Vous êtes sur la page 1sur 24

Радосав Вујовић:

СТОГОДИШЊИЦА БИТКЕ НА ВУЧЈЕМ ДОЛУ 1876 — 1976. г


Библиотека савремене поезије
Коло I Свеска 9.

Издавач: Удружење пјесника Југославије


За издавача: Ј. Н. Ивановић, предсједник Удружења
Одговорни уредник: Јанко Н. Ивановић
Аутор: Радосав Вујовић
Техничка опрема: аутор.
Тираж: 2.500
Штампа:
Штампарија „КОСМОС” — Београд, Св. Саве 16—18.
ПРЕДГОВОР

Битка на Вучјем долу 16. јула 1876. г. најмаркантнији је


догађај у херцеговачком устанку, како идеолошко-политички
тако и практичко-стратегијски. Историјски је, поред осталог,
важан и по томе што је у њему била уједињена војска
Херцеговине и Црне Горе, којом је командовао лично
Црногорски књаз Никола и што је битка онако славно
добивена. Она битка, како онда тако и данас и кроз вјекове,
напаја нараштаје и генерације поносом, слободом и
родољубљем.
Херцеговачки устанак и битка на Вучјем долу, нијесу догађај
сам за себе. То су само новија и важна збивања у току
петвјековне борбе наших народа за слободом; а с друге стране
наших бројних и моћних непријатеља, да нас задрже у
бескрајно ропство, или да нас преотимају један од другога, не
бирајући своја злочиначка средства. Тешки су и дуговјечни
били зулуми и зулумћари а муке несношљиве. Али “нове муке
дају нове силе“ Оне су нашем народу уливале стално нову
снагу на отпор и опстанак. Низали су се чести, велики и
историјски догађаји, из којих се родио и херцеговачки устанак,
ту баш за то што је Херцеговина и Црна Гора и њихови народи
у непосредном сусједству, па су вјековима сарађивали,
дијелили зло и добро, заједно хајдуковали и четовали, светили
се зулумћарима, помагали један другоме, утијецали један код
другога, насељавали се и као исти народ братски живјели, и

( 5 )
искрено вјеровали један у другога.
У оваквим условима борба је била непрестана, па
Херцеговци најпослије 1875. г. дигоше устанак а Црногорци су
их потајно помагали, јер јавно нијесу смјели од великосила, за
то што Црна Гора није била побуњени народ него је била
држава, па се морала као држава и управљати међу
државама.
Кад су услови донекле сазрели, Црна Гора објављује рат
Турској и отворено као зараћена држава креће у бој у
Херцеговину, и на друге стране.
Нека овај мој рад буде у част и значај велике славне битке
и побједе на Вучјем Долу и у славу праха наших прадједова —
побједника и учесника у тој Бици.
Р. В.

Слика: Зулумћари

( 6 )
СТОГОДИШЊИЦА
БИТКЕ НА ВУЧЈЕМ ДОЛУ
1876 — 1976.

Живи људи дјела остварују;


спомен живи, људи умирају.
Сад живога нема ниједнога
са Вучјега дола крвавога.
То је прије сто година било,
као јуче да се догодило.
Усред љета шеснаестог јула
суморна је зора осванула.
Црвен мјесец на западу стоји
по сјенкама турску војску броји,
зашао је жалостан и мали,
одбројену турску војску жали,
која јутрос поразе не слути
на Вучји до да ће изгинути,
црногорској војсци на мегдану
на срамоту себи и султану,
а на понос војске црногорске,
црногорске и херцеговачке,

( 7 )
бранилаца части прадједовске.
Тога јутра турска сила јака,
четрдесет хиљада Турака,
а пред војском воће изабране:
Муктар-паша, Селим и Османе,
осиона у војничкој снази,
крену Црну Гору да порази.
Испред војске Турске царевине
башибезлук од Херцеговине,
што познају стазе и богазе
и без страха Црну Гору газе;
како би се могли и бојати
кад их силна царска војска прати.
Османлије на њих мало дају
и држе их скоро као рају
јер нијесу расом Азијати
но су родом Срби и Хрвати,
па би једни цару због богатства
други роду због крви и братства.
Књаз Никола са Црногорцима,
преко десет хиљада их има,
вратили се из Херцеговине,
од Вележа и мјеста Бишине

( 8 )
и сваки је ријешен да гине
за слободу драге домовине.
После борбе и марша дугога,
противника једног спрам другога,
заноћили да би одморили
и да би се гладни нахранили,
ма све мотре куд се који креће,
Муктар прави конак код Билеће,
Црногорци даље на границу
заноћише у село Врбицу.
Све се боје један од другога,
па кад чули један за другога
обје војске рано пораниле
како би се жешће судариле.
Књаз Никола поставио стражу
да му вазда о Турцима кажу,
Пејовића Ћетка барјактара,
са њим двије стотине стражара
да трезвено мотре на Муктара.
Ова добра стража код Билеће
када виђе куда Муктар креће
књаз Николи у логору јави
да се спреми за мегдан крвави.

( 9 )
Црногорци већ за Турке знају;
Турци мисле да „власи” спавају,
брзо иду уз Вучје долове,
посједају брда и брегове,
направљају шанце и ровове
да намјесте убојне топове.
Црногорци кад за Турке чули
у зору су на ноге тренули,
а гладни су јутрос као вуци,
„све су криви” и платиће Турци.
Црногорска традиција стара
воле свога народног владара.
Барјактари развише барјаке,
а књаз гледа крилате јунаке;
са Зеленка ватрено говори,
а глас му се по логору ори,
од бригаде до бригаде лети
своје хвали, Турцима пријети:
„Црној Гори никад прије није
освануло јутро значајније,
јасно сунце Црне Горе наше
опалиће султанове паше.
Мн светимо земљу разорену

( 10 )
херцеговску рају поробљену
и све наше старе побијене
и све наше сузе проливене.
Помозимо Херцеговце браћу
да с’ из бјегства своме дому враћу
на згаришта купит’ фамилије
од којих им пола живо није
од силника људског отпадника,
петвјековног нашега крвника.
Овај мегдан данашњега дана
између је мене и султана.
Ја сам с вама а султана нема,
он у харем' код була дријема.
Све што јутрос учинимо ново
причаће се као за Косово.
Жао ми је што ту султан није
да видимо ко се боље бије.
Ја сам свуда с вама на Зеленку.
Данас главе нека се сијеку,
да видимо ко колико вреди
колико му признање слиједи!”
Ту књаз ратну заповијед даде
и упути четири бригаде:

( 11 )
прву даде Петру Вукотићу,
ону другу Бају Бошковићу,
трећу даде Јолу Пилетићу
а четврту Пеку Павловићу.
Књаз учини брза наређења
а војводе хитна извршења.
Узавреше борци ка’ лавови,
полећеше као соколови,
понајпрва војска Вукотића
уз брегове с барјацима лети,
десној турској војсци запријети.
На брегове Турке пресретоше,
живијем се огњем поздравише.
Страшне битке, судњега ли данка,
четрдесет хиљада пушака
бију као из једнога гласа
а ханџари реже иза паса.
Сваки метак погађа Турчина,
па на јуриш са јатаганима,
сваки граби поштења и славе,
већ се види шта ће да направе.
Збунише се уплашени Турци
кано овце кад ударе вуци,

( 12 )
угледаше што прије нијесу
Црногорце у своме бијесу
како грабе главе од Турака,
не боје се топа ни пушака,
проламају небо од алака
ка’ да их је више од Турака.
Преплашени Турци уздрхташе
код Селима и Османа-паше.
Селим не зна шта би им рекао,
сабљу држи главе би сјекао,
док налеће јунак као соко
с Липе Цуцке Поповићу Ђоко
хитре су му и ноге и руке
па крвави и сијече Турке;
млади Ђоко на очи Турцима
јуриш чини на пашу Селима.
Оштар челик према сунцу сину,
обојица спремни да погину,
паша бјеше вичнији мегдану
ма је срећа на Ђокову страну,
рука бржа, идеја светија,
скиде Ђоко главу са Селима.
Туре виче из пратње пашине:

( 13 )
„Предајем се теби, каурине!”.
Ђоко туре не хтио посјећи,
зароби га, јер ће књазу рећи
да је Ђоко пашу посјекао
да му други не би порекао.
Мука бјеше до Селима доћи,
Обилић би само мога' проћи
и крилати црногорски соко,
славни јунак Поповићу Ђоко.
Кад погибе паша на мегдану
доби војска слику поуздану
бојни поклич одјекну нагонски,
узлепрша барјак црногорски.
Црногорци вучки кидисаше
на шанчеве Турке исјекоше,
спасише се који утекоше.
Муктар виђе турску касапницу
па засвира војсци одступницу.
Што се збива од Османа паше?
Бјежат’ не шће па и да могаше,
нити хоће нити бјежат’ смије
са топова и артиљерије;
он је глава од ратнога штаба

( 14 )
па да бјежи била би му мана.
То би Муктар једва дочекао,
Османа би војном суду дао,
клевету би поднио султану
омчу на врат ставио Осману,
бранио се, имао доказе
да је Осман кривац за поразе.
Осман-паша јуначки се држи,
ма су љути Црногорци бржи,
већ Селима-пашу погубили
а Османа сада опколили,
штаб Муктаров и бојне топове
који бране брдо и ровове.
Црногорац сваки се истиче,
све друг друга по имену виче.
ломе Турке па су добре воље
такмиче се ко сијече боље.
Преко много лешева и крви
на брегове излећеше први
с два барјака, два добра јунака:
Ћеклић Марко Домозетовићу,
други Пипер, Драгић Пилетићу.
Усред битке на оштрице бритке

( 15 )
сретоше се ка' два горски вука
Осман-паша и Драгишић Лука.
Позна Лука пашу Османа,
па му вели преко јатагана:
„Осман-пашо, мајка ти кукала,
кад си јунак не буди будала,
носиш име славног војсковође
ма у зли час на Вучји до дође
да удариш на књаза Николу,
а заједно учили сте школу.
Црна Гора, иако је мала,
никада се ником није дала,
добила је на мегдану она
турског цара и Наполеона.
Ја те више волим заробити
но хиљаду Турака побити,
одмах ћу те водит’ књаз - Николи,
а он тебе више жива воли
но све турске главе посјечене
и трофеје данас добивене.
Гледај, пашо, од Турака јада
како бјеже тридесет хиљада
и са њима Муктар за Билећу,

( 16 )
нити стају нити се окрећу.
Осман - паша виђе страданије
злу истину турске погибије,
гледа брке Драгишића Луке
па подиже обадвије руке,
знак му даје књазу се предаје.
Лука доби пашу на мегдану
па поносно говори Осману:
„Сада, пашо, напријед изволи
да те предам мом књазу Николи
па ти њему испричај и кажи
што твој султан у Европи тражи.
Црногорски понос и јунаштво
не признаје султаново царство,
ни се боји Петровић Никола
од твојега цара из Стамбола.”
Лука пашу приведе код књаза
поздрави га и овако каза:
,,Ја ти, књаже, доносим дарове
од велике Порте султанове
Осман-пашу живог са мегдана,
нијесам га хтио погубити,
ти ћеш мени и њему судити."

( 17 )
Књаз Никола пружи десну руку
и похвали Драгишића Луку,
што доведе жива Осман - пашу,
гаранцију за побједу нашу.
Црногорци Турке протјераше,
у Билећки логор ућераше
и топове турске заробише,
па на томе боја раздвоише.
Сјутрадан су цијелога данка
пребрајали главе од Турака
и трофеје ратне сакупљали
и побједу књазу честитали.
Књаз ордење јунацима дава
и побједе по свијету јавља.
Славна битка на Вучјему долу
Црногорце и књаза Николу,
Херцеговце и све добровољце
издигла је више од облака.
Књаз Никола поста „цар јунака”.
Све три паше пораз дочекаше
од јуначке Црне Горе наше,
Црне Горе и Херцеговине.
Ту погибе штаб Муктаров цио

( 18 )
са стотину шесет официра
и осталих војних старјешина.
С њима осам хиљада Турака,
сувише су Турци заробљени
и ранама љутим изломљени.
Књаз Османа посла пут Цетиња
са јуначким свим признањима.
Муктар - паша једва жив утече
да султану црну вијест рече.
Султан жали славу изгубљену,
Црногорци славе добивену.
Спремају се за подвиге нове
ослобађат земљу и градове:
град Никшићки, усред поља равна,
и Бар тврди крај плавог Јадрана.
Нека буде слава јунацима
и жртвама у свим сукобима
за слободу и за људска права
из свакога доба и земана.

Радосав Вујовић и
Јанко Милошевић

( 19 )
Војвода дон Иван Мусић

Љуба Ненадовић пјесник и дописник

( 20 )
ПОКАЗАТЕЉ

ратног похода црногорског књаза Николе у рату са Турском у


херцеговачком устанку до Вучедолске битке 16. јула 1876. г.

Дан
похода Мјесто боравка
1. Цетиње — Извори у Цуцама; 20. VI
2. Извори — Грахово;
3. Грахово — Велимље;
4. Велимље — Црни Кук; 23. VI
5. Црни Кук; 24. VI
6. Црни Кук — Убле у Опутним Рудинама;
7. Убле — Турунташ; 26. VI
8. Турунташ — Степен у Гацком;
9. Степен;
10. Степен;
11. Степен — Липик; 30. VI
Липик и марш — Метохија, Студени Поток, Залом,
12.
Бијеле Рудине;
13. Липик и марш — Метохије, Студени Поток, Залом,
Бијеле Рудине;
14. Бијеле Рудине, Касаба Невесињска;

( 21 )
15. Касаба;
16. Касаба;
17. Касаба;
18. Касаба;
19. Касаба — Слата;
20. Слата;
21. Слата;
22. Слата — Лукавац у Невесињу;
23. Лукавац у Невесињу — Корита
24. Корита;
25. Корита, преноћиште више Убала;
26. Корита — Врбица (у очи битке); 15. VII
27. Врбица — Вучји долови — битка — и повратак у
Врбицу.

Битка је добивена, Селим паша посјечен, Осман


заробљен и доведен. Пет топова и сва арт. муниција
заробљена и донешена, доведено много робова донешени
разни ратни трофеји. Књаз, срећни побједник, прима честитке,
честита и он војсци и даје јунацима одликовања, а Осман-пашу
отпреми за Цетиње. У знак славља над побједом испаљен је
двадесет и један топовски метак.
Р. В.

( 22 )