ilerova Pisma o estetskom vaspitanju oveka I pismo iler navodi da e u nizu

pisama da iznese rezultate svojih istraivanja o

lepom i umetnosti. Njegova tvrenja veim delom poivaju na Kantovim naelima.
Razum mora da razori objekat unutranjeg ula,
ako hoe da ga usvoji. Da bi uhvatio prolaznu pojavu, filozof mora da je sputa u
pravila i da je rastrgne na pojmove.
Sva magija lepote poiva na njenoj tajni, a sa nunom vezom njenih elemenata
uhvaena je i njena sutina.
II Tok dogaaja dao je geniju doba pravac koji preti da ga sve vie i vie
udalji od umetnosti ideala.
Umetnost je ker slobode i nju e odreivati nunost duhova, a ne potreba
materije.
Korist je veliki ideal sadanjeg doba kome treba da kulue sve snage i da se
klanjaju svi talenti.
Granice umetnosti suavaju se sve vie, to nauka proiruje svoje okvire.
Putem lepote dolazi se do slobode (bie kasnije objanjeno).
III Priroda radi za oveka, kada njegova slobodna inteligencija jo ne moe
samostalno da radi za njega.
Ono to oveka ini ovekom je to to se on ne zadrava na onomoe to priroda od
njega stvara, nego ima sposobnost da umom ide unatrag,
gde je priroda ila napred, da delo uinjeno iz nevolje pretvori u delo svog
slobodnog izbora i fiziku nunost uzdigne do moralne.
Kada se prepozna kao ovek, on uvia da se nalazi u dravi, pod pritiskom
potreba, pre nego to je mogao to stanje da izabere.
Drava je zasnovana po prostim prirodnim zakonima, pre nego to je ovek to
mogao da uini po zakonima razuma.
Kada postane razborit, ovek u ideji stvara prirodno stanje i razumom voen, po
slobodnoj volji, stanje zavisnosti zamenjuje stanjem ugovora.
Na taj nain nastaje i opravdava se pokuaj naroda koji je posao punoletan da
pretvori svoju prirodnu dravu u moralnu.
Ureenje prirodne drave potie iz snaga, a ne iz zakona. Ono protivrei
moralnom oveku kome prosta zakonitost treba da slui kao zakon,
ali dovoljna je fizikom oveku, koji sebi daje zakone da bi se mogao nagoditi sa
snagama. Fiziki ovek je stvaran, a moralni je problematian.
Ako razum ukine prirodnu dravu i ako na njeno mesto postavi svoju (zameni
fiziko moralnim),
onda se usuuje da namesto egzistencije drutva postavi jedan samo mogui ideal
drutva.
Fiziko drutvo u vremenu ni u jednom trenutuku ne sme prestati, dok moralno u
ideji nestaje.
Zbog ovekovog dostojanstva ne sme doi u opasnost njegova egzistencija. ivi
mehanizam drave mora se popravljati dok radi.
Od fizikog karaktera treba da se odvoji samovolja, a od moralnog sloboda, da bi
se prvi doveo u sklad sa zakonima, a drugi da se uini zavisnim od utisaka.
Prvi treba da se udalji od materije, a drugi da joj se priblii u cilju stvaranja
treeg karaktera, koji bi bio srodan sa oba,
koji ne bi spreavao moralni karakter u njegovom razvoju, koji bi utro prelaz od
vlade prostih snaga do vlade zakona i koji bi ak sluio kao jemstvo nevidljivog
morala.
IV Samo prevaga tog treeg karaktera kod jednog naroda moe uiniti bezopasnim
preovraaj drave po moralnim principima,
a samo takav karakter moe jamiti za njegovu trajnost. Odredbe ljudske volje
uvek ostaju sluajne, a samo se kod apsolutnog bia fizika nunost poklapa sa
moralnom.
Moralno ponaanje oveka mora biti njegova priroda, a ovek mora ve svojim
nagonima biti doveden do takvog postupka koji moe biti samo posledica moralnog
karaktera.
ovekovi nagoni treba da budu u skladu sa njegovim razumom da bi vredeli kao
univetzalni zakoni. Svaki individualni ovek, po podobnosti i odreenosti,
 u sebi nosi istog individualnog oveka i zadatak njegovog bia je da bude u
skladu s njim. Tog istog oveka, koji se manje ili vie ogleda u svakom subjektu,
reprezentuje drava, objektivna i u neku ruku kanonska forma, u kojoj se tei
sjedinjavanju raznolikosti subjekta.
Mogu se zamisliti dva naina nakoja ovek u vremenu moe da se sretne sa ovekom
u ideji, tj. dva naina na koja drava moe postojati u individuama:
1) Tako to isti ovek potiskuje empirijskog, to drava potiskuje individuu 2)
Tako to individua postaje drava, to se ovek u vremenu uzdie do oveka u ideji
Zato to drava treba da bude organizacija koja nastaje sama sobom i za samu
sebe, ona moe biti stvarna jedino ako delovi odgovaraju ideji celine.
Poto drava u grudima svojih istih graana stoji kao reprezentant, ona e
imati isti odnos u kom oni stoje sami prema sebi.
ovek moe na dva naina biti u protivrenosti sa samim sobom: 1) kao divljak
ako njegova oseanja vladaju njegovim naelima.
Prezire umetnost, a oboava prirodu. 2) kao varvarin ako njegova naela
unitavaju njegova oseanja. Ismeva i obesauje prirodu.
Obrazovan ovek sprijateljuje se sa prirodom i potuje njenu slobodu,
obuzdavajui samo njenu samovolju.
Totalnost karaktera mora postojati kod onog naroda koji treba da bude sposoban i
dostojan da dravu nude zameni dravom slobode.
V Podivljalost i malaksalost su dve krajnosti ljudskog propadanja, a obe
sjedinjene u jednom vremenu.
Objektivna ljudska priroda ima razloga da se ali na dravu; subjektivna mora
potovati njene ustanove.
Duh vremena koleba se izmeu posuvraenosti i sirovosti, izmeu izopaenosti i
proste prirode, izmeu sujeverja i neverovanja,
i samo ravnotea zla ponekad mu jo postavlja granice. VI (razvijanje pojedinanih
sposobnosti) Grci su nas postideli svojom jednostavnou.
Oni su nam suparnici i uzori. Oni ujedinjuju mladost fantazije sa muevnou
razuma. Celokupna ljudska priroda kod njih nalazila se u svakom pojedinanom
bogu.
Danas ljudi razvijaju samo jedan deo svojih sposobnost, dok su ostale
zakrljele. Samo doba je tako ureeno.
Grcima je forme davala priroda, koja sve sjedinjuje, a nama daje razum, koji sve
razdvaja.
Problem dananjice je to ljudi sve iskustvo uopte cene prema posebnom
fragmentu iskustva i pravila svog posla prenose na svaki posao bez izuzetaka.
Senzibilitet due po stepenu zavisi od ivahnosti, a po obimu od bogatstva
mate, ali sada nadmo analitike sposobnosti mora nuno liavati fantaziju njene
snage
i njene vatre. Apstraktni mislilac ima zato esto hladno srce, jer on
ralanjuje utiske koji samo kao celina mogu da ganu duu.
Iako naprezanje pojedinih duhovnih i fizikih snaga moe stvoriti izvanredne
ljude, samo njihova ujednaena temperatura ome stvoriti srene i savrene.
Pogreno je da stvaranje pojedinanih snaga znai rtvovanje celine. Do nas
mora stojati da celinu u naoj prirodi,
koju je umetnost razorila, ponovo uspostavimo putem jedne vie umetnosti. VII
Priroda nam u svojoj fizikoj tvorevini propisuje put koji imamo da idemo u
moralnoj.
Zadatak za vie nego jedno solee je da se karakter doba mora otrgnuti od slepe
vlasti prirode i onda se vratiti njenoj jednostavnosti, istini i bogatstvu.
VIII Ako istina treba da pobedi u sukobu sa snagama, onda i sama mora da postane
snaga, i za svog zastupnika postavi nagon.
Nagoni su jedine pokretake snage u svetu koji osea. Do sada, ljudsko srce
nije bilo otvoreno za istinu i nagon nije za nju radio, pa se i ona pokazivala
slabanom.
Doba je prosveeno, do znanja se dolo, ona su objavljena i bila bi dovoljna da
isprave bar naa praktina naela,a a mi smo i dalje varvari.
Potrebna je energija hrabrosti (volja) da se ovek bori protiv prepreka koje
tromost prirode i kukaviluk srca suprotstavljaju uenju. Treba se osmeliti da
budemo mudri!
Usavravanje moi oseanja omoguuje bolje shvatanje, jer put do glave vodi
preko srca. Prosveenost razuma utie na karakter, ali od karaktera i potie.
IX (zadatak umetnika) Svako poboljanje na politikom polju treba da poe od
oplemenjivanja karaktera. Postavlja se pitanje,
kako da se karakter oplemeni pod uticajem varvarskog dravnog ureenja? Sredstvo
za to, koje ne prua drava i koje ostaje isto i pri svoj politikoj pokvarenosti
je lepa umetnost. Umetnost i nauka su osloboene od svega to su zavele ljudske
konvencije i obe su apsolutno imune od ljudske samovolje. Zakonodavac moe
zatvoriti njihovu oblast, ali njima ne moe vladati; moe progoniti prijatelja
istine, ali istina ostaje; moe poniavati umetnika, ali umetnost ne moe
falsifikovati. Normalno je da umetnost i nauka budu u duhu doba i da se
stvaralaki ukus ravna prema kritikom. Veno filozofi i umetnici nastoje da
spuste istinu i lepotu do prostih ljudi. Umetnik je sin svog doba! On materijal
uzima od sadanjosti, a formu od jednog plemenitijeg doba, ili od nepromenljivog
jedinstva svog bia. Umetnik se uva od pokvarenosti svog doba na taj nain to
prezire njihov sud. Umetnik treba da svetu na koji utie da pravac ka dobru, pa
e ritam vremena dovesti do razvoja. Taj pravac e dati svetu ako njegove misli
uzdie do nunog i venog; ako radei ili obrazujui pretvara nuno i veno u
predmet njegovih nagona. Umetnik treba da ivi u svom dobu, ali da ne bude
njegova stvar; treba da radi za svoje savremenike ono to je njima potrebno, a ne
ono to oni hvale; treba da goni samovolju i sirovosti iz njihove zabave, pa e ih
na taj nain ukloniti i iz njihovih misli; treba da ih u svakom trenutku okruuje
plemenitim, duhovnim formama i simbolima izvrsnog sve dok privid ne savlada
stvarnost, a umetnost ne savlada prirodu. X (lepota) ovek moe na dva naina da
se udalji od svoje namene (kao divljak i kao varvarin), a sa te zalutalosti treba
da se vrati pomou lepote. Razvijeno oseanje za lepotu profinjuje naravi ovek
bez forme prezire svaku ljupkost u izraavanju, uzimajui je kao podmiivanje,
finou vidi kao pretvaranje, a nenost i irinu u ponaanju vidi kao preterivanje.
Kritika lepote vredna potovanja kae da lepota u ravim rukama moe da deluje u
prezrive svrhe, da stvori zabludu i nepravdu, zato to ukus obraa panju samo na
formu i nikad na sadraj, on daje due opasan pravac. Samo pojava odreuje vrednost
takvim stvarima. U svakoj epohi istorije u kojoj vlada ukus i cvetaj uumetnosti
nalazimo pad ljudskog roda Atina i Sparta imale su nezavisnost koja se temeljila
na zakonu, ali im je ukus bio nezreo, a umetnost nerazvijena. Kuda god bacili
pogled u prolost, nalazimo da ukus i sloboda izbegavaju jedno drugo i da sloboda
zasniva svoju vlast samo na propasti herojskih vrlina. A ipak, upravo je ova
energija karaktera, kojom se obino iskupljuje estetska kultura, najbolji pokreta
svega velikog i sjajnog u oveku, a nedostatak te energije ne moe nadoknaditi
nikakva prednost, ma koliko ona bila velika. Lepota se pokazuje kao nuan uslov
ljudskog roda. Ko se ne usudi da se udalji od stvarnosti, nikada nee ovladati
istinom. XI (linost i stanje) Apstrakcija moe da dospe do dva krajnja pojma. U
oveku ona razlikuje ono to je: 1) trajno ovekova linost 2) neprestano
promenljivo ovekovo stanje Linost i stanje (ovek i njegova opredeljenja),
koje u nonom biu (bogu) zamiljamo kao jedno i isto, u ogranienom biu su uvek
dve stvari. Linost je stalno postojana, a stanje se stalno menja. Ne moe se
zasnivati ni stanje na linosti, ni linost na stanju. Postojimo zato to
postojimo; oseamo mislimo i imamo volju, jer izvan nas postoji jo neto. ovek
predstavljen u svom savrenstvu bio bi trajno jedinstvo koje u bujicama promene
uvek ostaje isto. Sklonost ka boanstvu ovek nosi u svojoj linosti, a put ka
boanstvu (koji nikad ne dovodi do cilja) otvoren mu je ulima. Dva su zakona
ulno razumske prirode: 1. (nastoji na apsolutnoj realnosti) ovek treba da stvara
svet od svega to samo ima formu i da manifestuje sve svoje sklonosti 2. (nastoji
apsolutnoj formalnosti) ovek treba u sebi da unitava sve to je samo svet i da
unosi sklad u sve svoje promene ovek, dakle, treba da otuuje sve unutranje i
oformljuje sve spoljno. Oba zadatka, zamiljena u svom najviem ostvarenju,
vraaju nas pojmu boanstva od kog je iler poao. XII (ulni i nagon za formom)
Ne ispunjavanje ovog dvostrukog zadatka (da ostvarujemo nuno u sebi, a stvari
izvan sebe da potinjujemo zakonu nunosti) prisiljavaju nas dva suprotna nagona:
1.) ulni nagon polazi od ulnog postojanja oveka, ili od njegove ulne prirode
i bavi se time da ga stavi u vremenske okvire i uini materijom. Materija je ovde
promena, ili realnost koja ispunjava vreme. Ovaj nagon zahteva promene, zahteva da
vreme dobija sadraj. Ovo stanje prosto ispunjenog vremena zove se oseanje i samo
se putem njega manifestuje fiziko bitisanje. Gde deluje iskljuivo ovaj nagon, tu
postoji i najvie ogranienje: ovek je u tom stanju samo ispunjeni trenutak
vremena ovek ak i ne postoji, jer njegova linost prestaje dotle dok oseanje
vlada njime i vreme ga nosi sa sobom. Za ulni nagon vezuje se pojava ljudske
prirode. Oblast ovog nagona protee se onoliko koliko je ovek ogranien. On je
jedini koji onemoguuje potpuno savrenstvo ljudske prirode, iako budi i razvija
njene sklonosti, ali vezuje duh koji tei navie za ulni svet. Suprotstavlja mu se
vrsta volja 2.) Nagon za formom polazi od apsolutnog ovekovog bia, ili od
njegove razumne prirode i nastoji da ga oslobodi, da unese harmoniju u razliitost
njegovog javljanja i da odri njegovu linost i pored sveg menjanja stanja. Ovaj
nagon trai istinu i pravo. On daje zakone; zakone za svaki sud ako se ovaj odnosi
na saznanja, a zakone za svaku volju, ako se odnosi na dela. Gde gospodari nagon za
formom, tu postoji najvee proirivanje bia, tu se gube sve granice, tu se ovek
uzdigao iznad granica ula, do jedinstva ideja koje sa sobom obuhvata celo carstvo
pojava. Moralno oseanje nam kae ta treba dabude i ono odluuje zauvek. XIII
Tendencije ova dva nagona su protivrene, ali ne u istim objektima. Zadatak
kulture je da osigura granice ovih nagona. Njen zadatak je dvostruk: 1.) da ulnost
titi od napada slobode da stvara sposobnost oseanja 2.) da linost osigurava od
snage oseanja do podie snage razuma Samo ukoliko je ovek samostalan,
realnost je izvan njega i on je prijemiv, a samo ukoliko je prijemiv, realnost je
u njemu I jednom i drugom nagonu potrebno je ograniavanje i poputanje, ukoliko
se zamiljaju kao energije. Prvom (ulnom) da ne provaljuje u oblast zakonodavstva;
drugom (za formom) da ne provaljuje u oblast oseanja. Slabljenje ulnog nagona
ne sme biti posledica fizike nesposobnosti, ve mora biti akt slobode. Nagon za
materijom mora linost drati u svojim podesnim okvirima, a nagon za formom mora
odravati ovekovu prijemivost. XIV (nagon za igrom) Uzajamni odnos oba nagona
je zadatak uma, koji ovek moe da rei samo u savrenstvu svoga postojanja.
Ideja ovekove ljudske prirode je da se neprestano pribliuje beskrajnom, a da
nikad to ne dostie. Ljudsko bie je u skladu sa ovom idejom (i u punom znaenju
ovek), ako ne prati samo jedan od ova dva nagona. Dokle god ovek osea, za
njega su tajna njegova linost i njegova egzistencija, a dokle god samo misli, za
njega su tajna njegova egzistencija u vremenu i stanje. Nagon za igrom
(Spieltrieb) je onaj nagon koji spaja ulni i nagon za formom. U njemu oba deluju
povezano. On je usmeren na to da vreme potre u vremenu, da spoji postojanje sa
apsolutnim bitisanjem, promenu sa identitetom. ulni nagon trai da bude odreen;
nagon za formom hoe sam da odreuje; nagon za igrom nastoji da prima onako kao to
bi sam stvarao, i tako da stvara kao to ulo nastoji da prima. Nagon za igrom
vri istovremeno pritisak na duu i moralno i fiziki. On uklanja sav pritisak i
oslobaa oveka fiziki i moralno. Nagon za igrom stavlja formu u materiju i
realnost u formu. XV (ivi lik) Predmet ulnog nagona naziva se ivot u najirem
znaenju i oznaava sve materijalno bitisanje i svu neposrednu sadanjost u ulima.
Predmet nagona za formom naziva se lik i on obuhvata sve formalne osobine stvari
i sve njihove odnose prema snagama miljenj. Predmet nagona za igrom naziva se
ivi lik i on oznaava sva estetska svojstva pojava, tj. sve to se u najirem
znaenju naziva lepota Predmet nagona za igrom je lepota! Spajajui se sa
idejama, sve stvarno gubi ozbiljnost, poto postoje malo, a time to se poklapa sa
oseanjima, nuno se oslobaa svoje ozbiljnosti, poto postaje lako. ovek nije
ni iskljuivo materija, ni iskljuivo duh. Lepota kao savrenstvo njegove prirode
ne moe, dakle, biti iskljuivo sam ivot, ni iskljuivo sam lik, ve zajedniki
objekat oba nagona. Dua se pri posmatranju lepote nalazi u srenoj sredini
izmeu zakona i potrebe i ba zato to je podeljena meu njima osloboena je stege
i jednog i drugog. Meu svim ovekovim stanjima ba igra i samo igra oveka ini
potpunim i razvija njegovu dvostruku prirodu. U idealu lepote koji postavlja um
dat je i ideal nagona za igrom koji ovek treba da ima pred oima u svim svojim
igrama. Lepo ne treba da bude prost ivot i prost lik, nego ivi lik, tj. lepota,
poto ona oveku diktira dvostruki zakon apsolutne formalnosti i apsolutne
realnosti. ovek sa lepotom samo treba da se igra i samo sa lepotom ovek treba
da se igra. ovek se igra samo onda kada je u punom znaenju ovek, i on je samo
onda ovek kada se igra. XVI (idealno lepo) Ideal lepog traimo u to je mogue
savrenijoj vezi i ravnotei realnosti i forme. Ali ova ravnotea ostaje uvek samo
ideja koju stvarnost nikada ne moe sasvim da dostigne. U stvarnosti e uvek
preostati nadmo jednog elementa nad drugim. Postoji, dakle, samo jedna jedina,
nedeljiva lepota u ideji, jer moe postojati samo jedna jedina ravnotea; lepota u
iskustvu uvek e biti dvostruka. Od lepoga se moe oekivati ublaavanje (da bi
se oba nagona
drala u svojim granicama) i naprezanje (da bi se oba odrala u snazi). Idealno
lepo pokazuje u razliitom smislu osobinu koja ne samo ublaava nego i snai.
Zadatak je fizikog i moralnog namesto naravi postavljati moral, namesto znanja
postavljati saznanje, a namesto srea blaenstvo. Praviti od lepota lepotu zadatak
je estetskog obrazovanja! XVII (lepota blai i krepi) Lepota u napregnutom oveku
vaspostavlja harmoniju, a u malaksalom energiju i na taj nain svodi ogranieno
stanje na apsolutno i od oveka stvara celinu koja je savrena u samoj sebi.
Svaka iskljuiva vlada jednog od dva ovekova osnovna nagona za njega je stanje
pritiska i nasilja, a sloboda lei samo u zajednikom dejstvu obe njegove prirode.
Lepota kao mirna forma smiruje divlji ivot i kri prolaz od oseanja ka mislima,
a kao iva slika ona apstraktnoj formi daje ulnu snagu. XVIII Lepotom se ulni
ovek dovodi do forme i miljenja; lepotom se duhovni ovek vraa materiji i ponovo
predaje ulnom svetu. XIX (volja i sloboda) U oveku se mogu razlikovati dva
razlita stanja pasivne i aktivne odreenosti i isto toliko stanja pasivne i
aktivne odredljivosti. Stanje ljudskog duha pre svake odreenosti, koje je dato
utiscima ula, predstavlja odredljivost bez granica. U tom carstvu moguega nita
nije sreeno, prema tome nita jo nije ni iskljueno. To se stanje neodreenosti
moe nazvati praznom beskrajnou (to ne treba meati sa nekom beskrajnom
prazninom). Da bismo opisali neki lik u prostoru, moramo beskrajni prostor
ograniiti; da bismo sebi predstavili neku promenu u vremenu, moramo podeliti
celinu vremena. Dakle, samo granicama dospevamo do realnosti, samo negacijom ili
iskljuivanjem do pozicije ili stvarnog stava. Ova radnja duha naziva se suenje
ili miljenje, a njen rezultat je misao. Ako se o lepom tvrdi da ono utire oveku
prelaz od oseanja do miljenja, to nikako ne treba razumeti tako kao da bi lepo
moglo ispuniti pukotinu koja razdvaja oseanje od miljenja. Svaki od dva nagona,
im se razvio, po svojoj prirodi, nuno tei za zadovoljenjem. Volja je ono to
se prema oba nagona odnosi kao sila (kao osnova stvarnosti), ali ni jedan od oba
nagona ne moe se sam za sebe prema drugom odnositi kao sila. Nema u oveku
nikakve druge sile sem njegovevolje i samo ono ime ovek prestaje, smrt i gubitak
svesti, moe unititi unutranju slobodu. im u oveku prorade dva suprotna
osnovna nagona, oba gube prinudu, a iz suprotnosti dve nunosti nastaje sloboda. XX
Da se na slobodu ne moe uticati proizilazi iz samog njenog pojma. Sloboda
poinje tek onda kada su se potpuno razvili ovek i oba njegova osnovna nagona;
ona, dakle, mora nedostajati dok on nije potpun. ulni nagon poinje da deluje
pre razumnog, jer oseanje prethodi svesti i u tome nalazimo objanjenje celokupne
istorije ljudske slobode. ovek ne moe prei neposredno od oseanja do
miljenja; on mora napraviti jedan korak unatrag, jer samo time to se ponovo
uklanja jedna determinacija, moe nastupiti suprotna. Duh od oseanja do misli
prelazi izvesnim srednjim raspoloenjem u kome su ulnost i razum istovremeno
aktivni. Ovo srednje raspoloenje, na koje duh nije ni fiziki ni moralno nateran i
koje ipak deluje na oba naina, zasluuje prvenstvo da se nazove slobodno
raspoloenje. Ako stanje ulne neodreenosti nazivamo fizikim, a stanje umne
logikim i moralnim, onda moramo ovo stanje realne i aktivne odredljivosti nazvati
estetskim. Estetsko svojstvo stvari se odnosi na celinu naih razliitih snaga, a
da za pojedinu od njih ne bude neki odreeni objekat. Svrha estetskog vaspitanja
je da stvara celinu naih ulnih i duhovnih harmonija u najveoj moguoj harmoniji.
XXI ta je miljenje u odnosu na odreenost, to je estetsko stanje u odnosu na
odredljivost. Estetsko stanje je stanje realne i aktivne odredljivosti, to je
srednje raspoloenje kojim duh od oseanja ide do misli. Estetkom kulturom
postie se to da priroda omoguava oveku da od sebe ini ta hoe; njemu je
potpuno vraena sloboda da bude ono to treba da bude. Lepota moe biti nazvana
naim drugim tvorcem, jer ona u nama samo omoguava da se razvije ovek, a
ostavlja na slobodnoj volji dokle e se razviti. XXII (estetsko raspoloenje)
Estetsko raspoloenje upravo zato to ne titi nijednu pojedinanu funkciju ljudske
prirode, pogoduje svakoj bez razlike, a ne ide na ruku nijednoj prvenstveno zbog
toga to je temelj mogunosti za sve. Estetsko vodi do neogranienog. Svako drugo
stanje upuuje nas na prethodno i da bi ovo prestalo potrebno mu je sledee; samo
estetsko stanje je celina za sebe, poto u sebi sjedinjuje sve uslove svoga porekla
i svoga trajanja. Poto se u stvarnosti ne moe nai isto estetski uticaj (jer
se ovek nikada ne moe osloboditi zavisnosti snaga), izvrsnost jednog umetnikog
dela moe postojati samo u njegovom veem pribliavanju onom idealu estetske
istote. Poezija u svom najpotpunijem savrenstvu mora nas, kao i muzika, mono
zahvatati, ali istovremeno, kao i plastika, okruivati mirnom jasnoom. Savren
stil u svakoj umetnosti pokazuje se upravo time to on zna da uklanja njene
specifine granice, a da time ne uklanja njene specifine prednosti i daje joj
jedan vie opti karakter. U jednom stvarno lepom umetnikom delu sadrina ne
treba da bude nita, a forma sve; jer formom se utie na celog oveka, a sadrinom
samo na pojedinane njegove snage. Stvarna umetnika tajna umetnika sastoji se u
tome to on formom unitava predmet. Dua posmatraa i sluaoca mora ostati
potpuno slobodna i nepovreena i mora iz arobnog kruga umetnika odlaziti ista i
savrena. Najozbiljniji predmet mora biti tako obraen da sauvamo sposobnost da
ga neposredno zamenimo najlakom igrom. Umetnosti afekta, kakva je tragedija, nisu
nikakav prigovor; jer prvo, to nisu sasvim slobodne umetnosti, ve su u slubi
jedne posebne svrhe (patetinog) i nijedan pravi poznavalac umetnosti nee poricati
da su dela utoliko savrenija to i u najjavoj buri afekata tede slobodu due.
Ima lepe umetnosti strasti, ali lepa strasna umetnost je protivrenost, jer
neizostavan afekt lepog je sloboda od strasti. Ne manje protivrean je pojam lepe
didaktike umetnosti. XXIII Prelaz od stanja oseanja patnje do aktivnog stanja
miljenja i htenja odigrava se putem posrednikog stanja estetske slobode; i mada
ovo stanje samo po sebi ne odluuje nita ni o naim shvatanjima ni oseanjima,
ipak je ono nuan uslov pod kojim jedino moemo doi do nekog shvatanja i oseanja.
Nema drugog puta za urazumljivanje ulnog oveka sem da ga uimo najpre
estetskim. Da bi za ulnog oveka uopta postojala neka ulna forma, to mora
najpre biti omogueno estetskim raspoloenjem due. Korak od estetskog do
logikog i moralnog stanja (od lepote do istine i dunosti) beskrajno je laki no
korak od fizikog do estetskog stanja (od prostog slepog ivota do forme). U
najvanije zadatke kulture spada podvrgavanje oveka formi, ve i u njegovom isto
fizikom ivotu, jer samo iz estetskog stanja, a ne iz fizikog, moe se razviti
moralno. XXIV Mogu se razlikovati tri stupnja razvoja kroz koja u odreenom redu
mora nuno da prou i pojedinac i cela vrsta, ako treba da zavre itav krug svoje
svrhe ovek u svom fizikom stanju trpi samo silu prirode; oslobaa se ove sile u
estetskom stanju, a vlada njome u moralnom. Neupoznat sa svojim ljudskim
dostojanstvom, ovek je daleko od toga da ga potuje u drugima, a svestan sopstvene
divlje poude, boji se nje u svakom stvorenju koje mu je slino. Nikada ne vidi
druge u sebi, nego samo sebe u drugima, a drutvo, umesto da ga proiruje do vrste,
suava ga sve vie i vie u njegovu individuu. U ovoj turobnoj skuenosti luta on
mranim ivotom, dok dobra priroda ne svali s njegovih pomraenih ula teret
materije, dok misao njega samog ne odvoji od stvari i dok se najzad u odblesku
svesti ne pokau predmeti. XXV Dok ovek u svom prvom fizikom stanju samo kroz
patnju prima u sebe ulni svet, dok samo osea, on je istovetan sa svetom, i ba
zato to je samo svet, za njega jo nema sveta. Tek sa svog estetskog stanovita,
kada svet izdvoji iz sebe ili ga posmatra, njegova linost se odvaja od njega, i
njemu se javlja svet, jer je prestao da bude istovetan sa njim. Posmatranje
(refleksija) je prvi liberalni odnos oveka prema svetu koji ga okruuje. Od roba
prirode, dok je samo osea, ovek postaje njen zakonodavac im o njoj pone da
razmilja. Ona koja je njime vladala kao snaga, stoji sada kao objekat pred
njegovim pogledom koji sudi. to je za njega objekat, nema vlasti nad njim, jer da
bi bilo objekat, mora iskusiti njegovu vlast. Dok traimo izlaz iz materijalnog
sveta i prelaz u svet duhova, slobodan hod nae mate ve nas je uveo usred ovog
drugog. Lepota koju traimo lei ve iza nas, a mi smo je preskoili dok smo od
samog ivota prelazili neposredno istom liku i istom objektu. Takav skok nije u
ljudskoj prirodi, a da bismodrali s njom isti korak, moramo se ponovo vratiti
ulnom svetu. Lepota, je delo slobodnog posmatranja i s njom stupamo u svet
ideja, ali ne naputajui ulni svet, kao to se dogaa kada saznajemo istinu.
Istina je ist produkt apstrahovanja od svega to je materijalno i sluajno, ist
objekat, u kome ne sme da preostane nikakva granica subjekta. Lepota je predmet
za nas, jer je refleksija uslov pod kojim je oseamo, ali istovremeno ona je stanje
naeg subjekta, jer je oseanje uslov pod kojim imamo predstavu o njoj. Dakle, ona
je forma, poto je posmatramo, ali istovremeno ona je ivot, poto je oseamo. Ona
je istovremeno i nae stanje i nae delo. XXVI Estetsko raspoloenje ne moe
poticati iz slobode i ne moe imati nikakvo moralno poreklo. Ono mora biti poklon
prirode; samo milost sluajeva moe fiziko stanje oslobaati okova i divljaka
privoditi lepoti. Uivanje u prividu sklonost
prema kienju i igri je onaj fenomen kojim se naveuje da divljak postaje ovek.
Dok je ovek jo divljak, uiva samo ulima oseanja. im on pone da uiva okom,
i gledanje za njega dobije samostalnu vrednost, on je estetski ve slobodan, i
razvio se nagon za igrom. Estetski privid razlikuje se od stvarnosti i istine.
Samo je on igra. Privid u moralnom svetu sme ii donde dokle je potreban
estetskom prividu, tj. prividu koji niti hoe da zastupa realnost, niti mu je
potrebno da ga ona zastupa. XXVII Gde otkrivamo tragove nezainteresovanog
ocenjivanja istog privida, tu moemo zakljuiti da je nastao preokret u ljudskoj
prirodi i da stvarno tu poinje ovek. im ovek uopte samo pone da
pretpostavlja lik predmetu i im se usudi da prividu (ali koji on kao takav mora
saznati) daje realnost, otvoren je njegov ivotinjski krug i on se nalazi na putu
koji nema kraja. Kao i telesna orua, i mata u oveku ima svoje slobodno
kretanje i svoju materijalnu igru u kojoj ona, bez ikakve veze sa likom, uiva samo
u svojoj samovolji i potpunoj slobodi. Od ove igre slobodnog toka ideja, koja je
jo sasvim materijalne vrste i objanjava se iz samih prirodnih zakona, mata u
pokuaju slobodne forme pravi najzad skok do estetske igre. Potreba za dopadanjem
podvrgava snanoga nenom sudu ukusa; on moe oteti zadovoljstvo, ali ljubav mora
biti poklon. Usred carstva snaga i usred carstva zakona, estetski nagon za
stvaranjem neprimetno stvara tree, veselo carstvo igre i privida, koje skida
oveku okove svih odnosa i oslobaa ga svega to se zove prinuda, u fizikom kao i
u moralnom. Ako u dinamikoj dravi prava ovek susree oveka kao snagu i
ograniava njegovo delanje, ako mu u etikoj dravi dunosti odupire velianstvom
zakona i sputava njegovo htenje u krugu lepog ophoenja, u estetskoj dravi, on mu
se sme javljati samo lik, sme stajati prema njemu samo kao objekat slobodne igre.
Davati slobodu slobodom osnovni je zakon ovog carstva. Ako ve potreba
prisiljava oveka da ivi u drutvu i um u njega usauje drutvena naela, samo mu
lepota moe dati drutveni karakter. Jedino ukus uznosi harmoniju u drutvo, poto
on stvara harmoniju u individui. Samo u lepom uivamo kao individua i kao rod
istovremeno, tj. kao reprezentanti roda. Samo lepota usreuje sav svet, a svako
bie zaboravlja dok je pod uticajem njene ari. U estetskoj dravi je svako, pa i
onaj koji slui, slobodan graanin, koji ima ista prava kao i najplemenitiji, a
razum koji silom nateruje potlaene mase da slue njenim ciljevima mora ih ovde
pitati za njihov pristanak. Dakle, u carstvu estetskog privida ispunjava se ideal
jednakosti. Takva drava postoji i moe se nai u svakoj finoj dui.