Vous êtes sur la page 1sur 275

хал\«ни

БИБЛИОТЕКА ИСТРАЖИВАЊА

Ратко Делетић
ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ ВАСОЈЕВИЋА

Издавач
Издавачка кућа [К0А\01(Н Андријевица

Лектор и коректор
Рајко Оровић

Компјутерска и ликовна обрада


Миомир Крачковић

Штампа
„Покрет” - Подгорица
Новака Милошева 10

Тираж
500
РАТКО ДЕЛЕТИЋ


Андријевица
2001.
ПРЕДГОВОР
I
оред епске, лирска народна поезија заузима

П трајно мјесто на нашем простору, а настала је


прије епске, као, уосталом, у свим крајевима
наше земље. Раније пјесме су, већином, биле при-
годне, али су се постепено мотивски мијењале и та-
ко богатиле народну лирику. Преко тих елемената,
до мисаоне, васојевићка народна лирика је постала
незаобилазна на простору Црне Горе и, као таква,
утиснула печат нашој народној духовности. Многе
пјесме ранијег времена нијесу забиљежене. О тим
најстаријим пјесничким сликама треба захвалити
Павлу Аполоновичу Ровинском који је крајем де-
ветнаестог вијека, поред епских, забиљежио и зна-
тан број лирских пјесама са простора Васојевића.
Већином су то жалопојке, што одражава духовно
биће Васојевића. И оне су, као и друге у Црној Го-
ри, претрпјеле утицај. Многе су дошле са стране,
али су сачувале своју аутохтоност и препознат-
љивост. Главно обиљежје васојевићких пјесама чи-
ни живот, топлина и непосредност. Временом су се
искристалисали мотиви широких аспеката. Руко-
вијет ових пјесама чине најчешће: љубавни мотиви,
дјевојачка љепота, састанци, расганци, жал за мла-
дошћу, чобановање по планинама, на катунима, са-
моћа дјевојака. У њима се обраћа драга драгом, зо-
ве га да дође. Слике су живе, жалом опчињене. У
њима се увијек нешто тражи, жали за пролазношћу,

7
за младим данима и љубавним растанцима. Ове пје-
сме могу се подијелити у три круга. Први је борба за
слободу, као и код епских пјесама. То су кратке пје-
сме које се пјевају у колу. Други је опис природе,
планина, најчешће Комова; а трећи чине љубавни
наговјештаји. У пјесмама се већином јавља једно ли-
це, а често двоје. Ове пјесме избијају сажетим гла-
сом, особито кад их казују (пјевају) младићи или дје-
војке. Развија се јака мелодија. Сама дјевојка или
младић пјевају пјесму дуго, отегнуто. То је, у ствари,
дугосилазна мелодија, тужна, жална.
Пјесме се пјевају у глас, из цијелог грла. Глас
је жалопојан, тужан, васојевићки мелос је отегнут
што му даје карактеристичан тон и боју. Пјесма дје-
лује као далеки зов, као страшна самоћа, чекање. У
њима се жали за нечим што појачава драмске еле-
менте у пјесми.
Наслоњена на традицију, ова поезија се вре-
меном мијења, мада није било велкких одступања у
тематском смислу. Форма је остала, практично,
иста, али се стил и мотиви мијењају. Пјесме су исп-
јеване махом у осмерцу и десетерцу. „Постоје само
разаличите пјесме, овакве или онакве, боље или
слабије, но увијек другачије, без обзира на то што
оне, можда, одређују исту грађу и служе се језиком
заједничке пјесничке конвенције”, каже, између
осталог, Светозар Кољевић у студији „Наш јуначки
еп”, Београд, 1974. Као у осталим Брдима Црне Го-
ре, и у Васојевићима стваране су лирске пјесме са
јаким осјећањем индивидуалности. „Ове пјеме су
се, за разлику од епских, развијале под различитим
утицајем”, биљежи Јелена Шаулић у књизи „Лир-
ска народна поезија Црне Горе”, „Графички за-

8
вод”, Титоград, 1965. Али, ипак, изворна снага
остала је суштинска, рекло би се скоро јединствена.
Народно стваралаштво сачувало је нашу духов-
ност, изворност и језик, а велики удио у томе имају
и лирске пјесме. О томе каже свети Сава: „Чувајте,
чедо моје, мило језик као земљу. Не узимајте туђе
речи у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ни-
јеси освојио, него си је потурио. Боље ти је изгуби-
ти највећи и најтврђи град своје земље, него нај-
мању и најнезнатнију ријеч свога језика”. Ове рије-
чи су светиљке биле и остале у памћењу народа да
чува свој језик, да га његује и развија. У томе су на-
родне пјесме имале свој највећи удио. Оне су сачу-
вале градину нашег језика, богатиле га и уљеп-
шавале. „Језик је хранитељ свога народа. Докле год
живи језик дотле га љубимо и поштујемо, њиме го-
воримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и
украшавамо, дотле живи у народу...,, каже Вук Сте-
фановић Караџић.

II

Велики скупљачи народних пјесама нијесу до-


лазили у Васојевиће, када су путовали по Црној Го-
ри и другим нашим крајевима. Вук није стигао да по-
сјети Куче, Васојевиће и нека друга брдска племена,
а није имао сараднике из тих племена. Сима Милу-
тиновић је боравио у Бјелопавлићима, Морачи и
Ровцима, али није у Васојевићима. Његошеви пјева-
чи, судећи према садржини „Огледала српског”, ни-
јесу знали пјесме о Васојевићима. Народне пјесме из
ових крајева ипак су касније сакупљене, али вријеме

9
је однијело много онога што је у Вуково и
Његошево доба било у зениту. Крајем деветнаестог
вијека, народну епску и лирску поезију сакупио је по
Црној Гори руски научник Павле Аполонович Ро-
вински, посљедњи значајни сакупљач и истраживач
црногорске народне епике и први који је сакупио и
проучавао народну поезију у Васојевићима”, пише,
између осталог, др Јован Чаћеновић: „Народне пје-
сме из Васојевића у збирци Павла Аполоновича Ро-
винског”, „Огледи и критике”, „Универзитетаска
ријеч”, Никшић, 1986. О лирским народним пјесма-
ма у Васојевићима писали су и други страни путопи-
сци и научници. Указали су о особености ове поези-
је, њеном начину пјевања и духовности која досеже
из даљина и очувању традиције и кроз лирску народ-
ну поезију. Међу значајне истраживаче био је и Лу-
двиг Куба из Чешке, који је боравио у Црној Гори и
Васојевићима, прије стотину година и забиљежио
многе драгоцјености из живота и рада овог племена,
а међу њима и многе лирске пјесме:
Ој дјевојко, душо моја,
Гдје но синоћ с тобом стоја
Ту и оста сабља моја,
Сабља моја и марама,
У марами огледало,
Хајде, душо, да тражимо,
Ако бог да, те нађемо,
братски ћемо дијелити,
мене сабља и марама,
тебе, душо, огледало,
Огледај се до јесени,
Од јесени хајде к’ мени!
Ој дјевојко, душо моја

10
Чим миришу њедра твоја?
Или дуњом или јабуком,
Или драгом душом твојом?
„По овој пјесми познао сам да се, као и код
других народа и овдје (у Васојевићима) и то још у
већој мјери, на више пјесама налази једна мелодија.
На мелодију коју смо овдје навели пјева се, наиме,
читав низ пјесама које нијесам записао, јер ми је уз
огањ веома тешко радити.
Овдје већ почиње васојевићки начин пјева-
ња, стално тремоловање и украшавање мелодије,
због чега су њене суштинске карактеристике по-
стајале слабо уочљиве, поготову кад се у пјесме
упусти особа обузета слабим музичким талентом. С
овом мелодијом у мањим варијантама, још ћемо се
сретати; она ће се показивати као једна од црногор-
ских типова, како кроз своје мелодике и ритма, та-
ко и распрострањености.
Овај примјер указује на наклоност према
тремоловању у претјераној мјери. Уз трећи такт
биљежимо да оне двије половине „ц” намјерно ни-
јесу спојене, јер пјевач уз дуго „ц” увијек додаје но-
во. Одређени ритам сам у мелодији узалуд тражио...
Пише између осталог чех, Лудвиг Куба у књизи „У
Црној Гори”, ЦИД, Подгорица, 1996. године. У
књизи овог аутора је и поглавље о Васојевићима.
Узбудљиви су описи који говоре о једном времену и
начину живљења на овим просторима. Тако је Чех
отргао од заборава знатан број лирских пјесама из
Васојевића, дајући уз пјесме коментаре о начину
пјевања у Васојевићима. Аутор је, такође, на ове
стихове урадио композиције за клавир и хармони-

11
зовано пјевање, међу којима је и пјесма „Вила вилу
преко Кома звала”.
О лирским и народним пјесмама у Васојеви-
ћима писао је др Радослав-Јагош Вешовић у књизи
„Племе Васојевићи”, Сарајево, 1945. „Раније су Ва-
сојевићи пјевали пјесме само о јунаштву. Има доста
пјесама које су своје, оригиналне, поникле у самом
племену”. Лирске пјесме, женске, како их је Вук
Караџић назвао, пјевају се у дуету „врло живо и с
повишеном интонацијом. Понављање почиње с по-
ловином другог стиха, па се повраћа на први, тако
да изгледа као одјек из горе. Женске пјесме, пуне су
незадовољства и дјевојачке чежње. Бола промаше-
не среће и прекора на мајчину адресу”, пише, изме-
ђу осталог Вешовић.
Смиљ дјевојка по планини брала,
Смиља брала, јаблан прескакала.
„Има пјесама, каже даље Вешовић, које су
опште, заједничке у свим племенима Црне Горе и
Брда. Многе од њих у Васојевићима су добиле
посебне варијанте. Већином се те пјесме пјевају на
сједнику, (вечерњи окуп) и у колу.
У свом избору Јелена Шауалић: „лирска на-
родна поезија Црне Горе”, „Графички завод”, Тито-
град, 1965. године, заобишла је пјесме из Васојеви-
ћа. То су, такође, чинили многи који су правили из-
боре лирских народних и епских пјесама у Црној Го-
ри. Исто је то поновљено и у књизи „Епска народна
поезија Црне Горе”, „Графички завод”, Титоград,
1965. године. Разлог је, свакако, јасан и очит!
Каснијих година, за народно стваралаштво
Васојевића почели су да се интересују многи науч-

12
ници из ове области. Најакомплетнији рад досада о
народној епској и лирској поезији Васојевића обја-
вио је професор Миодраг С. Лалевић, под насло-
вом: „Са пјесмом по Васојевићима”, издање „Комо-
ви”, Андријевица, 2000. године. Он ће, између оста-
лог, закључити да су „лирске пјесме у Васојевићи-
ма разноврсне по форми и по садржајау. Тако их
има у различитим стиховима, с дужином од четири
па преко шестерца и тако вољеног осмерца до десе-
терца и дванаестерца. И даље имамо различитих
комбинација стихова, а тако да се те јединице за
пјевање лако развијају у двоструку дужину. Уз то је
чест рефрен који се радо развија у први стих, бар с
обзиром на његову дужину, или се опет каткад цео
стих сажима у рефрен. И рефрен је различан по ду-
жини - од два до осам слогова. Све се ове песме го-
тово певају без инструмента „наглас”, „узглас”, „из
гласа” гдје посљедњи термин означава само пове-
ћану јачину. Љубавне опевајау безазлену и стид-
љиву љубав, полазе од платонских алузија, иду пре-
ко пољупца до врло провидних ласцивности, које
нису без духа, а могу се казивати на седељкама.
Пјесме се, управо, пјевају отегнуто, и без варирања
у тону. Мелодија је код свих иста”, биљежи у својој
расправи Лалевић.
У књизи „Новије црногорске народне пје-
сме”, Бранко Бањо Шарановић објавио је знатан
број лирских пјесама са простора Берана, а предго-
вор је написала Радмила Пешић. Темељније о лир-
ским народним пјесмама, у новије доба бавио се др
Љубша Рајаковић и објавио књигу стихова под на-
словом „Кличе вила са врх Кома”, Рожаје, 1988. го-
дине. Ступивши на тлу Црне Горе и нашавши се у

13
подножју горостасних Комова, а сваком ријечју
Коњушана (село Коњуси испод Комова) и уз жива-
хно жуборење Перућице све више увиђах да сам до-
шао на једно од најбистријих врела поезије и језика
народног... Лирске народне пјеме из ове збирке
углавном су осмерачке. Већина их је испјевана и са
парном римом” пише у свом предговору ове књиге
Љубиша Рајковић.

III

Вјековима се глачала лирска пјесма на про-


сторима Васојевића, памтиле их и преносиле гене-
рације, додавале или мијењале покоји стих. Ове пје-
сме су својеврсно свједочанство у коме су сусрети,
првенствено, са вољеним бићем ријетки и кратки,
некада и сурови, а дјевојачка чекања и надања и но-
ћи дуге стварале су дубоку патњу и бол дјевојачки.
Све су то тамни трептаји који говоре о животу и
трајању на нашим просторима. Лирска осјећања су
црпљена са простора цвјетних ливада, дубоких шу-
ма и бистрих извора. Све је кратко као нада, као
дјевојачка радост и жеља. Остају од свега запис,
пјесма. Видљиви су симболи као што су бор зелени,
јела, извор ледни, јаблан, ведро небо, звијезде сјај-
не. То су та плетива која су уткана у дјевојачке сно-
ве и везове. Монотоно одјекује чобанска пјесма на
ливади, у повратку са косидбе или у колу. Та једно-
лика мелодија има своју боју, звук и тананост. Све
даје живу слику народне духовности Васојевића.
Ове пјесме највише описују дјевојачку и момачку

14
љепоту. Оне су све од младости, говоре о растанци-
ма и састанцима.
Начин казивања ове поезије. њена форма,
све више се усавршавао, тако да је наЈвише задржан
осмерац јер се лако казује, пјева. Највише су ове
пјесме долазиле до изражаја на скуповима, сабори-
ма, а поготову љети на планини, за стадом обично
би пјевале дјевојке, домишљале стихове, чезнући и
чекајући драгог:
Горо, горо, преломи се,
Мој драгане, појави се.
Чак далеко за горама,
Вене љубав међу нама.
Бог убио брдо свако
Што раздвоји нас овако.
Боже, муње сијевале,
Те та брда раздвајале.
Колико чекања, туге и клетве, младалачке
чежње и самоће има у овим стиховима:
Остави ме, мој драгане,
Унајљепше моје дане.
У планини младост труне,
Све због тебе кроз катуне.
Успјешне поетске слике. Довршене цјелине,
мисаоност. Истина, најбоље пјесме настале су с по-
четка двадесетог вијека. Оне су лирски и умјетнич-
ки довршене, што их чини особеним и препознат-
љивим по мотивима и мелодији. У њима је остала
она праисконска туга, дух и самоћа. Управо, у тој
самоћи сачуван је и језик ове поезије, њена живост.
Бјежало се у планине, на Комове да би се могло го-

15
ворити гласно. Ту почињу небеса, то је та тачка,
круг, гдје се нема куда даље. На Комовима све
почиње и завршава се. Ту је гора и слобода, тајна и
љубав. Све је на овој планини стало, сабрано, про-
шлост и садашњост. Пјесме су разасуте по горама и
планинама, постале су отворена књига.
Гдје сунчеви зраци сјаше,
Ту студена вода враше.
Ту се хоћу одморити,
И студене воде пити.
„Многе пјесме говориле су о жени у Васојеви-
ћима као и у читаој Црној Гори. Највише се пјесме
пјевају на „окупу”, на вечерњим сијелима, мушкар-
ци и дјевојке пјевају већином посебно своје пјесме,
мушки почињу а дјевојке прихватају и понављају.
Први збор обично пјева сваки стих два пута, а други
збор прихвата другу половину стиха и затим пон-
авља цијели стих. Кад се игра коло или оро, онда се
пјевају и нарочито пјесме за позивање на игру, поне-
кад шаљиве и задирљиве. Има живих и веселих пје-
сама, има их епског карактера, а има чежњивих и
сентименталаних љубавних пјесама. Љубавне пје-
сме су већином из новијег доба; раније су Васојеви-
ћи пјевали обично о јунаштву. Има доста пјесама
које су своје, оригиналне, поникле у самом племену,
али их има које су опште и заједничке у свим племе-
нима Црне Горе и Брда. Но многе од ових су у Васо-
јевићима добиле своје посебне варијанте”, пише др
Радослав-Јагош Вешовић у књизи „Племе Васоје-
вића”, Сарајево, 1935.
Пјесме се пјевају обично у дуету, врло живо и
с повишеном интонацијом. Све то изгледа као одјек

16
из горе, из неке даљине, долази, отуда као ехо. У
многим пјесмама огледа се идеал дјевојачке љепоте.
Љепота жене садржана је у свим лирским пје-
смама. Судови изречени о љепоти не изостају за
дјелима умјетничке књижевности. То је, уствари,
доживљена љепота, сјај жене испољен је у њеној
женствености. Зна се да љепота као категорија, не
припада реалности, али је овдје стварна, стварност
која је сликовито повезана са природом, планин-
ским пропланцима, цвјетним ливадама, бистрим из-
ворима и дјевојачком младошћу. Пјесме које су на-
стале у урбаним срединама мање су лиричне, нема-
ју описе, више су конкретне, без даха и умјетничке
љепоте.
Пјесме већином описују спољашњи сјај жене.
То је та свјетлост, почаст жени, дјевојци, младости.
Такве пјесме су лишене драматике. То су уопштени
описи, интимности, жеље. Управо, стихови су лише-
ни активности која носи директно значење. Нема
дијалога. Увијек једна страна позива другу, или је
чека, и све су пјесме у чекању, страсти која је дале-
ка. Та енергија љубави је здрава, природна. То је
слободно испољавање осјећања. Наслоњена добрим
дијелом на патријахалну средину, ова поезија се раз-
вијала и достигла свој сјај и лирску тананост крајем
двадестог вијека. „У њима се као у старим лирским
пјесмама опјевају исте ситуације: растанак и туга
двоје заљубљених, неразумијевање од стране мајке,
жеља за виђењем, разговор заљубљених са цвије-
ћем и природом. Метафоре и поређења су често
иста, али има и нових, насталих из савременог саз-
нања друштва и нових односа у друштву”, пише Рад-
мила Пешић у предговору књиге Бања Шарановић:

17
„Новије црногорске народне пјесме”, „Графички
завод”, Титоград, 1964. У овим пјесмама има лије-
пих слика, мисаоних творевина, искрених осјећања.
Лирске народне пјесме Васојевића имају кон-
кретан повод, као и пјесме настале у другим среди-
нама. Тачно се може утврдити гдје су пјесме наста-
ле, у којој средини. Тај свијет је омеђен, дат у првом
лицу, у монологу што чини специфичност ове пое-
зије, њене умјетничке цјеловитости и духовности.
О њеном настанку и значају за нашу књижевну пре-
познатљивост и богатство традиције у стварању еп-
ског исказа, мало је било озбиљних истраживања.
О томе пише др Ново Вуковић у свом есеју „Инти-
ма планинског свијета”. „На широком простору
планинског региона централне сјеверне Црне Горе
и дијела Херцеговине постоји једна недовољно по-
зната и неправедно превиђена поезија. Она траје од
давнина, али чак ни та њена предавна заснованост
није ништа значила да се јави интересовање за њу.
Мислимо, наравно, на науачно или неко друго
интересовање које би долазило ван њеног природ-
ног, социјалног и географског, арсенала у коме и
данас траје. Да парадокс буде већи, та поезија се с
одређеним интензитетом ствара још увијек.
Ријеч је о народним осмерачким пјесмама са
претежно љубавним мотивима... нажалост, крај те
поезије је извјестан: са промјенама које су захвати-
ле село, она је препуштена тихом нестајању”, исти-
че између осталог Вуковић.
Дар младости представља окосницу ове пое-
зије, враћање успоменама, то су те омамне слике:
„У планину глас се чује /Ђе чобанин млад тугује”.
Осјећање самоће, такође, доминира у овим пјесма-

18
ма. Она говори о тешкоћама живљења, поготову
када су у питању дјевојке које самују у планини чу-
вајући стадо, чекајући драгог.
Јаблан берем, он се суши,
А како је мојој души.
Јаблан берем и миришем,
И за драгим све уздишем.
Сви ти бројни мушки одласци, дјевојачка че-
кања, туга, све је то ломило њихову младост, љепо-
ту. Све се, заправо, одвијало у знаку растанка и гу-
битка. Тугује се над властитом судбином, која се
претвара у дуга и бесконачна чекања и надања. Ове
пјеме имају и планински пејсаж, амбијент. Ту је
цвијеће разне боје, мирис траве, жубор воде, све је
то помијешано у једну слику да би била што импре-
сивнија. Нема ведрих тонова у овим стиховима.
Они, управо, носе песимистичку ноту, обиљежје
живота:
Ој планинске јеле вите,
Драгога ми поздравите.
Поздравите мог драгана,
Реците му да сам сама,
Да га чекам сваког дана.
Ова поезија уроњена је у своје изворе, није са-
моука него је самоникла. Поникла из нашег тла и је-
зика. Све је нађено у тишини језика. До највише ви-
сине успијева се само из свог коријена. Зато наша
лирска поезија има дубоку и слојевиту мисао, духов-
ност и сликовитост. Њена снага је у унутрашњости
јединства, у лирици. Стварана је и кристалисана вје-
ковима ријеч по ријеч, мисао. Тако је створено нем-

19
јерљиво благо лирске поезије, која нас је очувала у
својој препознатљивости. Поистовећење пјесама са
природом, мјестом, често је слика живота.
По Голешу чемерика,
Тежа љубав но јевтика.
Ој Голешу, родно мјесто,
Тебе ћу се сјећат често.
Не због цура и невјеста,
Но због свога родног мјеста.
Пјесме су тугованке, исказане у лирској дуби-
ни. То је бол душе, рањеног срца за завичајем. Уоп-
ште, све што је лијепо везано је за младост. Зато у
овим пјесмама нема ведрине, радости. Оне подсјећа-
ју на прошле дане, на минуло доба, љето, прољеће,
све су то реалистичке слике живота. Колико само
има стихова изречених о љубави двоје младих, о
чекању дјевојачком, о надању и растанцима.
Мој драгане што превари,
Пољупци те разгубали.
Тај велики опсег надахнућа остварен је из чи-
ста срца и душе, са чистих планинских предјела, од
здравља и љепоте. Све је прибрано и сабрано, сти-
шано, елегично, саздано истином о пролазности.
Ове пјесме трају као туга, као бол.

IV
Има на простору Васојевића пјесама које у
себи садрже тон тужбалице. То су пјесме са поврат-
ним стихом, рефреном. Једна од таквих пјесама је и

20
„Још не свиће рујна зора”, која је позната у народу.
Ову пјесму је написао каггетан краља Николе Пе-
тровића Рака Лабан, из села Грачанице код Андри-
јевице. Она је прихваћена као народна, пјесму је по-
светио вјереници која је на путу кад су сватови по-
шли за њу, умрла. То су потресни стихови о љубави,
у које су уткани описи природе:
Још не свиће рујна зора,
Још не трепти лист са гора,
Не чује се глас славуја,
Зору да најави,
Зору да најави.
Пјесма упечатљиво носи дух васојевићког
мелоса. Пјева се дуго, отегнуто, болно, као тужаљ-
ка са кратким прекидима између стихова, рефре-
ном. Слични овој пјесми су и стихови „Чувам овце
три године Ладо, Ладо”. Уствари, ова пјесма има
двије варијанте:
Чувам овце три године,
Ладо, Ладо!
Три године, три стотине,
Јагње младо!
Ником ништа не поараха,
Ладо, Ладо.
Друга варијанта је новијег датума и она садр-
жи нешто другачије стихове, али је мелодија иста:
Чувам овце планинама
Ладо, Ладо!
Ти ми дође за овцама,
Момче младо!
Ој, што си ме оставио,

21
Ладо, Ладо!
Вјерну љубав погазио,
Момче младо!
Таква је и пјесма „Мој зелени босиоче”, која
се највише пјева у Коњусима, Бојовићима, Божићу
и Мурини.
Мој зелени босиоче,
Рано моја!
На мом срцу пресађени,
Туго моја!
Ој да су ми очи твоје,
Рано моја!
Ја бих ти их замутио,
Туго моја!
Ове пјесме су ранијег датума. Настале су, сва-
како, прије пјесама у дистиху. Њихова садржина је
другачија, специфична је и по пјевању у овим краје-
вима Црне Горе. У овим пјесмама се највише може
одгонетнути старина Васојевићког мелоса. У пјес-
мама новијег датума примјетне су нове структуре
пјесме. Код њихнема више припјева као код ранијих
пјесама, што говори о класичној структури измјене
стиха који све више прелази од десетерца у осмерац.
Старије пјесме у Васојевићима нијесу се очувале,
нијесу, управо, забиљежене, а нови садржај их је по-
тиснуо. Радо се чују на сједницима, у планини, када
момци косе ливаде, „старинске” пјесме, као што је:
Неда чува вране коње,
Недо, Недо,
У високе сјенокосе,
Недо, Недо,

22
Ту ми Неда ђердан просу,
Недо, Недо!
Садржина је смирена. Слике су двосмислене
и умјетнички су много успјелије од пјесама са ди-
стихом. Уствари, обје носе атмосферу пастирског
живота, чобановања. У њима се, већином опјевају
исте ситуације. То су, као у свим пјесмама стихови
о дјевојкама и младићима које су живјели љети на
катунима.

V
У ову књигу уврстио сам и пјесме о Комови-
ма, једној од најљепших планина у Црној Гори.
Комови су за Васојевиће симбол зоре и слободе.
Ове пјесме објавио сам у књизи под насловом „Ви-
ла вилу преко Кома звала”, 1996. године. Ком је
стална тема у народној поезији Васојевића. Зато
сам, у предговору, и обрадио ову планину као мотив
младости, слободе и љубави.
Шта је то што једну планину чини привлач-
ном, и готово живим бићем, без које се, када се јед-
ном упозна и заволи, не може. Има планина које
имају своју душу, а то су оне планине које имају сво-
ју прошлост, своју пјесму, љепоту, историју, причу,
судбину. А оно што остаје је та неутољива пјесма
коју можете чути на друмовима, у аутобусима, ка-
фани, далеко...
Сложена је у њој сва историја Комова, њена
прошлост и садашњост, љубав, дјевојачка и момач-
ка, судбина народа овог краја. Ту је створена и пје-
сма о слободи, која се овдје, у овим крајевима Пот-

23
комља, увијек дубље и фанатичније схватила него,
можда, другдје, и она је изузетно узвишен појам, за
који се, колико јуче, овдје тако трагично и лако ги-
нуло.
Тако се рађала пјесма и слобода испод Комо-
ва. Љубав. Трајао живот. Одлазило се и пролазило,
а пјесма остајала да се памти.
Планина Голија, Комови: пламен моје младо-
сти на којој, испод самог њеног поднебља, самују
два гроба које је покрила трава. Нико их не одржа-
ва. Овдје нам кажу да су то гробови ратника, тако
се бар мисли. Но, не зна се, гроб је сам по себи ту-
ђина, сам по себи свој и ничији. Некад су чобани са-
дили рузмарин на њиховим гробовима, обиљежава-
јући и плијевљећи вјечна станишта мртвих војника.
Сад само пјесма их одржава и чува од заборава.
Шта је то што је Комове издвојило пјесмом?
Неки кажу да су то оне ливаде искићене цвијећем,
љепотом извора, који имају чудне шумове, који ма-
ме за пјесму. Па кад се сједне на траву, а гледа доље
у изворе и прекрасне предјеле уоколо и сјети се да
се само једном може бити млад и само једном воље-
ти, и кад све то помијешаш са пјесмом: и вода и ли-
вада, и душа људска - онда се добије пјесма од спасе-
ња: да воде комске не оквасе траву под тобом, и цви-
јеће и душу у теби, и да не останеш пуст, па да не
знаш са чим више да живиш. Тако се спасаваш пје-
смом. А кад Комови заиграју прије смираја бојама и
жаморима,а и кад их облије залазак сунца, свега
изломљеног као по стаклу, уз шапутање извора и
усана дјевојачких - ја знам да је то осмјех двоструко
слободне земље, у ствари, планине која се поред
брига радује свему:

24
„Комовима трава мека,
Ту ме чека Васојевка”.
Овдје се роди љубав од које за ноћ посије-
диш, самујеш. Због тога, без љепоте на Комовима
и нема љубави.
Комови су продужена људска жеља и љепо-
та. Висином и даљином, за пјесмом кад их гледаш,
кад је небо читко, а звијезде бистре, чини ти се да
плавим небесима не можеш крај сагледати, онда ти
се јави пјесма:
„У високом комском крају,
Успомене нек остају.
Нек се сјете, селе миле,
На Комове кад су биле”.
На Комовима царује љепота. Његове горе от-
кривамо по пјесми која отвара срце и душу: ,,Ој’, дје-
војко Милијана,/ Јеси л’ брала јаблана с Љубана?/
Јеси л’ воде с Маргарите пила? Јеси ли’ на Ком на
планини била?” Комови су посебан свијет љепоте и
тишине. Под бијелим небесима и усамљеним боро-
вима.
Толике пјесме, толико љепоте у Комовима
да се човјек једноставно замисли и изгуби у времен-
ске даљине, и учини му се да чита књигу, једну једи-
ну на свијету, књигу природе, која је дошла сама по
себи. Јер, све што је на овој земљи, баца своју сјен-
ку, свој знак, свој траг, у вријеме своје, у вријеме
твоје, у воду... Ништа на овој планини није празно.
Сваки њен видик је испуњен, има пјесму, ријеч,
љепоту, извор, шум, зов, јек и одјек. Погледај боље
у њено лице, па читај. Записано је. Чућеш глас пје-
сме, видјећеш љепоту којој се нећеш моћи отети.

25
Пјесмом је све записано. Све што је било, да се не
изгуби, заборави. Па и ти запјевај, кад прођеш пла-
нином. Ако си понио своје очи и памет, застани ма-
ло. Наш кратки пут на овој земљи био би још тежи
да није пјесме, да није њене љепоте и туге која нас
спасава. Тако бар каже ова пјесма:
„Ој Мојанска водо ледена,
Слаша си ми и од меда.
Са Мојана док сам пила,
Нијесам се лијечила.
Ко с Мојана воду пије,
Потребан му љекар није.
Ој Мојанска водо ледна,
Пио бих те мјесто меда...”
Ако има мјеста која су створена за пјесму -
онда су то Комови. Ако има мјеста гдје може пјесма
у срце и душу да удари, онда би то опет били Комо-
ви. Комови имају снагу да ухвате сваког ко ту дође,
а највише својом пјесмом и неком младалачком ту-
гом у пјесми, љепотом дјевојачком и момачким ста-
сом и гласом. Све то има своје, поруку своју која
означава: „Ој, дјевојко, испод Кома,/ Скоро ћу те
водит дома”/ Васојевка свака гледна,/ И за мене ра-
сте једна”. Или: „По Мојану поваљана трава,/ Ој Је-
ло, ој јелико, поваљана трава,/ Нијесу је овце пова-
љале,/ Поваља је момак и ђевојка./ Момак косом и
ђевојка српом.
Пјесме о Комовима носе снагу живота, љепо-
ту израза. Већином су то жалне пјесме, спојене са
лијепим, тугом за Комовима, њиховом тишшином.
Но, у тој тузи има ведрине, живота, наде, има искон-
ске снаге да се истраје и живи. Све ове пјесме су сво-

26
јеврсно свједочанство у коме су сусрети са вољеним
бићем били ријетки и кратки, некад и сурови, а дје-
војачке чежње и самоће дуге. „Комовима пасла ста-
да,/ Чувала их б’јела Рада./ Отуд иде момче младо,/
Па јој вели: „Здраво Радо”./ Она њему вели на то:/
„Здраво, момче непознато”./ Откуд Радо, откуд зла-
то,/ Откуд сам ти непознато?” Или оне двије чувене
баладе које су настале на Комовима: „Вила вилу
преко Кома звала”, у којој вила пита је ли била ро-
ду у походу и да је њен брат Петар погинуо, снаха
Јела се преудала, стара мајка умрла од туге и тако
редом... Али, кад она сазнаје, почиње да нариче:
„Јаој мени, до бога милога!
Брате Петре, од рода заклетво,
Стара мајко, слатко радовање,
Сестро Јело, далеко сретање,
Снахо Ружо, далеко праћење”.
У једној пјесми говори се о трагичној погиби-
ји чобанице Ружице: „На Комове пасу стада,/ Чува-
ла их бјела Рада,/ Отуд иду три хајдука,/ Бјесна звје-
ра ко три вука,/ Назваше јој у то Бога,/ Скочи цура
иза тога,/ У то један приђе ближе,/ та десну је руку
трже...”/ тада она болно пита:/ „Преко мојих вељих
мука,/ Одакле сте три хајдука?”
А послије тога, Ружица сазнаје да је један од
њих њен брат: „То је исти Драго био,/ Што је сестру
намучио”. И даље:
„Па кошуљу танку реже,
Па јој љуте ране веже.
По папиру крвљу шара,
Куку теби, мајко стара.
Кад огрије сунце ноћи,

27
тада ће ти Драго доћи.
И Ружица кћерка мила,
Коју ’но си одгајила.
Карабина пушку пали,
Код сестре се мртав свали”.
Пјесме са мотивом о Комовима свједоче о
времену, судбини, оне своју тежњу усмјеравају на
народне жеље, надања и вјеровања. Тај принцип на-
де има своју реалну основу у већ постојећој ствар-
ности, која помаже да се једна мисао, осећање јед-
ног народа све више конституише као реална сила.
Стога су Комови синоним зоре и слободе. Отуда и
осјећање, човјеково надахнуће, његова лирска сје-
та. Јер, Комови су инспирација не само за пјесника,
сликара, него и за људе од науке, биологе, геогра-
фе, историчаре... Просто се човјек напаја њиховом
љепотом, шапатом бистрих извора, просторима, зе-
ленилом, цвијећем којег на овој планини има више
него игдје. Тај простор који је испуњен модрином
неба и гласом дјевојачким, окива жална пјесма ко-
ја у себи садржи питање које изазива чуђење:
„Вила вилу преко Кома звала:
Вил вилице, моја другарице,
Јеси л’ брала с Љубана јаблана?
Јеси л’ брала смиља из Точила?
Јеси л’ воде с Маргарите пила?
Јеси л’ на Ком на планину била?
Комови. Не могу се отети љепоти ни нашем
срцу. На њима је небо плаво и умиљато као дјево-
јачки поглед, сунце жуто као злато. Овдје није ри-
јеч о пустом маштању, љепоречивости него о пла-
нини која инспирише, укива снагу у човјеково срце.

28
Ове пјесме најприје су настале тако што су се саме
исписивале. А то исписивање није било случајно ни
кратко. Настале су од нашег погледа, додира са
природом, са даљином, небесима.
Простор који је спојио природу и љепоту Ко -
мова са ријечима пјевача створио је бисере поезије
о Комовима, о његовој висини, дјевојачком грлу,
слободи и животу. Ове пјесме, поред љепоте сдржа-
ја, носе у себи обичајне мотиве, описе природе,
љубав. Оне су као блага киша јутарња - у мој живот
улазе као пљусак ношен вихором. Има се утисак да
се преко комских врхова прелива бучни живот наш,
зауставља се у вировима и ријекама. Поткомља. И
кад све умукне, гласа пјесме у билу крви бије. Ту је
моја бродоломна младост, смрскана у црне мутине:
„Ој Љубане племенити,
Цвијет јаблан тебе кити”.
Умио је народни пјевач да споји снажну пра-
ву ријеч са природом, да се поистовети са њом. Сто-
га су ове пјесме већином испјеване о животу, неста-
јању, зебњи. У њима је доминантна снага пролазно-
сти. Та вјечна тема заокупља и народног пјевача. И
он са пуно лирике, метафоричности искива стихове
који приањају за срце и не можеш им се отети. То
су пјесме далеког живота. Оне се чују кроз дозив,
кроз таму срца, кроз патњу, питање, клетву. Оне
искивају живот, трајање, пролазност. Пјесма удара
о Комове, о горе, висину, о модро небо, боровље, о
дјевојачако срце: „Гледала сам са Љубана,/ Ком је
глава планинама./ Са Комова сунце грије, а. Царине
магла крије”.

29
Извориште лирске и епске поезије Васојеви-
ћа је око Комова. Све се збило на том простору и
траје на „небеском” врху зоре и слободе. Ова
књига говори да није исцрпљена народна лирика,
него да и данас траје и да се обнавља. Наравно,
многе пјесме су попримиле другачији облик, већи-
ном урбане средине. Но, ја такве пјесме нијесам
биљежио. Циљ ми је био да сачувам изворност јези-
ка и аутохтоност пјесме. Једно је истинито: Ове су
пјесме непроцјењиве вриједности једног краја,
његове духовности и неће их избрисати ниједно
вријеме. Оне ће да трају као што траје народ, путе-
ви и истина.

Ратко Делетић

30
КАД СЕ ВЕДРО
НЕБО НАОБЛАЧИ
КОЛО ВОДИ ЉУБА ДАМЈАНОВА

Испод Кома планине на гласу,


Сјаји сунце на сред поља равна -
Ту су двори војводе Дамјана:
Веља кула крај бистра извора,
Висока јој гора око двора,
И у гори зелена ливада,
На ливади коло ухваћено.
У то коло љуба Дамјанова:
Све је коло главом надвисила,
И љепотом коло занијела.
Проговара из кола Никола:
Покриј лице, Дамјанова љубо!
Данас ће ти Дамјан погинути,
Са твојега лица бијелога,
Јоште они у ријечи бјеше,
Пуче пушка из зелена луга,
И погоди у коло Дамјана,
Дамјан паде а љуба допаде:
Ој Дамјане моје јарко сунце!
Љепо ти ме бјеше обасјао,
Ал ми брже за горицу зађе,
Мртва глава али разговара:
Љубо моја, питома ружице!
Љепо ти ми бјеше процвјетала,
Ал залуд, кад с не китих тобом!

33
ДАМЈАНОВА ЉУБА
(I варијанта)

Коло води љуба Дамјанова:


А каква је љуба Дамјанова!
Сво је коло главом натфатила
И љепотом својом зачинила.
Ал’ повика из луга Никола:
„Покриј лице, Дамјанова љубо!
Сад ће теби Дамјан погинути”.
Али она хаје и не хаје.
Већ све љепше колом окрећује.
Пуче пушка из зелена луга,
Пуче пушка, остала му пуста!
Те убије Дамјан-господара.
Дамјан паде, а љуба допаде:
„Ој Дамјане, моје јарко сунце!
Лијепо ли ме бјеше обасјало;
Ал’ ми брзо за горицу зађе!”
Па уфати ножа Дамјанова,
Сама себе у срце удрила,
Мртва тужна крај Дамјана паде.

34
(II варијнта)

Али пуца из кола Никола


И убио Дамјан-капетана.
Дивно га је Јела ожалила,
Ожалила, па га саранила:
Над главу му цркву оградила,
Над појасом ружу посадила,
На дно ногу жубер-воду ладну,
Ко је стариј, да се Богу моли,
Ко је млађи, да руже мирише,
А ко жедан, да водице пије;
А за душу Дамјан-капетана,
А за здравље Дамјанове Јеле!...

35
ЗАКУКАЛА ЦРНА КУКАВИЦА

Закукала црна кукавица,


На Превији више Васојевића,
Но то није црна кукавица,
Него мајка Сима Војводића;
Ајде, Симо, наврх Широкара,
Те погледај поље од Грнчара,
Насред поља Алил-капетана,
И његову момчад Гусињане,
А на њих су мрки талагани,
Око врата кучки јатагани.

36
МОСКОВСКА РУЖИЦА

Што је лијепо под ноћ погледати.


Гдје господа рујно вино пије,
Пред њима је злаћена трпеза.
На трпезу сиви соко сједи:
Златне су му ноге до кољена,
И обадва крила до рамена:
На главу му московска ружица.
Питају га сва редом господа:
„Ко ти злати ноге до колена
И обадва крила до рамена.
Ко ти даде московску ружицу?”
- Служио сам цара и царицу:
Цар ми злати ноге до колена.
А царица крила до рамена:
Имам брата у Москова-града,
Послао ми московску ружицу.

(Од Ђока из Берана)

37
ЂЕ СИ БИЛА МАРО

„Ђе си била, Маро, те си тако росна?”


„Ја сам била, мајко, у росне ливаде
те гледала, мајко, како роса пада,
како роса пада, како трава расте”.
„И прије си, Маро, у ливаде била,
ал’ нијеси, Маро, росна долазила”.
„Гледала сам, мајко, момке љепотане,
како чоху носе, како се поносе,
како коње јашу, како сабље пашу,
како вино пију, како Турке бију”.

38
СУЂЕН ЈЕ

Расла јела у осоју.


Зелен-боре у присоју;
Јела бору говорила:
„Благо теби, зелен-боре:
Тебе вазда сунце грије.
Јелу нигда ни довијек”.
А бор јој је говорио:
- Лакше тебе, дивна јело:
Тебе сврха бисер капље.
Из сриједе челе лете;
А из дна Дунав тече:
Крај Дунава ливадица,
На ливаду коло игра,
У то коло љепа Мара.
Мара парте изгубила
И два трака од дуката.
И од срме трепетљике.
Мара лошу ријеч рече:
Ко ће њојзи парте наћи
И два трака од дуката,
И од срме трепетљике.
Тај ће Мари лице љубит.
Но Бог уби Арапина,
Те набави криву косу,
Те покоси дивну траву,
Те он Мари парте нађе,

39
И два трака од дуката
И од срме трепетљике;
Стаде Мара лице љубит.
Мара мајци поручује:
„Прати мене аршин платна,
Два аршина ибришима,
Да завијем црне очи.
Да не гледам Арапина”.
Њојзи мајка поручује:
„Мучи ми, Маро, суђен је!”

(Од старе Саве Дедовић, из Васојевића)

40
НАЂОШЕ СЕ БРАТ И СЕСТРА

Ракита је разгранала
Према двора Радичева:
Под њом робље починуло
И у робљу робљеница,
Једна божа љепотица,
Радич мајци бесједио:
„Прос’ ми, мајко, робљеницу,
Једну божу љепотицу”.
Мајка њему одговара:
„О, Радичу, мили сине!
Твој сеја поробљена
У сребрну бешичицу,
Златном жицом обнешену;
Преко мора пренешена,
Крај Дунава потурена”.
Радич мајке не питао,
Но он проси робињицу,
Па попове доводио,
Све попове и ђакове,
Да младенце привјенчају.
А кад сташе на вјенчање,
Ведро небо наоблачи,
Из облака крвца капље,
Те Радичу по долами,
А ђевојку по марами.
Попови се зачудише,

41
Сви попови и ђакови.
Питају њих, младих, ђаци:
„А забога, ви младенци!
Да нијесте л’ што рођаци?”
А ђевојка бесједила:
„Ја сам луда поробљена,
У сребрну бешичицу,
Златном жицом обнешену;
- Преко мора пренешена,
Крај Дунава потурена,
Мајци мојој Томна име;
Имала сам девет брата,
Најмлађему Радич име”!
Нађоше се брат и сестра.

(Од Стојане попа Милића, Васојевићи)

42
ЛИМ ВОДА НЕМА БРОДА

И Лим вода нема брода,


До све камен до камена,
По камену босиљ-трава,
По босиљу коло игра;
Из кола се магла диже,
У магли се соко вије,
Што га они више маме,
То се соко више вије,
Мамиле га љепотице,
На свилене марамице;
Што га оне више маме,
То се соко доље спушта,
Да уграби ластавицу,
себи своју заручницу.

43
ОЈ ДЈЕВОЈКО ДУШО МОЈА

Ој дјевојко, душо моја,


Ђе но синоћ с тобом стоја,
Ту ми оста сабља моја,
Сабља моја и марама,
У марами огледало,
Хајде, душо, да тражимо,
Ако-богда, те нађемо,
Братски ћемо дијелити,
Мене сабља и Марама,
Теби душо огледало,
Огледуј се до јесени,
Од јесени хајде к мени!
Ој дјевојко, душо моја,
Чим миришу њедра твоја:
Или дуњом ил јабуком,
Или драгом душом твојом.

44
КРАЈ БЕРАНА ГРАДА

Росна кишо, ти не падај на ме


Већ ти падај крај Берана града
Ђе се љубе два голуба млада.
Голуб Јово, голубица Мара,
Гледао их попе са олтара,
Гледао их па им говорио:
Не љуб те се два голуба млада
Не љуб те се, ја вас вјенчат нећу.
Ој, мој попе, ни молит те нећу.
У мом граду три попа имаду,
А четири у Новоме Саду,
Од тих седам вјенчаће ме један.

45
МОЈ ДРАГАНЕ НЕЖЕЊЕНИ

Мој драгане не-жењени,


Бог ти дао девет кћери.
Девета ти змија била,
И очи ти извадила.
Мислиш другу да доводиш,
Са мном само да проводиш
Ти извини, момче, зато,
Ја сам нашла љепше злато.

46
ПОКРАЈ ТВОГА СТАНА

Шетао сам једног дана


Покрај твога тужног стана.
Код стана ти не бијаше,
Сунце земљу не гријаше,
Ја јелову сломих грану,
Па је ставих на твом стану.
Ту сам грану оставио,
Да знаш да сам долазио.
Испод јеле извор враше,
Састанак нам ту бијаше.

47
ПРОДАЈЕМ ТИ МАЈКО СТАДО

Продајем ти мајко стадо,


Ја сам нашла момче младо.
Момче младо и зелено,
У мене је заљубљено.
Чувам овце и чуваћу,
Не вјерујем дуго да ћу.
До јесени ледне кише,
Чини ми се нећу више.

48
ОЈ ЦВИЈЕТЕ БОЛОВАО

Ој цвијету мој румени,


На мом срцу посађени.
Ој цвијете, боловао,
Много си ми јада дао.

Мала моја, мој цвијету,


Не надај се више љету,
Нити љету, нит прољећу,
Ја ти више доћи нећу.

49
ОЈ ЦВИЈЕТУ МОЈ ЈАБЛАНЕ

Ој цвијету мој јаблане,


Гдје проводиш ове дане.
Да ли другу обилазиш,
Те код мене не долазиш,
Ил те друга цура лаже,
За мене ти лоше каже?
Дођи, драги, и долети,
Мене младу те посјети.
Мој драгане, лист багрема,
Узму цуру мог имена,
Нек ти буде успомена.

50
ОЈ ЛИВАДО РОСНА БАЈНА

Ој ливадо, росна бајна,


Тешка ли је љубав тајна
Ко љубави има двије,
Нек се пази ка од змије.

Дао сам ти ријеч своју,


Да ћу чуват љубав твоју.
Ој дјевојко, врућа варенико.
Умријет ћу посркат те нећу.
Ој дјевојко, мој шећеру бјели,
Вољели се па се не узели.

51
САМА СОБОМ ЦУРА ЗБОРИ

Јави цура бјеле браве,


Но неоте да јој јаве.
Што их више цура тјера,
То ниједна не помјера.
Са јеле ломи гране,
Да потјера бјеле браве.
Овце моје мој вереме,
Остануле ви без мене.
Овце моје, моја туго,
Ја вас нећу чуват дуго.
Ту је сама осванула,
Док је овце окупила.
Кад окупи бјеле браве,
Сједе момку више главе.
Сама собом цура збори,
Дивно ли те, боже створи!
Од сјевера па до југа,
Милијега немам друга.
Црна ока, дивног момка,
Баш га нема до истока.

52
ПЈЕВАЈ ДРАГИ ДА СЕ ЧУЈЕ

Пјевај, драги, да се чује,


Срце моје поручује,
Поручује и поздравља,
Да се пјесма не оставља.
Пјевај, пјевај, злато моје,
Миле су ми пјесме твоје.
Немој мислит да тугујем,
Када твоје пјесме чујем.
Што је, драги, живота ти,
Не могу ти глас познати.

53
ДА САМ ЗНАЛА НЕ БИХ ЗАПЈЕВАЛА

Ја запјевах ситно преко села,


А мој драги сио да вечера.
Да сам знала не бих ни пјевала,
Јер му нисам вечерати дала.

54
ОЈ ДА МИ ЈЕ МАЈКО РОДЕ

Ој да ми је, мајко роде,


Са планине пити воде.
Јер ми драги отлен пије,
И то ми је најмилије.

55
НЕЋУ ВИШЕ ДА ТУГУЈЕМ

Мој драгане, мој гарави,


Саботеру у љубави.
Све што рече ти превари,
Пољупци те разгубали!
А сад нећу да те чујем,
Нећу више да тугујем.
Јер ја драгог имама мога,
Па не гледам на другога.
На тебе се кости виле,
Морске рибе разносиле.
И змије ти очи пиле,
Зна ли шта смо говорили?
А сад си ме преварио,
Нашу љубав погазио.
А што сам ти томе крива,
Несрећна ти друга била.
Спрема тебе ја сам била,
Као с Кома златна вила.

56
ЈЕДНОГ ДИВНОГ ДАНА

Сретох једног давног дана,


Несуђеног мог драгана.
Са њиме сам мало стала,
И брзо се посвађала.
Мој драгане, несуђени
Ја с’ удајем, ти се жени.
Ја сам нашла момка мени,
Ти дјевојку, па се жени.
Љепше злато и милије,
И од тебе искреније.
За живота мала мога,
Неј се вјенчат за другога.
Ја сам тебе заволио,
Први сам те пољубио.
Немој мала то ријешит,
Само ћеш се огријешит.
Мала моја, узми мене,
Не стављај ме под камење.
Не дај да те други воли,
Да ме младог срце боли.

57
ПО ПЛАНИНА

Чувам овце по планина,


Јави ми се срећа фина.
Јавља ми се момак плави,
Хоће са мном да љубави.

58
МОЈ ДРАГАНЕ

Мој драгане косе смеђе,


Наша љубав изблијеђе.

Мала моја, шта би дала,


Да се врати љубав стара.

Да те љубав не огуба,
Дадни мени два голуба.

Те бијеле тице двије,


Из њедара свиленије.

59
ОЈ ЦВИЈЕТЕ СА ПЛАНИНЕ

Ој цвијете са планине,
Пожелио ти младине.

Брзо сам се радовала,


У љубави боловао.

Радовала, више нећу,


Потражићу другу срећу.

60
ДОЋИ ЋУ ТИ КРАДОМ

Доћи ћу ти, цуро, крадом,


Дању шумом и ливадом.

Кад планином прођем љети,


На тебе ме, Маро, сјети.

Одбиј овце од горе Јелена,


Ти си млада, а гора зелена.

61
ВОЉЕЛА САМ ЈАБЛАН ЖУТИ

Вољела сам јаблан жути,


Под планином насред Кути.

А сад волим свако цвијеће,


Јер јаблана нико неће.

Вољела сам и вољећу,


А јаблана више нећу.

62
СВАКОМ САМ СЕ ЈА ПРОЉЕЋУ

Сваком сам се ја прољећу


Радовао, више нећу,
Леле мене, ој’ прољеће
Кад ми дођеш, немам среће.

63
БЈЕЛИ БРАВИ ЧУВАЈТЕ СЕ САМИ

Бјели брави чувајте се сами


Док ја дођем у Омарске главе
И наберем љубичице плаве
Да их ставим драгом покрај главе,
Када спава, да љубице сања,
Кад се буди, да љубице љуби,
Кад мирише, за мном да уздише.

64
ОЈ ДА МИ ТЕ МАЛА НЕЂЕ

Ој да ми те, мала, неђе,


У тијесне срести међе.

Срето си ме и раније,
Ал ми ништа било није.

Мој комшија од раније,


Волиш ли ме сад ко прије?

Сад волио не волио,


Резерва си моја био.

65
ОЈ ПЛАНИНЕ МОЈЕ МИЛЕ

Ој планине моје миле,


Ви сте мене одгајиле.
Без хотела и кафане,
Под јелове вите гране.
На млијеку и на љебу,
Планинскоме сладоледу.

66
О, ДА САМ ТИ МАЈКО ФИНА

Горо, горо, проломи се,


Мој драгане, појави се.
Чак далеко за горама,
Вене љубав међу нама.
Бог убио брдо свако,
Што раздвоји нас овако.
Боже, муње сијевале,
Те та брда раздвајале.
О да сам ти, мајко, фина,
Ко Петрова Анђелина.

67
СВЕ БИХ ДАО ОСИМ МАЈКЕ

Све бих дао, осим мајке,


За пољубац Коњушанке.
Кажи мала, кажи ко је,
Пољубио лице твоје.
Мала моја, рано љута,
Заборавит не могу те.

68
НА УРАНКУ

Једно јутро, на уранку


Сретох цуру Слатињанку.
Сретох цуру Слатињанку -
Носи пушку талијанку.
На Велики бјеше петак -
Тражила ми један метак.
Ја јој дадох пет комада,
Нека пуца док је млада.

69
РАВНЕ БАРЕ

Лијепе л’ су Баре равне,


са врх чука погледане.
’Аој , Баре, село мало,
Много л’ си ми јада дало.
Много л’ си ми јада дало
Дабогда се разгубало.
Ој, љубави моја стара,
Чекај мене на крај бара
па ћемо се разговара’.
Женићу се сасред Бара
Ако да’не мајка стара.
Казиват’ је нећу која,
До јесени биће моја.

70
МАЛА МОЈА ПЛАВ КАМЕНЕ

Мала моја, плав камене,


остави ми успомене.
Ако немаш ништа друго,
Остави ми косе, туго.
Остави ми косе твоје -
Успомене да су моје.
Остави ми прамен косе -
Жеље твоје да ме носе.
Срце моје да уздише
Косе твоје да мирише;
Златан прстен и кутију -
Успомену најмилију.
- Решила сам, мој невене,
Да ти вратим успомене.
Успомене враћам целе,
не дам прстен с руке беле.
- Немој мала, живота ти
Но ми прстен с руке врати.
Но ми златан прстен врати:
Ја га морам другој дати.
- Ја ти прстен нећу врати’
Ја га морам другом дати!

71
У РЕЧИНЕ ОВОГ ЉЕТА

У Речине овог љета


Прође моја љубав клетаа.
У Речине свега има,
Ал ме ништа не занима,
Само извор вода ледна,
Покрај њега цура гледна.
Ни она ме не занима,
Но и она драгог има.

72
ШТО СИ ЈЕЛО ШТО ЈЕЛЕНА

Што си Јело, што Јелена


Тако млада и зелена
Откинула косе дуге?
Да л’ од бола ил’ од туге?
Ил’ си можда, о, Јелице
Прекинула плетенице
Од ината ил’ љубави
Што те, Јело, ја остави’?
Проговара млада Јела:
- Ја сам макла косу с чела
Ради тебе, мој цвијету
Што отиде по свијету
па од жеље и од туге
ја откидох косе дуге.
Па зато се, драги, врати
Срце моје да не пати.
Лако ћемо ми за косе
Нек је врази црну носе.
Проговори момче младо:
- Вратићу се теби радо
Јер те срце моје прати
Ал’ ми мораш ријеч дати:
Нећеш косу кидат’ више
Моје срце да уздише
Без косе си, драга Јело
Као дрво огољело.

73
ОЈ ДА МИ ЈЕ ПОКРАЈ ЛИМА

Ој да ми је у мукама -
Пасти драгој на рукама.
На рукама њеним бити,
Па и душу испустити.
Ој, да ми је покрај Лима,
Спават Гари на грудима.
И на њене бјеле груди -
Чекат зору да заруди.
Прегазићу Лим ријеку,
Пољубићу Васојевку.
Оста љубав срца мога,
Покрај Лима зеленога,
Покрај Лима зеленога,
Да се сјећа драгог свога.

74
МИЛИЈАНА САСРЕД БАРА

Милијана сасред Бара,


Љубавнице моја стара.

Љубио сам Матешевку,


А по роду Милошевку.

Збогом остај, моја Гара,


Под Комове покрај Бара.

75
КАД ПЛАНИНОМ ПРОЂЕШ ЉЕТИ

Кад планином прођеш љети,


Имена се мога сјети.
Ој планино планинице,
Остара ме твоје лице.
Остара ме лице твоје,
А највише, мило моје.
Пјевајући да ми дође,
Узалуд ми љето прође.

76
СРЦЕ МОЈЕ У РАНАМА

Срце моје сво у ране,


Жали оно прошле дане.
Срце моје ране ките,
Дођ те цуре лијечите.
А која га излијечи,
Даћу јој га без ријечи.

77
ГДЈЕ СУНЧЕВИ ЗРАЦИ СЈАШЕ

Гдје сунчеви зраци сјаше,


Ту студена вода враше.
Ту се хоћу одморити,
И студене воде пити.
Отуд иде цура млада,
Она иде пут извора,
Носи стручак од јавора.
Три године да ће стати,
Не могох је ја познати.
Стискох коња за дизгине,
Од љепоте цуре фине.

78
ПРАТИЛЕ ТЕ МОЈЕ СУЗЕ

Мој драгане, мој баксузе,


ГТратиле те моје сузе.
На прошле се дане сјети,
Па те, драги, нећу клети.
Мој драгане, клела бих те,
Но не могу, жао ми те.
А што, драги, другу узе,
Пратиле те моје сузе.
А сад мени не долазиш,
Друге цуре обилазиш,
Кајаћеш се кроз времена,
И ја драгог невјерена.

79
ОЈ ЦВИЈЕТЕ СА ПЛАНИНЕ

Ој цвијете са планине,
Пожелио ти младине.
Ој цвијете мој румени
На мом срцу засађени.
Засађени још одавно,
Три године има равно,
От како те волим тајно,
Чак далеко према мени,
Зелени се гај зелени.
И у гори цвијет’ румени,
Још одавно засађени.
Ја се млађан приредујем,
Да ту ружу пресађујем.
Па се надам овог љета,
Да у мојој башти цвјета.

80
ЛИСТАЈ ГОРО, ВЕНИ ВЕНИ

Листај горо, звјезде сјајне,


Чувај, драги, наше тајне.
Чувам, драги, и умрећу,
Наше тајне казат нећу.
Пође момак у војнике,
А драга му у борике.
На њега је ратна спрема,
Од драге му писма нема.
Он појаха коња врана,
Па он ојде, планинама.

81
НА ПЛАНИНУ ВИШЕ НЕЋУ

Листај, горо, и зелени,


Срце моје, вени, вени.
Срце моје, јадно, боно,
Ол’ кад бити задовољно?
Јелове се гране крећу,
На планину више нећу.
Ја јелову питам грану;
Кудијећу к мом драгану?
Јелова ми каже грана,
Немаш пута код драгана.
Са њом сам се посвадио,
И младу је оставио.

82
ОЈ ПЛАНИНО И СВЕ ТВОЈЕ

Ој планино и све твоје,


Успомене чувај моје.
Успомене чувај миле,
Као некад што су биле.
Па их нека, и нек стоје,
Нек љубавне дане броје
Све пролази и све вене,
Ал остају успомене.

83
ДРАГА МОЈА ЂЕ ТИ ЉЕТО ПРОЂЕ

Драга моја, ђе ти љето прође?


Мене љето у планину прође,
Чувајући, драгог чекајући.
Драгог нема да код мене дође,
Јер је мене проклињала мајка,
Да не волим без тебе јунака.
А сад нећу ни тебе јунака
Јер ме мајка црној земљи даде,
Црна земља мени омилила,
Бог би дао те би пребољела,
А јарко ми омрзнуло сунце,
Живо ми је прекинуло срце.

84
ЈАБЛАН БЕРЕМ ОН СЕ СУШИ

Јаблан берем, он се суши,


А како је мојој души!
Јаблан берем и миришем
И за драгим све уздишем.
Мој драгане, мој јаблане,
Гдје проводиш љетње дане?
Ја на тебе мислим често,
Ма на које да си мјесто.
Ја проводим своје дане,
Под комовске вите стране.

85
У СПОМЕНА

Гдје проводиш дане сада,


Што не дођеш ка некада?
Да ли другу обилазиш,
Те код мене не долазиш,
Ил те друга цура лаже,
За мене ти лоше каже?

86
ДОЂИ ДРАГИ И ДОЛЕТИ

Дођи, драги, и долети,


Мене младу те посјети.
Мој драгане, лист багрема,
Узми цуру мог имена,
Нек ти буде успомена.

87
Рашко Делешић

ВАРАМ ДРАГОГ МИЛО МИ ЈЕ

Ој дјевојко Милијана,
Убила те с јеле грана.
Убила те с јеле грана,
Што превари свог драгана?
Варам драгог, мило ми је,
Чим он мене не умије.

88
ОЈ ПЛАНИНСКЕ ВИТЕ ЈЕЛЕ

Ој планинске вите јеле,


Што сте тако потамњеле,
Кога сте се пожељеле?
Не чују се пјесме више,
Чобани ме оставише.
Не чује се ни говора,
Но јелова јечи гора.

89
ХОЋЕ ГОРА ДА ИСТРУНЕ

Нема нико да се чуне,


Оће гора да иструне.

Горо, горо, сломила се,


Мој драгане, појави се!

90
ДЈЕВОЈАЧКА САМОЋА

Ој планинске јеле вите,


Драгога ми поздравите.
Поздравте ми мог драгана,
Реците му да сам сама.
Реците му да сам сама,
Да га чекам сваког дана.
Вољела сам и вољећу,
Плаве очи, више нећу.

91
СНИЈЕГ ПАДЕ ПО ПЛАНИНИ

Снијег паде по планини,


Тек се драгом зора чини.

Мала моја што се љути,


Увену нам јаблан жути.

Срце моје у ранама,


Препукло је за драгана.

92
У ПЛАНИНИ
ГЛАС СЕ ЧУЈЕ
ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ ВАСОЈЕВИЋА

ОЈ ЂЕВОЈКО ИЗ ЂУЛИЋА

Ој, ђевојко из Ђулића,


Шаренога џемперчића.
У Ђулиће пода Санац,
ђе се игра ситан танац,
дивно ли је, на игранку,
пољубити Ђулићанку.
Доћи, мала, на игранку,
но не води стару мајку.

95
ЈЕДНОГ ДАНА

Шетао сам једног дана


Покрај твога, душо, стана.
Код стана те не бијаше,
Сунце земљу не гријаше.
Ја саломих с јеле грану
И окитих врата стану.

96
ЈЕДНЕ НОЋИ

Ој, да ми је једне ноћи


Под прозоре драге доћи
Да јој цукнем на прозоре
И љубим је све до зоре,
Да на њену заспем руку -
Слађе него на јастуку.

97
ОЛ ДОЗВОЛИТ МАЛА МОЈА

,,’0’ л’ дозволит’, мала моја,


Да раскопчам њедра твоја,
Да мириснем дуње двије
Што шарена блуза крије”,
„Мој драгане, вредан буди
Па раскопчај моје груди.
Раскопчат’ је груди лако,
Ох, не тако, но полако!”

98
УЗ ПЛАНИНЕ ОВЦЕ ПАСУ

Уз планину овце пасу,


Чини ми се драгога су.
А на њима веље звоно,
Чини ми се да су оно.
А пред њима чобан што је,
Чини ми се драги то је.
Пред овцама драги свира,
У живо ме срце дира.
А за њиме чобанице
Ситно везу марамице.

99
ЈЕЛОВИЦЕ ТИ ЈЕДИНА

Јеловице, ти једина,
Најљепша си од планина.
У тебе је свака гора,
Смрча, јела, бор до бора.
Јеловицом овце јаве
Да зелене пасу траве.
И пред њима сеје двије,
Љепша млађа од старије.
Ја пољубих ону млађу,
А старија прави свађу.
У старије ситни зуби,
Али млађа слађе љуби.

100
У ПЛАНИНУ ГЛАС СЕ ЧУЈЕ

У планину глас се чује


Ђе чобанин млад тугује,
Не тугује нешто мало,
Но му живјет’ додијало.
Код оваца он тугује,
Чобаници поручује:
„Чобанице, јање младо,
Дај овамо б’јело стадо:
Овце ће нам пландовати,
Ми ћемо се миловати”.

101
ЈЕДНОГ ЈУТРА ОД МИЛИНЕ

Једног јутра од милине


Јавих стадо уз планине.
Лијепо је мјесто било
Па ми шетат’ бјеше мило.
Једно брдо бјеше туна,
Недалеко од катуна.
На врх брда вита јела
И под јелу цура сјела.
Цура сједи испод јеле,
А око ње овце б’јеле.
А кад моје стадо стиже,
на ноге се цура диже.
„Чобанине, злато моје,
Дај овамо стадо своје.
Стадо своје дај овамо,
Да заједно ми чувамо.
Овце ће нам воде пити,
А ми ћемо љубавити”.

102
КО НЕ ЗНАДЕ ЉУБАВ ШТА ЈЕ

Ко не знаде љубав што је,


Нека пита срце моје.
Од љубави ко не пати,
Тај не знаде боловати.

Срце моје, јадно, боно,


Ол’ кад бити задовољно.

103
МАЛА МОЈА КАД МЕ ВОЛИШ

„Мала моја, кад ме волиш,


Што ми прозор не отвориш?
Отвори ми једно крило,
Можда би ми лакше било”.
„Ја бих прозор отворила,
Но ми не да мајка мила.
На мени су јади вељи:
Моји стари родитељи”.

104
ОЈ АНЂЕЛЕ МОЈ ГАРАВИ

О, анђеле мој гарави,


Враголане у љубави,
Од пољупца твога врела
Уста су ми изгорјела!

105
МОМЧЕ ПРОЂЕ

Момче прође кроз гору зелену,


Кроз гору га забољела глава
И овако момче проговара:
„Ој, зелена горо пуста,
Што ли ми се суше уста?
Ил, због вина ил’ због хлада,
Ил’ због тебе, цуро млада?
Ни због вина ни због хлада,
Већ због тебе, цуро млада!”

106
О МОЈ ДРАГИ ЂЕ ТИ ЉЕТО ПРОЂЕ

„О, мој драги, ђе ти љето прође,


Те никако код мене не дође?”
„Ја бих доша’, но ја немам право”.
„О, мој драги, шта је твоје право?”
„Моје право - твоје око плаво!”

107
ЛИСТАЈ ГОРО ЈАБЛАНОВА

Листај, горо јабланова,


Цвјетај, Ружо драганова.
Цвјетај, Ружо, док си млада,
Нека ти се још ко нада.

108
ИГРА КОЛО ЈА НЕ БИЛА

Игра коло, ја не била,


Да сам вила, ту бих била,
Ја бих знала ђе бих стала,
Покрај момка црна ока,
Но га гледа мила мајка.
„Не гледај га, мила мајко,
Сама сам га премамила,
А на моје црне очи
И на моје румен’ лице,
И на моје дуге руке,
И на моје б’јело грло.
Кад ми види црне очи,
Игра, срце да искочи;
Кад ми види румен’ лице,
Хватају га три грознице;
Кад ми види дуге руке,
Хватају га тешке муке;
Кад ми види б’јело грло,
На њега је све умрло!”

109
МОЈ ДРАГАНЕ ШТО НЕ ДОЂЕ

Мој драгане, што не дође


Кад си знао да сама ође?
Мој драгане, како можеш
Ц’јело љето да не дођеш,
Кад ја овце чувам сама
У планини без чобана?!

110
ЧУЈЕШ ЛИ МЕ ЈЕЛО ВИТА

Чујеш ли ме, јело вита;


Да ли мала за ме пита?
Кад планином шета љети,
Можда ће ме ужељети.

О, планинске вите јеле,


Живим огњем сагореле!
Живим огњем сагореле,
Злато сте ми разбољеле!

111
Ришко Делешић

ОД ЧАКОРА ПА ДО МОРА

Од Чакора па до мора
Најљепша је мала моја.
„Мала моја, све ме чуди
Раном зором ко те буди”.
„Твоји су ме снови мили
Јутрос рано пробудили.
Аој, сане, што ме вараш,
Напразно ме разговараш!
Ја те, драги, често сањам
Да се с тобом разговарам.
Увијек се тебе сјетим,
Крила немам да долетим”.

112
НА МАРАМИ СИТНО СЛОВО

„Ој, ђевојко Милијана,


Ђе си била ових дана?”
„Ја сам била на границу,
Везла драгом марамицу.
На марами ситно слово:
Кад зажелиш, доћи, Јово!”

113
У ПЛАНИНУ ПУСТО СТ 'ЈЕЊЕ

У планину пусто ст’јење,


Пусто ст’јење и камење,
Ђе љепота моја вене.
Ниђе нико да се јави
Нити писмо да ми пише,
Моје срце све уздише.
У планину цв’јеће вене,
Нема нико да га бере.
Цв’јеће вене у рукама
Кано љубав међу нама.
Ја ћу млада цв’јеће брати,
Но га немам коме дати.
Коме сам га ја давала,
Отиш’о је за горама,
За високим планинама -
Вене љубав међу нама.

114
НЕМА ЗОРЕ

Нема зоре, нема дана,


Нема писма од драгана.
Сигурно га неко лаже,
За мене му свашта каже.
Сигурно га неко вара,
Оте ми га из њедара!

115
МОЈ ДРАГАНЕ УКЛЕЋУ ТЕ

Мој драгане, уклећу те


Што ми рече: „Узећу те”,
Ти ми рече па превари,
Пољупци те разгубали!
Ђе си да си, мој драгане,
На прошле се сјети дане.
На прошле се дане сјети
Па те нећу, драги, клети.

116
ДА САМ ЗНАО ЦУРО КЛЕТА

Цура момка завољела


Те га младог разбољела.
„Да сам знао, цуро клета,
Куда твоја памет шета,
Ја те не бих ни волио
Нити бих се разболио.
Ја те гледах са прозора
Ђе с тројицом имаш збора.
Тројица ти бит’ не могу,
А ја бољу узет’ могу.
Хоћу љепшу и згоднију,
Ал’ од тебе не милију.
Ти си, цуро, црна ока,
Права љубав младог момка.
Ниси мала ни превеља,
За такву је мене жеља”.

117
ОЈ ЈЕЛО

„Ој, Јелена, ој, горо зелена,


Ко ’не бјеше с тобом код оваца?”
„Сиво вуче поред горе прође”.
„Откуд вуку зелена долама?”
„Огрн’о се граном јеловином!”
„Откуд вуку чизме до кољена?”
„Заклао је овцу присојкињу
Па се чине чизме до кољена”.

118
ОЈ ЂЕВОЈКО ЈАГЊЕ МОЈЕ

„Ој, ђевојко, јагње моје!”


„Ја нијесам јагње твоје,
Но сам јагње мајке моје,
Која ме је подњивила
У планину код оваца,
У руно ме завијала,
А купином повијала”.
„Ој, ђевојко, украшћу те!”
„Да ме крадеш, ти не смијеш,
А мамит’ ме не умијеш,
Јер ја имам девет брата
И толико братучеда.
Кад запашу остре сабље,
А натакну златне капе,
Па појашу вране коње
И полете преко поља
Ка’ звијезде преко неба,
не би смио на пут стати,
А камоли мене красти!”

119
КОЈЕ ОВО ДОБА НОЋИ

Које ј’ ово доба ноћи,


Ал’ је зора ал’ по ноћи?
Рекла драга да ће доћи,
Рекла дој’ ће, па је нема!
Ја јој пођох у сретање,:
Сретох драгу насред моста,
Пољубих је једном, доста!

120
ЈЈИРСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ ВАСОЈЕВИЋА

ПО ПЛАНИНИ ПАЛА ТАМА

По планини пала тама,


Ја ти, мајко, ојдо’ сама
У планину пред овцама,
Пред овцама пјевајући
И цвијеће бирајући.
Сваки ми је цвијет диван,
А сваки ми момак киван.
Свак’ доходи да ме проси
И сваки ми дар доноси
И у руку по јабуку,
У јабуку ситне паре:
Мисле мене да преваре!
Не бој ми се, стара мајко,
Преварит’ ме није лако.
Не варају ситни новци,
Но варају млади момци.

121
ОЈ ПЛАНИНСКЕ ВИТЕ ЈЕЛЕ

„Ој, планинске вите јеле,


Што сте тако потамњеле?
Што ве тако тама бије,
К’о да љета било није!”
Јелова ме пита грана:
„Што си љута на драгана?”
„Не питајте, вите гране,
Не врећајте срцу ране.
ја сам љута на драгана,
Три године има дана,
Три године, има више,
Нит’ долази нит’ ми пише!
Још овога, јело, љета
Нога моја ође шета,
Али више неће, вала,
С драгим сам се посвађала.
Свадила ме једна жена,
Мрска ми је кућа њена.
Она има шћери мале,
Дабогда се не удале!
Она има сина мила,
Дабогда га не женила!”

122
ЧАРНА ГОРО

Чарна горо, пуна ли си хлада,


Срце моје још пуније јада.
Мајке немам да јој јаде кажем,
Нит’ сестрице да јој се пожалим -
Јад јадујем, ником не казујем!

123
СОКО ЛЕТИ ПЛАНИНАМА

Соко лети планинама,


Плаши овце чобанима,
Чобани се сакупише
Те сокола ухватише.
Соко ситну књигу пише
Па је шаље милој мајци:
„Откупи ме, мила мајко!”
„Шта је откуп, мили сине?”
„Твоја, мајко, десна рука!”
„Не дам, сине, десну руку!”
Да те не бих ни имала!”
Другу књигу соко пише
Па је шаље милој сеји:
„Откупи ме, мила сејо!”
„Шта је откуп, мили брате?”
„Твоја, сестро, руса коса!”
„Не дам, брате, русу косу,
Да те не бих ни имала!”
Трећу књигу соко пише
Па је шаље вјерној љуби:
„Откупи ме, вјерна љубо!”
„Шта је откуп, мио драги?”
„Твоје, драга, црне очи!”
Драга очи извадила
Те сокола откупила.
Мајци руку осушиле,
Сеји косе опануле,
Драгој очи оздравиле.

124
ОЈ ПЛАНИНО ПЛАНИНИЦЕ

Ој, планино, планинице моја,


Умори ме та љепота твоја,
Дању, ноћу, кроз те шетајући
И драгана свога чекајући.
Чеках њега под јелу зелену
Да убере ружицу румену,
Да закити своје б’јеле дворе
И у дворе кићене сватове.

125
ВЕДРО НЕБО ПА СЕ МУТИ

Ведро небо па се мути,


Злато моје сад се љути.
Мутно небо, разведри се,
Драга моја, не љути се!

Црне очи к’о малина


Има Мара Миличина.
Кад их гледам, кад их љубим,
Од милине свијест губим!

126
НА ЈАБЛАН ЈЕ РОСА ПАЛА

На јаблан је роса пала,


Л јепа Мара проговара:
„Хај’те, сестре, да идемо,
Те да јаблан оберемо,
Те да момке закитимо,
Те да цуре премамимо,
Те да браћу оженимо!”

127
СЈЕЋАЋЕ СЕ ЦУРА ГАРА

Сјећаће се цура гара


Масловарке и омара.
„Дођи, мала, порад бога
Испод Крша божићкога -
Па да видиш, мој голубе,
Божићани како љубе”.

128
МОЈ ДРАГАНЕ

Мој драгане, узми мене,


Не стављај ме под камење,
Не стављај ме гдје се труне,
Да те моја младост куне.

129
МОЈ ДРАГАНЕ РУЖО БЈЕЛА

Мој драгане, ружо бјела,


Давно сам те завољела.
Некад сам те ја вољела,
А сад сам те пребољела.
Јер сам другог завољела,
Завољела другог момка,
Што је љепши но дјевојка

130
А ЈА ЈАДНА ОСТАХ САМА

Мој драгане, срећо снена,


Момци дошли, тебе нема.
Момци дошли на весело,
Тебе нема луче бјело.
Свака цура бира свога,
А ја јадна немам кога.
Свака цура своје момче,
А ја сједим ко сироче.
Свака цура свог драгана,
А ја јадна остах сама.

131
ГЛЕДАЛА САМ
СА ПЛАНИНА
ОЈ ПОЛИМЉЕ

Ој Полимље, дично име,


Ти се можеш дичит с тиме.
Ти се зато зовеш дика,
Јер је текла крв велика.
Од Чакора до Превије,
Нема земље крвавије.
На брегове твоји што су,
Свуд се људска крвца просу.
Колика је ЈТим ријека,
Толика је крвца текла.
Ђе је грма, ђе је трна,
Од крви је земља црна.
Кроз планине стоји борје,
Кроз Полимље све мраморје.
Гроб до гроба, ров до рова,
Спомен твојих соколова,
Што за часно име твоје,
Даше храбре главе своје.
На мраморју старе боре,
О вјечности твојој зборе.
Гинути се тако мора,
Да нам живи Црна Гора.

135
ЗЕЛЕТИНСКО БРДО ВЕЉЕ

Зелетинско брдо веље,


Оли икад озелење.

Ол’ мијењат своју боју,


Да љепоту видим твоју?

Мене моја мајка мила,


У планини подњивила.

Сви лијепи дани млади,


Осташе ми на ливади.

136
СА ЗЕЛЕНОГ ЗЕЛЕТИНА

Ја сам, мајко, цура фина,


Са зеленог Зелетина.

Зелетино брдо веље,


Срца мога пусте жеље.

Вољела сам и вољећу,


Једног момка више нећу.

Остави ме, мој драгане,


У најљепше моје дане.

У планини младост труне,


Све због тебе кроз катуне.

137
ЗЕЛЕТИНЕ ОД СТО ЧУКА

Зелетине од сто чука,


Гнијездо си од хајдука.
Зелетином бор до бора,
И мраморје до мраморја.
Од Лумбраје до Превије,
Нема земље крвавије.

138
ГЛЕДАЛА САМ С ЛИПОВИЦЕ

Гледала сам с Липовице,


Равне Кутре до границе,
Гледала сам бјелу кулу,
Арнаутску караулу.
Ој, дјевојко, с Липовице,
Сјави овце до границе.
Сјави овце до границе,
Да беремо боровнице.
Да беремо боровнице,
Да ти љубим бјело лице.

139
ПРЕКО ЛИСЕ

Ој да ми је доћ до врела,
Још кад би ме Мара срела.

Једног дана преко Лисе,


Ти си била, чини ми се.

Дођи, драги, живота ти,


Мајка ће ме другом дати.

Ја за твојим венем лицем,


Као мајка за јединцем.

140
ПО ГОЛЕШИ ЧЕМЕРИКА

По Голеши чемерика,
Тежа љубав но јевтика.
Ој Голешу, родно мјесто,
Тебе ћу се сјећат често:
Не због цура и невјеста,
Но због свога родног мјеста.
Некада сам, мајко мила,
Младе дане проводила,
Чувајући бјело стадо.
Гледајући момче младо.
Стадо моје за омара,
Ко ће младе разговара.

141
УЛОТИНО РАВНИ КРУЖЕ

Улотино равни круже,


У теби ми расту руже,
Расту руже и борови,
Другарице и другови.

Дуни вјетре, мани гране,


Да те видим мој драгане,
Мој драгане кад иђаше,
Коса ти се лепршаше.
Вјеруј мени, душо мила,
Стопе сам ти пребројила.

142
ПРЕКО ЛИМА

Ништа моје преко Лима нема,


већ дјевојка што ми писмо спрема:
„Аој драги, можеш ли ми доћи?”

Мени драга на јабуци пише,


ни на папир не би стало више.

143
САД ЋЕ ЉЕТО И ПРОЉЕЋЕ

Сад ће љето и прољеће,


сад ће трава и цвијеће,
сад ће момци у цвијеће,
и са њима цуре младе.
Свака свога драга има,
а ја јадна друга немам,
па ја цвијет нећу брати
кад га коме немам дати.
Но га стављам нека зрене,
нек ми драгом срце вене,
ој лијепи мој невене.

144
МОЈ ДРАГАНЕ У ДАЛЕКОМ СВИЈЕТУ

„Мој драгане у далеком свијету


пошаљи ми срце у пакету.

Ја ћу тебе пола срца мога,


јер не може једно без другога”.

145
ЛИСТАЈ ГОРО ЈАБЛАНОВА

Листај горо јабланова,


вене љубав драганова;
вене љубав код драгана,
а ја другом обећана.

146
ПРЕДУГИ СУ ДАНИ ЉЕТЊИ

Мој драгане, како можеш


цијело љето да не дођеш?
Предуги су дани љетњи,
могу ти се разбољели,
од болести умријети.
Да ли би ти било жао
што ме ниси посјећао?

147
МОЈ ДРАГАНЕ ГДЈЕ СИ САДА

Мој драгане, гдје си сада,


да л’ за мене мислиш када,
да л’ за мене мисли имаш
и да ли ме у сну сниваш?
Ја о теби мислим често,
па ма које било мјесто.

Мој драгане, гдје си сада,


да л’ за мене мислиш када’,
У свако си реко доба -
да ме волиш све до гроба.

148
ДА Л' СЕ СЈЕЋАШ СРЦЕ МИЛО

Да л’ се сјећаш, срце мило,


оне ноћи шта је било?
Кад дођосмо на ливаду,
ја пољубих тебе младу.
Наша љубав чиста, фина,
за мене си ти једина.
Ја за тебе, ти ми рече,
на растанку ону вече.
Кад добијеш писмо моје,
на срце га стави своје.
Нек се писмо бар угрије,
када моја рука није.

149
УСТАЈ МАРО СВИЋЕ ЗОРА

Устај, Маро, свиће зора,


па погледај са прозора.
Уста,ј моја миљенице,
да ти љубим бјело лице,
да ти љубим усне рујне,
и милујем косе бујне.
Спавај, спавај, мој драгане,
неће зора још да сване,
неће зора да свањава
док се драги не наспава.
Драгога ми боли глава,
кад ми зору не одспава.

150
ПОД ПРОЗОРОМ МОЈЕ МАЛЕ

Под прозором моје мале


процвјетале руже плаве.
Кад ћеш, мала руже брати,
ол’ ми једну даровати.
А што ћу их јадна брати
кад их немам коме дати;
коме сам их досад брала
са њим сам се посвађала.
Даруј ружу једну мене,
ради тајне успомене.

151
ЧЕСТО ПРОЂЕМ КРАЈ ЛИВАДА

Често прођем крај ливада,


цвјета цвјеће ко некада.
Ту проводим тужне ноћи,
све се надам да ће доћи.
Залуд ширим руке моје
и дозивам злато моје
у загрљај да ми дође,
да ме јадну жеља прође.
Ал узалуд срце снјева,
болну славуј пјесму пјева.
За ме више нема среће,
драги више доћи неће.

152
ОЈ АНЂЕЛЕ С НЕБА СИЂИ

Ој анђеле, с неба сиђи,


болно моје срце виђи,
па ти мојој драгој кажи
да је моје срце тражи.
И реци јој нека дође,
у заборав све ми прође.

153
СРЦЕ МОЈЕ СТАН ПОЛАКО

Срце моје, стан полако,


не ударај тако јако.
Срце моје пуно рана
од јесењих кратких дана.
Листај горо, смири гране,
прави лада за чобане.
У љубави никад среће,
коју волим та ме неће.
Ој дјевојко, црна ока,
права љубав мене момка.

154
ОЈ ЉУБАВИ КЛЕТА

Ој љубави, моја клета,


што не цвјеташ, шта ти смета?
Ој љубави, моја прва,
прекрила те земља црна.
Нека ми те прати срећа
јер си љубав понајвећа.
Ој љубави, ој љубави,
брзо ли ме заборави.
Ја љубавих, док љубавих,
искористих, и оставих.

155
ПОД ЈЕЛОВЕ ГРАНЕ

Под јелове сједох гране


да те чекам, мој драгане.
Јелова ме пита грана:
Зашто цуро сједиш сама,
знаш и штогод за драгана?
Ој јелова грано вита,
за драгана ти не питај.
Ој јелове вите гране,
не вређајте моје ране.

156
ГЛЕДАО САМ ОРЛА

Гледао сам орла тића


како лети по јелића.
По планини и по гори
Свуд се чују тужни збори.
У планину глас се чује -
мене драга оплакује.
Нико не зна без чобани,
дуги ли су љетњи дани.

157
НЕ МОГУ ТЕ ЧЕКАТ ВИШЕ

Под јелове сједох гране


да те чекам, мој драгане,
чекала бих још и више
но наиђе облак кише,
но наиђе облак густи
па из неба кишу пусти.
Јели гране прокопале
не могу те чекат, лале.
Под јелово сједох дрво
да напишем писмо прво.
То сам писмо ја писала
ластавицу дозивала:
ЈТаставицо птицо мила,
бил ти моја пошта била,
тајна писма преносила,
да одлетиш до Берана,
да поздравиш мог драгана.
Ако спава, пробуди га,
мјесто мене пољуби га,
пољуби га па му кажи -
срце моје да га тражи.

158
ДА СУ МИ
ОЧИ ТВОЈЕ
МОЈ ЗЕЛЕНИ БОСИОЧЕ

Мој зелени босиоче,


рано моја,
на мом срцу пресађени,
туго моја,
ој, да су ми очи твоје,
рано моја,
ја бих ти их замутио,
туго моја,
ој, да су ми косе твоје,
рано моја,
ја бих ти их замрсио,
туго моја,
ој, да ми је грло твоје,
рано моја,
ја бих ти га загрлио,
туго моја,
ој, да ми је лице твоје,
рано моја,
ја бих ти га обљубио,
туго моја!

161
НЕДА ЧУВА ВРАНЕ КОЊЕ

Неда чува вране коње,


Недо, Недо,
у високе сјенокосе,
Недо, Недо,
ту ми Неда ђердан просу,
Недо, Недо.
Ко ми Неди ђердан просу?
Недо, Недо,
просу Неди младо момче,
Недо, Недо,
младо момче нежењено,
Недо, Недо!

162
ЧУВАХ ОВЦЕ ТРИ ГОДИНЕ

Чувах овце три године,


ладо, ладо,
три године, три стотине,
јагње младо!
ником ништа не поарах,
ладо, ладо.
Враг донесе три ђевојке,
јагње младо!
на три дјела од планине,
ладо, ладо,
све три једну пјесму поју,
јагње младо.
Ја их стадох послушати,
ладо, ладо,
овце ми се отргоше,
јагње младо:
попу просо поараше,
ладо, ладо,
стадоше га кметовати,
јагње младо:
крстиницу по овчицу,
ладо, ладо,
сваки снопчић б’јело јагње,
јагње младо!

163
ЧУВАМ ОВЦЕ ПЛАНИНАМА

Чувам овце планинама


Ладо, Ладо!
Ти ми дође за овцама,
Момче младо!
Ој, што си ме оставио,
Ладо, Ладо!
Вјерну љубав погазио,
Момче младо!
И по срцу ударио,
Јагње младо!
По свијету пројездио,
Ладо, Ладо!
Другу љубав не нашао,
Јагње младо!
Пуче пушка у планину,
Ладо, Ладо!
Тебе нема у дружину,
Момче младо!
Је ли свадба ил је жалба?
Ладо, Ладо!
Те се село окупило,
Момче младо!
Крај језера, крај зелена,
Ладо, Ладо!

164
Је ли рана од пребола,
Момче младо,
Ил’ је рана од умора,
Ладо, Ладо?
Што не виђе зора није,
Момче младо!
Издајничка ватра бије,
Ладо, Ладо!

165
ЈОШ НЕ СВИЋЕ РУЈНА ЗОРА

Још не свиће рујна зора,


Још не трепти лист са гора,
Не чује се глас славуја,
Зору да најави,
Зору да најави.

Не чује се ни зефира,
Нити свирке од пастира,
Тишина је, свуда влада.
Све живо почива,
Све живо почива.

Нека цвјета росно цвјеће,


Нек се кити с њим прољеће.
Ја га нећу више брати,
Јер није за мене,
Јер није за мене.

Ја га више нећу брати,


Јер га немам коме дати,
Којој сам га досад брао:
Земља је покрива,
Земља је покрива.

166
Свака травка у покоју,
Бар осјећа радост своју,
А од мене радост бјежи,
Далеко, далеко,
Далеко далеко.

Пјесму је написао Рака Лабан, из села Грача-


нице код Андријевице, перјаник краља Николе Пе-
тровића. Стихове је посветио вјереници. Наиме,
сватови су пошли за дјевојку и кад су се враћали,
она је на путу умрла. Рака Лабан, је, кажу, од та-
да почео писати пјесме. Неке је и објавио у тадаш-
њим листовима, а многе се и данас пјевају у наро-
ду. Једна од тих пјесама је и „Још не свиће рујна зо-
ра”, која је прихваћена као народна.

167
НЕ РЕКОХ ТИ ДИВНА ЈЕЛО

Не реко’ л’ ти, јелане,


не реко’ л’ ти, дивна јело,
да не растеш, јелане,
да не растеш, дивна јело,
покрај пута, јелане,
покрај пута, дивна јело,
куд пролазе, јелане,
куд пролазе, дивна јело,
горске чете, јелане,
горске чете, дивна јело,
и проносе, јелане,
и проносе, дивна јело,
танке пушке, јелане,
танке пушке, дивна јело,
под тобом ће, јелане,
под тогом ће, дивна јело,
почијеват’, јелане,
почијеват’, дивна јело,
оружје ће, јелане,
оружје ће, дивна јело,
повјешати, јелане,
повјешати, дивна јело,
гране ће ти, јелане,
гране ће ти, дивна јело,
саломити, јелане,

168
саломити, дивна јело,
ти ћеш ми се, јелане,
ти ћеш ми се, дивна јело,
осушити, јелане,
осушити, дивна јело.

169
ПОКРАЈ ЛИМА МАГЛА ПАЛА

(Погибија Радосаве Крџић, мајора Миличка


Јанковића и капетана Миливоја Крџића)

На врх села Грачанице,


Закукале кукавице.
Покрај Лима магла сива,
Туга усред срца жива.
У Суводо, у планину,
Ухватише њих петину.
Три су брата три Крџића,
И мајора Јанаковића.
И Микину жену стару,
Која смета злом варвару.
Ти шпијуни, црни, врани,
И крвници Талијани.
Ноћу брда опасаше -
Родољубе похваташе.
Јесењега тужног дана
Нађоше их усред стана.
Грозне бјеху, браћо муке,
Кад свезаше свима руке.
Ту Микину жену стару,
Прву воде на Омару.
Спроводе је сву рањену,
Намучише старост њену.
Но да видиш злог варвара

170
Како строго проговара:
„По наредби комесара,
Ти ћеш платит, бабо стара!”
Низ Пишевску злу главицу,
Спроводе их у тамницу.
Од тамнице врата звече,
Сва поштена срца јече.
Ту наредбу хитру даше,
Радосаву стријељаше.
Ал, је жена срца мушка,
Не шће казат чија ј’ пушка.
Доведоше црна кола,
За доктора и мајора.
На лицу им осмјех смјели,
Нит су тужни нит весели.
Фашистичке клете душе -
У кола их угурнуше.
На гробље их право воде,
Да их ропства ослободе.
Скупила се маса свијета,
Комесар се гордо шета.
Кад плотуне зачу маса,
Сва уздрхта од ужаса.
Двије главе размрскане,
Двије раке затрпане.
Мајка плаче, мајка куне,
Миличко јој тамо труне,
Недалеко од свог дома
На Књажевцу испод Кома.
Ој Миличко, мио сине,
Не чува се у планине,

171
Но оцрни кућна врата
И Милана, тужног брата.
Соколови сиви тићи,
Браћо наша, ој Крџићи,
Ви нијесте први пали -
За слободу живот дали.
И прошлога швапског рата
Убише вам Баја брата.
Па и ви сте среће лоше -
Вас ко Баја издадоше.
Издајници, ништа људи,
Народни ће суд да суди.
За недјела добро знате,
Почели сте да плаћате.

Ој докторе, ој мајоре,
Ој поносу Црне Горе.
Ви сте били ко два бора,
Свећаће вас Црна Гора.
Над гробом вам слава сија -
Вас ће памтит историја,
У земљу вам тјело спава,
Нека вам је вјечна слава.

172
ОЈ ВЕРУШКО ПОЉЕ

О верушко Суво поље,


Да л’ од тебе има боље,
Још кад у те, са свих страна,
Дође младеж разиграна;
Па у коло кад с’ ухвати -
Дивно их је погледати!

173
ЉЕВОРЕЧКА ДИВНА ЦЕСТО

Љеворечка дивна цесто,


Сјећаћу се тебе често.

Љеворечких дивних мома,


Нема љепших испод Кома!

Још се сјећам и уздишем,


Што не могу да запишем.

174
ОЈ НАЈЉЕПША СА ПОЛИЦЕ

На Полици седам села,


Најљепша је Ђукић Јела.

Груди су јој дивна врела,


Срце ми је понијела.

Дивна ли се љубе уста,


Кад тишина влада пуста.

Однесе ми младост пусту


Гледајући косу густу.

175
НА СРЕД РАВНЕ ЈЕЛОВИЦЕ

Ој планино, дивни створе,


Изнешена тамо горе.
Јеловице моја мила,
Ти си мене одгаила.
Ој планино, планинице,
Сакупи ми чобанице,
Сакупи ми чобанице
Са сред равне Јеловице.

176
КОМОВИМА
КРОЗ КАТУНЕ
ЈЕСИ Л’ КОМОМ ПРОЛАЗИО

Јеси л’ кадгод: Комом пролазио,


Кроз облаке, кроз јелике танке?
Је ли тебе заклињала мајка,
Да не трпиш силу и неправду,
И да јој се не уклањаш с пута.

179
КЛЕТВА

Иван коси зелену ливаду


О Иване, не коси ливаду,
Не савијај косе у откосе,
Не ишећеруј на Комове овце,
И не љуби на Љубан ђевојке!
Кајаћеш се, моијех ми рана!
У Комове младолика трава,
А ђевојака као зора рана.

180
НЕ БИ Л’ ИВАН ОЗДРАВИО МАЈЦИ

Мој цвијете, ђевојке те брале,


Мој јаблане, што ме неће брати,
Кад од мене сва гора мирише,
Кад мирише и гора и трава.,
На Комове рањен Иван спава.
Постеља му земљица и трава,
А јорган му небо и облаци.
Дворјеле га виловите јеле,
На јелама сиви соколови.
Мој цвијете, заљечи му ране,
Од омана с Кома и јаблања,
Не би л’ Иван оздравио мајци.

181
ПА БИХ БРАЛА БИЛА ИЗ ТОЧИЛА

Вила вилу преко Кома зваше:


- Ој, вилице, моја другарице!
Јеси л’ на Ком на планину била
Јеси л’ брала јаблана с Љубана?
Јеси л’ брала биља из Точила?
Јеси л’ воде с Маргерите пила?
И гледала Колашина града
Како га је попанула тама,
Ђе га бјеху чавке опколиле?
- Ој, вилице, моја другарице,
Јесам била на Ком на планину
И пила сам воде с Маргарите,
И брала сам с Комана омана
И брала сам јаблана с Љубана
И брала сам биља из Точила
И гледала Колашина града
Како су га Турци окитили
Све главама бираних јунака,
Ђе га бјеху чавке опколиле.
То не бјеху црноперке чавке,
Но жалосне црногорске мајке
И лијепа Иванова глава.
Што би мајка за откупе дала?
- Ја би’ дала три товара блага,
Два жутијех, трећи бијелијех,
А за саму Иванову главу -

182
Још синију о сувога злата,
на коју је гуја исплетена
Насред софре уздигнуте главе -
У зубе јој алем камен драги,
Те свијетли као јарко сунце,
На којој се види вечерати
У поноћи као у по дана.
Тад би брала биља из точила,
Да саставим Иванову главу.

183
ВИЛА ВИЛУ ПРЕКО КОМА ЗВАЛА

Вила вилу преко Кома звала:


Вил-вилице, моја другарице,
Јеси л’ водом умивала лице?
Јеси л’ била роду у походу?
- Ниј’сам била, већ сам сигурала:
Брату Петру коња и сокола
Старој мајци од свиле кошуљу.
Сестри Јели сјајно огледало,
Снахи Ружи везена јаглука.
- Ој вилице, моја другарице,
Нити иди, нит се сигураји:
Брата петра данас сахранише,
Стару мајаку јуче усред дана,
Сеја Јела хоће умријети,
И снаха Ружа се преудала.
- Јао мени до бога милога.
Брате Петре, од рода заклетво!
Стара мајко, слатко радовање,
Сестро Јело, далеко сретање,
Снахо Ружо, далеко праћење.

184
НАВРХ КОМА ПАЛА ТАМА

Поврх Кома пала тама


Гдје Ружица чува сама,
Овце чува дјевојчица,
Од седамнаест годиница.
Везак везе, стадо чува,
Планаински је вјетар дува.
Из зелене скочи траве,
Да окрене б’еле браве.
Тога часа и тренутка,
Отуд иду три хајдука,
Бјесна звјерад ко три вука.
Један њојзи назва бога,
Уста цура иза тога„
А други је боље, брже,
За десну је руку трже.
Па јој златни прстен сјече,
Са прста јој крвца тече.
А трећи јој реже косу,
Са грла јој бисер просу.
А кроз сузе цура рече:
- Одакле сте, ви, човјече?
Ој, бога вам, љути змаји,
Који су вам родни краји?
- А ми двоје дуговласи -
Ми смо двоје Арбанаси.
Тај највише што те мучи,
Родно су му мјесто Кучи.

185
Ој, тако ти, цуро, бога
Кога имаш од свог рода?
- Имала сам свог драгана,
Кој’ ми шета по горама.
Ево има двадес’ љета,
Албанијом земљом шета.
Пет година, има више,
Нит’ долази нити пише.
Један њојзи руку пружа:
- Јеси л’ ти то, сестро, Ружа?
- Јесам брате, бог т’ убио
Што си од мене учинио!
Нек ти крвца моја проста,
Но како ми мајка оста?
Он кошуљу своју реже,
Да сестрине ране веже.
Писмо пише поврх Кома,
па га мајци шаље дома.
- Кад огрије сунце ноћи,
Драго ће ти дома доћи.
И Ружица, мила мајко,
И она ће исто тако.
Па се онда повратио,
Покрај мртве сестре сио.
Па је мало поисправи,
Под главу јој камен стави.
Па машинком пушком пуче,
У своје се срце стуче.
Ту осташе два цвијета,
Од двадесет и два љета.
Нека им је крвца проста,
Но како им мајка оста?

186
КОМ ЈЕ ГЛАВА ПЛАНИНАМА

Гледала сам са Љубана,


Ком је глава планинама;
Све Комове Сунце грије,
А Царине магла крије,
Гледала сам врх Бушата,
С Мићковом се рупом хвата;
Гледала сама бијелу цркву
Наврх била више Луку,
Гледала сам Широкара,
Гдје га ките два-три пара,
Гледала сам и Причеља -
Ту ми срце бјеше жеља.

Слушала сама Поток вучи,


Како тече, како бучи.
Гледала сам Веље поље,
Кад је туђе, што је боље!
Гледала сам чобанице,
Како везу марамице.
Гледала сам Планиницу,
Изнад шуме на главицу,
Гледала сам и Ком пусти,
Гдје га кити облак густи.

187
Гледала сам врх од Кома,
Веље добро нашег дома
И лијепе чобанице,
Што пјевају на литице.
У Комове што се вије,
Хладан извор најљепши је.
Најљепше је у Комове,
У прољеће брат’ цвијеће.

188
СЕСТРА МИЛАНОВА
И КОМСКА ВИЛА

Вила вилу кро облаке звала:


- Посестримо златнокоса вило,
Кад си скоро на Комове била,
јеси ли ми мог брата видјела
Су његове три стотин оваца?
Је ли Милан најавио овце?
Кроз облак се одазива вила:
- О, бога ми, мила посестримо,
Жалићу се на Милана твога,
Најави ми тристотин’ оваца,
Те ми Милан оман погазио
Про цијеле планине Комова,
Да сам могла, рад атара твога,
Милана би твога устр’јелила
Да не јави про Комове овце.
- Немој тако, посестримо вило!
Ја бих своје очи извадила!
У мене је девет Милих сеја,
Ми немамо до једног Милана,
Кад би мени тако урадила,
Оба бих ти ока извадила,
Спустила те на зелену траву,
Свезала те за јелове гране,
Око гране косе замотала,
Да те нико размотат не може.

189
ПО МОЈАНУ ПОВАЉАНА ТРАВА

По Мојану поваљана трава,


Ој Јело, ој горо зелена.
Нијесу је овце поваљале,
Ој Јело, ој горо зелена!
Поваља је момак и ђевојка,
Ој Јело, ој горо зелена.
Момак косом, а ђевојка српом,
Ој Јело, ој горо зелена!
Момак косом, а ђевојка српом,
Ој Јело, ој горо зелена!

190
ОЈ ЉУБАНЕ ПЛЕМЕНИТИ

Ој Љубане племенити,
Цвијет јаблан тебе кити,
Цвијет јаблан и ђевојке
Што имају дивне момке.
Ту ме чека моја Мира,
Са овцама у Точила.
Ој ђевојко, испод Кома,
Скоро ћу те водит дома.
Ој ђевојко, вит јаблане,
Мој лијепи љетњи дане.

191
ОЈ КОМОВСКЕ ЈЕЛЕ МИЛЕ

Ој Комовске јеле миле,


Дабогда се осушиле!
Ђе у вама нема лада,
Да одмара душа млада.
Некада сам у том ладу,
Одмарао душу младу.
А сад видим другог пара,
У том ладу ђе одмара.

192
ОЈ МОЈАНСКА ВОДО ЛЕДНА

Овце чувам у Мојане,


Дођи к мени, мој драгане.
Доћи, драги испод јеле,
Ђе ја чувам овце б’јеле.
Ој Мојане каменити,
Зелена те трава кити,
Зелена те кити трава,
А цура те гази плава.
Ој Мојанска тија водо,
Ти остаде, а ја одо.

Ој Мојанска водо ледна,


Слађа си ми и од меда.
Са Мојана док сам пила,
Нијесам се лијечила.
Ко с Мојана воду пије,
Потребан му љекар није.
Ој Мојанска водо ледна,
Пио бих те мјесто меда,
Но Бабовић Нада не да.

193
СЈЕЋАЋЕ СЕ КОМСКЕ СЕЈЕ

На Комове на извору,
Чекам с драгом рујну зору.
- Леле мени, дани млади,
И пољупци на ливади!
Ти си мала као и ја:
За Комове мераклија.

У младости док сам пјево,


Јечало је Матешево.
Још ме једна мала куне,
Комовима кроз катуне.
Да ли ће се комске сеје,
Кроз времена сјећат мене?.

194
ИСПОД КОМА ЈЕДНО СЕЛО

Ој Комови и све твоје,


Успомене чувај моје.
Успомене у камене,
Да се друштво сјети мене.

У високом комском крају,


Успомене нек остају.
Нек се сјете сеје миле,
На Комове кад су биле.

Ти ми, драги, оста дома,


А ја одо: испод Кома.
Ој, високи врх од Кома,
Поздрави ми драгу дома.

Нешто ми је омиљело,
Испод Кома једно село.
Завичај ме често зове,
У Коњухе под Комове.

195
МАРГАРИТО, БИСТРА ВОДО

Маргарито, бистра водо,


Ђевојачка разонодо.
Гледала сам Маргариту,
Љеворечку дивну киту.

Дивно ли је усред љета


Комовима кад се шета.
И љубити цуру младу,
Међ цвијеће, на ливаду.

Измеђ воде Маргарите,


Мала моја, оставих те.
Оставих те, луче бјело,
И ја одох на сијело.

196
ШТО ВАС ТАКО БИЈЕ ТАМА

Ој комовске вите јеле,


Што сте тако потамњеле?
Што вас тако бије тама,
Ко да љето није вама?

Ој комовске јеле миле,


Које сте ме отхраниле.
Без хотела и кафане,
Под јелове вите гране.

197
ОЈ, КОМОВИ И ТОЧИЛА

Ој, Комови и Точила,


Једном сте ми дојадила.
Једном сте ми дојадила,
С драгим сте ме посвадила.
Мој драгане на даљину,
Остави ме у планину.

198
ОД КОМОВА ДО БЕРАНА

Са Комова јеле двије,


Под вама се драги крије.
Од Комова до Берана,
Најљепша је Милијана.
Овце чува, пјесму пјева:
- Чобанине, што те нема?
Што те нема ових дана,
Кад ја чувам овце сама.
- Дошо бих ти, мила надо,
Но времена не имадо.
Дошо бих ти мало прије,
Но прилике било није.

199
ДОСТА САМ ТИ, МАЈКО МИЛА

Доста сам ти, мајко мила,


На Комове чобан била.

Више нећу, немај нада,


Но, продаји б’јела стада.

200
ОЈ, ЦАРИНЕ

Ој царинско равно било,


Вазда ми те видјет мило.

Ој царинско брдо веље,


Не газим те ради жеље.

Но те газим рад љепоте,


Клето било, не било те!

201
ЈА ТИ МАЛА, ОЈДО’ ДОМА

Ја ти, мала, ојдо’ дома,


А ти остај испод Кома.
Збогом мала и опрости,
Туго моја и жалости.
Некад сам ти мио био,
Док сам с тобом љубавио.

202
ПРЕКО БИЛА ЦАРИНСКОГА

Преко била царинскога,


Ја драгана чекам мога.
Преко била с оне стране,
Чекаћу те, мој драгане.
Мој драгане, како можеш,
Кад обећаш, да не дођеш?
Мој драгане, клела бих те,
Но не могу, жао ми те.

203
ХОЋЕМО ЛИ НА ЦАРИНЕ

Гледала сам из дубина,


Златна брда од Царина.
- Хоћемо ли, моје пиле,
На Илиндан на Царине?
Свуд около киша лије,
А Царине сунце грије.

204
ОД ЦАРИНА ДО ЈАПАНА

Хоћемо ли, моје луче,


На Царине, па у Куче?
Од Царина до Јапана,
Најљепша је Милијана.

Сјећаће се мала мене,


И у старе дане њене.
Сјећаће се пољубаца,
У Комове крај оваца.

205
ВОЛИМ МАЈКО

Волим, мајко, ја једнога.


Преко Чука рођенога.
Волим, мајко, ја младића,
Са катуна Поповића.
По имену зна се ко је:
Поповићу Срето то је.
Кад с извора воду пије,
Благо мајци, диван ли је!

206
ДА ЛИ ЗНАДЕ КО ИЗ СЕЛА

Прошетај се, вити боре,


Подно ове Комске горе,
Те посјети јелу танку
Гдје смо били на састанку.
Да ли знаде ко из села,
Што се суши вита јела?
Вита јела проговара:
- Нестала је љубав стара.

207
ПО РОГАМУ ПАЛА ТАМА

По Рогаму пала тама,


По Љубану чувам сама.
Ој планино, ледне равни,
По теби ми проде дани.
Ој планино Ђуровице,
Пуна ли си ти травице!
По Љубану чемерика,
Тежа љубав но јефтика.

208
ЖАЛИМ ТИ СЕ ГОРО МИЛА

Жалим ти се, горо мила,


С драгим сам се посвадила.
Ал, се надам, боре вити,
Да ћемо се помирити.
Помири се, мој драгане,
Због љубави наше тајне.

Вита јело, бил’ се клела,


Да сам драгог ја вољела.
Ја вољела и превише -
Љубав нашу спрале кише.

209
ОСТАДЕ МИ ЉУБАВ КЛЕТА

Остаде ми љубав клета,


Испод Кома започета.
Мој драгане, преко Кома,
Мислиш ли ме водит дома?

На Комове у стијене,
Мала моја чека мене.
Везак везе, овце чува,
Планински је вјетар дува.

210
ПРЕКО КОМА ПА У КУЧЕ

Што ме, мајко, жеља вуче


Преко Кома па у Куче.
Повуче ме жеља клета
Гдје сам била прошлог љега.

Доста сам ти, мајко мила,


На Комове чобан била.
Сад ти више чуват нећу,
Него ојдо о прољећу.
Не чувам ти бјело стадо,
Мене дође момче младо.

211
ПРЕКО ШТАВНЕ

Дивно ли је усред љета,


Преко Штавне кад се шета.

И неђеље ићи сваке,


У зелене боровњаке.

Боровнице кад наберу,


У једно се сви саберу.

212
КОМ ПЛАНИНА ПОД РАНАМА

Наврх Кома магла пала,


Лиса тихо заплакала.
Делетиће кука мајка:
- Нема Баја, нема Бранка,
Нема Баја ни Милића,
Нити Јакше Драговића.
Нема Лека, ни Богдана,
Ни Милана под ранама.
Нема Воја ни Јеврића,
Нит јунака Дедовића.
Нема Вуја ни Крџића,
Нит мајора Јанковића,
С њима нема сивих птића -
Храбре браће два Ђукића.

213
АКО ЉУБАВ НИЈЕ ТАЈНА

Ведро небо, звјезде сјајне,


Мој драгане, чувај тајне.
Ако љубав није тајна,
неће бити дуготрајна.

Знају ли ти, драги, кући,


Да ме волиш покријући
Ој ливадо, зелен гајна,
Тешка ли је љубав тајна.

Тешко ли је љубавити,
Испод Кома, а не крити.
Рјешила сам, мој невене,
Да ти вратим успомене.

214
КОМОВИМА УЗ ТОЧИЛА

Ој Комови и Точила
Више сте ми дојадила.
Дојади ми цура Рада,
Чувајући бјела стада.
Дојади ми као длете,
Чувајући кроз намете.

Шетао сам од милина,


Равним Билом од Царина.
Узеше ми по младине,
Мали Мојан и Царине.

Ој да ми је, мајко, роде,


Са Љубана пити воде,
Пити воде са Љубана,
И одморит код драгана.

215
ДОЂИ ДРАГИ НА КОМОВЕ

Дуни вјетар саврх Кома,


Сатјерај ми драгог дома.
Кажи драгом да га волим,
Да ћу за њим да оболим.
Мој драгане, што не дође,
У заборав све ми прође?
Што не дође на Комове,
Међ јаблане и долове?

216
КОМСКА ЖЕЉА

Аој, комске вите јеле,


Што сте тако потамњеле?
Је стел кога ужељеле:
Ужељеле свог драгана,
Цвијет плавог јоргована?

217
ОЈ МОЈАНЕ КАМЕНИТИ

Ој, Мојане каменити,


Зелена те трава кити.
Зелена те кити трава
И дјевојка гази плава.

Ој, Мојане, и све твоје,


Успомене чувај моје,
Успомене моје пази
Куда моје злато гази.

218
ДРАГА МИ СЕ РАЗБОЉЕЛА

Од чега се моја жеља


У Комове разбољела?

Болуј, мала, не умри ми,


Но оздрави и дођи ми.

219
МОРАЧ ЦУРА КОМОВИМА БРАЛА

Морач цура Комовима брала,


Морач брала, јаблан прескакала.
Ој, јаблане, и тебе бих брала,
Ал ме мајка за недрага дала,
Који нема дома ни баштине,
Имање му гора и планина,
А кућица студена пећина.

220
НАВРХ КОМА

(О војводи Миљану Вукову)

Кад бијаше наш војвода,


Чујаше се наврх Кома,
Потресаше до Стамбола:
Сам за њега царе знаше,
Па га себи присвајаше.

Војвода се не даваше,
Но бијаше царске паше,
На сабљу их добијаше.
Сабља му се позлатила,
Десна рука посветила.

Наш војвода, дика наша,


Сабље се је наносио,
Свуј мејдане задобио
И градове наломио.

221
ПИТА ВИЛА САВРХ КОМА

(О погибији Шћепана Ђукића, народног хероја)

Саврх Кома вила кличе,


На Ивовик сестру виче,
Пита вила саврх Кома:
Је ли Шћепан Ђукић дома?
С’ Ивовика вила збори
И овако одговори:
- Ђукић Шћепан дома није,
Њега црна земља крије.
Зар не знадеш веље јаде
Да друг Шћепан с’ друштвом паде?
Осам друга, све хероја,
Побише их браћа своја.
Казаћу ти, другарице,
Име свијех осморице.
Једног јутра, једног дана,
Крену чета партизана.
За Пипере друштво креће,
(Ал’ Пипере видјет’ неће).
А на челу зна се које:
Херој Шћепан Ђукић то је.
Поред њега сиви тићу,
Млади Раде Томовићу,
Па Вешовић с њима Мило,
Свога братства десно крило,

222
Три сокола, сива тића,
Милошевић три младића:
Рајко, Мујо и Јевреме,
Таквих више нема племе,
Јединац је Рајко био,
Своју кућу угасио.
Па знаш, вило, саврх Кома,
Поповићу друга Мома.
И он ти је тамо пао,
За слободу живот дао.
Аџић Деса бјеше с њима,
Другарица с’ друговима,
Ал, не даше издајници,
Талијански плаћеници.
Код злогласног села Птича
Банда клетих издаица
Засједу им направила,
Позваше их на предају
Да оружје своје дају.
Али Шћепан не шће стати,
Ни оружје своје дати,
Но западе иза крша.
Ал’ крвничка пушка бржа,
За њим плотун оборише,
И тешко га обранише.
Кад рањени Шћепан паде,
Издајнике трка стаде,
Да ухвате њега жива,
Једног риса, једног дива!
Издајника једног свали.
Но, му лоша срећа била,

223
Пушка му се заглавила.
Кад је јунак то видио,
Од себе је одгурнуо.
Двије бомбе с’ паса трже
Па упали обје брже,
На своја их прса стави,
И црна га дим обави.
Бомбе срце раздробише,
Ал’ Шћепана прославише,
Јер јуначки даде роду
Млади живот за слободу.
А остале преварили,
И на вјеру ухватили;
Звјерски су их били, сјекли
И на живи огањ пекли,
Док се мука нагледали.
Сви дадоше живот бајни,
Оставише спомен трајани.
Још знадеш ли, сестро вило,
За сломљено наше крило,
За сокола сива тића
Младог Бошка Томовића,
Што је био студент права,
Сад на Брези младост спава.
Знаш ли оне старе борце
И честите Црногорце:
Радисава Радевића
И Батрића Зечевића,
Што за народ живот даше
И славом се овјенчаше.
Познајеш ли зор-јунака

224
Милошевић младог Бранка?
У болници он је био,
Тешке ране лијечио.
Убише га на постељу -
Направише жалост вељу.
Већ не могу ређат више,
Издајници што побише
Партизанских соколова,
Љеворечких витезова.
То би била прича дуга,
Рањенога срца туга.
Комска вила тад проплака
За том китом зор-јунака,
Па им славе вјенац плете;
А браћа их мушки свете.

225
ИДУ ЧЕТЕ СА КОМОВА

(Погибија Баја Јојића и Бранка Делетића,


народних хероја)

Ком планина, Лиса равна.


Лију сузе ових дана:
Заплакаше горе ове,
Жале своје соколове.
Погибоше два јунака
Које краси петокрака.

Саврх Кома вила кличе:


Гдје си, Бранко, бољшевиче!
Гдје си, Бајо, гдје си, Бранко!
Изгријало сунце јарко.
Огријало све планине,
Широм наше домовине.

Планинама Бранко зађе,


Те Јојића Баја нађе.
Вјерног друга и сокола,
Свога друга из свог кола.
Та два друга од милине
Сретоше се уз планине.

Кад су били наврх села,


Бајова их мајка срела,

226
Мајка срела, па им каже:
Хоће ноћас да вас траже.
Но, синови, соколови,
Вините се ко орлови.
Конак други потражите,
Да младине ви спасите.
Траж’те конак и до Кома,
Да би мајци дошли дома.

Ал’ у зору усред цика,


Пуче пушка издајника,
Уби Бранка бољшевика;
Уби банда злих варвара
Првог комског комесара,
И његовог замјеника,
Компартије див-војника.
Друг Делетић паде Бранко,
Сјајан као сунце јарко,
И звијезда пуна сјаја,
Дивна глава Јојић Баја.

Испод горе Смрчевице


Убише их издајице,
Априлскога једног дана,
А за рачун Талијана.
Звјерском камом црног мрака,
Уби нама два јунака,
Пуна снаге и полета,
Барјактаре нових чета.
Комски боре, друже Бранко,
Тебе с Бајом жали свако.

227
За вас Црна Гора јечи,
У бој ране кад лијечи.
На крв вашу изрод гази,
Но, освета већ долази.
Партизанске иду чете,
Друга Бранка да освете,
Друга Баја и остале,
Све другове, борце пале.

228
ЗАЈЕЧАШЕ КОМСКЕ ГОРЕ

(Погибија Милића Кељановића, народног хероја)

Да л’ си чула, бјела вило,


једно јутро шта је било?
Једно јутро усред љета,
Издајничка војска клета,
Трешњевик је заузела
Испод Кома насред села.
Над њим држи круту стражу,
Издајнике да помажу.
Кељановић Милић ту је,
Издајнике довикује.
Пушком пуца, гласом пјева
Те црвена зора с’јева.
Издајничка пушка пуче,
И јуначки глас умуче.
Зајечаше комске горе,
Закукаше на злотворе,
Сви поштени жале друга,
Заборавит не могу га .

229
СА КОМОВА ГЛАС СЕ ЧУЈЕ

Са Комова глас се чује,


Млад чобанин сам тугује,
На свиралу он свираше,
Чобаницу дозиваше:
Чобанице, јагње младо,
Ај дојави бјело стадо.
Ја бих стадо дојавила
Но ми неда мајка мила.
Дабогда се помамила!
Је ли кадгод млада била,
Јели кога пољубила,
На Комове док је била?.

230
НА КОМОВЕ ПРИЈЕ ЗОРЕ

Ој да ми је прије зоре,
На Комове, на изворе.
са Комова воду пити,
С Милијаном љубавити.
Најљеише је миловање,
Комовима у свитање.

231
ВРХОВИМА ОД ЉУБАНА

Шетао сам једног дана


Врховима од Љубана.
Врховима од Љубана,
Покрај мала твога стана.
Ал код стана тебе нема,
Бјеху врата затворена.
Ти код стана не бијаше,
Сунце земљу не гријаше.
Ја са јеле сломи грану,
Те закити врата стану.
Нек ти каже с јеле грана
Да сам био код твог стана.
Нека знаде моје мило,
Да сам њојзи долазио.

232
С ОНЕ СТРАНЕ ЉУБАНА

Ој да ми је брат јаблана,
С оне стране од Љубана.
Вољела сам жути јаблан,
Ко да ми је био драган.
А сад волим цвјеће свако,
Жути јаблан баш никако.
Ој јаблане, росно цвјеће,
Срце моје тебе неће.

233
СА КОМОВА ВЈЕТАР ПИРИ

Са Комова вјетар пири,


моја драга руке шири.
Не шири их ради хлада
но рад’ мене, момка млада.

234
ОЈ, ЉУБАНЕ ПЛЕМЕНИТИ

Ој, Љубане племенити,


цвијет јаблан тебе кити,
и лијепа љубичица
свуд се плави по главица.

Мила ми је зора плава,


кад прољетње јутро пара,
и огрије врх од горе,
па се спушта низ главице
кано милој око врата,
кад се проспу плетенице.

235
ОЈ, МОЈАНЕ КАМЕНИТИ

Ој, Мојане каменити,


зелена те трава кити.
Зелена те кити трава
и ђевојка гази плава.
Ој, Мојане, и све твоје,
успомене чувај моје.
Успомене моје пази,
куда моје злато гази.

236
КОМ ПЛАНИНА

Ком планина пуна брава,


међу њима чобан спава.
Он не спава, но дријема,
јер тврдога санка нема.
И када га сан превари,
на ум су му б’јели брави.
Понекад тек дигне главу,
па на меку спушта траву.
Али једна цура млада
оставила своја стада,
Па момчету овце врће,
на своје се не осврће.
Кад поврати б’јеле браве,
сједе момку више главе.
Више главе момку сјела
те му хлада начињела
и овако цура збори:
„Дивно ли га, боже, створи!
Дивна момка црна ока,
друга нема до истока!”

237
КОМСКА ТУГА

Од чега се моја жеља


у Комове разбољела?
На камен је студен сјела
па се зато разбољела.
Болуј, мала, не умри ми,
но оздрави и дођи ми.

238
ПОВИЛА СЕ ГОРА ПОВРХ КОМА

Повила се гора поврх Кома,


ни од вјетра ни од сунца љетња,
но од клетве лијепе ђевојке.
Она куне остарелу мајку:
„Бог т’ убио, остарела мајко,
што ме даде за самцом јунаком,
који нема брата ни једнога!
Кад се игра кола хришћанскога,
свака снаша до ђевера свога,
а ја јадна накрај кола сама!”
Говори јој њен драги Никола:
„Стани, драга, код кога ти драго,
само пази код ког немаш рашта”.
„А не лудуј, мој драги Никола!
Нема љета без Ђурђева дана
ни ђевера без брата рођена”.

239
КОМОВИМА КРОЗ КАТУНЕ

Све ме једна мала куне


Комовима кроз катуне:
„Мој драгане плаве косе,
некадашњи мој поносе,
некад си ми понос био,
а сад си ме оставио!
Што дозволи, леле мене,
наша љубав да увене?
Дугачки су дани љети,
ми ћемо се пожељети”.

240
АОЈ КОМСКЕ ВИТЕ ЈЕЛЕ

„Дој, комске вите јеле,


што сте тако потамњеле?
Јесте л’ кога ужељеле?
Ужељеле свог драгана,
цвијет плавогјоргована?”
Јелова ме пита грана:
„Зашто, цуро, чуваш сама?”
„Не питајте, вите гране,
не враћајте срцу ране.
Ево има мјесец дана
ја сам љута на драгана.
Откако се с драгим свади’,
стало срце па не ради!”

241
КОМОВИМА ШТО ПРИПАДА

Комовима што припада,


то се мени све допада:
смиље, биље и босиље,
цвијет јаблан, љубичица,
и по која чобаница.
„Чобанице, јање младо,
дај овамо своје стадо,
б’јело стадо дај овамо
да заједно ми чувамо”.
„Та бих стадо дојавила,
но ми не да мајка мила,
о јаду се забавила!
Је ли кадгод била млада
као и ми што смо сада?!”
„Мала моја, дођ’ овамо,
не могу те гледат’ тамо,
увену ми срце само!”

242
ОЈ ЂЕВОЈКО ИСПОД КОМА

Ој, ђевојко испод Кома,


раскућниче мога дома.
Мала моја, сунце с неба,
не видиш ме како треба.
Ил’ ми дођи ил’ ме уби’,
не дам други да те љуби!

243
ОД КОМОВА ДО ПРЕВИЈЕ

Од Комова до Превије
најљепше су сестре двије.
Хоћемо ли нас два стара
у присоје код сестара?
Хоћемо ли, мој рођени,
ђе смо лани навађени?

244
ОЈ ЛИЈЕПА ЉУБАШТИЦЕ

Ој лијепа Љубаштице,
Сакупи ми чобанице.

И позови бјелу Раду,


Да ми дође све по ладу,

Леле мени дани млади,


И пољупци на ливади!

245
БЕРИ ЦВЈЕЋЕ СА ЉУБАНА

Ој дјевојко Милијана,
Прошетај се планинама,
Бери цвјеће са Љубана,
Бери цвјеће разне боје,
Умиљато јагње моје.
Бери цвијет љубичице,
И вилине те косице.
Бери биља из Точила,
Као кад си љубавила,
И јаблана са Љубана,
Моја цуро, Милијана.

246
НА КОМОВЕ НИКОГ НЕМА

На Комове никог нема,


Остави ме моја жеља.
Остави ме моја Рада,
Распродаде бјела стада.
Отави ме у најљепше доба,
Жалићу је све до гроба.
Умријеће младовање
И најљепше радовање.
Збогом Радо, збогом злато,
Нећу жалит дуго за то.

247
НА КОМОВЕ СВЕ СУ ЈЕЛЕ

На Комове све су јеле,


Срце моје разбољеле.
Ој комовске вите јеле
Боже огњем изгорјеле,
Божје огњем изгорјеле,
Што сте тако потамњеле.
Што у вама нема лада,
Да одмара душа млада,
Да ми дође моја мила,
Равним Билом низ Точила

248
А ОЈ КОМЕ ТАМНИ КЛЕТИ

А ој Коме, тамни клети,


Остарићу и умрети.
Комовима пала тама,
ја ти, драги, чувам сама.
Што не дође на Комове,
Мој драгане, у долове.
Младина те оставила,
Што сам теби вјерна била.

249
РАВНИМ БИЛОМ ОД ЦАРИНА

Ој Комови и Точила
Више сте ми дојадила.
Дојади ми цура Рада,
Чувајући бјела стада.
Дојади ми као дјете,
Чувајући кроз намете.

Шетао сам од милина


Равним Билом од Царина.
Ужесе ми по младине,
Мали Мојан и Царине.

Ој да ми је, мајко, роде,


Са Љубана пити воде,
Пити воде са Љубана,
И одморит код драгана.

250
ОЈ ЛИЈЕПА ЉУБАШТИЦЕ

Ој лијепа Љубаштице,
Сакупи ми чобанице,
И позови бјелу Раду,
Да ми дође све по ладу.

251
У КОМОВЕ КРАЈ СТИЈЕНЕ

Ој комовске вите јеле,


Што сте тако потамњеле,
Што вас тако тама бије,
Ко да љето дошло није?
Ја планинске гледам стјене,
У комовске магле завијене.
У Комове крај стијене,
Сједи мала чека мене.
На Комове магла пала,
Кад се дигне, доћ ће мала.

252
ПОДНО КОМА У ПЛАТИЈЕ

Овце чува чобанине,


Подно Кома у Платије.
С њиме чува чобаница,
Та његова вјереница.
Колико су живовали,
Бјело стадо помјешали.
Колико су вјерни били,
Брзо су се пољутили.
Тако су се посвадили,
Своје стадо раздвојили.

253
ОЈ КОМОВСКЕ ЈЕЛЕ ВИТЕ

Ој’ комовске јеле вите,


Драгога ми поздравите.
Поздравте ми мог драгана,
Реците му да сам сама,
Да га чекамо сваког дана.

254
ИСПОД КОМА ИЗВОР ЛЕДНИ

Ој да ми је доћ до врела,
Још кад би ме Мара срела,

Испод Кома извор ледни,


Ту долази момак гледни.

255
ИСПОД КОМА МАЛО НИЖЕ

Испод Кома мало ниже,


Моја мала овце стриже.
Ја је питам: моја Мице,
Хоће ли ти маказице?
Маказице добро стрижу,
Но ти људи приче дижу.

256
ОЈ ДЈЕВОЈКО ИСПОД КОМА

Ој дјевојко испод Кома,


Љепота ме мори твоја.

Уз Комове кад ја бија,


Видјех ружу гдје засија.

257
ОЈ ДА МИ ЈЕ БИТ НА КОМУ

Ој, да ми је, мила мати,


Ко ме жели свијет дати.
Ој да ми је мјесец дана,
Битр на Кому код чобана.
Ој да ми је с тобом, Радо
Комовима чуват стадо.
Брат’ цвијеће са Љубана
Дична вило, Милијана.

258
ПОД КОМОВЕ У ПЛАНИНЕ

Овце чува чобанине,


Подно Кома у планине.
С њиме чува чобаница,
Та његова вјереница.
Колико су живовали,
Бјело стадо помјешали.
Па кад су се посвадили
Бјело стадо разлучили.
Овце чува чобанине
Подно Кома у планине,
Овце чува послушкује,
Драга моја гдје тугује.
О љубави говорисмо:
Треба љубав добро крити,
Надалеко макар бити.
Зачу цура гласе неке,
Па прескочи смрче, клеке,
Па прескочи смрче, јеле,
Да окупи овце бјеле.
Ћера цура бјеле браве,
Но неоте да јој јаве.
Ој јавите бјели брави,
Дабогда вас вуци клали.
Јер за љубав ви не знате,
Да ми свака поцркате.
С вите јеле ломи гране,

259
Да помјера бјеле браве.
Овце моје мој вереме,
Остадосте ви без мене.
Овце моје моја туго,
Ја вас нећу чуват дуго.
Ту је зора осванула,
Док је овце окупила.
Кад окупи бјеле браве,
Сједе момку покрај главе,
Сама собом цура збори;
Дивно ли те, боже, створи,
Од сјевера па до југа,
Љепшег немаш нигдје друга,
Црног ока дивног скока,
Баш те нема до истока.

260
НА КОМОВЕ КАД САМ БИО

Да ти причам друже мио,


На Комове кад сам био:
Гледао сам облак густи,
Низ Комове кад се спусти.
Гледао сам и Љубана,
Сав закићен од јаблана.
Он је глава планинама.

261
НА КОМОВЕ ВИШЕ НЕЋУ

На Комове никог нема,


Само једна вита јела,
Само једна вита јела,
И она је потамњела.
Вита јела граном маје,
А ја мислим драга да је.
Више јеле гране крећу,
На Комове више нећу,
Ја планину гледат пусту,
Врховима маглу густу.

262
УЗ ОВУ КЊИГУ

ирске пјесме Васојевића, од најстаријих време-

Л на до данас, чине једну неодвојиву духовну цје-


лину Црне Горе. Оне су, управо, дио богатства
наше народне књижевности и примјер су колико и
данас живе непрекидним током. Посебно задивљу-
ју поетском љепотом и језичком творевином.
Пјесме сам забиљежио по селима Васојеви-
ћа, од Ножице до Љешнице, Велике и Гусиња. Зна-
чај ових пјесама је за даље проучавање наше на-
родне књижевноти, без обзира што се неке од њих
као варијанте, налазе у збиркама сакупљача из
других крајева. Ово је важно и са другог аспекта:
да се сазна докле су поједине творевине допирале,
живјеле и надживјеле своје вријеме и до данас се
очувале.
Класификација у овој књизи није урађена по
мотивима. Циљ је био да се прикаже богатство на-
ше народне творевине. О карактеристикама поје-
диних врста пјесама неће бити ријечи, јер је то по-
знато. Оно што је најзначајније јесте да су лирске
народне пјесме у Васојевићима пратиле свакоднев-
ни живот. О многим догађајима се дуго причало и
пјевало, а највише о љубави и љепоти дјевојачкој.
Лирски записи у овој књизи придружили су се вели-
комгнашем народном благу, народној књижевнос-
ти и свједоче о духовном животу нашег народа и
данас.

263
Најстарије пјесме унесене у ову збирку заби-
љежили су странци, што је за сваку похвалу, али и
за критику нашим сакуиљачима, поготову а про-
стора Васојевића што се нијесу побринули да се
непроцијењено народно стваралаштво овог краја
забиљежи и тако сачува од заборава. Истина, за
најстарије народне пјесме које имамо у овој збирци
захвални смо, прије свега, Павлу Аполоновићу Ро-
винском, званом Русу, који је крајем деветнаестог
вијека боравио у Црној Гори и Васојевићима и
забиљежио пјесме са нашег простора у књизи „Цр-
на Гора” трећи том, поглавље о Васојевићима,
издање ЦИД, Подгорица 1984. Пјесме дате на по-
четку ове књиге већином су десетерачке, али у
њима преовлађује лирика те сам их стога и уврстио
у ову збирку. „Московска рућица”, „Нађоше се
брат и сестра”, „Суђен је”, „Љуба Дамјанова” (дви-
је варијанте) преузео сам из поменуте књиге Ро-
винског. Такође, Лудвиг Куба Чех, боравио је у на-
ше крајеве и забиљежио неколико лирских пјеса-
ма: „Коло води љуба Дамјанова”, „Ој, дјевојко ду-
шо моја”, „Лим вода нема брода”, „Јунак прође”,
„Јесил на Ком на планину била” (књига, „У Црној
Гори”, ЦИД, Подгорица, 1996. године).
У ову збирку уврстио сам и знаган број пјеса-
ма из књиге др Љубише Рајковића: „Кличе вила са
врх Кома” (зборник лирских народних васојевић-
ких пјесама), Рожаје, 1988. године. Унио сам и се-
дам пјесама из збирке Бранка Бања Шарановића:
„Новије Црногорске народне пјесме”, Графички
завод, Титоград 1984. и из књиге Р. Делетића „Ко-
мови камена књига”, Никшић, 1984. као и из збир-
ке „Вила вилу преко Кома звала”, Андријевица,

264
1996. године. Овим послом бавим се више од дваде-
сет година, записујем лирске и епске пјесме из на-
ших крајева и ова књига, као и многе друге, плод је
тог рада.
У ову књигу унио сам пјесму коју је забиље-
жио Марко Миљанов „Закукала црна кукавица”,
која говори о војводи Симу Кастратовићу из Коњу-
ха код Андријевице. Многе пјесме записао сам од
Душана Масловарића и Зорке Вучевић из Божића,
од Данице Кочановић и Анке Коматина из Мури-
не, те од пјесника Светислава Влаховића из Улоти-
не. Пјесму „Ој Полимље”, написао је Аксо Шо-
шкић из Улотине, а она је прихваћена као народна.
Пјесму ми је саопштио Вукман Дедовић из Грача-
нице. Неке пјесме ми је казивао Драган Јанков
Ивановић, Нана Радославова Делетић, Ранко Ми-
лосавов Делетић из Грачанице, Рајко Оровић из
Лијеве ријеке..
Пјесме „Равне Баре”, „Мала моја плав каме-
не”, „На уранку”, „Што је Јело, што Јелена”, „Ој да
ми је покрај Лима”, „У Речине овог љета”, преузео
сам из збирке Предрага Шћепановића: „Лирске на-
родне пјесме” (Од Андријевице до Колашина), Ко-
лашин, 2000. године. Пјесме о Комовима забиље-
жио сам онако како сам их чуо од казивача. Шире
о томе у књизи „Вила вилу преко Кома звала),
1996. године.
У ову збирку унио сам стихове који чине осо-
беност једног простора, односно племена Васојеви-
ћа. Наравно, то стваралаштво не може се проуча-
вати одвојено од осталих крајева Црне Горе. Међу-
собне везе су јаке и нераскидиве, али су у исти мах
и јединствене по много чему. Уосталом, ова књига

265
ће пружити јаснију слику о народном стваралаштву
на простору Васојевића, што ми је био и циљ.

Р. Д.

266
САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР.................................................................................................. 5-30

КАД СЕ ВЕДРО НЕБО НАОБЛАЧИ


КОЛО ВОДИ ЉУБА ДАМЈАНОВА......................................................33
ДАМЈАНОВА ЉУБА (I варијанта)....................................................... 34
ДАМЈАНОВА ЉУБА (II варијнта)........................................................35
ЗАКУКАЛА ЦРНА КУКАВИЦА............................................................36
МОСКОВСКА РУЖИЦА.........................................................................37
ЂЕ СИ БИЛА МАРО................................................................................. 38
СУЂЕН ЈЕ................................................................................................... 39
НАЂОШЕ СЕ БРАТ И СЕСТРА............................................................41
ЛИМ ВОДА НЕМА БРОДА.....................................................................43
ОЈ ДЈЕВОЈКО ДУШО МОЈА................................................................. 44
КРАЈ БЕРАНА ГРАДА.............................................................................45
МОЈ ДРАГАНЕ НЕЖЕЊЕНИ................................................................46
ПОКРАЈ ТВОГА СТАНА.........................................................................47
ПРОДАЈЕМ ТИ МАЈКО СТАДО...........................................................48
ОЈ ЦВИЈЕТЕ БОЛОВА............................................................................ 49
ОЈ ЦВИЈЕТУ МОЈ ЈАБЛАНЕ................................................................ 50
ОЈ ЛИВАДО РОСНА БАЈНА................................................................. 51
САМА СОБОМ ЦУРА ЗБОРИ................................................................52
ПЈЕВАЈ ДРАГИ ДА СЕ ЧУЈЕ.................................................................53
ДА САМ ЗНАЛА НЕ БИХ ЗАПЈЕВАЛА.............................................. 54
ОЈ ДА МИ ЈЕ МАЈКО РОДЕ.................................................................. 55
НЕЋУ ВИШЕ ДА ТУГУЈЕМ...................................................................56
ЈЕДНОГ ДИВНОГ ДАНА.........................................................................57
ПО ПЛАНИНА........................................................................................... 58
МОЈ ДРАГАНЕ...........................................................................................59
ОЈ ЦВИЈЕТЕ СА ПЛАНИНЕ..................................................................60
ДОЋИ ЋУ ТИ КРАДОМ.......................................................................... 61
ВОЉЕЛА САМ ЈАБЛАН ЖУТИ........................................................... 62
СВАКОМ САМ СЕ ЈА ПРОЉЕЋУ........................................................63
БЈЕЛИ БРАВИ ЧУВАЈТЕ СЕ САМИ................................................... 64
ОЈ ДА МИ ТЕ МАЛА НЕЂЕ................................................................... 65
ОЈ ПЛАНИНЕ МОЈЕ МИЛЕ.................................................................. 66
О, ДА САМ ТИ МАЈКО ВИНА...............................................................67
СВЕ БИХ ДАО ОСИМ МАЈКЕ...............................................................68
НА УРАНКУ................................................................................................69
РАВНЕ БАРЕ...............................................................................................70

267
МАЛА МОЈА ПЛАВ КАМЕНЕ.......................................................... ,.....71
У РЕЧИНЕ ОВОГЉЕТА...........................................................................72
ШТО СИ ЈЕЛО ШТО ЈЕЛЕНА............................................................ 73
ОЈ ДА МИ ЈЕ ПОКРАЈА ЛИМА.............................................................74
МИЛИЈАНА СА СРЕД БАРА..................................................................75
КАД ПЛАНИНОМ ПРОЂЕШ ЉЕТИ....................................................76
СРЦЕ МОЈЕ У РАНАМА..........................................................................77
ГДЈЕ СУНЧЕВИ ЗРАЦИ СЈАШЕ.......................................................... 78
ПРАТИЛЕ ТЕ МОЈЕ СУЗЕ......................................................................79
ОЈ ЦВИЈЕТЕ СА ПЛАНИНЕ.................................................................. 80
ЛИСТАЈ ГОРО, ВЕНИ ВЕНИ................................................................. 81
НА ПЛАНИНУ ВИШЕ НЕЋУ................................................................. 82
ОЈ ПЛАНИНО И СВЕ ТВОЈЕ................................................................. 83
ДРАГА МОЈА ЂЕТИ ПРОЂЕ..................................................................84
ЈАБЛАН БЕРЕМ ОН СЕ СУШИ............................................................ 85
УСПОМЕНА................................................................................................ 86
ДОЂИ ДРАГИ И ДОЛЕТИ....................................................................... 87
ВАРАМ ДРАГОГ МИЛО МИ ЈЕ.............................................................88
ОЈ ПЛАНИНСКЕ ВИТЕ ЈЕЛЕ................... ............................................89
ХОЋЕ ГОРА ДА ИСТРУНЕ..................................................................... 90
ДЈЕВОЈАЧКА САМОЋА..........................................................................91
СНИЈЕГ ПАДА ПО ПЛАНИНИ..............................................................92

У ПЛАНИНИ ГЛАС СЕ ЧУЈЕ

ОЈ ЂЕВОЈКО ИЗ ЂУЛИЋА.....................................................................95
ЈЕДНОГ ДАНА............................................................................................ 96
ЈЕДНЕ НОЋИ.............................................................................................. 97
ОЛ ДОЗВОЛИТ МАЛА МОЈА................................................................ 98
УЗ ПЛАНИНЕ ОВЦЕ ПАСУ.................................................................... 99
ЈЕЛОВИЦЕ ТИ ЈЕЛЕНА........................................................................ 100
У ПЛАНИНУ ГЛАС СЕ ЧУЈЕ.............................................................. 101
ЈЕДНОГ ЈУТРА ОД МИЛИНЕ..............................................................102
КО НЕ ЗНАДЕ ЉУБАВ ШТА ЈЕ..........................................................103
МАЛА МОЈА КАД МЕ ВОЛИШ...........................................................104
ОЈ АНЂЕЛЕ МОЈ ГАРАВИ................................................................ ...105
МОМЧЕ ПРОЂЕ.......................................................................................106
О МОЈ ДРАГИ ЂЕ ТИ ЉЕТО ПРОЂЕ................................................107
ЛИСТАЈ ГОРО ЈАБЛАНОВА................................................................108
ИГРА КОЛО ЈА НЕ БИЛА.....................................................................109
МОЈ ДРАГАНЕ ШТО НЕ ДОЂЕ.......................................................... 110
ЧУЈЕШ ЛИ МЕ ЈЕЛО ВИТА................................................................ 111
ОД ЧАКОРА ПА ДО МОРА................................................................... 112
НА МАРАМИ СИТНО СЛОВО.............................................................113
У ПЛАНИНУ ПУСТО СТЧЕЊЕ...........................................................114

268
НЕМА ЗОРЕ..............................................................................................115
МОЈ ДРАГАНЕ УКЛЕЋУ ТЕ...............................................................116
ДА САМ ЗНАО ЦУРО КЛЕТА............................................................. 117
ОЈ ЈЕЛО........................................ ............................................................. 118
ОЈ ЂЕВОЈКО ЈАГЊЕ МОЈЕ................................................................119
КО ЈЕ ОВО ДОБА НОЋИ......................................................................120
ПО ПЛАНИНИ ПАЛА ТАМА.............................................................. 121
ОЈ ПЛАНИНСКЕ ВИТЕ ЈЕЛЕ............................................................. 122
ЧАРНА ГОРО...........................................................................................123
СОКО ЛЕТИ ПЛАНИНАМА........... .................................................... 124
ОЈ ПЛАНИНО ПЛАНИНИЦЕ............................................................. 125
ВЕДРО НЕБО ПА СЕ МУТИ................................................................ 126
НА ЈАБЛАН ЈЕ РОСА ПАЛА...............................................................127
СЈЕЋАЋЕ СЕ ЦУРА ГАРА................................................................... 128
МОЈ ДРАГАНЕ........................................................................................ 129
МОЈ ДРАГАНЕ РУЖО БЈЕЛА.............................................................130
А ЈА ЈАДНА ОСТАХ САМА.................................................................131

ГЛЕДАЛА САМ СА ПЛАНИНА

ОЈ ПОЛИМЉЕ.........................................................................................135
3ЕЛЕТИНСКО БРДО ВЕЉЕ................................................................ 136
СА ЗЕЛЕНОГ ЗЕЛЕТИНА.................................................................... 137
ЗЕЛЕТИНЕ ОД СТО ЧУКА.................................................................. 138
ГЛЕДАЛА САМ С ЛИПОВИЦЕ.......................................................... 139
ПРЕКО ЛИСЕ...........................................................................................140
ПО ГОЛЕШИ ЧЕМЕРИКА...................................................................141
УЛОТИНО РАВНИ КРУЖЕ................................................................. 142
ПРЕКО ЛИМА..........................................................................................143
САДЋЕ ЉЕТО И ПРОЉЕЋЕ............................................................... 144
МОЈ ДРАГАНЕ У ДАЛЕКОМ СВИЈЕТУ..........................................145
ЛИСТАЈ ГОРО ЈАБЛАНОВА...............................................................146
ПРЕДУГИ СУ ДАНИ ЉЕТЊИ.............................................................147
МОЈ ДРАГАНЕ ГДЈЕ СИ САДА..........................................................148
ДАЛ СЕ СЈЕЋАШ СРЦЕ МИЛО......................................................... 149
УСТАЈ МАРО СВИЋЕ ЗОРА................................................................ 150
ПОД ПРОЗОРОМ МОЈЕ МАЛЕ.......................................................... 151
ЧЕСТО ПРОЂЕМ КРАЈ ЛИВАДА............. .........................................152
ОЈ АНЂЕЛЕ С НЕБА СИЂИ................................................................ 153
СРЦЕ МОЈЕ СТАН ПОЛАКО.............................................................. 154
ОЈ ЉУБАВИ КЛЕТА.............................................................................. 155
ПОД ЈЕЛОВЕ ГРАНЕ............................................................................. 156
ГЛЕДАО САМ ОРЛА.............................................................................. 157
НЕ МОГУ ТЕ ЧЕКАТ ВИШЕ............................................................... 158

269
ДА СУ МИ ОЧИ ТВОЈЕ

МОЈ ЗЕЛЕНИ БОСИОЧЕ................................................................... 161


НЕДА ЧУВА ВРАНЕКОЊЕ.................................................................. 162
ЧУВАХ ОВЦЕ ТРИ ГОДИНЕ............................................................... 163
ЧУВАМ ОВЦЕ ПЛАНИНАМА............................................................. 164
ЈОШ НЕ СВИЋЕ РУЈНА ЗОРА............................................................ 166
НЕ РЕКРОХ ТИ ДИВНА ЈЕЛО................. ...........................................168
ПОКРАЈ ЛИМА МАГЛА ПАЛА...........................................................170
ОЈ ВЕРУШКО ПОЉЕ............................................................................. 173
ЉЕВОРЕЧКА ДИВНА ЦЕСТО.............................................................174
ОЈ НАЈЉЕПША СА ПОЛИЦЕ.............................................................175
НА СРЕД РАВНЕ ЈЕЛОВИЦЕ.............................................................. 176

КОМОВИМА КРОЗ КАТУНЕ

ЈЕСИ Л’ КОМОМ ПРОЛАЗИО.............................................................179


КЛЕТВА......................................................................................................180
НЕ БИ Л’ ИВАН ОЗДРАВИО МАЈЦИ................................................181
ПА БИХ БРАЛА БИЛА ИЗ ТОЧИЛА..................................................182
ВИЛА ВИЛУ ПРЕКО КОМА ЗВАЛА.................................................. 184
НАВРХ КОМА ПАЛА ТАМА.............................................................. 185
КОМ ЈЕ ГЛАВА ПЛАНИНАМА...........................................................187
СЕСТРА МИЛАНОВА И КОМСКА ВИЛА........................................189
ПО МОЈАНУ ПОВАЉАНА ТРАВА..................................................... 190
ОЈ ЉУБАНЕ ПЛЕМЕНИТИ................................................................. 191
ОЈ КОМОВСКЕ ЈЕЛЕ МИЛЕ............................................................... 192
ОЈ МОЈАНСКА ВОДО ЛЕДНА.............................................................193
СЈЕЋАЋЕ СЕ КОМСКЕ ЈЕЛЕ..............................................................194
ИСПОД КОМА ЈЕДНО СЕЛО............................................................ 195
МАРГАРИТО, БИСТРА ВОДО............................................................. 196
ШТО ВАС ТАКО БИЈЕ ТАМА............................................................. 197
ОЈ, КОМОВИ И ТОЧИЛА.................................................................... 198
ОД КОМОВА ДО БЕРАНА.....................................................................199
ДОСТА САМ ТИ, МАЈАКО МИЛА......................................................200
ОЈ, ЦАРИНЕ..............................................................................................201
ЈА ТИ МАЛА, ОЈДО’ ДОМА..................................................................202
ПРЕКО БИЛА ЦАРИНСКОГА............................................................. 203
ХОЋЕМО ЛИ НА ЦАРИНЕ................................................................... 204
ОД ЦАРИНА ДО ЈАПАНА..................................................................... 205
ВОЛИМ МАЈКО....................................................................................... 206
ДА ЛИ ЗНАДЕ КО ИЗ СЕЛА..................................................................207
ПО РОГАМУ ПАЛАТАМА.....................................................................208
ЖАЛИМ ТИ СЕ ГОРО МИЛА...............................................................209
ОСТАДЕ МИ ЉУБАВ КЛЕТА.............................................................. 210

270
ГТРЕКО КОМА ПА У КУЧЕ............................................................... 211
ПРЕКО ШТАВНЕ.................................................................................... 212
КОМ ПЛАНИНА ПОД РАНАМА...................................................... 213
АКО ЉУБАВ НИЈЕ ТАЈНА.................................................................. 214
КОМОВИМА УЗ ТОЧИЛА................................................................... 215
ДОЂИ ДРАГИ НА КОМОВЕ................................................................ 216
КОМСКА ЖЕЉА.....................................................................................217
ОЈ МОЈАНЕ КАМЕНИТИ.....................................................................218
ДРАГА МИ СЕ РАЗБОЉЕЛА...............................................................219
МОРАЧ ЦУРА КОМОВИМА БРАЛА.................................................220
НАВРХ КОМА..........................................................................................221
ПИТА ВИЛА САВРХ КОМА.................................................................222
ИДУ ЧЕТЕ СА КОМОВА.......................................................................226
ЗАЈЕЧАШЕ КОМСКЕ ГОРЕ................................................................ 229
СА КОМОВА ГЛАС СЕ ЧУЈЕ.............................................................. 230
НА КОМОВЕ ПРИЈЕ ЗОРЕ.................................................................. 231
ВРХОВОИМА ОД ЉУБАНА.................................................................232
С ОНЕ СТРАНЕ ЉУБАНА....................................................................233
СА КОМОВА ВЈЕТАР ПИРИ............................................................... 234
ОЈ, ЉУБАНЕ ПЛЕМЕНИТИ................................................................235
ОЈ, МОЈАНЕ КАМЕНИТИ....................................................................236
КОМ ПЛАНИНА......................................................................................237
КОМСКА ТУГА....................................................................................... 238
ПОВИЛА СЕ ГОРА ПОВРХ КОМА.................................................... 239
КОМОВИМА КРОЗ КАТУНЕ............................................................ 240
АОЈ КОМСКЕ ВИТЕ ЈЕЛЕ.................................................................. 241
КОМОВИМА ШТО ПРИПАДА............................................................242
ОЈ ЂЕВОЈО ИСПОД КОМА.................................................................243
ОД КОМОВА ДО ПРЕВИЈЕ..................................................................244
ОЈ ЛИЈЕПА ЉУБАШТИЦЕ................................................................. 245
БЕРИ ЦВЈЕЋЕ СА ЉУБАНА............................................................... 246
НА КОМОВЕ НИКОГНЕМА................................................................ 247
НА КОМОВЕ СВЕ СУ ЈЕЛЕ................................................................. 248
А ОЈ КОМЕ ТАМНИ КЛЕТИ............................................................... 249
РАВНИМ БИЛОМ ОД ЦАРИНА........................................................ 250
ОЈ ЛИЈЕПА ЉУБАШТИЦЕ................................................................. 251
У КОМОВЕ КРАЈ СТИЈЕНЕ................................................................ 252
ПОДНО КОМА У ПЛАТИЈЕ................................................................ 253
ОЈ КОМОВСКЕ ЈЕЛЕ ВИТЕ................................................................ 254
ИСПОД КОМА ИЗВОР ЛЕДНИ...........................................................255
ИСПОД КОМА МАЛО НИЖЕ............................................................. 256
ОЈ ДЈЕВОЈКО ИСПОД КОМА.............................................................257
ОЈ ДА МИ ЈЕ БИТ НА КОМЕ...............................................................258
ПОД КОМОВЕ У ПЛАНИНЕ................................................................259
НА КОМОВЕ КАД САМ БИО.............................................................. 261

271
НА КОМОВЕ ВИШЕ НЕЋУ.................................................................. 262
УЗ ОВУ КЊИГУ....................................................................................... 263

С1Р - Каталогизација у публикацији


Централна народна библиотека Републике
Црне Горе - „Ђурђе Црнојевић”, Цетиње

886.1/.2-1

ДЕЈ1ЕТИЋ, Ратко

Лирске народне пјесме Васојевића / Ратко Делетић; Андријевица,


„Комови” - 2001. (Покрет - Подгорица); 272 стр.; 21 цм;
(Библиотека Истраживања)

Тираж: 500

272