Turski zamah

O
d svog prelaska na Balkan, od sredine XIV veka, Turci su
stalno napredovali, pored svih povremenih kriza koje su
izbijale kod wih. Oni su sru{ili redom sve balkanske dr`ave:
Bugarsku, Vizantiju, Srbiju, Bosnu, Albaniju, Hercegovinu i Zetu.
Krajem XV veka oni su dr`ali celu dunavsku liniju od Beograda do
mora, dopirali do Vrbasa i Cetine i gospodarili dobrim delom
jadranske obale. U ~em je bila wihova snaga? Koji su sve uslovi
wihovih uspeha?
Prva i osnovna je ~iwenica ovo. Turska snaga je dolazila
dobrim delom od slabosti balkanskih dr`ava i wihovih suseda.
Turci nisu do{li na Balkan najpre kao osvaja~i, nego kao neka
vrsta najamni~kih vizantijskih saveznika. Tek na Balkanu wima je
postalo jasno {ta sve mogu posti}i pri stawu koje su tu zatekli.
Gra|anski ratovi Vizanti je i Srbije otvorili su im put, a pocepanost
u svima ostalim zemqama poja~avala prohteve. U svima svojim
borbama Turci nikad nisu imali protiv sebe udru`enu celu snagu
ma koje balkanske dr`ave, a vrlo su ~esto ulazili u akciju kao
pomaga~i jedne wihove strane ili ra~unaju}i s pasivno{}u i
izdajom jednog dela.
U balkanskim dr`avama, gde pre a gde docnije, od druge
polovine XIV veka po~iwe period razbijawa centralne snage i
jasna te`wa za izdvajawem posebnih oblasti, koje su to izdvajawe
izvodile ne samo s teoretskim nego i sa stvarnim slabqewem
snage. Prema tom procesu dekompozicije kod wih stajala je
azijatski bezobzirna koncentracija voqe i snage kod Turaka, gde je
sve li~no imalo da se bezuvetno pokori op{tem interesu.
Balkanske dr`ave, pa ~ak i Vizantija sa svojom hiqadugodi{wom
tradicijom, bile su po~ele da sve vi{e osetno gube ose}awe
dr`ave kao celine; kod Turaka, me|utim, kao vojni~ke kaste, pojam
jedinstvene dr`ave se smatrao kao jedini prirodni oblik prave
kohezivne oganizacije.
Do tog raspar~avawa dr`avne celine dovodio je u nas
uglavnom feudalni sistem. Velika{i, potekli iz dinastijskih redova ili
iz vojni~ke hijerarhije, sa naslednim pravima, smatrali su svojim
pri rodnim pravom da svoj ugled i svoje posede ja~aju na sve

1
mogu}e na~ine. U doba slabih vladara, ili vladara kojima je
trebala wihova pomo}, to se ja~awe izvodilo obi~no na ra~un
dr`ave.
(113)

U celoj Evropi, a ne samo kod nas, ~esti su primeri da su

vladari ili u sukobu s jednim delom svoje vlastele ili da postaju
wihova igra~ka. Odvojenih pravi la i vaspitawa od {irokog puka, ta
vlastela `ivi, u isto vreme, i bez pravog dodira sa narodom, koji
stewe pod te{kim pritiskom raznih obaveza i da`bina. Kod Turaka
u prvi mah nije bilo toga. Oni nikad, kao Azijati, nisu imali prave
demokratije, nego su wihovi vladari bili apsolutni gospodari, ali
me|u wima nije bilo ni nasle|enih ka stinskih predrasuda. Svaki
~ovek koji je imao sposobnosti mogao je izbiti u prve redove, od
obi~nog vojnika do vezira. Tako su se me|u wima javqala
takmi~ewa dobrih i tako je bilo istinskog poleta. Ina~e, sultanova
voqa imala je da odlu~i sve. Monoteizam verski nalazio je kao
sasvim prirodan monarhisti~ki sistem. Alah je u neku ruku preneo
vlast na zemqi na sultana, koji od Selima I uzima i titulu kali fa,
kao vrhovnog verskog poglavice. Kao u porodici, u kojoj je
apsolutan gospodar doma}in, kome niko nije ravan, tako i u dr`avi
nema podele autoriteta i kad dolazi do degeneracije vlasti. Dr`ava
i zemqa sultanska je svojina, a svi su qudi, ma koga ~ina, samo
oru|e wegove voqe. Da su sultani bili svesni tog svog preimu}stva
nad ostalim evropskim vladarima, svedo~e vrlo re~ito saveti
sultana Bajazita Stevanu Lazarevi}u, kako ih navodi Konstantin
Filozof: "Potrudi se i skr{i svoje mo}ne i privedi ih u svoju voqu."
Da bi onemogu}ili dinasti~ke krize, od kojih su i oni patili, sultani
ponekad prosto dave svoju bra}u, polubra}u i ro|ake; protiv jedne
voqe treba onemogu}iti drugu. Strogost je bila, s tim u vezi, ~isto
vojni~ka; bez we, uostalom, nigde nema pravog reda. Pojedini
namesnici i pa{e bili su svesni toga i pazili su budno na svaki
sultanov mig. U Carigrad su bile uprte sve o~i, to je grad koji
caruje i ~iji je presti`, kroz starije i turske vekove, postao i ostao
kod na{eg naroda zadugo neprikosnoven. Sa Carigradom sultan
Mehmed je postao prirodan naslednik ne samo jedne biv{e
carevine, nego i cele wene carske tradicije.
Na narod je destruktivno delovao ceo politi~ki `ivot i
dru{tveni poredak na{e sredine. U svojim plemenskim
ustanovama narod je uzimao izvesnog u~e{}a u upravi i birawu
vlasti; u dr`avnom `ivotu on je, me|utim, bio odgurnut. Dr`avnu
vlast dr`ale su vlastele i sve{tenstvo. Tako je bilo, istina, mawe-
vi{e u celoj savremenoj Evropi, ali su kod nas postojala dva
momenta koja su to stawe ote`avala. Jedan je suvi{e odr`ani
plemenski sistem, s jakom plemenskom sve{}u, koji je sam po
sebi te{ko ulazio u sistem centralizacije. Zeta kroz celo vreme

2
na{e sredwovekovne istorije ostaje mawe-vi{e odvojena jedinica,
sa lokalnim plemenskim gospodarima. Taj sistem je, u naponu
srpske snage, bio poja~an uvo|ewem u srpsku dr`avu ~itavih tu|
inskih oblasti sa istim centrifugalnim te`wama kakve behu
Albanija ili Epir, ili druge gr~ke zemqe. Drugi je momenat bio {to
smo mi s takvim sistemom do{li u sukob s jednom silom koja se
razvila na sasvim drugoj osnovi, i to do{li u Evropi prvi, bez
iskustva, i bez politi~kog plana.
Na{a sredina nije imala, kao Vizantija, duge dr`avne tradicije,
odr`avane u jednom duhu i u jednom osnovnom obliku vekovima.
Kroz ceo sredwi vek mi smo bili stalno u nekom previrawu, stalno
tra`e}i nove okvire i nove oblike, ali nikad u prilici da bar jedan
ceo vek provedemo u jednoj stabiliziranoj situaciji.
(114)

[irewe dr`avnih me|a nije donosilo uvek i stvarno ja~awe

narodne snage. Naprotiv. Sam narod je samo dobijao nove
du`nosti i nove kulu~arske namete. Osvajaju}i tu|e zemqe Turci
su dobijali nov podani~ki elemenat, koji je imao da radi za wih.
Oni su znali da im pobeda zna~i i dobitak, i stoga su u borbu
unosili ne samo polet nego i interese. Na{ ~ovek po pravilu nije
dobijao ni{ta. Turci su dobro znali da na{eg seqaka te{ko pritiska
ceo sistem feudalnih obaveza prema vlastima i prema crkvi, koja
je isto imala svoja vlastelinstva, i oni su planski agitovali me|u
wima. Videli smo kako se kraq Toma{ izri~no tu`i na tursku
agitaciju me|u bosanskim seqacima. Seqak je podlegao toj
agitaciji. Tra`io je, prirodno, lak{i `ivot. [ta ga je moglo odu{eviti
za dr`avu? Da gleda borbu i otimawe za vlast u kojima ustaju brat
na brata, otac na sina, i u kojima ni{ta ne izgleda sveto? Kad mo`e
wegov gospodar da dovodi Turke protiv suseda i svojih ro|enih,
za{to da i on ne primi te gospodare? Za stawe duhova u
Hercegovini XV veka nema re~itijeg dokaza da one tu`be
Vladislava Hercegovi}a da on ne mo`e dobiti druk~ije vojsku za
borbu nego samo za novac. U ime koje dr`avne ideje ili tradicije
mogu ti i takvi qudi pozivati narod? Zato {to je osetio da je na
Kosovu bila doista borba na po`rtvovawe, za ne{to ve}e i svetije,
narod joj je i dao izuzetan zna~aj i uneo u wu svu svoju qubav,
dok je tolike druge bezbrojne borbe s Turcima ili prosto epski
registrovao ili shvatio samo kao epizode velikog rvawa.
@ivot na{eg seqaka u sredwem veku bio je dosta te`ak.
Sto~ari su imali poseban na~in `ivota, koji je od prastarih
vremena imao svoje nasle|e i koji se stoga nije ose}ao naro~ito
neugodno. Zemqoradnik je, me|utim, bio u te`em polo`aju. Velik
deo wih bili su kao parici ili meropsi vezani za zemqu vlastelinsku
ili manastirsku. Porez carski na seosku ku}u iznosio je po perper
na godinu, {to seqaka ne bi mnogo teretilo, ali su bili te{ki

3
obavezni radovi gospodaru. Seqak je u XIV veku morao 104 dana
godi{we besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a
bilo je uz to i izuzetnih rabota. Vlast gospodara prema merophu
bila je velika i mogu}nost kazne vrlo stroga. Sebri, seqaci,
slobodni i neslobodni, nisu uop{te bili ravnopravni s povla{}enim
stale`ima. A oni su predstavqali stvarno srpsko stanovni{tvo
zemqe, jer su vlasi-sto~ari bili me{ani, a u gradovima je
stanovni{tvo mahom bilo ili tu|insko ili tu|inskog porekla. Svog
srpskog gra|anskog stale`a mi Srbi u sredwem veku skoro nismo
imali. Seqaci su kod nas odavno gledali da se bekstvom spasu od
svojih te{kih du`nosti, ali je srpsko dr`avno zakonodavstvo jo{ od
kraja XII veka zabrawivalo tu praksu. Seqaci su obi~no be`ali na
ve}a vlastelinstva, gde je bilo vi{e radne snage, a za wih i vi{e
mogu}nosti da malo odahnu, a be`ali su, ukoliko su mogli, i van
dr`avnih granica. Car Du{an je svojim Zakonikom `eleo unekoliko
olak{ati polo`aj meropha i dao mu je pravo tu`be protiv
gospodara, ali prilike koje su nastale iza Du{anove smrti nisu
dopustile da ti propisi dobiju dubqu moralnu vrednost. [tavi{e,
borba s Turcima i gra|anski ratovi u zemqi poja~ali su terete,
izazvali op{tu nesigurnost li~nu i pravnu, i omogu}ili stvarawe
raspolo`ewa koje je tra`ilo mir i olak{awe, ma s koje strane oni
dolazili.
Snaga Turaka bila je u wihovoj odli~noj vojnoj organizaciji.
Svoje uspehe u Maloj Aziji i u Evropi oni su postigli zahvaquju}i
svojoj hrabrosti i ~vrstoj disciplini.
(115)

Sultani su vrlo ~esto sami vodili svoje vojske, ili su u wih

upu}ivali svoje najbli`e srodnike. Hteli su da im tim uliju poverewe
i poja~aju borbeni duh, i da svojim o~ima vide sve {to je za jednu
borbenu vojsku od koristi i od {tete. Svejedno {to su tim
u~estvovawem stavqali na kocku ne samo svoje `ivote nego i celo
svoje delo. Tog vladarskog u~estvovawa bilo je, istina, i na na{oj
strani; vizantijski car Manojlo Komnin i na{ Du{an zahvaquju samo
tome svoje glavne pobede; ali kod nas nije bilo onakve
povezanosti i apsolutne pokornosti kakvu su imali Turci XIV-XVI
veka. Jedan mleta~ki izve{taj iz 1534., koji navodi ^. Mijatovi},
obja{wavao je turske vojni~ke uspehe ovako: "Vrlina sultanove
vojske le`i u tome, {to ona nije sastavqena od najamni~ara i
stranaca, ve} {to su sultanovi vojnici jo{ u detiwstvu probrani iz
sviju krajeva carstva, {to stoje}i neprekidno pod platom i
disciplinom postaju srcem i du{om wegova sopstvena vojska;
otuda posle dolazi i velika korist od pokornosti i vernosti." Kao
ratnici Turci su izradili svoj sistem timara. Osvojena zemqa, po
pravilu sultanska, delila se kao nagrada na zijamete i timare,
imawa ve}eg i maweg obima, ~iji su vlasnici, spahije, bili du`ni

4
da, prema veli~ini timara, daju odre|en broj vojske. Spahije i
wegovi qudi bili su ratnici, povla{}eni stale` "pra vovernih", dok
su obra|iva~i zemqe, skoro iskqu~ivo hri{}ani, bili raja i
podlo`nici koji su imali da omogu}uju `ivot novim gospodarima.
Jedan papin izve{taj iz 1623/24. godine isti~e naro~ito Pri{tinu
kao sredi{te timar-spahija, koji su, "molto armigeri". Vlasnici timara
bili su vojni~ki organizovani pod vla{}u alaj-bega, zapovednika
jedne u`e oblasti, a ovi pod vla{}u sand`ak-bega. Tim sistemom
Turci su postizali dvoje: sa velikim timarima dobijali su jednu vrstu
garnizona u zemqi, nezavisnih za gradove, a sem toga osiguravali
su, bar za prvo vreme, i dosta mobilnu miliciju. Me|utim, glavnu
svoju snagu, ono {to tada nije imala nijedna druga dr`ava u
Evropi, Turci su izradili stvarawem jani~arskog reda. Jani~ari su
uzimani mahom od hri{}anske mu{ke dece i vaspitavani su po
strogo propisanom redu. Oni se nisu `enili nego su, kao prava
staja}a vojska, imali svoje kasarne i `iveli s naro~itim
povlasticama, ali u strogom zaptu. Jani~ari su bili najboqa
pe{adija Evrope, uve`bana, borbena, fanatizovana, koja se tukla
bez po{tede. Spahije su davali kowicu, sa dobrim kowima, od kojih
mnogi behu odli~ne arapske pasmine. Oni nisu nosili te{ke oklope
i kowske pancire i bili su stoga mnogo pokretniji i br`i od
savremenih hri{}anskih kowanika koji su, s kowima zajedno, bili
ukru}eni u svom ~eliku.
U turskoj dr`avi muslimani su bili povla{}eni kao vladaju}a
vera, ali nisu bili goweni ni hri{}ani. Naprotiv. Sultan je priznao
samoupravu Svete Gore i nije dirao tamo{we manastire. Kad su
osvojili Makedoniju i ju`ne hri{}anske zemqe Turci su, istina, poseli
manastirske metohe i predali ih sultanu, ali ih je ovaj, sa svoje
strane, "darovao" vizantijskom caru. ^ak se pri~a da je Selim I
pokazivao naro~itu milost prema manastiru Ksiropotamu, jer da
su mu manastirski za{titnici, ^etrdeset Mu~enika, pomagali pri
osvajawu Egipta. Zadr`ana je i Vaseqenska patrijar{ija u
Carigradu. Sam je sultan li~no dao investituru patrijarhu Genadiju
II, pozivaju}i se tom prilikom, u prisustvu svojih velikodostojnika,
na Svetu Trojicu i obe}avaju}i punu za{titu vere.
(116)

Bosanski frawevci pokazivali su tobo`wu ahtnamu sultana

Mehmeda II datu fra An|elu Zvizdovi}u, kojom je i wima bila
obezbe|ena verska sloboda odmah po padu Bosne. Ahtnama nije
autenti~na, ali je sigurno da su Frawevci doista ostali verski
nesmetani, ukoliko se nisu politi~ki zamerali. Do danas jo{ nije
ra{~i{}eno pitawe za{to je bila ukinuta srpska patrijar{ija posle
propasti despotovine, ali da srpska crkva nije bila ugro`ena to se
sigurno zna. Sultanija Mara, za koju jedan na{ letopis bele`i da je
sultan Mehmed "qubqa{e i po{tova{e" kao "prisnu svoju majku",

5
bi la je pomaga~ svih balkanskih pravoslavaca, Srba, Bugara i
Svetogo raca. Ona je bila i ostala pravoslavna i kao `ena Murata II
i kao ma}eha Mehmeda II. Wenim zauzimawem prenesene su
mo{ti sv. Jovana Rilskog iz Trnova u Rilu 1469. godine. Wen uticaj
u samom Carigradu bio je veoma velik. Za wenog vremena, i
svakako pod wenim uticajem, do{la su, prvi i posledwi put, za
vaseqenske patrijarhe dva Srbina, Rafailo (1475) i Nifon (1486), a
na to mesto ona je dovela i svog ispovednika, plovdivskog
mitropolita Dionisija (1467). u Je`evu, kod Sara, imala je svoj pravi
dvor, u kom je i umrla (1111-1487). Veliko je pitawe za{to ni ona,
s tim tolikim uticajem, nije uspela da obnovi Pe}ku patrijar{iju.
Turci iz po~etka nisu mnogo nagonili na{ svet da primi islam.
Ostavqali su qudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova
vera, sami opredele. Za Ahmeta-pa{u Hercegovi}a i Skender-pa{u
Crnojevi}a nema nikakvih dokaza da su silom primili islam; pre iz
gleda da su to u~inili iz prkosa i ra~una. Jedan na{ pisar iz 1509.
godine po{teno priznaje, kako "mnogi, nemu~eni ni od kog,
odstupi{e od pravoslavqa i prista{e wihovoj veri. . . gledaj. u}i
wihovo mno`e we i velikoslavqe". U XV-XVI veku tih je
preveravawa bilo naro~i to mnogo u Bosni kod tamo{we vlastele,
a i kod puka. Protivnici Ma|ara i politike naslawawa na wih, koji su
ih godinama gonili u ime vere, a stvarno radi svojih politi~kih
interesa; vekovima nateri vani da silom mewaju veru i da u woj
gledaju ne stvar uverewa nego politi~ku taktiku, mnogi qudi u
Bosni nisu u preveravawu gledali ni{ta neobi~no. Smatrali su to
potrebom momenta i jednom vrstom politi~kog opredeqewa.
Utoliko vi{e, {to su ih i sami Turci done kle podr`avali u tom
uverewu, ostavqaju}i im wihove posede i pokazuju}i prema wima
izvesne obzire. Kao ni prema jednoj drugoj oblasti Turci su prema
Bosni vodili posebnu politiku, i to o~evidno s namerom da u zemqi
poja~aju opoziciju protiv Ma|ara i da u doma}em stanovni{tvu
dobiju iskrene saradnike protiv wih. u Srbiji se ve}ina nije mogla
zadobiti za turkofilsku politiku u Bosni, me|utim, to se ~inilo
mogu}im. Stoga sultani i postavqaju u XV i po~etkom XVI veka za
tamo{we namesnike sve na{e qude: Skender-bega Mihailovi }a,
Sinan-Pa{u Borovini}a, Mehmed-bega Obrenovi}a, Skender-bega
Vrane{evi}a, Mustafa-bega Borojevi}a i dr. Veliki deo bosanskog
plemstva primio je islam, mawi deo se iselio. U rogati~kom srezu
postoji i danas muslimansko selo Brankovi}i ~iji je jedan predak,
Mahmut Brankovi}, u XV veku poginuo "na boju despotovu" i bio
sahrawen na Petrovu poqu. Na wegovom }irilicom pisanom
grobnom ni{anu nalazi se lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji
despotske ku}e Brankovi}a. Qubovi}i, Predojevi}i, Filipovihi,
Sokolovi}i, Sijer~i}i i dr. kazuju jasno imenom svoje poreklo.
(117)

6
 Mnoge od poislamqenih porodica znaju svoje porodi~ne veze,
kao npr. Opija~i u Dubra vama koji poti~u od Miloradovi}a. -
Hrabrena, Ba{agi}i od Vukomanovi}a, Rizvanbegovi}i od
Vukasovi}a, ali poneke se hvale i onim {to ne mogu dokazati, kao,
npr. Kulenovi}i koji tvrde da su od loze ba{ Kulina bana.
Turci se ne samo nisu trudili da taj na{ svet turciziraju, nego
su stole}ima pu{tali da `ive po svom starom na~inu. U mnogo
na{ih krajeva ~ak ni islamske verske vlasti nisu ometale
svetkovawe i kult izvesnih hri{}anskih, a u Bosni naro~ito
pravoslavnih praznika. \ur|evdan svetkuju muslimani ponegde, jo{
i sada (ja sam, npr. gledao 1911. i 1912. godine vrlo `iv \ur|
evdanski muslimanski uranak u Sarajevu), Sv. Iliju, Sv. Prokopija,
Mitrovdan. U Brezi kod Visokog na dan Sv. Ilije same su hoxe s
narodom pre podne izvodile tradicionalnu dovu. Za tog sveca oni
ka`u da je do podne Ilija, a po podne Alija. @iv je jo{ uvek kult
izvesnih svetiteqa, s pose}ivawem wihovih kultnih mesta, kao sv.
Ane u Prizrenu, ili ^ajni~ke Krasnice ili Gospe od Olova. Odr`avaju
se obi~aji {i{anog kumstva i ~ak po bratimstva izme|u hri{}ana i
muslimana. Jezik je ostao kod svih poislamqenih Srba potpuno
na{, samo je u re~niku dobio izvestan broj turcizama kao prirodno
nasle|e vekovnih kulturnih, privrednih, administrativnih i drugih
veza i odnosa.
Pismo, kojim su se slu`ili ti muslimani, bila je }irilica, koja se
jo{ u na{e dane zvala "stara srbija" i "srpsko pismo"', i koja je bila
u op{toj upotrebi sve do kraja XIX veka. Izvesni nau~nici davali su
tom pismu naziv bosan~ica, a jedan se trudio da doka`e da je ono
nastalo bez veze sa }irilicom ostalog srpskog podru~ja, {to je
skroz pogre{no. To pismo primili su i sami carigradski Turci, i to
neposredno od Srba, i slu`ili su se wim u op{tewu ne samo sa
slovenskim susedima nego ~ak i s mleta~kim i ugarskim
vlastima. Znali su dobro da je to pismo bilo osvojilo celi Balkan
sem gr~kog podru~ja; wim su pisali Srbi, Bugari, jedan deo
Hrvata, Rumuni i izvesni albanski gospodari i to, u ovo vreme,
prete`no u srpskoj redakciji. Prvo sultansko pismo, sa carskom
tugrom, pisano srpski i }irilicom, uputio je sultan Murat II 10. jula
1430. Dubrov~anima. Takvih sultanskih pisama do Sulejmana
Veli~anstvenog ima o~uvanih preko stotine, i to ponajvi{e u
dubrova~kom arhivu. Srpski i }irilicom pisan je i mirovni ugovor
izme|u sultana Bajazita II i ugarskog kraqa Ladislava 1498. godine
kao produ`ewe ugovora od 1495, koji je izgleda bio isto tako
pisan. I {to je vrlo va`no, takva pisma slali su ponekad sultani i
svojim namesnicima u Bosni i Hercegovini. Sam sultan Bajazit II
pi{e tako tri-~etiri puta hercegova~kom sand`ak-begu. Turske
pa{e, kapetani i poslovni qudi vode svu prepisku sa susednim
vlastima samo tako; tako im i te vlasti obi~no odgovaraju. Jovan
Zapoqa pisao je tako 1537. godine sand`ak-begu u Srbiji

7
Mehmedu Jahijapa{i}u. O~uvana su srpska pisma muslimanskih
velikodostojnika ~ak i caru Ferdinandu austrijskom. Srpski jezik
upotrebqavao se i na Porti, gde je mnogo pa{a i dvorskih qudi bilo
poreklom sa na{ih strana. Za Mehmeda II pri~a se da je nau~io
srpski od sultanije Mare, a govorilo se da je i Sulejman
Veli~anstveni razumevao taj jezik.
(118)

"Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za

Karla V (god. 1531) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao
jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Koran pisan,
najve}e va`nosti ima jezik slovenski, kojim i jani~ari govore."
Ne treba, me|utim, misliti na to da je turska tolerancija bila
uvek {irokogruda i tih prvih godina. Naprotiv. Wihove vlasti, i to
ponekad i vrlo visoke, izvodile su izvesne postupke koji su mogli
da duboko uvrede. Turci su nekoliko najlep{ih crkava pretvorili u
xamije; tako, na primer, sjajnu Sv. Sofiju u Carigradu, crkvu Sv.
Dimitrija u Solunu u Novom Brdu i dr. Starog Jawu Kantakuzinova
iz Novog Brda car je dao nemilosrdno pobiti s celom porodicom, sa
dva brata i osam sinova. Bilo je i nasilnog raseqavawa izvesnih
gradova srpskih i arbana{kih. Upravni sistem nije bio na~elno
antihri{}anski, ali, kako su hri{}ani bili borci protiv Turaka, to se, u
besu i osveti, nisu {tedele ponekad ni hri{}anske svetiwe. To je,
prirodno, ostavqalo zlu krv, naro~ito kod i ina~e uni`enog
sve{tenstva, koje je me|utim bilo najobrazovaniji deo naroda i u
wemu vr{ilo najja~i uticaj.
Konstantin Jani~ar, koji nije voleo Turke i koji pi{e protiv
wihova imperijalizma, priznavao je wihovu dobru upravu XV veka.
Za hri{}ane ka`e da je car vodio brigu o wima i da je ta~no
poznavao wihovo stawe. "Oni daju caru telos ili danak na svaku
godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju
jo{ i svojoj gospodi kojih su podanici, i koji se zovu timerler, i to od
svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega `ita i
kuluk. Ali, vanred ne poreze ne daju nikad caru ni svojoj gospodi.
Kad pak careva vojska prolazi ne sme niko i}i kroz useve, niti
kakvu {tetu ~initi, niti od koga {to protiv wegove voqe uzimati."
Posebni nadzornici, har{o ridi, sa vrlo velikim punomo}stvima,
~etvorica na broj, obilazili su stalno careve zemqe i nadgledali
dr`avne poslove i vr{ewe vla sti, `ele}i da se nikom ne u~ini ni
najmawa nepravda. Stanovni{tvo evropskih pokrajina dr`alo je
zemqu, koja je bila sultanska odnosno dr`avna, na osnovu tapija
kao zakup, pla}aju}i odre|ene namete. Crkvena imawa, kao
vakufi, bila su oslobo|ena dugo vremena od nameta, a i kasnije
porezi na wih bili su relativno mali. Sveta Gora pla}ala je, na
primer, 2.000 talira.
Samo to stawe nije moglo dugo trajati. Ogromna teritorijalna

8
ra{irenost Carevine onemogu}avala je nadzor i davala maha }
udima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovawa crpla su
finansijsku snagu dr`ave i izazivala nove namete i terete. U
finansijskim stvarima Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i
dosta rano su po~eli da se mu~e s tra`ewima novih izvora.
Bogate rudnike u na{im zemqama nisu umeli da odr`e, iako su
pokazivali razumevawa za wihov zna~aj i izdavali posebne
kanuname sa povlasticama za rudare. Iz rudar skih glavnih mesta,
kao {to behu Novo Brdo, Srebrenica, Trep~a, Rudnik i dr. povukao
se brzo mleta~ki kapital, a postepeno i dubrova~ki, a Turci niti su
znali niti mogli da ga zamene drugim. Glavni teret novih nameta
snosila je uglavnom hri{}anska raja kao glavni radni elemenat i
proizvo|a~, po{to su prihodi od carina, usled ~estih ratovawa,
podbacivali u velikoj meri. Ve} mo}ni Sulejman Veliki morao je da
podi`e poreze. Ba{ 1530. godine zabele`io je jedan u gledni
putnik, Benedikt Kuripe~i}, kako se svet u Bosni tu`io da se uvo|
ewem novih nameta pogor{alo ranije stawe.
(119)

^uveni Bartolemej Georgijevi}, koji je proveo vi{e godina u

Turskoj kao zarobqenik, pri~a dosta podrobno kako su Turci cenili
zanate i zanatlije, ali da su te{ko prolazili kod wih sve{tenici,
u~eni qudi i plemi}i, koji se nisu bavili ru~nim radom. Tur~in je
bio prakti~an i cenio je hri{}anina, ukoliko mu je bio koristan; za
neproduktivne elemente imao je i on sam dovoqno kandidata. Od
druge polovine XVI veka da`bine i tereti postaju sve te`i. Wih su
uterivali hara~lije, koji su vremenom postajali sve bezobzirniji, jer
je osiroma{eni narod sve mawe mogao da pla}a. I ta bezobzirnost
i wihova li~na obest i sebi~nost na~inili su od wih skoro
najozlogla{enija lica u narodu.
Te{ko stawe hri{}ana, a Srba naro~ito, bilo je posebno u
onim krajevima kuda su prolazile velike turske ordije koje su se
kretale prema Ugarskoj i Austriji. Naro~ito je bio na muci svet du`
velikog druma, koji je vodio dolinom Morave na Beograd i Osek i
preko Pri{tine na Drinu i odatle dolinom Bosne i Vrbasa prema
zapadu. Ovaj drugi od sredine XVI veka nije imao posebnog
zna~aja, dok je moravski bio glavna vojna arterija kroz sve
vekove. Stanovni{tvo u tim obla stima bilo je na udaru i moralo je
vojsci i raznim vojni~kim i gra|anskim licima koja su tuda prolazila
praviti razli~ite i ne male usluge. Stoga se svet, koliko je mogao,
sklawao sa tih mesta u obli`we {ume, koje su bile te`e
pristupa~ne. Na putnike, koji su tuda prolazili, ostavqala je zemqa
nepovoqniji utisak nego {to je u unutra{wosti u stvari bilo; qudi
sami kao da su hteli, du` toga puta, da vi{e izazovu sa`aqewe
nego razli~ite prohteve. Nije, uostalom, narod bez te{kog iskustva
stvorio poslovicu. "Te{ko zemqi kuda vojska pro|e." Od Palanke do

9
Jagodine, prema opisu Hansa Der`ivama iz 1553-55. godine, sve je
bilo mawe-vi{e "pusto i neobra|eno", "s obeju strana (puta) sve je
bilo pusto, zabataqeno i zaraslo sitnogoricom". Isto tako i oko Ni{a
"sve je bilo pusto i zaraslo". Doma}in i wegova deca u jednom
srpskom selu kraj puta dali su mu razumeti da su od daqih qudi,
~ak od plemstva; "imali su jo{ i boqe ode}e i malo srebrnog posu|
a, ali ih nisu smeli upotrebqavati".
Me|utim u unutra{wosti, u sklonitijim mestima, stawe nije bilo
tako nepovoqno. Naprotiv. Turci su postepeno izgradili ~itav niz
varo{i, u kojima je bilo izvesnog prometa. Trgovaca i zanatlija bilo
je i hri{}ana i muslimana, a od XVI veka i dobar deo Jevreja.
Glavni na{i manastiri, Pe}, De~ani, Mile{evo, Gra~anica, Lesnovo
i dr. nisu bili o{te}eni. Za Ravanicu jedan putnik iz 1567. godine
pri~a da je Turci nikad nisu dirali i da su tu kalu|eri, i mimo
zabrane, ipak ponekad tiho zvonili. Benedeto Ramberti u svom
potopisu objav qenom 1539. saop{tava da u Mile{evu "ve}u
milostiwu daju Turci i @idovi" nego hri{}ani. Za Skopqe, dugo
po{te|eno od uznemirava wa, pi{e Jakov Soranca 1575. godine da
ima oko 3000 ku}a, sa stanov ni{tvom muslimanskiM,
hri{}anskim i jevrejskim. "Tu sve `ivi o trgovini i prometu {to nije
vojnik i duhovnik." Sarajevo se diglo ve} u XV veku zahvaquju}i
Turcima; a Turci su razvili i nekoliko drugih na{ih gradova kao Pe},
ranije samo crkveno sredi{te, Fo~u, Mostar, Travnik, Bawa Lukue
rNekoliko na{ih starih gradova i varo{i dobilo je turske nazive, su
ih Turci u velikoj meri naseqavali i izgra|ivali: tako Kalkandelen-
Tetovo, ]uprili-Veles,
(120)

Jewi Pazar-Ras, ^elebi Pazar-Rogatica, Egri Palanka-Kriva

Palanka, Alaxa Hisar-Kru{evac, \ol Hisar-Jajce, Taslixe-Plevqe,
Spahi-Kej-Aleksinac, [arkej-Pirot i dr. Druga mesta dobila su imena
po wima, kao Skender-Pa{ina Palanka, Ferizovi}, Ka~anik,
Fetislam, Hasan-Pa{ina Palanka, Derventa, Tuzla, Kulen-vakuf i sl.
Na{i su letopisi zabele`ili, da je Hasan-Pa{a 1476. godine
"sazidao" Podgoricu. U tim gradovima Turci su stvorili jedan tip
novih gra|evina, neoriginalnih ali tipi~nih. Ku}e su podvojene sa
selamlukom za mu{ke i haremom za `ene; zidane su obi~no od
slabijeg materijala (}erpi~a i drveta, sa ~atmom), a izuzetno od
kamena. Imaju mnogo izbo~ina ("}o{kova") i prozora, tra`e}i
svetlosti, ali su, zbog sakrivawa `ena, prozori snabdeveni drvenim
dosta gustim re{etkama ("mu{ebacima"). Uz ku}e su prostrane
ba{~e i avlije; gde je mogu}e, provedeni su i mali vodeni kanali
("|erici"). Ku}e su obi~no opkoqene velikim zidom i uvu~ene.
Mahale za stanovawe nisu me{ane sa ~ar{ijom, jer se htelo da se
izbegne radoznalost i onih spoqa i onih iznutra, i jer se `elelo da
ku}a ostane dom odmora i zadovoqstva. Kod muslimana je ona to

10
i bila, u velikoj meri. Tu je op{tio `enski svet iskqu~ivo i stoga se
trudio da u ku}i stvori {to vi{e udobnosti. u na{oj sredini oni su
odoma}ili }ilime i razvili tu vrstu doma}e radinosti; {iqteta,
du{eci, jastuci, jorgani wihovi su izrazi. Od wih poti~u i izvesne
vrste tankog tkanog svilenog veza. u na{im starim ku}ama,
ukoliko se i nalazilo stvari od svite, svile, velura i skupih tkanina,
ostajalo je skoro samo na dvorovima i u domo vima velika{a. S
Turcima se kod nas odoma}ila kafa i sve {to je s wom u vezi. Za
wihove vlade, iako ne wihovom zaslugom, uveden je duvan.
Kad nisu ratovali, Turci i mnogi od na{ih muslimana koji su
primili wihove navike, provodili su `ivot sa smislom za u`ivawe. Iz
sopstvenih interesa i radi svojih porodica pazili su da u wihovim
sredinama ne bude potresa i te{kih nereda. Stoga su i {titili radni
hri{}anski elemenat, koji im je omogu}avao takav `ivot. U mnogo
gradskih mahala odnos izme|u muslimana i hri{}ana bio je s puno
poverewa. Naro~ito su se po{tovale kom{ijske veze. U mnogim
muslimanskim ku}ama posluga je skoro po pravilu bila
hri{}anska. Rajetin, istina, nije imao istih prava kao musliman;
nije ~ak smeo da nosi i iste vrste odela; ali se u wemu ipak gledao
~ovek. Odnosi su se zao{trili i pomutili tek docnije kad su,
izazivane `eqom za slobodom ili poticane spoqa, u~estale
ustani~ke akcije hri{}ana i turski porazi.
Od svih tereta i obaveza koje je na{ narod imao u Turskoj,
najte`e je svetu padao danak u krvi. Wega su morali davati svi
nemuslimani, sem Jevreja i Jermena i sem onih koji bi za naro~ite
zasluge bili od tog oslobo|eni. Od wega su bile izuzete i one u nas
retke oblasti koje su same priznale tursku vlast. Taj danak se kupio
obi~no svake godine izme|u mu{ke dece od 8-12 godina, ali ne
uvek u istim pokrajinama, nego u raznim, ali tako da se turnus
obavqao svake pete godine. Ukupan broj jednog godi{weg
kupqewa iznosio bi do 3.000 dece. U vremenima kad je trebalo
br`e zanavqati vojsku taj bi se rok smawivao, i mewao bi se i
turnus pokrajina. "Najstro`ije i najne~ove~nije kazne o~ekivale su
svakog oca, koji bi popustiv{i roditeqskom srcu sakrio koje svoje
dete."
(121)

Da bi spasli decu poneki su ih sakatili, a u varo{ima su se

trudili da ih mitom otkupe. Sva pokupqena deca bila bi potur~ena.
Uzimali su ih za ad`ami-oglane i vaspitavali za jani~are. Boqi od
wih, imoglani, odgajani su u seraju, u posebnom internatu.
Ponajboqi su prevo|eni u sultanovu gardu, i wih je o~ekivala lepa
karijera. Tako se hri{}anskom, uglavnom slovenskom, krvqu
zanavqala glavna turska vojska, ona koja je re{avala sve pobede
XVI veka. Ovim putem je i na turski dvor i u tursku vojsku do{ao
velik broj na{ega elementa, koji je ponekad, svestan svoga

11
porekla, kao ~uveni Mehmed Sokolovi}, bivao od koristi svome
bratstvu i svome zavi~aju. Ali najve}i se broj sasvim odnarodio i
ponekad bio prema hri{}anima ~ak revnosniji i od samih Turaka.
Sasvim je pogre{no mi{qewe da u turskoj vojsci nije bilo i
Srba. Wih nisu pu{tali samo me|u jani~arske jedinice, niti su im
davali vi{a zapovedni~ka mesta. Ali zna se dobro da je bilo i Srba
spahija (istakli su se i odr`avali u XVI-XVII veku Ra{kovi}i i
Miloradovi}i); da su, kao u Rudinama i Bawanima, postojale srpske
nahijske vojvode; da su Srbima poveravani ~ak i neki gradovi da
ih ~uvaju ili da im budu zatvorenici. Da su slu`ili kao delije i
martoloci poznato je u dovoqnoj meri. Za izvesne zusluge, ili u
znak poverewa zbog dotada{weg dr`awa, Turske vlasti su ~ak
izvesnim oblastima davale pravo, da u wima ne bude
muslimanskog stanovni{tva. Takve povlastice imali su, po V.
Skari}u, neki krajevi oko Vla{i}a i izme|u Vrbasa i Sane. Snagu
Turske omogu}ili smo mi. Na{ rascep i na{a neuvi|avnost dali su
im uslove za pobedu. Na{ zemqoradnik ih je hranio i snabdevao;
na{a krv ih je obnavqala i davala im svoje najboqe delove da bi se
razvili i odr`ali.

12