B I BL I OT E KA

ORFEJ

Ur e dni k
ZORAN MIŠIĆ
 R O B E R T LU IS S T IV E N S O N

DR D Ž E K IL I G . HAJD

I DRUGE PRIPOVETKE

BEOGRAD
19 5 6
 Preveli
LJUBICA POPOVIĆ
i
dr MILENKO POPOVIĆ
 ROBERT LUIS STTVENSON
Z a r se jo š i d a n a s , k a d a s m o k r o č i l i n a p r a g z r e lo s ti
i l i s m o v e ć d u b o k o z a š li u n ju , n e s e ć a m o d a le k ih , b a jn ih
o s tr v a n a š e g d e t in js t v a ! M o ž d a v iš e n e u m e m o ta k o č is to i
n a iv n o d a m a š ta m o k a o p re , n e m a m o s n a g e d a se o tis n e m o
u k lim a v o m č u n u ( k o j i je z a n a s p r e t s t a v lja o n a jv e lič a n -
s t v e n iju r a t n u g a liju ) p r e k o t r s k o m o b ra s le m o č v a r e (za
n a s je to b i l a o g r o m n a n e p re g le d n a p r a š u m a p o d v o d o m )
k a d a le k o j z e m l j i (č a k i n a m a n e d o g le d n o j, a l i z a k o ju s m o
b i l i v iš e n e g o u v e r e n i d a ć e m o je n a ć i) g d e ć e m o s u s re s ti
te o p a k e p ir a t e š to m u č e n e v in e l ju d e ( k a k o s m o sarmo
g o r k o u m e li d a z a p la č e m o n a d t i m n e z n a n im ž r tv a m a f i k ­
t iv n o g n a s ilja ) i p o b e d it i z lo u z n a jr a d o s n ije lik o v a n je ( je r
d r u k č ije n ik a k o i n i j e m o g lo d a b u d e , p o š to je k r iv a c n e m i­
n o v n o m o r a o d a p a d n e m r t a v p r i s v a k o m d iz a n ju n a š e
r u k e k o ja j e b ila m o ć n ija o d p r a v o g o ru ž ja ) . S v e n a m to s a d a
iz g le d a d a le k o , n a iv n o , s m e š h o i, n a ž a lo s t, n e p o v r a tn o . A k o
z a b o r a v im o te p o je d in o s t i k o je s u č e s to m o g le b i t i i n e r a ­
z u m n e , ip a k će se u n a m a z a d r ž a ti je d a n z r a č a k r a d o s ti
v e z a n u z d e t in ju n e s p u ta n u u o b r a z ilju , n e k o č u d n o , p r i ­
ja t n o o s e ć a n je k o je g o to v o u m a t e r ija ln o m o b l i k u p a m tim o
k a o m i r i s i l i u k u s , a k o je ta k o b rz o n e s ta n e k a d g o d z a ­
ž e lim o d a s p o z n a m o n je g o v u s u š tin u , s k r iv e n u u d u b in i
n a še g s rc a , k a o s t i d l j i v a , iz b le d e la s lik a n e k a d a k r a j n j e n e ­
o b u z d a n o g , s n a ž n o g o s e ć a rija . T o o s e ć a n je , je d n o o d n a j -
n e p o s r e d n ijih š to ga l j u d s k i d u h m o ž e d a p ro iz v e d e , p o k u ­
š a v a li s u m n o g i v e l i k i k n již e v n ic i d a o ž iv e č ita o c im a k r o z
s v o ja d e la . T e ž in a to g u m e tn ič k o g p o d u h v a ta b ila j e u t o lik o
v e ć a , š to se t a k v a v r s t a lit e r a t u r e (s a o b ra z n o s p o ljn im k a r a k ­
t e r is t ik a m a m la d a la č k e u o b r a z ilje ) v e ć in o m z a s n iv a la n a
m e h a n ič k o j a k c iji, č im e se o d la z ilo u je d a n k liš e u k o m e s u
id e jn o - e s te ts k i p o s t u l a t i le p e k n již e v n o s ti b i l i č e s to svedena
n a m in im a ln u m e r u . T o je » a v a n t u r is t ič k a p ro z a « k r o z
S ije b i se t k i v o m o g le r a z o t k r i t i d u b o k e p s ih o lo š k e , e m o ­
t iv n e i p o e ts k e v r e d n o s ti, s m a tr a n a k a o je d a n n i ž i l i t e ­

5
r a r n i ž a n r ! A b ilo je ja s n o d a se k r o z o p is iv a n je a v a n tu r a ,
p u to v a n ja , n e o b ič n ih p o s tu p a k a i d o g a đ a ja , m o ž e d a t i n e š to
v iš e n e g o š to je n a p e ta f a b u la , j e r o n a tr e b a d a p o s lu ž i
k a o s r e d s tv o za r a z o t k r iv a n je m la d a la č k e ž u d n je za s p o -
z n a n je m i o t k r iv a n je m n e č e g d a le k o g (u s v e tu k o j i b is m o
h t e l i d a o b u h v a tim o je d n im z a g r lja je m ) , n e p o z n a to g ( k o je
u v e k b u d i n a š u ž e lju za s a z n a n je m ), d u b o k o g (u n a š o j v l a ­
s t i t o j p s ih i) , č u d n o g ( je r se r a z l ik u j e o d o b ič n o g i s v a k o ­
d n e v n o g ), p u s to lo v n o g (š io z n a č i p o k r e t i s m e lo s t n a s u p r o t
k o n v e n c io n a ln o j s ta tič n o s ti) , z a g o n e tn o g (č im e se p o t h r a ­
n j u j e n a š a p o tr e b a za o b ja š n je n je m s v e g a š to je n e ja s n o ).
T r e b a lo je , z n a č i, u m e t n ič k i o v a p lo t it i je d n o k o m p le k s n o
o s e ć a n je k o je z a b r u j i m la d im č o v e č jim ž ila m a , a d o c n ije
s e tn o o d z v a n ja č a k i p o s m e ž u r a n im , k i’h k im o p n a m a m o zg a .
A l i , za to je b ila n e o p h o d n a n e s a m o v e š tin a , v e ć i s n a žn o
u m e tn ič k o n a d a h n u ć e .
U e n g le s k o j k n již e v n o s ti s k r a j a d e v e tn a e s to g v e k a ,
k a d a su se u V ik t o r i j a n s k o j e p o h i v e ć p o č e le n a z iv a ti o d ­
lik e koje: će u s lo v it i m o d e r a n l i t e r a r n i iz ra z , t r i z n a č a jn a
im e n a —■ R o b e r t L u is S tiv e n s o n , R a d ja r d K i p l i n g i D ž o z e f
K o n rm d —- p r e t s t a v n ic i tz v . » a v a n tu r is tič k o g « r o m a n a , u s p e li
s u d a u o v a j ž a n r u n e s u k v a lit e t e k o j i s u n jih o v e t v o r e v in e
p o d ig l i n a s te p e n v is o k o u m e t n ič k ih d e la , a s a m im a u to r im a
o s ig u r a li t r a jn o i z n a č a jn o m e s to u i s t o r i j i e n g le s k e l i t e ­
r a tu r e . S tiv e n s o n , k o g a je i s m r t z a te k la d a le k o o d d o m o ­
v in e n a o s tr v im a T ih o g O k e a n a , K i p l i n g , k o j i j e o b o ž a v a o
d ž u n g le r o d n e m u I n d i j e i p r o s tr a n s tv a J u ž n e A f r i k e , K o n -
r a d , k o j i je u p o z n a o n a jz a b a č e n ija o s lr v a i n jih o v e s ta n o v ­
n ik e p u t u j u ć i k a o p o m o r s k i k a p e ta n — z n a li s u d a s v o j
p o m a lo r o m a n t ič a r s k i z a n o s s je d iin e sa n o v im d u h o v n im
p o tre b a m a m o d e rn o g v r e m e n a i d a je d n o m n a č in u p is a n ja ,
k o j i je d o ta d a s m a tr a n k a o v e ć a i l i m a n ja n o v in a r s k a s p r e t­
n o s t, u š to z a n i m l j i v i j e m o p is iv a n ju č u d n ih l j u d i i d o g a đ a ja ,
d a d u d u b o k o p s ih o lo š k o o p r a v d a n je , f ilo z o f s k i s m is a o , id e jn u
f u n k c iju , s n a ž n u e m o tiv n u n o t u i p e r f e k t n u e s te ts k u f o r m u .
M la d a la č k i z a n o s u p o n ir a n ju u s v e crno š to d e li s n o v e
o d ja v e , n ik o n i j e u m e o ta k o s n a ž n o u m e t n ič k i d a u o b lič i
k a o R o b e r t L u 'is S tiv e n s o n . K r o z s v a n je g o v a d e la , a i k r o z
sve v r s te n je g o v ih d e la , p r o v e ja v a d a h e n tu z ija z m a , m la d a ­
la č k e s tr a s ti, ž iv o tn e r a d o s ti, e n e rg ije , s e tn e p o e z ije , b a jn ih
s n o v a , n e o s tv a r e n ih i l i z a b o r a v lje n ih ž e lja š to i z v i r u iz
n a j s k r i v e n i j i h v r e la n a š e p o ts v e s ti. S a d a n a m m o ž e b i t i
p o tp u n o ja s n o š to je D ž e m s M e t ju B a r i, k o j i je u » P e tr u
P a n u « d a o v e lič a n s tv e n u h im n u č o v e č je m d e t in js t v u , b io
t o lik o p o n o s it n a to š to je u č io o d S tiv e n s o n a , k a o š to je
i o v a j — p o n je g o v im v l a s t i t i m r e č e n ic a m a — u č io o d
H e z lita , L e m b a , V o r d s v o r ta , T o m a s a B r a u n a , D e fo a , n o ­
to r n a , M o n te n ju , B o d le m , O b e rm a n a , č it a ju ć i b e z b r o j p u ta

6
n jih o v a đ e la d a b i n a š a o n e k u k a r a k t e r i s t i k u s tila , p r i ­
m a n u r it m a , h a r m o n iju i k o n s t r u k c iju k a o i k o o r d in a c iju
• -m e đ u p o je d i n ih d e io v a . A l i , B a r i j e z n a o n a š ta tr e b a
i (a o b r a t i p a ž n ju u S tiv e n s o n o v im d e lim a i z a to j e u s p e o d a
u s v o je t v o r e v in e u n e s e o n e o d lik e k o je će u i s t i m a h m o ć i
d a z a d o v o lje jo š n e r a z v ije n u s v e s t d e te ta i o d ra s lo g č o v e k a .
Is to je ta k o ii S tiv e n s o n d o s tu p a n , u v e ć in i s lu č a je v a , m la ­
d im lju d im a , č a k i d e c i, a l i o n će b i t i u v e k n o v o o tk r ić e
za s v a k o g a k o g a b u d e č ita o b ilo u k o m e d o b u ž iv o ta .
S tiv e n s o n , z a k o g a j e je d a n k r i t i č a r d u h o v ito k a z a o
d a p r e t s t a v lja » č u d n u s m e s u m la d o s ti i s ta ro s ti« , u v e k je
im a o n a k lo n o s ti p r e m a » z e le n o j g e n e r a c iji « i, k a k o p r i č a ju
n je g o v i b io g r a f i, k a d g o d b i se n a š a o u k r u g u m la d ih l j u d i
(a o n je u v e k ž e le o d a se u n je m u n a đ e ) » n je g o v e o č i b i z a -
s ija le č u d n o m r a d o š ć u baš k a o d a m u u d u š i to g tr e n u t k a
b u k t i v a t r a m la d a la č k o g o d u š e v lje n ja i s n a g e , d a b i se p o s le
to g a , u is t in u , osećao r a d o s n ijim i a k t iv n ijim « . A l i , o n n ije
o d m la d o s ti t r a ž io s a m o p o m o ć , v e ć je s v e s v o je is k u s tv o
s te č e n o f i z i č k i m n a p o r im a i d u š e v n im n e m ir im a o b e ru č k e
p ru ž a o o n im a k o j i s u i m a l i d a d o v rš e o n o š to s u d r u g i te k
z a p o č e li. U s v o jim e s e jim a » P ra h i p e p eo « ( » P u lv is e t m u -
b ra ), » M r z o v o ljn a s ta r o s t i m la d o s t« ( C ra b b e d A g e a n d
Y o u th « ), » D e č ja d ra m a « ( » C h ild ’s P la y ) , a n a r o č ito u e s e ju
» D e v o jk a m a i d e č a c im a « ( » V ir g in ib u s P u e r is g u e « ) k o j i je u
p r a v o m s m is lu o d b ra n a i p o h v a la im p u ls iv n e i in s t in k t iv n e
m la d o s ti n a s u p r o t s p e k u la t iv n o j i i n t r a v e r t i r a n o j s ta r o s ti,
S tiv e n s o n k o j i je o v a j e s e j p is a o u s v o jo j t r id e s e t o j g o d in i,
s tra s n o t e ž i d a o b ja s n i č ita o c u š ta je d o b ro a š ta r đ a v o u
ž iv o tu , ida g a p o s a v e tu je k a k o je n a jb o l je i n a jla k š e s a v la ­
d a t i p r e p r e k e k o je p r e d č o v e k a p o s t a v lja s v a k id a š n jic a .
S u k o b iz m e đ u n je g o v o g r o m a n tič n o g z a n o s a i k r u t o g p o ­
ro d ič n o g v a s p ita n ja , k o n t r a s t iz m e đ u k r v a v e ž iv o tn e b o rb e
i t r i j u m f a u u m e tn o s ti k a o d a s u m u , in t im n o , d a li p ra v o ,
č a k i n a la g a li, d a b e z im a lo p o z e iz n e s e p r e d č ita o c e s v e
o n o š to je n a s ta lo u n je m u k a o p lo d je d n o g s k u p o p la ć e n o g
is k u s tv a i u s p e h a .
S p o m e n im o jo š i S tiv e n s o n o v e s e j » I n t im n e s tu d ije o
lju d im a i k n jig a m a « ( » F a m ilia r S tu d ie s o f M e n a n d B o o k s «)
n k o m e iz n o s i s v o je m iš lje n je o V ik t o r u Ig o u , S a m ju e lu
P ip s u , V o lt u V itm e n u , F ra n s o a V ijo n u , R o b e r tu B e m s u .
V l i m s v o jim e s e jim a o n č e s to d a je d a le k o o p š ir n iju i im p r e -
s iv n i j u s lik u o s a m o m k a r a k t e r u p is c a k a o č o v e k a n e g o o
n je g o v im d e lim a . S v o ju lju b a v p r e m a r o d n o m m e s tu iz r a z io
je u e s e ju » E d in b u r g : s lik o v it e b e le š k e « ( » E d in b u r g h :
l ‘ie tu re s q u e N o te s « ), a p r iv r ž e n o s t je d n o m p o tla č e n o m n a ­
r o d u k o j i m u je d a o u to č iš ta u n je g o v im l u t a n jim a u e s e jim a

7
» P rim e d b e n a is tc r riju « (» A F o o tn o te l v H is t o r y «) i »Kat n a
O s tr v u S a m o a « (» W a r i n S a m o a « ).
S tiv e n s o n o v i p rn to p is i p r e i s t a v l j a j u d iv n e p r i m e r k e te
v r s te k n již e v n o s ti. D o b ija se u t is a k d a je o v a j r e v n o s n i p o -
s m a tr a č p r o la z io p o r e d l j u d i , d o g a đ a ja i a m b ije n a ta sa
f ilm s k o m k a m e r o m u r u c i i d a je s n im a o s v e š to je s m a tr a o
d a m o ž e z a in te r e s o v a ti č ita o c a . A l i , n e s a m o š to je u m e o d a
o d a b e re i b r i l j a n t n o s n im i o b je k te , v e ć je p o s le , n a k n a d n o ,
v r š io n o v u s e le k c iju i »m o n ta ž u « s n im lje n o g m a t e r ija la ,
r e t u š ir a ju ć i, u š to je m o g u ć e v e ć o j m e r i, s lik u d o g a đ a ja d a
b i ta k o s t v o r io in d iv id u a l a n u m e t n ič k i o d ra z s tv a r n o s ti. Z a
n je g o v p u to p is » P u to v a n je n a m a g a r c u u S e ve n e « ( » J o u rn e y
w i t h a D o n k e y i n C e v e n n e s « ) D a v id D e č iz k a ž e : » Č o v e k im a
o s e ć a j d a t u n e p o s t o ji l i t e r a t u r a z a to d a b i o s v e t lila ž iv o t,
v e ć d a je ž iv o t t u d a b i d a o o p r a v d a n je lit e r a t u r i « ! N o , d o k
u o v o m p u to p is u u p r v i p la n i z b ija S tiv e n s o n o v a m o ć o p s e r­
v a c ije u o d re đ e n o m a m b ije n t u i s n a ž n a i n t u i c i j a k o jo m p o ­
n ir e u d o g a đ a je i lju d e o k o sebe, u » P u to v a n ju k o p n o m *,
( » A n I n la n d V o y a g e « ), v e ć se ja s n o n a z ir e o n a j b r i l j a n t n i ,
v is o k o a r t is t ič k i s t i l k o j i će S tiv e n s o n u p o t p u n o s ti r a z v i t i u
d o c n ijim s v o jim t v o r e v in a m a .
P o š to ć e m o o S tiv e n s o n o v i m p r ip o v e t k a m a g o v o r it i
p o s e b n o , p r e ć i ć e m o o d m a h n a n je g o v e ro m a n e — n a jo b i m ­
n i j i d e o n je g o v o g k n již e v n o g s tv a r a la š tv a .
V e ć u O s t r v u s b l a g o m (» T re a s u re Is la n d « ) ( k o je
b i i s a m o b ilo d o v o ljn o d a m u o b e z b e d i z n a č a jn o im e u
i s t o r i j i e n g le s k e k n již e v n o s ti) , S tiv e n s o n p o k a z u je o n e o d lik e
k o je će d o c n ije , u v e ć o j i l i m a n jo j m e r i, r a z v i t i , a to s u :
iz v a n r e d n o o ž iv lje n a a tm o s fe r a a m b ije n t a , p la s t ič n i, iz d if e -
r e n c ir a n i k a r a k t e r i, s m is a o z a s tv a r a n je d r a m a t ič n ih si­
tu a c ija k o je n e s a m o d a o d r ž a v a ju p a ž n ju č ita la c a u n a p e ­
t o s ti, v e ć im a j u s a d r ž a jn u f u n k c i j u . R o m a n tič n o - s e tn i d a h
p r ip o v e d a n ja k o j i č ita o c a s ta ln o d r ž i u n e d o u m ic i d a l i
s lu š a b a jk u i l i is t i n i t e d o g a đ a je , s u k o b lja v a n je d o b r a sa
z lim (te m a k o ju će S tiv e n s o n n o s it i u d u š i d o k r a j a ž iv o ta ),
s t ils k a je d n o s ta v n o s t, n e p o s re d n o s t k o ja o d m a h p i- ija n ja u z
n a š a s rc a — ta k o đ e s u k a r a k t e r is t ik e k o je n a la z im o u
» O s tr v u s b la g o m « , a n a ć i ć e m o i h i u v e ć in i d o c n ijih n j e ­
g o v ih d e la . K r o z lič n o s t i m a lo g D ž im a i D ž o n a L o n g a
S ilv e r a , S tiv e n s o n je d a o m k a r n a c iju » d o b ra « i »zla«, k o ju
će u d o c n ijim d e lim a s l i k a t i s v e k o n t r a s t n ije i r e š a v a ti češće
o p t im is t ič k i n e g o p e s im is tič k i.
P r in c Oto ( » P rin c e O tto « ), S tiv e n s o n o v o s la b ije
d e lo ( a l i k o je p o r e d n a js la b i j i h s tr a n ic a n a p is a n ih r u k o m
o v o g a u to r a s a d r ž i i o n e k o je se m o g u u v r s t i t i m e đ u n a j ­
b o lje ) , p r e t s t a v lja m e š a v in u k r a j n j e r o m a n t ič n ih i r e a l i s t i ­
č k ih e le m e n a ta . O v a a le g o r ija u r u h u s r e đ n jo v e k o v n e s k a -
s k e o b e z b riž n o m p r i n c u k o j i je v o le o p r i r o d u (u z e m l ji

8
G r in v a ld ) , te s u m u d r u g i p r e o t e li k r u n u , t r e b a lo je — p r e m a
r e c im a S tiv e n s o n a — » da p r u ž i m o r a ln u p o u k u k o ja le ž i u
o s lo b o đ e n ju d v e ju d u š a o d d v o r s k ih in tr ig a « .
V svom d ru g o m p u s to lo v n o m ro m a n u O tm ic a
(» K iđ n a p p e đ « ) S tiv e n s o n je jo š je d n o m p o t v r d io iz v a n r e d n u
s n a la ž ljiv o s t i s m is a o za a v a n t u r is t ič k u p ro z u . S a m o , d o k
» O s trv o s b la g o m « s a d r ž i k o n f l i k t iz m e đ u l j u d s k i h v r l i n a
i o te lo tv o r e n o g z la , » O tm ic a « p r e t s t a v lja »is t o r is k o - to p o ­
g r a f s k i ro m a n « k o j i k r o z a v a n tu r is t ič k a z b iv a n ja i p u s to lo ­
v in e je d n o g m la d ić a s lik a d u h o d re đ e n e s r e d in e (Š k o ts k a )
i o d re đ e n o g v r e m e n a ( u s ta n a k 1745 g o d in e ). » K a d s a m p o če o
d a p iš e m » O tm ic u « o s e ć a o s a m se d e lo m k a o s la v u j a d e -
lo m k a o lo n a c k o j i v r i« , t v r d i S tiv e n s o n , i z a is ta o v o n je ­
g o v o d e lo o b ilu je d u b o k o m p s ih o lo š k o m a n a liz o m k a r a k te r a ,
iz v a n r e d n o p it o r e s k n o m d e s k r ip c ijo m , a l i p o n e k a d i p r e t e -
r a n im in s is t ir a n je m n a s p o lja š n jO j a k c iji. N ije is k lju č e n o d a
g la v n a lič n o s t o v o g r o m a n a — D a v id B a l f u r — n o s i u sebi
S tiv e n s o n o v e a u to b io g r a fs k e e le m e n te i d a k o n t r a s t ir a n je
o v o g k a r a k t e r a sa D a v id o v im d r u g o m A la n o m S t ju a r t o m
p r e t s t a v lja d v o js t v o k o je se m o g lo n a la z it i i u je d n o m č o v e k u .
P o š to m u n i j e b ilo d o v o ljn o d a k r o z » O tm ic u « e k s p o ­
n i r a D a v id o v l i k u p o tp u n o s ti, S tiv e n s o n g a p r o v la č i i k r o z
r o m a n K a t r i o n a . (» C a trio n a « ) i l i » D a v id B a lf o u r « — k o j i
je k o m p o z ic io n o i a tm o s fe r s k i s l a b i j i o d » O tm ic e « a l i je
p s ih o lo š k i z n a tn o d u b l j i . U »K a t r i o n i « će se D a v id s u k o b it i
sa n o v im ž iv o t n im p r o b le m im a k o j i m u o t k r i v a j u s lik u
d r u š tv e n o g m o r a la i r u š e n je g o v e m la d a la č k e id e a le o l j u ­
d im a . D a v id o v a lju b a v p r e m a K a t r i o n i i n je g o v o d n o s
p r e m a D ž e m s u S t ju a r t u , n je n o m o c u , k o j i j e n e v in o o s u ­
đ e n za u b is tv o i k o g a D a v id b r a n i a l i i s p o z n a je d a o n k a o
k a r a k t e r n i j e v r e d a n te o d b ra n e — to s u d v a o s n o v n a o d ­
n o s a k r o z k o ja se v r š i » p ro č iš ć a v a n je « D a v id io v o g l i k a d a
bi n a k r a j u , z a h v a lju ju ć i s v o jo j d o s le d n o s ti, iz g u b io č a k i
v o lje n u ž e n u .
P o g r e š n a k u t i j a (» T h e W r o n g B o x «) i R u š i l a c
(» W re c k e r« ) d v a s u d e la n a s ta la u k o la b o r a c iji S tiv e n s o n a
sa n je g o v im p o s in k o m L o jd o m O s b u rn o m , č o v e k o m k o j i je
v iš e im a o s m is la d a o c e n i l i t e r a r n i p r o d u k t n e g o d a m u
s a m u d a h n e o n e u r e d n o s ti k o je je u m e o d a z a h te v a o d d r u ­
g ih . N a g in ju ć i k a m i s t i c i i k a r i k i r a n j u , L o j d O s b u rn je
p o ts tic a o u S tiv e n s o n u o n e m ra č n e p re d e le n je g o v o g d u h a
k o j i s u i n a d v la d a n i s tr a š ć u z a ž iv o to m i l j u b a v l j u p re m a
č o v e k u . A l i , n a s re ć u , u S tiv e n s o n u o n j e p r o b u d io s m is a o
za d o ž iv lja v a n je u ž a s a i s tr a h a n a je d a n h u m o r is t ič k o - k a r i-
k i r a j u ć i n a č in . T a k o je , » P o g re š n a k u t ija « , u k o j o j s u p r i k a ­
za n e »zg o de i n e z g o d e je d n e le š in e « , p o s ta la č u d n a sm eša
h u m o r a i m is t ik e . » R u š io c a « je p o č e o d a p iš e L o j d O s b u rn

9
a z a v rš io ga n a o s tr v u S a m o a S tiv e n s o n d o k je n je g o v
p o s in a k b io u E n g le s k o j. P u n a u t o b io g r a fs k ih e le m e n a ta
» R u š ila c « je p ik a r e s k n i r o m a n o m la d ić u k o j i je (k a o i
S tiv e n s o n ), p r o t iv n o v o l j i r o d it e lja , p o š a o s v o jim v l a s t it im
p u te m u ž iv o t. U r o m a n u je dat-a u p e č a t lji v a s lik a b o e m -
s k o g i u m e tn ič k o g P a r iz a , z a t im s lik a A m e r ik e u k o ju d o ­
la z i m la d č o v e k d a n a đ e s v o ju , s re ć u — u č e m u n a z ire m o
S tiv e n s o n o v u n o s t a lg iju za m la d o š ć u . K o n t r a s t ir a n je m d v a ju
k a r a k te r a , je d n o g p o m a lo b o e m s k o g i ra s k a la š n o g , a d ru g o g
u m e tn ič k o g i p le m e n ito g , r o m a n je d o b io o s o b e n o s ti p s ih o ­
lo š k e s tu d ije k o ja se n a k r a j u d e la g u b i d a b i u s t u p ila m e -
s to m is t ic i.
Oseka (» E b b T id e « ) je ta ,ko de u p e č a t ljiv a m ra č n a
p r ič a u k o jo j se p r e p lić u e le m e n ti a v a n tu r is t ič k o g r o m a n a
sa p s ih o lo š k o m a n a liz o m č o v e č ijih p o s tu p a k a k o j i su, i
o v o g p u ta , p r o d u k t l j u d s k ih n is k ih n a g o n a . T i n a g o n i, o v a -
p lo ć e n i u k a r a k t e r u I lu is a , u v r s t i l i s u i o v o g ju n a k a u g a ­
l e r i j u » m o n s tru m a « k o je je s tv o r io S tiv e n s o n , a g d e se n a ­
la z e i g. H a jd , D ž o n S il v e r i g o s p o d a r B a la n tr e a .
G o s p o d a r B a l a n t r e a ( » M a s te r o f B a lla n tr a e « )
je n a jt e ž i z a d a ta k k o g a s a m se p o d u h v a tio ; o n će z a h te v a ti
v iš e n a p o r a n e g o s v a m o ja d e la , o s im » O tm ic e « ■— ia k o je
g o v o r io S tiv e n s o n k a d a se p o d u h v a tio p is a n ja o v o g ro m a n a .
U s t v a r i, n ije n i č u d n o š to je ta k o m is lio , j e r je u o v o m s v o m
d e lu h te o d a s je d im s v e o n o š to je v e ć d e lim ie n o u s p e o da
u r a n i j i m r o m a n im a o s t v a r i: a v a n t u r is t ič k i za n o s , d r a m a ­
tič n o s t, im p r e s iv n u a tm o s fe r u , p s ih o lo š k o p r o d u b lja v a n je
k a r a k t e r a , m a k s im a ln u v iz u e ln u s n a g u d e s k r ip c ije . I o v d e
je p o s r e d i n je g o v a o m ilje n a te m a — s u k o b iz m e đ u d o b ro g
i r đ a v o g č o v e k a , a l i s a d a to n is u v iš e d v e d u š e u je d n o m
t e lu (g. H a jd ) , v e ć d v a b r a ta , r a z l ič it a p o k a r a k t e r im a , kop,
v o le is t u d e v o jk u . I u o v o m a le g o r ič n o m s u k o b u (k a o i u
» D r D ž e k ilu i g. H a jd u « ) d o b ro s a m o p r i v id n o p o b e đ u je z lo
( u b is tv o m ), j e r se n a k r a j u p r e t v a r a u s v o ju n e g a c iju , i iz je d a
s a m o se b e ! K a o š to v id im o , p e s im is tič k a n o ta v e ć s n a ž n o
o d z v a n ja u m e t n ik o v im b ić e m i n a la z i iz r a z a k r o z n je g o v o
d e lo . In a č e , u m e tn ič k a v r e d n o s t o v o g r o m a n a n i j e u je d n a ­
če n a . P o s p o lja š n jim k a r a k t e r is t ik a m a » G o s p o d a r B a la n tr e a «
p o ts e ć a n a r o m a n tič n e s p is e V a lt e r a S k o ta , a l i s v o jim sa ­
d ržajn o - e s te ts k im v r e d n o s tim a S tiv e n s o n o v o d e lo p o k a z u je
d a le k o v e ć u d u b in u i d u h je d n o g s tv a ra o c a k o j i je o s e tio
r i t a m m o d e r n o g d o b a . M o ž d a n ig d e v iš e n e g o u o v o m d e lu
n i j e S tiv e n s o n d a o s n a ž n iju » v iz u e ln u d e s k r ip c iju « (n a r o č ito
iz r a ž e n u u č u v e n o j s c e n i d v o b o ja ) z b o g k o je s u ga p o je d in i
k r i t i č a r i n a z iv a li » k n již e v n im R e m b ra n to m « .
P o s le s m r t i S tiv e n s o n je o s ta v io d v a n e z a v rš e n a r o ­
m a n a : S v . I v z ( p r e m a im e n u je d n o g g ra d ić a u K o r n v a lu ) ,
k o j i je d o v rš io , m a d a n e o n a k o d o b ro k a o š to g a je a u t o r

10
za p o čeo , A r t u r K i j e r K a u č (Q u U le r - C o u c h ) , i » V e ir o d
H e r m is to n a «, z a k o j i m n o g i t v r d e d a p r e t s t a v lja n a jv e ć i
d o m e t u S tiv e n s o n o v o m s tv a r a la š tv u . »S v. Iv z « j e p ik a -
r e s k n o - a v a n t u r is t ič k i r o m a n iz d o b a N a p o le o n o v ih r a t o v a o
je d n o m f r a n c u s k o m z a r o b lje n ik u u E d in b u r š k o j t v r đ a v i, k o j i
b e z i iz ta m n ic e d a b i v id e o s v o ju ć e r k u n a u m o r u ( to je
je d n a o d n a j d i r l j i v i j i h s c e n a u r o m a n u , z a je d n o sa je z iv o m
s c e n o m d v o b o ja m a k a z a m a k o ja , p o n a č in u s lik a n ja , p o t-
seća n a d v o b o j u » G o s p o d a ru B a la n tr e a «>. P u k o v n ik K e r u a l
je p o b e g a o u o ta d ž b in u , g d e j e i u m r o !, a l i S tiv e n s o n se
iz t u đ in e n ik a d v iš e n i j e v r a t i o s v o m z a v ič a ju ! V r a t io se n a
o s tr v o u s re d O k e a n a , k o je je b ilo s v e d o k n je g o v o g p o s le d -
n je g n a tč o v e č a n s k o g s tv a r a la č k o g n a p o r a i n je g o v e f iz ič k e
s m r t i. I z to g z a d n je g ž iv o tn o g t r z a ja , r o d ilo se delo V e i r
o d H e r m i s t o n a u kom e je p is a c p o s le d n ji p u t p o k u š a o
d a s je d in i s v e o n e o d lik e k o je je p o je d in a č n o p o k a z a o u
s p o jim p r e t h o d n im r o m a n im a . Z a s n o v a n n a i s t o r i s k im d o ­
g a đ a jim a i lič n o s tim a » V e ir o d H e r m is to n a « , s v o jo m s tra š ć u
i p o m a lo p a t e t ič n im r it m o m , p o s e d u je , p r e m a m i š l j e n j u iz -
v e s m h k r it ič a r a , » e le m e n te g rč k e tr a g e d ije « . T o je s m e lo
k o m p o n o v a n a j o p e t r e m b r a n t o v s k i s h v a ć e n a , f r e s k a a m b i­
je n t a (Š k o ts k a ) i lič n o s t i ( u k o jim a s u i o v o g a p u t a o v a p lo -
ć e n e s n a g e d o b ra i z la ). U s a d r ž a jn o m s m is lu r o m a n t r e t i r a
p r o b le m v a s p it a n ja u o d re đ e n o m d r u š t v u , k a o i fe n o m e n
s u d b in s k e o d m a z d e : g r e s i r o d i t e l j a p a d a ju n a n jih o v u d e c u
—■ te m a o m ilje n a u a n t i č k i h tr a g ič a r a , p a i u m o d e r n ih
( Ib z e n ). G o to v o s v e lič n o s t i s u s im b o lič n o - a le g o r is k i s t i l i -
z o v a n e , a ip a k s u , u i s t i m a h ) » lju d i« o d k r v i i m e s a , v iđ e n i
r e a lis t ič k i m o k o m u m e tn ik a . A d a m V e i r i D ž e n i R u t e r f o r d
s u fa tu m s k a je z g r a i z k o j i h će n a s t a t i t r a g ič a n p lo d —
n ji h o v sin A rči n a d č i j i m će ž iv o to m v e č n o le b d e t i o č e v a
b r u t a ln a p r i r o d a i m a jč in a d u h o v n a a n e m ič n o s t. T a k v i l j u d i
n is u m o g li n iš t a d a u č in e z a s v o je p o to m s tv o , s e m d a m u
o s ta v e o g ro m n a m a t e r ija ln a b o g a ts tv a . A r č i j e t im e n e m i­
n o v n o o s u đ e n d a p o đ e p u te m k o j i g a v o d i d o n e z a d o v o lj­
s tv a i o č a ja , č im e će b i t i z a g a rč a n a č a k i n je g o v a n a jv e ć a
s tr a s t — lju b a v p r e m a K r i s t i n i . O p e t se p o j a v l j u j e m e f i-
s to fe lo v s k i z lo d u h u l i k u F r e n k a In e s a , A r č ije v o g d ru g a
sa u n iv e r z it e t a u E d in b u r g u k o j i z a v o d i K r i s t i n u , a k o g a je
( p r e m a z a m is li S tiv e n s o n a ) A r č i t r e b a lo d a u b ije . I a k o č i­
ta v o z b iv a n je u r o m a n u te ž i t r a g ič n o m f i n a lu , S tiv e n s o n je
im a o n a m e r u d a r o m a n » V e ir o d H e r m is to n a « s re ć n o z a v rš i.
I a k o S tiv e n s o n o v a p ro z a p o s e d u je d v e o s n o v n e k a ra k -,
t e r is t ik e : d r a m a tič n o s t i p o e ts k u n o tu , n je g o v i p o k u š a ji n a
p o lju d ra m e i p o e z ije n is u p o ž n je li n i b liz u o n a k v e u s p e h e
k a k v e j e im a o n je g o v r o m a n s ije r s k i, p r ip o v e d a č k i i e s e ji­
s t ič k i r a d . O d n e k o lik o S t iv e n s o n o v ih d r a m a k o je j e p is a o

11
 u s u r a d n ji sa V il ije m o m H e n lije m , p is c e m , e s e jis to m i k r i -
tič a r e m , (» Đ a k o n B r o d i« , » R o b e r t M a k e ir «, » A d m ir a l G v i­
n e ja « ) v e r o v a tn o je n a ju s p e lija d r a m a t iz a c ija r o m a n a »P r in c
O to « , » D r. D ž e k il i g. H a jd « i o r ig in a ln a d r a m a » B o O s tin «
»B e a u A u s tin « ) , s a t ir a n a m o d e r n o g D o n Z u a n a i n je g o v e
m ilje n ic e , k o ju n e k i u p o r e đ u ju sa S e r id a n o v o m » Š k o lo m
-o g o v a ra n ja «. M e đ u tir h , s v e o v e d ra m e s u r e t k o i b e z u s p e h a
iz v o đ e n e a n e k e n is u n i š ta m p a n e . J e r , S tiv e n s o n je b io
p rv e n s tv e n o e p s k i a n e d r a m s k i d u h i d r a m a tič n o s t n j e ­
g o v ih r o m a n a i p r ip o v e d a k a b ila je u p r a v o o n o lik a k o lik o
je to b ilo p o tr e b n o z a t a k a v l i t e r a r n i ž a n r. D a n a s je S t i-
v e n s o n o v a p o e z ija d o b r im d e lo m z a b o r a v lje n a . » K r o z S t i-
v e n s o n o v e s tih o v e , p iš e je d a n k r i t i č a r , {» ja s no 1 Is e n a z ir e
p r o z n i p is a c k o j i se v e ž b a u b r i ž l j i v o m m a n ip u lis a n ju r e ­
ž im a , k o j i im a d o b ro u h o z a p r a v i l n u k a d e n c u , a l i k o m e
p o e z ija n e p r e t s t a v lja p r ir o d n o i n e m in o v n o s r e d s tv o i z ­
r a ž a v a n ja « . I p a k , r e k a o b ih d a o d s v ih S tiv e n s o n o v ih z b i r k i
p e s a m a » T r n je « , » B a la d e « , » P esm e o p u to v a n ju « ) , » D e č ji
v r t i ć s tih o v a « p o s e d u je n a jv iš e n e p o s re d n e e m o c ije . H u m o r ,
p o u k a , n a iv n o s t i s e ta p r e p le ć u se u o v im je d n o s ta v n im
s tih o v im a , te je z a to , b a r u p o g le d u o v e z b ir k e p e s a m a ,
p r e te r a n o s tr o g o m iš lje n je k o je s m o g o re n a v e li.
P r a v e ć i b ila n s c e lo k u p n o g . S tiv e n s o n o v o g o p u s a G . B .
S te r n , u je d n o j o d n a jm o d e r n ij ih s t u d ija o o v o m p is c u ,
s m a tr a d a v r h u n c e n je g o v o g u m e tn ič k o g s t v a r a la š tv a tr e b a
t r a ž i t i u p r v i m g la v a m a »V e ir a o d H e rm is to n a « , u » O tm ic i« ,
u d v e tr e ć in e » G o s p o d a ra B a la n tr e a « , u d e s e ta k n je g o v ih
p r ič a , u d v e - t r i p e s m e i_ u p r i lič n o m b r o ju p is a m a ! V e ć
s m o n a g la s ili k o lik o je S tiv e n s o n p o la g a o n a f o r m u s v o jih
t v o r e v in a . Z n a se d a je p o je d in e d e lo v e s v o jih r o m a n a p r e ­
p is iv a o p o d e s e t p u ta . G . K . Č e s te rto n k a ž e z a n je g o v s t i l :
» S t v a r n i n e d o s ta ta k S tiv e n s o n o v o g s t ila , k o j i je t o lik o d a ­
le k o o d to g a d a b u d e u s v ilu z a v ije n a k o je š t a r ija i l i s u v iš n a
i n e p o tr e b n a n a k in đ u r e n o s t, b io je t a j š to je o n s v e p o je d n o ­
s t a v i ja v a o d o te m e re d a je č e s to p r e v iđ a o k o m p le k s n o s t
s tv a r n o g ž iv o ta . S v e m u j e p r i la z i o sa e k o n o m ič n o š ć u u o p i­
s iv a n ju d e t a lja i n e n a m e tn u to m u z d r ž ijiv o š ć u , u č e m u k a o
da o t k r iv a m o iz v e s n u n e p o tp u n o s t i n e p rir o d n o s t.... M a d a
n a m iz g le d a d a p r e d m e t o p is u je u p o je d in o s tim a , o n i h
u s t v a r i n e d a je i n ik a d se p o n o v o n e v r a ć a n a o b je k a t.
N ik a d a n e k a ž e n e š to š to je n e p o tr e b n o ; š ta v iš e , n ik a d a
n e će d v a p u t a n e š to r e ć i« . K r e ć u ć i se ta k o u u s k o m k o lo -
s e k u n a jn e o p h o d n ijih s re d s ta v a iz r a ž a v a n ja , S tiv e n s o n je ,
s d ru g e s tra n e , te ž io d a je z ič k o - l it e r a r n u f o r m u , n e o p h o d n u
za is k a z iv a n je e m o c ija i m is li, d o v e d e do m a k s im a ln e p e r -
fe k c ije . S t u d ir a ju ć i u p r a v o t u s t r a n u n je g o v ih d e la , M . G.
V a n R e n s e la e r je z a k lju č ila d a se p o t e h n i č k o j p e r f e k c i j i
s v o g a s t ila S tiv e n s o n m o ž e m e r i t i sa n a jv e ć im m a js to r im a

12
 engleske književnosti: »Izvanredan sklad srm slai zvuka, iz­
vanredna lepota tog zvuka, kao i neobično uspešno Otkla­
njanje svake nasilne arrtificAjelnOsti — to su, uz neposred­
nost i muževnu snagu, osobenosti njegovog stila«.
U periodu kada je (druga polovina devetnaestog veka)
u Engleskoj počelo izopačavanje prvobitne buržpaske demo-
kratije i parlamentarizma, kada je u Irskoj buktao revolu-
cionarno-nacionalni pokret, kada je Engleska sve viče ose-
ćala da će u Sjedinjenim Državama Amerike dobiti konku­
renta koji će je ubrzo prestići, u doba kulminacije koloni-
jalističke ekspanzije, Stivenson je živeo daleko van granica
svoje otadžbine, najpre u Francuskoj, zatim u Americi,
Japanu, n a ;Havajima, da bi se najzad za večita vremena
skrasio na Ostrvu Samoa. Udaljen od svih tih zbivanja on
nije, kao Tomas Hairdi i Džordž Meredit, zavirivao u uz­
nemirene psihe svojih zemljaka koji su preživljavali kri­
tične trenutke istorije svoje zemlje, već je pobegao ođ svega
toga u daleki svet gde je u njemu počela da se rađa no­
stalgija koju je morao da izrazi u svojim đelima. Ali, na
obalama dalekih mora on nije našao spokoja. I tamo je
čovek patio i život nije bio uređen onako kako bi to naj­
bolje odgovaralo v e ć i n i l j u d i . Zato on svim silama želi
da pomogne malim ostrvskim narodima da izvojuju svoja
prava na bolji život: »Došlo je vrerne kada se treba boriti
i raditi. Vi Samoanci, možete se boriti, možete pgbeditt
dvadeset, trideset puta, a Sve će biti uzalud. Ima samo jedan
način đa adbranite Samou. Čujte ga pre no što bude kasno.
Treba graditi puteve, obrađivati zemlju,, gajiti drveće, ra­
zumno prodavati produkte, jednom rečju zaposesti i kori­
stiti blago, svoje rođene zemlje. Ako vi to ne učinite, doći
će drugi« (iz Stivensonovog govora 1894 godine).
No, s d)~uge strane, dok su se u Engleskoj pojavljivali
i čitali Mereditov »Egoist«, Ha/rdijev »Neznani Džud«, Gi-
Bingov »Demos« i »Praskozorje radnika«, Stivenson odlazi u
Brednjevekovnu prošlost, daleke zemlje i fantastiku. Ipak, i
kroz takve teme on je uspevao da izrazi preokupacije svoga
Vremena, samo što ih n ije obrađivao na društvenom, već
psihološko-filoZofskom planu. On nije davao direktnu ana­
lizu konkretnih društvenih pojava, već je svoj određeni
Btav po nizu psihološko-socijalnih pitanja izražavao u jed­
nom opštijem, često alegoričnom vidu. Dovodeći Stiven-
Bonovo stvaralaštvo u vezu sa najmodernijim književnicima,;
David Dajčes kaže: »Nasuprot m je rn im američkim piscima
kao što su Erskin Koldvel ili Vilijem Fokner, Stivenson ne
piše priču kao prethodnu eksplikaciju jedne dijagnoze so­
cijalne ili istoriske prirode, nego kao rezultantu postav­
ljene dijagnoze; zato. u njegovom poimanju čitavog kom­
p le k s a is t o r i s k ih , n a s le d n ih i l i p s ih o lo š k ih u z ro k a , k o ji
d o v o d e d o k r iz e i z n a č e n e m in o v a n p r e lu d iu m buduće
tr a g e d ije , n e m a n ič e g a n e o d re đ e n o g «.
S tiv e n s o n o v a f ilo z o f ija , iz ra ž e n a k r o z n je g o v a d e la , s v a
je u z n a k u v e č ite b o rb e iz m e đ u d o b ra i z la . P it a n je is h o d a
te b o rb e o n n e re š a v a m e t a f iz ič k i, v e ć z a k lju č u je d a s a m
č o v e k m o ž e i tr e b a d a o d lu č i » k o m e će se p r i v o l e t i c a rs tv u « .
S to g a j e n je g o v a s v e s n a k o n c e p c ija ž iv o ta o p t im is t ič k a , č a k
i o n d a k a d a č it a v s k lo p z b iv a n ja v o d i k a b e z iz la z n o m t r a ­
g ič n o m s v r š e tk u . J . M . B a r i p iš e za S tiv e n s o 'n a : » N je g o v a
je f i l o z o f i j a g o v o r ila d a s m o m i u ž iv o t u k a o v e s e le b e z ­
b r iž n e p tič ic e . T o je p r a v i t r e n u t a k n a š e g b it is a n ja ; u k l j u ­
č im o se u t u z a n o s n u ig r u ž iv o ta i ig r a jm o je le p o , a r t is t ič k i ,
p r e n o š to m r t v i p a d n e m o sa d r v e ta . A s v i z n a m o d a je
t a k a v ž iv o t S tiv e n s o n u m e o d a ž i v i s a m o u k n jig a m a « .
S p is a te ljk a A l i s B r a u n is tič e d a se n e m o ž e n a ć i je d n o s ta v ­
n i j e k o n c ip ir a n s is te m m o r a la n o š to je to s lu č a j k o d
S tiv e n s o n a . » Z a n je g a je ž iv o t — k a ž e A li s B r a u n — o č e ­
v id n o b io u n a jp le m e n it ije m s m is lu v e lič a n s tv e n a ig r a
o b m a n e , h e r o js k o z a n e s e n ja š tv o k a p e ta n a k o j i n e p o m ič n o
s t o ji n a b ro d s k o m m o s tu d o k v a t r a t i n j a p o d n j i m , z a k le v š i
se d a će o d a g n a ti s tr a h d o ča s a s p a s e n ja . G o to v o je n e m o -
g u ć n o p o v e r o v a t i d a t a k v o je d n o u ta n č a n o ’ b ić e k a o š to je
b io R o b e r t L u is S tiv e n s o n n i j e p a lo u č e lič n e k a n d ž e
o p s e s ije s tr a h a o d ž iv o ta , b e z o b lič n o g s tr a h a k o j i se n a t -
k r i l j u j e n a d n a m a d a bi n a s š če p a o s v o jim ja l o v i m a l i
g r o z n im ru k a m a « .
V e ć s m o i s t a k l i d a je S tiv e n s o n p o s e d o v a o v e lik u
s n a g u v iz u a ln o g d o č a r a v a n ja n e s a m o a m b ije n ta , v e ć i p s i­
h o lo š k ih k a r a k t e r is t ik a lič n o s ti. O n je u v e k te ž io d a p ro n a đ e
n a j p r i k l a d n i j u v iz u e ln o - d r a m a t ič n u f o r m u d a b i k r o z n j u
p la s tič n o i o č ig le d n o ilu s t r o v a o n iz p s ih o lo š k ih i f ilo z o f s k ih ,
če sto k r a j n j e a p s t r a k t n ih p o s ta v k i. T o se n a jb o lje v i d i u
p r ip o v e c i » Č u d a n s lu č a j D r . D ž e k ila i g. H a jd a « , T h e
S tr a n g e C ase o f D r . J a k y l l a n d M r . H y d e ) u k o m e je id e ja o
d v o js t v u č o v e č je p r ir o d e p o tp u n o m a t e r ija liz o v a n a u v id u
d v a te la je d n e is te d u še . Z a to je p o tp u n o r a z u m ljiv o š to su
m n o g a S tiv e n s o n o v a d e la k o riš ć e n a , i d a n a s se k o r is te k a o
l i t e r a r n a o s n o v a za f i l m . J e r , s m is a o d a z a n im lj iv o v o d i r a d ­
n ju , n e is u v iš e e p s k i ( t j. n e b e z d r a m a tič n o s ti) n i t i is u v iš e
p o z o riš n o ( t j. n e s ta tič n o u p o g le d u t r i je d in s t v a d ra m s k e
u m e tn o s ti) , s p o s o b n o s t d a p ro n a đ e p ito r e s k n o m e s to z b i­
v a n ja ) , i im p r e s iv n o g a o p iš e (o s o b in a r o m a n tič a r a ) , u s p e -
šn o , n e c r n o - b e lo , s lik a n je k a r a k t e r a (š e k s p ir o v s k a o d lik a ) ,
p r o b le m a tik a k o ja u v e k u s e b i s a d r ž i s m is a o je d n e o p š te i
v e č ite is t in e (g e te o v s k i d u h ), — s v e s u to k v a l i t e t i k o je
f ilm s k a u m e tn o s t m o ž e iz v a n r e d n o d a iz r a z i s v o jim s p e c i­
f i č n i m m e d iju m o m . A iz n a d s v e g a o s ta je o n a z a g o n e tn a

14
n o s ta lg ija z a d a le k im , b a jn im o s t r v im a n a š e g d e t in js t v a , o n a
s tiv e n s o n o v s k a s tr a s t i o d u š e v lje n je k o j i m j e p r i la z i o s tv a ­
r im a , lju d im a i ž iv o t u ! Z a is ta je le p o r e k a o n je g o v p r i j a t e l j ,
b io g r a f i k r i t i č a r B e lis B a ilđ o n : » A k o L o n g D ž o n S ilv e r ,
g o s p o d a r B a la n tr e a , A la n B r e k , K a t r io n a i s v e o s ta le lič n o ­
s t i n je g o v e b u jn e m a š te iz b le d e i n e o s ta v e tr a g a za s o b o m ,
jo š u v e k će sa t i h s tr a n ic a s j a j i t i r e č i t p o g le d i ra d o s ta n ,
m r k , v r a g o la s t, u z b u d lj iv o s m e h tu ž n o g , n e u k r o tiv o g , v e s e ­
lo g R o b e rta L u is a S tiv e n s o n a « .

A k o su se k ritič a ri S tivensonovih rom ana, e s e ja , p u ­

to p is a i p e s a m a r a z i l a z i l i u p o g le d u , oeene k v a lit e t a t i h d e la ,
n je g o v e p r ip o v e t k e p r iz n a t e su b e z d v o u m lje n ja k a o n a j ­
v e ć i d o m e t u e n g le s k o j l i t e r a t u r i , i u a n g lo - a m e r ič k o j, a
p o s le E d g a r A la n a P o a . V i l i j e m A r č e r , k o j i je u z B e r n a r d a
Š oa i A r t u r a V o lk le ja n e s u m n jiv o n a jv e ć i k n již e v n i k r i t i č a r
s k r a j a p ro š lo g i s p o č e tk a o v o g a s to le ć a u E n g le s k o j, k a ž e :
»Z a n e k e o d n a s je , m o ž d a — m a d a je to s ig u r n o s t v a r
u k u s a i r a s p o lo ž e n ja —• S tiv e n s o n — e s e jis t i p u to p is a c
č a k n e u p o r e d iv o b o l j i n e g o p rip o v e d a č . A l i p rip o v e d a č , i l i
b a r s lik a r k a r a k te r a , ž i v i u b i t i s v ih S tiv e n s o n o v ih d e la .
Z a r m u m o ž e m o n a ć i r a v n a u p o g le d u s k la d n o s ti i s u p t i l ­
n o s ti e v o k a c ije ? K a k v e je g ra n d io z n e k a r a k t e r e o n u m e o d a
s k ic ir a u s v e g a n e k o lik o s r e ć n ih p o te z a !« O e k o n o m ič n o s ti
s lik a n ja s u š tin e p re d m e ta , v e ć s m o g o v o r ili u v e z i sa S t i-
v e n s o n o v im r o m a n im a , a l i n ig d e ta o s o b in a n i j e ta k o iz ra ž e n a
k a o u n je g o v im p r ip o v e tk a m a . M a r s e l Š v o b id e ta k o d a le k o
d a t v r d i : » D v a n a js t r a š n ija d o g a đ a ja o p is a n a u l i t e r a t u r i
s u k a d a R o b in z o n n a u s a m lje n o m o s t r v u o t k r i v a t r a g n e ­
p o z n a te n o g e u p e s k u i k a d a , p o s le b u đ e n ja , p r e n e r a ž e n i d r.
D ž e k il p r i m e t i d a je n je g o v a v la s t it a r u k a , is p r u ž e n a p r e k o
č a rš a v a , p o s ta la č u p a v a k a n d ž a g o s p o d in a H a jd a « .
K o n a n D o ji, k o j i je s p o lja š n ji v i d S tiv e n s o n o v ih p r ip o -
v e d a k a k o r is tio i u s a v rš io d o v ir tu o z n o s ti, s t a v lja S tiv e n s o n a -
p irip o v e d a č a , d a le k o iz n a d r o m a n s h je ra : » N je g o v i r o m a n i
im a ju s v e z n a č a jn ije v r lin e , a l i i n e k e m a n e i s la b o s ti k o je
m o g u d a u m a n je n j ih o v u v r e d n o s t: V p r ič a m a , i l i b a r u
n a j b o l j i m m e đ u n jim a , v r l i n e s u ta k o đ e z n a č a jn e , a s la b o s ti
su u p o t p u n o s ti n e s t a le . . . P o , N a t a n ije l H o t o r n i S tiv e n s o n
su t r i n a jv e ć a p rip o v e d a č a k o j i su p is a li n a n a š e m je z ik u ,
be z o b z ir a k o j i m re d o s le d o m i h c it ir a li« .
Z b ir k a p r ip o v e d a k a k o ju č ita o c i im a ju p r e d s o b o m m o ­
g la b i d a n o s i o p š ti m o to ; »a n a liz a lju d s k o g s tra h a « . J e r,
z a is ta , u s v im o v im p r ip o v e t k a m a S tiv e n s o n d u b o k o p o n ir e
u l ju d s k u p s ih u u t r e n u t k u k a d a je o b u h v a ć e n a č e lju s tim a
n a js t r a š n ije g lju d s k o g o s e ć a n ja — s tr a h o m . T a k o ć e m o s p o ­
z n a t i s t r a h č o v e k a k o j i je s h v a tio d a je s a m sebe g u r n u o u
a m b is s v o g v la s t it o g m ra č n o g » ja « , s t r a h č o v e k a k o j i je

15
s v e s ta n d a je za o v o z e m a ljs k a u ž iv a n ja p ro d a o d u š u đ a v o lu ,
s t r a h l j u d i k o j i i g r a j u i g r u s m r t i i o č e k u ju n a k o g a će p a ­
s t i u b is tv e n a k o c k a , s tr a h o d p o č in je n o g z lo č in a , i l i s a u č e -
s t v o v a n ja u n je g o v o m iz v r š e n ju , s trah- u t r e n u t k u s u o č e n ja
sa o n im š to se n e k a d a n a z iv a lo ž iv o to m , s tra h ... D a l i tr e b a
m e h a n ič k i n a b r o ja t i s v e te v a r i ja n t e s tr a h a , i l i is t a ć i š ta je
n jih o v a f u n k c i j a u S tiv e n s o n o v ir a p r ip o v e tk a m a ? O d g o v o r
je s a m o je d a n : f u n k c i j a a n a liz e s tr a h a k o d S tiv e n s o n a s lu ž i
u s t v a r i n e g a c iji s a m o g s tr a h a . A u t o r n a m n a jp r e p r i ­
ka ž e d u š e v n e m u k e č o v e k a o p s e d n u to g s tr a h o m ; z a tim n a m
o t k r i j e u z r o k e to g s tr a h a ; s v e d o k n a m , u ž u d n j i d a se
o s lo b o d im o to g d u š e v n o g t e r e t a n e p o s ta n e ja s n o : tr e b a
o t k l o n i t i n je g o v e u z r o k e i p o ć i d r u g im p u to v im a . A te d ru g e
p u te v e , k o j i n e v o d e Z lu , p is a c t e k o v la š n a z n a č i i l i u o p š te
n e u k a ž e n a n j i h , v e ć n a s o s t a v lja d a i h s a m i tr a ž im o , a k o
s m o s h v a t i l i d a s u n a m n e o p h o d n o p o tr e b n i.
K o l i k o j e S tiv e n s o n u b ilo s ta lo d a š to u v e r l j i v i j e
is k a ž e s v o ju m o r a ln u p o r u k u g o v o r i č in je n ic a d a je p r v u
v e r z i ju » D r. D ž e k ila i g o s p o d in a H a jd a « s p a lio p o s le p r v o g
č it a n ja p r ič e ž e n i i p o s in k u , j e r n is u u p o tp u n o s ti b i l i s h v a ­
t i l i a le g o r iju . T r i d a n a p o s le to g a u g le d a la je s v e t n a m a
p o z n a ta v e r z i ja o v o g a le g o r ič n o g d e la , u k o m e se p r e p lić u
e le m e n ti s n a i r e a ln o s ti, p a t o lo g ije i s im b o lik e i k o je je d o
d a n a s , p o re d p o z o riš n e o b ra d e , n e k o lik o p u t a b ilo p r e n e ­
seno n a f i l m .
» Z lo d u h iz boce« (» T h e B o t t le Im p « ) , p is a n za p o li-
n e z is k e č ita o c e , a in s p ir is a n je d n o m s ta r o m n e m a č k o m
p r ič o m , je n e o b ič n o im p r e s iv n o u o b lič e n a f a b u la o s v e ­
m o g u ć o j b o c i k o ja , u n a k n a d u z a m a t e r ija ln a u ž iv a n ja ,
č o v e k u o d u z im a d u š e v n i m ir .
» M a rk e m « (»M a r k h e im «) je n e o b ič n o s n a ž n a s tu d ija
s v e s ti je d n o g u b ic e k o j i u t r e n u t k u z lo č in a , d o la z i u s u k o b
sa s v o jo m d e m o n s k o m p r ir o d o m i u s p e v a d a je p o b e d i. D u ­
b in o m p s ih o lo š k o g p o n ir a n ja o v a p r ip o v e t k a doseže s n a g u
D o s to je v s k o g .
»K l u b s a m o u b ic a « (» S u ic id e C lu b « ) p . r e ts ta v lja m a j ­
s to r s k i k o m p o n o v a n u a v a n t u r is t ič k u p r i č u u k o j o j z a d iv ­
l j u j e v e š tin a k o jo m je v o đ e n d r a m s k i z a p le t i u k o jo j,
ta k o đ e , d o b ro n a k r a j u p o b e đ u je .
» P re n o ć iš te « ( » L o d g in g j v r a N ig h t« ) o ž i v l j u j e p r e d
č ita o c e m a tm o s fe r u a p a š k ih k v a r t o v a P a r iz a i fr a n c u s k o g
s r e d n je v e k o v n o g p e s n ik a F ra n s o a V ij o n a k o g a je S tiv e n s o n
o c rta o ta k o ,b r i l j a n t n o i d r a m a tič n o »d a se č o v e k m o r a z a ­
p i t a t i .— k a k o k a ž e je d a n k r i t i č a r —• d a U je ije d n a lič n o s t
iz k n již e v n e i s t o r i j e ik a d a b ila t a k o s n a ž n o o ž iv o tv o re n a
u b ilo k o m lit e r a r n o m ž a n ru « .
 > T u s ita la < — t a k o s u S a m o a n c i n a z iv a li S tiv e n s o n a ,
»č o v e k a k o j i s tv a r a p rič e « , u m e t n ik a č i j i g ro b n a v r h u p la ­
n in e V a e a , (n e d a le k o o d g ra d a V a ilim i) d a n a s p o s e ć u ju
h o d o č a s n ic i iz s v ih k r a j e v a sve ta , a i iz n je g o v e o ta d ž b in e .
»T u s ita la « je z a is ta m a j s t o r s k i u m e o d a p r ič a p r ič e , i im a o
je š ta d a u n jim a k a ž e . S a v is o k e s te n e n a d m o r e m
\ T u s ita la « i d a n a s , p o g le d o m v e č n o s ti, d o z iv a d a le k a , b a jn a
o s tr v d iz g u b lje n o g d e tin js tv a ...

VLADIMIR PETRIC

c>nvenson
DR DŽEKIL I G. HAJD
 NEOBIČNI SLUČAJ DRA DŽEKILA
I G. HAJDA

PRIČA O VRATIMA

G. Aferson, advokat, b io je čovek gruba lica k o je

nikad n ije b ilo ozareno osmehom ; hladan, skučen i zbu­
njen u razgovoru; uzdržan u ispoljavanju osećajnosti;
mršav, dugačak, prašljiv, turoban, a ip a k nekako m io .
Na sedeljkam a s p rijate ljim a , i kad je v in o b ilo p o nje­
g ovom ukusu, nešto uzvišeno ljudsko zračilo je iz n je g o v o g
oka, nešto što se istina nikad n ije isp o lja va lo u n je g o vo m
g o vo ru , ali što je b ilo rečito ne samo u ovim nemim
sim bolim a blaženog lica posle d o b re večere, več češće
i b u čn ije u delim a n je g o v o g života. Bio je strog prem a
sebi samom; p io je džin kad je b io sam, da uzdržavanjem
suzbije svoju naklonost prem a vin u ; i prem da je uživao u
pozorištu, dvadeset g o d ina n ije kročio p re ko praga ije d n o g
je d in o g . N o u njega je b ilo o p ro b a n e trp e ljivo sti p rem a
drugim a, mada se pon eka d čudio, bezm alo sa zavišću,,
neobuzdanom raspoloženju k o je su ko d njih izazivali n ji­
h ovi prestupi, d o k je u n e vo lji b io pre sklon da p o m o g n e
n e g oli da ukori. »Ja naginjem K ainovoj jeresi« g o v o rio
bi osobenjački: »puštam brata svog da o d e đ a vo lu na svo j
način.« Z b o g te n je g o ve osobenosti često mu je b ilo suđeno
da b u d e p o slednji pristojan poznanik posrnulih lju d i i pos-
le d n ji d o b ri uticaj u n jih o vo m životu. I prema takvim , doklO-
g o d bi svraćali u n je g ovu kancelariju, nikada n ije p oka­
zivao nim alo prom ene u svom držanju.
Nema sumnje da je o vo v b io lak p o d v ig za g. Atersona^
je r je on b io u zd ržljiv d o krajnosti i čak je iz g le d a lo k a o
da se njegova p rijate ljstva zasnivaju na sličnoj univerzalnosti

21
(đobrodušnosfi. O b e le žje skrom nog čoveka je u lo m e da
p rim a svoje p rija te lje onakve kakve ih je slučaj stvorio,
a ta ko je i ad vo kat činio. N je g o vi p rija te lji b ili su lju d i
u srodstvu sa njim ili oni ko je je najduže poznavao;
n je g o v e naklonosti, kao bršljan, b ile su p lo d vremena,
nisu značile nikakvu valjanost predm eta sim patija. O tuda
je , bez sumnje, poticala veza koja ga je združivala sa
g . Ričardom Enfildom , n je g ovim dalekim rođakom , vrlo
p o zn atim d o ko liča ro m od m ode. Bila je velika zagonetka
za m noge, šta su njih d vo jica m og li v id e ti jedan u d ru ­
g o m e , ili šta su za je d ničko m og li naći. O ni ko ji su ih
sretali p rilik o m n jih o vih šetnji nedeljom pričali su da oni
uop šte nisu razgovarali, da su izg le d a li ne o bičn o sumorni
f da b i s očitim olakšanjem p o zd ra vili po ja vu ko g p rija ­
te lja . Pri svem tom, njih d vo jica m nogo su držali d o o vih
izle ta , ubrajali su ih u n a jd ra g o ce nije časove svake sedmice
i ne samo da su žrtvo va li razna za d o voljstva, već su čak
o d o le v a li potrebam a posla, da bi m og li nesmetano da
uživaju u njima.
D o g o d ilo se p rilik o m je d n o g o d tih lutanja da ih je
p u t naveo je d n om sporednom ulicom u je d n om po slo v­
nom kraju Londona. Ulica je b ila mala i od onih k o je
zo vu m irnim , ali se p re ko n e d elje u njoj v o d ila bogata
trg o vin a . Svim stanovnicim a ulice išlo je d o b ro , kako se
č in ilo , i svi su se žarko nadali da će im ići još b o lje ,
p a su trošili viškove svoje zarade na gizd a nje; tako da su
p ro č e lja radnji te ulice prosto mamila, kao red o vi nasme-
ja n ih prodavačica. Čak i nedeljom , kad je navlačila veo
p re k o svojih sjajnih čari i b ila srazmerno pusta, ulica je
b listala u pore đ e n ju sa svojim prljavim susedstvom, kao
p o ž a r u šumi, i svojim sveže o b o jen im prozorskim kapcima,
■dobro izglačanim bakarnim pločama i tablam a, i opštom
čistoćom i veselim tonom namah je p rivlačila i za d o vo ­
lja va la o k o prolaznika.
D ve kuće o d je d n o g ugla ulice, s leve strane idući ka
isto ku , lin ija ulice b ila je prekinuta ulazom u je d n o d v o ­
rište i upravo na tom e mestu jedna mračna zgradurina
» tu rila je svo j zabat na ulicu. Bila je dvospratna, n ije

22
 bilo prozora, nišfa osim vrata na donjem spratu i slepe
Insade iz b le d e lo g zida na gorn je m spratu, a nosila je,
u svakoj crti, znake d u g e i p rlja v e zapuštenosti. Vrata, na
kojima n ije b ilo ni zvona ni zvekira, bila su o guljena i
zaprljana. Skitnice su se u vla čile u u d u bljen ja i kresale
žižice o panel, deca su se igrala dućana na stepenicama;
ila k je o p ro b a va o svoj nož na ukrasnoj d rve n a riji, i čitavih
trideset go d ina n iko se n ije p o ja v io da otera o ve slučajne
posetioce ili da p o p ra vi ono što su oni opustošili.
G . Enfild i ad vo kat b ili su s d ru g e strane ulice, no
kad su došli naspram ulaza, p rvi p o d iže štap i pokaza.
»Jeste li ika d zapazili ona vrata?« u p itao je, i kad nje­
gov d ru g o d g o v o ri p o tv rd n o , d o d ad e , »Ona su vezana u
m ojoj svesti s v rlo neobičnom pričom .«
»Odista?« reče g. Aterson, m alo prom enjenim glasom ;
»Sa kakvom to pričom?«
«Pa, b ilo je to ovako,« o d vra ti g. E ntild: »Vraćao sam
se kući iz nekog mesfa ko zna gde, o ko tri sata je d n o g
mračnog zim skog jutra i m oj put je v o d io kroz d e o grada
u kom e se b u kva lno n ije ništa v id e lo osim sve tiljki. Redala
se ulica za ulicom a sav svet je spavao — ulica za ulicom ,
n sve osvetljene kao za lifiju i puste — d o k najzad nisam
dospeo u ono duševno stanje kad čovek osluškuje i oslu­
škuje i počne da čezne da v id i policajca. O d je d no m
ugledah d ve p rilik e : jedna je bila mali čovek ko ji se kruto
kretao brzim hodom u istočnom pravcu, a druga d e vo jčica
od m ožda osam ili d e ve t g o d ina koja je trčala što je brže
m ogla niz poprečnu ulicu. E, g o sp od in e , sasvim p riro d n o
da su to d v o je na uglu naleteli je d n o na d ru g o , i onda
se o d ig ra o strašni d e o priče, je r je čovek m irno zgazio
telo d e vo jčice i ostavio je na zem lji da vrišti. Čuti tako
Sta ne izgleda nim alo strašno, ali je b ilo p a kle no to vid e ti.
N ije ličio na čoveka; b io je sličan nekom p ro kle to m
Džugernautu1). Kličući kao lovac kad spazi zver, ja sam
potrčao, uhvatio za jaku to g gospodina i d o ve o ga natrag
na mesto g d e se već skupila čitava grupa lju d i o k o defeta
koje je vrištalo. On je b io p o tp u n o hladnokrvan i nije
se o p ira o , ali mi je d o b a c io jedan p o g le d , ta ko gadan
*) Idol induskog boga Višnua. — Prev.

23
da sam se o d njega o z n o jio kao o d trčanja. Ljudi ko ji su
izišli b ili su poro d ica te d e vo jčice , a uskoro se p o ja v io
i lekar p o koga su nju b ili poslali. No, defetu n ije b ilo
bogzna šta, više se b iio uplašilo, p o m išljenju lekara,
i m o g li biste p re tp o sta viti da je to kraj priče. A li postojala
je jedna čudna okolnost. Ja sam o d p rv o g p o g led a osetio
strašno gnušanje prema onom čoveku. Tako isto i detinja
p o ro d ica , što je b ilo sasvim p riro d n o . A li lekarev slučaj
me je začudio. O n je b io običan stereotipni apotekar,
ne o dre đ e nih go d ina i b o je , sa jakim edinburškim nagla­
skom, n e o setljiv kao stena. Eto, g o spodine, b io je kao
i mi ostali; kad g o d bi p o g le d a o m og za ro b lje n ika tom
lekaru b i se, v id e o sam, sm učilo i on je b le d e o o d želje
da ga ubije. Ja sam znao šta se zbiva u n je g o v o j duši,
u p ravo kao što je on znao šta se zbiva u m ojoj, i kako
ubistvo n ije d o la z ilo u o b zir, učinili smo o n o što je b ilo
n a jb olje. Kazali smo tom čoveku da m ožem o i da hoćemo
da napravim o takvu bruku od svega o vo g a, da n je g o v o
im e mora b iti osram oćeno s kraja na kraj Londona. A k o
ima ikakvih p rija te lja ili uživa ikakav u g le d, preduzećem o
m ere da ih izg u b i. I za sve vrem e, d o k smo mi o vo sipali
u uzavrelom besu p ro tiv njega, b ra n ili smo ga, što smo
b o lje m og li, o d žena, je r su one b ile pom ahnitale kao
čudovišta. Nikada nisam v id e o krug lica u to lik o j meri
ispunjen m ržnjom , a u sredini je stajao onaj čovek, s nekom
vrstom mračne, p o d ru g ljiv e hladnokrvnosti — isto tako
uplašen, m ogao sam to da vid im — ali držeći se hrabro,
g o sp od in e , zaista kao safana. » A ko hoćete da napravite
ka p ita l o d o v o g slučaja,« rekao je , »ja sam, p riro d n o ,
bespom oćan. Nema to g džentlm ena k o ji ne želi da izb e g ne
scene,« reče on. »Kažite k o lik o tražite.« I mi smo ga o g lo b iii
sa stotinu funti u korist d e fin je p o ro d ic e ; on je o če vid no
hteo da ne popusti, ali b ilo je nečeg ko d nas svih što je
nagoveštavalo nesreću te je najzad legao na rudu. Sledeća
stvar bila je da se novac naplati; i šta m islite kuda nas je
o d v e o ako ne d o onoga mesta sa vratima? — h itro je
izva d io ključ, ušao unutra i uskoro se vratio sa deset funti
u zlatu i čekom na ostatak sume, vučenim na banku Kouts,
ko ji je glasio na donosioca i b io potpisan imenom ko je

24
ne m ogu da pom enem , mada je fo jedna o d poenti m oje
priče, ali fo je ime bar v rlo po zn alo i česlo se nalazilo
u novinam a. Suma je b ila krupna; ali je p o tpis b io garan­
cija i za veći iznos, samo ako je b io originalan. Bio sam
slobodan da ukažem tom svom g o spodinu da čitava stvar
izgleda sumnjiva i da čo ve k u stvarnom živo tu , ne ulazi
na podrum ska vrata u četiri izjutra i izlazi o tu d sa čekom
d ru g o g čoveka na blizu sto funti. No on je b io sasvim
spokojan i p o d ru g ljiv . »Ne b rin ite se,« reče on, »ostaću
s vama d o k se banka ne o tv o ri i sam ću naplatiti ček.«
Tako smo svi krenuli, lekar, d e fin ji otac, m oj p rija te lj i ja
i p ro ve li ostatak noći u m o jo j kancelariji, a sutradan, kad
smo d o ru čko va li, otišli smo u g ru p i u banku. Ja sam lično
p redao ček i kazao da imam puno razloga da verujem
da je falsifikat. N ipošto. Ček je b io originalan.«
»Eh — eh,« kazao je g. Aterson.
»V idim da osećaie kao i ja,« reče g. Enfild. »Jest, fo
je strašna priča. Jer m oj prikan je b io čovek s kojim n iko
ne bi p o že leo da ima posla, uistinu odvratan čovek, a
osoba koja je izdala ček pravi je uzor ispravnosti, slavan
šfaviše, i što čini stvar još gorom jedan od onih lju d i
k o ji čine ono što se zove dobročinstvom . Posredi je učena,
verujem ; slučaj časnog čoveka ko ji plaća za neke nesfa-
šluke svoje m ladosti. Kuća Učene, tako sam nazvao ono
mesfo s vratim a, zb o g toga. M ada ni fo, znate, ni izdaleka
ne objašnjava sve,« d o d ao je, i s tim recima utonuo u
razm išljanje.
Iz razmišljanja ga trže g. Aterson, upitavši ga p riličn o
iznenadno: »I vi ne znate da li izdavalac čeka živi famo?«
»P ogodno mesto, zar ne?« od vra ti g. Enfild, »ali ja
sam zapazio n je g ovu adresu; on živi na nekom skveru.«
»I vi se nikad niste raspitivali o mestu sa vratima?«
reče g. Aterson.
»Ne, g o spodine, ustručavao sam se iz obzira p ris to j­
nosti«, glasio je o d g o vo r. »Ja sam p ro tiv postavljanja p ita ­
nja; fo suviše liči na strašni sud. Pokrenete pitanje, i kao
da ste p o kre n u li kamen. S po ko jn o sedite navrh brda, a
kamen se ko trlja, pokrećući d ru g e ; i ubrzo neka obazriva
d o b ričin a (na koju nikad ne biste ni p o m islili) b iva udarena

25
 p o g la vi u svo jo j sopstvenoj bašti i p o ro d ica mora da
prom eni ime. Ne, g o spodine, to sam postavio sebi kao
p ra v ilo : u k o lik o neka stvar izgleda više sumnjiva, u to liko
m anje pitam .«
»To je vrlo d o b ro p ra vilo ,« kazao je advokat.
»A li sam ispitao to mesto sebe radi,« nastavi g. Enfild.
»Jedva liči na kuću. Nema d ru g ih vrata, i n iko niti ulazi
niti izlazi na njih osim, katkad, i to u dugim razmacima,
junak m og d o življa ja . Ima tri prozora na prvom spratu
k o ji g le d a ju u d vo rište ; u p rizem lju nema n ije d n o g ; p rozori
su uvek zatvoreni ali su čisti. A o n d e ima d im njak ko ji se
o b ičn o puši, tako da neko mora žive ti tamo. A ipak to
n ije tako sigurno, je r zgrade su tako zb ije n e o k o dvorišta,
d a je teško reći g d e se jedna završava a druga p o činje.«
Dva čoveka su o p e t šetala neko vrem e nem i; a onda
g. A terson reče:
»Enfilde, d o b ro je ono vaše p ravilo.«
»Da, mislim da jeste,« o d g o v o ri Enfild.
»A li p ri svem tom,« nastavio je advokat, »ima jedna
stvar za koju bih hteo da pitam : hteo bih da upitam
za ime čoveka ko ji je g a zio dete.«
»Pa,« reče g. Enfild, »ne mislim da bi to m o g lo štetiti
kom e. Bio je to čo ve k p o im enu Hajd.«
»Hm,« iz g o vo ri g. Aterson. »Kako izgleda?«
» N ije lako opisati ga. Ima u nje g ovo m izg le d u nečeg
što n ije u redu; nečeg n e p rija tn o g , nečeg nesum njivo
m rskog. Nikada nisam sreo čoveka ko ji mi se to lik o nije
svideo, a ipak je d va znam zašto. M ora da je b io u nečemu
nakazan; ostavljao je jak utisak nakaznosti, mada ne bih
m ogao da navedem kakve. On je čovek neobična izgleda,
a ja ipak ne m ogu stvarno da navedem ništa što je neo­
bično. Ne, go sp od in e , ne m ogu ništa da razum em; ne
umern da ga opišem. A n ije to zb o g nedostatka pamćenja,
je r tvrdim da ga vid im kao da je preda mnom o v o g
trenutka.
G. Aterson je o p e t h odao neko vrem e ne g o vo re ći i
o č e v id n o p o d teretom misli. »Uvereni ste da je u p o tre b io
ključ?« u pitao je napokon.
»Dragi m oj g o s p o d in e . . . « p oče E nfild začuđeno.

26
 »Da, znam,« reče A terson; »znam da to mora izg le d a ti
čudno. Stvar je u tom e što, ako vas i ne pitam za ime
onog d ru g o g čoveka, to je zato što ga već znam. V id ite ,
Ričarde, vaša priča je p o g o d ila cilj. A k o ste b ili netačni
u ma k o jo j p o je d in o sti, b o lje da to ispravite.«
»M islim da ste me m og li unapred opom enuti,« o d g o ­
vorio je drugi s tragom z lo v o lje . »A li ja sam b io d o kraj­
nosti tačan, kako vi to nazivate. Č ovek je imao ključ,
šfaviše, ima ga još uvek. V id e o sam kako se služi njim e,
nema ni nedelju dana.«
G . Aterson je d u b o k o uzdahnuo, ali više n ije p ro g o ­
v o rio ni reči; i m ladi čovek uskoro pro d u ži. »Evo još
jedne p o u ke da ne treba ništa pričati,« kazao je. »Stidim
se svog du g ačko g jezika. H ajde da se p o g o d im o da nikada
više ne p o m in je m o ovo.«
»Pristajem o d sveg srca,« reče advokat. »Evo vam
ruke, Ričarde.«

TR A G A N JE Z A G . H A JD O M

Te večeri g. Aterson se vratio kući u svoj momački

dom u mračnom raspoloženju i seo za večeru bez apetita.
Bio je n je g o v običaj da nedeljom , posle o v o g obeda, sedi
p o re d kamina, sa nekom suvoparnom teološkom kn jig o m
na stočiću za čitanje, d o k sat na susednoj crkvi ne iz b ije
dvanaesti čas, kad bi sm ireno i zahvalno legao da spava.
Te noći, m eđutim , čim je stolnjak b io p o d ig n u t, uzeo je
sveću i otišao u svoju sobu za rad. Tamo je o tv o rio
svoju kasu, izvukao iz n a jskro vitije g nje n og dela dokum ent
označen na ko ve rti kao testament dr. Džekila i seo natuštena
čela da prouči nje g ovu sadržinu. Testament je b io svoje­
ručni, je r je g. A terson, mada je preuzeo staranje o njemu
kad je već b io napravljen, o d b io i najmanju pom o ć pri
n je g ovo m sastavljanju; u njemu je b ilo o d re đ e n o da ne
samo u slučaju smrti Henrija Džekila, d o ktora m edicine,
d o kto ra građanskog prava, d o ktora prava, člana A ka d e ­
m ije nauka, itd. sva nje g ova im ovina ima da p re đ e u ruke

27
 n je g o v o g » p rija te lja i d o b ro tvo ra Edvarda Hajda,« već
da u slučaju dr D že kiio vo g »nestanka ili neobjašnjive
otsutnosti za ma ko ji p e rio d vremena duži od tri kalen­
darska meseca,« pom enuti Edvard Hajd ima da nasledi
rečenog H enrija Džekila bez d a lje g o d laganja i da je
oslo b ođ e n svakog tereta ili obaveze, osim obaveze da
isplati n e ko liko m alih svota članovim a d o k to ro v o g dom a­
ćinstva. O vaj d okum ent je od a vno b io advokatu trn u
oku. V re đ a o ga je i kao advokata i kao lju b ite lja razumnih
i u o b ičajen ih postupaka u živo tu , kom e neobičnost znači
neskromnost. Dotada je to što nije poznavao g. Hajda
p o ve ćava lo nje g ovu srdžbu, a sada, iznenadnim o brtom ,
to što ga poznaje. V eć je b ilo d o v o ljn o zlo d o k je to
ime b ilo samo ime o kom e on nije m ogao ništa više
da sazna. Bilo je još g o re otkad je ono p o če lo da se
zaodeva mrskim a tributim a; i iz p ro m e n ljiva , nestvarne
m agle koja je tako d u g o zamračivala n je g ove oči, iskrsla
je iznenada određena spodoba đ a v o lje g zlikovca.
» M islio sam da je posredi lu d ilo ,« kazao je, d o k
je ostavljao mrski d okum ent u kasu, »a sada počinjem
da se plašim da se radi o sramoti.«
Nato je u tu lio sveću, o b u kao vrskaput i krenuo u
pravcu Kevendiš skvera, te citadele m edicine, g d e je n je g ov
p rija te lj, ve liki dr. Lenjon, im ao kuću i prim ao svoje
m n o g o b ro jn e pacijente. » A ko ik o zna, znače Lenjon.«
pom isli on.
Dostojanstveni sobar ga je poznao i p o z d ra vio ; nije
b io izložen nikakvom čekanju, već je b io uveden p ra vo
s vrata u trpezariju, u k o jo j je d r Lenjon sedeo sam uz
čašu vina. To je b io srdačan, zdrav, kočoperan go sp od in
rumena lica, s čupom prerano osedele kose i bučnog i o d ­
lučnog držanja. Kad je ug le da o g. Afersona, skočio je sa
stolice i dočekao ga obem a rukama. Srdačnost, koja je b ila
svojstvena ovom čoveku, bila je m alo teatralna naoko, no
ona je poticala iz iskrenog osećanja. Jer njih d vo jica su b ili
stari p rija te lji, stari d ru g o v i i iz škole i koleža, o b o jica
lju d i ko ji su ne o bičn o poštovali sebe i jedan drugoga,
i, što ne p ro izilazi uvek iz toga, lju d i ko ji su p o tp u n o
uživali u društvu jedan drugoga.

23
 Posle kratko g ćaskanja ad vo kat je naveo razg o vo r
na predm et k o ji je b io tako n e p rija tn o za o ku pio n je g o v
um.
»Verujem , Lenjone,« reče on, »da smo ti i ja najstariji
p rija te lji k o je ima Henri Džekil.«
» V o le o b ih da su p rija te lji m lađi,« nasmejao se dr
Lenjoh. » A li va ljd a jesm o. A šta je s tim? Sada ga m alo
viđam .«
»Odista?« kazao je Aterson. » M islio sam da vas vezuju
zajednički interesi.«
»V ezivali su nas,« glasio je o d g o v o r, » A li ima više
o d deset g o d ina kako je Henri Džekil postao za mene
isuviše sklon fantastičnom. O n je p očeo da srlja, da srlja
•umno. I prem da sam se ja i d a lje interesovao za njega,
starog drugarsfva radi, kao što se to kaže, viđam i viđ a o
sam vraški m alo to g čoveka. Takvo nenaučno lupetanje,«
d o d a o je lekar, o d je d n o m porum enevši, » o tu đ ilo bi i
Damona i Pitiju.«
O va izvesna razdraženosf m alo je um irila g. Afersona.
»O ni se samo nisu složili u nekom naučnom pitanju,«
p o m islio je , i kako n ije b io čove k sa nekim naučničkim
strastima (osim u pita n ju prenosa im anja), čak je d o d a o :
»Kad n ije ništa g o re !« O stavio je svog p rija te lja n e ko liko
sekundi da se smiri i onda je prešao na p ita n je zb o g
koga je došao. »Jesi li ik a d naišao na n je g o v o g štićenika
— n e ko g Hajda?« u p ita o je.
»Hajda?« p o n o v io je L'enjon. »Ne. N ikad nisam čuo za
njega. O tka ko znam za sebe.«
To su b ila sva obaveštenja koja je ad vo kat d o neo
sa sobom u prostranu, tamnu po stelju p o k o jo j se prevrtao
tamo amo, sve d o k sitni sati nisu p o če li da ustupaju
mesfo jutru. Bila je to noć sa m alo odm ora za n je g o v
napaćeni um, k o ji se m učio u samoj fami i opsednut p ita ­
njima.
Šest časova iz b ilo je na crkvi koja je b ila tako zg o d no
blizu stana g. Atersona, a on je čeprkao p o problem u.
Dotada ga je on uznem iravao samo s in te le ktua ln e strane,
no sada je i nje g ova u o b razilja b ila upletena, b o lje reći
p o ro b lje n a , i d o k je ležao i p re vrta o se u gustoj tm ini

29
noći i sobe sa spuštenim zavesama, priča g. Enfilda p ro ­
lazila je kroz n je g ovu svest p o p u t trake osvetljenih slika.
O p a zio bi v e lik o p o lje sve tiljki noćnog grada, onda
p rilik u čoveka kako brzo korača; onda dete kako trči o d
lekara, i onda se oni susreću i onaj Džugernaut u ljudskom
o b lič ju gazi d e te i odlazi d a lje ne obazirući se na n je g o v
vrisak. Ili bi vid e o sobu u b o g a to j kući, u k o jo j n je g o v
p rija te lj spava, sanja i smeši se svojim snovima, i onda
bi vrata bila otvorena, zavese na p ostelji razgrnute, spavač
p ro b u đ e n iz sna i g le ! Pred njim bi stajala p rilika k o jo j
je b ila data vlast, i čak u to g lu v o d o b a, on mora da
ustane i da izvrši njena naređenja. Ta p rilika u ta dva
o b ličja proganjala je advokata ćele noći, i čim bi ma i m alo
zadrem ao, odm ah bi v id e o kako se šunja još p rita je n ije
kroz usnule kuće, ili se kreće brže i sve brže, čak vrto g la vo
brzo, kroz šire la virin fe svetiljkam a o sve tlje no g grada i
na svakom uličnom uglu gazi d e te i ostavlja ga da vrišti.
A ipak p rilika nema lice p o kom bi je m ogao poznati;
čak i u nje g ovim snovima ona nema lica, ili ima neko
k o je mu izm iče i to p i se p re d nje g ovim očim a, i tako se
rod ila i naglo porasla u a d vo kato vo m umu ne o bičn o jaka,
bezm alo neobuzdana radoznalost da osmotri lik p ravog
g. Hajda. Kad bi samo je d a n p u t m ogao da baci p o g le d na
nj, č in ilo mu se da bi se tajna rasvetlila i možda bi je
p o tp u n o nestalo, kao što se o b ičn o dog ađ a sa tajanstvenim
stvarima kad se d o b ro ispitaju. M ožd a bi v id e o razlog
za čudnu naklonost ili p o tčin jen o st (nazovite to kako vam
d ra g o ) svog p rija te lja , pa čak možda i za zaprepašćujuću
klauzulu u testamentu. U najm anju ruku to je lice ko je
vred i v id e fi: lice čoveka k o ji je bez osećanja m ilosti:
lice k o je je tre b a lo samo da se pokaže, pa da u duši
n e u p e ča tljivo g Enfilda izazove krajnju mržnju.
O d to g d oba, g. A terson je p o če o da o b ila zi v rlo
često vrata u uličici s radnjam a. Ujutru pre kancelariskog
vrem ena, u p o d n e kad je b ilo puno posla, (a m alo vre­
mena), noću p ri zam agljenoj svetlosti gradskog meseca,
p ri svakoj svetlosti i u svako d oba, b ilo pusto ili živo o d
mnoštva sveta, m ogao se ad vo kat zateći na svo jo j izabra­
noj osmatračnici.

30
 » A ko je on g. H ajd,« m islio je on, »ja ću b iti g. Sik1.«
I najzad je n je g o v o strpljen je b ilo nagrađeno. Bila
je divna suva noć; mraz u vazduhu, ulice čiste kao p o d
u balskoj d vo ra n i; sve tiljke , k o je vefar n ije klatio, bacale
su pravilnu šaru svetlosti i senke. U deset sati kad su
radnje b ile već zatvorene, ulica je bila n e obično pusta i,
uprkos m ukle tu tn jave Londona svud unaokolo, v rlo tiha.
Sitni šumovi d o p ira li su d a le ko; dom aći šumovi iz kuća
jasno su se čuli na o b e strane puta; i bat koraka ma kog
prolaznika k o ji se p ribližava o čuo se m nogo ranije no
što bi se on p o ja v io . G. A terson se nalazio n e ko liko
minuta na svom mestu, kad je osetio da se neki čudni,
laki koraci p rib liž u ju . Za vrem e svojih noćnih patroliranja,
b io se navikao na n e obični utisak usled koga se bat koraka
je d n e osobe, d o k je ona još dosta d a le ko, od je dn o m
jasno izdvaja o d silnog brujanja i vreve varoši. Ipak tako
nešto n ije nikad ranije to lik o p riv u k lo nje g ovu pažnju
i s jakim , sujevernim p re d viđ a n je m uspeha p o vu kao se
on u ulaz dvorišta.
Koraci su se h itro p rib liža va li i postali o d je dn o m
b u čn iji kad su na uglu zaokrenuli u ulicu. A d v o k a t, izvi­
rujući iz ulaza, uskoro je m ogao v id e ti s kakvim čovekom
ima posla. Bio je mali i v rlo jednostavno odeven, n je g ov
izg le d čak i na to j d a ljin i nekako je b io strašno neprijatan
posmatraču. No on se u p u tio p ravo ka vratim a, presekavši
put da bi uštedeo u vrem enu; i d o k je išao, izva d io je ključ
iz džepa kao neko ko dolazi kući.
Kad je p ro la zio g. A terson istupi napred i dotaknu
ga za rame. »G. H ajd, čini mi se?«
G . H ajd ustuknu piskavo uvlačeći dah. A li n je g o v
strah je b io samo trenutan, i mada n ije p o g le d a o advokata
u lice, o d g o v o rio je sasvim h la d no krvn o ; »Tako se zovem.
Sta želite?«
» V id im da hoćete da uđete,« o d g o v o ri advokat. »Ja
sam stari p rija te lj dr. Džekila — g. A terson iz ulice G o n t

1) Igra reči. U engleskom »hide« znači kriti se, a »seek«

tražiti. — Prev.

31
— m orali ste čuti m oje im e; pa kako sam vas sreo u d o b ri
čas, p o m islio sam da biste me m og li pustiti unutra.«
»Nećete naći dr. D žekila; otišao je od kuće,« o d g o v o ri
H ajd, uvlačeći ključ. A onda o d je dn o m , ali još uvek ne
g le d ajući naviše, »O tkud me vi znate?« u p ita o je.
»Da li biste hfeli vi,« reče g. Aierson, »da mi učinite
jednu ljubaznost?«
»Sa za dovoljstvom ,« o d g o v o ri d ru g i. »A šta to?«
»Da li biste mi d o z v o lili da vid im vaše lice?« upitao
je advokat.
G . H ajd kao da je o kle va o i onda, kao na neku
iznenadnu misao, o kre te lice s izrazom prkosa, i d vo jica
lju d i g le d a li su jedan u d ru g o g a dosta p a ž ljiv o n e ko liko
sekundi. »Oisad ću vas poznavati,« reče g. A terson. »M ožda
će to b iti korisno.«
»Da,« o d g o v o ri H ajd, »i d o b ro je što smo se sreli;
a propos, trebalo bi cla imate m oju adresu.« I on navede
kućni b ro j je d n e ulice u Sohou.
»D obri bože!« pom isli g. Aterson, »da n ije i on m islio
na testament?« A li je zadržao svoje misli za sebe i samo
je p ro g u n đ a o svoju zahvalnost za adresu.
»A sad,« kazao je d ru g i, »o tkud me vi znate?«
»Po opisu,« glasio je o d g o vo r.
»Č ijem opisu?«
»Imam o za jedničkih p rijate lja ,« reče g. Aterson.
»Zajedničkih prijatelja?« p o n o v i g. H ajd, m alo m uklo.
»Ko su oni?«
»D žekil, naprim er,« kazao je advokat.
»On vam n ije kazao,« po vika g. Hajd u nastupu ljutnje.
»Nisam m islio da ćete lagati.«
»Slušajte,« reče g. Aterson, »to n ije zgodan način
izražavanja.«
Drugi zareže glasno u besnom smehu; i trenutak
d o cn ije , izvanrednom hitrinom , o tklju ča o je vrata i iščezao
u kuću.
A d v o k a t je stajao jedan časak pošto ga je g. Hajd
ostavio, sušta slika nemira. O nda je p očeo p o la ko da se
p enje uz ulicu, zastajući svaki korak-dva i stavljajući ruku

32
 na če lo kao čovek u um noj pom efenosfi. Problem ko ji
je on tako razmatrao d o k je koračao, b io je o d onih k o ji
se retko rešavaju. G . H ajd je b io b le d i zakržljao, davao
je utisak nakaznosti bez ika kvo g o d re đ e n o g porem ećaja,
imao je neprijatan osmeh, p o n eo se prema advokatu s
nekom vrstom u b ilačke mešavine plašljivosti i odvažnosti,
a g o v o rio je hrapavim , šaputavim i nešto isprekidanim
glasom; sve ove p o je dino sti b ile su na nje g ovu štetu, ali
ni sve one zajedno nisu m og le objasniti dotada nepoznatu
odvratnost, gnušanje i strah s kojim je g. Aterson g le d a o
na nj. »M ora da tu ima nešto d rugo,« reče zbunjeni g o sp o ­
din. Ima tu još nešto, kad b ih m ogao naći im e za to.
Sačuvaj me bože, taj čovek je d va liči na ljudsko b iće !
Nešto tro g lo d itsko , da se tako izrazim ! ili da n ije to ona
stara priča o d r Felu? Ili je to p rosto zračenje pog an e
duše koja tako izb ija i preobražava svoju ljušturu o d
ilovače? O v o poslednje, čini mi se; jer, o, m oj jadni d o b ri
Hari D žekile, ako sam ikada v id e o satanino o b e le žje na
nečijem licu, v id e o sam ga na licu tv o g n o vo g p rijate lja .«
Iza ugla ulice nalazio sb skver starinskih, lepih kuća, ko je
su sada većinom b ile iz g u b ile svoj visoki u g le d i u kojim a
su se sobe i stanovi izdavali ljudim a svake vrste i p o lo žaja;
graverima mapa, arhitektim a, sum njivim advokatim a i p o ­
srednicima mračnih poslova. Jedna kuća, pak, i to druga o d
ugla, b ila je još sva zauzeta; i p re d vratim a te kuće,
koja je imala u p a d ljiv izg le d bogatstva i udobnosti, mada
je sad b ila sva utonula u tamu, osim lučnog prozora nad
vratima, g. A terson se zaustavi i zakuca. Lepo odeven sta­
riji sluga o tvo ri vrata.
»Da li je dr Džekil ko d kuće, Pule?«upitao je advokat.
»V ideću g. A tersone,« kazao je Pul, uvodeći posetioca,
dok je g o v o rio , u prostranu, p o p ločanu udobnu dvoranu
niska krova, zagrejanu (kao što je b io o b iča j na selu)
sjajnom vatrom iz o tvo re n o g kamina i namešfenu skupo-
cenim orm anima o d hrastovine. »H oćete li pričekati o vd e
pored .vatre, gospodine? Ili da vam osvetlim trptezariiu?«
» O vd e, hvala,« rekao je ad vo kat i prišao b liže i naslo­
nio se na visoku ogradu kamina. Dvorana, u k o jo j je on
Ind ostao sam, b ila je prirasla za srce n je g ovo m p rija te lju

! Stivenscra 33
lekaru, i sam A terson o b ičn o bi g o v o rio o n jo j kao 0
n a jp rija fn ijo j sobi u Londonu. A li noćas osećao je jezu
u žilam a; H a jd o vo lice p ritiskiva lo je n je g o v o sećanje;
osećao je (što mu se re iko d o g a đ a lo ) g a đ e n je i gnušanje
prema živo tu , i tako sum orno raspoloženom č in ilo mu se
kao da čita prefnju u trep e re nju svetiosti o d vatre po
uglačanim orm ančićim a i u nem irnom kretanju senke na
tavanici. Z astideo se što je osefio olakšanje kad se Pul
m alo posle zatim vratio da mu javi da je d r Džekil izašao.
» V id e o sam kako g. H ajd ulazi kroz vrata na staroj sali
za sekciranje, Pule,« kazao je. »Je li to u redu kad dr
Džekil n ije ko d kuće?«
»Sasvim u redu, g. Atersone,« o d g o v o ri sluga. »G. Hajd
ima ključ.«
»Vaš gospodar, izgleda, ima v e lik o p o ve re n je u tog
m ladog čoveka, Pule,« nastavi d ru g i zamišljeno.
»Jeste, g o sp od in e , zaista ima,« reče Pul. » M i smo svi
d o b ili naređenje da ga slušamo.«
»Ja se nisam, čini mi se, uopšte upoznao sa g. Hajdom,
zar ne?« u p itao je Aterson.
»O, dabom e da niste, g o spodine. O n o vd e nikada
n ije gost za t r p e z o m,« o d g o v o ri sobar. »M i ga uistinu
v rlo m alo viđ a m o u ovom krilu kuće; on najčešće dolazi
i odlazi kroz laboratoriju.«
»Pa, laku noć, Pule.«
»Laku noć, g. Atersone.«
I advokat je pošao kući teška srca. »Jadni Hari Džekil,«
pom isli on, »strepim da je d u b o k o zabasao! Bio je manit
kad je b io mlad, od a vno začelo, ali po zakonu božijem ,
nema roka zastarelosti. Da, mora da je to ; sablast nekog
starog greha, rak-rana neke skrivene sramote; g d e kazna
stiže pede claudo, m nogo go d ina pošto je greška išče­
zla iz sećanja i sa m oljublje prešlo p reko nje.« I advokat,
prestrašen tom m išlju, razm išljao je jedan trenutak o svojoj
sopstvenoj prošlosti, pretražujući svaki kutak sećanja, ne bi
li slučajno nestašna pojava ka kvo g starog greha iskrsla
na vid e lo . N jegova prošlost bila je p rilič n o besprekorna;
m alo lju d i bi m o g lo čitati stranice svog života s manje

34
ilre p n je , ip a k zb o g m nogih rđavih dela koja je u čin io
o ie tio je silno uniženje, iz k o je g ga je u z d ig lo d o osećanja
trezvene i b o ja ž ljiv e zahvalnosti sećanje na m noga rđava
dela koja je izbegao, mada ih zam alo n ije p o čin io . A
onda, vraćajući se p re th o d n om predm etu svojih m isli, u
njemu se zače iskra nade. »Taj g o sp od in Hajd, kad b i
ga čovek prostudirao,« pom isli »mora im ati svojih sopstve-
nih ta jn i; m račnih tajni, sudeći p o n je g ovo m izg le d u ; tajni
prema kojim a bi i n a jg ore tajne siro to g Džekila izg le d a le
svetle kao sunce. Stvari ne m ogu o va ko ostati. Sledim se
kad pom islim kako se to stvorenje kao lo p o v šunja d o
Harijeve po stelje; ja d n i Hari, kakvo b u đ e n je ! I kako je
lo opasno, je r ako taj H ajd pod ozre va da po stoji onakav
testament,mogao bi postati n e strp ljiv d a 'd o đ e d o nasled-
»tva. Da, moram svojski da zapnem — samo ako DžekiI
hledne da mi dopusti,« d o d a o je , »samo ako DžekiI htedne
da mi dopusti.« Jer još je d n om je v id e o u s v o jo j svesti,
jasno kao dan, čudne klauzule testamenta.

DR D Ž E K II JE SA SV IM SPOKOJAN

Dve n e d elje d o cn ije , vanredno srećnim slučajem, lekar

je p rire d io jednu o d svojih p rija tn ih večera za nekih p e t
ili šest starih p rija te lja , koji. su svi b ili umni, u g le dn i lju d i i
iv i poznavaoci d o b ro g vina; i g. Aterson je tako udesio da
Je ostao kad su svi d ru g i otišli. To n ije b ilo ništa n ovo,
nego nešto što se d o g a đ a lo već m nogo puta. Tamo g d e
lu Atersona v o le li, v o le li su ga svojski. Dom aćinim a je b ilo
drago da zadrže tih o g advokata, kad bi bezbrižni i b r-
b ljiv i gosti već napuštali kuću, sviđalo im se da posede za
časak u n je g ovo m nenam etljivom društvu, vežbali se tako
za osam ljenosi, trezn ili se za vrem e d u b o k o g ćutanja to g
čoveka posle izliva i napora veselosti. Dr DžekiI n ije b io
izuzetak o d o v o g p ra vila ; i d o k je sada sedeo na suprotnoj
strani kamina — krupan, le p o razvijen, glatka lica, čovek
o d pedeset go d ina , s nešto možda lukavosti u svom izg le d u ,

3» 35
 ali sa svim znacima sposobnosti i ljubaznosti — m o g lo se
v id e ti p o izrazu n je g o v o g lica da je g a jio iskrenu i to p lu
naklonost prem a g. A te rs o n u .'
»H teo sam da g o vo rim s to b om , Džekile,« p o če o je
o vaj d ru g i. »Ti znaš onaj tv o j testament?«
Pažljiv posmatrač m ogao je zaključiti da mu je ta tema
bila neprijatna, ali se lekar držao hrabro i veselo. »Jadni
m oj A tersone,« kazao je , »ti si nesrećan s takvim klijentom .
N ikad nisam vid e o da je neko to lik o zabrinut z b o g m og
testamenta kao što si ti; sem možda o n o g o k o re lo g cepi-
dlake, Lenjona, ko ji je zabrinut zb o g onog što je on nazvao
m ojim naučnim jeresima. O , znam ja da je on d o b a r čovek —
ne treba da se mrštiš — izvrstan čovek, i vazda sam
nameravao da se više viđam s njim , ali je on o ko re li
ce p idlaka pri svem tom ; neznalački, bučni cepidlaka. Nikada
se nisam više razočarao ni u kom čoveku nego u Lenjonu.
»Ti znaš da ga nikad nisam o d o bravao,« p ro d u žio
je Aterson, g ru b o se ne obazirući na novu temu.
» M o j testament? Jest, začelo, znam to,« reče lekar, p o ­
m alo oštro. »Kazao si mi to.«
»Pa lepo, kažem ti to opet,« nastavio je advokat.
»Saznao sam ponešto o m ladom Hajdu.«
Š iroko le p o lice d r Džekila p o b le d e lo je d o samih
usana, a o ko n je g o vih o čiju izbila je m odrina. «Ne želim
ništa više da čujem,« reče. »To je stvar za koju smo se
slo žili; m islio sam, da je se više ne dotičem o.«
»O no što sam čuo užasno je,« reče A terson.
»Tu se ne može ništa izm eniti. Ti ne razumeš m oj p o lo ­
žaj,« o d g o v o ri lekar, na izvestan smušen način. »Ja sam u
m učnoj situaciji, A tersone; m oj p oložaj je v rlo čudan —
v rlo čudan. To je jedna o d onih stvari ko je se ne m ogu
p o p ra v iti pričanjem .«
»Džekile,« reče Aterson, »ti me poznaješ, ja sam
čo ve k u koga se može im ati po ve re n je . Priznaj mi sve
u p o ve re n ju i ja ne sumnjam da te m ogu izvući iz nevolje.«
» M o j d o b ri A tersone,« kazao je lekar, »to je vrlo
le p o o d tebe, to je zaista vanredno le p o o d te b e i ne
m ogu da nađem reči da ti zahvalim . Ja ti p o tp u n o verujem ;

36
 imao bih više po ve re n ja u tebe nego u ik o g ž iv o g čoveka;
da, više nego u sebe sama, kad b ih m ogao da biram ; ali
odista to n ije o n o što ti zamišljaš; n ije tako zlo ; i samo
da bih um irio tv o je d o b ro srce, reći ću ti jednu stvar:
onog trenutka kad to zaželim, ja se m ogu o s lo b o d iti
g. Hajda. Evo ti m oje ruke u p o tvrd u , i m nogo, m nogo ti
hvala; i dodaću još samo jednu rečcu, Afersone, za koju
sam uveren da ćeš je razumefi kako treb a : o vo je čisto
lična svar, pa te m olim da u nju ne diraš.«
A ferson je razm išljao m alo, g le d ajući u vatru.
»Bez sumnje imaš p o tp u n o pravo,« kazao je napokon,
usiajući.
»Lepo, ali kad smo spom enuli ovu stvar, i to p o sle dn ji
put, nadam se,« nastavio je lekar, »ima jedna p o je d in o st
koju b ih vo le o da ti shvatiš. M ene odista vrlo m nogo zanima
siroti Hajd. Znam da si ga v id e o ; rekao mi je to, i b o jim
se da je on b io grub. A li mene iskreno i m nogo, v rlo
m nogo zanima taj m ladi čovek, i ako mene nestane, A te r-
sone, želeo bih da mi obećaš da ćeš se ponašati s trp ljiv o
prema njemu i da ćeš mu p rib a v iti nje g ova prava. M islim
da b i to učinio kad bi znao sve; a skinuo bi mi veliku
b rigu s vrata kad bi to obećao.«
»Ne m ogu se pretvarati da će mi se on ikada svideti,«
kazao je advokat.
»Ne tražim to,« m o lio je Džekil, stavljajući ruku na
mišicu d ru g o g a ; »ja samo tražim pra vd u ; samo te m olim
da mu pom ogneš m ene radi, kad ja ne budem b io više
ovde.«
A tersonu se o te d u b o k uzdah: »D obro,« reče, » o b e ­
ćavam.«

UBISTVO KERUA

Bezmalo g o d in u dana d o cn ije , meseca o kto b ra , 18— ,

zločin n e obične svireposti uznem irio je London, a visoki
p o lo ža j žrtve d o p rin e o je da zlo čin b u d e još zapaženiji.

37
 P o jedinosti su b ile m alo b ro jn e i zaprepašćujuće. Neka
služavka koja je stanovala sama u kući nedaleko o d Temze,
otišla je na g o rn ji sprat da spava, o ko jedanaest sati.
Premda se m agla valjala nad gradom u ranim časovima,
p rv i d e o noći b io je vedar, i pun mesec bleštavo je osve-
tlja va o sokak na ko ji gleda služavkin prozor. Izgleda da
je ona b ila rom antičar p o p riro d i, je r je sela na svoj sanduk,
k o ji je stajao odmah ispod samog prozora i utonula u
sanjarenje. N ikada (g o vo rila je d o k su jo j suze tekle niz
lice, kad g o d je pričala o tom d o ž iv lja ju ) nikada se nije
osećala više p rija te ljski prema ljudim a uopšte, niti je mislila
lju b a z n ije o svetu, nego tada. I d o k je tako sedela prim etila
je starijeg n a o čitog g o spodina sede kose, kako dolazi
u ličico m , i kako mu ususret id e d ru g i g o sp od in v rlo m alog
rasta, na koga je u p očetku o b ra tila m anje pažnje. Kad
su oni b ili nadom ak jedan drugom (što je b ilo upravo
p re d d e vo jčin im očim a) stariji čovek se p o k lo n io i o b ra tio
se d rugom na ne o bičn o uljudan način. Izg le d alo je da
p re d m e t zb o g koga mu se o b ra tio n ije b io od ve like
važnosti; odista, sudeći prema n je g ovo m p o kazivanju ru­
ko m , p okatkad se č in ilo kao da se on samo raspitivao za
p u t; no mesec je obasjavao n je g o v o lice d o k je g o v o rio ,
i d e vo jci je b ilo p rija tn o da ga posmatra, iz g le d a lo je
da odiše tako bezazlenom i starovremskom ljubaznom na­
ravi, ip a k s nečim uzvišenim isto tako, kao što je d o b ro
zasnovano sam ozadovoljstvo. Uskoro je njen p o g le d prešao
na d ru g o g a , i ona se iznenadila kad je u njemu prepoznala
izvesnog g. H ajda, k o ji je je d n om posetio nje n og g o sp o ­
dara, i prema kom e je ona osećala n e trp e ljivo st. On je
im ao u ruci težak štap, s ko jim se igrao, ali on n ije
o d g o va ra o ni reči, i č in ilo se da je slušao s je dva uzdržanim
nestrpljenjem . I onda je o d je dn o m pao u strašnu jarost,
udarao nogom o zem lju, v itla o štapom i ponašao se (kao
što je de vo jka opisivala) kao luđak. Stari g o sp od in je
ustuknuo jedan korak, kao čovek ko ji je veoma iznenađen
i p o m a lo uvređen, i na to je g. H ajd prešao sve granice
i štapom ga o b o rio na zem lju. A trenutak d o cn ije , s m aj­
munskim besom, g a zio je nogam a svoju žrtvu i zasipao je

38
pljuskom udaraca, p o d kojim a su kosti pucale a fe lo otska-
kalo p o putu. Užasnuta ovim što je vid e la i čula, d e vo jka
se onesvesfila.
Bilo je dva sata kad je došla k sebi i pozvala p o liciju .
Ubica je b io davno otišao, ali je tu nasred uličice ležala
njegova žrtva, neverovatno unakažena. Štap s kojim je
d e lo b ilo izvršeno, iako je b io o d n ekog retkog i vrlo
tv rd o g i teškog drveta, p re lo m io se p o sredini p o d snagom
ove bezum ne svireposti, i jedna pre b ije n a p o lo vin a o tk o ­
trljala se u o b liž n ji kanal — drugu je bez sumnje o d neo
ubica. N ovčanik i zlatan sat nađeni su kod žrtve, ali nikakve
posetnice ili isprave, osim je d n o g zapečaćenog pisma sa
zalepljenom m arkom , ko je je vero va fn o nosio da preda na
poštu i na kom e je b ilo ispisano ime i adresa g. Atersona.
O no je b ilo d o n e to advokatu sledećeg jutra, pre nego
što se b io d ig a o iz po stelje; i čim ga je v id e o , i pošto
su mu ispričali o ko lnosti to g slučaja, on u o zb ilje n o isturi
usnu. »Neću ništa reći d o k ne vid im telo,« reče on; »ovo
može b iti v rlo o zb iljn o . Budite ljubazni i p ričeka jte d o k se
ne obučem .« I ista o zb iljn a lica d o ru čko va o je na brzu ruku
i o dvezao se d o policiske slanice, g d e je te lo b ilo p re ­
neseno. Cim je stupio u ćeliju, klim nuo je glavom .
»Jeste,« kazao je, »poznajem ga. Nažalost to je Denvers
Keru.«
»Blagi bože, g o sp odine,« uzviknuo je čin o vn ik, »je
Ii moguće?« I časak d o cn ije n je g o v o o k o zasijalo je am bi­
cijom čoveka n je g o ve protesije. » O vo će p o d ići ve liku
buku,« reče. »I možda biste vi m og li da nam pom o g n e te
da uhvatim o to g čoveka.« I ukratko je ispričao šta je
služavka vid e la i pokazao inu slom ljeni štap.
G. A ierson je već b io zadrhtao pri pom enu imena
Hajd, ali kad je štap po lo žen pred njega, više n ije m ogao
sumnjati; iako je b io slom ljen i o g u lje n, poznao je da je to
štap ko ji je pre m nogo go d ina lično p o k lo n io H enriju
Džekilu.
»Je li taj g. H ajd ličnost m alog rasta?« u p itao je.
»N eobično mali i ne o bičn o opaka izgleda, tako ga je
služavka opisala,« rekao je činovnik.

39
 G . Aterson je razm išljao: a onda, p o d ižući glavu,
reče: » A ko hoćete da p o đ e te sa mnom m ojim fijakerom ,
mislim da vas m ogu odvesti n je g o v o j kući.«
Bilo je fada o ko d e ve t izjutra, i prva magla te jeseni.
V e lik plašt b o je čo ko la de spuštao se p re ko neba, ali je
vetar n e p re kid n o napadao i rasterivao taj b o rb e n i sloj pare,
tako da je g. A terson, d o k je fija ke r m ileo iz ulice u
ulicu, vid e o polissveflost ne o bičn o raznovrsnih stupnjeva i
boja, je r o vd e bi b ilo m račno kao pred kraj večeri, a famo
sjaj bo g ate , žestoke smeđe b o je , kao svetlosf n e o bičn o g
požara; a ovde, za časak, m agla b i bila sasvim rasterana,
i b le d i zračak sveflosfi bi se p ro b io izm eđu uskovitlanih
pram enova m agle. Bedna gradska četvrt Soho, gledana
p o d ovim p ro m e n ljivim vidicim a kratka veka, sa svojim
kaljavim putevim a i prolaznicim a aljkava izgleda, i sa svojim
svetiljkam a ko je uopšte nisu gašene ili su p o n o v o paljene
da se b o re p ro tiv ove žalosne p o n ovn e najezde mraka,
izg ledala je, u advo kato vim očim a, kao kraj n ekog grada
iz košmara. Usto, n je g o ve misli b ile su vrlo mračne, i kad
je p o g le d a o čoveka s ko jim se vo zio , b io je svesfan izve-
snog straha od zakona i sudskih činovnika, ko ji m ože p o ­
katkad obuzeti i najčestitije.
Kad se fija ke r zaustavio pred naznačenom adresom,
magla se m alo p o d ig la i pokazala mu prljavu ulicu, raki-
džinicu, nisku francusku gostionicu, dućan za m aloprodaju
stvari p o jedan peni i salate od dva penija, m nogo d ro n ja ve
dece zgurene na vratim a i m nogo žena različitih narod­
nosti kako izlaze, s ključem u ruci, da p o p iju čašicu izjutra;
a trenutak do cn .je magla se o p e t spustila na taj kraj, mrka
kao umbra, i ofsekla ga o d te nitkovske o ko lin e . To je
b io dom ljubim ca Hernija Džekila, dom čoveka ko ji je
b io naslednik četvrt m iliona funti sterlinga.
Starica, lica b o je slonovače i srebrnih vlasi, o tvo rila
je vrata. Imala je o p a ko p re p o d o b n o lice je d n e licem erke:
ali njeno ponašanje je b ilo izvrsno. Jeste, kazala je, ovo
je stan g. Hajda, ali on nije kod kuće; svraćao je noćas
v rlo dockan, ali je o p e t otišao posle m anje od je d n o g sata;
nema ničeg ne o bičn o g u, tom e, n je g o ve navike su b ile

40
daleko o d ustaljenih, i često je otsufan; naprim er, d o juče je
b ilo skoro dva meseca kako ga n ije videla.
» V rlo d o b ro ; onda, želim o da v id im o n je g o ve sobe,«
kazao je advokat, i kad je žena počela da tv rd i da je to
nem ogućno, on d o d a d e : »B olje da vam kažem ko je ova
osoba. O v o je inspektor N jukom en iz Skotland Jarda.«
Blesak gadne radosti p o ja v io se na ženinom licu. »Ah!<c
kazala je, »u n e p rilici je ! Šfa je uradio?«
G . A ferson i inspektor se pogledaše. »Izgleda da n ije
vrlo om iljena ličnost,« prim efi p o sle dn ji. » A sada, dobra
ženo, d o p ustite meni i ovom go sp od in u samo da m alo
razgledam o.«
U ce lo j prostranoj kući, koja je izuzev stare žene
inače b ila prazna, g. H ajd se služio samo dvem a sobama;
ali one su b ile nameštene raskošno i ukusno. Ostava je bila
puna vina, posuđe srebrno, stoni p o kriva či elegantni, jedna
lepa slika visila je na zidu, p o k lo n (kao što je A terson
p retpostavljao) H enrija Džekila, k o ji je b io d o b a r pozna­
valac slikarstva; i ćilim i su b ili d e b e li i p rija tn ih b oja. U
ovom času, pak, sobe su nosile sve znake skorog i žu rnog
pretresanja; o d e lo je ležalo na p o d u, sa izvrnutim d že p o ­
vima; fijo k e s jakim bravama stajale su otvorene, a na
ognjištu ležala je gom ila sivog pepela, kao da su m no g e
hartije b ile spaljene. Iz tih žeravica in spektor izvadi okra jke
zelene čekovne knjižice, k o ji su b ili o d o le li v a tri;-d ru g a
p olovina 'štapa nađena je iza vrata, i kako je o v o p o tv rd ilo
n jegove sumnje, čin o vn ik izjavi da je veom a zadovoljan.
Poseta banci, g d e je u tv rd io da ubica ima na svom računu
n e koliko hiljada funti, u p o tp u n ila je n je g o v o za d o voljstvo .
»M ožete računati kao sigurno, g o sp od in e , da ga imam
u rukama,« o brati se on g. Atersonu. »M ora da je iz g u b io
glavu, inače ne b i nikada ostavio štap ili, pre svega,
»palio čekovnu knjižicu. Pa, novac je živ o t za to g čoveka.
M i im amo samo da čekam o na nj u banci i da izdam o
potem ice.«
O v o poslednje, m eđutim , n ije b ilo tako lako postići,
jur su bliski poznanici g. Hajda b ili m alob ro jn i — čak i
gazda služavke vid e o ga je samo dva puta; n ig d e se n ije

41
m o g lo ući u frag n je g o v o j p o ro d ic i; nikada se n ije fo to gra -
fisao, i ono n e k o lik o osoba ko je su ga m ogle opisati
m no g o su se razlikovale u svojim opisim a, kao što je
o b ičn o slučaj sa običnim posmatračima. Samo u je d n o j
stvari svi su se slagali, a to je b io težak utisak neodređene
nakaznosti k o ji je begunac ostavio na one ko ji su ga
vid e li.

SLU Č A J S P IS M O M

Bilo je kasno p o p o d n e kad je g. Aferson stigao na

vrata kuće dra Džekila, g d e ga je Pul odmah uveo unutra
i p o re d kujnskih p rostorija i kroz d vorište k o je je nekad
b ilo vrt, o d ve o ga d o zgrade koju su nehajno zvali labora­
to rija ili sala za sekciranje. Lekar je b io ku p io kuću o d
naslednika je d n o g čuvenog hirurga, i kako je n je g o v sop-
stveni ukus n aginjao više herniji nego anatom iji, dao je
drugu namenu zgradi u dnu bašte. Bilo je to p rvi put
da advokat b u d e p rim ljen u tom delu stana svoga p rija te lja ,
i on je radoznalo posm atrao prljavu zgradu bez prozora
i g le d a o u n a oko lo s n e prijatnim osećanjem neobičnosti
d o k je hodao am fiteatrom , k o ji je nekad b io prepun
revnosnih studenata a sada je ležao sumoran i tih, stolovi
u njem u pretrpani hemiskim spravama, p o p o d u razbacane
k o rp e za staklo i rasuta slama za pakovanje, a svetlost
nejasno pada kroz zam agljenu kupolu. Na drugom kraju,
stepenice su v o d ile g o re d o vrata zastrtih crvenom čojom ;
i kroz njih je najzad g. A ferson uveden u lekarevu sobu
za rad. Bila je to prostrana soba sa staklenim orm anima
svuda unaokolo, snabdevena, izm eđu ostalih stvari, ve likim
po kre tn im o g le da lo m i stolom za rad, a sa svoja tri prašljiva
prozora sa železnim šipkama gledala je na dvorište. Vatra
je g orela na ognjištu, zapaljena svetiljka b ila je nameštena
na p o lic i iznad ognjišta, je r je čak i u kućama magla
počela da b iva gusta; i tu, sasvim uz vatru, sedeo je

42
dr Džekil i izg le d a o strašno bolestan. N ije ustao ususret
posetiocu, već je ispružio hladnu ruku i p o že le o mu d o b ro ­
došlicu izm enjenim glasom.
»A sad,« reče g. A terson, čim ih je Pul ostavio nasamo,
»čuo si novost?«
Lekar se strese. » V ika li su o tom e na skveru,« reče.
»Cuo sam ih u trpezariji.«
»Jednu reč,« kazao je advokat. »Keru je b io m oj klije n t,
ali i ti si, i ja hoću da znam šta radim . Nisi, va ljd a , b io
to liko lud da sakriješ to g čoveka?«
»Atersone, zaklinfem ti se bo g om ,« uzviknu lekar,
»zaklinjem se b o g o m da ga nikad više neću p o g le d a ti.
O bavezujem ti se svojom čašću da prekidam s njim na
ovom svetu. Svemu je kraj. A njem u odista n ije potrebna
moja pom oć; ti ga ne poznaješ tako kao ja; on je bezbedan,
sasvim bezbedan; zapam ti m oje reči, o njem u se nikada više
neće čuti,«
A d v o k a t je tu ro b n o slušao; n ije mu se d o p a d a lo p ri­
ja te lje vo g ro zn iča vo ponašanje. »Ti kao da si p rilič n o sigu­
ran u njega,« kazao je , »I te b e radi nadam se da si
u pravu. Kad b i došlo d o suđenja, tv o je ime bi m o g lo
da b u d e upleteno.«
»Sasvim sam siguran u nj,« o d g o v o rio je D žekil »Imam
razloga da budem siguran, k o ji ne m ogu nikom p o ve riti.
A li ima jedna stvar u k o jo j bi me ti m ogao posavetovati.
Ja sam — ja sam d o b io je d n o pism o, i u nedoum ici sam
da li bi tre b a lo da ga pokažem p o lic iji. V o le o bih da to
tebi prepustim , A te rsone; ti ćeš pam etno p rosuditi, uveren
sam; imam tako v e lik o p o v e re n je u tebe.«
»Bojiš se, valjda, da bi ono m og lo pom oći da se on
pronađe?« upita advokat.
»Ne,« reče d ru g i. »Ne m ogu reći da hajem šta će b iti
»a Hajdom . Potpuno sam raskrstio s njim . M is lio sam na
iv o j d o b a r glas, k o ji je ova mrska stvar izlo žila p rilič n o j
opasnosti.«
Aterson je prem išljao za časak; b io je iznenađen sebič-
nošću svog p rija te lja , a ip a k je osećao olakšanje zb o g toga.
»Dobro,« reče naposletku, »da vid im pism o.«

43
 Pismo je b ilo napisano čudnim , pravim rukopisom
i p o tpisano »Edvard H ajd«: i ono je objašnjavalo, dosta
kratko, da piščev d o b ro tv o r d r Džekil, kom e je on d u g o
vrem ena n e d ostojno uzvraćao za h ilja d u dobročinstava, ne
treba da strepi za n je g ovu bezbednost, je r on ima načina
da se spase, u ko ji se p o tp u n o uzda. A d vo ka tu se o vo
pism o p riličn o svidelo, ono je p rikaziva lo njih o vu prisnost
u b o ljo j svetlosti nego što je on o če kiva o; i on je koreo
sebe zb o g nekih svojih ranijih sumnji.
»Imaš li koverat?« upita.
»Spalio sam ga,« o d g o v o ri Džekil, »pre nego što sam
razm islio šta da radim . A li ono n ije nosilo nikakav poštanski
žig. Pisamce je p re d a to iz ruke u ruku.«
»Da ga zadržim i da donesem o d lu ku tek sutra?« upita
A terson.
»Želim da ti p o tp u n o presudiš umesto mene,« glasio
je o d g o v o r. » Izg ub io sam p o ve re n je u sebe.«
»Lepo, razm otriću,« o d g o v o rio je advokat. »A sad samo
još je d n u reč; je Ii Hajd d ik tira o uslove u tvom testamentu
odnosno o n o g nestajanja?«
Izg le d alo je kao da je lekaru p o z lilo ; čvrsto je stisnuo
usta i klim nuo glavom .
»Znao sam to,« reče Aterson. »Nameravao je da te
u b ije. Ti si se srećno spasao.«
»Postigao sam nešto što je m nogo važnije,« o d g o v o rio
je lekar svečano. » D o b io sam pouku — o bože, Atersone,
itekakvu sam pouku d o b io !« I za trenutak p o k rio je lice
rukama.
Pri odlasku ad vo kat je zastao i p ro g o v o rio reč dve
sa Pulom. »U zgred budi rečeno,« reče, »danas je uručeno
je d n o pism o: kako je izg le d a o donosilac?« A li Pu! je b io
siguran da ništa n ije došlo osim poštom , »i to samo neki
cirkulari«, d o d a o je.
O va vest ispratila je posetioca o b n o vlje n im strahom.
O če vid n o da je pismo stig lo na laboraforiska vrata; m ogućno
je, zaista, da je b ilo napisano u sobi za rad, i ako je tako,
o njemu se mora d ru kčije suditi, i sa njim se mora postupati
s više o bazrivosti. D ok je išao, prodavci novina vika li

44
su d o prom uklosti p o ulicam a: »Vanredno izdanje. G rozn o
ubisfvo n a ro d n o g poslanika.« Bila je io p o g rebna beseda
jednom p rija te lju i klije n tu , i on n ije m ogao da se o d u p re
izvesnoj strepnji da d o b a r glas d ru g o g a ne strada u v rtlo g u
te bruke. O d lu ka koju je on tre b a lo da donese, b ila je
u najm anju ruku škakljiva, i ma k o lik o da je b io , p o
navici, sam opouzdan, p o če o je da čezne za nečijim savetom.
Ne srne ga tražiti neposredno, ali, m ožda bi m ogao, p o m i­
slio je , zaobilaznim putem.
U brzo potom , Aterson je sedeo s j^ d n e strane ognjišta
u svo jo j kući, sa g. G estom , svojim glavnim pisarom ,
s d ru g e strane, a na sredini izm eđu n jih, na d o b ro sraču­
natoj d a ljin i o d vatre, nalazila se boca o s o b ito g starog
vina ko je je d u g o ležalo, skriveno o d sunca, u podrum u
n je g ove kuće. M agla je još p o čivala kao na krilim a iznad
utonutog grada, u kom e su sve tiljke svetlucale kao ru b in i;
i kroz zastor i paru tih spuštenih oblaka, struja gradskog
života se valjala, p ritičući kroz v e lik e a rte rije šumno kao
silan vetar. A li sobu je veselo osvetljavala vatra. U boci
su se kiseline o d a vno rastvorile, sjajna boja se ublažila
vrem enom , kao što b o ja bojadisanih prozora postaje b o g a ­
tija; i sjaj vrelih jesenjih p o p od n e va , ko ji je žario vin o g ra d e
na padinam a, b io je spreman da b u d e o slo b ođ e n i da
razagna londonsku m aglu. Neosetno, ad vo kat se raskravio.
N ije b ilo čoveka o d koga je on krio m anje tajni nego o d
g. Gesta, a n ije uvek b io uveren da ih je sakrio o n o lik o
k o lik o je nameravao. G est je često, išao poslom lekarevoj
kući; znao je Pula, teško da nije čuo o g. H a jd o vo j prisno­
sti sa tom kućom ; m ogao je d oći d o zaključka: n ije li,
onda, b ilo na svom mestu da on v id i pism o k o je je rasve-
tljavalo tu tajnu? i iznad svega zato što bi Gest, pošto
se m nogo bavi izučavanjem i k ritiko m rukopisa, smatrao
taj korak p riro d n im i ljubaznim . Pisar je , p o re d toga,
b io čovek ko ji je znao da da savet; teško da bi m ogao
p ročitati tako čudan d okum ent a da ne stavi neku p rim e d b u ;
i p o to j p rim e d b i g. A terson b i m ogao da o d re d i ko jim
putem da pođe.
»Tužna je ova stvar sa ser Denversom,« reče.

45
 »Da, g o spodine, začelo. Jako je uzbudila ja vn o m nje­
nje,« o d g o v o ri Gest. »Č ovek je, dabogm e, lud.«
» V o le o bih da čujem vaše m išljenje o tome,« od vra fi
A terson. »Imam o vd e d okum ent napisan nje g ovo m rukom ;
o v o nek ostane m eđu nama, je r je dva znam šta s tim
da uradim ; u n a jboljem slučaju to je gadna stvar. A li evo
ga; tik p re d vama svojeručni rukopis je d n o g ubice.«
G esfove oči zasijaše i on je odmah seo i strasno ga
ispitivao. »Ne, gospodine,« kazao je : » nije lud, ali je o vo
čudan rukopis.«
»I p o svemu sudeći v rlo čudan pisac,« dodao je
advokat.
U pravo tada služavka uđe s ceduljicom .
»Je li to o d dra D žekila, gospodine?« raspitivao se
pisar. »M islim da poznajem rukopis. Nešto lično, g. A fe r-
sone?«
»Samo p o z iv na večeru, zašto? Hoćete li da ga vidite?«
»Jedan trenutak. Hvala, g o sp od in e ;« i pisar je p o lo ž io
dva lista hartije jedan p o re d d ru g o g i m arljivo u p o re d io
n jih o ve sadržine. »Hvala, g o sp odine,« kazao je najzad, vra­
ćajući mu oba; »to je v rlo za n im ljiv rukopis.«
Nastala je p o čivka, za ko je vrem e se g. Aterson b o rio
sam sa sobom. »Zašto ste ih p o re d ili, G este« upita o d ­
jednom .
»Pa, gospodine,« o d g o v o ri pisar, » p ostoji neobična
sličnost; ta dva rukopisa su u m nogom e istovetna: samo
d ru kčije iskrenuta.«
»Prilično čudnovato,« reče Aterson.
»To je, kao što ste kazali, p rilič n o čudnovato,« odvrafi
Gest.
»Ne treba p ričati o o v o j ce d u lji, znate,« kazao je šef.
«Ne, g o sp odine,« rekao je pisar. «Razumem.«
A li čim je g. A terson te noći ostao sam, zaključao je
cedulju u svoju kasu, u k o jo j je ostala o d to g vremena
nadalje. »Šta,« p o m islio je. »Da Henri Džekil k rivo tvo ri
zb o g ubice!« I krv mu se sledila u žilama.

46
 NEO BIČ AN SLUČAJ DRA LENJONA

V rem e je p ro la z ilo ; hiljadam a funti p o n uđ e n o je kao-

nagrada, je r je smrf sera Đenversa izazvala n e g o d o va n je
kao zločin prema ja vnosfi; ali g. H ajd je b io iščezao
i ostao van domašaja p o lic ije , kao da nikad nije ni postojao.
Odista m nogo šta iz n je g o ve prošlosti b ilo je obelodanjeno,«
i sve je b ilo sram no: pričale su se p riče o svireposti to g
čoveka, u isti mah tako nem ilosrdnoj i žestokoj, o n je g o ­
vom bestidnom živo tu , o nje g ovim čudnim d rugovim a, o-
mržnji koja izgleda da je pratila n je g o v živo tn i put, ali
o nje g ovo m sadašnjem p rebivalištu, ni reči. O d vremena
kad je otišao iz kuće u Sohou ujutru na dan ubisfva, p ro sto
kao da je b io zbrisan: i m alo p o m alo, u k o lik o je vrem e
odm icalo, g. Aterson je p o čeo da se o p o ra vlja o d žestine
svoje strepnje i da postaje sve staloženiji. Smrt sera Den-
versa b ila je , p o n je g ovo m m išljenju, više no naknađena
nestankom g. Hajda. Sada, kada je taj zli uticaj b io u k lo ­
njen, n o v ž iv o t o tp o č e o je za dra Džekila. O trg a o se svo je
osamljenosti, o b n o v io je odnose sa p rijate ljim a , o p e t postao
n jih o v prisan gost i dom aćin; i d o k je dosad uvek b io
poznat p o svojim d obročinstvim a, sada se ne m anje isticao
svojom pobožnošću. Radio je m nogo, izlazio je često na
vazduh, čin io je d o b ra ; izg le d a lo je da n je g o v o lice postaje
o tvo re n o i da se šija, kao o d neke unutrašnje svesti da je
od koristi; i više o d dva meseca lekar je žive o na miru.
O sm og januara A terson je večerao kod lekara s malim
društvom. Lenjon je b io tamo, i d o m a ćin o vo lice p re la zilo
jo p o g le d o m o d je d n o g na d ru g o g kao nekad kad su njih
trojica b ili nerazdvojni p rija te lji. Dvanaestog, i p o n o v o
četrnaestog, vrata su b ila zatvorena za advokata. »D oktor
io za tvo rio u kuću,« kazao je Pul, »i nikoga ne prim a.«
Petnaestog je o p e t pokušao i o p e t b io o d b ije n ; i kako-
jo za poslednja dva meseca b io navikao da viđa svog
p rijate lja bezm alo svakodnevno, osetio je da mu o vaj p o ­
vratak u osam ljenost teško pada. Pete noći p o zva o je Gesta
tla večera s njim e, a šeste pošao je kući dra Lenjona.

47
 Tamo mu ba r n ije b io zabranjen pristup, ali kad je
ušao unutra, b io je zaprepašćen pram enom koja je bila
nastala u lekarevom izgledu. Ž ig smrti čitao mu se na licu.
Rumeni čo ve k b io je p o b le d e o , fe lo mu se o p u stilo, b io
je o če vid n o postao će la viji i stariji, pa ipak o vi znaci
b rzo g telesnog opadanja nisu to lik o p riv u k li a d vo kafovu
pažnju, k o lik o nekakav izraz nje g ova p o g le d a i osobenost
u držanju k o ji kao da su svedočili o nekom d u b o k o usa­
đenom užasu duše, Bilo je neverovatno da se lekar plaši
smrti, a ipak Aterson je b io u iskušenju da posumnja
u to. »Jest,« pom isli, »on je lekar, mora da zna svoje
stanje i da su mu dani izb rojani, i nije kadar da podnese
to saznanje.« A ipak kad je Aterson napom enuo nešto
o tom e kako rđavo izgleda, Lenjon je vrlo o d lu čno izja vio
da je on čo ve k osuđen na smrt.
»D oživeo sam potres,« reče, »i nikada se neću o p o ra viti.
Samo je p ita n je nedelja. Pa, ž iv o t je b io prijatan, vo le o
sam ga; da, go sp od in e , v o le o sam ga. Ponekad mislim
da bism o mi, kad bism o znali sve, rad ije išli na onaj svet.«
»I DžekiI je bolestan,« p rim e ti Aterson, »Jesi li ga
video?«
A li L e n jon o vo lice se p ro m e n ilo i on p o d iže uzdrhtalu
ruku. »Ne želim više da vid im dra Džekila, ni da čujem
išta o njemu,« reče povišenim , nesigurnim glasom. »Sasvim
sam prečistio s tom osobom , i m olim te da me poštediš
svakog pom ena čoveka koga smatram mrtvim.«
»Eh — eh,« iz g o v o ri g. A terson; i onda posle znatne
p o čivke , » M ogu li ja tu išta da učinim?« u p itao je. »Nas
trojica smo vrlo stari p rija te lji, Lenjone; nećemo d o žive ti
da steknem o druge.«
»Ništa se tu ne m ože učiniti,« odvrati Lenjon; »pitaj
njega.«
»On neće da me prim i,« kazao je advokat.
»Ne čudim se tome,« glasio je o d g o vo r. »Jednog dana,
Atersone, kad ja umrem, ti ćeš možda saznati ćelu istinu
o ovom e. Ne m ogu ti reći. A u m eđuvrem enu, ako možeš
da sediš i razgovaraš sa mnom o d rugim stvarima, tako ti
b o g a, ostani i učini to ; ali ako ne možeš da se ne dotičeš

48
 tog p ro k le to g predm eta, onda za im e b o g a , id i, je r ja nž
mogu da ga podnesem .
Čim je stigao kući, A ferson je seo i napisao Džekilu
pismo, žaleći se što ga ne prim a u kuću i raspitujući se
f« uzrok o n o g nesrećnog pre kid a sa Lenjonom ; i sutradan
d obio je dugačak o d g o v o r, na m nogim mestima vrlo pate­
tično rečit, a po ka tka d m račno tajanstven p o smislu. Svađi
ia Lenjonom nema leka. »Ne krivim našeg starog prijatelja,«
pisao je D žekil, »ali delim n je g o v o g le d ište da se ne
im em o nikada više sresti. Ja otsad nameravam da živim
do krajnosti p o vu čen o ; ne smeš se iznenaditi, n iti smeš
sumnjati u m oje p rija te ljstvo , ako m oja vrata često budu
lafvorena čak i za tebe. M oraš me pustiti da idem svojim
mračnim putem . N avukao sam na se kaznu i opasnost koje
tada ne m ogu navesti. A k o sam najveći o d svih grešnika,
ja sam isto tako najveći paćenik. Nisam m ogao ni pom isliti
da na o v o j zem lji ima mesfa za p atnje i užas tako obeshra-
brujuće; i ti možeš učiniti samo je d n u stvar, Atersone,
da olakšaš ovaj udes, a to je da poštuješ m oje ćutanje.«
Alerson je b io zaprepašćen; mračni H a jd o v uticaj b io je
otklonjen, lekar se b io vratio svojim starim zadacima i p ri­
jateljim a; p re nedelju dana perspektiva za budućnost davala
Je sve izg le d e da se d o ž iv i srećna i časna starost, a sada,
ta tili čas, p rijate ljstvo , spoko jstvo duše i sav smisao nje­
g o vog života b ili su uništeni. Takva velika i nepriprem ljena
promena ukazivala je na lu d ilo ; ali s obzirom na Lenjonovo
ponašanje i reči, m orao je p o stojati neki d u b lji razlog
N edelju dana d o c n ije d r Lenjon je pao u postelju
I umro je posle nešto m anje o d d ve nedelje. O ne noći
posle p o g re b a , ko ji ga je b o ln o potresao, A terson je
» k lju č a o vrata svoje sobe za rad, i sedeći tu pri svetlosti
tužne sveće, izvukao je i stavio p re da,se koverat adresovan
rukom i zapečaćen pečatom um rlog p rijate lja . »LIČ N O :
IA M O u ruke Dž. G. Atersona, a u slučaju da on ranije
umre, u n i š t i t i n e p r o č i t a n o,« tako je b ilo izričito
naglašeno u adresi, i advokat se užasavao da p o g led a
Šla je unutra. »Danas sam sahranio je d n o g p rijate lja .«
pom islio je : »šta ako zb o g o vo g a moram da izgubim
drugoga?« A onda je osudio stvoj strah kao nelojalnost

I M v« bm * 49
 i skinuo pečat. Unutra je b io d ru g i om ot, isto tako zape­
čaćen, i na p o le đ in i naznačeno »ne otvarati pre smrti ili
nestanka dra Henrija Džekila. Aterson n ije m ogao da ve«
ruje svojim očima. Jeste, pisalo je nestanak; o vd e opet,
kao u luđačkom testamentu ko ji je već o d a vno vratio piscu
testamenta, da se o p e t ime H. Džekila ve ziva lo sa pomisli
na nestanak. A li u testamentu, ta misao poticala je iz
mračne slutnje koju je p o b u đ iv a o onaj čovek H ajd; uneta
je tamo sa svrhom odviše jasnom i užasnom. Napisana
Lenjonovom rukom , šta je tre b a lo ta misao da znači?
O grom na radoznalost obuzela je onoga kom e je to pismo
b ilo pove re n o , da p renebregne zabranu i da odmah zaroni
d o dna tih tajni, ali profesionalna čast i vernost prema
um rlom p rija te lju b ile su stroge obaveze, i svežanj je
p o čiva o u najskrovitijem kutku n je g o ve lične kase.
Jedna je stvar uzdržavanjem suzbiti radoznalost, a
druga p o b e d iti je, i m og lo se sumnjati u to da je o d toga
dana Aterson želeo društvo svog p re žive lo g p rija te lja sa
istim onim žarom. M is lio je prijate ljski o njemu, ali su
n je g o v e misli b ile nespokojne i pune straha. Istina, išao je
da ga poseti, ali je možda osećao olakšanje kad n ije b io
p rim lje n ; možda je, u srcu, više v o le o da razgovara sa
Pulom na vratim a i okružen vazduhom i šumovima grada
napolju, nego da uđe u tu kuću d o b ro v o ljn o g zatočenja,
i da sedi i razgovara sa njenim neshvatljivim osam ljenikom .
Pul zaista n ije imao bogzna kako p rijatn e novosti da
saopšfi. Lekar se, izgleda, sada više no ikada zatvarao
u sobu za rad iznad la b o ra to rije, g d e bi ponekad čak i
spavao; b io je neraspoložen, postao je ću tljiv, n ije čitao;
č in ilo se kao da ima nešto na duši. Aterson se to lik o navikao
na n e p ro m en ljivu p riro d u tih izveštaja, da je m alo p o malo
p ro re đ iva o svoje posete.

D O G AĐ A J KOD PROZORA

Jedne nedelje, kad je g. Aterson b io u svojoj u o b i­

čajenoj šetnji sa g. Enfildom , d o g o d ilo se da ih je put o p e t

50
 vodio onom sporednom ulicom, i da su, kad su došli ispred
Vfnla, obojica zastali da ih pogledaju.
»Pa,« reče Enfild, »bar je i to j p riči kraj. Više nikad
nećemo vid e fi g. Hajda.«
»Nadam se da nećemo,« kazao je A terson. »Nisam li
vnm već rekao da sam ga vid e o je d a np u t i da sam, kao i vi,
u le tio gnušanje.«
»N em ogućno je je d n o bez d ru g o g ,« o d g o v o ri Enfild.
»A uzgred, za kakvo g li ste me magarca m orali smatrati
(to nisam znao da je o v o sporedni ulaz u dr D žekilovu
kuću. Bita je to delom vaša krivica što sam to o tkrio , čak
i kad sam u tom e uspeo.«
»Dakle, o tk rili ste to, je I' te?« upita Aterson. »A li ako
ja tako, m ožem o ući u d vo rište da bacim o p o g le d na
prozore. Pravo da kažem, nespokojan sam zb o g sirotog
pžekila, osećam da bi mu prisustvo p rija te lja čak i spolja
m oglo činiti d o b ro .«
Dvorište je b ilo vrlo sveže i pom a lo vlažno i puno
tnnog sumraka, mada je nebo, viso ko iznad njih, b ilo još
svutlo o d sunčeva zalaska. Srednji o d tri prozora b io je
oKkrinuf, i Aterson je vid e o kako dr Džekil sedi sasvim
uz njega i sa beskrajnom tugom na licu udiše vazduh,
kao kakav neutešni zatvorenik.
»Ehej! D žekile!« uzviknuo je . »Nadam se da ti je
bolje.«
»V rlo sam potišten, Atersone,« o d g o v o ri lekar tužno,
»vrlo potišten. Neće to trajati d u g o, hvala bogu.«
»Isuviše se zadržavaš u kući,« reče advokat. »Treba da
izlaziš na p olje, da razdrmaš k rvo to k kao g. Enfild i ja.
(O vo je m oj rođak — g. E nfild — d r Džekil.) Hajde,
uzmi šešir i m alo se prošefaj sa nama.«
»Ti si vrlo dobar,« uzdahnu d rugi. »Ja bih fo žarko
fe le o ; ali ne, ne, ne, to je sasvim nem ogućno; ne smem.
Ali odista, Atersone, vrlo mi je m ilo što te v id im ; ovo
je zaista v e lik o za d o vo ljtsvo ; pozva o bih tebe i g. Enfilda
gore, ali o vd e nije posprem ljeno.«
»Pa onda,« kazao je a dvokat d o b rodušno, » n a jbo lje
je da ostanemo o vd e d o le i porazgovaram o s tobom
odavde g d e smo.«

*• 51
 »To sam upravo hfeo da se usudim da predložim ,«
o d g o v o ri lekar sa smeškom. A li tek što su reci b ile izg o ­
vorene, kad smeha od je dn o m nestade sa n je g o v o g lica
i zameni ga izraz ia k o kukavnog straha i očajanja, da so
sledila i sama krv d v o jic i g o sp od e p o d prozorom . Oni
su ga v id e li samo u m agnovenju, je r je p ro zo r b io odmah
zatvoren; no taj h itri p o g le d b io je d o v o lja n , i oni su
se okrenuli i izišli iz dvorišta bez reči. Prešli su i uličicu
nemi, i tek kad su došli na o b ližn ju glavnu ulicu, g d e je
čak i nedeljom b ilo još nekog komešanja života, g. A ter-
son se najzad o krete i p o g led a svog sadruga. O b o jica su
b ili b le d i, i u n jihovim očima b io je o d g ova ra ju ći užas.
»O prosti nam, bože, oprosti nam, bože,« reče
g. Aterson.
A li g. E nfild samo v rlo o z b iljn o klim nu glavom i
pro d u ži d a lje o p e t ćuteći.

POSLEDNJA NOĆ

Jedne večeri, d o k je g. A terson sedeo p o re d kamina

posle večere, b io je iznenađen Pulovom posetom .
»Blagi bože, Pule, šfa vas je d o v e lo ovamo?« uzviknuo
je ; i onda kad ga je i p o d ru g i p u t p o g le d a o , »Šta vam
je?« dod ad e , »je li d o k to r bolestan?«
»G. A tersone,« reče čovek, »nešto n ije u redu.«
»Sedife i evo vam čaša vina,« kazao je advokat. »Hajd,
samo natenane, recite mi o tvo re n o šta hoćete?«
»V i znate d o k to ro v e običaje, gospodine,« o d g o v o ri
Pul, »i kako se on zatvara. Eto, on sa o p e t za tvo rio u
sobu za rad i meni se to ne dopada, g o sp od in e — nek
umrem ako mi se to sviđa. G. A tersone, g o sp od in e , strah
me je.«
»De, d o b ri čoveče,« reče advokat, » b u dite jasni. O d
čega se plašite.«
»U strahu sam već o k o nedelju dana,« o d g o v o ri Pul

52
u p o rn o prenebregavajući pifanje, »i ne m ogu više fo da
podnesem .«
Č o ve ko v izg le d je u pu n oj meri p o tv rđ iv a o nje g ove
reči; n je g o v o držanje b ilo se izm enilo na gore, i osim onog
trenutka kad je prvi p u t izrazio svoj strah, nijednom n ije
p o g le d a o advokata u lice. Čak i sada je sedeo sa netaknu­
tom čašom vina na kolenu, o čiju u prtih u jedan ugao
poda. »Ne m ogu više to da podnosim ,« p o n avljao je.
»De, de,« kazao je advokat, »vidim da im ate neki
ja k razlog, Pule; vid im da nešto o z b iljn o n ije kako valja.
Pokušajte da mi kažete u čemu je stvar.«
»M islim da je posredi p rlja v o delo,« reče Pul m uklo.
»P rljavo d e lo !« uzviknu a dvokat m nogo uplašen i
p rilič n o sklon da se zb o g toga naljuti. »Kakvo p rlja v o d e lo !
Šta taj čovek hoće da kaže?«
»Ne usuđujem se da kažem, gospodine,« glasio je
o d g o v o r; »ali hoćete li da p o đ e te sa mnom i da sami
vidite?«
G. A fe rso n o v je d in i odgq,vor b io je u tom e što je
ustao i uzeo šešir i g o rn ji kaput, ali s čuđenjem je prim etio
o g rom no olakšanje ko je se p o ja v ilo na sobarevom licu,
i m ožda sa ne m anje čuđenja, da je vin o b ilo još uvek
netaknuto kad je sluga spustio čašu da bi pošao za njim.
Bila je burna, hladna, prava martovska noć, s bledim
mesecom ko ji je b io okrenut srpovim a naviše, kao da ga
je vetar p re tu rio , i sa letećim ostacima oblaka o d naj­
prozračnije batisfane m aterije. V etar je otežavao razgovor
i terao krv u lice. Izg le d alo je usto da je vetar skoro
očistio ulice o d prolaznika, je r g. Atersonu se u čin ilo da
još nikada n ije vid e o da je ovaj kraj Londona tako pust.
Ž ele o je da je b ilo d ru kčije ; nikada u svome živo tu nije
osetio tako silnu želju da v id i i dotakne svoje b ližnje,
je r, ma k o lik o da se b o rio , u nje g ovu dušu je p ro d rlo
nekakvo porazno osećanje nesreće. Na skveru je b ilo ,
kad su tam o stigli, puno prašine i v e fro vito , i v itk o drveće
u bašti lu p ka lo je o ogradu. Pul, ko ji je za sve vrem e
puta išao korak-dva napred, sad stade nasred pločnika,
i uprkos žestoke hladnoće, skide šešir i otra čelo crvenom

53
maramicom. A li iako je žurno išao, nisu fo b ile graške
znoja o d naprezanja ko je je on obrisao, već znoj od
nekog bola k o ji ga je gušio, je r n je g o vo lice b ilo je b le d o
a n je g o v glas, kad je p ro g o v o rio , g ru b i isprekidan.
»Pa, gospodine,« reče, »stigli smo, i daj b ože da
sve bude d o b ro .«
»Am in, Pule,« rekao je advokat.
Potom sluga vrlo oprezno zakuca na vrata, k o lik o je
lanac dopuštao, o tvo rila su se i jedan glas iznutra zapita,
»Jesi li to ti, Pule?«
»Ja sam,« kazao je Pul, » O tvo ri vrata.«
Kad su ušli dvorana je bila jasno osvefljena; gorela
je velika vatra, a o ko ognjišta stajali su zb ije n i, kao stado
ovaca, sva posluga, lju d i i žene. Kad je ugledala g. A te r-
sona, služavka brižnu u histerično tih o jecanje, a kuvarica,
uzviknuvši: » M ili bože! to je g. Aterson,« potrča napred
kao da hoće da ga zagrli.
»Šta, šta? Zar ste svi tu?« upitao je advokat osorno.
»To nije u redu, to je vrlo n e p risto jn o ; vašem gospodaru
se to ne bi nim alo svidelo.«
«Svi se oni plaše,« reče Pul.
Nastala je mrtva tišina, n iko da stavi prim e d b u ; samo
je služavka povisila glas i sad je glasno plakala.
»Ućuti,« reče jo j Pul sa žestokim naglaskom što je
svedočilo da su i n je g o vi živci b ili razdraženi; i odista, kad
je služavka onako naglo pojačala svoje ja d iko va nje , svi
se prepadoše i okrenuše prem a unutrašnjim vratim a, s izra­
zom strašnog očekivanja. » A sada,« nastavi sobar, o b ra ­
ćajući se dečku — čistaču noževa »donesi mi sveću, pa
ćemo smesta sa ovim svršiti.« Zatim je zam olio g. Atersona
da p o đ e za njim , i p o ve d e ga u vrt iza kuće.
»Sad, gospodine,« kazao je on, » id ite što tiše možete.
Hoću da vi čujete, ali neću da vas čuju. I čujte, g o spodine,
ako bi vas on slučajno po zva o da uđete unutra, ne ulazite.«
Na neočekivane p o sle dn je reči živci g. Atersona to lik o
se potresoše da bezm alo n ije iz g u b io ravnotežu; no on
p rik u p i p o n o vo hrabrost i p o đ e za sobarom u la b o ra io -
risku zgradu i kroz hirurški amfiteatar, pretrpan korpama

54
i bocama, d o p o d no žja stepenica. Tu mu Pul dade znak
da stane usfranu i da sluša, a on sam, spustivši sveću i
p rikupivši s ve likim i očevidnim naporom odvažnost, p o p e
se uz stepenice i zakuca p o la ko nesigurnom rukom na
crvenom čojom tapacirana vrata sobe za rad.
»G. Aterson, go sp od in e , hoće da vas vid i,« p o vika on,
i čim je to iz g o v o rio , još je d n om o d lu čno dade znak
advokatu da sluša,
G las o d g o v o ri iznutra: »Reci mu da ne m ogu nikoga
da prim im ,« rekao je tužno.
»Hvala, g o sp odine,« reče Pul, s prizvukom nekog
likovanja u glasu, i uzevši sveću, p o v e d e g. Atersona
natrag kroz d vorište u ve liku kujnu, u k o jo j se vatra b ila
ugasila a bubašvabe m ilele p o podu.
» G ospodine,« reče on, g le dajući g. Atersona u oči,
»je li o n o b io glas m og gospodara?«
»Kao da je m nogo izm enjen, o d g o v o ri advokat, vrlo
bled, ali uzvraćajući mu čvrsto p o g le d .
»Izmenjen? Pa, da, i ja tako mislim,« reče sobar. »Zar
sam ja p ro ve o dvadeset g o d ina u kući to g čoveka, pa da
se prevarim u nje g ovo m glasu? Ne, g o spodine, m oj g o sp o ­
dar je umoren, umoren je pre osam dana, kad smo ga
čuli kako doziva b o g a ; a k o je tam o mesto njega, i
z a š t o ostaje tamo, to va p ije d o neba za rešenjem, g. A te r-
sone.«
»To je v rlo neobična priča, Pule, to je p rilič n o mahnita
priča, čoveče,« reče g. Aterson, grizući prst. »Pretpostavim o
da je onako kao što vi zamišljate, pretpostavim o da je
dr Džekil — no, ub ije n , šfa bi m o g lo da navede ubicu
da ostane ovde? To je n e o drživo ; to ne odgovara zdravom
razumu.«
»Pa, g. Atersone, vas n ije lako z a d o v o ljiti, ali ću ja
to ipak učiniti,« reče Pul. »Treba da znate da je ćele
ove prošle sedmice on, ili ono, ili b ilo šta što ž ivi u toj
radnoj sobi, ja d ik o v a lo iz dana u noć za nekom vrstom
leka i n ije m o g lo da ga se seti. Ponekada je to b io n je g o v
običaj — tojest g o sp od a re v ob iča j — da napiše svoje
naloge na tabaku h a rtije i da ga baci na stepenice. Ništa

55
 d ru g o nije b ilo o ve n e d elje; ništa osim harfija i zatvorenih
vrata, a i sami o b e d i ostavljani su tam o da ih prokrijum čari
unutra kad n iko ne gleda. Eto, g o spodine, svakoga dana,
jest, pa i d va p ut i trip u t istog dana, prim ali smo zapovesti
i žalbe, i ja sam hitno odašiljan d o svih d ro g e rija na
v e lik o u gradu. Svaki put, kad bih d o n eo hem ikalije,
p o ja vila bi se druga cedulja u k o jo j mi se kaže da ih
vratim , je r nisu čiste i n o v nalog za drugu firmu. Ta droga
je p re ko potrebna, g o spodine, ma za šta bila.«
»Imate li neku od tih hartija?« upita Aterson.
Pul o p ip a d žep i izvadi zgužvanu ce d u ljicu , koju
advokat, naginjući se b liže sveći, p a žljivo razgleda. Njena
sadržina je glasila: »Dr Džekil šalje svoje pozdrave g o ­
spodi M o. Uverava ih da je n jih o v po sle dn ji prim erak
nečist i sasvim n e u p o tre b ljiv za svrhu u koju je njemu sad
potreban. — G o d in e 18— , d r Džekil je ku p io p riličn o
veliku ko ličinu o d g o sp od e M o. Sada ih m oli da potraže
n a jb riž ljiv ije , i ako je ma šta preostalo o d istog kvaliteta,
da mu to odmah pošalju. Ceria ne igra nikakvu ulogu.
Teško bi se m og lo preterati u oceni o d ko like je ovo
važnosti za d r Džekila.« D otle je pism o b ilo napisano
p rilič n o staloženo, no o vd e kroz nagli žestoki potez pera,
piščeva osećanja su se neobuzdano izlila. »Boga radi,«
d o d a o je »nađite mi k o lik o b ilo od one stare droge.«
» O vo je neobična cedulja,« reče g. A terson; a onda
oštro, »Kako to da je ona otvorena?«
»Č ovek u M o o v o j radnji b io je strašno ljut, gospodine,
i bacio mi ju je natrag kao kakvo đubre,« o d g o v o ri Pul.
» O vo je nesum njivo d o k to ro v rukopis, znate li?«
nastavi advokat.
»U čin ilo mi se kao da je njegov,« kazao je sluga
p rilič n o m rgodno, a onda, izm enjenim glasom, »A li nije
važan rukopis?« rekao je. »Ja sam ga vid e o !«
» V id e li ste ga?« p o n ovi g. A terson. »Pa?«
»Tako je !« kazao je Pul. »Bilo je to ovako. Iznenada
sam ušao iz bašte u amfiteatar. Izgleda da se on b io
iskrao da potraži tu d ro g u ili b ilo šta, je r vrata sobe za
rad b ila su otvorena, i on je b io fam o u dnu amfiteatra
i prefurao p o korpam a. P ogledao je naviše kad ssm ja

56
ušao, ispustio nekakav krik i zaždio u sobu za rad. V id e o
sam ga samo za frenirtak, ali kosa mi se d ig la na glavi.
G ospodine, ako je fo b io m oj gospodar, zašto je imao
obrazinu na licu? A k o je to b io m oj gospodar, zašto je
ciknuo kao paco v i p o b e g a o od mene? Služim kod njega
već d u g o vremena. A onda . . .« Č ovek je ućutao i prešao
rukom p reko lica.
»Sve su to v rlo čudne o kolnosti,« reče Aferson. »ali
mislim da počinjem da razumevam. Vašeg gospodara, Pule,
snašla je neka od onih bolesti k o je i muče i unakažuju
bolesnika. O tuda, k o lik o ja m ogu da znam, prom ena u
glasu; otuda ona obrazina i o n o izbegavanje p rijate lja ;
otuda po tiče njegova vatrena želja da nađe tu d rogu,
pom oću ko je siroti čo ve k g a ji neku nadu u krajnje ozdrav­
lje n je — daj b o že da se ne p re va ri! To je m oje objašnjenje;
o n o je p rilič n o žalosno, Pule, da, i strašno je kad čovek
pom isli na n jega; ali je jasno i p riro d n o , lo g ičn o povezano,
i oslobađa nas svih preteranih uzbuna.«
»G ospodine,« kazao je sobar, a nekakve b le d e pege
iz b ile su mu p o licu, »fo stvorenje nije b ilo m oj gospodar,
i to je ćela istina. M o j go sp od a r je« — tu se obazreo o ko
sebe i p o če o da šapuće — »visok, le p o sazdan čovek,
a ono je b ilo više kao kepec.« A terson pokuša da ga
prekine. »O, gospodine,« uzviknuo je Pul, »zar vi m islite
da ja posle dvadeset g o d ina ne poznajem svog gospodara?
Zar vi m islite da ja ne znam d o k o je visine d o p ire njegova
glava kad stoji u vratim a sobe za rad, u kojim a sam ga
viđ a o svakog jutra m og života? Ne, g o spodine, fo stvorenje
p o d obrazinom nikad n ije b ilo dr Džekil — bogzna ko
je to b io , ali to nikad n ije b io dr D žekil; i u duši sam
uveren da je izvršeno umorstvo.«
»Pule,« o d g o v o rio je advokat, »ako vi to kažete,
m oja će dužnost b iti da to utvrdim . M a k o lik o želeo da
poštedim osećanja vašeg gospodara, ma k o lik o b io zbunjen
ovom ceduljicom koja izgleda da p o tv rđ u je da je on još
živ, smatraću za svoju dužnost da razvalim vrata.«

57
 »Ah, g. Afersone, to je prava reč,« uzviknu sobar.
»A sad se posfavlja d ru g o pitanje,« produži A ferson,
»Ko će fo učiniti?«
»Pa, vi i ja, gospodine,« glasio je neustrašiv o d g o v o r.
»To je va lja n o rečeno,« od vra ti advokat, »i ma šta
iz to g proizišlo, m oja je stvar da se postaram da vi ništa
ne izg u b ite zb o g toga.
»U amfiteatru ima jedna sekira,« nastavi Pul, »a vi
m ožete uzeti kujnski žarač.«
A d v o k a t uze to g ru b o ali teško oruđe u ruku i odm eri
ga. »Znate li, Pule,« kazao je p o d ižući p o g le d naviše,
»da ćemo se vi i ja izložiti izvesnoj opasnosti?«
»Začelo da je tako, gospodine.«
»O nda valja da budem o o tvoreni,« kazao je d rugi.
»I vi i ja više m islim o nego što kažemo; da g o v o rim o sad
otvo re n o . Jeste li poznali onu prerušenu osobu koju ste
vid e ii.«
»Pa, g o spodine, ona je išla tako brzo, i stvorenje je
b ilo tako presam ićeno, da bih teško m ogao da se zakunem
u to,« glasio je o d g o vo r. »A li ako me vi p itate da li, je
to b io g. Hajd? — pa, jeste, mislim da je b io ! V id ite ,
b ilo je skoro iste ve ličin e , i kretalo se isto onako hitro;
a onda ko bi d ru g i m ogao ući kroz laboratoriska vrata?
V i niste valjda zaboravili, go sp od in e , da je u vrem e onog
ubisfva on još uvek imao ključ kod sebe? A li fo n ije sve.
Ne znam, g. Atersone, da li ste ikada sreli to g Hajda?«
»Da,« reče advokat, » jedanput sam razgovarao sa
njim.«
»O nda m orate znati kao i mi ostali da je b ilo nečeg
čudnog na tom g o spodinu — nečeg što je čoveka plašilo
— ne znam kako da se fačnije izrazim, g o spodine, nego
o va ko : da vas je d o srži p rožim alo nešto hladno i oštro.«
»Priznajem da sam osetio nešto slično što opisujete,«
kazao je g. Aterson.
»Sasvim tako, gospodine,« o d g o v o ri Pul. »Eto, kad
je ona p rilika p o d obrazinom otskočila kao majmun o d
hrpe hem ikalija i šmugnula u sobu za rad, osetio sam da
mi se ledi kičma. O , znam ja da to n ije dokaz, g. Afersone;

58
 lo lik o sam načitan; ali to se može osefiti i kunem vam se
u Sveto pismo da je to b io g. Hajd.«
»Da, da,« kazao je advokat. »M oja strahovanja naginju u
istom smislu. Z lo je, b o jim se, p ro izišlo — a zlo se m oralo
izro diti iz te veze. Da, zaista, verujem vam; verujem
da je siroti Ha,-i ub ije n ; i verujem da n je g o v ubica (bo g
je d in i zna s kakvom namerom) još vreba u sobi svoje žrtve.
M oram o ga, znači, osvetiti. Pozovi Bredšoa.«
Sluga je došao na p o ziv, v rlo b le d i nervozan.
»Priberite se, Bredšoe,« reče advokat. »Ova neizvesnost,
znam, pogađa sVe vas, ali sada je naša namera da je
okončam o. Pul i ja ćemo silom da se p ro b ije m o u radnu
sobu. A k o je sve kako valja, m oja pleća su d o v o ljn o jaka
da prim e na sebe krivicu. M eđ u tim , ako nešto n ije u
redu, ili ako kakav zločinac pokuša da p o b e g n e na zadnji
ulaz, vi i đečak m orate o tići iza ugla sa d ve d o b re
fojage, i postaviti se p o re d laboratoriskih vrata. Dajemo
vam deset minuta da o d e te d o vaših mesta.«
Kad je Bredšo otišao, advokat p o g led a na sat. »A sad,
Pule, da zauzmemo svoja mesta,« kazao je, i stavljajući
žarač p o d mišku, pošao je prvi u dvorište. Vetar, ko ji
je p ro d ira o samo u kratkim naletima u taj d u b o ki bunar
izm eđu zgrada, bacao je svetlost lojanice tam o-am o oko
njih, d o k nisu došli u zaklon am fiteatra, g d e su nemo
seli da čekaju. London je dostojanstveno b ru ja o svud
unaokolo, ali b liže njima tišinu je rem etio samo bat koraka
usfumaranih p o sobi za rad.
»Tako hoda vasceli dan, gospodine,« prošaputa Pul;
»jest, i veći d e o noći. Samo kad n o v uzorak stigne iz apo­
teke, nastane kratak p re kid . A h, takav n e p rija te lj odm ora
je samo nečista savest! A h , g o spodine, u svakom n jegovom
koraku oseća se trag zlikovački p ro live n e krv i! A li slušajte
opet, m alo izb liže — p re tvo rite se u uvo. G. Afersone,
recite mi, je li to d o k to ro v korak?«
Koraci su se spuštali lako i čudno, s izvesnim razmahom,
mada su odm icali tako p o la ko ; odista su b ili d ru kčiji od
ieškog škripavog hoda Henrija Džekila. Aterson je uzdahnuo.
»Zar se nikad ništa d ru g o ne čuje?« u p itao je.

59
 Pul je klim nuo glavom . »Jedanput,« kazao je.« »Je­
danput sam ga čuo kako plače!«
»Plače? Kako to« reče advokat, osetivši iznenadnu
jezu o d užasa.
»Plakao je kao žena ili izg u b lje na duša,« kazao je
sobar. »Izašao sam s takvim osećanjem u srcu da sam
i ja m ogao plakati.«
No sada je p ro te k lo onih deset minuta. Pul je izvukao
sekiru ispod g o m ile slame za pa ko van je ; svecu su m etnuli
na n a jb liži sto da im p risvetli pri napadu, i oni su se
skoro ne dišući prim akli mestu g d e je strpljiva noga još
vazda koračala g o re d o le , g o re d o le , u noćnoj tišini.
»Đžekile,« vikn u o je Aterson, jakim glasom. »Zahtevam
da te vidim .« Ućutao je za časak, ali n ije b ilo o d g ovo ra .
»Pošteno te upozoravam da su naše sumnje potstaknule,
i ja moram i hoću da te vid im ,« p ro d u žio je : »ako ne
na pošten način, onda na ružan — ako ne s tvo jim p ri­
stankom, onda na silu!«
»Atersone,« reče glas, »boga radi, imaj sažaljenja.«
»Ah, to n ije D že kilo v glas — H a jd o v je ! po vika
Aterson. »Razvali vrata, Pule!«
Pul je visoko zamahnuo sekirom ; udarac je potresao
zgradu i crvenom čojom tapacirana vrata poskočila su na
bravi i šarkama. Užasan vrisak, kao iz p ra vo g živo tin jsko g
straha, od je knu iz sobe za rad. Ponovo se sekira p o d ig la
i p o n o v o su paneli prskali a ram otskočio; četiri puta je
udarac pao, ali d rvo je b ilo tv rd o a oprem a izvrsno izra­
đena, i tek posle p e to g udarca brava je b ila razvaljena
i razbijena vrata pala su unutra na čilim .
O psađivači, prestrašeni sopstvenom bukom i tišinom
koja je zatim nastala, m alo su se p o vu kli i zavirili unutra.
Tu p re d n jih o vim očim a bila je soba za rad u b la g o j
svetlosti svetiljke, jaka vatra plamsala je i pucketala na
ognjištu, čajnik je p evao svoju pesmicu, jedna ili d ve tijo k e
b ile su otvorene, h a riije le p o sređene na stolu za rad,
a b liže kaminu, b ilo je p o stavljen o za čaj; najm irnija soba,
reklo bi se, i da n ije b ilo staklenih orm ančića punih
hem ikalija, n a jo bičnija soba te noći u Londonu.

60
 Nasred sobe ležalo je fe lo čoveka, b o ln o zgrčeno,
k o je se još frzalo. P rib ližili su se na prstima, o krenuli ga
na leđa i u g ledali lice Edvarda Hajda. Bio je odeven u
o d e lo odviše v e lik o za nj, u o d e lo lekareve ve ličin e ; mišići
lica još su se g rčili kao da je živ, ali je već b io izdahnuo:
i p o slom ljenoj b o čici u ruci i jakom mirisu semenki ko ji
je le b d e o u vazduhu, Aterson je b io svestan da gleda
fe lo samoubice.
»Stigli smo suviše kasno,« reče strogo, » b ilo da spa-
semo, b ilo da kaznimo. H ajd je svršio svoje; i je d in o nam
ostaje da pronađem o te lo vašeg gospodara.«
Najveći d e o zgrade zauzimali su amfiteatar, koji je
obuhvatao bezm alo ćelo p rizem lje i b io osvetljen o d o zgo ,
i soba za rad, koja je na jednom kraju sačinjavala g o rn ji
sprat i gledala u dvorište. H o d n ik je ve zivao amfiteatar
s vratim a prema u lici; a sa njim a je soba za rad bila
o d v o je n o vezana drugim stepenicama. Pored toga b ilo je
n e ko liko mračnih sobičaka i prostran podrum . Sve fe p ro ­
storije su sad oni te m e ljn o pretražili. D o vo ljn o je b ilo
baciti samo jedan p o g le d u svaki sobičak, je r su svi b ili
prazni, i nijedan, sudeći p o prašini koja je padala sa vrata,
n ije b io d u g o otvaran. Podrum je, odista, b io pun d rve ­
narije, koja je većinom poticala još iz vremena hirurga ko ji
je b io D že kilo v p re th o d n ik; ali čim su o tv o rili vrata, gusta
paučina koja je godinam a zatvarala ulaz ukazala im je na
beskorisnost d a lje g traganja. N ig d e n ije b ilo traga od
Henrija Đžekila, ni m rtvog ni živog.
Pul je udarao nogama po pločam a u hodniku. »M ora
da je o vd e zakopan,« reče, osluškujući šumove.
»Ili je možda pob eg a o .« kazao je Aterson i okrenuo
se da ispita vrata u sporednoj ulici. Bila su zaključana, i
u b liz in i na pločam a našli su ključ, već zarđao.
»Ne izgleda da je u p o trebljavan,« prim sti advokat.
» U p o tre b lja va n !« p o n o vi Pul. »Zar ne v id ite , g ospo­
dine, da je slomljen? Kao da ga je čovek slom io nogom .«
»Da,« p ro d u žio je Aterson, »i naprsline su takođe
zarđale.« Dva čoveka su se p o g le d a li prestrašeno. »O vo
ne shvatam, Pule,« reče advokat. »Vratim o se u sobu
za rad.«

61
 Popeli su se nemo uza stepenice, i još uvek bacajući
povrem eno prestrašen p o g le d na m rtvo telo, nastavili su
još te m e ljn ije da ispituju sadržinu radne sobe. Na jednom
stolu, b ilo je tragova rada sa hem ikalijam a, je r su razne pre-
merene g o m ilice neke bele soli b ile stavljene na staklene
p litice , kao da su b ile sprem ljene za neki o p it u kome
je nesrećni čovek b io sprečen.
»To je ista droga koju sam mu uvek donosio,« reče
Pul, i upravo d o k je to g o v o rio , čajnik p re kip e sa izne­
nadnim šumom.
To ih je d o v e lo d o kamina, kraj koga je bila u d obno
smeštena naslonjača, i p rib o r za čaj b io pripre m ljen , uz
lakat onoga ko ji bi tu sedeo, čak je i šećer b io u šolji.
Bilo je n e ko liko knjiga na p o lic i; jedna je ležala otvorena
p o re d p ribo ra za čaj, i Aterson je b io zaprepašćen kad je
vid e o da je to prim erak je d n o g p o b o žn o g dela, o kome
je Džekil n e k o lik o puta kazao da ga m nogo ceni, sa
strašno b o g oh u ln im zabeleškama, napisanim n jegovom
rukom.
Potom, u toku pretraživanja odaje, oni naiđoše na
ve liko p o kre tn o o g le d a lo , u čije su d u b ine p o g le d a li s ne­
hotičnim užasom. No o n o je b ilo tako okrenuto da im
ništa d ru g o n ije poka zivalo osim ružičastog sjaja ko ji je
titrao p o krovu, vatru kako svetluca umnožena stotinu puta
na uglačanim prednjim stranama orm ančića, i njih o ve
sopstvene b le d e i uplašene lik o v e kako se saginju da
g le d aju u o g le da lo .
» O vo staklo v id e lo je n eobične stvari, gospodine,«
prošaputao je Pul.
»I začelo ništa n e o b ičn ije nego što je ono samo,«
o d g o v o ri a dvokat istim tonom . »Jer šta je Džekilu,« trgao
se kad je uhvatio sebe pri to j reči, a onda, savlađujući
svoju slabost — »šta je Džekilu trebalo?« kazao je,
»To s pravom kažete!« reče Pul,
Zatim su se okrenuli stolu za rad. Na pisaćem stolu,
m eđu uredno poredanim harfijam a, jedan ve liki koverat
b io je najistaknutiji, i na njemu je, lekarevom rukom , b ilo
ispisano im e g. Atersona. A d v o k a t ga je raspečatio, i

62
n e k o lik o om ota je ispalo na pod. Prvi je b io testament,
sastavljen u istom ekscentričnom stilu kao onaj p rvi ko ji
mu je p re šest meseci vratio , da posluži kao testament u
slučaju smrti i kao isprava o p o klo nu u slučaju nestanka;
ali umesto imena Edvarda Hajda, a d vo kat je, s neopisivim
zaprepašćenjem , p ro čita o ime G abriela Džona Atersona.
Pogledao je Pula, a onda p o n o v o u hartiju, i naposletku
u m rtvog zločinca opruženog na ćilim u.
»Vrti mi se u glavi,« kazao je. »On ga je imao u
svojim rukama sve ovo vrem e; n ije im ao razloga da me
v o li; m orao je besneti kada je vid e o da je d rugi o d re đ e n
mesto njega, a n ije uništio o vaj dokum ent.«
D ohvatio je drugu hartiju; to je b ilo pisamce, napisano
lekarevom rukom i sa datum om u vrhu. »O Pule!« p o v ik a o
je advokat, »on je b io živ, i o vd e je b io danas. N ije ga
se m ogao otresti za tako kratko vrem e; mora da je još
živ, mora da je p o b e g a o ! A onda, zašto da pobegne?
i kako? i u tom slučaju smemo li da tvrdim o da je o vo
samoubistvo? O , m oram o b iti oprezni. Predviđam da bism o
vašpg gospodara m ogli još uplesti u neku groznu kata­
strofu.
»Zašto ne pročitate pisamce, gospodine?« u pitao je
Pul.
»Zato što se plašim,« o d g o v o ri a d vo kat o z b iljn o . »Daj
bože da nemam razloga za to!« I na to je p rine o hartiju
očima i pro čita o sledeće:
» M o j dragi A lersone, — Kad o vo padne u tv o ie ruke,
ja ću iščeznuti, p o d kakvim okolnostim a, nisam p ro n ic ljiv
da p re d vid im , ali m oj nagon i sve okolnosti m og ne o pisivog
položaja g o vo re mi da je kraj siguran i da mora doći
uskoro. Idi onda i p rvo p ro čita j p ripo ve st za koju me je
Lenjon u p o z o rio da će je predati u tv o je ruke, i ako budeš
hfeo da čuješ još nešto, p re đ i na ispovest
»Tvog nedostojnog i nesrećnog p rijatelja,
»H enrija Džekila.«
»Bio je i treći prilog?« u p ita o je Aterson.
»Evo ga, gospodine,« reče Pul i dade mu u ruke zama­
šan svežanj zapečaćen na n e k o lik o mesfa.

63
 A d v o k a t ga je stavio u džep. »Ne treba ništa reći
o ovim hartijama. A k o je vaš go sp od a r p o b eg a o ili ako je
mrtav, m ožem o bar sačuvati n je g o v u g le d. Sad je deset,
m oram o tići kući i na m iru p ro čita ti ovaj dokum ent, ali
vratiću se pre p o n oći, i onda ćemo pozvati p o liciju .«
Izišli su i zaključali za sobom vrata na am fiteatru, i
Aterson, p o n o v o ostavljajući poslugu sakupljenu o ko kamina
u dvo ra n i, teška hoda vratio se u svoju kancelariju da
pročita d ve p ripo ve sti u kojim a će ova tajna sada biti
objašnjena.

PRIČA DRA LENJONA

Pre četiri dana, d e ve to g januara, p rim io sam večernjom

poštom preporučeni koveraf, adresovan rukom m og ko le g e
i starog školskog druga, H enrija Džekila. To me je p riličn o
iznenadilo, je r mi uopšte nismo im ali o b iča j da se do p isu ­
je m o; vid e o sam se s čovekom , ustvari večerao sam s njim e
pretprošle večeri, te nisam m ogao zamisliti ma šta u našem
drugarsfvu što bi o p ra vd a lo pismenu form u. Sadržina pisma
povećala je m oje čuđenje, je r e vo kako je ono g lasilo:
10 decem bar 18— .
»Dragi Lenjone, ti si jedan o d m ojih najstarijih p rija ­
telja, i mada se ponekad možda nismo slagali u naučnim
pitanjim a, ne m ogu da se setim, bar što se mene tiče,
n ikakvog prekida u našoj drugarskoj lju b a vi. N ije b ilo dana
kada ja, da si mi kazao, »Džekile, m oj živo t, m oja čast,
m oj razum, zavise od tebe,« ne bih žrtvova o svoju levu
ruku da ti pom ognem . Lenjone, m oj živo t, m oja čast, moj.
razum, sve to stoji sad tebi na m ilost i nemilost. A k o me
ti izneveriš noćas, ja sam izg u b lje n. M ožeš p retpostaviti,
posle o vo g uvoda, da ću zatražiti o d te b e nešto nepošteno.
Sam prosudi.
»Tražim o d tebe da odložiš noćas sve d ru g e obaveze
— čak i kad bi te p ozvali b o lesničkoj postelji kakvog
cara; da uzmeš fijaker, sem ako tvo ja kola nisu pred samim
tvo jim vratim a, i s o vim pism om u ruci, kao pofsefnikom ,
da se odvezeš p ravo m o jo j kući. Pul, m oj sobar, d o b io je
potrebna naređenja. Naći ćeš ga kako s bravarom čeka
na tv o j dolazak. O nda treba nasilno o tv o riti vrata na
m o jo j sobi za rad : ti treba da uđeš unutra sam, da otvoriš
stakleni orm ančić (slovo E) na le vo j strani, a ako je zaključan
da razbiješ bravu na njem u i da izvučeš s a c e l o k u p -
nom sadržinom onako kako stoji, četvrtu
fijo k u o d o z g o ili (što je isto) treću o d o zd o . U svo jo j
p re v e lik o j duševnoj n e v o lji, osećam patološki strah da ti
ne dam pogrešna uputstva; ali čak i ako sam pogrešio,
ti možeš poznati pravu fijo k u p o n je n oj sadržini: nešto
praškova, jedna bočica i b e ležnik. M o lim te da tu (ijoku
poneseš sobom u Kevendiš skver fačno onakvu kakva je.«
»To je p rv i d e o usluge: sad d o la zi d ru g i. Ti treba
da se vratiš, ako kreneš odm ah p o p rijem u o vo g a, m nogo
p re p o n o ći; ali ja ću ti ostaviti rok d o p o n oći, ne samo
iz straha zb o g neke o d onih smetnji k o je niti se m ogu
sprečifi niti p re d v id e ti, već i zato što je čas kad je tvo ja
posluga u p o stelji n a jp o g o d n iji za o n o što će onda trebati
da se učini. U p o n oć onda, m oram da te zam olim da
budeš sam u tv o jo j o rd in a c iji, da pustiš svojom rukom
u kuću čoveka ko ji će d o ći u m oje im e i da mu daš u
ruke fijo k u ko ju ćeš d o n eti sa sobom iz m oje sobe za rad.
S tim e će b iti završena tvo ja usluga i p o tp u n o ćeš zaslužiti
m oju zahvalnost. Pet m inuta posle toga, ako zahtevaš da
d o b ije š objašnjenje, shvafićeš da su o ve p rip re m e o d pre­
sudne važnosti i da bi ti, ako b i b ila zanemarena ma 1
jedna o d njih, ma kako fantastično izg le d a le, o p te re tio svoja
savest m ojom smrću, ili porem ećajem m og razuma.«
»M a kako da sam uveren da nećeš n e o z b iljn o shvatiti
m oju m olbu, srce mi klo n e i ruka mi zadrhti pri samoj
pom isli na takvu m ogućnost. Pomisli na to da sam ja u
o vom času na je d n om neobičnom mestu, da me muči
teška n e vo lja ko ju ničija mašta ne m ože da preuveliča,
a da sam ip a k svestan to g a da će m oje n e vo lje , ako me

* Stivenson
65
 ti samo tačno poslušaš, nestati kao završena priča. Učini
mi uslugu, m oj d ra g i Lenjone, i spasi
T vog p rijate lja ,
H. Dž.«
»P.S. V eć sam b io zapečatio o v o pism o kad mi se
n o v strah uvuče u dušu. M o g u ćn o je da me pošta izneveri
i da o vo pism o stigne u tv o je ruke tek sutra ujutru. U
tom slučaju, d ragi Lenjone, izvrši m oj nalog u toku dana,
kad ti b u d e n a jzg od n ije , i o p e t očekuj m og glasnika u
ponoć. O nda m ože već b iti isuviše kasno, i ako ta noć
p ro đ e a ništa se ne d o g o d i, znaj da si p o sle dn ji p u t vid e o
H enrija Džekila.«
Kad sam p ro čita o o v o pism o, b io sam uveren da je m oj
kolega p o lu d e o , ali d o k to ne b u d e nesum njivo utvrđeno,
osećao sam se obaveznim da postupim onako kako je on
to tražio. U k o lik o sam m anje razum evao ovu zbrku, u to liko
sam m anje b io u stanju da prosudim njenu važnost, i tako
m olba napisana onakvim rečima n ije se m ogla p re nebreg-
nuti bez o z b iljn e o d g o vo rn o sti. Stoga sam ustao o d stola,
p o p e o se u fija ke r, i odve zao se p ravo D že kilo vo j kući.
Sobar je čekao na m oj d o lazak; b io je p rim io preporučeno
pism o sa upufstvim a istom poštom kao i ja m oje i odmah
poslao p o bravara i d rv o d e lju . Z an a tlije su stigle d o k smo
mi još b ili u razgovoru, i pošli smo u g ru p i ka starom
hirurskom am fiteatru dra Denmana, iz koga je, (kao što
nesum njivo znaš) n a jzg o d n ije ući u ličnu D žekilovu sobu
za rad. Vrata su bila v rlo jaka, brava odlična. D rvodelja
je izja vio da će im ati v e lik e m uke i da će m orati m nogo
da ošteti vrata, ako ih treba nasilno o tv o riti, a bravar je
bezm alo pao u očajanje. N o ovaj po sle dn ji b io je vešt
momak, i posle dva sata rada vrata su b ila otvorena. O r-
mančić obeležen sa »E« o tključan je, i ja sam izvukao
fijo ku , dao da se napuni slamom i uveže čaršavom, i vratio
se s njom u Kevendiš skver.
O vd e sam se dao na posao da ispitam njenu sadržinu.
Praškovi su b ili dosta vešto upakovani, ali ne onako le p o
kao što ih pa ku je profesionalni apotekar; tako da je b ilo
jasno da su b ili D že kilo vo ličn o d e lo , i kad sam o tv o rio
jedan o d om ota našao sam nešto što mi je iz g le d a lo kao

66
prosta kristalna so b e le b o je . Bočica, na ko ju sam p o tom
o b ra tio pažnju, m ogla je b iti skoro d o p o la puna tečnosti
crvene kao krv, koja je ja k o dražila ču lo mirisa i č in ilo
mi se da sadrži fo sfo r i neki is p a rljiv i etar. Nisam m ogao
p o g o d iti šta su d ru g i sastojci. K njiga je b ila obična b e le -
žnica i sadržavala je m alo šta osim niza datuma. O ni su
o b u hva tili p e rio d o d m nogo go d ina , ali sam p rim e tio da
je n jih o v o ubeležavanje prestalo bezm alo p re g o d in u dana
i to sasvim naglo. O v d e -o n d e kratka prim edba b ila je d o -
data datum u, o b ič n o ništa više osim je d n e je d in e reči:
»dvostruko« koja se p o ja v ljiv a la m ožda šest puta u zbiru
o d n e k o lik o stotina zabeležaka, a na je d n om mestu, i to
na samom p očetku, i sa n e k o lik o znakova čuđenja d o d a to
je » p o tp u n neuspeh!!!« Sve o vo , mada je k o p k a lo m oju
radoznalost, ka ziva lo mi je m alo šta o d re đ e n o . O v d e su
bočica sa nekim rastvorom , hartija sa nekom solju, i zabe-
leške o nizu o p ita k o ji nisu (kao to lik a m noga D žekilova
istraživanja) d o v e li ni d o kakvo g rezultata o d praktične
koristi. Kako je to što se o vi pre d m e ti nalaze u m ojoj
kući m o g lo uticati na čast, ili razum, ili ž iv o t m og lakoum nog
kolege? A k o n je g o v glasnik m ože o tići na je d n o mesto,
zašto ne bi m ogao o tići i na neko drugo? I čak ako su i
po stojale n eke smetnje, zašto je tre b a lo da krišom prim im
to g gospodina? Što sam više razm išljao sve više sam d o la zio
d o uverenja da imam posla sa slučajem duševne bolesti, i
mada sam poslao poslugu na spavanje, napunio sam jedan
stari revo lve r, da b ih b io u kakvom -takvom p o lo ža ju da
se branim .
Tek što je dvanaest sati otku calo nad Londonom , kad
se začu v rlo tih o udaranje zvekira na vratim a. Na taj p o ziv
izašao sam lično i zatekao sam n e kog m alog čoveka kako
se z g u rio izm eđu stubova trema.
»D olazite li vi o d dra Džekila?« u p ita o sam.
O n je kazao »da« usiljenim po kre to m , i kad sam ga
pozva o da uđe, n ije poslušao p re nego što je b a cio ispi­
tiva čki p o g le d za sobom na mračni skver. N edaleko je

5' 67
b io policajac, k o ji se p rib liža va o budna oka, i kad ga je
ug le da o , u čin ilo mi se da se m oj posetilac trga o i da je
p o žu rio .
O ve p o je d in o sti, priznajem , n e p rija tn o su me dirnute,
i d o k sam išao za njim u jasno osvetljenu o rd in a ciju , držao
sam spremnu ruku na mom oružju. O vd e sam, najzad,
im ao p rilik e da ga jasno vid im . B ilo je izvesno da ga nikad
ran ije nisam vid e o . Bio je m ali, kao što sam kazao, i b io
sam zaprepašćen o dvratnim izrazom n je g o v o g lica, neo­
bičnom kom binacijom v e lik e snage mišića i o če vid n o ve like
slabosti telesnog sastava, i — najzad, ali ne i najm anje —
čudnim su bjektivnim osećanjem nemira prouzrokovanim
n je g ovo m b lizin o m . O v o je lič ilo na p o če tn o kočenje i
b ilo p ro p ra ćen o osetnim slabljenjem bila. U to vreme,
ja sam to p rip is iv a o nekom idiosinkrazijskom , ličnom gnu­
šanju, i samo se ču d io akutnosti sim ptom a, ali d o cn ije
sam im ao razloga da verujem da uzrok leži m nogo d u b lje
u čo v e k o v o j p riro d i, i da se okreće na nekim p le m e n itijim
šarkama n e g o što je načelo m ržnje.
Ta osoba (koja je tako, o d p rv o g trenutka kad je
ušla, izazvala u meni nešto što ja m ogu je d in o opisati kao
od vra tn u radoznalost) bila je odevena na način k o ji bi
o b ič n o g čoveka čin io smešnim; fojest, n je g o v o o d e lo,
mada je b ilo o d skupocene i p risto jn e tkanine, b ilo je
p re v e lik o za njega u svakoj p o je dino sti — pantalone su
visile na n je g ovim nogam a i b ile p o d a vije n e da ne bi
d o tica le fle, struk kaputa b io mu je niže bedara, a o k o -
vratn ik pao široko p o ramenima. Z ačudo, ova smešna odeća
ni izdaleka n ije izazvala u meni smeh. N a p ro tiv, pošto je
b ilo nečeg nenorm alnog i sramnog u samoj suštini bića
k o je me je sada g le d a lo — nečeg što je za o ku pljalo , izne­
n a đ ivalo, o d vraćalo — ovaj novi nesklad čin ilo se da mu
samo pristaje uz to i da ga pojačava, tako da je p o re d
m og interesovanja za p riro d u i karakter to g čoveka, posto­
jala i radoznalost u p o g le d u n je g o v o g porekla, n je g o v o g
života, n je g o v e sudbine i n je g o v o g statusa u svetu.
O va zapažanja, mada su zauzela tako v e lik i p rostor
da se zapišu, b ila su samo posao o d n e k o lik o trenutaka.

68
 M o j posefilac je, odista, b io kao na žeravici o d m račnog
uzbuđenja,
»Jeste li je doneli?« uzviknuo je. »Jeste li je doneli?«
I to lik o je silno b ilo n je g o v o nestrpljenje, da je on čak
p o lo ž io šaku na m oju ruku i pokušao da me protrese.
Ja sam ga odg urn u o , osefivši pri n je g ovo m d o d iru
izvestan ledeni b o l u krvi. »De, de, gospodine,« rekoh.
»Vi ste zaboravili da ja još nemam to za d o voljstvo da vas
poznajem . Sedite, m olim .« I ja sam mu pružio prirner i
sam seo na m oju uobičajenu stolicu i sa o n o lik o d o b ro g
podražavanja m og uo b ičajen o g ponašanja prema pacijentu,
k o lik o su mi dopuštali da to postignem kasno doba noći,
p riro d a m oje zam išljenosti i užas k o ji sam osećao prema
svom posetiocu.
»O prostite, d r Lenjone,« o d g o v o rio je dosta učtivo.
»To što ste kazali sasvim je opravdano, i m oje nestrpljenje
p re te k lo je m oju uljudnost. Dolazim ovam o na zahtev vašeg
ko le g e, dra Henrija Džekila, po poslu od p riličn e važnosti;
i ja sam razum eo . . . « Ućutao je i uhvatio se rukom za grlo,
i ja sam m ogao da vid im , uprkos n je g o v o g pribra n o g
držanja, da se on otima nastupu histerije — »razumeo
sam, neka fijo ka . . . «
O li o vd e sam se sažalio na neizvesnost m og posetioca,
i nešto možda na svoju sve veću radoznalost.
»Eno je, gospodine,« rekoh, pokazujući fijo ku , koja je
ležala na p o d u iza stola i b ila još p o krive n a čaršavom.
Skočio je d o nje I onda zastao i p o lo ž io ruku na srce:
čuo sam kako mu zubi škripe o d g rče vito g pokreta n je g ovih
vilica, a lice mu je b ilo tako samrtnički b le d o da sam se
uplašio i za n je g o v živo t i za n je g o v razum.
»P riberite se,« rekoh.
O sm ehnuo se na m ene groznim osmehom, i kao sa
odlučnošću punom očajanja, skinuo je čaršav. Kad je u g le ­
dao sadržinu, ispustio je glasan jecaj tako o g ro m n og o la k­
šanja da sam se skamenio. I sledećeg trenutka, glasom ko ji
je već b io p riličn o smiren upitao je : »Imate li gradiranu
čašu?«
P odigao sam se sa svog mesta sa izvesnim naporom
i d a o mu o n o što je tražio.

69
 Z ah va lio mi je s osmehom klim nuvši glavom , od m e rio
n e k o lik o kapljica crvenog rastvora i d o d a o jedan o d
praškova. Ta mešavina, koja je u početku bila crvenkaste
b o je , počela je, u k o lik o se kristal to p io , da postaje svetlija
p o b o ji, da šumno kipi i da izbacuje male m lazeve pare.
O d je d no m i u istom trenutku, ključanje je prestalo i meša­
vina je prešla u tam no purpurnu, koja je o p e t p o la ga n ije
b le d ela i postala vo d e no zelena. M o j posetilac, k o ji je
oštra oka posmafrao o v e m etam orfoze, nasmešio se, stavio
čašu na sto i onda se okrenuo i p o g le d a o u mene ispi­
tivački.
»A sada,« kazao je on, »da uredim o ostalo. Hoćete
li b iti pametni? hoćete li da vas d ru g i vodi? hoćete li mi
d o p ustiti da uzmem ovu čašu u ruke i da odem iz vaše
kuće bez d a lje g razgovora? Ili pohlepna radoznalost isuviše
jako g ospodari vama? Prom islite pre nego što o d g o v o rite ,
je r biće onako kako vi o d lu čite. A k o tako o d lu čite, ostaviću
vas o n a kvog kakvi ste b ili ranije, ni b o g a tije g ni m udrijeg,
osim ako se osećanje da ste u činili uslugu čoveku u
smrtnoj n e vo lji m ože ub ro ja fi kao neka vrsta bogatstva
duše. Ili, ako tako m islite da izaberete, nova oblast znanja
i novi p u tevi ka slavi i m oći o fvo riće se p re d vama, ovde,
u o v o j sobi, u ovom trenutku, i vaš v id će b iti zasenjen
jednim čudom ko je bi m o g lo da p o lju lja nevericu samog
Sotone.«
»G ospodine,« kazao sam ja, izigravajući hladnokrvnost,
ko ju ni izdaleka nisam stvarno osećao, »vi g o v o rite u
zagonetkam a, i nećete se možda ču d iti što vas slušam ne
osećajući da vam bogzna k o lik o verujem . A li ja sam odve ć
da le ko zabrazdio čineći ne o bja šn jive usluge, da bih zastao
pre nego što vid im kraj.«
»D obro,« o d g o v o ri m oj posetilac, »Lenjone, ti pamtiš
svoju zakletvu: ono što će se d o g o d iti, p o d pečatom je
naše profesije. A sada, ti ko ji si tako d u g o b io vezan za
najuža i najm aterijalisfičkija shvatanja, ti ko ji si po rica o m oć
transcendentalne m edicine, ti k o ji si se rugao većima o d
sebe — g le d a j!«
Prineo je čašu usnama i iskapio je. Čuo se krik; on se
zaneo, zateturao, uhvatio se za sto i držao, zureći zakr­

7Q
 va vlje n ih o čiju , dahćući o fvo re n ih usfa, i d o k sam ga
posmatrao nastala je, u čin ilo mi se, prom ena — iz g le d a lo
je kao da se nadima — n je g o v o lice je o d je dn o m p o stalo
crno a crte lica kao da su se to p ile i m enjale — trenutak
d o cn ije , skočio sam na noge i otskočio natrag uza zid,
p o d ižući ruke da se zaštitim od to g čudovišta, a m oj um
b io je p re p la vlje n strahom.
»O , bože!« vrisnuo sam, i »O , bože!« o p e t pa o p e t,
je r tu p re d m ojim očim a — b le d i potresen, poluonesvešćen,
i p ip a ju ći ispred sebe rukama, kao čo ve k povraćan iz
smrti — stajao je Henri D že kill
šta mi je ispričao u toku sledećeg časa, ne m ogu da
prisilim svoj um da stavi na hartiju. V id e o sam što sam
video, čuo sam što sam čuo i m o jo j duši se z g a d ilo na to .
Pa ipak, sada kada mi je taj p rizo r iščezao sa o čiju , pitam
se verujem li u to i ne m ogu da o d g o vo rim . M o j ž iv o t je
uzdrman iz korena, san me je napustio, najveći samrtnički
strah obuzim a me u svako d o b a dana i noći, i osećam da
su mi dani izbrojeni i da moram um reii. Pa ipak ću umre!!
u neverici. Sto se tiče m oralne niskosti koju mi je taj čove k
o tkrio , čak sa suzama kajanja, ne m ogu, čak ni u sećanju,
da se zadržim na n jo j bez trzanja od užasa. Reći ću ti samo
jednu stvar, Atersone, (ako možeš da prisiliš svoj um d a
p o ve ru je ) i to će b iti više no d o v o ljn o . Stvorenje k o je se
ušunjalo te noći u m oju kuću, b ilo je, p o D žekilovom sop-
stvenom priznanju, poznato p o d im enom H ajd i g o n je n o
u svakom kutu zem lje kao K eruov ubica.
Heisti Lenjon.

POTPUNI ISKAZ HENRIJA DŽEKILA O ĆELOM

SLUČAJU

Rođen sam g o d in e 18 . . . u ve liko m bogatstvu, obdaren,

usto izvrsnim sposobnostim a, p o p riro d i na klo njen m arlji­
vosti, v o le o sam da budem poštovan o d pam etnih i v a lja n ih
m eđu svojim b ližnjim a, i tako, kao što se m o g lo prepost® -

71
 v iti, im ao sam sve g a ra n fije za časnu i sjajnu budućnost.
I odista najgora o d m ojih mana b ila je izvesna nestrpljiva
veselost, onakva kakva je činila sreću m nogih, ali onakva
kakvu sam ja nalazio da je teško uskladiti sa m ojom n e o do ­
ljivo m željom da visoko držim glavu i da se pred svetom
držim više nego uo b ičajen o o z b iljn o . O tuda je došlo da ja
tajim svoja zadovoljstva, i kad sam d ostigao zrelo doba
i stao da se osvrćem o ko sebe i razmatram svoj napredak
i p o lo ža j u svetu, ja sam se već našao d u b o k o upleten
u dvostruki živo t. M n o g i čovek bi čak razglašavao takve
izg red e kakve sam ja napravio; ali s visoke tačke gledišta
koju sam p ostavio sebi, ja sam g le d ao na njih i krio ih
sa bezm alo bolesnim osećanjem stida. Tako da me je pre
n eum oljiva p riro d a m ojih težnji nego ikakva naročita niskost
m ojih mana, napravila onim što sam b io i razvijala u meni
d u b lji jaz nego u većine lju d i izm eđu oblasti d o b ra i zla
k o je sačinjavaju čo vekovu dvostruku p riro d u . U ovom slu­
čaju, b io sam prim oran da d u b o k o i u p o rn o razmislim
0 onom okrutnom zakonu života, ko ji leži u korenu re lig ije
1 ko ji je jedan od najvećih izvora patnji, lako tako ve liki
d vo ličn ja k, ja nisam b io ni u kom slučaju licem er; i jedna
i druga m oja strana b ile su sasvim o zb iljn e . Nisam b io
više ja kad sam o d b aciva o sam okontrolu i to n uo u sram,
nego kad sam se u d u b ljiv a o u posao, danju, da doprinesem
napretku nauke, ili da olakšam tuge i patnje. I d o g o d ilo
se da je pravac m ojih naučnih proučavanja, k o ji je u
p o tpunosti b io usmeren prem a mistici i transcedentnom ,
imao dejstva i v rlo jako osvetljavao o v o saznanje o d u g o -
večnom ratu izm eđu p o je d in ih de lo va m oga bića. Svakim
danom , i s o b e strane m oga intelekta, m oralne i in te le ktu ­
alne, ja sam se tako p o stojano p rib liža va o onoj istini, zbog
čije g sam d e lim ično g otkrića b io osuđen na tako strašnu
propast: da čovek uistini n ije je d n o biće, već stvarno dva.
Ja kažem dva, je r stepen m og sopstvenog znanja ne ide
d a lje o d toga. Drugi će d o ći za mnom, d ru g i će me
prevazići na istom p o lju m isli; i ja se usuđujem da pre d -
vid im da će se najzad za čoveka znati da je prosto o rg a n i-
zovan skup najraznovrsnijih, neskladnih i nezavisnih susta-

72
 nača. Šfo se mene tiče, ja sam usled p riro d e svog života,
nepogrešno išao u jednom pravcu i samo u jednom pravcu.
Preko m oralne strane, i kroz svoju sopstvenu ličnost spoznao
sam potpunu i p rim itivn u d vo jn ost čoveka; vid e o sam, čak
i kad bi se sa fačnošću m og lo reći da sam ja jedna ili
druga o d dve p riro d e koje su se b o rile na bojištu m oje
savesti, da bi to b ilo samo zato što sam u suštini i jedna
i druga; i davno, čak pre nego što je to k m ojih naučnih
otkrića p očeo da nagoveštava g o lu m ogućnost takvih
čuda, naučio sam da se sa zadovoljstvom bavim , kao svojom
o m iljenom sanjarijom , mišlju o razjedinjavanju tih elemenata.
A k o bi svaka od tih d ve ju p riroda, kazao sam sam sebi,
m ogla b iti smeštena u posebne ličnosti, ž iv o t bi b io oslo­
b o đ e n svega što je n e p o d n o šljivo ; nepravednik b i m ogao
ići svojim putem , oslo b ođ e n težnji i g riže savesti svog
p o šten ije g blizanca, a p ravednik bi m ogao postojano i
p ouzdano da korača svojom pravom stazom, da čini d o b ra
u kojim a nalazi zadovoljstva, i da ne b u d e više izložen sra­
m oti i kajanju o d strane njemu tu đ e g zla. P rokletstvo je
čovečanstva u tom e što su ti neskladni snopovi vezani tako
zajedno — što se u namučenoj u tro b i svesti ti polarni
blizanci m oraju neprestano b o riti. Kako se, onda, m ogu oni
rastaviti?
D otle sam b io došao u svojim razm išljanjim a kad je,
kao što sam kazao, m oj rad u la b o ra to riji p očeo da unosi
svetlost u ovu stvar. Počeo sam da zapažam d u b lje nego što
je to iko ikada ustvrdio, drhtavu bestelesnost i prolaznost
p o p u t m agle o v o g p riv id n o tako čvrstog tela u ko je smo
zaodenuti i u kojem se krećem o. U tvrd io sam da izvesna
sredstva im aju moć da stresu tu telesnu odeću i da je ponova
vrate, kao što se vetar može titrati sa zavesama na kakvom
p a viljo n u. Iz dva valjana razloga neću d u b lje zalaziti u ovu
naučnu stranu m oje ispovesti. Prvo, zato što sam b io p ri­
moran da zaključim da su teška sudbina i brem e našeg
života zauvek natovareni na čovekova pleća, i kad p o ku ­
šamo da ih zbacim o, oni nam se samo vraćaju sa još
n e o bičn ijo m i strašnijom snagom. D rugo, zato što su m oja
otkrića b ila nepotpuna, kao što će m oje kazivanje pokazati,
avaj! odveć jasno. D o vo ljn o je , dakle, da ja nisam samo

73
poznao svoje ro đ e n o te lo kao prosfu auru i zračenje nekih
o d sila ko je su sačinjavale m oj duh, već sam uspeo da
sastavim d ro g u pom oću ko je su o ve sile b ile svrgnuto
s vlasti, i o b lik i lice zamenjeni drugim , ne m anje p ri­
rodnim za mene, je r su oni b ili izraz i nosili pečat nižih
sastojaka m oje duše.
D ugo sam okle va o pre nego što sam ovu te o riju ispro­
bao u praksi. Z nao sam d o b ro da se izlažem opasnosti
smrti, je r svaka d ro g a koja tako snažno upravlja samom
tvrđa vo m ličnosti i potresa je, m ogla bi, usled u p o tre b e mi­
nim alno veće doze ili usled najm anje nepodesnosti trenutka
u p o trebe, p o tp u n o da zbriše onu bestelesnu stranu mog
bića, koju sam o če kivao da d ro g a izmeni. No iskušenje
p ro izišlo iz otkrića tako je d in stven o g i krupnog, najzad je
savladalo opom ene straha. O d a vno sam b io p rip re m io m oj
rastvor, b io sam ku p io jednom , kod je d n e firm e hem ikalija
na ve liko , ve liku ko ličin u naročite soli za koju sam znao, po
m ojim opitim a, da je po sle dn ji sastojak ko ji je b io potreban,
i je d n e p ro k le te noći pomešao sam elem ente, posma-
frao ih kako se puše i ključaju u čaši i kad je ključanje
prestalo, ponesen nastupom smelosti, ispio sam napitak.
U sledili su najžešći b o lo v i: trenje u kostima, samrtnička
muka, i duševni užas ko ji ne m ogu b iti veći ni u času
rađanja ili smrti. O nda su ove strašne m uke po če le da se
brzo stišavaju, i ja sam došao k sebi kao posle neke teške
bolesti. Bilo je nečeg čudnog u m ojim čuvstvima, nečeg
n e o pisivo n o vo g i, zb o g same novine, neverovatno p ri­
ja tn o g. Osećao sam se telesno m lađi, lakši, srećniji; u
sebi sam b io svesfan žestoke neobuzdanosti, strujanja zb rka ­
nih čulnih slika k o je su u m ojoj u o b ra zilji te kle kao voda iz
vo d e ničn o g jaza, oslobođena stega svake obaveze, nepo­
znate ali ne nevine slo b o de duše. Znao sam o sebi, od
p rv o g daha o v o g n o vo g života, da sam g o ri, deset puta
g o ri, da sam p rodani rob m og p rv o b itn o g zla, i ta misao,
a tom trenutku, krep ila me je i podržavala mi uživanje
kao vino. Ispružio sam ruke, liku ju ći u svežini tih osećanja,
i d o k sam to čin io , o d je dn o m sam postao svestan da mi
se rast smanjio.

74
 N ije b ilo o g le da la , u to vrem e, u m o jo j sobi; o vo ko je
stoji preda mnom d o k pišem, d o n e to je o vd e d o c n ije
i upravo zb o g o vih preobražaja. Noć je, m eđutim , već
davno bila prešla u ju tro — ju tro , mada mračno, b ilo je
bezm alo zrelo da začne dan — m oji ukućani b ili su utonuli
u najčvršće časove sna, i ja sam o d lu čio , pošto sam b io
o p ijen nadom i trijum fom , da odem u svom novom o b lik u
d o spavaće sobe. Prošao sam kroz d vorište, u kojem su me
sazvežđa gledala, m ogao sam p o m isliti, u čudu, kao na
prvo stvorenje te vrste koje je n jih o v o b u d no b d e n je o tk rilo .
Prikradao sam se hodnicim a, stranac u sopstvenoj kući, i
došavši u svoju sobu, prvi p u t sam v id e o spoljašni iz g le d
Edvarda Hajda.
O vd e moram g o v o riti samo teoriski, ne kazujući o n o
što znam, već ono što pretpostavljam da je najverovatnije.
Zla strana m oje p riro d e , na koju sam sada preneo od lu ču ­
juću moć, bila je m anje krepka i m anje razvijena n e g oli
dobra koju tek što sam b io zbacio. S d ru g e strane, u to ku
m og života, ko ji je b io , na kraju krajeva, sa d evet desetina
živo t napora, vrlin e i obuzdavanja, ona je b ila m nogo
m anje vežbana i m nogo m anje iscrpljivana. I otuda se,
kako ja mislim, d o g o d ilo da Edvard H ajd bude tako m nogo
manji, sitniji i m lađi nego Henri Džekil. Kao što je d o b ro
sijalo na licu je d n o g , zlo je b ilo krupno i jasno ispisano
na liku d rugoga. Pored toga, z lo (za k o je ja još uvek
moram verovati da je smrtna strana čoveka) ostavilo je na
tom telu žig nakaznosti i propadanja. A ipak, kad sam g le ­
dao to g ružnog id o la u o g le da lu , nisam osećao nikakve
odvratnosti, već pre ushit d o b ro d o šlice . I o v o sam b io ja.
To m oje ja izg le d a lo je p riro d n o i ljudsko. U m ojim očim a
im alo je življu sliku duha, izg le d a lo je o d re đ e n ije i je d in -
sfvenije, nego nesavršeni i p o d e lje n i lik k o ji sam d o tada
b io navikao da nazivam svojim . I u to lik o sam ja nesum njivo
b io u pravu. Z apazio sam da d o k sam nosio lik Edvarda
Hajda, n iko mi se nije m ogao p rib liž iti u početku bez
v id ljiv o g fizičko g straha. To je b ilo , kako ja shvafam, zato
što su sva ljudska bića, onakva kakva srećemo, sastavljena
od dobra i zla: a Edvard H ajd, je d in i iz ljudskog roda,
b io je čisto zlo.

75
 Z adržao sam se samo trenutak p re d o g le d a lo m : drugi
i o d lu čujući o p it tre b a lo je tek pokušati; još je ostajalo
da se v id i nisam li iz g u b io svoj id e n tite t u nepovrat, te
moram da bežim pre svanuća iz kuće koja više n ije moja;
pa sam p o žu rio u svoju radnu sobu, o p e t sprem io i ispio
pehar, o p e t p re trp e o b o lo v e razdvajanja, i p o n o v o došao
k sebi s karakterom , stasom i likom H enrija Džekila.
Te noći došao sam d o ko b n e raskrsnice. Da sam prišao
svom otkriću u p lem enitijem duhu, da sam se izložio
opasnosti o p ita d o k su mnom e g o sp o d a rile ve likodušne i
p o b ožn e težnje, sve bi m oralo b iti d ru kčije , i iz o vih agonija
smrti i rađanja, ja bih izišao kao anđeo umesto kao demon.
Droga n ije imala o p re d e ljiv a č k o d e jstvo ; n ije b ila ni đ a vo l­
ska ni božanska; ona je samo zatresla vrata tam ničkoj zgradi
m o g raspoloženja, i ono što je b ilo unutra izle te lo je
na p olje, p o p u t zaro b lje n ika sa F ilip ija . U to vrem e moja
vrlina je drem ala, m oja zla p riro d a , koju je sla vo lju b lje
držalo budnom , b ila je spremna i hitra da' ugrabi p riliku ,
i o n o što je p ro izišlo b ilo je Edvard H ajd. O tuda, mada
sam ja sada im ao dva karaktera i kao dva lika, jedan je
b io p o tp u n o zao, a d ru g i još onaj stari Henri D žekil, ta
neskladna mešavina u č iji sam p re p o ro d i p o p ra vlja n je
b io iz g u b io nadu. Pom eranje je b ilo prem a tom e p o tp u n o
usmereno ka gorem .
Čak i u to vrem e, ja nisam b io savladao svoju o d vra t­
nost prema suvoparnosti naučničkog života. Još uvek sam
pon eka d b io veselo raspoložen, i kako su m oja zadovoljstva
b ila (najblaže rečeno) neprilična, a ja b io ne samo poznat
i visoko cenjen, već i p o čeo da starim, o vaj nesklad m og
života svakodnevno je b iva o sve n e p rija tn iji. S te strane
m oja nova moć me je d o v o d ila u iskušenje d o k nisam
p a o u ropstvo. Trebalo je samo da ispijem pehar, pa da
se namah o slo b od im tela čuvenog profesora i da uzmem
na se, kao d e b e li plašt, te lo Edvarda Hajda. Smešio sam
se na tu zamisao, u to vrem e mi se činila šaljiva, i ja sam
izvršio priprem u s najsm išljenijom brižljivošću. Uzeo sam i
nam estio onu kuću u Sohou, d o k o je je trag d o v e o p o lic iju
u p o teri za H ajdom , i uzeo kao d o m o u p ra vite ljicu stvorenje
za ko je sam d o b ro znao da je ć u tljiv o i b e zobzirno. S d ru g e

76
strane, saopšfio sam s v o jo j posluzi da sam izvesnom g. Hajdu
(ko g a sam opisao) d a o punu slo b o du i vlast u m o jo j kući
na skveru, i da bih izb e g ao nezgode, ja sam čak učinio
u svojstvu svoje d ru g e ličnosti, posete, tako da su me
d o b ro upoznali. Potom sam napisao onaj testament kom e
si se ti onako m no g o p ro tiv io , da bih m ogao, ako bi mi se
nešto desilo kao d -ru Džekilu, uzeti id e n tite t Edvarda Hajda
bez novčanog g u b itka. I tako o b e zbeđen, kako sam m islio,
sa svih strana, p o če o sam da se koristim čudnom slobodom
svog položaja.
Da izvedu svo je zločine, ran ije su lju d i izn a jm ljiva li
ubice, d o k su n jih o va sopsfvena osoba i u g le d ostajali a
zaklonu. Ja sam b io p rvi k o ji je to čin io iz zadovoljstva.
B io sam p rvi k o ji je m ogao u p o rn o da radi i da se p o ja v ­
lju je p re d svetom s brem enom d o b ro d u šn e uvaženosti i da
začas, kao đačić, svuče ove poza jm lje n e stvari i strm oglavce
skoči u m ore slobode. A li za mene, u mom n e p ro b o jn om
ogrtaču, sigurnost je b ila potpuna. Pom islite — čak nisam ni
p o sto ja o ! Samo da trknem d o svoje la b o ra to rije da imam
sekund dva vrem ena da promešam i progutam napitak
k o ji mi je uvek stajao sprem ljen, i ma šta da je učinio,
E dvard H ajd b i iščezao bez traga daha na o g le d a lu ; i tu
umesto njega, sp o ko jno u svom dom u, do feru ju ći svefiljku
u svo jo j sobi za rad, kao čovek k o ji bi m ogao da se smeje
svakom p o d ozre n ju , b io b ih Henri Džekil.
Z ad o vo ljstva koja sam p o žu rio da potražim u svom
prerušenom izg le d u b ila su, kao što sam kazao, neprilična;
teško da bih m ogao da u p o fre b im o štriji izraz. A li u
rukama Edvarda H ajda, ona su uskoro počela da postaju
čudovišna. Po povra tku sa o vih izleta, često sam zapadao
u neku vrstu čuđenja prem a izopačenosti m oje d ru g e
ličnosti. O vaj p rija te lj koga sam d o ziva o iz svoje sopstvene
duše, i slao ga samog da radi što mu je vo lja , b io je
stvorenje suštastveno z lo b n o i n e v a lja lo j svako n je g o v o
d e lo i misao usrefsređivali su se na njem u samom; uživao
je s bestijalnom požudom u svakom m učenju d ru g o g ; b io
je n e u m o ljiv kao čove k o d kamena. Ponekad je Henri
D že kil b io prestravljen delim a Edvarda H ajda, ali p o lo žaj

77
je b io izvan o b ičn ih zakona i p o d m u klo ublažavao k o n tro lu
savesti. H ajd, na kraju krajeva, i fo H ajd sam, b io je kriv.
D žekil n ije b io ništa g o ri z b o g to g a ; on se b u d io o p e t
sa svojim d o b rim , kako se čin ilo , netaknutim osobinam a;
on bi štaviše p o h itao , g d e je to b ilo m ogućno, da po p ra vi
zlo ko je je H ajd učinio. 1 tako je nje g ova savest dremala.
Nemam namere da ulazim u p o je dino sti nevaljalstva
p re ko koga sam tako ćutke p re la zio (je r čak i sada je dva
m ogu d o p ustiti da sam ja čin io zla dela); nameravam samo'
da navedem sa kakvim mi se opom enam a i d a ljim koracim a
p ribližava la kazna. Desio mi se jedan slučaj, k o ji ću samo
p om enuti, je r n ije im ao n ika kvih posledica. Jedan čin
svireposti prem a nekom detetu izazvao je p ro tiv m ene
bes je d n o g prolaznika, koga sam p re neki dan prepoznao'
u ličnosti tv o g rođaka; njemu su se p rid ru ž ili lekar i d e tin ja
p o ro d ica ; b ilo je trenutaka kad sam strepeo za svoj ž iv o t
i najzad, da bih um irio n jih o vu isuviše opravdanu srdžbu,
Edvard H ajd je m orao da ih d o v e d e d o vrata i da im
plati čekom na kom e je b ilo im e Henrija Džekila kao
izdavaoca. No za ubuduće ova opasnost lako je o tklo n je n a
otvaranjem računa u d ru g o j banci na im e samog Edvarda
H ajda, i kad sam, izvrćući rukopis, snabdeo svog d vo jn ika
p o tpisom , m islio sam da sam van domašaja sudbine.
N ekih dva meseca pre ubistva sera Denversa, izišao
sam radi je d n e o d svojih pustolovina, vra tio se dockan
noću i p ro b u d io se sutradan u p o ste lji s nekakvim neo­
bičnim čuvstvima. Uzalud sam se obazirao o k o sebe, uzalud
sam g le d a o p risto jn i nameštaj i ve lik e d im en zije svoje sobe
na skveru, uzalud što sam poznao šare na posteljnim zave-
sama i ukrasni rad na o kviru o d m ahagonija, nešto mi se
u p o rn o nametalo da ja nisam fam o g d e sam b io , da se
nisam p ro b u d io g d e je iz g le d a lo da sam, već u sobici u
Sohou, u k o jo j sam o b ičavao da spavam u felu Edvarda
Hajda. Nasmešio sam se samom sebi, i, na svoj psihološki
način, p o če o sam leno da ispitujem elem ente o v o g u o b ra -
ženja, pokafšto padajući, d o k sam fo čin io , u prijatan'
ju ta rn ji drem ež. Bio sam još tako zauzet kad mi, u jednoms
o d m ojih b u d n ijih trenutaka, p o g le d p a d e na m oju ruku„

78
ffuka H enrija Džekila (kao što si često prim ećivao) b ila je
ruka čoveka n je g o ve struke p o svom o b lik u i v e lič in i: velika,
čvrsta, bela i lepa. A li ruka ko ju sam ja sad v id e o , d o v o ljn o
jasno, pri svetlosti srednje lo n d onskog jutra, kako leži p o lu ­
zatvorena na krevefskom čaršavu, b ila je mršava, izbrazdana,
čvornovafa, tam no b leda i gusto osenčena m rkim maljama.
Bila je to ruka Edvarda Hajda.
M ora da sam zurio u nju bezm alo pola minuta, utonuo
prosto u g lu p o čuđenje, pre nego što se strah p ro b u d io
u m ojim grudim a o d je dn o m i, kao prasak cim bala, iskočivši
iz postelje, ju rn u o sam ka o g le da lu . Na p riz o r ko ji su m oje
oči u gledale, krv mi se p re tvo rila u nešto d o krajnosti
tanko i ledeno. Jeste, legao sam da spavam kao Henri
Džekil, a p ro b u d io sam se kao Edvard Hajd. Kako to da
se objasni? p ita o sam se, i onda, u d rugom nastupu straha
— kako to da se popravi? Bilo je već u ve liko ju tro , posluga
je ustala, sve m oje d ro g e b ile su u sobi za rad — d o
ko je je v o d io d u g p u t od mesta g d e sam ja stajao užasnut,
niz d vo ja stepeništa, kroz zadnji h o d nik, p re ko o tvo re n o g
dvorišta i kroz anatomski amfiteatar. M ožd a bi, istina, b ilo
m ogućno da p o krije m lice, ali o d kakve bi to koristi b ilo ,
kad nisam b io u stanju da sakrijem prom enu u mom rastu?
I onda sa ogrom nom prijatnošću osećanja olakšanja, setio
sam se da je posluga već bila naviknuta na dolaženje
i o d laženje m og d ru g o g ja. Uskoro sam se obukao, kako
sam umeo, u o d e lo svoje sopsfvene ve ličin e ; ubrzo sam
prošao kroz kuću, u k o jo j je Bredšo zabezeknuto g le d ao
i ustuknuo kad je v id e o g. Hajda u to doba dana i u
tako čudnom o d e lu ; a deset m inuta d o cn ije d r Džekil
se vratio u svoj sopstveni o b lik i sedeo je, smračena čela,
praveći se da doručkuje.
Slab je odista b io m oj apetit. O va j neobjašnjivi d o g a ­
đaj, o v o preinačenje m og ran ije g iskustva, izg le d a lo je
da p o p u t vavilo n sko g prsta na zidu, piše slova m oje
presude; i ja sam p o če o da razmišljam o z b iljn ije nego
ikad ran ije o ishodu i m ogućnostim a m og d vo stru ko g
života. O naj d e o m ene kom e sam ja m ogao da dam
o b lik izvan sebe, b io je u p o slednje vrem e m no g o vežban

79
 i p o thra n jiva n ; č in ilo m i se ofskora kao da je te lo Edvarda
H ajda poraslo, kao da osećam (kad sam uzim ao na
se taj o b lik ) o b iln iji to k krvi, i p o če o sam da zapažam
opasnost da b i ravnoteža m oje p riro d e , ako b i se ovo
m nogo p ro d u žilo , m ogla da b u d e trajno porem ećena, moć
d o b ro v o ljn e prom ene izg u b lje na , a karakter Edvarda Hajda
da postane n e o p o z iv o m oj. M o ć d ro g e n ije se uvek p o d ­
je d n ako pokazivala. Jedanput, vrlo rano u mom novom
živo tu , p o tp u n o me je izneverila; o d to g vrem ena b io
sam p rinuđen više puta da uzimam dvostruku dozu, a
je d a np u t, izlažući se strah o vito j opasnosti da umrem, tro­
struku ko ličin u , i o ve retke neizvesnosti bacale su dosada
je d in u senku na m oje za d o voljstvo . Sada, pak, i u svetlosti
to g ju ta rn je g d o g ađ a ja , b io sam naveden da zapazim da
d o k je teškoća, u p o č e tk u , bila o d b a citi D že kilo vo te lo , ona
je u p o sle dn je vrem e postepeno ali neosporno prešla na
drugu stranu. Sve je prem a tom e izg le d a lo da ukazuje
na o vo , da sam ja p o la k o g u b io vlast nad svojim p rvo b itn im
i b o ljim ja, i da se p o la k o stapam sa svojim d rugim i
g orim ja.
Osećao sam sada da m oram da biram izm eđu o v o g
dvo g a. M o je d ve p riro d e im ale su zajedničko pamćenje,
ali sve d ru g e sposobnosti b ile su v rlo nejednako p o d e lje n e
izm eđu njih. D žekil (k o ji je b io složen) čas p re o se tljiv u
svojim strahovanjim a, čas sa požudnom nasladom, smišljao
i d e lio H ajdova uživanja i p u stolovin e ; ali je H ajd b io
ravnodušan prem a D žekilu, ili ga se samo sećao kao što
se gorski hajduk seća pećine u koju se skriva o d potere.
D žekil je p o ka zivao veću b rig u o d očinske, H ajd ravno­
dušnost veću o d sinovlje. Da vežem svoj udes sa Džekilom
značilo je um reti za one a p e tite k o je sam o d a vno krišom
za d o voljava o i k o je sam ofskora p o če o da zadovoljavam
u preteranoj m eri. Da vežem svoju sudbinu sa H ajdovom ,
značilo je um reti za h ilja d e zanimanja i te žn ji, i postati,
je d n im udarcem i zauvek, prezren i bez p rijate lja . Pogodba
se m ogla čin iti nejednaka, ali postojala je još jedna stvar
koja se m orala uzeti u o b zir, a to je da, d o k bi D žekil
lju to p a tio u o g n ju uzdržavanja, H a jd čak ne b i b io ni

80
svesfan svega o noga što je izg u b io . M a kako b ile čudne
o ko ln osti m oga slučaja, argum enti ove m oje raspre sa samim
sobom stari su i o b ičn i kao sam čo ve k; skoro istovetne
p o b u d e i strahovanja o d lu čiva li su i ko d svakog grešnika
u iskušenju i strahu; i meni se d o g o d ilo , kao što se dešava
o g ro m n o j većini m ojih b liž n jih , da sam izabrao b o lji deo
sebe i da nisam im ao d o v o ljn o snage da se držim njega.
Jest, više sam v o le o starog i n e za d o vo ljn o g lekara,
o kruženog p rija te ljim a i k o ji g a ji časne nade, i rekao
sam o d lu čno zb o g om slo b o di, srazmernoj m ladosti, lakom
koraku, brzim nagonim a i tajnim za d ovoljstvim a, u kojim a
sam uživao prerušen kao Hajd. N apravio sam svoj izbor
m ožda sa nekim nesvesnim ograničenjem , je r nisam napu­
stio kuću u Sohou, niti sam uništio o d e lo Edvarda Hajda,
k o je je i d a lje ležalo sprem no u m o jo j sobi za rad. Dva
meseca sam, ipak, b io veran svo jo j o d lu ci; dva meseca
v o d io sam živ o t tako strogog režima k o ji nikad ranije nisam
d o stigao, i uživao sam u naknadama k o je d a je zadovoljna
savest. A li vrem e je p o če lo najzad da ništi snagu novine
m og straha, p o h vale savesti p o če le su da postaju obična
stvar; p o čin ja li su da me muče b o lo v i i čežnje, kao da se
H ajd b o rio za slo b o du , i napokon, u času m oralne slabosti,
još je d a n p u t sam sastavio i p ro g u ta o napitak k o ji p re o ­
bražava.
Ne verujem da pijanicu, kad sam sa sobom um uje
o svo jo j mani, je d a n p u t u pet stotina puta kosnu opasnosti
kojim a se on izlaže zb o g svoje g rube, fizičke neosefljivosti.
N i ja nisam, k o lik o g o d sam d u g o razmatrao svoj p oložaj,
d o v o ljn o uzeo u o b z ir p o tpu n u m oralnu neosefljivost i
nerazumnu g o to vo st za zlo, k o je je b ilo glavna crta karak­
tera Edvarda Hajda. A upravo mi je o n o i d o n e lo kaznu.
M o j đ a vo k o ji je d u g o b io zatvoren u kavezu, izišao je
urlajući. Bio sam svestan, čak kad sam uzim ao napitak,
neobuzdanije, bešnje sklonosti ka zlu. M ora da je to b ilo ,
valjda, o n o što je p o k re ta lo u m o jo j duši onu budnu
n e strpljivost s ko jo m sam slušao u lju d n e reči m oje nesrećne
žrtve. Tvrdim , bar, p re d bo g om , da nijedan čovek m oralno

6 Stl-vemson 81
zd ra v ne bi m ogao da izvrši onaj zlo čin izazvan tako
ja d n om sitnicom , i da sam u dario svoju žrtvu isto onako
nerazum no kao što bolesno d e te razbija kakvu igračku.
A li ja sam se d o b ro v o ljn o b io lišio onih nagona k o ji odra­
žavaju ravnotežu i pom oću k o jih čak i n a jg ori m eđu nama
nastavlja da se kreće m eđu iskušenjima sa izvesnom merom
čvrstine, tako da u mom slučaju, b iti d o ve d e n u iskušenje,
ma i najm anje, značilo je p o d leći.
Namah se duh tada p ro b u d io u meni i razbesneo. Sa
zanosom veselja, tukao sam n e o tp o rn o te lo , uživajući silno
u svakom udarcu, i tek kad je zam or naišao, meni je o d je d ­
nom, na vrhuncu nastupa m og d e lirijum a , p ro b o la srce
hladna jeza straha. M ag la se razišla, vid e o sam da ću
živo to m p la titi, i p o b e g a o sam sa poprišta o v o g prestupa,
u isti mah liku ju ći i d rh te ći, sa svojom žudnjom za zlim
za d o voljstvom i d o krajnosti ob u zet lju b a v lju za životom .
O trčao sam u kuću u Sohou, i (da bih udvostručio sigurnost)
uništio sam svoje h a rtije ; o d a tle sam krenuo kroz ulice
osve tlje ne fenjerim a, u istom p o d e lje n o m ushićenju duše,
zlurado uživajući u svom zločinu, lakoum no smišljajući d ru g e
u budućnosti, a ip a k još h itajući i još osluškujući za sobom
da se ne čuju koraci osvetnika. H ajd je s pesmom na
usnama spravljao napitak, a kad ga je ispijao, nazdravio je
m rtvom čoveku. Bolovi preobražavanja još nisu prestali
da ga razdiru, a Henri D žekil, liju ći suze zahvalnosti i kaja­
nja, pao je na kolena i p o d ig a o s klo p lje n e ruke prema
b o g u. V e o samoopraštanja b io je rastrgan o d g la ve d o
pete. Sagledao sam ćeli svoj ž iv o t: p ra tio sam ga o d dana
detinjstva, kad me je otac v o d io za ruku, i kroz mučni,
pun sam oodricanja, rad m og lekarskog živo ta , stizao sam
o p e t i o p e t, s istim osećanjem nestvarnosti, d o p ro kle tih
užasa o ve večeri. M o g a o sam glasno vrisnuti; nastojao
sam suzama i m olitvam a da prigušim hrpu gnusnih slika i
šumova ko ji su vrv e li u mom sećanju p ro tiv m ene; a ipak
izm eđu m olitava, ružno lice m ojih gre h o va zu rilo je u
m oju dušu. Kad je žestina o v o g kajanja počela da se
stišava, naišlo je osećanje radosti. Problem m og pona­

82
šanja b io je rešen. H ajd ofsada n ije m ogao više p o stojati;
hfeo ne hfeo, b io sam sad ograničen na b o lji d e o m oga
bića, i o, kako sam se veselio da mislim ta ko ! sa kakvom
v o ljn o m poniznošću sam iznova p rig rlio ograničenja p ri­
rod n o g živo ta ! s kakvim iskrenim odricanjem sam zaklju­
čao vrata kroz koja sam tako često izlazio i ulazio i sm rvio
klju č nogam a!
Sutradan, stigla je vest da je ubistvo ispitano, da je
svima očevidna H ajdova krivica i da je žrtva čovek cenjen.
N ije b io to samo zločin, bila je to tragična ludost. M islim
da mi je b ilo d ra g o da to saznam, mislim da mi je
b ilo m ilo što su m oji b o lji nagoni b ili tako p o d u p rti
i čuvani strahom o d gubilišta. D žekil je sad b io m oje
utočište; nek samo H ajd izviri za trenutak, i sve će se
ruke d ići da ga zg rabe i u b iju.
O d lu č io sam da svojim budućim vladanjem iskupim
prošlost, i m ogu pošteno reći da je m oja od lu ka uro d ila
p lo d om . Ti sam znaš kako sam o z b iljn o , p o sle dn jih meseci
prošle g o d in e , rad io da olakšam tu đ e p a tnje; znaš da
sam m no g o učin io za d ruge, i da su dani p ro la zili m irno,
bezm alo srećni za me. N iti zaista m ogu reći da mi je
do sa dio taj d o b ro v o ljn i i bezgrešni ž iv o t; n a p ro tiv, mislim
da sam svakodnevno uživao u njem u sve p o tp u n ije ; ali još
uvek sam b io p ro k le t dvojnošću m og cilja , i d o k se prva
oštrica m og kajanja tu p ila , niža strana mene, k o jo j se tako
d u g o popuštalo, a tako je nedavno b ila okovana, počela
je da gunđa za neobuzdanom slobodom . Nisam ja ni sanjao
da vaskrsnem H ajda; sama pom isao o tom e prepala b i me
luđačkim strahom : ne, već sam ja u sv o jo j sopstvenoj
ličnosti o p e t došao u iskušenje da se poig ra m svojom
savešću, i p a o sam najzad, kao ob iča n tajni grešnik, p re d
navalom iskušenja.
Svemu d o la zi kraj; i n a jo b iln ija mera se naposlefku
prevrši, i ova kratka p o p u stljivo st prem a m o jo j z lo j p riro d i
konačno je uništila ravnotežu m oje duše. A ipak ja se
nisam uzb u nio ; p a d se č in io p riro d n im , kao p o vra ta k u
stare dane p re n e g o što sam učin io m oje o tkriće . Bio je
lep, vedar, januarski dan, vla žn o p o d nogam a g d e se

6*
83
 mraz b io isto p io , ali bez i je d n o g oblačka na nebu, i
Ridženi park b io je pun zim skog cvrkutanja i prijatnih
p ro le ćn ih mirisa. Sedeo sam na suncu, na k lu p i; živo tin ja
u meni o b liziva la je isečke sećanja; duhovna strana, m alo
uspavana, obećavala je naknadno p o ka jan je , ali još nije
b ila pofstaknuta da počne. Na kraju krajeva, razm išljao sam,
ja sam b io kao i m o ji susedi, i onda sam se nasmešio,
u p o re đ u ju ći sebe s d rugim ljudim a, u p o re đ u ju ći svoju ak­
tivnu d o b ru v o lju sa lenom svirepošću n jih o v o g nemara.
I u p ravo u trenutku te v rlo tašte m isli, o buzela me je
muka, užasno g a đ e n je i samrtnička jeza. To me je prošlo,
ali osećao sam se klonuo, a onda kad je klo n u lo st sa
svoje strane p o p ustila, p o če o sam da bivam svestan p ro -
m ene u p riro d i m ojih m isli, veće odvažnosti, preziranja
opasnosti, razrešenja svih obaveza. P ogledao sam naniže,
o d e lo je b e zo b ličn o visilo na m ojim smežuranim udovim a,
ruka koja je ležala na mom kolenu b ila je izborana i čupava.
O p e t sam b io Edvard H ajd. Trenutak ran ije ja sam b io
siguran u p o štova n je svih lju d i, b o g a t, v o lje n — sfolnjak
prostrt za m ene u trpe za riji k o d kuće; a sada sam b io
običan plen čovečanstva, g o n jen , beskućnik, poznati ubica,
ro b vešala.
M o j razum p o kle cnu o je, ali me n ije p o tp u n o izneverio.
Više puta sam zapazio da su, u mom d ru g o m karakteru,
m oje sposobnosti izg le d a le d o krajnosti izoštrene, a m oj
duh n a p etije elastičan; tako se d e silo da tam o g d e bi
m ožda D žekil p o d le g a o , H ajd se p o ka zivao doraslim va­
žnosti trenutka. M o je d ro g e b ile su u je d n om o d staklenih
orm ančića u m o jo j sobi za rad, kako da d ođem d o njih?
To je b io p ro b le m na k o ji sam b io (pritisku ju ći slepoočnice
rukama) p rio n u o da rešim. Bio sam zaključao laboratoriska
vrata. A k o budem pokušavao da uđem kroz kuću, m oja
sopsfvena posluga predaće me na vešala. U vid e o sam da
moram u p o tre b iti tuđu ruku i p o m islio sam na Lenjona.
Kako d o ći d o njega? K ako ga nagovoriti? P retpostavljajući
da ću izbeći da me uhvate na u lici, kako da dospem d o
njega? i kako ću ja, nepoznati i n e p rija tn i posetilac, nago­
v o riti slavnog lekara da pohara radnu sobu svog ko le g e

84
dra Džekiia? O nda sam se sefio da mi je o d m og p rv o b if-
n o g karaktera preostao jedan d e lić : m ogao sam pisati
svojim rukopisom . Kad mi je je d a n p u t ta varnica sinula
u g la vi, p u t ko jim sam m orao ići b io je osvetljen s kraja
na kraj.
Potom sam u re d io o d e lo n a jb o lje što sam umeo, i
pozvavši u prolazu jedna kola, odve zao sam se u hotel
u ulici Portland, čije sam im e slučajno zapam tio. Kočijaš
n ije m ogao sakriti svoje veselje zb o g m og izgleda (k o ji
je odista b io dosta kom ičan, ma kako tragičnu sudbinu ova
odeća p rikriva la ). S kripnuo sam zubim a na nj u nastupu
đ a vo lskog besa, i osmeh je iščezao sa n je g o v o g lica —
srećom p o njega — još srećnije p o mene, je r časak
d o c n ije ja bih ga začelo o b o rio s n je g o v o g sedišta. U
krčmi, kad sam ušao, p o g le d a o sam o k o sebe tako nam rgo­
đ e n o da je posluga zadrhtala. N ijedan p o g le d nisu izm enjali
u mom prisustvu, već su p o n izno p rim ili m oje zapovesti,
o d v e li me u je d n u zasebnu sobu i d o n e li mi p rib o r za
pisanje. Hajd, kad mu je ž iv o t u opasnosti, b io je n o vo
stvorenje za me, b io je ob u zet preteranom srdžbom , besan
u to lik o j m eri da je b io kadar na ubistvo i žu deo je da
nanese b o l. Ipak je to stvorenje b ilo d o v o ljn o lukavo; savla­
dao je svoj bes s v e lik im naporom v o lje , sročio je svoja dva
važna pisma, je d n o Lenjonu i je d n o Pulu, i da b i m ogao
im ati stvaran dokaz da su predata na poštu, poslao ih je
s uputstvom da m oraju b iti preporučena. Posle toga sedeo
je ce lo g dana u zasebnoj sobi p o re d vatre, grizući nokte;
tam o je i večerao, sedeći sam sa svojim strahom, d o k se
kelner v id n o plašio n je g o v o g p o g le d a ; i o d a tle je, kad se
noć p o tp u n o spustila, krenuo zatvorenim kolim a, sedeći
sasvim u uglu, i v o z io se tam o amo p o ulicama grada. On,
kažem — ne m ogu reći, ja. To čedo ada n ije im alo ničeg
lju dskog, ništa u njem u n ije ž iv e lo osim straha i m ržnje.
I kad je najzad, m isleći da je kočijaš p o če o da biva
p o d o zriv, o tp u stio fija ke r i usudio se da id e pešice usred
noćnih prolaznika, odeven u svoje nepodesno o d e lo , p re d ­
o d re đ e n za posm atranje, o ve d v e niske strasti besnele su

85
u njemu kao bura. Išao je brzo, g o n jen strahom, b rb lja ju ći
sam sa sobom , šunjajući se kroz m anje pro la zn e ulice,
b ro je ći m inute ko ji su ga još d e lili o d p o n oći. Jedanput
ga je jedna žena oslovila, nudeći mu, mislim, ku tiju žižica.
O n ju je u dario p o licu i ona je p o b eg la .
Kad sam ko d Lenjona došao k sebi, užas m og starog
p rija te lja m ožda me je d o n e k le d irn u o : ne znam, b ilo je
to uostalom samo ka p ljica vo d e u m oru prem a užasavanju
s k o jim sam ja g le d a o unatrag na o ve časove. D o g o dila
se prom ena u meni. N ije me više raspinjao strah o d vešala,
već užas o d toga što sam H ajd. Prim io sam Lenjonovu
osudu d o n e kle kao u snu, kao u snu vratio sam se kući,
svo jo j sopstvenoj i le g a o da spavam. Spavao sam, posle
o nako strahovito zam ornog dana, teškim i d u b o kim snom
k o ji čak ni m ore k o je su me p ritiskiva le nisu m og le p re ­
kinuti. P ro b u dio sam se ujutru potresen, oslabeo, ali osve-
žen. Još uvek sam m rzeo i b o ja o se pom isli o zveri koja je
spavala u m eni, i dab om e da nisam za b o ra vio strašne
opasnosti o d p re th o d n o g dana, ali b io sam o p e t ko d kuće,
u svom sopstvenom dom u i p o re d m ojih d ro g a , i zahvalnost
za iz b a v lje n je sijala je tako snažno u m o jo j duši da je b ila
bezm alo ravna sjaju nade.
Šetao sam natenane dvorištem posle doručka, srčući
sa za d o voljstvo m hladnoću vazduha, kad me o p e t obuzeše
ona neopisiva osećanja koja su n a ja vljiva la prom enu, i
samo sam im ao vrem ena da se sklonim u svoju sobu
za rad, p re nego što su u meni o p e t besnele i le d ile se
strasti Edvarda Hajda. M o ra o sam da uzmem o vom p rilik o m
dvostruku dozu da se p ovratim , i a va j! šest časova posle
to g a, d o k sam sedeo g le d a ju ći u vatru, b o lo v i su se
p o n o v ili, i d ro g a se m orala p o n o v o uzeti. U kratko, od toga
dana n a d alje č in ilo se da sam, samo s ve likim naporom
kao kakvom gim nastikom , i samo p o d neposrednim d e j-
stvom d ro g e , b io u stanju da nosim D že kilo v lik. U svako
d o b a dana i noći, spopadala bi me jeza kao predznak;
p o vrh svega, ako b ih spavao, ili čak ako b ih zadrem ao
za časak u stolici, u ve k sam se b u d io kao H ajd. Pod teretom

86
 o ve stalno p reteče sudbine i zb o g nesanice na ko ju sam
sada sebe osudio, da, duže nego što sam m islio da je
m ogućna za čoveka, postao sam, i to ja sam, b iće o ro n u lo
i iscrpeno o d groznice, m litavo, slabo i dušom i telom , i
o b u zeto samo je d n om m išlju: užasom o d m oga d ru g o g ja.
A li kad sam spavao, ili kad je de jstvo m edicine prestalo,
ja b ih uskakao g o to v o bez prelaza (je r b o lo v i preobražavanja
b iva li su svakodnevno sve m anje p rim e tn i) u posed mašte
koja je kip te la užasnim slikama, duše koja je ključala od
bezrazložnih m ržnji, i tela k o je n ije iz g le d a lo d o v o ljn o sna­
žno da drži u sebi razbesnele snage života. H a jd o ve moći
kao da su ja ča le D žekilovom slabošću. I začelo da je
m ržnja koja ih je sada razdvajala b ila jednaka s o b e
strane. K od Džekila to je bila stvar živ o tn o g nagona. On
je sada vid e o p o tpu n u nakaznost to g bića k o je je d e lilo
s njim neke fenom ene svesti i b ilo n je g o v sunaslednik sm rti:
a izvan tih karika zajednice, k o je su same sobom čin ile
n a jljući d e o n je g o v e n e vo lje , on je m islio o H ajdu, uprkos
n je g o v o j ž iv o tn o j snazi, kao o nečem ne samo paklenom
već i neorganskom . Užasno je b ilo to, što se č in ilo da iz
kala jam e d o p iru krici i glasovi, što je b e zo b ličn i prah
davao znake i čin io grešne stvari; nešto što je b ilo m rtvo
i što n ije im alo o b lika preotim a fu n kcije života. A onda
i to što je ta nakaza koja se p o d iž e u njem u bija spojena
s njim čvršće n e g o venčana žena, čvršće nego o ko ; leži
zatvorena u n je g o vo m mesu, kao u kavezu u kojem je
čuje kako mumla i oseća je kako se otim a da se ro d i;
i u svakom času slabosti, i u spokojsfvu sna, n a d vlađ u je
ga i lišava ga života. H ajdova mržnja prem a Džekilu bila
je d ru g a čije p riro d e . N je g o v strah o d vešala stalno ga je
g o n io da izvrši privre m en o sam oubisfvo i da se vrati u
svoj p o tč in je n i p o lo ža j dela ličnosti, umesfo d£ b u d e sam
ličnost; ali on se gnušao te p o tre b e , gnušao se obeshrab­
renja u k o je je D žekil b io zapao i lju tio se zb o g nedopa-
danja sa ko jim se na nj g le d a lo . O tuda majmunska neva-
Ijalstva koja je iz v o d io na m oj račun, škrabao m ojim
sopstvenim rukopisom reči b o g o h u lje n ja p o stranicama m o­

87
jih knjiga, spalio pisma i uništio p o rfre i m oga oca; i odista,
da se n ije plašio smrti, on bi se od a vno u propastio samo
da b i i mene uvukao u propast. A li nje g ova lju b a v prema
živo tu je čudesna; idem d a lje : ja, koga hvata m uka i
sledim se na samu pom isao o njemu, kad se setim n je g o ve
ja d n e i strasne privrženosti živo tu , i kad znam kako se
on plaši m oje m oći da mu presečem živ o t svojim samo-
ubistvom , ja osećam u srcu da ga žalim.
Beskorisno je , i u strašnoj sam oskudici vremena da
produžim o vo o p isiva n je; neka b u d e d o v o ljn o kad kažem
da n iko n ije nikada p re p a tio ova kve muke, a ipak, čak
i njim a, navika je donela — ne, ne olakšanje — već izvesnu
neosetljivost duše, izvesnu pom irenost očajanja; i m oja
kazna m ogla je trajati godinam a, da n ije b ilo p o sle dn je
nesreće koja me je sada zadesila i koja me je konačno
o d v o jila o d m og sopstvenog lica i p riro d e . M o ja zaliha
soli, koja n ije b ila nikada obnavljana o d vrem ena p rvo g
o p ita , počela je da nestaje. Poslao sam da mi se nabavi
nova zaliha, pa sam sastavio n apitak; nastalo je ključanje,
i p rv o m enjanje b o je , ali ne i d ru g o ; ispio sam ga i on
je b io bez dejstva. Saznaćeš o d Pula kako je p o mom
nalogu pretražio ceo Lon do n ; b ilo je uzalud, i ja sam
sada uveren da je m oja prva zaliha bila nečista, i da je
ta nepoznata nečistoća i davala d e jstvo napitku.
Prošlo je o k o n e d elju dana, i ja sada završavam ovaj
iskaz p o d uticajem p o sle dn je d o ze starog praška. O v o je,
onda, p o sle dn ji put, sem ako se neko ču d o desi da Henri
D žekil m ože da misli svojim mislima ili da v id i svoje lice
(kako žalosno sada izm enjeno!) u o g le da lu . Ne smem ni
suviše d u g o o d la ga ti da završim pisanje, je r ako je m oja
priča dosad izbegla da bude uništena, zato treba zahvaliti
sticaju v e lik e m udrosti i v e lik e sreće. A k o bi me b o lo v i
preobražavanja u h va tili pri njenom pisanju, H ajd b i je
iscepao u param parčad; ali ako b i izvesno vrem e p ro te k lo
o tkad bih je ostavio, nje g ova čudna sebičnost i o g ra n i­
čavanje na trenutak ve ro va fn o će je o p e t spasti o d n je g ove
m ajmunske zlo b e . I odista ko b koja se sada spušta na nas

88
o b o jic u već ga je izm enila i smrvila. Kroz p o la sata, ka d
budem o p e t i zauvek uzeo na se taj mrski lik, znam kako1
ću sedeti u stolici drhteći i plačući, ili p ro d u žiti, zanet
d o krajnosti napetim i preplašenim osluškivanjem , da ko­
račam g o re d o le p o o v o j sobi (mom poslednjem o voze­
m aljskom utočištu) i da ćulim uši na svaki šum opasnosti.
H oće li H ajd umreti na vešalima? ili će naći hrabrosti da
se o s lo b o d i u poslednjem trenutku? Bog zna, ja ne hajem
za to, o vo je m oj pravi čas smrti, i o n o što će doći tiče
se d ru g o g a ne mene. O vd e , sada, d o k odlažem p e ro
i prelazim na pečaćenje m oje ispovesti, okončavam živ o t
to g nesrećnog Henrija Džekila.
 ZLODUH IZ BOCE

Prim edba. Svako ko proučava onaj v rlo neknjiževni

p ro iz v o d , englesku dram u sa početka o v o g veka, pre-
p oznaće o v d e ime i osnovnu zamisao kom ada k o ji je
nekad načinio p o p ula rn im strašni B. Smit. O snovna misao
je tu i istovetna je , no ipak verujem da sam je načinio
novom - A to što je p rip o ve fka namenjena i napisana za
polinežansku p u b lik u m ože jo j dati za n im ljivost nečeg
sfranoa za o n e b liž e nama.
R.L.S.

Ž iv e o jednom jedan čo ve k sa Havajskih O strva, koga ću

zvati Kio, je r je on ustvari još živ, i im e mu se mora
držati u tajnosti, ali n je g o v o ro d n o mesto n ije b ilo da le ko
o d Honaunaua, g d e kosti Kioa V e lik o g leže skrivene u
je d n o j pećini. O va j čo ve k b io je siromašan, odvažan i radan;
um eo je da čita i piše kao u čitelj, b io je usto prvoklasan
m ornar, p lo v io je neko vrem e na ostrvskim p a robrodim a
i krm anio kito lo vce m na o b a li Hamakua. Najzad je Kiou
p a lo na um da v id i v e lik i svet i strane g ra d o ve , i ukrcao
se na lađu za San Francisko.
To je le p grad, sa lepim pristaništem , i b e zb ro j b o g a to g
sveta i s poznatim brdom p rekrivenim palatama. Tim brdom
K io se šetao je d n o g dana, s džepom punim novaca, i sa
za d o voljstvo m posm atrao v e lik e kuće s o b e strane. »Kako
su d ivn e o v e kuće!« m islio je on, »i kako m ora b iti srećan
svet k o ji u njim a živi i ne b rin e se za sutrašnjicu!« Još

90
ma se fa misao vrzmala p o g la vi kad stiže p re d kuću koja
je b ila manja n e g o neke druge, ali sva doferana i lepa
kao igračka; stepenice te kuće sijale su se kao srebro,
le je p o ivici bašte b ile su rascvetane kao venci, p ro zo ri
su b ili blistavi kao dijam anti, i K io se. zaustavio i ču dio
se izvrsnosti svega što je vid e o . D ok je tako stajao, op a zio
je čoveka k o ji ga je posm atrao kroz tako p ro v id n o čist
p ro zo r, da je K io m ogao da ga v id i kao što čovek v id i
rib u u plićaku na steni. Č ovek je b io p o stariji, ćelave g la ve
i crne brade, a lice mu je b ilo o b rva n o tugom , i on je
g o rk o uzdisao. I ćela istina je da su, d o k je K io g le d ao
u čoveka, a čo ve k g le d a o u Kioa, oni za vid e li jedan
drugom .
O d je d n o m se čo ve k nasmešio i klim n uo g lavom , dao
Kiou znak da uđe i sačekao ga na vratim a kuće.
»Divna je ova m oja kuća,« reče čo ve k i g o rk o uz­
dahnu. »Zar ne biste že le li da razgledate odaje?«
Tako je p ro ve o Kioa kroz ćelu kuću, o d podrum a d o
krova, i u n jo j n ije b ilo ničeg što n ije b ilo savršeno u
svo jo j vrsti, i K io je b io zaprepašćen.
»O dista,« reče K io, » o vo je prekrasna kuća; kad bih
ja živ e o u nekoj ta kvo j, smejao bih se vasceli dan. O tkud
to , onda, da vi uzdišefe?«
»Ne p o stoji n ikakav razlog,« reče čovek, »da vi nemate
kuću u svemu sličnu o v o j, i lepšu ako želite. Imate, valjda,
nešto novaca?«
»Imam pedeset dolara,« reče Kio, »ali ovakva kuća
staje više o d pedeset dolara.«
Č o ve k je nešto sračunavao. »Žao mi je što nemate
više,« reče, » je r zb o g toga m ožete d o c n ije zapasti u ne­
zg o d e, ali b iće vaša za pedeset dolara.«
»Kuća?« upita Kio.
»Ne, ne kuća,« o d g o v o ri čovek, »već boca. Jer moram
vam reći, prem da vam izgledam tako b o g a t i srećan, sve
m oje bo g atstvo i sama ova kuća i njen vrt, p o tiču iz boce
nim alo veće o d je d n o g pinta. Evo je.«
O tv o rio je je d n o d o b ro zaključano mesto i izva d io
trbušastu bocu s dugačkim g rlićem ; staklo je b ilo m lečno

91
b e lo , s d u g inim bojam a k o je su se u njem u p re livale.
Unufra se nešfo nejasno kreta lo p o p u t senke i vatre.
»To je ta boca,« reče čo ve k i, kad se K io nasmejao,
d o d a o je, »Ne ve ru je te mi?« »Probajte, onda, sami. V id ite ,
m ožete li da je razbijete?«
I K io je uzeo bocu i treskao je o p o d d o k se n ije
um orio, ali ona je otskakala s poda kao dečja lo p ta i.
ostala je neoštećena.
» O vo je čudnovato,« reče Kio. »Jer p o d prstima, s
naoko, tre b a lo bi da je boca o d stakla.«
»O d stakla i jeste,« o d g o v o ri čovek, uzdišući g o rče
nego ikad, »ali njeno se staklo o k a lilo u plam enu pakla.
Z lod u h živi u n jo j, senka ko ju v id ite kako se kreće u n jo j,
ja bar tako mislim. A k o neki čovek kupi ovu b ocu zlo d u h
ga u svemu sluša; sve što zaželi — lju b a v, slavu, novac,
kuće kao što je ova kuća, da, ili grad kao što je o v a j
g ra d — sve će b iti n je g o v o čim izusti želju. Napoleorc
je im ao ovu bocu, i pom oću nje postao je g o sp od a r c e lo g
sveta, ali ju je najzad p ro d a o i p ro p a o . Kapetan Kuk je
im ao ovu bocu, i pom oću nje d o p ro je d o m nogih ostrva,
ali ju je i on p ro d a o i u b ije n je ria Havajim a. Jer, čim se
boca proda, m oć i zaštita nestaju, i ako čo ve k ne ostane
za d o voljan s onim što ima, zadesi ga nesreća.«
»A ip a k vi v e lite da biste je i sami prodali?« reče Kio,
»Ja imam sve šio želim , i već starim,« o d g o v o ri čovek.
»Ima nešto što zlo d u h ne m ože da učini — on ne m ože
da pro d u ži živo t, i ne bi b ilo pošteno da sakrijem o d
vas da boca ima je d n u nezgodnu stranu, je r ako čove k
umre p re n e g o što je p roda, mora ve čito g o re ti u paklu.«
»Začelo da je to nezgoda, i to nesumnjiva,« uzviknu
Kio. »Neću da se petljam s njom . M o g u ja i bez kuće,
hvala b o g u, ali ima nešto što nikako ne m ogu da p o d n e ­
sem, a to je da budem osuđen na pakao.«
»Blagi bože, ne smete p re n a g liti u tom e,« o d vra ti
čovek. »Sve što valja da učinite jeste da se um ereno ko ­
ristite zlo d u ho vo m m oći i onda b ocu da p ro d a te nekom
drugom , kao ja vama, pa da u g o d n o ž iv ite d o kraja života.«.

92
 »No, ja prim ećujem d v e stvari,« reče K io , » prvo, vi
-neprekidno uzdišete kao za lju b lje n a cura, a d ru g o , ovu
bocu p ro d a je te v rlo je vtin o .«
»Ja sam vam već kazao zašto uzdišem,« reče čovek.
»Uzdišem zato što se plašim da mi z d ra vlje popušta, i,
kao što ste sami kazali, umreti i pasti đ a vo lu šaka žalosno
je za svakoga. A što se tiče pitanja, zašto je prodajem
ta ko je v tin o , moram vam objasniti da po stoji nešto osobeno
u vezi s bocom . Davno, kad ju je đ a vo p rvi p u t d oneo
na zem lju, ona je b ila silno skupa, i n ajpre je b ila prodata
Presteru D žonu1) za m nogo m iliona d o lara; no ona se
uopšte ne m ože p ro d a ti ako se ne proda s g u b itkom . A k o
je p ro d a te za o n o lik o k o lik o ste je vi p la tili, o p e t vam se
vraća natrag kao g o lu b pismonoša. I tako jo j je cena stalno
padala tokom o vih sfoleća, i boca je sada neobično
je vtin a . Lično sam je ku p io o d je d n o g m og u g le d n o g suseda
na ovom brdu, i cena ko ju sam p la tio iznosila je svega
devedeset dolara. Ja sam je m ogao p ro d a ti najskuplje za
osamdeset i d e ve t d olara i devedeset d e ve t centa, ali ni
p e n ija skuplje, ili b i mi se boca m orala vratiti. Sad, u ovom e
p o s to je d ve n e vo lje . Prvo, kad n u d ite tako jedinstvenu
b ocu za osamdeset i nešto dolara, lju d i misle da se šalite.
A d ru g o , — ali to n ije h itn o — i nema p o tre b e da ulazim
u to . Samo zapam tite, m orate je pro d a va ti za kovani novac.«
»Kako m ogu da znam da je sve to istina?« upita Kio.
»Nešto m ožete pokušati odm ah,« o d g o v o ri čovek.
»Dajte mi vaših pedeset dolara, uzm ite bocu i p o že lite
da vam se vaših pedeset dolara vrate u džep. A k o ne
b u d e tako, jem čim vam čašću da ću odustati o d p o g o d b e
i da ću vam vra titi novac.«
»Vi me ne obm anjujete?« upita Kio.
Č ovek se zakle krupnom zakletvom .
»Lepo, rizikovaću to lik o ,« reče Kio, »jer to mi ne m ože
škoditi,« i pruži čoveku svoj novac, a čo ve k mu p redade
bocu.

*) Legendarni aziski kralj sveštenika. — Prev.

93
 »Zloduše iz boce,« reče Kio, »hoću da mi se m ojih
pedeset dolara vrate.« I odista, čim je izustio reč džep
mu je o p e t b io težak kao pre,
»Začelo je o vo čudesna boca,« reče Kio.
»A sad zb o g om , m oj d o b ri druškane, i nek đ a vo ide
s vama umesto sa mnom,« reče čovek.
»Stanite,« reče Kio, »dosta mi je o ve šale. Evo, uzm ite
vašu bocu.«
»Vi ste je k u p ili za m anje novaca nego što sam je
ja p la tio ,« o d g o v o ri čo ve k trlja ju ći ruke. »Sad je vaša, i,
što se m ene tiče, samo mi je stalo da vam v id im leđa.«
I na to zazvoni svom kineskom sluzi k o ji, p o n je g o vo m
nalogu, o tp ra ti Kioa iz kuće.
Kad se K io našao na ulici s bocom p o d miškom,
p o če o je da razmišlja. » A k o je sve o n o o o v o j b oci istinito,
b iće da sam napravio loš posao?« pom isli on. » A li možda
je onaj čove k samo zb ija o šalu sa mnom.« Prvo što je
učinio b ilo je da p re b ro ji novac; suma je bila tačna —
četrdeset i d e ve t dolara am eričkog novca, i jedan čileanski
d olar. »Izgleda da je istina,« reče Kio. »Sad ću pokušati
nešto d rugo.«
U lice u tom d e lu grada b ile su čiste kao paluba broda,,
i mada je b ilo p o dne, n ije b ilo prolaznika. K io ostavi
bocu u kanal i p o đ e . Dva puta se okre n u o , i mlečna,
trbušasia boca ležala je tam o g d e ju je b io ostavio. Okrenuo-
se i treći p u t i zašao za ugao. A li tek što je to učinio,
kad ga nešto udari p o laktu, i g le ! Bio je to dugački
g rlić k o ji je strčao, a što se tiče o k ru g lo g dela boce, on,
je b io strpan u d že p n je g o v o g p ilo ts k o g kaputa.
»I o v o izg le d a istinito,« reče Kio.
Posle toga je u je d n o j radnji k u p io va d iče p i otišao
u p o lje na skrovito mesto. I tamo je pokušao da izvadi
zapušač, ali kad g o d b i ga uvrfeo, va d iče p b i ispao na p olje,
a zapušač b i ostajao netaknut.
» O vo je neka nova vrsta zapušača,« reče K io, i o d ­
je d n o m je p o če o da d rh ti i da se preznojava, je r se uplašio«
o d te boce.

94
 Pri p o vra tku u luku v id e o je dućan g d e je neki čovek
p ro d a va o ško ljke i to ja g e sa d iv ljih ostrva, stara neznabo-
žačka božanstva, stari kovani novac, slike iz Kine i Japana
i svakojake stvari k o je m ornari donose u svojim kovčezim a.
I tad mu sinu jedna misao. Ušao je unutra i p o n u d io bocu
za sto dolara. Prodavač mu se p rv o smejao i p o n u d io mu
pe t; ali to je , odista, b ila čudnovata boca, ta kvo staklo
n ije b ilo nikad izduvano ni u je d n o j ljudskoj fabrici stakla,
tako su se le p o b o je p re liva le p o d m lečnom belinom ,
i tako je čudesno senka le b d ela u sredini, i pošto se m alo
p re p ira o p o svom o b iča ju , trgo va c dade K iou šezdeset
srebrnih dolara za bocu i stavi je na p o licu usred izloga.
»Sad sam,« reče Kio, » p rodao za šezdeset o n o što sam
ku p io za pedeset — ili, istinu g o vo re ći, za m alo manje, jer
je jedan o d m ojih dolara b io čileanski. Sad ću saznati istinu
o d rugom svojstvu boce.«
O tišao je na b ro d , i kad je o tv o rio svoj kovčeg, u
njem u je b ila boca, koja je b ila stigla brže no on sam.
K io je im ao je d n o g druga na lađi k o ji se zvao Lopaka.
»Šfa ti je,« kazao je Lopaka, »te zuriš u svoj kovčeg?«
Bili su sami u prednjem d e lu lađe, i K io ga je n a jp re
zakleo da čuva tajnu, pa mu je isprčao sve.
»To je v rlo čudna stvar,« reče Lopaka, »i b o jim se da
ćeš im ati n e v o lje s tom bocom . N o je d n o je jasno — da
ćeš začelo im ati nevolja, i da treba onda bar i da je
iskoristiš. O d lu či šfa ćeš s njom , p o že li nešto, i ako ona
ispuni tv o ju že lju , ja ću ku p iti bocu, je r sam naum io da
nabavim jedan skuner i da trgujem sa njim p o ostrvim a.«
»Ja na tako nešto ne mislim,« reče Kio, »sem da imam
le p u kuću i bašfu na o b a li Kona, g d e sam rođen, sa vra­
tim a obasjanim suncem, sa cvećem u bašfi, sa prozorim a
o d stakla, sa slikama p o zid o vim a , i ukrasnim sitnicama i
lepim ćilim ovim a na stolovim a, kuću u svemu sličnu o n o j
u k o jo j sam danas b io — samo jedan sprat višu, i sa
balkonim a svud u n a oko lo kao na kraljevskom dvorcu, i da
tam o b e zb rižn o živim i da se veselim sa p rija te ljim a i
rođacim a.«

95
 »Lepo,« reče Lopaka, »ponesim o je natrag na Havaje,
i ako se sve o b istin i, kao što ti pretpostavljaš, kupiću
bocu, kao što sam kazao, i tražiću skuner.«
Složili su se, i ne p o traja d u g o i b ro d se vra tio u
H o n olulu i d ovezao sobom Kioa, Lopaku i bocu. Tek što su
se iskrcali sreli su je d n o g p rija te lja na o b a li, k o ji je odmah
p o če o da iz ja v lju je saučešće Kiou.
»Ne znam zb o g čega treba da me žališ,« reče Kio.
»Zar je m oguće da nisi čuo?« reče p rija te lj, »da je tv o j
stric — onaj d o b ri starac, umro, a tv o j brat o d strica —
onaj lepi momak, da se u to p io u moru?«
Kioa je obuzela tuga, p o če o je da plače i ja d iku je ,
i za b o ra vio je na bocu. A li Lopaka je razm išljao u sebi,
i ubrzo, kad se Kiova tuga m alo stišala, »Nešto mislim,«
reče Lopaka, »zar nije tv o j stric im ao zem lje na Havajim a,
u oblasti Kaua?«
»Ne,« reče Kio, »nije u Kauu: već na planinskoj strani
— nešto južno o d Hukena.«
»Ta zem lja će sada b iti tvoja?« upita Lopaka.
»Biće,« reče Kio, i o p e t stade da ja d ik u je za svojim
rođacim a.
«Ne,« reče Lopaka, »ne tu g uj sada. Palo mi je nešto
na um. Sta, ako je boca umešana u to , je r e to g o to v o g
mesfa za tvo ju kuću.«
» A ko je tako,« p o vika Kio, »čini mi v rlo rđavu uslugu
kad ubija m oje rođake. A li, odista, m ože tako da bude,
je r u p ravo sam na takvom mestu zamišljao kuću.«
»Kuća, pak, još n ije sagrađena,« reče Lopaka.
»Ne, niti ima izgleda za to !« reče Kio, »jer mada je
m o j stric im ao nešto kate, i ave, i banana, to je tek to lik o
da mi pruži udoban živo t, a ostatak te zem lje je crna lava.«
»H ajdem o advokatu,« reče Lopaka; »još uvek mi je
ona misao u pam eti.«
I tako, kad su stigli advokatu, p o kazalo se da se
K io v stric b io g rd n o o b o g a tio u p o sle dn je vrem e i da je
ostalo dosta g o to vin e .
»I eto novaca za kuću!« uzviknu Lopaka.

96
 » A k o m islite na novu kuću,« reče a d vćka t, »evo poset-
nice n o vo g arhitekte, o kom e mi pričaju izvanredne stvari.«
»Sve b o lje i b o lje !« p o vika Lopalca. »Eto, sve je up ro -
šćeno za nas. Slušajmo i d a lje naredbe.«
Tako su otišli arhitekti, a na n je g ovo m stolu b ili su
p lanovi kuća.
»Vi hoćete nešto neobično,« kazao je arhitekt. »Kako
vam se o vo dopada?« i pruži Kiou jedan plan.
Kad je K io ug le da o crtež, glasno je kriknuo, je r je
on b io tačna slika n je g o v e zamisli.
»M eni je suđeno da imam ovu kuću,« pom isli on.
»Ma kako mi se m alo sviđao način na ko ji dolazim d o nje,
meni je sada suđeno da je d o b ije m , a i b o lje je da uzmem
d o b ro , p o re d zla k o je mi sleduje.«
Tako je kazao arhitekti sve što želi, i kako bi hteo
da kuća b u d e nameštena, i o siikama na zidovim a, i o
sitnicama na stolovim a; i o tvo re n o je u p ita o čoveka za
k o lik o bi novaca preduzeo ceo posao.
A rh ite k t je p ostavio m noga pitanja, uzeo pero i napra­
v io proračun; i kad je završio, naveo je u p ravo onu sumu
koju je Kio nasledio.
Lopaka i K io su se zg le d ali i klim nuli glavama.
»Potpuno je jasno,« pom isli Kio, »da ja moram imati
tu kuću, hteo ne hteo. Ona mi dolazi od đavola, i b ojim
se da će mi to d o n eti m alo čega d o b ro g a ; i u je d n o sam
siguran, da neću ništa više p o želeti d o k le g o d imam ovu
bocu. A li ovu kuću sam natovario sebi na leđa, i b o lje je
da uzmem d o b ro , p o re d zla ko je mi sleduje.«
Tako je na p ra vio u g o vo r sa arhitektom , i potpisali su
d okum ent; i Kio i Lopaka p o n o v o su se ukrcali na b ro d
i o tp lo v ili za A ustraliju, je r su zajednički za klju čili da ne
treba uopšte da se mešaju, nego da ostave arhitekti i
zloduhu iz boce da sagrade i ukrase tu kuću p o svom
vlastitom ukusu.
Putovanje je b ilo uspešno, samo za sve vrem e K io se
uzdržavao, je r se b io zakleo da neće izustiti više nijednu
želju, niti p rim iti više ikakvu uslugu o d đavola. Vrem e

? StI/vemsan 97
ugovora b ilo je isteklo kad su se oni vratili. A rh ite k t im je
kazao da je kuća g o tova , i K io i Lopaka ukrcali su se na
b ro d » H o l « i spustili se prema Koni da razgledaju kuću,
i da v id e da li je sve b ilo n a p ravljeno onako kako je
K io zamišljao.
Kuća je stajala na planinskoj kosi, i vid e la se sa b ro ­
dova. Iznad nje šuma se uzdizala u kišne o b la ke ; ispod
nje crna lava spuštala se u o b lik u grebena g d e su p o čiva li
kraljevi iz dre vn ih vrem ena. Bašta je cvetala o ko te kuće
s cvećem u svim bojam a; s je d n e strane je b io voćnjak
papaje, s d ru g e bašta » p o p in o g praseta«, a u p ravo ispred
kuće, prema m oru, b io je postavljen brodski ja rb o l i na
njem u zastava. Što se tiče kuće, b ila je tri sprata visoka, sa
prostranim odajam a i širokim balkonim a na svakom spratu.
Prozori su b ili o d stakla, tako izvrsnog da je b ilo bistro
kao voda i svetio kao dan. Sve vrste nameštaja krasile su
sobe. Slike su visile na zidovim a u pozlaćenim ramovima
— slike b ro d o va , lju d i u b o rb i, i prekrasnih žena, i je d in ­
stvenih mesta; n ig d e na svetu n ije b ilo slika tako svetle
b o je kao što su b ile o ve k o je je K io vid e o okačene u
svojoj kući. Što se tiče sitnica, b ile su izvanredno lepe:
časovnici k o ji izb ija ju sate i k u tije k o je sviraju, mali lju d i
ko ji klim aju glavam a, k n jig e pune slika, skupoceno oružje
iz svih krajeva sveta, i najukusnije ig re-za g o ne tke za razo­
nodu osamljenom čoveku u d o k o lic i. I kako n iko ne bi
m ario da živi u takvim odajam a, već samo da seta njima
i da ih razgleda, b a lko ni su b ili tako prostrani da je čitav
grad m ogao sa uživanjem da živi na njim a; i K io n ije znao
šia mu se više sviđa, da li trem pozadi kuće, g d e se osećao
povetarac s kopna, i o d a kle je p o g le d padao nq voćnjake
i cveće, ili p re d n ji balkon, g d e ste m o g li p iti vetar s mora,
baciti p o g le d na strmu padinu pla n in e i v id e ti b ro d » H o l «
ko ji p lo v i je d a n p u t ne d eljno , o tp rilik e , izm eđu H ukene i
brda Pele, ili skunere k o ji p lo v e uz obalu za drva, avu
i banane.
Kad su sve razgledali, K io i Lopaka seli su na trem.
»Pa,« upita Lopaka, »je li sve kao što si zamišljao?«

98
 »To se rečima ne m ože iskazati,« reče Kio. »Lepše no
što sam snivao, i to lik o sam silno za d o voljan da me hvata
vrtoglavica.«
»Ima samo je d n o da se razm otri,« reče Lopaka, »sve
o v o m ože b iti sasvim p riro d n o , i da zlo d u h iz boce nema
n ika kvo g udela u tom e. A k o kupim bocu, i na kraju ne
d o b ije m skuner, staviću ruku u vatru ni za šta. Dao sam
ti reč, znam, ali ipak mislim da mi nećeš o d b iti da pružiš
još jedan dokaz.«
»Zakleo sam se da neću tražiti više nikakvu m ilost,«
reče Kio. »Dosta sam već zabasao.«
»Ne mislim ni na kakvu m ilost,« o d g o v o ri Lopaka.
»Samo da v id im o samog zloduha. Ništa tim e ne dobijaš,
te nemaš čega ni da se stidiš, a ipak kad bih ga vid e o ,
b io bih siguran u ćelu stvar. Z ato mi učini to lik o , i daj da
vid im zloduha, i, posle toga, evo novca u m o jo j ruci,
i kupiću bocu.«
»Samo se je d n o g plašim,« reče Kio. »Z loduh je možda
v rlo ružan naoko, i ako ga je d a np u t vidiš, m ožda ćeš se
teško o d lu č iti da kupiš bocu.«
»Ja sam čovek o d reči,« reče Lopaka. »I evo novca
o v d e izm eđu nas.«
» V rlo d o b ro ,« o d g o v o ri Kio. »I ja sam radoznao.
Z ato hajde da te po g led a m o , g o sp od in e zloduše.«
Čim su o ve reči b ile izg o vorene, zloduh p ro viri iz boce
i o p e t se uvuče, h itro kao gušter, a K io i Lopaka ostadoše
prosto skamenjeni. N oć se p o tp u n o spustila, pre no što
je ijedan o d njih smislio nešto da kaže i p re no što mu se
p o vra tila m oć g o vo ra da to iskaže; a onda je Lopaka gur­
nuo novac Kiou i uzeo bocu.
»Ja sam čovek o d reči, reče on, »i b ilo je n e o ph o d n o
da takav budem , inače se ne bih ni nogom do taka o ove
boce. Tako, d o b iću m oj skuner i d o la r dva za džeparac,
i onda ću se što p re otarasiti o v o g đavola. Jer da ti kažem
pravo, n je g o v iz g le d me je dotukao.«
»Lopaka,« reče Kio, »ne misli o meni g o re nego što
moraš. Znam da je noć, i da su p u tevi rđa vi, i da je
n ezgodno da se o va ko dockan prolazi p o re d g ro b o va ,

7 * 99
ali tvrdim da, o tka ko sam v id e o ono m alo lice, ne m ogu
ni da jedem ni da spavam ni da se m olim d o k o n o ne o d e
o d mene. Daću ti fe n je r i korpu da staviš bocu u nju, i
b ilo koju sliku ili lepu stvarčicu iz ćele m oje kuće koja ti
se sviđa; idi odm ah, i spavaj u Hukenu sa Nahinuom .«
»Kio,« reče Lopaka, »m nogi čove k b i ti to uzeo za zlo,
o so b ito kad sam ti učinio tako p rijate ljsku uslugu, da
održim reč i kupim b ocu; a s ob ziro m na noć i mrak
i put p o re d g ro b o va , sve to m ora b iti deset puta opasnije
za čoveka s takvim grehom na savesti, i s takvom bocom
p o d miškom. A li što se m ene tiče, i ja sam sam tako
silno preplašen, da nemam srca da ti to zamerim. O dlazim
dakle, i m olim boga da budeš srećan u svo jo j kući, i da
ja imam sreće s m ojim skunerom, i da o b o jica na kraju
dospem o u raj uprkos đa vo lu i boci.«
Tako je Lopaka otišao niz planinu, a K io stajao na
svom prednjem balkonu, i slušao to p o t konjskih p o tk o ­
vica, i posmatrao kako se fenjer svetluca niza stazu i duž
grebena s pećinama, u kojim a su stari m rtvi sahranjeni, i
za sve vrem e je d rhtao i stiskao ruke, i m o lio se za svog
p rija te lja , i slavio b o g a što se sam izvukao iz te nevolje.
A li sledeći dan osvanuo je v rlo vedar, i ta njegova
nova kuća izgledala je tako divna da je on za boravio na
svoj strah. Dan je p ro la zio za danom , i K io je živeo tu u
besp re kid n o j radosti. Imao je svoje mesto na tremu pozadi
kuće, tam o je ručavao i zadržavao se i čita o p riče u hono-
lulskim novinam a. Kad bi ma ko p ro la z io tuda, svraćao b i
i razgledao o daje i slike. I kuća se proslavila nadaleko;
zvali su je K a - H a l e - N u i , — V e lika Kuća — svuda
u Koni, a ponekad Svetla Kuća, je r K io je držao Kineza,
k o ji je p o Ceo dan brisao i glačao, a staklo, pozlata, d ivn e
kućne stvari i slike sijale su se jasno kao ju tro . Što se tiče
samog Kioa, n ije m ogao da se šeta sobama a da ne peva,
n je g o v o srce b ilo je tako puno, i kad su la đ e p ro la zile
morem , on b i d izao svoju zastavu na ja rb o lu .
Tako je vrem e p ro tica lo , d o k je d n o g dana K io nije
pošao u posefu nekim svojim p rijate ljim a , čak u Kailua.
Tamo su ga le p o u g o stili, i krenuo je o d a tle sledećeg

100
jutra čim mu je b ilo m ogućno, i jahao je brzo, je r je
je d va čekao da v id i svoju prekrasnu kuću, a, usto, noć
koja se spuštala b ila je noć kad su m rtvi iz drevnih dana
išli p o padinama Kone; i kako se već b io u p e tljao s đ a vo ­
lom, b io je još o b a z riv iji da se ne sretne s mrtvima. M a lo
više Honaunauna, g le d ajući daleko ispred sebe, op a zio je
kako se neka žena kupa na m orskoj o b ali, i ona je izgledala
kao odrasla d e vo jka, ali on n ije više m islio o tome. O nda
je v id e o njenu belu po tkošu lju kako se leprša d o k ju je
oblačila, a potom njen crven h o lo k u 1), i kad je stigao d o
nje?, bila je g o tova s oblačenjem i bila je izišla iz mora
i stajala p o re d staze u svom crvenom h olokuu i sva je
bila sveza o d kupanja, a oči su jo j sijale i b ile mile. Čim
ju je spazio, Kio je p rite g a o uzde.
» M islio sam da poznajem sve u ovom kraju,« reče on.
»O tku d to da vas ne poznajem?«
»Ja sam Kokua, ćerka Kianoa,« reče d e vojka, »i upravo
sam se vratila iz Oahua. Ko ste vi?«
»Reći ću vam m alo d o cn ije ko sam,« reče Kio, sjahavši
s konja, »ali ne sada. Jer mi je pala na um jedna misao,
i kad biste znali ko sam, m og lo bi se desiti da ste čuli
o meni, pa mi ne biste dali iskren o d g o v o r. A li recite mi,
pre svega, nešto: jeste li udati?«
Nato se Kokua glasno nasmeja. »Vi ste taj ko ji postav­
ljate pitanja,« kazala je, »jeste li vi oženjeni?«
»O dista, Kokua, nisam,« o d g o v o ri Kio, »i nikada nisam
ni pom išljao, d o o v o g časa, da budem oženjen. A li evo
prave istine. Sreo sam vas o vd e na putu, i v id e o sam
vaše oči, ko je su kao zvezde, i m oje srce p o h rlilo je
vama brzo kao ptica. I tako sada, ako vam se nim alo ne
sviđam, recite, i ja ću p ro d u žiti svojoj kući; ali ako ne
m islite o meni g o re nego o ma kom d rugom m ladiću,
recite mi to , isto tako, i ja ću svratiti vašem ocu da p re ­
noćim i sutra ću razgovarati s dom aćinom .«
Kokua n ije p ro g o v o rila ni reči, samo je gledala u
m ore i smešila se.

*) Lepezasta suknja. — Prev.

101
 »Kokua,« reče Kio, »ako ništa ne o d g o v o rite , shvafiću
to kao p o tvrd a n o d g o v o r; hajdem o onda kući vašeg oca.«
Ona je išla ispred njega, još uvek ne g o vo re ći ništa,
samo bi p okatkad p o g led a la za sobom , pa bi o d vra tila
p o g le d i držala je vrpce o d šešira u ustima.
I kad su došli d o vratnica, Kiano je izašao na verandu
i uzviknuo glasno i p o d o z riv o Kioa p o imenu. D evojka
kao da je to prečula, je r je slava ve lik e kuće bila d o p rla
d o njenih ušiju, i, začelo, b ilo je to v e lik o iskušenje. Ćele
večeri b ili su v rlo veseli, i d e vo jka se slo b o dn o ponašala
n a o čigled svojih ro d ite lja , i obraćala pažnju na Kioa, je r
je bila d o v itljiv a . Sutradan on je razgovarao sa Kianom
i posle zatekao d e vo jku samu.
»Kokua,« rekao je on, »ti si ćelo veče obraćala pažnju
na mene, pa ipak još uvek ima vrem ena da mi narediš
da odem . Nisam hteo da ti kažem ko sam, zato što imam
ia k o lepu kuću, i b o ja o sam se da ćeš m isliti od više na tu
kuću, a odve ć m alo na čoveka ko ji te vo li. Sad znaš sve,
i ako ne želiš više da me vidiš, reci to odmah.«
»Ne,« kazala je Kokua, ali o vo g a puta n ije se smešila,
niti je K io išta više tražio.
To je b ila Kiova pro sid b a ; sve je išlo b rzo; isto tako
strela leti brzo, a tane iz puške još brže, a ipak i je d n o
i d ru g o tn o gu da p o g o d e metu. Sve je išlo brzo, ali je
o tišlo i d a le ko, i misao o Kiou odzvanjala je u d e v o jč in o j
g la v i; ona je čula n je g o v glas u huci talasa ko ji su se
razb ija li o lavu, i radi to g m ladića koga je vid e la samo
dva puta, ostavila b i oca i majku i svoja rodna ostrva.
Sto se tiče samog Kioa, n je g o v konj je leteo uz planinsku
stazu ispod grebena s g ro b o vim a , i to p o t ko p ita , i zvuk
pesme koju je K io sam sebi pevao o d zadovoljstva, o d je ­
kivali su p o pećinam a m rtvih. Stigao je d o Svetle Kuće
i još uvek je pevao. Seo je i ručao na širokom balkonu
i Kinez se ču dio svom gospodaru, slušajući ga kako peva
izm eđu zalogaja. Sunce je p o to n u lo u m ore, i spustila se
noć, i K io je šetao balkonim a pri svetlosti sve tiljki, visoko
na planini, i zvuk n je g o v e pesme prenuo je lju d e na
lađama.

102
 »Evo me sada na mom uzvišenju,« kazao je sam
sebi. » Ž ivo t ne m ože b iti lepši, o vo je planinski vrh, i sve
o ko m ene b la g o se spušta ka moru. Prvi p u t osvetliću
o d aje, i okupaću se u mom divnom kupatilu s to p lo m i
hladnom vo d o m , i spavaću g o re u p o stelji m oje bračne
sobe.«
Tako je Kinez d o b io zapovest, i m orao se d ići iza sna
i p o d lo ž iti peć, i d o k je hodao na do n jem spratu, pored
kazana, čuo je svog gospodara kako peva i veseli se
iznad njega u osvetljenim odajam a. Kad se voda d o v o ljn o
zagrejala, Kinez je d o v ik n u o g ospodaru: i K io je ušao u
ku p a tilo, i Kinez ga je čuo kako peva d o k je p u n io mer-
merni bazen, i čuo ga je kako peva i kako p evanje postaje
isprekidano d o k se svlačio, d o k o d je dn o m pesma n ije
zamukla. Kinez je slušao i slušao, vikn u o je g o re K io u i
u pitao da li je sve u redu, i K io mu je o d g o v o rio , »Jeste,«
i naredio mu da ide da spava; ali više se n ije čulo pevanje
u Svetloj Kući, i ćele noći Kinez je slušao kako gospoda­
reve stope odzvanjaju p o balkonim a, bez stanke.
Uistinu d o g o d ilo se o v o : d o k se K io svlačio da bi se
oku p ao , spazio je na svom telu izraslinu sličnu komadu
lišaja na steni, i onda je prestao da peva. Jer je poznavao
taj b e le g i znao je da je d o p a o kuge.
A žalosno je za svakog čoveka da d o p ad n e te bolesti.
I za svakog bi b ilo žalosno da napusti kuću tako lepu i
tako prostranu, i da ostavi svoje p rija te lje i da o d e na
severnu o balu M o lo ka ja , izm eđu ogro m n ih hridina i morskih
talasa. A li šta je to b ilo prema slučaju čoveka Kioa, koji
je tek juče sreo lju b lje n u ženu, i o svo jio je toga jutra, a
sada v id i da su mu sve nade skrhane, za tili čas, kao
kom ad stakla?
Posedeo je m alo na ivici kade, onda je skočio, krik-
nuvši, i istrčao n a p olje; i hodao je tam o amo p o balkonu,
kao čovek u očajanju.
»Bez ustezanja b ih m ogao napustiti Havaje, dom m ojih
otaca,« razm išljao je Kio. » V rlo lako bih m ogao ostaviti
m oju kuću na uzvišenju, s m nogo prozora, o vd e u p la n i­
nama. M o g a o bih i v rlo hrabro da idem u M o lo k a j, u

103
Kalaupapa p o re d grebena, da živim sa unesrećenima i da
tam o spavam, d a le ko o d svojih otaca. A li kakvo sam zlo
učinio, kakav greh leži na m o jo j duši, da je treb a lo da
susretnem Kokuu kako uveče onako sveža izlazi iz mora?
Kokuu, o p č in ite ljk u m oje duše! Kokuu, sveflosf m og živo ta !
S njom se ne m ogu nikada oženiti, nju ne m ogu više
g le d ati, nju ne m ogu više dotaći m ojom rukom m ilošte,
i z b o g toga, zb o g tebe, o Kokua, izlivam svoj ja d !«
Sad treba da v id ite kakav je čove k b io Kio, je r je
on m ogao godinam a živefi tu u Svetloj Kući i da n iko
nema ni pojm a o n je g o v o j bolesti, ali njemu n ije b ilo
stalo d o toga, ako je m orao izg u b iti Kokuu. Ili se pak
m ogao oženiti Kokuom takav kakav je b io ; i tako b i m nogi
u činili, zato što im aju pseću dušu; ali K io je muški vo le o
d e v o jk u i n ije hteo da jo j nanese n ikakvo zlo ni da je
d o v e d e u opasnost.
M a lo posle ponoći sinulo mu je u pameti sećanje na
onu bocu. O tišao je na trem iza kuće i sefio se o n o g
dana kad je đavo izvirio , i ta misao sledila mu je krv.
»Užasna je ta boca,« pom isli Kio, »i užasan je zloduh,
i užasno je izlo žiti se opasnosti plamena u adu. A li kakve
d ru g e nade imam, da izlečim bolest ili da se oženim Ko­
kuom? Šta?I« p o m islio je, »zar sam ja prkosio đa vo lu
je d a np u t, samo da d o b ije m kuću, a da se o p e t ne suočim
ša njim da bih o svo jio Kokuu?«
N ato se setio da će sutradan b ro d »Hol« proći na
povratku u H onolulu. »N ajpre moram tam o otići,« pom islio
je, »da posetim Lopaku. Jer najveća nada ko ju sada imam
jeste da pronađem onu istu bocu ko je Sam se tako rado
otarasio.«
N ije m ogao ni da frene, hrana mu je zastajala u grlu,
ali je poslao pism o Kianou, i o tp rilik e u vrem e kad je
p a ro b ro d treb a lo da prispe odjahao je d o le pored grebena
s g robovim a. Padala je kiša, n je g o v konj je s mukom išao,
g le d a o je u crna g ro tla pećina, i za vid e o je m rtvim a što
tu p o čiva ju i što su p re b rin u li b rig e ; i sećao se kako je
g a lo p ira o p o re d njih dan ran ije i b io je obeshrabren. Tako
je došao u Hukenu, a fam o se kao o b ičn o b io slegao čitav

104
kraj da dočeka p a ro b rod . U šupi Ispred magaze sedeli su
i šalili se i pričali novosti, ali u K iovim grudim a n ije
b ilo predm eta za razg o vo r i on je sedeo u sredini i
g le d a o n a p olje kako kiša pada na kuće i kako talasi uda­
raju o stene, a uzdasi su mu se p eli u grlo.
»Kio iz Svetle Kuće n ije raspoložen,« g o v o rili su je d n o
drugom . O dista i n ije b io , što n ije b ilo nim alo čudno.
O nda je »Hol« prispeo, i čamac za lo v na kito ve o d v e ­
zao ga je na b ro d . Z ad n ji d e o broda b io je pun Haola
— belaca — ko ji su b ili obišli vulkan, p o svom običaju;
sredina je b ila prepuna Kanaka, a p re d n ji d e o d iv ljih bikova
sa Hiioa i konja sa Kaua; ali K io je u svojoj tuzi sedeo
o d v o je n o o d svih i g le d a o da v id i Kianovu kuću. Tamo je
ona stajala nisko na o b a li u crnim stenama i osenčena
krunastim palmama, a tam o p o re d vrata v id e o se crveni
h o lo ku, ne veći o d mušice, kako se kreće tam o amo
užurbano kao mušica, »Ah, kraljice m oga srca,« uzviknuo je,
»izložiću opasnosti svoju dragu dušu da te o svo jim l«
Čim se mrak spustio i kabine b ile osvetljene, Haoli
su seli i zaigrali karata i p ili viski p o svom o b iča ju ; ali K io
je ćele noći hodao p o p a lu bi, i vasceli sledeći dan, d o k su
p lo v ili u zavetrini M auja ili M o lo ka ja , on je još uvek
koračao g o re d o le kao d iv lja zver u m enažeriji.
Predveče prošli su Dijamantsku G lavu i došli d o mola
u H onolulu. K io je zašao u g o m ilu i p o če o da se raspituje
za Lopaku. Izg le d alo je da je on b io postao vlasnik je d n o g
skunera —■ o d koga nije b ilo lepšeg na ostrvima — i da je
otišao p u stolovin e radi d o Pola— Pola ili K ahikija; tako
se n ije m ogla očekivati nikakva pom o ć o d Lopake. Kio se
setio je d n o g L o p akin o g p rijate lja , advokata u gradu (ne
smem reći n je g o v o im e) i raspitao se za njega. Kazali
su mu da se on iznenada o b o g a tio i da ima d ivnu novu
kuću na o bali V a ikikja , i nato mu je sinula jedna misao
i pozvao je fija ke r i odvezao se a d vo ka to vo j kući.
Kuća je b ila nova novcata, a drve će u bašti nije b ilo
veće od štapova za poštapanje, a advokat, kad je on došao,
imao je izg le d v rlo z a d o v o ljn o g čoveka.
»Cime vas mogu uslužifi?« reče advokat.

105
 »V i ste Lopakin p rija te lj,« o d g o v o ri Kio, »a Lopaka je
ku p io o d m ene izvesnu stvar, pa sam m islio da biste mi vi
m og li o m o g u ćiti da jo j uđem u trag.«
A d v o k a to v o lice se v rlo smračilo. »Neću da se pretva­
ram da vas ne razumem, g. Kio,« kazao je on, »mada je
g adno da se čovek mesa u tu Stvar. M o že te b iti uvereni
da ništa ne znam, no ipak nešto nagađam , i ako biste se
raspitali na izvesnom mestu, mislim da biste m og li čuti
novosti.«
I on je kazao ime je d n o g čoveka, ko je , opet, b o lje
da ne navodim . Tako je to traja lo danima, i K io je išao
o d je d n o g d o d ru g o g , svugde nailazio na nova odela i
ko čije , i le p e n ove kuće, i svugde lju d e u ve liko m zado­
voljstvu, mada b i im se, istina, kad b i pom enuo svoj posao,
lica natuštila.
»N esum njivo sam na pravom tragu,« m islio je Kio. »Ova
nova o dela i ko č ije sve su d a ro vi m alog zloduha iz boce,
i ova za d o voljna lica jesu lica lju d i ko ji su izvu kli korist i
otarasili se na siguran način p ro k le te boce. Kad budem
vid e o b le d e obraze i čuo uzdisanje, znaću da sam blizu
boce.«
Tako se napokon z b ilo da je b io preporučen nekom
Haolu u ulici Beritanija. Kada je otišao d o vrata, nekako
u vrem e ve černjeg o b eda, v id e li su se u o b ičajen i znaci,
nova kuća, mlada bašta, i e le ktričn o o sve tlje nje k o je je
bleštalo u prozorim a; ali kad je sopstvenik izašao, navala
nade i straha prožela je Kioa, je r je tu stajao m lad čovek,
b le d kao leš, i sa m odrim kolu to vim a o k o o čiju , razba­
rušene kose i sa takvim izg le d o m na licu kakav m ože da
ima čovek ko ji čeka da ga obese.
»Začelo je ovde,« pom isli Kio, i tako pred ovim čove-
kom n ije n iu k o lik o skrivao zb o g čega je došao. »Došao
sam da kupim bocu,« reče on. \
Na te reči m ladi Haol iz ulice Beritanija posrnu prpma
zidu.
»Bocu!« prigušeno reče, »Da ku p ite bocu!« O nda je
izg le d a lo kao da se guši, i ščepavši Kioa za ruku, odvuče
ga u sobu i nali v in o u d v e čaše.

106
 » M o je poštovanje,« reče Kio, k o ji se u svoje vreme
d ru žio m nogo sa Haolim a. »Jeste,« dod ad e , »došao sam
da kupim bocu. Kolika jo j je cena sada?
Na te reci m ladi čovek ispusti čašu iz ruke i po g led a
u Kioa kao sablast.
»Cena,« reče on, »cena! V i ne znate cenu?«
»Za nju pitam ,« o d vra ti Kio. » A li zašto se to lik o uzne-
miravate? Nešto n ije u redu s cenom?«
»Ona je m nogo pala u vrednosti o tka ko je b ila ko d
vas g. Kio,« reče m ladi čove k mucajući.
»Lepo, lepo, m anje ću imati da platim za nju,« reče
Kio. »K o liko ste je vi platili?«
M la d i čovek je b io b le d kao zid. »Dva centa,« izusti.
»Sta?« po vika Kio, »dva centa? Pa, onda, vi je m ožete
p ro d a ti samo za jedan. I onaj ko je kupi — reči su zamrle
na Kiovom jeziku —- onaj ko je kupi ne m ože je nikad
više p o n o v o pro d a ti, boca i zloduh iz boce m oraju ostati
s njim d o k ne umre, i kad umre m oraju ga odneti u
oganj pakla.
M la d i čove k iz ulice Beritanija pade na kolena. »Boga
radi, ku pite je !« povika. »M ožete im ati i sve m oje im anje
p riđe. Bio sam lud kad sam je ku p io p o tu cenu. Bio sam
p ro n e ve rio novac u m ojoj trg o v in i; inače sam b io izg u b lje n;
m orao bih ići u zatvor.«
»Jadni čoveče,« reče Kio, » izlo žili ste dušu tako nepro­
m išljenoj p ustolovini samo da biste izb e g li zasluženu kaznu
za svoje sramno d e lo , a m islite da bih ja m ogao o klevati
kad je u pitanju lju b a v koja me čeka. Dajte mi bocu, i
kusur ko ji sam uveren da imate spreman. Evo p e t centa.«
Bilo je kao što je K io p re tpostavljao, m ladi čovek je
im ao u fijo ci sprem ljen kusur; boca je prom enila gospodare;
i čim su K iovi prsti uhvatili g rlić izustio je že lju da bude
zdrav čovek. I, odista, kad je stigao kući u svoju sobu
i svukao se p re d o g le da lo m , n je g o v o te lo b ilo je zdravo
kao u m alog deteta. I desilo se nešto ču d n ova to : tek šio
je vid e o o vo čudo nastala je prom ena u njemu samom,
i on n ije nim alo hajao za kugu i sasvim m alo za Kokuu;
m islio je samo na je d n o, da je sada b io vezan za zloduha

107
 iz boce za ćeli zemaljski i ve čiii živo t, i nije se m ogao
ničem b o lje m nadati nego da zauvek bude p e p eo u o gnju
pakla. V id e o je pred sobom u svojoj u o b ra zilji kako taj
oganj b u kti, i nje g ova duša je uzdrhtala, i tama se spustila
p re ko svetlosti.
Kad se K io m alo p o vra tio , o p a zio je da je to noć
kad muzika svira u hotelu. O tišao je tamo, je r se b o ja o
da b u d e sam, i famo, sred srećnih lica, šetkao je g o re d o le
i slušao kako se m e lo d ije dižu i spuštaju i vid e o je Bergera
kako udara takt, a za sve vrem e čuo je kako plamen ognja
pucketa, i vid e o je crvenu vatru kako g o ri u jam i bez dna.
O d je d no m je muzika zasvirala H iki-a o -a o ; bila je to pesma
koju je on f>evao sa Kokuom , i s tom m elod ijo m hrabrost
mu se vratila.
»Svršeno je sada,« p o m islio je, »i da još je d n om uzmem
d o b ro k o je id e uz zlo.«
Tako se d o g o d ilo da se prvim p a ro b rod o m vra tio na
Havaje, i čim je sve b ilo uređeno venčao se sa Kokuom
i o d v e o je na planinsku padinu u Svetlu Kuću.
Evo o va ko je b ilo sa o v o d v o je : kad su b ili zajedno
K io vo srce b ilo je sp o kojno, no čim bi ostao sam on bi
to n uo u užas turobnih misli i čuo bi kako plamen pucketa
i vid e o bi crveni oganj kako g o ri u jam i bez dna. Devojka
mu se odista predala sva, srce jo j je p o ig ra va lo u grudim a
kad bi ga ugledala, njena ruka čvrsto je stezala njegovu,
i ona je b ila tako sazdana, o d kose na g la vi d o nokata
na nožnim prstima, da je n iko ne bi m ogao p o g le d a ti
a da se ne raduje. Bila je p rijatn e naravi. U vek je imala
lepu reč. Bila je puna pesama i išla je tam o amo po
S vetloj Kući, najsjajnija o d svega na njena tri sprata, cvrku­
ćući p o p u t ptice. I K io ju je sa uživanjem g le d a o i slušao
i onda je m orao da se p re vija i plače i ječi misleći o ceni
ko ju je p la tio za nju; a onda je m orao da utre suze, da
um ije lice i da id e da sedi s njom na širokim balkonim a,
p ridru žu ju ći jo j se u pesmi, i, sa jadom u duši, da odgovara
osmesima na njene osmehe.
O nda je osvanuo dan kad su njene noge po če le da
biva ju teške a njene pesme retke, i sada n ije samo Kio
nasamo plakao, već su se o d va jali i sedeli na suprotnim

108
balkonim a, a čifava širina Svefle Kuće razdvajala ih je.
K io je b io to lik o u tonuo u očajanje da je je dva zapažao
prom enu i samo mu je b ilo m ilo što ima više vremena da
sedi sam i razmišlja o svom udesu, i n ije tako često b io
prinu đ e n da nasmejanim licem skriva jad srca. A li je d n o g
dana, d o k je tih o išao kroz kuću, čuo je d e tin je jecanje,
i fam o je b ila Kokua koja je valjala lice p o tlu balkona,
i plakala kao izgubljena.
»D obro činiš što plačeš u o v o j kući, Kokua,« kazao
je on. »A ipak dao bih glavu s ramena da bi bar ti m ogla
b iti srećna.«
»Srećna!« po vika ona. »Kio, kad si žive o sam u svojoj
Svefloj Kući ti si na ostrvu označavao pojam srećnog čo-
veka; smeh i pesma b ili su ti na usnama, i tv o je lice b ilo je
sjajno kao sunce kad se rađa. O nda si se oženio sirotom
Kokuom , i d o b ri b o g zna šta to kod nje ne valja — ali
o d toga dana ti se ne smeješ. O h!« uzviknula je ona,
»šta je meni? M islila sam da sam lepa i znala sam da ga
volim . Šta li je meni, te sam navukla o b lak na svog muža?«
»Jadna. Kokua,« kazao je Kio. Seo je p o re d nje i hteo
je da je uzme za ruku, ali ju je ona frgla. »Jadna Kokua,«
rekao je on p o n ovo . »Siroto m oje dete — le p o tic e moja.
A ja sam m islio da te za sve o v o vrem e poštedim ! Do­
b ro , znaćeš sve. O nda ćeš, bar, žaliti ja d n o g Kioa, onda
ćeš shvatiti k o lik o te ja m nogo vo le o nekad — kad je
prko sio paklu da te osvoji — i k o lik o te još m nogo v o li
(jadni osuđenik), kad još može da se nasmeje g le dajući te.«
Nato jo j je sve ispričao, od samog početka.
»Ti si to u radio zb o g mene?« p o vika ona. »Ah, d o b ro ,
šta marim onda ja!« i zagrlila ga je i plakala oslonje­
na na nj.
»Ah, čed o !« reče Kio, »a ipak kad pom islim na oganj
pakla, itekako marim.«
»Nem oj mi g o v o riti,« kazala je ona, »da ma ko ji čo -
vek m ože propasti zato što je v o le o Kokuu, ako nešto
d ru g o nije zgrešio. Kažem ti, Kio, spašću te ovim rukama
ili propasti s to b om za je d no ! Šta! ti si me vo ie o i dao svoju
dušu, a misliš da ja neću umreti da te spasem zauzvrat?«

109
 »Ah, mila, da umreš stotinu puta šta bi to vredelo?«
uzviknuo je on, »osim da me ostaviš samog d o k ne d o đ e
vrem e m oje kazne večnog pakla.«
»Ništa ti ne znaš,« kazala je ona. »Ja sam vaspitana u
školi u H o n o lu lu; ja nisam obična d e vo jka. I kažem ti da
ću spasti svog dragana. Sta si ono kazao o centu? A li n ije
ceo svet A m erika. U Engleskoj postoji novac k o ji se zove
fa rd in g 1) i vredi pola centa. A h , žalosti,« uzviknula je, »to
je d va p o p ra vlja stvar, je r kupac mora b iti izg u b lje n, a mi
nećemo naći nikoga tako hrabrog kao što je m oj K io ! A li,
onda, po stoji Francuska, oni imaju novčić ko ji se zove san-
tim, i jedan cent vredi pet ili blizu p e t santima. Ne m ožem o
pronaći ništa b o lje . Pa, Kio, hajdem o na francuska ostrva,
hajdem o na Haiti najbrže što lađa m ože da nas odnese.
Tamo imamo četiri santima, tri santima, dva santima, jedan
santim; četiri m ogućne p ro d a je sa kojim a m ožem o raču­
nati, i nas d v o je da se cenjkam o. H ajde, m oj K io ! Poljubi
me i odagnaj b rigu. Kokua će te braniti.«
»Božji daru!« uzviknu Kio. »Ne m ogu zamisliti da će
me b o g kazniti što sam želeo nešto tako v a lja n o ! Neka
b u d e kako ti hoćeš, onda, v o d i me kuda ti je drago.
Stavljam svoj ž iv o t i spasenje u tv o je ruke.«
Rano sutradan Kokua je bila zauzeta priprem am a. Uze­
la je K io v kovčeg s ko jim je kao m ornar išao na p lo v id b u
i p rvo je stavila bocu u jedan ugao, a onda je spakovala
u nj n jih o ve n a jb o g a tije haljine i najlepše sitnice iz kuće.
»Jer,« kazala je, »moramo izg le d a ti kao b o g ati lju d i, inače
ko će verovati u bocu?« Za sve vrem e priprem anja bila je
vesela kao ptica na g rani; samo kad bi p o g led a la u Kioa
suze bi jo j navrle u oči i m orala bi da p ritrči da ga p o ­
lju b i. Što se tiče Kioa, spao mu je teret s duše; sada kada
je p o d e lio svoju tajnu i neka nada se ukazala p re d njim ,
izg le d a o je d ru g i čovek, n je g o ve noge gazile su lako po
tlu i disao je o p e t kako valja. No ipak je strah b io tik uz
njega i s vremena na vrem e nada se gasila u njemu, kao
što vetar gasi sveću, i on je vid e o kako se plam en leluja
i kako crveni oganj g o ri u paklu.

*) Četvrt penija. — Prev.

110
 Razglasili su p o o k o lin i da putuju u Sjedinjene Države
da se razonode, što je svet smatrao čudnim , ali ipak ne
to lik o čudnim kao što je uistini b iio , da je iko m ogao p o ­
g o d iti istinu. Tako su b ro d o m »Hol« otišli u H o n o lu lu, a
odande b ro d o m »Um atila« za San Francisko s m noštvom
Haola i u San Francisku ukrcali su se na poštanski briga n -
tin »Tropska ptica«, za Papet, g la vn o mesto na Južnim
Francuskim Ostrvima. Tamo su stigli, posle p rija tn o g pu­
tovanja, je d n o g le p o g dana kada je pasatni vetar d uvao i
v id e li su liticu o koju su udarali talasi, i M o tu ite s njihovim
palmama, i skuner u ko tvlje n u zalivu, i bele kuće grada
nisko duž o bale izm eđu zelenog drveća, iznad njih plan­
taže i o b la ke Tahitija, osfrva čarobnjaka.
Prosudili su da je n ajpam etnije da iznajm e kuću, što
su i u činili, prekoputa kuće britanskog konzula, da se raz­
meću novcem i da budu u p a d ljiv i svojim karucama i k o ­
njim a. O v o je b ilo lako učiniti d o k le g o d su im ali bocu,
je r je Kokua bila odvažnija nego Kio, i, kad g o d b i jo j
p a lo na um, tražila je o d zloduha dvadeset ili stotinu d o ­
lara. Na ovaj način oni su ubrzo b ili zapaženi u gradu, i
stranci sa Havaja, n jih o v o jahanje na konjim a i vo žn je ko ­
lima, Kokuini fini h o lo kui i b o g ate čipke, postali su p re d ­
met m nogih razgovora.
Ubrzo su le p o n a p redovali sa tahićanskim jezikom ,
k o ji je zaista sličan havajskom , s nekim izm enjenim slovim a,
i čim su stekli izvesnu lakoću u g o vo ru , p o če li su da p ro ­
daju bocu. N em ojte m isliti da je stvar b ilo lako izvesti.
N ije b ilo lako uveriti svet da se ne šalite kad im nudite
v re lo zdravlja i neiscrpnog bogatstva za četiri santima.
Usto va lja lo je objasniti opasnosti boce, pa svet ili n ije
ve ro va o u sve to i smejao se, ili je više m islio na m račniju
stranu, pa bi se nafm urio v rlo o z b iljn o i k lo n io se Kioa i
Kokue, kao osoba k o je im aju posla s đ a volom . Daleko o d
toga da nešto postignu, o vo d v o je po če li su da uviđaju da
ih u gradu izbegavaju, deca su bežala o d njih, vrišteći,
što je b ilo n e p o d n o šljivo za Kokuu; ka to lici su se krstili
prolazeći m im o n jih ; i svi su kao jedan p o če li da se klone
ličn o g d o d ira sa njima.

111
 O čajanje im je p ritisio duše. Sedeli bi noću u svojoj
n o vo j kući, posle zam ornog dana, i ne bi izm enjali ni reči,
ili bi K okuini iznenadni jecaji narušili tišinu. Ponekad bi se
zajedno m o lili b o g u ; po ka tka d bi m etnuli bocu na p o d i
sedeli ćelo veče posm atrajući kako senka le b d i u sredini. U
takvim trenucim a b o ja li bi se da odu na počinak. Dugo
bi vremena p ro te k lo p re no što bi ih uhvatio san, i, kad
bi ma ko je o d njih d v o je zadrem alo, p ro b u d ilo bi se i
v id e lo d ru g o kako tih o plače u mraku, ili bi se možda p ro ­
b u d ilo samo, je r je ono d ru g o p o b e g lo iz kuće i b lizin e
boce da se seta ispod banana u m aloj bašti, ili da luta p o
ob a li na mesečini.
Tako se d o g o d ilo i je d n e noći kad se Kokua p ro b u ­
dila. Kio je b io otišao. Pipala je p o p ostelji i n je g o v o
mesto je b ilo hladno. O nda ju je obuzeo strah i sela je u
postelji. M a lo mesečine p ro b ija lo se kroz prozorske kapke.
Soba je bila svetla i ona je m ogla da nazre bocu na podu.
N a polju je ja k o d u va lo, v e lik o drveće aleje žestoko je
šumelo, a o p a lo lišće šuštalo je na verandi. Usred toga
Kokua je zapazila d ru g i zvuk; da li je b io o d neke zveri
ili o d čoveka, n ije umela reći, ali je b io tužan kao smrt
i d irnu o ju je u samu dušu. Tiho je ustala, otškrinula vrata
i po g led a la n a p o lje u mesečinom obasjano dvorište. Tamo,
p o d bananama, ležao je Kio s ustima u prašini i ječao je
onako ležeći.
Kokuina prva misao b ila je da mu p rile ti i da ga teši;
druga ju je snažno zadržala. K io se b io p oneo pred svo­
jom ženom kao hrabar čovek; m alo jo j je p rilič ilo da mu
se u času slabosti nameće u nje g ovo m sramu. S tom mišlju
p ovukla se u kuću.
»Blagi bože,« pom islila je, »kako sam nehajna bila —
kako slaba! On, a ne ja, nalazi se u o vo j večnoj opasno­
sti, on je , a ne ja, navukao p ro kle tstvo na svoju dušu. M ene
radi, i zb o g lju b a vi prema stvorenju tako m alo vrednom i
od tako jadne p om oći, on sada v id i tako b liz ii sebe plamen
ada — da, i oseća n je g o v dim , ležeći famo n a p olju na veiru
i mesečini. Jesam li tako tupa duha da nikada d o sada ni­
sam naslutila svoju dužnost, ili sam je videla ranije i prane-

IU
bregavala je? A li sada, bar, predaću svoju dušu svojoj
lju b a v i; sada ću reći zb o g om b elim stepenicama raja i
licim a m ojih p rija te lja k o ji me tam o čekaju. Lju b av za lju­
bav, i neka m oja b u d e ravna K io v o j! Duša za dušu, i neka
m oja strada!«
O na je b ila žena spretnih ruku i brzo se obukla.
Uzela je u ruke sitan novac — dragocene santime k o je su
vazda držali uza se, je r o v i n o včići su m alo u u p o tre b i, te
su’ se njim a snabdeli u je d n o j drža vn o j banci. Kad je kro­
čila u aleju, vetar je b io naneo o b la ke i mesec je b io
potam neo. Varoš je spavala, i ona n ije znala kuda da krene
d o k n ije čula kako neko kašlje u senci drveća.
»Starče,« reče Kokua, »šta radiš o vd e n a p olju u hlad­
n o j noći?«
Starac je je d va m ogao da g o v o ri o d kašlja, ali ona je
shvatila da je on star i siromašan i stranac na ostrvu.
»Hoćeš li mi učiniti je d n u uslugu?« kazala je Kokua.
»Kao stranac strancu, i kao star čo ve k m la do j ženi, hoćeš
li pom oći kćeri Havaja?«
»Ah,« reče starac. »Ti si d a kle ona veštica sa osam
osfrva i čak i m oju staru dušu pokušavaš da uloviš. A li čuo
sam ja o te b i, i prkosim tvom nevaljalstvu.«
»Sedi ovde,« kazala je Kokua, »i dopusti da ti ispri­
čam jednu priču.« I ona mu je ispričala K iovu povest od
početka d o kraja.
»A sada,« rekla je, »ja sam njegova žena koju je ku p io
p o cenu svoje duše. Šta treba da uradim? Kad bih ja
sama otišla njem u i p o n ud ila mu da kupim bocu, on ne
b i pristao. A li ako odeš ti, on će je još kako rado p ro d a ti;
ja ću te čekati o vd e ; ti ćeš je ku p iti za če tiri santima, a ja
ću je p re ku p iti za tri. I neka G o sp od da snage je d n o j ja d ­
n o j d e vo jci!«
» A ko imaš nepoštene namere,« reče starac, »mislim da
će te b o g ubiti.«
»U bio bi me,« uzviknula je Kokua. »Budi uveren da bi.
Ne bih m ogla da budem tako p o dm ukla, b o g to ne bi
dopustio.«

3 Stivenson 113
 »Daj mi čefiri santima i čekaj me ovde,« reče starac.
Kad je Kokua ostala stojeći sama na ulici, klonula je
duhom . V etar je urlao u drveću i n jo j se č in ilo da to na­
srću plam enovi pakla; senke su se le lu ja le na svetlosti u lič­
ne sve tiljke i n jo j su se čin ile kao g ra b ljiv e ruke nečastivih.
Da je imala snage, m orala bi p o b eći a da je imala daha
m orala bi vrisnuti; ali, uistini, n ije m ogla učiniti ni je d n o ni
d ru g o , i stajala je i drhtala u aleji, kao preplašeno dete.
O nda je vid e la kako se starac vraća i nosi bocu u
rukama.
» U radio sam p o tv o jo j zapovesti,« kazao je. »O stavio
sam tv o g muža da plače kao dete; noćas će s p o ko jn o spa­
vati.« I p ru žio jo j je bocu.
»Pre nego što mi je daš,« zadihano reče Kokua, »uzmi
d o b ro k o je id e uz zlo — zatraži da te o s lo b o d i kašlja.«
»Ja sam star čovek,« o d g o v o ri on, »odveć b lizu groba,
da bih p rim io m ilost o d đavola. A li šta je to? Zašto ne
uzimaš bocu? Zar se dvoumiš?«
»Nema d vo u m lje n ja !« uzviknu Kokua. »Samo sam sla­
ba. Pričekaj časak. M o ja ruka se usteže, m oje te lo uzmiče
p re d p ro kle to m bocom . Samo časak!«
Starac je ljubazno p o g le d a o u Kokuu. »Jadno dete!«
reče, »plašiš se: d u š^ ti je puna crne slutnje. Pa, da je ja
zadržim . Ja sam star i nikad više ne m ogu b iti srećan na
ovom e svetu, a što se tiče o n o g d r u g o g ---------«
»Daj mi je !« zadihano reče Kokua. »Evo tv o g novca.
Zar misliš da sam tako podla? Daj mi bocu.«
»Bog te b la g o slo vio , dete,« reče starac.
Kokua sakri bocu ispod svog holokua, op ro sti se sa
starcem i krenu alejom , ne hajući kuda. Jer svi su jo j pu~
tevi sada b ili isti i p o d je d n a k o su v o d ili u pakao, Čas bi
koračala, a čas bi trčala; katkada b i žestoko vrisnula u noći,
a katkad b i ležala p o re d puta u prašini i plakala. Setila se
svega što je slušala o paklu, vid e la je kako og a nj b u kti i
osećala miris dim a i svoje te lo kako sahne na žaru.
Pred svanuće o p e t je došla sebi i vratila se kući. Bilo
je u p ravo kao što je starac rekao — K io je spavao kao d e ­
te. Kokua je stala i posmatrala n je g o v o lice.
»Sada je, mužu m oj,« kazala je, » tvo j red da spavaš.

114
Kad se p ro b u d iš na ie b i je da pevaš i da se smeješ. A li za
sirofu Kokuu, avaj! koja n ije smerala n ika kvo zlo — za si­
rotu Kokuu nema više sna, nema više pevanja, nema više
zadovoljstva, ni na zem lji ni na nebu.«
N ato je legla u postelju p o re d njega, i njen ja d je b io
tako v e lik i da je odm ah utonula u d u b o k san.
Dockart uju iru muž ju je p ro b u d io i ispričao d o b re ve ­
sti. Č in ilo se da je lud o d sreće, je r n ije o b ra tio pažnju na
njenu patnju, mada ju je ona loše krila. Reci su jo j zapele
u grlu, ali to n ije b ilo važno; K io je g o v o rio . N ije okusila
ni zalogaja, no ko je to prim ećivao? Jer K io je ispraznio
činiju. Kokua ga je vid e la i čula, kao nešto ne o bičn o u
snu; b ilo je trenutaka kad je ona zaboravljala ili sumnjala
i stavljala ruke na če lo ; znati da je osuđena i slušati muža
kako ćerefa, izg le d a lo je čudovišno.
Za sve vrem e K io je je o i g o v o rio , sm išljao dan n ji­
h o vo g povratka i za hvaljivao jo j što ga je spasla i mazio
je i nazivao je svojim istinskim pom agačem . Smejao se
starcu k o ji je b io to lik o lud da kupi onu bocu.
» Izgledao je valjan starac,« kazao je Kio. »A li n ik o ne
može suditi p o izg le d u . Jer zašto je stari ugursuz tražio
bocu?«
»M užu m oj,« reče Kokua skrušeno, »m ožda je n jegova
namera bila dobra.«
K io se nasmejao kao rasrđen čovek.
»G lupost!« uzviknu Kio. »Stara hulja, kažem ti, a usto
i stari magarac. Jer bocu je b ilo ite ka ko teško p ro d a ti za
če tiri sanfima, a za tri b iće sasvim nem ogućno. Količina
novca je p rilič n o mala, sve već m iriše na pečenje na vatri
— b rrr!« kazao je on i stresao se. »Istina, ja sam je ku p io
za cent kad nisam znao da po stoji i sitniji novac. Bio sam
budala, više se neće naći još jedna takva budala, i ko g o d
ima sad tu bocu odneće je u g ro b .«
»O mužu m oj!« reče Kokua. » N ije ii strašno spasti se
na račun ve čite propasti drugoga? Č ini mi se da se ne bih
m ogla smejati, b ila b ih skrušena. O buzela b i me fuga.
M o lila b ih se za ja d n o g čoveka.«

a* 115
 O nda se K io, zato što je osetio da je istina o n o što je
ona kazala, još više n a lju tio . »Koješta!« p o v ik a o je. »Tebe
m ože o b u zeti tuga ako hoćeš. To n ije držanje je d n e va lja ­
ne supruge. A k o uopšte misliš na mene, treba da te
je stid.«
Nato je izišao, a Kokua je ostala sama.
K a kvog je izg le d a ona imala da proda bocu za dva
santima? N ika kvo g , uviđala je. A i da je imala nekakvog,
muž je g o n i da idu u zem lju u k o jo j n ije b ilo sitn ije g nov­
ca o d centa. A sada — sutradan posle njene žrtve — muž
je ostavlja i ruži je.
N ije htela ni da pokuša da iskoristi vrem e k o je je osta­
ja lo , nego je sedela u kući i čas vadila bocu i posmatrala
je s neizrecivim strahom, čas, s gnušanjem , sklanjala
je s očiju.
Posle izvesnog vrem ena K io se vra tio i hteo p ošto-
p o to da je izve d e da se p rovozaju.
»M užu m oj, bolesna sam,« kazala je. »Nemam v o lje ,
izvin i me, ne m ogu ni u čemu da uživam.«
O nda je K io b io besan više n e g o ikad. Na nju, je r je
m islio da je m ore misli o slučaju o n o g starca, i na sebe,
je r je m islio da je ona u pravu i stideo se što je ta ko
srećan.
»To je tvo ja vernost,« uzviknu on, »i to je tvo ja lju ­
b a v! Tek što je tv o j muž spasen večne propasti, k o jo j se
iz lo ž io iz lju b a vi prem a te b i — a ti ne možeš ni u čemu
da uživaš! — Kokua, ti imaš nezahvalno srce.«
O p e t je izišao besan i tumarao p o gradu vasceli dan.
Sreo je p rija te lje i p io s njim a; iznajm ili su kola i o d ve zli
se u selo i tam o su o p e t p ili. Za sve vrem e K io se osećao
ne la go d n o , zato što se on zabavljao, d o k je n je g ova žena
b ila tužna i zato što je u srcu znao da je ona b ila više u
pravu n e g o on, i to saznanje ga je g o n ilo da još više p ije .
S njim je p io i jedan stari Haol, g ru b ija n , k o ji je ne­
kada b io nadm ornar je d n o g k ito lo vca — begunac, kopač
u rudnicim a zlata i osuđenik u raznim zatvorim a. Bio je
p o d lac i im ao p ogan je z ik ; v o le o je da p ije i da g leda
kako se d ru g i o p ija ju i on je saletao Kioa da p ije . U brzo
je nestalo novaca društvu.

116
 »Slušaj, li,« reče nadm ornar, »fi si b ogaf, vazda si (ako
pričao. Imaš neku bocu ili neku budalaštinu.«
»Jeste,« reče Kio, » b o g a t sam! V ratiću se i uzeti novac
o d žene koja ga čuva.«
»To ti je g lu p o , druškane,« kazao je nadmornar. »Ni­
kad ne ve ru j suknji kad su u p ita n ju d o lari. Sve su one
neverne, m otri ti b o lje na nju.«
O ve reči urezale su se K iou u pam eti, je r mu je u g la vi
b ilo zbrka n o zb o g onoga što je p o p io .
»Ne b ih se ču d io da je odista neverna,« pom isli on.
»Zašto bi inače b ila tako neraspoložena zb o g m og oslo­
bođenja? N o pokazaću jo j da ja nisam čo ve k o d koga m o­
že p ra viti budalu. U hvatiću je na delu.«
Stoga je Kio, kad su se v ra tili u grad, kazao nadm or-
naru da ga čeka na uglu, ko d stare apsane, i pošao je d a lje
sam uz aleju d o praga svoje kuće. N oć se b ila p o n o v o spu­
stila, unutra je b ilo svetlosti, ali n ika kvo g šuma, i K io se
došunjao iza ugla, tih o o tv o rio sporedna vrata i p o g le d a o
unutra.
Kokua je sedela na p odu, sa svefiljkom p o re d sebe;
ispred nje b ila je m lečno bela boca, trbušasta i du g ačko g
g rlića, i d o k ju je g ledala, Kokua je kršila ruke.
D ugo je K io stajao na vratim a i g le d ao . N a jp re se
osećao g lu p o , a onda ga je o b u zeo strah da p ro d a ja n ije
b ila sklopljena kako treba i da mu se boca vratila kao što
mu se vratila u San Francisku, i nato su mu kolena za kle -
cala a v in o mu isp a rilo iz g la ve kao m agla s reke izjutra.
A onda mu je pala na um druga misao; a to je b ila čudna
misao o d k o je mu buknuše obrazi.
»M oram se u ve riti u to,« p o m islio je.
Z a tv o rio je vrata i p o la k o o p e t otišao iza ugla, pa
onda bučno ušao unutra, kao da se upravo tada vratio .
I, gle, čim je o tv o rio glavna vrata, b oce n ig d e n ije b ilo , a
Kokua je sedela u stolici i prenula se kao kad se neko
p ro b u d i iz sna.
» C e lo g dana sam p io i veselio se,« rekao je Kio. »Bio
sam s d o b rim d ru g o vim a i sad sam samo došao p o novac,
pa se vraćam da o p e t p ijem i bančim s njima.«

117
 Lice i glas b ili su mu strogi kao presuda, ali Kokua je
bila isuviše zabrinuta da to zapazi.
»D o b ro je da koristiš o n o što je tvo je , mužu m oj,«
kazala je ona, a reči su jo j podrhtavale.
»O h, ja d o b ro postupam u svemu,« reče K io i o d e
p ravo kovčegu da izvadi novac. A li je usto p o g le d a o u
ugao u kom e su držali bocu, no tam o n ije b ilo n ikakve
boce.
N ato mu se u čin ilo kao da se kovčeg ustalasao na
podu p o p u t m orskog talasa i da se kuća okreće o k o njega
kao pram en dim a, je r je sada v id e o da je ona izg u b lje na
i da n ije b ilo spasa. »Toga sam se plašio,« pom isli on.
»Ona ju je kupila.«
O nda se m alo p rib ra o i ustao, ali mu je znoj lio niz
lice kao kiša i b io je hladan kao izvorska voda.
»Kokua,« rekao je , »kazao sam ti danas o n o što mi ne
d o lik u je . Sada se vraćam kući s m ojim veselim drugovim a,«
i nato se nasmejao m alo tiho. »Uživaću više u čaši ako mi
oprostiš.«
Ona je odm ah čvrsto o b u jm ila njegova kolena; lju b ila
mu je kolena liju ći suze.
»O h,« uzviknula je , »tražim samo ljubaznu reč!«
»Ne m islim o više nikad g ru b o je d n o o drugom e,«
reče K io i izađe iz kuće.
N ovac k o ji je K io b io uzeo bila je samo izvesna ko­
ličina o d zalihe santima ko jo m su se oni b ili snabdeli p rili­
kom svog dolaska. Z ačelo mu n ije b ilo više d o pića. N jegova
žena dala je svoju dušu za njega, sad on mora dati svoju
za njenu; za njega n ije b ilo d ru g e misli na svetu.
Na uglu, p o re d stare apsane, stajao je nadm ornar
i čekao.
»Boca je u m oje žene,« reče Kio, »i, ako mi ti ne p o -
mogneš da p o n o v o d o đ em d o nje, noćas neće više b iti
novaca ni pića.«
»V aljda nećeš reći da to o z b iljn o go vo riš o boci,«
p o vika mornar.
»Eno svetiljke,« kazao je Kio. »Zar ti izgledam kao da
se šalim?«

118
 »Tako je,« kazao je nadmornar. »Izgledaš mi strašno
ozbiljan.«
»D obro, onda,« reče K io , »evo dva santima; moraš
o tići u kuću m o jo j ženi i po n ud i ih jo j za bocu, koju će ti
ona (ako se ne varam) odmah dati. Donesi mi je ovam o i
ja ću je o tk u p iti o d te b e za jedan santim; je r za ovu bocu
važi da se uvek mora p rodati za m anju sumu. A li ma šta
uradio, da nisi ni reći izustio pred njom da dolaziš o d
mene.«
»Druškane, pitam se da me ne praviš budalom?« upita-
nadmornar.
»Ništa ti neće b iti ako to i činim ,« o d vra ti Kio.
»Tako je, druškane,« reče nadmornar.
»A ako sumnjaš u mene,« d o d a d e Kio, »možeš da na­
praviš probu. Čim iziđeš iz kuće, zaželi da imaš pun džep
novaca, ili bocu n a jb o lje g ruma, ili što ti d ra g o , i videćeš
moć boce.«
» V rlo d o b ro , Kanaka,« reče nadmornar. »O probaću, ali
ako se ti o v o zabavljaš na m oj račun, ja ću se zabaviti na
tv o j račun s kukom .«
Tako je lovac na k ito v e otišao alejom , a K io stajao
i čekao. B ilo je to u b liz in i istog mesta na kom e je Kokua
čekala prošle noći, ali K io je b io o d lu č n iji, i nikad se nije
p o k o le b a o u sv o jo j nameri, samo mu je b ilo teško na duši
o d očajanja.
Č in ilo mu se da je d u g o čekao p re no što je čuo
glasno pe va nje u tami aleje. Znao je da je to nadm ornarov
glas, ali je b ilo čudno kako to da je o d je dn o m pijan.
Potom je čo ve k spotičući se došao na svetlost sve filj-
ke. Đ avolja boca bila je ispod n je g o v o g zakopčanog ka­
puta, drugu bocu držao je u ruci i u p ravo kad se p o ja v io
p rine o je bocu ustima i p io .
» V idim da si je doneo,« reče Kio.
»Sebi ruke!« p o vika nadm ornar, otskočivši unazad.
»Samo li mi se p rib ližiš i jedan korak, razbiću ti usta. Ti si
m islio da možeš m nom e da se poslužiš kao svojim slepim
oruđem , je li?«
»Šta hoćeš da kažeš?« p o vika Kio.

119
 »Da kažem?« vikn u nadm ornar. » O vo je d ivn a boca,
tako je ; to hoću da kažem. Kako sam je d o b io za dva san-
tim a ne m ogu da razumem, ali sam siguran da je ti nećeš
d o b iti za jedan.«
»Hoćeš da kažeš da nećeš da je prodaš?« kao bez
daha reče Kio.
»Ne, gospodine,« uzviknu nadm ornar. » A li ću ti dati
m alo ruma da p o p ije š, ako hoćeš.«
»Kažem ti,« reče K io, »čovek k o ji ima tu bocu o tići
će u pakao.«
»Držim da ću u svakom slučaju otići,« o d g o v o ri m or­
nar, »i ova boca je n a jb o lja stvar s kojom se m ože tamo
o tići. Ne, g o sp o d in e !« po vika on o p e t, » o vo je sada m oja
boca, a vi m ožete ići i lo v iti drugu.«
»Zar to m ože b iti istina?« uzviknu Kio. »Tebe radi, p re -
klin je m te, p ro d a j mi je !«
»Ne hajem nim alo za tv o je reči,« o d g o v o ri nadm or­
nar. » M islio si da sam g lu p ak, sad vidiš da nisam, i kraj.
A k o ti nećeš g u tlja j ruma, ja hoću. U tv o je z d ra vlje i
laku noć.«
I o n o tid e alejom ka gradu, i tu prestaje naša priča
o boci.
A K io otrča K okui lak kao pero, i velika je b ila njih o va
radost te noći, i v e lik i je b io o d to g vrem ena m ir svih n ji­
h o vih dana u Svetloj Kući.
 MARKEM

»Da«, reče trgovac, »naša sreća je raznolika. Neki

kupci su neznalice i tada ja koristim svoje veće znanje.
N eki su nepošteni«, i p rito m on p o d iž e sveću tako da sve-
tlost ja k o osvetli posetioca, »i u tom slučaju«, nastavi on,
»ja se koristim svojom sposobnošću«.
M arkem je u p ravo ušao sa ulice pune dnevne svetlosti,
i n je g o v e se oči još nisu b ile p riv ik le na žm irkavu svetlost
i mrak u radnji. Na te naglašene reči i p re d b lizin o m p la ­
mena on uznem ireno trepnu i p o g le d a ustranu.
T rgovac se osmehnu.
»Dolazite mi na Božić,« nastavi, »kad znate da sam
sam ko d kuće, spuštenih kapaka, i da ne radim . D obro, vi
ćete p la titi za to ; p la tiće te mi za g u b ita k vrem ena, kad
budem za klju čiva o kn jig e . Sem to g a, vi ćete mi p la titi
i z b o g načina k o ji danas tako izrazito prim ećujem kod vas:
ja sam sav sazdan o d diskrecije i ne postavljam nezgodna
p ita n ja ; ali kad neki kupac ne m ože da me g leda u oči,
on treba da p la ti za to«. Trgovac se p o n o v o nasmeja; a
zatim nastavi svojim uobičajenim poslovnim glasom, iako
s izvesnim ironičnim prizvuko m : » M o že te mi, — nastavi
on, kao i o b ičn o, iskreno ispričati kako ste došli u posed
predmeta?« » O p e t iz kabineta vašeg ujaka? O n je izvanre­
dan sakupljač, g o sp od in e !«
I mali trgo va c, o kru g lih ramena i b le d , skoro se b io
p ro p e o na prste, g le d ajući p re ko zlatnih naočara i klim a­
jući glavom na svaki znak sumnje. M arkem uzvrati p o g le d
i u njemu je b ilo beskrajno sažaljenje i izvesna crta užasa.

121
 »O voga puta grešife«, reče on. »Nisam došao da p ro ­
dam, no da kupim . Nemam retkosti za pro d a ju . U ja ko v ka­
b in e t je o g o lje n d o zidova. A li da je i nedirnut, ja sam d o ­
b io na berzi i pre bih m ogao nešto d o d a ti no uzeti. M o j
današnji posao je v rlo jednostavan. Tražim b ožični p o klo n
za je d n u g ospođu.« Postajao je sve re čitiji, izgovarajući
već p ripre m ljen i g o vo r, »i dužan sam vam, svakako, iz v i-
njenje što vas uznemiravam za jednu tako malu stvar. A li
to sam pro p u stio juče. M oram da predam m oj mali p o klo n
za ručkom , a, kao što v rlo d o b ro znate, bogata ženidba
n ije stvar koja se m ože zanemariti.«
Zatim nastade stanka, za k o je je vrem e trgo va c, izg le ­
da, sum njičavo odm eravao tu izjavu. Tišinu je ispunjavalo
kucanje m nogih časovnika u ču dno natrpanoj radnji i ne-
razgovetno tandrkanje ko čija na o b ližn je m putu.
»D obro, g o sp odine,« reče trgovac, »neka b u d e tako.
Nakraju, vi ste stari m ušterija; i ako, kao što kažete, imate
izgleda na d o b ru ženidbu, d a le ko b ilo o d m ene da vam
budem prepreka. Evo lepe stvari za jednu g o sp o đ u ;« a
zatim nastavi, »ovo ručno o g le d a lo — petnaesti vek, jem čim .
Potiče ta ko đ e iz d o b re zbirke. M eđ u tim , ne m ogu da ka­
žem im e svoje m ušterije, koja je, u p ravo kao i vi, d ragi m oj
g o sp od in e , nećak i je d in i naslednik je d n o g poznatog
skupljača.«
Nastavljajući da g o v o ri svojim oštrim i za je d ljivim g la ­
som, trgo va c se sagnu da d o h vati predm et. I, d o k je on to
činio, M arkem a prože neki u z b u d ljiv osećaj, d rhtaj i u ruci
i u nozi, a na licu mu iznenada izbi m nogo nem irnih nago­
na. A li to p ro đ e isto tako brzo kao što je i došlo, i ne
ostavi traga, sem n ekog podrhtavanja ruke koja sad p rihva ti
o g le da lo .
» O g le da lo ,« reče on hrapavo, a zatim zastade, i p o ­
n ovi jasnije. »O gledalo? Za Božić? N ika ko !«
»A zašto ne?« uzviknu trgovac. »Zašto ne ogledalo?«
M arkem ga je g le d a o s nekim neodređenim izrazom.
»Pitate me zašto ne? Zašto, g le d a jte , p o g le d a jte — p o g le ­
d a jte se! V o lite li da v id ite to? N e! ni ja — i nijedan čovek.«

122
 Č ovečuljak ofskoči unatrag kad mu M arkem tako izne­
nadno prinese o g le d a lo , ali kad je p rim e tio da u ruci nije
b ilo ništa opasnije, on se nasmeja.
»Vašu buduću go sp ođ u , g o sp od in e , teško je za d o vo ­
ljiti« , reče trgovac.
»Tražio sam,« nastavi M arkem , »božični p o klo n , a vi
m i d a je te to — taj p ro k le ti potsetnik na g o d ine , grehe i
ludosti — tu priručnu savest! Da ii ste to mislili? Da li ste
m islili na nešto? Kažite mi. Biće b o lje za vas ako mi kažete.
H ajde, p ričajte mi o sebi. M o g a o bih da se kladim da ste
v i u p o ta ji v rlo m ilosrdan čovek?«
T rgovac je p a ž ljiv o posmatrao svog sagovornika. Bio
je v rlo čudan. M arkem n ije im ao izg le d nekoga ko se
sm eje. Na n je g ovo m licu v id e o se neki blesak p o h le p n e
že lje , ništa veselo.
»Na šta ciljate?« upita trgovac.
»Nemilosrdan?« o d g o v o ri o vaj mračno. »Nem ilosrdan;
n e m ilosfiv; be zo bzira n ; k o ji ne v o li; n e vo lje n; kandža koja
g ra b i novac; škrinja koja ga čuva. Da li je to sve? Dragi
b o že , čoveče, je li to sve?«
»Kazaću vam šta je to,« p o če trgo va c s nekom oštri­
nom, a zatim se nem o nasmeja. » A li ja vid im da je o vo
že n id ba iz interesa i vi se udvarate svo jo j dami.«
» A h !« uzviknu M arkem s nekom čudnom radoznalošću.
»Da li ste b ili zaljubljeni? P rip o ve da jte mi o tome.«
»Ja,« uzviknu trgovac. »Ja z a lju b lje n ! N ikad ja nisam
im ao vrem ena, a nemam ni danas vremena za te besmisli­
ce. Hoćete li uzeti ogledalo?«
»Sto žurite?« o d g o v o ri M arkem . » V rlo je p rija tn o sta­
ja ti o vd e i razgovarati. Ž iv o t je tako kratak i nesiguran, da
ja ne bih hteo da bežim ni o d kakvog zadovoljstva — pa
štaviše ni o d o v a k o skrom nog. Treba se uhvatiti, uhvatiti
za ma kakvu sitnicu koju nađem o, kao čo ve k na ivici stene.
Svaki sekund je jedna stena, ako razm islite o tom e — stena
visoka jednu m ilju — dosta visoka da izg u b im o svaki lju d ­
ski o b lik ako padnem o. Stoga je b o lje g o v o riti o prijatnim
stvarima. G o v o rim o o tvo re n o . Čemu nam je p o trebna ta
snaska? Budim o iskreni. Ko zna, m ožem o postati prijatelji?«

123
 »H feo b ih samo nešfo da vam kažem,« reče trgo va c.
»Ili k u p ite nešto, ili iz iđ ite iz m oje radnje.«
»Tako je, tako je,« složi se M arkem . »Dosta o b m a n ji­
vanja. Na posao. Pokažite mi nešto drugo.«
T rgovac se p o n o v o saže, ali sada da ostavi o g le d a lo
na p o licu , i p ritom mu retka plava kosa p a d e p re ko o čiju .
M arkem se m alo p rib liž i držeći ruku u džepu kaputa. O n
se izduži i udahnu. Istovrem eno na n je g o vo m licu ocrtava­
lo se više raznovrsnih uzbuđenja — groza, užas i rešenost,
o p čin je no st i fizička odvratnost. Ispod d iv lje p o d ig n u te g o r­
nje usne v id e li su mu se zubi.
» O vo b i, možda, o d g ova ra lo ,« prim efi trg o va c; i tada,
d o k se on p ridiza o , M arkem se straga baci na svoju žrtvu.
D ugački, krivi b o dež sevnu i pade. T rgovac se zakoprca
kao kokoška, udarivši slepoočnicom o p o licu , a zatim se
n aglo p returi na pod.
V rem e je u to j trg o v in i b ilo ob e leže n o malim glasovi­
ma kao rabošima, neki su b ili dostojanstveni i lagani kao
da su već ostareli, d ru g i uzburkani i brzi. Svi su oni o tku ­
cavali sekunde nekim isprepletanim horom kucanja. Koraci
je d n o g dečaka, k o ji je lu p kajući trčao p o p lo čn iku , pom e-
šaše se s tim glasićim a, prenuše M arkem a i p ovratiše ga u
stvarnost. Užasnut, on p o g le d a o k o sebe. Sveća je stajala
na te zgi, njen plam en se tužno p o v ija o na p ro m a ji, i usled
to g beznačajnog kretanja ćela soba b ila je ispunjena b e -
šumnim nem irom i dizala se i spuštala kao m ore. V iso ke
senke su klim ale, a v e lik e tam ne m rlje su se nadim ale i
sm anjivale kao p ri disanju, lica na slikama i b o g o v i o d p o r-
celana m enjali su se i tre p e rili kao lik o v i ha v o d i. Unutra­
šnja vrata bila su pritvo re n a i v irila su u tu tvrđa vu senkš
d ugim usekom dnevne svetlosti kao neki u p ra vlje n i prst.
Iz tih strahom p ro že tih maštanja M arke m ove oči p o ­
n o vo padoše na te lo n je g o v e žrtve, istovrem eno zgrčene
i ispružene, neverovatno m alene i čudno b e značajnije no-
što je b ila u živo tu . U to j siro tinjsko j, b e d n o j o d eći, u tom
ružnom p o lo žaju, trgo va c je ležao kao p ilje vin a . M arkem
se b o ja o da to v id i, i, g le , to n ije b ilo ništa. A ip a k, d o k
je on b u ljio , ta g o m ila stare o d eće i lokva krvi kao da su
se razgovetno čuli. To mora da leži tu ; nema n ik o g a d a

124
 stavi u p o k re t hitre z g lo b o v e ili da upravlja čudesnim kre­
tanjem , — o n o mora da leži tu d o k ne b u d e nađeno. Na­
đ eno, dakako, a onda? Tada će se to m rtvo meso d ići i
vika ti da će o d je k iv a ti ćela Engleska i ispuniti svet p o z i­
vim a na g o n jen je . Zaista, m rtav ili ne, o vo je još n e p rija ­
te lj. »Sada je vrem e g la vn o kada je m ozak stao«, m islio je
o n ; i prva mu se reč useče u svest. Vrem e, pošto je d e lo
izvršeno — vrem e, k o je je svršeno za žfrvu, postalo je ne-
-odložno i značajno za ubicu.
M oza k mu je još b io tim e za o ku pljen , kada, najpre
jedan a zatim d ru g i, n a jra zličitijim hodom i glasom — jedan
d u b o k kao zvo n o s tornja katedrale, a d ru g i odzvanjajući
visokim to novim a p rve ta kto ve nekog valcera — satovi
počeše da otkucavaju tri posle podne.
Z a p a n jilo ga je iznenadno izb ija n je to lik ih klatana u
nem oj o d a ji. O n se ustumara, hodajući ovam o onam o sa
svećom, opsedan p o k re tljiv im senkama, i drhteći d o dna
duše kad b i ga saletele slučajne misli. U m nogim sjajnim
o g ledalim a, o d k o jih su neka bila dom aće izrade, a neka
iz V e n e cije ili Am sterdam a, v id e o je svoje lice kako se
stalno p o n o v o ja v lja , kao da je vojska žbirova. N je g o ve
sopstvene oči ga sretoše i otkriše; a šum n je g o vih sopstve-
nih koraka, n a jla g a n iji, uznem iravao je o ko ln u tišinu. I
d o k je još p u n io d že p ove , razum ga o p tuži, sa zamornim
p o n avljanjem , za h ilja d u grešaka u n je g ovo m planu. Tre­
b a lo je da izabere m nogo m irn iji sat; tre b a lo je da p ri­
prem i o p ra vd a n je ; n ije treb a lo da u p o tre b i nož; m orao je
da b u d e o p re zn iji i samo da veže i začepi usta trgovcu, a
ne da ga u b ije ; m orao je da bude sm eliji i da u b ije i slugu;
tre b a lo je da sve uradi d ru kčije ; lju to žaljenje, zam orno,
n e p re kid n o m učenje m ozga da izm eni ono što je b ilo ne-
izm e nljivo, da o d lu č u je o onom e što je sada nekorisno,
da b u d e a rh ite kt n epovratne prošlosti. U m eđuvrem enu, i
iza svih tih radnji, gadni užas, kao jurnjava pacova u na­
puštenoj izb i, ispunjavao je nem irom n a ju da lje n ije de liće
n je g o v o g m ozga; m ožda će teško pasti na n je g o v o rame
ruka po lica jče va i on će se trgn u ti kao upecana riba; ili je
v id e o , u m agnovenju, optuženičku klupu, zatvor, vešala i
crni kovčeg.

125
 Strah o d sveta na ulici ja v io se u n je g o v o j duši kao
neka opsednička vojska. B ilo je nem oguće, m islio je , ali
izvestan šum b o rb e m ogao je d o p re ti d o n jih o vih ušiju i
izazvati Iju b o p ifljiv o s t; i sada, u svima o ko ln im kućama,
zam išljao je , svi nepom ično sede načuljenih ušiju — usa­
m ljen svet, osuđen da p ro ve d e Božić, boraveći sam u seća-
njim a na prošlost, i sada uznem ireno o trg n u t o d to g ne-
žnog razgovora; srećni p o ro d ič n i skupovi, zanem eli o ko
stola, majka još s d ig n utim prstom : razni čin o vi, d o b a i
raspoloženja, a svi, p o svo jo j v o lji, vire, slušaju i pletu
k o n o p ko jim će ga obesiti. Ponekad mu je iz g le d a lo da ne
b i m ogao da se kreće tako tih o ; zvek visokih boem skih
kupa o d je kn u glasno kao z vo n o ; i uznemiren jačinom o t­
kucaja, pao je u iskušenje da zaustavi časovnike. A zatim,
p o n o v o , s brzim prolaskom n je g o v o g užasa, sama tišina
mesta izgledala je kao izvo r opasnosti, i stvar koja će
skrenuti pažnju i zaustaviti prolaznika; i on b i m orao da
hoda m nogo sm elije i da se bučno kreće izm eđu stvari u
radnji, te da oponaša, iskusno izvo d e ći, slo b o d n o kretanje
zaposlenog čoveka p o sopstvenoj kući.
A li njega su sada ta ko razdirali razni nem iri da je, d o k
je jedan d e o n je g o ve duše b io na oprezi i budan, d ru g i
je d rhtao na ivici ludila. Jedno p riv iđ e n je na ro čito je uhva­
tilo d u b o k koren u n je g o v o j lakovernosfi. Susedi k o ji p ri­
sluškuju b le d ih lica iza p rozora, prolaznici na p lo čn iku
zaustavljeni strašnim nagađanjem — oni u najgorem slučaju
m ogu da sumnjaju, oni ne bi m o g li znati; samo b i zvuk
m ogao da p ro d re kroz z id o v e o d cigala i zamračene p ro ­
zore. A li da li je on o vd e , u kući, sam? Znao je da jeste.
Pazio je na služavku kad je o d la zila draganu u svo jo j siro­
tin jsko j n a jb o ljo j h a ljin i za izlaz, što se m o g lo v id e ti na
svakom ukrasu i osmehu. Da, b io je sam, svakako; ali sada,
u g lavnom delu prazne kuće iznad njega, njem u se p rič i­
n ja lo da čuje šum tih ih koraka. Bio je p o tp u n o svesfan,
n e o bja šn jivo svesfan n e čije g prisustva. O h, siguran. N jegova
mašta išla je zatim u svaku sobu i ugao kuće; sada je to
b ila neka bezlična stvar, a zatim je d o b ija la oči i gledala;

126
p ii je zatim postajala nje g ova senka; d o k p o n o v o n ije d o ­
bila lik m rtvog trgovca, p o n o v o nadahnutog lukavošću i
mržnjom.
Povrem eno, s ve likim naporom , on bi p o g le d a o p re ­
ma o tvorenim vratim a koja su još, izgleda, o d b ija la n je g o v
p o g le d . Kuća je b ila visoka, svetlarnik malen i p rljav, dan
zamračen m aglom , a svetlost što je padala na prizem lje
zgrade b ila je isuviše slaba i nejasno se vid e la na ulazu u
radnju. I tu, u tom tračku ne o dre đ e ne svetlosti ne visi li,
lelujajući se, neka sen?
Iznenada, s ulice, neki v rlo veseo g o sp od in poče da
lupa štapom na vrata radnje, popraćajući svoje lupanje uz­
vicim a i pošalicama pri čemu je trgo vca stalno zvao p o
imenu. M arkem je , sleđen, g le d a o mrtvaca. A li ne! on leži
p o tp u n o m irno; on je otišao d a le ko, van domašaja tih uda­
raca i uzvika; on je zaronio p o d m ore tišine; a n je g o v o
ime, k o je bi on nekada čuo i kroz urlanje o lu je , postalo je
prazan zvuk. I veseli g o sp od in odm ah presta da lupa i ode.
To je b io jasan m ig da požuri i učini što je preostalo’
da se učini, da se u d a lji iz te opasne o ko lin e , da se za-
gn ju ri u bezm erni London, i da stigne, p re d kraj dana, d o
b e zb ed n o g skloništa i p riv id n e s lo b o d e — d o svog kre­
veta. Jedan posetilac je došao; svakog časa m ogao bi da
naiđe d ru g i i da bude u p o rn iji. U činiti d e lo , a ne uzabrati
p lo d , značilo b i odvratan neuspeh. N ovac, to je sada bila
M arkem ova b rig a ; a kao sredstvo d o njega, ključ.
O n p o g le d a p re ko ramena prem a otvo re n im vratima
g d e se senka još zadržavala i po d rh ta va la ; i bez svesne d u ­
ševne odvratnosti, ali s podrhtavanjem stomaka, p rib liž i se
lešu svoje žrtve. Ljudski izg le d se već b io p o tp u n o izgu­
bio. Kao o d e lo napola ispunjeno m ekinjam a, ležao je ras-
krečenih udova, p resavijenog trupa, na p d d u ; ali sada ga
je lešina o d b ija la , lako tako p rlja v i beznačajan naoko, b o ­
ja o se da bi b io n e p rija tn iji p ri d o d iru . On uhvati te lo za
ramena i p re vrte ga na leđa. Telo je b ilo n e o bičn o lako
i sa vitljivo , a u d o vi, kao da su b ili p re lo m lje n i, čudno su
visili. Lice je iz g u b ilo svaki izraz; ali je b ilo žuto kao vosak
i o d vra tn o zam rljano k rv lju na je d n o j slepoočnici. Za M a r-

127
kema b ila je fo neprijatna stvar. To ga je p o tsetilo, za ča-
sak, na jedan le p dan u nekom ribarskom naselju: dan je
b io siv, vetar je zviždao, na ulici je b ilo sveta, tresak bleh
m uzike, lupnjava doboša, nosni glas pevača balada i dečak
k o ji hoda levo-desno, p o to n u o u svetini i u kom e se
b o re radoznalost i strah, sve d o k n ije, došavši na g la vn o
zb o rn o mesfo, spazio šatru i v e lik o p la tn o sa slikama, užasno
naslikanim, b listavo o b o je n im : Braunrig sa svojim učeni­
kom , M e n in g i sa svojim u b ije n im gostom . V e r u T jurte lo -
vom m rtvačkom za g rlja ju i dvadesetak d ru g ih p o re d tih
čuvenih zločina. Stvar je bila jasna kao i sanjarije. O n je
p o n o v o b io dečko. O n je p o n o v o g le d ao , i sa istim fizič­
kim revo lto m , u te ružne slike. Još ga je zaglušivalo d o b o -
vanje bubnjeva. U sećanje mu se vratiše zvuci m uzike toga
dana, i p ritom , p rvi put, u njemu zavlada m ir, dašak gađe­
nja, iznenadna slabost u zg lo b ovim a , k o jo j se m orao odmah
d a o d u p re i da je savlada.
Prosudio je da je p a m e tn ije suprotstaviti se n e g oli p o -
beći tim razm išljanjim a; g le d a ju ći o d va žnije u m rtvo lice,
p risilja vajući svoj mozak da shvati p riro d u i ve ličin u svog
zločina. Još nedavno fo lice se m enjalo pri svakoj prom eni
osećanja, ta b le d a usta su g o v o rila , to te lo b ilo je ćelo u
p o kre tu , a sada, n je g o vim deiom , taj to k života je zaustav­
ljen, kao što časovničar prstom zaustavlja kucanje sata.
Tako je on zaludno um ovao. O n ne bi m ogao više da ose-
ća grižu savesti, pa i samo srce k o je je p o d rh ta va lo pred
naslikanom slikom zločina ostalo je neganufo p re d fora
stvarnošću. U n a jboljem slučaju, osetio je tračak saža­
ljenja za nekoga ko je b io uzaludno obdaren svim onim
sposobnostim a k o je b i m og le o d sveta da načine zabavište,
nekoga ko nikada n ije žive o , i ko je sada m rtav. A li o d
kajanja, ne, ni tračka.
Uto, o slo b od ivši se razm išljanja, o n nađe ključeve
i p o đ e prem a o tvo re n im vratim a radnje. N a p o lju je uda­
rila jaka kiša i pljusak p o krovu rem etio je tišinu. Kao u
n e koj pećini u k o jo j ka p lje , sobe u kući b ile su ispunjene
n e p re kid n im o d je kiva nje m , k o je je ispunjavalo uši i mešalo
se s kucanjem časovnika. I kad se M arkem p rib liž io vra-

128
lima, u čin ilo mu se da čuje, kao o d g o v o r na n je g o v o sop-
slveno opre zn o hodanje, korake nečije noge koja se penje
..fepenicama. Senka je još nem irno podrhtavala na pragu.
Slaba, m agličasfa dnevna svetlost nejasno je treperila
na g o lo m p o d u i stepenicama; na svetlom viteškom o k lo ­
pu, sa halebardom u ruci, postavljenom na vrhu stepe­
nica; na tamnom duborezu i uram ljenim slikama ko je su
visile na zidu o b lo žen o m žutim drvenim pločicama. Uda­
ranje kišnih kapljica o d je k iv a lo je tako p o celoj kući da je
M arkem p o če o da razlikuje m noge šumove: korake i uz­
dahe, bat pukova ko ji marširaju u d a ljin i, zvek novca
pri p re b ro ja van ju , škripu vrata koja se ofškrinjuju. Izgle­
dalo je da se meša lupkanje kapljica na ku p o li i pljusak
v o d e u olucim a. Osećanje da nije sam raslo je u njemu d o
granice ludila. N ečije prisustvo ga je g o n ilo i o p k o lja v a lo
sa sviju strana. Cuo ih je kako se kreću p o g o rn jim o d a ­
jama; iz radnje je čuo mrtvaca kako skače na noge; a kad
,e p o če o uz ve lik napor da se penje stepenicama, koraci su
tiho iščezavali pred njim i krišom ga sledili. Da je samo
g luv, m islio je, kako bi on vladao sobom ! A zatim po n ovo ,
i osluškujući s najvećom pažnjom , osećao se srećan zbog
to g neum ornog osećanja k o je je b ilo na pretstraži i sta­
ja lo kao veran čuvar n je g o v o g života. Stalno se okretao;
n je g ove oči, k o je će, čin ilo mu se, iskočiti iz d u p lji, ispi­
tivački su g le d ale na sve strane, i svuda su nailazile skoro
na o p ravdanje, je r je izg le d a lo da se g u b i skut nečega
bezim enog. Dvadeset i četiri sfepenika d o p rv o g sprata
bila su dvadeset i četiri agonije.
Na prvom spratu vrata su stajala p ritvorena, troja kao
tri zasede, uzdrmavši n je g o ve živce kao topovska ždrela.
Osećao je da nikad više neće m oći da bude d o v o ljn o
zatvoren i obe zbe đ e n o d posm atračkih o čiju lju d i; žudeo
je da b u d e ko d kuće, okružen zidom , zagnjuren u kre-
vetske čaršave, i n e v id ljiv za sve sem za boga. I na tu
pom isao on se m alo začudi, setivši se pripo ve d a ka o d ru ­
gim ubicama i strahu k o ji su, kažu, osećali o d nebeskih
osvetnika. M e đ u tim , s njim n ije b ilo tako. On se plašio
p riro d n ih zakona, da ne b i, svojim nem ilosrdnim i ne p ro -

s S M venson
129
m enljivim redom , sačuvali neke gadne dokaze n je g o vo g
zločina. On se plašio desef puta više, s nekim ropskim , su-
jevernim užasom, n e kog rascepa u neprekidnom ljudskom
iskustvu, nekog v o ljn o g zasfranjenja p riro d e o d zakona. To
je bila igra veštine, zavisna o d pravila, u k o jo j se izraču­
navaju posledice na osnovu uzroka; ali šta ako priroda,
kao što p o b e đ e n i nasilnik preturi šahovsku tablu, prekine
tok toga reda? Slično se desilo N apoleonu (tako kažu pisci)
kad je zima izm enila vrem e n je g o v o g dolaska. Slično se
m ože desiti M arkem u: čvrsti z id o v i m ogu da postanu p ro ­
zirni i odaju njegova dela, kao ona pčela u staklenoj ko ­
šnici; jake daske m ogu da popuste p o d n je g ovo m nogom
kao ž ivi pesak i da ga zadrže; oh, a ima i o z b iljn ijih ne­
sreća ko je bi m ogle da ga unište: tako, naprim.er, ako bi
se srušila kuća i zarobila ga p o re d tela n je g o v e žrtve; ili
ako bi susedna kuća planula i vatrogasci upali sa svih
strana. Tih se stvari on b o ja o ; i, u izvesnom smislu, te bi
se stvari m ogle nazvati b o žijim rukama ko je se pružaju da
kazne greh. M eđ u tim , u p o g le d u samog boga njemu je
b ilo lako; n je g o v o d e lo je nesum njivo n e obično, ali samo
to lik o . A k o g. M arkem a nađu u o v o j kući, neće b iti p o ­
treban ljudim a, za k o je je znao da su uvereni u pravdu.
Kad je stigao ž iv i zdrav u salon i za tvo rio vrata za
sobom , osefio je da se rešio nemira. Soba je b ila p o tpu n o
raspremljena, štaviše nezastrta, prepuna sanduka za pako-
va nje i neskladnog nameštaja; više v e lik ih o g le da la , ob e -
šenih izm eđu prozora, u kojim a se vid e o s raznih strana,
kao neki glum ac na p o zo rn ici; m nogo slika, uram ljenih i
neuram ljenih, uspravljenih s licim a prema zid u ; jedan !ep
Šeraton-kredenac, jedan izrezbareni orm arić s pregradam a
i jedan v e lik i stari kreve t sa zavesama k o je su visile.
Prozori su g le d ali prem a susedskim, ali, na ve liku sreću,
d o n ji d e o kapaka b io je zatvoren i tako je b io skriven o d
suseda. O vam o, zatim, M arkem dovu če jedan sanduk pred
orm arić s pregradam a i p oče da prebira m eđu ključevim a.
B io je to v e lik i posao, je r ih je b ilo m nogo, i dosadan,
p o re d to g a; jer, na kraju krajeva, m ožda i nema ništa u
orm ariću, a vrem e izmiče. A li ga je predanost poslu smirila.

130
Krajičkom oka g le d a o je vrata — štaviše, s vrem ena na
vrem e g le d a o je p ra vo na njih, kao o p sednuti kom andant
k o ji sa za d o voljstvom proverava bezbednost svoje o d b ra ­
ne. A li, uistinu, b io je smiren. Kiša ko ja je padala na u lici
zvučala je p riro d n o i p rijatn o . U brzo, s d ru g e strane, zvuci
klavira spojiše se u neku crkvenu pesmu, a d e č ji glasovi
zabrujaše kroz vazduh. Kako je b ila dostojanstvena, kako
ugodna ta m uzika! Kako sveži m ladi g la so vi! M arkem poče
da sluša osm ehujući se, p ošto je od a bra o ključeve. I nje­
g o v mozak ispuni se p rig o d n im mislima i slikam a: decom
koja idu u crkvu i zvucim a o rg u lja ; decom u p o lju , kupa­
čima na o bali p o toka , tum aralima u kupinjacim a na o p -
štinskoj utrini, zm ajevim a na ve fro vifo m nebu s oblacim a u
letu; a zatim, pri drugom taktu pesme, p o n o v o u crkvi,
i m rtvilo le tn je n edelje, i visoki p re fin je n i p a ro h o v glas (on
se nasmešio p ri sećanju) i naslikani g ro b o v i iz d o b a kralja
Jakova, kao i nejasna slova Deset zapovesti na p e vn ici.
I d o k je on ta ko stajao, zanet i otsutan, zadrhtao je
celim telom . Kroz njega prostruja kao munja nešto ledeno,
nešto vatreno, neka razorna provala krvi, a zatim osta kao
otsečen i uzdrhtao. N eko se p e n ja o stepenicam a laganim
i jednom ernim korakom , a zatim se je d n a ruka spustila na
kvaku, brava je škripnula i vrata su se o tvo rila .
Strah je držao M arkem a u škripcu. N ije znao šta da
očekuje, da li mrtvaca kako hoda, ili zvanične pretsfavnike
ljudske pravde, ili n e kog slučajnog svedoka k o ji je slu­
čajno zabasao ovam o da ga preda vešalima. A li kad se
na vratim a p o ja v ilo je d n o lice, p o g le d a lo p o sobi, pa u
njega, klim n ulo glavom i nasmešilo se kao p ri p rijate ljsko m
prepoznavanju, a zatim se p o n o v o p o v u k lo i vrata se za
njim zatvorila, n je g o v strah p ro va li n a p o lje hrapavim kri­
kom . Na taj zvuk posetilac se vrati.
»Da li ste me zvali?« upita lju bazno, a zatim u d e u
sobu i zatvori vrata za sobom.
M arkem je stajao i g le d a o ga iz b u lje n ih o čiju . M ožete
je na n je g ovim očim a b ila neka navlaka, a li o b lik p rrđ o -
šlice iz g le d a lo je da se m enja i tre p e ri ka o one prikaze
na le lu ja vo j svetlosti sveće u ra d n ji; p o vre m e n o je p o tn i-

8* 131
sijao da ga p oznaje; a povrem eno da ima neke sličnosti
s njim samim; i uvek, kao neki n e p re kid n i užas, d u b o k o u
sebi nosio je uve re n je da to stvorenje n ije ovozem aljsko,
n iti božje.
M eđ u tim , p rilika je imala običan izg le d d o k je sta­
jala i posmatrala M arkem a s osmehom; a kad je d o d ala :
»Vi tražite novac, čini mi se?« b io je to ton svakidašnje
učtivosti.
M arkem ne o d g o v o ri.
»M oram da vas opom enem «, nastavi o vaj, »da je de -
v o jk a otišla od svog dragana ranije no o b ič n o i uskoro
•će b iti ovde.- A k o g. M arkem b u d e nađen u o v o j kući,
n ije p o tre b n o da mu opisujem posledice«.
»Vi me poznajete?« uzviknu ubica.
Posetilac se osmehnu.
»Vi ste već duže vremena m oj ljubim ac,« reče, »i ja vas
o d a vno posmatram i pokušavam da vam pom ognem «.
»Sta ste vi?« uzviknu M arkem , »đavo?«
»O no što bih m ogao da budem ,« o d g o v o ri o va j, »ne
m ože da utiče na uslugu koju predlažem da vam učinim«.
»M oći«, uzviknu M arkem , »trebati! Prim iti vašu uslugu?
!Ne, nikada; ne o d vas! V i me još ne p o znajete; hvala
b o g u , vi me ne p o za je te i«
»Poznajem vas«, o d g o v o ri posetilac s nekom vrstom
lju b a zn e strogosti ili m ožda čvrstine. »Znam vas d o dna
duše.«
»Znate m e!« uzviknu M arkem . »Ko m ože da me zna?
M o j živ o t n ije d ru g o d o lakrdija i kleveta m ene samoga.
Ja sam žive o o b m anjujući svoju p riro d u . To čine svi lju d i;
svi su lju d i b o lji n e g oli ona maska koja izraste na njima
i ko ja ih guši. V id ite kako ž iv o t svakoga o d vla či, kao ne­
koga koga su b a n diti ščepali i um otali u neki ogrtač. Kad
b i o n i im ali svoju sopstvenu m oć upravljanja — kad biste
m og li da im v id ite lica, ona bi b ila sasvim drugačija, ona
b i zasijala kao u junaka i svetaca! Ja sam g o ri o d većine.
Ja sam više zamaskiran. M o je o p ra vd a n je je po zn ato m eni i
b o g u . A li; kada bih im ao vrem ena, ja b ih se m ogao
o tkriti« .

132
 »Meni?« upita posetilac.
»Pre svega vama,« o d g o v o ri ubica. »Pretpostavljao
sam da ste in te lig e ntn i. M is lio sam — p ošto p o s to jite —
da biste m o g li da se pokažete kao poznavalac srca. A , me­
đutim , vi hoćete da me sudite p o m ojim d e lim a l Pom islite:
m oja d e la ! Rođen sam i žive o sam u zem lji džinova. Dži-
rtovi su me vu kli za ruke o tka ko me je majka rod ila . I vi
biste hfeli da me sudite p o m ojim d e lim a l M o ž e te li da
zavirite unutra? Ne m ožete li da shvatite da mrzim zlo? Ne
m ožete Ii da sagledate u meni čistu savest, koja nikad n ije
bila zaprljana nikakvim svesnim izopačenosfim a, iako je
često bila zanemarena? Ne m ožete li naći razum evanja za
mene u je d n o j stvari koja je svakako zajednička svim lju ­
dima — nenam erni grešnik?«
»Sve je to izneto s puno osećanja,« b io je o d g o vo r,
»ali to se m ene ne tiče. Ta nabrajanja skladnosti su izvan
m og domašaja, i ja se ne brinem ni najm anje kakva je sila
m ogla da vas odvuče, a isto tako ni da li vas je o d vu kla
pravim putem . A li vrem e le ti; d e vo jka zastajkuje z a g le d a ­
ju ći lica i slike na oglasnim tablama, ali i p o re d , to g a ona
se p rib liža va ; i zapam tite, to je isto ta ko kao da vešala
koračaju prem a vama kroz ulice u božićnjem raspoloženju!
M o g u li da vam pom ognem ; ja,' k o ji znam sve? M o g u li
da vam kažem g d e se nalazi novac?
»Po k o ju cenu?« upita M arkem .
»Nudim vam tu uslugu za jedan b ožični p o klo n,« o d ­
g o v o ri ovaj.
M arkem n ije m ogao da suzdrži osmeh s izvesnom
crtom g o rk o g trijum fa.
«Ne,« kazao je , »ništa neću da uzmem iz vaših ruku.
Kada bih um irao o d že đ i, i kada b i mi vaša ruka prinosila
krčag ustima, našao bih snage da o d b ije m . To je m ožda
naivno, ali ja neću da učinim b ilo šfa da se predam zlu.«
»Ne p ro tiv im se kajanju na samrtnoj postelji«, p ri-
m eti posetilac.
»Jer vi ne ve ru je te u nje g ovu m oć!« uzviknu M arkem .
»Nisam to kazao,« o d g o v o ri o vaj, »ali ja gledam na te
stvari s d ru g e strane; kad je ž iv o t završen, i m oje in fe re -

133
sovanje prestaje. Č ovek je žive o da mi služi, da širi zlo
p o d vidom vere, da seje ku k o lj na žitnim p o ljim a, kao što
vi činite, usled slabosti p re d željom . A kada se p rib liž i
svom izb a vlje n ju , on m ože da ima samo je d n o za d o vo ­
lje n je — da se p o ka je, da umre s osmehom, i da ta ko ojača
u uverenju i nadi m oje najstrašljivije p re žive le sledbenike.
Ja nisam tako o pak gospodar. Pokušajte sa mnom. Prihvatite
m oju pom oć. U živa jte u živo tu kao što ste čin ili i dosada;
u živa jte još više, raširite la kto ve na p o zornici, a kad počne
da se smrkava i zavese počnu da se spuštaju, b iće vam i tada
lako da uskladite svoju svađu sa savešću, i da sklo p ite skru­
šeno m ir $ b o g om . Ja u p ravo dolazim o d ta kve je d n e sa­
m rtničke p o stelje, i soba je bila puna iskreno ožalošće­
nih, k o ji su slušali čo ve ko ve p o sle dn je reči; a kada sam
p o g le d a o u to lice k o je kao da je b ilo o d krem ena iako je
zračilo m ilosrđem , v id e o sam da se osmehuje s nadom«.
» A da li m e vi, prem a tom e, d ržite za je d n o takvo
stvorenje?« upita M arkem . » M islite li da ja nemam plem e­
n itijih želja n o da grešim , i grešim, i grešim i da se, na
kraju, ušunjam u raj? Srce mi se uzbudi na tu pom isao. Da
li je to , dakle, vaše saznanje o čovečanstvu? Ili usled toga
što ste me našli s crvenim rukama, pre tp o sta vlja te takvu
niskost? I da li je o v o ub istvo zaista tako b e zbožno da je
presušilo i samo v re lo dobrote?«
»U bistvo za m ene nema posebnu grupu«, o d g o v o ri
o va j. »Svi gresi su ubistva, kao što je ceo ž iv o t borba.
Posmatram vašu rasu kao izg la d n ele m ornare na splavu,
k o ji se je d u ći ko rice otim aju iz ruku g la d i i hrane se živo ­
tim a je d n i o d d ru g ih . Ja m otrim na grehe o d trenutka njih o ­
vo g stvaranja. Nalazim da je smrt krajnja posledica sviju.
U m ojim očim a, lepa d e vo jka koja se suprotstavlja majci s
u zb u d ljivo m Ijupkošću u p o g le d u je d n e igranke n ije manje
vid n o pokapana usirenom ljudskom krvlju od ta kvo g ubice
kakav ste vi. Da li sam kazao da m otrim na grehe? Ja m o ­
trim ta k o đ e i na vrlin e ; one se ne razlikuju ni za nokat;
o b o je su otkosi Smrti — to g anđela žeteoca. Z lo, za k o je
ja živim , ne sastoji se u delu no u karakteru. Drag mi je
rđ a v čo ve k, ne rđ a vo d e lo , č iji b i p lo d o v i, kad bism o m o­

134
g li da ih pratim o d o v o ljn o d a le ko kroz šumne vo d o p a d e
vekova, m og li da budu m nogo slavljeniji n e g oli p lo d o v i
najređih vrlina. I ja vam se nudim da vam pom ognem da
p o b eg n e te ne zato što ste u b ili n ekog tam o trgovca, već
zato što ste M arkem «.
» O fvo riću vam svoje srce,« o d g o v o ri M arkem . »Zločin
p ri kom e ste me zatekli m oj je p o sle dn ji. Na m om e putu
d o njega naučio sam m no g o stvari; on sam je jedna p o ­
uka, velika pouka. Dosad sam b io , uz p ro tiv lje n je , nago-
njen na o n o što nisam želeo. Bio sam ro b siromaštva,
g o n jen i bičevan. Postoje snažne v rlin e k o je m ogu da se
o d u pru tim iskušenjim a; m oja n ije b ila takva: b io sam že­
dan uživanja. A li danas, i iz o v o g dela, izvukao sam o p o ­
menu i snagu — m oć i rešenost da budem ja. Ja postajem
u svima stvarima slobodan činilac na svetu. Počinjem da
uviđam da sam se p o tp u n o pro m e n io , o ve ruke su nosioci
d o b ra , o v o srce je u miru. O b rv a lo me je nešto iz p ro ­
šlosti; nešto o čemu sam sanjao u subotnje večeri uz
zvuke o rg u lja , što sam naslućivao p ro liva ju ći suze nad
svetim knjigam a, ili o čemu sam g o v o rio , kao naivno dete,
s m ojom m ajkom . Tamo je m oj ž iv o t; lutao sam n e k o lik o
g o d ina , ali sada p o n o v o vid im svoje mesto op re d e lje n ja «.
»Čini mi se da že lite da s o vim novcem igrate na
berzi?« p rim e ti posetilac, »a tamo, ako se ne varam, već ste
iz g u b ili n e k o lik o hiljada?«
«Ah,« izusti M arkem , »ovoga puta imam nešto si­
gurno.«
»I o vo g a puta ćete izg u b iti,« o d g o v o ri m irno pose-
filac.«
»Da, ali ću zadržati p o lo v in u !« uzviknu M arkem .
»To ćete ta k o đ e izg u b iti,« reče ovaj.
Z n o j o b li M a rke m o vo čelo. »D obro, dakle, šta onda?«
viknu. — »Kažete da će b iti izg u b lje n o , kažete da ću o p e t
pasti u bedu. M o ž e li jedan d e o mene, i to onaj g o ri, da
nastavi d o kraja sa zapostavljanjem onoga boljeg? Z lo i
d o b ro su snažni u meni i vuku me na o b a d v e strane.
Ne vo lim je d n u stvar, vo lim sve. Ja m ogu da zamišljam

135
ve lika d ela, odricanja, m učeništvo; pa i p o re d foga šio
sam spao na takav zločin kao što je ubisfvo, m ilost nije
strana m ojim mislima. Ja žalim siromašne; ko b o lje zna n ji­
hova iskušenja o d mene? Ja ih žalim i pomažem im; ja
cenim ljubav, ja volim pošten smeh; nema nije d n e d o b re
ili lepe stvari na zem lji koju ne volim o d sveg srca. I da ii
samo m oje mane treba da u p ravljaju m ojim životom , a m oje
vrlin e da leže bez dejstva, kao neka nekorisna starež na
duši? N ije tako; d o b ro je, ta ko đe , pokretač dela.
M e đ u tim , posetilac d iže prst. »Vi ste trideset i šest g o ­
dina na ovom svetu,« reče, »i u toku m nogih mena udesa
i kroz različita raspoloženja posm atrao sam vas kako stalno
padate. Pre petnaest g o d in a p o p lašili biste se o d krađe.
Pre tri g o d in e vi biste ustuknuli kad se pom ene ubistvo, Po­
stoji li ijedan zločin, ima li svireposti ili niskosti p re d k o ­
jo m se još ustežete? Posle p e t g o d ina uh va tio sam vas na
d elu. Sve niže i niže spušta se vaš pu t; ništa sem smrti ne
m ože da vas zaustavi.«
»Istina je,« reče M arkem p rom uklo. »Do izvesne crte
ja sam se p o g n u o p re d zlom . A li tako je sa svima: i sami
sveci, u toku samog bitisanja, postaju m anje ubavi i p ri­
maju duh svo je o ko lin e .«
»Postaviću vam je d n o o b ičn o pitanje,« reče d ru g i, —
»i kad mi o d g o v o rite , saopštiću vam vaš m oralni horoskop.
V i ste postali v rlo p o p u s tljiv i u m nogim stvarima; možda
ste u pravu što ste ta kvi; uostalom , to je slučaj sa svima
ljudim a. No, ako je tako, da li vam je teže da b u d ete za d o ­
v o ljn i sa svojim sopstvenim ponašanjem u b ilo k o jo j stvari,
ma kako beznačajnoj, ili se vi svega prihvatate popušfenih
uzda?
»U b ilo kojoj?« p o n o v i M arkem m učno razm išljajući.
— »Ne,« d o d a d e očajno, »ni u je d n o j! U svima sam išao
naniže.«
»U tom slučaju,« reče posetilac, » za d o vo ljite se s onim
što jeste, je r se vi nikada nećete p ro m e n iti; i reči vaše
u lo g e na o v o j p o zornici n e izbrisivo su zapisane.«
M arkem je d u g o stajao ćutke. Ustvari, posetilac je p rvi
p re kin u o tišinu.

136
 »Kad je tako,« reče, »hoćete li da vam pokažem g d e
je novac?«
»A milost?« viknu M arkem .
»Niste li to pokušavali?« o d g o v o ri o vaj. »Pre d ve tri
g o d ine niste li se v iđ a li na propovedaonicam a, i n ije li
mi vaš glas najviše čuo u pojanju?«
»Istina je,« p o tv rd i M arkem , »i ja jasno vid im šta mi je
po dužnosti preostalo. Hvala vam za o v e p o uke iz dna
duše; m oje su oči otvo re n e , i ja naposletku vid im šta sam.«
U tom se trenutku kroz kuću razleže oštar zvuk zvonca
na vratim a; a posetilac, kao da je to b io neki priprem ani
m ak k o ji je čekao, odm ah izm eni svoje ponašanje.
»D evojka!« uzviknu. »Ona se vratila, kao što sam vas
opom enuo, i p re d vama je jedna nova teškoća. M o ra te jo j
kazati da je g o sp od a r bolestan; m orate je pustiti unutra, s
u ve rljivim , ali o z b iljn ijim izgledom — bez osmeha, bez
preterivanja, i ja vam obećavam da' ćete uspeti! Kad d e ­
vojka je d n om b u d e unutra, a vrata zatvorena, s istom spret-
nošću s ko jo m ste se već o s lo b o d ili trgovca, uklo n iće te s
puta i ovu p o slednju opasnost. Posle ćete im ati ćelo veče
— ćelu noć, ako zatreba, — da pretražite b laga o ve kuće
i da sebe o b e zb e d ite . To je pom o ć koja vam d o la zi p o d
maskom opasnosti. N a p re d l — uzviknuo je ; — napred, p ri­
ja te lju ; vas ž iv o t d rh ta vo visi na va g i; napred, na posao!«
M arkem je čvrsto g le d a o svoga savetnika. » A ko sam
osuđen na rđava dela,« kazao je , »još su mi jedna vrata
otvorena — m ogu da se uzdržim o d dela. A k o je m oj živo t
neka rđava stvar, m ogu da ga p o lo žim . I p o re d to g a što
sam, kao što p ra vo kažete, sklon i najmanjem iskušenju, ja
m ogu sada, je d n im odlučnim korakom , da stavim sebe iz­
van domašaja svih. M o ja lju b a v za d o b ro osuđena je da ne
d o đ e d o izražaja; m ožda, i neka b u d e ta ko ! A li ja još p o -
sedujem svoju m ržnju prem a zlu; i vid e će te da iz toga
m ogu da izvučem , na vaše g o rk o razočaranje, i v o lju i hra­
brost.« ,
Izgled p o se tioče v poče da se m enja čudno i lju p ko .
Postajao je p ro vid a n i smekšavao se s nekim nežnim trium -
(om; i, istovrem eno d o k je b iva o p ro v id n iji, iščezavao je i

137
nestajao. A li M arkem n ije zastao da posmatra ili shvati tu
prom enu. O n o tv o ri vrata i p o đ e lagano niz stepenice,
za o ku pljen mislima. Pred njim se m irno ukaza n je g ova p ro ­
šlost; on je v id e onakvu kakva je b ila , ružna i teška kao
neki san, pustolovna kao neka smesa sudbina — p rizor
poraza. Ž ivo t, onakav ka kvo g ga je sada p o n o v o v id e o ,
n ije ga više p riv la č io ; ali na d ru g o j strani, naslućivao je
m irnu luku za svoju lađicu. O n zastade u prolazu i p o g le d a
u trg o vin u , u k o jo j je sveca još g o rela p o re d m rtvo g tela.
Vladala je čudna tišina. D ok je stajao zagledan, sećanja na
trgovca pokuljaše u n je g o v mozak. A zatim se p o n ovo
razleže nestrpljiva zvonjava.
S nečim nalik na osmeh on se suoči na pragu s d e -
vojkom .
»Trebalo bi da p o zo ve te p o liciju ,« reče; » ubio sam
vašeg gospodara.«
 PRENOĆIŠTE
PRIČA O FRANSO A VIJO NU

B ilo je lo kasno u novem bru 1456. Nad Parizom je pa­

dao sneg ja k o i neum orno; ve la r ga je na m ahove ko vitla o ,
a onda je nastupalo zatišje i pahuljica za pahuljicom padala
je iz crnog noćnog vazduha, tiho, vrteći se, ne p re kid n o .
Siromašnom svetu, k o ji je g le d a o u nebo ispod m okrih
obrva, iz g le d a lo je čudno otkuda sve to dolazi. Fransoa
V ijo n razlagao je toga p o p o d n e va svoju alternativu, sedeći
kraj prozora u krčm i: da li to samo paganin Jupiter čerupa
guske na O lim pu? Ili se sveti anđeli linjaju? Bio je samo
siromašni profesor filo z o fije , pro d u ži on; m eđutim , kad se
pita n je u n e ko liko d o ta k lo božanskih stvari, n ije se usuđi­
vao da pravi zaključke. Neki luckasti stari p o p iz M on ta r-
gisa, k o ji se našao tu u društvu, počastio je m ladog
lupeža bocom vina, d ive ći se lakrdijam a i grimasama ko ­
jim a je o vaj to pro p ra ćao i kleo se svojom sedom bradom
da je b io isti takav bezočni pas kad je b io V ijo n o v o g
doba.
Vazduh je b io hladan i oštar, ali ne m nogo ispod tačke
m ržnjenja i p a h uljice su b ile krupne, vlažne i le p ljiv e . Čela
varoš b ila je zavejana. Vojska je m ogla prom arširafi s kraja
na kraj, a da se ne čuje nijedan korak. Kad bi se na nebu
p o ja vila zadocnela ptica vid e la bi ostrvo kao ve liku belu
krpu, a m ostove kao tanke b e le g re d e na crnoj rečnoj p o ­
vršini. V iso ko nad glavam a sneg je navejao u šupljine

139
 ukrasa na fornjevim a katedrale. Nanosi su ispunili m noge
niše; m nogi k ip o v i im ali su d u g e b e le kape na svojim g ro ­
tesknim ili svetim glavam a. Figure na česmama p re tv o rile
su se u ve like lažne noseve, ko ji su se stanjivali prema
krajevim a. M a li ukrasi izg le d a li su kao uspravljeni jastuci
svijeni usfranu. U zatišju, kad b i vefar stao, čuo se m ukli
šum kapljica unutar crkvenih zidina.
G ro b lje svetog Jovana d o b ilo je svoj sopstveni udeo
snega. Svi g ro b o v i b ili su pro p isn o p o k riv e n i; visoki b eli
kućni k ro v o v i uzdizali su se tužno svrstani; čestiti građani
već d a vno su se nalazili u posteljam a, p o krive n i kao i n ji­
hova prebivališta. U ce lo j o k o lin i n ije b ilo svetlosti sem
plam ička sve filjke koja se njihala obešena u crkvenoj p e v-
nici i, kako se ljuljala, bacala senke u n aokolo. Na satu je
b ilo tačno deset kad je prošla patrola sa halebardam a i
fenjerom , udarajući rukom o ruku; ni oni ne videše ništa
sum njivo na g ro b lju svetog Jovana.
M e đ u tim , tu se nalazila kućica naslonjena na g ro b lja n ­
ski zid, u k o jo j je još b ilo bu d nih , i to bu d nih u satanske
svrhe, u tom usnulom kvartu. Teško b i b ilo o tk riti išta spo-
Ija; samo pram en to p le pare na vrhu dim njaka, d e lić krova,
g d e se sneg to p io , i n e ko liko napola izbrisanih tragova
stopa na vratim a. A li unutra, iza zaprtih prozora, Fransoa
V ijo n , pesnik i n e k o lik o njih iz lo p ovske družine s kojim a se
dru žio , b ili su budni i o b re đ iv a li se bocom .
V e lika gom ila žeravice širila je jaku i rumenu svefiosf
sa zasvođenog ognjišta. Pored njega stajao je raskrečen
d o n N ikola, kaluđer iz Pikardije, za d ignutih skutova, izla­
žući p rija tn o j to p lo ti svoje d e b e le noge. N je g o va izdužena
senka d e lila je sobu na dva d e la ; i svetlost vatre vid e la se
samo s obe strane n je g ove krupne p rilik e i u m alom o tvoru
izm eđu n je g o vih rastavljenih nogu. Lice mu je , o d p iva ,
b ilo p o d n a d u lo i im alo izg le d n e p o p ra v ljiv o g pijanca; b ilo
je p o krive n o mrežom n abubrelih vena, grim iznih u o b ičn im
prilikam a, ali sada b le d oljub iča stih , jer, iako je b io leđim a
o krenut vatri, hladnoća ga je štipala spreda. Kukuljica mu
je b ila zabačena i pravila je čudnu izraslinu na obem a stra­

140
nama n je g p v o g kratko g i d e b e lo g vrata. O n se tako rasko-
račio, m um lajući, i senkom svog d e b e lo g tela presekao
sobu na dva dela.
Udesno o d njega V ijo n i G aj Tabari stisii su se nad
kom adom pergam enta; V ijo n je sastavljao baladu k o ju je
nameravao da nazove »Balada o prženoj rib i«, a Tabari je
iza n je g o v o g ramena n erazgovetno izražavao svoje d iv ­
lje n je . Pesnik je b io p ra vi odrpanac, crn, malen i mršav,
s jamicama na obrazim a i tankim crnim kovrdžam a. S g ro ­
zničavom živošću p o ka zivao je svoje dvadeset i če tiri g o ­
dine. Požuda mu je napravila b o re o ko o čiju , a zlurad
osmeh zb orao mu je usta. V uk i svinja b o rili su se na nje­
g ovom licu. Izg le d to g lica b io je rečit, oštar, odvratan,
prost. Ruke su mu b ile m alene i g ra b ljiv e , a prsti čvorno-
vati kao k o n o p ; njim a je n e p re kid n o m latarao u žestokim
i izražajnim pantom im am a. Što se tiče Tabaria, jedna o g ­
romna, sam ozadovoljna, u d ivlje n a g lu p ost odisala je iz nje­
g o v o g sp ljo šte no g nosa i vlažnih usana; postao je lo p o v
upravo isto onako kao što je m ogao da postane n a jp risto j­
niji m alograđanin, n e u m o ljivim slučajem k o ji upravlja živo ­
tim a gusaka i m ajmuna u ljudskom o b lik u .
S kalu đ ero ve d ru g e -stra n e , M o n tin ji i Tevenen Panset
kockali su se. Na p rvo m , kao na nekom palom anđelu, v i-
d e li su se trag o vi u g le d n o g roda i o d g o je n o sti; nečeg
vitko g , b la g o g i u lju d n o g b ilo je u n je g ovo m stasu, a or­
lovskog i tam nog na licu. Tevenen, kukavac, b io je v rlo
raspoložen; to g p g p o d n e v a o b a v io je d o b a r lo p o vski p o ­
sao u p re d g rađ u Svetog Jakova, a i ćele je noći d o b ija o u
igri o d M o n tin jija . Tup osmeh ozario je n je g o v o lice; nje­
gova ćelava glava rum enela se o d spleta crvenih viju g a ;
mali istureni stomak tresao b i mu se o d tih o g sm ejuckanja
kad je p rik u p lja o svoje d o b itk e .
»D vostruko ili n ikom ništa,« kazao je Tevenen.
M o n tin ji klim nu nam rgođeno.
»Neki više v o le da svečano jedu,« pisao je V ijo n , »Sa
hlebom i sirom na srebrnom tanjiru.« Ili . . . ili . . . p o m o zi
mi d a lje, G v id o l
Tabari se kiko ta o .

141
 »Ili peršun na zlafnoj čin iji,« pisao je pesnik.
Vefar je n a p olju b iva o sve h la d n iji; m eo je sneg p re d
sobom , a ponekad b i d izao svoj glas, p o b e d n ički hučeći
i tu ro b n o čegrtajući u dim njaku. U k o lik o je noć odm icala,
hladnoća je bivala sve oštrija. Napućivši usne, V ijo n je
oponašao udar veira nečim izm eđu zviždanja i jecanja.
Bila je to strašna i neugodna pesnikova osobina, ko ju je
pikardski ka lu đ er ja ko mrzeo.
»Bi li m ogao da ga čuješ kako čegrće na vešalima?«
reče V ijo n . »Svi oni ig raju đ a v o lju igru ni za šta, tam o
gore. M o že te da igrate, vite zo vi m oji, nijednom neće b iti
to p lije ! Uh! kakva bura! D ole je baš sad neko prošao? je d n a
mušmula m anje na trokrakom drvetu mušm ule! — M islim ,
d o n N ikola, noćas će b iti hladno na putu svetog Dionisija?«
upita on.
Don N ikola zažmuri na oba ve lika oka i kao da mu
zaigra jabučica. M o n fo k o n , velika grozna pariška vešala,
nalazila su se upravo kraj puta Svetog Dionisija, i ta ga je
pošalica dirnula u o se tljivo mesto. M eđ u tim , Tabari se ne-
umereno smejao u vezi s mušmulama. Nikada n ije čuo
nešto veselije. O n raširi ruke i zakukureka. V ijo n ga čvrknu
p o nosu, što nje g ovu razdraganost p re tvo ri u napad kašlja.
»Ah prestani s tom galam om ,« viknu V ijo n , »i misli na
rime o »ribi.«
»D vostruko ili ništa,« reče M o n tin ji z lo v o ljn o .
»O d sveg srca,« — o d g o v o ri Tevenen.
»Ima li još nešto u boci?« upita kaluđer.
» O tvo rite drugu,« kaza V ijo n . »Kako ste uopšte m og li
da se nadate da ćete napuniti to lik u bačvu, to svoje fe lo
s tako malim stvarima, kao što su boce? I kako m islite da
stignete u raj? Sta m islite k o lik o li će b iti p o tre b n o anđela
da ponesu je d n o g je d in o g kaluđera iz Pikardije? Ili m islite
da ste d ru g i Ilija — pa će poslati ko čije p o vas?«
»H o m i n i b u s i m p o s s i b i I e«, o d g o v o ri kaluđer
puneći svoju čašu.
Tabari je b io ushićen,
V ijo n ga p o n o v o čvrknu p o nosu.
»Smej se na m oje šale, ako hoćeš«, reče on.
 »D obro je b ilo « , o d vra ti Tabari.
V ijo n se iz b e k e lji na njega. »M isli na rim e za »ribu«,
reče. »Sta ti imaš s latinskim? Zaželećeš da ništa ne znaš na
strašnom sudu, kad đ a vo p o zo ve G v id u Tabarija, klerika
— đ a v o s g rb o m i kao vatra crvenim noktim a na prstima.
Kada je reč o đ a vo lu, d o d a d e o n šapatom, » p o g le d a jte
M o n tin jija !«
Sva trojica p o g ledaše kockara ispod oka. Izg ledalo je
kao da nema sreće. Usna mu se m alo iskrivila ; jedna no-
zdrva bila je skoro zatvorena, a druga veoma naduvena.
Z loko b n i pas stajao je iza n je g o v ih leđa, kako narod kaže
u o n o j strašnoj p rič i za decu; i on je teško disao p o d g ro ­
znim teretom .
»Izgleda kao da će ga ubosti nožem«, prošaputa Ta­
bari širom o tvo re n ih očiju.
K a lu đ e r zadrhta, o kre te g lavu i ispruži raširene ruke
prema crvenom žaru. Don N ikolu je dirnula hladnoća, a ne
neka suvišna moralna osetljivost.
»Slušaj sada«, — reče V ijo n , »ovu baladu. Kako sada
ide?« — I udarajući takt rukama, on je pročita glasno Ta-
bariju.
K o d če tvrte rim e p re k id e ih brz i koban d o g a đ a j m eđu
kockarima. Krug je b io završen i Tevenen je u p ra vo o tva ­
rao usta da najavi novu p o b e d u , kad M o n tin ji skoči, hitar
kao zm ija, i u b o d e ga u srce. Udarac je došao p re no što
je Tevenen im ao vrem ena da ispusti krik, pre n o što je uspeo
da se pom akne. Drhtaj ili !dva pro đ o še n je g ovim telom ; šake
mu se otvoriše i zatvoriše, pete mu zagrebaše p o p o d u ; a
zatim mu glava p a d e unatrag p re ko je d n o g ramena, širom
otvorenih o č iju ; i duh Tevenena Panseta vrati se O nom e ko
ga je sazdao.
Svi skočiše na n oge, ali ćela stvar se b ila o d ig ra la pre
no što b i izro jao dva. Č etvorica p re žive lih zg le d a li su se
užasnuti; m rtvac je posm atrao ugao tavanice čudnim i je ­
zivim p o g led o m .
»Bože m oj!« reče Tabari, i poče da se m oli na latin­
skom.

143
 V ijon a uhvati ludi smeh. On kroči korak b liže , smešno
se p o k lo n i Tevenenu i zasmeja se još bučnije. Zatim izne­
nada sede, sasvim zbunjen, na stolicu, i nastavi g o rk o da se
smeje, kao da je hteo da se iskida na kom ade.
M o n iin ji se p rvi pribra.
»Da vid im o šta ima uza se«, p rim e ti on i izvežbanom
rukom pregleda d že p o ve mrtvaca, zatim p o d e li novac na
če tiri jednaka dela na stolu. »To je za vas«, — reče.
Kaluđer prim i svoj d e o s d u b okim uzdahom i krišom
p o g le d a m rtvog Tevenena, ko ji je p o če o prosto da se topi
i da klizi ustranu, sa svoje stolice.
»Svi smo umešani u ovo«, viknu V ijo n , gu b eći vese­
lost. »O vo je d o v o lja n razlog da b u d e obešen jedan, kao
i svi mi ko ji smo o vd e — bez obzira da li neko n ije kriv«.
O n napravi neprijatan p o kre t desnom rukom u vazduhu,
isplazi je zik i oklem besi glavu ustranu, podražavajući izg le d
obešenog čoveka, a zatim p o ku pi svoj d e o p ljačke i p o ­
vuče noge p o p odu, kao da želi da p o vra ti krvotok.
Tabari se p o slednji posluži, on zgrabi novac i povuče
se u d rugi kraj o d e lje nja .
M o n tin ji ispravi Tevenena u stolici i izvuče bodež, posle
čega poteče mlaz krvi.
»Vama bi b ilo b o lje da se m aknete«, — reče on, b ri­
šući sečivo o prsluk svoje žrtve.
»M islim da m oram o«, o d g o v o ri V ijo n progutavši p lju ­
vačku. »Prokleta nje g ova de b ela glava«, p ro va li on. »Stoji
mi u grlu kao sluz. Sta će crvena kosa m rtvom čoveku?«
I on o p e t snuždeno pade na stolicu i čvrsto p o kri lice ru­
kama.
M o n tin ji i d o n N ikola se glasno nasmejaše, pa, šta-
više, i Tabari im se n e v o ljn o pridruži.
»Plači, derište« reče kaluđer.
»Uvek sam g o v o rio da je on žena«, d o d a d e M o n tin ji
s potsmehom. »Sedi, možeš li?« nastavi on, prodrm avši p o ­
n o vo m rtvo telo. »Utabanaj vatru, N ik!«
A li N ik je b io našao b o lje uposlenje; on je m irno
izvla čio V ijo n o v novčanik, d o k je pesnik sedeo, m litav i

144
uzđrhfano, na stolici na k o jo j je još pre nepuna tri minuta
sastavljao baladu. M o n tin ji i Tabari nem o zairažiše deo
plena, što ka lu đ er tih o obeća, spuštajući kesicu u nedra
svoje m antije. U m nogim slučajevima umetnička p riro d a
onem ogućuje ljudim a da budu praktični.
A li tek što je krađa izvršena, V ijo n se strese, skoči
na n o g e i uze da pom aže o k o rasturanja i gašenja žeravice.
U m eđuvrem enu, M o n tin ji o tv o ri vrata i o p re zn o p ro v iri na
ulicu. Put je b io slo b o da n ; na v id ik u n ije b ilo radoznale
patrole. Ipak su smatrali da je pam etnije da klisnu p o je ­
dinačno; pa kako je V ijo n žurio da p o b e g n e iz b lizin e
m rtvo g Tevenena, a kako se ostalima još više žu rilo da ga
se otarase p re no što o tk rije g u b itak svog dela novca, svi
se složiše da on p rv i iz iđ e na ulicu.
V etar je nadvladao i rasterao sve o b la ke s neba. Samo
je n e k o lik o oblačića, b le d ih kao mesečeva svetlost, brzo
p lo v ilo p re ko zvezda. Bila je ciča zima; i usled je d n e u o b i­
čajene obm ane vida, stvari su izg le d a le skoro o d re đ e n ije
nego usred dana. Uspavana varoš b ila je p o tp u n o m irna:
skup b e lih kukuljica, p o lje puno m alih A lp a , ispod svetlu-
cavih zvezda. V ijo n je p ro k lin ja o svoju sreću. Čemu ovaj
sneg! Sada, ma kuda krenuo, on ostavlja neizbrisiv trag
na bleštavim ulicama; ma g d e otišao, b iće uvek sapet za
kuću na g ro b lju svetog Jovana; ma kuda išao, on plete,
svojim umornim nogam a, konopac k o ji ga vezuje za zlo ­
čin i ko ji bi m ogao da ga veže za vešala. P ogled m rtvog
čoveka po vra ti mu se s novim značenjem . O n puče prstima
kao da je hteo da se sam ohrabri i, izabravši nasumice
jednu ulicu, krete sm elo kroz sneg.
Idući tako, d v e su ga stvari zab rin ja va le : izg le d ve­
šala kod M o n fo ko n a u to svetio i v e tro v ifo d o b a noći, s
je d n e strane; a s d ru g e , p o g le d mrtvaca s ćelavom glavom
i spletom crvenih žilica. O b o je mu slediše srce, i on ubrza
korake, kao da je m ogao po b eći od n eugodnih misli prosto
bržim hodom . Pokatkad bi se obazreo p re ko ramena izne­
nadnim nervoznim trzajem , ali on se je d in i kretao belim
ulicama, izuzev kad b i vetar nagrnuo iza ugla i d ig a o sneg,
k o ji je p o če o da se le d i, pršteći u bleštavoj prašini.

Ml Sfllvenson 145
 Iznenada on spazi pred sobom, na p o ve ćo j razdaljini,
crnu g o m ilu lju d i i n e k o lik o fenjera. G o m ila se krefala, a
fe n je ri su se lju lja li kao da ih nose lju d i u hodu. Bila je
to patrola, lako mu je ona samo presecala put, smatrao je
da je pam etnije ako jo j se što brže ukloni s puta. N ije b io
raspoložen da ga zaustavi, a b io je svesfan da je za njim
ostao v rlo vidan trag na snegu. U pravo nalevo nalazila
se velika gostionica, s n e ko liko m alih to rn je va i širokim
trem om ispred vrata; k o lik o se sećao, b ila je napola sru­
šena i već d u g o vrem ena prazna; te tako on učini tri koraka
ustranu i skoči u zaklon na tremu. Posle bleska na snežnim
ulicama, unutra je b ilo dosta mračno i on je p ip a ju ći išao
napred, raširenih ruku, kad naiđe na neku masu koja pruži
je d n u neopisivu mešavinu otp ora tv rd o g i m ekog, čvrstog i
labavog. N je g o vo srce zalupa, on otskoči dva koraka una­
trag i, užasnut, izb u lji oči prem a prepreci. Z atim se s o la k­
šanjem tih o osmehnu. Bila je to samo neka žena, i to mrtva.
O n kleče p o re d nje, da bi se u to uverio.B ila je smrznuta
i ukočena kao štap. M a li sirotinjski ukras u n je n oj kosi
lepršao se na vefru, a njeni obrazi b ili su d o b ro narume-
njeni to isto p o p od n e . D žepovi su jo j b ili p o tp u n o prazni;
ali u njenim čarapama, ispod p odvezice, V ijo n nađe dva
mala novčića poznata p o d im enom beljaka. Bilo je to isu-
više m alo; ali u svakom slučaju b ilo je ipak nešto; i pesnik
je b io d u b o k o ganut što je ona umrla p re no što je m ogla
da potroši svoj novac. Č in ilo mu se da je to mračna i ža­
losna tajna; g le d a o je čas u novčiće u svo jo j ruci, a čas u
m rtvu ženu, a zatim o p e t u novčiće, vrteći glavom nad
zagonetkom čo ve čje g života. Henri V, kralj Engleske, k o ji
je um ro u Vensenu neposredno pošto je o s v o jio Francusku,
i ova jadna ženturača ko ju je zima posekla na pragu g o ­
spodske kuće, p re no što je m ogla da potroši svoja dva
beljaka — č in ilo mu se da je to nem ilosrdan način ure­
đenja sveta. T o liko m alo treba pa da se potroše dva be­
ljaka; pa ipak još i sad b i u je d n im ustima b io osećaj nekog
d o b ro g ukusa, još je d n om bi m ogla da cm oknu, pre no
što b i đ a vo uzeo dušu, a te lo b ilo o sta vlje no pticama i

146
crvima. On bi želeo da sve isproba pre no šio sveflosi
d o g o ri i fe n je r se slom ije.
D ok su mu se takve misli m oiale p o g la vi on se sefi,
napola m ehanički, svog novčanika. Iznenada, n je g o v o srce
prestade da kuca; hladna jeza p o đ e mu o d nogu, a izg le ­
d a lo mu je kao da je p o g la vi d o b io hladan udarac. Sta-
ja o je časak skam enjen; zatim p o n o v o osefi gro zn iča vo
u zb uđenje; a onda mu postade jasan n je g o v g u b itak, i
o b li ga namah znoj. Za rasipnike novac je ta ko ž iv i tako
stvaran; tako je to jedan tanak ve o izm eđu n jih i n jih o v ih
uživanja! Postoji samo jedna granica za n jih o vu sreću ■—
to je vrem e; i d o k ne budu potrošene, rasipnik se sa svega
n e k o lik o kruna oseća kao rimski im perator. Za takvu je d n u
osobu g u b itak novca znači n a ju z b u d ljiv iji p re okret, i pad
iz raja u pakao, iz svega u ništa, u je d n om predahu. A još
više, ako je tim e svoju glavu stavio u omču, ako sutra može
da b u d e obešen zb o g to g istog novčanika, ta ko teško za­
služenog i tako lu d o iz g u b lje n o g ! V ijo n je stajao i p ro ­
klin ja o . On baci dva beljaka na ulicu; zapreti šakom prem a
nebu; trupnu nogom i ne užasnu se, vid e ći da je zg a zio
je d n o telo. Zatim brzo p o đ e istim stopama natrag prema;
kući p o re d g ro b lja . Z ab o ra vio je na svaki strah o d p a tro le ,
koja je u svakom slučaju već d avno b ila prošla, m islio
je samo na svoj iz g u b lje n i novčanik. U zaludno je g le d ao
le vo i desno p o snegu: ništa se nije v id e lo . N ije ga ispu­
stio na ulici. Da n ije ispao u kući? Ž arko je že leo da o d e
tamo i da v id i, ali pom isao na je z iv o g ukućanima obes­
hrabrivala ga je. Sem toga, on vide, prišavši b liže , da nisu
uspeli da pogase vatru; n a p ro tiv, ona se b ila razbuktala i
pro m e n ljiva sveflost igrala je na pukotinam a vrata i p ro ­
zora, i oživela n je g o v strah o d vlasti i pariških vešafa.
O n se vrati u gostionicu s trem om , i, p ip a ju ći p o snegu,,
poče da traži novac ko ji je b a cio u svo jo j d e č jo j jarosti.
A li našao je samo jedan b e lja k ; d ru g i je ve ro va tn o pao
ustranu i d u b o k o utonuo. Samo s je d n im b e lja ko m u d žepu
p o tp u n o su p ro p a le sve n je g o ve namere da p ro ve d e
neprospavanu noć u nekoj pustoj krčm i. I n ije samo to
za d o voljstvo s potsm ehom izm aklo iz n je g o v ih šaka; o b u -

10* 147
zeše g a sfvama nelagodnost, stvarni b o l d o k je stajao
tužan p re d trem om . Z no j se osušio na njem u; i mada je
vetar b io p o p ustio , lju ti mraz svakoga je časa postajao sve
ja či, te je osećao ka ko se koči i kako mu je sve h la d n ije
o k o srca. Sfa b i tre b a lo da učini? Bilo je već dockan, m alo
ima izg le d a na uspeh, ali ipak će pokušati da se skloni
u ku ći svog poočim a, kapelana Svetog Benedikta.
Trčao je celim putem i b o ja ž ljiv o zakucao. N ik o n ije
o d g o va ra o . Nastavio je da kuca, i p ri svakom udarcu
vraćala mu se hrabrost; naposletku ču kako se iznutra p ri­
b liž a v a ju koraci. Na železom okovanim vratim a o tv o ri se
rešetkasti o tv o r i propusti mlaz žute svetlosfi.
»Pokažite svoje lice na prozorčiću«, reče kapelan
iznutra.
»To sam ja«, zajeca V ijo n .
»A , to si ti, je li?« o d g o v o ri kapelan i p oče da ga
p ro k lin je sramnim nesvešteničkim kletvam a što ga je uzne­
m irio u to d oba, i posla ga u pakao, o d a k le je i došao.
»Šake su mi p o m o d re le d o zg lo b ova ,« m oljaka o je V i­
jo n . »N o g e su m i p ro m rzle i b o le me; srce mi se smrzlo.
tlfnreĆH p re zore. Samo ovaj put, oče, i, ta ko mi boga,
nikada vas više neću tražiti!«
»Trebalo je da do đ eš ranije«, reče d u h o v n ik hladno.
» M ladim ljudim a p o tre b a n je nauk s vrem ena na vreme.«
O n zatvori pro zo rčić i o d lu čn o se povu če u unutrašnjost
kuće.
V ijo n je b io izvan sebe. Lupao je na vrata rukama i
nogam a i p ro m u k lo vik a o za kapelanom .
»Podla stara lisica!« vika o je. »Kad bi mi d o p a o šaka,
po sla o bih te da p o lsfiš strm oglavce u n a jd u b lju p ro va liju « .
Unutra se zatvoriše vrata, što je pesnik je d va čuo, u
d u g om h o d niku d ole. P ro klin ju ći, o n p re đ e rukom p reko
usta. A zatim mu se ukaza vesela strana o va kvo g stanja i on
p o č e da se smeje, g le d ajući b e zbrižno prem a nebu, na ko ­
m e je iz g le d a lo da zvezde nam iguju potsm evajući mu se
z b o g n je g o v e nezgode.
Sta da se radi? Izg le d a lo je v rlo vero va tn o da će p ro ­
vesti noć na sieđenim ulicama. Pomisao na m rtvu ženu uplela

143
se u n je g o v o razm išljanje i on se zgrozi o d n je ; o n o što
se n jo j d e silo svečera, m ože v rlo lako da se desi njem u
izjutra. A on je tako m lad! I s tako b e zb ro jn im m oguć­
nostima raznovrsnog uživanja p re d sobom ! On' se skoro
uzbudi na pom isao o svojoj sopstvenoj sudbini, kao eto se
ra d ilo o nekom drugom , i zamisli sliku prizora kad u ju tro
nađu n je g o v o telo.
Razm otrio je sve svoje m ogućnosti, obrćući b e lja k iz­
m eđu palca i kažiprsta. Na nesreću, b io je u rđavim odnosi­
ma s nekim starim p rijate ljim a , k o ji b i se sažalili na nj u
ia k v o j n e vo lji. O n ih je ism ejavao u stihovim a, varao i
o b m a n jiva o ; pa ipak, u o v a kvo j n e p rilici, m islio je da
po stoji bar jedan k o ji b i se m ožda smekšao. To je b ila
jedna m ogućnost. N aposletku, vre d e lo je pokušati, i o n
naumi da ode i da v id i.
Usput je d o ž iv e o d v e stvarčice ko je su različito u ti­
cale na n je g o v o raspoloženje. Prvo, naišao je na trag je d n e
p a tro le i išao p o njem u n e k o lik o stotina ja rd i, ia ko to n ije
b ilo u n je g ovo m pravcu. To ga je o ra sp o lo žilo ; bar je za­
varao svoj trag; je r je još b io ob u zet m išlju da tra g a ju za
njim p o snegu p o ćelom Parizu i da će ga u hvatiti id u ć e g
jutra pre no što se p ro b u d i. Druga stvar uzbudila ga je
sasvim d rukčije. Prošao je kraj je d n o g u ličn o g ugla, g d e su,
nedavno, vu ko vi pro žd e rali je d n u ženu s defefom . M o ra da
je to b ilo strašno vrem e, m islio je on, kad je vu ko vim a p a lo
na pam et da uđu u Pariz; jedan usamljen čo ve k na o vim
pustim ulicama m ogao b i da d o ž iv i nešto g o re n e g o što
je običan strah. O n p riđ e i razgleda mesto s nekim n e p ri­
jatnim interesovanjem . Bio je to centar g d e se ukrštavalo
više uličica. P ogledao je niz svaku o d njih i zadržavao
dah, ne bi li o tk rio crne g o m ile kako ju re p o snegu, ili č u o
urlanje u pravcu reke. Sećao se kako mu je majka p rip o -
veđala o tom e i pokazivala to mesto, d o k je još b io detei
N jegova m ajka! Kad bi samo znao g d e ona ž ivi, najzad
b i sigurno našao sklonište. On odluči da se sutra raspita.
A li ne samo to, on će o tići i p osetiti je ta ko đe , jadnu
staricu! Razmišljajući tako, on stiže na svoje odredište —
svoju poslednju nadu za tu noć.

149
 Kuća je bila p o tp u n o u mraku, kao i njeno susedstvo;
pa ipak, odmah posle n e k o lik o kucaja, on ču o d o z g o neko
kretanje, otvaranje vrata, i jedan oprezan glas upita ko
je to. Pesnik kaza svoje ime glasnijim šapatom, i očekivaše
ishod, ne bez izvesne sfrepnje. A li n ije m orao d u g o da
čeka. Iznenada se o tv o ri jedan p ro zo r i čabar pun prljave
vo d e sruči se na kućni prag. V ijo n n ije b io nespreman na
ta ko što, i sklonio se k o lik o je to trem d o zvo lja va o ; ali i
p o re d toga, b io je, nažalost, nakvašen od struka naniže.
N je g o ve n o g avice počeše odmah da se lede. Pred njim
je stajala smrt o d hladnoće i iscrpenosii; priseti se da na-
g in je tu b erku lo zi i pokuša da kašlje. M eđ u tim , o zb iljn o st
opasnosti očvrsnu n je g o v e živce. On se odm ače n e ko liko
stotina ja rd i o d vrata g d e je tako g ru b o dočekan, i za­
misli se, s prstom na nosu. V id e o je samo jedan način da
nađe prenoćište i to je tre b a lo učiniti. Prim etio je nedaleko
je d n u kuću, i u čin ilo mu se da bi se lako m o g lo p ro v a liti
u nju. Tu se odm ah p re d a d e p rijatnim mislima o još to p lo j
sobi, sa stolom prepunim ostataka večere, g d e bi m ogao da
p ro v e d e ostatak n a jg ore g vrem ena, i o d a kle bi sutradan
m og a o da iz iđ e s rukama punim dragocenih stvari. O n je,
štaviše, razm išljao i koja bi jela i koja vina više v o le o ; i
redajući svoje n a jo m ilje n ije poslastice, pržena riba ja vi mu
se u mislima s čudnom mešavinom veselosti i užasa.
»N ikad neću završiti tu baladu«, m islio je u sebi; a
zatim, zadrhtavši p o n o v o pri sećanju, gro zn iča vo p o n o v i:
»O h, pro kle ta de b ela g la vo !« i piju n u na sneg.
Na p rv i p o g le d , pom enuta kuća izgledala je zamrače­
na; ali kad je V ijo n izvršio p rv i p re g le d , tražeći n a jp o g o d ­
n ije mesto za napad, prim eti malu treptavu svetlost iza
zavese je d n o g prozora.
»D ođavola!« p o m islio je. »Budan svet! Neki student
ili neki svetac. Čudan svet! Zar ne m ogu da se napiju i
legnu u krevet, pa da hrču kao i n jih o vi susedi? Kakva
korist o d večernjeg zvona, i ja d n ih đavola zvonara što skaču
na kraju konopca p o zvonicima? Čemu služi dan, ako svet
sedi budan ćele noći? Neka ih vrag nosi!« O n se isceri v i-
d eći kuda ga vo d i n jegova lo g ika . »Naposletku, svaki čovek

150
radi svoj posao«, d o d ad e , »te ako su b u d ni, m ogu, u im e
boga, pošteno d o ći na večeru o voga puta, i p re va riti đ a ­
vola«.
On smelo p riđ e vratim a i snažno zakuca. U oba p re t­
hodna slučaja kucao je b o ja ž ljiv o , u strahu da ne privuče
pažnju; ali sada, kad je o d b acio pom isao na pro va lu , ku­
canje na vratim a izg le d a lo je tako jednostavan i naivan
postupak. Z vuk n je g o v o g kucanja od je knu kroz kuću sve
slabijom avetinjskom je ko m , kao da je bila prazna; ali tek
što se to smiri, začu se odm ereno koračanje, par reza se
d iže i je d n o k rilo širom o tv o ri, kao da prevara, ili strah o d
prevare, nisu b ili poznati onima unutra. Pred V ijo n o m je sta­
ja o visok čovek, mišićav i mršav, ali nešto poguren. G lava
mu je b ila masivna, ali fin o isklesana; nos mu je b io tu p pri
dnu, ali se stanjivao prema vrhu, g d e se spajao s parom
razvijenih i poštenih o b rva ; o k o usta i o čiju imao je fine
bore, a ćelo lice ležalo je na gustoj sedoj bradi, u p a d ljivo
i četvrtasto potkresanoj. Pri trep e ra voj svetlosti ručne sve-
tiljk e izg le d a o je o tm e n iji no što je ustvari b io ; ali u svakom
slučaju, b ilo je to p re fin je n o lice, više čestito no in te li­
gentno, krep ko , je d n osta vn o i pošteno.
»Vi kucate dockan, gospodine«, reče stari čovek zvon­
kim , ljubaznim glasom.
V ijo n se skupi i izusti puno izvinjavanja; u n e p rilici
takve vrste u njemu se isp o lji u b o g i pošten čovek, ko ji
je krio zbunjeno svoju glavu.
»H ladno vam je,« p o n o vi starac, »i g la d ni ste? D obro,
uđite«. I on ga pozva da uđe u kuću dosta otm enim p o ­
kretom .
»Neki ve liki g o spodin«, m islio je V ijo n , d o k je n je g o v
dom aćin, ostavivši sve tiljku na popločanom p o d u ulaza, p o ­
n o vo stavio reze na svoja mesta.
»Vi ćete mi o p ro stiti što idem napred«, reče on kada
je sve b ilo g o to v o , i p o đ e ispred pesnika g o re u veliku
odaju, zagrevanu ve liko m posudom s ćumurom i osvetljenu
velikom svetiljkom obešenom na stropu. Nameštaj je b io
v rlo siromašan; svega n e k o lik o pozlaćenih tanjira sa strane,
n e ko liko knjiga, i p o sto lje s o klo p o m izm eđu prozora. Na

151
zidu je visio iep ći!im , na čijem je je d n om delu b ilo pred­
stavljeno raspinjanje G ospoda, a na d rugom pastir i pasfirka
kraj p o toka . Iznad kam ina nalazio se štit.
»H oćete ii da sednete?« upita starac, » i da mi o p ro ­
stite što ću vas ostaviti? Večeras sam sam u svojoj kući, i
ako hoćete da jedete, moram sam da vas poslužim«.
Čim dom aćin iziđ e , V ijo n skoči sa stolice na ko ju je
u p ravo b io seo, i p o če da razgleda sobu s pritajenošću i
strašću je d n e mačke. O dm eravao je zlatne ta n jire u ruci,
p o o tva ra o sve kn jig e i ispitao g rb o v e na štitu, kao i tka­
ninu kojom su o b ložena sedišta. D igao je prozorske zavese
i v id e o da su p ro zo ri o b lo žen i b o g a to o b o jen im staklom sa
likovim a, k o lik o je m ogao da v id i, v o jn ič k o g izgleda. Za­
tim je stao nasred sobe, d u b o k o uzdahnuo, i zadržavajući
uzdah naduvenih obraza, p o če o da se og le da o k o sebe,
vrteći se na petam a, kao da je hteo da ureže u sećanie
sve što se nalazilo u o d aji.
»Sedam zlatnih tanjira«, reče. »Kad bi ih b ilo deset,
riziko va o bih. Fina kuća i fini stari g o sp od in , neka mi p o ­
m ognu svi sveci!«
I upravo tada, čuvši starčeve korake u ho d niku , on se
došunja d o svoje stolice i p o če skrušeno da g re je vlažne
noge na posudi s ćumurom.
Domaćin je nosio u je d n o j ruci ta n jir s mesom, a u
d ru g o j vrč s vinom . O n stavi ta n jir na sto, pozva V ijona
rukom da prim akne stolicu, pa, otišavši d o kredenca, vrati
se s d ve kupe ko je napuni.
»Pijem za vašu b o lju sreću«, reče kucnuvši odm ereno
svojom kupom u V ijo n o vu .
»Za naše b o lje poznanstvo?« o d g o v o ri pesnik, kom e se
vraćala hrabrost. O bičan čove k iz naroda b io b i zbunjen
Ijubaznošću starog gospodina, ali V ijo n je b io navikao na to.
On se već veselio s ve liko m gospodom , i smatrao je da su
ona mračni lupeži kao što je i on. I on se p re d a d e jelu
s h a la pljivo m nasladom, d o k ga je stari g o sp od in , zavaliv­
ši se, posmafrao nepom ičnim i radoznalim očima.
»Rame vam je krvavo čoveče«, — reče on.

152
 M o ra da je M o n fin ji stavio svoju o krva vlje n u ruku na
njega kad je izlazio iz kuće. O n u srcu p ro k le M o n fin jija .
»Nisam je ja p ro lio « , prom uca.
»Nisam fo ni pre tp o sta vlja o « o d g o v o ri m irno n je g o v
dom aćin. »Svađa?«
»Da* tako nešto«, priznade V ijo n , zadrhtavši.
»M ožda je neko ubijen?«
»O h, ne, n ije ubijen«, o d g o v o ri pesnik sve zbunje­
n iji. »Sve je u redu, — u b ijen je slučajno. Ja nisam uče­
stvovao u tome. Neka me b o g u b ije ! — d o d a d e grozničavo.
»Jedan nevaljalac manje, ako smem da kažem«, p ri-
m efr g o sp od a r kuće.
»Smete to da kažete«, složi s e 'V ijo n s bezmernim o lak­
šanjem. »To je b io nevaljalac kakvo g nema o d a vd e d o
Jerusalima. O te g a o je p a pke kao jagnje. A li je b ilo g adno
p o g le d a ti ga. — Usuđujem se da vas pitam da li ste v i-
d e li mrtvaca u svome životu, gospodaru?« d o d a o je, ba­
civši p o g le d na o k lo p .
»M nogo«, reče starac. »Ratovao sam, kao što p re t­
postavljate.«
V ijo n o d lo ži nož i viljušku, ko je je upravo b io uzeo.
»Da li je ijedan o d njih b io ćelav?« upita.
»O, da, i s kosom sedom kao što je moja«.
»Ne mislim da b ih to lik o razm išljao o sedoj«, reče
V ijo n . »N jegova je b ila crvena.« I njemu se po vra ti drhta­
vica i nagon da se smeje, što on suzdrža ve likim g u tlja ­
jem vina. »Pom alo sam izvan sebe, kad pom islim na to«,
nastavi. »Znao sam ga, p ro k le t b io ! A zatim, hladnoća tera
čoveka da mašta — ili maštanje čini da je čoveku zima,
ne znam šta je«.
»Imate li novaca?« — upita starac.
»Imam jedan beljak«, o d g o v o ri pesnik smejući se.
«Uzeo sam ga iz čarape je d n e m rtve d e vo jču re na nekom
tremu. Bila je mrtva kao Cezar, jadna bludnica, i hladna
kao crkva, s kom adićim a trake u kosi. Težak je živ o t zimi
za kurjake, i d ro lje , i jadne skitnice, kao što sam ja.«

153
 »Ja sam«, prefstavi se starac »Angaran d e !a Fekeje,
go sp od a r Brizfua, starešina Pafairaka. Ko i šfa biste vi m ogli
biti?«
V ijo n se d iže i napravi p rig o d a n p o klo n, »Zovu me
Fransoa V ijo n « , reče, »siroti profesor filo z o fije o v o g uni­
verziteta. Znam nešto latinski i v rlo m nogo nevaljalsiava.
Umem da sastavljam šansone, balade, junačke pesme, pe-
smice i kola, a m nogo vo lim vino. Rođen sam na tavanu, i
vero va tn o neću umreti p o d vešalima. D odao bih, gospodaru,
da o d večeras ostajem v rlo p o ko rn i sluga na raspoloženju,
vašeg gospodstva«.
»Ne m oj sluga«, reče p le m ić; »m oj gost večeras, i ne
više.
»V rlo zahvalan gost«, kaza V ijo n učtivo i napi ćufke
svom dom aćinu.
»Vi ste m udri«, p oče starac, d o d iru ju ći svoje čelo,
»vrlo pam etni; učeni; d u h o vn ja k; i uzim ate mali novčić od
m rtve žene na ulici. N ije li to neka vrsta krađe?«
»To je vrsta krađe koja se m nogo p rim e n ju je u ratu,
gospodaru.«
»Ratovi se v o d e na p o lju časti,« o d g o v o ri starac p o n o ­
sito. »Tamo čovek stavlja svoj ž iv o t na kocku; on se b o ri
u im e svog gospodara kralja, ili svog gospoda b o g a i n ji­
hovih gospodstava presvetih svetaca i anđela.«
»Pretpostavim o,« reče V ijo n , »da sam ja zaista lo p o v.
Ne igram li se ja ta ko đ e živo to m , i p ro tiv većih nevolja?«
»Za d o b it, a ne za čast.«
»Dobit?« p o n o vi V ijo n slegnuvši ramenima. » D o b it!
Neki ja d n ik želi da večera, i uzme večeru. Tako isto radi
v o jn ik na ratištu. A , šfa su sva ta oduzim anja o kojim a
to lik o slušamo? Zar to nisu d o b iti za one k o ji ih uzimaju,
a d o v o lja n g u b itak za one druge. V o jn ici p iju kraj d o b re
vatre, d o k građani vade i crno ispod nokata da b i im ku­
p ili v in o i drva. U unutrašnjosti sam v id e o m nogo d o b rih
seljaka kako se lju lja ju na drveću, zaista, vid e o sam ih
trideset na je d n om brestu, i b ila je to v rlo žalosna slika;
a kad sam nekoga u pitao zašto su obešeni, rečeno mi je
da nisu m og li da zajedno skupe d o v o ljn o kruna da zado­
v o lje vo jn ike .«

154
 »To su nužnosti rafa, k o je niži p o rođ e n ju m oraju odano
da podnose. Istina je da neki za povednici postupaju isuviše
oštro; na svakom p o lo žaju ima duša k o je je teško ganuti;
sem toga, u vojsci ima m nogih k o ji nisu b o lji o d razbojnika.«
»V idite,« reče pesnik, »ne m ožete da o d v o jite vo jn ika
o d razbojnika, a šta je d ru g o lo p o v no iz d vo je n i razbojnik
s opreznim ponašanjem? Ja ukradem kom ad o v č ije g mesa,
uznemirivši samo lju d e u snu; seljak gunđa m alo, ali ne
pokusa nim alo m anje slatko o n o što je preostalo. V i d o đ e te
p o b e d n ič k i duvajući u trube, uzmete ćelo stado i, još kao
p riđ e , nem ilosrdno istučete seljake. Ja nemam trube; ja sam
jednostavno Tom, Dik ili Hari; ja sam lupež i pas, i vešala
su suviše d o b ra stvar za m ene — priznajem to o d sveg
srca; ali za p ita jte samo seljaka koga p retpostavlja o d nas
d v o jic e ; p ro n a đ ite koga o d nas p ro k lin je ležeći budan za
hladnih noći.«
»P o g le d a jte nas d vo jicu ,« reče n je g o v o gospodstvo.
»Ja sam star, krepak i poštovan. Kad bih ja sutra b io izba­
čen iz svoje kuće, stotine bi njih b ili ponosni da mi dadu
zaklona. Kad bih samo napom enuo da želim da ostanem
sam, siromašni svet bi izišao sa svojom decom na p olje, na
ulicu, da p ro ve d u noć. A ja sam vas našao ka ko lutate kao
beskućnik i uzimate petparac o d m rtve žene na p u tu! Ja se
ne b o jim ni lju d i, ni b ilo čega d ru g o g ; v id e o sam vas kako
d rh tite i g u b ite hrabrost p ri p rv o j reči. Ja m irno čekam u
svo jo j sopsfvenoj kući da me b o g pozove, ili, ako kralj
zaželi da me p o n o v o p o z o v e na b o jn o p o lje . Vi očekujete
vešala; surovu, brzu smrt, bez nade i časti. N e po stoji li
razlika izm eđu nas dvojice?«
»Kao d o meseca,« složi se V ijo n . » A li da sam ja rođen
kao g o sp od a r Briztua, a vi da ste ja d n i učenjak Fransoa,
zar bi razlika b ila išta manja? Z ar ne bih ja g re ja o svoja
kolena na ovom sudu s ćum urom , a vi p ip a ju ći tražili p e f-
parce p o snegu? Zar ne bih ja b io v o jn ik a vi lopov?«
»L o po v!« uzviknu starac. »Ja lo p o v ! Kad biste razu-
m eli šta g o v o rite , p o ka jali biste se.«

155
 V ijo n iskrivi ruke n e u p o re d ivo drskim pokrefom . » A ko
mi je vaše g o sp od stvo ukazalo čast da sledi m oje izla­
ganje!« reče on.
»Činim vam već ve liku čast što se nalazim u vašem
društvu,« reče plem ić. »Naučite se da u kro tite svoj jezik
kad g o v o rite sa starim i poštovanim ljudim a, je r neko h itriji
o d mene m ogao b i vas p re ko re ti na oštriji način.« On ustade
i p o če da šeta p o do n jem d e lu o d aje, boreći se s lju tn jo m
i an tip atijo m . V ijo n kradom napuni kupu i sede u g o d n ije
na stolicu, prekrstivši kolena, naslonivši glavu na jednu
ruku a lakat na naslon stolice. N jem u je b ilo u g o d n o i to p lo ,
i n ije b io nim alo zabrinut zb o g svog dom aćina koga je
oce n io što je m ogao tačnije, budući da su bila u pitanju
dva tako različita karaktera. Noć je skoro već b ila p ro b d e -
vena, i to, na kraju krajeva, na vrlo ugodan način, i on je
p raktično b io siguran da će sutradan m irno otići.
»Kažite mi jednu stvar,« reče starac zastajkujući pri
hodu. »Da li ste vi zaista lopov?«
»Pozivajući se na sveta prava gostoprim stva,« o d g o ­
v o ri pesnik, »jesam, gospodaru.«
»Vi ste vrlo mlad,« nastavi plemić.
»hfikad ne bih do stig ao ovu starost,« o d g o v o ri V ijo n
p o kazujući svoje prste, »da se nisam pom agao s o v ih deset
talenata. To su mi b ili i otac i majka, hranioci.«
»Vi se još m ožete p o ka jati i prom eniti.«
»Kajem se svakodnevno,« reče pesnik. » M a lo se ko
više kaje od ja d n og Fransoa. A u p o g le d u prom ene, neka
neko izm eni m oje p rilike . Č ovek mora da je d e , pa ma
m orao i d a lje da se kaje.« ^
»Promena mora da d o đ e iz srca,« o d g o v o ri starac sve­
čano.
»Dragi m oj gospodaru,« o d g o v o ri V ijo n , »da li vi za­
ista m islite da ja kradem iz zadovoljstva? M rzim krađu, kao
i b ilo kakav d ru g i posao ili opasnost. C vokoćem kad vidim
vešala. A li moram da jedem , da pijem , moram da idem u
društvo. D ođavola! Č ovek n ije usamljena ž iv o tin ja ! — Č u i
D e u s f a e m i n a m t r a d i f . Im enujte me kraljevim p e ­
karom.. — im enujte me opatom Svetog Dionisija, ili siare-

156
šinom Patafraka; i ja ću se zaista izm eniti. A li d o k le g o d
me ostavljate kao siro to g učenjaka Fransoa V ijon a , bez
p e t para, svakako, ja ostajem is+i.«
» M ilost božja je svemogućna.«
»Bio b ih je re tik kad b ih je d o v o d io u sumnju,« reče
Fransoa.« O na vas je postavila za gospodara Briztua i sta-
rešinu Patatraka. Ja nisam d o b io ništa o d nje, sem d o v i­
tljiv o s ti p o d svojim šeširom i o v ih deset prstiju na rukama.
M o g u li da se poslužim vinom? N a ju čtivije zahvaljujem .
Božjom m ilošću, vi im ate izvanredno vino.«
G o sp od a r Briztua šetao je g o re -d o le s rukama na le ­
đim a. M o žd a se u n je g o v o j g la vi još n ije sm irilo p o re đ e n je
izm eđu lo p o va i v o jn ik a ; m ožda ga je V ijo n interesovao
zb o g neke nejasne sim patije; m ožda je nje g ova moć ra­
suđivanja b ila jednostavno pom etena neobičnošću ova kvo g
zaključivanja; no, bez obzira na uzrok, o n je že leo da
navede m ladog čoveka na b o lje misli, ne bi Ii ga p rim o ­
rao da p o n o v o krene pravim putem.
»Ima tu i nešto što ja ne m ogu da razumem,« reče on
na kraju. »Vaše su reči pune p re p redenosfi, i đ a vo vas je
previše o d v e o stranputicom ; ali đ a vo je samo v rlo slabašan
duh p re d božjom istinom , i sve n je g o v e lukavosti nestaju
p re d pravom poštenom reči, kao mrak u zoru. Saslušajte
me još jednom . D avno sam naučio da čovek m ože da živi
p le m e n ito i da lju b i b o g a, i kralja, i n je g o vu suprugu, te
i p o re d toga što sam v id e o puno čudnih stvari, ja se još
uvek trudim da se upravljam p o tom pravilu. To n ije zapi­
sano samo u svima plem enitim istorijam a, no i u srcu sva­
ko g čoveka, ako se on p o tru d i da pročita. V i g o v o rite o
hrani i vinu, i ja znam v rlo d o b ro da je teško p o dnositi
g la d ; ali vi ne g o v o rite o drugim potrebam a; ništa ne g o ­
v o rite o poštenju, lju b a vi prem a b o g u i d rugim ljudim a, o
ljubaznosti, o p ra vo j lju b a vi. M ožd a nisam d o v o ljn o pa­
metan — a ja o p e t mislim da jesam — ali vi mi izg le d a te
kao neko ko je skrenuo s puta i napravio ve liku grešku
u životu. V i obraćate pažnju na te m aie p o tre b e , a p o tp u n o
za b o ra vlja te ve liku i je d in u stvarnu p o tre b u , kao čovek
k o ji b i le čio z u b o b o lju na dan Strašnog suda. Zar nisu p le ­

157
m en itije sfvari čast, lju b a v i vera, nego li hrana i piće, I ja
mislim da njih više želim o, i da više patim o ako nam one
nedostaju. G o vo rim vam onako kako mislim da ćete me
najlakše razumeti. Niste li vi, d o k p a žljivo p u n ite svoj sto­
mak, zapustili d ru g i jedan a p e tit u svome srcu, k o ji vam
muti z a d o vo ljstvo u živo tu i čini da ste stalno jadni?«
V ijo n se vid n o zažario usled te p ridike . »Vi m islite da
ja nemam osećanja časti!« uzviknu on. »Ja sam v rlo siro­
mašan, b o g mi je svedok! Teško je g le d ati b o g a t svet u ru­
kavicama, a sam duvati u prste. Prazan stomak je gorka
stvar, iako vi o la ko g o v o rite o tom e. Kad biste im ali k o lik o
ja imam, možda biste p ro m e n ili m išljenje. U svakom slučaju,
ja sam lo p o v — u najgorem o b lik u — ali nisam đ a vo iz
pakla, neka me b o g u b ije. H feo bih da znate da i ja imam
svoju sopstvenu čast, isto tako d o b ru kao što je i vaša, iako
o n jo j ne brb lja m ce log b o g o v e fn o g dana, a b o ž je je čudo
da je uopšte imam. To mi izg le d a p o tp u n o p riro d n o ; držim
je u k u tiji d o k mi ne zatreba. Promislite, k o lik o sam d u g o
u o v o j sobi s vama? Zar mi niste kazali da ste sami u kući?
P og le d a jte svoje zlatne ta n jire ! V i ste snažni, ako hoćete,
ali ste stari i nenaoružani, a ja imam svoj nož. Trebalo bi
da napravim samo trzaj laktom i vi biste se našli s hladnim
čelikom u srcu, a ja bih b io tamo, žureći ulicama, s naru­
čjem zlatnih kupa! M islite li da nisam d o v o ljn o d o v itljiv da
to vidim ? A ja to prezirem . Tamo su vaši p ro k le ti pehari,
sigurni kao u nekoj crkvi; vi ste tu i vaše srce kuca kao i
pre, a o vd e sam ja, spreman da p o n o v o izađem kao siro­
mašak, kao što sam i ušao, s je d n im b e ljakom k o ji ste mi
b a cili u lice ! I vi m islite da ja nemam osećanja časti —
neka me b o g u b ije !
Starac ispruži desnu ruku. »Kazaću vam šta ste vi,« —
reče. »V i ste nevaljalac, m ladiću, bezobrazni i niski neva-
Ijalac i skitnica. S vama sam p ro v e o čita v sat. O h ! ve ru jte
mi, osećam se nesrećan! I vi ste je li i p ili za m ojim stolom.
A li sad mi je dosta vašeg prisustva; razdanilo se i noćna
ptica je otišla na svoje le g a lo . H oćete li p oći napred, ili
za mnom?«

158
 »Kako vi želite,« o d g o v o ri pesnik, dižući se. »Verujem
vam da ste savršeno častan čovek.« »O n p a žljivo ispi svoju
kupu. »Želeo bih da m ogu d o d ati da ste in te lig e ntn i,« na­
stavi, kuckajući se p o g la vi zglavcim a. » G odine, g o d in e !
M ozak postane krut i reumatičan.«
Starac je išao napred u znak nekog samopoštovanja.
V ijo n ga je p ratio, zviždućući, s palčevim a za kaišom.
»Neka se b o g sm iluje na vas,« reče gospodar Briztua
na vratima.
»Z bogom , tatice,« o d g o v o ri V ijo n zevajući. »V elika
vam hvala za hladnu ovčetinu.«
Vrata se zatvoriše za njim . Na belim krovovim a je svi-
taio. H ladno, n e u go d n o ju tro v u k lo se u dan. V ijo n zastade
i o d svega srca se p ro te g n u nasred ulice.
» V rlo tu p stari g o spodin«, p o m islio je. »Pitam se, šta
bi vred e li n je g o vi tanjiri?«
 KLUB SAMOUBICA

PRIČA O MLADIĆU S TORTAMA

S PAVLAKOM

Za vrem e svoga bora vka u Londonu vrsni kra lje vić

Florizel o d B oem ije o s v o jio je sve društvene slojeve svo­
jom Ijupkošću i nenam etljivom plem enitošću. O n je, i po
onom e što se znalo o njem u, b io nesvakodnevan čovek,
no to je ustvari b ilo samo mali d e o onoga što je stvarno
činio, la ko miran p o p riro d i u o bičnim prilikam a i naviknut
da posmatra svet s filo z o fijo m o b ič n o g čoveka, kra lje vić o d
Boem ije n ije b io bez smisla za čudnije, p u s to lo v n ije na­
čine života, a za k o je n ije b io p re d o d re đ e n p o svome ro­
đenju. Pokatkad, kad bi mu b ilo dosadno, kad ni u jednom
o d londonskih pozorišfa n ije b ilo komada ko ji b i izazivali
smeh i kad je g o d išnje d o b a b ilo n e p o g o d n o za b ilo ko ji
o d sportova u kojim a je on pre va zila zio sve takm ičare, on
bi p o ziva o svoga oda no g ađutanfa, pukovnika Džeraldina,
i naređivao mu da se spremi za večernju skitnju. A đ u fa n t
je b io m lad oficir, sm ionih, pa šfaviše i drskih sklonosti. On
bi radosno d očekao tu vest i p o žu rio da se sprem i. V e lik o
iskustvo i živ o t upoznat s raznih strana o m o g u ćili su mu da
sfekne neku posebnu lakoću u prerušavanju. M o g a o je da
p rila g o d i ne samo svoj izg le d i držanje, no i svoj glas, pa,
šfaviše, i misli, b ilo kom društvenom sloju, karakteru ili na­
rodu; a na taj način skretao je pažnju s kraljevića i ponekad
je uspevao da n jih d vo jica d ospeju u vrlo čudna društva.

160
Građanske vlasti nikada nisu b ile upoznate s tajnama tih pu­
stolovina. N e p o k o le b ljiv a hrabrost je d n og a i velika mašta
i viteška odanost d ru g o g a o m o g u ćile su im da p ro đ u kroz
b e zb ro j opasnosti, te su tako vrem enom stekli v e lik o sa­
m opouzdanje.
Jedne m artovske večeri jaka susnežica ih je naterala da
se sklone u neki bar u b lizin i Leister skvera, u kom e su
prodavane ostrige. P ukovnik Džeraldin b io je obučen i d o -
teran tako da je ličio na nekog novinara, ali vrlo mršavih p ri­
hoda, d o k je kraljević, kao i o b ičn o, izm enio svoj lik sta­
vivši lažne zaliske i par ve likih lažnih obrva. To mu je
da va lo g ru b izg le d čoveka o p a lje n o g lica, tako da se
uopšte n ije m o g lo p rim e titi da je prerušen. Tako doterani,
g o sp od a r i n je g o v pratilac m og li su m irno da ispijaju b re n ­
d ije sa sodom.
U baru je b ilo p u n o gostiju, muškaraca i žena. 1 pored
toga što su m nogi o d njih b ili v o ljn i da stupe u razgovor
s našim pustolovim a, nijedan o d njih nije izg le d a o d o ­
v o ljn o za n im ljiv za sklapanje b liže g poznanstva. Tu se nije
nalazilo ništa d ru g o sem lo n d on sko g ološa i bar je b io sa­
stajalište sumnjivaca. K raljević je već p očeo da zeva i ćela
stvar počinjala je da mu biva dosadna, kad se n aglo o t-
voriše obrtna vrata i u bar u đ e neki m ladić u p ra tn ji neko­
licin e dečaka. Svaki o d njih nosio je p o v e lik i ta n jir to rti s
pavlakom p o d pokrivačim a k o je odmah skinuše. M la d ić
o b iđ e stolove i n a m e tljivo je n u d io te slatkiše s preteranom
Ijubaznošću svakome ko je hteo da ih prim i. Ponekad je
nje g ova ponuda grom oglasno primana, a katkad odlučno,
pa sfaviše i g ru b o o d b ija na . U takvim slučajevima pridošlica
b i uvek sam p o je o to rtu uz neku m anje ili više d uhovitu
prim edbu.
Naposletku se p rib liž i kraljeviću Florizelu.
»G ospodine,« reče d u b o k o se p o klo n ivši i nudeći
istovrem eno to rtu izm eđu palca i kažiprsta, »da li biste hteli
da ukažete čast je d n om strancu? Ja odgovaram za kva lite t
kolača, pošto sam o d p e t sati p o je o dva tuceta i tri
komada.«

11 Stlvenson
161
 »N avikao sam,« o d g o v o ri kraljević, »da ne gledam to ­
lik o na sam p o k lo n k o lik o na način na k o ji je ponuđen«.
»Način, g o sp odine,« o d g o v o ri m ladić p o klo n ivši se
p o n o vo , »to je način ismevanja.«
»Ismevanja?« p o n ovi F lorizel. »A koga nameravate da
ismejete?«
»Nisam došao da izlažem svoje m išljenje,« o d g o v o ri
ovaj, »nego da razdelim o o ve to rte s pavlakom . A k o p o-
menem da ja o d sveg srca uključujem i sebe u to ismevanje,
nadam se da ćete smatrati da je čast za d o voljen a i da ćete
prom eniti m išljenje. A li u p ro tivn o m slučaju, nateraćefe me
da p o je de m dvadeset i osmu tortu, a moram da priznam
da sam umoran o d te vežbe.«
»V i ste me ganuli,« reče kraljević, »i ja želim od sveg
srca da vas izbavim iz te n e p rilike , ali p o d jednim usiovom.
A k o m oj p rija te lj i ja p o je d e m o vaše kolače — a nijedan
o d nas nema za njih n ika kvih p riro d n ih sklonosti — oče­
kujem o da ćete nam se zauzvrat p rik lju č iti za večeru.«
Izg le d alo je kao da m ladić razmišlja.
»Ja imam još n e ko liko tuceta torti,« reče on naposletku,
»i stoga ću m orati da poseiim više barova pre no što za­
ključim svoj v e lik i posao. Za to je p o tre b n o dosta vremena,
a ako ste vi g la d n i.. ..«
K ra lje vić ga p re kid e učtivim pokretom .
» M o j p rija te lj i ja ćem o vas pratiti,« reče on, »jer smo
zaista v rlo zainteresovani za vaš v rlo prijatan način da p ro ­
vedete je d n o veče. A sada pošto su preduslovi za mir
utvrđ e n i, d o z v o lite mi da p o tvrd im u g o vo r za o b ojicu.«
I zatim kraljević p roguta to rtu s n a jd iv n ije smišljenom
Ijupkošću.
»Izvanredna je,« reče.
»Pretpostavljam da ste odličan poznavalac« o d g o v o ri
m ladić.
Pukovnik Džeralđin se oduži kolaču na isti način. Pošto
su svi u baru b ilo p rim ili ili o d b ili taj izvrsni zalogaj, m ladić
s tortam a s pavlakom uputi se u d ru g i sličan lokal. D vojica
dečaka, k o ji su se izgleda p riv ik li na to čudno upošljenje,
p o đ oše odm ah za njim , a iza njih su krenuli kraljević i p u ­

162
kovnik, ispod ruke, i osm ehujući se jedan na d ru g o g a u
hodu. Drušfvo je na ta j način p o se tilo d ru g e d v e krčme,
gde su se scene razvijale na način sličan o n om e k o ji je već
opisan — neki su o d b ija li, a neki p rim a li ljubaznosti te skit-
nlčke g o sto lju b ivo sti, a m ladić je sam je o svaku, o d b ije n u
tortu.
Napuštajući treću krčmu m ladić je p re b ra ja o svo ju
robu. Preostalo je svega d e v e t to rti, tri na je d n om p o slu-
ta vn iku i šest na drugom .
»G ospodo,« reče on obraćajući se d v o jic i svo jih n o vih
pratilaca, »ne b ih že le o da odlažem vašu večeru. Sasvim
sam siguran da ste g la d ni. Osećam da vam d u g uje m naro­
čitu pažnju. I na o vaj m oj v e lik i dan, zaključujući niz ludosti
s m ojim n ajluđim de lo m , želim da se najlepše o p h o d im
sa svima k o ji mi odo bra va ju . G o sp o d o , nećete više čekati,
lako je m oje z d ra vlje porem ećeno ranijim neumerenostim a,
stavljajući na kocku svoj ž iv o t, ja ću završiti sa preostalim a.«
S tim rečima on strpa d e ve t preostalih to rti u usta *
proguta svaku u je d n om je d in o m zalogaju. A zatim, o kre -
nuvši se dečacima, d a d e im n e ko liko zlatnika.
»M oram da vam zahvalim ,« reče on, »za vaše. izvan­
redno strpljenje.«
O tp u stio ih je p o klo n ivši se svakom ponaosob. N eko­
lik o trenutaka stajao je g le d a ju ći u svoj novčanik, iz koga
je upravo p la tio svoje pom agače, a zatim ga, s osm ehom
baci nasred ulice i stavi d o znanja da je spreman da p o đ e
na večeru.
U je d n om m alom francuskom restoranu u Sohou, k o ji je
neko vrem e uživao preferan glas, ali k o ji je već p o če o d®
pada u zaborav, u zasebnoj sobi u k o ju se u ia zijo p re ko
dva stepenika, trojica d ru g o va večeraše v rlo b o g a to i popiše
tri ili če tiri b oce šampanjca, razgovarajući će lo vrem e .o
beznačajnim stvarima. M la d ić je b io ž iv i veseo, ali se srne-
ja o glasnije n o šio b i b ilo uo b ičajen o k o d d o b ro vaspitan'ih
lica. O n je snažno m ahao rukama. N je g o v glas se iznenadno
i čudno m enjao i iz g le d a lo je da to ne zavisi o d n je g o v e
vo lje . Pošto su slatkiši o d n eti i sva trojica za p a lili cigare,
kraljević ga upita:

u* 163
 »Uveren sam da ćete me iz v in iii zbog m oje radoznalo­
s t N e o b ičn o m e je o b ra d o v a lo o n o šfo sam v id e o ko d vas,
ali mre je još više zbunilo. I p o re d toga što ne b ih želeo da
izgledam indiskretan, moram da vam kažem da smo m oj p ri­
ja te lj i ja do stojni da nam se p o ve ri neka tajna. I sami
im am o puno naših sopstvenih tajni ko je n e p re kid n o o t­
krivam o n eprikladnim ušima. A k o je vaša priča, kao šfo p re t­
postavljam , nastrana, v i ne m orate da im ate obzira prema
nama, je r smo nas d vo jica najnasfraniji lju d i u Engleskoj.
M o je je im e G o d al, T eo til G o d al. M o j p rija te lj je m ajor
A ltre d Hem ersm it — ili u p ravo to je ime p o d ko jim on želi
da b u d e poznat. M i p ro v o d im o ž iv o t isklju čivo u traženju
p ustolovina i nema nastranosti za koju ne bism o im ali sklo­
nosti.«
»V i mi se sviđate, g o sp o d in e G odale,« o d g o v o ri m la­
dić. »Prema vama osećam p riro d n o p o ve re n je i ne bih
m ogao da stavim ni najm anju prim edbu u p o g le d u vašeg
p rija te lja m ajora, za koga smatram da je prerušeni plem ić.
Sem to g a, siguran sam da n ije vo jn ik.«
Pukovnik se nasmeši na taj ko m p lim e n t učinjen savr­
šenstvu n je g o v e spretnosti, a m ladić nastavi na još zani­
m ljiv iji način.
»Postoji m nogo razloga zb o g ko jih ne bih m ogao da
vam ispripovedam svoj slučaj. M ožd a je baš to razlog šfo
želim da učinim tako. M e đ u tim , izgleda da ste vi spremni
da ču je te jednu luckastu priču, tako da nemam srca da vas
razočaram. Neću vam kazati, iako ste ga vi kazali, svoje ime.
M o ja starost n ije bitna za priču. V o d im p o re k lo o d svojih
predaka p re k o redovnih potom aka, a o d njih sam nasledio
v rlo ugodan društveni p o lo ža j k o ji i sada zauzimam, i p ri­
h o d o d tri stotine funti godišnje. Pretpostavljam da sam od
njih d o b io i nerazborifost, što je b ila m oja glavna zabava
k o jo j sam se prepuštao. Lepo sam vaspifavan. Umem da
sviram na v io lin i u to lik o j meri da bi m ogao da zarađujem
novac u vašarskim orkerstrim a, ali ne uvek. Isto tako sviram
na fla u ti i francuskom rogu. D o v o ljn o sam naučio da igram
vist, da b ih m ogao go d išnje da izgubim koju stotinu na to j
zamršenoj ig ri. M o je poznavanje francuskog je zika d o -

164
vo ljn o je da m i o m ogući rasipanje novca u Parizu skoro s
Istom lakoćom kao i u Londonu. U kratko, ja sam lice puno
smelih želja. D oživeo sam najraznovrsnije pustolovine,
uključujući i jedan d v o b o j ni o ko šta. A li, pre svega dva
meseca sreo sam je d n u m ladu damu koja je tačno o d g o ­
varala mom ukusu, i p o duhu i izgledu. O setio sam da mi
se srce to p i. U vid e o sam da sam naišao na svoju sudbinu
i b io sam na putu da se zaljubim . A li kad sam proračunao
k o lik o mi je ostalo o d im ovine, našao sam da je taj iznos
nešto m anji o d četiri stotine fu n ti! Pitam vas p ravo — m o le
li jedan čove k k o ji drži d o sebe da se zaljubi s četiri stotine
funti? Z a klju čio sam svakako da ne može. O stavivši onu
koja me je očarala i nešto ubrzavši uo b ičajen o trošenje
novca, jutros sam vid e o da mi je preostalo još osamdeset
turiti. To sam p o d e lio na dva jednaka d ela: četrdeset sam
ostavio za jednu naročitu svrhu, a ostalih četrdeset imao sam
nameru da potrošim pre noći. Dan sam p ro ve o vrlo za­
bavno i napravio m no g o la krdija pored ove s tortam a s
pavlakom , koja mi je om ogućila da vas upoznam , je r sam
o d lu čio , kao što sam vam rekao, da taj ž iv o t pun lu d o rija
na još lu đ i' način završim, i kad ste me v id e li da sam bacio
novčanik na ulicu, četrdeset funti b ilo je potrošeno. Sada
me poznajete tako d o b ro kao što sam sebe poznajem :
luđak, ali uporan u svo jo j ludosti i, želeo bih da verujefe,
ni kukavica ni podlac.«
Iz ce lo ku pn o g tona m la diće vo g izlaganja b ilo je jasno
da on g a ji o sebi misli pune g o rčin e i prezira. N je g o vi
slušaoci su došli d o zaključka da je lju b a vn i d o življa j
kosnuo m nogo više n je g o v o srce no što je on priznao, i da
ima izvesne namere u p o g le d u svog života. Ludorija s
tortam a d o b ija la je sve više izg le d neke p rikrive n e tra­
g e d ije .
»Pa, n ije li to čudo,« upade D žeraldin, bacivši p o g le d
na kraljevića Florizela, »da smo se nas trojica m orali naći
n a jo b ičn ijim slučajem u tako bezm ernoj d iv ljin i kao što je
London, i da su naša stanja to lik o slična?«

165
 »Šfa« uzviknu m ladić. »Zar ste i vi upropašćeni? Z a r
|e i ova večera lu d o rija , kao i m oje to rte s pavlakom? N ije
li đ a v o skupio trojicu svojih štićenika da p o sie dn ji put
ispiju čašu?«
»Đavo, a to zavisi o d njega, pon eka d m ože da učini
v rlo p le m e n ite stva ri,« o d g o vori kra lje vić F lorizel. »M e­
đutim , ja sam to lik o d irn u t o vom slučajnošću da, iako naši
slučajevi nisu p o tp u n o isti, želim da učinim kraj to j n e je d ­
nakosti. Neka mi vaš herojski postupak s p o sie dn jim tor­
tama posluži za prim er.«
G o vo re ći to, kraljević izvuče svoj novčanik i iz njega
izvadi mali smotak novčanica.
»Kao što vid ite , ja sam n e d elju dana ili o tp rilik e to lik o
iza vas, ali nameravam da vas stignem i da zajedno s vama,
rame uz rame, stignem na krajni cilj« nastavi kraljević.
»O va« i on p o lo ž i na sto je d n u novčanicu, »biće d o v o ljn a
za račun. A sa ostalima. „.«
O n ih baci u vatru i one buknuše plam enom sve d o
dim njaka.
M la d ić pokuša da zadrži n je g o v u ruku, ali pošto se iz­
m eđu njih nalazio sto, n ije uspeo da to spreči.
»Nesrećni čoveče,« krikn uo je , » n ije tre b a lo da ih sve
spalite! Trebalo je da sačuvate četrdeset funti.«
»Četrdeset funti!« ponovi kraljević. »Zašto, zaboga,
četrdeset funti?«
»Zašto ne osamdeset?« uzviknu p u k o v n ik , »pošto je u
sm ofku, p o mom sigurnom računu, m oralo da b u d e stotinu.«
»N jem u je p o tre b n o samo četrdeset funti,« reče m ladić
sumorno. » M e đ u tim , bez n jih ne m ože da b u d e p rim lje n .
Pravila su stroga. Č etrdeset funti za svakoga. P rokleti živo t,
kad čovek ne može, štaviše, ni da umre bez novaca!«
K ra lje vić i p u ko vn ik izm enjaše p o g le d e .
»Izjasnite se,« reče o vaj d ru g i. » M o j novčanik je jo š
d o b ro n abijen, i n ije p o tre b n o da kažem kako bih rado p o -
d e lio s G o d alom o n o što imam. A li moram da znam u ko ju
svrhu: v i biste svakako m orali da nam kažete šfa m islite.«

168
 Izg le d alo je kao da se m ladić frgao. O n je uznem ireno
g le d ao čas je d n o g čas d ru g o g , i n je g o v o se lice ja ko za-
žarilo.
»V i me ne obm anjujete?« u pitao je. »Vi ste zaista
upropašćeni lju d i kao i ja?«
»Zaista šio se mene tiče, jesam,« o d g o v o ri p u ko vnik.
»A što se mene tiče,« reče kraljević, »ja sam vam d o ­
kazao. Ko bi drugi sem upropašćenog čoveka bacio svoje
novčanice u vatru? Dela govore.«
»Upropašćen čovek — da,« o d g o v o ri o vaj sumnjičavo,
»iii m ožda m iiionar.«
»Dosta je, gospodine,« reče kraljević, »ja sam to rekao,
a nisam navikao da se sumnja u m oje reči.«
»Upropašćen?« p o n o vi m ladić. »Jeste li vi upropašćeni
kao ja? Da li ste, posle života p re p u n o g preteranog uživanja,
došli d o tle da m ožete sebi da d o z v o lite samo još jednu
stvar? Da li ste vi, — nastavi on spustivši glas, — da li ste
vi rešeni na p o sle dn je uživanje? Ž e lite li da izbegnete
posledice svojih lu d o rija je d n im nepogrešivim i lakim ko ­
rakom? Ž e lite li da izb e g ne te savesne sudske izvršitelje kroz
je dina otvorena vrata?«
O n iznenada prestade i p o če da se smeje.
» O vd e je vaša sreća!« uzviknu ispijajući čašu,« »i laka
vam noć, m oji veseli upropašćeni lju d i.«
Pukovnik D žeraldin ga uhvati za ruku upravo kad
se dizao.
»Vi nemate p overenja u nas,« reče on, »ali nemate
pravo. Na sva vaša pitanja ja sam o d g o v o rio p o tvrd n o .
A li nisam tako sram ežljiv i m ogu da g o vo rim o tvo re n o naj-
čišćim engleskim jezikom . M i smo ta ko đe , kao i vi, um orni
o d života i rešeni da umremo. Pre ili posle, sami ili zajedno,
nameravamo da p otražim o smrt i da jo j p o g led a m o u lice
tam o g d e ona leži spremna. Pošto smo sreli vas, a pošto
je vaš slučaj m hogo h itn iji, neka to b u d e noćas — i odmah
— i, ako želite, sva trojica zajedno. Takva tro jka —- uzviknu
p u ko vn ik, — treba da id e p o d ruku u P lutonove d v o re i da
m eđu duhovim a hrabrim o jedan d ru g o g a !«

167
 D žeraldin je tačno p o g o d io način i Ion u lo g e koju ja
igrao. K raljević je b io uzbuđen i g le d a o je u svoga p rija ­
telja sa senkom sumnje. M e đ u iim , m ladićevo lice p o n o v o
je p ro m e n ilo b o ju i n je g o v e su oči za trenutak zasijale.
»Vi ste m oji!« uskliknuo je sa skoro straholnom radošću.
»Rukujmo se. Pogodba je zaključena!« (N je g o ve su ruke
b ile hladne i vlažne). »Vi m alo znate u kakvo društvo ula­
zite ! Ne znate kako je srećan trenutak b io za vas kad ste
uzeli učešća u m ojoj lu d o riji s tortam a! Ja sam samo jedinka,
ali je d in ka je d n e vojske. M eni je poznat p rivatn i ulaz u
smrt. Ja sam jedan od članova njene p o ro d ice i m ogu da
vam pokažem put u večnosf bez cerem onija, a ta ko đe i
bez skandala.«
O ni ga, n e strp ljivi, pozvaše da im objasni značenje
svojih reči.
»M ožete li izm eđu sebe skupiti osamdeset funti?«
upita ih.
Džeraldin razm etljivo p o g le d a u svoj novčanik i o d g o ­
vori p o tvrd n o .
»Srećna stvorenja!« klikn u m ladić. »Četrdeset funti je
upisnina za Klub samoubica.«
»Klub samoubica,« reče kraljević. »Šfa, kakav je to
đavo?«
»Čujte,« reče m ladić, »ovo je doba kad se u g o d n ije
živi, i ja ću vam g o v o riti o posiednjim usavršenjima te
vrste. M i imamo poslova u raznim mastima i stoga je p ro ­
nađena železnica. M eđ u tim , železnice su nas isto tako o d v o ­
jile o d naših p rijate lja , i stoga je pronađen telegraf, da
bism o m og li brzo da stupim o u vezu s njima na velikim
udaljenostim a. Štaviše, i u hotelim a imamo lifto ve , da ne
bism o m orali da se penjem o p re k o n e ko liko stotina ste­
penica. Prema tom e, mi znamo da je živ o t samo pozornica
na k o jo j igram o ludu d o k nas ta uloga zabavlja. No u u d o b ­
nosti kojči nam pruža današnjica nedostaje još jedna stvar:
pristojan i lak način da napustim o pozornicu, sporedne ste­
penice ko je vo d e u slobodu, ili, kao što sam m alopre rekao,
p rivatn i ulaz u smrt. A li to vam, m oji p rija fe lji-b u n to v n ic i,
om ogućava Klub samoubica. N em ojte m isliti da smo vi i ja

168
 je d in i, i!i, šfaviše, izuzeci, k o ji ispovedaju tako razumnu
želju. V e lik i b ro j naših sadrugova, kojim a je već dosadila
prefstava u k o jo j m oraju da učestvuju svakodnevno i tokom
ce lo g svog živo ta , neće da o d le te samo iz je d n o g ili dva
obzira. Neki im aju p o ro d ic e ko je bi se u zbudile, ili, štaviše,
i osram otile, ako bi stvar izb ila na javu. Drugi nemaju hra­
brosti i g roze se smrti. Takav je, u izvesnoj meri, m oj slučaj.
Ja ne m ogu da naslonim p išto lj na svoju glavu i povučem
o kid a č, je r me zadržava nešto jače od mene, pa, iako p re ­
zirem živo t, nemam d o v o ljn o snaga u telu da se resim na
smrt i da to učinim. Za one ko ji su kao ja, i za sve one
k o ji žele da se izvuku iz klupka bez posm rtnih skandala,
osnovan je Klub samoubica. Nisam obavešfen kako se njim e
u p ra vlja , kakva je nje g ova istorija i da li on ima ogranaka
u d rugim zem ljam a; ali ono što znam o nje g ovo m sklopu,
ne smem da vam saopšfim. M eđ u tim , d o te granice vam
stojim na raspolaganju. A k o ste zaista umorni o d života,
m ogu večeras da vas uvedem na sastanak, a ako ne veče­
ras, ono barem je d n o g dana u toku ove n e d elje; biće vam
na lak način om ogućeno da se rešite svog postojanja. Sad
je,« reče on pogledavši na sat, »jedanaest. N ajd a lje za pola
sata m oram o da napustim o o vo mesto, tako da im ate pola
sata vremena da razm islite o mom p re d lo g u . To je m nogo
o z b iljn ije , n e g oli što su to rte s pavlakom « d o d ad e on
s osmehom, »i, nagađam , m nogo ukusnije.«
»Svakako m nogo o z b iljn ije ,« od vra ti p u k o v n ik Džeral-
din, »a pošto je to tako, hoćete li mi d o z v o liti da pet
minuta razgovaram nasamo s m ojim p rijate lje m g. G o -
dalom?«
» A k o je to samo učtivo,« o d g o v o ri m ladić, »ja ću se,
ako mi d o zvo lite , povući.«
»Bićete v rlo ljubazni,« reče pukovnik.
Čim su njih d vo jica ostali nasamo, kraljević Florizel
reče: »Šta ste hteli s ovim p o v e rljiv im razgovorom , Džeral-
dine? V id im da ste uzbuđeni. M eđ u tim , ja sam p o tp u n o
miran. Ž elim da vid im kraj ovom e.«
»Vaša visosti,« reče p u ko vn ik pre b le d e vši, » d o zvo lite
mi da vas zamolim da razm islite o vrednosfi vašeg života

169
ne samo za vaše p rija te lje , nego i za opšJe interese. » A ko
ne večeras,« rekao je taj m anijak. Pretpostavim o da večeras
neka n e p o p ra vljiva nesreća zadesi vašu visost, d o z v o lite mi
da vas upitam , kako će b iti v e lik o m oje očajanje i kakva
briga i nesreća za jednu ve liku naciju?«
»Želim da vid im kraj ovom e,« p o n ovi kraljević n a j­
o d lu čn ijim glasom. »I b u d ite ljubazni, p u ko vniče Džeral-
dine, da im ate na umu i do se d ržite vaše časne reći kao
džentlm en. Hi p o d ko jim uslovima, potsećam vas, i bez m og
naročitog o d o bre n ja , ne smete da o date in k o g n ito ko ji sam
izabrao za odlazak u inosfranstvo. To su m oja naređenja
koja sada ponavljam . A sada,« — dod ad e , » p o zo vite da
platim o.«
P ukovnik Džeraidin se p o klo n i u znak p o kornosti, ali
je b io v rlo b le d kad je pozva o m ladića ko ji je d e iio torte,
i kad je izdavao svoja naređenja kelneru. Kraljević je saču­
vao svoje m irno držanje i ispričao je m ladom samoubici
s ve likim hum orom i ukusom jednu dvorsku lu d o riju . O n je
izbegavao p u ko vn iko ve p re klin ju će p o g le d e , ne p rida ju ći
im značaj i izabrao je novu cigaru s više pažnje no o b ičn o.
Ustvari, sada je on b io je d in i čo ve k m eđu njima k o ji je
imao neku vlast nad svojim živcim a.
Račun, je isplaćen i kraljević ostavi ceo kusur iznena­
đenom kelneru. Sva trojica uđoše u fijaker, ali se nisu d u g o
vo zili i kola stadoše pred je d n om dosta mračnom zgradu-
rinom . Tu svi siđoše.
Kad je Džeraidin p la tio vožnju, m ladić se o krete kra­
lje viću Florizelu:
»Još im ate p rilike , g o sp o d in e G odale, da na vrem e
p o b e g n e fa u ropstvo. A vi fakođe, m ajore Hemersmite.
Razmislite d o b ro pre no što učinite sledeći korak, i ako
vaša srca kažu na — o vd e je raskrsnica.«
»Pođite napred, g o sp odine,« reče kraljević. »Ja nisam
čovek ko ji se povuče kad nešto kaže.«
» V olim vašu hladnokrvnost,« o d g o v o ri n jih o v vodič.
»N ikad nisam vid e o da je neko ia k o neuzbuđen u o vakvim
prilikam a, a vi niste p rvi k o je sam d o v e o d o o vih vrata.
Više m ojih p rija te lja o tišlo je tam o g d e znam da i ja moram

170
uskoro da pođem . ASi fo vas ne zanima. Pričekajte me o vđ e
samo n e k o lik o trenutaka. Vratiću se čim uredim sve što je
p o tre b n o za vaše uvođenje.«
Pozdravljajući rukom svoje pratioce, m ladić p o đ e prema
zgradi, ude na vrata i nestade.
»O d svih vaših ludorija,« reče šapatom p u ko vn ik Dže-
raldin, »ova je najčudnija i najopasnija.«
»Potpuno verujem u to,« o d g o v o ri kraljević.
» M i još imamo vrem ena,« nastavi p u ko vnik. » M ogu ii
da zamolim vašu visost da iskoristi ovu p rilik u i da se p o ­
vuče. Posledice o v o g koraka su tako nejasne i m ogu da
budu tako o z b iljn e da ja smatram da m ogu da koristim m alo
više no o b ičn o slobodu kojom me je u d o sfojila vaša visost,
d o zvo livši mi da vas pratim u in ko g nitu .«
»Da li bi treb a lo da zaključim da se p u ko vnik Džeraldin
boji?« upita nje g ova visost izvadivši cigaru iz usta i g le d a ­
ju ći oštro u lice ovo g a.
»Ja se ne b o jim za sebe,« o d g o v o ri ponosno ovaj,
»I vaša visost m ože da b u d e p o tp u n o uverena u fo.«
»Tako sam i p re tp ostavljao,« odvrati kraljević s neizme-
ojeno d o b rim raspoloženjem , »ali nisam želeo da vas p o t-
sefim na razliku naših položaja. Dosta, dosta,« dodade,
vid e ći da se Džeraldin sprema na izvinjavanje, »vi ste se
o p ravdali.«
Nastavio je da sp o ko jno puši, naslonjen na ogradu,
sve d o k se m ladić n ije vratio.
»D obro,« upita kraljević, »da li je sve uređeno za naš
prijem?«
»Sledite me,« b io je o d g o v o r. »Pretsednik će vas p ri­
m iti u kancelariji. A li d o z v o lite mi da vas opom enem d a
b u d e te iskreni u svojim o d g ovo rim a. Ja sam je m čio za vas,
ali pre prijem a u K lub p o tre b n o je da se p o d vrg n e fe ispi­
tivanju, je r b i nesmotrenost je d n o g je d in o g člana m ogla da
p ro u zro ku je rasturanje ce lo g društva zauvek.«
K raljević i Džeraldin za trenutak p rik lo n ile g lave jedan
drugom e. »Pomozi mi sada,« rekao je je dan; i »pom ozi m i
u ovom e,« kazao je d ru g i; i p ošto su se sm elo u gledali na
lju d e s kojim a su se upoznali, oni se saglasiše je d n im p o ­

n i
g le d o m , i bi ii su spremni da p o đ u za svojim vo d ico m u
p re ise d n iko vu kancelariju.
N ije b ilo nekih ve likih prepreka za prolaz. Spoljna vrata
su bila otvorena, a vrata kancelarije pritvo re n a, i tu, u je d n o j
m aioj ali v rlo visokoj o d a ji, m ladić ih je još jednom ostavio.
»On će odmah doći,« reče klim ajući glavom pre no
što se izgubi.
Kroz d vo kriln a vrata, koja su sačinjavala jednu stranu
sobe, čuli su se glasovi u kancelariji, a s vrem ena na vrem e
i zvuk šampanjskog zapušača, posle čega se razlegala bura
smeha usred razgovora. Jedan visoki p ro zo r g le d a o je
prema reci i o b a li, i sudeći p o svetlostima oni su cenili da
se ne nalaze da le ko od železničke stanice Č ering kros.
Nameštaj je b io oskudan, a p re krivači su b ili izlizani sve
d o žica. Ništa n ije b ilo p o k re tn o sem ručnog zvonca na
sredini o k ru g lo g stola i šešira i kaputa nekog b ro jn ije g
društva, obešenih o klin o ve na zidu.
»Kakvo je to skrovište?« reče Džeraldin.
»To je o n o što sam hfeo da vidim ,« o d g o v o ri kraljević.
» A ko drže žive đ a vo le u kući, stvar bi m ogla da bude
zabavna.«
U pravo tada se otvoriše d vo kriln a vrata k o lik o je b ilo
p o tre b n o da p ro đ e je d n o ljudsko te lo i istovrem eno d o p re
o d o nu d glasnije bru ja n je razgovora i uđe strašni prefsednik
Kluba samoubica. Pretsednik je im ao o k o pedeset ili nešto
više, b io je krupan i k la tio se u hodu, imao je čupave
zaliske, ve liku ćelu i mutne sive oči k o je b i s vrem ena na
vrem e sevnule. U ustima je stalno v rie o i prebacivao s jedne
strane na drugu veliku cigaru, a istovrem eno je oštroum no
i hladno g le d a o strance. N osio je o d e lo o d lakog ivid a ,
a o ko vrata mu je bila v rlo otvorena prugasta kragna. Pod
miškom je nosio neku majušnu knjigu.
»D obro veče,« reče on pošto je p re th o d n o za tvo rio
vrata iza sebe. »Rečeno mi je da vi že lite da g o v o rite
sa mnom.«
»M i želim o, gospodine, da postanem o članovi Kluba
samoubica,« o d g o v o ri p u ko vnik.
Pretsednik prebaci cigaru u ustima.
 »Šta je fo?« reče on ofsečno.
»Izvinite,« o d g o v o ri p u ko vnik, »ali ja mislim da sfe vi
o n o lice k o je bi m o g lo da nam da na jb olja obaveštenja
o tome.«
»Ja« uzviknu pretsednik. »Klub samoubica? G le, g le !
to je v ra g o lija za » p rvi april.« M o g u da shvatim gospodu
koja se m alo više razvesele, ali i to treba da ima svoj kraj.«
» Z o vite vaš klub kako hoćete,« reče p u ko vnik, »ali
iza o vih vrata im ate neko društvo i mi zahtevam o da mu
se pridružim o.«
»G ospodine,« o d vra ti pretsednik kratko, »vi ste se
zabunili. O v o je privatna kuća i vi m orate da je smesta
napustite.«
Za vrem e ce log to g razgovora kraljević je m irno sedeo,
ali sada, kad ga je p u ko vn ik p o g le d a o kao da je hteo da
kaže: »Rešite se i hajdem o, za ime b o žje ;« on izvadi cigaru
iz usta i p ro g o v o ri:
»Ja sam došao ovam o na p o z iv je d n o g vašeg p rijate lja .
O n vas je nesum njivo obavestio o m ojoj nameri da uđem
u vaše društvo. D o zvo lite mi da vas potsetim da neko ko
se nalazi u mom po lo žaju ima vrlo m alo stvari k o je ga
vezuju i verovatno je da ne podnosi suviše g ru b o pona­
šanje. Ja sam o b ičn o v rlo miran čovek, ali, dragi m oj g o sp o ­
dine, ili ću vam b iti zahvalan da saznam one sitnice koje
su vama poznate, ili ćete se vi g o rk o kajati što ste me
pustili u svoje pretsoblje.«
Pretsednik se glasno nasmeja.
»To je d o b a r g o vo r,« reče on. »Vi ste pravi čovek.
P o g o d ili ste p u t d o m og srca i ja vam u svemu stojim na
raspolaganju. Hoćete li«, nastavi on obraćajući se Džeral-
dinu, »da iziđ e te za n e k o lik o trenutaka? N ajpre ću da g o ­
vorim s vašim drugom , a klupski propisi zahtevaju da neke
stvari budu izvršene u tajnosti.«
Izgovarajući te reči on o tv o ri vrata jedne sobice u koju
zatvori pukovnika.
»Imam poverenja u vas,« reče on odm ah Florizelu,
čim ostadoše nasamo, »ali im ate li vi po ve re n ja u vašeg
prijatelja?«

173
 »Nisam baš siguran kao u samoga sebe, i p o re d Joga
što on ima m nogo snažnije razloge,« o d g o v o ri Florizel,
»ali sam ipak d o v o ljn o siguran da ga dovedem ovam o bez
straha o d uzbune. On je to lik o p ro žive o , da bi i najžilavi­
jem čoveku d osadio život. Pre n e k o lik o dana pušten je
zb o g varanja na kartama.«
»D obar razlog, moram priznati,« o d g o v o ri pretsednik.
»Na kraju, mi imamo je d n o g u istom po lo žaju i ja imam
pove re n ja u njega. Da li ste i vi b ili u vojsci, ako smem
da pitam?«
»Da,« glasio je o d g o v o r, »ali sam b io isuviše len i rano
sam je napustio.«
» Z b o g čega ste umorni o d života?« nastavi pretsednik.
»Iz istog razloga, u k o lik o sam m ogao da otkrijem ,«
o d g o v o ri kraljević, »čista lenost.«
Pretsednik p o n o v o poče.
»Hm,« reče on, »morali biste im ati neki jači razlog.«
»Nemam više novaca,« d o d a d e Florizel. »I to je, sva­
kako, nezgoda. To mi u v e lik o j meri stvara osećaj bespo-
sličenja.«
Pretsednik je n e ko liko trenutaka prem etao cigaru u
ustima upravivši oštar p o g le d p ravo u oči o vo g ne o bičn o g
n o vo posvećenog člana, ali je kraljević izdržao to isp itiva n je
ne izm enivši svoje d o b ro raspoloženje.
Pretsednik naposlefku reče:
»Kad ne bih imao v e lik o iskustvo, o d b io bih vas. A li
ja poznajem svet, štaviše, ja znam da su n a jfriv o ln iji razlozi
za sam oubistvo često n a jp osto ja n iji. A kad o tv o re n o zavo-
lim nekog čoveka, kao što sam vas zavoieo, go sp od in e ,
onda ću rad ije izm eniti pravila n e g o čoveka o d b iti.«
K ra lje vić i p u ko vnik, jedan iza d ru g o g a , b ili su p o d ­
vrgnuti dugom i opširnom isp itiva n ju : kraljević sam, a Dže-
raldin u prisustvu kraljevića, tako da bi pretsednik m ogao
da posmafra izraz lica je d n o g a d o k se d ru g i nalazi p o d
vatrom unakrsnih pitanja. Rezultat je z a d o v o ljio i pretsednik
je, pošto je uneo u kn jig u neke p o je dino sti za svakoga,
izneo form ular zakletve koju je tre b a lo p rihva titi. Ne b i se

174
m oglo zam islili ništa pasivnije n e g oli obećanje pokornosti,
i ništa strože o d uslova kojim a se polagač zakletve o b a ­
vezuje. C ovek k o ji p o tpiše tako užasnu obavezu teško bi
m ogao da ima i trun osećanja časti ili ma kakvu versku
ufehu. F lorizel potpisa dokum ent, ali ne bez jeze. Pukovnik
učini isto s izgledom v e lik o g očajanja. Pretsednik zatim
prim i članarinu i bez m nogo b uke uvede d vo jicu p rijate lja
u salu Kluba samoubica.
Sala za pušenje Kluba samoubica bila je isto tako visoka
kao i kancelarija iz k o je se ulazilo, ali m nogo prostranija
i o b le p lje n a o d vrha d o dna papirnatom im itacijom hra­
stovih pločica. Društvo je osvetljavala velika i rasplamtela
vatra i gasne svetiljke. S kraljevićem i n je g ovim pratiocem
u sali je b ilo ukupno osamnaest lica. V eći deo društva pušio
je i p io šampanj. Vladala je grozničava veselost s izne­
nadnim i sablasnim stankama.
»Da li su tu svi članovi?« zapita kraljević.
»Pola,« reče pretsednik, a zatim d o d a d e : »Usput, ako
imate nešto novaca, uo b ičajen o je da po ru čite šampanj.
To p o d iž e moral, a istovrem eno meni donosi malu spo­
rednu zaradu.«
»Hemersmite,« reče F lorizel, »šampanj bih ostavio
vama.«
Posle toga, on se okrenu i poče da šeta izm eđu gostiju.
N aviknut da b u d e dom aćin u najvišim krugovim a, on je
o svojio i zagospodario svima kojim a se p rib liž io . U n je g o ­
vom nastupu b ilo je nečeg a u torita tivn o g i što osvaja, a
njegova izvanredna hladnokrvnost činila je da je otskakao
od toga po lu sulud o g društva. O n je išao o d je d n o g do
d ru g o g otvo re n ih o čiju i ušiju i uskoro je počeo da u g la v ­
nim crtama upoznaje taj svet u kom e se našao. Kao i na
svima drugim sastajalištima, najviše je bila zastupljena jedna
vrsta: v rlo mlad svet sa svima znacima in te lig e n cije i ose-
tljivo sti na licu, ali su se m alo v id e li čvrstina i kva liie t, što
su osnove uspeha. N ekolicina je imala m nogo više o d tri­
deset, ali ih nije b ilo m alo ispod dvadeset. O ni su stajali
naslonjeni na stolove i m icali nogam a; ponekad su pušili
neverovafno brzo, a nekad su puštali da im d o g o re cigare.

175
Neki su le p o razgovarali, ali je razg o vo r ostalih b io prosto
posledica živčane napetosti, a b io je isto tako n e d uh o vit
i bez smisla. Kad g o d b i se o tvo rila nova boca šampanjca
veselost se o čig le d n o povećavala. Samo su d vojica
sedela — jedan u naslonjači u u d u b lje n ju k o d prozora,
o b o re n e g lave i ruku d u b o k o zavučenih u d že p o ve pan-
talona, b le d , v id ljiv o vlažan o d znoja, ne g o vo re ći ni reči,
prava ruševina i duše i tela; a d ru g i je sedeo na divanu
u b lizin i kamina i p riv la č io je pažnju baš tim e što se vrlo
m nogo razlikova o o d svih ostalih. O n je ve ro va tn o imao
više o d četrdeset, ali je izg le d a o stariji punih deset godina.
Florizel pom isli da nikada n ije vid e o g ro z n ije g čoveka, niti
b iće k o je su više u p ro p a stile boleština i razorna uzbuđenja.
O n je b io sama koža i kost, d e lim ično oduzet, a nosio je
naočare tako n eobične jačine da su mu oči kroz stakla
izg le d a le ja k o povećane i izobličene. Sem kraljevića i
pretsednika, on je b io je d in o lice u sali k o je je sačuvalo
staloženost red o vn o g života.
Č lanovi kluba nisu se baš n a ju čtivije ponašali. Neki
su se hvalisati raznim nečasnim delim a čije su ih posledice
naterale da potraže utočišta u smrti, a d ru g i su ih slušali
bez odobravanja. Postojao je neki prećutni sporazum u
p o g le d u m oralnih rasuđivanja i ko g o d je prešao klupska
vrata uživao je odmah neku vrstu zagrobne n e p o v r e d i­
vosti. Pili su u znak sećanja jedan na d ru g o g , kao i zna­
ča jnijih samoubistava u prošlosti. Poredili su i razvijali svoja
različita gledišta na smrt; je d n i su iz ja v ljiv a li da to n ije
ništa d ru g o no sm račivanje i prestajanje; a d ru g i su b ili
puni nade da će se te iste noći p o p e ti na zvezde i da će
se d ru žiti s m oćnim mrtvacima.
»Neka je večan pom en baronu Trenku, o liče n ju sa-
m oubice!« vika o je jedan. »O n je napustio je d n u malu
će liju i otišao u još manju, da bi m ogao p o n o v o izići na
slobodu.«
»Sto se m ene tiče,« rekao je d ru g i, »ja ne želim ništa
više no zavoj za oči i pam uk za uši. Samo na svetu nema
d o v o ljn o d e b e lo g pamuka.«
Treći je želeo da sazna tajne živo ta na d rugom svetu;

176
 a Četvrti je tvrdio da se dn nikad ne bi upisao u klub da
nije primoran da veruje u g. Darvina.
»Ne bih mogao da podnesem,« rekao je ovaj ugledni
lamoubica,« »da budem potomak jednog majmuna.«
Međutim, kraljeviću se nije sviđalo takvo ponašanje i
razgovor članova.
»Ne izgleda mi da je to stvar,« mislio je, »oko koje se
treba toliko uznemiravati. Ako je neko smislio da se ubije,
pustite ga neka to učini, za ime božije, kao džentlmen.
Nema razloga za uzrujavanje i veliko pričanje.«
U međuvremenu, pukovnik Džeraldin bio je obrvan
najcrnjim strepnjama. Još su mu i klub i njegova pravila
bili tajna i on je gledao po sali ne bi li ugledao nekoga
ko bi bio u stanju da mu pomogne da se smiri. U tom
razgledanju njegove se oči zausfaviše na oduzetom licu
i debelim staklima, i videći ga tako preterano mirnog, on
zamoli pretsednika, koji je poslovno izlazio i ulazio u salu,
da ga pretstavi gospodinu na divanu.
Pretsednik kluba objasni da su u klubu nepotrebne sve
takve formalnosti, ali i pored toga pretstavi g. Hemersmita
g. Maltusu.
C. Maifus je radoznalo posmatrao pukovnika, a zatim
ga zamoli da sedne s njegove desne strane.
»Vi ste novajlija,« reče on, — »i želite obaveštenja?
Došli ste na pravo mešto. Ima dve godine otkako sam prvi
put posefio ovaj šarmantni klub.«
Pukovnik odahnu. Ako g. Maltus posećujp ovo mesfO
dve godine, onda se kraljević izlaže vrlo maloj opasnosti
za jedno jedino veće. Ali Džeraldin, ipak nije bio ništa
manje iznenađen, i počeo je da sumnja] u neku prevaru.
»Šta!« — uzviknuo je, »dve godine! Ja sam mislio —
ah, da, vi hoćete da budete uviđavni.«
»Ni u kom slučaju,« — odgovori g. Maltus blago. »Moj
slučaj je4 poseban. Zapravo, ja i nisam uopšte samoubica,
već počasni član. Ja retko posećujem klub, dva puta u dva
meseca. Moja nepokretnost i preisednikova ljubaznost
omogućuju mi te male povlastice Za koje ja, sem toga,
li SUvenson 177
plaćam nešto veću članarinu. A li i p o re d toga m oja sreća
je b ila izvanredna.«
<*
»Žao mi je,« — reče p u ko vnik, — »što moram da vas
zamolim da b u dete jasniji. M o ra te da im ate na umu da sam
ja još n e d o vo ljn o upoznat s klupskim propisim a.«
»Jedan običan član ko ji je kao v i došao ovam o da bi
našao smrt,« o d g o v o ri paralitičar, »dolazi svako veče dok
ga sreća ne zadesi. On može, štaviše, ako nema novaca, da
d o b ije hranu i prenoćište ko d pretsednika: v rlo je v tin o , ve-
rujem , a i čisto, iako ne raskošno; ali teško da bi to i m oglo
da bude, uzevši u o b z ir mršavu (ako bih smeo da se tako
izrazim ) upisninu. A sem toga, pre tse d n iko vo društvo je p o ­
slastica samo p o sebi.
»Zaista uzviknu D žeraldin, »on me n ije naročito
oduševio.«
»A h!« reče g. M altus, »vi ga ne p o zn aje te : to je naj-
š a ljiviji sadrugl Kakve laži! Kakav cinizam ! O n poznaje
ž iv o t do savršenstva i, m eđu nama rečeno, vero va tn o je
n a jp okva re n iji varalica u ćelom hrišćanskom svetu.«
»A on je takođe,« zapita p u ko vnik, »stalni član, kao
i vi, ako m ogu to da kažem bez uvrede?«
»Zaista, on je stalni član ali u d rugom smislu,« o d g o ­
vo ri g. M altus. »M ene su ljubazno pošfedeli, ali na kraju
d oći će m oj red. No on nikad ne učestvuje u ig ri. O n meša i
d e li karte u im e kluba i vrši p o tre b n e priprem e. Taj čovek,
m oj dragi g. Hemersmite, izvo r je d o v itljiv o s ti. Već tri g o ­
d in e on o b a vlja u Londonu svoj korisni i, mislim da m ogu
da dodam , um etnički p o ziv, a da se n ije p o ja vila ni trunka
sumnje. I ja verujem da je on nadahnut. V i se nesum njivo
sećate čuvenog slučaja k o ji se desio p re šest meseci kad
se jedan čovek slučajno o tro va o u apoteci? To je bila jedna
o d najlepših, n a jd u h o vitijih n je g o vih zamisli, a kako je d ­
nostavno i kako sigurno!«
»V i me zapanjujete,« reče p u ko vnik. »Zar je taj ne-
srećni čovek neko o d . . . « On je baš hteo da kaže »žrtava,«
ali setivši se na vrem e on reče: »članova kluba.«
Istovrem eno njem u se učini da ni sam g. M altus uopšte
ne g o v o ri glasom nekoga ko že li smrt, pa n aglo d o d ad e :

178
 »A li osećam da mi još n ije sve jasno. Vi ste g o v o rili
0 mešanju i d e lje n ju ; a u kom cilju? A kako izgleda da
vi više že lite da ne um rete n e g oli obratno, moram priznati
da ne razumem šta vas je uopšte nagnalo da dolazite
ovamo.«
»Zaista vi ne znate m noge stvari,« o d g o v o ri g. M altus
m nogo živahnije. »A evo zašto je, dragi m oj gospodine,
ovaj klub hram koji vas o p ija. Kad bi m oje narušeno zdrav­
lje m og lo m nogo češće da podnosi uzbuđenja, verujfe
da bih d o la zio m nogo češće. P otrebno je v e lik o osećanje
dužnosti, nastalo usled d u g o g navikavanja na slabo zd ravlje
1 p a ž ljiv način života, pa da ne preteram u ovom ćerdanju,
iako m ogu da kažem da mi je poslednje. Probao sam sve,
gospodine,« nastavi on stavljajući ruku na D žeraldinovo
rame, »sve bez izuzetka, i m ogu da vam kažem, časti mi,
da ne postoji ništa što n ije pre m n o go i neopravdano p re -
cenjivano. Svet g u b i vrem e u lju b a vi. A li ja e vo tvrdim da
lju b a v n ije jaka strast. Strah je jaka strast. V i m orate da
osećate strah ako že lite da okusite n a jd u b lje radosti života.
Z avid ite mi, zavidite mi, gospodine,« d o d ad e on smejući
se isprekidano, »ja sam strašljivac!«
Džeraldin je s mukom gušio u sebi osećanje odvratnosti
prema to j žalosnoj ruševini, ali se s naporom savlada i
nastavi ispitivanje.
»Kako se, gospodine,« upita on, »to u zb uđenje tako
veštački produžava? I u čemu je neizvesnost?«
»M oram da vam ispripovedam kako se svake večeri
bira žrtva,« uzvrati g. M altus. » A li ne samo žrtva, no i još
jedan član ko ji postaje izvršni organ kluba i najviši žrec
smrti u to j p rilici.«
»D obri bože!« uzviknu p u ko vnik, »da li oni tada u b i­
jaju jedan drugoga?«
»Na taj način su u klo n je ne sve neprijatnosti samo-
ubistva,« o d g o v o ri M altus klim nuvši glavom .
» M ilo stivi bože!« izusti p u ko vnik, »i ja bih m ogao —
vi biste m ogli — možda bi m oj p rija te lj m ogao, mislim,
m ogao bi ko b ilo o d nas da bude izabran večeras da bude
ubica iela nekog d ru g o g čoyeka i n je g ove besmrtne duše?

13* 179
Zar su m oguće takve stvari m eđu ljudim a ko je su žene
rodile? O h! niskosti nad niskostima!«
O n se, užasnut, spremao da ustane, kad prim eti kra­
ljevića kako ga gleda. G le d a o ga je nam rgođeno i oštro
p re ko ćele sale. Džeraidin p o n o v o po vra ti svoj m irni stav.
»Na kraju krajeva,« dod ad e , »zašto ne? A pošto vi
kažete da je igra zanim ljiva, hajdem o u pakao! — Ja os­
tajem u klubu!«
G. M altus je m nogo uživao u p u k o v n ik o v o j zaprepa-
šćenosti i gađenju. O n je b io sujetan na svoju nastranost i
č in ilo mu je za d o vo ljstvo da v id i nekog d ru g o g kako p o ­
pušta pred tim plem enitim pokretom , d o k se on osećao, u
svoj svo jo j pokvarenosti, iznad tih uzbuđenja.
»Vi ste sada,« reče on, »posle p rvih svojih iznenađenja
u polo žaju da cenite uživanja koja pruža naše društvo. V i-
dećete kako su tu izmešana uzbuđenja kartaškog stola,
d v o b o ja i rim skog amfiteatra. Pagani su rad ili dosta d o b ro .
Ja se iskreno d ivim utančanosti n jih o vih duhova, ali je os­
ta vlje n o je d n o j hrišćanskoj zem lji da d o stig ne tu krajnost,
taj savršeni mir, to p o tp u n o neosećanje bola. Shvatićefe
kako su bez ukusa sve zabave za čoveka ko ji je okusio
ovu. Igra koju igram o,« nastavio je, » vrlo je jednostavna.
Pun špil — ali mislim da ćete v id e ti sada ćelu stvar. Hoćete
li mi pom oći da ustanem. Ja sam, nesrećom, oduzet.«
I zaista, upravo kad je g. M altus p o čeo svoje o p isi­
vanje, o tvoriše se druga d vo kriln a vrata, i svi članovi počeše
da prelaze, ne bez izvesne žurbe, u susednu sobu. O va je
b ila u svemu slična onoj p rv o j, samo je bila nešto d ru kčije
nameštena. U sredini se nalazio dugačak zeleni sto za koji
je pretsednik seo mešajući vrlo p a žljivo špil karata. I pored
toga što se pom agao štapom i oslanjao na p u k o v n ik o v o
rame, g. M altus je v rlo teško h o dao tako da su svi b ili seli
pre no šio su ova d vo jica i kraljević, ko ji je čekao na njih,
ušli u salu. Stoga su njih trojica zauzeli mesta jedan pored
d ru g o g a , na donjem delu stola.
»To je špil o d pedeset i dve,« prošaputa g. M altus.
»Pazite na p ik o v o g keca, je r je to znak smrti; a tre fo v kec
je onaj k o ji će te noći b iti na službi. Srećni, srećni m ladi

180
 ljudi!« dodao je, »Vi imafe dobre oči i možete da pratite
igru. Ah! ja ne razlikujem preko stola keca od dvojke.«
I on poče da zamenjuje svoje naočare drugima.
»Moram bar da posmatram lica,« objašnjavao je.
Pukovnik je brzo obavestio svog prijatelja o svemu što
je doznao od počasnog člana i o groznoj alternativi pred
kojom su se nalazili. Kraljević je osećao mrtvačku hladnoću
i grčeve oko srca. On je to podnosio s velikim naporom
i gledao je s jednog kraja na drugi kao zbunjen čovek.
»Jedan smeo pothvat,« prošapta pukovnik, »i mi
bismo mogli još uvek da umaknemo.«
Ali je taj savet izazvao srčanost kod kraljevića.
»Miri« reče on. »Pokažite mi da možete da se pona­
šate kao džentlmen pred opasnostima, ma kako one bile
ozbiljne.«
On je gledao oko sebe ponovo bezbrižno, iako je
njegovo srce kucalo brzo, a na licu je osećao neku neu­
godnu toplinu. Svi su članovi bili vrlo napeti i mirni. Svi su
bili bledi, ali niko tako bled kao g. Maltus. Oči su mu se
iskolačile. Glava mu je nevoljno klimala na vratu. Šake su
mu se našle, jedna za drugom, na ustima, gde su se zgrčile
na pepeljastim usnama koje su podrhtavale. Bilo je oče­
vidno da je počasni član uživao u svom članstvu na vrlo
nemiran način.
»Budite pažljivi, gospodo!« reče pretsednik.
On poče lagano da deli karte po stolu u obratnom
smeru, zastajući dok svaki član ne pokaže svoju kartu. Skoro
svaki se ustezao, a ponekad su se mogli videti igračevi
prsti kako više no jedanput greše pre no što uspeju da
okrenu kartu. Red se približavao sve bliže kraljeviću i on
je osećao sve veće uzbuđenje koje ga je skoro gušilo. Ali
on je imao nešto kartaške prirode i uvideo je, bezmalo iz­
nenađen, da u tim osećanjima ima i izvesnog zadovoljstva.
Njega zapade trefova devetka. Džeraldin dobi pikovu
trojku, a g. Maltus hercovu kraljicu. On nije mogao da
uguši uzdah olakšanja. Mladić koji je delio torte s pavla­
kom odmah potom okrete trefovog keca i ostade sleđen
od užasa s kartom koja mu je još ležala na prstu. On nije

181
tu došao da ubija, nego da bude ubijen, a kraljević, u svom
plem enitom saosećanju za n je g o v po lo žaj, skoro žabo
ravi na opasnost koja je još visila nad njim i njegovim
p rijate ljo m .
Izvršeno je p o n o vn o d e lje n je , a karta smrti još nija
izišla. Igrači su zadržavali dah i teško disali. K raljević je
d o b io d ru g o g trefa. Džeraldin jednu kartu. A li kad je g
M altus okre n u o svoju kartu, iz n je g o vih usta izlete strašan
šum, kao kad se nešto lom i. O n se d iže sa sedišta i p o ­
n ovo sede kao da n ije oduzet. Bio je to p ik o v kec. Počasni
član se suviše često za b avljao sa svojim strahom.
Razgovor se p o n o v o skoro najednom pre kid e . Igrači se
povrafiše iz napregnutosti i počeše da se dižu o d stola
i da se klafeći vraćaju u salu za pušenje u grupam a po
d vo jica i trojica. Pretsednik raširi ruke i zevnu, kao neko ko
je završio svoj dnevni posao. M eđ u tim , g. M altus je sedeo
na svom mestu, s glavom u rukama, i taktovim a oslonjen
na sto, o p ije n i nepokretan — kao neka srušena stvar.
Kraljević i Džeraldin odm ah umakoše. Užas kom e su
prisustvovali udvostručio se na hladnom noćnom vazduhu.
» A ja ja j!« uzviknu kraljević, »zakletvom da budem ve­
zan za takvu jednu stvar! da d o zvo lim da se ta masovna
trgo vin a s ubisivim a nastavi uz zaradu i da p ro đ e neka­
žnjena! Kad bih smeo da prekršim svoju zakletvu!«
»N em oguće je da to učini vaša visost,« o d g o v o ri pu­
kovnik. »Vaša je čast uje d no čast Boem ije. A li ja smem, i
s punim pravom , da prekršim svoju.«
»D žeraldine,« reče kraljević, »ako bi vaša čast bila p o-
vređena u ma k o jo j p u stolovin i u k o jo j mi čin ite društvo,
ne samo da vam to nikad ne bih zaboravio, no — a mi­
slim da b i vas to m nogo d u b lje p o g o d ilo — ne b ih to ni
sebi nikad m ogao oprostiti.«
»Ja slušam naređenja vaše visosti,« o d g o v o ri p u ko vnik.
Hoćem o li da odem o sa o v o g p ro k le to g mesfa?«
»Da,« — reče kraljević. »Za im e bo žje , z o v ite neka
kola i pustite me da pokušam da u snu zaboravim nesreće
o ve noći.

182
 Zanimljivo je, međutim, da je on pažljivo pročitao ime
zgrade pre no što su se udaljili.
Sutradan, dok se kraljević tek budio, pukovnik Džeral-
din mu donese novine s obeleženim sledećim člankom:
»Tužni događaj. -— Jutros oko dva sata g. Bartolomej
Maltus, sa stanom u Čepsto plejsu 16, uestbern grou, vra­
ćajući se kući s večere kod nekih prijatelja, pao je s gornje
ograde na Trafalgar skveru, prebivši kičmu i slomivši nogu
i ruku. Smrt je nastupila trenutno. U vreme nesrećnog do­
gađaja g. Maltus je tražio kola i nalazio se u društvu jednog
prijatelja. Pošto je g. Maltus bio oduzet, misli se da je do
pada došlo usled novog napada. Nesrećni gospodin bio
je dobro poznat u najuglednijim krugovima i njegov ne­
stanak biće vrlo duboko ožaljen.«
»Ako je ikad ičija duša otišla pravo u pakao,« — reče
svečano Džeraldin, — onda je to duša ovog oduzetog
čoveka.«
Kraljević zagnjuri lice u šake i ostade ćuteći.
»Ja sam se skoro obradovao,« nastavi pukovnik, »kad
sam saznao da je umro. Ali moram da priznam da mi srce
krvari za našim mladićem koji je delio torte.«
»Džeraldine,« reče kraljević dižući glavu, »taj nesrećni
dečak bio je prošle noći nevin kao vi i ja, a od jutros se
krvavi zločin nalazi na njegovoj duši. Kad pomislim na
prefsednika, moje se srce ispuni besom. Ne znam kako bi
se to uradilo, ali ja moram uhvatiti za gušu toga lupeža,
ako ima boga na nebu. Kakvo iskustvo i kako je bila
poučna ta partija karata I
»Jedna,« reče pukovnik, »i nikad više ne treba da se
ponovi.«
Kraljević je dugo ćutao ne odgovarajući, te se Džeral­
din uzbuni.
»Ne mislite da' se vratite,« izusti pukovnik. »Vi ste tako
mnogo pretrpeli i videli toliko grozota. Dužnosti koje vam
nameće vaš visoki položaj zabranjuju vam da ponovite tu
hazardnu igru.«
»Ima puno istine u onome što kažete,« odgovori kra­
ljević Florizel, »i ja isto tako nisam zadovoljan sopstvenom

183
o d lu kom . A li šta se d ru g o nalazi u odelim a najvećih m oć­
nika nego čovek? Ja nikada jače nisam osećao svoju slabost
no sada, D žeraldine, ali o vo je jače o d mene. M o g u li pre­
stati da se interesujem za sudbinu nesrećnog m ladića ko ji
je pre n e k o lik o sati večerao s nama? M o g u li da d o zvo lim
prefsedniku da v o d i nekažnjeno svoj odvratni posao? M og u
li p o če ti jednu p ustolovinu koja tako o p čin ju je i ne ići d o
kraja? Ne, D žeraldine. Vi tražite od kraljevića više no što
jedan čovek može da uradi. Večeras ćemo još jednom
zauzeti svoja mesta za stolom u Klubu samoubica.«
P ukovnik Džeraldin pade na kolena.
»Hoće li vaša visost da mi oduzm e život?« uzviknu.
»O n je vaš — p o tp u n o vaš, ali ne čin ite to, ah, ne čin ite !
D o zvo lite mi da preuzmem tako strašan rizik.«
»Pukovniče Džeraldine,« o d g o v o ri kraljević s izvesnim
ponosom , »vaš ž iv o t je samo vaš. Ja sam tražio samo p o ­
slušnost, a kad se ona ne d a je s vo ljo m , ja je više neću
tražiti. Hoću da dodam još nešto: dosta mi je vašeg name­
tanja u o v o j stvari.«
Počasni ađutant odmah skoči na noge.
»Vaša visosti,« reče on, »m ogu li da d o b ije m d o zvo lu
da o v o p o p o d n e budem slobodan? Kao častan čove k ne
smem da se usudim i d ru g i put u tu kobnu kuću pre no što
p o tp u n o uredim svoje p rivatn e stvari. Vaša visost, ja jo j
obećavam , neće više naići na o p ira n je ko d n a jo da n ije g i
najzahvalnijeg svog sluge.«
»Dragi m oj D žeraldine,« o d g o v o ri kraljević F lorizel,
»uvek mi je žao kad me p risilite da se potsetim na svoj
po lo žaj. Raspolažite s vašim danom kako nalazite za shodno,
ali b u d ite o vd e pre jedanaest, prerušeni na isti način.«
Te d ru g e večeri u klubu n ije b ilo to lik o članova, i kad
su stigli kraljević i D žeraldin, u sali za pušenje nije b ilo ni
pola tuceta lju d i. N jegova visost p o ve d e pretsednilca na­
stranu i to p lo mu čestita na smrti g. Maltusa.
»V olim ,« reče on, »da se susrećem s onima k o ji su
sposobni, a vi ste svakako jedan od tih. Vaša zanim anje
je vrlo o se tljivo p o p riro d i, ali, kao što vid im , vi ste zaista
pozvani da ga vršite s uspehom i u tajnosti.«

184
 Pretsednik je bio u neku ruku uzbuđen lim kompli­
mentima koje je njegova visost izrekla svojim nadmoćnim
stavom. On ih primi gotovo s poniznošću.
»Jadni Malti,« dodao je, »teško mi je u klubu bez
njega. Većina mojih mušterija su dečaci, gospodine, pe-
snički raspoloženi dečaci, koji nisu baš za moje društvo.
Malti je imao nečega poetičkog isto tako, ali to je bilo
nešto što sam mogao da razumem.«
»Lako mi je shvatiti da ste simpatisali g. Maltusa,«
odgovori kraljević. »On me je duboko kosnuo kao čovek
vrlo originalnih naklonosti.«
U sobi je bio mladić koji je delio torte, ali bolno
utučen i nem. Njegovi sinoćni drugovi uzalud su pokušavali
da zapodenu razgovor s njim.
»Kako gorko žalim,« uzviknuo je, »što sam vas doveo
u ovaj besramni dom I Odlazite dok niste okaljali ruke. Da
ste čuli vrisak starog čoveka kad je pao i pucanje njegovih
kostiju na zemlji I Zaželite mi, ako imate imalo osećanja za
ovakvo propalo stvorenje, pikovog keca večeras!«
U toku večeri dođe još nekoliko članova, ali u klubu
nije bilo više od trinaest kad su zauzeli mesta za stolom.
Kraljević je ponovo osetio izvesnu radost u svojoj pre-
plašenosti, ali se iznenadio kad je video Džeraldina mnogo
mirnijeg negoli prethodne noći.
»Čudno je,« mislio je kraljević, kako oporuka, sači­
njena ili ne, može da ima toliki u-ticaj na duh jednog mla­
dog čoveka.«
»Pažnja, gospodo!« reče pretsednik i poče da deli.
Karte su tri puta podeljene i nijednom nije izašla ni­
jedna očekivana karta. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu kad
je počelo četvrto deljenje. Preostalo je još toliko karata
da su mogle još jednom da budu podeljene. Kraljević, koji
je sedeo drugi s deliočeve strane, dobio bi, pri deljenju
u obrnutom pravcu kako je deljeno u klubu, drugu po-
slednju kartu. Treći igrač okrete crnog keca — bio je trefov
kec. Idući je dobio karu, onaj posle njega, srce, i tako dalje.
Međutim pikov kec nije još bio podeljen. Naposletku

185
D žeraldin, ko ji je sedeo s kraljevićeve leve strane, okrete
svoju kartu: b io je kec, ali hercov kec.
Kad je na stolu ispred sebe kraljević F lorizel vid e o
svoju sudbinu, n je g o vo srce presta da kuca. O n je b io
hrabar čovek, ali znoj poteče s n je g o v o g lica. B ilo je tačno
pedeset o d sto m ogućnosti da izvuče kartu smrti. On
o krete kartu: b io je p ik o v kec. G rm ljavina ispuni n je g ov
mozak, a sto zapliva pred nje g ovim očim a. O n ču kako
igrač s desne strane d o b i napad smeha ko ji je zvučao
izm eđu razdraganosti i razoračanja. V id e društvo kako se
n aglo rastura, ali mu je m ozak b io ispunjen drugim mislima.
Shvatio je kako je b ilo lu d o i zločinačko n je g o v o pona­
šanje. Savršenog zdravlja, u n a jb o ljim godinam a, naslednik
prestola, a p ro ig ra o je svoju budućnost i budućnost je d n e
hrabre i odane zemlje.
»Bože,« uskliknuo je, »bože, oprosti m i!«
A li s tim je nestalo n je g o v e zbunjenosti i on se p o ­
n ovo umiri.
Iznenadio ga je D žeraldinov nestanak. U sobi za kar­
tanje nalazio se samo n je g o v p re d o d re đ e n i ubica u razgo­
voru s pretsednikom i m ladić što je d e lio torte, ko ji se p ri­
b liži kraljeviću i šapnu mu na uvo:
»Dao bih m ilio n da sam im ao vašu sreću.«
N je g o v o j visosti ne bi p o m o g lo razm išljanje, kad je
m ladić otišao, da svoju p riliku proda za m nogo um ere-
n iji iznos.
D ogovaranje d v o jic e šaptača b ilo je završeno. Posednik
tre fo v o g keca napusti salu s izg le d o m čoveka k o ji je nešto
razumeo, a pretsednik, p rib liživši se nesrećnom kraljeviću,
po n ud i mu svoju ruku.
» M ilo mi je što sam vas sreo, gospodine,« reče on,
»i m ilo mi je što sam b io u m ogućnosti da vam učinim tu
beznačajnu uslugu. Na kraju, ne m ožete se žaliti na otezanje.
Druge večeri —• i kakav srećan p o g o d a k!«
K raljević je uzalud pokušavao da prom rm lja nešto u
o d g o v o r, ali su nje g ova usta b ila suva, a je zik oduzet.

186
 »Ne osećafe se nešto dobro?« upita pretsednik s izvo­
rnom zabrinutošću. »To se većini dešava. Ž e lite li da p o p i­
jete m alo brendija?«
K raljević klim nu p o tv rd n o glavom , i o vaj odmah nali
nešto a lkohola u. čašicu.
»Jadni stari M a lti!« izusti pretsednik kad kraljević iskapi
čašu. »O n je p o p io skoro pola litre i izgleda da mu je to
malo p o m o g lo !«
»Ja sam m no g o mekši p o p riro d i,« reče kraljevjć, koji
te ve likim delom p o vra tio . »Kao što v id ite , o p e t sam onaj
stari i d o z v o lite mi da vas upitam kakva su naređenja za
mene?«
»Vi ćete p ro d u žiti duž Stranda u pravcu Sitija i to levom
stranom p ločnika d o k ne sretnete džentlm ena k o ji je upravo
napustio klub. O ri će vam dati dalja upufstva, i vi ćete b iti
ljubazni da ga slušate. Vlast kluba nalazi se večeras u nje­
govim rukama. A sada,« d o d a d e pretsednik, »želim vam
prijatnu šetnju.«
F lorizel se dosta nespretno oprosti i pođe* On p ro đ e
kroz salu za pušenje, g d e je većina igrača još p ila šampanj,
koji je d e lim ično on naručio i p latio. Bio je iznenađen do­
šavši d o saznanja da ih p ro k lin je u svom srcu. U kancelariji
nntaknu šešir i prebaci ogrtač, pa zatim uze kišobran iz
ugla. U običajenost tih pokreta i pom isao da se po sle dn ji
put služi tim stvarima navede ga da prsne u smeh, ko ji mu
Je ne p rija tn o zvučao u ušima. N ije b io vo lja n da napusti
kancelariju i stoga se o kre te prozoru. Pribra se kad vid e
svetlost sve tiljki i mrak.
»De, de, moram da budem muškarac,« pom isli on, »i da
uništim s§be.«
Na uglu Boks-korta trojica lju d i skočiše na kraljevića
Florizela i b e zo bzirn o ga ubaciše u kola, koja odmah brzo
odjuriše. Unutra se još neko nalazio.
»Hoće li mi vaša visost o p ro stiti m oju odanost?« reče
|©dan d o b ro poznati glas.
K raljević se baci p u ko vniku o k o vrata u izlivu olakšanja.
»Kako da vam zahvalim?« uzviknu. »I kako ste to
Izvoli?«

187
g leda sva pisma i ispifa posefioce Kluba samoubica ili nje­
g o ve službenike.

(O v d e se z a v rš a v a , k aže m oj a ra p sk i pisac, „ P r ič a o
m la d ič u k o j i je d e lio t o r te s p a v la k o m i k o j i je s a d a m i r n i
v la s n ik k u ć e u V ig m o r u lic i, n a K e v e n d iš - s k v e r u . J a s n o je
z a š to b r o j n ije n a v e d e n . O n i k o j i ž e le d a d a lje p r a t e p u s to ­
lo v in e k r a l je v i ć a F lo r iz e la i p re ts e d n v k a K lu b a s a m o u b ic a
m o g u d a p r o č it a ju „P riču o le k a r u i s a ra to š k o m k o v č e g u ” .)

PRIČA O LEKARU I SARATOŠKOM KOVČEGU

G . Sajlas K. Skadamor b io je Am erikanac, m lad i je d n o ­

stavnih i bezopasnih sklonosti, a to mu je još više služilo
na čast je r je d o la zio iz N o ve Engleske — dela N o vo g
Sveta k o ji se baš n ije isticao svojim vrlinam a. I p o re d toga
što je b io preterano b o g at, on je b e le žio sve svoje izdatke
u malu džepnu beležnicu i o d lu čio je da proučava čari
Pariza sa sedm og sprata namešfene sobe svog hotela u
Latinskom kvartu. N je g o v tvrd ičlu k zasnivao se velikim
delom na navici; a n je g o v e vrlin e, ko je su b ile d o b ro
poznate n je g o vim drugovim a, uglavnom su se zasnivale
na b o ja žljivo sti i m ladosti.
U sobi d o n je g o ve stanovala je jedna gospođa vrlo
p rivla čn o g izgleda, koja se o b lačila vrlo elegantno, i za
koju je on, kad ju je p rv i p u t vid e o , m islio da je grotica.
Vrem enom je saznao da je ona bila poznata p o d im enom
madam Z efirin , i ma kakav b io njen p oložaj u životu, to
n ije b io p o lo žaj nekoga iz viso ko g društva. M adam Z efirin,
verovatno u nadi da zanese m ladog Am erikanca, p o ja v lji­
vala se p re d njim na stepenicama s namerom da mu se
p rib liž i, da kaže neku uobičajenu reč, ili dobaci p o g le d
svojih crnih o čiju i da nestane uz šuštanje svile, pokazujući
pre d ivn u nogu i članak. A li ti uspesi, umesto da ohrabre
g. Skadamora, bacili su ga u još veću potištenost i izazvali

190
još veću sram ežljivost. Ona mu se p rib liž ila više puta m oleći
ga za šibice, ili da mu se izvini zb o g izm išljenih nesfašluka
svoje p u d lice ; ali su n jegova usta ostajala zatvorena u p ri­
sustvu tako uzvišenog stvorenja, odmah ga je napuštalo
n je g o vo znanje francuskog jezika i on je m ogao samo da
je zbunjeno g leda i muca sve d o k ne b i otišla. A li ga bezna­
čajnost n jih o vih susreta n ije om etala da čini v rlo smele
aluzije kad bi bezb ed n o p ro v o d io vrem e s p rijateljim a.
U sobi prekoputa o d A m erikančeve — a na svakom
spratu u hotelu nalazile su se tri sobe — stanovao je neki
stari engleski lekar, m anje-više sum njivog izgleda. Dr Nouel,
to je b ilo n je g o v o ime, b io je prim oran da napusti London,
g d e je im ao ve liku k lije n te lu ; a šaputalo se da je p o licija
bila uzrok te prom ene o ko lin e . Ha kraju krajeva, on, koji
je nešto pretsfavljao u svom ranijem živo tu , žive o je sada
v rlo jednostavno i usamljeno u Latinskom kvarfu i najveći
deo vremena posvećivao je nauci. G . Skadamor se upoznao
s njim i njih d vo jica bi s vrem ena na vrem e skrom no ruča-
vali zajedno u restoranu na d ru g o j strani ulice.
Sajlas K. Skadam or im ao je više m alih, bezazlenih
poroka i prefinjenost mu n ije smetala da ih pušta da dolaze
d o izražaja na ne baš m nogo lep način. Radoznalost je bila
najveća njegova slabost. O n je b io rođeni Iju b o p itljiv a c ;
i živo t, a o so b ito ona nje g ova strana koju on n ije pozna­
vao, izazivao je kod njega interesovanje ko je je išlo d o
strasti. O n je b io drska, neumorna pitalica, i svoja ispitivanja
vršio je sa p o d jed n a ko m drskošću i indiskrecijom . Prime-
ćeno je da bi, noseći pism o na poštu, m erio koverat na
dlanu, o kretao ga i p revrtao i p a ž ljiv o proučavao adresu.
I tako, kad je našao pu ko tinu na zidu izm eđu svoje sobe
i sobe madam Z efirine, umesto da je zapuši, p ro širio je
i udesio o tvo r, pa se koristio njim e da bi m otrio šta radi
njegova susetka.
Jednog dana krajem marta, pošto je njegova radozna­
lost neom etano rasla, on je još m alo p ro širio rupu da bi
m ogao da posmatra drugi ugao sobe. Te večeri, kad je
kao o b ičn o došao da posmatra kretanje madam Z efirine,

191
b io je iznenađen našavši da je o tv o r zamračen na jedan
neobičan način s druge strane, a još više je b io posram ljen
kad je prepreka iznenada uklonjena i kad je d o n je g ovih
ušiju d o p rlo prigušeno kikotanje. O čig le d no , nešto maltera
o d a lo je tajnu n je g o v o g o tvora za posm atranje i njegova
susetka mu je vratila istom merom. To je vrlo uznem irilo
g, Skadamora; on je nem ilosrdno osuđivao madam Z e fi-
rinu; štaviše, osuđivao je i samoga sebe; ali kad je sutra­
dan v id e o da ona nije preduzela mere da mu spreči da
uživa u svojoj o m ilje n o j zabavi, on je nastavio da se koristi
njenom neopreznošću i za d ovoljava svoju d o ko nu rad o ­
znalost.
Sutradan, madam Z efirin u je posetio i d u g o ostao kod
nje neki visok, ružan čove k od pedeset ili više godina,
koga Sajlas nije dotada video. N je g o v o o d e lo o d tvida i
obojena košulja, ne m anje no n je g o vi čupavi zalisci, p o ka ­
zivali su da je Britanac, a n je g o ve mutne sive oči izazivale
su ko d Sajlasa osećanje jeze. Za sve vrem e razgovora, koji
se v o d io šapatom, on je m leo ustima o b lizu ju ći se. Više
puta se došljaku iz N ove Engleske u čin ilo kao da oni svo­
jim pokretim a pokazuju n je g ovu sopstvenu sobu; ali jedina
stvar koju je on tačno m ogao zaključiti, naprežući najveću
pažnju, bila je prim edba koju je Britanac učinio nešto višim
tonom , kao u o d g o v o r na izvesno ustezanje ili opiranje.
»Proučavao sam n je g o v ukus d o tančina, i kažem vam
još jednom da ste vi je dina žena te vrste koju m ogu uzeti.«
U o d g o v o r na to madam Z etirin uzdahnu i p o jednom
p o kretu izg le d a lo je kao da se pre d a je , kao neko ko p o p u ­
šta pred nekom apsolutnom vlašću.
Tog p o p od n e va osmatračnica je naposletku zatvorena,
pošto je s d ru g e strane dovučen jedan orman ispred nje;
i d o k je Sajlas još žalio zb o g te hude sreće, koju je p ri­
pisivao Brifančevoj pakosnoj p rim e d b i, vratar mu donese
pism o napisano ženskim rukopisom . Sastavljeno na francu­
skom, orfografski ne baš najiačnije, bez potpisa, pism o je
v rlo ohrabrujućim rečima p o ziva lo m la do g Am erikanca da
bude prisutan u izvesnom delu B ulije Bala u jedanaest ča­
 sova te noći. Radoznalost i plašljivosf su se dugo borili u
njegovom srcu; čas je bio sav sušta vrlina, a čas sav u vatri
i smeo; i naposietku desilo se to da se, mnogo pre deset,
g. Sajlas K. Skadamor pojavio u besprekornom odelu na
vratima dvorane Bulije Bala, i platio ulaznicu s bezbrižnim
riestašlukom, što nije bilo bez svoje draži.
Bilo je vreme karnevala i Bal je bio pun i bučan.
Svetlosti i mnoštvo sveta upočetku su većma zbunili našeg
mladog pustolova, a zatim, penjući mu se u mozak s nekom
vrstom opojnosti, dali su mu više smelosti no šio je imao.
Bio je spreman da se suprotstavi'sotoni, i šepureći se uđe
u salu za igranje s razmetljivošću nekog konjanika. Dok se
pompezno šetao unaokolo, primetio je madam Zefirinu i
Britanca u .razgovoru iza jednog stuba. U njemu odmah
prevlada mačji duh prisluškivača. On se s leđa prikradao
sve bliže ovom paru dok nije došao na dovoljno otstojanje
da ih može čuti.
»To je taj čovek,« govorio je Britanac; »tamo t— s du­
gom plavom kosom — govori s devojkom u zelenom.«
Sajlas osmotri vrlo zgodnog čoveka malog rasta, koji
je očigledno bio predmet razgovora. t

»Dobro,« kazala je madam Zefirin. »Ja ću učiniti sve

što mogu. Ali, zapamtite, i najbolji među nama mogu da
dožiye neuspeh u takvim stvarima.«
»Eli!« odvrati njen pratilac; »ja odgovaram za uspeh.
Nisam li vas izabrao između trideset? Idite; ali čuvajte se
kraljevića. Ne mogu da zamislim kakav ga je prokleti slučaj
doveo večeras ovamo. Kao da mnoštvo drugih zabava u
Parizu nije vrednije njegove pažnje negoli ova galama
studenata i trgovačkih pomoćnika! Pogledajte ga kako sedi
sličniji nekom vladajućem imperatoru kod kuće negoli kra­
ljeviću na odmoru!«
Sajlas je ponovo imao sreće. Primetio je jednu osobu
lepo građenu, upadljivo privlačnu, i vrlo dostojanstvenog
i ljubaznog držanja, kako sedi za stolom s drugim jednim
zgodnim mladim čovekom, nekoliko godina mlađim, koji
mu se obraćao s vidnim poštovanjem. Kraljevićeve ime pri­
jatno je pogodilo Sajlasov republikanski sluh, a izgled

13 Stiiveinsom
193
osobe na koju se to ime o d n osilo p rija tn o je d e io v a o na nj.
On napusti madam Z efirinu i nje n og Britanca da se brinu
je d n o o d rugom , i krčeći put kroz m noštvo, p rib liž i se stolu
k o ji su kra lje vić i n je g o v p rija te lj počastili svojim izborom .
»Kažem vam, D žeraldine,« g o v o rio je kraljević, »to je
ludost. V i ste sami (m ilo mi je to spom enuti) izabrali svog
brata za tu opasnu službu i vi ste dužni da pazite na n je ­
g o v o držanje. O n je pristao da to lik o dana ostane u Parizu;
to je već neopreznost, s obzirom na karakter čoveka s ko ­
jim ima posla; ali sada, četrdeset i osam sati posle n je g o vo g
odlaska, i to na dva ili tri dana p re d svojim od lu čnim ispi­
tom , pitam vas da li je o vo mesto g d e on treba da p ro v o d i
svoje vreme? Trebalo bi da se n e gde vežba; tre b a lo bi da
d u g o spava i da se umereno vežba pešačeći; tre b a lo bi da
b u d e na strog o j d ije ti, bez b e lo g vina ili konjaka. Da li naš
tragač zamišlja da mi zb ija m o šalu? Stvar je neobično
o zb iljn a , Džeraldine.«
»Poznajem dečaka isuviše d o b ro da bih se mešao,«
o d g o v o ri p u k o v n ik D žeraldin, »a isto tako d o b ro i n je g ove
pratioce, da bih se uznemiravao. O n je m nogo o p re zn iji
no što vi zam išljate i neukrotiva je duha. Kad bi bila u
pitanju žena, ne bih m ogao to da kažem, ali ja sam p o v e rio
pretsednika njemu i d v o jic i sobara bez ije d n o g truna
strepnje.«
» M ilo mi je što g o v o rite tako,« o d g o v o ri kraljević, »ali
ja nisam miran. Te sluge su d o b ro izvežbani d e te k tiv i, a
n ije li taj zliko va c već tri puta uspeo da izbegne n jih o vo j
pažnji i p ro ve d e više časova n egde u privatnim , i na jve ro -
vatnije, u opasnim poslovima? Neki amater bi m ogao da
ga izg u b i slučajno, ali pošto su R udolf i Džerom zašli s traga,
to mora da je učinjeno namerno, i to je učinio čovek k o ji
ima jak razlog i izvanredne m ogućnosti.«
»M islim da je to sada stvar m oga brata i mene,« o d g o ­
vori Džeraldin s tračkom uvređenosii.
»Dopuštam da je tako, p u ko vn iče D žeraldine,« o d g o ­
vo ri kraljević F lorizel. »M ožda baš zb o g to g razloga va­
lja lo bi da b u d e te sprem niji da p rih va tite m oje savete. A li
dosta o tome. D evojka u žutom d o b ro igra.«

194
 i razg o vo r skrefe na o b ičn e stvari je d n e pariške sale
za ig ran je za vrem e karnevala.
Sajlas se seti g d e je, i da je već b lizu čas kad treba
da b u d e na mesfu svog odredišta. U k o lik o je više razmi­
šljao, u to lik o mu se m anje sviđalo ono što treba da d o đ e,
i kako ga je u to vrem e v rtlo g g o m ile p očeo da vuče
prema vratim a, on pusti da ga nosi, ne o p iru ći se. V rtlo g
ga izbaci u jedan ugao ispod g a le rije , g d e d o n je g o v o g
uva odm ah d o p re glas madam Z efirine. Ona je g o v o rila
francuski s m ladim čovekom plavih kovrdža na koga je
pre nepuno pola sata poka zivao čudni Britanac.
» M o j u g le d je u opasnosti,« g o v o rila je ona, »a ja ne
bih postavljala d ru g i uslov, sem onoga što ga traži m oje
srce. M e đ u tim , v i treba samo to lik o da kažete vrataru i on
će vas p ro p u stiti bez ije d n e reči.«
» A li zašto taj razg o vo r o dugovanju?« p rim e fi njen
besednik.
»Bože m oj!« reče ona, »m islite li vi da ja ne poznajem
svoj sopsfveni hotel?«
I ona p ro đ e p o re d njega, oslanjajući se nežno na
ruku svog pratioca.
To potseti Sajlasa na ceduljicu.
»Još deset m inuta,« m islio je, »i ja ću šetati sa ženom,
lepom kao što je ova, i šfaviše, b o lje obučenom — m ožda
pravom damom , možda sa ženom iz visokog društva.
Zatim se seti o rto g ra fije i m alo se snuždi.
» A li m ožda je to pisala njena d e vojka,« pom isli on.
Na časovniku je nedostajalo svega još n e ko liko minuta
do je d n o g sata, i ta neposredna b lizina nafera n je g o v o
srce da zakuca čudnom i po m a lo neprijatnom brzinom . On
s olakšanjem pom isli da nije ni na koji način obavezan da
se p o ja vi. V rlina i m alodušnost su se b o rile m eđu sobom
i on p o n o v o krefe ka vratima, ali o vo g a puta p o svojoj
sopstvenoj v o lji i boreći se sa rekom lju d i koja se sada
kretala u suprotnom pravcu. M ožd a ga je zam orilo to p ro ­
duženo o p ira n je , ili je možda b io u onom duševnom ras­
p o loženju kada prosto p o stojanje je d n e namere posle
n e ko liko minuta stvara reakciju i različit rezultat. O dista, on

13* 195
je o p e f, i treći put, razm išljao o fome, i n ije prestao da
razmišlja sve d o k nije n a ša o , skrovito mesiašce n e ko liko
jardi o d naznačenog mesla.
Tu je p re življava o duševne muke, obraćajući se više
puta b o g u za pom oć, je r je b io p o b o žn o vaspifan. Sada
n ije im ao ni najm anju želju za sastankom; ništa ga n ije za­
d ržavalo da p o b e g n e sem lu d o g straha da bi se m og lo
p o m isliti da je kukavica; ali to je b ilo tako snažno da se
suprotstavljalo svim drugim razlozima i, mada ga to nije
m o g lo navesti da se p o ja vi, sprečavalo ga je da pobegne,
N aposletku, časovnik pokaza deset minuta posle zakazanog
sata. Raspoloženje m ladog Skadamora poče da se vraća.
On ispitivački p o g led a iza ugla i ne vid e nikoga na maštu
sastanka: nesum njivo da se n je g o v nepoznati pošiljalac
pisamceta um orio i otišao. O n se sada ohrabri, kao šio je
ran ije b io plašljiv. Č in ilo mu se da ga činjenica da je uopšte
došao na sastanak, ma kako dockan, oslobađa op tužb e da
je kukavica. Staviše, sad je p očeo da pom išlja da je to
samo šala, i p o h vali samog sebe zb o g svog oštroum lja, jer
je posum njao i nadm udrio svoje obm anjivače. Tako je
naivna duša je d n o g dečaka!
O hrabren tim razm išljanjim a, on odvažno kroči iz svog
skrovišta. A li n ije učinio ni n e k o lik o koraka, a jedna ruka
se spusti na n jegovu. O n se o krete i ugleda jednu damu,
izlive n u u pozam ašnijem kalupu i ponešto dostojanstvenih
crta, ali u njenom izgledu n ije b ilo ni znaka stro ‘os’ =
»V idim da ste vrlo sam opouzdan zavodnik žena,« reče
ona; »jer ste pustili da vas čekaju. A li ja sam o d lučila da
vas sačekam. Kad se žena jednom to lik o zaboravi da prva
p rilazi, ona je d avno ostavila za sobom sve svoje o b zire
sićušnog ponosa.«
Sajlas je b io poražen stasom i privlačnošću pošiljaoca
pisam ceta i iznenadnošću o v o g poznanstva. A li ona ga
uskoro umiri. Bila je vrlo blaga i puna obzira u ponašanju;
navela ga je da pravi šale, a zatim mu se kao nek: o d ;ek
d iv ila ; i za v rlo kratko vrem e, izm eđu laskanja i izdašne
u p o tre b e to p lo g b re n d ija , navela ga je ne samo da zamisli

196
<la je za lju b lje n , no i da izrazi svoja osećanja s najvećom
vafrenošću.
» A va j!« reče ona; »ne znam neću li morati da žalim
doog o vo g trenutka, v e lik o g kao što je za d o vo ljstvo koje
mi pružate svojim rečima. Dosad sam sama patila; sada, jadni
dečače, b iće nas d vo je . Ja ne gospodarim sobom. Ne usu­
đujem se da vas pozovem da me posetife u m ojoj kući,
jer na mene paze lju b o m o rn e oči. Kako vidim ,« do d ala je,
»ja sam starija od vas, iako m nogo slabija; i dok imam
poverenja u vašu hrabrost i odlučnost, moram da se k o ri­
stim svojim sopstvenim poznavanjem sveta za naše uza­
jam no d o b ro . G d e stanujete?«
O n jo j je rekao da stanuje u jednom hotelu, i naveo
je ulicu i broj.
Izg le d alo je kao da ona razmišlja n e ko liko trenutaka,
s nekim duševnim naporom .
»Sad znam,« kazala je naposletku. »Vi ćete im ati p o ­
verenja i b iti poslušni, hoćete li?«
Sajlas je vatreno uveri u svoju vernost.
»Sutra uveče, dakle,« nastavila je s ohrabrujućim os-
inehom, »ostaćete kod kuće ćelo veče; ako vas pak poseti
koji p rija te lj, o p ro stite se odmah s njim p o d prvim iz g o ­
vorom koji vam se ukaže. Vaša kapija se ve ro va tn o zatvara
u deset?« upitala je.
»U jedanaest,« o d g o v o ri Sajlas.
»U jedanaest i četvrt,« nastavi dama, » iziđite. J e d n o ­
stavno v ik n ite da vam o tvo re vrata i pazite da ne p ro g o ­
vo rite nijednu reč s vratarom, je r to m ože sve da p o kva ri.
Idite p ravo d o ugla g d e se Luksembuška bašta spaja s
Bulevarom; fam o ću vas čekati. Nadam se da ćete se
držati m ojih uputsfava d o najm anjih sitnica: i zapam tite, ako
propustite da učinite ijednu po je dino st, nanećete n e p rilik e
je d n oj ženi čija je je d in a krivica što vas je vid e la i
zavolela.«
»Ne vid im čemu sve ta upufsfva,« reče Sajlas.
»Čini mi se da ste već p o če li da postupate sa mnom
kao gospodar,« uzviknu ona, dodirnuvši mu ruku svojom

197
 lepezom . »S trpljenja, strpljen ja ! i to će d o ći. Žena v o li da
je slušaju upočefku, i p o re d toga što posle nalazi svoje
z a d o vo ljstvo u poslušnosti. Č inite kao što vam kažem, za
im a bo žje , ili neću biti o d g ovo rn a ni za šta. Ustvari, raz­
m islila sam sad o tome,« d o d a d e ona kao da je p re d vid e la
neke nove teškoće. »Mislim da je b o lje ako se otstrane
ne p ože ljn i posetioci. Kažite vrataru da nikoga ne pušta,
sem osobe koja bi m ogla da d o đ e te noći p o neki dug;
i g o v o rite s osećanjem kao da se p rib o ja va te to g sastanka
tako da bi on stekao utisak da su vaše reći iskrene.«
»M islim da m ožete b iti uvereni da ću se zaštititi o d ne­
zvanih posetilaca,« reče on ne bez m alo ljutnje.
»To je način na ko ji bih ja više vo le la da se urede
stvari,« o d g o v o ri ona hladno. »Znam ja vas muškarce; vama
n ije stalo d o ugleda je d n e žene.«
Sajias se postide i saže m alo glavu, je r je plan koji
je imao u vidu pre n jih o v o g upoznavanja u klju čiva o i m alo
sujete.
»Iznad svega,« d o d a d e ona, »nem ojte g o v o riti s vra­
tarom kad b u d ete izlazili.«
»A zašto,« upita on. »O d svih vaših uputstava o v o mi
izgleda najm anje važno.«
»U početku sumnjali ste u opravdanost i nekih drugih,
a sada smatrate da su vrlo potrebna,« o d g o v o ri ona. »Ve-
rujfe mi, i to isto tako ima svoj razlog ; d o cn ije ćete v id e ti
zašto; a i šta bih ja m islila o vašoj privrženosti, ako mi o d ­
b ije te takve sitnice na prvom sastanku?«
Sajias se zaplete u objašnjavanja i izvinjavanja. Usred
n je g o v ih reči ona p o g led a na sat i sklopi ruke s prigušenim
vriskom.
»O bože !« uzviknu, »zar je već tako dockan? Ja nemam
više ni časka vremena. A h , jadne žene, kakve smo mi
ro p k in je ! Sta već nisam stavila na kocku zb o g vas?«
I pošto p o n o vi svoja upufstva, koja je vesto pro p ra fila
m ilovanjem i izg le d o m punim podavanja, p ozdravi ga i
nestade m eđu svetom.
C elog idućeg dana Sajias se šepurio kao paun. Sad je
b io siguran da je ona g ro fica ; i kad se spustilo veče on
je d o sitnice poslušao njena naređenja i b io je na uglu

198
Luksemburške bašfe u označeni saf. Tamo n ije b ilo n ikog.
Čekao je skoro pola saia, zagledajući u lice svakome ko
bi prošao ili bazao u b lizin i to g mesla; obišao je šlaviše
i o ko ln e u g lo ve na Bulevaru i ukrug ćelu ogradu bašfe;
ali n ije b ilo lepe g ro fic e da se baci u n je g o v zagrljaj. Na-
posleiku, i nim alo rado, upufi se svome hotelu. Uspuf se
seti reći k o je je čuo kad su ih izm enili madam Z efirin i
plavi m ladić, i one ga beskrajno uznemiriše.
»Izgleda,« razm išljao je, »da svako freba da laže našeg
vratara.«
O n zazvoni, vrata se pred njim ofvoriše, i vratar u
svom spavaćem ru b lju d o đ e da mu posvefli.
»Da li je otišao?« upita vratar.
»Ko? Na koga mislite?« upita Sajlas, pom alo oštro, je r
je b io lju t zb o g svoje nezgode.
»Nisam p rim e tio da je izišao,« nastavi vratar, »ali
verujem da ste mu p la tili. U o v o j kući ne v o d im o b rig u da
li im am o stanare k o ji ne m ogu da o d g o v o re svojim o b a ­
vezama.«
»O čemu, dovraga, govorite?« upita Sajlas grubo. »Ne
razumem n ije d n e reči o d te zbrke.«
»O m alom plavom m ladiću k o ji je došao p o svoj dug,«
o d g o v o ri vratar. »Na njega mislim. Ko bi d ru g i m ogao da
bude, kad ste mi izdali naređenje da ne puštam nikoga
drugog?«
»Sfa, d o b ri bože. N ije valjda dolazio?« o d vra ti Sajlas.
»Ja verujem u ono što vidim ,« o d g o v o ri vratar ispla­
zivši mu je zik s najvragolastijim izg ledom .
»Vi ste drski n itko v,« uzviknu Sajlas, i, osećajući da je
na smešan način iskazao svoju oštrinu, a istovrem eno zb u ­
njen m nogim nemirnim mislima, o krete se i potrča gore.
» N ije vam znači p o trebna svetlost?« d o vikn u mu vratar.
M e đ u tim , Sajlas je još brže ju rio , i n ije se zaustavio
d o k n ije stigao d o sedmog sprata i stao p re d svoja vrata.
Tu se zaustavio za časak, da p o vra ti dah, zaokupljen naj­
gorim p re d viđ a n jim a, i skoro strepeći da uđe u sobu.
Kad je naposlefku to učinio, b ilo mu je lakše vid e ći da

193
je soba u mraku, i sudeći p o svemu, prazna. On d u b o ko
odahnu. O n je fu, p o n o v o ko d kuće, siguran, i fo će b itj
svakako njegova poslednja ludost, kao što je b ila i prva.
Šibice su stajale na malom stolu p o re d postelje, i on pođe,
p ip a ju ći kroz mrak, u tom pravcu. Dok je išao, n je g o ve se
strepnje obnoviše, i b io je za d o voljan , kad mu noga na­
iđ e na neku p re p re ku, vid e ći da to n ije ništa d ru g o d o
stolica. N aposletku on d o d irn u zavese. Prema p oložaju
prozora, k o ji su se je dva v id e li, znao je da se nalazi na
korak o d kreveta, i da treba samo da nastavi svoj p u t duž
njega, pa da stigne d o pom e n u to g stola.
O n spusti ruku, ali ono što je d o d irn u o n ije b io samo
jo rga n — b io je to jo rga n s nečim ispod njega, kao o b lik
čovečje noge. Sajlas povuče ruku i zastade za čas ska­
menjen.
»Šta, šta o vo može da znači?« pom isli.
O n p a ž ljiv o oslušnu, ali se n ije čulo disanje. Još je ­
danput, s velikim naporom , ispruži prst prem a mestu koje
je već b io d o d irn u o ; ali o vo g a puta ofskoči unatrag pola
metra, i ostade drhteći i ukočen od straha. Nešto se nala­
zilo u n je g ovo m krevetu. On n ije znao šta je fo, ali je nešto
b ilo tamo.
Prošlo je n e k o lik o trenutaka p re no što je m ogao da
se pom akne. Zatim , vođen instinktom , odm ah pronađe
šibice, i okrenuvši leđa p ostelji upali svecu. Čim se plamen
razgore, on se lagano o krete da p o g le d a ono čega se
b o ja o da će v id e ti. Svakako, tam o je b ilo na jg ore što je
zamišljao. Krevetski p o kriva č b io je p a ž ljiv o navučen p reko
jastuka, ali ispod njega se naziralo ljudsko te lo kako leži
nepom ično, i kad se usudio da p o đ e napred i p o d ig n e
čaršav, on ugleda p la vo g m ladića koga je vid e o u B uliie
Balu p re th o d n e noći. O či su mu b ile o tvo re n e i bez života,
lice naduveno i pofam nelo, a iz n je g o vih nozdrva tekao
je tanak mlaz krvi.
Sajlas pusti dug, d rhtav krik, ispusti sveću i pade na
kolena p o re d kreveta.
Duže ali tih o kucanje na vratim a trže Sajlasa iz strave

200
 u ko ju je zapao svojim strahovitim otkrićem . Bilo mu je
p o tre b n o n e ko liko trenutaka da se seti svog položaja, i
kad je p o h ita o da spreći b ilo ko g da uđe, b ilo je već
suviše dockan. Dr N ouel, s visokom noćnom kapom , i sa
svetiljkom koja je osvetljavala n je g o vu dugu belu p riliku ,
išao je porebarke, vrteći i kriveći glavu kao kakva ptica.
On lagano o d gurnu vrata i stupi nasred sobe.
»U činilo mi se da sam čuo krik,« poče lekar »i b o je ći
se da vam m ožda n ije d o b ro , nisam se ustezao da o va ko
upadnem .«
Sajlas je stajao izm eđu lekara i postelje, pocrvenela
lica a srce mu je b o ja ž ljiv o tu k lo ; ali n ije našao reč? da
o d g o v o ri.
»Vi ste u mraku,« nastavi lekar; »i, štaviše, niste ni p o ­
čeli da se p riprem ate za spavanje. N ećete m oći lako da me
uverite da n ije tako, a vaše lice p o kazuje da vam je nesum­
n jivo potreban ili p rija te lj ili lekar — šfa o d toga dvoga?
Pustite da vam op ip am b ilo , je r ono je često glasnik srca.«
O n se p rib liž i Sajfasu, k o ji uzmaknu pred njim i p o ­
kuša da ga uhvati za ruku, ali napetost živaca m ladog A m e ­
rikanca b ila je isuviše ve lika da to izdrži. O n se grozničavim
pokretom izmače lekaru i, bacivši se na p o d , zagrcnu se od
plača.
Cim d r N ouel prim eti m rtvo g čoveka u krevetu, nje­
g o v o lice potam ne, i on potrča ka vratim a koja je ostavio
pritvorena, brzo ih zatvori i dva puta zaključa.
» D ignite se!« uzviknu on, obraćajući se Sajiasu pri­
gušenim glasom ; »sad n ije vrem e za plakanje. Šta ste
učinili? Kako je o vo te lo do sp elo u vašu sobu? G o v o rite
slo b o dn o onom e ko ji m ože da vam pom ogne. M is lite li da
bih ja hteo da vas upropastim? M is iiite ii da ovaj kom ad
m rtvog mesa na vašem jastuku m ože ma k o lik o da izmeni
naklonost koju sam stekao prema vama? Lakoverna om la­
d ino, grozota s kojom slepi i nepravedni zakoni ocenjuju
deia nikad se ne p rid a je tvorcim a dela od strane onih ko ji
ih v o le ; i kad bih vid e o da mi se iskreni p rija te lj vraća u
m oru krvi, m oja naklonost prema njem u ne bi se ni u čemu
prom enila. Povratite se,« reče on, » d o b ro i zlo su p riv id i;
sve je u živo tu nišia vilo izuzev sudbine, i ma u kakvim

201
prilikam a se nalazili, p o re d vas je neko ko će vas pom agati
d o kraja.«
Tako ohrabren, Sajias se p o v ra tio i slomljena, giasa i uz
pom oć lekarevih ispitivanja, uspeo je naposleiku da ovoga
obavesti o pravom stanju stvari. A ii je ipak izostavio raz­
g o v o r izm eđu kraljevića i Džeraldina, je r je slabo shvatio
n je g o v smisao, a ni na um mu n ije pa d alo da je on u b ilo
kom p o g le d u povezan s nje g ovim sopstvenim nesrećama.
» A h i« uzviknu d r N ouel, »ili sam ja suviše pametan,
ili ste vi ne vin o pali u najopasnije kandže u Evropi. Jadni
dečače, kakvu vam je rupčagu iskopala vaša prostodušnost!
U kakvu su smrtnu opasnost vaši neobazrivi koraci upućeni!
Tog čoveka,« nastavi on, »tog Britanca, koga ste dva puta
videSi i za koga ja sumnjam da je duša ceie ove smicalice,
m ožete li mi ga .opisati? Da li je star ili mlad? V isok ili malen?«
A li Sajias, i p o re d sve svoje radoznalosti, n ijs imao
posm afračko oko, i n ije m ogao da kaže ništa osim nekih
mršavih podataka, p o kojim a je b ilo nem ogućrio p re p o ­
znati ga.
»Hteo bih da imam znanja iz svih d isciplina!« uzviknu
lekar Iju tito . »Čemu su p o tre b n i vid i g o v o r, ako čovek ne
m ože zapaziti i zapam liti izg le d svog neprijatelja? Ja p o ­
znajem sve bande u Evropi, pa bih možda m ogao da ga
prepoznam i steknem novo o ru đ e u vašu odbranu. N e g u jte
ubuduće tu veštnu, jadni m oj dečače. M o že vam b iti o d
v e lik e koristi.«
»Budućnost!« p o n o vi Sajias. »Kakva me budućnost
oče ku je sem robije?«
»M ladost je d o b a sfrašljivosfi,« o d g o v o ri lekar. »A sop-
stvene nezg od e jednom čoveku izg le d a ju crnje no što jesu.
Star sam, ali nikad ne očajavam .«
» M o g u li da ispripovedam takvu p rip o v e tk u policiji?«
upita Sajias.
»Sigurno ne« od vra ti lekar. »Na osnovu onoga što sam
već vid e o iz spletke u koju ste u pleteni, vaš slučaj je s te
strane beznadežan; i u krafkoviđirri očima vlasti vi ste krivac.
A zapam tite da mi znamo samo jedan d a o zavere, a ovi isti
p rlja vi spletkari nesum njivo su udesili m noge d ru g e o k c i-

202
nosfi, k o je će o tk riti policiska istraga, a ko je će još više
p o tv rd iti vašu krivicu, i p o re d vaše nevinosti.«
»Prema tom e, ja sam začelo izg u b lje n !« uzviknu Sajlas.
»Ja to nisam kazao!« o d g o v o ri d r N ouel, »jer sam
oprezan čovek.«
» A li p o g le d a jte o vo !« usprotivi se Sajias, pokazujući
na relo. »Predmet je u mom krevetu; i ne m ože da se o b ­
jasni, ne m ože da se u klo n i, ne može da se posmaira bez
užasa.«
»Užas?« o d g o v o ri lekar. »Ne. Kad taj čas kucne, za
mene to n ije više ništa no d o b ro smišljeni deo mehanizma
ko ji treba ispitati Kirurškim nožićem. Kad se krv jednom
ohladi i usfoji, to više n ije ljudska krv; kad je meso jednom
m rtvo, onda to n ije više meso za kojim žudim o ko d naših
lju b a vi ili poštujem o kod naših p rijate lja . Ljupkost, p ri­
vlačnost, užas, sve to iščili iz njega s dahom k o ji ga čini
živim . P riviknite se da gle d ate na to m irno, je r ako m oj
plan b u d e iz v o d ijiv , vi ćete morati n e ko liko dana živeti
u stalnoj b lizin i o vo g a što vas sada to lik o užasava.«
»Vaš plan?« uzviknu Sajias. »Kakav je? Kažite mi brzo,
d o ktore , je r nemari! d o v o ljn o hrabrosti da i d a ije živim .
Ne o d g ova ra ju ći, dr N ouel se o krete prema krevetu
i nastavi da isp itu je telo.
»Sasvim mrtav,« prom rm lja on. »Da, kao što sam p re t­
postavljao, d že p ovi su prazni. Da, i im e otsečeno s k o ­
šulje. Svoj posao izvršili su d o kraja i d o b ro . Srećom, on
je mali rastom.«
Sajias je p ra tio te reći s najvećom neizvesnošću. N apo-
sletku, završivši svoju autopsiju, lekar sede u stolicu i obrati
se m ladom Am erikancu s osmehom.
» O tka ko sam ušao u vašu sobu,« reče on, »i p o re d
toga što su m oje uši i m oj je zik b ili to lik o zauzeti, ja nisam
ništa ispuštao iz vida. M a lo p re sam p rim e tio da imate u
uglu jedan o d o n ih ogrom nih predm eta ko je vaši p rija -
te lji-sug ra đ an i nose u sve krajeve sveta — je d n om reči,
saratoški kovčeg. Sve d o ovoga časa nisam b io sposoban
da shvatim u p o tre b u tih predm eta, ali sada počinjem da
shvatam. Ne m ogu da kažem da li su b ili p o g o d n i p ri trg o ­

203
vin i rob lje m , ili da bi sprečili posledice suviše česte u p o ­
trebe kame. A li jednu stvar vid im jasno — namara ta kvo g
sanduka je da čuva čo ve čije telo.«
»Sigurno,« uzviknu Sajlas, »sigurno o vo n ije vrem e za
šale.«
»I p o re d toga što m ogu da se izražavam s izvesnim
šaljivim prizvukom ,« o d g o v o ri lekar, »značenje m ojih reči
je p o tp u n o o z b iljn o . A prva stvar ko ju treba da uredim o,
m ladi m oj p rija te lju , to je da ispraznim o iz kovčega nje g ovu
sadržinu.«
Saslušavši odluku d r Nouela, Sajlas mu se stavi na
raspolaganje. Saratoški kovčeg b io je uskoro ispražnjen i na
podu se nalazila dosta velika gom ila stvari; a zatim su —
Sajlas je držao za pete a lekar za ramena — p o d ig li leš s
kreveta i, posle izvesnih teškoća, presavili ga i ce lo g uba­
cili u prazni kovčeg. Zatim su s naporom spustili p o klo p a c
na taj n e obični p rtlja g i ko vče g za klju ča li; lekar ga je sop-
stvenom rukom om otao konopcim a, d o k je Sajlas razmeštao
pova đe n e stvari u sobicu iii orm ar s fijokam a.
»Eto,« reče lekar, »učinili smo prvi korak na putu vašeg
oslo b ođ e n ja . Sutra, ili još b o lje danas, treba da zataškate
vratarevu sumnju, plativši mu sve što mu d u g uje te , d o k ćete
meni prepustiti da izvršim sve p o tre b n e p ripre m e za d o b ar
svršetak. U m eđuvrem enu, hajdem o u m oju sobu, g d e ću
vam dati siguran i snažan napitak za spavanje, jer, ma šta
radili, m orate da se odm orite.«
Sledeći dan b io je najduži u Sajiasovom sećanju; čin ilo
mu se kao da mu nikada neće b iti kraja. N ije se ja vlja o svo­
jim p rijate ljim a i sedeo je u uglu sobe s očima upravljenim
na saratoški kovčeg, utonuo u užasna razm išljanja. Povratila
mu se ranija radoznalost, ali, s d ru g e strane, kako je mesto
za osmafranje b ilo p o n o v o o tvo re n o , on je b io svestan
skoro stalnog posmatranja iz sobe madam Zefirine. To mu
je zadavalo takve m uke da je naposletku b io prim oran da
rupu začepi sa svoje strane; i kad se tako o b e zb e d io da
ne bude posmatran, p ro v o d io je znatan d e o svog vrem ena
u skrušenom plakanju i m olitvi.

204
 Dockan naveče d r N ouel uđe u sobu noseći u ruci dva
zapečaćena koverta bez adresa, jedan nešto p o d e b lji, a
drugi tako tanak da je izg le d a o prazan.
»Sajiase,« reče on sedajući za sto. »Došlo je vrem e da
vam objasnim plan spasenja. Sutra u jutro, v rlo rano, kra­
lje vić Florize! o d B oem ije vraća se u London, pošto se p ro ­
veselio n e ko liko dana na pariškom karnevalu. Srećom, ja
sam pre m nogo g o d ina učinio p u ko vniku Džeraldinu, nje­
govom ođufanfu, je d n u o d onih usluga, uobičajenih u m ojoj
profesiji, koja se nikad ne zaboravlja ni s je d n e strane. N ije
p o tre b n o da vam objašnjavam p riro d u obaveze koja ga
vezuje; d o v o ljn o je da kažem da znam da je on spreman
da mi posluži na b ilo ko ji način. Sada je p o tre b n o da sti­
gnete u London s neotvorenim kovčegom . U tom p o g le d u
izgleda da carinarnica pretstavija kobnu teškoću; ali ja držim
da p rtlja g tako ug le dn e osobe kao što je kraljević, iz kur­
toazije, neće b iti pregledan od strane carinskih činovnika.
O b ra tio sam se p u ko vniku D žeraldinu i d o b io p o vo lja n
o d g ovo r. Sutra, ako o dete pre šest u hotel g d e je kraljević
ofseo, vaš p rtlja g će b iti prenet kao d e o n je g o v o g , a vi ćete
putovati kao član n je g o v e pratnje.
»Čini mi se, d o k ste g o v o rili, da sam već vid e o kralje­
vića i puko vnika Džeraldina. Šiaviše, čuo sam nešto o d n ji­
h o vo g razgovora prošle večeri u B uiije Batu.«
»To je m oguće, je r kraljević v o li da zalazi u sve d ru ­
štvene slojeve,« o d g o v o ri lekar. »Kad već stignete u Lon­
don,« nastavi on, »vaš će zadatak b iti skoro završen. U ovom
p o d e b ije m kovertu je pism o k o je ne smem da adresujem.
A li u drugom ćete naći adresu kuće u ko ju ćete m orati da
ga odnesete zajedno s kovčegom , k o ji će tam o b iti preuzet
i vi nećete im ati više nikakve brige.«
»A h!« reče Sajlas. »Želim da vam verujem ; ali kako je
to moguće? V i mi otvarate svetle izg le d e , ali pitam vas da
li je m oj mozak u stanju da shvati tako neverovatno rešenje?
Budite d o b ri i objasnite mi b o lje šta m islite.«
J-ekar je izg le d a o b o ln o dirnut.
»Dečače,« o d g o v o ri on, »ne znate vi kako tešku stvar
tražite o d mene. A li neka bude. Ja sam sada naviknut na

205
ponižavanja i b ilo bi čudno kad bih vam to o d b io , pošto
sam vam d a o to lik o m nogo. Z najte, dakle, da su se, i pored
toga što sada ova ko sp o ko jno izgledam — umeren, p o ­
vučen, predan istraživanju -— u m o jo j m ladosti o ko mog
imena o k u p lja li u Londonu n a jlu ka viji i najopasniji duhovi,
i d o k sam spolja b io poštovan i cenjen, b io sam ustvari
povezan s n ajtajnijim , najstrašnijim i n a jkrim inalnijim ljudim a.
Ja vas sada upućujem jednom od lica k o je mi se tada p o k o ­
ravalo, da vas o n o o slo b od i vašeg tereta. Tu su b ili ljudi
različitih narodnosti i sposobnosti, svi zajedno povezani
strahovitom zakletvom i ko ji su rad ili za iste cilje ve . Posao
društva b ilo je ubijanje, a ja, ko ji vam o v o g o vo rim , nevin
kako izgledam , b io sam v o d te grozne družine.«
»Šta?« kriknu Sajlas. »Ubico? I to ubica p o zanimanju?
M o g u li ja da se oslonim na vas? M oram li ja da prim im
vaše usluge? M račni i zločinački starče, da ne bi hteo da
učiniš saučesnika od m oje m ladosti i m oje nesreće?«
Lekar se g o rk o nasmeja.
»Teško vas je z a d o v o ljiti, g. Skadamore,« reče on. »Ali
ja vam sada nudim da b irate društvo izm eđu u b ije n o g čo -
veka i ubice. A k o je vaša savest isuviše uznemirena da prim i
m oju pom oć, recite, i ja ću Vcas smesta napustiti. O tada ćete
moći da raspolažete sa svojim kovčegom i n jegovim sadrža­
jem kako to n a jb o lje bude o d g o va ra lo vašoj poštenoj
savesfi.«
»Priznajem da sam pogrešio,« o d g o v o ri Sajlas. »V a lja lo
je da se sefim kako ste mi p le m e n ito p o n u d ili da me zašti­
tite, štaviše, i p re no što sam vas u b e d io u svoju nevinost,
i nastaviću da slušam vaše savete s blagodarnošću.«
»To je d o b ro ,« od vra ti lekar, »i ja slutim da ste p o če li
da sfičete iskustvo.«
»Istovrem eno,« nastavi m ladić iz N ove Engleske, »pošto
ste priznali da ste n a vikli na taj nesrećni posao, a pošto su
oni kojim a me p re p o ruču je te vaši bivši d ru g o v i i p rija te lji,
ne biste li sami preuzeli prenos sanduka, te me odm ah oslo­
b o d ili n je g o v o g m rskog prisustva?«
»Na m oju reč,« o d g o v o ri lekar, »ja vam se iskreno
d ivim . A k o ne m islite da sam se dosta umešao u vaše p o ­

206
slove, ve ru jfe mi, o d sveg srca, da ja mislim suprotno. Pri­
hvatite ili se od re cite m ojih usluga ko je vam nudim, i ne­
m ojte me više uzriem iravati rečima zahvalnosti, je r ja cenim
vaše razm atranje površnijim n e g oli vašu pamet. Doći će
vreme, ako b u dete pošteđeni i p o ž iv ite izvestan b ro j go d ina
u duševnom zd ravlju, kad ćete d ru kčije m isliti o svemu
ovom e i crveneli z b o g svoga večerašnjeg ponašanja.«
Rekavši to, lekar se d iže sa stolice, p o n o v i kratko i
jasno svoja upuistva, i iziđ e iz sobe ne do zvo livši Sajlasu
da o d g o v o ri.
Sutradan ujutru Sajlas se p o ja vi u hotelu, g đ e ga učtivo
prim i p u k o v n ik D žeraldin, i o slo b od i, o d to g časa, svih
neposrednih nemira u p o g le d u n je g o v o g kovčega i g ro zn o g
sadržaja u njemu. Putovanje je pro šlo bez naročitih d o g a ­
đaja, i p o re d toga što je m ladi čovek b io užasnut čuvši kako
se m ornari i nosači žale zb o g neobične težine kraljevićevo g
prtljaga. Sajlas je pu tova o u ko čiji sa sobarima, je r je kra­
lje vić F lorizel želeo da bude sam sa svojim ađutantom .
M eđ u tim , Sajlas je na brodu privuka o pažnju n je g o ve visosti
svojim m elanholičnim izg le d o m i stavom kad je stajao zu-
reći u g o m ilu p rtljag a , je r je još b io prepun nemira u p o ­
g ledu na budućnost.
»Tamo je jedan m ladić,« prim eti kraljević, » ko ji mora
da ima nekih razloga što je žalostan.«
»To je,« od vra ti D žeraldin, »onaj Am erikanac za koga
sam tražio d o zvo lu da može da p u tuje s vašom pratnjom .«
»Vi me potsećate na to da nisam d o v o ljn o ljubazan,«
reče kraljević F lorizel, i, p rib liživši se Sajlasu, reče mu s naj­
većom sim patijom sledeće reči:
»Raduje me, m ladi g o spodine, što sam b io u m oguć­
nosti da ispunim že lju koju ste mi u p u tili p reko p u ko vnika
Džeraldina. Ne zaboravite, m olim , da ću b iti radostan ako
vas ma kada obavežem m nogo većom uslugom.«
A zatim postavi n e ko liko pitanja o p o litič k o m stanju
u A m e rici, na koja Sajlas o d g o v o ri s osećanjem i pozna­
vanjem.

207
 »Vi ste još m lad čovek,« reče kraljević, »ali prim ećujem
da sfe v rio o z b iljn i za vaša g o d ine . M ožd a d o zvo lja vate
da vaša pažnja bude suviše zauzeta o zb iljn im proučava­
njima. A li, s d ru g e strane, m ožda sam ja indiskretan i d o d i­
rujem je d n o b o ln o mesio.«
»Svakako imam razloga da budem n a jb e d n iii m eđu
ljudim a,« reče Sajlas. »Nikada n ije n e vin ije lice b ilo stra­
snije obm anuto.«
»Neću tražiti o d vas da mi ukažete p o verenje,« odvrati
kratje vić F lorizel. »A li ne za b o ra vite da je preporuka p u ­
kovnika Džeraldina nezam enljiva propusnica; i da sam ja
ne samo voljan, nego vero va fn o i m nogo m oćniji o d m no­
gih d ru g ih da vam učinim uslugu.«
Sajlas je b io očaran Ijubaznošću o ve ve lik e ličnosti,
ali su mračne b rig e uskoro p o n o v o ob u zele n je g o ve misli,
jer čak ni ljubaznost je d n o g kraljevića prem a republikancu
ne m ože da razgali brižnu dušu.
V o z je stigao na C ering kros, g d e su carinski činovnici
na uobičajeni način isključili o d p re g le d a p rllja g kraljevića
FlorizeSa. Č ekale su n a je le ga n tn ije ko čije , i Sajlasa o đ ve -
zoše, zajedno s ostalima, u kralje viće vo p rebivalište. Tu ga
je p o se tio p u ko vn ik Džeraldin i izrazio mu svoju radost što
je m ogao da b u d e na b ilo kakvoj usluzi lekarevom p rija ­
telja,, prem a kom e je osećao v e lik o poštovanje.
»Nadam se,« d o d a o je, »da n ije oštećen nijedan od
v a lih porcelana. Dali smo naročita naređenja da se za vrem e
puto p a ž ljiv o rukuje s kraijevićevim stvarima.«
A zatim, izdavši naređenja posluzi da jednu o d kočija
stavi na raspolaganje m ladom džentlm enu i da se saratoški
kovčeg odmah smesti na kočijaševo sedište, p u ko vn ik se
rukova i izvini, s ob ziro m na svo je dužnosti u kraljeviće ­
va™ dom u.
Sajlas tada raskide pečat na om otu k o ji je sadržavao
adresu i naredi dostojanstvenom kočijašu da ga vozi u Boks-
kort, u b liz in i Stranda. Izg le d alo je kao da to mesto nije
b ilo p o tp u n o nepoznato kočijašu, je r je b io zabezeknut i
zam olio je da mu se p o n o vi naređenje. Sajlas se p o p e u

208
»nskošne k o č ije sa srcem prepunim nemira i odve ze se na
svoje odredište. Ulaz u B oks-kort b io je suviše uzak za
prolaz kočija. Izm eđu o grada b ilo je mesta samo za prolaz
pušaka i za p o jedan stub sa svake strane. Na jednom od
tili sfubova sedeo je čovek, ko ji odm ah skoči d o le i izm eni
prijateljski p o zd ra v s vozačem, d o k je otvarao vrata i raspi­
tivao se ko d Sajlasa da li treba skinuti saraioški kovče g
I u k o ji b ro j ga treba o d n eti.
» M o lim vas,« o d g o v o ri Sajlas, »u b ro j tri.«
Kočijaš i čo ve k ko ji je sedeo na stubu, čak i uz pom oć
tnmog Sajiasa, s teškom m ukom prenese kovčeg. I p re no
ilo je postavljen p re d vrata pom enute kuće, m ladi A m e ri­
kanac se užasnu, videvši g o m ilu besposlenih prolaznika
kako ga posmatraju. A li on zakuca s n a jb o ljim izrazom lica
koji je m ogao da pokaže i p redade d ru g i o m ot čoveku koji
jn o tv o rio vrata.
»On n ije ko d kuće,« reče ovaj, »ali ako želite, ostavite
pismo i vra tite se sutra ranije; biću u m ogućnosti da vas
obavestim da li i kada će m oći da vas prim i. H oćete li da
ostavite svoj sanduk?« dodade.
»Rado,« klikn u Sajlas, ali se narednog trenutka pokaja
ih o g svoje b rzo p le to sti, i izjavi, s p o d jed n a ko m krepkošću
u g o vo ru , da će ra d ije o d n eti sanduk u hotel.
Masa se potsm evala n je g o v o j neodlučnosti i d o p ra tila
yn d o ko čije s u v re d ljiv im prim edbam a, a Sajlas, posram ljen
i prestravljen, p re k lin ja o je poslugu da ga o d ve du u neki
miran i prijatan h otel u neposrednoj b lizini.
Kraljevićeva kočija dove ze Sajlasa d o Krevn hotela u
Krevn ulici i odm ah ode, ostavivši ga samog s poslugom
Imiela. Jedina prazna soba, izgleda, bila je jedna mala
odaja d o k o je se d o la z ilo p re ko četiri stepenika, i koja je
glodala u dvorište. U tu izbu, s neizm ernim teškoćama i
gunđanjem, d vo jica snažnih nosača unesoše saratoški
lo vča g . N e p o tre b n o je pom enufi da je Sajlas išao za n ji­
hovim petama za sve vrem e penjanja i srce je h telo da
mu iskoči na svakom uglu. Samo jedan pogrešan korak,
pomišljao je on, i sanduk bi m ogao da padne p re ko o grade
I i/ru ci svoj strašni sadržaj, p o tp u n o o tkrive n , na p o d u holu.

u navenson 209
 Došavši u sobu, on sede na ivicu kreveta, da b i se
p o vra tio o d muke koju je b io p retrpeo. A ii tek što je zauzeo
taj p o lo žaj, kad ga hotelski sluga, k o ji je klečao iza kovčega
i p a ž ljiv o pokušavao da odveže n je g o ve zapetljane veze,
pofseti na opasnost.
»O stavite to !« viknu Sajlas. »Ne treba mi ništa doli
sam ovde.«
»O nda ste m og li da ga ostavite u holu,« progundfl
čovek. » V e lik je i težak kao đavo. Sta im ate unulral
Ne m ogu ni da naslutim. A k o je sve to novac, onda ste
b o g a tiji o d mene.«
»Novac?« p o n o vi Sajlas iznenada uznemiren. »Sta vi
podrazum evate p o d novcem? Ja nemam novaca, a vi g o vo ­
rite gluposti.«
»U redu, kapetane,« uzvrati sluga namignuvši. »Ovde
n iko neće d irnu ti novac vašeg gospodstva. Ja sam siguran
kao banka,« dod ad e , »ali pošto je sanduk težak, ne bih
imao ništa p ro tiv da p o p ije m nešto za zd ra vlje vašeg go­
spodstva.«
Sajlas mu gurnu u ruku dva zlatnika, izvinjavaiući se
uje d no što je prim oran da mu pravi n e p rilike davanjem
stranog novca, navodeći svoj nedavni dolazak kao izvi-
njenje. A čovek, m um lajući s još većom usrdnošću, i gle­
dajući p re zrivo čas novac u ruci a ćes saratoški kovčeg,
i onda o p e t jedan pa d ru g i, naposletku pristade da se
povuče.
M rtv o te lo se već dva dana nalazilo spakovano u Sajla-
sovom sanduku; i čim se našao sam, nesrećni m ladić if
N ove Engleske poče da isp itu je sve puko tine i otvor#
s n a jp om n ijo m pažnjom , A li vrem e je b ilo hladno i kovčeg
je još čuvao svoju u zb u dljivu tajnu.
O n sede na stolicu iza kovčega i zagnjuri lice u ruke
pa se p re d a d e n a jd ub ljim razm išljanjim a. A k o uskoro ne
bude oslo b ođ e n bez sumnje će brzo b iti o tkrive n . Sam u
stranoj varoši, bez p rija te lja ili saučesnika, ako lekareve
p re p o ruke ne budu im ale uspeha, on je nesum njivo bio
izg ubljen m ladić iz N ove Engleske. Tužno je razmišljao 0

210
svojim ve likim planovim a za budućnost. Sada neće moći da
postane heroj i prefšfavnik svog ro d n o g mesta Bangora
u M e jn i. Neće m oći, kao što je ponosno p re d viđ a o , p rela­
ziti s je d n o g p oložaja na d ru g i, o d je d n e časti d o druge.
Već sada se isto tako m ože odreći svih nada da će b iti
proklam ovan za pretsednika S jedinjenih A m e ričkih Država
i ostaviti iza sebe statuu, um etnički najlošije urađenu, da
ukrašava K aptol u V ašingtonu. Bio je o vd e , vezan za nekog
m rtvog Engleza, p resavijenog u saratoškom ko vče g u, koga
se mora o s lo b o d iti, ili b iti izbrisan iz spiska velikana nacije!
Bojao bih se da p o b ro jim reči k o je je o vaj m ladi čovek
uputio lekaru, u b ije n om čoveku, madam Z e tirin i, hotelskom
sluzi, kraljevićevim slugama i, je d n om reči, svima k o ji su
i najm anje b ili u vezi s n je g ovo m groznom nesrećom.
On se d ošunjao na večeru o ko sedam; ali ga je žuta
trpezarija preplašila, iz g le d a lo mu je da ga d ru g i gosti p o -
smatraju sum njičavo, i n je g o ve misli su se vrzle g o re o ko
saratoškog kovčega. Kad je kelner prišao da mu po n ud i
sir, n je g o v i živci su mu b ili to lik o prenapeti da je poskočio
na stolici i prosuo p o la k rig le piva na stolnjak.
Po završetku večere, kelner je hteo da mu pokaže salu
za pušenje i on n ije im ao hrabrosti d a o d b ije , i p o re d toga
što j,e više vo le o da se odmah vrati svom opasnom blagu.
Tako ga odve do še niz stepenice u mračnu, gasnom sve tilj-
kom, osvetljenu p ro sto riju , u k o jo j je b ila i u k o jo j se možda
još nalazi kafana Krevn hotela.
D vojica tu ro b n ih lju d i ig rali su b ilija ra za o p kla du , p o-
smatrao ih je jedan suzavi, sušičavi gle d alac; i za časak
Sajlas pom isli da su to je d in i posetioci to g o d e lje nja . A li
zatim p o g le d mu' pade na je d n o lice k o je je pušilo u naj­
udaljenijem uglu, spuštenih o čiju i dostojanstvenog i skrom ­
nog izgleda. O dm ah je znao da je to lice v id e o ranije;
poznao je, i p o re d pro m e n je no g odela, čoveka k o ji je
sedeo na stubu na ulazu u Boks-kort, i k o ji mu je p o m o g a o
da prenese kovčeg o d ko čije d o vrata i natrag. M la d ić iz
N ove Engleske je d n osta vn o se o kre te i po b eže , ne zaustav­
ljajući se sve d o k n ije zaključao vrata i spustio rezu u svojoj
spavaćoj sobi.

14* 211
 Tamo je, ćele b o g o v e fn e noći, kao plen najstrašnijih
uobraženja, stražario iza ko b n o g sanduka s m rtvim mesom
Prim edba h o telskog sluge da je n je g o v ko vče g pun zlata
Ispunjavala ga je svakojakim užasima, tako da se n ije usu
đ iv a o ni oka da sklopi. A prisustvo besposličara iz Boks*
korta u sali za pušenje, o č ig le d n o prerušenog, u ve rilo gn
je da je o p e t postao p redm et m račnog spletkarenja.
Pošto je otkucala ponoć, go n jen teškim sumnjama,
Sajlas o tvo ri vrata svoje spavaće sobe i izviri u hodnik.
Bio je slabo osvefljen je d n om je d in o m plinskom svetiljkom ,
a n e daleko o d a tle je neki čo ve k u o d e lu niže hotelsko
po slu ge spavao na p odu. Sajlas se tih o privuče tom e čo-
veku. O n je ležao d elom na leđim a, a delom postrance,
i desnom p o d laktico m p o k rio svoje lice, pa se nije vid e lo
ko je. Iznenada, d o k je A m erikanac još b io nagnut nad
njim , spavač skloni ruku i o tv o ri oči, i Sajlas se po n ovo
nađe licem u lice s besposličarom iz Boks-korta.
»D o b ro veče, gospodine,« reče čove k ljubazno.
A li Sajlas je b io tako d u b o k o uzbuđen da n ije m ogao
da o d g o v o ri, već se vrati tih o u svoju sobu.
Pred zoru, iscrpen strepnjama, on zaspa na stolici, s gla­
vom prem a kovčegu. No i p o re d n e zg od n o g p oložaja i
ta ko užasnog jastuka, n je g o v san b io je d u b o k i dug, a
p ro b u d io se dockan i usled oštrog kucanja na vratima.
O n pofrča da o tv o ri i zateče h o telskog slugu.
»Da li ste vi go sp od in k o ji je juče tražio Boks-kort?«
upita on.
Sajlas, drhteći, priznade da je on tražio.
»O nda je ova ceduljica za vas,« d o d ad e sluga, pruža­
jući zapečaćen koverai.
Sajlas ga razdera i unutra nađe reči:
»Dvanaest časova.«
Došao je tečno na vreme. K ovčeg su nosili pred njim
nekolicina snažnih slugu. U veli su ga u sobu u k o jo j je
sedeo neki čo ve k grejući se kraj vatre, leđim a okrenut vra­
tim a. Buka koju su napravila to lika lica ulazeći i izlazeći
i struganje kovčega p riliko m p o laganja na p o d , n ije m ogla

212
ilu p rivuče n je g o vu pažnju; i Sajlas je sfajao čekajući, u
Pravičnoj muci, d o k o vaj ne b u d e iz v o le o da p rim e ti nje­
govo prisustvo.
Prošlo je m ožda p e f minuta p re no što se čo ve k lagano
okrenuo i o tk rio lik kraljevića Florizela o d Boem ije.
»Tako, g o sp od in e ,« reče on v rlo strogo, »vi na taj
način z lo u p o tre b lja va te m oju d o b ro tu .- P riključujete se
uglednim licim a, kao što vid im , samo u cilju da izb e g ne te
posledice svojih zločina. Sad lako shvatam vašu zbunjenost
kad sam vas o n o juče oslovio.«
»Zaista,« kriknu Sajlas, »nevin sam u p o g le d u na sve
drugo sem na svoju nesreću.«
1 užurbanim glasom , i s najvećom naivnošću, on p o ­
novo ispriča kraljeviću ćelu priču o svojoj nesreći.
»Kao što vid im , ja sam pogrešio,« reče n jegova visost,
saslušavši ga d o kraja. »Vi niste ništa d ru g o d o žrtva i pošto
ja ne kažnjavam , m ožete b iti uvereni da ću u čin iti sve što
mogu da vam pom ognem . A sada,« nastavi, »na posao!
O tvo rite odm ah svoj sanduk i p o ka žite mi šta je u njemu.«
Sajlas prom eni b o ju .
»Skoro se b o jim da ga pogledam ,« uzviknu on.
»Ne,« od vra ti kraljević, »zar ga niste već videli? To je
samo o b lik sentim entalnosti kom e se treba o p re ti. Pogled
na b o lesnog čoveka, kom e još m ožem o p o m o ći, treba
m nogo neposrednije d a -d irn e naše osećaje n e g o li p o g le d
na m rtvog čoveka kom e se io n a ko ne m ože pom oći niti
nauditi, v o le ti ga ili m rzefi. B udite ja ki, g. Skadam ore!«
A zatim, vid e ći da se Sajlas još usteže, d o d a d e : »Ne želim
da d ru kčije izrazim svoj zahtev.«
M la d i A m erikanac se prenu kao da je sanjao i drhteći
od gađenja posveti se razvezivanju veza i otvaranju brave
na sfcratoškom ko včegu. K raljević je stajao p o re d njega,
posmatrajući m im o i s rukama na leđim a. T elo je b ilo već
ukočeno i Sajlasa je stalo v e lik o g napora, d u h o vn o g i fizič­
kog, da ga pom eri iz n je g o v o g polo žaja i da o tk rije lice.
Kraljević Florizel se odmače s uzvikom b o ln o g izne­
nađenja.

213
 » A va j!« uzviknu on, »vi ne znale, g. Skadamore, kako
sfe mi nem ilosrdan p o klo n d o n eii. Taj m ladi čove k je i/
m oje pratnje, brat m og okušanog p rija te lja ; a služeći meni,
on je pao u ruka nasilnih i izd ajničkih lju d i, ja d n i Džeral-
dine,« nastavi on kao da g o v o ri sam sebi, »na ko ji ću način
m oći da te obavestim o sudbini tvo g brata? Kako ću sa
op ra vd a ti u tvo jim očim a, ili u božjim očim a, za drski plan
k o ji ga je o d v e o d o o ve krvave i n e p riro d ne smrti? A h, Flo­
rižele, F lorizeie! kad ćeš naučiti da rasuđuješ onako kako
p rilič i smrtnicima i nećeš b iti zanel prefstavom vlasti koja
ti je na raspolaganju? Vlasti« uzviknu on. »Ko je nem oćnijii'
G ledam o voga m ladog čoveka koga sam ja žrtvovao,
g. Skadamore, i osećam kako je mala stvar b iti kraljević.«
Sajlas je b io d irn u t posm afrajući n je g o v o uzbuđenje.
O n je pokušao da prom rm lja n e ko liko utešnih reči i zaplaka
se. Kraljević, d irnu t nje g ovo m o čig le d no m pažnjom , prida
mu i uze ga za ruku.
»Svladajte se.« reče. » O b ojica imamo m nogo da učimo
i zb o g današnjeg susreta mi ćemo o b o jica b iti b o lji ljudi.«
Sajlas mu tih o zahvali bolnim p o g led o m .
»N apišite mi na ovom kom adu h a rtije adresu doktora
N ouela,« nastavi kraljevac p rivo d e ći ga stolu, »i d o zvo lite
mi da vam preporučim , kad se p o n o v o vratite u Pariz, da
izb e g avo ie društvo tako opasnih lju d i. O n je u o v o j stvari
radio s plem enitim namerama, što moram da verujem , jer
da je učestvovao u ubistvu m lađeg Džeraldina nikad ne bi
poslao te lo na staranje pravom zločincu.«
»Pravom zločincu!« p o n ovi Sajlas začuđeno.
»Staviše,« o d g o v o ri kraljević, »ovo pism o, ko je je vo ­
ljom svem ogućeg p ro viđ e n ja tako čudno došlo u moja
ruke, upućeno je ni na koga m anje no na samog ubicu,
besram nog pretsednika Kluba samoubica. N astojte da so
ne interesujefe više za te opasne p o slo ve i b u d ite zado
v o lin i svojim čudesnim izbavljenjem , i smesta napustite ovu
kuću. Ja imam hitne poslove i moram odmah da sve uredim
za o v o ja d n o telo, ko je je nekad b ilo hrabar i plem enii
m ladić.«

214
 Sajias se zahvalno i p o k o rn o oprosti s kraljevićem Flo­
ri zelom, ali se zadržao u Boks-korfu sve d o k ga n ije vid e o
kako odlazi u sjajnim kočijam a u posetu p u ko vniku Hen-
dersonu u p o lic iji, iako je b io republikanac, m ladi A m e ri­
kanac skide svoj šešir skoro s osećanjem odanosti pri odla­
sku kočije. I iste noći on o tp uto va železnicom natrag u Pariz.

(O v d e je , p rim e ć u je moj a ra p sk i pripoveđač, k raj

P r ič e o le k a r u i s a ra to š k o m k o v č e g u ” . I z o s t a v lja ju ć i n e k a
r a z m iš lja n ja o m o ć i P r o v iđ e n ja , v r l o is t a k n u ta u o r ig in a lu ,
a li n e b a š c e n je n a p o n a š e m z a p a d n o m u k u s u , m o g a o b ih
sam o d o d a ti d a je g. S k a d c tm o r v e ć p o č e o d a se p e n je le s t v i-
c a m a p o lit ič k e s la v e , i , p r e m a p o s le d n jim v e s tim a , p o s ta o
je š e r i f u s v o m r o d n o m m e s tu .)

P U S T O L O V IN A S JE D N O P R E Ž N IM D V O K O L IC A M A

Poručnik Breknberi Rič n eobično se istakao u jednom

od manjih indiskih brdskih ratova. On je b io onaj ko ji je
uhvatio p o g lavicu sopstvenim rukama; njegova je hrabrost
svuda priznavana; i kad je došao kući, iscrpen gadnim udar­
cem sablje i dugom tropskom groznicom , društvo je b ilo
spremno da po zd ra vi poručnika kao m anje slavnu ličnost.
A li on je b io poznat sa svoje neokrnjene skrom nosti; pusto­
lo vin e su mu b ile drage, samo je m alo držao d o laskanja,
te je sačekao u je d n o j stranoj banji i u A lž iru d o k n je g o vi
p o d uh va ti nisu prošli kroz fazu: »svako čudo za tri dana«
i d o k nisu p o če li da ga zaboravljaju. Najzad je stigao u
London, na p očetku sezone, i izazvao je tako malu pažnju
kako je samo m ogao p o že leti; i kako je b io siroče i nije
im ao nikoga sem d a le kih rođaka ko ji su žive li u unutrašnjo­
sti, on se bezm alo kao stranac smestio u glavnom gradu
zem lje za ko ju je p ro liv a o krv.
D rugog dana p o dolasku o b e d o va o je sam u vojnom
klubu. Rukovao se s n e kolicinom starih d ru g o va i p rim io
njih o va topla čestitanja; aii pošto su svi zajedno i svaki

215
ponaosob b ili zauzeti uveče, on se našao prepušten pot
puno svo jo j sopsfvenoj d o v itljiv o s ti. Bio je u svečanom
o d elu, p ošto je nam eravao da id e u pozorišfe. A li velik«
varoš bila je nova za njega. O n je iz je d n e škole u unu­
trašnjosti otišao u vo jn u akadem iju, a zatim p ra vo u istočni
d e o Carstva. Stoga je zam išljao raznolika za d o voljstva u
tom svetu k o ji je tre b a lo vid e ti. O brćući svoj p ru tić o d trske,
on p o đ e u zapadnom pravcu. B ilo je to p lo veče, m rak je
već b io pao, s povrem enim izg le d im a na kišu. Lica koja su
p rolazila ispod svetlosti svetiIjki u zbuđivala su p oručnikovu
maštu; č in ilo mu se da bi uvek m ogao o vako da hoda kroz
razdražljivu varošku atmosferu i o p k o lje n tajanstvenošću
četiri m iliona privatn ih lica. G le d a o je kuće i p ita o se šta
se zbiva iza tih to p lo osve tlje nih prozora. Z ag le d a o je u
svako lice i na svakom v id e o da teži nekom nepoznatom
cilju , zločinačkom ili d obrom .
» G o v o ri se o ratu,« m islio je on, »ali o vo je ve lik o
b o jište čovečanstva.«
Z atim je p o če o da se čudi što treba tako d u g o ići kroz
ovu zamršenu sredinu sa skoro nim alo izgleda da d o živi
neku pustolovinu.
»Sve u svoje vrem e,« razm išljao je on. »Ja sam o v d e
još stranac i m ožda ču d n og izgleda. A li neće p ro ći m nogo
vremena i mene će povući vrtlog .«
Noć je b ila d o b ro poodm akla kad iznenada iz mraka
pade hladna kiša. Breknberi se skloni p o d neko drveće,
i d o k je tam o stajao, spazi kako mu kočijaš je d n ih dvo-
kolica d a je znak da je slobodan. U tom času takva p rilika
je d o b ro došla, i on odmah d iže svoju irsku u o d g o vo t
i uskoro se smesti u lon d on sko j g o n d o li.
»Kuda ćete, gospodine?« upita vozač.
»Kuda vi želite,« o d g o v o ri Breknberi.
I odmah s brzinom koja iznenađuje, d v o k o iic e se
o tko trlja še kroz kišu u splet vila. Te v ile su b ile jedna kao.
i druga, svaka sa baštom, i b ilo je tako m alo razlike izm eđu
pustih, svetiljkam a o svetljenih ulica i uspona kroz k o je su.

216
ju rile d v o k o lic e na svom p u tu, da je Breknberi uskoro izgu­
b io svaki pojam o pravcu. O n je hfeo da se zavara mišlju
d a se kočijaš zabavlja vozeći ga na o kolo , u je d n om m alom
kvartu, ali u to j brzini b ilo je nečeg p o slo vno g što ga je
uveravalo u p ro tivn o . Č ovek ja im ao neki c ilj u vid u , žurio
se prem a nekom odre đ e n o m mesfu; a Breknberi je o ip o -
čefka b io iznenađen vozačevom veštinom da nalazi put kroz
takav splet i pom a lo zabrinut m išlju zašto o vaj ju ri. I d o
njega su d o p rle priče o strancima k o ji su rđa vo prošli u
Londonu. Pripada li vozač n e koj krva vo j i izd a jn ičko j o rg a ­
nizaciji? I ne vo zi li se on ka zlo činačkoj smrti?
A li ta pom isao p o č e da b le d i kad d v o k o lic e n a g lo
zaokretoše iza ugla i dođoše p re d baštenska vrata je d n e
v ile na d ugom i širokom putu. Kuća je biia sjajno osvetljena.
Neke d ru g e d v o k o lic e u p ravo su b ile otišle, i Breknberi je
vid e o kako neki g o sp o d in p rilazi g lavnom ulazu g d e ga
je d o če kalo više livrejisanih slugu. Bio je iznenađen što
je vozač smeo da stane neposredno p re d kućom u k o jo j je
p rijem , ali je b io ubeđen da je to samo slučajno. M irn o je
pušio na svom mestu sve d o k ne v id e da sa otvara krov
iznad n je g o v e glave.
»Stigli smo, gospodine,« reče vozač.
»S tigli!« p o n o vi B reknberi. »Gde?«
»Vi ste mi kazali da vas ođvezem kuda ja želim , g ospo­
dine,« o d g o v o ri čo ve k s p ritajenim osmehom, »i mi smo tu.«
B reknberija iznenadi izvanredno mek i ljubazan glas za
eoveka tako niskog p o lo žaja; on se sefi brzine s kojom se
v o z io ; a sada prim eti da su d v o k o lic e b ile m nogo b o g a tije
o p re m lje n e no što je to uo b ičajen o za javnu upotrebu.
»M oram da vam zatražim objašnjenje,« reče on.
» M islite li v i da me izbacite na kišu? D o b ri m oj čoveče,
sumnjam da sam baš to hfeo.«
»To ste svakako hteii,« o d g o v o ri vozač, »ali kad vam
budem sve isp ripo ve d a o , uveren sam da znam šta će o d lu ­
č iti jedan g o sp o d in kao što ste vi. U to j kući je izvesfan
skup gospode. Ne znam da ii je g o sp od in stranac u Londonu
i bez ličnih poznanstava, ili je čove k čudnih shvatanja. N o
u svakom slučaju, m ene su Izn a jm ili da d o v o d im usamljenu

217
gospodu u večernjim ođelim a, o n o lik o k o lik o to sam želim ,
aii prvenstveno oficire. Treba jednostavno da uđete i kažete
da vas je pozvao g. M oriš.«
»Jeste li vi g. Moriš?« upita poručnik.
»O, ne,« o d g o v o ri vozač. »G. M oriš je ličnost u kući.«
»To nije običan način skupljanja gostiju,« reče Brekm-
faeri; »aii nastran čovek može vrlo le p o da sprovodi svoje
ćudi bez ikakve namere da uvredi. No p retpostavim o da ja
o d b ije m p o z iv g. M orisa,« nastavi on dalje. »Šta onda?«
»O nda treba da vas odvezem natrag o d a kle sam vas
i povezao,« o d g o v o ri čovek, »i da tražim d ru g e d o ponoći.
O ni ko ji nemaju smisla za takvu jednu pustolovinu, rekao
je g. M oriš, nisu gosti za njega.«
Posle tih reći p o ru čn ik se odmah odluči.
»Na kraju krajeva,« razm išljao je on silazeći iz d v o -
kolica, »nisam morao d u g o da čekam na svoju pustolovinu.«
Tek što je stupio na p lo čn ik i d o k je još iražio novac
za vozarinu p o džepu, kola prođoše p o re d njega i o d ju -
riše pređašnjom vrtog la vo m brzinom putem kojim su došla.
Breknberi viknu za čovekom ko ji nije obraćao pažnju, već
je vo zio dalje, A ii su u kući čuli n je g o v glas. Vrata se p o ­
n o vo otvoriše bacivši mlaz svetlosti na bašiu i jedan sluga
đotrča d o le da ga dočeka s kišobranom u ruci.
»Vozač je plaćen,« prim eti sluga v rlo uljudnim glasom
i o tp ra li B reknberija stazom i uza stepenice. U pretsobiju
mu je više slugu uzelo šešir, frskovac i ogrtač, davši mu
kartu s brojem , zatim su ga učifvo o tp ra tili uz stepenice
ukrašene tropskim cvećem d o vrata je d n o g o d e lje nja no
prvom spratu. Tu ga jedan o zb ilja n sluga zapita za ime,
i najavivši: »Poručnik Breknberi Rič,« uvede ga u kućni
salon.
Neki mlad čovek, vita k i izvanredno zgodan, p riđ e i
pozdravi ga odmah s izgledom učtivosti i ljubaznosti. Stotine
sveća od n a jfin ije g voska osvetljavale su sobu koja je bila
namirisana, kao i stepenice, o b ilje m retkih i d ivn ih bokora
cveća. Jedan sporedni sto b io je krcat p rim am ljivim jelim a.
Više slugu je izla zilo i u lazilo s voćem i posudama za šam-

218
parij. Društvo se sastojalo o tp rilik e o d šesnaest članova, samo
muškaraca, svega neko licin e starijih i, samo s jednim izu­
zetkom , sm efog i sposobnog izgleda. Bili su p o d e lje n i u
dve grupe, jedna o ko stola sa ruletom , a druga okupljena
oko stola za kojim je jedan od njih držao banku igrajući
bekere.
»Sad mi je jasno,« pom isli Breknberi. »Nalazim se u
p rivatn o j kockarnici, a vozač je najm ljen da marni goste.«
O n je d n im p o g le d o m obuhvati sve p o je dino sti i donese
sud o svemu tom e, d o k ga je dom aćin još držao za ruku;
i posle io g b rzog pregleda p o n o v o p o g le d a u domaćina.
Pogledavši ga i d ru g i put, g. M oriš ga iznenadi još više
nego p rvi put. Neusiljena oim enost n je g o vih pokreta, o ri­
ginalnost, ljubaznost i smelost koja se videla u njegovim
crtama, nisu se n a jb o lje slagali s p o ru čn iko vim pretstavama
0 izg le d u vlasnika pakla; a ton n je g o v o g razgovora p o ka ­
zivao je da je to čovek zaslužan i na p o ložaju. Breknberi
nađe da ima neke p riro d n e naklonosti prema svom dom a­
ćinu, te i p o re d toga što je k o rio samog sebe zb o g slabosti,
n ije m ogao da se otrgne nekoj vrsti p rijate ljske privlačnosti
prema ličnosti i karakteru g. M orisa.
»Slušao sam o vama, poručnice Riče,« reče g. AAoris
snizivši glas. »A ve ru jte mi da se radujem poznanstvu s vama.
Vaš izg le d tačno od g ova ra glasu koji je stigao pre vas iz
In dije. I ako p rivrem eno zaboravite neredovnosf vašeg pret-
stavljanja u m o jo j kući, smafraću da je to ne samo čast, već
1 istinsko za d o voljstvo . Č ovek ko ji o d varvarskih ratnika
napravi jedan zalogaj,« d o d a d e on s osmehom, »ne bi tre ­
b a lo da se b o ji je d n o g prekršaja etikete, ma kako on b io
ozbiljan.«
Zatim ga o d ve d e do sporednog stola i nagna da uzme
nešto da se osveži.
»Na m oju reč,« razm išljao je p oručnik, »ovo je jedno
o d n a jljubaznijih lica i, bez sumnje, je d n o od n a jp rija tn ijih
društava u Londonu.«
Natočlše m alo šampanja za koji on nađe da je odličan;
i prim efivši da m nogi u društvu već puše, zapali jednu od

219
 svojih sopstvenih ManiSa i ofšela se d o ruleta, g d e je p o ­
katkad stavljao ponešto, a katkad s osmehom posmafrao
sreću d rugih. I d o k je tako besposličio, prim eti da je ćelo
društvo p o d v rg n u to p a žljivo m ispitivanju. G . M oriš je išao
lam o-am o, o č ig le d n o zauzet dom aćinskim brigam a, ali je
stalno oštroum no posmafrao. N ijedan čovek iz društva n ije
m ogao da izb e g ne n je g o v e iznenadne, ispitivačke p o g led e .
O n je posm afrao g o m ilicu p re d onim a ko ji su m nogo g u b ili,
p ro ce n jiva o je iznos uloga, zastajkivao bi iza parova k o ji
su b ili zanefi razgovorom ; je d n om reči, teško da je posto­
jala ijedna karakteristična osobina ko d ma koga o d prisut­
nih koja ne bi p rivukla n je g ovu pažnju, i koju ne bi odmah
zapazio. Breknberi je p očeo da se pita da li je o v o zaista
kockarnica: iz g le d a lo je više da je u pita n ju neka privatna
Istraga. Pratio je svaki p o k re t g. M orisa, te, i p o re d toga
što je ovaj im ao uvek spreman osmeh, izg le d a lo mu je kao
da nagađa, kao p o d nekom obrazinom , iscrpen, zabrinut
i uznemiren duh. Lica o k o njega smeja'la su se i igrala, ali
je Breknberi prestao da se inferesuje za goste.
»O vaj M oriš,« m islio je on, »ne besposlici u o v o j sobi.
Pobude za to mu d a je neki v e lik i razlog ; neka b u d e m oj
zadatak da to p o g od im .«
Povrem eno, g. M oriš b i pozva o n e kog o d posetilaca
nastranu, i posle kratko g razgovora u p re tso b lju , vra tio
b i se sam, a pornsnuti posefilac ne bi se više p o ja v ljiv a o .
Kako se to više puta p o n o v ilo , Breknberi je postao n eobično
radoznao. On o d lu či da odm ah o tk rije tu malu tajnu. O fše-
tavši se u p re fso b lje , nađe tamo d u b o k o prozorsko udu-
b fje n je p re krive n o ukusnim zelenim zavesama. Tu se hitro
sakri; ali n ije m orao d u g o da čeka kad d o njega dopreše
koraci i glasovi iz g la vn o g o d e lje nja . izviru ju ći kroz razrez,
v id e o je kako g. M oriš prati jednu d e b elu i rumenu osobu,
ponešto s izg le d o m trg o va čko g putnika, ko ju je Breknberi
već p rim e fio zb o g g ru b o g smeha i n ezgrapnog ponašanja
za stolom . Par se zaustavi neposredno p re d prozorom , tako
da Breknberi n ije iz g u b io nijednu reč sledećeg razgovora:

220
 »M olim vas da me h ilja d u pura iz vin ite !« p o če o je
g. M oriš, na n a jp o m irljiv iji način; »i, ako budem g ru b , uve-
ren sam da ćete mi rado o p ro stiti. U je d n om ova ko velikom
mestu kao što je London stalno m oraju da se dešavaju
nezgode, i samo m ožem o da p o že lim o da šio m anje o d u g o ­
vlačim o s n jih o vim p o p ra vlja n je m . Neću da poričem da se
b o jim da ste vi p o grešili i ukazali čast m o jo j skrom noj kući
nekom om aškom ; jer, da g o v o rim o o tvo re n o , ja uopšte ne
m ogu da vas se setim. D o zvo lite mi da vas upitam bez nepo­
treb n o g okolišenja — m eđu džentlm enim a d o v o ljn a je jedna
reč — p o d čijim krovom vi pre tp o sta vlja te da se nalazite?«
»Pod krovom g. M orisa,« o d g o v o rio je d ru g i s ne o bič­
nom zbunjenošću, koja se o če vid no još više povećala posle
p o sle dn jih n e k o lik o reči.
»G. Džona ili g. Džemsa Morisa?« isp itiva o je dom aćin.
»Zaista ne bih m ogao da vam kažem,« o d g o v o rio je
nesrećni gost. »Lično ne poznajem g o spodina, isto tako kao
što ne poznajem ni vas lično.«
»Sad mi je jasno,« kazao je g. M oriš. »Niže u ulici
nalazi se osoba s istim im enom ; i ne sumnjam da će p o li­
cajac b iti u m ogućnosti da vam kaže n je g o v b ro j. V e ru jte
mi da se radujem što mi je nesporazum d o n e o z a d o v o lj­
stvo da budem dosada u vašem društvu, i d o z v o lite mi da
izrazim svoju nadu da ćemo se p o n o v o sresti red o vn ijim
putem . U m eđuvrem enu, ne bih želeo da vas duže zadrža­
vam o d vaših p rijate lja . Džone,« d o d a o je dignuvši glas,
»hoćete li se posfarati da ovaj go sp od in nađe svoj ogrtač?«
I s n a jlju b azn ijim licem g. M oriš je ispratio svog pose-
tioca sve d o vrata pretsoblja, g d e ga je prepustio staranju
m ajordom a. P rilikom n je g o v o g prolaska p o re d prozora, pri
povra tku u salu, Breknberi je m ogao da čuje kako je ispu­
stio d u b o k uzdah, kao da mu je duša b ila ispunjena nekom
ve liko m neizvesnošću, a n je g o vi živci već su b ili umorni
o d posla ko ji je vršio.
D vo ko lice su m ožda jedan sat d o la zile u takvim razma­
cima da je g. M oriš p rim ao p o je d n o g n o v o g gosta za sva­
k o g starog koga b i o tposlao, i društvo je ostalo u nesmanje­

221
nom b roju. A li p re d kraj to g vremena dolasci su se smanjili
i razmak izm eđu njih povećao, i na kraju su p o tp u n o p re ­
stali, d o k se proces uklanjanja nastavio s nesmanjenom
brzinom . Sala je bivala sve praznija; bakara je pre kin u t usled
nedostatka bankara. Više osoba se o p ro stilo d o b ro v o ljn o
i n ije b ilo p o tre b n o objašnjavanje; a u m eđuvremenu,
g. M oriš je udvostručio svoju ljubaznu pažnju prema onima
ko ji su ostali. On je išao o d g ru p e d o grupe, i o d je d n o g
lica d o d ru g o g , s izrazom vid n e sim patije i s n a jp o g o d n ijim
i ljubaznim recima. On n ije b io to lik o dom aćin k o lik o možda
dom aćica, i b ilo je neke ženske k o k e ie rije i pristupačnosti
u nje g ovo m držanju kojim je o svo jio sva srca.
Kad se b ro j gostiju smanjio, p o ru čn ik Rič otšeta za
časak iz sale u hol da se nadiše svežeg vazduha. A li čim
je pre ko ra čio prag pretsoblja n aglo je zastao, iznenađen
najčudnijim otkrićem . B okori cveća nestali su sa o grade na
stepenicama. Troja velika kola za nameštaj stajaia su pred
bašfenskim vratim a. Posluga je na svjim stranama bila zauzeta
raspremanjem kuće, a neki od n jih već su o b u kli kapute
i spremali se da p o đ u. L ičilo je to na svršetak zabave u
p o lju , g d e je sve p rip re m lje n o p o u g o voru . Breknberi je
zaista imao razloga za razm išljanje. Prvo, gosti, ko ji uopšte
nisu b ili pravi gosti, otpušteni su; a sada i posluga, koja
isto tako teško da je bila prava posluga, brzo se razilazila.
»Da ii ćela ova p rire d b a n ije b ila lažna?« p ita o se on.
»Da li o vo n ije pečurka koja traje svega je d n u noć i koja
će nestati pre jutra?«
Iskoristivši p o g o d n u p rilik u , Breknberi šmugnu stepe­
nicama u g o rn je d e lo v e kuće. Bilo je onako kako je i
očekivao. Išao je brzo iz sobe u sobu i nije v id e o ni kom ad
nameštaja, pa, šfaviše, ni slike na zidovim a. I p o re d toga
što je kuća b ila o b o jen a i presvučena tapetam a, ne samo
što sada n ije bila nastanjena, nego o če vid no n ije nikada
ni bila nastanjena. M la d i o fic ir se sećao s čuđenjem njenog
p riv id n o g , sređenog i g o s to lju b iv o g izgleda pri dolasku.
Samo s ogrom nim troškovim a b ilo je m oguće izvesti tako
ve liku obmanu.

222
 Ko je , dakle, b io taj g. Moriš? Kakve su b ile nje g ove
namere s tim pretstavljanjem da je vlasnik kuće za jednu
je d in u noć u usamljenom zapadnom kraju Londona? i zašto
je p rik u p lja o svoje posetioce slučajno p o ulicama?
Breknberi se seli da je već d u g o otsutan i požuri da
se p rik lju č i društvu. Više njih o tišlo je za vrem e n je g o vo g
otsustva, i računajući poručnika i n je g o v o g domaćina, n ije
b ilo više od p e t osoba u sali — donedavna prepunoj. Pri
p o novnom ulasku u o d e lje n je , g. M oriš ga p ozdravi osm e-
ham i ustade.
»Sad je vrem e, g ospodo,« reče on, »da vam objasnim
zašto sam vas odm am io o d vaših zabava. V erujem da niste
p ro v e li najveselije veče, ali, priznaću vam, m oj cilj n ije b io
da vas zabavljam , no da sebi pom ognem u je d n o j nesreći
V i ste svi džentlm eni,« nastavi on, »to se m ože prosuditi
po vašem izg le d u i ja ne tražim veće garantije.« Prema
tome, a ja g o vo rim ne skrivajući ništa, tražim o d vas da mi
b u dete na usluzi u je d n o j opasnoj i d e lika tn o j stvari.
O pasnoj, je r d o v o d ite u p ita n je svoje živo te ; a d e lika tno j,
jer moram da zahtevam potpu n u tajnost za sve ono što ćete
čuti ili vid e ti. O d je d n o g p o tp u n o g stranca zahfev je skoro
kom ično čudan; ja sam p o tp u n o svestan to g a; i ja bih
odmah d o d ao da ako je neko od prisutnih čuo d o v o ljn o ,
ako je u društvu neko ko izbegava opasna poveravanja
i p o m alo Don Kihotske odanosti prema onom e koga ne
poznaje — evo m oje spremne ruke, i ja ću mu zaželeti
laku noć i zb o g om s najvećom iskrenošću na svetu?«
Jedan v rlo visok crn čovek odmah s d u b okim p o k lo ­
nom o d g o v o ri na n je g o v poziv.
»O dajem hvalu vašoj iskrenosti, gospodine,« reče on,
»i, s m oje strane, ja idem. Ne stavljam nikakve prim edbe,
ali ne m ogu da oporeknem da me ispunjavate sumnjičavim
mislima, idem sam, kao šio sam rekao; i vi ćete možda
misliti da nemam prava da opravdavam svoj primer.«
»N aprotiv,« o d g o v o ri g. M oriš, »zahvalan sam vam za
sve što kažete. Bilo bi nem oguće p re u ve liča ti o zb iljn o st m og
predloga.«

223
 »D obro, g o sp o d o , šfa vi kažete?« o b ra ti se visoki čovek
ostalima. »D oživeli smo je d n o veselo veče; hoćem o li ići
zajedno m im o kući? V i ćete u ju tro d o b ro prom isliti o mom
p re d lo g u kad p o n o v o v id ite sunce u slo b o d i i b u d e te
bezbedni.«
G o v o rn ik je p o slednje reći iz g o v o rio glasom ko jim je
pojačao n jih o v značaj; a na n je g o vo m licu b io je naročit
izraz, pun o zb iljn o sti i značajnosti. Drugi jedan iz društva
n a g lo ustade i, pokazujući neke znake uznem irenosti, spremi
se da se oprosti. Samo su d vo jica ostala na svojim mestima,
Breknberi i jedan stari ko n jič k i m ajor crvenog nosa; ali ova
d vo jica sačuvaše nezainteresovano držanje i, p o g led a vši se
b rzo s razum evanjem , iz g le d a lo je da uopšte ne učestvuju
u razgovoru ko ji je upravo završen.
G. M oriš o tp ra ti o tp a d n ik e d o vrata, koja zatvori za
n jih o vim leđim a; a zatim se okrete, s izg le d o m u kom e je
b ilo i olakšanja i živosti, i o b ra ti se d v o jic i oficira o va ko :
»Ja sam b ira o svoje lju d e kao Isus u B ib liji,« poče on,
»a sada verujem da imam n a jb o lji iz b o r u Londonu. Vaš
izg le d se svideo vozačima m ojih d v o k o lic a ; a zatim je o b ra ­
d o v a o i mene. Posmatrao sam vaše ponašanje u stranom
društvu i p o d n a jn eo b ičn ijim p rilikam a: posm atrao sam kako
ig rate i kako p o d no site g u b itk e ; naposletku, stavio sam vas
na p ro b u ovim čudnim obaveštenjem , a vi ste to primiTi
kao neki p o z iv na ručak. N ije b ilo bez razloga,« uzvikna
on, »što sam godinam a b io u društvu i učenik n a jh ra b rijih
i najum nijih vladara u Evropi.«
»U d o g ađ a ju ko d Banderčenga,« prim eti m ajor, »tražio
sam dvanaestoricu d o b ro vo lja ca i svi su vo jn ici o d g o v o rili
na p o ziv. A li je d n o kockanje n ije ista stvar što i puk p o d
vatrom . M o že te da b u d e te za d o v o ljn i, pretpostavljam , što
ste našli d v o jicu , i to d v o jic u k o ji vas neće izn e ve rifi pri
napadu. A što se tiče one d v o jic e k o ji su p o b e g li, računam
ih m eđu n a jja d n ije lovačke pse k o je sam ikad sreo. Poruč­
nice Riče,« d o d a d e on obraćajući se B reknberiju, »u p o -
sieđnie vrem e m nogo sam slušao o vama;a, bez sumnje,
i vi ste čuii za mene. Ja sam m ajor O 'Ruk.«

224
 i veteran p ru ži svoju ruku* crvenu i drhtavu, m ladom
poručniku.
»Ko n ije !« o d g o v o ri Breknberi,
»Pošto je ta mala stvar uređena,« nastavi g. M oriš,
»uvidećefe da sam vam se d o v o ljn o o d u žio ; je r ne bih
m ogao da vam učinim veću uslugu no što sam vas upoznao
ja d n o g s drugim .«
»A sada,« upita m ajor O 'Ruk, »da li je u pitanju
dvoboj?«
»U Izvesnom p o g le d u d v o b o j,« o d g o v o ri g. M oriš.
»D voboj s nepoznatim i opasnim n e p rijateljim a I, čega se
ja o z b iljn o b o jim , d v o b o j na ž iv o t i smrt. M oram da vas
zam olim ,« nastavi on, »da me ne zovete više M oriš; zo vite
me, ako izvo lite , Hemersmif. Biću vam zahvalan ako me
ne b u d ete p ita li i ne b u d ete pokušavali da o tk rije te m oje
p ra vo ime, kao i osobe, k o jo j ću, nadam se, uskoro moći
da vas pretstavim . Pre tri dana lice o kom e g o vo rim izne­
nada je nestalo iz svoje kuće, i sve d o jutros nisam im ao
n ikakve vesti o njemu. V i ćete moći da zam islite m oju uzne­
m irenost kad vam kažem da je ono b ilo zauzeto izricanjem
lične pravde. Vezano nesrećnom zakletvom , datom isuviše
lako, o n o je našlo za p o tre b n o , bez pribegavanja zakonu,
da o slo b od i zem lju je d n o g lu ka vo g i krvavo g nevaljalca.
Dosad su d vo jica naših p rijate lja , o d k o jih je jedan m oj
rođeni brat, stradali u tom pothvatu. O no lično, ili sam ja
suviše obm anut, upalo je u istu kobnu mrežu. A li, na kraju
krajeva, još je živo i Još se nada, kao što to ova cedulja
jasno pokazuje.«
1 g o vo rn ik, n iko d ru g i d o p u ko vn ik D žeraldln, izvuče
o vako sastavljeno pism o:
»M ajoru Hemersmitu. — U sredu, u tri sata ujutro,
b ićefe pušteni na mala vrata palate Ročester, u Ridžent
parku, od čoveka ko ji uživa m oje puno p o verenje. M oram
da vas zamolim da ne zadocnlte ni jedan sekund. M o lim
vas ponesite m oju ku tiju s mačevima i, ako m ožete da

15 Stlvenson 225
nađete, je d n o g ili d vo jicu džentlm ena d o b ro g vladanja i
p o v e rljiv e , kojim a će m oja ličnost b iti nepoznata. M o je ime
ne treba da bude u p o tre b lje n o u o vo j stvari.
T. G odal.«
»Samo na osnovu n je g o v o g razuma, kad ne bi imao
nikakve d ru g e titule,« nastavi p u ko vnik Džeraldin, kad su
ostala d vojica z a d o v o ljili svoju radoznalost, »moj p rija te lj
je čovek čijih se upufstava treba d o slo vno držati. N ije p o ­
tre b n o da vam kažem, prema tom e, da treba jednostavno
da se nađem u b lizin i palate Ročester, i da je meni p o tpu n o
nepoznata, kao i b ilo kome od vas, p riro d a n e p rilike moga
p rijate lja . O tišao sam, čim sam p rim io o vo naređenje, do
je d n o g posrednika za nameštanje i za n e ko liko časova kuća
u k o jo j se sada nalazim o d o b ila je svoj pređašnji svečani
izg le d . Na kraju, m oj plan je b io originalan i ni na kraj
pam eti mi nije da zažalim za d elom ko je mi je o m o g u ćilo
usluge m ajora O'Ruka i poručnika B reknberija Riča. A li
najm ljeni radnici na ulici d o živeće čudno iznenađenje. Kuća
koja je večeras bila puna svetlosfi i posetilaca, biće sutra
pusta i na prodaju, Tako i najveća briga,« d o d a d e p u ko v­
nik, »ima veselu stranu.«
»i d o d ajm o srećan svršetak,« prim eti Braknberi.
Pukovnik p o g led a na sat.
»Sad je tačno dva,« reče. »Imamo jedan sat vremena
i brze d v o k o lic e pred vratim a. Recite mi da li m ogu da
računam na vašu pom oć.«
»U toku ce log života,« o d g o v o ri m ajor O 'R uk, »nikad
nisam otstupao ni o d čega, i nikad nisam igrao na dve
karte.«
Breknberi pokaza svoju g o tovo st na n a jp rig o d n iji način,
i pošto popiše čašu ili d ve vina, p u ko vn ik dade svakom
p o jedan napunjen re vo lve r i sva trojica se popeše u d v o ­
ko lice i odvezoše na pom anufu adresu.
Palata Ročester je d ivn o p re b iva lište na obalam a ka­
nala. Prostrana bašta odvaja je u ve liko o d uznemiravanjn
iz susedstva. Izgledala je kao p a r e a u x c e r f s ve liko g

226
plemića ili m ilionara. K o lik o se m o g lo v id e fi s ulice, n ije
b ilo ni zračka svefiosii ni na je d n om o d m no g o b ro jn ih p ro ­
zora na zg ra d i; i mesro je im alo izg le d zapušfenosti, kao
da go sp od a r d u g o n ije b io kod kuće.
O tpustivši d vo ko lice , tro jici džentlm ena nije trebalo
m nogo vremena da o tkriju mala vrata, koja su b ila neka
vrsta p riva tn o g ulaza u uskoj uličici izm eđu dva baštenska
zida. Do označenog vremena nedostajalo je još deset ili
petnaest minuta. Kiša je jače padala, i p u stolovi se skloniše
ispod nekog n a d vije no g bršljana, razgovarajući tih o o p re f-
stojećem d v o b o ju .
Iznenada Džeraldin p o d iže prst u znak da budu m irni
i sva trojica napregoše sluh d o krajnosti. Kroz stalno rom o-
renje kiše čuli su se koraci i glasovi d v o jic e lju d i s druge
strane zida. Kad su prišli bliže, Breknberi, č iji je osećaj sluha
b io znatno oštriji, m ogao je čak da razlikuje i neke d e lo ve
n jih o v o g razgovora.
»Da li je iskopan grob?« upitao je jedan.
»Jeste,« o d g o v o rio je d ru g i, »iza lo v o ro v o g grm lja.
Kcd posao b u d e g o to v, m ožem o ga p o k riti g o m ilo m kolja.«
Prvi g o v o rn ik se nasmeja i njegova glasna veselost
n e p rija tn o od je knu ko d slušalaca s d ru g e strane,
»Za jedan sat ofsada,« reče on.
Po baru koraka b ilo je o čig le d n o da su sa ova d vo jica
rastali i pošli u suprotnim pravcima.
N eposredno zatim o tvoriše se sporedna vrata i u uličicu
p ro v iri neko b e lo lice, a jedna ruka mahnu onima ko ji su
čekali. U m rtvoj tišini ova trojica pro đ o še kroz vrata, koja
odmah za njima zaključaše, i po đ oše za svojim vodičem
kroz n e ko liko baštenskih aleja d o kujnskog ulaza u kuću.
Jedna je d in a sveca g orela je u v e lik o j p o p loča n o j kujni,
iz k o je je b io uklonjen uobičajeni nameštaj; a kad je grupa
nastavila kretanje za vo jitim stepenicama naviše, n e obični
glasovi pacova p o tv rđ iv a li su još jasnije zapuštenost kuće.
V o d ič je išao napred i nosio sveću. Bio je to mršav
čovek, p rilič n o p o g uren, ali još krepak. O n se o kretao
s vrem ena na vrem e i svojim pokretim a davao ostalima

ur 227
znake da budu m irni i oprezni. Pukovnik Džeraldin ga j«
sledio u siopu, držeći kutiju s mačevima p o d miškom jedn«
ruke i spreman pištolj u d ru g o j ruci. B re knberijevo srce ju
jako tu klo. Shvatio je da su stigli na vreme, ali je p o živa-
hnosti starog čoveka sudio da je presudni čas blizu. Priliko
p o d kojim a se d o g ađ a la ova p ustolovina b ile su tako
mračne i pune p re tn ji, a mesto tako d o b ro izabrano za naj­
mračnija dela, da bi i starijem čoveku od Breknberija bilo
oprošteno izvesno uzbuđenje d o k se penjao na začelju
p o v o rk e zavojnim stepenicama.
Na vrhu, vo d ič o tvo ri vrata i propusti pred sobom tro ­
jicu oficira u malu odaju, osvetljenu d im ljivo m svefiljkom
i sjajem male vatre. U uglu, kraj kamina, sedeo je mlađi
čovek, čvrstog ali dostojanstvenog i za p o ved n ičko g izgleda.
N je g o v stav i izraz odavali su na jn ep o kre tniju mirnoću.
Pušio je cigaru s najvećim uživanjem i sporošću, a na stolu
kraj n je g o vo g lakta stajala je visoka časa s nekim penu-
šavim pićem od koga se p o sobi širio prijatan miris.
»D obro došli,« reče on pružajući ruku p u ko vniku Dže-
raldinu. »Znao sam da m ogu računati na vašu tačnosf.«
»Na m oju odanost,« o d g o v o ri p u k o v n ik poklo nivši se.
»Pretstavite mi svoje p rijate lje ,« nastavi p rv i; i, kad jo
cerem onijal izvršen, d o d a d e s n a jp re fin je n ijo m lakoćom u
o p h o đ e n ju : »Želeo bih, g o sp od o , da m ogu da vam pružim
m nogo veseliji program . N ije p rija tn o početi poznanstvo
s o zb iljn im stvarima, ali sila d ogađaja jača je nego oba­
veze d o b ro g drugarstva, Nadam se i verujem da ćete moći
da mi oprostite o vo n e p rija tn o veče, a za lju d e vašeg kova
d o v o ljn o je da znate da čin ite znatnu uslugu.«
»Vaša visosti,« o d g o v o ri m ajor, »morate mi oprostiti
m oju grubost. Ja nisam sposoban da krijem ono što znam.
Pre kratkog vremena sumnjao sam na m ajora Hemersmitn,
ali u p o g le d u g. G odala nem ogućno je pogrešiti. Tražili
d v o jic u lju d i u Londonu ko ji ne poznaju kraljevića F lo r iz d i
znači zahtevafi suviše m nogo iz ruku sreće.«
»Kraljević F lorizel!« uskliknu Breknberi iznenađen.
I on je posmafrao s najvećim inferesovanjem priliku
slavne ličnosti koja se nalazila pred njim.

228
 »Neću zažaliti za g u b itko m svoga in ko g nita ,« prlm eti
kraljević, »jer mi to om ogućava da vam se m nogo u ve rlji-
v ije zahvalim . V i biste učinili za g. G odaia isto o n o lik o
k o liko , siguran sam, za kra lje vić^ o d Boem ije; ali ovaj d rugi
može možda da učini više za vas. Ja sam na d o b itku,«
d o d a d e on s je d n im uglađenim pokretom .
I časak docnije, razgovarao je s d vo jico m oficira o v o j­
sci u In d iji i urođeničkim trupama, o k o jo j je tem i, kao i o
svima drugim a, imao ve liki izvor obaveštenja i najispravnije
gledište.
B ilo je nešto n e obično u ponašanju to g čoveka u tre­
nutku smrtna opasnosti, da je Breknberi b io ispunjen d iv ­
ljenjem punim poštovanja. Isto tako, n ije b io m anje o setljiv
prema lju p ko sti n je g o v o g načina razgovora ili nenadnoj
ljubaznosti n je g o v o g o p hođenja. Svaki p o kret, svaka in to ­
nacija b ili su ne samo plem eniti sami p o sebi, no izgleda
da su o p le m e n jiva li srećnog smrtnika kom e su b ili upućeni;
i Breknberi priznade sam sebi, s oduševljenjem , da je to
vladar za koga hrabar čo ve k može sa zahvalnošću da p o lo ži
život.
Tako je prošlo više minuta, a zatim osoba koja ih je
uvela u kuću, i koja je ćelo vrem e sedela u uglu sa satom
u ruci, diže se i šapnu jednu reč kraljeviću na uvo.
»D obro je , d o kto re N ouele,« o d g o v o ri F iorizel glasno,
a zatim obraćajući se drugim a: »Vi ćete me izvin iti, g o ­
spodo,« dodade, »što moram da vas ostavim u mraku. Sada
se p ribližava trenutak.«
Dr N ouel utuli svetiljku. Slaba, siva svetlosf, predznak
zore, osvetli p rozor, ali n ije b ila d o v o ljn o jaka da osveti!
sobu; i kad se kraljević diže b ilo je nem oguće razaznati
n je g ove oblik® ili nagađati p riro d u uzbuđenja k o je ga j®
o čig le d n o o buzelo d o k je g o vo rio . On p riđ e vratim a i stade
na jednu stranu u stavu najveće pažnje.
»Vi ćete b iti tako d o b ri,« d o d ad e on, »da budete
p o tp u n o m irni i da ostanete u potpunom mraku.«
Trojica oficira i iekar odmah poslušaše i skoro deset
minuta je d in i šum ko ji se čuo u palati Ročester b io je šum

229
pacova k o ji su trčali p re ko drvenarije. A onda oštra škripa
šarki ne o bičn o jasno p re k id e tišinu; i m aio posle m otrioci
su m ogli da razaznaju lagan i oprezan šum hoda ko ji se
p ribližava o kujnskim stepenicama, izgleda da je na svakoj
stepenici posefilac zastajkivao i osluškivao, a u vremenskim
razmacima, ko ji su izg le d a li beskrajno d u g i, v e lik o uzne­
m irenje obuzim alo je du h ove slušalaca. Dr N ouel, k o ji je
b io naviknut na opasna uzbuđenja, patio je od skoro ža­
losne iznem oglosti. Dah mu je šumeo u grudim a, zubi su
mu cvo ko fali, a z g lo b o v i glasno pucali kad bi nervozno
m enjao svoj p oložaj.
N aposletku, jedna ruka d o d irn u vrata i kvaka popusti
s malom škripom . Zatim nastade duga stanka za vrem e koje
Breknberi prim efi kako se kraljević priprem a kao da će
učiniti neki neobični napor. Vrata se zatim o tvo riše , p ro ­
pustivši m alo više ju ta rn je svetlosti i lik je d n o g čoveka
p o ja vi se na pragu, i ostade nepom ičan. Bio je to visok
čovek i nosio je nož u ruci. Šiaviše, i u praskozorju m ogli
su p rim e fiti n je g o ve g o rn je zube, g o le i svetlucave, je r su
mu usta bila otvorena kao u lo va čko g psa p ri skoku. O či­
g le d no , čovek je pre m inut ili dva b io sav u v o d i; i dok
je tu stajao, ka p ljice su curele s n je g o v o g m okrog odela
i k o trlja le se p o podu.
Časak d ocnije, on prec3e prag. Zatim je d o šlo do
skoka, prigušenog krika, kratke b o rb e , i pre no što je pu­
ko vn ik Džerladin m ogao da mu priskoči u pom oć, kraljević
je držao čoveka za ramena razoružanog i bespom oćnog.
»D oktore N ouele,« reče on, »bićete tako d o b ri da
upalite svefiljku.«
I, prepuštajući b rigu o ko zaro b lje n ika Džerladinu i
B reknberiju, on p ro đ e sobom i sede, naslonivši se leđima
na ukras na kaminu. Čim je svetiljka zasvetlela, društvo
prim eti neku neobičnu strogost u kraljevićevom izgledu.
On nije b io više Florizel, bezbrižni džentlm en. Bio je to
kraljević Boem ije, opravdano razdražen i pun teških odluka,
ko ji sada p o d iže svoju glavu i o brati se uhvaćenom pret-
sedniku Kluba samoubca.

230
 »Pretsedniče,« reče on, »vi ste postavili svoju poslednju
klo p ku i vaše sopsfvene noge upale su u nju. Dan p o čin je ;
to je vaše p o sle dn je ju tro . V'i ste upravo p re p liv a li kanal
Ridženf, to je vaše p o sle dn je kupanje na ovom svetu. Vaš
stari saučesnik, d o k to r N ouel, umesfo da me izda, predao
vas je u m oje ruke radi suđenja. I g ro b koji ste iskopali
o vo p o p o d n e za mene, poslužiće, prema božjem svemo­
gućem p ro v iđ e n ju , da k rije vaš sopsfveni pravedni udes od
radoznalosti čovečanstva. K leknite i p o m o lite se, gospodine,
ako vam to duša traži, je r vaše vrem e je kratko i b o g je
zsm oren vašim nedelima.«
Preisednik ne o d g o v o ri ni rečju ni pokretom , no ostade
p o n ikn u le glave, zureći potišteno u pod, kao da je b io
svestan k ra lje viće vo g u p o rn o g i nem ilosrdnog po g led a .
»G ospodo,« nastavi F iorizel, vrativši se p o n o v o na
uobičajeni način g o vora, » ovo mi je lice već duže vremena
izm icalo, ali sam ga sada, zahvaljujući d o kto ru Nouelu,
čvrsto uhvatio. Trebalo bi više vremena no što nam stoji
na raspolaganju da se iznesu sva njegova nadela; ali kad
bi kanalom tekla samo k rv n je g ovih žrtava, verujem da
b e d n ik ne bi izg le d a o suvlji no što ga vid ite . A li i u ova­
kvim stvarima želim da sačuvam častan postupak. Imenujem
vas za sudije, go sp od o , — o vo je više izvršenje presude
nego d v o b o j; i dati nevaljalcu da bira oru žje značilo bi
o tići isuviše d a le ko u p o g le d u etikete. Ne m ogu da d o ­
zvolim da izgubim živ o t u o va kvo j je d n o j stvari,« — nastavi
on otvarajući ku tiju s mačevim a; »a pošto tane iz pištolja
tako često p u tuje na krilim a sreće, i veština i hrabrost m ogu
da padnu i od n a jd rh ta vije g p ro tivn ika , o d lu čio sam, i uve-
ren sam da ćete o d o b riti m oju odluku, da ostavim da o v o
p ita n je reši zveket mačeva.«
Breknberi i m ajor O 'R uk, kojim a su fe prim e d b e naro­
čito i b ile upućene, dodaše svoju sagiasnost.
»Brže, gospodine,« o brati se na to kraljević Fiorizel
pretsedniku, »izaberite je d n o sečivo i ne d o z v o lite da
čekam. N e strp ljiv sam da svršim s vama zauvek.«

231
 Prvi put o tka ko je uhvaćen i razoružan, pretseđnlk
d iže glavu. I b ilo ja jasno da je odmah p o čeo da skuplja
hrabrost.
»Da II je o vo susret lice u lice?« upita on željno. »I
izm eđu vas i mene?«
»Mislim da vam u v e lik o j rneri činim čast,« o d g o vo ri
kraljević.
»Napreci« uzviknu pretsednik. »Pod jednakim uslovimo
b o rb e , ko zna šta se može desiti? A\oram d o d ati da
smatram plem enitim ponašanje vaše visosti; i ako se desi
g o re o d najgoreg, umrsću od je d n o g o d n a jhrabrijih p le ­
mića Evrope.«
I pretsednik, o slobođen iz ruku onih ko ji su ga držali,
pristupi stolu i p oče s najvećom pažnjom da bira mač. Bio
je v rlo ohrabren i izgleda da n ije sumnjao da b i m ogao
izići kao p o b e d n ik iz susreta. Pred tako o čig le d nim samo­
pouzdanjem , g le d ao ci su postali uznemireni i p re k lin ja li su
kraljevića Florizela da p o n o v o razm otri svoju nameru.
»To je samo lakrdija,« o d g o v o ri on; »i mislim da mogu
da vam obećam , go sp od o , da to neće b iti duga zabava.«
»Vaša visost treba da obrati pažnju da ne b u d e pre­
varena, « reče p u k o v n ik Džeraldin.
»Džeraldine,« o d g o v o ri kraljević, »da li vam je poznato
da sam ikada izbegao neku časnu obavezu? Ja vam dugu­
jem smrt ovoga čoveka i vi ćete je im ati.«
Pretsednik je naposletku izabrao tanak i dugačak mač
i pokazao svoju spremnost jednim pokretom k o ji n ije bio
bez neke g ru b e otm enosti. Blizina opasnosti, kao i osećanje
hrabrosti, davali su čak i tom odvratnom nevaljalcu izgled
mekušca i izvesne draži.«
K raljević nasumce uze jedan mač.
»Pukovniče D žeraldine i d o kto re N ouele,« reče on,
»hoćete li b iti d o b ri da me sačekate u o v o j sobi. Želim
da m oji lični p rija te lji ne budu umešani u ovu stvar. M ajore
O 'Ruče, vi ste čove k u godinam a i poznatog ugleda, —
preporučujem pretsednika vašoj d o b ro ti. Poručnik Rič biće
tako d o b a r da mi p o k lo n i svoju pažnju; m lad čove k ne
m ože da ima suviše iskustva u takvim stvarima.«

232
 »Vaša visosti,« o d g o v o ri Breknberi, »tu čast ću visoko
ceniti.«
»D obro,« od vra ti kraljević Florizel, »nadam se da ću
vam b iti p rija te lj u m nogo značajnijim prilikam a.«
I rekavši to on p o đ e iz o d a je i siđe niz kujnske ste­
penice.
D vojica lju d i, k o ji su tako ostavljeni sami, o ivo riše p ro ­
zor i nagnuše se n apolje, naprežući sva čula da bi uhvatili
neki znak tragičnih do g ađ a ja ko ji je trebalo da se o d ig ra ju .
Kiša je bila prestala; skoro se razdanilo, i p tice su cvrkuiale
u žbunju i na šumskom drveću u bašii. Kraljević i n je g ovo
društvo v id e li su se za časak d o k su p ro la zili alejom izm eđu
dva rascvetana šibljaka, ali na prvom zavijutku isprečio se
zeleni gustiš i oni se p o n o v o izgubiš© iz vida. To je b ilo
sva što su p u ko vnik i iekar im ali p rilik e da vid e , a bašta
je bila tako velika, i mesto b o rb e o čig le d n o tako udaljeno
od kuće, da čak ni zvek mačeva n ije d o p ro d o n jih o vih
ušiju.
»On ga v o d i ka g robu,« reče d o k to r N ouel zadrhtavši.
»Bože,« uzviknu p u ko vnik, »bože, brani pravednu stvar.«
I orri su čekali d o g ađ a j u tišini, Iekar drhteći od straha,
a p u ko vn ik preznojavajući se od muke. M ora da je prošlo
m nogo minuta, vid n o se razdanilo, i ptice su pevale m nogo
ve se lije u bašti, kad p o n o vo čuše šum koraka i baciše
p o g le d ka vratim a. Bio je to kraljević s d vo jico m indiskih
oficira. Bog je zaštitio pravednu stvar.
»Sram me je m oga uzbuđenja,« reče kra lje vić Florizel.
»Osećam da je ta slabost nedostojna m oga položaja, ali
b iiisa n je toga đavolskog psa d e lo va lo je na m ene kao neka
bolest, i njegova me je smrt više osvežila n e g o jedna
prospavana noć. Pogledajte, Džeraidine,«nastavi on bacivši
mač na p o d , »to je krv čoveka ko ji je u b io vašeg brata.
Taj p rizo r treba p o zd ra viti. A sada,« d o d a d e on, » p o gle d a jte
kako smo čudni mi lju d i! Nema još ni pet minuta kako sam
izvršio svoju osvetu, a ja sam već p očeo da se pitam da li
osveta uopšfe m ože da se p ostigne na o v o j neizvesnoj
ž ivo tn o j pozornici. Ko može ispraviti zla koja je on počinio?
Ž ivo tn i tok, za vrem e koga je nagom ilao o g rom no bogat-

233
sfvo (jer i kuća u k o jo j se nalazim o pripada njemu) — taj
ž iv o in i to k sada je zauvek d e o ljudske sudbine. Ja ću se
gristi sve d o strašnog suda što sam izvršio napad in c a r t e 1),
a D žeraldinov brat neće b iti m anje mrtav, i h ilja d e d rugih
nevinih osoba neće b iti manje obeščašćeno i osram oćeno!
Ž iv o t je d n o g čoveka je tako mala stvar ako se uzme, a
tako moćna stvar ako se iskoristi! A h !« uskiiknu on, »da li
išta u životu tako razočara kao postignuće cilja?«
»Božija pravda je ispunjena,« o d g o v o ri lekar. »Tako
ja smatram. O va pouka, vaša visosti, bila je nem ilosrdna za
mene; i ja očekujem svoj sopstveni red sa samrtnim p re d o -
sećanjem.«
»Sta ja govorim ?« uzviknu kraljević. »Ja sam kaznio,
a o vd e je s nama čovek ko ji može da mi pom o g n e da is ­
pravim . A h, d o kto re Nouele, vama i meni p re isto je m nogi
dani teških i časnih napora; i možda ćete vi, pre nego što
to izvedem o, više no iskupiti svoje ranije grehe.«
»A u m eđuvrem enu,« reče lekar, »pustite me da odem
i sahranim svog najstarijeg prijatelja.«

( I t o je , prim ećuje moj učeni A rab ljan in , s r e ć n i z a v r š e ­

ta k p rip o v e tk e . K r a lje v ić , a n e p otre b no je to p o m in ja ti, n ije
z a b o r a v i o n i k o g a o d o n i h k o j i su m u b i l i n a u s l u z i p r i t o m
h r a b r o m d e lu ; i jo š i danas n je g o v a u t o r it e t i u t i c a j p o m a ž u
im da n a p r e d u ju u j a v n i m službam a, d o k n je g o v a p r i j a t e l j ­
s k a n a k l o n o s t u l e p š a v a n j i h o v d o m a ć i ž i v o t . K a d b i se s k u ­
p ili, n a s ta v lja m o j p ripo v e d a č , s v i č u d n i d o g a đ a ji u k o jim a
je o v a j k r a l je v i ć učestvovao, i s p u n ili b i n a s ta n je n u z e m ljin u
lo p tu k n jig a m a .)

*) Četvrti položaj ruka pri mačevanju, takozvane pečata

sofo. — Prim. prev.
 ROBERT LUIS STIVENSON
V A Ž N U ! D A TU M ! U Ž IV O T U STIVENSONA
1850 (13 novem bra) rođen u Edinburgu; 1873 susreo se
sa Sidnejem Koldvinom budućim mecenom, — o bjavljuje prvi
esej (»Pufevi« u lisiu »Portfolio«); 1875 odlazi u Francusku
(Pariz), a 1877 štampana je prva njegova priča (»Prenoćište«);
1878 izlazi prva njegova knjiga (»Putovanje kopnom «); 1879 pada
njegovo prvo putovanje u A m eriku, a godinu dana docnije ženi
se sa Fani (Van de G rift) Osburn; 1881 vraća se u Škotsku; šest
godina docnije (1807) odlazi na drugo putovanje u Am eriku;
1838 putuje po južnim morima; 1890 posećuje ostrvo gubavaca
i o b javljuje »O tvoreno pismo« svešteniku gospodinu Hajdu u
odbranu oca Damijena« (u kom e razgoiićuje licemerni napad na
čoveka koji je svoj život posvetio pom aganju gubavaca); 1890
Sfivenson se nastanjuje na osfrvu Samoa, a četiri god ine kasnije
(1894, 3 decem bra) umire u gradu Vailim a (Samoa).

G O D IN E O BJAVLJIVANJA STiVE N SO N O VIH DELA

R o m a n i :

1883, Treasure Island (Ostrvo s blagom ); 1885, Prince Ofto;

1886, Dr. Jekyll and M r. H yde (Dr. Džekil i g. H ajd); K idnapped
(O tm ica); 1888, The Black A rro w (Crna sfrela); 1889, The W rong
Box (Pogrešna kutija); The Master of Bailanfrae (G ospodar Balan-
trea); 1892, The VVracher (Rušilac); 1893, Catriona; 1894, The Ebb
Tide (Oseka); 1896, W a ir of Herrr.iston (nedovršen); 1897, St. Ives
(nedovršen).

Put opi si :
1873, An iniand V o yaga (Putovanje kopnom); 1879, Travels
v.'ith a Donkey in Cavennes (Putovanje na magarcu po Seve-
nima); 1883, The Silverado Sguatters (U ljezi Silverada); 1892,
Across the Piains ili The Am ateur Emigrant (Preko ravnica ili
A m ater begunac); 1900, In tha South Sea (Po Južnom M oru).

Es e j i :
.1 8 8 1 , Virginibus Puerisgue and olher papers (Devojčicam a
i dečacima i drugi zapisi); 1879, Edinburgh: Picturesque Notes
(Edinburg: slikovite beieške); 1882, Familiar Studies of M e n and
Books (Intim ne studije o ljudim a i knjigama); 1887, Mem orias
and Poriraifes (Uspom ene i portreti).

Pripovetke:
1882, New Arabian Nighls (N ove arabljanske noći); 1885,
M o re N ew A rabian Nights (Još neke nove arabljanske noći);
The Dynam iter (M in er); 1887, The M erry M en and O fher Tale«

235
and Fabies (Srećni ljudi I druge priče I bajke); 1893, Island
Night's Enfertainments (Osfrvske noćne zabave),
Pesme:
1885, A Child's G arden of Verses (Dečji vrtić p oezije);
1837, Underwoods (Trnje); 1890, Ballads (Balade); 1896, Songs
of Travel and O ther Verses (Pesme o putovanju i drugi stihovi).

Ostala d e Ia :
1887, M em oir of Fleem ing Jenkin (Uspom ene Dženkina
Flim inga); 1892, A Footnote to History (Prim edbe na isforiju);
Eight Years of Trouble in Samoa (Osam godina nevolja na ostrvu
Samoa); 1890, Father Damien, O pen Letter to the Reverend
Dr. H yde of Honolulu (O tac Damien, O tvoreno pismo svešteniku
dr Hajdu u Honolulu); 1895, Vailiam a Letters (Pisma iz Vailim e),
Letfers (Pisma).
 SADRŽAJ
Sir.

Vladim ir Pefrić: Robert Luis S tiv e n s o n ....................................... 5

N eobični slučaj dra Džekila i g. H a j d a ................................. 21
Zloduh iz b o c e ................................................................................... 90
M arkem .................................................................................................... 121
Prenoćište. — Priča o Fransoa V i j o n u ....................................... 139
Klub s a m o u b ic a ................................................................................... 160
ROBERT LUIS STIVENSON: Dr DŽE-
KIL I G. HAJD • TEHN. UREDNIK:
ANTE ŠANTIĆ • ŠTAMPA BEOGRAD­
SKI GRAFIČKI ZAVOD, BEOGRAD