N akon prvih est meseci boravka u Americi e-

znula sam da osetim neki ukus koji e me podsetiti na

dom i bila sam veoma uzbuena kada sam ula da e u
Njujorku nastupiti ansambl Zlatne uste Balkan Bash. ivo se
seam kako sam se pela uz stepenice do treeg sprata
Context Studios na Menhetnu, zaula poznate zvuke i osetila
poznate mirise. Sva ustreptala stupila sam u bunu, pre-
trpanu sobu, vrelu i lepljivu, punu ljudi koji su zbijeni
igrali u krugu. Zidovi su bili prekriveni divnim runo
tkanim ilimima i tapiserijama. Soba s desne strane bila
je oznaena kao Kafana, to je re za krmu pozajmljena iz
turskog jezika. Izgledalo je sumnjivo to u ovoj kafani, pot-
puno netipino, uopte nije bilo duvanskog dima. Pola
sam dublje u sobu i ugledala mali bugarski muziki an-
BIRANJE NASLEA: sambl koji je svirao u sreditu, dok su uza zidove bili po-
ZATO AMERIKANCI stavljeni stolovi sa kojih se prelivala hrana. Bilo je tu ajva-
PEVAJU PESME ra, paprike iz turije, baklave, sarmica od vinove loze i ko-
laa koji su izgledali kao da su upavo izali iz penice mo-
SA BALKANA je mame. Tu i tamo mogla sam da osetim miris uvene ju-
MIRJANA LAUEVI goslovenske ljivovice. Veoma me je iznenadilo to to su
S engleskog prevela Ivana Komadina
mnogi posetioci nosili delove narodne nonje, posebno
vezene koulje i opanke. Izgledalo je udno to to doselje-
nici sa Balkana za zabavu u Njujorku oblae narodnu no-
nju, ak i ako je zaista imaju mnogo je verovatnije da bi
se odluili za visoke potpetice i visoku modu nego za
opanke. Pokuala sam da naslutim ivotne prie ovih lju-
di i nain na koji su oni ovde dospeli. ak sam pokua-
la da razaznam ko je od njih pripadao prvoj, a ko drugoj
generaciji doseljenika. eznui da sretnem neke ljude iz
domovine, svaki razgovor poinjala sam reima:
Zdravo. Odakle ste?
Iz Njujorka, Bostona, Filadelfije..., bili
su uobiajeni odgovori.
Ma nemoj, a odakle li su vam roditelji?,
zapitala bih se tad u sebi.
 Odogovor koji sam oekivala da
dobijem (iz Bugarske, Srbije, Hrvatske, Make-
donije...) nisam ula ni jedanput te veeri.
Umesto toga, nauila sam znaenje termina
WASP, white, anglo-saxon and protestant, kada su ovi
ljudi, s osmehom na licu, pokuavali da mi ob-
jasne svoje porodino poreklo. Ubrzo sam shva-
tila da velika veina od nekoliko stotina ljudi
koji su radosno igrali uz melodije sa Balkana (a
ni njih nisu svirali i pevali unajmljeni muzia-
ri-doseljenici, kao to sam u poetku pretposta-
vljala, nego Amerikanci) nema nikakve etnike
veze sa balkanskim zemljama. Zato mi je bilo
potrebno mnogo vie vremena da razumem ono
to sam videla. ta ti ljudi rade ovde? Zato svi-
raju, pevaju i igraju uz te melodije? Zato su
obukli tu nonju? I gde su nali ajvar u Njujor-
ku? Do tog trenutka nita slino nisam videla u
Sjedinjenim Dravama, niti bih ita slino oe-
kivala na neemu to se zove Balkan Party.
Oduevljenje koje su ovi ljudi po-
kazivali za muziku i ples sa Balkana prenelo se i
na mene, pa sam odluila da od toga napravim
temu za doktorsku disertaciju iz etnomuzikolo-
gije. Tokom sledeih nekoliko godina istraiva-
la sam istorijat tog pokreta, radila intervjue,
vodila radionice na kojima su se izuavali an-
rovi bosanske muzike i sprijateljila se s mnogi-
ma od tih Balkanijanaca, kako oni sami sebe
ponekad nazivaju. Poela sam s uobiajenim
etnografskim pitanjima, kao to su ko, ta, ka-
da i gde, i ubrzo shvatila da ovaj fenomen nije
ogranien samo na jednu urku u Njujorku,
ve se kao pod-anr amerike folk-muzike ras-
prostire irom Sjedinjenih Drava, da su se hi-
ljade ljudi posvetile uenju i izvoenju kompli-
kovanih igrakih koraka, nepravilnih ritmova i
sirovih harmonija s Balkana. Na pitanje otkud
ovaj fenomen, mnogi sagovornici odgovarali su
da je on ponikao iz renesanse folk-muzike to-
kom ezdesetih, ali to sam vie upoznavala ovo
polje, ono se inilo sve ire, a njegova istorija
sve dua. Isto tako, to sam vie posmatrala, sve
je jasnije postajalo da se ovde ne radi samo o
muzici. U pitanju je bilo neto veoma duboko
povezano s identitetom ali ne identitetom ko-
ji dodeljuju okolnosti i naslee, nego identite-
tom koji se bira.
Da bih pokazala s kakvom su se
strau mnogi od ovih ljudi predali tom identi-
tetu, naveu da je veina onih koje sam srela na
balkanskoj sceni organizovala svoj ivot oko
ove aktivnosti i celokupno svoje nepostojee
slobodno vreme posvetila izuavanju neobi-
nog seoskog repertoara na ezoterinim jezicima
i egzotinim instrumentima. Za njih nije neu- 392
obiajeno da svakodnevno igraju i pevaju, ili
da, kod kue ili u kolima, sluaju gotovo isklju-
ivo snimke narodne muzike sa Balkana. Tre-
nutno postoji preko 200 ansambala sastavlje-
nih, najveim delom, od Amerikanaca koji ni-
su poreklom sa Balkana, i oni izvode preteno
tradicionalnu muziku iz razliitih delova ove
oblasti. Brojni bilteni i asopisi, kao i veoma
iva elektronska komunikacija, pruaju Balka-
nijancima mogunost za kontakte i informisa-
nje o vanim zbivanjima na toj sceni. Pored
brojnih prazninih i vikend-radionica, muzi-
kih i plesnih okupljanja, festivala, nedeljnih
seminara, koncerata i proba, sada postoje i tro-
nedeljni kampovi Muzike i igre sa Balkana, ko-
ji se svake godine odravaju na raznim mestima
od Istone do Zapadne obale. Kamp je za mno-
ge vrhunac itave godine i prua mogunost da
Re no. 65/11, mart 2002.
 se ono to je naueno podeli s drugima, kao i da
se upoznaju novi stilovi, nov repertoar i/ili no-
vi instrumenti.
Pokuavajui da odgovorim na pi-
tanje ko su Balkanijanci?, sprovela sam istra-
ivanje nad 120 lanova ove zajednice. Prema
rezultatima tog istraivanja, scenu najveim de-
lom ine pripadnici specifinog segmenta ame-
rikog drutva koji bi se mogao opisati kao: pre-
teno beli, urbani ljudi, visoko obrazovani, me-
u kojima veinu ine naunici, inenjeri,
kompjuterski strunjaci ili pedagozi. Oko 39 %
onih koje sam ispitivala izjasnili su se kao
WASP-ovci, 32 % je reklo da ima meovito cen-
tralnoevropsko i zapadnoevropsko poreklo, 21
% se izjasnilo kao Jevreji, a 16 % navelo je isto-
noevropsko poreklo.
Mada pozajmljivanje iz razliitih
393 kultura nije nita novo, najee se dogaa da se
pozajmljena pesma ili ples ili neki drugi uvo-
zni kulturni predmet ugradi u sopstveni re-
pertoar i kulturni milje. U sluaju amerike
balkanske scene upadljivo je to to je ljubav
koju njeni lanovi neguju prema muzikom i
plesnom repertoaru toliko duboka da ini sre-
dite ivota zajednice i razlog njenog postojanja.
Upravo ova injenica prisiljava nas da se upita-
mo zato?. Dok je u etnografskom istraiva-
nju relativno lako nai odgovore na pitanja ko,
ta, kada, gde i kako, odgovori na pitanje za-
to najee nisu jednostavni. Uz nekoliko izu-
zetaka, pitanje zato retko se kad i namee u
klasinim situacijama na terenu. Poto se
pojmovi tradicije i naslea ve u toj meri podra-
zumevaju, niko od ljudi koji su prouavali ovu
muziku u njenom izvornom okruenju nije se
zapitao, na primer, zato Bugari sviraju gajde,
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
ili zato se ova instrumentalna tradicija prenosi
s generacije na generaciju. Naravno, kada se
ovaj konkretni muziki i plesni repertoar nae
u tako neobinim rukama, pitanje zato na-
mee se samo od sebe, i to ne samo istraivau,
tradicionalnom muziaru, publici, ve najvie
samim Balkanijancima.
Kada sam poela da intervjuiem
ljude, shvatila sam da su se mnogi ve ranije
ozbiljno pozabavili pitanjem zato, i primeti-
la da se odreeni razlozi pojavljuju veoma esto.
Na primer, mnogi su sopstveno etniko poreklo
tumaili kao bezbojno (Nemam neko konkret-
no etniko poreklo, rekla mi je jedna osoba,
stvarno nita u tom etno-smislu), ameriku
kulturu kao novu, plitku, suvie industrijalizo-
vanu i otuenu od prirode i ljudskosti. Balkan
je, s druge strane, izgledao rustikalno, kao re-
gion u kom su zajednice tesno povezane, bliske
prirodi i izvornoj duhovnosti jednom reju,
kao antipod amerikoj kulturi. esto je u raz-
miljanjima i oseanjima ovih ljudi na temu
Balkana postojalo i zrno istine, i pored toga to
su pokazivali sklonost da, sledei ameriku tra-
diciju romantizovanja svega, i ovo podruje vide
u ivopisnim bojama.
Tekst koji sledi napravljen je kao
kola izjava koje sam dobijala tokom intervjua, a
rasporedila sam ih u nekoj vrsti zamiljenog di-
jaloga izmeu mojih sagovornika. Ovde oni iz-
raavaju neke od kljunih stavova i tema koji
preovlauju na sceni. Ne tvrdim da sam, ko-
rienjem ovih citatata, dopustila ljudima da
govore o sebi, jer su izbor i redosled moji pre
mogu da kaem da sam zapravo pokuala da po-
teno predstavim moje balkanijanske prijatelje
onako kako ih ja vidim.
 Interesovalo me je sve to nije
bilo ono tipino sterilno ameriko. Dojadilo
mi je da budem samo obian Amerikanac.
Ne znam kako bih to opisala. To
je kao kad se zaljubi.
To je drutvena interakcija, to je
neka vrsta kinestetikog uivanja, hou da ka-
em, dobro se oseam kad se kreem, imam i
neki talenat za to, a i ego mi ojaa kada mi lju-
di kau ovee, stvarno dobro izgleda dok to maka.
radi, to mi daje snagu.
Za mene je to bila drutvena ak-
tivnost koja ne podrazumeva pie i puenje. Mi
se zadirkujemo meusobno da je to drutveni
sat za nedrutvene ljude. Neki od njih bi mo-
da i priali, ali vas muzika ponese, igra vas po-
nese i nije vam potrebno da priate i nije vam
potrebno da se nekom pribliite, izuzev to
treba da ga drite za ruku.
Zaljubio sam se u jedan enski
glas i prilepio uvo za zvunik.
To nije nosilo etiketu femini-
zma, ali je bilo nain da otkrijem sopstveni
glas i snagu koja dolazi iz njega. Ova muzika je
veoma glasna i ona se ne izvodi s ozvuenjem,
pa otkrie da svojim glasom moete da proiz-
vedete tako snaan zvuk zaista moe da ohrabri
enu.
ene ele da ih uju, a ja mislim
da se to ne deava dovoljno esto, ili dovoljno
glasno, dovoljno jasno, ili s dovoljno uvaava-
nja, i mislim da ova muzika pomae da to sve
izae iz nas.
Mislim da sam reagovao na sna-
gu i muevnost.
Oseanje pripadanja, tako ne-
to.
Nazovite to kismet, nazovite to re-
inkarnacija.
Nisam znao da mi ita nedostaje
u ivotu dok mi se ovo nije dogodilo.
Sasvim sluajno sam dospela u
ovu igraku grupu i poela da igram u njoj sva-
ke veeri.
Navukao sam se, jednostavno
sam se navukao. Znate, kao da je dolo iz sto-
Neto me je samo taklo u duu i
pomislila sam Odoh ja u Makedoniju. Prosto
sam znala da moram da odem tamo.
Seam se svog prvog odlaska u
Makedoniju. Bilo je to 1971. godine, vozio sam
kola i osetio snanu potrebu da izaem iz njih
i poljubim zemlju. I ne pitajte me zato.
Dok se avion sputao i kruio
iznad polja, pogledala sam, videla ta polja i 394
briznula u pla.
To je hobi. Zato moj brat sku-
plja marke? Pojma nemam.
To je vrlo zabavna muzika, pu-
tate ove uvrnute stvari i ljudi igraju i odlino
se provode i tapu i onda snime kasetu i stave
svoje ime na nju. Svira neke melodije i ljudi
kupuju tvoje snimke i, zna, to je mnogo lak-
e nego da pravi rok-bend. Svako moe da
svira rok, ali koliko ljudi moe da svira make-
donsku muziku?
Moja poruka glasi: ne zadovo-
ljavajte se onim ime vas mediji kljukaju, zato
to je to na radiju ubre, a ovo ovde je stvar-
no.
Ceo na ivot obojen je ovim
hobijem i ovim nainom ivota. Zato? A ta
e bolje?
Re no. 65/11, mart 2002.
 Ja mislim da je amerika kultura
veoma plitka, eleli smo da je ispunimo bogat-
stvom koje smo videli na drugim mestima a ko-
je ovde ne postoji.
Nisam od onih koji misle da je
amerika kultura loa a da je neka starija kultu-
ra, kao to je ova sa Balkana, nekako bolja. Ne
verujem u to.
Ta muzika je verovatno stara na
stotine godina, ili bar neke od tih stvari, a jo
uvek se tamo svira, dok u mojoj kulturi, u mo-
joj amerikoj kulturi, ne postoji nita slino.
Uestvujui u radionicama u
Njujorku i Bostonu, brzo sam shvatio da muzi-
ka umire i odluio sam da odem tamo i spasem
je smrti.
Tu postoji jedan neusiljen pri-
stup, to je ona vrsta sakupljanja stvari, kao Ovo
395 hou. O, ta pesma mi se ba svia elim je za
sebe.
Dopadaju nam se ljudi koji do-
laze sa terenskim snimcima. Samo da su ih do-
neli sa izvora. Odu u neko selo, prouavaju
tamo, sretnu te ljude i onda donesu snimke ka-
ko ti ljudi stvarno zvue.
Postoje hobisti kojima nije do-
voljno da igraju na makedonski nain, oni ele
da budu Makedonci.
I oni sve vrednuju prema etni-
koj nepatvorenosti i autentinosti, ta god to
znailo.
To uzdie igru gotovo na nivo
religije, a tle na kom se nalaze koreni religije
postaju sveto tle.
A ako ste stvano bili tamo, vi ste
na neki nain bolji od bilo koga drugog u klu-
bu.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
Ovde ete nai mnogo ljudi koji
misle da su Grka i Bugarska neka vrsta igra-
kog raja, i oni imaju sopstvene vizije o tome ta
bi eleli da Bugarska bude. Oni bi eleli da Bu-
garska bude mesto u kome svako jo uvek ide na
svoje nedeljno oro.
Mini-suknje, crne visoke potpe-
tice, to je izgledalo vrlo evropski. iljate potpe-
tice na kaldrmi, to me je stvarno zapanjilo, ali
sam pomislio svi se mi oblaimo u ove narod-
ne nonje, pa zato ne postajemo seljaci.
Mi smo selo, a kada zaigramo
postajemo zajednica.
Imamo posebne rei, na primer
etnika policija: neko nas primorava da radi-
mo tano onako kako su oni u nekom selu vi-
deli, a ne kao to se radi u nekom drugom. I
onda ih zadirkujemo, e pa, ja sam iz nekog
drugog sela.
Ovo drugo selo svakako nije bal-
kansko selo. Cigle od kojih je ono sagraeno su
plesovi i pesme sa Balkana, ali njegovi temelji su
duboko ameriki. U ovim odlomcima intervjua
izraene su, eksplicitno ili implicitno, neke od
osnovnih vrednosti amerike kulture. Najpri-
metnija meu njima je znaaj koji se pridaje
izboru i verovanje da pojedinac ima pravo i
sposobnost da postane ono to poeli, ta god to
bilo. S druge strane, iz prie o preobraenju
u balkansku muziku izbija i poneto od onog ti-
pino amerikog misionarstva. Bio sam oki-
ran, navukao sam se, postao zavisan, opsednut,
obuzet, uhvatio sam se za to, zaljubio, istopio,
to me je zarobilo, dirnulo, pokrenulo, prome-
nilo, pogodilo... Ove fraze nagovetavaju od-
govor na muziku i igru koji je trenutan, auto-
matski, koji se doivljava kao neto to je izvan
kontrole odreene linosti, neto to se deava
na primalnom ili intuitivnom nivou. Na-
dilazei sva individualna, kulturoloka i istorij-
ska obeleja, on se doivljava kao neto metafi-
ziko, magijsko ili kosmiko. Kao to je to Stju-
art objasnio, osetio sam da to vlada mnome.
To je veza s univerzalnou, s unutranjom
harmonijom... Sve reakcije koje su ovde nave-
dene na neki nain su povezane s fizikim doi-
vljajem, i istiu iracionalan, instinktivan, tele-
sni odgovor na neki nadraaj. Na ovaj nain fi-
zioloko i mistino imaju jedan zajedniki ime-
nitelj: oni se ukazuju kao neizbeni kao dru-
ga strana izbora koji bismo moda ak mogli
nazvati provienjem.
Jedan vaan i srodan motiv jeste
prepoznavanje. ta god da ovi ljudi prepoznaju
u muzici i plesovima sa Balkana, oni to opisuju
kao neto to se podudara s predstavom koju
oni imaju o sebi. Kao to je Nada rekla: Ova
muzika, to sam ja, ona je u saglasju sa onim to
ja jesam. Stjuart je razradio ovu temu rekavi:
Osetio sam kao da je to moja muzika, ona je
bila potpuno prirodna za mene, nije sledila ni-
kakav scenario u mom ivotu, ali ja sam se neka-
ko osetio i fiziki i emocionalno kao deo te mu-
zike.
Kako neko moe da prepozna
neto to je njemu samom strano? Burdijeova
hipoteza (Bourdieu 1984:2) da umetniko
delo ima znaenje i izaziva interesovanje samo
kod onog ko ima potrebnu kulturnu kompe-
tenciju, tj. kd u kom je to delo nastalo oi-
gledno ne vai za ovaj sluaj. Za ljubitelje mu-
zike i plesa Balkana ne vai stav da posmatra
koji nema specifini kod postaje izgubljen u
haosu zvukova i ritma, boja i stihova, i ne
uspeva da otkrije smisao u njima (ibid). Upra-
vo suprotno, za mnoge je susret s muzikom i
plesom sa Balkana bio ljubav na prvi pogled.
Upravo taj in spoznaje ili pre prepoznava-
nja od presudnog je znaaja da bismo mogli
da razumemo privlanost neke specifine mu-
zike ili plesne tradicije.
Jasno je da ovaj in prepoznavanja
nije zasnovan na znanju ili razumevanju unu-
tarnje kodifikacije nekog muzikog odnosno
plesnog komada ili dogaaja unutar tradicije u
kojoj je on nastao. Ono to svako za sebe pre-
poznaje kada naie na asove narodnih igara
ili snimak muzike sa Balkana ne razlikuje se sa-
mo od jednog oveka do drugog, nego prosto
nema veze s balkanskim kulturnim kodovi-
ma. Prvobitno je to vie projekcija sopstvenih
pogleda na svet nego to je razumevanje ili
usvajanje drugaijih pogleda na svet. Verujem 396
da je ovo iskustvo nekim ljudima blisko ili im
dolazi iz srca ili je u skladu s onim to oni je-
su delimino i zahvaljujui izvesnoj podudar-
nosti izmeu naina na koji oni razumeju i do-
ivljavaju ono to uju odnosno vide s jedne, i
njihovog sopstvenog sistema vrednosti s druge
strane.
Ovo dotie pitanje onoga to
Mark Slobin naziva prelaskom s koda na kod,
a to se deava kad neko znaenje nepoznatog
kulturnog produkta interpretira sa stanovita
sopstvene kulture. Na primer, mnogi su ljudi
bili zaprepaeni snagom kojom zrae ene sa
Balkana dok pevaju. Amerike ene prepoznaju
u ovom pevanju snagu glasa i vrstinu enske
povezanosti koja se stvara tokom izvoenja. Ali,
one ove osobine razumeju kao estetske vredno-
sti suprotne vrednostima koje su dominantne u
Re no. 65/11, mart 2002.
 prosenom amerikom drutvu, u kom se sma-
tra da ena treba da bude tiha, slaba i mekog
glasa. Otuda se snano, glasno pevanje kodira
kao oslobaajue, mada je u svom tradicional-
nom kontekstu na Balkanu glasno veoma pre-
cizan pokazatelj snage i izdrljivosti, a istovre-
meno i kulturna norma koja izrasta iz patrijar-
hata i jaa ga, mnogo pre nego to pokazuje
oslobaanje od muke dominacije. Isto tako,
ljubitelji plesova s Balkana igranje u krugu uvek
tumae kao oslobaanje igraa od uloga koje su
im zadate polovima i od drutvene kakljivosti
plesa s partnerom, ili pak kao simbol kruenja
ivota. injenica da tu nema partnera i da svako
moe da gleda u svakog posmatra se kao primer
jednakosti i oslobaanja, dok u svom tradicio-
nalnom kontekstu igranje u krugu otelovljuje i
osnauje norme drutvenog ponaanja, podvr-
397 gavajui uesnike, simboliki i bukvalno, pogle-
du itave zajednice.
Naklonost koju ovi ljudi oseaju
prema muzici sa Balkana tesno je povezana s
njihovom percepcijom mogunosti koje su im
dostupne u njihovom sopstvenom kulturnom
miljeu i stavom prema njima. Implicitno ili
eksplicitno, uesnici porede muziku i ples sa
Balkana s drugim mogunostima koje su do-
stupne u amerikom drutvu. Za mnoge je usva-
janje muzike i plesova sa Balkana, izmeu osta-
log, nain da izau na kraj s nelagodom i neza-
dovoljstvom kakvo izaziva prosena Amerika,
ameriki mainstream, nain da u svojim ivotima
stvore prostor u kom e pruiti otpor mas-me-
dijima i populanoj kulturi.
Mada uesnici ove balkanijan-
ske scene govore o svojim namerama da sau-
vaju odreenu muziku tradiciju sa Balkana,
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
njihove aktivnosti manje su, po mom miljenju,
usmerene na ouvanje ili ponovno otkrivanje
kulture Balkana, a vie na konstruisanje spe-
cifino amerike kulture. Ova zajednica je za-
jednica po izboru, izgraena ne na osnovu za-
jednikog naslea ili teritorijalne pripadnosti,
ve na osnovu zajednikog afiniteta za muziku i
ples sa Balkana i na osnovu zajednikih vredno-
sti. Kao to smo videli, mnogi ak govore o svom
selu. To nije selo u bukvalnom smislu, ali to
zato jesu lini i zajedniki pokuaji da se preva-
ziu nusproizvodi urbanog ivota kao to su
otuenje i nedostatak bliskosti u zajednici, to,
meutim, ne podrazumeva nuno i odbacivanje
zapadnjakog, urbanog naina ivota i njegovih
prednosti.
Jedan deo privlanosti koji muzika
i ples sa Balkana imaju za mnoge lei u injenici
da je ova kultura istovremeno i udaljena i bliska
njihovom zaviaju. Ona je dovoljno udaljena,
naime, ona ne ini deo etnikog naslea Balka-
nijanaca, ali se istovremeno shvata kao kultura
belaca, seljaka, to za mnoge simbolizuje pore-
klo u smislu kulturne prolosti. Ovo tumaenje
Balkana kao olienja prolosti veoma je raspro-
stranjeno, i to meu onima koji se bave muzi-
kom i plesom tih krajeva koliko i u glavnim me-
dijima i nainu na koji su oni prikazivali ovaj re-
gion u vreme novijih sukoba. Ono to Balkan
znai ovim Amerikancima moe da bude i veoma
razliito. Balkan se esto doivljava kao neto
pastoralno, spokojno, ruralno, folklor-
no, neindustrijsko. On je sinonim za kohe-
rentnu zajednicu, ispunjenu ljubavlju, i simbol
za autentino, prirodno, stvarno i isti-
nito. im se svede na ovu jednodimenzionalnu
sliku, on postaje nestvarno, mistino mesto iz
mate koje ne postoji samo za sebe, ve samo u
istorijskoj relaciji prema modernom ameri-
kom svetu kao prolost. Ovakav odnos prema
Balkanu je jedna vrsta enje. Oseanja nostal-
gije pruila su ovoj sceni ono to Dejms Kli-
ford naziva dimenzijama dijasporinog. Lju-
di zamiljaju da se nalaze izvan stvarnog, istini-
tog izraavanja, trae ga i eznu za njim, da bi ga
konano nali tako to se preputaju simbolikoj
kulturi svetog tla nezagaenog urbanizacijom
i komercijalizacijom, to umeju da je cene i to
je prisvajaju. Ronel Alegzander, nekada folk-
plesaica, pisala je 1973. godine:
I dalje emo neumorno tragati za izvor-
nom kulturom. U ovom smislu mi smo
istovremeno i antropolozi.... i obina
ljudska bia kojima je dosta progresa i
plastike i koja ele da zarone u neto to
je mnogo vie stvarno, vezano za zemlju,
ivotno, jednom reju, izvorno pre nego
to i to nestane.
Ovaj citat ilustruje dve veoma stare predstave,
koje su na balkanskoj sceni i u amerikoj
kulturi uopte preivele sve do dananjih dana.
Prva je predstava da postoji neka vezanost za
zemlju, neto stvarno i istinito to su
Amerikanci izgubili u procesu urbanizacije i
modernizacije, te da se to vie ne moe nai
ovde, ve samo negde daleko u nekoj staroj tra-
diciji. Tu istinu treba ponovo osvojiti crpei sa
izvora, sa svetog tla. Druga je predstava da
su Amerikanci sposobni da prepoznaju tu isti-
nu, stvarnost i vezanost za zemlju, iako ona u
njihovim ivotima ne postoji, te da mogu da je
sauvaju od tete kakvu mogu da joj nanesu
ljudi koji tu kulturu poseduju, ali nisu svesni
njene vrednosti. Amerikance je privukla tobo-
nja starina plesova sa Balkana. Iako se u etno-
istoriji same balkanske scene upotreba mu-
zike i plesa sa Balkana naelno moe povezati s
folk-muzikom kao kontrakulturom ezdesetih,
ovakva praksa vue korene jo iz XIX veka i iz-
raava ideje i vrednosti koje su, ponovo, du-
boko amerike.
Jo 1906. godine, naglaavajui
drutveni znaaj folklornih festivala u novoi-
zgraenim naseljima i javnim kolama, Rita
Teresa Volah pie:
Moemo li mi, kao nacija koja je nova u
umetnosti..., da primimo od drugih ci-
vilizacija novi podsticaj i snagu da na-
pustimo komercijalizam koji tako esto
liava oveanstvo njegovog naslea i le- 398
pote?
Ovo oseanje je takoe bilo poznato i autoru
Anala njujorke pozornice, koji je 1877. sarkastino
prokomentarisao:
Mi, kao nacija nove civilizacije, uvek po-
kuavamo da nalikujemo neem to je
staro; pa tako 13. februara, o, pohrlimo,
dakle, na koncert starodrevnih naroda u
Republikanskoj dvorani, to nalazi se na
raskru, izme Avenije pete i Gradske
kapije, a to se se u ovim izopaenim da-
nima zove 33. Zapadna ulica br. 55.
Amerika fascinacija starim stvarima see dale-
ko u prolost, moda ak i do dana kada su pr-
vi Evropljani kolonizovali ove predele. Moda
Re no. 65/11, mart 2002.
 je jedna od najstarijih amerikih tradicija ve-
rovanje da Amerikanci nemaju tradiciju. U
svakom sluaju, od poetka 20. veka, a moda i
ranije, mnogi Amerikanci koji poreklom nisu
bili sa Balkana igrali su na melodije sa Balkana
u programima fizikog vaspitanja na koledi-
ma, u parkovima, javnim kolama i novim na-
seljima irom zemlje. S istorijom dugom itav
vek, ova tradicija je sama za sebe ve dovoljno
stara i dostojna potovanja mnogo starija, za-
pravo, nego to su to mnoge melodije i plesovi
koji ine sadanji repertoar balkanske scene.
Pripadnici obrazovanije klase osmislili su ak-
tivnosti pomou kojih bi Amerikanci, oni koji
su tamo roeni koliko i doseljenici, mogli da
izraze i utemelje svoj osnovni nacionalni iden-
titet tao to e uiti i izvoditi tradicije onih
drugih. Bugari su uili tarantelu, Poljaci su
399 uili kadril, veani su uili oro. U malim
drutvenim okupljanjima isto kao i u velikim
kostimiranim povorkama i festivalima novi i
stari Amerikanci prikazivali su aspekte kultur-
nog identiteta onih drugih, uivajui u nacio-
nalnoj raznovrsnosti, ujedno izraavajui je-
dinstveno ameriko zajednitvo. U isto vreme,
svi su uestvovali u zdravim, moralnim aktiv-
nostima, izraenim kroz fiziko vaspitanje, po-
kret za pravljenje novih igralita i stambenih
blokova. Ovi prethodnici balkanske scene
koristili su muziku i igru ne kao nain da uda-
lje ljude od onog to je ameriki prosek, ve kao
nain da ih sjedine s njim. Kao i kasnija bal-
kanska scena, i ovo izraavanje svega to je
svojstveno Americi (americaness) traga za duhov-
nim obogaenjem, istinom i linim i zajedni-
kim ispunjenjem kroz staro, isto, pastoralno i
zajedniko ukratko, kroz narod (folk).
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
Ove ideje i njihova realizacija u
muzici i plesovima sa Balkana dobile su mnogo
znaajnije mesto na tzv. Svetskim sajmovima u
Njujorku i San Francisku tokom etrdesetih
godina 20. veka. Tu su bukvalno hiljade ljudi
igrale zajedno, a jo mnogo vie hiljada posma-
tralo je ovo otelovljenje narodne muzike i igara
sa Balkana. Svetski sajmovi su bili neverovatno
popularni, poto su uveseljavali naciju pogoe-
nu Velikom depresijom. Ovde su posetioci
mogli da vide jednu Ameriku koja je istovreme-
no mogla da bude visoko industrijalizovana i
kapitalistika a da ne izgubi ita od svog huma-
nosti. Ovde industrija nije razorila narod,
ve mu je pruila priliku da se kroz igru opusti i
razveseli. Jedna publikacija koja je propratila
izlobu u San Francisku to objanjava jedno-
stavno: Ovo je avantura, a avantura je proizvod
dokolice, kao to je i dokolica u Americi proiz-
vod industrijske efikasnosti (prema Rydell,
1993). Sajmovi su bili snano obeleeni tada-
njom retorikom koja je insistirala na ouvanju,
uzdizanju naroda i seljaka u trenutku krize na-
prednog kapitalizma i harmoninom integrisa-
nju razliitosti u multikulturnom drutvu. Ide-
alizovanje prolosti, optimizam u pogledu bu-
dunosti i prikazivanje jedinstva bili su deo pa-
ljivo izraene vizije koja je zamagljivala istoriju
i stvarnu interkulturnu dinamiku.
Internacionalni narodni plesovi
bili su savreno sredstvo za ovu viziju, a plesovi
sa Balkana koji se igraju u krugu naroito su do-
bro ispunjavali taj zadatak. Nije puka koinci-
dencija to to se ba balkanska scena pojavila
posle Svetskih sajmova, oznaavajui poetak ta-
kozvane faze kolomanije u amerikom narod-
nom plesu. Nekoliko najuglednijih igraa fol-
klora tog vremena, kao to su Majkl Herman,
ang i Vits Beliajus, uestvovali su u svetskim
sajmovima, i ini se da su svi oni iskreno vero-
vali u ideju Amerike kao zemlje u kojoj ljudi
mogu da ive sreni i ujedinjeni i spremni da
podele svoje kulturno naslee s drugima.
Upravo ti vrhunski igrai predstavljaju most iz-
meu ranih dana i ideja i balkanske scene i
njenih ideja.
Mnoge od ovih ideja su proble-
matine, naravno. Majkl Herman pie da su se
ljudi preko narodnih igara mogli bezbolno
obavetavati o kulturnom nasleu zemalja iz
kojih su te igre poticale (Herman 1956:viii),
ime su se izmeu pripadnika razliitih kultura
razvijali prijateljski odnosi. Istina je da ne
morate biti Bugarin da biste uivali igrajui
oro, ali iz toga ne proizlazi nuno da neko samo
zato to ume da igra ovu igru ujedno i razume
Bugare. Bezbolna edukacija koju Herman
pominje u praksi je imala tendenciju da se sna-
no oslanja na gomilanje stvari: predmeti i no-
nje nisu se tumaili, igraki koraci i melodije
nisu se stavljali u odgovarajui kontekst niti se
objanjavao njihov stil. Na balkanskoj sceni,
kao i u svim drugim visokospecijalizovanim
grupama, znaenje se esto uitava u stvari, bi-
lo da su to injenice, delovi nonje, igraki ko-
raci ili muziki instrumenti. Unutar scene,
gomilanje funkcionie na drutvenom nivou,
tako to odreuje poziciju lanova u zavisnosti
od iskustva, posveenosti, duine angamana i
tako dalje. To bi, naravno, moglo da ima linu
funkciju, u smislu ublaavanja neadekvatnosti
ili neautentinosti na datom polju. Na drugoj
ravni to moe jednostavno da bude zabava. Ali,
poto sam tu i tamo bila uitelj na ovoj sceni,
ponekad me je iritirala ova panja koja se po-
sveuje injenicama i odreenoj vrsti detalja, i
trebalo mi je dosta vremena da sagledam i dru-
gu stranu ove prie: da shvatim, naime, da u sr-
i motivacije za ovo sakupljanje lei istinsko
uvianje da u ovim igrama i plesovima i njiho-
vom kulturnom okruenju postoji neto to je
lepo i poeljno i to nosi u sebi potencijal za
transformaciju. tavie, Balkanijanci su kroz
neprekidan kontakt sa muzikom i plesom sa
Balkana i, to je mnogo vanije, kroz nepreki-
dan meusobni kontakt, inili neto to je lepo
i snano, neto to kao da oliava neke od su-
tinskih odlika koje se mogu videti u estetici
ovih njima tako privlanih kultura. Oni su
stvorili zajednicu, okupljenu oko zajednikog
interesovanja, oni su uspostavili dugotrajna
prijateljstva, uvereni da su muzika i ples vani
delovi njihovog ivota, i pronali naina da, 400
putem stvaranja zajednikog repertoara, stva-
raju muziku zajedno s drugim ljudima. Ovo je,
izgleda, neto to je znaajno i autentino samo
po sebi, nezavisno od veze sa Balkanom.
Na pitanje Zato se vi bavite mu-
zikom i plesom sa Balkana? sigurno ima ono-
liko odgovora koliko i ljudi koji to rade. Iako
sam nastojala da osvetlim i problematizujem
neke vanije aspekte u nainu na koji Ameri-
kanci koriste balkanske izvoake tradicije, ovo
je samo skica.
Vrednosti i identitet, bili oni li-
ni, kulturni ili muziki, imaju mnogo manje
veze s genetikom nego s prenosom, iskustvom i
ivotom. Ovo, naravno, vai za Balkan koliko i
za Sjedinjene Drave. Vrednosti i identitet ne-
sumnjivo su duboko utkani u muziku, ali se ne
mogu regenerisati sve dok ne nauimo kako
Re no. 65/11, mart 2002.
 da ih, svesno ili nesvesno, prepoznamo, proitamo ili odgovorimo na njih. Da bi ovaj proces bio
celovit, potrebno je da neko ivi u saglasju sa tim vrednostima i identitetima, da ih zna pre nego da
zna o njima. Za mnoge, uvaavanje i na kraju istinsko ivljenje razliitih vrednosti i razliitih iden-
titeta rezultiralo je procesom stvaranja novog muzikog totaliteta koji postoji u onom drugom
selu. Interesantno je da u ovom drugom selu sada postoji najmanje jedna generacija regularnih
Amerikanaca koji su deca dugogodinjih Balkanijanaca i za koje muzika i ples sa Balkana nisu to-
liko pitanje izbora koliko situacija koju su nasledili. Ovo objanjava zato u krajnjoj liniji najzani-
mljivija pitanja o muzici i identitetu nemaju veze s pitanjem da li je neko roen u okviru odreene
kulturne prakse ili ne, ve ta on od njih ini i zato.

Mirjana Lauevi je profesor na Univerzitetu u Minesoti. Tekst Choosing a

Heritage: Why Americans Sing Balkan Songs je izlaganje koje je ovog pro-
lea odrano na skupu posveenom pitanjima odnosa muzike i identiteta, u
organizaciji Centra za humanistike studije pri Univerzitetu Stenford.

LITERATURA
401 Alexander, Ronelle. 1973. In Traditions, Balkan Arts Center: New York,
NY. Pp. 3-4.
Bourdieau, Pierre. 1984. Distinction. Cambridge: Harvard University
Press.
Greenhalgh, Paul. 1988. Ephemeral Vistas; the Expositions Universelles,
Great Exhibitions and Worlds Fairs, 1851-1939. John M. MacKenzie, gene-
ral editor. Manchester: Manchester Univ. Press.
Herman, Michael. 1947. Folk Dances for All. Fifth printing, 1956. New
York: Barnes and Noble.
Rydell, Robert, W. 1993. World of Fairs; the Century-of-Progress
Expositions. Chicago and London: The Univ. of Chicago Press.
Slobin, Mark. 1979. Code Switching and Code Superimposition in Music.
Working Papers in Sociolinguistics, no. 63.
Wallach, Ritta Teresa. 1906. Social Value of the Festival. Charities and the
Commons, (June) Vol. 16: 315-20.
Alexander, Ronelle. 1973. In Traditions, Balkan Arts Center: New York,
NY. Pp. 3-4.
Greenhalgh, Paul. 1988. Ephemeral Vistas; the Expositions Universelles,

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

Great Exhibitions and Worlds Fairs, 1851-1939. John M. MacKenzie, gene-
ral editor. Manchester: Manchester Univ. Press.
Herman, Michael. 1947. Folk Dances for All. Fifth printing, 1956. New
York: Barnes and Noble.
Rydell, Robert, W. 1993. World of Fairs; the Century-of-Progress
Expositions. Chicago and London: The Univ. of Chicago Press.
Slobin, Mark. 1979. Code Switching and Code Superimposition in Music.
Working Papers in Sociolinguistics, no. 63.
. 1993. Subcultural Sounds: Micromusics of the West. Hanover and
London: Wesleyan Univ. Press.
Wallach, Ritta Teresa. 1906. Social Value of the Festival. Charities and the
Commons, (June) Vol. 16: 315-20

402

Re no. 65/11, mart 2002.

403

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja