (Zipes, J. 2006b).

*Maks Liti fenomenoloki pristup

Za razliku od Propa koji je kao zakleti empiriar i pozitivista usmeren na ono to ini
osnovnu, optu strukturu bajke, vajcarski folklorista Maks Liti (Max Lthi, 1986,
1994) zauzima posve drugu poziciju u prouavanju bajki. Premda je njegov pristup pre
svega knjievni, njegovi nalazi odiu psiholokim uvidima i korisnim smernicama za
psiholoko razmatranje bajki. Litija zanima prvenstveno umetnika forma bajke, njen

43
naroiti knjievni izraz i osoben stil. Suprotno strukturalistima, on se interesuje za
smisao jer se bez njega, smatra Liti, ne mogu istraiti ni forma niti struktura bajke.
Metaforino reeno, Propov strukturalistiki pristup bi se mogao okarakterisati kao
onaj koji je usmeren na ,kostur bajke, dok se Litijev bavi ,mesom i nervima bajke.
Njegovo nezaobilazno delo Evropska narodna bajka: forma i sutina (1986/1994)
nastoji da otkrivanjem bitnih zakonitosti ove knjievne vrste spozna bogatstvo i
raznolikost sveta bajki umesto da ga svede na osnovnu pripovedaku jedinicu.
Koristei se metodologijom ,nove kritike', Liti istrauje strukturalne odlike i tematsko
znaenje bajke kao anra kao i njen istorijski razvoj. Osnovna tema njegovih
istraivanja je da bajka sadri sutinsko podlono znaenje koje e se, budui da su
njena forma i smisao integralni, ispoljiti kroz bazini stil kojim je ona iskazana. Prema
Litijevom miljenju, zajedniki stil koji je u osnovi svih evropskih bajki, ukazuje na
zajedniko anrovsko znaenje. U nameri da prui potpunu fenomenologiju evropske
bajke, on istrauje knjievna sredstva i umetnike karakteristike koje bajku ine
bajkom i to su, prema njegovim istraivanjima: jednodimenzionalnost, nedostatak
dubinske perspektive, apstraktan stil, izolovanost, sveopta povezanost i subliminalni
odraz sveta.

Pod jednodimenzionalnou bajke Liti podrazumeva da izmeu pojavnog i onostranog

sveta postoji nesputana komunikacija u kojoj ovostrani junak bajke nema utisak da je u
kontaktu sa nekom drugom, onostranom dimenzijom, odnosno, nema jaza izmeu
profanog i numinoznog sveta. Ljudi u bajci, bilo da je re o pozitivnim ili negativnim
junacima, sa onostranim biima saobraaju kao sa sebi ravnima. Nedostaje im doivljaj
distance, odstojanja izmeu njih i onih drugih bia. Fantastine stvari koje se deavaju
junak bajke doivljava bez ma kakvog unutranjeg uzbuenja. On samo deluje i nije u
stanju niti ima vremena da se udi i preispituje ono to je neobino. U bajci nema ni
numinoznog straha ni numinozne radoznalosti, niti uenja, kao da sve pripada istoj
dimenziji. udesno u bajci ne pobuuje ni malo vie panje od onoga to je
uobiajeno, ono to je prostorno i vremenski veoma udaljeno emotivno i psiholoki
biva na dohvat ruke; bajka prosto ne doputa da se doivi psiholoko odstojanje.

Nedostatak dubinske perspektive u bajci znai da u njoj nema produbljivanja u bilo

kom smislu. Njeni junaci su bestelesne figure, bez unutranjeg ivota, bez okruenja a
nedostaje im veza sa prolou i sa budunou, sa vremenom uopte (Liti, M., 1994,
str. 16). I ljudima i ivotinjama nedostaju fizika i psihika dubina, kao da su figure od

44
papira kojima se po volji, primera radi, moe odsei neki deo tela a da ne nastupi
nikakva promena a prilikom takvih sakaenja se, po pravilu, ne izraava ni fizika ni
duevna bol. Oseanja i osobine retko se spominju a do toga dolazi jedino ukoliko su u
funkciji daljeg toka radnje. Slino tome, o motivaciji likova iz bajki se, po pravilum ne
pripoveda. Pripoveda ne objanjava, recimo, zato su braa zlobiva prema svom
,tupavom' bratu ili zato carevieva majka mrzi svoju snahu. Bajka pokazuje samo
dvodimenzionalne figure a ne ljude sa ivim unutranjim ivotom i skoro svuda gde je
to mogue, bajka unutranje znaenje zamenjuje spoljanjim, pokretake snage ljudske
due vidi u spoljnim potsticajima. Likovi iz bajke nikada ne polude, u njima nema
niega to bi utonulo u ludilo, oni su bez dubine, opstaju samo na povrini.

Kljuno je prema Litiju i to da jednodimenzionalnom svetu bajke nedostaje i dimenzija

vremena to govori o sledeoj sutinskoj osobini bajke a to je beznaajnost vremena
koje protie. Junaci bajke poseduju veitu mladost koju ne moe naeti vreme, nikakve
brige niti najsuroviji udarci sudbine, te nije teko zakljuiti da nedostatak vremenske
dubine stoji u vezi sa nedostatkom psihike dubine. Obzirom da je vreme jedna od
funkcija psihikog doivljaja a junaci bajke samo figure - nosioci radnje bez
unutranjeg sveta - jasno je da bajci tada mora nedostajati i oseaj za vreme.
Nedostatak dubinske perspektive najjasnije se vidi kroz nedostatak prostorne,
vremenske, duhovne i psiholoke razuenosti bajke.

Apstraktni stil bajke postie se doslednim odsustvom dubinske perspektive jer bajci
nije stalo do opipljivog oslikavanja konkretnog sveta i njegovih mnogobrojnih
dimenzija ve ga doarava opisno preoblikujui njegove elemente kreirajui pri tome
svet sasvim posebnog kova. Apstraktni stil postie se jasnim konturama bajke koja
pojedinanosti ne opisuje ve samo imenuje. Usmerena na sam tok radnje, ona svoje
likove vodi od jedne take ka drugoj, nigde se ne zadravajui na opisima. Spominje se
samo ono to je vano za radnju a nita radi sebe samog bajka se dosledno odrie
individualizujuih karakteristika.

Junak bajke po svojoj sutini je putnik a linija toka radnje odvija se isto i jasno: stvari
i pojave svrstavaju se naporedo i uzastopno a ne tako da se sadre jedne u drugima to
omoguava potpunu preglednost toka radnje. Ono to bi u stvarnosti inilo neprozirnu
celinu ili se razvijalo laganim, skrivenim procesom, u bajci se deava u jasno
izdvojenim etapama. Svaki psiholoki sadraj prebaen je na spoljni plan, pretvoren u

45
radnju ili opredmeen te se sasvim jasno moe sagledati. Likovima u bajci nedostaje ne
samo prostorna i lina ve i predmetna okolina.

Apstraktni stil bajke upotpunjuje i itav niz drugih osobenosti: bajka operie vrstim
formulama njeni omiljeni brojevi su jedan, dva, tri, sedam i dvanaest; junak/junakinja
su ili sami ili ine poslednji lan trojke; vlada trodelnost/trojinost pred junaka se
postavljaju tri zadatka, pomaga tri puta intervenie, neprijatelj se javlja tri puta itd.
Bajka voli sve to je ekstremno a naroito ekstremne kontraste njeni likovi su ili
savreno dobri i lepi ili potpuno runi i zli; brani parovi su ili bez dece ili ih imaju
previe; nasuprot najjezivijoj kazni stoji najblistavija nagrada. Ekstremni zloini,
bratoubistvo, edomorstvo, gadne klevete u bajci su uobiajena stvar a mnogobrojne
zabrane i otri uslovi nita manje ne doprinose upeatljivoj jasnoi stila. U okviru svih
tih ekstrema, vrhunac apstraktnog stila jeste udo kojima bajke obiluju. Apstraktna
stilizacija daje bajci jasnou i odreenost, ona ne predstavlja siromatvo i nemo ve
veliku snagu forme. Junak bajke je putnik koji se kao od ale kree nepreglednim
prostranstvima esto uz pomo leteih konja, koija, arobih cipela, vetra ali ovo
kretanje i sredstva pomou kojih se odvija, nisu proizvoljni njegov nain, pravac i
zakoni su jasno odreeni.

Pored jednodimenzionalnosti bajke i potpune neosetljivosti prema jazu izmeu

ovostranog i onostranog sveta te nedostatka dubinske perspektive, izolovanost i
sveopta povezanost sutinsko je obeleje apstraktnog stila. Nedostatak dubinske
perspektive u prikazivanju znai izolovano prikazivanje figura bajke nema svog
unutranjeg sveta, nema okoline, nema veze sa budunou, prolou i vremenom.
Stvari i likovi razdvojeni su otrim konturama koje se nikada ne zamuuju, ne
preklapaju i ne nestaju. Bajka se bavi onim to je udnovato, skupoceno, ekstremno
bolje reeno, izolovano. Zlato i srebro, biseri i dijamanti, svila i kadifa, nahoe,
najmlai sin, siroe, kralj, siromah, budala, prljavko, zlatokosa, pepeljuga, vetica -
izrazi su ove izolovanosti. Junak bajke ne stoji ni u kakvoj vezi sa porodicom, narodom
ili bilo kakvom zajednicom. Roditelji u bajci najee umiru i ostavljaju decu samu ili
ih kao ubogi sirotani odvode u umu te se na taj nain glavni likovi bajke oslobaaju
poznatih ljudi i predela i izolovani kreu u svet. Izolovano je prikazana i radnja samo
isti inovi, bez prostornosti.

46
Lik u bajci u stanju je da uspostavi kontakt sa svim i sa svakim upravo zbog svoje
izolacije, jer je u bajci sve podjednako blisko i udaljeno, sve je izolovano i ba stoga
ima univerzalnu sposobnost da uspostavlja veze. Izolaciju u bajci najbolje odraavaju
dar, udo i nevezani motiv.

Dar je jedan od centralnih motiva bajke: budui da likovi bajke nemaju svoj unutranji
svet te stoga ne mogu ni da donose sopstvene odluke, bajka ih pokree spoljanjim
podsticajima nemogue je postii svoj cilj bez spoljanje pomoi i to prevashodno
pomoi onostranih figura. Junak bajke je privilegovan on kao da je u nevidljivom
kontaktu sa silama i mehanizmima koji upravljaju svetom i sudbinom te kao da
nesvesno postupa u skladu sa njihovim neumitnim zakonima. Dar u bajci ne proizilazi
iz neeg ve ranije poznatog, priznatog i doivljenog, ve ga daju potpuno strane
figure, tamo gde to zadatak zahteva, bez ikakvog uvoda ili na osnovu neke na brzinu
uspostavljene veze. Junaku bajke na raspolaganju stoji i udo ali ne na nain da on tim
udom vlada, ve ga dobija na poklon onda kad mu je ono potrebno. To to dar i
zadatak ili dar i nevolja u kojoj se junak naao uvek tano odgovaraju jedno drugom,
posledica je apstraktnog stila bajke iji je udo poslednji i najpotpuniji izraz.

udo je u bajci jedan od elemenata radnje, ono se prima bez uenja ili uzbuenja kao
da se samo po sebi razume, pri emu nije posebno zanimljivo ni od koga potie ni kako
deluje a pitanje izvora i prvobitnog uzroka uda kao takvog uopte se ni ne postavlja.
Ono se neposredno ostvaruje, nezavisno od spoljnih preduslova ali ipak u vezi sa
skrivenim zakonitostima koje u bajci nisu naznaene ali univerzalno deluju. Bajka
nita ne objanjava ve samo prikazuje i njeni junaci ne znaju u kakvim odnosima stoje
jedni naspram drugih ali im se preputaju i na taj nain dospevaju do svog cilja.

Nevezani motiv kao sutinski element bajke oznaava zatvoren, izolovan motiv.
Obzirom da bajka ne tei sistematinosti elementi njene radnje vrsto su odreeni ali
su nevidljive niti koje ih povezuju i stoga se moe zakljuiti da su svi motivi bajke
principijelno nevezani.

U bajci je predstavljen subliminalni odraz sveta apstraktno izolujui, figuralni stil

bajke uzima sve raspoloive motive i preobraava ih u skladu sa svojim potrebama.
Ovo znai da stvari i likovi gube svoju individualnu sutinu, ostaju bez linog peata,
sopstvene boje i teine. Motivi koje susreemo u bajci opte su prirode prosidba,
venanje, siromatvo, deca bez roditelja, roditelji bez dece, (ne)vernost prijatelja,

47
odanost brae i sestara. Bajke obrauju mnogobrojne odnose meu ljudima i svetom
koji nas okruuje a pored ovih profanih motiva tu su i motivi iz magino doivljene
stvarnosti susret i rastanak sa preminulima, sa zmajevima, mitolokim biima svih
vrsta, vilama, dinovima i patuljcima. Brojni motivi u bajkama maginog su porekla
arobni stihovi, arobne rei, arobne slike, haljine i ogledala ali prave magije u bajci
nema sve arolije se bez po muke ostvaruju, nedostaje arobnjakov trud, susret sa
onostranim je prisutan ali se ne doivljava kao takav, nijedan lik iz bajke ne budi onu
jezu kojom nas numinozno obino ispunjava. U bajci se numinozno opisuje ali se ne
doivljava. Izbegavajui svaku individualizaciju, bajka profane motive odreuje na isti
nain kao i ma ta drugo sa istim mirom se pripoveda o uzbudljivim doivljajima kao
i o jednostavnim svakodnevnim radnjama. Time to su svi njeni motivi ispranjeni
bajka istovremeno dobija i gubi: gubi se konkretnost i realnost, dubina veza i oseanja,
nijanse i ozbiljnost sadraja a dobija se neverovatna odreenost i jasnoa forme.
Pranjenje je istovremeno i sublimacija pa svi elementi bajke postaju laki, isti,
prozirni i lako se komponuju u zajedniki ples u kojem lako otkrivamo sve kljune
motive ovekove egzistencije.

U pogledu grae u bajci su otvorene sve mogunosti stalno se javljaju odreeni

likovi i zapleti koji su joj posebno bliski bez obzira da li odraavaju bitne situacije iz
ljudskog ivota ili da se posebno dobro prilagoavaju njenom apstraktno-izolujuem
stilu ali na njihovo mesto moe svaki put da stupi i neto drugo a da to bajci ni malo ne
nakodi. Tako je u bajci sve mogue, svaki element joj je dobrodoao. Ona je
sveobuhvatna forma sposobna da u sebe primi celinu sveta (Liti, M. 1994, str. 78).

Stoga je po Litijevom miljenju Bajka je umetniko delo koje svet odraava u pravom
smislu rei i ona ne samo da je u stanju da sublimira i u sebe ugradi ma koji element,
ve zaista odraava sve bitne elemente ljudskog postojanja. Svaka pojedinana bajka u
sebi sadri ovekov svet i svet u celini, privatno i javno, ovostrano i onostrano (Liti,
M. 1994, str. 78). Ukoliko odaberemo samo etiri-pet bajkovitih pria ve to nam
daje obilje ljudskih mogunosti: odnosi iz svakodnevnog ivota (prosidba, veridba,
venanje, smrt rodtelja, brae, sestara, prijatelja, rastanak dece i roditelja); tu su i
razmaenost, briga i svakodnevna pomo ili zanemarivanje, nemilosrdna okrutnost,
izdaja, rodoskvrni odnosi, ubistva. Tu je i sticanje odreenih sposobnosti, sticanje
prijatelja, susreti sa domaim i divljim ivotinjama, uspesi i neuspesi, borba sa
protivnikom, voenje raznoraznih bitaka.

48
Bajka je pria o poslunima i neposlunima, o patnjama i zloinima, o nagradi i kazni,
o bedi i bogatstvu, srei i nesrei, uspehu i neuspehu a tu je i nesaglediva lepeza
raznovrsnih ljudskih odnosa i reakcija (Liti, M., 1994). Prisustvo onostranih motiva i
sadraja nikako nije zanemarljivo niti treba da udi jer je odnos prema ,onostranom,
,drugom svetu jedan od bitnih sadraja ljudskog postojanja. Pored svega navedenog i
sama forma bajke sjedinjuje bitne egzistencijalne suprotnosti: skuenost i irinu,
mirovanje i pokret, zakonomernost i slobodu, jedinstvo i mnogostrukost. Nije teko
zakljuiti da se u ovoj apstraktnoj, vieslojnoj, pustolovnoj avanturi kakva je bajka
ogleda svet i ovek u njemu.

Kritiari Litiju zameraju to ne vodi rauna o onome ta se deava sa bajkom poto

biva ispriana i potom preinaena, odnosno to nedovoljno panje posveuje
drutvenom i socijalnom kontekstu u kojem dolazi do recepcije, preinaenja i
prepriavanja sada ve izmenjene bajke. Namesto varijacija kojima je bajka izloena
Litija zanima ono (bajini motivi i elementi) to je u njoj invarijantno i stabilno.
Njegova analiza se kree od pojedinanog ka optem. A kada istrauje odreene odlike
bajke on ih jedino razmatra ukoliko predstavljaju tipine odlike anra i ukoliko mu
poslue da potvrdi apstraktne opte ideje. Dakle, zameraju mu mnogi, Liti izbegava da
analizuje specifino znaenje odreene bajke ve nastoji da dokae ,,vanvremenu
validnost predstave oveka koja se kroz bajku oslikava (Zipes, J. 2000).

Uprkos upadljivih razlika izmeu radova spomenutih istraivaa bajki Arni Antea,
Vladimir J. Propa i Maks Litija njihovo zavetanje je, barem iz ugla analitike
psihologije gledano, prebogata riznica podataka, smernica, putokaza, shema i metoda
koje se mogu iskoristiti u pruavanju i interpretovanju bajki tokom terapijskog procesa.
Istovremeno, ukoliko poemo od hipoteze da dua kroz bajke opisuje samu sebe, onda
se uenja trojice bajkologa mogu staviti u slubu graenja hermeneutike bajke.

49
2. Bajka u etnologiji i folkloristici

Put ka odreenju bajki kao knjievnog anra dug je i veoma krivudav. Razloga za to je
isuvie! Jedan od njih je postojanje stotina hiljada bajki (Zipes, J. 2000), koje su mnogi
istraivai pokuali da definiu na nebrojano mnogo naina, tako da je teko i zamisliti
da sve one mogu da pripadaju jednom knjievnom anru. Zbunjenost i preplavljenost
njihovih prouavalaca toliko je velika da nemali broj knjievnih kritiara i dalje ne
pravi razliku izmeu usmene narodne bajke (oral folk tale ili fairy tale) i knjievne
bajke (literary fairy tale). ta emo tek sa takozvanim ,umetnikim bajkama? Neki
ak smatraju, na uas folklorista, da ma koji tekst i narativ koji se naziva bajkom ili ga
mi doivljavamo kao bajku to i jeste, jer proseni italac niti je svestan razlike
izmeu usmene i knjievne bajke niti se za nju zanima.

Usmena narodna bajka i (ili) knjievna bajka

Zbog ega onda da se mi brinemo i grevito pokuavamo da napravimo razliku izmeu

ova dva tipa narativa? U zapadnoj kulturi ak postoji snana struja koja se opire bilo
kakvom pokuaju definisanja bajki smatrajui da se ne treba ,,ogreiti o sveti materijal
jer seciranjem bajke, njeno udo i magija lako mogu nestati, poto je ono u tesnoj vezi
sa blaenim periodom detinjstva i nevinosti (Zipes, J. 2000, str. xv). Ovde u
spomenuti brem jedan psiholoki razlog kojim se moe nagovestiti zato je pitanje
razluivanja narodne od knjievne bajke vano. Jungovska analitiarka Mari-Liz fon
Franc smatra da ukoliko elimo iskoristiti bajke kao narativnu grau u kojoj emo
tragati za dinamskim i strukturalnim iniocima ,objektivne due i za arhetipovima i
kompleksima od kojih je ona sazdana, onda nam takozvana knjievna bajka ne moe
biti od pomoi, budui da je sav njen narativ sazdan na psihikim potrebama i
psihopatolokim smetnjama konkretnog autora koji ju je sainio. Kratko reeno,
interpretovanjem odreene knjievne bajke mi dolazimo do njenog autora a ne do
objektivne due. Ergo, jedina ,prava graa u kojoj ima smisla tragati za raznolikim
aspektima due jesu usmene narodne pripovetke to jest bajke, koje su proizvod mnogih
pokolenja i nebrojanog mnotva individualnih psiha ija se idiosinkratinost izgubila

50
tokom vekova u kojima se pripovest tesala u jednu koherentnu celinu (fon Franz,
1970).

,,Usmena narodna bajka odnosi se na zbir folklornih pripovesti koje se prenose

verbalnim putem ali i na sam proces prenoenja bajkovnog materijala putem koga on
biva asimilovan, kreiran i prenoen drugima, do god je re o usmenom prenoenju.
Upravo je ovaj nain prenoenja bajki bio najraireniji u kulturama koje nisu poznavale
pismo ili u kojima pismenost nije bila iroko zastupljena. Bajke koje potiu iz usmene
tradicije a koje se odlikuju istovremenim postojanjem stalnih obrazaca i raznorodnim
varijabilnim motivima, danas su standardizovane to omoguava da neprocenjivo
blago ostane stalno kulturno naslee.

Braa Vilhelm i Jakob Grim naglasili su razliku izmeu usmene i knjievne tradicije
bajke koje se razlikuju po svom poreklu i stilu kojim su izraene. ,Svoje bajke
Grimovi imenuju kao Volksmrchen (narodne bajke) nasuprot Kunstmrchen
(knjievne/umetnike bajke), ime ne samo da pojanjavaju podelu koju je uveo Johan
Gotfrid fon Herder (Johann Gottfried von Herder) na Volkspoesie (narodnu poeziju) i
Kunstpoesie (umetniku poeziju) ve daju legitimitet svojoj novonastaloj zbirci pod
nazivom Kinder- und Hausmrchen (1812) smatrajui da su knjievne bajke one koje
su nastale kao svesno oblikovani stvaralaki in poznatog autora srednje ili vie
drutvene klase dok su narodne bajke spontani, prirodni izraz usmene tradicije
nepismenih ili polu-pismenih ljudi. Ova podela izazvala je une rasprave da li su
bajke brae Grim proishod narodne ili umetnike tradicije obzirom da su njih dvojica
navodila da je veina bajki koje su zapisali poreklom iz usmene, narodne tradicije
nemakih provincija ali je isto toliko poznato (nasuprot optem uverenju) da oni nisu
putovali nemakim zemljama sakupljajui usmenu narodnu tradiciju iz usta
nepismenog naroda ve su im istu prepriavali pripadnici srednjeg i vieg stalea koje
su za tu svrhu pozivali u svoj dom; verzije mnogih bajki dobijali su i putem pisama
prijatelja koji su ih negde prethodno uli i zabeleili. Imajui u vidu da su oni prvi
istraivai ove oblasti koji su se drali naunog i sistematinog pristupa, kao i da su
svoje prvobitne zabeleke bajkovnog materijala unitili, ono to je podlono dananjem
sudu jesu samo njihove zabeleke u predgovoru Kinder- und Hausmrchen i injenica
da su po linom nahoenju uobliavali i prepravljali materijal koji je bio sakupljen te
da su brojne verzije bajke saimali u jednu doterujui ih po svom ukusu (Bottigheimer,
R. 2009).

51
Izvorni naum brae Grim bio je da e istraivanjem i saupljanjem ,narodnih (volk)
pripovedaka nemakog naroda doi do onih bitnih svojstava koja ine pravu sutinu
nemakog nacionalnog identiteta. Ne zaboravimo, Napoleonova okupacija delova
nemakih zemalja ostavila je bolnog traga na Grimovima, te su leka svojoj i narodnoj
patnji potraili u nemakim narodnim pripovetkama. U njima e, smatrali su, doi do
autentinog nemakog identiteta. Ironija je sudbine da e najnovija istraivanja sa kraja
XX veka pokazati da je najvei broj pria za koje su smatrali da su vlkisch ustvari
francuskog porekla (Bottigheimer, R. 2009)!

I pored briljivosti i posveenosti autentinom usmenom narodnom stvaralatvu i

izostavljanju svih narativa koji po njihovom sudu nisu proli test ,narodnog, oni su
lino uticali na doterivanje, preureivanje i preoblikovanje narodne bajke u anr koji je
poznat kao Buchmrchen (knjievna narodna bajka) to je bio put ka knjievnoj bajci.
Popularnost i pedagoka vrednost njihove kolekcije, rastua pismenost meu srednjim
slojem nemake populacije toga vremena i Evropi u celini kao i vea dostupnost
knjiga, uinila je da knjievna bajka dobije prednost nad dotadanjom usmenom
narodnom tradicjom.

Za sistematsku analizu knjievne bajke zasluan je nemaki istraiva Jens Tismar

(Jens Tismar) koji u svojim najznaajnijim delima Kunstmrchen (Tismar, 1977) i Das
deutche Kunstmrchen des zwanzigstein Jahrhunderts (Tismar, 1981) definie principe
knjievne bajke kao anra. Po Tismaru odlike knjievne bajke su: a) ona se razlikuje od
usmene narodne bajke po tome to je zapisani kreativni in poznatog autora; b) u
odnosu na usmenu narodnu bajku (koja je jednostavna po strukturi i stilu i anonimnog
porekla), ona je sloenija, stilizovanija i doteranija; v) razlika izmeu narodne i
knjievne bajke nikako ne znai da jedna ima veu vrednost spram druge; g) knjievna
bajka, zapravo, nije nezavisan anr ve se moe shvatiti i definisati jedino dovoenjem
u vezu sa usmenom tradicijom legendi, mitova i narodnih bajki ije motive preuzima i
oblikuje shodno narativnoj imaginaciji svoga autora.

Vano je imati na umu da su Tismarovi principi korisni kao vodilja u prepoznavanju

karakteristika knjievnih bajki no oni nipoto nisu jedini. Tokom svoje duge evolucije
knjievna bajka uobliena je kao nezavisni anr koji je preuzeo brojne motive,
simbole, likovne karakteristike iz folklora nadograujui ih, obogaujui ih
elementima iz drugih knjievnih anrova te je tako postalo neophodno da se usmena

52
tradicija pripovedanja udesnih pria uoblii prema knjievnim standardima ne bi li
bila dostupnija iroj italakoj publici.

Razvoj knjievnog anra umetnike bajke

Narastajui broj uglavnom na latinskom jeziku zapisivanih usmenih narodnih

pripovetki od XIV do XVII veka doprineo je stvaranju knjievnog anra umetnike
bajke, iako se ove tvorevine nisu od samog poetka nazivale bajkama. Ali i pre ovog
razdoblja ima zapisa koji upuuju na to da je njihova istorija mnogo dua. Grem
Anderson (Anderson Graham) (Anderson, G. 2000) je tragao za korenima bajki u
rimskoj knjievnosti i pokazao da ima nekih dokaza da izvore pojedinih bajki moemo
nai u knjievnosti starog veka, premda nema dokaza da je bajka kao knjievni anr
postojala u toj istorijskoj epohi. Po njegovom i po miljenju drugih istraivaa, pria
,Amor i Psiha, koju je Apulej uvrstio u svoju knjigu Zlatni magarac, predstavlja jednu
od najstarijih u celosti sauvanih bajki. Odnosno, ,Amor i Psiha iz dela ,Zlatni
magarac iz 2.veka nove ere smatra se prvom poznatom knjievnom bajkom na
evropskom tlu. Pored latinskog, pisane su i na srednjevekovnom engleskom,
starofrancuskom, panskom, italijanskom i nemakom jeziku; sasvim sigurno nisu bile
namenjene deci a ak ni veini odrasle populacije, jer veina evropskog stanovnitva
tog doba nije znala da ita.

Razvoju anra doprinela su dve zbirke iz XIII veka: kolekcija anonimnog autora pod
imenom Novelino (The Hundred Old Tales), kao i zbirka latinskih pria Gesta
Romanorum, koja se sastojala od 181 prie pri emu je svaka sadravala i
naravouenije. Pojedine prie iz potonje su u celosti bajke, dok poneke sadre samo
bajkovite elemente u sebi. Pored njih, razvoju anra znatno su doprineli D. Bokao
(Giovanni Boccaccio), svojim Dekameronom (Boccaccio, The Decameron, 1349-50) i
D. oser ( Geoffrey Chaucer) Kanterburkim priama (Chaucer, The Canterbury
tales, 1387). Iako oni nisu ni pisali ,prave bajke per se, mnoge njihove prie sadre
bajkovnu strukturu i motive pozajmljene iz usmenih pripovesti o arobnom.

Pravim ,ocem ili zaetnikom knjievne bajke u Evropi moe se smatrati italijanski
pesnik i pisac ovani Franesko Straparola (Giovanni Francesco Straparola, 1480-
1558). On je bio prvi koji je udesne prie beleio na narodnom (italijanskom) jeziku i

53
koji je nastojao da ih uini prihvatljivim anrom meu obrazovanim, pismenim
slojevima italijanskog drutva. Glavno delo ovanija Franeska Straparole Prijatne
noi (Le piacevoli notti, 1550-3) bilo je donekle slino Bokaovom Dekameronu:
skupina gospi i plemia tokom 13 veeri, skupljenih u venecijanskoj palati Otavija
Sforce, jedni drugima pripovedaju kojekakve prie. Knjiga je sadravala 73 prie od
kojih se po svojoj formi njih 14 moe smatrati bajkom. Okvir Straparoleovog
pripovedanja i njegove prie bili su podsticajni za brojne italijanske i evropske pisce,
poput anbatista Bazila (Giambattista Basile, autora Lo cunto de li cunti, poznatije pod
imenom Il Pentamerone, 1634-6), a kasnije arla Peroa i brau Grim a Straparolini
motivi mogu se prepoznati u Tri male ptice, Gvozdenom Hansu, Lopovu i njegovom
gospodaru, Hansu mom jeu, u Dva brata i Maku u izmama.

Poput svog sunarodnika, napolitanac anbatista Bazile (Giambattista Basile, 1575-

1632), dvorjanin, pesnik i pisac, ostavio je za sobom zbirku bajki (Lo cunto deli cunti
overo lo trattenemiento de peccerille, 16346), koja je predstavljala kulminaciju
interesovanja za narodnu knjievnost (Bazile je beleio pripovesti na napolitanskom
dijalektu) i narodno predanje meu istaknutim predstavnicima renesanse. Njegova
knjiga pripovedaka Lo cunto ili Il Pentamerone predstavljala je prvu zbirku sainjenu u
Evropi koja se sastojala iskljuivo od bajki (49 bajki) i koja je kao takva predstavljala
prelaz od usmene tradicije narodne pripovetke na umetniku ili knjievnu
,autorizovanu bajku. U njoj se mogu nai predloci za mnoge kasnije uvene bajke:
Pepeljugu, Uspavanu lepoticu, Maka u izmama ili Motovilku. Stvaralaki doprinos
ove dvojice italijana smatra se presudnim za razvoj anra a sve njihove bajke imaju
moralnu i didaktiku pouku iako se veoma malo oslanjaju na zvaninu hriansku
doktrinu; bajke u ovim zbirkama su zabavne, urnebesno komine, surove, erotske, ak
tragine, esto nemaju srean kraj, neke su veoma kratke, neke pak duge i na svaki
nain izraavaju kakvo je bilo poimanje oveka u svesti ljudi tog doba. Magine
dogaaje i vile uvee kasnije u knjievnost i Viljem ekspir (William Shakespeare) i
to u nekim od svojih najboljih komada - Snu letnje noi/Snu noi Ivanjske, Kralju Liru
i Ukroenoj goropadi.
Meutim, anr knjievne bajke ustalie se kao opteprihvaena knjievna vrsta za
obrazovani, gornji stale tek u razdoblju od 1690. do 1714. godine u Francuskoj
(Zipes, J. 2007). Bilo je mnogo kreativnih, uticajnih dama na francuskom dvoru toga
doba koje su pisale i objavljivale bajke poput Mme dAulnoy, Mme d Auneuil, Mme

54
de Murat, Mme L'Heritier, Mme de La Force, Mme Bernard, a njihove bajke, poput
italijanskih, nikako nisu bile namenjene deijoj publici jer su sadrale mnoge lascivne
sadraje. Gotovo sve pobrojane dame ivele su u Parizu, gde su njihove pripovetke bile
tampane pa je u tom gradu knjievna bajka institucionalizovana kao novi, inovativni
anr kojim se razmatraju pitanja manira, etikecije, odgovarajueg ponaanja ili
uzvienog ponaanja. Do 1720. godine bajka je bila institucionalizovana kao knjievni
anr prepoznatljive forme i motiva, uglavnom zapisana na dominantnom francuskom
jeziku, te se iz Francuske poela iriti Evropom. Najznaajniji autor bajki spomenutog
razdoblja bio je pisac, pesnik i akademiar arl Pero (Charles Perrault, 1628-1703),
ije je delo svojim stilom i lepotom nadmailo sve to je do tada bilo tampano.
Potvrdu izreenog suda nalazimo u tome to su mnoge od njegovih bajki, obavezno
upotpunjene u stihu oblikovanim naravouenijem koje je ,teralo itaoca da se zamisli
nad dvosmislenom porukom pripovesti, nadivele svoga tvorca a i danas u XXI veku
oduevljavaju italaku publiku, spomenima samo: Crvenkapu, Modrobradog,
Pepeljugu, Tomu palia, Maka u izmama i Uspavanu lepoticu, bajke koje je objavio
1697. godine u asopisu Mercure Galant, u zbirci pod nazivom Histories ou contes du
temps pass (Perrault, C., 2009). Dalekosean je bio dopirnos uvene francuskinje
Mme Leprince de Beaumont (1711-1780) koja je izdala Le Magasin des enfants (1743)
koji je sadrao desetak i danas dobro poznatih bajki, meu kojima Lepoticu i Zver, ali
preraenih i prilagoenih deijem uzrastu i to, pre svega, one dece koja pripadaju
viem staleu i aristokratiji. No jedno je sigurno, poto je bajka od usmene narodne
pripovetke prerasla u zapisanu, preinaenu knjievnu tvorevinu koja nosi peat autora
koji je i sam oblikovan drutveno-kulturolokim kontekstom, ona je ispoetka u
Francuskoj, potom i irom Evrope, poela da vri, po miljenju Deka Zajpsa, zavisno
od potreba njenog pisca, nekoliko funkcija: a.) da velia slavu i veliinu francuske
aristokratije, b.) da predstavlja simboliku kritiku iste te aristokratije datu iz,
prvenstveno, enske perspektive, v.) da uvede norme i vrednosti buroaskog
emancipatorskog procesa koji je u mnogo veoj meri egalitaran no to je to nudio
vladajui feudalni sistem, g.) da predstavlja razbibrigu i zabavu za buroaziju i
aristokratiju, jer e bajka predstavljati divertissement; ona treba da odvrati njihove
poglede od narastajuih drutveno-politikih problema, d.) da parodira samu sebe (da
se podsmeva i ruga normama i porukama sadranim u bajkama ranijih epoha) kao i
aristokratsko drutvo i njegove vrednosti, i da, naposletku, .) kultivie bajku kao
osobeni anr namenjen deci (Zipes, J. 2007).

55
Premda prvobitno po nastanku i jako dugo tokom svoje istorije nisu bile namenjene toj
italakoj publici, bajke brae Grim odigrale su presudnu ulogu u pribliavanju ovog
anra deci. U periodu od 1812. do 1857. godine, braa Grim objavila su sedam izdanja
tzv. Velike edicije koja je sadrala 211 bajki, namenjenih odraslima i deci ali i tzv.
Malu ediciju koja je sadrala 50 bajki, namenjenih uglavnom deci, koja je doivela ak
deset izdanja i bila ,best-seller svoga vremena.

Ovaj kratak i veoma saet prikaz razvoja bajki kao knjievnog anra ne bi bio potpun
ukoliko ne bi bio spomenut rad uvenog ruskog folkloriste Aleksandra Afanasjeva
(Aleksandr Afanasjev) koji je od 1855. do 1863. godine objavio nadaleko uvenu
zbirku ,Ruskih bajki u osam tomova, kao i ,Ruske narodne legende 1859. godine te
,Ruske bajke za decu, 1870. godine trudei se da bude veoma obazriv sa jezikim,
stilskim, gramatikim, strukturnim osobenostima usmenog jezika i tradicije koja je u
osnovi ovog blaga a sve u elji da sauva tradiciju i oisti je od upliva obrazovanih,
viih literarnih krugova. Poznato je da mu je bio dobro znan i blizak rad uvenih
kolega, brae Grim i naeg Vuka Stefanovia Karadia. (Zipes, J. 2000).

Uvoenje umetnikih bajki na scenu ini da napred spomenuta bifurkacija izmeu

usmene narodne pripovetke knjievne/knjike bajke ne odraava stanje u kojem se
bajka danas nalazi. Drim li se shvatanja brojnih savremenih strunjaka za bajke
namee se zakljuak da je spomenutu podelu bajki na usmene narodne i
knjievne/knjike neophodno upotpuniti i treom vrstom - umetnikom bajkom.
Umetnika bajka je za razliku od prethodna dva oblika iskljuivi proizvod jednog
stvaraoca, bilo da je re o piscu ili pesniku. U umetnikoj bajci, autor posee za
temama, stilom ili elementima neke ve postojee usmene narodne ili knjievne bajke
ali njegovo pripovedanje nije jednodimenzionalno ve je mnogo slojevitije, pria nije
smetena u neko apstraktno vreme i prostor a karakteri nisu obezlieni. Problemi o
kojima se pripoveda su, po pravilu, psihologizovani te nema jasne podele na pozitivne i
negativne likove, protagoniste antagoniste, na dobro i zlo i na kakvo pedagoko ili
moralno naravouenije.

Danas se mogu sresti brojni knjievni narativi koji su zasnovani na bajkama u kojima
autori ili autorke svesno vre revizije postojeih bajki. Tano je da su to inili arl Pero
i braa Grim, ali je u njihovom sluaju preinaenje bajki bilo u slubi odravanja
postojee ideologije dok pisci umetnikih bajki, esto zagovornici post-moderne,

56
nastoje svojim izvrnutim narativima da deluju subverzivno po postojeu ideologiju.
Tako, recimo, kanadska knjievnica Margaret Atvud (Margaret Atwood), moda
najpoznatija savremena spisateljica umetnikih bajki, podvrgava kritici i revidira
tekstove klasinih bajki brae Grim ili H. K. Andersena i prevrednuje ulogu enskih
likova. Ona nije jedina koja u post-feministikom kljuu u prvi plan istie vrednost
enskog, graenje enskog identiteta ili sestrinskog odnosa (Zipes, J., 2000). Slino
njoj, Ani Rajs (Annie Rice) i Anela Karter (Angela Carter), na sebi svojstven nain
preinauju izvorne tekstove bajki i u sredite radnje stavljaju enske likove i ensku
seksualnost (Zipes, J., 2000). Drimo li se spomenute trojine podele bajki, onda je
moemo prikazati sledeim dijagramom:

usmene narodne pripovetke knjievne/ knjike bajke umetnike bajke

- bajke

Bajka na srpskom jezikom podruju

Graa za istraivanje bajki srpskog jezikog podruja odnosi se na bajke sakupljene

uglavnom tokom 19. i poetkom 20. veka, iz onih oblasti junoslovenskih zemalja
uglavnom naseljenih srpskim stanovnitvom. Taj period uzet je kao relevantan jer se
smatra da je usmeno pripovedanje bajki u narodu jo uvek bilo ivo i aktuelno te su
tada one uglavnom bile i zabeleene. Srpske bajke deo su dve najbolje zbirke srpskih
narodnih pripovedaka iji su sakupljai bili Vuk Stefanovi Karadi i Veselin
ajkanovi. Pored dobro poznatog rada Vuka Karadia i njegovog neprocenjivog
znaaja za nau narodnu kulturu a uzimajui u obzir da je on bio na prvi sakuplja
narodnih umotvorina, nije na odmet istai da je po svemu sudei bio i meu
poslednjima koji je jo uvek mogao da u neposrednom kontaktu zabelei ivo
pripovedanje bajki. U predgovoru svoje zbirke Karadi navodi da je neke od njih
zapisivao po seanju, onako kako ih je sluao u detinjstvu, neke je zabeleio u toku
svog viegodinjeg rada, mnoge je dobio od svojih saradnika i sakupljaa narodnog
blaga koji su na taj nain doprineli da se ono ne zaboravi. Nesumnjiv je Vukov lini
udeo u konanom umetnikom oblikovanju teksta. U predgovoru prvog izdanja sam

57
Vuk St. Karadi istie tekoe koje je imao u formulisanju teksta, bojei se da moe
doi do odstupanja od sri narodnog kazivanja.

Po reima naeg uglednog knjievnog istoriara Jovana Deretia, Karadi je od svojih

kazivaa dobijao mahom sirovu grau koju je posle sam stilizovao, drei se pri tome
ne samo osobenosti srpskog jezika nego i poetike narodne pripovetke. Obzirom da je
Vuk bio vet pripoveda, njegova zbirka narodnih pripovedaka, meu kojima su i
bajke, bez premca je meu zbirkama drugih sakupljaa (Dereti, J. 1983). Meutim,
Vuk se nije bavio praizvorima narodnih pripovedaka pa ipak njegov pristup
pripovednoj grai ostaje putokaz za sva budua razvrstavanja. Ve u Srpskom rjeniku
1818. on pie: Na narod ima svakojaki pripovjetki tako mlogo, kao i pjesama, i mogu
se razdijeliti na enske i na muke, kao pjesme. Muke su pripovijetke ponajvie
smijene i aljive i tako su izmiljene, kao da bi ovek rekao da su istinite, a enske su
dugake i pune udesa kojekakvi... (Predgovor, str. ix, Srpski rjenik 1818, priredio
Pavle Ivi, Prosveta, Beograd, 1966).

U predgovoru zbirke iz 1853. godine Karadi ulazi pre svega u osobenosti dveju
kategorija koje je izdvojio: ,,... enske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju
kojekakva udesa, to ne moe biti (i po svoj prilici e za njih biti re gatka).
Suprotno njima, Muke su one u kojima nema udesa, nego ono to se pripovjeda
rekao bi ovjek da bi zaista moglo biti. Nasuprot mati ,,enskih pripovedaka u
,,mukim se istie realistinost, a Vuk uvodi i podelu na ozbiljno humoristino, pri
emu su muke prie krae, smijene i aljive dok su enske, po svoj prilici ozbiljne.
U zbirci iz 1853. godine pruio je celovit pregled bogatstva srpskih narativnih oblika,
dajui najznaajnije mesto upravo bajkama. Do koje mere su ove pripovetke izazvale
interesovanje brae Grim, pokazuje i injenica da je zbirka skoro istovremeno izala i
na srpskom i na nemakom jeziku a predgovor nemakom izdanju srpskih bajki
napisao je sam Jakob Grim.

Veselin ajkanovi, na vrsni klasini filolog, istoriar religije, etnolog i folklorista,

autor je druge najbolje i najpoznatije zbirke srpskih narodnih pripovedaka, meu
kojima znaajno mesto zauzimaju ba bajke. On je odabrao najsadrajnije i
najkvalitetnije pripovetke upotpunivi ih knjievno-filolokim, etnolokim i
folkloristikim komentarima. Koristio je 29 rukopisnih zbirki koje se nalaze u arhivu
etnografskog odeljenja Srpske akademije nauka i umetnosti a o svakoj korienoj

58
zbirci dao je podrobna i iscrpna obavetenja, navodei imena kazivaa i sakupljaa i
svoje napomene o vrednosti i znaaju datih rukopisa.

Karadievo odreenje bajke kao ,,enske pripovjetke kojekakva udesa, to ne moe

biti koje naglaava fantastiku, slino je razumevanju pojma ,,bajka na
junoslovenskom prostoru i pre Vuka, a bie prisutno i posle njega, sa poecima
domae folkloristike u isticanju mitologije tipinom za devetnaesti vek (Radulovi, N.
2009). Bavljenje najpoznatijom zbirkom Vuka Karadia, Srpskim narodnim
pripovijetkama, namee problem autentinosti i intervencija sakupljaa i redaktora.
Sam problem izvornosti nije nov i ma koliko to stavljalo autentinost zbirki pod
sumnju, ovakav nain pripremanja teksta za tampu odlika je duha toga vremena i
stavova tih zapisivaa. Da je Vuk ,,namjetao zapise bajki ,,doterujui ih po svom
nahoenju za tampu nije novost a rasprava se otvara oko stepena, kvaliteta i
opravdanosti doterivanja, odnosno, postavlja se pitanje da li se takve bajke mogu
smatrati narodnim. Miljenja su oprena pa Bolte (Johannes Bolte) i Polivka (Georg
Polivka) smatraju da Vukovi zapisi mogu biti shvaeni kao dobra zamena za prave
narodne pripovetke, dok ih drugi smatraju sasvim pouzdanom naunom graom za
folkloristiku (Radulovi, N. 2009). Vano je naglasiti kako postojanje ovakvih
rasprava govori da kanonizovanost Vukove i kasnije ajkanovieve zbirke ostaje
otvoreno pitanje to je sluaj i sa ostalim evropskim zbirkama toga doba.

Slika sveta u bajkama

Nije tajna da nam bajke nude odreenu sliku sveta a razliite oblasti nauke ovoj slici
sveta prilaze na sasvim razliite naine. Ako se oslonimo na odreenje Meletinskog
(Eleazar Meletinsky), model sveta u mitologiji shvatiemo kao ,,opis meusobnih veza
osnovnih prostornih i vremenskih koordinata koji odreuju mesto oveka (kolektiva) u
mitologizovanom kosmosu (Meletinski, E.M., 1984). Ukoliko ponuenu definiciju
stavimo u kontekst analitike psihologije, moemo rei da je model sveta u bajkama
zapravo opis meusobnih veza arhetipskih obrazaca koji odreuju mesto oveka u
psihologizovanom kosmosu.

59
Nerazdvojni elementi bajkovnog sveta su vreme, prostor, drutvo, porodica, etika,
ovek i priroda. Obzirom da su pomenuti sadraji u tolikoj meri obimni da uveliko
prevazilaze temu ovog rada, samo ukratko u navesti njihov znaaj u bajkama.

Za bajke je tipino da sadre linearno odreenje vremena radnja poinje u

odreenom trenutku, ima odreeni tok i kraj a linearnost podrazumeva tri vremenska
perioda: prolost, sadanjost i budunost. Za bajku prolost i budunost nisu
dominantne kategorije te se mogu javiti indirektno, kroz pripovedanje samih likova o
prolom dogaaju ili kroz njihove pretpostavke o buduim dogaanjima. Opseno
prouavanje slike sveta u srpskim narodnim bajkama koje je pripremio Nemanja
Radulovi (Radulovi, N. 2009) ukazuje nam da je no najistaknutiji vremenski period
u bajkama a iskustvo nam govori da je slino i u mnogim evropskim bajkama.
Raduloviev rad ovde spominjem jer moe posluiti kao vodi u graenju analitike
hermeneutike bajke, obzirom da nam prua detaljan opis brojnih toposa (smem li rei
arhetoposa?) koji slue zarad situiranja dramske radnje.

No je doba dana kada se deavaju mnogi znaajni dogaaji nastupaju natprirodna

bia, vile, avoli, fantastini otmiari, prosci, a esto i zadatke inicijacije treba obaviti
upravo nou. Pono je posebno istaknut deo noi jer se upravo tada javljaju fantastina
bia a zora i jutro su joj jasno suprotstavljeni demonska bia poput vila i avola, tada
odlaze. No kao opasno, demonsko vreme u kojem se sastaju avoli, vile i vetice koje
pripada natprirodnom, te jutro kao ljudsko vreme, koje pripada ljudima, jedno je od
najstarijih podela vremena koje se sree irom sveta a u tradicionalnoj kulturi zadrava
se do 20. veka. Pono kao ,gluvo doba' kada su demonske sile najaktivnije i
najopasnije je doba noi a zora od ,prvih petlova' oznaava kraj toga doba. Pored
pojave demonskih bia, nou se odigravaju i magijske radnje a podaci iz razliitih
krajeva Evrope svedoe da su se pripovetke pripovedale nou, posebno zimi. Isti
podatak o noi kao obrednom vremenu u kome se pripovedaju bajke meu
pripadnicima srpskog naroda, zabeleio je i Vuk Karadi. Ja bih, gledajui iz ugla
analitike psihologije, rekla da no simbolie ,,tranzitorni ili liminalni prostor u kojem
se susreu svesno i nesvesno i u kome potonje bez veih otpora ,prodire' u oblasti
svesnog ivota i realnosti. udesno, koje dolazi sa onostranog sveta, najlake vri
uticaj na svesni ivot u ,prostoru' nad kojim realno nema kotrolu.

60
to se prostora u bajci tie, mesta koja su u bajkama posebno naglaena jesu: kua,
dvor, uma, planina, podrum, jezero, grad, vrt, soba, bunar/jama, more, selo, peina
(Radulovi, N., 2009). I dok je kua obino prostor u kom otpoinje radnja bajke,
junak stupa u akciju, to je mesto u kojem borave ljudska bia, odrednica je ljudskog
sveta, predstavnik junakove pozicije u ,ovom' svetu, dotle je dvor simbol junakovog
cilja i onoga to on treba da stekne na dugom putu punom peripetija carsku nevestu i
carski poloaj. Stoga je dvor najee na kraju junakovog puta i kao takav je
suprotstavljen kui sami tekstovi bajki ukazuju da je dvor za junaka bajke mesto i
simbol postignua. Nije sluajno to je u analitikoj psihologiji kua iz bajke shvaena
kao dostignut stav svesti, osvojena razvojna pozicija iz koje nae ja - junak bajke,
kree na put ka dvoru odnosno Jastvu. U dvoru ima mnogo vie naglaenih mesta no
to je to sluaj sa kuom. Kula, prema Raduloviu, najee je povezana sa zatoenom
kraljevskom keri; podrum je ,dole' ispod nivoa dvora u kom ive ljudi i predstavlja
mesto gde prebivaju ili gde su utamniene demonske sile; zabranjena odaja najee
tajna odaja u kojoj se uvaju inicijacijske svetinje stecite je iskuavanja i iskuenja
najrazliitijih vrsta.

Grad kao prostor u bajci najee je na jednoj od etapa junakovog puta i esto ima istu
funkciju kao i dvor u njemu je objekat junakove potrage i elje, najee je to
kolektivni izraz moi i prestia (vladar i njegova ki). Planina i uma esto se mogu
razmatrati zajedno a na ovim mestima najee dolazi do susreta sa natprirodnim
biima bilo da su protivnici ili pomonici; uma je najee mesto inicijacijskog
iskuenja, to je obeleeni, jasno ogranieni prostor u kojem su predstavnici divljeg
nasuprot civilizovanom, demonskog nasuprot ljudskom, opasnog naspram bezbednog.
To je divlji, tu prostor u kojem se susreu vile, vetice, divovi, zmajevi, bia ljudskog
oblija ali magijskih sposobnosti. Peina je takoe prostor u kojem obitavaju
demonska bia - zmajevi, divovi a jedna od njenih osnovnih funkcija jeste ulaz u donji
svet ili kako bi analitiki psiholozi rekli u nesvesno.

Sa silaskom u donji svet obino su povezani i bunari/jame kojih ima dosta u bajkama a
povezanost sa demonskim vidljiva je i u priama u kojima se avoli ili vile sakupljaju
pored bunara, dok vile najee ive u rupama pod zemljom ili u jamama bez dna.
More obino predstavlja granicu izmeu dva, najee suprotstavljena sveta u
bajkama, sveta mrtvih i sveta ivih ali i poznatog i nepoznatog sveta; ja bih rekla
granicu izmeu svesnog i nesvesnog. Vrt je najee mesto na kojem dolazi do

61
stupanja u odnos sa natprirodnim biem, to je ureen je prostor i neretko pripada
ljudskom biu a u njemu biva smetena udesna biljka koja je od kljune vanosti za
dalji tok radnje.

Ukratko, veina pobrojanih mesta, koje Radulovi navodi kao locuse u kojima se
smeta radnja srpskih bajki, prvenstveno oslikava nesvesnu topiku ili onu graninu
oblast gde se sustiu svesno i nesvesno, dok je znatno manji broj mesta koji simboliki
doarava oblast svesnog.

Ukoliko razmotrimo etiku usmenih narodnih bajki, primeujemo da u osnovi bajki lee
vekovima izgraivana moralna pravila u kojima se izraava ,,narodna etika koja je
esto u suprotnosti sa vladajuim religijskim uenjem kulture iz koje bajka potie. anr
usmene bajke ima svoj posebni sistem vrednosti i normi, nezavistan od vrednosnog
sistema drutva kojem pripada; za bajku je karakteristino udesno koje se nalazi van
vrednosnog sistema drutva koje pripoveda. Drugim reima, za usmenu bajku je
tipina etika due. Nasuprot tome, knjievna bajka u mnogo veoj meri oslikava
vrednosti i norme drutva, kuture i istorijskog konteksta u kojem je zabeleena ili
sainjena. Ona je u mnogo veoj meri proizvod kolektivne svesti i nosilac je
heteronomne moralnosti. O ovoj razlici treba razmiljati kadgod se upustimo u
psiholoku interpretaciju bajke.

Prouavanje ,etikih zapovesti' bajke, svejedno usmene ili knjievne, najee nam
nalae da je nuno biti dobar prema davaocima; treba izabrati najneugledniji predmet,
najopasniji put, drugim reima, najgoru mogunost; ukoliko darivalac podstie junaka
da izvede neku akciju onda ona mora biti izvedena i ovo vodi ka pozitivnom ishodu;
junak mora prema protivniku da pokae odlunost a prema darivaocu samilost; ako
negativac podstie junaka na neku akciju on mora da je odbije. Etika filozofija bajke
nalae da junak mora da preokrene neoekivane okolnosti u prednosti; trenutno dela u
datoj situaciji, ostaje budan i izbegava zaspivanje tokom puta; slua instrukcije onih
sila koje mu pomau tokom napredovanja; razabira zakone carstva u kome se zatekne
tokom puta i ponaa se u skladu sa njima; ne gubi elju za uspehom uprkos tekoama;
u opasnim situacijama ne pokazuje strah; odabira pravi put i ne izbegava smrtnu
opasnost te biva spreman da podnese preobraaj tj. inicijaciju u njenim razliitim
oblicima i steeno saznanje uva kao tajnu (Radulovi, N. 2009). Nije li ovaj opis
oekivanja kakav junak treba da bude u bajci zapravo sasvim odgovarajui metaforiki

62
izraz onoga to se oekuje od osobe na analizi u dubinskom poduhvatu kakva je
jungovska psihoterapija?

Holandski istraiva bajki Andre oles (Jolles, A., 1958, prema Trebjeanin, . 1994,
str. 164 ) s pravom istie da se u bajci ne radi o ,,etici ponaanja te da presudni
kvalitet junaka bajke nije vrlina. On etici ponaanja (,,ta moram da radim?''/,,ta mi
valja initi?'') suprotstavlja ,,etiku zbivanja koja odgovara na pitanje kako ,,moraju da
se deavaju stvari u svetu. Po njemu, bajci je stalo do neeg mnogo sveobuhvatnijeg
nego to je oseanje pravde. Pustolovine, zadaci, mogunosti, opasnosti, pomo, uspeh
i neuspeh, sposobnosti i nesposobnosti su bajci znaajni sami po sebi a ne samo kao
sredstvo kojim e se ostvariti pravda. Svet koji nam bajka daruje vredan je u itavom
svom bogatstvu ve takav kakav je, a ono to ga dri na okupu nije ,pravedan ishod
dogaaja' ve ispravnost dogaanja uopte.

Bajka se odrie zadovoljavanja deliminih potreba oveka. Ona se ne uputa u to da

njihovo zadovoljenje prividno nadoknadi, dok nas apstraktne predstave kojima se slui
uveravaju da ona ne eli da predstavi ono to je realno ve ono to je bitno. Dodau da
po ovome bajka nalikuje snu, koji je i sm nehatan prema onome to je realno ve
potcrtava ono to je za duu vano. Time to postavlja pitanje unutranjih
preokupacija bajke i to se uopte osmelio da bajku posmatra kao izraz odreenih
preokupacija, Andre oles stavlja se na stranu onih koji ne vide u bajkama samo puku
razbibrigu i prie za dokolicu. Postavljajui pitanje preokupacije bajke, oles se nije
izgubio u raznorodnim bajinim motivima ve je bajku shvatio kao celinu. Utirui put
samoj analizi forme bajke, on smatra da poreklo, sadraj i istorijat pojedinih motiva jo
uvek nita ne govore o krajnjem smislu koji forma bajke ima, budui da se
razumevanje svakog pojedinanog elementa bajke moe postii jedino polazei od
sutine bajke kao pripovedne forme. To je razlog, smatra oles, zato se bajka ne moe
posmatrati iskljuivo kao ostatak prastarih obiaja i kao naina doivljavanja.

Bajka prua jednako zabavu i egzistencijalnu podrku, smatra oles. Ona nita ne
objanjava, niti tumai (kao to to ine legenda i predanje) i odrie se bilo kakve
sistematinosti. Bajka, naprosto, neto prikazuje. Slino je o snu govorio i K. G Jung
san je najbolje tumaenje sebe sama, on prikazuje odreeni duevni proces a ne
pojanjava kakav spoljanji dogaaj. Dok je predanje roeno iz unutranjeg pokreta,
bajka - kao praforma pripovedake umetnosti (Jolles, 1958) - nastaje iz unutarnjeg

63
mira, jer samo zbog toga to ona sma miruje, njen tvorac je u stanju da jasno i sigurno
vidi i predstavi ono to se kree. Bajku ispunjavaju epski mir i epska vedrina, u njoj se
spajaju epski pokret i epska jasnoa, zakljuuje oles.

Neosporno je da se bajka moe nazvati simbolinim knjievnim delom za koje kao

takvo postoje brojni, raznoliki pokuaji tumaenja, no isto tako je nepobitna injenica
da se svakim pojedinanim tumaenjem ona osiromauje a da ponuene interpretacije
ne pogaaju ono to je u njoj sutinsko. Svi elementi bajke su u tolikoj meri lieni
individualnog da su sasvim van sfere u kojoj su prvobitno nastali, te sada ne oliavaju
simbole kojima se neto prikriva ve upravo ine oiglednim one stvari koje su u
narativu oslikani. Ovo olesovo shvatanje je sasvim u skladu sa shvatanjem Karla
Gustava Junga da je simbol anticipacija jednog jedinstvenog stanja svesti koje je u
nastajanju. Iako retko ko uspeva da odoli tumaenju bajke, treba imati na umu da je
svako jednostrano tumaenje bajke proizvoljno. Ovo svakako ne znai da bi nauka
trebalo da se okane njihovog tumaenja, tavie, u samoj sutini forme bajke lei to da
ona kroz izolaciju, apstrakciju i sublimaciju svaki pojedinani element pretvara u
predstavu oslobaajui se bilo kakve konkretnosti, individualnih odreenosti i
jednoznanosti.

Likovi i iva bia u bajkama mogu se grupisati u tri velika skupa. Osnovni skup
predstavljaju ljudi, budui da je ovek u centru bajke i svi ostali likovi odreuju se i
grupiu spram njega. ivotinje ine drugi skup zbog svoje istaknute uloge u
bajkovitom anru. U treem skupu su sva fantastina i mitoloka bia, bilo da su
protivnici ili pomagai junaku bajke. Maks Liti (Lthi, 1986) likove bajke deli na
onostrane (vetice, vile, arobnjaci, patuljci, divovi, ivotinje koje govore, vetrovi,
nebeska tela); ovostrane (roditelji junaka, razbojnici, ovostrani kraljevi, kraljice,
princeze, sam junak) i likove koji podjednako pripadaju onostranom i ovostranom
svetu (starci i starice, pustinjaci, kumovi, prosjaci, majke, roake, keri i slukinje
onostranih udovita). Porodica je najee osnovna jedinica bajke te se odnosi u bajci
posmatraju kroz junakov/junakinjin put a prikaz porodice istaknutiji je u prvom delu
bajke, kada se pokazuje junakovo odvajanje od kue. Bajke esto poinju tako to sa
porodicom neto ne biva u redu; ona je ili nepotpuna ili je u krizi; jedan od roditelja je
mrtav ili umire na poetku. Smrt majke najee se javlja u enskim bajkama, smrt ili
bolest oca ea je kod mukih a ova injenica daje motivaciju junaku/junakinji za
neku potragu.

64
3. Bajka u psihologiji

Bajka kao izraz due

Istoriari prouavanja bajki belee da je psiholoki pristup tumaenju i odreenju bajki

jedan od najzastupljenijih referentnih okvira razumevanja bajkovitog materijala (Zipes,
J., 2000). Brojne su i raznolike psiholoke teorije no veina njih polazi od zajednike
pretpostavke bajka na simboliki nain doarava ovekovu psihu i njegova emotivna
doivljavanja. Na lakonski nain je Karl Gustav Jung saeo i iskazao sr psiholokog
pristupa bajka je ,,anatomija psihe. Bajka je proizvod duevnog ivota oveka
deteta ili odrasle osobe svejedno te kao takva, posredstvom simbolike naracije
putem koje se izraava, oslikava unutranje psihike procese, razvojne mene i njihova
osujeenja, uobliavanje i razvijanje identiteta, samstva, kognitivnih procesa, kao i
odnose sa drugim ljudima, drutvenom i fizikom sredinom te razumevanje i usvajanje
moralnih normi. Psiholoke teorije bajki razlikuju se meusobno po tome da li vie
govore o univerzalnim obrascima koji stoje u osnovi bajkovitog narativa ili je ovaj
produkt drutveno-istorijskog, etnikog ili kulturolokog obrasca.

Shodno psiholokom shvatanju bajki, motivi i zapleti koje u njima otkrivamo u manjoj
su meri izraz socijalno-istorijske realnosti u kojoj su bajke nastajale a vie su, ili
prevashodno, simbolikim putem ispripovedan narativ o unutranjem duevnom
iskustvu oveka, pri emu tumaenjem bajki dolazimo do uvida o ovekovom
ponaanju i doivljavanju. Opet, ima onih psiholokih uenja koja ,izmetaju izvore
duevnog ivota u drutvenu sredinu ili u jezik, te ,unutranje biva konstruisano
posredstvom raznolikih kolektivnih narativnih tvorevina, meu koje spada i bajka
(Polkinghorne, D. E., 1988). Psiholoki pristup bajkama ujedno je meta napada brojnih
folklorista i antropologa koji ,spoljanje pretpostavljaju ,unutranjem, za koje ili kau
da ne postoji ili da je proisteklo iz prethodnog. Nadalje, oni vide psiholoko tumaenje
bajki pristrasnim, jednostranim ili u slubi dokazivanja opskurnih, neproverljivih
teorija o duevnom ivotu. Psiholoki pristup bajkama obavezno podrazumeva
simboliku intrepretaciju kakvu sreemo, recimo, u frojdovskoj ili jungovskoj analizi
gde se bajke koriste zarad postavljanja dinamske dijagnoze, u svrhe terapijske
intervencije ili kao ilustracija podlone psiholoke teorije. Suprotno psiholokom

65
pristupu, u folkloristici i knjievnoj kritici psiholoke teorije su najee predmet
poruge i obezvreivanja. Najee se kritika psiholokog tumaenja bajki svodi na
jednu zamerku sma bajka nije pravi predmet psiholokog prouavanja ve je u
slubi potvrivanja ove ili one (itaj frojdovske ili jungovske) psiholoke teorije
(Zipes, 2007). Poslenicima knjievne teorije i folkloristike sama ideja uvoenja
psiholokog se ini besmislenim ukoliko to ine psiholozi ali kada oni sami tome
pribegavaju onda to smatraju opravdanim, jer ga smatraju valjanim i korisnim oruem
u raspetljavanju i otkirivanju smisla koji se skriva u bajkovitom narativu (Tatar, 1987;
Zipes, 2007).

Kratka istorija dubinsko psiholokog prouavanja bajki

Obimna prouavanja smisla i znaenja bajki delo su dve dubinsko psiholoke kole
frojdovske i jungovske psihoanalize. Pre nego to se detaljnije pozabavim njihovim
pristupom tumaenju bajki spomenuu njihove pretae.

Pretaa psihoanalitikog pristupa svakako je Ludvig Lajstner (Ludwig Laistner, 1889)

koji je meu prvima pokuao da tumai mitove, legende i bajke dovodei ih u vezu sa
snovima. Njegove ideje nisu zadobile mnogo pristalica no nadogradio ih je Fridrih von
der Lejen 1901. godine, (Friedrich von der Leyen, 1969), prema ijem miljenju bajke
nisu nita drugo do narativizovani snovi snovi koji se prenose usmenim putem sa
jedne na narednu generaciju sve dok se njihov izvor ne izgubi u dalekoj prolosti
(Tatar, M.,1987). Slinog uverenja bio je neto kasnije Geza Rohajm (Gza Rheim),
koji smatra da se isto interpretativno orue za analizu snova moe iskoristiti u
tumaenju bajki i mitova koji su, po njegovom miljenju, otpoeli svoj ivot kao
ispripovedani snovi a zavrili kao kolektivna batina, poto su bili izloeni dugotrajnoj
cirkulaciji i poto su stekli veliku popularnost (Holbek, B., 1987). Von der Lejen
naglaava da ljudi neprekidno sanjaju a da iskustva iz snova mogu uticati na narativnu
tradiciju kako u sadanjosti tako i u prolim vremenima. On opisuje dugu seriju motiva
iz bajke koji su mogli potei iz sna: nepregledni i nedostini zadaci, beanje od
udovita, iskustva udesnog preobraavanja, putovanja u druge svetove, ivotinje
koje govore i imaju druge ovekolike osobine i mnogi drugi (von der Leyen, F., 1969).
Iako von der Lejen opisuje snove iz kojih su mogli potei bajkoviti motivi, on ne
objanjava prirodu te povezanosti niti funkciju koju bi ona eventualno imala u naoj

66
psihi. Pored neosporne zasluge koju imaju Lajstner i von der Lejen, oni nikada nisu
prevazili poetni korak ukazivanje na mnogobrojne slinosti koje dele motivi sna i
bajke. Razni psihoanalitiari, pripadnici rivalskih kola dubinske psihologije, koji su za
ovom dvojicom ili, nastojali su na sistematian nain istraiti veze sna i bajke, kao i
to su se bavili otkrivanjem psihikih procesa i mehanizama koji stoje u zaleu ovih
tvorevina ljudske psihe.

Dominantni etnopsiholoki trend meu psiholozima na prelasku XIX u XX vek bio je,
izmeu ostalog, uoblien sveprisutnom idejom ,nacionalnog nacionalne teritorije,
identiteta, hegemonije, karaktera, vrednosti, ideologije, drave i due. Etnopsiholozi su
prouavali bajke nadajui se da e istraivanjem narodnih pripovedaka doi do onoga
to inu duu ili psihu odreenog naroda. Istraivali su odnos mita i bajke, sa nadom da
u ovim pripovestima otkriju vrednosti, obiaje i uverenja koja krase specifini etniki
ili nacionalni identitet zajednice ije su usmeno predanje izuavali. Prouavanjem
narodnih pripovedaka, smatrali su, doie se do ,psihologije odreene etnike
zajednice, posebno onih takozvanih primitivnih zajednica. Pionir ovakvog pristupa bio
je Vilhelm Vunt (Wilhelm Wundt) koji je u svom vietomnom delu Vlkerpsychologie
(Wundt, W., 1900/2002) izrazio misao da je bajka najstarija od svih narativnih formi i
da odslikava sutinska svojstva primitivnog uma (koji se, inae, ne razlikuje od uma
modernog oveka ali ga ova dvojica koriste na razliite naine). Vunt je za sobom
ostavio podrobnu klasifikaciju narodnog usmenog stvaralatva, te je sve narodne
pripovetke podelio na sledee kategorije: 1. mitoloke prie basne (Mytologische
Fabelmrchen), 2. iste bajke (Reine Zaubermrchen), 3. bioloke prie i basne
(Biologische Mrchen und Fabeln), 4. iste basne o ivotinjama (Reine Tierfabeln), 5.
prie o ,poreklu (Abstammungsmrchen), 6. aljive prie i basne (Scherzmrchen und
Scherzfabeln) i 7. moralne basne (Moralische Fabeln).

Psihoanalitiki pristup

Za razliku od etnopsihologa, Frojdova psihoanalitika i Jungova analitika teorija

pokuavaju da u bajkama otkriju daleko univerzalnije obrasce ponaanja i
doivljavanja koji bi bili svojstveni itavoj ljudskoj vrsti a ne samo ljudima iz tzv.
tradicionalnih kultura. Te obrasce treba traiti u nesvesnom, premda nee uvek biti
slaganja oko toga u koje nesvesno treba zaroniti i istraivati u individualno ili

67
kolektivno nesvesno. Obojica su uoila da izmeu simbolike snova i simbolikih
motiva mitova, legendi i bajki postoji izrazita podudarnost; ta vie smatrali su da
jedan isti imenitelj psiha stoji iza svih pobrojanih individualnih i kolektivnih
tvorevina. Dok je san prvenstveno lini izraz nesvesnog, rei e Bruno Betelhajm
(Bruno Bettelheim) sledei Frojdovo uenje, dotle je bajka imaginarni oblik u kojem su
manje ili vie univerzalni ljudski problemi pretoeni u narativ a potom prenoeni s
generacije na generaciju (Bettelheim, B. 1976, str. 58).

Kao to je ve spomenuto, Frojd je zasnivao analizu bajki na njihovoj slinosti sa

snovima te po njemu, bajke i snovi koriste jezik simbola ne bi li izrazili najdublje
ljudske strahove, tenje, elje, porive, komplekse ili motive koji su pohranjeni ili
potisnuti u nesvesnom. Frojd se inae nije bavio bajkom kao takvom, a gotovo nijedna
njegova studija nije u celosti posveena ovoj narativnoj formi. Njegove misli i ideje
koje se odnose na narodne pripovetke ili mitove vie su usputnog karaktera a uglavnom
su nastale pod uticajem eseja koje je pisao Oto Rank. Recimo, kada razmatra mit o
Edipu on to ne ini da bi protumaio Sofoklovu dramu ve da bi amplifikovao
strukturu ili komplekse koje sneva gaji prema svojim roditeljima (bilo da je re o
njegovim pacijentima ili njemu samom) a koji su od svesti skrivaju meu njegovim
snovima. A kada i pie studiju posveenu analizi narodne pripovesti (Mrchenstoffe in
Trumen, 1913), Frojd se vie bavi tumaenjem svojih pacijenata nego same prie.

Frojd je u svojim delima, recimo - Tumaenju snova, (1900); Das Motiv der
Kstchenwahl, (1913); Mrchenstoffe in Trumen, (1913) - pokazao da se bajke koriste
simbolikim jezikom a da e se njihovim tumaenjem, ukoliko budu interpretovane na
psihoanalitiki nain, otkriti latentni ili od svesti skriveni sadraji svesnog uma.
Primera radi, u uvenoj analizi oveka Vuka opisanoj u eseju ,,Iz istorije infantilne
neuroze (Aus der Geschischte einer infantilen Neurose, Freud, 1918), pokazao je da
su snovi njegovog pacijenta koristili isti simboliki jezik kojim su izreene Grimove
bajke ,,Vuk i sedam jaria i ,,Crvenkapa, to je tumaio kao izraz seksualne
anksioznosti proistekle iz traumatinih iskustava iz detinjstva (Freud, S. 2002).

Frojdovi sledbenici iznedrili su brojne studije bajki, u kojima su razraivali razliite

elemente psihoanalitike teorije. Tako je Franc Riklin (Franz Riklin), inae Jungov
sledbenik, u delu ,Wishfulfilment and Symbolism in Fairy Tales (Riklin, F.,1908,
prema Holbek, B., 1987), u vreme kada je jo sledio ortotoksnu psihoanalitiku

68
ideologiju, razvio Frojdovu ideju da su bajke oblik ,,ispunjenja elja i da koriste
simboliku sna ne bi li izrazile potisnute seksualne elje. Bajka je fantazmatsko
ispunjenja elja (wish fulfilment) a osnovni motivi mnogih bajki (recimo, izme od
sedam milja, arobni stoi, arobni pasulj itd.) upuuju na to da se simboli bajki,
uopteno govorei, mogu podeliti na dve skupine: one koji se javljaju u magiji i religiji
i one koji su ei u snovima, fantazijama i sanjarenju. Riklin, na primer, istie da je
falusno znaenje zmije blisko svima a ne moe se porei da su zmije est motiv
mnogih bajki kao i mnogih snova. Oaravanja, zaaravanja, opinjavanja,
rainjavanja, bacanja ini esti su motivi bajki i Riklin se pitao mogu li se oni
shvatiti kao projekcije? Magijsko ispunjenje elja, kakvo sreemo u bajkama, on
naziva ,nerealistinom fantazijom dok nazivanje seksualnog suparnika u bajci
,udovitem predstavlja izraz poremeenog uma. Doivljavanje budueg suprunika
kao ,zmije posledica je seksualne nezrelosti dok je poimanje trudnoe kao posledice
,prederavanja infantilno. Ovakvo svoenje bajki, bez uzimanja u obzir njihovih
umetnikih osobenosti, ostavlja utisak da Riklin bajke istovremeno shvata kao
produkte detinjeg, infantilnog, nezrelog i/ili neurotinog uma, to je bilo preovlaujue
miljenje toga vremena meu psihoanalitiarima. Otkrie da su simboli koji se javljaju
u snovima slini onima iz bajki uzbuivalo je, pored Riklina, mnoge rane
psihoanalitike umove - Abrahama (Carl Abraham), Ranka (Otto Rank), tekela
(Vilhelm Stekel) i Zilberera (Helbert Silberer).

Slino Riklinovom stanovitu, Herbert Zilberer (Herbert Silberer), koji se prvi meu
psihoanalitiarima, ak i pre Junga, bavio analizovanjem alhemije, smatrao je bajke
izrazom patologije odnosno mislio je da je ova narativna forma u slubi potiskivanja
seksualnosti. U esejima (Fantasy and Myth, 1910 i Fairy-Tale Symbolism, 1912),
Zilberer analizuje Grimovu bajku ,,ablji car i poredi je sa seksualnim snom svoje
pacijentkinje u kojem se odigrava transformacija ivotinje ne bi li pokazao da obrazac
zaaravanja i raaravanja koji koristi bajka reprezentuje psiholoki fenomen
potiskivanja i isceljivanja po okonanom psihoanalitikom tretmanu (prema Holbek, B.
1987).

Ova psihoanalitiarska opsednutost seksualnom simbolikom ogledala se, izmeu

ostalog, u uitavanju seksualne simbolike u svakojaku bajkovitu grau. Tako je u delu
,,Psihoanaliza i folklor iz 1928. godine, Ernest Douns (Ernest Jones) (Jones, E.,
1951) dao psihoanalitiko itanje bajke ,,ablji car te je u karakteristinom

69
psihoanalitikom maniru ponudio tumaenje koje naglaava ensku averziju prema
seksualnoj bliskosti, simbolizovanu princezinim odbijanjem da apca primi u svoju
postelju. Tako po Dounsu, skidanje cipele sa nevestine noge ,,jednako oznaava
defloraciju koliko i buenje mladinog cvetnog venca ili poputanje njenog pojasa
(Jones, E., 1951, str. 12).

Karl Abraham je dao obuhvatniju i detaljniju interpretaciju bajke brae Grim, no ni on

nije odoleo svoenju njenog narativa na seksualnost. Abraham je tumaio bajku
,,arobni stoi, zlatni magarac i batina iz vree kao ,,trostruko ispunjenje elje koje
se ima dovesti u vezu sa tri erogene zone (Abraham, K., 1923, prema Holbek, B.
1987). U nastojanju da ukae na paralele izmeu psihoanalize i zapleta bajke, Abraham
je vie pojanjavao Frojdovo uenje o erogenim zonama i dosezanju genitalnog
stadijuma no to se bavio zapletom same bajke. Po reima Marije Tatar (Maria Tatar),
savremenog strunjaka za istoriju bajki, Abraham nije uradio nita drugo no to je
jedan mitski narativ (bajku) zamenio drugim psihoanalitikim mitom (Tatar,
M.,1987).

Erih From (Erich Fromm) u dobro poznatoj bajci Crvenkapa otkriva da je crvena
kapica simbol menstruacije dok je devojica (Crvenkapa) na pragu puberteta i suoava
se sa opasnou i izazovima seksualnosti oliene u prodiruem vuku. Mukarci su
predstavljeni kao lukavi i bezobzirni (poput ivotinja) a seksualni in je opisan kao
kanibalistiki akt u kojem muko prodire ensko, ime se izraava duboko
neprihvatanje mukaraca i seksualnosti. Obzirom da je u bajci re o tri generacije ena,
ona govori o muko-enskom sukobu te predstavlja trijumf ena koje mrze mukarce
(Fromm, E., 1951). On gotovo ni u emu nije zaostajao za prethodnom dvojicom
psihoanalitiara, tumaei bajku Crvenkapa nije odoleo tome da ak bocu koju je ona
kroz umu nosila svojoj baki, proglasi simbolom njene nevinosti (otuda i majino
upozorenje da je nikako na putu ne razbije), i da nastavi da interpretaciju cele bajke
zasniva na ovom detalju (ne vodei pri tome rauna da u brojnim verzijama ove bajke
nema ni majinog upozorenja niti flae koju Crvenkapa sa sobom nosi).

Danski folklorista Bengt Holbek (Bengt Holbek) (Holbek, B., 1987) izdvaja dve
skupine psihoanalitikih interpretatora bajki: one koji nastoje da objasne njihove
,,izvore i one koji su se usredsredili na njihovu ,,recepciju. Holbek e dodati i
sledee: ,,razliku izmeu njih je teko napraviti i nekada ju je teko uoiti (Holbek,

70
B.,1987, str. 267). Pripadnike prve grupe deli na dve klase: one koji izvore bajki trae
u kolektivnoj istoriji date rase i one koji ih trae u individualnoj istoriji pojedica.
Prema njegovom sudu Oto Rank je istaknuti predstavnik prve klase - onih koji izvore
bajke trae u kolektivnoj psihi.

Rankovi doprinosi psihoanalitikom prouavanju bajki ogledaju se u tome to u njima

otkriva herojski obrazac (Rank, O., 1909, prema Holbek, B., 1987) a mitove i bajke
naziva snovima masa. Proirio je raspravu o psiholokom poreklu bajki u svojim
delima ,The Myth of the Birth of the Hero, (Rank, O., 1909/1932) i
Psychoanalitische Beitrge zur Mythenforschung (Rank, O., 1919), gde nagovetava
da bajke zapravo predstavljaju deije fantazije koje su sadrane u projekcijama
odraslih, posebno se osvrui na junake bajki i mitova, smatrajui ove nosiocima
Edipovog kompleksa. On, suprotno miljenju veine onovremenih psihoanalitiara,
naglaava da mitovi i bajke, nisu nastali iz snova (kao to su smatrali Laistner, von der
Lejen i drugi) ve su snovi i bajke paralelni procesi koji podleu istim psiholokim
zakonitostima. Osnovna razlika izmeu njih je u tome to se mitovi i bajke priaju da
bi bili shvaeni a sekundarni proces je daleko prisutniji u bajkama no to je to sluaj sa
snovima. U pokuaju da sistematski poredi mitove i bajke, Rank istie da su bajke
daleko labavije unutranje organizacije no to je to sluaj sa mitovima te se mnogo
lake mogu svesti na sainjavajue elemente. Razlog ovome lei u injenici da su bajke
i simboli koji se u njima javljaju nastali kao oduak naim nesvesnim procesima u cilju
izraavanja primarnih procesa psihe koji uz pomo strukture bajke poprimaju oblije
sekundarnih procesa. Priroda bajki je moralistika, odnosno, one nas poduavaju
vrednostima koje su suprotstavljene naim eljama (Rank, O., 1919, prema Holbek,
B., 1987). Njihov nastanak Rank smeta u vremenski period nastanka prvobitnih
porodinih organizacija kada totemistika bratstva okupljena oko primarne horde gube
znaaj. Poruka bajke je, za razliku od mita (koji je patrijarhalan), drutveno etika.
Analizujui motiv ostavljanja deteta u divljini, kao est motiv mitova i bajki, on navodi
da je ovakav postupak u mitovima posledica rivalstva oca prema sinu, koji sina vidi
kao suparnika a doivljava kao pretnju. Suprotno mitu, u bajkama ovakav je postupak
(ostavljanje u divljini) motivisan siromatvom, nemogunou roditelja da izdravaju
svoju decu (ime bivaju iskupljeni od odgovornosti). Gubitak zadovoljstva i ispunjenja
elja u svakodnevnom ivotu, po Ranku, dovodi do kompenzatornog prihvatanja

71
maginih pripovesti poput bajki gde ove neostvarene potrebe bivaju projektovane na
heroje i bogolika bia kojima je doputeno da se ponaaju kako im se prohte.

Frojdova ideja da bajke koriste simboliki renik snova poprimila je zanimljivi

preokret u uenju Geze Rohajma (Gza Rheim) koji se u svojim delima The Gates of
the Dream (1952) i Fairy Tale and Dream (1953a) nije priklonio tezi da bajke
nalikuju snovima ve naumu da su bajke jednom davno bile snovi koji su prepriavani
od usta do usta. Rohajm je svojevrsna ,tranzitorna figura meu psihoanalitiarima,
poput svojih prethodnika njega zanima poreklo bajki i mitova a u isto vreme svestan je
da se jedna te ista pripovest moe itati na vie naina u zavisnosti od toga ko je ita.
Drugim reima, njena recepcija nee biti uvek ista te i poruka koju prenosi nee biti
jednoznana odnosno, jedna ista bajka moe da bude itana i sagledavana iz mnotva
perspektiva zavisno od toga ko je tumai. Primenjujui psihoanalitike principe
tumaenja snova, on je tumaio brojne bajke, ne samo evropske ve ponajvie one iz
Okenanije. Uprkos svom irokom interesovanju za kulturnu istoriju, folklor, religiju i
antropologiju, on bajke vidi kao neposredan izraz detinjstva i deijeg poimanja sveta i
ivota. Meutim, istaie Rohajm, okvir tumaenja je ono to se razlikuje od kulture
do kulture i od epohe do epohe. Istovremeno, ma koliko se recepcija i tumaenje bajki
moe razlikovati od kulture do kulture njihov izvor je jedan izvodi se iz biolokog,
odnosno onoga to je zajedniko itavom oveanstvu. Zato Rohajm u studiji o
priama koje se bave ubijanjem adaje kae sledee: oveanstvo uvek ponavlja iste
mitove, iako ih tokom pripovedanja varira. Tako u kosmolokoj varijanti nae prie i u
primitivnim narativima tipa ,Jone imamo zaplet sa samo dva junaka dok u sloenijim
verzijama grke mitologije i u evropskim pripovetkama imamo pripovesti sa najmanje
tri junaka - herojem, adajom i nevestom. Ovo odgovara onome to znamo o razvoju
naeg psihikog ivota. Prvo imamo preedipalni fantazmatski sistem sa detetetom i
majkom a potom edipalnu organizaciju oca, majke i deteta (Roheim, G., 1940, II, str.
87). Bajke, dakle, Rohajm vidi kao ive razvojne entitete te njihovi najprimitivniji
oblici odgovaraju kulturnom razvoju na preedipalnom stupnju dok razvijeniji oblici
odraavaju edipalnu organizaciju filogeneza, bez sumnje, ponavlja ontogenezu.
Meutim, on kasnije menja svoje stanovite vraajui se shvatanju Lajstnera i von der
Lejena da su mitovi i bajke pre izvedeni iz snova no to su nastali kao paralelne
tvorevine psihe (Roheim, G. 1953c).

72
Pojedina psihoanalitika tumaenja usmerena su na izjednaavanje bajki sa
individualnim snovima datog snevaa. Tako tef Borntajn (Steff Bornstein)
analizujui bajku Uspavana Lepotica kae sledee: Bajka predstavlja analogiju
sna/snevanja devojke na pragu puberteta. Ona se plai menstruacije i defloracije, eli
da joj umre majka, negira realnost seksualnog odnosa svojih roditelja, a produeni san
u koji pada ne samo ona ve itav zamak predstavlja fantaziju bega, pokrenutu
izuzetno strogim nad-ja a posledica je njenih prvih autoerotskih zadovoljstava
(Bornstein, S., 1933, str. 505). U svom eseju on nedvosmisleno i jasno, meu prvima,
naglaava da se psihoanalitiko tumaenje bajki ne odnosi na analizu teksta ve na
interpretovanje psihe te iz tog razloga nastoji da pronikne u um ije se nesvesne misli i
oseanja mogu dedukovati iz teksta. Dakle, ova bajka nije nita drugo do san devojice
koja je na pragu puberteta. Zahtevi Lepotiinog ida, sa druge strane, ne mogu zauvek
biti poricani, oni mogu biti priguivani u ivotu stvarne devojke.

Pojedini psihoanalitiari poput Vitgentajna (Wittgenstein Ottokar), Hojera (Heuscher

Julius), Kramsove (Crames Christa) i Betlhajma (Bettelheim Bruno) prouavanje bajki
smetaju u okvire savremene deije psihologije smatrajui decu glavnim korisnicima
bajki a same bajke prvenstveno deijim tivom.

Iako je Vitgentajn (Wittgenstein, O., 1965) bio protivnik da se pacijentima tumae

snovi i bajke, on nije osporavao da pacijentima ovo moe ulivati oseanje sigurnosti ali
veruje da sam postupak nema nikakve veze sa time da li je ponueno tumaenje
ispravno ili ne. Ukoliko se tumaenjem bave, onda to psihoanalitiari ine radi vlastite
dobiti ili razumevanja. Vitgetajn je preduzeo obimnu longitudinalnu studiju u trajanju
preko dvadeset godina, pitajui preko pet stotina pacijenata, prijatelja, kolega,
studenata koje im bajke najee padaju na um. Iako svestan injenice da ono to bajke
pokreu u njemu (i u ispitanim pojedincima) vie govori o njima samima no o
bajkama, on zakljuuje da je Crvenkapa najee prisutna bajka u umovima
savremenika. Zakljuak do koga je doao je, poto je intervjuisao ispitanike koji su
izabrali ovu bajku, da se njen smisao ogleda u tome to upuuje decu u svet
seksualnosti bez zastraivanja ili potiskivanja iste, jer bolje je da budu pripremljeni i
obaveteni no bespomone rtve poput Crvenkape. Upravo tako Vitgentajn shvata
bajke kao mudre, prijateljske pouke namenjene deci na ulasku u svet odraslih.

73
Vitgentajnovom stavu suprotstavlja se psihoanalitiarka Lila Vesi-Vagner (Lilla
Veszy-Wagner, 1966), koja je pozivajui se na svoju praksu istakla da se vuk iz
spomenute bajke, nasuprot uobiajenom shvatanju, moe protumaiti jo kao
prodirua majinska figura ili pak kao personifikacija preedipalnog straha od majke.
No ovo nije jedini mogui ugao gledanja pa tako vuk moe za devojicu predstavljati
muko na edipalnom nivou razvoja dok na preedipalnom reprezentuje zastraujui
aspekt majke. Bajka takoe govori i o pozitivnom aspektu mukog olienom u ulozi
lovca.

Psihoanalitiar Julijus Hojer (Julius Heuscher, 1974) bajke Ivicu i Maricu, Crvenkapu
i Sneanu i sedam patuljaka smeta na razvojni kontinuum, odnosno vidi kao razvojni
opus oveka pa bi tako doivljavanja dece u Ivici i Marici bila tipina za preedipalni
period, Crvenkapa personifikuje edipalni period, a Uspavana Lepotica govori o
periodu latencije. Hojer naglaava da ove bajke govore i o istorijskoj evoluciji svesti
pojedinca, istiui da crvena kapica koju je baka podarila devojici simbolizuje
uvoenje u svet enskog i njegove mudrosti, lukavstva i vrline neophodne da bi se
devojica u razvoju odbranila od opasnosti da se izgubi u lavirintu odrastanja koji
simbolie vuk.

Bruno Betlhajm (Bettelheim, B., 1976), uveni psihoanalitiki tuma bajki, smatra da
su bajke vrsta maginih ogledala koje uvek iznova prikazuju i pojanjavaju bujajue
psiholoke sadraje deteta koje se razvija. Ovi sadraji ne moraju uvek biti zastupljeni
u samoj bajci ali oni se daju u umu onoga koji trai odgovore na psiholoka pitanja
svoje egzistencije i to uvek na sve i neponovljiv nain. Glavni interes bajke usmeren
je na sudbinu pojedinca, na proces njegove individuacije i afirmacije. Na tom putu
sazrevanja, bajka suoava svog junaka sa bitnim fizikim i metafizikim problemima a
iz ovoga neposredno proizilazi sistem ponaanja i ocena postupaka likova u bajci.
Psiholoki posmatrano, to ima izuzetno vanu ulogu jer kroz doivljaje junaka bajka
svom sluaocu nudi uvid u odreene apstraktne principe drutva i moralnosti. Zlo i
vrlina su u bajci podjednako zastupljeni i jasno ocrtani a to dvojstvo postavlja moralni
problem koji iziskuje napor da bi bio reen.

Kako raste dete postepeno otkriva nove aspekte dobro poznatih bajki to mu olakava
uvianje da je odista sazrelo, jer je prevazilo stara gledita i razumevanja a otkrilo
nova te mu ista pria ima toliko toga da ponudi. Ovo je mogue jedino ukoliko dete

74
nismo poduavali ta bajka znai i o emu govori. Samo ukoliko je otkrie prethodno
nedostupnog i skrivenog smisla bajke in detetove spontane kreativnosti i intuicije, ono
dobija pun psiholoki smisao. Ovakav stav deteta prema bajci menja bajku od sadraja
koji je detetu ponuen u sadraj koji dete otkriva i delimino prema sebi kroji. S
obzirom na to da zaplet mnogih bajki poinje isterivanjem dece iz kue ili
postavljanjem pretekih zadataka koje ona moraju da ree, Betlhajm (Bettelheim, B.,
1976) taj motiv tumai kao elju roditelja da dete postane samostalno to je
istovremeno praeno strepnjom od eljene samostalnosti. U stvari, strepnja je
obostrana jer postati ena ili mukarac istovremeno znai prestati biti dete. Taj proces,
tokom koga roditelji gube kontrolu nad dojueranjim detetom, nagovetava injenicu
da e dete nadiveti i prevazii roditelje a upravo zato se javlja strah od roditeljske
odmazde. Da bi sazrelo i postalo samostalno, dete najpre mora da upozna sebe samog,
svoje bie, a nad tim nijedan roditelj nema kontrolu niti moe da propie ili posavetuje
svoje dete kada i kako da to uini. Zbog toga je toliko est sadraj bajki
suprotstavljanje roditeljima i samopotvrivanje praeno strahovima i nerazumevanjem
tipinim za doba adoelscencije. Na ovaj proces esto se nadovezuje sukob sa braom a
u bajkama je neretko najmlae dete opisano kao tupavko, to se odnosi na blaeni
period ranih godina ivota kada dete ne dolazi u sukob ni sa roditeljima ni sa sobom.
Bajka naglaava neizdiferencirane likove dva starija brata koji uvek biraju laki put u
ivotu, elei da se okoriste rezultatima najmlaeg. Meutim, njihova otroumnost i
lukavstvo su kratkotrajnog daha i povrni, jer svoj unutranji ivot nisu dovoljno
razvili da bi bili sposobni za tananija oseanja i doivljavanja. Stoga je njima
suprotstavljen najmlai brat koji kroz muna iskustva stie pravi smisao za ivotne
vrednosti i osvaja istinsku ivotnu mudrost i snagu. Betlhajm se retko poziva na
klinike primere smatrajui da oni fiksiraju znaenje i imaginaciju italaca, to oteava
narednom itaocu da otkrije vlastito tumaenje i znaenje. Pa ipak, sm Betlhajm ne
uspeva da se odupre tumaenju bajki.

Slino pojedinim autorima iz psihoanalitikog i jungovskog tabora, Betlhajm se bavio

pitanjem odnosa mita i bajke da li je mit roditelj bajke, da li se radi o zasebnim
anrovima koji udovoljavaju razliitim psiholokim potrebama oveka i koje
psiholoke instance linosti gradi ovaj a koje onaj drugi kolektivni narativni diskurs.
Mit i bajka su slini po tome, smatra Betlhajm, to se oboje saoptavaju jezikom
simbola kojima se nesvesni procesi reprezentuju (Bettelheim, B., 1976). Oba narativa

75
su prijemiva svesnom i nesvesnom kao i trima instancama linosti idu, egu i
superegu kao i ego idealima. Razlike izmeu njih su brojnije no slinosti te Betlhajm
kao one najznaajnije izdvaja sledee: mit se po pravilu zavrava na tragian nain dok
se bajke obavezno okonavaju srenim zavretkom. Mit je pesimistian (setimo se
samo sudbine kralja Edipa) a bajka je optimistina. Mitski narativ je po pravilu onaj
koji treba da udovolji zahtevima superega koji su u sukobu sa porivima ida a opet on je
takav da uzima u obzir potrebe ega. Otuda je prema Betlhajmovom sudu, mit
prvenstveno zaokupiran formiranjem superega dok bajka na umu ima celokupnu
linost. Bajka svojim srenim krajem, ma koliko on nekada delovao nemogue ili
udesno, nagovetava da su razliiti izazovi, psihosocijalne krize i ivotne prepreke
savladive i da su ukljuene u normalni proces izrastanja. Saeto reeno, ,,Mit
projektuje jednu idealnu linost koja dela na osnovu zahteva superega dok bajke istiu
ego integraciju koja doputa da se elje ida zadovolje na odgovarajui nain
(Betlhajm, B., 1976, str. 41).

Na poznati psihoanalitiar Vojin Mati (Mati, V.,1976) se u svojim brojnim

antropolokim studijama takoe bavio odnosom mita i bajki no i pored toga to je kao
polazite koristio psihoanalitiku metateoriju, bliska mu je bila teorija Eriha Nojmana
(Neumann, Erich 1970; 1973), znamenitog jungovskog analitiara, koji je pokuao da
izrazima dubinske psihologije potvrdi ideju da ontogeneza odgovara filogenezi.
Nojman je, a u tome ga je Mati sledio, koristio mitove kao ilustraciju razvojih
stupnjeva kolektivne psihe kroz koje se ja izdvaja iz Jastva a ovo e se potom ponoviti
u individualnom ivotu savremenog oveka. Razlika izmeu ove dvojice ogledala se u
tome to je Nojman za polazite imao svoju razvojnu teoriju (Neumann, E., 1973) dok
se Mati drao klasine Frojdove teorije o psihoseksualnim zonama. Mati se nije
posebno bavio bajkama, vie psihoanalizom pojedinih likova, simbola ili motiva koji
su se javljali u srpskim usmenim pripovetkama smatrajui poput brojnih antropologa,
folklorista ili dubinskih psihologa da one predstavljaju ostatke mitova koji im
vremenski prethode i koji su u strukturnom, siejnom ili dramskom smislu daleko
iznad njih (Mati, V., 1976).

76
*Primeri psihoanalitikog tumaenja bajki (Pepeljuga, Crvenkapa, Modrobradi)

U svojim komentarima o Pepeljuzi, verovatno jednoj od najpoznatijih i najomiljenijih

bajki irom sveta (u usmenoj tradiciji poznaju je skoro svi narodi Evrope i Azije,
susree se delom i u Africi, a bila je dobro primljena i u Americi gde domorodako
stanovnitvo poznaje varijantu sa mukom Pepeljugom; od 15. i 16. veka bajka se
nalazi u svim najpoznatijim svetskim zbirkama) smatra da se moe pretpostaviti
postojanje ranijih i kasnijih verzija gde starije verzije stavljaju naglasak na
incestuoznog oca dok modernije teite pomeraju na lik zle maehe i suparnitvo sa
polusestrama ak dotle da se nakon uvoda lik oca sasvim gubi iz daljeg toka radnje. Iz
sadraja je poznato da maeha i polusestre zlostavljaju devojku, teraju je da neprestano
radi i to najtee kune poslove zbog ega ona po itav dan boravi pored ognjita.
Oigledno je re o metafori ponienog ivota i suparnitva sa sestrama ali Betlhajm
smatra da se radi o sloenom motivu koji ima dublje znaenje. Navikli smo da ivot
slukinje i domae poslove posmatramo kao teak i poniavajui poloaj tako da smo
zaboravili na neka stara znaenja koja su pepelu pridavala proiavajui, uzvien i
poeljan karakter. Nekada je poloaj uvarke ognjita (kao kod Vestalki) bio jedan od
najuglednijih poloaja dostupnih eni, to je garantovalo njenu istotu, nevinost i
uzvienost (prema Antonijevi, D., 1991). Betlhajm pretpostavlja da je odbacivanjem
paganstva i starih kultova nakon primanja hrianstva obezvreeno sve ono to je
nekada bilo visoko cenjeno. Iz bajke se pomalja taj zaboravljeni smisao koji Pepeljugu
odreuje kao unienu enu koja na kraju ponovo biva roena iz pepela. Bruno
Betlhajm istie da najstarije verzije bajke jasno govore o tome da je Pepeljuga kriva za
takav svoj poloaj. Iako je to redak sluaj koji odudara od mnogo veeg broja varijanti
koje naglaavaju devojinu nevinost i trude se da pokau kako ona nepravedno strada,
Betlhajm smatra da se moramo upitati u emu se sastoji njena krivica. On kao deiji
psihijatar koji je pomno prouavao bajke istie da ,,Dete zna neto o bajkama to ne
moe da kaedete predsvesno ili ak svesno zna u emu je istina prie, ali ne eli da
oda da to zna, zato on zakljuuje u svojim istraivanjima da ,,mnoga deca veruju da je
Pepeljuga u poetku prie zasluila svoju sudbinu (Betelhajm, B. 1976, prema
Antonijevi, D. 1991, str.77). Po njemu, re je o edipalnoj krivici, odnosno, edipalnoj
elji devojice da kod oca zameni majku, da se nekako otarasi roditelja istog pola.
Obzirom da u bajci otac odbacuje takvu mogunost dovodei u kuu drugu enu,
osujeene edipalne elje postaju uzrok ponienja junakinje. Analizujui ulogu

77
Pepeljuginog oca i injenicu da je on nakon uvodnog dela odsutan iz daljeg toka
bajke, mogue je zakljuiti da se radi o nebrinom ocu koji je ravnoduan i
nezainteresovan za sudbinu svog deteta. Betlhajm o tome kae da odsustvo oca prua
priliku Pepeljugi da prevazie svoju edipalnu situaciju i sretne kraljevia ijoj se
ljubavi moe prepustiti bez straha i krivice.

Analizujui lik Crvenkape, Betlhajm navodi da je crvena kapica, spomenuta ve u

samom nazivu bajke i u devojicinom imenu, od kljunog znaaja. Crveno
simbolizuje divlje, plamtee emocije, naroito one seksualne prirode. Crvena somotska
kapica koju dobija od bake simbolizuje prerani transfer seksualne poeljnosti i
aktivnosti sa bake na unuku to posebno biva naglaeno bakinom slabou i starou.
Njenu nemo da otvori vrata shvata kao neuspeh u doivljavanju i pruanju
seksualnog zadovoljstva (ovde se Betlhajm poziva na Frojdova uobiajena tumaenja
pria i bajki u kojima se javlja motiv ne/otvaranja vrata kao simbol seksualnog akta).
Iskuenja u umi on vidi kao zastoj u povinovanju principu realnosti naspram principa
zadovoljstva koji odnosi prevagu. Zbog ega Crvenkapa daje vuku tako precizan plan
svojih namera pita se Betlhajm i zakljuuje da ona svakako ima nesvesnu elju da
njena baka/majka bude ubijena kako bi zavodnika (vuka) imala za sebe a zavodnik u
obliju vuka svakako je njen otac. Lovac je jedini pozitivan muki lik, veoma privlaan
i deacima i devojicama jer spaava dobro i kanjava zlo. U suprotstavljenosti vuka i
lovca krije se konflikt ida i super ega a zverstvo koje poini lovac u slubi je najvieg
socijalnog cilja (oslobaanja dve ene). Par suprotnosti vuk-lovac ne proishodi samo iz
cepanja oinske figure na pozitivan i negativan deo ve prikazuje i suprotstavljene
funkcije linosti id i super ego. Betlhajm istie i neke druge teme ove bajke poput
smrti i ponovnog roenja bilo je neophodno da devojica bude neposluna i da umre
ne bi li se ponovo rodila na drugaijem nivou odnosno dosegla veu organizaciju
linosti (Betlhajm, B., 1976).

Razmiljajui o veoma poznatoj bajci o Modrobradom (Modrobradi je verovatno

najzverskiji mu poznat u evropskoj pripovedakoj tradiciji koji svojoj mladoj eni
izriito zabranjuje ulazak u sobu iako joj za nju daje klju. Iskoristivi njegovu
odsutnost, ona ipak ue u nju i tamo otkrije raskomadane leeve bivih ena. Shvativi
da je ona prenebregla njegovu zabranu i saznala ono to nije smela i nju sustigne ista
kazna), Betlhajm polazi od zdravorazumskog tumaenja: ena ne sme istraivati
mukareve tajne jer je to ispit njene pouzdanosti. Ako to prekri, posledice koje slede

78
su pogubne. Po njemu, u pitanju je provera enine vernosti a o prirodi izneveravanja
moe se zakljuiti po kazni koja sledi. Betlhajm zakljuuje da je posredi sigurno polno
neverstvo, jedini vid enine prevare koji je u mnogim krajevima sveta i u raznim
epohama uvek bio najstroije kanjavan. Modrobradi bi bio pria o razornim
aspektima polnosti i pouka o potrebi pratanja i razumevanja meu suprunicima
(Betlhajm, B., 1976, prema Antonijevi, D. 1991, str. 119).

O slinom motivu pripovedaju srpske bajke Ba-elik i Zlatna jabuka i devet paunica.
Ba-elik u prvoj ili zmaj4 u drugoj bajci zavezan je lancima u tajnoj odaji carskog
dvorca. Nije li re o tome da ena, udajom za drugoga, zarobi i okuje u tajni kutak
svoje due svoj preanji ivot i ranija polna iskustva ali pod sasvim jasnim uslovom
koji postavlja i Modrobradi da se po njenoj prolosti ne istrauje5. Junak se o to

4
Ukoliko amplifikujemo predstavu zmaja koji je vrlo est ,stanovnik bajki, naiiemo na
sledee: Zmaj je mitsko bie, uglavnom predstavljeno kao velika zmija ili gmizavac sa
magijskim i drugim moima. Veruje se da su legende o zmajevima nastale nezavisno u raznim
kulturama, pa su stoga i predstave o zmaju neto to zavisi od kulturnog okvira u kome se
kreemo. Dok su u zapadnoevropskoj tradiciji mahom predstavljeni kao zla bia, u Kini su
zmajevi generalno dobri. Predstave o izgledu zmaja kod Slovena variraju ak i u okvirima
istog podruja. On moe u potpunosti imati oblik velike zmije ili imati i etiri noge, a takoe
moe i ne mora imati krila. U nekim priama se govori o zmaju koji se od oveka razlikuje
samo po tome to ima veu glavu i oi, a ispod pazuha krilca, a u drugim o nemani ljudske
glave i zmijskog tela. Ponekad zmaj bljuje crvenu ili modru vatru, a iz oiju mu mogu sevati
varnice. esto ali ne uvek je prekriven krljutima ija boja varira od zlatne do bele, ima kande
na nogama, a po nekim priama telo mu je uvek vlano. Razni opisi navode i sasvim
neuobiajene karakteristike koje zmaj moe imati: jednu nozdrvu, dlakavo telo, petlovu krestu
i perje; tri, sedam, devet ili dvanaest glava; a kada leti moe izgledati kao velika ptica iz koje
kuljaju varnice. Po jednom verovanju zmaj je nevidljiv za sve sem za devojke u koje se zaljubi,
pred kojima uzima ljudski oblik. Otelotvorenje zmaja mogu biti tzv. zmajevite ivotinje: vo,
pas, ovan, bivo, konj i petao. Keltski zmajevi najee imaju etiri noge, krila i bljuju vatru. U
zapadnoj kulturi se danas ovaj tip zmajeva najee podrazumeva pod reju zmaj uopte.
Kineski zmaj u verovanjima simbolizuje sreu i prosperitet, otelotvorenje je kosmike sile jang
i boanstvo je voda. Kinezi sebe smatraju potomcima zmaja. Za razliku od evropskih predstava
zmaja kao vatrenog bia, kineski zmajevi su povezani sa vodom i vladaju vodopadima,
rekama, morima i jezerima. Oni takoe kontroliu vreme i izazivaju kie.
5
U srpskoj narodnoj tradiciji u kojoj je rasprostranjeno verovanje u zmajeve ovo mitsko bie
se posve drugaije doivljava nego to je to sluaj u keltskim predanjima i ,,predstavlja u
velikoj meri nau izuzetnost, jer ga takvog ne poznaju ni mitologije ostalih slovenskih
naroda... Postoji miljenje da bi zmaj mogao biti (na) mitski predak (Panteli. N. u Kulii,
Petrovi, Panteli, 1970, str. 144) Dok se u potonjim mitologijama zmaj izjednaava sa alom i
adajom, dakle zlim htonskim ,enskim biima koja u psiholokom smislu simboliu
negativnu i destruktivnu stranu arhetipa Velike Majke, dotle zmaj u srpskom folkloru nije
nuno shvaen kao htonsko zlo bie ve kao ono ,celestijalno koje moe biti oveku od
pomoi i koristi. Pored toga to predstavlja arhetipsku podlogu srpskog etnikog identiteta
(,,mitski predak) on je jo, to je u ovom trenutku vanije, ,,antropomorfizovano bie koje
ima muke osobine nezasitu seksualnu glad, nadljudsku potenciju, strast prema mladim i

79
ogluuje i izaziva kobne posledice svoje znatielje: osloboen lanaca prolosti kojim
ga je princeza u tajnosti drala pod kontrolom, zmaj odlee i odnosi je sa sobom. Cilj
kasnijih junakovih lutanja i provera sastojao se u obnavljanju izgubljenog poverenja
(prema Antonijevi, D., 1991).

Osvrui se na injenicu da pripovedai irom Evrope ve dve hiljade godina kazuju

bajke o muu ivotinji (devojka iz nekog razloga biva primorana da se uda za
monstruma, oveka u zverskom obliju a povod za to biva ugovor izmeu udovita i
devojinog oca koji mora da uzvrati neku uslugu te mu zato daje svoju omiljenu ker
za enu. Obino se navodi da devojka i zver ive u krasnom dvorcu u kome je svega u
izobilju a uprkos injenici da je na takav brak bila primorana i uprkos njegovom
groznom izgledu, devojka uspeva da zavoli svog mua) Bruno Betlhajm smatra da
ena treba da polno sazri i zavoli svoga mua da bi sa njega bile skinute ini, odnosno,
ena treba da promeni svoj stav i ponaanje tako to treba da prevazie odbojnost koju
osea prema seksualnom inu koji mukarca u njenim oima pretvara u runu i preteu
zver dok s druge strane, ne sme da sazna muevljevu tajnu jer u protivnom biva
kanjena (Betlhajm, B., 1976).

Gledite razvojne psihologije

Uopte gledano, psiholozi bajke shvataju vrednim i znaajnim iniocem detinjeg

razvoja a za neke od njih one su nezaobilazni medijum posredstvom kojeg se odvija
deiji razvoj. Nausprot predstavnika dubinske psihologije koji prvenstveno vide bajke
kao korisno orue u psihoterapijskom radu, u postavljanju dinamskih dijagnoza, kao
materijal za amplifikaciju nesvesnog materijala njihovih pacijenata ili kao psihiku
grau na kojoj e da bruse svoje metode i tehnike, razvojni psiholozi polaze od nauma
da su one namenjene deci, da spadaju u ,,knjievnost za decu/,,deiju knjievnost6 i
da moraju biti deo svakodnevnog deijeg iskustva.

lepim devokama - odnosno predstavlja erosnu komponentu,,arhetipskog mukog; prim M.

Popovi.
6
Ameriki folklorista Alan Dandis (Alan Dundes), psihoanalitike orijentacije, podvlai
razliku izmeu ,,knjievnosti za decu i ,,deije knjievnosti. Prva je, na kojoj insistira
zapadna kultura i koja je predmet izuavanja psihologa, antropologa ili folklorista, ona koju
odrasli nameu deci, odnosno to je sva ona knjievnost (ukljuujui knjievne i umetnike

80
Zastupnici razvojne psihologije smatraju takoe da bajke imaju ogroman znaaj i
pozitivnu ulogu u psiholokom razvoju dece, oni ne smatraju da je bajka samo
pogodan instrument u klinikoj praksi dece i odraslih, ve je ona nezaobilazno tivo
deije literature jer pripoveda o svakom, ak i najtananijem aspektu deijeg iskustva
izrastanja i sazrevanja. Njihova polazna pretpostavka je da deca kroz bajke ue kako da
prevaziu psiholoke sukobe i kako da dosegnu nove faze razvoja. Ova sposobnost
uenja poiva na njihovom simbolikom razumevanju udestvenih narativa koji
pospeuju i podstiu procese sazrevanja koji su, opet, toliko iscrpno prikazani u
bajkama.

Jedna od najranijih studija u ovoj tradiciji psiholokog miljenja jeste delo arlote
Biler (Charlotte Bhler) (Bhler, C., Das Mrchen und die Phantasie des Kinders,
1918, navedeno prema Zipes, J., 2000) koje se bavi povezivanjem osobenosti bajke sa
psiholokim karakteristikama deteta. Ona dri da formalni i simboliki aspekti bajke
odgovaraju deijem imaginativnom nainu opaanja te da je zbog toga ovaj anr
poprimio kljuno mesto u detinjem razvoju.

Bruno Dokel (Bruno Jckel), (Jckel, B., Der Weg zum Mrchen, 1939, prema Zipes,
J., 2000) naglaava da su bajke simboliki opisi konflikata i seksualnog sazrevanja
koje je karakteristino za period puberteta. Jozefina Bilc (Josephine Bilz) je
posredstvom analize bajke Rumpelstiltskin (Cvilidreta), u knjizi Menschliche
Reifung im Sinnbild iz 1943., (navedeno prema Zipes, J., 2000), ponudila obuhvatnije
tumaenje te istie da ovaj arobni narativ govori o enskom sazrevanju oslikava
proces psiholokog sazrevanja od detinjstva do materinstva. Bilo je i drugih autora koji
su, poput Bilcove, smatrali da bajke govore o enskoj inicijaciji (poput ranije
spomenutog Vitgentajna).

U brojnim esejima i u knjizi Die Herausforderung des Dmon iz 1987. godine

(navedeno prema Zipes, J. 2000), Valter erf (Walter Scherf) izraava svoje zapaanje
da su bajke snovi u kojima se radi o porodinim konfliktima te da se zbog toga deca

bajke) za koju odrasli smatraju da je primerena deijem uzrastu i koja moe odigrati pozitivan
uticaj po njihov razvoj i socijalizaciju. Potonja je, prema Dandisu, autohtono deija knjievnost
njihova usmena knjievnost, njihovo predanje, folklor, poalice i pripovesti - ona je vrednija
od prve jer, po njegovom miljenju, vie oslikava detinju psihu i njeno funkcionisanje te treba
biti predmet izuavanja i tumaenja. Vie o tome u A. Dundes (2007): Meaning of Folklore,
poglavlje Folklore as Mirror of Culture, Loga, Utah: Utah State University Press, str. 53-66.

81
mogu poistovetiti sa likovima koji su u njima opisani. Prema njegovom miljenju,
bajke podstiu deiju matu i na taj im nain pomau da prevaziu konflikte, da se
psiholoki osamostale od roditelja i da se integriu u drutvo.

Rasparava o mestu bajke u razvoju deteta nezamisliva je bez nadaleko poznatog i isto
toliko osporavanog a u radu ve spominjanog dela Bruna Betlhajma (Bruno
Bettelheim, The Uses of Enchantment, 1976) koji, uzimajui Frojdovo uenje za
polaznu osnovu, bajke smatra egzistencijalnim dramama pomou kojih se deca
nesvesno suoavaju sa svojim problemima na putu odrastanja. Njegovi kritiari
miljenja su da je Bruno Betlhajm ponudio model socijalizacije koji je represivan i
seksistiki obojen, te da ne raspolae dovoljnim poznavanjem istorijskog razvoja bajki.
Recimo, zameraju mu mnogi folkloristi to to nije uzimao u obzir injenicu da svaka
bajka ima mnotvo varijanti u kojima se javlja.

U knjizi Dete i pria, Andre Fava (Andr Favat) (Favat, A., 1977) iznosi ideje koje se
ne oslanjaju na psihoanalitiko uenje, kao to su to uinili Betlhajm i drugi istraivai
bajki pre njega, ve se posluio teorijom ana Pijaea (Jean Piaget) o stadijumima
deijeg psihikog razvoja ne bi li objasnio zato decu toliko privlae ove fantastine
prie. Svoja istraivanja najvie je usmerio na decu uzrasta od est do osam godina te
je doao do rezultata koji su pokazali da sadraj i forma klasinih ,,knjievnih ili
,,umetnikih bajki (. Peroa, brae Grim ili H. K. Andersena) odgovara nainima na
koje dete ovog uzrasta, prema Pijaeovim zakljucima, zamilja svet. Fava smatra da
ono to decu privlai bajkama nije mogunost simbolikog noenja sa konfliktima koje
prati proces socijalizacije ve da bajke smanjuju napetost nametnutu socijalizacijom i
neizbenom promenom obezbeujui imaginarni okvir u kojem deca mogu da iznova
iskuse zadovoljstvo magijskog, egocentrinog sveta organizovanog prema njihovim
eljama. Tokom ove specifine faze razvoja (6-8 godina), deca su uverena da su stvari
i misli povezane na magijski nain, neive stvari doivljavaju ivima, uvaavaju
autoritet u obliku retributivne pravde, ne prave razliku izmeu sebe i spoljanjeg sveta
i uverena su da na stvari mogu delovati snagom svojih misli. Ovakvo shvatanje sebe i
sveta u najveoj je meri podrano bajkama, ak i kada konkretna bajka nije namenjena
udovoljavanju detinjih elja (Favat, A., 1977).

Dete ovog uzrasta, kae Fava sledei Pijaeove ideje, sve vie i vie poinje da opaa
da spoljanje sile njegovu sliku sveta stavljaju na probu te da njegova koncepcija i

82
njegov animizam polako poinju da uzmiu pred socijalizacijom i sve obimnijom i
uestalijom svesnom interakcijom sa drutvom. Ovo sueljavanje sa stvarnim svetom i
njegovim zahtevima nagoni decu ovog uzrasta da leka nastaloj krizi potrae u bajkama,
jer e u njima tragati za jednom drugaijom slikom sveta i da e tamo pronai svet koji
je ureeniji i izvesniji negoli onaj realni ijim se zahtevima moraju pokoriti. Na izlasku
iz ove razvojne faze deca sve vie i vie poinju da uvaavaju spoljanji, realni svet a
na bajke gledaju kao prepreke koja usporavaju njihovu socijalizaciju, te se kod njih
oko desete godine poinje gubiti interesovanje za arobne pripovesti.

Andre Fava se, poput drugih razvojnih psihologa koji su se bavili bajkama, dosledno
drao infantocentrine predstave kada je re o njima bajke su namenjene deci, u
slubi su kulture, doprinose deijem razvoju i socijalizaciji mada ih ponekad i
sputavaju (zavisno od razvojne faze) a ako slue odraslima onda je to zato to mogu
posluiti kao pedagoko orue na njima moemo nauiti kroz kakve izazove i
procese prolazi detinji um na putu razvoja. Meutim, malo ili gotovo nita nam ne
mogu rei o odrasloj osobi - njenom psihikom ustrojstvu, dinamici, izrastanju,
psihopatologiji ili individuaciji.

Ukoliko smisao i znaenje bajki ne mogu biti odgonetnuti pukim prouavanjem

njihovog istorijskog porekla, naina nastanka i vidova prenoenja meu razliitim
kulturama i istorijskim periodima, tada tumaenje postaje neophodno. ini se
nedvosmislenim da neophodno tumaenje ne moe ii od simbola do simbola kao da
oni kriju kakva kodirana znaenja nekakvog tajnog jezika jer je prouavaocima bajki
odavno jasno da simboli svoja znaenja dobijaju tek u odreenom kontekstu. Zbog
toga je pre bilo kakvog pokuaja tumaenja bajki neophodno pojasniti iz kog
referentnog okvira, iz kog konteksta pristupamo tumaenju bajki. I dok neki
prouavaoci bajki smatraju da je ovekov um jedini relevantan kontekst koji proizvodi
simbole, drugi smatraju da je sam tekst ili skupina srodnih tekstova u kojima se javljaju
dati simboli ono to je vredno prouavanja.

Analitiki/jungovski pristup bajkama

Karl Gustav Jung (Carl Gustav Jung) i kola analitike psihologije razvili su ogroman
uticaj na poimanje i tumaenje bajki prvenstveno uvoenjem pojmova kolektivno

83
nesvesnog, objektivne psihe, arhetipova i individuacije. Od svega navedenog je, kada
je re o delima usmene i pisane knjievnosti, znaajnije njegovo shvatanje uloge
imaginacije. Knjievne tvorevenine su, ukljuujui i bajke, plodovi fikcije a u fantaziji
i imaginaciji nalaze sebi ,pravo mesto. Jungovo uenje poiva na premisi da je
psihiko doivljavanje primarno: sve ono to se ovekovom umu daje ne dolazi od
,spolja odnosno ,izvan psihe te zato i nema nikakve kategorije saznavanja koja stoji
ispred ili iznad onog psihikog. Obzirom da stavlja naglasak na nesvesno i njegove
moi strukturisanja i na arhetipove, ne udi Jungov sud da je dua prvenstveno
kreativna. Ona oblikuje i organizuje opaanje realnosti, pri emu kod njega izraz
,imaginacija i ,fantazije dobijaju posve novo znaenje. Imaginacija nije, kao to je to
sluaj sa veiniom teorija o uobrazilji, odvojena od realnosti. Naprotiv, kako kae
Jung: ,,Psiha stvara realnost svaki dan. Jedini nain na koji ovo mogu izrei je da je
re o aktivnosti fantazije (Jung, CW6, str. 52). Ako je re o bajkama, onda bi znailo
da su one same produkt psihe, odnosno narativni iskazi kroz koje dua opisuje samu
sebe. Odnosno, kao to sam na poetku rada rekla, bajke su proizvod narativne
imaginacije ,iza koje stoji dua. Svejedno da li je re o usmenim narodnim,
knjievnim ili o umetnikim bajkama, onima koje nemaju jednog autora ili o onim iji
nam je pisac poznat, pravi kreativni ,pisac je dua. Ova premisa je ujedno polazna
osnova brojnih jungovskih tumaenja bajki, uenja o nastanku bajki ili shvatanja o
njihovim funkcijama ili recepciji.

Svoje vienje arhetipske osnove bajki Jung je pojasnio u delima ,The Phenomenology
of the Spirit in Fairy Tales (Jung, CW 9I, 1948); ,The Psychology of the Child
Archetype (Jung, CW 9I, 1941) i ,On the Psychology of the Trickster-Figure (Jung,
CW 9I, 1954) to je dovelo do procvata tumaenja bajki meu njegovim sledbenicima
a ovima se prikljuio ne mali broj knjievnih teoretiara, antropologa ili ,novih
folklorista koji su prigrlili njegovu teoriju kao polazite u svojim izuavanjima.

Jedna od najpoznatijih studija jeste trotomna knjiga Symbolik des Mrchens

(,,Simbolika bajki) autorke Hedvige fon Bajt (Hedwig von Beit, 1952/1957, prema
Holbek, B. 1987) koja je pola od Jungove teorije o individuaciji. Fon Bajtova je preko
etvrt veka tragala za arhetipskom podlogom u motivima bajki, smatrajui da one ne
odslikavaju sadraje i procese individualne psihe ve da govore o ,objektivnoj psihi,
kolektivno nesvesnom i, ponajvie, o individuaciji, odnosno procesu upojedinaavanja,
ucelovljenja, samoostvarenja i spasenja linosti. Ova jungovski orijentisana autorka,

84
miljenja je da bajke govore o susretu svesnog sa nesvesnim, iji su procesi olieni u
arhetipovima koji stoje u zaleu svih likova iz bajki. Budui da svoje poreklo likovi
imaju u arhetipovima, onda i njih ,krase polarnosti koje sadre arhetipovi svetlo-
tamno, pozitivno-negativno, telesno-duhovno i slino. Ti likovi, koji ne oslikavaju
stvarne osobe ve arhetpske obrasce, imaju pozitivnu, svetlu stranu i istovremeno
negativnu, tamnu stranu a ove mnogobrojne kako svetle tako i tamne strane mogu se
projaviti na raznolike naine i u razliitim oblijima, pri emu svako od njih ima svoju
svrhu u dramskoj strukturi date bajke. Fon Bajtova smatra da je tim likovima
neophodno prii na drugaiji nain nego to se do tada pri interpretaciji bajki inilo a
da e tumaenje zavisiti od toga da li je re o mukoj ili enskoj psihi. Njen sistem
interpretacije bajkovitih tekstova bio je mnogo fleksibilniji nego li psihoanalitiki,
recimo znaenje i smisao nekog motiva iz bajke (koje je kod psihoanalitikih autora
obino fiksirano i jednoznano) e se varirati u zavisnosti od toga da li se narativne
sekvence bajke menjaju ili ne. Razliite varijante jedne te iste bajke nemaju isti
narativni sled dogaanja i motiva, te e i njihovo interpretovanje zavisiti od mesta koje
jedan te isti motiv ima u gustom narativnom tkanju varijacija iste bajke.

Psiholoka potraga za vlastitom linou u bajkama, posredstvom interpretacije

njihovog sadraja, nastavljena je u delima Julijusa Hojera (Julius Heuscher, The
Psychiatric Study of Fairy Tales, 1963) i Dozefa Kembela (Joseph Campbell, The
Hero with the Thousand Faces, 1949). Kembel je zanimljiv i zbog toga to je u svom
delu o heroju, nastojao da se pri tumaenju mitova i bajki dri Frojdovih i Jungovih
ideja, smatrajui da se uenja prvog mogu bolje iskoristiti kada je re o prvoj polovini
ivotnog ciklusa dok su teorije onog drugog relevantnije kada je re o njegovoj drugoj
polovini. Odnosno, kada tumaimo neku bajku ili mit, veli Kembel, onda neki od ovih
,,master narativa vie govore o problemima ili izazovima prve dok drugi vie zbore o
temama druge polovine ivota. U svojim kasnijim delima Kembel se gotovo u
potpunosti priklonio Jungovom uenju a najpre njegovom shvatanju simbola.
Frojdovci vide simbol kao posledicu nesvesnih procesa dok ga jungovci vide kao
njihov uzrok (Campbell, J., 1949, str. 315). Simboliki jezik kojim su iskazane bajke
odraavaju nepromeljivu, uvek stabilnu strukturu ljudske due, smatra Kembel.
Razlika izmeu frojdovskog i jungovskog pristupa tumaenju bajki moe se ilustrovati
bajkom ,,ablji car koju Dozef Kembel ne shvata samo kao pripovest o seksualnoj
anksioznosti i sazrevanju ve kao ilustraciju daleko obuhvatnije arhetipske teme

85
priziva (vocatio) buenja pojedinca iz vlasti nesvesnih sila, potragu za sobom i
dosezanjem nove ivotne razvojne faze.

*primer analitikog (jungovskog) tumaenja bajke

Radi lakeg poreenja psihoanalitikog i jungovskog razumevanja i tumaenja bajki

ilustrovau to primerom tumaenja Crvenkape7 pripovesti koja je bila predmet
najeih interpretacija antroploga, folklorista, knjievnih teoretiara ili psihologa
(Tatar, M., 1987). Crvenkapa je ak bila koriena od strane ideologa nacizma, pa je u
nacistikom kljuu ona simbol istog, blagorodnog i nevinog nemakog naroda dok je
vuk simbol prevrtljivih, pohotnih i gramzivih Jevreja! (Zipes, J., 2006, 2007)) Bajka o
Crvenkapi, u jungovskom kljuu, oslikava enski univerzum koji u pripovetki
naseljavaju majka, Crvekapa, baka i vuk. Baka je bolesna, ivi daleko u umi, odnosno
u kolektivnom nesvesnom; ona personifikuje arhetipsku majinsku figuru koja je
zanemarena i potrebna joj je psiholoka hrana (hrana koju joj u kotarici nosi
Crvenkapa). injenica da devojica kree na put ne bi li uspostavila kontakt sa
arhetipskom majinskom figurom, odnosno da se zaputila u istraivanje nesvesnih
aspekata psihe ukazuje na individuaciju. U portugalskoj verziji bajke, crvenu somotsku
kapicu - centralni simbol bajke mala junakinja mora da zaslui tako to biva
posluna, usluna i ljubazna prema svima. Dakle, kapa je nagrada za odgovarajua
ponaanja a ne za pamet i intelektualne sposobnosti. Simbolino govorei, kapica je
neto to je povezano sa glavom, simboliki je povezana sa miljenjem, duhom i
sveu. Ona je izraz onoga to se odigrava u glavi i onoga to baka, arhetipsko ensko,
eli od Crvenkapice na njenom putu ka vlastitom enskom biu. Crvena boja je boja
ivota, krvi, strasti, oseanja i izuzetno je znaajna u enskim inicijacijskim
misterijama kao i u psihologiji enskog uopte. Zaplet u bajci nastaje kada heroina ne
poslua majin savet i zae dublje u umu odnosno zaluta u nesvesno. Ovo naivno
zalaenje u umu omoguava joj susret sa jo zanemarenijom i gladnijom figurom -
vukom. Fon Bajtova i kao i njena dugogodinja saradnica u analizovanju bajki Mari
Luiz fon Franc (Marie Luise von Franz) smatraju da su vuk i baka dva aspekta arhetipa
Velike Majke. Iako je poseban naglasak stavljen na negativnu stranu vuka, veina

7
Brojne varijante bajke o ,Crvenkapi, njihovom nastanku i tumaenjima mogu se nai u knjizi
Marije Tatar (1999) The Classic Fairy Tales; prim. M. Popovi.

86
verzija ove bajke naglaava i prednosti koje vuk ima u odnosu na baku a to je da ima
ogromne oi, ui i nos, da bolje vidi, uje i osea Crvenkapu nego li njena staramajka.
Radi se o razvijenim kognitivnim vetinama, veoj svesnosti to je u narativu bajke
prikazano kao nepoeljno, bestijalno i zlo. Jungovskim renikom izreeno, Crvenkapa
predstavlja Koru - devianski aspekt enskog - a sam Jung govori o mnogim
tipinim devianskim motivima u snovima pacijentkinja koji u mnogome podseaju na
ovu bajku: Tipina bespomonost koja odlikuje nevestu-devicu ini je podlonom
svim vidovima opasnosti, npr. mogu je prodrati udovitaesto su tu krvavi, surovi
i zastraujui prizori...koji se odvijaju pod patronatom majke zemlje. Pije se i krv...
(Jung, C.G. CW 9 I, prema Holbek, B., 1987).

4. Bajka u jungovskoj (analitikoj) psihologiji

U naporu da doe do jednog arhetipskog odreenja bajki Velimir B. Popovi (2007) je

poao od definicija koje su nam zavetali istraivai i sakupljai srpske kulturne
batine Vuk St. Karadi i Veselin ajkanovi. Iako se nisu rukovodili idejom da
svom potomstvu podare psiholoko odreenje bajke, oni su po miljenju Popovia to
nehotice uinili. Njihove misli kao i psiholoke amplifikacije koje je izloio V. B.
Popovi lako mogu posluiti kao uvod u dubinsko bavljenje bajkama te u ih ovde
izloiti.

V.St.Karadi i V. ajkanovi spram jungovskih analitiara: slinosti

Kao to je ve istaknuto, za Vuka St. Karadia bajke su (premda on ovaj izraz za

osobeni knjievni vid izraavanja nepoznatog narodnog umetnika nije koristio)
svojevrsni vid narodne pripovetke, takozvane enske pripovetke (one) u kojima se
pripovijedaju kojekakva udesa to ne moe biti (V. St. Karadi, Srpske Narodne
pripovetke, Beograd 1937. str. XXI).

Veselin ajkanovi se slae sa Vukom da je re o enskim pripovetkama, koje meu

svim ostalim narodnim pripovetkama imaju najveu knjievnu i naunu vrednost, U
njima je, veli ajkanovi, Narodna pripovetka dola do svoje kulminacione take
(V. ajkanovi iz Predgovora za Srpske Narodne Pripovetke, Beograd, 1929.). Dakle,

87
re je osobenom vidu umetnikog izraavanja koje, po ajkanoviu, nije iskljuivo
srpska specijalnost, ve univerzalni umetniki oblik koji je u maloj meri odreen
datim vremenom i prostorom. Dogaaji i motivi u priama dakle, nastavlja svoja
zapaanja ajkanovi, Zajedniko su dobro svih naroda (V. ajkanovi iz eseja
Srpske narodne prie; Kalendar; Vardar; 1925).

Koreni sposobnosti za pripovedanjem, pripovedaka graa i motivi potiu iz daleke

prolosti, no ajkanovi je miljenja da je samoniklost bajki istovremeno praena
uticajima koji su plod migracija, pozajmljivanja, preinaenja i prilagoavanja preuzetih
siea i motiva. Iznad svega za nas je kod ajkanovia dragoceno njegovo poimanje
izvora bajke - one u sebi sadre psiholoku vrednost i pribliavaju nas arhetipskim
shvatanjima prirode i porekla bajki. Na kljuno psiholoko pitanje otkuda dolaze
bajke, ajkanovi daje lakonski, nedvosmislen odgovor: Iz mate!. On ide i dalje, a
moglo bi se rei i dublje, kada ukazuje na vrelo iz kojeg izviru matene tvorevine:
Nita u prii nije nedostino i nemogue, kao i u snovima; i zbog toga se i mogla
javiti teorija da poetke prie, one arobne elemente koji su za priu karakteristini,
valja traiti u snovima...uporeenje sa snovima sasvim je dobro: u prii je, doista,
mati ostavljeno isto onako iroko polje kao i u snovima. Pri svemu tome, za raanje
motiva u priama, za karakterisanje linosti u njoj i za razvoj radnje postoje izvesni
zakoni, i na kraju krajeva, sve se deava po jednom izvesnom ablonu...Motivi u
priama, i naim i tuim, esto su vrlo starinski i zasecaju u daleku, maglovitu prolost
ljudskog roda (V. ajkanovi, iz eseja Srpske narodne prie; Kalendar, Vardar; 1925).
U navedenim ajkanovievim mislima Popovi otkriva nekoliko elemenata koji
upuuju na jedno ,dubinsko' shvatanje bajki re je o proizvodu imaginacije, iji
procesi i struktura nalikuju ,,radu sna pri emu se sve u njima odvija po ustaljenim
arhetipskim obrascima dok sam narativni diskurs (bajka) nije produkt individualne
pshe ve objektivne psihe (Popovi, V., 2007).

Popovi nadalje uoava psiholoku nit koja se provlai kroz zapaanja naih
istraivaa bajki Karadia i ajkanovia. Bajka je deo unutranjeg ovekovog sveta;
jedan od najranijih, istovremeno i univerzalnih, mentalno oblikovanih kulturnih
proizvoda sa kojima su se ljudi susreli i koje su asimilovali. Sledei nae istraivae,
moemo rei da se izvor bajki ne nalazi u fantazijskom svetu pojedinca ve pre u
kolektivnoj matrici ljudskog roda. One su kolektivna intelektualna tvorevina nekog
kulturnog prostora i na njima su radile mate nebrojenih, bezimenih pojedinaca sve do

88
trenutka kada su bile zabeleene u obliku koji nam je danas dostupan, kada su od
usmene narodne pripovetke preinaene u knjievnu bajku. Dakle, enske narodne
pripovetke nisu, veli Popovi, proizvod linih seanja i imaginalnih sadraja
pojedinaca ve onog sloja koji svi delimo, u kome su nataloene sve nae razvojne
mogunosti, podarene nam u vidu uroenih prirodnih sklonosti i zaodenutih u ruho
nebrojanih i raznolikih arhetipskih predstava. I bez veeg napora u ovome moemo
prepoznati onaj sloj psihikog sklopa ljudi koji je Karl Gustav Jung nazvao kolektivno
nesvesno ili objektivna psiha.

,,Jezik kolektivno nesvesnog sastoji se od praiskonskih, mitolokih i bajkovitih

predstava, koje e, ukoliko budu pravilno shvaene, rukovoditi i usmeravati
pojedineva doivljavanja i omoguiti mu emocionalno funkcionisanje koje stoji s one
strane njegovog linosnog iskustva (Popovi, isto). Jung o tome govori na sledei
nain: Moemo da razlikujemo lino nesvesno koje obuhvata sve akvizicije linog
postojanja, dakle zaboravljeno, potisnuto, pod pragom opaeno, miljeno i oseajno.
Ali pored ovih linih nesvesnih sadraja ima i drugih sadraja koji ne proizilaze iz
linih akvizicija nego iz nasleene mogunosti psihikog funkcionisanja uopte,
odnosno iz nasleene strukture mozga. To su mitoloke veze, motivi i predstave koji u
svako doba i svugde mogu ponovo da nastanu bez istorijske tradicije i migracije. Ove
sadraje obeleavam kao kolektivno nesvesne. Isto onako kao to se svesni sadraji
nahode u nekoj delatnosti, tako se, kao to nas iskustvo ui, nahode i nesvesni sadraji.
Kao to iz svesne psihike delatnosti proizilaze izvesni rezultati ili proizvodi, tako i iz
nesvesne delatnosti proizlaze proizvodi, na primer, snovi i fantazije (Jung, Psiholoki
tipovi, 1978, str. 496.)

V. B. Popovi panju usmerava na jednu zanimljivu opasku sadranu kod obojice -

Karadia i ajkanovia - koja upuuje na radove arhetipske kole. Nai istraivai
srpske kulturne prolosti ustanovili su razliku izmeu takozvanih mukih i enskih
narodnih pripovedaka, razliku koja ima dalekosene psiholoke posledice. Dok je u
enskim pripovestima uloga mate preovladavajua, dotle u mukim priama nema
udesa, nego ono to se pripovjeda rekao bi ovjek da je zaista moglo biti (V. St.
Karadi, Srpske narodne pripovetke, Beograd, 1937). U njima vlada logos ili su one
zasnovane na njemu i principu realnosti. Osnovni sadraj koji razdvaja dva vida
usmene prozne narodne knjievnosti jeste prisustvo/odsustvo mate i iracionalnih
sadraja. Muke pripovetke odlikuje vra graa, jasnije nizanje zbivanja,

89
koherentnija struktura, preovlaivanje racionalnih sadraja; nasuprot njima, enske
prie krasi blagost, labavije veze izmeu pojedinih zbivanja, difuznija struktura, obilje
emocija i oseanja, mnoina iracionalnih sadraja.

U nekoliko svojih dela je Gaston Balar (Gaston Bachelard), francuski epistemolog,

isticao da je imaginacija glavna kreativna mo oveka i dok nas ,,funkcija realnosti
usmerava ka prolosti i realnosti dotle nas ,,funkcija nerealnosti (posredovana
matom) usmerava budunosti i moguem (Bachelard, G., 1961, str. 16). ,,Kada ovek
ne bi matao, veli Balar, ,,on ne bi mogao predviati (isto, str. 16). Duevna bolest
ili neuroza u podjednakoj meri mogu biti uzrokovane gubitkom ili oteenjem jedne od
ove dve funkcije. tavie, problemi u ,,funkciji nerealnosti uticae na onu drugu
funkciju te e i sam doivljaj realnosti biti manjkav ukoliko nije podran imaginacijom
(Bachelard, G., 1988, str. 7). Obe funkcije imaju pozitivnu ulogu ali e tek
kooperacijom dati najvie od sebe i pospeiti individuaciju. Iako nije mislio na
,,muke (one koje su rukovoene ,funkcijom realnosti') i ,,enske pripovetke (one
koje su produkt ,,funkcije nerealnosti) i principe po kojima ih Karadi i ajkanovi
razlikuju, Balarovo shvatanje a videemo ubrzo i Jungovo nam moe posluiti kao
vodi u izlaganju razlika izmeu spomenutih oblika usmene narodne knjievnosti.

Ako iznete opaske pokuamo da prevedemo na psiholoki jezik, onda bismo mogli rei
da se radi o dva razliita oblika mentalne aktivnosti i dva razliita naina na koje se
psiha, podjednako moe iskazati a koje je K. G. Jung nazvao ,,usmerenim miljenjem
i ,,fantazijskim miljenjem, detaljno ih opisavi u knjizi Simboli preobraaja libida
(Jung, CW5, 1952). Dovoenje u vezu mukog principa sa svetom realnosti a enskog
sa svetom mate nije neka preterano originalna umotvorina Karadia i ajkanovia,
poistoveivanje mukog sa intelektom, logikom, realnou i zakonima s jedne strane i
asociranje enskog sa emocijama, iracionalnim i odsustvom (moralnih) pravila s druge
strane, predstavlja odliku viemilenijumskog iskustva ljudskog roda koja se projavljuje
u podjednakoj meri u filozofsko-naunim i umetnikim tvorevinama i u shvatanjima
laika, tzv. primitivnim kulturama i sl.8 Razliku koju je izmeu njih uoio Jung moe
nam pomoi u razmatranju nastanka bajki, dakle pitanja od koga polaze gotovo svi oni
koji se njima bave, te u poblie izloiti njegove ideje.

8 Vie o psihologiji enskog i mukog moe se nai u knjizi V. B. Popovia Psihologija

enskog. Beograd: Nolit, 1995, prim. M. Popovi.

90
Karl Gustav Jung miljenje i bajke

Spomenute vidove ispoljavanja due (dva oblika miljenja) spominje Jung po prvi put
u svom delu Simboli preobraenja libida (Jung, CW5, 1952), delu koje je
predstavljalo definitivni raskid sa Frojdom i psihoanalitikim pokretom i koje je imalo
za cilj upravo da ukae na ono po emu se Jung, krunisani princ psihoanalize,
razlikovao od svog bekog ,suverena'. Pored isticanja znaaja pregenitalnih mena
razvoja i obuhvatnijeg odreenja libida, Jung je podvukao znaajnu razliku izmeu
svog prouavanja due i Frojdovog. Saeto reeno, Jung je miljenja da duu moe
prouavati jedino dua, odnosno, da ispitiva psihikih procesa mora i sm da
uestvuje u ispitivanoj (psihikoj) pojavi a ne da je promatra sa strane, distancirano,
nepristrasno i ,objektivno'. Jednom reju, sama psihologija se stapa sa psihikim
procesima koje prouava. U jednom drugom tekstu Jung e to pojasniti sledeim
reima: ,,U psihologiji je sama psiha ono sredstvo kojim prosuujemo i osmatramo
psihu... U psihologiji posmatra je (ujedno) posmatrani. Psiha nije otuda samo objekt
ve i subjekt nae nauke (Jung, CW18, 227). Dakle psiha je podjednako objekt
psiholokih istraivanja i subjekt koji stoji iza tih (psihikih) aktivnosti.

Jung je uvodnu glavu spomenute knjige Simboli preobraenja libida naslovio:

Usmereno i fantazijsko miljenje (Jung, CW 5; 4-46.); prvi oblik miljenja, za koje
smatra da odlikuje psihoanalitiko prouavanje psihe tj. usmereno miljenje, prema
njemu podrazumeva postojanje principa realnosti. Re je o miljenju koje se
prilagoava realnosti, koje poiva na postojanju jezika i mogunosti iskazivanja putem
verbalnih koncepata. Sve dok mislimo usmereno mi mislimo na druge i drugima se
obraamo. To je jezik intelekta, naunog izlaganja (ne i naunog otkria) i zdravog
razuma, a pojedincu pomae u prilagoavanju i preoblikovanju njegove spoljanje
realnosti. Nasuprot njemu stoji drugi vid miljenja fantazijsko miljenje koje, za
razliku od prvog, ne iziskuje veliki mentalni napor, koje tee spontano i koje je
rukovoeno nesvesnim motivima. Ono odvlai pojedinca od spoljanje realnosti (pri
emu ovde ne treba podrazumevati patoloki proces disocijacije; prim. M.P.) i u njemu
podstie individualne sklonosti. to se tie adaptacije na spoljanju realnost i svet, ono
je u tim sferama neproduktivno. Iza ove oevidne neproduktivnosti fantazijskog
miljenja krije se njegova sposobnost da na duge staze otkrije kreativne sile i sadraje,
kao to to i snovi ine. Ovi sadraji drugaije ne mogu biti ispoljeni do kroz pasivno,
asocijativno i fantazijsko miljenje (Jung, CW 5, 20n). Fantazijsko miljenje se u

91
izraavanju koristi predstavama, emocijama i intuicijom a moemo ga oznaiti kao
metaforino, simbolino ili imaginativno. Ali iznad svega Jung ukazuje na osnovnu
vrednost fantazijskog miljenja ono je posrednik izmeu usmerenog miljenja i
nesvesnog. Kroz fantazijsko miljenje usmereno miljenje je dovedeno u vezu sa
najstarijim slojevima ljudskog uma koji su duboko zakopani ispod praga svesti (Jung,
CW 5, 39).

Direktivno/usmereno miljenje Fantazijsko miljenje

1. sukcesivo 1. simultano

2. konceptualno 2. iskazano kroz predstave

3. racionalno 3. afektivno

4. usmereno na ono to je napolju 4. usmreno ka unutra

5. orijentisano ka realnosti 5. orijentisano ka fantaziji i mati

6. komunikativno 6. oslobaa i pokree subjektivne sadraje

7. posredovano usmerenom panjom 7. posredovano sadrajima koji su pod

rukom

8. orue kulture 8. regredira u mitsko ili arhetipsko seanje

9. naporno i iscrpljujue 9. lako i spontano

10. kreativni poriv: ono je tvorac snova i

mitova, sadrajima oprema dnevno
sanjarenje, matanje, fantaziranje, snove,
komplekse i arhetipove.

Dijagram 1. K. G. Jung dve vrste miljenja. Sainio V. B. Popovi na osnovu teksta

poglavlja ,,Usmereno i fantazijsko miljenje iz Jungove knjige Simboli preobraaja libida
(Jung, CW5).

Ako Jungova i Balarova zapaanja dovedemo u vezu sa opaskama duhovnih neimara

srpskog naroda Karadia i ajkanovia moemo uoiti upadljive slinosti,
zakljuuje Popovi (2007), budui da je ensko (enska pripovetka) kod ove dvojice,
poput Jungovog ,,fantazijskog miljenja ili Balarove ,,funkcije nerealnosti, izvor
kreativne imaginacije a uobliava se, izmeu ostalog, kroz bajke i posrednik je koji nas
uvodi u svet mate. Naglasila sam ensko a ne ena, jer se ovde prvenstveno radi o
osobenom i univerzalnom psiholokom sadraju o arhetipu anime koji nije
iskljuivo svojstvo jednog pola. Za animu, koju je Jung nazvao arhetipom enskog i

92
arhetipom ivota, sada je od veeg znaaja odreenje koje daje u svojim
Alhemijskim studijama (Jung, CW 13), jer ono u mnogo veoj meri potvruje
Popovievo tumaenje Karadi-ajkanovievih odreenja bajki: Animu sam
uopteno definisao kao personifikaciju nesvesnog i shvatio je kao most prema
nesvesnom, drugim reima, kao funkciju odnosa prema nesvesnom (Jung, CW 13,
62). Zato kada ajkanovi kae da bajke niu iz mate, mi u tome moemo nazreti stav
da anima, kao arhetip enskog i kao personifikacija kolektivno nesvesnog, ,poraa' iz
sebe bajke kao svoje mnogobrojno potomstvo.

Jung je empirijskim putem doao do hipotetskih pojmova kakvi su kolektivno

nesvesno i arhetipovi, promatrajui i prouavajui ovekovu duu u svim njenim
ispoljavanjima: normalnom, abnormalnom, patolokom i kreativnom; u vizijama,
simptomima, snovima i u ludilu kao i u komparativnoj grai do koje je dolazio
prouavajui mitove, bajke, umetnost i religiju. Odnosno, komparativni materijal
koristio je prevashodno da bi bolje i potpunije razumeo duevna ispoljavanja svojih
pacijenata. Umetnike tvorevine, religijske i kulturne proizvode ljudi svih krajeva
sveta, kao proizvode nesvesnog, koristio je da bi pojaao (,,amplifikovao) i produbio
razumevanje objektivne due, dok je u praktinom radu primeni i sprovoenju
analize svojih pacijenata spomenutu raznoliku kolektivnu grau upotrebljavao zarad
obuhvatnijeg razumevanja klinikih manifestacija individualne psihe.

U radu koji je posvetio bajkama, Fenomenologija duha u bajkama, Jung naglaava

da Teorija duevnog sklopa nije izvedena iz bajki i mitova ve da je utemeljena na
empirijskim promatranjima uinjenim u oblasti medicinsko-psiholokih istraivanja, i
da je ona potom potvrena kroz prouavanje komparativne simptomatologije, u
sferama koje su veoma udaljene od svakodnevne medicinske prakse (CW 9I, 432n).
Bajke, o kojima je ovde re, dakako jesu poprilino udaljene od medicinske prakse,
ak u tolikoj meri da nas gotovo na tren prevode u jednu sasvim drugaiju realnost u
carstvo imaginacije i fantazije, u oblast gde vlada nepredvidljivost i gde je sve
doputeno i mogue. Dok kod Frojda, koji je takoe uoio slinost u ,radu' snova i
bajki, oni treba da prikriju nesvesne nagonske procese dotle kod Junga oni igraju ulogu
medijuma oboje predstavljaju most izmeu svesnog i nesvesnog. Poput snova, koji
predstavljaju sponu sveta nesvesnog i dnevnog ivota, bajke stoje na mei ova dva
sveta i olakavaju kretanje u oba pravca, miljenja je Jung. Snovi nam, kao osobeni
proizvod nesvesnog, kazuju ta lei u zaleu naih svesnih ivota a bajke nas, sa svoje

93
strane, kao proizvod kreativne imaginacije, upuuju na mnogobrojne mogue razvojne
staze kojima se moemo uputiti tokom naih pojedinanih ivota.

Za Junga, bajka je konkretizovani arhetip (CW 9 I, 406), odnosno, ona je sadratelj

arhetipskih motiva, osnovnih obrazaca ponaanja i razvoja koji se otkrivaju i ostvaruju
kroz ljudsku svest. Poto obrasci ponaanja nisu odlika jedne razvojne mene, ve
izvorni gradivni sadraji psihe, odnosno, strukturalni obrasci celokupnog duevnog
ivota i radnji oveka, onda je bajka kao medijum kroz koji se arhetipovi projavljuju,
sposobna da u podjednakoj meri izazove ivo zanimanje na svakoj razvojnoj meni
ivota i na svakom stupnju sazrevanja zanimanje koje u daleko veoj meri
prevazilazi isto estetske i moralne poruke i vrednosti bajke. Stoga, ako je shvatimo
kao deo unutranjeg sveta i kao sredstvo njegovog oblikovanja, onda moemo doi do
uvida koji otvaraju vrata razumevanju celokupnog ljudskog ponaanja, od najranijeg
do najstarijeg uzrasta. Ukratko, psiholoka vrednost i svrsishodnost bajki je
univerzalna.

K. G. Jung i Mari Luiz fon Franc: bajka i individuacija

Arhetipovi, poput nagona, slede odreeni cilj, a njihovo znaenje postaje sve
oevidnije to se vie izraavaju kroz predstave i simbole. Njihov cilj je da prizovu u
svest nesvesne sadraje, odnosno, da uspostave vezu ove dve oblasti te da prethodno
nesvesne i predsvesne sainitelje psihe preoblikuju i uine dostupnim Ja-svesti.
Spomenuti proces razvoja i preobraenja Jung je nazvao individuacioni proces. Poto
su bajke, iznad svega, psihiki fenomeni koji otkrivaju prirodu due ali i proizvodi
kreativne fantazije koja izvire iz nesvesnog i njegovih procesa onda analiza bajki, sa
stanovita jungovske psihologije, vodi izdvajanju, prepoznavanju i prouavanju
arhetipskih obrazaca, uoavanju putokaza individuacije, procesa koji je u celosti proet
smislom i svrhom. Ukratko, kao osobeni vid ispoljavanja unutarpsihikih procesa,
bajka oslikava sueljavanje dve oblasti svesnog i nesvesnog - i kroz taj dijalektiki i
dramatski odnos govori na najpotpuniji nain o procesu individuacije.

Svaka bajka, gotovo po pravilu, pokuava da opie individuacioni proces, no to mi

nismo u stanju da to uoimo ne zavisi od bajke, koja je sama svoje najbolje
objanjenje, ve od nae nesposobnosti da ,itamo njene metaforine, fantazijske ili

94
simbolike iskaze. Nadalje, pojedine bajke vie odslikavaju rane mene procesa
individuacije dok druge vie ukazuju na njegove zavrne mene; neke se vie
zadravaju na opisu sukoba sa senkom a samo ovla nagovetavaju potonji razvojni
proces; u nekima je zaplet sveden na suoavanje sa pozitivnim i negativnim aspektima
roditeljskih arhetipova; pojedine istiu probleme vezane za animus i animu i sl. Pri
svemu ovome treba se drati saveta Mari Luiz fon Franc: Izmeu ovih pria nema
razlike po vrednostima, jer u arhetipskom svetu nema razvrstavanja po vrednostima, iz
razloga to je svaki arhetip u svojoj sutini samo jedan aspekt kolektivno nesvesnog i
istovremeno predstavnik celokupnog kolektivno nesvesnog (Franz, 1970 , str. 2). Fon
Francova je opisala osnovne stupnjeve individuacije koji se, izraeni na simbolian
nain, uobiajeno sreu u bajkama.

Prvi stupanj svesnog procesa individuacije obino otpoinje okom, traumom,

gubitkom, doivljajem ,priziva ili oseanjem da stvari ne idu kako bi trebalo, da neto
vano nije u redu. Ona smatra da bajke simbolino opisuju ovaj poetni stupanj
individuacionog procesa tako to se u narativu navodi recimo kako se kralj razboleo ili
kako je naglo ostario. Drugi poznati obrasci jo su: da kraljevski par nema potomstva
ili pak udovite krade sav enski ivalj, decu, konje i bogatstvo kraljevstva ili da se
nad kraljevstvom nadvila tama, da su izvori presuili a da nematina, sua, poplave ili
pak zarazne bolesti haraju kraljevstvom (Franz, 1970). U strukturalistikom pristupu
Vladimira J. Propa, sve spomenute situacije oznaene su kao ,,nanoenje tete ili kao
nedostatak i bez njih neku narodnu pripovetku ne bismo mogli imenovati bajkom
(Prop, 1982).

Drugi stupanj individuacionog procesa nastupa, prema fon Francovoj, kada bivamo
primorani da uinimo neto spram postojeeg nedostatka. Prvi korak ove faze najee
je dolaenje u kontakt sa delom linosti koji je potisnut, neosveen ili zanemaren to
je u jungovskom reniku poznato kao ,,senka. Arhetipsko oblije ovog zadatka u
bajkama esto biva izraeno kroz borbu junaka sa zmajem ili recimo kroz Pepeljugino
razvrstavanje ita od kukolja koje joj namee maeha. U bajkama senka se najee
projavljuje u likovima osoba istog pola i slinog uzrasta kao to je i junak ili junakinja
bajke. Potom sledi susret sa animusom (za ene) i animom (za mukarce) a proces se
nastavlja krajnjom, etvrtom fazom koja se tie integracije Ja i Jastva o emu M. L. fon
Franc kae da ukoliko se pojedinac dovoljno dugo i ozbiljno bavio svojim
animusom/animom tako da kao rezultat te borbe vie nije poistoveen sa njim/njom,

95
nesvesno poprima novo simbolino oblije Jastva, centralnog arhetipa psihe. U
snovima ena ovo sredite biva personifikovano kao mona enska figura svetenica,
arobnica, majka zemlja, boginja prirode i ljubavi dok u psihi mukarca ovo biva
izraeno likom mudrog starca, duhom prirode, guruom i sl. a isti ovi likovi sreu se i u
bajkama.

Prema miljenju fon Francove, U nesvesnom svi arhetipovi su kontaminirani jedni

drugima (Franz, 1970, str. 10), prenosno reeno, kao da je re o viestrukim duplim
ekspozicijama gde na jednoj te istoj podlozi opaamo raznolike fotografije koje ne
moemo razluiti. Razumljiva je ova neizdiferenciranost jer je nesvesno relativno
bezvremeno i besprostorno a samo kada ga promatra naa Ja-svest iz njega se moe
izdvojiti neki motiv koji potom moe biti podvrgnut detaljnijoj analizi. Ovo nas
suoava sa prvim problemom o koji se sapliu gotovo svi tumai bajki, bez obzira
kojoj koli pripadali: koji e se motiv pred njihovim oima izdvojiti i kako e ga oni
protumaiti i dovesti u smisaoni odnos sa samom bajkom? Fon Francova je bila
miljenja da interpretacija bajki ne zavisi samo od hermeneutike koje se tuma dri ve
da ona u mnogome zavisi od funkcionalnog psiholokog tipa kome on sm pripada.

U svojoj knjizi Tumaenje bajki M. L. Fon Franc (Franz, 1970), poavi od Jungove
teorije o psiholokim tipovima i funkcijama svesti, navodi etiri razliita pristupa
tumaenju bajki koje povezuje sa etiri osnovne funkcije svesti. Misaoni tip e
pokuati da u bajkama otkrije neku vrstu sklopa ili strukture koja lei ispod svih
njihovih raznolikosti i da otkrije nain kako da dovede u smisaonu vezu uoene
motive. Oseajni tip pokuava da izgradi vrednosne sudove o prii a sama fon
Francova posebno istie tumae ovog tipa kao uspene jer su u stanju da se opredele za
jednu meu mnogobrojnim interpretacijama nad kojima esto misaoni tipovi
ruminiraju. Osetilni tip naprosto promatra simbole i potom ih pojaava (amplifikuje).
Intuitivac kao da poseduje predstavu getalta: celu priu sagledava kao smisaonu
celinu koja otkriva jednu poruku, olienu u brojnim sadrajima. to je tuma bajki kao
linost zreliji i celovitiji i to ima jasnije razluene funkcije to e i njegovo tumaenje
biti celovitije i smislenije. Pored spomenutih i drugi inioci igraju znaajnu ulogu u
tumaenju teorijske premise, lina iskustva i/ili projekcije, motivacija i sl. Neko e
bajku pre sagledati kao izraz odreene emotivne mene razvoja, kao odraz
psihodinamikog objanjenja dok e drugi priu koristiti u psihoterapeutske svrhe kao
terapijsko orue.

96
Kako su bajke nastale i opstale - analitiko vienje

Analitiki psiholozi su se poput antropologa i folklorista bavili pitanjima nastanka,

opstanka i transmisije bajki. Razmiljajui o tome kako su bajke opstale u istoriji
ljudskog roda, fon Francova smatra da od davnina do 17. veka bajke nikako nisu bile
namenjene samo deci ve su ih pripovedali i sluali odrasli iz svih drutvenih slojeva.
U ponekim vajcarskim selima postojali su profesionalni pripovedai (fon Francova
navodi da ih ponegde i danas ima!) koje su metani uvek pozivali da ispriaju kakvu
primamljivu priu; ovi pripovedai bili su najrazliitije linosti od vrlo neurotinih i
neuravnoteenih do sasvim normalnih i zdravih. Na pitanje zato se bave prianjem
bajki odgovarali su da su tu ulogu nasledili ili da su je nauili od nekoga ili da je re o
tradiciji koja se prenosi sa kolena na koleno. ta god od ovoga da je sluaj, za
prenoenje bajke najvaniji je nain na koji se ona oblikuje: u samoj bajci uvek postoji
jedno jezgro koje se sastoji, po vienju fon Francove, od izvesnog parapsiholokog
doivljaja ili sna. Ako to jezgro sadri motiv sa mitolokim prizvukom, razvie se
tendencija da se pria nadogradi tim motivom, to jo uvek nije bajka nego zaetak
jedne lokalne sage. Svi elementi prie koji kasnijim sluaocima ne bi bili zanimljivi
postepeno bi bili izbaeni a ostajao bi samo njen arhetipski nukleus. Ovakvi razliiti
elementi ponovo bi se sastavljali u prie i pripovedali zato to su i dalje interesantni i
uzbudljivi ak i kada se vie ne razumeju. Oslonac ovakvom vienju oblikovanja bajki
ona pronalazi u Jungovom stavu da se izuavanjem bajki izuava uporedna psiholoka
anatomija oveka te da se one mogu lako seliti (migrirati) jer su svedene na osnovne
strukturalne elemente pa se svakome mogu svideti. Na bajke u izvesnoj meri utie
kultura u kojoj su nastale ali je taj uticaj zbog njihove esencijalnije strukture mali a
poto je struktura bajki veoma slina u svim kulturama, one omoguuju izuavanje
sutinskih elemenata ponaanja i razvijanje sposobnosti da se ono to je u odreenom
sluaju individualno razlui od onoga to je kolektivno i pri tome ono individualno
zaboravi i odbaci a kolektivno zadri (Franz, 1997).

Meutim, ovakav stav moe voditi moguem pogrenom zakljuivanju na koje

upozorava fon Francova a to je da Jungove pojmove ne bi trebalo olako preuzimati i
,lepiti za figure bajki govorei da je konkretan lik neke usmene arobne pripovetke
senka, persona, ja, Jastvo ili ma koji drugi arhetip. Za analizu bajke potrebno je

97
razmatranje odnosa likova i njihove uloge u bajci kao i na koji nain se odnose prema
ostalim likovima drei se pravila da nijednu arhetipsku figuru ne treba tumaiti pre
nego to se sagleda celokupan kontekst. Ovo otuda to u bajkama svaki lik jeste senka
nekog drugog a svi likovi su uzajamno povezani i imaju meusobno kompenzatornu
ulogu (Franc, 2012).

U naporima da dou do odgovora na pitanje kako je bajka nastala, analitiki psiholozi

se, gotovo po pravilu, pozivaju na autoritet M. L. fon Franc koja je miljenja da bajke,
a slino vai i za druge arhetipske prie (mitove, legende, sage...) nastaju kroz navalu
nekih nesvesnih sadraja u svest pojedinaca. Prodor ovih sadraja moe da se odvija
tokom noi, u snovima ili u budnom stanju kroz halucinacije i vizije pri emu ova
stanja mogu biti podstaknuta nekim zbivanjima koja izazivaju burne emocije i/ili
numinozna doivljavanja kod pojedinaca i grupa. Naroito u primitivnim drutvima
numinozna iskustva bivaju bez zadrke saoptena saplemenicima a sadraj tih
preprianih doivljaja vremenom dobija na snazi i biva zaodenut u odoru postojeeg
folklora. Navale nesvesnih numinoznih sadraja koji s vremena na vreme zapljuskuju
majuna ostrva primitivne svesti e stvarati nove motive pria i istovremeno
odravati u ivotu od ranije ispoljene sadraje (Franz, 1970).

Oslanjajui se na razmiljanja fon Francove, Velimir B. Popovi je ponudio odreenje

bajke koje glasi: Bajka je pria numinoznog karaktera koja je nastala delanjem
kolektivne-objektivne psihe i iskazana je metaforinim, simbolikim jezikom (Popovi,
V., 2007).

Spomenute umotvorine mitovi, bajke, legende, sage - ljudske due ipak se

meusobno razlikuju ne samo po umetnikim, estetskim i socijalnim kriterijumima,
ve iznad svega po psiholokim, smatra fon Francova. Za utvrivanje razlike izmeu
mita i bajke (a iz razmatranja namerno iskljuujem sve prelazne forme lokalne
legende, istorijske legende i liturgijske mitove) kljuan je upliv svesnih kolektivnih
sadraja. Mit u sebi, po reima fon Francove, sadri nanos nacionalnog. Ako neko
ozbiljno prouava psiholoke sadraje mitova uoie da oni u prilinoj meri odraavaju
nacionalni karakter sredine u kojoj su ponikli i u kojoj su bili odravani. Njihova
umetnika, estetska ak i religijska vrednost je vea u odnosu na bajke iz razloga to su
ih najee oblikovali najkreativniji pesnici i svetenici (u nekim sredinama je ovo
dvoje bilo spojeno u jednoj linosti), pri emu su u svoje tvorevine udahnjivali duh i

98
vrednosti zajednice kojoj su pripadali. U mitu, dakle, nalazimo svesne kulturalne
umetke i nacionalno istorijsko predanje. Odnosno, moemo rei da u mitu osnovna
psihika graa ili arhetipski sadraj poprima formalizovani izraz koji ga povezuje sa
kolektivnom kulturnom sveu nacije u kojoj nastaje i da je zbog toga on blii svesti i
dostupnoj istorijskoj grai. Drugaije reeno, u mitu se mnogo jasnije oitavaju
delovanja nacionalno nesvesnog dok izvorni sadraji kolektivno nesvesnog blede, jer
su optereeni nacionalnim socioepistemikim markerima (Chun, K.T., 1983).
Odevanje arhetipskih motiva u kulturne i nacionalne odore i vezivanje za religijsko
predanje i poetski izraz specifinije izraava probleme nacije u datoj meni kulturnog i
istorijskog perioda ali istovremeno ini da se neki univerzalni ljudski sadraji izgube
(Franz, 1980).

Nasuprot mitovima, bajke odslikavaju najosnovniju strukturu psihe. One prema

miljenju fon Francove predstavljaju najistije i najprostije izraze kolektivno
nesvesnog (Franz, 1970). Zbog toga je njihova vrednost neprocenjiva jer pomou njih
u prouavanju nesvesnog dolazimo do najprirodnijih ispoljavanja arhetipova. U svojoj
najistijoj formi, arhetipske predstave nam pruaju najbolja reenja u razumevanju
procesa koji se odvijaju u kolektivnoj psihi. M.L. fon Franc to saeto kazuje na sledei
nain: Kada prouavamo motiv bajke mi inimo neto nalik na tvorenje komparativne
anatomije ljudske psihe: sve to je individualno ili lokalno mi odstranjujemo u prilinoj
meri jer nije od koristi...Prouavanje mita nalikuje prouavanju celog korpusa nacije.
Ukoliko prouavate bajku, to je kao da izuavate skelet, ali ja mislim da ona (bajka)
ispoljava vie osnovnijih odlika u istoj formi, a ako elite da prouavate osnovne
strukture ljudske psihe onda je bolje da prouavate bajke nego mitove (Franz, 1980,
str. 13.)

Ma koliko pravila razliku izmeu njih, fon Francova istie znaaj poznavanja mitova u
prouavanju bajki. injenica da su blii svesti, da su manje fragmentirani ini da se
mitovima moemo koristiti u prouavanju skrivenog smisla bajki. Kada je graa bajke
usitnjena, motivi nejasni, uvodne ili zavrne scene izostavljene, pozivanje na mitove
moe biti od koristi jer se time premouje jaz izmeu kolektivno svesnog i nesvesnog
sveta.

Podstaknuta iznetim razlikama koje poznata analitiarka postavlja izmedju mita i

bajke, prihvatam novu definiciju bajke koju je ponudio Velimir B. Popovi:

99
Bajka je najistiji simboliki izraz linog traganja, traganja koje ima za cilj
ostvarenje ucelovljavanja linosti. Re je o prii numinoznog karaktera koju iskazuje
kolektivna/objektivna psiha na metaforian i simbolian nain, jezikom u kome su
sadrani slikoviti opisi najosnovnijih sainitelja i procesa te iste psihe. Bajka je
najizvorniji samoopis due (Popovi, V., 2007).

Metod analitikog tumaenja bajki

Lakomisleni poetnik u tumaenju bajki moe se povesti za vie puta ponovljenim

Jungovim stavom da je proizvod kreativne fantazije (san, mit ili bajka) ujedno i
najbolje objanjenje samoga sebe, pri emu se lako zaboravlja da je svako tumaenje
po spomenutom principu neizbeno skopano sa doslovnim objanjenjima. Kao to
sam napred naglasila ovde to moe biti pogubno iz razloga to doslovni tuma ne
uzima u obzir injenicu da pred sobom ima metaforike i simbolike sadraje koji
proistiu iz rada kreativnog matanja. Najee se zaboravlja da bajka govori o jednoj
drugoj to jest psihikoj realnosti i da s razlogom otpoinje reima kao to su: bee
jednom davno, iveo u nekom carstvu, nekada davno u staro vreme ime se
naglaava realnost kao da ili matena realnost koja ne moe biti doslovno
shvaena, izraena doslovnim uverenjima ili doslovnim tvrdnjama. Pred ovakvim
pristupom tumaenju britanski filozof Oven Barfild (Owen Barfield) je uzviknuo:
Doslovnost je neprijatelj!, a Dejms Hilman (James Hillman) mu se pridruuje
stavom da je doslovnost bolest (Hillman, ., 1975).

Jungovo uputstvo za tumaenje proizvoda kreativne fantazije je tano, ali i njega treba
shvatiti kao jedno kao da. Ukoliko spomenuto upotpunimo njegovim iskazom da
samo dua moe da posmatra duu (Jung, C. G., 1957/1971, 384), onda se vraamo
na napred naveden opis fantazijskog miljenja i njegove uloge u povezivanju Ja-svesti i
nesvesnih sadraja. Jedino oslanjanjem na imaginativnu metaforinu perspektivu
moemo protumaiti bajku. Simboliki iskaz nam postaje dostupan jedino ako se
koristimo predstavama u pokuaju da razumemo predstave. Iskljuivo oslanjanje na
konceptualno miljenje bi ovde samo guilo ispoljene sadraje fantazije. Iz izreenog
nedvosmisleno sledi da je, ovako shvaeno, psiholoko tumaenje bajki vid umetnosti i
vetine i da se ono jedino moe nauiti kroz praktian rad, lino iskustvo i
imaginativnu hermeneutiku. Izreeno ne znai da je ,usmereno miljenje u

100
interpetovanju bajki nevano. Naprotiv, bez njega se ne moe, meutim, neposredan
pristup arhetipskim predstavama od kojih je bajka satkana mora otpoeti ,itanjem
koje je zasnovano na ,,fantazijskom miljenju koje e, potom, biti artikulisano
delanjima ,,usmerenog miljenja. Pri svemu tome jungovski analitiar obino se dri
nekih osnovnih metoda, pravila ili saveta u tumaenju bajki.

Na prvom mestu jungovski tuma se slui osnovnim metodom istraivanja

amplifikacijom (pojaavanjem). Re je o metodi tumaenja psihikih procesa i sadraja
koja pokuava smestiti datu pojavu u univerzalni kontekst, poto je prethodno
uspostavljen lini kontekst. Amplifikacija podrazumeva korienje mitskih, istorijskih i
kulturalnih paralela sa ciljem da se pojasne i proire metaforiki sadraji simbolizma
bajke. Cilj pojaavanja je u tome da bajku ili neki njen deo iznova vrati u njen izvorni
kontekst. Kada bude iznova uronjen u vrelo iz kojeg je potekao, datom sadraju je
olakano da izroni obogaen ili preinaen u neki drugi pojavni oblik koji nam je
odranije poznat i iji smisao ve razumemo. Za Junga, metod amplifikacije je
predstavljao proirivanje osnova na kojima je konstrukcija nekog tumaenja poivala.

Uporeivanje bajki sa snovima, a videli smo da je to kod nas jo tridesetih godina radio
V. ajkanovi, nije bez smisla. tavie, M. L. fon Franc se u interpretacijama bajki
koristi nekim od osnovnih principa tumaenja snova koje je Jung ponudio, jer
ponueni postupak tumaenja bajki poiva na hipotezi da su koreni snova i bajki
istovetni u nesvesnom i da kroz njih u podjednakoj meri ,govore arhetipovi.
Odreenu ,arhetipsku priu kakva je po svojoj strukturi i bajka moemo izdeliti na
razliite aspekte, polazei uvek od ekspozicije - ukazivanja na vreme i prostor u koje su
utkana zbivanja o kojima se u bajci govori. U bajkama to nije teko izvesti iz razloga
to su vreme i prostor oevidni jer prie po pravilu otpoinju sa jednom davno pre
mnogo i mnogo godina ili neim slinim to ukazuje na bezvremenost i
besprostornost na veito nigde i nikada odnosno svugde i uvek kolektivno nesvesnog.
Na primer: Ono bio u ono staro doba neki starac..., Jednom davno, u zemlji preko
sedam gora i sedam mora..., U vreme kada je Bog jo uvek etao po zemlji....
Mnogo je poetskih naina na koje se moe iskazati ova bezvremenost/besprostornost
koju Mira Elijade (Mircea Eliade) (Elijade, M. 1980) naziva bezvremena venost
(vo vremja ono ili in illo tempore).

101
Pojedini tumai ponekad pokuavaju da bajke posmatraju kao pojave vezane za vreme
u kojem su nastale, vreme u kojem dominantna kolektivna svest stari i umire.
Meutim, fon Francova se ne slae sa ovim gleditem smatrajui da se analizom
evropskih, japanskih, kineskih i afrikih bajki dolazi do zakljuka da postoji neto
poput opte, osnovne strukture bajke koja je vena. Uvek su tu arobnjak, princ ili
kralj, vetica i ivotinje a specifina situacija bajke je zapravo odgovor na neku
specifinu svesnu situaciju. Ako uporedimo evropske bajke sa japanskim, naii emo
na iste likove ali u drugaijem sklopu. Zaemo li dublje u ovo poreenje, shvatiemo
da je japansku bajku nemogue tumaiti bez poznavanja japanske kulture i stanja svesti
u Japanu (Kawai, H., 1996/98). Jedino tada moemo razumeti bajke odreenog
kulturnog podneblja.

Sledee na ta treba obratiti panju u tumaenju bajki jesu dramatis personae odnosno,
likovi koji su ukljueni u priu. Prema miljenju fon Francove razborito je otpoeti
analizu prie pobrojavanjem ljudi na poetku i na kraju bajke (Franz, 1970). Ukoliko
bajka otpoinje sa iveo u jednom carstvu car i imao tri sina..., moemo zapaziti da
postoje etiri srodna lika koja potcrtavaju prisustvo mukog ali da pri svemu tome
neto nedostaje enski princip olien u majci carici. Pria se, recimo, moe zavriti
tako to se najmlai sin posle brojnih pustolovina vraa kui sa nevestom i njene dve
sestre ije je ruke osvojio za svoju brau; i u tom sluaju imamo etiri lika ali potpuno
razliit sloaj jedan muki i tri enska lika. Poto majka nedostaje na poetku a na
kraju imamo tri enska lika, moemo doi do zakljuka da cela pria, izmeu ostalog,
govori o oslobaanju ili izbavljenju enskog principa. Dakako, nije mogue svaku
bajku podvri pobrojavanju likova i to nas ne treba u mnogome uznemiravati. Ima
mnogo bajki gde simbolika brojeva igra znaajnu ulogu i nemali broj onih gde toga
nema. Ukoliko takav obrazac nedostaje, i ta manjkavost moe biti od znaaja jer ta
uoena neregularnost sama u sebi krije neki smisao.

Potom dolazimo do ekspozicije ili poetka problema. Ta inicijalna mena odgovara

poetnom stanju u kome se nalazi psiha. Ekspozicija podrazumeva izvetavanje o
popritu dogaaja, o njegovim uesnicima ali iznad svega ukazuje na neku nedau sa
kojom pria uistinu otpoinje. U protivnom ne bi bilo prie. Simboliki proces olien u
bajci uvek ispoljava enantiodromiju tj. bajka poseduje enantiodrominu strukturu
ispoljenu u ritminom smenjivanju negativnog i pozitivnog, gubitka i sticanja, mraka i
svetlosti, zla i dobra. Gotovo po pravilu poetak radnje karakterie situacija u kojoj je

102
junak ili neko njemu blizak u nedai, orsokaku ili bezizlaznoj situaciji, a cilj je,
uopteno govorei, prosvetljenje ili ostvarenje vie svesti to se ostvaruje
prevazilaenjem inicijalne situacije na jednom viem nivou. Zarad lakeg praenja
osnovnog metodolokog postupka neophodno je na ovom mestu dati psiholoko
objanjenje nedae.

Sa svoje strane Vladimir Prop (Prop, 1982) takoe istie da bajka otpoinje inicijalnom
situacijom u kojoj se ispoljava nekakva neravnotea: neki nedostatak, zabrana ili
nitkovluk. Sa psiholokog stanovita zapaanja Vladimira Jakovljevia Propa su
znaajna jer stanja insuficijencije, nedostatka, gubitka ili nitkovluka ne predstavljaju
nita drugo do pomaljanje neurotine ili kakve druge simptomatologije do koje dolazi
poto je prethodno uspostavljena psihika ravnotea naruena. Stanje koje se opisuje
na poetku prie odgovara poetnom stanju kakve individualne neuroze gde
preovlauje jednostranost nesvesnog; primerice, jednostranost mukog principa
olienog ocem i trojicom sinova. Kao to je poznato, Jung je tvrdio da kada se javi
jednostranost tj. kada svesno i nesvesno vie nisu u dijalektikoj opoziciji, onda dolazi
do pomaljanja simptoma.

U bajkama ne moraju samo junak ili junaknja da budu izloeni negativnim uticajima
nesvesnog, skoro svaki lik moe biti izloen nekakvoj nedai, prokletstvu ili
oaranosti. Zbog toga moemo rei da svaki arhetipski kompleks, bilo koja
strukturalna jedinica kolektivno nesvesnog, moe biti zaarana ili prokleta. To nas i
tera da paljivo uoimo koji inilac je izloen destruktivnim, potinjavajuim uticajima
nesvesnog. Obzirom da ovo stanje nalikuje neurozi i u bajkama, slino neurotinim
osobama, prokletstvo i/ili zaaranost se doivljavaju kao stanja koja su bez nekog
jasnog razloga nametnuta od strane neke ,sile'. Psiholokim jezikom reeno, lik bajke
koji je zaaran nalikuje osobi iz stvarnog ivota u ijem je psihikom sklopu dolo do
oteenja nekog kompleksa to vodi neadekvatnom funkcionisanju. Poto svi
kompleksi utiu jedni na druge neurotino stanje koje je zahvatilo jedan kompleks ima
zarazno dejstvo po celu linost.

Bajke nam pripovedaju da u takvoj situaciji ta god ovek da uradi to je pogreno ili
necelishodno: nedostojno je popustiti pred kompleksima a odbaciti ih destruktivno je u
odnosu na ivot. Mari Luiz fon Franc (Franc, 2012) ovo naziva ,,tipinim konfliktom
senke: ako ovek popusti senci, ini neto nedostojno a ako ne popusti biva kanjen.

103
Vaganje pro i contra ne vodi reenju a u tim situacijama slabije linosti posegnue za
,psihikim takama' ili zatraiti savet od nekog drugog ili pak poricati konflikt. Bajka
kae da takav konflikt (zaaranost, prokletstvo) treba izdrati sve dok se ne pronae
kreativno reenje. To reenje je neto neoekivano, to razreava konflikt na drugom
nivou. Neretko sila koja naglo preokree celokupnu situaciju jeste figura ,,anime, to
znai da odluka potie iz nesvesnog.

Nije li ovakav model kreativnog reenja u bajci ba ono to esto pokuavamo u

psihoterapiji? Ponekad je neophodno izdrati konflikt dovoljno dugo dok se ne dogodi
neto neoekivano to celokupan problem prenosi na drugi nivo. Tada konflikt obino
ne biva razreen ve dolazi do njegove modifikacije; on na prethodnom nivou
psiholokog funkcionisanja nikada ne bi bio razreen. Bajka esto savetuje da ovek
treba da dopusti da bude razapet a da ne naini nikakav pokret egom u pravcu
prihvatanja ili odbacivanja ma koje mogunosti re je o napetosti koju ego ne moe
razreiti, a kreativno reiti konflikt pokatkada znai odbaciti ego, rtvovati njegova
naela i sukobe i potpuno se potiniti nepoznatim silama psihe, poput Hrista koji je na
krstu rekao ,,U tvoje ruke predajem duh svoj (Franc, 2012, str. 87).

Znaaj izuavanja zaaranosti u bajkama M. L. fon Franc vidi u tome to: Biti
zaaran znai da je neki deo strukture psihe osakaen ili oteen u svom funkcionisanju
i to utie na celinu jer svi kompleksi ive tako rei unutar drutvenog poretka koji je
ustrojila celovitost due i zbog toga smo zainteresovani za motiv zaaranosti i njenog
izleenja (Franz, 1980, str.18). Meutim, uloga anime u bajci nikako nije samo
pozitivna, kao to je sluaj u navedenom primeru kreativnog reavanja konflikta. est
sluaj u bajkama je da kada anima poeli da ,dokraji nekog mukarca, ona mu odrubi
glavu, ne fiziki, nego psiholoki i on tada ,gubi glavu' ba to znai ,biti opsednut
animom' - opasnost do koje esto dolazi kada neko nije u stanju da izdri niti razrei
stanje zaaranosti, opsednutosti ili pak sukoba suprotnosti. Anima, (u bajci esto
oliena kao nevesta, devica ili vila9) je arhetipska tema, a predstava prelepe devojke

9Vile su u mitologiji enska natprirodna bia, naklonjena ljudima. Zamiljane su kao izuzetno

lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozrane haljine i naoruane strelama.
One ive daleko od ljudi, po planinama, pokraj voda ili u oblacima. Verovalo se da se raaju iz
rose, nekog cvea, kad pada kia i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce,
izuzetne lepote i raskoi, grade na oblacima. Mogu se preobraavati u razliite ivotinje,
prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. esto jau na konju ili jelenu, odlaze u lov, a jo
ee igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomau i savetima i delima, a katkad su
njihove posestrime (npr. Marko Kraljevi i vila Raviojla). Naklonjene su i devojkama, koje od

104
koja je zatoena, zaarana, oteta ili ima otrovno telo i opasna je za svakoga ko joj se
priblii a ne zna kako da sa otrovom izae na kraj opti je element u brojnim bajkama.
Takve bajke kroz svoj arobni narativ kau da, primera radi, nevesta sadri u sebi otrov
zbog tajne veze sa demonom te zbog toga ubija mukarce. Ako pokuamo psiholoki
da protumaimo ovaj motiv, moemo rei da anima poseduje ogromnu mo koja potie
od njene veze sa dubljim slojevima nesvesnog; ona personifikuje most prema
kolektivnom nesvesnom. To znai da mukarac koji se trudi da osvesti svoju animu
(to je est motiv bajki) tj. svoja raspoloenja i fantazije koje ga na tajnovite naine
spopadaju, ako meditira o njima moe prodreti u dublje slojeve nesvesnog. Tako e
otkriti ta se krije iza ,njegove' anime kao i to da je ona esto ,demonova nevesta'.
Jungovskim renikom izraeno, anima se dovodi u vezu sa nesvesnim impulsima koji
bi hteli da postanu svesni ali koji se, budui da to jo nisu, ,bacaju' na emocionalnu
stranu mukarca i utiu na njegova raspoloenja te on zato mora da doe u kontakt sa
svojim emocijama i otkrije ta su ,demonske moi' (Franz, 2002).

Bajke esto otpoinju prepoznatljivom situacijom umirueg kralja: dominantan princip

kolektivne svesti, kralj, slabi i umire a u dvoru nema enskog principa nema ni
kraljice niti drugih enskih likova ve postoji samo tajanstveni, skriveni nagovetaj
princeze, esto zakljuan u tajnoj odaji. Tako poetak bajke govori o stanju u dui -
anima je potpuno potisnuta, odnos sa enskim principom prekinut a ivotodarnost
enskog principa je daleko, esto s one strane mora, tj. veoma daleko od svesti u
nesvesnom. Zabranjena odaja u kojoj se nalazi devica ili nevesta esta je tema u
bajkama. Ona simbolizuje potisnuti kompleks, tj. ivi psiholoki sadraj s kojim svest
ne moe da uspostavi kontakt.

Razmatrajui spomenuti problem ve smo zali u sledeu etapu peripetiju (razvoj

zapleta) koja moe biti kratka ili dugaka i tie se nenadanih preokreta sudbine, na
bolje ili na gore. Nekada u bajkama peripetija moe da zauzme dosta prostora, ak
moe i da se umnoi i u tom sluaju imamo vie peripetija. esto u bajkama glavni
junak ili junakinja polaze u neko daleko carstvo u dublje slojeve nesvesnog - a po
povratku ih, na mestu s kog su krenuli ekaju specifine opasnosti. Iako opasnosti

njih mogu izmoliti lepotu ili zatitu. Vile osobito veto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to
razliitim biljem. Raspolau i sposobnou proricanja. Vile teko prataju uvrede i svojim
strelama ili pogledom usmruju one koji ih povrede. Potinjavaju se samo onima kojima poe
za rukom da im otmu odeu, a ako im neko oduzme krila, preobraavaju se u obine ene.

105
vrebaju i na putu do cilja, one sa kojima se suoavaju pri povratku iz avanture obino
su sasvim drugaije. Kraljevstvo u kome poinje radnja bajke povezano je sa sveu, u
vezi je sa svesnim stavom ali sa time kako je on ,vien' iz ugla nesvesnog. Svest u
ovom sluaju treba shvatiti kao sloj kolektivne svesti koja posmatra samu sebe.

Nije li nam iz svakodnevne terapeutske prakse poznato da klijenti svoju svesnu

situaciju uvek pokuavaju shvatiti tako to se njome bave unutar opsega same te svesti.
Kada primera radi, ponemo da prouavamo njihove snove ili dela umetnika koji
nadahnue pronalaze direktno u nesvesnom i bez promiljanja, tada dobijamo sasvim
drugaiju predstavu ove situacije vidimo kako nesvesno gleda na svesnu situaciju pa
tako san postaje fotografija naeg ja koju je snimilo nesvesno a analogno tome
inicijalna situacija bajke opisuje svesnu situaciju vienu oima nesvesnog.

Sve to vodi klimaksu ili kulminaciji, odlunom trenutku radnje iz kojeg sve moe da se
izrodi u tragediju ili da se razrei na srean nain. Potom, po pravilu, sledi lisis
(razreenje) koje nekada moe da bude izostavljeno, no to je iskljuivo sluaj sa vrlo
primitivnim bajkama. S druge strane, mogue je i da pria ima dva lisisa, jedan koji
govori o srenom zavretku i drugi koji biva praen kakvom negativnom opaskom: I
onda su se oni venali i bee veliko slavlje, puno peenja, kolaa, vina i piva, a ja odoh
u kuhinju i kad zaiskah hrane kuvar me utnu u tur te ja pourih ovamo da vam
ispriam priu ili kao u ruskoj bajci Sivka-burka: I ja sam na toj gozbi bio, medovinu
i pivo pio, niz brke je teklo a u usta nije uteklo. Takva zavrnica bajke predstavlja
svojevrsni rite de sortie (,,obred izlaska) i njegova uloga je u tome da onog koji je
sluao bajku izvede iz imaginarnog sveta kolektivno nesvesnog u kome ne valja ostati.
Kao to poetne reenice bajke predstavljaju adekvatan rite dentre (,,obred ulaska),
kojima ulazimo u senoviti svet nesvesnog, tako odgovarajua formula treba da nas
neoteene odande izvede.

Naposletku, dolazimo do kljune etape psiholokog tumaenja. Tumaenje

podrazumeva prevoenje amplifikovane prie na psiholoki jezik. Ukoliko se ne
prihvatimo psiholokog tumaenja onda nai iskazi nisu nita vie do rukovet lepo
upakovanih zapaanja koja ne pojanjavaju meuigre psihikih procesa ispoljenih kroz
dramske zaplete bajke. Primera radi, iskaz svemonog zmaja savlada junak bajke
bezvredan je sve dok se ne preinai u psiholoki sud: Inerciju destruktivne senke je
prevladao poriv ka dosezanju viih stupnjeva svesti. Nadalje, svako psiholoko

106
tumaenje u sebi mora da sadri dva cilja: prvo, da u svesti stvori prolaz kroz koji e
nesvesni sadraji moi da u nju uu; i drugo, da omogui primaocu tumaenja da na
simbolian nain razume nesvesne sadraje. Odnosno, mi se prihvatamo tumaenja
bajki iz istih razloga zbog kojih se one i pripovedaju: obe radnje imaju okrepljujui
uticaj po nas, ine nas zadovoljnim i dovode u sklad sa vlastitim nesvesnim sadrajima
i procesima. tavie, naa psiholoka tumaenja su nain pripovedanja i optenja sa
svetom nesvesnog.

Bajka i etiko pitanje

injenica da bajke odraavaju kolektivno nesvesno nuno vodi pitanju koje je od

fundamentalnog znaaja kako za prouavanje bajki tako i za sam proces psihoterapije a
glasi: postoji li u bajkama etiki problem? Ako postoji, to bi znailo da samo nesvesno
sadri izvesnu etiku, moralistiku tendenciju ili crtu to je svakako teko prihvatiti.
Mari Luiz fon Franc u svom uvenom delu Senka i zlo u bajkama (Franc, 2012)
pokuava da ponudi odgovor na ovo pitanje, navodei da je godinama prouavala
kolektivni materijal bajki ne bi li otkrila da li je iz njih mogue izvui neka opta
pravila ljudskog ponaanja koja su veno vaea. Oduevljenje mogunou otkrivanja
jednog jednostavnog, sveopteg, opteljudskog kodeksa koji bi prevazilazio nacionalne
i individualne razlike i koji bi na neki nain bio pandan osnovnim normama ljudskog
ponaanja delila je sa mnogim istraivaima bajki. Meutim, kako sama navodi, nije
uspela da pronae nikakav zajedniki bazini etiki sainitelj a ako bi i uspela, uvek bi
se pojavila nekakva protivurenost. Tako ona kae:

,,Mogla bih da navedem bajke koje kau: ako naie na zlo, mora se boriti
protiv njega, ali i one koje nalau da se borba, kao i samo zlo izbegava.
Neke savetuju da se udarac otrpi i ne uzvrati, dok druge savetuju: ne budi
glup, uzvrati! Ima bajki koje tvrde da je jedino sredstvo da se izigra zlo
la, ali podjednako su brojne i one ak i u odnosu prema zlu zagovaraju
estitost i osuuju la. Konano, ima bajki koje savetuju obe mogunosti.
To je jedan savreni complexio oppositorum to jednostavno znai da tako
i treba da bude jer je re o kolektivnom materijalu. Kako bi, inae, i bilo
individualnog ina? Samo ako je kolektivni materijal potpuno
kontradiktoran, ako je potpuno kontradiktorna naa bazina etika
dispozicija, samo tada moemo imati individualnu, slobodnu, odgovornu,
svesnu nadgradnju tih bazinih suprotnosti. Onda moemo rei da bi za

107
 ljudsku prirodu ispravno bilo uraditi ovo ili ono, ali da u ja uiniti neto
tree, tertium, to ini moju individualnost. Kada bazini materijal ne bi
bio tako protivurean, individualnosti ne bi ni bilo (Franc, 2012, str. 182).

Jedini izuzetak od ovog pravila je da se u bajkama nikada ne sme povrediti ivotinja

koja je od pomoi. U bajkama je tabuisano da se naudi ivotinji koja junaku prua
pomo. Savet lisice, vuka, make ili neke druge ivotinje koja hoe da pomogne moe
se privremeno zanemariti ali nije doputeno direktno suprotstavljanje ili ignorisanje i u
tom sluaju, a ovo je u stotinama bajki pravilo koje nema izuzetaka, junaku nema
spasa. Ukoliko se istrai ta govore ivotinje od pomoi, ponovo izranjaju
protivrenosti neke savetuju beanje, druge borbu, tree la. Ovo moe znaiti da je
poslunost sopstvenoj izvornoj prirodi i sopstvenim instinktima (koji su esto olieni
kroz ivotinje od pomoi) vanija od bilo ega drugog ni u jednoj bajci, ma kojem
narodu pripadala, ne moe se nai drugaija poruka (Franc, 2012).

Kada je re o etikom konfliktu i moralnim poukama koje pruaju bajke, posebno mi

se ini znaajnim njeno razlikovanje tzv. prirodne mudrosti bajke i nae dve hiljade
godina izotravane judeo-hrianske tradicije koja tei propisivanju apsolutnih
kategorija dobra i zla i pravila ponaanja shodno tome. Razmiljajui o nareenoj
razlici, ona smatra da zlo u izvesnom smislu nalikuje ljudskom kosturu duhu bez
ivota i ljubavi koji se uvek dovodio u vezu sa sutinom zla, destruktivnost radi same
destruktivnosti koju svako, u izvesnoj meri, nosi u sebi. Meutim, neki su opsednuti
njome kao demonom koji prodire sve ono to biva dato bilo da je re o oseanju, o
bilo kakvoj psiholokoj ,hrani', sve biva stavljeno u slubu razaranja i stvaranja
psiholoke atmosfere smrti. Prirodna mudrost bajki, nasuprot judeo-hrianskom stavu
milosra, saoseanja, ljubavi i prihvatanja, nalae da emo se ubitanom zlu najbolje
suprotstaviti ukoliko ga pustimo da umre od gladi; ako osobi o kojoj je re damo samo
ono to ona jeste, ono to ini ali joj ne damo nita od ivota prui se ruka kostura
da stegne ruku kostura ali se ne da ni krv, ni toplina, ni ivotna vedrina pa avo
nema ime da se hrani i vraa se odakle je doao (Franc, 2012, str. 255).

Religijski judeo-hrianski stav prema ovom problemu i pravila ponaanja ine se

prihvatljivim jedino kao instrument za postizanje vieg nivoa sopstvene svesnosti i
produbljivanje sopstvene moralne svesti unutar pripadnika te tradicije, no ukoliko bi se
primenili na ljudima koji pripadaju drugim kulturama oni bi proizveli posve razliit
efekat: zlo se sve vie otkriva i lovi u drugima izazivajui lananu reakciju osvete i

108
kanjavanja, zahtevajui od drugih da pokau griu savesti sve dok ne postanu zaista
zli. Prirodna mudrost, ukoliko je primenjena na samog sebe, ima sledei nedostatak:
stvara izvestan relativistiki etiki stav pa belo postaje po malo crno, a crno po malo
sivo sve dok se na kraju sve ne pomea i svaka stvar postane istovremeno i svetlija i
tamnija a moralni problem prestane da postoji, to svakako nije u redu. Stoga fon
Francova nakon dugogodinjeg prouavanja bajki dolazi do veoma vanog zakljuka -
prema zlu koje je izvan osobe a sa kojim je ona suoena treba se ponaati u skladu sa
prirodnom mudrou bajki dok se moralna svest vieg judeohrianskog reda i njena
naela treba primenjivati samo na samog sebe (Franc, str. 255).

Prirodna mudrost bajke esto progovara kroz likove kroz koje to ne bismo oekivali,
recimo kroz lik ,Tupavka koji se ne sree samo u bajkama nego je i est mitoloki
motiv. Tupavko simbolizuje bazinu istotu i estitost neke linosti a kada u dubini
due nema ovu osobinu, ovek je u susretu sa zlom izgubljen postae njime
opsednut. Ta estitost, taj integritet vaniji su od racija, inteligencije, samokontrole i
od bilo ega drugog. U naem drutvu prostodunost, estitost i bezazlenost smatraju
se glupou, naroito od strane zlobnika. Ali bajke narativni diskurs kolektivno
nesvesnog na to gledaju drugaije. Bajke kau da istota i prostodunost nerviraju;
zlobnici nasluuju da je re o vrednostima koje oni ne mogu da razumeju to ih ini
nervoznim i eljnim da se Tupavka otarase dok on sasvim tanano pokazuje kako je
bezazlena, prostoduna estitost dar istote, mona tajna i boanska iskra u ljudskom
biu - ivljenje bez velikih prohteva ega i uivanje u ivotu, u malim radostima koje
mnogo znae. Bajke idu i dalje od ovoga one kazuju da istota u dubini due nikako
ne znai naivnost ve upravo mudrost da svoju estitost pokaemo onda kada je to
prikladno ali i da zatajimo ovu stranu linosti ukoliko smo suoeni s ,mrakom. Bajke
govore i da je prikrivanje svoje najintimnije linosti mera samozatite, da u jednoj
grupi nita ne izaziva tako loe emocije kao neko ko se ponaa toliko drugaije od
ostalih. Ta estitost, unutranji etiki integritet ne potie od ega ve od Jastva s kojim
se moemo susresti veoma retko, samo u uskom krugu istomiljenika i prijatelja a
ispoljava se kao naroito numinozno iskustvo jae i od onog koje moemo imati kada
smo sami. Stoga nam bajke esto poruuju da kada smo u grupi moramo sakriti svoju
najintimniju estitost, jezgro svoje etike linosti, uvek, izuzev u retkim situacijama u
kojima oseamo da smo jedno sa drugima. Nije retko da se bajka podsmeva izvesnom

109
hrianskom detinjastom stavu koji je i dalje veoma rairen meu ljudima koji ostaju
infantilni verujui da e tako zadobiti istotu i nevinost.

Nisu retki primeri iz psihoterapeutske prakse koji govore u prilog ovakvom ponaanju
a i Jung na isto skree panju naglaavajui da Isus nije rekao Ako ne ostanete kao
deca, neete ui u carstvo nebesko, ve je rekao: Ako ne postanete... (Franc, 2012,
str. 280). Ponovo postati dete po Jungovom miljenju nikako ne znai ostati doveka
nezreo i infantilan, veiti poletarac, ve upravo znai prerasti taj stadijum i odrasti s
punom sveu o dobrom i loem u sebi i u drugima; znai ponovo zadobiti sopstvenu
unutarnju estitost, lini integritet put ka linom najdubljem jezgru. Razlika je
ponekad jedva primetna a nekada se ova dva dranja meaju u oveku pa se pitamo
nije li osoba pred nama neverovatno naivna, bespomono infantilna ili je pak po sredi
vii integritet.

Shodno jungovskom stanovitu, bajke nam otkrivaju jo mnoge tajne o funkcionisanju

psihe. Jedna od njih, tesno povezana sa etikim problemom u bajkama, koja se
projavljuje u gotovo svim drutvima i na svim civilizacijskim nivoima jeste arhetip
nadmetanja u arobnjatvu. U ,,primitivnim odnosno tradicionalnim kulturama, on je
personifikovan nadmetanjem velikih i malih vraeva pri emu svaki od njih nastoji da
uspostavi sferu moi i uticaja na odreenu plemensku grupu ili da ukloni svoje
suparnike. Vei i manji amani ne bi li uklonili jedan drugog meusobno se izazivaju
na megdan ime nastoje da demonstriraju sopstvenu superiornu arobnjaku vetinu.
Postoje i prie iz kasnijeg perioda u kojima se sveci na slian nain bore s
arobnjacima i veticama, tako da se ova tema sree gotovo svuda. Nije teko zakljuiti
da je re o arhetipu borbe protiv zla, borbe koja se vodi dovitljivou, inteligencijom i
znanjem umesto grubom silom. Ukoliko je povezano sa viim stanjem svesti, znanje je
najjae sredstvo u borbi protiv zla (Franc, 2012, str. 345).

Nadmetanje u arobnjatvu u bajkama ima svoju paralelu u psihoterapijskoj praksi.

Iskustvo psihoterapeuta govori nam da ljudi nesvesnom esto prilaze s utilitaristikog
stanovita ili sa stanovita moi: hteli bi da ga iskoriste kako bi sami postali moniji,
zdraviji ili da bi ovladali svojim okruenjem, s potajnom ambicijom da postanu
mana linost. Ovakav pristup nesvesnom nije ist ve je zaprljan lukavstvom ili
intelektualnim stavom koristoljublja. Kada svest zauzme ovakav stav, onda se i
nesvesno ponaa kao ,,trikster (varalica), snovi postaju protivreni a nesvesnim

110
poinje da upravlja arhetip boga Merkura s njegovim lupekim osobinama koje na
hiljade naina dovode svest u zabludu. Ljudi najee ne shvataju da sami konsteliu
ovu prevrtljivu osobinu trikstera u vlastitom nesvesnom. Trikster stoji u osnovi
svesnog stava kojeg se ja dri prema nesvesnom namesto da je sa njime u otvorenom
dijalogu, ego nastoji da prevari i iskoristi nesvesno, da ga lukavim stavom moi ,strpa
u dep. Nesvesno, sa svoje strane, ,odgovara egu tako to u ogledalu odraava njegov
lik. U slinom problemu su i oni koji u analizu ulaze na silu, s prisilnim eljama ega
to ini da ovaj poduhvat, budui neiskren od samog poetka, postane uzrok mnogih
problema. Ovo predstavlja savremenu varijantu prethodno spomenutog prastarog
arhetipskog motiva nadmetanja u arobnjatvu. Bajke kau da je u takvoj situaciji
pobednik onaj koji uspe da uspostavi vezu sa enskim elementom: kad god se svest
izgubi u nekom ovakvom nadmetanju, to znai da je potajno opsednuta stavom moi.
U tim sluajevima princeza u bajci moe da predstavlja princip suprotan moi ljubav
ili eros koji se suprotstavljaju porivu za dominacijom; zato i pobeuje onaj koji umesto
moi poseduje ljubav (Franc, str. 344-5).

enski princip u bajkama

Ukoliko se u bajkama pozabavimo pozicijom enskog principa i enskim likovima

uopte, to je inae nezaobilazan sadraj svih feministikih i postfeministikih
knjievnih pristupa, otkrivamo veoma interesantne i za psihoterapijsku praksu znaajne
sadraje o kojima pie i fon Francova u poznatom delu ensko u bajkama (Franz,
1993). Kako ona kae, a to potvruje svakodnevno ivotno iskustvo i psihoterapijska
praksa, u dananjoj kulturi Zapada vidan je nedostatak sveobuhvatnih, celovitih
predstava enskog koje bi olakale enama dananjice potragu i oblikovanje linih
identiteta. Nedostatak ovih predstava dovodi do duboke nesigurnosti i dezorijentacije
kod ena jer one nemaju metafiziku izaslanicu u hrianskoj predstavi Boga. Majka
Boija, Bogorodica, jedina je arhetipska predstava enskog prihvaena od zvanine
crkve, kako Zapadnog tako i Istonog Hrianstva, meutim, ova predstava iako
veoma mona, nije kompletna jer izraava iskljuivo pozitivne aspekte majinskog
principa enskog, to nikako ne odgovara kompletnoj predstavi enskog. U bajkama je
mogue susresti raznolike i daleko obuhvatnije predstave enskog, to u ogromnoj

111
meri dopunjuje nedostatak koji postoji u zvaninoj religiji, a o ovom problemu je
neretko opirno pisao i sam Karl Gustav Jung.

Slika br. 1 Crvenkapa, ilustracija Gustav Dorea.

Kako fon Francova istie, obzirom da su do 17. veka bajke bile namenjene odrasloj
populaciji, izgleda da su one poele da bivaju shvatane kao deije tivo upravo zbog
preovlaujueg shvatanja crkve da su iracionalni, imaginativni sadraji nedostojni
racionalne svesti i da kao takvi predstavljaju puke besmislice. Dodau sa svoje strane i
sledee iracionalno, imaginalno, emotivno i telesno je u kolektivnoj judeohrianskoj
svesti Zapada, naroito u doba procvata Prosveenosti, poistoveeno sa enskim, sa
svim onim to je ta svest smatrala inferiornim, kunim, bolesnim i sklonim grehu.
Poto je ensko obezvreeno, tabuisano, skrajnuto ili potisnuto za njime je istu sudbinu
doivela bajka ,,enska pripovetka. Ukoliko u bajkama ima vrednosti onda se to
odnosi na decu a ne na odrasle ljude. Ali subverzivno iz bajki, ak i kada su one
namenjene deci, mora biti otklonjeno putem preinaenja kojima ih podvrgavaju upravo
oni koji ih sakupljaju - mukarci ili ene koje su se stavile u slubu mukog principa. U
trenutku kada bajka od usmene narodne pripovetke prerasta u tekst odnosno u
,,knjievnu pripovetku, subverzivno (nesvesno) je stavljeno pod kontrolu. ensko u
bajci postalo je subverzivni inilac koji podriva kolektivnu dominantno muku svest
Zapada i zato ga treba kontrolisati, preoblikovati ili propratiti kakvim naravouenijem
koje ima za cilj da potcrta stranputice svesti o kojima bajka pripoveda.

112
Pored arla Peroa, prema miljenju Luisa Sajferta (Seifert Lewis) (Seifert, C. L., u
Sartori, E. M., 1999), pravi tvorci francuske ,,knjievne bajke kao anra bile su ene -
dAulnoy, Bernard, Catherine Durand, La Force, LHeritier i Murat. Bruno Betelhajm
e rei neto slino bajka je u slubi Nad Ja a jo nas je davno Frojd nauio da je kod
mukaraca on snaniji no kod ena. Primera radi, arl Pero, francuski sakuplja i
,prepravlja bajki, obavezno je na kraju svake pripovesti u stihovima iskazivao
naravouenije koje je ,nezrelim itaocima imalo da ukae na opasnosti koje prete a
potiu iz ljudske due i njenih iracionalnih pobuda ili pouda.10 Tako je usmenu
narodnu pripovetku koja je decenijama cirkulisala u narodu nazvao Crvenkapa (,,Le
Chaperon Rouge), iji je tekst objavio 1697. godine, napravivi znaajne izmene u
usmenom predanju.11 Pripovest o devojci koja e postati rtva silovanja Pero je
preinaio uvoenjem brojnih religijskih i ideolokih inilaca koji su za cilj imali
obezvreivanje enskog, opravdanje zlostavljanja ili ponitavanje naina kako da se

10
On voit ici que de jeunes enfants,

Surtout de jeunes filles

Belles, bien faites, et gentilles,

Font trs mal dcouter toute sorte de gens,

Et que ce nest pas chose trange,

Sil en est tant que le Loup mange.

Je dis le Loup, car tous les Loups

Ne sont pas de la mme sorte ;

Il en est dune humeur accorte,

Sans bruit, sans fiel et sans courroux,

Qui privs, complaisants et doux,

Suivent les jeunes Demoiselles

Jusque dans les maisons, jusque dans les ruelles ;

Mais hlas ! qui ne sait que ces Loups doucereux,

De tous les Loups sont les plus dangereux.

Peroovo naravouenije na kraju bajke Crvenkapa (Perrault, C., 2009, str. 103.).
11
Jan Zjolkolski (Jan Ziolkowski) (Ziolkowski, J., 2009) je u svojim istraivanjima doao do
podataka koji upuuju na to da korene ove narodne pripovesti treba traiti u srednjevekovnoj
knjievnosti na latinskom jeziku, u prvom redu u latinskim stihovima Egbera, katihete iz
Lijea (1022-1024) iz njegove zbirke Fecunda ratis; prim. M. Popovi.

113
ono izbegne. Usmena pripovest koja je kruila meu francuskim seljacima uopte ne
govori o devojici, baki i vuku ve o odrasloj, putenoj devojci i vukodlaku. Poto je
vukodlak upao u kuicu u umi u kojoj devojka sama ivi, sa oitom namerom da je
siluje i potom ubije, ona ga zamoli da joj pre neizbene sudbine dozvoli da izae i
obavi malu nudu, da joj puna beika ne smeta prilikom seksualnog ina. Vukodlak joj
dozvoli ali onako nepoverljiv sa prozora kolibe je osmatrao ta devojka ini. Poto je
zadigla suknju ona poe obilato da iz sebe izbacuje gomilu izmeta koja je narasla do
krova kolibe! Kada je vukodlak to video zgrozio se i utekao je bre bolje u mrak ume!
Bilo je u narodu i onih verzija koje su opisivale kako je do silovanja dolo. Ali se ni u
jednoj ne spominje nevina, naivna devojica koja je sluajno zalutala u umu.

Slike br. 2 i 3. Razliita likovna vienja istog bajkovitog motiva pripovetke

Crvenkapa.

Izvorna pria Crvenkape govori o silovanju, o preivljavanju ili nemoi da se preivi

seksualno zlostavljanje ali, iznad svega, o enskoj lukavosti da do neeljenog ne doe.
U svojoj znamenitoj knjizi The Trials and Tribulations of Little Red Riding Hood,
Dek Zajps (Zipes, J., 1993) je na ubedljiv nain pokazao kako u osnovi knjievne
bajke o ,Crvenkapi, kako onoj Peroovoj tako i onoj brae Grim (koja za razliku od
francuske verzije ima srean zavretak), stoje muke fantazije o enskom, enama i

114
seksualnosti. Dok je, sa druge strane, u usmenom narodnom predanju ova pripovetka u
raznim svojim varijantama predstavljala narativ koji govori o seksualnoj inicijaciji
mladih devojaka i o preuzimanju odgovornosti za seksualni in i njegova prekoraenja.
Jedno je vano - knjievna bajka u svojim mukim preinaenjima izvrila je uticaj ne
samo na pisanu knjievnost ve e nakon toga ui u narodnu usmenu tradiciju, sada
vraena kao ,prava narodna bajka, Francuske i Nemake, kasnije Velike Britanije i
Sjedinjenih Amerikih Drava i odatle jo vie vriti represiju nad enskim. Verzije
spomenute bajke koje su ostale za Peroom i Grimovima oblikovae socijalizaciju irom
Evrope i obe Amerike i pokrenue knjievni diskurs o seksualnim ulogama i ponaanju
koje e ensko staviti u podreen, nemoan, inferioran ili infantilizujui poloaj.

Slika br. 4 Volter Krejn, ilustracija bajke Crvenkapa.

Prema Zajpijevoj analizi arla Peroa a ne same bajke, verzija koju nam je francuz
zavetao vie govori o njegovim strahovima od svoje muke seksualnosti, stranji od
enskog, o enskom kao objektu muke udnje ili o problematinosti same te muke
udnje koja ensko jedino ,silovanjem moe da uzme (Zipes, J., 2006a). Koja je
znaajna preinaenja uinio Pero a govore nam o obezvreivanju i ponitavanju
enskog? Prvo je uveo chaperon rouge (,crvenu kapicu) koja ensko treba da prikae
kao seljanicu na kojoj je beleg greha, budui da je crveno poput grimiznog slova A
kojim se igou porone ene oznaka greha, preljube, poude, jeresi ili avola. Drugo,

115
devojica (vie ne devojka) je doarana u Perovom tekstu kao razmaena, nehatna i
naivna. Tree, ona je ta koja se obraa u umi vuku to je vrlo naivno i glupo sa njene
strane prihvata opkladu koju e zasigurno izgubiti. etvrto, upada u klopku vuka,
naivno se nadajui da e ga nadmudriti. Peto, poput svoje bake biva silovana i
progutana. esto, spasenja nema naravouenije iskazano stihovima upozorva mlade,
neiskusne i naivne devojice da se treba paziti stranaca, u suprotnom posledice e biti
strane. Seks je grean a matanje o njemu biva kanjeno (Zipes, J., 2006a).

Upravo zbog kompenzacije ovako jednostranog, osiromaujueg pogleda na prirodu

ovekovog psiholokog ivota, mi danas otkrivamo njihovo nemerljivo bogatstvo. Kao
to navodi Mari Luiz fon Franc, a i sam Jung, ukoliko se u bajkama pozabavimo
enskim arhetipskim obrascima ponaanja, neizostavno se susreemo sa problemom da
je veoma mogue da su enske likove u bajkama oblikovali mukarci, muka psiha, te
stoga oni ne reprezentuju predstavu enskog, ta to znai biti ensko u svojim
razliitim aspektima ve projekciju mukareve anime. Mnoge studije koje se bave
prouavanjem od koga potiu bajke izvetavaju da one vode poreklo i od mukih i od
enskih pripovedaa, odnosno oba pola zastupljena su u prenoenju bajkolikih sadraja
te je stoga veoma teko razluiti da li je enski lik u bajci projekcija mukareve anime
odnosno enskog principa u dui mukarca ili je pak ona izraz psihe ene. A kao to
sam napred istakla, nekada je svejedno kog je pola narator u brojnim sluajevima
muko je ono to je oblikovalo ili to je preinailo pripovest. Brojna je literatura o
preplitanju i meusobnim uticajima ena/enskog i anime mukarca, naroito o
obrazovnom i preobraujuem uticaju koje jedna na drugu imaju pa se time neu
opirnije ovde baviti ve navodim jedan zanimljiv eksperiment koji govori da enski
likovi u bajkama nisu personifikacija ni sadraja anime niti sadraja ena od krvi i
mesa ve i jedno i drugo zavisno od toga ko bajku analizuje.

Iskustvo govori da ukoliko se deacima i devojicama ponudi poznata bajka Verni

Jovan (koja shodno jungovskom pristupu ilustruje prvenstveno psihologiju mukog) sa
zadatkom da likovno ilustruju bilo koju scenu iz bajke, deaci se povode za herojskim i
dramatinim scenama iz bajke dok devojice prednost daju jedinom enskom liku to
dovodi do ilustrovanja bajke iz sasvim razliitih perspektiva (Dieckman, H., 1986).

116
Bajka nakon Mari Luiz fon Franc Hans Dikman

Dok se M-L. fon Franc prevashodno bavila nastojanjem da u bajkama otkrije

arhetipove ili da prikae delanje arhetipskih motiva dotle su pojedini kasniji analitiari
vie panje posveivali pitanju praktine primene njihove analize. Oni kao da su rekli
neto poput ovoga neosporno je da su bajke nain na koji dua opisuje samu sebe ali
je vanije pitanje kako bajke ,rade u psihi savremenih ljudi koji dolaze na analizu. Da
li uvoenje bajki u analitiki proces moe biti u slubi individuacije i na koji ih nain
moemo koristiti zarad ostvarivanja tog cilja? Da li nam bajke pomau tako to su
amplifikacija nebrojanih duevnih problema, razvojnih zastoja, defekata u ustrojstvu
samstva, odnosa sa drugima, da li nam daju, poto ih protumaimo, jasniju sliku o
tome ta konkretnog pojedinca ini neurotinim ili psihotinim, kako se zaista
ispoljava dinamika njegove granine organizacije, kako utie na osujeenje ili
umnoavanje grandioznih predstava sebe tako karakteristinih za narcistiki pormeaj i
tome slino? Kako se bajke projavljuju u transferu i/ili kontratransferu, vode li i na koji
nain njihovom razreenju? Sledimo li ovu nit razmiljanja to znai da su kasnije
analitiare bajke u prvom redu privlaile zbog toga to su mogle posluiti kao orue
kojim e se ,ui u individalnu psihu pojedinca na analizi te da e im amplifikacija
kojoj podvrgnu neku konkretnu bajku koja igra znaajnu ulogu u ivotu pacijenta ovo
olakati uvid i razumevanje delanja njegovog individualnog i kolektivnog nesvesnog.
Analiza u bajci skrivenih konflikata, kompleksa, arhetipova, razvojnih zastoja, oblika
psihopatologije, njihove dinamike, nakaradnih oblika transfera, primitivnih odbrana ili
defektnih odnosa sa drugima vodie nadalje boljem razumevanju, obuhvatnijim
uvidima i adekvatnijim psihoterapijskim intervencijama koje e upriliti psihiki
boljitak. Bajka je, kratko reeno, postala orue posredstvom koga se analizuje pacijent
ali je i sama predmet tumaenja.

Jedan od prvih koji je bio na ovom tragu je Hans Dikman (Hans Dieckmann),
jungovski analitiar uven po psiholokom pristupu bajkama i upotrebi bajki u
psihoterapeutskoj praksi, ime predstavlja posrednika izmeu klasine-jungovske i
post-jungovske tradicije. Prema njegovim zapaanjima, sama injenica da je ljudska
psiha tokom milenijuma u razliitim civilizacijama stvorila nebrojane pripovetke
ukazuje da je re o ,,psiholokoj nunosti da se stvaraju bajke i arobne pripovesti i da
se prenose sa jednog na naredno pokoljenje (Dieckman, H., 1997, str. 253). Svejedno
da li se radi o usmenim narodnim ili o knjievnim bajkama u svima se sreu i iznova

117
ponavljaju isti osnovni motivi koji su u narativnom diskursu iskorieni na slian nain
i na gotovo istovetan nain razmeteni (Dieckman, 1997, str. 254.).

Dikman, slino fon Francovoj, polazi od Jungove teorije o arhetipovima i istie da oni
predstavljaju uroene apstraktne inioce ljudske psihe koji su univerzalni te otuda
svojstveni svim ljudima svih epoha. Jo tokom najranijih razvojnih faza kroz koje
pojedinac prolazi, arhetipovi posredstvom obrazovanja simbola bivaju ispunjeni
predstavama koje su specifine za kulturu kojoj on pripada. Na taj se nain jedan pol
arhetipa utemeljuje u genetskoj nagonskoj oblasti njegove psihe, iz koje crpi svoju
energiju, dok se drugi bazira na kolektivnim simbolikim predstavama koje u sebi nose
osobene crte date kulture a koji detetu to svesno to nesvesno prenose isprva roditelji
a zatim razni znaajni drugi. Simbolizacijom se prethodno haotina nagonska aktivnost
osmiljava, biva ispunjena sadrajima i poprima odgovarajue znaenje (Dieckman,
1997, str. 254).

injenica da se svaija psiha sastoji od ovih ,,univerzalija upuuje na ideju da se

pored svih kulturolokih, ideolokih, verskih ili kakvih drugih podela i razlika koje
postoje meu ljudima jedna te ista kolektivna matrica provlai, koja omoguava
razumevanje a ispoljava se kroz snove, mitove i bajke. Arhetipska struktura kolektivno
nesvesnog koja obuhvata celokupni ljudski rod je ,medijum kroz koji se prenose
informacije, ime se moe objasniti kako to da se neki lik iz bajke, neki njen motiv ili
zaplet esto javlja u snovima, pri emu sneva neretko ne pripada kulturi iz koje potie
bajka ili nema svesna saznanja o datoj pripovetci. Uporedna analiza motiva iz mitova i
bajki (od kojih su mnoge bile orijentalne bajke) sa onim motivima koji su se javljali u
snovima Dikmanovih nemakih pacijenata (Dieckman, 1977), posluila mu je kao
osnova na kojoj je utemeljio svoju hipotezu da jednom ispripovedana i zatim
prepriana bajka postaje deo ,,morfogenikog polja (kolektivno nesvesno) iza ega
nastaju njeni specifini oblici koji se ire celim svetom (Dickman, 1997, str. 255).
Negde duboko ispod individualnih seanja postoji ono to on naziva ,,mitoloki sloj
kolektivnog nesvesnog, sloj zajednike ljudske psihike energije koja u sebi sadri
potencijal da se kroz individualnu linost oblikuje, aktuelizuje ili razvije.

Prema Dikmanu, bajke su samo jedan specifini medijum kojim se opisuje proces
individuacije no one su, istovremeno, orue kojim se ovaj proces tokom svih ivotnih
mena ostvaruje. Bajke nisu orue socijalizacije niti pedagoko sredstvo koje ima za cilj

118
da kreira zajedniki doivljaj kojim e se pojedinac vre povezati sa svojom
zajednicom. One ne slue uvrivanju razuma, uveanju racionalne svesti ili
poznavanju injenica ve posve drugaijem psiholokom i pedagokom cilju
individuaciji. Potkrepljenje za svoju ideju da bajke opisuju razliite etape procesa
individuacije Dikman nalazi u injenici da gotovo svaka bajka ima srean zavretak.
Dikman kae da ono uveno ,,Bejae nekada davno koje nas je oaravalo i
opinjavalo dok smo bili deca i vodilo daleko preko sedam mora i sedam gora u
davno zaboravljene zemlje i predele naseljene udima, princezama, arobnjacima,
udovitima i raznoraznim ivuljkama a to kasnije u ivotu neretko zaboravljamo
nazivajui ih samo bajkama i dalje postoji u sadanjosti, dodue neotkriveno, u
svakodnevnom ivotu i da je u slubi individuacije.

Nisu li vetice, adaje, bauci i druga udovita personifikacija naih anksioznosti s

kojima se svakodnevno hvatamo u kotac, pri emu ,reenja kako da se nosimo sa
njima i brojnim drugim psihikim nedaama moemo nai upravo u bajkama.
Raznorazna udotvorna bia, ivotinje od pomoi, fantastini predmeti i vile
olicotvorenje su, smatra Dikman, naih jo uvek neotkrivenih i neprepoznatih strana
linosti koje nam nenadano mogu pomoi u stanjima krize, kao to je sluaj u bajkama
kada arobna bia ili predmeti pomognu junaku da premosti nedae i prepreke koje mu
stoje na putu. Odnosno, ono to je u bajci dato kao specifina predstava, na drugom
nivou posmatrano postaje realnost u naim svakodnevnim ivotima (Dieckman, H.,
1986).

Iz jungovske perspektive posmatrano, kao to je ve vie puta istaknuto, svi likovi u

bajci, ponaanja, ivotinje, mesta i simboli personifikuju svesne ili nesvesne psiholoke
sadraje. Bajka je tako, do izvesne mere, kako smatra Dikman, poput sna u kojem je
onaj to ga sanja istovremeno i scena i svi glumci, montaer, reiser, producent,
publika i kritika (Dieckman, 1986). Razlika izmeu bajke i uobiajenog nonog sna je
u tome to ona sadri samo kolektivne sadraje koji omoguavaju da bude tumaena iz
perspektive muke ili enske psihologije kao i iz razliitih mena ivotnog razdoblja.
Tako je slualac bajke slobodan da se poistoveti sa ma kojim likom shodno svojoj
psiholokoj situaciji. Priroda bajke je takva da moe pobuditi ivo interesovanje
slualaca ma kojeg ivotnog razdoblja i ma kojeg nivoa psihikog razvoja koje u
ogromnoj meri nadilazi njene isto estetske vrednosti. Ovo se deava, prema
Dikmanovom miljenju (Dieckman, 1986), stoga to predstave bajke uspevaju da

119
dodirnu i prodube one nivoe linosti koji ne nalaze bolji nain ispoljavanja i uznoenja
do svesnog ja.

Simboliki jezik bajki ostao je isti od kako je sveta i veka, jer ako imamo u vidu da
najstarija bajka datira iz 1220. godine pre Hrista a potie iz 19. egipatske dinastije a da
u njoj susreemo motiv preobraenja oveka u ivotinju i ivotinje u oveka, te motiv
susreta oveka sa bogovima, zaaranosti i ivotinja koje govore, postaje jasnije da
srni problemi ovekove egzistencije o kojima pripovedaju bajke koje mi danas
priamo istovetni su tokom itave ljudske istorije. Svako doba potrebuje formulisanje,
razumevanje i tumaenje bajke ba kao to isti zadatak stoji pred nama na raznim
stupnjevima naeg ivota. Pa ipak, kao to je sluaj sa ma kojim simbolikim
materijalom, znaenje i smisao bajki ne mogu se nikada sasvim iscrpeti pa one uvek
ostaju jednim delom tajanstvene i nedokuive. ak i ukoliko izostane bilo koje svesno
tumaenje bajka nam se i dalje obraa i saoptava upravo ono to nam je u datoj
psiholokoj poziciji neophodno - razumevanje i svesni odnos prema dobijenom samo
produbljuje i ojaava njen uticaj, smatra Dikman (Dieckman, 1986).

U prilog ovome govori praksa hinduistike medicine koja poznaje i sledei metod
isceljivanja emocionalno poremeenih: osobi se proita bajka za koju se smatra da na
najbolji nain izraava problem od kojeg ona pati; potom se zahteva da nad proitanim
osoba na tretmanu meditira dovoljno dugo (Chaplin, 1930, navedeno prema H.
Dikmanu, 1986).

Mnogo vekova kasnije u Evropi e slinu praksu zagovarati i primenjivati

psihoterapeut Nosrat Pesekijan (Nossrat Peseschkian) koji e svojim pacijentima
pripovedati istonjake pripovetke i bajke, poto prethodno uje njihove duevne
tegobe. Cilj je isti kao kod drevnih hinduistikih iscelitelja samo pripovedanje
odgovarajue pripovesti koja u sebi saima uzrok problema ali takoe i nain njegovog
prevazilaenja vodie oporavku (Pesekijan, N., 1991). Ovo poiva na ubeenju da su
bajke isceljujue i da njihova vrednost prevazilazi moralno-estetsku dimenziju ali i
intelektualno-racionalnu te da je bajka neprocenjiva u formiranju i uobliavanju
unutranjeg sveta oveka. One su shvaene kao simboli i reprezentacije unutranjih
psiholokih struktura oveanstva za koju nikada nije bio pronaen pogodniji sasud niti
nain izraavanja.

120
Do sada je bilo puno rei o vanim pitanjima jungovskog pristupa bajkama kao to su:
ko je tvorac i narator bajki; koji su psiholoki koreni bajke; kako su bajke
strukturisane; kako deluju; koja je njihova svrha; kakvu ulogu imaju u psihikom
razvoju pojedinca. Vreme je da se upustim u analizu problema uloge bajke u
psihoterapiji kao i naina na koji se raznorodni bajkoviti motivi ispoljavaju tokom
analitikog rada. K. G. Jung i M. L. fon Franc su svojim delima o bajkama nagovestili
u kom bi pravcu mogla ii njihova upotreba u psihoterapiji no oni nisu bili eksplicitni u
tome. U najboljem sluaju su za sobom ostavili anegdotske beleke o tome kako se
neka bajka moe dovesti u vezu sa psihikim problemima specifinog pacijenta ili na
koji nain neki bajkoviti motiv personifikuje odreeni kompleks ili arhetip datog
pacijenta. Znaajan autoritet u oblasti praktine primene bajki u analizi upravo je Hans
Dikman.

Dikman (Dieckman, H., 1974; 1977; 1986; 1997) poduava da su bajke u psihoterapiji
prisutne na vie razliitih naina: prvo, deava se da analizovani donese svoju
omiljenu bajku; drugo, bajka (odnosno, neki motiv bajke) moe biti sadrana u
pacijentovim simptomima; tree, bajke (motivi bajke) se mogu ispoljiti nesvesno kroz
snove pri emu sneva nije svestan toga odnosno, ne prepoznaje prisustvo bajkovitog
materijala niti se ovaj otkriva u njegovim asocijacijama na san; etvrto, bajke se
(odreeni motivi bajke) mogu javiti u snovima, pri emu je sneva svestan toga po
buenju ili je u stanju da tokom rada na snu i sm prepozna prisustvo bajkovitog
materijala ili se ovaj otkriva u njegovim naknadnim asocijacijama; peto, povremeno
bajka, neki njen deo ili motiv ,boji ukupno ponaanje ili doivljavanje osobe tokom
celog ivotnog ciklusa ili tokom odreene ivotne mene; esto, motivi bajke se nekada
otkrivaju u transferu; i sedmo, motivi bajke su povremeno ispoljavaju kroz analitiarev
kontratransfer (Dieckman, 1997). Na kraju, Dikman savetuje da se bajke mogu
upotrebiti kao podloga za sprovoenje aktivne imaginacije (isto).

Tokom analitikog procesa klijenti esto bivaju podstaknuti ne samo omiljenom

bajkom iz detinjstva ve i nekom iji ih je sadraj najvie plaio a najee je sluaj da
postoji specifini motiv(i) iz odreene bajke(i) kojih se veoma rado priseaju ili koji
pak u njima i dalje izazivaju zebnju. Neki od motiva budu toliko preplavljujui da ih ne
zaboravljaju itav ivot; oni nastavljaju da se u slinom obliku projavljuju kroz snove i
tako neprekidno pohode i inspiriu njihove ivote. esto je klijentima u analizi daleko
lake da se prisete konkretnog motiva iz bajke nego da prepriaju bajku u celini.

121
Upravo ti motivi kojih se odmah setimo bili su od velikog znaaja u detinjstvu a i dalje
nastavljaju da nam boje ivot u znaajnoj meri. Neretko trenutak u kojem se pacijenti
sete odreenog motiva iz bajke upravo oznaava aktiviranje kompleksa koji je delatan
a ukoliko i sami ponemo da se priseamo koji su nam sve motivi iz bajki ostali
urezani u pamenje, vrlo je verovatno da emo se prisetiti ba onih koji su znaajni za
nau aktuelnu ivotnu fazu, smatra Dikman (Dieckman, 1997).

U analitikoj psihoterapiji obino se sa bajkama radi na sledei nain: analizovani se

priseti svih motiva bajki koji mu padaju na pamet pa ih potom opie najdetaljnije
mogue, onako kako ih se sea oslanjajui se iskljuivo na svoje pamenje. Zatim sledi
uporeivanje zapamenog sa time kako je motiv dat u konkretnoj bajci, pri emu se
posebno ima na umu koji delovi bajke su izostavljeni, zaboravljeni ili pak preinaeni.
Potom se ispituju asocijacije, fantazmi, uspomene, snovi, ukratko, bilo kakvi psihiki
sadraji koji imaju ma kakve veze sa motivom o kojem je re, ne gubei iz vida
mogue znaenje istog. Nakon toga izvode se hipoteze o moguem smislu celokupnog
obrasca koji poinje da se pomalja: da li je re o jednom obrascu ponaanja
/doivljavanja ili ih ima vie, na koji nain se on/i ispoljava(ju)? Kakvo reenje je
ponueno u bajkama?

Na ovaj nain teme bajki korespondiraju sa temama svih ivotnih faza. Cilj povlaenja
paralela izmeu line psiholoke biografije i bajki jeste produbljivanje razumevanja
vlastite linosti, otkrivanje ,ometajuih faktora ali i otkrivanje moguih reenja. Iako
je ponekad mogue da jedna jedina bajka najbolje odraava neiju ivotnu priu, to je
ipak veoma redak sluaj. Najee o nama govore mnoge teme bezbrojnih bajki, jer je
gotovo nemogue da se u jednoj bajci pronae itava mitoloka matrica naeg
pojedinanog ivota (Dieckman, 1997). Kreativan nain rada sa pojedinano izabranim
motivima iz raznih bajki jeste i kada analitiar zatrai da analizovani napie vlastitu
bajku prema motivima kojih se prisetio. Pisanje posve nove, line bajke shodno
motivima kojih se seamo iz raznoraznih bajki jeste imaginativni, lekoviti proces sam
po sebi, jer polazak na imaginativno putovanje prua strukturu, uobliavajui nae
elje i anksioznosti na sasvim drugaiji nain - izmetanjem iz sebe pri emu slobodni

122
tok kreativne fantazije zauzima rukovodeu poziciju omoguavajui slobodniji protok
psihike energije ka dubljim slojevima svesti.12

5. Bajka u post-jungovskom (post-analitikom) pristupu

Post-jungovska hermeneutika bajke13

Savremena moderna i post-moderna misao osciliraju izmeu toga da bajku - usmenu

narodnu pripovetku/ knjievnu bajku - vrednuju kao neto zastarelo i inferiorno u
odnosu na logos ili kao neto to mu je nadreeno i to ga nadilazi. Ni u psihologiji ona
ne prolazi nita bolje, ukoliko se njome i bavimo to onda inimo da bismo pojasnili
fenomene razvojne psihologije ili kao ilustraciju kognitivnih procesa koji su svojstveni
ranim uzrastima ali teko da emo je shvatiti i tumaiti kao kolektivni psihiki
proizvod kojim se mogu objasniti ili razumeti raznoliki interpersonalni i intrapsihiki
psihiki procesi, odnosi i stanja koja izlaze izvan okvira ranog razvoja.

Primarni cilj post-jungovske psihologije je da oslobodi bajku ovih infantilizovanih

shvatanja te u iz perspektive te psihologije, posredstvom hermeneutikog postupka,
pokuati da pokaem da je bajka, a naroito njeno hermeneutiko prouavanje orue
(samo)saznanja, posredstvom koga moemo razumeti i opisati raznolike individualne i
kolektivne psiholoke sadraje i procese koji se tiu celokupnog ivotnog ciklusa.

Kada je re o post-jungovskoj analitikoj psihologiji, bajci se pridaje vano mesto, jer

se smatra da se u njoj, kao svojevrsnom narativnom ispoljavanju tradicije, kriju jo
nedeifrovani opisi same due i njenih raznolikih procesa. No u post-jungovskom

12
O svemu ovome bie vie rei u praktinom delu rada kada budem navodila primere iz
psihoterapeutske prakse.

13Ovaj odeljak je zanovan na zajednikom usmenom saoptenju ,,Hermeneutika bajke koji

smo V. B. Popovi i ja izloili na Saboru psihologa Srbije u okviru simpozijuma: Kvalitativna
i kvantitativna istraivanja u analitikoj psihologiji. Beograd, 2012; prim. M. Popovi.

123
pristupu, za razliku od klasino jungovskog, pod bajkom se podrazumevaju i
prouavaju sva tri bajina ispoljavanja: 1. bajka - usmena narodna pripovetka, 2.
knjievna bajka i 3. umetnika bajka (pri emu se ovaj izraz ne odnosi samo na pisani
tekst ve i na film, crtani film, balet, operu, mjuzikl, strip - koji su kao predloak
posegnuli za nekim bajkovitim narativom). Jo od vremena Karla Gustava Junga i
Mari-Luiz fon Franc, bajka je - od strane Vuka St. Karadia jo imenovana ,,enskom
narodnom pripovetkom predmet brojnih knjiga i lanaka generacija jungovskih
psihologa koji joj se iznova vraaju, jer je smatraju nepresunim vrelom sa koga mogu
zahvatati psihiku grau koju e podvri tumaenju, a ono do ega interpretovanjem
dou pokazae se korisnim u opisivanju i razumevanju psiholokih i psihopatolokih
fenomena, procesa ili stanja koji su svojstvena oveku. Ukoliko se u jungovskoj
psihologiji odomaio interpretativni pristup bajci, emu jo jedan rad u kojem e se on,
iz ugla analitike psihologije, nanovo razmatrati?

Pre svega, izraz ,,post-jungovska psihologija podrazumeva da se sama analitika

teorija i njena metodologija podvrgavaju kritici, negiranju, preispitivanju,
prevrednovanju ili dekonstrukciji. Pobrojano ukljuuje da se sam pristup bajkama
kakav odlikuje klasino-analitiku psihologiju dovodi u pitanje. Ovo ne znai da se
osporava vrednost bajke i da se post-jungovska psihologija odrie prouavanja bajki i
njihove upotrebe u analizi. Sasvim suprotno, na bajke se vie ne gleda kao na
atemporalni narativ koji ima univerzalnu vrednost ve kao na onaj koji upravo svojim
arobnim i maginim aspektom prikriva, sa jedne strane, normativna funkciju kojom se
vri represija nad itaocem a on (svejedno da je re o deci ili odraslima, ovom ili onom
rodu) oblikuje onako kako data kultura zahteva i, sa druge, subverzivno udesno bajke
koje prenaglaava mo preobraaja (Bacchileaga, C., 1997, str. 7). Nemirenje i otpor sa
idejom da je psihiki ivot izveden iz onih shvatanja identiteta i samstva kakva nudi
moderna predstavljaju onu potku u kojoj se upredaju niti post-jungovske psihologije i
post-moderne. Otuda se pojedini post-jungovski prouavaoci bajki, naroito jungovske
post-feministkinje, prvenstveno bave pitanjem kako bajkoviti narativi i manipulacije
udesnim pripovestima utiu i kako prouzrokuju razliite ideoloke efekte unutar
odreenih istorijskih i drutvenih konteksta. Primera radi, Sju Ostin (Sue Austin)
jungovska analitiarka iz Australije, koristi ,,enske agresivne fantazije i anksioznost
ne bi li preispitala i analizovala granice identiteta budui da upravo u tim graninim
oblastima dolazi do otpora onom identitetu i ulogama koje su nametnute enama i

124
borbom koja ima za cilj da se enama povrate njihove od patrijarhalne kulture oduzete
,,elje (Austin, 2005). Istovremeno, ona uspavanke i bajke kojima majke uspavljuju
svoju decu vidi kao svojevrsni oblik kulturoloke prakse kojom se deci nude disocirane
predstave majke i majinstva. Dominantne zapadnjake predstave majke i majinstva
meu decom, enama i mukarcima jesu one koje su zasnovane na ,,rascepu
(splitting). Dok se po rascepu ona pozitivna, negujua i volea predstava majke
projektuje na aktuelne majke dotle uspavanke i bajke slue kao ,,kontejner u koji e se
pohraniti destruktivne enegije enskog ime se osujeuje internalizacija agresije i
destrukcije (Austin, 2005, str. 200-3). Bajke, tako barem smatraju pristalice post-
jungovske psihologije, oblikuju graenje narativnog samstva, narativnog identiteta,
muko, ensko i dete u datoj kulturi, podkulturi, drutvenom sloju i slino. Oni meu
post-jungovskim autorima koji i praktino primenjuju svoja nova, post-moderna
shvatanja, naroito kada upotrebljavaju bajke u analizi, jo se bave preoblikovanjem
bajkovitog narativa sa kojima pacijenti dolaze na analizu.

Zbog ega jo jedna hermeneutika bajke?

Pojedini post-jungovski psiholozi vie se bave pitanjem odreenja heremeneutikog

pristupa bajkama, budui da su pripadnici klasine jungovske psihologije olako preko
njega prelazili. Tako smo Velimir B. Popovi i ja (Popovi, V. 2007; Popovi, V. B. i
Popovi, M. 2010) miljenja da je napor bavljenja hermeneutikom bajke vaan iz
najmanje nekoliko razloga: prvo, uprkos injenici da se analitiki psiholozi u svojim
tumaenjima bajki oslanjaju na Jungovu teoriju psihe, naroito primenjivanjem metode
amplifikacije, u najveem broju sluajeva re je o implicitnoj hermeneutici a ne o onoj
iji su postupci, ciljevi, dometi i mogua ogranienja eksplicitno odreeni. Svako
interpretovanje nuno nije i hermenutiko. esto nije jasno da li analitiki psiholog,
prilikom tumaenja teksta neke bajke, primenjuje takozvanu ,,arheoloku
hermeneutiku ili njoj suparniku ,,eshatoloku, to jest ,,proroku hermeneutiku14?
Vano pitanje je i koji oblik hermeneutike je primereniji Jungovoj teoriji a koji samom
objektu tumaenja (bajci) ,,hermeneutika sumnje, koja krasi radove Niea (Friedrich

14Spomenute nazive u hermeneutiku uvodi Pol Riker (Paul Ricoeur), vidi vie o tome kod P.

Ricoeur, The Conflict of Interpretation, posebno u poglavlju: ,,Existence and Hermeneutics,

str. 3-24; takoe kod G. Durand, LImagination symbolique, prim. M. Popovi.

125
Nietzsche), Marksa (Karl Marx) i Frojda, ili ,,afirmativna hermeneutika15 - i ta
ukoliko se ono to prilii analitikoj teoriji ne podudari s onim to prilikom tumaenja
iziskuje sama bajka? Opet, ako interpretator prilikom istraivanja jednog te istog
bajkovitog narativa koristi oba interpretativna oblika, a znamo da su te hermeneutike
posve razliite i inkompatibilne, ime opravdava svoj postupak, da li ih, jednostavno,
stavlja jednog pored drugog ili nudi teorijsko pojanjenje kojim opravdava pravljenje
takvog epistemolokog amalgama?

Drugo, ukoliko se sloimo da se bajka, u psiholokom smislu, moe odrediti kao

narativni diskurs kojim (objektivna) dua, posredstvom metafora i simbolikog jezika,
pripoveda o samoj sebi, dakle da ona predstavlja osobeni izraz ,,samo-refleksije due
kojim ova tumai samu sebe, onda ovo povlai za sobom dodatna pitanja. Kako se
(sve) u hermeneutici bajke shvata simbol i u kakvom su odnosu simboliko i
interpretacija? Sledee, ukoliko je bajka oblik naracije kojim se pripoveda o
(duevnim) zbivanjima koja su se odigrala na poetku i na iskonu ,,fundamentalnog
vremena (P. Riker/Paul Ricoeur) ,,vo vremja ono ..., ,,to bee u vreme dok je jo
Bog hodio po zemlji ... da li se jungovska hermeneutika bajke bavi odnosom
tradicije i interpretacije? Ako je za nas, kao to smo maloas istakli, bajka osobeni
narativni diskurs, takozvani ,,veliki narativ, kojim dua samu sebe tumai, da li nae
(jungovsko) interpretovanje ,,enske narodne pripovetke podrazumeva da se
priklanjamo ili, tanije reeno, da polazimo od ,,dvostruke hermeneutike? Da li
tumaenjem bajke mi interpretujemo njeno vlastito tumaenje sebe same? U kakvom
odnosu stoje empirijski subjekt (osoba) i (objektivna) dua? Naposletku, u kakvom su
odnosu u jungovskoj hermeneutici samorazumevanje i razumevanje due?
Pobrojana pitanja trae odgovore, ukoliko elimo da izgradimo jedan ozbiljan,
dosledan a opet primenljiv hermeneutiki pristup. Ne mislim da e ovo preispitivanje
problema hermeneutike bajke doneti iscrpne odgovore i jednom za svagda reenja
spomenutih pitanja ve, pre da e ono predstavljati mali ali znaajan korak u graenju
post-jungovskog hermeneutikog pristupa bajci.

15
Nazivi takoe potiu od P. Rikera; prim. M. Popovi.

126
Post-jungovska psihologija: odreenje due

Pre nego to se dotaknem spomenutih pitanja i pokuam da ponudim odgovore na njih,

u kratkim crtama u izneti post-jungovski pogled na duu, budui da smatram da je re
o ideji oko koje se okupljaju i meusobno povezuju svi, napred spomenuti, pojmovi
kojima u se detaljnije pozabaviti: bajka, narativni diskurs, tumaenje, hermeneutika,
simbol, razumevanje i (samo)saznanje.

Odreenje due od koga polazim je proizvod post-jungovske dijalektike psihologije,

jo poznate pod nazivom pounutrujua psihologija (Giegerich et al, 2005; Giegerich,
W., 2005, 2008, 2012, 2013; Popovi,V., 2008), u kojoj ona nije shvaena kao neto
to je od fizikog sveta i prirodnog poretka, neto to je svojstveno ljudima ili neto to
se moe iskazati ontolokim izrazima ve, prvenstveno, kao neto noetiko, mentalno i
logiko. Dua nije neposredno data realnost nego ona koja je sadrana u samoj sebi kao
jedna ve reflektovana stvarnost. U tom smislu, dua je, po reima Volfganga Gigeriha
(Wolfgang Giegerich): ,,... Samo-refleksija i nita drugo: ona jeste tumaenje i ono
ega je ona tumaenje je samo po sebi tumaenje ...'' (Giegerich, W., 2005, str. 6).

Prema Gigerihovom miljenju, dua iskljuivo nastaje kroz svoja tumaenja i u svojim
interpretacijama; ona, dakle, nije nita do svoje vlastito tumaenje (tumaenja). Dua
nije postojea ali mora biti stvorena a nastaje kroz tumaenja sebe same. Izvan njenih
tumaenja nema niega, nikakvog supstrata; neka njena interpretacija u sebi generie i
postavlja ono to tumai ili ,o emu govori. Dua je logika kategorija, u smislu da je
ona misao koja samu sebe misli. Dakle, o emu govore duina samo-tumaenja? Poto
je ona samo-refleksivna i poto tumai samu sebe, onda se sve tvrdnje koje saoptava
tiu nje same, sve se odnose na nju a ne na nekakvu postvarenu, zasebnu psihu16 koja
je ,sadrana u empirijskom subjektu. Otuda moemo rei da su dua i psihologija
samo dva momenta istog, jer psihologija nije nita drugo do ono u emu se dua ogleda
i sa ime je u odnosu. Psihologija je dua, a dua je tumaenje sebe same (psihologije).
Ukoliko je psihologija, u dijalektikom smislu, uronjena u samu sebe i u sebi sadri
sve neophodne inioce tumaenja (predstave), onda na delu imamo samo-refleksiju u
kojoj se dua ogleda u sebi samoj (psihologiji), a ne u eksternim fenomenima ili

16 Izmeu izraza dua i psiha treba praviti razliku, smatra Gigerih, dua je ,,lingvistika

realnost, objektivna misao ili logiki ivot, odnosno kroz ta psihiki fenomeni egzistiraju
dok se psiha odnosi na empirijsku linost iji je psihiki ivot uslovljen njenim
psihosomatskim ustrojstvom (Gigerich, W., 2012, 2013); prim. M. Popovi.

127
objanjenjima, ukljuujui empirijskog subjekta. U ovako odreenoj psihologiji nema
drugoga (inoga) sa kojim ona stoji u eksternom odnosu, nema neega to doslovno
stoji naspram nje. Drugi postoji ali u dui, kao duina ,,unutarnja drugost, odnosno
psiha je svoja vlastita drugost (inost)17. Ova iva, unutarnja (tanije reeno
pounutrena) dijalektika je temelj psihologije, smatra Gigerih. Psiho-logija (logos ili
razborito razmatranje due/ o dui) je disciplina u kojoj sam naunik (dua) eli da
upozna i spozna sebe samoga.

Psiholoki status bajke u dui hermeneutiko preispitivanje

Vratimo li se bajci i odreenju koje je ponudio Velimir B. Popovi Bajka je osobeni

vid narativnog diskursa kojim (objektivna) dua, posredstvom metafora i simbolikog
jezika, pripoveda o samoj sebi mogue je postaviti sledee pitanje: da li je bajka i
danas iva? Odgovor je odrean. Ne, bajka je mrtva i u tom smislu ne moe biti
neposredno primenjena u naim raznolikim ivotnim situacijama, kao to je to bio
sluaj u prolosti kada su samo sluanje odreene bajke (bajke kao usmene narodne
pripovetke) i ritualne radnje koje su je obavezno pratile (sedenje u krug oko vatre,
uvee u ,sveto vreme, u kui ili na trgu, dok je pripoveda saoptava sluaocima
svih uzrasta) bile putokaz ta valja initi kada se pred pojedinca ili grupu isprei kakav
egzistencijalni problem. Sama bajka i sluanje pripovesti bili su putokaz i reenje. Ali
ovo podrazumeva da je u prola vremena ,,enska narodna pripovetka predstavljala
jedinstvo bajke, u smislu bajkovitog narativa, i celokupne svesti ili oblika
bivstvovanja-u-svetu specifinog za ono doba u kojem je bajka i nastala i iju je
unutranju logiku saoptavala svojim sadrajem.

Danas je bajka (u logikom smislu) mrtva, jer je bajkoviti narativ otcepljen od

obrednog prostora i vremena u kojem je kazivan; poniteno je jedinstvo izmeu njene
semantike (bajke) i njene sintakse (bajke). Zapis (,,tekst u Rikerovom smislu) je ono
to je danas od bajke preostalo. Ostao je zabeleeni narativ, odnosno narativni diskurs
koji pripada tradiciji (Popovi, B.V, neobjavljen rad) u kojoj je tekst bajke zabeleen i
njegovo znaenje fiksirano. Obzirom da je za nas bajka mrtva mi ne moemo biti u
dijalogu sa njom i ne moemo razumeti psiholoke poruke koje u sebi nosi a koje

17
Vie o ovome vidi kod W. Giegerich et al, Dialectics and Analytical Psychology. New
Orleans: Spring Journal Books, prim. M. Popovi.

128
iskazuje simbolikim jezikom. Razumevanje je dijalektikog karaktera, ostvaruje se u
dijalogu, tamo gde postoji neposredna razmena pitanja i odgovora. Poto je bajka
mrtva mi ne moemo sa njom neposredno optiti niti se ,hraniti njenim odgovorima
na pitanja koja joj postavljamo a tiu se fundamentalnih tema naih ivota (raanja,
ljubavi, mrnje, umiranja, zlobe, zavisti, sree, tuge, pravde i sl.).

Ono to je od bajke preostalo da je u logikom smislu mrtva, da smo se otuili od nje

(da nam vie ne pripada), da je svedena na tekst, a odreena kao deo tradicije (neega
ega vie nema) i da sa njom nismo vie u dijalogu, odnosno da je ne razumemo nas,
uprkos svemu, ne spreava da joj priemo i pokuamo da je shvatimo. Poto joj se ne
moe prii neposredno, to moemo uiniti na zaobilazan, posredan nain i upravo kroz
ono to je od nje preostalo. Ukoliko nismo u stanju da je razumemo moemo pokuati
da deifrujemo poruke koje u sebi sadri a koje iskazuje simbolikim jezikom.

Simbol, prema Jungovom odreenju:

,,... uvek pretpostavlja da je odabrani izraz najbolji mogui opis ili

formulacija relativno nepoznate stvari, ali za koju se zna da postoji ili se
pretpostavlja da postoji ... Da li je neto simbol ili nije, to zavisi pre svega
od stava posmatrake svesti...Isto tako mogu je obrnut sluaj. Ima, u stvari,
proizvoda iji simboliki karakter ne zavisi od stava posmatrake svesti,
nego se od sebe otkriva u simbolikom uticaju na posmatraa

(Jung, CW 6, 814, 818)

U slinom maniru francuski mislilac Pol Riker, iji hermeneutiki spisi su dragocene
smernice u graenju post-jungovske hermeneutike, odreuje simbol kao ,,ma koju
strukturu oznaavanja u kojoj neko direktno, izvorno, doslovno znaenje upuuje,
pride, na drugo znaenje koje je indirektno, sekundarno i figurativno a koje se jedino
moe shvatiti kroz ono prvo (Ricoeur, P., 1974, str. 12-13). Tumaenje bi, prema
Rikeru, u tom smislu, predstavljalo postupak otkrivanja skrivenog znaenja u onom
izvornom, direktnom znaenju, u razotkrivanju nivoa znaenja koji su implicirani u
doslovnom znaenju.

Kod obojice - Junga i Rikera - simbol i interpretacija su korelativni pojmovi te je, u

tom smislu, tumaenje na delu kadgod se javi multiplo znaenje, a upravo u

129
interpretovanju se ispoljava ta mnotvenost znaenja. U tom smislu hermeneutika je
osnovno orue kojim moemo prii bajci i njenom simbolikom jeziku, jer se radi o
disciplini koja do skrivenog znaenja dolazi tumaenjem simbolike grae, u ovom
sluaju one koja je sadrana u bajkovitom narativu. U graenju post-jungovskog
hermeneutikog bavljenja bajkom, u prvom redu, oslanjam se na ona shvatanja
hermeneutike koja su za sobom ostavili Pol Riker i Hans Georg Gadamer (Hans-Georg
Gadamer). Obzirom da je bajka danas nita vie do zapisani narativ, odnosno tekst
nekog prethodnog govora koga vie nema (svejedno da li se radi o narodnoj pripovesti
koja je nastala u pradavna vremena ili je re o bajkovitom tekstu koji je nastao u nekoj
novijoj epohi ije ideoloke potrebe mora zadovoljiti), mi upravo beleenjem tog
prolog govora, koji pripada tradiciji, pokuavamo da ga ouvamo i uinimo
podlonim interpretovanju.

Hermeneutika se prvenstveno bavi tumaenjem tekstova, onim govorom koji je

fiksiran pisanjem. Poto je tekst u Rikerovoj hermeneutici odreen kao ,,ma koji
diskurs koji je pisanjem fiksiran (Ricoeur, P., 1991, str. 106), onda je i bajka tekst koji
je podloan interpretovanju; neprekidnom tumaenju, obzirom da je tekst bajke uvek
polisemian, da u sebi uvek nosi viak znaenja, kao i zbog toga to hermeneutika
refleksija predstavlja ,,otvoren proces koji ne moe zakljuiti ni jedno pojedinano
vienje (isto, 33). Mesto neposrednog dijaloga sa bajkom koji je za nas, kao to smo
napred istakli, daleka prolost, sada zauzima tekst ili zapis bajke. Tekst bajke je
,prostor u kome se sada, posredstvom interpretovanja, susreu autor teksta (dua) i
slualac (psihologija/psiholog) koja je tumai.

Istorijski i psiholoki diskontinuitet odlike su odnosa izmeu savremenog oveka i

bajke i mi najee imamo potrebu da ono to je za nama - nau tradiciju - odbacimo
jer je vidimo kao neto to je po sebi dovreno i nepodlono promeni. Sama re
tradicija potie od latinskog glagola tradere, (preneti, isporuiti, predati) te je otuda
tradicija ono to je predato ili to je preneseno narednom pokolenju. Ali tradicija nije
neto to je zastarelo, okotalo; ona ne predstavlja nekritina uverenja ili izlino mitsko
praznoverje koje nije podvrgnuto logosnom promiljanju ve, a u tome sledimo
Gadamera, tradicija predstavlja vitalni inilac razumevanja i nesvodivu podlogu naeg
bivstovanja u kulturi. Ona ne predstavlja nereflektovani odseak prolosti koji e
izopaiti razmiljanja o onome ta se u sadanjosti zbiva, ve je polazna taka u
promiljanju ma ega to se u sadanjosti odigrava a postaje predmetom naeg

130
tumaenja. Tradicija nije nikada mrtva, statina, inertna sila prolosti koja sebi privlai
sadanjost, ve je sa sadanjou u ivom dinamikom odnosu. Ona je, u najmanju
ruku, prisutna u sadanjosti kroz razliite tekstove, zapise, hronike ili makakve druge
narativne tragove prolosti koji su nam posredstvom jezika preneti i predati, a moe se
projaviti i u onome to jo nije (u budunosti). Kultura prolosti (tradicija) uvek utie
na tekuu kulturu i ostavlja belega na onoj koja e se u budunosti tek pomoliti. Kratko
reeno, sledimo li Gadamerove ideje, tradicija nije prepreka u razumevanju sveta, u
naem sluaju bajke ve, suprotno tome, sama mogunost razumevanja pretpostavlja
na aktivan odnos sa tradicijom. Prisutna je tradicija i kroz brojne jo uvek
neaktualizovane potencijale koji se kriju u tekstovima iz prolosti.

Ovo vai i za bajku; ona je odlomak nae kolektivne tradicije i prolosti i, ujedno,
psiholoko stovarite koje u sebi nosi poruke koje se tiu nae zajednike prolosti, sa
kojom se povezujemo primenom areheoloke hermenutike na njenim simbolikim
porukama i, sa druge strane, upravo tu u simbolima koje bajka u sebi nosi, mi
posredstvom afirmativne hermeneutike, otkrivamo ono potencijalno, eshatoloko, to
se tek u budunosti moe realizovati. Za ovo poslednje Riker e rei sledee: ,,Ono to
u tekstu mora biti protumaeno jeste pretpostavljeni svet koji mogu nastaniti i u koji
mogu da projektujem jednu od mojih najosobenijih mogunosti (Ricoeur, P., 1991,
str. 86). Rikerove rei upuuju i na mogunost primene ovakve hermeneutike u
psihoterapijske svrhe, budui da analiza podrazumeva da se posredstvom imaginacije
ne preispituju i tumae iskljuivo proli svetovi koji su osobu pravili upravo onakvom
kakvom se ona daje (neurotinom, recimo) ve i budui i pretpostavljeni svetovi u koje
se osoba projektovala ili e se tek projektovati.

Bajka kao tekst i oblik prisvajanja prolosti

Interpretovanje teksta je postupak kojim neto to nam je daleko (u vremenskom,

istorijskom, kulturolokom, duhovnom, ideolokom, psiholokom ili geografskom
smislu) inimo bliskim. Tumaenje bajki je svojevrsni oblik ,prisvajanja prolosti.
Ono to nam je daleko i strano duin samorefleksivni narativ iskazan bajkama
postaje, postupkom tumaenja, moje. Postaje psihologijom. Mojom psihologijom.

131
Prisvajanje (izraz ,appropriation korien od strane brojnih hermeneutiara
lajermahera [Friedrich Schleiermacher], Diltaja [Wilhelm Dilthey], Bultmana [Rudolf
Bultmann], Gadamera i Rikera) - ne podrazumeva samo da e se interpretovanjem
bajkovitog teksta doi do onoga ta tvorac tog diskursa (dua) eli saoptiti o sebi - kao
psihologiji - ve e ono kulminirati u samo-tumaenju. Tumaenjem interpretator
prisvaja za sebe znaenja koja otkriva u tekstu a koja su preobraujua i po njega.
Ono to mu je bilo tue sada postaje njegovo. Tumaenje teksta kulminira samo-
tumaenjem. Interpretovanjem neke bajke, likova i motiva koji su u njoj sadrani ja
upoznajem sebe na drugaiji nain, upoznajem sebe bolje ili naprosto poinjem da
upoznajem samu sebe. Postajem psiholoko bie ili kako bi Jung rekao shvatam da sam
esse in anima (da bivstvujem u dui, to jest da sam uduevljeno bie).

Tumaenje bajki u terapiji koje se odvija unutar dijaloga analitiara i analizovanog

vodi uveanom samorazumevanju, odnosno ini da je pacijent, u svetlu osveenih
narativnih sadraja neke bajke (bajki) koji su, budui da delaju iz nesvesnog,
ustrojavali njegovo psihiko funkcionisanje, sada u stanju da prepozna kakve su efekte
proizvodili i da prema tome zauzme svesni stav, preuzme odgovornost i izgradi
drugaiji, smisaoniji i delatniji narativni diskurs ili drugaiju ivotnu priu. Bajka i jo
vie njeno hermeneutiko prouavanje ,orua' su (samo)saznanja posredstvom kojih
moemo razumeti i opisati raznolike individualne i kolektivne psiholoke sadraje i
procese koji se tiu celokupnog ivotnog ciklusa.

U hermeneutikom pristupu bajci oslanjam se jo i na Gadamerovo shvatanje da se

uspeno tumaenje uvek sprovodi iz odreene perspektive, da se odvija tokom
odreenog i konkretnog trenutka u istoriji, briljivom i razboritom upotrebom jezika a
sa ciljem da dovede do promene u onome ko vri interpretaciju. Drim da se cilj
hermeneutikog postupka ogleda u posredovanju izmeu razliitih tradicija ime se
obnavlja, osnauje ili produbljuje imaginalni dijalog sa duom.

Argument kojem se ovde priklanjam je da je tekst (u ovom sluaju bajke) stvoren u

jednom istorijsko-kulturnom kontekstu, a da se njegovo tumaenje sprovodi u nekom
razliitom kontekstu, pri emu in interpretovanja podrazumeva suoavanje i
pribliavanje sveta i tradicije tumaa i one tradicije u kome je sama bajka ponikla. Ovo
,,stapanje horizonata, kako ga je Gadamer nazvao, predstavlja trenutak u kome se u
interpretatoru pomalja uvid koji vodi njegovom preobraaju i, jo vie, koji oznaava

132
trenutak od kojeg otpoinje kontinuirano produbljivanje i obogaivanje istorijsko-
kulturne i psiholoke tradicije kojoj tuma pripada.

Bajka kao imaginativni in i metafora

Obzirom da su arhetipovi, gradivni inioci psihe, po sebi nesaznatljivi (Jung) i da

predstavljaju principe neodreenosti, jedini nain da ih upoznamo je indirektan, onaj
koji je posredovan bajkama, mitovima i metaforama. Ovo, otuda, to je bajka
imaginativni in i proizvod, to se olicotvoruje (personifikuje) i to se uvek ispoljava
kao fikcija. Poto je kakav bajkovit ili mitski narativ, po reima Salistija (Sallistius)
zbivanje koje se nikada nije odigralo ali se uvek odigrava, ovo, u psiholokom
smislu, moe znaiti da se posredstvom metafora sadranih u bajci konkretni
partikularni duevni fenomeni mogu univerzalizovati, to jest podii na arhetipsku
ravan. Ali, jednako vai i ono to je suprotnost prethodno izreenom - bajka pripoveda
o univerzalijama (arhetipovima) posredstvom osobenih i razliitih predstava, likova,
mesta ili odnosa. Mitske metafore u sebi saimaju prolost i sadanjost, tako da je
prolost uvek prisutna u sadanjosti i, obrnuto, sadanjost inherentna u prolosti.
Ukoliko je bajka fikcija18, ona negira/ porie svoju realnost ak i onda kada je izraava
ili kada se na nju poziva.

U bajci je ono to je fiktivno odenuto je u ruho metafore. U jungovskom prouavanju

bajkovitih pripovesti za koje se smatra da predstavljaju izvorni jezik due (psiholoki
jezik), rukovodim se idejom da je bajka onaj oblik narativnog diskursa kojim se
imaginacija najprirodnije i najspontanije izraava i da je bajka istovremeno, u
dijalektikom smislu, ona narativna forma u kojoj se iste imaginalne kategorije
(arhetipovi) mogu preispitivati. Odnosno, polazim od ideje da bajka kao takva
predstavlja metaforu. Metafora je izvorni izraz bajke (Popovi V. i Popovi, M., 2012).

Bajke-kao-metafore imaju, kako bi to rekao H. Fajhinger (Hans Vaihinger), karakter

kao da a u dijalektikom smislu predstavljaju samokontradiktorne iskaze. Metafore

18 Fikcija, u ovom sluaju, znai ono to je izmiljeno, nasuprot onome to je faktiko. Kao

imenica, fikcija se odnosi na razne oblike izmiljenih narativa koji stoje naspram, tzv.
nefiktivnih anrova (poput, istorije, biografije, autobiografije, novinskog izvetaja, i sl.
Detaljnije u knjizi H. Porter Abbott (2002): The Cambridge Introduction to Narrative.
Cambridge: Cambridge University Press.

133
nisu iskljuivo jezike figure ili jeziki ukrasi, one su mnogo vie od toga; u
ontolokom smislu, one su naini bivstvovanja ili, u psiholokom smislu, one
predstavljaju stilove svesti. Metafore predstavljaju jedinstvo jedinstva i razlike
psiholokih istina koje su iskazane posredstvom arhetipskih predstava. Metafore koje
biramo zarad opisivanja psihikih procesa i ideja, poput Frojdove metafore
nesvesno, Brojerove dubinska psihologija ili brojnih Jungovih, kao to su
arhetip, persona, senka, sizigija ili anima/animus, ujedno su i sutinska
svojstva istih tih procesa i ideja. Imenovanje koje je na delu nije nominalistikog
karaktera ve realistikog; kroz njega nas sama dua uvodi u svoju realnost.
Ponavljam, metafora nema ornamentalno odreenje, koje je jo Aristotel ustanovio, a
koje podrazumeva da je re o retorikom oruu kojim se eli pojaati efekat iskazanog
tako to e se neto poznato posredstvom semantikog izjednaavanja dovesti u vezu
sa neim to je nepoznato. Ovo svakako stoji ali metafora, iznad svega, ima, prema
shvatanju Maksa Bleka (Max Black) (Black, M., 1962) ,,inkrementalno to jest
uveavajue znaenje, odnosno ona je izvor uvida ili ono to predstavlja epistemiko
uveanje (Avis, P., 1999). Jo i vie, metafore su, prema reima Dejmsa Hilmana,
nain opaanja, oseanja i bivstvovanja (Hillman, J., 1975, str. 156). Slinog je suda
knjievni kritiar Kenet Burk (Kenneth Burke), koji smatra da je metafora, pre svega,
perspektiva, i da svaka metafora koliko govori o nainu gledanja toliko kazuje i o
onome to je vieno. A Bedel Stenford (Bedell Stanford) je odreuje sledeim reima:

,,Metafora je ivotni princip svih ivih jezika. Ona je verbalni izraz procesa i
proizvoda imaginacije i njene moi kreativne sinteze... Metafora je, otuda,
dinamika, sintetika i kreativna sila jezika''. (Stanford, B., 1936, str. 100, prema
Avis, P., 1999)

Ve sam istakla da je imaginacija mo preinaenja stvarnosti i ta se mo prenosi na

metafore. Metafora, poput imaginacije koja je njen stvarni tvorac, ima mo
preoblikovanja realnosti. Valas Stivens (Wallace Stevens) je zapisao: ,,Realnost je
klie od koga uz pomo metafore moemo pobei (Stevens, W., 1971, str. 179). U
bajkama, ovaj prelaz iz realistikog prostora, koji je oslikan uvodnim reenicama
pripovesti, i koji se preobraa u udesni svet pravog narativa praen je odgovarajuim
prelaskom sa figurativnog znaenja rei na stvari koje te rei oznaavaju. Ideje se u
bajkama posredstvom metafora materijalizuju. Tako majka, baka ili maeha koje na
poetku bajke nalikuju udovitima postaju prave vetice. Po reima Marije Tatar: ,,U
bajkama, junak ulaenjem u svet u kojem figurativna ili metaforika dimenzija jezika

134
poprima doslovno znaenje bei od zamarajueg kliea realnosti (Tatar, M., 1987, str.
80).

Marta Hese (Martha Hesse) (Hesse, M., 1966) osporava uvreeno shvatanje da su
metafore strane nauci jer su iskljuivo emocionalnog, nekognitivnog ili subjektivnog
karaktera. Oslanjajui se na Blekovo inkrementalno odreenje metafore, Hesova
ukazuje na njihovu sposobnost kreativnog konstituisanja novih perspektiva prema
svetu. Hesova smatra da sutinske razlike izmeu poetskih i naunih metafora nema,
budui da su i jedne i druge koliko ekspresivne toliko i kognitivne, i da u podjednakoj
meri tee drugaijem opisivanju realnosti (Hesse, M., 1966, str. 176, prema Avis, P.,
1999).

Siril Dvigins (Cyril Dwiggins) (Dwiggins, C., 1978) u svom razmatranju odnosa
realnosti i metafore ide i korak dalje; on smatra da u tradiciji transfera, tj.,
ornamentalnom shvatanju metafore, dolazi do prenosa (transfera) znaenja sa jedne
stvari na drugu obzirom da izmeu ovo dvoje postoji odreena slinost. U tom smislu,
metafora je injeniki podatak: da bi neto funkcionisalo kao metafora preduslov je da
izmeu pojave A i pojave B mora postojati doslovna slinost. Namesto da kaemo A
jeste B, mi kaemo A je nalik B i to je ono to ini metaforu u ovom smislu.
Transferno shvatanje metafore je, dakle, ono koje poiva na poreenju kojim se
kazuje da (i moda na koji nain) jedna realnost nalikuje nekoj drugoj. Suprotno tome,
u jednom dubljem i obuhvatnijem odreenju, Divigins smatra da je metafora nain
kako da se jedna realnost vidi posredstvom neke druge. Metafora, u tom sluaju, nije
samo nain da se vidi kako je jedna realnost slina drugoj, ona je nain gledanja jedne
realnosti posredstvom druge, oima druge perspektive.

Otuda su, po mome miljenju, bajke metaforiki narativni diskursi kojima dua opisuje
sebe. Tanije reeno, kroz njih ona opisuje svoju drugu polovinu ili svoju drugu stranu
koja se otelovljuje kroz oveka (empirijsko psihiko bie) ili kroz neku kulturnu
tekovinu. Zbog svega toga su bajkoviti narativi koji su predmet hermeneutikog
istraivanja, a u kojima sama dua o sebi govori posredstvom metafora i simbola, koji
su ,upakovani u pripovesti u kojima se opisuju odnosi izmeu ljudi i vetica,
vilenjaka, udesnih ivotinja i demonskih sila, u istoj meri pripovesti koje govore o
svima njima, koliko i perspektive kroz koje se sagledavaju nai ivoti i kroz koje se
promatraju nai zamreni odnosi i konflikti. Pogledi iz bajkovite pripovesti ili teksta

135
(sveta udesnih bia i fantastinih radnji) na smrtnike koji su izvan tih arobnih
narativa predstavlja nain sagledanja nae realnosti.

Ono u emu se spajaju niti psiholokog ivota i metafore jeste refleksija. U

psiholokom smislu, refleksija podrazumeva produbljivanje i preinaenje realnosti, a
metafora, to smo iz prethodnog videli, produbljuje realnost koju odraava tako to
preinauje kontekst u kome se javlja (nadljudski u ljudski prostor i obrnuto). Drugim
reima, metaforika realnost predstavlja kapacitet vienja i prolaska kroz datosti
materijalnog sveta u dubinu date arhetipske predstave koja se saoptava ovom ili onom
bajkom. Obzirom da ovaj zahvat menja svet, kultivacija metaforike svesti predstavlja
subverzivan in, in kreativne subverzije kojim se preinauje ono to se uzima za
realno. Dvigins saeto ukazuje na tu funkciju metafore:

Svaka metafora je poziv da se transcenduju ustaljene granice ,realnog'.

Jo i vie, nastavlja on, kroz metaforu mi nanovo stiemo (ili
zadravamo) nau igrajuu slobodu koja nam omoguava da se suoimo sa
okorelostima... svakidanjice (Dwiggins, C., 1978, str.133-135).

6. Uloga bajke u graenju narativnog samstva

Ukoliko bih pokuala da samem ono to predstavlja putokaze u graenju jedne

mogue post-jungovske hermeneutike bajke, onda bih prvo istakla uverenje da se bajka
ne moe objasniti, niti da je ona neto to trai objanjenje. Bajka kontinuirano trai da
bude pripovedana i nanovo priana, da bi nas iznova provocirala i terala da je
tumaimo i razumevamo, da bi nas kritikovala, korigovala i menjala. Ono to bajke
ini toliko oaravajuim i arobnim je injenica da nam pomau u psihoterapiji
ukoliko smo u neprekidnom dijalogu sa njima da u vlastitoj sadanjosti poveemo
onu tradiciju koje vie nema (prolost bilo da je shvaena kao lina, porodina,
etnika, nacionalna ili kolektivna), a iz koje ona dolazi, sa onom koje jo nema
(budunost) a koju ona sluti.

136
Nadalje, bajka je onaj oblik narativnog (samo)razumevanja koji podrazumeva
kontinuiranu dijalektiku izmeu istog i razliitog, sebe i drugoga, izmeu pamenja i
elje, izmeu budunosti i prolosti, i izmeu svetog i profanog. Pri emu u odreenju
bajke, koje je ponudio Velimir B. Popovi (Popovi, V., 2012), kao ,,narativnog
diskursa kojim dua, posredstvom metafora i simbolikog jezika, pripoveda o samoj
sebi, izraz narativ ne predstavlja samo formu i stil diskursa ili knjievni konstrukt.

Post-jungovsko shvatanje narativa je ire, te narativ predstavlja dinamiku i oblik

samoizraavanja due kao iskustvenog subjekta. U ovom irem smislu, narativ je
ujedno struktura koja je inherentna psihikim radnjama i iskustvima. Narativ je, dakle,
mnogo vie od pukog diskursa due u kome ona pripoveda kakvu priu. On je taj koji
obezbeuje kontekst kojim se povezuju, sa jedne strane, diskurs i delanje i, sa druge,
struktura kojom se preispituju delanja i diskurs. Zato bajku moemo shvatiti kao
jedinstvo bajkovitog narativa i bajkovito-ritualnog bivstvovanja u svetu; kao jedinstvo
(bajkovite) semantike i (bajkovite) sintakse.

Povratak bajkama, koji je za nas danas zaobilazan, budui da je posredovan

hermeneutikim pristupom, nije arheolokog karaktera (putem arheoloke
hermeneutike ili hermenutike sumnje) ve eshatolokog ili jo odreenije
arhetipolokog. Bajke su proizvod narativne imaginacije i ujedno orua te iste
imaginacije kojima emo, poto ih interpretujemo, rekonstruisati vlastite due ali i
preispitati i preinaiti neke od osnovnih predstava koje o sebi imamo i koje ine
osnovu naih identiteta.

Metod kojeg se pridravam u hermeneutikom pristupu bajci je ricorsi koga je pre

nekoliko stolea opisao anbatista Viko (Gianbattista Vico) u svojoj knjizi Naelo
nove nauke (Viko, ., 1982). Ricorsi, postupak koji je post-jungovska psihologija
usvojila, podrazumeva da se odreeno tekue zbivanje ili proces moe razumeti ili
protumaiti iskljuivo viim i sloenijim prvoobrascima (arhetipovima) ili principima.
Ricorsi ili povraanje na vie predstavlja psiholoki i jo vie terapijski metod kojim
sravnjujemo ili pribliavamo ponaanje subjekta i njegove naine konstruisanja njemu
odgovarajuem arhetipskom zaleu, procesima i prostorima. Vikov metod
uzvoenja ljudskog delovanja, opaanja, miljenja i raznolikih naina predstavljanja
odgovarajuem narativnom - mitskom ili bajkovitom - zaleu vodi tome da se
makakav vid psihikog ispoljavanja ljudi moe sagledati kao osobeno metaforino

137
izraavanje. Ukupni se duevni ivot oveka od imaginacije do psihopatologije
ogleda u univerzalnim arhetipskim predstavama. Arhetipoloki hermeneutiki krug
iskljuuje mogunost da se nekom preicom bre doe do neposrednog samo-
razumevanja. Ogledajui se u bajkovitim predstavama, njenim junacima, zlikovcima ili
natprirodnim biima (arhetipovima), mi otkrivamo sami sebe. ovek jedino moe
razumeti sebe ukoliko napravi spomenuto hermeneutiko skretanje (ricorsi) i zapone
tumaenje arhetipskih predstava od kojih je satkan. Umesto da uroni u sebe samog ne
bi li uveao svoje samosaznanje, ovek je pozvan da odgonetne znaenja sadrana u
bajkama, mitovima, simbolima ili snovima tvorevinama duine imaginalne naracije.

Izrastanje empirijskog subjekta posredovano je njegovim ogledanjem u arhetipskim

predstavama due. Najkrai put od sebe do samoga sebe (ogledanje) uvek se odvija
kroz predstave drugih. Izmeu ostalog kroz predstave koje su uobline u bajkovite
narative. Preica kojom se najbrie stie do sebe obavezno vodi preko Drugog, preko
predstava Drugog, jo odreenije posredstvom narativizovanih predstava duine
drugosti. Karl Gustav Jung e na slian nain opisati pounutrujui/interiorizujui put
due: ,,Dua ne moe postojati bez svoje druge strane, koja se uvek otkriva u jednom
,ti (CW 16, 545). U ovom sluaju, mi koji tumaimo bajku smo to ,,Ti iz
Jungovog navoda, bez kojeg nema due i obrnuto nas samih nee biti ukoliko nema
nae ,,druge strane - due - u kojoj se odraavaju nai likovi i nae individualne i
kolektivne sudbine.

KVALITATIVNI METODOLOKI PRISTUP

Ve sam naslov rada Uloga bajki u analitikoj psihoterapiji nagovetava da e

primenjena metodologija biti kvalitativne prirode dakle, ne ona koja spada u
pozitivistiku/postpozitivistiku, kvantitativnu tradiciju ve ona zasnovana na
dijalektikoj i hermeneutikoj tradiciji. Poznavanje Jungove psihologije
nedvosmisleno kazuje da ona ne traga za zakonima za koje smatra da upravljaju
odnosima izmeu uzroka i posledica niti je obuzeta razmiljanjima o zavisnoj i
nezavisnoj varijabli a i sam Jung je svoje uenje svrstavao u dijalektiki i
hermeneutiki tabor a sebe video kao kvalitativnog psihologa (Rychlak, J. F., 1984,

138
1985, 1988; Giegerich, W., 2005). Obzirom na ustaljenu fantaziju da kvantitativna
istraivanja pruaju objanjenje, da su objektivna (ili je pre re o ,objektivnoj'
fantaziji), da ispituju uzroke i da mogu testirati hipoteze, kvalitativna istraivanja, sa
druge strane, jedino mogu pruiti opis nekog fenomena, ona su subjektivna, prouavaju
doivljaj i samo mogu generisati hipoteze, to je sasvim u skladu sa Jungovim
vienjem da nam se svet uvek daje kroz odreene predstave, pri emu predstava nije
ono to se vidi ve nain na koji se neto daje. Predstava je nain prezentacije ili
obelodanjivanja. Odnosno, predstava je fenomenalnog karaktera - ono to se daje
onako kako se daje. Psiha stvara realnost svaki dan. Tu delatnost ne mogu nijednim
drugim izrazom da obeleim nego kao fantaziju..., kae Jung (Jung, CW 6, 78),
odnosno, nae vienje sveta i fenomena u njemu uvek je interpretativnog karaktera,
posredovano individualnim ili kolektivnim predstavama a ovako shvaena teorija i iz
nje izvedena analitika praksa priklanjaju se odreenju psihologije kao ,duhovne' i jo
vie ,duevne' nauke.

Kvantitativno istraivanje predstavlja postupak u kome se prikupljena graa redukuje

do te mere da moe biti podvrgnuta kvantifikaciji, uoptavanju, pri emu se stie do
take u kojoj se sasvim ponitava kontekst dok je kvalitativno orijentisani psiholog
usrediten na kontekst i integritet grae koju prikuplja i koju nikada ne istrauje
neposredno ili iskljuivo u svetlu kvantitativnih inilaca. Kvalitativno ispitivanje u
oblasti jungovske analize ima isti cilj kao kvantitativno istraivanje da stvori i jo
vie da uvea naa saznanja o psihoterapiji, o tome kako ona radi, kako se odvija i
ta je ini delatnom; u ovom sluaju cilj je da nae saznanje o ulozi bajki u
psihoterapiji bude uveano sa naglaskom na to kako bajke rade u analizi. Meutim,
ovakvim kvalitativnim pristupom se ne dolazi do objektivnog saznanja, jer ono prema
miljenju pristalica interpretativne paradigme i ne postoji ve se njime istrauje i
tumai znaenje (Spinelli, E., 2005).

Priroda kvalitativnog istraivanja kojeg u se drati u ovom radu mogla bi se saeto

iskazati na sledei nain: re je o interpretativnom prouavanju uloge bajki u
analitikoj psihoterapiji u kome sredinju ulogu u generisanju znaenja igraju sam
analitiar (istraiva) i analizovani. Po miljenju Darena Langrida (Darren
Langdridge), kvalitativne metode su one koje se bave naturalistikim opisivanjem ili
tumaenjem fenomena posredstvom znaenja koja ona imaju za ljude koji ih
doivljavaju (Langdridge, D., 2007). Glavni cilj ovako shvaenog kvalitativnog

139
ispitivanja sadran je u naporu da se doe do razumevanja kako se subjekt i svet (u
ovom sluaju analizovani i njegov svet bajki) predstavljaju ili kako su konstruisani.
Izrazi ,predstava' i ,predstavljanje' podrazumevaju da ljudi nastanjuju lini, drutveni i
svet meuljudskih odnosa, budui je on sloen, slojevit i polisemian te moe biti
sagledan iz mnotva razliitih perspektiva ili stanovita pri emu neprestano treba imati
na umu da nikada neemo doi do potpunog naunog razumevanja sveta, nikada
neemo saznati kako su svet i subjekt stvarno predstavljeni ili konstruisani.

Kvalitativni pristup u potpunosti odgovara prirodi samog objekta prouavanja bajki -

a posebno bajki predstavljenoj u psihoterapijskom kontekstu. Obzirom da je gotovo
nemogue pobrojati sve bajke sveta, da im je priroda neuhvatljiva, a psihoterapija
nuno visoko lini i intimni susret, jasno je da je saznanje o ulozi bajke u
psihoterapijskom prostoru uvek nuno nepotpuno, a najbolje to kao kvalitativni
istraivai moemo da uinimo jeste da doemo do stanovita sa kojeg emo videti
bolje i vie ili do perspektive koja nudi nove interpretativne mogunosti. Zbog toga u
na ovom mestu saeto izloiti osnovne kvalitativne metodoloke postupke kojih se
pridravam u pristupu bajkama i njihovoj upotrebi u analizi.

Analitika narativna analiza

Moje preispitivanje uloge bajke u psihoterapiji poivae na tumaenju bajkovitih

narativa i njihovih uticaja na psiholoku situaciju osobe na analizi. Tumaenje u ovom
sluaju odgovara odreenju koje je ponudio Pol Riker a predstavlja ovekovo umno
pregnue koje se sastoji u deifrovanju skrivenog znaenja u onome to se daje u
pojavnom znaenju, u otkrivanju razliitih nivoa znaenja koji su implicirani u
doslovnom znaenju (Ricoeur, P., 1974). Prema Rikeru, interpretovanje se odvija tamo
gde postoji mnogostrukost, mnotvenost znaenja, kao to je sluaj sa bajkom. Bajka je
sledim li Gadamera i Rikera, polisemian tekst te e se upravo u procesu njenog
tumaenja pomoliti mnotvenost njenih znaenja. Kao to sam nagovestila, baviu se
hermeneutikim ispitivanjem bajkovitih tekstova. Ukoliko sledim Rikera, tekst
odreujem kao bilo koji diskurs ili narativ fiksiran pisanjem (Ricoeur, P., 1991). U
tumaenju nekog teksta, otkriva se najdublja tenja hermeneutike - da se posredstvom
razumevanja drugih doe do samorazumevanja. U mom sluaju, da se posredstvom

140
razumevanja bajke ili nekog bajinog motiva uvea samorazumevanje osoba na analizi
analizovanog i analitiara.

Svrha tumaenja teksta bajke u slubi je premoavanja daljine koja razdvaja i jo vie,
ona se ogleda u savladavanju (vremenskog) rastojanja koje neku prolu kulturnu epohu
kojoj tekst pripada deli od samog tumaa mitskog, bajkovitog ili nekog drugog
drevnog teksta koji je nastao u nekom prolom vremenu. Prevazilaenjem razdaljine,
inei sebe savremenikom teksta koji tumai, interpretator prisvaja njegovo znaenje:
ono to mu je prethodno bilo strano, daleko, nerazumljivo sada postaje blisko, postaje
njegovo vlastito. Na taj nain uveava se razumevanje samoga sebe. Prema Rikerovom
miljenju svaka hermeneutika eksplicitno ili implicitno predstavlja in
samorazumevanja koji je posredovan razumevanjem drugih (Ricoeur, P.,1974).
Interpretacija nekog teksta, u ovom sluaju bajke e, sledim li Rikerove zamisli,
kulminirati samorazumevanjem subjekta koji e otuda bolje razumeti sebe, razumeti
sebe na drugaiji nain ili tek otpoeti da razumeva sebe. Interpretujui tokom analize
dati bajkovit tekst subjekt moe uveati razumevanje samoga sebe iz ega sledi da
hermeneutika refleksivnost podrazumeva da se proces tvorenja ili konstituisanja
subjekta odvija naporedo sa pomaljanjem tumaenja teksta bajke.

Istorija vlastitog sluaja koju nam osoba na psihoterapiji pripoveda je pria o

odreenom psihikom zbivanju ili nizu dogaaja koji slede jedni druge kroz koje
emo otkriti uzroke i namere njenog delanja. Po shvatanjima savremene naratologije19
pria je samo zbivanje ili dogaaj dok pripovedanje podrazumeva predstavljanje tih
zbivanja i uspostavljanje uzronih odnosa izmeu dogaaja koji se niu. Pria opisuje
ono to se desilo, a narativni diskurs odgovara na pitanje zato se neto zbilo ili u ime
ega se to odigralo. Ukratko reeno, nema prie bez narativa, kao to nema narativa
bez naratora pri emu ono to vezuje priu i naratora jeste narativ (Ricoeur,P., 1981).
Pria ne moe postojati odvojeno od narativnog diskursa ve se ona jedino daje i
otkriva u narativu. Ona je uvek posredovana, nikada se ne daje direktno, pa ono to
zovemo priom nije nita drugo do proizvod predstavljanja/imaginiranja.

Ono to psihoterapeuta post-jungovske orijentacije zanima je narativ budui da on

oblikuje priu. U tom smislu psihiki ivot postaje stvaran tek onda kada je

19
Naratologija je nauna disciplina koja se bavi strukturom i funkcijom narativa i njegovih
tema, konvencija i simbola; prim. M. Popovi

141
ispripovedan. Proces samosaznavanja i samooblikovanja odvija se kroz imaginalnu
narativizaciju vlastitog ivota. Riker narativnu imaginaciju odreuje kao sintezu
heterogenog odnosno, kao kapacitet da se kreativno preinai ili da se preopie
realnost tako to e se elementi koji su prethodno bili razbacani u prostoru i vremenu
sloiti u koherentni obrazac. Narativna imaginacija je podjednako dijalektikog i
gradivnog/poetskog karaktera jer nam omoguava da otkrijemo skrivene uzroke u
ljudskim delanjima i da ih na kreativan nain preinaimo ili opiemo u drugom svetlu.
Mo bajke kao narativa poiva u tome to otvara i kreira nove dimenzije realnosti, jer u
nama privremeno ukida uverenje u prethodne opise stvarnosti. Narativ nas oprema
misaonim eksperimentima posredstvom kojih nam uzroci i posledice ljudskih delanja
postaju razumljiviji i bliski.

Posluiu se jednim opisom koji je zapisao folklorista Bar Tolken (Barre Toelken) iz
koga se moe videti od kakvog je znaaja i kakva je uloga narativne imaginacije u
oblikovanju identiteta linosti i linog narativa. Tolken je imao poetkom prolog veka
privilegiju da upozna porodicu Navaho Indijanaca u Montezuma kanjonu drave Utah.
Boravei u domu spomenute porodice Navaho Indijanaca koja je ivela daleko od
civilizacijskih tokova i tekovina u sazvuju sa prirodom i sam je skupa sa njima
provodio duge i ledene zimske noi tako to im je okupljenima oko vatre otac porodice
do duboko u no pripovedao prie. Jedne noi do njih su sluajno zalutali putnici sa
decom te su im domaini ponudili gostoprimstvo i prenoite. Jedno dete koje je bilo
meu doljacima upitalo je oca porodice, Indijanca, zbog ega pada sneg. Otac
porodice ispriao je dugaku priu o precima koji su sluajno pronali prekrasne
komade uglja koje su eleli da prisvoje a kada su duhovi doli da ugalj potrae nazad
kompromis je postignut tako to su duhovi preuzeli ugalj nazad ali su obeali da e za
uzvrat svake godine, kada iste svoju kuu, poslati pepeo na Montezuma kanjon.
Deava se da nekada obeanje zaborave pa sneg ne pada, nekada preesto i suvie iste
kuu pa sneg sve zatrpa ali sve u svemu, ive u miru i slozi sa stanovnicima
Montezuma kanjona i redovno na njih obraaju panju aljui im pepeo iz svog
ognjita. Nakon par trenutaka opinjenosti priom, deak je prokomentarisao da sneg
pada i u susednom mestu pa je i za to potraio objanjenje. Na to je otac porodice
uzvratio: ,,Na tebi je da za to smisli priu! Kada su ih napustili, Indijanac je tuno
prokomentarisao da deak oigledno ne razume pripovedanje pria niti ume da svoju

142
imaginaciju rasplamsa na taj nain a tome je kriv poguban uticaj kolstva belaca
(Toelken, B., 1969, str. 213, navedeno prema Raya Jones, 2008).

Naratologija je pokazala da vea uverljivost jednog narativnog objanjenja ima manje

veze sa sirovim podacima datog teksta ili nainom na koji su oni izloeni a vie sa
prirodom samog narativa. Presudnu ulogu u ovom procesu igra masterplot
(,,masterplot, engl.) ili veliki narativ (,,master narrative, engl.). Masterplot ini neki
tekst uverljivim i istinitim. Ima pria koje uvek iznova pripovedamo, na najrazliitije
naine, pri emu se one tiu naih najdubljih vrednosti, elja, strahova i nadanja. Te
uvek iznova pripovedane prie masterplotovi koje mogu da se jave u razliitim
narativnim varijacijama a pripadaju podjednako i pojedincima i kulturama igraju
presudnu ulogu u graenju identiteta, morala, opaanja, razumevanja ivota i oveka u
njemu. Veliki narativi deluju na nas potprano, iz potaje, najee nesvesno. Najvei
,masterplotovi imaju univerzalni karakter i stalno se iznova pripovedaju jer se tiu
najdubljih tema ljudskog bivstvovanja poput raanja, umiranja, preobraaja, pravde-
nepravde, ljubavi-mrnje itd. Obzirom da su navedene teme neto to bajke i mitovi
najvie i najobuhvatnije obrauju, stoga se i ubrajaju u najvee i najmonije narative
nae kulture koje naratologija opisuje. U kakvoj su vezi pria o pripovedanju, o
narativima i o naraciji sa psihoterapijskom situacijom i bajkama?

Credo post-jungovske analize koja vrednuje i koristi velike narative poput bajki jeste
imaginalno sagledavanje situacije ime se eli ohrabriti i podstai psihiko kretanje a
nikako svoenje pacijentove situacije na likove i situacije u bajkama. Ono slui kao
polazite koja e olakati refleksiju, kreativno promiljanje, fantaziranje i koje e
pojasniti konstelacije koje se javljaju u analizi ali i tokom svih onih procesa koji se
povremeno odvijaju tokom naih individualnih traganja za duom. Naravno da e
ovekova psiha najpre biti pokrenuta onim bajkama ili motivima bajki koji su
najsrodniji njenoj prirodi, linosti, epohi i istoriji. Psihoterapijska situacija ini od
analizovanog pripovedaa koji e sluaocu/analitiaru saoptavati niz pripovesti o
odreenim zbivanjima (linom ivotu) koja se odvijaju u vremenu. Analitiar e,
sluei se linim i profesionalnim iskustvom nastojati da ponueni narativ organizuje u
smisaone celine ili epizode, oslanjajui se neretko na velike narative poput bajki koje
je to svesno ili nesvesno klijent uneo u terapiju ili na one koje sam terapeut uvodi u
dijalog u vidu amplifikacija. Odnosno, susret linog narativa (ivotne prie
analizovanog) sa velikim narativom (bajkom) posluie kao oblik kreiranja smisla, kao

143
orue upredanja naizgled nepovezanih niti neke bajke u celovitu koherentnu, linu
priu analizovanog.

Prema miljenju savremenih naratologa spomenuti inioci pripoveda, pripovest i

slualac dovoljni su da se kompletno psihoterapijsko deavanje smatra narativnim
inom. Sueljavajui svoju ivotnu priu sa bajkom, analizovani kreira priu odnosno
neko zbivanje koje je posredovano narativnim diskursom odnosno nainom na koji je
pria saoptena ili prenesena. Analizovani je pripoveda koji osmiljava, strukturie i
saoptava prie o sebi i svetu namenjene publici (u ovom sluaju analitiaru).
Pripovedaev-analizantov narativ nije samo sredstvo objanjenja neke bajke ili svoje
line prie ve je i orue kojim konstituie/uobliava nain na koji ih doivljava. Kroz
prie koje gradi u svojim pripovestima iz linog ivota spojenih sa bajkovitim
narativom, osoba gradi samu sebe, svoj narativni, lini i sve ostale oblike identiteta.

Da bi izrastao u linost, da bi individuirao, analizovani mora biti u stanju da ispria

priu o svom ivotu, da sebi i drugima saopti zadovoljavajui narativ o samome sebi.
Pol Riker smatra da je identitet subjekta prvo i osnovno narativni identitet (Ricoeur,P.,
1990, III str. 246), odnosno, smatra da je narativni identitet preduslov u graenju
linog identiteta i samstva osobe. Pripovest gradi subjekta. Narativno samstvo tvori
individualno samstvo osobe. Da bi osoba, kako kae Hana Arend (Hannah Arendt),
odgovorila na pitanje: ,,Ko sam ja?, mora biti u stanju da ispria priu o svom ivotu
ili, po reima K. G. Junga, mora ispriati ,,lini mit. Prema Donaldu Polkinghornu
(Polkinghorne Donald), lini mit je: ,,pria koja ima mo da ivot opremi smislom
(Polkinghorne, D., 1991, str. 1) i dodaje: ,,Narativne sheme slue kao soivo kroz koje
naizgled nezavisni i nepovezani elementi bivstvovanja bivaju sagledani kao
meusobno povezani delovi celine (isto, str 36). Lini mit ili samokonstituiui
narativ je iskazana pria koja govori o delanjima i nastanku samstva. Ujedno,
otkrivanjem odgovarajue ivotne prie ili linog mita, pojedinac svome ivotu pridaje
znaenje i od njega ini smisaonu celinu. ovek, smatra Polkinghorne, podjednako
izrasta u ljudskog subjekta kroz autobiografske prie koliko kroz one koje su
zasnovane, poput mitova i bajki, na fikciji. Drugim reima, osoba izrasta u subjekta sa
osobenim identitetom i samstvom kroz pripovedanje autobiografskih pripovesti o sebi
koliko i kroz one fiktivne prie koje mu u datoj kulturi stoje na raspolaganju.
,,Autobiografski narativi prikazuju ivot kao sjedinjen i celovit jer ,,prikazuje
naizgled nasumine aktivnosti meusobno povezanim i znaajnim. Dok u

144
imaginativnom graenu pria (ovde Polkinghorn misli na mit i bajku; prim. M.
Popovi) koje govore o izmiljenim likovima, ... narativ izlae iroku lepezu naina na
koji ivot moe biti sabran u jednu jedinstvenu avanturu (Polkinghorne, 1991, str. 36).
Neija ivotna pria ili lini mit ne proistie samo iz individualne prie ve i iz velikih
narativa kojima je osoba svojim ivotom u odreenoj kulturi bila izloena. Otuda bajke
kao deo kulturne batine predstavljaju narativnu podlogu iz koje takoe izrastaju
razliiti oblici identiteta, samstva ili patologije te ih valja tokom analitikog postupka
tumaiti.

Arhetipska hermeneutika

Hermeneutika predstavlja in razumevanja i tumaenja nekog simbolinog teksta bilo

kakve vrste ili iz bilo kog izvora. Bez veeg napora i poznavanja grkog jezika emo
naslutiti da je u osnovi hermeneutike skriven jedan od glavnih bogova antikog
panteona - grki bog Hermes - posrednik izmeu bogova i ljudi, zatitnik trgovaca,
lopova i putnika, promena i prelaza. Hermes, kao arhetipska figura, razbija ustaljeno i
okamenjeno a neprestanim izvrtanjem i iznalaenjem znaenja prua nam nove vidike,
otkriva nove horizonte liene svoenja na ustaljene, ovetale teorije. Hermes, prema
miljenju Lopes-Perase: Umesto da nam ponudi sredite i utemeljenje, nudi nam
pokret ohrabrujui nas da proniknemo kroz tekst, ideju ili situaciju, sagledamo dubine i
razliite perspektive. Hermes nema potrebu da se dri svoga sredita jer ga ni nema, on
je prisutan svugde...lako prelazei granice i ogranienja, on razbuktava imaginaciju pre
nego to nudi konana znaenja (Lopez-Pedraza, R., 2010, str. 23). Izvedena iz svog
,boanskog' utemeljenja (Hermesa), hermeneutika stoga oznaava onu sredinu
(posredovanje) u kojoj se konstituiu znaenja svega to se isprva ini nerazumljivim.
Pojam se javlja tek u novom veku evropske istorije kao oznaka za vetinu razumevanja
ili tumaenja starih tekstova. U savremenim odreenjima ona nije samo praktina
vetina tumaenja starih ( u prvom redu religijskih) tekstova ve teorijska disciplina
koja daleko prevazilazi okvir i potrebe praktinog tumaenja antikih tekstova i uopte
svih jezikih proizvoda i see u temeljne filozofske probleme, u temelje duhovnih
nauka i najzad u samu sutinu oveka. U psihologiji se hermeneutika, miljenja je
arls Tejlor (Charles Taylor) odnosi na in tumaenja kojim se nastoji izvesti na

145
svetlost dana podlona koherentnost ili smisao neke individualne ili grupne radnje,
ponaanja ili onog izreenog (Taylor, C. 1995).

Arhetipska hermeneutika (Popovi,V., 2001) ili kako je jo Dejms Hilman naziva

imaginalna redukcija (Hillmann, J. 1978) zasnovana je na metafori dubine i
usmeravanju, kao da je re o nekoj unutranjoj nunosti, beskonanom poniranju, koje
se samo povremeno prekida razumevanjem da je u osnovi svega dua. Hermeneutika je
metod prouavanja due ili po reima Hilmana: Da bismo prouavali duu, moramo
ii duboko a kada idemo u dubinu dua biva ukljuena. Logos due, psihologija,
podrazumeva in putovanja kroz lavirint due u kome nikada ne moemo ii dovoljno
duboko...metafore za koje verujemo da smo izabrali u opisivanju arhetipskih procesa i
ideja...su inherentni deo samih tih procesa i ideja. To je kao da arhetipski materijal sam
odabira svoje vlastite deskriptivne izraze kao jedan od aspekata sopstvenog
samoizraavanja...postoji jedan arhetipski selektivni inilac koji je ukljuen u
smiljanju izraza. Nazovimo to arhetipskom semantikom ili fonetikom na kojoj je
zasnovana arhetipska hermeneutika. Izvoenje znaenja iz jezika...nagovetava da je
znaenje ve ,tamo (Hillman, J. 1979, str. 25).

Ono to je nagoveteno u delima Frojda i Junga biva u arhetipskoj hermeneutici

razvijeno do krajnjih granica. Hermeneutika je metod razumevanja i opisivanja sklopa
i dinamike psiho(pato)logije ovekovog ivota: ljubavne afere, strasti, simptomi, snovi,
telesne bolesti, kognitivni procesi, terapijski odnos i mnogi drugi sadraji koji se
otelovljuju u ponaanju mogu biti shvaeni kao mitska ili fantastina naracija puna
smisla. Hermeneutika otpoinje mitom i mitskim likovima a ne pojedincem shvaenim
kao sluaj, pa razumevanje i tumaenje uvek idu od vieg ka niem, od
transpersonalnog ka personalnom. Mitska ili bajkovita naracija koje pokuavamo da
razumemo i tumaimo nije iskljuivo svojstvo pacijenta ve i naeg pripovedanja o
njima, naih istorija sluajeva, psiholokih nalaza i miljenja, terapijskog odnosa i
slinog. Nain na koji izlaemo pripovesti o onome to se deava jeste anr kroz koji
zbivanja prerastaju u doivljavanja (Popovic, V.2001).

Arhetipolog Patria Beri (Patrisha Berry) to izraava sledeim reima: Nain na koji
pripovedamo nae prie je nain na koji oblikujemo nau terapiju (Berry, P. 1982, str.
66). Arhetipsko preokretanje ili imaginalna redukcija shvaeno kao hermeneutiki
metod koji ima za cilj vraanje viim principima zarad razumevanja i davanja okvira

146
niim predstavlja vraanje na mitske likove i obrasce psihe odnosno dekonstrukciju
linosti i personalnih ideja u mitske likove i pripovesti to je interpretativni zaokret
koji ima nedvosmisleno hermeneutiki karakter.

Terapijska vrednost arhetipolokog hermeneutikog stava ogleda se u naglaavanju

viesmislenosti znaenja i mnogostrukosti Bogova (u tehnikom smislu nazvanim
,arhetipovi') koji su delatni u svakom zbivanju i svakom trenutku pacijentovog ali i
terapeutovog ivota. Ui u mit ili ,,zakoraiti u bajku ne znai ui u jedan mit ili
udesnu pripovest, ve razumevati i tumaiti zbivanja na bajkovit ili mitski nain, pri
emu smo mi koji tumaimo u celosti ukljueni u interpretovanje, jer u protivnom se
hermeneutiki krug izmeu nas i pacijenta razbija i ontoloki postajemo razliiti ja
sam subjekt/ on(a) je objekt. Ukoliko iskoraim iz hermeneutikog kruga onda sam ja
,izvan i iz te nepristrasne pozicije osmatram i tumaim analizovanog koji je ,unutar
svog bajkovitog ili mitskog narativa. Ukoliko sam ,unutar kruga ja se poistoveujem
sa analizovanim i njegovim fantastinim narativom koji sada ,iznutra mogu tumaiti
kroz dijalog sa njim. Analitiarevo ulaenje u mit ili bajku ima jo jedan smisao. Ako
kao osnovu razumevanja i tumaenja uzmemo mitsku perspektivu, to vodi naputanju
ego perspektive jer je ona nuno monoteistika a time i antifenomenalna i doslovna u
svojim interpretacijama (Popovi, V., 2001). Sloimo li se sa H. G. Gadamerom koji
smatra da svako razumevanje poiva na imaginaciji, igri i gubitku sebe (Gadamer, A.
G. 1976) tada psiholoko razumevanje poiva na imaginalnim varijacijama,
interpretacijama koje nuno imaju karakter ,,kao da i iznad svega na naputanju
,monoteistike svesti analitiarevog ja. Tek kada se analitiar osloni na ono to
Hilman naziva ,,imaginalno ja (Hillman, J., 1978) i njegove matene moi,
hermeneutiki krug moe biti sauvan, dijalog nastavljen a razumevanje uistinu izrasti
u razumevanje. Opremljen svojim imaginalnim moima, analitiar pristupa
analizovanom i njegovom fantastinom narativu stupa u hermeneutiki krug sa
ciljem da interpretuje bajke ili odreene znaajne bajkovite motive qua predstave. U
arhetipskoj hermeneutici, podsetimo se, predstave ne upuuju niti ukazuju na neto
izvan sebe, one nisu proishod kakve spoljanje uzronosti niti predstavljaju
epifenomene. Arhetipske (mitoloke i bajkolike) predstave su fenomeni tj. one se
obelodanjuju, daju na osoben nain. Stoga se arhetipska hermeneutika bavi
ispitivanjem naina na koji se arhetipovi (likovi mitova i bajki) obelodanjuju ili
pokazuju sami od sebe. Zbog toga su mitovi i bajke (pripovesti o arhetipskim

147
predstavama) pravi prostor u kojem se mogu preispitivati arhetipovi dok je analitiki
temenos sasud za preispitivanje naina na koji ovi fantastini narativi utiu i oblikuju
nae pojedinane sudbine, duevno zdravlje ili patologiju.

Amplifikacija

Amplifikacija (amplificatio, lat. proirivanje, razvijanja, razgranjavanje) je, koju sam

napred ovla spomenula, specifian metod tumaenja koji je razvio Jung a sastoji se od
obogaivanja, proirivanja i produbljivanja predstava sna i njihovih znaenja kako od
strane snevaa/analizanta tako i analitiara. Kada se analizovani i analitiar suoe sa
nekim kolektivnim materijalom koji se ne moe izvesti iz individualnog iskustva
snevaa a koji se javio u narativu nekog njegovog sna, onda pristupaju amplifikovanju
tih kolektivnih/univerzalnih aspekata. Donald Kaled (Donald Kalshed) na saet nain
pojanjava funkciju amplifikacije: ,,To je poput prikupljanja slobodnih asocijacija na
odreenu predstavu koje proistiu iz celokupnog kulturolokog principa mitologije,
religijske ikonografije, folklora, knjievnosti itd (Kalsched, D., 2013, str. 65).

Metod se zasniva na Jungovom uverenju da sam sneva esto ne poznaje predstave

vlastitog sna to ga onemoguava da svesno razume njihov smisao jer one ne izviru iz
svesti a esto ni iz linog nesvesnog ve iz onog univerzalnog, arhetipskog sloja psihe
koji svi delimo a naziva se kolektivno nesvesno. Tokom vremena metod je poeo da
se primenjuje i na ostale psiholoke sadraje koje analizant unosi u analitiki susret.
Metod se zasniva na Jungovom uverenju da sam sneva esto ne poznaje predstave
vlastitog sna to ga onemoguava da svesno razume njihov smisao jer one ne izviru iz
svesti a esto ni iz linog nesvesnog ve iz onog univerzalnog, arhetipskog sloja psihe
koji svi delimo a naziva se kolektivno nesvesno. Naporedo sa analizom, amplifikacija
se poela primenjivati pri tumaenju najrazliitijeg materijala fenomena kulture,
tehnologije, istorije, religije, filozofije, jezika, morala, umetnosti koji je proizvod
objektivne due.

Amplifikacija je u analitikoj psihologiji postala osnovno hermeneutiko orue i za

razliku od psihoanalitikih postupaka (npr. metod slobodnih asocijacija) koji uvek
vode od fenomena koji prouavamo, razlaui ga na doslovno reduktivna objanjenja,

148
ovaj metod se fokusira na sam fenomen i njegovo manifestno znaenje. Da bi to bolje
upoznao lino znaenje sadraja sna ili nekog drugog materijala analizovanog, Jung
istie neophodnost da analitiar bude veoma iroko i temeljno obrazovan ne bi li
svojim poznavanjem mnogih univerzalnih simbola i predstava uporedne mitologije,
religije, alhemije, astrologije, antropologije, folkloristike, knjievnosti, istorije
umetnosti, bajki, proirio znaenje i mogui smisao datih predstava sna, to moe
voditi smetanju sna u jedan iri kontekst i pridavanja novih, esto daleko dubljih
znaenja.

Kada analitiar amplifikuje neku predstavu, on je tumai tako to je poredi ili sravnjuje
sa istim, slinim ili srodnim predstavama iz drugih izvora recimo predstavama iz
,,velikih narativa poput mitova, legendi, bajki, umetnosti, knjievnosti, religije ili
kulture sa ciljem da izmeu njih otkrije ili prepozna srodnost. Otkrivanje srodnosti
vano je zbog definisanja i ekspliciranja amplifikujue predstave, pri emu ovo ne
znai da se data predstava iskljuivo sravnjuje sa sebi slinom ve ovaj postupak
podrazumeva da se ona takoe poredi ili kontrastira sa predstavama do kojih dolazimo
iz drugih izvora. Slinost podrazumeva i razliitost. Kada nema potpunog preklapanja
izmeu predstave koju ispitujemo i neke druge (kada nisu identine, to je esto
sluaj), ve su u izvesnom smislu sline, one su tada nuno po neemu razliite
(Adams, M. V., 2004, str. 62-3). U terapiji je nekada od mnogo veeg znaaja razlika
koja se uoava izmeu predstava nego njihova slinost.

U terapijskom procesu analitiar amplifikuje narativni diskurs svog analizanta

srodnim ili slinim mitolokim/bajkovitim materijalom ne bi li izmeu ovo dvoje
otkrio arhetipske paralele te na osnovu toga protumaio ili prevrednovao ponueni
narativ. Poto je sama psihoterapija narativnog karaktera i podrazumeva analizu
raznolikih tekstova koji se razmenjuju kako na horizontalnoj ravni (u odnosu
analitiara i analizovanog) tako i na vertikalnoj (u odnosu svesno i nesvesno), onda je
sam postupak analitikog tumaenja eksplikativno-amplifikujueg karaktera. Ovo znai
da se kliniar dosledno dri datih predstava koje su prisutne u samom tekstu i istrauje
ta one sutinski otkrivaju ne obazirui se na razne spoljanje inioce koji ne pripadaju
samom tekstu. Jedino to je u tekstu, recimo nekoj bajci, unutranje-intrinsiko i otuda
relevantno za njegovo tumaenje su predstave od kojih je dati tekst bajke satkan a ne
neki drugi subtekst/podtekst koji verujemo da lei u osnovi onoga to je dato.
Amplifikacija koristi imaginalne varijacije u pokuaju da postavi priblinu spoljanju

149
granicu znaenja fenomena koji se amplifikuje, nadalje upotrebljava ih zarad
osvetljavanja konteksta u kome se fenomen pomalja a sve u cilju imaginalnog
pribliavanja smislu fenomena koji uvek izmie i ostaje neotkriven.

150
KLINIKI DEO

1. Mogunost upotrebe bajke u jungovskoj dijagnostici i praksi analitike

psihoterapije

Kao to sam na prethodnim stranicama ve prikazala a proistie iz pera brojnih

prouavalaca bajki ma kojoj epohi i oblasti izuavanja pripadali, ono to je svima
zajedniko jeste uverenje da su bajke jedinstvene ne samo kao prozna knjievna vrsta
ve i kao umetnika dela koja su i odraslima i deci svojim jezikim i pojmovnim
predstavama podjednako bliska kao to nijedan drugi vid umetnosti nije. Kao i sa
svakom drugom velikom umetnou, najdublje znaenje bajki bie razliito za svakoga
i razliito za istu osobu u raznim trenucima njenog ivota. Svako e izvlaiti razliita
znaenja iz iste bajke zavisno od svoje aktuelne psiholoke situacije, zavisno od svojih
trenutnih potreba i interesovanja; vratie se istoj bajci ako mu se za to stvori prilika i
ukae potreba ne bi li staro znaenje zamenio novootkrivenim.

Zbog ovakvih osobenosti, bajke su veoma plodan ali i klizav put za psiholoka
putovanja i istraivanja, naroito ako je re o samoj psihoterapijskoj situaciji.
Meutim, mnogo pre nego to je psihoterapija postala nauna disciplina, bajke su vekovima bile
sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji i najstariji knjievni primer psihoterapijske
upotrebe bajki jeste zbirka 1001 no, koju ine bajke sa prostora Persije i Indije
sakupljane preko hiljadu godina a u ijoj osnovi je prikaz leenja jednog psihiki obolelog
vladara uz pomo pripovedanja. Okosnicu 1001 noi ine mukarac i ena, sultan
ahrijar i ki velikog vezira eherezada, koji se sreu u trenutku velikih kriza u svojim
ivotima:car je zgaen ivotom i pun mrnje prema enama; eherezada strepi za svoj
ivot ali je reena da postigne carevo i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje
pripovedanjem mnogih bajki - nijedna pria to ne moe postii sama, jer su nai psiholoki
problemi previe sloeni, a njihovo reavanje teko i dugotrajno te svaka ispripovedana
pripovest opisuje najmanje jednu ivotnu stupicu i mogua izbavljenja iz nje. Izlaenje
iz ivotnih stupica ili razreenje problema u koje ovek zapada, posredovano je
eherezadinim narativnim diskursom koji izlae jednu iru perspektivu o samom
problemu kako je nastajao, ta su njegove glavne karakteristike, ime se hrani, ta ga

151
odrava i slabi i koje su perspektive mogueg prevazilaenja pri emu kraj pripovesti
ak i kada je pozitivan trai mukotrpno angaovanje junaka bajke. Jedino velika
raznolikost bajki moe obezbediti podstrek za takvo proienje! Potrebna je ,1001 no predanog
pripovedanja a sultanu isto toliko noi paljivo
g sluanja bajki da
bi se oslobodio depresije i izleio.

ta je to to se nalazi u biu odreene bajke, a to je ini tako magino uticajnom i

lekovitom za nas? Iskustvo deijih psihoterapeuta pokazuje da narodne usmene bajke, podjednako
i normalnom i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo dubljim znaenjem
obogauju unutranji ivot deteta, nego ma koje drugo tivo i ma koji terapeutski pristup.
Psiholoki uticaj bajki je i kod odraslih jednako uinkovit i lekovit. One delaju na vie nivoa: od
funkcije ogledala, kada italac/slualac prepoznaje svoj unutranji konflikt ili problem u sadraju
prie, preko funkcije modela kada italac u prii nazire nain reenja svog unutranjeg
konflikta; bajka sadri i obrt u radnji prie, tanije, iznenadno reenje zamrenog problema
budi u itaocu doivljaj otkria tj. uvida, a istovremeno racionalno uputstvo za reenje
problema gotov obrazac za akciju, zadovoljava nau iskonsku potrebu za orijentacijom i
osloncem pa do funkcije kreiranja narativnog samstva, odnosno stvaranja/osvajanja budueg
identiteta osobe, onoga koji je tek u nastajanju. Istraivanja u oblasti narativne psihologije i iskustva
narativnih psihoterapeuta potvruju drevnu narodnu mudrost samo pripovedanje je lekovito i u
slubi oblikovanja linosti i njenih identiteta (Sarbin, T., 1986).

U savremenoj psihoterapiji jungovska analiza nipoto nije jedina koja koristi bajke! Rad sa/na
bajkama koristi se jo u psihodrami ili getalt terapiji, u kojima pojedinac preuzima uloge raznih
likova iz odreene, ciljano odabrane prie. U getalt terapiji u bajku se ,ulazi jo pomou tehnike
,,vrue stolice"- identifikacijom sa junakom bajke (na taj nain figure iz bajke postaju nosioci
naih sopstvenih projekcija) sa ciljem da se inkarnira onaj aspekt linosti koji je bio u
pozadini, izdvojen od figure (Lckel, R., 1990). Bajka kao da kae: prepoznajem te, ja
sam kao i ti, pogledaj me. Znam neto o tebi, neto to ti sam ne zna jo o sebi. eli li i ti neto,
pogledaj me! Toliko otkrivajueg i oslobaajueg lei u njima, a u doivljaju bajke krije se
izleenje.

I tako ne znajui sve to, pojedinac se obre na jungovskoj analizi i doe vreme kada
bajka pone da kuca na vrata. Najea reakcija zbunjenog pacijenta je da bajka
predstavlja tivo koje mu je odavno poznato, pratila ga je od najranijih dana, za koju je
uveren da je iscrpela svo znaenje i smisao te da ga ona vie nema ime iznenaditi niti
mu ita novo moe ponuditi. Onda, iznenada, jednoga dana, bajke odjednom izrone

152
pred njega u novom svetlu i znaenju koje ga zapanji pa se zapita kako je mogue da
neto to mu je bilo toliko poznato i tako blisko otkriva najednom neko sasvim novo
lice i smisao koji su izgleda oduvek bili tu a ipak i nisu? Novo lice a time i novi ivot u
naoj psihi bajka esto dobija upravo u okrilju jungovske analize. Uvek iva tradicija i
istinski velika dela kulture, a bajka svakako jeste i jedno i drugo, nikada nisu zauvek
data i primljena, niti stoje pred nama kao neto konano, fiksirano i okamenjeno.
Njihov sadraj nam se daje i biva nam dostupan jedino posredstvom injenice da mora
stalno iznova biti osvajan i otuda stalno, iznova stvaran. Bajka kao veliki narativ kojem
se u analizi neretko vraamo, susree se sa naim linim narativom koji u analizi
preispitujemo, gradimo, razgraujemo.

Tema praktinog dela moje teze bie upravo susret dva narativa u psihoterapijskoj
praksi. Ono ime se jungovski analitiar bavi je narativ koji se postepeno razvija i
gradi u susretu analitiara i analizovanog. Razgovor koji analitiar vodi sa
analizovanim moe se shvatiti kao pria, narativ, koji kao i svaka pria (bajka) kao i
svaki sluaj i svaka seansa, ima poetak, sredinu i kraj kao i odreene obrasce, zaplet i
rasplet. Kao i u svakoj drugoj prii (bajci) i tokom analitike seanse govori se o
raznoraznim nevoljama ovekove psihe i pokuajima da se one razree. Kao to je ve
navedeno, Vladimir Prop je smatrao da bajka obavezno zapoinje nekom nepovoljnom
situacijom, nanetom tetom, gubitkom ili nedostatkom (Prop, V. 1982), a sve to je
pobrojao sainjava nune sainitelje onoga sa ime osoba dolazi na analizu. Junakova
avantura u bajci i u analizi poinje (i privodi se kraju) kakvom nedaom ili problemom.
Analizovani je osoba koja na analitiku seansu donosi narativ koji predstavlja njegov
vlastiti pokuaj osmiljavanja svog ivota, sreivanje iskustava u vremenski sled tako
da ona ine koherentan opis sebe i sveta oko sebe. Problem je esto u tome to je
upravo postojei narativni diskurs nosilac duevnih problema. Ovakvo pripovedanje o
iskustvima prua analizovanom doivljaj kontinuiteta i smisla vlastitog ivota na ta se
oslanja i u tumaenju buduih iskustava i pojedinosti svakodnevnog ivota. Nije teko
zakljuiti da nam nudi linu priu (narativ) priu koja organizuje i odraava njegovu
stvarnost ali i njegove probleme. Analitiar koji slua brojne ovakve prie lako e nai
sline tekstove o ovekovim stanjima to namee zakljuak da je itav ivot zapravo
pria o tom istom ivotu koju priamo sami sebi i drugima, pria o ivotu koju nam
priaju drugi, u ivljenju ivota u skladu sa priom/priama koje o njemu imamo i u

153
stvaranju novih pria o priama odnosno, kreiranje pria nije samo kreiranje pria o
ivotu, ono jeste sam ovekov ivot.

Pored linih pria a proizvod su indivudualnih doivljavanja koji oblikuju nae ivote,
u psihoterapijskom radu nezaobilazne su i dominantne prie kulture u kojoj ivimo
one nas zbliavaju i razdvajaju, omeuju i usmeravaju tako to ivimo kroz prie i
ivimo u velikim priama nae kulture. U svakoj kulturi odreene prie narativni
diskursi - preovlauju nad drugim narativima a ovi vladajui narativi odreuju
omiljene i uobiajene naine ophoenja prema sebi, drugima, stvarnosti tako to
pojedinim psiholokim sadrajima i ivotnim dogaajima pripisujemo izvesna
znaenja dok druge marginalizujemo smatrajui ih beznaajnim. Svaki zapameni
dogaaj i doivljaj konstituie priu a skup ovakvih pria kreira ivotni narativ pa tako
na ivotni narativ, naa ivotna pria postaje sam na ivot. Meutim, analitiar je
svestan injenice da u svaijem ivotu postoji mnogo vie sadraja koji nisu uli u
priu, koji nisu narativizovani, a ovo je naroito sluaj sa bolnim, traumatskim, na bilo
koji nain neprijatnim sadrajima te tako analiza postaje sigurno mesto gde se mogu
konstituisati novi i drugaiji narativi tako to se osvetle i pokrenu drugaija znaenja iz
dogaaja koji su ve u prii.

O ovome Jung kae sledee: ,,est je sluaj da pacijent koji nam dolazi na terapiju ima
priu koju nikada nikome nije ispriao i za koju, po pravilu, niko ni ne sluti da postoji.
Drim da terapija zaista otpoinje jedino kada se pozabavimo tom nadasve linom
priom. To je pacijentova tajna, bedem koji je poljuljan (Jung, 1963: 117, navedeno
prema Kalshed, D., 1996, str. 84). injenica da u analizi ponovo priamo prie i
ponovo proivljavamo i stare i novo ispriane prie vodi lekovitom efektu alternativnih
pria koje bivaju preinaene tokom prianja pod uticajem novootkrivenog znaenja,
to ima ucelovljujui i oslobaajui efekat.

154
 2. Uloga bajke u jungovskoj dinamskoj dijagnostici

Pre no to se upustim u analizu susreta bajkovitog i linog narativa u psihoterapijskoj

praksi, vano je drati na umu opte metodoloke smernice u tumaenju bajki koje sam
saeto izloila na prethodnim stranicama a koje je iznela i Verena Kast (Verena Kast)
(Kast, V. 1995; 1998), uvena jungovska analitiarka cirike kole. Ve na prvi pogled
je nedvosmisleno da se bajke mogu tumaiti na mnoto razliitih naina to zavisi od
karakteristika i potreba osobe koja tumai, istorijskih okolnosti pod kojima se
tumaenje daje i ciljeva tumaenja. Jungovski analitiar tumai bajku u cilju otkrivanja
paralela izmeu sadraja bajke i psihikih procesa a da bi u ovom naumu uspeo
neophodno je da simboliki i metaforiki jezik bajke prevede u oblije koje e mu
omoguiti da njihovu poruku i smisao razume.

No analitiki rad sa bajkama ili na bajkama nije iskljuivo u slubi izazivanja i

ostvarivanja promene ili podsticanja individuacije. Spomenuto svakako predstavlja
terapijsku funkciju bajki u jungovskoj analizi ali one igraju podjednako vanu ulogu u
postavljanju dinamske dijagnoze. U praksi jungovske analize gotovo je nemogue ovo
dvoje procenu/dijagnozu i terapiju razdvojiti, budui da oni predstavljaju
dijalektike momente istog te ih je zbog toga teko zasebno prikazati. Retko kada e se
desiti da pacijent na poetak analitikog tretmana doe sa ve pripremljenom bajkom
ili sa motivima njemu nekih znaajnih pripovesti sa eljom da na tom narativu radi.
tavie, istraivanja koja je sproveo Hans Dikman (Dieckman, H., 1997) pokazala su
da takozvane omiljene bajke iz detinjstva, kojih se odrasli lako seaju i za koje tvrde da
su igrale vanu ulogu u ivotu, retko kada igraju presudnu ulogu. Mnogo je ei sluaj
da se do ,prave' ili ,presudne' bajke ili motiva vie bajki doe naknadno, poto je
terapijski proces ve uzeo maha. Kratko reeno, uzroni model (prvo dijagnoza pa
terapija) prvo otkrivanje znaajne bajka pa potom rad na njoj nije mogu a,
sluamo li Dikmana, ovaj moe imati i negativnih posledica.

Analitiko dinamsko dijagnostikovanje se moe odvijati tokom celokupnog terapijskog

postupka nekada nam moe pomoi u pojanjavanju onoga to se deavalo u prolosti
osobe ili ta se sada s njom deava, ponekad slui kao putokaz u kojem pravcu
moemo ii ili na ta emo naii (mehanizme odbrane, otpore, skrivene potencijale,
neiskazane traume i slino) a nije retko da ukae na mogue terapijske domete ili

155
ponore u koje se moe pasti. Vrlo esto, bajke koje se pomole u svesti oba ili jednog
uesnika terapijskog rada, poto budu proraene i interpretovane, posluie kao
korektiv pogrenih dijagnoza, intervencija ili pretpostavki o prirodi psihikih tegoba i
problema. Zbog ovakve isprepletenosti dijagnoze i terapije, ponavljam, gotovo je
nemogue odvojeno ih prikazati a u klinikim vinjetama koje u kasnije u radu izloiti
videe se njihovo saprisustvo i sadejstvovanje.

itanje ili sluanje bajke najee ima neposredni emocionalni uticaj na nas; meutim,
razumevanje smisla bajke i produbljivanje istog u zavisnosti od psiholoke pozicije
tumaa neto je sasvim drugo i u mnogome prevazilazi neposredni emotivni utisak
koje bajke na nas ostavljaju. Verovatno bi najzanimljivije i najkorisnije bilo primeniti
sve interpretativne metode na odreenu bajku i tada videti ta nam ona nudi ali ovo je
esto nemogue pa se stoga pridravamo najee jednog metoda tumaenja. Iako je u
dosadanjem radu vie puta naglaeno, istaiu jo jednom da tumaenje bajki u
analitikoj psihoterapiji poiva na pretpostavci da su bajke izraz kolektivno nesvesnog
ili objektivne psihe i da kao takve predstavljaju tipine odgovore na tipine situacije u
kojima se ovekova psiha moe nai a odgovori koje bajka nudi proishod su kreativne
prirode nesvesnog.

Nivoi tumaenja bajki

Imajui na umu gore navedenu pretpostavku o tumaenju bajki u analitikoj

psihologiji, mogue je izvesti dva nivoa tumaenja bajki. Prvi nivo tumaenja bajki
podrazumeva opis naina na koji bajka kompenzuje manjkavost kolektivne situacije,
odnosno, naglasak se stavlja na mogue vidove prevazilaenja zastoja u kojem se
kolektivna svest nala. Drugi nivo tumaenja odnosi se na pojedinanu, individualnu
svest (npr. osobe na analizi) odnosno, na koji nain data kolektivna situacija biva
doivljena od strane konkretnog pojedinca i kako se reenja koja bajka nudi mogu
primeniti na pojedinani sluaj. Priroda bajki kazuje nam da odreene situacije dovode
do sasvim odreenih oblika ponaanja koji pak vode posve odreenim reenjima. Sled
tih situacija u bajkama dat je na predvidljiv nain pa se obino prvo susreemo sa
inicijalnom situacijom (poetak prie, predstava problema koji e bajka dalje
razraivati); potom sledi pojaavanje koje predstavlja put ka prelomnoj taki, u bajci
obino predstavljen kao put koji junak ili junakinja treba da preu. Ovo vodi ka

156
prelomnoj taki nakon koje se javlja drugaije ponaanje; to je trenutak u kome
preobraaj koji je tokom faze pojaavanja bio pripreman postaje vidljiv. Zakljuna
situacija razvija se kao proishod preobraaja i predstavlja sasvim drugaiji pristup
problemu od onoga koji je bio dat na poetku.

,,Naroita bajka iz detinjstva i njen dijagnostiki znaaj

Nisu samo snovi ti koji nam mogu odkrinuti vrata nesvesne psihe; omiljena bajka ili
pak odreeni deo bajke za koji je osoba naroito vezana bilo da ga se plai, od njega
zazire ili je ushiuje i raduje, moe otkriti duboku slinost sa linom sudbinom datog
pojedinca. Najee ovi motivi tokom ivota bivaju zaboravljeni, potisnuti i stoga
odlaze u nesvesno u kojem zadravaju vitalnost i uticaj na psihu koju odrasla osoba
nikada ne bi dovela u vezu sa bajkom iz detinjstva.

Sa fenomenom ,,naroite bajke iz detinjstva susrela sam se rano na poetku svoje

analitike prakse u sluaju klijentknje koja je kao asocijaciju na san sasvim sluajno i
usputno navela da je atmosfera u predstavi sna podsea na jednu bajku koju joj je
majka najee itala pred spavanje. Ona se nije mogla setiti o kojoj se bajci radi niti je
znala kom delu bajke nalikuje atmosfera iz sna ali ono to je bilo jasno jeste da je
slinost izmeu predstave sna i predstava koje su tada bile pokrenute itanjem bajke
nedvosmislena. Iako nam sadraj same bajke nije bio dostupan, paralela koju je
klijentkinja sama uoila odvela ju je u do tada nedostupne dubine njene psihe. Naime,
ona se jasno seala da je kao mala, kada bi elela da se zabavi, umanji napetost ili da se
oslobodi negativnih oseanja, crtala likove princeza u bezbrojnim varijantama. Sa
drugaricama se ak igrala lutkarskog pozorita u kojem je ona crtala princeze-lutke. U
ranoj adolescenciji elela je da se oblai i dri poput zamiljenih princeza. Na moje
pitanje da opie jednu takvu princezu koja ju je godinama opinjavala, ponudila je
sadraj najsliniji uvenoj bajci Princeza na zrnu graka (AT 704, Antti, 1961).

157


Slike br. 5 i 6 razliite likovne predstave bajke Princeze na zrnu graka

Slinost ivota koji je vodila, iskustva koja je sticala a naroito simptomi koje je imala,
pokazivali su zapanjujuu slinost sa junakinjom ove bajke. to sam vie razmiljala o
ovoj klijentkinji i sadraju same bajke, sve dublje, tananije i smisaonije veze poele su
da se pomaljaju te je postalo jasno da moja mlada klijentkinja nije ivela svoj lini
ivot ve ivot ,princeze na zrnu graka.

Kada sam joj spomenula navedenu slinost, usledio je otpor: njenom herojskom Ja nije
odgovaralo da bude poistoveeno sa ranjivom princezom. Kada je na moju molbu
ponovo proitala bajku i dozvolila sebi imaginalno putovanje u svoje predstave koje je
kao devojica odigravala i crtee koji su je umirivali i sama je uvidela mnoge
paralele. Veliki broj analitikih seansi bio je posveen ivotu unutranje Princeze na
zrnu graka. Upitana koji deo joj je naroito provokativan u toj bajci, spremno je
odgovorila: ,,Oduevljava me to to je ona toliko suptilna i nena da ak i jedno malo
zrno graka, ostavljeno ispod sedam perina, moe napraviti silne modrice na njenim
leima. A jo vie mi se dopada to to je ba ta njena slabost bila presudna da je princ
zavoli i doivi je kao pravu princezu! Tokom itave analize je bajka Princeza na zrnu

158
graka igrala znaajnu ulogu i obe smo joj se vraale na mnogo naina i iz mnogo
uglova.

Postalo je jasno da je klijentkinja razvila personu ranjive, preosetljive ,princeze kojoj

svaka pa i najmanja povreda ,pravi velike modrice a ovakva persona imala je za cilj da
zatiti unutranje zanemareno, naputeno dete koje je bilo preputeno samo sebi i stoga
razvilo snane bedeme odbrana. Persona ,,Princeze na zrnu graka imala je za cilj da
njenu frailnu linost zatiti od ,lanih prineva i obezbedi joj pronalaenje ,spasitelja
koji e njeno ranjeno, uplaeno, prestravljeno i naputeno unutranje dete prihvatiti,
vrednovati i videti u ,prinevskom ruhu. Nakon ovakvog iskustva, za fenomenom
,,naroite bajke u ivotu pojedinca poela sam da tragam i kod ostalih pacijenata to
je dovelo do uvida da paralele sa bajkom nipoto nisu sluajnost ve da se, gotovo po
pravilu, veina analizovanih sea (ne)omiljene bajke iz detinjstva i u stanju je da uoi
znaajne paralele sa dogaajima u bajci i svojom ivotnom priom.

Prirodno je da uloga koju bajka ima u samoj analizi varira od osobe do osobe te se tako
kod pojedinih samo periodino javlja odreeni motiv a njegov znaaj i slinost sa
ivotom osobe uviam prevashodno ja kao analitiar dok su drugi skloni da kroz veliki
deo linog rada otkrivaju i pronalaze slinosti sa odreenom bajkom(ama) a izmeu
ove dve krajnosti veliki je broj najrazliitijih prelaza.

Po navodima Hansa Dikmana koji se bavio prouavanjem uestalosti javljanja bajke u

analizi i psiholokog tipa kojem analizant pripada, u 85 dugotrajnih, zavrenih
dubinskih analiza, 70 klijenata (85%) radilo je na neomiljenoj/omiljenoj bajci a tome
su skloniji introvertovani pojedinci i oni sa dominantnim iracionalnim funkcijama bilo
da su osetilni ili intuitivni tipovi dok su bajke bile ree kod onih sa dominantnim
racionalnim funkcijama (bilo miljenjem bilo oseanjima). ini se da je neophodna
izvesna otvorenost prema iracionalnom aspektu (to je ,prirodnije introvertnim
osobama) kako sveta tako i linom da bi se neko okuraio da se pozabavi bajkom!
(Dieckmann, H.1986).

Bez obzira kakva psiholoka tipologija krasi analizovanog, navikla sam da se

pozabavim neomiljenom/omiljenom bajkom iz detinjstva u odreenom trenutku
analize. Nema sumnje da bajka iz detinjstva uvek lei daleko od svesti u ta se lako
moemo uveriti ukoliko veem broju ljudi bez analitike pripreme i iz nebuha
postavimo pitanje koja im je bila najneomiljenija/omiljenija bajka iz detinjstva samo

159
veoma mali broj u stanju je da ponudi iskren i nepatvoren odgovor. Ove arobne prie
najee su pohranjene u dubljim nivoima nesvesnog i stoga se javlja pitanje metoda
pomou kojih mogu biti privedene svesti i u kom terapijskom trenutku kako bi olakale
ili pokrenule proces isceljivanja i individuacije. Brojni pacijenti samostalno mogu da
daju objektivni izraz datoj bajci moja prethodno spomenuta analizantkinja uvala je
svoje crtee princeza iz vremena kada je imala izmeu osam i deset godina i skeeve
za lutkarsko pozorite koje je sa drugaricama pravila. Neki drugi jo uvek imaju prie
koje su kao deca pisali u kojima se javljaju (ne)omiljeni junaci bajke ili su u
mogunosti da pitaju roake ili lanove porodice o tome.

U prilog znaaju neomiljene/omiljene bajke iz detinjstva govori i posmatranje dece,

najee uzrsta od etiri do deset godina, kada je veoma jednostavno uvideti intenzivan
odnos izmeu bajke i detetovih psiholokih tekoa. Lako je uvideti da deca esto
menjaju (ne)omiljenu bajku ali ne i problem kojim se ona bavi odnosno, iako je
izabrana neka druga bajka dominantni kompleks ostaje i biva izraen na drugaiji
nain. Magijsko-mitoloki sloj kolektivno nesvesnog najlake se izraava kroz bajke
to i filogenetski i ontogenetski ima izuzetan uticaj na razvoj svesti a obzirom da ovaj
nivo psihe nastavlja svoje sapostojanje sa tzv. racionalnom sveu, nije neobino da
ima znaajnog udela u ivotima i odraslih pojedinaca a naroito kreativnih i onih na
putu otkrivanja sebe. Bajka je naroito pogodna da kanalie i vizualizuje libidinalnu
energiju ranih razvojnih faza magijskog i mitskog miljenja te tako arhetipskom jezgru
ponudi adekvatne predstave koje daju simboliki izraz i smisao nagonskoj energiji.
Daleko vie no u ma kom drugom proizvodu kulture, u bajkama se prepliu magijsko-
mitoloki nivoi kolektivno nesvesnog sa linim sadrajima a posredovani su kulturom i
porodicom koja bajku prenosi. Stoga je bajka jedinstveni ,prelazni prostor
(transitional space) u kome se odigravaju ,prelazni procesi (transitional processes)
(Kalsched, D. 1996, str. 145).

Bajka kao ,prelazni prostor odigravanja ,prelaznih procesa

O kakvim se procesima i prostoru se zapravo radi? Prostor o kojem je ovde re jeste

posredujui svet koji egzistira izmeu svetova spoljanje i unutranje realnosti, izmeu
svesnog i nesvesnog, telesnog i duevnog a koji nam se daje iskljuivo kroz procese
imaginacije. Prema miljenju Donalda Kaleda, koji prelazni prostor jo naziva ,,mito-

160
poetskom matricom, iz njega proistiu svi narativi u kojima ljudska dua pronalazi
neophodnu grau za svoj razvoj i izrastanje (Kalsched, 2013, str. 31).

Nije teko pojmiti da su ovaj prostor i procesi koji se u njemu odvijaju osnovna
preokupacija mitolokog narativa a naroito narativa dubinske psihologije koji se
susreu u psihoterapijskoj ordinaciji a najbolji simboliki izraz nalaze u bajkama. Ovaj
,,prelazni prostor, koristimo li Vinikotov (Donald W. Winnicott) pojam, koje bajke
nude kao sasud ,prelaznim procesima zapravo je mesto susreta i mogunost isceljenja
rascepa koji postoji izmeu ljudskog i mitskog, arhetipskog i individualnog, izmeu ja
i Jastva. Suprotno tome, kada doe do rascepa unutar ovog posredujueg prostora a
najee je rana trauma uzrok tome, onda dolazi do podvajanja dva sveta i do ,gubitka
due. Posledica traumatinog doivljavanja moe se prikazati i na sledei nain: lina
pria pojedinca traumom biva prekinuta, osujeena ili ponitena a na scenu se pomalja
arhetipska koja nastoji odrati duu ivom, uprkos tome to je narativ koji je prostekao
iz kolektivnog nesvesnog preplavljujui po ja traumatizovane osobe. Uprkos tome to
arhetipske predstave i narativ ugroavaju funkcionisanje ega, spoljanji i unutranji
ivot osobe, njihov smisao jeste da odre duu ivom ak po cenu naruavanja,
potiranja ili obustavljanja linog narativa.

Primera radi, jedna pacijentkinja rtva ranih trauma je tokom analize i prorade svog
negativnog transfera prema meni osvestila svoju detinju fascinaciju bajkom o
Pepeljuzi. Jo dok se nije prisetila ove bajke mi smo je odigravale tokom analize ja
sam vrlo esto bila okrutna maeha koja pred nju postavlja nemogue zahteve (recimo,
kada bih je konfrontirala sa nekim sadrajem ili kada bih je pitala ta osea), zavidna
poput polusestara (esto je moje terapijske intervencije doivljavala kao napade
zavisti) ili, poput njenog oca, odsutna (kada tokom seansi ne bih na mah odgovarala na
ono to ona kae) dok bi, sa druge strane, ona bila poistoveena sa zlostavljanom,
obespravljenom, nipodatavanom Pepeljugom. Istovremeno, nae zajedniko
otkrivanje, bavljenje i prorada njenog kompleksa naputenosti jo jednom je u njen
ivot vratilo bolno, gotovo ponitavajue doivljavanje podvojenosti.

U dobro poznatoj bajci Pepeljuga (AT 510 pripovesti o ,zloj maehi i ,natprirodnim
pomagaima, Arnni, 196120), sa jedne strane susreemo svet arobnog, magije,

20Prilikom navoenja neke bajke od sada u koristiti tipoloku podelu koju je napravio finski

folklorista Arne Anti a koju je dopunio njegov amerki kolega Stit Tomson (Antti, A., 1961).

161
misterije, udesnog koji je simbolizovan balom, princom, koijama, dobrom
vilom/kumom dok se sa druge strane suoavamo sa svetom rutine, banalnosti i
Pepeljugine bolne i traumatine svakodnevice. Ova dva sveta do te mere su
suprotstavljeni jedno drugom da Pepeljuga ,od krvi i mesa nema pristupa maginom
svetu princa (unutranji, imaginalni svet nesvesnog) dok ovaj nema dodira sa
svakodnevnim svetom ljudske patnje i moguim preobraajem koji ona nosi. Ono to
ova dva sveta spaja u ,prelaznu realnost i obezbeuje princu dodir sa prekrasnom
damom u koju se zaljubljuje je kristalna cipelica koja je odista jednom bila ,obina
nosila ju je ena od ,ovoga sveta a ipak je ,kraljevska i arobna. Cipelica je ta koja
kao ,prelazni objekt gradi sponu izmeu princa kao predstavnika transpersonalne
realnosti i princeze uronjene u svakodnevni, materijalni svet. To to se bajka zavrava
poznatim reima ,,iveli su sreno do kraja ivota nagovetava da je otkrivena i
uspostavljena veza izmeu ova dva sveta koji su sada neraskidivo isprepletani i
povezani uinici traume su transcendovani.

Slika br. 7 Gustav Dore Pepeljuga

Slini primeri mogu se nai u brojnim bajkama u kojima najee sav jad i nesrea
koja ide uz ovekovu prirodu i sudbinu biva otro suprotstavljena svetu
transpersonalnih moi a ove najee bivaju uvedene na scenu posredstvom kakvog

Klasifikacija narativnih elemeata motiva-indeksa narodne knjievnosti narodnih

pripovedaka, balada, mitova, legendi, bajki i epova, moe posluiti kao orue svoenja prie
na srne elemenete. Svakom tipu prie pridaje se odreeni broj ispred koga se upisuju slova
A/T (Antti/Thompson); prim. M. P.

162
bia arobnih moi poput vetice, arobnjaka ije inodejstvovanje ja-bajke doivljava
kao zlo ili loe, ali, kao to se na kraju ispostavi, to nikako ne mora biti sluaj.
Najee je re o tome da su traumatizovani ili nevini junak ili junakinja bajke zaarani
posredstvom ,zlokobne strane kakvog transpersonalnog bia a potom se sutinska
borba u bajci odvija oko toga kako sa junakinje ili junaka skinuti ini i preokrenuti ovo
bolno stanje u ono koje bismo mogli nazvati oaranou to bajka izaava reima
,,iveli su sreno do kraja ivota.

Tako je odgovor koji nam nudi bajka u cilju isceljivanja rascepa izmeu ljudskog i
boanskog zapravo dramatina pria koja najee otpoinje ili nevinou ili bolnom
jalovou, prolazi kroz stanje zaaranosti i borbe sa mranim silama a okonava se
preobraajem ega i konstelisanjem pozitivnog aspekta numinoznog, to vodi stanju
oaranosti i ,srenom ivotu. Nije li ovo drama koja po svemu nalikuje dramama koje
svakodnevno vode pacijenti u psihoterapijskim ordinacijama? Zbog toga posezanje za
bajkom znai posezanje za arhainim, primarnim i prvotnim u nama i u kulturi gde su
najee pohranjeni elementi koji nedostaju svesnom ivotu i reenja sasvim
nedostupna naoj racionalnoj ja-svesti.

Omiljena - neomiljena bajka: klinike vinjete

U tekstu koji sledi izloiu klinike vinjete koje slikovito ilustruju slinost izmeu
prirode problema pacijenta i ne/omiljene bajke. Sav kliniki materijal bie naveden u
saetom obliku i u obimu koji je neophodan za ilustraciju bajkovnog materijala.

,,Motovilka 21

Motovilka (,,Rapunzel, Grimm, 1997) omiljena je bajka klijentkinje u kasnim

tridesetim godinama, koja je potraila analizu ne zbog naroitih linih problema ve
zbog potrebe dostizanja veeg nivoa razvoja linosti i ,,proirenja linih horizonata.
Izmeu line istorije pacijentkinje, unutranjeg ivota i problema i omiljene bajki stoji
itav niz slinosti. Roditelji su u trenutku njenog roenja bili u kasnijim godinama
emu je prethodio dugi period neuspenih pokuaja da dobiju dete - ve oigledna
slinost sa poetkom bajke. Od samog poetka analizantknja se odlikovala bujnom i

21
Prema Anti-Tompsonovoj klasifikaciji AT 310 ,,djeva zatoena u kuli (Antti, A., 1961)

163
ivom imaginacijom i matom, odnosno, snanom aktivnou nesvesnog, introvertne
prirode; kao mala, ivela je u svetu fantazija, sanjarenja i pria. Vrlo rano je nauila da
ita to joj je brzo postala preokupacija a ovo je pogodovalo njenoj anksioznoj majci
koja joj je retko dozvoljavala da se igra sa ostalom decom strahujui od povrede ili
infekcije. Pacijentkinja je neretko dane provodila u ,arobnoj bati svoje sobe, u etiri
spoljanja zida okruena visokim bedemima svojih fantazija i bez mnogo prozora i
vrata koji bi obezbedili dodir sa spoljanjim. Situacija njenog odrastanja
nedvosmisleno podsea na ,,visoku kulu bez prozora i vrata sa sasvim malim otvorom
koji je bio prozor u svet o kojoj se govori u bajci.

Slika br. 8 Volter Krejn, Motovilka.

U dvanaestoj godini umro joj je otac to je bio traumatian gubitak koji ju je sasvim
okrenuo majci koja je gotovo potpuno prekinula kontakte sa okolinom, bivajui u
bliskom odnosu jedino sa svojom erkom. Nakon oeve smrti, klijentkinja je dugo bila
bolesna a zatim razvila snanu agorafobiju i simbiotsku povezanost sa majkom sa
kojom je ivela do njene smrti. U bajci je ovakva konstelacija izraena zatoenitvom
u visokoj kuli u koju samo vetica (negativni pol kompleksa majke) moe da se popne
uz pomo kose (kosa je u mitovima, snovima, bajkama esto simbol za mo misli,
ideja, fantazija koje se ,roje iz glave poput kose). I dok je nekolicina mukaraca
pokuala da se popne u neprobojnu kulu, nijedan nije uspeo zahvaljujui neraskidivoj
vezi sa majkom-veticom koja je pokazala zavidnu sposobnost i trud da joj ogadi sve
muko. I za razliku od Motovilke, klijentkinja nije imala princa koji se popeo uz
neprobojnu kulu a princa ovde ne treba shvatiti jedino kao konkretnog, spoljanjeg

164
mukarca ve kao aktivni, muki dinamini aspekt njene due koji bi se okrenuo
spoljanjem svetu, drugosti kao takvoj.

Slika br. 9 Volter Krejn, Motovilka.

Nakon majine smrti, desetak godina pre otpoinjanja terapije, usledio je period
depresije i ivot koji joj se inio pustim, praznim i besmislenim. Ova etapa odgovara
Motovilki (AT 310, Antti, 1961) koja je izgnana u pustinju da vodi prazan i besmislen
ivot. U analitikom radu, klijentkinja je spoznala da ivi svoju omiljenu bajku iz
detinjstva i to upravo do momenta kada junakinja bajke besciljno tumara po pustinji.
Osveivanje da ivi u bajci odnosno da ivi bajku dovelo je do oslobaanja znaajne
koliine libidinalne energije i u terapijskoj situaciji posluilo je poput arhetipskog sna
koji uz pomo amplifikacije uveava, proiruje smisao i znaaj linih sadraja i
motiva.

165
,,Motovilka i rtve ranih trauma

Donald Kaled (Donald Kalsched, 1996; 2013), jungovski analitiar koji se teorijski i
praktino naroito posveuje radu sa pacijentima koji su pretrpeli rane traume, zbog
veoma uestale simptomatologije oliene Motovilkom, ovakve pacijente oba pola ak
naziva ,Motovilka pacijentima. Predstava Motovilke izolovane i opasane zidovima
visoke, nedostupne kule zapravo je metaforini opis njihovog unutranjeg stanja koje
je istovremeno i otcepljeno od ostatka linosti i spoljanjeg sveta i opasano
neprobojnim barijerama. Zidine kule ne kriju samo nevinu dvanaestogodinju
Motovilku koja odrasta u auri ve i zlokobnu veticu koja svakodnevno dolazi da je
,hrani. Motovilkina dugaka kosa i pesma poput kanarinca zatvorenog u krletci, jedini
eho njenog bia u spoljanjem svetu, privlae princa, predstavnika spoljanje realnosti i
sutinske drugosti koji biva privuen idilinim, nevinim unutranjim svetom unutar
zidina. Prodirui u Motovilkinu auru, biva otkriven od strane zlokobne vetice a njen
bes unitava gotovo sve i svakoga u prii, princ biva oslepljen i proteran da luta doveka
dok Motovilka biva proterana u pustinju. Tragian kraj bio bi neizbean da Motovilka
nije bremenita blizancima i da njen glas ponovo ne privue oslepelog princa njena
tuga povratila je onji vid i njoj i njemu. Ova bajka, izmeu ostalog, naglaava ulogu
tugovanja u isceljivanju rascepa izmeu imaginacije i realnosti, te ulozi koju tugovanje
ima u procesu oporavka od traume.

Bajka o Motovilki simbolian je opis terapijskog procesa pacijenata koji su u detinjstvu

pretrpeli rane razvojne traume to ih je liilo detinjstva i primoralo da prerano odrastu i
prevremeno se oslone sami na sebe. Imajui u vidu da ,imati detinjstvo podrazumeva
sredinu koja podrava i prihvata jedinku koja se razvija a koja stoga sme da se osloni
na one koji pruaju negu i zatitu te ne mora sama sebi pruati oslonac i zatitu za koju
jo uvek nije sposobna jer postoji neko drugi ko e to uraditi situacija koju veoma
esto sreemo kod naih pacijenata rtava ranih trauma, ba kao i kod Motovilke.

I ba kao to je pokazao Vinikot (D.W. Winnicot), kada postoji dovoljno dobra

podravajua okolina linost moe da se razvija u ,,prelaznom odnosu sa imaginalno
elaborisanim drugim/a kroz igru i kreativno izraavanje. Kod traumatizovanih
pacijenata, kao i kod Motovilke, ova imaginalna elaboracija spoljanje realnosti
prerano je prekinuta, igra je okonana i svedena na odbrambeno pasivno fantaziranje.

166
Meutim, ovim rascepom se potreba za ,,prelaznim odnosom ne okonava ve se
,naroiti drugi koji je dete izdao i napustio zamenjuje maginim, svemonim i
svevoleim drugim koji nastavlja da ivi u unutranjem svetu dete postaje
preokupirano unutranjom realnou, sklono sanjarenju, izolovano, prepuno
tajanstvene melanholije i tuge.

Ovakvi ,Motovilka-pacijenti naroito su izazovni za terapeute - esto upravo zbog

razvijenog, bogatog unutranjeg ivota i posebnog odnosa koji imaju prema njemu. Za
njih unutranji ivot nije epifenomen odraz potisnutih sadraja ve je pravo blago
poput onog koje krije Ali-Baba u svojoj peini i koje za njih ima numinoznu vrednost
jer ih odrava psiholoki ivima. To su neretko oni pojedinci koji veoma ozbiljno i
studiozno prilaze svojim snovima, uredno vode dnevnik i bave se svojim iskustvima,
doivljavanjima i razmiljanjima, vode zapise sa seansi, strastveno itaju i koji nadasve
veoma visoko vrednuju skrivenu tajnu, svoje blago. No, oni skrivaju i razgoropaenu
,unutranju veticu koja sve ovo skriva drei ga daleko od pogleda kako
psihoterapeuta tako i ostalih inih.

Mnotvo zidova koji kod ovih pacijenata treba da budu preskoeni i savladani
otpoinju jasnom podelom i teko premostivim zidom izmeu dva sveta: zelenog,
udesne lepote, bujnog rastinja ali istovremeno opasnog, skrivenog i strogo
zabranjenog, budui da pripada arobnici i onog prozainog, svakodnevnog sveta mua
i ene koji su bezdetni i eljno iekuju dete. Svet zaarane bate u kojoj raste
motovilac, udesna biljka koju ena potrebuje ne bi li dobila dete, simbolian je izraz
onoga to je Jung imenovao kao ,,psihoidnu ili magijsku ravan psihe, najdublji nivo
nesvesnog iz koga izvire sva psihika energija a u tesnoj je vezi sa instinktivnim i
telesnim biem. Jung je ovu ravan nazivao kolektivno nesvesnim ili mitskom ravni
arhetipske imaginacije i primordijalih predstava dok mu je suprotstavljen svet realnosti
oivien vremenom i prostorom, rutinom, poznatim, svakodnevnim, obinim koji je
praen smru, gubicima, poecima i krajevima.

U bajci su upravo ova dva sveta oiviena i razgraniena visokim zidom a ba to se

deava i naim pacijentima kada njihov svet detinjstva bude pogoen traumom
arhetipske odbrane Jastva (recimo, projektivna identifikacija, poricanje, primitivna
idealizacija, obezvreivanje i cepanje) tada slabano ja ,opau visokim zidom
presecajui put i prema nesvesnom i prema spoljanjem ivotu; ivot presuuje, osoba

167
poinje da se osea otupelom, umrtvljenom, ,nepostojeom a narastajua anksioznost
ispunjava unutranji svet. Ovakvom disociranom stanju psihe bajka o kojoj je re nudi
reenje udnju za detetom i zelenim motovilcem koji raste s one strane zida u
vetiijoj bati a ova enja i glad upravo su ono to spaja ova dva sveta. Vetica, koja
poseduje arobnu zelenu batu, isto tako udi za detetom; uloga supruga (muke
figure iz spoljanjeg sveta koji osigurava dodir dva sveta omeena zidovima) olakava
uvianje i supruzi i vetici da je eljeno smeteno ,iza zida te da ba ona druga
poseduje eljeni objekt (vetica eli dete a supruga eli motovilac). Izgleda da je zavist
ono to pokree razvoj, a dete koje je u supruzi zaeto i koje biva obeano vetici kao
zalog za dobijeni motovilac nosi nadu. Dete (Motovilka) simbolie potencijal koji se
moe ovaplotiti i u spoljanjem i u unutranjem svetu pojedinca.

Zanimljiv detalj na poetku bajke predstavlja i podatak da suprug kao izaslanik enine
enje za motovilcem prvi put ulazi u batu u sumrak i jedino tada vraa se sa
naramkom punim dragocene biljke - oigledno je da sumrak predstavlja liminalno
vreme: naroito vreme smene dana i noi, tranzicioni prostor u kojem se mogu susresti
i dodirnuti dva sveta, onaj noni koji predstavlja nesvesno i dnevni koji stoji umesto
ega i dnevne svesti. U sumraku se oni prepliu pa slobodan protok energije meu njima
dovodi do toga da enje bivaju zadovoljene a isceljenje mogue. Meutim, ne sme se
biti odvie gramziv kao to je sluaj sa enom koja je toliko gladna da se ne moe
zasititi zelenog motovilca: obzirom da je toliko dugo ,,skapavala od gladi ona sada
mora da se prejeda uobiajeni problem sa graninim pacijentima.

,,Motovilka i prikriveni incest

Kako suprug u bajci, Motovilkin otac, reava problem svog ,umiranja od gladi? Neki
autori, poput Kaleda, miljenja su da njegovo ponaanje u bati motovilca sugerie
incestuozni odnos sa erkom jer otac spremno rtvuje ki vetici samo da bi doao u
posed eljenog objekta. Da bi po svaku cenu izbegao susret sa nesvesnim, susret sa
veticom, njegova ki biva rtvovana i predata nesvesnom te tako izgubljena za svoj
vlastiti ivot. Ovakvu situaciju esto susreemo u porodicama prikrivenog/otvorenog
seksualnog zlostavljanja. Uloga Motovilkine majke u provociranju i odravanju
ovakve situacije je oigledna ni ona ne pokuava da pronae svoju ker rtvovanu
vetici i zatoenu u kuli. Izgleda da su i otac i majka isuvie zauzeti zaaranou

168
svojim nesvesnim procesima da bi imali dovoljno psiholoke energije da se posvete
detetu i njegovoj dobrobiti nije ni potrebno spominjati koliko esto se analitiar
susree sa ovakvom situacijom u praksi.

Psiholoka literatura o zlostavljanju i zanemarivanju dece (ukljuujui otvoreni i/ili

prikriveni incest) prepuna je ovakvih pasivnih majki koje, najee i same zlostavljane,
rtvuju svoje keri bogat je izbor raznolikih interpersonalnih i porodinih odnosa na
koji se bajka o kojoj je re moe primeniti. Kao ilustraciju navodim primer
pacijentkinje koja je sanjala da ,,svome ocu putem dodira malih prstiju daje transfuziju
krvi dok se on bori za ivot na bolesnikoj postelji. U realnosti, ona je bila ,tatina
kerka, jedina svetla taka u oevom ivotu, pokretaka snaga i razlog za ivot oito
je igrala ulogu nosioca njegove anime, naroito njene oseajne strane a predstava sna
je nedvosmisleno ukazala, iako na javi duboko posveena i vezana za oca (zapravo
identifikacija sa oevom animom) koja je cena toga gubitak vlastite krvi, samog
simbola ivota.

Po Jungovom uverenju, spoljanje konstelacije odnosa su proishod unutranjeg

psiholokog sveta lanova porodice i zajednikih kompleksa u kojima su smeteni.
Stoga se bajka o kojoj je re (kao i svaka bajka uostalom!) moe shvatiti kao
unutranja drama vrsta narativnog sna nekakve zamiljene psihe. Ovako shvaeni
likovi bajke reprezentuju unutranje objekte ili komplekse - personifikacije razliitih
sadraja psihe te tako dete (Motovilka) koja biva rtvovana i osuena na ivot u
izolaciji personifikuje ,nevini aspekt psihe koji nosi seanje na preivljenu traumu i
neophodno ga je odcepiti i ,zatvoriti na sigurno ne bi li ostatak linosti preiveo i bio
zatien od fragmentacije.

Meutim, kao nosilac kreativnog potencijala i energije, unutranje dete od kljune je

vanosti za spasenje i obnavljanje kreativnog ,oaranog ivota. No dok se to ne odigra
(a kod mnogih do toga nikada ne doe!), unutranje dete koje pamti traumu osueno je
na ivot u izolaciji, rtvovano je te niti ivi, niti umire - egzistira u limbu, liminalnom
prostoru zaborava (,u visokoj, nedostupnoj kuli opasanoj bedemima). U snovima ili
aktivnoj imaginaciji, unutranje zlostavljano dete koje ivi u nepristupanom tornju -
izolaciji, susreemo u predstavi nekoga ko je zatoen u staklenoj posudi, providnom a
neprobojnom kovegu, svemirskoj kapsuli za put u vasionu, na tavanu, u podrumu a

169
esto i sahranjen u sanduku pod zemljom. Nisu retki sluajevi ni da je uspavano,
anestezirano, u izmenjenom stanju svesti, zaarano, autistino.

,,Motovilka kao arhetipski, odbrambeno-zatitni sistem psihe

U psihoterapijskom radu, Motovilka esto predstavlja onaj deo linosti koji se uva
izolovan, koji ostaje nepristupaan uprkos nastojanjima svesnog ja i analizanta i
analitiara da mu priu, a najee je izvor najveih otpora koji se mogu susresti u radu
sa ovakvim pacijentima naroito ukoliko se terapeut kontratransferno poistoveti sa
ovim delovima linosti analizanta. Kako je Jung objasnio, ovakav ,vor u radu nastaje
zato to ,unutranje svetilite u koje se povlae ovakvi pacijenti ne predstavlja samo
pribeite ega u stanjima krize ve istovremeno znai i otvaranje transpersonalnog
prostora u kojem bivaju dostupne transpersonalne energije. Povlaenje Motovilke u
kulu (svoj unutranji temenos) nije samo povratak prethodno introjektovanim
arhainim unutranjim objektima ili regresivna odbrana u potrazi za infantilnom
svemoi ve, kako Jung naglaava, regresija na svet mitskih i arhetipskih ,objekata
koji imaju vlastitu isceljujuu mo i energiju (prema Kalsched, D., 1996).

Iskustvo terapijskog rada sa ovim pacijentima pokazuje da iako ovaj fantazmatski svet,
izolovan, skriven i nepristupaan esto nastaje kao odbrana od traume a i kasnije se
tokom ivota odrava u cilju odbrane od novih napada, on omoguuje pristup
kolektivnoj psihi i unutranjim misterijama koje su retko kada dostupne ,bolje
prilagoenim ljudima. Budui da su esto u dodiru sa kreativnou nesvesnog, ovi
pacijenti esto su i u stanju inflacije istim te se oseaju samodovoljno, tvrdoglavo se
ponaaju, nedostupni su jer je psiha koja opstaje u unutranjim tornjevima
traumatizovanih osoba u dodiru sa najdubljim izvorima bia i mudrou koja daleko
nadilazi uobiajena, svakodnevna strahovanja ega i dnevne svesti. Re je o
transpersonalnom, arhetipskom odbrambeno-zatitnom sistemu psihe.

Ukoliko posmatramo unutranje znaenje vetice ili arobnice u ovoj bajci, ona
personifikuje deo psihe koji ima potencijal da zaara ili potini, odnosno vetica je
arhetip zastraujue majke koja nadomeuje podrku izostalu od strane majke ,od krvi
i mesa koja ne uspeva da dete uputi, inicira u arobno i magijsko. Meutim, vetica ne
personifikuje iskljuivo destruktivni aspekt arhetipske majke, ona je takoe i u slubi

170
ivota jer obeava da e se o Motovilki starati kao prava majka. Bajka nam i govori o
tome da ivot u veticinoj kuli nimalo nije rav budui da je Motovilka izrasla u
najlepu devojku pod suncem, sa glasom poput slavuja i kosom zlatnom poput sunca.
Psiholoki reeno, postala je princeza, puella aeterna, prelepa, nevina, oaravajua ali
zatoena i izolovana od spoljanjeg sveta. Zatitna uloga vetice ogleda se i u tome to
Motovilku, nakon pretrpljene traume u ranom detinjstvu, dri izolovanom spreavajui
da iznova bude povreena dodirom sa spoljanjim svetom i drugim ljudima. Spreava
je da ita poeli te stoga mora strogo da kontrolie ulaz i izlaz u Motovilkine odaje i
odluno napadne svaki sadraj koji bi probudio nadu ili enju (svakog ,prosca).

U psihoterapijskoj praksi, delovanje unutranje vetice izuzetno je dobro poznato

pacijentima sa ranim traumama a moemo ga uoiti u diskursu: ,,To zapravo nije ni
vano, ,,Ti to u stvari ni ne eli, ,,Odloi to za sutra ili bolji trenutak, ,,Ionako e
biti razoarana a ukoliko pacijent ipak skupi hraborosti i posegne za neim izvan
zidina, vetica e doi po svoje, to se takoe moe ,uti u diskursu ovakvih osoba:
,,Zar ti nisam rekla!? Trebalo je da slua mene! To to si uradila bilo je jako glupo i
dobila si ta si zasluila. Perfekcionizam je takoe tipina manifestacija unutranje
vetice u psihi traumatizovanih osoba. Nita iz spoljanjeg sveta ne moe biti doraslo
njenom idealizmu ili briljantnim racionalizacijama ,,Svet je korumpirano mesto i nije
vredno ulagati u njega, ,,Sve je tako prozaino i prizemno, ljudi su nitavni i mogu
izneveriti na svakom koraku, ,,Nije valjda da eli da se uda?! Pogledaj koliko se
ljudi razvodi; ,,Ne eli valjda da ide na psihoterapiju!? Pa to su sve priueni
arlatani! Uostalom, pogledaj na ta lie njihovi ivoti. ,,eli vie da zarauje i bolje
ivi?! Pa ti se pretvara u Japija! - spisak ovakvih monologa moe se protezati u
nedogled i poznat je svakom psihoterapeutu ma koje orijentacije.

Vetica kao arhetipski, samoregulativni aspekt psihe, prua utehu ali veoma jadnu i
melodramatinu, zlonamerno samoobmanjujuu utehu. Ona svakodnevno dolazi u
Motovilkine odaje (jedino ona!) priajui joj prie sledee sadrine: ,,Bila si siroe,
niko te nije voleo niti je iko prepoznao lepotu tvoje due a ja sam te pronala i
prihvatila i odgajala i negovala i zajedno smo uspele u ovom pokvarenom i surovom
svetu koji je tako laan i banalan. Niko te ne razume osim mene i nikada u ivotu nee
biti usamljena sve dok ima mene. Ovakvo umirujue samo-smirivanje u funkciji je
racionalizacije bola ali tokom vremena neizbeno poputa pa uobiajeni napor
traumatizovane psihe da se disocira vodi njenom slabljenju i hroninoj

171
traumatizovanosti to u ponekim sluajevima nagoni pojedinca da zatrai psiholoku
pomo. U susretu sa Motovilkinom veticom, analitiaru je uvek od pomoi da
posegne za univerzalnim, arhetipskim znaenjem koje vetice imaju, odnosno da
amplifikuje predstavu vetice. Vetice/arobnice bacaju ini (stavljaju u vlast
kompleksa), u vezi su sa noi i smru, simbolizuju izmenjena stanja uma. esto imaju
mo proricanja, prodiru decu (nove potencijale) i nikada ne plau (neosetljive su).
Predanja kau da ukoliko se vetica ubode na iglu, to nee osetiti te se tako ma kakva
neosetljiva taka na telu, oiljak na primer, smatra vetiijim znakom: vetice oliavaju
psiholoku utrnulost, nemogunost da se oseti bol i patnja. One personifikuju onaj vid
psihe koji ima sposobnost da utrne, da anestetizuje samu sebe, da se disocira, zaledi ili
pak ovim istim hiponotie ja osobe.

Dolazak princa koji uje umilnu Motovilkinu pesmu kojom biva privuen i opinjen
predstavlja sasvim novi element koji nosi potencijal za prevazilaenje prvobitne
traumatske disocijacije izmeu dva sveta zaarane bate u kojoj raste motovilac i
realnosti. udesni glas nevidljive devojke koji uje svaki put kada odjae u umu
privlai ga zaaranom dvorcu princ kao predstavnik spoljanje realnosti biva
privuen arhetipskim energijama nesvesnog koje moe susresti samo u unutranjem
svetu koji simbolizuje Motovilka. Princ predstavlja arhetip Trikstera u njegovom
pozitivnom obliju on eka da vetica upotrebi Motovilkinu kosu za ulazak u zamak
ne bi li shvatio tajnu ulaska i popeo se nepozvan. Snalaljivost princa govori kako
Trikster-energija psihe lako menja oblije i nain kako bi prodrla u prostore koji bi
inae ostali nedostupni.

U psihoterapijskoj situaciji ovaj deo bajke obino odgovara razvoju pozitivnog

transfera a odlino je poznato da bez njega pozitivni ishod tretmana traumatizovanih
klijenata nije mogu. Susret princa i Motovilke moe predstavljati poetak poverenja i
obnavljanje davno izgubljene nade analizanta da je mogue uspostaviti vezu izmeu
unutranjeg sveta i stvarnog, spoljanjeg sveta koji oliava terapeut. Ovaj medeni
mesec terapije obino biva praen veoma pozitivnim kontratransferom kada je
terapeut opinjen pacijentovim unutranjim svetom, bogatstvom i mogunostima
njegove psihe - to je u bajci predstavljeno princom koji ne moe da doeka da se
uspne uz Motovilkinu kosu. U ovom periodu Motovilka se princu ini kao
bespomona, nevina rtva oaravajuih kvaliteta dok vetica za njega jo uvek

172
predstavlja tajnu. Medeni mesec Motovilke i princa biva okonan stupanjem vetice
na scenu kada Motovilka poeli da izae iz zaaranog zamka.

U analizi se ovo najee deava kada do nedavno pitom, krotak, uvek zahvalan
klijent, poinje da ispoljava elje, zahteve, oekivanja prema terapeutu koje ovaj ne
moe da zadovolji. Realna ogranienja terapijske situacije i odnosa dovode do
rasprivanja iluzija i analizant na odreeni nain biva ponovo traumatizovan a ni
terapeut nije daleko od toga. Pacijent je verovao da je analitiar spona i predstavnik
spoljanjeg sveta (da je odista princ izbavitelj) dok je analitiar verovao da e empatija,
podravajue prisustvo i razumevanje biti dovoljni elementi preobraaja. Meutim,
obostrano raz-oaravanje biva praeno aktiviranjem vetice i kod pacijenta i kod
analitiara: analitiarevo strpljenje neretko poputa, svako njegovo odsustvo,
interpretacija, eventualno povienje cene seansi, svaki nagovetaj linog ivota, kod
Motovilka-pacijenata biva shvaeno veoma traumatino. Neretko vetica stupa na
scenu u vidu brojnih ,,acting-out ponaanja otkazivanja seansi, kanjenja, odbijanja
plaanja, prigovaranjem terapeutu, otvorenim kritikama, pretnjama suicidom itd. esto
sledi faza analitikog rada u kojem ovakvi pacijenti ne mogu da podnesu svirepost
analitikog setinga naglaavajui da su oni samo ,,jo jedan meu sluajevima a
pacijent i terapeut prolaze kroz fazu u kojoj se ini da je terapijsko vreme izgubljeno,
uzaludno a odnos meu njima nepovratno protraen. Ukoliko ova naizgled
destruktivna faza uspe da bude prevaziena, autentina bliskost i povezivanje izmeu
terapeuta i pacijenta je mogue.

Omiljena bajka kao asocijacija na san

Omiljena bajka predstavlja onu koju sama osoba takvom smatra a ula ju je u
detinjstvu. No ima mnogih koji su zaboravili svoju omiljenu bajku jer su, kako e nam
to u razgovoru pojasniti, sada odrasli pa ,,treba gledati unapred a ne unazad a bajke su
i onako iskljuivo namenjene deci ili neto tome slino. Otuda nije redak sluaj da do
omiljene bajke nekog pacijenta ne doemo lako i brzo ve na poetku terapije nego
naknadno proradom nekih nesvesnih procesa ili sadraja. U analizi se do omiljene
bajke iz detinjstva esto stie pomou asocijacija na odreeni san.

173
Crvenkapa

Klijentkinja stara 36 godina otpoela je trening analizu sa namerom da i sama postane

jungovski analitiar. Na 138. seansi iznosi sledei san koji ju je veoma uznemirio:

,,Sanjam gladne vukove koje moram da nahranim. Oni su nervozni i nemirni. Jako se
uplaim i u tom trenutku probudim. Izmeu sna i jave nametne mi se misao: ,,Sama
sam na putu. Nakon par noi usledio je naredni san: ,,Odjednom sam u jako gustoj,
etinarskoj umi. Nepregledna je, kao da tu ljudska noga nikada nije kroila. Podilazi
me jeza, ta u ja tu? Odjednom na proplanku ugledam vuka jako je lep, kao da je
polarni, ima prave zagarene vuije oi. Miran je, netremice me gleda. Ne deluje mi
toliko opasno mada sam svesna da moram da budem jako oprezna. Pomislim kako je
nean i kako bih mogla ak i da mu pomazim krzno.

Pre asocijacija na san upitala sam klijentkinju da li se sea radnje bajke Crvenkapa
(AT 333, Antti, 1961) i kao odgovor dobila njeno zaueno lice i upitan pogled uz
komentar da joj je to jedna od omiljenih bajki iz detinjstva a da ju je u prii najvie
uzbuivao trenutak Crvenkapinog ,skretanja sa staze. Usledile su brojne asocijacije
na ,skretanje sa staze i u kojim ivotnim prilikama i okolnostima je ona birala da
,skrene sa staze ma koliko cena za to bila visoka. Ako sada razmiljam o tome ta me
je navelo da intuitivno uvedem simboliki materijal ovog tipa u seansu i u analizu i
pozovem analizantkinju da se igra ovom bajkom, rekla bih da je to sintoni
kontratransfer odnosno percepcija i verbalizacija doivljaja koje sam kao analitiar
imala vezano za nesvesnu konstelaciju kompleksa analizantkinje. Upravo ovakva
kontratransferna predstava njene konstelacije kompleksa nastala je pod uticajem
tekuih problema koje je donosila na seanse, asocijacija koje je imala na dati san i
ivotne situacije sa kojom je dola na analizu.

Slika br. 10 Ilustracija Peroove bajke Crvenkapa.

174
Analizantkinja je poreklom iz porodice u kojoj nije bilo dovoljno jasnih granica. Imala
je dva brata po ocu iz oevog prethodnog braka koji su po godinama i sami mogli da
joj budu oevi a otac skoro da je i njenoj majci po godinama mogao biti otac. Otac joj
je preminuo kada je imala etiri godine i ne sea ga se. Kada je dola na analizu, jo
uvek je ivela sa ostarelom majkom za koju je bila simbiotski vezana. Majka je topla,
nena, dajua i jedina postojana figura u njenom ivotu. Analizantkinja je od rane
mladosti patila od intenzivnih napada panike i agorafobije, treme od javnih nastupa i
snanih anksioznosti pri susretu sa nepoznatim ljudima i situacijama. Iako je uspeno
zavrila visoko kolovanje i imala sjajan posao, napadi anksioznosti i panike nisu
prestajali. Imala je kakvih-takvih odnosa sa mukarcima ali nije nikada stupila u dublji,
intimniji obostrano ispunjavajui odnos niti su seksualni odnosi bili prostor uivanja.
Uprkos svoje izrazite fizike lepote sebe je videla kao nedopadljivu devojku koja nema
mnogo toga da ponudi partneru. Sa druge strane, mukraci su je videli kao prelepu,
prefinjenu, preistu i neporonu, jo kao ,pravu damu koja ivi ,u oblacima i koja
samo u retkim trenucima silazi na zemlju. Kako sam tokom analize saznala, poto smo
proradile odnose sa mukarcima, gotovo je po pravilu bila meta njihovih idealizacija.
Oni su je videli kao ,teko dosezivo blago u kojem treba uivati ali sa kojim je teko
biti u prisnom odnosu jer e se ono njihovim dodirima isprljati ili uiniti obinim,
svakodnevnim i smrtnim.

Slika br. 11 Ilustracija Peroove bajke Crvenkapa, Gustav Dore.

I pored toga to je bila veoma otvorena za terapijski rad na temu anksioznosti i panika
do momenta uvoenja bajke u analizu nije bilo direktnih susreta sa ,vuijom

175
energijom koja je u njoj bila potisnuta to je dovodilo do toga da se plai i svoje i tue
agresivnosti ali i asertivnosti. Kada se bavimo omiljenom bajkom iz detinjstva uvek je
vano drati na umu da se retko kada uvodi sadraj itave bajke a najee se uvodi
odreeni motiv koji je kljuan za psiholoku situaciju analizanta. Takoe, obzirom da
svaka bajka ima mnotvo verzija, uvek je od najvee vanosti da nam klijent ispria
bajku kako je se on sea te tako dobijamo idiosinkratinu verziju koja ima najveu
psiholoku vrednost za datu osobu a prvenstvo se daje predstavama bajke koje imaju
najsnaniji uticaj na nas.

Iako je sadraj bajke o Crvenkapi izuzetno dobro poznat, esto i izlizan kao predmet
mnogih psiholoko-kulturolokih analiza, umetnikih i komercijalnih produkcija, ljudi
i dalje veoma esto navode ovu bajku kao omiljenu (trenutak skretanja Crvenkape sa
staze i zalaenje u cvetnu livadu i umu) ili omraenu (prodiranje bake i Crvenkape)
iz detinjstva. ,,Budi dobra devojica, ne skrei sa staze, pazi da ti se nita loe ne
dogodi rei su koje odmah privlae panju slualaca/italaca bajke ali i
analizantkinje koja je u svojoj svesti do dolaska na analizu, uprkos tome to odavno
vie nije bila devojica, neprekidno drala na umu i upravljala se ba prema tom uputu
koji je i verbalno i neverbalno dobijala od svoje prezatiujue majke.

Bajka poinje uvoenjem majke, kerke i bake - uvodi nas u svet majki i majinskog a
to je okruenje u kojem psiholoki boravi i moja analizantkinja. Nema ni spomena o
mukarcima oni su sasvim iskljueni ili ne postoje. Bajka govori o uspostavljanju
veze sa mukim i pravcima u kojima se ta veza moe razvijati (na spoljanjem,
objektivnom nivou) ali i uspostavljanju veze sa vlastitom mukom stranom,
unutranjim mukarcem (na unutranjem, linom nivou) to su bili sadraji na kojima
je klijentkinja intenzivno radila na analizi. Izgleda je dolo vreme da se rastane od svog
identiteta slatke, dobre i poslune devojice i osvoji drugaiji enski identitet to je
podrazumevalo udaljavanje i okretanje lea majci i majinskom i izazivalo dodatnu
anksioznost i intenzivne strahove ali i suoavanje sa predstavom mukaraca i mukog
kao gladnih vukova. Oni su, poput ,Crvenkapinog vuka i vukova iz snova ( sna koji je
prethodno naveden), prvo ispoljavali svoju nenu, umiljatu stranu dok nevino ensko
bie ne bi bilo ,,zavedeno sa ispravne staze a potom bi dola do izraaja njihova
lukavost, prepredenost, neutaiva glad i spremnost da ak i raskomadaju i proderu.
Jedan od zadataka analizantkinje jeste da, poput Crvenkape, preispita svoju naivnost i
lakovernost i bespogovornu odanost majci te stupi u kontakt sa vuijom energijom

176
projektovanom na spoljanji svet (muko i mukarce posebno) ali i vuijom energijom
u sebi koja je bila nedostupna i odcepljena.

Susret sa bajkom ukazao je na pravac kretanja u analizi: od presudnog znaaja je da

analizantkinja osigura blizak, intimni susret ,line Crvenkape i vuka. Bilo je
neophodno da se izloi riziku, ba kao to je sluaj i u bajci. Jedan od najveih rizika
za nju je bio da se ,razvee od majke a u doglednom vremenu i od terapeuta i analize.
Proces sticanja nezavisnosti podrazumevao je osvajanje maskuline, agresivne, ,vuije
energije22. U Crvenkapi, primera radi, baka (to jest arhetipska predstava Velike
Majke) pretvara se u vuka i preti devojici da e je progutati ali se pojavljuje lovac i
ubija je. U ovom sluaju, vuk postaje atribut tamnog enskog boanstva i tamne strane
prirode. U snovima savremenih ena vuk esto predstavlja animus ili ono udno
prodirue dranje koje imaju ene u vlasti animusa. U mnogim mitolokim/bajkovitim
kontekstima nailazimo na izraz ,gladan kao vuk to predstavlja glad, pohlepu,
prodrljivu lakomost. U mnogim bajkama, vuka zbog njegove pohlepe lisica nasamari
jer u tom trenutku zbog svoje lakomosti i pohlepe gubi svoju prepredenu inteligenciju.

U psihoterapijskoj situaciji ,vuka u oveku otkrivamo kroz udnu potrebu mnogih

klijenata da progutaju sve i svakoga bez razlike i da imaju sve. esto oni nesrenog
detinjstva, naroito granine organizacije linosti, u sebi razvijaju izgladnelog vuka:

22 U nordijskoj mitologiji vuk je, pored gavrana, jedna od Votanovih ivotinja. esto

predstavlja mranu pretnju smrti koja je u prolosti pratila vojske. Verovatno zbog srodnosti sa
psom koji je toliko vezan za oveka, vuk nije samo nosilac projekcije pretee, mrane ivotinje
nego, ponekad, i projekcije izvanredne prirodne inteligencije. U grkoj mitologiji, vuk je
posveen bogu sunca Apolonu, principu svesti. Grka re za vuka je ,lykos, koja je srodna
latinskoj ,lux, svetlost. Moda je to zbog njegovih oiju koje svetle u mraku pa je stoga vuk,
iako nona ivotnja, takoe i ivotinja svetlosti. Obzirom da vukovi imaju izuzetno razvijenu
inteligenciju, moda su zbog toga i nosioci projekcije svetla prirode. U svom negativnom
aspektu vuk je zastraujue destruktivan i personifikuje princip zla u njegovom vrhunskom
obliku. Prema drevnoj germanskoj mitologiji, do kraja sveta i svih bogova svemira doi e
kada se, na kraju vremena, oslobodi i razjari vuk Fenris; on e prodrati sunce i mesec i to e
biti poetak kataklizme. Dobro je poznata izreka Lupus in fabula (Mi o vuku, a vuk na vrata):
prema verovanju, vuk se, ba kao i avo, pojavljuje im se spomene/prizove. Vuk esto
personifikuje ,elini gnev, stanje besa ili razjarenosti koje se preobratilo u hladan gnev;
hladnu, vrstu, gvozdenu odlunost koja potie od pritajene srdbe ili afekta. Vuk je, osim
toga, i jedna od avolovih ivotinja i ivotinja svih bogova rata. U starom Rimu, na primer, on
pripada Marsu, bogu Rata, jednom od glavnih bogova rimskog carstva, to se dovodi u vezu sa
tim da je prema predanju, Romula i Rema odgajila vuica. Kao veoma moan simbol, ova
ivotinja je potajno ne samo u vezi s mranim bogom rata i sa tamnom stranom boga svetlosti
nego i sa enskim principom. Ovde neu razmatrati znaenje vuka u srpskoj mitologiji s
obzirom da bajka ne proistie iz srpskog narodnog predanja, te bi ,srpske amplifikacije u
maloj meri bile od pomoi; prim. M. Popovi.

177
to god da dobiju, trae sve vie a u osnovi lei potreba da se sve i svako poseduje.
Psihoterapijska praksa nas esto ui da nisu oni ti koji neto ele, ve neto u njima to
eli a to njihovo neto nikada nije zadovoljeno pa vuk u takvim ljudima stvara
neprestano, reee oseanje nezadovoljstva. On postaje simbol gorke, hladne, trajne
ozlojeenosti zbog onoga to oni nisu dobili; najradije bi doslovno prodrali ceo
svet.

Ako se nakon ove amplifikacije predstave vuka vratim mojoj klijentkinji i analizi
njenog ,linog unutranjeg vuka i ,vuije energije koja joj je nedostajala, miljenja
sam da se ona zahvaljujui primarno pozitivnom kompleksu majke i bazino dobrom
odnosu sa linom majkom, najee oseala bogatom ma kako skroman ivot vodila,
svoj put je videla obasut cveem ma koliko teka iskuenja bila a ovaj pozitivan stav
prema ivotu i ljudima olakao je osvajanje spoljanje nezavisnosti (obrazovanje,
posao) ali i unutranje (susret sa vuijim aspektima sebe i sveta). Panini napadi i
snane anksioznosti poticale su od otcepljene agresije to je inilo da svet gleda kroz
ruiaste naoare naivno verujui da su svi (ili bar veina) dobri i iskreni a da zlo
postoji samo u knjigama. Rad na ovoj bajci pomogli su analizantkinji da napreduje u
svojoj linoj autonomiji i osvajanju unutranje slobode.

Tek poto smo osnaili njeno individualno samstvo i poto je postala samostalnija, ja
sam se osmelila da je jo jednom podsetim na ovu bajku i ispriam izvornu narodnu
verziju Crvenkape koja je kolala po francuskom narodu a u kojoj su jedini akteri ona i
vukodlak koji zgaen i preneraen utekne od nje poto je ona iz sebe izbacila obilat
izmet, ime se spasla silovanja i naknadne smrti u njegovim eljustima. Isprva
preneraena (poput vukodlaka) priom u kojoj je ensko prikazano na vulgaran nain
pacijentkinja je, poto je obuzdala svoju zbunjenost ali i ljutnju to Crvenkapu ovako
prikazujem, uspela da se ukljui u priu te smo nastavile da zajedno tumaimo
bajkoviti narativ. Moja intucija koja me je vodila ponovnom ukljuivanju ovog
bajkovitog narativa u na rad proizvela je dvojak efekat poele smo po prvi put da se
bavimo njenim negativnim do tada dobro kamufliranim transferom i, naknadno,
odnosom prema seksualnosti, telu i mukarcima. Tako smo se dotakle njenog
rivaliziranja samnom koje je bilo godinama prikrivano idealizujue-kontroliuim
transferom zavist i srdba koje su, poput od punog meseca preobraenog gladnog i
destruktivnog vukodlaka, nju samu inile, dodue u fantazijama, spremnom da me
raskomada postale su predmet detaljne, esto obostrano bolne prorade. Sama sam se u

178
takvim trenucima oseala poput Crvenkape kojoj je u kuu banuo raspomamljeni i
nezasiti vukodlak te su moje prorade vlastitog kontratransfera i njenog transfera bile
rukovoene intuicijom a ne dobro nauenim teorijskim smernicama ,ta treba initi u
takvim situacijama.

Gotovo naporedo sa transferno-kontratransfernom situacijom i delimino uslovljeno

onim to se u njoj deavalo nosile smo se sa njenim odnosom prema mukarcima.
Poto smo uspele da osvestimo sadraje koji su prethodno bili disocirani od svesti a
projektovani na mene i neke njene prijateljice a koji su inili da sve budemo viene
kroz predstavu putene, senzualne, seksualno i partnerski ostvarene ene (nalik
Crvenkapi iz francuske narodne pripovetke), pacijentkinja je poela da tu predstavu
nasluuje u sebi. Njeno drugaije, celovitije i putenije doivljavanje vlastitog tela, kao i
novi narativi o sebi u kojima je sebe doaravala kao seksualno i emotivno zreliju i
poeljniju enu ali ne kao onu koju poeljnom ini jedino to to je tako ,,gospodstvena,
nena, suptilna, eterina i neuhvatljiva vodili su je izboru zrelijih, emotivno
prisutnijih i davajuih mukaraca. Kada je nala partnera sa kojim je bila na putu da
uspostavi adekvatniji, obostrano ispunjavajui odnos desio se preloman trenutak koji je
nalikovao onom iz pre-Peroovske verzije Crvenkape na samom poetku odnosa,
tokom jedne intimne veere koja je nagovetavala u kojem e se pravcu stvari razvijati,
partner je poeo da je zasipa hvalospevima, idealizujui njene damske i estetske
kvalitete, suptilnost i ,,aneosku lepotu. Usred njegovih idealizacija koje su poele da
je kao nikada do tada gue i plae ona je, poput Crvenkape kojoj je u kolibu banuo
seksa i mesa gladni vukodlak, uspela da izusti: ,,Zna, ja i prdim! Mukarac je,
naravno, bio preneraen ali za razliku od vukodlaka nije utekao, ono to je pobeglo ili
to je osujeeno bila je njegova idealizacija koju je razorualo njeno ,prosto
prikazivanje sebe. Obe smo naknadno dole do toga da je Crvenkapin diskurs bio
delotvoran lek za partnerove idealizacije koje su je u ranijim vezama sputavale a veze
inile sterilnim i neispunjavajuim. Koliko znam i danas, poto smo zavrile analizu,
njih dvoje su zajedno. Neke bajke iji narativ nema srean ishod, poto budu proraene
tokom analize, dobijaju svoj ,,happy end u ivotu pojedinca koji je bio, poput moje
pacijentkinje, spreman da izvorni bajkovit narativ preoblikuje u drugaiju pripovest.

179
Raznoliki motivi iz razliitih bajki ta raditi?

Kao to je ve spomenuto, u psihoterapiji je daleko ee da se osoba sea raznolikih

motiva iz razliitih bajki bilo da je inspiriu ili uasavaju nego to je sluaj da je jedna
bajka od poetka do kraja od naroitog znaaja te kao takva u celosti upamena. Jedan
od naina na koji se analitiki moe prii tim motivima jeste sugerisanje analizantu da
nabroji sve motive razliitih bajki koji mu padaju na pamet; potom ih opie
najdetaljnije mogue, onako kako ih se sea; zatim pronae i proita te motive u
bajkama onako kako zaista glase; otkrije u emu se razlikuje seanje od navedenog
motiva tj. koji su elementi dodati a koji izostavljeni; pozabavi se uspomenama,
seanjima i asocijacijama koje svaki od navedenih motiva izaziva i kakav bi mogao
biti njihov smisao; na kraju je presudno sve motive sagledati kao celinu i potraiti
mogui obrazac ili temu koja ih objedinjuje i mogue puteve suoavanja i
razreavanja. Posebno vaan trenutak u radu sa motivima bajki, koji je od velikog i
dijagnostikog i prognostikog znaaja ali i terapijskog, jeste kada klijent smilja
vlastitu, naroitu bajku sainjenu od motiva koji su na ovakav nain prikupljeni.

Kreiranje sopstvene bajke tj. vlastitog bajkovitog narativa ne samo da obogauje i

razvija imaginaciju ve daje, posredstvom oblikovanja sopstvene bajke i strukturu
psiholokim sadrajima koji su nam razvojno bili znaajni a sada se prelamaju kroz
aktuelnu ivotnu fazu. Na tom imaginarnom putovanju kakvo je pisanje sopstvene
bajke, nai problemi, elje, strahovi i anksioznosti poprimaju daleko jasnije i
konkretnije oblije kome se uvek moemo vraati no to je to sluaj sa razgovorom.
Vraanje o kojem je re ne podrazumeva samo da emo drugaije ili koherentnije
ispriati i upamtiti svoju ivotnu priu ve i neto povrh toga svako pripovedanje je
nuno interpretativnog karaktera te e novi narativni diskurs o vlastitom ivotu biti i
sam predmet novih tumaenja. Vraanje sebi ne predstavlja ponavljanje onoga to je
ve ispriano, nego predstavlja vraanje sebi na drugaiji nain. Vraamo se sebi
posredstvom drugaijih pria. Osim toga, fantazije koje se javljaju unutar narativne
imaginacije pokreu slobodni protok energije koji nas vodi u dublje slojeve psihe.

180
Klinika vinjeta: motivi razliitih bajki/vlastita bajka (V. Kast, 1995)

Klijentkinja, 51 godina, dolazi na analizu zbog elje za linim rastom. eli da

redefinie svoj identitet i ivotne ciljeve smatrajui da je predugo ,,ivela za druge.
Nije se seala snova, bila je veoma uspena, aktivna i bez veih tekoa nosila se sa
svakodnevnim stresom. Ideja da napie svoju bajku na osnovu motiva kojih se seala iz
bajki iz detinjstva dola je iz potrebe da se terapijski definie odreeni cilj i pokrene
psihika energija potisnuta u nesvesnom.

Evo motiva bajki koje je procenila relevantnim iz detinjstva i koji su i u odraslom dobu
ostavljali znaajan utisak (Kast, V.,1995, str. 66):

,,Najlepa i najudesnija bajka koja mi pada na pamet je ,,Snena kraljica, Hansa

Kristijana Andersena. Najivlji lik iz bajke je Kaj u ogromnoj, ledenoj palati. Jo uvek
mogu da vidim koliko je raskona i blistava. Pod je u mozaiku od leda koji ini bezbroj
malenih oblija i nijansi. Kaj sedi u centru te palate na podu, okruen je tim ledenim
sjajem i velianstvenou. Onda dolazi ta mala devojica koja mu donosi suze ljubavi.
Opinjena sam mogunou da su suze ljubavi vrednije i velianstvenije od svekolike
raskoi ovoga sveta. I uvek sam se divila toj devojici koja je bila spremna da pree
pola sveta samo da bi Kaja nala. I ono kada ide kod one male Ciganice i to mi se
jako dopalo! U stvari, posebno je to to ona uvek zna svoj put i nikada se ne da
skrenuti sa njega.

I bajka ,,Mala sirena isto mi mnogo znai. Ta tajanstvena devojka sa ribljim repom!
Stvorenje koje je izdralo skoro nepodnoljive bolove i to sve zbog ljubavi.

Pa onda ,,Sneana i sedam patuljaka, uvek me je zabavljalo da zamiljam taj stoi

sa majunim zlatnim tanjirima. Patuljci koji se silno napreu da dokue ta se zbiva.
Ponekad ujem one rei: ,,Koje je to jeo iz mog tanjiria?, ,,Ko je to pio iz moje
oljice?. I nikada mi nije bilo jasno kako komadi jabuke moe da ubije nekoga?
Kako je uasna zla vetica, toliko uasna da joj je kazna bila da plee na uarenom
uglju, pa ipak i to je malo.

Uspavana lepotica - uvek sam zamiljala da to trnje mora biti prepuno krasnih rua
i to crvenih. A fascinantno je to da je ak i kuvar bio uspavan i to u pokretu kada je
nameravao da dohvati pomonika!? To me podsea na oevu maksimu kojom nas je
drao pod kontrolom i terao da se pristojno ponaamo: ,,Ako digne ruku na svoga
oca, ta ruka e se iz groba dii na tebe.

Bila sam opinjena i ,,Ali-Babom i etrdeset razbojnika. Ne znam zato, ali ti

razbojnici su mi se sviali i ta peina je delovala udesno, puna svih magija i lepota
ovoga sveta koji se mogu posedovat i- rasko, sjaj, blistavost. I danas volim gizdave,
arene, raznobojne stvari!

181
Primer pokazuje koliko predstave bajki mogu da ublae zastraujue sadraje iz
detinjstva i poslue kao kanal za dolaenje u kontakt sa istim. Kroz sve navedene
motive razliitih bajki kojih se klijentkinja prisetila provejava tema spasenja i to ne uz
pomo razuma ve pomou ljubavi. Nisu intelektualne igre i pozicija razuma to to
pleni i otvara srce ve ljubavni susret a na tom putu istrajavaju i Gerda, i Mala Sirena i
prinevi iz Sneane i Uspavane Lepotice. Nakon detaljnog rada na pomenutim
motivima bajki i uspomenama koje su oni iznedrili, zadatak analizantkinje bio je da
napie svoju, linu bajku u koju e biti ukljueni spomenuti motivi iz navedenih bajki
primenjeni na njenu linu psiholoku situaciju, to je ona i uinila napisavi bajku
udesne suze napisala je svoj ivot kao bajku (Kast, V., 1995, str. 68).

3. Bajka kao sredstvo psihoterapijske intervencije

Bajke mogu biti koriene i kao sredstvo psihoterapijske intervencije na mnogo naina
a jedan od njih je amplifikacija motiva snova. Slinost izmeu motiva snova i motiva
bajki ne treba posebno naglaavati a odreeni motiv sna esto amplifikujemo tako to
ga stavljamo u iri kontekst bajke koja se tie datog problema. Oekivano je da ovaj
proces doprinese veem emotivnom razumevanju i sna i line prie snevaa. Bajke su
veoma korisne i za pristup onim snovima koji naizgled nikuda ne vode niti potiu na
dalje preispitivanje. One nude matricu na osnovu koje se san moe razumeti u sasvim
drugom kontekstu.

,Modrobradi - susret sa destruktivnim animusom: klinika vinjeta

ena, 35 godina, udata, majka dvoje dece na linoj analizi jer i sama eli da postane
terapeut. Veoma prijatne spoljanjosti, inteligentna, lepih manira, uspena, problemi u
odnosu sa drugima dominantno majkom i kolegama na poslu. ali se da nema
prijatelja. Dominira kompleks naputanja. Ulazi u razvojnu fazu krize srednjih godina.

182
Na 125. seansu donosi san:

,,Hodam mranom ulicom u polu poznatom kraju. Nigde nikoga, ja urim jer strepim
ali ne znam od ega. Odjednom ujem korake koji mi se ustro pribliavaju, okrenem
se i ugledam mukarca koji je sasvim u crnom, ima masku od koje mu se ne vidi lice i
potee no na mene. Vidim kako sjaji otrica i budim se u panici.

Klijentkinja nije imala naroitih asocijacija osim velike strepnje koju predstava
ovakvog mukarca izaziva.

Na 138. seansu donosi sledei san:

,,Nalazim se na Divljem Zapadu, u nekakvom kaubojskom salunu. Ja sam jedina ena

tu. Oko mene su svi pijani, razuzdani i razulareni mukarci koji viu, psuju, svaaju se.
Sve smrdi na znoj i alkohol. Uasno mi je tu ali ne znam kako sam se tu nala.
Odjednom vidim jednu prelepu mladu devojku koja je sva u belom, obuena poput
zeice u francuskom kabareu, koja tu radi kao konobarica. Ona se jako trudi da bude
ljubazna, fina je sa svima a oni su agresivni tipaju je kako ko stigne, guraju joj ruke
u gaice i drpaju je za grudi. Ona samo uti. Ne znam zato, ali uasno me nervira,
toliko mi je odvratna da ne elim ni da je vidim. Odjednom, tu dolazi neki pijani mladi
kauboj i iz istog mira puca u nju.

Analiza sna i povezivanje sadraja sa situacijama iz svakodnevnog iskustva otkriva da

klijentkinja funkcionie kao anima ena odnosno, da bliske odnose sa mukarcima u
kojima trai oslonac i zatitu uspostavlja tako to im igra ulogu anime onog tipa
enskog koji je datom mukarcu potreban. Mukarac na nju projektuje svoju animu a
ona je uspeno odigrava i isto ini svakom drugom kada ovaj novi partner na nju
projektuje svoju unutranju ensku stranu Meutim, dalji rad otkriva da svi izabrani
mukarci imaju naglaene destruktivne crte i posle ,medenog meseca uzajamnih
projekcija uglavnom poinju da je zlostavljaju na ovaj ili onaj nain dok im se ona
nalazi na milosti i nemilosti nemona da ita preduzme.

Prelomni trenutak za uvoenje bajke bio je sledei san donet na 145. seansu:

,,Telefonom me zove bivi ljubavnik i kae da eli da me vidi. Ima karcinom plua, dani
su mu odbrojani i eli da mi kae koliko sam mu vana. Oklevam da ga vidim iako sam
ga se ba uelela. Neeg se plaim. U sledeem trenutku, on sedi a ja sam mu
sklupana kraj nogu, drim mu glavu u krilu i on me mazi po kosi. Odjednom smo na
nekom groblju, mrkli je mrak, sapliem se o neke razrovane grobove. Utom vidim
njegovu nadgrobnu plou na kojoj pie datum i godina njegovog roenja i smrti i silno

183
se zaudim otkud to kada je jo iv, tu pored mene. Hvata me jeza. Njegov grob se
otvara i dok zjapi crna nakvaena zemlja on me gurne unutra. Budim se u samrtnom
strahu od ideje da u biti iva sahranjena i da me niko nee nai.

Ukoliko ovoj mini-seriji snova dodam i san koji joj se uobiajeno javljao sa razliitim
varijacijama, barem desetak puta tokom raznih razvojnih faza a koji nikada nije uspela
da shvati u dubljem kontekstu od dnevne realnosti i odnosa a glasi:

,,Svi zubi mi ispadaju, neke sam progutala i gue me a neki su mi ve ispali iz usta.
Pogledam sebe u ogledalu i vidim bezzubo, krezavo stvorenje iz ijih iskrivljenih,
praznih vilica curi krv,

Peroova uvena bajka Modrobradi (AT 312, Antti. 1961), nametnula se kao sjajan
sasud i okvir za razumevanje.

Slika br. 12 Gustav Dore ilustracija za . Peroovu bajku Modrobradi.

Modrobradi arla Peroa (Perrault, C., 2009), poput Fierove ptice brae Grim spada u
ciklus bajki o mukarcima enoubicama i s pravom se ubraja meu najokrutnije i
najsvirepije bajke u itavom svetu bajki. Onaj koji komada i erei ene i ensko
negativni animus esto je prisutan na seansama bilo olien u kakvom spoljanjem
mukarcu sa kojim dotina ima poremeen, destruktivan odnos bilo kao unutranja
predstava ene koja je ,saseca do korena. Jedna od osnovnih osobenosti negativnog
animusa jeste samodestruktivnost a tipian tekst koji se moe uti je sledei: ,,Nisam
nizata, nikakva sam. Nita ne znam da radim, niko me nee, niko me ne voli; glupa

184
sam i runa i nemam prava da postojim. Ovakvo stanje vodi latentnoj hroninoj
depresiji koja esto, kao to je bio sluaj sa gorepomenutom klijentkinjom, uzrokuje
manine odbrane i poricanje bilo kakvih tekoa i problema. I kao to je bio sluaj sa
mojom analizantkinjom koja je naizgled vodila veoma aktivan, ispunjen i blistav ivot,
negativni animus je samodestruktivne impulse uobliavao u predstavu nekoga ko je
napadnut, ko samo to nije raskomadan i iseen na komade ili pak iv sahranjen.
Zapravo je destruktivni animus taj koji ju je kroz likove nepoznatih mukaraca iz snova
ili poput Modrobradog iz bajke, sekao i komadao na sastavne delove a obzirom da je
ovakva fragmentacija izuzetno neprijatna, analizantkinja je morala da istog trena
pobegne i zatiti se od nje, najee kroz usmerenost na visoka intelektualna
postignua.

U bajci Modrobradi susreemo odlino poznati motiv ,zabranjene odaje (C 611, Antti,
1961) koji se toliko esto susree u bajkama. ,Zabranjena odaja je onaj duevni
prostor u koji se ne sme ui ni po cenu ivota a u koji se po pravilu uvek ue i u bajci i
u ivotu. Nije retkost da odreene kategorije analizanata i psihoterapiju doivljavaju
kao ,zabranjenu odaju u kojoj poivaju svi otcepljeni, odseeni, unakaeni i
iskomadani delovi psihe za koje su se zarekli da ih vie nikada nee sresti! Opet,
saznanje do kojeg junak ili junakinja dou krenjem zabrane u slubi je preobraaja.
Odbijanje da se poslua zabrana jeste instrument individuacije. U tom smislu bajka
Modrobradi ne govori o posledicama koje proistiu iz toga zato je kuana osoba pala
na testu (hoe li junakinja da odoli svojoj znatielji?) ve o procesu inicijacije koji se
ne moe odigrati ukoliko se ne ue u zabranjenu odaju.

Slike br. 13 i 14 Volter Krejn, ilistracije bajke Modrobradi.

185
Modrobradi je esto u osnovi sadomazohistikog partnerskog obrasca koga ine
dominantan destruktivni mukarac i ena koja se poistoveuje sa njegovom ,moi sve
dok ova ne uvidi da e njeno ensko unutarnje bie neizbeno biti uniteno u tom
odnosu. Junakinjina spoznaja sebe, svoga mua, seksualne politike i sadomazohistikih
obrazaca kojima su oboje sputani jesu od presudnog znaaja. Pravi test koji je pred nju
postavljen jeste kako da doe do spasonosnih psiholokih uvida i kako da nadvlada
tragini ishod. Ukoliko se pronikne u ovaj zatvoreni krug i vrlo esti obrazac muko-
enskih odnosa, ena vie ne moe da projektuje svog destruktivnog Modrobradog
animusa na mukarce ve postaje obavezna da se sa njima obrauna na unutranjem
nivou, kao sadrajima vlastite psihe. Modrobradi je enin destruktivni animus
ukoliko ga postane svesna, osvaja mogunost da se oslobodi njegove moi.
Modrobradom nije potrebno puno da bi svoje partnerke stavio na probu jesu li
dovoljno pouzdane ili nisu. Navodi ih na neposlunost tako to ih obasipa panjom i
poverenjem uz usputnu opasku da nikako ne smeju ui u odreenu odaju u kojoj je
zapravo skrivena najvea tajna. A tajna su ,raskomadane ene; ba to je bilo poznato
od samog poetka - Modrobradi je zavodnik koji konzumira ene a potom ih odbacuje
raskomadane i unitene i to tek tada kada nova supruga otkrije njegovu tajnu. Isto
toliko je oigledno da on upravo eli da njegova tajna bude otkrivena jer zato bi u
protivnom svakoj novoj supruzi dao klju od zabranjene odaje?

Tragedija lei u tome to se same ene, uprkos nelagodnom oseaju i intuiciji koja im
govori suprotno, u bajci kao i u ivotu, same bacaju u naruje Modrobradog. On, za
razliku od seksualnih prestupnika i napasnika, nikada ne otima niti napada ene one
same bivaju zavedene i uvedene u njegovo kraljevstvo. Nije potrebno ni spominjati
koliko su esti primeri ovakvih muko-enskih odnosa. Jednom kada ena spozna
destruktivnost, zavodljivost i opasnost koju Modrobradi nosi fascinacija obino
bledi. Bajka nam pripoveda kako se osloboditi dominacije destruktivnosti i
posesivnosti bilo u sebi bilo u odnosu prema drugima. Na spoljanjem planu, ovakav
obrazac muko-enskih odnosa trpi estoke kritike, neretko biva i zakonski kanjavan.

186
Susret sa veticom negativni kompleks majke: klinika vinjeta (Hans Dikman, 1986).

Dikman navodi san 22-godinjeg mladia koji je usnio pred kraj psihoterapijskog
procesa i u kome se javlja predstava vetice, ali drugaije u odnosu na onu koju smo
ve susretali u Motovilci.

,,Odvezao sam se sa sestrom u mali grad i etamo zajedno ulicama. Odjednom sam
sam u gotovo srednjevekovnom ambijentu; uske, male uliice koje krivudaju poput
lavirinta i jednom od njih se penjem uzbrdo. Zaustavljam se pred prodavnicom u kojoj
su izloeni antikvarni predmeti i raznorazne sitnice nepohodne za izvoenje magije.
Prodavaica je debela i neugledna ena koja ima veo preko lica. Prijateljski mi
pokazuje ta se sve u radnji nalazi. Vidim da je vetica i traim joj da me podui svim
tajnama koje zna. Pokazala mi je neke trikove, uinila je da lopta i jo neke sitnice
nestanu! Bilo mi je jako teko da ponovim to isto. Morao sam da loptu prvo
uravnoteim na zategnutoj struni i izgovorim arobne rei simsalabimili tako neto.
Video sam da je izvoenje magije veoma teko. Poduila me je svakakvim stvarima a
kada sam to savladao odvela me je u svoje privatne odaje gde smo nastavili da
izvodimo uda. Postao sam jako dobar u tome! Rekla mi je da sam stvorio pare sveta
i zapisala neto u svoju knjigu.

Ovaj mladi bio je ivo i robusno dete a kada mu je bilo sedam godina otac mu je bio
uhapen iz politikih razloga i u porodicu se vratio tek nakon osam godina. Tokom tih
osam godina oevog odsustva, majka je patila od teke anksioznosti to je u ogromnoj
meri sputavalo deakav razvoj nije smeo nikuda sam da izlazi a uvee je morao biti
sa majkom u kui, a ak ni kao stariji nikuda nije mogao da ode bez majinog
odobrenja. Iako je imao razumevanja za majine probleme, kada je potraio
psihoterapiju dominirao je negativan stav prema majci i svemu majinskom to se
irilo i na ensko uopte koje je doivljavao kao ograniavajue i porobljavajue.
Tokom rada na sebi osvojio je maskulinu energiju koja mu je bila neophodna da se
iupa iz kandi majinskog a navedeni san ukazuje kako je prethodno demonsko-
prodirua energija enskog preobraena u pozitivnu i podravajuu. San je
nedvosmisleno govorio o njegovom psiholokom napretku: arobnica iz sna koja i
dalje ima poneki mrani aspekt ga sada poduava i uvodi u razne magije i tajne kako bi
stvorio pare sveta za sebe, iji je lopta jasan simbol. Velika Majka Priroda u obliju
pozitivne vetice iznosi svoje darove pred njega i nudi mu obilje talenata zapisanih u
,knjigu sudbine.

187
,,Devojka bez ruku negativni kompleks oca: klinika vinjeta (Hans Dikman, 1986)

Devojka, 24 godine, dolazi na analizu zbog teke neuroze dominantno anksioznog tipa
sa brojnim prisilnim fenomenima i naglaenom somatizacijom. Prisutne su i suicidalne
fantazije koje su jednom dovele do pokuaja suicida lekovima. Na 104. seansu donosi
sledei san:

Ja sam sa prijateljicom u hotelu. No je. Dolazi nekolicina ljudi koji ele da

razgovaraju sa vlasnikom hotela. Ja im otvaram vrata a moja prijateljica nije tu.Oni
ulaze i govore mi da je moja prijateljica, koja sada postaje moja sestra, mrtva.
Pregaena je. Plaem. Moj otac je u drugoj sobi ali izgleda ba kao moj sadanji
deko. Kae mi da je to besmislica. Potom se nalazim u dinovskoj zgradi sa mnotvom
soba. Kaem ljudima da je tu zakljuan moj bivi mu koga sada treba osloboditi a
mene zatvoriti. Na tavanu je osoba koja kae da ako odem u podrum i dozvolim
nekome da mi odsee ruke, mogu da doem do biveg mua. Odlazim u podrum i neki
nepoznati mukarac mi odseca ruke. Plaem i tada me odvode kod biveg mua.

Analizantkinja se tokom asociranja na san setila bajke u kojoj se spominje odsecanje

ruku nekoj devojci i koja bi je uasavala kada god je se seti. Na koji nain je san
ukazao na povezanost devojinog ivota sa dogaanjima u poznatoj Grimovoj bajci
Devojka bez ruku (AT 706/ G 31)?

Slika br. 15 H. J. Ford, ilustracija za A. Langovu H. J. Lilac Fairy Book, 1910.

188
U bajci heroina doivljava svirepe scene muenja poevi od oca koji je bezbrino
ustupa zlu, preko odsecanja ruku i izgnanstva od ljudi u samou (A 706, Antti, 1961)
koja se pokazuje kao lekovita i isceljujua. Bajka govori o erki simbiotski vezanoj za
oca (nezrelo i zavisno ja nerazlueno od vladajuih kolektivnih normi) koji je
zahvaljujui svojoj linoj neosveenosti sasvim pod uticajem kolektivnih normi i
materijalnog to ga ini podlonim senci, prevashodno volji za moi.

Analizantkinja je imala slinu poetnu poziciju u ivotu: kao starija kerka veoma
vezana za oca, majina linost bleda i neuverljiva, otac veoma intimno vezan sa nju,
esto sami putovali. Analizantkinja se prerano (17 god.) udala za mukarca naglaenih
oinskih i oevih osobina dvadesetak godina starijeg od sebe na nagovor oca. U
trenutku dolaska na analizu brak je bio rastavljen ali su i dalje bili veoma bliski. Ba
kao i u bajci, suprug je na poetku analize u mnogim snovima i asocijacijama imao
demonske karakteristike a njemu ju je, ba kao i u bajci, ustupio upravo njen otac. U
snovima su se esto smenjivale predstave oca i supruga koji je proganjaju pod
pretnjom ubistva. Paralele sa sadrajem bajke uoljive su i kada je re o njenoj
simptomatologiji. Izmeu ostalih simptoma, patila je od kompulzivnog poremeaja
koji se ispoljava kroz prisilu pranja te je satima svakodnevno istila stan a ruke prala
gotovo neprekidno. Obzirom da je poznato da iza ovog poremeaja stoje misli,
fantazije i nagoni koje pacijent doivljava kao ,prljave i zlokobne i koje eli da
,spere, isti sluaj je bio i sa pacijentkinjom koja je zbog svojih rituala ienja i
iscrpljenosti koja je nakon toga sledila, veinu dana provodila u krevetu pa je aktuelni
deko bio u ulozi ,dobrog tate hranio je, pazio je i podravao ,bezruku devu.

,Nemanje ruku metaforian je izraz situacije narcistiki depresivne osobe koja osea
da je nesposobna da se bilo ega prihvati. Karakteristina osobenost narcistike
depresije jeste neprekidno oseanje praznine, naputenosti, gladi i opteg nedostatka
ivotne energije to se esto ispoljava kao nesposobnost da se posveti bilo emu uz
dominirajuu letargiju, bezvoljnost i odsustvo zadovoljstva.

189
,,Devojka bez ruku- transferno-kontratransferni odnos: klinika vinjeta

Motiv odsecanja ruku javlja se i u ivotnoj prii moje analizantkinje koja je na

psihoterapiju dola sa izrazitom vitalnou i ekstravertovanou, naizgled prepuna
energije i sklona preduzimanju razliitih, esto rizinih poslova dok je ispod takve
persone bila vidljiva veto skrivana depresivnost. Dugo nismo smele da se pribliimo
depresivnosti jer kada god bih ja veoma oprezno i izokola ukazala na njena oseanja,
klijentkinja bi se naglo povukla, zatvorila i optuila me da ne razumem o emu mi
govori niti saoseam sa njom. Govorila je i o sivkastoj magli razliite gustine, koja
kao da je izmeu nas i koja uini da zaboravi sve to sam ja rekla. Ovo bi najee
vodilo dezorijentisanosti, konfuziji, nerazumevanju (nema ruke) ali ruke nisam
imala ni ja jer ni na koji nain ne bih uspevala da joj priem i premostim jaz koji se
meu nama pomaljao. Meutim, uskoro bi se vraala ivahnom, povrnom
prepriavanju dogaaja i dogodovtina a spomenuta sivkasta magla bi se gubila.
Klijentkinja je imala ovakav odnos sa svojom majkom kontroliuom, naputajuom,
neempatinom, koja joj je neprestano govorila: Mamica mora sve da zna o tebi. Nas
dve smo najbolje prijateljice. Ako ne bude sluala mamicu, osuie ti se ruke. U
situaciji besa majka je umela da kae i odseiu ti ruke ili pak Bog e te kazniti tako
to e ti odsei ruke to je klijentkinja shvatila kao Ako se ne povinuje meni bie
bogalj, nesposobna i sasvim na milost i nemilost drugima, niko te nee hteti.
Sivkasta magla koju je klijentkinja postavljala izmeu nas imala je zatitnu funkciju
ona je spreavala da nijedna strana u interakciji ne ostane bez ruku.

,,Devojka bez ruku - kompleks naputanja: klinika vinjeta

Devojka, 24 godine, dolazi na analizu zbog obilja telesnih simptoma i bolova koji je
svakodnevno ve godinama preplavljuju i ometaju svakodnevno funkcionisanje.
Uprkos iscrpnog bavljenja njima, ne uspeva niti da ih razume niti da ih razrei.
Klijentkinja je Srpkinja, izbeglica iz Hrvatske, starije dete iz porodice sa vrlo
naruenim emotivnim odnosima. Tokom prvih est meseci rada, iznosi samo telesne
simptome kao nesnoljive tegobe a u prvoj godini analize izostaje bilo kakav

190
simbolian, metaforian materijal kao i mogunost da na psiholoki nain pristupi ma
kojem sadraju. Prvi san sa karakteristikama none more i koji, nakon godinu dana
rada, donosi na analizu je sledei:

Sanjam da spavam i sanjam da mi iz pupka curi gnoj odvratan, smrdljiv, lepljiv,

ukasto-zelenkast, fuj. Uasno se prepadnem jer pomislim da bi to mogao biti otvoren
prostor da mi ispadne utroba, da mi creva pokuljaju napolje. Odjednom osetim da na
desnoj dojci imam ranu i da mi se koa tu nekako istanjila, u stvari, tu je mala,
gmizava ivotinja koja ivi u mom telu i gamie u njemu, prokrila sebi put na povrinu
i jedui taj deo moje dojke pokuava da izae napolje. Oajniki pokuavam da
prigrlim i zatitim i dojku i pupak ali sa uasom konstatujem da nemam ruke -
odseene su mi. Budim se u znoju.

San je od dalekosenog znaaja jer govori o psiholokoj situaciji u kojoj se

analizantkinja akutno nalazi i potrebama koje iz nje izviru no istovremeno oslikava i
situaciju u nesvesnom, mogue polje budueg rada i razvojne mogunosti i pravce
terapijskog rada ali i prepreke na tom putu, to je sve jo uvek sasvim daleko od
njenog svesnog ja. Uprkos injenici da je pri radu na snu dominirala njena uplaenost
njegovim sadrajem te da je bila izrazito nevoljna da se uputa u eventualne poruke
sna, meni kao analitiaru bilo je jasno da je njeno frailno ja sada bilo dovoljno snano
da barem uje i prenese poruku nesvesnog drugom, u ovom sluaju meni kao
analitiaru.

San se svakako moe analizovati sa puno razliitih aspekata ali ja u se usredsrediti na

predstavu odseenih ruku kao temu uvene bajke brae Grim Devojka bez ruku. Ona
ukazuje na to da je neto sutinski poremeeno u njenoj sposobnosti za vezivanjem, za
pripadanjem, najranija povezanost sa sobom i vanim drugima nedostaje. Tokom niza
godina analitikog rada, dole smo do uvida da ,odseene ruke predstavljaju najbolji
mogui simbolini opis nje bez unutranjih i spoljanjih temelja i oslonca. Predstavu
bezrukosti koju joj je ponudio san, analizantkinja je shvatila kao izraz svoje
nesposobnosti da posegne za onim to eli zatitom, izbavljenjem, drugim, sobom,
bilo im. To je simbolini izraz psiholokog naputanja i oteenja nastalih iz odnosa
sa roditeljima i sredinom iz koje je potekla. Asocijacije na ,nemanje ruku vodile su
uvidu da joj nedostaje kreativnost i vetina ,rukovanja i doslovnog i psiholokog i
sobom i drugima. Obzirom da rukama dodirujemo druge i svet, nemati ruke znai biti
izolovan, odseen od ivota i kreativne sile prirode. Amplifikacija ove predstave
odvela nas je ka emotivnoj i ulnoj spoznaji (a ne samo intelektualnoj) da ruke

191
dodiruju, oseaju, grle, dohvataju, odguruju, udaraju, ukratko - poseu i poimaju okolni
svet te na taj nain oblikuju nau svest o njemu i istovremeno prenose informaciju gde
smo mi u tom svetu.

Setila se i izraza govoriti rukama ono to je uvek prezirala kod drugih, kada ljudi
uz pomo pokreta ruku izraavaju emocije i stanja koja se ne mogu drugaije
komunicirati. Odseene ruke u njenom sluaju bile su izraz nedostajue sposobnosti da
se izraze vlastita oseanja (klijentkinja je patila od inferiorne funkcije oseanja, naime,
nijedno oseanje nije uspevala da prepozna ni iskae, sva su bila jo uvek nerazluena i
na nivou telesnih reakcija) niti da se pobrine za sebe. Ali kao to bajka nedvosmisleno
pokazuje ruke mogu ponovo da izrastu (kao to je bio sluaj sa junakinjom istoimene
bajke) ukoliko devojka ima dovoljno vere u sebe i strpljenja za bavljenje svojim
psihikim potencijalima i sadrajima. Nau analizu, koja je trajala dugi niz godina
nakon ovog sna i koja je bila viestruko uspena i izazovna za obe, shvatam neretko i
sada kao ,test izdrljivosti koji nas obe stavlja na proveru: jesmo li dovoljno
posveene, temeljne, predane ,izrastanju njenih ruku. Imajui u vidu itav
psihoterapijski tok sa navedenom pacijentkinjom, miljenja sam da je ovaj san a
naroito predstava devojke bez ruku, bila naglaeno ne samo dijagnostikog ve i
prospektivnog znaaja.

Planina od stakla (AT 530) i transferno-kontratransferni odnos sa analizantom

narcistike organizacije linosti

Katrin Asper (Kathrin Asper) poznati jungovski analitiar Cirike kole, naroito
koristi bajke u radu sa pojedinim tipovima pacijenata, prvenstveno onima sa
problemima narcistike organizacije i /ili narcistikog poremeaja linosti. Njeno
naroito zanimanje za bajke i predstave koje one obezbeuju otkrilo je mnogobrojne
paralele sa psiholokim fenomenima koje narcistiki oteeni pojedinci donose na
psihoterapiju. Ona je miljenja da Grimova bajka Tri Gavrana (izvorna verzija
Grimove bajke Sedam gavranova, G 25/ AT 451) naroito oslikava samu sutinu
narcistikog poremeaja, njegovo poreklo i kako ga je mogue prevazii, no kada god
je to neophodno, ona koristi i materijal drugih bajki kako bi pojasnila odreeni
psiholoki fenomen, istiui litvansku bajku Princeza koja se pretvorila u adahu kao
naroito pogodnu za pojanjavanje strukture linosti i psiholoke dinamike narcistiki

192
povreene osobe (Asper, K. 1993) a slino je i sa uvenom Grimovom bajkom Ribar i
njegova ena koja opisuje kuda vode grandiozne pretenzije narcistiki poremeene
osobe ili osobe sa problemom narcistike senke. Katrin Asper, za razliku od Mari Luiz
fon Franc koja koristi tumaenje bajki u cilju pojanjavanja kolektivnih, arhetipskih
obrazaca psihikog funkcionisanja, predstave bajke upotrebljava kao ilustraciju
odreenog narcistikog fenomena koji se sree u analitikoj situaciji pre nego to
naglaava njegove arhetipske aspekte.

Poetak bajke Tri gavrana uvodi na scenu majku koja proklinje svoju decu zbog
nepotovanja nadlinih, superiornih vrednosti, koja potom odleu u obliju gavrana
takva neempatina, odbacujua majka esto je deo psiholoke istorije narcistiki
oteenih osoba. Imam na umu mlaeg mukarca koji mi je bio dugi niz godina na
analizi, inae shodno spoljanjim standardima veoma uspenog poslovnog oveka, no
izrazito naruenog doivljaja line vrednosti i sasvim nesposobnog da prihvati bilo
sebe bilo druge. Ba kao to je sluaj sa majkom koja je u bajci proklela svoju decu
pretvorivi ih u gavranove i moj klijent se esto isto tako oseao: da ga je mrana,
negativna energija oterala od kue, da preruen luta svetom a da njegovu majku
okruuje zlosrena, crna sudbina (koja se ogledala u neprekidnim zdravstvenim
pritubama i jadikovkama na najmanji povod, pokuajima suicida kojima ga je
ucenjivala i na kraju, tekom somatskom boleu).

Bajka kae da braa pretvorena u gavranove ive u planini od stakla. Analizant o

kojem je re, a koji ni na koji nain nije bio zainteresovan za bajke ak ni za simbolini
materijal kao takav te je veoma veto sve navedeno obezvreivao, esto je imao obiaj
da opisujui na odnos na senasi kae: ,,Izmeu mene i vas je neprobojno staklo. Ono
je uvek tu. Niko mi ne prilazi blie. Vi ste prili najblie, ja sam se priljubio uz to
staklo toliko da ve gubim obrise lica, vi ste sa druge strane ali staklo je i dalje tu i
dalje je neprobojno. Ovo staklo govorilo je o njegovoj nedodirljivosti i stalnom
doivljaju da je izopten, udaljen iako je sve naizgled na dohvat ruke, vidljivo i
dostupno, on je bivao nedodirnut. Iako je staklo predstavljalo istovremeno i zatitu,
provociralo je i izuzetno preplavljujui doivljaj da za njega nema mesta na svetu, da
on nije poeljan kao i da je na milost i nemilost praznini. Na svaki moj pokuaj da
,uhvatimo tu prazninu, pribliimo joj se ili jednostavno samo govorimo o njoj, moj
klijent bi poinjao grevito da udie vazduh i sa izrazom lica kao da mu ponestaje istog
izgovarao: Kada se javi i najmanji nagovetaj da postoji samo mogunost da se neko

193
nae sa druge strane stakla (makar to bili i vi), moja koa nestaje i gde god me neko
dodirne, ostaje rupa ne boli me, samo prazna rupa, kao da moje tkivo, moje telo
nestane.

Ukoliko se drimo predstave koju nam nudi bajka, nije teko zakljuiti da upravo
staklo razdvaja narcistiku povredu od bola koji je prati pa ono (staklo) postaje
odbrambeni mehanizam prvog reda koji ovim osobama omoguava da preive susret sa
drugima ali i svakim linim sadrajem koji bi i izdaleka podsetio na bol.

Druga osoba koja mi je bila na analizi ovako je opisala svoj boravak u planini od
stakla (D 454.12, Antti, 1961): Postojao je kao nekakav film preko svih mojih
oseanja, jo uvek mogu da evociram kako to izgleda. Jednom sam na ulici sluajno
ugledala uivo kako to moje stanje izgleda: U cveari iz mog susedstva su stakla
rashlaivana tako to su polivana vodom a ova voda je tekla kao potoci suza. I ja sama
sebi isto tako izgledam. I ja vidim jako dobro stvari, sve znam ali me od svega deli
staklo; moje suze teku daleko od mene po tom staklu, drugi ih vide ali su im
nedodirljive oni ne mogu da prodru kroz staklo koje me deli i od njih i od mene
same.

Za tretman narcistiki poremeenih osoba od posebne je vanosti predstava koju bajka

izraava kao poklon koji prua jutarnja zvezda on moe izbaviti, spasiti onaj deo
psihe koji je zaaran, proklet a koji simbolizuju gavranovi u staklenoj planini. Zvezda
daruje heroini koja polazi da trai svoju brau arobni tapi (tapi za dobo) kojim
moe otvoriti staklenu planinu u kojoj su joj braa. Poznato je da narcistiki oteene
osobe sebe ne vole dovoljno; na vrlo intimnom nivou oseaju se nedovoljno voljeno i
stoga im je dar zvezde neophodan: obzirom da nisu u stanju da vole sebe oni oekuju i
grevito nastoje da ih vole drugi to se esto pretvara u neprekidnu potragu za majkom
koja e im obezbediti pravo da ive i budu voljeni a ova potreba u analizi biva preneta
na analitiara. Od analitiara se, poput zvezde u bajci, oekuje da ima arobni tapi
koji e otvoriti staklenu planinu.

194
Zaarana princeza (F 451.5.4.3, Antti, 1961) i transferno-kontratransferni odnos
sa osobom narcistike organizacije linosti

Jedna od mojih (narcistinih) pacijentkinja imala je obiaj da esto kritikuje skoro

svaki moj komentar, svaku reakciju na njene sadraje tokom analize. Smatrala je da
nema nikakvog smisla donositi meni snove niti ih analizovati na seansama jer ih ja
uopte ne razumem i uopteno govorei uasan sam analitiar. Neprekidno je
nagovetavala da e napustiti analizu ali to ipak nikako nije inila. Iako mi je bilo
poznato da analitiar mora i sa ovakvim sadrajima i ponaanjem da se nosi kao i da je
uvek uputno pitati se da li i u kojoj meri odista razume svog analizanta, nije mi
promakao podatak da pored obezvreivanja gotovo svega to bi poteklo od mene,
analizantkinja je sa istim arom obezvreivala i gotovo svaki svoj potez, potrebu ili
misao. Ovo se najtee odrazilo na zavravanje njenog specijalistikog ispita jer, ma
koliko truda uloila, zavrni rad nikako nije bio (po njenom sudu!) ni za prolaznu
ocenu. Destruktivno kritizerstvo i nemilosrdna obezvreivanja i sebe i sebi bliskih
osoba postao je gotovo automatski mehanizam koji nije uspevala da kontrolie niti
usmeri. U to vreme mi se spontano nametnula interpretacija koju sam joj bez mnogo
promiljanja saoptila: Vi mi se inite poput onih princeza iz bajki koje smiljaju
nereive zagonetke svojim udvaraima koji nakon toga bivaju usmreni na najokrutniji
nain jer nisu uspeli da ih ree. Tako sebe inite neosvojivom i nedodirljivom a ipak
istovremeno eznete da budete osvojeni i dodirnuti. Da, poput princeze Turandot!-
uskliknula je analizantkinja23.

Dalja analiza otkrila je ogroman napor koji je ulagala da sebe uini nedodirljivom a sve
sto je ,mirisalo na preplavljujuu i opasnu bliskost moralo je da bude usmreno.
Ovakav obrazac primenjivala je i na sopstvene ideje, svoju potrebu za bliskou, svoje
i tue intelektualno postignue i naravno, i na moje interpretacije. Svim
psihoterapeutima je blisko ovakvo nezgodno i neprijatno ponaanje u psihoterapiji

23 Persijski pesnik Nizami je u dvanaestom veku zapisao pripovest o princezi Turan-Dokht,

koja e posluiti kao predloak za Puinijevu operu Turandot, odnosno za libreto koji je
napisao uzepe Adami. Radnja je smetena u Kinu gde se princ Kalaf smrtno zaljubio u
ledenu proncezu Turandot koja pred prosce postavlja tri zagonetke a netano odgovaranje na
ma koju od njih vodi u smrt. Kalaf ih sve tri odgoneta ali Turandot odbija da se venaju. On joj
nudi izlaz ukoliko do zore sledeeg dana otkrije njegovo ime, on e umreti; prim. M. P.

195
(koje se esto sasvim neadekvatno imenuje kao otpor) a ukoliko posegnemo za
bajkama koje govore o zaaranim princezama koje postavljaju nereive zagonetke
svojim udvaraima najee nailazimo na demonsku figuru oca koji nije voljan da
svoju mezimicu prepusti udvaraima. Jedna takva princeza miljenica je umskog duha
trola, a udvara koji uspeno reava sve njene zagonetke kao poslednju dobija
nareenje da joj narednog jutra prinese sve to joj u meuvremenu padne na pamet. I
on to ispuni donevi joj trolovu odseenu glavu jer i to je pomislila!

Ovaj teak problem pratio je i moju analizantkinju ono to smo morale da dokuimo
jeste koji ju je ,duh spopao da bismo mogle da mu zajedno ,odseemo glavu,
odnosno, uinimo ga nemonim i nedelotvornim. Trenutak u kome je bila sposobna da
otvoreno govori o svojoj potrebi da me obezvredi, kao i sve ostale bliske osobe oko
sebe i strahu koji je sve ovo pratio, ukazivao je na slabljenje snage koju je ovaj ,duh
nad njom imao a ona vie nije bila u potpunosti poistoveena sa njim. Psihoterapijski
napredak ogledao se u tome to smo sada nas dve zajedno bile u poziciji da pronaemo
reenje za zagonetke koje joj je on nametao. Postala je svesna da je taj umski duh
eleo da je dri podalje od svega ljudskog i na ,pristojnoj udaljenosti od svega to
ukazuje na bliskost. Oseam miris ljudskog mesa obino izgovara ovakav duh u
bajkama. Upravo je miris ljudskog mesa metaforino i doslovno jako uznemiravao
moju klijentkinju. Ona nije podnosila ni svoje ni tue bioloke potrebe koje su ogavno
smrdele, seksualni odnos joj se gadio zbog telesnih izluevina i smradova polnih
organa koji ga prati a isto se odnosilo i na miris sopstvenih genitalija, naroito u
periodu menstrualnog ciklusa. Zatvorenost u vlastitom telu i zarobljenost u njegovim
potrebama ali i u svemu to bi liilo na ita ljudsko nesavrenost i ogranienost
nailazilo bi na najotriju osudu i odbacivanje. Ovakav stav doveo je do toga da je moja
analizantkinja bila ubeena da nita u njenom ivotu niti ono to ona preduzima nije
dovoljno dobro, nita svoje nije mogla da prihvati sve to bi i najmanje podsetilo na
prosenost, mediokritetsku umalost, kompromis i prihvatanje ogranienja trenutno bi
aktiviralo unutranjeg ,,umskog duha' koji bi zahtevao da bude sveznajua i
svemona a da bedni crv u ljudskoj formi koji je imao njeno oblije zasluuje da
bude zgaen.

Vano je napomenuti da primer koji sam navela nije proizaao ni iz snova niti iz
fantazija klijentkinje ve je meni kao terapeutu spontano pao na pamet. ini mi se da je
najznaajnije to to je ova bajkovna predstava na najbolji nain iskazala psiholoko

196
stanje pacijentkinje i to tako da i njoj samoj bude razumljivo to joj je olakalo
simbolino razumevanje situacije u kojoj se nalazila ali je bilo od pomoi i meni da
dokuim ta se sa njom zbiva. Predstava bajke omoguila joj je lake razumevanje
arhetipskog obrasca koji je bio na delu a meni olakala interpretacije njene line
istorije.

,,Uspavana lepotica ,uspavana anima: klinika vinjeta [M. Jakobi (Jacoby, 1992)]

Dvadesetsedmogodinji momak dolazi za analizu jer ne moe da odlui da li da se

oeni svojom devojkom ili ne. Ona eli da se venaju a on niti moe da je ostavi niti
da se oeni njome. Nakon devet meseci analize postaje jasno da mladi ovek gotovo
niemu nije u stanju da se preda niti posveti kao da je uspavan, kao da spava
dubokim zimskim snom, retko ta je moglo da pokrene njegove emocije. Donosi
sledei san:

Odlazim u umu. Do nje vode snegom pokrivene livade. U samoj umi nema nikakvih
staza. Gusto je i neprohodno. Nosim svoj bade-mantil i odjednom vidim moju majku
kako mi se pribliava, takoe u bade-mantilu. Nas dvoje zajedno polazimo jednim
puteljkom koji vodi ka kui. U njoj, u jednoj od soba u zaelju spava moja devojka. Ja
prolazim kroz sve sobe i trazim je sve dok je ne naem i kada je poljubim ona se
budi.

Nije li meu prvim asocijacijama na san ona o Uspavanoj Lepotici ili o Trnovoj Ruici
(AT 410; D. 1960.3, Antti, 1961)? Kao to san kae, iako je analizant imao devojku
ona je spavala u zaelju, sama u sobi, ne sa njim. Iako je ona u realnosti bila prilino
zahtevna, njemu se inilo da spava i to sama u zaelju. Izgleda da san kae da neto u
njemu samom prvo treba da se probudi poljupcem ne bi li postao emocionalno
prijemiv, posveen i mogao da se preda nekome ili neemu. Ono to u njemu spava
upravo je prijemivost, to je doivljavao kao izrazito ensku osobinu. On se oseao
ba suprotno tome nita nije moglo da ga dodirne, bio je umoran i bez energije a
injenicu da mu je otac umro kada mu je bilo svega osam godina doivljavao je kao
kletvu sudbine. Kada je nakon njegove smrti ostao sa majkom i dve starije sestre svoje
stanje izraavao je kroz trajk utanjem odbijao je da govori, sasvim se uaurio i
zatvorio. Majka je sve inila da bi doprila do njega i spreila ga da ostane uauren u

197
svojoj nepristupanosti. Iako je popustio pred majinim nastojanjima, imao je svoju
,tajnu odaju' u kojoj je ,tkao omnipotentne fantazije' a najea je bila da je eleo da
bude na ba svakom mestu na svetu u isto vreme i nije eleo da iko igde doivljava bilo
ta a da on tu nije prisutan. Stoga je bio neumoran, veito u akciji a istovremeno stalno
nezadovoljan jer je to i dalje znailo da je i dalje samo na jednom mestu i istovremeno
proputa sva ostala zanimljiva mesta, prilike i deavanja. Najei izlaz iz ovakvog
stanja traio je u snu jer bi tada privremeno uspevao da pobegne iz ovog zaaranog
kruga. ak se i njegova emocionalnost i vitalnost (anima) inila uspavanom ali on je
nastavljao da neumorno plete zaarane mree iracionalnih stremljenja.

Ako se vratimo snu, sreemo snegom prekrivenu umu u kojoj nema nikakvih staza. U
realnosti, analizant o kome je re borio se protiv unutranje praznine prevashodno
bavljenjem ,mudrim mislima' koje su sa distance tretirale ivot i to odozgo,
posmatrajui ga sa bezbedne udaljenosti, sa visoke planine, iz superiorne-nadreene
pozicije a bez ikakvog emocionalnog dodira sa istim. Kada ve nije mogao da bude
iv klijent je eleo da bude bar mudar. San kae da ne odustaje od svog bade-mantila
iako se u njemu smrzava i eli da ode u umu koja je ledena a oito taj put nikuda ne
vodi. San takoe ukazuje da obzirom da je i majka u bade-mantilu, njih dvoje su
verovatno u saveznitvu iako je u realnosti majku doivljavao kao prilino histerinu
osobu koja ga je neprestano nadzirala i kontrolisala i koja je i svoju okolinu pokuavala
da kontrolie hiperaktivnou. San kae da se predstava majke promenila i to nabolje
ona ga vodi devojinoj kui odnosno vodi ga ka oivljavanju svoje anime (svoje
oseajne strane).

,Uspavana Lepotica i zla vila - negativni kompleks majke: klinika vinjeta (Jacoby,
M., 1992)

Problem anoreksije kod tinejderke moe da poslui kao primer psiholoke

konstelacije Uspavane Lepotice. Kao to u probati da prikaem, ovo moe dovesti i
do neuspeha psihoterapijskog tretmana (koji se po svemu sudei, zapleo u trnje
uvenog ruinjaka iz bajke!) sa posebnim osvrtom na pitanje odnosa transfera i
kontratransfera. Sedamnaestogodinja analizantkinja o kojoj je re morala je hitno da
bude primljena na kliniku zbog izrazite pothranjenosti i upornog odbijanja da unosi
hranu koje je bilo praeno potpunim odsustvom apetita. Ako bi i uspela neto da

198
pojede, ubzo bi usledilo povraanje te je stoga prvih nedelja morala da bude na silu,
vetaki hranjena dok nije izala iz faze pothranjenosti koja je bila ivotno
ugroavajua. Na poetku psihoterapijskog kontakta bila je naizgled prijatna i
raspoloena za rad. No, svaki put kada je terapeut trebalo da joj se psiholoki ,priblii',
naleteo bi na gust, neprobojan ruinjak pun trnja. Otpor koji ju je zaposeo ticao se
otrih, agresivnih pritubi na majku, sestru, baku i svakako terapeuta. Iako su sve
pritube bile izreene na mekan i umilan nain, bodlje nije bilo mogue izbei. U isto
vreme donosila je snove u kojima se ponavljao motiv uspavanosti u nekoj zabitoj,
teko dostupnoj odaji.

Slika br. 16 E. Dulak, ilustracija za A. Kviler-Kouovu zbirku The Sleeping Beauty

and Other Tales From the Old French, 1910.

Njena lina istorija kae da su roditelji od samog poetka imali lo brak, da je majka
bila simbiotski vezana za svoju majku koja nikako nije mogla da prihvati
pacijentkinjinog oca te je na svaki nain pokuavala da umanji znaaj erkinog braka.
Otac je iz ovakvih porodinih prilika pobegao u vanbrane veze to je dovelo do
razvoda a obzirom da je baka bila veoma bogata, uskoro je sasvim preuzela devojku od
majke kojoj je data na starateljstvo i potpuno je razmazila poklonima i skupim
stvarima. Kako je klijentkinja rasla, postajalo je sve oiglednije da i fiziki i psiholoki
veoma lii na svog oca to je izazvalo gnev i odbojnost i kod majke i kod babe koje su
mrnju sa oca prenele na nju. Izgleda da joj je zla vila po roenju dodelila oeve

199
fizike i psiholoke osobine a obzirom da je to u porodici bilo proglaeno za zlo i ona
sama poela je da bude nosilac zla i zlehude sudbine. Ovo je bilo praeno
odbacivanjem i od strane majke i babe a pacijentkinja je od svega beala u svet mate,
predui fantazije o ocu sa kojim nije imala nikakav odnos u realnosti.

Daleki, nepoznati otac bio je objekt njenih skrivenih eznji i tajnih tenji te je ona
duboko verovala da bi je on sigurno voleo kada bi znao koliko lii na njega. Obzirom
da su bile sasvim zabranjene, ove fantazije uzrokovale su snano oseanje krivice a
ona se ne bi usudila ni za ivu glavu da ih ikome saopti jer bi to izazvalo dodatni gnev
kod majke i babe. Nepisano pravilo da su ovakve fantazije zabranjene u cilju ouvanja
porodine harmonije (,preslica je proterana iz kraljevstva) govorilo je zapravo da ono
to pokree i hrani fantaziju i duevni ivot je nedozvoljeno i treba ga odbaciti. Kada je
devojici bilo 12 godina majka se ponovo udala i odvela je iz babine kue ali ova je i
dalje pronalazila naine da se ponovo uplie u novi brak svoje kerke a to je najee
(ponovo) inila kupujui skupe poklone unuci i materijalno podravajui svaku njenu
elju. Zavisnost od babe i dalje je opstajala. Odnos klijentkinje i ouha inio se veoma
dobrim i oni su razvili blizak odnos koji je nalikovao odnosu oca i erke za kojim je
anorektina devojka godinama udela. No, baba je nastavljala da ga omalovaava i
porie svaku njegovu vrednost pa i onu da je, ako nita drugo, barem sposoban da
prehrani svoju porodicu. Devojka je bila sasvim razapeta izmeu svoje odanosti ouhu
i babi, kojoj je na kraju krajeva, toliko toga dugovala. Po ulasku pacijentkinje u
pubertet, ouh nije odoleo njenim enskim arima i nakon eksplicitnog seksualnog
pokuaja kojem ni ona nije odolela (,ubola se na skriveno, dobro uvano vreteno',
odnosno, na svoje fantazije o mukarcima i naroito poverenje koje je verovala da je
izgradila, to je baba sasvim svesno neprestano minirala).

Sve ovo izazvalo je traumu ona je prestala da jede, poela je da se stidi svog
enskolikog tela, izgubila je menstruaciju itavo njeno instinktivno ensko bie
utonulo je u san, poput Uspavane Lepotice, to je sve dovelo do depresije i opasnog
nivoa poricanja ivota. Nakon nekoliko meseci njenog boravka u bolnici i intenzivnog
psihoterapijskog tretmana, izgledalo je kao da je neko od trnja bar malo otupelo ona
je dobila na teini, obnovio joj se menstrualni ciklus a i snovi su ukazivali na poetak
buenja novog ivota. Kao to to u bajkama biva, nepozvana zla vila ubrzo se pojavila
u obliju njene babe koja je pokuala da po ve odavno dobro isprobanom i uigranom
receptu obezvredi njen psiholoki i zdravstveni napredak stavljajui u prvi plan

200
finansijske trokove boravka u bolnici i psihoterapije (koje je ona plaala)
naglaavajui da je devojka prava srenica i koliko bi morala biti zahvalna to ima
takvu babu koja joj sve to omoguuje. Ovo ponaanje uzrokovalo je sve vei otpor
prema psihoterapiji kod devojke deo njega bila je zdrava potreba da bude nezavisna
od babe i da postigne vei stepen autonomije ali je istovremeno vodilo ka prebrzom
prekidu i naputanju tretmana. Porodica se radovala njenom povratku kui izmeu
ostalog jer je boravak u psihijatrijskoj ustanovi bilo ponienje za njih a psihoterapija je
nastavljena. Kao to nije bilo teko pretpostaviti, povratak u isto porodino okruenje,
osnaio je postojee simptome to su majka i baba iskoristile kao dokaz da je
psihoterapija uzaludna i beskorisna poevi da koriste svaki raspoloivi nain da
omalovae i uzdrmaju ulogu terapeuta i poljuljaju izgraeno poverenje i bliskost a
kada se terapeut preselio u novi stan (nedaleko od prethodnog) to je iskorieno kao
izgovor da je za devojku sada to isuvie dug i dalek put.

I ba kao nekada otac i ouh, i terapeut je eliminisan negativnim delovanjem

kompleksa majke-vetice, olienom u liku majke i babe pa se terapeutski pokuaj
spaavanja /buenja iz sna usnulog enskog bia pacijentkinje upleo u trnje ruinjaka
i umro alosnom smru kao to bajka kae. Izgleda da jo nije bilo vreme (,,jo nije
bilo isteklo stotinu godina) da devojka bude probuena/izbavljena.

No tamo gde ima trnja, tu su i rue koje procvetaju za princa koji ima sree da stigne u
pravo vreme na pravo mesto i to nakon stogodinjeg sna ,stogodinji san metafora je
koja se odnosi se na vreme koje je neophodno da bi se proces odvio do kraja ili pak
uopte otpoeo. Psihoterapijska praksa kae da je svaijih ,stotinu godina' drugaiji
vremenski period i da pokuaji da se ovo vreme ubrza ili uspori obino zavravaju u
trnju ruinjaka. Kao to se iz bajke da naslutiti, Uspavana Lepotica nije dramatina
pria heroina je sasvim pasivna i preputena svojoj sudbini a princ koji je izbavlja
takoe nije sklon nekakvim velikim herojskim delima. Njegov osnovni saveznik je
vreme u pravom trenutku princeza se budi. Samo je pitanje vremena i strpljenja da
ono doe nije li to sluaj i u psihoterapijskom procesu veoma esto? Kada doe
pravo vreme, ako smo bili dovoljno strpljivi i prisutni dugo oekivana promena se
nekada dogodi sama od sebe.

201
 slika br. 17 Volter Krejn Uspavana Lepotica

Vetica i negativni kompleks Velike Majke, kontratransferna situacija: klinika vinjeta

(Jacoby, M., 1992)

U sledeem primeru iz psihoterapijske prakse bie prikazana povezanost kompleksa

Velike Majke sa snovima u kojima se pojavljuju predstave vetica. U negativnom
kompleksu Velike Majke kod mukarca vetica najee personifikuje preplavljujui,
prodirui aspekt enskog koji koi razvoj i osamostaljivanje inei ga nesposobnim za
intimni odnos i vezu.

Mukarac u ranim tridesetim godinama dolazi na psihoterapiju vidno uznemiren zbog

problema koji ga ve izvesno vreme proganjaju. Dve godine je u vezi sa enom deset
godina starijom od sebe. Iako je imao vlastiti stan, veinu vremena provodio je sa njom
a na najmanji pokuaj da joj stavi do znanja da mu je vano da nekada bude i sam sa
sobom, s njene strane bi usledili napadi optuivanja da je nesposoban za vezu.
Istovremeno, kad god bi bio sa svojom devojkom i u njenom prostoru oseao bi se
sasvim onemoguenim za bilo kakav kreativni rad koji mu je bio vaan obzirom da se
bavio umetnikom profesijom. Ovo je rezultiralo oajanjem budui da u svom prostoru
nije mogao da se bavi profesijom zbog navale oseanja krivice prema njoj a u njenom
prostoru oseao se sasvim zaguenim, sputanim i lienim energije. Ove pritube imaju
dobro poznati prizvuk tzv. ,neprepoznatih genija': Svakave udesne stvari mogao/la
sam da uradim, da postignem, samo kada bi...samo da je.... Obzirom da je iza sebe
ve imao znaajna postignua, scenario ,neprepoznatog genija' nije mogao u potpunosti

202
da se primeni na njega. Panika zbog neinjenja je narastala i poprimala je oblik
strahovanja da e postati impotentan i sterilan ne samo profesionalno vec i seksualno
to je ve i poelo da se dogaa. Njegov doivljaj bio je da je njegova partnerka u
daleko boljem odnosu sa svojim telom, da je daleko kompletnija i da je njen
profesionalni i seksualni ivot sasvim ouvan, to sa njim nikako nije bio sluaj. Sve
ovo samo je uslonjavalo i pojaavalo njegovo strahovanje. Rezultat ove borbe bio je
da se osea sasvim pogreno i nesposobno u vlastitoj koi kao i da je nesposoban da je
zadovolji i bude ravnopravan partner. Da bi ponitio ovakvu situaciju, obeao je
devojci ispunjenje veoma vanog koraka u njenoj profesionalnoj karijeri (to je bilo
mogue zahvaljujui vezama njegove porodice) a na ovom eljenom pomaku devojka
je zasnivala gotovo kompletnu svoju profesionalnu budunost. Za njega je ovo znailo
da e ona konano na mnogo dubljem nivou biti prisutna i ukljuena u njegov ivot (i
zahvalna zbog toga!) dok je istovremeno, jednim delom eleo i da je se sasvim
oslobodi. Poinjao je sve vie i vie da je ne podnosi a ovo je pojaavalo oseaj
krivice. Kakav slabi, kakva kukavica, kakav nesposobnjakovi je samo bio u svojim
oima! eleo je da je se oslobodi po svaku cenu a ipak se to nije usuivao da uradi
svaki put kada bi pokuao da razgovara sa njom, ona bi veoma veto i uspeno
uspevala da ga ubedi u njegovu nesposobnost i pokrene oseanje krivice. U sebi sam
mislio: ,,Ovo je pravi pravcati primer zaaranosti; on je u vetiijoj vlasti! A njemu
sam rekao: ,,ini mi se da sasvim izgubite doivljaj samog sebe i svest o sebi kada ste
sa tom enom. Kao da se toliko udaljite od sebe i postanete sebi do te mere strani da
poinjete da sumnjate u vlastita oseanja, misli i potrebe.

Opisujui svoj kontratransfer, Jakobi ga vidi, makoliko to zvualo nekako

,srednjevekovno' a nikako u skladu sa naunom psihodijagnostikom terminologijom,
kao ,,potpadanje pod vlast vetice (Jacoby, M. 1992). Meutim ova veoma iva
predstava imala je veliki znaaj za njega i shvatanje ta se sa njegovim klijentom
psiholoki zbiva. U tom psihoterapijskom trenutku nikako nije bilo prostora da svoju
predstavu podeli sa njim jer bilo je preuranjeno i dovelo bi do silnog nerazumevanja.
Pored toga, terapeut nikako nije eleo da on ode do svoje devojke i optui je da je
vetica ak iako je moda bilo tano da ga je ona nekako inicirala u otuenje od samog
sebe i impotenciju - to je moglo biti mogue jedino ako joj je on dao mo da to uini.

Jasnije reeno, vetiije sposobnosti i kvaliteti bili su projektovani na nju jer su

arhetipske predstave velike arobnice i vetice koja ini svakakve magijske radnje bili

203
svakako delatni u njegovoj psihi. Njegova devojka je pala u zamku ovih projekcija i
shodno svojim potencijalima poela da odigrava ove projekcije odravajui ga pomou
slabe take vezanim za sebe, to nije nimalo redak sluaj u ovakvom tipu odnosa.

U daljem radu postalo je nedvosmisleno koliko je devojka psiholoki nalikovala

njegovoj majci. Majka ga je izuzetno vezala za sebe ponaajui se prema njemu poput
vetice iz Ivice i Marice namamljivala ga je raznobojnim slatkiima ne bi li se
neprimetno uvukao u njenu kuu, odnosno, kupovala ga je skupim poklonima i
ispunjavala mu sve elje ne bi li sasvim bio u njenoj vlasti. Bilo joj je izuzetno vano
da njen ,mali sin zavisi od nje a to je postizala onemoguavajuci ili blokirajui bilo
kakav korak ka nezavisnosti koji je on tokom godina odrastanja pokuavao tako to je
uvek sve znala bolje od njega a naroito ta je njemu potrebno. Na ovaj nain se u
njemu konstelisao preplavljujui kompleks enskog koji je predstavljao ogromnu
pretnju njegovoj autonomiji i njegovu mukost inio impotentnom. Stoga je bez obzira
na hronoloki uzrast i kreativnost i intelektualne sposobnosti psiholoki i dalje bio
,mali decak-mamin sin' koji je u svojoj devojci traio dominirajui, preplavljujui i
kontroliui aspekt enskog koga se istovremeno i uasavao i strepeo ali bez koga nije
umeo da postoji. Moe se rei da je zaista bio zaaran!

Slika br. 18 Ivica i Marica, ilustracija Artura Rakmana iz 1910.

204
Ovo je jedan od karakteristinih primera kako figura vetice moe da se konstelie u
individualnoj psihi i kakvi su efekti njenog delovanja. Jer vetica je arhetipska
predstava koja predstavlja univerzalnu mogunost nae psihe da bude preplavljena
neim neeljenim a da se ego osea kao bespomona rtva koja je ili sasvim
preplavljena, posednuta, ispranjena, otuena od samog sebe drugim reima
zaarana. Zbog toga je vetica kao arhetipska predstava koja simbolizuje pretnju ja
svesti i njegovom razvoju (jungovskim renikom izraeno to je kompleks majke koji
sputava razvoj) toliko esta figura u bajkama, najee predstavljena likom maehe,
npr. veoma dobro poznata maeha-vetica u Sneani i sedam patuljaka (Grim, br. 53);
zatim, to je ona koja se pretvara u vuka i koja prodire dobru baku u Crvenkapi (Grim,
br. 26); ona koja plete pletivo sudbine u skrivenoj odaji zamka u Uspavanoj Lepotici
(Grim, br.50); ona koja dri zatoene Ivicu i Maricu (Grim, br. 15) ne bi li ih pojela;
ona zatvara Motovilku (Grim, br. 12) u visoku, nedostupnu i neosvojivu kulu, a u bajci
Zlatna deca (Grim, br.85) jedan od brae biva pretvoren u kamen. Zbog toga vetica i
zaaravanje (zla ena koja poseduje magijske moi) igraju toliko esto ulogu u
snovima i kao ilustraciju arhetipskog sna u kojem se pojavljuje ova figura navodim
primer iz literature (Jacoby, M., 1992).

Zaaranost - arhetipski san sa veticom: klinika vinjeta

San tridesetogodinjeg mukarca na analizi:

Nalazim se u dinovskoj kui koja je poput zamka. Ona pripada jako bogatoj eni koja
ima puno slugu i slukinja. Zbog toga ova ena ne mora nita da radi i itave dane
provodi u dokolici ili igrajui karte. Ona ima ogromnog psa koji je dresiran tako da joj
je uvek na usluzi i radi sve to ona poeli. Jednoj sobarici se izgleda veoma dopada
mladi mukarac koji takoe ivi u kui a i kueposednica takoe baca oko na njega.
Njih dve igraju razne igre koje namee vlasnica kue - zamka i u koje uvlai sobaricu
ne bi li je nasamarila ali sobarica uvek veto izbegne zamku. Zbog toga joj
kueposednica sprema sunovrat. Huka svog psa na nju i stavlja mu njenu ruku u
eljusti a potom ga primorava da legne na nju kako bi ova slukinja bila sasvim
nepomina. Ja se uasno plaim tog psa a naroito mogunosti da mene pomea sa
tom slukinjom i grekom me napadne. Zbog toga kaem kuevlasnici da ostane
samnom jer izgleda da njeno prisustvo garantuje da pas nee nita naao uiniti. Ona
mi odgovara da pas radi iskljuivo ono to mu ona naredi. Odjednom ujem kako pas
dahe, svetla polako nestaje i odjednom se nalazim u ogromnoj, mranoj sobi. Verujem
da me je taj pas ve progonio i da sada samo nastavlja i u sred tog uasnog straha

205
odjednom mi se javlja oseanje da treba da se prepustim svojoj sudbini. Scena se
zavrava. Zove me kuevlasnica koja mi ledenim glasom od kojeg se ledi krv u ilama
saoptava da je sluavka mrtva jer ju je pas rastrgao a da njoj samoj mladi vie nita
ne znai. Tokom ruka mi do najsitnijih pojedinosti objanjava kako je pas rastrgao
slukinju. Vie ne mogu to da sluam i molim je da promenimo temu. Mislim samo na
to kako bih eleo da pobegnem iz ove uklete kue u kojoj su se tolike rune stvari
dogodile. Istovremeno, strahujem da bi ona mogla prozreti samu moju pomisao i
napujdati psa na mene. U tom trenutku zaujem otar muki glas iz prizemlja kako
nareuje kuevlasnici da se sluaj ubistva sobarice mora potanko ispitati. Osetim
olakanje i pomislim da ona ipak nije toliko svemona i da i ona ipak mora nekom da
odgovara za svoje postupke.

Ovaj arhetipski san govori o destruktivnom enskom principu koji se projavljuje u

obliju gospodarice ivotinja a njen pas spreava bilo koga da umakne njenoj kontroli i
apsolutnoj dominaciji. Amplifikacija ovog motiva govori da je pas veran saputnik i
mone boginje Donjeg Sveta Hekate kao i Artemidina sveta ivotinja jer je radi njene
zatite rastrgao Akteona na komade. U realnosti, mladi mukarac koji je sanjao ovaj
san imao je majku koja je bila kuni tiranin i vladalac nepopustljiv prema bilo kome ko
bi poeleo da se izmakne njenoj kontroli. U vreme sanjanja sna, on je ve odavno u
spoljanjem smislu bio sasvim nezavistan od nje iveo je u drugom gradu, veoma
retko je poseivao i bio u svakom smislu kritian prema njoj. Dotle u unutranjem,
intimnom svetu izgleda da je ona nastavila psiholoki i emotivno da vlada konsteliui
arhetipsku predstavu uasne majke koju smo susreli u snu. Fiksacija na ovakvu
predstavu majke svakako onemoguava postojanje bilo kakve druge enske osobe u
ivotu (rastre devojku na komade) jer kao to kae san apsolutna vladarka budno
motri na svaku mogunost izmicanja njenoj volji i kontroli.

U praksi je to izgledalo tako to je momak imao retke i nestabilne emotivne odnose

kojima nije uspevao da se preda. Tragao je za majinskim tipom devojaka verujui da
ga samo takve ene mogu razumeti i prihvatiti (u snu on trai zatitu od kuevlasnice
ne bi li obezbedio preivljavanje). Ovo bi samo kratko vreme bilo izvodljivo a potom
bi, iz nebuha, doskora divne devojke poinjale da mu idu na ivce, postajale bi naporne
i dosadne i eleo je da ih se oslobodi po svaku cenu. Ovakvo doivljavanje najee je
bilo praeno i seksualnom nemoi. Potom bi se on dohvatao svega potencijalno
negativnog to je moglo biti prisutno u odnosu sa dotinom partnerkom i komad po
komad bi lagano kidao sve spone destruktivno unitavajui svaku mogunost da mu

206
devojka ita znai i ostane u odnosu sa njim. Na ovaj nain bi posluni pas
kuevlasnice odradio svoj posao kad god bi neka devojka pretila da postane vana
unutranja predstava majke bi se razgoropadila i napujdala psa da uniti/pokida odnos.
Istovetni obrazac delovao je i u sferama nezavisnim od partnerskog odnosa. Njegov
unutranji svet postao je veoma boleiv, sentimentalan i pasivan te bi oseao snanu
potrebu da se neemu prepusti i posveti a im bi se to dogodilo a on osetio narastajue
unutranje kreativne procese, usledilo bi kidanje na komade to je vodilo u depresiju i
suicidalne fantazije. Takoe, projekcija ,psa bila je aktivna te je on druge vrlo esto
doivljavao u skladu sa njom, verujui da e oni nanjuiti njegove slabe strane i odmah
ga ,pokidati na komade'.

Kako sam san ali i psiholoka realnost ovog analizanta govore, sfera uticaja ove
unutranje destruktivne vladarke bila je sveprisutna a nagovetaj pozitivnog u snu dat
je kroz predstavu nepoznatog otrog mukarca koji poziva kuevlasnicu na
odgovornost i dovodi u pitanje njenu nedodirljivost i svemo. Moda je tu re o
pozitivnom transferu (terapeut je mukarac) i poetku konstelacije predstave mukog
koja e uspeti da nadvlada destruktivno ensko? Da li je muki glas koji je poziva
poetak pomaljanja arhetipa oca? Inae, aktuelni otac analizanta bio je slabana figura
koji je i sam bio sasvim potinjen majci i kao takav nije predstavljao poeljnu figuru za
poistoveivanje.

Zanimljivo je dodati da je nakon dve godine analize posle navedenog sna, analizant
sanjao da ,,silovito i odluno oduzima svoju kerku od majke i nakon toga plee
zadovoljno sa njom. Nije teko pojmiti da je tokom analize dolo do razvezivanja
predstave enskog od destruktivnog dejstva arhetipa Velike Majke te da je on imao
dovoljno snage i odlunosti da svoju novu, narastajuu ensku stranu (devojica u snu)
otrgne iz smrtonosnog zagrljaja i potom razvija odnos sa njom (plee, kao to san
kae). Ovaj motiv je veoma esto u bajkama predstavljen kao oslobaanje keri iz
kandi majke-vetice pomou prineve ljubavi koji dolazi da je spasi iz zatoenitva
(Motovilka, Sneana i sedam patuljaka, Pepeljuga).

Vetica igra znaajnu ulogu i u enskoj psihi kao to u ilustrovati snom

dvadesetpetogodinje analizantkinje.

207
 San sa veticom i negativni kompleks majke: klinika vinjeta

Radnja se deava u srednjem veku. Jedna devojica i ja nalazimo se na planinskom

proplanku. Oko nas su zaarane krave od kojih sve zavisi a i nas dve smo zaarane.
Odjednom me dohvata jedna od zaaranih krava i vue me za sobom. Sve oko nas je
crno. Ja znam da je jedini nain da se oslobodim ovoga zapravo da dopustim
zaaranoj kravi da me vue naokolo. Krava me odvlai u selo gde je postavljena
pozorina bina. Krava me ubacuje na tu binu i odjednom se pretvara u veoma
dobroudnog i finog mukarca oinskih osobina. Trebalo bi da pleem sa njim a on me
ui raznim plesnim pokretima. Mislim kako to svakako ne umem da izvedem. uje se
muzika i ja se usuujem da pokuam neki od koraka i nastavljam spontano da pleem.
Znam da u biti oterana im muzika utihne.

U ovom snu vetica se ne projavljuje u uobiajenom obliju ve kroz zaarane krave

koje vladaju proplankom. Imajui na umu linu istoriju navedene analizantkinje,
neophodno je istai da je njena majka bila sasvim u vlasti gotovo srednjevekovnog
oblika religioznosti koji je imao za cilj da opravda njenu depresivnost. Za nju je ivot
bio dolina suza, oveanstvo shodno svojoj instinktivnoj prirodi je ogrezlo u grehu pa
je kompletno uzdravanje od svakog zadovoljstva i neprekidna molitva bio jedini nain
da se pristupi Bogu. Obzirom da je sa takvim nadzorima prilazila i vaspitavanju
analizantkinje nije nimalo zauujue da se san odigrava u srednjem veku. Prirodno
(instinktivno) mleko i toplina koju prua majinsko bie (u snu krave) doivljeno je
kao zaarano. Vlastitim instinktivnim impulsima nemogue je verovati oni su opasni
i predstavljaju svetogre. Problem analizantkinje bio je da se nije usuivala da veruje
sebi niti da se osloni na sebe, oseala se obaveznom da odbaci svoju prirodu i sramila
se svakog ispoljavanje te prirode doivljavajui sebe krivom i inferiornom. Zbog toga
se oseala zaaranom. Asocijacija na devojicu koja je sa njom u snu bila je drugarica
iz kole koju su svi ismejavali i odbacivali bila je to zapravo predstava njene line
odbaenosti. Povrh svega, majka ju je za sebe vezala na veoma posesivan nain
onemoguavajui bilo kakav odnos sa ocem i omalovaavajui svaku naklonost prema
njemu. U vreme otpoinjanja analize, analizantkinja je sasvim zavisila od majke jer je
ova uvek sve bolje znala od nje.

208
Uspavana lepotica bez princa narcistiko mazohistiki poremeaj: klinika vinjeta

Bajka o Uspavanoj lepotici mi je bila od pomoi da razumem pacijenta koji mi je

nekoliko godina zadavao muka tokom zajednikog analitikog rada. Dugo sam mislila
da pred sobom imam osobu koja je depresivna jer je digla ruke od sebe i graenja
vlastite budunosti i koja je preplavljena disforinim raspoloenjem i sklona zapadanju
u melanholona stanja. Pacijent je bio mlad, visok, armantan, miiav i lep mukarac,
koji mi je upuen na psihoterapiju od strane psihijatra koji ga je bolniki leio zbog
umerenih depresivnih epizoda zbog kojih mesecima nije bio u stanju nita da radi. Oba
roditelja su mu bila poznati intelektualci, profesori univerziteta kao i starije sestre dok
on u kolovanju nije odmakao dalje od osnovne kole. Jo pre punoletstva se odselio iz
roditeljskog doma, lutao po Evropi izdravajui se tako to je radio najtee fizike
poslove a poto se vratio u zemlju nasilno je preoteo jednu praznu upu na koju su
,pikirali' i Romi iz susedne mahale i u nju se nastanio. Poeo je da radi u luci na
istovaru uglja i drugih sirovina koje su leperima donoene. Kad god ne bi radio teke
fizike poslove u osami svoje upe bi izuavao spise raznih znanih i neznanih filozofa,
psihologa, pisaca, teologa i mistika. Odlazio bi na izlobe, javna predavanja, operu i
koncerte klasine muzike. Imao je veze sa devojkama koje su odreda bile studenti ili
ve profesionalno ostvarene osobe ali ni sa jednom nije bio u stanju niti zainteresovan
da produbi odnos. Naravno, nikada im ne bi obelodanio kakav (dvostruk) ivot vodi i
viao se sa njima iskljuivo napolju ili kod njih. Kada sam ga jednom zapitala zato
nije priveo kolovanje kraju budui da je izrazito znatieljan i upoznat sa toliko
raznolikom i dubokom literaturom, odsutno je rekao da nije pametan i da nije u stanju
da ui. Razlog tome, to sam saznala mnogo kasnije u analizi, ne treba traiti u
inteligenciji budui da je psiholog koji ga je u bolnici testirao doao do kolinika
inteligenicje koji je bio na granici genijalnosti ve u otporu da sledi drutvene
konvencije i roditeljska oekivanja. Roditelji gladni ambicije, prestia i potrebe za
drutvenim priznanjem isto su traili od svoje dece uspeh, uspinjanje na najvie
drutvene i profesionalne lestvice i bezgranino tue divljenje. Decu bi, kadgod ova
podbace u njihovim oekivanjima, jo od najranijih dana kanjavali uskraivanjem
ljubavi, pretnjama, omalovaavanjima i obezvreivanjima koja su ciljala na ,ubijanje'
samocenjenja i samopotovanja. Za razliku od svojih sestara, moj pacijent je jo od
malih nogu razvio poseban odbrambeni mehanizam nita ne bi oseao kadgod bi
otrovne aoke njegovih roditelja bile njemu upuene. Svoju bespomonost bi u takvim

209
situacijama kompenzovao time to bi u sebi na ravni fantazija tvrdio da je u stvari on
njima ovladao a ne suprotno. Oseanje da ga roditelji ne mogu raniti hranio je
ubeenjem da uiva u ozledama koje mu nanose. Ovo je vremenom vodilo
izgraivanju mazohistike strukture sa dominantnim narcistikim crtama. Odlikovao se
,samoporaavajuim' stilom stalno bi podrivao svoje ambicije ili ne bi uspevao da
ostvari ciljeve uprkos sposobnostima da to uini i gotovo prisilno bi birao situacije koje
su ga vodile neuspehu. Znao je da provocira bes u drugima te ga je to jo vie
uveravalo da je bolje da se povlai od sveta i da uskrauje pomo onima kojima je to
trebalo. Odbacivao bi druge, njihovo razumevanje i empatiju a posebno su ga plaili
ljudi koji bi se prema njemu odnosili sa uvaavanjem ili su mu eleli dobro. Iako je
tokom naeg rada ve na poetku pokazao zavidnu sposobnost introspekcije i
refleksije, svoje je sposobnosti zloupotrebljavao tako to je stalno prenaglaavao i
izraavao stavove i anticipacije koji su bili pesimistini, po sebe obezvreujui i
omaloavajui. U njegovoj predstavi samoga sebe dominirali su sadraji koji su imali
da istaknu njegove nedostatke ili da ga prikau kao nevrednog panje, potovanja ili
cenjenja.

Na rad je dugo nalikovao neuspenim nastojanjima carevia koji ele da kroz trnovu
ivu ogradu prodru do zamka u kome je usnula, zaarana princeza. I ja sam, poput
mnogih drugih, bila potencijalni izvor frustracija i novih odbacivanja pa se i od mene
branio tako to je izmeu nas postavljao svoju trnovitu ogradu jadikovanjem nad
svojom prolou, pesimizmom pred onim to nailazi i prenaglaavanjem
omalovaavanja kojima je bio u detinjstvu izloen. Insistiranje da se iskljuivo bavimo
njegovom zlehudom sudbinom, koja su ga i sada u terapiji vodi oaju i patnji, nije
imalo za cilj proradu traume ve da me, poput brojnih carevia iz bajke, navede da
odustanem.

Tokom jedne seanse na kojoj je i mene poeo da hvata oaj jer ne mogu dopreti do
njega, gotovo i ne razmiljajui sam ga pitala da li neto sanja. Za snove sam ga pitala i
na samom poetku naeg rada i jo u par navrata kasnije ali bih uvek dobijala odrean
odgovor. Sada je po prvi put potvrdno odgovorio i na moju molbu da mi ispria neki
san koji mu se posebno urezao u pamenje ili uinio zanimljivim, rekao je da nema
jednog sna ve vie njih u kojima se ve nekoliko godina ponavlja ista pria:

210
,,U mraku u nekom nepoznatom prostoru samo vidim jedan koveg i u njemu devojku
duge plave kose kako spava. Moda je i mrtva jer lei nepomino.''

,,Nalazim se u hladnoj, mranoj kui od kamena, sve je zamraeno samo se u daljini

vidi neka lelujava svetlost. Poto sam joj se pribliio, vidim da je to jedan starinski
svenjak, onakav kao iz srednjeg veka sa debelom upaljenom sveom. I odmah iza
njega, kao na nekom pijedestalu, neki mermerni sarkofag. U tom trenutku se kameni
poklopac na njemu pomerio i unutra sam video uspavanu devojku, duge plave kose
koja as deluje hipnotisano as omaijano. U svakom sluaju, deluje opasno i znam da
ako otvori oi i vidi me, gotov sam. Njeni kapci poinju da se diu i ja se u strahu
budim.''

,,U nekoj podzemnoj grobnici se nalazim, opet vidim onu istu devojku kako lei u
sanduku. A, opet, kao da ja u njemu leim. Nisam siguran ko je unutra u njemu ona
ili ja. Na kraju, ona se polako die, kosa joj je pala preko lica, hvata se za ivicu
sanduka i pridie a mene obuzima strah. Budim se.''

,,Neka devojka, ne ona ista, lei u krevetu. Bolesna je, kao da je paralizovana, ne moe
da govori niti da se mrdne. Pokuava neto oima da mi kae.''

Na moje pitanje da li ima ikakve asocijacije na snove samo je nemo odmahnuo glavom
ali kada sam mu ja rekla da meni nalikuju na bajku o Uspavanoj lepotici, gotovo
postieno i istovremeno, iznenaeno se osmehnuo, zamislio i rekao da mu je to bila
omiljena bajka iz detinjstva ijih se detalja vie ne sea. Zamolila sam ga da proba da
mi je prepria po seanju i posle oklevanja i dugotrajnih izgovora da u tome sigurno
nee uspeti, evo njegove verzije:

Bili su neki roditelji visokog roda, kralj i kraljica valjda, koji su dugo ekali da dobiju
dete koje e sve zaseniti svojom lepotom i pameu. Rodila im se erka i njihovom
veselju nije bilo kraja. Pa su reili da pozovu sve svoje podanike i vladare iz okolnih
kraljevina na proslavu. Pozvali su i vile ali su zaboravili da pozovu onu najvaniju vilu
koja je ipak dola nezvana i besna to su na nju zaboravili. Za kaznu im se osvetila
tako to je proklela devojicu da se nikada ne probudi. Uboe se na vreteno i zaspati
snom iz koga nema buenja. To se i desilo a onda su svi u kraljevstvu zaspali
mrtvakim snom. I tako je princeza ostala da doveka lei u svom krevetu ili sanduku,
ne seam se.

211
 Slika br. 19 Uspavana lepotica, ilustracija Valter Krejna.

Bila sam zateena upadljivim odstupanjem njegove bajke od one koju su zapisali arl
Pero, braa Grim ili koju je Volt Dizni (Walt Disney) ekranizovao. Dva glavna lika,
pored usnule princeze su princ-spasitelj i zao majinski lik, negde dat kao zlobiva
suaja a negde kao zavidna vila ili kanibalistika kraljica majka, ali njih nije bilo ni u
tragovima u njegovom narativu! U njegovom bajkovitom narativu nije bilo ni
izbavljanja niti skidanja ini sa usnule princeze koja ,,lei u krevetu okovanom u zlato i
srebro (Perrault, C. 2009, str. 87). Nije bilo ni udnje ni ljubavi princa koji e uprkos
trnovitim preprekama da se probije do nje i probudi je iz stogodinjeg sna. A gde je
dobra vila koja je u usnulu princezu udahnula san koji govori o princu koji e doi i
probuditi je poljubcem? Nije bilo princa, kasnijeg supruga, koji e svoju probuenu
draganu i decu, provo da sakrije a potom da izbavi od udovita - svoje zle,
kanibalistike kraljice majke, kako je opisano u Peroovoj verziji (Perrault, C. 2009).
Nije bilo zavisti niti besa svekrve prema prelepoj i dobroj snaji i njenoj deci a kamoli
,,natoveanskog napora da se suzdri da ih ne prebije (Perrault, C. 2009, str. 93) i
kasnije prodre. Nije bilo ni njegove borbe protiv zastraujue ,Grdane' koja se
pretvorila u htonsku adaju jo jedne personifikacije arhetipa uasne majke, kako je
to dato u Diznijevom filmskom narativu. Ono to je od bajke u njegovom nartativu
ostalo bila je mrtvakim snom uspavana princeza koju nema ko da izbavi.

212
Primer rada sa mojim pacijentom odlina je ilustracija dijagnostikog i terapijskog
potencijala koji bajke nude u analitikom radu. Njegova verzija Uspavane lepotice kao
i motiv usnule, hipnotisane ili mrtve a opet ive devojke iz njegovih snova, isprva mi je
pomogla da iz drugog ugla sagledam njegovu dinamiku i preispitam svoje
dijagnostike zakljuke.

U svetlu isprianih snova i bajke njegov ,lini mit' je dobio nove obrise u mojim
oima. Poto sam se u vremenu izmeu seansi prisetila onih verzija koje sam odranije
znala i pride proitala one meni do tada neznane verzije ove bajke, niti njegovog ivota
i duevni problem upleli su se u novi narativ. U prvi plan se izdvojila njegova
hipnotisana i umrtvljena anima koju nema ko ili ta da probudi i osvesti. Ukoliko je
dua ivotodavna sutina ili istinsko samstvo osobe koje pokree celokupnu linost,
onda gubitak due, koji je u sluaju mog pacijenta personifikovan arhetipskom
predstavom Uspavane lepotice, sputava animaciju, ini da se osea poluivo-
polumrtvo, ukoeno ili hipnotisano, nesposbno da ivi iz sredita svoje kreativnosti ve
jedino u stanjima otuenosti od sebe i drugih, depresivno ili fragmentisano. Uspavana
anima, omaijana i kanjena, bila je uzrok njegovih disforinih oseanja,
malodunosti, oajanja, odustajanja, ojaenosti i otupelosti, bez ikakve nade da e sa
nje neko skinuti ini zavisti i grandioznih oekivanja kakvim je bio izloen od
najranijih dana. Poput zavidne, osvetoljubive, srdbom ispunjene suaje i njega su
roditelji kanjavali kad god ne bi odrazio/ zrcalio njihove idealizacije i grandiozne
fantazije.

Poput Uspavane lepotice koja snuje stogodinji san a izvan zidina palate i trnja
zaraslog zaboravljenog kraljevstva ivot ive neki drugi ljudi koji su prestali da se
obaziru i da pamte ta se u njemu zbilo i moj je pacijent iveo priu onoga koji je zbog
tue zavisti i osvetoljubivosti samog sebe kaznio (a time zatitio) na zaborav, odsustvo
iz ivota, drugih i okajavanje ,greha svoje mladosti'. Njegova mazohistika unutarnja,
regresivno introvertovana struktura mi je sada postala oevidnija on moe biti voljen
jedino ako pati, ispata i ako se kanjava, a da bi ga neko voleo on prvo mora da proe
kroz trnovitu patnju. ,,Da biste me voleli, ja moram da patim. Jo vie, da bi dopustio
nekome da mu prie i da ga zavoli ovoga bi nesvesno testirao istim obrascem kojim je
sebe kinjio. ,,Mora patiti da bi doao do mene, da bi me zavoleo. Njegov unutranji
ivot bio je ,ispunjen' emotivnom prazninom, otupelou, odsustvom objekata, tamo

213
gde je nekad bila nada sada su carevali oaj i jad koji su postojano podrivali sve ono
to je slutilo na dobro ili pozitivno.

Uinilo mi se da je delotvoran ,lek' za njegovu patnju upravo ono to je lealo

umrtvljeno a opet bilo izvor njegove patnje narcistike potrebe! Slino Uspavanoj
lepotici koja je na svet trebala da doe da bi ispunila dugo vremena neostvarena
oekivanja i elje roditelja (koji su bili bez poroda) a doekana kao objekt ispunjenja
njihovih narcistikih potreba kojim se pred celim svetom treba podiiti da bi ovo
svojim divljenjem (dolaskom na proslavu Ruiinog roenja) potvrdili njihovu
izuzetnost tako je i moj klijent bio objekt nezdravog narcizma svojih roditelja. Poput
Trnove Ruice i moj klijent je bio kanjen neprepoznatom i neosveenom zaviu
svojih roditelja koja je postala internalizovani proganjajui objekt koji je na njega
bacio ini. Opet, slino usnuloj princezi koju jedino ljubav moe probuditi i njemu je
bila potrebna ljubav, u njegovom sluaju zadovoljenje poriva da bude vien onakvim
kakav jeste a ne onakvim kakav treba da bude, da bude prepoznat, da drugi u njemu
probudi onaj zdravi, ivotodavni narcizam koji ubrizgava eros u samstvo i odnose sa
drugima. Analiza je za njega trebala biti put vitalizacije due, vraanje ili jo tanije
otkrivanje prisustva ivota i sigurnog prostora u koji se dua/anima moe povratiti.
Ovo se deavalo postepeno, u ritmu napred-nazad, unutar temenosa koji smo zajedno
gradili a u kojem se osetio dovoljno sigurno te je mogao iskazati i samnom podeliti
svoj oaj, nezadovoljene narcistike potrebe i stid pred tim istim potrebama.

Godinama smo se s mukom probijali kroz trnovitu ogradu njegovih arhetipskih

odbrana obezvreivanja, poricanja, primitivnih idealizacija, projektivnih i
introjektivnih identifikacija a na putu smo se suoavali i nosili sa zaviu, srdbom,
idealizujuim i ogledajuim transferima kojima me je nastojao drati sputanom i na
distanci. esto sam se oseala da e moje ulaenje u njegovo zaarano kraljevstvo liiti
na nebrojane neuspene pokuaje carevia kojima ,,nije polazilo za rukom, jer ih je
trnje zadravalo, kao da je imalo ruke, i mladii su ostajali da vise na njemu, nisu se
mogli osloboditi i umirali su bednom smru (Grimm, 1997, str. 63). Kompleksi
zastraujue majke, umrtvljene anime i njegova regresivna introverzija bili su nam
stalni saputnici. Na bajku smo se vie puta vraali i zajedno je interpretovali, traei
njene elemente u njegovoj ivotnoj pripovesti, itali bi Peroovu i Grimovu verziju pa
naknadno tumaili znaenje razliitih motiva i prisustvo-odsustvo pojedinih likova.

214
Jednom prilikom sam mu spomenula rusku verziju bajke u kojoj je umesto usnule,
omaijane junakinje glavni lik mukog roda. Isprva je sa nevericom doekao moje rei,
bio je besan, pa zbunjen a zatim omaijan mogunou da ensko izbavlja muko a ne
obrnuto. Zatim je bio ozaren uvidom da i ova bajka kao i prethodne verzije govori o
njemu i njegovoj animi. Ne zaboravimo, anima je arhetip kojim se svesno povezuje sa
nesvesnim i posredstvom koga se moe ui u dublje slojeve psihe. Tek poto je dolo
do izvesnih pomaka u njegovom spoljanjem ivotu naao je partnerku, zapoeo po
prvi put zajedniki ivot koji ga je ispunjavao, naao stalno zaposlenje bio je
spreman da se osmeli na put u svoje unutranje uspavano, od patnje i bola poteeno
kraljevstvo, u kome je trebalo probuditi razne likove, od kojih su nas neki doekali
rairenih ruku, drugi sa podozrenjem, strahom, ratoborni, ispunjeni gorinom, zaviu i
sa destruktivnim nasrtajima na sve ono dobro to se u analizi deavalo.

4. Bajka kao izraz procesa individuacije

U teorijskom delu rada bilo je dosta rei o shvatanju pojma individuacije u analitikoj
psihologiji i nainima na koji on pronalazi svoj izraz u bajkama. Proces individuacije
koji se odvija gotovo podjednako dramatino i u analitikim ordinacijama i u bajkama
moda je najsaetije i najpreciznije izrazio grki pesnik Pindar jo pre 2500 godina
reima: Postani ono to jesi (prema Jacoby, M. 1996, str. 102). Kao to je poznato,
bajke opisuje razliite etape i procese tog procesa postajanja i nastajanja.

Sinrdom Sneane i individuacija u terapiji: klinika vinjeta

Nadaleko poznata bajka o Sneani (AT 709, Antii, 1961) moe se shvatiti kao izraz
kolektivne, arhetipske osnove line psiholoke situacije analizantkinje. Navedena bajka
opisuje razvojni put devojke koja je u ranom detinjstvu pretrpela zlokobno, teko
odbacivanje od strane maehe/ vetice. Otrov koji zaposeda psihu nakon ovakvog

215
iskustva odbaenosti i naputanja najee deluje na razvoj destruktivnih oseanja
krivice i stida pred vitalnim ivotnim impulsima to za posledicu nosi oteenje
individuacionog procesa koji osoba doivljava kao sraman, nepoeljan ili jednostavno
lo.

Slika br. 20 Sneana i sedam patulljaka, ilustracija Valtera Krejna.

Istorija sluaja moje analizantkinje otkriva da je re o etrdesetogodinjakinji, veoma

atraktivnog izgleda koja je jo uvek imala prilino mladu majku, takoe veoma prijatne
spoljanjosti koja je nesumnjivo bila lepotica kada je klijentkinju donela na svet.
Suprug ju je napustio nedugo nakon roenja devojice ali je njoj majka oduvek
govorila da joj je otac umro kada se ona rodila. Kasnije tokom razvoja, a naroito na
analizi, klijentkinja je otkrila da je to bila samo jedna od mnogobrojnih lai kojima je
majka ,hranila. Analizantkinja se seala da je od svog najranijeg detinjstva majka
uvek elela da bude u centru panje te se besomuno trudila da zadobije svaiju
naklonost i oboavanje a i ona sama se veoma divila svojoj majci i trudila se da je uvek
zadovolji tako to bi se bespogovorno pokoravala svakoj njenoj elji i oekivanju. Od
najranijih nogu, analizantkinja se adaptirala majinim potrebama ponaajui se gotovo
kao njena slukinja i deurna oboavateljka a sve u cilju obezbeivanja majine
,panje, ,naklonosti i ,prisustva. Jedan od vidova te adaptacije bio je pokuaj itanja
majinih elja i odgonetanja njenih potreba i emotivnog stanja na osnovu pogleda i
izraza u njenim oima kao da je klijentkinja veito nosila arobno ogledalo iz bajke
koje je govorilo Presveta gospodarice, na itavom svetu najlepa ti si!. Vrsta
ogledanja koju je klijentkinja za uzvrat dobijala saeto bi se mogla iskazati sledeim
reima: Ti si najbolja i najdivnija sve dok me smatra najlepom i ostane deo mene
tako to slui mojim potrebama.

216
U ovom implicitnom majinom zahtevu nije teko prozreti ono to bi Kohut (Heinz
Kohut) nazvao ogledajuim self-objektom: kerka je trebalo da slui majinim
potrebama kao ogledajui self-objekt a ne obrnuto, kao to bi trebalo da bude sluaj.
Kada je ovakva podela uloga poela da se menja, odnosi izmeu majke i kerke su se
uzburkali. Ulaskom kerke u pubertet i adolescenciju, majka je pokazala tipino
ponaanje Sneanine maehe: kritike na raun njenog izgleda, ponaanja, oblaenja
nije tedela iako je devojica bila naglaeno lepa i enstvena. Obezvreujue i
uvredljive komentare davala joj je na svakom koraku a najee pred drugima. U to
vreme se ponovo udala, promenila krug prijatelja i okruila drugim oboavaocima koje
je strogo drala podalje od svoje kerke prvenstveno zbog snanog oseanja zavisti i
rivaliteta sa njom. Meutim, u tome nije bila sasvim uspena jer joj se povremeno, kao
to to obino biva u takvim okolnostima, udvarao ouh. Zbog straha od majinog besa
i osvete, nije se usuivala da joj ita kae o tome. Iako je vremenom postalo
nedvosmisleno da je majka na sve raspoloive naine, to svesno to nesvesno, odbija
od sebe i sasvim zanemaruje, oseanja ljutnje, tuge i povreenosti koja bi bila
primerenija u tim okolnostima sasvim su izostala a umesto njih, analizantkinja se
oseala veoma postieno i sasvim bezvredno kao osoba. Jedina mogunost
preivljavanja postao je beg pod okrilje sedam patuljaka. Tragala je za smislom i
Bogom kroz snove, itanje svega ega se mogla dokopati i putem imaginacije.
Obzirom da je bila veoma privlana, imala je nekolicinu veza sa mukarcima ali,
budui da je ba u domenu oseanja, pripadanja i emotivnih odnosa majin otrov bio
najdelotvorniji, nijedna od tih veza nije opstala due vremena.

U bajci je ovakva situacija simbolino predstavljena crvenom polovinom jabuke koju

je maeha zatrovala i potom joj, preruena u staricu, ponudila. Nemogavi da joj odoli,
Sneana biva otrovana upravo crvenom polovinom jabuke voem koje simbolizuje i
ljubav i znanje. 'Zagristi crveni deo jabuke' ukazuje na dolaenje u dodir sa krvlju kao
ivotnom i ivototvornom snagom, strau i senzualnou. U Sneaninom sluaju, ba
kao i kod moje klijentkinje, upravo je to sazrevanje ka ljubavi i strasti bilo zatrovano i
zabranjeno od strane njene zavidne majke/vetice.

Ovakva konstelacija odnosa meu majkom i kerkom veoma se esto uje u

analitikim ordinacijama. Jedan od vidova dejstvovanja majki sa ovakvom
psiholokom organizacijom jeste napad na kerkinu enskost, senzualnost i
seksualnost. Koliko samo esto terapeuti svih orijentacija uju da su kerke dobile

217
upute od strane majke da mukarci misle samo na jedno, da su agresivni, bestijalni,
primitivni, neosetljivi, nepoteni, neverni a sve ovo u cilju blokiranja i obezvreivanja
kerkinog oseajnog i seksualnog ivota. Ovakve majke olako pretvaraju svoje keri u
prijateljice kojima se beskonano jadaju o svojim promaenim odnosima i brakovima
konsteliui u njima nepoverenje prema oseajnom i partnerskom ivotu uopte kao i
odbijanje ma kakvog vida ispoljavanja nagonskog ivota.

Slika br. 21 Sneana ilustracija iz asopisa National Geographic.

Tokom analize sa spomenutom klijentkinjom postalo je jasno da je njen osnovni

problem koji je proimao sve oblasti funkcionisanja bio odbacivanje svih linih
sadraja i impulsa kao negativnih, neprimerenih i sutinski loih. Nije joj bilo
jednostavno da doe u kontakt sa vlastitim sadrajima jer je dominantno bila usmerena
na prepoznavanje i bezuslovno prilagoavanje sadrajima onih koji su je okruivali.
Smatrala je da joj je za psiholoku hranu bilo sasvim dovoljno to to je vaan deo sveta
drugih, to obitava u njima zadovoljavajui njihove potrebe. Suoavanje sa sobom
do kojeg je u analizi dolo potaklo je snana negativna oseanja prema drugima koja su
gotovo trenutno preusmerena na samu sebe. Poela je da sebe intenzivno osuuje zbog
uloge koju je drugima igrala a posebno zastraujue bilo je otkrie vlastite zavisti koju

218
je oseala prema prijateljicama kojima je igrala ulogu ,majke koja im se divi. Postala
je svesna da je odrastala sa narcistinom majkom za koju je biti dobar znailo ponaati
se kao ogledalo ili slukinja njenih potreba i u svakom trenutku oliavati njenu divotu i
krasotu. Stoga je svaka tenja ka nezavisnosti, autonomiji i pravu na sopstvene procese
bivala okarakterisana kao nedopustivo loa.

Cilj njenog dolaenja na analizu bio je upravo taj: kako otkriti sebe, kako doi do
svojih procesa i odbraniti ih kao verodostojne i vane. Stoga je pojava negativnih
oseanja prema drugima znaila veliki terapijski pomak imala je za cilj da obezbedi
vlastite granice od neeljenih upada sa strane. Pojava i uspostavljanje odnosa sa linim
negativnim oseanjima u analizi jeste zapravo onaj trenutak u bajci kada koveg sa
usnulom/otrovanom Sneanom biva podignut a otrovno pare jabuke koje joj je zapalo
u grlo ispadne. Ispadanje otrovnog zagriaja u analizi znailo je ,ispljuvavanje
raznih ,zatrovanih i ,otrovnih misli i oseanja koji su je spreavali da sebe vidi, oseti i
ispolji. Najvanije od svega bilo je zadobijanje poverenja u vlastiti unutranji ivot a u
tome su ,patuljci mnogo pomogli ,iznedrujui blago iz zemljine utrobe bili su to
snovi u koje na poetku nije imala ni malo poverenja. Jednom je ak sanjala i sledei
san: Nalazi se neki koveg na nekom brdu u kome je nepoznata devojka. Odjednom
ujem njen glas kako me doziva. Od straha se probudim sa silnom eljom da
pobegnem. Ovaj san omoguio nam je da otvoreno pristupimo Sindromu Sneane i
uvedemo bajku u analizu. Epizoda sa kovegom u bajci priziva i predstavu princa,
kraljevog sina, koji je budi poljupcem, odnosno, spaava je svojom ljubavlju jer je
voli vie no itav svet.

Psiholoki, ovo moe znaiti da tokom procesa rada na sebi, upoznavanjem i

osveivanjem sadraja, prisutan je prihvatajui, brian, ,ljubavni odnos spram
vlastitog bia koji ima isceljujui efekat. Naravno da i duboki, ispunjavajui ljubavni
odnos sa partnerom moe imati isceljujui uticaj i doprineti istraivanju i prihvatanju
dubina i vrednosti sopstvenog bia. Prihvatajue prisustvo i sauestvovanje terapeuta
na tom putu takoe ima znaajnog uticaja na razvoj ljubavi prema sebi naroito u
preobraavanju negativnih i destruktivnih unutranjih predstava roditelja. Ali, kao to
terapeuti dobro znaju, ni empatija niti ljubav sami po sebi nisu dovoljno ukoliko nema
unutranje spremnosti za promenu. Sazrevanje unutranje spremnosti za promenu
simbolizovano je Sneaninim beivotnim leanjem u kovegu dok je patuljci oplakuju
i ukraavaju cveem. Princ pun ljubavi sa kojim Sneana odlazi da ivi sreno i

219
zadovoljno do kraja ivota moe biti shvaen kao unutranja figura koja simbolizuje
prihvatajui, podravajui i ljubavni odnos prema samom sebi, vlastitom biu nakon
preobraaja neprijateljskih, destruktivnih unutranjih predstava roditelja.

Meutim takav preobraaj jo uvek nije bio blizu analizantkinje o kojoj je re.
Obzirom da je predugo ivela u ubeenju da je prihvaena, zatiena i voljena od
strane svoje majke, narastajua svesnost o tome kako su stvari zapravo stajale
pospeivala je rastui doivljaj stida, posebno stida prema porodici iz koje je potekla i
porodinim obrascima koji su tu funkcionisali. Veoma esto tokom analize vraala bi
se svojoj dominantnoj ulozi: zatiti i prikrivanju svoje majke istiui da ona uopte nije
bila toliko loa, ili je pak samo povremeno bivala takva, a uopte uzevi ona je jedino
bie, jedina osoba koju je ona i imala. Pa opet, sa druge strane, uopte se nije oseala
povezano niti blisko sa majkom, oseala je da tu ne pripada. im bi se javilo ma koje
negativno oseanje bilo prema majci bilo prema nekom od njenih partnera, ona bi
osetila snanu krivicu, ak i prema onima koje je upravo njena majka oterala od kue.
Paralelno sa ovom krivicom javljalo bi se i oseanje stida i ponienosti kad god bi
pomislila da je njena porodica oaza intriga, sukoba, lai i meusobnih neprijateljstava.
Oseala se uprljano i ukaljano a njena duhovna stremljenja predstavljala su zatitu od
proganjajueg oseanja unienosti i okaljanosti. Ovaj konflikt naizmeninog
smenjivanja stida i krivice produbio se tokom analize u tolikoj meri da je
analizantkinja zapala u depresiju. Jedan od naina ispoljavanja njene depresivnosti bilo
je neprestano ruminiranje o svojoj navodnoj neadekvatnosti, loem materijalu od koga
je sainjena a koji je jo dodatno unien i uniten ali i sumnjom do kada u ja biti u
stanju da istrpim nju takvu kakva je. Strahovala je da u je ja odbaciti zbog tolike
prljavtine koja ju je okruivala te se trudila da me to je vie mogue zatiti od
svojih loih delova verujui da je otrov koji je prati toliko zarazan da ja neu eleti
da ita vie imam sa njom. U isto vreme, kad god bih ja imala bilo kakav komentar
prema njenoj majci koji bi ona procenila kao kritikujui, ona bi se otro usprotivila,
nemilosrdno se okrenula protiv mene i revnosno poela da brani majku optuujui me
da ja ne razumem koliko je njenoj majci bilo teko. ini mi se da je veliki razvojni
korak bila injenica da je mogla da iznese neslaganje sa mnom, da se usprotivi mom
sudu o njenoj majci, rizikujui da izgubi moju ljubav. Iako u mojim intervencijama
nije bilo nikakvih optuujuih kvalifikacija njene majke, sama injenica da ih je ona
'ula' govorila je u prilog ,razvezivanju' od nje.

220
to se tie naeg transferno-kontratransfernog odnosa, ona je iz svoje prerano i previe
razvijene brige za druge, pokuavala da uini seanse zanimljivim, da me ne optereti
previe posebno da je ne bih ostavila ili izgubila interesovanje za nju. Zaista je bila
veoma senzitivna i senzibilna osoba sa naroito razvijenim kapacitetom za empatiju.
Kada je o meni re, najee sam se radovala naim susretima i obino bih
oivljavala kada ona treba da doe na seansu. esto sam bila zadivljena i njenim i
svojim reakcijama na materijal koji je donosila, ponosna na svoje interpretacije i na
dubinu uvida koji bi se pojavljivali kada smo bile zajedno. Ovakav kontratransferni
doivljaj pokrenuo je u meni nekoliko znaajnih dilema: da li je ovo zapravio bio moj
odgovor na njeno nesvesno zavoenje? Da li me je ona ,animirala ne bi li me ,oivela
kao bih se divno oseala u njenom prisustvu kao to je inila svojoj majci tokom svih
godina svoga odrastanja ne bi li obezbedila da je ja prihvatam i volim zauzvrat? Da li
je ona zapravo predamnom drala arobno ogledalo, kao to je inila pred svojom
majkom, koje mi je poruivalo da sam najbolja i najpametnija a nju inilo znaajnom
i velikom jer je deo toga? ta god da je od toga bilo po sredi, meni je bilo od velike
vanosti da neprestano imam na umu ove aspekte naeg odnosa. esto mi se inilo da
na seansama moda previe interveniem, dosta objanjavam a ponekada kao da drim
i neko mini predavanje na temu o kojoj je re. Ona bi to uvek pomno i znatieljno
sluala. Jednom prilikom uhvatila sam sebe kako joj objanjavam stvari za koje smo
obe znale da su joj veoma dobro poznate i da smo ih proraivale puno puta. Pa ipak,
ona se ponaala kao da joj je to sve novost. Takav razvoj naeg terapijskog odnosa
naveo me je na zakljuak da je razvila intenzivan idealizujui transfer ija je uloga u
njenoj psiholokoj ekonomiji bila dvostruka: prvenstveno odbrambena jer
sagledavajui mene kroz ruiaste naoare titila se od istovremenog prisustva
negativnih, obezvreujuih i agresivnih predstava ena i enskog koje su poticale od
iskustva sa majkom a potom pohranjene u njoj u vidu doivljaja line manje vrednosti.
Na ovaj nain, osiguravala je bliskost naeg odnosa i moje neugroeno i
neugroavajue prisustvo. Sa druge strane, idealizacija mene znaila je kreativni
pokuaj njene psihe da stvori princa koji je voli i koji e sa njom do kraja sveta.
Na kraju krajeva, ja kao terapeut sam bila taj princ koji ju je poljubio ne bi li
zaglavljeno pare otrovne jabuke ispalo iz grla. Kada sam ja skliznula u kontratransfer
da je poduavam stvarima koje je ona odavno znala i bila ih svesna a to je ona
veoma veto pokrenula u meni igrajui ulogu nevinog i naivnog nezatienog
devojurka - shvatila sam da je ta igra bila od ogromne vanosti za nju. Bilo joj je

221
neophodno da uje mene kako stalno iznova i iznova potkrepljujem ono to je ona ve
znala ne bi li tako i ona sama osetila dovoljno slobode i osvojila dovoljno hrabrosti da i
sama poveruje u isto. Njena znanja o sopstvenom unutranjem ivotu, sposobnost
procenjivanja drugih i ivotnih okolnosti neprestano su bili iznova ,trovani' pod
uticajem unutranjeg otrova, ,komadia otrovne jabuke koji joj je stajao zaglavljen'.
Taj otrov inio je da joj bude zabranjeno posedovanje i razvijanje znanja, sticanje
novih spoznaja i bilo kakvih vetina i otkria. Nije joj bilo dozvoljeno da spozna
vrednost vlastitog bia. Za razliku od ,unutranjeg otrova' koji je delovao, ja sam u
analitikoj situaciji bila zadivljena njenim veoma tananim i razvijenom kapacitetom za
uvid i samoposmatranje koji je napredovao tokom itavog naeg rada. Nema sumnje da
je njen put individuacije ohrabrivala i moja vera u njene psiholoke sposobnosti i
bogatstva due koja nikako nisu bila zanemarljiva. Ona je ovu moju ulogu esto aljivo
nazivala bankom ja sam sadravala pozitivne predstave nje i bila kolekcionar
njenih novootkrivenih vrednosti koje sam uvala na sigurnom i neukaljanom mestu
dok ona sama ne bude dovoljno smela da preuzme taj rizik na sebe. Predstava mene
kao banke bila je veoma znaajna na njenom putu jer je opasnost da izgubi sebe i
svest o svojoj vrednosti neprestano pretila. Sa moje strane, neprestano sam bila
zapitana o svom kontratransferu i nisam li ja moda sve ovo uitavala u nju
idealizujui je u skladu sa svojim potrebama?

Meutim ovakvo ,rajsko stanje' nije moglo da traje predugo bilo je neophodno da
odreena doza nerazumevanja i neslaganja stane izmeu nas dve. To se dogodilo
sasvim sluajno: klijentkinja se zbunila oko termina svoje seanse i pojavila se na
vratima zajedno sa klijentom koji je doao na svoju seansu. injenica da sam morala
da je vratim sa vrata uz ne posebno taktinu opasku mogli ste da proverite vreme
ako niste bili sigurni dovelo je do krize poverenja prema meni. Kao da je sav na
zajedniki trud pao u vodu, njeno poverenje u mene sasvim poljuljano pred injenicom
da sam mogla bezduno i uz hladnu opasku da je vratim sa praga na prvi nagovetaj
njene greke. Trebalo je da znam koliko je njoj bilo teko da napravi greku! Moja
reakcija za nju je znaila odsustvo empatije, ljubavi i odbacivanje nje na najmanji
mogui povod na prvu nesavrenost koju se usudila da ispolji. Tokom daljeg rada,
njena ovoliko burna reakcija na maleni, objektivno beznaajni ,incident koji se meu
nama zbio pokrenula je ponovo oseanje stida i strepnje to je toliko malo potrebno da
bi bila izbaena iz ravnotee i posumnjala u na odnos i samu sebe. Stoga je za nas obe

222
bilo veoma vano da prepoznamo i uvaimo potrebe njenog unutranjeg deteta koje se
osealo nevoljeno, odbaeno na najmanji nagovetaj nerazumevanja i neslaganja sa
vanim drugim.

Cilj njene analize bio je uspostavljanje vere u sebe tako to bi poverovala u istinitost
panje, poverenja i prisustva koje je dobila od mene a posebno razvoj svesti o svojim
neporecivim kvalitetima i vrednostima koje sam za nju ,uvala u banci' daleko od
preteeg ,otrova'. Pounutrenje ,banke blaga' dovelo bi do toga da sama prema sebi
pone da ima blagonaklon, topao i podravajui stav; oivela bi ,ljubav unutranjeg
princa koji je ekao da bude uz nju.

Slika br. 22 Herman Fogel, ilustracija Sneane iz zbirke bajki brae Grim, 1894.

Zanimljivo je spomenuti san koji se u vie oblija ponavljao tokom analize a sadraj
mu je, uopteno govorei, sledei: neko (mukarac ili ena) ali najee ena dugim,
toplim i netreminim pogledom posmatraju njene oi upijajui se u zenice. U
poetnom snu, ona je sasvim naga, krije se od pogleda i sklanja od posmatraa. U
narednim snovima, ona je obuena, potom sedi u istoj ravni sa enom koja je posmatra;
tokom vremena, vie joj nije ni neprijatno to je ova tako netremino ,dubinski'

223
promatra ali ne moe da joj uzvrati pogled. Pri kraju analize san kae da joj ona
ravnopravno uzvraa pogled udubljujui se i sama s neskrivenom znatieljom u oi
posmatraice. Ovo je praeno obostranim zadovoljstvom. Iz ovog niza snova
zakljuujem da sam bila neophodna analizantkinji kao postojana, simbolina, visoko
idealizovana, unutranja figura u kojoj se ona nesmetano ogledala a koja je bila od
ivototvornog znaaja u njenom procesu individuacije i unutranjeg traganja.

Ova iscrpno data vinjeta iz prakse ima za cilj da ukae kako se ispoljava oseaj
naruenog linog integriteta i vrednosti kod osoba sa dominirajuim kompleksom
Sneane koji biva konstelisan kada jo samim roenjem ili nedugo zatim osobi biva
uskraeno pravo na vlastitu linost i psihu. Ovo najee potie od ,otrovnog
doivljavanja i ponaanja majinske figure koji aktivira negativni, vetiiji aspekt
arhetipa Velike Majke sa svim negativnim ispoljavanjima koji su i u literaturi i u praksi
dobro poznati. Kao i Sneana u bajci, ovakve osobe pate od unutranjih povreda na
koje u svakoj pogodnoj prilici biva ,dosipan vetiiji otrov koji sada potie iz njihove
vlastite ,unutranje vetice. Unutranju spremnost da svoje krhko ja potine zlokobnoj
unutranjoj enskoj figuri i poveruju njenim progoniteljsko-omalovaavajui sudovima
teko je savladati. U savladavanju vetice kljunu ulogu, pored klijentove nesumnjive
elje i predanosti cilju, uz naporan i posveen rad (,patuljci koji neumorno rade u
rudniku i iskopavaju drago kamenje) ima i uloga terapeuta kao ,princa' koji Sneanu
budi iz letargijskog sna zatrovanosti.

224
UMESTO ZAVRNE REI

Na prethodnim stranicama pokuala sam da prikaem imaginarno putovanje kroz

kratku, uglavnom psiholoku, istoriju bajki i njihovu upotrebu u analitikoj
psihoterapiji. Od samog poetka ,puteestvija' pa gotovo do samog kraja pratio me je
isti problem. Obzirom da bajke postoje verovatno otkako je ,,sveta i veka a zasigurno
otkako postoji pisana istorija oveanstva, da ih susreemo u svim kulturama i
epohama, da ih ima nebrojano mnogo a da ak ima i mnogo verzija jedne odreene
bajke nedvosmisleno se namee zakljuak da je u potpunosti nemogue obuhvatiti
bilo saznajno, bilo emotivno barem i manji deo tog korpusa znanja. Svaki bajkovni
materijal do koga sam u istraivanju dola uglavnom je, pored obilja veoma
stimulativnih podataka koji su pozivali na nova putovanja u razliitim pravcima,
otvarao nova pitanja i neslueno irio mogunosti daljih istraivanja. Ubrzo je postalo
jasno da me eka poprilian napor da ogroman bajkoviti materijal i jo brojniju
literaturu o bajkama (do koje se izuzetno teko stie!) uobliim u narativ doktorske
disertacije. injenica da sam se opredelila za temu uloge bajki u analitikoj
psihoterapiji mi je donekle bila od pomoi jer sam obilje materijala mogla da ,svedem
na psiholoko-psihoterapijski kontekst. Meutim, uvid u postojeu literaturu o bajkama
u psiholoko psihoterapijskom referentnom okviru nije pruao ni malo nade da e biti
mogue svoenje ove gotovo nepregledne oblasti na iskljuivo psiholoko-
psihoterapijski domen. I praktino iskustvo sa pacijentima govorilo je da se
razumevanje i tumaenje znaaja i smisla bajki veoma esto smeta u iri okvir koji
zadire i u domen folkloristike, knjievnosti, istorije, sociologije.

Sve ovo navelo me je da pre razmatranja uloge bajke u analitikoj (jungovskoj)

psihoterapiji, moram nuno da se pozabavim mestom koje bajkama pripada u
knjievnosti, antropologiji, folkloristici i drugim psiholokim uenjima. Jer bajke kao
istinski velika dela kulture ne mogu da se ogranie samo na jednu oblast prouavanja,
u mom sluaju, jungovsku (analitiku) psihologiju. Zbog toga sam u teorijskom delu
rada prikazala ulogu i poziciju koju bajka ima u razliitim teorijsko, kulturolokim
modelima, sa posebnim osvrtom na sledea pitanja: ta bajka uistinu predstavlja, kako
se definie, kako je nastala, kako se prenosila (irila meu razliitim geografskim i
kulturoloko-etnolokim prostorima). inio mi se nezaobilaznim i kratak izlet u
etnoloko-folkloristiki pristup bajkama bez koga ne bi bilo ni razumevanja razlike

225
izmeu usmene narodne bajke, knjievne bajke i umetnike bajke. Iako ovakvo
razgranienje esto ne igra sutinsku ulogu kada se bajkoviti materijal javi u linom
prostoru analizanta, smatrala sam da je vano pojasniti neke koordinate u inae
,,bezvremenom i bezprostornom'' svetu o kome nam one pripovedaju. Pored
nemerljivog doprinosa slavne brae Grim i njihovih prethodnika Straparolea, Basila i
Peroa, bez ijeg rada bi danas ovo blago bilo izgubljeno, duno potovanje u radu
odajem i dvojici naih neimara kulturne batine Vuku Stefanoviu Karadiu i
Veselinu ajkanoviu koji su spasili od zaborava, objedinili i podarili novi ivot
bajkama na naem kulturnom podneblju. Najvei deo teorijske oblasti rada posvetila
sam prouavanju bajke sa psiholokog a posebno sa jungovskog aspekta.

Miljenja sam da je dubinsko psiholoko prouavanje bajki koje je otpoelo

psihoanalitikim uenjem a produbljeno i proireno jungovskim razumevanjem uvelo
radikalno novi pristup sagledavanja bajki. Isprva su gotovo svi ak i na sam poduhvat
sakupljanja bajki gledali sa podsmehom i podozrenjem sumnjajui u njihovu vrednost i
osporavajui im mesto ak i u knjievnosti. Smatrali su ih primitivnim, prostim i
nevanim onim to potie od neukog naroda te kao takvo svakako ne zasluuje mesto
u knjievnosti a o nauci da ne govorim. Meutim, dubinska psihologija, gde
prevashodno mislim na analitiku (jungovsku) psihologiju, dri da u ovim kreacijama
ne samo da se nalaze poeci umetnike knjievnosti nego i knjievnosti uopte ali ide i
mnogo dalje. Uzimajui u obzir obilje i beskrajnu raznolikost bajki i njihovo prisustvo
i opstajanje otkako je sveta i veka, naine njihovog prenoenja, prekrajanja i
doterivanja, nije im mogla umai injenica da bajke ipak imaju toliko optih,
zajednikih osobenosti te nisu izraz samo odreenog podneblja ili perioda istorije
oveanstva ve izraavaju daleko dublje, psiholoke oslonce i temelje ovekovog
bia.

Danas je shvatanje bajki kao simbolikog i metaforikog teksta o duevnim stanjima i

procesima oveka jedan od najzastupljenijih referentnih okvira za njihovo razumevanje
a upravo je najvaniji cilj post-jungovskog pristupa hermeneutiko preispitivanje bajki
kao orua saznavanja individualnih i kolektivnih psiholokih sadraja i procesa koji se
tiu celokupnog ivotnog ciklusa ali i due u celini. Izgleda da je bajka najbolji mogui
opis, formulacija relativno nepoznate stvari za koju se zna da postoji ili se pretpostavlja
da postoji a koja objedinjuje neki prethodni govor koga vie nema i ono to e tek u
budunosti biti, ono to se moe realizovati posredovano sadanjim inom tumaenja i

226
prisvajanja znaenja. Obzirom da bajka izraava jednu od najdubljih ovekovih
psiholokih potreba a to je kreiranje i prianje pria, tekst bajke je medijum koji spaja,
posreduje izmeu jednog kulturno-istorijskog konteksta (u kojem je bajka nastala a
koga vie nema) sa sadanjou osobe koja je prima i tumai i budunou, odnosno,
otvorenim procesom koji stalno nastaje i biva kreiran i otkrivan u svakom
pojedinanom vienju. Zbog toga je bajka kao tekst shvaena kao imaginalni, to jest
liminalni prostor u kome se susreu autor teksta (dua) sa pojedincem koji ga
tumai/slua/upoznaje. Uprkos tome to bajka kao narativ nudi predstavu
pretpostavljenog sveta koji moemo nastaniti, analitike psihologe i psihoterapeute
posebno zabrinjava injenica da je u savremenom svetu bajka za nas izgubila smisao i
znaenje, te je psiholoki mrtva.

Upravo je ne samo pokuaj oivljavanja ve i produbljivanja i preinaenja shvatanja i

uloge bajke bio jedan od ciljeva mog rada. Miljenja sam da je neophodno vratiti bajku
u psihologiju i naroito psihoterapiju i omoguiti joj da zauzme prostor i ulogu koja joj
je neopravdano osporena a koju i dalje (dodue nesvesno) igra. Drugi cilj mi je bio da
na primerima iz klinike prakse, psihoterapijskog rada sa analizantima, pokaem na
koji nain je korisno tumaenje bajki u terapiji koje se odvija unutar dijaloga
analitiara i analizovanog. Obzirom da je sama psihoterapija, onako kako je vide
jungovski psiholozi, proces prianja prie o sebi i svetu, proces kreiranja i re-kreiranja
novih pria kao i proces upoznavanja pria koje nam poruuje nesvesno, tumaenjem
svih ovih pria interpretator za sebe prisvaja znaenja koja otkriva a koja su
preobraujua za njega i proces u celini. Upravo zbog ove fundamentalne ovekove
potrebe i sposobnosti, tumaenje bajki u terapiji vodi uveanom samorazumevanju
analizanta koji u svetlu osveenih narativnih sadraja bajki u stanju da izgradi
drugaiji, smisaoniji narativni diskurs, odnosno, drugaiju ivotnu priu. U stanju je da
svoju perspektivu obogati, proiri, zameni drugom, obuhvatnijom.

Obiljem primera iz analitike prakse ilustrovala sam kako se praktino primenjuju

metode tumaenja bajki u analizi i emu vodi taj postupak koji za cilj ima preobraaj i
individuaciju osobe koja joj se podvrgla. U radu sam jo pokazala da nam bajke nude
upravo ono to je i cilj procesa individuacije one kontinuirano trae da budu
pripovedane, uvek iznova priane, doterivane, definisane i redefinisane, terajui nas da
ih iznova tumaimo i razumevamo, nanovo nas provocirajui, kritikujui, korigujui i
menjajui. Ukoliko bih na najsaetiji nain morala da iskaem slinost bajkovitog

227
narativa sa procesom individuacije ili pak analitikim procesom rekla bih da je to
neprekidni i neposredni dijalog sa drugim i drugima, sa razliitim predstavama mene,
nas i njih sa onima koji smo bili a kojih vie nema, sa onim koji verujemo da smo
sada i onim koji jo nismo a slutimo i/ili elimo da budemo. Bajka je upravo taj
arobni, imaginalni, bezprostorni i bezvremenski kontekst koji svojom smelou,
veitom sveinom, imaginativnom bujnou zadovoljava veitu ljudsku elju i glad za
neobinim i nemoguim.

Miljenja sam da je nauni doprinos rada trojak i da se ogleda prevashodno u

sledeem:

1. Povratak bajki na psiholoku pozornicu, odnosno, oivljavanje bajke kao narativnog

diskursa i vraanje uloge koju zaslueno ima i koja je sasvim neopravdano skrajnuta i
zanemarena u savremenim psiholoko-psihoterapijskim tokovima. Bajka ne sme ostati
po strani jer iskustvo pokazuje da je od pamtiveka bila neposredno primenjivana u
raznolikim ivotnim situacijama u kojima slui kao putokaz ili sasud za razumevanje
kakvog egzistencijalog problema. Shodno tome, ukoliko je bajka za nas psiholoki
mrtva (a strahujem da za veinu jeste), tada ne moemo biti u dijalogu sa njom niti
razumeti simbolike, metaforike psiholoke poruke koje nosi, niti se ,hraniti' njenim
odgovorima na veita pitanja nae egzistencije. Takoe, ukoliko se rukovodim
shvatanjem savremene post-jungovske psihologije i bajku odredim kao narativni
diskurs kojim objektivna psiha (dua), posredstvom metafora i simbola, pripoveda o
samoj sebi (kao osobeni izraz samorefleksije due), tada gubitak bajke kao oblika
naracije kojim se pripoveda o zbivanjima due u ,fundamentalnom' vremenu koje ivi
u sadanjosti i deluje kroz nas a koje nas nuno spaja i sa vremenom koje e tek doi,
nuno znai i gubitak due, kontakta sa duom i bivanja u dui. Ovaj rad je moj
skromni doprinos vraanju due, posredstvom bajke, u psihologiju i psihoterapiju.

2. Povratak bajke na psiholoku pozornicu sledstveno vodi upotpunjavanju analitike

psihologije i to prvenstveno na sledei nain: a) omoguava novo post-jungovsko
odreenje bajke koje je iscrpno prikazano u teorijskom delu rada u odeljku o bajci u
post-jungovskom (post-analitikom) pristupu i vodi b) novoj hermeneutici bajke to
obogauje v) metodologiju prouavanja bajke i g) vidi bajku kao orue u graenju
subjekta, njegovog narativnog identiteta i samstva.

228
Saeto reeno, u savremenom, post-jungovskom odreenju bajka je shvaena kao
odlomak nae psiholoke tradicije i prolosti ali i kao riznica jo neostvarenih
mogunosti i to psiholoko stovarite se, sa jedne strane, preispituje primenom
arheoloke hermeneutike a sa druge eshatolokom, onom koja nastatoji da ,prisvoji'
ono to je sadrano u budunosti. Na taj nain mi smo u mogunosti da u jednakoj meri
,prisvajamo prolost i budunost', ono to nam je u ma kojem smislu (kulturolokom,
vremenskom, psiholokom, ideolokom, duhovnom) daleko i nepristupano, bilo da ga
vie nema bilo da jo nije dolo. Ta prisvajanja novih znaenja i prostora koje
otkrivamo u bajkama su preobraujua te tako poinjemo da gradimo vlastito samstvo
na drugaiji nain, upoznajemo ga bolje ili tek poinjemo da ga upoznajemo. Tako
bajka, kao ,,zbivanje koje se nikada nije odigralo ali se uvek odigrava'' podrazumeva ne
samo produbljivanje i preinaivanje realnosti ve i kreiranja i re-kreiranja novih
realnosti posredstvom kultivacije metaforike svesti.

3. Povratak bajke na psiholoku pozornicu i upotpunjujue dejstvovanje na analitiku

psihologiju vodi ka oplemenjivanju i obogaivanju psihoterapijske prakse jungovske
psihologije, to je i bio glavni predmet istraivanja ovog rada.

Oplemenjivanje klinikog rada i delovanja jungovskog analitiara posredstvom bajki

vidim prvenstveno u sagledavanju bajki kao orua a) objanjavanja i razumevanja
ustrojstva ,,objektivne due b) psihoterapijskog postupka koji slui razumevanju
individualne psihe - pojedinane linosti date osobe na analizi, rekonstrukcije
individualne istorije i smetanje u kolektivni narativ sa mogunou osvrta na prolost
(linu i kolektivnu) ali i putokaza za budunost. Bajka nam u psihoterapijskom
kontekstu olakava susret sa numinoznou nesvesnog naroito kroz svoju jedinstvenu
sposobnost da nam se obraa posredstvom predstava i oseanja, to posebno moe
olakati uvoenje simbolikog materijala u rad. Ona jo moe biti od izuzetne pomoi
terapeutu kada nastoji da fenomenologiju analizanta stavi u iri, univerzalni kontekst
koji istovremenu budi ,arhetipsku nadu' u mogunost isceljenja.

Bajka u analizi predstavlja specifini alhemijski vas, to jest sasud koji omoguava da
se dva entiteta (analitiar i analizovani) susretnu, kreirajui trei pri emu oba u toj
kreaciji bivaju promenjena: bajka nam, poput analitikog procesa, nudi povezivanje sa
vlastitom psiholokom prolou imajui u vidu otkrivanje i kreiranje budunosti uz
osvrt na ,kolektivno vrelo arhetipskih mogunosti'. U tom procesu bajka moe imati

229
medijativnu ulogu uvodei potencijal za igru, matu, imaginaciju, prolo, sadanje,
budue i ono to tek moe nastati a uvek je bilo prisutno, kao i ono to je ,nae' , u
emu ve bivstvujemo a to nismo znali.

Izvesno ogranienje i tekou primene bajke nazirem u veoma visokim zahtevima koje
ovaj pristup stavlja i pred analitiara i analizanta. irok opseg poznavanja kulturne
istorije, imaginativnost, talenat za simboliko, metaforino, viesmisleno, odreena
kreativnost i senzibilnost se podrazumevaju (ili su barem veoma poeljni) kod obe
strane ukoliko e se latiti bajki u psihoterapijskom procesu. Takoe, detaljno i
obuhvatno poznavanje bajki oekuje se od analitiara to delimino spada u standardni
proces treninga a drugim delom poiva i na linom senzibilitetu, obrazovanju i irini
njegovih mogunosti. Izgleda oigledno da ovakav pristup podrazumeva i obrazovanog
analizanta a verovatno je to sluaj sa veinom osoba koje se opredeljuju za dubinsku
analizu. Budui da se ja ne bavim jungovskom analizom dece, nisam u rad unela
probleme i teme koje se odnose na to ta bajka predstavlja za detinju psihu, kakva je
recepcija bajki na detinjem uzrastu, kada bajka poinje da igra ulogu u psihikom
ivotu deteta, kako, kada i na koje je sve naine moemo upotrebiti u analizi dece. O
tome inae postoji obimna literatura, koju su napisali oni meu jungovskim
analitiarima koji se praktino bave radom sa decom. Slino je sa upotrebom
jungovskih tehnika poput aktivne imaginacije i terapije igrom u pesku, svaka od njih se
moe upotrebljavati na kreativan nain tokom analize koja podrazumeva proradu bajki
ali bi njihovo ukljuivanje u okvire ovoga rada nepotrebno proirilo predmet a primeri
iz prakse kojima bi se ilustrovala njihova svrsishodnost ne bi u znaajnoj meri uinila
uverljivijim narativ o upotrebi bajki u jungovskoj analizi.

Kako se ovaj rad blii ,kraju' jasno mi se nameu izazovi koje smatram zanimljivim
poljem istraivanja; neka od moguih pitanja su uloga i motivi srpskih bajki u
psihoterapijskom kontekstu i na koji nain i u kojoj meri oni oblikuju duevna zbivanja
naih klijenata. Zanimljivo je da sam se ja u radu sa svojim analizantima retko
susretala sa motivima srpskih bajki iako su svi oni bili pripadnici srpskog etosa.
Valjalo bi istraiti o emu se radi i kako do toga dolazi. Ima li ikakvih razlika u
njihovom dejstvovanju spram motiva ,evropskih' bajki i koje bi njihove specifinosti
bile? Da li odsustvo likova i motiva iz srpskih bajki proistie iz postojanog zatiranja
etnikih markera identiteta i nametanja tuih kulturolokih sadraja? Da li su danas
dominantni kulturoloki markeri (recimo, usmeni i pisani narativi poput bajki, mitova,

230
knjievnih dela i sl.) u srpskom etosu oni koji dolaze sa Zapada? Zanimljivo bi jo bilo
sagledati ostale psihopatoloke fenomene (koji nisu spomenuti u postojeim primerima
u radu), partnerske i porodine obrasce u svetlu tumaenja motiva i dinamike bajki. O
svemu tome i jo po koje emu to se tie upotrebe bajki u analizi svakako se mogu
pisati posve nove pripovesti. Ova moja, poput bajki o kojima je pripovedala, mora se
okonati da bi iza nje dole druge, produktivnije, kreativnije, sveije - svejedno. Vano
je da se pripovedanje nastavi.

231
Izvori i skraenice:

CW Jung, C. G. Collected Works: 20 vols. Priredili: Herbert Read, Michael Fordham,

Gerhard Adler, & William McGuire. Na engleski preveo R. F. C. Hull. Princeton:
Princeton University Press, 1957-1979. Navodi iz Jungovih sabranih dela (Collected
Works) u ovom radu data su navoenjem volumena I, ukoliko drugaije nije uraeno,
brojem paragrafa.

LITERATURA:
Aarne, Antti. The Types of the Folktales. A Classification and Bibliography. Rev. and
enlarged by Stith Thompson. 2nd rev. ed. FF Communications Nr. 3. Helsinki:
Suomalainen Tiedeakatemia, 1961.

Abraham, K. (1923): Zwei Beitrge zur Symbolforschung, Imago 9 (1923): str. 122
26.

Adams, M. V. (2004): The Fantasy Principle. Psychoanalysis of the Imagination.

Hove and New York: Brunner/Routledge.

Afanasiev, A. (1985): The three Kingdoms. Russian Folk Tales, from Alexander
Afanasievs Collection. Moscow: Raduga Publishers.

Anderson, K. (2000): Fairytale in the Ancient World. London & New York:
Routledge.

, . (1988): ,
, , , .

, . (1991): , ,
.

Asper, K. (1993): The Abandoned Child Within: On Losing and Regaining Self-Worth,
Fromm International Publishing Corporation, New York.

Austin, S. (2005): Womens Aggressive Fantasies. A post-Jungian Exploration of Self-

Hatred, Love and Agency. London & New York: Routledge.

Avis, P. (1999): God and the Creative Imagination: Metaphor, Symbol and Myth in
Religion and Theology, London & New York. Routledge

Bacchileaga, C. (1997): Postmodern Fairy Tales: Gender and Narrative Strategies,

University of Pennsylvania Press, Philadelphia.

Bachelard, G. (1961): La Potique de lespace. Paris: P.U.F.

232
Bachelard, G. (1988): Air and Dreams. Dallas: The Dallas Institute of Humanities and
Culture.

Barthes, R. (1973): Mythologyes. London: Granada.

Bauzinger, H. (1955/1969): Ashenputtel. Zum Problem der Mrchensymbolik.

Zeitschift fr Volkskunde 52, 144-155. Reprint in Laiblin 1969, 284-298.

Beit, Hedwig von (1952/1957): Symbolik des Marchens, Gegensatz und Erneuerung im
Marchen, Registerband. Bern.

Berry, P. (1982): Echos Subtle Body: Contributions to an Archetypal Psychology.

Dallas: Spring Pbl. Inc.

Bettelheim, B. (1976): The Uses of Enchantment: The Meaning and Importance of

Fairy Tales, Penguin Books Ltd, Harmondsworth, England.

Birkhauser-Oerli, S. (1988): The Mother: Archetypal Image in Fairy Tales, Toronto:

Inner City Books.

Bornstein, S. (1933): Das Mrchen von Dornrschen in psychoanalytischer

Dortstellung. Imago 19, str. 505-517.

Bottigheimer, R. (2003): The Ultimate Fairy Tale: Oral Transmission in a Literate

World. U zborniku: A Companion to the Fairy Tale, edt. Hilda Ellis Davidson and
Anna Chaudhri. Cambridge: D. S. Brewer, str. 5770.

Bottingheimer, R. (2009): Fairy Tales: A New History. Albany, NY: State University
of New York Press.

BokoviStulli, M. (1983): Usmena knjievnost nekad i danas. Beograd: Prosveta.

Brewer, D. (2003): The Interpretation of Fairy Tales, u The Companion to the Fairy
Tale, eds. Hilda Ellis Davidson and Anna Chaudrhi. Cambridge: Cambridge University
Press.

Bhler, C. (1918): Das Mrchen und die Phantasie des Kinders Dresden.

Campbell, J. (1949 /1972): The Hero with a Thousand Faces. Princeton: Princeton
University Press, Bollingen Series.

Casey, E. S. (2000): Imagining. A Phenomenological Study. Bloomington: Indiana

University Press.

Chun, K-T. (1983) Ethnicity and Ethnic Identity: Taming the Untamed. In T. R.
Sarbin & K. E. Scheibe (Eds.) Studies in Social Identity, (str.184-203). New York:
Praeger.

233
Crowther, C et al. (1998): The Psychological Use of Fairy Tales u Contemporary
Jungian Analysis, Post-Jungian Perspectives from the Society of Analytical
Psychology, Routledge, London and New York.

, . (2005): .
: : .

Dereti, J. (1983): Kratka istorija srpske knjievnosti, BIGZ, Beograd.

Dieckman, H. (1974): Individuation in Mrchen aus 1001 Nchte. Stuttgart: Bonz

Verlag.

Dieckman, H. (1977): Mrchen und Symbole. Offingen: Bonz Verlag.

Dieckmann, H. (1986): Twice-Told Tales: The Psychological Use of Fairy Tales,

Wilmette Illinois: Chiron.

Dieckmann, H. (1991): Methods in Analytical Psychology, An Introduction. Wilmette

Illinois: Chiron.

Dieckmann, H. (1997): Fairy tales in psychotherapy, u The Journal of Analytical

Psychology, vol. 42, No.2. London: Routledge.

Dundes, A. (2007): The Meaning of Folklore. The Analytical Essays of Alan Dundes.
Edited and Itroduced by S. J. Bronner. Logan, Utah: Utah State University Press.

Durand, G. (1964/1998): Limagination symbolique. Paris: P.U.F.

Dwiggins, C. (1978): Experiencing Metaphor. Bloomington: Indiana University Press.

Eliade, M. (1970): Mit i zbilja. Zagreb: Matica Hrvatska.

Elijade, M. (1980): Sveti i profano. Vrnjaka banja: Zamak kulture.

Favat, A. F. (1977): Child and Tale: The Origins of Interest. Urbana, IL: National
Council of Techers of English.

- . (1997):
, , .

Franz von, M-L. (1970): An Introduction to the Interpretation of Fairy Tales, Dallas,
Texas: Spring.

Franz von, M-L. (1977/1990): Individuation in Fairy Tales. Boston & London:
Shambhala.

Franz von, M-L. (1980): The Psychological Meaning of Redemption Motifs in Fairy
Tales, Toronto: Inner City Books.

Franz von, M-L. (1993): The Feminine in Fairy Tales. Boston & London: Shambhala.

234
Franz von, M-L. (1997): Archetypal Patterns in Fairy Tales. Toronto: Inner City
Books.

Franz von, M-L. (2002): Animus and Anima in Fairy Tales. Toronto: Inner City
Books.

Franc, fon, M. L., (2012): Senka i zlo u bajkama. Fedon, Beograd, 2012.

Freud, S. (1959): Family Romances, u the Standard Edition of the Complete

Psychological Works of Sigmund Freud, trans. James Strachey, ed. Anna Freud et al.
London: Hogarth, vol. 9, str. 23741.

Freud, S. (1955/2010): The Interpretation of Dreams, trans. and ed. by J. Strachey.

New York: Basic Books.

Freud, S. (2002): The Wolfman and the other cases. Translated by. L. A. Huish with
an introduction by G. Beer. London: Penguin Books.

Frojd, s. (1969-1970): Tumaenje snova, I-II. Novi Sad: Matica srpska.

Fromm, E. (1951): The Forgotten Language: An Introduction to the Understanding of

Dreams, Fairy Tales and Myths. New York: Rinehart.

Gadamer, H. G. (1975): Truth and Method, trans. J. Weinsheimer and D. G. Marshall.

Second revisited edition. London: Continuum.

Gadamer, H. G. (1976): Philosophical Hermeneutics, edited and translated by D. E.

Linge. Berkeley: University of California Press.

Giegerich, W. (2005): The Neurosis of Psychology, Vol.I, Collected English Papers.

New Orleans: Spring Journal Books.

Giegerich, W, Miller, D. L., Mogenson, G. (2005) Dialectics & Analytical Psychology.

New Orleans: Spring Journal Books.

Giegerich, W. (2008): Soul-Violence, Vol. III, Collected English Papers. New Orleans:
Spring Journal Books.

Giegerich, W. (2012): What is Soul? New Orleans: Spring Journal Books.

Giegerich, W. (2013): The Flight into the Unconscious, Vol. V, Collected English
Papers. New Orleans: Spring Journal Books.

Grimm, J. & Grimm, W. (1997): The Brothers Grimm: The Complete Fairy Tales.
Ware: Wordsworth Editions.

Hesse, M. (1966): Models and Analogies in Science, Notre Dame: Notre Dame
University Press.

235
Heuscher, Julius, E. (1974): A Psychiatric Study of Myths and Fairy Tales. Their
Origin, Meaning and Usefulness. Springfield, Ill.

Hillman, J. (1975): Re-Visioning Psychology. New York: Harper and Row.

Hillman, J. (1978): Further notes on Images. Spring: 62-88.

Hillman, J. (1979): The Dream and the Underworld. New York: Harper and Row.

Holbek, B. (1987): Interpretation of Fairy Tales. Helsinki: Academia Scientarium

Fennica.

Jacoby, M., Kast, V., & Riedel, I. (1992): Witches, Ogres, and the Devil's Daughter.
Boston & London: Shambhala.

Jockel, B (1939): Der Weg zum Marchen. Berlin/Steglitz.

Jolles, A. (1958): Einfache Formen. Tbingen: Niemeyer.

Jones, A.R (2003): Jungs view on Myth and Postmodern Psychology, presented at the
Journal of Analytical Psychology Seminar, Oxford, June 2003.

Jones, A. R. (2007): Myth and Narrative, in Jung, Psychology, Postmodernity. London

and New York: Routledge.

Jones A. R. et al. (2008): Storytelling, Socialization and Individuation in Education

and Imagination: Post-Jungian Perspectives. London and New York: Routledge.

Jones, E. (1951): Psycho-analysis and Folklore, u Essays in Applied Psychoanalysis.

London: Hogarth.

Jung, C. G. (1952): Symbols of Transformation, CW 5. Princeton: Princeton University

Press.

Jung, C. G. (1921/1974): Psychological Types, CW 6. Princeton: Princeton University

Press.

Jung, C. G. (1960/69):The Structure and Dynamics of the Psyche, CW 8. Princeton:

Princeton University Press.

Jung, C. G. (1954): The Psychological aspect of Kore. U The Archetypes and the
Collective Unconscious, CW 9, I. Princeton: Princeton University Press.

Jung, C. G. (1959/1971): The Phenomenology of the Spirit in Fairy Tales. U The

Archetypes and the Collective Unconscious, CW 9, I. Princeton: Princeton University
Press.

Jung, C. G (1968): Alchemical Studies. CW 13. Princeton: Princeton University Press.

236
Jung, C. G. (1954/66): The Practice of Psychotherapy. CW 16. Princeton: University
Press.

Jung, C. G (1970): The Development of Personality. CW 17. Princeton: Princeton

University Press.

Jung, C. G (1970): Miscellaneous Works. CW 18. Princeton: Princeton University

Press.

Jung, K.G. (1978): Psiholoki tipovi. Beograd, Matica srpska.

Kalsched, D. (1996): The Inner World of Trauma: Archetypal Defenses of the Personal
Spirit. New York & London: Routledge.

Kalsched, D. (2013): Trauma and the Soul. London & New York: Routledge.

Karadi, Stefanovi. V. (1853/1937): Srpske narodne pripovjetke, Be.

Karadi, St., Vuk (1966) Srpski rjenik 1818, priredio Pavle Ivi, Beograd: Prosveta.

Kast, V. (1995): Folktales as Therapy. New York: Fromm International.

Kast, V. (1998): Can you change your fate? The clinical use of a specific fairy tale as
the turning point in analysis. U A. Casement (ed.): Post-Jungians Today. New York &
London: Routledge.

Kawai H. (1995): Dreams, Myths and Fairy Tales in Japan. Einsiedeln, Switzerland:
Daimon.

Kawai H. (1996): The Japanese Psyche: Major Motifs in the Fairy Tales of Japan.
Dallas, Texas: Spring.

Kawai H. (1998): Splitting: resolved or reserved? U A. Casement (ed.): Post-Jungians

Today. New York & London: Routledge.

Kokjara, . (1984): Istorija folklora u Evropi ,Beograd: Prosveta.

Kulii, ., Petrovi P. ., Panteli, N. (1970): Srpski mitoloki renik. Beograd: Nolit.

Langdridge, D. (2007): Phenomenological Psychology. Harlow: Pearson/Prentice Hall.

Lawn, C. and Keane, N. (2011) The Gadamer Dictionary. London: Continuum.

Leyen, von der, F. (1969): Traum und Mrchen. U Mrchenforschung und

Tiefenpsychologie, ed. Wilhelm Laiblin. Darmstadt: Wissenschaftliche
Buchgesellschaft, 1969., str. 1-12.

Loeffler-Delachaux, M. (1949): Le symbolism des contes de fees. Paris.

237
Lckel, R. (1990): Teorijske osnove getalt-terapijskog i integrativnog rada pomou
bajki. U Psihijatrija danas, 22, 2 i 3-4, Beograd: Institut za mentalno zdravlje, str.171-
181 i str. 317-329. .

Lthi, M. (1986): The European Folktale: Form and Nature. Bloomington: Indiana
University Press.

Liti, M. (1994): Evropska narodna bajka. Beograd: Orbis.

Lopez-Pedraza, R. (2010): Hermes and his Children. Einsiedeln, Switzerland: Daimon.

Mati, V. (1976): Psihoanaliza mitske prolosti. Beograd: Prosveta.

Meredith B. Mitchell (2010): Learning about Ourselves through Fairy Tales: Their
Psychological Value, in Psychological Perspectives, 53:3, 264-279.

-, . (2006): :
, , ,
.

McLeod, J. (2001): Qualitative Research in Counselling and Psychotherapy, Sage,

London.

Melentinski, E. M. (1984 ): Poetika mita. Beograd: Nolit.

Neumann, E. (1970): The Origins and History of Consciousness. Princeton: Princeton

University Press.

Neuman, E. (1973): The Child. London: Karnac.

Perrault, C. (2009): The Complete Fairy Tales. Translated with an Introduction and
Notes by C. Betts. Oxford: Oxford University Press.

Pesekijan, N. (1991): Istonjake prie u psihoterapiji. Beograd: Nolit.

Peuckert, W-E. (19838): Deutsches Volkstrum in Mrchens und Sage. Berlin: Schwank
und Rtsel.

Polkinghorne, D. E. (1988): Narrative Knowing and the Human Sciences. Albany:

State University of New York Press.

Popovi, V. B. (1995): Psihologija enskog. Beograd: Nolit.

, . . (2001): . : .

Popovic, V. B. (2007): The winding road of individuation. An Jungian interpretation of

Serbian Fairy Tales, ciklus predavanja odranih na International School of Analytical
Psychology, Cirh, vajcarska.

238
, . . (2008): . :
, doktorska disertacija.

, . . (2010):
, .

Popovi M. i Popovi, V. B. (2012): Hermeneutika bajke. Saoptenje sa simpozijuma

Kvalitativna i kvantitativna istraivanja u analitikoj psihologiji, sa sabora Drutva
psihologa Srbije: Merenje i procena u psihologiji. Beograd, 2012.

Prop, V. (1982): Morfologija bajke, Beograd, Prosveta.

Prop, V. (1990): Historijski korijeni bajke. Sarajevo, Svjetlost.

, . (2009): C . :
.

Rank, O. (1909): Der Mythus von der Geburt des Helden. Leipzig/Wien.

Rank, O. (1932): The Myth of the Birth of the Hero and Other Writings, ed. Philip
Freund. New York: Random House.

Rank, O. (1919): Psychoanalitische Beitrge zur Mythenforschung 1912-14.

Leipzig/Wien.

Ricoeur, P. (1974) The Conflict of Interpretation. Esasays in Hermeneutics. Evanston:

Northwestern University Press.

Ricoeur, P. (1991) From Text to Action. Esasays in Hermeneutics, II. Evanston:

Northwestern University Press.

Ridel,I. (2009): iveti s bajkama: Kako odbaeno dete nalazi svoju sreu, Fedon,
Beograd.

Riklin, F. (1908): Wunscherfullung und Symbolik im Marchen. Wien/Leipzig.

Roesler, C. (2006): A narratological methodology for identifying archetypal story

patterns in autobiographical narratives in Journal of Analytical Psychology, 2006, 51,
str. 574-586

Rheim, G. (1940): The dragon and the hero. American Imago 1:2, str. 40-69, 1-3, str.
61-94.

Rheim, G. (1953a): Fairy Tale and Dream, in The Psychoanalytic Study of the Child,
ed. Ruth S. Eissler et al. New York: International Universities Press, str. 394403.

Rheim, G. (1953b): Dame Holle: dream and folk tale. U Robert Lindner (ed.)
Explorations in Psychoanalysis. Essays in Honor of Theodor Reik. New York, 84-94.

239
Rheim, G. (1953c): The language of birds. American Imago 10, str. 3-14.

Rychlak, J.F (1984): Jung as Dialectician and Teleologist. U R. K. Papadopoulos i G.

S. Saayman, Jung in Modern Perspective, Middlesex: Wildwood House, str. 34-53.

Rychlak, J.F (1985): A Philosophy of Science for Personality Theory. Malabara, Fl.: R.
Krieger.

Rychlak, J.F (1988): A Psychology of Rigorous Humanism. New York& London: New
York University Press.

Sarbin, T. (ed.)(1986): Narrative Psychology: The Storied nature of Human Coduct.

London: Praeger.

Sartori, E. M. (ed.)(1999): The Feminist Encyclopedia of French Literature. Westpont,

Connecticut: Greenwod Press.

Seifert, L. C. (1999): Fairy tales u E. M. Sartori, (ed.): The Feminist Encyclopedia of

French Literature. Westpont, Connecticut: Greenwod Press, str. 198-199.

Silberer, H. (1912): Mrchenszmbolik. Imago 1, 176-187.

Smythe, E. W & Baydala A. (2012): The Hermeneutic Background of C. G. Jung.

Journal of Analytical Psychology, 2012, 57, str. 57-75.

Solar, M. (1974): Novela i bajka u Ideja i pria: Aspekti teorije proze. Zagreb: Liber.

Spinelli, E. (2005): The Interpreted World. London: Sage.

Stanford, W. B., (1936): Greek Metaphor: Studies in Theory and Practice. Oxford:
Blackwell.

Stein, M. (1984): Jungian Analysis. Boulder & London: Shambhala.

Stein, M. & Corbett, L. (eds.)(1991): Psyches Stories: Modern Jungian

Interpretations of Fairy Tales, vol.1. Wilmette, Illinois: Chiron.

Stein, M. & Corbett, L. (eds.)(1992): Psyches Stories: Modern Jungian

Interpretations of Fairy Tales, vol. 2. Wilmette, Illinois: Chiron.

Stein, M. & Corbett, L. (eds.)(1995): Psyches Stories: Modern Jungian

Interpretations of Fairy Tales, vol. 3. Wilmette, Illinois: Chiron.

Stevens, W. (1971): Opus Posthumous, ed. Samuel French Morris. NewYork: Alfred
Knopf.

Tatar, M. (1987): The Hard Facts of the Grimms Fairy Tales. Princeton: Princeton
University Press.

Tatar, M. (1999): The Classic Fairy Tales: Texts, Criticism. London: W. W. Norton.

240
Taylor, C. H. (1995): Philosophical Arguments. Cambridge, MA: Harvard University
Press.

Tismar, J. (1977): Kunstmrchen. Stuttgard: B. Mezler.

Toelken, J.B. (1969): The pretty language of Yellowman: Genre, mode and texture in
Navaho coyote narratives. Genre 2:211-235.

Trebjeanin, . (1994): Savremena istraivanja sklopa, stila i smisla bajke u Evropska

narodna bajka, Maks Liti, Beograd, Orbis.

Urbanii, I. (1973): Uvod u prouavanje hermeneutike, DELO, knj. 19, godina XIX,
br. 4-5.

, . (1925): ; ; .

, . (1929): , ; .

, . (2008): . : .

Veszy-Wagner, L. (1966): Little Red Riding Hoods on the Couch, u The

Psychoanalytic Forum 1, str. 400-408, 414-415.

Vico, G. (1982): Naelo nove znanosti. Zagreb: Naprijed.

Vries, Jan de (1954): Betrachtungen zum Marchen, besonders in seinem Verhaltnis zu

Heldensage und Mythos (FFC 150). Helsinki.

Warner, M. (1994): From the Beast to the Blonde. New York: Farrar, Staraus &
Giroux, Inc.

Wesselski, A. (1974): Versuch einer Theorie des Mrchens. Verlag Dr. H. A.

Gerstenberg, Hildesheim

Wittgenstein, O. (1965): Marchen, Traume, Schicksale. Dusseldorf/Koln.

Whitman, A. (1983): Fairy Tales and the Kingdom of God. Pecos, New Mexico: Dove.

Wundt, W. M. (1900-1920/2002): Vlkerpsychologie, 10 vol. (4, 5, 6 - Mythos und

Religion) Leipzig: Engelmann.

Ziolkowski, J. M. (2009): Fairy Tales from before Fairy Tales. Ann Arbor: The
University of Michigan Press.

Zipes, J. (1979): Breaking the Magic Spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales.
Austin: University of Texas Press.

Zipes, J. (1988): The Brothers Grimm: From Enchanted Forests to the Modern World,
New York: Routledge, Chapman and Hall.

241
Zipes, J. (1988): The Changing Function of the Fairy Tale. Lion and the Unicorn, 12,
2; str. 7-31.

Zipes, J. (1993): The Trials and Tribulations of Little Red Riding Hood. 2nd ed. New
York: Routledge.

Zipes, J. (1994): Fairy Tale as Myth/Myth as Fairy Tale, Lexington: University Press
of Kentucky.

Zipes, J. (2000)(ed.) The Oxford Companion to Fairy Tales. New York: Oxford
University Press.

Zipes, J. (2006a): Fairy Tales and the Art of Subversion. New York & London:
Routledge.

Zipes, J. (2006b): Why Fairy Tales Stick? The Evolution and Relevance of a Genre.
New York & London: Routledge.

Zipes, J. (2007): When Dreams Came True: Classical Fairy tales and their Tradition,
second edition. New York: Routledge.

242
Biografija autora

Marijana Popovi (1970) roena je i odrasla u Beogradu gde je zavrila

osnovnu kolu i gimnaziju. Diplomirala je (1996) na odeljenju za
psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu sa temom:
,,Apercepcija stanja i odnosa u porodici pacijentkinja sa poremeajem
ishrane''. Magistrirala je (2006) na katedri za kliniku psihologiju
Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu sa temom: ,,Karakteristike
Rorah protokola na uzorku srpske populacije slinosti i razlike sa
amerikim uzorkom ispitanika''.

Ima praktino i teorijsko iskustvo iz vie psihoterapijskih pravaca

(porodina terapija, konstruktivistika terapija, psihoanaliza) a diplomirala
je jungovsku psihologiju i psihoterapiju u Cirihu, vajcarska i postala
individualni lan Svetske jungovske asocijacije (2010). lan je Saveza
drutava psihoterapeuta Srbije sa nacionalnim sertifikatom za jungovsku
psihoterapiju, Drutva za deiju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke
kao i Evropskog psihoterapijskog udruenja.

Uestvovala je na brojnim domaim i meunarodnim skupovima,

uglavnom iz oblasti psihoterapije.

Pored privatne psihoterapijske prakse bavi se i prevodilakim radom

(literatura iz oblasti jungovske psihologije).

243