Prikaz hipokrizije u Molijerovom Tartifu

Srednja faza Molijerovog komediografskog rada poinje sa komedijom Tartif.

Verzija Tartifa koju danas itamo i koja se izvodi na sceni, trea je po redu. Posle
mnogih peripetija, zabrana i izmena, koje su trajale od 1664. do 1669, Molijer je
napokon ostao pri danas poznatoj redakciji komada. Kako Milica Simi u svojoj knjizi
navodi, (Simi 1956: 124) Molijer je na zabrane nailazio jer je ,,tano pogodio cilj i
raskrinkao hipokriziju drutva svoga doba. Naime, u liku licemernog bogomoljca Tartifa,
Molijerovim savremenicima nije bilo teko da prepoznaju pripadnike i agente udruenja
koje je u to vreme imalo veliku mo. U pitanju je bilo Drutvo svete tajne priea, koje
su sainjavali crkveni i svetovni velikodostojnici, a koje je predvodila kraljica-majka, Ana
Austrijska. Navodno humanitarna organizacija, ovo drutvo je proganjalo neprijatelje
katolianstva, jeretike, slobodoumne ljude onog doba.

Molijerov Tartif je, zahvaljujui genijalnom pievom portretisanju, postao

sinonim za licemera. Pisac je uz pomo Tartifa ukazao na razliku izmeu prave i lane
pobonosti. Radnja Tartifa je podeljena na pet inova, a ekspozicija je neuobiajeno
dugaka zauzima vei deo prva dva ina. Lik prema kojem je sva radnja usmerena,
Tartif, pojavljuje se tek na poetku treeg ina. Ipak, o njemu se neprestano govori pre
toga i italac je u stanju napetog iekivanja. Molijer najpre doputa da o Tartifu,
njegovim osobinama i prilikama doznamo na osnovu onoga to o njemu govore drugi,
pa tek onda izvodi licemera na scenu. Na poetku prvog ina, javljaju se gospoa
Pernel, Kleant, Damis i slukinja Dorina, pa doznajemo da su ukuani pod terorom
jednog oveka. Komunikacija izmeu njih se odvija prekidanjem izlaganja likova i
upadanjem u re. Polemika se povela odmah na poetku oko Tartifa, o kome gospoa
Pernel ima samo rei hvale, dok Damis odmah jasno kae da se taj ovek pretvara i da
je zabranio ukuanima sve to nije u skladu sa njegovim pogledom na hrianski moral:
Quoi! Je souffrirai, moi, qu'un cagot de critique,/Vienne usurper cans un pouvoir
tyrannique?/Et que nous ne puissions rien nous divertir,/Si ce beau monsieur-l n'y
daigne consentir? ( Molire: 3)

1
Likovi nas obavetavaju o prilikama u kui: Tartif je doao kao odrpanac i brzo
uspostavio svoju volju u kui, poto je pridobio oca porodice, Orgona i Orgonovu majku,
gospou Pernel. Dorina, koja je u komediji jedan od najjaih glasova zdravog razuma,
lik otroumne i visprene ene iz naroda, kakve je Molijer rado u svojim komedijama
upotrebljavao kao rezonere, nedvosmisleno opisuje Tartifa kao licemera i prevaranta.
Ona odgovara Tartifom oaranoj gospoi Pernel: Il passe pour un saint dans votre
fantaisie;Tout son fait, croyez-moi, n'est rien qu' hypocrisie. (Molire: 5) Dorina prozire
motive iza Tartifovog ponaanja. Njegov neprijateljski stav prema svima koji dou u
goste ukuanima nije gnev zbog buke i lake zabave, ve ljubomora on je bacio oko
na mladu Orgonovu enu, Elmiru: En quoi blesse le Ciel une visite honnte,/Pour en
faire un vacarme nous rompre la tte?/Veut-on que l-dessus je m'explique entre
nous?/Je crois que de Madame il est, ma foi, jaloux. (Molire: 5) Koliko je pronicljiva
Molijerova studija hipokrizije govore sledei redovi, izreeni, ponovo, kroz usta
otroumne Dorine:

Et d'y donner le tour qu'ils veulent qu'on y croie./Des actions d'autrui, teintes de leurs
couleurs,/Ils pensent dans le monde autoriser les leurs,/Et sous le faux espoir de
quelque ressemblance, Aux intrigues qu'ils ont, donner de l'innocence,/Ou faire ailleurs
tomber quelques traits partags/De ce blme public dont ils sont trop chargs.
(Molire: 6)

Dorina otkriva i kakav je odnos izmeu Orgona i Tartifa glava kue je potpuno
u vlasti ovog lanog sveca, u toj meri da to ide do idolatrije. S druge strane, Tartif iz
ovakvog odnosa, svestan svoje nadmoi, izvlai materijalnu korist: Lui qui connat sa
dupe, et qui veut en jouir,/Par cent dehors fards, a l'art de l'blouir/Son cagotisme en
tire toute heure des sommes,/Et prend droit de gloser sur tous tant que nous
sommes. (Molire: 10) Kada je u pitanju prikaz Tartifovog licemerja, naroito je
znaajan dijalog izmeu Dorine i Orgona u etvrtom prizoru prvog ina, kada se on,
nakon odsustva iz kue zbog puta, brino raspituje o Tartifu. Dorina mu opisuje
Tartifovo ponaanje za vreme Orgonovog odsustva, pa saznajemo da Tartifa njegova
izraena prodrljivost nimalo ne spreava da drugima propoveda umerenost u hrani i
piu: Il soupa, lui tout seul, devant elle,/Et fort dvotement il mangea deux

2
perdrix,/Avec une moiti de gigot en hachis. (Molire: 12) Tartif ume i da popije, kae
Dorina, pod izgovorom ojaavanja due, navodno brian zbog Elmirine groznice.
Naime, licemerni Tartif u nedostatku boljeg izgovora za pijanenje, uz etiri ae vina
nadoknauje sebi samom krv koja je putena Orgonovoj eni. Koliko je Orgon slep za
Tartifove dvostruke standarde, vidi se iz njegovih reakcija na Dorinin izvetaj. On se ne
obazire na stvarne probleme i bolesti svojih ukuana, ali zato saaljeva Tartufa koji
puca od zdravlja i apetita, pa njegovi komentari kako je Tartif jadan ovek imaju
komino dejstvo, a slue i da pokau koliko je Orgon zaslepljen i nepronicljiv, kad mu
ovako oigledne neusklaenosti izmeu Tartifovih rei i postupaka ne govore nita.
Kleant pokuava da mu otvori oi, govorei o lanoj prirodi Tartifove prerevnosnog
proklamovanja pobonosti. On istie da je re o prenemaganju i da pravi vernik nee
paradirati unaokolo svojom pobonou i kae da su kukavice i lani junaci isti:

Et comme on ne voit pas qu'o l'honneur les conduit,/Les vrais braves soient ceux qui
font beaucoup de bruit;/Les bons et vrais dvots qu'on doit suivre la trace,/Ne sont
pas ceux aussi qui font tant de grimace. (Molire: 17)

Kleant u ovoj pojavi izgovara itav traktat o hipokriziji, naroito verskoj. Takoe,
osuuje preterivanje u svemu, pa i u insistiranju na vrlini treba imati meru u svemu, jer
preterivanje kvari i najvei ideal. On raskrinkava Tartifovu pobonost kao zanat, kao
robu kojom on trguje. U njegovom duem monologu o licemerju govori koristei se
kontrastom, jer ta osobina i nije nita drugo nego suprotnost izmeu onoga za ta se
ovek izdaje i onoga to on jeste: Ces gens, qu'on voit d'une ardeur non
commune,/Par le chemin du Ciel courir leur fortune,/Qui brlants, et priants,
demandent chaque jour,/Et prchent la retraite au milieu de la cour. (Molire: 18)
Orgonov urak poentira da se vrlina delima dokazuje, a ne praznoslovljem. U drugom
inu se manje govori o Tartifovom licemerju, fokus je na otkrivanju Orgonovih namera
da ker Marijanu uda za Tartifa. Dorina se u razgovoru sa Marijanom ponovo osvre na
Tartifove osobine i status, sada ironino, govorei joj da e se udati za oveka
plemenitog, te da nee znati kuda od silna ponosa .

Dakle, reakcije na Tartifa su dvojake. Tako je sa svim licemerima, dok uspevaju da

zavaraju ma koga svojim pritvornim ponaanjem oni koje dre u zabludi ih posmatraju

3
onako kako bi licemeri eleli da budu percipirani, dok ih drugi jasno vide, u svoj njihovoj
hipokriziji. Prva dva ina imaju funkciju prikazivanja obeju strana jedne, istinite i druge,
nametnute. Oko Tartifa, koji e se pojaviti tek na poetku treeg ina, autor namerno
zgunjava atmosferu neke mutne tajanstvenosti. (Vitanovi 1976: 258) italac nije
sasvim siguran kojoj verziji da veruje, sve dok ne vidi Tartifa, o kome se toliko govori, na
delu. Osim toga, ovaj lik nije precizno definisan. Nije poznato je li u pitanju klerik, , laik,
agent, ili obina odrpana varalica. Jedino to se zna je to da ne dolazi iz viih drutvenih
slojeva Tartif se, odrpan, go i bos, pojavio u njihovim ivotima niotkuda, o emu
obavetava Dorina na poetku prvog ina. Poto je pustio da drugi govore o Tartifu i
njegovoj hipokriziji, Molijer e od treeg ina pustiti da sam Tartif, svojim ponaanjem,
otkriva koliko je bogomoljeva linost daleko od onoga to propoveda. Prvo to izgovara
je uputstvo sluzi gde da odloi bi i kostret, poznate rekvizite za isposnike koji se izlau
muenju tela. Dorina prati njegove izjave komentarima koji su na strani zdravog razuma
i prirodnog ponaanja. Njoj je jasno da iza Tartifovog prigovora na njen dekolte i
predloga da maramicom pokrije prsa stoji slabost samokontrole, krv koja se lako
uzburka.

U treem prizoru treeg ina, a zatim i u petom prizoru etvrtog, on u susretu sa

Elmirom pokazuje koliko je nesposoban za samokontrolu, a to je jo jedan primer
njegove dvolinosti. Tartif joj se bez zadrke udvara, pritom koristei za njegov poloaj
nedoline opaske:

Ah! pour tre dvot, je n'en suis pas moins homme;/Et lorsqu'on vient voir vos
clestes appas,/Un coeur se laisse prendre, et ne raisonne pas./Je sais qu'un tel
discours de moi parat trange () Et si vous condamnez l'aveu que je vous fais,/Vous
devez vous en prendre vos charmants attraits. (Molire: 60 )

Komian efekat proizilazi iz preplitanja lascivnog i svetog. Tartif svoje, veoma

plotske, porive prema Elmiri iskazuje putem sakralnog vokabulara, koristei rei kao to
su smirenje i blaenstvo. Ovim Molijer, osim snanog kominog dejstva, efektno
naglaava izopaenu prirodu hipokrizije. Tartif lie usred bludnienja zazivati nebo i
boga, ime e, dodue neubedljivo, i svoj porok zaodenuti u ruho vrline i svetosti.
Molijerov licemer se veoma lako sam demaskira i upada u klopku koja mu je

4
postavljena, sa Elmirom kao mamcem i Orgonom koji se krije ispod stola. Zanimljivo je
da Molijer koristi ovu scenu i da uputi estoke satirine aoke redu jezuita. Oni su bili
poznati, izmeu ostalog, po svojoj kazuistici, koja im je sluila da okrenu argumente u
sopstvenu korist. Isto ini i Tartif kada ubeuje Elmiru da nema razloga da se boji kazne
sa neba: D'tendre les liens de notre conscience,/Et de rectifier le mal de l'action/Avec
la puret de notre intention. (Molirre: 63) Tartif se pridrava jezuitskih naela i prema
tim shavtanjima, nema greha, jer je namera ista. U nekoliko navrata Molijer aludira na
jezuite i njihov manir ubeivanja, kojim su prikazivali sopstveno zlo kao dobro, a druge
uspevali da optue i osude za blud, esto neutemeljeno. Kada ga Damis otkrije kao
pohotljivca, koji pokuava da zavede mladu Orgonovu suprugu, Tartif e i ovu situaciju
lako preokrenuti, jer je Orgon zaslepljen i eli da mu veruje. On e pred lakovernim i
priglupim Orgonom teatralno priznati sve za ta ga optuuju. Tartif je do samog kraja
licemeran, pa tako sve uvija u privid hrianskog pokajanja i samognuanja jer se,
navodno, u sopstvenoj skromnosti smatra krivim za svaki greh: De quelque grand
forfait qu'on me puisse reprendre,/Je n'ai garde d'avoir l'orgueil de m'en dfendre.
(Molire: 64) On e preuveliavanjem nekakve uoptene krivice uspeti da izbegne
konkretnu, zbog ega e Orgon optuiti sina za klevetu i razbatiniti ga. Tartif e
nastaviti da izigrava spremnost da napusti Orgonovu kuu, navodno potresen zbog
onoga to se dogodilo sa Damisom. Iz dijaloga izmeu Tartifa i Kleanta, koji pokuava
da pomiri oca i sina, vidimo da Tartif ne poseduje ni hriansku vrlinu pratanja, iako se
trudi da je odglumi.

Poto se Orgon, napokon, definitivno uverio u Tartifove prave namere prema

Elmiri, on konano doivljava otrenjenje. Njega, ipak, savetuje Kleant, ije se rei
mogu shvatiti i kao vrsta pouke upuene publici da budu oprezni kada je u pitanju
previe revnosno propovedanje vrline i da obrate panju samo na ono to se radi, a ne
na ono to se kae. U sedmoj pojavi, kada se pojavljuje sa policajcem,Tartif pokazuje
jo par osobina nedostojnih nekoga ko trai da okolina bude besprekorna u hrianskoj
vrlini. Osim to se vidi njegova sujeta, pohlepa i slavoljublje, Kleant ironinom opaskom
otkriva da Tartif ni skromnosti nema. U zbrzanom raspletu, Tartif e biti demaskiran,
zahvaljujui velikom otroumlju kralja, a zatim i adekvatno kanjen. Monolog
Redarstvenog podoficira ima funkciju raspleta komediografske radnje, u kojoj licemer

5
biva kanjen. Osim ove funkcije, postoje jo dve jedna je odavanje poasti kraljevoj
veliini, i ona nema literarnu vrednost, dok se druga vezuje za, komediji svojstvenu,
didaktiku funkciju, kojom se publika ui vrlini, ali i upozorava na tetnost hipokrizije.
Dobro se vraa dobrim, a zlo biva otkriveno i kanjeno, to je jo jedan zakljuak koji
treba upamtiti.

Studija licemerja u Tartifu je kompleksna i detaljna. Molijer puta da o toj osobini

govore rezoneri, ljudi moralni, ali sa zdravim, prirodnim i potenim odnosom prema
ivotu Dorina, Kleant i Damis. Scenski najuverljiviji prikazi hipokrizije su oni u kojima
sam Tartif, preko svojih akcija i reakcija u komadu, prikazuje naine na koje moe da se
ispolji ova osobina. Molijer ne koristi samo rezonere i Tartifa da prikae licemera, ve to
ini i kroz vizuru onih koji su zaslepljeni onim to licemer izgovara, ignoriui ono to on
radi gospoa Pernel i Orgon. Jedino dela, a ne rei, jasno ukazuju na iskrenost
ovekovih stavova. Ako se delima ne potkrepi ono to se propoveda, jasno je da je u
pitanju puko praznoslovlje i hipokrizija, zakljuuje Molijer putem svojih likova rezonera.