ARHEOLOGIJA je nauka koja izuava materijalne ostatke, odnosno sve uoljive tragove ljudske

delatnosti, radi upoznavanja njihove sadrine u odreenom vremenu i prostoru, kao i njihovog znaaja u
odreenom socijalnom, ekonomskom i istorijskom okruenju. Prouavaju se materijalni ostaci od
najstarijih vremena do dananjih dana. Registrovanje i prikupljanje tih podataka obavlja se terenskim
istraivanjem, posle ega sledi obrada i sistematizacija arheoloke gradje i dokumentacije, a potom i
njihova analiza i interpretacija.
Postoji vie podela arheologije, ali se ona u osnovi deli na Praistorijsku (paleolit, mezolit, neolit,
eneolit, bronzano i gvozdeno doba) i Istorijsku (klasina tj.antika, srednjevekovna, i post medievalna ili
industrijska arheologija). Usled velike geografske rasprostranjenosti ostataka materijalne kulture iz raznih
perioda, stvorena je potreba za izdvajanjem posebnih geografskih oblasti izuavanja (npr.amerikanistika
arheologija, orijentalna arheologija). Specifina lokacija materijalnih ostataka ponekad zahteva primenu
posebnih metoda istraivanje (npr.podvodna arheologija). Ako je neki arheoloki lokalitet u opasnosti,
treba obaviti radove u okviru zatitne arheologije, iji je cilj da se u to kraem periodu, dokumentuje to
vei broj podataka, da bi se na taj nain lokalitet zatitio ili spasio.
Bez obzira na prostorne i vremenske razlike meu arheolokim lokalitetima, kao i na specifine
uslove njihovog nalaenja, arheoloka istraivanja se uvek obavljaju sa odreenim ciljem, ije
formulisanje zavisi od problema koji istraivai ele da ree, odnosno od pitanja na koje se trai odgovor.
Arheologija pokuava da sazna sadraj istraivane kulture, uzroke i naine njenog funkcionisanja, njen
nastanak, tok, transformaciju ili nestanak, unutranje odnose sa prirodnim i kulturnim okruenjem.
S obzirom na specifine teme istraivanje u okviru arheologije mogu se navesti jo i socijalna
arheologija, arheologija kulta, feministika arheologija i druge.
Metode dokumetovanja i analize sloenog arheolokog konteksta su interdisciplinarne i osim
arheolokih obuhvataju i druge grane: geoloke, geofizike, paleogeografske, hemijske, paleontoloke,
bioantropoloke, demografske, statistike, lingvistike i naravno istorijske.

KVARTAR je najmladji i najkrai geoloki period, u kome se razvija ovekov rod, zbog ega se naziva i
antropogen. Karakterie ga osetno globalno zahlaenje u odnosu na tercijar, kao i smenjivanje toplih i
hladnih razdoblja, praeno promenama u organskom svetu. Kvartar se deli na dve epohe: pleistocen i
holocen. Uglavnom se uzima da je kvartar poeo pre 1,87 miliona godina, da je granica izmeu donjeg i
srednjeg pleistocena negde pre 0,73 miliona godina, granica izmeu srednjeg i gornjeg pre priblino 125
000 godina, a granica izmeu pleistocena i holocena (koji jo traje) pre oko 10 000 godina.

PALEOLIT (staro kameno doba) je najstarija i najdua praistorijska epoha. Traje od pre 2,6/2,3 miliona
godina pa sve do pre 10 000 godina. Materijalnu kulturu ovog perioda ostvarile su male ljudske zajednice,
iji se opstanak zasnivao na lovako-sakupljakom nainu privreivanja. Znatna mobilnost ovakvih
zajednica bila je usklaena sa godinjim ciklusom koritenja prirodnih resursa na nekoj teritoriji. Zbog
toga se arheoloka dokumentacija o paleolitskim zajednicama odnosi na tragove svoje delatnosti koje su
one za sobom ostavile u peinama, zaklonima ili na slobodnom prostoru. S obzirom na geoloku starost
slojeva u kojima su takvi ostaci naeni, kao i na tehnoloki postupak izrade orua, izvedena je podela
paleolita na stariji (donji), srednji i mlai (gornji).
Stariji paleolit (pre 2,6/2,3 miliona 128 000 godina). Najstarija orua, stanine, radne i druge
strukture pripadaju kulturi oblutaka i potiu sa lokaliteta du istonoafrike raseline, koja se smatra i
kolevkom oveanstva. Homo erektus osvaja nove prostore, irei se iz Afrike, u Evropu i Aziju gde
ostavlja znaajne tragove svog prisustva, poev od pre 1,5 miliona godina do pre 700 000 godina. Javljaju
se nove tehnologije izrade okresanog orua i istovremeno industrija sa odbicima, ali se nastavljaju i stare
tradicije kulture oblutaka. Homo erektus ovladava vatrom negde pre 400 000 godina. U U okviru mlae
aelske kulture se dalje usavrava izrada okresanog kamenog orua (levaluazijenska tehnika), da bi stekla
iroku primenu u srednjem palolitu. Pre 350 000 godina se javljaju arhaini oblici Homo sapiensa.
Srednji paleolit (pre 128 000 40 000/35 000 godina). Nastavljaju se stare tehnoloke tradicije, ali
se ire primenjuju i usavravaju novije tehnike usvoje u poznijem starijem paleolitu. iri se spektar
specijalizovanih aktivnosti u lovako-sakupljakim zajednicama, na ta ukazuje vea raznovrsnost orua
u pogledu namene i naina izrade. Ove je posebno sluaj u Evropi i na Bliskom Istoku. Novu pojavu
predstavljaju nalazi grobova, dajui potvrdu o postojanju kulta, i ukazujui na sve vei uticaj ideologije u
ivotu tadanjih zajednica.
 Mlai paleolit (pre 40 000/35 000 do 10 000 godina )Dok je za stariji i srednji paleolit, uz
dugotrajnu bioloku evoluciju oveka, karakteristina izvesna homogenost arheolokih nalaza irom
Evrope, Azije i Afrike, mlai paleolit predstavlja vreme preokreta, posebno u pogledu prilagoavanja
zajednica veoma razliitim uslovima u kojima ive, a samim tim i dobijanja odreene originalnosti u
odnosu na druge zajednice. Ovo je vreme sloenije socijalne organizacije, kao i izraene regionalizacije,
ali uz uspostavljanje irokih interkulturalnih mrea za razmenu predmeta, ideja i informacija. U mlaem
paleolitu pojavljuje se Homo sapiens sapiens. Pojavljuju se i nove tehnologije. Okresano kameno orue
dobija formu seiva i manje je masivno. Eksploatacija sirovina je ekonominija. Poinje iroka upotreba
predmeta izraenih od ivotinjskih kostiju, roga ili ziba. Krajem ovog razdoblja pojavljuje se vie bitnih
tehnolokih inovacija (npr.luk i strela), novih strategija korienja resursa (npr. ribolov). Orue se izrauje
u sve veem broju posebnih oblika koji odgovaraju specifinim namenama, a i stilovi izrade istog orua
razlikuju se od regiona do regiona, tako da dolazi do sve vee heterogenosti. Ova pojava regionalizacije
paleolitskih kultura je uslovljena porastom populacije, promenama u ekolokoj sferi, potrebom da se
iznau novi naini da se osigura opstanak zajednice u novim uslovima. Reavanje ovih problema teklo je
na dva naina.
Prvo, zajednice nastanjene u evroazijskoj tundri i stepi poinju planski da eksploatiu svoje
teritorije, uspostavljajui stalne logore iz kojih se preduzimaju lovake i sakupljake aktivnosti. Takvi
pohodi se unapred planiraju, resursi se intenzivno prikupljaju, a stvaraju se i zalihe koje omoguavaju
opstanak i u mesecima oskudice. Ovo uslovljava ogranienost mobilnosti zajednice, tako da one sve vie
postaju upuene na saradnju sa zajednicama koje borave u istom regionu. Dolazi do socijalne i ideoloke
integracije ovakvih zajednica.
Drugi nain obezbeenja opstanka je odvajanje delova zajednice i njihova potraga za novim
teritorijama. Naime, tokom mlaeg paleolita osvojena su i preostala dva kontinenta (Amerika i Australija)
i to im su se stekle osnovne sposobnosti plovidbe i im su savladane tekoe opstanka u novim
predelima.

PALEOLITSKA UMETNOST podrazumeva dela monumentalne i primenjene umetnosti ostvarena

tokom paleolita, i to, slikarstvo, reljefe, skulpturu i rezbarije. Neki je povezuju sa nastankom homo
sapiensa pre oko 300 000 godina, mada se njen kontinuirani razvoj moe pratiti tek u mljadje paleolitskim
kulturama, koje je ostvario homo sapiens sapiens. Paleolitska umetnost se manifestuje ve od kraja
starijeg paleolita i to sa manje ili vie povezanim apstraktnim urezima na kamenu ili kosti, a od srednjeg
paleolita odabiranjem neobinih prirodnih oblika koji nalikuju na neto. U mlaem paleolitu javljaju se
dva osnovna vida: peinska umetnost (crtei, gravure i slike na zidovima peina) i predmetna umetnost
(statue, gravure i rezbarije na predmetima ili nakitu). U obe kategorije zastupljene su tri teme: ivotinjska
figura, ljudska figura i simbolini znaci. Predpostavlja se da je glavna tema paleolitske umetnosti
plodnost ljudi i ivotinja, mada se ponekada sreu u dela druge tematike. Mlaepaleolitska umetnost
posle pre-figurativne faze (35 000-30 000 godina) moe se podeliti u 4 faze, od kojih poslednja IV ima i
dva stila: stariji i mlai. Svaka od ovih faza ima svoju glavnu temu, nain i mesto prikazivanja.
Paleolitska umetnost ima izrazit religijski karakter, peine sa graviranim ili oslikanim zidovima su
svojevrsna podzemna svetilita, dok se predmetna umetnost najee vezuje za mala, pokretna svetilita.

AEL je starijepaleolitska kultura nazvana prema nalazitu Sent Ael. Poznata je po bifacijalno
okresanim runim klinovima, iako orue formirano na odbicima preovlauje na skoro svim nalazitima
ove kulture. Javlja se u donjem i srednjem pleistocenu irom Evrope, Azije i Afrike. Nosilac je Homo
erektus. Najstarije aelske industrije datovane su pre 1,4 do 1,2 miliona godina u Africi. U Evropi se
stariji ael sa runim klinovima grube izrade javlja negdo pre 700 000 godina. Prethodi mu pojava
najstarijih industrija sa oblucima i odbicima, sa kojima je umnogome istovremen. Za srednji i mlai ael
je karakteristina nova tehnika okresivanja runih klinova, kojom su dobijani pljosnati bifasi pravilnih
oblika. Otkriveni su na mnogim nalazitima u zapadnoj i junoj Evropi, dok ih u istonoj skoro i nema.
Na Balkanu su ovakvi bifasi otkriveni na nekoliko nalazita. U ovom periodu poinje da se primenjuje
levaluazijenska tehnika u okresivanju, a dolazi i do specijalizacije retuiranog orua. U poznijem periodu,
u aelskoj kulturi se javljaju srednjepaleolitski tipovi orua, dok se u mnogim srednjepaleolitskim
kulturama vidi uticaj ove kulture tokom itavog njihovog trajanja. Aelska kultura se karakterie gotovo
svim pojavama koje obeleavaju stariji paleolit. Naseljavaju se doline reka i obale jezera, peine ree.
Upotrebljava se vatra, podiu se stanita od lakog materijala, a praktikuje se i organizovani lov na
krupniju divlja.

MUSTERNIJEN je vodea srednjepaleolitska kultura nazvana po peini Mustije. Nosilac musternijena

je Homo sapiens neanderthalensis. Javlja se pre oko 130 000 godina i traje do pre 30 000 godina.
Rasprostranjen je po celoj Evropi i delovima Afrike i Azije, a za razliku od starijepaleolitskih kultura,
rairen je i u oblastima sa veoma hladnom klimom. Musternijen se razvija u kontinuitetu na
starijepaleolitske kulturu koje mu prethode, tako da ga je u ranoj fazi teko razgraniiti od njih. Odlikuju
ga razne varijante postruki, nusterijenski iljci, jamiasto i nazupano orue i bifacijalno okresani runi
klinovi. Karakteristina je tehnika okresivanje sa diskoidnih jezgara, a u nekim industrijama i
levaluazijenska tehnika okresivanja. Postoje etiri osnovna musternijenska facijesa. Prema ovoj podeli
kulturno je opredeljen najvei broj musternijenskih industrija u zapadnoj Evropi. Ipak, kulturna,
hronoloka i regionalna razliitost ovih facijesa je slaba. Ni u ostalim delovima Evrope pokuaji
izdvajanja regionalnih grupa i utvrivanja etapa u razvoju musternijena nisu dali vidljive rezultate. S
obzirom da musternijen predstavlja glavnu srednjepaleolitsku kulturu sve ono to karakterie srednji
paleolit uopte, obeleava i njega. Za njega se vezuju razne manifestacije religijskog ivota i simbolikog
miljenja. U slojevima sa musternijenskim nalazima, otkriveni su na vie mesta grobovi neandertalaca.
Naseljavane su peine i otvoreni prostori. Ponekad su graena i stanita ili razliite strukture. Ekonomija
se zasniva na eksploataciji raznih biljnih, ivotinjskih i mineralnih resursa, uglavno onih
najpristupanijih, u blizini stanita. Nivo specijalizacije, tehnoloke i ekonomske, je nizak u poreenju sa
raznim mlaepaleolitskim kulturama.

ORINJASIJEN je najstarija mlaepaleolitska kultura nazvana po nalazitu Orinjak. Nosilac je homo

sapiens sapiens kromanjonskog tipa. Postoji podela na 5 osnovnih faza. Orinjasijen karakteriu unasti
njukasti strugai i dleta, kao i seiva retuirana osobenim orinjasijenskim retuom. Tehnologija
okresivanja je laminarna, dok se srednjepaleolitski elementi javljaju samo u poetnoj fazi razvoja.
Odlikuje ga i prisustvo kotanog orua, kao i raznih ploica, privesaka i perli od kosti, roga i kamena. Na
pojedinim nalazitima su otkriveni kameni blokovi sa graviranim i iskucanim predstavama, simbolima i
znacima. Ustanovljene su i antropomorfne i zoomorfne figurine od slonovae. Orinjasijen se razvija u
Evropi, severnoj Africi i na Bliskom istoku. O nastanku orinjasijena postoje dve teorije. Jedna, po kojoj
potie od laminarnih industrija Bliskog istoka i druga, po kojoj je evropskog porekla, pri emu su u
njegovom formiranju uestvovale razliite kulture. U srednjoj i zavrnoj fazi razvoja tipinog orinjasijena
zastupljenost retuiranih seiva se smanjuje, dok se uee dleta poveava. Od kotanog orua javljaju je
prvo iljci sa ouvanom, a kasnije i koso zaseenom bazom, manje ili vie izduenog oblika. U zavrnoj
fazi razvoja, tokom maksimuma poslednjeg virmskog stadijala, nastaje potpuna dezintegracija
orinjasijena.

SOLITREJ je mlaepaleolitska kultura nazvana po lokalitetu Solitrej. Razvija se na podruiju

Francuske, panije i Portugala. Ovu kulturu karakteriu bifacijalno okresani, listoliki i kolenasti iljci, u
nekim sluajevima primenom tehnike pritiska, moda i posle zagrevanja. Njeno poreklo nije sasvim
jasno, pa zbog toga postoji nekoliko teorija. Najstariju fazu karakteriu iljci grublje izrade, retuirani na
dorsalnoj strani. Veina orua je formirana na odbicima, a srednjepaleolitski elementi su veoma
naglaeni. Za mladju fazu su karakteristini izdueni iljci. U ovoj fazi prvi put se javljaju i perforirane
kotane igle za ivenje. Osim kremenih artefakata veoma dobre izrade, solitrejsku kulturu odlikuje i
preinska umetnost.

MAGDALENIJEN je pozna mlaepaleolitska kultura, nazvana po lokalitetu Madlen. Razvija se u

zapadnoj i delovima srednje Evrope. U franko-kantabrijskoj regiji nastavlja se na solitrejsku kulturu.
Magdalenijen karakteriu mnoga dleta, strugai, strugalice, ubadai, strmo retuirano i geometrijsko
orue. Orue od kosti i roga, kao i umetniki oblikovani i kultni predmeti veoma su raznovrsni. Peinska
umetnost se nalazi na svom vrhuncu. Nije pouzdano utvreno koja je kultura presudno uticala na
formiranje magdalenijena. U finalnoj fazi Magdalenijena kotana industrija osiromauje, ali se zato u
kremenoj industriji javljaju novi tipovi orua. U ovoj fazi dolazi do izmena u kulturi, neke zajednice
menjaju stanita, neke primaju uticaje od drugih kultura. Dalje promene klime uslovilo je konanu
dezintegraciju ove kulture.

MEZOLIT (srednje kameno doba) je period kulture lovako sakupljakih zajednica od kraja pleistocena
do pojave zemljoradnike privrede. Ovo razdoblje se ponekad oznaava i terminima epipaleolit i
protoneolit. Pod epipaleolitom se podrazumeva vreme u kome lovako-sakupljake zajednice nastavljaju
tradiciju paleolitskog naina ivota i obezbeivanja opstanka primenom ve usvojenih tehnologija. To su
mobilne zajednice koje u godinjem ciklusu eksploatiu resurse na odreenoj teritoriji. Uslovi ivota na
nekoj teritoriji, uslovili su regionalizaciju. Da zajednice ne bi ostale zatvorene, to bi bilo loe po njihov
opstanak, dolazi do interkulturalne razmene. Termin epipaleolit ima hronoloka, kulturna i ekonomska
znaenja.
Mezolit oznaava pojavu lovako-sakupljakih zajednica koje se hronoloki i ekonomski ne
razlikuju od onih u epipaleolitu, ali su tehnoloki naprednije. Nain izrade i standardizacija oblika alatki
ovog vremena ukazuje na ekonominost, fleksibilnost, daje mogunost popravke. Sve te injenice
ukazuju na potrebu intenzivnog stvaranja zaliha za kratko vreme. Arheoloki podaci o zajednicama ovog
perioda pokazuju na jo neke pojave, koje su posledica prilagoavanja uslovima koje namee iz raznih
razloga, manj teritorija, nepogodna za opstanak klasinih lovako-sakupljakih grupa. Zajednice poinju
da kontroliu odreene oblasti u kojima se nalaze izvori sirovina neophodni za njihov opstanak. Ova
kontrola je ekskluzivna, to znai da samo jedna zajednica polae pravo na neku oblasti i legitimie to
pravo na odreen nain. Ova potreba za kontrolom, javlja se tamo gde postoji neka konkurencija toj
zajednici u oblastima sa veom gustinom populacije ili u oblastima gde geomorfoloki uslovi
uslovljavaju teritoriju za ivot (klisure, obale). Takve zajednice se opredeljuju za intenzivnu eksloataciju
lokalnih resursa, nastanjuju se u njihovoj blizini i formiraju trajna naselja. Cilj ekskluzivne kontrole neke
teritorije je obezbeivanje resursa, smanjenje rizika od njegovog iscrpljivanja. To pravo se najee
dokazuje kultom predaka koji uvruje zajednicu sveu o sopstvenom kontinuitetu na odreenoj
teritoriji. Simbol tog kulta izmeu ostalog jeste i uspostavljanje prostora za sahranjivanje lanova
zajednice.
Mezolitske zajednice mogu, ali ne moraju poznavati ili koristiti standardno geometrijski okresano
orue. To su i prve preistorijske zajednice koje uspostavljaju trajna naselja, kao i obiaj sahranjivanja vie
generacija svojih lanova na za to utvrenom prostoru. Pojavljuje se i mezolitska ornamentika na raznim
vrstama materijala. Privreda je utemeljena na specifinim lovako-sakupljakim i ribolovakim
strategijama, koje se ogledaju u pojavi novih tipova kamenog i kotanog orua i orua od roga
(keramika), posuda, transporta. Mogu se javiti i izvesni oblici kultivisanja i domestikacije pojedinih
biljnih i ivotinjskih vrsta, to jo uvek nema presudni znaaj za opstanak zajednice. Ipak, ovo je razlog
to neki naunici ove zajednice zovi protoneolitske, jer e u neoliti ba ove stvari postati osnova opstanka.

LEPENSKI VIR mezolitsko i neolitsko naselje na obali Dunava. Otkriveno je vie slojeva naselja, iji su
ostaci i raznovrsni sadraji bili osnova koja je definisala mezolitsku kulturu ireg erdapskog podruja,
kulturu Lepenskog Vira. Najstarije naselje (protolepenski vir) sezonskog je karaktera sastojalo se od
deetak poluukopanih stanita. Naredno naselje sa pet stambenih horizonata sa po oko dvadesetak stanita i
povrinom oko 2000 m2. Stanita su vremenom unapreivana. A u sreditu je ostavljen trg kojim dominira
najvee stanite, koje je verovatno imalo ulogu svetilita. Sledee naselje Lepenski Vir je zahvatalo neto
veu povrinu i sastojalo se od etdesetak stanita, po izgledu slinih onim iz prolog naselja, iako sa
nekim razlikama. U stanitima i oko njih je naeno okresano orue od kremena i kvarca, predmeti od
peara ili vulkanskih stena, kao i alatke od roga, kosti i zuba divlje svinje. Nakit je izraivan od fosilnih
ljutura pueva i koljki, a veliki amuleti od mermera i krenjaka. U svim naseljima je otkrivena velika
koliina kostiju riba i divljai, kao i kosti psa. Sahranjivane su prvo samo lobanje, a u kasnijim naseljima
se osim parcijalnog i sekundarnog sahranjivanja, neki pokojnici sahranjuju ispod podova stanita ili
ognjita naputenih stanita i to mahom u opruenom poloaju, samo ponekad u sedeem. Lepenski Vir
III nadslojava starija naselja, ali negira njihovu strukturu. Kasnije su stanita solidnije graena u imaju
izgled kua sa etverougaonom osnovom. Otkrivena je i velika koliina keramike. Pokojnici su
sahranjivani u zgrenom poloaju bez priloga. Lepenski Vir je naputen krajem srednjeg neolita, a kasnije
ljudske zajednice su se tu samo kratko zadravale.
NEOLIT (novo kameno doba) je epoha za koju je karakteristina pojava prvih praistorijskih zajednica
iji se opstanak zasnivao na proizvodnji hrane. Ovo doba karakteriu i podizanje stalnih naselja, izrada
keramikih predmeta i orua od glaanog kamena, mada su neke od ovih pojava prisutne i u starijim
epohama, ili se naprotiv ne javljaju u svim zemljoradnikim i stoarskim zajednicama. Uvoenje
metalurgije se smatra krajem neolita i poetkom eneolita. Nije mogue precizno utvrditi trajanje neolita,
osim u regionalnim okvirima. U svakom sluaju koren neolita je u usavravanju eksploatacije resursa
tj.negde pre 35 000 godina. Naravno trebalo je da proe jo dosta vremena da bi se preao put od polu-
sedentarnih i sedentarnih zajednica palolita i mezolita, do zajednica karakteristinih za neolit. Zajednice
neolita se ne bave samo eksploatacijom resursa, ve i njihovom domestikacijom i kultivisanjem. Dolazi
do remeenja prirodnog izgleda sredine (npr.krenjem uma), a time izmene biljnih i ivotinjskih vrsta
koje je nastanjuju, dok se njihovom selektivnom eksploatacijom ostvaraju genetske promene, odnosno
domestikacija. Ovaj proces je imao globalni karakter, a postajao je sve intenzivniji usled poboljanja
klime i rasta populacije. Naravno u raznim oblastima, proces prelaska iz lovako-sakupljake zajednice
na proizvodnu ekonomiju imao je drugaije razloge i tok. Postoji nekoliko glavnih centara primarnog
kultivisanja i domestikacije biljaka i ivotinja. To su Bliski istok, Srednja Amerika, Juna Amerika,
Daleki Istok, Indija, Egipat... Sekundarna domestikacija podrazumeva eksploataciju biljnih i ivotinjskih
vrsta poreklom iz primarnih centara. Pripitomljavane su samo one ivotinje koje su ivele u stadima.
Proces je verovatno krenuo od nesistematskog lova, preko selektivnog lova, praenja stada, ograivanja
stada, do uvanja stada.
Kao i u mezolitu, i u neolitu se stalna naselja javljaju na teritoriji na koju odreena zajednica
polae ekskluzivno pravo. Na bliskom istoku podiu se naselja gotovo urbane strukture. I ovde i u evropi
gradi se vie tipova stanita (zemunice, poluzemunice,nadzemne konstrukcije) od raznih materijala,
razliitih oblika, sa jednom ili vie prostorija. Ponekad se javljaju i druge vrste objekata u stanitima ili
izvan njih. Registrovana je i pojava prostora za sahranjivanje u stanitima ili izvan njih. Neolitska naselja
uglavnom sadre vee koliine tzv.pokretnog arheolokog materijala. Osim toga u naseljima su
ustanovljene ostatci biljaka i ivotinja, koritenih u razne svrhe.U zadnje vreme, sve vie se posmatraju
odnosi vie naselja iz istog perioda u istom regionu, jer ih treba gledati kao jedinstven ekonomsko-
socijalni sistem. Prema tradicionalnoj i opte-prihvaenoj podeli, evropski neolit se deli na stariji, srednji i
mlai. Ove etape se mogu pratiti samo u regionalnim okvirima, s obzirom na razlike u pogledu uzroka i
vremena nastanka neolitskih kultura.

PROTOSTAREVAKA KULTURA je najstarija neolitska kultura u srednjem Podunavlju, delu

Transilvanije i centralno-balkanskom podruiju. Naselja, podizana na obalama reka i potoka ili u
njihovima dolinama, sastojala su se od poluukopanih koliba trapezaste, elipsoidne ili krune osnove. U
brdskim oblastima nastanjivani su povremeno i prirodni zakloni. Pokojnici su sahranjivani u okviru
naselja, mahom na levom ili desnom boku, sa povijenim kolenima, a ima i parcijalnog sahranjivanja, kao
i sahranjivanja u sedeem poloaju. Zemljoradnja i stoarstvo su bili u zaetku, dok su lov i ribolov bili
razvijeni. Gajeno je proso, a drane su i domae ivotinje. Izraivane su alatke od sileksa i vulkanskih
stena. Pravljene su i keramike posude, bojene i ukraavane na razne naine. U kultne svrhe su pravljene
antropomorfne i zoomorfne figurine. Nakit je izraivan od retkih kolorisanih stena i minerala i od ljutura
fosilnih koljki. Mogue je izdvojiti najmanje dve faze u razvoju ove kulture, od kojih stariju karakterie
monohromna keramika, a mlau posude oslikane belom bojom i fino ukraene. Protostarevaka kultura
je jedna od najstarijih neolitskih kultura u Evropi, i povezana je sa drugim regionalnim mezolitskim i
starijeneolitskim kulturama.

STAREVAKA KULTURA je srednjeneolitska kultura u srednjem podunavlju i centralno-balkanskom

podruiju, koja je dobila naziv po istoimenom lokalitetu. U vreme svog najveeg procvata zahvatala je
ogromnu teritoriju od Transilvanije do Albanije i od centralne Bosne do sofijskog basena, ali se njeni
primarni centri nalaze na teritoriji protostarevake kulture od koje je nasledila mnoge elemente. Poloaj
naselja je neujednaen. U ravniarskim predelima to su visoke rene terase ili uzdignute grede okruene
movarom, a u brdskim blage padine u dolinama reica. Stanita su najpre graena na tradicionalni
nain, sa poluukopanim kolibama nepravilnih osnova i atorastim krovom. A u vreme procvata su graene
kue etverougaonih osnova sa zidovima od gustog kolja pobodenog u plitke rovove i sa podovima od
nabijene zemlje.Pokojnici su sahranjivani u okviru naselja u zgrenom poloaju na boku. Pokraj
pokojnika su samo izuzetno stavljane keramike posude. Negde je obavljano i grupno sahranjivanje u
jamama. Zemljoradnja je razvijena, a lov i ribolov su potisnuti u drugi plan. Gajeno je i nekoliko vrsta
domaih ivotinja (govee, svinja, ovca, koza). Proizvodnja sileksnog orua je u opadanju. Kotano orue
se esto koristi. Pravi se keramika rukraavana i bojena na razliite naine, ali sa oskudnim brojem oblika.
Naunici tvrde da Starevo ima 3 ili 4 razvojne faze. Mada ima i teorija, zasnovana na keramici, da
postoji 6 faza.

VINANSKA KULTURA je mlaeneolitska i ranoeneolitska kultura, nazvana po istoimenom naselju na

obali Dunava. Zahvatala je ogromnu teritoriju od srednjeg Potisja do Skopske kotline i od reke Bosne do
Sofijskog basena. Osnovna podela je na faze Vinca A-B (neolitska Vina) i Vina C-D (eneolitska Vina),
i sve kasnije podele se zasnivaju na ovoj, ali je finije raslanjuju. Primarni centri Vinanske kulture se
nalaze u umadiji, Banatu i Transilvaniji. Krajem faze A otpoelo je njeno irenje tako da je ve u fazi B
zahvatala ogromnu teritoriju. Na tom prostoru uoeno je nekoliko varijanti: srbijanska, transilvanijska,
junomoravska, kosovska, polimska. Ovu kulturu karakteriu vieslojna naselja pored renih tokova ili na
visokim gredama. Tek kasnije su naselja podizana na teko pristupanim bregovima. Neka ravniarska
naselja bila su ograena dubokim jarkom, ali nije pouzdano utvreno postojanje odbrambenog sistema u
vidu palisada ili suhozida. Bila su uorena, a kue su pravougaonih osnova. Samo ponekad su koritene
poluukopane kolibe. Kako je kultura napredovala, kue su usavravane i postajale su vee. U nekima su
postojala i manja kuna svetilita. O sahranjivanju ima malo podataka. Negde su otkriveni pojedinani
grobovi sa zgrenim skeletima. Ima nalaza koji ukazuju i na spaljivanje pokojnika. Privreivanje se
zasniva na zemljoradnji i stoarstvu. Gajene su penica, od domaih ivotinja govee i svinja. Razvijena
je razmena dobara. Srbijanskoj varijanti je omiljen ribolov, a u istonoj Srbiji je vaena ruda bakra. Lov
je takoe razvijen. Upotrebljavano je orue od opsidijana, kamena, bakra. Pravljeni su i predmeti od
mermera . Od kosti su izraivane razne alatke i nakit, od roga alati za poljoprivredu i vaenje ruda i
minerala. Keramika je jedna od najvanijih odlika ove kulture zbog izuzetne raznovrsnosti i kvaliteta. U
svim fazama su prisutne antromorfne figure. Vinanska kultura neposredno izrasta iz tradicionalne
starevake kulture. Njene osobenosti i nagli uspon proistiu iz fokusiranja njenih nosilaca na iznalaenje
i korienje lokalnih sirovina, kao i na uspostavljanje razmene sa susednim zajednicama. Njena
dezintegracija prouzrokovana je najpre inovacijama vezanim za metalurgiju bakra i zlata, a neto kasnije i
populacionim prodorima sa istoka i severo-istoka. Poetke Vinanske kulture treba vezati za prve vekove
5 milenijuma, a kraj za prve vekove 4 milenijuma p.n.e.

MIHELSBERKA KULTURA je ranoeneolitska kultura u severozapadnoj Nemackoj i Belgiji. Naselja

su podizana na uzviicama i mahom su zatiena irokim rovovima. Naeni su ostaci etverougaonih,
delom ukopanih koliba sa drvenim nosaima, kao i veliki broj jama s pokretnim arheolokim nalazima.
Na ravnim terenima pored reka otkriveni su tzv.logori, ija funkcija nije razjanjena. U okviru naselja ili
odvojeno naeni su grobovi sa skeletima u opruenom, zgrenom i sedeem poloaju. Obavljano je i
sahranjivanje u kolektivnim grobnicama, u dubokim jamama ili peinama. Grobovi su siromani
prilozima. Nema mnogo podataka o privreivanju. Stoarstvo je preovladavalo nad zemljoradnjom.
Naen je ak i rudnik u Belgiji. Osnovno obeleje naselja je keramika, koja je podeljena u pet faza.