Razotkrivena Izida - Tom 1 Nauka 1

Biblioteka
Agarta
Urednik:
Aleksandar Dramićanin
H.P. Blavacka
RAZOTKRIVENA
IZIDA
Ključ za otkrivanje tajni
drevne i savremene
nauke i teologije
Tom I
Nauka
„Ovo je knjiga istine.” – Montenj
Beograd,
2016.
Naslov originala:
Helena Petrovna Blavatsky
ISIS UNVEILED
A Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern
Science and Theology
VOL. I. – SCIENCE.
THEOSOPHICAL UNIVERSITY PRESS
PASADENA, CALIFORNIA, 1877.
Pravo prevoda za srpsko govorno područje

Metaphysica, Beograd
Prevod:
Dušan D. Stojanović
AUTOR
posvećuje ovo delo
TEOZOFSKOM DRUŠTVU,
OSNOVANOM U NJUJORKU, 1875.
RADI PROUČAVANJA STVARI
KOJE SE U NJEMU RAZMATRAJU.
PREDGOVOR
Delo koje upravo iznosim pred sud javnosti predstavlja rezultat

jednog intimnog poznanstva sa adeptima Istoka i proučavanja njihove
nauke. Namenjeno je onima koji su spremni da prihvate istinu gde
god naišli na nju, i da ustanu u njenu odbranu čak i ako to znači
suprotstavljanje opšteprihvaćenim predrasudama. Ono predstavlja i
pokušaj da se pomogne ozbiljnom proučavaocu da uoči najvažnije
principe koji čine osnovu drevnih filozofskih sistema.
Knjiga je pisana potpuno iskreno. Namera pisca bila je da bude pot-
puno nepristrasan i da izloži istinu bez ikakve zlobe ili predrasuda. Ali
ona nema ni milosti prema etabliranim neistinama, niti pokazuje ikakvo
poštovanje prema neopravdano prisvojenom autoritetu. Ona insistira
na razotkrivanju skrivene prošlosti, čija vrednost leži u dostignućima
koja su predugo sklanjana od javnosti. Ona zahteva vraćanje onoga što
je bilo pozajmljeno prâvom vlasniku, kao i oslobađajuću presudu za
mnoge slavne ali i oklevetane ličnosti. Njen kriticizam nema za cilj da
promoviše nijednu vrstu kulta, nijednu veroispovest niti ma koju
naučnu hipotezu. Ljudi i stranke, sekte i škole mišljenja, samo su pro-
lazne pojave sadašnjeg trenutka u razvoju sveta. ISTINA, visoko po-
stavljena na steni od neuništivog adamanta, jedina je večna i svemoćna.
Mi ne verujemo ni u kakvu magiju koja nadilazi okvire i kapacitet ljud-
skog uma niti u „čuda”, bilo da ih nazivaju božanskim ili satanskim,
ukoliko ona podrazumevaju prevazilaženje zakona prirode koji oduvek
postoje. Međutim, mi prihvatamo izreku darovitog autora Festusa, da
ljudsko srce još uvek nije iznelo sve svoje tajne i da još nismo ovladali,
pa čak ni uspeli da shvatimo, pun raspon njegovih moći. Da li preteru-
7
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
jemo ako verujemo da bi čovek trebao da razvija u sebi nove vrste
osećajnosti i da se ponovo zbliži sa prirodom? Sama logika evolucije
bi nas morala poučiti toliko, ukoliko je pratimo do njenih krajnjih,
potpuno zakonitih zaključaka. Ukoliko je negde na uzlaznom putu,
od biljaka ili mekušaca ka najplemenitijem soju ljudi, nastala duša
obdarena intelektualnim kvalitetima, ne može delovati nerazumno
zaključak, kao i vera u to, da se sposobnost opažanja isto tako dalje
razvija u čoveku, omogućujući mu da otkrije činjenice i istine koje
leže van granica naše svakodnevne spoznaje. Pa ipak, mi ne okle-
vamo da prihvatimo Bifeovu (Biffe) tvrdnju da „suština ostaje večno
nepromenjena. Bilo da zasečemo mermerni blok, probijajući se u nje-
govu unutrašnjost koja u sebi skriva statuu, ili da slažemo kamen po
kamen od svetilišta ka spoljnim zidovima dok ne sagradimo celi
hram, naš NOVI rezultat je samo jedna stara ideja. Poslednja među
večnostima će otkriti da je sudbinski povezana sa svojom bliznakin-
jom, onom koja je bila prva.”
Kada smo, pre mnogo godina, po prvi put putovali na Istok da
bismo istražili tajne njegovih napuštenih svetilišta, dva teška pitanja
su nam se neprekidno vrzmala u mislima: Gde je, KO i ŠTA je BOG?
Ko je ikada uspeo da vidi čovekov BESMRTNI DUH, tako da je
mogao da se uveri u čovekovu besmrtnost?
Proteklo je dosta vremena dok, željni da nekako rešimo ove složene
probleme, nismo stupili u kontakt sa izvesnim ljudima, obdarenim tako
zagonetnim moćima i tako dubokim znanjem da smo ih zaista mogli
označiti kao „mudrace sa Istoka”. Gutali smo svaku reč njihovih upu-
tstava. Oni su nam pokazali da kombinujući nauku sa religijom, pos-
tojanje Boga i besmrtnost ljudskog duha mogu da budu prikazani baš
kao i neki Euklidov problem. Po prvi put smo postali uvereni da u filo-
zofiji Istoka nema mesta ni za kakvu drugu veru osim apsolutne i ne-
pokolebljive vere u neograničene mogućnosti čovekovog sopstvenog,
besmrtnog bića. Učili su nas da ove neograničene mogućnosti potiču
od srodnosti ljudskog duha sa Dušom Sveta – sa samim Bogom! On
se, rekli su, jedino i ispoljava posredstvom ljudskog duha. Čovekov
8
Predgovor
duh predstavlja dokaz za božji duh, kao što jedna kap vode pred-
stavlja dokaz da postoji izvor iz koga je potekla. Recite nekome ko
nikada nije video vodu da postoji okean koji je njom ispunjen, i on
će morati da prihvati vašu izjavu samo na osnovu vere, ili će je pot-
puno odbaciti. Ali dopustite da jedna kap padne na njegov dlan, i on
će pred sobom imati činjenicu na osnovu koje će moći da zaključi
sve ostalo. Posle toga će biti u stanju da postepeno shvati da postoji
beskrajni i bezmerno duboki okean vode. Slepa vera neće više biti
neophodna; on će je zameniti ZNANJEM. Kada sopstvenim očima vi-
di smrtnog čoveka kako pokazuje ne-verovatne sposobnosti, kako
uspeva da kontroliše sile prirode i otvara vrata duhovnog sveta, um
koji je sklon razmišljanju postaje uveren da ako duhovni Ego jednog
čoveka može sve to da uradi, onda moći DUHA OCA moraju biti sra-
zmerno onoliko veće koliko čitav okean prevazilazi jednu kap vode
u pogledu obima i mogućnosti. Ex nihilo nihil fit (Iz ničega ništa ne
nastaje); dokažite postojanje čovekove duše pomoću njenih čudesnih
moći – i dokazali ste postojanje Boga!
Tokom našeg proučavanja se pokazalo da misterije uopšte nisu
nikakve misterije. Imena i mesta, koja za Zapadnjaka imaju značaj
jedino kao pojmovi iz istočnjačkih bajki, pokazali su se kao istiniti.
Ispunjeni poštovanjem stupili smo u hram Izide da uklonimo veo sa
„one koja je bila, koja jeste i koja će biti” u drevnom Saisu; da
pogledamo kroz poderan zastor Svetinje nad svetinjama u Jerusali-
mu; pa čak i da istražujemo u kriptama koje su nekada postojale ispod
svete zgrade tajanstvenog Bat-Kola. Filia Vocis – kćer božanskog
glasa – odazvala se sa svog milostivog prestola zastrtog velom1 i na-
uka, teologija, te svaka ljudska hipoteza i koncepcija koje su potekle
iz nesavršenog znanja zauvek su izgubile svoj autoritet u našim oči-
ma. Jedini živi Bog je progovorio kroz svoje proročište – kroz čoveka
1 Lajtfut (Lightfoot) nas uverava da je taj glas, koji je u prošlosti korišćen prilikom
primanja nebeskih poruka, „zaista proizvođen magijskom veštinom” (Tom II., str.128).
Ovaj potonji naziv je korišćen prilikom obraćanja „sa visine”, jednostavno zato što je
bio i još uvek je pogrešno shvaćen. Cilj ovog rada je da ispravi pogrešna mišljenja u
pogledu „magijske veštine”.
9
i mi smo bili zadovoljni. Takvo znanje nema cenu; ono je bilo skri-
vano jedino od onih koji se nisu obazirali na njega, koji su mu se
izrugivali ili poricali da ono uopšte postoji. Slutimo da će nas takvi
zasuti kriticizmom, cenzurom, a možda i otvorenim neprijateljstvom,
mada prepreke na našem putu ne izviru iz valjanih dokaza, iz
potvrđenih istorijskih činjenica, niti im je uzrok nedostatak zdravog
rasuđivanja u javnosti kojoj se obraćamo. Savremena misao, kako u
religiji tako i u nauci, primetno klizi u liberalnijem smeru. Racional-
isti su svakim danom sve bliži tački na kojoj će biti prinu-đeni da
dignu ruke od despotskog monopola na sud javnosti, kojim su dugo
raspolagali i koristili se njime. Kada je papa otišao do kraj-nosti i
besno anatemisao sve koji podržavaju slobodu štampe i govo-ra, ili
one koji zahtevaju da u svakom sukobu dva zakona, civilnog i
crkvenog, civilni mora da odnese prevagu, ili da ma koji metod
isključivo svetovnog obrazovanja može da bude odobren;2 i kada na
drugoj strani gosp. Tindal kao portparol nauke devetnaestog veka
kaže „...neosvojiva pozicija nauke može se iskazati u nekoliko reči:
mi prisvajamo i mi ćemo preoteti od teologije čitav domen kos-
mološke teorije”3 – onda nije teško predvideti kraj kome sve to vodi.
Vekovi potčinjavanja diktatu nisu uspeli da smrznu životvornu krv
ljudi i kristališu je oko jezgra slepe vere; a devetnaesti vek upravo
posmatra napore džina da se konačno oslobodi spona kojima su ga
kepeci sputavali i da stane na sopstvene noge. Čak će i protestantska
zajednica u Engleskoj i Americi, koja upravo preispituje tekstove
svog Otkrivenja, biti prisiljena da obelodani njihovo poreklo i utvrdi
kolika je njihova prâva vrednost. Dan kada se ljudima gospodarilo
putem dogmi stigao je do svog sutona.
Naš rad, otuda, pokušava da izdejstvuje javno priznanje herme-
tičke filozofije, drevne, univerzalne Mudrosti-Religije, kao jedinog
mogućeg ključa za spoznaju Apsoluta, kako u nauci tako i u teologi-
2 Enciklika iz 1864.
3 “Fragments of Science”
10
Predgovor
ji. Kako bismo pokazali da smo potpuno svesni težine svog poduh-
vata, možemo već na početku da izjavimo kako nećemo biti izne-
nađeni ukoliko nam se na putu ispreče sledeće grupe:
Hrišćani, koji će primetiti da dovodimo u pitanje dokaze istinitosti
njihove vere.
Naučnici, koji spadaju u istu grupu kao i rimo-katolička crkva sa
svojim pretenzijama na nepogrešivost, tako da u izvesnim detaljima
čak i mudraci i filozofi starog veka stoje iznad njih.
Pseudo-naučnici, koji će, naravno, besno upirati prstom u nas.
Najširi krugovi sveštenstva i „slobodnih mislilaca”, koji će nam
zameriti da ne prihvatamo ono što oni rade, već zahtevamo prepoz-
navanje cele istine.
Intelektualci i najrazličitiji autoriteti, koji skrivaju svoja prâva uv-
erenja zazirući od ukorenjenih predrasuda.
Plaćenici i paraziti iz redova štampe, koji prostituišu njenu og-
romnu moć što prevazilazi silu kraljeva, i kaljaju plemenite ciljeve
svoje profesije, kojima će biti lako da ismevaju stvari suviše čudesne
da bi ih shvatili; jer za njih cena jednog novinskog pasusa uveliko
prevazilazi vrednost iskrenosti. Od mnogih će doći iskrena kritika; a
od mnogih – licemerne fraze. Ali mi gledamo u budućnost.
Nadmetanje koje se trenutno odvija između stranke koja zastupa
savest javnosti i stranke koja brani reakciju već je stvorilo preduslove
za zdraviji način razmišljanja. Ono će sigurno na kraju dovesti do
zbacivanja zabluda i trijumfa Istine. Da ponovimo još jednom – cilj
naših napora je svetlija sutrašnjica.
Pa ipak, kada razmotrimo ogorčeni otpor kome smo pozvani da
se suprotstavimo, ko bi od nas imao veće pravo da, ušavši u arenu,
ispiše na štitu pozdrav koji je rimski gladijator uputio cezaru: MORIT-
URUS TE SALUTÂT! (Pozdravlja te umirući!)
Njujork, septembra 1877.
11
PRED VELOM
Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Pla-

tonova filozofija nudi sredinu Pregled drevnih filozofskih sistema
Sirijski rukopis u kome se pominje Simon Mag Rečnik pojmova koji
se koriste u ovoj knjizi
Jovanka – Neka zavijore naše zastave na zidovima!

Kralj Henri Šesti, čin IV.
„Moj život je bio posvećen proučavanju čoveka, njegove sudbine i
njegove sreće.”
Dž. R. Buchanan, M.D., „Outlines of Lectures on Anthropology“
Prošlo je devetnaest vekova od kada je, kako nam rekoše, mrak

idolopoklonstva i paganstva prvi put razvejala božanska svetlost
hrišćanstva, i dva i po veka kako je blistava svetiljka Savremene
Nauke počela da sija u tami neznanja minulih vremena. Od nas se
traži da verujemo da su u ovim razdobljima nastali istinski moral i
intelektualni napredak ljudskog roda. Antički filozofi su bili veoma
napredni za njihovo doba, ali su bili praktično nepismeni u poređenju
sa savremenim naučnicima. Etika paganizma je možda odgovarala
zahtevima nekultivisanih ljudi antike, ali se sve do pojave blistave
„zvezde nad Vitlejemom” nije jasno ukazao pravi put ka moralnom
savršenstvu i spasenju. Od davnina je nasilje bilo pravilo, a vrlina i
duhovnost izuzeci. Sada i najgluplji mogu da pročitaju božiju volju
13
u Njegovoj objavi; ljudi imaju svaki mogući podsticaj da budu čestiti,
i postaju sve bolji i bolji. Takva je zvanična pretpostavka, a kakve su
činjenice? Na jednoj strani imamo neduhovno, dogmatizovano sve-
štenstvo, koje se neretko predaje razvratu; bezbroj sekti i tri velike
veroispovesti koje su u neprestanom međusobnom ratu; razdor
umesto jedinstva, dogme bez ikakvih dokaza, propovednike koji uži-
vaju da budu u centru pažnje, kao i licemerje i zatucanost parohijana
što jure za novcem i zadovoljstvima koje je proizvela potreba jednog
tiranskog sistema za društvenim ugledom, i sve to kao opšte pravilo,
dok su iskrenost i istinska pobožnost redak izuzetak. Na drugoj strani
nalazimo naučne hipoteze na klimavim nogama; nesaglasnost po bilo
kom pitanju; rasprave pune zlobe i zavist; i sveopšte klizanje ka ma-
terijalizmu. Otimanje nauke i teologije o nepogrešivost je preraslo u
najveći sukob svih vremena.
U Rimu, samozvanom centru hrišćanskog sveta, tobožnji nasled-
nik „prestola Svetog Petra” potkopava društveni poredak svojom
nevidljivom ali sveprisutnom mrežom fanatizovanih špijuna, pod-
badajući ih da podvedu Evropu pod njegovu svetovnu i duhovnu pre-
vlast. Njega, koji sebe naziva „Hristovim vikarom”, posmatramo
kako paktira sa anti-hrišćanskim muslimanima protiv druge hriš-
ćanske nacije, javno prizivajući božji blagoslov na oružje upravo onih
koji su se vekovima ognjem i mačem suprotstavljali pretenzijama
„njegovog” Hrista na božanski autoritet! U Berlinu – jednom od ve-
likih intelektualnih centara – profesori savremenih egzaktnih nauka,
okrećući leđa toliko hvaljenim rezultatima prosvetljenja u post-
Galilejskom periodu, tiho gase plamen koji je upalio veliki Flo-
rentinac; ukratko, nastoje da dokažu da su heliocentrični sistem, pa
čak i zemljina rotacija, samo maštarije obmanutih naučnika, da je
Njutn bio samo vizionar, a svi nekadašnji i savremeni astronomi
jedino spretni u proračunavanju problema koji nikada neće moći da
budu provereni.1
1 Vidi poslednje poglavlje ovog toma, str. 622.
14
Pred velom
Između ova dva suprotstavljena titana – nauke i teologije – nalazi
se zbunjena javnost, brzo gubeći veru u besmrtnost čovekove ličnosti,
u božanstvo ma koje vrste, rapidno se srozavajući na nivo puke živo-
tinjske egzistencije. Takva je trenutna situacija, obasjana blistavim
Suncem naše hrišćanske i naučne epohe u svom zenitu!
Da li bi onda bilo pravedno da ospemo drvlje i kamenje na
nekolicinu skromnih pisaca zato što su potpuno odbacili autoritet
suprotstavljenih tabora? Zar nismo radije spremni da poslušamo
izreku ovog veka, koju je objavio Horas Grili (Horace Greeley):
„Neću bez rezerve prihvatiti stavove nijednog čoveka, živog ili pre-
minulog”?2 Takav će, u svakom slučaju, biti naš moto, i namera nam
je da se na stranicama ovog rada rukovodimo tim principom.
Među mnoštvom čudnovatih izdanaka koji su se razvili u našem
veku, neobično verovanje takozvanih spiritista se uzdiglo među kli-
mavim ruševinama samozvanih „objavljenih” veroispovesti i materi-
jalističkih filozofija; pa ipak, jedino ono još nudi mogućnost poslednjeg
pribežišta za nekakav kompromis između dve suprotstavljene dogme.
Nimalo ne iznenađuje što ova neočekivana utvara iz pre-hrišćanskih
dana nailazi na hladan prijem u našem trezvenom, pozitivističkom
veku. Vremena su pretrpela neobičnu promenu; nedavno je izvesni,
dobro poznati propovednik iz Bruklina istakao u svojoj propovedi da,
ukoliko bi Isus mogao da se vrati i boravi na ulicama Njujorka, kao
što je svojevremeno otišao u Jerusalim, otkrio bi da je zatočen u grob-
nici.3 Kakvu bi vrstu dobrodošlice onda spiritizam uopšte mogao da
očekuje? Istina, neobični uljez na prvi pogled ne izgleda ni privlačno
ni perspektivno. Bezobličan i banalan, poput deteta oko koga je trčkalo
nekoliko dadilja, pomalja se iz svog detinjstva sakat i izobličen. Ima
bezbroj neprijatelja; prijatelja i zaštitnika je tek nekolicinu. Ali šta s
tim? Kada je istina bila spremno prihvaćena? Mada su pobornici spiri-
tizma u svom fanatizmu preuveličali njegove kvalitete i ostali slepi za
2 „Recollections of a Busy Life“, str. 147.

3 Henry Ward Beecher.
15
njegove mane, to nije nikakav razlog da sumnjamo u njegovu real-
nost. Falsifikat nije moguć ukoliko ne postoji original koji je poslužio
kao uzor. Sâm fanatizam spiritista predstavlja dokaz istinitosti i real-
nosti njihovog fenomena. Oni nam pružaju činjenice koje možemo
da istražujemo, a ne tvrdnje u koje moramo da verujemo bez ikakvih
dokaza. Postoje milioni razumnih muškaraca i žena koji neće lako
podleći kolektivnoj halucinaciji. I tako, dok sveštenstvo, držeći se
svojih tumačenja Biblije, a nauka svog kodeksa mogućih pojava u
prirodi koji je sama načinila, odbijaju da ih makar ozbiljno saslušaju,
prâva nauka i istinita religija ćute i sa strepnjom čekaju na sledeće
događaje.
Čitavo pitanje koje se vrti oko fenomena počiva na ispravnom
razumevanju drevnih filozofskih sistema. Onda, kuda da se okrenemo
u svojoj zbunjenosti ako ne drevnim mudracima, kada nam, izgo-
varajući se našim navodnim sujeverjem, savremeni mudraci us-
kraćuju objašnjenja? Upitajmo ih, uostalom, šta oni znaju o prâvoj
nauci i religiji; i to ne samo u pogledu detalja, već o punom obimu
koncepta ovih dvojnih istina – tako snažnih kada su sjedinjene, a tako
slabih kada su razdvojene. Pored toga, možemo da imamo koristi i
od poređenja ove toliko hvaljene savremene nauke sa neznanjem
drevnih vremena, kao i ove usavršene, savremene teologije sa „Ta-
jnim učenjima” drevne univerzalne religije. Možda ćemo tako biti u
stanju da otkrijemo neutralni teren na kome možemo da dosegnemo
i da se koristimo obema.
Upravo je Platonova filozofija, kao najpodrobnije razrađeni saže-
tak teško razumljivih sistema stare Indije, jedina koja može da nam
omogući pristup tom središnjem prostoru. Mada su od Platonove
smrti protekla dvadeset dva i četvrt vekova, veliki umovi širom sveta
se još uvek bave njegovim delima. On je, u najpotpunijem smislu
reči, bio tumač sveta. A najveći filozof pre-hrišćanske ere je u svojim
radovima verno odrazio duhovnost vedskih filozofa koji su živeli hi-
ljadama godina pre njega, kao i njihov metafizički način izražavanja.
Otkrićemo da su tokom vekova koji ih razdvajaju Vjasa, Đemini,
16
Pred velom
Izgleda da je Speusip učio da je psihička ili tumejska duša bes-
mrtna, kao i duh odnosno racionalna duša, a kasnije ćemo videti i
koji su ga razlozi naveli na to. I on – poput Filolaja i Aristotela, u
svojim raspravama o duši – smatra etar elementom; tako da postoji
pet glavnih elemenata koji su analogni petorci pravilnih figura u geo-
metriji. Ovo je prihvaćeno i od strane Aleksandrijske škole.9 I zaista,
bilo je mnogo toga u učenjima Filaleteja što se nije pojavilo u
radovima starijih platonista, a što je veliki filozof u suštini nesum-
njivo poučavao, ali sa sebi svojstvenom povučenošću nije dopustio
da bude zapisano, jer je sadržavalo suviše tajnih stvari koje nisu bile
za slobodno objavljivanje. Speusip i Ksenokrat koji su došli posle
njega, smatrali su poput svog velikog učitelja, da anima mundi, ili
Duša Sveta, nije božanstvo nego njegovo ispoljavanje. Ovi filozofi
nikada nisu zamišljali Jedno kao živu prirodu.10 Izvorno Jedno nije
postojalo, onako kako mi shvatamo taj pojam. Ne, sve dok se nije
ujedinilo sa mnoštvom – dok nije nastala ispoljena egzistencija (mo-
nada i duada), timion, poštovani – nešto što je ispoljeno, što prebiva
kako u središtu tako i na periferiji, ali je ono samo odraz božanskog
bića – Duše Sveta.11 U ovom učenju nailazimo na duh ezoterijskog
budizma. Čovekova predstava o Bogu je upravo taj lik u bleštavom
svetlu koga vidi odraženog u fokusirajućem ogledalu svoje sopstvene
duše, a ipak to nije istinski Bog, već samo Njegov odraz. Njegova
slava je tu, ali je svetlo Njegovog duha ono što čovek vidi, i to je je-
dini prizor koji može da podnese. Što je ogledalo čistije, to će jače
blistati božanski lik u njemu. Ali nemoguće je istovremeno gledati i
spoljni svet u njemu. U joginu koji je u ekstazi, u prosvetljenom i vi-
dovitom, duh će blistati poput podnevnog Sunca; u srozanoj žrtvi
ovozemaljskih strasti ne nazire se nikakav sjaj, jer je ogledalo pokr-
iveno prljavštinom materijalnog sveta. Takvi ljudi poriču postojanje
Boga i spremno bi lišili čovečanstvo njegove duše jednim udarcem.
9 „Theological Arithmetics“, str. 62: „On Pythagorean Numbers“
10 Platon: „Parmenid”, 141 E.
11 Vidi Stob. „Ekl.” I, 862.
25
BEZ BOGA NEMA NI DUŠE? Kakva užasna, poražavajuća misao!
Iritirajući košmar ludaka – ateiste; pred njegovim unezverenim pogle-
dom se ukazuje zastrašujući, beskrajni niz iskri kosmičke tvari koju
niko nije stvorio; koja se sama pojavljuje, postoji sama za sebe i sama
se dalje razvija; ovo Biće-ne Biće, jer ono je niko i ništa, pluta sve
dalje dolazeći niotkuda; ne pokreće ga nikakav Razlog jer nikakvog
i nema, jureći nikuda. I sve to u večnom kružnom ponavljanju slepog,
inertnog i – BEZUZROČNOG. Šta je u poređenju s time čak i po-
grešno shvaćen koncept budističke Nirvane! Nirvani prethode bez-
brojni duhovni preobražaji i inkarnacije, tokom kojih entitet nijednog
trenutka ne gubi svest o sopstvenoj individualnosti, i koji mogu da
potraju na milione godina pre nego što se dostigne krajnji stupanj.
Mada su neki smatrali Speusipa inferiornijim od Aristotela, on je
ipak zadužio svet time što je definisao i razjasnio mnoge stvari koje
je Platon ostavio nejasnim u svom učenju o razumnom i idealnom.
„Nematerijalno se upoznaje naučnim razmišljanjem, a materi-
jalno putem naučnog opažanja.”12
Ksenokrat je razjasnio mnoge od nezapisanih teorija i učenja svog
učitelja. I on je pokazivao najviše uvažavanje Pitagorinih učenja, kao
i njegovog sistema brojeva i njegove matematike. Priznavajući samo
tri stupnja saznanja – misao, opažanje i suočavanje (ili saznanje pu-
tem Intuicije) on je smatrao da je prvi preokupiran svime što se nalazi
ispod nebesa; Opažanje se bavi stvarima koje su na nebesima, a In-
tuicija se bavi samim nebesima.
Ove iste teorije, i gotovo iste izraze, možemo pronaći u Manava-
Darma-Šastri, kada govori o stvaranju čoveka:
„On (vrhovno biće) je iz svoje suštine proizveo besmrtni dah koji
ne iščezava u biću, i ovoj duši živog bića je dao Ahankaru (svest
ega) da joj bude samostalni vodič. Potom je toj duši bića (čoveka)
dao i intelekt koji se sastoji od tri kvaliteta, kao i pet čula spoljnjeg
opažanja.”
12 Sekstus: „Matematika”, VII 145.

26
Pred velom
Ova tri kvaliteta su Inteligencija, Savest i Volja; oni odgovaraju
Misli, Opažanju i Suočavanju kod Ksenokrata. Odnos između bro-
jeva i ideja je razvio dalje nego Speusip, a Platona je nadmašio svo-
jom definicijom učenja o Nedeljivim Veličinama. Svodeći ih na
njihove idealne primarne elemente, pokazao je da svaki broj i svaki
oblik potiču od niza najmanjih, nedeljivih elemenata. Očigledno je
da se Ksenokrat držao istih teorija kao i Platon u pogledu ljudske
duše (smatrajući je brojem), mada Aristotel protivureči ovome, kao
i svakom drugom učenju ovog filozofa.13 To je konačni dokaz da su
mnoga Platonova učenja bila saopštavana samo usmeno, čak i kada
bi bilo dokazano da je Ksenokrat, a ne Platon, prvi izložio teoriju o
nedeljivim veličinama. On poreklo Duše izvodi iz prve Duade i
naziva je brojem koji se kreće.14 Teofrast primećuje da je zašao u ovu
teoriju Duše više od ma kog drugog Platonovog sledbenika. Na nje-
nim osnovama je izgradio svoje kosmološko učenje, i dokazao da je
neizbežno postojanje sukcesivnih i sve naprednijih nizova oživljenih
i mislećih, mada potpuno duhovnih bića, u svakom delu vaseljene.15
Za njega je ljudska duša složena od najduhovnijih svojstava Monade
i Duade, posedujući najviše principe obeju. Ukoliko, poput Platona i
Prodika, misli time na Elemente kao Božanske Moći i naziva ih bo-
govima, ni on a ni drugi nisu pokušavali da ih povežu sa ma kakvom
antropomorfnom idejom. Kriše primećuje da ih je nazivao bogovima
jedino stoga da ove elementarne sile ne bi bile pobrkane sa duhovima
donjeg sveta16 (elementarnim duhovima). Kako Duša Sveta prožima
čitavu vaseljenu, čak i zveri moraju imati u sebi nečeg božanskog.17
To je isto tako i učenje budista i hermetičara, dok Manu obdaruje
živom dušom čak i biljke, do najtanje vlati trave.
13 „Metafizika”, 407, a. 3.
14 Dodatak „Timaju”.
15 Stob.: „Ecl.”, I., 62.
16 Krische: "Forsch.," str. 322, itd.
17 Klim.: Alex. Stro.,V., 590.
27
Duhovi su, prema ovoj teoriji, bića na prelazu između božanskog
savršenstva i ljudske grešnosti,18 i on ih deli u klase, od kojih se svaka
dalje deli na mnoštvo podgrupa. Ali on izričito kaže da je individu-
alna ili lična duša vodič i zaštitnički duh svakog čoveka, i da nijedan
duh nema veću moć nad nama od našeg sopstvenog. Otuda je i Sokra-
tov Dajmonion bog ili božanski entitet koji ga je inspirisao čitavog
života. Od samog čoveka zavisi da li će otvoriti ili zatvoriti svoja
čula za glas božanske poruke. Poput Speusipa, on je besmrtnost pripi-
sivao [psihi], psihičkom telu, odnosno iracionalnoj duši. Ali neki
hermetički filozofi su učili da duša poseduje zasebnu, neprekinutu
egzistenciju na svom prolasku kroz razne sfere samo dok sadrži ma
kakve materijalne ili ovozemaljske čestice; a kada postane potpuno
pročišćena, ona biva uništena, tako da se samo najčistija suština duše
spaja sa njenim božanskim duhom (racionalom), i od tog trenutka to
dvoje su trajno sjedinjeni.
Zeler kaže da je Ksenokrat zabranjivao uzimanje hrane životinj-
skog porekla, ne zbog toga što je u životinjama video nešto nalik ljud-
skoj vrsti, jer se zna da im je pripisivao neku nejasnu svest o Bogu,
već „iz sasvim suprotnog razloga, da iracionalnost životinjskih duša
ne bi na taj način imala nekog uticaja na nas”.19 Međutim, mi veru-
jemo da je razlog tome, kao i kod Pitagore, bilo to što su mu indijski
mudraci bili učitelji i uzori. Ciceron opisuje Ksenokrata kao čoveka
koji potpuno prezire sve osim najviše vrline20 i opisuje besprekornost
i izuzetnu strogost njegovog karaktera.21
„Naš problem se sastoji u tome da se oslobodimo potčinjenosti
čulnoj egzistenciji, da pobedimo titanske elemente u svojoj ze-
maljskoj prirodi uz pomoć božanske.”
18 Plutarh: „O Izidi”, poglavlje 25., str. 360.

19 „Platon i Vis. Akademija”.
20 „Tukidid”, V., 18,51.
21 Ibid, Cf. str. 559..
28
Pred velom
Zeler (Zeller) mu pripisuje i ovo:22
„Čistota, čak i u najskrivenijim čežnjama našeg srca, naša je na-
jviša dužnost, i jedino filozofija i inicijacija u Misterije mogu da po-
mognu ostvarenju ovog cilja.”
Krantor, još jedan filozof povezan sa najranijim danima Platonove
akademije, smatrao je da je ljudska duša oblikovana od prvobitne
supstance svih stvari, od Monade ili Jedinice, i od Duade ili Dvojke.
Plutarh nadugačko govori o ovom filozofu, koji je poput njegovog
učitelja verovao da su duše razmeštene u zemaljskim telima poput
izgnanika koji izdržava kaznu.
Heraklej je poučavao istoj etici, mada neki kritičari ne veruju da
se doslovce držao Platonove filozofije o prvobitnom uzroku.23 Zeler
nam ga predstavlja kako izlaže, poput Hiketasa i Esfanta, učenje
Pitagore o svakodnevnoj zemljinoj rotaciji i nepokretnosti zvezda na
nebeskom svodu, ali dodaje da on nije znao za godišnje obilaženje
Zemlje oko Sunca, niti za heliocentrični sistem.24 Ali mi imamo neo-
borive dokaze da je ovaj sistem bio deo znanja koje se prenosilo
posredstvom Misterija, i da je Sokrat osuđen na smrt zbog ateizma,
tj. zbog odavanja tajnog znanja. Heraklej je u potpunosti prihvatao
Pitagorine i Platonove stavove u pogledu ljudske duše, njenih svoj-
stava i sposobnosti. On je opisuje kao blistavu, visoko eteričnu sušti-
nu. On potvrđuje da duše prebivaju u Mlečnom putu pre nego što
siđu „u stvaranje”, tj. u ovozemaljsku egzistenciju. Njihovi duhovi
imaju vazdušasta tela nalik pari.
U Zakonima se potpuno izlaže Pitagorino učenje o vezi brojeva i
stvorenih stvari. Kao prâvi sledbenik Platona, pisac smatra da se
mudrost može dostići jedino podrobnim istraživanjem okultne pri-
rode stvorenog sveta; samo ona može da osigura egzistenciju u
blaženstvu posle smrti. U ovoj raspravi su iznesena podrobna razmi-
22 „Platon i Vis. Akademija”

23 Ed. Zeller: "Philos. der Griech."
24 „Platon i Vis. Akademija.”
29
šljanja o besmrtnosti duše; ali njen autor dodaje da ovo znanje
možemo da dostignemo jedino kroz potpuno shvatanje brojeva; jer
čovek, nesposoban da razlikuje pravu od krive linije, nikada neće
imati dovoljno mudrosti da obezbedi matematički dokaz onoga što
je nevidljivo; drugim rečima, moramo da budemo uvereni u objek-
tivnu egzistenciju naše duše (astralnog tela) pre nego što naučimo da
posedujemo božanski i besmrtni duh. Jamblih kaže to isto; štaviše,
dodaje da je to tajno znanje koje pripada najvišem stupnju inicijacije.
Božanska moć, kaže on, je uvek osećala ogorčenje prema onima „koji
su sastav izostagona učinili očiglednim”, odnosno onima koji su iz-
našli način da se lopta upiše u dodekaedar.25
Ideja da „brojevi” poseduju najvišu vrlinu, da uvek stvaraju samo
ono što je dobro a nikada ono što je zlo, odnosi se na pravdu, na
staložen karakter i na sve u čemu je prisutan sklad. Kada autor govori
o tome da svaka zvezda ima svoju sopstvenu dušu, tad misli na ono
što su inicirani indijski mudraci i hermetičari poučavali pre i posle
njega, to jest da je svaka zvezda posebno nebesko telo koje, poput
naše Zemlje, ima sopstvenu dušu, gde je svaki atom materije bio
oplođen božanskim ulivanjem Duše Sveta. Ona diše i živi; ona oseća
i pati kao što može i da uživa u životu na svom putu. Koji prirodnjak
je spreman da raspravlja o tome pored jasnih dokaza? Prema tome,
nebeska tela moramo da smatramo za božanska obličja; da suštinski
saučestvuju u božanskim moćima; i mada entiteti njihovih duša nisu
besmrtni, njihova uloga u poretku vaseljene zaslužuje poštovanje
poput božanstva, kakvo se ukazuje manjim bogovima. Ideja je sasvim
jasna, i čovek treba da bude pun zlobe pa da je pogrešno protumači.
Ukoliko autor Zakona postavlja ova plamena božanstva iznad živo-
tinja, biljaka, pa čak i ljudske vrste, kojima zajedno, kao zemaljskim
stvorenjima, dodeljuje niže mesto u hijerarhiji, ko bi mogao da
dokaže da on uopšte nije u pravu? Bilo bi potrebno otići zaista daleko
u dubine apstraktne metafizike starih filozofija da bi se shvatilo kako
25 Jedno od pet zapreminskih tela u geometriji.
30
Pred velom
se razna otelovljenja njihovih koncepcija u krajnjoj liniji zasnivaju
na identičnom naslućivanju prirode Prvobitnog Uzroka, njegovih
svojstava i načina delovanja.
I još jednom, kada autor Zakona između ovih najviših i najnižih
božanstava (otelovljenih duša) smešta tri klase duhova, i nastanjuje
vaseljenu nevidljivim bićima, on se pokazuje racionalnijim od naših
savremenih naučnika, koji između te dve krajnosti ostavljaju ogromnu
prazninu, teren za ispoljavanje slepih, nasumičnih sila. Od pomenute
tri klase, prve dve su nevidljive; njihova tela se sastoje od čistog etra i
vatre (planetarni duhovi); duhovi treće klase su odeveni u tela od pare;
oni su obično nevidljivi, ali u izvesnim situacijama mogu da se kon-
kretizuju, postajući vidljivim na par sekundi. To su duhovi Zemlje, ili
naše astralne duše.
Ovo su učenja koja su, posmatrana kroz analogiju, na osnovu prin-
cipa podudarnosti, vodila drevne, a sada mogu da vode i savremene Fi-
laleteje korak po korak ka rešenju najvećih tajni. Savremena nauka stoji
na ivici mračnog ambisa koji razdvaja duhovni od fizičkog sveta,
vezanih očiju i glave okrenute na drugu stranu, izjavljujući da niko ne
može da ga pređe i da je on bez dna, mada u ruci drži baklju koju samo
treba malo niže da spusti da bi videla svoju grešku. Ali strpljivi pro-
učavalac hermetične filozofije je uspeo da napravi most preko tog istog
ambisa.
U svojim Fragmentima nauke („Fragments of Science“) Tindal
(Tyndall) žalosno priznaje:
„Ako me upitate da li je nauka uspela da reši, ili da li ima šansi
da u naše vreme razreši problem vaseljene u kojoj živimo, moram
sumnjičavo da odmahnem glavom.”
Ukoliko ga naknadno razmišljanje podstakne da se kasnije ispravi, i
da uverava svoje slušaoce da su mu eksperimenti pružili dokaze kako se
ispod naslaga sramne zemaljske tvari skriva „potencijal i snaga svakog
oblika života”, onda se on samo šali. Profesoru Tindalu bi bilo isto tako
teško da ponudi ma kakav konačan i neoboriv dokaz za ono što tvrdi, ko-
liko je bilo teško i Jovu da protne kuku kroz Levijatanovu njušku.
31
Da bismo izbegli zbrku koja bi lako mogla da nastane usled česte
upotrebe izvesnih pojmova, u smislu koji se razlikuje od onog na koji
je čitalac navikao, trenutak je da damo nekoliko objašnjenja. Želimo
da budemo sigurni da neće biti mesta za ma kakvo pogrešno shvatanje
ili tumačenje. Magija može da znači jednu stvar za jednu vrstu čitalaca,
a sasvim drugu za druge. Mi ćemo ovde izneti značenje koje pojam
ima za one što proučavaju i praktikuju orijentalne veštine. Do sada je
retko postizan dogovor oko značenja reči kao što su Hermetička Nauka,
Okultizam, Hijerofant, Adept, Čarobnjak, itd. Mada su razlike između
pojedinih pojmova često neznatne – uglavnom etničke – one ipak
mogu biti od koristi prosečnom čitaocu kako bi znao o čemu se tačno
radi. Ovde dajemo nekoliko takvih pojmova abecednim redom.
ÆTROBATIJA je grčki naziv za hodanje ili lebdenje u vazduhu, tj.
levitacija, kako je nazivaju savremeni spiritualisti. Može biti izvedena
svesno ili nesvesno; u prvom slučaju spada u magiju; u drugom, ili je
bolesno stanje ili pojava koja zahteva nekoliko reči objašnjenja.
Simboličko objašnjenje etrobatije je dato u jednom starom sirijskom
rukopisu koga je u petnaestom veku preveo izvesni alhemičar Malhus.
Jedan pasus u vezi Simona Maga kaže sledeće:
„Simon, položivši lice na zemlju, prošaputa u njeno uvo: ‚O,
majko Zemljo, molim ti se da mi daš svoj dah, a ja ću tebi dati svoj;
oslobodi me, o Majko, da mogu da odnesem tvoje reči do zvezda, i
ja ću ti se verno vratiti posle nekog vremena.’ A Zemlja, utvrđujući
svoj prestiž i ne gubeći ništa od svoje veličine, posla svog duha da
udahne njen dah u Simona, dok je on ispuštao svoj na nju; a zvezde
se radovaše poseti Onoga koji ima moć.”
Objašnjenje u ovom slučaju počinje od poznatog elektro-hemi-
jskog principa da se tela istog naelektrisanja uzajamno odbijaju, dok
se različito naelektrisana tela uzajamno privlače.
Profesor Kuk (Cooke) kaže:
„I najpovršnije poznavanje hemije pokazuje da, dok se radikali
suprotnih osobina energično sjedinjuju, dotle dva metala ili dve sro-
dne metalične materije pokazuju beznačajnu uzajamnu privlačnost.”
32
Pred velom
ljci, troli, norne, nise, koboldi, brauniji, nekovi, stromkarli, vodene
vile, niksi, salamanderi, goblini, ponki, vile koje slute smrt, vodeni
vilenjaci – i mnoštvo drugih. Njih su viđali, pribojavali ih se, bla-
goslovili ih, proklinjali i prizivali u svakom kutku sveta i u svim raz-
dobljima. Da li onda treba da zaključimo da su svi koji su se sreli sa
njima imali priviđenja?
Ovi elementali su glavni oblik ispoljavanja bestelesnih, ali i uvek
nevidljivih duhova prizvanih na seansama, i odgovorni su za sve fe-
nomene do kojih tom prilikom dolazi, osim onih subjektivnih.
ELEMENTARNI DUHOVI – Bukvalno, to su bestelesne duše
izopačenih; one su izvesno vreme pre telesne smrti odbacile svoje
božanske duhove i na taj način izgubile svoju priliku da dostignu be-
smrtnost. Elifas Levi, i još neki kabalisti, kao da ne prave razliku
između elementarnih duhova koji su nekada bili ljudi i onih bića koja
nastanjuju elemente i koja predstavljaju slepe sile prirode. Kada se
jednom rastanu od svojih tela, ove duše (koje se nazivaju i „astralnim
telima”) koje su pripadale ličnostima potpuno ogrezlim u materija-
lizam, bivaju neodoljivom silom privučene Zemlji gde žive privre-
menim, konačnim životom okružene elementima podudarnim njihovoj
preovlađujućoj prirodi. Kako tokom svojih prirodnih života nisu ni-
kada negovali svoju duhovnost, već su se priklanjali materijalnom i
moćnom, sada su nesposobni za uzvišen život čistog, bestelesnog bića,
za koga je Zemljina atmosfera suviše zagušljiva i kužna, i čije je prima-
mljivosti već odbacila. Posle kraćeg ili dužeg perioda ove materijalne
duše će početi da se dezintegrišu i na kraju će se, poput stuba magle,
rastvoriti u okružujućim elementima, atom po atom.
vesnim zapažanjima vidovitih koja su se pojavila u časopisu London Spiritualist od 29.
juna 1877. Neposredno pre jednog naleta oluje, proročica je videla „svetlog duha kako
se pojavljuje iz tamnog oblaka i brzinom munje prolazi preko neba, a nekoliko minuta
kasnije dijagonalni niz tamnih duhova u oblacima.” To su ustvari Maruti iz „Veda.”
(pogledajte „Rig-Veda Sanhitu” Maksa Milera)
Dobro poznati i poštovani predavač, pisac i vidovnjak, gospođa Ema Harding Briten
(Emma Hardinge Britten), je objavila izveštaje o svojim brojnim iskustvima sa ovim
duhovima elementala.
41
ESENI – Naziv dolazi od asa, iscelitelj. Jevrejska sekta za koju
Plinije kaže da je nastanjivala okolinu Mrtvog mora „per millia saecu-
lorum” – hiljadama godina. Neki smatraju da se radi samo o ekstrem-
nim farisejima; drugi, opet – što se može pokazati kao ispravna teorija
– smatraju da se radi o potomcima Benim-nabima iz Biblije, i misle
da su to bili „kiniti” i „nazariti”. Imali su mnogo pojmova i običaja
nalik budističkim; treba primetiti i to da su i sveštenike Velike Majke
u Efesu, Dijane-Bavani sa mnoštvom dojki, nazivali istim imenom.
Euzebije, i De Kvinsi (De Quincey) posle njega, smatrali su ih istovet-
nim sa ranim hrišćanima, što je više nego verovatno. Naziv „brat”,
koji je korišćen u prvim danima Crkve, bio je esenskog porekla; oni
su predstavljali bratstvo ili koinobion, tj. zajednicu nalik prvim preo-
braćenicima. Treba obratiti pažnju na to da su samo sadukeji ili zado-
kiti, tj. sveštenička kasta i njihove fanatizovane pristalice, proganjali
rane hrišćane; fariseji su po pravilu bili obrazovani i umereni, a neretko
su i stajali na stranu hrišćana. Jakov Pravednik je ostao farisej sve do
svoje smrti; ali Pavle ili Aher je bio poštovani šizmatik.
EVOLUCIJA – Razvoj viših oblika životinja iz nižih. Savremena,
ili takozvana egzaktna nauka, drži se jednostrane fizičke evolucije,
oprezno izbegavajući i ignorišući višu ili duhovnu evoluciju, koja bi
primorala naše savremenike da priznaju nadmoć drevnih filozofa i psi-
hologa nad sobom. Antičke sage, koje su se uzdizale do NEDO-
KUČIVOG, počinjale su od prvog ispoljavanja neviđenog, neizbežnog,
i od savršeno logičnog rezonovanja, od apsolutno neophodnog stvara-
lačkog Bića, demijurga vaseljene. Evolucija kod njih počinje od čistog
duha, koji se spušta sve niže i niže, uzimajući na kraju vidljiv i
razumljiv oblik, i postajući materija. Kada su stigli do ove tačke, špe-
kulisali su dalje po Darvinovom metodu, ali na dalekoj široj i sve-
obuhvatnijoj osnovi.
U Rig-Veda-Sanhiti, najstarijoj knjizi na svetu30 (kojoj čak i naši
najoprezniji indolozi i proučavaoci sanskrita pripisuju starost između
dve i tri hiljade godina pre Hrista), u prvoj knjizi „Himne Marutijima”
se kaže sledeće:
42
Pred velom
„Ne-biće i Biće se nalaze na najvišem nebu, na mestu rođenja
Dakše, u krilu Aditi.” (Mandala I., Sukta 166)
„U prvom razdoblju bogova, Biće (pojmljivi Bog) je rođeno iz
Ne-bića (koji je iznad shvatanja ma kog intelekta); posle toga su
stvorene (nevidljive) Oblasti, a od njih Utanapada.”
„Od Utanapade je rođena Zemlja, a (vidljive) oblasti su nastale
od Zemlje. Dakša je rođen od Aditi i Aditi od Dakše.” (ibid)
Aditi je beskonačno, a Dakša je dakša-pitara, što bukvalno znači

otac bogova, ali Maks Miler (Max Muller) i Rot smatraju da to znači
očevi moći, koji „čuvaju, poseduju i daju razne sposobnosti”. Otuda nije
teško shvatiti da „Dakša rođen od Aditi i Aditi od Dakše” znači ono što
je danas poznato kao „korelacija sila”, utoliko pre što u ovom odlomku
nalazimo sledeće (prema prevodu profesora Milera):
„Smatram Agnija, izvor svih bića, oca moći” (III., 27,2) za jasnu i
istovetnu ideju toliko isticanu u učenjima zoroastrijanaca, magova i
srednjovekovnih „filozofa vatre”. Agni je bog vatre ili duhovnog etra,
upravo one supstance božanske suštine Nevidljivog Boga koja je
prisutna u svakom atomu Njegovog stvaranja i koju rozenkrojceri nazi-
vaju „nebeskom vatrom”. Dovoljno je da uporedimo stihove iz ove
Mandale, od kojih jedan ide ovako: „Nebo je tvoj otac, Zemlja tvoja
majka, Soma ti je brat, Aditi tvoja sestra” (I., 191,6)31 sa natpisom na
Smaragdnoj tablici Hermesa, i naići ćemo na istu podlogu metafizičke
filozofije, na ista učenja!
„Kako je sve što postoji stvoreno meditiranjem jednog bića, tako
su sve stvari nastale od ove jedne tvari prilagođavanjem: ‚Njegov
otac je Sunce; njegova majka je Mesec’ ... itd. Odvojte Zemlju od
Vatre, suptilno od grubog ... Ovime se završava ono što sam imao
da kažem o delovanju Sunca” (Smaragdna Tablica).32
30 Prevodilac je Maks Miler, profesor uporedne filologije na Oksfordskom univerzitetu

u Engleskoj.
31 „Dyarih vah pitâ, prithivi mâtâ sômah bhrâtâ âditih svásâ.”
43
Profesor Maks Miler vidi u ovoj Mandali „najzad nešto nalik teo-
goniji, mada puno protivurečnosti”.33 Alhemičari, kabalisti i pro-
učavaoci mistične filozofije u ovome će pronaći savršenu definiciju
sistema evolucije, u kosmogoniji ljudi koji su živeli dvadesetak mi-
lenijuma pre našeg vremena. Štaviše, u njoj će naići na savršeno po-
dudaranje misli, pa čak i učenja sa hermetičkom filozofijom, a isto
tako i sa učenjima Pitagore i Platona.
U evoluciji, kako sada počinje da se shvata, pretpostavlja se da u
svoj materiji postoji izvesni podsticaj da se pređe u viši oblik – a tu
istu pretpostavku jasno izražava i Manu, kao i drugi indijski filozofi
iz najstarije prošlosti. To ilustruje i takozvano filozofsko drvo u slu-
čaju rastvora cinka. Razmimoilaženje između sledbenika ove škole i
emanacionista može se ukratko prikazati na sledeći način: evolu-
cionista završava sva ispitivanja na pragu „Nespoznajnog”; emana-
cionista veruje da ništa ne može da se razvije – ili, prema doslovnom
značenju reči, da izađe iz materice, tj. da bude rođeno – osim ako nije
od početka bilo uključeno u ceo proces, pokazujući time da život vodi
poreklo od neke nadređene duhovne sile.
FAKIRI – Verski posvećenici u istočnoj Indiji. Obično prebivaju kraj
bramanskih hramova i slede zakone Manua. Fakir koji se strogo
pridržava pravila vere ide potpuno go, izuzev malog parčeta platna
zvanog doti, obavijenog oko slabina. Nose dugu kosu, koju koriste
umesto džepova, jer u nju uvlače razne stvari – kao što je lula, mala
flauta zvana vaguda, čiji zvuci bacaju zmije u kataleptičku ukočenost,
a ponekad i svoj štap od bambusa (dugačak oko 30 centimetara) sa
sedam mističnih čvorova. Ovaj magijski štap, ili bolje motka, fakir
prima od svog učitelja na dan posvećenja, zajedno sa tri mantre, koje
mu se prenose „šapatom na uvo”. Nijednog fakira nećete videti bez
ovog moćnog pomagala u njegovoj profesiji. To je, kako svi izjavljuju,
32 Pošto će pitanje identiteta filozofskih i verskih učenja iz drevne prošlosti biti po-
drobno razmatrano u narednim poglavljima, za sada dajemo samo najnužnija oba-
veštenja.
33 „Rig-Veda-Anhita”, str. 234.
44
Pred velom
božanski štap, uzrok svakog okultnog fenomena koji su u stanju da
izvedu.34 Bramanski fakir se potpuno razlikuje od muslimanskog
prosjaka u Indiji, koga takođe nazivaju fakirom u nekim delovima
britanskih teritorija.
HERMETIČAR – Naziv dolazi od Hermesa, boga mudrosti, koga
su u Egiptu, Siriji i Fenikiji nazivali Tot, Tat, Adad, Set i Sat-an (posled-
njeg ne treba brkati sa značenjem koje mu pripisuju muslimani i
hrišćani), a u Grčkoj Kadmo. Kabalisti ga poistovećuju sa Adamom
Kadmonom, prvim ispoljenjem božanske moći, kao i sa Enohom. Pos-
tojala su dva Hermesa: stariji je bio Trismegistus, a drugi je predsta-
vljao emanaciju, odnosno njegov „permutovani” oblik; bio je prijatelj
i učitelj Izide i Ozirisa. Hermes je bog sveštene mudrosti, poput Mu-
zeusa.
HIJEROFANT – Onaj koji je otkrio sveto učenje. Starac, poglavar
adepata prilikom inicijacije, koji je objašnjavao tajno znanje neo-
fitima, nosio je ovu titulu. Na hebrejskom i haldejskom odgovarajući
termin je bio Petar, ili otkrivalac, onaj koji odaje tajnu; otuda papa,
kao naslednik hijerofanta antičkih Misterija, sedi na paganskom tronu
„Svetog Petra”. Osvetoljubivost katoličke crkve prema alhemičarima
i tajnim naukama uopšte, kao i astronomiji, objašnjava se činjenicom
da su takva znanja u drevnim vremenima predstavljala povlasticu hi-
jerofanta, tj. predstavnika „Petra”, koji je bio čuvar tajni života i smrti.
Otuda su ljudi poput Bruna, Galileja, Keplera, pa čak i Kaljostra, za-
lazili u domen koji je Crkva rezervisala za sebe, i u skladu s tim su
bili likvidirani.
Svaki narod je imao svoje Misterije i hijerofante. Čak su i Jevreji
imali svog „Petra” – tanaim ili rabina, poput Hilela, Akibe,35 i drugih
34 Filostrat nas uverava da su bramane bili u stanju da, u njegovo vreme, izvode na-
jčudnovatija isceljenja jednostavno tako što bi izgovorili određene magijske reči. „Bra-
mane Indije nose štap i prsten, pomoću kojih su u stanju da učine bezmalo bilo šta.”
Origen izjavljuje to isto (u delu „Protiv Celza”). Ali ukoliko se tome ne doda jak mes-
merični fluid – izbačen iz oka, recimo, bez ikakvog drugog kontakta – nikakve magijske
reči neće imati dejstvo.
45
čuvenih kabalista, koji su jedini bili u stanju da saopšte užasna znanja
sadržana u Merkabi. U Indiji, u drevnim vremenima je postojao je-
dan, a sada postoji nekoliko hijerofanata rasutih po zemlji, pripojenih
najvažnijim hramovima, koji su poznati kao Brama-atme. Na Tibetu
je glavni hijerofant Dalaj ili Talej-lama iz Lase.36 Među hrišćanskim
narodima jedino su katolici sačuvali ovaj „paganski” običaj u ličnosti
svog pape, mada su žalosno izopačili njegovu veličanstvenost i dos-
tojanstvo svete službe.
INICIRANI – U drevnim vremenima to su bili inicirani u tajna
znanja kojima su podučavali hijerofanti Misterija; a u našim danima
to su oni koje su inicirali adepti mističnog znanja u svoje misterije,
koje uprkos protoku čitavih razdoblja, još uvek imaju nekolicinu
posvećenika.
KABALISTA – Naziv dolazi od KABALA; to je nepisano, odno-
sno usmeno predanje. Kabalista je proučavalac „tajne nauke”, onaj
koji može da protumači skriveno značenje Svetih spisa uz pomoć
simbolične kabale, i da na taj način objasni njihovo pravo značenje.
Tanaim su bili prvi kabalisti među Jevrejima; oni su se pojavili u
Jerusalimu početkom trećeg veka pre Hrista. Knjige Jezekilja, Danila,
Enoha, kao i Otkrivenje Jovanovo su čisto kabalističke. Njihovo tajno
učenje je identično sa učenjem Haldejaca, i u isto vreme obuhvata
dosta od persijske mudrosti, tj. „magije”.
LAME – Budistički monasi koji pripadaju lamaističkoj veri Ti-
beta, kao što, primera radi, fratri i redovnici pripadaju papskoj ili
rimo-katoličkoj veri. Svaki lama je potčinjen velikom talej-lami, bu-
dističkom „papi” Tibeta, koji je nastanjen u Lasi, i smatra se reinkar-
nacijom samog Bude.
35 Akiba je bio prijatelj Ahera, odnosno apostola Pavla u hrišćanskom predanju. Obo-
jicu opisuju kao posetioce Raja. Aher je ubrao grane sa Drveta Znanja i na taj način
otpao od prave (jevrejske) vere. Akiba je, pak, otišao u miru. Pogledajte Drugu poslanicu
Korinćanima, poglavlje XII.
36 Talej znači okean ili more.
46
Pred velom
MAG ili magijan; naziv dolazi od mag ili maha. Ova reč pred-
stavlja koren reči mađioničar. Maha-atma (velika Duša ili Duh) imao
je svoje sveštenike još u pred-vedskim vremenima. Magijani su bili
sveštenici boga vatre; nalazimo ih među Asircima i Vavilonjanima,
kao i među obožavaocima vatre drevne Persije. Tri maga, koje oz-
načavaju i kao „kraljeve”, za koje se kaže da su tek rođenom Isusu
doneli na poklon zlato, tamjan i smirnu, bili su takođe obožavaoci
vatre, kao i astrolozi; jer, oni su spazili Njegovu zvezdu. Vrhovnog
sveštenika parsa u Suratu nazivaju mobed; drugi ovu reč izvode od
meg; meg-ab označava nešto veliko i plemenito. Prema Kleukeru
(Kleuker), Zoroastrove učenike su nazivali megestom.
MAĐIONIČAR – Ovaj izraz, koji je nekada označavao slavu i is-
ticanje, potpuno je izopačen u odnosu na svoje pravo značenje.
Nekada sinonim za sve što je časno i poštovano, za čoveka koji pose-
duje znanje i mudrost, sada je degradiran u epitet koji označava onoga
koji se pretvara da nešto zna i izvodi trikove; ukratko, za šarlatana
ili onoga koji je „prodao dušu đavolu”; ko zloupotrebljava svoje
znanje i koristi ga u prizemne i opasne svrhe, prema tumačenju sve-
štenstva i mase sujevernih glupaka, koji veruju da je mađioničar
nekakav vrač i opsenar. Ali hrišćani očigledno zaboravljaju da je i
Mojsije bio „mađioničar”, kao i da je Danilo bio „glavarem vra-
čarima, zvjezdarima, Haldejima i gatarima” (Dan. 5:11).
Reč mađioničar otuda, govoreći jezikom nauke, izvodi svoje
poreklo od mag, mah, indijskog ili sanskritskog maha – veliki; oz-
načava čoveka koji je dobro upućen u tajno, odnosno ezoterijsko
znanje; najispravnije bi bilo posvećenik.
MANTICIZAM ili mantičko (proročko) besnilo. Tokom tog stanja
se razvija proročki dar. Dva izraza su gotovo sinonimi. Jedan je bio
prihvaćen isto koliko i drugi. Pitagora i Platon su ga izuzetno visoko
cenili, dok je Sokrat savetovao svojim učenicima da proučavaju man-
ticizam. Očevi Crkve, koji su ogorčeno osuđivali besnilo što je obuzi-
malo paganske sveštenike kao i Pitije prilikom proricanja, nisu se
ustezali da se i sami koriste njime kad god im je to odgovaralo. Mon-
47
tanisti, koji su svoje ime uzeli od Montanusa, episkopa Frigije, za
koga se smatralo da ima božansko nadahnuće, nadmetali su se sa
mantejima, tj. prorocima. „Tertulijan, Avgustin i mučenici iz Kar-
tagine su bili istog kova”, kaže autor dela „Prophecy, Ancient and
Modern“. Dodaje i da „izgleda da su montanisti nalikovali bahantima
po razuzdanom oduševljenju kojim su se odlikovale njihove orgije”.
Ima više mišljenja u pogledu porekla reči manticizam. Postojao je
čuveni prorok Mantis, u danima Melampusa i Proetusa, kralja Ar-
gosa; a postojala je i Manto, kćer tebanskog proroka, koja je i sama
bila proročica. Ciceron opisuje proroštvo i mantičko besnilo rekavši
da se „božansko proročanstvo skriva u zabačenim uglovima uma; to
je izvesni božanski podsticaj koji, kada se raspali, nazivaju besnilom”
(ludilom besa).
Ali postoji i drugi pristup etimologiji reči mantis, i ukoliko on ikada
privuče pažnju filologa, možda će se naše sumnje pokazati ispravnim.
Mantičko besnilo možda ima još starije poreklo. Dve žrtvene kupe ko-
rišćene prilikom verskog obreda iz Soma-misterija, zajedno nazivane
grahama, imale su svaka svoj naziv: Šukra i Manti.37
Govorilo se da Brama biva „izazvan” u ovoj drugoj kupi zvanoj
Manti. Dok bi inicirani ispijao (malo po malo) ovaj sveti soma-sok,
Brama, ili tačnije njegov „duh”, oličen u bogu Some, ulazio bi u njega
i potpuno ovladavao njime. Tako bi dolazilo do pojave ekstatičnih viz-
ija, vidovitosti i proročkog dara. Obe vrste proricanja – prirodnu i veš-
tačku – izaziva Soma. Kupa zvana Šukra budi sposobnosti koje je
priroda dala svakom čoveku. Ona sjedinjuje duh i dušu, a one, u nji-
hovoj sopstvenoj prirodi i suštini, koje su božanskog porekla, imaju
predznanje o stvarima koje će se tek dogoditi, što uverljivo dokazuju
razni snovi, neočekivane vizije i predosećanja. Sadržaj druge kupe,
manti, koja „izaziva” Bramu, na taj način ne uspostavlja samo komu-
nikaciju između duše i nižih božanstava – „dobro obaveštenih” mada
ne i sveznajućih duhova – već i sa najvišom bižanskom suštinom. Duša
37 Vidi „Aitareja Bramanan”, 3, I.
48
Pred velom
jnim udruženjima i pojedincima širom Istoka, kojima stavlja na raspo-
laganje potvrđene izveštaje o zločinima i prestupima sveštenstva, o
šizmama i jeresima, o međusobnim neslaganjima i sporovima, raz-
likama u učenju i kritikama i revizijama Biblije, kojih su prepune
štampa hrišćanske Evrope i Amerike. Hrišćanski svet je dugo i detaljno
obaveštavan o degradaciji i brutalnosti u koje su budizam, bramanizam
i konfučijanizam gurnuli svoje obmanute posvećenike, te su strane
hrišćanske misije zasute milionima novčanih sredstava zahvaljujući
takvim lažnim predstavama. Kako teozofsko društvo svakodnevno
posmatra primere takvog stanja stvari, kao direktne posledice hrišća-
nskog učenja i ponuđenih uzora – naročito ovog drugog – smatralo je
da bi bilo pravedno da se činjenice o tome iznesu pred javnost Pale-
stine, Indije, Cejlona, Kašmira, Tatarije, Tibeta, Kine i Japana, s
obzirom na to da u svim tim zemljama ima uticajne dopisnike. Moguće
je da će vremenom imati mnogo toga da saopšti i o odnosu misionara
prema onima koji im daju podršku.
TEURGIST – Naziv dolazi od theos, bog, i ergon, rad. Prvu školu
praktične teurgije u hrišćanskom periodu je osnovao Jamblih, među
platonistima Aleksandrije; ali sveštenici pri hramovima Egipta, Asiri-
je i Vavilonije, koji su uzimali aktivno učešće u prizivanjima bogova
prilikom svetih Misterija, bili su poznati pod istim nazivom još od
najdrevnije prošlosti. Svrha ove prakse je bila da duhove učini
vidljivim očima smrtnika. Teurgist je bio vrhunski poznavalac ezo-
terijskog učenja iz svetilišta u svim velikim zemljama. Neoplatoniste
Jamblihove škole su nazivali teurgistima jer su izvodili takozvanu
„ceremonijalnu magiju”, i prizivali „duhove” preminulih junaka, „bo-
gova” i dajmonija [daimonia] – božanskih, duhovnih entiteta. U
retkim slučajevima kada je bilo traženo prisustvo opipljivog i
vidljivog duha, teurgist je morao da čudnoj prikazi stavi na raspola-
ganje deo sopstvenog tela i krvi – morao je da izvede teopoeju ili
„uobličavanje božanstava” putem misterioznog procesa koji je dobro
poznat savremenim fakirima i iniciranim bramanama u Indiji. To se
može naći u hramskim Knjigama prizivanja. One pokazuju savršenu
57
istovetnost obreda i ceremonija između braminske teurgije i one koju
su praktikovali platonisti Aleksandrije:
„Bramin grihašta (onaj koji izaziva pojavu) mora biti potpuno be-
sprekoran da bi se upustio u prizivanje pitrija.”
Pošto je pripremio lampu, nešto sandalovog drveta, tamjana i osta-
log, i pošto bi iscrtao magične krugove, čemu ga je naučio njegov guru,
kako bi odbio zle duhove, on „prestaje da diše, i priziva vatru da mu
pomogne da razveje svoje telo”. Pritom izgovara svetu reč određen
broj puta, i „njegova duša napušta telo, dok ono nestaje, a duša priz-
vanog duha se spušta u telo-dvojnika i oživljava ga”. Zatim „njegova
(grihaština) duša ponovo ulazi u njegovo telo, čije su čestice ponovo
počele da se sjedinjuju, pošto su isticanjem svoje energije prethodno
obrazovale vazdušno telo duha koji je bio prizvan.”
A sada, kada je od najvažnijih i najčistijih čestica sopstvenog tela
stvorio telo za pitrija, dopušta se grihašta, pošto je ceremonija žrtvo-
vanja završena, kako „bi mogao da razgovara sa dušama predaka i
pitrijima, i postavio im pitanja u vezi sa tajnama Bića i preobražajima
onoga što je neuništivo.”
„Kada oduva plamen svoje lampe, mora da ga ponovo upali i oslo-
bodi zle duhove kojima je bio onemogućen pristup zahvaljujući ma-
gičnim krugovima, a potom napusti svetilište pitrija.”43
Jamblihova škola se razlikovala od škola Plotina i Porfirija, koji
su bili izraziti protivnici ceremonijalne magije i praktične primene
teurgije smatrajući ih opasnim, mada su ova dva istaknuta čoveka
čvrsto verovali u njih. „Teurgijska ili dobroćudna magija, i getska,
ili mračna i zla nekromantija, najčešće su izjednačavane tokom prvog
veka hrišćanske ere.”44 Ali nijedan od filozofa besprekornog karak-
tera i pobožnosti, čija je slava stigla i do nas, neukaljana ma kakvim
nedelima, nikada se nije bavio nekom drugom vrstom magije osim
teurgije, tj. „dobroćudne magije” kako ju je nazvao Bulver-Liton
(Bulwer-Lytton). „Ko god poznaje prirodu pojava obasjanih božan
43 „Book of Brahmanical Evocations“, deo III

58
Pred velom
skim sjajem [phasmata], taj zna i zbog čega se zahteva uzdržavanje
od svih vrsta ptica (tj. hrane životinjskog porekla), a naročito za ono-
ga koji žudi da se oslobodi ovozemaljskih veza i da se nastani među
nebeskim božanstvima”, kaže Porfirije.45
Mada je odbijao da se sam bavi teurgijom, Porfirije u svom Životu
Plotina pominje nekog sveštenika u Egiptu, koji je „na traženje izve-
snog Plotinovog prijatelja (koji je lako mogo biti i sam Porfirije, kako
primećuje T. Tejlor) u hramu Izide u Rimu Plotinu prikazao njegovog
dajmona, ili na savremenom jeziku, njegovog ličnog anđela ču-
vara”.46
Popularna, opšteprihvaćena ideja je bila da teurgisti, isto kao i ma-
govi, izvode čuda, kao što je prizivanje duša ili seni junaka i bogova,
i da vrše druge čudesne stvari pomoću natprirodnih sila.
JAĐNJA – „Jađnja,” kažu bramini, postoji oduvek, jer je prois-
tekla od Vrhovnog Jednog, od Brame-Prađapatija, u kome je počivala
skrivena „od vajkada”. Ona predstavlja ključ TRAIVIDJE, trostruko
osveštane nauke koju sadrže stihovi Rig-Vede, koja poučava jagu,
odnosno misteriju žrtvovanja. „Jađnja” neprekidno postoji u svom
nevidljivom obliku; ona je poput latentne sile elektriciteta u genera-
toru, koja zahteva jedino da odgovarajući uređaji stupe u rad kako bi
se pojavila u vidljivom obliku. Pretpostavlja se da se proteže od aha-
vanije, tj. žrtvene vatre sve do neba, obrazujući nekakav most ili le-
stvice pomoću kojih žrtvoprinositelj može da saobraća sa svetom
bogova i duhova, pa čak i da se za života uspne do njihovih prebi-
vališta.47
Ova Jađnja otuda predstavlja jedan od oblika Akaše, a tajna reč
pomoću koje biva prizvana u stvarni svet i koju inicirani sveštenik u
sebi izgovara predstavlja Izgubljenu Reč, koja prima podsticaj od
SNAGE VOLJE.
44 Bulver-Liton: „Poslednji dani Pompeja”, str. 147.

45 „Izabrana dela”, str. 159.
46 Isto, str. 92.
59
Da zaključimo stvar dodaćemo i to da na narednim stranicama,
kad god budemo upotrebljavali izraz arhaični, tad mislimo na vreme
pre Pitagore; kad budemo upotrebili antički, radi se o vremenu pre
Muhameda; a kada budemo rekli srednjovekovni, onda je u pitanju
period koji razdvaja Muhameda i Martina Lutera. Biće neophodno
da narušimo ova pravila jedino kada budemo govorili o narodima
pre-pitagorejske starosti, i tada ćemo prihvatiti opšti običaj da ih nazi-
vamo „drevni”.
Pre nego što završimo ovo uvodno poglavlje napravićemo digre-
siju da bismo rekli koju reč objašnjenja u pogledu plana koji će slediti
izlaganja u ovom radu. Njegov cilj nije da javnosti nameće lična gle-
dišta ili teorije svog autora; niti ovo ima pretenzije da bude naučni
rad, sa ciljem da izvrši revoluciju u nekoj oblasti ljudske misli. Po-
sredi je pre kratki pregled veroispovesti, filozofija i univerzalnih tra-
dicija ljudskog roda, kao i njihova egzegeza, u duhu tajnih učenja od
kojih nijedno – zahvaljujući predrasudama i fanatizmu – nije dospelo
do hrišćanstva u dovoljno očuvanom obliku kako bi moglo da osigura
nepristrasan sud. Još od vremena nesrećnih srednjovekovnih filozofa,
koji su poslednji pisali o ovim tajnim učenjima čiji su bili čuvari,
svega nekolicina ljudi se usudilo da pruži otpor progonima i predra-
sudama javnosti zapisujući svoja znanja. A i ta nekolicina, po pravilu,
nisu pisali za javnost, već jedino za one u njihovom i u budućim vre-
menima koji su posedovali ključ kojim bi protumačili izraze što su
koristili. Široke mase, koje nisu shvatale ni njih ni njihovo učenje,
navikle su da ih sve zajedno smatraju bilo za šarlatane ili za sanjalice.
Otuda je došao i nezasluženi prezir, u kome se postepeno zaglibilo
proučavanje najplemenitije među naukama – nauke duhovnih ljudi.
Započinjući ispitivanje tobožnje nepogrešivosti savremene nauke
i teologije, autor je bio prisiljen, čak i uz rizik da ispadne preopširan,
da neprestano poredi ideje, dostignuća i pretenzije njihovih pred-
stavnika, sa onima kod drevnih filozofa i verskih učitelja. Stvari koje
47 „Aitareja Bramanan”, Uvod.

60
Pred velom
razdvaja ponor vremena su tako postavljene jedna do druge, jer je
jedino na taj način bilo moguće odrediti značaj i poreklo pojedinih
otkrića i učenja. Osnovu za ovu studiju su, prilikom razmatranja za-
sluga naših savremenika iz sveta nauke, pružila njihova sopstvena
priznanja neuspeha u eksperimentalnom istraživanju, pri suočavanju
sa zbunjujućim tajnama, u traganju za nedostajućim karikama u nizu
teorija, nesposobnosti da shvate suštinu prirodnih fenomena, u nepoz-
navanju uzročno-posledičnih zakona sveta. Posebno ćemo (budući
da je psihologija toliko zapostavljana, a Istok tako udaljen da će tek
poneki od naših istraživača ikada otići da proučava ovu nauku tamo
gde je jedino razumeju na pravi način) izneti načine mišljenja i odnos
autoriteta u pogledu savremenih psiholoških fenomena koji su začeti
u Ročesteru da bi se do sada proširili po čitavom svetu. Želja nam je
da pokažemo koliko su bili neizbežni njihovi bezbrojni neuspesi, i
kako će ih biti i dalje, sve dok ovi navodni autoriteti sa Zapada ne
odu bramanama i lamama na dalekom Orijentu i sa punim pošto-
vanjem ih ne zamole da im saopšte osnove prâve nauke. Nismo
uputili nikakve optužbe na račun naučnika za koje nemamo osnova
u njihovim sopstvenim, publikovanim priznanjima, a ukoliko naši
navodi iz drevnih zapisa budu skinuli nekoliko lovorovih venaca, za
koje se mislilo da su pošteno zasluženi, krivicu za to ne treba pripi-
sivati nama nego Istini. Niko ko je dostojan da se nazove filozofom
neće pokušati da prisvoji počasti koje po pravu pripadaju drugome.
Kako duboko osećamo titansku borbu koja se sve više rasplam-
sava između materijalizma i duhovnih težnji čovečanstva, naše
neprekidno nastojanje je bilo da u ovih nekoliko naših poglavlja
okupimo, poput oružja u arsenalu, svaku činjenicu i svaki dokaz koji
mogu da pomognu potonjem da pobedi prethodnog. Današnji mater-
ijalizam, koji nalikuje bolesnom i sakatom detetu, predstavlja plod
surove jučerašnjice. Ukoliko se njegov dalji rast ne zaustavi, on može
da zagospodari nad nama. On nije ništa drugo do kopile Francuske
revolucije i njene reakcije na čitava razdoblja ispunjena verskim fa-
natizmom i gaženjem inovernih. Da bismo sprečili uništenje ovih
duhovnih težnji, slom tih nada, i konačno gašenje te intuicije koja
61
nas uči o Bogu i svetu koji sledi posle ovog, moramo da prikažemo
svoja lažna teološka učenja u njihovoj ogoljenoj izopačenosti, i da
povučemo jasnu razliku između prave, božanske vere i dogmi koje
su smislili ljudi. Naš glas se diže u odbranu slobode ljudske duho-
vnosti, a naša usredna molba traži ukidanje prava na tiraniju, bilo da
je vrše NAUKA ili TEOLOGIJA.
62
IZIDIN VEO
PRVI DEO – NAUKA

Poglavlje I.
NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE
Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze za

drevna predanja Ciklusi koji obeležavaju razvoj ljudske vrste
Tajna nauka drevnih vremena Neprocenjiva vrednost Veda
Sakaćenja jevrejskih svetih knjiga prilikom prevođenja Magija je
uvek smatrana božanskom naukom Dostignuća njenih adepata i
pretpostavke savremenika koji su ih klevetali Čovekova žudnja za
besmrtnošću
„Ego sum qui sum” (Ono sam što sam)

– Aksiom hermetičke filozofije.
„Počeli smo svoje istraživanje na mestu na kome je savremena
misao digla ruke od daljih pretpostavki, sputana nevericom. Naši
savremeni mudraci s prezirom odbacuju opšte elemente nauke kao
puke izmišljotine, ili očajavaju pred njima kao da se radi o nedo-
kučivim tajnama.” – iz Bulverovog romana „Zanoni”.
Negde u svetu još uvek postoji jedna stara knjiga – tako stara da
bi savremeni antikvari mogli da provedu večnost u razmišljanju nad
njenim stranama, a da se nikada ne slože oko porekla materijala na
kome je ispisana. To je jedini njen primerak koji još uvek postoji.
Najstariji hebrejski dokument koji se bavi okultnim učenjem – Siphra
Dzeniouta – sastavljen je od delova preuzetih iz nje, i to u vreme kada
je izvornik već bio smatran literarnom relikvijom. Jedna od njegovih
ilustracija prikazuje Božansku Suštinu kako izvire iz ADAMA1 poput
1 Naziv je upotrebljen u istom smislu kao i grčka reč [anthropos].
65
luka svetlosti koji se nastavlja sve dok ne obrazuje pun krug; a onda,
našavši se na najvišoj tački kružnice, neopisiva Slava se ponovo
spušta i vraća na zemlju, noseći u svom vrtlogu viši tip ljudskog soja.
Kako se sve više i više približava našoj planeti, Emanacija postaje
nejasnija, dok najzad ne dodirne tlo, crna poput mrkle noći.
U svim razdobljima je bilo хermetičkih filozofa uvereniх da, na
osnovu iskustva starog sedamdeset hiljada godina,2 kako tvrde, ma-
terija vremenom kroz greh postaje sve grublja i zgusnutija nego što
je bila u vreme čovekovog nastanka; da je, u početku, ljudsko telo
bilo polueterične prirode; i da je, pre Pada, ljudski rod slobodno ko-
municirao sa svetovima koji su sada nedostupni čulima. Ali od tada
je materija postala nesavladiva prepreka između nas i duhovnog
sveta. Najstarije ezoterijske tradicije nas uče i tome da su, pre ta-
janstvenog Adama, mnoge rase ljudskih bića živele i izumirale, pre-
puštajući jedna drugoj svoje mesto. Da li su ovi prethodni tipovi bili
savršeniji? Da li je ma koji od njih pripadao rasi krilatih ljudi, koje
pominje Platon u Fedru? To je posebna oblast kojom će nauka morati
da se pozabavi i reši taj problem. Pećine u Francuskoj i pronađeni
ostaci iz kamenog doba predstavljaju polaznu tačku.
Kako se ciklus dalje odvijao, čovekove oči su se sve više otvarale,
sve dok nije uspeo da raspozna „dobro od zla” isto tako jasno kao i
sami Elohimi. Dospevši do vrhunca, razvojni ciklus je počeo da se
kreće naniže. Kada je luk stigao do izvesne tačke u kojoj je postao
paralelan sa nepomerljivom linijom naše zemaljske ravni, priroda je
obukla čoveka u „kožno ruho”, odnosno Gospod Bog im „dade odi-
jeću”.
Ovo isto verovanje u predpostojanje izvesne daleko duhovnije
rase ljudi u odnosu na onu kojoj mi pripadamo, može se pratiti sve
do najstarijih sačuvanih tradicija gotovo svakog naroda. U drevnom
Kviče rukopisu, koji je objavio Brase de Bobur (Brasseur de Bourbo-
2 Tradicija оrijentalnih кabalista ističe da je njihova nauka još starijeg porekla. Savre-
meni naučnici mogu da sumnjaju, pa i da odbace njihovu tvrdnju. No, ne mogu dokazati
da nije istinita.
66
Novi nazivi za stare pojmove
urg) – Popol Vuh – prvobitni ljudi se pominju kao rasa koja je bila u
stanju da misli i da govori, čiji vid nije znao za prepreke, i koji su raspo-
lagali trenutnim i potpunim znanjem. Prema Filonu Judejcu, vazduh
je bio ispunjen nevidljivim mnoštvom duhovnih bića, od kojih su neka
bila oslobođena svakog zla i besmrtna, dok su druga bila opaka i smr-
tna. „Potekli smo od sinova EL-a, i sinovi EL-a moramo ponovo da
postanemo.” Na isto verovanje ukazuje i nedvosmislena izjava izve-
snog anonimnog gnostika koji je napisao Jevanđelje po Jovanu, da će
„oni... koji Ga primiše”, tj. koji budu praktično sledili Isusovo ezoteri-
jsko učenje, „da budu čeda božija”. (Jovan 1:12) „Nije li napisano ...
bogovi ste?” (Jovan 10:34) uzviknuo je Učitelj. Platon u Fedru odlično
opisuje stanje u kome se čovek nekada nalazio, i u kakav će ponovo
postati: pre i posle „gubitka krila”; kada je „živeo među bogovima,
budući i sam bog u svetu providnom poput vazduha.” Od najdrevnijih
vremena verske filozofije su učile da je čitav svet ispunjen božanskim
i duhovnim bićima raznih vrsta. Od jedne od njih se, tokom vremena,
razvio ADAM, prvobitni čovek.
Kalmici i neka sibirska plemena u svojim legendama takođe
opisuju rase koje su prethodile našoj sadašnjoj. Ta bića su, kažu,
posedovala skoro neograničeno znanje, a u svojoj samouverenosti su
čak zapretili i pobunom protiv Velikog Duha. Da bi ih kaznio zbog
njihove drskosti i ponizio ih, on ih je zarobio u tela, i tako ih sputao
njihovim sopstvenim čulima. Iz svog „zatvora” mogu da uteknu
jedino kroz dugo pokajanje, samopročišćenje i duhovni razvoj. Nji-
hovi šamani, kako veruju, povremeno uživaju u božanskim moćima
kojima su nekada raspolagala sva ljudska bića.
67
SAVREMENA ISTRAŽIVANJA PRUŽAJU

DOKAZE ZA DREVNA PREDANJA
Astor biblioteka iz Njujorka je nedavno obogaćena za kopiju jedne

staroegipatske medicinske studije, napisane u šesnaestom veku pre
Hrista (ili preciznije, 1552. godine), kada je, prema opšte prihvaćenoj
hronologiji, Mojsije imao tek dvadeset jednu godinu. Original je
napisan na unutrašnjoj strani Kiparskog papirusa a profesor Šenk
(Schenk) iz Lajpciga ga je ocenio ne samo originalnim, već i najsa-
vršenijim koga je ikada video. On se sastoji od jednog jedinog lista
žuto-smeđeg papirusa najboljeg kvaliteta, širokog tridesetak cen-
timetara, dužeg od dvadeset metara, koji obrazuje jedan svitak izde-
ljen na sto deset „stranica” pedantno numerisanih. Arheolog Ebers
ga je kupio u Egiptu 1872-73. od „izvesnog dobrostojećeg Arapina
iz Luksora.” Njujorški Tribune, komentarišući ovaj događaj, kaže
sledeće: Ovaj papirus „svojim sadržajem pokazuje da predstavlja
jednu od šest hermetičkih knjiga o medicini, kako ih je nazvao Kli-
ment Aleksandrijski.”
Izdavač dalje kaže:
„U Jamblihovo vreme, 363. po Hristu, egipatski sveštenici su
prikazali četrdeset dve knjige koje su pripisivali Hermesu (Totu). Od
njih, prema ovom autoru, trideset šest su sadržale istoriju sveg
tadašnjeg ljudskog znanja; poslednjih šest su se bavile anatomijom,
patologijom, očnim bolestima, hirurškim instrumentima i raznim
lekarijama.3 Ebersov papirus je nesporno jedan od ovih drevnih her-
metičkih spisa.”
Ako je tako jasno osvetljena nauka drevnih Egipćana slučajnim
(?) susretom jednog nemačkog arheologa sa „dobrostojećim Arapin-
3 Kliment Aleksandrijski je tvrdio da su još u njegovo doba sveštenici Egipta imali
četrdeset dve Kanonske knjige.
68
om” iz Luksora, kako uopšte možemo da znamo kakva otkrića bi za-
blistala u mračnim kriptama istorije pri još nekom podjednako sluča-
jnom susretu između nekog drugog prosperitetnog Egipćanina i još
jednog preduzimljivog proučavaoca starina!
Otkrića savremene nauke ne protivureče najstarijim predanjima,
koja tvrde da je naša rasa izuzetno stara. Tokom nekoliko poslednjih
godina geoloških proučavanja, koja su do tada priznavala da se
tragovi čoveka mogu pratiti unatrag najdalje do tercijara, otkrila su
neoborive dokaze da je ljudski rod stariji od poslednjeg ledenog doba
u Evropi – dakle preko 250.000 godina! Ovo će biti težak zalogaj za
„svetootačku” teologiju; ali je za drevne filozofe to bila opštepri-
hvaćena činjenica.
Štaviše, fosilni nalazi koji su iskopani zajedno sa ljudskim os-
tacima, pokazuju da su ljudi lovili već u tim davno minulim vre-
menima, i da su znali kako da pale vatru. Ali još uvek nije učinjen
pravi proboj u ovoj potrazi za poreklom naše rase; nauka se zaglavila
i sada čeka na nove dokaze. Na nesreću, antropologija i psihologija
još uvek nemaju svog Kivijea; niti su geolozi i arheolozi u stanju da
stvore koncept trojnog čoveka – fizičkog, intelektualnog i duhovnog
– na osnovu sitnih detalja koji su do sada otkriveni. Činjenicu da su
fosilni nalazi povezani sa čovekom sve grublji i primitivniji što se
geologija dublje probija u utrobu Zemlje, nauka uzima kao dokaz da
što se više približavamo nastanku čoveka, to on mora biti sve veći
divljak i sve sličniji zverima. Čudna neka logika! Da li otkrića os-
tataka u pećinama Devona dokazuju da u to vreme nije bilo visoko
civilizovanih rasa na planeti? Kada sadašnje stanovništvo Zemlje
bude iščezlo, i kada neki arheolog „rase koja će doći” iz daleke
budućnosti bude iskopao neko domaće oruđe jednog od sadašnjih
plemena iz Indije ili sa Andamanskih ostrva, da li će imati pravo da
zaključi kako se ljudska vrsta iz devetnaestog veka po Hristu „tek iz-
batrgala iz kamenog doba”?
Nedavno je ušlo u modu da se govori o „neodrživim koncepcijama
o primitivnoj prošlosti”. Kao da je bilo moguće sakriti iza jedne
69
izreke čitave intelektualne rudnike iz kojih je proizašla reputacija to-
likih savremenih filozofa! Upravo kao što je Tindal uvek spreman da
omalovaži antičke filozofe – na čijim su nakićenim i doteranim ide-
jama mnogi od istaknutih naučnika stekli slavu i priznanje – tako i
geolozi izgledaju sve više naklonjeni tome da uzimaju zdravo za go-
tovo kako su se sve drevne rase istovremeno nalazile na stupnju di-
vljaštva. No, s time se ne slažu naši najistaknutiji autoriteti. Neki
među njima imaju dijametralno suprotan stav. Maks Miler, na primer,
kaže:
„Mnoge stvari su nam još nejasne, a hijeroglifski jezik drevnih
vremena je zabeležio tek polovinu onoga što je um podsvesno name-
ravao. Pa ipak, čovekov lik se, u ma kom klimatskom pojasu ga sre-
tali, postepeno ukazuje pred nama, plemenit i čestit od samog po-
četka; učimo čak i kako da shvatimo greške koje je činio, počinjemo
da tumačimo čak i njegove snove. Koliko god daleko u prošlosti
pratili čovekove tragove, možemo da primetimo da je još od početka
bio obdaren božanskim darom za zvuk i zdravog razuma, pa će pred-
stava o čovečanstvu koje se sporo pomalja iz ambisa životinjske
sirovosti ubrzo postati neodrživa.”4
CIKLUSI KOJI OBELEŽAVAJU RAZVOJ LJUDSKE VRSTE
Kako se tvrdi da bi bilo nefilozofski istraživati prauzroke, naučnici

se sada bave razmatranjem njihovih fizičkih posledica. Polje naučnog
istraživanja je na taj način ograničeno na fizičke nauke. Kada budu
dostignute njihove krajnje granice, ovakva vrsta istraživanja će mo-
rati da se zaustavi, a njihov rad će morati da počne iz početka. Uz svo
poštovanje prema našim ljudima od nauke, oni su nalik veverici koja
trči unutar obrtnog točka, jer su osuđeni na to da svoju „materiju” pre-
vrću vazda isponova. Nauka je moćna sila, i nije na nama „pigmejima”
da je dovodimo u pitanje. Ali „ljudi od nauke” ne mogu da se izjednače
sa naukom ništa više nego što ljudi na našoj planeti mogu da predsta-
4 „Chips from a German Work-shop“, tom II, str. 7. „Comparative Mythology“.
70
vljaju samu planetu. Nemamo ni pravo da zahtevamo, niti moć da
prisilimo našeg „današnjeg filozofa” da bez rezervi prihvati geogra-
fski opis tamne strane Meseca. Ali ukoliko nekakva mesečeva kata-
klizma bude bacila nekog od njenih stanovnika u našu atmosferu, i
ako se ovaj prizemlji, zdrav i čitav pred vratima dr Karpentera, on će
biti osuđen kao izdajnik svoje profesije ukoliko bude propustio da
razreši ovaj problem fizičkih nauka.
Za čoveka od nauke odbijanje svake prilike da istraži novi feno-
men, bilo da ovaj naiđe u vidu čoveka sa Meseca ili duha farmera
Edija, bez izuzetka je za osudu.
Bilo da se do njih došlo metodama Aristotela ili Platona, nije
potrebno da zastanemo kako bismo ih ispitivali; činjenica je da su
kako unutrašnja tako i spoljna priroda čoveka bile potpuno shvaćene
od strane antičkih androloga. Bez obzira na površne pretpostavke
današnjih geologa, počinjemo da gotovo svakodnevno dobijamo
dokaze koji potvrđuju tvrdnje drevnih filozofa.
Oni su podelili gotovo beskrajne periode ljudske egzistencije na
ovoj planeti na cikluse, tokom kojih je ljudska rasa postepeno došla
do vrhunca najvišeg oblika civilizacije a onda postepeno pala na nivo
bednog divljaštva. Do koje uzvišenosti je naša rasa u svom razvoju
stizala u više navrata može se tek naslutiti po predivnim spomenicima
iz davne prošlosti, koji se još uvek mogu videti, kao i po opisima koja
nam je dao Herodot, o drugim čudima od kojih nisu ostali nikakvi
tragovi. Čak su i u njegovo vreme ogromne građevine poput mnoštva
piramida i nadaleko čuvenih hramova bile pretvorene u gomile ruše-
vina. Raznete nemilosrdnom rukom vremena, „Otac istorije” ih opi-
suje kao „časne svedoke davno prošle slave iščezlih predaka.” On se
„usteže da govori o božanskim stvarima,” pa potomstvu ostavlja tek
krnji opis usmenog predanja o nekim čudesnim podzemnim odajama
lavirinta, gde su položeni – i gde sada počivaju – skriveni, sveti ostaci
iniciranih kraljeva.
Međutim, možemo da sudimo o jednoj uzvišenoj civilizaciji do-
stignutoj u nekom periodu drevne istorije po istorijskim opisima iz
71
doba dinastije Ptolomeja, pa ipak se smatra da su se u toj epohi umet-
nost i nauka već degenerisali, a tajne mnogih među njima su već tada
bile izgubljene. Prilikom nedavnih iskopavanja u Mariet-Beju, u pod-
nožju piramida, iskopane su drvene statue i druge relikvije, koje
pokazuju da su mnogo pre perioda prvih dinastija Egipćani dostigli
prefinjenost i savršenstvo koje mora da pobudi divljenje čak i najva-
trenijih poklonika grčke umetnosti. Bajar Tejlor (Bayard Taylor) opi-
suje ove statue u jednom od svojih predavanja, i kaže nam da je
lepota njihovih glava, ukrašenih očima od dragog kamenja sa baka-
rnim kapcima, neprevaziđena. Daleko ispod sloja peska u kome su
počivali ostaci sakupljeni u kolekcijama Lepsija (Lepsius), Ebota
(Abbott) i Britanskog muzeja pronađeni su i davno zakopani, opi-
pljivi dokazi hermetičkog učenja o ciklusima koje je već objašnjeno.
Dr Šliman (Schliemann), entuzijasta u proučavanju helenske
prošlosti, nedavno je pronašao, prilikom svojih iskopavanja u Troji,
brojne dokaze o postepenom prelasku iz epohe divljaštva u civili-
zaciju, i iz civilizacije ponovo natrag u divljaštvo. Zbog čega bismo
onda toliko oklevali da priznamo mogućnost da, ukoliko su ljudi
pred-ledenog doba bili toliko vičniji od nas izvesnim naukama da
steknu savršeno poznavanje nekih značajnih veština, koje danas nazi-
vamo izgubljenim, mogli isto tako da prednjače i u poznavanju psi-
hologije? Takva pretpostavka se mora smatrati razumnom koliko i
ma koja druga sve dok se ne otkriju neki dokazi koji bi joj proti-
vurečili.
Svaki istinski naučnik priznaje da je ljudsko znanje u mnogim
pogledima još uvek u povoju. Da li bi to značilo da je naš ciklus
počeo u relativno nedavnom periodu? Ovi ciklusi, prema haldejskoj
filozofiji, ne zahvataju čitavo čovečanstvo u isto vreme. Profesor
Drejper (Draper) se unekoliko slaže sa ovim gledištem rekavši da pe-
riodi koji su geologiji „izgledali zgodni za podelu razvoja ljudske
civilizacije nisu nekakve jasno ograničene epohe koje podjednako
vrede za čitavu ljudsku rasu”; navodeći primer „lutalačkih plemena
američkih Indijanaca,” koji „tek u današnje vreme izlaze iz kamenog
72
nije moguće ni označiti dan kada se rodio prvi čovek. Kad god je
pisac ovog dela imao ideju da poveže njene početke u nekoj zemlji
sa izvesnim istorijskim događajem, dalja istraživanja bi pokazala da
su takva gledišta bila bez osnova. Mnogi su mislili da je Odin, skan-
dinavski sveštenik i monarh, počeo da se bavi magijom negde oko
sedamdesete godine pre Hrista. Ali ubrzo se pokazalo da su misteri-
jski obredi sveštenica nazivanih Voilere ili Vale daleko stariji od nje-
govog doba.28 Neki savremeni autori su hteli po svaku cenu da
dokažu da je Zoroaster bio utemeljitelj magije, zbog toga što je bio
osnivač religije magova. Amijan Marcelin, Arnobije, Plinije i drugi
antički istoričari su definitivno dokazali da je on bio samo reformator
magije kakvom su se bavili još Haldejci i Egipćani.29
Najveći učitelji veronauke se slažu da su gotovo sve drevne knjige
pisane koristeći se simbolima, jezikom koji su mogli pravilno da
razumeju jedino inicirani. Kratki osvrt na biografiju Apolonija iz Ti-
jane može da posluži kao primer. Kako je poznato svakom kabalisti,
ona obuhvata čitavu hermetičku filozofiju, i u mnogim aspektima
predstavlja pandan predanju o kralju Solomonu. Ona deluje poput
bajke ali, kao i u drugom slučaju, ponekad se činjenice i istorijski do-
gađaji namerno iznose u vidu fikcije. Putovanje u Indiju alegorijski
predstavlja iskušavanje novajlije. Njegovi dugi razgovori sa brami-
nima, njihovi mudri saveti, kao i dijalozi sa Korinćaninom Menipom,
pravilno protumačeni daju ezoterijski katehizam. Njegova poseta
carstvu mudrih, i razgovor sa njihovim kraljem Hirkasom, prorokom
iz Amfiarausa, na simboličan način objašnjavaju mnoga tajna učenja
Hermesa. Ukoliko bi ih ispravno protumačili, ovi delovi bi nam
otkrili neke od najvažnijih tajni prirode. Elifas Levi ističe veliku
sličnost koja postoji između kralja Hirkasa i mitskog Hirama, od koga
je Solomon navodno kupio kedrovo drvo sa Libana i zlato iz Ofira.
Voleli bismo da znamo da li današnji masoni, čak i „Veliki Učitelji”
28 Svedočenje Mintera (Münter) o najstarijoj veri Severa pre Odinovog vremena.
„Memoires de la Societe des Antiquaires de France“. Tom II, str. 230.
29 Amijan Marcelin, XXVI, 6.
89
i najinteligentniji „majstori” koji pripadaju važnijim ložama, uopšte
razumeju ko je bio Hiram, radi čije osvete se udružuju u svoja dru-
štva?
Ostavljajući po strani čisto metafizička učenja kabale, ukoliko bi
se neko potpuno posvetio fizičkom okultizmu, takozvanoj grani tera-
peutike, rezultati bi mogli biti od velike koristi nekoj od naših savre-
menih nauka; naročito hemiji i medicini. Profesor Drejper u vezi s
tim kaže sledeće: „Ponekad, sasvim neočekivano, nailazimo na ideje
za koje ponosno tvrdimo da su nastale tek u naše vreme.” Ova pri-
medba, izrečena u vezi sa naučnim spisima Saracena, još bolje bi
odgovarala manje poznatim Raspravama iz drevnih vremena. Savre-
mena medicina je ostvarila veliki napredak u anatomiji, fiziologiji i
patologiji, pa čak i na polju terapije, ali je mnogo izgubila usled svoje
uskogrudosti, rigidnog materijalizma i svoje sektaške dogmatičnosti.
Jedna škola u svojoj zaslepljenosti uporno odbacuje sve do čega je
došla druga škola, a sve zajedno ignorišu svaki veliki koncept čoveka
ili prirode koji je razvio mesmerizam, ili američki eksperimenti na
mozgu – svaki princip koji se ne pokorava tupom materijalizmu. Bilo
bi potrebno sazvati skup međusobno sukobljenih lekara iz nekoliko
različitih škola da bi izneli sve što današnja medicinska nauka zna, a
ipak se često dogodi da pošto su najbolji lekari uzalud iscrpli svu
svoju veštinu na pacijentu, neki mesmerist ili „isceljujući medijum”
uspe da ga izleči! Istraživači drevne medicinske literature, od vre-
mena Hipokrata pa sve do Paracelzusa i Van Helmonta, mogu da
pronađu mnoštvo dobro potkrepljenih fizioloških i psiholoških či-
njenica, kao i postupaka ili lekova za lečenje bolesnih, koje današnji
lekari oholo odbijaju da koriste.30 Čak i u pogledu hirurgije, savre-
30 U izvesnim aspektima naši današnji filozofi, koji misle da su otkrili nešto novo,
mogu da se uporede sa „veoma pametnim, obrazovanim i kulturnim gospodinom” koga
Hipokrat, susrevši se s njim jednog dana na Samosu, blagonaklono opisuje. „On me je
obavestio”, kaže dalje otac medicine, „da je nedavno otkrio lekovitu biljku koja do tada
nije bila poznata ni u Evropi ni u Aziji, i da nijedna bolest, koliko god bila opaka ili
dugotrajna, nije mogla da se odupre njenim čudesnim lekovitim svojstvima. Kako sam
90
meni lekari su ponizno i javno priznali da ni izdaleka nisu u stanju
da urade nešto nalik čudesno veštom previjanju zavojima koje su
izvodili drevni Egipćani. Glavni hirurzi Pariza su proučavali stotine
metara zavoja kojima je mumija bila obavijena od ušiju pa sve do
svakog nožnog prsta posebno i, bez obzira na to što su imali uzorak
pred očima, nisu bili u stanju da izvedu bilo šta nalik tome.
U Ebotovoj Egiptološkoj zbirci, u Njujorku, mogu se videti brojni
dokazi veštine drevnih naroda u raznim zanatima; pored ostalih,
umetnost izrade čipke, i, kako se ne može očekivati da znaci ženske
taštine ne idu ruku pod ruku sapokazivanjem muške snage, tu su se
nalazili i uzorci perika, kao i razni ukrasi od zlata. Njujorški Tribune,
iznoseći sadržaj Ebersovog papirusa, kaže: „Zaista, nema ničeg no-
vog pod Suncem... Poglavlja 65, 66, 79 i 79 pokazuju da su preparati
za jačanje kose, boje za kosu, sredstva za ublažavanje bola i praškovi
protiv buva bili veoma tražena roba pre 3.400 godina.”
Koliko malo od naših navodnih otkrića, učinjenih u novije vreme,
zaista predstavljaju nešto novo, a koliko ih pripada drevnoj nauci,
najobjektivnije i najrečitije mada samo delimično pokazuje izjava
našeg poznatog pisca o filozofskim temama, profesora Džona V.
Drejpera. Njegov „Sukob između religije i nauke” – izuzetna knjiga
sa veoma lošim naslovom – prepun je takvih činjenica. Na trinaestoj
stranici on navodi nekoliko dostignuća drevnih filozofa, koja su iza-
zvala divljenje cele Grčke. U Vavilonu je izvršena serija astronom-
skih osmatranja koja su obavili Haldejci, pre ravno 1.903 godine, čije
je rezultate Kalisten poslao Aristotelu. Ptolomej, egipatski kralj-as-
tronom je posedovao vavilonjanski zapis svih pomračenja koja su se
odigrala počev od 747. godine pre Hrista. Kako profesor Drejper s
pravom primećuje:
želeo da budem podjednako ljubazan, pustio sam ga da me nagovori da odem s njim do

staklene bašte u kojoj je presadio ovaj čudotvorni lek. I ugledao sam jednu od najuo-
bičajenijih biljaka u Grčkoj, beli luk – biljku koja ima manje razloga od ma koje druge
da je zovu lekovitom.” Hipokrat: „De optima praedicandi ratione item judicii operum
magni.” I.
91
„Bila su neophodna dugotrajna i precizna osmatranja pre nego
što su neki od ovih astronomskih rezultata koji su stigli do nas mogli
da budu potvrđeni. Tako su Vavilonjani ustanovili dužinu tropske
godine sa greškom od svega dvadeset pet sekundi; njihova procena
sideralne godine bila je jedva dva minuta duža od tačne cifre. Oni
su primetili i precesiju ravnodnevica. Znali su prave razloge pom-
račenja, i pomoću njihovih ciklusa, koje su nazivali saros, bili su u
stanju da ih predvide. Njihova procena trajanja tog ciklusa, koje
iznosi nešto više od 6.585 dana, razlikovala se od tačnog rezultata
za svega devetnaest i po minuta.
Takve činjenice obezbeđuju nepobitni dokaz strpljivosti i veštine
sa kojima je astronomija negovana u Mesopotamiji, kao i to da je
bez obzira na vrlo primitivne instrumente dostigla značajan nivo usa-
vršenosti. Ovi drevni posmatrači neba su sačinili katalog zvezda i
podelili zodijačku ravan na dvanaest znakova; podelili su dan na
dvanaest časova, a tako isto i noć. Oni su se, kako kaže Aristotel,
dugo vremena posvetili osmatranju zvezdanih okultacija Meseca.
Ispravno su zamišljali strukturu Sunčevog sistema, i znali su tačan
raspored planeta u njemu. Konstruisali su sunčev sat, klepsidru, as-
trolab, gnomon.”
Govoreći o svetu večnih istina koji počiva „unutar sveta privre-
menih zabluda i nepostojećih stvari”, profesor Drejper kaže:
„Tajne ovog sveta nećemo otkriti kroz isprazna predanja koja su
sve do naših dana sačuvala mišljenja ljudi što su živeli u osvit civi-
lizacije, niti ćemo ih naći u snovima mistika koji su uobrazili da su
nadahnuti. Otkrićemo ih istraživanjem geometrije i praktičnim ispi-
tivanjem prirode.”
Tačno tako. Problem nije mogao da bude bolje izložen. Ovaj
elokventni pisac nam time saopštava jednu duboku istinu. Međutim,
on nam ne govori celu istinu, jer je ne zna. On je propustio da opiše
karakter ili obim znanja koja su saopštavna u Misterijama. Nijedan
narod nije tako dobro poznavao geometriju kao graditelji piramida i
drugih džinovskih spomenika, u daljoj ili bližoj prošlosti. Na drugoj
strani, niko im nikada nije bio ravan u praktičnom ispitivanju prirode.
92
Neporecivi dokaz za sve ovo leži u značenju njihovih bezbrojnih
simbola. Svaki od ovih simbola predstavlja otelovljenje jednog pojma
– kombinujući koncept Božanskog Nevidljivog sa ovozemaljskim i
vidljivim. Prethodno se izvodi iz potonjeg, strogo sledeći analogiju
prema hermetičkoj formuli – „kako je ispod, tako je i iznad.” Njihovi
simboli pokazuju veliko znanje iz oblasti prirodnih nauka, kao i prak-
tično proučavanje kosmičkih sila.
Što se tiče praktičnih rezultata do kojih se može doći „istraživa-
njem geometrije”, na svu sreću proučavalaca koji upravo dolaze, više
nismo prinuđeni da se zadovoljimo pukim pretpostavkama. U naše
doba, jedan Amerikanac, gospodin Džordž H. Felt (George H. Felt)
iz Njujorka, koji će, ako bude nastavio kako je počeo, jednog dana
možda biti priznat za najvećeg geometra svog doba, bio je u stanju
da pomoću početnih pretpostavki, koje su ustanovili drevni Egipćani,
dođe do rezultata koji ćemo prikazati koristeći njegove sopstvene
reči. Gospodin Felt kaže:
„Na prvom mestu je fundamentalni nacrt kome se pokorava sva
geometrijska nauka, kako nacrtna tako i obična; zatim treba doći do
aritmetičkih sistema proporcije geometrijskim putem; prepoznati
ovaj oblik u svim elementima arhitekture i vajarstva, koji ga
odražavaju sa čudesnom tačnošću; naći dokaze da su ga Egipćani
koristili kao osnovu svih svojih astronomskih proračuna, na kojima
je njihov verski simbolizam gotovo u potpunosti zasnovan; pronaći
njegove tragove među svim ostacima umetničkih i arhitektonskih
dela Grka; otkriti njegove tragove u jevrejskim svetim knjigama, i
to tako jasne da definitivno dokažu da su upravo na njima uteme-
ljeni; ustanoviti da su čitav sistem otkrili Egipćani posle istraživanja
prirodnih zakona koja su trajala desetine hiljada godina, i da bi on
mogao da se s pravom nazove naukom o vaseljeni.”
Dalje, on mu je omogućio „da precizno odredi probleme u fizi-
ologiji, koji su do tada tek bili naslućivani; da prvi razvije takvu ma-
sonsku filozofiju koja će se pokazati kao prvobitna nauka i religija,
kao što će biti i poslednja”; a mi možemo tome da dodamo, na kraju,
koja će javnim, vidljivim pokazivanjem pružiti dokaze da su egipatski
93
vajari i arhitekte dolazili do uzora za čudne kipove koji krase fasade
i predvorja njihovih hramova, ne u konfuznim fantazijama svojih
umova, nego od „nevidljivih rasa iz vazduha” i drugih carstava pri-
rode, za koje tvrdi da je, poput Egipćana, uspevao da ih učini vidljivim
koristeći se njihovim hemijskim i kabalističkim postupcima.
Švajger (Schweigger) dokazuje da simbolične predstave svih mi-
tologija imaju naučnu osnovu i suštinu.31 Tek su zahvaljujući nedavnim
otkrićima fizičkih, elektro-magnetnih sila prirode takvi poznavaoci
mesmerizma kao što su Enmozer, Švajger i Bart u nemačkoj, te baron
Du Pote (Du Potet) i Regaconi (Regazzoni) u Francuskoj odnosno Ita-
liji, bili u stanju da sa gotovo nepogrešivom tačnošću uđu u trag pravoj
vezi koja je spajala svakog theomythosa sa jednom od ovih sila. Idejski
prst, koji je bio toliko značajan u magijskoj veštini lečenja, ustvari znači
gvozdeni prst, koga naizmenično privlači i odbija prirodna sila mag-
neta. Na Samotraki je činio čuda u lečenju, vraćajući obolele organe u
njihovo normalno stanje.
Bart ide dalje od Švajgera u tumačenju značenja starih mitova, i
proučava kako duhovne tako i fizičke aspekte ovog predmeta. On
opširno raspravlja o frigijskim daktilima, tim „magovima i isteriva-
čima bolesti”, kao i o sabejrijskim teurgistima. Pritom kaže:
„Dok razmatramo blisku spregu daktila i magnetnih sila, ne mo-
ramo da se ograničimo samo na kamen koji je pokazivao magnetna
svojstva i na naše predstave o prirodi, već treba da sagledamo mag-
netizam u čitavom njegovom značenju. Onda postaje jasno kako su
inicirani, koji su sebe nazivali daktilima, izazivali divljenje svojim
magijskim delima, kako su ih predstavljali, svojim čudesnim isce-
ljenjima. To je bilo povezano sa mnogim drugim stvarima kojima se
sveštenstvo drevne prošlosti obično bavilo: negovanjem prirode i
znanja, unapređenjem umetnosti i nauke, misterijama i tajnim po-
svećenjima. Svim ovim se bavilo sabejrijsko sveštenstvo; zbog čega
to ne bi bila posledica usmeravanja i podrške od strane misterioznih
duhova prirode?”32
31 Švajger: „Introduction to Mythology through Natural History“.
32 Enmozer: „History of Magic“, I, 3.
94
Švajger je istog mišljenja, pa pokazuje kako su fenomene drevne
teurgije proizvodile upravo magnetne sile „kojima su upravljali du-
hovi”.
Uprkos njihovom javnom ispovedanju politeizma, ljudi drevnih
vremena – pripadnici obrazovaneog staleža u svakom slučaju – bili
su, u suštini, isključivi monoteisti; i to tokom nebrojenih godina pre
pojave Mojsija. U Ebersovom papirusu ovu činjenicu neopozivo
pokazuju sledeće reči, prevedene iz prva četiri reda sa prvog lista:
„Dođoh iz Heliopolisa u društvu velikih iz Het-aata, Vrhovnih
Zaštitnika, gospodara večnosti i spasenja. Dođoh iz Saisa sa Ma-
jkama-boginjama, koje me uzeše u zaštitu. Gospod vaseljene mi reče
kako da oslobodim bogove svih smrtonosnih bolesti.”
U drevnim vremenima je bilo uobičajeno da istaknute ljude nazi-
vaju bogovima. Obogotvorenje smrtnih ljudi i izmišljenih božanstava
ne predstavlja ništa pouzdaniji dokaz protiv njihovog monoteizma
nego što gradnja spomenika koje današnji hrišćani dižu svojim ju-
nacima dokazuje njihov politeizam. Amerikanci sadašnjeg veka bi
smatrali apsurdnim kada bi ih potomstvo posle nekih 3.000 godina
nazvalo idolopoklonicima zato što su podizali kipove svog „boga”
Džordža Vašingtona. Hermetička filozofija je bila toliko obavijena
tajnama da je Volni (Volney) tvrdio da su antički narodi obožavali
svoje grube, materijalne simbole kao da božanstva zaista prebivaju
u njima; dok su ustvari oni smatrani samo za predstave ezoterijskih
principa. I Dipua, koji je proveo niz godina proučavajući ovaj prob-
lem, pogrešno je razumeo simbolični ciklus, i pripisao njihova verska
učenja isključivo astronomiji. Eberhart i mnogi drugi nemački autori
iz prošlog i sadašnjeg veka određuju mesto magiji onako kako im je
izgledalo najprirodnije, misleći da njeni koreni leže u platonističkom
kultu Timaja. Ali kako je, bez poznavanja samih misterija, bilo mo-
guće ovim ili ma kojim drugim ljudima koji nisu posedovali prefin-
jenu intuiciju jednog Šampoliona, da otkriju ezoteričnu polovinu
onoga što je Izidinim velom bilo skriveno od svih osim nekolicine
adepata?
95
Zasluge Šampoliona kao egiptologa niko ne dovodi u pitanje. On
sam izjavljuje da sve ukazuje na to da su drevni Egipćani bili duboko
uvereni u postojanje samo jednog boga. Pritom do najsitnijih detalja
potvrđuje tačnost spisa tajanstvenog Hermesa Trismegistusa, čija
starost se gubi u tami minulih razdoblja. Enmozer kaže i ovo: „He-
rodot, Tales, Parmenid, Empedokle, Orfej i Pitagora, svi su oni išli u
Egipat i na Istok da steknu znanja o filozofiji i teologiji Prirode.”
Tamo je i Mojsije stekao svoju mudrost, tu je i Isus proveo svoju mla-
dost.
Tamo su se okupljali proučavaoci iz svih zemalja pre nego što su
udareni temelji Aleksandrije. Enmozer nastavlja:
„Kako to da je tako malo od ovih tajni otkriveno tokom tolikog
vremena, pored toliko različitih razdoblja i ljudi? Odgovor leži u
tome što su se svi inicirani pridržavali stroge tajnosti. Još jedan ra-
zlog se može pronaći u uništavanju i potpunom nestanku svih pisanih
tragova tajnih znanja iz najstarije prošlosti.”
Numine knjige, koje su se prema Livijevom opisu sastojale od ra-
sprava o filozofiji prirode, pronađene su u njegovoj grobnici; ali nije
dopušteno da se to otkriće objavi, jer bi time bile otkrivene najveće
tajne državne religije. Senat i narodni tribun su odlučili da knjige
treba spaliti, što je javno učinjeno.33
MAGIJA JE UVEK SMATRANA BOŽANSKOM NAUKOM
Magija je smatrana božanskom naukom koja omogućuje sticanje

božanskih osobina. „Ona otkriva procese koji se odvijaju u prirodi”,
kaže Filon Judejac, „i upućuje na razmišljanje o nebeskim silama.”34
U kasnijim vremenima, njena zloupotreba i izopačenje u obično
vračanje napravili su od nje predmet opšteg zgražavanja. Prema tome,
33 „History of Magic“, tom II, str. 3.

34 Filon Judejac: „De Specialibus Legibus“.
96
moramo da je posmatramo jedino onakvom kakva je bila u dalekoj
prošlosti, tokom onih razdoblja kada je svaka prava vera bila zasno-
vana na poznavanju okultnih sila prirode. Magijsku praksu nije us-
postavio svešteni stalež drevne Persije, kako se obično misli, već
magi, koji su nazvani po njoj. Mobede, sveštenike parsa – drevne
gebre – čak i danas nazivaju magoi na dijalektu Pehlevija.35 Magija
se pojavila sa ranijim rasama ljudi. Kasijan pominje izvesni spis,
dobro poznat u četvrtom i petom veku, koji je pripisivan Hamu, No-
jevom sinu, za koga se opet tvrdi da ga je dobio od Jareda, udaljenom
četiri generacije od Seta, Adamovog sina.36
DOSTIGNUĆA NJENIH ADEPATA I PRETPOSTAVKE

SAVREMENIKA KOJI SU IH KLEVETALI
Mojsije je svoje znanje dugovao majci egipatske princeze Ter-

mutis, koja ga je spasla iz voda Nila. Faraonova žena, Batrija,37 i
sama je bila inicirana, te Jevreji upravo njoj duguju za sve što je nji-
hov prorok imao, „svoj mudrosti egipatskoj, ... silan u riječima i u
djelima”.38 Mučenik Justin, koji je kao svog učitelja imenovao Troga
Pompeja, pokazuje da je Josif svoje veliko poznavanje magijskih ve-
ština stekao kod visokih sveštenika Egipta.39
Drevni narodi su imali veće znanje iz pojedinih nauka od svega
što su do sada otkrili naši savremeni naučnici. Mada mnogi ne žele
to da priznaju, ovu činjenicu je potvrdilo više naučnika. „Naučna
znanja koja su postojala u ranom razdoblju društva bila su na mnogo
višem nivou nego što su ljudi danas spremni da priznaju”, kaže dr A.
Tod Tomson (A.Todd Thomson), urednik Okultnih nauka („Occult
35 „Zend-Avesta“, tom II, str. 506.

36 Kasijan: „Conference“, I., 21.
37 „De Vita et Morte Mosis“, str. 199.
38 Djel. 7:22.
39 Justin, XXXVI., 2.
97
Sciences“); „ali”, dodaje, „ona su bila ograničena na hramove, bri-
žljivo skriveno od očiju širokih masa, stojeći na raspolaganju jedino
sveštenstvu.” Govoreći o kabali, dobro upućeni Franc von Bader pri-
mećuje da „nisu samo naše spasenje i mudrost, nego i sama naša
nauka došli od Jevreja”. Ali zašto nije dovršio rečenicu i rekao čita-
ocu od koga su Jevreji dobili svoju mudrost?
Origen, koji je pripadao Aleksandrijskoj školi platonista, izjavljuje
da je Mojsije, pored učenja saopštenih u Starom Zavetu, preneo i neke
veoma važne tajne „iz skrivenih dubina Zakona” sedamdesetorici
starešina. Takođe im je zapovedio da ih saopštavaju jedino onima za
koje se uvere da su dostojni toga.
Sveti Jeronim naziva Jevreje iz Tiberija i Lide jedinim učiteljima
mističnog načina tumačenja. Najzad, Enmozer izražava svoje uve-
renje da su „radovi Dionisija Areopagita sasvim očigledno zasnovani
na jevrejskoj kabali”. Kada uzmemo u obzir da gnostici, odnosno
rani hrišćani, nisu bili ništa drugo do preimenovani sledbenici starih
esena, ova činjenica uopšte ne treba da čudi. Profesor Molitor odaje
puno priznanje kabali. On kaže:
„Doba nedoslednosti i površnosti je, kako u teologiji tako i u
nauci, iza nas, i kako taj revolucionarni racionalizam nije ostavio
ništa iza sebe osim sopstvene praznine, pošto je prethodno uništio
sve što je bilo pozitivno, izgleda da je došlo vreme da ponovo obra-
timo pažnju na to misteriozno otkrivenje koje je živi izvor iz koga
mora doći naše spasenje ... Misterije drevnog Izrailja, u kojima su
sadržane sve tajne današnjeg Izrailja, biće najpogodnije ... za zasni-
vanje teologije na njenim najdubljim teozofskim principima, i kao
čvrsta osnova svih savršenih nauka. To bi otvorilo nov put ... ka
mračnom lavirintu mitova, misterija i poretka primitivnih naroda ...
Jedino ove tradicije sadrže ceo sistem proročkih škola, koje prorok
Samuilo nije osnovao, nego samo obnovio, i čiji cilj nije bio ništa
drugo do da obrazovane ljude vodi ka mudrosti i najvišem znanju, a
kada bi se pokazali dostojnim, da ih uvedu u dublje misterije. U
okviru ovih misterija je i magija, koja je imala dvojaku prirodu –
božanska magija i zla magija, ili crna veština. Svaka od njih se opet
može podeliti na dve vrste, aktivnu i prividnu; u prvoj, čovek poku-
98
šava da se postavi u direktan odnos sa svetom oko sebe kako bi
naučio skrivene stvari; u drugoj nastoji da stekne kontrolu nad
duhovima; u prvoj, da bi činio dobra i korisna dela; u drugoj, da bi
radio sve vrste opakih i neprirodnih stvari.”40
Sveštenstvo tri najistaknutija dela hrišćanstva, grčko, rimoka-
toličko i protestantsko, odbija da prihvati ma kakve spiritističke
fenomene koji se manifestuju kroz takozvane „medijume”. Zaista,
malo je vremena proteklo od kako su dve poslednje od navedenih
crkvenih zajednica spaljivale, vešale i na razne druge načine ubijale
svaku bespomoćnu žrtvu kroz čije telo bi se manifestovali duhovi –
a ponekad i neke slepe i još uvek neobjašnjene sile prirode. Na vrhu
ove tri grupe crkava stoji nadmoćna rimska crkva. Njene ruke se cr-
vene od nevine krvi bezbrojnih žrtava, prolivene u ime božanstva
nalik Molohu koje čini okosnicu njenog učenja. Ona je spremna i
jedva čeka da ponovo počne s tim. Ali u devetnaestom veku su joj
vezane ruke upravo onim duhom progresa i verskih sloboda koje
svakodnevno psuje i proklinje. Grčko-ruska crkva je najkrotkija i na-
jsličnija Hristu u svojoj primitivnoj, jednostavnoj, mada slepoj veri.
Uprkos tome što nije ostvarena unija između grčke i latinske crkve,
i što su se one razišle pre mnogo vekova, izgleda da rimski pontifi tu
činjenicu bez izuzetka ignorišu. Na najdrskiji mogući način su prisvo-
jili nadležnost ne samo nad zemljama u okviru grčke verske zajed-
nice, nego i sve protestante. Profesor Drejper kaže:
„Crkva insistira na tome da država nema prava da se meša u ma
koju stvar koju ona proglasi svojim domenom, a da protestantizam,
kao obična pobuna, nema uopšte nikakvih prava; da je čak i u protes-
tantskim zajednicama katolički episkop jedini zakoniti duhovni sta-
rešina.”41
Kako su dekreti ignorisani, enciklike ostale nepročitane, pozivi

na vaseljenske sabore prenebregnuti a ekskomunikacije ismejane –
40 Molitor: „Philosophy of History and Traditions“, Hjuitov (Howitt) prevod, str. 285.
41 „Conflict between Religion and Science“, str. 329.
99
izgledalo je da sve to ne čini nikakvu razliku. Njihova upornost je
našla protivtežu jedino u njihovoj drskosti. Vrhunac apsurda je do-
stignut 1864. kada je Pije IX javno ekskomunicirao i besno ana-
temisao ruskog cara kao „šizmatika proteranog iz nedara Svete Majke
Crkve”.42 Ni on ni njegovi preci, ni Rusija još od kada je hristijani-
zovana pre skoro hiljadu godina, nikada nisu pristali da priđu rimo-
katolicima. Zašto onda ne bi zahtevao versku nadležnost i nad budistima
Tibeta, ili nad senima antičkih Hiksa?
Medijumski fenomeni su se stalno pojavljivali, kako u Rusiji tako
i u drugim zemljama. Ta sila potpuno ignoriše verske razlike; ona se
smeje nacionalnim pripadnostima i nepozvana osvaja svakog pojedi-
nca, bio on krunisani monarh ili obični prosjak.
Čak ni sadašnji „božji zamenik” Pije IX, nije mogao da izbegne
neželjenog gosta. Tokom poslednjih pedeset godina njegova visost
je bila izložena vrlo neobičnim napadima. U granicama Vatikana
nazivaju ih božanskim vizijama; ali van njih, lekari ih nazivaju na-
padima epilepsije; a priče koje kolaju među narodom pripisuju ih
opsednutosti duhovima Peruđe, Kastelfidarda i Mentane!
„Svetla gore plavo: tačno je ponoć,
Hladne kapi straha stoje na mom uzdrhtalom telu,
Čini mi se da duše svih koje u smrt poslah
Dođoše ...”43
Princ od Hoenloa, nadaleko čuven u prvoj polovini našeg veka po
svojim isceliteljskim moćima, bio je veliki medijum. Zaista, ovi
fenomeni i sile ne pripadaju nijednom posebnom dobu ili zemlji. Oni
sačinjavaju deo čovekovih psiholoških atributa – Mikrokosmos.
Vekovima su klikuči,44 jurodivi,45 i druga bedna stvorenja patila
od čudnih oboljenja, koja su rusko sveštenstvo i narodne mase pripi-
sivali opsednutosti đavolom. Okupljali su se u dugim redovima pred
ulazom u hramove, ne usuđujući se da uđu da ih svojeglavi demoni,
42 Pogledajte „Gazette du Midi” i „Le Monde” od 3. maja 1864.
43 Šekspir: „Ričard III.”
44 Bukvalno, vrištavci ili oni koji urliču.
45 Mentalno zaostali, idioti.
100
pod čijom su kontrolom bili, ne bi bacili na tle. Voronjež, Kijev,
Kazanj i ostali gradovi koji poseduju čudotvorne mošti kanonizo-
vanih svetaca, obiluju takvim nesvesnim medijumima. Uvek se mogu
naći u velikom broju, okupljeni u besprizornim grupama, kako se
vrzmaju kraj ulaza i po tremovima. Kada sveštenici u hramu stignu
do određenih mesta u liturgiji, kao što je iznošenje sakramenata,
početak molitvi i kada hor zapeva Ijej Heruvim, ovi polumanijaci,
polumedijumi počnu da kukuriču kao petlovi, da laju, muču i njaču,
da bi se na kraju srušili na tle u strašnim grčevima. „Nečisti ne može
da podnese svetu liturgiju”, objašnjavaju pobožni. Podstaknute
samilošću, neke milosrdne duše „obolelima” daju okrepljenje i dele
im milostinju. Povremeno, pozovu sveštenika da istera zle duhove,
u kom slučaju on ili obavi obred iz ljubavi i sažaljenja, ili zbog prilike
da dobije dvadeset kopejki u srebru, već prema njegovim hrišćanskim
sklonostima. Ali ova jadna stvorenja – koja jesu medijumi, jer povre-
meno proriču i imaju vizije, kada napad nije odglumljen46 – nikada
ne zlostavljaju zbog njihove nesreće. Zbog čega bi ih sveštenici pro-
ganjali, ili narod mrzeo i optuživao ih da su proklete veštice ili vra-
čevi? Zdrav razum i osećaj za pravdu sigurno nalažu da ukoliko
nekog treba kazniti, to sigurno nisu žrtve koje ni samima sebi nisu u
stanju da pomognu, već demon za koga se misli da kontroliše njihove
nesvesne postupke. Najgore što može da se dogodi ovakvim „paci-
jentima” je da ih sveštenik toliko pokvasi svetom vodicom da jadnici
dobiju nazeb. Ukoliko to ne pomogne, klikuču prepuštaju božijoj mi-
losti, a o njemu se staraju sa ljubavlju i sažaljenjem. Sujeverna i slepa
kakva jeste, vera rukovođena ovakvim principima svakako zaslužuje
izvesno poštovanje, i nikada ne može biti uvredljiva, bilo za čoveka
ili za istinskog Boga. Ali to nije slučaj i sa rimokatolicima; stoga
nam je i namera da u ovom radu preispitamo upravo njih i, na drugom
mestu, protestantsko sveštenstvo – izuzev nekolicine njihohovih naj-
istaknutijih mislilaca. Želimo da saznamo na čemu zasnivaju svoje
46 Ali to nije uvek slučaj, jer neki od ovih prosjaka redovno prave ovakve, za njih un-
osne predstave.
101
pravo da se odnose prema indijskim i kineskim spiritualistima onako
kako to čine; optužujući ih, zajedno sa bezbožnicima – koje su sami
stvorili – kao i tolike druge osuđenike koje su osudili da gore u ve-
čnom ognju pakla.
Daleko od toga da pomislimo i na najmanje nepoštovanje – a
kamoli huljenje – Božanske Sile koja je ovaplotila sve što postoji,
vidljivo i nevidljivo. O njenoj veličanstvenosti i beskrajnom savrše-
nstvu se ne usuđujemo ni da razmišljamo. Nama je dovoljno da zna-
mo da Ona postoji i da je sveznajuća. Dovoljno je što, kao i druga
bića poput nas, posedujemo majušnu iskru Njene suštine. Vrhovna
sila kojoj ukazujemo svoje najdublje poštovanje je bez granica i kraja
– veliko „SREDIŠNJE SUNCE DUHA” čijim smo atributima i vi-
dljivim efektima njegove neizgovorene volje okruženi – Bog drevnih
i Bog savremenih vidovnjaka. Njegov karakter se može proučavati
jedino u svetovima dozvanim u postojanje Njegovom moćnom ZA-
POVEŠĆU. Otkrivenje Njegove volje je ispisano Njegovim sop-
stvenim prstom u neizbrisivim obličjima univerzalnog sklada na licu
vaseljene. Njegovo NEPOGREŠIVO jevanđelje je jedino koje mi
priznajemo.
Govoreći o drevnim geografima, Plutarh u Tezeju primećuje da
oni „uz ivice svojih karata gomilaju sve one delove sveta o kojima
ništa ne znaju, dodajući u primedbama duž margina da dalje nema
ničeg osim peščanih pustinja punih divljih zveri i neprohodnih mo-
čvara”. Zar naši teolozi i naučnici ne rade isto? Dok prvi naseljavaju
nevidljivi svet bilo anđelima ili đavolima, naši filozofi pokušavaju
da ubede svoje sledbenike da tamo gde nema materije nema ničeg.
Koliko naših okorelih skeptika pripada, bez obzira na svoj materi-
jalizam, masonskim ložama? Rozenkrojcersko bratstvo, misteriozni
učenjaci srednjeg veka, još uvek postoji – ali samo po imenu. Oni
mogu da „liju suze nad grobom svog poštovanog učitelja, Hirama
Abifa”; ali uzalud će tragati za pravim mestom „gde je položena
grančica mirte”. Preostalo je samo mrtvo slovo, duh je odleteo. Oni
liče na engleske ili nemačke horove u italijanskoj operi, koji u četvr-
102
tom činu Ernanija silaze u grobnicu Karla Velikog, pevajući o svojoj
zaveri na jeziku koji im je potpuno nepoznat. Tako i naši današnji
vitezovi Svetog Luka mogu svake noći da silaze, ako im se tako svidi,
„kroz devet lukova pravo u utrobu Zemlje”, – oni „nikada neće otkriti
sveto Enohovo ušće”. „Gospoda Vitezovi Južne doline” kao i oni iz
„Severne” mogu pokušavati da uvere same sebe da „prosvetljenje
sviće nad njihovim umovima”, i kako napreduju kroz stepene ma-
sonerije „veo predrasuda, despotizma, tiranije”, i čega još sve, više
ne zaklanja njihove umne vidike. Ali to će ostati samo prazne reči
dokle god zapostavljaju svoju maternju magiju, i okreću leđa njenoj
sestri bliznakinji, spiritizmu. Zaista, „Gospodo Vitezovi Orijenta”,
možete da „siđete sa svojih visokih položaja i da se valjate na podu
od žalosti, uhvativši se rukama za glavu”, jer i imate razlog da
oplakujete i žalite svoju sudbinu. Još od kada je Filip Lepi uništio
vitezove templare niko nije istupio da razveje vaše sumnje, bez obzira
na suprotne tvrdnje. I zaista, vi ste „lutalice iz Jerusalima, koje tragaju
za izgubljenim blagom Svetog mesta”. Da li ste ga našli? Avaj, niste!
jer je sveto mesto profanisano; srušeni su stubovi mudrosti, snage i
lepote. Od sada „morate da lutate u tami,” i „putujete kao prosjaci,”
po šumama i gorama u potrazi za „izgubljenom rečju”. „Nastavite!”
– nećete ga naći sve dok ograničavate svoja putovanja na sedam, pa
čak i na sedam puta sedam; jer vi „putujete u tami”, a nju može da
razveje jedino svetlo goruće baklje istine koje nose pravi naslednici
Ormuzda. Jedino oni mogu da vas nauče pravilnom izgovoru imena
koje je objavljeno Enohu, Jakovu i Mojsiju. „Nastavite! Sve dok vaš
R. S. V. ne bude naučio da pomnoži 333 i na njegovo mesto udari
666 – broj Zveri iz Otkrivenja, mogli biste da pokažete svoju oba-
zrivost i delujete sub rosa.
Kako bismo pokazali da znanja koja su drevni narodi negovali o
podeli ljudske istorije na cikluse nisu bila bez ikakve filozofske os-
nove, zaključićemo ovo poglavlje uvodeći čitaoca u jednu od naj-
starijih tradicija drevnih vremena, onu koja se bavi evolucijom naše
planete.
103
Na kraju svake „velike godine”, koju je Aristotel – prema Cen-
zorinu – zvao najvećom, i koja se sastojala od šest sara47 naša planeta
bi bila podvrgnuta temeljnoj fizičkoj revoluciji. Polarni i ekvatorijalni
klimatski pojasevi postepeno zamenjuju svoja mesta; prvi se polako
kreću ka Ekvatoru, a tropska zona, sa svojom bujnom vegetacijom i
preobilnim životinjskim svetom, dolazi da zameni preteće pustare
zaleđenih polova. Ovu promenu klime neizbežno prate kataklizme,
zemljotresi i drugi kosmički grčevi.48 Kako se okeanski baseni
pomeraju, krajem svakih deset hiljada i šest stotina godina, veći deo
planete zahvati potop nalik na onaj legendarni, Nojev. Ovu „godinu”
su stari Grci nazivali heliakal; ali niko van svetilišta nije znao ništa
pouzdano bilo u pogledu njenog trajanja ili ma kakvih detalja. Zimu
ove „godine” su nazivali Kataklizmom ili Potopom – a leto Espirosis.
Narodno predanje je učilo da je tokom ovih naizmeničnih „godišnjih”
doba svet bio čas spaljivan ognjem, čas plavljen vodom. To smo bar
uspeli da saznamo iz Astronomskih fragmenata Cenzorina i Seneke.
Komentatori su bili toliko nesigurni u pogledu trajanja ove „godine”
da niko osim Herodota i Linusa, koji su joj pripisivali 10.800 u
slučaju prethodnog, a 13.984 godina u slučaju potonjeg, nije bio ni
blizu istine.49 Prema tvrdnjama vavilonjanskih sveštenika, koje po-
tvrđuje i Eupolemije,50 „grad Vavilon svoje osnivanje duguje onima
koji su se spasli iz katastrofe potopa; oni su bili divovi i sagradili su
47 Vebster potpuno pogrešno izjavljuje da su Haldejci naziv saros, ili jedan ciklus pom-
račenja, upotrebljavali za period od približno 6.586 godina, tj. za „period obrtanja
mesečevog čvora”. Beroz, i sam haldejski astrolog pri Belovom hramu u Vavilonu,
određuje trajanje sara ili sarusa na 3.600 godina; nerosa na 600; a sosusa na 60 godina.
(Pogledajte i Beroza iz Abidene: „Of the Chaldaean Kings and the Deluge“. Pogledajte
i Euzebija, i Korijev rukopis Ex. Cod. reg. gall. gr. No.2360, list 154.)
48 Pre nego što naučnici odbace takvu teoriju – kao što je već postalo običaj – trebali
bi da pokažu zbog čega je, krajem Tercijara, Severna hemisfera doživela takav pad tem-
perature da je potpuno zamenila žarku zonu klimom Sibira? Ne zaboravimo da je helio-
centrični sistem došao do nas iz severne Indije; i da je klice svih astronomskih znanja
odatle doneo Pitagora. Sve dok nismo u stanju da napravimo odgovarajući matematički
model, jedna hipoteza je dobra koliko i ma koja druga.
49 Cenzorinus: „De Natal Die.” Seneka: „Nat. Quaest.”, iii., 29.
50 Euzebije: „Praep. Evan.” O kuli vavilonskoj i Avramu.
104
skrivanje prave suštine kojima su se koristili drevni pisci mističari,
koji su po pravilu bili pod zakletvom da ne otkriju svete tajne svojih
svetilišta, mogli da zavedu prevodioce i komentatore. Oni bukvalno
čitaju izraze srednjovekovnog alhemičara; savremeni naučnici na-
jčešće pogrešno shvataju čak i prikrivenu simboliku kojom se služio
Platon. Jednog dana će možda naučiti bolje od toga i tako postati
svesni da je ovaj metod, proistekao iz krajnje nužde, bio u upotrebi
kako u drevnoj tako i u savremenoj filozofiji; da su adepti u svetili-
štima od najranijih čovekovih početaka strogo čuvali fundamentalne
istine o svemu što nam je dopušteno da znamo dok prebivamo na
Zemlji; da su razlike koje su postojale među verskim učenjima i obi-
čajima bile samo spoljne; te da su svi čuvari početnog, božanskog
otkrivenja, koji su rešili svaki problem u domašaju ljudskog intelekta,
bili međusobno povezani globalnom „masonerijom” nauke i filozo-
fije, koja je obuhvatila celu našu planetu. Na filologiji i psihologiji
je da pronađu dokle je stigao njihov neprekinuti niz. Ukoliko bi to
bilo urađeno, pokazalo bi se da otvaranjem jednog čvora drevnih re-
ligijskih sistema može da bude razrešen čitav niz misterija.
Prenebregavanje i skrivanje ovih dokaza je čak i takve umove
kakvi su Hejr (Hare) i Volas, kao i druge uticajne ljude, gurnulo u
naručje savremenog spiritizma. Drugi, kojima je izgleda urođeno pot-
puno odsustvo duhovne intuicije, istovremeno su oterani u suprotnu
krajnost, u grubi materijalizam koji se pojavljuje pod raznim nazi-
vima.
No, nema potrebe da dalje razmatramo ovaj problem. Jer, mada
je po mišljenju većine naših savremenika postojalo samo jedno doba
prosvećenosti, u čiji osvit su se pojavili antički filozofi, i čiji blistavi
vrhunac pripada samo nama; i mada svedočenja mnoštva antičkih i
srednjovekovnih mislilaca nisu bila ni od kakve koristi današnjim
naučnicima koji izvode eksperimente, kao da je svet nastao 1. godine
po Hristu i kao da je svo znanje tek nedavno stiglo niotkuda, mi
nećemo zbog toga gubiti ni nadu ni hrabrost. Sadašnji trenutak je
pogodniji od ma kog do sada za povratak drevnim filozofijama. Arhe-
113
olozi, filolozi, astronomi, hemičari i fizičari su sve bliži i bliži tački
na kojoj će biti prinuđeni da pristupe njihovom razmatranju. Prirodna
nauka je već dostigla krajnje granice svog polja istraživanja; dogma-
tizovana teologija već može da vidi kako presušuju izvori njenog
nadahnuća. Ako nismo pogrešno protumačili znake, približava se
vreme kada će svet dobiti dokaze da su jedino drevne veroispovesti
bile u skladu sa prirodom, i da je već drevna nauka obuhvatila sva
znanja do kojih ljudski um uopšte može da dođe. Dugo čuvane tajne
mogu da budu otkrivene; odavno zaboravljene knjige i veštine mogu
ponovo da izbiju na svetlo dana; papirusi i pergamenti od neprocen-
jivog značaja će se pojaviti u rukama ljudi koji će se pretvarati da su
ih našli odmotavajući mumije, ili da su naleteli na njih u zakopanim
grobnicama; još mogu da budu iskopane i protumačene tablice i
stubovi čija će uklesana otkrivenja zaprepastiti teologe i zbuniti
naučnike. Ko zna šta nosi budućnost? Uskoro će nastupiti doba razbi-
janja iluzija i ponovne izgradnje – štaviše, već je počelo. Ciklus je
skoro završen; novi će uskoro početi, pa će stranice buduće istorije
možda sadržati svedočenja i preneti neoborivi dokaz da
„Ukoliko precima možemo u svemu verovati,
Duhovi koji siđoše razgovarahu sa čovekom,
I rekoše mu tajne sveta neznanog.”
114
Poglavlje II
FENOMENI I SILE
Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivost

Psihički fenomeni protiv zvanične nauke Izgubljene veštine
Ljudska volja – najveća među silama Površna uopštavanja fran-
cuskih naučnika Čemu se pripisuju mistični fenomeni medijuma
Njihova veza sa zločinom
„Gde pamet posrnu, ponos stade da nas brani

Ogromnu prazninu bez smisla da sahrani ... ”
Poup
„Zbog čega bi uopšte trebalo menjati način na koji priroda
funkcioniše? U tome se može skrivati dublja filozofija nego što mo-
žemo i da sanjamo – filozofija koja otkriva tajne prirode, ali, otkri-
vajući ih, ne menja njihov tok.”
Bulver Liton
Da li je čoveku dovoljno da zna da postoji? Da li je dovoljno to
što se rodio kao ljudsko biće da zasluži da ga zovu ČOVEKOM? Naš
nedvosmislen utisak i uverenje je, da bi postao pravi duhovni entitet,
što gornji naziv podrazumeva, čovek prvo mora da stvori sebe iznova,
da tako kažemo – tj. da iz svog uma i duha potpuno ukloni ne samo
preovlađujući uticaj sebičnosti i drugih prljavština, nego i zarazu
praznoverjem i predrasudama. Ovo drugo se potpuno razlikuje od
onoga što obično nazivamo antipatijom ili simpatijom. U početku
smo neodoljivom snagom, ili, pak, potpuno nesvesno uvučeni u njen
mračni krug tim naročitim uticajem, snažnim magnetizmom koji
115
proističe iz ideja kao i iz fizičkih tela. Njima smo okruženi i na kraju
sprečeni, zahvaljujući moralnom kukavičluku – strahu od stavova
javnosti – da nađemo izlaz iz njega. Retko se događa da čovek raz-
matra jednu stvar u svetlu njene istinitosti, dolazeći do zaključka slo-
bodnim rasuđivanjem. Najčešće je obrnut slučaj. Do zaključka se
obično dolazi slepim prihvatanjem mišljenja koje trenutno preovla-
dava u društvu. Sledbenik crkve sigurno neće platiti apsurdno visoku
cenu za svoje mesto u hramu, kao što ni neki materijalista neće otići
da drugi put sluša predavanje gospodina Hakslija o evoluciji, samo
zato što smatraju da tako treba; ali će to učiniti zato što su gospodin
i gospođa ti-i-ti tako uradili, a oni su NEKO I NEŠTO.
Isto važi i u svemu ostalom. Da je psihologija imala svog Darvina,
moglo se otkriti da je srozavanje čoveka u pogledu moralnih kvaliteta
nerazdvojno povezano sa promenom njegovog fizičkog izgleda. Dru-
štvo u svom današnjem slugeranjskom stanju bi nekom inteligentnom
posmatraču njegove mimikrije moglo da nagovesti sličnost između
čovekolikih majmuna i ljudskih bića koja bi bila mnogo upadljivija od
spoljnih znakova na koje je ukazao veliki antropolog. Mnoštvo maj-
munskih vrsta – „koje ismevaju naš lik" – izgleda da su se razvile
jedino sa ciljem da izvesnoj klasi osoba odevenih u skupo krzno obe-
zbede razgranato porodično stablo.
PREDRASUDE NAUČNIKA I NJIHOVA NETRPELJIVOST
Nauka svakodnevno brzim koracima grabi ka velikim otkrićima

u hemiji i fizici, organologiji i antropologiji. Ljudi od nauke bi morali
da se oslobode predrasuda svih vrsta; ipak, mada su misao i stavovi
sada slobodni, naučnici su još uvek ljudi starog kova. Utopijski sanjar
je onaj koji misli da se čovek neprestano menja kroz evoluciju i
razvoj novih ideja. Možda je tle već dovoljno plodno i spremno da
svake godine da sve veći i bolji izbor plodova, ali začaprkajte malo
dublje nego što je tlu potrebno da dâ svoj plod i u dubljim slojevima
116
Fenomeni i sile
ćete naići na istu zemlju koja je bila na tom mestu pre nego što je
prva brazda zaorana.
Nije prošlo mnogo od kada je izvesna ličnost koja je dovela u pi-
tanje nepogrešivost jedne teološke dogme bila odmah žigosana kao
„ikonoborac” i bezbožnik. Vae victis! (Teško pobeđenima!) ... Nauka
je na kraju odnela pobedu. Ali sada pobednik prisvaja istu nepo-
grešivost, mada ne uspeva da dokaže da je u pravu. „Vremena se me-
njaju, a mi se menjamo sa njima” (Tempora mutantur et nos mutamur
in illis), izreka starog dobrog Lotarijusa, savršeno odgovara ovom
slučaju. Ipak, mi osećamo da imamo pravo da postavljamo pitanja
prvosveštenicima nauke.
Tokom mnogih godina smo posmatrali kako raste i kako se razvija
ta jabuka razdora – SAVREMENI SPIRITIZAM. Budući da smo upo-
znati sa njihovim radovima kako u Evropi tako i u Americi, izbliza
smo pomno pratili sve njihove beskrajne kontroverze i poredili nji-
hove kontradiktorne hipoteze. Mnogi obrazovani muškarci i žene –
heterodoksni spiritisti, dakako – pokušali su da proniknu u tajne Pro-
tejskog fenomena. Jedini rezultat do koga su došli bio je sledeći za-
ključak: šta god da je razlog ovim neprekidnim neuspesima – bilo da
ih treba pripisati samim istraživačima, ili delovanju neke tajne Sile –
barem je dokazano da, što se psihološke manifestacije javljaju češće
i što su raznovrsnije, to tama koja okružuje njihovo poreklo postaje
sve neprobojnija.
Ti fenomeni su se odigrali pred svedocima, i mada je njihova
priroda i dalje tajna – obično ih, i možda pogrešno, nazivaju spiri-
tualnim – bilo bi besmisleno poricati ih. Čak i ako dopustimo da je
dobar deo njih posledica vešte prevare, oni koji preostaju su dovoljno
ozbiljni da zahtevaju pažljivo naučno ispitivanje. „Ipak se kreće“ (E
pur se muove), rečenica izgovorena pre više vekova prešla je u
svakodnevni govor. Galilejeva hrabrost više nije potrebna da iste reči
bacimo akademiji u lice. Psihološki fenomeni su već u ofanzivi.
117
PSIHIČKI FENOMENI PROTIV ZVANIČNE NAUKE
Stav koji savremeni naučnici zauzimaju je da čak i ako pojava

izvesnih tajanstvenih fenomena u prisustva medijuma predstavlja ne-
spornu činjenicu, nema nikakvog dokaza da ona nije posledica nenor-
malnog, neurotičnog stanja tih individua. Mogućnost da su ih izazvali
duhovi preminulih koji su se vratili ne treba ni razmatrati sve dok se
na drugo pitanje ne dobije odgovor. Nema sumnje da upravo oni koji
potvrđuju delovanje duhova treba da pruže dokaze. Ukoliko bi na-
učnici uzeli da se rvu sa ovim problemom u najboljoj nameri, pokazu-
jući najusrdniju želju da reše ovu zagonetnu misteriju, umesto što na
nju gledaju sa nedoličnim i neprofesionalnim prezirom, ne bi im se
imalo šta zameriti. Istina, velika većina „spiritističkih” kontakata je
sračunata da se zgadi čak i manje inteligentnim istraživačima. A i
kada se radi o pravim kontaktima, oni su najčešće trivijalni, ni po
čemu posebni, često i vulgarni. Tokom proteklih dvadeset godina pri-
mili smo posredstvom raznih medijuma poruke koje su navodno poti-
cale od Šekspira, Bajrona, Frenklina, Petra Velikog, Napoleona i
Žozefine, pa čak i Voltera. Opšti utisak koji su ostavile na nas je kako
izgleda da su francuski osvajač i njegova ljubavnica zaboravili da
pravilno izgovaraju reči; Šekspir i Bajron su postali notorne pijanice,
a Volter se pretvorio u imbecila. Ko može da okrivi ljude dresirane
da budu tačni u svemu, pa čak i osobe koje su naprosto široko obra-
zovane, zbog na brzinu izvedenog zaključka da kada ima tako mnogo
očiglednih obmana na površini, teško da može biti nečeg istinitog
ukoliko bi išli sve do dna? Smišljanje pompeznih naziva za idiotska
„komuniciranja” izazvalo je takvu mučninu u stomacima naučnika
da oni ne bi bili u stanju da svare ni veliku istinu koja leži na visovima
ovog okeana psiholoških fenomena. Oni donose sud na osnovu njene
spoljne ljušture, pokrivene prljavštinom. Ali mogli bi isto tako da po-
reknu da u dubinama mora ima čiste vode kada vide masnu mrlju
118
Fenomeni i sile
kako pliva na površini. Prema tome, ako ne možemo da ih sa pravom
okrivimo zbog toga što već na prvi pogled zaziru od onoga što zaista
izgleda odbojno, imamo puno pravo da ih osuđujemo zbog toga što
im ne pada na pamet da ispituju dublje. Ni biseri ni dijamanti ne leže
rasuti po zemlji; a ove osobe se ponašaju isto tako glupo kao što bi i
profesionalni ronilac, koji bi odbacio školjku samo zbog njenog pr-
ljavog, blatnjavog izgleda, dok bi, otvorivši je, mogao da pronađe
dragoceni biser u njoj.
Čak ni opravdani i oštri prekori nekih od vodećih naučnika nisu
ni od kakve koristi, pa je strah jednog broja da istražuju ovako nepop-
ularan predmet izgleda prerastao u opštu paniku. „Fenomeni progone
naučnike, a naučnici beže od njih”, zajedljivo primećuje M. A. N. Ak-
sakov u jednom poučnom članku o medijumizmu i Naučnoj komisiji
Sankt Petersburga. Stav ovog profesorskog kolegijuma prema pred-
metu koji su obavezni da ispitaju je od početka do kraja bio jednos-
tavno sraman. Njihov preuranjen i unapred napisan izveštaj je bio
tako očigledno pristrasan i nedorečen da je izazvao prezrive proteste
čak i onih koji ne veruju u ove fenomene.
Nedoslednost logike naše učene gospode u pogledu filozofije spi-
ritizma odlično ističe profesor Džon Fisk – jedan iz njihovih redova.
U svom nedavno objavljenom filozofskom delu „The Unseen World“
(Nevidljivi svet), dok pokazuje da na osnovu same definicije izraza
materija i duh postojanje duha ne može da se prikaže čulima, te da
otuda nijedna teorija o njemu nije podložna naučnoj proveri, on u
donjim redovima zadaje snažan udarac svojim kolegama:
„Mogućnost neposrednog uveravanja u takvim slučajevima mora,
pri uslovima sadašnjeg života, ostati zauvek nedostupna. Ona se na-
lazi potpuno izvan domašaja iskustva. Koliko god bilo takvih sluča-
jeva, ne možemo očekivati da ćemo se ikada sresti sa nekim od njih.
Otuda sledi da naš neuspeh da pružimo svedočanstvo o takvoj pojavi
uopšte ne znači da naša teorija nije na mestu. Ovako shvaćeno ve-
rovanje u budući život nema naučnu podlogu, ali se ono istovremeno
nalazi iznad potrebe za naučnom potvrdom kao i iznad naučnog kri-
119
ticizma. To je verovanje koga nikakav budući napredak u otkrićima

fizičkih nauka neće moći da opovrgne. To je verovanje koje ni u kom
smislu nije iracionalno, već je logički utemeljeno, ni najmanje ne
utičući na naš naučni način razmišljanja ili na naše naučno zasnovane
zaključke.
Ukoliko bi sada naučnici prihvatili stanovište da duh nije materi-
ja, i da njime ne upravljaju materijalni zakoni, i ako bi se uzdržali
od špekulisanja u vezi s njim, ograničivši se na znanje o materijalnim
stvarima, otklonili bi ono što vernike trenutno najviše iritira.”
Ali oni to ne žele da urade. Razjareni su hrabrom, lojalnom i na-
dasve pohvalnom kapitulacijom tako izuzetnih ljudi kao što je Volas,
i odbijaju da prihvate čak i obazrivu politiku ograničenog uplitanja,
kakvu je odabrao gospodin Kruks (Crookes).
Ne postoji nikakav drugi razlog da se saslušaju mišljenja koja se
nalaze u ovom radu od toga da se zasnivaju na višegodišnjem prouča-
vanju kako drevne magije tako i njegovog savremenog oblika, spiriti-
zma. Čak i sada, kada su mnogi fenomeni iste vrste postali uobičajena
stvar, „magiju” smatraju nekakvom vrstom veštog žongliranja. Dok
spiritizam, kad god zbog obilja dokaza ne mogu da ga uverljivo pro-
glase šarlatanstvom, nazivaju kolektivnim haluciniranjem.
Mnogo godina lutanja među „paganskim” i „hrišćanskim” čudo-
tvorcima, okultistima, mesmeristima, kao i svim mogućim vrstama
bele i crne magije, trebalo bi da budu dovoljni, po našem mišljenju,
da nam daju izvesno pravo da se osećamo kompetentnim da za-
uzmemo praktičan stav prema ovom sumnjivom i veoma kompliko-
vanom pitanju. Zbližili smo se sa fakirima, svetim ljudima Indije, i
posmatrali ih dok saobraćaju sa pitrijima. Posmatrali smo postupke
i modus operandi derviša koji vrište dok igraju; održavali prijateljske
odnose sa marabutima evropskog i azijskog dela Turske, a krotitelji
zmija iz Damaska i Benaresa imaju malo tajni koje nismo imali pri-
like da proučimo. Prema tome, kada nam naučnici, koji nikada nisu
imali prilike da žive među ovim orijentalnim „žonglerima” i koji
mogu da ih u najboljem slučaju površno procenjuju, kažu da u nji-
120
Fenomeni i sile
je zove „latentna misao”; dr Karpenter „idejno-motorni princip”, itd.
Koliko naučnika – toliko naziva.
Pre više godina stari nemački filozof Šopenhauer je odbacio i ovu
silu i sve što je u vezi s njom u isti mah; a od kako je gospodin Volas
promenio mišljenje, i ovaj veliki antropolog je prihvatio njegove ide-
je. Šopenhauerovo učenje je da sva vaseljena predstavlja ispoljavanje
volje. Svaka sila u prirodi je isto tako rezultat volje, predstavljajući
viši ili niži stepen njene objektivizacije. To je i učenje Platona, koji
je izričito rekao da je sve što se može videti stvoreno ili je proisteklo
iz nevidljive i večne VOLJE, i da predstavlja njen odraz. Naša nebesa
– kaže on – stvorena su prema večnom obrascu „Idealnog sveta”
sadržanog, kao i sve ostalo, u dodekaedru, geometrijskom modelu
koga je upotrebilo Božanstvo.17 Kod Platona, Prvobitno biće je ema-
nacija Uma Demijurga (Nousa), koji oduvek u sebi sadrži „zamisao”
o „svetu koji treba da nastane”, zamisao koju je stvorio iz samog
sebe.18 Prirodni zakoni predstavljaju utvrđeni odnos ove zamisli
prema raznim oblicima u kojima se ispoljila; „ovi oblici”, kaže Šo-
penhauer, „su vreme, prostor i uzrok. Krećući se kroz vreme i prostor
ova zamisao varira u svojim bezbrojnim ispoljavanjima.”
Ove ideje uopšte nisu nove, čak ni Platonove zamisli nisu bile
originalne. Evo šta možemo da pročitamo u spisu „Chaldean Ora-
cles“:19 „Mehanizam prirode postoji naporedo sa intelektom [noe-
rio], duhovnim Svetlom Oca. Jer duša [psuche] je ta koja je ukras
velikog neba, što ga krasi posle Oca.”
„Bestelesni svet je tada već bio kompletan, sa središtem u Božan-
skom Umu”, kaže Filon20 koga pogrešno optužuju da je svoju filo-
zofiju preuzeo od Platona.
U Mohusovoj Teogoniji prvo nailazimo na Etar pa tek onda na
vazduh; dva principa iz kojih je rođen Ulom, pojmljivi [noetos] Bog
(tj. vidljiva materija vaseljene).21
17 Platon: „Timaeus Soerius”, str. 97.
18 Pogledajte Moversova „Explanations”, str. 268.
19 Kori (Cory): „Chaldean Oracles”, str. 243.
20 Filon Judejac: „On the Creation”, X.
21 Movers: „Phoinizer”, str. 282.
137
U orfičkim himnama Eros-Fanes se razvija iz Duhovnog Jajeta koga
su oplodili Etarski vetrovi, gde je Vetar22 „duh Boga” za koga kažu da
se kreće kroz Etar, „meditirajući o haosu” – Božanska „Ideja”. U indi-
jskoj Katakopanišadi, Puruša tj. Božanski Duh već stoji pred prvobit-
nom tvari, iz čijeg sjedinjenja izvire velika Duša Sveta, „Maha = Atma,
Braman, Duh Života”;23 potonji nazivi su identični sa Univerzalnom
Dušom, ili Animom Mundi, kao i Astralnom Svetlošću teurgista i ka-
balista.
Pitagora je svoja učenja doneo iz svetilišta na Istoku, a Platon ih
je složio u oblik koji je razumljiviji od misterioznih brojeva mudraca
– čija je učenja u potpunosti prihvatio – za neupućeni um. Otuda je
kod Platona Kosmos „Sin”, dok su njegovi otac i majka Božanska
Misao i Tvar.24
„Egipćani”, kaže Danlep,25 „prave razliku između starijeg i
mlađeg Horusa, gde je prvi Ozirisov brat, a drugi sin Ozirisa i Izide.”
Prvi predstavlja zamisao o svetu koja ostaje u Demijurgovom Umu,
„rođena u tami pre stvaranja sveta”. Drugi Horus je ova „Zamisao”
koja nastaje iz Logosa, odeva se u tvar i preuzima stvarnu egziste-
nciju.26
„Bog vaseljene, večan, bezgraničan, mlad i star, promenljivog ob-
lika”,27 kažu Proročanstva Haldejaca.
Ovaj „promenljivi oblik” je izraz koji predstavlja vibrirajuće kre-
tanje Astralnog Svetla, koje su sveštenici drevne prošlosti savršeno
dobro poznavali, mada su možda imali nešto drugačije poglede na
etar u odnosu na savremene naučnike; jer su oni u Etar smestili Večnu
Zamisao koja prožima vaseljenu, odnosno Volju koja postaje Sila, i
stvara ili organizuje tvar.
22 K. O. Miler (Müller), str. 236.

23 Veber (Weber): „Akad. Vorles”, str. 213, 214, itd.
24 Plutarh: „Izida i Oziris”, I., VI.
25 „Spirit. History of Man” (Duhovna istorija čovečanstva), str. 88.
26 Movers: „Phoinizer”, str. 268.
27 Kori: „Fragments ”, str. 240.
138
Fenomeni i sile
LJUDSKA VOLJA – NAJVEĆA MEĐU SILAMA
Van Helmont kaže:

„Volja je prva među svim silama. Jer je Stvoritelj svojom voljom
stvorio i pokrenuo sve stvari ... Volja je svojstvo svih duhovnih bića,
i utoliko se aktivnije ispoljava u njima ukoliko su više oslobođena
materijalnih veza.”
A „božanski” Paracelzus, kako su ga nazivali, dodaje u istom
smislu:
„Vera mora da potvrdi imaginaciju, jer vera učvršćuje volju ...
Odlučna volja je početak svih magijskih operacija ... Zbog toga što
se ljudi ne trude da savršeno zamisle rezultat i nemaju vere u njega,
upotreba veština je neizvesna, inače bi mogla biti savršeno pouz-
dana.”
Ukoliko bi se projektovala sila podjednake snage nasuprot neve-
rici i skepticizmu, mogla bi da ih zaustavi, a ponekad i da potpuno
neutrališe njihovo dejstvo. Zbog čega bi se spiritisti čudili što pri-
sustvo nekih vatrenih skeptika, ili onih koji, osećajući ogorčeni otpor
prema ovim fenomenima, nesvesno naprežu svoju volju u suprotnom
smeru, ometa a ponekad i potpuno onemogućava ispoljavanje feno-
mena? Ako na Zemlji nema svesne sile koja povremeno ne ometa
neku drugu, ili čak potpuno potire njeno dejstvo, treba li se čuditi
kada nesvesnu, pasivnu moć medijuma iznenada potpuno parališe
druga koja joj se suprotstavlja, mada se i ona isto tako nesvesno is-
poljava? Profesori Faradej i Tindal su se hvalili da bi njihovo pri-
sustvo u krugu odmah zaustavilo sva spiritualna ispoljavanja. Sama
ta činjenica je trebala da dokaže tim istaknutim naučnicima da je u
ovim fenomenima bila prisutna neka sila koja zaslužuje da se njom
pozabave. Kao naučnik, profesor Tindal je možda odskakao u krugu
prisutnih na seansi; mada je bio pronicljiv posmatrač, koga nije bilo
139
lako obmanuti trikovima medijuma, verovatno nije bio ništa inte-
ligentniji od ostalih u sobi, pa ako su spiritualna ispoljavanja bila
varka, tako dobro smišljena da obmane sve druge, ona ne bi prestala
ni zbog njegovog prisustva. Koji medijum bi se mogao pohvaliti
fenomenima kakve je izvodio Isus, i apostol Pavle posle njega? Pa
ipak, čak je i Isus nailazio na slučajeve gde je sila nesvesnog otpora
nadjačala čak i Njegovu, tako dobro usmerenu snagu volje. „I ne
učini ondje čudesa mnoga zbog nevjerja njihova.”(Mat. 13:58)
U Šopenhauerovoj filozofiji se može naići na odraz svakog od
ovih gledišta. Naši „tragaoci” za naučnom istinom bi mogli da imaju
koristi od konsultovanja njegovih radova. U njima će naći mnoštvo
neobičnih hipoteza utemeljenih na starim idejama, špekulacija o
„novim” fenomenima, koje se mogu pokazati isto toliko razumnim
kao i bilo koje druge, i na taj način mogu biti pošteđeni beskorisnog
truda oko izmišljanja novih teorija. Psihičke i ektenične sile, teorije
o „idejnom motoru” i „elektro-biološkim silama”; „latentnoj misli”
pa čak i „nesvesnoj aktivnosti mozga” mogu se sažeti u dve reči: ka-
balistička ASTRALNA SVETLOST.
Smele teorije i mišljenja izražena u Šopenhauerovim radovima
veoma se razlikuju od onih koje zastupa većina naših ortodoksnih
naučnika. Ovaj hrabri mislilac primećuje:
„U stvarnosti ne postoje ni materija ni duh. Sila gravitacije koja
počiva u jednom kamenu isto je tako neobjašnjiva kao i pojava misli
u ljudskom mozgu ... Ukoliko materija može – niko ne zna zbog čega
– da padne na zemlju, onda ona isto tako može i – niko ne zna zašto
– da misli ... Čim budemo, čak i u mehanici, prevazišli puke matem-
atičke operacije, kada budemo dosegli ono što ne podleže ispitivanju,
kao što su sila adhezije, gravitacije i tako dalje, suočićemo se sa
fenomenima koji su za naša čula isto tako zagonetni kao VOLJA i
MISAO koji se javljaju u čoveku – naći ćemo se suočeni sa nesh-
vatljivim, jer takva je u suštini svaka sila koja postoji u prirodi. Gde
je onda ta materija koju svi navodno tako dobro poznajete; i iz koje
– budući da je tako dobro poznajete – izvlačite sve svoje zaključke
i objašnjenja, i koju pripisujete svim stvarima?
140
Fenomeni i sile
... Ta materija, koju možemo u potpunosti spoznati svojim razu-
mom i čulima, samo je privid: ona nikada ne dopire do prave, un-
utrašnje suštine stvari. Tako je mislio Kant. Ukoliko smatrate da u
ljudskoj glavi prebiva neka vrsta duha, onda morate da prihvatite
isto to i za običan kamen. Ukoliko vaša mrtva i potpuno pasivna ma-
terija može da se potčinjava sili gravitacije ili, poput elektriciteta, da
privlači i odbija, i da izbacuje iskre – onda je ona, kao i mozak, u
stanju da misli. Ukratko, svaku česticu takozvanog duha možemo da
zamenimo njenim materijalnim ekvivalentom, kao što možemo i
svaku česticu materije da zamenimo duhom ... Stoga, kartezijanska
podela svih stvari na materiju i duh nije uvek filozofski tačna; ona
je tačna jedino u slučaju podele na volju i njeno ispoljavanje, pri
čemu ovakva podela nema ničeg zajedničkog sa prethodnom jer spir-
itualizuje sve stvari: sve ono što je na prvi pogled realno i objektivno
– tela i materiju – ona transformiše u predstavu, a svako ispoljavanje
u volju.”28
Ovakvo stanovište potvrđuje ono što smo rekli u pogledu raznih
naziva upotrebljenih za istu stvar. Rasprave se vode oko pukih reči.
Nazovite taj fenomen silom, energijom, elektricitetom ili magnetiz-
mom, voljom ili spiritualnom silom, on će uvek predstavljati delimi-
čno ispoljavanje prisustva duše, bilo da je bestelesna ili privremeno
zarobljena u svom telu – jednog dela te inteligentne, svemoćne, in-
dividualne VOLJE koja prožima čitavu prirodu, koju usled toga što
ljudski jezik nije u stanju da precizno izrazi psihološka obličja, nazi-
vaju – BOGOM.
Predstave nekih naših intelektualaca o materiji su, sa kabalističke
tačke gledišta, na više načina pogrešne. Hartman (Hartmann) njihova
gledišta naziva „instinktivnim predrasudama”. Štaviše, on pokazuje
da nijedan izvođač eksperimenata nije u stanju da dopre do materije
u pravom smislu reči, već jedino do sila na koje je izdeljena. Vidljivi
efekti materije su jedino efekti ispoljavanja njenih sila. On otuda za-
ključuje da ono što se sada naziva materijom nije ništa drugo do skup
28 „Parerga”, II., str. 111, 112.

141
udruženih atomskih sila, i to je ono što se podrazumeva pod izrazom
materija: mimo toga, reč materija za nauku nema nikakvog smisla.
Bez obzira na iskrena priznanja nekih naših specijalista – fizičara,
fiziologa i hemičara – da ništa pouzdano ne znaju o suštini materije,29
oni je uzdižu na pijedestal božanstva. Svaki novi fenomen koji nisu
u stanju da objasne smrve u komadiće, pomešaju sa tamjanom i spale
na oltaru boginje zaštitnice savremenih naučnika.
Niko nije bolje obradio ovu temu od Šopenhauera u njegovoj Pa-
rergi. U svom delu on naširoko raspravlja o animalnom magnetizmu,
vidovitosti, lekovima koji deluju preko simpatičnog nervnog sistema,
proroštvu, magiji, znamenjima, viđenju duhova i drugim spiritualnim
temama.
„Sva ova ispoljavanja predstavljaju grane istog drveta, i donose
nam neoborive dokaze o postojanju niza bića koja su utemeljena na
sasvim drugačijem poretku stvari u odnosu na prirodu koja se zas-
niva na zakonima prostora, vremena i prilagodljivosti. Ovaj drugačiji
poredak stvari je daleko dublji, jer je izvorni i direktni; pored njega
uobičajeni zakoni prirode, koji su puka formalnost, postaju bespred-
metni; prema tome, pri njegovom neposrednom delovanju vreme i
prostor više ne mogu da razdvajaju individue, a fizička razdvojenost
koja preti ovim oblicima više ne predstavlja nepremostivu prepreku
za razmenu misli i trenutno ispoljavanje volje. Na ovaj način može
doći do promena sasvim drugačijim putem u odnosu na fizičku
uzročnost, tj. dejstvom volje ispoljene na poseban način, van same
individue. Prema tome, posebni karakter svih prethodno pomenutih
ispoljavanja se sastoji u visio in distante et actio in distante (viđenju
i delovanju na daljinu) kako u odnosu na vreme tako i u odnosu na
prostor. Takvo delovanje na distanci je upravo ono što čini suštinski
karakter svega što nazivaju magijom; jer upravo je takvo trenutno
dejstvo naše volje, dejstvo oslobođeno uzročnih uslova fizičkih ak-
tivnosti, tj. kontakta.
30 Pogledajte Hakslija: „Physical Basis of Life“.

142
Fenomeni i sile
Osim toga ova ispoljavanja nam pokazuju suštinsku i savršeno
logičnu kontradikciju materijalizma, pa čak i naturalizma, jer u svet-
lu takvih ispoljavanja onaj poredak stvari u prirodi koga obe ove
filozofije pokušavaju da predstave kao apsolutan i jedini istiniti, pred
nama se pojavljuje u suprotnom vidu, kao niz površnih pojava koje
u svojoj biti sadrže izdvojenu suštinu stvari, potpuno nezavisnu od
njenih sopstvenih zakona. To je razlog zbog koga su ovakva ispo-
ljavanja – bar sa čisto filozofske tačke gledišta – među svim činjeni-
cama koje nam se ukazuju u oblasti eksperimenta, neuporedivo
najvažnija. Prema tome, dužnost svakog naučnika je da se upozna
sa njima.”30
POVRŠNA UOPŠTAVANJA FRANCUSKIH NAUČNIKA
Ne bi bilo nikakve koristi da pređemo sa filozofskih razmatranja

čoveka kao što je Šopenhauer na površna uopštavanja izvesnih fran-
cuskih akademika, osim što bi nam to omogućilo da procenimo in-
telektualne domete ove dve škole mišljenja. Videli smo kako Nemac
gleda na ova duboka psihološka pitanja. Uporedite to sa najboljim
što imaju da ponude astronom Babine (Babinet) i hemičar Bosinjol
(Boussingault) objašnjavajući jedan značajan spiritualni fenomen.
Godine 1854-5. ovi istaknuti specijalisti su izneli pred akademiju
jedan memorandum ili monografiju, čiji je očigledni cilj bio da po-
tvrdi i u isto vreme razjasni suviše komplikovanu teoriju dr Ševrola
o stolovima koji se okreću, koju je uradio za račun istražne komisije
čiji je bio član. Evo njegovih reči:
„Što se tiče kretanja i oscilacija koji se navodno javljaju kod
nekih stolova, njihov uzrok može jedino da leži u nevidljivim i ne-
hotičnim vibracijama mišićnog sistema izvođača eksperimenta; u
produženim kontrakcijama mišića koje se u tom trenutku manifesuju
serijom vibracija, koje na taj način postaju vidljivi drhtaj koji prenosi
kružno kretanje na posmatrani objekat. Ova rotacija je na taj način
30 Šopenhauer: „Parerga”. Poglavlje „Volja u Prirodi”.
143
u stanju da ispolji priličnu količinu energije postepenim ubrzavanjem
kretanja, ili snažnim otporom kad god se pokuša njeno zaustavljanje.
Na taj način se dobija fizičko objašnjenje fenomena bez ikakvih
teškoća.”31
Baš nikakvih. Ova naučna hipoteza – ili da kažemo demonstra-
cija? – isto je tako jasna kao i jedna od Babineovih nebula ispitivanih
u noćnoj magli.
Osim toga, i da je jasna, njoj nedostaje jedna značajna stvar, a to
je zdrav razum. Nismo sigurni da li Babine en desespoir de cause (u
očajanju) prihvata Hartmanovu pretpostavku da „vidljivi materijalni
efekti nisu ništa drugo do efekti sile” i, da bismo stvorili jasni pred-
stavu o materiji, prvo moramo da steknemo predstavu o sili. Filo-
zofija uči školu mišljenja kojoj pripada Hartman, i koju je delimično
prihvatilo nekoliko vodećih nemačkih naučnika, da problem materije
može da bude rešen jedino pomoću te nevidljive Sile, čije poznavanje
Šopenhauer naziva „magijskim znanjem” i „magijskim efektom ili
delovanjem Volje”. Otuda prvo moramo da saznamo da li na „neho-
tične vibracije mišićnog sistema izvođača eksperimenta”, koje su
samo „materijalna aktivnost”, utiče volja koja je u njemu ili ona do-
lazi spolja. U prethodnom slučaju Babine ga praktično pretvara u
nesvesnog epileptičara; u potonjem, kao što ćemo videti, on ga pot-
puno odbacuje i sve inteligentne odgovore u vezi sa stolovima koje
se tresu i kuckaju pripisuje „nesvesnom govoru iz trbuha”.
Znamo da svaki napor volje rezultira silom i da, prema gore po-
menutoj nemačkoj školi, ispoljavanja atomskih sila predstavljaju de-
jstva individualnih volja, koja rezultiraju nesvesnim naviranjem
atoma u stvarne likove koja je volja već subjektivno uobličila. De-
mokrit je mislio, po ugledu na svog učitelja Leukipa, da su atomi i
vakuum (bezvazdušni prostor) prvi principi na kojima počivaju sve
stvari što se nalaze u vaseljeni. U svom kabalističkom smislu, vaku-
um u ovom slučaju znači latentno Božanstvo, ili latentnu silu koja je
31 „Revue des Deux Mondes“, 15. januar 1855, str. 108.

144
Fenomeni i sile
pri svom prvom ispoljavanju postala VOLJA, i na taj način prenela
početni podsticaj ovim atomima – čijim je povezivanjem nastala ma-
terija. Ovaj bezvazdušni prostor je ustvari samo drugi naziv za haos,
i to neodgovarajući, jer prema peripatetičarima „priroda se gnuša
praznine”. Da su i pre Demokrita drevni narodi bili upoznati sa ide-
jom o neuništivosti materije dokazuju alegorije kojima su se služili
kao i mnoge druge činjenice. Muvers daje jednu definiciju feničanske
predstave o idealnoj sunčevoj svetlosti kao o duhovnom uticaju koji
proističe iz najvišeg Božanstva, IAO, „svetlu koje jedino um može
da pojmi – fizičkom i duhovnom principu svih stvari; iz koga ishodi
duša”. To je bio muški princip Suštine ili Mudrosti, dok je primitivna
materija ili Haos bila ženski princip. Otuda su dva prva principa –
večno združena i beskrajna, već kod primitivnih Feničana predstav-
ljala duh i materiju. Prema tome, ova teorija je stara koliko i svet; jer
Demokrit uopšte nije bio prvi filozof koji je ovome podučavao; a in-
tuicija je postojala u čoveku i pre nego što se njegov razum konačno
razvio. Ali upravo u poricanju beskrajnog i beskonačnog Entiteta koji
poseduje tu nevidljivu Volju, koga u nedostatku boljeg izraza nazi-
vamo BOG, počiva nemoć svake materijalističke nauke da nađe ob-
jašnjenje okultnih pojava. U apriornom odbacivanju svega što bi
moglo da ih natera da pređu granice egzaktne nauke i zakorače u
domen psihologije, ili ako nam se više sviđa, metafizičke psihologije,
otkrivamo skriveni razlog njihove zbunjenosti pred ovim pojavama
i njihovih apsurdnih teorija kojima pokušavaju da ih objasne. Drevna
filozofija je utvrdila da je sve što postoji u vidljivom kao i nevi-
dljivom obliku nastalo kao posledica ispoljavanja te Volje – koju Pla-
ton naziva Božanskom zamisli. Poput te Božanske Mudrosti koja je,
usmeravajući voljnu silu svoje duše ka središtu lokalizovanih sila,
izazvala objektivne oblike da se pojave u realnom svetu, tako i čovek,
mikrokosmos velikog Makrokosmosa, radi to isto u srazmeri sa
snagom svoje volje. Imaginarni atomi – izraz koji je upotrebio
Demokrit, a koga su se materijalisti sa zahvalnošću dokopali –
nalikuju automatizovanim radnicima povučenim unutra pod pri-
145
tiskom te Univerzalne Volje usmerene pravo na njih, koja ih, ispo-
ljena u vidu sile, nagoni na delovanje. Plan strukture koja će biti
formirana nalazi se u umu Arhitekte, i predstavlja odraz njegove
Volje; još uvek u apstraktnom stanju, od trenutka nastanka pretvara
se u konkretnu tvorevinu posredstvom ovih atoma koji verno prate
svaku liniju, tačku i oblik koji su ocrtani u imaginaciji Božanskog
Arhitekte.
Kao što Bog stvara, tako i čovek može da stvara. Ukoliko postigne
određeni intenzitet volje, oblici stvoreni u njegovom umu postaju sub-
jektivni. Nazivaju ih halucinacijama, mada su za njihovog stvoritelja
isto toliko realne koliko i ma koji vidljivi objekat za ma koga drugog.
Pri intenzivnijoj i inteligentnijoj koncentraciji ove volje, oblik može
da se konkretizuje, da postane vidljiv i objektivan; takav čovek je
naučio tajnu nad tajnama; postao je MAG.
Materijalista ne bi trebao da ima primedbi na ovakvu logiku jer
je za njega i misao materija. Dopuštajući da je to tako, pronalazač je
lukavo smislio mehanizam; scene iz bajki rođene u umu pesnika;
divne slike koje je nacrtala umetnikova mašta; nenadmašne statue
koje je vajar isklesao u etru; palate i zamci koje je arhitekta sagradio
u vazduhu – svi oni, mada nevidljivi i subjektivni, moraju postojati
jer su materija, stovrena i uobličena. Ko može da tvrdi da ne postoje
ljudi tako moćne volje i u stanju da učine vidljivim ove zamišljene
objekte slikane u vazduhu, uokvirene čvrstim omotačem od grube
tvari kako bi bile opipljive?
Ako francuski naučnici nisu pobrali lovorike na ovom novom
polju istraživanja, šta su više od njih uradili u Engleskoj, sve do dana
kada je gospodin Kruks rizikovao sopstveni ugled da iskupi grehe
naučnih krugova? Zbog čega je gospodin Faradej nekih dvadesetak
godina kasnije jednom i dvaput pristao da razgovaraju s njim o ovim
stvarima? Za Faradeja, čije ime anti-spiritisti pominju u svakoj ra-
spravi o ovim pojavama kao neku vrstu bajalice protiv urokljivog
oka spiritizma, Faradeja koji je „pocrveneo” zato što su objavili nje-
gova istraživanja o jednom tako ponižavajućem verovanju, jedan
146
Fenomeni i sile
pouzadni autoritet sada tvrdi da nikada nije eksperimentisao sa
stolovima koji se okreću! Dovoljno je da prelistamo nekoliko zalu-
talih brojeva Journal des Debats, objavljenih dok je poznati škotski
medijum boravio u Engleskoj, pa da se prisetimo primitivne atmos-
fere u kojoj su se protekli događaji odigrali. U jednom od ovih bro-
jeva dr Fuko (Foucault) iz Pariza se pojavljuje kao glavni svedok
jednog poznatog engleskog izvođača eksperimenata. „Molim vas,
nemojte misliti”, kaže on, „da je veliki fizičar ikada otišao tako da-
leko da sedne za sto koji se trese.” Kako onda objasniti „rumenilo”
koje je zapljusnulo obraze „Oca eksperimentalne psihologije”? Pa-
mteći ovu činjenicu, sada ćemo ispitati Faradejev divni Indikator,
izuzetni „Hvatač medijuma” koga je sam smislio kako bi pomoću
njega otkrivao obmane koje medijumi izvode. Ova komplikovana
mašina, čija uspomena poput noćnog košmara progoni varalice među
takozvanim medijumima, do detalja je opisana u knjizi Question des
Espirits Konta de Mirvila (Comte de Mirville).
Kako bi izvođačima eksperimenta što bolje dokazao realnost nji-
hove sopstvene podsticajne sile, profesor Faradej je postavio neko-
liko kartonskih diskova, međusobno povezanih i pričvršćenih za sto
žitkim lepkom koji bi, omogućivši da svi delovi jedno vreme pria-
njaju jedan uz drugi, ipak popustio izložen neprekidnom pritisku.
Sada, pošto se sto okrenuo nekoliko puta – da, usudio se da se vrti
pred gospodinom Faradejem, što je činjenica od izvesnog značaja –
provereni su diskovi; i, kako je otkriveno da su se postepeno pomerali
otklizavši u istom smeru u kome i sto, to je bio nesporni dokaz da su
ga izvođači eksperimenta sami pogurali.
Još jedan od takozvanih naučnih testova, tako korisnih kod na-
vodno spiritualnih ili psihičkih pojava, sastojao se od malog instru-
menta koji je trenutno upozoravao posmatrače na najmanji podsticaj
koji bi došao s njihove strane, ili, tačnije, prema rečima samog gospo-
dina Faradeja, „on bi ih upozorio kada bi prešli iz pasivnog u aktivno
stanje”. Ova igla koja je odavala aktivan pokret dokazala je jednu
stvar, i to: delovanje sile koja je ili proisticala iz osoba koje su sedele,
147
ili ih je podvrgla svojoj kontroli. Ko je ikada tvrdio da takva sila ne
postoji? Svako je spreman da to prizna, bilo da ta sila prođe kroz čo-
veka koji vrši ispitivanje, kako se obično prikazuje, ili da deluje neza-
visno od njega, kao što se često dešava.
„Čitava misterija bila je u nesrazmeri sile upotrebljene od strane
rukovalaca, koji su gurali zato što su prisiljeni na to izvesnim efek-
tima rotacije, ili, tačnije, jednom zaista čudesnom jurnjavom. Pored
tako čudesnih efekata, kako bi ma ko mogao da pomisli da sićušni
eksperimenti ove vrste mogu biti od nekakve vrednosti u ovoj tek
otkrivenoj zemlji Titana?”32
Profesor Agasi, koji je u Americi zauzimao gotovo isti takav is-
taknut naučni položaj kao gospodin Faradej u Engleskoj, postupio je
još nekorektnije. Profesor Dž. R. Bjukenan, istaknuti antropolog, čiji
je pristup spiritizmu bio više u skladu sa naučnim principima od ma
kog drugog istraživača u Americi, govori o Agasiju u jednom ne-
davno objavljenom članku sa potpuno opravdanim ogorčenjem. Jer
bi, za razliku od drugih, profesor Agasi (Agassiz) svakako trebalo da
pokaže više vere u fenomen kome je sam bio podvrgnut. Ali sada,
kada su i Faradej i Agasi napustili svoja tela, više će nam koristiti da
pitamo žive nego mrtve.
Prema tome, savremeni skeptici poriču silu čije su skrivene moći
drevni teurgisti savršeno poznavali. Deca prepotopskih vremena –
koja su se možda i igrala s njom, koristeći je kao što dečaci Bulver-
Litonove „Buduće Rase“ (Coming Race) koriste izuzetni „vril” –
nazivala su je „Vodom Pta”; njihovi potomci su je nazvali anima
mundi, dušom sveta; a još kasnije, srednjovekovni hermetičari su je
nazivali „zvezdanim svetlom”, ili „Mlekom nebeske device”, „Ma-
gne” i raznim drugim imenima. No, naši savremeni učenjaci niti je
prihvataju niti prepoznaju pod takvim nazivima; jer oni su u vezi sa
magijom, a magija po njihovim zamislima predstavlja ponižavajuće
praznoverje.
32 Kont de Mirvil: „Question des Espirits“ (Problem duhova).
148
Fenomeni i sile
Apolonije i Jamblih su smatrali da se ona ne nalazi u „poznavanju
okružujućih stvari, već u unutrašnjem savršenstvu duše, što počiva u
carstvu onoga koji teži da postane više od čoveka”.33 Odatle su došli
do savršene spoznaje svojih bogolikih duša, čije su moći koristili sa
svom mudrošću razvijenom tokom ezoterijskog proučavanja her-
metičke nauke, koju su nasledili od svojih predaka. Međutim, naši
filozofi, stisnuti u svoje telesne ljušture, ne mogu ili se ne usuđuju
da upere svoj stidljivi pogled dalje od onoga što su u stanju da ra-
zumeju. Za njih ne postoji budući život; nema božanskih snova, koje
preziru kao nešto nenaučno; za njih su ljudi davno minulih vremena
„neuki preci”, kako ih nazivaju; a kad god prilikom svojih fizioloških
istraživanja naiđu na autora koji veruje da je ova tajanstvena žudnja
za duhovnim znanjem svojstvena svakom ljudskom biću i da nam
sigurno nije data bez ikakvog razloga, odnose se prema njemu sa pre-
zrivim sažaljenjem.
Jedna persijska izreka kaže: „Što je nebo mračnije, zvezde sve sja-
jnije blistaju.” Tako su se na mračnom svodu srednjeg veka pojavila
tajanstvena Braća Ružinog Krsta. Oni nisu pravili nikakva udruženja,
niti su obrazovali bratstva; jer su ih lovili kao da su divlje zveri, a
kada bi ih se hrišćanska crkva dokopala, po pravilu su bili spaljivani
na lomači. „Kako je vera zabranjivala”, kaže Bejl, „da se proliva
krv”, onda su, „da bi zaobišli geslo Ecclesia non novit sanguinem
(Crkva ne proliva krv) spaljivali ljudska bića, kao da spaljivanjem
čoveka ne prolivaju i njegovu krv!”
Mnogi od ovih mistika su, sledeći uputstva koja su naučili u izves-
nim raspravama, čuvali iz jednog naraštaja u drugi otkrića do kojih
su došli, koja ne bi bila potcenjena čak ni u današnje vreme egzaktnih
nauka. Monahu Rodžeru Bejkonu su se smejali kao šarlatanu, a .sada
ga po pravilu ubrajaju u one koji su se „pretvarali” da se bave magi-
jom; međutim, njegova otkrića su bez obzira na to prihvaćena, i sada
ih najviše koriste upravo oni koji ga najviše ismevaju. Rodžer Bejkon
33 Bulver-Liton: „Zanoni”
149
je sa punim pravom, mada ne i prema istorijskim činjenicama, pri-
padao tom Bratstvu koje obuhvata sve one koji proučavaju okultne
nauke. Živeći u trinaestom veku, bio je skoro savremenik Albertusa
Magnusa i Tome Akvinskog, a njegova otkrića – kao što su barut i
optička stakla, kao i njegovi mehanički izumi – svi su smatrali pravim
čudima. Bio je optužen da je napravio „savez sa đavolom”.
U legendarnoj istoriji o monahu Bejkonu, kao i u „jednoj staroj
drami koju je napisao Robert Grin, dramski pisac iz vremena kraljice
Elizabete, pripoveda se da je, kada su ga pozvali pred kralja, monah
izazvan da pokaže” neke od svojih veština pred kraljicom. On je na
to mahnuo rukom (u tekstu se kaže „svojim čarobnim štapom”) i „tog
trenutka se začula tako divna muzika da ništa nalik njoj nikada pre
nisu čuli.” Potom se začula još glasnija muzika i najednom su se
ukazale četiri utvare i počele da igraju sve dok nisu iščezle rastvorivši
se u vazduhu. Onda je ponovo mahnuo svojim štapom i najednom se
osetio miris „kao da su miomirisi čitavog sveta bili spravljani pred
njima, na najbolji način koji je tadašnja veština mogla da postigne”.
A onda je Rodžer Bejkon, obećavši nekom džentlmenu da će mu
pokazati lik njegove voljene, povukao jedan zastor u kraljevoj odaji
i svi prisutni su mogli da vide „kuvarevu pomoćnicu sa varjačom u
ruci”. Ponositog džentlmena je, mada je prepoznao devojku koja je
iščezla isto tako brzo kao što se i pojavila, razbesnela ova ponižava-
juća predstava, i zapretio je monahu da će mu se osvetiti. I šta je mag
na to uradio? Jednostavno mu je odgovorio: „Ne pretite mi, da vam
ne bih naneo još veću sramotu; zar ne primećujete da opet govorite
neistinu pred učenim ljudima!”
Komentarišući ovaj događaj, jedan savremeni istoričar34 pri-
mećuje: „Ovo može da posluži kao primer one vrste predstava koje
su najverovatnije bile rezultat vrhunskih znanja iz prirodnih nauka.”
Niko nikada nije ni posumnjao da je to bila posledica upravo takvog
34 T. Rajt (T. Wright): „Narratives of Sorcery and Magic” (Priče o vradžbinama i

magiji).
150
Fenomeni i sile
znanja i da hermetičari, magovi, astrolozi i alhemičari nikada nisu ni
tvrdili ništa drugo. U svakom slučaju, nije bio njihov propust to što
su neuke mase naroda, pod uticajem beskrupuloznog i zatucanog
sveštenstva, sva takva dela pripisivale posredovanju đavola. Imajući
u vidu zverska mučenja koja je vršila inkvizicija nad svima osumn-
jičenim da su se bavili bilo crnom ili belom magijom, nije nikakvo
čudo da se ovi filozofi nisu hvalili pa čak ni priznali da je dolazilo
do kontakta sa nevidljivim „posrednikom”. Naprotiv, njihovi sop-
stveni spisi dokazuju da su smatrali kako magija „nije ništa drugo do
primena aktivnih, prirodnih uzroka na pasivne stvari ili subjekte; po-
moću njih su izvedeni mnogi krajnje iznenađujući, ali ipak savršeno
prirodni efekti”.
Pojave misterioznih mirisa i muzike, koje je izveo Rodžer Bejkon,
bile su primećene i u naše vreme. Da ne pominjem naša lična isku-
stva, bili smo obavešteni od engleskih dopisnika Teozofskog društva
da su čuli zvuke nekakve zanosne muzike koja nije dolazila ni od je-
dnog vidljivog instrumenta, i udisali razne očaravajuće mirise koji
su poticali, kako su verovali, od nekakvog duha. Jedan od dopisnika
nam je saopštio kako je neki od tih inače poznatih mirisa bio tako jak
– miris sandalovog drveta – da se u kući mogao osetiti nedeljama
posle seanse. U ovom slučaju, medijum je bio član porodice, a svi
eksperimenti su izvođeni u porodičnom krugu. Drugi opisuje nešto
što naziva „muzikom koja se sastojala od lupkanja”. Sile koje su spo-
sobne da sada izvode ovakve fenomene morale su da postoje i budu
isto tako delotvorne i u vreme Rodžera Bejkona. Što se tiče utvara,
dovoljno je reći da ih sada prizivaju u spiritističkim krugovima, i da
to potvrđuju i mnogi naučnici, pa je svedočanstvo o tome kako ih je
Rodžer Bejkon izazvao utoliko verodostojnije.
Baptista Porta u svojoj studiji „Natural Magic“ (Prirodna magija)
nabraja čitav katalog tajnih formula za izazivanje neobičnih efekata
korišćenjem okultnih sila prirode. Mada su „mađioničari” verovali u
svet nastanjen nevidljivim duhovima isto kao i naši spiritisti, nijedan
od njih nije tvrdio da je izvodio svoje efekte pod njihovom kontrolom
151
ili isključivo uz njihovu pomoć. Bilo im je dobro poznato koliko je
teško držati na distanci elementarna stvorenja kada bi jednom naišla
na širom otvorena vrata. Čak i magija drevnih Haldejaca nije bila ništa
drugo do veliko poznavanje moći lekovitog bilja i minerala. Jedino
kada bi teurgist poželeo božansku pomoć u duhovnim i ovozema-
ljskim stvarima, zatražio bi direktnu komunikaciju sa potpuno duho-
vnim bićima kroz verske obrede. Oni duhovi koji ostaju nevidljivi i
koji komuniciraju sa smrtnicima kroz njihova probuđena unutrašnja
čula, kao što je slučaj sa dalekovidošću, primanjem nečujnih poruka i
transom, mogli su biti prizvani jedino subjektivno, i to kao rezultat
čestitog života i molitve. Ali svi fizički fenomeni su izazivani jedno-
stavnom primenom znanja o prirodnim silama, mada svakako nije bilo
u pitanju opsenarstvo, kojim se u današnje vreme bave mađioničari.
Ljudi koji su posedovali takva znanja i primenjivali takve moći
radili su strpljivo i naporno da postignu nešto bolje od prolazne slave.
Mada nisu težili tome, postali su besmrtni, kao i svi koji rade za do-
brobit ljudskog roda, ne obazirući se na sebične motive. Obasjani
svetlošću večne istine, ovi bogati siromasi, alhemičari, usredsredili
su svoju pažnju na stvari koje leže izvan uobičajenog vidokruga, ne
priznajući da ima ičeg što ne može biti ispitano osim Prvobitnog
Uzroka, niti pitanja na koje se ne može odgovoriti. Usuditi se, znati,
hteti, i SAČUVATI TAJNU bilo je njihovo trajno pravilo; biti dobrona-
meran, nesebičan i skroman su za njih bile spontane stvari. Prezirući
zadovoljstva sitničavog trgovanja, odbijajući bogatstvo, luksuz, po-
mpu i svetovnu vlast, težili su za znanjem kao posedom koji donosi
najveće zadovoljstvo. Smatrali su da siromaštvo, gladovanje, naporan
rad i zlobna ogovaranja ljudi nisu previsoka cena da bi došli do svog
cilja. Oni koji su mogli da se izležavaju na perjanim posteljama
prekrivenim somotom ispaštali su da bi na kraju umrli u bolnici ili
ukraj puta, radije nego da ukaljaju svoju dušu i dozvole da prostačka
pohlepa onih koji su ih iskušavali trijumfuje nad njihovim svetim za-
vetom. Dobro poznate biografije Paracelzusa, Kornelija Agripe i Fi-
laleteja ponavljaju istu tužnu priču.
152
Fenomeni i sile
ČEMU SE PRIPISUJU MISTIČNI FENOMENI MEDIJUMA
Ukoliko spiritisti žele da se dogmatično pridržavaju svojih pred-

stava o „svetu duhova”, ne bi smeli da dopuste naučnicima da istražuju
njihove fenomene u duhu prave, eksperimentalne nauke. Takav po-
kušaj bi gotovo sigurno doveo do ponovnog otkrivanja drevne magije
– Mojsijeve i Paracelzusove. Iza varljive lepote nekih njihovih utvara
jednog dana bi mogli da otkriju silfe i lepe undine rozenkrojcera kako
igraju u strujama psihičkih i odičkih* sila.
Gospodin Kruks, koji je potpuno uveren u postojanje njenog bića,
već naslućuje da iza predivnog lika Keti, koji pokriva emotivnu pro-
jekciju što delom potiče od medijuma i kruga oko njega, nema duše!
A dobro obavešteni autori knjige „The Unseen Universe“, napuštajući
svoju „elektro-biološku” teoriju, počinju da opažaju mogućnost da
etar vaseljene predstavlja nekakav fotografski album EN-SOFA –
Bezgraničnog.
Daleko smo od uverenja da svi duhovi koji komuniciraju sa kru-
govima pripadaju onim vrstama koje nazivaju „Elementalima” i „Ele-
mentarnim”. Mnogi – naročito među onima koji subjektivno
kontrolišu medijuma nalažući mu da govori, piše i radi razne druge
stvari – su bestelesni duhovi preminulih ljudi. Bilo da većina ovih
duhova pripadaju dobrim ili lošim, oni su najvećoj meri uslovljeni
ličnim moralom medijuma, kao i ljudi okupljenih u krugu, a u velikoj
meri i od napetosti i vrste svrhe u koju su prizvani. Ukoliko je cilj
jedino da se zadovolji znatiželja i da vreme prođe u zabavi, besmis-
leno je očekivati ma kakav ozbiljan rezultat. Ali, u svakom slučaju,
duhovi ljudi nikada ne mogu da se materijalizuju u prâvom obličju.
* Od je vrsta prirodne sile za koju je von Rajhenbah (1788-1869) pretpostavljao da

prožima čitavu prirodu i da izaziva fenomene kao što su magnetizam, kristalizacija, mes-
merizam, itd. (prim.prev.)
153
Oni se pred istražiteljem nikada ne pojavljuju u toplom, čvrstom
tkivu, sa rukama i licima koja se znoje, u masivnim telima. Najviše
što mogu da urade je da projektuju svoju eteričnu refleksiju na talase
atmosfere, a ako dodir njihovih ruku i odeće u retkim slučajevima
može da se oseti čulima živog smrtnika, on će delovati kao povetarac
koji nežno klizi preko dodirnutog mesta, a ne kao dodir ljudske ruke
ili materijalnog tela. Besmisleno je navoditi kako su „materijalizovani
duhovi” koji su se prikazali uz kucanje srca i jak glas (sa ili bez zvuka
trube) ljudski duhovi. Glasovi – ukoliko se takvi zvuci uopšte mogu
nazvati glasom – duhovnih utvara koje biste jednom čuli najverovat-
nije nikada ne biste zaboravili. Zvuk čistog duha nalikuje drhtavom
žamoru eolske harfe koji odjekuje iz daleka; glas duha koji je na
mukama, koji je prema tome nečist, ako ne i sasvim zao, može da se
opiše kao ljudski glas koji dolazi iz praznog bureta.
To nije naša filozofija, ona potiče od bezbrojnih generacija teur-
gista i magova, i utemeljena je na njihovom praktičnom iskustvu.
Drevna svedočanstva su nedvosmislena u pogledu ove stvari: Dai-
monioin phonai anarthroi eis...35 Glasovi duhova su neartikulisani.
Glas duha se sastoji od serije zvukova koja deluje kao stub sabijenog
vazduha što se diže odozdo uvis, šireći se oko živih sagovornika.
Mnogi očevici koji su svedočili u slučaju Elizabet Eslinger, naime:36
zamenik upravnika zatvora Vajnsberg (Weinsberg), Mejer, Ekart,
Teurer (Theurer) i Knor (iskazi dati pod zakletvom), Dutenhofer
(Duttenhofer) i matematičar Kapf, posvedočili su da su videli utvaru
koja je izgledala kao stub od oblaka. Tokom jedanaest nedelja, doktor
Kerner i njegovi sinovi, nekoliko luteranskih sveštenika, advokat Fras
(Fraas), graver Dutenhofer, dva lekara, Šifer (Siefer) i Šiherer
(Sicherer), sudija Hejd (Heyd) i baron von Hugel, pored mnogih
drugih, svakodnevno su pratili ova pojavljivanja. Tokom čitavog
njenog trajanja zatvorenica Elizabet se neprekidno naglas molila; pre-
35 Pogledajte De Musoovu (Mousseaux) „Dodonu” i „Dieu et les dieux“ (Bog i bo-
govi), str. 326.
36 „Apparitions” (Utvare), prevod Č. Kroua (C. Crowe), str. 388, 391, 399.
154
Fenomeni i sile
ma tome, kako je „duh” istovremeno govorio, sigurno se nije radilo
o govoru iz trbuha; a taj glas, kako su rekli, „nije imao ničeg ljudskog
u sebi; niko ne bi mogao da oponaša te zvuke.”
U daljem tekstu ćemo dati obilne dokaze od drevnih pisaca koji
se odnose na ovu zapostavljenu ali očiglednu istinu. Za sada ćemo
samo još jednom potvrditi da nijedan duh za koga su spiritisti izjavili
da je ljudskog porekla nikada nije potvrđen kao takav na osnovu do-
voljnih dokaza. Uticaj bestelesnih duhova se može osetiti, a ose-
tljiviji mogu i da uspostave subjektivnu komunikaciju sa njima. Oni
mogu da proizvode razne objektivne pojave, ali ne mogu sebe da
prikažu drugačije nego kako je opisano u prethodnom tekstu. Oni
mogu da uspostave kontrolu nad medijumovim telom i izraze svoje
želje i ideje na razne načine, dobro poznate spiritistima, ali ne mogu
da materijalizuju ono što nije materijalno, što je potpuno duhovno –
njihovu božansku suštinu. Otuda je svaka takozvana „materijali-
zacija” – kada nije obmana po sredi – (možda) izazvana voljom duha
koga „pojava” navodno predstavlja, mada ga u najboljem slučaju tek
oponaša, ili od strane samih elementarnih goblina koji su obično isu-
više tupavi da zasluže čast da ih nazovemo „đavolima”. U retkim
slučajevima duhovi su u stanju da podvrgnu svojoj kontroli ova bića
bez duše, uvek spremna da prisvoje razna pompezna imena čim ih
prepuste samima sebi, na takav način da će nestašnim „duhom vaz-
duha”, koji ima oblik pravog ljudskog duha, ovaj potonji upravljati
kao marionetom, pa neće moći bilo da deluje ili da izgovori nešto
drugo osim reči koje mu nametne „besmrtna duša”. No, ovo zahteva
mnoge uslove koji uglavnom nisu poznati čak ni spiritistima koji re-
dovno prisustvuju seansama. Ne može svako da privuče ljudske
duhove koje želi. Jedna od najjačih privlačnih sila koja utiče na naše
pokojnike je njihova privrženost svojim najbližim koje su ostavili na
zemlji. Ona ih nezadrživo privlači, sve više i više, u struju Astralnog
Svetla koje vibrira između ličnosti prema kojoj osećaju naklonost i
Duše Sveta. Još jedan veoma važan uslov je sklad, kao i magnetna
čistota prisutnih.
155
Ukoliko je ova filozofija pogrešna, ako su svi „materijalizovani”
oblici koji se pojavljuju u zamračenim sobama iz još mračnijih kabi-
neta, duhovi ljudi koji su jednom živeli na Zemlji, otkuda tolika ra-
zlika između njih i duhova koji se neočekivano pojavljuju –
najednom – bez mračnog kabineta ili medijuma? Ko je ikada čuo za
utvare, za nemirne „duše”, koje lebde nad mestom svog ubistva, ili
se vraćaju iz nekog drugog tajanstvenog razloga za koji samo one
znaju, imajući „tople ruke” koje se osećaju kao živo tkivo i koje se,
osim što se zna da pripadaju mrtvim i sahranjenim, ni u čemu ne ra-
zlikuju od živih smrtnika? Imamo dobro dokumentovane činjenice o
takvim utvarama koje se iznenada ukazuju u vidljivom obliku, ali
nikada, sve do početka ere „materijalizacija” nismo imali prilike da
vidimo ništa nalik njima. U časopisu Medium and Day Break, od 8.
septembra 1876. možemo da pročitamo pismo izvesne „gospođe koja
putuje po Evropi”, u kome je ispričano šta se dogodilo u jednoj kući
gde su se javljali duhovi. Ona kaže: „... Neobičan zvuk je dopro iz
mračnog ugla biblioteke ... pogledavši uvis, opazila je nekakav oblak
ili stub svetlucavih isparenja; ... prizemljeni duh je lebdeo nad
mestom koje je ukleo svojim zlodelom ...” Kako je ovaj duh nesum-
njivo bio prâva elementarna utvara, koja se sopstvenom voljom
prikazala u vidljivom obliku – ukratko, jedna mrka senka – ona je
bila, kao što bi svaka ozbiljna senka trebala da bude, vidljiva ali ne-
dodirljiva, ili ako bi izazivala ma kakav osećaj dodira, bilo bi to nalik
osećaju koga izaziva masa vode naglo uhvaćena u šaku, ili pak guste
ali hladne pare. Bila je svetlucava i dimila se; koliko smo u stanju da
je opišemo, to je mogla biti prava, lična senka „duha”, progonjenog
i vezanog za zemlju, bilo sopstvenim kajanjem i zlodelima, ili kaja-
njem i zlodelima drugog lica ili duha. Mnogo je tajni u pogledu onoga
što sledi iza smrti, a savremene „materijalizacije” ih samo prave jev-
tinim i smešnim u očima ravnodušnih.
No, nasuprot ovim tvrdnjama stoji činjenica dobro poznata među
spiritistima: sâm pisac je javno potvrdio da je video takve materija-
lizovane oblike. I mi smo van svake sumnje bili u prilici da se uve-
156
Fenomeni i sile
rimo u to, i spremni smo da ponovimo svoje svedočenje. Prepoznali
smo oblike koji su potpuno odgovarali našim poznanicima, pri-
jateljima, pa čak i rođacima. Zajedno sa mnoštvom drugih posma-
trača čuli smo ih kako izgovaraju reči na jezicima koje ne samo da
medijum nije poznavao, kao ni bilo ko drugi u prostoriji osim nas,
već u nekim slučajevima nepoznatim i svakom drugom medijumu u
Americi i Evropi, jer se to bili jezici plemena i naroda sa Istoka. U
vreme kada se to dogodilo, ovakvi primeri su sa pravom smatrani za
neoborive dokaze pravih medijumskih sposobnosti jednog neobra-
zovanog farmera iz Vermonta koji je sedeo u „kabinetu”. Međutim,
ove prilike nisu bile obličja ličnosti na koje su ličile. One su bile samo
njihove verne kopije, stvorene, oživljene i pokretane od strane ele-
mentarnih duhova. Ako ovu stvar nismo ranije razjasnili, to je stoga
što spiritistička publika nije bila spremna ni da sasluša suštinsku pret-
postavku da postoje elementali i elementarni duhovi. Od tada je ovo
pitanje načeto i o njemu se manje ili više široko raspravljalo. Pokušaj
da se prastara filozofija drevnih mudraca porine i zaplovi ustalasanim
morem kriticizma više nije tako riskantna, jer je javno mnenje une-
koliko pripremljeno da je nepristrasno razmotri i razmisli o njoj. Dve
godine upornog podsticanja su dovele do osetne promene na bolje.
Pausanija piše da su se četiri stotine godina posle bitke kod Mara-
tona još uvek mogli čuti njištanje konja i povici seni vojnika na mestu
na kome se odigrala. Pretpostavljajući da su ove sablasti bile pravi
duhovi pobijenih vojnika, izgledale su kao „senke” a ne kao materi-
jalizovana ljudska bića. Ko je ondaproizveo njištanje konja? Ili šta?
Konjski „duhovi”? I ako bi se pokazalo da konji nemaju svoje duhove
– što sigurno niko među zoolozima, fiziolozima ili psiholozima, pa
čak i spiritistima, nije u stanju bilo da potvrdi ili porekne – moramo
li onda da poverujemo da su „besmrtne duše” ljudi proizvodile njisak
na polju Maratona kako bi scenu istorijske bitke učinile živopisnijom
i dramatičnijom? Fantomska obličja (tj. ‚dvojnici’) pasa, mačaka i
raznih drugih životinja viđana su u više navrata, a svedočenja iz celog
sveta o takvim pojavama su isto tako verodostojna kao i u pogledu
157
ljudskih utvara. Ko ili šta personifikuje, ako je dopušteno da upotre-
bimo taj izraz, duhove preminulih životinja? Da li su to opet duhovi
ljudi? Kako sada stoje stvari, nema trećeg rešenja; ili moramo da pri-
znamo da životinje imaju duhovna obličja i duše koje nadživljavaju
smrt kao što ih i mi imamo, ili da se pridružimo Porfiriju koji tvrdi
da u nevidljivom svetu postoji jedna vrsta prepredenih i pakosnih de-
mona, nekakvih bića na pola puta između živih ljudi i „bogova”, du-
hova koji vole da se pojavljuju u svakom mogućem obličju, počevši
sa ljudskim oblikom, a završavajući sa najrazličitijim životinjama.37
VEZA IZMEĐU MEDIJUMA I ZLOČINA
Pre nego što damo odgovor na pitanje da li fantomski dvojnici

životinja, koji su toliko puta viđeni i provereni zaista predstavljaju
duhove mrtvih životinja koji su se vratili, moramo pažljivo da raz-
motrimo izveštaje o njihovom ponašanju. Da li ove sablasne zveri
deluju u skladu sa svojim navikama i pokazuju iste instinkte kao ži-
votinje tokom svog života? Da li fantomski dvojnici zveri leže u
zasedi čekajući na plen, a oblici plašljivih životinja beže kada naiđe
čovek; ili, da li potonji pokazuju zlovolju i sklonost ka razdražljivosti,
koje su strane njihovoj prirodi? Mnoge žrtve ovih opsesija – naročito
napaćene osobe iz Salema i drugi istorijski dokazani slučajevi ve-
štičarenja – svedoče da su viđali pse, mačke, svinje i druge životinje
kako ulaze u njihove odaje, ujedaju ih, gaze po njihovim usnulim te-
lima i govore sa njima; često ih navodeći da počine samoubistvo ili
neko zlodelo. U dobro dokumentovanom slučaju Elizabete Eslinger,
koga pominje dr Kerner, pojavila se utvara drevnog sveštenika iz Vi-
mentala38 u društvu velikog crnog psa, koga je nazvao svojim ocem
37 De Abstinentia, itd
.38
Č. Krou: On Apparition, str. 398.
158
Fenomeni i sile
i koji je u prisustvu brojnih svedoka skakao po krevetima zatvo-
renika. U drugom slučaju, isti sveštenik se pojavljivao sa jednim, a
ponekad i sa dva jagnjeta. Većinu optuženih u Salemu su teretili za
vračanje, pri čemu su se dogovarali i planirali razna zlodela sa ne-
kakvim žutim pticama koje su im sedele na ramenu ili na gredama
nad glavom.39 Ako nismo spremni da odbacimo svedočenja hiljada
svedoka iz svih delova sveta, svih starosnih grupa, i prepustimo mo-
nopol na vradžbine savremenim medijumima, fantomski dvojnici ži-
votinja se pojavljuju i ispoljavaju najgore osobine ljudske prirode, a
da pri tome ne predstavljaju ljudska bića. Šta, onda, mogu da budu
ako ne elementali?
Dekart je bio jedan od onih koji su verovali i usudili se da kažu da
ćemo okultnoj medicini dugovati otkrića „kojima je suđeno da prošire
polje filozofskih istraživanja”; a Brije de Boasmon (Brierre de Bois-
mont) ne samo da je delio ove nade već je otvoreno priznavao svoju
naklonost „supernaturalizmu”, koga je smatrao za univerzalno „veliko
načelo”.
„... Mislimo kao i Gizo (Guizot) da ono obuhvata postojanje či-
tavog ljudskog društva. Savremeni razum, koji bez obzira na svoj
pozitivizam, nije u stanju da objasni unutrašnji uzrok ma koje pojave,
uzalud odbacuje natprirodno; ono je univerzalno, i počiva u dubini
svakog srca. Najuzvišeniji umovi su često njegovi najvatreniji sled-
benici.”40
Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku, a Amerigo Vespuči je stekao
slavu i preoteo mu zasluge. Teofrast Paracelzus je ponovo otkrio
okultna svojstva magneta – „Horusove kosti” koja je, dvanaest
vekova pre njegovog vremena, igrala izuzetno važnu ulogu u teurgi-
jskim misterijama – pa je, sasvim prirodno, postao osnivač škole
magnetizma i srednjovekovne magijske teurgije. Ali Mesmer, koji je
živeo skoro tri stotine godina posle njega, i kao sledbenik njegove
39 Afem: Salem Witchcraft.

40 Brije de Boasmon: On Hallucinations, str. 60.
159
škole izneo čuda magnetizma pred javnost, pobrao je slavu koja je
po pravu pripadala filozofu vatre, dok je veliki majstor skončao u
bolnici!
I tako, svet se i dalje vrti: nova otkrića se razvijaju iz drevnih na-
uka; novi ljudi – ali ista stara ljudska priroda!
160
Poglavlje III
SLEPE VOĐE SLEPIH
Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegov

sistem i sledbenici Londonski materijalisti Pozajmljena odora
Objektivni univerzum proishodi iz subjektivnog
„Ogledalo duše ne može da odražava i zemlju i nebo; a jedno od

ova dva iščezava sa njegove površine, kako drugo zablista u njego-
vim dubinama.”
Zanoni.
Ko je, onda, naredio da se ljudima objavi da Bog ne postoji –
koju ste prednost našli u ubeđivanju čoveka da slepa sila upravlja
njegovom sudbinom, nasumice pogađajući i zločin i vrlinu?
Robespjer (govor), 7. maja 1794.
Mi verujemo da izvestan broj prâvih fizičkih fenomena uzrokuju
bestelesni duhovi preminulih ljudi. Ipak, čak i oni koje proizvode
okultne sile prirode, kao što su oni koji se odigravaju posredstvom
nekolicine istinskih medijuma, i koje svesno koriste takozvani „žon-
gleri” u Indiji i Egiptu, zaslužuju pažljivo i ozbiljno naučno ispiti-
vanje; naročito sada, kada je više priznatih autoriteta posvedočilo da
u mnogim slučajevima pretpostavka da se radi o prevari nije održiva.
Nema sumnje da postoje profesionalni „mađioničari” koji mogu da
izvedu domišljatije trikove od svih „Džona Kinga” Amerike i Evrope
zajedno. Nema sumnje da bi i Rober Uden (Robert Houdin) bio u
stanju da to izvede, što ga nije sprečilo da se nasmeje univerzitetskim
161
profesorima u lice kada su od njega zatražili da u novinama javno
potvrdi kako bi mogao da pomeri sto ili da kuckanjem daje odgovore
na postavljena pitanja ne dodirujući ga rukama, a da sto pritom nije
prethodno „udešen”.1 Sama činjenica da je sada čuveni londonski
mađioničar odbio da prihvati izazov za honorar od 1.000 £ koje mu
je ponudio gospodin Aldžernon Džoj (Algernon Joy),2 da izvede iste
predstave kakve se obično događaju posredstvom medijuma, osim
ako bi ga ostavili odrešenih ruku i bez nadzora posebne komisije, po-
bija njegovo obrazlaganje okultnih fenomena. Koliko god da je vešt,
mi mu se suprotstavljamo i izazivamo ga da, pod istim uslovima,
ponovi „trikove” koje prikazuje čak i neki obični žongler iz Indije.
Na primer, da mesto izvođenja odaberu ispitivači neposredno pred
predstavu, a da izvođač ne zna za njihov izbor; da eksperiment bude
izveden u po bela dana, bez ikakvih prethodnih priprema; bez ikakvih
pomagača osim jednog golog dečaka, a da sam izvođač bude polu-
odeven. Posle toga, izabrali bismo tri od mnoštva raznih trikova, one
koje „žongleri” najčešće izvode pred publikom, a koji su nedavno
prikazani izvesnom džentlmenu iz pratnje Princa od Velsa:
1. da pretvori običnu rupiju – koju bi skeptik čvrsto držao u svojoj
ruci – u živu kobru, čiji bi ujed bio smrtonosan, što bi bilo dokazano
proverom njenih očnjaka;
2. sa učini da seme koje posmatrači nasumice izaberu i posade u
ma kakvu posudu što liči na saksiju, koju donesu ti isti skeptici,
proklija, sazri i donese plod za manje od četvrt sata, kao i
3. da se opruži preko tri mača, vertikalno zabodena balčacima u
zemlju, vrhova okrenutih u vis; posle toga, da ukloni prvi od mačeva,
zatim drugi, a posle nekoliko sekundi i poslednji, tako da „žongler”
ostane da leži ne oslanjajući se ni na šta – u vazduhu, čudesno lebdeći
na metar iznad tla.
1 Pogledajte de Mirvilov “Question des Espirits”, kao i rad na temu “Phenomenes

Spirites”, od de Gasparina.
2 Počasni sekretar Nacionalnog udruženja spiritista iz Londona.
162
Slepe vođe slepih
Kada ma koji mađioničar, počevši od Udena pa zaključno sa po-
slednjim izvođačem trikova koji je sebi obezbedio besplatnu reklamu
napadajući spiritizam, bude izveo isto to, tada – i samo tada – ćemo
početi da verujemo da se ljudski rod razvio iz eocenskog Orohippusa
koji se propinjao na nožne prste, kao što tvrdi gospodin Haksli.
HAKSLIJEVO IZVOĐENJE DOKAZA

NA OSNOVU OROHIPPUSA
Mi ponovo tvrdimo, sa punim pouzdanjem, da ne postoji profe-

sionalni mađioničar, bilo na Severu, Jugu ili Zapadu, koji može da
se makar i sa najmanjim uspehom nadmeće sa ovim neškolovanim,
golišavim sinovima Istoka. Njima nije potrebna Egipatska Dvorana
da bi izvodili svoje predstave, niti ma kakve pripreme i probe; oni su
u svako doba spremni da za tili čas prizovu u pomoć skrivene sile
prirode koje su, kako za evropske mađioničare tako i za naučnike, i
dalje nedostupne. I zaista, kao što Elijuj kaže, „Veliki nijesu svagda
mudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo.”3 Ponavljajući primedbu
engleskog bogoslova, dr Henrija Mora, mogli bismo da kažemo i:
„... zaista, ukoliko ljudski rod još zna za skromnost, biblijske
pripovesti bi mogle da mu pruže obilje dokaza o postojanju anđela i
duhova.”
Ovaj isti istaknuti čovek dodaje da –
„za mene predstavlja posebnan čin proviđenja to što ... novi slučajevi
pojava duhova mogu da probude naše otupele, uspavane umove
uverivši ih da postoje i druga inteligentna bića pored onih koja su
odevena u grubu tvar i prah ... jer ovi dokazi, pokazujući da postoje
zli duhovi, neizbežno otvaraju vrata verovanju da ima i dobrih, a, na
kraju krajeva, da postoji i Bog.”
3 Jov. 32:9.
163
Navedeni primer nosi jasnu poruku, ne samo za naučnike nego i
za teologe. Ljudi koji su stekli ime za propovedaonicom i katedrom
neprestano pokazuju pred laičkom javnošću kako znaju tako malo o
psihologiji da su spremni da poveruju svakom udeljivijem intrigantu
koji naiđe, ispadajući smešni u očima ma kog ozbiljnijeg proučavao-
ca. Javno mnenje u pogledu ovih stvari formirali su razni žongleri i
samozvani poznavaoci, koji nisu dostojni ozbiljnog razmatranja.
KONT, NJEGOV SISTEM I SLEDBENICI
Razvoj psihološke nauke su daleko više usporila ismevanja ove

vrste obmanjivača nego neizbežne teškoće skopčane sa njenim
proučavanjima. Prazan smeh naivčina iz sveta nauke ili glupaka koji
slede modu više je doprineo da čovek ostane nesvestan svojih ra-
skošnih psihičkih moći nego sve nepoznanice, prepreke i opasnosti
kojima je okružen ovaj predmet. To je osobito slučaj u pogledu spiri-
tističkih fenomena. To što su njihova istraživanja bila u najvećoj meri
ograničena na nesposobne, posledica je činjenice da su naučnici koji
su mogli i hteli da ih proučavaju bili uplašeni napadnim publicitetom,
sitnim vicevima i drskom galamom onih koji nisu dostojni ni da im
vežu pertle na cipeli. Ima mnogo moralnih kukavica i na univerzitet-
skim katedrama. Vitalnost koju poseduje savremeni spiritizam
dokazuje i njeno preživljavanje uprkos ignorisanju od strane naučnih
krugova, kao i bučnom hvalisanju razotkrivača njegovih tobožnjih
prevara. Ukoliko bismo pošli od prezrivog izrugivanja vrhunskih
naučnih autoriteta kao što su Faradej i Bruster (Brewster), pa sve do
profesionalnog (?) obrazlaganja jednog uspešnog imitatora ovih
fenomena iz Londona, nećemo naići ni na jedan slučaj u kome su iz-
neseni čvrsti argumenti protiv autentičnosti spiritualnih pojava.
„Moja teorija je”, kaže on, u svom nedavno iznetom tobožnjem
„obrazloženju”, „da se gospodin Vilijems obukao i oponašao Džona
Kinga i Pitera. Niko ne može da dokaže da nije.” Tako ispada da, bez
164
Slepe vođe slepih
obzira na samouvereni ton, to nije ništa drugo do teorija, pa bi i spiri-
tisti mogli brzo da mu uzvrate, zahtevajući da dokaže da se to zaista
tako odigralo.
Ali najokorelije i najbeskompromisnije neprijatelje spiritizma sre-
ćom sačinjava svega nekolicina članova koji, međutim, vrlo glasno
deklamuju svoje optužbe a svoja gledišta iznose uz galamu koja za-
služuje neki bolji povod. Ovo su tobožnji naučni umovi mlade Ame-
rike – mešovita sorta pseudo-filozofa, spomenuta na početku ovog
poglavlja, koji mogu da pretenduju da ih smatraju naučnicima jedino
utoliko što su nabavili nekakav električni aparat ili održali neko deti-
njasto predavanje o ludilu i opsednutosti medijumima. Takvi ljudi su
– ukoliko im poverujete – duboki mislioci i fiziolozi; kod njih nema
nikakvih metafizičkih gluposti; ne, oni su pozitivisti – mentalna dečica
Ogista Konta, čije se grudi nadimaju dok razmišljaju kako će iščupati
obmanuto čovečanstvo iz mračnog ambisa sujeverja, i rekonstruisati
celu vaseljenu na temelju novih, boljih principa. Za ove arogantne psi-
hofobe nema teže uvrede od toga da im nagovestite kako postoji mo-
gućnost da su obdareni besmrtnim duhom. Da ima priliku da ih čuje,
čovek bi pomislio kako u muškarcima i ženama ne mogu da prebivaju
nikakve druge duše osim „naučnih” i „nenaučnih”; kakve god da su
to vrste duša.4
Pre nekih trideset ili četrdeset godina u Francuskoj, Ogist Kont –
učenik Ecole Polytechnique (Politehničke akademije), koji je godi-
nama ostao u toj ustanovi kao predavač Transcendentne analize i
Racionalističke mehanike – probudio se jednog jutra sa prilično ira-
cionalnom idejom da je postao prorok. U Americi možete da naiđete
na proroka na svakom uglu ulice; u Evropi su, međutim, retki poput
crnog labuda. Ali Francuska je zemlja inovacija. Tako je Ogist Kont
postao prorok, a ova moda ponekad postane tako zarazna da je čak i
u trezvenoj Engleskoj izvesno vreme smatran za Njutna devetnaestog
veka.
4 Pogledajte „Lectures on Mediomania and Insanity” (Predavanja o mediomaniji i
ludilu) dr F. R. Marvina.
165
Epidemija se dalje širila i neko vreme se razmahala poput požara
širom Nemačke, Engleske i Amerike. Pronašla je sledbenike u Fran-
cuskoj, ali ih oduševljenje nije dugo držalo. Proroku treba novac, a
sledbenici nisu bili voljni da ga obezbede. Grozničavo ushićenje re-
ligijom bez boga je splaslo isto tako naglo kao što je i nastupilo, a od
svih oduševljenih prorokovih apostola ostao je samo jedan vredan
pažnje. Bio je to čuveni filolog Litre (Littre), član Francuskog insti-
tuta i budući član Kraljevske naučne akademije, koga je arhiepiskop
Orleana pakosno sprečio da postane jedan od „besmrtnih”.5
Filozof-matematičar – prvosveštenik „religije budućnosti” – širio
je svoje učenje kao što rade i njegova proročka sabraća u današnje
vreme. Obogotvorio je „ženu” i sagradio joj oltar, ali je „boginja”
morala da plati da bi ga koristila. Racionalisti su se smejali „uvrnu-
tosti” jednog Furijea; smejali su se i Sen-Simonovim sledbenicima; a
njihov prezir prema spiritizmu nema granica. Ti isti racionalisti i ma-
terijalisti su se uhvatili, poput praznoglavih vrabaca, na lepak slatko-
rečivosti novog proroka. Žudnja za nekom vrstom božanstva, za
„nedokučivim”, osećaj je urođen čoveku; otuda ni najgori ateisti nisu
izuzeti od tog pravila. Obmanuti površnim bleskom ovih ignis fatuus
(avetinjskih plamičaka), sledbenici su tumarali za njima sve dok se
nisu zaglibili u močvari bez dna.
Zaklanjajući se maskom tobožnje učenosti, Pozitivisti ove zemlje
su se organizovali u klubove i komisije smerajući da potpuno isko-
rene spiritizam, dok se pretvaraju da ga nepristrasno pročavaju.
Isuviše se plašeći da upute izazov etabliranim crkvama i hrišćan-
skom učenju, nastojali su da potkopaju sam osnov na kome se temelje
sve religije – čovekovu veru u boga i u sopstvenu besmrtnost. Nji-
hova politika je bila da ismevaju ono što pruža neobičnu osnovu za
takva verovanja – spiritističke fenomene.
5 Vapero (Vapereau): „Biographie Contemporaine” (Biografije savremenika), art. Litre

i de Muso: „Les Hauts Phénomènes de la Magie ” (Uzvišeni fenomeni magije), poglavlje
6.
166
Slepe vođe slepih
Napadajući ih tamo gde su najslabiji, oni maksimalno koriste
odsustvo induktivnog metoda kod spiritista, kao i preterivanja koja
se mogu naći u transcendentalnim učenjima njihovih propagatora.
Koristeći se njihovom nepopularnošću, i pokazujući pritom isto
onako besnu i neprimerenu srčanost kao i lutajući vitez od La Manče,
oni izigravaju filantrope i dobročinitelje koji hoće da zatru ovo ču-
dovišno sujeverje. Pogledajmo u čemu je Kontova hvaljena religija
budućnosti superiorna u odnosu na spiritizam, i koliko je manja
verovatnoća da su njenim zagovornicima potrebne iste one duševne
bolnice koje su nametljivo preporučili medijumima prema kojima su
pokazivali toliko brige i pažnje. Pre nego što počnemo, obratimo pa-
žnju na činjenicu da bar tri četvrtine sramnih odlika koje pokazuje
savremeni spiritizam možemo direktno da povežemo sa raznim ma-
terijalističkim pustolovima koji se pretvaraju da su spiritisti. Kont je
sa neiskrenom dopadljivošću stvorio lik „veštački oplođene” žene
budućnosti. Ona je samo starija sestra kiparskog ideala „slobodne
ljubavi”. Imunitet od budućih posledica, koja su ovakva učenja nudila
njegovim sumanutim sledbenicima, ubrizgan je izvesnim pseudo-
spiritistima u toj meri da ih je naveo da obrazuju nekakvu vrstu „ko-
munističkih” zajednica. Međutim, nijedna od njih nije bila dugog
veka. Kako su se uglavnom odlikovali materijalističkim animali-
zmom, presvučenim tankim slojem pozlate, uz to zavedeni teškim
grčkim imenima koja su sebi nadenuli, ovakva „komuna” nije ni
mogla da se pokaže drugačije nego kao promašaj.
Platon, u petoj knjizi svoje Države, nagoveštava jedan metod za
poboljšanje ljudskog roda uklanjanjem nezdravih ili deformisanih
pojedinaca, uz sparivanje boljih primeraka oba pola. Nije ni trebalo
očekivati da će „genije našeg veka”, čak i ako izigrava proroka, isce-
diti iz svoje pameti nešto zaista novo.
Kont je bio matematičar. Vešto kombinujući nekoliko starih uto-
pija, on ih je našarao veselim bojama i, unevši izvesna poboljšanja u
Platonovu ideju, materijalistički je izopačio i prikazao svetu u najču-
dovišnijem izdanju koje je ikad proizašlo iz ljudskog uma!
167
Molimo čitaoca da ima u vidu da mi ne napadamo Konta kao filo-
zofa, već kao samoprozvanog reformatora. U nepopravljivoj tami
njegovih političkih, filozofskih i religioznih pogleda, često nailazimo
na izolovana zapažanja i primedbe u kojima se njegova duboka lo-
gika i rasuđivanje podudaraju sa njihovim briljantnim tumačenjem.
Ali oni vas u tim trenucima zaslepe poput bleska munje u mrkloj
noći, da bi vas već sledećeg trena ostavili u još gušćem mraku. Uko-
liko bi ih saželi i promenili im interpunkciju, nekoliko njegovih
radova bi zajedno mogli da daju jednu knjigu vrlo originalnih afo-
rizama, koji bi na jasan i zaista inteligentan način prikazali većinu
društvenih zala; ali zato biste uzalud tragali, bilo u zamornim razgla-
banjima šest tomova njegovog „Cours de Philosophie Positive“
(Kursa pozitivističke filozofije) ili u parodiji sveštenstva datoj u ob-
liku dijaloga – „The Catechism of the Religion of Positivism“ (Kate-
hizmu religije pozitivizma) – za ma kakvom idejom koja bi
nagovestila makar privremeni lek za ta zla. Njegovi sledbenici na to
odgovaraju da uzvišena učenja njihovog proroka nisu bila namenjena
priprostima. Uporedivši učenja koja propoveda pozitivizam sa pri-
merima njihove praktične upotrebe od strane njegovih „apostola”,
moramo priznati kako postoji mogućnost da se u njegovoj pozadini
krije neka potpuno beživotna doktrina. Dok „prvosveštenik” pro-
poveda da „žena mora prestati da bude čovekova ženka”;6 dok se te-
orije pozitivističkih zakonodavaca o braku i porodici uglavnom bave
time da od žene naprave „pukog prijatelja čoveku, oslobađajući je
svake materinske uloge”;7 i dok se pripremaju da ubuduće spreče ma
kakvu zamenu za tu ulogu usmeravajući „pasivnu silu”8 ka „nepo-
ročnoj ženi”, neki od njihovih nižih „sveštenika” otvoreno propo-
vedaju poligamiju, dok drugi tvrde da njihova učenja predstavljaju
samu srž duhovne filozofije.
6 O. Kont: “Système de Politique Positive”, tom I, str. 203, itd.

7 Ibid.
8 Ibid.
168
Slepe vođe slepih
Na ovo je optuženi filozof odgovorio sledećim obrazlaganjem
vere koja je ista kao i kod ma kog drugog sledbenika drevnih učitelja:
„Ukratko, verujem u beskrajnu vaseljenu, to jest u delo beskrajne
božanske moći, jer sam smatrao nedostojnim božanske dobrote i sile
da, budući sposobna da stvori pored ovog sveta i bezbroj drugih,
napravi svet koji je konačan. Otuda sam izjavio da postoji bezbroj
različitih svetova sličnih ovom na Zemlji, koga kao i Pitagora sma-
tram zvezdom sličnom Mesecu, drugim planetama i drugim zvez-
dama, kojih je bezbroj; i da su sva ta nebeska tela svetovi za sebe, i
da im nema kraja, čime se uspostavlja beskrajna univerzalnost
beskrajnog prostora, i to se naziva beskonačnom vaseljenom koja
sadrži bezbroj svetova, tako da postoje dve vrste beskraja: u pogledu
veličine vaseljene i broja svetova u njoj. Indirektno, ovo bi moglo
biti nespojivo sa istinom kakva je utvrđena crkvenim učenjem.
Štaviše, ja u središte ove vaseljene postavljam univerzalno
Proviđenje, zahvaljujući kome sve živi, raste i kreće se, i stoji u svom
savršenstvu, a ja ga razumem na dva načina; prvi, na način na koji
je duša prisutna u celom telu kao i svakom njegovom delu, i ja ga
tada nazivam Prirodom, odrazom i pečatom božanskog; drugi, nepoj-
mljivi način, u kome Bog prebiva u samoj biti, svojim prisustvom i
svojom moći, u svemu i iznad svega, ne kao deo, ne kao duša, već
na način koji se ne može opisati rečima.
Pored toga, smatram da se sve božije odlike svode na jednu te
istu stvar. Zajedno sa teolozima i filozofima, ja naslućujem tri odlike,
moć, mudrost i dobrotu, ili tačnije, um, intelekt i ljubav, kojima stvari
zadobijaju prvo biće, kroz um; zatim uređeno i osobeno biće, kroz
intelekt; i treće, slogu i simetriju kroz ljubav. Tako shvatam biće koje
je u svemu i iznad svega, jer ništa ne postoji bez učešća bića, niti
ima bića bez suštine, kao što ništa ne može biti lepo ako lepota nije
prisutna u njemu; otuda ništa ne može biti oslobođeno božijeg prisu-
stva, te tako i ja putem razuma, a ne putem utvrđene istine, shvatam
razlike u granicama božanskog.
Smatrajući, dakle, da svet ima uzročnika i da je stvoren, ja shva-
tam da, u skladu sa čitavim njegovim bićem, on zavisi od prvobitnog
uzročnika, tako da se nije odrekao svog pravog naziva – tvar – što je
193
i Aristotel koristio rekavši ‚Bog je onaj od koga zavise celi svet i či-
tava priroda’ tako da, prema tumačenju sv. Tome, bilo da je večit ili
prolazan poput vremena, on je, u skladu sa čitavim svojim bićem,
zavistan od prvobitnog uzročnika i u njemu nema ničeg što je uistinu
nezasvisno.
Dalje, što se tiče učenja crkve, napustivši jezik filozofije dolazi-
mo do individualnosti Božjih ličnosti, do mudrosti i do sina uma,
koga filozofi nazivaju intelektom a teolozi rečju (logos), za koga
treba da verujemo da je poprimio ljudski oblik. Ali ja, koji stalno
baratam filozofskim formulama, nisam to tako razumeo, već sam
posumnjao budući poljuljane vere, mada se ne sećam da sam to ikada
nagovestio u svojim spisima ili govorima, osim indirektno kada je
bila reč o drugim stvarima; ipak, nešto od toga se moglo zaključiti
uz pomoć dovitljivosti i ubeđivanja, u pogledu stvari koje su se
mogle dokazati razumom i zaključiti posmatranjem prirode. Otuda
nisam mogao da shvatim Duha Svetog kao treće božije lice kako
vera zahteva, već sam ga, prema Pitagorinom učenju, i u skladu sa
Solomonovim načinom razmišljanja, shvatio kao dušu sveta, ili kao
sastavni deo vaseljene prema jednoj od Solomonovih mudrih izreka:
„Duh Gospodnji ispuni svu zemlju, i ono u čemu sve stvari poči-
vaju”, što se isto tako podudara sa pitagorejskim učenjem koga
Vergilije sledećim stihovima objašnjava u Eneidi:
Principio coelum ac terras camposque liquentes,
Lucentemque globum Lunae, Titanique astra
Spiritus intus alit, totamque infusa per artus
Mens agitat molem; i tako dalje.*
Dakle, prema mojoj filozofiji, iz ovog duha koji je nazvan živo-
tom vaseljene proishode život i duša svega što život i dušu ima, koje,
štaviše, smatram besmrtnim, kao i tela koja su, u pogledu supstance
Duša nebo oživljava, zemlju, mora,

Sjajni mesečev kolut, titanske zvezde.
duh iz udova celu masu pokreće
i tako se meša sa velikim telom.
(Eneida, prevod Mladen S. Atanasijević, izdanje: Prosveta, Beograd, 1964., edicija:
Svetski klasici, kolo četvrto, knjiga br. 22. Nap urednika.)
194
Slepe vođe slepih
od koje su načinjena, takođe sva besmrtna, i da nema druge smrti
osim raspadanja i spajanja, prema učenju koje izgleda da je izloženo
i u Knjizi propovjednikovoj, gde je rečeno da ‚nema ništa novo pod
suncem’; ono što jeste isto je kao ono što je bilo.”
Dalje, Bruno priznaje da nije u stanju da shvati učenje o tri bo-
žanske ličnosti, kao i svoje sumnje u pogledu ovaploćenja Boga u
Isusu, ali zato jasno izjavljuje svoju veru u čuda koja je Hristos činio.
Kako bi i mogao, kao pitagorejski filozof, da sumnja u njih? Ako je,
pod nemilosrdnom prinudom Inkvizicije, poput Galileja, naknadno
poricao ono što je govorio, i prepustio se na milost svojim tužiteljima
iz redova crkve, moramo se prisetiti da je to govorio kao čovek koji
stoji između sprava za mučenje i nagomilanih snopova lomače, a ljud-
skoj prirodi je teško da pokaže heriozam svaki put kada njen telesni
okvir oslabi usled mučenja i boravka u tamnici.
Da nije pravovremene pojave Bertijevog autoritativnog dela, i
dalje bismo poštovali Bruna kao mučenika, čija bista zasluženo stoji
na istaknutom mestu u Panteonu egzaktne nauke, krunisana Drejpero-
vim lovorovim vencem. Ali sada vidimo da njihov „heroj trenutka”
nije bio ni ateista, ni materijalista, ni pozitivista, već jednostavno
pitagorejac koji je učio filozofiji sa dalekih azijskih visija, i tvrdio
da poseduje moći magova, na koje je upravo Drejperova sopstvena
škola gledala s prezirom! Ovo je najzanimljiviji obrt koji se dogodio
od kako su arheolozi bez ikakvog poštovanja prema tobožnjoj statui
svetog Petra ustanovili da ova predstavlja kapitolskog Jupitera, dok
je na drugoj strani neoborivo dokazano da katolički sveti Josafat nije
bio niko drugi do Buda.
I tako, gde god tragali u istorijskim arhivama, otkrivamo da ne
postoji nijedan deo savremene filozofije – Njutnove, Kartezijanske,
Hakslijeve ili ma koje druge – koja nije iskopana u rudnicima orijen-
talne mudrosti. Čak i pozitivizam i nihilizam nalaze svoje prototipove
u egzoterijskom delu Kapiline filozofije, kako je dobro primetio
Maks Miler. Nadahnuće hinduističkih mudraca je probilo veo tajni
Prađnje Paramite (savršene mudrosti); njihove ruke su njihale ko-
195
levku najstarijeg pretka tog slabunjavog ali bučnog deteta koga smo
krstili imenom SAVREMENA NAUKA.
196
Poglavlje IV
TEORIJE KOJE PRIHVATAJU

PSIHIČKE FENOMENE
Teorija de Gasparina Teorija Tirija Teorije de Musoa i de

Mirvila Teorija Babinea Teorija Udena Teorija MM. Rojea i
Žobera de Lambala Blizanci – „nesvesni rad mozga” i „nesvesni
govor iz trbuha” Teorija Kruksa Teorija Faradeja Teorija
Ševrola Komisija Mendeljejeva iz 1876. Duševno slepilo
„Kao jednu od najboljih crta Emersona izdvajam slučaj kada je,

posle niza razočaranja, uzviknuo ‚Žudim za Istinom’. Radost pravog
heroizma dotiče srce onoga ko je zaista zaslužio da kaže ovako ne-
što.” Tindal
„Svedočanstvo se može smatrati istinitim kada se zasniva na:

1. Većem broju razboritih svedoka koji se slažu da su dobro
videli šta se dogodilo.
2. Koji su zdravi, kako fizički tako i mentalno.
3. Koji su nepristrasni i nemaju ličnog interesa u predmetnoj
stvari.
4. Koji se jednoglasno slažu.
5. Koji pod zakletvom potvrde izjavljene činjenice.”
Volter, „Filozofski rečnik“.
Grof Aženor de Gasparin je odani protestant. Njegova borba sa
de Musoom, de Mirvilom i drugim fanaticima koji su čitavo pitanje
spiritualnih fenomena povezali sa Satanom, bila je duga i žestoka.
197
Njen rezultat su dva toma sa preko hiljadu pet stotina strana, u kojima
se dokazuju posledice, poriču uzroci i koriste nadljudski napori da bi
se izmislilo svako moguće objašnjenje koje bi se moglo sugerisati,
umesto istinitog.
Cela civilizovana Evropa je imala prilike da pročita oštar prekor u
listu Journal des Débats koji je usledio od M. de Gasparina.1 Pošto je
ovaj gospodin detaljno opisao brojne manifestacije kojima je lično
prisustvovao, pomenuti časopis je vrlo drsko predložio francuskim
vlastima da u ludnicu za neizlečive slučajeve pošalju sve koji, proči-
tavši odličnu analizu „spiritualnih priviđenja” koju je Faradej objavio,
i dalje insistiraju na verodostojnosti ove obmane. „Dobro pazite”,
napisao je Gasparin u svom odgovoru, „predstavnici egzaktnih nauka
su na najboljem putu da postanu ... Inkvizitori našeg vremena ... Či-
njenice su jače od sveučilišta. Odbačene, poreknute, ismevane, one su
ipak činjenice, i zaista postoje.”2
TEORIJA DE GASPARINA
Potvrde fizičkih fenomena koje slede, u koje su se lično uverili
on i profesor Tiri, mogu se naći u Gasparinovom obimnom delu.
TIRIJEVA TEORIJA
„Izvođači eksperimenata su često imali prilike da vide noge od
stola zalepljene za pod koje su, bez obzira na uzbuđenje okupljenih,
odbijale da se maknu sa svog mesta. U drugim prilikama viđali su
stolove kako lebde u vazduhu podignuti nekom prilično jakom silom.
Mogli su sopstvenim ušima da čuju, kako glasno tako i tiho kucanje,
pri čemu je prvo pretilo da rasturi sto na komade svojom silinom,
dok je potonje bilo tako meko da se jedva primećivalo ... Što se tiče
1 Des Tables, tom I, str. 213.

2 Ibid, str. 216.
198
Teorije koje prihvataju psihičke fenomene
LEVITIRANJA BEZ IKAKVOG DODIRA, pronašli smo sredstva da
ga bez poteškoća izazovemo, i to sa uspehom ... A ovakva levitiranja
se ne odnose na rezultate postignute u nekim posebnim situacijama.
Uspeli smo da ih ponovimo preko TRIDESET puta.3 ... Jednog dana
sto se okrenuo i podigao jednu za drugom sve svoje noge, mada je
njegova težina bila uvećana za osamdeset sedam kilograma koliko
je imao čovek koji je sedeo na njemu; u drugom slučaju ostajao bi
nepokretan i nepomerljiv, iako je osoba koja je sedela na njemu
imala samo šezdeset kilograma.4 ... Jednom prilikom smo poželeli
da ga okrenemo naopačke i on se sam prevrnuo, sa nogama uvis,
mada ga naši prsti nijednom nisu dotakli.”5
TEORIJA DE MUSOA I DE MIRVILA
„Sigurno je”, primećuje de Mirvil, „da čovek koji je više puta pri-
sustvovao takvom fenomenu ne bi mogao da prihvati odlično iz-
loženu analizu engleskog fizičara.”6
Od 1850. de Muso i de Mirvil, inače beskompromisni rimoka-
tolici, objavili su mnogo knjiga čiji su naslovi bili vešto smišljeni da
privuku pažnju javnosti. Oni odaju ozbiljnu uznemirenost svojih au-
tora, koju ni ne pokušavaju da sakriju. Da je bilo osnova da se ovi
fenomeni smatraju lažnim, rimska crkva nikada ne bi uložila toliki
napor da ih suzbije.
Kako su se obe strane u sukobu složile sa činjenicama, ostavljajući
skeptike po strani, ljudi su mogli da se podele u dve stranke: u one
koji veruju u direktnu umešanost đavola i u one koji veruju u beste-
lesne i druge duhove. Sama činjenica da se teologija daleko više pri-
bojavala otkrivenja koja bi mogla stići posredstvom ovih misterioznih
pojava nego pretećih „sukoba” sa naukom i kategoričnih poricanja
3 Des Tables, tom I, str. 48.
4 Ibid, str. 24.
5 Ibid, str. 35.
6 De Mirvil: Des Esprits, str. 26.
199
koja bi od nje mogla doći, trebala bi da bude dovoljna da otvori oči i
najvećim skepticima. Rimska crkva nikada nije bila naivna niti
plašljiva, za šta obilje dokaza pruža makijavelizam kojim se odlikuje
njena politika. Štaviše, ona se nikada nije zamajavala sa veštim ma-
đioničarima za koje je znala da su samo odlični poznavaoci trikova.
Rober Uden, Kont, Hamilton i Bosko su mogli na miru da počinu dok
je ona proganjala ljude kao što su Paracelzus, Kaljostro i Mesmer, her-
metičke filozofe i mistike – efikasno sprečavajući svaku pravu demon-
straciju okultnih pojava tako što bi pobila medijume.
Oni koji nisu u stanju da poveruju u ličnog đavola i u crkvena
učenja ipak bi morali da priznaju da se sveštenstvo pokazalo dovoljno
prepredenim da spreči kompromitovanje svoje navodne nepogre-
šivosti tako što je diglo toliku prašinu oko ovakvih pojava da bi one,
ukoliko su lažne, jednog dana neizbežno bile razotkrivene.
O realnosti spiritualne sile najbolje je posvedočio sam Rober
Uden, kralj mađioničara, koji je, kada ga je akademija pozvala kao
stručnjaka da prisustvuje proročkim moćima i povremenim „gre-
škama” magičnog stola, rekao: „Mi mađioničari nikada ne pravimo
greške, a moje vidovnjačke moći me još nikada nisu izdale.”
BABINEOVA TEORIJA
Učeni astronom Babine nije bio ništa srećnije ruke sa svojim

izborom Konta, proslavljenog govornika iz trbuha, kao stručnjaka
koji bi svedočio protiv fenomena direktnih glasova i lupkanja. Kont
se, ako možemo verovati svedocima, nasmejao u lice Babineu na sam
pomen mogućnosti da je lupkanja proizveo nekakav „nesvesni govor
iz trbuha!” Kasnija teorija, dostojna da bude bliznakinja „nesvesnoj
aktivnosti mozga”, naterala je mnoge od najvećih skeptika među aka-
demicima da pocrvene od stida. Njena apsurdnost je bila previše oči-
gledna. Gasparin kaže:
200
Teorije koje prihvataju psihičke fenomene
Tako je došlo vreme kada su naučnici izgubili svako pravo da im
se obraćaju Miltonovim stihom „O ti, koji si svedočeći istinu navukao
na se prezir svih!” To je jedna žalosna degeneracija, koja doziva u
sećanje vapaj onog „doktora fizike” koga je pre sto osamdeset godina
pomenuo dr Henri Mor, koji je, čuvši priču o dobošaru iz Tedvorta i
o En Voker, „istog časa uzviknuo: ‚Ako je to istina, ja sam svo vreme
radio pogrešno i moram da počnem sve ispočetka.’”42
Ali u našem veku, bez obzira na Hakslijevo veličanje vrednosti
„iskaza svedoka”, čak je i dr Henri Mor postao „entuzijast i vizionar,
što spojeno u istoj osobi daje ludaka koji je potpuno skrenuo”.43
Ono što je psihologiji dugo nedostajalo da bolje shvati svoje mis-
teriozne zakone i primeni ih kako na uobičajene tako i na neobične
životne situacije nisu činjenice. Ona ih već ima napretek. Bilo je po-
trebno njihovo zapisivanje i klasifikovanje – da bi mogle da posluže
obučenim posmatračima i kompetentnim analitičarima. Ljudi koji se
bave naukom su bili dužni da im to obezbede. Ako su širom hrišćan-
skog sveta tokom proteklih vekova zavladala pogrešna mišljenja a
sujeverje stvorilo opšti metež, to nije samo nesrećna okolnost za
obične ljude, nego i prekor za nauku. Generacije su dolazile i odlazile
i svaka je doprinela savesti i moralnoj hrabrosti ljudskog roda svojom
kvotom mučenika, da bi psihologija u naše vreme bila tek neznatno
bolje shvaćena nego u vreme kada je teška ruka Vatikana slala te
hrabre nesrećnike pre vremena na onaj svet, a svaku uspomenu na
njih žigosala kao jeres i veštičarenje.
42 Dr Mor: „Pismo Glenvilu, autoru ‚Saducismus Triumphatus’(Pobeda Sadukeja).”

43 Dž. S. J.: „Demonologia, or Natural Knowledge Revealed” (Demonologija, ra-
zotkrivena znanja o prirodi), 1827. str. 219.
231
Poglavlje V
ETAR ILI “ASTRALNA SVETLOST”
Jedna prvobitna sila, ali mnošvo kasnijih veza Tindalu za dlaku

izmiče veliko otkriće Čuda su nemoguća Priroda prvobitne sup-
stance Tumačenje izvesnih drevnih mitova Eksperimenti fakira
Evolucija u indijskoj alegoriji
“Ja sam duh koji i dalje poriče.” Mefisto “Faust”
„Duha Istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga

poznaje.” Jovan 14:17.
„Milioni duhovnih bića hode zemljom

Nevidljivi, kako na javi tako i u snu.” Milton
„Puko intelektualno prosvetljenje ne može da spozna duhovnost.

Kao što Sunce pomračuje plamen, tako i duh čini oči slepim za
puki intelekt.” V. Hauvit.
Dugo već postoji beskrajna zbrka među imenima koja izražavaju

jednu te istu stvar. Prastari Haos; Zaratustrina sveta vatra, tj. Antus-
byrum Parsa; Hermesova vatra; vatra Elmesa starih Germana; Sibilin-
ska munja; Apolonova upaljena baklja; plamen na Panovom oltaru;
neugasivi oganj u hramu na Akropolju, kao i u svetilištu Vestalki;
plamen Plutonovog kormila; blistave iskre na kapama Dioskura, na
glavi Gorgone, na krmi Palasa i cele Merkurove družine; [pur as-
232
Etar ili “Astralna svetlost”
beston]; egipatski Pta ili Ra; grčki Zeus Cataibates (onaj koji se
spušta);1 pentekostalni ognjeni jezici; Mojsijev plameni žbun; vatreni
stub u Izlasku (2 Moj.) i Avramova „ognjena svetiljka”; večni oganj
„ponora bez dna”; magična isparenja proročišta u Delfima; zvezdano
svetlo rozenkrojcera; AKAŠA hinduskih adepata; astralna svetlost
Elifasa Levija; nervna aura i fluid magnetista; Rajhenbahov od; Babi-
neova vatrena lopta ili „meteorska mačka”; Psychod ili ektenska sila
Tirija; psihička sila Sardženta Foksa i gospodina Kruksa; atmosferski
magnetizam izvesnih prirodnjaka; galvanizam, i, najzad, elektricitet,
samo su različiti nazivi za mnoštvo brojnih manifestacija ili efekata
istog misterioznog, sve-prožimajućeg uzroka – grčkog Archeus-a ili
Archaios.
Ser E. Bulver-Liton ga u svom delu „Buduća rasa” opisuje kao
VRIL,2 koga koristi stanovništvo što živi pod zemljom, dopustivši svo-
jim čitaocima da ga smatraju za plod mašte. „Ovi stanovnici”, kaže
on, „smatraju da su u vrilu dostigli zajednički činilac prirodnih izvora
energije”, a potom pokazuje da je i Faradej bio upoznat s njima „upo-
trebivši oprezniji izraz kao što je korelacija”:
JEDNA PRVOBITNA SILA,

ALI MNOGO KASNIJIH VEZA
„Odavno smatram, moglo bi se reći da sam skoro uveren, poput

mnogih drugih zaljubljenika u tajne prirode, da razni oblici u kojima
se materijalne sile ispoljavaju, imaju JEDNO ZAJEDNIČKO PO-
REKLO; odnosno, drugim rečima, da su u toj meri direktno povezane
i prirodno međuzavisne da se mogu pretvarati jedna u drugu, kao i da
poseduju ekvivalentnu energiju u svom delovanju.”
1 Pausanija: Eliae, knjiga I., poglavlje XIV.

2 Naslućujemo da je plemeniti autor skovao svoje čudne nazive sakupljajući reči iz
klasičnih jezika. Gy potiče od reči guna; a vril od virile.
233
Naše poređenje fiktivnog vrila, kog je izmislio veliki pisac, i
izvorne sile u prirodi podjednako velikog eksperimentatora sa astral-
nim svetlom – kabalista, može da izgleda apsurdno i nenaučno, ali
ono ipak predstavlja pravu definiciju ove sile. Neprestano se javljaju
nova otkrića koja potvrđuju tu smelu izjavu. Od kada smo počeli da
pišemo ovo poglavlje naše knjige, u više javnih glasila je objavljeno
da je gospodin Edison, električar iz Njuarka u Nju Džersiju, navodno
otkrio novu vrstu energije koja osim principa provodljivosti nema
mnogo zajedničkog sa elektricitetom ili galvanizmom. Ukoliko se
pokaže tačnim, ovaj novi vid energije može dugo vremena da ostane
poznat pod nekim naučnim pseudoniumom, ipak to će biti samo još
jedno od brojne dece koju je od početka vremena donela na svet naša
kabalistička majka, Astralna Devica. U stvari, pronalazač kaže da je
„ona isto tako očigledna i da se pokorava pravilnim zakonitostima
kao i toplota, magnetizam i elektricitet”. Novine u kojima je objavljen
prvi izveštaj o tom otkriću dodaje da „gospodin Edison misli da je
ona povezana sa toplotom i da bi se isto tako mogla proizvoditi na
neki poseban, još uvek neotkriveni način”.
Još jedno među izuzetnim otkrićima koja su nedavno izvršena
jeste mogućnost poništenja razdaljine između sagovornika – putem
telefona (daljinskog ozvučivača), instrumenta, što ga je smislio pro-
fesor A. Grejem Bel. Ova mogućnost, prvi put nagoveštena malim
„ljubavnim telegrafom” koji se sastojao od malih metalnih čaša u ko-
jima se nalazio najfiniji pergament i aparatura od spletenih žica, sa
kojom je bilo moguće razgovarati na razdaljini od šezdesetak metara,
razvila se u telefon koji je postao čudo našeg doba. Dugačak razgovor
je obavljen telegrafom između Bostona i Kembridžporta; „svaka reč
se jasno čula i bila savršeno razumljiva, dok su promene glasovne
jačine i frekvencije bile sasvim prepoznatljive,” prema zvaničnom
izveštaju. Glas biva „uhvaćen”, da tako kažemo, i sačuvan u svom
obliku pomoću magneta, dok se zvučni talas prenosi elektricitetom
usklađenim i povezanim sa magnetom. Uspeh celog postupka zavisi
od savršene kontrole električne struje i snage magneta koji se koristi,
234
a sa kojim je struja povezana. „Čitav izum”, izveštavaju novine,
„može se grubo opisati kao neka vrsta trube, čiji pisak je presvučen
osetljivom membranom koja se, kada zvuk uleti u cev, nadima u polje
u srazmeri sa snagom zvučnog talasa. Na spoljnoj strani membrane
je pričvršćeno parče metala koje, kako se membrana nadima u polje,
dolazi u kontakt sa magnetom i to je ono što, zajedno sa dotokom
struje, izvođač kontroliše. Nekim principom koji još uvek nije sasvim
jasan, električna struja prenosi zvučne talase upravo onako kako ih
šalje zvuk iz „trube” pa slušalac na drugom kraju veze, sa istom ta-
kvom trubom na uvetu, čuje razgovetno svaku reč koja je izgovorena
i odmah primećuje svaku promenu u glasu govornika.”
TINDALU ZA DLAKU IZMIČE

VELIKI PRONALAZAK
I tako, okruženi ovakvim čudesnim otkrićima našeg doba, sa još

većim „magičnim” mogućnostima koje pasivno leže neotkrivene u
bezgraničnom carstvu prirode, i još dalje, suočeni sa velikom vero-
vatnoćom da Edisonova sila i telefon profesora Grejema Bela po-
remete ako ne i potpuno preokrenu sve naše ideje o nezamislivim
fluidima, zar ne bi bilo bolje za one koji su u iskušenju da opovrgnu
naše izjave, da sačekaju i vide hoće li ih naredna otkrića potvrditi ili
odbaciti.
Možda bismo mogli da, u vezi sa ovim otkrićima, podsetimo naše
čitaoce na mnoštvo nagoveštaja u drevnim hronikama koji upućuju
na izvesnu tajnu koju je poznavalo egipatsko sveštenstvo, pomoću
uz čiju pomoć su bili u stanju da trenutno komuniciraju među sobom
tokom proslave Misterija, od jednog hrama do drugog, čak i kada bi
se jedni nalazili u Tebi a drugi na suprotnom kraju zemlje; legende
su to po pravilu pripisivale „nevidljivim plemenima” vazduha, koja
su prenosila poruke smrtnicima. Pisac dela “Pre-Adamite Man”
navodi primer kome, budući da ga iznosi isključivo na osnovu sop-
235
stvenog autoriteta, i da izgleda nije siguran da li ta priča potiče od
Makrinusa ili nekog drugog pisca, može da se veruje ili ne. On kaže
da je pronašao pouzdan dokaz tokom svog boravka u Egiptu da je
„jedna od Kleopatri (?) žicom poslala vesti u sve gradove u zemlji,
od Heliopolisa do Elefantine na gornjem Nilu”.3
Nije prošlo mnogo od kako nas je profesor Tindal uveo u novi
svet, nastanjen eteričnim obličjima zanosne lepote.
„Ovo otkriće se sastoji,” kaže on, „podvrgavanju isparenja nesta-
bilnih tečnosti delovanju koncentrisane sunčeve svetlosti, ili koncen-
trisanom snopu električnog svetla.” Isparenja izvesnih nitrata, jodnih
soli i kiselina podvrgavaju se dejstvu svetlosti u eksperimentalnoj
cevi položenoj horizontalno i tako nameštenoj da se podužna osa cevi
i osa koherentne svetlosti koja dolazi iz lampe presecaju. Isparenja
obrazuju oblake prekrasnih boja i poprimaju oblike vaza, boca i kupa,
u grupama po šest i više; zatim raznih školjki, lala, ruža, suncokreta,
listova i smotanih svitaka. „U jednom slučaju”, kaže nam, „magloviti
pupoljak je iznenada uzeo oblik zmijske glave; obrazovana su usta,
a iz oblaka se pružio magloviti pojas poput račvastog jezika.” Najzad,
kao kruna svih čuda, „u jednom trenutku je poprimio veran odraz
ribe, sa očima, škrgama i brkovima. Podudarnost sa oblikom prave
životinje se očitovala u svemu, tako da nije bilo ni jednog kruga, spi-
rale ili mrlje koja je postojala na jednoj strani a da je nije bilo i na
drugoj”.
ČUDA SU NEMOGUĆA
Ove pojave se možda mogu delimično objasniti mehanikom svet-

losnog snopa, koju je gospodin Kruks nedavno demonstrirao. Na
primer, može se pretpostaviti da je snop svetlosti obrazovao horizon-
talnu osovinu oko koje su se pobuđeni molekuli isparenja okupili u
vidu loptastih i vretenastih tela. Ali kako objasniti oblik ribe, zmijske
3 P. B. Rendolf (Randolph): Pre-Adamite Man, str. 48.

236
glave, vaza, cvetova raznih vrsta i školjke? Izgleda da to pred nauku
postavlja istu takvu zagonetnu dilemu kao i Babineova „meteorska
mačka”. Nismo čuli da se Tindal usudio da ponudi neko toliko ap-
surdno objašnjenje za svoj izuzetni fenomen kao što je to učinio Fran-
cuz sa svojim.
Oni koji nisu do sada obraćali pažnju na ove stvari mogu da se izne-
nade kada otkriju koliko se u prošlim vremenima znalo o tom sveproži-
majućem, suptilnom principu koji je nedavno kršten kao UNIVERZALNI
ETAR.
Pre nego što nastavimo, želimo da još jednom ponovimo dva pred-
ložena objašnjenja, već nagoveštena u prethodnom tekstu. Ovi pred-
lozi se svode na primenu dokazanih prirodnih zakona od strane
teurgista.
I.Takozvana čuda, počevši sa Mojsijem pa zaključno sa Kaljo-
strom, kada su istinska, bila su, kako de Gasparin sasvim ispravno
nagoveštava u svom radu o ovim fenomenima, „savršeno u skladu sa
prirodnim zakonima”, otuda – to i nisu čuda. Elektricitet i magnetizam
su nesumnjivo korišćeni pri izvođenju nekih od ovih čuda, ali danas,
kao i tada, njima se služi svaki ekstrasens, koji nesvesno koristi ove
sile usled naročite prirode svog telesnog sklopa; one služe kao vrsta
provodnika za neke od ovih nepojmljivih fluida, o kojima nauka i
danas tako malo zna. Ove sile predstavljaju obilan izvor bezbrojnih
osobina i svojstava, od kojih su mnoga, tačnije najveći broj, još uvek
potpuno nepoznati savremenoj fizici.
II. Fenomeni prirodne magije kojima možemo prisustvovati u Si-
jamu, Indiji, Egiptu i drugim zemljama Orijenta nemaju ničeg zajed-
ničkog sa opsenama; prvo je jedan čisto fizički efekat, posledica
delovanja okultnih sila prirode, dok je drugo rezultat puke obmane
izvedene veštim manipulacijama uz pomoć saučesnika.4
4 Bar u ovom pogledu stojimo na čvrstom tlu. Svedočenje gospodina Kruksa potvrđuje
naše tvrdnje. Na 84. stranici svog pamfleta „Phenomenal Spiritualism” (Fenomenalni
Spiritualizam) on kaže sledeće: „Spreman sam da potvrdim na stotine činjenica – čin-
jenica čije bi oponašanje pomoću poznatih mehaničkih ili fizičkih sredstava nadmašilo
237
Čudotvorci svih vremena, škola i zemalja izvodili su svoja čuda
jer su bili savršeno upoznati sa nepojmljivim – u pogledu efekata –
ali inače sasvim opipljivim talasima astralne svetlosti. Kontrolisali
su njihov tok i navodili ih snagom svoje volje. Čuda su bila kako fizi-
čkog tako i psihičkog karaktera; prethodni je obuhvatao efekte izvo-
đene na materijalnim objektima, dok se potonji odnosio na mentalne
fenomene Mesmera i njegovih naslednika. Ovu vrstu u naše vreme
predstavljaju dva slavna imena, Du Pote i Regaconi, čije su čudesne
moći dobro proverene u Francuskoj i drugim zemljama. Mesmerizam
je najvažnija grana magije, a njegovi fenomeni predstavljaju efekte
univerzalnog uzročnog činioca koji se nalazi u osnovi svih magijskih
pojava i koji je u svim razdobljima bio odgovoran za izvođenje tako-
zvanih čuda.
Drevni narodi su ga nazivali Haos; Platon i pitagorejci su ga zvali
Duša Sveta. Prema hindusima, Božanstvo u vidu Etra prožima sve
što postoji. On je nevidljiv, ali kao što smo već rekli, veoma opipljiv
fluid. Od ostalih naziva koji su upotrebljavani za ovog univerzalnog
Proteja – ili „nebuloznog Svemogućeg” kako ga de Mirvil iz poruge
naziva – teurgisti su koristili „živa vatra”,5 „Duh Svetla” i magnes.
Poslednji među ovim nazivima ukazuje na magnetna svojstva i po-
kazuje svoju magijsku prirodu. Jer, prema rečima jednog od svojih
protivnika – magos i magnes u pitanju su dve grane koje rastu sa istog
stabla i iz kojih niču isti izdanci.
Magnetizam je reč čije korene moramo da tražimo u jednom
neverovatno ranom razdoblju. Mnogi veruju da „kamen” koga zovu
magnet duguje svoje ime Magneziji, gradu ili oblasti u Tesaliji, gde
veštinu jednog Udena, Boskoa ili Andersona, uz pomoć svih mogućnosti komplikovanih
uređaja i višegodišnje prakse – koje su se odigrale u mojoj sopstvenoj kući, i to u vreme
koje bih sam odredio, što je apsolutno onemogućavalo upotrebu čak i najjednostavnijih
uređaja i pomagala.”
5 U ovom nazivu možemo da otkrijemo značenje zagonetne rečenice koja se nalazi u
Zend-Avesti da „vatra daje poznavanje budućnosti, nauke i veštine prijatnog govora”,
jer se ispostavilo da kod nekih ekstrasensa razvija izuzetnu elokventnost.
238
su se ovakvi kamenovi mogli naći u većem broju. Međutim, mi veru-
jemo da je ispravno mišljenje hermetičara. Reč magh, magus, vodi
poreklo od sanskritske reči mahađi, što znači veliki ili mudri (pomazan
božanskom mudrošću). „Eumolp je mitski osnovač Eumolpidae (sve-
štenika); ovi sveštenici su svoju mudrost pripisivali božanskoj in-
teligenciji.”6 Razne kosmogonije pokazuju da je Arhaelova Duša Sveta
u svim narodima smatrana za „um” demijurga stvoritelja, Sofiju gnos-
tika, ili pak za Svetog Duha kao ženski princip. Kao što su magovi
izveli svoje ime iz te reči, tako je i magnezijski kamen ili magnet
nazvan u njihovu čast, jer su oni bili prvi koji su otkrili njegova
čudesna svojstva. Njihovi hramovi su se nalazili širom sveta, a među
njima su bili i hramovi posvećeni Heraklu7 – otuda je i kamen, kada
se saznalo da ga sveštenici koriste radi isceljivanja i u magijske svrhe,
dobio naziv magnezijski ili Heraklov kamen. Govoreći o njemu, So-
krat primećuje: „Evripid ga naziva magnezijskim kamenom, ali ga
običan narod zove Heraklovim.”8 Zemlja i kamen su nazvani po
magovima, a ne magovi po jednom od to dvoje. Plinije nas obave-
štava da su kod Rimljana sveštenici imali običaj da namagnetišu
venčani prsten pre obreda. Stari paganski hroničari su vodili računa
da ne otkriju izvesne Misterije „mudrih” (magova) dok je Pausanija,
kako kaže, u snu upozoren da ne otkrije svete obrede koji su se oba-
vljali u hramu Demetre i Parsifone u Atini.9
Savremena nauka, pošto je bezuspešno poricala animalni magne-
tizam, na kraju je bila prisiljena da ga prihvati kao činjenicu. Sada je
6 Danlep: „Musah, His Mysteries” (Musah i njegove misterije), str. III.

7 „Herakle je bio poznat kao kralj Muzijana,” kaže Švab, II., 44, a Muzijan je bila
proslava „Duha i Materije”, Adonisa i Venere, Baha i Cerere. (Pogledajte Danlepove
“Mystery of Adonis”, str. 95.) Danlep pokazuje, pozivajući se na Julijana i Antona (67),
Eskulapa kao „Spasioca svih”, identičnog sa egipatskim Pta (kreativnim intelektom,
božanskom mudrošću), i sa Apolonom, Baalom, Adonisom i Heraklom (ibid, str. 93), a
da je Pta „Anima Mundi”, Platonova Duša Sveta, Sveti Duh Egipćana i Astralna Svetlost
Kabalista. M. Mišle, međutim, smatra grčkog Herakla drugačijom ličnošću, protivnikom
Bahovih terevenki i pratećih ljudskih žrtava.
8 Platon: Ijon (Bardžis), tom IV., str. 294.
9 Attic. I., XIV.
239
to priznato svojstvo ljudske i životinjske telesne strukture; što se tiče
njegovog psihološkog, okultnog uticaja, naučnici u današnje vreme
vode žešći rat s njim nego ikada pre. Utoliko više treba žaliti zbog
toga, pa čak se i čuditi tome, jer predstavnici „egzaktne nauke” nisu
u stanju da objasne ili da nam makar ponude nešto nalik razumnoj
pretpostavci za nesporno tajanstvene moći koje se nalaze i u najjed-
nostavnijem magnetu. Počinjemo da dobijamo svakodnevne dokaze
da upravo ove sile predstavljaju osnov teurgijskih misterija, i da bi
pomoću njih možda mogla da se objasne okultne moći kojima su se
odlikovali drevni i savremeni „čudotvorci”, kao i najveći broj nji-
hovih zapanjujućih ostvarenja. Takve „talente” je Isus preneo nekima
od svojih učenika. U trenucima svojih čudesnih isceljenja, Naza-
rećanin bi osetio kako sila ističe iz Njega. Sokrat, prilikom svog raz-
govora sa Tegejem,10 u kome mu govori o bogu koga dobro poznaje
(demonu) i njegovoj moći da prenese svoju (Sokratovu) mudrost
učenicima ili pak da spreči da bude od ma kakve koristi onima koji
su u njegovom društvu, iznosi sledeći primer kao potvrdu svojih reči.
Aristid kaže:
„Ispričaću ti, Sokrate, jednu stvar koja je, tako mi bogova, zaista
neverovatna ali istinita. Stekao sam nove sposobnosti kada sam se
našao u tvojoj blizini, mada sam bio u istoj kući ali ne i u istoj pros-
toriji; a utoliko više kada sam se našao u istoj odaji ... i još više kada
sam te pogledao ... Ali najviše mi je koristilo kada sam seo do tebe
i dotakao te.”
To nije ništa drugo do savremeni magnetizam i mesmerizam Du
Potea i drugih majstora koji, kada podvrgnu jednu osobu uticaju svog
fluida, mogu da im saopšte sve svoje misli čak i na velikoj razdaljini,
i da neodoljivom silom nateraju subjekt da se povinuje njihovim men-
talnim naredbama. Ali koliko su drevni filozofi bolje poznavali ovu
psihičku silu! Možemo da napabirčimo nešto informacija o tome iz
10 Platon: „Tegej”. Ciceron izgovara ovu reč kao [daimonion], quiddam divinum,
nešto božansko, ali ništa lično.
240
najstarijih izvora. Pitagora je podučavao svoje sledbenike da je Bog
univerzalni um koji prožima sve što postoji, da zbog jedinstvene vrline
ovog uma da svuda ostaje suštinski isti može da bude prenošen od
jednog objekta do drugog i da se može upotrebiti za oblikovanje svih
stvari isključivo snagom čovekove volje. Kod drevnih Grka Kurios je
bio božanski um (Nous). „Sada Koros (Kurios) označava čistu i nepo-
mućenu prirodu intelekta – mudrost”, kaže Platon.11 Kurios je Merkur,
božanska mudrost, a „Merkur je Sunce”12 od koga je Tot – Hermes –
primio svoju božansku mudrost, koju je ovaj u svojim knjigama saop-
štio čitavom svetu. I Herakle je Sunce – nebesko spremište uni-
verzalnog magnetizma,13 ili, tačnije, Herakle je magnetna svetlost
koja, pošto je prošla kroz „otvoreno oko neba”, ulazi u oblast naše
planete i na taj način postaje Stvoritelj. Herakle prolazi kroz dvanaest
iskušenja, taj viteški titan! Nazivan je „Ocem svih” i „samorođenim”
(autophues).14 Herakla tj. Sunce ubija đavo, Tifon;15 isto se događa i
Ozirisu, koji je i otac i brat Horusu, i istovetan s njim; pritom ne bismo
smeli da zaboravimo da je magnet nazivan „Horusovom kosti”, a
gvožđe „Tifonovom kosti”. Nazivaju ga „Nepobedivi Herakle” (Her-
cules Invictus) jedino kada se spušta u Had (podzemni vrt) gde, otki-
dajući „zlatne jabuke” sa „drveta života”, ubija zmaja.16 Sirova snaga
Titana, „spoljnje ruho” svakog boga Sunca, suprotstavlja njegovu silu
slepe tvari božanskom duhu magneta koji pokušava da sve što postoji
u prirodi dovede u sklad.
11 “Kratil”, str. 79.
12 „Arnobius”, VI., XII.
13 U narednim poglavljima ćemo pokazati da drevni naučnici nisu smatrali Sunce di-
rektnim uzročnikom svetlosti i toplote, već jedino posredničkim činiocem prve, kroz
koje svetlost prolazi na svom putu do naše sfere (Zemlje, prim.prev.). Otuda su ga
Egipćani uvek nazivali „okom Ozirisa” koji je za njih bio Logos, Prvorođeni, ili svetlost
koja se razotkrila svetu, „koji je um i božanski intelekt Skrivenog”. Jedino ta svetlost
koje smo svesni predstavlja demijurga, stvoritelja naše planete i svega što je u vezi s
njom; nijedan od bogova Sunca nije imao nikakve veze sa nevidljivim i nepoznatim sve-
tovima. Ova ideja je veoma jasno izražena u „Hermesovoj knjizi”.
14 Orphic Hymn, XII.; Herman; Danlep: Musah, His Mysteries, str. 91.
15 Movers, str. 525. Danlep: “Mystery of Adonis”, str. 94.
16 Preler: II., 153. Očigledno da je ovo bio izvor hrišćanskog učenja o Hristu koji
silazi u pakao i pobeđuje Satanu.
241
Svi bogovi Sunca, zajedno sa njihovim simbolom, vidljivim Su-
ncem, jedino su tvorci fizičke prirode. Sve duhovno delo je najvišeg
Boga – skrivenog, središnjeg, spiritualnog SUNCA, i njegovog demi-
jurga – Platonovog božanskog uma, odnosno božanske mudrosti Her-
mesa Trismegistusa17 – mudrosti koja se izlila iz Ouloma ili Kronosa.
„U Misterijama sa Samotrake se kaže da je posle raspodele čiste
vatre počeo novi život.”18 To je ustvari bilo „novo rođenje” na koje
aludira Isus u razgovoru koji je noću vodio sa Nikodimom. „Inicirani
u najblagosloveniju od svih Misterija, budući savršeno čisti ... sa
mudrošću postajemo pravedni i sveti.”19 „Dunu i reče im: ‚Primite
Duh Sveti’!”(Jovan 20:22) Ovaj jednostavni čin volje bio je dovoljan
da saopšti proročanstvo u njegovom plemenitijem i najsavršenijem
obliku ukoliko su i inicijator i inicirani bili dostojni toga. Podsmevati
se ovakvom daru, čak i u njegovom današnjem apektu, „kao izo-
pačenom izdanku i preživelom ostatku jednog neukog doba sujeverja,
i brzopleto ga osuditi kao nedostojnog trezvenog ispitivanja, bilo bi
isto toliko nefilozofski koliko i nepravedno”, primećuje poštovani
Dž. B. Gros (G. B. Gross).
„U svim razdobljima sveta bilo je pokušaja da se ukloni veo koji
skriva budućnost od našeg pogleda; otuda i naša sklonost da zavi-
rimo u tajne vremena, koja se pripisuje ljudskom umu, dobija pre-
poruku po božijoj dozvoli ... Švajcarski reformator Cvingli potvrdio
je svoje shvatanje vere u mudrost vrhovnog bića kosmopolitskim
učenjem da Sveti Duh nije bio nepoznat prosvećenijem delu pagan-
skog sveta. Priznajući ovu istinu, nije nam lako da smislimo valjan
razlog zbog koga mnogobošci, blagosloveni takvim darom, ne bi bili
dostojni istinitog proročkog dara.”20
17 Ova važna činjenica izvanredno objašnjava grubi politeizam masa i rafiniran, vi-
soko-filozofski koncept jednog Boga, kome su poučavali jedino u svetilištima „pagan-
skih” hramova.
18 Anton: Cabeiria.
19 Platon: Fedar, Korijev prevod.
20 Heathen Religion, str. 104.
242
PRIRODA PRVOBITNE SUPSTANCE
Da vidimo sada šta je ta mistična, prvobitna supstanca? U Knjizi

Postanja, na početku prvog poglavlja, nazvana je „bezdanom”* i
rečeno je da se „duh Božji dizaše nad vodom” (1 Moj. 1:2). Jov pomi-
nje da „i mrtve stvari stvorene su pod vodama i stanovnici njihovi”
(Jov. 26:5). U originalnom tekstu umesto „mrtve stvari” piše „mrtvi
Refaim” (džinovi, ili snažni, primitivni ljudi), od kojih „evolucija”
možda jednog dana uspe da izvede trag do naše današnje rase. U egi-
patskoj mitologiji Knefa, Večno neispoljenog Boga, predstavlja sim-
bol večnosti u vidu zmije koja okružuje urnu sa vodom, glave
nadvijene nad vodom koju proizvodi svojim dahom. U ovom slučaju
zmija je Agatodajmon, dobri duh; u svom suprotnom aspektu ona je
Kakodajmon, zli duh. U skandinavskim eddama medna rosa – hrana
bogova i pčela drveta Igdrasila, večno uposlenih stvaranjem, pada
tokom noćnih časova kada je vazduh prepun vlage; dok u mitologiji
severnih naroda, kao pasivni princip stvaranja, označava stvaranje
vaseljene iz vode; ova „rosa” je astralna svetlost u jednoj od svojih
kombinacija i poseduje kako stvaralačka tako i uništavajuća svojstva.
U haldejskoj legendi o Berozu, Oanesu ili Dagonu, čovek-riba, koji
podučava ljude, pokazuje tek stvoreni svet nastao od vode, i sva bića
proistekla iz ove prvobitne tvari (prima materia). Mojsije uči da
jedino zemlja i voda mogu da stvore živu dušu, a u Svetom Pismu
možemo da pročitamo da biljke nisu mogle da rastu sve dok Večni
nije zapovedio da kiše padnu na zemlju. U meksičkom Popol-Vuhu
čovek je stvoren od blata ili gline (terre glaise), uzete sa dna nad
kojim je voda. Brama stvara Lomusa, velikog Munija (ili prvog
čoveka) koji sedi na svom lotosu, tek pošto je prizvao duhove u pos-
tojeći svet, koji su tako nastali pre ostalih smrtnika, dok njega stvara
* U tekstu je upotrebljena reč „haos”, izraz iz Starog Zaveta kako ga je preveo Đ.
Daničić. (Prim.prev.)
243
od vode, vazduha i zemlje. Alhemičari tvrde da kada se prvobitna ili
pre-Adamovska zemlja redukuje na svoju početnu supstancu, u svom
drugom stupnju transformacije izgleda kao čista voda, dok je prvi
stupanj pravi alkahest.21 Za ovu praiskonsku supstancu kažu da sadrži
u sebi sve suštinske delove koji čine čoveka; ne samo da sadrži sve
sastojke njegovog fizičkog bića, nego čak i sam „dah života” u svom
pasivnom stanju, u kome čeka da bude probuđen. On potiče od „duha
božijeg koji se dizaše nad vodom” – od haosa; u stvari, ova supstanca
sama po sebi predstavlja haos. Paracelzus je tvrdio da upravo iz nje
može da napravi svoj „homunkuli”; i ovo je razlog zbog koga je
Tales, veliki prirodnjački filozof, smatrao da voda predstavlja osnovu
svega što postoji u prirodi.
TUMAČENJE IZVESNIH DREVNIH MITOVA
Šta je taj praiskonski haos ako ne etar? Savremeni etar, ne onakav

kakvog poznaju naši naučnici, već onakav kakvog su znali drevni
filozofi, daleko pre Mojsijevog vremena; etar sa svim svojim ta-
janstvenim i okultnim svojstvima, koji u sebi sadrži klicu iz koje je
stvorena vaseljena; etar, nebeska devica, spiritualna majka svakog
postojećeg oblika i bića iz čijih nedara, čim ih „ovaploti” Božanski
Duh, postaju Materija i Život, Sila i Akcija. Elektricitet, magnetizam,
toplota, svetlost i hemijske reakcije su čak i sada tako slabo shvaćene
da nove činjenice neprekidno proširuju obim našeg znanja. Ko zna
gde je kraj moćima ovog praiskonskog giganta – etra; ili odakle vodi
svoje zagonetno poreklo? – Ko od onih što poriču duh koji deluje u
njemu i iz kog razvija sve vidljive oblike?
Nije teško pokazati da su kosmogonijske legende širom sveta za-
snovane na drevnim znanjima iz onih nauka koje u naše vreme za-
jednički podržavaju učenje o evoluciji; i da dalje istraživanje lako
21 Alkahest, reč koju je prvi upotrebio Paracelzus da bi označio menstruum ili uni-
verzalni rastvarač, koji je u stanju da rastvori sve stvari na njihove najprostije sastojke.
244
može pokazati da su bili daleko bolje upoznati sa postojanjem evolu-
cije, obuhvatajući pritom kako njene fizičke tako i spiritualne as-
pekte, nego što smo mi sada. Kod starih filozofa evolucija je bila
univerzalna teorema, učenje koje je bilo sveobuhvatno i koje je sma-
trano za utvrđeni princip, dok su naši današnji evolucionisti u stanju
da iznesu tek spekulativna teoretisanja sa polovičnim, ako ne i sasvim
negativnim teoremama. Predstavnici naše savremene mudrosti uzalud
pokušavaju da zaključe raspravu i da se pretvaraju da je ovo pitanje
rešeno, samo zato što je nejasna frazeologija Mojsijevog opisa u
suprotnosti sa nedvosmislenim objašnjenjima „egzaktne nauke”.
Bar je jedna činjenica dokazana: svi odlomci kosmogonijskih mi-
tova, kome god narodu pripadali, dokazuju putem ove univerzalne
alegorije o vodi i duhu „koji se dizaše nad njom” da, ništa više od
naših savremenih fizičara, ni ma ko od njih nije smatrao da je vase-
ljena nastala bukvalno ni iz čega; jer sve njihove legende počinju sa
tim periodom kada su se isparenja i kimerijska tmina rasprostrli po
fluidnoj masi, spremni da krenu svojim putem razvoja na prvi treptaj
daha Onoga koji je večno skriven. Osećali su Ga, iako Ga nisu mogli
videti. Njihova spiritualna intuicija nije bila tako pomračena supti-
lnom sofistikom nastupajućih razdoblja kao što je naša u današnje
vreme. Ako nisu toliko govorili o sporom prelasku silurskog ra-
zdoblja u doba sisara, i ako je kenozojski period zabeležen jedino u
raznim alegorijskim predstavama primitivnog čoveka – Adama naše
rase – to je u krajnjoj liniji samo negativni dokaz da njihovi „mu-
draci” i predvodnici nisu poznavali ove sukcesivne periode tako
dobro kao što ih znamo mi danas. U vreme Demokrita i Aristotela
ciklus je već počeo da se kreće silaznom putanjom. Iako su ova dva
filozofa mogla da tako dobro razmotre atomsku teoriju i dođu do ma-
terijalne ili fizičke suštine atoma, njihovi prethodnici su možda otišli
još dalje i pratili njegov razvoj daleko preko granice na kojoj su se
ukopali gospodin Tindal i drugi, ne usuđujući se da pređu liniju
„Neshvatljivog”. Izgubljene veštine su dovoljan dokaz da su, čak i
ako se posumnja u njihova dostignuća u fiziografiji, zbog nezado-
245
voljavajućih pisanih tragova njihovih fizičara i prirodnjaka – na dru-
goj strani njihova praktična znanja iz fitohemije i mineralogije daleko
prevazilazila naša sopstvena. Štaviše, oni su mogli da budu savršeno
upoznati sa fizičkom istorijom naše planete, ni ne pokušavajući da
objave svoja znanja neukim masama u to doba verskih Misterija.
Prema tome, ne nameravamo da izvodimo dokaze za naše naredne
tvrdnje samo iz Mojsijevih knjiga. Drevni Jevreji su svo svoje znanje
– versko i svetovno – preuzeli od onih naroda sa kojima vidimo da
su bili pomešani još od najranijih vremena. Čak i najstarija od svih
nauka, njihovo kabalističko „tajno učenje”, može da se prati do naj-
sitnijih detalja do svog praizvora, Gornje Indije ili Turkestana, daleko

pre vremena u kome je bilo moguće jasno razlikovati arijevske od
semitskih naroda. Kralj Solomon, toliko slavljen od potonjih po-
kolenja, kako kaže Josif istoričar,22 zbog svojih magijskih veština,
došao je do svojih tajnih znanja iz Indije posredstvom Hirama, kralja
Ofira, a možda i kraljice od Sabe. I njegov magični prsten, najčešće
nazivan „Solomonovim pečatom”, toliko hvaljen zbog moći koje je
imao nad raznim vrstama divova* i demona u mnoštvu sačuvanih
legendi, isto tako je bio indijskog porekla. Pišući o preuveličanim i
mračnim veštinama „đavolovih poklonika” iz Travankorea, poštovani
22 Josif Flavije: Judejske starine, tom VIII., poglavlja 2, 5.

* U originalu se pored izraza „spirit” (duh) koristi i „genii” (množina, označava nat-
prirodnu i/ili spiritualnu silu sa ljudskim likom, obično ogromnih razmera – poput duha
iz Aladinove lampe. U srpskom jeziku ne postoji odgovarajući izraz pa je on preveden
kao „divovi”; ipak, treba imati na umu da se ne radi o fizičkim bićima. (prim.prev.)
246
Semjuel Mejtir (Samuel Mateer) iz Londonskog misionarskog dru-
štva istovremeno tvrdi da poseduje veoma staru knjigu rukopisa o ma-
gijskim prizivanjima i činima na malajalim jeziku, koji daju uputstva
za postizanje najrazličitijih stvari. Naravno, dodaje on, da su „mnoge
od njih zastrašujuće opake i skaredne”, pa u svom radu prikazuje
kopije nekih amajlija na kojima se nalaze magijske figure i crteži.
Među njima pronalazimo jedan sa sledećim natpisom: „Za otklanjanje
drhtavice koja se javlja usled opsednutosti demonima – nacrtajte ovu
figuru na biljci koja ispušta mlečni sok, i probijte je ekserom –
drhtavica će prestati.”23 Figura o kojoj je reč istovetna je sa So-
lomonovim pečatom, ili sa dvostrukim trouglom kabalista. Da li su ga
hindusi dobili od jevrejskog kabaliste, ili je ovaj došao do njega u In-
diji, kao nasleđe ostalo od njihovog velikog kralja-kabaliste, mudrog
Solomona?24 Mi ćemo sada napustiti raspravu oko takvih sitnica da
bismo se vratili zanimljivijem pitanju astralne svetlosti i njenih nepo-
znatih svojstava.
Priznavši, dakle, da je Etar taj mitski uzročnik, nastavićemo sa
ispitivanjem kako bismo videli šta i koliko o njemu zna današnja
nauka.
U vezi sa raznim pojavama koje su posledica različitih vrsta
sunčevih zraka Robert Hant (Hunt) u svojim „Researches on Light
in its Chemical Relations” (Istraživanjima uticaja svetlosti na hemi-
jske reakcije) primećuje da:
„Ona zračenja koja daju najviše svetla – žuti i narandžasti zraci –
neće izazvati promenu boje u hloridu srebra”, dok „ona zračenja koja
imaju najmanju moć osvetljavanja – plava i ljubičasta svetlost –
proizvode najveću promenu, i to u izuzetno kratkom vremenu ...
23 „The Land of Charity” (Zemlja milosrđa), str. 210.

24 Istraživanja hrišćanskih misionara jednoglasno potvrđuju izjave izvesnih „adepata”
koje, nasuprot proučavaocima čisto jevrejske kabale, pokazuju da je „tajno učenje”
nastalo u Indiji, odakle je preneto u Haldeju, prešavši potom u ruke jevrejskih „tanaim”.
Ovi pobožni i vrlo obrazovani putnici su nam sasvim slučajno pomogli. Dr Koldvel, u
svojoj „Uporednoj gramatici dravidskih jezika”, str. 66, i dr Mejtir, u „Zemlji milosrđa,
247
„Žuto staklo propušta gotovu svu svetlost, dok plavo staklo može
da bude tako neprozirno da jedva dopušta prolazak minimalne
količine svetlosti.”
Ipak, primećujemo da pod zracima plave svetlosti kako biljni tako
i životinjski svet ispoljava prekomeran i nepravilan razvoj, dok se pod
žutom svetlošću srazmerno usporava. Koja hipoteza može da objasni
ovu pojavu na zadovoljavajući način osim da život biljaka i životinja
u suštini predstavlja na različite načine modifikovan elektro-magnetski
fenomen, čiji su suštinski principi još uvek nepoznati?
Gospodin Hant je otkrio da talasna teorija nije u stanju da objasni
rezultate njegovih eksperimenata. Ser Dejvid Bruster u svojoj knjizi
“Treatise on Optics”, pokazujući da „boje kojima se odlikuju biljne
vrste proističu ... iz određene privlačnosti koju čestice ovih tela is-
poljavaju prema različitim bojama svetlosnih zraka”, da se „pomoću
str. 83, bezrezervno podržavaju naše tvrdnje da je kabalistička nauka došla do „mudrog”
kralja Solomona iz Indije, kako gore navedena magijska figura jasno pokazuje. Bivši
misionar nastoji da dokaže da su veoma stari i ogromni primerci drveta baobab, za koje
se pokazalo da nisu indijskog porekla već pripadaju afričkom tlu, i „koja se mogu naći
jedino na nekoliko mesta koja su od davnina bila trgovački centri (u Travankoreu) mogla,
koliko nam je poznato,” dodaje on, „da budu preneta u Indiju i posađena po naređenju
kralja Solomona”. Drugi dokaz je još ubedljiviji. Dr Mejtir u svom poglavlju o razvoju
prirode u Travankoreu kaže sledeće: „Ima jedna čudna činjenica u vezi sa nazivom ove
ptice (pauna) koja unekoliko osvetljava istoriju Svetog Pisma. Kralj Solomon je poslao
svoju flotu u Taršiš (1 Car. 10:22), koja se vraćala svake treće godine ‚donoseći zlato i
srebro, slonove kosti, majmune i paune.’ Reč koja se u hebrejskoj Bibliji upotrebljava
za pauna je ‚tuki’, a kako Jevreji nisu imali svoj naziv za ove prelepe ptice sve dok ih
kralj Solomon nije prvi put uvezao u Judeju, nema nikakve sumnje da je ‚tuki’ samo
prelik stare tamilske reči ‚toki’, kako oni nazivaju pauna. Takođe, majmun se na hebre-
jskom kaže ‚kof’ dok je indijski naziv za njega ‚kafi’. Slonovače, kako smo videli, ima
u izobilju u južnoj Indiji, dok su nalazišta zlata rasprostranjena u rekama duž zapadne
obale. Otuda se naziv ‚Taršiš’ nesumnjivo odnosi na zapadnu obalu Indije, dok je
Solomonova flota bila drevni prethodnik savremenih brodova Istočno-indijske kom-
panije.” Svemu ovome možemo da dodamo i to da su, pored „zlata i srebra, majmuna i
pauna” kralj Solomon i njegov prijatelj Hiram, koji je centralna ličnost masonskog kulta,
došli do svoje „magije” i „mudrosti” upravo iz Indije.
248
sunčeve svetlosti diferenciraju pigmentirani sokovi u biljkama, da se
boje raznih tela menjaju, itd. ...” primećuje da je teško prihvatiti da
se „ovakve pojave zasnivaju na pukim vibracijama etarskog medi-
juma”. Osim toga, on kaže i da ga „ova vrsta činjenica navodi da pri-
hvati materijalnu prirodu svetlosti (?).” Profesor Džosaja P. Kuk sa
Harvardskog univerziteta kaže da „ne može se složi ... sa onima koji
talasnu teoriju svetlosti smatraju za utvrđeni naučni princip”.25
Heršelovo učenje da je intenzitet svetlosti, kao posledica talasnog
kretanja čestica, „obrnuto srazmeran kvadratu rastojanja od izvora
svetlosti”, ukoliko se pokaže tačnim, u najvećoj meri osporava, ako
ne i sasvim poništava talasnu teoriju. Eksperimenti sa fotometrima
su svaki put pokazivali da je bio u pravu, ali, mada počinju da se ja-
vljaju ozbiljne sumnje u nju, talasna teorija još uvek odoleva.
Kako se general Plezonton (Pleasonton) iz Filadelfije uhvatio u koš-
tac sa ovom anti-pitagorejskom hipotezom, i posvetio joj čitav jedan
rad, najbolje je da uputimo čitaoca na njegov nedavno objavljeni rad o
plavom zračenju (Blue Ray), i sl. Mi ostavljamo teoriju Tomasa Janga
(Thomas Young) koji je, prema Tindalu, „postavio talasnu teoriju sve-
tlosti na statičnu osnovu”, da se održi, ako može, pred nasrtajima eks-
perimentatora iz Filadelfije.
Savremeni mag, Elifas Levi, opisuje astralnu svetlost u sledećoj
rečenici: „Rekli smo da su za sticanje magijskih moći neophodne dve
stvari: osloboditi volju svih vrsta potčinjenosti i uspostaviti potpunu
kontrolu nad njom.”
„Suverenu volju među našim simbolima predstavljaju žena koja
je smrskala zmijsku glavu, kao i blistavi anđeo koji je nadvladao
zmaja, držeći ga prikovanim za tle stopalom i vrhom koplja; u dre-
vnim teogonijama ovaj veliki magijski činilac, ovo dvojako strujanje
svetlosti, životnog i astralnog ognja Zemlje, bio je predstavljan zmi-
jom sa glavom bika, ovna ili psa. To je dvojna zmija sadukeja koja
predstavlja simbol medicine, to je i stara zmija iz Knjige Postanja,
ali i Mojsijeva bronzana zmija obmotana oko tau-krsta, što će reći
25 Kuk: „Nova hemija” (New Chemistry), str. 22.
249
simbol plodnosti (lingam). Njega predstavlja i koza na ponoćnim

okupljanjima veštica; on je bio i Bafomet templara; on je Hajl gnos-
tika; on je dvostruki zmijski rep koji obrazuje noge Abrakasovog so-
larnog petla; najzad, on je i đavo Oda de Mirvila. U stvari, to je slepa
sila koju duše moraju da nadvladaju da bi se oslobodile zemaljskih
okova, jer ako ih njihova volja ne oslobodi „ove sudbonosne
privlačnosti, sila koja ih je proizvela će ih uvući u strujni tok i vratiti
ih natrag u središte, u večni oganj.”
Ovaj poslednji kabalistički izraz, bez obzira na njegovu neuobiča-
jenu frazeologiju, isti je kao i onaj kojim se služio Isus; ni za Njega
on nije mogao da ima nikakvo drugačije značenje od onog koje su mu
pripisivali gnostici i kabalisti. No, hrišćanski teolozi su ga kasnije dru-
gačije tumačili i kod njih se pretvorio u učenje o paklu. Ipak, on u bu-
kvalnom značenju predstavlja ono što sam naziv znači – astralnu
svetlost, odnosno stvaraoca i uništitelja svih vrsta i oblika.
„Sve magijske operacije sastoje se u oslobađanju svog ja od
stiska drevne zmije; od stajanja nogom na njenu glavu i njenog pod-
vrgavanja sopstvenoj volji. ‚Daću tebi’ kaže Zmija u jevanđelskoj
priči ‚sva carstva ovoga svijeta .... ako padneš i pokloniš mi se.’(Mat.
4: 8-9) Inicirani bi trebao da odgovori ‚Neću pasti na kolena, nego
ćeš ti puzati pred mojim nogama; ti mi ništa nećeš dati, nego ću ja
tobom zagospodariti i uzeti sve što želim. Jer ja sam tvoj Gospodar
i gazda!’ To je pravo značenje dvosmislenog odgovora koga je Isus
uputio iskušavaču ... Otuda sledi da đavo uopšte ne postoji kao
nekakav entitet. On predstavlja nasumičnu, slepu silu kao što mu
ime govori. Odička ili magnetna struja koju obrazuje lanac (za-
tvoreni krug) opakih volja mora da stvori taj zli duh koga Jevanđelja
nazivaju legion, koji je naterao krdo svinja da se baci u more26 – što
je samo još jedna jevanđelska alegorija koja pokazuje kako primi-
tivne prirode mogu da srljaju na podsticaj slepih sila pokrenutih
zabludama i grehom.”27
26 Pogledajte Mar. 5:11-13.

27 Elifas Levi: Dogme et Rituel de la Haute Magie.
250
EKSPERIMENTI FAKIRA
U svom obimnom radu o mističkim ispoljavanjima ljudske prirode,

nemački prirodnjak i filozof Maksimilijan Perti je posvetio celo po-
glavlje savremenim oblicima magije (“Modern forms of Magic”). U
svom Predgovoru on kaže:
„Pojave magijskog života delimično počivaju na sasvim drugačijem
poretku stvari od priprodnog, u kome se upoznajemo sa fenomenima
vremena, prostora i uzročnosti; ove pojave se tek u beznačajnoj meri
mogu proučavati putem eksperimenata; ne mogu se izazivati po volji,
ali se zato mogu posmatrati i pažljivo pratiti kad god se dogode u našem
prisustvu; možemo jedino da ih grupišemo po analogiji u izvesne kate-
gorije i da iz njih izvučemo opšte principe i zakonitosti.”
I tako, po profesoru Pertiju, koji očigledno pripada Šopenhau-

erovoj školi, izvodljivost i prirodnost fenomena koji su se odigrali u
prisustvu fakira Kavindasamija, koje je opisao orijentalista Luj Žako-
lio (Louis Jacolliot), predstavljaju dokaz tog principa. Fakir je u
ovom slučaju bio čovek koji je, kroz potpuno potčinjavanje materije
od koje je izgrađeno njegovo telo, postigao stanje takvog pročišćenja
pri kome je njegov duh postao skoro sasvim oslobođen svog telesnog
zatvora,28 sposoban da izvodi čuda. Njegova volja, pa čak i obična
želja koju bi osetio, postajala bi stvaralačka sila, tako da je bio u
stanju da zapoveda elementima i silama prirode. Sopstveno telo mu
je samo smetalo; i tako, bio je u stanju da razgovara kao „duh sa duhom,
28 Platon navodi primer jednog obreda vršenog prilikom Misterija, tokom koga su no-
vajliju podučavali da je čovek u ovom životu u nekoj vrsti zatvora, i učili ga kako može
da ga privremeno napusti. Po običaju, silno učeni prevodioci su potpuno izobličili ovaj
odlomak, delom zato što nisu bili u stanju da shvate o čemu se radi, a delom zato što
nisu ni hteli da razumeju. Pogledajte Fedona §16 i komentare o njemu koje je napisao
Henri Mor, poznati filozof misticizma i platonist.
251
rate onima koji ih optužuju s obzirom na sopstveno priznanje da je fi-
zička evolucija još uvek „neproverena, ako ne i potpuno neproverljiva
hipoteza”?51 Prvi su bar do svojih dokaza došli izvlačeći zaključke iz
legendi i mitova, čiju ogromnu starost priznaju kako filolozi tako i
arheolozi, dok njihovi protivnici nemaju ničeg sličnog, osim ako se ne
oslone na jedan deo drevnih zapisa slikovnim pismom, i odbace sve
ostalo.
Izuzetno je sretna okolnost što, dok radovi pojedinih naučnika –
koji su zasluženo došli do svoje reputacije – potpuno protivureče
našim hipotezama, istraživanja i napori drugih, ništa manje poznatih,
izgleda da potpuno potvrđuju naša gledišta. U nedavno objavljenom
radu gosp. Alfreda R. Volasa „Geografski razmeštaj životinja” (Ge-
ographica Distribution of Animals) otkrivamo da autor ozbiljno po-
država ideju o „nekakvom sporom procesu razvoja” današnjih vrsta
od drugih koje su im prethodile, pri čemu njegova ideja obuhvata
bezbrojni niz minulih ciklusa. A šta ako su životinje, pa možda i živo-
tinjski predak čoveka, u još davnijoj prošlosti imale prethodnika koji
je bio potpuno „spiritualan” – tj. „sina Božjeg”?
Sada se možemo još jednom vratiti na simboliku drevnih vremena
i na njihove prirodnjačko-verske mitove. Pre nego što budemo za-
vršili ovaj rad, nadamo se da ćemo biti u stanju da sa manjim ili ve-
ćim uspehom prikažemo koliko su koncepcije ovih drugih tesno
povezane sa mnogim dostignućima savremene nauke u fizici i filo-
zofiji prirode. Iza simboličnih sprava i neobične frazeologije drevnog
sveštenstva se skrivaju nagoveštaji nauka koje u sadašnjem razdoblju
još nisu ni otkrivene. Koliko god da neki proučavalac dobro poznaje
pismo i sistem hijeroglifa drevnih Egipćana, prvo bi morao naučiti
da „prosejava” ono što je njima zapisano. On mora da se uveri, držeći
kompas i lenjir, da se slikovno pismo koje ispituje u potpunosti odgo-
vara određenim geometrijskim figurama koje skrivaju ključ za
odgonetanje tih zapisa, pre nego što se upusti u njihovo tumačenje.
51 Haksli: “Darwin and Haeckel”.
273
No, postoje i mitovi koji govore sami za sebe. U ovu grupu mo-
žemo ubrojati dvopolne stvoritelje vaseljene koji se javljaju u sva-
koj kosmogoniji. Grčki Zevs-Zen (etar) i Htonija (haotična zemlja) i
Metis (voda), njegove žene; Oziris i Izida-Latona – gde prvi takođe
predstavlja etar – prvobitnu emanaciju Vrhunskog Božanstva,
Amona, prvobitni izvor svetlosti; druga je ponovo boginja zemlje i
vode; Mitraš,52 bog rođen iz stene, simbol muškog principa globalne
vatre, odnosno personifikovana prvobitna svetlost, i Mitra, boginja
vatre, u isto vreme njegova majka i njegova žena; čisti element vatre
(aktivni, muški princip) koji predstavlja svetlost i toplotu, spojen sa
zemljom i vodom, odnosno materijom (ženskim ili pasivnim elemen-
tima stvaranja vaseljene). Mitraš je sin Borđa, persijske „planine
sveta”53 iz koje se pojavljuje u vidu bleska svetlosti. Brama, bog
vatre, i njegova plodna saputnica, te indijski Ungi, božanstvo zasle-
pljujućeg sjaja, iz čijeg tela izvire slava i sedam plamenih jezika, i u
čiju čast Sagniku Bramani do današnjeg dana održavaju večni pla-
men; Šiva, oličen u „svetoj planini” hindusa – Meru (Himalaji). Ovaj
zastrašujući bog vatre, za koga legenda kaže da se spustio sa neba u
vidu ognjenog stuba, poput jevrejskog Jehove, kao i desetak drugih
arhaičnih, dvopolnih božanstava, na sav glas objavljuju svoje skri-
veno značenje. A šta ovi dualistički mitovi uopšte mogu da predsta-
vljaju ako ne fizičko-hemijski princip prvobitnog stvaranja? Prvo
razotkrivanje Vrhovnog Uzročnika u njegovom trojakom ispolja-
vanju, u vidu duha, sile i materije; božansko sadejstvo, na samom
početku evolutivnog razvoja, alegorijski prikazano kao brak vatre i
vode, koji su proizvod elektrizirajućeg duha, sjedinjenje muškog ak-
tivnog principa sa ženskim pasivnim elementom, koji postaju roditelji
svog „zemljanog” deteta, kosmičke tvari, prima materia, čiji duh je
etar, tj. ASTRALNA SVETLOST!
52 Mitraš je među Persijancima smatran za Theos ek petros – boga stene.

53 Borđ se naziva i plamenom planinom – vulkanom; prema tome, on sarži vatru,
stene, zemlju i vodu – muške, aktivne, kao i ženske ili pasivne elemente. Mit o njemu
je vrlo sugestivan.
274
Otuda se za sve planine, jaja i drva sveta, za sve zmije i stubove
Zemlje, može pokazati da simbolički predstavljaju naučno prikazane
istine iz filozofije prirode. Sve ove planine sadrže, uz sasvim bezna-
načajne varijacije, alegorijski izražen opis prvobitne kosmogonije;
„drveće sveta” alegoriju o potonjoj evoluciji duha i materije; „zmije
sveta” i „stubovi” simbolički podsećaju na razne odlike ove dvojne
evolucije u njenoj beskrajnoj isprepletenosti sa kosmičkim silama. U
skrivenim kutcima planine – kolevke vaseljene – bogovi (sile)
pripremaju atomski sićušne klice organskog života, i, istovremeno,
napitak života koji, kada ga kuša, u materijalnom čoveku budi du-
hovnog čoveka. Soma, žrtveno piće hindusa, taj je sveti napitak. Jer,
prilikom stvaranja prvobitne tvari, dok su njeni najgrublji delovi bili
upotrebljeni za stvaranje fizičkog zametka sveta, njena božanska
suština se prostirala čitavom vaseljenom, nevidljivo prožimajući i
svojim eteričnim talasima okružujući novorođenče, razvijajući i pod-
stičući u njemu aktivnost dok se postepeno pomaljalo iz večnog
haosa.
Od poezije do apstraktne koncepcije, ovi mitovi o vaseljeni su
postepeno prelazili u konkretne predstave kosmičkih simbola, kakve
u naše vreme otkriva arheologija. Zmija, koja igra tako istaknutu
ulogu u imaginaciji drevnih naroda, degradirana je apsurdnim tu-
mačenjem zmije u Knjizi Postanja kao simbola Satane, Princa Tame,
dok je ona najbolje osmišljena od svih simboličnih predstava koje se
pojavljuju u mitovima. Na primer, kao agatodajmon, ona predstavlja
simbol veštine lečenja i besmrtnosti čoveka. Ona okružuje likove
većine božanstava zdravlja i čistoće. Zmije su bile spletene oko kupe
zdravlja iz egipatskih misterija. Kako se zlo može pojaviti jedino kao
posledica preterivanja u dobru, zmija je u nekim drugim aspektima
postala tipična predstava materije koja, što se više udaljava od svog
primarnog spiritualnog izvora, sve više postaje podložna zlu. U naj-
starijim egipatskim predstavama, kao u kosmogonijskim alegorijama
o Knefu, „zmiji zemlje”, obično prikazuju u vidu kruga predstavlja-
jući na taj način materiju; on leži preko njenog ekvatora, pokazujući
275
na taj način da je univerzum astralne svetlosti, iz koga se razvio naš
fizički svet, dok okružuje potonjeg, i sam obuhvaćen Emeftom, tj.
Vrhovnim Prvobitnim Uzrokom. Pta koji stvara Ra, kao i bezbroj
oblika kojima daje život, prikazani su kako gmižu iz „jajeta sveta”
zbog toga što ono predstavlja najpoznatiji oblik u kome je smeštena
i iz koga se razvija klica svakog živog bića. Kada se zmija koristi kao
simbol večnosti i besmrtnosti, ona okružuje svet držeći vrh sopst-
venog repa u zubima, ne dopuštajući prekid kontinuiteta. Ona potom
postaje astralna svetlost. Sledbenici škole Feresida su učili da etar
(Zevs ili Zen) predstavlja najvišu sferu neba koja okružuje nebeski
svet i da je njena svetlost (astralna) ustvari kondenzovani prvobitni
element.
Takvo je poreklo simbola zmije, koji je u hrišćansko doba pre-
tvoren u Satanu. On je Od, i Ob, i Aour Mojsija i kabalista. Kada se
nalazi u svom pasivnom stanju, kada deluje na one koji su nesvesno
uvučeni u njene struje, astralna svetlost se javlja kao Ob ili Piton.
Mojsije je bio rešen da istrebi sve one koji su, osetljivi na njen uticaj,
dopustili da padnu pod kontrolu opakih bića što se kreću astralnim
talasima kao ribe kroz vodu; bića kojima smo okruženi i koja Bul-
ver-Liton naziva u svom romanu Zanoni „stanovnicima praga”. Ona
se pretvara u Od čim je oživi svesna emanacija besmrtne duše jer su
tada astralne struje u vlasti adepta, čistog duha ili moćnog mes-
merista, koji je savršeno čist i koji zna kako da usmerava slepe sile.
U takvim slučajevima čak se i uzvišeni Planetarni Duh, jedan od one
klase bića koja nikada nisu bila otelovljena (mada postoji mnoštvo u
tim hijerarhijama koji su živeli na našoj Zemlji) povremeno spušta
do naše sfere i, pročišćujući okružujuću atmosferu, omogućuje sub-
jektu da vidi, pri čemu otvara u njemu vrela prave, božanske vidovi-
tosti. Što se tiče pojma aoûr, ovaj izraz se koristi da označi izvesna
okultna svojstva univerzalnog činioca. On je direktnije povezan sa
domenom alhemičara i nije od značaja za najveći broj ljudi.
Autor Homojomerijskog sistema filozofije, Anaksagora iz Kla-
zomene, čvrsto je verovao da se spiritualni prototipovi svih stvari,
kao i svih elemenata, mogu pronaći u beskrajnom etru gde su prvo-
276
bitno stvoreni, odakle su počeli da se razvijaju i gde će se vratiti kada
napuste Zemlju. Poput hindusa koji su personifikovali svoju Akašu
(nebo ili etar) i napravili od nje božanski entitet, Grci i latini su obo-
gotvorili etar. Vergilije naziva Zevsa pater omnipotens aether (otac
svemogući etar),54 a Magnus veliki bog Etar.
Bića na koja se time aludira su elementarni duhovi kabalista,55
koja je hrišćanski kler nazvao „đavolima”, neprijateljima ljudskog
roda.
„Već je Tertulijan”, najozbiljnije primećuje De Muso u svom
poglavlju o đavolima, „formalno otkrio tajnu njihove lukavosti.”
Stvarno dragoceno otkriće. A sada, kad smo saznali za sve ove
umne napore svetih otaca i njihova dostignuća na polju astralne
antropologije, da li uopšte treba da nas iznenadi ako su, zaneseni svo-
jim „spiritualnim istraživanjima”, sve do sada prenebregavali sop-
stvenu planetu u toj meri da joj nisu samo uskratili pravo da se kreće
svemirom, nego su čak i poricali njen okrugli oblik?
54 Vergilije: “Georgike”, knjiga II.

55 Porfirije i drugi filozofi objašnjavaju prirodu ovih stanovnika. Oni znaju da naprave
štetu i da obmanu, mada su neki od njih savršeno blagi i neškodljivi, ali su tako slabi da
im je veoma teško da uspostave komunikaciju sa smrtnicima, čije društvo neprestano
traže. Oni prvi nisu štetni zbog svesne zlobe. Kako zakon spiritualne evolucije još nije
razvio njihov instinkt u inteligenciju, čije najviše prosvetljenje pripada jedino besmrtnim
duhovima, njihove umne sposobnosti su i dalje uspavane tako da su praktično neu-
računljivi.
Ali latinska crkva protivureči kabalistima. Sveti Avgustin je čak vodio raspravu o tome
sa Porfirijem, koji je bio neoplatonista. „Ovi duhovi”, kaže on, „znaju da obmanu, ne
po svojoj prirodi, kao što tvrdi teurgist Porfirije, nego iz puke zlobe. Prikazuju se kao
bogovi i kao duše preminulih”. (“De Civitate Dei”, knjiga X., poglavlje 2) U ovome se
i Porfirije slaže s njim; „ali oni ne tvrde da su demoni [crveni đavoli], upravo zato što
su zaista takvi!” dodaje episkop Hipoa. Ako je tako, u koju klasu onda da stavimo ljude
bez glave, za koje Avgustin pokušava da nas ubedi da ih je lično video? Ili pak „satire”
Svetog Jeronima, za koje tvrdi da su se pokazivali tokom dužeg perioda vremena u Alek-
sandriji? Bili su to, kako kaže, „ljudi sa kozijim nogama i repovima”; i, ako možemo da
mu verujemo na reč, jednog od tih Satira su ukiselili i poslali u kovčegu caru Konstan-
tinu!
277
Evo šta smo pronašli kod Langhorna, prevodioca Plutarha: „Dio-
nisije iz Halikarnasa [L. II.] je smatrao da je Numa Vestinom hramu
dao okrugli oblik kako bi njime predstavio izgled Zemlje, jer su pod
Vestom ustvari podrazumevali planetu Zemlju.” A Filolaj je, poput
svih drugih pitagorejaca, smatrao da je element vatre postavljen u
središte vaseljene, dok Plutarh, govoreći o ovoj temi, primećuje da
su pitagorejci „za Zemlju pretpostavljali da nije nepokretna, niti da
se nalazi u središtu vaseljene, već da se okreće oko vatrene lopte i da
nije ni najznačajniji niti jedan od ključnih delova velikog nebeskog
mehanizma.” I za Platona kažu da je bio istog mišljenja. Prema tome,
ispada da su pitagorejci anticipirali Galilejevo otkriće.
Kada bude priznato postojanje jednog takvog nevidljivog uni-
verzuma – a izgleda da će se to dogoditi ukoliko razmišljanja autora
Unseen Universe budu ikada prihvatile njegove kolege – mnoge po-
jave koje su do sada bili neobjašnjive postaće sasvim jasne. On utiče
na organizam magnetizovanog medijuma, probija se u njih i potpuno
ih ispunjava, bilo da ga usmerava volja mesmerista, ili nevidljiva bića
koja postižu isti rezultat. Kada je nečujna operacija obavljena, astralni
ili zvezdani dvojnik mesmerizovanog subjekta napušta svoj parali-
zovani, ovozemaljski kovčeg i, pošto jedno vreme tumara neogra-
ničenim prostorom, zasvetli na pragu tajanstvenog „ishodišta”. Za
njega su vrata koja označavaju ulaz u „zemlju tišine” sada samo de-
limično otvorena; ona će se širom otvoriti pred dušom subjekta koji
je u transu tek onog dana kada, sjedinjen sa njenom višom, besmr-
tnom suštinom, zauvek napusti svoje smrtno telo. Do tada vidovnjak
mora da viri kroz odškrinuti otvor; od oštrine njegovog spiritualnog
oka zavisi koliko će uspeti da vidi kroz njega.
Trojstvo u Jednom je ideja za koju su znali svi antički narodi. Tri
Deđotasa – hinduski Trimurti; Tri Glave iz jevrejske kabale.56 „Tri
glave su isklesane jedna iz druge i jedna povrh druge.”
56 „Tri isklesane glave, jedna u drugoj i jedna povrh druge” (Tria capita exsculpta sunt,
una intra alterum, et alterum supra alterum) – (Zohar; „Idra Suta”, odeljak VII.)
278
Trojstva Egipćana i grčke mitologije su bile slične predstave o prvoj
trojakoj emanaciji koja je sadržavala dva muška i jedan ženski princip.
U njoj su bili sjedinjeni muški Logos ili mudrost, tj. razotkriveno
Božanstvo sa ženskom Aurom ili Animom Mundi – „svetom Pneu-
mom”, koja je Sefira kod kabalista a Sofija kod prefinjenih gnostika –
koja je stvorila sve vidljivo i nevidljivo. Dok je pravo, metafizičko tu-
mačenje ovog univerzalnog učenja ostalo skriveno u svetilištima, Grci
su ga, sa sebi svojstvenim poetskim instinktom, oponašali u nizu šar-
mantnih mitova. U Nonusovim Dionizijama, bog Bah je, među ostalim
alegorijama, predstavljen kako se zaljubljuje u nežni, blagi povetarac
(Svetu Pneumu) nazvan Aura Placida.57 A sada dajemo reč Džefriju
Higinsu: „Kada su neuki Oci pravili svoj kalendar, od ovog nežnog
zefira* su napravili dve rimo-katoličke svetice!!” Svete Aura i Placida
– štaviše, otišli su tako daleko da su pretvorili veselog boga u Svetog
Bahusa, i prikazivali njegov tobožnji kovčeg i mošti u Rimu. Dve
„blažene svetice”, Aura i Placida, se slave 5. oktobra, blizu praznika
Sv. Bahusa.58
Koliko više poetike i koliko uzvišeniji religiozni duh možemo da
pronađemo u „paganskim” legendama Skandinavaca o stvaranju sve-
ta! U beskrajnom ponoru „rupe sveta”, Ginungagapu, gde u slepom
besu i međusobnoj borbi divljaju kosmička materija i primordijalne
sile, iznenada zaduva ledeni vetar. To je „nerazotkriveni Bog”, koji
šalje svoj blaženi dah iz Muspelhejma, iz sfere „nebeske vatre”, među
čijim blistavim zracima prebiva ovo silno Biće, daleko van granica
materijalnog sveta; a pokretački duh (animus) Nevidljivog, Duh koji
meditira nad mračnim, beskrajno dubokim vodama, priziva Red iz
Haosa, i kada jednom da podsticaj svoj tvari, PRVOBITNI UZROČNIK
se povlači, ostajući zauvek skriven (statu abscondito)!59
57 Tiha oluja (Gentle gale), (lit.)

58 Higins: “Anacalypsis”; isto i Dupruis.
59 Male: “Northern Antiquities”, str. 401-406 i “The Songs of a Völuspa”, iz Edde.
* Blagi povetarac u Mediteranu. (prim.prev.)
279
U ovim skandinavskim pesmama paganske vere nalazimo i re-
ligiju i nauku. Kao primer ove druge, uzmimo pojam Tora, Odinovog
sina. Kad god ovaj Herakle Severa hoće da dohvati dršku svog
strašnog oružja, gromovskog ili električnog čekića, prvo mora da na-
vuče svoje gvozdene rukavice. On oblači i magični pojas poznat kao
„pojas snage” koji, kada god ga opaše, višestruko povećava njegove
nebeske moći. On se vozi kočijama koja vuku dva ovna upregnuta
srebrnim uzdama, dok se oko njegovog namrštenog čela nalazi venac
zvezda. Njegove dvokolice imaju zašiljenu motku od gvožđa, dok
njihovi točkovi neprestano tutnjaju preko olujnih oblaka izbacujući
rojeve iskri. On baca svoj strašni čekić neodoljivom snagom na bun-
tovne džinove leda, koje na taj način topi i uništava. Kada popravlja
vrelo Urdar, gde se bogovi sastaju da odluče o sudbini ljudi, jedino
on ide pešice, dok svi ostali bogovi dolaze jašući. On pešači jer se
boji da bi prilikom prelaska Bifrosta (duge), višebojnog Mosta Esira,
mogao da ga zapali svojim gromovitim kočijama usled čega bi vode
Urdara proključale.
Kako bi uopšte mogli da protumačimo ovaj mit, ispričan običnim
engleskim jezikom, ako ne kao dokaz da su Normani, koji su smislili
ove legende, poznavali elektricitet? Tor, koji je samo mitološka in-
terpretacija elektriciteta, koristi ovaj specifični element jedino kada
je zaštićen rukavicama od gvožđa, inače njegov prirodni provodnik.
Njegov „pojas snage” predstavlja zatvoreno strujno kolo, oko koga
je izolovana struja prisiljena da kruži umesto da se širi okolnim pros-
torom. Kada juri svojim kočijama kroz oblake, on predstavlja elek-
tricitet u svom aktivnom stanju, kao što svedoče iskre koje se osipaju
sa njegovih točkova i grmljavina iz oblaka. Zašiljeni gvozdeni „štap”
na kočijama nagoveštava gromobran, a dva ovna od kojih zavisi
pravac kretanja su uobičajeni antički simboli muške generativne
moći; njihove srebrne uzde označavaju ženski princip, jer je srebro
metal Lune, Astarte i Dijane. Prema tome, u ovnu i njegovoj srebrnoj
uzdi primećujemo kombinaciju aktivnih i pasivnih principa prirode
koji su međusobno suprotstavljeni, od kojih jedan juri napred a drugi
280
ga obuzdava, dok su oboje potčinjeni sveprožimajućem principu
elektriciteta, koji i jednom i drugom daje podsticaj da deluju. Kako
elektricitet daje podsticaj, dok uzajamno povezani muški i ženski
princip beskrajno menjaju svoje kombinacije, krajnji rezultat je –
evolucija vidljive prirode, čije je vrhunsko delo naš planetarni sistem,
koji je u mitskom Toru alegorijski predstavljen tankim obručem blis-
tavih lopti koje ukrašavaju njegovo čelo. Kada se nalazi u aktivnom
stanju, njegovi strašni gromovi uništavaju sve, pa čak i manje sile
drugih titana. Ali on ide peške preko „mosta duge”, Bifrosta, zato
što, da bi se mešao sa drugim božanstvima, slabijim od sebe, morao
bi da bude u latentnom stanju, u kome se ne bi mogao naći sve dok
je u svojim kočijama; u protivnom, sve oko sebe bi zapalio i uništio.
Značenje vrela Urdara, za koje se Tor plaši da bi mogao da dovede
do ključanja, što je i uzrok njegove uzdržanosti, naši fizičari će shva-
titi tek kada budu budu podrobno upoznali uzajamne elektro-mag-
netne odnose bezbrojnih članova planetarnog sistema. Nagoveštaji
pravog rešenja su izneti u nedavnim naučnim radovima profesora
Majera i Sterija Hanta. Drevni filozofi su verovali da koncentracije
podzemnih električnih tokova uzrokuju pojavu ne samo vulkana,
nego i izvora vrele vode, i da je isti uzrok odgovoran za stvaranje
naslaga raznih minerala, koji dovode do stvaranja lekovitih izvora.
Ukoliko neko zameri da ovu činjenicu ne nalazimo nedvosmisleno
istaknutu kod antičkih pisaca, koji su prema mišljenju našeg veka
jedva i znali za elektricitet, možemo jednostavno da uzvratimo da svi
radovi u kojima je sadržana drevna mudrost nisu ni došli do naših
naučnika. Čiste i hladne vode Urdara su bile potrebne radi svakod-
nevnog zalivanja tajanstvenog „drveta sveta”; da su bile poremećene
od strane Tora, odnosno aktivnog elektriciteta, pretvorile bi se u min-
eralni izvor koji više ne bi bio pogodan za tu ulogu. Primeri poput
navedenih su dovoljni da potvrde drevnu tvrdnju da postoji logos u
svakom mythosu (mitu), odnosno da je svaka izmišljena priča ustvari
priprema terena za neku važnu istinu.
281
Poglavlje VI
PSIHIČKI FENOMENI
Šta dugujemo Paracelzusu Mesmerizam – poreklo, prijem,

mogućnosti „Psihometrija” Vreme, prostor, večnost Prenos
energije iz vidljivog u nevidljivi univerzum Kruksovi eksperimenti
i Koksova teorija
„Hermes, koji večno moje zapovesti nosi ....

Uzevši palicu svoju oči smrtnika sklapa
A usnulog budi kako mu se prohte.” –
Odiseja, knjiga V
„Ugledah prstenove sa Samotrake kako skaču,

I strugotine čelične gde ključaju u posudi od bronze
Istog trena kad pod njega staviše
Namagnetisani kamen; sred divljeg užasa se učini
Da gvožđe s mržnjom pobeže od njega”....
Lukrecije, knjiga VI
„Ali ono što posebno izdvaja Bratstvo jeste njihovo čudesno

poznavanje veštine lečenja. Oni ne koriste bajalice nego lekovite
trave.” – iz rukopisa „Izveštaj o poreklu i odlikama pravih rozenkro-
jcera” (Account of the Origin and Attributes of the True Rosicru-
cians)
Jedna od najistinitijih stvari koje je ikada neki naučnik rekao je
primedba koju je izneo prof. Kuk u svojoj knjizi “New Chemistry”:
282
Psihički fenomen
„Istorija nauke pokazuje da jedno doba mora da se pripremi pre
nego što naučne istine mogu da puste koren i počnu da rastu. Puka
naslućivanja nauke ostala su jalova jer su ova zrna istine pala na ne-
plodno tle, i, čim je vreme sazrelo, ona su pustila koren i njihov plod
je sazreo ... svaki proučavalac je iznenađen kada otkrije koliko je
mali njegov udeo u novim istinama koje bi čak i najveći genije dodao
prethodno nagomilanim činjenicama.”
Revolucija kroz koju je hemija nedavno prošla može dobro da
posluži da skrene pažnju hemičara na ovu činjenicu; i ne bi trebalo
da začudi ukoliko, za kraće vreme nego što je bilo potrebno da se
dođe do njih, tvrdnje alhemičara budu nepristrasno ispitane i pro-
učene sa racionalnog gledišta. Premostiti uski jaz koji sada deli novu
hemiju od stare alhemije je malo, ako je i toliko teže, od onoga što
su uradili da bi od dualizma stigli do Avogadrovog zakona.
Kao što je Amper predstavio Avogadra našim savremenim hemi-
čarima, tako će možda i Rajhenbah sa svojim ODOM jednog dana
utreti put pravilnom shvatanju Paracelzusa. Prošlo je više od pedeset
godina od kako su molekuli prihvaćeni kao jedinice u hemijskim pro-
računima; možda će biti potrebno manje od polovine tog vremena da
izvanredne zasluge ovog švajcarskog mistika najzad budu priznate.
Upozoravajući pasus o isceliteljskim medijumima,1 koji se može naći
u ovom radu, lako je mogao da napiše neko ko je čitao njegove radove.
„Morate da shvatite da je magnet taj duh života u čoveku za
kojim oboleli traga, jer se oboje sjedinjuju sa spoljnim haosom.
Otuda oboleli mogu da zaraze zdrave putem magnetske privlačno-
sti.”
Prvobitni uzroci bolesti koje muče ljudski rod; tajne veze između
fiziologije i psihologije, kojima su se uzalud mučili savremeni na-
učnici ne bi li pronašli kakav-takav putokaz na kome bi zasnovali
svoje špekulacije; specifični lekovi i terapije za svaku od bolesti ljud-
1 Iz jednog londonskog spiritističkog časopisa.

283
skog tela – sve je to opisano i objašnjeno u njegovim obimnim ra-
dovima. Elektro-magnetizam, takozvano otkriće profesora Ersteda,
Paracelzus je koristio čitava tri veka ranije. To se može pokazati kri-
tičkim ispitivanjem njegovog načina lečenja bolesti. Nema nikakve
potrebe da se njegova dostignuća u hemiji preuveličavaju, jer iskreni
i objektivni pisci priznaju da je on bio jedan od najvećih hemičara
svog vremena.2 Brije de Boasmon ga naziva „genijem” i slaže se sa
Deleuzom (Deleuze) da je on otvorio novo razdoblje u razvoju medi-
cine. Tajna njegovih uspešnih i, kako su ih nazivali, magičnih isce-
ljenja leži u preziru koga je otvoreno pokazivao prema takozvanim
visoko stručnim „autoritetima” svog vremena. Paracelzus kaže:
„Tragajući za istinom razmišljao sam kako bih naučio veštinu lečenja
da na svetu nema nijednog učitelja medicine? Ni na koji drugi način
do iz velike, otvorene knjige prirode, ispisane božjim prstom ... Op-
tužili su me i osudili zato što nisam stigao do veštine lečenja kroz
prava vrata. Ali, koja su prava? Galen, Avicena, Mesua (Masavaih),
Razi (Rhasis), ili čestita priroda? Ova poslednja, uveren sam! Prošao
sam kroz ta vrata i put mi je osvetljavala svetlost prirode, a ne
apotekareve lampe.”
Ovaj krajnji prezir prema ustanovljenim zakonima i naučnim for-
mulama, ova težnja smrtne ploti da se pomeša sa duhom prirode, i
da samo u njemu potraži zdravlje, pomoć i svetlost istine, bili su ra-
zlog za nepresušnu mržnju koju su savremeni kepeci pokazivali
prema ovom filozofu vatre i alhemičaru. Nije nikakvo čudo što su ga
optuživali da je šarlatan pa čak i pijanica. Herman ga samouvereno i
neustrašivo oslobađa potonje optužbe i dokazuje da je ova laž potekla
od „Oporinusa, koji je neko vreme proveo s njim kako bi naučio nje-
gove tajne, ali je osujećen u svojoj nameri; otuda toliko zlobnih izveš-
taja od njegovih učenika i apotekara.” On je bio osnivač škole
Animalnog magnetizma i pronalazač okultnih svojstava magneta.
Njegovo doba ga je žigosalo kao vešca, jer su lekovi koje je spravljao
2 Herman: “Medico-Surgical Essays.” Berlin, 1778.

284
Psihički fenomen
bili čudesni. Tri veka kasnije i barona Du Potea je rimo-katolička
crkva optužila za vračanje i obožavanje demona, a akademski kru-
govi Evrope za šarlatanstvo.
Kao što filozofi vatre imaju običaj da kažu, nije hemičar onaj koji
se usudi da gleda na „živu vatru” drugačije od svojih kolega.
„Zaboravio si šta su te tvoji stari učili o tome – ili će pre biti da
nikada to nisi ni znao ... to je previše glasno za tebe!”3
MESMERIZAM –
POREKLO, PRIHVATANJE, MOGUĆNOSTI
Rad koji se bavi magijsko-spiritualnom filozofijom i okultnom

naukom ne bi bio potpun bez posebnog osvrta na istoriju animalnog
magnetizma, jer se ona razvija još od kada je Paracelzus uzdrmao
akademske krugove u drugoj polovini šesnaestog veka.
Ukratko ćemo skrenuti pažnju na njenu pojavu u Parizu, kada ju
je Anton Mesmer doneo iz Nemačke. Pregledajmo pažljivo i oprezno
stare papire koji se već raspadaju u prah u arhivama akademije nauka
te prestonice, jer ćemo u njima naći da, pošto su odbacili svako
otkriće koje se pojavilo posle Galileja, Besmrtnici su kao vrhunac
okrenuli leđa magnetizmu i mesmerizmu. Svojevoljno su zatvorili
vrata pred sobom, vrata koja su vodila ka onim najvećim tajnama
prirode koje se skrivaju u mračnim oblastima psihičkog i fizičkog
sveta. Veliki univerzalni rastvarač, Alkahest, bio im je na dohvat ruke
– a oni su ga zaobišli; sada, kada je proteklo skoro stotinu godina,
čitamo sledeće priznanje:
„Ipak, istina je da, kada pređemo granicu direktnog posmatranja,
naša nauka (hemija) nije nepogrešiva, te da naše teorije i sistemi,
mada svi mogu da sadrže i zrno istine, prolaze kroz česte promene i
neretko doživaljavaju potpunu revoluciju.”4
3 Robert Flad: “Treatise” III.
4 Prof. Dž. P. Kuk: “New Chemistry”.
285
Takva dogmatska tvrdnja da mesmerizam i animalni magnetizam
predstavljaju puke halucinacije podrazumeva da se ona može i doka-
zati. Ali gde su ti dokazi, koji bi jedini trebalo da imaju autoritet u
nauci? Naučni krugovi su imali doslovce na hiljade prilika da se uvere
u istinu, ali oni su ih bez izuzetka odbijali. Mesmeristi i iscelitelji se
uzalud pozivaju na svedočenja gluvih, hromih, obolelih, umirućih,
koji su bili izlečeni ili čak vraćeni u život jednostavnim manipulaci-
jama i apostolskim „polaganjem ruku”. „Puki slučaj” je uobičajeni
odgovor kada je činjenica suviše očigledna da bi mogli da je glatko
odbace; omiljeni izrazi su pritom „moć sugestije”, „preterivanje”,
„šarlatanstvo” kod naših bezbrojnih nevernih Toma. Njutn, dobro
poznati američki iscelitelj, izveo je više trenutnih isceljenja nego što
je većina poznatih lekara u Njujorku imala pacijenata tokom čitavog
života; Jakov, Zuav, imao je sličan uspeh u Francuskoj. Treba li onda
da smatramo kako su dokazi nakupljeni tokom poslednjih četrdeset
godina o ovoj stvari sve same iluzije, nasedanje na trikove veštih va-
ralica i ludilo? Čak i najmanje povlađivanje obmani takvih razmera
po njima bi bilo ravno optužiti samog sebe za slaboumlje.
Bez obzira na nedavnu presudu Lemariju (Leymarie), ismevanja
skeptika i ogromne većine lekara i naučnika, na nepopularnost same
teme i, nadasve, neumornih progona od strane rimo-katoličkog klera,
koji se u mesmerizmu obračunava sa tradicionalnim neprijateljem
žena, istina o ovom fenomenu je toliko očigledna i nesavladiva da je
čak i francuski sud bio prisiljen da je prećutno, preko volje, prizna.
Čuveni vidovnjak, madam Rože, bila je optužena da je zarađivala
novac varanjem, zajedno sa svojim mesmeristom, dr Fortinom. Go-
dine 1876., 18. maja, podignuta je otužnica protiv nje pred Tribunal
Correctionnel departmana Sena. Njen svedok je bio baron Du Pote,
veliki poznavalac mesmerizma u Francuskoj tokom proteklih pedeset
godina; njen advokat, ništa manje poznati Žil Favre (Jules Favre).
Istina je ovaj put odnela pobedu – optužba je povučena. Da li je to
bilo zbog izuzetne elokventnosti govornika, ili su prevagnule gole
činjenice, nepobitne i nesumnjive? Ali je i Lemari, urednik Revue
286
Psihički fenomen
Spirite, imao činjenice koje su govorile njemu u prilog; štaviše, imao
je i izjave preko stotinu uglednih svedoka, među kojima su bile i neke
od vodećih ličnosti Evrope. Na ovo je postojao samo jedan odgovor
– sudije nisu imale smelost da dovedu u pitanje činjenice u vezi sa
mesmerizmom. Spiritualne fotografije, kuckanje i lupkanje stolova,
pisanje, kretanje, govor za koga su bile odgovorne spiritualne pojave,
pa čak i spiritualne materijalizacije su se mogli oponašati; teško da
sada postoji ijedna fizička pojava koju vešti izvođač trikova ne bi
mogao da oponaša – sa odgovarajućim uređajima. Jedino prava čuda
mesmerizma i subjektivni fenomeni mogu da pobede trikove, skep-
ticizam, krutost naučnih krugova i nepoštene medijume; kataleptičko
stanje nije moguće imitirati. Spiritisti koji nastoje da se njihove istine
objave i nametnu nauci neguju mesmeričke fenomene. Postavite na
pozornicu Egipatske dvorane osobu u transu, koja je zaronjena u
duboki mesmerički san. Neka njen mesmerist pošalje njen oslobođeni
duh na ma koje mesto koje publika zaželi; proverite njenu sposobnost
vida i sluha na daljinu; zabodite igle u ma koji deo njenog tela preko
koga je mesmerist prešao rukama; probijte iglom kožu ispod njenih
očnih kapaka; oprljite njeno meso vatrom i pokidajte ga oštrim in-
strumentom. „Ne bojte se!” uzvikuju Regaconi i Du Pote, Teste i
Pjerar (Pierrard), Pisegir i Dolgoruki – „mesmerizovan subjekt ili
onaj u transu nikada ne može biti povređen!” I kada je sve ovo izve-
deno, pozovite ma kog popularnog mađioničara željnog slave, koji
je, ili se pretvara da je, vešt u oponašanju svakog spiritističnog feno-
mena, da svoje telo podvrgne istim ovim testovima!5
5 U „Biltenu Medicinske akademije”(Bulletin de l’Académie de Médecine), Pariz,

1837, tom I., str. 343 i dalje, može se naći izveštaj dr Udea (Oudet) koji je, da bi potvrdio
stanje potpune neosetljivosti u kome se nalazila jedna dama u magnetskom snu, ovu
ubadao iglama, uvlačeći dugačku iglu u meso celom dužinom, i držeći jedan od njenih
prstiju više sekundi u plamenu sveće. Jednom prilikom je uklonjen kancer iz desne
strane grudi madam Planten. Operacija je trajala dvanaest minuta; tokom čitavog tog
vremena pacijentkinja je tiho razgovarala sa njenim mesmeristom, i ni jednog trenutka
nije osetila nikakav bol. Bul. de l’Acad. de Méd., tom II., str. 370).
287
Kažu da je govor Žila Favrea trajao sat i po, te da je kako sudije
tako i prisutnu publiku opčinio svojom govorničkom veštinom. Mi
koji smo imali prilike da čujemo Žila Favrea ni najmanje ne sum-
njamo u to; jedino je izjava sadržana u poslednjoj rečenici njegovog
izlaganja bila koliko preuranjena toliko i netačna.
„Prisustvujemo fenomenu čije postojanje nauka priznaje ne
pokušavajući da ga objasni. Javnost može da mu se smeje, ali naši
najbriljantniji lekari ga najozbiljnije shvataju. Pravda više ne može
da ignoriše ono što je nauka već priznala!”
Da je ova dalekosežna izjava bila zasnovana na činjenicama i da
je mesmerizam bio nepristrasno isrtažen od strane mnoštva, a ne tek
nekolicine pravih naučnika, koje je više interesovalo ispitivanje
prirode nego puka korist koju će ono doneti, javnost se nikada ne bi
smejala. Javnost je poslužno i povodljivo dete, spremno ide gde god
da ga njegova dadilja povede. Ono odabira sebi uzore i idole i klanja
im se u srazmeri sa galamom koju ovi dižu, a onda se okreće sa pla-
šljivim izrazom ulizice da vidi da li je dadilja, stara gospođa Javno
Mnenje, zadovoljna njime.
Kažu da je Laktancije, jedan od starih otaca hrišćanske crkve,
nekom prilikom primetio da se nijedan skeptik u njegovo vreme nije
usudio da pred nekim čudotvorcem tvrdi kako duša ne nadživljava
svoje telo, već umire zajedno s njim „jer bi ih ovaj istog časa opovr-
gao prizvavši duše umrlih, učinivši ih vidljivim ljudskom oku i
navevši ih da predskažu buduće događaje”.6 Slično je bilo i sa sudi-
jama i porotom u slučaju madam Rože. Baron Du Pote je bio prisu-
tan, a oni su se bojali da bi mogao da mesmerizuje osobu u transu, i
tako ih ne samo prisili da poveruju u ovaj fenomen, nego i da ga ja-
vno priznaju – što je za njih bilo daleko gore.
Da se sada vratimo Paracelzusovom učenju. Njegov nerazumljivi,
mada živopisni stil pisanja mora da se čita poput Jezekijelovih svi-
taka, „iznutra i spolja”. Opasnost kojoj su se izlagali oni što predlažu
6 „Prophecy, Ancient and Modern” (Proročanstvo, drevno i savremeno), od A. Va-
jldera: „Phrenological Journal” (Frenološki žurnal).
288
Psihički fenomen
jednostavno rečeno, da ih proučimo utoliko pažljivije ukoliko nam
izgledaju nepristupačnije.”
Markiz de Pisegir je daleko unapredio Mesmerove eksperimente
odbacivši sve naprave i uređaje, i uspeo da proizvede izuzetna sred-
stva lečenja za podstanare njegovog imanja u Bisansiju. Kada je
javnost obaveštena o njima, mnogi drugi naučnici su eksperimentisali
sa sličnim uspehom, da bi 1825. M. Foasak (Foissac) predložio Medi-
cinskoj akademiji da sprovede novo istraživanje. Posebna komisija,
koja se sastojala od Adelona, Parisija, Marka, Burdena, Sen., pored
Isona (Husson) čiji je posao bio da sastavlja izveštaje, jednoglasno
su preporučili da se ova inicijativa prihvati. Oni smelo priznaju da
„u nauci nijedna odluka nije ni apsolutna ni neporeciva za sva vre-
mena”, i pružaju nam mogućnost da procenimo koliko vrede za-
ključci Frenklinove komisije iz 1784. izjavivši da su „eksperimenti
na kojima je bila zasnovana njena krajnja odluka bili sprovođeni bez
istovremenog i neophodnog okupljanja svih članova komisije, kao i
uz određena moralna predubeđenja koja su, prema principima kojima
podleže predmet radi čijeg ispitivanja su bili sazvani, morala da
dovedu do njihovog potpunog neuspeha”.
Najugledniji pisci na temu savremenog spiritizma su do sada više
puta ponovili sve što je rečeno u pogledu magnetizma kao tajnog
sredstva lečenja, naime:
„Dužnost Akademije je da ga prouči, da ga podvrgne probama;
najzad, da preuzme njegovu upotrebu i terapiju iz ruku osoba koje
ne poznaju ovu veštinu, koje zloupotrebljavaju ovo sredstvo i pret-
varaju ga u izvor dobiti i špekulisanja.”
Ovaj izveštaj je izazvao duge rasprave, ali maja 1826. Akademija
je imenovala komisiju koja se sastojala od sledećih poznatih imena:
Leroa (Leroux), Bordoa de la Mot (Bourdois de la Motte), Duble
(Double), Mažendi (Magendie), Gerson (Gersant), Ison, Tilljej
(Thillaye), Mark, Itar (Itard), Fukje (Fouquier) i Ženaj de Misi (Gue-
nau de Mussy) Oni su odmah počeli sa radom i nastavili tokom
narednih pet godina, prenoseći akademiji rezultate svojih posma-
297
tranja putem gospodina Isona. Izveštaj obuhvata prikaze pojava koje
su razvrstane na trideset četiri različita odeljka, ali kako sav ovaj rad
nije bio isključivo posvećen proučavanju magnetizma, moraćemo da
se zadovoljimo sa nekoliko kratkih izvoda. Oni potvrđuju da nisu
neophodni ni dodir šakama, trljanje ni „prelaženje rukama” preko
subjekta, jer su u nekoliko slučajeva sama volja, odnosno usredsređen
pogled, bili dovoljni da izazovu magnetnu pojavu, čak i bez znanja
osobe koja joj je podvrgnuta. „Dobro proverene pojave isceljenja”
zavise isključivo od magnetizma i ne mogu se reprodukovati u nje-
govom odsustvu. Dokazano je postojanje stanja dubokog transa, kao
i „slučajeva kada su sticane nove sposobnosti, koje su nazvane vi-
dovitošću, intuicijom, unutrašnjom sposobnošću predviđanja”. San
(magnetski) je „bio izazivan pod okolnostima u kojima magnetizirana
osoba nije mogla da vidi, niti je znala za sredstva upotrebljena za nje-
govo izazivanje“. Kada bi magnetizer uspostavio kontrolu nad svojim
subjektom, bio bi u stanju da ga „potpuno prenese u stanje transa, da
ga izvede van tela bez njegovog znanja, van vidnog polja, na izvesnu
udaljenost, i kroz zatvorena vrata”. Spoljna čula spavača su izgledala
potpuno paralisana, kao da su delovali njihovi duplikati. „Najveći
deo vremena oni uopšte ne čuju neočekivane zvuke koji do njihovih
ušiju dopiru spolja, kao što je zvuk bakrenog suda udarenog iz sve
snage, pad nekog teškog predmeta, itd. Moguće je naterati ih da udišu
isparenja hlorovodonične kiseline ili amonijaka a da im to uopšte ne
zasmeta, pa čak i da ne posumnjaju šta se događa.” Komisija je mogla
da ih „golica po tabanima, nozdrvama, da perom češe uglove njihovih
očiju, da ih štipa za kožu tako jako da dobiju ehimozu, da im zabada
igle pod nokte do prilične dubine, a da ne pokažu ma kakve znake
bola ili neki znak da su bar svesni onoga što im rade. Ukratko, imali
smo prilike da posmatramo osobu koja je bila potpuno neosetljiva na
jednu od najbolnijih hirurških operacija, čija pribranost, puls i disanje
nisu odavali ni najmanju emociju”.
Toliko o spoljnim čulima. Pogledajmo sada šta imaju da nam kažu
o unutrašnjim, za koja se sa pravom može reći da dokazuju znatnu
298
Psihički fenomen
razliku koja postoji između ljudske i ovčije protoplazme. O tim za-
ključcima komisija kaže:
„Dok se nalaze u ovom stanju transa magnetizovane osobe koje
smo posmatrali zadržavaju čulne sposobnosti koje su imale dok su
bile u budnom stanju. Njihovo pamćenje je čak pouzdanije i više-
struko povećano ... Imali smo prilike da gledamo dve osobe u transu
koje su, zatvorenih očiju, prepoznavale stvari koje smo stavljali is-
pred njih; bile su u stanju da kažu, ne dodirujući ih, boju i broj karata
za igranje; čitale su reči preko kojih smo prstom prelazili u knjizi,
ili po nekoliko redova iz knjige koju smo nasumice otvorili. Ova po-
java je izvođena pomoću prstiju, čak i kada su očni kapci bili pot-
puno zatvoreni. Kod dva subjekta smo naišli na sposobnost da
predvide određene organske komplikacije. Jedan od njih je nekoliko
dana, ustvari meseci, ranije najavio dan, čas i minut kada će naići
epileptični napad i kada će se povratiti; drugi je objavio vreme kada
će bolest biti izlečena. Njihova predskazanja su se ostvarila sa
izuzetnom preciznošću.”
Komisija kaže da je „sakupila i upoznala se sa činjenicama do-
voljno značajnim da je navedu na pomisao kako bi akademija trebalo
da podstiče istraživanja magnetizma kao vrlo neobične grane psi-
hologije i istorije prirode”. Komisija zaključuje izveštaj time da su
ustanovljene činjenice toliko neobične da jedva mogu da zamisle
kako bi akademija mogla da poveruje u njihovu istinitost, ali tvrde
da su ih svo vreme pokretali najuzvišeniji motivi, „ljubav prema
nauci i nužda da opravdaju nade koje je akademija polagala u našu
revnost i našu privrženost”.
Njihovi strahovi su bili potpuno opravdani u slučaju bar jednog
od članova same komisije, koji se povukao iz eksperimenata „sma-
trajući da ne bi trebao da potpiše izveštaj,” kako nam kaže gospodin
Ison. Fiziolog Mažendi je bio taj koji, uprkos tome što je u zvaničnom
izveštaju rečeno da „nije prisustvovao eksperimentima”, nije oklevao
da mesmerizmu posveti četiri stranice svog čuvenog rada „Human
Physiology” (Fiziologija ljudskog tela), i pošto je dao kratak rezime
fenomena koji su navodno povezani s njim, ne iznoseći svoje uverenje
299
u njihovu istinitost onako bezrezervno kao što su to svojom erudi-
cijom i naučnim saznanjima učinile njegove kolege iz komisije,
kaže:
„Samopoštovanje i dostojanstvo profesije zahtevaju opreznost u
ovim stvarima. On (jedan dobro obavešteni lekar) će se prisetiti kako
brzo misterija može da sklizne u šarlatanstvo i kako je lako degradi-
rati profesiju čak i površnom mistifikacijom, ukoliko je istaknuti
stručnjaci tolerišu.”
Nijednom rečju on ne nagoveštava tajnu da ga je akademija ime-
novala da radi u komisiji iz 1826.; samog sebe je izuzeo sa njenih
zasedanja; na taj način je onemogućio sebe da nauči istinu o me-
smeričkim fenomenima da bi sada izricao presudu ex parte. „Sa-
mopoštovanje i dostojanstvo profesije” bi pre zahtevali ćutanje!
Trideset osam godina kasnije, jedan engleski naučnik čija su spe-
cijalnost bila fizička ispitivanja, i koji je bio još poznatiji u naučnim
krugovima od Mažendija, ponizio se isto tako nekorektnim postup-
kom. Kada mu se pružila prilika da istražuje spiritističke fenomene i
pomogne da budu uzeti iz ruku neukih i nepoštenih „istraživača”,
profesor Džon Tindal ju je zaobišao; međutim, u svojim „Odlomcima
nauke” on upotrebljava izraze nedostojne jednog džentlmena, koje
smo naveli na drugom mestu.
Ali ne budimo nekorektni; on je ipak učinio jedan pokušaj, i to je
dovoljno. On nam u svojim „Odlomcima” priznaje da se jednom
spustio ispod stola da vidi odakle dolaze ta kuckanja i lupkanja, a
digao se ispunjen očajem za sav ljudski rod, kakav ga nikad pre nije
obuzeo! Izrael Patnam (Israel Putnam) koji puzi na rukama i kole-
nima da bi ubio ženu-vukodlaka u njenoj jazbini nudi paralelu po-
moću koje možemo da procenimo smelost ovog hemičara koji u
mrklom mraku poseže za neprijatnom istinom; ali Patnam je na kraju
ubio svog vukodlaka, dok je Tindala njegov proždrao! Na njegovom
grbu bi trebalo da stoji „Podsvesni očaj” (Sub mensa desperatio).
U svom osvrtu na izveštaj komisije iz 1824. dr Alfonso Teste
(Alphonse Teste), istaknuti savremeni naučnik, kaže da je ostavio
dubok utisak na akademiju, ali da nije ubedio skoro nikoga:
300
Psihički fenomen
„Niko nije doveo u pitanje verodostojnost članova komisije, čije
su iskrene namere kao i veliko stručno znanje bili nesporni, ali se
sumnjalo da su na neki način bili namagarčeni. U stvari, postoje
izvesne neugodne činjenice koje kompromituju one koji veruju u njih,
naročito one koji su dovoljno iskreni da ih javno priznaju.”
Neka istorijski zapisi, od najstarijih vremena do danas, posvedoče
koliko u tome ima istine. Kada je profesor Robert Hejr objavio pre-
liminarne rezultate svojih spiritističkih istraživanja, njega su, mada
je jedan od najistaknutijih hemičara i fizičara u svetu, svejedno sma-
trali budalom. A kada je dokazao da nije, optužili su ga da je pose-
nilio; profesori sa Harvarda su upirali prstom u „njegovu ludačku
privrženost ogromnoj podvali”.
Kada je profesor počeo svoja istraživanja 1853. objavio je da se
„osećao pozvanim da izvrši svoju dužnost prema bližnjima i upotrebi
sav uticaj koji ima pokušavajući da obuzda poplavu masovnog ludila
koje se, suprotstavljajući se razumu i nauci, ubrzano priklanjalo ve-
likoj obmani nazvanoj spiritizam”. Mada se, prema njegovoj izjavi,
„potpuno slagao sa Faradejevom teorijom koja je pokušala da objasni
obrtanje stolova”, on je imao istinsku veličinu koja karakteriše prave
„prinčeve nauke” da sprovede detaljno istraživanje i tek onda saopšti
istinu. Neka nam kaže svojim sopstvenim rečima kako su ga kolege
sa kojima je celog života radio nagradile za to. U jednom javnom
obraćanju u Njujorku, septembra 1854., on kaže da je bio „uključen
u naučna istraživanja tokom više od pola veka, i da tačnost i pre-
ciznost njegovih zapažanja nisu nikada bili dovedeni u pitanje, sve
dok nije postao spiritista, a u njegov lični integritet nikada niko nije
posumnjao sve dok profesori sa Harvarda nisu svom žestinom napali
ono za šta je znao da je istina, a za šta oni nisu znali da je laž.”
Koliko je žalosti iskazano sa ovih nekoliko reči! Starcu od se-
damdeset šest godina – koji se bavio naukom pola veka – svi su
okrenuli leđa samo zato što je rekao istinu! A sada o gospodinu A. R.
Volasu, koga su ranije cenili kao jednog od najbriljantnijih britanskih
naučnika, pošto je objavio da veruje u spiritizam i mesmerizam, go-
301
vore sa sažaljenjem. I profesor Nikolaj Vagner iz Sankt Petersburga,
koji ima reputaciju jednog od najistaknutijih zoologa, plaća cenu za
svoju izuzetnu iskrenost sramnim odnosom ruskih naučnih krugova
prema njemu!
Postoje naučnici i naučnici, i ako okultne nauke u slučaju savre-
menog spiritizma pate usled zlobe i pakosti jedne vrste, one su uvek
imale ljude spremne da ih brane među ličnostima koje su proslavile
i samu nauku. U prvom redu nalazimo Isaka Njutna, „svetlost nauke”,
koji je bio čvrsto uveren u učenje o magnetizmu kakvo su zastupali
Paracelzus, Van Helmont i „filozofi vatre” uopšte. Niko neće ni
pokušati da porekne da je njegovo učenje o univerzalnom prostoru i
uzajamnom privlačenju isključivo teorija o magnetizmu. Ako njegove
sopstvene reči uopšte nešto znače, onda je to da je sva svoja razmi-
šljanja zasnivao na „duši sveta”, na velikoj, univerzalnoj magnetskoj
sili, koju je nazvao „božanskim čulom” (divine sensorium).14
„Ovde je u pitanju veoma suptilan duh koji se probija svuda, čak
i kroz najtvrđa tela, i koji se skriva u samoj njihovoj supstanci. Tela
se uzajamno privlače snagom i delovanjem ovog duha i prianjaju
jedno uz drugo kada se dodirnu. Posredstvom ovog duha naelek-
trisana tela ispoljavaju dejstvo i na najvećim razdaljinama, kao i na
najbližim, privlačeći ili odbijajući; ovaj duh omogućuje i protok svet-
losti, njeno prelamanje i odbijanje, kao i zagrevanje tela. On izaziva
reakciju svih čula; zahvaljujući njemu životinje mogu da se kreću.
Ali ovakve stvari ne mogu da se objasne u nekoliko reči, niti mi
imamo dovoljno iskustva da precizno odredimo zakone po kojima
ovaj univerzalni duh deluje.”
Postoje dve vrste namagnetisanja; prvo je potpuno životinjsko,
drugo je transcendentalno i zavisi od volje i znanja mesmeriste, kao
i od stepena duhovnosti samog subjekta i njegove sposobnosti da
prima utiske prenesene astralnom svetlošću. Ali sada treba konstato-
vati da vidovitost zavisi u mnogo većoj meri od onog prvog, nego od
14 „Fundamental Principles of Natural Philosophy” (Osnovni principi filozofije
prirode).
302
Psihički fenomen
potonjeg. Čak će i subjekt sa najviše samopouzdanja morati da pok-
lekne pred moćima jednog adepta kao što je Du Pote. Ukoliko mes-
merist, mađioničar ili sam duh vešto usmere subjektovo čulo vida,
svetlost mora da nam iznese svoje najskrivenije „snimke”; jer, ako
je ono knjiga koja zauvek ostaje zatvorena za one koji „vide ali ne
opažaju”, ona je na drugoj strani uvek otvorena za onoga koji ima
dovoljnu snagu volje da je otvori. Ona čuva neiskrivljen zapis o
svemu što je bilo, što jeste i što će ikada biti. I najsitnija zbivanja u
našim životima su utisnuta u nju, pa čak i naše misli ostavljaju otiske
na njenim neuništivim foto-pločama. To je knjiga koju anđeo otvara
u Otkrivenju, „koje je Knjiga Života, i po kojoj se mrtvima sudi
prema delima njihovim”. To je, kraće rečeno, PAMĆENJE samog
BOGA!
„Proroci potvrđuju da se utisci misli, karaktera, ljudi, kao i drugih
božanskih vizija pojavljuju u etru ... U njemu bezoblične stvari popri-
maju oblik”, kaže jedan drevni odlomak iz spisa “Haldejska pro-
ročanstava Zaratustre”.15
Otuda se drevna kao i savremena mudrost, proročanstva i nauka
zajedno potvrđuju tvrdnje kabalista. Na neuništivim pločama astralne
svetlosti nalaze se otisci svake misli koja nam prođe kroz glavu, i
svakog dela koje učinimo; dok su budući događaji – posledice davno
zaboravljenih uzroka – već ocrtani u vidu živih slika koje će biti
razumljive oku vidovnjaka i proroka. Pamćenje – koje materijaliste
tera u očaj, za psihologe predstavlja nerešivu zagonetku a za nauku
nedokučivu sfingu – za onoga koji proučava drevne filozofije nije
ništa više od pukog naziva koji označava moć koju čovek nesvesno
ispoljava, koja mu je zajednička sa mnogim inferiornijim životi-
njskim vrstama – kojom pomoću unutrašnjeg čula vida može da gleda
u astralnu svetlost, i u njoj spazi odraze minulih osećaja i događaja.
Umesto da pretaražuju cerebralne ganglije (nervne čvorove u mozgu)
u potrazi za „mikrozapisima živih i mrtvih, prizorima kojima smo
15 „Simpl. in Phys.,” 143; “The Chaldean Oracles”, Cory.
303
prisustvovali, događajima u kojima smo učestvovali”,16 oni su otišli
u neiscrpno spremište gde za sva vremena ostaju sačuvani zapisi o
životu svakog čoveka, kao i svakog drhtaja vidljive vaseljene!
Taj blesak pamćenja za koga tradicija pretpostavlja da čoveku koji
se davi u trenutku prikaže svaki davno zaboravljeni prizor njegovog
zemaljskog života – kao što se noćni pejzaž putniku otkriva pri
kratkom blesku munje – jednostavno predstavlja letimični pogled
koga duša, boreći se za život, uspeva da baci na nemu galeriju slika
u kojima je cela njena istorija naslikana večno živim bojama.
Dobro poznata činjenica – koju može da iz ličnog iskustva potvrdi
bar devet od deset osoba – da nam se često čine poznatim prizori, pe-
jzaži ili razgovori koje vidimo, odnosno čujemo prvi put, ponekad u
zemljama u kojima nikada pre nismo bili, posledica su istih uzroka.
Oni koji veruju u reinkarnaciju navode takve pojave kao dodatni
dokaz naših prethodnih postojanja u drugim telima. Ovu sposobnost
prepoznavanja ljudi, zemalja i predmeta koje nikada pre nismo videli
pripisuju odblescima pamćenja koja su ostatak iskustava iz prethod-
nih života zadržanih u duši. Ali ljudi drevnih vremena su se, isto kao
i srednjovekovni filozofi, čvrsto držali suprotnog stanovišta.
Oni su tvrdili da, mada je ovaj psihološki fenomen jedan od naj-
jačih argumenata u prilog besmrtnosti duše i njene prethodne egzis-
tencije, kako je ova obdarena sopstvenim pamćenjem potpuno
nezavisnim od našeg fizičkog mozga, to ipak nije dokaz postojanja
reinkarnacije. Kako je to Elifas Levi divno izrazio, „priroda zatvara
vrata za svime što se dogodi, i gura život napred” u sve savršenijim
oblicima. Iz čaure se razvija leptir; on nikada ne može da se ponovo
pretvori u larvu. U tišini noćnih časova, kada su naša telesna čula
čvrsto sputana okovima sna, i dok se naše telo sastavljeno od eleme-
nata opušta, naš astralni oblik postaje slobodan. On se tada izluči iz
svog ovozemaljske tamnice i, kako se Paracelzus izrazio – „razgovara
sa spoljnim svetom” i putuje kako vidljivim tako i nevidljivim sve-
16 Drejper: “Conflict between Religion and Science”.
304
Psihički fenomen
tovima. „U snu”, kaže on, „astralno telo (duša) ima veću slobodu kre-
tanja; ono se tada vine do svojih roditelja i komunicira sa zvezdama.”
Snovi, slutnje, predviđanje događaja, prognoze i predosećaji su utisci
koje je naš astralni duh ostavio u našem mozgu, koje ovaj prima sa
manjom ili većom jasnoćom, u srazmeri sa količinom krvi kojom je
snabdeven tokom časova provedenih u snu. Što je fizičko telo više
iscrpljeno, to spiritualni čovek ima više slobode i utoliko su upe-
čatljiviji utisci koji ostaju u pamćenju naše duše. Kada čvrsto spa-
vamo, bez snova i naglih prekida, prilikom buđenja i povratka
„spoljne svesnosti” čovek se ponekad ne seća ničega što je sanjao.
Ali utisci prizora i pejzaža koje je astralno telo videlo na svojim
„putovanjima” su i dalje tu, mada su pasivizirani usled pritiska ma-
terije. Oni mogu da budu „probuđeni” u ma kom trenutku i tada,
tokom takvih bleskova čovekovog unutrašnjeg pamćenja, nastaje
trenutna razmena energija između vidljivog i nevidljivog sveta. Us-
postavlja se strujni tok između „mikro-zapisa” u nervnim čvorovima
mozga i galerije prizora koje je astralna svetlost fotografski snimila.
A čovek koji zna da nikada nije u svom telesnom životu posetio niti
video pejzaž ili ličnost koje prepoznaje ipak može da tvrdi da ih je
video ili da ih zna, jer ih je upoznao na putovanjima svog oslo-
bođenog duha. Ovome fiziolozi mogu da upute samo jedan prigovor.
Reći će da je prilikom prirodnog sna – savršenog i dubokog, „polo-
vina naše prirode koja se pokorava volji u inertnom stanju” i da je
stoga nesposobna da putuje bilo gde; utoliko pre što postojanje ma
kakvog individualnog astralnog tela ili duše smatraju za neku vrstu
poetskog mita. Blumenbah (Blumenbach) nas uverava da je tokom
sna obustavljeno svako opštenje između uma i tela; dr Ričardson ovo
opovrgava, podsećajući nemačkog naučnika da je, „kako su tačna
razgraničenja i veze između uma i tela nepoznate”, rekao više nego
što je trebalo. Ovo priznanje, kome se pridružuje i francuski fiziolog
Furnije, kao i jedno još skorije od dr Alkin, (Allchin) istaknutog
lekara iz Londona, koji je prilikom jednog obraćanja studentima
iskreno priznao da „od svih naučnih istraživanja koja imaju društveni
305
značaj, medicina možda počiva na najneizvesnijim i najnesigurnijim
osnovama”, daju nam izvesno pravo da odvagamo hipoteze drevnih
naučnika naspram savremenih.
Nijedan čovek, koliko god bio neotesan i ogrezao u materijalizam,
ne može da izbegne život u vidu dvostruke egzistencije; jedna se
odvija u vidljivom svetu, druga u nevidljivom. Životni princip koji
pokreće njegov fizički okvir uglavnom prebiva u astralnom telu; i
dok se delovi njegovog ja, koji su bliži životinjskoj prirodi, odmaraju,
za one spiritualnije ne postoje ni granice ni prepreke. Savršeno smo
svesni činjenice da će mnogi obrazovani ljudi, kao i neobrazovani,
odbaciti takvu „novu” teoriju o razmeštaju životnog principa. Oni će
radije ostati u blaženom neznanju i nastaviti da tvrde da niko ne zna
niti može da kaže odakle dolazi i kuda iščezava ova tajanstvena sila,
nego što će izdvojiti makar trenutak pažnje da razmotre ono što sma-
traju starim, napuklim teorijama. Neki bi mogli da prigovore i sa
teološkog stanovišta, da neme životinje nemaju besmrtnu dušu, pa
otuda ne mogu imati ni astralni duh; jer se teolozi, baš kao i laici,
rukovode pogrešnim utiskom da su duša i duh jedno te isto. Ali ako
proučimo Platona i druge drevne filozofe, možemo odmah da prime-
timo da dok „iracionalna duša”, pod kojom Platon podrazumeva naše
astralno telo ili eterično ispoljavanje našeg ja, u najboljem slučaju
može da ima manje ili više produženu egzistenciju s one strane groba,
dotle je božanski duh u nama – koga je Crkva pogrešno nazvala
dušom – besmrtan po samoj svojoj suštini. (Svako ko dobro poznaje
hebrejski i zna značenje dve reči, ruah i nefeš, smesta će
uočiti razliku). Ukoliko je životni princip nešto odvojeno od astralnog
duha, i ni na koji način nije povezan s njim, zbog čega onda intenzitet
vidovnjačkih moći toliko zavisi od telesne iscrpljenosti subjekta? Što
je dublji trans, što je manje znakova života koje telo pokazuje, utoliko
su jasnija spiritualna opažanja i upečatljivije duševne vizije. Duša,
oslobođena tereta telesnih čula, pokazuje aktivnije prisustvo svojih
moći u daleko većoj meri nego što bi bila u stanju u snažnom,
zdravom telu. Brije de Boasmon iznosi više ovakvih primera.
306
Psihički fenomen
Dokazano je da čula vida, mirisa, ukusa, dodira i sluha postaju daleko
izoštrenija kod mesmerizovanog subjekta kome je uskraćena mo-
gućnost da ih upotrebi na uobičajen, telesni način, nego kada može
da ih koristi u normalnom stanju.
Samo ove činjenice bi, jednom dokazane, trebalо da stoje kao
ugaoni kamen neprekidnosti individualnog života, bar neko vreme
pošto napustimo svoje fizičko telo, bilo stoga što je postalo istrošeno
ili usled nesrećnog slučaja. Ali mada tokom svog kratkog putovanja
na Zemlji naša duša može da se pretopi u svetlost skrivenu „ispod
žita”, ona i dalje svetli jačim ili slabijim sjajem i privlači sebi uticaje
srodnih duhova, a kada se neka dobra ili zla misao rodi u našem
mozgu, ona privlači sebi istorodne podsticaje isto onako neodoljivo
kao što magnet privlači gvozdene opiljke. Ova privlačna sila je sra-
zmerna jačini kojom se misaoni impuls oseti u etru; na taj način ćemo
shvatiti kako čovek može da ostavi tako dubok trag u dobu u kome
živi, da njegov uticaj može da se dalje prenosi – neprestanom raz-
menom struja energije između dva sveta, vidljivog i nevidljivog – iz
jednog razdoblja u sledeće, sve dok taj uticaj ne obuhvati najveći deo
ljudskog roda.
Teško bismo mogli da ocenimo koliko su daleko autori čuvenog
dela “Unseen Universe” išli u razmišljanjima u tom smeru, ali da nisu
saopštili sve što su mogli daje se zaključiti iz sledećeg teksta:
“Šta god mislili o njemu, nema sumnje da se svojstva etra rangi-
raju mnogo više u tajnama prirode od onih koja odlikuju opipljivu
materiju. I, kako su ‚prvosveštenici’ nauke i dalje vrlo daleko od sh-
vatanja njegove suštine, osim u brojnim ali sićušnim i najčešće
nepovezanim detaljima, ne bi nam priličilo da dalje špekulišemo. Za
naše potrebe je dovoljno da znamo šta etar sigurno može da učini, i
da su njegove mogućnosti daleko veće nego što se iko usudio da
otvoreno kaže.”
Jedno od najinteresantnijih otkrića savremenog doba je sposo-
bnost koja izvesnoj grupi posebno osetljivih ljudi omogućuje da iz
ma kog predmeta što ga drže u ruci ili naslonjenog na čelo primaju
utiske o karakteru ili izgledu osobe ili ma kog drugog predmeta sa
307
kojim je ovaj prethodno bio u dodiru. Na taj način pismo, slika, ode-
vni predmet ili nakit – bez obzira koliko je star – osetljivoj osobi
prenosi upečatljivu sliku onoga ko ga je napisao, naslikao ili oblačio;
čak i ako je ovaj živeo u danima Ptolomeja ili Enoha. Štaviše, ostatak
neke drevne zgrade će prizvati u sećanje dane u kojima je sagrađena,
pa čak i prizore koji su se odigrali u njoj ili kraj nje. Komad minerala
će preneti duševnu vibraciju u vreme kada je nastao. Čovek koji je
prvi otkrio ovu sposobnost – profesor Dž. R. Bjukenen, iz Luisvila u
Kentakiju – nazvao ju je psihometrija. Njemu dugujemo ovaj naj-
značajniji doprinos psihičkim naukama; možda će mu buduća
pokolenja podići i spomenik kada skepticizam konačno kapitulira
pod teretom nagomilanih činjenica. Objavljujući svoje veliko otkriće,
i ogra-ničavajući se pri tom na moć psihometrije da odredi čovekov
karakter, profesor Bjukenen kaže:
„Mentalni i psihološki uticaj saopšten u trenutku pisanja pokazuje
se neizbrisivim, jer su i najstariji uzorci koje sam ispitivao odavali
jasne i snažne utiske, gotovo neumanjene proteklim vremenom. Stari
rukopisi, čiji je čudni, stari rukopis mogao da odgonetne jedino anti-
kvar, lako su protumačeni pomoću psihometrijskih moći ... Svojstvo
zadržavanja mentalnog traga nije ograničeno na pisanje. Crteži, slike,
sve ono na šta se protežu ljudski dodir, misao i volja, mogu da se
povežu sa tom mišlju i životom, tako da se pojave u umu druge osobe
kada ona dođe u kontakt sa tim predmetom.”
Možda ni ne shvatajući pravi značaj svojih proročkih reči na
početku svog velikog otkrića, profesor dodaje:
„Ovo izum će, kada bude primenjeno na umetnost i istoriju,
otkriti mnoštvo zanimljivih činjenica.”17
Postojanje ove sposobnosti je prvi put eksperimentalno prikazano
1841. Od tada je potvrđeno od strane hiljadu 'psihometara’ u raznim
delovima sveta. Ona dokazuje da svaka pojava u prirodi – ma koliko
bila sićušna ili beznačajna – ostavlja svoj neizbrisivi trag u fizičkoj
17 Dž. R. Bjukenen: “Outlines of Lectures on the Neurological System of Anthropo-
logy”.
308
Psihički fenomen
prirodi i da, ukoliko nije bilo nekog značajnijeg poremećaja molekula
koji je sačinjavaju, jedini mogući zaključak je da je ove utiske pro-
izvela ta nevidljiva, univerzalna sila – etar, ili astralna svetlost.
“PSIHOMETRIJA”
U svom simpatičnom radu, pod naslovom „Duša stvari” (The Soul

of Things), profesor Denton, geolog,18 se upušta u opširnu raspravu
o ovom problemu. On daje mnoštvo primera ispoljavanja psihome-
trijskih moći, koje i sama gospođa Denton poseduje u znatnoj meri.
Jedan odlomljeni komad sa Ciceronove kuće u Tuskulumu joj je
omogućio da opiše, bez ikakvog upoznavanja sa objektom koga je
prislonila na čelo, ne samo okruženje u kome je živeo veliki govo-
rnik, već i sa prethodnim vlasnikom kuće, Kornelijem Sulom Felik-
som, ili, kako ga najčešće nazivaju, diktatorom Sulom. Jedan komad
mermera sa drevne hrišćanske crkve u Smirni bio je dovoljan da se
pred njenim očima pojavi ceo skup vernika i sveštenika. Uzorci iz
Ninive, Kine, Jerusalima, Grčke, sa Ararata, i drugih mesta širom
sveta, prikazali su scene iz života raznih ličnosti pretvorenih u prah
pre više hiljada godina. U mnogim slučajevima profesor Denton je
bio u stanju da potvrdi ovako dobijene podatke u istorijskim za-
pisima. Što je još važnije, delić skeleta, ili odlomljeni deo zuba neke
davno izumrle životinje omogućavao je vidovitoj ženi da razazna iz-
gled stvorenja kakvo je bilo za života, i da se na nekoliko trenutaka
poistoveti sa njim, da iskusi njegova osećanja. Pred revnosnim tra-
ganjem psihometra čak i najskriveniji kutci prirode odaju svoje tajne;
događaji iz najdalje prošlosti mogu da se uporede po svojoj upe-
čatljivosti sa prolaznim okolnostima jučerašnjeg dana.
U istom radu autor kaže i ovo:
18 V. i Elizabet M. F. Denton: „The Soul of Things; or Psychometric Researches and

Discoveries.” (Duša stvari ili psihometrijska istraživanja i otkrića) Boston, 1873.
309
„Ne samo drhtaj lista, puzanje insekta, kretanje talasa, već i svaki
drugi pokret beleži hiljadu pouzdanih zapisničara u svojoj nepogre-
šivoj i neizbrisivoj knjizi. To podjednako vredi za svu prošlost. Od kada
je prvi zrak svetla obasjao tek rođenu planetu, kada su njenu kolevku
zaklanjale magle gustih isparenja, sve do sadašnjeg trenutka, priroda
je neprestano snimala sve što se dešava. Kakva je to galerija slika!”
Ne možemo ni zamisliti da bi prizori iz drevne Tebe, ili nekog
hrama iz vremena pre pisane istorije, mogli da budu snimljeni i saču-
vani u samoj supstanci pojedinih atoma. Prizori minulih događaja su
ustvari utisnuti u tom sveprožimajućem, univerzalnom i neizbrisivom
medijumu, koga filozofi nazivaju „Dušom Sveta”, a gospodin Denton
„Dušom Stvari”. Stavljajući deo supstance na svoje čelo, psihometar
dovodi svoje unutrašnje ja u vezu sa unutrašnjom dušom objekta
koga drži. Sada se priznaje da univerzalni etar prožima sve stvari u
prirodi, čak i one sa najčvršćom strukturom. Sve su češća i priznanja
da on isto tako čuva snimak izgleda svih događaja koji su se odigrali.
Kada psihometar ispituje svoj uzorak, on dolazi u dodir sa strujom
astralne svetlosti koja je povezana sa tim uzorkom, u kojoj su saču-
vane slike događaja povezanih sa njegovom istorijom. Prema Den-
tonu, ovi promiču pred njegovim čulom vida brzinom svetlosti; prizor
za prizorom se gomilaju jedan povrh drugog takvom brzinom da
jedino krajnjim naporom volje uspeva da zadrži ma koji od njih u
svom vidnom polju dovoljno dugo da može da ga opiše.
VREME, PROSTOR, VEČNOST
Psihometar je vidovit, to jest on vidi svojim unutrašnjim okom.

Ukoliko njegova volja nije izuzetno jaka, ukoliko nije izvežbao sebe
za tu vrstu fenomena i ukoliko dobro ne poznaje mogućnosti svog
unutrašnjeg vida, neizbežno je da njegova opažanja mesta, ličnosti i
događaja budu veoma konfuzna. Ali u slučaju mesmerizacije, koja
razvija ovu vrstu vidovitosti, izvođač koji snagom sopstvene volje
310
Psihički fenomen
potčinjava volju subjekta, može ga prisiliti da koncentriše svoju
pažnju na određenu sliku dovoljno dugo da je može detaljno posma-
trati. Štaviše, pod vođstvom iskusnog mesmeriste, vidovnjak će nad-
mašiti prirodnog psihometra time što će mu se ukazivati događaji
koji tek treba da se odigraju, izraženiji i jasniji od prošlih. A onima
koji bi mogli da prigovore mogućnosti opažanja onoga što se još nije
odigralo, možemo da postavimo sledeće pitanje: zašto bi bilo ne-
moguće videti ono što će tek biti, ako nije nemoguće videti ono što
je prošlo i čega više nema? Prema kabalističkom učenju, budućnost
postoji u astralnoj svetlosti u vidu embriona, kao što je i prošlost
sadržala sadašnjost u istom takvom vidu. Dok čovek ima slobodu da
radi šta hoće, način na koji će postupiti je bio oduvek poznat i to ne
na osnovu fatalizma ili sudbine, već jednostavno na osnovu principa
univerzalnog, nepromenljivog sklada; isto kao što se može unapred
znati da, kada odsviramo određenu notu, njene vibracije neće i ne
mogu da se pretope u vibracije neke druge note. Pored toga, večnost
ne može da ima ni prošlost ni budućnost, već jedino sadašnjost, kao
što i bezgranični prostor, u svom doslovnom smislu, ne može da
sadrži ni udaljena ni bliska mesta. Naše zamisli, ograničene uskim
okvirima našeg iskustva, pokušavaju da nekako uglave, ako ne kraj,
ono bar početak vremena i prostora; ali ni jedno od ta dva u stvarnosti
ne postoji jer, u tom slučaju, vreme ne bi bilo večno, niti bi prostor
bio bez granica. Kao što smo rekli, prošlost ne postoji ništa više od
budućnosti, jedino naše sećanje traje; naša sećanja su tek kratki
odblesci prošlosti u strujama astralne svetlosti koje smo uspeli da uh-
vatimo; psihometar ih zaista „hvata” iz astralnih emanacija koje ističu
iz objekta koga drži.
Govoreći o uticaju svetlosti na fizička tela, i o stvaranju slika u
njima pomoću svetlosti, profesor I. Hičkok (Hitchcock) kaže sledeće:
„Prema tome, izgleda da ovaj foto-uticaj prožima svu prirodu;
nismo u stanju da mu odredimo granice. Ne znamo ni da li je u stanju
da u svetu koji nas okružuje utisne naše likove, jer se oni menjaju pod-
naletom raznih strasti i tako ispunjavaju prirodu zapisima svih naših
311
postupaka, nalik otisku na fotografskoj ploči; ... može biti da postoje
i postupci pomoću kojih priroda, spretnija od ma kog fotografa, mo-
že da izazove i fiksira ove slike, tako da bi ih čula, oštrija od ovih
kojima mi raspolažemo, mogla da vide poput projekcija na velikom
platnu, kako se šire preko čitavog materijalnog univerzuma. Možda
one nikada neće izbledeti sa tog kosmičkog platna, već postaju
primerci u velikoj galeriji slika koja večno traje.”19
„Možda” kojim se poslužio profesor Hičkok su demonstracije psi-
hometrijskih moći do sada promenile u potpunu izvesnost. Oni koji
razumeju prirodu ovih psiholoških i vidovnjačkih sposobnosti će
prigovoriti ideji profesora Hičkoka da su potrebna čula oštrija od naših
da bismo mogli da vidimo slike na njegovom zamišljenom „kos-
mičkom platnu”, smatrajući da je trebao da ta ograničenja pripiše samo
spoljnim telesnim čulima. Kako ljudski duh potiče od besmrtnog
Božanskog Duha, on ne može da pojmi ni prošlost ni budućnost, već
sve stvari vidi jedino u sadašnjosti. Otisci na fotografskoj ploči, koje
pominje u gornjem navodu, utisnuti su u astralnoj svetlosti gde je, kao
što smo već rekli – a i prema hermetičkom učenju, čiji je prvi deo
nauka već prihvatila i demonstrirala – zapisano sve što je bilo, što jeste
i što će biti.
Nedavno je naša naučna javnost obratila naročitu pažnju na jednu
stvar koja je do sada bila redovno obeležavana kao „praznoverje”.
Počelo se sa špekulacijama o hipotetičnim i nevidljivim svetovima.
Autori knjige “Unseen Universe” bili su prvi koji su smelo pošli tim
pravcem i ubrzo su pronašli sledbenika u profesoru Fiskiju, čija su
razmišljanja prikazana u toj knjizi. Očigledno je da naučnici ispi-
pavaju nesigurno tle materijalizma i, osećajući kako podrhtava pod
njihovim nogama, pripremaju se za neku manje ponižavajuću predaju
u slučaju poraza. Dževons potvrđuje Bejbidža; obojica čvrsto veruju
da svaka misao, pomerajući čestice mozga i terajući ih da se pokrenu,
dovodi do njihovog širenja vaseljenom, pa smatraju da „svaka pos-
19 „Religion of Geology” (Vera zasnovana na geologiji)
312
Psihički fenomen
tojeća čestica materije mora da nosi zapis svega što se ikada do-
godilo”.20 Na drugoj strani, dr Tomas Jang nas u svojim predavanjima
o filozofiji prirode nedvosmisleno poziva da –
„nesputano razmišljamo o mogućnosti postojanja posebnih svetova;
neki od njih bi mogli da postoje u zasebnim delovima vaseljene,
drugi bi se međusobno prožimali, nevidljivi i nepoznati, unutar istog
prostora, a bilo bi i onih za čije postojanje uopšte nije neophodan
prostor”.
Ukoliko se naučnici, nastupajući sa strogo naučne tačke gledišta,
kao što je mogućnost prebacivanja energije u nevidljivi univerzum –
i na osnovu principa njene neuništivosti, upuštaju u takve špekulacije,
zbog čega bi ista privilegija bila uskraćena okultistima i spiritualis-
tima?
Već su registrovani otisci nervnih impulsa na površini uglačanog
metala i, prema naučnicima, mogu da budu sačuvani tokom neo-
graničenog vremena; profesor Drejper ilustruje ovu činjenicu izu-
zetno poetičnim rečima. On kaže:
„Senka nikada ne padne na zid a da na njemu ne ostavi neizbrisivi
trag, trag koji bi mogao da se učini vidljivim ukoliko bi se primenio
odgovarajući postupak ... Portreti naših prijatelja ili razni pejzaži
mogu da se skrivaju od našeg oka u toj osetljivoj površini, ali će se
smesta pojaviti čim upotrebimo pravi razvijač. Sablast ostaje skri-
vena na srebrnoj ili staklenoj površini sve dok se, zahvaljujući našoj
nekromantiji, ne pojavi u vidljivom svetu. Na zidovima naših naji-
ntimnijih odaja, za koje mislimo da su nedostupne oku uljeza i gde
naša privatnost nikada neće biti oskrnavljena, postoje tragovi svih
naših postupaka, siluete koje pokazuju sve što smo ikada uradili.”21
20 “Principles of Science”, tom II., str. 455.

21 Dž. V. Drejper: “Conflict between Religion and Science”, str. 132, 133.
313
PRENOS ENERGIJE IZ VIDLJIVOG

U NEVIDLJIVI SVET
Ako na ovaj način može da se dobije neizbrisiv otisak na neor-

ganskoj materiji, i ako ništa u vaseljeni ne može da bude izgubljeno
niti da potpuno iščezne, zbog čega je onda naučna javnost okružila
autore knjige “Unseen Universe” takvim bedemom? I na osnovu čega
mogu da odbace hipotezu da „Misao, nastala sa ciljem da istovre-
meno izvrši uticaj na materiju našeg i onog drugog sveta, može da
objasni i ono što tek treba da nastupi?”22
Po našem mišljenju, ako psihometrija predstavlja jedan od naj-
značajnijih dokaza neuništivosti materije, večno zadržavajući utiske
o spoljnjem svetu, onda je posedovanje te sposobnosti od strane
našeg „unutrašnjeg vida” još važniji dokaz besmrtnosti čovekovog
individualnog duha. Budući da je sposobna da prepozna događaje
koji su se odigrali pre više stotina hiljada godina, zbog čega ne bi
mogla da primeni istu sposobnost i na budućnost izgubljenu u ve-
čnosti, u kojoj ne može ni da postoji bilo prošlost ili budućnost, već
jedino bezgranično sada?
I pored toga što priznaju kolika je razmera njihovog neznanja u
pojedinim stvarima, koja sami naučnici povremeno čine, oni ipak
uporno poriču postojanje te tajanstvene spiritualne sile, koja počiva
van domašaja običnih zakona fizike. Oni se i dalje nadaju da će moći
da primene na živa bića iste zakone za koje su se uverili da odgo-
varaju kada je reč o mrtvoj tvari. I, pošto su otkrili šta kabalisti nazi-
vaju „velikim pročišćenjima” etra – svetlost, toplotu, elektricitet i
kretanje – obradovali su se sreći koja ih je poslužila brojeći njegove
vibracije koje stvaraju različite boje spektra, i, gordi na svoje uspehe,
odbijaju da vide ma šta dalje od toga. Nekolicina naučnika se manje
22 “Unseen Universe”, str. 159.
314
Psihički fenomen
ili više posvetila razmišljanjima o njegovoj suštini koja je krajnje
promenljiva, i, kako nisu bili u stanju da ga izmere svojim foto-
metrima, nazvali su ga „hipotetičnim medijumom velike elastičnosti
i izuzetne finoće, za koji se pretpostavlja da prožima čitav prostor,
pri čemu nije izuzeta ni unutrašnjost čvrstih tela”; kao i da je „medi-
jum koji prenosi svetlost i toplotu” (iz Rečnika). Drugi, koje ćemo
nazvati ‚naučnim varalicama’ – njeni tobožnji privrženici – takođe
su ga proučavali, pa su se čak pomučili i da ga posmatraju „kroz
uveličavajuća stakla”, kako nam rekoše. Ali kako nisu primetili ni
duhove ni utvare, ne uspevši ni da u njegovim prevrtljivim talasima
otkriju ma šta što bi imalo nekakav naučni karakter, pretrčali su na
drugu stranu i nazvali sve koji uopšte veruju u besmrtnost, a posebno
spiritiste, „maloumnim budalama” i „ludacima koji imaju priviđe-
nja”;23 sve je to, svojim žalosnim tonovima, savršeno odgovaralo
ovom bednom neuspehu.
Autori knjige “Unseen Universe” kažu sledeće:
„Izveli smo delovanje misterije zvane Život van objektivnog
sveta. Učinjena greška se sastoji u zamišljanju da se tim procesom
na kraju potpuno oslobađaju stvari koja je njime pokretana, da ona
potpuno iščezava iz materijalnog sveta. Ona jedino nestaje iz tog
uskog kruga svetlosti koga možemo da nazovemo poljem naučnog
opažanja. Nazovite to tajanstvenim trojstvom: tajnu materije, tajnu
života i – tajnu Boga – i to troje su Jedno.”24
Zauzimajući stav da „vidljivi svet mora, kroz preobražaje ene-rgije,
a verovatno i materije, doći do konačnog kraja”, i da „princip konti-
nuiteta ... i dalje zahteva nastavak postojanja sveta ...” autori ovog
izuzetnog rada su prinuđeni da veruju „da postoji nešto s one strane
vidljivog25 ... i da čitav sistem dostupan čulu vida nije celi univerzum,
već možda predstavlja tek njegov mali deo”. Štaviše, gledajući kako
unatrag tako i unapred u pokušaju da dokuče poreklo vidljivog sveta,
23 F. R. Marvin: „Lecture on Mediomania” (Predavanje o Mediomaniji).
24 “Unseen Universe”, str. 84 i dalje.
25 Ibid, str. 89.
315
autori dokazuju da „ukoliko je vidljivi svet sve što postoji, onda nje-
gova prva manifestacija predstavlja koliko kršenje principa kontinu-
iteta toliko i sopstveni, konačni kraj” (član 85). Prema tome, kako je
takav prekid protivan prihvaćenom zakonu kontinuiteta, autori dolaze
do sledećg zaključka:
„Nije protiv načela prirode zamisliti kako svet ovakvih svojstava,
za koji imamo razloga da verujemo da postoji, a koji je energetskim
vezama spojen sa vidljivim svetom, može da prima i energetske uti-
caje od njega? ... Zar ne možemo da smatramo etar, ili medijum,
nekom vrstom mosta26 između jednog poretka stvari i nekog drugog,
koji obrazuje vezu među raznorodnim vrstama, čijim se posredstvom
razni poreci koji postoje u vaseljeni međusobno spajaju i postaju
jedno? Fino tkivo, koga uopšteno nazivamo etrom, možda ne sadrži
samo medijum, već sam medijum plus nevidljivi poredak stvari, tako
da kada se kretanja vidljivog sveta prenesu na etar, deo njih se kao
preko nekog mosta prenosi i u nevidljivi svet, gde se koriste i trajno
čuvaju. Da li je uopšte potrebno zadržati ovu koncepciju „mosta”?
Zar ne možemo već sada da kažemo da kada se energija prenosi iz
materije u etar, ona biva prenošena iz vidljivog u nevidljivo, a kada
se prenosi iz etra na materiju, prelazi iz nevidljivog u vidljivo?” –
(član 198, “Unseen Universe”).
Upravo tako; i da nauka hoće da napravi još nekoliko koraka u
tom pravcu i da ozbiljnije ispita „hipotetički medijum” koji poznaje
Tindalov „nepremostivi ambis” između fizičkih procesa u mozgu i
svesti, mogla bi – bar u intelektualnom smislu – da ih pređe izne-
nađujuće lako i sigurno.
Još 1856. godine, jedan čovek, koga su u svoje vreme smatrali
veoma učenim – dr Žober iz Pariza – imao je potpuno iste ideje o
26 Obratite pažnju! Veliki naučnici iz devetnaestog veka potvrđuju mudrost iz skan-
dinavskog mita navedenog u prethodnom poglavlju. Ideju o mostu koji spaja vidljivi i
nevidljivi svet su pre više hiljada godina alegorijski predstavili neuki „bezbožnici” u
Edi – pesmi o Voluspi, u Viziji proročice Vale. Jer, šta je uopšte taj most Bifrost, taj blis-
tavi luk duge koji vodi bogove na njihov sastanak u blizini vrela Urdar ako ne ona ista
ideja koju autori knjige “Unseen Universe” nude čitaocu koji razmišlja?
316
Psihički fenomen
o etru kao i autori dela “Unseen Universe”; jednom prilikom je izne-
nadio štampu i naučnu javnost sledećom izjavom:
„Preda mnom je otkriće koje me plaši. Postoje dve vrste elek-
triciteta: jedna, gruba i slepa, koju proizvodi kontakt metala i kise-
line”; (grubo pročišćenje) ... „druga je inteligentna i raspolaže
VIDOVITOŠĆU! ... Elektricitet se razložio u rukama Galvanija, No-
bilija i Mateučija (Matteuci). Gruba sila struje je pratila Džekobija
(Jacobi), Bonelija i Monkala, dok je intelektualna sledila Boa-
Robera, Tilorijea (Thilorier) i Ševalijea Diplantija. „Loptasta munja”
ili globularni elektricitet sadrži u sebi misao koja se ne pridržava
načela Njutna i Mariota i sledi sopstvene hirove ... U godišnjacima
Akademije imamo na hiljade dokaza za INTELIGENCIJU ispoljenu
prilikom električnog pražnjenja ... Ali primećujem da sam previše
otvoren. Još malo i odao bih vam ključ pomoću koga bismo otkrili
univerzalni duh.”27
Prethodni navod, uz čudesna priznanja koja stižu iz sveta nauke i ono
što smo upravo naveli iz dela “Unseen Universe”, bacaju dodatno svetlo
na mudrost davno prohujalih vremena. U jednom od prethodnih pogla-
vlja pozvali smo se na navod iz Korijevog prevoda „Odlomaka iz antike”
u kome se pojavljuje jedno od „Haldejskih proročanstava” koje izražava
identičnu ideju o etru, i to gotovo istim izrazima kakve upotrebljavaju
autori knjige “Unseen Universe”. U njemu se kaže da sve stvari potiču
iz etra, i da će se u njega sve vratiti; da su likovi svih stvari neizbrisivo
utisnuti u njemu; i da on predstavlja skladište klica ili ostataka svih
vidljivih oblika, pa čak i ideja. Izgleda kao da se ovaj slučaj na čudan
način podudara sa našom tvrdnjom da kakva god otkrića budu učinjena
u naše vreme, ispostaviće se da su bila anticipirana pre više hiljada go-
dina od strane naših „neukih predaka”.
U situaciji do koje smo sada stigli, gde je stav koji su materijalisti
zauzeli prema psihičkim fenomenima savršeno definisan, možemo
pouzdano da tvrdimo da kada bi ključ ove zagonetke ležao na samom
pragu „ambisa”, nijedan od naših Tindala ne bi zastao da ga podigne.
27 „L’Ami des Sciences” (Prijatelj nauka), 2. mart 1856., str.67.
317
Kako bi nekim kabalistima patetično izgledali ovi nasumični na-
pori da se pronikne u VELIKU MISTERIJU univerzalnog etra! Mada
su otišli tako daleko ispred ma čega što su savremeni filozofi u stanju
da predlože, sve ono o čemu špekulišu inteligentni istraživači u knjizi
Unseen Universe su za majstore hermetičke filozofije bile savršeno
poznate naučne činjenice. Za njih etar nije bio samo „most” koji
povezuje vidljivu i nevidljivu stranu vaseljene, već su njihove smele
stope prešle preko njega sledeći put koji je vodio kroz tajanstvenu
kapiju koju savremeni mislioci ne žele ili nisu u stanju da otključaju.
Što su veće dubine do kojih dopre savremeni istraživač, utoliko
će se češće naći licem u lice sa otkrićima drevne nauke. Kada se Eli
de Bomon, veliki francuski geolog, usudi da nagovesti kako se ispod
zemljine kore odvija cirkulacija pojedinih elemenata, ispada da su i
tu ideju anticipirali drevni filozofi. Da li od naših istaknutih tehnologa
zahtevamo da objasne najnovija otkrića u pogledu porekla naslaga
metaličnih ruda? Čujemo kako nam jedan od njih, profesor Stiri Hant,
pokazuje kako je voda univerzalni rastvarač, objavljujući isto učenje
do koga je došao i kome je podučavao još stari Tales pre više od
dvadeset četiri veka, da je voda osnov svega što postoji. Slušamo
istog profesora kako se poziva na de Bomona, obrazlažući cirkulaciju
koja se odvija ispod zemljine kore, kao i hemijske i fizičke pojave u
svetu materije. Dok sa zadovoljstvom čitamo kako „ne može da pri-
hvati da hemijski i fizički procesi sadrže celokupnu tajnu organskog
života”, sa još većim zadovoljstvom obraćamo pažnju na njegovo
iskreno priznanje koje sledi:
„Pa ipak, u mnogo čemu možemo da vidimo sličnost između po-
java iz organskog sveta i onih iz carstva minerala; istovremeno učimo
kako su one toliko isprepletane i međusobno zavisne da počinjemo da
primećujemo izvesnu istinu u shvatanjima pojedinih drevnih filozofa,
koji su svoja saznanja o životnoj sili proširili i na svet minerala, što ih
je navelo da o Zemlji govore kao o ogromnom živom organizmu, i da
razne promene u njenoj atmosferi, vodama i stenama u dubini njene
kore smatraju procesima koji su deo života naše planete.”
318
Psihički fenomen
Sve što postoji na ovom svetu mora da ima neki početak. U na-
učnoj javnosti se pojavilo toliko predrasuda da je pravo čudo što je
drevnoj filozofiji odato i ovo malo priznanja. Jadni, čestiti praiskon-
ski elementi su odavno proterani iz ljudskog znanja, dok se naši am-
biciozni ljudi od nauke utrkuju ko će da ispili još jedno ptiče u leglu
gde su već šezdeset i tri poznata hemijska elementa. U međuvremenu,
u savremenoj hemiji besni rat oko naziva. Uskraćeno nam je pravo
da ove supstance nazivamo „hemijskim elementima”, jer one ne pred-
stavljaju „izvorne principe samopostojećih suština od kojih je stvoren
svet”.28 Takve ideje, koje su povezivane sa rečju element, bile su
dobre za „staru grčku filozofiju”, ali ih savremena nauka odbacuje,
jer, kako profesor Kuk kaže, „to su nesrećno izabrani izrazi”, pa
eksperimentalna nauka neće ništa da ima sa ma kojom vrstom sušti-
nskih sastojaka, osim onoga što može da vidi, omiriše i okusi”. Po-
trebno joj je ono što može da stavi pred oči, pod nos ili u usta! Ostalo
prepušta metafizičarima.
Prema tome, kada nam Van Helmont kaže da, „mada homogeni
deo elementarne zemlje može veštinom (veštački) da se pretvori u
vodu”, mada i dalje poriče „kako to može da učini i sama priroda, jer
nijedan prirodni agens nije u stanju da preobrazi jedan element u
drugi”, čime objašnjava zbog čega sami elementi uvek ostaju ne-
promenjeni, moramo da mu verujemo, njemu koji ako i nije bio pot-
puna neznalica, onda je u najmanju ruku zaostali sledbenik oveštale
„starogrčke filozofije”. Šta su on ili njegov stari učitelj, Paracelzus,
mogli da postignu živeći i napustivši ovaj svet u blaženom neznanju
o šezdeset tri hemijska elementa koje će doneti budućnost? Ništa,
naravno, osim sumanutih metafizičkih špekulacija, zaodevenih u be-
smisleni žargon kojim su se odlikovali svi srednjovekovni i antički
alhemičari. Međutim, kada uporedimo sve što je napisano u najnovi-
jem radu o savremenoj hemiji, pronalazimo sledeće: „Proučavanja u
hemiji su otkrila jednu izuzetnu grupu supstanci, od kojih se nijednim
28 Kuk: “New Chemistry”, str. 113.
319
hemijskim procesom nikada ne može proizvesti neka druga supstanca
koja bi imala manju težinu od originalne supstance ... nikakvim hemi-
jskim procesom od gvožđa ne možemo dobiti supstancu koja bi težila
manje od metala upotrebljenog u tom procesu. Jednostavnije rečeno,
iz gvožđa ne možemo da izvučemo ništa drugo do – gvožđe.”29
Štaviše, prema profesoru Kuku ispada da „još pre sedamdeset pet go-
dina ljudi još uvek nisu znali da postoji ma kakva razlika” između
elementarnih i složenih supstanci, jer alhemičari drevnih vremena
nikada nisu došli na ideju da je „težina mera količine materije, i da
izmerena težina materije nikada ne može biti izgubljena; naprotiv,
oni su zamišljali da prilikom eksperimenata30 , kao što su ovi, upotre-
bljene supstance prolaze kroz nekakav misteriozni preobražaj ...
Vekovi su”, ukratko, „utrošeni na uzaludne po-kušaje da se osnovni
metali preobraze u zlato”.
Da li je profesor Kuk, tako istaknut u savremenoj hemiji, podje-
dnako upućen i u to šta su alhemičari znali a šta ne? Da li je sasvim
siguran da razume značenje izraza kojima su se alhemičari služili?
Sumnjamo. Ali da ipak uporedimo njegova upravo izneta gledišta sa
nekoliko rečenica napisanih na razgovetnom mada starinskom en-
gleskom jeziku, izdvojenih iz prevoda Van Helmonta i Paracelzusa.
Iz njihovih sopstvenih priznanja saznajemo da alkahest izaziva
sledeće promene:
„(1.) Alkahest nikada ne uništava izvorne odlike tela koja rastvara:
na primer, zlato se pod njegovim dejstvom razlaže u so zlata, antimon
u antimonovu so, itd. koje zadržavaju iste izvorne odlike, odnosno
karakteristike originalne materije. (2.) Predmet izložen njegovom de-
lovanju preobražava se u tri svoja osnovna sastojka, so, sumpor i živu,
da bi kasnije preostala samo so, koja potom postaje nestabilna i na
kraju se u potpunosti pretvara u čistu vodu. (3.) Sve što je rastvorio
može da se pretvori u paru ako se postavi u vreli pesak, i ako se, posle
isparavanja rastvarača, odatle kondenzuje, preostaje hemijski čista,
bezukusna voda, uvek iste težine kao originalna supstanca.”
29 Ibid, str. 110-111.
30 Ibid, str. 106.
320
Psihički fenomen
Štaviše, pronašli smo mesto gde majstor Van Helmont kaže za ovu
so da će uspeti da rastvori i najotpornija tela u supstance istih izvornih
svojstava „zadržavajući istu težinu kao materija koja je podvrgnuta
rastvaranju” i dodaje da „ova so, pošto bi nekoliko puta bila izložena
dejstvu Paracelzusove sal circulatum, potpuno gubi hemijsku stabi-
lnost i vremenom se pretvara u bezukusnu vodu, jednake težine kao
i so od koje je postala”.31
Primedba koju bi profesor Kuk, u ime savremene nauke, mogao
da uputi zbog izraza kojima su se hermetičari služili, podjednako bi
se odnosio i na spise staroegipatskih sveštenika – oni skrivaju ono
što je trebalo da ostane tajna. Ukoliko bi želeo da izvuče neku korist
od starih znanja, morao bi da angažuje kriptografa, a ne satiričara.
Paracelzus je, poput ostalih, koristio svoju genijalnost iznalazeći
načine da menja mesta slovima i da smišlja skraćenice za reči i cele
rečenice. Na primer, kada bi napisao sutratur mislio je na tartar (ka-
menac), mutrin je značio nitrum (azot), itd. Objašnjenjima šta bi
mogao da znači alkahest nema kraja. Neki su zamišljali da je to al-
kalija* koja stvara so ili kamenac, drugi su mislili da je to algeist,
što je nemačka reč koja znači čisti duh, odnosno nešto „spiritualno”.
Paracelzus je obično nazivao so „središtem vode u kome metali treba
da umru”. Ova rečenica je dovela do najapsurdnijih pretpostavki, pa
su pojedinci – kao što je Glauber – mislili da je alkahest duh ili duša
soli. Treba dosta smelosti za tvrdnju da Paracelzus i njegovi saradnici
nisu imali pojma o elementarnim i složenim supstancama; možda za
njih nisu upotrebljavali iste nazive kakvi se sada koriste, ali rezultati
31 „De Secretis Adeptorum” (Tajne adepata). Verdenfelt; Filaleteji; Van Helmont;
Paracelzus.
* Iz originala na engleskom nije najjasnije na šta autorka misli; ovde je dat najlogičniji
prevod. Alkalije su u našoj terminologiji baze, tj. jedinjenja metala i tzv. hidroksilne
grupe (po jedan atom kiseonika i vodonika); burno reaguju sa kiselinama, pri čemu se
uvek dobiju so i voda (obratite pažnju na analogiju sa Paracelzusovim učenjem gde se
supstanca prvo redukuje u so, pa na kraju u „bezukusnu” vodu). Ipak, teško je objasniti
kako dobijena voda ima istu težinu kao sva materija koja je upotrebljena uhemijskoj
reakciji. (prim.prev.)
321
koje su postigli dokazuju da su morali znati za njih. Važno pitanje je
koji je naziv koristio Paracelzus za gas koji se stvara prilikom rast-
varanja gvožđa u sumpornoj kiselini (današnji naziv je fero-sulfat),
budući da ga čak i naši uobičajeni autoriteti priznaju za pronalazača
vodonika?32 Njegove zasluge su u svakom slučaju iste; i mada je Van
Helmont pokušao da pod nazivom „izvorna svojstva” prikrije Pa-
racelzusovo poznavanje činjenice da elementarne supstance imaju
svoja originalna svojstva, koja se samo privremeno modifikuju – a
nikada ne uništavaju – prilikom njihovog vezivanja u hemijska jedi-
njenja, on je svejedno bio najveći hemičar svog doba i pravi plemić
u poređenju sa savremenim naučnicima. Tvrdio je da se pomoću alka-
hesta može dobiti aurum potabile (zlatna tečnost), pretvaranjem či-
tavog komada zlata u so, koja zadržava njegova „izvorna svojstva” i
koja se može rastvoriti u vodi. Kada hemičari budu naučili na šta je
tačno mislio pod aurum potabile, alkahest, so i izvorna svojstva –
tada, nikako pre, naši hemičari mogu da zauzmu ovakav stav prema
„filozofima vatre” kao i drevnim učiteljima čija su mistična učenja
ovi proučavali sa punim poštovanjem. U svakom slučaju, jedno je
sasvim jasno. Uzevši ih samo u njihovom egzoterijskom obliku,
izrazi kojima se Van Helmont služio pokazuju da je dobro shvatao
rastvaranje metaličnih supstanci u vodi, što je Stiri Hant uzeo za
osnov svoje teorije o poreklu naslaga metaličnih ruda. Voleli bismo
da vidimo koju bi vrstu izraza izmislili naši savremenici iz sveta
nauke da sakriju, a da ipak napola nagoveste, svoju smelu pret-
postavku kako je čovekov „jedini Bog tvar od koje se sastoji njegov
sopstveni mozak”, a da se istovremeno u podrumu nove zgrade suda
ili katedrale na Petoj Aveniji nalaze odaje za mučenje, u koje bi sudija
ili kardinal mogli da ih pošalju kada im se prohte.
U jednom od svojih predavanja profesor Stiri Hant kaže:33
„Alhemičari su uzalud tragali za univerzalnim rastvaračem; ali mi
sada znamo da voda, u nekim slučajevima uz pomoć toplote, pritiska
32 Joumens: Chemistry, str. 169; i V. B. Kimšed: “Inorganic Chemistry”.
33 „Origin of Metalliferous Deposits” (Poreklo ležišta metaličnih ruda).
322
Psihički fenomen
i u prisustvu izvesnih široko rasprostranjenih supstanci, kao što su
ugljena kiselina, alkalni karbonati i sulfidi, može da rastvori i najot-
pornija tela; otuda možemo da je smatramo za alkahest ili univerzalni
menstruum za kojim su tako dugo tragali.”
Ovo zvuči skoro kao parafraza Van Helmonta, ili samog Pa-
racelzusa! Oni su poznavali svojstva vode kao rastvarača isto tako
dobro kao savremeni hemičari i, štaviše, nisu ni skrivali tu činjenicu;
to pokazuje da ona nije bila njihov univerzalni rastvarač. Još uvek
postoji mnoštvo komentara i kritika njihovih radova, tako da nije lako
izabrati knjigu o ovim stvarima a da se u njoj ne naiđe na bar jedno
od njihovih razmišljanja od kojih nikada nisu nameravali da naprave
misteriju. Evo šta smo pronašli u jednoj staroj studiji o alhemičarima
– takoreći u satiri – iz 1820., napisanoj početkom našeg veka, kada
su nove teorije o hemijskim svojstvima vode tek bile u povoju.
„Neke stvari nam mogu postati jasnije ukoliko obratimo pažnju
na to da su Van Helmont, kao i Paracelzus, uzimali vodu kao uni-
verzalni instrument (agens?) hemije i filozofije čitave prirode, a
zemlju za nepromenljivu osnovu svih stvari – da je vatra smatrana
razlogom postojanja svih stvari – da voda, rastvarajući i izazivajući
vrenje sa zemljom, kao što čini i uz pomoć vatre, stvara sve što po-
stoji; odatle su potekla carstva životinja, biljaka i minerala.”34
Alhemičari su dobro shvatali ovu univerzalnu moć vode. U
radovima Paracelzusa, Van Helmonta, Filaleteja, Pantatema, Taheni-
jusa, pa čak i Bojla, izričito se naglašava „jedinstvena odlika alka-
hesta da rastvara i menja oblik svih tela na Zemlji, pri čemu je voda
jedini izuzetak”. Da li je onda moguće poverovati da se Van Helmont,
čiji je lični karakter bio besprekoran i čije su ogromno znanje svi
priznavali, hvalisao na prazno kada se najsvečanije zaklinjao da poz-
naje tajnu alkahesta?”35
U govoru koji je nedavno održao u Nešvilu, u Tenesiju, profesor
Haksli je postavio izvesno pravilo u pogledu vrednosti ljudskog sve-
34 John Bumpus: Alchemy and Alkahest, 85, Dž. S. F., izdanje iz 1820.
35 Pogledajte Bojlove radove.
323
dočanstva kao osnove istorije i nauke, koga smo spremni da pri-
menimo u slučaju koji je pred nama.
„Nemoguće je da načini na koji gledamo na prošlost u manjoj ili
većoj meri ne utiču na ma čiji svakodnevni život. Jedan od njih je
ljudsko svedočanstvo u raznim svojim oblicima – svedočanstva sa-
mih očevidaca, tradicionalna svedočenja sa usana onih koji su lično
prisustvovali nekom događaju, kao i svedočenja onih koji su svoje
utiske zapisali i štampali ... Ako čitate Cezarove “Komentare”, kad
god daje izveštaj svojih borbi sa Galima, vi se u izvesnoj meri osla-
njate na njegove izjave. Vi prihvatate njegovo svedočenje o tim do-
gađajima. Osećate da Cezar ne bi izjavio tako nešto da nije i sam
verovao da je to istina.”
Logično, mi ne možemo dopustiti da filozofsko pravilo profesora
Hakslija bude jednostrano primenjeno na Cezara. Ili je bio istinolju-
biv po prirodi, ili podjednako prirodan kao lažov; a kako je profesor
Haksli pitanje činjenica iz vojne istorije koje idu Cezaru u prilog rešio
na sopstveno zadovoljstvo, onda insistiramo na tome da je Cezar bio
podjednako kompetentan svedok i kada je reč o augurima, prorocima
i psihološkim činjenicama. Isto važi i za Herodota, kao i za sve druge
antičke autoritete; ukoliko po prirodi nisu bili istinoljubivi, ne bi im
trebalo verovati ni kada se radi o civilnim ili vojnim stvarima. Falsus
in uno, falsus in omnibus.* Isto tako, ako su verodostojni kada se radi
o fizičkim stvarima, moraju se smatrati isto tako pouzdanim i kada
je reč o duhovnim; jer, kako nam profesor Haksli kaže, ljudska pri-
roda je oduvek bila ovakva kakva je sada. Ljudi koji su imali intelekt
i savest nikada nisu lagali da bi zbunili ili izazvali gađenje budućih
generacija.
Kako je jedan naučnik vrlo jasno definisao verovatnoću da ovakvi
ljudi saopšte neistinu, smatramo da uopšte nije potrebno raspravljati
o tom pitanju u pogledu Van Helmonta i njegovog slavnog ali ne-
srećnog učitelja Paracelzusa, koji je bio meta mnogih kleveta. Mada
u njegovim radovima nalazi mnoštvo „mitskih, iluzornih ideja” –
* Ko jednom laže, uvek laže. (Prim.prev.)
324
Psihički fenomen
možda jedino zbog toga što nije bio u stanju da ih shvati – Deluz mu
ipak priznaje da je posedovao ogromno znanje, „pronicljivo rasuđi-
vanje” i da je svetu dao „velike istine”. „Bio je prvi”, dodaje on, „koji
je vazdušaste fluide nazvao gas. Bez njega, čelik verovatno ne bi dao
novi podsticaj razvoju nauke.”36 Na koji bismo način trebalo da pri-
menimo teoriju verovatnoće da bismo poverovali kako oni isti eksper-
imentatori, koji su bili u stanju da razlože i drugačije spoje hemijske
supstance, što im se priznaje, nisu imali pojma o prirodi elementarnih
supstanci, o energiji kojom raspolažu njihovi spojevi, kao i o rast-
varaču ili rastvaračima, pomoću kojih su mogli da ih razlože kad god
požele? Da su bili samo teoretičari ceo slučaj bi izgledao drugačije, i
naši argumenti bi izgubili na snazi, ali praktična otkrića u hemiji koja
im preko volje priznaju i njihovi najžešći neprijatelji pružaju osnov i
za mnogo jače izraze od onih koje smo dopustili sebi iz straha da ne
ispadnemo pristrasni. Kako se ovaj rad zasniva na ideji da postoji viša
priroda u čoveku, i da bi njegove moralne i intelektualne sposobnosti
trebale da budu psihološki procenjivane, bez oklevanja tvrdimo da od
kada je Van Helmont „najsvečanije” izjavio da poznaje tajnu alkahesta,
nijedan savremeni kritičar nema pravo da ga unižava bilo kao lažljivca
ili „vizionara”, sve dok ne budemo saznali nešto pouzdanije o prirodi
tog univerzalnog menstruuma.
„Činjenice su tvrdoglave,” primećuje gospodin A. R. Volas, u
svom predgovoru dela „Miracles and Modern Spiritualism” (Čuda i
savremeni spiritualizam). Prema tome,37 kako činjenice moraju biti
naš najjači saveznik, iznećemo ih onoliko koliko nam ih pružaju
„čuda” drevnih vremena kao i današnjice. Autori knjige “Unseen
Universe” su naučno demonstrirali mogućnost izvođenja nekih navo-
dno psiholoških fenomena gde je univerzalni etar poslužio kao medi-
36 Deluz: „De l’Opinion de Van Helmont sur la Cause, la Nature et les Effets du Mag-
netisme” (Mišljenje Van Helmonta o uzrocima, prirodi i efektima magnetizma). Anim.
Tom I., str. 45, i tom II., str. 198.
37 A. R. Volas: „An Answer to the Arguments of Hume, Lecky, etc. against Miracles.”
(Odgovor na rasprave Hjuma, Likija, itd. u kojima poriču Čuda)
325
jum. Gospodin Volas je isto tako naučno dokazao da je čitav spisak
pretpostavki koje tvrde suprotno, uključujući Hjumove sofizme, neo-
drživ ukoliko se procenjuje po strogo logičkom kriterijumu. Gospo-
din Kruks je svoje eksperimente upotrebio da bi podržao skeptike i
oni su korišćeni duže od tri godine pre nego što ga je nadvladao naj-
jači od svih dokaza – dokaz sopstvenih čula. Mogao bi se napraviti
čitav spisak naučnika koji su zabeležili ista takva svedočenja, dok
Kamij Flamarion, dobro poznati francuski astronom, autor mnogih
radova koji bi ga, u očima skeptika, svrstali među one koji imaju
„priviđenja”, zajedno sa Volasom, Kruksom i Hejrom, potvrđuje naše
reči u sledećim redovima:
KRUKSOVI EKSPERIMENTI
I KOKSOVA TEORIJA
„Bez oklevanja potvrđujem svoje uverenje, zasnovano na ličnom

posmatranju, da je ma koji naučnik koji izjavi da su fenomeni pod
nazivom ‚magnetski’, ‚somnambulni’*, ‚medijumski’ i drugi za koje
nauka još uvek nema objašnjenje nemogući, zapravo onaj koji uopšte
ne zna o čemu priča; isto tako, svaki čovek koji je profesionalno
naviknut da posmatra stvari na naučni način – pod uslovom da nje-
gov um nije potpao pod uticaj predrasuda i da njegov mentalni vidik
nije zaslepljen suprotnom vrstom iluzije, na žalost veoma raspro-
stranjene u svetu nauke, koja se sastoji u uverenju da su nam svi za-
koni Prirode već poznati i da je sve ono što prekorači granice naših
postojećih formula nemoguće, ima pravo da traži dokaz apsolutne
istinitosti činjenica o kojima je bilo reči.”
U Kruksovim „Notes of an Enquiry into the Phenomena called
Spiritual” , na 101. strani ovaj džentlmen navodi gospodina Sardženta
Koksa koji, nazvavši ovu nepoznatu silu psihičkom, daje sledeće ob-
jašnjenje:
* Somnambulizam je hodanje u snu, ali i ma koje drugo stanje dubokog transa.
(prim.prev.)
326
Psihički fenomen
„Kao što organizam iznutra pokreće i njime upravlja izvesna sila

– koja je, ili možda nije, pod kontrolom duše, duha ili uma ... i koja
sačinjava individualno biće koje nazivamo ‚čovek’, podjednako je
razuman zaključak da je sila koja uzrokuje kretanja van granica tela
ista ona sila koja proizvodi kretanje unutar njega. I, kao što silom
koja deluje spolja često upravlja inteligencija, isto je tako razuman
zaključak da je upravljačka inteligencija u slučaju spoljne sile ona
inteligencija koja upravlja silom unutar granica tela.”
Kako bismo bolje shvatili ovu teoriju, možemo je podeliti u četiri
tačke kako bismo pokazali da gospodin Sardžent Koks veruje da:
1. Sila koja proizvodi fizičke pojave potiče iz medijuma (tj. stvara
se u njemu).
2. Inteligencija koja upravlja silom radi izazivanja određene pojave
(a) ponekad može da potiče iz nekog drugog izvora osim medijuma,
ali za ovo ne postoje „dovoljni dokazi”; prema tome, (b) upravljački
intelekt verovatno pripada samom medijumu. Gospodin Koks ovo
naziva „razumnim zaključkom”
3. On pretpostavlja da je sila koja pokreće eksperimentalni sto ista
kao i sila koja pokreće telo samog medijuma.
4. On se oštro protivi spiritističkoj teoriji, ili, bolje rečeno, tvrdnji
da su „duhovi umrlih jedini činioci koji izazivaju ove pojave”.
Pre nego što nastavimo sa našom objektivnom analizom sličnih
gledišta, moramo da podsetimo čitaoca da smatramo da se nalazimo
između dva ekstremna stanovišta koja predstavljaju dve grupe – one
koji su apsolutno uvereni da su duhovi ljudi upleteni u sve ovo i one
koji to poriču. Izgleda da nijedna od ove dve grupe nije u stanju da
razreši problem koji je izneo gospodin Koks, jer, dok su spiritisti spre-
mni da poveruju da svaki zvuk i svaki pokret u krugu stvaraju bestelesna
ljudska bića, njihovi protivnici dogmatski poriču da „duhovi” mogu da
izazovu ma kakve pojave, jer naprosto ne postoje. Otuda nijedna grupa
nije sposobna da nepristrasno prouči ovaj predmet.
Ukoliko smatraju da su sila koja „proizvodi pokret unutar tela” i
ona „koja dovodi do pokreta van granica tela” suštinski iste, mogu
327
da budu u pravu. Ali podudarnost ovih dveju sila se na tome završava.
Životni princip koji pokreće telo gospodina Koksa je iste prirode kao
i kod njegovog medijuma; međutim, on nije medijum, kao što to nije
bio ni pokojni gospodin Koks.
Ova sila koju, da bismo zadovoljili gospodu Koksa i Kruksa,
možemo nazvati psihičkom kao i ma kojim drugim imenom, ne ističe
iz već prolazi kroz individualni medijum. U ovom drugom slučaju,
ona bi se stvarala u samom medijumu a mi smo spremni da pokažemo
da to nije slučaj; ni u slučajevima levitiranja ljudskih tela, kretanja
nameštaja i drugih predmeta bez ikakvog fizičkog kontakta, ni u
slučajevima gde sila pokazuje znake razuma i inteligencije. I medi-
jumima i spiritistima je dobro poznata činjenica da, što je prvi od
ovih pasivniji, utoliko je manifestacija uspešnija; a svaki od gore
pomenutih fenomena zahteva svesnu, unapred opredeljenu volju. U
slučajevima levitacije trebalo bi da poverujemo kako ova samo-
proizvedena sila odiže inertnu masu sa tla, upravlja njome u vazduhu
i spušta je nazad na tle, izbegavajući pri tom prepreke, čime pokazuje
inteligenciju, a da ipak funkcioniše potpuno automatski, dok je medi-
jum svo vreme potpuno pasivan. Da je tako, medijum bi bio neka
vrsta svesnog mađioničara, pa bi svaki nagoveštaj da je pasivni in-
strument u rukama nevidljivih, inteligentnih bića postao bespred-
metan. Isto tako bismo mogli da odgovorimo da će količina pare,
dovoljna da ispuni parni kotao a da ne dovede do eksplozije, moći
da ga podigne uvis; ili da Lajdenska lampa, puna električnog naboja,
može da nadjača inerciju suda u kome se nalazi, što je samo po sebi
mehanički apsurd. Svaka od ovih analogija navodi na zaključak da
sila koja u prisustvu medijuma deluje na spoljne objekte dolazi iz
izvora koji se nalazi iza samog medijuma. Možemo da je uporedimo
sa vodonikom koji nadjačava inerciju balona i podiže ga sa tla. Gas
se, pod kontrolom određene inteligencije, nagomilava u prijemniku
u dovoljnoj količini da nadjača silu privlačenja njegove ukupne mase.
Po istom principu ova sila pokreće predmete nameštaja i izvodi druge
vrste pojava; mada je po svojoj suštini ista sa astralnim duhom samog
328
Psihički fenomen
medijuma, ona ne može da se sastoji isključivo od njegovog duha,
jer ovaj svo vreme ostaje u nekoj vrsti kataleptičke ukočenosti, u
slučajevima kada se radi o pravom medijumu. Prema tome, izgleda
da prva tačka gospodina Koksa nije na mestu; ona se zasniva na
hipotezi koja je neodrživa po zakonima mehanike. Naravno, naša
tvrdnja sledi iz pretpostavke da je levitacija dokazana činjenica. Da
bi bila savršena, teorija psihičke sile mora da objasni sve pojave
„vidljivog kretanja ... čvrstih supstanci”, a među njima je i levitacija.
Što se tiče druge tačke, mi odbacujemo mogućnost da „nema do-
voljnih dokaza” da silom koja proizvodi pojave ponekad upravljaju
drugi intelekti, pored uma samog medijuma. Naprotiv, postoji toliko
svedočanstava koja pokazuju da um samog medijuma, u velikoj ve-
ćini slučajeva, nema nikakve veze sa pojavom koja se odigrava, da
ne možemo dopustiti da smela tvrdnja gospodina Koksa prođe bez
ozbiljnog preispitivanja.
Njegovu treću hipotezu smatramo isto tako nelogičnom, jer uko-
liko telo medijuma nije generator, već samo kanal kojim protiče sila
što izaziva pojavu – to pitanje istraživanja gospodina Koksa nimalo
ne rasvetljavaju – zar odatle ne sledi zaključak da usled toga što
medijumova „duša, duh ili um” upravlja organizmom medijuma, nje-
gova „duša, duh ili um” moraju biti odgovorni i za odizanje stolice
sa poda ili kuckanje stola na izgovorenu reč. Što se tiče četvrte tačke,
da su „duhovi preminulih jedini izazivači svih ovakvih pojava”, nema
potrebe da se u ovom trenutku upuštamo u raspravu o tome, jer se o
prirodi duhova koji izazivaju medijumske pojave detaljno raspravlja
u drugim poglavljima ovog rada.
Filozofi, posebno oni koji su bili inicirani u Misterije, smatrali su
da je astralna duša neopipljivi duplikat grubog spoljnog oblika kog
nazivamo telom. Kod kardecista se ona naziva perisprit, dok je spiri-
tisti zovu spiritualni oblik. Nad ovim unutrašnjim duplikatom lebdi
božanski duh, obasjavajući ga kao što topli sunčev zrak obasjava
Zemlju, izazivajući klicu da raste i donese plod, oživljavajući latentna
svojstva koja pasivno počivaju u njemu. Astralni perisprit je smešten
329
unutar fizičkog tela kao etar u boci, ili kao magnetizam u namagneti-
sanom gvožđu. On je središte i pokretač sile, koji se napaja iz njenog
nepresušnog, univerzalnog izvora i kreće po istim opštim zakonima
što prožimaju svu prirodu i stvaraju sve vrste fenomena u vaseljeni.
Aktivnost, koja predstavlja njegovo unutrašnje, nerazdvojivo svo-
jstvo, dovodi do neprestanih fizičkih dejstava u životinjskom orga-
nizmu, da bi na kraju, kada se ovaj dovoljno istroši, pobegao napolje
dovodeći do njegovog uništenja. On je zarobljenik tela, a ne njegov
dobrovoljni stanar. Spoljna, univerzalna sila ga privlači u toj meri da,
pošto istroši svoj telesni omotač, na kraju pobegne u njen zagrljaj.
Što je telo u kome je smešten snažnije, grublje, materijalnije, to je
duže vreme njegovog „zatočenja”. Neke osobe se rađaju sa tako izu-
zetnom telesnom organizacijom da „vrata” koja kod drugih ljudi zat-
varaju mogućnost komuniciranja sa svetom astralne svetlosti mogu
da se lako otvore, tako da njihova duša može baciti pogled, pa čak i
preći u taj svet i vratiti se natrag. Oni koji su u stanju da to rade
svesno, po volji, nazivaju se mađioničarima, hijerofantima, vidov-
njacima, adeptima; oni koji su primorani na to, posredstvom fluida
koji dolazi bilo od mesmeriste ili „duhova”, nazivaju se „medijumi”.
Kada se prepreke uklone, univerzalni, astralni „magnet” privlači as-
tralnu dušu takvom silom da ponekad podiže i njen telesni okvir i
održava ga u lebdećem stanju, sve dok sila gravitacije koja potiče od
materije ponovo ne nadjača, pa se telo spusti nazad na zemlju.
Svaka objektivna manifestacija, bilo da se radi o pokretu telesnog
uda ili nekog neorganskog tela zahteva ispunjenje dva uslova: volju
i pokretačku silu – plus materiju, odnosno ono što objekat koji se
pokreće čini vidljivim našem oku; a ovo troje su sile koje se pret-
varaju jedna u drugu, odnosno „sile u uzajamnoj korelaciji” kako ih
nazivaju naučnici. Njima, opet, upravlja, ili, tačnije, zasenjuje ih
božanski um koga ovi ljudi tako uporno izostavljaju iz svih opisa, ali
bez koga ni najmanji crv nikada ne bi mogao da gmiže. Čak i najjed-
nostavniji i najuobičajeniji od svih prirodnih fenomena – šuštanje lis-
tova koji podrhtavaju na lakom povetarcu – zahteva neprestanu
330
Psihički fenomen
primenu ove moći. Naučnici ne bi pogrešili kada bi ih nazvali kos-
mičkim zakonima, nepromenljivim i večnim. U osnovi ovih zakona
se skriva inteligentni uzrok koji je, stvorivši i pokrenuvši ove zakone,
uneo u njih suštinu sopstvene svesti. Bilo da Ga nazivamo prvobitnim
uzročnikom, univerzalnom voljom ili Bogom, On bezuslovno mora
da raspolaže inteligencijom.
Sada možemo da se upitamo kako volja može da se manifestuje
inteligentno i nesvesno u isti mah? Vrlo je teško, ako ne i nemoguće,
zamisliti intelekt bez svesti. Pod svešću ne podrazumevamo uvek fi-
zičku ili telesnu svesnost. Svest je kvalitet povezan sa principom
čulnog opažanja, ili, drugim rečima, dušom, a ona često pokazuje
znake aktivnosti čak i kada je telo u dubokom snu ili je paralisano.
Kada mehanički dignemo ruku, možemo zamisliti da to činimo
nesvesno jer naša površna čula nisu u stanju da pojme interval između
formulisanja nekog nauma i njegovog izvršenja. Mada nam izgleda
pasivno, naša uvek budna volja je ta koja je razvila pokretačku silu i
stavila materiju tela u pogon. Nema apsolutno ničega u prirodi, čak
i najtrivijalnijih medijumskih fenomena što bi teoriju gospodina
Koksa učinilo verodostojnom. Ukoliko inteligencija koju pomenuta
sila ispoljava sama po sebi nije dokaz da pripada nekom bestelesnom
duhu, još je manje dokaza za tvrdnju da je nesvesno proizvodi sam
medijum; gospodin Kruks nam i sam govori o slučajevima u kojima
ineligencija nije mogla da proistekne od ma koje osobe prisutne u
prostoriji, kao u slučaju kada je reč „međutim” pokrio svojim prstom
ni ne znajući šta piše, da bi je potom planšeta potpuno tačno ispi-
sala.Nikakvo objašnjenje ne može da rasvetli ovaj slučaj; jedina
održiva hipoteza – ukoliko odbacimo uticaj spiritualne sile – jeste taj
da su upotrebljene vidovnjačke moći. Ali naučnici odbacuju vido-
vnjaštvo, i ako nam, tek da bi izbegli još nepoželjniju alternativu da
ovakve fenomene pripišu spiritualnom izvoru, priznaju da vidovnja-
štvo ipak postoji, onda ili moraju da prihvate kabalističko objašnje-
nje o tome šta ova moć predstavlja, ili da ostvare do sada nemoguće
i da oblikuju neku novu teoriju koja bi odgovarala svim utvrđenim
činjenicama.
331
I još jednom, ako bismo primera radi dopustili mogućnost da je
reč „međutim” u eksperimentu gospodina Kruksa mogla da bude
pročitana pomoću vidovnjačkih moći, šta da kažemo za medijumska
komuniciranja koja imaju proročki karakter? Da li ma koja teorija o
medijumskim nagonima objašnjava sposobnost predskazivanja do-
gađaja koji daleko prevazilaze znanja kako onoga ko govori, tako i
onih koji ga slušaju? Gospodin Koks će ponovo morati da pokuša da
pruži objašnjenje.
Kao što smo već rekli, savremena psihička sila, kao i fluidi dre-
vnih proročišta, bilo da su zemaljskog ili „zvezdanog” porekla, sušti-
nski su identični – naime, samo su slepa sila. Isto je i sa vazduhom.
Ali dok prilikom razgovora zvučni talasi koje govornici proizvode is-
poljavaju dejstvo na istu masu vazduha, to ni na koji način ne dovodi
u sumnju činjenicu da postoje dve različite osobe koje međusobno raz-
govaraju. Zar je išta razumnije reći da, kada medijum i „duh” upotrebe
isto zajedničko sredstvo da bi međusobno komunicirali, mora posto-
jati samo jedan intelekt koji se ispoljava? Kao što je vazduh neopho-
dan za uzajamnu razmenu zvukova koji mogu da se čuju, tako su
izvesne struje astralne svetlosti, odnosno etra kojim upravlja In-
teligencija, neophodne za stvaranje pojava koje nazivaju spiritualnim.
Postavite dva sagovornika u ispražnjeni prijemnik pumpe za vazduh,
i, kada bi mogli da prežive na takvom mestu, njihove reči bi se
pretvorile u neartikulisane misli, jer ne bi bilo vazduha koji bi vibri-
rao, tako da nikakav zvučni talas ne bi dopro do njihovih ušiju.
Postavite najjačeg medijuma u izolujuću atmosferu kakvu je moćni
mesmerist, upoznat sa svojstvima magične moći, u stanju da stvori
oko sebe i nikakve pojave se neće odigrati sve dok nekakav intelekt
na drugoj strani, snažniji od volje mesmeriste, ne nadjača ovoga i ne
okonča astralnu inerciju.
Drevni narodi su umeli da razlikuju slepu silu koja spontano
deluje od iste sile koju usmerava inteligencija.
Kada Plutarh, Apolonov sveštenik, govori o proročkim ispare-
njima koja nisu bila ništa drugo do gas koji dolazi iz dubine zemlje,
332
Psihički fenomen
prožet magnetskim svojstvima koja opijaju, on pokazuje da poseduju
dvojnu prirodu kada mu se obraća sledećim rečima:
„Ko si ti uopšte? Bez Boga koji te stvara i čini da sazriš; bez de-
mona [duha] koji, delujući po božijem nalogu, upravlja i vlada
tobom; ti ne možeš ništa, ti i nisi ništa do puki dah.”38
Tako bi, bez duše, odnosno intelekta koji prebiva u njoj, i „Psi-
hička sila” bila tek „puki dah”.
Aristotel smatra da ovaj gas, odnosno astralna emanacija, koja je
umakla iz unutrašnjosti Zemlje, predstavlja jedini i dovoljni uzrok
koji deluje od unutrašnjosti ka spoljnjem okruženju u cilju oživlja-
vanja svakog živog bića i biljke na površini planete. Odgovarajući
skepticima svog veka, Ciceron, podstaknut opravdanim besom,
uzvikuje:
„Šta uopšte može da bude božanskije od izdisaja Zemlje, koji vrši
takav uticaj na ljudsku dušu da joj omogućuje da predvidi budućnost?
I da li je ruka vremena u stanju da potre takvu vrlinu? Da li mislite
da je ovde reč o nekakvoj vrsti vina ili o usoljenom mesu?”39
Da li savremeni eksperimentatori tvrde da su pametniji od Ci-
cerona, pri čemu kažu da je ova neuništiva sila iščezla i da su vrela
proročkog nadahnuća usahla?
Za sve drevne proroke – nadahnute senzitivce – rečeno je da su
izgovarali svoja proročanstva pod istim uslovima, bilo pod direktnim
dejstvom astralne emanacije koja je isticala u spoljnu sredinu, ili nad
nekom vrstom zasićene struje koja se dizala iz Zemlje. Upravo ova
astralna materija služi kao privremena „odeća” dušama koje se
obrazuju u ovoj svetlosti. Kornelije Agripa izražava isto shvatanje
prirode ovih utvara opisujući ih kao „natopljene vlagom”: „In spirito
turbido HUMIDOQUE.”40
Proročanstva se daju na dva načina – svesno, kada su u pitanju vi-
dovnjaci koji su u stanju da gledju u astralnu svetlost, i nesvesno, u
38 Lusijan: „Farsalija”, knjiga V.
39 De Divinatio, knjiga I., poglavlje 3.
40 De Occulta Philosoph., str. 355.
333
slučaju onih što deluju pod uticajem onoga što obično nazivamo in-
spiracijom. U drugu grupu spadaju biblijski proroci, kao i savremeni,
koji govore u transu. Platon je tako dobro poznavao ove činjenice da
o ovoj vrsti proroka kaže sledeće:
„Nijedan čovek, dok je svestan svojih čula, ne može da dosegne
proročku istinu i inspiraciju ... već jedino kada izgubi kontrolu nad
sobom usled neke bolesti ili opsednutosti ...” (nekim demonom ili
duhom).41 „Neki ih nazivaju prorocima, ne znajući da oni samo pon-
avljaju ... i da ih uopšte ne treba zvati prorocima, već jedino preda-
jnicima vizija i proročanstava.”
U nastavku svoje rasprave, gospodin Koks kaže:
„Najvatreniji spiritualisti praktično priznaju postojanje psihičke
sile, doduše, pod sasvim neodgovarajućim nazivom magnetizma (sa
kojim ova pojava nije ni u kakvom srodstvu), jer tvrde da duhovi
preminulih mogu da čine sve ono što im se pripisuje koristeći mag-
netizam (to jest, psihičku silu) medijuma.”42
Ovde se ponovo javlja nesporazum kao posledica upotrebe različi-
tih naziva primenjenih na ono što se lako može pokazati kao jedan te
isti, nedokučivi spoj. Nikome ne pada na pamet da kaže da električna
sila nije postojala od nastanka sveta samo zato što nije postala pred-
met naučnog proučavanja sve do osamnaestog veka; štaviše, spremni
smo da dokažemo da su čak i antički Jevreji znali za nju. Ali samo
zbog toga što „egzaktna” nauka nije sve do 1819. pukim slučajem
„natrčala” na otkriće koje je pokazalo blisku vezu između magne-
tizma i elektriciteta, to ni najmanje ne sprečava ove sile da budu prak-
tično identične. Ako gvozdena šipka može da se namagnetiše tako
što se električna struja propusti kroz neki provodnik postavljen na
određen način u neposrednoj blizini šipke, zbog čega ne bismo, kao
radnu teoriju, prihvatili mogućnost da i medijum tokom seanse može
da bude neka vrsta provodnika i ništa više? Da li bi bilo nenaučno
reći da inteligencija „psihičke sile”, napajana električnom strujom iz
41 Platon: “Timaj”, tom II., str. 563.
42 Kruks: “Researches”, etc., str. 101.
334
Psihički fenomen
talasa etra i koristeći medijuma kao provodnik, razvija i aktivira la-
tentni magnetizam, kojim je ispunjena atmosfera prostorije za seanse,
tako da izvede željene efekte? Reč magnetizam odgovara koliko i ma
koja druga, sve dok nam nauka ne pruži nešto više od hipotetičke sile
„obdarene” svojstvima o kojima se samo špekuliše. Sardžent Koks
kaže:
„Razlika između zagovornika psihičke sile i spiritualista se sastoji
u tome što mi tvrdimo da još uvek nema dovoljno dokaza za neki
drugi izvor upravljanja osim inteligencije samog medijuma, i apso-
lutno nikakvog dokaza za umešanost ‚duhova’ preminulih osoba.”43
Potpuno se slažemo sa gospodinom Koksom u pogledu nedostatka
dokaza za umešanost duhova preminulih; što se ostalog tiče, radi se o
veoma neobičnoj dedukciji na osnovu „obilja činjenica”, da upotre-
bimo Kruksov izraz, koji dalje primećuje: „Pregledajući svoje za-
beleške, nailazim ... na toliko mnoštvo dokaza, na takvu masu
svedočanstava ... da bih mogao njima da ispunim nekoliko brojeva ča-
sopisa Quarterly.”44
Evo nekih činjenica iz „mnoštva dokaza”:
1. Pokretanje teških tela uz fizički kontakt, ali bez mehaničkog
naprezanja;
2. Pojave zvukova koji se javljaju pri udarcu, kao i drugih vrsta;
3. Menjanje težine tela;
4. Pomeranje teških supstanci koje su na izvesnoj udaljenosti od
medijuma;
5. Odizanje stolova i stolica sa tla, bez kontakta sa ma kojom od
prisutnih osoba;
6. LEVITIRANJE LJUDSKIH BIĆA;45
7. „Svetlucave utvare”.
43 Ibid, str. 101.
44 Kruks: “Researches”, etc., str. 83.
45 Godine 1854. M. Fuko, poznati lekar i član Francuskog Instituta, jedan od Gaspari-
novih protivnika, odbacujući i samu mogućnost ovakvih pojava, napisao je sledeće nez-
aboravne reči: „Zanemeću od užasa onog dana kada budem uspeo da jedino delovanjem
sopstvene volje pomerim makar običnu slamku!” Ove reči zvuče zloslutno. Iste godine
335
Gospodin Kruks dalje kaže:
„Pod najstrože kontrolisanim uslovima video sam kako čvrsto,
samoobasjano telo, veličine i skoro identičnog oblika ćurećeg jajeta,
bešumno lebdi po prostoriji, neko vreme na visini do koje niko od
prisutnih ne bi mogao da dosegne ni propevši se na vrhove nožnih
prstiju, da bi se potom nežno spustilo na pod. Bilo je vidljivo tokom
nekih desetak minuta, a pre nego što je izbledelo udarilo je u sto tri
puta uz zvuk kakav bi napravilo neko tvrdo, čvrsto telo.”46
(Prinuđeni smo da zaključimo da je „jaje” bilo od iste sorte kao i
Babineova „meteorska mačka”, koja se, zajedno sa drugim prirodnim
fenomenima, može naći u Aragovim radovima.)
8. Pojavljivanje ljudskih šaka, bilo da su samoobasjane ili vidljive
pri običnoj svetlosti;
9. „Direktno pisanje” koje su izvodile ove svetlucave šake, odvo-
jene od ma kakvog tela i očigledno obdarene nekom vrstom intelige-
ncije (Psihičkom silom?), i
10. „Avetinjski oblici i lica”. U ovom slučaju, psihička sila dolazi
„iz ugla prostorije” u vidu „avetinjskog oblika”, uzima rukom usnu
harmoniku i onda klizi po prostoriji svirajući na instrumentu; medi-
jum, gospodin Houm, bio je svo vreme pred očima prisutnih.47
Sve nabrojane slučajeve je gospodin Kruks video sopstvenim
očima i proverio u sopstvenoj kući i, uverivši se kao naučnik u is-
tinitost ovih pojava, podneo je izveštaj Kraljevskom društvu. Da li
su ga dočekali raširenih ruku kao pronalazača novog i značajnog pri-
rodnog fenomena? Neka čitalac sam potraži odgovor u njegovom
radu.
otprilike, astronom Babine je u svom članku u Revue des Deux Mondes ponavljao do
iznemoglosti sledeću rečenicu: „Levitacija ma kog tela bez ikakvog fizičkog kontakta
je isto toliko nemoguća koliko i perpetuum mobile, jer bi onog dana kada bi izveli tako
nešto svet prestao da postoji.” Srećom, ne primećujemo nikakav znak takve kataklizme;
pa ipak, bilo je slučajeva kada su tela levitirala.
46 Researches, etc., str. 91.
47 Ibid, str. 86-97.
336
Psihički fenomen
Pored ovih čudovišnih pojava koje su „psihičkom silom” pod-
stakle ljudsku lakovernost, gospodin Kruks nam prikazuje još jednu
vrstu fenomena koje naziva „specijalnim slučajevima”, što izgleda
(?) da ukazuje na uticaj spoljne inteligencije.48 Gospodin Kruks kaže:
„Bio sam sa gospođicom Foks kada je automatski zapisivala
poruku jednoj od prisutnih osoba, dok je ‚kuckanjem’ stola poruka
o sasvim drugoj temi bila slovo po slovo saopštavana drugoj osobi,
a da je pri tom svo vreme neometano razgovarala sa trećom osobom,
o stvarima koje su se potpuno razlikovale od ma koje od prvih dveju
... Tokom seanse sa gospodinom Houmom, jedna letvica se kretala
preko stola pravo ka meni, pri punoj svetlosti, i saopštavala mi
poruku lakim udaranjem po mojoj šaci; ja bih redom kucao slova al-
fabeta a letvica bi me kucnula kod ispravnog slova ... nalazeći se
daleko od ruku gospodina Houma.”
Na zahtev gospodina Kruksa, ista letvica mu je saopštila „telegraf-
sku poruku Morzeovim alfabetom, kuckajući po mojoj šaci” (Mo-
rzeov kod je bio potpuno nepoznat ma kojoj od prisutnih osoba, dok
ga je on lično tek površno poznavao) „i”, dodaje gospodin Kruks, „to
me je uverilo da se neki dobar poznavalac Morzeovog alfabeta nalazi
na drugom kraju veze, GDE GOD TO MOGLO BITI”.49
Da li bi u ovom slučaju bilo nedostojno sugerisati da je gospodin
Koks trebao da potraži tog ‚poznavaoca’ u svom privatnom carstvu
– Zemlji Psihe? Ali ista ta letvica je uradila još više i još bolje. U do-
bro osvetljenoj sobi gospodina Kruksa od nje je zatraženo da napiše
poruku; „... olovka i nekoliko listova hartije su ležali na sredini stola;
olovka se najednom uspravila, stojeći na vrhu kojim piše, da bi posle
nekoliko oklevajućih trzaja po papiru pala. Zatim se podigla i ponovo
pala ... Posle tri neuspela pokušaja, drvena letvica” (poznavalac
Morzeovog alfabeta) „koja je ležala u blizini na stolu skliznula je ka
olovci, i odigla se desetak centimetara od površine stola; olovka se
ponovo podigla, i, oslonivši se o letvicu, njih dve su zajedno pokušale
48 Ibid, str. 94.
49 Ibid, str. 95.
337
da napišu slova na papiru. Olovka je pala, pa su ponovo učinile za-
jednički pokušaj. Posle trećeg pokušaja letvica je odustala i vratila
se na svoje mesto; olovka je ležala gde je pala, preko hartije, a poruka
otkucana alfabetom nam je saopštila: „Pokušale smo da uradimo ono
što ste tražili, ali su naše snage iscrpljene.”50 Reč naše u smislu za-
jedničkog, inteligentnog napora letvice i olovke nas navodi na po-
misao da su u ovom slučaju bile prisutne dve psihičke sile.
Da li u svemu ovome ima ma kakvih dokaza da je upravljačka sila
bila „inteligencija samog medijuma”? Naprotiv, zar nije jasno po-
kazano da su pokretima letvice i olovke upravljali duhovi „pre-
minulih”, ili u najmanju ruku nekih drugih nevidljivih, inteligentnih
entiteta?
Sasvim je sigurno da reč magnetizam u ovom slučaju objašnjava
isto tako malo kao i izraz psihička sila; bilo kako bilo, celishodnije
je upotrebljavati prvi od drugog, makar i iz jednostavnog razloga što
transcendentni magnetizam, odnosno mesmerizam, proizvodi fe-
nomene čije su posledice identične sa spiritualnim. Fenomen magi-
čnog kruga barona Du Potea i Regaconija isto je toliko protivan
poznatim zakonima fiziologije, koliko je sto koji se sam odiže sa tla,
bez ikakvog fizičkog kontakta, nespojiv sa zakonima filozofije
prirode. Kao što snažni ljudi često nisu uspevali da podignu stočić
težak svega par kilograma, razbivši ga u komade od silnog na-
prezanja, tako i desetak eksperimentatora, među kojima su ponekad
bili i univerzitetski profesori, nisu ni na koji način mogli da pređu
preko linije koju bi Du Pote kredom iscrtao na podu. Jednom pri-
likom, neki ruski general poznat po svom skepticizmu, uporno je
pokušavao, sve dok nije pao na pod potresan jakim grčevima. U
ovom slučaju, magnetni fluid koji se suprotstavio tolikom otporu je
bila ‚psihička sila’ gospodina Koksa, koja eksperimentalnom stolu
daje izuzetnu i natprirodnu težinu. Ako one proizvode iste psihološke
i fiziološke efekte, postoji dobar razlog da verujemo da su manje ili
50 Ibid, str. 94.
338
Psihički fenomen
više istovetne. Mislimo da se ovoj dedukciji ne bi moglo prigovoriti
ništa što bi imalo smisla. Pored toga, čak i da je neko poricao ovu
činjenicu, nema nikakvog razloga zbog koga to ne bi bilo tako. Jed-
nom, u ne tako davnoj prošlosti, sva sveučilišta hrišćanskog sveta su
se složila da na mesecu ne postoje nikakve planine; a jedno vreme
su ma koga ko bi bio dovoljno smeo da tvrdi kako postoji život i u
višim slojevima atmosfere, kao i u beskrajnim dubinama okeana, bio
ismejan kao budala ili šupljoglavac.
„Ako đavo to tvrdi – mora da je laž!” imao je običaj da kaže otac
Almigvana prilikom rasprava o „spiritualizovanom stolu”. Nije daleko
dan kada ćemo morati da parafraziramo ovu rečenicu: „Ako naučnici
to poriču – mora da je istina.”
339
Poglavlje VII
ELEMENTI, ELEMENTALI
I ELEMENTARNE SILE
Sile privlačenja i odbijanja su opšte pravilo u svim carstvima prirode

Psihički fenomeni zavise od fizičkog okruženja Zapažanja u Si-
jamu Muzika u nervnim slomovima „Duša sveta” i njeni po-
tencijali Isceljivanje dodirom i iscelitelji „Dijaka” i Porfirijevi
zli demoni Neugasiva svetiljka Savremeno nepoznavanje životne
sile Drevno poreklo teorije o korelaciji sila Univerzalnost ve-
rovanja u magiju
„O, Ti Prvobitni, koga niko ne razume.” Poup.
„Odakle ova nada što godi, ova želja žarka,

Ova čežnja za besmrtnošću?
Ili otkud ova tajna strašna, i užas koji srce ledi
Od potpunog nestanka? Zašto se duša boji
Povratka sebi, i strahuje od uništenja?
To je božanstvo probuđeno u nama;
To samo nebo pokazuje s onu stranu smrti
I čoveka upoznaje sa večnim.
VEČNOST! Ta draga, užasna misao!” Edison.
„Postoji drugi, bolji svet.” – Kocebu: Stranac (“The Stranger”).
340
Elementi, elementali i elementarne sile
Pošto smo posvetili toliko prostora suprotstavljenim mišljenjima
naših naučnih krugova o izvesnim okultnim fenomenima sadašnjeg
doba, bilo bi korektno da obratimo pažnju i na razmišljanja sred-
njovekovnih alhemičara, kao i nekih drugih istaknutih ljudi. Gotovo
bez izuzetka, antički i srednjovekovni učenjaci su verovali u doktrine
tajne mudrosti. One su obuhvatale alhemiju, haldejsko-jevrejsku ka-
balu, ezoterijske sisteme Pitagore i drevnih magova, kao i kasnijih
platonskih filozofa i teurgista. Na sledećim stranicama nudimo i osvrt
na indijske gimnosofiste i haldejske astrologe. Ne bismo smeli pro-
pustiti da prikažemo velike istine koje čine osnovu pogrešno protu-
mačenih religija minulih vremena. Četiri elementa naših predaka,
zemlja, vazduh, voda i vatra, sadrže za proučavaoca alhemije i drevne
psihologije – ili, kako je sada nazivaju, magije – mnoge stvari o ko-
jima naša filozofija ni ne sanja. Ne bismo smeli zaboraviti da ono što
Crkva sada naziva nekromantijom, a savremeni poklonici spiriti-
zmom, što obuhvata i prizivanje duhova pokojnika, predstavlja nauku
koja je, od najstarijih vremena, bila raširena po gotovo celoj našoj
planeti.
SILE PRIVLAČENJA I ODBIJANJA SU

OPŠTE PRAVILO U SVIM CARSTVIMA PRIRODE
Mada nije ni alhemičar, ni mađioničar, ni astrolog, već jedno-

stavno veliki filozof, Henri Mor, sa univerziteta u Kembridžu – čovek
uvažen od strane svih, mogao bi se nazvati pronicljivim logičarem,
naučnikom i metafizičarem. Tokom čitavog svog života čvrsto je
verovao u moć vradžbina. Njegova vera u besmrtnost i jaki argumenti
kojima je dokazivao preživljavanje čovekovog duha posle fizičke
smrti su u potpunosti zasnovani na pitagorejskom sistemu, koga su
prihvatali i Kardan, Van Helmont i drugi mistici. Bezgranični, oduvek
postojeći duh koga obično nazivamo BOG, odnosno supstanca na-
jviših vrlina i kvaliteta, stvorila je sve drugo što postoji proističućom
341
uzročnošću. Bog je otuda primarna supstanca, a sve ostalo sekundarna;
ukoliko je on taj koji je stvorio materiju sposobnu da se kreće, on, pri-
marna supstanca, ostaje uzrok tog kretanja kao i same materije, pa ipak
sa pravom možemo da kažemo da je materija ta koja se sama kreće.
„Možemo da definišemo ovu vrstu duha o kojoj govorimo kao nera-
zlučivu supstancu koja je u stanju da se sama kreće, da prodire, da se
sažima i širi, kao i da ulazi u materiju, pokreće je i menja”,1 što bi pred-
stavljalo treću emanaciju. On je čvrsto verovao u ‚utvare’ i uporno
branio teoriju o individualnosti svake duše u kojoj će „ličnost, memo-
rija i savest nastaviti da postoje i u nekom budućem stanju”. On je
podelio čovekov astralni duh posle napuštanja tela na dva posebna en-
titeta: „vazdušnog” i „eteričnog prenosioca”. Tokom vremena u kome
se bestelesni čovek kreće u svom vazdušnom obličju on je potčinjen
Sudbini – to jest zlu i iskušenjima vezanim za sve ono što ga je in-
teresovalo u zemaljskom životu, pa prema tome nije sasvim čist; tek
kada odbaci ovu grubu ‚odeću’ prvih sfera i postane eteričan, biće si-
guran u svoju besmrtnost. „Jer, kakvu senku bi moglo da baci telo sa-
stavljeno od čiste i providne svetlosti, kakav je eterični prenosilac?
Stoga se proročanstvo konačno ispunjava tek kada se duša uzdigne do
stanja koje smo opisali, jedinog u kome je van domašaja subine i
smrti.” Svoj rad zaključuje izjavom da je ovo transcendentno i božanski
čisto stanje bilo jedini cilj kome su pitagorejci težili.
Kada govori o skepticima svog doba, reči koje upotrebljava su
pune prezira i zajedljivosti. Govoreći o Skotu, Ediju i Vebsteru, on
ih naziva „našim novim, nadahnutim svecima ... zakletim brani-
teljima veštica, koji zbog toga bezumno i drsko, protiv smisla i ra-
zuma, protiv svega čemu istorija uči, svih tumača, pa i protiv samog
Svetog Pisma, ne žele čak ni jednog Samuila na pozornici, nego
nekog od podlih saučesnika! Neka svako proceni da li treba verovati
Pismu ili ovim ćaknutim pajacima, naduvenim od neznanja, taštine i
glupog bezverja”, dodaje on.2
1 „Antidote” (Protivotrov), knjiga I., 4. naslov.
2 „Pismo Glenvilu, autoru Sadducismus Triumphatus, 25. maj 1678.”
342
Kakve bi izraze ovaj poznati bogoslov upotrebio protiv skeptika
devetnaestog veka?
Mada je bio zakleti materijalista, Dekart je bio i jedan od naj-
revnosnijih u širenju učenja o magnetizmu, a, u izvesnom smislu,
čak i alhemije. Njegov sistem fizike sasvim nalikuje onom kod drugih
velikih filozofa. Prostor, koji je beskrajan, sastoji se, ili je, tačnije,
ispunjen fluidom i materijom sastavljenom od elemenata, i pred-
stavlja jedini izvor svekolikog života, okružujući sva nebeska tela i
održavajući ih u neprestanom kretanju. On je Mesmerove magnetne
struje prerušio u kartezijanske vrtloge, tako da oboje počivaju na
istom principu. Enmozer ne okleva da kaže da imaju više zajedničkog
„nego što pretpostavljaju oni koji nisu pažljivo proučili ovu stvar”.3
Cenjeni filozof Pjer Poaro Nod (Pierre Poiret Naude) bio je naj-
vatreniji branilac učenja o okultnom magnetizmu i onih koji su ga
prvi izneli, 4 1679. godine. Njegovi radovi potpuno dokazuju tvrdnje
magijsko-teozofske filozofije.
Dobro poznati dr Haflend je napisao studiju o magiji5 gde iznosi
teoriju o univerzalnoj magnetnoj privlačnosti između ljudi, životinja,
biljaka, pa čak i minerala. On potvrđuje svedočenja Kampanele, Van
Helmonta i Servijusa u pogledu privlačenja koje postoji između po-
jedinih delova tela, kao i između svih organskih pa čak i neorganskih
tela.
Takvo je bilo i učenje Tencela Virdiga (Tenzel Wirdig). Ono je
čak i detaljno izloženo u njegovim radovima, sa daleko više jasnoće,
logike i energije nego u radovima drugih mističnih autora koji su se
bavili istim predmetom. U svojoj čuvenoj raspravi „The New Spiri-
tual Medicine” (Nova spiritualna medicina), na osnovu tek kasnije
prihvaćene činjenice o univerzalnom privlačenju i odbijanju – koju
danas nazivaju „gravitacijom” – on pokazuje da je čitava priroda
3 “History of Magic”, tom II., strana 272.
4 „Apologie pour tous les grands personnages faussement accuses de magie” (Odbrana
svih velikih ljudi lažno optuženih za bavljenje magijom).
5 Berlin, 1817.
343
prožeta nekom vrstom duše. Virdig ovu magnetsku privlačnost naziva
„podudarnošću duhova”. Sve što postoji oseća privlačnost ka sebi
sličnom i grupiše se oko onoga čemu je srodno. Iz ovih privlačnosti
i odbojnosti proizilazi neprestano kretanje u čitavoj vaseljeni, u svim
njenim delovima, kao i neprekidna uzajamna veza između neba i
Zemlje koja stvara univerzalni sklad. Sve živi i nestaje kroz magne-
tizam; jedna stvar utiče na drugu, čak i na velikim razdaljinama, a
njeni „srodnici” pod uticajem ove sile privlačenja mogu da ozdrave
ili da se razbole, u ma koje vreme i bez obzira na rastojanje koje ih
deli.6 „Haflend”, kaže Enmozer, „izveštava o odsečenom nosu na
leđima jednog vratara, koji je, kada je ovaj umro, i sâm umro i otpao
sa neprirodnog mesta na kome se nalazio. Nekoliko dlaka na ko-
madiću kože,” dodaje Haflend, „skinutom sa žive glave osedela je u
isto vreme kada i kosa na glavi sa koje je uzeta.”7
Kepler, Njutnov preteča u mnogim velikim otkrićima, čak i u
pogledu univerzalne „gravitacije” koju je sasvim opravdano pripisi-
vao magnetskom privlačenju, bez obzira na to što je astrologiju nazi-
vao „ludom ćerkom mudre majke” – astronomije, delio je uverenje
kabalista da duh svake zvezde predstavlja „inteligenciju” za sebe. On
je čvrsto verovao da u svakoj planeti prebiva inteligentni princip, i
da je svaka od njih nastanjena spiritualnim bićima koja neprestano
vrše uticaj na druga bića što nastanjuju grublje i materijalnije sfere
od njihove, naročito našu Zemlju.8 Kao što su Keplerove spiritualne
uticaje zvezda potisnuli ‚vrtlozi’ još većeg materijaliste Dekarta
(kome sklonost ateizmu nije smetala da veruje da je pronašao dijetu
koja će mu produžiti život bar za pet stotina godina) tako će i ‚vrtlozi’
potonjeg i njegova astronomska učenja jednog dana ustupiti mesto
inteligentnim magnetskim strujama kojima upravlja anima mundi.
6 “Nova Medicina Spirituum”, 1675.
7 “History of Magic!.
8 Bilo bi beskorisno i predugačko da se sada upuštamo u odbranu Keplerove teorije o
i pet pravilnih geometrijskih tela i dimenzija orbita pet glavnih planeta, koju je profesor
Drejper ismejao u svom „Konfliktu”. Savremena otkrića su rehabilitovala mnoge teorije
drevnih naučnika. Za preostale, moraćemo da se strpimo još neko vreme.
344
Baptista Porta, učeni italijanski filozof, bez obzira na njegove na-
pore da svetu pokaže neosnovanost optužbi da je magija gomila
praznoverica i vradžbina, tretiran je od strane kasnijih kritičara isto
onako nekorektno kako su to činili i njegovi savremenici. Ovaj pro-
slavljeni alhemičar nam je ostavio rad „Magija Prirode” (Natural
Magic),9 u kome zasniva sve okultne pojave koje čovek može da
izvede na ‚duši sveta’, koja sve što postoji povezuje u jednu celinu.
On pokazuje da astralna svetlost deluje u skladu i uzajamnom
privlačenju sa čitavom prirodom; da je ona suština od koje su naši
sopstveni duhovi sastavljeni i da, delujući u skladu sa svojim izvo-
rom, naša ‚zvezdana’ tela mogu da steknu sposobnost da izvode ma-
gijska ‚čuda’. Čitava tajna se temelji na našem poznavanju srodnih
elemenata. On je čvrsto verovao u ‚filozofski’ kamen, „o kome sav
svet ima tako visoko mišljenje, čijim poznavanjem su se hvalili u
mnogim minulim razdobljima, a čiju je tajnu uspešno dosegla tek
nekolicina”. Na kraju, on daje više dragocenih nagoveštaja u pogledu
njegovog „spiritualnog značenja”. Godine 1643. se među misticima
pojavio jedan monah, otac Kirher, koji je poučavao kompletnu filo-
zofiju univerzalnog magnetizma. Njegovi brojni radovi10 obuhvataju
mnoštvo oblasti koje je Paracelzus tek nagovestio. Njegova definicija
magnetizma je veoma originalna, jer protivureči Gilbertovoj teoriji
po kojoj je Zemlja veliki magnet. On je tvrdio da, mada svaka čestica
materije, pa čak i neopipljive, nevidljive „sile” imaju magnetna svo-
jstva, one same po sebi ne čine magnet. Po njemu, postoji samo jedan
MAGNET u čitavoj vaseljeni i od njega potiče magnetizacija svega
što postoji. Ovaj magnet je, naravno, ono što kabalisti nazivaju sre-
dišnjim Spiritualnim Suncem, ili Bogom. On je tvrdio da su Sunce,
Mesec, planete i zvezde izuzetno magnetični, ali takvi su postali za-
hvaljujući indukciji koja se odvija tokom života u univerzalnom mag-
netskom fluidu – spiritualnoj svetlosti. On dokazuje tajanstvenu
9 Magia Naturalis, Lugduni, 1569.
10 Atanasijus Kirher: „Magnes sive de arte magnetici, opus tripartitum” (Magneti ili
veština magnetizma, rad u tri dela) Keln, 1654.
345
privlačnu silu koja deluje među telima tri glavna ‚carstva’ prirode, i
dokazuje svoje tvrdnje ogromnim brojem slučajeva. Prirodnjaci su već
potvrdili mnoge od njih, ali ih je daleko više ostalo nedokazano, i, pre-
ma odavno uhodanoj praksi i jednostranoj logici naših naučnih kru-
gova, oni su odbačeni. Primera radi, on pokazuje razliku između
magnetizma minerala i zoomagnetizma, odnosno animalnog magne-
tizma. On ovu činjenicu demonstrira time što se, izuzev magnetne
rude, svi minerali namagnetišu u prisustvu sile višeg reda, animalnog
magnetizma, dok je potonji posledica direktne emanacije iz prvobitnog
uzroka – samog Stvoritelja. Igla se može namagnetisati jednostavno
tako što će je u ruci držati čovek jake volje, dok ćilibar najbrže razvija
silu koja u njemu počiva kada ga protrlja ljudska ruka; iz toga sledi da
je čovek u stanju da prenosi sopstvenu životnu silu i da u izvesnoj meri
oživljava neorganske predmete. To „u očima glupaka predstavlja vra-
čanje”. „Sunce ima najizraženije magnetne osobine od svih tela”, kaže
on; time je anticipirao teoriju generala Plezontona više od dve stotine
godina. „Drevni filozofi nikada nisu poricali ovu činjenicu”, dodaje
on, „već su oduvek zapažali da sunčeve emanacije povezuju sve što
postoji sa njim, kao i da ono saopštava ovu vezujuću silu svemu što
obasjaju njegovi zraci.”
Kao dokaz za ovo on iznosi slučaj više vrsta biljaka koje posebno
osećaju privlačnu snagu Sunca, kao i druge koje privlači Mesec; prva
grupa pokazuje svoju neodoljivu privrženost Suncu prateći njegovo
prividno kretanje nebeskim svodom. Biljka poznata kao Gitimal11
odano sledi svog gospodara čak i kada ga magla zaklanja od pogleda.
Akacija otvara svoje latice pri svitanju, i ponovo ih sklapa kada nas-
tupi suton. Isto čine i egipatski lotos i naš obični suncokret. Velebilje
pokazuje istu naklonost prema Mesecu.
Kao primere odbijanja ili privlačenja među biljkama on navodi
averziju koju vinova loza oseća prema kupusu, kao i njenu naklonost
11 Knjiga III., str. 643.
346
prema maslini; tu je i ‚ljubav’ ljutića prema lokvanju, i ‚ožalošćenost’
u blizini smokve. Odbojnost koja ponekad postoji čak i među srod-
nim objektima jasno se pokazuje u slučaju meksičkog nara čiji iz-
danci, kada se iseku, odbijaju jedan drugog sa „izuzetnom žestinom”.
Kirher objašnjava svaki osećaj koji čini ljudsku prirodu kao rezultat
promena u našem magnetskom stanju. Bes, ljubomora, prijateljstvo,
ljubav i mržnja su samo posledice promena magnetne atmosfere koje
se razvijaju u nama i neprestano ističu iz nas. Ljubav je jedna od naj-
promenljivijih, pa su i aspekti u kojima se javlja bezbrojni. Čista spiri-
tualna ljubav, kao što je ljubav majke prema njenom detetu, ili ljubav
umetnika prema nekoj određenoj vrsti umetnosti, ljubav u vidu čistog
prijateljstva, prečišćene su magnetske manifestacije privlačnosti među
prirodno srodnim entitetima. Magnetizam čiste ljubavi je izvor svega
što je stvoreno. U svom uobičajenom smislu, ljubav među polovima je
vrsta elektriciteta, i on je naziva amor febris species, odnosno groznica
strasti među različitim ‚vrstama’. Postoje dve vrste magnetskog pri-
vlačenja: naklonost i opčinjenost; prva je sveta i prirodna, dok je druga
zla i neprirodna. Ovoj potonjoj, opčinjenosti, moramo da pripišemo po-
jave poput otrovne žabe, koja pukim otvaranjem usta mami obližnje
gmizavce i insekte da jurnu u sopstvenu propast. Jelene, kao i mnoge
manje životinje, privlači dah udava, pa osećaju neodoljivu potrebu da
priđu dovoljno blizu da može da ih se dočepa. Električna riba zvana
‚torpedo’ odbija ruku koja pokušava da je dodirne električnim udarom
dovoljno jakim da je potpuno umrtvi na izvesno vreme. Da bi mogao
sam da ispoljava takvu moć u korisne svrhe, čovek mora da ispuni tri
uslova:
1. duševnu plemenitost;
2. jaku volju i sposobnost imaginacije;
3. da ima pred sobom osobu slabiju od samog magnetizera, inače
će njena volja predstavljati prepreku.
Čovek koga ne pokreću svetovni motivi i osećanja može na ovakav
način da izleči i „beznadežne” bolesti, i može steći sposobnost da jasno
vidi ono što će se tek dogoditi.
347
U jednoj neobičnoj, staroj knjizi iz sedamnaestog veka možemo
da pronađemo čudan slučaj već pomenutog univerzalnog privlačenja
među svim telima našeg planetarnog sistema, kao i svega organskog
i neorganskog što je u vezi s njim. Knjiga sadrži putne beleške i
zvanični izveštaj izvesnog de la Lubera (Loubere), ambasadora kralja
Francuske, o onome što je imao prilike da vidi u kraljevini Sijamu.
„U Sijamu”, kaže on, „postoje dve vrste slatkovodnih riba koje nazi-
vaju pal-aut i pla-kadi. Kada ih posole i neisečene (u jednom koma-
du) stave u kotao, ispostavlja se da slede morske mene, povećavajući
se i smanjujući kako nastupa plima odnosno oseka.”12 De la Luber je
duže vremena eksperimentisao sa ovim ribama, zajedno sa vladinim
inženjerom zvanim Vinsent, tako da imamo i potvrdu za njegove
iskaze, koji su u početku bili odbacivani kao prazne priče. Ova mis-
teriozna privlačna sila je tako jaka da utiče na ove ribe čak i kada im
tela potpuno istrule i raspadnu se.
PSIHIČKI FENOMENI ZAVISE

OD FIZIČKOG OKRUŽENJA
Pre svega u zemljama koje još nisu dotakli ‚blagoslovi’ civilizacije

treba da tragamo za objašnjenjem prirode, kao i da posmaramo
efekte, te suptilne sile koju su drevni filozofi nazivali „dušom sveta”.
Proučavalac psihologije će jedino na Istoku i u beskrajnim nei-
straženim prostranstvima Afrika moći da utoli glad svoje duše za
istinom. Razlog je očigledan. Atmosfera gusto naseljenog okruženja
je zagađena dimom i isparenjima fabrika, parnih mašina, železnica
i parobroda, a naročito kužnim izdisajima živih i mrtvih. Delovanje
prirode je uslovljeno okruženjem isto koliko i čovekovo, a njeno
snažno disanje može da bude, da tako kažemo, ometano pa i zau-
stavljeno, a uzajamna korelacija njenih sila prekinuta u određenoj
12 „Zabeleške iz kraljevstva Sijama sa kojim su tek uspostavljene istorijske veze”,
od de la Lubera, francuskog ambasadora u Sijamu u periodu 1687-8. Izdanje iz 1692.
348
tački, kao da se radi o ljudskom biću. Ne samo klima nego i okultni
uticaji koje svakodnevno osećamo ne samo što dovode do promena
u psiho-fiziološkoj prirodi čoveka, nego čak i menjaju unutrašnji sa-
stav takozvane neorganske materije u meri koju evropska nauka još
uvek ne shvata. Tako londonski Medical and Surgical Journal save-
tuje hirurzima da ne nose svoje hirurške noževe u Kalkutu, jer je na
osnovu ličnog iskustva utvrđeno da „engleski čelik ne može da pod-
nese indijsku atmosferu”; isto tako će svežanj engleskih ili američkih
ključeva biti potpuno prekriven rđom dvadeset četiri časa pošto dospe
u Egipat; nasuprot tome, predmeti napravljeni od čelika proizvedenog
u ovim zemljama će ostati bez traga rđe. Isto tako, otkriveno je da
sibirski šaman, koji je pružio mnoštvo dokaza svojih okultnih moći
među svojim Čukčima, postepeno, često i potpuno gubi takve moći
kada dođe u London pun dima i magle. Da li je čovekov unutrašnji
organizam manje osetljiv na klimatske uticaje od komada čelika? Ako
nije, zbog čega onda sumnjamo u svedočenja putnika koji su imali
prilike da dan za danom posmatraju šamana kako prikazuje naj-
neverovatnije fenomene u svojoj rodnoj zemlji, i odbacujemo samu
mogućnost postojanja takvih moći i fenomena jedino zbog toga što
on nije bio u stanju da ih izvede u Londonu ili Parizu? U svom pre-
davanju „Izgubljene veštine” (Lost Arts) Vendel Filips dokazuje da
pored uticaja koji promena klime vrši na psihološku prirodu čoveka,
ljudi sa Orijenta imaju daleko osetljivija čula od Evropljana. On kaže
da francuski farbari iz Liona, nenadmašni po svojoj zanatskoj veštini,
„imaju teoriju da postoji izvesna nijansa plave boje koju Evropljani
nisu u stanju da vide ... A u Kašmiru, gde devojke prave šalove koji
koštaju i po 30.000 $, farbaru iz Liona bi mogli da pokažu tri stotine
različitih boja koje ne samo da ovaj ne bi mogao da napravi, nego ih
čak ne bi ni razlikovao”. Ako postoji tako velika razlika u oštrini
spoljnih čula ovih dveju rasa, zbog čega ne bi postojala isto tako ve-
lika razlika i u njihovim psihološkim moćima? Štaviše, oko kaš-
mirske devojke je u stanju da objektivno vidi boju koja postoji, ali
koju Evropljanin ne može da vidi i koja prema tome za njega ni ne
349
postoji. Zbog čega onda ne bismo priznali da izvesni, posebno ob-
dareni organizmi, za koje se misli da poseduju tajanstvenu moć na-
zvanu drugim vidom, vide svoje slike isto tako objektivno kao što i
devojka iz Kašmira vidi boje i da, stoga, slike koje vide nisu puke
halucinacije što ih je proizvela mašta, već, naprotiv, odrazi istinitih
stvari i ličnosti utisnutih u astralnom etru, kao što je objašnjeno u
drevnoj filozofiji haldejskih proročanstava i kao što pretpostavljaju
savremeni tragaoci poput Bejbidža, Dževonsa i autora dela “Unseen
Universe”?
Paracelzus poučava:
„Tri duha žive u čoveku i pokreću ga tri različita sveta ga obasja-
vaju svojim zracima, ali sva tri samo kao odraz i odjek jednog te
istog sveizgrađujućeg i sveujedinjujućeg principa stvaranja. Prvi od
njih je duh elemenata (‚zemaljsko’ telo i životna sila u svom grubom
obliku), drugi je zvezdani duh (tj. ‚zvezdano’ ili astralno telo – duša),
treći je božanski duh (Augoeidés).”
Kako naše ljudsko telo sadrži „iskonsku zemljinu tvar”, da upotre-
bimo Paracelzusov naziv, skloni smo da prihvatimo tendenciju savre-
menih naučnih istraživanja, koja smatraju da „fizika i hemija mogu
da objasne životne procese kako životinjskog tako i biljnog sveta.”
Ova teorija samo dodatno potkrepljuje tvrdnje drevnih filozofa i Moj-
sijeve Biblije, da su naša tela sastavljena od ‚praha zemlje’ i da će se
u taj prah i vratiti. Ali moramo zampamtiti da
„'Prah si bio, u prah ćeš se vratiti’

nije rečeno i za čovekovu dušu.”
Čovek je svet u malom – mikrokosmos unutar velikog univezuma.

Poput embriona, njegova tri duha ga drže unutar ‚materice’ ma-
krokosmosa; i dok njegovo ‚zemljano’ telo neprestano oseća pri-
vlačnu snagu rodne planete, njegova astralna duša živi u skladu sa
zvezdanom anima mundi. On je u njoj, i ona je u njemu, jer element
kojim je prožet ceo svet ispunjava sav prostor, i sâm je prostor, bez
350
kraja i granica. Što se tiče ovog trećeg duha, nazvanog božanskim,
šta bi mogao biti ako ne beskrajno mali zrak, delić bezgranične sile
zračenja koja dopire direktno od Najvišeg Uzroka – spiritualnog
svetla sveta? Ovo je ‚trojstvo’ organske i neorganske prirode – spiri-
tualne i fizičke, troje u jednom, o kojem Prokle kaže: „Prvu Monadu
predstavlja Večni Bog; drugu, beskrajno vreme; treću, paradigma,
odnosno obrazac po kome je sva vaseljena stvorena”; oni sačinjavaju
Trojstvo dostupno razumu. Sve što postoji u ovoj vidljivoj vaseljeni
je proisteklo iz ovog Trojstva, uključujući i samo mikrokosmičko tro-
jstvo. I tako oni putuju u veličanstvenoj povorci poljima večnosti,
obilazeći oko spiritualnog Sunca, kao što u heliocentričnom sistemu
nebeska tela kruže oko vidljivih sunaca. Pitagorejska Monada, koja
živi „u samoći i tami” može zauvek ostati na ovoj Zemlji, nevidljiva,
neopipljiva i nedokazana naučnim eksperimentima. Pa ipak, cela
vaseljena će se i dalje okretati oko nje, kao što je činila „od početka
vremena”, i, sa svakom sekundom koja protekne, čovek i atom su
sve bliži tom svečanom trenutku, negde u večnosti, kada će se Nevi-
dljivo Prisustvo pojaviti pred njihovim duhovnim vidom. Kada svaka
čestica materije, čak i one najuzvišenije, bude odbačena sa konačnog
oblika, koji je činio poslednju kariku tog lanca dvostruke evolucije,
što je kroz milione razdoblja i uzastopnih transformacija gurao entitet
napred, i kada se bude presvukao u praiskonsku suštinu identičnu sa
svojim Stvoriteljem, tada će ovaj nekada neopipljivi organski atom
stići na kraj svog puta, a sinovi božji će još jednom „klicati od sreće”
zbog povratka još jednog hodočasnika.
„Čovek je”, kaže Van Helmont, „ogledalo vaseljene, a njegova
trostruka priroda je povezana sa svime što postoji.” Volja Stvoritelja,
kroz koju su sve stvari nastale i primile svoj početni podsticaj, pred-
stavlja unutrašnje svojstvo svakog živog bića. Čovek, koji je dodatno
obdaren duhovnošću, raspolaže njenim najvećim delom na ovoj pla-
neti. Od razmere u kojoj je materijalnost prisutna u njemu zavisi sa
koliko uspeha će moći da upotrebi njena ‚magična’ svojstva. Budući
da je ova božanska moć zajedničko svojstvo kako čoveka tako i ne-
351
organskog atoma, on je praktično upotrebljava tokom čitavog svog
života, svesno ili nesvesno. U prvom slučaju, kada potpuno razvije
svoje moći, čovek će biti gospodar, a magnale magnum (duša sveta)
će se nalaziti pod njegovom kontrolom i upravljanjem. U slučaju ži-
votinja, biljaka, minerala, pa čak i sasvim prosečnih ljudi, ovaj ete-
rični fluid koji prožima sve što postoji, ne nailazeći na otpor,
prepušten samom sebi, pokreće sve ove entitete sledeći sopstvene
impulse. Svako biće u ovoj zemaljskoj sferi je stvoreno delovanjem
magnale magnum i ostaje povezano sa njom. Čovek poseduje dvo-
struku ‚nebesku’ moć i povezan je sa nebeskom sferom. Ova moć se
„ne nalazi samo u spoljnjem čoveku, već je u izvesnom stepenu
prisutna i u životinjama, a možda i u svim drugim stvarima, jer su
sve stvari u vaseljeni međusobno povezane; ili, u najmanju ruku, Bog
prebiva u svemu što postoji, kako su drevni narodi sasvim ispravno
primetili. Neophodno je probuditi magičnu snagu kako u spoljnjem
tako i u unutrašnjem čoveku ... A ako je nazovemo magičnom silom,
tim izrazom ćemo samo uplašiti one koji ne znaju o čemu se radi. Ali
ako tako više volite, možete je nazvati magičnom silom – spirituale
robur vocitaveris. Dakle, takva magična sila postoji u unutrašnjem
čoveku. Ali kako između unutrašnjeg i spoljnjeg čoveka postoji
određen uzajamni odnos, ova sila mora prožimati čitavog čoveka”.13
ZAPAŽANJE U SIJAMU
U jednom svom podrobnom opisu verskih obreda, monaškog ži-

vota i „predrasuda” u Sijamu, de la Luber pored ostalog navodi
čudesnu moć koju talapoini (monasi, ili sveti ljudi kod budista) imaju
nad divljim životinjama. „Sijamski talapoin će provesti po nekoliko
sedmica u gustim šumama ispod male nadstrešnice od grana i pal-
minog lišća, i nikada neće zapaliti vatru noću da bi oterao divlje zveri,
13 Baptist Van Helmont: „Opera Omnia”, 1682. str. 720 i druge.
14 De la Luber: „Beleške”, itd. (pogledajte uvod), str. 115.
352
kao što čine svi drugi ljudi koji putuju kroz šume ove zemlje.” Smatra
se čudom što divlje zveri nikada nisu proždrale ni jednog talapoina.
Tigrovi, slonovi i nosorozi – kojih ima u velikom broju u okolini –
poštuju ove monahe, a putnici smešteni u bezbedne lovačke osma-
tračnice često su imali prilike da posmatraju ove divlje životinje kako
ližu dlanove i stopala talapoina koji spava. „Svi oni upotrebljavaju ne-
ku vrstu magije”, dodaje francuski džentlmen, „i smatraju da je sva
priroda živa (da poseduje dušu);14 isto tako veruju u duhove zaštit-
nike.” Ali ono što izgleda da najviše zaprepašćuje autora je ideja koja
preovladava u Sijamu da će „sve što je čovek bio tokom svog telesnog
života, biti i posle smrti”. „Kada je Tatarin, koji sada vlada Kinom”,
primećuje de la Luber, „prisiljavao Kineze da briju glavu po tatarskom
običaju, nekolicina je radije izabrala smrt nego da, kako su rekli, odu
na drugi svet i pojave se pred svojim precima bez kose na glavi; za-
mišljali su da bi time obrijali i glavu svoje duše!”15 „Ono što je krajnje
bezobrazno”, dodaje ambasador, „u tom njihovom apsurdnom vero-
vanju je da Orijentalci duši pripisuju isključivo ljudski oblik.” Ne
pokušavajući da svog čitaoca prosvetli u pogledu konkretnog oblika
koga bi ovi ‚neprosvećeni’ Orijentalci trebali da odaberu za svoje duše
kada napuste tela, de la Luber nastavlja da iskaljuje svoj bes na ovim
„divljacima”. Za kraj se obrušava i na uspomenu na starog kralja Si-
jama, oca vladara na čiji je dvor poslan, optužujući ga da je besmisleno
straćio preko dva miliona livri* tragajući za ‚filozofskim kamenom’.
„Kinezi su”, kaže on, „za koje se misli da su mudar narod, tokom nekih
tri ili četiri hiljade godina glupo verovali i tragali za ‚univerzalnim
lekom’ za koga su se nadali da bi ih izbavio od neumitne smrti. Oni se
pridržavaju nekih besmislenih predanja, u vezi sa izvesnim retkim po-
jedincima za koje je rečeno da su bili u stanju da prave zlato i da su
živeli neverovatno dugo; među Kinezima, Sijamcima i drugim Ori-
jentalcima je čvrsto ukorenjeno verovanje da postoje ljudi koji su u
stanju da sebe učine besmrtnim, bilo u apsolutnom smislu, ili utoliko
15 Ibid, str. 120.
* Tadašnja francuska novčana jedinica. (prim.prev.).
353
što jedino mogu da umru nasilnom smrću.16 U prilog tome navode
izvesne osobe koje su se povukle daleko od ljudi kako bi uživale u
slobodnom i spokojnom životu. Pričaju i o čudesnim znanjima koja
poseduju ovi tobožnji besmrtnici.”
Ako je Dekart, Francuz i naučnik, mogao da, živeći usred civi-
lizacije, čvrsto veruje da je takav univerzalni lek pronađen, i da bi,
ukoliko dođe do njega, mogao da živi bar pet stotina godina, zbog
čega i Orijentalci ne bi imali pravo da veruju u isto? Fiziolozi sa Za-
pada još uvek nisu uspeli da reše glavne probleme života i smrti.
Mišljenja njihovih autoriteta se razilaze čak i oko uzroka fenomena
kao što je san. Kako onda mogu da pretenduju da odrede granice
mogućeg i da definišu šta je nemoguće?
MUZIKA U NERVNIM SLOMOVIMA
Još od najdavnijih vremena filozofi su smatrali da muzika poseduje

jedinstvenu moć nad izvesnim obolenjima, naročito nad nervnim
bolestima. Kirher je preporučuje, budući da je lično iskusio njene
lekovite efekte, i daje podroban opis instrumenta koji je koristio. Bila
je to ‚harmonika’ koja se sastojala od pet kupa od vrlo tankog stakla,
postavljenih u nizu. Dve su bile napunjene različitim vrstama vina, u
trećoj je bio brendi, u četvrtoj ulje, u petoj je bila voda. Iz njih je
izvlačio pet melodičnih zvukova na uobičajeni način, jednostavnim
trljanjem prsta o ivicu kupe. Zvuk ima privlačnu moć; on mami bo-
lest, koja struji iz tela u susret talasima muzike, da bi oboje, pomešavši
se, nestali u prostoru. Asklepije je koristio muziku u iste svrhe, pre
nekih dvadeset vekova; duvao je u trubu kako bi izlečio išijas, pri čemu
su njeni otegnuti zvuci dovodili do podrhtavanja nervnih vlakana, a
bol se u svim slučajevima postepeno povlačio. Demokrit je isto tako
16. Ibid, str 63.
354
tvrdio da melodični zvuci flaute mogu da izleče mnoge bolesti. Mes-
mer je koristio potpuno istu ‚harmoniku’ koju je Kirher opisao pri svo-
jim magnetskim isceljenjima. Proslavljeni Škot Maksvel je raznim
medicinskim fakultetima ponudio dokaze da je uz pomoć izvesnih
magnetskih sredstava kojima raspolaže u stanju da izleči ma koju
bolest koju su oni proglasili beznadežnim slučajem; to su najčešće bili
epilepsija, impotencija, mentalna oboljenja, hromost, vodena bolest,
kao i najuporniji slučajevi groznice.17
Svako će se sada setiti poznate priče o isterivanju „zlog duha od
Gospoda” koji je obuzeo Saula. Ona ide ovako: „I kad bi duh Božji
napao Saula, David, uzevši gusle, udarao bi rukom svojom, to bi Saul
odahnuo i bilo bi mu bolje, jer bi zli duh otišao od njega.”18
Maksvel u svojoj knjizi “Medicina Magnetica” iznosi sledeće
pretpostavke, koje su u stvari identične sa učenjima alhemičara i ka-
balista.
„Ono što ljudi nazivaju dušom sveta, nije ništa drugo do život,
isto tako vatren, spiritualan, brz, lagan i eteričan kao sama svetlost.
To je sveprisutni duh života; i svuda je potpuno isti ... Sva materija
je potpuno inertna, osim kada je prožeta ovim duhom. On sve stvari
održava u stanju u kome se nalaze. On se u prirodi nalazi potpuno
slobodan; a onaj koji shvata način na koji može da ga sjedini sa
odgovarajućim telom poseduje blago koje prevazilazi sva bogat-
stva.”
“DUŠA SVETA” I NJENI POTENCIJALI
„Ovaj duh je ono što povezuje sva mesta na Zemlji, koji živi kroz
sve i u svemu – adest in mundo quid commune omnibus mextis, in
quo ipsa permanent.”
„Onaj koji poznaje ovaj univerzalni duh života i njegovu primenu
može da izbegne svaku povredu.”19
17 Pogledajte njegove “Confesion”, XIII., 1. c. u predgovoru.

18 1 Sam. 16:23.
19 Aforizmi, str. 22
355
„Ukoliko znate kako da iskoristite moći ovog duha i usredsredite

ih na određeno telo, izvešćete delo tajne magije.”
„Onaj koji zna kako da vrši operacije na ljudima pomoću ovog
univerzalnog duha, može da isceljuje i to sa ma koje udaljenosti.”20
„Onaj koji može da pomoću univerzalnog duha ojača pojedinačni
duh, može beskonačno da produžava život.”21
„Duhovi ili emanacije se međusobno mešaju čak i kada su na ve-
likoj međusobnoj udaljenosti. Šta uopšte predstavlja to njihovo
mešanje? To je večno i neprekidno emitovanje zračenja jednog tela
ka drugom.”
„U međuvremenu”, kaže Maksvel, „nije bezopasno izlagati mu
se. Postoji mnoštvo groznih zloupotreba koje bi se mogle dogoditi.”
A sada ćemo da razmotrimo koje su to zloupotrebe mesmeričkih
i magnetskih moći kod nekih isceliteljskih medijuma.
Isceljenje, da bi zaslužilo taj naziv, zahteva ili da pacijent poseduje
bespogovornu veru, ili da iscelitelj raspolaže snažnim zdravljem,
udruženim sa jakom voljom. Onaj kod koga je iščekivanje potpo-
mognuto verom može da isceli samog sebe od bezmalo svake bolesti.
Grob nekog svetitelja; sveta relikvija; talisman; komad papira ili
odeće koga je dodirivao navodni iscelitelj; nekakva tajna lekarija;
pokora ili verski obred; polaganje ruku ili nekoliko svečano izgo-
vorenih reči – bilo šta od svega toga može da bude dovoljno. To je
pitanje temperamenta, mašte, samoisceljenja. Postoje hiljade sluča-
jeva u kojima je doktoru, svešteniku ili nekakvoj relikviji pripisano
ozdravljenje koje je isključivo bilo posledica pacijentove nesvesno
ispoljene volje. Ženi, koja je bolovala od „tečenja krvi” i koja se pro-
bila kroz gomilu ljudi da bi dotakla Isusove „haljine”, rečeno je da
ju je njena „vera” spasla.
Uticaj koji um vrši na telo je tako snažan da je izvodio razna čuda
u svim epohama.
20 Ibid, str. 69.
21 Ibid, str. 70.
356
„Koliko je samo neočekivanih, iznenadnih i čudesnih isceljenja
izvela puka mašta”, kaže Salverte. „Naše medicinske knjige su pune
činjenica ove vrste koje bi lako mogle da prođu kao čuda.”22
ISCELIVANJE DODIROM I ISCELITELJI
Ali šta ako pacijent nema vere? Ako je fizički negativno polari-
zovan i prijemčiv za spoljne uticaje, a iscelitelj snažan, zdrav, pozi-
tivno polarizovan, odlučan, bolest može biti iskorenjena snagom
isceliteljeve volje koja, svesno ili nesvesno, gravitira univerzalnom
duhu prirode i crpe snagu iz njega, tako da ponovo uspostavlja
narušenu ravnotežu u auri pacijenta. On može kao pomoćno sredstvo
da upotrebi i raspeće – kao što je Gasner (Gassner) činio, ili da upo-
trebi svoje šake i „volju”, poput Francuza Zuava Žakoba (Zouave
Jacob), ili našeg proslavljenog Amerikanca Njutna, iscelitelja mnogih
hiljada paćenika, i mnogih drugih; ili poput Isusa, kao i nekih apo-
stola, može da leči izgovarajući zapovest. U svakom od ovih sluča-
jeva proces je isti.
U svim ovim primerima izlečenje je temeljno i stvarno, kao i bez
ikakvih propratnih negativnih posledica. Ali kada neko ko je sam fizi-
čki bolestan pokuša da leči druge, ne samo što u tome ne uspeva,
nego često svoju bolest prenese pacijentu, usled čega mu iscrpe i ono
malo snage što je ovaj imao. Oronuli kralj David je ojačao svoju po-
sustalu snagu vitalnim magnetizmom mlade Avisage,23 a medicinske
studije nam govore o jednoj staroj gospođi iz Bata u Engleskoj, koja
je iscrpla telesnu snagu dveju mladih devojaka, jedne za drugom, na
isti način. Stari mudraci, kao i Paracelzus, otklanjali su bolest fizi-
čkim kontaktom zdravog organizma i bolesnog dela tela pacijenta, a
pomenuti filozof vatre u svojim radovima hrabro zastupa njihove
teorije. Ukoliko obolela osoba – bilo da je medijum ili ne – pokuša da
22 “Philosophie des Sciences Occultes.”
23 1 Car. 1:1-4, 15.
357
leči, njena snaga može biti dovoljna da istisne aktuelnu bolest, da
dovede do njenog poremećaja tamo gde se ona trenutno nalazi, i da
izazove njeno prebacivanje na novo mesto, gde će se uskoro pojaviti
njeni simptomi; u međuvremenu, pacijent će misliti da je izlečen.
Ali šta ako je iscelitelj bolestan u moralnom smislu? Posledice u
tom slučaju mogu biti beskrajno gore, jer lakše je lečiti telesno obo-
ljenje nego pročistiti telo zaraženo moralnom iskvarenošću. Tajne
jednog Morzina (Morzine), Sevenoa (Cevennes), kao i jansenista, još
uvek predstavljaju veliku misteriju kako za fiziologe tako i za psi-
hologe. Ukoliko proročki dar, kao i histerija i iznenadni grčevi, mogu
biti preneti „infekcijom”, zašto ne bi mogli i najrazličitiji poroci? „Is-
celitelj” u takvom slučaju prenosi svom pacijentu – koji je sada nje-
gova žrtva – moralni otrov koji mu inficira um i srce. Magnetni dodir
iscelitelja je sada prljav; njegov pogled – skrnavljenje. Subjekt koji
pasivno prima uticaje nema nikakvu zaštitu protiv ove perfidne prlja-
vštine. Iscelitelj ga drži pod svojom kontrolom, začaranog i bespo-
moćnog, kao što zmija dočepa jadnu, nemoćnu pticu. Neprocenjivo
je zlo koje takav „isceliteljski medijum” može da prouzrokuje, a
takvih je na stotine.
Ali, kao što smo već rekli, postoje i pravi iscelitelji, nalik bo-
žanstvima, koji su, bez obzira na svu pakost i skepsu svojih aroga-
ntnih protivnika postali čuveni u istoriji čitavog sveta. Takvi su Kure
d’Ars iz Liona, Žekob i Njutn. Takvi su bili i Gasner, sveštenik iz
Klorstela, kao i dobro poznati Valentajn Grejtrejks, neobrazovani i
siromašni Irac, čije je sposobnosti potvrdio slavni Robert Bojl,
predsednik Kraljevskog Društva iz Londona, 1670. godine. Međutim,
1870. bi ga poslali u Bedlam (stara ustanova za mentalno obolele u
Londonu, koja je postala sinonim za nehumane uslove života i po-
stupanje sa pacijentima, prim.prev.) zajedno sa drugim isceliteljima,
da se neki drugi predsednik istog tog Društva bavio ovim slučajem,
ili bi ga profesor Lankester „prozvao” na osnovu Zakona o skitni-
cama, zbog toga što je podanicima Njenog Veličanstva „vračao i
radio štošta drugo”.
358
Ali da bismo zaključili spisak svedoka, koji bismo mogli da pro-
dužavamo u beskraj, biće dovoljno da kažemo da, od prvog do po-
slednjeg, od Pitagore do Elifasa Levija, od najvišeg do najnižeg, svaki
od njih uči da oni koji su skloni porocima nikada ne poseduju magi-
jske moći. Jedino onaj čije je srce čisto „vidi Boga” ili ispoljava
božanske talente – jedino su takvi u stanju da isceljuju bolesti tela i
da dopuste da ih, uz relativnu sigurnost, vode „nevidljive sile”. Jedino
takvi mogu da smire uznemirene duhove svoje braće i sestara, jer
lekovita voda ne dolazi sa zatrovanog izvora; grožđe ne raste u trnju,
a čičak ne rađa smokve. Ali, i pored svega toga, „magija nema ničeg
natprirodnog u sebi”; ona je nauka, čak je i „isterivanje đavola” bilo
jedna od njenih grana, o kojoj su Inicirani napravili posebnu studiju.
„Ta veština, kojom se demoni izbacuju iz ljudskog tela, nauka je koja
koristi ljudima i leči ih”, kaže Josif.24
Prethodne napomene su dovoljne da pokažu zbog čega se čvrsto
držimo drevne mudrosti, dajući joj prednost u odnosu na ma koje
nove teorije što su mogle da niknu iz savremenih događanja, poštu-
jući zakone koji upravljaju vezama unutar čitave vaseljene i čo-
vekovim okultnim moćima. Dok fenomeni fizičke prirode mogu biti
od koristi da probude interesovanje materijalista, i da potvrde, ako
ne u potpunosti, onda bar da navedu na zaključak kako imamo ra-
zloga da verujemo u život naših duša i našeg duha posle smrti, veliko
je pitanje da li, u njihovom sadašnjem vidu, fenomeni koji se izvode
u današnje vreme ne čine više štete nego koristi. Mnoštvo umova,
nestrpljivih da dođu do dokaza besmrtnosti, brzo zastranjuju u fana-
tizam, a fanatici se, kako Stouv primećuje, „rukovode maštom, a ne
razmišljanjem.”
24 Josif Flavije: “Judejske starine”, VIII., 2.
359
“DIJAKA” I PORFIRIJEVI ZLI DEMONI
Nesumnjivo je da oni koji veruju u savremene fenomene mogu da

tvrde kako poseduju razne „talente”, ali se „razlikovanje duhova” oči-
gledno ne nalazi na ovom spisku „duhovnih” darova. Govoreći o „Di-
jaki”, koju je jednog lepog jutra otkrio u nekom zabačenom kraju
„Zemlje večnog leta”, A. Dž. Dejvis, veliki američki vidovnjak,
primećuje:
„Dijaka je onaj koji oseća ludačko zadovoljstvo u raznim ulo-
gama, u izvođenju trikova, u oponašanju protivnika, za koga molitva
vredi isto koliko i ogovaranja, koji je preopterećen strašću za kit-
njastim govorima; ... moralno sakat, on je bez ikakvog osećaja za
pravdu, čovekoljublje ili nesebičnu naklonost. On ne poznaje ono
što ljudi nazivaju osećajem zahvalnosti; smisao mržnje i ljubavi mu
je potpuno isti; njegov moto drugima često izgleda zastrašujuće – JA
je sve oko čega se vrti život individue, a veličanstveno uništenje na
kraju stavlja tačku na život svake jedinke.25 Nedavno je izvesno lice,
koje se potpisalo kao Svedenborg, poručilo jednoj ženi-medijumu
sledeće: ‚Šta god da je bilo, da jeste, da će biti ili bi moglo da bude
ono JA SAM; lični život je samo hrpa iluzija neurotičara koji previše
razmišljaju, srljajući ka središtu u kome je srce večne smrti!’ ”26
Porfirije, čiji radovi – da upotrebimo izraz jednog razočaranog

poklonika fenomena – „trunu poput ostalog prepotopskog smeća po
zaboravljenim spremištima”, ovako govori o ovim Dijakama – uko-
liko je to odgovarajući naziv za njih – ponovo otkrivenim u deve-
tnaestom veku:
25 „The Diakka and their Victims; an Explanation of the False and Repulsive in Spir-
itualism” (Dijake i njihove žrtve; objašnjenje lažnih i odvratnih stvari u spiritualizmu).
26 Pogledajte poglavlje o ljudskim duhovima koji naseljavaju osmu sferu i čiji kraj
obično predstavlja potpuno uništenje lične individualnosti.
360
„Uz direktnu pomoć ovih zlih demona može se izvesti svaka vrsta
vradžbina ... one su rezultat njihovog delovanja, a ljudi koji nanose
povrede svojim bližnjim pomoću vradžbina najčešće su poštovaoci
ovih demona, naročito njihovog poglavara. Ovi duhovi provode
vreme obmanjujući nas, izvodeći razne vrste jeftinih čuda i iluzija;
njihova ambicija je da ih smatraju bogovima, dok njihov poglavar
zahteva da ga priznaju za vrhovno božanstvo.”27
„Duh” koji se potpisao kao Svedenborg – navodeći od reči do reči
ono što piše u Dejvisovom radu “Dijake” – koji nagoveštava da se
na njega odnosi JA SAM, savršeno nalikuje predvodniku Porfirijevih
zlih demona.
Šta bi bilo prirodnije od ovakvog klevetanja drevnih i iskusnih
teurgista od strane izvesnih medijuma, kada vidimo da je Jamblih,
izlagač spiritualne teurgije, strogo zabranjivao svaki pokušaj da se
izvedu prikazivanja ovakvih fenomena, osim kada im je prethodila
duga priprema u vidu moralnog i fizičkog pročišćenja, i to pod
vođstvom iskusnih teurgista. Štaviše, on izjavljuje da su, uz vrlo retke
izuzetke, slučajevi kada osoba „izgleda izdužena ili deblja, ili kada
lebdi u vazduhu” siguran znak da su je zaposeli zli demoni.28
Sve na ovom svetu dospeva u svoje vreme; istina, ma koliko
čvrsto bila utemeljena na neoborivim dokazima, neće pustiti koren i
izrasti osim ako, poput biljke, ne bude posejana u pravo vreme. „To
doba mora biti pripremljeno, kaže profesor Kuk; pre svega tridesetak
godina sam sadržaj ovog skromnog rada bi ga osudio na samouni-
štenje. Ali savremeni fenomen, bez obzira na svakodnevna raskrinka-
vanja, na ismevanje kome ga izlaže svaki materijalista i na brojne
sopstvene greške, narasta i postaje sve bolje potkrepljen činjenicama,
ako već ne mudrošću i duhom. Ono što bi pre samo dvadesetak godi-
na izgledalo jednostavno apsurdno, sada može da bude razmotreno
zahvaljujući tome što su velika naučna imena potvrdila ove feno-
mene. Na nesreću, čak iako se svakodnevno povećava uticaj ovih fe-
27 Porfirije: „O dobrim i zlim demonima”.
28 „De Mysteriis Egyptorum” (O egipatskim misterijama), knjiga III., poglavlje. 5.
361
nomena, nema odgovarajućeg poboljšanja u filozofiji koja ih prati.
„Razlikovanje duhova” je i sada isto tako bedno kao što je oduvek
bilo.
Među današnjim piscima o spiritizmu možda nijedan ne uživa veće
uvažavanje zbog svog karaktera, obrazovanja, iskrenosti i sposobnosti
od Ipsa Sardženta iz Bostona u Masačusetsu. Njegova monografija
pod naslovom „Opipljivi dokazi besmrtnosti” (The Proof Palpable of
Immortality) zasluženo zauzima istaknuto mesto među radovima na
ovu temu. Nastojeći da, iz najboljih namera, odbrani integritet medi-
juma i njihovih fenomena, gospodin Sardžent je ipak prinuđen da kaže
sledeće: „Moć duhova da reprodukuju odraze ličnosti koje su napustile
ovaj svet nameće sledeće pitanje: koliko uopšte možemo biti sigurni
u identitet ma kog duha, kakvi god testovi bili u pitanju? Još nismo ni
izdaleka dovoljno saznali da bismo mogli da damo pouzdan odgovor
... Ima još mnogo toga u načinu izražavanja i ponašanju ove vrste ma-
terijalizovanih duhova što i dalje predstavlja zagonetku.” Nema sumnje
da je gospodin Sardžent najkompetentniji da prosudi o intelektualnim
dometima većine duhova koji se skrivaju iza fizički opipljivih feno-
mena, a on kaže: „Velika većina pripada plitkoumnoj sorti, kao što je
i na ovom svetu.” Voleli bismo da znamo, ako je takvo pitanje na mestu,
zbog čega pokazuju tako malo inteligencije ako su u pitanju duhovi
ljudskih bića? Ili intelignetni ljudski duhovi ne mogu da se materija-
lizuju, ili duhovi koji su u stanju da se materijalizuju nemaju ljudsku
inteligenciju pa, prema onome što je sam gospodin Sardžent pokazao,
može da se radi samo o „elementarnim” duhovima koji su potpuno
izgubili svaku vezu sa ljudima, ili je reč o onoj vrsti demona koja se,
prema persijskim magima i Platonu, nalazi između bogova i bestelesnih
ljudskih likova.
Postoje pouzdana svedočanstva, među njima i jedno od gospodina
Kruksa, koja pokazuju da mnogi „materijalizovani” duhovi govore
čujnim glasom. Međutim, mi smo već pokazali, na osnovu sve-
dočenja drevnih mudraca, da glas ljudskih duhova nije i ne može biti
artikulisan; on, po Emanuelu Svedenborgu, podseća na „duboke uz-
362
disaje”. Koja je od ove dve vrste svedoka verodostojnija? Da li su to
drevni filozofi koji su se oslanjali na iskustvo tolikih vekova teurgi-
jske prakse, ili savremeni spiritisti koji se njome uopšte nisu bavili i
koji nemaju činjenice na kojima bi zasnovali svoje mišljenje, osim
onih koje su im preneli sami „duhovi”, čiji identitet nemaju načina
da provere? Postoje medijumi čiji su organizmi ponekad uspevali da
prizovu stotine ovih navodno „ljudskih” obličja. Pa ipak, ne možemo
da se setimo da smo videli ili čuli makar jednog koji izražava bilo
šta osim najbanalnijih ideja. Ova činjenica bi morala da privuče
pažnju čak i najlakovernijih spiritista. Ukoliko duh uopšte može da
govori, i ako je put otvoren kako inteligentnim tako i neinteligentnim
bićima, zbog čega nam se ponekad ne obrate na način koji makar u
najmanjoj meri poseduje kvalitete saopštenja koja primamo posred-
stvom „direktnog zapisivanja”? Gospodin Sardžent ističe jednu
veoma sugestivnu i značajnu ideju u sledećoj rečenici: „Koliko su
njihove mentalne operacije i memorija ograničeni samim činom ma-
terijalizacije, a koliko intelektualnim mogućnostima samog medi-
juma, još uvek je pitanje.”29 Ukoliko su iste vrste materijalizovanih
„duhova” odgovorne za direktno pisanje poruka, i obe se manifestuju
posredstvom medijuma, a jedna priča besmislice dok nam druga često
izlaže uzvišena filozofska učenja, zbog čega bi „intelektualni dometi
medijuma” više ograničavali njihove mentalne operacije u jednom
slučaju nego u drugom? Medijumi koji izvode materijalizacije – bar
koliko smo zaključili na osnovu naših posmatranja – sigurno nisu
nižeg obrazovanja od mnogih seljaka i mehaničara koji su u raznim
momentima, pod uticajem natprirodnih sila, objavljivali svetu duboke
i uzvišene ideje. Istorija psihologije nudi mnoštvo primera koji ilus-
truju ovu poentu, a među njima se posebno ističu Beme, nadahnuti
ali neobrazovani obućar, i naš sopstveni Dejvis. Što se tiče nerazvi-
jenog intelekta, smatramo da nije potrebno tragati za drastičnijim
primerom od dece-proroka iz Sevenoa, zatim raznih pesnika i vidov-
29 Epes Sargent: “Proof Palpable of Immortality”, str. 45.
363
njaka, kakvi su već spominjani u prethodnim poglavljima. Kada se
duhovi budu snabdeli govornim organima, sigurno im neće biti ništa
teže da govore kao što bi to činile osobe sa sopstvenim obrazova-
njem, inteligencijom i društvenim rangom u pravom životu, nego da
svaki put jednoličnim glasom ponavljaju trivijalnosti i, rekli bismo
prečesto, iste otrcane fraze. Što se tiče ohrabrujuće primedbe gospo-
dina Sardženta da „kako je nauka o spiritizmu još u povoju, možemo
se nadati da će ovo pitanje uskoro biti bolje osvetljeno”, bojimo se
da je naš odgovor da to svetlo nikada neće zasijati iz „mračnih kabi-
neta”.30
Jednostavno je smešno i apsurdno tražiti od svakog proučavaoca
koji istupi kao svedok aktuelnih „čuda” i psiholoških fenomena di-
plomu magistra ili doktora nauka. Iskustvo iz proteklih četrdeset go-
dina nam govori da nisu uvek „naučno istrenirani” umovi najbolji u
stvarima koje traže jednostavan, zdrav razum i iskreno iznetu istinu.
Ništa ne zaslepljuje tako kao fanatizam, ili jednostrano posmatranje
jednog problema. Kao ilustraciju za ovo možemo uzeti kako orijen-
talnu magiju ili antički spiritualizam, tako i savremene fenomene.
Stotine, pa čak i hiljade savršeno verodostojnih svedoka, vrativši se
posle dužeg boravka ili putovanja po Istoku, potvrdili su činjenicu
da su neobrazovani fakiri, šeici, derviši i lame u njihovom prisustvu,
bez ičije pomoći i bez ma kakvih uređaja, izvodili čuda. Svi su po-
tvrdili da su fenomeni koji su im prikazani bili suprotni svim pozna-
tim zakonima nauke, i da su ukazivali da postoje mnoge, još uvek
nepoznate, okultne sile u prirodi, kojima naizgled upravljaju nad-
ljudske inteligencije. Kakav su stav zauzeli naši naučni krugovi
prema ovom problemu? Koliko su svedočenja pojedinih umova naj-
višeg „naučnog treninga” uticala na stavove u sopstvenoj, naučnoj
sredini? Da li su istraživanja profesora Hejra i de Morgana, Kruksa i
Volasa, de Gasparina i Tirija, Vagnera i Butlerova, itd., makar na
trenutak pokolebala njihov skepticizam? Kako su gledali na lična
30 Pogledajte Mat. 24:26.
364
iskustva koja je Žakolio imao sa fakirima u Indiji, ili na psihološka
objašnjenja profesora Pertija iz Ženeve? Koliko na njih uopšte utiče
glasni krik čovečanstva, koje žudi za opipljivim, jasno pokazanim
znamenjima Boga, individualne duše i večnog postojanja – i kakav
je njihov odgovor? Srušili su i uništili svaki trag duhovnosti, ali nisu
izgradili ništa da je zameni. „Ne možemo da ustanovimo njeno po-
stojanje pomoću retorti ili posuda za topljenje”, kažu, „prema tome,
sve je to samo obmana!” U ovom dobu kojim gospodare hladni rezon
i predrasude, čak i crkva mora da se obrati nauci za pomoć. Vera
građena na živom pesku i visoko uzdignute dogme koje su bez ika-
kvog osnova ruše se u prah na ledeni dodir naučne istine utvrđene is-
traživanjima, povlačeći sa sobom i prâvu veru. Ali u ljudskom srcu
uporno istrajava žudnja za nekim vidljivim znakom Boga i života
posle smrti. Uzaludni su svi sofizmi nauke; ona nikada neće moći da
uguši glas prirode. Njeni predstavnici su jedino uspeli da zatruju čiste
vode iskrene vere, pa se ljudski rod sada ogleda u mutnim vodama,
punim kala uskomešanog sa dna nekada čistog izvora. Čovekolikog
Boga naših predaka su zamenila čovekolika čudovišta; što je još gore,
vode u kojima se čovečanstvo ogleda na svojoj nemirnoj površini
prikazuju izopačeni odraz istine i činjenica, kakve priziva njegova
zabludela mašta. Poštovani Bruk Herford (Brooke Herford) piše:
„Ono što hoćemo nije čudo nego neki opipljivi dokaz duhovnog
i božanskog. Ljudi više ne traže takav ‚znak’ od proroka, već od
naučnika. Ljudi osećaju da svo to pipanje u mraku, oko samih ivica
najskrivenijeg kutka stvorenog sveta treba da dovede tragaoca do
činjenica koje grade samu osnovu svega što postoji, do nepogrešivih
znakova samog Boga.”
Znaci su tu, isto tako i naučnici; šta još možemo da očekujemo od
njih, pošto su tako dobro obavili svoj posao? Zar ti titani ljudske misli
nisu izvukli Boga iz Njegovog skrovišta i srušili ga u prah, ponudivši
nam umesto Njega protoplazmu?
Na sastanku Britanskog udruženja, održanom u Edinburgu 1871.,
ser Vilijem Tomson je rekao sledeće: „Nauka se obavezala večnim
zakonom časti da se neustrašivo suoči sa svakim problemom koji se
365
može korektno izneti pred nju.” Profesor Haksli sa svoje strane
primećuje: „Što se tiče čuda, mogu jedino da kažem da se, kako ja to
shvatam, reč ‚nemoguće’ ne može primenjivati na filozofske prob-
leme.” Veliki Humbolt primećuje da „predrasude usled kojih skepti-
cizam odbacuje činjenice ne proverivši njihovu istinitost u nekim
slučajevima nanose više štete od bespogovornog verovanja u sve i
svašta”.
Ovi ljudi su pokazali da sami ne veruju u sopstvena učenja. Odba-
cili su mogućnost, koja im se ukazala otvaranjem Orijenta, da lično
ispitaju fenomene što ih potvrđuje svaki putnik koji je prošao kroz
ove zemlje. Da li su naši fiziolozi i patolozi ikada pomislili koliku bi
korist mogli da imaju ukoliko bi uspeli da proniknu u naznačajniji
problem kojim se ikada bavila ljudska misao? Ne, nikako, jer se
nikada nisu usudili. Ne treba očekivati da će ‚krem nauke’ iz Evrope
i Amerike preduzeti zajedničko putovanje na Tibet i u Indiju, kako
bi na licu mesta ispitali čuda koja izvode fakiri! Čak i kada bi jedan
od njih pošao kao usamljeni hodočasnik da se lično uveri u čuda
stvaranja u toj zemlji iz bajke, ko bi od njegovih kolega poverovao
njegovim rečima?
Bilo bi koliko zamorno toliko i nepotrebno da počnemo iznova
da ređamo činjenice koje su drugi sa takvom žestinom isticali;
gospoda Volas i V. Hjuit31 su u više navrata upečatljivo opisali hiljadu
i jednu apsurdnu grešku koju su napravila naučna društva Francuske
i Engleske vođena svojim slepim skepticizmom. Ako je jedan Kivije
mogao da odbaci fosil koga je 1828. iskopao francuski geolog Bue
jedino zato što je pomenuti anatom mislio da je pametniji od svog
kolege, uporno odbijajući da poveruje da se ljudski skelet može pro-
naći dvadeset pet metara duboko u mulju Rajne, i ako je Francuska
akademija mogla da 1846. odbaci tvrdnje Bušea de Pertjea, da bi
sama došla pod udar kritike već 1860. kada je istinitost Pertjeovih
otkrića i zapažanja potvrdilo više geologa koji su pronašli oružja od
31 Pogledajte Volasa: “Miracles and Modern Spiritualism” i V. Hjuita: “History of the
Supernatural”, tom II
366
kremena u naslagama šljunka u severnoj Francuskoj, i ako je 1825.
godine, ismejano svedočenje MakInerija McEnery u kome tvrdi da
je u pećini Kents Hol pronašao komade obrađenog kremena pored
ostataka izumrlih vrsta životinja;32 i da su se podsmevali još više, ako
je to moguće; da su sva ta ismevanja i preterivanja skeptika doživela
debakl 1865. kada se pokazalo da su bila bez ikakve osnove; kada su
– kako kaže gospodin Volas „potvrđeni raniji izveštaji sakupljani
punih četrdeset godina, i pokazano da je stvarnost još čudesnija” –
ko može da ostane toliko naivan da i dalje veruje u nepogrešivost
naše nauke? I zašto bismo se uopšte čudili nedostatku moralne hra-
brosti kod pojedinih članova te velike, tvrdoglave grupe koja pred-
stavlja savremenu nauku?
NEUGASIVA SVETILJKA
I tako su jedna za drugom činjenice bile diskreditovane. Sa svih

strana neprestano dopiru prigovori. „O psihologiji se tako malo zna!”
jada se jedan član Kraljevskog društva. „Moramo da priznamo da
znamo jako malo o fiziologiji, ako uopšte nešto znamo”, kaže drugi.
„Od svih nauka, nijedna ne počiva na tako klimavim osnovama kao
medicina,” preko volje priznaje treći. „Šta znamo o navodnim nervnim
fluidima? ... Još uvek ništa”, nabacuje četvrti; i tako dalje, u svakoj
grani nauke. A u međuvremenu, najzanimljivije fenomene u prirodi,
koji mogu biti protumačeni jedino uz pomoć fiziologije, psihologije i
„još uvek nepoznatih” fluida, odbacuju kao obmanu ili, ako se i pokažu
istinitim, naučnike jednostavno „ne zanimaju”. Ili, što je još gore, kada
neki subjekt, čiji organizam pokazuje prisustvo najvažnijih odlika
takvih okultnih mada savršeno prirodnih moći, ponudi da na njemu vrše
32 Pogledajte Volasov referat pročitan pred Dijalektičkim dru-štvom 1871.: “Answer

to Hume”, etc..
367
ispitivanja, umesto da pošteno pokušaju da izvedu nekoliko eksper-
imenata s njim, otkrije da mu je naučnik postavio zamku (?) a za svoj
trud bude nagrađen osudom na tri meseca zatvora! Baš ohrabrujući
primer.
Lako je razumeti da u činjenicu, iznetoj 1731., koja svedoči o do-
gađaju što se odigrao za vreme pontifikata Pavla III, recimo, niko
više ne veruje 1876. godine. A kada naučnicima kažu da su Rimljani
održavali svetlo u svojim grobnicama tokom bezbroj godina uljanim
lampama od zlata, i da su jednu takvu stalno goreću lampu pronašli
kako svetli punim sjajem u grobnici Tulije, Ciceronove ćerke, bez
obzira na činjenicu da je grobnica bila zatvorena tokom 1.550 godi-
na33 – svakako da imaju izvesno pravo da posumnjaju, pa čak i od-
bace takvu tvrdnju, sve dok se lično ne uvere, na osnovu sopstvenih
čula, da je takva stvar moguća. Međutim, u tom slučaju bi mogli da
glatko odbace svedočanstva svih drevnih i srednjovekovnih filozofa.
Sahranjivanje živih fakira i njihov kasniji povratak u život, pošto su
proveli trideset dana pod zemljom, mogu da im izgledaju u najmanju
ruku sumnjivo. Isto važi i za nanošenje smrtonosnih povreda samom
sebi, i za slučajeve u kojima su razne lame prisutnima bukvalno
pokazivale sopstvenu utrobu, da bi odmah zatim zaceljivali svoje
rane.
Sigurno je da izvesnim ljudima, koji odbacuju čak i svedočanstva
sopstvenih čula u pogledu fenomena izvedenih u njihovim zemljama,
priče koje se mogu naći u klasičnoj literaturi i zabeleškama puto-
pisaca moraju da izgledaju potpuno apsurdne. Ali ono što nikada
nećemo biti u stanju da shvatimo jeste kolektivna tvrdoglavost čitavih
akademija, suočenih sa mnoštvom gorkih lekcija u prošlosti, kada su
ove institucije „mistifikovale smisao svojih pouka rečima koje ništa
ne znače.” Poput Gospoda koji odgovara Jovu „iz vihora”, magija
može savremenoj nauci da kaže: „Gde ste bili kada ja položih temelje
Zemlji? Recite, ako ste razumeli! I ko ste vi da kažete prirodi:
33 “Philologos” (Bejlijevo) drugo izdanje.
368
‚Do ovde ćeš doći, ali ne dalje; tu će tvoji gordi talasi biti zau-
zdani’?” Zar je važno ako oni i dalje poriču? Mogu li sprečiti fe-
nomene da se odigravaju na sve četiri strane sveta, čak i da je njihov
skepticizam hiljadu puta žešći? Fakire će i dalje zakopavati i oni će
se vraćati u život, zadovoljavajući radoznalost putnika iz Evrope; a
lame i indijske askete će ranjavati svoja tela, sakatiti ih, pa čak i prosi-
pati sopstvenu utrobu, da bi se posle svega sasvim dobro osećali; po-
ricanja čitavog sveta se neće pretvoriti u vihor dovoljno jak da
pomrači neugasive lampe koje i dalje gore u nekim od podzemnih
grobnica Indije, Tibeta i Japana. Jednu od takvih lampi pominje po-
štovani S. Mejtir iz londonske Misije. U hramu grada Trivandruma,
u kraljevini Travankore u južnoj Indiji „postoji duboki bunar u
samom hramu, u koga vernici godinu za godinom bacaju ogromne
količine dragocenosti, kao i na drugo mesto, u šupljinu pokrivenu ka-
menom, gde se nalazi velika lampa od zlata, koja, od kako je pre 120
godina upaljena neprekidno gori”, kaže ovaj misionar u svom opisu
tog mesta. Katolički misionari čudesna svojstva ovih lampi pripisuju,
samo po sebi se podrazumeva, ljubaznoj predusretljivosti nečastivog.
Jedan opre-zniji protestantski bogoslov ih takođe pominje, ali se uz-
država od komentara. Otac Ik je video i ispitao jednu od takvih lampi,
a isto su uradili i drugi ljudi koji su bili dovoljno srećni da osvoje
poverenje i prijateljstvo istočnjačkih lama i veroučitelja. Isto tako ne
mogu biti odbačena ni čuda kojima je prisustvovao kapetan Lejn u
Egiptu; iskustvo Žakolija u Benaresu i doživljaji ser Čarlsa Nejpiera
(Charles Napier); levitiranje ljudi usred bela dana, koje se jedino
može objasniti na način iznesen u Uvodnom poglavlju ovog rada.34
Takve levitacije je potvrdio – pored gospodina Kruksa – i profesor
Perti, koji pokazuje kako su izvođene u otvorenom prostoru i trajale
ponekad i po dvadeset minuta; svi ovi fenomeni, kao i mnoštvo dru-
gih, događali su se, događaju se i događaće se u svakoj zemlji na
našoj planeti, uprkos svim skepticima i naučnicima koje je evolucija
izvela iz mulja Silurskih mora.
34 Pogledajte u pojmovnik pod „Etrobatija” (Æthrobacy).
369
Među ismevanim tvrdnjama alhemičara je i ona o lampama koje
neprestano svetle. Ukoliko kažemo čitaocu da smo imali prilike da
ih sami vidimo, mogu nam postaviti pitanje – u slučaju da iskrenost
naših ličnih uverenja nije dovedena u pitanje – kako možemo da
tvrdimo da lampe koje smo videli zaista „neprekidno svetle” budući
da je period našeg posmatranja trajao vrlo kratko? Jednostavno na
taj način što znamo koji su sastojci upotrebljeni, na koji način su kon-
struisane i koji je prirodni zakon primenjen u ovom slučaju, sigurni
smo da bi jedno istraživanje sprovedeno u odgovarajućim uslovima
samo moglo da potvrdi našu izjavu. Koji su to uslovi i od koga se
znanje o tome može dobiti, naši kritičari moraju sami da otkriju, pro-
lazeći kroz sve ono kroz šta smo i mi morali da prođemo. U među-
vremenu, navešćemo samo mali broj od 173 autoriteta koji su pisali
na ovu temu. Nijedan od njih, koliko možemo da se prisetimo, nije
tvrdio da će ove lampe po grobnicama goreti doveka, već jedino
tokom nekog neodređenog broja godina, a zabeleženi su slučajevi
kada su neprekidno gorele tokom više vekova. Niko neće poreći da
ukoliko postoji prirodni zakon po kome lampa bez dodatnog goriva
može da gori desetak godina, ne postoji razlog zbog koga po istom
zakonu sagorevanje ne bi moglo da traje stotinu ili hiljadu godina.
Među mnoštvom dobro poznatih osoba koje su čvrsto verovale i
svim silama dokazivale da su takve lampe po grobnicama gorele po
nekoliko stotina godina, i da bi nastavile da gore možda beskrajno, da
ih nisu ugasili, ili da same lampe nekim slučajem nisu razbijene,
možemo da ubrojimo sledeća imena: Klimenta Aleksandrijskog, Her-
molausa Barbarusa, Apijana, Buratinusa, Citezijusa, Celijusa, Foksi-
jusa, Kosteusa, Kasalijusa, Kedrenusa, Delrijusa, Ericijusa, Gesnerusa,
Jakobonusa, Lendera, Libavijusa, Lazijusa, P. dela Mirandolu, Fi-
laleteja, Licetusa, Majolusa, Maturantijusa, Baptistu Portu, Panciro-
lusa, Ruselijusa, Skardonijusa, Ludovikusa Vivesa, Volateranusa,
Paracelzusa, nekoliko arapskih alhemičara, i, najzad, Plinija, Solinusa,
Kirhera i Albertusa Magnusa.
370
Njihovo otkriće se pripisuje drevnim Egipćanima, tim sinovima
zemlje hemije.35 U najmanju ruku, oni su upotrebljavali ovakve
lampe daleko pre ma kog drugog naroda, zbog specifičnosti njihovih
verskih učenja. Za astralnu dušu mumije se verovalo da se zadržava
u blizini tela svo vreme trajanja neophodnog ciklusa od tri hiljade
godina. Ona je bila povezana sa telom magnetskom niti, koja se
mogla prekinuti jačim naprezanjem, a Egipćani su se nadali da bi
neprekidno goruća lampa mogla da natera materiji sklonije duše da
se rastanu od svog zemaljskog prebivališta i zauvek se sjedine sa svo-
jim božanskim JA. Zbog toga su kačili lampe po grobnicama bogatih.
Takve lampe su često pronalažene u podzemnim pogrebnim prostori-
jama, a Licetus je ispisao jedan veliki list dokazujući da je u njegovo
vreme, kad god bi otvarali neku grobnicu, u njoj bila goruća lampa,
koju bi odmah ugasili da ne bi oskrnavili grobno mesto. T. Livije,
Buratinus i Mihael Šata (Michael Schatta) su, u svojim pismima Kir-
heru,36 tvrdili da su pronašli mnoštvo lampi u podzemnim lagumima
starog Memfisa. Pausanije pominje zlatnu lampu u hramu Minerve
u Atini, za koju kaže da je delo veštine izvesnog Kalimaha, i da je
neprekidno gorela punu godinu. Plutarh37 tvrdi da je video jednu ta-
kvu lampu u hramu Jupitera Amona, i da su ga hramski sveštenici
uveravali kako ona neprekidno gori već godinama, i mada je slo-
bodno visila u prostoru, ni vetar ni voda nisu mogli da je ugase. Sveti
Avgustin, autoritet rimo-katoličke crkve, takođe opisuje jednu lampu
u Venerinom svetilištu, iste vrste kao i prethodne, koju nije mogao
da ugasi ni najjači vetar ni voda. „U Edesi su pronašli lampu”, kaže
Kedrenus, „koja je, skrivena na vrhu izvesne kapije, gorela punih 500
godina.” Ali od svih takvih lampi najčudesnija je ona koju pominje
Olibije Maksimus iz Padove. Pronađena je blizu Ateste, a Skar-
donijus38 nam je živo opisuje: „U velikoj zemljanoj urni se nalazila
35 Psal105:23.„U zemlju Hamovu” ili chem, hem, odakle potiču izrazi alhemija i hemija.
36 “Œdipi Ægyptiaci Theatrum Hieroglyphicum”, str. 544.
37 Lib. de Defectu Oraculorum
38 Lib I., odeljak 3, Cap. ult.
371
manja, a u njoj je jedna lampa neprekidno gorela tokom 1.500 godina,
sagorevajući neku savršeno čistu tečnost koja se nalazila u dve boce,
jednoj od zlata i drugoj od srebra. O njima se stara Franciskus Matu-
rantijus, koji ih ceni više od svega.”
Ne obazirući se na preterivanja, i odbacujući kao neosnovane
tvrdnje savremene nauke da je nemoguće napraviti takve lampe, upi-
tali bismo da li bi, u slučaju da se ispostavi kako su neugasive vatre
zaista postojale u vremenima „čuda”, trebalo drugačije gledati na
lampe koje su gorele po hrišćanskim hramovima, ili svetilištima
Jupitera, Minerve i drugih paganskih božanstava. Prema izvesnim
teolozima, izgleda da su ove druge (hrišćanstvo takođe tvrdi da ih
je upotreblj-avalo) gorele zahvaljujući nekakvoj božanskoj, čudesnoj
sili, i da je njihova svetlost, stvorena „paganskom” veštinom, održa-
vana ‚lu-kavošću nečastivog’. Kirher i Licetus pokazuju da su bile
postavlj-ane na sledeća dva načina. Lampu u Antiohiji, koja je gorela
punih 1.500 godina i nalazila se na otvorenom, javnom mestu, iznad
ulaza u crkvu, održavala je „sila božija”, koja je „stvorila i bezbroj
zvezda da gore večnim plamenom”. A što se tiče paganskih lampi,
Sv. Avgustin nas uverava da su one delo đavola koji „nas vara na
hiljadu načina”. Šta bi Satani bilo lakše nego da prikaže blesak sve-
tlosti ili upali blistavi plamen pred onima koji se prvi put spuštaju u
takvu podzemnu prostoriju?
Svi pravoverni hrišćani tvrde da je tokom pontifikata Pavla III,
prilikom otvaranja grobnice kraj Apijskog puta u Rimu pronađeno
telo mlade devojke kako pliva u nekoj svetlucavoj tečnosti, koja ga
je tako dobro očuvala da je lice izgledalo izuzetno lepo i delovalo
kao da je živo. Kraj njenih stopala je gorela lampa, čiji se plamen
ugasio kada je grobnica otvorena. Na osnovu uklesanih znakova
otkriveno je da je grobnica zatvorena pre više od 1.500 godina, i pret-
postavljeno da je pronađeno telo pripadalo Tulioli, ili Tuliji, Ci-
ceronovoj kćeri.39
39 Detalji ove priče se mogu pronaći u jednom radu Erazmusa Franciskusa, koji
navodi Flaumerusa, Pancirolusa i mnoge druge.
372
Hemičari i fizičari odbacuju mogućnost postojanja lampi koje bi
neprekidno svetlele, tvrdeći da koja god materija bila razložena u
paru ili dim ne može da ostane stabilna, već mora da bude utrošena,
a kako uljno gorivo upaljene lampe isparava, plamen ne može
neograničeno da traje jer nema šta da ga hrani. Na drugoj strani, al-
hemičari poriču da svo gorivo upaljenog plamena neizbežno mora
da se pretvori u paru. Oni kažu da postoje stvari u prirodi koje ne
samo što će se odupreti sili vatre i ostati neutrošene, nego će se po-
kazati neugasivim, bilo da je reč o vetru ili vodi. U jednoj staroj
studiji iz hemije napisanoj 1700-te, nazvanoj Nekrokedeia autor u
više navrata pobija tvrdnje raznih alhemičara. Ali, mada poriče da
postoji vatra koja može neprekidno da gori, on je sklon da poveruje
u mogućnost da postoje lampe koje mogu da gore po nekoliko stotina
godina. Pored toga, imamo mnoštvo svedočanstava od alhemičara
koji su utrošili godine na ovakve eksperimente i došli do zaključka
da je tako nešto moguće.
Postoje naročiti preparati koji se spravljaju od zlata, srebra i žive,
isto tako od nafte, petroleja i drugih bitumenskih ulja. Alhemičari
navode da su za takve lampe korišćeni i kamforovo ulje i ambra,
Lapis asbestos seu Amianthus, Lapis Carystius, Cyprius i Linum
vivum seu Creteum. Oni potvrđuju da takva materija može biti spra-
vljena bilo od zlata ili srebra i rastvorena u tečnost, i ukazuju da je
zlato najbolja ‚hrana’ za njihov čudesni plamen, jer se od svih metala
pri zagrevanju i topljenju najmanje gubi upravo od zlata; štaviše, ono
može da se pripremi na takav način da upija čestice ulja čim dođe do
njihovog isparavanja, tako da neprestano hrani svoj plamen kada se
jednom upali. Kabalisti tvrde da je Mojsije znao za ovu tajnu i da ju
je naučio od Egipćana, kao i da je lampa za koju je Gospod zapovedio
da gori u „svetinji nad svetinjama” bila jedna od takvih neugasivih
lampi. „I ti zapovjedi sinovima Izrailjevim da ti donesu ulja masli-
nova čistoga cijeđenoga za vidjelo, da bi žišci gorjeli svagda.” (2
Moj. 27:20)
373
I Licetus poriče da su ove lampe bile napravljene od metala, ali
na 44. stranici svog rada pominje izvesni preparat od žive koji je
sedam puta vatrom pročišćavan kroz beli pesak, od koga su, kako
kaže, pravljene lampe koje neprestano gore. I Maturantijus i Citezijus
su čvrsto verovali da se to može izvesti isključivo hemijskim proce-
sima. Ova tečnost od žive je među alhemičarima bila poznata kao
Aqua Mercurialis, Materia Metallorum, Perpetua Dispositio i Ma-
teria prima Artis, kao i Oleum Vitri. Tritenhajm i Bartolomeo Korn-
dorf su pravili preparate za neugasivi plamen, i ostavili svoje recepte
za njih.40
40 „Sumpor. Stipsa ust. IV.; sublimiraj ih u cvetove za ij., i na to dodaj kristalni
venecijanski boraks (u prahu) j.; sve ovo poprskaj potpuno pročišćenim vinskim špiri-
tusom i izmešaj u rastvor, zatim ga zgušnjavaj da smanji zapreminu i uspi novu količinu;
ponavljaj ovo sve dok sumpor ne počne da se na vrelom bronzanom tanjiru topi kao
vosak, bez ikakvog dima: ovako se spravlja gorivo za lampu, ali fitilj treba pripremiti
na sledeći način: sakupi vlakna ili rese Lapisa asbestosa, da budu debljine tvog srednjeg,
a dužine malog prsta, onda ih stavi u posudu od venecijanskog stakla i, prelivši ih već
opisanim pročišćenim sumporom, odnosno gorivom, drži posudu tokom dvadeset četiri
časa u tako vrelom pesku da sumpor svo vreme ključa. Fitilj koji je na ovaj način
pročišćen i pomazan sada treba staviti u staklenu posudu oblika školjke, i to tako da
jedan njegov deo viri iz mase pripremljenog sumpora; onda, postavivši ovu posudu na
vreli pesak, moraš istopiti sumpor tako da kada se ohladi, čvrsto drži fitilj, i kada bude
upaljen, on će goreti postojanim plamenom pa ovu lampu možeš postaviti na ma koje
mesto što ti se svidi.”
Drugi recept ide ovako:
„ Solis tosti, lb. j.; pospi ga koncentrovanim vinskim sirćetom i zgušnjavaj ga
dok ne dostigne gustinu ulja; onda dodaj još sirćeta pa kvasi i destiluj isto kao pre. Pona-
vljaj postupak četiri puta, a onda uspi u ovaj sirćetni rastvor vitr. antimonii subtilis loe-
vigat, lb. j.; sipaj ga u manji sud i stavi ga stoji u pepelu nekih šest časova, izdvoj njegovu
tinkturu, izlij tečnost i ponovi postupak, pa je opet izdvoj; ponavljaj postupak sve dok se
ne izgubi svaki trag crvenila. Zgusni svoj ekstrat do gustine ulja i onda ga prečisti u Bal-
neo Mariæ (Marijinoj kupki - tiganju sa dve drške). Onda uzmi antimon iz koga je bila
izdvojena tinktura i zgusni ga u fino brašno, pa ga sipaj u staklenu retortu sa dugačkim
vratom; prelij ga prečišćenim uljem, pa zgušnjavaj i mešaj nekoliko puta sve dok prah
ne apsorbuje svo ulje i postane sasvim suv. Ponovo ga ekstrahuj vinskim špiritusom, to-
liko puta koliko je potrebno da se iz njega izvuče sva esencija, koju onda treba staviti u
374
Azbest, koji je Grcima bio poznat pod nazivom Asbestos ili neu-
gasivi, predstavlja jednu vrstu kamena, koji jednom upaljen ne može
da se ugasi, kako nam poručuju Plinije i Solinus. Albertus Magnus
ga opisuje kao kamen boje gvožđa, koji se uglavnom može naći u
Arabiji. On se obično nalazi pokriven jedva primetnom masnom pre-
vlakom, koja će buknuti čim joj približimo upaljenu šibicu. Hemičari
su napravili mnoštvo eksperimenata kako bi ga odvojili od ovog
nerastvorljivog ulja, ali se tvrdi da nijedan nije urodio plodom. Ipak,
da li su naši hemičari spremni da tvrde da je taj postupak neizvodljiv?
Ukoliko bi ovo ulje moglo da bude uklonjeno, nema sumnje da bi se
dobilo „trajno” gorivo. Drevni mudraci se nisu isprazno hvalili da
poznaju ovu tajnu jer, da ponovimo, i dan-danas postoje eksperimen-
tatori koji su uspeli u tome. Hemičari koji su uzalud pokušavali, tvrde
da je fluid ili tečnost hemijskim putem izdvojena iz ovog „kamena”
pre nalik vodi nego ulju, i da je tako nečista i zagađena da nije mogla
da gori; drugi nas, naprotiv, uveravaju da ovo ulje, čim se izloži vaz-
duhu, postaje tako gusto i čvrsto da se jedva održava na površini
vode, a kada ga zapale izgara bez plamena, pretvarajući se u tamni
dim; dok se za lampe drevnih hemičara tvrdi da su gorele najčistijim
i najsvetlijim plamenom, ne ispuštajući ni najmanji dašak dima.
Kirher, koji pokazuje da je njegovo pročišćenje izvodljivo, smatra da
je postupak tako težak da ga mogu izvesti samo najviši adepti al-
hemije.
retortu sa dugim vratom, dobro oblepljenim petostrukim papirom i onda destilovati da
bi, uklonivši sav špiritus, na dnu posude ostalo neutrošeno ulje, koje će biti iskorišćeno
sa fitiljem na isti način kao i sumpor čije smo spravljanje prethodno opisali.”
„Ovo su dugovečne svetiljke Tritenhajma”, kaže Libavijus, njegov komentator,
„koje, mada traju kraće od naftnih, rade na istom principu. Nafta nije toliko postojana
da ne bi mogla da se zapali, jer isparava i vremenom gubi na zapremini, ali ukoliko se
fiksira dodavanjem ekstrata Lapisa asbestinosa, može da posluži kao neutrošivo gorivo”,
kaže ovaj poznavalac.
Možemo ovome da dodamo kako smo imali prilike da lično vidimo lampu pripre-
mljenu na ovaj način, i rečeno nam je da od kako je prvi put upaljena, 2. maja 1871.,
nije prestala da svetli. Kako pouzdano znamo da osoba koja je napravila ovaj eksperi-
ment nije u stanju da prevari ma koga, i da se izuzetno interesuje za tajne eksperimente
hermetičara, nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u njegovu tvrdnju.
375
Svetom Avgustinu, koji sve ove veštine pripisuje uobičajenom
žrtvenom jarcu hrišćanske dogme – đavolu, otvoreno protivreči Lu-
dovikus Vives41 koji pokazuje da su sve takve navodno magijske op-
eracije delo čovekovog napornog rada i pomnog proučavanja
skrivenih tajni prirode, ma koliko čudno i neobično izgledale. Izvesni
vitez sa Kipra, Podokatarus,42 je imao laneno rublje i platno izrađeno
sa drugačijom vrstom azbesta, za koje Porkakije43 kaže da ga je video
u vitezovom domu. Plinije ovakav lan naziva linum vinum i Indijski
lan, i kaže da se pravi od asbeston sive asbestinum, vrste lana od koje
su pravili odeću koja se čistila tako što bi je bacili u vatru. On dodaje
da je ovakva odeća bila dragocena poput bisera i dijamanata, jer ne
samo što se na nju retko nailazilo, nego je i materijal bio izuzetno
težak za tkanje zbog vrlo kratkih vlakana. Pošto bi ga udarcima če-
kića istanjili, natopili bi ga vrućom vodom, a kada bi se osušio, nje-
gova vlakna bi se lako delila na konce poput lanenih i od ovih se onda
tkalo platno. Plinije potvrđuje da je video ubruse koji su bili izrađeni
od ovog materijala, a lično je učestvovao u eksperimentu u kome su
bili „čišćeni” u vatri. Baptista Porta takođe izjavljuje da ih je i on
pronašao u Veneciji, u rukama izvesne gospođe sa Kipra; on ovo
otkriće alhemije naziva secretum optimum.
Dr Gru, u svom opisu kurioziteta Grešem koledža (iz sedamna-
estog veka) izražava uverenje da je veština izrade kao i način upo-
trebe takvog platna potpuno izgubljen, ali izgleda da se to ipak nije
dogodilo, jer otkrivamo da se Museum Septalius hvali kako poseduje
konac, konopce, papir i tkaninu izrađene od ovog materijala još 1726;
štaviše, neke od ovih uzoraka je svojeručno izradio Septalijus, kako
saznajemo iz Grinhilove „Veštine balsamovanja” (Art of Embalmi-
ng), str. 361. „Gru”, kaže autor, „izgleda ne razlikuje Asbestinus
Lapis i Amianthus, i oba na engleskom naziva kamenom u resama”,
41 „Komentar dela Sv. Avgustina O državi Božjoj” (Commentary upon St. Augustine’s
‚Treatise de Civitate Dei’).
42 Autor knjige „De Rebus Cypriis,” 1566.
43 „Book of Ancient Funerals” (Knjiga o drevnim sahranama).
376
kaže da on raste u vidu kratkih vlakana ili resa, dugačkih između šest
i dvadeset pet milimetara, paralelnih i sjajnih, finih poput onih malih,
izdvojenih niti koje predu svilene bube, a vrlo savitljivih, nalik na
lan ili kučinu. Da tajna njihove izrade nije izgubljena potvrđuje činj-
enica da neki budistički manastiri u Kini i Tibetu poseduju primerke.
Da li su njihova vlakna izrađena od jedne ili druge vrste takvih ka-
menova ne možemo da kažemo, ali smo imali prilike da vidimo kako
u jednom ženskom budističkom manastiru bacaju žutu haljinu, kakve
budistički monasi inače nose, u veliku jamu punu užarenog ugljevlja,
i kako je posle dva sata vade tako čistu kao da je oprana sapunom i
vodom.
Kako su slične, ekstremne probe vršene sa azbestom i u naše
vreme u Evropi i Americi, ova supstanca se sada koristi u razne in-
dustrijske svrhe, za proizvodnju platna kojim se pokrivaju krovovi,
nesagorljiva odela i sefove otporne na požar. Dragoceno nalazište na
Stejten Ajlendu, u njujorškoj luci, daje ovaj mineral u vidu snopova,
poput suvog granja, sa vlaknima dugačkim i po nekoliko stopa. Finija
varijanta azbesta, koju su u antičko vreme nazivali amiantos (ne-
uprljani), dobila je ime po svom belom sjaju, nalik satenu.
Drevni hemičari su pravili fitilje svojih neugasivih lampi i od još
jedne vrste ‚kamena’ koga su nazivali Lapis Carystius. Izgleda da
stanovnici grada Karistosa uopšte nisu skrivali da znaju za njega, a
Matthæus Raderus kaže u svom radu44 da su „češljali, preli i tkali
ovaj vlaknasti kamen u ogrtače, stolnjake i drugo, a kada bi se ispr-
ljali, čistili bi ih u vatri umesto da ih peru vodom”. Pausanija u
Atikusu, kao i Plutarh,45 isto tako tvrde da su fitilji za lampe izrađi-
vani od ovog kamena; ali Plutarh dodaje da se u njegovo vreme više
nije mogao pronaći.Licetus izgleda veruje da su lampe koje ne-
prekidno gore, kakve su drevni narodi koristili u svojim grobnicama,
bile bez ikakvog fitilja, budući da ih je pronađeno tek nekoliko, ali
44 „Comment. on the 77th Epigram of the IXth Book of Martial” (Komentar 77. epi-
grama IX knjige Marcijala).
45 „De Defectu Oraculorum” (Neispunjena proročanstva).
377
Ludovikus Vives misli suprotno, i tvrdi da je lično video priličan broj
ovakvih lampi.
Licetus je, štaviše, čvrsto uveren da se „hrana” za vatru može da-
vati tako sporo i ravnomerno da bude utrošena tek posle izuzetno
dugog vremena, na takav način da ni ova materija ne gubi na masi
već se snažno odupire vatri, niti vatra troši materiju, već je ona zau-
zdana njom kao da je “privezana lancem da se ne rasplamsa”. Ser
Tomas Braun,46 govoreći o lampama koje su gorele više vekova, na
to primećuje kako „ono potiče od čistoće ulja, koje sagoreva bez ika-
kvog dima koji bi gušio plamen; jer, ukoliko je vazduh bio taj koji je
‚hranio’ vatru, on nije mogao potrajati dugo, budući da bi ga vatra
brzo utrošila”. Ali on dodaje i da je „veština spravljanja ovog ne-
sagorivog ulja izgubljena”.
To ipak nije tačno, i vreme će to dokazati, mada će sve što sada
pišemo verovatno ostati bez efekta, kao i toliko drugih istina.
Rečeno nam je da, što se nauke tiče, ona ne prihvata nijedan drugi
način ispitivanja osim posmatranja i eksperimenta. Slažemo se; ali
zar mi ne raspolažemo sa zapisima posmatranja činjenica tokom
nekih tri hiljade godina, koji dokazuju okultne moći čoveka? A što
se tiče eksperimenta, koju bismo bolju priliku mogli da tražimo od
takozvanih savremenih fenomena? Godine 1869. London Dialectical
Society je pozvalo mnoštvo engleskih naučnika da se uključe u ispi-
tivanja ovih fenomena. Pogledajmo kakav je bio odgovor naših ‚filo-
zofa’. Profesor Haksli je napisao: „Nemam vremena za jedno takvo
ispitivanje, koje će sigurno biti vrlo problematično i (ako se po
nečemu ne razlikuje od svih drugih istraživanja te vrste za koja znam)
vrlo dosadno ... Ta vrsta problema me ne interesuje ... ali čak i ako
pretpostavimo da su ti fenomeni istiniti – jednostavno nisam zain-
teresovan za njih.”47 Gospodin Džordž H. Luis iznosi jednu pametnu
stvar u sledećoj rečenici: ”Kada neki čovek kaže da te fenomene nisu
46 „Vulgar Errors” (Vulgarne greške), str. 124.
47 „London Dialectical Society’s Report on Spiritualism” (Izveštaj Londonskog Di-
jalektičkog Društva o Spiritizmu), str. 229.
378
proizveli ma koji poznati fizički zakoni, on time izjavljuje da poznaje
zakone koji ih jesu proizveli.”48 Profesor Tindal izražava sumnju da
bi se na ma kojoj seansi kojoj bi on prisustvovao mogli postići dobri
rezultati. Njegovo prisustvo, prema mišljenju gospodina Varlija,
dovodi do opšte konfuzije.49 Profesor Karpenter piše: „Zadovoljio
sam se ličnim ispitivanjem koje je pokazalo da, dok veliki broj
navodnih ‚spiritističkih manifestacija’ predstavlja rezultat namerne
prevare, postoje i izvesni fenomeni koji su sasvim istiniti, i koje
moramo smatrati odgovarajućim predmetom za naučno ispitivanje ...
izvor ovih fenomena ne leži u ma kakvoj komunikaciji ab-extra (sa
‚onom stranom’) već zavisi od subjektivnog stanja pojedinca koji
funkcioniše po izvesnim poznatim fiziološkim zakonima ... tom pro-
cesu sam nadenuo ime nesvesna moždana aktivnost ... on je zaslužan
za izvođenje najvećeg broja fenomena koje nazivaju spiritističkim.”50
Upravo tako je svet shvaćen u očima egzaktne nauke; da je ne-
svesna moždana aktivnost sposobna da natera gitare da lete po vaz-
duhu, a komade nameštaja da izvode razne vratolomije!
Toliko o mišljenju engleskih naučnika. Ni Amerikanci nisu mnogo
dalje stigli. Godne 1857. jedna komisija Univerziteta Harvard upo-
zorila je javnost da ne ispituje ovaj problem, koje „kvare moral i de-
gradiraju intelekt”. Štaviše, nazvali su ga „zaraznim uticajem koji
sasvim sigurno nastoji da izopači istinitost kod muškaraca i čestitost
kod žena”. Kasnije, kada je veliki hemičar, profesor Robert Hejr, po-
bijajući mišljenja svojih savremenika, počeo da istražuje spiritizam
i da veruje u njega, odmah su ga proglasili non compos mentis (neu-
računljivim), a 1874., kada je jedna od njujorških dnevnih novina
poslala cirkularno pismo na adrese glavnih naučnika u ovoj zemlji,
tražeći od njih da ispitaju ovakve pojave i nudeći da plate sve tro-
škove, oni su, poput gostiju pozvanih na večeru, ‘osim jednog jedinog
pristanka, počeli da šalju izgovore'”.
48 Ibid, str. 230.
49 Ibid, str. 265
50 Ibid, str. 266.
379
Pa ipak, uprkos Hakslijevoj ravnodušnosti, Tindalovom smislu za
humor i Karpenterovoj „nesvesnoj moždanoj aktivnosti”, mnogo je
isto tako poznatih naučnika koji su ispitivali ovaj nepopularni pred-
met i, preplavljeni dokazima, počeli da veruju u njihovu istinitost.
Još jedan naučnik, i veliki pisac na ove teme – mada ne i spiritist –
iznosi ovo pošteno priznanje: „U svim razdobljima, u svim evrop-
skim zemljama, uverenje da duhovi preminulih povremeno posećuju
žive, ili obilaze svoja nekadašnja prebivališta, nije bilo ograničeno
na seosku sredinu, već je bilo rašireno i među intelektualcima ... Uko-
liko ljudsko svedočanstvo u takvim slučajevima može biti od ma
kakve vrednosti, postoji mnoštvo takvih koja sežu od najdalje pro-
šlosti sve do sadašnjeg vremena, pri čemu su opsežna i nesumnjiva
koliko i svedočenja kojima se potkrepljuje ma šta drugo.”51
Na nesreću, ljudski skepticizam predstavlja uporište koje je u
stanju da porazi ma koju količinu svedočanstava. I, počev od gospo-
dina Hakslija, naši naučnici prihvataju jedino ono što im odgovara, i
ništa više.
„O, srame ljudski! đavo sa đavolom prokletim
u čvrstoj slozi stupa – jedino se ljudi glože
od svih bića razumnih ...”52
Kako možemo da objasnimo takve razlike u mišljenju među lju-
dima koji su učili iz istih udžbenika i došli do svog znanja iz istog iz-
vora? Očigledno, ovo je samo još jedna potvrda pravila da ne postoje
dva čoveka koji istu stvar vide na potpuno isti način. Ovu ideju je iz-
vanredno izrazio dr. Dž. Dž. Gart Vilkinson, u svom pismu Dijalek-
tičkom društvu.„Već dugo sam uveren”, kaže on, „na osnovu svog
životnog iskustva, kao pionir u više stvari koje je nauka prvo odbaci-
vala da bi ubrzo postale naučno priznate, da gotovo sve što smatramo
istinitim zavisi od našeg ugla gledanja, ili da je rezultat naših sklonosti
i intuicije, a da rasprave i istraživanja malo šta doprinose osim što
učvršćuju postojeće stavove.”
51 Drejper: “Conflict between Religion and Science”, str. 121.
52 Milton: “Izgubljeni raj”.
380
Ovaj pronicljivi posmatrač je mogao da svom zapažanju doda i
Bejkonovo, koji primećuje da „... malo filozofije čini čovekov um
sklonim ateizmu, ali ga duboka filozofija vodi ka religiji”.
Profesor Karpenter se hvali razvijenom filozofijom našeg vremena
koja „ne ignoriše nijednu činjenicu koliko god bila neobična, samo
ako može biti potvrđena valjanim dokazima”; pa ipak, on bi prvi
odbacio tvrdnje iznesene u drevnim filozofskim i naučnim znanjima,
iako su zasnovane na dokazima isto tako „valjanim” kao i oni na koje
se oslanjaju istaknuti pojedinci u savremenoj nauci ili filozofiji. U
oblasti nauke, pogledajmo primera radi oblast elektriciteta i elektro-
magnetizma, koja je Frenklina i Morzea postavila tako visoko na
našoj listi slavnih imena. Kažu da je Tales šest vekova pre početka
hrišćanske ere otkrio električna svojstva ćilibara; pa ipak, kasnija is-
traživanja Švajgera, koja iznosi u svom obimnom radu o simbolizmu,
detaljno su prikazala kako su svi mitovi antike bili zasnovani na
proučavanju filozofije prirode, i pokazala da su i najokultnija svojstva
elektriciteta i magnetizma bila poznata teurgistima najstarijih Mis-
terija koje beleži istorija, onih sa Samotrake. Diodor sa Sicilije,
Herodot i Sanhoniaton Feničanin – dakle najstariji istoričari – kažu
nam da su ove Misterije nastale u „osvit vremena”, vekovima a
verovatno i hiljadama godina pre početka pisane istorije. Jedan od
najboljih dokaza za to nalazimo u izuzetnoj slici, u Raul-Rošetovim
„Monuments d’ Antiquité Figurés” (Spomenicima drevnih likova) u
kojoj su, poput „boga Pana sa nakostrešenom kosom”, sve figure
prikazane sa kosom koja leti na sve strane – osim središnje figure
Kaberijskog Demetra, iz koga ističe sila, i još jedne, figure čoveka
koji kleči.53 Ova slika, prema Švajgeru, očigledno predstavlja deo
obreda inicijacije. A ipak, nije prošlo mnogo od kako su prve radove
o filozofiji prirode počeli da ukrašavaju prizorima naelektrisanih
glava, čija se kosa širila u svim pravcima pod uticajem električnog
53 Pogledajte Enmozera: “History of Magic”, tom II., i Švajgera: „Introduction to

Mythology through Natural History” (Uvod u mitologiju kroz istoriju prirode).
381
fluida. Švajger pokazuje da je izgubljena filozofija prirode antičkih
vremena bila u tesnoj vezi sa najvažnijim verskim obredima. On do
detalja pokazuje kako je magija preistorijskog perioda bila zastu-
pljena u misterijama, i da su najveći fenomeni, takozvana čuda – bilo
da su paganska, jevrejska ili hrišćanska – počivala na tajnim znanjima
drevnih sveštenika iz oblasti fizike i svih grana hemije, ili bolje al-
hemije.
U poglavlju XI, koje je posvećeno isključivo čudesnim dosti-
gnućima drevne nauke, nameravamo da damo potpuniji prikaz naših
tvrdnji. Pokazaćemo, na osnovu svedočenja najverodostojnijih kla-
sika, da su u periodu daleko pre opsade Troje učeni sveštenici drevnih
svetilišta bili detaljno upoznati sa elektricitetom, pa čak i sa gromo-
branima. Sada ćemo dodati samo još nekoliko napomena pre nego
što odemo dalje.
Teurgisti su tako dobro poznavali i najmanje detalje u vezi sa mag-
netizmom da su, ne posedujući izgubljeni ključ njegovih tajni, nego
potpuno zaviseći od onoga što se u njihovo vreme znalo o elektro-
magnetizmu, Švajger i Enmozer bili u stanju da povežu identitet
„blizanaca”, tj. Dioskura, sa polaritetom elektriciteta i magnetizma.
Otkriveno je da su mitovi prepuni simbola, za koje se prethodno sma-
tralo da su besmislene maštarije, „najveštije smišljeni, i u isto vreme
najdublji izrazi istina o prirodi definisanih na potpuno naučan način”,
prema Enmozeru.54
Naši fizičari se hvale dostignućima ovog veka i naizmenično raz-
menjuju hvalospeve. Elokventne govore koje drže za katedrom, kao
i njihovu rascvetanu frazeologiju treba samo malo promeniti pa da
se ova predavanja pretvore u raspevane sonete. Naše savremene re-
plike Petrarke, Dantea i Torkvata Tasa se nadmeću sa nekadašnjim
trubadurima u poetskim izlivima. U svom neobuzdanom proslav-
ljanju materije, oni pevaju o ljubavnom spajanju lutajućih atoma i
senzualnoj zameni protoplazme, i jadikuju zbog zavodljive prevrtlji-
54 “History of Magic”, tom II.
382
vosti „sila” koje tako izazovno igraju žmurke sa našim namrgođenim
profesorima u velikoj drami života, nazvanoj „korelacijom sila”. Obja-
vljujući da je materija jedini i apsolutni gospodar Beskrajnog Uni-
verzuma, oni bi da je na silu razvedu od njenog pratioca, i da usamljenu
kraljicu postave na veliki presto Prirode sa koga je proteran Duh. A
sada pokušavaju da je učine što privlačnijom, kadeći i padajući ničice
pred oltarom kog su sami podigli. Da li su zaboravili, ili su potpuno
nesvesni činjenice da je, u odsustvu njegovog zakonitog gospodara,
ovaj presto samo oronula grobnica, puna „kostiju mrtvačkih i svake
nečistote”!55 Da materija bez duha koji joj udahnjuje život nije ništa do
tela bez duše, i za koga ona predstavlja samo „grubo pročišćenje”, da
upotrebim hermetički izraz, čijim udovima je, da bi se kretali u odre-
đenom smeru, potreban inteligentan upra-vljač za velikom galvanskom
baterijom zvanom ŽIVOT!
U kojoj pojedinosti znanje današnjeg veka toliko prevazilazi dre-
vnu mudrost? Kada kažemo znanje, ne mislimo na onu briljantnu i
jasnu definiciju naših savremenih naučnika koja ide do najsitnijih de-
talja u svakoj grani egzaktnih nauka; ili na školu koja svakoj sitnici
nadeva odgovarajući naziv, ma koliko bila beznačajna i mikrosko-
pska; ime za svaki nerv i arteriju u organizmu čoveka i životinje,
naziv za svaku ćeliju, vlakno i žilicu lista kod biljaka; već na krajnji,
filozofski izraz svake istine u prirodi.
Najveće antičke filozofe optužuju za plitkost i površnost pozna-
vanja onih detalja egzaktnih nauka kojima se današnji mudraci toliko
hvale. Razni komentatori objavljuju da Platon nije znao ništa o
anatomiji i funkcijama ljudskog tela, da nije znao za svrhu nerava da
prenose osećaje i da u pitanjima fiziologije nije stigao dalje od za-
ludnih špekulacija. Kažu da je jednostavno generalizovao razne po-
dele ljudskog tela i da nije dao ništa što bi ličilo na anatomske
činjenice. Što se tiče njegovih pogleda na ljudski lik, gde je mi-
krokosmos u njegovim razmišljanjima predstavljao minijaturni odraz
55 Mat. 23:27.
383
makrosmosa, oni su suviše transcendentalni da bi naši egzaktni, ma-
terijalistički skeptici obratili na njih makar i najmanju pažnju. Ideja
da se ljudski lik, kao i sva vaseljena, sastoji od bezbroj trouglova, ne-
kolicini njegovih prevodilaca izgleda potpuno besmislenom. Od po-
tonjih, jedino profesor Džovit u svom predgovoru Timaju pošteno
primećuje da savremeni filozof fizičkih nauka „gotovo da i ne obraća
pažnju na zasluge davno preminulih ljudi, od kojih je potekao da bi
se uzdigao do višeg znanja”,56 zaboravljajući koliko je metafizika
drevnih vremena pomogla „fizičkim” naukama našeg doba. Ukoliko
bismo se, umesto raspravljanja o nedovoljnosti a povremeno i o pot-
punom odsustvu striktno naučnih naziva i definicija u Platonovim
radovima, posvetili njihovoj pažljivoj analizi, otkrili bismo da samo
Timaj u svom ograničenom obimu sadrži klicu gotovo svakog od
novih naučnih otkrića. U njemu se jasno pominju cirkulacija krvi i
zakon gravitacije, mada prva od njih nije toliko jasno definisana da
bi mogla da izdrži uzastopne napade savremene nauke, jer prema pro-
fesoru Džovitu, otkriće da krv ističe na jednoj strani srca kroz arterije,
a da se vraća kroz vene sa druge, nije mu bilo poznato, mada je Platon
bio savršeno svestan da je „krv tečnost koja je u neprestanom kre-
tanju”.
SAVREMENO NEPOZNAVANJE ŽIVOTNE SILE
Platonov metod se, kao u geometriji, sastojao u silaženju od op-

šteg ka pojedinačnom. Savremena nauka uzalud traga za prvobitnim
uzrokom među bezbrojnim permutacijama molekula; Platon ga je
tražio i pronašao usred veličanstvenog raspona vaseljene. Njemu je
bilo dovoljno da poznaje veliki plan stvaranja da bi bio u stanju da
prati najsnažnija kretanja u univerzumu, kroz sve promene do nji-
hovog konačnog ishodišta. Drevni filozofi su obraćali malo pažnje
56 B. Džovit: “Platonovi Dijalozi”, tom II., str. 508.
384
na sitne detalje, čije su posmatranje i razvrstavanje koštali savremene
naučnike tolikog strpljenja. I tako, dok dečak iz petog razreda neke
engleske škole može da nadmaši i jednog Platona u raspredanju o
raznim detaljima iz prirodnih nauka, na drugoj strani bi čak i najne-
talentovaniji među Platonovim učenicima mogao mnogo više da kaže
o velikim kosmičkim zakonima i njihovim uzajamnim vezama, kao
i da pokaže sličnost među okultnim silama koje su u njihovoj osnovi
i kontrolu kojoj može da ih podvrgne, u odnosu na vrhunske profe-
sore na najistaknutijim univerzitetima današnjice.
Ova činjenica, koja je prošla tako nezapažena i na kojoj se nikada
nije zadržao ma koji od prevodioca Platonovih dela, objašnjava ra-
zloge za hvalisanje u koje se pojedinci upuštaju u današnje vreme na
račun ovog i drugih filozofa nalik njemu. Njihove tobožnje greške u
anatomiji i fiziologiji se naduvaju do krajnjih granica kako bi pod-
mirile naše samoljublje, sve dok, držeći se ideje o našem superiornom
znanju, ne izgubimo svaku predstavu o raskošnom intelektu koji krasi
davnu prošlost; to je kao kada bi neko, u svojoj mašti, uvećavao pege
na Suncu sve dok ne bi poverovao da je bleštavo telo postalo potpuno
pomračeno.
Beskorisnost mnogih savremenih naučnih istraživanja se pokazuje
u činjenici da, dok imamo naziv i za najtrivijalniji delić minerala,
biljke, životinje i čoveka, ni najmudriji među našim učenjacima nisu
u stanju da nam kažu nešto određeno o životnoj sili koja izaziva
promene u pobrojanim kategorijama. Moramo gledati dalje od radova
naših najviših naučnih autoriteta da bismo došli do dokaza za tako
nešto.
Čoveku koji se nalazi na istaknutom položaju u svojoj profesiji
potrebno je mnogo moralne hrabrosti da oda priznanje dostignućima
drevne nauke, suočen sa javnim mnenjem koje se ne zadovoljava
ničim manjim od njenog krajnjeg ponižavanja. Kada naiđemo na
takvog, radosni smo što možemo da položimo lovorov venac pred
stope jednog odvažnog i čestitog intelektualca. Jedan od takvih je
profesor Džovit, dekan koledža Bejliol, profesor grčkog na uni-
385
verzitetu u Oksfordu, koji u svom prevodu Platonovih radova, go-
voreći o „filozofiji prirode drevnih naroda u celini”, ovima priznaje
sledeće uspehe:
1. „Da su fizičari drevnih vremena verovali u savremenu teoriju
kosmosa.” Prema tome, ona nije mogla da se zasniva, kako Drejper
tvrdi,57 na Heršelovom otkriću teleskopa.
2. „Da je Anaksimen već u šestom veku pre Hrista smatrao da su
se današnje životinje razvile od žaba koje su izašle na kopno, i da se
čovek razvio od ovih životinja.” Profesor je mogao da doda i to da je
ova teorija bila starija od Anaksimena možda i nekoliko hiljada go-
dina; da je bila prihvaćena kao učenje među Haldejcima, i da su
Darvinova teorija evolucije vrsta i teorija o poreklu čoveka od maj-
muna prepotopske starosti.
3. „... da su čak i Filolaj i rani pitagorejci smatrali da je Zemlja
nebesko telo poput drugih ‚zvezda’ koje se okreću u svemiru.”58
Otuda je Galilej, koji je proučavao odlomke pitagorejskih dela, a
Ručlin (Reuchlin) dokazuje da su ona još uvek postojali u vreme kada
je živeo florentinski matematičar,59 bio upoznat sa učenjima starih
filozofa, ali je ipak zastupao astronomsko učenje koje je preovladalo
u Indiji još u najstarijim vremenima.
4. Drevni narodi su „... smatrali da i biljke imaju različite polove
poput životinja.” Stoga su naši savremeni prirodnjaci samo trebali da
idu stopama svojih prethodnika.
57 “Conflict between Religion and Science”, str. 240.
58 „Plutarh”, Langhornov prevod.
59 Izvesni kabalistički naučnici tvrde da je grčki original pitagorejskih izreka Sekstusa,
za koji se sada smatra da je nepovratno izgubljen, u to vreme još uvek postojao u jednom
samostanu u Firenci, i da je Galilej bio upoznat sa njim. Štaviše, dodaju da je Galilej
lično posedovao jednu raspravu iz astronomije – rukopis koji se pripisuje Arhitasu,
učeniku samog Pitagore, u kome su bila zabeležena sva najvažnija učenja njegove škole.
Da je neko nalik Rufinasu uspeo da ga se dočepa, nema sumnje da bi ga potpuno izme-
nio, s obzirom na to da je ‚prezviter’ Rufinas upravo to uradio sa već pomenutim
izrekama Sekstusa, zamenivši ih sa lažnom verzijom, koju je pokušao da pripiše izves-
nom episkopu zvanom Sekstus. Pogledajte Tejlorov uvod u Jamblihov „Život Pitagore”,
str. XVII.
386
5. „Da muzičke note zavise od relativne dužine ili nategnutosti
struna na kojima su odsvirane, i da su izražavane brojevima.”
6. „Da matematički zakoni prožimaju čitav svet te se pretposta-
vljalo da čak i kvalitativne razlike vode poreklo od brojnih vre-
dnosti.” i
7. „Da su odbacivali mogućnost uništenja materije, već su smatrali
da takvi slučajevi predstavljaju jedino njenu transformaciju.”60
„Mada bismo mogli za ma koje od ovih otkrića pretpostaviti da se
radi o sretnom nagađanju”, dodaje gospodin Džovit, „teško bismo
mogli da ih sve pripišemo pukoj slučajnosti.”61
Ukratko, Platonova filozofija je imala svoj poredak, sistem i sra-
zmere; ona je obuhvatala evoluciju vaseljene i vrste živih bića, korelaciju
i očuvanje energije, transmutaciju materijalnog oblika, neuništivost ma-
terije i duha. Stav pitagorejaca u pogledu ovog poslednjeg je bio
daleko ispred onog koga zastupa savremena nauka, i upravo on je
povezivao čitav njihov filozofski sistem savršenom i neraskidivom
karikom. Ako je nauka zaista učinila džinovske korake u poslednje
vreme – tj. ako su naše predstave o zakonima prirode toliko jasnije od
antičkih – zbog čega su onda naša istraživanja prirode i porekla samog
života i dalje bez rezultata? Ukoliko je savremena laboratorija toliko
bogatija plodovima eksperimentalnog istraživanja od onih u drevnim
vremenima, zbog čega nije u stanju da načini makar jedan korak
napred, osim stazama kojima se išlo hiljadama godina pre hrišćanske
ere? Zbog čega se događa da nam i najnaprednija gledišta do kojih se
u naše vreme došlo omogućuju jedino da u mutnim daljinama uspona
znanja nazremo veličanstvene tragove, koje su drevni istraživači os-
tavili za sobom kako bi obeležili visoka mesta do kojih su dospeli?
Ukoliko su današnji stručnjaci toliko ispred antičkih, zbog čega
ne rekonstruišu izgubljene veštine naših drevnih predaka? Zbog čega
nam ne ponude večno sveže boje kakvima se odlikovao drevni Luk-
60 Jowett: Introduction to the "Timaeus," vol. II., p. 508..

61 Ibid.
387
sor – purpur iz Tira; svetli cinober i blistavo plava kojima su ukrašeni
zidovi ovog mesta, i danas su isto tako jarke i sveže kao i onog dana
kada su nanete? Tu je i neuništivi cement piramida i antičkih ak-
vadukata; čelična oštrica iz Damaska, koja može da se uvrne u spiralu
dok je u koricama a da se ne polomi; sjajne, neuporedive nijanse obo-
jenog stakla pronađenog u prašini starih ruševina, obasjanog zracima
koji su dopirali kroz prozore drevnih katedrala i tajna proizvodnje
savitljivog stakla. A ako savremena hemija u malo čemu može da se
poredi čak i sa ranim srednjim vekom, zbog čega se toliko hvali
dostignućima koja su najverovatnije bila savršeno poznata pre više
hiljada godina? Što arheologija i filologija više napreduju, to njihova
gotovo svakodnevna otkrića ponižavaju naš ponos, iznoseći sve
veličanstvenije dokaze u korist onih koji su, možda zbog velike vre-
menske distance što ih deli od nas, bili sve do sada smatrani neznali-
cama zapetljanim u najdubljoj kaljuzi sujeverja.
Zašto bismo prepustili zaboravu činjenicu da su, nebrojeno ve-
kova pre nego što će pustolovni Đenovljanin početi da se probija
preko zapadnog okeana, feničanski brodovi oplovili planetu i proširili
civilizaciju na oblasti koje su sada neme i napuštene? Koji arheolog
može da tvrdi da ista ruka koja je crtala planove egipatskih piramida,
Karnaka i hiljadu drugih ruševina koje sada tonu u zaborav na
peskovitim obalama Nila, nije podigla i veličanstveni Nagkon-Vat u
Kambodži? Ili ispisala hijeroglife na egipatskim obeliscima i na kapi-
jama jednog napuštenog indijanskog sela, koga je nedavno otkrio
lord Daferin (Dufferin) u Britanskoj Kolumbiji?* Ili pak one koji se
mogu videti među ruševinama Palenkve i Uksmala, u Centralnoj
Americi?* Zar ostaci koje čuvamo u našim muzejima – poslednje us-
pomene na odavno „izgubljene veštine” – ne pokazuju dovoljno jasno
dostignuća drevnih civilizacija? I zar ne dokazuju, ponovo i ponovo,
da su narodi i kontinenti kojih više nema pokopali sa sobom veštine
i naučna otkrića koja, od prvog suda za topljenje iz nekog srednjove-
* Zapadni deo Kanade. (prim.prev.)
* U Gvatemali. (prim.prev.)
388
kovnog manastira pa do poslednjeg eksperimenta savremene hemije,
još nisu oživljena, niti će biti – bar ne u sadašnjem veku.
„Oni su raspolagali izvesnim znanjima iz optike”, velikodušno
priznaje profesor Drejper drevnim učenjacima; drugi im na svaki
način uskraćuju čak i to malo. „Konveksno sočivo pronađeno u Nim-
rudu pokazuje da su im bili poznati uveličavajući instrumenti.”62 Za-
ista? Ako nisu, onda mora da su svi klasični pisci bili lažovi. Jer, kada
nam Ciceron kaže da je svojim očima video celu Ilijadu napisanu na
tako malom pergamentu da se mogao smotati unutar orahove ljuske,
i kada Plinije tvrdi da je Neron imao prsten koji je sadržao malo
staklo kroz koje je iz daljine posmatrao borbe među gladijatorima –
može li bezočnost ići ikud dalje? Zaista, kada nam kažu da je Mauri-
cijus mogao sa isturenog rta Sicilije da posmatra obalu Afrike na dru-
goj strani mora, pomoću jednog instrumenta zvanog nauskopit,
moramo ili da pomislimo da su svi ovi svedoci lagali, ili da su drevni
učenjaci stigli mnogo dalje od površnog poznavanja optike i uve-
ličavajućih sočiva. Vendel Filips izjavljuje da ima prijatelja koji pose-
duje jedan izuzetan prsten „možda devetnaest milimetara u prečniku,
na kome je prikazana naga figura boga Herkula. Uz pomoć uveličava-
jućeg stakla možete na njemu da raspoznate isprepletane mišiće i da
prebrojite svaku dlaku na njegovim obrvama ... Rolinson je doneo
kući jedan kamen, oko pedeset centimetara dug i dvadeset pet širok,
na kome je ispisana kompletna rasprava o matematici. Tekst je pot-
puno nečitak bez uveličavajućeg stakla... U Muzeju dr Abota se
nalazi ‚Keopsov prsten’ čiju starost Bunzen procenjuje na 500 godina
pre Hrista. Pečat na prstenu je veličine četvrt dolara, a gravura je pot-
puno nevidljiva bez upotrebe uveličavajućeg stakla ... U Parmi će
vam pokazati dragi kamen koga je nekada nosio Mikelanđelo na
svom prstenu, čija je gravura stara 2.000 godina a koja prikazuje figu-
re sedam žena. Morate da posmatrate kroz jaka uveličavajuća stakla
da biste uopšte mogli da raspoznate njihove oblike ... Otuda mikro-
389
skop,” dodaje ovaj dobro upućeni predavač, „umesto da potiče iz
našeg doba, nalazi svoje srodnike još u Mojsijevom Petoknjižju – i
to tek svoju mlađu braću.”
Izgleda da iznete činjenice ne pokazuju da su drevni učenjaci imali
tek „nešto znanja o optici”. Prema tome, potpuno se razilazeći u ovoj
stvari sa profesorom Fiskom i njegovom kritikom dr Drejperovog
Conflict iz knjige “Unseen World”, jedina zamerka koju nalazimo
inače izvanrednoj Drejperovoj knjizi je da, kao kritičar oficijelne is-
torije, ponekad koristi svoje sopstvene optičke instrumente na
pogrešnom mestu. Dok gleda kroz ‚uveličavajuća stakla’ kako bi na-
glasio ateizam Pitagorinog sledbenika Bruna, kad god govori o zna-
njima drevnih naučnika, očigledno posmatra stvari kroz ‚stakla koja
umanjuju’.
Praćenje opreznih pokušaja kako pobožnih hrišćana tako i vrlo
obrazovanih skeptika da u raznim savremenim radovima odrede lini-
ju razgraničenja između onoga u koje izjave klasika treba da veru-
jemo, a šta treba da odbacimo, prosto izaziva divljenje. Nijednom im
nisu poklonili poverenje a da ga nisu uslovili izvesnom opreznošću.
Ako nam Strabon kaže da je drevna Niniva imala obim od 75 kilo-
metara, i ako je njegovo svedočenje prihvaćeno, zbog čega mu ne bi
poverovali i kada potvrđuje ispunjenje Sibilinskih proročanstava?
Kakvog smisla ima u nazivanju Herodota „ocem istorije” i optuživati
ga, u isti mah, da priča gluposti kad god nabraja izvođenja raznih
čuda kojima je lično prisustvovao? Možda je, u krajnjoj liniji, takva
opreznost potrebnija nego ikad s obzirom na to da su naše doba na-
zvali Vekom otkrića. Razočaranje bi za Evropu moglo biti previše
okrutno. Za barut, čije je otkriće dugo pripisivano Bejkonu i Švarcu,
sada se u školskim knjigama tvrdi da su ga Kinezi koristili za pora-
vnavanje brda i razbijanje stena, vekovima pre početka naše ere. „U
Aleksandrijskom Muzeju”, kaže Drejper, „postojala je mašina koju
je izumeo matematičar Heron, nešto više od 100 godina pre početka
hrišćanske ere. Ona se obrtala pokretana silom pare, a imala je oblik
koji bismo danas nazvali mašinom na reaktivni pogon ... Slučaj nije
390
imao nikakve veze sa otkrićem savremene parne mašine.”63 Evropa
se ponosi otkrićima Kopernika i Galileja, a sada nam poručuju da as-
tronomska posmatranja drevnih Haldejaca sežu unatrag sve do stoti-
nak godina od velikog potopa, a Bunzen određuje vreme potopa na
bar 10.000 godina pre naše ere.64 Štaviše, jedan kineski car je, više
od 2.000 godina pre Hristovog rođenja (tj. pre Mojsija) osudio na
smrt dvojicu glavnih astronoma zbog toga što nisu predvideli jedno
pomračenje Sunca.
Primećujemo, kao primer koliko su netačne predstave o naučnim
otkrićima sadašnjeg veka, da se otkriće neuništivosti materije i uza-
jamne korelacije sila u prirodi, naročito ovo drugo, objavljuju kao neki
od naših najvećih trijumfa. To je „najznačajnije otkriće sadašnjeg
veka”, kako se izrazio ser Vilijem Armstrong u svojoj čuvenoj besedi
kao predsednik Britanskog udruženja. Ali ovo „značajno otkriće” i
nije nikakvo otkriće. Njegovo poreklo je, ne uzimajući u obzir neo-
sporne tragove koje o njemu možemo naći u radovima starih filozofa,
izgubljeno u mračnim senkama preistorijskih dana. Njegov najraniji
trag je otkriven u sanjalačkim razmišljanjima vedske teologije, u
učenju o emanaciji i apsorpciji, ukratko o nirvani. Johan Skot Erigena
je ovo izneo u svojoj smeloj filozofiji iz osmog veka, a mi vas sve
pozivamo da pročitate njegovu De Divisione Naturae, koja će vas
uveriti u istinitost ove tvrdnje. Nauka kaže da je, kada je teorija o ne-
uništivosti materije demonstrirana (još jedna vrlo, vrlo stara Demokri-
tova ideja), postalo neophodno da se proširi i na pojam sile. Nijedna
materijalna čestica nikada ne može biti izgubljena; ni najmanji deo
neke sile koja postoji u prirodi ne može da iščezne; prema tome, ovim
eksperimentom je i za silu dokazano da je neuništiva, a za njena razna
ispoljavanja, u mnogobrojnim aspektima, pokazano je da se mogu
pretvarati jedno u drugo i da predstavljaju samo različite oblike kre-
tanja materijalnih čestica. I tako je ponovo otkrivena korelacija sila u
prirodi. M. Grouv je još 1842. pripisao svakoj od ovih sila, kao što su
64 “Egypt’s Place in Universal History”, tom V., str. 88.
391
toplota, elektricitet, magnetizam i svetlost, sposobnost pretvaranja u
ma koju od preostalih; to im je omogućilo da u jednom trenutku pred-
stavljaju uzrok, a u sledećem posledicu neke pojave.65 Ali odakle
dolaze ove sile i gde iščeznu kada ih više ne primećujemo? O tome
nauka još uvek ćuti.
Teorija „korelacije sila”, mada našim savremenicima može da iz-
gleda kao „najveće naučno otkriće našeg doba”, nije u stanju da ob-
jasni ni nastanak ni kraj tih istih sila; niti ova teorija može da ukaže
na uzrok njihovog pojavljivanja. Sile mogu da menjaju vid svog is-
poljavanja, i jedna može da proizvede drugu, pa ipak nijedna od
„egzaktnih” nauka nije u stanju da objasni sam početak i kraj ovog
fenomena. U čemu smo onda ispred Platona koji, raspravljajući u
Timaju o primarnim i sekundarnim svojstvima materije66 i nemoći
ljudskog intelekta, Timajevim ustima izgovara sledeće: „Bog zna
pravi kvalitet svih stvari; čovek može jedino da se nada da dostigne
određen nivo verovatnoće.” Treba samo da prelistamo jedan od neko-
liko Hakslijevih i Tindalovih pamfleta da bismo pronašli potpuno isto
priznanje, ali oni su otišli još dalje od Platona, ne dopustivši čak ni
Bogu da zna više od njih. Možda se na tome zasniva njihova navodna
superiornost? Drevni hindusi su zasnivali svoje učenje o emanaciji i
apsorpciji upravo na tom zakonu. To On, praiskonska tačka u beskra-
jnom krugu, „čiji obim ne postoji, a čije je središte svuda”, koji iz
sebe izvodi sve stvari, ispoljavajući ih u vidljivoj vaseljeni u bezbroj
raznih oblika; ovi oblici, koji se smenjuju, mešaju međusobno i, posle
postepenog preobražaja od čistog duha (ili budističkog „ništavila”)
u najgrublju tvar, počinju da se povlače i postepeno se vraćaju u svoje
prvobitno stanje, što predstavlja apsorpciju u nirvanu67 – šta je sve
to ako ne korelacija sila?
65 V. R. Grouv: „Preface to the Correlation of Physical Forces”
66 „Timaj”, str. 22.
67 Počev od Džefrija Higinsa pa završno sa Maksom Milerom, svaki arheolog i filolog
koji je objektivno i ozbiljno proučavao drevne religije primetio je da, ukoliko bukvalno
shvatimo njihova učenja, možemo jedino da završimo na stranputici. Dr Lardner je –
nesvesno ili namerno – izopačio i naopako protumačio stara učenja na najgrublji način.
392
Nauka nam tvrdi da može da predstavi kako se toplota pretvara u
elektricitet, i kako elektricitet može da proizvede toplotu; kako mag-
netizam može da proizvede električnu struju i obratno. Kretanje,
kažu, proističe iz samog kretanja, i beskrajno se nastavlja. Upravo
to je prva lekcija okultista i najstarijih alhemičara. Otkrićem i dokazi-
vanjem neuništivosti materije i sile rešen je veliki problem večnog
postojanja. Za šta nam je još potreban duh? Njegova beskorisnost se
od sada može smatrati naučno dokazanom!
Zato se za savremene filozofe može reći da nisu odmakli nijedan
korak od onoga što su već sveštenici sa Samotrake, hindusi, pa čak i
hrišćanski gnostici dobro znali. Prvi od pomenutih su to pokazali u
genijalnom mitu o Dioskurima, ili „sinovima neba”; radi se o braći
blizancima, koje pominje i Švajger, „koji neprestano umiru i vraćaju
se u život, pri čemu je neophodno da jedan umre kako bi drugi mogao
da živi”. Oni su, kao i naši fizičari, dobro znali da kada jedna sila
iščezne, ona se jednostavno pretvorila u neku drugu silu. Mada arhe-
ologija još nije otkrila neki drevni uređaj za takva pretvaranja jednog
oblika sile u drugi, na osnovu analogija se može savršeno razumno
tvrditi da su gotovo sve drevne religije bile zasnovane na konceptu
neuništivosti materije i sile – kao i na emanaciji obeju iz eteričnog,
spiritualnog ognja – ili središnjeg Sunca, koje je Bog ili Duh; na po-
znavanju njegovih moći je bila utemeljena čitava teurgijska magija
antike.
U jednom rukopisu, gde Prokle komentariše magiju, nalazi se i
sledeće objašnjenje:
„Isto kao što ljubavnici postepeno napreduju od lepote koja se
može osetiti čulima ka onoj koja je potpuno božanska, tako su i an-
tički sveštenici, kada su smatrali da postoji izvesna uzajamna po-
vezanost i privlačnost među stvarima u prirodi, kao i stvarima koje
Pravriti ili postojanje prirode u živom, aktivnom stanju, i nirvriti ili pasivno stanje ne-
života predstavljaju ezoterijsko učenje budizma. „Čisto ništa” ili ne-postojanje, ukoliko
bi bilo prevedeno po svom ezoterijskom smislu, označavalo bi „čisti duh”, ono BEZI-
MENO odnosno nešto što naš intelekt uopšte nije u stanju da shvati, pa ga prema tome
smatra za „ništa”. O tome će još biti reči.
393
su očigledne okultnim moćima, i kada su otkrili da je postojanje svih
stvari međusobno isprepleteno, stvorili sveto učenje na bazi uza-
jamnog privlačenja i sličnosti svega što postoji. Tako su bili u stanju
da prepoznaju ono najuzvišenije u stvarima niskog ranga, kao i
sporedno u vrhunskim, u nebeskoj sferi, zemaljske odlike u uzročno-
posledičnom kao i kosmičkom vidu, a na Zemlji, pak, svojstva za-
jednička čitavom univerzumu, prilagođena uslovima naše planete.”
Prokle zatim nastavlja da ukazuje na izvesne tajanstvene oso-
benosti biljaka, minerala i životinja, inače dobro poznatih našim
prirodnjacima, od kojih još nijedna nije naučno objašnjena. U takve
pojave spada okretanje cvetova biljaka kao što su suncokret i sunčac,
lotos, koji pre izlaska Sunca sklapa svoje listove uvlačeći latice, da bi
ih onda postepeno širio kako se Sunce diže, ponovo ih uvlačeći dok
ono zalazi na zapadu, zatim „sunčevo” i „mesečevo” kamenje i helio-
selen, te uticaj Sunca na ponašanje pevca, lava i nekih drugih životinja.
S tim u vezi on kaže:
„A onda su drevni mudraci promislivši o ovoj uzajamnoj pri-
vlačnosti koja postoji među različitim stvarima (nebeskim i ze-
maljskim), primenili kako ‘nebeske’ tako i ‘zemaljske’ karakteristike
u okultne svrhe i pomoću njih, zahvaljujući određenom stepenu
sličnosti među njima, privukli božanske vrline u ovo naše nesavršeno
prebivalište ... Sve što postoji je ispunjeno božanskom suštinom; ze-
maljski oblici primaju mnoštvo nebeskih uticaja, dok su nebeski is-
punjeni nadnebeskom suštinom, dok svaki rang u opštem poretku
stvari postepeno napreduje, u svom očaravajućem spuštanju sa naj-
višeg nivoa ka najnižem.68 Jer, kakve god odlike bile nakupljene u
višem redu opšteg poretka stvari, one će se potom proširiti među
nižim dušama, od kojih je svaka postavljena pod svojim vladajućim
božanstvom.”69
68 Ovo je dijametralno suprotno savremenoj teoriji evolucije.

69 Fićino: Pogledajte „Excerpta” (Izvode) i „Dissertation on Magic” (Disertaciju o
magiji), kao i Tejlora: „Platon”, tom I., str. 63.
394
Očigledno je da Prokle ovde ne zagovara puko praznoverje, već
se radi o naučnom načinu razmišljanja; jer i pored toga što je okultna
i još uvek nepoznata našim naučnicima, koji uporno poriču njene
mogućnosti, magija je ipak nauka. Ona je čvrsto i isključivo uteme-
ljena na tajanstvenim silama privlačenja što postoje među organskim
i neorganskim telima koja su vidljivi proizvodi četiri „carstva”
prirode i nevidljivih sila vaseljene. Ono što nauka danas naziva silom
gravitacije, antički i srednjovekovni hermetičari su nazivali magne-
tizmom, silom privlačenja, srodnošću. Ona predstavlja univerzalni
zakon, koga je Platon shvatio i objasnio u Timaju kao privlačenje
manjih tela od strane većih, kao i privlačenjem međusobno sličnih
tela, pri čemu se u potonjem slučaju pre svega ispoljavaju magnetske
sile a ne zakon gravitacije. Formula suprotna Aristotelovom sh-
vatanju, po kojoj sila gravitacije uzrokuje da sva tela padaju istom
brzinom bez obzira na njihovu težinu, koja se razlikuje usled nekog
drugog, nepoznatog uzročnika, izgleda da mnogo više ukazuje u
pravcu magnetizma nego gravitacije, budući da je privlačna snaga
prethodne sile posledica svojstava supstance a ne njene težine. Sušti-
nska srodnost sa okultnim svojstvima svega u prirodi, vidljivog kao
i nevidljivog, njihovi uzajamni odnosi privlačenja i odbijanja, njihov
uzrok, praćen sve do duhovnog principa koji prožima i oživljava sve
što postoji, sposobnost da se obezbede najpovoljniji uslovi za mani-
festovanje ovog principa, odnosno duboko i iscrpno poznavanje za-
kona prirode – to je bila i jeste osnova magije.
U svom osvrtu na duhove i razne đavolčiće, prilikom razmatranja
činjenica koje su izneli izvesni poznati branioci spiritualnih fenome-
na, kao što su profesor de Morgan, gospodin Robert Dejl Oven
(Robert Dale Owen) i gospodin Volas, između ostalih – gospodin
Ričard A. Proktor izjavljuje da „nije u stanju da vidi ma kakve argu-
mente u sledećoj primedbi profesora Volasa: ‚Na koji način ovakve
dokaze’ kaže on (Volas), govoreći o jednom od Ovenovih izlaganja,
odbacuju ili pokušavaju da objasne? Na desetine, pa čak i stotine pod-
jednako dokazanih činjenica su zabeležene, ali niko nije ni pokušao
395
da ih objasni. Jednostavno ih ignorišu, a u mnogim slučajevima otvo-
reno priznaju da su neobjašnjive.’” Na ovo gospodin Proktor šaljivo
odgovara da „naši filozofi izjavljuju kako su odavno doneli odluku
da su sve priče o duhovima puka obmana i da ih zato treba jednos-
tavno ignorisati, a, takođe, ih veoma brine mogućnost iznošenja
novih dokaza i pojave novih ‚preobraćenika’ među kojima ima i tako
nerazumnih da traže novo suđenje samo zbog toga što je prethodna
presuda protivurečila iznetim dokazima”.
On dalje kaže:
„Sve ovo pruža dobar razlog zašto ne bi trebalo ismejavati ‚pre-
obraćenike’ zbog njihovog verovanja, ali morali bismo se mnogo
više založiti za ovu stvar pre nego što budemo mogli da očekujemo
od ‚filozofa’ da posvete više vremena ovom pitanju. Morali bismo
da pokažemo da je dobrobit čovečanstva u značajnoj meri povezana
sa ovim pitanjem, s obzirom na to da čak i svi ‚preobraćenici’ priz-
naju trivijalnu prirodu do sada zabeleženih pojava duhova!”
Gospođa Ema Harding Briten (Emma Hardinge Britten) je sa-
kupila veliki broj potvrđenih činjenica iz raznih javnih i naučnih
glasila, koje pokazuju kakve sve ozbiljne probleme naši naučnici
ponekad ubacuju umesto spornog pitanja „duhova i đavola”. „Ona
navodi izveštaj iz vašingtonskih novina o jednom od ovih svečanih
sastanaka, održanog 29. aprila 1854. u večernjim satima.“ Profesor
Hejr iz Filadelfije, uvaženi hemičar koji je uživao opšte poštovanje
zbog svog besprekornog karaktera kao i zbog naučnog rada kome je
posvetio sav svoj život, bukvalno je „nateran da ućuti” od strane pro-
fesora Henrija čim se dotakao problema spiritizma. „Ovo drsko upli-
tanje jednog od članova Američkog naučnog udruženja”, kaže autorka,
„naišlo je na podršku većine članova tog eminentnog društva, da bi
ga potom svi odobrili u svojim izlaganjima.”70 Sledećeg jutra, u svom
izveštaju o održanoj sednici, Spiritual Telegraph ovako komentariše
protekli događaj:
70 „Modern American Spiritualism” (Savremeni američki spiritualizam), str. 119.
396
„Na prvi pogled se čini da ovakav predmet” – (kako ga je pred-
stavio profesor Hejr) „izričito spada u domen ‚nauke’. Međutim,
Američko udruženje za unapređenje nauke71 je odlučilo da je on ili
nedostojan njihove pažnje, ili da je suviše opasno da se njime bave,
pa su stoga jednoglasno odlučili da odlože predloženu diskusiju na
neodređeno vreme ... Ne možemo a da ne pomenemo u vezi sa ovim
događajem i to da je na ovom istom zasedanju Američko udruženje
za unapređenje nauke održalo veoma stručnu, opširnu, ozbiljnu i is-
crpnu diskusiju o razlozima zbog kojih ‚pevci kukuriču između
ponoći i jednog časa noću’!”
Nema sumnje da se radi o problemu dostojnom filozofa; štaviše,
mora da se pokazalo da on u veoma „značajnoj meri“ utiče na „do-
brobit čovečanstva”.
Dovoljno je da neko izrazi uverenost u postojanje nekakve ta-
janstvene privlačnosti između života izvesnih biljnih vrsta na jednoj i
ljudi na drugoj strani, pa da bude siguran da će ga ismejati. Međutim,
postoji mnoštvo dobro dokumentovanih slučajeva koji pokazuju da su
takve veze istinite. Zna se za slučajeve kada su izvesne osobe obolje-
vale čim bi posekle drvo koje je bilo zasađeno na njihov rođendan,
kao i da su umrle istog dana kada i takvo drvo. I obrnuto, poznati su
slučajevi da je drvo, zasađeno pod istim uslovima, uvenulo i umrlo is-
tovremeno kada i njegov ljudski ‚brat blizanac’. Gospodin Proktor bi
prvu grupu slučajeva svakako nazvao „posledicom sugestije” a drugu
„neobičnom podudarnošću”.
Maks Miler iznosi više takvih slučajeva u svom eseju „On Man-
ners and Customs” (O ponašanju i običajima). On pokazuje da ova-
kvo narodno predanje i sada postoji u Centralnoj Americi, Indiji i
Nemačkoj. On nailazi na njegove tragove bezmalo svuda po Evropi,
a pronalazi ga i među Maorskim ratnicima, u Britanskoj Gvajani i na
raznim mestima u Aziji. U svom prikazu Tajlerovog „Researches into
the Early History of Mankind” (Istraživanja rane istorije čovečanstva),
71 Pun i tačan naziv ovog naučnog društva je – „Američko udruženje za unapređenje
nauke.” Međutim, češće je u upotrebi kraći naziv Američko naučno udruženje.
397
rada u kome se na jednom mestu prikazuje veći broj ovakvih tradi-
cija, veliki filolog sasvim opravdano primećuje: „Da se ovakvo
verovanje pojavilo samo u indijskim i germanskim bajkama, mogli
bismo ga smatrati baštinom drevnih Arijevaca, ali kada naiđemo na
njega i u Centralnoj Americi, ne preostaje nam ništa drugo do ili da
priznamo kako je dolazilo do kontakata između evropskih doselje-
nika i američkih domorodaca koji su im preneli te legende ... ili da
ispitamo da li postoji nekakav razuman i zaista ljudski element u ovoj
navodnoj privlačnosti koja povezuje život cveća sa životom čoveka.”
Današnja generacija, koja ne veruje ni u šta što leži van površnog
svedočenja sopstvenih čula, nesumnjivo će odbaciti i samu ideju da
takva privlačna moć postoji u biljkama, životinjama, pa čak i ste-
nama. Veo koji pokriva njihovo unutrašnje čulo vida dopušta im da
vide jedino ono što ni na koji način ne mogu da poreknu. Autor „As-
clepian Dialogue” (Asklepijevih dijaloga) nam nudi razlog za to, koji
možda najbolje odgovara savremenom dobu i može da objasni ovu
‚epidemiju’ neverice. U našem, kao i u tadašnjem veku, „postoji ža-
losno odsustvo božanskog u ljudima, kada se ne čuje i ne veruje ni u
šta što bi zaslužilo da se nazove ‚nebeskim’, i kada svaki božanski
glas neizbežno zamukne”.72 Ili, kako se car Julijan izrazio, „teskobna
duša” skeptika „vrlo pronicljivo zapaža, ali njen način gledanja nije
ni ispravan ni razuman”.
Nalazimo se na kraju ciklusa i očigledno smo u prelaznom stanju.
Platon deli intelektualni razvoj vaseljene tokom svakog ciklusa na
plodne i jalove periode. On kaže da u ovozemaljskoj ravni sfere ra-
znih elemenata večno ostaju u savršenom skladu sa božanskom
prirodom, „ali njihovi sastavni delovi”, usled prevelike blizine Ze-
mlje, i mešanja sa zemaljskim (što znači sa materijom, pa otuda i sa
carstvom zla), „ponekad su u skladu a ponekad protivureče (božan-
skoj) prirodi”. Kada se ta kružna kretanja – koja Elifas Levi naziva
„strujama astralne svetlosti” – u etru vaseljene koji u sebi sadrži svaki
72 Pogledajte Tejlorov prevod „Select Works of Plotinus” (Odabrana dela Plotina),
str. 553, itd.
398
postojeći element, odvijaju u skladu sa božanskim duhom, naša Ze-
mlja i sve što je u vezi s njom uživa svoj period plodnosti. Okultne
moći biljaka, životinja i minerala osećaju magijsku privlačnost „viših
vrsta”, dok božanska duša čoveka savršeno razume one „niže” od
sebe. Ali tokom perioda jalovosti, ove poslednje gube svoju magijsku
privlačnost, a duhovni uvid najvećeg dela ljudskog roda zahvata
takvo slepilo da gube svaku predstavu o višim moćima sopstvenog
božanskog duha. Mi se nalazimo u jednom takvom periodu jalovosti:
osamnaesti vek, tokom kojeg je nezadrživom snagom izbila opaka
groznica skepticizma, doveo je do pojave bezverja kao nasledne
bolesti koju će preuzeti devetnaesti vek. Božanski intelekt u čoveku
je pokriven velom; filozofira samo njegov životinjski mozak.
Nekada je magija bila univerzalna nauka i nalazila se u isključivoj
vlasti posvećenih učenjaka. Mada je njena suština ljubomorno skri-
vana u svetilištima, njeni zraci su obasjavali čitavo čovečanstvo.
Kako bismo, inače, mogli da objasnimo neverovatnu podudarnost
„praznoverja”, običaja, predanja, pa čak i identičnih rečenica koje se
ponavljaju u narodnim izrekama, toliko raširenim na čitavom pros-
toru naše planete, da pronalazimo potpuno iste ideje kod Tatara i
Laponaca, kao i među narodima južne Evrope, stanovništvom ruskih
stepa i domorocima Severne i Južne Amerike? Primera radi, Tajler
pokazuje da je jedna od drevnih pitagorejskih maksima: „Ne džaraj
vatru mačem” popularna i među brojnim narodima koji nemaju
nikakve međusobne veze. On navodi Plana De Karpinija (De Plano
Carpini), koji je otkrio da je upravo ovakva izreka postojala među
Tatarima još 1246. godine. Nema Tatarina koji će pristati da za ma
koju sumu novca gurne nož u vatru, ili da je dodirne ma kojim oštrim
ili zašiljenim oruđem, iz straha da ne odseče „glavu vatre”.
Kamčatska plemena sa severo-istoka Azije isto tako smatraju da
je to veliki greh. Sijuks Indijanci iz Severne Amerike se ne usuđuju
da dodirnu vatru bilo iglom, nožem ili ma kojim oštrim oruđem. I
među Kalmicima je raširen isti strah, a Etiopljanin će radije da gurne
gole ruke do lakata u žar nego što će da mu se približi s nožem ili
399
sekirom. I sve ove činjenice Tejlor naziva „neobičnim podudarno-
stima”. Maks Miler, pak, smatra da one gube na značaju s obzirom na
činjenicu da se „ovakvo shvatanje temelji na pitagorejskom učenju”.
Svaka Pitagorina izreka, poput većine izreka iz starog veka, ima
dvostruko značenje; i dok je imala fizičko, okultno značenje izraženo
bukvalnim značenjem reči, sadržavala je i moralnu pouku, koju nam
objašnjava Jamblih u svom delu O Pitagorinom životu. Izreka „Ne
džaraj vatru mačem” predstavlja deveti simbol u Poukama ovog neo-
platoniste. „Taj simbol”, kaže on, „podstiče na obazrivost.” On poka-
zuje da se
„čoveku koga je obuzeo bes ne treba suprotstavljati oštrim rečima
– da se ne treba nadmetati s njim. Jer, neuglađenim rečima često ćete
uzbuditi i razjariti neukog čoveka, pa ćete onda i sami imati nepri-
like. ... Heraklit na isti način potvrđuje značenje ovog simbola. Jer,
kaže on, ,teško je izaći na kraj sa besom; jedino je ispravno povino-
vati se nuždi i tako spasiti dušu’. On to kaže sasvim iskreno. Mnogi
su, zadovoljavajući gnev, izmenili svoje duševno stanje, tako da smrt
postaje poželjnija od života. Ali držeći jezik ‚na uzdi’ i uzdržavajući
se od upadica, iz sukoba može da se razvije prijateljstvo, vrelina besa
može da se stiša, a da pri tome ne ispadnete ograničeni.”73
Ponekad smo se osećali nesigurnim; posumnjali bismo u sops-

tveno rasuđivanje, u svoju sposobnost da iznesemo dovoljno uglađenu
kritiku rada i shvatanja tako velikih ličnosti kakve su neki od naših sa-
vremenih filozofa – Tindal, Haksli, Spenser, Karpenter i nekolicina
drugih. U našoj neumerenoj naklonosti „ljudima drevnih vremena” –
primitivnim mudracima – uvek smo se bojali da ćemo prekoračiti
granice pravičnosti i uskratiti dužno poštovanje onima koji ga za-
služuju. Postepeno, ovaj prirodni strah je ustuknuo pred jednim neo-
čekivanim pojačanjem. Otkrili smo da naši stavovi predstavljaju samo
slabašni odjek javnog mnenja koje je, iako neprestano suzbijano, po-
nekad nalazilo oduška u dobro argumentovanim člancima raštrkanim
73 Jamblih: “O Pitagorinom životu”, dodatne primedbe (Tindal).
400
po raznim časopisima u zemlji. Jedan od takvih se može naći u The
National Quarterly Review iz decembra 1875, pod naslovom „Naši
savremeni senzacionalni filozofi” (Our Sensational Present-Day
Philosophers). Radi se o odličnom članku, u kome se bez ikakvog
ustezanja raspravlja o tvrdnjama nekolicine naših naučnika da su došli
do novih otkrića u pogledu prirode materije, ljudske duše, uma i vase-
ljene; da su otkrili kako je vaseljena nastala, itd. „Verski krugovi su
bili zaprepašćeni,” nastavlja autor teksta, „i veoma uzbuđeni izjavama
ljudi kao što su Spenser, Tindal, Haksli, Proktor i nekoliko drugih pri-
padnika iste škole”. Odajući najsrdačnije priznanje ovoj gospodi za
sve čime su zadužili nauku, autor ipak „sasvim nedvosmisleno” poriče
da su oni došli do ma kakvih originalnih otkrića. Nema ničeg novog u
njihovim špekulacijama, čak ni onim najnaprednijim; ničeg što već
nije bilo poznato i podučavano, u ovom ili onom obliku, hiljadama
godina unatrag. On doduše ne kaže da ovi naučnici „iznose svoje
teorije kao sopstvena otkrića, ali ostavljaju jasan nagoveštaj za tako
nešto, dok štampa obavlja ostatak posla... Javnost, koja nema ni želje
ni vremena da se bavi preispitivanjem činjenica, prihvata zdravo za
gotovo sve što joj novine serviraju ... i pita se šta je sledeće na redu!
... A navodne autore takvih zaprepašćujućih teorija napadaju putem
štampe sa svih strana. Ponekad omrznuti naučnici pokušaju i da se
odbrane, ali ne možemo da se setimo ni jednog jedinog slučaja kada
su iskreno rekli ‚Gospodo, ne ljutite se na nas; mi samo ponovo izno-
simo priče koje su stare gotovo koliko i planine’.” To bi bila gola istina;
„ali čak i naučnici ili filozofi”, dodaje autor, „nisu uvek u stanju da se
odupru slabosti da pothranjuju svako mišljenje za koje smatraju da im
može osigurati mesto među besmrtnicima”.74
Haksli, Tindal, pa čak i Spenser su u poslednje vreme postali veliki
proroci, „nepogrešive pape” u dogmama koje se bave protoplazmom,
molekulima, prvobitnim oblicima i atomima. Pokupili su više lovo-
rovih venaca za svoja velika otkrića nego što su Lukrecije, Ciceron,
74 The National Quarterly Review, decembar 1875.
401
Plutarh i Seneka imali dlaka na glavi. Međutim, radovi ovih drugih
vrve od ideja o protoplazmi, prvobitnim oblicima i drugom, a pogo-
tovo o atomima zbog kojih su Demokrita nazvali atomskim filozo-
fom. U istoj Reviji nalazimo i ovu veoma iznenađujuću optužbu:
„Ko među bezazlenima nije bio iznenađen, čak i tokom protekle
godine, čudesnim rezultatima koji su ostvareni zahvaljujući kise-
oniku? Kakvo su uzbuđenje izazvali Tindal i Haksli kada su objavili,
u njihovom prepoznatljivom stilu genija i proroka, ista ona učenja
koja smo upravo navodili od Libiga; međutim, još 1840. godine pro-
fesor Lajon Plejfer (Lyon Playfair) je preveo na engleski ‚vrhunske’
radove barona Libiga.”
„Još jedna nedavna izjava”, kaže on, „koja je prenerazila veliki
broj bezazlenih i pobožnih osoba je da svaka misao koju izrazimo,
ili pokušamo da pokažemo, proizvodi nekakvu čudesnu promenu u
moždanoj materiji. Ali za ovakav zaključak, pa i mnogo više od
njega, našim filozofima je bilo dovoljno da prelistaju stranice radova
barona Libiga. Tako, primera radi, ovaj naučnik izjavljuje: „Psi-
hologija ima dovoljno osnova da smatra da svaka misao, svaki ose-
ćaj, prati odgovarajuća promena u sastavu materije mozga; da svaki
pokret, svako ispoljavanje sile predstavlja rezultat preobražaja nje-
govog sastava ili materije od koje se sastoji’.”
Na taj način kroz Tindalova senzacionalna predavanja možemo da

pratimo, gotovo stranu po stranu, sva Libigova razmišljanja, u kojima
su tu i tamo umetnuti još starija gledišta Demokrita i drugih ‚pagan-
skih’ filozofa. To je samo krpež od raznih starih hipoteza koje su aktu-
elnim autoritetom savremenih naučnika uzdignute u tobože dokazane
formule, iznesen u njegovom poznatom stilu, sa patetičnom, sliko-
vitom, ležernom i uzbudljivo elokventnom frazeologijom.
U nastavku, isti pisac članka nam pokazuje mnoštvo podudarnih
ideja i iznosi sav materijal koji je potreban da velika otkrića Tindala
i Hakslija locira u radovima dr Džozefa Pristlija, autora „Disquisi-
tions on Matter and Spirit” (Rasprave o materiji i duhu), pa čak i u
Herderovoj „Philosophy of History” (Filozofiji istorije).
402
„Pristlija”, dodaje autor, „državna vlast nije zlostavljala jedno-
stavno zato što nije imao ambiciju da se proslavi objavljivanjem svojih
ateističkih stavova na sav glas. Ovaj filozof ... je napisao nekih
sedamdeset do osamdeset radova, pored toga što je otkrio kiseonik.”
U ovim radovima „on iznosi iste one ideje koje su proglašene ‚za-
prepašćujućim’ i ‚smelim’ kada su ih objavili naši savremeni filozofi”.
„Naši čitaoci”, nastavlja dalje, „ne sećaju se uzbuđenja koje su
proizvele izjave nekih naših savremenih filozofa u pogledu izvora i
prirode ideja, ali te izjave, poput drugih koje su im prethodile ili došle
posle njih, ne sadrže ništa novo.” „Ideja je,” kaže Plutarh, „bestelesno
biće, koje ne postoji samo po sebi, već daje oblik bezobličnoj materiji
i postaje uzrok njenog ispoljavanja” (De Placitio Philosophorum).
Zaista, nijedan savremeni ateista, uključujući i gospodina Hak-
slija, ne može da nadmaši Epikura u materijalizmu; može jedino da
ga oponaša. Šta uopšte predstavlja ta njegova „protoplazma” do izno-
va podgrejane špekulacije indijskih šabavika ili panteista, koji tvrde
da su sve stvari, kako bogovi tako i ljudi i životinje, rođeni iz šabave,
odnosno sopstvene prirode?75 Što se Epikura tiče, evo reči koje mu
Lukrecije pripisuje: „Duša stvorena na takav način mora biti mate-
rijalna, zato što njeno poreklo izvodimo iz materijalnog izvora; zato
što objektivno postoji, i to jedino u okviru materijalnog sistema; zato
što se hrani materijalnom hranom; zato što raste zajedno sa telom;
zato što sazreva kada i telo; opada zajedno sa propadanjem fizičkog
tela; otuda, bilo da pripada čoveku ili životinji, mora da umre kada i
biće kome pripada.” Međutim, podsetili bismo čitaoca da Epikur
ovde govori o astralnoj duši, a ne o božanskom duhu. Ipak, ukoliko
smo ispravno razumeli prethodni tekst, Hakslijeva „protoplazma u
ovčetini” je vrlo starog porekla i može da smatra Atinu svojim rodnim
mestom, a mozak starog Epikura svojom kolevkom.
U želji da ne bude pogrešno shvaćen, ili da ga proglase krivim za
omalovažavanje napora ma kog od naših naučnika, autor zaključuje
svoj esej sledećom primedbom:
75 Birnuf: „Uvod”, str. 118.
403
„Mi jednostavno želimo da ukažemo na to da bi onaj deo javnosti
koji sebe smatra inteligentnim i obrazovanim trebalo da neguje svoje
pamćenje, odnosno da obrati pažnju na ‚napredne’ mislioce iz
prošlosti daleko više nego što sada čini. Naročito bi to trebalo da
čine oni koji za katedrom, govornicom ili propovedaonicom po-
dučavaju sve one koji su voljni da ih slušaju. Tada bi bilo mnogo
manje neosnovanih strepnji, mnogo manje šarlatanstva i, iznad
svega, mnogo manje plagijata nego što ih sada ima.”76
Kadvort dobro kaže da je najveće neznanje za koje savremeni
pametnjakovići optužuju drevne narode njihovo verovanje u besmrtnost
duše. Poput skeptika stare Grčke, naši naučnici se – da upotrebimo isti
izraz kao pomenuti dr Kadvort – plaše da ako priznaju duhove i utvare,
onda će biti prinuđeni da priznaju i Boga, a nema nijedne pretpostavke
koja bi bila dovoljno apsurdna, dodaje on, da je ne upotrebe samo da
isključe postojanje Boga. Veliki broj antičkih materijalista, skeptičnih
kako nam danas izgledaju, drugačije su razmišljali, pa je Epikur, koji
je odbacivao besmrtnost duše, svejedno verovao u Boga, dok je De-
mokrit otvoreno priznavao postojanje duhova. Bezmalo svi mudraci
drevnih vremena su verovali u postojanje duše pre rođenja i moći lju-
dskog duha koje graniče sa božanskim. Magija Vavilona i Persije se
zasnivala na učenju njihovih mahagistija. “Haldejska proročanstva”
(Chaldean Oracles), koja su Pleto i Psel toliko komentarisali, nepre-
stano su ih objašnjavala i iznosila nove dokaze za njih. Zaratustra,
Pitagora, Epiharmije, Empedokle, Kebes, Euripid, Platon, Euklid,
Filon, Behijus, Vergilije, Marko Ciceron, Plotin, Jamblih, Prokle, Psel,
Sinesije, Origen, i najzad sâm Aristotel, uopšte nisu poricali našu be-
smrtnost, već su je nedvosmisleno podržavali. Poput Kardona i Pom-
panatijusa, „koji nisu nisu bili pristalice besmrtne duše”, kako kaže
Henri Mor, „Aristotel izričito zaključuje da je razumna duša biće pot-
puno različito od ‚duše sveta’ mada im je suština ista”, i da „postoji i
pre nego što se ovaploti u telu”.77
76 „The National Quarterly Review”, decembar 1875. str. 96.
404
Prošlo je mnogo godina od kako je grof Žozef de Mestre (Joseph
De Maistre) napisao rečenicu koja, ako je i bila primerena Volterovoj
epohi u kojoj je živeo, još više odgovara našem dobu potpunog skep-
ticizma. „Čuo sam”, piše ovaj istaknuti čovek, „i čitao bezbroj odli-
čnih viceva na račun neznanja drevnih naroda koji su svuda videli
duhove; ja pak mislim da smo mi kudi kamo gluplji od naših predaka,
jer još nismo uspeli da opazimo nijednog, ma gde.”78
77 “De Anima”, knjiga I., poglavlje 3.

78 Joseph De Maistre: „Soirees de St. Petersburg” (Večeri u Sankt Peterburgu).
405
Poglavlje VIII
NEKE OD TAJNI PRIRODE
Da li planete utiču na ljudsku sudbinu? Krajnje neobičan odlomak

od Hermesa Tvar u neprestanom kretanju Ispunjeno proročanstvo
Nostradamusa Uzajamna privlačnost planeta i biljaka Indijsko
znanje o svojstvima boja „Podudarnosti” – lakonsko objašnjenje
savremene nauke Mesec i plima Epidemija mentalnih i moralnih
poremećaja Bogovi Panteona su samo prirodne sile Dokazi
magijskih moći Pitagore Nevidljive rase etarskog prostranstva
„Četiri istine” budizma
„Ne mislite da čuda svoje magije učinih

pomoću anđela Stigije iz Pakla dozvanih;
koje prezreše i prokleše oni što su hteli
njene mračne Dive i Afrite da potčine.
Ona su plod posmatranja tajnih sila
u vrelima koje je priroda skrila,
lekovitog bilja njenih najzelenijih gajeva,
i zvezda što lutaju iznad brda i tornjeva.”
Taso, XIV pevanje, XLIII.
„Onog ko sme jedno da misli a drugo da zbori,

moje će srce mrzeti koliko i paklene dveri!”
Poup
406
Neke od tajni prirode
„Ukoliko čovek prestaje da postoji kada iščezne u grobu, morate
da se složite s tim da je on jedino postojeće biće koga su priroda ili
proviđenje obmanuli i zaveli sposobnostima za koje ne postoji odgo-
varajući objekat.”
Bulver-Lliton: Čudna priča (Strange Story).
Predgovor najnovijem delu Ričarda A. Proktora iz astronomije,
pod naslovom „Naše mesto u Beskraju”(Our Place among Infinities),
sadrži sledeće neobično zapažanje: „Drevne narode je njihovo nepo-
znavanje položaja Zemlje u kosmičkom beskraju navelo da smatraju
kako nebeska tela povoljno ili nepovoljno utiču na sudbinu ljudi i
država, i da svaki dan u sedmici posvete po jednoj od sedam planeta
svog astrološkog sistema.”
Gospodin Proktor iznosi dve izričite tvrdnje u ovoj rečenici: 1. da
drevni narodi nisu znali za položaj Zemlje u kosmičkom prostranstvu;
i 2. da su smatrali kako nebeska tela povoljno i nepovoljno utiču na
sudbine ljudi i država.1 Sasvim smo uvereni da postoji bar dobar
osnov da smatramo kako su drevni narodi poznavali kretanja, tačan
položaj i uzajamne odnose nebeskih tela. Svedočenja Plutarha, pro-
fesora Drejpera i Džovita su dovoljno jasna. No, voleli bismo da upi-
tamo gospodina Proktora kako to da, ukoliko su drevni astronomi bili
tolike neznalice u pogledu zakona rađanja i umiranja svetova, u
delićima drevnih znanja koje je ruka vremena poštedela od uništenja
postoji – mada formulisano nerazumljivim jezikom – takvo mnoštvo
informacija koje su najnovija naučna otkrića potvrdila? Od desete
strane dela koje razmatramo gospodin Proktor izlaže osnove teorije
o oblikovanju naše Zemlje, kao i redosled promena kroz koje je pro-
lazila sve dok je čovek nije nastanio. Slikovito opisuje postepeno
srastanje kosmičke materije u gasovite lopte okružene „nepostojanim
tečnim omotačem”, njihovo kondenzovanje, konačno očvršćavanje
1 Nema potrebe da idemo toliko daleko u prošlost kako bismo se osvedočili da su
mnogi veliki ljudi verovali u istu stvar. Poznati astronom Kepler je u potpunosti po-
državao ideju da su zvezde kao i sva nebeska tela, čak i naša Zemlja, obdareni živim,
mislećim dušama.
407
spoljne kore, sporo hlađenje usijane mase, hemijske reakcije do kojih
dolazi usled delovanja visoke temperature na materiju primitivne
Zemlje, obrazovanje rastresitog tla i njegov razmeštaj, promene u
sastavu atmosfere, pojavu biljnog pokrivača i životinjskih vrsta, i, na
kraju, pojavu čoveka.
KRAJNJE NEOBIČAN ODLOMAK OD HERMESA
Vratimo se sada najstarijim zapisima koje su nam ostavili Halde-

jci, hermetičkoj „Knjizi brojeva” (Book of Numbers),2 i pogledajmo
šta možemo da pronađemo u alegoričnom jeziku Hermesa, Kadma
ili Tutija, „tri puta velikog” Trismegistusa.
„Na početku vremena veliki i nevidljivi Jedini rasuo je iz svojih
svetih ruku nebesku tvar širom beskraja; i gle! ona se pretvorila u
lopte ognja i lopte gline; one su se razletele poput tečnog metala3 u
mnoštvo manjih lopti, i počele da se beskrajno okreću; neke od onih
što su bile ognjene pretvoriše se u glinu, a glinene u ognjene; lopte
od ognja čekahu na čas u kome će se pretvoriti u lopte gline, a ostale
im zavideše i čekahu vreme kada će postati lopte od čiste božanske
vatre.”
Da li bi iko mogao da traži jasniju definiciju kosmičkih promena
koje je gospodin Proktor tako elegantno izložio?
Ovde imamo širenje materije kosmičkim beskrajem, zatim njeno
koncentrisanje u vidu lopti, odvajanje manjih lopti od onih većih, ro-
taciju oko sopstvene ose, postepenu promenu lopti od usijanog stanja
u srodno današnjoj planeti Zemlji, i, najzad, potpuni gubitak toplote
2 Nije nam poznato da li se primerak ovog drevnog rada može pronaći u katalogu ma
koje evropske biblioteke; ali to je nesumnjivo jedna od Hermesovih knjiga, na koju se
poziva i koju u svojim radovima navodi nekolicina filozofskih pisaca starog i srednjeg
veka. Među njima su “Rosarium philosophia”, Arnolda di Viljanove, “Lucensis opus de
Iapide”. Frančeska Arnolfima, “Rasprava o tansmutaciji metala”, Hermesa Trismegis-
tusa, “Smaragdna ploča”, a iznad svega rasprava Ramona Ljulja “Ab angelis opus div-
inum de quinta essentia”
3 Radi se o živi.
408
koji obeležava njihov ulazak u fazu planetarne smrti. Materijalisti bi
verovatno smatrali da preobražaj glinenih lopti u ognjene označava
neki događaj kao što je bilo iznenadno paljenje nove zvezde u saz-
vežđu Kasiopeje 1572. godine i još jedno u sazvežđu Zmije 1604. go-
dine, koja je primetio Kepler. Ali da li Haldejci na ovaj način prikazuju
jednu mnogo dublju filozofiju od današnje? Da li ovaj preobražaj u
lopte „čiste božanske vatre” označava neprekidno postojanje planeta,
što se podudara sa duhovnim životom čoveka, koji prevazilazi groznu
misteriju smrti? Ako čitavi svetovi, kako nam kažu astronomi, prolaze
kroz svoje periode embrionalnog razvoja, detinjstva, adolescencije,
zrelosti, propadanja i smrti, zar ne mogu, poput čoveka, da nastave da
postoje u sublimiranom, eteričnom ili duhovnom obliku? Poznavaoci
drevne magije to potvrđuju. Oni kažu da se plodna majka Zemlja po-
korava isim zakonima kao i svako od njene dece. Kada nastupi njen
čas, ona iznosi sve produkte stvaranja, a kada se ispuni njen vek, ona
odlazi u grobnicu vaseljene. Njeno grubo, materijalno telo se polako
rastaje sa atomima od kojih je načinjeno, po neumoljivom zakonu koji
nalaže njihov drugačiji razmeštaj u vidu novih kombinacija. Njen sop-
stveni, životvorni duh se pokorava večnoj sili privlačenja koja je vuče
ka istom središnjem duhovnom Suncu od koga je i nastala, a kog ne-
jasno naslućujemo pod nazivom BOG.
„A na nebu se moglo videti sedam krugova, i planete se pojaviše
sa svim svojim znamenjima, nalik zvezdama, dok su zvezde bile
izdeljene i pobrojane po pravilima sopstvene geometrije, a njihova
obrtanja su se ocrtavala u vazduhu držeći se svog kružnog smera,
zahvaljujući sili božanskog DUHA.”4
Neka bilo ko pokuša da pronađe makar jedan odlomak u Her-
mesovim radovima koji dokazuje njegovu odgovornost za onu
vrhunsku budalaštinu rimo-katoličke crkve kojom se tvrdilo, na os-
novu geocentrične teorije iz astronomije, da su nebeska tela stvorena
da bismo se mi njima koristili i uživali, te da je jedini božji sin uradio
prâvu stvar kada se spustio baš na ovu česticu kosmičkog praha i na
4 „Hermes”, IV. 6. Duh ovde označava Božanstvo – Pneumu, [ho Theos].
409
njoj umro samo zato da bi nama bili oprošteni gresi koje smo namerno
počinili! Gospodin Proktor nam govori i o nepostojanom tečnom omo-
taču od nesmrznute tvari koji okružuje „lepljivi, gibajući okean” unutar
koga „postoji još jedna čvrsta lopta koja se okreće”. Sada ćemo se
okrenuti Evgeniju Filaleteju i njegovom delu „Praiskonska magija”
(Magia Adamica), objavljenom 1650., i na 12. strani nalazimo da se
poziva na Trismegistusa sledećim rečima:
„Hermes tvrdi da je u Početku Zemlja bila nalik na glib ili na
nekakav drhtavi žele; nije bila ništa drugo do smrznuta voda koja je
počela da se otapa pod uticajem toplote božanskog duha; cum adhuc
Terra tremula esset, Lucente sole compacta est.”
U istom delu, na svoj čudni, simbolični način, Filaletej kaže:
„Zemlja je nevidljiva ... kunem se da je tako; štaviše, oko čovečije
nikada i nije videlo Zemlju, niti se ona može videti bez posebne ve-
štine. Učiniti ovaj element nevidljivim najveća je tajna magije ... što
se tiče ovog prljavog, grubog tela po kome hodamo, ono je samo
smesa, i nije prâva Zemlja nego u sebi sadrži zemlju ... ukratko, svi
su elementi vidljivi osim jednog, i to Zemlje, a kada budete dostigli
takvu savršenost da znate zbog čega je Bog učinio Zemlju nevi-
dljivom,5 steći ćete odličnu predstavu o samom Bogu, o tome kako
postaje vidljiv, a kako nevidljiv.”6
Daleko pre nego što su se naši naučnici iz devetnaestog veka rodili,
jedan mudar čoveka sa Orijenta se ovako izrazio, obraćajući se nevi-
dljivom Božanstvu: „Klanjam se tvojoj Svemogućoj Ruci, koja je stvo-
rila svet od bezoblične tvari.”
5 „Magia Adamica” (Praiskonska magija), str. 11.
6 Opšte prihvaćeno mišljenje da drevni narodi nisu znali za loptasti oblik Zemlje je
bez ikakvog osnova. Kakve dokaze imamo za to? Jedino su intelektualni krugovi kasnijih
epoha mogli da pokažu ovakvo neznanje. Još u vreme Pitagore ‚pagani’ su podučavali
da je Zemlja okrugla, Plutarh je to dokazivao, a Sokrat izgubio glavu zbog toga. Pored
toga, kao što smo već rekli, svo znanje je bilo skoncentrisano u svetilištima hramova,
odakle se vrlo retko širilo među onima koji nisu bili inicirani. Ukoliko mudraci i
sveštenici najstarije prošlosti nisu bili svesni ove astronomske činjenice, zbog čega su
predstavili Knef, duha prvog časa, sa jajetom na usnama, gde jaje predstavlja našu plan-
etu, koju je oživeo svojim dahom. Štaviše, ukoliko bi naši kritičari, koji verovatno ne bi
410
U ovim rečima je sadržano mnogo više nego što želimo da objas-
nimo ovom prilikom, ali ćemo reći da ova tajna i te kako zaslužuje
traganje za odgovorom; možda se u ovoj ‚bezobličnoj tvari’ – u pra-
iskonskoj zemlji – nalazi „sila” sa kojom bi gospoda Tindal i Haksli
voleli da se upoznaju.7
bili u stanju da se služe haldejskom Knjigom brojeva, zahtevali svedočenje drugih au-
toriteta, možemo da ih uputimo na Diogena Laertija, koji tvrdi da je Maneto smatrao da
Zemlja ima oblik lopte. Pored toga, isti autor, navodeći verovatno iz „Compendium of
Natural Philosophy ” (Priručnika filozofije prirode), iznosi sledeće izjave iz učenja
drevnog Egipta: „U početku beše tvar [archen meu einai ten hulen] i ona se razdvoji
na četiri elementa ... Pravi oblik Boga je nepoznat, ali je svet imao početak, i prema
tome mora imati i kraj ... Mesec biva pomračen kada prolazi kroz senku Zemlje” (Diogen
Laertije: „Prooein”, §§ 10,11). Osim toga, Pitagori se pripisuje kako je učio da je Zemlja
okrugla, da rotira i da predstavlja samo jednu od planeta među mnoštvom sličnih
nebeskih tela. (Pogledajte Fenelonove Biografije filozofa.) U najnovijem prevodu
Platonovih dela („Platonovi Dijalozi” od profesora Džovita), autor je u svom uvodu u
„Timaja”, bez obzira na „nesrećnu dilemu” u vezi sa rečju [illesthai] koja se može
prevesti kao „kruženje” ili „zgušnjavanje”, sklon proceni da je Platon bio upoznat sa
zemljinom rotacijom. Platonovo učenje je izraženo sledećim rečima: „Zemlja, naša hran-
iteljka, (je zgusnuta ili) kruži oko ose koja se proteže kroz kosmički prostor.” Ali, ako
ćemo verovati Proklu i Simplicijusu, Aristotel je smatrao da ova reč iz Timaja znači ili
obrtanje” (De Koelo), dok gospodin Džovit dalje priznaje da je „Aristotel učenje o
zemljinoj rotaciji pripisivao Platonu” (Pogledajte II. tom Platonovih dijaloga. Uvod u
Timaja, str. 501-502). Bilo bi u najmanju ruku neobično da Platon, koji se toliko divio
Pitagori i kome je sigurno stajala na raspolaganju, kao iniciranome, većina najtajnijih
učenja velikog filozofa sa Samosa, nije znao za jednu ovako elementarnu činjenicu iz
astronomije.
7 „Wisdom of Solomon” (Solomonova mudrost), XI. 17.
411
MATERIJA U NEPRESTANOM KRETANJU
Ali da se spustimo sa univerzalnih pojmova na pojedinosti, sa an-

tičke teorije o evoluciji planeta na evoluciju flore i faune, dijame-
tralno suprotnu kreacionističkoj teoriji, kako bi gospodin Proktor
nazvao sledeće Hermesove reči ako ne naslućivanjem savremene
teorije o evoluciji vrsta?
„Kada je Bog napunio svoje moćne šake svim onim stvarima koje
se nalaze u prirodi i u onome što je okružuje, ponovo ih zatvorivši
reče: ‚Primi ovo od mene, o, sveta Zemljo! Jer ti je suđeno da svima
budeš majka, da ne bi oskudevala ni u čemu’; odmah zatim otvori
šake kakve samo Bogu dolikuju, i izruči sve od čega se stvari sas-
toje.”
Ovde imamo praiskonsku tvar prožetu „potencijalom i snagom
svakog budućeg oblika života” i Zemlju za koju je rečeno da je pre-
dodređena da bude majka svemu što će nići iz njenih grudi.
Marko Antonije je još određeniji kada razgovara sam sa sobom.
„Priroda vaseljene se ničemu toliko ne raduje kao promenama
svih stvari, i njihovom predstavljanju u novom obliku. Njen je kapric
da igrajući jednu igru već započinje i drugu. Tvar leži pred njom
poput komada voska, i ona od nje stvara sve oblike i likove. Sad
pravi pticu, a onda od ptice zver – sad cvet, a zatim žabu, i ove njene
magične igre joj gode koliko i ljudima njihova mašta.”8
Mnogo pre nego što je ma koji od naših savremenih profesora i
pomislio na evoluciju, drevni mudraci su nas učili, preko Hermesa,
da ništa u prirodi ne može biti nepovezano; da ona nikada ne stupa u
skokovima i da se ne vraća na početak, da uvek deluje sporo i
skladno, i da nema ničeg iznenadnog – čak ni nasilne smrti.
8 Evgenije Filaletej: “Magia Adamica”.
*Memfis je grčki naziv za staru prestonicu Donjeg Egipta, nedaleko od današnjeg
Kaira; egipatski naziv grada je bio Menofer. (prim.prev.)
412
Spori razvitak iz prethodno postojećih oblika je bilo i učenje
rozenkrojcerskih iluminata. Tri Majke su prvo Hermesu pokazale ta-
janstveni napredak koga su ostvarile, da bi se tek kasnije razotkrile
srednjovekovnim alhemičarima. U Hermetičkom govoru, ove Tri Ma-
jke predstavljaju svetlost, toplotu i elektricitet (ili magnetizam), pri
čemu se druge dve mogu pretvarati u druge oblike, kao i sve druge
prirodne sile kojima je određeno mesto u savremenoj „korelaciji sila”.
Sinesije pominje kamene knjige koje su pronađene u jednom hramu
u Memfisu*, na jednoj od kojih je bila uklesana sledeća rečenica:
„Jedna priroda uživa u drugoj, jedna nadjačava drugu, jedna i
druga se uzajamno odbijaju, ali skupa čine jedno.”
Neprestana aktivnost koja predstavlja suštinsko svojstvo materije
prikazana je u sledećoj izreci koja se pripisuje Hermesu: „Aktivnost
je život Pta”; dok Orfej naziva prirodu polumechanos meter, „maj-
kom koja proizvodi mnoštvo stvari”, ili pak dovitljivom, inventivnom
majkom.
Gospodin Proktor kaže sledeće: „Sve što se nalazi na površini
Zemlje i u njoj, svi biljni i životinjski oblici, naša tela, naši mozgovi,
obrazovani su od materije koja je došla iz istih kosmičkih dubina koje
nas sa svih strana okružuju.” Hermetičari i kasniji rozenkrojceri su
smatrali da su sve vidljive i nevidljive stvari stvorene borbom između
svetlosti i tame, i da svaka čestica materije u sebi sadrži iskru bo-
žanske suštine – odnosno svetlosti, duha – koja je, usled svoje
sklonosti da se oslobodi zapetljanosti u materijalni svet i da se vrati
svom izvoru, proizvodila kretanje među materijalnim česticama, a iz
tog kretanja su proistekli oblici. Hargrejv Dženings, navodeći Ro-
berta di Fluktibusa, kaže sledeće:
„Otuda svi minerali na ovoj iskri života imaju začetnu sposobnost
da se razviju u biljke i druge organizme koji rastu; otuda sve biljke
imaju začetak osećaja koji bi mogli (posle nebrojenih vekova) da im
omoguće da se usavrše i preobraze u nove vrste koje mogu da se
kreću, nižeg ili višeg stepena razvitka, plemenite ili opake po svom
delovanju; otuda bi sve sadašnje biljke mogle da (sporednim pute-
vima) pređu na važniji kolosek razvoja, nezavisnog i svestranijeg
413
razvoja, koji bi omogućio njihovoj izvornoj iskri svetlosti da se
proširi i primi podsticaj više i životnije sile, da pohrli napred ka
nekom većem i višem cilju, i sve to se dešava zahvaljujući uticaju
planete kojim upravljaju nevidljivi duhovi (u službi) velikog, prvo-
bitnog ‚arhitekte’”.9
Svetlost – prvi put pomenutu u Knjizi postanja, kabalisti nazivaju
Sefira ili božanska Inteligencija, koja je majka svim Sefirotima, dok
oca predstavlja Skrivena Mudrost. Svetlost je prvorođena, ona je prva
emanacija Vrhovnog, i Svetlost je sam Život, kaže bogoslov. Oboje
su elektricitet – princip života, anima mundi, koji prožima čitavu
vaseljenu, električna sila koja udahnjuje život svemu što postoji.
Svetlost je veliki mag koji poprima mnoštvo oblika, i pod Božanskom
Voljom ‚arhitekte’ njegovi raznovrsni, nezaustavljivi talasi donose
na svet svaki oblik i svako živo biće. Iz njegovih grudi, nabreklih od
elektriciteta, izviru materija i duh. U njegovim zracima se krije poče-
tak svake fizičke i hemijske akcije, kao i svih kosmičkih i spiritualnih
fenomena; on oživljava i izaziva raspadanje; on daje i oduzima život,
i iz njegovog izvornog prebivališta postepeno se pojavljuje bezbroj
svetova, vidljivih i nevidljivih nebeskih tela. Zrakom ove Prvobitne
Majke, jednim od tri, Bog je, prema Platonu, „zapalio plamen koji
danas nazivamo Suncem”,10 a on nije bio uzročnik ni svetlosti ni to-
plote, već isključivo fokusa ili, kako bismo danas rekli, sočiva, po-
moću koga su zraci praiskonske svetlosti bili materijalizovani,
koncentrišući ih na naš Sunčevi sistem, i proizvodeći sve vrste „ko-
relacija sila”.
Toliko o prvom od zaključaka koje predlaže gospodin Proktor; a
sada o drugom.
Rad na koјi smo skrenuli pažnju se sastoji od dvanaest rasprava,
od kojih poslednja nosi naslov „Razmišljanja o astrologiji” (Thoughts
on Astrology). Autor ovom predmetu pridaje toliki značaj u odnosu
na ono što je uobičajeno za ljude njegove kategorije, da je očigledno
9 Hargrejv Dženings: “The Rosicrucians”.
10 “Timaj”.
414
kako je je detaljno razmislio o njemu. On čak ide toliko daleko da
kaže „Ukoliko dobro razmotrimo ovu materiju, moramo da priznamo
... da od svih zabluda do kojih su ljudi došli u svojoj želji da proniknu
u budućnost, astrologija ne samo da uživa najveće poštovanje, već
ima i najviše smisla.”11
On priznaje da „nebeska tela nepogrešivo vladaju sudbinom ljudi
i naroda, budući da bi bez vrhovnog i blagotvornog uticaja glavnog
među ovim telima – Sunca – svako živo biće na Zemlji moralo da
iščezne”.12 On priznaje i uticaj Meseca, i ne vidi ništa čudno u
razmišljanjima drevnih mudraca koji su se rukovodili analogijom, da
ukoliko dva među ovim nebeskim telima vrše tako moćan uticaj na
Zemlju, bilo bi „... prirodno smatrati da i druga nebeska tela, za koja
su drevni narodi znali, poseduju izvesne posebne moći”.13 U stvari,
profesor ne vidi ništa nerazumno u njihovoj pretpostavci da bi uticaj
planeta koje se sporije kreću „mogao da bude jači čak i od uticaja
samog Sunca”. Gospodin Proktor smatra da je astrološki sistem
„stvaran postepeno, uz mnoštvo proba”. Postojanje nekih uticaja se
moglo zaključiti na osnovu posmatranja događaja, sudbine ovog ili
onog kralja ili poglavice, navodeći astrologe da pripišu konkretne
uticaje onom planetarnom aspektu koji je nastajao u isto vreme.
Drugi su mogli biti izmišljeni, da bi kasnije postali opšteprihvaćeni
kada bi ih potvrdile neobične podudarnosti.
Duhovita šala može da zvuči prijatno čak i u naučnoj raspravi, a
reč „podudarnost” može da se primeni na ma šta što ne želimo da
prihvatimo. Ali sofizam nije isto što i istina; još manje je to matema-
tički dokaz, koji je trebalo da posluži kao jedini putokaz – bar kad su
u pitanju astronomi. Astrologija je isto toliko nepogrešiva kao nauka
koliko i astronomija, uz uslov da i njihovi tumači budu podjednako
nepogrešivi; upravo taj uslov se, sine qua non, budući teško ost-
varljiv, pokazivao kao kamen spoticanja. Astrologija je za egzaktnu
11 “Our Place among Infinities”, str. 313.
12 Ibid.
13 Ibid, str. 314.
415
astronomiju isto što i psihologija za egzaktnu fiziologiju. U astrologiji
i psihologiji čovek mora da iskorači van vidljivog sveta materije i
uđe u carstvo transcendentalnog duha. Radi se o staroj borbi između
Platonove i Aristotelove škole, a u našem veku sadukejskog skepti-
cizma prvi sigurno neće uspeti da nadvlada potonjeg. Gospodin Prok-
tor, u svom profesionalnom svojstvu, nalikuje nemilostivoj osobi iz
Besede na Gori, koja je uvek spremna da skrene pažnju drugih na
„trun u oku brata svoga”, a ne obazire se na „brvno u oku svome”.14
Ako bismo pokušali da napravimo spisak svih neuspeha i smešnih
zabluda astronoma, bojimo se da bi oni daleko nadmašili broj onih
koje su astrolozi do sada učinili. Današnji događaji u potpunosti daju
za pravo Nostradamusu, koga su naši skeptici toliko ismevali. U jed-
noj drevnoj knjizi proročanstava, objavljenoj u petnaestom veku (ovo
izdanje je iz 1453. godine), među mnoštvom drugih astroloških pred-
viđanja čitamo sledeće:15
NOSTRADAMUSOVO OSTVARENO PROROČANSTVO
„Kroz dva puta po dvesta godina,

Medved i Polumesec će napasti;
Ali ako se Petao i Bik ujedine,
Medved neće nadjačati.
Kroz dva puta po deset godina potom –
Neka Islam zna i nek zadrhti –
Krst će stajati a Polumesec pasti,
Rasuti se i nestati.”
14 Mat. 7:3.
15 Lična biblioteka jednog piščevog rođaka sadrži kopiju francuskog izdanja ovog
jedinstvenog dela. Proročanstva su data na starom francuskom jeziku, i savremenom
poučavaocu francuskog jezika nije lako da ih protumači. Zbog toga ovde dajemo verziju
na engleskom, za koju kažu da je preuzeta iz knjige čiji je vlasnik jedan džentlmen iz
Somersetšira u Engleskoj.
416
Tačno dva puta po dve stotine godina kasnije imali smo Krimski
rat, tokom koga se savez galskog Petla (Francuske) i engleskog Bika
(Britanije) umešao u političke planove ruskog Medveda. Godine
1856. rat se završio, a Turska (odnosno Polumesec) je zamalo izbegla
potpuno uništenje. U tekućoj godini (1876.) upravo su se odigrali naj-
neočekivaniji politički događaji, a dva puta po deset godina je pro-
teklo od kada je objavljen mir. Izgleda da sve ide na ruku ispunjenju
starog proročanstva; budućnost će pokazati da li će muslimanski Po-
lumesec, koji sada bledi, konačno „pasti, rasuti se i nestati” kao kraj-
nji ishod sadašnjih nevolja.
Pokušavajući da objasni neke teško objašnjive činjenice na koje
je naišao prilikom svog naučnog rada, gospodin Proktor je prinuđen
da još jednom posegne za onim „neobičnim podudarnostima”. Jednu
od najčudnijih iznosi u fusnoti (strana 301) sledećim rečima: „Neću
se zadržavati na neobičnoj podudarnosti – ako je istina da haldejskim
astrolozima nije bio poznat Saturnov prsten – da su odgovarajuće
božanstvo prikazivali okruženo trostrukim prstenom ... Čak i sasvim
skromna znanja iz optike – onakva kakva možemo da zaključimo na
osnovu optičkih instrumenata pronađenih među asirskim iskopinama
– mogla su da dovedu do otkrića Saturnovih prstenova kao i Ju-
piterovih satelita ... Bel, asirski Jupiter”, dodaje on, „ponekad je pre-
dstavljan sa četiri krila koja se završavaju sa zvezdom. Ali moguće
je da se radi o pukoj podudarnosti.”
Ukratko, teorija gospodina Proktora o podudarnostima počinje da
nagoveštava čudo više i od samih činjenica. Jer, sve ove „podu-
darnosti” naših skeptičnih prijatelja pokazuju nezasiti apetit. U pre-
thodnom poglavlju smo izneli dovoljno dokaza da pokažemo kako
su se drevni narodi služili isto tako dobrim optičkim instrumentima
kao što su ovi koje mi imamo. Da li su instrumenti kojima je raspo-
lagao Navuhodonosor zaista bili tako slabi, i da li je znanje njegovih
astronoma bilo na tako niskom nivou kada je, prema tekstu sa ginenih
tablica koga je dešifrovao Rolinson, Birs-Nimrud ili hram Borsipa
imao sedam stupnjeva, koji su simbolično predstavljali koncentrične
417
krugove sedam sfera, svaki sagrađen od opeka i metala čija se boja po-
dudarala sa bojom planete koju je odgovarajuća sfera predstavljala?
Da li je još jedna „podudarnost” to što su svakoj od planeta dodelili
upravo onu boju za koju su tek naši najnoviji teleskopi utvrdili da joj
odgovara?16 Ili je podudarnost i to da je Platon u Timaju nagovestio da
zna za neuništivost materije, za zakon očuvanja energije i korelaciju
sila? „Poslednja reč savremene filozofije”, kaže Džovit, „su neprekid-
nost i razvoj, ali je za Platona to bio početak i osnov naučne misli.”17
Radikalni element najstarijih religija je u osnovi bio sabeizam,*
a mi smatramo da bi se svi njihovi mitovi i alegorije – ukoliko bi ih
pravilno i potpuno protumačili – spojili u najegzaktnija astronomska
znanja kojima danas raspolažemo. Reći ćemo i to da teško da ima
nekog zakona u nauci – bilo da se odnosi na fizičku astronomiju ili
geografiju – koji ne bismo sa lakoćom mogli da pronađemo u inge-
nioznim spojevima njihovih ‚legendi’. Oni su na alegorijski način
prikazali kako najznačajnije tako i najdetaljnije uzroke kretanja ne-
beskih tela; personifikovali su suštinu svakog prirodnog fenomena,
a u mitološkim biografijama olimpskih bogova i boginja neko ko
dobro poznaje najnovija otkrića fizičkih i hemijskih principa može
da otkrije njihove uzroke i međudejstva u obrascima ponašanja i de-
lovanja prevrtljivih ‚božanstava’. Atmosferski elektricitet u svom
neutralnom i pasivnom stanju obično je otelovljen u polubogovima i
boginjama, čije je delovanje uglavnom ograničeno na Zemlju i koji,
prilikom svojih povremenih uzleta do viših ‚božanskih’ predela, is-
poljavaju svoju električnu ćud uvek u strogoj srazmeri sa povećanjem
udaljenosti od zemljine površine: oružje Herakla i Tora je najsmr-
tonosnije upravo kada se ova božanstva vinu visoko u oblake.
Moramo imati na umu da je, pre nego što je Fidijin genije personi-
fikovao olimpskog Jupitera u Svemogućeg Boga, tj. u Maksimusa,
16 Pogledajte Rolinsona, tom XVII., str. 30-32, dopunjeno izdanje.

17 Džovit: “Uvod u Timaja”, Platonovi Dijalozi, tom I., str. 509.
* Obožavanje zvezda, odnosno svih nebeskih tela. (prim.prev.)
418
Boga bogova, odbacujući na taj način mnogoboštvo, u najstarijoj i
još uvek nejasnoj nauci o simbolima svojom ličnošću i osobinama
predstavljao otelovljenje svih kosmičkih sila. Mit nije bio tako metafi-
zički komplikovan, naprotiv bio je mnogo rečitiji u izražavanju filo-
zofije prirode. Zevs, muški princip stvaranja sa Htonijom – Vestom
(Zemljom) i Metis (Vodom), prvom od Okeanida (ženskih principa) –
je, prema Porfiriju i Proklu, predstavljao zōōn-ek-zōōn, vladara svih
živih bića. U orfičkoj teologiji, najstarijoj od svih, on je u metafizi-
čkom smislu i potentia (sposobnost, snaga) i aktus (vršioc), nera-
zotkriveni uzročnik i Demijurg, odnosno aktivnog stvoritelja, kao
ispoljavanje nevidljive stvaralačke sile. U kasnijem svojstvu, kao De-
mijurg, zajedno sa svojim pratiocima, u njemu otkrivamo sve naj-
moćnije činioce kosmičke evolucije – hemijsku srodnost, atmosferski
elektricitet, sile privlačenja i odbijanja.
Prateći načine na koje je predstavljen u ovoj fizičkoj kvalifikaciji,
otkrivamo koliko su drevni mudraci bili upoznati sa svim doktrinama
fizičkih nauka na njihovom savremenom stupnju razvoja. Kasnije, u
razmišljanjima pitagorejaca, Zevs će postati metafizičko trojstvo;
Monada koja iz svog nevidljivog SOPSTVA razvija aktivni uzrok,
posledicu i inteligentnu volju, koji zajedno obrazuju Tetraktis. Još kas-
nije nalazimo rane neoplatoniste kako ostavljaju po strani prvobitnu
Monadu, usled toga što je potpuno nedokučiva ljudskim intelektom,
špekulišući jedino o demijurškom trojstvu ovog božanstva, koje
proizvodi vidljive i razumljive posledice; odavde sledi dalji razvoj me-
tafizike Plotina, Porfirija, Prokla i drugih filozofa ovog učenja o Zevsu
Ocu, Zevsu Posejdonu, o dunamis-u, o sinu i božanskoj sili, i o duhu
ili nous-u. Ovo trojstvo je kao jedinstvenu celinu prihvatala i Irinejska
škola iz drugog veka; jedina veća razlika između učenja neoplatonista
i hrišćana sastojala se u tome što je ova druga na silu spojila nedo-
kučivu Monadu sa njenim ovaploćenim trojstvom koje ima moć
stvaranja.
U svom astronomskom aspektu Zevs-Dionis izvodi svoje poreklo
iz zodijaka, odnosno drevne sunčeve godine. U Libiji je predstavljan
419
u obliku ovna, i identičan je sa egipatskim Amonom, koji je doneo na
svet Ozirisa, boga sa likom bika. Oziris je ujedno i personifikovana
emanacija Oca-Sunca, istovremeno predstavljajući Sunce u sazvežđu
Bika. Sunce-Otac, pak, predstavlja Sunce u sazvežđu Ovna. Kako je
ovaj drugi, Jupiter, predstavljen u vidu ovna, i kao Jupiter-Dionis ili
Jupiter-Oziris, ovaj drugi je poistovećen sa bikom. Ta životinja je, kao
što je dobro poznato, simbol stvaralačke moći; štaviše, kabala obja-
šnjava, posredstvom jednog od njenih glavnih tumača, Simona-Ben-
Johaja,18 poreklo ovog neobičnog kulta bikova i krava. Ni Darvin ni
Haksli – utemeljitelji učenja o evoluciji i njenog neophodnog dodatka,
preobražaja vrsta – ne bi mogli da pronađu nikakvu primedbu na ra-
cionalnost ovog simbola, osim možda pri-rodnog osećaja nelagodnosti
usled saznanja da su im drevni mudraci prethodili i u ovom ‚otkriću’
savremene nauke. Na drugom mestu ćemo izložiti kabalističko učenje,
onako kako ga je učio Simon-Ben-Johaj.
Sa lakoćom se može dokazati da je od najstarijih vremena Saturn
ili Hronos, čiji su prsten van svake sumnje otkrili još haldejski as-
trolozi, i čiji simbolizam nije nikakva „podudarnost”, bio smatran Ze-
vsovim ocem, pre nego što će ovaj i sam postati ‚otac svih bogova’, i
da je prema tome dugo bio najviše božanstvo. On je bio haldejski Bel
ili Baal, i izvorno je došao od Akađana. Rolinson insistira da su ovi
drugi stigli iz Jermenije, ali ako je tako, kako onda objasniti činjenicu
da Bel nije ništa drugo do vavilonska predstava hinduističkog Šive, ili
Bala, boga vatre, svemogućeg stvaraoca i istovremeno Boga uni-
štitelja, u mnogo čemu višeg i od samog Brame?
„Zevs je”, kaže jedna orfička himna, „prvi i poslednji, on je glava
i svaki od udova; od njega je poteklo sve što postoji. On je čovek i
besmrtna nimfa (tj. muški i ženski element); on je duša koja prebiva
u svim stvarima; on je glavni uzročnik vatre; on je Sunce i on je Me-
sec; izvor okeana; demijurg vaseljene; jedna sila, jedan Bog; svemo-
ćni tvrorac i vladar vaseljene. Sve što postoji, vatra, voda, zemlja, etar,
18 N. B. – Živeo je u prvom veku pre Hrista.
420
noć, nebesa, Metis, praiskonska graditeljka (gnostička Sofija i kaba-
listička Sefira), predivni Eros, Kupidon, svi su oni obuhvaćeni ogro-
mnim razmerama njegovog veličanstvenog tela!”19
Ovaj hvalospeva u vidu kratke himne sadrži u sebi začetak svakog
mitskog koncepta. Mašta drevnih naroda se pokazala isto tako bez-
graničnom kao i vidljiva ispoljavanja samog Božanstva koje im je
pružilo motive za njihove alegorije. Pa ipak, ma koliko se činile
raskošnim, one nikada nisu odstupile od dve suštinske ideje koje uvek
idu naporedo sa njihovom nadahnutom maštom; to su strogo pridrža-
vanje kako fizičkog tako i moralnog, odnosno duhovnog, aspekta za-
kona prirode. Njihova metafizička istraživanja nikada nisu došla u
konflikt sa naučno ustanovljenim istinama, dok se njihova verska
učenja mogu s punim pravom nazvati psiho-fiziološkim načelima
sveštenika i naučnika, koji su ih stvorili na osnovu narodnog predanja
u svetu koji je još bio u povoju, predanja kakva je primio nerazvijeni
intelekt primitvnih ljudskih rasa, kao i na osnovu sopstvenih eksperi-
mentalnih znanja, punih drevne mudrosti sakupljane tokom proteklih
vekova.
UZAJAMNA PRIVLAČNOST PLANETA I BILJAKA
Ima li boljeg načina da se predstavi Jupiter u ulozi Sunca koje širi

svoje zlatne zrake, od otelovljenja njegove emanacije u Dijani,
sveobasjavajućoj devici Artemidi, čije je najstarije ime bilo Diktina,
u bukvalnom smislu emitovan zrak, od reči dikein. Mesec nije sa-
moobasjan, on svetli jedino odbijenom сunčevom svetlošću; otuda
dolazi i simbolična predstava njegove kćeri i ujedno boginje Meseca,
Lune, Astarte ili Dijane. Kao kritska Diktina, ona nosi venac spleten
od magične biljke koju zovu diktamnon, ili dictamnus, zimzelenog
grma za čije prisustvo je rečeno da dovodi do bolesti mesečarenja,
19 Stobeus: “Eclogues”.
421
ali i da istovremeno predstavlja lek koji je potpuno otklanja; da se
kao Ejlitija i Junona Pronuba javlja u vidu boginje koja bdi nad po-
rođajima; ona je i božanstvo povezano sa veštinom lečenja, a upotreba
diktamnusovog venca povezanog sa Mesecom još jednom pokazuje
dubinu zapažanja drevnih filozofa. Iz botanike je poznato da ova
biljka poseduje jaka umirujuća svojstva; ona u obilju raste na kritskoj
planini Dikte; na drugoj strani, prema najvišim autoritetima na polju
animalnog magnetizma, Mesec deluje na biljne sokove i sistem gan-
glija, odnosno nervnih ćeija, na čvorne tačke od kojih polaze sva
nervna vlakna što igraju tako značajnu ulogu prilikom mesmerizacije.
Tokom porođaja, kritske žene bi prekrivali ovom biljkom, dok je njen
koren upotrebljavan kao najbolji lek za smirivanje bolova koji se tom
prilikom javljaju, kao i za otklanjanje nadražaja, naročito opasnih u
tom periodu. Štaviše, ove biljke su postavljane u hramovima pos-
većenim ovoj boginji, a, ukoliko je bilo moguće, izlagane su i dire-
ktnim zracima blistave Jupiterove kćeri – svetlom i toplom Mesecu
Istoka.
INDIJSKO ZNANJE O SVOJSTVIMA BOJA
Hindusitički bramane i budisti su imali složene teorije o uticajima

Sunca i Meseca (muškog i ženskog elementa), koji su bili nosioci
pozitivnog i negativnog principa, odnosno naspramnih magnetnih
polova. „Dobro je poznat uticaj Meseca na žene”, pišu svi drevni au-
tori koji su se bavili magnetizmom; a Enmozer, kao i Du Pote, po-
tvrđuju teorije hinduističkih mudraca u svim pojedinostima.
Za izrazito poštovanje koje su budisti ukazivali safiru – koji je i
u svim drugim zemljama bio posvećen Luni – ustanovljeno je da je
bilo utemeljeno na naučnoj osnovi, a ne na neosnovanom prazno-
verju. Povezivali su ga sa svetim magijskim moćima, koje će svaki
proučavalac psihološkog mesmerizma smesta razumeti, jer njegova
uglačana, tamno plava površina može da proizvede izuzetne primere
mesečarenja. Tek nedavno su uočeni raznovrsni uticaji koje ispoljava
422
boja njegovih prizmi na rast biljaka, naročito takozvanog „plavog
zraka”. Naučnici su se dugo sporili oko nejednake moći zagrevanja
raznih zraka prelomljenih kroz njegove prizme, sve dok serija ekspe-
rimenata generala Plezontona nije pokazala da pod zracima plave
svetlosti, koja ima najizraženija električna svojstva, rast životinja i
biljaka može biti ubrzan do magičnih razmera. Otuda Amoretijeva
istraživanja električnih polova kod dragog kamenja pokazuju da su
dijamant, granat i ametist negativno naelektrisani, dok safir ima pozi-
tivan pol.20 To nam omogućuje da pokažemo kako najnoviji naučni
eksperimenti samo potvrđuju ono što je indijskim mudracima bilo
poznato daleko pre nego što je osnovan ma koji od današnjih uni-
verziteta. Jedna drevna hinduistička legenda kaže da je Brama-Prađa-
pati, zaljubivši se u sopstvenu kćer Ušas (Nebo, ponekad i Zora),
uzeo obličje jelena (rišja) a Ušas košute (rôhit) i da su tako počinili
prvi greh.21 Videvši takvo skrnavljenje, bogovi su bili toliko užasnuti
da je svaki odabrao među svojim telima ono najstrašnijeg izgleda –
svaki je bog imao onoliko različitih tela koliko je hteo – pa su ih sje-
dinili stvorivši Butavana (duha zla), koga su stvorili sa ciljem da
unište inkarnaciju (tj. otelovljenje) prvog greha koga je počinio sam
Brama. Videvši to, Brama-Hiranjagarbha22 se gorko pokajao i počeo
da ponavlja mantre, odnosno molitve pročišćenja, i u svom dubokom
kajanju ispustio jednu suzu na Zemlju, najvreliju suzu koja je ikada
istekla iz oka; od nje je stvoren prvi safir.
Ova polu-sveštena polu-narodna legenda pokazuje da su hindusi
dobro znali koja od svih boja svetlosti prelomljene kroz prizmu ima
najizrazitija električna svojstva; štaviše, naročiti uticaj koji ima safir
bio je isto tako dobro definisan kao i za ostale minerale. Orfej po-
dučava na koji je način moguće uticati na slušaoce pomoću komada
20 Kjeser: „Arhiv.”, tom IV., str. 62. Ustvari, mnogi od drevnih simbola nisu bili ništa
drugo do igra rečima, tj. imenima.
21 Pogledajte Rig-Vedu, Aitareja-Bramanan.
22 Hindusitički Bramane su Bramu nazivali i Hiranjagarba, odnosno jedinica duše,
dok je Amrita vrhovna duša, prvobitni uzročnik koji je proistekao iz sopstvene suštine
kao stvoritelj Brama.
423
magnetita*; Pitagora obraća posebnu pažnju na boju i svojstva dragog
kamenja; dok je Apolonije iz Tijane svoje učenike naučio tajnim vrli-
nama svakog od njih, i svakog dana je menjao svoje prstenje sa dra-
guljima, noseći određeni kamen svakog dana u mesecu, u skladu sa
objektivnim zakonima astrologije. Budisti potvrđuju da safir smiruje
um, donosi staloženost i otklanja sve zle misli uspostavljajući zdravu
cirkulaciju u čovekovom telu. Isto to može da uradi i električna ba-
terija svojim dobro usmerenim fluidom, kažu naši stručnjaci za elek-
triku. „Safir će”, kažu budisti, „otvoriti blokirana vrata i odaje (za
čovekov duh); on stvara želju za molitvom i donosi dublje smirenje
od ma kog drugog dragog kamena; ali onaj koji ga nosi mora da živi
čistim i svetim životom.”23
Dijana-Luna je ćerka Zevsa i Proserpine, koja predstavlja Zemlju
u njenom aktivnom delovanju i, prema Hesiodu, kao Dijana Ejlitija-
Lusina, ona predstavlja Junoninu kćer. Ali Junona, koju je proždrao
Hronos, odnosno Saturn, a vratio u život Okeanid Metis, ujedno pred-
stavlja i Zemlju. Saturn, kao simbol evolucije, odnosno protoka Vre-
mena, guta Zemlju u jednoj od praistorijskih kataklizmi, i tek kada
Metis (voda) počne da se povlači u svoje mnogobrojne basene, uka-
zuje se kontinent, odnosno Junona se vraća svom prvobitnom obliku.
Ista ideja se izražava i 9. i 10. stihom prvog poglavlja Knjige Po-
stanja. Prilikom čestih bračnih svađa između Junone i Jupitera, Di-
janu uvek prikazuju leđima okrenutom svojoj majci, kako se smeši
ocu, mada ga istovremeno grdi zbog njegove razuzdanosti. Kažu da
su magovi iz Tesalije imali obavezu da, tokom ovakvih pomračenja,
skrenu njenu pažnju na Zemlju putem čarolija i bajalica, dok vavi-
lonjanski astrolozi i magovi nisu prestajali sa svojim vradžbinama
sve dok ne bi pomirili goropadni par, posle čega bi se Junona „blis-
tavo osmehivala na svetlošću obasjanu boginju” Dijanu koja se,
okruživši čelo lukom polumeseca, vraćala u svoja lovišta u plani-
nama.
23 Marbod: „Liber lapid. ed Beekmann.”
* Prirodno namagnetisana ruda gvožđa.(prim.prev.)
424
metanja požara primećuje da „u tome ne nalazimo ništa zagonetno”,
mada je i ova ‚epidemija’ veoma raširena. Neobična kontradikcija!
De Kvinsi u svom članku pod naslovom „Murder Considered as One
of the Fine Arts” (Ubistvo se smatra jednom od lepih umetnosti)
raspravlja o ‚epidemiji’ ubistava između 1588. i 1635. tokom koje je
sedam najistaknutijih ličnosti tog vremena izgubilo život tako što su
ubijeni, a da ni on ni ma koji drugi komentator nisu bili u stanju da
objasne tajanstveni uzrok ove manije ubijanja.
Ukoliko izvršimo pritisak na ovu gospodu da nam ponude nekakvo
objašnjenje, koje su kao tobožnji filozofi dužni da nam daju, dobijemo
odgovor da je daleko naučnije pripisati ove ‚epidemije’ „uznemirenosti
uma”, „ ... u vreme političkih nemira (1830)” „ ... oponašanju i trenu-
tnom impulsu”, „ ... razdražljivim i dokonim dečacima” i „histeričnim
devojkama” nego besmisleno tragati za potvrdom sujevernog mita o
hipotetičkoj astralnoj svetlosti. Izgleda nam da ukoliko bi, nekim hi-
rom sudbine, histerija potpuno iščezla iz ljudskog sistema, lekarsko
bratstvo bi ostalo bez ma kakvog objašnjenja za veliku grupu pojava
koje su sada zavedene pod zgodnim naslovom „uobičajeni simptomi
izvesnih patoloških stanja nervnih centara”. Histerija je sve do sada
bila dežurno pribežište skeptičnih patologa. Da li se pojava da priprosta
devojka sa sela najednom tečno progovori na raznim stranim jezicima
koje dotle uopšte nije poznavala i počne da piše poeziju može objasniti
sa: „Histerija!” Da li je izvesni medijum levitirao, pred očima više od
desetak svedoka, izašavši kroz prozor na trećem spratu zgrade i vra-
tivši se kroz drugi pod uticajem – „poremećaja nervnih centara, za
kojim je usledila kolektivna histerična halucinacija”?44 Jednog škot-
skog terijera, koji se zatekao u prostoriji tokom ove manifestacije, ne-
vidljiva ruka je bacila preko čitave sobe, pri čemu je tokom svog salta
u vazduhu u param-parčad polomio luster koji je visio sa 4,5 metra vi-
sokog plafona, da bi pao mrtav na pod – da li se radi o nekakvoj –
„psećoj halucinaciji?”
44 Litre: “Revue des Deux Mondes”.
441
„Prava nauka nema veru”, kaže dr Fenvik u “Strange Story” Bul-
ver-Litona; „prava nauka poznaje samo tri stanja uma: poricanje, uve-
renje, i ogromni jaz između ovo dvoje, koji nije ‚vera’ nego prestanak
rasuđivanja.” Takva je, možda, bila prava nauka u danima dr Fenvika.
Ali prava nauka u naše vreme ide drugim putem; ona ili odmah poriče,
bez ma kakvog prethodnog ispitivanja, ili sedi u međuprostoru, između
poricanja i uverenja, i sa rečnikom u ruci smišlja nove grčko-latinske
nazive za nepostojeće vrste histerija!
Koliko su puta moćni vidovnjaci i adepti mesmerizma opisivali
razne bolesti i fizičke (drugima nevidljive) pojave koje nauka brzo-
pleto pripisuje epilepsiji, poremećajima cirkulacije, nerava i čega sve
ne u organizmu, jer ih je njihov duhovni vid opazio u astralnoj svet-
losti. Oni potvrđuju da su „električni talasi” u takvim slučajevima
bili jako uznemireni, kao i da su prepoznali direktnu vezu između
ovog poremećaja u etru i mentalne ili psihičke epidemije koja je u to
vreme bila u punom jeku. Ali nauka nije obratila nikakvu pažnju na
njih, već je nastavila da enciklopedijski smišlja nove nazive za oda-
vno poznate stvari. Du Pote, princ francuskih mesmerista kaže:
„Istorija je odlično sačuvala žalosne slučajeve vračanja u pro-
šlosti. Ove činjenice su savršeno realne i vrlo su pogodne za strašne
zloupotrebe ove veštine u čudovišnim razmerama! ... Pitaćete kako
sam ja došao do znanja o ovoj veštini? Gde sam to naučio? Pretražu-
jući sopstvene misli? Ne, sama priroda mi je otkrila tajnu. A kako?
Iznoseći pred moje oči neosporne činjenice u vezi sa vradžbinama i
magijom, ne čekajući da sam tragam za njima ... Šta je, u krajnjoj
liniji, san mesečara? Rezultat magijskih moći. A šta je to što određuje
ove privlačne sile i iznenadne podsticaje, te neobuzdane epidemije,
nalete besa i netrpeljivosti, iznenadne krize ... te grčeve čije dejstvo
možete produžiti? ... šta je to što ih određuje, ako ne sâm princip
koga koristimo, sredstvo koje su tako dobro poznavali u drevnoj
prošlosti? Ono što nazivate nervni fluid ili magnetizam, ljudi davnih
vremena su nazivali okultnom moći, ili pak duševnom snagom,
sposobnošću potčinjavanja sopstvenoj volji, MAGIJOM!”
442
„Magija se zasniva na postojanju sveta sastavljenog od raznih čini-
laca van nas samih, a ne unutar nas; sa njim možemo da stupimo u
kontakt koristeći izvesne veštine i postupke ... Izvesni element koji
postoji u prirodi, nepoznat većini ljudi, uspostavlja kontrolu nad oso-
bom, iscrpljuje je i slama, kao što zastrašujući uragan čini sa običnom
trskom; razbacuje ljude nadaleko, obrušava se na njih na hiljadu mesta
istovremeno, a da oni uopšte ne vide nevidljivog neprijatelja, niti su
u stanju da se zaštite ... sve je to već prikazano; ali da taj isti element
može da bira prijatelje i izdvaja miljenike, da ispu-njava sve njihove
zamisli, da odgovara na ljudski glas i razume značenje nacrtanih
znakova, to je nešto što ljudi ne mogu da shvate, što njihov razum
odbacuje, a to je upravo ono što sam lično video; i ovde nedvosmis-
leno izjavljujem da su sve to za mene činjenice i sušta istina, prikazana
i potvrđena zauvek.”45
„Da sam ušao u detalje, svako bi mogao odmah da shvati da oko

nas, kao i u nama, postoje tajanstvena bića koja imaju moć i oblik,
koja ulaze i izlaze kad im se prohte, bez obzira na čvrsto zatvorena
vrata.”46 Štaviše, ovaj veliki mesmerist nas uči da je sposobnost us-
meravanja ovog fluida „fizičko svojstvo, koje potiče od našeg telesnog
sklopa ... on prolazi kroz svako telo ... sve se može upotrebiti kao
provodnik u magijskim operacijama, a on će zadržati moć da proizvodi
različite efekte”. Ova teorija je zajednička svim hermetičkim filo-
zofima. Moć ovog fluida je takva da „nijedna hemijska ili fizička sila
nije u stanju da ga uništi ... Nema mnogo zajedničkog između ne-
dokučivih fluida poznatih fizičarima i ovog animalnog, magnetskog
fluida”.47
45 Du Pote: Magié Devoilée, str. 51-147.

46 Ibid, str. 201.
47 Baron Du Pote: “Cours de Magnétisme”, str. 17-108.
443
BOGOVI PANTEONA SU SAMO PRIRODNE SILE
Ako se sada vratimo na srednjovekovna vremena, nalazimo, pored

ostalih, Kornelijusa Agripu koji nam poručuje:
„Neprekidno promenljiva univerzalna sila, ‚duša sveta’, može da
oplodi bilo šta ulivanjem svojih sopstvenih ‚nebeskih’ svojstava.
Raspoređeni u skladu sa principima nauke ovi objekti stiču sposo-
bnost da nam prenose svoje vrline. Dovoljno je da stavimo takav ob-
jekat na sebe pa da odmah osetimo njegovo dejstvo kako na dušu
tako i na telo ... Čovekova duša poseduje čudesnu moć, usled toga
što je suštinski ista kao i sav stvoreni svet. Onaj ko poznaje tajnu u
stanju je da napreduje u nauci i znanju do krajnjih granica sopstvene
mašte, ali to može da uradi jedino uz uslov da postane potpuno sjedi-
njen sa ovom univerzalnom silom ... Tada se može postići da istina,
čak i u budućnosti, uvek bude pred ‚očima’ duše; ta činjenica je
bezbroj puta prikazana odigravanjem tačno onih događaja koji su
prethodno bili viđeni i detaljno opisani ... vreme i prostor nestaju
pred orlovskim očima besmrtne duše ... njena moć postaje bez-
granična ... ona može da munjevito preleti prostor i obuhvati čoveka
svojim prisustvom, bez obzira na udaljenost; u stanju je da prodre u
njega i potpuno ga ispuni, da učini da čuje glas osobe kojoj ona pri-
pada, kao da je ta osoba u istoj prostoriji.”48
Ukoliko ne želimo da tragamo za dokazom ili da dobijemo
obaveštenja od srednjovekovne, hermetičke filozofije, možemo da
odemo još dalje u prošlost i da izaberemo jednog od ogromnog broja
filozofa iz prehrišćanskih vremena, onoga koji bi poslednji mogao biti
optužen za sujeverje i naivnost – Cicerona. Govoreći o onima koje
naziva bogovima, a koji su u stvari duhovi što potiču od ljudi ili iz vaz-
duha, stari govornik kaže sledeće:
„Znamo da je od svih živih bića čovek najbolje sačinjen, a kako
i bogovi spadaju u istu grupu, moraju da imaju ljudski oblik ... Time
48 “De Occulto Philosophiâ”, str. 332-358.
444
ne mislim da kažem kako bogovi imaju fizička tela u kojima teče krv,
ali kažem da upravo tako izgledaju ... Epikur, za koga su nevidljive
stvari bile isto tako opipljive kao da ih je dodirnuo prstom, uči nas
da bogovi obično nisu vidljivi, ali da se mogu shvatiti razumom; da
nemaju čvrsta tela ... ali da ih možemo prepoznati u njihovim privre-
menim obličjima; da, kako postoji dovoljno atoma u beskrajnom
prostoru da se stvore takva obličja, ona se stvaraju pred nama ... i
omogućuju nam da shvatimo šta su ta sretna, besmrtna bića.”49
„Kada inicirani”, kaže Levi, „postane potpuno svestan, on dolazi
u dodir sa magnetnim treperenjem u masi astralne svetlosti i usmera-
va ga po svojoj volji ... Preobražena u ljudsku svetlost u trenutku
svog nastanka, ona (svetlost) postaje prvi omotač duše; zajedno sa
najsuptilnijim fluidima ona obrazuje eterično telo, odnosno astralnog
dvojnika, koji biva potpuno odbačen jedino u slučaju smrti.”50
Velika tajna adepta-maga se sastoji u tome kako se ovo eterično
telo može projektovati bez obzira na daljinu; kako može da poprimi
objektivniji oblik i postati opipljivo kondenzovanjem njegovog flui-
dnog oblika iz talasa koje emituje njegova izvrona suština.
Teurgijska magija je krajnji izraz okultne psihološke nauke. Savre-
meni naučnici je odbacuju kao haluciniranje poremećenih umova, ili
je obeležavaju žigom srama zbog navodnog šarlatanstva. Mi im, sa
svoje strane, bez ikakvog dvoumljenja uskraćujemo pravo da iznose
svoje mišljenje o nečemu što nikada nisu ispitivali. Nemaju ništa više
prava, na sadašnjem nivou njihovog znanja, da presuđuju o magiji i
spiritizmu nego što bi neki domorodac sa Fidžija imao da iznese svoje
mišljenje o radovima Faradeja ili Agasija. Sve što su u stanju da urade
je da danas ispravljaju greške koje su juče napravili. Pre skoro tri hi-
ljade godina, mnogo pre Pitagorinog vremena, drevni filozofi su
tvrdili da se svetlost može izmeriti – kao i materija, i da je svetlost
sila. Korpuskularna teorija svetlosti je bila ismejana zahvaljujući
Njutnovim neuspesima da pruži odgovarajuća objašnjenja, dok je ta-
49 Ciceron: “O prirodi bogova”, knjiga I., poglavlje XVIII.
50 Elifas Levi.
445
lasna teorija, koja je izjavila da se svetlost ne može izmeriti, bila pri-
hvaćena. A sada je svet zaprepašćen merenjima težine svetlosti koja
gospodin Kruks obavlja sa svojim radiometrom! Pitagorejci su sma-
trali da ni Sunce ni zvezde ne predstavljaju izvore svetlosti i toplote,
te da je Sunce samo sredstvo za njihovo prenošenje; međutim, sa-
vremene škole tvrde suprotno.
Isto se može reći i za Njutnov zakon gravitacije. Strogo sledeći
učenje pitagorejaca, Platon je tvrdio da gravitacija nije samo ispolja-
vanje zakona o magnetskom privlačenju manjih tela ka većima, nego
i zakona o uzajamnom odbijanju istorodnih polova i privlačenju
suprotnih. „Stvari koje su spojene”, kaže on, „suprotno prirodnim
zakonima, prirodno su sukobljene i uzajamno se odbijaju.”51 Ovo ne
znači da se odbijanje neizostavno javlja među telima različitih svo-
jstava, već da pri spajanju tela prirodno protivurečnih osobina uvek
dolazi do njihovog uzajamnog odbijanja. Istraživanja Barta i Švaj-
gera nesumnjivo ukazuju da su drevni naučnici bili dobro upoznati
sa uzajamnim privlačenjem gvožđa i prirodnog magneta, kao i sa
pozitivnim i negativnim polovima elektriciteta, kako god da su ih
nazivali. Uzajamni magnetni uticaji planeta, koje same po sebi pred-
stavljaju magnete, za njih je bila nesporna činjenica, dok meteorsko
kamenje nisu samo nazivali magnetnim, nego su ga u svojim Mis-
terijama koristili u iste svrhe u koje mi danas koristimo pravi magnet.
Prema tome, kada je profesor A. M. Mejer sa Stivensonovog te-
hnološkog instituta 1872. godine, pred Naučnim klubom univerziteta
Jejl rekao da se „prilikom ma kakvih uznemiravanja Sunčeve
površine javljaju duboki poremećaji u ravnoteži zemljinog magne-
tizma koji dovode do grčevitih podrhtavanja magneta u našim opser-
vatorijama, istovremeno proizvodeći ogromna izlivanja polarne
svetlosti, čiji treperavi plamenovi igraju u taktu sa podrhtavanjem
magnetne igle”,52 on je samo ponovio, doduše na besprekornom en-
51 “Timaj”. I profesor Džovit u svom Uvodu na sličan način potvrđuje da je Platon
učio o uzajamnom privlačenju srodnih tela. Ali takva tvrdnja bi dovela do zaključka da
veliki filozof nije imao ni osnovna znanja o zakonima magnetnih polova.
446
gleskom, ono isto što je podučavano na‚ besprekornom dorskom
jeziku, mnogo vekova pre nego što je prvi hrišćanski filozof doživeo
prosvetljenje.
Čuda koja su izvodili sveštenici teurgijske magije počivaju na tako
čvrstim dokazima, a i tih dokaza je toliko – ukoliko ljudsko sve-
dočenje uopšte vredi – da, radije nego da prizna kako su paganski
teurgisti daleko nadmašivali hrišćane ‚čudima’ koja su izvodili, ser
Dejvid Bruster uzdržano priznaje prvima vrhunsko poznavanje fizike,
i svega što je u vezi sa filozofijom prirode. Nauka se našla u vrlo neu-
godnoj dilemi. Ili mora da prizna da su fizičari antike svojim znanjem
nadmašivali njene današnje predstavnike, ili da u prirodi postoji nešto
što je iznad fizičke nauke, i da duh raspolaže moćima o kojima naši
filozofi nisu ni sanjali.
„Grešku koju bismo napravili u nekoj od nauka posebno smo ne-
govali”, kaže Bulver-Liton, „često samo zbog toga da bi izgledalo
kako se nekoj drugoj, posebnoj nauci poklanja još veća pažnja.”53
Vrhunske mogućnosti magije je najlakše objasniti. Putem blistave
svetlosti kosmičkog magnetskog okeana, čiji električni talasi po-
vezuju celu vaseljenu i u svom neprestanom kretanju prodiru u svaki
atom i molekul beskrajnog stvorenog sveta učenici mesmerizma –
koliko god njihovi eksperimenti bili ograničenih mogućnosti – intu-
itivno opažaju početak i kraj velike tajne. Jedino proučavanje ovog
agensa, koji predstavlja ‚božanski dah’, može da otkrije tajne psi-
hologije i fiziologije, kosmičkih i spiritualnih fenomena. Psel kaže:
„Magija sačinjava poslednji deo svete nauke. Ona je ispitala pri-
rodu, moći i svojstva svega što postoji; elemenata i njihovih delova,
životinja, najrazličitijih biljaka i njihovih plodova, stena i lekovitog
bilja. Ukratko, ona je istražila suštinu i moći svih stvari. Odatle i
potiču efekti koje je u stanju da izvede.
52 Dr Alfred Maršal Mejer (Alfred Marshall Mayer): „The Earth a Great Magnet”
(Zemlja kao veliki magnet), predavanje održano pred Naučnim klubom univerziteta Jejl,
14. februara 1872.
53 “Strange Story”.
447
Ona je pravila statue (namagnetisane) koje su donosile ozdrav-
ljenje, kao i razne figure i stvari (amajlije) koje su mogle da donesu
kako bolest tako i zdravlje. Često magija može da izazove i pojavu
nebeske vatre, i u tim prilikama statue počinju da se osmehuju a
lampe se same od sebe pale.”54
DOKAZI PITAGORINIH MAGIJSKIH MOĆI
Ako je Galvanijevo savremeno otkriće pokrenulo udove mrtve žabe,

i grčenjem crta na licu mrtvog čoveka izazvalo izraze najrazličitijih
emocija, od radosti do paklenog besa, očajanja i užasa, onda su, ukoliko
nismo spremni da odbacimo sva svedočenja najpouzdanijih ljudi starog
veka, paganski sveštenici izvodili kud i kamo veća čuda nateravši svoje
statue od kamena i metala da se preznojavaju i smeju. Čista nebeska
vatra paganskih oltara bio je elektricitet privučen iz astralne svetlosti.
Prema tome, ukoliko su statue bile odgovarajuće pripremljene, mogle
su zadobiti svojstvo da dodirom prenose ozdravljenje ili bolesti, kao
ma koji savremeni galvanski pojas ili napunjena baterija, bez razloga
da pribegavamo optužbama za ‚praznoverje’.
Sholastički skeptici, kao i materijalističke neznalice, lepo su se
zabavljali tokom poslednja dva veka apsurdima koje je Pitagori pripi-
sao njegov biograf Jamblih. Za filozofa sa Samosa je rečeno kako je
ubedio jednu mečku da više ne jede ljudsko meso, da je naterao belog
orla da se spusti do njega iz belih oblaka i da ga je pripitomio jednom
lakom ćuškom i nežnim rečima. Drugom prilikom, Pitagora je uspeo
da nagovori jednog vola da prestane da jede pasulj, šapnuvši nešto
životinji na uvo!55 O, kako smešno izgledaju neznanje i predrasude
naših predaka u očima današnjih prosvećenih naraštaja! Ipak, dopu-
stite da analiziramo ovaj ‚apsurd’. Svakog dana možemo da vidimo
54 Pogledajte Tejlorovog Pausaniju; isto tako rukopis „Treatise on Dæmons”
(Rasprava o demonima) od Psela, i „Treatise on the Eleusinian and Bacchic Mysteries“
(Raspravu o Eleusinskim i Bahovskim misterijama).
55 Jamblih: “O Pitagorinom životu”.
448
polupismene ljude, vlasnike putujućih menažerija, kako pripitomlja-
vaju i potpuno potčinjavaju najopasnije životinje samo snagom svoje
nesavladive volje. Štaviše, u ovom trenutku imamo u Evropi nekoliko
mladih i fizički slabih devojaka, mlađih od dvadeset godina, koje
neustrašivo rade istu stvar. Svako je lično posmatrao ili bar čuo za
naizgled magične moći nekog mesmeriste ili psihologa. Oni su u
stanju da potpuno potčine pacijente svojoj volji tokom neograničenog
vremena. Regaconi, mesmerist koji je izazvao takvo zaprepašćenje
u Francuskoj i Londonu, ostvario je daleko izuzetnije podvige od
onih koji se pripisuju Pitagori. Zbog čega bismo onda optuživali anti-
čke biografe, ljude kao što su Pitagora i Apolonije iz Tijane, da su
namerno izvrtali činjenice ili bili apsurdno sujeverni? Kada shvatimo
da većina onih koji pokazuju toliko skepse u pogledu magijskih moći
koje su posedovali antički filozofi, koji se smeju drevnim teogoni-
jama i mitološkim zabludama, na drugoj strani bezrezervno veruju u
sve što piše i čime je svojevremeno nadahnuta njihova Biblija, ne
usuđujući se da posumnjaju čak ni u čudovišnu besmislicu kada je
Isus Navin navodno zaustavio Sunce na nebu,56 možemo samo da
kažemo Amin na sasvim opravdan prekor Džefrija Higinsa: „Kada
otkrijem”, kaže on, „da obrazovani ljudi doslovno veruju u ono što
piše u Knjizi Postanja, za koju su drevni narodi, sa svim svojim ne-
dostacima, imali dovoljno zdravog razuma da je prihvate isključivo
kao alegoriju, u iskušenju sam da posumnjam u istinitost napretka
ljudskog uma.”57
56 „Tada progovori Isus (Navin) Gospodu .... stani sunce nad Gavaonom, i mjeseče
nad dolinom Elonskom. I stade sunce i ustavi se mjesec ... I stade sunce nasred neba i
ne naže k zapadu skoro za cio dan.”(Isu. 10:12,13)
57 „Anakalipsis”, tom I., str. 807.
449
NEVIDLJIVE RASE ETARSKOG PROSTRANSTVA
Tomas Tejlor je jedan od malog broja komentatora starih grčkih i

latinskih pisaca koji su odali puno poštovanje drevnim mudracima
za njihova umna dostignuća. U njegovom prevodu Jamblihovog dela
„O Pitagorinom životu” nalazimo sledeću primedbu:
„Budući da je Pitagora, kako nas Jamblih obaveštava, bio iniciran
u sve Misterije Biblosa i Tira, u svete obrede Sirijaca kao i u Mis-
terije Feničana, i da je proveo dvadeset dve godine u skrivenim
svetilištima egipatskih hramova povezanih sa vavilonjanskim magi-
ma, te da su ga podučavali svojim najuzvišenijim znanjima, nije
nikakvo čudo što je bio izuzetno vičan magiji, odnosno teurgiji, i da
je stoga bio u stanju da izvodi stvari koje nadilaze uobičajene ljudske
sposobnosti, koje neukima izgledaju potpuno neverovatne.”58
Za njih univerzalni etar nije bio samo nešto neuhvatljivo što se
pruža beskrajem neba, već je bio beskrajni okean nastanjen, poput
morskih dubina koje poznajemo, svojim čudovištima i nizom manjih
stvorova, i u svakom svom molekulu je sadržavao klicu života. Poput
jata bakalara koja se vrzmaju našim okeanima i manjim morima, gde
svaka vrsta ima svoje prebivalište na nekom mestu kome se na neki
čudan način prilagodila, neke su naklonjene ljudima a neke zaziru od
njih, neke je lepo posmatrati dok neke uteruju strah, neke traže uto-
čište u tihim zakutcima i lukama uvučenim u kopno, dok druge lutaju
ogromnim vodenim prostranstvima; tako su i za duhove elementala
verovali da nastanjuju različite delove nepreglednog eterskog okeana,
i da su prilagođeni uslovima u svojim specifičnim sredinama. Ako
budemo stalno imali na umu da jurnjava planeta kroz svemir mora
da proizvede isti takav totalni poremećaj u ovom plastičnom i raz-
ređenom medijumu, kao što prolazak topovskog projektila pravi u
vazduhu ili parobrod u vodi kojom plovi, ali ovog puta u kosmičkim
58 Jamblih: „O Pitagorinom životu“, str. 297.
450
razmerama, bićemo u stanju da shvatimo da, ako priznamo da su naša
polazna gledišta ispravna, izvesni međusobni položaji planeta mogu
da prouzrokuju daleko jaču uznemirenost i usmere daleko snažnije
struje u određenom smeru od drugih. Ako priznamo da je sve to tako,
onda možemo da vidimo i zbog čega, usled raznih međusobnih
položaja zvezda, plići delovi naklonjenih ili neprijateljskih „elemen-
tala” mogu da prodru u našu atmosferu, ili u neki njen deo, i svoje
prisustvo učine vidljivim putem posledica koje će uslediti. Prema an-
tičkim učenjima, duhovi elementala koji nemaju dušu su se razvili
usled neprestanog kretanja koje predstavlja suštinsku odliku astralne
svetlosti. Svetlost je sila, a silu proizvodi volja. Kako ova sila proi-
stiče iz intelekta koji je nepogrešiv, jer ne sadrži ništa od materijalnih
organa na kojima se temelji ljudska misao, već predstavlja najfiniju,
čistu emanaciju najvišeg božanstva – (Platonovog „Oca”) on od
početka vremena, prema nepromenljivim zakonima, proizvodi ele-
mentarni materijal potreban za nastupajuće generacije ljudskih rasa.
Sve one su, bilo da pripadaju ovoj ili nekoj drugoj od bezbroj planeta
u svemiru, razvile svoj ovozemaljski oblik po telesnom kalupu neke
od klasa ovih elemantarnih bića, koja su prešla u nevidljive svetove.
U antičkoj filozofiji nije nedostajala karika koju bi morala da popuni
Tindalova „naučna imaginacija”; nije bilo praznine koju bi morali da
zatrpaju tomovi materijalističkih špekulacija, neophodnih usled ap-
surdnog pokušaja da se dođe do rešenja jednačine uz pomoć samo
jednog skupa veličina; naši „neuki” preci su pratili zakon evolucije
širom vaseljene. Kao što isto pravilo podjednako važi kada sa zvez-
danih maglina pređemo na razvoj čovekovog fizičkog tela, tako su
pratili i neprekidnu seriju entiteta počev od univerzalnog etra do
otelovljenog duha čoveka. Ovaj razvoj se kretao od spiritualnog sveta
ka svetu grube materije i od ovog drugog natrag ka izvoru svega što
postoji. „Poreklo vrsta” je za njih predstavljalo silazak iz sveta duha,
prvobitnog izvora svega, i „degradaciju u tvar”. U ovom zaokruže-
nom lancu razvoja elementarna, duhovna bića imaju isto tako ista-
knuto mesto, tačno na sredini između krajnosti, kao i Darvinov
„izgubljeni beočug” između majmuna i čoveka.
451
Nijedan pisac iz sveta književnosti nikada nije dao istinitiji ili po-
etičniji opis ovih bića od ser E. Bulver-Litona, autora romana Zanoni.
Sad, kako smatra da „nije sačinjen od tvari” već da je „Misao radosti
i svetla”, njegove reči zvuče više kao verni odraz memorije nego kao
razdragani izliv puke mašte. Ustima mudrog Mejnora on govori Glin-
donu:
„Čovekova arogancija je u srazmeri sa njegovim neznanjem
Tokom nekoliko razdoblja je posmatrao bezbrojne svetove koji
svetlucaju u svemiru nalik na mehuriće u okeanu bez obala, poput
sićušnih sveća ... misleći da je Proviđenje želelo da pruži to malo
svetlosti samo da bi čoveku noć bila prijatnija ... Astronomija je is-
pravila ovu zabludu ljudske taštine i čovek sada preko volje priznaje
da su zvezde posebni svetovi, veći i blistaviji od njegovog ... Svuda
na ovom nepreglednom planu nauka razotkriva novi život ...
Razmišljajući, po očiglednoj analogiji, zar nisu već i jedan list ili
kap vode, ili bar ništa manje od one zvezde, svet nastanjen bićima
koja dišu – čak i čovek predstavlja celi svet za druga živa bića; mili-
oni žive u rekama njegove krvi i nastanjuju njegov telesni okvir, baš
kao što čovek naseljava Zemlju – i sam zdrav razum (kada bi ga
samo imali na našim sveučilištima) bio dovoljan da nas nauči da je
beskraj koji nas okružuje svojim fluidom, a koga nazivate svemirom
– to bezgranično i neopipljivo koje razdvaja Zemlju od Meseca i
zvezda – takođe ispunjen odgovarajućim oblicima života. Zar ne bi
bio očigledan apsurd pretpostaviti da je svaki list prepun živih bića,
a da su beskrajna prostranstva svemira nenastanjena? Zakon velikog
sistema ne dopušta uzaludan gubitak čak nijednog jedinog atoma;
on ne zna ni za jedno mesto gde nešto živo ne diše ... Dobro, možete
li onda da zamislite da je svemir, koji je sam po sebi beskrajan, jedini
uzaludan, jedini bez života, da je od manje koristi za jedinstveni plan
univerzalnog bića ... od jednog jedinog gusto nastanjenog lista, od
jedne životom pretrpane planete? Mikroskop vam pokazuje stvorenja
koja žive na listu; ni jedna do sada smišljena mehanička cev vam ne
može pokazati plemenitije i nadahnutije stvari kako lebde u slobod-
nom vazduhu. Ipak, između njih i čoveka postoji tajanstvena i zas-
trašujuća srodnost ... Ali da bismo probili tu barijeru, duša kojom
452
osluškujete mora biti naoštrena jakim entuzijazmom, pročišćena od
svih ovozemaljskih želja ... Kada ste tako pripremljeni, onda nauka
može da pomogne; vid može da postane pronicljiviji, nervi os-
etljiviji, duh življi i okrenut okruženju, a sam element – vazduh,
prostor – može se učiniti, pomoću izvesnih tajni više hemije, opi-
pljivijim i providnijim. Ni ovo nije magija kako je lakoverni nazi-
vaju; kao što sam već više puta rekla, magija (tj. nauka koja krši
principe prirode) ne postoji; to je samo nauka pomoću koje se može
uspostaviti kontrola nad prirodom. Sad, u svemiru postoje milioni
živih bića, koja nisu spiritualna u bukvalnom smislu reči, jer su sas-
tavljena od nekog oblika materije, poput mikroskopskih životinjica
koje se golim okom ne mogu videti, ali materije koja je tako de-
likatna, vazdušasta i suptilna da nalikuje tankom velu, paučini u koju
je zaodeven duh ... Ipak, ove vrste se međusobno veoma razlikuju
... neke su izuzetno intelignetne, druge su užasno opake; neke mrze
ljude poput đavola, druge su blage poput glasnika između Zemlje i
neba ... Među čuvarima ulaza je i jedan koji prevazilazi sav njen rod
po zlobi i mržnji; njegove su oči paralisale najhrabrije, a njegova
moć nad čovekovim duhom se povećava u srazmeri sa strahom koji
uliva.”59
Tako izgleda površni prikaz elementarnih bića koja nemaju u sebi
božanski duh; daruje ga onaj koga su mnogi sa razlogom mislili da
poznaju bolje nego što je on bio spreman da im dopusti, suočen sa
opštom skepsom.
U sledećem poglavlju ćemo nastojati da objasnimo neke od ezo-
teričnih špekulacija onih koji su prošli svetu inicijaciju, kao što je pi-
tanje šta je čovek bio, šta jeste i šta bi mogao biti. Doktrine kojima
su učili u Misterijama – izvoru iz koga je potekao Stari a delimično
i Novi Zavet – pripadale su najvišim shvatanjima morala i verskim
otkrivenjima. Dok su njihovo bukvalno značenje prepustili iraciona-
lnom fanatizmu nižih društvenih slojeva, viši slojevi, čiju su većinu
sačinjavali Inicirani, bavili su se svojim proučavanjima i služenjem
jednom Nebeskom Bogu u svečanoj tišini svojih hramova.
59 Bulver-Liton: “Zanoni”.
453
Platonova razmišljanja u Gozbi, o stvaranju prvobitnog čoveka, kao
i rasprava o kosmogoniji u Timaju, moraju se shvatiti alegorijski, uko-
liko ih uopšte prihvatimo. Skriveno pitagorejsko značenje izneto u
Timaju, Kratilu i Parmenidu, kao i nekoliko drugih trilogija i dijaloga
koje su se neoplatonisti usudili da izlože, sve je što im je teurgijski
zavet tajnosti dopuštao da objave. Pitagorejsko učenje da je Bog uni-
verzalni um prožet sa svime što postoji, kao i učenje o besmrtnosti
duše, predstavljaju najizrazitije karakteristike ovih očigledno raznoro-
dnih učenja. Njegova nesumnjiva pobožnost i veliko poštovanje koje
je Platon osećao prema MISTERIJAMA dovoljna su garancija da on
nikada ne bi dopustio da njegova indiskrecija prevagne nad dubokim
osećajem odgovornosti koga ima svaki adept. „Neprestano usavršava-
jući samog sebe u savršenim MISTERIJAMA, čovek jedino u njima
postaje zaista savršen”, kaže on u Fedru.60
Nije ni pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo zbog toga što su
Misterije vremenom počele da gube na svojoj tajanstvenosti. Umesto
da ih profaniše izlažući ih domašaju mnoštva, on bi ih ljubomorno
zaštitio od svih osim najozbiljnijih i najdostojnijih među svojim
učenicima.61 Mada na svakoj stranici pominje ‚bogove’, njegov mo-
noteizam ostaje van svake sumnje, jer ceo tok njegove rasprave
pokazuje da pod nazivom bog podrazumeva red bića koja su daleko
ispod pravog božanskog nivoa, i tek jedan nivo iznad ljudskog. Čak
je i Josif primetio i priznao ovu činjenicu, uprkos predrasudama svo-
jstvenim njegovoj rasi. U svom čuvenom napadu na Apiona, ovaj is-
toričar kaže:62 „Međutim, oni Grci koji su filozofirali u skladu sa
istinom, nisu bili neznalice ... niti su propustili da primete razočara-
vajuću površnost mitskih alegorija, zbog koje su ih sa pravom prezi-
60 Kori: “Phædrus” I. 328.
61 Ovu tvrdnju nedvosmisleno potvrđuje sam Platon, koji izriče: „Vi kažete da vam,
u svojoj prethodnoj raspravi, nisam dovoljno objasnio prirodu Prvobitnog. Namerno
sam govorio u zagonetkama, kako, u slučaju da se nešto dogodi sa tablicom dok putuje
bilo kopnom ili morem, neko ko nema prethodnih znanja o ovome ne bi mogao da
razume ono što na njoj piše.” („Platon”, Ep. II., str. 312; Kory: “Ancient Fragments”)
62 „Josephus against Apion” (Josif protiv Apiona), II., str. 1079.
454
rali ... To je podstaklo Platona da kaže kako nije potrebno uvrstiti ma
kog od ostalih pesnika u ‚zajednicu posvećenih’, da bi zatim učtivo
odbio i samog Homera, mada ga je prethodno ovenčao lovorom, kako
ovaj svojim naivnim pričama ne bi uništio prâvu veru u jednog
jedinog Boga.”
Oni koji su u stanju da prepoznaju pravi duh Platonove filozofije
teško će moći da se zadovolje njenom ocenom koju Džovit iznosi
pred svoje čitaoce. On nam kaže da je uticaj koga je na potonja
pokolenja izvršio Timaj jednim delom posledica pogrešnog shvatanja
učenja njegovog autora od strane neoplatonista. On želi da nas uveri
da su skrivena značenja koja su otkrili u ovom dijalogu „sasvim
netipična za duh kojim se odlikuju Platonova dela”. To je isto što i
tvrditi da Džovit shvata kakav je uistinu taj duh; s druge strane, nje-
gov kriticizam usredsređen baš na ovaj problem pokazuje da ga on
uopšte nije shvatio. Ukoliko, kako nam kaže, hrišćani izgleda mogu
da pronađu u njegovim radovima svoje Trojstvo, Reč (Logos), crkvu
i postanje sveta, i to u smislu u kome ih Jevreji tumače, to je stoga ih
oni i sadrže, pa je prema tome sasvim prirodno da ih i pronađu.
Građevina Platonove filozofije spolja izgleda isto, ali duh koji je uno-
sio život u mrtvo slovo filozofovog učenja je nestao, i samo bismo
gubili vreme tragajući za njim po suvoparnim dogmama hrišćanske
teologije. Sfinga je sada ista kakva je bila i četiri veka pre hrišćanske
ere, ali Edipa više nema. Ubijen je zato što je svetu dao ono što ovaj
usled nezrelosti nije bio u stanju da primi. On je predstavljao otelo-
vljenje istine i morao je da umre, kao što mora i svaka velika istina,
pre nego što poput feniksa ne ustane iz sopstvenog pepela. Svaki pre-
vodilac Platonovih radova je primetio neobičnu sličnost između filo-
zofije ezoterista i hrišćanskih učenja, i svaki od njih je pokušao da to
protumači u skladu sa sopstvenim verskim uverenjima. Tako Kori, u
svojim delu “Ancient Fragments”, pokušava da dokaže kako se radi
samo o površnoj sličnosti, a onda se dovija najbolje što ume da u
očima publike unizi pitagorejsku Monadu i na njenim ruševinama
uzdigne kasnije božanstvo sa čovečijim likom. Tejlor opet, zalažući
455
se za nju, pokazuje podjednako nepoštovanje prema Mojsijevom
Bogu. Zeler čak ima hrabrosti da se smeje nastojanjima crkvenih
otaca koji su, bez obzira na istoriju i njenu hronologiju, kao i to da li
će ljudi progutati njihovu priču ili ne, tvrdili da su Platon i njegova
škola ‚ukrali’ od hrišćanstva njegova najvažnija učenja. Za nas je
sreća isto koliko je problem za rimsku crkvu što obmane kao što je
ta, kojom se poslužio Euzebije, teško mogu da prođu u našem veku.
Bilo je mnogo lakše izvrnuti hronologiju „da se postigne sinhro-
nizam” u vremenu episkopa Cezareje nego što je to danas, i sve dok
istorija postoji ljudi će znati da je Platon živeo punih 600 godina pre
nego što je Irinej došao na ideju da uspostavi novo učenje na ruševi-
nama Platonove mnogo starije akademije.
Ovo učenje po kome je Bog univerzalni um, raširen u svemu što
postoji, nalazi se u osnovi svih filozofija starog veka. Budistički prin-
cipi koji se najbolje mogu razumeti ukoliko se prouči pitagorejska
filozofija – inače njihov verni odraz – dolaze upravo iz ovog izvora,
kao i bramanska vera i rano hrišćanstvo. Pročišćavajući proces trans-
migracije – metempsihoze – koliko god bio grubo ‚očovečen’ u kas-
nijem periodu, mora se smatrati samo dopunskim učenjem, koje je
izopačeno teološkom sofizmom sa ciljem da se bolje učvrsti među
vernicima kroz narodno sujeverje. Ni Gautama Buda ni Pitagora nisu
nameravali da podučavaju ovu čisto metafizičku alegoriju u bukval-
nom smislu. Ezoterijski, ona je objašnjena u „Misteriji” Kunbuma,63
i odnosi se na isključivo spiritualna putovanja ljudske duše. Savre-
meni naučnici ne treba da gaje nadu da će među mrtvim slovima bud-
ističkih svetih knjiga pronaći pravo rešenje njihovih metafizičkih
suptilnosti. One iscrpljuju misaone moći nepojmljivom dubinom svo-
jih razmišljanja, a onaj koji ih proučava je najdalje od otkrića upravo
u trenutku kada misli da mu je najbliži. Potpuno poznavanje svakog
od učenja komplikovanog budističkog sistema može se postići jedino
strogim pridržavanjem pitagorejskog i Platonovog metoda, tj. od
63 Pogledajte poglavlje IX., str. 302.
456
opšteg ka pojedinačnom. Ključ razumevanja leži u prefinjenim i misti-
čnim principima spiritualnog ulivanja božanskog života. Buda kaže:
„Ko god da ne poznaje moj zakon i umre ne upoznavši ga, mora
se vraćati na Zemlju sve dok ne postane savršeni Samanejac. Da bi
to postigao, on mora da u samom sebi uništi trostruku maju,64 da
potpuno ukloni sve svoje strasti, da sjedini i identifikuje svoje ‚ja’
sa zakonom (učenjem svete doktrine), i da shvati veru u konačni
prestanak postojanja.”
Ovde se konačni prestanak postojanja odnosi isključivo na tvar,
kako vidljivog tako i nevidljivog tela, jer astralna duša (perisprit) je
i dalje materija, svejedno koliko uzvišena bila. Ista knjiga kaže da je
Fo (Buda) time hteo da kaže da je „primitivna supstanca večita i ne-
promenljiva. Najviši oblik u kome se javlja je čisti, prozirni etar, bez-
granični prostor, a ne praznina koja je posledica odsustva svakog
oblika, već, naprotiv, on je osnov svih oblika i njihov prethodnik.
Međutim, samo prisustvo oblika pokazuje da su oni delo Maje, a sve
što ona stvori nije ništa pred nestvorenim bićem, DUHOM, u čijem
dubokom i svetom počinku svako kretanje zauvek prestaje.”
Na taj način, u budističkoj filozofiji konačni prestanak postojanja
znači jedino raspršivanje materije, u kome god obliku ili vidu se
nalazila; jer sve što ima oblik je moralo biti stvoreno, pa otuda pre
ili kasnije mora nestati, tj. promeniti taj oblik; otuda, kao nešto što je
privremeno, mada na prvi pogled deluje trajno, on predstavlja samo
iluziju, maju; jer, kako večnost nema ni početak ni kraj, u poređenju
s njim manje ili više produženo trajanje nekog konkretnog oblika
prolazi poput bleska munje. Pre nego što imamo vremena da shva-
timo da smo ga videli, on je prošao i nestao zauvek; otuda su čak i
naša astralna tela od čistog etra samo iluzija materije, sve dok za-
državaju svoj zemaljski oblik. A on se menja, kažu budisti, u skladu
sa zaslugama ili nedostacima koje je osoba nagomilala tokom svog
64 „Iluzija; materija se u svojoj trostrukoj manifestaciji ispoljava kao zemaljska, i as-
tralna ili izvorna duša ili telo, i kao Platonova dvojna duša, racionalna i iracionalna” –
pogledajte sledeće poglavlje.
457
života, i to je metempsihoza. Tek kada spiritualni entitet zauvek raski-
ne veze sa svakom česticom materije, može da stupi u večnu i ne-
promenljivu Nirvanu. On postoji u duhu, to jest ni u čemu; kao oblik,
kao vid ispoljavanja, on konačno prestaje da postoji i stoga više neće
umirati, jer sâm duh nije Maja, već jedina STVARNOST u iluzornoj
vaseljeni ispunjenoj promenljivim i prolaznim oblicima.
Upravo na ovom budističkom učenju su pitagorejci zasnovali
glavne principe svoje filozofije. Oni pitaju: „Može li taj duh, koji
daje život i pokret, i koji sačinjava deo prirode same svetlosti, da
izgubi svoj entitet?” „Da li taj osetljivi duh u životinjama koji je nosi-
lac memorije, jednog od svojstava razuma, može da umre i pretvori
se ni u šta?” A Vajtlok Balstroud, u svojoj argumentovanoj odbrani
Pitagore, izlaže ovo učenje dodajući:
„Ako kažete da one (životinje) izdahnu svoj duh u vazduh, gde
ovaj nestaje, to i ja mogu da potvrdim. Zaista, vazduh je pravo mesto
za prijem duha, jer je, prema Laerciju, ispunjen dušama, a prema
Epikuru je pun atoma, nosilaca principa na kojima počiva sve što pos-
toji; jer čak i prostor u kome se krećemo i u kome ptice lete ima toliko
spiritualne prirode da je nevidljiv, i prema tome lako može da primi
razne oblike, jer su i oblici svih tela praktično nevidljivi; možemo da
vidimo i čujemo jedino posledice njihovog delovanja; sam vazduh je
isto tako prefinjen i nije podložan starenju. Šta onda predstavlja etar
neba, i koji su sve uticaji ili oblici koji se odatle spuštaju na Zemlju?”
Pitagorejci smatraju da su duhovi živih bića emanacije najsuptil-
nijih delova etra; emanacije, DAH, ali ne i oblici. Svi filozofi se slažu
u tome da je etar imun na sve vrste kvarenja i propadanja, a ono što
se ne može pokvariti je tako daleko od mogućnosti uništenja čim se
oslobodi fizičkog oblika, da se sa pravom može smatrati BESMRT-
NIM. „Ali šta je to što nema telo ni oblik, što je nedokučivo, nevi-
dljivo i nedeljivo; što postoji ali ga nema?” pitaju budisti. Odgovor
je: „To je Nirvana”. To je NIŠTA; to nije neko mesto već izvesna vrsta
stanja. Kada dostigne Nirvanu, čovek više ne podleže posledicama
„četiri istine”; jer posledicu može da proizvede jedino nekakav uzrok,
a u ovom stanju svi uzroci bivaju nepovratno uništeni.
458
“ČETIRI ISTINE” BUDIZMA
Ove „četiri istine” predstavljaju osnov čitavog budističkog učenja

o Nirvani. One su, kako kaže knjiga “Prađnja Paramita”,65 1. Posto-
janje bola 2. Načini stvaranja bola 3. Bol može biti uništen 4. Način
uništenja bola. Šta predstavlja uzrok pojave bola? – Postojanje. Uko-
liko postoji rođenje, za njim će neizbežno uslediti gubitak snage i
zdravlja, a zatim smrt; jer gde god da se pojavi oblik, tu postoji i
uzrok bolu i patnji. Sâm duh je bezobličan, pa se stoga ne može reći
da postoji. Kad god čovek (eterični, unutrašnji čovek) dostigne tačku
na kojoj postaje potpuno spiritualan, a time i bezobličan, tog trenutka
dostiže i stanje savršenog blaženstva. ČOVEK kao objektivno biće
biva poništen, ali će duhovni entitet zauvek nastaviti da živi svojim
subjektivnim životom, jer duh ne podleže kvarenju i besmrtan je.
Upravo po duhu kojim zrače učenja Bude i Pitagore možemo lako
da prepoznamo istovetnost ovih dveju doktrina. Sveprožimajuća uni-
verzalna duša - anima mundi je Nirvana, a Buda, kao generičko ime,
Pitagorina je monada u ljudskom obliku. Kada počiva u Nirvani, u
konačnom blaženstvu, Buda predstavlja tihu, pasivnu Monadu, koja
prebiva u tami i tišini; on je isto tako i bezoblični Braman, uzvišeno
ali nespoznato Božanstvo, koje iako nevidljivo prožima celu vase-
ljenu. Kad god se ispolji, u želji da se prikaže čovečanstvu u obliku
koji smo u stanju da pojmimo, bilo da ga nazovemo avatarom ili
Kraljem-Mesijom, ili permutacijom Duha Božijeg, Logosom, Hris-
tom, radi se o jednom te istom. U svakom od ovih slučajeva radi se
o „Ocu” koji je u Sinu, i Sinu koji je u „Ocu”. Besmrtni duh nad-
jačava smrtnog čoveka. On ulazi u njega, i prožimajući celo njegovo
biće čini ga bogom, koji se spustio u svoje zemaljsko prebivalište.
Učenje kaže da svaki čovek može da postane Buda. I tako se u
65 „Perfection of Wisdom” (Savršenstvo mudrosti).
459
beskrajnom nizu vekova povremeno javljaju ljudi koji su u manjoj
ili većoj meri uspeli da se sjedine „sa Bogom” kako se to kaže,
odnosno sa sopstvenim duhom, kako bismo ispravno preveli. Budisti
takve ljude zovu arhati. Arhat je odmah do Bude, i niko mu nije ravan
bilo po prenetim znanjima ili po čudotvornim moćima. Izvesni fakiri
su u stanju da potvrde ovu teoriju na delu, što je Žakolio dokazao.
Čak se i za takozvane natprirodne priče iz nekih budističkih knji-
ga, kada je uklonjeno njihovo alegorijsko značenje, pokazalo da pred-
stavljaju tajna učenja Pitagore. U knjigama na jeziku pali, zvanim
Đatake, dat je spisak od 550 Budinih inkarnacija odnosno metem-
psihoza. One pripovedaju kako se pojavio u svakom životinjskom
obliku, i kako je udahnuo život svakom biću na Zemlji koje može da
oseća, od mikroskopskih insekata do ptica, zveri i, konačno, čoveka,
mikrokosmičke predstave Boga na Zemlji. Moramo li ovo da shva-
timo bukvalno; da li je svrha ovog teksta da opiše stvarne preobražaje
i postojanje jednog te istog individualnog, besmrtnog, božanskog
duha koji je udahnuo život svakom biću koje ima osećaje? Zar ne
bismo trebali da shvatimo, zajedno sa budističkim metafizičarima,
da iako se individualnim duhovima ljudi ne zna broj, svi zajedno čine
jednu celinu, kao što svaka kap vode izvučene van okeana, meta-
forički rečeno, može da egzistira zasebno, a da ipak bude jedno sa
svim ostalim kapima koje zajedno obrazuju okean; jer svaki ljudski
duh nije ništa drugo do čestica jedinstvene, sveprožimajuće svetlosti?
Da ovaj božanski duh daje život i cvetu i čestici granita na obronku
planine, lavu i čoveku? Egipatski hijerofanti, poput bramanista, kao
i budisti na Istoku i izvesni grčki filozofi, izvorno su smatrali da isti
duh koji uliva život jednoj čestici praha, u kojoj pasivno počiva,
udahnjuje život i čoveku, u kome se ispoljava u svom najaktivnijem
stanju. I učenje o postepenom vraćanju i sjedinjavanju čovekove duše
sa suštinom prvobitnog, matičnog duha je jedno vreme bilo uni-
verzalno. Ali ono nikada nije podrazumevalo ukidanje višeg spiritu-
alnog ega – jedino rastvaranje čovekovog spoljnog oblika, kako posle
njegove zemaljske smrti, tako i tokom njegovog prebivanja na
460
Zemlji. Ko bi nam mogao bolje preneti tajne života posle smrti, za
koje se tako pogrešno mislilo da su nedokučive, od onih ljudi koji
su, uspevši da se kroz samodisciplinu i čistotu života i cilja kome su
težili sjedine sa svojim „Bogom”, doživeli trenutke opažanja velike
istine, koliko god bili nesavršeni.66 A ti vidovnjaci nam pripovedaju
čudne priče o raznoraznim oblicima koje poprimaju bestelesne as-
tralne duše; oblicima od kojih svaki predstavlja spiritualni, ali i
konkretni odraz apstraktnog stanja uma i misli čoveka koji je nekada
živeo.
Optuživati budističku filozofiju da odbacuje Vrhovno Biće –
Boga, kao i besmrtnost duše, pripisivati joj ateizam, ukratko da prema
njihovom učenju Nirvana znači potpuni prestanak postojanja i da
Svabavat NIJE više individualna osoba već ništa, čisti je apsurd. En
(ili Ajin) jevrejskog En-Sofa takođe znači nihil odnosno ništa, tj.
‚onaj koji više nije’ (quo ad nos), ali nikad niko nije ni pokušao da
Jevreje začikava sa ateizmom. U oba slučaja pravo značenje izraza
ništa nosi u sebi ideju da Bog nije išta određeno, da nije konkretno,
odnosno vidljivo Biće na koje se može primeniti naziv ma kog ob-
jekta za koji znamo mi što živimo na Zemlji.
66 Porfirije za svog učitelja Plotina kaže da se sjedinio sa „Bogom” šest puta tokom
života, i žali što je imao prilike da prisustvuje tome samo u dva navrata.
461
Poglavlje IX
CIKLIČNI FENOMENI
Značenje izraza „kožni omotač” Prirodni odabir i njegove po-

sledice Egipatski „krug nužde” Pre-Adamovske rase Silazak
duha u tvar Trojna priroda čoveka Naniža stvorenja na lestvici
živih bića Elementali pojedinačno opisani Šta Prokle kaže o
bićima iz vazduha Razni nazivi za elementale Svedenborgovi
pogledi na smrt duše Ljudske duše vezane za Zemlju Nečisti
medijumi i njihovi „vodiči” Psihometrija može da pomogne nau-
čnim istraživanjima
„Ne možeš nazivati ludilom ono o čemu si pokazao potpuno

neznanje.”
Tertulijan, Apologija
„Ovo se ne odnosi samo na danas,

ili na juče, već je bilo oduvek;
i niko nam nije rekao odakle je došlo ni kako!”
Sofokle
„Verovanje u natprirodno je prirodna, primitivna, univerzalna i

konstantna činjenica u životu i istoriji čovečanstva. Odbacivanje vere
u natprirodno rađa materijalizam; materijalizam vodi ka robovanju
čulima; ovo dalje izaziva društvene nemire, u čijim potresima čovek
ponovo uči da veruje i da se moli.”
Gijo (Guieot).
462
Ciklični fenomeni
„Ako ma ko misli kako su ove stvari neverovatne, neka zadrži

svoje mišljenje za sebe i neka ne protivureči onima koje su takvi do-
gađaji podstakli da se uče vrlini.”
Josif.
Sada ćemo napustiti Platonova i pitagorejska učenja o materiji i
sili i okrenuti se kabalističkoj filozofiji čovekovog porekla, da bismo
je uporedili sa teorijom prirodnog odabira koju su objavili Darvin i
Volas. Može se pokazati da imamo isto toliko razloga da drevnim
mudracima priznamo originalnost u ovom pogledu kao i u stvarima
koje smo već razmatrali. Nama nije potreban nikakav jači dokaz za
teoriju o cikličnom razvoju od poređenja prosvećenosti u drevnoj
prošlosti i one koja je postojala u vreme ‚Svetootačke’ Crkve, bar
kada je reč o obliku Zemlje i kretanju našeg planetarnog sistema. Čak
i da nedostaju ma kakvi drugi dokazi, neznanje jednog Avgustina ili
Laktancija, koje je celo hrišćanstvo vodilo stranputicom kada je o
ovim pitanjima reč, sve do Galilejevog vremena, dovoljno je da oz-
nači period pomračenja kroz koji ljudsko znanje prolazi u nai-
zmeničnim razdobljima.
„Haljine od kože” koje se pominju u trećoj glavi Knjige Postanja
(3:21) kakve su date Adamu i Evi izvesni antički filozofi su objašnja-
vali kao fizička tela kojima su se, kroz cikluse razvoja, zaodenuli
preci ljudske rase. Smatrali su da je bogoliki fizički oblik vremenom
postajao sve grublji i grublji, dok nije dostignuto samo dno onoga
što se može nazvati poslednjim spiritualnim ciklusom, kada je ljudski
rod pošao uzlaznom putanjom svog prvog razvojnog ciklusa. Tada
je započeo neprekidni niz cilkusa ili juga; tačan broj godina koje su
činile svaku od njih ostao je neprikosnovena tajna svetilišta, koja je
otkrivana samo malom broju iniciranih. Čim je čovečanstvo ušlo u
sledeći ciklus, tj. kameno doba kojim je prethodni ciklus okončan,
počelo je da postepeno ulazi u sledeće, više razdoblje. Sa svakim
narednim periodom ili epohom ljudi su postajali prefinjeniji, sve dok
ne bi bio dostignut mogući vrhunac konkretnog ciklusa. A tada bi
463
oseka vremena odnela sve tragove ljudskog, društvenog i intelektu-
alnog napretka. Ciklusi su se smenjivali neprimetno se prelivajući
jedan u drugi; visoko civilizovani narodi u punom procvatu i naponu
snage dostizali bi vrhunac svog razvoja, zatim bi se osipali i na kraju
nestajali; a ljudski rod bi se, svaki put kada bi dostigao dno silaznog
dela ciklusa, ponovo našao na varvarskom nivou, kao što je bio i na
početku završenog cilkusa. Kraljevstva su propadala a jedna nacija
smenjivala je drugu od samog početka pa sve do današnjeg dana,
razne rase su se naizmenično pele do vrhunca i padale na najnižu
tačku razvoja. Drejper, pak, primećuje da nema razloga za pret-
postavku da se ma koji od proteklih cilkusa odnosio na celo čove-
čanstvo. Naprotiv, dok se čovek na jednom delu planete nalazio u
opadanju, na drugom je mogao da napreduje u prosvetljenju i civili-
zovanosti.
Koliko ima podudarnosti između ove teorije i zakona planetarnog
kretanja, koji uzrokuje da se svako od nebeskih tela okreće oko sop-
stvene ose, da se nekoliko ovakvih sistema okreću oko zajedničkog
Sunca i da celo zvezdano jato sledi isti takav princip kružnog kretanja
oko zajedničkog središta! Život i smrt, svetlo i tama, dan i noć na
planeti, dok se ona okreće oko sopstvene ose i prolazi zodijačkim
krugom, čime su predstavljeni kako manji tako i veći ciklusi.1 Za-
pamtite hermetički aksiom: „Kako je iznad, tako je i ispod; kako je
na nebu, tako je i na Zemlji.”
Gospodin Alfred R. Volas sasvim logično tvrdi da je razvoj čoveka
više obeležen promenama njegovog mentalnog sklopa nego njegovog
fizičkog oblika. On smatra da se čovek razlikuje od životinje po tome
što je sposoban da prebrodi velike promene spoljnjih uslova, kao i
čitavog svog okruženja, bez naročitih promena sopstvenog telesnog
oblika i sastava. Na promene klime odgovara odgovarajućim prome-
nama načina odevanja, gradnje skloništa, naoružanja i poljoprivred-
1 Za Orfeja kažu da je odredio trajanje velikog ciklusa na 120.000 godina, dok ga je
Kasandrus procenjivao na 136.000. Pogledajte Censorinusa: „de Natal. Die”;
„Hronološki i astronomski odlomci”.
464
Ciklični fenomeni
nih oruđa. Njegovo telo se vremenom oslobađa dlaka, uspravlja se i
menja svoju boju i srazmere; „glava, a naročito lice, neposredno su
povezani sa organom razmišljanja i ono predstavlja izražajno sredstvo
za najsuptilnija zbivanja u njegovoj prirodi,” tako da se jedino ono
primetno menja sa razvojem njegovog intelekta. Postojao je period u
njegovom razvoju kada „još uvek nije došao do tog čudesno razvijenog
mozga, organa uma, koji ga sada i u svojim najnižim primercima
uzdiže daleko iznad najrazvijenijih zveri, period kada je već imao
oblik, ali ne i prirodu čoveka, kada nije posedovao ni moć govora ni
sposobnost saosećanja i moralnog rasuđivanja.” Gospodin Volas dalje
kaže da je „čovek nekada možda bio – a ja verujem da je i morao da
bude – potpuno homogena rasa ... kod čoveka je dlakavi pokrivač tela
gotovo potpuno iščezao.” U vezi sa pećinskim čovekom iz Le Izija
gospodin Volas u nastavku zapaža „... veliku širinu lica, izuzetno razvi-
jene uzlazne delove donje vilice ... koji ukazuju na ogromnu snagu
mišića i način života kakav vodi jedna divljačka, zverska rasa.”
PRIRODNI ODABIR I NJEGOVE POSLEDICE
Nauka nam nudi takav pogled na ljudska bića u trenutku kada su

stigla na donju tačku svog razvojnog ciklusa, odnosno tek otpočinjala
novi. Da vidimo koliko je u tome podržava psihometrija vidovitih
pojedinaca. Profesor Denton je svojoj supruzi dao deo fosilizovane
kosti da ga ispita, ne rekavši joj ništa o tome šta on predstavlja. On
je kod nje odmah proizveo prizore ljudi i scena za koje profesor sma-
tra da pripadaju kamenom dobu. Ona je ‚ugledala’ ljude sasvim nalik
majmunima, veoma dlakavih tela, „kao da je prirodna dlaka bila sva
odeća koja im je bila potrebna”.
„Sumnjam da je mogao da stoji sasvim uspravno; njegovi skočni
zglobovi su bili takvog oblika da to sigurno nije mogao. Tu i tamo
vidim poneki deo tela tih bića koji izgleda relativno uglađeno. Mogu
da im vidim kožu, koja je svetlije boje ... Ne znam da li on pripada
istom razdoblju ... Iz daleka lice izgleda pljosnato; njegov donji deo
465
je masivan; imaju nešto što mislim da bi se moglo nazvati isturenom

vilicom. Čelo im je nisko, a njegov donji deo je veoma isturen,
obrazujući zaobljeni greben koji se pruža preko lica, odmah iznad
obrva ... Sada vidim jedno lice koje liči na ljudsko, mada ima nečeg
majmunskog u njegovom izrazu. Izgleda da svi pripadaju toj vrsti,
sa nesrazmerno dugačkim rukama i dlakavim telima.”2
Bilo da su naučnici spremni da priznaju ispravnost hermetičke
teorije o fizičkoj evoluciji čoveka iz još viših, spiritualnijih oblika ili
ne, sami su nam pokazali kako se ljudska rasa razvila od svoje najniže
posmatrane tačke do sadašnjeg stepena razvoja. I, kako izgleda da je
sve u prirodi povezano analogijama, zar bi bilo nerazumno tvrditi da
taj isti progresivni razvoj individualnih oblika preovladava i među
onima koji nastanjuju nevidljivi svet? Ako je evolucija dovela do tako
čudesnih pojava na našoj beznačajnoj planeti, stvarajući ljude ob-
darene razumom i intuicijom od nekog višeg oblika porodice maj-
muna, zbog čega bismo pretpostavljali da su bezgranični prostori
kosmosa nastanjeni jedino bestelesnim, anđeoskim oblicima? Zašto
ne bismo u tom ogromnom prostranstvu našli mesta i za spiritualne
dvojnike ovih dlakavih, dugorukih i polu-inteligentnih predaka, kao
i onih koji su im prethodili i svim njihovim potomcima, sve do našeg
vremena? Naravno, spiritualni deo takvih prepotopskih članova
ljudske porodice bili bi isto toliko neotesani i nerazvijeni kao što su
bila i njihova fizička tela. Mada nisu ni pokušali da izračunaju tra-
janje „velikog ciklusa”, hermetički filozofi su smatrali da, prema za-
konu cikličnig ponavljanja, postojeća ljudska rasa neizbežno i u celini
mora da se jednog dana vrati na polaznu tačku, gde je čovek bio prvo
zaodenut u „haljine od kože”, ili, da se jasnije izrazimo, ljudska rasa
mora, u skladu sa zakonom evolucije, na kraju da postane fizički pot-
puno spiritualizovana. Ukoliko gospoda Darvin i Haksli nisu spremni
da pruže dokaze da je čovek našeg veka već dostigao, kao životinja
u fizičkom i moralnom smislu, sam vrhunac savršenstva, dok evolu-
2 V. i I. Denton: „The Soul of Things” (Duša stvari), tom I.
466
Ciklični fenomeni
cija, stigavši na svoju najvišu tačku, mora da zaustavi svaki dalji
napredak savremenog ljudskog roda (genus Homo), ne vidimo na koji
bi način mogli da opovrgnu jednu ovako logičnu dedukciju.
EGIPATSKI “KRUG NUŽDE”
U svom predavanju „Delovanje prirodnog odabira na čoveka”

(The Action of Natural Selection on Man), gospodin Alfred R. Volas
zaključuje svoje dokaze razvoja ljudskih rasa u skladu sa zakonom o
odabiru vrsta rekavši da, ukoliko su njegovi zaključci ispravni,
„neizbežno sledi da više rase – kako u intelektualnom tako i u moral-
nom smislu – moraju istisnuti niže i nazadnije, a sila ‚prirodnog oda-
bira’, i dalje delujući na njegov mentalni sklop, mora beskrajno da
vodi ka sve savršenijem prilagođavanju čovekovih viših svojstava
uslovima u prirodnom okruženju, kao i potrebama nametnutim sta-
njem u društvu. Dok će njegov spoljnji oblik najverovatnije zauvek
ostati nepromenjen, osim u pogledu razvoja tog estetskog savršen-
stva ... profinjenog i oplemenjenog najvišim intelektualnim odlikama
i plemenitim osećanjima, njegov mentalni sklop može da nastavi da
se razvija i poboljšava, sve dok svet ne bude ponovo nastanjen jed-
nom jedinom, gotovo homogenom rasom, u kojoj ni jedna jedinka
neće biti inferiorna u odnosu na najplemenitije primerke sadašnjeg
čovečanstva”.
Trezveni, naučni metodi i opreznost u iznošenju hipotetičnih mo-
gućnosti očigledno su imali uticaja na ovo izražavanje mišljenja ve-
likog antropologa. Ipak, ovo što je izjavio nije ni u kakvoj koliziji sa
našim ‚kabalističkim’ tvrdnjama. Dopustite prirodi koja neprestano
hrli napred i zakonu o „opstanku najsposobnijih” da učine samo još
korak dalje od dedukcija gospodina Volasa, i u budućnosti već mo-
žemo da nazremo mogućnost – štaviše, da sa sigurnošću predvidimo
– rasu koja će, poput Vrilijevaca tj. „Nastupajuće Rase”, Bulver-
Litona, biti samo korak od primitivnih „Sinova Božjih”.
467
Primetićete da ova filozofija o razvojnim ciklusima, koju su egi-
patski hijerofanti alegorijski predstavili „krugom uzroka i posledica”,
u isto vreme objašnjava i alegoriju o „čovekovom padu”. Prema ara-
pskim opisima, svaka od sedam tajnih odaja piramida – najvećih kos-
mičkih simbola koje je čovek napravio – bila je nazvana po imenu
jedne od poznatih planeta. Osobena arhitektura piramida sama po
sebi pokazuje smer metafizičkih razmišljanja njihovih graditelja. Nji-
hovi vrhovi se gube u vedrom plavom nebu zemlje faraona i oz-
načavaju prapočetak izgubljen u nevidljivom svetu odakle je došla
prva rasa potpuno spiritualnih prototipova čoveka. Svaka mumija, od
trenutka kada je balsamovana, gubi svoju fizičku individualnost u
izvesnom smislu i pretvara se u simbol cele ljudske rase. Iz mumije
postavljene na način sračunat da olakša izlazak „duše”, ova je morala
da prođe kroz sedam planetarnih odaja pre nego što bi konačno izašla
kroz simbolični vrh. U isto vreme, svaka odaja je predstavljala jednu
od sedam sfera, kao i jedan od sedam viših tipova fizičko-spiritualnog
čovečanstva koji su navodno bili iznad našeg. Svakih 3.000 godina
duša koja predstavlja svoju rasu morala je da se vrati na svoj prapoče-
tak pre nego što bi započela nov evolutivni razvoj ka još savršenijem
spiritualnom i fizičkom preobražaju. Moramo da prodremo zaista
duboko u nejasnu metafiziku orijentalnog misticizma pre nego što
steknemo pravu predstavu o beskrajnom obimu subjekata obuh-
vaćenih samo jednim zamahom veličanstvene misli njegovih izla-
gača.
Stvoren kao čisto i savršeno spiritualno biće, Adam iz drugog
poglavlja Knjige Postanja, nezadovoljan položajem koga mu je do-
delio Demijurg (najstariji, prvonastali, Adam-Kadmon), drugi Adam,
„čovek načinjen od praha”, u svojoj gordosti nastoji da i sam postane
Stvoritelj. Budući da se razvio iz dvopolnog Kadmona, ovaj Adam
je i sam dvopolan, jer, prema najstarijim verovanjima, alegorijski
izloženim u Platonovom Timaju, svi prototipovi naših rasa su bili
zatvoreni u mikro-kosmičkom drvetu koje je raslo i razvijalo se ispod
velikog vaseljenskog ili makro-kosmičkog drveta. Kako je Božanski
468
Ciklični fenomeni
Duh smatran jedinstvenim, koliko god bilo zrakova velikog spiritu-
alnog sunca, čovek je ipak vodio svoje poreklo, poput svih drugih pos-
tojećih oblika, organskih ili neorganskih, od ovog jedinstvenog Izvora
Večne Svetlosti. Čak i kada bismo odbacili hipotezu o dvopolnom
čoveku, zbog njegove fizičke evolucije, značenje ove alegorije u
njenom spiritualnom smislu bi ostalo neokrnjeno. Dokle god prvobitni
bogočovek, simbol prva dva principa stvaranja, dvojnog muškog i žen-
skog elementa, nije stekao pojam dobra i zla, nije mogao da otelovi
„ženu”, jer je ona bila u njemu i on u njoj. Tek kada se, kao posledica
podmuklih nagovaranja zmije, materija sama kondenzovala i dobila
čvrst oblik na spiritualnom čoveku u njegovom dodiru sa elementima,
tada su se i plodovi čovekovog drveta – koji sam predstavlja to‚drvo
znanja dobra i zla’ – pojavili pred njegovim očima. Od tog trenutka je
raskinuto dvopolno jedinstvo, a čovek je iz samog sebe razvio ženu
kao posebnu jedinku. Raskinuli su nit koja je spajala čisti duh i čistu
materiju. Od tada više neće imati moć duhovnog stvaranja, niti putem
snage sopstvene volje; čovek je tada postao fizički stvoritelj, dok se
carstvo duha moglo osvojiti jedino dugim utamničenjem u materiji.
Ovime postaje očigledno značenje Gogarda, helenskog drveta života,
svetog hrasta među čijim raskošnim granama prebiva zmija koja se
odatle ne može isterati.3 Izgmizavši iz praiskonskog mulja, zmija sveta
postaje sve materijalnija i sa svakim novim razvojnim ciklusom po-
staje sve snažnija.
Prvobitni Adam, ili Kadmon, ‚Logos’ jevrejskih mistika, isti je
kao i grčki Prometej, koji pokušava da se nadmeće sa božanskom
mudrošću; on je i Hermesov Pimander, odnosno MOĆ BOŽIJE PRO-
MISLI, u svom najspiritualnijem vidu, jer ga Egipćani nisu predsta-
vljali u tako materijalnom vidu kao prvu dvojicu. Svi oni sačinjavaju
čoveka, ali ostaju neuspešni u svom krajnjem cilju. U želji da obdari
čoveka besmrtnim duhom, kako bi, povezavši trojstvo u jednom, mo-
gao da se postepeno vrati prvobitnom spiritualnom stanju bez gubi-
3 Pogledajte „Cosmogony of Pherecydes” (Kosmogoniju Feresida).
469
tka svoje individualnosti, Prometej ne uspeva u svom pokušaju da
ukrade božanski oganj i biva osuđen da okajava svoj prestup na
planini Kavkazu. Prometej je istovremeno i Logos drevnih Grka, kao
i Herakle. U “Pravilima nazarena” (Codex Nazaræus)4 vidimo Ba-
hak-Ziva kako napušta nebesa svog oca, priznajući da iako je otac
divova, ipak nije u stanju da ‚stvara bića’ jer ne poznaje ni Orkusa ni
„sveprožimajući oganj kome nedostaje svetlost”. A Fetahil, jedna od
„moći”, sedi u „kaljuzi” (materiji) i čudi se zbog čega se vatra života
toliko izmenila.
Svi ovi Logoi su nastojali da obdare čoveka besmrtnim duhom, ali
nisu uspeli, i skoro sve ih predstavljaju surovo kažnjenim zbog svog
pokušaja. Oni rani hrišćanski Oci koji su poput Origena i Klimenta
Aleksandrijskog bili dobro upućeni u pagansku simbologiju, počevši
svoje karijere kao filozofi, osećali su se vrlo zbunjenim. Nisu mogli
da poreknu da su još najstariji mitovi anticipirali njihova učenja. I
poslednji Logos se, prema njihovom učenju, pojavio da bi čovečanstvu
pokazao put dostizanja besmrtnosti; u svojoj želji da obdari svet ve-
čnim životom kroz pentakostalnu vatru, izgubio je svoj život isto kao
i njegovi prethodnici. Tako je nastalo vrlo nespretno objašnjenje kojim
se naše savremeno sveštenstvo koristi kad god mu odgovara, da sve
ove mitske ličnosti pokazuju proročki duh koji je, zahvaljujući božijoj
milosti, bio dat čak i paganskim idolopoklonicima! Pagani su, ubeđuju
nas oni, svojim slikovitim izražavanjem ustvari opisivali veliku dramu
na Kalvariji – otuda i sličnost. Na drugoj strani, filozofi su, savršeno
logično, smatrali da su pobožni Oci crkve jednostavno iskoristili već
pripremljenu situaciju, bilo da su to smatrali lakšim nego da napregnu
sopstvenu maštu ili zbog daleko većeg broja zatucanih prozelita koje
je novo učenje privuklo svojom izuzetnom sličnošću sa njihovom mi-
tologijom, bar u onoj meri u kojoj se to odnosi na spoljni izgled naj-
važnijih delova učenja.
4 Pogledajte nekoliko strana dalje navod preuzet iz Codex Nazaræus.
470
Ciklični fenomeni
PRE-ADAMOVSKE RASE
Alegorija o Čovekovom padu i ognju koga je Prometej ukrao su

takođe varijante mita o pobuni gordog Lucifera, koji je zbog toga
bačen u bezdanu jamu – Orkus. U bramanskoj veri Mojsasur, indijski
Lucifer, počinje da zavidi Stvoritelju na njegovoj blistavoj svetlosti
i na čelu armije nižih duhova diže pobunu protiv Brame, objavivši
mu rat. Poput Herkula, odanog titana, koji priskače u pomoć Jupiteru
i vraća ga na presto, Šiva, treće lice hinduističkog trojstva, sve ih
baca iz nebeskog prebivališta u Honderah, predeo večne tame. Ali tu
se pali anđeli pokaju zbog svog nedela i po hinduističkom učenju
svima im je pružena mogućnost da se ponovo uzdignu. Po grčkom
mitu, Herakle, kao solarno božanstvo, spušta se u Had da izbavi žrtve
od daljih muka; dok hrišćanska crkva isto tako spušta svog ova-
ploćenog boga u turobne predele nalik Plutonovom carstvu gde
odnosi pobedu nad nekadašnjim arhanđelom koji se pobunio. Kabali-
sti, opet, imaju gotovo naučno objašnjenje za ovu alegoriju. Drugi
Adam, ili prvostvorena rasa koju Platon naziva ‚bogovima’ a Biblija
Elohim, nije imao trostruku prirodu zemaljskog čoveka: tj. on se nije
sastojao od duše, duha i tela, već je bio spoj sublimiranih astralnih
elemenata u koje je „Otac” udahnuo besmrtni, božanski duh. Ovaj
duh je, usled svoje bogolike suštine, neprestano nastojao da se oslo-
bodi stege čak i tako labavog zatvora i tako su „Božji sinovi” bili prvi
koji su, svojim nepromišljenim naporima, iscrtali budući obrazac is-
poljavanja cikličnog zakona. Ali čovek ne sme biti „nalik ma kom
od nas”, kaže Stvaralačko Božanstvo, jedan od Elohima kome je bilo
povereno stvaranje nižih životinja.”5 I tako se dogodilo da su ljudi
prve rase, dostigavši vrhunac svog prvog ciklusa, izgubili ravnotežu,
pa ih je njihov drugi omotač, grublje ‚odelo’ (astralno telo) povuklo
nizbrdo niz silazni luk ciklusa.
5 Pogledajte Platonovog Timaja.
471
Ova kabalistička verzija božjih sinova (ili ‚sinova svetlosti’) je data
u spisu “Codex Nazaræus”. Bahak-Zivu, „ocu divova, je zapoveđeno
da ‚načini stvorenja’”. Ali kako ovaj „nije znao za Orkus”, ne uspeva
da ispuni zadatak pa poziva Fetahila, još slabijeg duha da mu po-
mogne, a ovaj pretrpi još gori neuspeh.
Tada se na sceni stvaranja pojavljuje „duh”6 (koga bi trebalo pre-
vesti sa „duša”, jer je on anima mundi – duša sveta – a kod nazarena i
gnostika je bio ženskog roda), i primećujući da se sjaj Fetahila,7 naj-
novijeg (poslednjeg) čoveka, „promenio” i da se „umanjuje i propada”,
budi Karabtanosa8 „koji je potpuno neduhovan, bez razuma i bilo
kakve moći spoznaje” pa mu kaže:
„Diži se; gledaj, sjaj (svetlost) najnovijeg čoveka (Fetahila) je
posustala (nije uspela da stvori čoveka); opadanje tog sjaja se jasno
vidi. Ustaj, pođi sa svojom MAJKOM (spiritus) i oslobodi se ogra-
ničenja koja te sputavaju, jača od čitavog sveta.”
Posle toga sledi sjedinjavanje bezumne i slepe materije, vođene
šapatom duha (ne božanskog daha nego astralnog duha, koji je usled
svoje dvojne suštine već ukaljan materijom) i, prihvativši ponudu
MAJKE, Spiritus začinje „Sedam Obličja”, koja Irinej tumači kao
sedam zvezda (tj. planeta) koje u stvari predstavljaju sedam smrtnih
grehova, proisteklih iz razdvojenosti astralne duše od njenog božan-
skog izvora (duha) i materije, slepog demona pohote. Videvši to, Fe-
tahil pruža ruku ka ambisu materije i kaže: „Neka postane Zemlja,
kao što postade i prebivalište sile.” Uronivši ruku u haos, oko koje
otpoče kondenzacija, on stvori našu planetu.9
6 Pozivajući se na Irineja, Justina Mučenika i na sâm „Codex”, Danlep pokazuje da
su nazareni smatrali svoj „duh”, ili bolje dušu, za žensko i Evil Power (Moć Zla). Irinej,
optužujući gnostike za jeres, naziva Hrista i Svetog Duha „gnostičkim parom koji stvara
eone”. (Danlep: „Sod, the Son of the Man”, str. 52, fusnota)
7 Fetahil je kod nazarena bio ‚kralj svetlosti’ i Stvoritelj, ali u ovom slučaju on je nes-
rećni Prometej, koji ne uspeva da dođe do Živog Ognja, neophodne za stvaranje
božanske duše, jer ne zna tajno ime (zabranjeno ili neizrecivo ime kabalista).
8 Duh materije i pohote.
9 Pogledajte Frankov “Codex Nazaræus” i Danlepov “Sod, the Son of the Man”.
472
Ciklični fenomeni
trao da su četiri osnovna elementa ispunjena demonima, deleći Aris-
totelovo mišljenje da je sva vaseljena ispunjena i da u prirodi ne pos-
toji prazan prostor. Demoni zemlje, vazduha, vatre i vode su sačinjeni
od nekakve elastične, eterične, polutelesne supstance. Ove klase vrše
posredničku ulogu između ‚bogova’ i ljudi. Mada su niže inteligencije
od šestog reda viših demona, ova bića neposredno upravljaju elemen-
tima i organskim životom. Ona kontrolišu rast, cvetanje, svojstva i
razne vrste promena kod biljaka. Takođe predstavljaju otelovljenje
ideja ili vrlina koje su se spustile iz nebeskog ulê u neorgansku ma-
teriju i, kako se biljno carstvo nalazi jedan stepen iznad mineralnog,
ove emanacije koje dolaze od nebeskih božanstava uzimaju oblik i
manifestuju se kao bića u biljci, tj. ona postaju njena duša. Ona su to
što Aristotelovo učenje naziva oblikom među tri principa prirodnih
tela, koje je klasifikovao kao individualnost, materiju i oblik. Njegova
filozofija uči da je, pored originalne materije, još jedan princip
neophodan da kompletira ‚trojednu’ prirodu svake čestice, a to je
oblik; samo po sebi nevidljivo, ali u ontološkom smislu reči ipak sup-
stancijalno telo, suštinski različito od materije u punom smislu reči.
Otuda, u životinji ili biljci, pored kostiju, mišića, nerava, mozga i
krvi u prvima, odnosno pulpe, tkiva, vlakana i soka u drugima, gde
krv, odnosno sok, kružeći venama, odnosno vlaknima, hrani sve de-
love kako životinja tako i biljaka; i pored životinjskih duhova, koji
su nosioci principa kretanja i hemijske energije koje se preobražava
u životnu silu u zelenom listu biljke, mora da postoji i supstancijalni
oblik, koga Aristotel naziva ‚konjem’, odnosno konjskom dušom;
Prokle ga zove demonom koji se nalazi u svakom mineralu, biljci ili
životinji, a srednjovekovni filozofi elementarnim duhovima ‚četiri
carstva’.
Sve ovo se u našem veku smatra metafizičkom špekulacijom i
primitivnim sujeverjem. Ipak, strogo se pridržavajući ontoloških prin-
cipa, u ovim drevnim hipotezama postoji izvesna verovatnoća,
izvesni nagoveštaj otkrivanja „nedostajućih karika” koje zbunjuju
savremenu nauku. Ona je, opet, u poslednje vreme postala toliko dog-
489
matična, da sve što se nalazi iznad domašaja induktivne nauke naziva
imaginarnim, dok profesor Žozef Le Kont izjavljuje da neki od
vrhunskih naučnika „ismevaju izraz ‚životna sila’ ili ‚vitalnost’ kao
ostatak nekadašnjeg sujeverja”.33 De Kandol predlaže izraz „životno
kretanje” umesto životne sile;34 na taj način on ustvari priprema ko-
načni korak koji će nauka napraviti pretvarajući besmrtnog, mislećeg
čoveka u automat kog pokreće unutrašnji mehanizam nalik časo-
vniku. „Ali”, primećuje Le Kont, „možemo li da zamislimo kretanje
bez pokretačke sile? A ako se radi o posebnoj vrsti kretanja, onda je
isto i sa oblikom ispoljavanja sile.”
RAZNI NAZIVI ZA ELEMENTALE
U jevrejskoj kabali, duhovi prirode su bili poznati pod opštim

nazivom Šedim i podeljeni su u četiri klase. Persijanci su ih nazivali
devama; Grci su ih, ne praveći razliku među njima, označavali kao
demone; Egipćani su ih znali kao afrite. Drevni stanovnici Meksika,
kako kaže Kajzer, su verovali da postoji mnoštvo prebivališta u ko-
jima borave duhovi, i da su u jedno od njih smeštane seni preminule
nevine dece, gde čekaju konačno oslobođenje; u drugo, smešteno u
sunčevom disku, su se uzdizale viteške duše heroja, dok su odvratne
sablasti, preostale iza nepopravljivih grešnika, bile osuđene da bez-
nadežno lutaju podzemnim pećinama, sputane zemljinom atmos-
ferom, bez volje i mogućnosti da se izbave. Vreme su provodile
opšteći sa smrtnim ljudima, izazivajući užas kod onih koji su bili u
stanju da ih vide. Neka afrička plemena ih poznaju pod nazivom jo-
vahui. U indijskom Panteonu postoji ništa manje od 330.000.000
raznih vrsta duhova, uključujući i elementale, koje su bramane kas-
nije nazvali daitjama. Adepti znaju da izvesni nebeski predeli privlače
ova bića nekom misterioznom silom, istom kao ona koja nagoni mag-
33 “Correlation of Vital with Chemical and Physical Forces”, od Ž. Le Konta.
34 “Archives des Sciences”, tom XIV., str. 345. Decembar 1872.
490
Ciklični fenomeni
netnu iglu da se okreće ka severu, kao i određene vrste biljaka koje
joj se pokoravaju. Za razne rase se isto tako veruje da su pokazivale
izraženu sklonost pojedinim vrstama ljudskog temperamenta, te da
su sklonije da se nameću silom od drugih. Otuda će na razdražljivu,
nervoznu ili agresivnu osobu trenutno stanje astralne svetlosti uticati
u pozitivnom (ili nekom drugom) smislu, u zavisnosti od raznih as-
pekata u kojima se nalaze planete. Poznajući ovaj opšti princip i ras-
polažući sa zapisima izvršenih posmatranja koja se protežu u prošlost
kroz skoro beskrajni niz godina ili razdoblja, vičnom astrologu će
biti potrebno još jedino da zna kakvi su bili aspekti planeta u datom
trenutku u prošlosti, da bi primenio svoje znanje na sukcesivne
promene nebeskih tela i bio u stanju da prati, sa približnom tačnošću,
promene životnih okolnosti osobe za koju je tražen horoskop, pa čak
i da bi predvideo njenu budućnost. Naravno, tačnost izrade horoskopa
će isto toliko zavisiti od astrologovog poznavanja okultnih sila i raz-
nih rasa bića koja postoje u prirodi, koliko i od njegovog astronom-
skog obrazovanja.
Elifas Levi na razumljiv način izlaže zakon o međusobnim utica-
jima planeta i njihovom zajedničkom dejstvu na carstva minerala,
biljaka i životinja, kao i na nas same, u svom delu “Učenja i obredi
visoke magije”. On kaže da se astralna atmosfera neprestano menja
iz dana u dan, iz časa u čas, isto kao i vazduh koji dišemo. Kao po-
tvrdu on navodi i učenje Paracelzusa da svaki čovek, životinja i biljka
pokazuju kako spoljne tako i unutrašnje dokaze uticaja koji su pre-
ovlađivali u trenutku njihovog dolaska na svet. On ponavlja staru ka-
balističku doktrinu da ništa što postoji u prirodi nije bez značaja, i da
čak i tako mala stvar kao što je rođenje jednog deteta na našoj neu-
glednoj planeti ima određeni efekat na čitavu vaseljenu, kao što i či-
tava vaseljena vrši svoj povratni uticaj na njega.
„Zvezde su međusobno povezane privlačnim silama koje ih drže
u ravnoteži i prisiljavaju da se kreću pravilnim putanjama kroz prostor.
Ova svetlosna mreža se proteže od svih nebeskih sfera ka svim sfe-
rama, i ne postoji nijedna tačka na ma kojoj planeti koja nije povezana
491
jednom od ovih neraskidivih niti. Tačne koordinate, kao i trenutak

rođenja bi onda trebalo da proračuna pravi adept za astrologiju;
zatim, kada bude uradio tačan proračun astralnih uticaja, ostaće mu
da prebroji povoljne prilike koje pruža njegov položaj među živima,
kao i pomoć na koju će moći da računa i opasnosti na koje će
verovatno naići ... i njegove urođene sklonosti koje će uticati na is-
punjenje njegove sudbine.”
On takođe tvrdi da se mora uzeti u obzir i individualna snaga
ličnosti, kao merilo njene sposobnosti da savlada teškoće i uspostavi
kontrolu nad nepovoljnim sklonostima, kao i da se sama izbori za
svoju sreću ili da pasivno čeka na ono što će slepa sudbina doneti.
Pokazaće se da nam razmatranje ovog predmeta iz ugla drevne
mudrosti omogućuje da ga posmatramo na sasvim drugačiji način od
profesora Tindala u njegovom čuvenom govoru održanom u Belfastu.
„Natprirodnim bićima”, kaže on, „koja, koliko god bila silna i nevi-
dljiva, ne predstavljaju ništa drugo do vrste ljudskih stvorenja, koja
su se možda i uzdigla iz redova ljudskog roda zadržavajući sve lju-
dske strasti i želje, dodeljena je vlast i kontrola nad prirodnim feno-
menima.”
Da bi potkrepio svoju tvrdnju, gospodin Tindal se poziva na navod
Evripida iz poznatog odlomka jednog Hjumovog dela: „Bogovi su
stvorili opštu zbrku, pomešali sve što postoji sa njihovim suprotno-
stima, da bismo ih svi, iz neznanja i nesigurnosti, što više obožavali
i ukazivali im poštovanje.” Mada je u svom Hrisipu izneo nekoliko
pitagorejskih učenja, Evripida su svi antički pisci smatrali ‚jeretikom’
pa navođenje ovog filozofa ni malo ne potkrepljuje argument gospo-
dina Tindala.
Što se tiče ljudskog duha, mada su se shvatanja drevnih filozofa i
srednjovekovnih kabalista razlikovala u nekim pojedinostima, u
celini su bila podudarna; tako se na učenje jednih može gledati i kao
na učenje drugih. Najznačajnija razlika među njima se sastojala u
određivanju prebivališta besmrtnog ili božanskog duha čoveka. Dok
su neoplatonisti smatrali da se Augeidi nikada ne spuštaju u živog
492
Ciklični fenomeni
čoveka u svom ličnom vidu, već jedino obasjavaju unutrašnjeg
čoveka – astralnu dušu – sa više ili manje zračenja, srednjovekovni
kabalisti su tvrdili da bi duh, raskinuvši vezu sa okeanom svetlosti i
duhom, ulazio u čovekovu dušu, gde je ostajao zarobljen u astralnoj
kapsuli tokom čitavog ovozemaljskog života. Ova razlika je bila
posledica manje ili više izraženog verovanja hrišćanskih kabalista u
bukvalno tumačenje alegorije o ‚čovekovom padu’. Duša je, kako su
govorili, kroz Adamov pad u greh postala zagađena materijalnim sve-
tom, odnosno Satanom. Pre nego što bi joj bilo dopušteno da se sa
božanskim duhom zarobljenim u sebi pojavi pred Večnim, morala bi
da se pročisti od prljavštine materijalne tame. Oni su uporedili „duh
zarobljen unutar duše sa kapljicom vode zarobljenom unutar kapsule
želatina, bačene u okean; dokle god kapsula ostane cela, kap vode u
njoj ostaje izolovana; razbijte omotač kojim je okružena, i zarobljena
kap će postati deo okeana – njeno individualno postojanje će biti
okončano. Isto je i sa duhom. Dokle god je zatvoren u svom nosiocu
promenljivog oblika, odnosno duši, dotle će imati svoju individualnu
egzistenciju. Sa uništenjem kapsule, što može da bude posledica pot-
puno odumrle savesti, kriminalnih grehova i moralne izopačenosti i
duh će se vratiti u svoje izvorno prebivalište. Njegova individualna
egzistencija je nestala.
S druge strane, filozofi koji su objasnili „pad u stvoreni svet” na
svoj sopstveni način smatrali su da je duh nešto sasvim različito od
duše. Prihvatali su njegovo prisustvo u astralnoj kapsuli jedino kada
su u pitanju emanacije duha, odnosno zraci „blistavoga”. Čovek i
duša su morali da osvoje svoju besmrtnost uspinjući se ka jedin-
stvenom spoju kojim su, ukoliko se pokaže uspešnim, bili zauvek
povezani, i u kome su zajedno bili konačno apsorbovani, da se tako
izrazimo. Individualizacija čoveka posle smrti zavisila je od njegovog
duha, a ne od njegove duše ili tela. Mada je reč „individua”, u onom
smislu u kome se obično shvata, potpuno apsurdna ako se bukvalno
primeni na našu besmrtnu suštinu, ipak ova druga predstavlja zaseban
entitet, besmrtan i večan sam po sebi; i, kao što biva sa kriminalcima
493
koji su učinili neoprostive grehe, kada se blistava vrpca, koja od
trenutka rođenja povezuje duh sa dušom, naglo prekine i bestelesni
entitet ostane prepušten sudbini koja čeka niže vrste poput životinja,
postepeno se rastvarajući u etru dok mu se individualnost nepovratno
raspada – čak i tada duh ostaje kao posebno biće. On postaje plane-
tarni duh ili anđeo, jer paganski bogovi, odnosno hrišćanski arha-
nđeli, koji su direktne emanacije Prvobitnog Uzroka, bez obzira na
smelu Svedenborgovu izjavu, nikada nisu bili niti će biti ljudska bića,
bar ne na našoj planeti.
Ova specijalizacija je predstavljala kamen spoticanja za metafi-
zičare u svim proteklim razdobljima. Čitava ezoterija budističke filo-
zofije se zasniva na ovom misterioznom učenju, koje je uspeo da
shvati tako mali broj ljudi i koje su najobrazovaniji ljudi predstavljali
na potpuno pogrešan način. Čak su i metafizičari bili suviše skloni
tome da pobrkaju posledicu sa uzrokom. Jedna osoba može da zado-
bije besmrtni život koji je čeka i da ostane isto unutrašnje ja koje je
bila na Zemlji, i to kroz čitavu večnost, ali to ne mora da podra-
zumeva da će ostati ista ličnost koja je bila u svom ovozemaljskom
životu ili će izgubiti svaku individualnost. Prema tome, astralna duša
i čovekovo fizičko telo mogu, u tmini zagrobne egzistencije, da budu
apsorbovani u kosmičkom okeanu sublimiranih elemenata, prestajući
da osećaju svoje ja, ukoliko ono nije zaslužilo da se uzdigne u višu
ravan egzistencije; dok božanski duh i dalje ostaje nepromenjen,
mada ovozemaljsko iskustvo njegovih emanacija može da bude pot-
puno izbrisano u trenutku odvajanja od isluženog fizičkog tela.
Ukoliko je „duh” ili božanski deo duše postojao kao zasebno biće
„od uvek”, kako su učili Origen, Sinesije i drugi hrišćanski ‚oci’ i fi-
lozofi, i ako on ostaje suštinski isti i ništa više od metafizički-objek-
tivne duše, kako može da bude išta drugo do večan? I kakva je onda
razlika da li čovek vodi čist život ili živi poput životinje, ako, šta god
radio, nikada neće ostati bez svoje individualnosti? Ovo učenje je isto
toliko opasno po svojim posledicama koliko i ono o ‚posredničkom’
pokajanju. Da je ova poslednja dogma, zajedno sa lažnom idejom da
494
Unutrašnji i spoljni čovek
nastavimo da izlažemo ove neobične, mada potpuno potvrđene i
proverljive činjenice, kojima nameravamo da ispunimo ovo pogla-
vlje, biće dobro da još jednom pokažemo koliko je savremena nauka
ranjiva u pogledu svake činjenice koja se ne može proveriti u retorti
ili laboratorijskim posudama. Ono što sledi je nekoliko odlomaka iz
serije propovedi P. Feliksa iz crkve Notr-Dam pod naslovom „Mis-
terija i nauka” (Mystery and Science). Zaslužuju da budu prevedeni
i navedeni u jednom radu koji je pisan u potpuno istom duhu koji
pokazuje i propovednik koji ih je izgovorio. Ovog puta je Crkva us-
pela da bar privremeno ućutka aroganciju svog tradicionalnog nepri-
jatelja, uprkos prepotentnosti naučnih krugova.
Znalo se da se da je veliki propovednik, odgovarajući na želje
vernika, a možda i po naređenju pretpostavljenih iz redova Crkve,
pripremao veliku besedu, pa je istorijski hram bio dupke pun ver-
nicima koji su došli da ga čuju. U mrtvoj tišini je započeo svoju ras-
pravu, a za naše potrebe je dovoljno nekoliko sledećih odlomaka koje
ovde donosimo:
„Optužuju nas jednom čudesnom rečju kojom bi da zaustave
razvoj hrišćanstva – NAUKA. To je ta strašna bajalica kojom
pokušavaju da nas uplaše. Na sve što mi kažemo, da svaki razvoj za-
snivamo na hrišćanstvu, oni uvek imaju spreman odgovor: to je ne-
naučno. Mi kažemo – otkrivenje; otkrivenje je nenaučno. Mi kažemo
– čudo; čudo je nenaučno.”
„I tako učenje antihrista, verno svojoj tradiciji, sada više nego
ikad pre, pokušava da nas uništi putem nauke. Princip tame, koji nam
preti svetlošću. Sebe pokušava da prikaže kao svetlost ....”
„Stotinu puta sam se pitao šta je ta užasna nauka koja se sprema
da nas proguta? ... Da li je to matematička nauka? ... ali i među nama
ima matematičara. Da li je fizika? Astronomija? Fiziologija? Ge-
ologija? Ali mi u redovima katolika imamo astronome, fizičare, ge-
ologe1 i fiziologe, koji nešto znače u svetu nauke, koji imaju svoja
1 Pitamo se da li je otac Feliks spreman da u ovu kategoriju smesti i Sv. Avgustina,

Laktancija i Bedea?
523
mesta na univerzitetu i svoje mesto u istoriji. Ispada da ono što
pokušava da nas slomi nije ni ova ni ona nauka, već nauka u celini.”
„I zbog čega proriču da će ta nauka srušiti hrišćanstvo? Slušajte
dobro: ... Nauka mora da nas zbriše zato što mi učimo misterijama, i
zato što su hrišćanske misterije radikalno suprotstavljene savremenoj
nauci ... Misterija je negacija zdravog razuma; nauka je odbacuje;
nauka je osuđuje; njena poslednja reč je – anatema!”
PER FELIKS OPTUŽUJE NAUČNIKE

„Ah! U pravu ste; ako je hrišćanska misterija ono što vi tvrdite,
onda u ime nauke i treba da bacite anatemu na nju. Nauka se ničega
ne grozi toliko kao apsurda i protivurečnosti. Ali slava istini! Mis-
terija hrišćanstva nije od te vrste. Da je tako, onda bi njima ostalo
da objasne najneobjašnjiviju od svih misterija: kako to da su, tokom
bezmalo 2.000 godina, toliki superiorni umovi i izuzetni geniji pri-
hvatili naše misterije, ni ne pomišljajući da odbace nauku ili napuste
razum?2 Pričajte koliko hoćete o vašoj savremenoj nauci, savre-
menoj misli i savremenom geniju, bilo je naučnika i pre 1789. go-
dine.”
„Ukoliko su naše misterije tako napadno apsurdne i protivurečne,
kako to da su ih tako moćni, genijalni umovi prihvatili ni ne posum-
njavši? ... No, Bog me zadržava da ne insistiram na pokazivanju kako
misterija ne podrazumeva ništa što bi protivurečilo nauci! ... Čemu
bi koristilo da pomoću metafizičkih apstrakcija dokažem da nauka
može da se izmiri sa misterijom, kada stvarnost svuda oko nas ned-
vosmisleno pokazuje da misterija svuda unosi zabunu u nauku?
Tražite od nas da vam pokažemo, van svake sumnje, da egzaktna
nauka ne dopušta misteriju; ja vam odlučno odgovaram da ona ne
može da je izbegne. Misterija je USUD nauke.”
2 Da li time misli na Kopernika, Bruna i Galileja? Detalje o tome kako je Crkva pri-
hvatila njihove radove možete pronaći u spiskovima knjiga na koje je Crkva stavila
zabranu. (Index Expurgatorius) Zaista, ima mudrosti u popularnim izrekama kao što je
„Bezobzirnome je dovoljno da čuje jedan poklič pa da zbriše celi grad.”
524
„Da odaberemo naše dokaze? Prvo, pogledajmo naokolo po čisto

materijalnom svetu, od najmanjeg atoma do veličanstvenog Sunca.
Ako pokušate da jednim jedinim zakonom obuhvatite sva ova tela i
njihova kretanja, ako tražite reč koja može da objasni ovaj čudesni
sklad na beskrajnoj panorami vaseljene, gde izgleda da se sve poko-
rava carstvu jedne jedine sile, izgovarate reč koja to može da izrazi,
i kažete: privlačnost! ... Da, privlačenje, to je uzvišena skraćenica
koja izražava celokupnu nauku o nebeskim telima. Kažete da se ova
tela prepoznaju i međusobno privlače u beskraju svemira; kažete da
se privlače srazmerno svojim masama i u obrnutoj srazmeri sa
kvadratom međusobnog rastojanja. Štaviše, sve do sadašnjeg tre-
nutka nije se dogodilo ništa što bi opovrglo ovu tvrdnju, već je sve
govorilo u prilog formule koja sada suvereno vlada CARSTVOM
PRETPOSTAVKI i stoga mora da uživa slavu nepobitne istine.”
„Gospodo, najusrdnije se klanjam suverenoj vlasti privlačne sile.
Nisam ja taj koji želi da zakloni svetlost materijalnog sveta što se
odražava u svetu duha.Prema tome, carstvo privlačenja je opipljivo;
ono ima suverenu vlast; ono nas gleda pravo u lice!”
„Ali šta je u stvari ta sila privlačenja? Ko je uopšte video pri-
vlačnu silu? Ko se susreo s njom? Ko ju je dodirnuo? Kako ova nema
tela, obdarena razumom ali ne i osećajima, nesvesno ispoljavaju ovu
uzajamnu akciju i reakciju koja ih drži u zajedničkoj ravnoteži i
sveopštem skladu? Da li je ova sila koja privlači jedno Sunce dru-
gom i jedan atom drugom atomu nekakav nevidljivi posrednik koji
ide od jednog ka drugome? I šta bi, u tom slučaju, bio taj posrednik?
Odakle dolazi ta ‚posrednička’ sila, i ova sila koja obuhvata sav svet,
od koje Sunce ne može da utekne baš kao ni sićušni atom? Ali zar ta
sila nije istovetna sa samim elementima koji se međusobno privlače?
... Misterija! Misterija!”
„Da, gospodo, to sveopšte privlačenje koje svojim sjajem zase-
njuje čitav materijalni svet, ostaje u svojoj suštini nedokučiva mis-
terija za vas ... Pa dobro! Hoćete li zbog njegove tajanstvenosti
poreći njegovo postojanje, koje vas neposredno dotiče, i njegovu su-
verenu vlast kojoj ste potčinjeni? ... I još jednom, ako izvolite da
obratite pažnju, misterija je toliko neodvojiva od samih osnova ma
525
koje nauke, da ukoliko biste hteli da odbacite misteriju, bili biste

prisiljeni da uništite i samu nauku. Zamislite koju god hoćete nauku,
sledite veličanstveni zamah njenih dedukcija ... kada stignete do
samog njenog izvora, suočićete se sa nepoznatim.”3
„Ko je ikada bio u stanju da pronikne u tajnu obrazovanja tela,
odnosno stvaranja pojedinih atoma? Šta se nalazi ne u središtu
Sunca, već jednog sićušnog atoma? Ko je uspeo da čuje odjek sa dna
ponora koji zjapi u zrnu peska? Gospodo, nauka proučava zrno peska
već četiri hiljade godina - okretala ga je i prevrtala; deli ga i usit-
njava, mrcvari ga svojim eksperimentima, dodijava mu svojim pi-
tanjima ne bi li iscedila iz njega konačnu istinu o tajni njegovog
sastava; ona ga pita sa neutoljivom radoznalošću: ‚Da li da te delim
u beskraj?’ A onda, lebdeći nad ovim ponorom, nauka okleva, posrće,
vid joj se muti, oseća vrtoglavicu, i na kraju očajno priznaje: NE
ZNAM!”
„Ali ako ste tako beznadežne neznalice kada je reč o stvaranju i
tajanstvenoj prirodi jednog zrna peska, kako biste tek intuitivno
proniknuli u tajnu stvaranja jednog živog bića? Odakle dolazi život
koji prebiva u živom biću? Gde mu je početak? Šta je uopšte taj živo-
tni princip?”4
“NEDOSTUPNO ZNANJU”
Mogu li naučnici da daju odgovor jednom elokventnom monahu?

Mogu li da uteknu njegovoj neumoljivoj logici? Misterija im po-
stavlja granice kud god da se okrenu, a Spenserova, Tindalova ili Ha-
kslijeva Ultima Thule* je preko zatvorenih vratnica ispisala reči
NESHVATLJIVO i NEDOKUČIVO. Za one koji vole metafore, nauka
se može predstaviti kao svetlucajuća zvezda koja blistavom svetlošću
3 Preko ove izjave najverovatnije ne bi prešli ni Herbert Spenser ni Haksli. Ali otac
Feliks izgleda da nije svestan koliko sam duguje nauci; da je izgovorio ove iste reči feb-
ruara 1600. godine mogao je da prođe isto kao i siroti Đordano Bruno.
4 “Le Mystère et la Science”, javne propovedi oca Feliksa iz Notr Dama; de Muso:
Hauts Phen. Magie.
* Izraz koji označava krajnju granicu. (prim.prev.)
526
sija kroz procepe između nagomilanih mrkih oblaka. Ukoliko njeni
posvećenici nisu u stanju da definišu tu misterioznu silu privlačenja
koja okuplja u čvrstu masu materijalne čestice što obrazuju makar i
najmanji šljunak na obali okeana, kako uopšte mogu da odrede gra-
nice gde prestaje moguće i počinje nemoguće?
Zbog čega bi postojalo privlačenje među molekulima materije, a
ne i među duhovnim česticama? Ukoliko iz materijalnog dela etra,
usled neprestane aktivnosti kojom se odlikuju njegove čestice, mogu
da se razviju oblici raznih svetova i njihovih biljnih i životinjskih
vrsta, zbog čega ne bi mogli da se iz duhovnog dela etra razviju su-
kcesivne rase bića, od nivoa jedne monade pa sve do čoveka, pri čemu
bi se svaki niži oblik razvijao u viši dok na našoj Zemlji ne bi bio
obavljen veliki posao evolucije – stvaranje besmrtnog čoveka? Za
sada ćemo ostaviti po strani nagomilane dokaze koji potvrđuju rečeno
i podvrgnuti ceo koncept logičkom rasuđivanju.
Svejedno je kojim imenom fizičari nazivaju energetski princip ma-
terije on se jedva može razlučiti od same materije i, kako izmiče njihovoj
detekciji, mora biti još nešto, pored same materije. Ako je priznato da
zakon privlačenja vlada jednim od ova dva, zbog čega bi njegov uticaj
bio izuzet u slučaju drugog? Prepuštajući odgovor logici, okrećemo se
opštem iskustvu čitavog čovečanstva i pronalazimo mnoštvo dokaza
koji potvrđuju besmrtnost duše, bar ako sudimo isključivo na osnovu
analogije. Ali raspolažemo i sa više od toga – imamo nesumnjiva sve-
dočenja hiljada i hiljada, da postoji prava nauka o duši koja je, bez obzira
što joj se u današnje vreme uskraćuje pravo na mesto među drugim
naukama, ipak nauka. Ova nauka, prodrevši u tajne prirode daleko dublje
nego što je naša savremena filozofija ikada mislila da je moguće, uči
nas kako da nateramo nevidljivo da postane vidljivim; uči nas o posto-
janju elementarnih duhova, o prirodi i magijskim svojstvima astralne
svetlosti, o moćima živih bića da stupe u komunikaciju sa prvima
posredstvom ove druge. Neka ispitaju dokaze pod svetlom iskustva i ni
akademija ni crkva, u čije ime je otac Feliks tako ubedljivo govorio,
neće moći da ih poreknu.
527
Savremena nauka je suočena sa dilemom; ona je prinuđena da
prizna ispravnost naših hipoteza, ili da dopusti mogućnost ‚čuda’.
Ako bi pristala na ovo drugo, to bi značilo da postoji mogućnost
kršenja prirodnih zakona. Ukoliko to može da se dogodi u jednom
slučaju, kakvu garanciju imamo da se to ne bi beskrajno ponavljalo,
i na taj način uništilo postojanost samog prirodnog zakona, te savr-
šene ravnoteže sila koja vlada vaseljenom. Ovo je prastari i neodbra-
njivi argument. Poricati pojavu natčulnih bića u našem okruženju,
kada su ih u raznim vremenima i raznim zemljama videle ne hiljade
već milioni ljudi, predstavljalo bi neoprostivu tvrdoglavost; opet, reći
da je u ma kom od bezbroj slučajeva utvara bila proizvedena ‚čudom’
bilo bi fatalno po fundamentalni princip nauke. Šta će onda uraditi?
Šta uopšte mogu da urade kada se budu probudili iz otupljujuće oma-
mljenosti svojom gordošću, nego da sakupe sve činjenice i pokušaju
da prošire granice svog polja istraživanja?
Materijalizam odbacuje postojanje duha u sveopštem posred-
ničkom medijumu, etru; dok teologija od njega pravi personalnog
boga, dotle kabalisti smatraju da i jedni i drugi greše, govoreći da u
etru elementi predstavljaju jedino materiju – slepe kosmičke sile
prirode; Duh, pak, predstavlja inteligenciju koja upravlja njima. Her-
metička, orfička i pitagorejska kosmogonijska učenja, kao i ona koja
su zastupali Sanhoniaton i Beroz, zasnovana su na jednoj neoborivoj
formuli: da su etar i haos, ili, u Platonovoj terminologiji, um i mate-
rija, predstavljali dva iskonska i večita principa univerzuma, potpuno
nezavisna od ma čega drugog. Prvi je bio sveoživljujući intelektualni
princip, a drugi, haos, bezoblični princip podoban tečnosti, bez „ob-
lika ili razuma”, iz čijeg sjedinjenja je nastala vaseljena, ili, bolje,
svet univerzuma, prvo dvopolno božanstvo – gde je haotična materija
postala njegovo telo, a etar duša. Ili, kao što je rečeno u jednom od-
lomku iz „Hermije” (Hermias): „Haos, koji je iz ovog sjedinjenja sa
duhom stekao razum, zasijao je od zadovoljstva, i na taj način je
5 Jovan Damaskin je u „Teogoniji” naziva Dis, tj. „ono što raspolaže svim stvarima”.
Cory: “Ancyent Fragments”, str. 314.
528
stvorena Protogonos (prvorođena) svetlost.”5 Ovo je univerzalno tro-
jstvo, zasnovano na metafizičkim idejama drevnih mislilaca koji su
čoveka, razmišljajući po analogiji, što predstavlja spoj intelekta i ma-
terije, zamislili kao mikrokosmos unutar makrokosmosa, odnosno
beskrajne vaseljene.
Ukoliko sada uporedimo ovo učenje sa špekulacijama savremene
nauke, koja nije u stanju da napravi ni korak preko granice nepo-
znatog, i koja, mada nije sposobna da reši ovu misteriju, ne dopušta
nikom drugom da špekuliše o tim stvarima, ili sa velikom teološkom
dogmom, koja tvrdi da je svet stvoren nekakvim opsenarskim trikom
nebeskih razmera, mi pak otvoreno izražavamo svoje uverenje da je,
u nedostatku ma kakvog boljeg dokaza, hermetičko učenje daleko
najrazumnije, bez obzira na njegov krajnje metafizički koncept.
Vaseljena je tu i mi smo svesni da postojimo; ali kako je nastala i
kako smo se mi pojavili u njoj? Budući da ne možemo da dobijemo
nikakav odgovor od predstavnika prirodnih nauka, dok smo na drugoj
strani prognani i anatemisani zbog naše bogohulne radoznalosti od
onih koji su prisvojili sva prava na duhovnost, šta možemo da ura-
dimo nego da se za obaveštenja obratimo mudracima koji su razmi-
šljali o ovim stvarima mnogo pre nego što su se molekuli od kojih se
naši današnji filozofi sastoje okupili u eteričnom prostoru?
PRIZIVANJA MOGU DA BUDU OPASNA

KADA IH VRŠE NOVAJLIJE
Kažu nam da je ova vidljiva vaseljena duha i materije samo

konkretna predstava idealne apstrakcije; ona je izgrađena prema pr-
vobitnoj božanskoj PROMISLI. Otuda je naša vaseljena oduvek pos-
tojala u svom latentnom, neispoljenom obliku. Duša koja unosi
pokret u ovaj čisto duhovni univerzum je središnje Sunce, kao naj-
više božanstvo. Ono nije samo izgradilo konkretni oblik svoje pro-
misli, već njegov prvorođeni oblik, i dok je on bio građen po šablonu
529
geometrijske figure dodekaedra,6 prvorođeni je bio „zadovoljan što
je proveo dvanaest hiljada godina u njegovom stvaranju”. Ovaj broj
se pojavljuje u Tirenijinoj kosmogoniji,7 koja pokazuje da je čovek
stvoren u šestom milenijumu. Ovo se opet podudara sa egipatskom
teorijom o 6.000 “godina”8, kao i sa proračunima drevnih Jevreja.
Sanhoniaton9 u svojoj Kosmogoniji, izjavljuje da kada se vetar (duh)
zaljubio u svoje sopstvene principe (haos), došlo je do intimnog sjedi-
njavanja, koje je nazvano pothos, i iz ovoga je proizašlo seme svega
što postoji. Haos nije znao šta je iz njega stvoreno, jer je bio bezuman,
ali iz njegovog ‚zagrljaja’ sa vetrom nastala je Reč, odnosno ilus
(mulj).10 Iz ovoga su proistekli zameci svih stvorenja i stvaranje same
vaseljene.
Drevni učenjaci, koji su znali samo za četiri osnovna elementa,
učinili su etar petim i poslednjim elementom. Na osnovu činjenice
da je smatran božanskim usled toga što je nevidljiv, smatran je za
posrednički element između ovog sveta i onog koji sledi za njim.
Takođe su smatrali da kada se upravljačka inteligencija ukloni iz ma
kog dela etra, tj. jednog od četiri ‚carstva’ koja nadgleda, taj prostor
biva prepušten zlu. Adept koji bi se pripremao za razgovor sa „nevi-
dljivima” morao je dobro da poznaje ovaj obred, kao i da bude sa-
vršeno upoznat sa uslovima koji su zahtevani radi uspostavljanja
savršene ravnoteže sva četiri elementa u astralnoj svetlosti. Pre svega,
on bi morao da pročisti sopstvenu suštinu, i da uravnoteži elemente
unutar kruga u koji je nameravao da privuče čiste duhovne sile, kako
bi sprečio ubacivanje elementala u svaku od njihovih posebnih sfera.
Ali teško neopreznom ispitivaču koji bi nesvesno zakoračio preko
zabranjenog tla; opasnost bi ga vrebala na svakom koraku. On bi
6 Platon: “Timaj”.
7 “Suda”: V. „Tirenija”.
* “Suda” je opsežna romejska („vizantijska”) enciklopedija iz 10. veka. (prim.prev.)
8 Čitalac će shvatiti da se pod „godinama” podrazumevaju „razdoblja”, a ne bukvalni
vremenski periodi sastavljeni od po dvanaest meseci.
9 Pogledajte grčki prevod Filona Bibliosa.
10 Cory: “Ancyent Fragments”
530
prizivao sile koje nije u stanju da kontroliše; uznemirio bi stražare
koje dopuštaju prolaz jedino sopstvenim gospodarima. Jer, po rečima
jednog besmrtnog rozenkrojcera: „Kada jednom odlučite da posta-
nete saradnik živog Boga, ne brinite o tome da li ćete Ga ometi u Nje-
govom radu; jer, ukoliko tvoja toplota prevazilazi prirodnu srazmeru
znači da si izazvao gnev elementa vlage11, i on će se dići protiv sredi-
šnje vatre i ova protiv njega, i nastaće strahovit raspad u totalnom
haosu.”12 Duh sklada i jedinstva će napustiti elemente, uznemiren
nespretnom rukom, a struje slepih sila će se istoga trena zagaditi
bezbrojnim bićima kojima vladaju materija i instinkt – zlim demoni-
ma teurgista, odnosno „đavolima” teologa; gnomi, salamandri, du-
hovi vazduha i vodene vile će spopasti brzopletog izvođača u vidu
najrazličitijih vazdušastih oblika. Nesposobni da smisle ma šta, oni
će pretražiti vaše pamćenje do najdubljih slojeva; otuda potiče nervna
iscrpljenost i mentalna izmučenost kod nekih osetljivijih osoba u spi-
ritualnom krugu. Elementali će izneti na površinu dugo zaboravljena
sećanja iz prošlosti; predmete, likove, prijatne uspomene i dobro po-
znate izraze koji su odavno izbledeli u našem sećanju, ali koji su
savršeno sačuvani u nedokučivim dubinama naše memorije, kao i na
astralnim tablicama neuništive „KNJIGE ŽIVOTA”.
11 Prenosimo način izražavanja kojim se služio ovaj kabalista koji je živeo i objavio
svoje radove u sedamnaestom veku. Njega smatraju jednim od najproslavljenijih al-
hemičara među hermetičkim filozofima uopšte.
12 Najpouzdaniji među materijalističkim filozofima se slažu da se sve što postoji
razvilo iz etra; prema tome, vazduh, voda, zemlja i vatra, četiri praiskonska elementa,
mora da su takođe proistekla iz etra i haosa koji su sačinjavali prvobitnu Duadu; sve
ono nedokučivo, bilo da je do sada otkriveno ili je i dalje nepoznato, proisteklo je iz
istog izvora. Sad, ukoliko u materiji postoji duhovna suština, i ako je ta suština prisiljava
da poprimi jedan od miliona posebnih oblika, zbog čega bi bila nelogična tvrdnja da je
svako od ovih duhovnih carstava u prirodi nastanjeno bićima koja su se razvila iz njihove
sopstvene materije? Hemija nas uči da u čovekovom telu ima vazduha, vode, zemlje
(‚praha’) i toplote (‚vatre’) – vazduh je prisutan u njegovim sastojcima, voda u izlučev-
inama, zemlja u neorganskim sastojcima, a vatra u toploti životinjskog organizma. Ka-
balista iz iskustva zna da svaki elementarni duh sadrži samo jedan od ovih elemenata,
kao i da svako od četiri carstva prirodnih tela ima svoje posebne elementarne duhove;
kako se čovek nalazi iznad svih njih, zakon evolucije u njemu prikazuje kombinaciju
svo četvoro.
531
Svaki organizam na ovom svetu, kako vidljivi tako i nevidljivi, ima
neki element koji mu odgovara. Riba živi i diše u vodi; biljka koristi
ugljen-dioksid, koji bi ugušio životinje i čoveka; neka bića su prila-
gođena proređenom vazduhu, dok druga mogu da opstanu samo tamo
gde je amosfera najgušća. Nekima od njih život zavisi od sunčeve svet-
losti, drugima opet od mraka; na takav način mudra ekonomija prirode
prilagođava poneki životni oblik svakom od postojećih stanja u ok-
ruženju. Ove analogije pružaju osnov za zaključak kako ne samo da ne
postoji nijedan nenastanjen deo vaseljene, već da se za sve što živi
stvaraju naročiti uslovi, i, kada su stvoreni, postaju neophodni odgo-
varajućem životnom obliku. Dalje, pretpostavivši da postoji i nevidljiva
strana vaseljene, nepromenljivi princip prirode nameće zaključak da je
i ova strana nastanjena, kao i druga polovina, te da je svaka od odgo-
varajućih grupa stanovnika obezbeđena neophodnim uslovima op-
stanka. Bilo bi isto tako nelogično zamišljati da su identični uslovi
obezbeđeni svima u nevidljivoj sferi, kao što bi bilo držati se iste teorije
i kada je u pitanju domen vidljive prirode. Samo postojanje duhova po-
drazumeva da među njima ima veliki broj različitih vrsta; jer i ljudi se
međusobno veoma razlikuju, a duhovi ljudi i nisu ništa drugo do beste-
lesna ljudska bića.
Izjaviti da su svi duhovi nalik jedni drugima, ili da su prilagođeni
istoj vrsti atmosfere, ili da poseduju slične moći, ili da podležu istim
privlačnim silama – električnim, magnetskim, odičkim, astralnim, sve-
jedno kojim – bilo bi isto tako apsurdno kao kada bi neko rekao da
sve planete imaju iste odlike, ili da su sve životinje vodozemci, ili da
svi ljudi jedu istu hranu. Razumno bi bilo pretpostaviti da najgrublje
vrste duhova poniru do najdubljih slojeva spiritualne atmosfere –
drugim rečima, da se nalaze najbliže Zemlji. I obrnuto, najčistije vrste
duhova će se nalaziti najdalje od nje. U onome što bismo nazvali psi-
homatikom okultizma, ako bi trebali da izmislimo nov naziv, bila bi
isto tako neopravdana pretpostavka da ma koja od ove dve grupe du-
hova može da zauzme mesto ili da opstane u uslovima koji odgovaraju
onoj drugoj, kao što bi u hidraulici postojalo očekivanje da dve tečnosti
532
različitih gustina mogu da zamene oznake na skali Bomeovog hi-
drometra.
Opisujući razgovor koji je vodio sa izvesnim hindusima sa Mala-
barske obale, Gore (Gorres) izveštava da su na pitanje da li su duhovi
prisutni među njima, ovi odgovorili: „Da, ali mi znamo da su oni zli
duhovi ... dobri se retko kada pojavljuju. Ovi su uglavnom duhovi
samoubica ili ubica, ili pak onih koji su umrli nekom vrstom nasilne
smrti. Oni neprekidno lepršaju naokolo i pojavljuju se u vidu sablasti.
Najviše im odgovara noć, kada zavode maloumne i mame ostale na
hiljadu različitih načina.”13
Porfirije nam iznosi neke zastrašujuće činjenice, čiju istinitost
može da potvrdi iskustvo svakog ko se bavio proučavanjem magije.
„Kako duša14 oseća izvesnu privlačnost prema svom telu čak i
posle smrti, privlačnost srazmernu sili kojom su bili razdvojeni,
možemo da vidimo mnoštvo duhova kako očajnički lebdi oko svojih
zemnih ostataka; čak ih primećujemo i kako žudno tragaju za ras-
padnutim ostacima drugih tela, ali iznad svega za sveže prolivenom
krvlju, za koju izgleda da može da im nakratko udahne izvesne živo-
tne moći.”15
LARI I LEMURI
Neka spiritualisti, koji sumnjaju u učenje teurgista, isprobaju

kakav će učinak imati nekih četvrt litra sveže uzete ljudske krvi kada
sledeći put budu probali da izvedu materijalizaciju! Jamblih:
„Bogovi i anđeli prikazuju nam se kada vladaju mir i sklad, dok
zli demoni sve isprevrću u opštoj konfuziji ... Što se tiče običnih
duša, njih ređe opažamo, itd.”16
13 Gorres:„Mystique”, knjiga III., str. 63.
14 U drevnim vremenima su „dušom” nazivali duhove rđavih ljudi; duša je isto tako
bila i larva i lemur (duh) preminulog. Duhovi čestitih ljudi su postajali ‚bogovi’.
15 Porfirije: „De Sacrificiis”. Poglavlje o pravom kultu.
16 “Mysteries of the Egyptians”.
533
„Ljudska duša (astralno telo) vrsta je demona kog možemo naz-

vati ‚genijem’. Ona je besmrtno božanstvo, mada se u izvesnom
smislu rađa u isto vreme kada i čovek u kome prebiva. Otuda, može-
mo da kažemo da ona umire na isti način na koji se i rađa.”
Apulej17:
„Duša se rađa u ovom svetu pošto napusti onaj drugi svet (anima
mundi), u kome njeno postojanje prethodi onom biću koje svi poz-
najemo (na Zemlji). Otuda je božanstva, koja vode računa o njenim
postupcima u svim fazama kroz koje prolazi, kao i u celini, ponekada
kažnjavaju zbog grehova koje je počinila tokom prethodnog života.
Ona umire kada se odvoji od tela u kome je provela ovaj život kao
u čamcu sa kojim se poigravaju talasi. I u tome leži, ako se ne varam,
skriveno značenje zapisa otkrivenog u grobnicama, tako očigledno
iniciranima: Za božanske obrazine koje su živele. Ali ova vrsta smrti
ne uništava dušu, ona je jedino preobražava u lemura (duha) pre-
minulog. Oni su ‚obrazine’ ili utvare, koji su nam poznati pod rim-
skim nazivom lari. Kada se drže podalje i koriste nam tako što nas
štite, poštujemo ih kao zaštitnike porodičnog ognjišta, ali ukoliko ih
zlodela koja su počinili nagone na naopako delovanje, nazivamo ih
larve. Oni tada proganjaju izopačene, dok kod čestitih izazivaju bez-
razložan užas.”
„Ljudska duša,” kaže Apulej, „je jedan besmrtni Bog” (Budi), koji
ima svoj početak. Kada je (dušu) smrt oslobodi njenog ovozemaljskog
telesnog organizma, ona se naziva lemur. Među njima je priličan broj
blagotvornih, kao i onih koji postaju porodični „bogovi” ili demoni,
tj. kućna božanstva; u tom slučaju ih nazivaju „lari” (lares).
Ovo što smo naveli teško da se može protumačiti na više načina,
pa ipak pristalice reinkarnacije navode upravo Apuleja kako bi po-
tvrdili svoju teoriju da jedan te isti čovek prolazi kroz niz telesnih
rođenja na ovoj planeti, sve dok se potpuno ne pročisti od prljavštine
koju nosi u svojoj prirodi. Ali Apulej izričito kaže da kada iz onog dru-
gog dođemo na ovaj svet, gde smo takođe postojali kao bića, sećanje
na njega potpuno izbledi. Kao što ručni sat prelazi iz ruke u ruku i iz
17 Drugi vek po Hristu. „Du Dieu de Socrate”, Apul. class., str. 143-145.
534
prostorije u prostoriju u fabrici, gde mu ovde dodaju jedan deo a tamo
drugi, sve dok osetljivi mehanizam ne bude savršeno sklopljen, prema
dizajnu koga je majstor smislio pre nego što je rad uopšte počeo, tako,
prema drevnoj filozofiji, prvobitna božanska zamisao čoveka dobija
svoj oblik malo po malo, prolazeći kroz nekoliko odeljenja vaseljenske
radionice, da bi se na kraju na sceni pojavilo savršeno ljudsko biće.
Ova filozofija uči da priroda nikada ne ostavlja svoj rad nezavr-
šenim; ukoliko je ometena u svom prvom pokušaju, ona pokušava
ponovo. Kada razvije ljudski embrion, njena namera je da ljudsko biće
dostigne savršenstvo – fizički, intelektualno i duhovno. Njegovo telo
ima da dostigne svoju zrelost, da se istroši i umre, a njegov um da se
razvije, sazri i postane skladno uravnotežen, dok njegov božanski duh
ima da se prosvetli i lako sjedini sa unutrašnjim čovekom. Nijedno
ljudsko biće ne može da završi svoj veliki ciklus, ili „uzročni ciklus”,
pre nego što sve ovo bude postignuto. Kao što se začelje u trci još uvek
napreže i vuče na početku staze kada pobednik projuri kroz cilj, tako
i u trci ka besmrtnošću neke duše pretiču sve druge i stižu do kraja
dok se bezbroj njihovih takmaca muče opterećeni materijom, nedaleko
od početka sa koga su krenuli. Neki nesrećnici potpuno otpadnu i iz-
gube svaku mogućnost da osvoje krajnju nagradu; neki prate svoje
stope unatrag i pokušavaju ponovo. To je ono čega se hindusi boje više
od svega – transmigracije i reinkarnacije; i to na drugim, nižim plane-
tama, nikada više na ovoj. Ali postoji način da se to izbegne, i Buda
ga je izložio u svom učenju o siromaštvu, obuzdavanju čula, savršenoj
ravnodušnosti prema objektima u ovozemaljskoj ‚dolini suza’, oslo-
bađanju od strasti i čestom opštenju sa Atmom, tj. dušom – kontem-
placiji. Uzrok koji dovodi do reinkarnacije je neznanje u koje su uronjena
naša čula, kao i zamisao da postoji ma šta realno na ovom svetu, osim
postojanja u apstraktnom smislu. Od organa čula dolazi „halucinacija”
koju nazivamo ‚dodir’; „od dodira dolazi požuda; od požude osećaji
(takođe varka koju stvara naše telo); od osećaja prianjanje uz postojeća
tela; iz ovog prianjanja sledi razmnožavanje, a iz razmnožavanja bo-
lesti, propadanje i smrt.”
535
I tako, poput okretanja točka, nastaje pravilno smenjivanje smrti
i rađanja, čiji moralni uzročnik počiva u prianjanju za postojeće ob-
jekte, dok se instrumentalni uzročnik sadrži u karmi (sili koja kon-
troliše vaseljenu nagoneći je na aktivnost), u zaslugama i manama.
„Prema tome, sva bića koja nastoje da se oslobode muka uzastopnih
rađanja žarko žele da pronađu način za uništenje moralnog uzro-
čnika, prianjanja uz postojeće objekte, odnosno opake požude.” One
u kojima je zločesta požuda potpuno uništena nazivaju arhatima.18
Oslobođenje od opake požude osigurava sticanje čudesnih moći.
Posle svoje smrti, arhat se nikada više ne reinkarnira; on bez izuzetka
dostiže Nirvanu – reč koju su, uzgred, hrišćanski naučnici i skeptični
komentatori pogrešno preveli. Nirvana je uzročni svet, u kome sve
lažne posledice i zablude naših čula nestaju. Nirvana je najviša sfera
koja može biti dostignuta. Za budističkog filozofa su pitriji (pre-
Adamovski duhovi) reinkarnirani, mada na daleko superiornijem stu-
pnju od ovozemaljskog čoveka. Zar i oni ne umiru kada nastupi
njihov čas? Zar i njihova astralna tela ne pate i ne raduju se, zar ne
osećaju isto prokletstvo iluzornih osećanja kao da su otelovljena?
Ono čemu je Buda učio u šestom veku pre Hrista u Indiji, Pitagora
je učio u petom u Grčkoj i Italiji. Gibon nam pokazuje koliko su se
fariseji divili ovom verovanju u seobu duša iz tela u telo.19 Egipatski
‚uzročni krug’ je neizbrisivo utisnut u prastare spomenike drevne
prošlosti. A Isus je, isceljujući bolesne, neizostavno upotrebljavao
sledeći izraz: „Opraštaju ti se grijesi tvoji.”(Mat. 9:2) To je čisto budi-
stičko učenje. „Jevreji rekoše slepome: Rođen si sav u grehu, i ti
hoćeš nas da učiš? Učenje Hristovih učenika je podudarno sa ‚Za-
slugama i Manama’ budista, jer bi bolesni ozdravljali ukoliko bi im
njihovi gresi bili oprošteni.”20 Ali taj prethodni život u koji budisti
veruju nije život na ovoj planeti, jer je budistički filozof bolje od ma
koga drugoga shvatao veliko učenje o ciklusima.
18 „Eastern Monachism”, str. 9.
19 Opadanje i propast Rimskog carstva, IV. 385.
20 Hardi: „Manual of Buddhism”; Danlep: „The World’s Religions“.
536
Razmišljanja Dipuija, Volneja i Džefrija Higinsa o skrivenom
značenju kružnih ciklusa, odnosno kalpi i juga kod bramanista i budi-
sta, nisu ih daleko odvela, jer nisu imali ključ za tumačenje ezoterij-
skog, spiritualnog učenja koje je u njemu sadržano. Nijedna filozofija
nikada nije špekulisala o Bogu kao apstrakciji, već Ga je razmatrala
na osnovu Njegovih raznih ispoljavanja. „Prvobitni uzročnik” iz
jevrejske Biblije, pitagorejska „Monada”, „Jedinstveno, neprekidno
postojanje” hinduističkih filozofa, kao i kabalistički „En-Sof” – Bez-
granični – jedno su te isto. Hinduistički Bagavan ne stvara; on ulazi u
jaje vaseljene i pomalja se iz njega kao Brama, na isti način kao što se
i pitagorejski Prvobitni Par razvija iz najvišeg, usamljenog Monasa.21
Monas filozofa sa Samosa je hinduistički Monas (um) “koji nema pret-
21 Lemprije („Rečnik klasike”, pod „Pitagora”) kaže da „postoje dobri razlozi da se

posumnja u čitavu pripovest o Pitagorinom putovanju u Indiju” i zaključuje da ovaj filo-
zof nikada nije video ni gimnosofiste ni njihovu zemlju. Ako je to tako, kako objasniti
Pitagorino učenje o metempsihozi čije pojedinosti pokazuju daleko više sličnosti sa in-
dijskim nego sa egipatskim učenjem? Ali, više od svega drugog, kako objasniti činjenicu
da je naziv MONAS, koga on koristi za Prvobitnog Uzročnika, identičan nazivu kojim
se to Biće imenuje na sanskritu? U vreme kada se pojavio Lemprijeov „Rečnik” (1792-
97) Sanskrit je, možemo slobodno reći, bio potpuno nepoznat; dr Hougov prevod
„Aitareje Bramana” (iz „Rig-Vede”) u kome se pojavljuje ova reč, objavljen je tek pre
nekih dvadesetak godina (tj. oko 1857., prim.prev.), i sve dok ovaj dragoceni dodatak
poznatoj književnosti drevne prošlosti nije kompletiran, i dok je prava starost „Aitareje”
– koju Houg ocenjuje na 2000-2400 godina pre Hrista – bila nepoznata, moglo se sug-
erisati, kao što je bio slučaj sa hrišćanskim simbolima, da su je hindusi pozajmili od
Pitagore. Ali sada, osim ako filologija nije u stanju da dokaže da se i ovde radi o „čudnoj
podudarnosti”, i da reč Monas nije potpuno ista i u najdetaljnijim definicijama, imamo
puno pravo da tvrdimo da je Pitagora zaista bio u Indiji i da su gimnosofisti bili ti koji
su ga podučavali ‚njegovoj’ metafizičkoj teologiji. Sama činjenica da je „sanskrit, u
poređenju sa grčkim i latinskim, neka vrsta starije sestre”, kako je to Maks Miler
pokazao, nije dovoljna da objasni potpunu podudarnost sanskritske i grčke reči MONAS
u njihovom krajnje metafizičkom, najmaglovitijem značenju. Sanskritska reč Deva (bog)
je postala latinski deus, i ukazuje na zajedničko poreklo, ali u zoroastrijanskoj „Zend-
Avesti” nalazimo istu reč sa dijametralno suprotnim značenjem, koja postaje daeva ili
zli duh, od koje je postala reč ‚đavo’.
537
hodni uzrok (apurva, ili materijalni uzrok) niti može biti uništen”.22
Brama, kao Prađapati, pre svega se ispoljava u vidu „dvanaest tela”
ili atributa, koji su predstavljeni kao dvanaest bogova, simbolično
prikazujući 1. Vatru; 2. Sunce; 3. Somu, koja daje neograničeno
znanje; 4. Sva živa bića; 5. Vaju, ili materijalni Etar; 6. Smrt, ili dah
uništenja – Šivu; 7. Zemlju; 8. Nebo; 9. Agnija, tj. nematerijalnu Vatru;
10. Aditju, nematerijalno, žensko nevidljivo Sunce; 11. Um; 12. Veliki
beskonačni kružni ciklus „koji se ne može zaustaviti“.23 Posle toga,
Brama se rastvara u vidljivoj vasioni, u kojoj svaki atom predstavlja
Njega. Kada je to obavljeno, neispoljeni, nedeljivi i neizdiferencirani
Monas se povlači u spokojnu i veličanstvenu samoću svoje nepode-
ljene suštine. Ispoljeno božanstvo, u početku Par, sada postaje Tro-
jstvo; njegov trojaki kvalitet neprestano izliva spiritualne sile, koje
postaju besmrtni ‚bogovi’ (duše). Svaka od ovih duša mora se jednom
sjediniti sa ljudskim bićem, i od trenutka kada stekne svest o sebi, ona
počinje niz rađanja i umiranja. Jedan umetnik sa Istoka je pokušao da
slikom predstavi kabalističku doktrinu o kružnim ciklusima života.
Slika prekriva čitav unutrašnji zid jednog podzemnog hrama u
neposrednoj blizini velikog budističkog hrama, i izaziva izuzetan uti-
sak. Pokušaćemo da ovde prenesemo izvesnu predstavu o ovom umet-
ničkom delu, onako verno kako smo ga zapamtili.
Zamislite jednu određenu tačku u svemiru kao prapočetak, a potom
nacrtajte krug oko ove tačke; u kojoj se početak i kraj sjedinjuju, gde
se susreću emanacija (isticanje) i reapsorpcija (upijanje). Sam krug se
sastoji od bezbroj manjih prstenova, poput niza narukvica, i svaki od
ovih manjih prstenova obrazuje pojas boginje koja predstavlja odgo-
varajuću sferu. Kako se krivina luka približava krajnjoj tački polu-
kruga – vrhuncu velikog kruga – na kojoj je mistični slikar postavio
našu planetu, lice svake naredne boginje postaje sve tamnije i strašnije,
toliko da to mašta Evropljana ne može ni da zamisli. Svaki prsten je
prekriven predstavama biljaka, životinja i ljudskih bića, koja pripadaju
22 Houg: “Aitareja Bramanam”.
23 Ibid.
538
flori, fauni i antropologiji pripadajuće sfere. Između susednih sfera
postoji izvesni razmak, namerno istaknut; jer, posle prolaska kroz
jedan krug u vidu niza transmigracija, duši je dopušteno da provede
izvesno vreme u privremenoj Nirvani, tokom kojeg atma gubi svako
sećanje na protekle nevolje. Eterični prostor koji razdvaja susedne
sfere na slici je ispunjen neobičnim bićima. Bića u prostoru između
najvišeg ‚etra’ i Zemlje ispod njega su stvorenja iz „središnje prirode”;
to su duhovi prirode, odnosno, kako ih kabalisti ponekad nazivaju, ele-
mentali.
Ova slika je ili kopija one čiji je opis narednim pokolenjima os-
tavio Beroz, sveštenik Belovog hrama u Vavilonu, ili je original. Od-
luku o tome ostavljamo oštroumnosti savremenih arheologa. Ali zid
je prekriven tačno takvim bićima kakva opisuje polu-demon, ili polu-
bog Oanes, haldejski čovek-riba,24 „ ... grozna bića koja je proizveo
dvojaki princip” – astralna svetlost i grublja materija.
Do sada su čak i antikvari ignorisali arheološke ostatke koji su pot-
icali od najstarijih rasa. Pećine Ađante, koje se nalaze svega oko 200
milja* od Bombaja, u planinskom vencu Čandor, kao i ruševine dre-
vnog grada Aurungabada, čije su raspadajuće palate i tajanstvene grob-
nice ostale u potpunoj izolaciji tokom niza vekova, tek u najnovije
vreme počinju da privlače pažnju. Iako predstavljaju spomenike davno
iščezle civilizacije, dopušteno je da vekovima budu pribežište divljim
zverima pre nego što je nauka priznala da zaslužuju da budu ispitane,
pa je tek nedavno Observer** objavio jedan članak pun oduševljenih
opisa ovih prastarih prethodnika Herkulaneuma i Pompeja. Pošto su
uputile opravdani prekor lokalnim vlastima, koje su „obezbedile bun-
galov gde putnici mogu da pronađu zaklon i sigurnost, ali to ni izda-
leka nije dovoljno”, one nastavljaju da pripovedaju o čudima koja se
mogu videti na ovom zabačenom mestu sledećim rečima:
24 Beroz: odlomak koga je sačuvao Polihistor Aleksandrijski; Kori: „Of the Cos-
mogony and the Deluge”.
*322 kilometra. (prim.prev.)
** Poznate londonske novine. (prim.prev.)
539
„U dubokoj udolini, visoko u planinama, nalazi se grupa pećin-
skih hramova koji predstavljaju najčudesnije pećine na svetu. U
današnje vreme nije poznato koliko ih ima po zabačenim mestima
duboko u planinama, ali dvadeset sedam ih je do sada istraženo, pre-
gledano i, u izvesnoj meri, očišćeno od đubreta. Nesumnjivo je da
postoji još mnogo ovakvih mesta. Teško je stvoriti predstavu o tome
kakvim su neumornim radom ove čudesne pećine isklesane u kom-
paktnim slojevima stene poznate kao amigdaloid. Za njih je rečeno
da su nastale kao isključivo budistička svetilišta, i da su korišćene
kao mesta hodočašća i pribežišta asketa. Nalaze se u samom vrhu
umetničkih ostvarenja. Protežu se preko 150 metara duž visoke litice,
a isklesane su nekom krajnje neobičnom tehnikom, pokazujući u za-
ista čudesnoj meri ukus, talent i upornu marljivost indijskih vajara.”
TAJNE INDIJSKIH HRAMOVA

„Ovi pećinski hramovi su divno usečeni i izvajani spolja, ali unutra
je oblikovan svaki detalj, sa mnoštvom ukrasa u vidu skulptura i slika.
Vlaga i zapuštenost su nanele štetu ovim odavno napuštenim hra-
movima, a slike i freske više nisu ono što su bile pre više stotina go-
dina. Ali boje i dalje blistaju, a na zidovima se još uvek mogu videti
vesele i razigrane scene. Neke od isklesanih figura su preuzete iz svad-
benih povorki, dok su prikazani prizori iz domaćeg života ispunjeni
istom takvom radošću. Ženske figure su prelepe, prefinjene, i bele
puti kao da su Evropljanke. Svaka od ovih predstava ima umetničku
vrednost, i nijedna nije zagađena prostotom ili skarednim prizorima
kakvi često padaju u oči kod bramanskih predstava sličnog karaktera.
Ove pećine sada posećuje veliki broj ljudi koji se bave starinama,
u nastojanju da odgonetnu hijeroglife ispisane na zidovima i odrede
starost ovih čudnih svetilišta. Ruševine drevnog grada Aurungabada
nisu daleko od ovih pećina. U svoje vreme je to je bio čuveni grad
opasan zidinama, ali je danas potpuno nenastanjen. U njemu se mogu
videti ne samo razvaljeni zidovi, nego i palate koje se raspadaju. Iz-
građene su izuzetno snažno, a neki od zidova se čine isto tako neu-
ništivim kao i brda koja ih okružuju.
540
U blizini postoji mnoštvo lokaliteta gde se nalaze ostaci hinduis-
tičkih građevina, koje se sastoje od dubokih pećina i hramova ukle-
sanih u živoj steni. Mnogi od ovih hramova su opasani kružnom
ogradom, koja je često ukrašena statuama i stubovima. Figura slona
se često javlja, postavljena ispred ili pored ulaza u hram, kao neka
vrsta stražara. Stotine i hiljade udubljenja su prelepo izrezana u živoj
steni, a u vreme kada su se u ovaj hram slivale reke poklonika, u
svakom od njih je bila smeštena po jedna statua ili slika, odražavajući
kitnjasti stil kojim se obično odlikuju ove orijentalne skulpture. Ža-
losno je da je bezmalo svaki prikazani lik bestidno unakažen i
izobličen. Često nam kažu da se nijedan hindus neće pokloniti pred
nesvršenim likom, a muhamedanci su, znajući to, namerno sakatili
sve ove likove kako bi onemogućili hinduse da im se klanjaju. Hin-
dusi tu praksu smatraju skrnavljenjem i bogohuljenjem koje kod njih
izaziva najogorčenije neprijateljstvo, što ga svaki hindus nasleđuje
od svog oca i koje protekli vekovi ni izdaleka nisu uspeli da izbrišu.
Ovde se nalaze i ostaci zatrpanih gradova – žalosne ruine – gde
po pravilu niko ne stanuje. U veličanstvenim palatama gde se nekada
okupljala kraljevska porodica i gde su održavani festivali, sada se
skrivaju divlje zveri. Na nekoliko mesta su čak i železničke šine
postavljene preko ovih ruševina, a njihov materijal je upotrebljavan
za podlogu novih puteva.... No, ogromni kameni blokovi su ostali
na svom mestu hiljadama godina, i verovatno će ostati tu i tokom
hiljada koje će tek proći. Ova svetilišta isklesana u steni, kao i statue
sa više lica, pokazuju zanatsku veštinu koja prevazilazi sve što su
domaći majstori sada u stanju da naprave.25 Potpuno je očigledno
da su stotinama godina unatrag ova brda vrvela od ljudi, na istom
mestu gde sada nema ni žive duše, ničeg kultivisanog niti ikakvih
žitelja, koje je potpuno prepušteno divljim zverima.
Ovo je dobro lovište i, kako su Englezi pasionirani lovci, možda
će radije ostaviti ove planine i ruševine onakvim kakve su sada.”
25 Jedan pisac je upotrebio najushićenije izraze opisujući veličanstvenost drevnih hin-

duističkih spomenika, kao i izvanrednu obradu njihovih skulptura. „Oni su”, rekao je,
„gradili kao titani, i doterivali detalje kao da su juveliri.”
541
REINKARNACIJA
Mi se najusrdnije nadamo da hoće. Dovoljno je uništavanja poči-

njeno u prethodnim razdobljima da se ponadamo da bar ovaj vek is-
traživanja i učenosti, nauke koja je toliko razvila grane kao što su
arheologija i filologija, neće ostati bez ovih dragocenih zapisa, ukle-
sanih u neuništivim pločama granita i drugih stena.
Sada ćemo prikazati nekoliko odlomaka ovog tajanstvenog učenja
o reinkarnaciji – naglašavajući razliku u odnosu na metempsihozu –
koje nam je preneo jedan od autoriteta. Reinkarnacija, tj. pojavlji-
vanje iste individue, ili, tačnije, njegove astralne monade, dva puta
na istoj planeti, nije pravilo u prirodi; radi se o izuzetku, poput de-
formiteta kao što je dete sa dve glave. Njemu uvek prethodi neki
poremećaj u prirodnim zakonima opšteg sklada i događa se jedino
kada priroda, nastojeći da povrati narušenu ravnotežu, u život na
Zemlji baca astralnu monadu koja je bila izbačena iz uzročnog kruga
nekim zločinom ili nesrećnim slučajem. Na taj način se može omesti
originalni plan prirode da proizvede savršeno ljudsko biće u slučaje-
vima pobačaja, ili kada dete umre pre izvesnog broja napunjenih go-
dina, ili u slučajevima nasleđene i neizlečive idiotije. Prema tome,
dok je gruboj materiji od koje je sačinjeno ovih nekoliko entiteta do-
pušteno da se posle fizičke smrti raspadne i utopi u beskrajnom ca-
rstvu stvorenog sveta, besmrtni duh i astralna monada individue –
koji su odvojeni kako bi potonja udahnula život fizičkom omotaču,
a prethodni mogao da obasja svojom božanskom svetlošću telesni or-
ganizam – mora još jednom pokušati da ispuni svrhu stvaralačkog
intelekta.
Ako je razum dostigao dovoljan stepen razvoja da postane aktivan
i ima sposobnost raspoznavanja, ne dolazi do reinkarniranja na ovoj
Zemlji, jer su se sva tri dela trojnog čoveka sjedinila i time je postao
sposoban da nastavi trku. Ali u slučajevima kada novo biće nije pre-
542
vazišlo stanje monade, ili kada, kao što je slučaj kod idiota, trojstvo
nije kompletirano, besmrtna iskra koja ga obasjava mora ponovo da
uđe u zemaljsku ravan jer je bila ometena u svom prvom pokušaju.
U svakom drugom slučaju, smrtna ili astralna, i besmrtna ili božanska
duša ne bi mogle da nastave dalje u savršenom skladu, i pređu u
sledeću sferu iznad. Duh sledi liniju koja se proteže paralelno s ma-
terijom, a spiritualna evolucija ide ruku pod ruku sa fizičkom. Kao u
slučaju koji navodi profesor Le Kont (pogledajte poglavlje IX.) „u
prirodi ne postoji sila” – a to pravilo važi kako u spiritualnoj tako i u
fizičkoj evoluciji – „koja bi bila u stanju da odjednom uzdigne ma-
teriju sa 1. na 3. ili sa 2. na 4. nivo, bez zaustavljanja i priliva sile
drugačije vrste na međunivou”. To znači da monada koja je bila za-
točena u elementarnom biću – začetni ili najniži astralni oblik
budućeg čoveka – pošto je prošla kroz i napustila najviši fizički oblik
nemušte životinje – recimo orangutna ili, još jednom, slona, jedne od
najinteligentnijih životinja – ta monada, kako mi tvrdimo, ne može
da preskoči fizičku ili intelektualnu sferu zemaljskog čoveka i da
odjednom bude uvedena u višu spiritualnu sferu. Kakva nagrada ili
kazna u toj sferi bestelesnih ljudskih entiteta može da čeka čovekov
fetus ili embrion koji nije stigao ni da udahne vazduh na ovoj planeti,
a još manje imao mogućnost da ispolji božanske moći duha? Ili, u
slučaju jednog deteta koje nije svesno ma kakve odgovornosti, čija
se bezumna monada skriva u svojoj astralnoj i fizičkoj ljušturi, da li
i tako majušna može da ga spreči da spali sebe kao da je reč o drugoj
osobi? Ili u slučaju nekoga ko se rodio kao idiot, čiji broj moždanih
vijuga iznosi tek dvadeset do trideset odsto broja kod mentalno
zdrave osobe;26 i ko otuda ne može da bude odgovoran ni za svoje
ponašanje, ni za svoja dela, niti za nedostatke svog konfuznog, polu-
razvijenog intelekta?
Nema potrebe za primedbu kako čak i kao hipoteza, ova teorija
nije ništa apsurdnija od mnogih drugih koje se smatraju nespornom
26 „Anatomia Cerebrale”, Malakarne (Malacarne), Milano.
543
naučnom istinom. Ne smemo da zaboravimo da je, bilo zbog toga što
specijalistima nedostaje potrebna veština ili iz nekog drugog razloga,
psihologija najmanje razvijena i shvaćena od svih nauka, i da nekoli-
cina francuskih lekara, zajedno sa dr Furnijeom, sigurno očajavaju
zbog toga što smatraju da ona nikada neće odmaći dalje od pukih
hipoteza.
Štaviše, isto okultno učenje prihvata i drugu mogućnost; mada se
ona toliko retko javlja i toliko je nejasna da je beskorisno i spominjati
je. Čak je i savremeni okultisti sa Istoka odbacuju, mada je u istočnim
zemljama opšteprihvaćena. Kada, usled grehova, strašnih zločina i
prepuštanja životinjskim strastima, bestelesni duh padne sve do osme
sfere – do alegorijskog Hada, odnosno do biblijske gehene – koja je
najbliža našoj Zemlji – on može, pomoću poslednjeg treptaja razuma
i svesti koji mu je preostao, da se pokaje; to će reći, on može, upotre-
bivši ostatke svoje volje, da pokuša da se vine u vis, i, poput davlje-
nika, da se još jednom iskobelja do površine. U Pselovom spisu
„Magical and Philosophical Precepts” otkrivamo jedno koje, upozo-
ravajući sav ljudski rod, kaže sledeće:
„Ne saginji se nisko, jer ispod zemlje vreba ambis,

koji vuče niz SEDAM stepenika, na kraju kojih
je presto kobne nužde.”27
27 Psel, 6, Plet.2; Kori: Chaldean Oracles.
544
VRAČANJE I VEŠTICE
Jaka želja da se vrati onome što ga je unesrećilo, da udovolji svo-

jim strastima, povući će ga još jednom u zemljinu atmosferu. Ovde
će lutati i ispaštati manje ili više u turobnoj samoći. Njegovi instinkti
će ga naterati da požudno traga za ma kakvim kontaktom sa živima
... Ovi duhovi predstavljaju nevidljive ali sasvim opipljive magnetne
vampire; subjektivni demoni koje su tako dobro poznavali srednjo-
vekovni mističari u transu, monahinje i monasi, pa sve do „veštica”
koje su ih proslavile u Veštičjem čekiću, kao i izvesnim posebno ose-
tljivim vidovnjacima, prema njihovim sopstvenim kazivanjima. To
su Porfirijevi ‚krvavi demoni’, odnosno larve i lemuri drevnih filo-
zofa; satanska oruđa koja su poslala toliko nesrećnih i nemoćnih žr-
tava na sprave za mučenje i lomaču. Origen je smatrao da su svi
demoni koji su opsedali pojedince što se spominju u Novom Zavetu
bili ljudski „duhovi”. Upravo iz razloga što je Mojsije dobro znao šta
oni predstavljaju, ustanovio je svoj surovi zakon i smrtnu kaznu za
navodne „veštice”; ali ih je Isus, ispunjen pravednošću i božanskom
ljubavlju prema čitavom ljudskom rodu, isceljivao umesto da ih
ubija. No, posle Njega, naše sveštenstvo, koje pretenduje da bude
uzor hrišćanskih principa, sledilo je Mojsijev zakon, a prećutno ig-
norisalo zakon Onoga koga su nazvali svojim „jedinim živim
Bogom”, spalivši desetine hiljada takvih navodnih „veštica” na lo-
mači.
Veštica! Zvučan naziv, koji je u prošlim vremenima značio sramnu
smrt, a i u današnje vreme je dovoljno da se samo izgovori, pa da
krene talas ismevanja i pravi uragan zajedljivih primedbi! Kako onda
objasniti činjenicu da su uvek postojali inteligentni i učeni ljudi koji
nikada nisu mislili da će njihova reputacija biti umanjena ili njihovo
dostojanstvo ukaljano ako javno potvrde da „veštice” postoje, nara-
vno u ispravnom značenju te reči. Jedan od ovih neustrašivih boraca
545
je bio i Henri Mor, istaknuti naučnik iz Kembridža u sedamnaestom
veku. Biće od koristi da zastanemo da bismo videli koliko je mudrosti
pokazao upravo na ovom pitanju.
Izgleda da je negde oko 1678. godine izvesni bogoslov po imenu
Džon Vebster napisao delo „Kritika i tumačenje Svetog Pisma” (Crit-
icisms and Interpretations of Scripture), u kojem tvrdi da ne postoje
ni veštice ni mnoštvo drugih „praznoverica”. Smatrajući ovaj rad
„neutemeljenim i bezočnim”, dr Mor ga je kritikovao u svom pismu
upućenom Glenvilu, autoru rada “Sadducismus Triumphatus”, a u
dodatku je poslao i raspravu o vradžbinama i objašnjenje same reči
„veštica”. Ovaj dokument je veoma teško naći, ali mi posedujemo
više odlomaka iz njega u jednom starom rukopisu, i otkrili smo da
se on spominje još u samo jednom beznačajnom radu iz 1820. koji
se bavi utvarama, jer izgleda da je prošlo mnogo od kako je sam do-
kument poslednji put štampan.
Prema dr Moru, reči vrač i veštica ne označavaju ništa više do
mudrog, učenog čoveka, odnosno ženu. U reči wizard („vrač”) to se
vidi već na prvi pogled; dok je reč witch („veštica”) „najjednostavnije
i najkraće izvesti od reči wit („pamet”), čiji bi izvedeni pridevski
oblici mogli biti wittigh ili wittich, što bi se posle sažimanja pretvo-
rilo u witch; kao što imenica wit („pamet”) vodi poreklo od glagola
to weet, što znači „znati”. I tako witch („veštica”) nije ništa drugo do
pametna, odnosno mudra žena; što se direktno podudara sa latinskom
rečju saga, prema značenju u kome ju je upotrebio Festus, sagæ dictæ
anus quæ multa sciunt (što su sage starije to ih više ljudi zna).
Ova definicija reči nam izgleda verovatnijom, jer tačno odgovara
očiglednom značenju slovensko-ruskih naziva za vešticu i vrača.
Prvu nazivaju vjedma, a drugoga vjedmak, pri čemu oba naziva vode
poreklo od glagola znati – vedati ili vjedati; štaviše, njihov koren je
nesporno sanskritski. „Veda”, kaže Maks Miler, u svom Predavanju
o Vedama, „izvorno znači znati, odnosno znanje. ‚Veda’ je ista reč
koja se pojavljuje u grčkom oida, tj. „znam” [digama, kod koje je
546
izostavljeno vau] i u engleskim rečima wise, wisdom i wit.”28 Štaviše,
sanskritska reč vidma, koja je podudarna sa nemačkim wir wissen
bukvalno znači „znamo.” Velika je šteta što je poznati filolog, pore-
deći u svom predavanju korene ove reči na sanskritu, i u grčkom,
gotskom, anglo-saksonskom i nemačkom jeziku, potpuno prenebreg-
nuo slovenske jezike.
Rusi imaju još po jedan naziv za vešticu i vrača, pored prethodnih
koji su čisto slovenskog porekla, a to su znahar i znaharka (u muškom
odnosno ženskom rodu) koji potiču od istog glagola znat – „znati”.
Prema tome, definicija reči koju je dr Mor dao 1678. je savršeno is-
pravna, i podudara se u svakoj pojedinosti sa savremenom filologijom.
„Tokom upotrebe ova reč je nesumnjivo počela da označava
isključivo takve veštine i znanja koja su bila daleko od uobičajenih,
tj. izuzetna. Ova osobenost nije podrazumevala nikakvo kršenje za-
kona. Ali posle toga su usledila dodatna ograničavanja značenja, tako
da se danas reči witch i wizard („veštica” i „vrač”) upotrebljavaju
isključivo u njihovom iskrivljenom smislu. A on označava osobu
koja ima znanja i veštine pomoću kojih čini ili saopštava stvari na
neki krajnje neuobičajen način, kao i da ma koji od ova dva izraza
otvoreno izražava ili podrazumeva udruživanje sa nekakvim zlim
duhovima.”
U rečenici upotrebljenoj u strogom Mojsijevom zakonu, toliko ra-
zličitih stvari se podrazumeva pod nazivom „veštica” da bi bilo veoma
teško i beskorisno davati ovde definiciju za svaku od njih, kao što
možemo pronaći u izvanrednoj raspravi dr Mora. „Neka se ne nađe u
tebe ... ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama,
ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsje-
nar, ni koji pita mrtve” (5 Moj. 18:10-11) kaže se u tekstu. Kasnije
ćemo pokazati u čemu je bio pravi smisao ovako strogog zakona. Za
sada ćemo samo izneti primedbu da dr Mor, pošto je dao naučno
utemeljenu definiciju za svaki od pomenutih naziva, i pokazao njihovo
28 Pogledajte „Lecture on the Vedas”.
547
pravo značenje koje su imali u vreme Mojsija, dokazuje da postoji
ogromna razlika između „uročnika” ili onoga „koji gata po zvijez-
dama”, i sl. i „veštice”. „Toliko raznih naziva je nabrojano u ovoj
Mojsijevoj zabrani da bi, kao i u našem ‚običajnom pravu’,* smisao
mogao da se pouzdanije odredi, ne ostavljajući mogućnost izvrda-
vanja. Isto tako naziv witch („veštica”) ne potiče od nekakvih opse-
narskih trikova, kakve žongleri obično izvode pred očima posmatrača
na nekom trgu ili vašaru, već je to naziv koji je upotrebljavan za one
koji prizivaju magične utvare kako bi obmanuli posmatrače, a
‚veštice’ sasvim sigurno spadaju u takve – žene i ljudi u koje je ušao
zli duh. ‚Vještici ne daj da živi.’ (2 Moj. 22:18) To je ustvari
ekstremno strogi, ili, tačnije, surovi zakon za kažnjavanje neveštog
izvođenja njegovih opsenarskih trikova.”
I tako, tek je šesti od navedenih naziva, onaj „koji se dogovara sa
zlijem duhovima”, odnosno „veštica”, povlačio najstrožiju kaznu Mo-
jsijevog zakona, jer jedino veštici ne treba dati da živi, dok su svi drugi
jednostavno pobrojani kao oni koje „tjera .... Gospod Bog tvoj ispred
tebe” (5 Moj. 18:12) zbog njihovog idolopoklonstva ili tačnije zbog
njihovih verskih ubeđenja i učenja uopšte. Ova reč naziv je
šoel aub, što u prevodu znači „onaj koji se dogovara sa zlijem
duhovima”, ali koji se u Septuaginti** prevodi kao engastrimuthos,
onaj koji zlog duha ima u sebi, onaj koji je opsednut duhom što daje
proročke moći, koga su Grci nazivali Piton, a Jevreji Obh, tj. „stara
zmija”; u svom ezoterijskom značenju to je duh požude i materije; a
on, prema kabalistima, uvek predstavlja elementarni čovečiji duh u
osmoj sferi.
* Reč je o anglo-saksonskom pravu, potpuno različitom od ‚kontinentalnog’; obično

se naziva common law; temelji se na tzv. ‚zdravom razumu’ i na presedanima, tj. ranije
donesenim presudama koje postaju obrazac za sve buduće analogne slučajeve, kao i na
poroti od 12 članova kada su u pitanju kriminalni slučajevi. (prim.prev.)
** Septuagint je najstariji poznati prevod Starog Zaveta na starogrčki, koji obuhvata
i apokrife (nastao u 3. veku pre Hrista); naziv je dobio po tome što je, prema predanju,
sedamdeset ljudi radilo na njegovom prevodu. (prim.prev.)
548
„Smatram da šoel obh”, kaže Henri Mor, „treba shvatiti kao
vešticu koja traži savet od preminule osobe koju je poznavala.
Smisao reči obh se u početku odnosio na duha koji prebiva u telu
opsednutog, naduvajući ga kao mehur, pri čemu se uvek činilo da
glas njegov dolazi negde „iznutra”, kao iz boce, zbog čega su i nazi-
vani trbuhozborci. Ob označava isto što i Pito, koji je prvobitno
dobio ime po pythii vates, duhu koji saopštava tajne, ili pak ono što
tek treba da se dogodi. U Djel. 16:18 stoji [pneuma puthonos] „kada
se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovijedam ti imenom
Gospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje! I iziđe u taj čas.”
Prema tome, reči opsednut ili posednut su sinonimi reči veštica;

sigurno je da ovaj piton osme sfere ne bi ni mogao da izađe iz nje da
se ne radi o duhu koji se suštinski razlikuje od nje. Analogno tome,
u 3 Moj. (Levitska) 20:27 vidimo sledeće: „A čovjek ili žena, u ko-
jima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kamenjem da se
zaspu, krv njihova na njih.”
Nesumnjivo surov i nepravedan zakon, koji dokazuje da je neis-
tinita nedavna izjava „duhova” koji su govorili ustima jednog od na-
jpopularnijih savremenih medijuma, u kojoj se kaže kako savremena
filološka istraživanja tobože pokazuju da Mojsijev zakon nikada nije
nalagao bukvalno pogubljenje sirotih „medijuma” odnosno veštica
iz Starog Zaveta, već da su reči „Vještici ne daj da živi” (2 Moj.
22:18) značile samo zabranu da živi od svojih medijumskih moći, tj.
da na taj način zarađuje za život! Takvo tumačenje nije ništa manja
izmišljotina od literarne fikcije. Sigurno je da ovakvom „dubokom”
filološkom rasuđivanju nije nedostajala mašta!29
29 Da bismo izbegli opovrgavanja izvesnih spiritualista, doslovno prenosimo tekst
koji se bavi ovim pitanjem, kao primer nepouzdanosti proročkih izjava koje daju pojedini
„duhovi”. Bilo da je u pitanju ljudska ili elementarna varijanta, okultisti ne mogu da
smatraju duhove sposobne za ovako bezočne izmišljotine pouzdanim vodičima bilo u
filozofiji, egzaktnoj nauci ili etici. „Prisetićete se”, kaže gospođa Kora V. Tapan u jednoj
javnoj raspravi o delu “History of Occultism and its Relations to Spiritualism” (pogleda-
jte Banner of Light, od 26. avgusta 1876.) „da je drevna reč ‚vračanje’, odnosno bavljenje
njime, bilo najstrožije zabranjeno među starim Jevrejima. To znači da nijednoj veštici
549
„Zalupi vrata pred licem demona,” kaže kabala, „i on će pobeći
od tebe, kao da ga progoniš”, što znači da ne smete dopustiti takvim
duhovima da vas opsednu, mameći ih u atmosferu zasićenu gresima
kojima su srodni.
Ovi demoni nastoje da se uvuku u tela glupaka i idiota, i da ostanu
u njima sve dok ih odatle ne istera snažna i čista volja. Isus, Apolonije
iz Tijane, kao i neki među apostolima, imali su moć da isteruju đa-
vole pročišćujući atmosferu unutar i van obolelog, čime bi prisilili
neželjenog „gosta” da pobegne. Izvesne lako isparljive soli su im bile
naročito mrske, a učinak određenih hemikalija, koje je gospodin Varli
iz Londona30 sipao u tacnu i postavljao ispod kreveta kako bi noću
oterao izvesne neprijatne fizičke pojave, potvrđuju ovu veliku istinu.
Čisti ljudski duhovi, ili makar duhovi koji jednostavno nisu štetni,
ne zaziru ni od čega jer, kako su potpuno oslobođeni zemaljske tvari,
materijalni sastojci nemaju nikakvog uticaja na njih; takvi duhovi su
poput daha. No, sasvim je drugi slučaj sa dušama vezanim za Zemlju
i duhovima materijalne prirode.
ne treba dopustiti da živi. Te reči su bile bukvalno shvaćene; delujući na osnovu njih,
vaši sopstveni, najiskrenije pobožni preci su bez ikakvih odgovarajućih dokaza osudili
na smrt mnoštvo vrlo inteligentnih, mudrih i čestitih osoba, optuživši ih za „vračanje”.
Sada je otkriveno da bi tumačenje, odnosno prevod trebalo da glasi da nijednoj veštici
nije trebalo dopustiti da zarađuje za život baveći se tom svojom veštinom. Drugim
rečima, bila je to samo zabrana da se vračanje pretvori u „profesiju”. Da li bilo previše
nametljivo s naše strane da upitamo proslavljenu govornicu zahvaljujući kome ili na os-
novu čijeg autoriteta je došla do takvog zaključka?
30 Gospodin Kromvel F. Varli (Cromwell F. Varley), poznati elektro-tehničar iz At-
lantic Cable Company, prenosi rezultate svojih posmatranja, tokom jedne rasprave u
Udruženju psihologa Velike Britanije, o kome je objavljen izveštaj u listu „Spiritualist”
(London, 14. april 1876, str. 174,175). On je smatrao da isparenja azotne kiseline u vaz-
duhu mogu da oteraju ono što je nazvao „neugodnim duhovima”. Mislio je da će oni
koje ovakva vrsta duhova muči u njihovim domovima moći da olakšaju svoje tegobe
tako što će sipati jednu uncu* vitriola** u dve unce finog praha šalitre u tacni, i postaviti
ovu smesu ispod svog kreveta. Ovde imamo primer naučnika, čija reputacija pokriva
dva kontinenta, koji daje recept kako se osloboditi štetnih duhova. Pa ipak, javnost i
dalje ismeva „praznoverje” hindusa, Kineza, afričkih crnaca i drugih rasa koje upotre-
bljavaju razne biljke, tamjan i druge mirišljave smole u iste svrhe.
*28,35 grama. (prim.prev.)
** Sumporne kiseline. (prim.prev.)
550
“Nepremostivi ponor”
da čovek posle fizičke smrti dostigne stanje u kome će se naći ok-
ružen novim oblicima flore i faune, koji su posledica drugačijih spo-
jeva materije u njenom sublimiranom obliku?3 On priznaje da ne zna
ništa o fenomenu gravitacije; osim da, kako prema iskustvu svih pos-
matrača „kamen bez oslonca uvek padne na tle, nema razloga da
verujemo da i ma koji drugi kamen u istim uslovima ne bi pao na
zemlju”. Ali on potpuno odbija svaki pokušaj da ovu verovatnoću
pretvori u nužnost, i, u stvari, kaže sledeće: „Ja potpuno odbacujem
i proklinjem svako nametanje. Znam činjenice, znam i zakon, ali šta
je ta nužnost, osim prazna senka mog sopstvenog uma?” Ona je od
značaja utoliko što se sve u prirodi događa kao rezultat nužnosti, a
zakon koji jednom deluje nastavljaće to da čini beskrajno, osim ako
ne bude neutralisan zakonom suprotnog dejstva i jednake snage.
Prema tome, prirodno je da kamen padne na tle pokoravajući se jed-
noj sili, i isto tako je prirodno da ne padne, ili da se, ako je već pao,
uzdigne, pokoravajući se drugoj sili podjednake snage; sa ovom dru-
gom gospodin Haksli može ali i ne mora biti upoznat. Prirodno je da
se stolica oslanja o pod kada je postave na njega, i isto tako je nor-
malno (kao što izjave stotina kompetentnih svedoka pokazuju) da se
podigne u vazduh, nedodirnut ma čijom vidljivom, smrtnom rukom.
Zar nije dužnost gospodina Hakslija da prvo potvrdi istinitost ovog
fenomena, i da onda smisli novo naučno ime za silu koja stoji iza
njega?
3 U svom „Essay on Classification” (Eseju o klasifikaciji) (odeljak XVII., str. 97-99),

veliki zoolog Luj Agasi primećuje: „Najveći broj argumenata u korist besmrtnosti čoveka
podjednako se može primeniti i kao trajni princip kod svih drugih živih bića. Zašto
ovome ne bih dodala i to da bi budući život, ukoliko bi čoveku bio uskraćen izvor ve-
likog uživanja i intelektualnog i moralnog usavršavanja koji proističe iz razmišljanja o
skladu koji vlada organskim svetom, predstavljao samo žalosno gubljenje vremena? I
zar ne bi trebalo da na spiritualni sklad oba sveta sa svima koji ih nastanjuju, u prisustvu
njihovog Stvoritelja, gledamo kao na najvišu predstavu rajskog blaženstva?”
639
PANTEON NIHILIZMA
„Znam činjenice”, kaže gospodin Haksli, „znam i zakon.” Sad, na

koji se način upoznao sa činjenicama i zakonom? Nesumnjivo posred-
stvom sopstvenih čula, a te večno budne sluge su mu omogućile da
otkrije dovoljno onoga što smatra istinom da konstruiše sistem za koji
i sam priznaje da „predstavlja šok za zdrav razum”. Ako ovo svedo-
čenje treba prihvatiti kao osnov opšte rekonstrukcije religioznog
verovanja, mada su na kraju krajeva došlo tek do teorije, zbog čega
nagomilana svedočenja miliona ljudi o pojavi fenomena koji podrivaju
same temelje ove teorije ne bi bila vredna pažljivog razmatranja?
Gospodina Hakslija ne zanimanju ovakvi fenomeni, ali pomenute mili-
one itekako interesuju; i dok je on vario „protoplazmu svog hleba i
jagnjetine”, ne bi li skupio snagu za još smelije juriše u metafiziku,
oni su uspeli da prepoznaju rukopise svojih voljenih pokojnika, ispi-
sane spiritualnom rukom, i da prepoznaju maglovita obličja onih koji
su nekada živeli na ovom svetu, i, prošavši kroz preobražaj fizičke sm-
rti, pružili dokaze da je njegova omiljena teorija lažna.
Sve dok nauka priznaje da njen domen leži unutar granica ovih
promena materije i dok hemija bude tvrdila da materija, menjajući
svoj oblik „iz čvrstog u tečno, pa onda u gasovito stanje”, jedino za-
menjuje svoj vidljivi sa nevidljivim oblikom, pri čemu količina ma-
terije ostaje nepromenjena, ona nema pravo da svoje učenje pretvara
u dogmu. Ona nije kompetentna da kaže bilo da ili ne, i mora da pre-
pusti teren osobama koje su vičnije korišćenju intuicije od njenih
predstavnika.
Daleko iznad svih drugih u svom Panteonu nihilizma, gospodin
Haksli piše o Dejvidu Hjumu. On procenjuje da velika usluga koju
je učinio čovečanstvu leži u njegovom neoborivom dokazivanju
„granica filozofskog ispitivanja”, van kojih ostaju fundamentalna
učenja „spiritualizma” i raznih drugih -izama. Činjenica je da je Hjum
640
tako visoko cenio deseto poglavlje svog „Istraživanja koje se bavi
ljudskim shvatanjem” (Enquiry Concerning Human Understanding),
te je smatrao da „mudri i učeni predstavljaju trajnu prepreku svim
vrstama sujevernih obmana”, što je za njega samo podesni izraz koji
upotrebljava za verovanje u fenomen koji nije u skladu sa dotada-
šnjim iskustvom i koga zato klasifikuje kao „čudo”. Ali, kao što gos-
podin Volas ispravno primećuje, Hjumova zvučna maksima da „čudo
predstavlja kršenje prirodnih zakona” daleko je od savršene defini-
cije, jer, kao prvo, pretpostavlja da su nam poznati svi prirodni za-
koni, i, kao drugo, da neobičan fenomen automatski predstavlja
„čudo”. Gospodin Volas predlaže da čudo bude definisano kao: „ma
koje delo ili događaj koji nužno podrazumeva postojanje i učešće
nadljudskog intelekta”. Dakle, Hjum sam kaže da „podudarno isku-
stvo mnoštva svedoka predstavlja dokaz”, a Haksli, u svom čuvenom
eseju, priznaje da je sve što znamo o postojanju zakona gravitacije
to da kako, prema iskustvu svih posmatrača, kamen bez oslonca uvek
pada na tle, nema razloga da verujemo da se ista stvar pod istim uslo-
vima neće ponoviti na isti način, već, naprotiv, imamo sve razloge
da verujemo da hoće.
Da jesmo sigurni da granice ljudskog iskustva nikada neće biti
proširene, možda bi i bilo nekog opravdanja za Hjumovu pretpo-
stavku da je upoznat sa svime što se može dogoditi pod uticajem
prirodnih zakona, kao i nekakvog pristojnog izgovora za prezir kojim
prati svaku Hakslijevu aluziju na spiritualizam. Ali, kao što očigledno
sledi iz spisa obojice filozofa, da ni izdaleka ne poznaju sve mogu-
ćnosti psiholoških fenomena, nikada ne možemo biti dovoljno opre-
zni u odmeravanju njihovih dogmatizovanih tvrdnji. Čovek je u
iskušenju da pretpostavi kako je osoba koja sebi dopušta tako grubu
kritiku spiritualnih pojava stekla kvalifikacije za ulogu cenzora kroz
odgovarajuća proučavanja; ali, u pismu koje je poslao Londonskom
udruženju dijalektičara gospodin Haksli, izjavivši da nije imao do-
voljno vremena da se posveti ovom problemu, i da ga on ni ne zani-
ma, iznosi sledeće priznanje, koje može da posluži kao ilustracija na
641
kakvim klimavim osnovama savremeni naučnici ponekad zasnivaju
svoje nepokolebljive stavove. „Jedini slučaj iz oblasti spiritizma”,
piše on, „kog sam ikada imao prilike da sam ispitam bio je najbe-
zočnija prevara na koju sam ikada naišao.”
Šta bi ovaj filozof, pristalica teorije protoplazme, mislio o nekom
spiritualisti koji, pošto je imao jednu jedinu priliku da virne kroz
teleskop, i tom prilikom ispao žrtva neke varke koju mu je priredio
duhoviti asistent u opservatoriji, od tog trenutka počne da optužuje
astronomiju da predstavlja „ponižavajuće praznoverje”? Ova činje-
nica pokazuje da su naučnici, po pravilu, korisni jedino kao sakuplja-
či fizičkih činjenica; njihova uopštavanja su često slabija i daleko
nelogičnija od onih koja iznose laici koji ih kritikuju. To je i razlog
zbog koga se drže naopakih predstava o drevnim učenjima.
Profesor Balfur Stjuart izuzetno ceni filozofsku intuiciju Heraklita
iz Efesa, koji je živeo nekih pet vekova pre Hrista, „vapijućeg” filozofa
koji je objavio da je „vatra uzročnik koji stoji iza svega, i da se sve
stvari nalaze u stanju neprestanog kretanja”. „Očigledno je”, kaže pro-
fesor, „da je Heraklit morao da ima jasnu predstavu o urođenoj po-
kretljivosti i energiji univerzuma, koncept sličan onom koga zastupaju
savremeni filozofi koji materiju smatraju suštinski dinamičkom kate-
gorijom, samo nešto manje precizan.” On smatra da je izraz vatra prili-
čno nejasan, što je sasvim prirodno, jer nema dokaza koji bi pokazali
da bilo profesor Balfur Stjuart (koji je izgleda manje sklon materijali-
zmu od nekih svojih kolega) ili ma koji od njegovih savremenika shva-
ta koje je pravo značenje u kome je reč „vatra” upotrebljena.
642
TROSTRUKI SASTAV VATRE
Njegova razmišljanja o poreklu svega što postoji bila su ista kao

i Hipokratova. Obojica su imala iste predstave o vrhovnoj sili,4 pa
su stoga i njihovi pojmovi o prvobitnoj vatri, smatranoj za materijalnu
silu, sličnoj Lajbnicovom dinamizmu, bili „neprecizniji” nego kod
savremenih filozofa, što je pitanje koje tek treba da bude rešeno; na
drugoj strani, njihova metafizička gledišta su bila daleko više filo-
zofska i racionalna od jednostranih teorija naših današnjih naučnika.
Njihove ideje o vatri su se potpuno poklapale sa onima kod poznijih
„filozofa vatre”, rozenkrojcera i ranih zoroastrijanaca. Oni su tvrdili
da je sav svet stvoren iz vatre, čiji božanski duh predstavlja svemo-
ćnog i sveznajućeg BOGA. Nauka je do sada potvrdila njihove sta-
vove u fizičkom pogledu.
Vatra je, u drevnoj filozofiji svih doba i svih zemalja, uključujući
i naše sopstveno, smatrana za trojaki princip. Kao što voda sadrži vi-
dljivi fluid sa nevidljivim gasovima koji se skrivaju u njoj i koja im,
uz sve spiritualne principe prirode, daje njihovu dinamičku energiju,
tako su i u vatri prepoznali: 1. vidljivi plamen; 2. nevidljivu ili as-
tralnu vatru – nevidljivu kada je inertna, ali koja u aktivnom stanju
proizvodi toplotu, svetlost, hemijsku silu i elektricitet, kao i moleku-
larne sile; 3. duh. Isto pravilo su primenili i na svaki od ova tri ele-
menta; i za sve što evoluira iz njihovih kombinacija i međusobnih
veza, uključujući i samog čoveka, smatrali su da poseduje ovakvu
trojnu strukturu. Vatra je, po mišljenju rozenkrojcera, koji nisu bili
ništa drugo do naslednici teurgista, predstavljala izvor ne samo ma-
terijalnih atoma, nego i sila koje im daju energiju. Kada se vidljivi
plamen ugasi, on nestaje, ne samo iz vida nego zauvek, u konceptu
materijaliste. Međutim, hermetički filozof ga sledi kroz “poznati svet
4 „Diog. in Vita.”
643
podela sve do suprotne strane na kojoj je nedokučivo”, kao što sledi
i bestelesni duh čoveka, „životnu iskru nebeskog plamena”, u Æte-
reum s one strane groba.5
Ovaj deo je suviše značajan da bismo nastavili dalje bez nekoliko
reči komentara. Stav prirodnih nauka prema spiritualnoj polovini kos-
mosa je savršeno prikazan na primeru njene grube predstave o vatri.
U ovoj, kao i u svakoj drugoj grani nauke, njihova filozofija ne sadrži
nijedan čvrsti element: svi su šuplji i krhki. Radovi njihovih sop-
stvenih autoriteta, koji vrve od ponižavajućih priznanja, daju nam
puno pravo da izjavimo kako je pod na kome stoje tako nestabilan
da svakog trena neko novo otkriće, i to nekoga iz njihovih sopstvenih
redova, može da ukloni oslonac tako da popadaju jedni preko drugih.
Toliko im je stalo da uklone duh iz svih svojih koncepcija da, kao što
Balfur Stjuart kaže: „Pokazuju sklonost da se zalete u drugu krajnost,
i da preteraju sa razvojem čisto fizičkih koncepcija.” On tome dodaje
i blagovremeno upozorenje: „Budimo oprezni da, izbegavajući Scilu,
ne naletimo na Haribdu. Jer univerzum sigurno ima više od jednog
jedinog gledišta, i sasvim je moguće da postoje oblasti koje svoja
blaga neće predati ni najupornijim fizičarima, naoružanim samo kilo-
gramima, metrima i časovnicima.”6 Na drugom mestu, on priznaje:
„Mi ne znamo ništa, ili gotovo ništa, o krajnjim aspektima građe i
svojstava materije, bilo da je organska ili neorganska.”
Što se tiče drugog velikog pitanja – kod Makolija nalazimo još
otvoreniju izjavu: „U traženju odgovora na pitanje šta biva sa čove-
kom posle smrti – ne vidimo da jedan visoko obrazovani Evropljanin,
koji se oslanja samo na sopstveni razum, ima išta veće šanse da bude
u pravu od jednog Indijanca iz plemena Crne Noge. Nijedna od mno-
štva nauka u kojima daleko nadmašujemo to indijansko pleme ni na-
jmanje ne rasvetljava stanje u kome se duša nalazi kada ‚životinjski’
život stigne do svog kraja. Uistinu, čini nam se da su nas svi filozofi,
5 Pogledajte radove Roberta de Fluktibusa, kao i “Rosicrucians”, Hargrejva Džen
ingsa.
6 Profesor B. Stjuart: “Conservation of Energy”.
644
kako drevni tako i savremeni, koji su pokušali da bez pomoći nat-
prirodnog otkrivenja dokažu čovekovu besmrtnost, od Platona pa sve
do Frenklina, bedno izneverili.”
Čovekova spiritualna čula su sposobna za daleko verodostojnija
otkrivenja od svih materijalističkih sofizama. Ono što je za Platona i
njegove učenike bio uspešno izveden dokaz, sada se smatra praznim
filozofiranjem i promašajem. Naučni metodi su izokrenuti naopako.
Svedočenja ljudi iz drevne prošlosti, koji su bili mnogo bliže istini,
jer su bili i mnogo bliži duhu prirode – jedinom vidu u kome će
Božansko dopustiti da bude viđeno i shvaćeno – kao i njihovi dokazi,
sada se odbacuju. Njihova razmišljanja – ukoliko moramo da veru-
jemo savremenim misliocima – samo pokazuju koliko su izlišna ne-
sistematska mišljenja ljudi koji nisu poznavali naučne metode
sadašnjeg veka. To malo znanja iz fiziologije kojim su raspolagali
glupo su zasnivali na dobro izvedenim psihološkim trikovima, dok
današnji naučnik zasniva psihologiju – za koju sam priznaje da mu
je potpuno nepoznata – na fiziologiji, koja za njega još uvek pred-
stavlja zatvorenu knjigu, i gde još uvek nije iznašao ni sopstveni
metod, kako nas Furnije obaveštava. Što se tiče poslednjeg prigovora
u Makolijevoj raspravi, na nju je Hipokrat odgovorio još pre mnogo
vekova:
„Svo znanje i sve veštine se nalaze u prirodi ukoliko joj pravilno
postavimo pitanje, ona će nam otkriti istine koje se odnose na svako
od njih, kao i nas same. Šta su uopšte prirodni procesi ako ne samo
Božanstvo, koje na taj način ispoljava svoje prisustvo? Kako
možemo da propitujemo prirodu i na koji način će ona da nam
odgovori? Moramo joj pristupiti sa verom, sa čvrstim pouzdanjem
da ćemo najzad otkriti celu istinu; i priroda će nam dopustiti da saz-
namo njen odgovor našim unutrašnjim čulom, koje nam uz pomoć
našeg poznavanja neke od veština ili nauka otkriva istinu na tako
jasan način da je nemoguće i dalje sumnjati.”7
7 Kabani: “Histoire de la Médecine”.
645
liki broj učenih i pouzdanih pisaca, kao i toliko mnoštvo svedoka, da
ne bi trebalo donositi sud o tome bez posebnog opreza.”29
Ševalije, koji je teškom mukom sakupio materijal za svoju de-
monološku teoriju, iznosi najuzbudljivije primere kako bi dokazao
da iza svih takvih slučajeva stoji đavo, koji koristi leševe pokojnika
kako bi se sam ‚odenuo’ u njih i potom tumara noću, sišući ljudima
krv. Čini mi se da bi bilo najbolje da ne izvodimo ovu mračnu osobu
na pozornicu. Ako bi uopšte trebalo da poverujemo u povratak du-
hova, postoji mnoštvo izopačenih razvratnika, škrtica i grešnika dru-
gih vrsta – naročito samoubica, koji bi po svojoj zlobi i pakosti mogli
da pariraju samom đavolu u ‚njegovim najboljim danima’. Sasvim
je dovoljno da budemo prinuđeni da poverujemo u ono što svojim
očima vidimo, i da znamo da je postojanje duhova činjenica, bez
potrebe da svom Panteonu duhova dodajemo i đavola – koga još niko
nikada nije video.
Ipak, ima još zanimljivih činjenica u vezi sa vampirizmom koje se
mogu prikupiti, jer je verovanje u ovaj fenomen postojalo u svim zem-
ljama još od najdrevnijih vremena. Slovenski narodi – Grci* , Vlasi i
Srbi bi pre posumnjali u postojanje svojih neprijatelja, Turaka, nego u
činjenicu da vampiri postoje. Brukolak ili vurdalak** , kako ih nazi-
vaju, česta su tema priča koje se mogu čuti kraj slovenskih ognjišta.
Najbolji pripovedači, ljudi koji se odlikuju ne samo mudrošću nego i
besprekornim poštenjem, raspravljali su o ovoj stvari i čvrsto verovali
u nju. Odakle, onda, takvo sujeverje? Šta može da objasni ovo sve-
prisutno verovanje kroz protekle vekove, kao i potpunu podudarnost
u detaljima i sličnost opisa ovog fenomena na koje nailazimo u sve-
dočenjima – po pravilu svedočenjima pod zakletvom – raznih ljudi
koji se nikada nisu upoznali i koji se međusobno razlikuju u pogledu
drugih vrsta sujeverja.
29 „Huetiana”, str. 81.
* H. P. B. verovatno ovim podrazumeva pravoslavne narode, s obzirom na činjenicu
da Grci nisu Sloveni. (prim.prev.)
** Prelici naziva vukodlak. (prim.prev.)
681
„Postoje”, kaže Dom Kalme (Dom Kalmet), jedan skeptični bene-
diktinski monah iz prošlog veka, „dva različita načina da se uništi
verovanje u ove navodne duhove ... Prvi bi bio da se čuda vampirizma
objasne fizičkim uzrocima. Drugi bi bio da se potpuno odbaci istinitost
svih takvih priča; ovaj drugi plan bi nesumnjivo bio sigurniji i mu-
driji.”30
Prvi način – objašnjenje pomoću fizičkih, mada i okultnih uzroka,
prihvatila je Pjerarova škola mesmerizma. Sigurno je da spiritisti ne-
maju pravo da sumnjaju u verodostojnost ovakvog objašnjenja. Drugi
plan su prihvatili naučnici i skeptici. Oni sve poriču. Kao što de Muso
primećuje, nema boljeg ni sigurnijeg načina, niti on zahteva ikakav
napor bilo od filozofije ili nauke.
Duh seoskog pastira u blizini Kodoma, u Bavarskoj, počeo je da
se ukazuje nekolicini stanovnika naselja, i bilo usled straha koga su
osetili ili nekog drugog uzroka, svaki od njih je umro tokom narednih
nedelju dana. U očajanju, meštani su iskopali leš i zakucali ga za tle
dugačkim kocem. Iste noći duh se ponovo pojavio, izazivajući kod
ljudi grčeve od panike, pri čemu je nekolicina umrla od gušenja. Na
to su seoske vlasti predale mrtvo telo dželatu, koji ga je odneo na
obližnje polje i spalio ga. „Leš je”, kaže de Muso, navodeći Dom
Kalmea, „zavijao kao ludak, bacajući se i kidajući rukama kao da je
bio živ. Kada je bio proboden zašiljenim kocem, iz njega su probili
krici i izlila se masa tamno crvene krvi. Ovaj duh je prestao da se po-
javljuje tek kada je njegov leš bio pretvoren u prah i pepeo.”31
Istražni organi koji su obišli ovo mesto izjavili su da su tvrdnje
meštana istinite; tela su bila iskopana i u skoro svim slučajevima je
primećeno da telo za koje se sumnja da je podleglo vamprizmu iz-
gleda zdravo i rumeno, a da njegovo tkivo ne pokazuje nikakve znake
raspadanja. Primećeno je da se razni predmeti koji su nekada pri-
padali ovim duhovima kreću po kući a da ih niko nije ni dotakao. Ali
30 Dom Kalme: “Apparitions”, itd. Pariz, 1751, tom II., str. 47; ”Les Hauts Phe
nomenes de la Magie”, str. 195.
31 “Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 196.
682
predstavnici zvaničnih vlasti su po pravilu odbijali da odobre spalji-
vanje i odsecanje glave pre nego što se ispoštuju najstrožija pravila
zakonske procedure. Pozvani su svedoci, saslušani su njihovi iskazi
i pažljivo razmotreni. Posle toga, ispitani su iskopani leševi, i, ako
bi pokazivali nedvosmislene znake karakteristične za vampirizam,
bili bi predati dželatu. Dom Kalme primećuje:32
„Ali glavna teškoća se sastojala u otkrivanju načina na koji su
ovi vampiri bili u stanju da napuste svoje grobnice, i kako su uspevali
da ponovo uđu u njih, ne pokazujući ni najmanji znak kopanja i pre-
vrtanja zemlje; kako to da su ih videli obučene u njihovu uobičajenu
odeću; kako uopšte mogu da se kreću naokolo, da hodaju, da jedu?
... Ako je po sredi bila puka mašta onih koji su poverovali da ih takvi
vampiri zlostavljaju, kako to da su identični ‚duhovi’ potom pro-
nalaženi u svojim grobovima ... ne pokazujući ni najmanje znake
raspadanja, puni krvi, čije je tkivo bilo meko i sveže? Kako objasniti
zbog čega su njihova stopala bila blatnjava i pokrivena prljavštinom
sledećeg dana, posle noći kada su se pojavili i prepali svoje susede,
dok ništa slično tome nije primećeno na drugim leševima sa istog
groblja?33 Kako to da se oni koji su bili spaljeni nikada više nisu po-
javili? I da se ovakvi slučajevi tako često događaju upravo u zemlji
gde ljudi čvrsto veruju u ovu vrstu ‚predrasude’; jer umesto da ona
bude iskorenjena, svakodnevno iskustvo samo učvršćuje narodno
sujeverje i uvreženo verovanje.”34
Evo jednog prirodnog fenomena koji je potpuno nepoznat i koga
otuda fiziologija i psihologija odbacuju u naše doba sumnji u sve i
svašta. Ovaj fenomen je stanje polusmrti. Telo je praktično mrtvo,
i, kod osoba gde materija nije prevagnula u odnosu na duh, i gde
zloba i izopačenost nisu bili toliki da unište svaku duhovnost, uko-
liko se ostavi da počiva, postepeno dolazi do razgradnje astralne
duše i, kada je i poslednja spona raskinuta, ona biva zauvek odvojena
32 Ibid.
33 Pogledajte isto svedočenje pod zakletvom u zvaničnom dokumentu: „De l’Inspir.
des Camis ”, I. Blank, 1859. Plon, Pariz.
34 Dom Kalme: “Apparitions”, tom II., poglavlje XLIV., str. 212.
683
svog zemaljskog tela. Ista magnetna polarizacija će snažno odbiti
eteričnog čoveka od raspadajuće organske materije. Čitav problem
leži u tome što: 1. postoji uverenje da je trenutak konačnog odvajanja
ova dva entiteta onaj u kome nauka proglašava telo mrtvim; 2. pre-
ovlađujući stav u toj istoj nauci je da u čoveku ne postoji bilo duša
ili duh.
Pjerar pokušava da pokaže kako je u svakom slučaju opasno pre-
rano sahraniti telo, čak i ako ono već pokazuje nesumnjive znake ras-
padanja. „Jadni mrtvi kataleptičari”, kaže doktor, „sahranjeni na
mračnim i vlažnim mestima kao da su potpuno mrtvi, gde činjenica
da nisu živi nije dovoljna da dovede do raspadanja njihovih tela, pa
je njihov (astralni) duh zaodenut u fluidno (eterično) telo nateran da
napusti svoj grobni stan i da nad živim bićima obavlja stvari uobiča-
jene u fizičkom životu, kao što je ishrana, čiji rezultat, tajanstvenom
vezom između duše i tela, koju će spiritistička nauka objasniti jednog
dana, prenosi do materijalnog tela koje i dalje leži u svom grobu,
omogućavajući mu na taj način da opstaje u svom zagrobnom živo-
tu.”35 Ovi duhovi, u svojim privremenim telima, često su viđani kako
izlaze sa groblja; poznato je da su se uglavnom držali svog komšiluka
i da su tu ljudima sisali krv. Sudska istraga je utvrdila da je posledica
toga bilo fizičko iscrpljivanje žrtava, što se često završavalo nji-
hovom smrću.
I zato, prema bogonadahnutom savetu Dom Kalmea, moramo ili
da nastavimo da poričemo sve ovo ili, ukoliko reči svedoka i sudskih
organa uopšte imaju neku težinu, moramo da prihvatimo jedino
moguće objašnjenje. „Činjenicu da su duše preminulih otelovljene u
vazdušastim, odnosno eteričnim telima najpotpunije i najjasnije su
dokazala dvojica izuzetnih ljudi, dr Č. i dr Mor,” kaže Glenvil, „a is-
tovremeno su pokazali i da je ona bila obuhvaćena učenjem najvećih
filozofa kao i najstarijih crkvenih otaca.”36
35 Pjerar: „Spiritualistička revija”, tom IV., str. 104.
36 „Sadducismus Triumphatus”, tom II., str. 70.
684
Nemački filozof Gore kaže praktično to isto: „Bog nikada nije
stvorio čoveka kao mrtvo telo, već kao životinju punu života. Kada
bi ga načinio takvim, uverivši se da je spreman da primi dah besmrt-
nosti, dunuo bi mu u lice te bi tako čovek u božijim rukama postao
remek-delo stvaranja u dvostrukom smislu. Ovo tajanstveno ‚preno-
šenje daha’ se odigralo u samoj klici života prvog čoveka (ljudske
rase?); od tada su sjedinjene animalna (tj. životinjska) duša potekla
od Zemlje i duh koji je nebeskog porekla.”37
De Muso, zajedno sa ostalim rimo-katoličkim piscima, na to vrišti:
„Ovako nešto je potpuno protivno katoličkom učenju!” Pa šta iako
jeste? Može da bude i ekstremno anti-katoličko, a da ipak bude lo-
gično i da ponudi rešenje za mnoštvo psiholoških zagonetki. Sunce
nauke i filozofije sija za sve podjednako; ukoliko rimo-katolici, koji
čine jedva jednu sedminu svetske populacije, nisu time zadovoljni,
možda će milioni ljudi drugih religija koji ih brojem višestruko nad-
mašuju biti.
A sada, pre nego što napustimo ovu odbojnu temu o vampirizmu,
daćemo još jednu ilustraciju, koja se ne temelji ni na kakvim doka-
zima osim činjenice da su nam je preneli vrlo pouzdani svedoci.
Negde početkom sadašnjeg veka, u Rusiji se odigrao jedan od na-
jstrašnijih slučajeva vampirizma koji je zabeležen. Guverner provin-
cije Č – bio je čovek star šezdesetak godina, zloban, tiranin, surov i
zavidljiv. Raspolažući despotskim autoritetom, neograničeno ga je
zloupotrebljavao, podstican svojim svirepim instinktima. Zaljubio se
u lepu kćer jednog činovnika koji mu je bio podređen. Mada je de-
vojka već bila verena sa mladićem koga je volela, tiranin je uspeo da
natera njenog oca da pristane da se on oženi njom; i jadna žrtva je,
uprkos svom očaju, postala njegova žena. Njegova narav je ubrzo
počela da se pokazuje kroz napade ljubomore. Tukao ju je, zatvarao
je po nekoliko nedelja u njenu sobu, i nije joj dopuštao da vidi ma
koga ukoliko i on nije bio prisutan. Najzad se razboleo na smrt. Ose-
37 Gore:„Sabrana dela”, tom III., poglavlje VII., str. 132.
685
ćajući da mu je kraj blizu, naterao ju je da se zakune da se nikada
neće ponovo udati; uz strašne zakletve pripretio joj je da će se, ako
to ipak bude učinila, vratiti iz groba i ubiti je. Bio je sahranjen na
groblju preko puta reke, a mlada udovica, koja više nije bila izložena
zlostavljanju, vremenom je prevladala svoje strahove i popustila pred
saletanjima svoje stare ljubavi, pa su se ponovo verili.
Tokom noći kada je održana uobičajena proslava zaruka, pošto su
gosti otišli, staru kuću je potresao vrisak koji je dolazio iz njene sobe.
Vrata su bila razvaljena, a nesrećna žena je ležala onesvešćena na
svom krevetu. U isto vreme se začulo kloparanje kočija koje su na-
puštale dvorište. Na njenom telu su otkrili crne i plave otiske, kao da
je bila krvnički uštinuta, dok je iz jedva vidljive rupice na njenom
vratu iscurilo nekoliko kapi krvi. Kada se malo oporavila, rekla je da
je njen pokojni muž iznenada upao u sobu, potpuno isti kao da je još
bio živ, izuzev zastrašujućeg bledila; uputio joj je pogrde zbog njene
nedoslednosti, da bi je potom surovo izudarao i štipao. Niko nije
poverovao u njenu priču, ali sledećeg jutra je straža koja je bila na
suprotnom kraju mosta što je prelazio preko reke izvestila da je, baš
pred ponoć, pored njih projurila crna kočija u koju je bilo upregnuto
šest konja, ne obazrevši se na njihov poziv da se zaustavi.
Novi guverner, koji nije poverovao u priču o utvari pokojnog
muža, ipak je preduzeo meru opreza udvostručivši broj stražara koji
su nadgledali most. Međutim, ista stvar se ponavljala iz noći u noć;
vojnici su izjavljivali da se rampa u njihovoj stanici kraj mosta dizala
sama od sebe, a začarana kočija projurila pored njih uprkos njihovim
pokušajima da je zaustave. U isto vreme, svake noći bi kočija uletela
u dvorište kuće pokojnog guvernera; osmatrači, uključujući udo-
vičinu porodicu i kućnu poslugu, pali bi u dubok san; i svakog jutra
bi mlada žrtva bila pronađena sva u modricama, kako krvari i leži u
nesvesti. Cela varoš se uspaničila. Lekari nisu mogli da ponude
nikakvo objašnjenje; sveštenici su dolazili da provedu celu noć u
molitvi, ali kako bi se primakla ponoć, zahvatila bi ih neka užasna
obamrlost. Najzad, došao je i arhiepiskop te provincije i lično obavio
686
obred isterivanja nečistih duhova, ali su sledećeg jutra pronašli gu-
vernerovu udovicu u još gorem stanju. Sada je bila skoro na samrti.
Novi guverner je najzad bio prisiljen da preduzme najstrožije mere
kako bi zaustavio dalje narastanje panike u gradu. Postavio je pedeset
kozaka duž mosta, sa naređenjem da zaustave ukletu kočiju po svaku
cenu. Tačno u uobičajeni sat čuli su je i ugledali kako se približava
iz pravca groblja. Oficir na straži i sveštenik koji je držao krst stali
su ispred rampe i uglas povikali: „U ime Boga i cara, ko ide?” Iz pro-
zora na kočijama se pomolila dobro poznata glava, a isto tako poznat
glas im je odgovorio: „Državni savetnik i guverner iz Č – !” U istom
trenutku, oficir, sveštenik i vojnici su bili odbačeni u stranu snažnim
električnim udarom, a ukleta kočija je proletela pokraj njih, pre nego
što su uspeli da povrate dah.
Arhiepiskop je onda odlučio, kao poslednje sredstvo, da pribegne
prastarom rešenju i da iskopa telo pokojnika, te da ga zakuca za tle
zašiljenim kocem, pravo kroz srce. To je urađeno uz veliki verski
obred kome su prisustvovali svi meštani. Priča se da je otkriveno da
je telo bilo prepuno krvi, rumenih obraza i usana. U trenutku kada je
kolac prvi put udaren, iz leša je probio jecaj, a mlaz krvi šiknuo vi-
soko u vazduh. Arhiepiskop je izgovorio uobičajene reči za teranje
nečiste sile, telo je ponovo zakopano i od tada se više nije čulo za
ovog vampira.
Ne znamo u kojoj je meri moglo da dođe do preuveličavanja činje-
nica iz ovog slučaja, ali mi smo ovu priču čuli od jednog očevica pre
mnogo godina; i danas još ima porodica u Rusiji čiji stariji članovi
mogu da se prisete ove strašne priče.
Što se tiče izjave iz medicinskih knjiga da se relativno često do-
gađa da osobe koje su u kataleptičkom stanju budu sahranjene, kao i
upornih tvrdnji specijalista da tako nešto ne može da se dogodi, osim
u krajnje retkim slučajevima, dovoljno je da prelistamo dnevnu
štampu ma koje zemlje pa da otkrijemo mnoštvo dokaza koji po-
tvrđuju ovu užasnu činjenicu. Poštovani H. R. Houvajs, autor dela
“Ashes to Ashes” (Prah si i u prah ćeš se vratiti), u svom radu
687
napisanom radi podrške spaljivanju mrtvih, nabraja neke vrlo zabri-
njavajuće slučajeve preranog sahranjivanja. Na četrdeset šestoj stra-
nici se pojavljuje sledeći dijalog:38
„Ali da li vi lično znate za slučajeve preuranjenog sahranjivanja?”
„Znam, van svake sumnje. Neću da tvrdim kako su oni česta po-
java u našoj umerenoj klimi, ali se događaju s vremena na vreme.
Tek što otvore groblje, a već se dogodi da otkriju kovčeg u kome
telo ne samo što je okrenuto, već su skeleti često potpuno iskrivljeni,
u poslednjoj, očajničkoj borbi za život pod zemljom. Okrenut položaj
još i može da bude posledica nespretnog rukovanja kovčegom, ali
ne i iskrivljenost.”
Posle ovoga, pisac nastavlja da iznosi sledeće slučajeve skorijeg
datuma:
„U Beržeraku (u Dordonji) 1842. jedan pacijent je uzeo pilulu za
spavanje ... ali se nije budio ... Pustili su mu krv, a on i dalje nije
davao znake života ... Na kraju su ga proglasili mrtvim i sahranili
ga. Posle nekoliko dana, setivši se pilule za spavanje, otvorili su
grob. Telo je bilo prevrnuto i izgledalo kao da se očajnički borilo.”
„Sunday Times od 30. decembra 1838. iznosi da su u Toneju, u
donjoj Garoni, sahranjivali jednog čoveka, kada se iz kovčega začuo
nekakav nejasan zvuk; grobar je na to pobegao glavom bez obzira
.... Kovčeg je bio izvučen iz groba i razvaljen. Lice zgrčeno od užasa
i očaja, pokidana postava sanduka, iskrivljeni udovi, sve je ukazivalo
na žalosnu priču – i to prekasno.”
„U Times-u iz maja 1874. se kaže da je avgusta 1873. jedna mlada
gospođa umrla nedugo posle udaje ... Kroz godinu dana njen muž se
ponovo oženio, a majka njegove prve supruge je odlučila da premesti
telo svoje kćeri u Marsej. Otvorili su grobnicu i pronašli telo sirote
devojke opruženo po podu, raščupane kose, pored mrtvačkog po-
krova iskidanog na komade.”39
38“Ashes to Ashes”, London: Daldi, Ajsbister & Komp. 1875.

39Autor upućuje sve one koji sumnjaju u ove izjave na „Gatherings from Grave
yards” (Okupljanja na groblju) od Dž. A. Vokera, str. 84-193, 194, itd.
688
Moraćemo da se vratimo na ovu temu kada budemo razmatrali
biblijska čuda, a za sada ga ostavljamo i vraćamo se magijskim feno-
menima.
Ako bismo hteli da damo detaljan opis raznih pojava koje se do-
gađaju među adeptima Indije i drugih zemalja, mogli bismo da is-
punimo tomove knjiga a da to ipak bude beskorisno, jer ne bi ostalo
mesta za objašnjenja. Prema tome, odabraćemo one koji se donekle
podudaraju sa savremenim fenomenima, ili koje je potvrdila zakon-
ska istraga. Horst je pokušao da svojim čitaocima ponudi jednu pred-
stavu o izvesnim persijskim duhovima i pretrpeo neuspeh, jer i sam
pomen nekih među njima izaziva vrtoglavicu kod onih koji veruju u
takve stvari. Postoje Deve i njihovi posebni oblici; zatim Darvandi
sa svojim mračnim trikovima; tu su Šadimi i Đine; čitava legija
duhova, demona, zlih duhova i vilovnjaka iz persijskog kalendara;
na drugoj strani su jevrejski Serafimi, Heruvimi, Izedi, Amšaspendi,
Sefiroti, Malahimi, Elohimi, i, dodaje Horst, „milioni astralnih i ele-
mentarnih duhova, posredničkih duhova, utvara i imaginarnih bića
svih rasa i boja kože”.40
BENGALSKO ŽONGLIRANJE
Ali većina ovih duhova nema ništa zajedničko sa fenomenima koje

svesno i namerno izvode magovi sa Istoka. Oni spremno odbijaju
takvu optužbu i prepuštaju vračevima da traže pomoć od elementarnih
duhova i sablasti. Adept ima neograničenu vlast nad njima, ali se retko
koristi njom. U cilju izazivanja određenih fizičkih fenomena on priziva
duhove prirode, ne kao inteligentne već kao ukroćene sile.
Kako uvek želimo da potkrepimo naše argumente svedočenjima
drugih lica, a ne našim sopstvenim, neće biti loše da iznesemo mišlj-
enje iz jednog dnevnog lista, bostonskog Herald-a, u pogledu feno-
40 Horst: „Zauber Bibliothek”, tom V., str. 52.
689
mena uopšte, a posebno onih koje izvode medijumi. Kako je imao
loše iskustvo sa izvesnim nečasnim osobama, pisac je uložio poseban
napor da se uveri u istinitost pojedinih ‚čuda’ za koja kažu da ih
izvode u Indiji, kao i da ih uporedi sa onima koja se pripisuju savre-
menim čudotvorcima.
„Današnji medijum”, kaže on, „pokazuje više sličnosti, po meto-
dama i manipulisanju kojim se služi, sa prizivanjem duhova dobro
poznatim iz prošlih vremena, nego ma koji drugi predstavnik magi-
jske veštine. Koliko je daleko od sposobnosti onih koje imitira
pokazuje sledeći primer. Godine 1615. jedno izaslanstvo visoko obra-
zovanih i istaknutih ljudi iz engleske Istočno-Indijske kompanije
otišlo je u posetu imperatoru Džehangiru. Tokom svoje misije imali
su prilike da vide mnoštvo najčudnovatijih predstava, koje su ih
povremeno navodile da posumnjaju u sopstvena čula i odustanu od
pokušaja da pronađu neko razumno objašnjenje. Od jedne grupe ben-
galskih žonglera i mađioničara, koji su pokazivali svoje veštine pred
imperatorom, zatraženo je da izvedu da na licu mesta iz semena nikne
deset stabala duda. Oni su odmah posadili deset semena iz kojih se,
kroz nekoliko minuta, razvio isti toliki broj drveta. Zemlja se raz-
makla na mestu gde je seme bilo posađeno, prvo su se pojavili ma-
jušni listići, a onda su najednom nikli tanki izdanci koji su naglo
izrasli u visinu, izbacili listove, grančice i cele grane, da bi se najzad
raširili u krošnju, razvili pupoljke, rascvetali se i dali plod, koji je na
licu mesta sazreo i bio izvrsnog ukusa. I sve to se zbilo pre nego što
je posmatrač stigao da skrene pogled! Tokom iste predstave, u istim
uslovima, nikla su i drveta smokve, badema, manga i oraha, donoseći
svako svoj zreo plod. Jedno čudo je smenjivalo drugo. Grane su bile
pune ptica prekrasnog perja, koje su letele među lišćem uz veseli
cvrkut. A zatim je lišće dobilo boju rđe, popadalo sa grana koje su
uvenule, da bi na kraju drveće naprosto potonulo u zemlju iz koje je
niklo još istog sata.
„Drugi izvođač je imao luk i pedesetak strela sa čeličnim vrhovima.
Izbacio je strelu u vazduh i, gle! Strela je ostala da stoji nepomično u
690
praznom prostoru na priličnoj visini iznad tla. Sledilo je još nekoliko
strela koje su se zaustavljale duž iste ose kao i prva, sve dok se u vaz-
duhu nije obrazovao niz strela, da bi onda usledio poslednji hitac koji
je, pogodivši niz, izazvao da sve prethodne popadaju na tle.”
„Podigli su dva obična šatora okrenuta jedan drugom, otprilike na
strelomet udaljena jedan od drugog. Posmatrači su podrobno ispitali
svaki od šatora, kao i medijumov ormarić, i ustanovili da u njima
nema ničega. Krila šatora su onda bila pričvršćena uz samo tle sa svih
strana. A onda su posmatrače upitali koje bi vrste životinja ili ptica
hteli da se pojave iz ovih šatora i upuste u međusobnu borbu. Kan-e-
Džahan je sa nevericom zatražio da vidi borbu nojeva. Kroz nekoliko
minuta po jedan noj je izjurio iz svakog od šatora, u očiglednoj
nameri da ubije, i ubrzo je potekla krv; ali bili su tako slični po snazi
da nijedan nije uspevao da pobedi, pa su ih ubrzo izvođači rastavili i
sproveli natrag do šatora. Posle toga su bili ispunjavani zahtevi pos-
matrača za raznim vrstama ptica i životinja, uvek sa istim rezul-
tatom.”
„Postavljen je veliki kazan, i u njega je ubačena izvesna količina
pirinča. Bez ikakvog znaka vatre, pirinač je ubrzo počeo da krčka,
da bi na kraju iz kazana bilo izvađeno više od stotinu tanjira kuvanog
pirinča, svaki sa kuvanom piletinom odozgo. Ovaj trik dan-danas
izvode u manjim razmerama i najobičniji fakiri.”
„Ali naprosto nema dovoljno mesta da na osnovu zapisa iz daleke
prošlosti pokažemo koliko su otrcane predstave današnjih medijuma
blede i zaostale u poređenju sa onima iz drugih razdoblja, koje su
izvodili mnogo veštiji ljudi. Ne postoji ‚čudo’ u ma kom od tako-
zvanih fenomena ili manifestacija koje nije više nego dvostruko nad-
mašeno od strane drugih, veštijih izvođača, čija je povezanost sa
Zemljom, i to isključivo Zemljom, suviše očigledna da bi bilo mesta
ma kakvoj sumnji, iako sami nikada nisu potvrdili tu činjenicu.”
Pogrešili bismo ako bismo rekli da fakiri i žongleri uvek tvrde
kako im pomažu duhovi. Prilikom kvazi-religioznih prizivanja kakve
je, prema Žakoliovom opisu, Kovinda-svami izvodio pred ovim fran-
691
cuskim džentlmenom, kada su posmatrači želeli da vide prave „spiri-
tualne” pojave, oni bi se obraćali za pomoć pitrijima, svojim beste-
lesnim precima, kao i drugim čistim duhovima. Njih mogu da prizovu
jedino molitvom. Što se tiče svih drugih fenomena, njih mag ili fakir
izaziva po sopstvenoj volji. Bez obzira na očiglednu bedu u kojoj živi,
često se radi o čoveku koji je bio iniciran u nekom od hramova, i koji
isto tako dobro poznaje okultizam kao i njegova bogatija sabraća.
Haldejci, koje Ciceron ubraja među najstarije poznavaoce magije,
zasnivali su svu svoju magiju na unutrašnjim moćima čovekove duše,
kao i na prepoznavanju magijskih svojstava u biljkama, mineralima
i životinjama. Uz njihovu pomoć bili su u stanju da izvedu najne-
verovatnija „čuda”. Magija je za njih bila sinonim za religiju i nauku.
Tek kasnije su religiozni mitovi dualizma maga, izopačeni hrišćan-
skom teologijom i racionalizovani od strane izvesnih crkvenih otaca,
poprimili odvratni oblik u kome ih nalazimo kod takvih rimo-ka-
toličkih pisaca kao što je de Muso. Objektivno postojanje sred-
njovekovnih inkuba i sukuba,* tih odvratnih sujevernih izmišljotina
srednjeg veka koja su koštala tako mnogo ljudskih života, čiju real-
nost ovaj autor pokušava da nametne kroz čitav svoj rad, samo je ču-
dovišni proizvod verskog fanatizma i mentalne izopačenosti. Oni ne
mogu da imaju objektivni oblik, a pripisivati njihove posledice đa-
volu nije ništa do bogohuljenje: njime se nagoveštava da je Bog,
stvorivši Satanu, dopustio ovome da pođe naopakim putem. Ako smo
i prisiljeni da poverujemo u vampirizam, to može biti samo na osnovu
dve neporecive pretpostavke okultne nauke: 1. da je astralna duša
odvojivi, zasebni entitet koji ulazi u sastav našeg ja, koji je u stanju
da luta daleko od tela kome pripada a da ne prekine vrpcu života; 2.
da leš nije potpuno mrtav, i dokle god onaj koji ga nastanjuje može
da uđe u njega, leš može da izvuče iz njega dovoljno materijalnih
* Inkubi su demoni za koje se (naročito u srednjem veku) pretpostavljalo da noću ležu
sa muškarcima ili ženama kako bi proizveli natprirodno potomstvo. Sukubi su demoni
za koje se verovalo da poprimaju oblik žene i imaju polni odnos sa muškarcima dok su
u snu. (prim.prev.)
692
emanacija da bude sposoban da zadrži svoj kvazi-zemaljski oblik.
Ali tvrditi, zajedno sa De Musoom i de Mirvilom, da je đavo, kome
rimo-katolici pripisuju moć jednaku i suprotstavljenu Vrhunskom
Božanstvu, u stanju da se pretvara u vukove, zmije ili pse kako bi
zadovoljio svoju požudu i mogao da reprodukuje kojekakva ču-
dovišta, ideja je u kojoj se skrivaju klice obožavanja đavola, ludila i
svetogrđa. Rimo-katolička crkva, koja nas ne samo uči da verujemo
u ovu čudovišnu izmišljotinu, već prisiljava i svoje misionare da
propovedaju takvo učenje, nema nikakvog osnova da se buni protiv
obožavanja đavola koje praktikuju neki među Parsima i sektama
južne Indije. Upravo je suprotno; jer kada čujemo jezide kako pona-
vljaju svoju poznatu izreku: „Budi prijatelj demona; ponudi im svoju
imovinu, svoju krv, svoju službu, i ne treba da strahuješ od Boga –
On te neće povrediti,” nalazimo da ostaju dosledni svojoj veri i po-
štovanju Vrhovnog Božanstva; njihova logika je ispravna i razumna;
oni suviše poštuju Boga da bi mogli da zamisle kako bi On, koji je
stvorio celu vaseljenu, mogao da povredi čoveka, taj sićušni atom;
ali i demoni su tu; oni su nesavršeni, i otuda imaju dobre razloge da
ih se pribojavaju.
Prema tome, lični đavo, u svojim razno-raznim transformacijama,
može da bude jedino izmišljotina. Kad god zamišljamo da ga vidimo,
čujemo ili osećamo, najčešće se radi o odrazu naše sopstvene, zlobne,
izopačene i zagađene duše. Slični se privlače, kako kažu; prema
tome, u skladu sa raspoloženjem u kojem naš astralni oblik ističe iz
tela tokom sna, u skladu sa našim mislima, nastojanjima i dnevnim
preokupacijama, koji ostaju jasno utisnuti u plastičnoj kapsuli, zvanoj
ljudska duša, koja onda privlači sebi srodna joj spiritualna bića.
Otuda su neki snovi i vizije čisti i predivni, dok su drugi satanski i
užasni. Čovek se probudi, i onda otrči u ispovedaonicu, ili se nasmeje
sa neosetljivom ravnodušnošću na tu pomisao. U prvom slučaju,
obećaju mu konačno spasenje po cenu nekoliko indulgencija (koje
mora da kupi od Crkve), uz možda kraće vreme koje će morati da
provede u čistilištu, ili čak paklu. Šta ima veze? Zar nije uveren da
693
su mu zagarantovani večnost i besmrtnost, šta god radio? Sve je to
đavolovo maslo! Napolje s njim; tu su zvonce, Sveto Pismo i sveta
vodica! Ali „đavo” se ponovo vraća, pa iskreni vernik često dolazi u
iskušenje da posumnja u postojanje Boga, jer jasno primećuje da
đavo uspeva da nadvlada svog Stvoritelja i Gospodara. A onda se
suočava sa drugom opasnošću. Postaje ravnodušan i potpuno se pre-
pušta đavolu. Na kraju umire, a čitalac je saznao šta se sve potom
dešava u prethodnim poglavljima.
Ovu misao je divno izrazio dr Enmozer: „Religija ovde [u Evropi
i Kini] nije tako duboko ukorenjena kao među hindusima,” kaže on
raspravljajući o sujeverju. „Duh Grka i Rimljana je bio nepostojaniji
... Filozofska ideja sadržana u principu dobrog i lošeg, kao i pojmu
spiritualnog sveta ... mora da je pomogla predanju da stvori galeriju
likova iz raja i pakla, kao i najstrašnija izvrtanja istine koja je u Indiji
verski fanatizam pun entuzijazma proizvodio na daleko lakši način;
tamo je vidovnjak primao vizije putem božanskog prosvetljenja; ovde
je bio izgubljen u mnoštvu spoljnih objekata, sa kojima je pobrkao
sopstveni identitet. Grčevi, koje je u dalekim zemljama pratilo
odsustvo uma u fizičkom telu, ovde su bili uobičajeni jer imaginacija
nije bila tako snažna, a ni tako spiritualna.
Spoljni uzroci se takođe razlikuju; uslovi života, geografskog po-
ložaja i veštačkih sredstava proizvodili su razne modifikacije. Način
života na Zapadu je oduvek bio vrlo promenljiv, što uznemirava i
iskrivljuje čulne utiske, a spoljni život se otuda odražava na unu-
trašnji svet snova. Shodno tome, duhovi se javljaju u beskrajnim va-
rijacijama oblika i nagone ljude da zadovoljavaju svoje strasti,
ukazujući im na načine na koje to mogu da postignu, upuštajući se i
u najsitnije detalje, što je beskrajno ispod uzvišene prirode vidovitih
mudraca Indije.”
Neka proučavalac okultnih nauka učini sopstvenu prirodu isto
tako čistom a svoje misli isto tako uzvišenim kao što su one kod in-
dijskih mudraca, i onda će moći da spava neuznemiravan vampirima,
inkubima i sukubima. Neosetljivi telesni oblik ovakvog spavača be-
694
smrtni duh obavija božanskom silom koja ga štiti od dodira zlih uti-
caja, kao da je okružen nekom vrstom kristalnog zida.
„Haec murus aeneus esto: nil conscire sibi, nulla pallascere culpa ”
695
Poglavlje XIII.
STVARNOST I ILUZIJA.
Prâvi smisao amajlija Neobjašnjene tajne Magijski eksperiment

u Bengalu Iznenađujući podvizi Čiba Čondora Indijski trik pe-
njanja uz konopac je iluzija Oživljavanje sahranjenih fakira
Granice stanja obamrlosti Medijumstvo kao sušta suprotnost pra-
vom znanju Šta su „materijalizovani duhovi”? Šudala Madan
Filozofska osnova levitacije Eliksir i alkahest
„ALHEMIČAR: Uvek govoriš u zagonetkama. Kaži mi da li si ti

to vrelo o kome je Bernard Lord Trevigan pisao?
MERKURIJE: Ja nisam to vrelo, ja sam voda. Vrelo je svud oko
mene.”
Sandivogius, “New Light of Alchemy” (Nova Svetlost Al-
hemije).
„Sve što mi tvrdimo da radimo je sledeće: otkrivamo tajne ljud-

skog tela, da bismo znali zbog čega pojedini delovi okoštavaju a
cirkulacija posustaje, i primenili trajnu preventivu protiv starenja. To
nije magija; to je pravilno shvaćena veština medicine.”
Bulver-Liton.
696
Stvarnost i iluzija
„Gledaj, ratniče! Sada krst crveni

Pokazuje grob gde leži pokojnik silni;
U njemu gori plamen čudesni,
Da otera duhove što mrak vole noćni.
Njen će plamen goreti neugasivi
Dok se večna sudba ne ispuni.”
. . . . . . . . . . . . . . . .
„Nijedan plamen ovog sveta nije goreo takvim sjajem.”
Ser Valter Skot.
Postoje osobe čiji um jednostavno nije sposoban da pojmi intele-

ktualnu veličinu drevnih civilizacija, čak ni na polju fizičkih nauka,
gde može da im se pruži najkompletnija demonstracija njihovog
dubokog znanja i dostignuća. Ne obazirući se na lekciju opreznosti
kojoj su ih mnoga potpuno neočekivana otkrića naučila, oni i dalje
slede svoj stari plan poricanja i, što je još gore, ismejavanja svega
što nemaju nikakvog načina bilo da dokažu ili opovrgnu. Tako će, na
primer, da odmahnu rukom na samu ideju da bi amajlije mogle imati
bilo kakav učinak, ovako ili onako. Njihovom nedoraslom intelektu
je potpuno neshvatljiva i apsurdna činjenica da su sedam duhova
Apokalipse u direktnoj vezi sa sedam okultnih sila prirode, a pri
samoj pomisli na maga koji tvrdi da čini čuda pomoću izvesnih ka-
balističkih obreda počnu da se previjaju od smeha. Opažajući jedino
geometrijski oblik nacrtan na papiru, komad metala ili neke druge
supstance, nisu u stanju da zamisle kako bi ma koje razumno biće
moglo da im pripiše bilo kakvu okultnu moć. Ali oni koji su po cenu
velikih napora uspeli da nauče nešto više, znaju da su drevni mudraci
ostvarili isto tako velika dostignuća u psihologiji kao i u fizici, i da
su njihova istraživanja ostavila vrlo malo još nedokučenih tajni.
697
PRAVI SMISAO AMAJLIJA
Što se nas tiče, kada pentagram shvatamo kao figuru koja u saže-
tom obliku predstavlja duboku istinu o prirodi, ne vidimo u njemu
ništa što bi bilo smešnije od Euklidovih geometrijskih oblika, niti
nešto makar upola smešno kao što su simboli kojima se služi savre-
mena hemija. Šta bi jednom neupućenom čitaocu moglo da bude ap-
surdnije do činjenica da formula Na2CO2 predstavlja običnu sodu!
A da je C2H6O drugi način da se napiše – alkohol! Zašto bi onda
izazivalo takvo veselje što su alhemičari izražavali svoj Azot, odno-
sno kreativni princip u prirodi (astralnu svetlost) simbolom
koji obuhvata tri stvari: 1. Božansku hipotezu; 2. Filozofsku sintezu;

3. Fizičku sintezu – odnosno: veru, ideju i silu. Ali kako je „prirodno”
kada savremeni hemičar, koji hoće da svojim studentima u labora-
toriji predstavi reakciju sode (natrijum-karbonata) sa rastvorom ka-
menca upotrebi sledeće simbole:
(Na2CO3 + 2HKC4H4O6 + Aq) =

(2NaKC4H4O6 + H2O + Aq) + CO2
Ako nedovoljno nadahnutog čitaoca možemo da izvinimo što iz-

gleda zaprepašćen ovim nemuštim znacima hemijske nauke, zašto i
698
Stvarnost i iluzija
njegovi učitelji ne bi obuzdali svoju razdraganost, bar dok ne nauče
filozofsku vrednost drevnog simbolizma? U najmanju ruku bi pošte-
deli sebe da ispadnu smešni kao Monsinjor de Mirvil koji je, po-
brkavši azot hermetičkih filozofa sa azotom hemičara, tvrdio da su
oni prvi obožavali gas koji udišemo!1Stavite parče gvožđa na magnet
i ono se prožima s njegovim suptilnim principom, te postaje sposobno
da ga dalje prenese na naredni komad gvožđa. Ono ne dobija veću
težinu, niti izgleda išta drugačije nego što je bilo. Pa ipak, jedna od
najsuptilnijih sila prirode je prodrla u njegovu supstancu. Jedna ama-
jlija, koja sama po sebi predstavlja bezvredni komad metala, parče
papira ili krpu platna, bila je prožeta dejstvom tog najvećeg od svih
magneta, ljudskom voljom, stekavši moć da čini dobro ili zlo, koja
je isto tako prepoznatljiva i realna po svojim posledicama kao i sup-
tilno svojstvo koje je gvožđe steklo pukim dodirom fizičkog magneta.
Dajte psu tragaču da onjuši neki komad odeće koga je nosio begunac,
i on će ga pratiti kroz močvaru i šumu sve do mesta na kome se sa-
krio. Dajte jednom od „psihometara” profesora Bjukenena nečiji ru-
kopis, ma koliko star, i on će vam opisati karakter onoga koji ga je
napisao, a možda čak i njegov fizički izgled. Dajte vidovitoj osobi
pramen kose ili neki predmet koji je bio u dodiru sa onim o kome
želite da saznate nešto više, i ona će uspostaviti tako prisan kontakt
s njim da će biti u stanju da ga prati kroz čitav njegov život.
Uzgajivači nam kažu da mlade životinje ne bi trebalo napasati u
istom stadu sa starijim, dok inteligentniji lekari zabranjuju svojim
pacijentima da mlađa deca spavaju u istom krevetu u kome i oni.
Kada je kralj David ostario i postao slab, njegove životne sile su pod-
staknute na taj način što su ga doveli u kontakt sa mladom devojkom
kako bi mogao da upije njenu snagu.* Pokojna carica Rusije, sestra
sadašnjeg nemačkog cara, bila je tako slaba tokom poslednjih godina
svog života, da su joj njeni lekari najozbiljnije savetovali da noću, u
krevetu pored nje, spava i jedna snažna i zdrava seoska devojka. Ko
1 Pogledajte Elifasa Levija: “La Science des Esprits”.
* Pogledajte 1 Car. 1:2. (prim.prev.)
699
god je čitao opis vidovite gospođe Haufe, koga je dao dr Kerner, mora
da je zapamtio njene reči. Ona je neprekidno izjavljivala da se odr-
žava u životu tako što upija atmosferu koja okružuje ljude oko nje,
kao i njihove magnetske emanacije koje su se u njenom prisustvu
pojačavale na neki izuzetan način. Očigledno, ova vidovita žena je
bila neka vrsta magnetnog vampira, koji je upijao životnu silu iz onih
što su bili dovoljno snažni da joj prenesu sopstvenu vitalnost u vidu
isparenja krvi. Dr Kerner primećuje da su sve ovakve osobe bile u
manjoj ili većoj meri pogođene ovim prinudnim gubitkom krvi.
Posle ovih dobro poznatih slučajeva koji ilustruju mogućnost da
suptilni fluid bude prenesen od jedne osobe drugoj, ili supstanci koju
dotakne, postaje nam lakše da shvatimo kako putem svesnog konce-
ntrisanja volje jedan inače inertan objekat može da bude prožet zašti-
tničkim ili razarajućim moćima, u skladu sa usmeravajućom svrhom.
Nesvesno proizvedena magnetna emanacija će uvek pokleknuti
pred ma kojom jačom sa kojom se nađe u opoziciji. Ali kada inte-
ligentna i snažna volja upravlja slepom silom, i koncentriše je na
određeno mesto, slabija emanacija će često prevladati jaču. Ljudska
volja ima isti takav efekat na Akašu.
Jednom prilikom, u Bengalu smo posmatrali demonstraciju snage
volje koja ilustruje jedan izuzetno interesantan aspekt ovog problema.
Izvesni adept u poznavanju magije je nekoliko puta rukama prešao
preko komada običnog lima, ustvari unutrašnje strane poklopca za
sudove koji mu je ležao na dohvat ruke, i dok ga je pažljivo posma-
trao nekoliko trenutaka, činilo se da rukama grabi neuhvatljivi fluid
i baca ga na metalnu površinu. Kada je metal izložen punoj svetlosti
tokom otprilike šest sekundi, svetla površina se najednom prevukla
nečim što je ličilo na tanku skramu. A onda su počele da se pojavljuju
mrlje tamnijih boja na njegovoj površini; i kada nam je kroz nekih
tri minuta metalni predmet vraćen, otkrili smo na njemu utisnutu sli-
ku, ili, tačnije, fotografiju krajolika koji se širio pred nama; izgledao
je isto tako stvaran kao i sama priroda, a svaka boja je bila savršeno
verna. Slika je ostala oko četrdeset osam časova, a onda je postepeno
izbledela.
700
Stvarnost i iluzija
Ovaj fenomen je lako objasniti. Volja adepta je na metalu konden-
zovala akašički film koji se narednih nekoliko trenutaka ponašao kao
osetljiva površina fotografske ploče. Svetlost je uradila ostalo.
Ovakva demonstracija sposobnosti volje da proizvede čak i obje-
ktivne, fizičke rezultate, pomoći će da se lakše shvati njena efika-
snost u lečenju bolesti utiskivanjem poželjnih svojstava u nežive
predmete, koji potom dolaze u kontakt sa pacijentom. Kada vidimo
kako psiholozi poput Modslija2 navode, bez ijedne protivurečnosti,
priče o čudesnim isceljenjima koja je izveo Svedenborgov otac –
priče koje se ni po čemu ne razlikuju od stotina drugih isceljenja koja
su izveli drugi „fanatici”– kako ih on naziva – odnosno mađioničari
i prirodni iscelitelji i, ni ne pokušavši da ih objasni, previja se od sme-
ha nad žestinom njihove vere, ne upitavši se da tajna te isceliteljske
moći ne počiva upravo u kontroli koju im ta vera daje nad okultnim
silama – možemo samo da žalimo što i u naše vreme nema tako
mnogo učenosti, i tako malo filozofiranja.
Možete nam verovati na reč da ne primećujemo da je savremeni
hemičar išta manje „mađioničar” od antičkog teurgista ili hermeti-
čkog filozofa, osim u sledećem: ovi drugi su, prepoznajući dvojnost
prirode, imali dva puta šire polje za eksperimentalna istraživanja u
odnosu na hemičara. Drevni mudraci su oživljavali kipove, dok su
hermetičari iz prirodnih elemenata prizivali obličja salamandera,
gnoma, vodenih vila i duhova vazduha, ne pretvarajući se da su ih
sami stvorili, već ih jednostavno učinili vidljivim držeći vrata prirode
otvorenim, tako da pod povoljnim uslovima ovi mogu da se pojave
u vidljivom obliku. Hemičar dovodi u dodir dva elementa koji se
nalaze u atmosferi, i pojačavajući skrivenu privlačnu silu među nji-
ma, stvara novo telo – vodu. U okruglim i prozračnim biserima koji
se rađaju iz ovog spajanja gasova nalaze se klice organskog života,
dok se u prostoru između njihovih molekula kriju sile toplote, elek-
triciteta i svetlosti, baš kao i u telu čoveka. Odakle dolazi ovaj život
2 Henri Modsli: „Body and Mind” (Telo i um).
701
u kap vode, tek nastalu sjedinjenjem dva gasa? I šta je sama voda?
Da li su kiseonik i vodonik prošli nekakav preobražaj koji je poništio
njihova svojstva zajedno sa uklanjanjem njihovih gasovitih oblika?
Evo odgovora savremene nauke: „Da li kiseonik i vodonik postoje
kao takvi u vodi, ili bivaju stvoreni nekim nepoznatim i neshvatljivim
preobražajem njene supstance* je nešto o čemu možemo samo da
špekulišemo, ali u pogledu čega ne znamo ništa pouzdano.”3 Ne zna-
jući ništa o tako jednostavnoj stvari kao što je molekularni sastav
vode, ili o složenijem problemu pojave života u njoj, ne bi li bilo
bolje za gospodina Modslija da ličnim primerom potvrdi sopstveni
princip i da „staloženo podnosi svoje neznanje sve dok ga svetlost ne
ozari”?4
Tvrdnje upućenih u ezoterijsku nauku da je Paracelzus uspeo da
proizvede homunkule* iz izvesnih hemijskih spojeva još uvek nepoz-
natih egzaktnoj nauci, kao i obično su prebačene među preuveličane
koještarije. Ali zašto? Ako homunkule i nije napravio Paracelzus, to
su učnili drugi adepti, pre manje od hiljadu godina. U stvari, proizveli
su ih na osnovu istog principa pomoću koga hemičar i fizičar prizivaju
u život svoje animalkule.** Pre nekoliko godina jedan engleski džentl-
men, Endrju Kros iz Somerset-šajra, uspeo je da proizvede grinje na
sledeći način: „Crni kremen, užaren do crvenog usijanja i istucan u
prah, pomešan je sa karbonatom kalijuma i izložen jakoj toploti tokom
petnaestak minuta; a onda je smesa sipana u grafitni sud za topljenje
u otvorenom ložištu. Preostao je samo topli prah, koji je preliven
ključalom vodom; ostavljeno je da ključa tokom nekoliko minuta, a
onda je dodavana hloro-vodonična kiselina dok rastvor nije postao
prezasićen. Posle izlaganja galvanskoj reakciji tokom dvadeset šest
dana, pojavio se savršeni primerak insekta iz porodice grinja, a tokom
3 Džosaja Kuk, Džunior: “The New Chemistry”
4 Henri Modsli: „The Limits of Philosophical Inquiry” (Granice filozofskog istraži
vanja), str. 266.
* Prilikom razlaganja vode. (prim.prev.).
** Homunkuli su minijaturni ljudi, patuljci. (prim.prev.)
***Animalkule su mikroskopski sitne životinje. (prim.prev.)
702
Stvarnost i iluzija
nekoliko narednih sedmica još i stotinak drugih. Eksperiment je
ponovljen i sa drugim hemijskim fluidima sa sličnim rezultatom.”
Izvesni gospodin Viks je proizveo grinje pomoću kalijumovog fero-
cijanida.
Ovo otkriće je izazvalo veliko uzbuđenje. Gospodin Kros je op-
tužen da je bezbožnik, i da mu je namera bila da izigrava Stvoritelja.
U svom odgovoru on je odbacio optužbu izjavivši da smatra da je
„stvaranje napraviti nešto ni iz čega”.5
Drugi džentlmen, koga više osoba smatra za izuzetnog naučnika,
više puta nam je ponovio kako se nalazi na pragu dokaza da čak i
neoplođena jaja mogu da se izlegu ako se električna struja sa nega-
tivnog pola propusti kroz njih.
Mandrejk (dudim ili voće ljubavi) koje je Ruvim, Jakovljev sin, pro-
našao u polju i koje su toliko oduševile Rahilju,* u stvari je mandragora
kabalista, bez obzira na poricanja, a stihovi u kojima se pominje spadaju
u najbukvalnije odlomke čitavog dela po svom ezoterijskom smislu.
Koren mandragore ima oblik ljudskog bića u najgrubljim crtama; mogu
se razaznati glava, dve ruke i dve noge. Sujeverna priča da se, kada je
izvade iz zemlje, začuje krik ljudskog glasa nije sasvim bez osnove. Ona
zaista proizvodi neku vrstu škriputavog zvuka, to uzrokuje smolasta sup-
stanca iz njenog korena, koju je prilično teško izdvojiti; ova biljka ima
više skrivenih svojstava koja su potpuno nepoznata botaničarima.
NEOBJAŠNJENE TAJNE
Čitalac koji bi želeo da stekne jasnu predstavu o razmeni sila i

sličnosti između životnih principa biljaka, životinja i ljudskih bića,
mogao bi dosta da nauči iz članka o korelaciji nervnih i mentalnih sila
profesora Aleksandera Bejna (Bein) sa univerziteta u Aberdinu. Iz-
gleda da mandragora zauzima mesto gde se biljno i životinjsko carstvo
5 „Američki naučni časopis” (Scientific American), 12. avgust 1868.
* Pogledajte 1 Moj. 30:14. (prim.prev.)
703
dodiruju, poput zoofita i polipa u morskoj sredini; u oba slučaja granica
je toliko nejasna da je gotovo nemoguće primetiti gde jedno prestaje
a drugo počinje. Možda izgleda krajnje neverovatno da postoji nešto
kao što su homunkuli, ali da li će se ma koji prirodnjak, imajući u vidu
sadašnji razvoj nauke, usuditi da tvrdi da je to nemoguće? „Ko
može”, kaže Bejn, „da odredi granicu mogućnostima postojanja?”
Ima mnogo neobjašnjenih tajni prirode, a među onima koje su
navodno objašnjene teško da se i za jednu može reći da je postala pot-
puno razumljiva. Ne postoji biljka ili mineral koji su naučnicima otkrili
i poslednje od svojih skrivenih svojstava. Šta prirodnjaci uopšte znaju
o unutrašnjoj prirodi biljnog i mineralnog carstva? Kako mogu da
budu tako sigurni da na svako od otkrivenih svojstava ne postoji
mnoštvo drugih moći i sila skrivenih u „unutrašnjoj” prirodi jedne
biljke ili stene? I da one samo čekaju da dođu u dodir sa nekom dru-
gom biljkom, mineralom ili prirodnom silom da bi se ispoljile na
nekakav „natprirodan način”. Gde god bi Plinije, Elijan, pa čak i Dio-
dor, koji su sa takvom izuzetnom upornošću nastojali da izdvoje is-
torijsku istinu iz bućkuriša preterivanja i izmišljotina, pripisali nekoj
biljci ili mineralu okultno svojstvo nepoznato savremenim botani-
čarima i fizičarima, njihove tvrdnje su bez oklevanja odbacivane kao
apsurd, i više niko ne bi obraćao pažnju na njih.
Ljudi koji su se bavili naukom su od najstarijih vremena špe-
kulisali o tome šta bi mogla da bude ta životna sila, odnosno princip.
Po nama, jedino je „tajna doktrina” u stanju da pruži putokaz. Egza-
ktna nauka raspoznaje samo pet sila u prirodi – jednu koja se temelji
na masi i četiri kojima je osnov molekul; kabalisti, pak, sedam, a te
dve dodatne obuhvataju čitavu tajnu života. Jedna od njih je besmrtni
duh, čiji je odraz protkan nevidljivim vezama čak i sa neorganskom
materijom; što se tiče drugog, prepuštamo svakome da sam dođe do
njega. Evo šta kaže profesor Žozef le Kont: „Čime se odlikuje razlika
između živog i mrtvog organizma? Nismo u stanju da otkrijemo ma
kakvu, fizičku ili hemijsku. Sve fizičke i hemijske sile izvučene iz
zajedničkog fonda prirode, i otelovljene u živom organizmu, i dalje
704
Vraćanje u život, pošto su se duša i duh potpuno odvojili od tela,
kada je i poslednja električna nit prekinuta, isto je toliko nemoguće
kao i da se duh, koji je već postao bestelesan, ponovo reinkarnira na
Zemlji, osim pod uslovima koji su opisani u prethodnim poglavljima.
Elifas Levi kaže:
„List koji jednom padne, više se ne spaja sa granom. Gusenica
postaje leptir, ali se leptir više ne vraća u oblik larve. Priroda zatvara
vrata iza svega što se odigra, i neprestano gura život napred. Oblici
prolaze, misao ostaje, i ne osvrće se više na ono što je jednom iscr-
pla.”28
Zbog čega bismo zamišljali da su Asklepije i Apolonije posedovali
izuzetne moći za raspoznavanje faktičke smrti? Da li ma koja savre-
mena škola medicine može da prenese takvo znanje svojim studen-
tima? Neka sami autoriteti odgovore na to pitanje. Ova čuda, koja su
izveli Isus i Apolonije, potkrepljena su tolikim dokazima da izgledaju
potpuno autentično. Bilo da je u ma kom od ova dva slučaja, ili u
oba, život bio jednostavno prekinut ili ne, ostaje bitna činjenica da
su nekakvom moći, kojom su jedino oni raspolagali, oba čudotvorca
uspela da naizgled mrtve u trenu povrate u život.29
Da li savremeni lekari uporno poriču ovu sposobnost samo zato
što još uvek nisu otkrili tajnu koju su teurgisti očigledno posedovali?
Sa psihologijom koja je danas toliko zapostavljena, i neobično
haotičnim stanjem u kome se po priznanju najiskrenijih naučnika
fiziologija nalazi, sigurno je da ne postoji velika verovatnoća da bi
naši naučnici mogli uskoro da otkriju izgubljena znanja drevne
nauke. U davno prohujalim danima, kada proroke nisu smatrali za
28 “La Science des Esprits”.
29 Čovečanstvo bi mnogo koristilo kada bi naši savremeni lekari posedovali ovu istu,
neprocenjivu sposobnost, jer tada bismo imali daleko manje slučajeva užasne smrti do
koje je došlo posle sahranjivanja. Gospođa Ketrin Krou, u „Tamnoj strani prirode”, u
poglavlju o „Pojavama transa”, beleži pet takvih slučajeva samo u Engleskoj, tokom
sadašnjeg veka. Među njima su dr Voker (Wolker) iz Dablina i gospodin S– , čija je
maćeha bila optužena da ga je otrovala, a koga su, kada je izvršena ekshumacija, pronašli
kako leži u kovčegu okrenut licem nadole.
726
Stvarnost i iluzija
šarlatane, niti su čudotvorce nazivali varalicama, postojale su škole
ustanovljene sa ciljem da podučavaju veštinu proricanja i okultne
nauke uopšte. Zabeleženo je da je Samuilo bio vođa jedne takve in-
stitucije u Ramatu, kao i Jelisije u Jerihonu. Škole hazima, proroka
ili vidovitih, bile su izuzetno poštovane u čitavoj zemlji. Hilel je
stalno držao akademiju, a za Sokarata se dobro zna da je poslao ne-
kolicinu svojih učenika da studiraju veštinu proricanja. Proučavanje
magije ili ‚mudrosti’ obuhvatalo je sve grane nauke, kako metafizičke
tako i fizičke, psihologiju i fiziologiju u njihovim uobičajenim kao
i okultnim delovima, dok je proučavanje alhemije bilo nezaobilazno,
jer je ona bila koliko fizička toliko i spiritualna nauka. Prema tome,
zašto sumnjati ili se čuditi tome što su drevni naučnici, koji su para-
lelno proučavali prirodu u oba njena aspekta, ostvarili otkrića koja
su za naše savremene fizičare, koji proučavaju samo njeno mrtvo
slovo, i dalje nepoznata?
Otuda pitanje kojim se bavimo nije da li mrtvo telo može biti
vraćeno u život – jer, da odgovorimo potvrdno, značilo bi da dopuš-
tamo mogućnost čuda, što je apsurd – već da saznamo da li su medi-
cinski autoriteti u stanju da odrede tačan trenutak smrti. Kabalisti
kažu da smrt nastupa u trenutku kada se i astralno telo, tj. životni
princip, i duh zauvek rastaju od fizičkog tela. Medicinski istraživač,
koji poriče postojanje kako astralnog tela tako i duha, i priznaje je-
dino postojanje životnog principa, procenjuje da je smrt nastupila
onda kada postane očigledno da je život ugašen. Kada prestanu otku-
caji srca i rad pluća, i kada se ispolji rigor mortis,* a naročito kada
primete prve znake raspadanja, pacijenta proglašavaju mrtvim. Ali
medicinske arhive su prepune primera „prekinutih životnih funkcija”
kao posledica gušenja, prilikom davljenja, udisanja raznih gasova i
drugih uzroka; u slučajevima davljenika se događalo da budu vraćeni
u život čak i dvanaest časova pošto su konstatovani svi znaci smrti.
* Rigor mortis izaziva hemijska promena u mišićima posle smrti, tako da leš postaje
ukrućen. Kod ljudi nastupa oko 3 časa posle smrti, dostiže maksimum oko 12 časova, a
onda postepeno popušta da bi se potpuno povukao 3 dana posle smrti. (prim.prev.)
727
U slučajevima transa prilikom hodanja u snu prisutni su svi znaci
fizičke smrti: disanje i puls su svedeni na nulu, telesna toplota iščezava,
mišići su ukrućeni, oči staklaste, a telo deluje bezbojno. U čuvenom
slučaju pukovnika Taunsenda, on je doveo samog sebe u ovakvo stanje
u prisustvu tri medicinska stručnjaka; posle izvesnog vremena,
uverivši se da je zaista mrtav, već su krenuli da napuste prostoriju kada
je on počeo da dolazi sebi. Svoj čudni dar je opisao rekavši da je „može
da umre ili izdahne kad god poželi, a da je ipak u stanju da se uz
određeni napor, na neki način ponovo vrati u život”.
Nekoliko godina kasnije u Moskvi se dogodio jedan izuzetan
slučaj kada je očigledno nastupila smrt. Supruga jednog bogatog tr-
govca je ležala u kataleptičnom stanju punih sedamnaest dana, tokom
kojih su vlasti nekoliko puta pokušale da je sahrane; međutim, kako
nije bilo nikakvih znakova raspadanja, porodica je uporno izbegavala
da je otpiše, i na kraju pomenutog perioda ona se povratila u život.
Gornji primeri pokazuju da ni najučeniji ljudi medicinske struke
nisu u stanju da sa sigurnošću kažu kada je jedna osoba preminula.
Ono što nazivaju „prekidom životnih funkcija” je stanje iz koga paci-
jent može da se spontano oporavi naporom sopstvenog duha, do čega
može da dovede ma koji od mnoštva uzroka. U ovakvim slučajevima,
astralno telo se nije odvojilo od fizičkog tela; njegove spoljne fu-
nkcije su jednostavno obustavljene, subjekat se nalazi u ukočenom
stanju, a vraćanje u život ne predstavlja ništa drugo do oporavak od
ukočenosti.
U slučaju da se dogodi ono što bi fiziolozi nazvali „pravom smr-
ću”, ali kada to samo izgleda tako, astralno telo se povuklo; možda
je počelo čak i lokalno raspadanje tkiva. Na koji način bi čovek u tim
okolnostima mogao da bude vraćen u život? Odgovor je da unutra-
šnje telo mora da bude primorano da se vrati u spoljnje, da bi se živo-
tna sila ponovo probudila u ovom drugom. Časovnik se zaustavio;
mora da se ponovo navije. Ukoliko je nastupila apsolutna smrt, tj.
ako organi nisu samo prestali da rade, već su izgubili i svaki osećaj
koji bi ih ponovo podstakao na aktivnost, onda bi čitava vaseljena
728
Stvarnost i iluzija
morala da bude uvučena u haos da bi leš oživeo – tj. bilo bi potrebno
čudo. Ali, kao što smo već rekli, čovek nije mrtav kada je hladan,
ukrućen, bez pulsa, kada ne diše, pa čak ni kada pokazuje prve znake
raspadanja; nije mrtav kada je sahranjen, niti posle toga, sve dok ne
dostigne određeni stupanj. Taj stupanj je kada se vitalni organi ras-
padnu do te mere da, ukoliko bi čovek nekako bio vraćen u život, oni
više ne bi mogli da obavljaju svoje uobičajene funkcije; kada spiralna
opruga i zupčanici mašine, da se tako izrazimo, postanu toliko izje-
deni rđom da bi se pokidali čim se uređaj uključi. Sve dok se ne
dostigne taj stupanj, astralno telo se može navesti, bez ikakvog „ču-
da”, da ponovo uđe u svoje ranije prebivalište, bilo naporom sop-
stvene volje, ili na neodoljivi podsticaj volje onog ko poznaje sile
prirode i načine na koje može da ih usmerava. Iskra života nije sasvim
utrnula, već je samo uspavana – kao vatra u kremenu, ili vrelina u
hladnom gvožđu.
U slučajevima najdubljeg kataleptičkog transa koji se javlja pri-
likom proricanja, koji je postizao Du Pote, i koji je vrlo slikovito
opisao pokojni profesor Vilijem Gregori u svom delu “Letters on Ani-
mal Magnetism”, duh u tolikoj meri raskine svoje veze sa telom, da
više nije u stanju da ponovo uđe u njega bez posebnog napora volje
mesmerista. Subjekat je praktično mrtav i, ukoliko ostane prepušten
samom sebi, njegov duh će pobeći zauvek. Mada je nezavistan od
svog ukočenog fizičkog omotača, polu-slobodni duh je još uvek
privezan za njega magnetnom vrpcom, koju vidoviti opisuju kao
tamnu i maglovitu u odnosu na neopisivu svetlost astralne atmosfere
kroz koju je posmatraju. Plutarh, saopštavajući priču o Tespesijusu,
koji je pao sa velike visine i ležao tri dana očigledno mrtav, prenosi
nam njegovo iskustvo tokom vremena koje je proveo u stanju
polovične obamrlosti. „Tespesijus je”, kaže on, „onda primetio da se
razlikuje od mrtvih kojima je bio okružen ... Oni su bili providni i
okruženi blistavim oreolom, dok je on ostavljao za sobom nekakav
tamni zrak ili senku izduženu poput linije.” Čitav njegov opis, sa
svim okolnim detaljima koje pominje, potvrđuju svedočenja vidovitih
729
ljudi svih razdoblja i, u meri u kojoj se ova vrsta svedočanstava može
prihvatiti, ima veliki značaj. Kabalisti, kako ih tumači Elifas Levi u
svojoj „Nauci o duhovima”, kaže da
„kada čovek zaspi po poslednji put, prvo dospeva u neku vrstu sna,
pre nego što se osvesti na drugoj strani života. On tada ugleda ili
neku predivnu viziju ili užasni košmar, raj ili pakao, u kakav je
verovao tokom svog života smrtnika. Zbog ovoga se i događa da pre-
stravljena duša naglo pojuri natrag u ovozemaljski život koji tek što
je napustila, i zbog čega se neki koji su zaista mrtvi, tj. koji bi, osta-
vljeni sami i u tišini, mirno i trajno prešli u stanje nesvesne obamr-
losti, ponovo probude u grobu ukoliko ih prerano sahrane.”
U vezi s tim, čitalac možda može da se priseti dobro poznatog
slučaja jednog starca koji je oporukom ostavio velikodušno nasled-
stvo svojim nećakama koje su bile bez roditelja; taj dokument je pred
samu smrt poverio svom imućnom sinu, sa uputstvom da postupi po
starčevoj želji. Ali nije prošlo ni par sati kako se starac upokojio, a
sin je, ostavši sam pored mrtvaca, pocepao oporuku i spalio je. Prizor
ovog bezbožnog čina je očito prizvao duha koji je još uvek lebdeo
oko tela i starac je, ustavši sa svoje samrtne postelje, izgovorio stra-
šno prokletstvo na prestravljenog bednika, da bi ponovo legao i
predao svoj duh – ovog puta zauvek. Dion Bukikol (Boucicault) je
iskoristio jedan događaj ove vrste u svojoj snažnoj drami „Luj XI”
(Louis XI), a Čarls Kin (Kean) je ostavio dubok utisak svojim tu-
mačenjem uloge francuskog monarha, kada se mrtvac na trenutak
vraća u život i grabi krunu dok joj se naslednik prestola primiče.
Levi kaže da oživljavanje nije nemoguće sve dok je organizam
neoštećen, a astralni duh još uvek u njegovom okruženju. „Priroda”,
kaže on, „ništa ne postiže iznenadnim naletima, a večnoj smrti uvek
prethodi stanje koje donekle nalikuje obamrlosti. Radi se o nekoj vrsti
ukočenosti, koju veliki šok ili magnetizam moćne volje mogu da nad-
vladaju.” On na ovaj način objašnjava i oživljavanje mrtvog čoveka
koji se povratio kada je dotakao Jelisijeve kosti.* Njegovo objašnjenje
* Pogledajte 2 Car. 13:21. (prim.prev.)
730
Stvarnost i iluzija
je da je u tom trenutku duša lebdela u blizini tela; pogrebnu pratnju
su, prema predanju, napali razbojnici; njihov strah se preneo i na nju,
te se duša sledila od straha na pomisao da će njeni telesni ostaci biti
obesvećeni, te je „silovito uletela natrag u svoje telo kako bi ga po-
krenula i spasla.” Oni koji veruju u preživljavanje duše, u ovom do-
gađaju ne mogu pronaći ništa što bi bilo natprirodno – to je samo
savršeno ispoljavanje zakona prirode. Sa druge strane, pričati mate-
rijalisti o vakvom slučaju, koliko god dokaza izneli, bilo bi čisto
gubljenje vremena, a teolog, koji uvek traži natprirodan uzrok kao
znak nekakvog naročitog proviđenja, spremno će ga proglasiti ču-
dom. Elifas Levi kaže: „Oživljavanje mrtvaca su pripisali dodiru
Jelisijevih kostiju; obožavanje raznih relikvija logično upućuje na
ovaj period.”
Balfur Stjuart je bio u pravu – naučnici „ne znaju ništa, ili gotovo
ništa, o krajnjim tajnama građe i svojstava materije, bilo da je organ-
ska ili neorganska”.
Sada smo dospeli na dovoljno čvrsto tle da možemo da odemo i
korak dalje. Isto znanje i kontrola nad okultnim silama, uključujući i
životnu silu, koji omogućuju fakiru da privremeno napusti i ponovo
uđe u svoje telo, a Isusu, Apoloniju i Jelisiju da povrate njihovih
nekoliko subjekata u život, omogućili su i drevnim hijerofantima da
ožive kipove, i da ih nateraju da postupaju i govore poput živih bića.
To je isto ono znanje koje je Paracelzusu omogućilo da stvori svoje
homunkule, Aronu da pretvori svoj štap u zmiju, odnosno u rascve-
tanu granu, Mojsiju da prekrije Egipat žabama i drugim štetočinama,
a egipatskom teurgistu našeg doba da udahne život svojoj majušnoj
mandragori, koja poseduje život u fizičkom smislu, ali ne i dušu.
Kada je Mojsije, obezbedivši neophodne uslove, izazvao pojavu
mnoštva velikih reptila i insekata, nije izveo nikakvo čudo veće od
onog kada, pod isto tako odgovarajućim uslovima, naučnik oživi ma-
jušne organizme koje naziva bakterijama.
A sada ćemo, u vezi sa drevnim čudotvorcima i prorocima, da iz-
nesemo neke tvrdnje savremenih medijuma. Otkrivamo da tvrde kako
731
su u stanju da u naše vreme reprodukuju bezmalo svaku vrstu feno-
mena zapisanih kako u osveštanim tako i u profanim istorijama sveta.
Odabravši, među mnoštvom navodnih čuda, levitiranje masivnih,
neživih objekata kao i ljudskih tela, obratićemo pažnju na uslove pod
kojima dolazi do ispoljavanja fenomena. Istorija je zabeležila imena
mnogih paganskih teurgista, hrišćanskih svetitelja, indijskih fakira i
spiritualnih medijuma koji su levitirali, ostajući ponekad da lebde u
vazduhu i duže vreme. Ovaj fenomen nije bio ograničen na samo
jednu zemlju ili razdoblje, ali su zato subjekti koji su ih izvodili go-
tovo uvek bili u stanju verske ekstaze, ili su bili adepti magije, ili,
kao sada, spiritualni medijumi.
Smatramo da je ova činjenica toliko poznata da ne zahteva neki
naročiti napor s naše strane da u sadašnje vreme dokazujemo kako
su se nesvesna ispoljavanja spiritualnih moći, kao i svesno izvedeni
podvizi visoke magije, događali u svim zemljama, u svim istorijskim
razdobljima, od strane hijerofanata kao i nekontrolisanih medijuma.
Kada je današnja usavršena evropska civilizacija bila tek na pragu
svog razvoja, okultna filozofija je, prastara već u to vreme, zamišljala
čovekove osobine analognim osobinama njegovog Stvoritelja. Po-
jedinci koji su došli kasnije, čija će imena zauvek ostati besmrtna,
ispisana pred ulazom u spiritualnu istoriju čovečanstva, ličnim
primerom su pokazali koliko daleko se može otići u razvoju gotovo
božanskih moći mikrokosmosa. Opisujući „Doctrines and Principal
Teachers of the Alexandrian School” (Doktrine i glavne učitelje Alek-
sandrijske škole) profesor A. Vajlder kaže: „Plotin je učio da u duši
postoji povratni podsticaj, ljubav, koja je privlači ka unutra, ka
njenom izvoru i središtu – večnoj dobroti. Dok će osoba, koja ne sh-
vata da duša sadrži lepotu u sebi, nastojati da uz veliki napor postigne
lepotu u njenom spoljnom vidu, mudar čovek je prepoznaje u samom
sebi, razvija tu ideju povlačeći se u sebe, koncentrišući svoju pažnju,
ploveći naviše ka božanskom vrelu čija struja protiče njegovim
telom. Beskonačno se ne može spoznati razumom ... već uz pomoć
čula koje je iznad razuma, dostizanjem stanja u kome pojedinac
732
Stvarnost i iluzija
prestaje da bude svoje ograničeno ja, i u kojem mu biva saopštena
božanska suština. To stanje je BLAŽENSTVO.”
O Apoloniju, koji je tvrdio da je u stanju da vidi „sadašnjost i
budućnost u čistom ogledalu”, usled neporočnog načina života kojim
je živeo, profesor iznosi vrlo lepo zapažanje: „To se može nazvati
spiritualnom fotografijom. Duša je kamera u kojoj se na isti način
fiksiraju sve činjenice i događaji, budući, prošli i sadašnji, a um ih
postaje svestan. Van granica naše svakodnevice, sve je kao jedan je-
dini dan ili stanje, u kome su prošlost i budućnost sadržane u sadaš-
njosti.”30
MEDIJUMSTVO KAO SUŠTA

SUPROTNOST PRAVOM ZNANJU
Da li su ovi bogoliki ljudi bili „medijumi”, kako bi ih ‚pravoverni’

spiritualisti nazvali? Ni na koji način, ukoliko pod tim izrazom po-
drazumevamo one „bolesno osetljive” osobe koje su rođene sa nekim
naročitim odlikama, koje srazmerno razvoju svojih moći sve više
postaju izložene neodoljivom uticaju najrazličitijih vrsta duhova, čisto
ljudskih, elementarnih ili pak elementala. I nesumnjivo da jesu, uko-
liko pod medijumom podrazumevamo svaku osobu u čijoj magnetnoj
atmosferi stanovnici viših, nevidljivih sfera mogu da se kreću, da
deluju i da žive. U tom smislu, svaka osoba je medijum. Medijumske
sposobnosti mogu biti: 1. samorazvijene; 2. javljaju se pod spoljnim
uticajem, ili 3. mogu da ostanu uspavane tokom čitavog života. Čita-
lac mora da ima na umu definiciju ovog izraza jer, ukoliko on nije ja-
sno shvaćen, neizbežno će doći do konfuzije. Medijumske sposobnosti
ove vrste mogu biti aktivne ili pasivne, odbijajuće ili prihvatajuće,
pozitivne ili negativne. Medijumska sposobnost se može izmeriti
kvalitetom aure što okružuje osobu koja je u pitanju. Ona može biti
gusta, zamagljena, groznog izgleda i mirisa, od kojih se čisti duh gadi,
30 A. Vajlder: “Neo-platonism and Alchemy”.
733
i koji privlače jedino ona odvratna bića što uživaju u njima, kao što
jegulja voli mutnu vodu; ili može biti kristalno čista, providna, opa-
lnog sjaja kao jutarnja rosa. Sve zavisi od moralnog karaktera samog
medijuma.
Oko takvih ljudi kao što su Apolonije, Jamblih, Plotin i Porfirije
skupljao se ovakav nebeski oreol. Njega je razvijala snaga njihovih
sopstvenih duša u tesnoj sprezi sa njihovim duhom; njihov nadljudski
moral i svetost njihovih života, koji je pospešivan osećajem unutra-
šnjeg blaženstva tokom dubokih razmišljanja. Takvim svetim ljudima
su mogli da pristupe čisti spiritualni uticaji. Isijavajući oko sebe at-
mosferu božanskog milosrđa, terali su zle duhove pred sobom. Ne
samo da takvi uopšte nisu mogli da opstanu u njihovoj auri, već nisu
mogli da se zadrže ni u opsednutim osobama, ukoliko bi čudotvorac
upotrebio snagu svoje volje, pa čak i ako bi im se samo približio. Ovo
je MEDIJATORSKA a ne medijumska moć. Takve osobe su svetilišta
u kojima prebiva duh Boga živoga, ali ukoliko bi hram bio obesvećen
popuštanjem pred nekom opakom strašću, mišlju ili željom, medija-
tor bi se degradirao u sferu vradžbina. Vrata bi bila širom otvorena;
čisti duhovi bi se povukli, dok bi zli navalili unutra. To je još uvek
medijatorstvo, pa makar i zlo; vrač, kao i čisti mag, obrazuje svoju
sopstvenu auru i srodne, inferiorne duhove potčinjava sopstvenoj
volji.
Ali medijumske sposobnosti, kako ih sada shvataju i ispoljavaju,
nešto je sasvim drugo. Spoljne okolnosti, nezavisne od njegove sop-
stvene volje, mogu da, već pri rođenju ili kasnije, izmene auru osobe,
tako da omoguće pojavu raznih neobičnih manifestacija, fizičkih ili
mentalnih, satanskih ili anđeoskih. Takve medijumske sposobnosti,
kao i već spomenuto medijatorstvo, postojali su na Zemlji još od kada
se pojavio prvi čovek. Prvo predstavlja potčinjavanje slabog, smrtnog
tela kontroli i usmeravanju od strane duhova i inteligencija koji ne-
maju veze sa sopstvenim besmrtnim duhom. Bukvalno, to je opsed-
nutost i posednutost, a medijumi koji se hvale kako su odane sluge
svojih „vodiča”, pri čemu s prezirom odbijaju svaku pomisao da
734
Stvarnost i iluzija
„kontrolišu” manifestacije koje izvode, „ne bi mogli da objasne svoje
poricanje a da ne ispadnu nedosledni. Ova medijumska sposobnost
je prikazana u priči o Evi koja potpada pod uticaj zmije, o Pandori
koja viri u zabranjenu kutiju i pušta tugu i zlo da se rašire svetom i
Mariji Magdaleni, koju je iz opednutosti ‚sedmoricom đavola’ najzad
izbavila uspešna borba njenog besmrtnog duha, do koga je doprlo
prisustvo svetog medijatora”. Ovo medijumsko dejstvo, bilo da je
dobronamerno ili zlonamerno, uvek je pasivno. Srećni su čistog srca,
koje potpuno nesvesno odbija mračne duhove zla tom istom čistotom
njihove unutrašnje prirode. Jer oni uistinu i nemaju nikakvog drugog
oružja za odbranu osim te urođene dobrote i čistote. Medijumstvo,
kakvo se praktikuje u naše vreme, manje je poželjan dar i od Nesu-
sove tunike.*
„Jer se svako drvo po rodu svome poznaje.”** Tokom istorije
sveta, rame uz rame sa pasivnim medijumima pojavljuju se i aktivni
medijatori. Označavamo ih tim nazivom jer nemamo boljeg. Drevne
veštice i vračevi, kao i oni koji su imali „prijateljskog duha” na raspo-
laganju, obično su od svog dara napravili unosan posao, a „žena s
duhom vračarskim” iz Endora,*** koju je Henri Mor tako dobro
definisao, mada je zaklala svoje tele da nahrani Saula i sluge nje-
gove,**** činila je usluge i drugima koji bi joj dolazili. U Indiji, žon-
gleri kojima, uzgred, taj naziv mnogo manje pristoji od većine
savremenih medijuma, kao i Esaua, odnosno mađioničari i krotitelji
zmija u Aziji i Africi, prikazuju svoje veštine za novac. Ali to nije
slučaj sa medijatorima, tj. hijerofantima. Buda je odabrao da bude
* Nesus je kentaur iz staro-grčke mitologije. Po predanju, oteo je Heraklovu ženu De-
janejru; međutim, Herakle ga je spazio i pogodio otrovnom strelom. Na izdisaju, zlobni
kentaur je rekao Dejanejri da njegova krv može da osigura da joj Herakle zauvek ostane
veran. Kada je posumnjala u vernost svog muža, ona je natopila njegovu tuniku kentau-
rovom krvlju; pokazalo se da ona isparava na Suncu i tako truje onog ko je udiše, te je
Herakle usled toga i umro. (prim.prev.)
** Luka 6:44. (prim.prev.)
*** Pogledajte 1 Sam. 28:7. (prim.prev.)
**** Pogledajte 1 Sam. 28:24-25. (prim.prev.)
735
prosjak, i odrekao se prestola svog oca. „Sin Čovječiji nema gdje
glavu zakloniti”;* a dvanaestorica odabranih apostola nisu nosili
„zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim”.** Apolonije je dao
polovinu svog imetka rođacima, a drugu polovinu sirotinji; Jamblih
i Plotin su bili poznati po milosrđu i samoodricanju; Žakolio daje
slikovit opis indijskih fakira, odnosno svetih prosjaka, a pitagorejski
eseni i terapeuti su verovali da dodir novca skrnavi njihove ruke.
Kada je apostolima ponuđen novac da upotrebe svoje spiritualne
moći, Petar, bez obzira na to što ga Biblija prikazuje kao kukavicu i
trostrukog otpadnika, ipak je sa ogorčenjem odbio ponudu rekavši:
„Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar
Božiji može dobiti za novce.”*** Ovi ljudi su bili medijatori, vođeni
jedino sopstvenim duhom, odnosno božanskom dušom, koristeći
pomoć duhova jedino da bi ostali na pravom putu.
Ovim nikako ne mislimo da nepravedno omalovažimo fizičke
medijume. Neprestano uznemiravani od strane raznih spiritualnih in-
teligencija, čiji nadmoćni uticaj – koga njihova slaba i nervozna
priroda nije u stanju da se otrese – dovodi ih u stanje umrtvljenosti,
koja na kraju postaje hronična, ometeni su od strane ovih „uticaja” u
bavljenju ma kojim drugim poslom. Oni postaju mentalno i fizički
nesposobni za ma šta drugo. Ko može da bude strog prema njima
kada su, dovedeni do krajnjih granica, prinuđeni da prihvate posao
medijuma kao svoje zanimanje? Samo nebo zna, kao što i nedavni
događaji potvrđuju, da li bi ma ko trebalo da im zavidi na njihovom
pozivu! Nikada ne bismo ni trebali da okrivljujemo prave, istinite
medijume, već one koji stoje iza njih – spiritiste.
Kada su jednom prilikom zatražili od Plotina da prisustvuje
javnom bogosluženju u čast paganskih bogova, kažu da je ponosito
odgovorio: „Oni (duhovi) treba da dođu k meni.” Jamblih je tvrdio i
dokazao na sopstvenom slučaju da naša duša može da se sjedini sa
* Mat. 8:20. (prim.prev.)
** Mat. 10:9. (prim.prev.)
*** Djel. 8:20. (prim.prev.)
736
Stvarnost i iluzija
najvišim inteligencijama, sa „prirodama uzvišenijim od sebe”, i
pažljivo je terao sa svojih teurgijskih svečanosti31 sve inferiorne
duhove, ili zle demone, dok je svoje sledbenike učio kako da ih
raspoznaju. Prokle, koji je „razradio čitavu teozofiju i teurgiju svojih
prethodnika u zaokruženi sistem”.32 prema profesoru Vajlderu,
„verovao je kao i Jamblih u dostizanje božanske moći koja bi, nad-
vladavši svetovni život, pretvorila takvu osobu u glas samog Boga”.
Čak je učio da postoji „mistična lozinka, pomoću koje bi čovek
mogao da prelazi iz jednog reda spiritualnih bića u drugi, sve više i
više, dok ne stigne na apsolutni, božanski nivo”. Apolonije je s
prezirom odbacivao mađioničare i „priproste vračeve”, i izjavljivao
da je njegov „poseban, uzdržljiv način života proizveo takvu ose-
tljivost čula i doveo do razvoja drugih sposobnosti, tako da je u stanju
da izvede čak i najveće i najneverovatnije stvari”. Isus je objavio da
je „Sin Čovječiji gospodar Subote”* a na njegovu zapovest zemaljski
i elementarni duhovi su bežali iz svojih privremenih staništa; tu moć
je posedovao i Apolonije, kao i mnogi iz bratstva esena u Judeji, na
planini Karmel.
Nesumnjivo je da su morali postojati dobri razlozi zbog kojih su
u drevna vremena progonili neregularne medijume. Zbog čega bi
inače, u vreme Mojsija, Davida i Samuila, podsticali razvoj proročkih
veština, astrologiju i vidovitost, te održavali škole i udruženja u ko-
jima su ovi prirodni darovi bili jačani i dalje razvijani, dok su veštice
i one koji su proricali uz pomoć duha zvanog Ob bili osuđivani na
smrt? Čak i u Hristovo vreme, siroti, proganjani medijumi su terani
u grobnice i pustare van gradskih zidina. Otkuda ovakva očigledna,
surova nepravda? Zašto bi izgnanstvo, progoni i pogubljenja bili na-
menjeni fizičkim medijumima tog doba, dok su čitave zajednice ‚ču-
dotvoraca’ – kao što su eseni – bile ne samo tolerisane, već i duboko
31Jamblih je bio osnivač neoplatonističke teurgije.
32Pogledajte „Sketch of the Eclectic Philosophy of the Alexandrian School” (Kratak
osvrt na eklektičku filozofiju Aleksandrijske škole).
737
poštovane? To je zato što su drevni mudraci, za razliku od nas, mogli
da stave duhove na „probu” i raspoznaju dobre od zlih, duhove ljudi
od elementala. A znali su i to da opštenje sa duhovima koje nije u
skladu sa strogim pravilima može da donese propast osobi koja tako
radi, kao i nesreću čitavoj zajednici.
Ovakvo shvatanje medijumske veštine može da izgleda kao novo-
tarija, a mnogim savremenim spiritualistima može da deluje i odbo-
jno, a ipak je ono bilo poučavano još u antičkoj filozofiji, oslanjajući
se na iskustva koja je čovečanstvo sakupljalo od nezapamćenih vre-
mena.
Pogrešno je govoriti o medijumu koji je razvio svoje moći. Pasivni
medijum nema nikakvih moći. On poseduje izvesne moralne i fizičke
uslove koji izazivaju emanacije, odnosno stvaranje aure, u kojoj in-
teligentne spiritualne sile koje ga kontrolišu mogu da prebivaju, i
putem kojih se ispoljavaju. On je samo sredstvo čijim posredstvom
oni prikazuju svoju moć. Ova aura se menja iz dana u dan, ili, kao što
pokazuju eksperimenti gospodina Kruksa, čak iz sata u sat. To je samo
spolja vidljiva posledica koju proizvode unutrašnji uzročnici. Moralno
stanje medijuma određuje vrstu duha koji će se manifestovati, a duhovi
koji se ispolje povratno utiču na medijuma, u intelektualnom, fizičkom
i moralnom smislu. Usavršavanje samog medijuma je u srazmeri sa
njegovom pasivnošću, kao i opasnost koju navlači na sebe. Kada do-
stigne potpuni „razvoj” – tj. postane potpuno pasivan – njegov sop-
stveni astralni duh može da bude umrtvljen, pa čak i istisnut iz
njegovog tela, da bi ga onda zaposeo elemental, ili, što je još gore,
neki zao ljudski duh iz osme sfere, koji nastavlja da ga koristi kao svoj
sopstveni. Uzroke mnogih među najpoznatijim zločinima treba tražiti
upravo u ovakvoj vrsti opsednutosti.
Kako medijske pojave u fizičkom smislu zavise od stepena pa-
sivnosti, protivsredstvo se samo po sebi nameće; medijum treba da
prestane da bude pasivan. Duhovi nikada ne podvrgavaju svojoj kon-
troli osobe pozitivnog karaktera, koje su dovoljno odlučne da se odu-
pru svim spoljnim uticajima. Slabiće i priglupe, koje mogu da potčine,
738
Stvarnost i iluzija
navode na razne vrste poroka. Da su ovi čudotvorni elementali i beste-
lesni đavoli koje nazivaju ‚elementarnim’ zaista anđeli-čuvari kakvima
su ih smatrali tokom proteklih tridesetak godina, zbog čega svoje
odane medijume nisu nagradili bar dobrim zdravljem i srećnim po-
rodičnim životom? Zbog čega im okreću leđa upravo u najkritičnijim
trenucima, kada im se sudi zbog optužbi za prevaru? Opšte je poznato
da su najbolji medijumi u fizičkom smislu ili bolešljivi ili su ponekad,
što je još gore, skloni pojedinim nenormalnim porocima. Zašto im ovi
„vodiči”, koji omogućuju svojim medijumima da pred drugima
izigravaju iscelitelje i čudotvorce, ne pruže blagodeti snažne fizičke
energije? Antički čudotvorac i apostol su po pravilu, ako ne i u svim
slučajevima, uživali dobro zdravlje; njihov magnetizam nikada nije
preneo bolesniku ma kakvu fizičku ili moralnu manu i nikada nisu bili
optuženi za VAMPIRIZAM, za koji jedan dokument spiritualista sasvim
pravedno optužuje izvesne medijume-iscelitelje.33
Ukoliko gornji zakon o medijumima i medijatorima primenimo
na pitanje levitacije, kojim smo i otvorili našu tekuću raspravu, šta
ćemo otkriti? Ovde nalazimo medijuma i jednog iz klase medijatora
kako levitiraju – prvi tokom seanse, drugi tokom molitve ili dok je
zanet dubokim mislima. Kako je medijum pasivan, nekakva spoljna
sila mora da ga podigne; dok osoba u zanosu, budući da je aktivna,
mora da levitira oslanjajući se na sopstvene moći. Prvoga odižu sa
tla duhovi koje poznaje – koji god i kakvi god bili – dok se drugi
odiže silom težnji sopstvene duše. Da li onda možemo obojicu bez
razlike zvati medijumima?
Međutim, mogu nam reći da su se iste vrste fenomena, koje se
odigravaju u prisustvu savremenog medijuma, dešavale i kada je bio
u pitanju neki antički svetitelj. Nema sumnje da je tako. Isto je bilo
u vreme Mojsija; mi verujemo da trijumf koji mu se pripisuje nad
faraonovim mađioničarima u Izlasku* nije ništa drugo do patriotsko
hvalisanje „izabranog naroda”. Najverovatnije je da je sila koja je
33 Pogledajte časopis „Medium and Daybreak”, od 7. jula 1876., str. 428.
* Pogledajte 2 Moj. od 7:11 nadalje. (prim.prev.)
739
proizvela njegove fenomene proizvela i one koje su izvodili faraonovi
mađioničari, tj. Mojsijevi prvi učitelji, koji su ga podučavali svojoj
„mudrosti”. Ali čak i u tim davnim vremenima izgleda da su jasno
primećivali razliku između fenomena koji su na prvi pogled izgledali
isto. Nacionalno božanstvo koje se staralo o Jevrejima (koji nije bio
‚Otac Vaš Nebeski’)34 izričito zapoveda svom odabranom narodu u
Zakonima ponovljenim35 da „ne uči se činiti gadna djela onijeh naro-
da ... neka se ne nađe ... koji bi vodio ... kroz oganj, ni vračar, ni koji
gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik.”36
Koja je onda razlika postojala između svih pobrojanih fenomena
kada su ih izvodili „drugi narodi” i kada su ih izazivali proroci?
Očigledno, morao je da postoji neki dobar razlog za to, a nalazimo
ga u Prvoj poslanici Jovanovoj, u kojoj se kaže: „Ne vjerujte svakome
duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni pro-
roci izišli u svijet.”*
Jedini kriterijum dostupan spiritualistima i savremenim mediju-
mima kojim mogu da isprobaju duhove je da prosuđuju na osnovu:
1. onoga šta rade i govore; 2. njihove spremnosti da se manife-
stuju, i 3. da li cilj prizivanja zaslužuje pojavu bestelesnog duha, ili
može da opravda uznemiravanje mrtvih.
Saul je bio na ivici propasti zajedno sa svojim sinovima, pa ipak
ga je Samuilo upitao: „Zašto si me uznemirio i izazvao?”37 Na dru-
34 U II Tomu ćemo nedvosmisleno dokazati da se u Starom Zavetu kaže da je Izrailj
obožavao više od jednog boga. El-Šadi Avrama i Jakova nije bio Mojsijev Jehova niti
Gospod Bog koga su obožavali tokom četrdeset godina provedenih u divljini. A ni ‚Bog
nad vojskama’ nije, ako verujemo njegovim sopstvenim rečima, Mojsijev Bog koji se
javio na Sinaju, jer evo šta možemo da pročitamo: „Mrzim na vaše praznike …. Ako mi
prinesete žrtve paljenice .... neću ih primiti .... Jeste li meni prinosili žrtve i dare u pustinji
četrdeset godina, dome Izrailjev? .... Nego ste nosili šator Moloha svojega i Hijuna (Sat-
urna, prim.aut.), likove svoje, zvijezdu boga svojega, koje sami sebi načiniste .... Zato
ću vas preseliti .... govori Gospod, kojemu je ime Bog nad vojskama.” (Amos 5:21-27)
35 5 Moj. 18.
36 5 Moj. 18:9-10
* 1 Jov. 4:1. (prim.prev.)
37 1 Sam. 28:15. Reč „digao”* koju je izgovorio duh proroka čije bi prebivalište
moralo da bude u nebeskom raju i koji je prema tome trebalo da kaže „prizvao me dole”,
740
Stvarnost i iluzija
goj strani imamo „inteligencije” koje se pojavljuju na seansama
prizivača duhova i doleću na poziv svakog šaljivčine koji bi da pre-
krati sate dosade.
U listu London Spiritualist, koji se pojavio 14. jula, nalazimo po-
duži članak u kome autor nastoji da dokaže da se „neverovatna čuda
sadašnjeg doba, koja pripadaju takozvanom savremenom spiriti-
zmu, podudaraju sa iskustvima patrijarha i apostola iz drevne pro-
šlosti”.
Prinuđeni smo da na licu mesta opovrgnemo takvu tvrdnju. Ona
su identična samo utoliko što ih proizvode iste vrste sila i okultnih
moći. Ali iako ovim silama i moćima mogu da upravljaju nevidljive
inteligencije, koje sasvim sigurno to i čine, one se međusobno više
razlikuju po suštini, karakteru i namerama i od samog ljudskog roda,
koji obuhvata, kakav je sada, ljude bele, crne, smeđe, crvene i žute
kože, i u koji se ubrajaju sveci i kriminalci, geniji i idioti. Pisac može
da ima neku korist i od pripitomljenog orangutana ili domoroca sa
južnih ostrva, ali činjenica da ima takvog slugu ne čini nijednog od
njih jednakim Aristotelu ili Aleksandru. Pisac je uporedio „po-
dizanje” Jezekilja i njegovo prenošenje „na istočna vrata doma Go-
spodnjega”** sa levitacijama izvesnih medijuma, a trojicu jevrejskih
mladića bačenih „u peć ognjenu užarenu”*** sa drugim medijumima
otpornim na vatru; „duhovno svetlo” kralja Jovana je postalo Avra-
mov „plamen ognjeni”****, i, najzad, posle mnogih sličnih po-
ređenja, tu je i slučaj braće Dejvenport, puštenih iz zatvora u Osvegu,
koji predstavlja paralelu Petrovom izbavljenju iz zatvora koje je izveo
„anđeo Gospodnji”!*****
sama po sebi je veoma sugestivna za hrišćane koji smeštaju raj i pakao na suprotne
polove.
* Biblija kralja Džejmsa, koju koriste u anglo-saksonskim zemljama, ima drugačiji
prevod ovog stiha: „Zašto si me uznemirio i digao?”. (prim. prev.)
** Jezek. 3:12-14. Pogledajte i 11:1. (prim.prev.)
*** Pogledajte Dan. 3:6-26. (prim.prev.)
**** Pogledajte 1 Moj. 15:17. (prim.prev.)
***** Pogledajte Djel. 5:19. (prim.prev.)
741
No, izuzev priče o Saulu i Samuilu, u Bibliji ne nalazimo drugi
slučaj „prizivanja mrtvih”. A što se tiče zakonitosti ovakvog čina, nju
opovrgava svaki od proroka. Mojsije je naredio da svaki koji budi
duhove mrtvih, tzv. „nekromant”, ima da bude osuđen na smrt. Za
opštenje sa mrtvima se nigde u Starom Zavetu, niti kod Homera ili
Vergilija, ne upotrebljava nijedan drugi naziv do nekromantija.Filon
Judejac pripisuje Saulu izjavu da, ukoliko bude proterao iz zemlje
svakog vrača i „nekromanta”, njegovo će ga ime nadživeti.
ŠTA SU “MATERIJALIZOVANI” DUHOVI?
Jedan od najvažnijih razloga za to se nalazi u drevnom učenju da

se nijedna od duša iz „prebivališta blaženih” neće vratiti na Zemlju,
osim u retkim slučajevima kada njen duh treba da ispuni neki veliki
cilj, i time čini uslugu čovečanstvu. Ali u tom slučaju nema nikakve
potrebe za prizivanjem „duše”. Ona šalje svoju sudbonosnu poruku
bilo putem kratkotrajne replike same sebe, ili posredstvom glasnika
koji se mogu pojaviti u materijalnom obliku, izgledajući kao verna
kopija preminulog. No, smatralo se da nije ni bezbedno ni korisno
opštiti sa dušama koje se tako lako prizivaju. To su bile duše, ili,
tačnije, larve, iz paklenog dela čistilišta – tzv. šeola, predela koga ka-
balisti zovu ‚osmom sferom’, ali potpuno različitog od pravog pakla
ili Hada iz antičkih mitologija. Horacije je opisao ovakvo prizivanje
i obred koji ga prati, dok nam Majmonid iznosi detalje analognog je-
vrejskog obreda. Svaki ovakav nekromantski obred izvođen je na
uzvišenjima ili vrhu nekog brda, a krv je upotrebljavana kao sredstvo
za umirenje ovih zlih ljudskih duhova.38
„Ne mogu da sprečim veštice da sakupljaju kosti mrtvačke,” kaže
pesnik. „Gledajte krv koju sipaju u jarak da namame duše koje će iz-
govoriti reči proročke!”39
38 Vilijem Hauit: “History of the Supernatural”, tom II., poglavlje LI.
39 Knjiga I.,Sat. 8.
742
Stvarnost i iluzija
„Cruor in fossam confusus, ut inde manes elicirent, animas re-
sponsa daturas.”
„Duše”, kaže Porfirije, „više od svega vole sveže prolivenu krv,
jer izgleda da im ona na kratko omogućuje da povrate neke od živo-
tnih sposobnosti.”40
Što se tiče materijalizacija, u svetim spisima se može pronaći
mnoštvo najrazličitijih. Ali da li su one bile izazivane pod istim
uslovima kao na savremenim seansama? Izgleda da mrak uopšte nije
bio potreban u vreme patrijarha i njihovih magičnih moći. Tri anđela
koja su se ukazala Avramu, jeli su na jasnoj sunčevoj svetlosti jer on
„sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne”,41 kaže se u
Postanju. Duhovi Ilije i Mojsija su se isto tako javljali po danu, jer
je malo verovatno da su se Hristos i apostoli noću peli na visoko brdo.
Isus je predstavljen kako se ukazuje Mariji Magdaleni u vrtu u rano
jutro; pred apostolima se ukazao u tri odvojena navrata, po pravilu
tokom dana; jednom prilikom „kad već nastade jutro”.* Čak i kada
Valamova magarica „vidje anđela Gospodnjega”,** ceo događaj se
zbio usred dana.
Spremni smo da se potpuno složimo sa autorom o kome je reč da
u Hristovom životu – a možemo da dodamo i u Starom Zavetu –
„neprekidan niz spiritualističkih manifestacija”, ali ništa što bi spa-
dalo u medijumske pojave, barem fizičkog karaktera, ukoliko izu-
zmemo Saulovu posetu „ženi s duhom vračarskim”.*** A to je
razlika od suštinskog značaja.
Istina, Majstor je jasno rekao: „Djela ... i veća od ovih će tvo-
riti”**** – dela medijatora. Prema Joilu, nastupiće doba kada će doći
do izlivanja božanskog duha: „Proricaće sinovi vaši i kćeri vaše”, ka-
že on, „starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare.”*****
40 1 Moj. 18:1. Navedeno u Porfirijevom delu “Of Sacrifices.”
41 Postanje 8:1.
* Jovan 21:4. (prim.prev.)
** Pogledajte 4 Moj. 22:21 pa nadalje. (prim.prev.)
*** Pogledajte 1 Sam. 28:7 pa nadalje. (prim.prev.)
**** Jovan 14:12. (prim.prev.)
***** Joil 2:28. (prim.prev.)
743
To doba je nastupilo, i oni rade sve ove stvari; spiritualizam ima svoje
vidovite i svoje mučenike, svoje proroke i iscelitelje. Poput Mojsija,
Davida i Jorama, postoje medijumi koji mogu direktno da zapišu
poruke dobijene od pravih planetarnih i ljudskih duhova, a najbolji
među njima ne izvlače od svog dara nikakvu materijalnu korist. Naj-
veći među njima u Francuskoj, Lemari, trenutno čami u zatvorskoj
ćeliji i, kako se dirljivo izrazio, „više nije čovek nego broj” u zatvo-
rskom registru.
Postoji vrlo mali broj govornika na spiritualističkoj sceni koji su
u stanju da govore nadahnuti nekim spoljnim uticajem, i, ako uopšte
znaju šta su rekli, nalaze se u stanju koje je opisao Danilo: „I ne imah
snage ... i kad čuh glas od riječi njegovijeh, izvan sebe padoh ničice
licem na zemlju.”42 A postoje i medijumi, o kojima smo već govorili,
za koje kao da je napisano proročanstvo iz Prve knjige Samuilove: „I
sići će na te duh Gospodnji, te ćeš prorokovati s njima, i postaćeš
drugi čovjek.”43 Ali na kom mestu, u dugom nizu biblijskih čuda,
možemo da pročitamo o gitarama koje lete, dajrama koje same uda-
raju i zvoncima koja zveckaju, ili se javljaju u mrklom mraku seansi
kao dokazi besmrtnosti duha?
ŠUDALA MADAN
Kada su Hrista optužili da „izgoni demone pomoću Veelzevula,

kneza demonskog”,* on je to porekao i oštro uzvratio pitanjem:
„Sinovi vaši čijom pomoću izgone?”** Ipak, spiritisti tvrde da je Isus
bio medijum, i da je bio pod kontrolom jednog ili više duhova; ali,
kada su Ga direktno optužili, on je otvoreno rekao da to nije istina.
„Ne kažemo li mi dobro da si ti Samarjanin, i da je demon u tebi?”
Isus je odgovorio: „U meni demona nema.”***
42Dan. 10:8-9.
431 Sam. 10:6.
** Mat. 12:27. (prim.prev.)
*** Jovan 8:48-49. (prim.prev.)
744
Stvarnost i iluzija
Pisac koga smo navodili pokušava da uspostavi paralelu između
letenja u vazduhu koje su izveli Filip i Jezekilj, i onog koje prikazuju
gospođa Gapi i drugi savremeni medijumi. On izgleda ne zna ili je
smetnuo s uma da, dok se levitacija javila kao posledica u oba slučaja,
uzroci koji su je proizveli bili su potpuno različiti. Već smo se osvr-
nuli na suštinu ove razlike. Levitacija kod nekog subjekta može biti
izazvana svesno ili nesvesno. ‚Žongler’ unapred određuje da će početi
da levitira, koliko će to trajati i na kojoj visini će lebdeti; u skladu s
tim podešava i dejstvo okultnih sila. Fakir proizvodi isti efekat silom
svoje namere i volje i, osim kada je u transu, ima punu kontrolu nad
svakim svojim pokretom. Isto čini i sijamski sveštenik kada se u sve-
tilištu odigne nekih petnaestak metara u vazduh, držeći u rukama
upaljenu tanku voštanu sveću, i leteći tamo-amo od jednog do drugog
idola, paleći svetiljke u nišama, bez ikakvog vidljivog oslonca, ko-
račajući isto tako sigurno kao da se nalazi na čvrstom tlu. Više osoba
je svojim očima to videlo i posvedočilo. Oficiri ruske eskadre, koja
je nedavno oplovila Zemlju i bila stacionirana duže vreme u vodama
Japana, iznose činjenicu da su, pored mnoštva drugih čuda, posma-
trali žonglere kako idu kroz vazduh sa vrha jednog drveta na drugo,
bez ikakvog oslonca pod sobom.44 Imali su prilike da vide i penjanje
uz glatki štap i vrpcu koja stoji uspravno, što je pukovnik Olkot
opisao u svom delu „People from the Other World“, a izvesni spiritisti
i medijumi, čije su ambicije veće od njihovog znanja, toliko puta
dovodili u pitanje. Biće da su navodi preuzeti od pukovnika Žila i
drugih pisaca, što se mogu naći u ovom radu, dovoljni da stave tačku
na sve sumnje da su ovakvi efekti stvarno mogući.
Ovi fenomeni, kada se javljaju nezavisno od religioznih obreda,
u Indiji, Japanu, na Tibetu, u Sijamu i drugim „paganskim” zemljama,
koji su stotinu puta raznovrsniji i čudesniji od ma čega što je viđeno
u „civilizovanoj” Evropi ili Americi, nikada se ne pripisuju duhovima
44 Naš izvor je očevidac događaja, gospodin N .... ov iz Sankt Petersburga, koji je bio
na komandnom brodu Almaz*, ako se tačno sećamo.
* Dijamant na ruskom. (prim.prev.)
745
FILOZOFSKA OSNOVA LEVITACIJE
Obratite pažnju na to da ova sila, u uslovima suve i tople atmo-

sfere na zemljinoj površini, može da akumulira dinamičku energiju
sposobnu da podigne ogromne mase vode i da sabije čestice atmo-
sfere koje potom brišu širom zemlje, čupajući drveće, podižući stene
i rasturajući zgrade u param-parčad. Vajldova električna mašina može
da proizvede tako jake elektro-magnetne struje da je pri svetlosti koju
šire moguće čitati sitna štampana slova u mrkloj noći na više od tri
kilometra od mesta na kome mašina radi.
Još 1600. godine Gilbert je u svom radu „O magnetu” (De Mag-
nete) izneo princip da je cela planeta jedan ogromni magnet, dok neki
od naših vrhunskih stručnjaka za elektricitet počinju da shvataju da i
čovek poseduje to svojstvo, i da se uzajamna privlačnost i odbojnost
pojedinih osoba može, bar delimično, objasniti ovom činjenicom.
Iskustva osoba koje su prisustvovale spiritističkim seansama po-
tvrđuju ovo mišljenje. Evo šta kaže profesor Nikolas Vagner sa uni-
verziteta u Sankt Petersburgu: „Toplota, a možda i naelektrisanje
istraživača koji sede u krugu mora da se skoncentriše na stolu i poste-
peno pretvori u pokret. U isto vreme, ili malo kasnije, psihička snaga
se sjedinjuje i pomaže drugim dvema. Pod psihičkom silom po-
drazumevam silu koja se razvija iz svih drugih sila našeg organizma.
One se kombinuju u jedan zajednički entitet, sastavljen od nekoliko
posebnih sila, koji može da se, tako iskombinovan, ispolji u meri koja
se razlikuje od čoveka do čoveka.” On smatra da razvoj ovog feno-
mena ometaju niska temperatura i suv vazduh. Ako se sada setimo
šta je rečeno o suptilnijim oblicima energije čije su postojanje u
prirodi dokazali hermetičari, i prihvativši hipotezu gospodina Vag-
nera da je „sila koja izaziva ove manifestacije skoncentrisana u medi-
jumima”, nije li medijum u stanju da, smeštajući u sebe jezgro isto
tako savr-šeno kao što je sistem permanentnih čeličnih magneta u
748
Stvarnost i iluzija
Vajldovoj bateriji, proizvede astralne struje dovoljno snažne da svo-
jim vrtlogom podignu čak i tako masivno telo kao što je odrastao
čovek? Nije neophodno da se podignuti objekat i sam vrti u krug,
jer fenomenom koga posmatramo, za razliku od vihora, upravlja in-
teligencija koja može da održi podizanje tela unutar uzlazne struje
sprečavajući pri tom njegovu rotaciju.
Levitacija je u ovom slučaju čisto mehanički fenomen. Nepo-
kretno telo pasivnog medijuma odiže vrtlog koga stvaraju ili eleme-
ntarni duhovi – u nekim slučajevima to mogu biti i duhovi ljudi, dok
su ponekad u pitanju uzročnici bolesti, kao što je slučaj sa pacijentima
profesora Pertija koji hodaju u snu. Nasuprot tome, levitacija jednog
adepta je isključivo elektro-magnetni efekat, kao što smo već rekli.
On polarizuje svoje telo suprotno od polariteta atmosfere, odnosno
isto kao Zemlja; na taj način ga prva privlači dok ga druga odbija
(odiže), a svo vreme ostaje potpuno svestan. Sličan fenomen levi-
tacije je moguć i u slučajevima kada neka bolest promeni polaritet
pacijentovog tela, što bolesti po pravilu čine u manjoj ili većoj meri.
Ali u takvom slučaju je malo verovatno da će osoba koja lebdi ostati
u svesnom stanju.
Tokom jedne serije posmatranja vihora, koja je obavljena tokom
1859. na prostoru Stenovitih planina, „jedne novine su podignute ... na
visinu od šezdesetak metara; tamo su se duže vremena klatile napred-
nazad, svo vreme se krećući napred”.45 Naravno, naučnici će reći da
se ne može povući paralela između ovog slučaja i levitiranja ljudi, da
se u zatvorenoj prostoriji ne može obrazovati vrtlog koji bi odigao
medijuma sa poda, ali to pitanje je povezano sa astralnom svetlošću i
duhom, koji imaju svoje posebne zakone dinamike. Oni koji ih dobro
poznaju tvrde da skup ljudi podvrgnut mentalnom uzbuđenju, koje se
45 „Koje sile su izazvale ovo klaćenje novina u vazduhu?” pita Dž. V. Felps, koji je i
naveo ovaj slučaj: „To su snažna uzlazna struja zagrejanog vazduha, silazna struja hlad-
nijeg vazduha, translatorno kretanje povetarca nad površinom tla i kružno kretanje vihora.
Ali na koji način su mogli da se iskombinuju da dovedu do klaćenja napred-nazad?” (Pre-
davanje pod naslovom „Force Electrically Explained”.)
749
odražava na psihički sistem, odbija elektro-magnetne emanacije koje,
kada su dovoljno intezivne, mogu da bace atmosferu u okruženju u
stanje potpune pometnje. Moguće je da se stvori dovoljno jaka sila
da proizvede vrtlog električnih struja, dovoljno snažnih da izazovu
mnoge neobične pojave. Imajući rečeno u vidu, možemo shvatiti da
brzo okretanje derviša koji igraju u transu, divlje igre, njihanje,
pokreti tela, muzika i krici poklonika imaju isti cilj – stvaranje takvih
astralnih uslova koji pogoduju izazivanju psiholoških i fizičkih fe-
nomena. I razlozi religioznih obreda oživljavanja će biti bolje shva-
ćeni ako imamo na umu ovaj princip.
No, postoji još jedna stvar koju treba razmotriti. Ukoliko medijum
predstavlja jezgro magnetizma i provodnik kroz koji prolazi ova sila,
trebalo bi da se pokorava istim zakonima kao i provodnik od metala,
i bude privučen njegovim magnetom. Ako su, shodno tome, nevidljive
sile koje upravljaju ovim pojavama obrazovale magnetno središte
tačno nad njim, zbog čega se njegovo telo ne podigne ka središtu, upr-
kos Zemljinoj gravitaciji? Znamo da je, u slučaju medijuma koji nije
svestan razvoja cele operacije, neophodno da prvo priznamo činjenicu
da postoji takva inteligencija, a zatim i mogućnost da se eksperiment
obavi na opisani način, ali, imajući u vidu veliki izbor najrazličitijih
dokaza koji stoje na raspolaganju, ne samo na osnovu naših sopstvenih
istraživanja, u kojima nije naveden izvor, već i onih koja je obavio go-
spodin Kruks, kao i veliki broj drugih istraživača u mnogim zemljama
i raznim razdobljima, mi nećemo odustati od svog glavnog cilja i nu-
dimo ovu hipotezu u uzaludnom pokušaju da potkrepimo slučaj koga
naučnici ne žele strpljivo da razmotre, čak ni kada ga potvrdi najista-
knutiji među njima.
Još 1836. godine javnost je obaveštena o izvesnim fenomenima
koji su bili bar isto toliko neobični, ako ne i više, od svih manifestacija
koje se izvode u naše vreme. U Francuskoj je objavljena prepiska dvo-
jice dobro poznatih mesmerista, Deleuza i Biloa, i po prvi put su ‚čuda’
postala tema o kojoj se raspravlja u svim udruženjima. Bilo je čvrsto
verovao u pojavu duhova jer, kako kaže, video ih je, čuo i osetio.
750
Stvarnost i iluzija
Deleuz je bio uveren u svoju verziju isto koliko i Bilo, izjavivši da je
čovekova besmrtnost i povratak preminulih, ili tačnije njihovih seni,
na ovaj svet po njegovom mišljenju nepobitno dokazana stvar. Nevi-
dljive ruke su mu donosile materijalne predmete sa udaljenih mesta, a
imao je i kontakte sa nevidljivim inteligencijama u kojima je bilo reči
o stvarima od najvećeg značaja. „Što se toga tiče”, primećuje on, „ne
mogu da zamislim na koji način duhovna bića mogu da prenose ma-
terijalne predmete.” Međutim, iako skeptičniji i manje intuitivan od
Biloa, složio se sa njim da se „spiritizam više ne zasniva na mišlje-
njima, već na činjenicama”.
I profesor Vagner iz Sankt Petersburga je došao do istog zaključka.
U svom drugom pamfletu pod naslovom „Mediumistic Phenomena”
(Medijumski fenomeni), objavljenom decembra 1875., iznosi sledeći
prekor na račun gospodina Škljarevskog, jednog od materijalista koji
su ga kritikovali:
„Sve dok su spititističke manifestacije bile slabe i neredovne, mi
naučnici smo mogli da se zamajavamo teorijama o nesvesnoj reakciji
mišića, ili nesvesnim aktivnostima našeg mozga, a da sve ostalo
sručimo na istu gomilu, kao ‚žongleraj’ ... Ali sada su ove čudne
manifestacije postale previše upadljive; duhovi se pokazuju u vidu
opipljivih, materijalizovanih oblika, koje može dotaći i kojima može
baratati po volji ma koji obrazovani skeptik poput vas, pa čak mogu
da im se izmere težina i veličina. Ne možemo više da se odupiremo,
jer svaki otpor postaje besmislen – preteći da se pretvori u ludilo.
Zato pokušajte da shvatite sve ovo, i da se pomirite s tim da je nemo-
guće postalo činjenica.”
Gvožđe se namagnetiše samo privremeno, ali čelik stalno, kada
ga dotakne prirodni magnet. S druge strane, čelik je samo gvožđe
koje je legirano određenom količinom ugljenika, pa ipak taj proces
u potpunosti menja prirodu metala, bar kad su u pitanju njegova mag-
netna svojstva. Na isti način se može reći i da je medijum obična oso-
ba koja je ‚namagnetisana’ prilivom astralne svetlosti; i kao što se
trajnost magnetnih svojstava metala meri stepenom sličnosti sa če-
751
likom, ne bismo li mogli da kažemo da su i intenzitet i trajnost medi-
jumskih moći srazmerni zasićenju medijuma magnetnom ili astral-
nom silom?
Ovo stanje zasićenosti može da bude urođeno ili može biti izaz-
vano na ma koji od sledećih načina – mesmeričkim procesom, po-
sredstvom duha, ili sopstvenom voljom. Štaviše, ovo stanje izgleda
da je nasledno, kao i ma koja druga fizička ili mentalna osobenost;
mnogi, ako ne i bezmalo svi veliki medijumi, imali su bar jednog ili
više potomaka koji su pokazivali neki oblik medijumskih sposo-
bnosti. Mesmerički subjekti lako prelaze u više oblike vidovitosti i
medijumstva (kako se to sada naziva), kako nas obaveštavaju Gre-
gori, Deleuz, Pisegir, Du Pote i drugi autoriteti. Što se tiče procesa
samozasićenja, dovoljno je da pogledamo izveštaje verskih poklonika
iz Japana, Sijama, Kine, Indije, Tibeta i Egipta, kao i iz raznih evrop-
skih zemalja, da bismo se uverili u njihovu istinitost. Dugo i uporno
nastojanje da se potčini materija dovodi do stanja u kome čovek ne
samo da postaje neosetljiv na spoljne utiske, već je u stanju i da si-
mulira samu smrt, kao što smo već videli. Stanje transa u tolikoj meri
pojačava snagu njegove volje da stiče sposobnost da uvuče u sebe,
kao u vrtlog, sile koje prebivaju u astralnoj svetlosti, kako bi pojačao
sopstvenu, prirodnu zalihu.
Fenomeni mesmerizma se ne mogu objasniti nijednom drugom
hipotezom do projekcijom sile u vidu struje koja ide od izvođača ka
subjektu. Ukoliko je čovek u stanju da projektuje ovu silu naporom
volje, šta ga sprečava da je privuče k sebi obrnuvši smer struje? Osim
ako se ta sila ne stvara unutar samog njegovog tela tako da ne može
da je privuče nikakva spoljna sila. Ali čak i pri takvoj pretpostavci,
ukoliko je u stanju da proizvede dovoljno veliku količinu da ‚zasiti’
drugu osobu, pa čak i neki neživi objekat sopstvenom voljom, zbog
čega ne bi mogao da proizvede i višak radi samozasićenja?
U svom radu iz oblasti antropologije, profesor Dž. R. Bjukenan
primećuje tendenciju da fizionomske odlike predisponiraju prirodnu
sklonost ka određenim oblicima ponašanja; sklonost ka agresivnosti
752
Stvarnost i iluzija
Nedavno otkriće jedinjenja nazvanog METALIN, koje je učinio
jedan američki hemičar, ukazuje na verovatnoću da bi problem sa tre-
njem mogao da bude u najvećoj meri prevaziđen. Jedno je sigurno,
tek kada čovek bude otkrio mehanizam neprekidnog kretanja biće u
stanju da, po analogiji, shvati sve tajne prirode; napredak je uvek u di-
rektnoj srazmeri sa otporom.
Isto možemo da kažemo i za eliksir života, pod kojim se podra-
zumeva život u fizičkom smislu, budući da je duša besmrtna jedino
zbog svoje božanske, besmrtne sjedinjenosti sa duhom. Ali trajno ili
obnavljajuće ne znače i beskrajno. Kabalisti nikada nisu tvrdili da su
bilo beskrajni život u fizičkom smislu ili beskrajno kretanje mogući.
Hermetički aksiom tvrdi da su jedino Prvobitni Uzročnik i emanacije
koje direktno iz Njega proishode, tj. naši ‚duhovi’ (iskre večnog, sre-
dišnjeg Sunca koje će ono na kraju veka ponovo upiti u sebe) otporne
na propadanje i večite. Ali kako su posedovali znanja o okultnim sila-
ma prirode koja materijalisti još uvek nisu otkrili, tvrdili su da se kako
fizički život tako i mehaničko kretanje mogu neograničeno produža-
vati. Filozofski kamen je imao više značenja, koja su povezana sa nje-
govim tajanstvenim poreklom. Evo šta o tome kaže profesor Vajdler:
„Proučavanje alhemije bilo je raširenije nego što su znala ne-
kolicina pisaca o toj temi, i uvek je bila prateća grana, ako ne i iden-
tična, sa okultnim naukama poput magije, nekromantije i astrologije;
ta činjenica je najverovatnije posledica toga što su sve one izvorno
bile samo razni oblici spiritualizma, koji je po pravilu postojao u
svim razdobljima ljudske istorije.”
Najviše nas čudi to što isti ljudi koji ljudsko telo vide samo kao
„mašinu za varenje” imaju primedbe na ideju da bi, ukoliko se nešto
nalik „metalinu” postavi između njegovih molekula, ono moglo da
se kreće bez ikakvog trenja. Čovekovo telo je nastalo od zemlje, tj.
‚praha’ prema Postanju; već je i ta alegorija dovoljna da ospori origi-
nalnost otkrića savremenih analitičara da se ljudsko telo sastoji od
neorganskih čestica. Ako je autoru Postanja to bilo poznato, a znajući
da je i Aristotel učio da su životni principi biljaka, životinja i čoveka
755
potpuno isti, izlazi da je pitanje veze koja nas spaja sa majkom
Zemljom odavno rešeno.
ELIKSIR I ALKAHEST
Eli de Bomon je nedavno potvrdio staro Hermesovo učenje da unu-

tar Zemlje postoji kružno kretanje sasvim nalik krvotoku u ljudskom
telu. Sad, kako je to učenje staro koliko i vreme, da priroda neprestano
obnavlja svoju utrošenu energiju upijajući novu zalihu iz izvora ene-
rgije, zbog čega bi se ‚dete’ razlikovalo od ‚roditelja’? Zbog čega ne
bi i čovek, otkrivši izvor i prirodu ovog obnavljajućeg izvora, iz same
Zemlje izvukao sok ili esenciju kojom bi obnovio sopstvene snage?
To bi mogla da bude velika tajna alhemičara. Zaustavite kruženje
zemljinih fluida i imate stagnaciju, truljenje, smrt; zaustavite kruženje
fluida u čoveku, i uslediće stagnacija, povlačenje u sebe, staračko
okoštavanje i najzad smrt. Ako su alhemičari uspeli da otkriju neko
hemijsko jedinjenje sposobno da spreči zagušenje kanala kojima kruže
naši fluidi, zar ne bi i sve ostalo lako sledilo? Zbog čega bi, pitamo
mi, ako vode izvesnih mineralnih izvora imaju takvu vrednost u
lečenju bolesti i vraćanju fizičke vitalnosti, bilo nelogično reći da ako
smo svoje prve prirodne destilate dobili iz zemljine utrobe, možda
bismo mogli da otkrijemo da ‚izvor života’ uopšte nije mit. Dženings
tvrdi da su eliksir proizvodili izvesni adepti u tajnim hemijskim labo-
ratorijama same prirode, dok hemičar Robert Bojl pominje nekakvo
lekovito vino ili liker koga je dr Lefevr isprobao na jednoj starici sa
čudesnim rezultatom.
Alhemija je stara koliko i predanje. „Prvi sačuvani zapis o ovoj
stvari”, kaže Vilijem Godvin, „jedan je Dioklecijanov ukaz, izdat
negde oko 300 godina po Hristu, kojim se naređuje obavljanje de-
taljne pretrage u Egiptu za svim drevnim knjigama koje se bave
veštinom pravljenja zlata i srebra, kako bi mogle da budu spaljene.
Ovaj ukaz neizbežno nameće pretpostavku o velikoj starosti ovakvih
veština, dok mitska istorija ubraja Solomona, Pitagoru i Hermesa
među njene istaknute posvećenike.”
756
Stvarnost i iluzija
A šta je sa pitanjem transmutacije – sa alkahestom ili univerzalnim
rastvaračem, koji zauzima sledeće mesto, iza eliksira života, u redo-
sledu tri alhemijska agensa? Da li je ova ideja toliko apsurdna da ne
zaslužuje razmatranje u ovom veku prepunom otkrića u hemiji? Kako
da odbacimo istorijske izveštaje o ljudima koji su zaista umeli da
naprave zlato i potom ga poklanjali, kao i ljudima koji tvrde da su
sve to svojim očima videli? Libavije, Geber, Arnold, Toma Akvinski,
Bernard Komes, Joanes, Penotus, Kversetanus Geber, arapski ‚otac’
evropske alhemije, zatim Evgenije Filaletej, Baptista Porta, Rubeus,
Dornesije, Vogelije, Irinej Filaleta Kosmopolita i mnogi srednjo-
vekovni alhemičari i hermetički filozofi potvrđuju ove činjenice.
Moramo li da verujemo kako su svi oni bili zanesenjaci i ludaci, ljudi
koji inače važe za velike i vrlo učene intelektualce? Frančesko Pikus,
u svom radu „O zlatu” (De Auro), iznosi osamnaest slučajeva gde je
u njegovom prisustvu zlato bilo proizvedeno na veštački način, dok
se Tomas Vogan,48 koji je otišao kod zlatara da proda zlato vredno
1.200 maraka, na njegovu primedbu da je ono isuviše čisto da bi poti-
calo iz rudnika, okrenuo i pobegao ne uzevši novac. U prethodnom
poglavlju smo izneli više sličnih svedočenja raznih autora.
Marko Polo kaže da se u izvesnim planinama u Tibetu, koje on na-
ziva Čingintalas, mogu videti rudne žile nekakve supstance od koje
je sačinjen salamander: „Sušta je istina da salamander nije nikakva
zver, kao što tvrde u našem delu sveta, već je reč o izvesnoj supstanci
koja se nalazi u zemlji.”49 Zatim dodaje da mu je neki Turčin po imenu
Zurfikar rekao da je tokom tri godine u tim oblastima kupovao sala-
mander za Velikog kana.
„Rekao mi je da su dolazili do njega kopajući u toj planini sve
dok ne bi naišli na određenu rudnu žilu. Supstancu od koje se ona
sastojala bi iskopali i izdrobili, i na taj način bi je razdvojili u vlakna
koja bi potom sušili. Kada bi se osušila, ova vlakna su tučena i ispi-
rana, tako da ostane čisto vlakno nalik vuni. A onda bi od njih pravili
48 Evgenije Filaletej.
49 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 215.
757
predivo ... Čim ih naprave, ove marame nisu baš bele, ali kada ih
neko vreme drže u vatri, iz nje izađu bele kao sneg.”
Prema tome, kao što više autoriteta potvrđuje, ova mineralna sup-
stanca je ustvari poznati azbest,50 za koji poštovani A. Vilijamson kaže
da se može naći u Šantungu. Ali on ne predstavlja samo nesagorivo
vlakno koje se od njega dobija. Iz njega se dobija i ulje koje ima neko-
liko izuzetnih svojstava, a njegove tajne vrline poznaje svega nekoliko
lama i indijskih adepata. Kada se utrlja u telo, ne ostavlja nikakvu
spolja vidljivu mrlju ili trag, ali ako se namazano mesto posle toga
dobro istrlja sapunom i vrućom ili hladnom vodom, to neće imati ni
najmanjeg uticaja na njegov učinak. Osoba koja je namazana njime
može smelo da zakorači u najvreliji oganj; ukoliko se ne uguši, sigurno
je da neće biti opečena plamenom. Drugo svojstvo ovog ulja je da, ka-
da se pomeša sa još jednom supstancom, koju nam nije dopušteno da
imenujemo, i ostavimo ga da stoji izloženo mesečini, u određenim
noćima koje određuju domorodački astrolozi u njemu će se pojaviti
čudna stvorenja. Mi ih obično nazivamo infuzorije, ali ove potom rastu
i razvijaju se. Govoreći o Kašmiru, Marko Polo primećuje da izne-
nađuje njihovo izvanredno poznavanje raznih đavolština sa vradžbi-
nama, i to takvih da čak i njihovi idoli progovore.
Najveći magijski mistici ovih krajeva se sve do naših dana mogu
naći u Kašmiru. Oduvek se verovalo da razne verske sekte ove oblasti
raspolažu natprirodnim moćima i veštinama, a predstavljale su i
utočište za razne adepte i mudrace. Kao što pukovnik Žil primećuje:
„Vemberi nam kaže da čak i u naše vreme derviši iz Kašmira nad-
mašuju svu svoju muhamedansku sabraću po veštini, poznavanju
tajnih nauka, vičnosti u isterivanju duhova i magiji.”51
Ali ni svi savremeni hemičari nisu podjednako dogmatični u odba-
civanju mogućnosti takve transmutacije. Dr Pise, Despre, pa čak i
Luj Figije iz Pariza, koji poriče sve i svašta, izgleda da nisu ni iz-
daleka spremni da odbace takvu ideju. Dr Vajlder kaže:
50 Pogledajte Sažeov „Dictionnaire des Tissus”, tom II., str. 1-12.
51 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 230.
758
Stvarnost i iluzija
„Mogućnost redukovanja elemenata na njihov izvorni oblik, za

koji se pretpostavlja da su imali u usijanoj masi od koje je nastala
zemljina kora, fizičarima ne izgleda toliko apsurdna kao što je u prvi
mah izgledalo. Postoji izvesna povezanost među metalima, često to-
liko bliska da nagoveštava njihovu izvornu podudarnost. Osobe koje
nazivamo alhemičarima su, prema tome, lako mogle da posvete svoju
energiju istraživanjem ovakvih problema, kao što su Lavoazje, Dejvi,
Faradej i drugi iz nama bliže prošlosti objasnili tajne hemije.”
Jedan učeni teozof, profesionalni lekar koji se bavi svojom stru-
kom u ovoj zemlji, pri čemu je proučavao okultne nauke i alhemiju
tokom više od trideset godina, uspeo je da redukuje elemente na nji-
hov izvorni oblik, i proizveo ono što se naziva „Pre-Adamovska
zemlja”. Ona izgleda kao mulj istaložen iz vode koja je na kraju os-
tala sasvim čista, ali koja se prilikom talasanja preliva u izvanredno
providnim i živim bojama.
„Tajna je”, kažu alhemičari, kao da uživaju u neznanju onih koji
nisu prošli inicijaciju, „u spoju soli, sumpora i žive, tri puta izmešanih
u azotu, trostrukom sublimacijom i trostrukim fiksiranjem.”
„Kakav smešan apsurd!” uzviknuće neki od savremenih, učenih
hemičara. Pa, učenici ‚tri puta velikog’ Hermesa su taj recept razumeli
isto tako dobro kao što diplomac sa Harvardskog univerziteta shvata
šta njegov profesor hemije misli kada kaže: „Pomoću jedne hidroksilne
grupe možemo da proizvedemo samo jednoatomska jedinjenja; dok
sa dve hidroksilne grupe možemo da oko iste osnove obrazujemo više
dvoatomskih jedinjenja... Pripojite tri hidroksilne grupe jezgru i po-
javiće se tri-atomska jedinjenja, među kojima je i dobro poznati –
Glicerin.”
759
„Poveži se,” kaže alhemičar, „sa četiri slova tetragrama izloženog
na sledeći način: Slova ‚Zabranjenog imena’ su tu, iako možda niste
u stanju da ih raspoznate. U njima je na kabalistički
način upisan neizrecivi aksiom, i to je ono što uči-
telji nazivaju magijskom arkanom.”Arkana – če-
tvrta emanacija Akaše, principa ŽIVOTA, čija se
treća transmutacija predstavlja vatrenim Sunčevim
diskom, „okom sveta” ili Ozirisom, kako su je Egi-
pćani nazivali. To je oko koje nežno posmatra svoju
najmlađu kćer, suprugu i sestru – Izidu, našu „majku
Zemlju”. Evo šta Hermes, tri puta veliki učitelj,
kaže o njoj: „Njen otac je Sunce, njena majka Me-
sec.” Sila projektovana ka njoj prvo je privlači i mi-
luje, a potom je odbija. Proučavalac hermetike treba
da posmatra njene pokrete, da hvata njena suptilna strujanja, da ih
vodi i usmerava uz pomoć atanora, Arhimedovske poluge alhemičara.
Šta je taj tajanstveni atanor? Može li fizičar to da nam objasni – on
koji ga svakodnevno gleda i ispituje? Da, on gleda u njega, ali da li
shvata znake tajnih šifri, koji su božijim prstom ispisani na svakoj
školjci iz okeanskih dubina, na svakom listu koji podrhtava na po-
vetarcu, na blistavoj zvezdi čiji zraci njegovom oku izgledaju isto kao
i svetlije ili tamnije pruge vodonika?
„Bog geometrizira”, rekao je Platon.52 „Zakoni prirode su božije
misli”, uzviknuo je Ersted 2.000 godina kasnije. „Njegove misli su
nepromenljive”, ponavljao je u samoći student hermetičke nauke,
„prema tome, u savršenom skladu i ravnoteži svih stvari moramo da
52 Pogledajte Plutarhove „Simpozijume”, VIII. str. 2: „Diogen je prvi počeo rekavši:
‚Izvedimo Platona pred skup i upitajmo ga na osnovu čega kaže – ako je to uopšte nje-
gova rečenica – da Bog uvek izigrava geometra.’ Ja sam rekao: ‚Ova rečenica se
doslovce ne nalazi ni u jednoj od njegovih knjiga; pa ipak, postoje dobri razlozi da veru-
jemo da je njegova, i sasvim nalikuje njegovom načinu izražavanja.’ Tindar je na to
odmah dodao: ‚On slavi geometriju kao nauku koja ljude odvaja od čulnih predmeta i
nagoni ih da se usredsrede na razumljivu i neuništivu Prirodu – razmišljanje o njoj je
kraj filozofije, shvatanje smisla tajnih inicijacija u svete obrede.’”
760
Stvarnost i iluzija
potražimo istinu.” I tako, polazeći od nedeljivog jedinstva, otkrio je
da iz njega ističu dve međusobno suprotstavljene sile, od kojih svaka
deluje kroz onu drugu proizvodeći stanje ravnoteže, i da su to troje u
stvari jedno, večna Monada pitagorejaca. Početna tačka je u stvari
krug; ovaj krug, se preobražava u poligon čija su temena četiri kar-
dinalne tačke i postaje četvorougaonik, savršeni kvadrat, koji u
svakom od četiri ugla ima po jedno čudotvorno slovo, tj. sveti TE-
TRAGRAM. Ona predstavljaju četiri Bude koji su došli i prošli; pita-
gorejski tetraktis – apsorbovan i rastvoren u jedinstvenom, večnom
NE-BIĆU.
Predanje kaže da je jedan od iniciranih hermesovih učenika, neki
Isarim, posle njegove smrti u Hebronu pronašao kod njega pločicu
poznatu kao smaragdin. Na njoj je, u nekoliko rečenica, izložena su-
ština mudrosti hermetičara. Onome koji bi je pročitao koristeći samo
svoj fizički vid, njene pouke ne bi nagovestile ništa novo ni izuzetno,
a sam tekst počinje izjavom da tablica ne govori o izmišljenim stva-
rima, već jedino o onome što je savršeno istinito i dokazano.
„Ono što je ispod je poput onog iznad, a ono što je gore je slično
onome dole, da bi se izvela čuda koja stvar krije u sebi.”
„Kao što su sve stvari stvorene posredstvom jednog bića, tako su
sve stvari i nastale iz njega prilagođavajući mu se.”
„Njegov otac je Sunce, a njegova majka Mesec.”
„Ono je uzročnik svega savršenog što postoji na Zemlji.”
„Njegova je moć savršena ako se pretvori u zemlju.”
„Odvojte zemlju od vatre, suptilno od grubog, radeći obazrivo i
razborito.”
„Uzdignite se najvećom mudrošću sa Zemlje put neba, a onda se
opet spustite na Zemlju, i sjedinite moći inferiornih i superiornih
stvari; tako ćete zadobiti svetlost celog sveta, i sva će tama pobeći
od vas.”
„Ova stvar ima više srčanosti u sebi i od samog srca, jer će nad-
vladati svaku suptilnu stvar i prodreti u svaku čvrstu stvar.”
„Pomoću njega je svet stvoren.”
761
Ta tajanstvena ‚stvar’ je univerzalni, magijski agens – astralna
svetlost, koja usklađivanjem svojih sila stvara alkahest, „filozofski
kamen” i eliksir života. Hermetička filozofija ga naziva azot ili „duša
sveta”, nebeska devica, veliki magnes, itd. Fizička nauka ga zna kao
„toplotu, svetlost, elektricitet i magnetizam”, ali ignorišući njegova
spiritualna svojstva, kao i okultnu silu sadržanu u etru, ona ujedno i
odbacuje sve što je ignorisala. Ona objašnjava i opisuje kristale sne-
žnih pahuljica, njihove modifikacije šestougaone prizme iz koje niče
bezbroj sićušnih iglica. Ona ih je tako detaljno proučila da je čak us-
pela da izračuna, sa čudesnom matematičkom preciznošću, kako sve
ove iglice međusobno zaklapaju ugao od 60o! No, da li je u stanju da
nam kaže i uzrok koji je doveo do ove „beskrajne raznovrsnosti naj-
izuzetnijih oblika”,53 od kojih svaki za sebe predstavlja najsavršeniju
geometrijsku figuru? Ovi smrznuti, zvezdasti pupoljci nalik rascve-
talom vrtu mogli bi da budu, bez obzira na sve što materijalistička
nauka zna, i kiša poruka koje je neka spiritualna ruka pustila da padnu
iz višeg sveta, kako bi ih pročitale spiritualne oči iz nižeg.
Filozofski krst, dve linije koje se pružaju u različitim smerovima,
vertikalna i horizontalna, visina i širina, koje ‚geometrizirajuće’ Bo-
žanstvo deli njihovim secištem, koje zajedno obrazuju kvadrante
magije ali i nauke, upisane u savršen krug daju osnovu okultizma. U
njegovom mističnom domenu se nalazi glavni ključ koji otvara vrata
svake nauke, fizičke i spiritualne. On simbolično predstavlja našu
ljudsku egzistenciju, jer krug života sadrži u sebi četiri krajnje tačke
krsta, koje predstavljaju niz koga čine rođenje, život, smrt i BESM-
RTNOST. Sve što postoji na ovom svetu je trojakog sastava, dopu-
njenog četvrtim činiocem,54 kao što je svaki element deljiv na osnovu
ovog istog principa. Fiziologija je u stanju da beskrajno rastavlja
čoveka na delove, kao što je fizička nauka podelila četiri prvobitna,
suštinska elementa na nekoliko desetina drugih; ona neće uspeti da
53 Profesor Ed. L. Joumens: „Descriptive Chemistry” (Opisna hemija).
54 Kod drevnih naroda, Božanstvo je bilo trojedno uz dodatak boginje – arbalh, što je
činilo Boga u četiri lica.
762
Stvarnost i iluzija
izmeni ni jedno od njih. Rođenje, život i smrt će uvek biti trojstvo
koje se kompletira tek na kraju ciklusa. Čak i kada bi nauka zamenila
toliko priželjkivanu besmrtnost potpunim poništenjem, opet bi pos-
tojala četiri činioca; jer, Bog „geometrizira!”
Možda će zato alhemiji jednog dana biti dopušteno da govori o svo-
jim solima, živi, sumporu i azotu, o njenim simbolima i čudotvornim
slovima, i da zajedno sa izlagačem „Sinteze organskih jedinjenja”
(Synthesis of Organic Compounds) ponovi da se „mora zapamtiti da
grupisanje nije nikakva igra mašte, i da se može naći dobar razlog za
položaj svakog od (četiri) slova”.55
Dr Pise iz Pariza je 1863. napisao sledeće:
„O alhemiji samo u par reči. Šta treba da mislimo o hermetičkoj
veštini? Da li imamo osnova da verujemo kako možemo da pret-
varamo metale jedan u drugi i pravimo zlato? Pa, pozitivisti moji, es-
prits forts* devetnaestog veka, znajte da gospodin Figije, doktor
nauke i medicine, hemijski analitičar farmaceutskog fakulteta u
Parizu, ne želi da se izjasni o tom problemu. On sumnja, okleva. Lično
poznaje nekoliko alhemičara (oni zaista postoje) koji, oslanjajući se
na otkrića savremene hemije, a naročito na jedinstven slučaj kada je
gospodin Duma izveo demonstraciju ekvivalenata, smatraju da metali
ne predstavljaju homogena tela, prâve elemente u apsolutnom smislu,
i da stoga mogu biti ‚proizvedeni’ procesom dekompozicije ... Ovo
me ohrabruje da odem korak dalje, i da iskreno priznam da ne bih bio
naročito iznenađen kada bi video kako je neko uspeo da napravi zlato.
Za to imam samo jedan razlog, ali izgleda da je dovoljan, a taj je da
verujem da zlato nije oduvek postojalo; ono je nastalo nekim silnim
naporom koji je preobrazio hemikalije u istopljenoj materiji od koje
se sastoji naša planeta;56 nije isključeno da se proces njegovog
stvaranja još uvek odvija. Tela navodno homogenog sastava kojima
se bavi naša hemija verovatno su samo sekundarni proizvodi nastali
55 Džosaja Kuk: „Nova hemija”.
56 Teorija profesora Stenlija Hanta o ležištima metaličnih ruda tvrdi suprotno; ali, da
li je u pravu?
*Nepokolebljivi duhovi. (prim. prev.)
763
u obrazovanju zemljine mase. To je dokazano u slučaju vode, jednog

od najpoštovanijih elemenata u fizici drevnih vremena. Danas smo
u stanju da proizvedemo vodu. Zbog čega ne bismo proizveli i zlato?
Poznati eksperimentator, gospodin Despre, uspeo je da proizvede
veštački dijamant. Istina, taj dijamant je samo naučni dijamant, filo-
zofski dijamant, koji ne bi vredeo ništa, ali to ne dovodi u pitanje
moje gledište. Osim toga, ne moramo da sudimo samo na osnovu
pukih nagađanja. Još uvek je živ čovek koji je, u poruci poslatoj
naučnim ustanovama 1853. naglasio sledeće – otkrio sam metod za
proizvodnju veštačkog zlata; uspeo sam da proizvedem zlato. Ovaj
adept je gospodin Teodor Tifero, nekadašnji asistent hemije na École
Professionelle et Supérieure u Nantu.”57
Kardinal Roan, čuven po tome što je ispao žrtva zavere u vezi di-
jamantske ogrlice, posvedočio je da je lično posmatrao grofa Kaljos-
tra kako pravi i zlato i dijamante. Pretpostavljamo da se oni koji su
prihvatili mišljenje profesora T. Stirija Hanta neće ni baviti teorijom
dr Pisea, jer veruju da su sva ležišta metaličnih ruda za koja znamo
posledica delovanja organskog života. Prema tome, sve dok nekako
ne prevladaju razlike u mišljenjima, i ne obaveste nas pouzdano
utvrđenom poreklu zlata, da li je ono proizvod alhemijskih procesa
koji su se odigrali unutar vulkana ili površinskog razdvajanja i filtri-
ranja, ostavićemo ih da rasprave sve što imaju između sebe, a u me-
đuvremenu ćemo pokloniti svoje poverenje starim filozofima.
Profesor Balfur Stjuart, koga niko ne bi svrstao među liberalne
umove, koji mnogo iskrenije i mnogo češće od ma kog od svojih ko-
lega priznaje neuspehe savremene nauke, u ovom pitanju se pokazuje
isto toliko pristrasnim kao i drugi naučnici. Kaže nam, primera radi,
da kako je neprekidno emitovanje svetlosti samo drugi naziv za ne-
prekidno kretanje, a da je ovo drugo nemoguće zato što ne postoji na-
čin da beskrajno zamenjujemo utrošeno gorivo, onda je i hermetička
svetlost nešto nemoguće.58 Osvrćući se na činjenicu da je “neprekidna
57 Pise: „La Medecine et les Medecins ”, tom I., str. 59, 283.
58 “The Conservation of Energy”.
764
Stvarnost i iluzija
svetlost navodno posledica magijskih moći” i, primećujući da takva
svetlost sigurno nije „od ovoga sveta, gde su svetlost i svi drugi oblici
više energije u suštini kratkog trajanja”, ovaj džentlmen izvodi svoj
zaključak kao da su hermetički filozofi tvrdili da je plamen o kome je
reč običan, ovozemaljski plamen, što potiče od sagorevanja materija
koje daju svetlost. U tom pogledu, drevni filozofi su redovno bili
pogrešno shvaćeni i tumačeni.
Koliko je velikih umova – koji su početku odbijali da poveruju –
promenilo svoje mišljenje pošto su proučili „tajno učenje” i otkrilo u
kakvoj su zabludi bili. Koliko protivurečno izgleda kada u jednom
trenutku vidimo Balfura Stjuarta kako navodi neke Bejkonove filo-
zofske pouke – koga inače naziva ocem eksperimentalne nauke –
rekavši „ ... svakako bismo morali da naučimo lekciju iz ovih pri-
medbi ... i budemo veoma oprezni pre nego što odbacimo ma koju
oblast znanja ili niz zaključaka kao potpuno beskorisne”, da bi već u
sledećem trenutku odbacio tvrdnje alhemičara kao nešto potpuno
nemoguće! Navodi kako je Aristotel „imao ideju da svetlost uopšte
nije telo niti emanacija ma kog tela, te da prema tome predstavlja ene-
rgiju ili rad”; pa ipak, iako su drevni filozofi, preko Demokrita, ukazali
Džonu Daltonu na učenje o atomima, a preko Pitagore, pa čak i naj-
starijih haldejskih proročišta, na etar kao univerzalni agens, njihove
ideje, kaže Stjuart, „nisu vodile nikuda”. On im priznaje da su „pose-
dovali veliki talenat i intelektualnu snagu”, ali dodaje da su „im poj-
movi u fizici bili nejasni i, kao posledica toga, njihove ideje nisu
nikuda vodile”.59
Čitav rad koga sada čitate predstavlja protest protiv tako neod-
govornog procenjivanja drevne nauke. Da bi neko uopšte bio kom-
petentan da kritikuje njihove ideje, i da se uveri da su predstave koje
su imali bile jasne i „u skladu sa činjenicama”, prvo bi morao da de-
taljno istraži sve te ideje. Nema svrhe da ponavljamo ono što smo
više puta već rekli, a što bi svaki obrazovani čovek morao da zna,
59 Ibid, str. 136.
765
naime, da je srž svih njihovih znanja bila u rukama sveštenog staleža,
koji ih nikada nisu zapisivali, kao i onih „iniciranih” koji se, poput
Platona, nisu usuđivali da ih zapišu.
Prema tome, onih nekoliko špekulacija o materijalnom i spiritu-
alnom univerzumu koje su napisali ne bi pružile mogućnost potonjim
naraštajima da donesu ispravan sud o njima čak i da rani „hrišćanski”
Vandali, zatim krstaški zavojevači i fanatici iz srednjeg veka nisu
uništili tri četvrtine onog što je ostalo od Aleksandrijske biblioteke i
kasnijih škola koje su nastavile njenu misiju. Profesor Drejper do-
kazuje da je samo kardinal Ksimen „bacio u plamen na glavnom trgu
Granade 80.000 arapskih rukopisa među kojima su mnogi bili prepisi
klasičnih autora”. U Vatikanskoj biblioteci, čitavi odlomci u najređim
i najdragocenijim raspravama antičkih pisaca su izbrisani ili izbrljani,
ne bi li ove uskladili sa besmislicama koje pevaju po svojim crk-
vama!
Ko od onih što okreću leđa „tajnom učenju” proglašavajući ga
„nefilozofskim”, i, prema tome, nedostojnim naučne misli, ima pravo
da kaže kako je proučio dela drevnih autora, da mu je poznato sve
što su oni znali i da, znajući sada mnogo više od njih, shvata koliko
je njihovo znanje bilo ograničeno, ako je to uopšte i bilo neko znanje?
Ovo „tajno učenje” sadrži „alfu i omegu” univerzalne nauke; u njemu
se nalazi „ugaoni kamen” sveg znanja antike i savremenog doba, i
samo u tom „nefilozofskom” učenju počiva apsolutno filozofsko
znanje o mračnim pitanjima života i smrti.
„Velike energije Prirode su nam poznate jedino po svojim po-
sledicama”, kaže Peli. Parafrazirajući njegovu rečenicu reći ćemo da
su i velika dostignuća drevnih vremena poznata današnjim pokole-
njima jedino po njihovim posledicama. Ako neko uzme knjigu o al-
hemiji i pronađe u njoj razmišljanja rozenkrojcera o zlatu i svetlosti,
sigurno će biti zaprepašćen, iz prostog razloga što mu ništa neće biti
jasno. Moći će da pročita kako „zlato hermetičara predstavlja isti-
canje sunčevih zraka, ili svetlosti koja, nevidljiva i magična, natapa
telo sveta. (Sunčeva) svetlost je sublimirano zlato, na magičan način
766
Stvarnost i iluzija
izmamljena nevidljivom privlačnom silom zvezda iz dubina tvari.
Zlato otuda predstavlja zalihu svetlosti koja je samoj sebi izvor. Svet-
lost u nebeskom svetu nije ništa drugo do prefinjeno, gasovito, magi-
jski uzvišeno zlato, odnosno ‚duh plamena’. Zlato privlači inferiornije
vrste metala, i, pojačavajući se i umnožavajući, pretvara ih u sebe”.60
Bez obzira na sve, činjenice su činjenice, i isto ono što Bilo kaže
za spiritualizam, mi ćemo reći za okultizam uopšte, a posebno za al-
hemiju – to nije pitanje nečijeg mišljenja nego činjenica; današnji
naučnici nazivaju neugasive lampe nemogućim, ali su ih i u našem
sopstvenom dobu, kao i u vremenima neznanja i sujeverja, nalazili
kako plamte u drevnim grobnicama pod zemljom koje vekovima nisu
otvarane; a postoje i osobe koje poseduju tajnu održavanja takve vatre
hiljadama godina. Naučnici kažu da drevni i savremeni spiritizam,
magija i mesmerizam nisu ništa drugo do šarlatanstvo i obmana, ali
postoji 800 miliona savršeno prisebnih muškaraca i žena na licu pla-
nete koji čvrsto veruju u njih. Kome da poverujemo? Lukijan kaže:61
„Demokrit uopšte nije verovao (u čuda) ... posvetio se otkrivanju
metoda pomoću koga su teurgisti bili u stanju da ih izvode; ukratko,
njegova filozofija ga je dovela do zaključka da se celokupna magija
svodi na primenu i podražavanje zakona i mehanizama prirode.”
Sad, za nas je ovo mišljenje „nasmejanog filozofa” od najvećeg
značaja, jer su magi koje je Kserks ostavio u Abderi bili njegovi
učitelji; štaviše, i egipatski sveštenici su ga dugo vremena podučavali
magiji.62 Tokom bezmalo devedeset godina svog života, od sto devet
koliko je doživeo, ovaj veliki filozof je vršio eksperimente i beležio
ih u knjigu koja se, prema Petroniju,63 bavila prirodom – i to činjeni-
cama koje je lično proverio. A onda otkrivamo da ne samo što nije
verovao i da je potpuno odbacivao čuda kao takva, već je tvrdio i da
se svako od onih koja su potvrdili očevici dogodilo, odnosno da je
60 Izvodi iz dela “The Rosicrucians”, Roberta di Fluktibusa.
61 „Philopseud.”
62 Diogen Laertije u delu „Demokritov život” (Demokrit. Vitae).
63 „Satyric. Vitrus D. Architect”, knjiga IX., poglavlje II.
767
bilo sasvim moguće; jer su sva, čak i ona najneverovatnija, izvedena
u skladu sa „skrivenim zakonima prirode”.64
„Nikada neće nastupiti dan kada će ma koja od Euklidovih po-
stavki biti opovrgnuta”65 kaže profesor Drejper, hvaleći Aristotelove
sledbenike na račun pitagorejaca i platonista. Da li u tom slučaju treba
da dovedemo u sumnju više dobro obaveštenih autoriteta (pored os-
talih i Lemprijea), koji tvrde da svih petnaest knjiga o Elementima
ni u kom slučaju ne bi trebalo pripisati isključivo Euklidu, i da mnoge
od najvažnijih istina i dokaza koji se u njima nalaze dugujemo
Pitagori, Talesu i Eudoksiju? Da je Euklid, bez obzira na njegov ne-
sporni genije, samo bio prvi koji je uspostavio red među njima i pro-
tkao ih sopstvenim teorijama da bi od njih napravio zaokružen i
povezan sistem geometrije? A ako su ovi autoriteti u pravu onda, još
jednom, savremena nauka duguje središnjem Suncu metafizičke
nauke – Pitagori i njegovoj školi – za pojavu takvih imena kao što su
Eratosten, svetski poznat geometar i kosmograf, Arhimed, pa čak i
Ptolomej, bez obzira na njegovo tvrdoglavo insistiranje na pogrešnim
teorijama. Da nije bilo „egzaktne” nauke ovih ljudi, i preživelih de-
lova njihovih radova na kojima će Galilej zasnovati svoja razmišlja-
nja, najveći umovi nauke devetnaestog veka bi, možda, još bili sapeti
dogmama Crkve, i 1876. i dalje filozofirali na osnovama kosmogo-
nije Avgustina i Bedea, kako se nebeski svod vrti oko božanski
spljoštene Zemlje!
Devetnaesti vek je izgleda osuđen na ponižavajuća priznanja. Fel-
tre u Italiji podiže spomenik „Panfilu Kastaldiju, slavnom izumitelju
pokretnih štamparskih slova” i dodaje u svom natpisu velikodušno
priznanje da mu Italija na taj način odaje „počast koja mu je dugo
izmicala”. Ali nedugo pošto je spomenik postavljen, pukovnik Žil
poručuje Feltreovom društvu da je najbolje da ga „bace u krečanu”.
On iznosi dokaze da su mnogi putnici, pored Marka Pola, donosili iz
Kine pokretna drvena slova i uzorke kineskih knjiga, čiji je ceo tekst
64 Plinije: „Istorija prirode” (Hist. Nat.).
65 „Sukob između religije i nauke”.
768
Stvarnost i iluzija
bio štampan pomoću takvih drvenih slova.66 Svojim očima smo videli
u nekoliko tibetanskih lamaserija, gde imaju svoje štamparije, takva
stara slova sačuvana kao kuriozitet. Pouzdano se zna da su izuzetno
stara, pošto su današnja daleko savršenija od njih, i da su izašla iz
upotrebe negde u vreme najstarijih zapisa u kojima se pominje budi-
stički lamaizam. Prema tome, mora da su postojala u Kini znatno pre
hrišćanske ere.
Svi bi trebali da razmisle o mudrim rečima profesora Roskoa, iz
njegovog predavanja „Spektralna analiza” (Spectrum Analysis). „Is-
tine koje su tek u povoju moraju biti iskorišćene. Ni vi ni ja, možda,
ne možemo da znamo kako i kada, ali to vreme može da nastupi
svakoga časa, najmisterioznije tajne nauke će biti upotrebljene na do-
brobit čovečanstva; niko ko poznaje ma koju nauku nijednog trena
ne sumnja u to. Ko je mogao da predvidi da će otkriće, da noge mrtve
žabe skoče kada ih dodirnu dva različita metala, dovesti kroz neko-
liko kratkih godina do otkrića električnog telegrafa?”
Profesor Rosko, prilikom posete Kirhofu i Bunzenu, u vreme kada
su bili na pragu svog velikog otkrića porekla Fraunhoferovih linija,
kaže da mu je najednom palo na pamet da na Suncu ima gvožđa; time
je pružio još jedan pored bezbroj ranijih dokaza da velika otkrića po
pravilu dolaze u trenutnom blesku, a ne nekakvom indukcijom. Ima
još mnogo takvih bleskova koji čekaju na nas. Možda će se pokazati
da jedan od najnovijih ‚bleskova’ savremene nauke – predivni zeleni
spektar srebra – nije ništa novo, već da je, bez obzira na malobrojnost
„i izrazitu inferiornost njihovih optičkih instrumenata”, bio dobro
poznat drevnim hemičarima i fizičarima. Uzajamna veza srebrnog i
zelenog je bila poznata još u vreme Hermesa. Luna ili Astarta (her-
metičko srebro) je jedan od dva glavna simbola rozenkrojcera. Jedan
od hermetičkih zakona glasi da „uzrok raskoši i raznovrsnosti boja
ima duboke korene u privlačnim silama prirode; kao i da postoji
neponovljiva i tajanstvena povezanost između boje i zvuka”. Kabali-
66 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 133-135.
769
sti uspostavljaju direktnu vezu između svoje „srednje prirode” i Me-
seca; pri tome zelena svetlost zauzima središnje mesto među ostali-
ma, odnosno postavljena je u sredinu spektra. Egipatski sveštenici su
pevali stih od sedam samoglasnika kao himnu upućenu Serapisu,67 a
na zvuk sedmog samoglasnika, kao „sedmog zraka” izlazećeg Sunca,
statua Memnona bi se oglasila u odgovor. Nedavna otkrića su doka-
zala čudesna svojstva ultra-ljubičastog svetla – sedmog zraka svet-
losnog spektra prelomljenog kroz prizmu, najjačeg po hemijskom
dejstvu, koji odgovara najvišoj noti muzičke lestvice. Teorija roze-
nkrojcera, da je čitava vaseljena jedan muzički instrument, istovetna
je sa učenjem pitagorejaca o „muzici sfera”. Zvuci i boje su spiritu-
alni brojevi, kao što svih sedam raznobojnih svetlosti prizme dolaze
iz jedne tačke na nebu (Sunca), tako su i sedam sila prirode, svaka sa
svojim brojem, sedam različitih zračenja Jednog, tj. središnjeg, spiri-
tualnog SUNCA.
„Blago onom ko shvata spiritualne brojeve i ko opaža njihov
moćni uticaj!”, uzviknuo je Platon. A mi možemo da dodamo, blago
i onom ko ih, probijajući se kroz lavirint korelacije sila, prati sve do
ovog nevidljivog Sunca!
Budućim eksperimentima će pripasti čast da pokažu kako pojedini
muzički tonovi imaju čudesni efekat na rast biljaka. Objavom ove
„nenaučne zablude” zaključujemo ovo poglavlje, da bi u nastavku
podsetili strpljivog čitaoca na izvesne stvari koje je drevna mudrost
znala, a za koje savremena nauka samo misli da ih zna.
69 „Dionisije iz Halikarnasa”.
770
Poglavlje XIV.
EGIPATSKA MUDROST
Poreklo drevnih Egipćana Njihovi grandiozni građevinski poduh-

vati Drevna zemlja faraona Starost spomenika kraj Nila Veš-
tine rata i mira Meksički mitovi i ruševine Sličnost sa egipatskim
spomenicima Mojsije – Ozirisov sveštenik Čemu nas uče drevne
ruševine Sijama Egipatski Tau u Palenkveu
„Poslovi našeg grada Saisa su zapisivani u našim svetim spisima

tokom perioda od 8.000 godina.”
Platon: Timaj.
„Egipćani tvrde da je između doba u kome je vladao Herakle i

Amazisove vladavine proteklo 17.000 godina.”
Herodot, knjiga II., str. 43.
„Zar teolog ne može da spazi ni tračak svetlosti čiste, praiskonske

vere koja prosijava iz egipatskih hijeroglifa, u kojoj bi mu se pri-
kazala besmrtnost duše? Zar će istoričar zatvoriti oči pred činjenicom
da svaka veština i nauka vode poreklo iz Egipta, hiljadu godina pre
nego što su na ostrvima i rtovima grčkog arhipelaga počela da niču
utvrđenja i hramovi Pelazga?”
Glidon.
Kako je drevni Egipat došao do svojih znanja? Kada je svanula
zora te civilizacije, čije čudesno savršenstvo nagoveštavaju delići i
771
odlomci koje nam donose arheolozi? Avaj! Memnonova usta su ne-
ma, i više ne izgovaraju proročanstva; Sfinga se svojim ćutanjem
pretvorila u veću zagonetku od one koju je postavila Edipu.
Znanja kojima je Egipat podučavao druge narode sigurno nije
stekao nekakvom međunarodnom razmenom ideja i otkrića sa svojim
susedima Semitima, niti je od njih primio ma kakav podsticaj. „Što
više saznanjemo o Egipćanima”, primećuje pisac jednog članka koji
se nedavno pojavio, „to im se više divimo!” Od koga su oni mogli da
nauče svoje čudesne veštine, tajne koje su iščezle sa njima? Egipat
nije slao uhode širom sveta da bi saznao ono što drugi već znaju;
naprotiv, mudraci iz drugih zemalja su dolazili u njega da bi stekli
znanja. Dostojanstveno se povlačeći u svoj začarani domen, lepa kra-
ljica pustinje je izvodila čuda kao da zamahuje čarobnim štapićem.
„Ništa”, primećuje isti pisac koga smo već navodili, „ne dokazuje da
su se civilizacija i znanje u Egiptu uzdigli i napredovali kao što je bilo
kod drugih naroda, već izgleda da je sve bilo na istom, savršenom
nivou, još od najstarijih vremena. Istorija je potvrdila činjenicu da ni-
jedna druga nacija nije posedovala takva znanja.”
Zar ne bismo mogli da razlog za ovu primedbu pripišemo činjenici
da se, sve do nedavno, ništa nije znalo o drevnoj Indiji? Da li su onda
ove dve nacije, Indija i Egipat, bile na neki način srodne? Da su bile
najstariji među svim narodima i da su Etiopljani istočnog porekla –
moćni graditelji – stigli iz Indije kao zreo narod, donoseći sa sobom
i svoju civilizaciju, i kolonizirajući možda još nenastanjenu teritoriju
Egipta? Ali detaljniju razradu ove teme ćemo odložiti za drugi tom
ovog dela. Euzebije Salverte kaže:
„Mehanika je u antičko vreme dostigla nivo savršenstva koji ni-
kada nije ponovljen u kasnijim vremenima. Upitali bismo da li su
njihovi izumi nadmašeni čak i u najnovije vreme? Sigurno je da nisu;
zar nas i sada, sa svim sredstvima koja su napredak nauke i savreme-
na otkrića omogućili mehanici, nisu saletale nebrojene teškoće prili-
kom pokušaja da smestimo na postolje jedan od onih monolita koje
su Egipćani pre četrdeset vekova masovno podizali pred svojim
svetilištima?”
772
Egipatska mudrost
Onoliko koliko možemo da zavirimo u prošlost, do vladavine
Menesa, najstarijeg kralja o kome uopšte znamo nešto, nailazimo na
dokaze da su Egipćani bili daleko bolje upoznati sa hidrostatičkim i
hidrauličnim inženjerstvom nego mi danas. Gigantski poduhvat skre-
tanja toka Nila – ili, tačnije, njegova tri glavna rukavca – da bi doveli
vodu u Memfis, izveden je tokom vladavine tog monarha, koji nam
izgleda tako udaljen u ponoru vremena kao sićušna, treperava zvezda
na nebeskom svodu. Evo šta kaže Vilkinson: „Menes je tačno odme-
rio silu kojoj je imao da se suprotstavi i konstruisao nasip čije su vi-
soke kosine i ogromne obzidane obale skrenule vodu ka istoku, i od
tog vremena reka teče svojim novim koritom.” Herodot nam je os-
tavio poetski ali i dovoljno precizan opis jezera Meris, nazvanog po
faraonu zahvaljujući kome je napravljena ova veštačka vodena
površina.
„Otac istorije” je u opisu rekao da jezero ima oko 450 milja u
obimu* i oko devedeset metara dubine. Hranjeno je vodom koja je
stizala iz Nila veštačkim kanalima, a služila je kao skladište viška
tokom godišnjeg visokog vodostaja, kojim je po potrebi navodnja-
vano zemljište mnogo milja unaokolo. Njegove brojne prevodnice,
ustave, brane i dobro podešeni uređaji konstruisani su izuzetno vešto.
Rimljani su, u daleko kasnijem periodu, došli do znanja o hidra-
uličnim konstrukcijama od Egipćana, ali je naš najnoviji napredak
nauke o hidrostatici pokazao da su ipak daleko zaostajali u nekim
granama te vrste znanja. Primera radi, ako su i poznavali ono što se
u hidrostatici naziva velikim zakonom, izgleda da nisu poznavali ono
što savremeni inžinjeri nazivaju nepropusnim šavom. Njihovo nez-
nanje se dovoljno pokazuje time što su za prenos vode na veće raz-
daljine koristili visoke akvadukte, umesto da istu stvar postignu
mnogo jeftinijim gvozdenim cevima ispod površine zemlje.
* Herodotov podatak je potpuno neverovatan: 450 milja iznosi 724 km (u obimu), što
bi dalo jezero prečnika oko 230 kilometara (za kružni oblik). Ni u drevnom ni u današn-
jem Egiptu nije postojalo toliko jezero. Ako su Egipćani bili neprevaziđeni u hidrograd-
nji, onda su Grci bili šampioni u preterivanju! (prim.prev.)
773
Ali očito je da su Egipćani upotrebili daleko superiorniji metod u
gradnji svojih kanala i veštačkih vodovoda. Bez obzira na sve to,
savremeni inženjeri koje je zaposlio Leseps na izgradnji Sueckog
kanala, koji su sve svoje veštine naučili od starih Rimljana, koji su
opet svoje znanje dugovali Egiptu – izrugivanjem su propratili pred-
log da bi rešenja za neke nesavršenosti u svom radu trebali da potraže
među eksponatima izloženim u egipatskim muzejima. Svejedno, in-
ženjeri su na kraju uspeli da obalama tog „dugačkog i ružnog rova”,
kako profesor Karpenter naziva Suecki kanal, daju dovoljnu čvrstinu
da ga učine plovnim putem, umesto da bude blatnjava klopka za
brodove, što je u početku i bio.
EGIPATSKI GRANDIOZNI
GRAĐEVINSKI PODUHVATI
Rečni nanosi Nila su tokom poslednjih trideset vekova potpuno

promenili površinu njegove delte, jer je ona neprekidno narastala ka
pučini mora, uvećavajući teritoriju pod vlašću Kediva. U drevnim
vremenima, glavni rukavac delte zvan je Peluzijskim,* a kanal koga
je prokopao jedan od kraljeva – Nehov kanal – vodio je od Sueca**
do tog rukavca. Posle poraza Antonija i Kleopatre kod Akcijuma,***
* Peluzijum je bio pristanište na mediteranskoj obali, na mestu gde se najistočniji
rukavac antičkog Nila ulivao u Sredozemno more (blizu današnjeg Port Saida). Ovaj
rukavac je bio u nekoliko navrata tokom istorije drevnog Egipta povezivan kanalom sa
Crvenim morem. U ranim vekovima hrišćanske ere zatrpali su ga nanosi peska iz
pustinje. (prim.prev.)
**Na Crvenom moru. (prim.prev.)
*** Bitka se odigrala kraj rta Akcijum u zapadnoj Grčkoj, 2. septembra 31. godine
pre Hrista; njom je okončan rat između preostala dva člana tzv. Drugog trijumvirata,
Avgusta Oktavijana i Marka Antonija. Iako su snage bile približne, Antonije je loše vodio
trupe i flotu i popuštao sugestijama svoje ljubavnice Kleopatre, kraljice Egipta. Ona je
u kritičnom trenutku pobegla sa delom flote, da bi onda i on pošao za njom. Veruje se
da su izdali sopstvene trupe uz obećanje da će im ostati vlast nad Egiptom; prevarili su
se jer je Oktavijan, odnosno Rim, upao u Egipat već sledeće godine, te je prevrtljivi par
završio život samoubistvom avgusta 30. pre Hrista. (prim.prev.)
774
Diodor u svom radu o Egipćanima (knjiga I.) kaže da Izida za-
služuje besmrtnost, jer su se svi narodi sveta uverili u moć ove
boginje da svojim uticajem izleči bolest. „To je dokazano”, kaže on,
„ne pukim pričama, kakve kruže među Grcima, već autentičnim či-
njenicama.” Galen beleži nekoliko lekovitih sredstava koja su bila
sačuvana u lečilištima pri hramovima. On pominje i nekakav ‚uni-
verzalni lek’ koji su u njegovo vreme nazivali Izida.25
Učenja nekolicine grčkih filozofa, koji su bili obučavani u Egiptu,
pokazuju njihovo duboko znanje. Orfej, koji je prema Artapanu bio
Mojsijev učenik,26zatim Pitagora, Herodot i Platon svoje filozofske
poglede duguju istim hramovima u kojima su sveštenici podučavali
mudrog Solona. „Antiklid priča”, kaže Plinije, „da su slova izmiš-
ljena u Egiptu, i da je to delo čoveka po imenu Menon, petnaest go-
dina pre Foroneja, najstarijeg kralja Grčke.”27 Jablonski dokazuje da
su sveštenici Egipta znali za heliocentrični sistem, kao i za loptasti
oblik Zemlje, još od pradavnih vremena. „Ovu teoriju”, dodaje on,
„Pitagora je preuzeo od Egipćana, koji su je naučili od bramana iz
Indije.”28 Fenelon, slavni arhiepiskop iz Kambreja, u svom delu
„Lives of the Ancient Philosophers” (Životi antičkih filozofa), ovo
znanje pripisuje Pitagori i kaže da je, pored toga što je svoje učenike
podučavao da zato što je Zemlja okrugla i nastanjena na celoj svojoj
površini postoje ljudi sa suprotnim osobinama, veliki matematičar
bio prvi koji je otkrio da su jutarnja i večernja zvezda jedno te isto.
Ako sada uzmemo u obzir da je Pitagora živeo negde oko 16. Olimpi-
jade, bar 700 godina pre Hrista,* i da je tako rano podučavao ovoj
činjenici, onda moramo verovati i to da je drugima bila poznata još
pre. Radovi Aristotela, Laertija i nekolicine drugih u kojima se Pita-
gora pominje, pokazuju da je od Egipćana saznao za kružnu putanju
25 Galen: „O sastavu lekovitih tvari” (De Composit. Medec.), knjiga V.
26 „Odlomci iz antike”: pogledajte poglavlje o prvim kraljevima Egipta.
27 „Plinije”, knjiga VII., poglavlje 56.
28 Jablonski: “Pantheon Ægypti.”, II., Proleg. 10.
* Prema današnjim saznanjima, Pitagora je nešto „mlađi”; rođen je oko 570. a umro
oko 495. godine pre Hrista. (prim.prev.)
796
Egipatska mudrost
EGIPATSKI TAU U PALENKVI
Kakvo objašnjenje za sve ovo mogu da nam ponude arheolozi,

filolozi – ukratko, krem univerziteta? Nikakvo. U najboljem slučaju
imaju poneku hipotezu, od kojih će svaku najverovatnije oboriti
sledeća hipoteza – nekakva iskonstruisana „istina” poput prethodne.
Ključevi za razumevanje drevnih biblijskih „čuda”, kao i fenomena
koji se izvode u današnje vreme; problema psihologije, fiziologije i
mnoštva „nedostajućih karika” koji toliko zbunjuju savremene na-
učnike, sve se to nalazi u rukam tajnih bratstava. Ova misterija mora
biti razotkrivena jednog dana. Ali do tada će mračni skepticizam
neprestano ubacivati svoju preteću, rogobatnu senku između božje
istine i spiritualnih vizija ljudskog roda; a mnogi od onih koji su
zaraženi moralnom epidemijom našeg veka – beznadežnim materi-
jalizmom – ostaće u nedoumici mučeni dilemom da li će, kada jed-
nom umre, čovek ponovo živeti, iako su na to pitanje već dala
odgovor davno iščezla pokolenja mudraca. Odgovori su tu. Mogu se
pronaći na vremenom istrošenim zapisima uklesanim u granitu peći-
nskih hramova, ili sfingi, portala i obeliska. Oni stoje na svojim me-
stima već nebrojene vekove, i ni grubi nasrtaji vremena koje je
proteklo, ni još grublje ruke „hrišćanskih” fanatika, nisu uspeli da
izbrišu zapise na njima. Doslovce su prepokriveni problemima koje
su možda još preci njihovih graditelja uspeli da reše, tako da za
svakim pitanjem sledi odgovor, a hrišćani nisu mogli da ih usvoje,
osim možda nekolicine inicranih, jer niko od njih nije razumeo misti-
čno pismo kojim su ispisani. Ključ za njihovo čitanje i pravilno
razumevanje čuvali su oni koji su znali kako da opšte sa nevidljivim
Prisustvom, i koji su sa samih usana majke Prirode primili njene ve-
like istine. I tako, ovi spomenici stoje kao nemušti, zaboravljeni
stražari na pragu tog nevidljivog sveta, čije se vratnice otvaraju samo
nekolicini odabranih.
853
Prkoseći neumoljivoj ruci Vremena, uzaludnim propitivanjima
svetovne nauke i kletvama otkrivenih religija, oni će preneti svoje
tajne jedino naslednicima onih kojima su bile poverene tajne MIS-
TERIJA. Hladne, kamene usne Memnona koji je nekada govorio ljud-
skim glasom, kao i one kod neuništivih sfingi, dobro čuvaju svoje
tajne. Ko će skinuti pečat sa njih? Ko će se od današnjih materijalis-
tičkih kepeca ili savremenih sadukeja koji nemaju vere, usuditi da
podigne IZIDIN VEO?
854
Poglavlje XV.
INDIJA – KOLEVKA ČOVEČANSTVA
Osvajanje „tajnog učenja” Dve relikvije jednog poznavaoca pali-

ja Ljubomorna isključivost hindusa Šta kaže Lidija Marija Čaj-
ld o falusnom simbolizmu Razdoblje Veda i Manua Predanja
prepotopskih rasa Atlantis i njegovi narodi Drevne uspomene iz
Perua Pustinja Gobi i njene tajne Tibetanske i kineske legende
Poznavalac magije ne ometa prirodu već joj pomaže Filozofija,
religija, veštine i znanja koja Majka Indija ostavlja u nasleđe budu-
ćim pokolenjima
„STE. – Jesu li to đavoli pred nama? Mislite li da nas obmanete

trikovima koje izvode divljaci, urođenici iz Indije?
„Oluja” (The Tempest), čin II., scena 2.
„Do sada smo, onliko koliko to naš plan zahteva, razmatrali pri-
rodu i funkcije Duše; i jasno smo pokazali da je ona supstanca koja se
potpuno razlikuje od tela.”
dr Henri Mor: “Immortality of the Soule”. 1659.
„ZNANJE JE MOĆ; NEZNANJE JE MENTALNA ZAOSTALO-

ST.”
Autor dela “Art-Magic”: Ghost-Land.
855
„Tajna doktrina” je vekovima bila poput simboličnog „bolnika”
proroka Isaije.* Njeni podvižnici su iz jednog pokolenja u drugo po-
navljali isto pitanje: „Ko je poverovao našim rečima?” Doktrina je
rasla pred nosem svojih progonitelja „kao nežna biljka koja je pustila
koren u suvom tlu, izrasla bez oblika i lepote ... ljudi su je odbacivali
i prezirali; okretali su glave na drugu stranu ... za njih je ona bila pot-
puno bezvredna.”
Nema potrebe da raspravljamo oko toga da li ova doktrina prih-
vata ili odbacuje prezir savremenih skeptika prema obožavanju „lika
rezana ili kakve slike”**. Ona prihvata istinu i to je dovoljno. Bilo
bi besmisleno očekivati da u nju poveruju oni isti koji je omalova-
žavaju i kleveću. Ali uporna vitalnost koju pokazuje širom planete,
gde god postoji neka grupa ljudi koja raspravlja o njoj, najbolji je
dokaz da su naši preci „s one strane potopa” zasadili žir moćnog
hrasta a ne spore iz kojih treba da isklijaju memljive pečurke teolo-
gije. Nijedna munja ljudskog ismevanja ne bi mogla da obori, niti bi
ma koji grom koga su ikada proizveli Vulkani naše nauke bio do-
voljno snažan da rascepi stablo, pa čak ni da oprlji grane, ovog globa-
lnog drveta ZNANJA.
Jedino što možemo je da sklonimo njihove zapise daleko od očiju
javnosti, i da pokušamo da dokučimo prefinjeni duh njihove skrivene
mudrosti, da u Hermesovim knjigama pronađemo – bilo da su uzor
ili kopija svih drugih – skrivene dokaze istine i filozofije za koje ose-
ćamo da moraju biti utemeljeni na večnim zakonima. Instinktivno
shvatamo da koliko god čovekove moći bile ograničene dokle god
prebiva u svom telu, one moraju biti srodne odlikama bezgraničnog
Božanstva; na taj način smo u stanju da bolje razumemo skriveni
smisao dara koga su Elohim*** dali H’Adamu: „Evo, dao sam vam
sve ... po svoj zemlji ... vladajte njom”, i „budite gospodari od ...
SVEGA.”****
* Pogledajte Isa. 53:3. (prim.prev.)
** Pogledajte 2 Moj. 20:4. (prim.prev.)
*** Oblik za množinu. (prim.prev.)
**** 1 Moj. 1:29 i 28. (prim.prev.)
856
Indija - kolevka čovečanstva
Da su alegorije iz prvog poglavlja Postanja bile bolje shvaćene,
makar u njihovom geografskom i istorijskom smislu, u kome nema
ničeg ezoterijskog, ne bi moglo da se dogodi da tvrdnje njihovih
pravih tumača – кabalista – budu tako dugo odbacivane. Svako ko
proučava Bibliju mora da bude svestan toga da prvo i drugo poglavlje
Postanja ne mogu da imaju istog autora. Ona očigledno predstavljaju
alegorije i parabole, jer ove dve priče o stvaranju i naseljavanju naše
planete protivureče jedna drugoj u skoro svakoj pojedinosti u pogledu
redosleda, vremena, mesta i metoda koji se javljaju prilikom tako-
zvanog postanja. Prihvatajući ove priče bukvalno, kao zaokruženu
celinu, umanjujemo dostojanstvo nepoznatog Božanstva čije je to
delo. Pokušavamo da ga srozamo na ljudski nivo i da Mu prišijemo
lične osobine kojima se odlikuje čovek, koji „iđaše po vrtu kad za-
hladi”* da bi se osvežio; koji mora da se odmori od svog rada, i koji
je sposoban da pobesni, sveti se, pa čak i da preduzme mere pre-
dostrožnosti protiv svojih bližnjih da ne bi pružio ruku i ubrao plod
sa „drveta života”. (Uzgred, nije li to prećutno priznanje samog Bo-
žanstva da je čovek u stanju da to uradi ukoliko ga ne spreči neka
jača sila.) Ali ako prepoznamo alegorijski smisao opisa događaja koji
se mogu smatrati istorijskim događajima, odmah ćemo osetiti čvrsto
tle pod nogama.
OSVAJANJE “TAJNOG UČENJA”
Za početak, vrt u Edemu kao određeno mesto uopšte nije mit; on

spada u one istorijske putokaze koji proučavaocu tu i tamo ukazuju
da Biblija nije puka zbirka alegorijskih priča. „Edem, ili na hebre-
jskom GAN-EDEN, što znači park ili vrt Edema, drevni je
naziv za zemlju koju navodnjavaju Eufrat i njegove brojne pritoke,
od Azije** i Jermenije sve do Eritrejskog mora.”1 U haldejskoj Knjizi
* 1 Moj. 3:8. (prim.prev.)
** „Azija” (ili Asia Minor, tj. Mala Azija) je današnja Turska. (prim.prev.)
1 A. Vajlder kaže da je „Gan-Dunijaš” izvorni naziv za Vaviloniju.
857
brojeva njegov položaj je označen brojevima, dok se u „šifrovanom”
rukopisu rozenkrojcera, koga nam je ostavio grof Sen Žermen, nalazi
njegov detaljan opis. Na asirskim tablicama nazvan je gan-dunijaš.
„Eto”, kažu Elohim iz Postanja, „čovjek posta kao jedan
od nas.”* Elohim u jednom smislu predstavlja izraz za bogove ili sile,
a u drugom označava Aleim ili sveštenike, tj. hijerofante inicirane u
dobro i zlo ovoga sveta; jer, postojalo je svešteno društvo zvano Al-
eim, dok je starešina njihovog staleža ili poglavar hijerofanata bio
poznat kao Java Aleim. Umesto da postane neofit, tj. novajlija, i da
postepeno stiče svoje ezoterijsko znanje kroz regularnu inicijaciju,
Adam, tj. čovek, koristi svoje intuitivne sposobnosti i na nagovor
Zmije – odnosno Žene i Materije – kuša plod sa Drveta Znanja – tj.
ezoterijsko ili tajno učenje – dakle, na nezakonit način. Sveštenici
Herkulesa, ili Mel-Karta, „Gospodara” Edema, bez izuzetka su nosili
„haljine od kože.” U originalnom tekstu se kaže: „A Java Aleim
načini za Adama i njegovu ženu HITONUT OUR.”** Prva
jevrejska reč, hitun je grčki chiton (hiton). Ona je odomaćena i u slo-
venskim jezicima, pošto je preuzeta iz Biblije, a znači kaput, odnosno
spoljni ogrtač.
Mada počiva na istim ezoterijskim istinama kao i sve druge
prastare kosmogonije, jevrejsko Sveto Pismo nosi masku svog dvo-
jnog porekla. Njegovo Postanje je samo sećanje na vavilonjansko
ropstvo. Imena mesta, ljudi pa čak i objekata iz originalnog teksta se
mogu pronaći kod Haldejaca i Akađana, koji su bili preci i arijevski
učitelji onih prvih. Energično se osporava svako srodstvo između
akadskih plemena Haldeje, Vavilonije i Asirije i bramanista iz Hin-
dustana, ali činjenica je da ima više dokaza u prilog tom mišljenju
nego protiv njega. Semite ili Asirce bi, možda, trebalo da zovemo
Turancima, dok su Mongoli označeni kao Skiti. Ali ako su Akađani
igde postojali osim u mašti izvesnih filologa i etnologa, sigurno je da
* 1 Moj. 3:22. (prim.prev.)
** To je tekst 1 Moj. 3:21, koji u prevodu Đure Daničića glasi: „I načini Gospod Bog
Adamu i ženi njegovoj haljine od kože ....” (prim.prev.)
858
nikada nisu bili nekakvo turansko pleme, kako su pojedini asirolozi
pokušavali da nas uvere. Oni su jednostavno bili doseljenici koji su
išli ka Maloj Aziji dolazeći iz Indije, kolevke čovečanstva, a njihovi
posvećeni adepti su se zadržavali usput kako bi civilizovali i inicirali
varvarske narode na svom putu. Halevi je dokazao da „turanska
manija” predstavlja zabludu, bar kad je reč o narodu Akađana, čije
su ime do sada menjali bar desetak puta; a drugi naučnici su dokazali
da civilizacija Vavilona nije ni nastala niti se razvila u toj zemlji. Ona
je uvezena iz Indije, a uvezli su je bramanski Indijci.
Mišljenje profesora A. Vajldera je da, ako bismo Asirce nazvali
Turancima a Mongole Skitima, onda bi u tom slučaju ratove između
Irana i Turana, tj. Zohaka i Džemšida ili Jima, bilo ispravno shvatiti
kao borbu starih Persijanaca protiv satrapa Asirije koji su pokušavali
da ih pokore, što se završilo padom Ninive, „pauka koji je pleo svoju
mrežu u palati Afrasijabovoj”.2
„Turanci profesora Milera i njegovih sledbenika očigledno su di-
vljaci i nomadi sa Kavkaza, od kojih su potekli Hamiti, tj. etiopski
graditelji, zatim Semiti – možda mešavina Hamita i Arijevaca, i, na
kraju, Arijevci – Medi, Persijanci, Hindui; da bi se od njih razvili
Gotski i Slovenski narodi Evrope. On pretpostavlja da su Kelti bili
nekakva mešavina, poput Asiraca – između arijevskih doseljenika u
Evropu i Iberskog* (verovatno etiopskog) pra-stanovništva Evrope.”
... dodaje naš dopisnik.
U tom slučaju bi morao da prizna da je sasvim moguće ono što
mi tvrdimo, da su Akađani bili jedno pleme najranijih stanovnika In-
2 Najbolja definicija naziva „turanski” bi bila da je to ma koja etnička porodica o kojoj
etnolozi ne znaju ništa pouzdano.
* Iberi su, navodno, bili prastanovnici juga Evrope pre „najezde” Arijevaca. Njihovim
ostacima smatraju Baske na severu Španije, Gruzine u jugozapadnoj podgorini Kavkaza,
a možda i stanovništvo Korzike i Sardinije, pa čak i prastanovnike Grčke, Pelazge.
Lingvistika tvrdi da baskijski i đurđijanski (gruzinski) nisu indo-evropski jezici. S druge
strane, postoji teorija „autohtonističke” škole koja tvrdi da su Arijevci (Indo-evropljani)
prastanovnici Podunavlja, a da je „iberske” krajeve naselila jedna njihova grupa koja se
vraćala u Evropu preko severne Afrike i Gibraltara. (prim.prev.)
859
poželela da sazna ime prosvetljenog koji je počivao na jednom od
cvetova, odevenog u lepršavu i čudesno blistavu odeću. Njena neka-
dašnja sluškinja je odgovorila: ‚To je Jang-Kie.’ Onda je upitala za
ime drugoga, a ova je odgovorila: ‚To je Mahu.’
Gospođa je onda rekla: ‚Na kom mestu ću se ja ovaplotiti posle
smrti?’ Tada ju je Blagoslovena Duša odvela još dalje, i pokazala joj
jedno brdo koje se presijavalo u zlatnim i azurno plavim bojama.
‚Ovde je vaše buduće prebivalište. Vi ćete pripadati najvišem redu
blagoslovenih.’ Kada se stara gospođa probudila, raspitala se o Jang-
Kiju i Mahuu. Prvi je već bio preminuo; drugi je još uvek bio živ i
zdrav. Na taj način je gospođa saznala da duša onoga ko je uznapre-
dovao u dostizanju svetosti i ko se nikada ne osvrće unatrag već
može da prebiva u Zemlji Prosvetljenja, čak iako njegovo fizičko
telo još uvek putuje ovim prolaznim svetom.”
U istom eseju je prevedena još jedna kineska priča sa istom poru-
kom:
„Poznavao sam čoveka koji je tokom svog život pobio mnoštvo
živih bića, i na kraju ga je udarila kap. Duboko me je potresao teret
kojim je njegova duša bila opterećena usled bezbrojnih grehova;
posetio sam ga, ne bih li ga podstakao da prizove Amitu, ali on je
uporno odbijao. Njegova bolest mu beše pomračila moć rasuđivanja,
njegovi gresi su ga učinili tvrdokornim. Šta taj čovek vidi kada sklopi
svoje oči? U ovom životu noć smenjuje dan, a posle leta dolazi zima;
to svi znaju. Ali niko ne razmišlja o tome da posle života nastupa
smrt. Kakvo je to slepilo i tvrdoglavost!” (str. 93)
Teško da ova dva primera iz kineske književnosti mogu da pot-
krepe optužbe za bezbožnost i potpuni materijalizam koje se redovno
iznose na račun ovog naroda. Prva, kratka mitska priča puna je spiri-
tualnog šarma i mogla bi da bude pravi ukras u ma kojoj hrišćanskoj
religioznoj knjizi. Druga je, opet, za svaku pohvalu, i treba samo da
zamenimo reč „Amita” sa „Isus” pa da imamo potpuno ‚pravoslavnu’
priču, bar u pogledu religioznih osećaja i filozofije morala. Primer
koji sledi je još upečatljiviji, a navodimo ga ponajviše zbog onih koji
pokušavaju da ožive izvorne hrišćanske vrline:
895
„Hoang-Ta-Tie iz Tančena, koji je živeo u vreme dinastije Song,
bavio se kovačkim zanatom. Kad god je radio, neprestano bi prizivao
ime Amite Bude. Jednog dana je svojim komšijama pokazao sop-
stvene stihove koje je nameravao da deli naokolo:
‚Ding dong! Udarci čekića padaju gromki

Sve dok se gvožđe ne pretvori u čelik zvonki!
Sada će dugi dan odmora početi,
Zov Zemlje Večnog Blaženstva čujem večiti!”
„Nedugo potom je umro. Ali njegovi stihovi su postali poznati u

čitavom Hunanu, i mnogi su od njega naučili da se obraćaju Budi u
svojim molitvama.”37
Tvrdnje da Kinezi ili ma koji drugi narod u Aziji, centralnoj, vi-
sokoj ili nizijskoj, ne poseduje nikakva duhovna znanja pa čak ni os-
novne pojmove, potpuna je budalaština. S kraja na kraj, zemlja je
puna raznih mistika, religioznih filozofa, budističkih svetitelja i ma-
gova. Svuda je prisutno verovanje u duhovni svet, pun nevidljivih
bića koja se u izvesnim slučajevima objektivno prikazuju smrtnicima.
„Prema verovanju naroda centralne Azije”, primećuje I. J. Šmit,
„zemlja i njena unutrašnjost, kao i atmosfera koja je obuhvata, is-
punjene su duhovnim bićima koja vrše razne uticaje, delom blago-
tvorne, delom štetne, na svu organsku i neorgansku prirodu ...
Naročito pustinje i druge divlje ili nenastanjene delove i oblasti, u
kojima se uticaji prirode ispoljavaju u zastrašujućim razmerama,
smatraju za glavna prebivališta ili sastajališta zlih duhova. Otuda se
na Turanske stepe, a naročito na peščana bespuća pustinje Gobi,
gleda kao na stanište opakih bića još od najstarijih vremena.”
Marko Polo u svojoj neobičnoj knjizi Putovanja – kao nešto što
se samo po sebi podrazumeva – više puta pominje ove ćudljive
duhove pustinjske prirode. Vekovima su, naročito u ovom posled-
njem, njegove neobične priče bile potpuno odbacivane. Niko nije bio
37 Šot: „Esej o budizmu”, str. 103.
896
spreman da mu poveruje kada je rekao da je u više navrata lično pos-
matao izvođenje najneobičnijih magijskih podviga koje su izvodili
podanici Kublaj-kana, kao i adepti drugih zemalja. Čak su i na samrti
vršili pritisak na Marka da se odrekne svojih navodnih „izmišljotina”,
ali se on i dalje zaklinjao u istinitost onoga što je govorio, dodajući
da „nije rekao ni polovinu onoga što je imao prilike da vidi!”. Sada
nema nikakvih sumnji da je govorio istinu, od kako su se pojavila
nova izdanja njegove knjige, prvo Marsdenovo a zatim i pukovnika
Žila. Javnost duguje zahvalnost naročito ovom drugom, jer je naveo
toliki broj autoriteta koji su potvrdili Markova svedočenja i dali
sasvim obična objašnjenja nekih od navedenih fenomena, i time ned-
vosmisleno pokazao da je veliki putnik bio ne samo verodostojan,
već i izuzetno pronicljiv pisac. Istupajući svom žestinom u njegovu
odbranu, navodeći pri tom veći broj do sada osporavanih pa čak i
otvoreno odbacivanih navoda iz Putovanja slavnog Venecijanca,
savesni izdavač iznosi sledeći zaključak: „Poslednje dve godine
nagoveštavaju da bi mogle biti rasvetljene čak i najneverovatnije
među pričama Marka Pola, dok se kosti jednog istinskog ruka sada
mogu naći u kabinetu profesora Ovena!”38
Kako je nesporno identifikovana ova čudovišna ptica iz arapskih
Priča hiljadu i jedne noći, ili „arapske mitologije”, koju Vebster
naziva Ruk (ili Rok), sledeća misterija na redu je otkriće i priznanje
da Aladinova čarobna lampa nije puki plod mašte.
Opisujući svoj prolazak kroz veliku pustinju oko jezera Lob-Nor,
Marko Polo priča o jednoj čudesnoj pojavi
„koja se sastoji u tome da kada se putnik kreće noću ... može da
čuje duhove kako govore. Ponekad bi ga duhovi oslovili po imenu
... čak i danju čovek može da čuje ove duhove kako govore. Po-
nekada ćete čuti zvuk koji kao da dolazi od mnoštva raznih muzičkih
instrumenata, a još češće se može čuti zvuk bubnjeva.”39
38 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., predgovor drugom izdanju, str. VIII.
39 Ibid, tom I., str. 203.
897
U zaključku svog predavanja on kaže:
„Nije li smešno, gospodo da smo, verujući u ono što su nas učili
u školi, prihvatali rotaciju Zemlje oko njene ose kao savršeno doka-
zanu činjenicu, a da nema apsolutno ničega što bi poslužilo kao
dokaz za nju, ni načina da se eksperimentalno prikaže? Ne izne-
nađuje li to što su naučnici iz čitavog civilizovanog sveta, počev od
Kopernika i Keplera, prihvatili ideju o takvom kretanju naše planete,
da bi tokom narednih tri i po veka tragali za dokazima kojima bi ga
potvrdili? Ali, avaj! Koliko god tragali, ne nalazimo ih, kao što se i
moglo očekivati. Sve je uzalud!”
I tako, jednim udarcem svet ostaje bez svoje rotacije a vaseljena
je najednom lišena svojih čuvara i zaštitnika, centrifugalne i cen-
tripetalne sile! Čak i etar, jednostavno oduvan iz prostora, nije ništa
do „izmišljotine”, mit stvoren iz naopake navike da se upotrebljavaju
prazne reči; Sunce pretenduje na dimenzije koje mu ne pripadaju;
zvezde su samo treperave tačkice „koje je Stvoritelj sveta razmestio
na tako velikom odstojanju jednu od druge verovatno sa namerom
da mogu sa svih strana da obasjaju ogromni prostor na licu naše plan-
ete” – kaže dr Šefer.
Zar ni tri i po veka nisu bila dovoljna da ljudi koji se bave „egza-
ktnom” naukom konstruišu makar jednu teoriju koju se nijedan uni-
verzitetski profesor neće usuditi da ospori? Ako astronomija, nauka
koja se temelji na neuništivoj osnovi sazdanoj od čiste matematike,
jedine među naukama koju smatraju nepogrešivom i neoborivom
poput same istine, može na ovakav način, bez ikakvog uvažavanja,
da bude optužena za naučne neistine, šta ćemo imati od toga što smo
unizili Platona da bismo uzdigli jednog Babinea? Kako se onda usu-
đuju da ismevaju nekog skromnog posmatrača kada, budući pošten i
inteligentan, izjavi da je svojim očima video medijumski ili magijski
fenomen? I kako se usuđuju da određuju „granice filozofskog istraži-
vanja” čije prekoračenje znači kršenje zakona nauke? I ove galam-
džije prepune hipoteza i dalje nazivaju neukim i sujevernim one
gigantske intelekte davne prošlosti koji su baratali prirodnim silama
926
poput Titana, graditelja sveta, i toliko uzdigli smrtnike da su se skoro
izjednačili sa bogovima! Zaista čudno za vek koji se hvali da je izdi-
gao „egzaktnu” nauku na vrhunac slave, koju sada pozivaju da se
vrati na početak i počne da uči prva slova azbuke prirode!
Iznoseći završni pregled dokaza ponuđenih u ovom radu, počev
od pradavnih i potpuno nepoznatih vremena Pimandera pa sve do
1876., otkrivamo da je u svim proteklim vekovima preovladavalo
jedno univerzalno verovanje u magiju. Prikazali smo ideje Hermesa
Trismegistusa kroz njegov razgovor sa Asklepijem; bez potrebe da
navodimo hiljadu i jedan dokaz o prevladavanju ovog verovanja
tokom prvih vekova hrišćanstva, biće sasvim dovoljno da navedemo
jednog antičkog i jednog savremenog autora. Prvi će biti veliki filozof
Porfirije, koji je nekoliko hiljada godina posle Hermesa izneo sledeću
primedbu u vezi sa preovlađujućim skepticizmom svog vremena:
„Ne treba da nas čudi što prosta rulja [hoi polloi] u kipovima
bogova ne vide ništa osim kamena i drveta. To je obično tako kod
onih koji, budući nepismeni, u stelama (spomen-stubovima pre-
krivenim natpisima) vide samo komad stene, a u knjigama tek listove
papirusa.”
A 1.500 godina kasnije vidimo kako Sardžent Koks, izlažući
slučaj sramnog postupka koga je upravo takav slepi materijalista
vodio protiv jednog savremenog medijuma, ovako izražava svoje
ideje:
„Bilo da je medijum kriv ili ne .... sigurno je da je suđenje imalo
neželjeni efekat da skrene pažnju čitave javnosti na to da ovakvi
fenomeni zaista postoje, da veliki broj kompetentnih istraživača tvrdi
da su istiniti i na realnost činjenica koje svaka osoba, ako je zainte-
resovana, može lično da ispita i uveri se u njih, odbacujući jednom
za svagda mračna i omalovažavajuća učenja materijalista.”
Dalje, u skladu sa Porfirijem i drugim teurgistima, koji su potvrđi-
vali postojanje raznih vrsta manifestovanih „duhova”, kao i čove-
kovog ličnog duha ili volje, gospodin Sardžent Koks dodaje, ne
pokušavajući da iznese ma kakav lični sud:
927
„Istina, postoje različita mišljenja ... a možda će uvek i postojati,
bar što se tiče porekla sile koja se prikazuje posredstvom ovih feno-
mena, no, da li su oni proizvod psihičke sile kruga okupljenih ... ili,
ako su na delu duhovi preminulih, kao što drugi kažu, ili elemen-
tarnih duhova (šta god oni bili), kao što tvrde treći, sigurno je bar
jedno – da čovek nije isključivo materijalan, da čovekovim meha-
nizmom upravlja i pokreće ga nešto što je ne-materijalno – tj. ne-
kakva ne-molekularna struktura koja ne poseduje samo inteligenciju,
već je u stanju da ispolji silu na materiji, i čemu smo, u nedostatku
boljeg naziva, dali ime duša. Ovo suđenje je ovakve utešne vesti pre-
nelo hiljadama i desetinama hiljada, čiju su sreću na ovom svetu i
svaku nadu u život posle smrti gotovo zbrisali materijalisti svojim
upornim propovedima da je postojanje duše puko sujeverje, da je
čovek samo automat, um nekakva telesna izlučevina, sadašnje pos-
tojanje poput životinjskog, a budućnost – prazna.”
Pimander kaže:
„Samo je istina večna i nepromenljiva; istina je najveći blagoslov;
ali krajnja istina nije niti se može pronaći na Zemlji: moguće je da
Bog ponekad obdari nekolicinu ljudi sposobnošću ne samo da shvate
ono što je božansko, već i da ispravno shvate istinu; ali na Zemlji ništa
nije istina, jer sve ima materiju u sebi, zaodevenu u telesni oblik pod-
ložan promenama, kvarenju i novim kombinacijama. Čovek nije is-
tovetan sa istinom, jer je istinito jedino ono što crpe svoju suštinu iz
samog sebe, ostajući uvek ono što jeste, tj. nepromenjeno. Kako nešto
što se toliko menja da na kraju više ne može ni da se prepozna ikada
može da bude istinito? Prema tome, istina je samo ono što nije ma-
terijalno i zatvoreno u telesni okvir, ono što je bez boje i oblika, što
ne podleže nikakvoj promeni; ono što je VEČNO. Sve što pre ili kasni-
je iščezava nije istinito; ovozemaljski svet nije ništa do niz raspadanja
i stvaranja; svako stvaranje proističe iz raspadanja; ovozemaljske
stvari su samo prikaze i imitacija istine; one su ono što je slika u
odnosu na stvarni prizor. Ovozemaljske stvari nisu ISTINA! ... Smrt
za neke ljude predstavlja zlo koje ih ispunjava krajnjim užasom. U
pitanju je neznanje ... Smrt predstavlja uništenje tela; biće koje je u
njemu prebivalo ne umire... Materijalno telo gubi svoj oblik koji se
928
vremenom potpuno raspada; čula koja su ga ispunjavala životom
vraćaju se svom izvoru i ponovo vrše svoje funkcije, ali ona poste-
peno gube svoje strasti i želje, dok se duh uzdiže u nebesa da bi
postao deo opšteg SKLADA. U prvoj zoni on ostavlja iza sebe
sposobnost da umanjuje i preuveličava; u drugoj moć da čini zlo kao
i porok lenjosti; u trećoj zablude i pohotu; u čevtrtoj neutoljivu am-
biciju; u petoj aroganciju, drskost i nepromišljenost; u šestoj žudnju
za svime što je nepošteno stečeno; a u sedmoj – sklonost lažima. Duh
koji je na ovaj način pročišćen pod uticajem nebeskog sklada vraća
se još jednom u svoje izvorno stanje, ojačan zaslugama i snagom do
kojih je sam došao, i koji mu s pravom pripadaju; tek tada počinje
zajednički život sa onima koji večno pevaju ode OCU na nebesima.
Do tada prebiva u domenu sila i moći, i kao takav dolazi do najviših
blagoslova znanja. On praktično postaje – BOG! ... Ne, ovozema-
ljske stvari jednostavno nisu istina.”
Pošto su posvetili čitav radni vek proučavanju zapisa koje je os-
tavila drevna mudrost Egipta, Šampolion-Figeak i Šampolion-Junior
su izjavili, ne obazirući se na mnoštvo pristrasnih procena koje su na
brzu ruku nabacili nestrpljivi i neuki kritičari, da Hermesove knjige
„zaista sadrže mnoštvo egipatskih tradicija koje neprekidno potvrđuju
najautentičniji i najstariji zapisi i spomenici Egipta.”56
Zaključujući svoj izuzetno obimni pregled psiholoških učenja starih
Egipćana, uzvišenih učenja iz svetih hermetičkih (tajnih) knjiga kao i
dostignuća sveštenika iniciranih u metafizičku i praktičnu filozofiju,
Šampolion-Figeak se pita – s punim pravom, imajući u vidu dostupne
dokaze –
„da li je ikada bilo gde u svetu postojalo udruženje ili stalež ljudi
koji bi im bili ravni po značaju, moći, znanjima i sposobnostima,
upotrebljivim kako na dobro tako i na zlo? Ne, nikada! I baš taj stalež
su u potonjim vremenima proklinjali i žigosali oni koji su ga, pod ko
zna kakvim savremenim uticajima, smatrali za neprijatelja čove-
čanstva i – nauke”.57
56 Šampolion-Figeak: “Egypte”, str. 143.
57 Ibid, str. 119.
929
U vreme kada je Šampolion napisao ove reči sanskrit je bio, slo-
bodno možemo reći, gotovo nepoznat lingvističkoj nauci. U to vreme
nije bilo mnogo paralela koje su se mogle povući između bramana i
staroegipatskih filozofa. Međutim, od tada je otkriveno da se iste
ideje, iskazane gotovo identičnim rečnikom, mogu pročitati i u budi-
stičkoj i bramanskoj književnosti. Potpuno ista filozofija o nestva-
rnosti svetovnih pojava i iluziji koju proizvode čula – čiju su suštinu
u naše vreme nemački metafizičari praktično prepisali od reči do reči
– sačinjava osnovu Kapiline i Vjasine filozofije, a može se prepoznati
i u objavi „četiri plemenite istine” Gautame Bude, ključnoj tački nje-
govog učenja. Pimanderov izraz „praktično postaje Bog” može se
sažeti u jednu reč – Nirvana – koju naši učeni orijentalisti potpuno
netačno smatraju sinonimom za konačno utrnuće!
Izloženo mišljenje dvojice istaknutih egiptologa je od najveće
važnosti za nas, makar poslužilo jedino kao odgovor našim pro-
tivnicima. Dvojica Šampoliona su, prvi u Evropi, uzeli proučavaoca
arheologije za ruku i, vodeći ga kroz tajne kripte prošlosti, dokazali
da civilizacija nije počela sa pokolenjima kojima mi pripadamo; jer
„mada je poreklo drevnog Egipta obavijeno tajnom, ispostavilo se da
je i njegova najstarija prošlost dostupna istorijskom istraživanju, sa
svojim velikim zakonima, ustaljenim običajima, gradovima, kralje-
vima i bogovima”, a idući još dalje u prošlost od ovih razdoblja, otkri-
vamo ruševine koje pripadaju drugim, još daljim i još uzvišenijim
periodima civilizacije”. Delovi srušenih zgrada u Tebi nam omogućuju
da prepoznamo ostatke još starijih struktura koje su im prethodile, čiji
je materijal poslužio za gradnju upravo onih zgrada koje su sada stare
već trideset šest vekova!”58 „Za sve što su nam rekli Herodot i egi-
patski sveštenici ispostavilo se da je tačno, i potvrđeno je od strane
savremenih naučnika”, dodaje Šampolion.59
U Drugom tomu ovog rada ćemo pokazati odakle je stigla civi-
lizacija Egipćana, i ispostaviće se da se naše dedukcije, mada su za-
58 Ibid, str. 2.
59 Ibid, str. 11.
930
snovane na Tajnom Učenju, poklapaju sa onima do kojih je došao
izvestan broj najcenjenijih naučnih autoriteta. Postoji odlomak u jed-
nom dobro poznatom indijskom književnom delu koga bi se valjalo
prisetiti u vezi sa ovom temom.
„U vreme vladavine Višvamitre, prvog kralja dinastije Soma-
Vange, Manu-Vina, naslednik drevnih kraljeva, izgubio je bitku koja
je trajala pet dana te je, kako su mu bramane okrenule leđa, emigrirao
sa svim svojim saborcima i, prošavši kroz Arju i zemlju zvanu Barija,
stigao na obale Masre.”
(iz „Istorije Indije” (History of India) od Kaluka-Bate) Nema
nikakve sumnje da su ovaj Manu-Vina i Menes, prvi kralj Egipta, je-
dna te ista osoba.
Arja je Iran (Persija), Barija je Arabija, a Masra je bio stari naziv
za Kairo, koji se do današnjeg dana naziva Masr, Musr i Misro.*
Feničanska istorija navodi Masera kao jednog od Hermesovih pre-
daka.
A sada ćemo se oprostiti od onih koji zaziru od čudotvoraca i
ukratko razmotriti one koji su njima opsednuti, kroz razne aspekte
čudotvorstva. U Drugom tomu nameravamo da damo pregled pagan-
skih „čuda” i odvagamo dokaze u njihovu korist po istim merilima
kojima ćemo se služiti i kada je u pitanju hrišćanska teologija. Sukob
između nauke i teologije, na jednoj strani, i duha i pradavne nauke o
njemu, magije, na drugoj, ne samo da neposredno predstoji, već je
praktično počeo. Već su prikazane neke mogućnosti koje pruža ma-
gija, ali još više tek sledi. Sitničav, pakosni svet za čiju se naklonost
otimaju naučnici i suci, sveštenstvo i hrišćani, već je počeo svoj za-
kasneli krstaški pohod izricanjem presuda dvojici potpuno nevinih
ljudi, jednom u Francuskoj, drugom u Londonu, kršeći kako slovo
zakona tako i principe pravde. Poput „apostola obrezanja”,** uvek
* Odnosno Misir, Egipat. (prim.prev.)
** H. P. B. aludira na apostola Petra koji se pokazao bezkarakternim (kao što je Isus
i predvideo) odrekavši se tri puta svoga učitelja kada su uhode fariseja došle da Ga
uhapse (pogledajte Mat. 26:34-35, 69-75). (prim.prev.)
931
su spremni da se po tri puta odreknu „nezgodne” veze iz straha da ih
saplemenici ne žigošu. Poklonici čuda i oni koji zaziru od njih moraju
uskoro stupiti u ogorčeni sukob. Goruća želja prvih da naučni au-
toriteti istraže i potvrde njihove fenomene dočekana je od strane
drugih sa ledenom ravnodušnošću. Njihovo uvažavanje naučnih kru-
gova brzo opada kao prirodna posledica tolikih predrasuda i nekore-
ktnosti koji su do sada prikazani, a epiteti koje uzajamno razmenjuju
dva tabora postaju sve neugodniji. Vreme će uskoro pokazati ko je
od njih u pravu a ko ne, pa će buduća pokolenja bolje razumeti čitavu
stvar. U najmanju ruku, sa sigurnošću možemo da tvrdimo kako
poslednju reč o božijim misterijama i ključ za njihovo odgonetanje
ne treba tražiti u kovitlacima Avogadrovih molekula.*
Ljudi koji površno donose sud ili usled urođene nestrpljivosti zure
u sunčev blesak a da im se oči još nisu privikle ni na svetlost obične
lampe skloni su da prigovaraju zbog razdražujuće nejasnoće izraža-
vanja kojom se odlikuju radovi drevnih hermetičara i njihovih nasled-
nika. Izjavljuju kako su njihove filozofske rasprave o magiji potpuno
neshvatljive. Na prvu vrstu kritičara nemamo nameru da trošimo vre-
me; a drugu bismo zamolili da obuzda svoje nestrpljenje, setivši se
reči Espanjea – „Istina se skriva u nejasnom”, kao i „Filozofi nikada
ne obmanjuju toliko kao kada pišu jasnim rečima, niti više istine kažu
kada pišu uvijeno”. Štaviše, postoji i treća vrsta, kojoj bismo učinili
preveliki kompliment kada bismo joj pripisali ma kakvu sposobnost
prosuđivanja. Oni jednostavno optužuju sa svoje propovedaonice.
Drevne mudrace smatraju priglupim sanjarima, i, mada nisu ništa
više od običnih fizičara i pozitivista koji ne priznaju „čuda”, zahte-
vaju monopol na spiritualnu mudrost!
Odabrali smo Irineja Filaleteja da im odgovori.
„Naši spisi će se u očima sveta pokazati kao čudno sečivo; ne-
kima će iseći parče poslastice, dok će drugima jedino poseći prst; ipak,
krivica nije do nas, jer mi ozbiljno upozoravamo sve one koji se budu
latili ovog rada da su se namerili na najviši deo prirode; i mada pišemo
* Amedeo Avogadro (1776-1856), italijanski fizičar, autor molekularne teorije.
(prim.prev.)
932
na engleskom, nekima ovo može da zvuči komplikovanije od gr-
čkog; i mada će misliti da su ispravno razumeli, sasvim će izopačiti
smisao svega rečenog; jer, može li se zamisliti da će oni koji su po
prirodi budale ispasti mudri kada su u pitanju knjige koje iznose
dokaze o pojavama u prirodi?”
Nekolicinu uzvišenih umova koji ispituju prirodu umesto da pro-
pisuju zakone kojima ona ima da se pokorava, koji ne pokušavaju da
ograniče njene mogućnosti kako bi ih uskladili sa sopstvenim ne-
dostacima i koji ne veruju jedino stoga što pouzdano ne znaju, pod-
setili bismo na poznati aforizam drevnog indijskog filozofa Narade:
„Nikada ne reci: ‚Ovo mi nije poznato – stoga mora da je laž.’
Čovek mora da uči da bi znao, da zna da bi shvatio, da shvati da
bi sudio.”
KRAJ PRVOG TOMA
933
SADRŽAJ
PREDGOVOR UREDNIKA I
PREDGOVOR 7
PRED VELOM 13
Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Platonova
filozofija nudi sredinu Pregled drevnih filozofskih sistema Sirijski
rukopis u kome se pominje Simon Mag Rečnik pojmova koji se koriste
u ovoj knjizi
IZIDIN VEO: PRVI DEO – NAUKA 63
Poglavlje I – NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE 65
Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze za drevna
predanja Ciklusi koji obeležavaju razvoj ljudske vrste Tajna nauka
drevnih vremena Neprocenjiva vrednost Veda Sakaćenja jevrejskih
svetih knjiga prilikom prevođenja Magija je uvek smatrana božanskom
naukom Dostignuća njenih adepata i pretpostavke savremenika koji su
klevetali Čovekova žudnja za besmrtnošću
Poglavlje II – FENOMENI I SILE 115
Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegov sistem
i sledbenici Londonski materijalisti Pozajmljena odora Objektivni
univerzum proishodi iz subjektivnog
Poglavlje III – SLEPE VOĐE SLEPIH 161
Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivost Psi-
hički fenomeni protiv zvanične nauke Izgubljene veštine Ljudska volja
– najveća među silama Površna uopštavanja francuskih naučnika Čemu
se pripisuju mistični fenomeni medijuma Njihova veza sa zločinom
Poglavlje IV – TEORIJE KOJE PRIHVATAJU PSIHIČKE FENOMENE 197
Teorija de Gasparina Teorija Tirija Teorije de Musoa i de Mirvila
Teorija Babinea Teorija Udena Teorija MM. Rojea i Žobera de Lambala
Blizanci – „nesvesni rad mozga” i „nesvesni govor iz trbuha” Teorija
Kruksa Teorija Faradeja Teorija Ševrola Komisija Mendeljejeva iz
1876. Duševno slepilo
Poglavlje V – ETAR ILI ASTRALNA SVETLOST 232
Jedna prvobitna sila, ali mnošvo kasnijih veza Tindalu za dlaku izmiče
veliko otkriće Čuda su nemoguća Priroda prvobitne supstance Tu-
mačenje izvesnih drevnih mitova Eksperimenti fakira Evolucija u in-
dijskoj alegoriji
Poglavlje VI – PSIHIČKI FENOMENI 282
Šta dugujemo Paracelzusu Mesmerizam – poreklo, prijem, mogućnosti
„Psihometrija” Vreme, prostor, večnost Prenos energije iz vidljivog
u nevidljivi univerzum Kruksovi eksperimenti i Koksova teorija
Poglavlje VII – ELEMENTI, ELEMENTALI I ELEMENTARNE SILE 340
Sile privlačenja i odbijanja su opšte pravilo u svim carstvima prirode Psi-
hički fenomeni zavise od fizičkog okruženja Zapažanja u Sijamu
Muzika u nervnim slomovima „Duša sveta” i njeni potencijali Iscelji-
vanje dodirom i iscelitelji „Dijaka” i Porfirijevi zli demoni Neugasiva
svetiljka Savremeno nepoznavanje životne sile Drevno poreklo teorije o
korelaciji sila Univerzalnost verovanja u magiju
Poglavlje VIII – NEKE OD TAJNI PRIRODE 406
Da li planete utiču na ljudsku sudbinu? Krajnje neobičan odlomak od
Hermesa Tvar u neprestanom kretanju Ispunjeno proročanstvo Nos-
tradamusa Uzajamna privlačnost planeta i biljaka Indijsko znanje o svo-
jstvima boja „Podudarnosti” – lakonsko objašnjenje savremene nauke
Mesec i plima Epidemija mentalnih i moralnih poremećaja Bogovi Pan-
teona su samo prirodne sile Dokazi magijskih moći Pitagore Nevidljive
rase etarskog prostranstva „Četiri istine” budizma
Poglavlje IX – CIKLIČNI FENOMENI 462
Značenje izraza „kožni omotač” Prirodni odabir i njegove posledice
Egipatski „krug nužde” Pre-Adamovske rase Silazak duha u materiju
Trojna priroda čoveka Naniža stvorenja na lestvici živih bića Elementali
pojedinačno opisani Šta Prokle kaže o bićima iz vazduha Razni nazivi
za elementale Svedenborgovi pogledi na smrt duše Ljudske duše
vezane za Zemlju Nečisti medijumi i njihovi „vodiči” Psihometrija
može da pomogne naučnim istraživanjima
Poglavlje X – UNUTRAŠNJI I SPOLJNI ČOVEK 521
Per Feliks optužuje naučnike „Nedostupno znanju” Prizivanja mogu
biti opasna kada ih vrše novajlije Lari i lemuri Tajne indijskih hramova
Reinkarnacija Vračanje i veštice Trans izazvan svetom somom Ranji-
vost izvesnih „senki” Eksperiment koga je Klearh izveo na usnulom dečaku
Pisac kao svedok magijskog eksperimenta u Indiji Slučaj iz Sevenoa
Poglavlje XI – PSIHOLOŠKA I FIZIČKA ČUDA 579
Neranjivost dostupna čoveku Projektovanje sile volje Neosetljivost na
zmijski otrov Opčinjavanje zmija muzikom Razmatranje pojava
nakaznosti Psihološka oblast potpuno neistražena Očaj i kajanje
Berzelijusa Pretvaranje rečne vode u krv – fenomen biljnog porekla
Poglavlje XII – “NEPREMOSTIVI PONOR” 634
Naučnici priznaju svoje neznanje Panteon nihilizma Trostruki sastav
vatre Definicije instinkta i razuma Filozofija indijskih đaina Namerno
pogrešna tumačenja Lemprijea Čovekova astralna duša nije besmrtna
Budina reinkarnacija Magične slike Sunca i Meseca sa Tibeta Vampi-
rizam – objašnjenje njegovih fenomena Bengalsko žongliranje
Poglavlje XIII – STVARNOST I ILUZIJA 696
Prâvi smisao amajlija Neobjašnjene tajne Magijski eksperiment u Ben-
galu Neverovatni podvizi Čiba Čondora Indijski trik penjanja uz
konopac je iluzija Oživljavanje sahranjenih fakira Granice stanja
obamrlosti Medijumstvo kao sušta suprotnost pravom znanju Šta su
„materijalizovani duhovi”? Šudala Madan Filozofska osnova levitacije
Eliksir i alkahest
Poglavlje XIV – EGIPATSKA MUDROST 771
Poreklo drevnih Egipćana Njihovi grandiozni građevinski poduhvati
Drevna zemlja faraona Starost spomenika kraj Nila Veštine rata i mira
Meksički mitovi i ruševine Sličnost sa egipatskim spomenicima Mo-
jsije – Ozirisov sveštenik Čemu nas uče drevne ruševine Sijama Egi-
patski Tau u Palenkveu
Poglavlje XV – INDIJA – KOLEVKA ČOVEČANSTVA 855
Osvajanje „tajnog učenja” Dve relikvije jednog poznavaoca palija
Ljubomorna isključivost hindusa Šta kaže Lidija Marija Čajld o falusnom
simbolizmu Razdoblje Veda i Manua Predanja prepotopskih rasa At-
lantis i njegovi narodi Drevne uspomene iz Perua Pustinja Gobi i njene
tajne Tibetanske i kineske legende Poznavalac magije ne ometa prirodu
već joj pomaže Filozofija, religija, veštine i znanja koja Majka Indija os-
tavlja u nasleđe budućim pokolenjima
H.P. Blavacka
Razotkrivena Izida,
Tom I – Nauka
Izdavač:
Metaphysica,
Beograd
Za izdavača:
Aleksandar Dramićanin
Suizdavač:
Mondo Group Int.,
Beograd
Za suizdavača:
Vuk Dramićanin
Slog, likovni izgled i štampa:

Grafička radionica MondoPres
Beograd
Plasman:
Mondo Group Int.
0112920062; 0638295488
mondogroup.biz@gmail.com
ISBN 978-86-7884-190-3
Prvo izdanje,
Beograd, 2016
Biblioteka
Agarta
metaphysica
Izdavačko knjižarsko preduzeće
Solunska br. 10, 11000 Beograd, Srbija
E-mail: metaphysicster@gmail.com
Tel: 011/292 0062; 064/307 3668
Biblioteka
Agarta
metaphysica
Izdavačko knjižarsko preduzeće
Solunska br. 10, 11000 Beograd, Srbija
E-mail: metaphysicster@gmail.com
Tel: 011/292 0062; 064/307 3668
CIP - Каталогизација у публикацији -
Народна библиотека Србије, Београд
141.332
165:141.7
БЛАВАТСКАЯ, Елена Петровна, 1831-1891
Razotkrivena Izida : ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene
nauke i teologije. Tom 1, Nauka / H. P. Blavacka ; [prevod: Dušan D.
Stojanović]. - 1. izd. - Beograd : Metaphysica : Mondo Group Inter-
national, 2016 (Beograd : MondoPres). - 933 str. ; 21 cm. - (Bib-
lioteka Agarta)
Prevod dela: Isis Unveiled / H. P. Blavatsky. - Tiraž 1.000. - Str. 7-11:
Predgovor / Urednik. - Napomene uz tekst. - Napomene i bibli-
ografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-7884-190-3 (Metaphysica)
a) Теозофија b) Истина - Филозофски аспект
COBISS.SR-ID 223918860

Razotkrivena Izida - Tom 1 Nauka 1

Transféré par

Informations du document

Titre original

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Razotkrivena Izida - Tom 1 Nauka 1

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Biblioteka

Pravo prevoda za srpsko govorno područje

Delo koje upravo iznosim pred sud javnosti predstavlja rezultat

Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Pla-

Jovanka – Neka zavijore naše zastave na zidovima!

Prošlo je devetnaest vekova od kada je, kako nam rekoše, mrak

1 Vidi poslednje poglavlje ovog toma, str. 622.

2 „Recollections of a Busy Life“, str. 147.

12 Sekstus: „Matematika”, VII 145.

18 Plutarh: „O Izidi”, poglavlje 25., str. 360.

22 „Platon i Vis. Akademija”

25 Jedno od pet zapreminskih tela u geometriji.

Aditi je beskonačno, a Dakša je dakša-pitara, što bukvalno znači

30 Prevodilac je Maks Miler, profesor uporedne filologije na Oksfordskom univerzitetu

43 „Book of Brahmanical Evocations“, deo III

44 Bulver-Liton: „Poslednji dani Pompeja”, str. 147.

47 „Aitareja Bramanan”, Uvod.

PRVI DEO – NAUKA

NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE

Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze za

„Ego sum qui sum” (Ono sam što sam)

SAVREMENA ISTRAŽIVANJA PRUŽAJU

Astor biblioteka iz Njujorka je nedavno obogaćena za kopiju jedne

CIKLUSI KOJI OBELEŽAVAJU RAZVOJ LJUDSKE VRSTE

Kako se tvrdi da bi bilo nefilozofski istraživati prauzroke, naučnici

želeo da budem podjednako ljubazan, pustio sam ga da me nagovori da odem s njim do

MAGIJA JE UVEK SMATRANA BOŽANSKOM NAUKOM

Magija je smatrana božanskom naukom koja omogućuje sticanje

33 „History of Magic“, tom II, str. 3.

DOSTIGNUĆA NJENIH ADEPATA I PRETPOSTAVKE

Mojsije je svoje znanje dugovao majci egipatske princeze Ter-

35 „Zend-Avesta“, tom II, str. 506.

Kako su dekreti ignorisani, enciklike ostale nepročitane, pozivi

Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivost

„Gde pamet posrnu, ponos stade da nas brani

PREDRASUDE NAUČNIKA I NJIHOVA NETRPELJIVOST

Nauka svakodnevno brzim koracima grabi ka velikim otkrićima

PSIHIČKI FENOMENI PROTIV ZVANIČNE NAUKE

Stav koji savremeni naučnici zauzimaju je da čak i ako pojava

ticizma. To je verovanje koga nikakav budući napredak u otkrićima

22 K. O. Miler (Müller), str. 236.

LJUDSKA VOLJA – NAJVEĆA MEĐU SILAMA

Van Helmont kaže:

28 „Parerga”, II., str. 111, 112.

30 Pogledajte Hakslija: „Physical Basis of Life“.

POVRŠNA UOPŠTAVANJA FRANCUSKIH NAUČNIKA

Ne bi bilo nikakve koristi da pređemo sa filozofskih razmatranja

31 „Revue des Deux Mondes“, 15. januar 1855, str. 108.

34 T. Rajt (T. Wright): „Narratives of Sorcery and Magic” (Priče o vradžbinama i

ČEMU SE PRIPISUJU MISTIČNI FENOMENI MEDIJUMA

Ukoliko spiritisti žele da se dogmatično pridržavaju svojih pred-

* Od je vrsta prirodne sile za koju je von Rajhenbah (1788-1869) pretpostavljao da

VEZA IZMEĐU MEDIJUMA I ZLOČINA

Pre nego što damo odgovor na pitanje da li fantomski dvojnici

39 Afem: Salem Witchcraft.

SLEPE VOĐE SLEPIH

Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegov

„Ogledalo duše ne može da odražava i zemlju i nebo; a jedno od

1 Pogledajte de Mirvilov “Question des Espirits”, kao i rad na temu “Phenomenes

HAKSLIJEVO IZVOĐENJE DOKAZA

Mi ponovo tvrdimo, sa punim pouzdanjem, da ne postoji profe-

KONT, NJEGOV SISTEM I SLEDBENICI

Razvoj psihološke nauke su daleko više usporila ismevanja ove