Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #17

Broj 17 SADRŽAJ:
Ime majkino
maj 2017. (Severnjak & Tyffany)
Azrail
(Edhem Tanović)
Avetinja
(Alma Zornić)
TEMA BROJA: Tu ni Bog ne pomaže
(Snježana Prlić)
VAŠARSKE, FESTIVALSKE Ko ulazi neka ostavi nadu
I KARNEVALSKE (Tatjana Milivojčević)
FANTASTIČNE PRIČE Nebo puno svitaca
(Tihomir Jovanović)
Veština ptice
(Tamara Petrović)
Sestra Mesečeva
(Tanja Gavrilović)
Rajska stanica
(Milovan Lalović)
Dubok je predubok tvoj san,
al još dublja je java
(Alma Zornić)
Obična lica
(M. Amanuensis Sharkchild)
Ispod maske, sto đavola vire
(Tamara Babić)
Neočekivana gozba
(Stevan Šarčević)
Privlači li nas nešto zlo?!
(Tamara Petrović)
REČ UREDNIKA
Poštovani čitaoci,
pred Vama su odabrane i uređene fantastične priče sa konkursa
posvećenog vašarima, festivalima i karnevalima. Među njima se na-
laze priče dobro poznatih pisaca sa ovih prostora – Stevana Šarčevića
i Tihomira Jovanovića, kao i priče autora i autorki čije vreme tek do-
lazi – Edhema Tanovića, Alme Zornić, Tatjane Milivojčević, Milovana
Lalovića i Tamare Babić. Tu su i priče Snježane Prlić, Tamare Petrović
i Tanje Gavrilović, kojima pojavljivanje u ovom broju Argus časopisa
predstavlja fantastično vatreno krštenje. Ono što izdvaja ovaj broj
Argus časopisa je činjenica o njegovom pravom internacionalnom
karakteru, i to zahvaljujući priči višestruko nagrađivanog američkog
horor pisca mlađe generacije, koji radi pod pseudonimom M. Ama-
nuensis Sharkchild, a kome je ovo prvo predstavljanje i objavljivanje
van Amerike.
Reč-dve o samim pričama: Ime majkino (Severnjak & Tyffany) je
koautorska priča, i u njoj se mistika vojvođanskog vašara s kraja 19.
veka prepliće sa stravom i mitološkim motivima. Azrail (Edhem Ta-
nović) je priča koja je ujedno i omaž Glišiću, a govori o starcu koji je
jednom izmolio život, a drugi put pokušao da prevari Smrt. Avetinja
(Alma Zornić) je folklorno hororična priča o čoveku sa mučnom po-
rodičnom tajnom, koji je krenuo na teferič. Tu ni Bog ne pomaže
(Snježana Prlić) je veoma mračna priča, koja nam, u ezoterijskom
maniru madam Blavacke, na strašan način opisuje jezivu situaciju u
kojoj ni Bog ne može spasiti onoga ko mu se svim bićem moli. Ko
ulazi neka ostavi nadu (Tatjana Milivojčević) je bredberijana u kojoj
je prikazan doživljaj petorice dečaka u kući strave na seoskom vašaru.
Nebo puno svitaca (Tihomir Jovanović) je mistična priča, sa osvrtom
na nikad razjašnjenu eksploziju koja se dogodila u smederevskoj tvr-
đavi 1941. godine. Veština ptice (Tamara Petrović), još jedna bred-
berijana, ali sa mestom dešavanja na Exit festivalu, gde se u potrazi
za odgovarajućom karmom našao stvor star milenijumima. Sestra
Argus Books Online Magazine # 17 4

Mesečeva (Tanja Gavrilović) je kratka i apokaliptična priča, u kojoj
autorka čitavu planetu upoređuje sa vašarom. Rajska stanica (Milo-
van Lalović) predstavlja priču klasične strave, i odigrava se u davno
napuštenoj ludnici, kraj koje prolazi karnevalska povorka. Dubok je
predubok tvoj san, al još dublja je java (Alma Zornić) je priča o in-
spektoru koji se na festivalu knjiga upleo u slučaj izvan svog poima-
nja, čime je dospeo u posed knjige u kojoj se kriju vrata mračnih
svetova. Obična lica (M. Amanuensis Sharkchild) nam govore o bratu
i sestri koji su se obreli pod šatorom paralelnog sveta nakaza. Ispod
maske, sto đavola vire (Tamara Babić) je priča ispričana od strane
inspektorke, koja po svaku cenu želi da razotkrije kakva se to jeziva
tajna krije iza pojave klovnova koji napadaju ljude. Neočekivana
gozba (Stevan Šarčević) je priča izmešane mitologije i barkerovštine,
prepuna eksplicitnih detalja, i predstavlja ispovest mladića koji žudi
da se telesno spoji sa slovenskim bogom podzemlja.
Sjajne ilustracije za priče su radili: Anđela Micić (Ime majkino, Tu
ni Bog ne pomaže, Veština ptice, Rajska stanica, Dubok je predubok
tvoj san, al još dublja je java, Ispod maske, sto đavola vire), Milivoj
Kostić (Azrail, Nebo puno svitaca, Sestra Mesečeva), Benita Molina
Álvarez (Avetinja), Tatjana Milivojčević (Ko ulazi neka ostavi nadu),
M. Amanuensis Sharkchild (Obična lica) i Stevan Šarčević, koji je uz
ilustraciju za priču Neočekivana gozba uradio i naslovnicu časopisa.
Esej Privlači li nas nešto zlo?! je napisala Tamara Petrović.
Zahvaljujem se svim piscima i ilustratorima, a posebna zahvalnost
ide Stevanu, Lazaru i mom beta čitaocu.
Do nekog narednog konkursa i novih priča, pozdravlja Vas vaš
urednik
Aksentije T2 Novaković

PROZA
Severnjak & Tyffany
IME MAJKINO
Godine gospodnje 1888.
Zorski fenjeri svukud su upaljeni i jošte je mrkli mrak. Bude me
iz sna i izvlače iz toplog kreveta na silu.
– Ime majkino, oko majkino, još ti duša spava – šapuće mama
dok se moj nedosanjani san buni u meni i sluti na zlo. Ustati na levu
nogu loš je predznak.
Samo što su isušene baruštine i napravljeni kanali, a malo bolji
atarski putevi izvučeni od sela do sela, da nekol’ko dana kiše ne bi
sve u mulj i glib pretvorili. Po deštriktu Marije Terezije u svakom selu
su iskopani arterski bunari i poljski nužnici postavljeni petnajes’ me-
tara od kopanih bunara, kako bi se oterala kolera od koje su čitave

familije izumirale. Još uvek se sećam dana kad se dim spaljenih leševa
vio po putevima i velikog zla što je pitomom ravnicom vladalo. Sećam
se, noću se nije izlazilo bez preke potrebe, tama i jeza su celu zemlju
obuzeli, a po mesečini su se tajni obredi izvodili.
Nekako se najzad sve smirilo i ušorili su se seoski sokaci. Okrečile
su se kuće iznutra i spolja, napravili veliki dimnjaci, a po kućama su
zidane velike peći. Nije bilo više straha od zime, jer slame i kukuru-
zovine je bilo na pretek.
Tek što je red nastao, zavladalo zdravlje i osmesi se napokon vra-
tili na ispaćena lica, stigla je opet zla godina. Naišlo neko nevreme,
oluja i kiša, crni oblaci se nadvili nad selom i doneli ogromne skakavce
koji su za tili čas popasli zob. Muški svet se digao, pa ih ponjavama i
motkama poterao, tamanio i palio gde god se moglo.
Hrana za stoku i konje je nestala za par sati, samo je krompir op-
stao. Pošast je harala kao crna magija nad selom kad je stigao Veli-
kogospojinski post, pa se narod okupljao u crkvi desetak dana moleći
se da im Gospod oprosti grehe i ukloni zlo. Zvonila su zvona, u dušu
prodirala, ali svi su nekakvo prokletstvo osećali. Ljudi su šaputali i
bojali se gladi, ali Velikogospojinski vašar u Saću se nikad nije propu-
štao. Tamo se išlo svake godine, ma kakva bila, da se narod ponovi.
Kupovalo se i preprodavalo, jer bi se na vašaru skupilo od svih vrsta
zanatlija, trgovaca i nakupaca. Bude tamo stoke i živine, đinđuva i
slatkiša, kol’ko hoćeš, svega.
I tako se mi spremamo, a konji su već upregnuti. Putko i Zvezda,
dedini paradni pastuv i kobila su tušta omršaveli, ali onako odmorni
kopkaju kopitama po dvorišnoj kaldrmi od cigala. Taja u kola stavlja
sena, slame i posebno za put konjima sačuvane zobi. Deda ubacuje
velike kofe za pojenje konja, a mama pokrovce, po koje jastuče na-
punjeno ovogodišnjim perjem i kotarice sa hranom, al‘ ne previše.
Ipak, idemo na Velikogospojinski vašar, a tamo ima izvrsnog jagnjećeg
pečenja! Sjajno!
Svi smo već u konki. Devetoro junfera, a ja sedma. Biserka i Dana
su najstarije, pa pomažu oko utovara i galame:
– Udaćemo Maru, udaćemo Maru! – zadirkuju me sestre, a ja ih
gađam zrnima zobi. Pakost mi je kanda upletena u kike i utišana cr-

venim svilenim trakama. Svi me se nekako klone jer imam plave oči
i familija pomalo zazire od njih. Kažu da plavooke devojčice pogle-
dima zadiru duboko i čitaju dušu. Crkveni ih oci krštavaju po treći
dan i posvećuju ih da im zlo ne naudi, jer plavooke bebe se rađaju
grešne.
Meni se spava!!
– Ime moje, zorski smo te digli iz kreveta, ma spavaćeš u kolima
– tepa mi tajina mama. Prevrćem očima i bunim se ljutito. Mama se
krsti, pa veli:
– Ko se na vašaru rodi, vašar se useli u njega. Moja mala zloćo,
žagoru vašarski!
Nervoza nas vata pred put i jedva čekamo da se krene. Deda i
taja su oko konja, dogovaraju ko će šta da kupi. Treba se obnoviti
sersam i nakupovat zobi koje samo što nije nestalo. Srećom da za sve
ima para, kol’ko treba.
– Penj’te se u kola! Ti ime majkino, evo tu – pokazuje deda vrhom
biča odmah iza sebe. On sedi sa tajom na sicu, a mati između njih.
Svi ostali u šaraglje, pa kako se ko ugnezdi u seno i slamu, tako mu
bude celim putem do Saća.
Nismo još ni redovno zauzeli mesta i rasporedili se, kad puče
osovina i razbije dve prečke od prednjeg točka. Konji se unezveriše
i uz njištanje počeše da se propinju. Kere po dvorištu zalajale, a moj
ti se pulin Crnja sklupčao, ni ušima da mrdne. Svukud strka, al’ ne i
ja, samo sam se zdravo razbudila, otvorila oči i ne trepćem. Gužvam
svoju crvenu kecelju obema rukama i gledam gde tajina jaka ruka
sprečava nevolju. Zauzdava konje i oni se smiruju.
Mama se krsti i moli, dok nas deda i taja organizuju. Ajd’ sad,
ispočetka, prebacuj sve u druga kola koja nisu tako paradna. Kaže
deda da je dobro što smo rano ustali. Sunce je na istoku tek počelo
da rumeni, nebo se spojilo sa ravnicom i napokon krenusmo.
– Danas ti je rođendan – veli mama, dok me prolazi san – Dobrog
ti je ženika tajo naš’o, od Đorđevića iz Žednika – dodade i mog lepog
raspoloženja nestade.
Kola lagano drmusaju na putu ka Saću. Uvaljena u seno, poluse-
dim, poluležim. Grickam koru leba i razmišljam. Eto, na današnji dan

sam rođena. Svu je decu mama rodila kod kuće, samo je mene roda
na vašarištu našla da spusti u mamine ruke.
Vašar… Pa ja sam vašar.
Sunce je fajinski poodmaklo na nebu, pa čim smo stigli smestili
smo se malo odvojeno od vašarišta, ispod drveća bagrema i bresta,
duda i divljeg stabla oraha, radi ladovine. Tu na korak je bunar sa
đermom, pored njega valov za pojenje stoke. Vrba naslonjena na
bunar štiti vodu. Mene su prvu istovarili, pa mi mama dade purenjak
u ruke, gurnu krajcaru u džep i reče: – Eto, zabavljaj se do už’ne, a
onda imamo ozbiljna posla.
Prestara za igračke, premlada za udaju. Večito sam skitala nao-
kolo sa svojim Crnjom, a sada je bome bilo razloga za bežaniju. Ma,
kaki ženik, kaki bakrači! Pa ja sam vašar!
Počim sam malo odmakla od šumarka, privuče me karuzel sa fi-
gurama konja. Progutala sam purenjak u jednom zalogaju i sela po-
dalje u travu da posmatram kako mladići na drvenim čilašima lete u
vis, pa se spuštaju. Glasna muzika sa orguljaške sprave orila se; ram-
ta-ta, vrm-ta, ta-ram-ta-ta, vrm-ta-ta. Vergl je pokretao ćelavi čovek
u pantalonama na kocke, sa crvenim tregerima preko bele košulje.
Moglo se za šaku zobi, šolju pasulja il’ za jaje provozati na karuzelu,
al’ nije to moje veselje. Truckam se ja vazdan sa dedom u kolima.
Onda se zvuci violine dotad zagušeni verglom primakoše, a Crnja
poče režati i pokazivati zube, te se okrenuh. A taj sa violinom, prez-
godan za cigu, prišao nam otpozadi i zapazih da odeća na njemu po-
malo visi. Zatreptah, pa pogledah bolje. Ta ja sam ga odnekud znala!
Nije smeo bliže od Crnje, pa nastavi da svira na primernom odstoja-
nju. Malo je škripalo, no bilo mi milo jer je meni svirao. Pokušavala
sam da se dosetim odakle ga znadem, al’ mi prebiranje po sećanju
naglo dojadi. Odmerila sam cigu još jedared, pa krenula dalje, jer mi
je ceo vašar bio primamljiv. Mora na njemu sve da se vidi, sve da se
oseti i sve da se pipne. Pošla sam pravo po nekom ugaženom puteljku
i ubrzo stigla do dela gde se prodavala krupna stoka, ovce s’ jaganj-
cima, kao i stado koza koje je čuvao crni jarac. Pokraj njega je stajao
ćopavi pastir za koga kažu da ga je taj jarac udario u kuk i da od tada
šepa. Šubara mu se najerila na tu stranu gde mu je kraća noga i učini

mi se da me krivo i čudno gleda. Iskreno govoreći, njegov jarac i koze
su mnogo smrdeli, pa me je sve to skupa vrlo brzo oteralo odande.
Na svu sreću, zamaman miris pečenja sa ražnja me je uskoro na-
terao da sav taj vonj zaboravim. Pa opet, za mesa novaca nisam imala,
a ona me krajcara u džepu svrbela. Zato sam rešila da odem na stranu
di su se slatkiši prodavali. A tamo tek metež! Deca za rukave vuku
svoje taje ka tezgama punim staklenih teglica sa svilenim bombo-
nama i šećerlemama, iznad kojih vise slatke ispletene lule i liciderska
srca. Čuje se cika i dreka: – ’Oću ovaj svileni roza! Ja bi šećerlemice!
Mi bi karamelice! Kupi mi tajo, kupi mi dve lulice! Na to se bombon-
džije deci smeškaju i slatkiše im odma’u artijane fišeke pakuju, a na
nji’ove taje ič ne zarezuju, sve dok im po koji groš ne uzmu. Obučeni
onako u bele mantile, bombondžije me podsetiše na one lekare što
su pre neku godinu svraćali u naše selo da prebroje i spale mrtve od
kolere. Stresoh se od te pomisli, al’ me tak’e misli manuše čim dođoh
na red ispred slatkišarske tezge, gde za trijes groša napazarih kiselih
bombona. Stadoh ih u slast tamanit’, sve se lepeć’ po rukama i kosi,
gledajući u medena srca ukrašena ogledalcima. Zamisli, sama sebe
da gledam u tom malom srcu? To kao kad bi u svoju dušu zavirivala
i sve na svetu videla. Onda se trgoh. Sve? Ma ko zna šta bih u svojoj
duši videla! Ustravih se, pa naglo okrenuh glavu od licederskih srca
i produžih dalje, a kroz sećanje mi prođe kako sam se jednom prejela
medenjaka i razbolela. Bila sam proždrljiva i uvek sam se bojala da
ću ostati gladna. Nije da nismo imali hrane jer za dobrih je godina
avlija bila puna pernate živine i obori su puni svinja bili, al’ čak bi i
tada sve to bivalo skromno raspoređeno, a kamoli u ovoj siromaškoj
godini. Zamislite vi taj redosled deljenja obroka u porodici sa trinaj’st
duša. Prvo bi deda dobij’o, pa majka; zatim taja, pa moja braća i se-
stre; a onda ja, plavooka. Mama bi sipala sebi tek naposletku. Krom-
pire pečene u plehu sam volela da jedem, al’ dincovano pile nije
imalo dovoljno delova, pa dodeljenim nogicama nisam bila zado-
voljna. Govorili su: – Ti ćeš Maro ionako otići sa našeg salaša, zato
su pileće noge zdravo dobre za tebe – Da, bila sam skitnica, bila sam
lutalica... Bila sam vašar. Sećam se da mi je mama svakog proleća
prve mlađare koprive pripravljala za jelo. Nisu te čorbe bile nešto

ukusne, al’ su se uz neko razbiveno jaje u njima mogle pojesti. Mama
je govorila da mi to treba kako bi se oteralo zlo što se tokom zime
nakupilo u meni. Sećam se i kako mi tajo jednom od popa doneo
nekak’u pletenu torbicu izvezenu krstovima. Bila je napunjena bo-
siljkom, drenovom grančicom, glavicom belog luka i grudvom ta-
mjana. Pop mu rek’o da je nosam ispod odeće da umirim nečastivog,
al’ je mene to grebalo i peklo, pa sam torbicu pod ambar zakopala.
Ma, stalno su terali đavola iz mene, al’ se nisam dala. Ta, ja sam za
njih uvek vašar bila!
Elem, sva u mislima, skitam ti ja tako po vašarskoj prašini međ’
razne lalinske gaće; jedne usukane u čizme, druge raspasane od de-
vet pola, ručno tkanog beza. Gospoda u cipelama, paori u opancima
i zajapurene sose u narodnim nošnjama se mimoilaze sa mnom. Ne-
hajno razgledam tezge sa svakojakim maramama na froncle, kitnja-
stim goblenima za dozidnice, štrikanim vunenim prostirkama za po-
dove i jastučnicama k’o iz majkine baštice. Za tezgama stoje proda-
vačice, sve mlade žene u lepim haljinama, sa kosama upletenim u
punđe. Sad il’ nikad da se kupi! – one uglas viču i nude svoju robu..
Taman sam zastala kod arterskog bunara za kafandžije iskopanog,
pa se ’nako smućena od silnih nutkanja umal’ nisam obeznanila, kad
me kogod dirnu po ramenu. Ta je baba stajala tačno iza mene, visoka
i tanana. Oči su joj bile bistre i plave, pogled blag, lice svo u borama,
a usne razvučene u osmejak.
– Došla sam da te posetim i da ti donesem nešto za rođendan
– reče starica jednostavno. Izbečih se podrugljivo, al’ njenog osmeha
nije nestalo. Najednom me je privukla, zahvatila vode iz bunara, pro-
šaputala nekak’u bajalicu i umila me tri puta ’ladnom vodom. Nisam
stigla ni da trepnem! Dok sam žmirkala u čudu k’o pokisli miš, ona
mi se obrati:
– Danas je praznik Deve Marije. Dobri hrišćani kažu da Deva štiti
ljude od zla – reče baba, pa me zapita bez ikakvog prelaza – Znadeš
li šta je zlo? – matora me je ljutila, i to ne baš malo.
– NE! – odbrusih. Dovraga, postoji li išta što može ukloniti taj za-
strašujući osmeh s njenog lica?!

– Tako sam i mislila. Slušaj kćero, ima nešto što ne znadeš, a
ustrebaće skoro. Tvoja je matera rođena kao sedma kći – reče pa se
okrete i nestade je u gužvi. Jedno sam vreme pokušavala da je po-
gledom pronađem, da mi objasni šta je šaputala, što me je umivala,
kak’e sad veze ima koja mi je mati kći i ko je uopšte ona da me pozna,
ali vašar ju je progutao. Produžih niz vrstu razgalamljenih trgovaca i
naleteh pravo na majstora opančara, krupnog k’o od duda odvalje-
nog. Malo zastanem i nije mi svejedno. Razvuk‘o tezgu sa svim mo-
gućim opancima, kakve god hoćeš, a jedni crveni sa kopčom po strani
su mi se zdravo jako svideli. Uhh, samo da ih obujem, kanda bi mi
krila dali, pa da poletim k’o lastavica, sve se u sebi premišljam.
Nudim mu krajcaru, on tvrdi pazar.
– Jes‘ da si prva mušterija, al’ ne dam za krajcaru, pa kraj! – reče
opančar i razvuče osmeh od uveta do uveta. Mašam se džepa, kad
tamo sve sitnež zveči. Uh, ja ni krajcare više nemam! Trošila sam na
bombone, al’ sam opet besna jer opančar misli da se sa njim švotam.
Ne veruje da sam pravi kupac. Kad sam već umal’ odustala, odnekud
se stvori moj brat Pera i dade mu tri krajcare.
– Da mi za ženika lepa budeš – kaže mi sav nasmejan, a ja se mr-
štim.
– Ajd’, mož’ za tri, al’ samo zato što se u tim opancima ne hoda,
neg’ leti – veli opančar i pruža mi opanke. Hitro ih obuvam, čudeć’
se otkud li je on znao da ja moram da skitam i letim, kao da je pro-
zorljiv taj opančar bio. Dok se Pera okrenuo, ja sam sa novim opan-
cima koji lete šmugnula na drugu stranu, pravo pred lutkarsku tezgu!
Jesam prestara za lutke, al’ ih se nikad nisam zasitila. Zastanem,
ne mogu pogled odvojiti od lutkica sa porcelanskim glavama i pra-
vom kosom. Mame me i one jeftinije sa papirnatim glavama. A tek
one rezbarene! Sve prelepo obučene, sve na njima uštirkano. Oči mi
prelaze sa jedne na drugu, a srce udara sve brže i brže. E, rođendan
mi je, zar ne bi trebalo poklon da dobijem? Neku od ovih lutaka? Jao,
eno, onu tamo u plavoj haljini, onu, onu sa dugim kikama od kono-
plje, uh, al‘ bi je raščupala. Gle ti nje! Tamnog lica, sa zelenim očima
i rumenim obrazima! Prava pravcata lepotica! Otvorila svoja crvena
usta kroz koja vire majušni beli zubići, pa me zove: – Uzmi me, uzmi!

– Ušla mi u glavu, kotrlja očima, grli me rukama, a iz dna stomaka
čujem: – tvoja sam, tvoja!
Vreme je tad stalo, izgubila sam se načisto. Stojim tu, pa ne mi-
čem. Lutka se smeši, a meni duša velika k’o vašar. Ja sam vašar i vašar
je ja. Narod se gura pored mene, muve zuje oko moje kose šećerom
ulepljene, a ja ne mrdam, ne letim, skroz sam se zalepila za onu le-
dinu pred tezgom. Primeti to zdepasti lutkar Ciganin. Dukatima mu
ukrašen prsluk, štraftaste pantalone, a oči samo što ne iskoče. Zalizao
kao gavran crnu kosu, čelo mu veliko. Nos k‘o u kafanskog megdan-
džije, ispod mu debele usne skrivene brkovima. Zub mu fali, al’ prvi
do te rupe zlatan, pa da ga nije, ni usta mu se ne bi videla. Gledimo
se i merkamo.
Pita lutkar mene – Čija si ti?
Ja k’o iz puške – Tajina i mamina.
Ne gubi on strpljenja – Kako se zoveš? – pita.
– Kao majka – kažem.
– A kako ti se zove majka? – vrtim glavom i smejem se, pa sve
kike uvrćem.
– Isto kao ja! – odgovaram odsečno.
– A kako se obe zovete? – lutkar ne gubi nadu.
– Jednako! – odgovaram, sad već pomalo ljuta.
Lutkar se češe iza uveta, pa zagladi kosu i nasmeši se. Polako se
povlačim, al’ oči mi na lutki ostale, a ona kao da govori: – Zar ćeš da
me ostaviš s’ njime? – Stanem kao ukopana, ni ovamo ni onamo, k’o
da su vračke na mene bačene. Zavrte mi se tezga i sa njom čitav va-
šar. Crnja reži, pa se uzrvpolji i najednom poče da cvili. Nikada ga
takvog nisam videla. Gledam u pravcu u kom gleda pseto, kad eto ti
opet onog cige s violinom, pa mi sav nekako drčan. Šta li je sad Crnji,
što li ga tako blizu pušta? Ja namah povratim drskost, uspravim se i
lupnem nogom o ledinu:
– TI! Ti sa violinom! Kupi mi lutku! – naređujem.
– Koju ćeš? – pita cigo i za džep se prima, a osmeh mu u isti mah
zaigra na golobradom licu. Ma šta li se svi tako smeše kad razgova-
raju sa mnom?

– Kupi mi onu s dugačkim kikama i plavom haljinom! – momak
me odmeri, pa pogleda lutku i osmeha mu nestade s lica. Klimnu
zamišljeno glavom, kao da je znao koju ću igračku odabrati i pobojah
se da me neće poslušati, ali on izvadi kesu i odbroja novac.
– Vrlo dobar izbor, čista orahovina, izvol’te – kaže lutkar i pruža
mi je, taman kad me trgnu iz blizine Perin glas k’o naručen:
– Dosta skitanja, ajd‘ nazad, sad će užina! – zgrabih lutku, spustih
pogled i projurih kraj mladog Ciganina, da bih potrčala za bratom.
Crnji od brzine uši stoje vodoravno, rep mu lebdi, a i ja letim, novi
opančići me nose. Trčimo, ni roj muva ne može da nas stigne, al’ mi
nešto čudan pravac kud smo krenuli, jer umesto ka našem šumarku,
idemo ka centru vašara. Ne pitam ništa, sve mi drago da sam od onih
čergara pobegla.
Stadosmo pred meanskom šatrom, kad tamo sva starija familija
i svi nekako svečarski doterani. Tajo i deda se zarumeneli od silnoga
vina, a međ’ njima neki čovik, bože me sakloni, zadrig’o k’o nerast.
Do’vatio se jagnjećeg buta, pa mu sve mast niz bradu curi i mrlja po
svilenom prsluku što jedva pripitomljava stomačinu k’o u snaše pred
porođaj. Na nogama gazdačke čizme, filcan šešir na glavi, popreko
prsluka zlatan lanac, šarena poša oko vrata, al’ džabe sveg’ tog izo-
bilja kad mu se škembe preko ovratnika razliva. Muški svet od silne
diskusije i ne vidi da smo stigli, samo mati diže pogled na nas. Al’ taj
pogled, isprva radostan, zastaje na meni, pa joj se oči stadoše širiti,
usta se rastvoriše k’o šaranu u meredovu, a rukom se stade krstiti.
Ma, da joj je to poslednje u životu, ne bi izgledala prepadnutije. Ne-
što mrmlja, a pogled joj se prilepio za lutku u mojim rukama. Uto i
deda vidi da smo stigli, pa ustaje i galami:
– Aaaa, evo i naše M .. – ali ne dovršava jer mama skoči, pa viknu
duplo jače od njega:
– Evo naše mlade, evo naše neveste, eto imena majkinog! – e,
kad mi se tada svet na glavu nije srušio, nikada i neće! Nisam mogla
virovat’ da je tako štogod moguće, a vidilo se da se ni drugi nisu mo-
gli opasuljit’. Mati da prekine dedu u po riči, to ti na isto iziđe k’o da
se pop po raspelu popišao! Tajo joj čak ni ćušku nije prilipio, samo je
zinuo u nju k’o da je prvi put vidi. Još je gore bilo da sam najednom

razumila da me je Pero samo zato pod meanu doveo kako bi me tome
prascu dali! To li su ta njihova ozbiljna posla! E neće da može! Suze
mi grunuše i vrelina mi jurnu u lice, pa dreknuh iz sveg mozga:
– E, ne triba mi taj krmak, pa nek oma umrem! – ne čekajući od-
govor jurnuh iz šatre, pa preko vašara preleteh, ništa od suza ne vi-
deći. Sudarajući se sa začuđenim svetom produžih ka našem šu-
marku. Ne znam ni kako sam stigla, ni kuda sam išla, samo se sećam
da sam se bacila na slamu pod onim divljim orahom i gorko zaridala,
grleći svoju lutku. Valjda sam i zaspala, ko bi ga znao, jer sad, dok ovo
pišem, više i ne znam koja od nas dve plajvaz drži, niti kako se čitav
kalambur što sledi dogodio.
Sebnuh se kao iz grozničavog sna. Grane oraha iznad mene su
gole, voda u valovu zamrznuta, a đeram prekriven tanušnom skra-
mom inja. Ledina je pokrivena snegom i osvrćem se oko sebe. Nije
mi neobično što je zima. Uostalom, nisam li ja Mara? Nije li zima
moje doba? Ma... Jesam li? Pogledam u daljinu i vidim gde zavojitim
drumom što prati Tisu ka meni pristižu drečavo molovana kola. Na-
zirem da konji uspaničeno jure, mogu čak odavde čuti pucnje biča i
psovke vozara. I pre no što ih ugledam mogu naslutiti zavijanje čo-
pora, koji najednom izranja iz magle i nadire prtinom što ju je čerga
probila u polumetarskom snegu i sva ta strka sve mi je bliže i bliže i
bliže. Sad već čujem vrisku dece i režanje zveri, tren potom tutnje
kraj mene kao da me ne vide. Pre no što prolete, jedna od sivih pri-
kaza skače i grabi vozara, pa dva obrisa padaju u sneg, a potera se
nastavlja i sve se gubi u izmaglici. Ali kurjak i njegov plen se bore
nedaleko od mene i ja ustajem, prilazim protivnicima što se ogorčeno
valjaju po snegu i zastajem. Vuk podiže pogled i ja u tim žutim očima
vidim prepoznavanje. Pušta vozara, zaklela bih se da se spušta u kniks
i udaljuje se. Nestaje u magli, ali ja više ne hajem za njega, jer okr-
vavljenog mladića u snegu poznajem. To je onaj pristali Ciganin sa
violinom što sam ga nedavno srela. Prilazim mu, njegove uplašene
oči susreću moj pogled i pružam mu ruku. Prihvata, ustaje, grli me i
usne nam se spajaju...
Onda se slike stadoše smenjivati. Čas kroz stepu u sankama ju-
rim, čas sam u ledenom dvorcu okružena dvorjanima, čas nad snež-

nom pustoši lebdim. U svakoj viziji je zima i noć, a mesec je pun. Uvek
je u blizini onaj mladi Ciganin i večito čujem dozivanje vukova ...
Najednom smo u sobi, kanda na nekakvom salašu. Vatra veselo
pucketa u seljačkoj peći, vino i jabuke su na stolu, a mladi me cigo
ljubi u vrat, odmah ispod uveta, raskopčava mi haljinu, ljubi mi ušnu
resicu i već sam gola kad njegove usne nastavljaju niz vrat…
Otvaram oči, snevam, ne snevam, budna sam, nisam budna...
Telo mi gori, telo mi je požuda i vatra. Orah je u punom listu, nebo
je osuto zvezdama i pun mesec srebrom ravnicu preliva i slama me
bocka i... On me ljubi preko pupka, bedara, treperim, ne usuđujem
se da pogledam, sve se plašim probudiću se, a on ne prestaje, usne
mu klize niz moje butine. Osećam... Plamtim.. Uzbuđena sam... To-
pim se...
– Obožavam te tvoje duge noge – kaže ona – hoću svu da te ose-
tim...
ONA?!
Spuštam pogled i na mestu gde mi se butina spaja s kukom vidim
svetlu kosu upletenu u kikice i znam da su usne što me izluđuju pre-
lazeći uz taj nežni prevoj krvavo crvene. Ispod plave haljine nazirem
da je tamnog tena, tek su joj obrazi rumeni kao u snaše... ali... to nije
lutka... to... to je živa žena... to je... prelepa žena!
– Sudbina nam je da se ponovo sretnemo,– šapuće ona između
poljubaca – Svih sam ovih vekova znala da ću te ponovo videti – kaže
i ja osećam da lutka ne zna moje ime. Nagađa. Najednom se njeni
blještavo beli zubi zarivaju u moje meso i boli, boli, boli, ali ta bol
samo još jače podgreva moju želju. Podiže glavu i susrećem njen
otrovno zeleni pogled. Niz osmeh joj curi moja krv i želim je, želim
je, želim je. Snivam, ne snivam, budim se, gubim se... Nad nama je
pun mesec, nestajem, budim se... KO?! Ko se u meni budi?!
– NE! NE! NE! Probudićeš je! – vrištim užasnuto i znam da je pre-
kasno jer to u meni se otima.
– Obeležila sam te, moja si – kaže lutka, pa spušta usne tamo gde
sam najnežnija... Ljubi nežno... O, bože, umreću od lepote! Dodiruje
me jezikom tamo... TAMO! Mazi me, ljubi me, ispija i znam da joj
prija moj ukus... Poludeću! Ona ne prestaje da me dira, da me mazi

i moji se sokovi komešaju, moje telo je oluja i vrhunac nevremena
pristiže. TO dolazi! Grčim se, trzam, umirem... Lutka oseća moje ti-
traje, uspravlja se. Ne uspevam da se saberem, grčim se na tlu i
odozdo gledam njen samozadovoljni osmeh. Ali to više nisam ja, TO
je snažno i podižući pogled ka punom mesecu najednom znam kakve
je bajalice ona starica kraj bunara sricala i znam zašto mama nije dala
da se moje ime pred lutkom izgovori. Moje drugo ja osmatra puni
mesec i naprasno se svega prisećam.
– Rođendan ti je danas. Imam poklon za tebe – kaže lutka i znam
da smo odjedared usred vašarske gužve. Osećam! Beli vašar, srebrni
vašar, crni vašar, zašto bi to bilo važno? Pa ja sam vašar, nije li tako?
Ali ovo više nisam ja, ovo je neko drugi. Ovo sam ja i nisam ja, a moj
poklon mi prilazi, za sobom ga na lancu vuče onaj ćopavi pastir, oko
koga stado sve jedno na drugo naskače, ali to više nisu koze. Sabiram
se, osvrćem, vidim majstora opančara. Navukao kožnu kecelju do
zemlje, pa okačio nekakvu curicu o dud naglavačke i još je živa dok
joj dere kožu za nove opanke u kojima se ne hoda, nego leti. Karuzel
sa okovanim mladićima se okreće i poskakuje sve gore i dole, a ne-
kakvi ih majmuni jašu i podbadaju mamuzama, dok onaj ćelavi u
pantalonama na kocke, sav pomodreo od verglanja svira bez pre-
stanka – ta-ta-vrm, ta-ta-ram-ta. Bombondžije pomahnitale, pena
im na usta udara, pa razapeli po krstovima decu i šećerom ih nama-
zali da odvlače zunzare od svojih tezgi.
– Kako se zoveš? – pita me ona što je bila lutka. Ona kojoj pozna-
jem istinsko ime.
– Kao majka – odgovaram dok pastir, sve motkom vošteći, prite-
ruje moj poklon.
– A kako ti se zove majka? – uporna je ona i meni je pomalo žao
mladog Ciganina. Ti su lanci preteški za njegovo slabašno telo.
– Isto kao ja! – odgovaram i gledam rastrganu kožu mladog Ciga-
nina, svu u krvavim brazdama i podlivima od silnog batinanja. Mogla
sam ga milovati da je bilo drugačije. Mogla sam ga voleti. Sad je io-
nako svejedno…
– A kako se obe zovete? – besno će ona dajući znak pastiru. On
spušta čakšire i dohvata mog Ciganina za bokove.

– Jednako! – kažem ravnodušno i posmatram kako pastir guzi
sirotana, sve mu se šubara najerila. Mali skiči, pastir ropće, a ona što
je bila lutka od besa ciči:
– Daću ga opančaru ako mi ne kažeš svoje pravo ime! – lice joj
se iskrivilo, a meni smešno pa ustajem i podižem ruku. Oblaci se sta-
doše skupljati i žagor se stade stišavati, dok se okrećem maloj beštiji:
– Pa dobro kad si toliko zapela, eto reći ću ti svoje ime, Mesečeva
Kćeri! – tama postaje sve gušća i prve pahulje provejavaju oko nas
– Ja sam Marija, sedma kći sedme kćeri! – viknuh nadjačavajući za-
vijanje čopora i hučanje vetra. Okrenuh se, pružih ruku i dveri se
stadoše rastvarati dok su kurjaci grabili Mesečevu Kćer.
– Znala si me pod imenom Morana – dodadoh gledajući proda-
vačice, sve baba do babe u dronjavim haljinama, kose im u punđe
upletene, sa oraha podvriskuju i huču, a pod njima u kolu veštice
igraju. Potom prekoračih prag senovitog sveta i osmotrih avgustovsko
popodne one druge stvarnosti.
Još malo i leto će umreti. Pravi vašar tek dolazi.
REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA:

zorski – ranojutarnji; deštrikt – dekret; junfer – mlad, omladinac; mama –
majka; sersam – alat (mađarski); šaraglje – ograda na zadnjoj strani kola;
majka – baba, baka; ženik – mladoženja; fajinski – baš dobro; purenjak
– kolač od kukuruznog brašna; krajcara – Austrijski bakarni novac male
vrednosti; karuzel – nepravilan izgovor reči „karusel”. Tako zvuči kad je
izgovore Mađari ili podunavski Nemci; čilaš – konj sive dlake; jedared,
odjedared – jednom, odjednom; najerila – nakrivila; ič – ništa; zarezuju –
obraćaju pažnju; groš – sitan novac; mlađare – mlade, mlađarije; nosam –
nosim; zajapurene – zarumenele; švotam – zafrkavam, rugam se; šmugnula
– pobegla; plajvaz – olovka, pisaljka; kalambur – cirkus, nered; sebnuh
– trgoh, dođoh sebi; molovana – ofarbana, obojena; kniks – neka vrsta
pozdrava koji se koristi po evropskim dvorovima, najčešće podređenog
prema nadređenom (naklon uz blago povijanje u kolenima).

Edhem Tanović
AZRAIL
Postoji stara narodna legenda da svake godine, negdje malo prije
pravoslavnog Božića, Azrail silazi sa neba na zemlju da pokupi ljudske
duše koje nije stigao pokupiti u prethodnoj godini. Upravo o tome i
govori ova naša priča, priča o čovjeku koji je jednom izmolio život, a
drugi put pokušao izigrati samu Smrt. Međutim, kao što svi znamo,
a kao što će Davud Izlović i sam saznati, Azraila je nemoguće preva-
riti niti zaobići, ali hajde da pogledamo kako se proveo ovaj čovjek,
koji je više od svega u životu volio brojati svoje dukate, i u ćupovima
ih tajno zakopavati u haremu džamije.

***
Davud Izlović je bio efendija i bogati trgovac iz Valjeva, ali je svojim
ponašanjem i izgledom ličio na gizdave cincarske trgovce. Po čaršiji je
uvijek išao sa podlim, iskvarenim i lažnim osmijehom na licu, zlatnim
sahatom u džepu, te prepunim prstima prstenja i zlata. Zato su ga va-
rošani podrugljivo i prozvali jordamli efendija Gizda. Kada bi ga ko pitao:
– Kako ide efendija? – prvo bi ga odmjerio, pa ako je kakav hamal
ne bi ga ni gledao, a ako je neki kapetan, beg ili spahija sa sabljom,
tek onda bi rekao:
– Ah, Boga mi kokuzluk, nema se šta, od ćesima se teško živi, cr-
kavica, hudžerica i od para hrđavica!
A ovi bi govorili svojim slugama:
– Nalet!
Kakav je bio u mladosti, takav je ostao i u starosti. Kada bi ga neko
pitao da mu bez kamate ili u naturi vrati kao sepet jabuka, ili uzajmi
marijaš il’ dva, pa i bakrenjak, samo bi odbrusio:
– Jok džanum! Pa ni prošle mi nisi vratio! Ja sam star i ne brojim
više, pamet me izdaje, hoćeš da se okoristiš! Sikter fukaro! Jogunluk
i arsuzluk! A haram ti bili oni koje ti dadoh!
Tako je govorio pod stare dane, iako je i sam znao da tom čovjeku
nikada ništa nije uzajmio.
Dan po dan, mjesec po mjesec, život mu se polako približi kraju.
Te noći, dok je u haremu džamije krišom brojao svoje dukate, oglasi
se zvono sa stare crkve i odzvoni dvanaest puta. Tad iznenada zafi-
juka snažan i hladan vjetar u kovitlacu. Sove na drveću zašutaše, psi
po avlijama zalajaše, a sa planina vuci počeše da zavijaju. Brojeći
dukate, starac je oprezno gledao okolo sebe. Hrsuza je uvijek bilo i
zbog toga je baš u džamijskom haremu zakopao svoje silno blago, jer
je znao da ga tu niko nikada neće niti pomisliti tražiti. Uprkos oprezu,
iznenadi ga visoka crna prilika koja se nadvi nad njega poput mrač-
nog crnog oblaka, crnog poput samog ugljena. Stavi mu svoju kao
kamen tešku i ledenu ruku na rame, pa reče:
– Hajde efendija, vrijeme ti je.
Njega prože takva žestoka jeza, koja se ne može mjeriti ni sa ka-
kvom zimom niti mrazom...

Prisjeti se da mu je preostao još jedan ćup pun neizbrojanih dukata,
i izmoli Smrt da dođe po njega tek onda kada ih sve lijepo prebroji.
– Dobro – pristade Smrt.
– Eh, hvala ti efendi Azrail-aga! – kaza starac.
– Ali ne zaboravi, nakon toga dolazim po tebe! – sada je Azrail bio
toliki da je svojim crnim krilima zauzeo čitav harem. Njegova sjena bila
je sveprisutna, i od nje se nije moglo skriti, niti se moglo njoj uzmaći.
– A, efendi Azrail-aga, da te samo, ako moja malenkost to smije,
pitam jednu stvar.. – reče stari lukavac.
– Kazuj efendija! – reče glas tako dubok, kao da je dolazio iz same
crne i suhe zemlje.
Efendijina jareća bradica zadrhta od grobnog Azrailovog glasa, a
lice mu preblijede poput živog kreča. Najednom se sjeti dva meleka,
Suvaldžija Munkira i Nekira koji će ga na onome svijetu, ko zna samo
koliko dugo, ispitivati o svim tim dukatima. Prisjeti se i Ahmeda Omer-
dića, hodžinog sina koji je varao na vagi i kojega zemlja nije htjela, te
je postao stuha, sve dok ga crna ptica nije odnijela zajedno s crnim
glogovim grmom. Pa to bilo čitavo manje drvo, a ne grm! Podsjeti se
i čuvenog valjevskog trgovca Pavla Hadži-Jovanovića, na koga je prije
petnaestak godina kidisao lampir Rada Radovića, seljaka iz Zarožja,
onoga kojega je baš Hadži-Jovanović dao na doboš. Lampir mu je
dolazio svake noći, tražeći svoje oteto, a ljudi su izgleda zaboravili da
je oteto-prokleto. Jedne noći u svojoj kući, uz svu viku i dreku s vana,
Pavle Hadži-Jovanović nađe naopako zapaljenu svijeću pokraj ikone
Bogorodičine i spazi kako ga za noge drže šape! A onda ga na sred
pustopoljine crne šape baciše na zemlju, i poput konja ga zajaha ta-
mna sila. Vele ljudi da ga je jahala cijele noći, sve dok pred samu zoru,
horoze i Ezan ne pusti dušu na nos. Još kažu da su mu ujutro dočekali
razgrnut grob i vidjeli kako leži dolje okovan u crne bukagije, sav na-
duhao kao mješina! I još vele da naveče ne valja ni proći kraj tog
groblja, jer se čuju njegovi krici. Pa baba Milica iz Gradca, i nje se
podsjeti! Za nju kažu da je u dosluhu sa šejtanom bila, da je pisala
sihre, i ljude na slijepo mađijala. Vele da joj i sad smijeh odjekuje
tamo negdje preko salaša, a da po zimi i mrazu kao vučica zavija.
– Kazuj efendija! – začu se opet vanzemaljski glas, koji trže efendi
Izlovića i prenu ga iz sjećanja.

– Dobro, Azrail-aga, ja ću prebrojati sve svoje dukate, a ti budi
milostiv pa mi reci gdje ćeš me čekati? Jemena mi moga, biću tamo
gdje rečeš, jerile!
– Na teferiču...feriču...riču...ičuuu, a ti prebroj dukate i budi tamo!
To neka ti je jemen! – reče Azrail i nestade, dok mu je glas odjekivao
haremom džamije.
Najednom se sve smiri i vrati u normalni redoslijed stvari, onako
kako je i bilo prije dolaska Smrti. Umjesto jakog vjetra, duvao je samo
blagi povjetarac.
Prođe od tad neko vrijeme, kad topli februar izbi bazgi pupoljke
na koru. Svako veče se efendija džamiji prikradao, pa bi preko stoljeća
stare jeribasme, uz merdevine ulazio u harem. Tu bi, natenane, iz
poslednjeg ćupa brojao dukate. I odluči se ostaviti ih šaku neizbro-
janih. Okrenu se kao stuha lijevo i desno, pa strpa neprebrojane du-
kate u džep, kao da ih sam od sebe krade. Na putu do kuće bi zastaj-
kivao, koristeći svaki ćošak mračnog i memljivog sokaka da gleda
dukate na mjesečini, diveći im se.
Utom ne prođe ni pola mjeseca, kad se kroz čaršiju proliše glasovi
da se kćerka nahijskog kapetana udaje za Valijinog sina. Ne prođe od
te vijesti ni čestita sedmica, kada dečko-potrčko kapetanovih pomoć-
nika uđe na vrata efendijine radnje. Nazva selam i nakloni se skoro
dotle da mu spade fes s glave.
– Efendi! – reče zadihano, pa dodade, kao da hita dalje: – Efendi
Izlović, kapetan vas poziva na teferič, povodom udaje njegove šćeri
za Valijinog sina! – reče dečko i ispravi se. Sav crven i ozaren, s osmi-
jehom na licu, očekivao je dar od efendije za takav veliki muštuluk,
i za čast koju mu je širokogrudim gestom iskazao poštovani kapetan.
Davud preblijede, bojom tek ofarbane magaze. Oči su mu se caklile
poput velikih klikera na suncu, a poluotvorena usta su djelovala kao
zaleđena u užasu. Izgledao je kao jakom ošinut gromom.
– Efendi...?! Da li vam je dobro? – glasom koji razbi tišinu, izne-
nađeno upita dečko.
– Tef...teferič... Tamo mi je Azrail rekao da će me dočekati, jarli!
Tamo mi je kraj! O tome je govorio! – pomisli starac. Najednom
ustade sa stolice i umjesto da akčama, slatkišima ili barem dževizima

zaspe potrčka, on po svome cicijskom običaju zagrabi šaku mekinja
iz vreće, pa onako unezvijeren obasu njima začuđenog dečka.
– Hva...hvala efendi Izlović, kapetan je naredio da vam se lično
obratim, napomenuo mi je to nekoliko puta...i da je teferič sutra,
naveče – izusti dečko, ne razumijevajući o čemu se radi.
– Idem sada kod dževahirdžije, pa me izvinite.. – reče potrčko,
otrese se i istrča van.
Utom se u radnji pojavi kahvedžija Salem, pa prinese džezvenjake
stolu i nali im kahvu u fildžane.
– Šta je efendi? Nešto si šutljiv? Nešto si blijed? Gdje ti je fera-
hluk? – upita on.
– Ama... Boga ti, pusti me Salem-aga.. – reče Davud.
– Hajde, sjedni malo, zapali duhan, pa nije ti dolazio ferjadžija..
– kaza Salem.
Efendija pomisli kako bi bilo mudro i nadasve lukavo na sebe ne
privlačiti pažnju, te da bi se trebao ponašati najnormalnije.
– Ma nije mi ferjadžija, moj Salem-aga, nego ti se, eto, hud bri-
nem šta mladoj za darove da ponesem na teferič – sjede i zapali du-
han, a kahvu odbi pokretom ruke. Salem sa užitkom posrka kahvu,
pa ustade, pokupi džezvenjake i ode svojim poslom.
Kako kahvedžija malo odmače kaldrmom, tako efendija naglo
zagasi do pola popušeni duhan, i prije svih ostalih trgovaca zamandali
radnju, ne čekajući Akšam pazar. Uputi se do kočijaša i naredi mu:
– Sveto, pravo kući!
Prođoše kočijom Kosančića Venac, preko Baira. Skrenuše desno
za Tešnjar, zatim u Jadar, i izbiše na Ilidžu, baš pred Izlovićeve svilene
dvore, gdje je široka Kolubara bila, pa su taj dio rijeke zvali Zmajevim
jezerom. Kažu ljudi da je to jezero i dobilo ime po tome što su se tu
skupljali zmajevi da piju vodu. Pričalo se i da tu ima dosta zmajeve
otrese, baš tu gdje se ulijevala rijeka Obnica.
Ne lupajuću u zvekir, efendija otključa tešku drvenu kapiju i sam uđe
u avliju. Zateče glavnu sluškinju Jevrosimu kako iz posrebrenog ibrika
zalijeva džule po bašti. Ona se malo iznenadi, pa se skoro prekrsti.
– Otkud se ti efendija koptisa, u ovo doba? Malo si poranio, nije
li tek sad Akšam? – upita ga začuđeno.

Niti ne pogledavši je, reče:
– Čuješ Jevrosima, hajde odmah gore u moje odaje, imam nešto
važno da ti saopštim u vezi sa sutrašnjim teferičem...
– Ali...šta? – upita ona.
– Ništa mi ne govori, samo hajde amo! – naredi joj.
– Ah, šta je ovo večeras, što je kaplaisao, baš haparlaisao, baš kó
bilmaze insan... Šta li je sada? – ona prozbori sama za sebe.
On se u kući niti ne raspremi, nego odmah sjede u sečiju i iskapi
šolju toplog čaja. Jevrosima dođe pred njega i reče:
– Efendum, efendija!
– Slušaj me ovako, Jevrosima, imam.. – brzo se ujede za jezik, pa
se ispravi:
– Moram hitati na vašar u Vračević, sutra se zatvara, a ja ništa
nisam ni vidio, a kamoli...kamoli prodao!
Jevrosima mu nasu još čaja. On otpi dug gutljaj, pa nastavi, dahćući:
– To ne smijem pustiti, a vraćam se tek sutra naveče. Zamolio bih
te, moja poštena Jevrosima, da ti mjesto mene odneseš ovih nekoliko
dukata kao poklon za kapetanovu kćer – On izvadi iz džepa otprilike
polovinu onoga što je u njemu držao. Uz udarac, spusti na sto jednu
manju hrpicu zlatnih dukata. Pogleda sluškinju u oči i glasno reče:
– Slušaj me sad dobro! Ja ne znam koliko tu ima dukata, niti me
zanima, ali hoću da sve ovo sa stola bude sutra kod kapetana, a ka-
petanu ili njegovoj posluzi reci da sam nešto onemoćao, pa ću doći
kada prizdravim. Jesi li me razumjela?
Ozbiljnog lica, Jevrosima reče:
– Biće onako kako ste rekli, efendi! – pa smjesti dukate u dukat-
njak kesu na desnom boku i izađe iz njegove odaje.
On odahnu. Posve je vjerovao Jevrosimi, prije svega kao poštenoj
osobi, a onda i kao najvišoj u hijerarhiji svih sluga i sluškinja, pa joj je
zbog toga i povjerio ovaj zadatak. Lagano i nečujno otvori prozor da
provjeri kako je vrijeme napolju, kada dolje u bašti vidje Jevrosimu.
Stojala je pokraj ibrika i brojala dukate. Dvaput ih je prebrojala, da se
uvjeri kako su svi tu. Onda uze dukate u ruku, pa donese kandilj koji
se nalazio pokraj drveta igde, koje je okruženo bijelim oblutcima raslo
tačno ispred ulaza u kuću, kamo se samo u kundurama moglo koračati.

– Triput meri, jednom seci! – reče Jevrosima i stavi sve dukate u
lijevu šaku, a desnom ih krenu bacati na kandiljem osvijetljenu ba-
štensku drvenu sečiju, kraj dugih lijeha karanfila.
Zvec!
Zvec!
Zvec!
Zvec!
Dukati su zvečali u noći.
– I još ovaj jedan što mi je u ruci – to su pet! – reče ona veselo,
pa ih sakupi i vrati natrag u dukatnjak.
– Alal vera efendi Davude na širokoj ruci! – dodade, gledajući
gore u prozor.
– Znala sam ja znala, znala! – pa uze ibrik i nastavi zalijevati cvijeće.
Efendija se naježi, sijeda kosa mu se diže na glavi, a neka hlad-
noća ga stegnu sa svih strana.
– Pet, rekla je pet.. – prošaputa, sjetivši se se kako mu je Azrail
rekao da će doći po njega kada prebroji sve dukate. Onda se smiri,
pa iz sve snage stisnu šakom preostale dukate u džepu.
– Njih ne dam, ne dam! Da ih iko broji! – reče on sada nasmijan.
Začu još kako Jevrosima pjeva silazeći niz baštu, klepećući nanu-
lama i zalijevajući ruže.
– Al´ da vidiš čuda velikoga:
Što Urošu do kolena bilo;
Vukašinu po zemlji se vuče,
Što Urošu taman čizma bila;
To Vukašin obe noge meće,
Što Urošu zlatan.. – više je nije čuo. Ušla je u kuću, da se skrije
od kiše koja poče padati.
Starac se počeša se po bradi, pa pozva konjušara Ivana:
– Ivane, osedlaj mi vranca, idem na vašar u Vračević!
– Pekje, efendum! – reče konjušar, pa se zaputi u štalu.
Efendija se obuče u staro, ofucano odijelo. Stavi dukate u džep,
pa poskida zlatno prstenje sa prstiju, da ne bi koji hrsuzi i prosijaci,
koji kunu na vašaru, pomislili da ima novca.
U roku od jednog sata, nađe se stari Davud Izlović na konju
vrancu, zaogrnut teškom kožnom kabanicom sa kapuljačom. Izjaha

iz čaršije, pa se zaputi put Vračevića. Isprva je jahao preko kaldrme,
a kad prođe posljednje gradske kuće, konjska kopita zagaziše kroz
blatnjavu cestu. Ubrzo se udalji i od posljednjih kuća okolnih sela.
Osvrnu se, pa vidje kako se u daljini gase svijeće, kandilji i lampe. Kiša
stade, a natušti se vjetar i poče razgrtati oblake po nebu. Jahao je
kraj potoka, koji mu se nalazio s desne strane, a kosa stare međe s
lijeve. Šuma je rasla s obje strane puta. Bila je gušća dolje prema po-
toku nego u kosi, gdje su samo kržljava drva rasla do ceste. Kad se
na nebu ukaza pun mjesec, njemu odmah na pamet padoše priče o
vukodlačenju, pa skide kapuljaču s glave i odmahnu rukom. Podiže
pogled i vidje kako crna mačka prelazi preko ceste! Stade ona tako
nasred ceste, a oči joj cakle na mjesečini, i gleda u njega. On reče:
– Šic, naletu! – pa pljunu tri puta preko lijevog ramena, a mačka
frknu i pobježe put potoka, nizbrdo.
Vjetar još jače zapuha, pomjerajući gole grane, koje kao da su
mu prijetile svojim dugim i crnim prstima. Oblaci prekriše mjesec.
Prođe tako još možda i jedan sat, kada on kao iz ničega začu topot
konjskih kopita i kloparanje točkova. Od tame ništa nije vidio.
– A prgave li kočije! – reče u sebi, očekujući da će svakog trena
ugledati kočijašku lampu.
Napokon, nazrije kočiju kako mahnito ide sredinom ceste, baš
njemu u susret. Nije se ni snašao kako treba, kada bi primoran da
svoga konja potjera u stranu kroz lijeske, prema potoku, ne bi li izbje-
gao nadiruću kočiju. Samo što je krenuo dovikuti kočijašu kakvu kle-
tvu: – Hej bezlemače, kako to.. – pored njega poput furije proleti
crna kočija, crnja od najcrnje noći, a konji kao da nisu dodirivali ze-
mlju, već galopirali u samom zraku! Nigdje ne vidje kočijaša, a onda
se začu zavijanje i smijeh, koji je odjekivao gore-dolje dolinom.
– To vjetar fijuče! – reče sam sebi dok se brisao po mokrom čelu.
Najednom se sve utiša. On se okrenu da uputi prijekor bezlema-
čima u kočiji, držeći šaku čvrsto stisnutu u pesnicu. Kada, avaj, nigdje
kočije, nestala je sa ceste. Opet pljunu tri puta preko lijevog ramena,
pa nastavi dalje, tjerajući konja u kas. Želio je biti prije devet naveče
u varoši i na vašaru, da šta pazari za srebrenjake i sitne novce, pa da
vidi lakrdijaše i šarlatane, da se nasmije džabile. Proteknu tako još

kojih pola sata, kada začu čudan šum ispred sebe. Zaustavi konja, i
zagleda se dobro u tom pravcu. Mjesec izađe iza brda, pa osvijetli
dio ceste pred njim. Kad tamo sve sijeno razbacano na putu, a stra-
šilo ide i skuplja ga. Kao da je čuo kako govori:
– Raskopaše me vrane! Jezik mi iščupaše, oči izvadiše, a prsa
otvoriše. Našao sam jezik, pa pričam. Oko sam desno našao, pa vi-
dim. Sad se, evo, hud sam skupljam. Samo sam mršav i vjetar će me
otpuhati! – Već narednog trena strašila nigdje nije bilo. Čuo se samo
vjetar koji se probijao kroz drveće, kupeći čudne zvukove, sklapajući
ih u jednu cjelinu.
– Pa ovo je džinovsko kolo, daire ispred mene! Nisam lud da na-
graišem, idem ja preko voćnjaka! – pa potjera konja ulijevo, više puta,
po mokroj travi. Projaha kroz neki stari voćnjak i izađe ponovo na put,
kada ugleda prva svjetla i galamu koja je čak dotle dopirala sa vašara.
Nema čega nije bilo na tom vašaru, u samom centru Vračevića.
Gurabija, baklava, hurmadžika, pečenog mesa i volova na ražnju.
Raznih pića i šerbeta, boza i salepa, a oni što su na leđima nosili sa-
lep, vikali su iz svega glasa: – Vreo vrije – dušu grije! – Skupih tepiha,
ruskih vezova, svilenih jemenija opšivenih zlatnim koncima, mahrama
i feredža, ahmedija, kristala, sablji optočenih dragim kamenjem, ku-
tijica za duhan sa pozlaćenim kopčama, finih serdžada, suđa zlaćanog,
narukvica, minđuša i prstenja, niski bisera, a ljudi gromila, kao da je
dan tek počeo. Došli su od svuda, čak iz Banata, da se dive raskoši,
kraljevskim čarima i svjetskim ljepotama.
– Koliko ti je taj bakreni lonac? – upita efendija jednog majstora,
omalenog čovjeka velike glave, a povijena nosa.
– Tri akče, kó za tebe, efendum, pa da zatvaram. Ručni rad, kućna
radinost!
Znao je efendi Izlović dobro tog varalicu. Taj je samo kupovao šta
se u bescijenje davalo na dobošu, ili bi na kakav god podli način otku-
pio neku kujundžijsku radnju, pa bi onda tako lijepo živio jedno vrijeme.
– Pola akče, Hadži Kruškar, ni pepela više! – reče Davud.
Ovaj se najednom sledi, kao zastao u pokretu, a podmašćene oči
mu izgubiše sjaj – neko ga je prepoznao.
– Dobro, dobro, dobro, de, uzmi.. – efendija je samo stajao, pa
je glavom išaretio na ostalo što je Hadži-Kruškar izlagao.

– Aha, i šerpa, može...i lončić i džezva i...i..i...upropastio si me!
– uzviknu prodavač.
– Sve mi to daj, i zamotaj u janjeću kožu. I neka me tu čeka! –
reče Izlović i baci mu pola akče, koju prethodno istrlja između dla-
nova, kao da mu je ne daje baš uz halal.
Okrenu se od prodavca, i sa bine išarane prugama začu glas vi-
sokog čovjeka:
– Večeras vas zabavljaju čuveni lakrdijaši: Blenatav i Menatal!
Efendija se skloni malo dalje u stranu, te se poče okolo, pokraj
velikog drveća, probijati prema uzvisini s koje će moći bez po akče
gledati mahnitove i blesave kako izvode karafeke. Taman su jedan
drugom kanom šamarčinu svezali, pa se počeli valjati po kaldrmi i
bacati se kroz kolutove, koje su međusobno pridržavali.
– Hahaha, kakvi blečći! – nasmija se.
Najednom se zaledi. Iznad visokog čovjeka koji je najavljivao cir-
kuzante stajao je natpis: „Večeras veliki teferič, ispod stare krošnje“.
– Efendija! Efendija! – začu glas iza svojih leđa. Okrete se i spazi
crno dijete kako mu hitro prilazi. Ustuknu, pa se sudari sa drvetom
iza sebe.
– Efendija, ispalo vam je nešto! – reče dečko crne kose, lica bije-
loga i zelenih očiju, i ispruži ruku u Izlovićevom pravcu. Za dječakom
naiđe njegova majka.
– Ispadoše vam efendi tri dukata, a vidim da nemate, te sam zato
poslala maloga da vam ih vrati! – reče majka.
Starac zgrabi dukate i strpa ih u džep. Bez riječi zahvalnosti se na-
glo okrenu od dječaka i njegove majke, kad ispred sebe ugleda visoku
crnu figuru sa krilima raskriljenim od jednog do drugog kraja vašara.
– Ah, Azrail-aga...po koga si to večeras došao?
– Pa po tebe, prebrojao si sve dukate!
– Pa jesam, ali ovdje, otkuda ti ovdje?
– Pa, ovdje smo se i dogovorili, jarli!
A efendi Izlović od straha, sa dukatima u očima, pade na zemlju
i pusti dušu istog trena. Ostade tako nekoliko trenutaka, dok ga Azrail
ne pokri svojim krilom, pa odleti sa njim daleko, nebu pod oblake.
Ljudi kažu da je na zemlju pao kad mu dječak dade dukate, a da se
neka crna sjena nadvi tada nad vašarom.

Tako završi on.
Za grobno mjesto mu izabraše harem džamije. Počeše kopati ze-
mlju, kad iz nje iskopaše silne ćupove pune dukata. Omer efendija
naredi da se blago jednako rasporedi ljudima iz mahale i da se po-
pravi krov džamije. Ubrzo se sve kuće ozlatiše, a rascvijetale džule
prebacivaše svoj mirisni cvat preko ograda. I ljudi bijahu radosnih
lica, a djeca se igrahu po kaldrmi.
REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA:

harem – groblje u okviru džamije, bašta i zemljište oko džamije; efendija –
hodža, glavni imam džamije, gospodin; jordamli – ohol, ponosit; sepet –
naramak; marijaš – srebrni novac; jok džanum – nema govora; jogunluk –
bezobzirno ponašanje; arsuzluk – histerija; haram – prokleto od Boga; ha-
mal – prost radnik, bez ikakvog zanata, obično nosač; kokuzluk – siromaštvo;
ćesim – stoka na najam; hudžerica – kuća bez temelja; nalet – đavo; hrsuz
– lopov; melek – anđeo; Munkir i Nekir – meleci, poricatelj i osporavatelj;
Ezan – muslimanski poziv na molitvu sa minare; sihre – magija, onaj koji
pravi sihre zove se sihribaz; jemen – zakletva; jerile – zasigurno, kunem se,
zakletva; bazga – zova; jeribasma – stara vrsta domaće visoke kruške; mu-
štuluk – dobra vijest; akča – sitan novac; dževiz – vrsta oraha; dževahirdžija –
draguljar; ferahluk – prostranstvo; ferjadžija – glasonoša koji nosi vijesti da
je tvrđava napadnuta; Akšam-pazar – poslijednja prodaja prije kojeg se po
običaju radnja ne bi trabala zatvoriti; ibrik – kantica za zaljevanje cvijeća,
obično od bakra; koptisa, koptisati – iznenada se pojaviti, iskrsnuti; kapla-
isao, kaplaisati – navaliti na nešto; haparlaisao, haparlaisati – navaliti na
nešto s pohlepom; bilmaze insan – čovjek bez glave; sečija – kauč; efendum
– izvolite, dozvolite; kundure – tvrde, drvene papuče za avliju; pekje – na-
ravno; džabile – besplatno; salep – topao napitak; jemenija – ženska ma-
rama; ahmedija– muška kapa poput fesa; serdžada – prostirka s koje se
klanja (moli Bogu); karafeke – različite bespotrebne stvari; blečći – naivni
ljudi
O autoru: Rođen 1978. godine u Sarajevu. Objavio horor roman Zoantropia

(2007. godine) i avanturistički SF špijunski triler roman Tajna Arhipelaga
Straha (krajem 2016. godine).

Alma Zornić
AVETINJA
Sunce je bilo visoko na nebu kada je Ilija zakoračio u trošnu štalu
i udahnuo dobro mu znani miris balege. Nabrao je nisko čelo na svi-
jetle obrve i otpuhnuo kratko kroz nos. Zemljani pod bio je prekriven
ugaženim sijenom i komadima sasušenog blata. U samom dnu, za-
kačen za truhlu dasku, visio je stari drveni samar. Ilija ga skide, nabaci
na rame i sporim korakom krenu ka izlazu iz štale. Odmah pored nje,
nalazila se stara bosanska kuća napravljena od ćerpića. Komadi ne-
pečene gline otkidali su se sa zidova i padali na uski puteljak koji je
vodio prema širokoj livadi na kojoj su pasli konji.

Među krupnim doratima i vitkim alatima izdvajao se jedan kulaš.
Bio je boje staroga zlata. Niz mišićava leđa spuštala mu se linija od
tamnijih dlaka koja je spajala crnu grivu sa gustim repom. Svako malo
konj je podizao svoj debeli vrat i glavu, udarao kopitama po krtoj ze-
mlji, hrzao i njištao, kao da govori muškarcu koji ga je znatiželjno
mjerkao da je on drugačiji od ostalih konja u krdu. Da je jedan i da
je poseban.
Ilija Zečević, od đeda mu Bože i oca Zorana, rođen je u ljeto, tačno
prije trideset godina, drugog augusta, na sami Ilindan, po čemu je i
dobio ime. Živio je u zabačenom selu Snagovu u sjeveroistočnom
dijelu Bosne. Bio je visok, mršav muškarac, duguljastog lica i svijetle,
rasčupane kose koja mu je štrčala visoko iznad glave. Sitne, žute oči
sa pokojom zelenom šarom krile su se ispod jedva vidljivih trepavica.
Par dubokih ožiljaka usjecali su mu se u obraze i spuštali sve do na-
tečenih usana. Po preplanuloj koži prostirale su se mrlje kožnog lišaja,
dajući mu strvičan i bolestan izgled lica.
I dok je Ilija gledao zlatnog kulaša kako pase na livadi, i on je za
sebe mislio da je drugačiji. Jedan i poseban.
Imao je on svoje konje, đedov nož i staru lovačku pušku.
Na polomljenoj ogradi, koja je razdvajala široku livadu i parče
hrastove šume od prašnjavog seoskog puta, sušila su se usoljena kr-
zna životinja. Ilija spusti samar na zemlju i pogleda ih zadovoljno.
Ove ću povezat’ do mraka! Tamam za puta! pomisli i uđe u kuću.
Vlaga koja je izbijala iz njenih budžaka obgrli ga svojim hladnim pr-
stima. Do čađavih zidova dopirala je škrta svjetlost sa jedinog prozora
na kućerku. Na hrđavim ekserima otužno su visili komadi odjeće i
vreće sa žitom i hranom. Na podu, pored stare peći, ležao je vuneni
dušek, ovlaš prekriven prljavim ćebetom.
Ilija zastade ispred memljivog zida i uhvati za šteku izgrebanih
vrata. Saže se i uz jezivu škripu hrđavih šarki nestade u tami susjed-
nog sobička.
„Ubi’ Ilju!“ dočeka ga kreštav, isprekidan, neljudski glas.
On se trže, udari glavom o niski plafon i opsova glasno. Dohvati
fenjer sa dovratka i upali ga. Blaga svjetlost obasja malu ostavu. Na
jednoj strani samovao je široki ormar, a na drugoj, bile su okačene

stare puške i lovački noževi. Par ogromnih jelenskih rogova zauzimao
je skoro polovinu zida. Na njima je stajala velika ptica, sjajnog crnog
perja i dugog, blago svinutog, oštrog kljuna. Modrim kandžama se
držala za glatke rogove i sitnim staklenim očima odmjeravala je muš-
karca.
„Nu’ proketinje đe se skrila!“ progovori Ilija i ispruži ruku da je
dohvati.
„Óder ’vamo Avetinjo! Bog te ubio mańitu!“
Ptica je napuhala svoje gusto perje i zakreštala još glasnije:
„Ubi´ Ilju!“
„Ubi´ Ilju!“
Dolepršala mu je na ruku, zabila kandže duboko u grubu kožu i
počela ga kljucati po čvornatim prstima.
„Nu ti nje! Ku´ te ne pridavi’ doklen si bila ’tiće!“ sklanjao je kljun
sa rane i prelazio nježno rukom po vraninom tijelu.
Kada se zasiti milovanja ptice, Ilija priđe ormaru, gurnu ga leđima
u stranu i otkri skriveni ulaz u uski tunel. Poguri se skoro do poda i
nestrpljivo zakorači u njega. U jednoj ruci je držao fenjer, a na drugoj
mu je stajala vrana. Kap guste krvi skliznu mu niz prste i pade na pod.
Zemlja je mirisala poput smrti. Teško i oporo.
„Ubi´ Ilju!“
„Ubi´ Ilju!“ graktala je zlosutnica opominjući Iliju da ubrza korak.
On je imao svoje konje, đedov nož, staru lovačku pušku i nju.
Avetinju.
Na samom kraju tunela nalazilo se malo proširenje. Veliki ko-
mad oštrog krečnjaka, koji se nadvio tik nad Ilijinu glavu, držali su
hrastovi stubovi. Okrugli i čvrsti, čuvali su i jalovu zemlju sa strana,
koja je prijetila da će se svakog časa sasuti na pridošlice. Oko Ilije
zaigrale su sjene, upletene poput djevojaka u seosko kolo. Plesale su
po zemljanim zidovima, sivoj stijeni i nakrivljenim stubovima. Plazile
su i po podu napravljenom od kamenih oblutaka.
Sa lovačkih kuka, pričvršćenih za stubove, visile su vreće od ko-
noplje. Bile su grubo tkane, zaprljane, mokre i razvučene od težine
onoga šta su čuvale u sebi. Ilija zakači fenjer za slobodnu kuku, skloni
paučinu sa očiju i prebaci vranu na desno rame.

Prvo dohvati najveću vreću. Primaknu je licu i udahnu njen miris.
Očeva košulja! pomisli i spusti je nježno pored sebe.
Zatim dohvati drugu. Iz nje je virila drška noža. Đedov nož! pro-
šaputa sjetno. Stari nož je bio više od samoga noža. Imao je dugo,
izvijeno sječivo. Oštro, glatko i sjajno. Bio je nasađen na kratku dršku
napravljenu od ljudske kosti. Požutjela i ispucala, isprepletena pravim
srebrom, još uvijek je držala sabljasti nož u jednom komadu. Stari
Božo, pokoj mu duši, samo se jednom razdvojio od njega. U času
svoje smrti.
Ilija se blago nasmiješi kada vršcima prstiju dohvati i treću vreću.
Bila je manja i lakša od ostale dvije. Otpuhnu prašinu sa nje i stavi je
pažljivo na rašireni dlan. Zatvori oči, podiže je ka licu i prisloni uz
obraz. Avetinja se promeškolji na ramenu, strese perje i ljutito ga
kljucnu za uho. On se trže, zadjenu sve tri vreće za učkur čakšira, uze
fenjer i krenu ka izlazu. Plamičak je pri svakom njegovom koraku iz-
disao, dok se u potpunosti nije zagasio. Činilo mu se da je miris smrti
jači u mraku.
Istrčao je na livadu teško dišući. Kroz širom otvorene i natečene
usne sipljivo je udisao svježi zrak. Vrana raširi krila i odleti ka starom
voćnjaku kreštući glasno.
„Ćut´ Avetinjo! Šta mi čemer na leđa prizivaš!“ zagalami Ilija za
njom i pogleda ka Majevici.
Sunce je bilo grimizno crveno i obasjavalo je ogoljene vrhove
grbave planine. Po vedrome nebu, lijeno je klizio jedan usamljeni
oblačak najavljujući mirnu i tihu noć.
Baš je ’nako kako treba da bidne! mislio je Ilija dok je prebacivao
šarenu ponjavu preko kulašovih leđa. Tvrdoglavi bosanski konj vješto
se izmicao pred čovjekom. Propinjao se na zadnje noge, hrzao i nji-
štao, nenaviknut na bilo kakve stege.
„Ššššššš, Zlatane!“ smirivao ga je muškarac dok mu je namještao
ular na labrnje.
„Nu’ ti njega! Miran!“ Kulaš se primiri tek onda kada mu Ilija pri-
veza teški samar za tijelo. Natovari ga krznom i nestade u kući, ali se
ubzo i vrati

Bijela lanena bluza bila mu je vješto upasana u široki pojas od
čohe. Iz dubokih vunenih čarapa i kožnih opanaka izvirivale su mu
očeve stare čakšire. Na glavi je imao šubaru od sive vučije dlake. U
rukama je držao đedov nož i malu platnenu vreću. Nož zagura među
krzna, a vrećicu okači oko vrata i sakri je pod očevu bluzu. Kulaša
zakiti žutim perčinom i niskom od zlatnih dukata.
„E saden moremo gonit´ na teferič!“ uzviknu Ilija veselo i krenu
seoskim putem.
„Ubi’ Ilju!“ graktala je Avetinja grleći sumrak svojim crnilom. Sa-
vršeno se stapala sa vršcima grana nadvijenim nad troje putnika.
Čovjeka, konja i pticu.
Opale grančice su pucketale pod muškarčevim stopalima i konj-
skim kopitama, remeteći zov ćukova skrivenih u gustim krošnjama
jela. Krvavi Mjesec, nabrekao poput životinjske mješine, spustio se
tik iznad Snagova. Pratio je svojom mjesečinom povorku ljudi koja
se kretala sporo kroz selo. Utovljeni volovi lijeno su vukli natovarene
zaprege ne obazirući se na udarce bičeva i podvikivanje svojih gazdi.
Ispred njih, podignuti na ogoljene vrbove štapove, njihali su se upa-
ljeni fenjeri. Osvjetljavali su im put koji je vodio ka Zvorniku. Ka tefe-
riču.
Ilija, skriven visokim rastinjem, zastade i pogleda ka njima. Nabra
obrve, zagrize usnu i glasno promrmlja. Morao je stići prije njih. Br-
žen ću preko Šištavca! pomisli, jače cimnu uzde i krenu ka gušćem
dijelu šume. Konj uplašeno zanjišta i ubrza kas. Šuštanje lišća prikri
potmulo graktanje vrane koja doleti odnekud i spusti se na gomilu
krzna. Muškarac je opazi, okrenu se ka njoj i zagalami:
„Nu jopet nje!“
„Šuš kući Avetinjo!“
„Čuješ li me ja’na? Kući!“
„Šuuuuššššš!“
Ali Avetinja je i dalje čučala na istome mjestu i sjajnim očima
pratila žuti perčin koji je poskakivao iznad kulašovih ušiju.
Na izlazu iz šume put se sužavao i penjao na brdo Šištavac. Tamo,
između reda borova, nalazila se čistina i na njoj staro gotsko groblje.
Visoki stubovi dočekali su troje neobičnih pridošlica samrtničkom

tišinom. Po ispucalom kamenu, prekrivenom suhim borovim igli-
cama, bila su urezana neobična slova i znakovi.
Neki su govorili da je groblje bilo puno prikaza, utvara i ukletih
ratnika. Neki su, pak, pričali da su natpisi na pločama đavolje pismo.
Većina seljana, vođena strahom, ga je zaobilazila. Samo oni koje je
velika nevolja natjerala, našli bi hrabrosti da se upute preko groblja.
Ilija je bio jedan od njih. On se nije bojao kamenih stubova, seoskih
priča i đavoljih slova. Nije se plašio ni mrtvih ratnika koji su ležali pod
njegovim nogama. On se jedino bojao da ne izgubi svoje mjesto na
teferiču.
Među visokim gotskim stubovima bili su i muslimanski nišani.
Ogromni turbani zarasli u bjeličasti korov govorili su o bogatstvu i
veličini umrlog. Tek poneki je stajao uspravan, dok su ostali ležali na
zemlji, polomljeni i prekriveni mahovinom.
Ilija skide šubaru sa glave, prekrsti se i pogleda ka groblju. Kroz
mrak, do njega je dopirala slabašna svjetlost. Nemirno je treperila
po grobovima i izvijala ih u zlokobne sjene. Pod njegovim stopalima
se mahovina namah zatalasa, a do ušiju mu dopre nečujan, prigušeni
jecaj. Ilija se naježi od nelagode, zaškrguta zubima i primiri se. Vrati
šubaru na glavu, pa zaveza konja za borovu granu. Izvuče dugi đedov
nož iz krzna i oprezno zakorači među mrtve.
U trenu se pretvorio u lovca. Puls mu je ubrzavao. Oči, već privi-
knute na tamu, nazirale su vješto ispred sebe. Osluškivao je šumu i
vjetar u krošnjama. Sjene su ga vodile, a mekana i vlažna mahovina
je upijala njegove korake. Bio je tih i skoro neprimjetan.
Avetinja se nakostriješi, podiže visoko glavu i otvori širom kljun
spremna da grakne svakoga časa. Očerupa´ću je ako grakne! Óću,
tako mi đedove sablje! mislio je Ilija dok je pratio tiho jecanje. Izne-
nada zastade.
Ispred njega, na zemlji, stajao je komadić svijeće koja je lagano
dogorijevala i osvjetljavala kamenu ploču na kojoj je ležalo zgrčeno
žensko tijelo.
Žena je bila okrenuta na stomak, podvijenih nogu poda se i glave
zabijene u zemlju. Leđa su joj bila povijena u luk. Pokušavala se po-
mjeriti i osloboditi, ali joj to nije polazilo za rukom. Kao da je neka

nevidljiva sila stezala, pritiskivala i čvrsto držala uz nadgrobni kamen.
Oko nje su bili razbacani zavežljaji od suhoga čaja.
Nu’ mi baksuza na putu! Jebla sebe baba, te li jebla, oklen ti tuj!
mislio je Ilija dok je gledao u dvije naborane šake koje su kidale gru-
menove mahovine i noktima rovile zemlju. Ispod marame izvirivali
su joj pramičci sijede kose. Duga smeđa suknja bila joj je navučena
preko listova nogu. Kvrgavim stopalima upirala je od nakrivljeni nišan
boreći se da ustane. Jecala je i uzdisala.
Ilija ju je još koji trenutak posmatrao, a zatim je nečujnim kora-
kom krenuo nazad prema konju. Kulaš u tom zahrza, razbi tišinu i
otkri starici da se netko ipak nalazi u njenoj blizini.
„Ko god da jesi, pomagaj! Đigera ti tvojih i očinjeg ti vida!“ zavri-
šta ona promuklim glasom.
Privrnu’ću vrat i Zlatanu i Avetinji! Óću, tako mi đedova noža!
drobio je Ilija ljutito u sebi.
„Šta to jańa činjiš tuj, na tojem grobu?“ prvo se nakašlja, pa tek
onda progovori.
„Ja bo´me ne činjim ništa, već ovo čemer činji meni!“ odgovori
mu s mukom starica. Dizala je glavu i okretala je prema njegovom
glasu.
„Zajašijo me čemer baš tuj podno brda! Jašijo me sve dovlen i
saden neće da me pušći!“
„Priđider bliže i pomagaj!“ stara žena duboko uzdahnu i zaplaka.
Ali Ilija je i dalje stajao u sjeni borova. Čekao je i razmišljao.
„Baba, ti znadeš da ti ja pomoći ne merem! Nemoj mišljati da ja
toj nejću!“ napokon reče, a pomisli: Nijesam bome povilenijo!
„Već ja to ne merem, ne merem baba!“
„Čekaj ti óroze da zakukuriču i čemer će sama sjašit´ s’u tebe!“
dodade i krenu dalje.
„Čekaj óroze, baba!“ doviknu joj Ilija na odlasku. Osvrnu se još
jedanput iza sebe i pljunu tri puta preko ramena, da rastjera zlo. Po-
gleda staricu.
Mjesečina joj je na momente obasjavala zaprljano lice i dva zlatna
zuba među iskrivljenim usnama. Ljutito je palacala jezikom i siktala
poput zmije prema njemu, prokljinjući ga i dozivajući na sav glas.

Tad Ilija stade. Koljena mu zaklecaše, a tijelom prođe slatka jeza.
Zatetura se od poznatog uzbuđenja. Trnci su mu štipali dlan kojim je
stezao dršku đedovog noža. Koža ga je luđački svrbila, a ožiljci na
obrazima su bubrili pod navalom uzavrele krvi.
Dok je prilazio starici, vrana graknu i prhnu u visinu.
„Ubi´ Ilju!“
Svuče starici maramu sa glave i prstima joj lagano kliznu u gustu
kosu. Povuče je prema sebi i grubo zabi koljeno u njena povijena
leđa. U isti tren joj drškom noža polomi zlatne zube, a nogom krhki
vrat. Starica opusti zgrčeno tijelo i pade na nišan. Ilija joj rastvori vi-
licu, napipa svoje blago, uhvati ga i izvuče vani. Obrisa ga od mokru
mahovinu i smjesti u vrećicu koju je čuvao na grudima. Okrenu sta-
ricu na leđa, nježno je pomilova po kosi i reče:
„Ete ga, baba! Saden nejmaš čemera na leđima, a bo´me ni zlat-
nije´ zuba!“
Avetinja doleti, spusti se na njenu glavu i iskljuca joj oči.
„Nu Avetinje što se gosti!“ šaputao je Ilija svojoj miljenici.
„Bo´me ću te jeńom očerupat´, samo da znadeš! Óću, tako mi
đedovog noža!“
Seoskim putem su ga već sustizali upaljeni fenjeri. Moram gonit´
dalje, moram stići prvi! pomisli Ilija i od očeve čakšire brzo obrisa
đedov nož. Zavuče ga nazad pod krzna, povuče kulaša za uzde i po-
trča, žureći u zagrljaj noći.
Zidine starog Kula-Grada bile su napravljene od vulkanskog ka-
mena, najtvrđeg i najcrnjeg kamena što se u Zvornik mogao dovući
konjskim zapregama. Tako mu je bar pričao đed Božo, Bog da mu
dušu prosti, dok su prije četrnaest godina stajali na istome mjestu
gdje je on sada stajao. Ilija je posmatrao kako se budi grad. Čekao je
da se ugasi i posljednja ulična svjetiljka pa da zakorači na strmi ku-
ljanski put i uputi se niz Bair i Kanare do stare čaršije.
Na Majdanima su već bile raširene šarene šatre i poredani drveni
stolovi, a pored Ademove pekare gorjele su vatre još od ponoći. Ilija
udahnu jutarnji zrak duboko u pluća i pokuša pokupiti miris jagnjećeg
pečenja i sviježih pogača. Ali ono što ga je zapahnulo bio je samo

miris hladnog kamena, mokraće i vlage koja je dopirala iz tamnih
hodnika katakombi razrušene tvrđave.
Vjetar je pirkao sa svih strana donoseći mu zvuk kopita i metalnih
točkova koji su strugali po uskim zvorničkim sokacima. Ilija se trže,
navuče šubaru na čelo i zakorači na prvi stepenik. Jedan kamen mu
se izmače ispod kožnog opanka te on kliznu, izvrnu nogu i stropošta
se niz kamenu zidinu. Udari glavom o zemlju i izgubi svijest.
Zaškiljio je kroz svijetle trepavice i prvo što je ugledao bile su
ženske usne. Pune i rumene. Iznad njih nazirao se maleni prćasti nos.
Ispod tankih obrva, zabrinuto su ga gledala dva sjajna, bademasta
oka. Nikada do tada nije vidio tako plave oči. Da nijesam umro? Ilija
pomisli i pogleda nervozno oko sebe. Ležao je na samoj ivici zidine,
na najvišoj kuli, a pored njega je stajala djevojka.
„Đe sam ´vo?“ upita je hrapavim glasom. Pokušavao je podići
glavu i pomjeriti noge, ali oštra bol u tijelu ga je u tome sprečavala.
„Na Kuli!“ djevojka je pričala drugačije, a i izgledala mu je dru-
gačije. Duga modra haljina, obrubljena vezenim srebrenim cvjeto-
vima, ocrtavala joj je vitko tijelo.
„Čija si jańa?“ promrlja Ilija.
„Tvoja!“ odgovori ona.
„Čuj moja?!“ uspio je rukom dohvatiti grudi. Tuj je! odahnu. Vre-
ćica mu je još uvijek bila na grudima.
„A ko me jańa pope na zid?“ upita je i zakašlja se suho.
„Ja!“ djevojka mu reče i priđe mu još bliže.
„Čuj ti?“
„Čuj ti nje? Ona!“ Otela mi banda kulaša i krzna! Stegnuo je još
jače vrećicu na grudima. Saden óće i mene da okradu i dokusure! E
bo´me ne mere!
„Jesi dobro?“ upita ga ona zabrinuto, dirajući mu vršcima jago-
dica ogromnu čvorugu na čelu.
„Nego dašta sam!“ slaga joj Ilija. Sve ga je boljelo, pa čak i misli
u glavi.
„A imaš li ti, jańa, ime?“ Čija li je? Od koji´ li je? I oklen tuj sama
na kuli? Oklen ja šnjome? pitao se i dalje u sebi.

„Imam!“ glas joj postade mekan i umilan.
„Recider ga!“
„Jerina!“ ljepotica se nasmija, a red bijelih zuba prekri joj blijedo
lice.
„Baš Jerina?“ nasmija se i Ilija. Em je ljepa, em áje da me zadire!
„Baš!“ dodirivala mu je sada lice i ožiljake. Uživala je u tome.
„A da nijesi ka ova naša Jerina? Što je mlade momke zavodila, te
ín ondak sa kule ítala?“
„Jesi l´ ka ta, Jerina? Prokleta?“ Bome će prije da bidne da si ćo-
rava Jerina, kad ne vidiš kakí sam ja grdo! Ćorava i mańita! mislio
je Ilija uživajući u njezinom milovanju.
„Aha!“
„Baš ta!“
„Prokleta!“
„Jerina!“ nadvila je svoje lijepo lice poviše njega i prekrila ga du-
gom kosom.
„Ma ne m´reš taká plaá biti prokleta! Jok!“ Mirisala je na zrelo
žito i jabuke. Na plodno ljeto.
„Budi samo Jerina!“ „Moja Jerina!“ Ilija zatvori oči i prepusti joj
se u potpunosti.
„Morem biti tvoja!“ djevojka je kroz šapate spuštala usne na nje-
gov vrat.
„Samo tvoja!“
„Prokleta!“
„Jerina!“ riječi su joj na kraju postali uzdasi.
Osjetio je kada se uspentrala na njega i opkoračila ga nogama.
Pržila ga je golim butinama, nanoseći mu u isto vrijeme zadovoljstvo
i bol. Crni vulkanski kamen zacrvča od njihove strasti. Usne su mu
bridile od jačine njezinih poljubaca. Nešto ga zapara po licu. Bolno
jauknu, otvori oči i pogleda prema Jerini. Na njezinoj ruci tinjao je
veliki rubin i mamio ga svojom ljepotom. On zadrhta od poznatog
uzbuđenja. Vrećica na grudima mu potmulo zazvecka.
Ilija dohvati djevojčinu sićušnu šaku i širom otvori svoje natječene
usne. Isplazi jezik i požudno joj liznu zlatni prsten. Dragi kamen ga je

grebao po nepcu i još više razdraživao. Naglo ugura u usta njene
tanke prste i divljački ih zagrize. Pod njegovim zubima su krhke kosti
pucale poput ledenica. Halapljivo je gutao toplu krv koja koja mu se
slijevala niz grlo. Imala je ukus na njegovo djetinjstvo. Ukus teferiča
i velikog licitarskog srca.
Jerina ciknu. Izvi tijelo unazad i stegnu ga još jače vrelim buti-
nama. Slobodnom rukom se odgurnu od zidinu i povuče ga za sobom
niz strmu liticu.
Ilija nije popuštao stisak zubima ni kada su mu stijene polomile
obje ruke i noge. Ni onda kada mu se glava raspolutila pri udarcu o
oštro drinjsko kamenje. Pa ni onda kada mu se utroba rasula po praš-
njavom kuljanskom putu. Čak ni onda kada je Jerinino prelijepo lice
nestalo i stopilo se sa nebeskim plavetnilom.
Nije popuštao stisak zubima ni dok mu je Avetinja kljucala širom
otvorene i zakrvavljene mrtve oči.
„Ubi´ Ilju!“
„Ubi´ Ilju!“
„Ubi´ Ilju!“ graktala je crna ptica šireći svoja masna krila iznad
staroga Kula-Grada.
***
Bio je Ilijin šesnaesti Ilindan kada su đed, otac i on stigli do Maj-
dana. Razvezali su konjsku zapregu i istovarili životinjska krzna. Otac
se razbuđivao čašicom rakije, a đed je oštrio svoj nož čekajući prve
kupce, poprijeko gledajući u sina i unuka, prigovarajući im što su iz-
gubili svoje mjesto na teferiču. Dugi žuti brkovi su mu poigravali od
ljutnje na naboranom licu.
Ilija je čitav dan sjedio na obali Drine i posmatrao ogromne lađe
drinjuše koje su plovile uzvodno. Izgledale su poput velikih, drvenih
papuča koje su gazile po dubokoj vodi. Ispred njih, po plićaku su ko-
račala četvorica krupnih mladića, širokih leđa i prsa. Dugački konopci
bili su im prebačeni preko golih ramena. Urezivali su im se duboko u
meso, ostavljajući crvene parnice po njihovoj preplanuloj koži. Vukli
su lađu za sobom i odgurivali je od obale rijeke dugim štapovima

pazeći da je ne oštete i zagrebu. Ilija je potajno želio da postane du-
mandžija, vođa lađe drinjuše, ali je znao da ga đed nikada neće pu-
stiti od kuće. Jer on je bio lovac i ratnik. Zvijer i prokletinja.
Držao je veliko licitarsko srce u rukama kada mu je prišla mlada
Ciganka i sjela pored njega. Gledala ga je krupnim, zelenim očima i
smiješila mu se zavodnički. Na ušima su joj igrale biserne minđuše,
a oko čela je imala svezanu nisku od zlatnih dukata. Obrazi su joj bili
rumeni od plesanja, a koža vlažna i sjajna. Mirisala je drugačije, žen-
ski zrelo. Uzela je srce iz njegovih ruku i zagrizla ga.
Nije se opirao dok ga je vodila prema konjskim zapregama. Ni-
jemo je išao sa njom i zanesenim pogledom gledao dukate u njenoj
bujnoj kosi. Budili su u njemu nesnošljivu potrebu da ih ima i izazivali
mu drhtavicu.
Grad je vrio od ljudi kada joj je rukama obuhvatio vrat. Osjetio
je kako se preplašeno trgnula i pokušala mu pobjeći. Tada ju je ste-
gnuo jače. Vrisak joj se penjao u grlu, a on ga je hvatao prstima, ne
dozvoljavajući mu da izađe vani. Krkljala je, otimala se i grebala ga
noktima po licu. Koža mu je gorjela poput buktinje, a srce mu je htjelo
iskočiti iz grudi kada je ispustila posljednji hropac i utihnula. Držao
ju je satima u naručju i zurio u njene iskolačene oči, tresući se od
uzbuđenja.
Ponoć je odavno bila prošla kada joj je nožem odrezao oba uha
i skinuo dukate sa čela. Prekrio je njeno oskrnavljeno tijelo lisičjim
krznom, legao pored nje i osjetivši olakšanje na duši, mirno zaspao.
Đed je bio bijesan. Probudio ga je i odvukao prema Drini. Gurnuo
ga pod mutnu vodu i gušio. Otac je čučao na obali, čupao kosu i po-
navljao:
„Ubi´ ga!
„Ubi´ Iliju!“
„Ubi´ prokletinju!“
„Ubi´ avetinju!“
„Ubi´ Iliju!“
Iliji se mutio vid i pluća su mu bila puna riječnog mulja kada ga
je đed prvi put zarezao nožem po licu. Drugi put kada je osjetio oštro

sječivo na obrazu, izbacio je glavu na površinu i udahnuo zrak. Uspio
je nekako oteti nož iz đedovih ruku. Samo jedan ubod bio je dovoljan
da usmrti starinu.
Otac je i dalje čučao i plakao dok mu je drškom đedovog noža
lomio kosti glave. Krckale su poput ušećerene jabuke koju je to jutro
grizao sa uživanjem. Zatim mu je vještim lovačkim pokretom prere-
zao grlo. Natovario je njihova tijela na konjsku zapregu, prekrio ih
krznima i odvezao nazad do svoga sela Snagova. Sela koje je dobilo
ime po hrabrim i snažnim ljudima poput njega.
Ukopao ih je na kraju tunela. Pod je prekrio kamenim oblucima,
koje je svake godine na Ilindan vadio iz Drine i donosio ih kući u se-
petima. Očevu košulju i čakšire smjestio je u jednu vreću, đedov nož
u drugu, a uši sa bisernim naušnicama i dukate u treću, onu najma-
nju. Nju je nosio na grudima. Da mu bude što bliže k srcu.
***
Ilija je imao svoje konje, đedov nož, staru lovačku pušku, Aveti-
nju. I sada nju. Prokletu Jerinu.
O autorki: Rođena u Sarajevu (1975.). Do sada objavljene žanrovske priče:

Stari mlin – časopis Sarajevske sveske br. 49/50 (2016.), Sarajevke vrane –
zbirka Grad ukletih (2016.), Različak – elektronska zbirka Otvorena knjiga
ljubavi (2016.), Iblis Azazilaj – Argus Books Online Magazine #16 (2017),
Duša sa usana – zbirka Paralelni svetovi (2017.).

Snježana Prlić
TU NI BOG NE POMAŽE
Šezdesetih godina dvadesetog stoljeća, u selima moslavačkog
kraja su mahom bili sami starci, žene i djeca. Držali su stoku, oranice
i vrtove na svojim plećima, jer muževi su u gradovima radili za plaću
kao najamnici građevinskih poduzeća. Oni nisu noći provodili u svo-
jim krevetima, uz vlastite supruge, željne njihovih čvrstih ruku i šuš-
kanja na slamnjačama pod masivnim pernatim poplunima, već su
spavali u radničkim barakama. Ti su ljudi zarad novca trpili odvojenost
od obitelji, što im se u konačnici isplatilo. Skoro svako domaćinstvo
je dobilo moderne električne kućanske aparate. Unatoč svemu tome,
u malom selu Grabovnici se možda baš zbog izbivanja muškaraca
činilo kao da je vrijeme stalo u nekom davnom dobu.
Iako je grad Čazma bio blizu, žitelji Grabovnice su se izolirali od
ostatka svijeta i zainatili se u čuvanju tradicije i običaja. U tom selu
se znao red: Boga su stalno molili i hvalili, išli su na misu svake ne-
djelje, mlađi su poštivali starije, a susjedi su se međusobno pomagali.
Grabovničani nisu organizirali velike sajmove niti zabave radi pustog
provoda. Imali su svoj poseban običaj, koji ni jedna seoska duša nije
željela propustiti. Bile su to majske Pobožnosti, koje su se održavale
svake nedjelje tijekom mjeseca svibnja. Sastojale su se od hodočašća
na obližnje brdo Sveti Vid, gdje bi u istoimenoj crkvi prisustvovali
svečanoj misi. Nakon zadnjeg, četvrtog po redu hodočašća, i poslije
odslušane završne mise, ostajali bi pred crkvom i upriličili skromnu
proslavu. To je bila prava prilika dotjerati se u najljepše narodne noš-
nje i družiti se u atmosferi koja priliči časnom življenju.
Vremenom se pročulo da Grabovničani imaju hodočašćenja, pa
su čak iz Zagreba i Bjelovara pristizali sladoledari i sitni trgovci. Nosili
su sa sobom niske prenosive stolove i suncobrane, koje su postavljali
uz put kojim se kretala procesija. Slabo su trgovali, jer bogougodna
svjetina se nije obazirala na njihove šarene pultove, već se moleći

uspinjala strmim brijegom ka crkvi Svetog Vida. Tako su Grabovniča-
nima prolazile godine i godine, a sklad njihovog smjernog življenja
su remetile jedino uznemirujuće glasine koje su stizale iz okolnih
moslavačkih sela. U njima je smrt, s vremena na vrijeme, kosila mlade
i snažne osobe oba spola, koje su brzo umirale nakon iznenadnih i
teških bolesti.
***
Mirno i toplo svibanjsko jutro u Grabovnici nastavilo se na ru-
menu zoru, odavajući počast prvoj majskoj Pobožnosti te godine,
1960 i neke. Uz pratnju ranih sunčevih zraka, pjevajući neku pobožnu
pjesmu, donekle sjetnu i odabranu za okupljanje hodočasnika, kre-
nula je iz svoga dvora stara Lucija. Baba Luca, kako su je zvali, hodala
je bosih nogu ravno po sredini zemljanog puta. Bila je obučena u
svoju najljepšu košulju sa oplećkom, a na sebi je imala i bijelu rubaču
sa fertunom dugačkom do peta. Nosila je novu ištrikanu maramu koja
joj je pokrivala dugu sijedu kosu na glavi. Držeći krunicu u rukama, ot-
putila bi sakupljene Grabovničane u jedino opće društveno događanje
njihovog sela. Nikoga se nije trebalo pozivati niti ga se moralo čekati.
Za kratko vrijeme, putem bi zaorio žamor molitvenih napjeva iz grla
staraca, žena, djece, kao i mladića i djevojaka stasalih za ženidbu i
udaju. Svi oni su pred Bogom u Pobožnostima tražili pomoć i zaštitu u
ovozemaljskim nevoljama, potrebama i kušnjama, pa se zato i staro i
mlado zavjetovalo hodočastiti bosonogo, pokazujući tim činom koliko
mogu trpjeti zbog dobrote, ljubavi i milosrđa Djevice Marije.
Doći golih stopala na Sv. Vid nije baš bilo lako, i svatko od njih bi
odahnuo kad bi se našao na vrhu brda. Kod crkve, na cilju hodočašća,
vladao je mir od kojeg bi svi ušutjeli, postali krotki kao janjci uz ma-
ter i disali duboko iz punih grudi. Hladovina visokih hrastova rashla-
đivala im je znojna čela i svi bi željni Božjeg blagoslova ponizno ušli
na misu, slijedeći župnika koji ih je vjerno dočekivao. Neke su glave
bile pognute, jer trebalo se i ispovjediti. Radilo se o nekoliko žena na
zlu glasu, za koje se pričalo da nisu vjerne muževima, ili da se bave
čaranjem i bacanjem uroka. Te iste bi baba Luca držala budno na oku,
daleko od sebe.

U uhodanom tijeku Pobožnosti, samo je jedna djevojka te nedje-
lje zaostajala na kraju kolone za suputnicima. Na brdo je uzlazila od
svog najranijeg djetinjstva, i nije mislila o bosonogom hodanju kao
lakom ili teškom, nego joj se odužilo kao gladna godina. Poštivala je
održavanje takvog hodočašća, ali nije u njemu naročito uživala. Ra-
dije se zabavljala zaokupljena svojim mislima, a ne običajima. Njena
mladost nije vapila za tradicijom, koliko za avanturama. Voljela je o
njima čitati, ali u njenoj kući imali su samo jednu knjigu. Sveto pismo.
Zato je kradimice posuđivala literaturu od pučkog učitelja i tajila se
od roditelja, koji su čitanje smatrali zaludnim gubidanjenjem. No u
toj curi nije bilo grama lošeg, ni trune neposluha. Njezina je jedina
mana bila djevojačko sanjarenje.
Kad su svi drugi ušli na službu, ona se iskrala u skitnju po šumi
oko crkve. Skinula je sa glave maramu, iz koje je ispala dugačka smeđa
pletenica, pri svom kraju zavezana u mašnu vrpcom za kosu. Polako
je šetala između drveća, pazeći da ne stane na neki oštar kamen.
Pjevušila je Devojko mala, pesmo moga grada, tvoju bih senku, večno
da ljubim ja...
Naslonila se na stablo, prativši pogledom kako se grane njišu na
povjetarcu. Voljela je svijet oko sebe, ali ne i ljude. Druženje sa njima
radije je zamjenjivala samotnim boravljenjem i promatranjem oko-
line. Stvari poput polja koja rađaju krumpirom ili žitom, žubor potoka,
mošt od jabuka – njoj su odisali događanjima. Oko sebe je u svemu
vidjela ritam skladnog kretanja stvari i Sunca. Osjećala je snažnu po-
vezanost prirode sa čovjekom. Ovdje na vrhu brda imala je još snaž-
niji dojam Stvarateljeve moći.
– ’Valjen Isus i Marija! Mlada damo, što ti nisi u crkvi?
Prekinuta u prepuštanju prirodnoj ljepoti, okrenula se u smijeru
iz kojeg je dolazio muški glas. Pred njom je stajao nepoznat, ali pre-
krasan i zreo muškarac srednje dobi. Hitro i smeteno ga je odmjerila
od glave do pete, čime mu je na lice izvukla osmijeh. Primjetila je da
na džepu košulje ima malen profinjen broš, na kojem su ugravirani
sitni plavi cvjetovi. Obrazi su joj se osuli vrućinom, a kako i ne bi od
njegovog žarećeg zurenja u njene oči. Uozbiljio se i zagrizao donju
usnu. Djevojka se posramila.

– Neobično mi je da sam ovdje zatekao nekoga samog, ali iznena-
đenje je ugodno. Baš sam sretnik da upoznajem tako lijepu djevojku.
Zovem se Neznanović Ivan – pružio je djevojci ruku, a ona je načinila
par koraka ka njemu. Naivno je uzvratila osmijehom i rukovanjem.
– Ja sam Jana Fortuna.
Nakon dodira sa strancem, njeno tijelo je zahvatila neprirodna
toplina, kakvu nikada prije nije osjetila. Zadrhtala je od neugode.
Više se nije usudila pogledati u lice tog čovjeka, koji je bio neposredno
pred njom. Jedva je stajala na klecavim nogama, a pogled je oborila u
svoja prljava stopala. Uhvativši je nježno za bradu, Neznanović joj je
podigao glavu, da može vidjeti njeno lice. Oči su im se ponovo susrele.
– Jano.. – rekao je tiho, omamljujuće – Ovdje sam u prolazu i
neću dugo ostati. No, inspirirala si me da napravim nešto što nikada
neće biti zaboravljeno.
Njegove riječi su joj odzvanjale u glavi. Pomislila je kako nije bila
dobra ideja da izađe iz crkve, i da treba smjesta pobjeći odavde na-
trag, prije nego je netko vidi sa ovim čovjekom. Svi bi o njoj pričali
loše, a to dobra djevojka ne smije sebi dopustiti. Ali Neznanović, crne
kose i bijelih zuba, bio je neodoljivo opojan, obavijen tajanstvenom
isijavajućom energijom koje se nije mogla osloboditi.
– Ma smiri se, Jano! – smijao se – Ništa nećeš propustiti na misi.
Nitko nas neće vidjeti zajedno. Ne brini što će tko reći.. – izgovorio
je točno ono čega se pribojavala i što joj je prolazilo glavom. Kao da
joj je čuo misli.
Ali kako? To nije moguće...
– Sve je moguće. Dolazim sa mjesta gdje ljudi imaju određena
znanja, koja im daju privilegije nad običnim smrtnicima. Jedna od
njih je čitanje misli – glas mu je postao ozbiljniji, grublji, i najednom
kao da sve oko nje nestade. Zapravo, nastalo ništavilo nije bilo kraj,
jer je njime sve otpočelo.
Nesretnica je shvatila da je u nevolji i da se ne može izvući, no
još nije ni slutila pravu pozadinu svega. Nije mogla niti zamisliti što
će je snaći. Na Ivanovom licu je nestalo smješka, a preko očnih duplji
su mu se navlačile guste sjene. Napravio je nagle pokrete, koje ona
nije predvidjela. Jednom rukom je Janu povukao za pletenicu, a dru-

gom joj je čvrsto prekrio usta i prošaputao: – Sad si moja, Janice. Ne
opiri se...
Nije bila dovoljno jaka da mu se odupre. Obuzeo ju je smrtni
strah, ali Neznanović nije želio Janu ubiti, niti je na silu uzeti. Hranio
se njenim strahom, znajući da je apsolutni gospodar života i smrti
ove djevojke.
Iz njegovog tijela je isparavao izmješani miris znoja, petroleja i tru-
leži, ulazeći joj kroz nosnice duboko u pluća. Uz dah je gubila i svijest.
Pred njezinim zatvorenim očima su oko hrasta zaplesale lijepe, vitke,
dugokose žene. Palacale su jezicima, mameći Neznanovića sebi.
– Gubite se, kurve! Nemam vremena za vas! Imam slatkog posla
sa djevicom! – žustro im se obratio, i u sekundi ih pretvorio u zmije,
što su gmižući nestale pod zemljom.
U njegovim rukama, Jana je tonula u grobnu tamu i tišinu. Osje-
tila je da njezino tijelo nešto negdje nosi. Vidjela je vlastitu dušu kako
se vinula put neba i ondje raščlanila na tisuće blistavih iskrica, sta-
pajući se sa česticama u snopovima svjetlosti Sunca...
***
Ivan Neznanović se dugim koracima spustio niz brijeg do mjesta
gdje je parkirao auto. Zadovoljno se cerekao i brzo vozio prema Za-
grebu. Gotovo cijelim putem je bacao pogled na lijevi džep svog sa-
koa, kao da u njemu nosi predmet od neprocjenjive vrijednosti. Sti-
gavši na odredište, spretnim manevriranjem uparkirao se na rezer-
virano mjesto.
Na Gornjem gradu, u sporednoj ulici iza Markove crkve, bilo je
uvučeno ograđeno dvorište sa vilom. Pored velike ulazne kapije se
nalazila kabina u kojoj je sjedio portir. Na toj adresi je djelovala hu-
manitarna udruga Nezaboravak, koju su činili ugledni ljudi.
Ivanu za ulazak u vilu nije trebala ni pozivnica niti propusnica.
Dobro znajući da je Neznanović utjecajan član udruge, portir mu je
uz naklon otključao kapiju. Ušavši u veliko dvorište, Ivan je pomilo-
vao nekoliko njemačkih ovčara koji su mu pritrčali, pa se nastavio
kretati stazom od izbrušenog mramora, koja je vodila do ulaznih ste-
penica vile. Stupio je u nju. Iz širokog hodnika se moglo se ući u ne-

koliko prostorija. On se uputio ravno. Prošavši salu za svečane prijeme,
stigao je do kraja hodnika. Otvorio je vrata obložena modrim baršunom
i ušao u biblioteku. Prišao je jednoj od glomaznih polica sa knjigama,
koja je zauzimala skoro cijeli zid. Sa desne strane je na zidu prstima
napipao malu izbočinu. Pritisnuo je, a zatim se odmakao nekoliko ko-
raka unazad. Čitava pregrada sa policom se jedva čujno okrenula,
otvorivši tajni prolaz. Ivan je kročio u skrovitu osvijetljenu odaju. Sa
unutarnje strane zida je stisnuo drugu izbočinu, čime je pokrenuo me-
hanizam za zatvaranje tajnog prolaza. Preskačući po dvije stepenice,
stubištem se spustio u prostranu podzemnu prostoriju. Ondje su ga,
sjedeći za ovalnim stolom, čekala njemu mnoga poznata lica.
– Stigao si! – nestrpljivo je rekao Glavni koji je sjedio na začetku
stola – Imaš li stvar? Da li je bilo kakvih problema? – pitao je ozbilj-
nim tonom.
– Imam, braćo. Ovdje je! – rekao je Ivan, dodirnuvši šakom lijevi
džep sakoa. Odatle je izvadio tkaninu i mahnuo njome prisutnima za
stolom – Bilo je prelagano... Jedva čekam da počnemo – Neznanović
je govorio sa ushićenjem, a među okupljenima je zavladalo neskri-
veno oduševljenje.
– To je znači to! – čulo se iz pozadine – Kreni, brate Ivane. Započni
transfer!
Neznanović se okrenuo prema ogromnom ormaru, ugrađenom
u zid. Otvorio je ormar, i u njemu ugledao jednu od najvećih mračnih
tajni skupine kojoj je pripadao. Čitavu unutrašnjost komore ispunja-
vala je velika i gusto navijena spiralna cijev načinjena od neprobojnog
providnog stakla. Na svom dnu je bila spojena sa masivnim, dugač-
kim i pravokutnim zlatnim postoljem, unutar kojeg se nalazio spre-
mnik za tekućinu. Naprava je sa desne strane postolja imala ugrađenu
pozlaćenu ručku, koja se mogla povući samo u smjeru na dolje, i iz
tog položaja vratiti u prvobitni.
Meku tkaninu koju je držao u ruci, Ivan je položio na predviđeno
mjesto u unutrašnjosti staklene spirale. Spustio je ručku i odstupio
od ormara ka ostalima. Iz mašine se prvo začulo klokotanje tekućine
koja je ispunila šupljinu spiralne cijevi, a zatim se čuo snažan šum.
Od događaja koji se odvijao pred njima, prisutni su doživjeli trans,

jači od onog prouzrokovanog sladostrašćem. Aplaudirali su Nezna-
noviću, koji je bio neopisivo samozadovoljan.
– Počinje naše novo uživanje! Od ove seljančice ćemo svi imati
koristi. Mala je posebna. Zdrava, jaka i nevina! – reče Ivan u dahu.
– Ostavimo sad mašinu da odradi svoje. Rezultate ćemo ionako
ubrzo osjetiti i vidjeti – govorio je Glavni.
Jedan po jedan, izašli su iz tajne odaje. Glavni ih je ispratio do
kapije.
– Nemojte zaboraviti da sutra imamo dobrotvornu večeru u Hr-
vatskom narodnom kazalištu, na koju svi trebamo ići. Valjda ćemo se
uspjeti prepoznati – uz dozu sarkazma i smijeh rekao je on, tapšući
Nezanovića po ramenu. Svi su se nasmijali.
– Naravno da ćemo doći! – jednoglasno su odgovorili – Jedva
čekamo donacije.
Nakon pozdravljanja sa njima, Ivan je sjeo u svoj auto i odvezao
se do stana u kojem je živio.
***
– Jano.... Janice! Dijete moje... Probudi se! – dozivao ju je poznat
glas – Milo dijete... Što te spopalo?! – govorila je njena majka Barica.
Kraj Barice je stajala stara Lucija, koja je u rukama držala mirišljavu
sol i mokar ručnik
Pogledala je u čudu oko sebe. Ležala je u svojoj sobi, ne znajući
kako se tu našla. Zadnje čega se sjećala bio je prekrasan pogled sa
uzvisine na Čazmu i šuštanje lišća na vjetru.
Kada su vidjele da se prisebila, žene su odahnule. Baba Luca se
prekrstila, zahvalila Bogu, i rekla da će sići i pričekati u kuhinji. Milu-
jući Janu po kosi i licu, tiho reče:
– Hajde, ustaj zlato! Joj, joj, sve si nas prepala kada smo vidjeli
da si pala u nesvijest u crkvi. Bogu hvala, župnik nas je dovezao ko-
lima kući. Ne znam kako bismo s tobom, da on nije pomogao... Mo-
žeš li ustati sama? Da ti pomognem? – šaputala je i dalje svoj mono-
log zabrinuta Barica. Ne shvatajući što se događa, djevojka napokon
izusti kako je sada dobro i time umiri svoju majku. Barica joj spusti
poljubac na obraz i napusti sobu, ostavivši Janu samu.

Spustila je nogu po nogu sa kreveta, razgibavajući stopala puna
žuljeva od hodočašća na Sv. Vid. Povukla je suknju preko koljena, i
podigla ruke da opipa glavu. Pletenica joj je bila raspuštena, a čelo
ledeno. Sakupila je kosu i isplela kiku. Uzela je novu vrpcu za kosu
iz ladice ormarića kraj uzglavlja kreveta, i zavezala pletenicu maš-
nom. Na tom noćnom ormariću bile su odložene Biblija, krunica i
čaša vode. Sa druge strane kreveta, na tronošcu su stajali lavor, vrč
sa vodom i ručnik. Kroz otvoren prozor strujao je ugodan svibanjski
zrak.
Držeći se rukama za krevet, pokušala je ustati, ali je propala. Po-
mislila je da je to zbog oteklih nogu. Pružila je ruku ka čaši i otpila
gutljaj vode. Nakon toga se uspjela konačno podići i krenuti ka veli-
kom ogledalu.
Uzdahnula je vidjevši sebe koliko je blijeda, sa crnim krugovima
oko zelenih očiju. Dok se ogledala, u kutu oka joj se učinilo da je iza
nje prohujala prikaza. Istog trena, Bibilja je sa ormarića odletjela na
pod.
– Vražji propuh! – reče naglas i prekriži se. Vratila se do kreveta
da podigne knjigu. Sagnula se i zagledala u tekst stranice na kojoj je
Biblija ostala otvorena:
I čempresi se raduju s tebe i cedri libanonski:
’kako si pao, ne uzlazi nitko ovamo, da nas siječe’.
Zbog tebe buči svijet mrtvih dolje, očekujući tvoj dolazak.
Zbog tebe probudi on sjene, sve knezove zemaljske,
diže s prijestolja njihovih sve kraljeve naroda.
Oni svi koliki progovaraju i dovikuju tebi:
I ti si postao jadan kao mi, s nama si se izjednačio.
U podzemni svijet spustio se je sjaj tvoj, žamor harfa tvojih.
Prostrt je poda te trulež, crvi su ti pokrivač.
Prepoznala je stihove iz četrnaestog poglavlja proroka Izaije, koje
je i župnik često čitao i tumačio na misama. Govorili su o Sotoni, kao
duhovnoj sili koja stoji iza babilonskog kralja. Zatvorila je Sveto pi-
smo. Uzela je cijeli događaj kao slučajnost i odložila Bibliju kraj uzglav-
lja. Jedva je navukla papuče na bolna stopala i uputila se u prizemlje.

Barica i Lucija su sjedile za kuhinjskim stolom i tiho pričale. Jana
je načula kako baba Luca govori majci da više trebaju moliti Djevu
da im oprosti grijehe.Djevojčinim dolaskom su razvukle smješak na
lica, kao da ništa ozbiljno nisu razgovarale.
Jana je bila neobično gladna. Okrenuvši leđa ženama, šutke je
uzela žlicu i tanjur. U njega je kutlačom iz lonca sipala kuhanog kozjeg
mlijeka. Otkinula je i komad svježe pečenog kruha, na koji je mirisala
cijela kuća. Stojeći za kredencom, udrobila je kruh u mlijeko. Noseći
obrok pažljivo da se ne prolije, otišla je sjesti u naslonjaču pred ku-
ćom, na svjež zrak. Počela je jesti, ali su joj sočni zalogaji naglo oblju-
tavili. Sadržaj iz želuca joj se vratio u grlo i usta. Ispovraćala je sve što
je pojela.
Komadići izbljuvanog kruha i mlijeka, prošarani krvlju, smrdjeli
su kao raspali leš. Jana je sve što je iz nje izašlo temeljito sakupila
lopatom i uz ogradu zatrpala zemljom. Čitavom kofom vode isprala
je ulaz pred kućom, i nije ostalo ni traga njene muke, niti se osjetio
izdajnički miris bljuvotine. Smatrala je srećom da je majka i baba Luca
nisu vidjele, jer bi se dodatno zabrinule. Više nije bila gladna. Ostala
je još malo na zraku.
Dušebrižna baba Luca joj se naklonila glavom na odlasku iz nji-
hovog doma. Na putu se okrenula i rekla Barici kako će kasnije opet
svratiti da ih obiđe. Majka se zahvalila. Isprativši pogledom staricu,
uzela je Janu pod ruku, u namjeri da je odvede u njenu djevojačku
sobu i smjesti u krevet. Djevojci je godila ideja odmarati u krevetu.
A nedjelja i jest dan za odmor, kako to Gospod zapovijeda ljudima.
Popodnevni san joj dugo nije htio na oči. Prevrtala se po krevetu,
pokušavajući da se sjeti što se točno dogodilo na brdu. Tješila je sebe
da će ovaj zamor proći. U mislima je započela prizivati slike divne
prirode moslavačkog kraja. Maštajući kako bosonoga hoda livadom,
zaspala je između dva udisaja.
Čvrsto je spavala, i nije čula škripanje namještaja u sobi, ni puc-
ketanje u zidovima. Nije više bila sama u prostoriji. Poput latica cvi-
jeća raznesenih naletom vjetra, sobom su počela lebdjeti tamna
zrnca. Neometano su nasrnula u naš svijet, poslana iz svijeta zastra-
šujućih sila. Pristizala su odasvuda: iz zidova, stropa i poda. Umno-

žavala su se na tisuće i popunjavala prostor kao da imaju zadaću od
dana napraviti noć. Zrnca su vrebala usnulu Janu i doticala su svaku
poru njezine kože. Ulazila su joj u nosnice i uši, i poigravala se sa nje-
zinom kosom. Kada su iskrojila djevojčinu sudbinu nitima zle sreće,
nezaustavljive točke zla su u trenu iščezle u zrakopraznom prostoru,
ne odajući ni trag svojega prisustva.
Mučenica Jana se počela buditi u tihim jaucima, sva mokra i ki-
sela od silnog znojenja. Bila je doslovno prebijena, slomljena i iscr-
pljena. Prije nego je ponovo usnula, učinilo joj se da je nepovratno
izgubila dio svoje snage.
I doista je bilo tako, mada uzrok tog osjećaja ona nije znala, niti
ga je ikako mogla znati.
***
Prvih dana drugog svibanjskog tjedna, Jana se potpuno zatvorila
u sebe. Povukla se u svoju sobu i postala nezainteresirana za svijet
koji je okružuje, a kojim je do prije neki dan bila ispunjena. Nenadano
je klonula svojim vedrim duhom, dok je iz nje životni elan nepovratno
isticao i čilio.
U nadi da će povratiti volju za životom, posve se okrenula iščita-
vanju Biblije i kršćanskim molitvama. Nije imala, niti je poznavala
drugi način da si pokuša pomoći.
Jana se nemalo iznenadila kada je vidjela kako stranice Svetog
pisma svakim novim prelistavanjem postaju sve žuće, kao da ne trpe
svakodnevne dodire njenih prstiju, već dodire godina. Nije ni stigla
razmišljati o toj neobičnoj pojavi, jer su se istodobno i na njoj samoj
započele događati tjelesne promjene. Naočigled je ubrzano kopnila
i izgledala sve bolesnije.
Prvo je pri češljanju primjetila da na četki ostaje sve više i više
njezinih dugih i zapetljanih vlasi kose. Nato je u ogledalu opazila kako
joj se oko očiju, kraj usana i na čelu pojavljuju borice, koje su za kratko
vrijeme prelazile u sve dublje bore. Potom je njezina nježna, meka i
ružičasta koža najprije ogrubjela, nakon čega je dobila nezdravu ni-
jansu sive boje. Nekoliko blistavo bijelih zuba joj se samo od sebe

polomilo, a neugodan miris svog tijela nije uspijevala sprati ni kada
bi se nekoliko puta zaredom oprala mirišljavim sapunom. Noćima
nije imala mira ni lakog sna. Besane sate su joj smjenjivale noćne
more, iz kojih se vrišteći budila, dozivajući majku u pomoć.
Barica se samo naizgled hrabro držala, ali je očajanje zbog Jani-
nog stanja ispunjavalo njezino biće. Sve se prebrzo odigravalo, i nije
se sama mogla nositi sa situacijom koju nije umjela riješiti. Silno je
željela da je njezin muž Stanko u kući. Vjerovala je da bi muška glava
svojim prisustvom sigurno iznašla izlaz iz pakla u koji je zapalo nji-
hovo dijete. Poslala mu je pismo u Našice, gdje je na gradilištu radio
kao običan radnik.
Stara Lucija je obećala da će dolaziti i naći se Barici u pomoć. To
je i činila. Svraćala je po nekoliko puta dnevno, i bila upućena u svaki
detalj novog zla koje se nadvilo nad Janom. Dan uoči drugog hodo-
čašća, Barica joj se povjerila.
– Baba Luca, nisam više jaka kao prije... Strah me... Pitam se da
li je baš sve na ovome svijetu božja volja? I sama da znaš da mi se
Jana teško razboljela. Mislila sam je odvesti doktoru u Čazmu.. –
snuždeno je govorila.
Čuvši Baricu što govori, starica se prenerazila i prekrstila:
– Barice, tebe to Sotona iskušava! Sjeti se prečistoga biblijskoga
Joba, kojeg je Đavo isto tako kušao, šaljući mu bolesti, kraste i gnoj
na tijelo! Sjeti se i kako je pravednoga Joba tada Bog iscijelio! Već
sam ti rekla da i ti i tvoja Janica trebate jače moliti i vjerovati! Bolje
se ti spremaj za sutrašnje hodočašćenje, da se prisebiš! – vrtjela je
glavom i zabrinuto nastavila:
– Barice, kako se ne bojiš Boga? On je ogledalo tvojih djela i uvi-
jek ti vraća ono što mu daješ! Dobro čini i od Boga se dobrom nadaj,
a ako činiš loše, tad će ti se vratiti još gore! Budeš li Janu odvela lječ-
niku, sručit će se Božja kazna i na tebe! Pomrijet će ti stoka i opustjeti
imanje! Ni naša Grabovnica neće ostat pošteđena! Znaš li ti, mila
moja, da doktori nikome nisu pomogli? Doktori mogu bolest samo
zaliječiti, ali ne i izliječiti! Znam ja njih dobro! Oni uzimaju novce si-
rotinji, a da ih ne ozdrave! Upamti Barice, samo Bog daje zdravlje!
Pa vidiš li mene, ’ćero: odmalena sam se molila, postila i kajala od

grijeha. I evo me sad u 78. ljetu, a ljekara nikad nisam ni pomislila
vidjeti! Da nije bilo rata, i moj čovjek, i tvoji otac i mati bi još uvijek
bili živi. Jesu li oni ikada za života otišli lječniku?
Barica se postidi pred Lucijom, i pogleda je s divljenjem:
– U pravu si, baba Luco! Bogu hvala, ti si zdrava i čila kao kakva
djevojčica!
Starica se nagnu prema Barici, i kao da je prekorava, reče:
– Pohitaj odmah u Čazmu! Nemoj tamo tražiti lječnika, nego idi
u Župni ured! Sad ti je jedina nada da pozoveš župnika da dođe kod
tebe. Neka on Janici očita molitvu za ozdravljenje i nek ti posveti či-
tavo imanje. Samo tako će se Gospa smilovati na vas i oprostiti vam
sve počinjene, nepočinjene, voljne i nevoljne grijehe! Poslušaj me
Barice!
Barica se ohrabrila i poslušala staru Luciju. Spremila se i požurila
župniku, otpješačivši do Čazme. Nakon što je u svom raskošno opre-
mljenom uredu saslušao njezinu molbu, on smireno reče:
– Drago dijete Božje! Na žalost, sada imam drugih vjerskih oba-
veza. Obavit ćemo sve to sutra, odmah po svršetku hodočasničke
mise. Pođi svome domu u miru. Neka Bog bude s tobom!
Sutradan su kolima do kuće Fortuninih, ravno sa brda Sv. Vid,
stigli župnik, kapelan i Barica. Svećenici su odbili pogaču i rakiju
kojima ih je ponudila Barica, i odmah su počeli obilaziti imanje.
Župnik je svaki kutak škropio svetom vodom, a kapelan je išao za
njim, zvonio zvoncem i kadio tamjanom. Obojica su na latinskom
istovremeno molili Oratio ad Sanctum Michael i Salve Regina. Kad
su posvetili cijelo imanje, župnik je zatražio od Barice da ih povede
kod bolesnice.
Barica ih je odvela na kat svoje kuće. U kćerkinu sobu je ušla prva,
ostavši po strani, kraj zida. Po ulasku u prostoriju, svećenici su ostali
zaprepašteni Janinim izgledom. Očekivali su vidjeti mladu djevojku
koju dobro poznaju sa nedjeljnih misa, ali je mjesto nje u krevetu
zgrčeno ležala osoba staračkog izgleda. Janino stanje se u samo ne-
koliko dana dramatčno izmijenilo. Tijelo joj je oronulo i izobličilo se
do neprepoznatljivosti, do stadija živuće vreće kože i kostiju, napad-
nute dubokom starošću i silnim tegobama. Umjesto bujne kose, glavu

su joj naružnjivali mnogobrojni crveni pečati, sa čijih rubova su tek
ponegdje visili rijetki pramenovi. Iz usukanih obraza su virile jago-
dične kosti, za koje se činilo kako će svakog trena probiti smežuranu
kožu išaranu mrežom tamnoljubičastih kapilara. Preko njezinih očiju
su se navukle mrene koje su joj isušile bjeloočnice i ostavile ih bez
sjaja. Iz očnih kuteva curio je gust žuti gnoj, koji je nesretnica brisala
maramicom, držeći je u svojim šakama prepunim krasti. Modre vene
su joj poiskakale posvuda po mlohavoj koži, koja je u naborima visila
sa ruku i nogu. Na podlakticama i natkoljenicama su široke vene for-
mirale grozdove, pod kojima su se nalazili tamni podljevi od pucanja
slabih žila. Kada je svećenicima jedva čujno nazvala Isusa i Mariju,
vidjelo se da gotovo više i nema zube. Ono malo što je od njih pre-
ostalo se pretvorilo u crne krnje koje su se klatile u ustima.
Svećenici su u nevjerici prišli krevetu i stali kod Janinih nogu. Ka-
pelan u nju više nije mogao ni gledati od žaljenja, već je pognuo glavu.
Stavio je još tri zrna tamjana u kadilo, da bi mirisom zapaljene aro-
matične smole nadjačao smrad njezinog tijela koji se osjećao u sobi,
iako su oba prozorska krila bila širom otvorena. Započeli su moliti
Pater Noster, pa Magnificat. Sirotica se teškom mukom podignula u
leđima i ponizno sklopila slabe ruke ispred sebe, pokušavajući moliti
zajedno sa njima. I njena majka Barica je tiho molila i jecala, dok su
joj suze klizile niz obraze. Nakon svake molitve, župnik je Jani davao
ljubiti križ i škropio je svetom vodom. Poslije izmoljenih Litanija, preko
cijele sobe je rukom napravio znak križa i izašao iz prostorije, krsteći
sebe. Kapelan je još jednom zakadio sobu, ostavljajući u njoj maglu
od sagorjelog tamjana.
Po izvršenju vjerskih obreda zbog kojih su došli, svećenici nisu
htjeli ni sjesti. Župnik je na klupi kraj ulaznih vrata ostavio sličice pre-
svete obitelji Marije i Josipa, a Barica mu je platila čitavom svojom
ušteđevinom koju je izvukla ispod slamnjače. Šutke je uzeo nemale
novce, blagoslovio Baricu, i zajedno sa kapelanom otišao iz njenog
doma.
No stvari se ni od momenta dolaska svećenika u njihovu kuću
nisu nimalo popravile. Janina agonija se nastavila nesmanjenom že-
stinom.

***
Bio je treći tjedan u svibnju, kada je nesretnica onemoćala do
mjere da više nije mogla držati žlicu u rukama, a kamoli je približiti
ustima. Ovisila je o svojoj majci koja ju je hranila, i prinosila noćne
posude. Barica je i po nekoliko puta dnevno morala mijenjati Jani
spavaćice i čitavu posteljinu, jer su se brzo prljale od novih rana, što
su se otvarale preko starih, nezacijeljenih. Majci je najteže od svega
padalo slušati bolne jauke svoje kćeri, dok joj je ručnikom natoplje-
nim u mlaku vodu nježno čistila izranjavanu kožu.
Baricu je cijele dane mučilo pitanje što li je to Jana zgriješila Bogu
da je tako teško kažnjava. Preklinjala je Boga da njezinom jedinom
djetetu zaustavi neopisive muke i patnje. Nudila je dati Bogu svoj
život, u zamjenu za Janin spas.
Pismo koje je krajem tjedna dobila od Stanka joj nije donijelo
nimalo utjehe. Zaplakala je čitajući kako on ne može ostaviti posao
koji ih kruhom hrani i doći kući. Mračne slutnje su ophrvale Baricu,
koja je u svoj svojoj tjeskobi i strahu izmolila krunicu i vapila Mariju,
Isusa i Sve Svete u pomoć.
Noć uoči trećeg hodočašća na Sv. Vid, Barici se umjesto Majke
Božje, Sina Božjeg i svih Svetih koje je molila i prizivala prije odlaska
na spavanje, u snu ukazao naočit muškarac crne kose i prodornih
očiju. U naručju je nosio golu golcatu Janu, koja je prekrasno izgle-
dala, baš onako kao do prije dva tjedna. On je položio njezinu kćer
na plav oltar, oko kojeg su stajali bezbrojni muškarci u crnom. Kao
okamenjena, Barica ih je gledala kako kroz obruče pričvršćene za
oltar počinju provlačiti konope. Njima su čvrsto vezali Janu, raširivši
joj ruke i noge. Zatim su svi do jednog uzeli zlatne pehare napunjene
vinom, kojim su je napajali. Sve je bilo spremno za početak nastranog
obeščašćivanja.
Iz gomile su se izdvojila prva trojica, pristupajući jedan po jedan
ponuđenoj golotinji. Njušili su djevojčinu kosu, kožu, dojke, među-
nožje. Posvuda su je dirali prstima i mrmljali na nerazumljivom jeziku,
gotovo neartikulirano. Ostali su obučeni, ali su im iz otvora na hla-
čama kao koplja stršali spolni udovi. Dok je jedan od njih općio sa
Janom, druga dvojica su je lizali jezicima, ugrizali zubima i davili ru-

kama. Bili su podivljale hormonalne zvijeri. Redali su se na njoj trojica
po trojica, a ona se samo smijala, kao da uživa.
U susret Barici, njemoj i ukopanoj u mjestu, krenuo je isti onaj
muškarac koji je u naručju donio Janu. Pružao je prema njoj komadić
papira na kojem je nešto bilo napisano. Njezino srce više nije moglo
podnijeti mučne prizore. Prije nego je uspjela zavrištati od užasa ko-
jem je svjedočila, probudila se usred noći i shvatila da je sanjala. U
pitanju nije bila obična noćna mora, već jedan od onih snova koji
poljuljaju čovjekovo pouzdanje u bezazlenost sanjanja.
Požurila je do Janine sobe, ali nje nije bilo u krevetu. Na noćnom
ormariću je zatekla ispisan papirić, naslonjen o čašu sa vodom. Uzela
ga je u ruke i pročitala kratku poruku: Majko, vidimo se uskoro! Jana.
Gledala je u poruku, nikako ne shvatajući kako je nepokretna Jana
uspjela pisati i bilo gdje otići. Duboko se uznemirila i osjetila da je
nešto reže u grudima. Ispustila je papir na krevet, i spazila kako ispod
jastuka viri konopac. Bio je to isti onakav konopac kakvim su Janu
vezivali u snu iz kojeg se maločas probudila. Odmah je shvatila da je
i poruka koju je upravo pročitala također prispjela iz njenog sna u
javu. Od te spoznaje je kao mačem bila probodena u prsima, ostavši
bez zraka. Istog časa joj se srušio život i strovalila se na krevet u smrt.
***
Majske Pobožnosti u Grabovnici nikada nisu bile prekidane, sve
do te tužne nedjelje.
Narod koji se zorom uputio na treću hodočasničku misu je zastao
pred kapijom doma obitelji Fortuna. Ugledali su Janu kako pred ku-
ćom sjedi u naslonjaču, držeći knjigu u rukama. Čudili su se zašto im
ona ne otpozdravlja. Nije im bilo jasno ni zašto nema Barice da se
priključi mimohodu. Bosa baba Luca je zakoračila u njihovo dvorište,
hodajući ka Jani.
Stara Lucija je itekako dobro znala sve detalje Janine bolesti, i
nije se iznenadila njenim izgledom. Ali kad je opazila da sirotica ne
diše, pala je na koljena. Stala je tad vikati na sav glas, zazivati ime
Božje i podizati ruke ka nebu. Svi iz kolone su joj pritrčali u pomoć.
Kad su ugledali Janu, hodočasnici su se uhvatili za glavu. Nisu mogli

svojim očima vjerovati da se djevojka preobrazila u staricu. Dozivali
su i Boga i Baricu istovremeno. Baba Luca se pridigla i pohitala u kuću,
tražeći Janinu majku.
Našla ju je mrtvu, kako potrbuške leži ukočena u kćerkinom kre-
vetu. Lucija se prekrsti i slomljena reče:
– E Barice, tugo moja! Kaznio te Bog, i nek ti Svi Sveci Božji budu
u pomoć duši! Umrle ste i ti i Jana neispovjeđene i nepomazane!
Kao i prije tri tjedna, sišla sa kata iz Janine sobe u prizemlje. Tada
je bila spokojna, a sada je svima donijela strašnu vijest da je i Barica
umrla.
Tragedija i misterija nisu dovoljne riječi da opišu ovaj događaj.
Nitko u selu nikada nije čuo za nešto slično. U isti dan umrle su i ma-
ter i kći. Treće svibanjsko hodočašće na Sv. Vid je otkazano.
Znali su seljani što moraju činiti. Nisu dirali ni pokojnice ni stvari
po kući. Mladići su se organizirali, pa su trojica najhitrijih pojurili u
Čazmu. Jedan je otišao obavijestiti župnika što se dogodilo, drugi je
krenuo po doktora, a treći momak je na sebe preuzeo dužnost poslati
brzojav jedinom muškom Fortuni. Svi ostali su stajali pred kućom i
molili. Oko ograde gdje je Jana zakopala svoju bljuvotinu su letjela
dva plava leptira. Zbog zauzetosti razmišljanjima o nesreći koja je
zadesila Fortune, nitko ih nije ni primjetio.
Prvi je u kuću pokojnica stigao doktor. Vidio je da mrtva Jana drži
u rukama Sveto pismo otvoreno na žutim, gotovo nečitkim strani-
cama četrnaestog poglavlja proroka Izaije. Kada je iz njenih nepo-
mičnih prstiju istrgnuo Bibliju koju je grčevito stezala, krti papir po-
habane knjige se raspao pred očima svih prisutnih. Seljani su se krstili,
ali se nitko nikome nije usudio postaviti nikakva pitanja. Ljudi su bili
previšeni uplašeni da bi se miješali u Božje planove.
Doktor se ponašao kao da se ništa neobično nije dogodilo, i od-
mahujući glavom je prezrivo gledao seljake. Zatražio je od njih da
Janu odmah unesu u kuću i polože na krevet, kako bi mogao izvršiti
pregled. Dugo je proučavao njezino truplo.Već je viđao slične sluča-
jeve oboljenja kod mladih pojedinaca iz okolnih sela, koji su poput
Jane naglo ostarili i ubrzo preminuli. Uslijed toga, odredio je smrt
uzrokovanu ubrzanim Metuzalemovim sindromom. Kod Barice je

ustanovio da je umrla od srčanog udara. Izdao je obje potvrde za
pokop. Ostavio je i pismo sućuti domaćinu kuće, Stanku Fortuni.
Čim je liječnik otišao, baba Luca je prionula na pranje mrtvih
žena. Mokrim krpama istrljala im je tijela i obrisala ih suhim ručni-
cima. Nakon toga im je odabrala odjeću za vječni počinak. Baricu je
na onaj svijet otpremila obukavši je u najljepši kostim i obuvši je u
njene jedine cipele na petu. Ruke joj je položila na prsa, kako priliči,
i maramicom oko glave povezala bradu.
A Jana? O jada i žalosti! Rijetkost je da se mlada, neudana žena
treba pokopati. Takva na drugi svijet ide u vjenčanici. I bez obzira što
je Jana izgledala starije od nje, baba Luca se odlučila držati običaja i
spremiti je pred Boga kao da je sprema za udaju. Odjenula ju je u
majčinu vjenčanu haljinu i obula u lagane letnje bijele sandale. U
ruke joj je stavila kitu đurđevaka, i još je vijencem ispletenim od cvi-
jeća iz cvijetnjaka ukrasila njenu glavu.
Stanko Fortuna je iz Našica krenuo odmah po saznanju da je iz-
gubio ženu i dijete. U Grabovnicu ga je službenim kolima dovezao
direktorov vozač. Utučen čovjek je na putu prema rodnoj kući sve
vrijeme šutio. Osjećao je kao da se teret čitavog svijeta sručio na
njegova široka ramena i zdrobio mu krupne kosti. Svojim snažnim
šakama držao se za lice, ne vjerujući što ga je snašlo. Silno je tugo-
vao, prekoravajući sebe što se nije vratio kući kada je primio Baričino
pismo. Ipak, bilo mu je najvažnije sačuvati prisebnost. Odmah po
dolasku su ga sačekali seljani, izražavajući mu dvostruku sućut. Sa
župnikom i pogrebnikom je dogovorio detalje oko sahrana, i odabrao
lijesove.
Muk je zavladao kada su pred kuću stigli lijesovi. A kad su pokoj-
nice smještene u njih, započelo je tad pravo žalovanje i bdijenje. Iz
cijelog kraja su pristizali znatiželjnici samo da bi se uvjerili da li je
istina to što se pričalo o smrti majke i kćeri. Rijeka svijeta se smjenji-
vala oko lijesova čitavu nedjeljnju noć i cijeli ponedjeljak, sve do
predvečerja, kada ih se sahranjivalo.
Župnik je pred polazak na groblje prvo očitao službu riječi, a za-
tim poveo povorku sa dva lijesa iz kuće. Čitavim putem čulo se nari-
canje starica, zapomaganje udanih žena i kukanje djevojaka. U mo-

mentu spuštanja lijesova u rake, nitko se od sudionika ove tužne
ceremonije nije mogao suspregnuti od plača. Stanka su tada susjedi
pridržavali i davali mu oslonac da ne poklekne pred usudom. Jedino
su grobari mirno stajali sa strane, jedva čekajući da nabacaju isko-
panu zemlju u svježe rake.
Poslije sprovoda kakvog Grabovnica ne pamti, u kući obavijenoj
velom tajni održane su skromne karmine. Ubrzo se i sav taj svijet
razišao. Grabovničani su otišli svojim kućama, a ljudi iz drugih sela
su krenuli put susjednog Milaševca, gdje su na tamošnjem sajmu
željeli vidjeti najnoviju atrakciju: motocikle na zidu smrti.
Stanko je ostao usamljen, sjedeći za stolom svog pustog doma.
Znao je da neće iskoristiti čitavih četrnaest dana dopusta. Nije si to
mogao priuštiti. Vratit će se u Našice čim prođe prva nedjelja po po-
kopu. Baba Luci će ponuditi da mu obilazi kuću i brine o kozama. Bio
joj je spreman platiti za takvu uslugu.
Ženinu i kćerkinu odjeću je složio u vreće. Odlučio ih je dati jednoj
zagrebačkoj humanitarnoj udruzi, čiji su članovi bili prijatelji njegovog
direktora. On ih je nedavno doveo u posjet gradilištu, gdje su oni lju-
bazno popričali sa svim radnicima, ostavivši im svoje posjetnice.
Kako narodni običaji i nalažu, Stanko je na prvu nedjelju nakon
pokopa žene i kćerke otišao na groblje. Kada je stigao do grobova
svojih najmilijih, krenuo se krstiti. Baričin grob je bio potpuno pre-
kriven svježe izniklom zelenom travom, a humak pod kojim je ležalo
Janino tijelo je i dalje pokrivala samo gola, suha, ispucala zemlja. Dok
im je sav uplakan palio svijeće za pokoj duša, iz daljine se prigušeno
začuo molitveni napjev Grabovničana, okupljenih pred polazak u
posljednje ovogodišnje svibanjsko hodočašće.
U isto vrijeme, sa groblja se udaljio muškarac u crnom.
***
Napustivši groblje, Neznanović je požurio do mjesta gdje ga je u
kolima čekao njegov prijatelj iz udruge. Otvorio je vrata automobila
i sjeo na suvozačko sjedalo. Bacio je pogled na suputnikov broš sa
izrezbarenim plavim cvijećem i izreferirao:

– Naša seljančica je krepala. Iscijedili smo je do kraja. Dogodila
se i neka tragedija njezinoj majci. Ne znam od čega je ona umrla.
Obje su pokopane u ponedjeljak. To bi bilo to. Vozi nas u zagrebački
stožer.
Ivanov suputnik je pokrenuo kola i cinično uzvratio:
– Kada smo započeli transfer preko njezine vrpce za kosu, koju si
joj ukrao kod crkve na brdu, svi smo tad dobro znali kako će ta se-
ljančica okončati. Smrt donatora je jedini mogući ishod.
– Znam, brate, ali želio sam se osobno uvjeriti da je krepala istog
onog trena kad sam osjetio da od nje više ne dobivamo energiju.
Osim toga, Grabovnica nam je usput iz Slavonije. Ništa nismo izgubili
time što smo svratili u ovu selendru i utvrdili činjenično stanje stvari.
– Istina je brate Ivane da si jako pedantan i detaljan. Ništa ne
prepuštaš slučaju!
– To je pravac djelovanja koji nas je i doveo do uspjeha. Zbilja ne
bih želio da netko nekad uspije zaustaviti naš transfer.
– I sam veoma dobro znaš da je to apsolutno nemoguće. Samo
mi možemo prekinuti započeti transfer. Nitko osim nas ne zna što se
sa našim žrtvama zaista događa. Niti liječnici ne shvaćaju da se iz
donatora isisava životna energija i da zbog toga ubrzano krepavaju
– govorio je suputnik, naslađujući se.
– Ma doktori su umišljene budaletine. I nema šanse da ikada sa-
znaju da smo mi ti koji donatorima isisavamo energiju do zadnje kapi.
Pojam energetskog vampirizma u službenoj medicini predstavlja pot-
punu nepoznanicu. Da bi opravdali sebe i svoje ograničeno znanje,
liječnici izmišljaju nove vrste neizlječivih bolesti kao navodne uzroč-
nike smrti naših donatora.
– Pogotovo im ništa nije jasno od kada smo se prebacili na seljake
kao donatore. Ne uzimamo više građane, kao nekad.
– Donatori iz gradova su nekako mlitavi. Za razliku od njih, seljaci
su energetski i fizički puno snažniji. Uz to, seljačine ne vjeruju dok-
torima, niti trče za svaku sitnicu kod njih. Uvjereni su da im moljaka-
nje Isusa i Djeve može najviše pomoći. Ali kad se netko od donatora
jednom nađe u opsegu astralne mašine, za njega više nema spasa.
Tu ni Bog ne pomaže! – cerekao se Neznanović.

– Brate, da li pamtiš onaj prototip astralne mašine koji smo davno
konstruirali? – suputnik je svojim pitanjem prekinuo Ivanov smijeh.
Neznanović se za trenutak zamislio. Prisjetio se vremena prije
drugog svjetskog rata, i detalja nastanka prvobitne astralne mašine,
tajno kreirane u ogranku masonske lože kojoj je pripadao. Izučava-
njem drevnih ezoteričnih zapisa o astralnom svijetu, doznali su da je
moguće izazivati kolebanja magnetnog polja i time postizati da se
životna energija odabranih donatora direktno prenese izabranim
primateljima. Te kolosalane informacije su upotrijebili za konstruira-
nje mašine, koja im je omogućavala vršiti takav energetski transfer.
I kod prototipa astralne mašine, kao i kod usavršenog modela, u šu-
pljini velike staklene spiralne cijevi je kružio slani rastvor od 0,9 %
natrijevog klorida. No, prvobitna mašina je bila prevelika i prebučna.
A da bi transfer energije uspješno funkcionirao, bila je potrebna fi-
zička prisustnost donatora smještenog unutar navoja spirale.
– Ta gromada bi za samo jedan dan iscrpila donatora do smrti!
– konačno reče Ivan – Transfere smo radili rijetko, jer smo morali
otimati ljude i biti vrlo oprezni da ne skrenemo pažnju na sebe. Na-
kon šestoaprilskog rata i sloma stare države, odlučili smo uništiti
prototip. Time smo osigurali da mašina ne dospije u krive ruke. Bili
smo proganjani od strane ustaša i nacista. Ali oni nisu uspjeli elimi-
nirati naš ogranak, niti iskorijeniti naša znanja. I još smo iz svega izašli
jači i saznali kako astralnu mašinu možemo dodatno unaprijediti.
Neznanović je ponovo ušutio i pomislio kako bi bila nenadokna-
diva šteta da zbog nekog razloga moraju opet prekinuti sa korištenjem
astralne mašine. Tuđa životna energija mu je isuviše godila da bi je
se tako lako odrekao.
Suputnik je odmah pogledao ka njemu i zaustavio ga u takvom
razmišljanju:
– Nikad više nećemo prekidati! Nikad više nećemo imati pro-
bleme sa uzimanjem energije! Sela su prepuna potencijalnih dona-
tora. Sve što nam je potrebno za uspješan transfer je jedan njihov
osoban predmet.
– Vidiš brate, time se jasno ocrtava koliko mi idemo ispred vre-
mena u kojem živimo. Obojica znamo da i svaka seoska vračara može

uzeti tuđi predmet te pomoću njega napraviti energetsku manipu-
laciju. Samo što vračara otuđen predmet uništava, da bi tim činom
uspjela djelovati na onog kojem je ta stvar pripadala. Ali kakvu korist
u biti vračara ima od svega toga? Malo niskog zadovoljstva jer je ne-
kom naudila? Malo materijalne dobiti od naručioca njezine vračke?
Pa mi smo stoljećima udaljeni od takve prizemne crne magije! Mi sa
našom astralnom mašinom tuđi predmet ne uništavamo, već pomoću
otuđenog predmeta crpimo životnu energiju njegovog vlasnika. Do-
biti svjež priljev energije i znati da se pri tome pomlađuješ – to je
istinska korist! – rekao je Ivan pun ponosa i žudnje.
– Mi se veoma brzo regeneriramo. No svaki naš donator, na svoju
nesreću, ima posve drugačiju patologiju – konstatirao je suputnik.
– Zbog toga i jesmo nadmoćni nad običnim ljudima, kao i nad
znanstvenicima. Dobro smo proučili drevna znanja, i savladali ono
što trust mozgova svjetske znanstvene zajednice neće ni u deset bu-
dućih života shvatiti da je moguće raditi.
– Moramo početi razmatrati daljnji napredak. Trebamo za svakog
od nas napraviti po jednu astralnu mašinu. Tako će i donatori imati
duži vijek trajanja.
– Još je rano za tako nešto, brate moj. Ali budi siguran, mi ćemo
se u budućnosti nauživati. Naše vrijeme neupitno dolazi! – rekao je
Neznanović, potpuno ubijeđen u to što govori.
Preostali dio vožnje su obojica proveli u svojim mislima. Nije im
trebalo još dugo da stignu do odredišta na zagrebačkoj adresi. Ondje
je stolovao njihov masonski ogranak Nezaboravak, koji je proistekao
iz Velike lože Sunca. Članovi masonskog ogranka Nezaboravak su se
pod krinkom istoimene humanitarne udruge bavili ezoterijom i me-
tafizikom, te proučavali polja mračne ontologije. Ime ogranka su uzeli
po cvijeću, a članovi najužeg kruga su se raspoznavali po tome što
su na odjeći nosili broševe sa ugraviranim nezaboravcima.
Parkiravši auto pred vilom, suputnik se obratio Ivanu:
– Brate, sjećaš li se onog visokog, prosjedog fizikalca, sa kojim
sam dugo razgovarao na gradilištu u Našicama?
– Da, sjećam se. Što s njim? – uzvrati Neznanović.
Suputnik se poče kesiti:

– Svijet je malen, brate moj. Jako malen. On će biti naš budući
donator. Iz Grabovnice je.
– ... i u ponedjeljak je pokopao ženu i kćer. Ma jel’ to taj? – na-
dovezao se Ivan.
– Upravo taj! – suputnik se nije prestajao smijati.
– Što mi to nisi odmah rekao? Mogli smo ga već posjetiti. Hoćemo
li se vratiti i izraziti mu sućut? – poče se i Neznanović smijati.
– Ne. On će sam doći k nama. I to za koji dan! – izlazeći iz kola
reče Ivanov prijatelj.
– Kad ga krenemo isisavati i cijediti, svi oko njega će misliti da se
suši od tuge za ženom i kćerkom – Neznanović je zalupio vratima
auta, a preko očnih duplji su mu se na tren navukle guste sjene.
Zbijajući šale na račun svog budućeg donatora, prošli su pokraj
portira i ušli u dvorište. Poigrali su se sa njemačkim ovčarima, i za-
putili stazom od izbrušenog mramora ka vili. Glavni ih je čekao na
katu, u svojoj radnoj sobi. Dok su se Neznanović i njegov masonski
brat uspinjali stepenicama, on je otvorio zamašnu crnu bilježnicu.
Znao je što treba upisati.
Na prvoj slobodnoj stranici, nalivperom je napisao nadnevak, te
naslov: Donator 369 – Stanko Fortuna.
O autorici: Rođena 1975. u Zagrebu, gdje i živi. Piše od skora.

Tatjana Milivojčević
KO ULAZI NEKA
OSTAVI NADU
Živeo sam za dan kada su u naše selo dolazili Cigani na vašar. Prvo
su se pojavljivali pojedinačno, skoro nevoljno, obavezno u „ladama”
i „mercedesima” često starijim i od njih samih. Obavezno su na ko-
lima vukli zakačene prikolice napunjene robom, koja je bila prekri-
vena najlonom i pričvršćena prljavim konopcima. Užurbano bi se
raspakivali, pa bi pustu poljanu u centru sela za tili čas napunili ša-
trama, tezgama i drangulijama svih vrsta. Ispunila bi se tad livada
zvukovima i mirisima. Čula su se zvonca, lutke na navijanje, narodne
pesme u izvođenju nekog derana, a na svakom koraku su cvrčale
krofne i mekike. Za nas klince, to je bio pravi raj!
Danima pre vašara smo se umiljavali roditeljima. Čistili smo avlije
i kokošinjce, sakupljali granje za potpalu, ribali brodske podove u
kućama i obećavali da ćemo sledeće školske godine biti primerni
đaci. Sve smo radili ne bi li umilostili naše očeve i majke da nam daju
što više para, jer najbolji među nama je bio onaj ko kupi najviše že-
tona za stoni fudbal, trambolinu ili ringišpil. Oni malo stariji su uda-
rali boksersku krušku i gađali iz vazdušne puške, da bi izabranici svog
srca osvojili plišanog medu.
Ipak, sve nas je podjednako mamila „Kuća strave i užasa”. Svake
godine smo se takmičili ko je najhrabriji i ko može više puta da prođe
put strave, a da mu ni obrva ne zadrhti. Vrištanje je bilo za male bebe,
kako smo se kasnije šepurili izlazeći iz šatre sa drhtavim nogama i
srcima koja su kucala poput golubijih. Ali to niko nije smeo da zna!
Tog leta sam napunio trinaest godina. Pubertet je kod seoskih
omladinaca dolazio kasnije, čak nekoliko godina nakon prvih brkova.
Noge i ruke su nam se izduživale kao da rastu iz vode sa obližnje reke,
nosili smo obuću za broj veću od naših očeva, ali smo još uvek bili

derišta u pravom smislu te reči. Ganjali smo seoske mačke i džukce,
hvatali žabe po kanalima i smišljali razne nestašluke poput krađe ko-
mšijskih jaja. I svi smo se iz dna duše radovali vašarskim šatrama.
Kao i uvek, Cigani su stigli u zoru. Tokom jutra je poljana vrvela
od njihove dečurlije, jer su Cigani na vašar dolazili sa svim članovima
porodice. Vodili su sa sobom i svoje babe i dede od sedamdesetak
leta, da im budu od koristi. Za ovaj jedan dan su svi zajedno mogli da
zarade više nego što bi potrošili za mesec dana! A bogami i lepo su
se najeli sarmi, pečenja i kolača, koje su im seoski đilkoši krišom do-
nosili iz svojih kuhinjskih ostava u zamenu za par žetona.
Obukao sam svoju najbolju košulju, kosu namazao gelom, stavio
u farmerke džepni sat koji sam za trinaesti rođendan dobio od oca i
namirisao se njegovom toaletnom vodom. Želeo sam da izgledam
stariji nego što jesam. Preko dana sam voleo da se prošetam među
šatrama i tezgama, kako bih osmotrio gde ću kasnije da provedem
najviše vremena. Kupio sam pištolj na kapisle i dve vruće mekike po-
sute šećerom u prahu, pa se vratio kući. Veče sam ostavljao za za-
bavu.
Sa prvim mrakom, nas petorica smo se okupili u samom centru
vašara. Tamo je stajala nova šatra koju nisam video preko dana i za
koju niko od nas nije znao kada se tu pojavila. Iznad ulaza je pisalo:
„Ko ulazi neka ostavi nadu!”. Još jedan izazov za nas, pomislili smo i
zakoračili unutra, smejući se na sav glas.
Pod šatrom nas je sačekao čovek u crnoj odeždi sa kapuljačom
koja mu je prekrivala lice. Kada je bez reči ispružio ruku da uzme naše
žetone, iz rukava mu se promolila šaka puna crvenih i gnojnih pri-
števa. Spustili smo žetone u nju, smejući se još uvek. Kako dobra
maska, mislili smo. Znak je pokazivao da sednemo u čamac koji je
stajao na šinama. Jedva smo uspeli da se uguramo i smestimo na
klupice kada se iznenada začulo zavijanje vukova. Baš im i nije neki
strašan fazon, rekao sam u sebi. Vozili smo se lagano kroz improvi-
zovanu šumu punu paučine i gumenih paukova koji su visili odozgo.
Ispred nas su iskakali kosturi i obezglavljene spodobe koje su na ta-
njirima nosile svoje bradate glave. Već viđeno, međusobno smo ko-
mentarisali.

Začudo, iako je šatra bila dugačka jedva desetak metara, vožnja
se neobjašnjivo otegla u nedogled. Umesto da za to vreme napra-
vimo puno krugova, čamac je neprestano išao pravo, pravo i samo
pravo! Pred nama su, kao iz zemlje, nicali metri i metri novih šina, a
u vazduhu je počeo da se oseća smrad pokvarenih jaja. Obuzeo nas
je kratkotrajni nalet straha. Čamac se naglo zaustavio kada smo stigli
ispred neke pećine sa pet ulaza. Otvori na pećini su zjapili kao ogro-
mna usta nekakve petoglave aždaje. Po izlasku iz čamca smo prišli
bliže pećini, i svako od nas je iznad jednog od ulaza pročitao svoje
sopstveno ime ispisano crvenom bojom koja se slivala i činila svežom.
Kako su znali da se baš tako zovemo? Na žetonima nismo napisali
naša imena, a niko od nas nije rekao svoje kada je ulazio! Noge su
počele da nam drhte. Ipak, tešili smo se da je sve to zasigurno nečija
neslana šala ili igra slučajnosti. Na momenat smo oklevali, ali već
sledećeg trena je svaki od nas prošao kroz njemu namenjena vrata.
Ispričaću vam sada isto onako kako su o svojim najgorim morama
moji drugovi ispričali meni.
Petar je kući imao brata koji je umirao od leukemije. Nakon ula-
ska u pećinu ugledao ga je zdravog i nasmejanog. Brat ga je za ruku
poveo do nekog naprslog ogledala, u kome je Petar video sebe mr-
šavog, ćelavog i teško bolesnog. Iza njegovih leđa su ležala dva mr-
tvačka sanduka. U jednom je bila njegova majka, u drugom otac. Oko
njih je gorelo bezbroj crnih sveća. Preneražen, Petar se okrenuo da
ih pogleda, ali tamo nije bilo ničega osim mrklog mraka. Vratio je
pogled na ogledalo i u njemu je ugledao sebe kako leži u belom kov-
čegu! Brat koji je stajao pored njega je započeo glasno da se cereka.
Od tog smeha i prizora u ogledalu, Petru se krv ledila u žilama! Hteo
je da potrči ka izlazu, smesta da pobegne, ali su ga bratove ruke, brzo
poput munje, uhvatile za zglobove šaka. Kako se Petar sve jače oti-
mao, tako ga je brat sve snažnije stezao i sve mu dublje zabadao du-
gačke nokte pod kožu. Jedva je uspeo da se otrgne od brata i nekako
dospe do izlaza iz pećine. Iza sebe je sve vreme čuo sablasni smeh.
Miloš se plašio vode. Jednog leta se davio na reci i da nije bilo
poštara koji je slučajno tuda prolazio, Miloša odavno ne bi bilo među
živima. Od tada u vodu više nije ušao, niti je rado pristajao da ide sa

nama na pecanje. Za to smo morali da ga molimo čitav dan. On je po
ulasku u pećinu ugledao široku i mutnu reku. Obala kojom je trebao
da prođe bila je uska i strma. Znao je kako je to preveliki zalogaj za
njega, ali nije heto da odustane, baš zato da pred nama ne ispadne
kukakvica. Ako ne ode do kraja, neće moći da nam se hvali šta je do-
živeo. Zbog toga se zaputio obalom. Nakon nekoliko koraka, reka je
iznenada nabujala. Talasi hladne vode su zapljuskivali Miloševa sto-
pala, na šta je je on počeo nekontrolisano da se trese. Najednom se
začulo hučanje sova. Od njih se isto plašio, jer ga je jedna svojski iz-
grebala kandžama kad je želeo da je skine sa duda. Posle je od sta-
rijih ljudi iz sela slušao kako huk sova najavljuje smrt. Potpuno pre-
strašen, zakoračio je nazad, okliznuo se i upao u reku! Besumučno
se batrgao pokušavajući da se održi na površini, ali uzalud. Oko njega
se stvorio vir koji ga je progutao! Pod vodom je držao oči otvorene,
i ono što je ugledao ga je skroz paralisalo! Okruživale su ga stotine
sovinih kandži, koje su počele da mu se zarivaju u telo, brzo otkida-
jući komade njegovog mesa. Zažmureo je i pomislio da je sa njim
gotovo. Tada ga je nešto dohvatilo za noge i iz sve snage izbacilo na
obalu. Sav malaksao, nekako je uspeo da ustane i potrči. Dok je be-
žao, gledao je u svoje ruke, na kojima su duboke i krvave rane zara-
stale same od sebe! Do izlaza je bio suv i nepovređen.
Đorđe se ničega nije plašio, sem zmija. One su mu naprosto ute-
rivale strah u kosti. Sa otrovnicama se nikada nije susretao, ali je
neotrovne belouške na reci zaobilazio u širokom luku. Njega je nakon
ulaska u pećinu sačekao drveni kovčeg. Izgledao je kao kovčeg sa
blagom, iz gusarskih filmova koje je voleo da gleda. Radoznao, kakav
je bio, odmah ga je otvorio. Skamenio se jer je kovčeg je bio prepun
crnih, šištavih zmija koje su istog trena počele da mu se obmotavaju
oko ruku i nogu! Jedna mu je dogmizala na vrat i počela da ga davi,
palacajući račvastim jezikom ispred njegovog lica. Oči su joj bile blje-
štavo crvene, a oštri zubi povijeni unazad. Fiksirala ga je svojim pro-
dornim pogledom! Đorđe se oduzeo! U momentu kad je izgubio dah,
ta mu je zmija pljunula u lice. Mahinalno je zažmureo, ali je osećao
sluz posred čela i nosa. Kada je skupio hrabrost da otvori oči, sve oko

njega je nestalo! Niti je bilo zmija, niti je bilo kovčega! Do izlaza je
stigao u jednom dahu.
Milan se plašio bolnica i lekara. Kao mali je u gradskoj bolnici
operisao slepo crevo i operacija je pošla po zlu. Rana mu se gnojila
i curila mesec dana. Dva puta su je otvarali i ispirali, pri čemu se on
bacakao i derao iz sveg glasa, pa su medicinske sestre morale da ga
vezuju za krevet. Tada se nadobijao injekcija, ne zna im se ni broja!
Zamrzeo je bele mantile i više ga nikakva bolest nije mogla naterati
da ode kod doktora. Otac ga je na silu još samo jednom odveo do
seoske ambulante na obavezni sistematski pregled, usput ga bijući
štapom. Milan je po ulasku u pećinu ugledao bolnicu! Neko se šali
sa njim, pomislio je. Ali hteo je da vidi šta je to taj neko smislio. Ušao
je u bolnicu. U njoj nije bilo ni žive duše, samo su sa plafona visili
špricevi, igle, skalpeli, raznovrsna klešta i hvataljke. Dok je užasnut
gledao kako su se medicinski instrumenti zlokobno klatili iznad nje-
gove glave, nešto ga je uhvatilo ispod pazuha i ponelo ka operacio-
nom stolu koji se iznenada stvorio nasred sobe. Taman kada je hteo
da vrisne, neko mu je zalepio flaster preko usta. Uporno se osvrtao
kako bi ugledao lica svojih mučitelja, ali oko njega nije bilo nikoga,
mada je stisak ruku koje su ga nosile itekako osećao. Nevidljive ruke
su mu zadigle košulju i vatom brisale kožu na stomaku, iznad koga se
u vazduhu pojavio skalpel. Osetio je oštar bol. Skalpel je sekao nje-
gov stomak! Nešto toplo mu se slivalo na kukove. Znao je da je to
njegova krv! Počeo je da gubi svest, i tada je ugledao lice svoje majke.
Na trenutak se povratio i osetio olakšanje, ali je zatim doživeo novi
šok. Njegova majka je bila ta koja je držala krvavi skalpel u ruci i no-
sila okrvavljenu hirušku masku na licu! Čvrsto je zatvorio oči u nadi
da će prikaza nestati, jer bio je siguran da to ne može biti njegova
majka. Kada je ponovo pogledao, ležao je pred pećinskim izlazom.
Ja sam se plašio bola i nemoći koju su osećale stare, nepokretne
i teško bolesne osobe. Čudno za jednog klinca zdravog kao dren, znao
sam to, ali bilo je dobrog razloga za taj strah. Moja baba, koja me je
odgajila i provodila više vremena sa mnom nego moja majka, godi-
nama je ležala bolesna u krevetu. Telo joj je kopnilo i venulo, a život
je polako čilio iz nje. Poslednjih nekoliko meseci je bila sva u ranama

i trpela je neizdržljive bolove. Moja mama ju je kljukala najjačim le-
kovima, pa je većinu vremena spavala. Kada je bila budna ispuštala
je strahovite krike. Ledio sam se od tih zvukova koji su ostali urezani
u moje pamćenje!
Mene je nakon ulaska u pećinu dočekao mrak. Nisam video ni
prst pred okom. Ispružio sam ruke ispred sebe, pokušavao da napi-
pam nešto, ali uzalud. Osećao sam se izgubljeno u tmini. Prešao sam
nogu pred nogu nekih desetak koraka, kada se ukazao snop svetlosti.
Krenuo sam ka njemu i obreo se u okrugloj sobi bez prozora. Nasred
sobe je bio starinski drveni krevet, ispod koga je stajao limeni lavor
pun vode. Na krevetu sam ugledao svoj veliki uramljeni portret, na-
slikan živim bojama. Hteo sam da ga dodirnem, ali sam se iznenada
i protiv svoje volje našao u krevetu! Ležao sam i nisam mogao da se
pomerim. Pokušao sam da viknem, ali nisam mogao da ispustim ni
glasa. Telo je počelo da mi gori od bolova! Gledao sam kako se na
mojim staračkim rukama otvaraju krvave rane! Na stomaku sam imao
kesu u koju sam se praznio! Nisam mogao da verujem da mi se de-
šavala moja najgora mora; star sam, bolestan i nemoćan! Osetio sam
nepodnošljiv smrad sopstvenog pražnjenja koji je u meni izazivao
nesnošljivu mučninu. Ispovraćao sam se nekoliko puta po sebi i gušio
se u sopstvenoj povraćki! Odskakao sam od kreveta, jer su bolovi
postajali nesnosni! Kada sam mislio da ću ispustiti dušu, bolovi su
odjednom prestali! Pogledao sam u svoje ruke koje su ponovo bile
zdrave i dečački mlade. Tada sam shvatio da ne ležim u krevetu, već
na zemlji i da nema sobe u kojoj sam do maločas bio. Skočio sam na
noge i pojurio nazad. Na izlasku iz pećine pogledao sam u svoj sat i
video da je prestao da radi. Kazaljke na njemu su stale na dvanaest
sati.
Sva petorica smo se istovremeno vratili do pećinskih ulaza koji
su se pred našim očima zatvarali i nestajali zajedno sa našim imenima
koja su postepeno bledela. Na pamet nam nije padalo da sednemo
u onaj čamac kojim smo se dovezli dovde. Potrčali smo iz sve snage.
Ovoga puta smo trčali taman toliko koliko je trebalo da se pređe ša-
tra duga desetak metara. Izleteli smo napolje bledi od straha i iscr-
pljeni od umora. Tek tada smo se međusobno pogledali. Svi smo imali

po jedan pramen bele kose na temenu, trag koji će nas podsećati na
ovu vašarsku noć. Kućama smo otišli odmah, ne izgovarajući ni reči.
O tome šta smo doživeli te strašne noći, po prvi put smo progo-
vorili tek nakon nekoliko meseci. U međuvremenu smo saznali da
niko osim nas nije video kuću strave te večeri na vašaru. Kako je to
bilo moguće, kao i sve ostalo što nam se u njoj dešavalo, nismo umeli
da objasnimo. Pramen sede kose je ostao kao dokaz da se sve zaista
dogodilo, ili je i on možda bio samo posledica naših ranijih strahova.
To nikada nećemo saznati. Ali ima još nešto. Svakoga od nas, s vre-
mena na vreme, sve ono što nam se dešavalo u kući strave ponovo
mori u snovima. U njima se pojavljuje i čovek u crnoj odeždi, koji
upire rukom punom prišteva u natpis iznad ulaza šatre. Time kao da
nas podseća da se uzalud nadamo da će more prestati, jer iznad ulaza
je lepo pisalo: „Ko ulazi neka ostavi nadu!”. Mi smo našu izgubili.
O autorki: Rođena 1975. godine u Sremskoj Mitrovici. Piše poeziju i prozu.

Žanrovske priče su joj objavljivane u zbirkama „Nešto diše u mojoj torti”
(2014.), „Makrokozma 21” (2016.), „Ukleti grad” (2016.), i časopisu „Argus
Books Online Magazine #16 (2017.)

Tihomir Jovanović
NEBO PUNO
SVITACA
Voleo sam da se u smiraj dana
popnem na kule drevnog grada des-
pota Đurđa i njegove žene Jerine,
onda kada se Dunav zacrveni kao da
njime umesto vode teče vino. Kada
se u nastaloj tišni čuje samo brunda-
nje šlepera i kada rumeno pređe u
crno. Kada voda više ne izgleda mi-
roljubiva iako teče tiho i bez talasa,
kao da je tama produbi i u njoj
probudi neka noćna vodena bića
nalik onima iz Lavkraftovih priča.
U vreme kada se gradila smede-
revska tvrđava, Srbija se nalazila pri-
tisnuta između Ugara i Turaka. Kome
se carstvu privoleti i umiliti? A Je-
rina, pre bi se mogla nazvati nesreć-
nom nego prokletom. Došla je iz
Grčke, iz porodice Kantakuzina.
Udala se za čoveka starijeg od nje
dvadeset godina. Da bi sačuvala mir
u zemlji, svoje dve ćerke morala je
dati tuđinima. Katarina se udala za
ugarskog grofa Urliha II. Turci su bili
ljuti zbog ovoga i tražili su njihovu
drugu ćerku Maru, za Murata II. I
otišla je u njegov harem.

Grad je nastajao od tuge i bola. Zidanje se odvijalo uz kuluk i
odricanje. Teško kamenje dovoženo je iz kamenoloma kraj Rama,
volovskim kolima i čamcima do Smedereva. Tu se klesalo kamenje i
pravio malter mešan sa jajima da bi se obezbedila bolja vezivnost i
trajnost. Seljaci su ostajali gladni, a Jerina posta prokleta...
Uprkos svim stradanjima u ratovima, smederevska tvrđava ostala
je najbolje sačuvana ravničarska tvrđava. Još i danas stoje uzidani
natpisi despota Đurđa na donžon kuli: „Hristu Bogu blagosloveni
despot Đurađ, gospodar Srbije i Pomorja zetskog, po volji njegovoj
sagradi ovaj grad u leto 6938. Iznad teksta je krst, natpis „Car slave“
i znak „Isus Hristos pobeđuje“, zbog čega je ova kula u narodu po-
znata kao „Krstata kula“ i kula „Krstača“.
Godina 6938-ma od nastanka sveta ili 1453. godina posle Hrista.
Hilljade i hiljade godina, šta je nekih 60 – 70 godina ljudskog života
prema ovome? Od toga polovinu života čovek provede u neznanju i
nemoći, dečijoj ili staračkoj. Koliko je generacija i života proteklo u
tih 6938 godina i posle toga? Koliko generacija... i sve se to spiska na
neke glupe ratove, ubijanja, rušenje.
Polako bih sišao niz stepenice i prošavši kroz jato uzemirenih šiš-
miša koji su kretali u noćni lov, izašao iz tvrđave.
Posle toga svratio bih do „Solunca“, kafane preko puta tvrđave,
oprezno prelazeći šine i pazeći da se u daljini ne pojave dva užarena
oka lokomotive ili roj varnica koje bi izletele sa dimom, kao znak da
se približava voz. A onda sam sa društvom uživao u pivu, vinu ili ra-
kiji. Nije mi bilo bitno šta pijem, sve dok me je opuštalo. Kafanski
vazduh je bio pun duvanskog dima koji je štipao za oči. I bio je to
dobar izgovor za suze u očima. Duvanski dim, a ne tamo neko seća-
nje na nekog ko me je povredio ćutanjem a ne rečima. Od nje više
nikakvog glasa, ni pisma...
Skrivena duvanskim dimom naviru sećanja na leta u Beogradu.
Na večernje letnje šetnje Topčiderskom šumom. I na svice u grmlju,
i njihovo uzletanje ka nebu kada ih uznemirimo, kada se pomešaju
sa zvezdama. Nebo tad postane prepuno svitaca...
Nekako mi je rat pomagao da je zaboravim, i da ljudi mene za-
borave. Kada imaš probleme da sačuvaš živu glavu onda svi ostali

problemi postaju ništavni. Nije mi bio toliki problem da sačuvam
svoju glavu kao glave onih koji su mi dragi. Kažu da svi ljudski strahovi
potiču od straha od smrti. To je tačno i u mom slučaju, samo što se
nisam plašio sopstvene smrti već smrti ljudi koje volim. Plašio sam
se da ne ostanem sam, a opet, sa druge strane, bio sam primoran da
napustim ljude koje volim... I tako, većinu svog života bivao sam usa-
mljen, i gomilao sećanja duga nekoliko ljudskih života...
Posle ratova, kojih je na Balkanu uvek bilo u izobilju, ostajao sam
bez prijatelja, poznanika, ljubavi... To je moje prokletstvo. Večnost.
Ne znam da li i besmrtnost ili me samo nije hteo metak, šrapnel, sa-
blja, bilo koje oružje. I neka zadobijena rana brzo je zarastala. A kada
ljudi bliski meni nisu umirali – ja sam morao njih da napustim, da ne
primete moju mladost koja traje, dok na njihovim licima bore postaju
sve brojnije i dublje...
I sve sam ih napuštao. Samo Mariju nisam. Ona je otišla bez reči.
Ne znam kuda i ne znam zašto. Možda je nešto slutila o meni, o mojoj
dugovečnosti...ili je u pitanju bila obična ženska priča. Ostala su mi
samo sećanja, jer me je moja večita mladost odvraćala od toga da se
fotografišem i ostavljam tragove svog postojanja i nepromenjivosti.
A počelo je naivno, iz mladalačke radoznalosti i želja koje idu uz
to doba. Kada vidite stare ljude, pogrbljene, nemoćne i zavisne od
tuđe pomoći, poželite ili da umrete mladi ili da večito ostanete mladi.
Ono prvo je puno lakše. A da li je taj korak hrabrost ili kukavičluk,
mišljenja su podeljena...
Studirao sam u Pragu, gradu sa hiljadu tornjeva i još više pivnica,
podzemnih hodnika i laguma. Upoznao sam se sa Janom Peternekom,
studentom medicine. Bio je mlad i neobuzdan. Željno je čitao knjige
drevnih tajni o alhemiji i drugim zabranjenim naukama. Nije izbivao
iz biblioteka i antikvarnica. Ponašao se kao lešinar. Kada bi čuo da je
umro neko sa bogatom kućnom bibliotekom, odmah bi se pojavio
da otkupi retke knjige.
On je delio moje mišljenje o starosti i mladosti, uz napomenu da
je život ionako kratak i da ga ne treba skraćivati.
– Da li bi hteo da vidiš jedno mesto? – upitao je dok smo sedeli
u pivnici – Želim da te upoznam sa jednom izuzetnom osobom.

Janovo lice zračilo je neobično nadzemaljski, oči su mu bile uža-
renije od vrha cigarete u njegovoj ruci. Video sam da je u pitanju
nešto do čega mu je veoma stalo.
– A kada? – upitah ga.
– Odmah sada!
Da, veoma mu je stalo do toga.
Napustili smo pivnicu. U međuvremenu su se na grad spustile
tama i izmaglica. Ulične svetiljke su jedva nudile dovoljno svetlosti.
Zadigao sam kragnu i privukao revere kaputa uz vrat. Vazduh je bio
oštar a para iz naših ustiju sjedinjavala se sa palom izmaglicom, čineći
je još gušćom.
– Nije daleko odavde – šapnu Jan – Par raskrsnica dalje. Sigurno
pretpostavljaš o čemu se radi?
– Mislim da znam, pronašao si nekog ko će nam pomoći...
Zgrada do koje smo stigli bila je napravljena od crvene cigle sa
utisnutim znakom ciglane. Ogromni prozori na spratu bili su za-
tamljeni, kao da unutra nema žive duše, a sve je delovalo kao da su
je poslednji stanari napustili vrlo davno, bežeći od nekog prokletstva.
Tako mi se činilo gledajući mračnu fasadu i zamišljajući da se unutra
krije neko pritajeno zlo...
– Deluje mi prazno – rekoh, pokazujući Janu mračne prozore na
spratu.
– Ah ne! – licem mu se razvuče osmeh – Mi ne idemo gore, idemo
dole...
Pogledao sam ga, kao da pitam ima li sve ovo ikakvog smisla. Jan
samo odmahnu glavom i gurnu teška vrata. Stepenice su bile strme
i uzane, a njihov kamen izlizan od bezbroj koraka načinjenih po
njemu. Na dnu stepeništa su se nalazila mala crvena vrata sa zveki-
rom u obliku lavlje glave. Jan udari tri puta o vrata. Posle nekoliko
sekundi čuše se zvuci vučenja nogu po podu. Zatim videsmo tračak
svetla kroz otvor špijunke, pa zatamnjenje na njoj, i onda se vrata
otvoriše.
Pred nama je stajao starac sede kratke brade i duge masne kose,
koja je virila ispod kape. Nije delovao nimalo kao neko ko vam može
uliti veru u večitu ili dugotrajnu mladost i život.

Kao da mi je starac pročitao misli. Pogledao me je setnim i sitnim
vodnjikavim očima i rekao:
– Znam da ne delujem baš mladoliko. Ali znate, rad na ovome je
trajao prilično dugo. Prošle su tolike godine i za mene je bilo isuviše
kasno da ostanem večito mlad. Mogu ostati samo večito star.. –
Da, mladost se ne može vratiti. To što on nudi je samo zaustav-
ljanje ili usporavanje starenja. Janove i moje godine bile su idealne;
ni prestari ni premladi, tela u punoj snazi...
Uveo nas je u prostoriju pretvorenu u laboratoriju. Očekivao sam
u njoj prizor nalik ilustracijama iz alhemičarskih knjiga i brošura, na
kojima su laboratorije prikazane kao sobe prepune zadimljenih pla-
menika i isparavajućih retorti i eprueta. Umesto toga, videh samo
niz bočica sa raznobojnim tečnostima i kermičkim posudama za me-
šanje sastojaka.
– Kako da znamo da je delotvorno? – Jan me je iznenadio posta-
vivši ovo pitanje, izražavajući sumnju u efikasnost napitka. A ni star-
čev odgovor nije bio ništa manje čudan.
– Nažalost! To možete saznati tek za nekoliko godina i posle stalne
terapije – On je ovo nazivao terapijom „Uzmi ili ostavi!“.
Naravno, uzeli smo. Iskušenje je bilo isuviše jako. To je bila prva
terapija, jer dejstvo napitka nije trajno i morala se uzeti nova količina
nakon tri meseca. U suprotnom bi usledilo starenje, ali ne obično.
Bilo bi puno brže nego kretanje na ubrzanim snimcima u crno-belim
komedijama Čarlija Čaplina, samo što nimalo ne bi bilo smešno.
I prolazili su meseci i godine... Janovi i moji putevi su se razišli.
Ostali smo u vezi, ponekada bi smo se sreli. Oh da, lako smo se mo-
gli prepoznati i posle puno godina. Jer one na nama nisu ostavljale
trag...
I evo, sada sam u ratnoj 1941-oj godini u Smederevu. Pijačni je
dan i puno ljudi. Puno tezgi sa povrćem i voćem. A ja tražim jednu
posebnu. Tezgu sa eliksirom. Sada je mnogo teže doći do njega i mo-
ram da uzmem veću količinu, jer ne znam dokle će trajati ovo ratno
ludilo...
Ljudi se guraju i žure; neki na voz, drugi da što pre potroše obez-
vređeni novac stare Jugoslavije ili da ga zamene za Nedićeve dinare.

Istina, na novim novčanicama nije pisalo Nedićev dinar, samo su ga
ljudi tako zvali. Pisalo je „Srpska narodna banka“. A moji džepovi bili
su puni starih novčanica kraljevine Jugoslavije.
Nemci užurbano odvoze kolica prekrivena ciradom u tvrđavu, i
gomilaju ih iza drevnih zidina. Između železničke stanice i tvrđave je
ringišpil, zabava za decu dok se roditelji bave pijačnom trgovinom.
Sve deluje kao da nije rat, kao da niko ne primećuje mnoštvo okupa-
torskih vojnika. Kao da niko nema želju da im se suprostavi. Uosta-
lom, nikom to i ne pada na pamet posle pretnje da će streljati sto
Srba za jednog poginulog nemačkog vojnika.
Među licima nemačkih vojnika se posebno ističe golobradi mla-
dić plave kose i očiju. Deluje mi poznato, a ne znam odakle. Izgleda
tačno onako kako su nacisti zamišljali pravog Arijevca. A ja znam da
on to nije. Znam to dobro, ali ne sećam se odakle. Kada si dugovečan,
previše sećanja se nagomila...
Video sam kako je i on pogledao ka meni, a zatim brzo okrenuo
glavu i zavukao se u grupu koja je unosila teret u tvrđavu.
Da li je i on mene prepoznao? Da sam ga nedavno upoznao setio
bih se sigurno. Bilo je to davno, a on je i tada bio mlad kao i ja...i onda
i sada...
Pošao sam ka tvrđavi ne bih li razrešio tu misteriju, ali se ispred
mene ispreči nemački vojnik sa mašingeverom na prsima i kažiprstom
desne ruke zavučenim u okvir kod okidača...
– Halt! – reče on i pokaza mi rukom da se vratim.
Stajao sam još par trenutaka i onda krenuo nazad. Zaustavio sam
se i još jednom pogledao ka zidinama. Mladić plave kose nestao je
unutar drevnog grada despota Đurđa i proklete Jerine.
***
Prepoznao sam svog čoveka. Kao i uvek, nalazio se za crvenom
tezgom, natrpanom teglicama i flašicama. Med, rakija i biljni melemi
protiv svih bolesti. Na takvom mestu lako može da prođe i eliksir
starog alhemičara iz Praga. Još uvek je nalazio put dovde, ali pitanje
je dokle će to moći. Uzeo sam tri bočice napravljene od tamnosme-

đeg stakla. Bile su zapečaćene voskom sa utisnutim žigom praškog
alhemičara – krunom i mačem. Na žutoj etiketi je gotskim slovima
pisalo „Alpski tonik“. Prodavac bi neupućenim znatiželjnicima obja-
snio da je to tonik za jačanje organizma, sačinjen od mešavine pla-
ninskih trava. A cena mu je bila takva da je odbijala sve one koji bi i
slučajno pomislili da ga kupe. Takvi bi se okretali od tezge i odlazili,
sležući ramenima i vrteći glavom...
Izvadio sam iz džepa čitavu hrpu zgužvanih novčanica sa likom
mladog kralja, koji je sada na sigurnom mestu, u Londonu...
– Nemate nove novčanice? – upita me trgovac.
– Ne, još nisam stigao da zamenim – rekoh.
– Dobro!“ – nevoljno je pristao, prebrojao novac, a onda dodao:
– Sledeći put primam samo Nedićev dinar...
Klimnuo sam glavom i otišao.
Još je rano da pođem ka Plani. Radnički voz broj 4714 stoji na
koloseku i polazi u 14 sati i 12 minuta. Imam dovoljno vremena da
odem do „Solunca“ i popijem neko pivo pre polaska. U toj kafani se
uvek setim Marije. Sedeli smo obično za stolom kraj vrata, gde je leti
dopirala spoljna svežina večeri, a zimi je gorela peć u kojoj je veselo
pucketala vatra, dok je plamen gutao bukove cepanice.
Sada je leto, ali sećanja ne mare za godišnja doba, ona samo na-
iđu i pritiskaju. Ne možeš ih otelotvoriti. Iz „Solunca“ se čuje nemački
jezik. Pivopije na delu. Smeju se, šale i galame. Neki od njih pokuša-
vaju čak i da zapevaju na onom grubom grlenom jeziku.
Odustao sam od „Solunca“ i krenuo ka vozu. Krcati vagoni stoje
na šinama, a mnoštvo ljudi nastoji da se ugura u već prepune vagone.
Oni najsrećniji, bar su tada tako mislili, uspeli su da se proguraju na
sedišta, i sada kroz prozore posmatraju ljude koji se tiskaju na vra-
tima. Prevelika gužva za moj ukus...
Odlučio sam da odem do Carine, kod prijatelja, i sačekam da se
raziđe gužva. Uhvatiću popodnevni voz. Nije mi toliko stalo da se
vratim. Roba je kod mene, a to mi je najvažnije...
I dok se penjem ka periferiji, okrećem se da bacim pogled na grad
i na Dunav. I vidim nešto čudno. Iz zidina grada izvija se stub crnog
dima i kao da čujem povike ljudi i vrisak žena... ili me to čula varaju?

Ili je to neka slutnja, nagoveštaj onoga što će se desiti? Znao sam...
odjednom sam znao šta će se desiti i ubrzao sam korake.
– Gospode Bože! – šapnuh ja, u to vreme zakleti ateista, i požu-
rih uzbrdo.
Načinio sam samo nekoliko koraka.
Nešto moćno, nevidljivo, bacilo me je na tlo. Oko mene razletelo
se kamenje, pokidane grane, komadi stakla. Krici i urlici kao da su
postali materijalni, zabadaju se u mene. Eksploziju nisam čuo, kao
da se desila u tišini...
Dižem se sa zemlje. I dalje ništa ne čujem, a kroz crvenu izmaglicu
vidim samo ruševine kuća i ljude kako leže okrvavljeni. Neki od njih
ustaju, teturaju se i opet padaju.
Zvuci počinju da dopiru do mene, prvo kao šumovi a zatim po-
staju razgovetni. Glasovi ljudi, plač, vrisci... Sve ono što sam čuo pre
eksplozije. A zatim zavijanje sirena i pištaljke.
Dovukao sam se do Carine. Ovde nema toliko ruševina, a kuća
mog prijatelja je pošteđena, ako ne računamo nešto polomljenih
crepova od palog kamenja.
Kasnije sam saznao da je u tvrđavi eksplodirala municija, granate,
bombe. Sve se razletelo, a grad su od većeg uništenja spasile samo
drevne zidine. Mada, Nemci ne bi ni odabrali ovo mesto da nije bilo
baš tih zidina koje su zagrađivale prostor i činile ga idealnim za skla-
dištenje municije i naoružanja, pre nego što ih upute negde dalje, na
neki novi front.
Uzrok eksplozije niko nije znao. Ili je počinilac i sam nastradao u
njoj, ili je to bila sasvim pogrešno isplanirana diverzija, sa toliko tra-
gičnim krajem da bi se bilo ko odvažio da prizna kako je baš on to
učinio.
***
Smederevo je zamrlo posle eksplozije. Većina zgrada bila je sru-
šena ili teško oštećena. Mrtve su danima izvlačili ispod ruševina.
Razmišljalo se i o tome da se grad napusti i postane utvarni grad. No
malo po malo, život se vratio i obnovile su se zgrade. Uprkos ratu,
smederevske rane su zacelile.

Danas samo nakrivljena kula tvrđave i spomenik pokraj železničke
stanice podsećaju na taj događaj. Ljudi ne žele da ga se prisete. Čak
i oni stariji koji su preživeli, kao da su ga izbrisali iz sećanja i ne pre-
nose priču svojim potomcima.
Ponovo sam u Smederevu, posle nekoliko decenija. Nisam za-
boravio tragediju koja se ovde desila, ali svoje sećanje ne smem
nikom da ispričam. Šetam gradom, bez straha da će me neko pre-
poznati. Na ulicama vlada svečana atmosfera. Folklorni ansambli
izvode spletove narodnih kola i igara na bini postavljenoj na trgu.
Svuda okolo su raspoređene kućice u obliku velikih vinskih buradi.
Grad izgleda sasvim drugačije nego onda. Stigla je „Smederevska
jesen“.
Masa sveta sliva se u tvrđavu. Unutar zidina je pravi vašar. Tezge
su poređane sa obe strane staze koja vodi ka malom gradu. Osećam
miris pečenja, svadbarskog kupusa i ušećerenog voća. Ringišpil se
okreće na ledini. Meni sve to deluje nekako na silu ugurano u drevnu
tvrđavu. A ja se nekako u nju uklapam; u odeći starog viteza, kao član
viteške grupe Perun, došao sam da učestvujem u viteškom nadme-
tanju. Odeven sam u pancir košulju, ili verižnjaču kako je neki nazi-
vaju. Za pojasom mi je dvosekli mač, a na glavi nosim kacigu sa vizi-
rom. Hodam stazom i povremeno zastanem da popričam sa ljudima
kojima je viteška odeća interesantna. A onda, na njihovo čuđenje,
odbijam da se fotografišem sa njima.
Pogledom tražim tezgu sa biljnim preparatima, melemima i do-
maćim rakijama. Negde pre mosta na Jezavi, prepoznah tezgu crvene
boje. Vidim staricu za njom. Još nekoliko koraka i stigao sam.
– Imate li Alpski tonik? – upitah i pogledah u staricu, čiji pogled
je dotle bio uperen u tezgu, a glava oslonjena u šake..
Čuvši moje pitanje podigla je glavu.
Taj pogled, te oči. Otkuda ih poznajem?
Onda se i staričine oči raširiše od iznenađenja. Iz njih nestade
one staračke odsutnosti i zamućenosti. Oči joj postaše bistre, duboko
plave, kao nekada...
– Nemoguće! Nemoguće! – šaputala je drhtavim glasom.

– Šta je nemoguće gospođo? – pokušah da zanemarim ono što
sam shvatio.
Ćutala je. Da li pokušava da nađe prave reči? Da li je mislila da
se prevarila? Ili jednostavno želi da ne odgovori? A onda ipak reče:
– Nemoguće je da si to ti... posle toliko godina, isti...
– Gospode! – pomislih. Istina je. Bila je to Marija. Moja Marija,
koja je onda iznenada nestala. I sada se pojavila, posle toliko godina
i još uvek me se seća. Bilo je to ono čega sam se najviše plašio – su-
sret sa osobom iz prošlosti. Susret koji će me razotkriti ili zaboleti.
Susret sa osobom koja je ostarila, čiji vek je na isteku.
Osetio sam paniku. Da pobegnem kao što je to ona nekada uči-
nila? Da sve negiram? Kažem istinu? Ili da se predstavim kao“sopstveni
unuk“?
– Marija.. – šapnuo sam i otkrio istinu.
U meni je prevladala želja da saznam šta se to onda desilo. Zašto
je nestala? Da li je pokušala kasnije da me pronađe? Da li je negde
pronašla pisma koja sam joj pisao? Da li me je volela?
Mada mislim da mi je već dala odgovor na ovo poslednje pita-
nje...
– Marija, zašto si onda nestala? – upitah je.
– Oh, zar je to više važno? Hoćeš li da kupiš taj eliksir i da odeš?
Ili...? – skrenula je temu razgovora.
– Marija.. – počeo sam i zastao. Obraćao sam joj se kao da je i
dalje šiparica, ona devojčica koja je tek postala devojka a ne starica.
Za mene je ostala ista, iako su prošle tolike godine. Tako malo od
večnosti, a puno u ljudskom životu.
– Marija, zašto? – insistirao sam.
– Sedi ovde kraj mene na klupu – rekla je i pomerila se malo ulevo
– Ako želliš, mada mislim da znaš...
Seo sam. Oklop i oružje udariše u drvo. Oslonih se laktovima o
tezgu i zagledah se u Mariju. Gospode, kako bi bilo lepo da smo ostali
zajedno. I ostarili zajedno. Stariti, osećati, umirati...
– Vodio si dnevnik – počela je – Nisi mi to nikada rekao. Ali žen-
ska radoznalost je učinila svoje.

Potvrdno sam klimnuo glavom. Mogao sam to i da pretpostavim,
da nisam bio previše samouveren i nesmotren.
– Ti si spavao, posle nekoliko piva, a mene je bolela glava i nisam
mogla da zaspim. Ustala sam, otišla do stočića, i u fioci potražila as-
pirin. Umesto tablete, pronašla sam tvoj dnevnik. Znaš onu malu
crnu beležnicu u kožnom povezu?
– Znam, sećam se... kasnije sam je spalio da neko ne zaviri unu-
tra i otkrije moju tajnu, ali bilo je kasno...
– Plakala sam... bila sam tužna. Morala sam da odem, plašila sam
se. Znala sam da ćeš me napustiti onda kada na meni primetiš znake
starosti. A ti ostaješ mlad. Da li si zamišljao da ću ovako izgledati kada
ostarim?
– Marija – pokušah da je prekinem – nisi u pravu. Nikada ti to
nisam rekao, ali... dok sam bio sa tobom, pomišljao sam da prekinem
sa tim... ali kada si otišla sve je postalo besmisleno. Nadao sam se
da će se pojaviti neko ko će mi značiti bar donekle koliko si ti...
– Nemoj reći da nije? – govorila je žustro kao da je još uvek šipa-
rica.
– Ne moraš da mi veruješ – bilo mi je čudno što se jednoj starici
obraćam sa Ti, ali to je moja Marija, na neki način za mene još uvek
mlada.
Ćutali smo. Izgledali smo kao čudan spoj za nekoga ko bi nas po-
smatrao sa strane. Mogao bi svašta da pomisli osim neverovatne
istine. Oboje smo kopali po svojim sećanjima, a bilo ih je puno. Ustao
sam i rešio da pođem.
– Pa hoćeš li da kupiš taj napitak ili ne? – upita me ona.
Odmahnuo sam glavom.
– Ne budi lud, onda više sve to nema smisla.
– Nema... nije ga ni bilo.
Pošao sam ka sceni gde se trebao održati viteški turnir. Još jednom
sam se okrenuo i video kako Marija prinosi dlan obrazu i sa njega ne-
što otire. Ubrzao sam korak i osetio kako me mač lupka po butini...
Tribine na kojima je sedela publika bile su prepune. Činilo se kao
da okupljena svetina isčekuje da će se desiti prava bitka nekadašnjih
vitezova, bitka na život i smrt.

– Pa gde si dosad? – upita me Miloš, vođa naše grupe – Opet
juriš za nekim suknjama. Ej bre, pa nije ovo stvarno srednji vek kada
su se dame ložile na vitezove..
– Nije – složih se. Moja dama... starica za tezgom. A ja, iako puno
stariji od nje, i dalje mlad.
– Izaberi protivnika! – trgnu me Milošev glas iz razmišljanja i ja
podigoh glavu.
Gledao sam u suparnike, članove viteške grupe iz inostranstva.
Stigli su na nadmetanje iz neke od onih baltičkih zemalja, čija imena
stalno brkam. Bili su puno bolje opremljeni od nas. Sve na njima je
delovalo kao da su nekim čudom ovde prispeli direktno iz mračnog
srednjeg veka. Jedan od njih mi privuče pažnju, iako mu je lice bilo
delimično skriveno šlemom i nosnikom. Ispod kacige mu je virila duga
plava kosa, a u prorezima vizira bile su plave oči...
Jednom sam pomislio da je Arijevac a znao sam da nije, i nisam
znao odakle mi je poznat. Sada znam. Iz jedne od praških pivnica...
Nije bio Čeh, kao što to nisu bili ni mnogi drugi koji su se tada
vukli po Pragu, željni znanja ili provoda.
Pripadao je grupi koja je sebe nazivala „Mračna zora“. Religiozni
fanatici i istovremeno okultisti. Družili su se sa anarhistima, socijali-
stima, i svima koji su mislili drugačije...
Izvukao sam mač iz korica i prišao mu. Kada sam mu vrhom mača
dotakao grudi, video sam kako mu se zenice očiju šire iza vizira. Bio
je izazvan i znao je da ovo neće biti obična borba. Ostali takmičari su
se povukli u stranu i ostavili nam prostor na bini.
Borili smo se kao da smo na bojnom polju, kao da smo istinski
neprijatelji. Ja sam svoje motive znao. Hiljade poginulih u onoj ek-
sploziji. A njegovi motivi? Možda samo borba za goli život – jer zna
da nije besmrtan, već samo dugovečan, i to što zna da neću oklevati
da ga ubijem tu pred gomilom ljudi.
Navaljivao sam sve žešće na njega dok nije pao na leđa. Vrh mog
mača bio mu je na grlu. Zatupljeni vrh, ali ako pritisnem dovoljno
jako...
– Zašto? – pitao sam samo jednom rečju.

Znao je na šta se pitanje odnosi. Samo je on znao da ga pitam za
ono što se desilo petog juna 1941-ve u ovoj istoj tvrđavi. I zašto je
ponovo ovde...?
– Nisam verovao, nisam znao da će se to desiti...
Moj mač mu je predugo stajao na grlu. Ostali vitezovi se uzne-
miriše i priđoše nam, shvatajući da se dešava nešto neobično. Miloš
me uhvati za ruku i povuče mač u stranu.
– Čoveče, jesi li ti normalan? Šta ti je danas? – rekao je besno.
– Ništa... ništa.. – dlanom otrh znoj i suze sa lica – Izvini, ne znam
šta mi je, neće se ponoviti...
– I bolje za tebe!“ – zastao je, duboko uzdahnuo i nastavio – Ne
želim probleme. Posle turnira hoću da sve bude u redu, viteški. Ja-
sno?
Klimnuo sam glavom. Iako sam znao šta treba da uradim, na to
sam pristao nevoljno.
Prišao sam tom plavokosom momku. U sebi sam ga nazivao Haj-
lender, po liku iz filma sa Kristoferom Lamberom.
Seli smo na drvenu klupu, oslonjeni o drevne zidine. Gledao sam
ga u oči. U mom pogledu vidio je pitanje. Znao je šta želim da mi kaže
i počeo je da priča, odlažući konzervu piva sa strane.
– Hteo sam da uništim to oružje i municiju, da spasim neke ži-
vote. A umesto toga.. – zastao je i zagledao se, kao da posmatra slike
iz prošlosti, ruševine, mrtve ljude. U uglu njegovog oka sam video
vlagu.
– Život je kratak, nemaju svi tu priliku da žive kao mi, hteo sam...
Da, znao je da sam i ja dugovečam. Prepoznao me je iz naših slu-
čajnih praških susreta još onda, tog petog juna 1941-ve godine...
– Shvatam – rekoh i ustadoh – U Bibliji piše da je put do pakla
popločan dobrim namerama. Kažu i da se ubica uvek vraća na mesto
zločina. Nešto od toga odnosi se na tebe, ili čak i jedno i drugo. Nije
na meni da ti sudim... ipak. Zbogom!
– Jirži, zovem se Jirži! – dobacio je dok sam odlazio.
– Zbogom Jirži – rekoh i odoh da se presvučem i potražim Mariju.

Crvena tezga je bila prazna. Marija je opet nestala... kao nekada.
Znao sam da više nikada neću sresti nekoga ko će me voleti do kraja
života, bili mi zajedno ili ne.
***
U parku u Topčiderskoj šumi bilo je leto, a ljudi ipak malo. Kasno
je i samo još svici lete po grmlju kao roj zvezda, kao svetla dalekih
farova automobila.
Na klupi, ispred grma, sedeo je mladić, nešto kasnije odrastao
čovek a ubrzo posta starac. Promena se brzo odvijala. Čitav život u
nekoliko sekundi. Smrt je konačno stigla po onog koji joj je deceni-
jama vešto bežao. I u svom besu i osveti, njegovo do maločas jako i
mlado telo pretvori u prah u nekoliko sekundi...
Svici pogasiše svetla...
O autoru: Rođen 11.9.1955. godine. Priče objavljivao u časopisima (Sirius,

Galaksija, Orbis, Signali, Kikindske novine, Naši tragovi, Omaja, Argus Books
Online Magazine) i zbirkama regionalnih manifestacija (Zekon – BiH, Refe-
stikon – Crna Gora, Festival fantastične književnosti – Pazin). Neke od priča
su mu prevedene na slovenački jezik i objavljene u fanzinima Jašubeg En
Jered i Supernova. Objavio autorsku zbirku priča Palisade i čadori (2016.).
Preveo Lavkraftov roman Potraga u snovima za nepoznatim Kadatom i
zbirku priča Reanimator. Kao član društva ljubitelja fantastike “Lazar Ko-
marčić” uredio dosta brojeva fanzina Emitor, koji je na Eurokonu u Plovidvu
2004. godine dobio nagradu za najbolji fanzin. Urednik je SF almanaha Re-
gia Fantastica koji okuplja pisce iz regiona.

Tamara Petrović
VEŠTINA PTICE
Tabanao je po mekoj podlozi, s udaljenom svešću da je to dole,
pod njegovim đonovima, nekada bila trava. Koncert je upravo bio
završen i sada se slepa gomila razlivala po prostoru, pretvarajući se
u pojedince. Niko više nije mario za dešavanja na bini. Svi su tražili
onog nekog svog; svoju ekipu, tim, čiji deo su bili pre nego što je ma-
gija muzike počela. One na koje su u prethodna dva sata čarolije
potpuno zaboravili. I mahom su ih nalazili.
Njega takvi nisu interesovali. Zanimali su ga oni ostavljeni, pot-
puno ludi ili dovoljno hrabri da se u avanturu letnjeg muzičkog festi-
vala upuste sami. Rečju, ciljao je na budalu. Sačekao je da se krdo
raziđe, i sa strpljenjem karakterističnim za predatore je merkao
ostatke. Krstario je novonastalom pustinjom, prepuštajući čulima da
pronađu metu. Nekom sa strane, Mastilo je izgledao gotovo jednako
kao oni koje je on video kao plen. Lik koji tumara unaokolo, obučen
u iscpane farmerke i belu potkošulju, u dubokim, crnim, vojničkim
čizmama, sa hrpom narukvica od drvenih perli i kožnih traka. Izbušen
desetinama alki koje su se nalazile u ušima, nosu, obrvama, i jednom
tirkizno zelenom u donjoj usni. Sa crne kožne pantljike, obavijene
oko njegovog vrata, visile su srebrne makaze dugih oštrica. Pomalo
ekscentričan izbor nakita, ali sem toga, za prosečnog posetioca Exit-
a, ništa neobično. Samo što sa Mastilom baš ništa nije bilo obično,
još manje prosečno. Zapravo, na festivalu, u gradu, u raspadajućoj
državi, na umirućoj planeti, i u čitavom Univerzumu nije postojao
niko sličan Mastilu.
Sve njegovo bilo je neprirodno: inteligencija, agilnost, brzina,
oštrina čula. Ipak, ispod sve te pene, Mastilo je bio jalova nakaza
svetova. Lopov. Krao je karme. Krao ih je onima koje je najviše pre-
zirao, od čijeg smrada mu je pripadala muka – ljudima. Naravno, bio
je toliko bolji od njih, samo nije imao sreće. Kreator se sa njim grubo

našalio, ili je taj pajac, kao i u svemu ostalom što je stvoro, prevideo
sitnicu. U Mastilovom slučaju – baš sudbinu, svrhu, smisao postoja-
nja. Odustajanje mu nije padalo na pamet. Krađa onoga što mu je
nepravdom ili nemarom uskraćeno bila je njegova jedina šansa. Nije
se zamarao etičkim principima. Moral je odavno prodao, ali poraža-
vajuće nizak kvalitet robe ga je činio anksioznim. Ovaj nespokoj, u
nepunih 10.000 godina, metamorfozirao je u depresiju, olovnu
teskobu boje indiga. Bilo je vekova kada se prepuštao tom turobnom
raspoloženju, kada mu se na neki uvrnut način ono čak i dopadalo.
Slagalo mu se sa imenom. No, XX, a naročito XXI vek je bio trenutak
kada mu se ta mrklina popela na vrh glave. Daleko od toga da je za-
držao išta od klinačkog entuzijazma. Ova odlučnost je bila zrela, pre-
zrela, nastala ne od želje, već iz puke nepodnošljivosti sopstvenog
bitisanja. Još uvek je razumeo humor i ironiju, samo ih predugo nije
osećao. Mastilo nije bio umoran. Bio je besan, na granici afekta. Ne-
davno je za dlaku umakao autodestruktivnom porivu da ukrade
karmu tog nadobudnog i netalentovanog molera sa smešnim brko-
vima. Taj pacer nipošto nije bio njegovog kalibra. Greškama više nije
bilo mesta. Udahnuo je duboko. U nozdrvama je osetio titraje nečeg
novog. Nadolazeća pobeda mirisala je na cvetove citrusa, muskatnog
oraščića i kedra.
„Izvini što kasnim!“ čuo je iza sebe. Plen, nego šta?! Veseo, bez-
brižan, nežan plen. Plen pred kojim je mogla stajati budućnost, da
nije bila tako nepažljiva. Propustila je svoju šansu. Sada je pred tim
ljupkim momkom stajao samo Mastilo. I kezio se blistavim osmehom.
„Dobro veče, prijatelju!“ ljubazno je pozdravio Mastilo.
„Gluposti! Nisam ti ja nikakav prijatelj. Prvi put te u životu vidim.
I baš te jedinstvene prilike da zakasnim! Užas! Tačno me je sramota.“
radosno je nastavio momak obučen u gomilu besprekorno crnih krpa.
Pomalo zbunjen ovakvim nastupom, Mastlio je mahinalno pose-
gao za frazom „Ipak mi se činiš od nekud poznat“, ali se vesela prikaza
nije tako lako dala.
„Misliš?! Vidi, ako si bio namrgođen, onda sam te sasvim sigurno
zaboravio. Namrgođene face potiskujem. Refleksno. Zapanjuju li i
tebe nervni putevi?“

Mastilo je za trenutak ostao razoružan. Uspeo je nekako iskopati
svoj ubedljivi bariton i ispljunuti sopstveno ime.
„Lepo! Ja sam Strahinja. Nego, boga ti, kojom tehnikom ti je pošlo
za rukom da uneseš te sjajne makaze?! Evo ja sve vreme gledam i
divim se i pitam se, a onda mi pade na ovu moju pamet da i tebe
pitam.“
„To je samo nakit. Nisu prave, ni oštre. Hoćeš da probaš?“
„Bože sačuvaj! Verovaću ti na reč.“ Strahinja je malo zastao.
„Hm, ovaj...ja sam baš smotao neku buksnicu. Prava je, hoćeš da
probaš?“
Mastilu se činilo da je Strahinja smotao već previše buksnica,
ali nije imao nameru da propusti priliku za brzu i laku pobedu. Mr-
zeo je da laže, ali ekstremne situacije zahtevaju ekstremne mere.
Naravno da su njegove makaze bile prave, no to će ovaj jadni stvor
ubrzo i sam otkriti. Voleo je taj šok u očima svojih žrtava kad najzad
naslute, jer niko od njih nikada nije zaista shvatio istinu. Voleo je i
njihov strah. Najčešće ga je gledao u odrazu tih srebrnih makaza,
dok im je uzimao jedino vredno što su imali. Strpljivo im je otimao
budućnost, karmu, suštinu. Ideju života. Precizno je kidao tuđ smi-
sao i krojio ga spram sebe. Hladnokrvno, spokojno, smireno. Nikad
halapljivo, ni divljački. Ostavljao ih je same, puste i nedoklane. Ali
još nije bio trenutak. Sada je samo prihvatio džoint. Povukao je dim,
zadržao ga školski u plućima, i vratio buksnu svom novom pratiocu.
Usput se zakašljao.
„Polako, malo je reskija, ja zaboravih da opomenem“ kiskao se
Strahinja, teatralno mlatarajući krpama koje su se nalazile na mestu
rukava. I sam se zakašljao i počeo smejati uporedo.
„Oštra!“ nadovezao se Mastilo, takođe smejući se.
Seli su na eho nekadašnjeg travnjaka, jedan kraj drugog. Ma-
stilo nije bio siguran je li u pitanju bila prava ili prividna spontanost.
Predugo je vešto manipulisao ljudima da bi takvu finesu mogao sa
sigurnošću da notira. Svojom harizmom je vladao suvereno, nikada
se ne pitavši šta je to u glavi njegove žrtve. Strahinja je, očito, bio
idealan plen, tačno onakav kakvog je čekao i vrebao od početka.
Razdragan, duhovit, neoprezan. Bez brige i pameti. Jedan od onih

koji su rođeni zaljubljeni u sam pojam života. Sasvim sigurno, izu-
zetno retko dobra karma straćena na budalu. Ukrasti je, bio je
smešno lak posao. Nedostatak profesionalnog izazova nije ni malo
smetao Mastilu. Na kraju krajeva, zaslužio je ovu priliku. Vredno je
radio stotinama hiljada godina, i sada se napokon dokopao svojih
pet minuta.
„Mekani k’o duša!“ iz razmišljanja ga je prenuo Strahinja, gurajući
mu crvenu, šuškavu kesu medenjaka pod nos.
„Duše nisu ni malo mekane“ pomislio je dok je uzimao jedan u
obliku srca. „Duše seku kao papir i trpe sve, baš kao i papir.“ Nije imao
apetit, ali je shvatao ritual hrane. Shvatao je sve što mu je moglo ko-
ristiti da se domogne cilja. Na trenutak, jedna neobična misao pre-
letela mu je umom. Bila je prebrza da bi je uhvatio. Za sobom je
ostavila bled trag, znak pitanja. Ili uzvika?! Nehajno ju je odbacio,
uputivši najšarmantniji pogled mladiću u crnom.
„I, koji je plan?“ pitao je.
„Smažemo ovo, pa pravac Explosive stage, na Deathstars. Moj
časovnik kaže da je sati taman.“
Strahinja je ustao lako i pružio ruku Mastilu. Pregazili su poljanu
i uputili se ka drugom delu srednjovekovne tvrđave, koja se tokom
meseca jula pretvarala u kulise muzičkog festivala. Uronuli su u lavinu
ljudi koja se stuštila u malenu dolinu ispred nove bine.
„Prati me i gazi glave ako treba, idemo u prve redove!“ u duhu
borbenog pokliča rekao je Strahinja i poleteo napred. Mastilo ga je
pratio, verno, poput vuka. Probili su se do ograde, kada je bend za-
grmeo. Masa je izvođače pozdravila urlikom. Moćna magija osvajala
je novu teritoriju. Mastilo je sve teže održavao koncentraciju. Uni-
verzum je večno imao tog keca u rukavu: muziku, koja je bila trik na
koji ni duše starije od iskona nisu bile imune. Basovi su tresli tlo.
Izgledalo je kao da se i sama gravitacija pokorava ritmu. Iako je još
uvek imao Strahinju na oku, Mastilo je postao svestan da ga svaka
ideja o bilo kakvom nasilju napušta, bežeći hirovito, gonjena nekom
silom koju nipošto nije smeo imenovati. Nešto krilato i toplo zaurlalo
mu je u grudima. Ona nedavno utekla misao, sada je pomolila svoju
glavu i zapalacala račvastim jezikom po onom delu uma gde obično

zamišljamo uho. I pored buke, jasno je čuo siktavo pitanje: „Kadar li
si, Mastilo?“.
Pred očima su mu bljesnule gole i blede muškarčeve grudi, sa
istetoviranom pticom na njima. Činilo mu se da je u tom zaleđenom
trenutku prošla večnost, dok nije shvatio da je ispred njega skočio
upravo Strahinja, očito razodevenog torza. Za ovaj tračak čiste svesti
mogao je zahvaliti nečijem laktu koji ga je munuo u rebra, i umalo
ostavio bez vazduha. Pao je na kolena, ne znajući da li pre da se bori
sa dah ili zdrav razum. Slike davnih žrtava, izrezanih i po njegovoj
meri prekrojenih sudbina, sevnule su mu kao munje u najmračnijem
podrumu svesti.
„Opet ne stojiš čvrsto na svojim nogama!“ kao kroz vodu čuo je
Strahinju.
„Ja sam ovde došao na koncert, ne da budem medicinska sestra“
dodao je mladić, pomogavši mu da ustane. Smejao se. Taj klipan nije
prestajao sa smejanjem od kad su se sreli. Lopov stariji od biblije više
nije bio siguran je li to ruganje ili radost. Po inerciji, i sam se nasme-
jao. Sve manje toga mu je bilo jasno. Njegov britki, analitički um bio
je negde izvan njega, blizu, kao prijateljska ruka, za malo izvan do-
hvata. Onaj stvor, u grudima, raširio je krila škakljajući ga po rebrima.
Mastilo iznenada shvati da taj osećaj nije ni najmanje neprijatan.
Prvobitni šok je uskoro zamenio jednostavni blam, sramota, što sada
baš on – demon, anđeo ili bog lično, pred toliko svedoka – ljudi, oseća
to; oseća osmeh kome ne odoleva, koji ga dobija, iznutra, celog, do
zadnje pore, van. Najgora stvar sa tim osmehom bila je da je od po-
četka do kraja, i u krug, iako stran, zapravo bio njegov. Dolazio je iz
samog središta, rastegao se kroz čitavo njegovo biće i vraćao se na-
zad, u centar, a onda opet, sve iz početka. Snagu mu je pružala mu-
zika, živa muzika koju je grupa ljudi na bini poklanjala ljudima ispred
sebe. Muzika koju su stvarali izvođači, ali podjednako sa njima i pu-
blika. Umetnost i magija, čiji je neodvojiv deo bio svako prisutan.
Silina ritma, energija zvuka i zavodljivost melodije su zajedno i samo
zajedno podstrekivali na pobunu života.
„Miiiiiic!“ zapanjujuće visok, prodoran ton skliznuo mu je kroz
usne. Ta jedna slika: Mastilo koji se krevelji, ciči, i nekontrolisano

smeje klibereći se na ugaženoj livadi, sažimala je svaku asocijaciju na
sremačku babu u cicanoj suknji, koja na pragu svoje kuće, uprkos
svemu poznatom o čulu sluha u sisara, upravo takvim cikom doziva
mačke. Bio je potpuno ubeđen da su sve oči uprte u njega, da bi tre-
balo da se stidi, ali nikako nije uspevao da brine o tome. Milijarde
uspomena o jednostavnoj ljubavi stare žene i dečaka, bake i njenog
unuka, sjurilo se kao jato riba u vir najčistije radosti. Nekoliko kapljica
koncentrovane sreće prsnulo mu je iz oka. Ljudi oko njega nisu ne-
stali, samo Mastilo jednostavno više nije znao gde su. Jedino je Stra-
hinja kružio oko njega. Tek sada je primetio da su krpe na mladićevoj
odeći sačinjene od sjajnog, neodoljivo crnog perja. Perje je plesalo,
zavodilo, mamilo, i koketirajući se približavalo. Mastilu nije preostalo
ništa drugo nego da mu se prepusti. „Ako odlučiš da se predaš, to je
i dalje odluka. Tvoja odluka!“ Osećaj olakšanja bio je pojačan osve-
žavajućom hladovinom tame koja ga je grlila. Mrak perja je tešio,
praštao i davao sasvim malenu, bezimenu i zubatu nadu koja je grizla
logiku na svom putu. Najednom, crno perje se rasu pod kradljivcem.
Nekoliko sekundi je Mastilo stajao sam, apsolutno sam na svetu.
Njegov um se upirao da shvati, ali bez ikakvih rezultata. Sledećeg
trenutka, osetio je Strahinjinu (znao je!) ruku oko struka i čuo šapat,
ne, razumeo dah prave pravcate osobe! Mogao je da oseti informa-
ciju koja putuje od uha, kroz vrat, niz kičmu, do središta. Mastilo se
prvi put u svom postojanju naježio! Raširenih zenica, zurio je u pro-
stor ispred sebe, tražeći način da zajaše ovaj novi osećaj, ukroti ga,
i nikad više ne pusti.
U međuvremenu, rasuto perje se opet uzdiglo, formirajući vrtlog
oko starog lopova. Više nije bilo crno. Bilo je mrtvo plave boje, kao
one koverte iz vremena kada su ljudi još uvek pisali pisma. Melan-
holično plavetnilo obavilo je lupeža, podmuklo, iz zaseda. Za otpor
je bilo prekasno. Daleka prisutnost nečega što je trebalo biti dom
uvukla mu se kroz kosu i projurila do stopala. Želeo je pobeći, otrčati
nekud zauvek, nestati, bilo gde, samo ne biti tu gde je, ne biti kući,
ne biti to što jeste. Osetio je lance krivice, stida i samouništavajuće
mržnje oko grudi, ruku i nogu, kako ga sputavaju, koče, zarobljavaju.
Setio se svih pogleda koji su sadržavali strah, sažaljenje, osudu, pre-

zir, i neku vrstu olakšanja što se on takav ipak dešavao sam sebi, a
ne onom ko ga je posmatrao. A posmatrač je mogao biti bilo ko: ro-
ditelj, brat, sestra, komšija, učitelj, drugar iz klupe, prolaznik, prostak,
intelektualac, rob ili bog. Najgori pogled je bio pogled onih koji su se
pravili da ga ne vide; onih za koje je bio nešto poput crkotine pored
puta, koja svojom odvratnošću izaziva gađenje, ali i istovremeno ne-
odoljivo privlači pažnju. Melanholija plavetnila pretvorila se u očaj
boje njegovog imena, a muzika je prigodno postala naricaljka. Mastilo
bi u tom trenutku zamolio za milost bilo koga, no nikoga nije bilo.
Nepregledna samoća, i pesma kao savršena muzička pratnja nalik
adađu, vladale su čitavim svemirom.
„Prekini, molim te! Boli! Tvoja sećanja, tvoje uspomene, ti...Bo-
liš me!“ zavapio je, pokušavajući da u svest prizove Strahinjine oči.
Osetio je mladićeve usne, koje mu oduzimaju jedva izgovorenu reč
sa usana. Preko vrata, kariotida i adamove jabučice plesali su snažni,
široki prsti muškarca na ivici bola i zadovoljstva. Muzika se opet pre-
tvorila u idealnu pratnju, čudnu mešavinu nekog novog uzbuđenja i
nečeg detinje naivnog. Uronio je u poljubac, isključivši sve što je do-
lazilo spolja, osim Strahinje. A onda se, baš kao i malopre, plavičasto
perje zakovitlalo još jednom oko njega, da bi se, uz tresak, rasulo kao
oluja.
Još uvek nije znao gde su drugi ljudi. Slutio je da ne mogu biti
daleko, da koncert još mora trajati. Bio je svestan muzike, osećao ju
je. Mišići su mu još uvek pratili njen snažan ritam. Znao je da gubi,
da se namerio na pogrešnog čoveka, pogrešnu dušu, pogrešnu
karmu. Ovaj nije bio budala! Mastilo je loše procenio i sada plaćao
cenu pogreške. Ipak, još nije bilo sve izgubljeno. Imao je još malo
vremena, za barem još jednu bitku. Ili nije?! Izbora svakako nije imao.
Borba je bila neizbežna. Udahnuo je duboko, uskladio otkucaje srca
i čekao. Perje je spokojno ležalo na travi. Strahinja je plesao unaokolo
kao da ga se ništa od svega toga nimalo ne tiče, kao da se baš ništa
ne dešava. Pokreti su mu lagano, jedva primetno, ali sve više i više
preuzimali oblik nekog šamanskog plesa, savršeno usklađenog sa
muzikom. U igri kojoj je Mastilo postao centar, vreme je nestalo.
Jednako polako, plavo perje je postajalo najpre ljubičasto, zatim pur-

purno i najzad krvavo crveno. Uzletelo je, kao jato grimiznih ptica, i
otišlo nekud, činilo se zauvek. Strahinja je plešući kao indijanski vrač
prišao Mastilu i prosuo mu srebrno-sivu kosu u lice. Mirisala je na
šećernu vunu i bombone sa nekog davno zaboravljenog vašara za
decu. Mastilo je silovito zgrabio mladića i zagrlio ga čvrsto, ne pušta-
jući ga. Jato crvenih ptica se tada, kao na komandu, u jurišu stušti na
zagrljeni par. Ostareli lupež je uložio zadnji atom snage da zaštiti
mladića. I zaista, baš svaki njegov atom su grimizne ptice halapljivo
raskomadale, raznele i odnele nekud, ko zna gde. Krvavo crveni oblak
rasplinuo se iznad grada čiji stanovnici su još uvek pevali i plesali;
grada koji je domaćinski širio ruke dobrodošlice posetiocima; grada
čarobnjaka, koji je imao moć da pobedi svako zlo, makar u ta četiri
dana koliko je festival trajao. Strahinja je stajao sam, sa pomalo čud-
nim, jedva vidljivim smeškom, i srebrnim makazama u desnoj ruci.
Odvezao je crnu odeću vezanu oko struka i navukao je na sebe. Sagao
se, zakopao srebrno oružje i nastavio svojim putem, tražeći tu i tamo
učitelje i prijatelje.
O autorki: Rođena 1982. u Rumi. Živi u Novom Sadu. Piše od skoro.

Tanja Gavrilović
SESTRA MESEČEVA
Iza sedam mora i sedam gora, ni na nebu ni na zemlji, nalazi se
moj dom. Smešten je na brdovitom Balkanu, tačno na raskrsnici pu-
teva sa Istoka ka Zapadu, po kojima karavani prolaze noseći namer-
nike iz dalekih zemalja. Oduvek je tako bilo i upravo su se tu susretale
različite kulture i običaji, a putnici su žurili prema Zapadu, kako bi se
naselili u nekoj bogatijoj zemlji.
Seobe, kao kletva, traju vekovima i odnose nam učene ljude.
Nekad iz opravdanih razloga, nekad bezrazložno, ponekad iz navike...
Seobe, proklete bile!

Ali ja, Vučica, odlučila sam da ostanem ovde, uzdižući svoj dom
daleko od svakog zla i čuvajući svoj ponos.
Lepa je moja zemlja. Obiluje prirodnim bogatstvima i prepuna je
dobrih, vrednih ljudi koji žive na svojoj dedovini kako najbolje znaju
i umeju. Mala je; veći je narodi pokoravaju vekovima, a ona nakon
svake golgote vaskrsava i sviće slobodna, uzdignute glave. Jednom,
drugi put, treći put, koliko ja pamtim. Ginu nam očevi, muževi, sinovi,
a mi žene ih posle ratova žalimo i oplakujemo, dok nam deca u mrač-
nim noćima vrište od gladi i straha.
Zbog toga Vučica ne spava. Danju radim sa belom maramom na
glavi i zarađujem. Bela prkosi crnoj. Vremenom sam ojačala, postala
vešta u preživljavanju. Zato sam bezbedna ovde, ni na nebu ni na
zemlji. Bliža sam Suncu i Mesecu...
Niko ne zna da je Mesec moj brat koji me doziva da putujemo
zajedno. Uvek mu se rado odazovem, jer uz njega postajem potpuna.
Jezdim kroz noć, kružeći sa bratom oko Zemlje, naše mučenice.
Znajte, iako sam Vučica, često plačem. Jecam zbog jedine planete
na kojoj je sveopšti vašar. Zbog sopstvene planete. Kao stari, rašti-
movani ringišpil okreće se oko svoje ose i njena škripa para uši.
Brže, sve brže...
A ja putujem sa Mesecom i daleko pod sobom posmatram sve
nemirniju, sve raspaljeniju površinu Zemlje. Gledajući sa visine, uda-
ljeni ratovi mi deluju poput cirkusa buva. To me rastužuje. Bespo-
moćna sam, skrhana…
Visoko gore ka meni, ljudi sa Zemlje podižu glave u svojim moli-
tvama. Kad ih dovrše, nastavljaju opet da ratuju, misleći da su moli-
tvama sprali krv sa svojih ruku. Gospodari ratova, oni što su u izgo-
varanju molitvi najglasniji, ne haju ni za ishod, ni za posledice. Zato
krv koja se proliva dole po vašaru deluje jezivo poput razmazane
šminke na licu klovna.
Ljudi...ljudi...
Sa lica mi se skotrlja suza.
I Zemlja sama pored mene rida.
Uzalud.

***
Sveopšti vašar još uvek traje. Ringišpil se okreće sve brže i brže.
Otkidaju se njegovi lanci. Voda, zemlja, vazduh i vatra ispadaju sa
ljuljaški ringišpila i odleću u grotlo vašarišta, praveći svoj vašar. Kao
šatori i tezge rasprostiru se okeani i mora, gutajući luke i pretvarajući
priobalna naselja u podvodne grobnice. Reke menjaju tokove, izlivaju
se, pa nalik otrgnutom karuselu beže od središta zemljotresa koji
drobi metropole. Poput verglaša iz pakla zvuče strahovite orkanske
oluje koje pustoše sela i varoši, noseći ih u ništavilo. Vulkanska lava
se kao kipuća šećerna pena razliva po kontinentalnoj kori, pržeći živi
svet. Gejziri lave se kao vatromet uzdižu iz vulkanskih eksplozija, bu-
deći i samo Jezgro, to srce Zemljino, koje iz unutrašnjosti odgovara
urlikom. U tom urliku čujem budućnost za ponekog preostalog čo-
veka, koji će sluđen tumarati sred hladnih idola pod užarenim sun-
cem, ponavljajući jednu jedinu reč:
– Zašto?
To će pitanje bez odgovora lebdeti poput aveti kroz rastopljene
ruševine i nestati u močvarama smrdljivih, zaraznih isparenja.
Konačno, vašar zaklopi svoje dveri. Nastade muk.
***
Vraćam se kući pred svitanje. U glavi mi odzvanja eho vergla, a
pred očima mi se vrti ringišpil, kao noćna mora. Dok ljubim usnulo
dete u kosu i pogledom ga milujem, zaklinjem se da ću svu decu ču-
vati kao svoju. Prkosno uzdižem glavu i reč “rat” više ne želim da iz-
govaram. Svanulo je jutro i vreme plača je prošlo.
Stavljam belu maramu, prkos moj i s blagim osmehom započi-
njem novi dan. Odlazim u vinograd s prvim zracima sunca i nadam
se da će berba grožđa biti berićetna.
O autorki: Rođena u Mladenovcu 1960. godine. Piše poeziju, prozu manje.

Milovan Lalović
RAJSKA STANICA
Probudila me je snažna graja praćena zvukom trube i doboša.
Lice mog najboljeg prijatelja bijaše mi u prvom planu. Posmatrao me
je sa poluosmjehom, kao da nije bio siguran da li se šalim ili sam za-
ista spavao.
„Spavanje nije dozvoljeno!“ reče nakon što je izostala bilo kakva
reakcija sa moje strane. „Izgubio si, izmotavanje sada ne vrijedi. Mo-
žeš poći odmah po pločicu ili možeš platiti hiljadarku. Samo znaj,
miliji mi je novac.“ konstatovao je više za sebe, nego što je sugerisao.
Plastične karte u njegovim rukama zašuštaše zvukom vještog mije-
šanja.
Osvrnuh se začuđeno oko sebe. Sjedili smo pod krošnjom pove-
ćeg stabla. Prepoznao sam to mjesto. Nalazili smo se u zaraslom
parku takozvane „Rajske stanice“, napuštene mentalne ustanove koja
se nadnosila nad našim gradom poput neprijatnog podsjetnika na
čovjekove evolutivne slijepe ulice.
„Gdje da pođem?“ upitah, trljajući oči u nevjerici. Muzika i graja
postadoše jači. Kroz grmlje se nazirala šarena karnevalska povorka
koja se kretala ulicom uz samo bolničko imanje.
„Soba 42, ne pravi se kao da ne znaš. Kada si juče dobijao, tada
ti ništa nije bilo nejasno.“
„Ja se ne sjećam kako smo dospjeli ovdje?“
„Treba li da se zamislim i oprostim ti dug? Ako je tako, ne zovi me
ubuduće da igram. Igraj sa brucošima, mene zaobiđi.“
Tih studentskih dana je u krugu mojih kolega sa medicinskog fa-
kulteta bilo popularno kartanje. Međutim, zaista nisam imao ni naj-
manje predstave kako smo se nas dvojica tog dana obreli u parku.
Nisam se sjećao kartanja, zapravo, posljednje čega sam se sjećao bilo
je predavanje profesora Jovanovića. U taj mah pomislih da još uvijek
sanjam, ali samo tren nakon toga opazih polupraznu bocu burbona

u travi. Ustadoh, brišući hladan znoj sa čela. Nije bilo zabune, bio je
to park starog bolničkog kompleksa, u koji smo imali običaj dolaziti
da se kockamo i pijemo.
„Dakle, šta će biti? Ideš po pločicu ili plaćaš?“ osjetio sam nestr-
pljenje u Markovom tonu. Stekoh utisak kako mu je novac prijeko
potreban.
„Idem, naravno da idem, sačekaj me tu“ odvratih zbunjeno, gle-
dajući prema staroj zgradi. Njenu prednju fasadu pokrivao je gusti
bršljen, iz koga su tamne rupe polomljenih prozora zjapile poput
portala u neko drevno ludilo. Zbog spažene boce burbona, postadoh
uvjeren kako nije u pitanju san, već prije alkohol. Napio sam se i do-
živio neku vrstu kratkotrajne amnezije. To je najvjerovatnije objaš-
njavalo i činjenicu da sam izgubio na kartama.
Muzika praćena poklicima razularene gomile postade neprijatno
glasna. Osim toga, činilo se da muzičari nisu najbolje sinhronizovani.
Od njihovog sviranja nisam bio u stanju da mislim.
„Ako je amnezija slijedeći stepen mog samouništiteljskog načina
života, onda ću prestati da pijem!“ izjavih teatralno. Marko zapali
cigaretu i dohvati flašu. Osmjehnuh se kad umjesto komentara otpi
poveći gutljaj iz boce.
U krugu mojih prijatelja je postojao običaj da onaj ko izgubi na
kartama, a nema novca da plati, može u ime duga ponuditi posjetu
sobi 42 u Rajskoj stanici. Radilo se o toliko intrigantnoj građevini, da
su o njoj i njenim nekadašnjim stanarima ispredane raznorazne ur-
bane legende. Prepričavale su se po kafanama i sobama onih stude-
nata sa prve godine, koji su bili još uvijek nenaviknuti na njenu gotsku
pojavu na brdu poviše grada. Gotovo svi u gradu su znali da su u toj
ustanovi, u vrijeme kada je bila aktivna kao bolnica, vršeni najkon-
traverzniji eksperimenti nad mentalno oboljelim pacijentima. To je
bio period kada je medicina optimistički tražila načine da izliječi ra-
zne psihičke poremećaje i oboljenja. Vremena neetičkih eksperime-
nata su prošla i Rajska stanica je već decenijama zjapila napuštena.
Grad je ponudio bolničku zgradu sa cijelokupnim placem na prodaju,
ali takođe se pričalo kako ni poslije trećeg po redu sniženja cijene
zainteresovanih kupaca nije bilo.

Na žičanoj ogradi, kojom je bio ograđen strogi bolnički krug, sta-
jalo je upozorenje postavljeno od strane gradske uprave. Krupnim
slovima, odštampanim na traci za obeležavanje, upozoravali su even-
tualne uljeze da je zgrada ruinirana. Provukoh se kroz rupu u ogradi,
ignorišući opomenu. Bio sam uvjeren kako ću usput, prije nego i do-
đem do sobe 42, pronaći u travi ili hodniku prizemlja neki odbačeni
komad žute keramike. Ne znam kome je i kada palo na pamet da
soba 42 bude dokaži hrabrost odredište. Ko god bio inicijator takve
sumanute ideje, dobro je znao da se radi o jedinoj prostoriji koja je
u cijeloj Rajskoj stanici obložena žutim keramičkim pločicama. U to
vrijeme, moj nauci sklon um nije bio uplašen kafanskim pričama i
studentskim fantazijama. Smatrao sam da su sve priče koje su govo-
rile o natprirodnim fenomenima izuzetno zanimljive, ali u potpuno-
sti neistinite i nerealne. Upravo su takve prirode bile i priče o Rajskoj
stanici.
Tamni oblaci na horizontu rolali su se nošeni brzim vjetrovima
visokih atmosferskih slojeva. Njihovi modri pramenovi izvirivali su
iza krovne konstrukcije, ovenčavajući ruševnu zgradu olujnom kru-
nom. Nije bilo teško pretpostaviti da će navući zastor nad gradom
prije nego što Sunce zađe. Ugledah jedan plavi balon u obliku srca,
koga je vjetar nosio preko Rajske stanice nekud u visinu. Posmatrao
sam ga sve dok se nije pretvorio u sićušnu tačku, a zatim moj pogled
ponovo obuhvati oronulu zgradurinu, njene polomljene prozore i
puzavicu na fasadi. Taj prizor mi izazva neobjašnjivu nelagodu. Pri-
brao sam se i krenuo ka glavnom bolničkom ulazu, čija su se velika
metalna vrata ispostavila kao neprohodna prepreka. Na njima je i
dalje stajao masivni lanac, koji i nakon svih godina izloženosti klimat-
skim uslovima bijaše još uvijek čvrst i efikasan. Zbog toga zaobiđoh
bolnicu, hodajući starom stazom obraslom u travu, kroz koju se tek
ponegdje naslućivao ispucali beton. Pozadi, stojeći u korovu koji mi
je sezao do koljena, opazih da su sa jednog od prozora u prizemlju
uklonjene rešetke. Uprkos očevidnoj napuštenosti i neodržavanosti
objekta, bilo je lako zaključiti da je to mjesto često posjećivano, jer
je debela daska očigledno imala ulogu mosta koji je preko simsa spa-
jao tlo sa zgradom. Pod mojim koracima daska zadrhta, ali se bez

ikakvog napora popeh u prostoriju u koju je vodila. Zbog svoje veli-
čine, odaja u koju uđoh je nekada mogla biti kakva kancelarija ili lje-
karska soba, ali je sada podsjećala na zaprljani javni zahod. Osjećao
se smrad fekalija, a iskorišćeni toalet papiri, zgužvane novine i otpali
komadi maltera bijahu svuda po vlažnom podu. Tamo odakle je sa
visokog plafona otpao malter, jasno se vidjela zarđala armatura. Po-
sred sobe, oko zgarišta vatre, na pohabanom vunenom kaputu su
ležali tanki insulinski špricevi sa iglama. U jednom uglu je stajala na-
gorjela automobilska guma, iz koje su virile izgaravljene žice. Prljavi
zidovi su bili pokriveni ugljenim žvrljotinama. Iznad prostora na kome
su se nekada nalazila vrata opazih natpis “U tami uma svjetla ne
gore”, koji bijaše potpisan nekakvom šifrom, „w74“. Nisam se zadr-
žavao da tumačim druge natpise, već odmah uđoh u polumračni
hodnik. Strujanje hladnijeg vazduha donese do mene miris buđi.
Izvadih iz džepa mobilni telefon i displejem osvijetlih oko sebe.
Pomoću svjetla sam jasnije razaznao prepreku pred sobom. Ne-
koliko gvozdenih kreveta na sprat, nabacanih na gomilu, priječilo mi
je put kroz hodnik. Činilo sa da su nekada uspješno spriječavali pro-
laz, međutim, sada ta improvizovana barikada bijaše obrušena do
pola. Uspenjah se preko kreveta i sa vrha gvozdene gomile vidjeh da
je hodnik ispred mene jako dugačak. Svjetlost dopiraše samo kroz
niz poluotvorenih metalnih vrata što se prostirahu čitavom njegovom
dužinom. Stojeći na prepreci, skoro da sam rukom mogao dohvatiti
zarđalu rešetku, koja je na plafonu branila pristup ostacima slomljene
sijalice. Oko rešetke se farba ljuštila u nabubrelim krastama sive boje.
Pažljivo se spustih preko kreveta, vodeći računa da se ne povrijedim.
Kada se nađoh na drugoj strani, za trenutak mi se učini da začuh ne-
kakav tih i potmuo jauk, koji kao da je došao iz polumračne utrobe
hodnika preda mnom. Odmah pomislih na mačke. Stara zgrada je
bila idealno mjesto za njih. Iako mi logika pronađe razumno objaš-
njenje, srce otpoče da udara bržim ritmom, pa se ukipih i počeh da
osluškujem. Od spolja je još uvijek do mene dopirala neprirodno
prigušena muzika sa karnevala. Pomislih da ako to što sam čuo nije
mačka, onda je zasigurno zvuk vjetra u razbijenim oknima prozora.
Ipak, za svaki slučaj sam i dalje samo stajao i pažljivo slušao. Bio sam

spreman da na najmanji znak neobičnosti preskočim krevete i napu-
stim zgradu. Fijukanju vjetra se pridružio i udaljeni prasak grmljavine,
ali jaukanje se nije ponovilo. Ohrabren time, riješih da odem po ono
za šta sam došao. Zaputih se odlučno niz hodnik, šarajući svjetlom
ispred sebe.
Kako sam odmicao hodnikom, tako sam na vratima soba iznova
primjećivao jedan uznemirujući detalj koji se ponavljao, svjedočeći
na taj način o stepenu slobode nekadašnjih pacijenata Rajske stanice.
Svaka kvaka bijaše postavljena samo sa spoljašnje strane, tako da su
se vrata mogla otvarati isključivo iz hodnika. Jednom zatvoren, paci-
jent apsolutno nije imao nikakvog načina izaći iz sobe. Negdje pri
polovini hodnika, prolazeći pored jedne od soba u nizu, opazih u njoj
nejasan pokret. Bijaše opažen samo na tren, samim uglom vidnog
polja, na samoj granici onoga za šta ne mogu biti siguran da mi se
nije učinilo. Hladni trnci prostrujaše mi tijelom. Usmjerih svijetlost
prema toj prostoriji. Posmatrana iz hodnika, činila se prazna. Tražeći
dokaz da se moj um našalio sa mnom, priđoh oprezno vratima kako
bih pogledao bolje, i vidjeh u uglu, na betonskom podu, poluraspalo
tijelo poveće ptice. Zapravo, to je više ličilo na gomilu crnog perja iz
koga su virile bijele kosti, nego što je ličilo na pticu. Naravno, kao što
bi i svako drugi ko nije sujevjeran to uradio, konstatovah da mi se taj
pokret u prostoriji samo učinio. Soba je, izuzev uginule ptice, bila
potpuno prazna, a podeblji sloj prašine na podu je nepobitno potvr-
đivao kako već dugo u nju niko nije kročio. Čvrsto odlučih da ubuduće
ignorišem takve stvari i nastavih da se krećem, nepokolebljivo osvi-
jetljavajući hodnik pred sobom. Kretanje mi ne bijaše više ničim
ometeno, pa ubrzo stigoh do samog kraja hodnika i zatekoh se ispred
velikog prijemnog pulta. Na njemu je kraj natrulih drvenih fioka sta-
jao iskrivljeni mesingani luster, otkačen sa plafona. Desno od pulta,
na promaji su landarala rasklimatana dvokrilna vrata, koja su obeća-
vala nastavak hodnika. Ispred njih, u srči od stakla, bijahu razasuti
zarđali ventili za vodu. Prijeđoh iza pulta, gdje vidjeh olubljeni liveni
umivaonik, dijelove polomljene pisaće mašine, kao i par bubašvaba,
koje se uznemirene svjetlom razbježaše ka pukotinama u dnu zida.
Razočaran što nigdje unaokolo nema ni komadića žute keramike,

priđoh stepeništu koje je iz ugla, lijevo od pulta, vodilo u podzemni
nivo bolnice.
Zagrmelo je, ovoga puta bliže i silnije, kao da grom želi da raspara
oblake u namjeri da na svijet pusti oluju. Primjetih kako više ne ču-
jem muziku sa karnevala, kad mi se telefon oglasi kratkim zvukom.
Bila je to Markova poruka. Javljao je da će me zbog nadolezećeg ne-
vremena čekati na stajalištu gradskog prevoza pored bolničkog parka.
Dok sam mu porukom odgovarao da nipošto ne odlazi bez mene,
začu se i dobovanje kiše.
Zakoračih na prvu stepenicu i namah osjetih hladan dodir po li-
jevom obrazu. Instinktivno ustuknuh, pipajući čitavo lice. Najobičnija
umišljotina, nasmiješih se samom sebi. Ipak, bio je to usiljen smije-
šak, izvještačen do te mjere da bijaše više nalik grimasi straha nego
osmijehu. Kod prvog zavoja ponovo zastadoh da oslušnem. Osim
učestale grmljavine, zavijanja vjetra i pljuštanja teške kiše po pustoj
zgradi, nije se čulo ništa drugo. Pri samom dnu stepeništa naiđoh na
ucrvljalog pacova. Sa gađenjem prekoračih to meškoljeće klupko crva
koje se gostilo usmrdjelim životinjskim mesom, i stupih u gustu me-
mljivu tamu podzemnog bolničkog hodnika. Prošarah svijetlom i na-
zrijeh kako se uskim hodnikom takođe prostire niz poluotvorenih
metalnih vrata. Krenuh naprijed, korak po korak. Na zidu pored prve
sobe, opazih nevješti pokušaj da se ugljenom naslika rogata čovječja
glava. Iznad ulaza stajaše zakačena čađava aluminijumska tablica sa
brojem 55. Osvijetlih tu prašnjavu prostoriju. Za razliku od soba na
gornjem nivou, ona bijaše dosta uža i bez ikakvog prozora. Podsjećala
je prije na ćeliju, nego na sobu. U njoj se do lijevog zida nalazio kre-
vet od kovanog gvožđa, sa koga su visili debeli kožni kaiševi. Naspram
kreveta, okrenuta ka ulazu, stajala su rashodovana invalidska kolica
ogrnuta iznošenom ludačkom košuljom, kojoj su pocijepani rukavi
bili prekršteni nad srebrnom kutijom položenom na sjedištu. Zaintri-
giran takvim prizorom, uputih se prema kutiji, kako bih pogledao šta
se unutar nje nalazi. Ka njoj me dodatno privuče i zapažanje da na
svom izrezbarenom poklopcu nije imala ni trunku prašine. Nakon što
uđoh u sobu, negdje iz dubine hodnika začu se oštro škripanje me-
talnih vrata. Prepadnut, na pola puta između ulaza i invalidskih kolica

zastadoh da oslušnem. Srce u grudima mi je tuklo takvom silinom da
sam ga osjećao u ušima. Udahnuh duboko i zaustavih dah, kako bi
raširenim plućima umirio njegov ritam. Razum opet okrivi snažan
vjetar, koji je vjerovatno iz prizemlja prodreo u podzemni hodnik i
svojim silovitim naletom uspio da pomjeri teška vrata. Ipak, u strahu
da se vrata sobe u kojoj sam se nalazio ne zatvore, odustah od uglan-
cane kutije. Vratih se žurno u hodnik i usmjerih snop svijetla ispred
sebe, u pravcu iz kojeg se začula škripa. Tog istog trenutka se sledih
potpunom stravom. Na nekoliko koraka udaljenosti od mene bijaše
krupna crna zvijer. Kako svjetlo nije bilo dovoljno jako, nisam mogao
biti siguran o kojoj je zvijeri riječ. Stajala je mirno i posmatrala me
očima koje su reflektovale zelenu boju. Imao sam utisak da me pro-
cjenjuje isto onako kako predator procjenjuje rastojanje do lovine.
Iznenada, displej telefona zatrepta i svjetlo se ugasi. Tama začas sve
proguta svojom crnom nepreglednošću. Uši mi zaglunuše od zastra-
šujuće grmljavine koja grunu poput topovskog plotuna. Brzo ispriti-
skah dugmad na telefonu i svjetlost ponovo zasja. Od one zvijeri ne
bijaše ni traga. Na njenom mjestu sada ugledah bolnički stočić, preko
koga je bila prebačena crna plastična cerada. Posmatrana sa mjesta
na kojem se zatekoh, cerada je zaista imala oblik koji je podsjećao
na vuka. Odmahnuh glavom u nevjerici, sada već uvjeren kako se
moj pijani um definitivno poigrava sa mnom. Počeh da se premišljam
oko odustajanja. Pomislih kako bi bilo bolje da se vratim i ponudim
Marku novac. Strahovi su navijali za tu odluku, ali se kao suprotnost
takvoj namjeri ispriječi ponos. Bio sam siguran kako bi već sjutra svi
na fakultetu znali da sam išao po pločicu i da je nisam donio. Da sam
odmah odlučio da platim, tad bih se mogao pravdati sa bezbroj iz-
govora, međutim, onoga trena kada sam ušao u zgradu bilo kasno
za izmjenu odluke. Osim toga, u prilog pločici išla je i činjenica da
sam već bio na domaku ostvarenja. Tada mi pade na pamet da se
toliko željeni komad žute keramike možda krije na stočiću. Pun nade,
zadigoh ceradu, pod kojom osvijetlih pribor sa uredno popakovanim
i savršeno očuvanim medicinskim instrumentima koji su se koristili
u psihohirurškim operacijama. Kako me sada nisu zanimale dugačke
igle za izvođenje lobotomije, niti su me interesovali zakrivljeni noževi,

skalpeli, makaze i testere, vratio sam ceradu na njeno mjesto i zao-
bišao stočić.
Nastavih da se krećem vrlo oprezno. Na ivici živaca, pazio sam
da sitni komadi otpalog maltera što manje pucketaju pod mojim đo-
novima. Pratio sam brojeve kojima su sobe bile obeležene, sve dok
ne dođoh do samog kraja hodnika. Na moje iznenađenje, završavao
se jedinim vratima koja u njemu bijahu zatvorena. Iznad njih se na-
lazio broj 42. Maših se rukom za metalnu kvaku i bezuspješno je ci-
mnuh nekoliko puta. Djelovalo mi je kao da su vrata zaključana. Ne
znam da li sam tom činjenicom više bio razočaran ili uplašen. Kao da
sam dobio nekakvo priželjkivano dopuštenje, hitro se okrenuh i za-
putih natrag. Već sam mogao da vidim nevjericu na Markovom licu,
i tek što načinih par koraka, iza leđa začuh škljocaj brave. Odjeknuo
je u hodniku oduzimajući energiju mojim koracima. Noge mi se uko-
čiše. Odmah nakon zvuka brave uslijedio je jecav zvuk šarki. Ako je
u meni bilo imalo alkohola, taj jeziv zvuk me je otrijeznio. Polako se
okrenuh i osvijetlih u tom pravcu. Gledao sam u širom otvorena vrata.
Bijahu to vrata sobe 42, ista ona koja se pod mojom rukom ne htje-
doše otvoriti. Iz otvora je zjapila tama, a svijetlo displeja bijaše suviše
slabo da sa te udaljenosti osvijetli unutrašnjost sobe. Srce mi je za-
bubnjalo u slijepoočnicama. Bio sam svjestan da odavde trebam
bježati. Želio sam to i da učinim, ali nisam imao hrabrosti da okrenem
leđa tom uskomešanom crnilu. Činilo mi se da je ta tama na neki
način živa. Gotovo da sam bio hipnotisan njenim pulsiranjem. Činila
je da osjetim ukus krvi u ustima i ledenicu koja mi je ledila kičmu či-
tavom dužinom. Mržnja koja je izbijala iz sobe 42 kao da je postala
opipljiva. Nagonski se počeh kretati unatraške, dok su mi koljena
podrhtavala preteći izdajničkim klecanjem. Hodajući poput raka,
uspjeo sam da se malo udaljim od te sobe, ali uslijed šoka koji me je
snašao, bijah potpuno zaboravio kako se iza mene nalazi stočić sa
plastičnom ceradom. Udarih u njega i on se prevrnu. Instrumenti za
psihohirurgiju se rasuše i zazvečaše po betonu. Zateturah se i pose-
gnuh rukama prema zidu kako bih povratio ravnotežu. Telefon ispade
iz moje ruke i razbi se. Svijetla nestade. Zidovi se tad zatresoše od
snažne grmljavine koja je tutnjala nad bolnicom. Negdje u mojoj bli-

zini otpoče kapanje vode, a onda me potpuno neočekivano nešto
zgrabi za nogu. Hvat je bio vrlo jak i veoma hladan. Podsjećao je na
stisak izrazito koščate šake. Panično vrisnuh, otresajući nogom u po-
kušaju da se oslobodim.
Nisam mogao ni pretpostaviti šta je to moglo obitavati u tami
uskog bolničkog hodnika, niti kakve su namjere tog entiteta mogle
biti. Kada me konačno pustilo, okrenuh se u namjeri da potrčim ka
stepeništu, uspjevši da načinim par trčećih koraka. Međutim, kako
je tama bila potpuna, spotakoh se i udarih glavom u jedna poluotvo-
rena vrata. Od žestokog udarca se stropoštah na tlo. Pred očima mi
u tami zaigraše svjetlaci, osjetih kako se krv polako sliva niz moje lice,
ali uprkos povrijedi bol nisam osjećao. Taman kada htjedoh da usta-
nem, hladan stisak mi obavi obe noge, a na uho začuh udaljeno ša-
putanje gomile. Zadah truleži mi zapuhnu nozdrve, nagoneći refleks
povraćanja u grlu. Zavrištah dozivajući pomoć. Nepoznata sila rea-
gova trenutno i poče me sa lakoćom vući po betonu. Uzaludno sam
se trzao i mlatarao rukama unaokolo, ne bih li dohvatio vrata neke
od soba iz hodnika. Kada bijah povučen preko onih razasutih psiho-
hirurških alatki, osjetih tada ujede užarenog bola svuda po tijelu.
Iznenada stisak popusti, a zatim uslijedi zaglušujući tresak vrata.
„Mi ćemo te natjerati da klečiš, da puziš, da moliš...“ dopre do
mene hor glasova, zujeći poput roja pčela. Iako to nisam mogao vi-
djeti, znao sam da se nalazim u sobi koju sam tražio. U sobi 42. Odjed-
nom mi se ona hiljadarka učini kao izgubljena ponuda spasenja.
Nekako se pridigoh i počeh pipati okolo u potrazi za izlazom.
„Mi ćemo te natjerati da jedeš svoje meso... puzaćeš, molićeš...
mi smo voljni...“ ponovo nastavi zujanje, ali ovoga puta tik na mojem
uhu. Krv je natopila majicu i pantalone na meni, no bolovi po mom
obamrlom tijelu bijahu utupili. Grozničavo napipah vrata, a zatim
moji prsti pređoše preko nečega za šta sam pretpostavio da je ljud-
sko lice. Opipah i dugu sluzavu kosu, pa potom trgnuh ruke unatrag.
Hladan dodir koščatih prstiju po glavi me natjera da ustuknem i da
se započnem povlačiti što dalje od vrata.
„Topla krv će nas ugrijati... tople kosti osnažiti... pusti nas u
sebe...“ brujalo je oko mene. Ubjeđen kako mi je došao kraj, pozvah

u pomoć Boga i prekrstih se. Nakon toga tlo pod mojim nogama ne-
stade. Propadoh kroz duboku rupu u uglu dokaži hrabrost sobe.
Pretpostavljam da sam izgubio svijest. Nisam mogao odrediti
koliko je vremena prošlo, ali ono što me je osvijestilo bila je snažna
graja, praćena zvukom trube i doboša. Lice mog najboljeg prijatelja
bijaše mi u prvom planu. Posmatrao me je sa poluosmjehom, kao da
nije bio siguran da li se šalim ili sam zaista spavao.
„Spavanje nije dozvoljeno!“ reče nakon što je izostala bilo kakva
reakcija sa moje strane. „Izgubio si, izmotavanje sada ne vrijedi. Mo-
žeš poći odmah po pločicu ili možeš platiti hiljadarku.“
Osvrnuh se začuđeno oko sebe. Sjedili smo u travi ispod drveta.
Nedaleko od nas je prolazila karnevalska povorka. Raštimovani or-
kestar je samouvjereno upravljao ushićenjem gomile.
„Ali, kako je moguće...“
„Dakle, šta će biti? Ideš po pločicu ili plaćaš?“
Pogledah prema zgradi Rajske stanice. Crne duplje razbijenih
prozora zlokobno su motrile moju odluku.
„Plaćam, naravno da plaćam. Hajde, pokupi te karte. Idemo da
vidimo karneval, dok ga kiša nije rastjerala.“
O autoru: Milovan Lalović (1979.) je pjesnik, novelist i pisac kratkih priča.

Živi i stvara u Atini. Do sada je objavio zbirke pjesama Zabranjen vrt (2006.)
i Prividi (2010.), roman Alfa (2011.), te zbirku pripovijedaka Anatomica de
somniis (2014.). Priče su mu objavljivane u raznim antologijama i zbirkama,
od kojih je interesantno izdvojiti Nevidbog (2013.), Poetry and Prose (Srpska
biblioteka iz Londona, 2014.), i Prsten sa one strane sna (Festival Fantastične
književnosti iz Bijelog Polja, 2014.).

Alma Zornić
DUBOK JE PREDUBOK TVOJ
SAN, AL JOŠ
DUBLJA JE JAVA
„Rasčistite prostor!“
Koji sam ja baksuz! Ništa neće biti ni od ovog vikenda! Ubi’će me
Irma! mislio je Mirza Kulić, dok je grubim glasom preko radio-veze
davao naređenja dvojici pozornika, koji su ga već sat vremena čekali
na mjestu uviđaja. Da je poziv za intervenciju došao samo deset mi-
nuta kasnije, on ne bi sada upravljao službenim vozilom, već bi sjedio
u svome golfu i vozio se prema Vratniku, kući. Sav u flekama od ka-
hve, izgužvane košulje, masne kose i sa tamnim podočnjacima ispod
krvavih očiju, više je ličio na nekog sarajevskog klošara, narkomana
ili uličnog alkoholičara, nego na glavnog inspektora policijske stanice
Centar.
Još u četvrtak je završio svoju redovnu smjenu i napisao detaljan
izvještaj o slučaju porodičnog nasilja, kada je stigla vijest da mora
mijenjati kolegu Hamida. Dešavalo se i ranije da odradi tuđe smjene,
ali nikada do sada se nije dogodilo da uzastopno radi tri dana i dvije
noći bez prekida, odmora i sna.
Na ulaznim vratima Collegium Artisticuma visio je bijeli papir na
kojem je pisalo „Sarajevski festival knjige 2017“. Iako je bilo rano su-
botnje jutro, izložbeni prostor je bio skoro potpuno ispunjen izlaga-
čima i posjetiocima. Da bi sebi napravio prolaz kroz gomilu okuplje-
nih ljudi, inspektor se morao poslužiti dobro oprobanom tehnikom
guranja laktovima, koja se i sada pokazala više nego uspješnom. Kroz
masu se probio do velike kartonske reklame za novu knjigu o Harry
Potteru, pa je skrenuo u desno krilo prostrane galerije. Prilazio je
omanjem stolu, iza koga je stajala improvizovana stalaža sa policama.

Kraj stola je na drvenoj stolici sjedio starac, glave spuštene na grudi.
Izgledalo je kao da spava. Mirza zastade pored mlađe doktorice hitne
pomoći, uze papir iz ruku mršavog policajca i promrlja:
„I kažeš, nema ga na spisku prijavljenih izlagača! Imamo 65 pro-
dajnih štandova, a njegov je 66! Hmm!“
„Nema! Mislili smo da je jedan od njih!“ odgovori mu policajac
i nastavi:
„Ali nije! Niko ga i ne poznaje!“
„Nema uza se ni ličnih dokumenata!“
„Knjige su mu stare! Vjerovatno je dovukao svoju kućnu biblio-
teku i neopaženo se ubacio među ostale!“
„Jake li im organizacije! Da ne’ko uđe neopaženo sa ovoliko knjiga
na sajam!“ progunđa inspektor, gledajući u mnoštvo uredno pore-
danih knjiga na policama i stolu.
„Izgleda da su ga sada svi upoznali i primjetili!“ nestrpljivo je če-
kao ljekarsko mišljenje o uzroku smrti, pa da napokon krene kući.
Tijelo nepoznatog starca spustiše na nosila. Iako njegovo blijedo
mrtvačko lice nije bilo baš prijatno za gledanje, to uopšte nije sme-
talo ljudima okupljenim oko njegovog štanda. Nagurivali su se jedni
preko drugih, istezali glave i buljili u mrtvačeve širom otvorene oči.
Čak ni poslije dvadeset godina rada u policiji, Mirza još uvijek nije
uspio dokučiti tu ljudsku zaluđenost tuđim nesrećama i smrću.
„Možete li ga prekriti nečim ili prebaciti negdje drugdje?“ nečiji
nervozan glas ga trže i on se okrenu. Muškarac u skupom, zagasito
sivom odijelu već je pružao ruku ka njemu.
„Ja sam Ibro Muhić, glavni organizator! Moj zaštitar ga je našao
tako dok je obilazio prostor!“
„Samo bih volio da znate da nam danas u posjetu dolazi poznati
pisac iz Kanade, Kiltt Morbid, pa ako bi mogli da što prije završite sa
tim šta radite!“
Onda je glas organizarora postao nešto tiši, skoro da je šapnuo
inspektoru na uho:
„Vi garant poznajete Emina Šehića, mog bližeg rođaka a našeg
ministra! On je jedan od sponzora sajma, pa ne bi...“ nije stigao da
dovrši šaptanje. Doktorica ga prekide u pola riječi:

„S obzirom na njegove godine, mogu reći da je preminuo od
infarkta miokarda. Lijeva ruka mu je kljaknuta kao i čitava ta strana
tijela, a desna mu je zgrčena i podignuta na prsa. U njoj je bila
bočica sa tabletama nitroglicerina. Nije je uspio ni otvoriti!“ ski-
dala je silikonske rukavice sa svojih ruku i smiještala ih u ogromnu
torbu.
„Dob’ćete kompletan izvještaj čim ga detaljno pregledaju, ako za
tim uopšte bude bilo potrebe.“ Rukom je pozvala vozača i tehničara.
Oni priđoše, uhvatiše poluge nosila i podigoše ih na točkove. Leš
prekriše dekom.
“Sad’ možemo da ga prebacimo u mrtvačnicu!“
„Eh da, nisam sto posto sigurna, ali čini mi se da mu je koža na
vratu probodena na dva mjesta oštrim predmetom, ne većim od vrha
igle!“ inspektor se trže na njene riječi.
„To može značiti i da je bio dijabetičar. Možda nađete među nje-
govim stvarima špricu i inzulin!“ doktorica dovrši svoj monolog i izađe
iz galerije.
Inspektor pogleda ka dvojici policajaca i naredi im da prate
hitnu. Krupni tehničar ga u prolazu okrznu svojim tijelom. Zakači
ga sa nečim po nozi i povuče za sobom, te on izgubi oslonac i pade
na pod. U isto vrijeme se pomjeri i mrtvac na nosilima. Ispod sa-
mrtničkog prekrivača izviri pjegava šaka i krenu prema okupljenima.
Oni zavrištaše od straha i počeše panično bježati, rušeći štandove
pred sobom.
Mirza oslobodi nogu, protrlja bolno mjesto i izvuče tanki lanac
ispod sebe. Na njegovom kraju visila je knjiga. Bila je umotana u
smeđu kožu, čvrsto stegnuta kaiševima i zaključana hrđavim katan-
cem. Drugi kraj lanca je završavao oko starčevog zgloba, na zlatnoj
narukvici.
„Koji kurac je ovo?“ iznenađeno upita dvojicu policajaca, pa
ustade i spusti knjigu skupa sa lancem na nosila.
„Zar ga niste kompletno pretresli dok ste mu tražili dokumenta?“
morao je priznati da se i sam uplašio kada se leš pomjerio.
„Nismo! Garant mu je pala na pod!“ zamuckivao je mršavi poli-
cajac.

„Skinite tu jebenu knjigu sa njegove jebene ruke i ubacite je sa
ostalim jebenim stvarima u auto. A vi gospodine Ibro, rođače mini-
stra, krenite sa mnom u jebenu stanicu!“ inspektor je prosiktao kroz
zube. Među kolegama je bio znan pod nadimkom “Jebeni okidač“,
baš zbog svoje nagle naravi i burnog temperamenta. Uslijed nepros-
pavanih noći i dana, okidač „Jebenog okidača“ je bio nategnut do
kraja.
„Odmah! Imamo da obavimo jedan mali razgovor!“ organizator
ga je nijemo posmatrao.
„Ali prije toga naredite svojim gorilama da čuvaju ovaj jebeni
štand ko oči u njihovim okruglim glavama! Jel’ jasno?“ pod „gorilama“
je mislio na petoricu zaštitara koji su stajali oko upirlitanog gospo-
dina.
Jebenog li vikenda! pomisli Mirza i nagazi na polomljenu beton-
sku ploču platoa Skenderije. Udahnu hladan decembarski zrak du-
boko u pluća i nestade u gustoj magli.
Radni dan se skoro bližio kraju. Inspektor je prvo ispitao organi-
zatora sajma, a zatim i njegove zaštitare. Pregledao je snimke sa ka-
mera, ali na njima nije vidjeo ništa sumnjivo. Složio je iskaze ispitanika
u fasciklu i smjestio je u kutiju sa starčevim stvarima, donijetim iz
mrtvačnice. Ustao je iz stolice, ugasio svjetlo u kancelariji i napokon
krenuo kući.
Dočekao ga je uski hodnik, iz koga je ušao u mračnu i hladnu
sobu. Spustio je kutiju sa dokazima na sto, upalio kotao za grijanje,
pa onda uključio bojler. Nije ni stigao da se istušira, jer je zahrkao
zavaljen u svojoj omiljenoj fotelji. Tako je dočekao nedelju.
Bilo je podne kada je ustao. Istuširao se, skuhao kahvu i uzeo
knjigu iz kutije. Katanac joj je bio polomljen, a omot skinut. Otvori
je. Na požutjeloj stranici od pregamenta se nalazio crtež kapije, ispod
koje se naziralo nekoliko nečitkih slova. Mirza spusti knjigu na koljena,
utonu u mekani naslon fotelje i zatvori oči.
Hrapavi glas ga trgnu iz sna. On iznenađeno skoči na noge i nađe
se pred visokim, maskiranim muškarcem. Dugi plašt prekrivao mu je
nezgrapno tijelo, a ispod kukuljice virilo je ružno i četvrtasto lice.
Jebo ti sve svoje, kako mi uđe u kuću? Mirza zamahnu pesnicom da

ga udari, ali promaši. Nespretno se zatetura i čelom se zabi u tvrdu
površinu. Ispravi se i ispred sebe ugleda ogromnu drvenu kapiju. Ne-
moguće! Osvrnu se. Stajao je na uskom prašnjavom putu. Oko njega
su po zemlji puzali ljudi u prljavim haljama i za sobom vukli isklesane
kamene blokove. Pored njih su na okićenim konjima jahali vojnici u
oklopima. Galamili su i vitlali mačevima po zraku .
Ja svakakih budala, majko mila! pomisli inspektor i prope se na
prste, kako bi provirio preko zidine koja se pružala sa obje strane ka-
pije. Igman se nazirao u daljini.
„Pusti me da prođem!“ mirnim glasom se obrati grmalju, poku-
šavajući u isto vrijeme da sredi paniku u svojoj glavi. Još prije par
sekundi je bio u svojoj kući. A sad?
„Jok!“ odgovori mu ovaj i počeša se po nosu.
„Halo ba paša, pusti me kući!“ smirenost u Mirzinom glasu je
polako nestajala. Iako je i sam bio izrazito visok i krupan, ipak nije
mogao da se bori sa divom koji je ga je mrko gledao.
„Gluhi?! Čujemo li se? Moram kući, u Saraj’vo!“ prstom je poka-
zivao preko zida.
„Haaaa? Đe?“ promumlja zbunjeno rmpalija i kao da se nečega
prisjeti, upita:
„A đe ti je pečat?“
„Kakav jebote sad pa pečat?“ Mirza skoro vrisnu od muke.
„Skoni se da prođem! Š’a se praviš mangup?! Miči to svoje dupe
sa puta! Odmah!“ sada je već bio na rubu živaca.
„Đe ti je pečat od kralja i vlasti?“ grmalj je stajao na istom mje-
stu, ne obazirući se uopšte na inspektorovo histerisanje.
„Koje bolan vlasti?“
„Jebem ti sve, da ti jebem!“
„Pa ja sam jebena vlast!“
„Sa’ćeš da vidiš!“ Mirza zarovi po džepovima tražeći policijsku
legitimaciju. Sranje, pa ja sam u trenerci! shvati. Okrenu se ka puza-
čima i vitezovima na konjima, pa poče urlati na njih:
„A koji đavo vi radite tu? Ha? Snimate neki film?“
„Odmah mi pokažite dozvolu za vašar koji tu pravite!“ krenu lju-
tito ka kapiji, odlučan da kroz nju prođe milom ili silom. Nešto ga

udari u leđa. Dok je padao u prašinu, krajičkom oka uhvatio je pore-
dane topove duž kamenih zidina. Njihove duge cijevi bile su podi-
gnute u vis i okrenute prema gradu.
„Jebote, šta je ovo?“ hroptao je bolno. Maskirani ga uhvati za
majicu, strese i procijedi ljutito:
„Đe pečat?“ Iznad grmaljeve glave, gotovo na vrhu drvene kapije
bilo je ispisano zlatnim slovima: Beati Petri in VerBosnae anno
MCCXLIV.
Sunce je nemilosrdno pržilo inspektora po vratu. On se ponovo
osvrnu i zapazi da je trava na kojoj je ležala ogomna utvrda bila ze-
lena. Jel ovo B’jela tabija?Ma ne može biti ovol’ka!! Jebeš me mah-
nita ako ja nisam skroz puko! pomisli i izgubi se u rukama rmpalije.
U treptaju oka, inspektor je ponovo sjedio u svojoj fotelji i na
krilu držao knjigu mrtvoga starca. Majica na bolnim leđima bila mu
je mokra. Sa naporom je skide i vidje tragove krvi po njoj.
„Jebenog li košmara!“ opsova, obrisa nadlanicom znojno lice i
baci knjigu na pod. Listovi u njoj zašuštaše. Gledao je u crtež mosta.
„Sad’ sam potpuno budan i nisam raspoložen za još zajebancija?“
reče i ustade. Čuo je pucketanje kotla i zvuk lopate kojom je komšija
čistio snijeg ispred kuće. Sa streha su visile ledenice. Sarajevo je već
danima bilo okovano ledom.
Treptaj.
Učinilo mu se da čuje meketanje. Nemoguće! Širom otvori oči.
Stajao je na strmoj i skoro ogoljenoj padini nekog brda. Oko njega su
pasle koze. Kroz usku klisuru probijala se rijeka, preko koje je bio
nadvijen visoki luk bijeloga mosta.
„ Vid’ Koz’ja! Od’kud ona?“ ništa mu više nije bilo jasno.
Iako mu je sve izgledalo drugačije, Mirza prepozna Miljacku. Strča
bos niz golu stranu i nađe se na kraju duge kolone. Ljudi oko njega
su nosili stare narodne nošnje i vodili su za sobom natovarene konje
i magarce. Sve je smrdilo na znoj i životinje. Iako su ga leđa užasno
boljela, inspektor stavi obje ruke na pas i ponovo pribježe metodi
laktanja. Vješto se progura do sredine mosta, gdje ga dočeka čovje-
čuljak u šarenim šalvarama i sa velikim turbanom na glavi. Sjedio je

na ogromnom malju i slušao suhonjavog mladića koji je na ćupriji
telalio naglas:
„Ova naša opomena učinjena je u dobroj namjeri, ali izjavljujemo,
ako se ne uvaži, i ako ostanete uporni, da će se naša dobrota izvrgnuti
u strogost, pa ćemo sve uništiti mačem i vatrom. Nećemo poštedjeti
ni dijete u majčinoj utrobi jer je pripravljena i teška artiljerija. Princ
austrijski, Eugen Savojski, godina 1697.“ Telal završi svoju objavu i
ode putem niz Darivu.
„Jel’ to stig’o neki cirkus u grad?“ inspektor se nasmija.
„Đe muhur?“ čovječuljak ga upita i ustade.
„Đe šta?“ Mirza ga iznenađeno pogleda.
„Prco mani me se, svega ti! Pohapsiću vas sve redom!“ krenu da
ga zaobiđe, ali ga patuljak uhvati za nogavicu i povuče nazad.
„Ja te haman nešta priupitah! Bome jesam!“zapiskuta ovaj sitnim
glasom.
„Bez sultanovog muhura ne’mereš u Šeher, pa da si još toliki!“
„Koji vam je kurac svima danas?!“ inspektor trznu nogom da ga
se oslobodi. Dlan ga je svrbio, ali se suzdržao da ne udari malenog
čovjeka.
Iznenada, osjeti miris dima i gareži. Modro nebo lizali su rumeni
jezici. Miljacka je ključala od vreline, a Sarajevo je bilo u plamenu.
Irma! pomisli i nešto ga stegnu u grudima. Potrča preko ćuprije. Čo-
vječuljak odskoči poput lopte skočice, sustiže ga i maljem lupi po
cjevanici.
„Muhur?!“ dreknu i iskezi naborano lice. Mirzu prekri sivi pepeo,
on klonu i zatvori oči.
Probudio se na podu svoje sobe. Noga mu je bolno pulsirala.
Opipa rukom ogromnu oteklinu na mjestu gdje ga je patuljak udario
i zaječa. Šta se ovo koji kurac sa mnom dešava? Moram zvati Hamida
u pomoć! Moram čuti Irmin glas! Moram znati da li je ona dobro!
Vidio sam svojim očima kako grad gori! Na jedvite jade se dovuče
do stola i dohvati mobitel. Leđima se nasloni na drvenu nogaru i po-
gleda u starčevu knjigu koja je ležala pored njega. Na iskrzanom pa-
piru bila je nacrtana planina. Oh ne!
Treptaj.

Svjetlost upaljenih baklji je obasjavala široku ledinu obraslu ša-
šom. Crna ravna planina sjekla je zvjezdano nebo tačno iznad njegove
glave. Ma nema jebene šanse da je ovo Igman! Inspektor je sjedio
na ogromnoj hrpi kostiju, okružen ljudima u kratkim tunikama. Kožne
kape su im prekrivale glave i sakrivale smrknuta lica. Osjetio je veliki
strah kada je među njima ugledao rogatu zvijer sa tankim štapom u
lijevoj ruci. Praporci upleteni u nakazinu dugu kosu su ritmično zvec-
kali, dok je ritualno plesala oko lomače na kojoj je gorjelo ljudsko
tijelo. Neman iznenada stade, onjuši vazduh i oglasi se rikom od koje
se inspektoru zaledi krv u žilama. Ostali kleknuše na zemlju, pa po-
češe lica mazati blatom.
„Jebo me svak’ ako ste vi normalni!“ uzviknu Mirza i skotrlja se
sa hrpe kostiju. Krenu da puzi ka šaši, što dalje od lomače.
Rogata zvijer je dahtala za njim, brzo ga sustižući. Među riječima
koje su izlazile iz nakazinih iskrivljenih usta, Mirza je razaznao samo
jednu jedinu riječ.
Vunj.
Neman ga stiže, uhvati za ramena i prevrnu na leđa. U ruci joj se
štap pretvori u zmiju. Ona ispruži svoje tanko tijelo, zasikta i ugrize
inspektora za vrat. Nesnošljiva bol mu se preko kičme proširi ka ru-
kama i nogama. Ja sanjam! Ovo mi se ne dešava! Budi se konjino!
Budi se!
Otvorio je uplašeno oči. Uh dobro je! Bio je ponovo u svojoj sobi,
zavaljen u naslon stare fotelje. Osjećao je utrnulost u mišićima i čuo
zujanje u ušima. Sa naporom je pomjerio prste i njima uspio dodir-
nuti displej mobitela. Iz zvučnika je odjeknuo Hamidov promukli glas:
„Đes ba jarane? Stig’o ti je ljekarski izvještaj u vezi nepoznatog
starca. Kada su ga skinuli, imali su šta i da vide. Tijelo mu je bilo puno
ožiljaka i rana, kako starih i zaraslih, tako novih i svježih. Sve su prilike
da ga je nek’o već duže vrijeme mučio. Samo ne znam gdje su našli
zmiju? Ali o tome ćemo sutra! Uživaj u vikendu i pozdravi Irmu. Ču-
jemo se!“ Sranje, uključio sam govornu poštu! Ponovo je pokušao
da pomjeri prste, ali ga oni više nisu slušali. Tijelo mu je bilo parali-
sano.

Jedino čime je još mogao micati bile su oči. Knjiga na njegovom
krilu se pomjeri i otvori. Na izbledjeloj stranici bio je utisnut žig u
obliku ljudske šake. Oko njega je crvenom tintom pisalo na bosančici:
„Дɣбок ѣє прєΔɣбок mвоѣ сɖɴ, ɖʌ ѣош Δɣбʌѣɖ ѣє ѣɖвɖ“ (Dubok je
predubok tvoj san, al još dublja je java).
Evo i jebenog pečata! Jebem ti pečat, muhur i vunj! Jebem ti je-
benu knjigu i jebenog starca! Želio je da vrišti od bijesa, ali su mu
usta bila kao zalivena.
Zvuk ključa u bravi i topot sitnih koraka ga trže iz agonije.
„Mama, šššššššš, tata spava!“ kćerkin glasić mu pokrenu obamrlo
srce.
„Vidi! Donio mi je poklon!“ osjetio je njene tople usne na licu.
Djevojčica uze knjigu sa njegovog krila i nestade u kuhinji.
„Ima i slika!“ pergament zastruga poput oštrice noža.
„Kakva ti je to knjiga?“
„Gdje si je našla?“
„Pa to nije slikovnica, to je Alifakovac, staro groblje!“ Irmin glas
i sitni koraci utihnuše.
Neeeeeeee! Bože, molim te!
Vrele suze slijevale su mu se niz hladnu kožu. Kapci su mu postali
preteški. Još samo jedan otkucaj i...
Treptaj.

M. Amanuensis Sharkchild
OBIČNA LICA
Preveo: Petar Nikolić
Moja sestra i ja smo se slučajno obreli u paralelnom svetu..

Možda tako što smo u njega ušetali uz sablasnu ravnodušnost pod
svetlošću zalazećeg sunca ili možda tako što smo odsutno zurili preko
beskrajnog horizonta. Bilo kako bilo, stigli smo. Poput skrivenih na-
slaga između svega postojećeg, sjedinjeno sa svim što je poznato,
iako bez znanja i svesti o tome, postojalo je ovo carstvo. Bilo je le-
gendi i mitova vezanih za ovakva čudesa, no oni nisu mogli da pre-
nesu ili shvate svu složenost dečijih maštarija. Čitavi svetovi bili su
jasno raspoređeni, jedan iznad drugog, odvojeni, ali u tihoj uzajamnoj
sprezi. Jedan od njih bio je ovaj naš, a drugi, onaj kome smo se uža-
snuti čudili, bio je neshvatljivo mesto koje sam nazvao paralelnim
svetom – svetom u kojem je sve bilo kao u našem osim po stvore-
njima, bilo primitivnim, bilo razumnim, koja su ga naseljavala zlo-
slutno ga ispunjavajući duhovnim, vrlo nečistim oblikom svoje lepote.
Možda je taj paralelni svet trebalo da predstavlja deo neke nedoku-

čive ravnoteže ili kormilo na odmetnutoj lađi, ali kada sam ga samo
jednom jednom ugledao, on me je obuzeo, neizlečivo i večno.
Na hiljade razbacanih raspomamljenih čudovišta čekalo je na
mene ispod ogromnog šatora razapetog u ovom paralelnom svetu.
Njihove dimenzije nisu se slagale sa veličinom njihovih srca. Izvikivali
su moje ime i pevali himne o meni. Među njima su bili stari i mladi,
deca sa majkama i svojim važnim očevima. Svi su bili nestrpljivi da
čuju moj glas, a ja sam bio ravnodušan prema njihovim povicima.
Visio sam iznad njih okačen o dva kabla vezana za pojas pod grudima.
Ispod njega nosio sam odelo sa kravatom i sivi kaput. Bio sam u naj-
višem delu šatora, daleko izvan domašaja monstruma – domašaja
kojim bi me od prevelike radosti, uzbuđenja i radoznalosti povredili.
Iznad i oko mene lebdeo je oblak tame onostranog mirisa ispunjavajući
vrh i udaljene delove šatora. Međutim, s mesta na kojem sam visio,
uzdrhtao sam od samog pogleda na avetnu masu posmatrača. Poku-
šavao sam da umirim srce i povratim dah, ali jedino što sam mogao
bilo je da pronađem ono malo smelosti koju sam u sebi nosio.
„Čini se da svi već znaju moje ime“, kao svoj uvod drhtavim sam
glasom uzviknuo nepreglednoj masi razdraženih prljavaca. Umirili su
se. Sva čudovišta su se uozbiljila i širom otvorila oči.
„Ne znam vaše običaje ili kulturu“, nastavio sam, „ali se nadam
da možete da me prihvatite kao obično stvorenje, sada i ovde, koje
će vam pomoći u vašoj potrazi za razumevanjem čudne veze među
našim svetovima. Imao sam vrlo malo vremena da upoznam vašu
zemlju, tako da ne razumem mnoge naše razlike.“
Dok sam govorio, zurio sam u gužvu i pratio njihova okamenjena
lica. Po prvi put su videli nekoga nalik meni. Činilo se da nisu želeli
ništa manje sem da me dodirnu i osete, moju odeću, kožu, kosu,
moju utrobu.
„Moj svet je sličan ovom“, rekao sam. „I u njemu postoji nebo, ze-
mlja, biljke, voda i vatra. Za razliku od vašeg, u njemu postoje milioni
različitih vrsta stvorenja koja žive uz nas. U vašem svetu postojite samo
vi i vaši čuvari. U njemu živite u nečemu što kao da crpi suštinu iz mog
sveta, poput trodimenzionalne sene koja se potpuno preslikava. Mi
vas ne možemo videti u našem svetu niti vi nas možete videti iz svog.

Ipak, vi postojite, baš kao i mi, i isto kao što vi ispunjavate svoj prostor,
tako činimo i mi. U tome se stvara naša međusobna veza.“
„Izgledate dosta drugačije nego što vas opisuju drevni spisi“, re-
kao sam, „ali vi ste zasigurno ono što mi nazivamo anđelima. I ne
znajući, vi nam pomažete u našim potrebama i dajete nam duh u
kojem i po kojem živimo. Mi vas ne možemo videti, ali osećamo vaše
prisustvo. Sada znam da ni vi, ni mi nismo toga svesni. Ono što od
vas dobijamo nije ništa drugo nego posledica vašeg uobičajenog ži-
vota koji zapanjuje našu maštu. I sada, ja sam ovde, da zapanjim vas!“
Na to neka od čudovišta skočiše prema meni vođena neobičnom
strašću, želeći da me svuku s mesta na kojem sam visio. Njihovi vrisci
i povici ponovo su se začuli, ali drugačijeg tona i značenja. Ja sam
ostao uzdržan, ali i priseban.
„Nisam baš siguran šta još treba da kažem“, izjavio sam, „ali, u
najmanju ruku, imamo mnogo toga da naučimo jedni od drugih i ja
sam spreman da to preuzmem kao svoju obavezu.“
Bilo je inteligentnih bića pored čudovišta koja su naseljavala pa-
ralelni svet. Oni su bili poznati kao Čuvari. Upravo su oni osmislili ovo
moje predstavljanje skupu pred kojim sam govorio. Svako od ovih
bića imalo je obično lice, lako prepoznatljivo u ružičastom obličju
sumraka. Imali su plave, smeđe, čak i crne oči. Imali su obrve, punije
i tanje. Imali su usne, uši, kovrdžavu kosu, koja je padala ravno ili se
podizala u vis. Njihova tela, međutim, bila su ista kao kod bezbrojnih
stanovnika ovog bizarnog sveta, deformisana i izrazito gruba. Jedino
su se u licu razlikovali, kao da su bili mešanci dva sveta, kopilad neke
zavereničke magije.
Kada smo moja sestra i ja stigli – pre nego što smo bili pokazani
građanima paralelnog sveta – dočekala su nas čudovišta sa običnim
licima. Bili su predusretljivi i pažljivi, govorili su našim jezikom i pri-
čali nam o raznim stvarima. Postupali su s nama dobro i prijatno nas
gostili. Upozorili su nas na zveri i njihovu opasnu ćud. Nisam ni sum-
njao u to, ono što su isplanirali sigurno nam nije išlo u prilog.
Čim sam prestao da govorim sa visine, masa se lagano uznemi-
rila. Hteo sam da se podignem još više, a čudovišta su htela da me
svuku dole. U tom trenu sam skoro osetio šta žele. Bilo je to nešto
nedokučivo u meni što oni nisu imali i za čim su očajnički žudeli čim

su ga osetili. Bila je to nagrada i cilj koji treba da postignu, bez obzira
na cenu.
Na par metara od mene, neko vezan sličnim kablovima spustio se
iz tame. Bio mi je potreban samo tren, ali brzo sam prepoznao haljinu
pripijenu uz telo. Bila je to moja sestra, ali lice nije bilo njeno. Ona je,
za razliku od Običnih lica, zadržala svoje telo, ali joj je bio dat lik jednog
od čudovišta. Vrisnuo sam užasnut. Utroba mi se prevrnula kao da je
u njoj besneo uragan, a pljuvačka i sluz potekli su sa mojih usana.
„Sada je red na mene da govorim“, rekla mi je. Čudovišta su za-
grmela ispod nas, uz mnogo buke i navijanja. „Mi ćemo biti vaši am-
basadori u našem svetu,“ rekla je. „Sve će dobiti smisao kad te načine
istim kao što sam ja“.
„To nije u redu“, šapnuo sam sebi. „Ovo nije u redu!“
U šoku i očajanju, počeo sam da mrdam nogama, zaljuljavajući
se tako da bih mogao da se krećem horizontalno. Kada sam posti-
gnuo potisak koji mi je bio potreban, nasrnuo sam na sestru, obu-
hvatajući je nogama dok sam okretao oči od njenog užasnog lica.
Snaga joj je bila ogromna, ali ja sam bio brži. Odvezao sam joj pojas
i poslao je dole među podignute ruke. Kad je pala usred razgoropa-
đenih zveri, njihove kandže i čeljusti zarile se duboko u njeno meso,
kidajući joj svaki komad tela. Okrenuo sam se tek kada su se njeni
vrisci naglo utišali.
Čekao sam jedan trenutak, a zatim oslobodio i svoj pojas.
O autoru: M. Amanuensis Sharkchild je višestruko nagrađivan i pohvaljivan

autor – samizdavač zbirki kratkih fantastičnih horor priča The Dark Verse i
fantastičnog romana The Spirit Collectors. Objavljena dela: The Dark Verse,
Vol. 1: From the Passages of Revenants (2009.), The Dark Verse, Vol. 2: In
the Blood of Death (2013.), The Dark Verse, Vol. 3: Beyond the Grip of Time
(2014.), The Spirit Collectors (2015.). Dobitnik je sledećih nagrada i pohvala:
Zlatna medalja za horor 2015. (Independent Publisher Book Awards), Zlatna
medalja za fantastičnu književnost 2016. (Independent Publisher Book
Awards), Srebrna medalja za horor 2010. (Independent Publisher Book
Awards), Nagrada za najbolju naslovnicu fantastike 2015. (National Indie
Excellence Awards Winner), Pohvala za fantastičnu književnost 2015. (Na-
tional Indie Excellence Awards Winner). Stil i atmosfera njegovog pisanja
se često upoređuju sa delima H.F. Lavkrafta.

Tamara Babić
ISPOD MASKE, STO ĐAVOLA
VIRE
„Izvini, mogu li te nešto zamoliti?” pitala je Milica, teškom mu-
kom prevaljujući slogove preko usana.
“Recite...”
“Molim te da ovo pismo daš momcima koji odnose veš u prao-
nicu, ili dostavljačima hrane, svejedno... Izuzetno je važno da pismo
bude poslato.”
“Budite bez brige, pobrinuću se za to.”
“Hvala ti do neba!”
Bolničar još nije ni stigao da pokupi suđe od njenog ručka, a ona
je omamljena sedativima već utonula u san.
Zašto li joj je toliko važno to pismo? zapitao se bolničar dok je
nožem rezao kovertu. Gusto nažvrljani tekst sa puno precrtanih reči
je odavao nervoznu osobu, ili pak nekoga ko piše u žurbi.
“Draga Majo,
Sigurno si premrla od brige za mene, ali kada ti objasnim šta se
desilo, shvatićeš zašto se nisam javila ni tebi, koja si mi najbliža, ni
bilo kome drugome. Probaću u najkraćim crtama da ti ispričam šta
se sve izdogađalo.
Počelo je u Americi, a onda se pošast proširila na zapad Evrope.
Nakon što su stigli u Sloveniju, Bosnu i Hrvatsku, bilo je samo pitanje
trenutka kada će doći i kod nas. Klovnovi, Majo, pričam ti o klovno-
vima. Nemoj odmah da kolutaš očima, nego pročitaj do kraja.
Najpre se pojavio jedan, u blizini osnovne škole na Novom Beo-
gradu, kod “Hajata”. Nakon poslednjeg časa u popodnevnoj smeni,
nekolicinu osnovaca je neko dozivao da dođu do žbuna u školskom
dvorištu. Đaci su prišli i videli klovna sa sekirom, što ih je uplašilo, pa

su se razbežali. Manijaka je školski domar prijavio policiji. Patrola je
stigla brzo nakon poziva (blizu je kafana u kojoj obično ubiju pola
smene) i u rekordnom roku su uhvatili počinioca. Kad su ga doveli u
stanicu na ispitivanje, odmah mi je bilo jasno da nešto nije u redu.
Majo, njegova sekira je bila plastična. Kada sam mu rekla da skine
klovnovsku masku, videla sam da je u pitanju dete! Dečak od 14 go-
dina. Pošto je bio maloletan, pozvala sam njegove roditelje u stanicu.
Majka se izvinjavala, jer dečak je autističan. Video je na televiziji ve-
sti o zlim klovnovima i želeo je da se našali, bar tako kaže. Nije hteo
nikome da naudi. Maska i plastična sekira su ostale kod nas u stanici,
a dečak je obećao da se više neće na taj način šaliti i uplakan otišao
kući.
Nedugo zatim se desio još jedan napad, koji je bio samo uvod u
niz koji će uslediti. Strahujući za svoju decu, roditelji su svakodnevno
počeli da nas zovu. Neki od njih su nas vređali i govorili kako ne ra-
dimo posao za koji smo dobro plaćeni, dok su drugi napominjali kako
razmišljaju o tome da decu ne puštaju više u školu. Meni je načelnik
dodelio zadatak da raskrinkam novonastali cirkus. Prva naredba koju
sam izdala podređenima bila je da se pojačaju patrole oko škola.
Ubrzo je jedna od patrola primetila klovna. Opirao se hapšenju i tom
prilikom je pružao neljudski otpor, pa su morali u pomoć da pozovu
interventnu brigadu. Savladali su ga prekomernom upotrebom fizičke
sile i strpali u maricu. Kod sebe nije imao lična dokumenta, pa su mu
u prijemnom odeljenju uzeli samo otiske prstiju. Zbog agresivnosti
koju je iskazivao prilikom lišavanja slobode, meni su ga na ispitivanje
priveli sa lisicama na rukama.
Uhapšeni klovn nije imao plastičnu sekiru. Ne, Majo, ova je bila
prava pravcata. Pitala sam ga kako se zove i odakle je, na šta se on
samo iritirajuće kliberio. Ok, pomislila sam. Ako nećeš da sarađuješ
i kažeš ko si, postoje metode da to otkrijem i bez tvoje pomoći. Ski-
nula sam mu masku da bih otkrila njegovo pravo lice, ali ostala sam
zaprepašćena. Ispod te maske je bila druga, mnogo strašnija. Uprkos
silnom strahu koji me je tog trenutka obuzeo, nastavila sam sa po-
kušajima razotkrivanja njegovog identiteta, i tako došla do treće ma-
ske, još jezivije od prethodnih. Mislim da mi se sa svakom novom

maskom koja se pojavljivala ledio novi decilitar krvi u venama. Vero-
vatno me je samo adrenalin održavao da se potpuno ne ukočim, pa
sam smogla snage da bacim treću masku i posegnem za četvrtom.
Nisam je skinula ni do pola, kada su se vrata kancelarije naglo otvo-
rila i propustila dva stvorenja koja su mi se zbog straha učinila još
većim nego što su bila. Istog trenutka sam se pribrala i pogledala u
bezizražajna hladna lica dvojice grmalja, od kojih je jedan imao veliki
ožiljak pod bradom (koji moje inspektorsko oko nikako nije moglo da
previdi). Perifernim vidom sam posmatrala klovna sa dopola skinu-
tom maskom, ispod koje se, kao što možeš da pretpostaviš, nazirala
sledeća u nizu. Činilo mi se kao da se klovn cerio dok su ova dvojica,
držeći legitimacije u rukama, deklamovala iz kog su sektora Državne
bezbednosti. Na blic su mi pokazali nekakav ispečatirani nalog i sa-
opštili kako oni odavde preuzimaju slučaj. Dok je onaj drugi sakupljao
maske sa poda i pakovao ih, zajedno sa sekirom, u transportnu vojnu
torbu, rmpalija sa ožiljkom mi se uneo u lice. Jasno mi je stavio do
znanja da ni po koju cenu ne smem da zucnem o ovom slučaju.
“Nikada i nikome” procedio je kroz zube, a već sledećeg trena su
agenti sa klovnom napustili prostoriju.
Malo je reći da sam ostala zgranuta zbog ovakvog nastupa DB-
ovaca, jer se nešto slično nije dogodilo u celoj mojoj karijeri. Jedno-
stavno, stvari se u policiji ne rešavaju bez objašnjenja i uz pretnje
nekome ko je toliko godina u službi. Još se nisam oporavila od šoka
kada je zazvonio telefon. Načelnik me je pozvao u svoju kancelariju.
Taman kad sam se ponadala da će mi dati neko iole smisleno objaš-
njenje ovog ludila, saopštio mi je da je (protivno svim pravilima
službe) zaključio nerešen slučaj i da me oslobađa vođenja istrage o
napadima klovnova. Neformalno me je posavetovao da bi za mene
bilo najbolje da zaboravim i na klovna i na DB-ovce. Ubrzo nakon
toga sam, po rečima psihologa, podlegla posledicama moje prezah-
tevne profesije. Otvorili su mi plaćeno bolovanje i poslali me na more
da, kako su rekli, “sredim živce”. Bila sam naivna i nisam pretpostav-
ljala da su me sve vreme pratili, ali o tome kasnije.
Od svih mora na svetu odabrali su Jadransko. Platili su mi hotel
u Rijeci, u Hrvatskoj, jer tamo ima puno naših, pa su navodno sma-

trali da će mojim živcima goditi tamošnja sredina. Pomislila sam da
ipak u ovoj zemlji ima nekog reda. Ko se još može pohvaliti da ga
poslodavac šalje na oporavak na more? Nije me brinulo ni to što su
mi zabranili da prijateljima i porodici kažem gde idem, jer bi po re-
čima psihologa “trebalo da se na neko vreme odmorim od okruženja
koje je dovelo do mog lošeg zdravstvenog stanja”.
Na dan mog dolaska su u Rijeci bile u jeku pripreme za maškare,
kako oni zovu svoj tradicionalni karneval. U prvom trenutku mi je
prošlo kroz glavu da se odmah vratim, jer bi me karnevalska atmos-
fera podstakla da nastavim istraživanje slučaja na kome sam radila.
Odustala sam od povratka samo zato što su me Riječani, koje sam
upoznala u hotelu, ubeđivali da ostanem. Oni su mi objasnili da je
Riječki karneval nadaleko poznati događaj, zbog koga turisti dolaze
iz svih krajeva sveta. Neće svet propasti za nekoliko dana! pomislih.
Verovatno me je smekšalo i to što sam se konačno naspavala posle
dužeg vremena. Tek tada sam shvatila da godinama nisam bila na
moru, i da mi čist vazduh i sunce sigurno neće činiti loše, pa sam od-
lučila da ipak ostanem.
Prvog festivalskog dana, grad je sasvim promenio lice. Rijeka je,
inače, industrijsko, a ne turističko mesto. Nije od onih primorskih
gradića koji žive samo tri-četiri meseca godišnje, a ostatak godine
liče na gradove duhova. Iako sam u hotelu čula priče kako se tokom
karnevalskih dana u Rijeku slije enormna količina ljudi, nisam mogla
da verujem da će karneval zaista privući toliko učesnika i publike.
Ostala sam iznenađena nepreglednom gužvom koja je pretila da po-
kida vene grada.
Povorka od preko deset hiljada maškara je započinjala na Viškovu,
predgrađu u brdima, i spuštala se do centra grada. Da si to samo
mogla da vidiš! Ispred su se kretala ogromna vozila, sva ukrašena na
istu temu kao učesnici karnevala koji ih prate. Povorku iza vozila su
predvodili zvončari: muškarci sa rogovima na glavama i ogromnim
zvonima vezanim oko struka, pa čim naprave korak sve puca, a oni
se namerno uvijaju da bi zvonilo što jače. Meštani su mi objasnili da
su po tradiciji zvončari bili pastiri, koji su zvonima terali zle duhove
zime i prizivali proleće, i da su oni zaslužni za nastanak karnevala u

tim krajevima. Danas je ceo karneval poprimio daleko veće razmere,
a osim tradicionalnih se koriste se najrazličitije “savremenije” maske.
Ono što sam odmah primetila je da na karnevalu nigde nije bilo
policije. Zapazila sam samo redare-volontere u drečavim unifor-
mama. Međutim, i mnogo manji skupovi su uvek pod budnim okom
profesionalnih snaga reda, tako da mi je bilo čudno odsustvo istih.
Doduše, znala sam da naokolo mora biti policije, samo očigledno
nisu želeli da budu uočljivi. Bila sam u pravu, jer sam na trgu spazila
dva tipa sa izrazito policijskim njuškama (a znaš da umem da ih pre-
poznam posle svih godina rada za policiju). Bili su u civilu, ali zapravo
su na sebi imali “doživite me kao civila” odeću: tanke kožne jakne i
košulje neupadljivih boja, što je tipično za sve moje kolege inspek-
tore. Pažnju mi je privuklo njihovo usiljeno opušteno ponašanje.
Naizgled, neobavezno su ćaskali, a zapravo su sve vreme pažljivo
skenirali masu.
Raspisala sam se previše, moraću da skratim. Dakle, za zvonča-
rima su išli razni đavoli i raznorazne veštice, a neki dedica (očigledno
voditelj programa) se vozio pri početku karnevalske povorke i pričao
na meni nerazumljivom istarskom dijalektu, zbog čega su svi od reda
umirali od smeha. Muzika je treštala, ljudi su ludovali i veselili se. Sve
je izgledalo predivno dok nisam videla njega: klovna! Stajao je pored
puta kojim je išla karnevalska svita i gledao pravo u mene, kunem ti
se! Instinktivno sam reagovala i približila se dugoj koloni maškara.
Utapala sam se u masu, sve vreme uveravajući sebe kako preterujem,
kako je sasvim normalno da na vražjem karnevalu ljudi budu maski-
rani, i kako ovaj klovn nije i ne može biti deo horora koji sam lično
doživela u stanici. Ali nešto mi nije dalo mira, pa sam se osvrnula i
imala sam šta da vidim: klovn me je pratio. Ne, nisam umislila! Sledio
je moje korake i kao da se zlokobno cerio. Nastavila sam da hodam,
nešto sporije, kako bih pustila da me stigne. Kad sam procenila da
se približio, naglo sam se okrenula i skočila na njega. Oborila sam ga
na zemlju i počela da mu vučem masku sa lica. Skinula sam jednu,
ispod koje se, naravno, nalazila još jedna. Ljudi su kraj nas prolazili
kao da se ništa ne dešava. Smejali su se, misleći da je posredi obično
karnevalsko glupiranje. Kada sam stigla do treće maske, dotrčala su

ona dvojica za koje sam sumnjala da su policajci. Ščepali su me, od-
vojili od klovna, i sproveli u stanicu. Tamo sam probala da im stavim
do znanja da smo kolege, ali ni to što sam im saopštila broj svoje
policijske značke mi nimalo nije popravilo situaciju u kojoj sam se
našla. Po hitnom postupku su me deportovali u Srbiju, gde mi je
oduzet pasoš, nakon čega sam odmah smeštena u ludnicu. Međutim,
eksces sa klovnom na Riječkom karnevalu i, posledično, neslavni za-
vršetak moje karijere krunisan F dijagnozom, bili su konačni dokazi
verodostojnosti teorije zavere koju sam razotkrila!
Znam te vrlo dobro, draga moja Majo, i mogu da se opkladim da
si obrve podigla na sam vrh čela, malo napućila usne i pitaš se: Da li
je Milica konačno potpuno odlepila? Odmah ću ti sve razjasniti, samo
te molim da pismo pročitaš do kraja, jer sam u žurbi da ti sve ispri-
čam preskočila neke bitne delove.
Čim je načelnik naprasno zaključio slučaj, a mene oslobodio da-
ljeg operativnog rada vezanog za napade klovnova, shvatila sam da
tu nisu čista posla. Želju da otkrijem šta se dešava iza kulisa je pro-
dubilo neprijatno otkriće da je sva dokumentacija o slučaju privede-
nog klovna volšebno nestala. Zato sam počela da istražujem sama,
na svoju ruku, i svaki trenutak svog slobodnog vremena sam posve-
tila istraživanju. Noćima nisam spavala, već provodila sate i sate na
sajtovima i forumima koji su se bavili vestima o klovnovima ubicama
širom sveta, kao i teorijama ljudi koji su pokušavali da dokuče šta se
zaista krije iza tog fenomena. Kako sam sve dublje ulazila u tu priču,
tako sam sve više postajala opsednuta moranjem da proniknem u
njenu srž i shvatim šta se kog vraga događa. U tom periodu nisam ni
najmanje marila o sebi. Odlazila sam na posao neispavana i sva za-
rozana, ličeći samoj sebi na zombija. Načelnik je počeo da me gleda
sa podozrenjem, a kolege su me izbegavale. Zapostavljala sam po-
verene administrativne poslove o nekim za mene potpuno nebitnim
slučajevima, jer sam službeni kompjuter koristila isključivo pokuša-
vajući da dođem do podataka o klovnu kome se nisam mogla naski-
dati maski. Zbog zanemarivanja i neispunjavanja radnih obaveza me
je načelnik najpre usmeno opomenuo, pa mi zatim izrekao disciplin-
ski ukor. Naravno da me njegove oštre reči i odbijanje petnaest posto

od plate nisu sprečili da nastavim da radim ono što sam započela.
Ludom srećom sam uspela da pronađem jednu zaturenu kopiju do-
sijea tog maskiranog monstruma koga su mi ispred nosa odveli DB-
ovci. Nečija nesmotrenost prilikom skrivanja vladinog prljavog veša
je bila upravo ta okolnost koja mi je pomogla da napokon sve shva-
tim. Kao što pretpostavljaš, naknadnom proverom njegovih otisaka
prstiju sam imala šta i da vidim: ta osoba ne postoji. Ne, Majo, ne
mislim da nije imao kriminalni dosije nego baš to: nije imao ni go-
dinu, ni mesto rođenja, ni biografiju, iz prostog razloga što je klon ili
kako se već zovu osobe isprintane 3D štampačima. Napravila ga je
američka vlada u okviru tajnog NATO projekta, gde su, koliko sam
shvatila, želeli da usavrše tehnologiju kojom bi prikrivali identitet
agenata u stranim zemljama. To sam uspela da povežem iz doku-
menta o zatvaranju slučaja, koji se nalazio u dosijeu. Inicijalna ideja
sa agentima bila je da mogu da promene identitet bezbroj puta dok
su na zadatku, kako bi što bolje sproveli misije vlade u delo. Klovn
kog sam ispitivala je imao mogućnost promene čak dvadeset tri iden-
titeta, podrazumeva se klovnovska! Najgore od svega je to što nije
bio jedini, jer sam videla naznaku pored šifre projekta, da je u pitanju
jedanaesti pokušaj printa.
Nakon ovog saznanja nije bilo teško zaključiti kontekst cele priče,
i uz još malo istraživanja su mi se sve kockice složile. Zašto su ih pra-
vili sa klovnovskim maskama ako će biti agenti, pitaš me? Zato što je
baš u trenutku kada su započinjali projekat počela svetska kriza sa
gasom i naftom. To je dovelo do povećanja nezaposlenosti, pa su
ljudi masovno, kao što si i sama videla, počeli izlaziti na ulice da se
bune i iskazuju građansko nezadovoljstvo. Prateći globalna dešava-
nja, naša vlada je shvatila da mora da kupi vreme dok ne reši nago-
milane ekonomske probleme. Dosetili su se da iskoriste već oprobanu
metodu iz Amerike i ostatka Evrope, gde su ljudi bili prestrašeni te-
rorom pravih klovnova, ali i onih isfabrikovanih od strane medija,
usled čega su i izbegavali da izlaze iz kuća. Zašto ne bismo predložili
da projekat počnemo tako da ubijemo dve muve jednim udarcem:
da skrenemo narodu pažnju sa aktuelnih problema u državi i pored
toga ih zadržimo u kućama, zastrašene klovnovima ubicama? Idealan

scenario! Naravno, agentima NATO-a je moralo biti jasno šta naši
žele da postignu, ali to im verovatno nije smetalo, jer je u igri i dalje
bilo istraživanje mogućnosti tehnologija za štampanje organskog
tkiva, što je bila inicijalna faza tajnog projekta.
Uglavnom, kada sam povezala konce, nisam imala dovoljno čvr-
stih dokaza da bih izašla u javnost sa svojim otkrićem. Ne moram
dodatno da naglašavam da se nisam mogla obratiti načelniku, niti
bilo kome u stanici, jer nisam znala ko je od njih sve umešan u zataš-
kavanje. Otišla sam kod psihologa sa Medicine rada, jer mi je trebalo
nešto opipljivije, čime bih potkrepila svoju teoriju. Pitala sam ga uop-
šteno, ne pominjući konkretan slučaj, o tome koliko je istražena psi-
hologija veštačke inteligencije u kontekstu 3D štampanja i kakav uti-
caj na širu populaciju mogu imati vesti o klovnovima ubicama. Sma-
trala sam da će mi stručnjak u toj oblasti skratiti sate koje bih provela
na internetu, istražujući i taj deo sama. Kada me je krajnje ozbiljno
pitao da li u mojoj porodici postoji istorija psihičkih oboljenja, shva-
tila sam da sa njim gubim vreme.
Sutradan ujutru je iz Ministarstva unutrašnjih poslova stigao do-
pis o proceni mog mentalnog zdravlja, u kome stoji da sam privre-
meno nesposobna za rad zbog epizode paranoidne psihoze, što je
pripisano visoko stresnom radnom mestu i preopterećenosti, uz
preporuku da mi se omogući plaćeno odsustvo do ozdravljenja. Istog
prepodneva je usledio i predlog o odmoru u Rijeci, koji je, sad shva-
taš, bio paravan da bi me uhvatili i napravili od komarca magarca, jer
sam, navodno, napravila ispad u stranoj zemlji, diplomatski skandal
i slično. Ne mislim da je i psiholog umešan (mada nikad se ne zna),
već da je svaki moj korak nakon zatvaranja slučaja sa klovnom bio
pod nadzorom. Nema sumnje da je psihologu bez detaljnijih objaš-
njenja naloženo da sprovede u delo zapovest nekoga sa više instance.
Oni znaju da sada mogu da kažem šta god želim i da me niko neće
shvatiti ozbiljno, jer dane provodim zatvorena sa umišljenim mesi-
jama i drugim stanarima ludnice (srećom, nema ni jednog klovna).
Zato te molim da sada, kad sve ovo znaš, kontaktiraš neku osobu od
poverenja koja će ti pomoći da moju priču potkrepiš dokazima.

Najrađe te ne bih uplitala u sve ovo, ali ti si mi poslednja nada
da će istina izaći na videlo. Ne dozvoli da te spreče da obelodaniš
njihove prljave igre, kao što su mene sprečili.
Čuvaj se!
Puno te voli tvoja
Milica.”
Bolničar se nasmejao i pocepao pismo. Jednom rukom je bacao

komadiće papira kao karnevalske konfete, a drugom je posegao ka
svom vratu i skinuo masku. Ispod prve kože glatko izbrijanog bolni-
čara se nazirala druga, posve drugačija. Sa drugog lica su se cerila
crveno obojena usta, a pored belih obraza se zatalasala nakostrešena
crvena kosa.
O autorki: Rođena u Beogradu (1986.). Trenutno živi i radi u Rijeci. Objavila

više naučnih radova i stručnu monografiju “Barke u svakodnevnom životu
i religiji Egipta Starog carstva“ (2014). Izvršna je urednica časopisa za druš-
tvene nauke, kulturu i umetnost CASCA. Osvojila 3. mesto za najbolju priču
u regionu 2015. na konkursu časopisa “Avlija”. Žanrovske priče su joj objav-
ljivane u zbirkama (“Makrokozma 21”, “Vilinske priče” “Arheološke priče”,
“Apokalipsa laži” ), časopisima (“Marsonik”, “Afirmator”, “Argus Books Onli-
neMagazines” #16, “Ubiq” br. 20), SF/fantasy fanzinu “Eridan” iz Rijeke, i
na „Belegu” (književnom blogu Tamare Lujak).

Stevan Šarčević
NEOČEKIVANA GOZBA
Kažu da se umirućima čitav prohujali život obrne u umu i mogu
vam potvrditi da je to istina. Možda i nisam prava osoba koja pouz-
dano može potpisati tvrdnju da se to dešava u trenutku, jer ovo traje
već predugo i ne nazirem da će se ubrzo završiti.
Sa nesumnjivom sigurnošću se mogu prisetiti raspopa Đurice kao
svog nespornog i jedinog vodiča do ove golgote. Ako ga ne znate,
moram napomenuti da se radi o izuzetno dragom čoveku koji je svo-
jim pričama obeležio moje detinjstvo. U neku ruku upravo je njegova
zasluga što za svojih dvadeset godina nikad nisam poželeo ni devojke
niti žene, ali nemojte nipošto pomisliti da sam ljubavisao s njime.
Đurica nikad nije ni pokušao da me zavede, a i nisam siguran da je
gajio naklonost prema mladićima. Priroda moje strasti ima sasvim
drugačije korene.
Sad dok otvoren i rasparan ležim na kamenu ove drevne tvrđave,
sa utrobom rasprostrtom za gozbu mojim ljubavnicima, počinjem da
shvatam u čemu sam pogrešio. Ono što zasigurno znam je da su moje
patnje neopisive i da ću noćas umreti.
***
Najranije sećanje do koga mogu jasno dosegnuti odnosi se na
prvomajske vašare i datira negde u moje najnežnije doba, kad sam
mogao imati tek tri ili četiri godine. I dan danas mogu prizvati mirise
šećerne vune i roštilja, te se jasno prisetiti bižuterije izložene po dre-
čavo uređenim tezgama. U svoj toj gužvi, najjači dojam na mene
ostavilo je kad se jednom, sred sve te gungule, pojavio neki Ciganin
koji je udarao u kožno rešeto, a uz njega je koračao jedan ogromni
medved, koji se na Ciganinove povike „De, meco, de! Poigraj, Mar-
tine, dej, dej!” propinjao na zadnje noge.

Ta scena mi je priredila neviđen šok, možda ponajviše upamćen
po tome što je mama od medveda ukrala malo dlaka, pa me je iste
večeri njima okadila.
Đuricu sam vrlo rano upoznao. Bio je porodični prijatelj i često
smo ga susretali. Kad sam ga prvi put video, još uvek je bio sveštenik
na službi u crkvi Ružici na Kalemegdanu i sećam se da me je njegova
crna odora neopisivo privlačila. Uvek je imao zanimljive priče i susreti
s njim su za mene bili neopisivo zadovoljstvo. Kad god bi ga moji ro-
ditelji ugostili, redovno bi me uzimao u krilo i voleo sam da se igram
njegovom bradom. Jednom sam mu pomenuo moju opčaranost va-
šarskim medvedom i nikada neću zaboraviti pogled kojim me je tom
prilikom ošinuo. Mada mi je objasnio da je ono što sam video bila
mečka, a ne medved i da je sve to obična vašarska lakrdija, od tada
me je često zabavljao pripovestima u kojima su glavnu ulogu igrali
medvedi. Po njemu je medved bio šumski car koji se brinuo o živo-
tinjama i šumskim plodovima, pa i o šumi samoj.
Naročito dobro se sećam dve njegove priče. Jedna je govorila o
tome kako je jednom neka cura zatrudnela, pa je od sramote pošla
da se udavi u reci. Međutim voda je stala bežati od nje, tako da nije
nikako mogla prići i skočiti. Najzad je iz reke izašao nekakav čovek i
rekao joj: „Devojko, ne žali što si zatrudnela! Ti ćeš roditi životinju
koja će znati da radi kao čovek”. Devojka se vratila kući i rodila med-
veda. Imala je ta priča i neku poentu, ali ovo je sve što sam upamtio.
Druga je priča govorila o nevaljaloj devojčici koja je pobegla od kuće
i sakrila se u pećini koja je bila dom trojici medveda. Kako oni nisu
bili kući, pojela im je obed, izlomila nameštaj i zaspala. Kad su se
medvedi vratili, zatekli su je tamo i primili su je u svoj dom kao na-
ložnicu. Možda on i nije baš sve tako ispričao, ali u mojoj nezreloj
glavi je to baš tako zvučalo i često sam zamišljao devojčicu koja u
krevetu spava sa tri medveda.
Godine su prolazile, svaka teža od prethodne, pa su se porodični
susreti sa Đuricom proredili, a prvomajski praznici postali drugačiji.
Sve se manje praznovao rad, a sve više prepodobni Jovan i tezge su
sve više povlačile, ali je prvi maj za mene zanavek ostao vrlo intiman
praznik. Možda zato što se računao kao moj rođendan, iako sam se

rodio po noći i nije baš sigurno da je u trenu mog rođenja ponoćno
zvono označilo prvi maj.
Osamnaestu godinu napunio sam dvehiljade i prve godine i se-
ćam se da je to bilo vreme prepuno optimizma. Ratovi su se završili,
nekakvo je veselje posvuda vladalo i činilo mi se da život tek počinje.
U stvari, ako ćemo pošteno, sve je ovo upravo i počelo u sam cik zore
na prvi maj te sudbonosne godine. Bio je to već period kad se vašar
na Kalemegdanu pretvorio tek u roštiljanje i beskrajnu pijanku, pa
sam se i ja s nekoliko prijatelja prilagodio tim novonastalim običa-
jima. Ušatorili smo se već uveče na dobrom mestu i sve pripremili za
predstojeći praznik. Uz opravdanje kako osamnaesti rođendan ne
biva svakog dana, te smo noći dosta popili i zaspali smo kao zaklani.
Kad sam se uz snažnu glavobolju probudio, moji su ortaci još uveliko
hrkali. Sedoh ja tako i stadoh zuriti u pomrčinu, a oko nas sve pusto.
Jes’ da je u neposrednoj blizini bilo još izletnika, ali ošamućeni od
bančenja svi su spavali kao klade, pa je delovalo kao da nigde ni žive
duše nema.
Izgubio sam se u mislima, pa više i ne znam kako su se stvorili
tako blizu, tek su najednom bili predamnom, kao da su iz nekakvog
tuđeg sveta izronili. Moje je iznenađenje bilo utoliko veće što već
godinama nisam video mečkara. Još je neobičnije bilo to da medveda
nije vodio muškarac, nego žena i to veoma mlada i lepa žena. Ukočih
se i stadoh da zapažam detalje. Nije bilo lanca niti alke u medveđem
nosu. Zver je bila slobodna i jeza mi jurnu niz kičmu, ali sam se suz-
držao i nastavio da osmatram njihovo sporo napredovanje.
Devojka je bila odevena u nekakav lagani ogrtač i hod joj je de-
lovao nesigurno, gotovo kao da nije ona vodila životinju. Začudo, to
nije bila Ciganka. Bila je sitna i put joj je bila svetla. Medved je, na-
protiv, koračao sigurno i posmatrajući ga, nisam mogao a da se ne
prisetim Đuričine vizije o šumskome caru. U jednom trenutku zver
se stade osvrtati oko sebe i pogled mu prelete preko mene. Moram
priznati da sam se nemalo prepao, zaključivši na brzinu da me je taj
ogromni stvor primetio, međutim, njegovo ponašanje baš ničim nije
potkrepljivalo moje strahove. Valjda ubeđen da ih niko ne vidi, mu-
nuo je glavom svoju družbenicu i ona zastade. Ono čemu sam potom

bio svedok zauvek mi je promenilo život. Medved se uspravio na za-
dnje šape i cura je najednom delovala poput igračke, što je postalo
još izrazitije kad je sa sebe zbacila ogrtač i ostala gola pred čudoviš-
nom prikazom. Medved joj je spustio šapu na glavu i taj je njegov
pokret nesumnjivo izražavao naredbu, jer ženska je klekla i stala mu
je celivati spolovilo. Ne znam kako bih opisao ono što sam u tom
trenutku osetio. Umesto da oglasim uzbunu među pospalim izletni-
cima, što bi svako pri zdravom razumu videvši bizarni prizor učinio,
ja sam tiho i sebično gledao kako devojka udovoljava pohoti goleme
zveri. Moje je uzbuđenje svakim trenom raslo i pantalone se stadoše
napinjati pod pritiskom neočekivano probuđene strasti. Ne znam
koliko je trajala ta neverovatna igra potčinjavanja, ali sam siguran
da je prošlo podosta vremena pre no što je medved svoju ljubav-
nicu besno dokačio šapom tolikom silinom da se prevalila na bok i
kliznula par metara dalje. Tiho je skviknula, pa se osovila na sve
četiri i poput neke male životinje se vratila i zaustavila pred svojim
gospodarom, onako četvoronoške poput kuje. Medved je neko
vreme posmatrao to krhko telo, a onda se golema telesina nadnela
nad devojku i tren potom ju je opasao. Ona stade ječati, ali zver
više nije imala nikakvih obzira. Pokreti njegovih bokova postajali su
sve bešnji i celo joj se biće nekontrolisano trzalo pod naletima nje-
gove strasti. Ne mogu opisati uzbuđenje koje me je obuzelo i samo
tren pre no što se moje seme izlilo u gaće, zver je dohvatila curinu
šiju u svoje ogromne čeljusti. Pomislih da će je ubiti u trenutku dok
sam svršavao, ali samo ju je odbacio dalje od sebe. Dok sam poku-
šavao da se sredim, neobični ljubavni par je mirovao, a onda se
medved pokrenuo. Devojka u prvi mah nije primetila da je zver
pošla dalje, a zatim se hitro osovila na noge i ja ugledah njeno upla-
kano lice. Dohvatila je svoj ogrtač i potrčala za medvedom. Nisam
potpuno siguran šta se potom dogodilo jer sam bio zbunjen neredom
od prosute sperme koja mi se unutar pantalona uveliko razlivala po
butinima, pa sam na tren spustio pogled. Kad sam nanovo pogledao,
više ih tamo nije bilo.
***

Tog sam dana bio van sebe i prijatelji se nisu mogli načuditi mo-
joj povučenosti i ćutljivosti. Piće ipak nisam odbijao, pa sam uskoro
bio toliko pijan da nisam mogao ni da stojim, a veče sam dočekao
bljujući na sve strane. Čak se i ne sećam kako sam stigao kući, ali
znam da sam sledećeg dana bio bolestan. Roditelji mi se nisu obra-
ćali i odisali su dubokim prezirom prema mojoj pojavi. Ništa novo.
Nikad se i nisu baš nešto satirali od roditeljske ljubavi.
Sledeće dane sam proveo kao u bunilu. Ono što sam video nije
mi davalo mira. Danju me je opsedalo, noću dolazilo u snove. Samo-
zadovoljavao sam se sanjareći o ljubavisanju medveda i devojke,
izgarao od želje, ludovao. Najgore je bilo što se nisam usuđivao da
sa nekim podelim svoje maštarije, mada sam povremeno bio u že-
stokom iskušenju da se ispovedim nekom od svojih prijatelja, ali, u
poslednjem trenutku bi se prisetio da mi to niko pod kapom nebe-
skom ne bi poverovao i da me posle takvog izliva iskrenosti više niko
ne bi uzimao za ozbiljno. Bio bih srećan da ne zaglavim u ludari.
U potrazi za utehom neko vreme sam se usred noći izvlačio iz
kuće, kako bih odlazio na mesto gde sam sreo dvoje bestijalnih lju-
bavnika. Zalud, ništa se zanimljivo nije dešavalo, barem ništa slično
onom događaju, a onda su me jedne noći isprebijali nekakvi huligani.
Preplašen time, najzad sam odustao od noćnih izleta. Međutim, olak-
šanje mi je bilo potrebno, pa ne znajući kako bih umirio prenapre-
gnuti libido, stadoh posezati za alkoholom. Tačnije, počeo sam da
donosim kući rakiju, ili preciznije, najgoru brlju, pa sam je u miru
svoje sobe gutao u neverovatnim količinama. Tek mi je blaženstvo
pijanstva pružalo kakvo – takvo privremeno smirenje.
Začudo, moji roditelji uopšte nisu primetili tu novu zanimaciju.
Zaposleni, večito kao nešto zabrinuti i prepuni obaveza, jednostavno
nisu obraćali pažnju na mene. Jesu li ikad išta primećivali, a da se to
ticalo mene i mog života?
Sve je to potrajalo do narednog Božića, kad nas je posetio Đurica,
za koga se pričalo da je napustio službu zbog nekakvog zlata koje je
netragom nestajalo iz crkvenog trezora.
Nikad nisam razumeo da li je i sam Đurica bio umešan u te ne-
podobštine ili je njegov postupak bio tek gest zgađenosti zbog zlou-

potreba unutar klera, mada je Đuričino siromaštvo potvrđivalo nje-
govu neumešanost u te nečasne i sveštenom licu nedolične radnje.
On je odmah primetio da sa mnom nije sve kako treba, ali pame-
tan je Đurica bio. Ništa nije rekao sve dok nismo ostali nasamo. A
kad mi se obratio, lavina je krenula iz mene i sve sam mu ispričao.
Ozbiljno me je saslušao, a onda me je pozvao kod sebe da porazgo-
varamo o svemu. Nije me morao predugo nagovarati i već sutradan
smo sedeli u njegovoj toploj sobici. Đurica mi nije dozvolio ni da be-
knem. Nalio je u dve čaše vino i rasprostro po stolu nekoliko starin-
skih i od vremena požutelih sveski, kao i gomilu daščica s nekakvim
urezima po njima.
– Tražeći nešto sasvim drugo, pronašao sam jedan neobičan kov-
čežić, zazidan u jednoj od podzemnih skrivnica. Način skrivanja je
bio vrlo neobičan, navodeći me na pomisao kako je namera vlasnika
pre bila da se od njega uklone nečastive sile nego ljudi. Da ne duljim
mnogo, kao svešteno lice uspeo sam da neutrališem kletve i bajalice,
a u kovčegu sam pronašao ove spise – reč “kovčeg” me je asocirala
na blago, pa mi pade na pamet da bi razlog njegovih istraživanja mo-
glo biti ono zlato iščezlo iz crkvene blagajne.
– Znaš, crkva Ružica je najstarija beogradska crkva, blagoslovena
zbog izvora Svete Petke koja je štiti od demonskih sila. Pretpostav-
ljam da je upravo to patrijarha i navelo da ove pločice budu pohra-
njene tamo – otpi Đurica iz svoje čaše, pa uzdahnuvši, nastavi:
– Fjodor Arturovič Izenbek je bio pukovnik carske ruske vojske
koji je u Ukrajini pronašao ove daščice i kao članu Ruske akademije
nauka nije mu bilo teško pretpostaviti kako urezi na drvenim ploči-
cama nisu tek puka dekoracija. Smatrajući ih velikom vrednošću,
poneo ih je sa sobom kada je pred crvenoarmejcima izbegao iz Ru-
sije, pa stigao u Beograd, gde mu je utočište pružila naša pravoslavna
crkva. Uglavnom je poznato da je potom nastavio put ka Zapadnoj
Evropi, gde su njegovi zapisi kasnije prevedeni kao „Velesova knjiga”
– nastavi Đurica izlaganje.
– Manje je poznato da je Izenbek upoznao jednog ovdašnjeg
monaha nesvakidašnjih sposobnosti, te ga je počeo nagovarati da
dešifruje tekst na pločicama, na šta je ovaj ubrzo i pristao. Međutim,

saznavši sadržinu pojedinih poglavlja, monah se konsultovao sa naj-
višim crkvenim vlastima, koje su mu naložile da se prevod i sporni
delovi ni po koju cenu ne smeju obnarodavati, zbog čega ni samom
Izenbeku nije saopšteno da je posao završen. Izenbeku su umesto
ovih pločica koje ovde vidiš podmetnute lažne, zbog kojih je kasnije
i sama “Velesova Knjiga” proglašena falsifikatom – odmeri me Đurica
ozbiljno. Otpih malo vina i pre no što sam uspeo da se oglasim, Đu-
rica produži:
– Pre no što nastavim, moram ti reći da si itekako povezan sa
stvarima koje ćeš sada čuti. Da ti je duša u opasnosti znao sam od
trenutka kad su te doveli na krštenje, jer si rođen u noći između 30.
aprila i 1. maja, noseći prezime Beronja koje potiče od reči bira ili
ber, što znači medved. Noć u kojoj si rođen je u ovoj knjizi opisana
kao Velesova noć, odnosno noć u kojoj Crnobog konačno predaje
Kolo godine Belobogu, a vrata Nava su do prvih petlova širom otvo-
rena ka Javu. Pitaš se zašto je to važno, zar ne? Možda te i ne bih
pozvao kod sebe i sve ti ovo pričao da prema ovim zapisima Veles
nije zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika, zbog čega mu je
ukrao stada, žene i podanike. Pa opet, Veles plenom može raspola-
gati samo jednu noć u godini.
– Na Velesovu noć? Moj rođendan? – dosetih se smesta.
– Tačno. Tada Veles odabira svog roba za iduću godinu među
omladinom rođenom na tu noć i ponavljam ti još jednom kako to
ništa ne bi značilo da događaji koje si doživeo nisu toliko bliski tvrd-
njama koje sam pronašao u ovim zapisima. Moraš znati da se Veles,
kao bog zveri, među smrtnicima viđa isključivo u obliku medveda.
– Bože! – zavapih na šta se Đurica kiselo osmehnu.
– Bog? Čiji Bog? Veles je jedan od drevnih bogova i ne strahuje
od hrišćanskog Boga. Popovi sakrivaju istinu, a istina je da su u ovim
zapisima precizno evidentirane izjave izbezumljenih mladih ljudi, iz
čijih se reči dadne razabrati da su služili Velesa koji ih je vratio pošto
ih se zasitio. Još je gore što je Veles na neki način povezan sa ovim
predmetima i otkako su oni skriveni u crkvi Ružici, Veles se pojavljuje
upravo na Kalemegdanu. Žrtve su pronalažene u nekoliko navrata,
ali se Sveti sabor pobrinuo da one smesta budu uklonjene, a svaka

vest o njima zataškana. Nema nikakve sumnje da se radi o provere-
nim činjenicama.
– I šta sad? – upitah sluđen njegovom besedom.
– Ti si okađen medveđom dlakom i Veles ti se ukazao. Odabran
si. Jedini ti je spas da te odvedem nekom visoko rangiranom svešte-
nom licu koji bi te poslao na Svetu Goru. Tamo drevni bogovi nemaju
nikakvih moći – naže se Đurica preko stola, maltene mi se unoseći u
lice. Mada sam bio potpuno zbunjen, nešto duboko u meni je vrištalo
da u njegovim rečima ima istine.
– Sveta Gora? I koliko bih vremena tamo proveo? – zapitah opre-
zno, na šta se Đurica smrknu.
– Dok si živ – odvrati, pa ispi čašu do dna. Ustadoh, pogledah ga
pažljivo, pa se okrenuh i napustih njegov dom. Nikad ga više nisam
video, niti znam šta se s njime posle toga dešavalo. Njegova je uloga
u mom životu te večeri bila okončana, baš kao i moja vera u hrišćan-
skog Boga.
***
Teško je opisati mesece koji su usledili. Moje pijančenje je posta-
jalo sve bezumnije, pa se na kraju više i nisam krio. U početku su
roditelji pokušavali da me urazume, da bi na kraju potpuno digli ruke
od mene. Umesto da pohađam predavanja, bavio sam se povremeno
fizičkim poslovima kako bih obezbedio novac za rakiju, bez koje
uskoro nisam mogao zamisliti ni jedan jedini bogovetni dan. Moji
snovi su postali drugačiji i u njima medved nije karao devojku. Ne, u
tim sam snovima ja bio onaj koji ljubi medveđu muškost i živeo sam
za jednu jedinu noć. Velesovu noć. I ona je došla.
Tog proleća na Kalemegdan sam izašao dan ranije, čim je svanulo.
Kao što sam i mislio, vesela se družina već odavno okupila, pa je po-
svuda bilo razapetih šatora i vreća za spavanje po kojima su hrkale
ustondirane junoše i njihove droljice. Bukvalno sam se saplitao o
razbacane flaše i špriceve, pa je bilo i više no jasno da je prethodna
noć bila vrlo razuzdana. Ekipa po ekipa se polagano budila i nije bilo
naročito teško ogrebati se za piće, pa sam iskoristio tu bogom danu

priliku kako bih umirio drhtanje nemirnih ruku. Pre no što sam kre-
nuo dalje, ispišao sam se, ne obraćajući pažnju na devojke iz obližnjeg
šatora koje su se kikotale razveseljene mojim neočekivanim potezom.
Neka se smeju i prave se fine, ali meni se nije dalo još jednom gušiti
u nekom od onih zapišanih, zasranih i ispovraćanih plastičnih klozeta
koje je organizator strateški rasporedio po kompletnom prostoru
predviđenom za prvomajsku žurku. Roštiljdžije su već potpaljivali
vatrice kad sam ja krenuo uzbrdo ka tvrđavi. Pala je rosa i trava je
bila prilično skliska, pa se društvo koje je tuda prolazilo posklizavalo,
posrtalo i padalo, što zbog ranojutarnjeg pijanstva, što zbog nepri-
merenih štikletina koje su curice željne kurca nosile da bi privukle
pastuve. Usput jedva izbegoh da dobijem po nosu kad je jedan uvre-
đeni jebač stao mlatiti po frajerima koji su mu vaćarili ribu za dupe.
Najzad stigoh do svog mesta gde sam se ukotvio. Divljanje ispod
mene je trajalo čitav dan, ali Velesa i njegovu noć sam dočekao pot-
puno usamljen. Sve je bilo isto kao i prošlog puta i svi su razbludni
uzvanici iscrpljeni orgijama već odavno bili usnuli kad se medved
iznenada pojavio. Na moje razočarenje nije bio sam. Vodio je mladića
golog k’o od majke rođenog i mesec je jasno obasjavao prizor. Nisam
osećao ni strah, niti potrebu da se krijem, pa ustadoh da bolje vidim.
Rob je bio nežne građe i poslušno je hodao ispred svog gospodara.
Mošnice podvezane kanapom bile su pomodrele i znao sam da zbog
toga pati, ali gotovo da sam u tome uživao. Oteo mi je ljubavnika!
Medved okrenu glavu prema meni, pogledi nam se sretoše i u tim
sam očima video požudu. Želeo me je. Načinih korak prema njemu,
ali zver je preteći zarežala i ja se zaustavih. Posmatrao me je i kada
su njegove kandže urezale brazgotinu na mladićevom boku. Rob je
kleknuo i počeo ljubiti Velesa, ali ovaj nije skretao pogled sa mene.
Zbacio sam odeću i podigao ruke na teme. Želeo sam da me vidi, da
uživa u meni, da me uzme, ali on je samo gledao dok mu je onaj
dečko udovoljavao.
Onda ga je odbacio i poput one devojke od prošle godine i ovaj
mu je rob prišao četvoronoške, da bih tren kasnije jasno video kako
medveđe spolovilo prodire u njegov čmar. Skičao je poput šteneta
dok je moje uzbuđenje raslo i krenuh rukom da olakšam sebi, kad

medved opako zareža u mom pravcu. Vratih ruku na teme i ostadoh
tako pred njegovim željnim pogledom, sve dok nije svršio u svog deč-
kića.
Potom je jednostavno odgurnuo svog roba i više ga nisam zani-
mao. Pošli su dalje i uskoro su mi se izgubili iz vidokruga.
Istinu govoreći, više se i ne sećam šta se posle toga dešavalo, ne
samo te noći, nego gotovo čitave godine. Sve je bilo čežnja i pijan-
stvo. Znam da su me roditelji nervirali i čim sam uspeo da se zaposlim
na nekoj benzinskoj pumpi, iznajmio sam sobicu, da ih više ne gle-
dam. Posao sam izgubio krajem februara, jer gazda više nije mogao
da me gleda večito pijanog. Alkohol me je već tada pretvorio u bledu
senku mladića kakav sam nekada biо. Kad bih se pogledao u ogledalo,
u mene bi iz njega zurila izmršavela, malokrvna i ubledela avet sa
kolutovima tamnih podočnjaka ispod ispijenih očiju. Živci su me to-
talno izdali i pre no što me je stanodavac izbacio početkom aprila,
pošto mu već drugi mesec nisam platio stanarinu. Da se vraćam kući
nije mi padalo ni na kraj pameti, pa sam mesec dana proveo na ulici,
preturajući po kontejnerima i spavajući po klupama i haustorima.
Budio sam se u grčevima, ruke su mi podrhtavale, a zbog hronične
neuhranjenosti mi je čak i najobičniji hod pričinjavao užasan napor.
Sad, dok se svega prisećam, počinjem da verujem da je upravo ta
etapa mog života izvukla finalni potez na trasi mog bespovratnog
puta u pakao. Možda me je Ljiki već tada uočila i stavila na listu onih
koji nikom neće nedostajati.
Kakogod, još jedna Velesova noć je stigla.
Bolje da nije.
***
Kad sam stigao na Kalemegdan noć je već bila odmakla. Nisam
gubio vreme i obišao sam razvratne grupe mladih ljudi koji su po-
svuda pijančili, ili su se mazili sa partnerkama kojih je tamo bilo u
beskonačnom izobilju, da bih se najzad uspeo na već dobro poznato
mesto. Ovo je ta godina, mislio sam, ovo je noć u kojoj će se moji
snovi ostvariti. Spustio sam se u travu i sačekao da se galama odozdo

umiri. Onda je najzad nastala tišina. Nebo je bilo vedro i osuto zve-
zdama što mi je dušu ispunilo gotovo religioznom smirenošću. Veles
se nije pojavljivao, ali ja sam strpljivo čekao. Najednom mi pade na
pamet da će Veles želeti da me pronađe golog, pa stadoh da se svla-
čim, da bih se potpuno nag uspravio, spreman da mu se predam.
Stajao sam tako, ruku podignutih na potiljak i čekao da se svrha mog
života najzad ispuni. Moje su misli putovale prostranstvima nesagle-
divo udaljenim od besmisla raskalašnog vašara usnulog istovremeno
i nestvarno blizu i beskrajno daleko od mene. Toliko sam se zaneo
da uopšte nisam primetio senovite prikaze koje su me neopaženo
opkolile.
– Šta to radiš manijače?! – vrisnu pre no što je stigao udarac ot-
pozadi. Crnka, oštrih crta lica, sva utegnuta u skupocene krpice, pr-
snula mi je suzavac u lice i zarila mi koleno u prepone, a neću skoro
zaboraviti ni njene prijatelje. Ćelavci, kožne jakne, martinke... Tukli
su me pesnicama, šutirali, mlatili palicama... Osvestio sam se u ne-
kakvom prtljažniku, pa su me opet tukli.
Posle sam bio vezan lisicama i lancem u nekom podrumu. Ona
crnka je bila glavna. Dovodila je drugare da se zabavljaju. Prebijali su
me kaiševima, palili svećama i cigaretama, primoravali me da jedem
izmetine. Teško je prisetiti se svih poniženja kojima su me podvrga-
vali. Oslovljavali su je sa Ljiki i obožavala je da priređuje takmičenja
u kome bi se nadmetala sa prijateljicama u preciznom šutiranju mo-
jih jaja. Ponekad bi fotografisala ono što su mi radili.
Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Dve? Srao sam i pišao
krv oko sebe, kmečao od nepodnošljivih bolova i uzalud prizivao Ve-
lesa da dođe po mene. Možda su mu se moje muke dopadale, mislio
sam, možda ovako i treba da bude.
Policajce u podrum nije uvela Ljiki nego neki gospodin koga sam
viđao po novinama i na TV dnevniku. Organima reda je smrad nabrao
nosnice i strašno sam se stideo svoje golotinje. Mada sam bio prilično
smušen, nekako sam razabrao da sam svojim vrištanjem iznervirao
komšiluk, pa su to prijavili dežurnoj službi. Čovek koji je uveo policiju
bio je nervozan i sve vreme se derao. Policajci su nelagodno slegali
ramenima, pa su me najzad dohvatili i odvukli uz stepenice, ispraćeni

strogim primedbama domaćina da ne gaze po travi. To je bila moja
prva i poslednja poseta Dedinju. Prenoćio sam u stanici i ujutro pot-
pisao nekakve papire, posle čega su me odveli u bolnicu. Naknadno
sam obavešten da sam između ostalog potpisao i priznanje kako sam
provalio u Ljikinu gajbu. Niko izuzev mene nije pozvan na odgovor-
nost zbog onoga što se desilo. Deca velikih zverova. Nedodirljiva.
U bolnici sam proveo dva meseca i baš lepo dobio na težini. Hrana
je bila mnogo bolja od onoga što sam nalazio po kontejnerima. Kad
su me otpustili dobio sam i nekakvu fensi odeću. Nove novcate far-
merice, letnja košulja, tanana kožna jakna, adidas patike... Pravo
bogatstvo u malom. Nisam se naročito smarao mozganjem kako je
sve to najednom postalo moje, nego sam lepo sračunao koliko kinte
mogu dobiti za sve te fine krpice. Dok sam se tako gubio u mislima,
gotovo i nisam primetio da me kraj samog ulaza čeka osoba koju sam
najmanje želeo da vidim ikada više u jebenom životu.
– Ćao pičkice, jesi li bolje? – bio je to itekako poznati promukli
glas. Podigoh pogled i stomak mi se istog trena skupio u gužvicu sira.
Ljiki! Zastadoh pokušavajući da obuzdam drhtavicu, a onda proleteh
pokraj nje i stadoh da jurim niz ulicu. Ništa nisam video, sudarao sam
se sa prolaznicima i trčao, trčao, trčao. Preprečila mi je put svojim
mercedesom na prvom sledećem pešačkom prelazu.
– Prestani da se glupiraš. Šta misliš ko je platio tvoje lečenje, ko
je namirio neplaćene račune tvojih roditelja i ko ti je poklonio tu
odeću na tebi? – nije me zanimalo. Stadoh da se odmičem od nje
koračajući natraške, znajući jedino kako ne mogu podneti pomisao
na to da me ta cura ikada više bije. Nasmešila se, gotovo prijatno.
– Hej, loše smo počeli naše poznanstvo. Slušaj, sviđaš mi se. Upa-
daj, vodim te na piće – reče Ljiki mekano i ja zastadoh. Možda bih i
mogao nešto da popijem. Odavno nisam imao prilike za to.
Odvezli smo se na Kalemegdan gde je u toku bio nekakav vašar.
Mnogo piva, mnogo ljudi, mnogo muzike. Počeo sam sa točenim pi-
vom, Ljiki je gutala koka-kolu. Prešao sam na rakiju, ona nije presta-
jala s limunadom. Najzad sam bio omamljen, a Ljiki nasmešena.

– Hej, hajde se vrati kod mene. Lepo ću brinuti o tebi – reče Ljiki
i ja je pogledah začuđeno. Za trenutak mi se učini da bi sve moglo
biti drugačije.
– Zašto? – upitah je proučavajući njen dvosmisleni osmeh.
– Dopadaš mi se – odvrati ona jednostavno i umalo pristadoh,
kad krajičkom oka uhvatih lica za susednim stolom. Pogledah pažlji-
vije. Njeni prijatelji su sedeli tamo i posmatrali su nas.
– Kujo prevrtljiva! – dreknuh pa zaiždah kroz gužvu. Još sam to-
liko video da njeni drugari skaču sa stolica i polaze za mnom. Probijao
sam se kroz svetinu, zamicao za štandove, pa se penjao uzbrdo ni-
jednom se ne osvrnuvši za sobom. Preskakao sam nekakve ograde i
jurio kao u bunilu gonjen nemerljivim užasom. Sve što sam znao i
osećao bio je strah, užasan strah da ću im opet pasti u ruke, da će
me kinjiti i kinjiti sve dok ne propišam krv. Ne, ne i ne! Kad sam naj-
zad zastao, puta više nije bilo preda mnom. Nekakva useklina, pro-
valija, pećina, šta li već, presekla mi je put. Najednom mi se zavrte u
glavi i postadoh svestan da sam poprilično pijan. Predugo sam apsti-
nirao i ovog puta me je baš uhvatilo. Podigoh glavu shvatajući da se
veče već uveliko spustilo. Niže mene sam video svetla vašara, muzika
je bučala i žagor se još uvek nije smirio, ali mojih progonilaca nije
bilo nigde u vidokrugu.
– Spasi me Velese – prošaputah. Onda se nešto stade pomicati
u onoj uvali poda mnom. Pogledah pažljivije i srce mi zakuca brže
kad razaznah krupnu glavu i golemu telesinu. Niko drugi do Veles
lično! Smilostivio mi se najzad! Ustadoh i on podiže glavu ka meni.
Nikog nije bilo kraj njega i najzad sam mogao postati njegov. Samo
njegov.
– Dolazim, ljubavi – odgovorih na njegovo potmulo brundanje i
svukoh se go. Uspravih se i podigoh ruke da me pogleda. Stade se
oglašavati jače i znao sam da me poziva. Učinio sam korak u prazninu
i teško pao na beton tačno pred medveda. Oštar bol u nozi dao mi
je do znanja da sam se opako povredio, ali mi je to bilo nebitno. Lju-
bavnik mi je lagano prilazio i moje je uzbuđenje raslo. Osetih njegov
dah na povređenoj nozi, zatim njegov jezik kako prelazi preko rane.
Muškost mi se ukrutila do neizdržljivosti, kad mi odjednom kroz nogu

prostruja nova, mnogo jezivija bol. Vrisnuh i svladavši šok pogledah
u Velesa. Nešto je žvakao, pa se ponovo sagao da bi mi opet naneo
bol. Najednom mi prolete umom da mi ta zver ždere nogu. Zašto?
Gde sam to pogrešio? Svoje je robove svaki put dobro pojebao, zašto
mene tako gadno povređuje? Dok su me histerične misli opsedale,
postadoh svestan da se iza Velesa pojavljuje još jedna senka... Još
jedan... Veles? Pridošla zver tresnu šapom medveda nada mnom i
među njima nastade kratka borba, posle čega se umiriše i priđoše
mi. Pridošlica se počastila mesom s noge, a moj mi je nesuđeni lju-
bavnik prišao sa druge strane i zagrizao u stomak. Potom su se oba
medveda stali zabavljati razvlačenjem creva naokolo, ignorišući moje
vrištanje.
Kažu da umirućima čitav život prođe kroz glavu, a ja tek sada
znam da zveri što se zabavljaju mojom utrobom nisu i ne mogu biti
Veles. Najednom znam gde sam pogrešio. Pa, nije ovo prvomajski
vašar, niti Velesova noć, nego jebeni Bir fest!
Ipak nečim još mogu sebi da ugodim. Dohvatam medveđi penis
u usta i ljubim ga. Medved se ne otima. Prija mu.
Baš lepa zadovoljština uz neočekivano posluženu gozbu.
.
O autoru: Stevan Šarčević (Subotica, 1962) je zastupljen u brojnim štampa-

nim i elektronskim publikacijama, objavljenim širom regiona. Radio je kao
recenzent i urednik za IK „Nova poetika”. Pored zbirki priča „Dolazak Tame”
(2014) i „Viva la revolución”(2017), potpisuje zbirke poezije „Na tragu sve-
tlosti” (2013) i „Mehanika žrtvenog obreda“(2016 ), te romane „Sam, ispod
šljive” (u kolaboraciji sa Lazarom Janićem, 2013), „Kaurinova kletva” (2014),
„Kolevkine hronike” (sa Darkom Savićem, 2016) i „Dan posle kraja” (sa La-
zarom Janićem, 2017). Dobitnik je „Subotičkog Oskara popularnosti“ 2014-
te za najpopularnijeg književnika grada Subotice.

ESEJI

PRIVLAČI LI NAS NEŠTO ZLO?!
“By the pricking of my thumbs
Something wicked this way comes”
(Shakespeare’s “Macbeth”)
Neobično je kako neki životni trenuci mogu biti ključni, ne samo
za nas, kao glavne aktere, već i za čitavo čovečanstvo. Tako je i susret
dvanaestogodišnjeg Reja Bredberija sa vašarskim mađioničarem Mr
Electrico-om bio presudan da ovaj autor započne upravo ono što
najbolje ume i podeli sa nama čitav niz priča i romana koji zaslužuju
počasno mesto na policima, ne samo ljubitelja fantastike i horora,
već i mnogo šire čitalačke publike. Kao i druge velike autore, Bred-
berija je teško svrstati u neki određen žanr. Svojim raskošnim talen-
tom prevazilazi ograde, preskače žice i pomera granice žanrovski
definisanog stvaralaštva, otvarajući pred nama vrata novih svetova,
gde likovi i dešavanja, ma kako neobični ili čak nemogući bili, uvlače
nam se pod kožu, udaraju pravo u centar i skuće se tu u nama, među
rebrima, s leve strane, zauvek.
Upravo taj iskorak iz žanra možda je najuočljiviji u romanu „Nešto
nam se zlo privlači“. Sam naziv, direktno je preuzet stih iz IV čina Šek-

spirovog „Makbeta“ i aludira na neki predosećaj, koji je svako od nas
iskusio, kada neobjašnjivo, a opet neosporno znamo da će se, uskoro,
desiti nešto veoma, veoma loše. Ovaj osećaj nije obična slutnja, opi-
pljiv je i ima fizičku dimenziju. Stiven King u romanu „Crna kuća“
govori o nečem sličnom: „Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da
stvari od skora stoje gore, ili da će se ubrzo pogoršati.“
Baš ovakvim odabirom naslova, Bredberi nas od starta kupuje
budeći onaj osvežavajući i neodoljivi osećaj jeze u kičmi. Od samog
početka svesni smo da čitamo nešto što nećemo lako ispustiti iz ruku.
I zaista, roman se čita u dahu, od korica do korica i onda opet, iz po-
četka.
Opijajuća poetika, karakteristična za Bredberija, prisutna je u
svakoj rečenici. Čak i imena likova su takva: Vil Halovej, Džim Najtšejd,
gospodin Dark, gospodin Kuger, Peščana Veštica... Pripovedačka ve-
ština ogleda se, ne samo u priči koja nas usisava u sebe, već i u opi-
sima ambijenta, likova i scena. Malo je autora koji tako umešno daju
karakter tami koja preuzima ulogu glavnog junaka. Uživanje u čitanju
ovog remek dela time postaje duhovno iskustvo. Simbolika, iako ja-
sna, nije ni malo izklišeizirana, čak i kada se posmatra kao nebrojano
puta ispričana bajka o večitoj borbi dobra i zla. Ljubav, prijateljstvo,
radost i humor na jednoj strani, i bol, zavist, ambicija i jad na drugoj,
u književnosti i generalno – u umetnosti, svakako nisu novina, ali u
ovom slučaju to nimalo ne smeta, naprotiv, daje novu nadu da je
zaista jednim osmehom moguće poraziti mrak koji nas okružuje, ali
i onaj opasniji, mrak u nama samima.
Iako potpuno različitog tona i atmosfere, „Nešto nam se zlo pri-
vlači“ moramo posmatrati kao svojevrstan nastavak romana „Ma-
slačkovo vino“. Čak i sam Bredberi ih spaja u tzv. „Green Town trilogy“,
nazvavši je tako po fiktivnom gradiću u kome je smeštena radnja oba
romana, dodavši joj i treći „nastavak“, „Zbogom leto“, kao i kraću
priču „Letnje jutro, letnja noć“, čime zaokružuje celinu. Čitava trilo-
gija reflektuje različite aspekte odrastanja dvojice dečaka (u pitanju
su različita deca u svakom od nastavaka). Leto i jesen nisu ni malo
slučajno odabrani, kao ni uzrast junaka. Svi mi se sećamo koliko su
baš ova godišnja doba važna u toj dvanaestoj, trinaestoj i četrnaestoj

godini života, kada, neko manjim, a neko zastrašujuće krupnim ko-
racima, grabi ka zadivljujućem i istovremeno zastrašujućem svetu
odraslih. Neki od nas imaju tu sreću da (bar) jednom nogom ostanu
s one strane duge. Ili je to ipak odluka? Možda neka vrsta običnom
oku nevidljivog belega, koji nije polumesec, nego osmeh? Kec koji
vadimo iz rukava kada zagusti? Trik kojim varamo i život i smrt, ne-
kada i sami sebe? Ako time nekog učinimo barem malo srećnijim, da
li je uopšte važno? Na kraju krajeva, svako bira svoje oružje.
Naravno, ovaj “mračni horor”, kako ga mnogi kritičari opisuju,
ostavio je dubok trag u celokupnom umetničkom stvaralaštvu koje
je usledilo nakon prvog izdanja, 1962. godine.
Iako je sam Bredberi, pre nego što je završio roman, imao ideju
o filmu, ona nažalost, u takvoj intepretaciji, nikada nije realizovana.
Utešnu nagradu dobili smo 1983. godine. Mnoge od nas nije ni malo
utešila. Ali ko nije pomislio „Hej, od ove knjige mogao bi se snimiti
sjajan film!“ neka prvi baci kamen. Drugih pokušaja, na sreću, nije
bilo.
U književnosti, kao što je to uglavnom slučaj, bili smo talične ruke.
Pominjali smo već „Green Town trilogy“ čiji je roman, premda sam
za sebe autonoman, ipak deo. Gotovo svaki pisac fantastike odao je
neku vrstu počasti Bredberiju: Stiven King ( „It“,”Salem-s Lot”, “Dance
Macabre”, “Different Seasons”, “Needful Things”.. ) i Nil Gejman
(„American Gods“, „The Graveyard Book“, „Eternaty’s Wheel“) su
jedni od mnogih koji su otvoreno priznali uticaj baš ovog romana na
svoje stvaralaštvo. I ovaj broj Argus časopisa sa fantastičnim pričama
koje su posvećene vašarima, festivalima i karnevalima, na izvestan
način predstavlja omaž ovom vrhunskom delu fantastične književ-
nosti.
Svakako treba pomenuti i strip i grafičku novelu kao umetnički
izraz čiji majstori su takođe bili dotaknuti ovim delom: Kristof Šabute
svoj najpoznatiji strip „Veštice“ započinje pričom pod nazivom „Ga-
tanje“ – kratkom epizodom o neobičnom i zloslutnom putujućem
cirkusu koji na prilično mračan način sakuplja svoje „zvezde“. Na-
ravno, i mnogobrojni scenaristi popularnog „Dilan Dog“-a nisu ostali
imuni na očaravajući Bredberijev roman.

Brojni muzičari od Elton Džona do Pixies, preko različitih, mahom
metal bendova, i genijalnog Pink Floyd-a bili su inspirisani Bredberi-
jevim književnim opusom, ali, kada je reč konkretno o romanu „Ne-
što nam se zlo privlači“ treba izdvojiti pesmu „Medicine man“ možda
manje poznatog benda Barclay James Harvest. Tipično za sedemde-
sete, kada je bend bio aktivan, pesma je kombinacija instrumentalno
bogatog zvuka i harizmatičnog vokala, u mešavini američkog folka i
rock’n’roll-a. Takođe, neizostavno moramo pomenuti i Nuclear Assault,
američki thrash metal bend koji je svoj peti studijski album, pod nazi-
vom „Something Wicked“, posvetio upravo ovom romanu. Ukoliko ste
ljubitelj dobrog gitarskog zvuka gde je kvalitet teksta u drugom planu,
čitav ovaj album je svakako preporuka. Zapravo, tema Bredberijevog
uticaja na muziku zahteva znatno više prostora nego što je ove prilike
to moguće, pa zainteresovanima preostaje samo da zgrabe knjigu (ako
već odavno nisu) naćule uši i obrate pažnju. Na pravu stvar!
Naposletku, ostaje pitanje šta nas toliko privlači zlu. Čak i kada
po strani ostavimo svu diskutabilnost zla kao pojma, odgovor na ovu
enigmu ostaje nedokučiv. Zašto tako halapljivo gutamo filmove, do-
kumentarce, romane, filozofske rasprave na temu zločina, rata, ne-
sreće, straha, katastrofe? Da li nas takva vrsta apetita čini različitim
od onih koji su odgovorni za ta (ne)dela? Koliko smo i sami odgovorni
ili čak krivi za zlo koje je, ma koji ugao posmatranja zauzeli, nedvoj-
beno prisutno u našim pojedinačnim, ličnim životima i civilizaciji
uopšte? Ili samo nemamo petlje da se pokorimo našoj pravoj prirodi?
Možemo li uopšte govoriti o hrabrosti kada se predajemo? Pobuna
i suprotstavljanje zahtevaju stvarnu akciju, snagu, odvažnost. Samo
bunt mora imati u temelju promenu u emocionalnom i svesnom biću
čoveka, za sve ostalo dovoljno je biti lenj. Oskar Vajld je mržnju video
kao atrofiju ljudskog bića. Herbert o strahu govori kao o ubici uma,
maloj smrti koja donosi potpuno brisanje. Zavetuje nas na suočava-
nje sa našim strahom. Ljubav i sloboda traže, buđenje, pokret i rad.
I možda bi zaista bili manje utopistički ideali ako se svako od nas
mrdne, makar malo, malčice, makar za pedalj. Hoćemo li?
Tamara Petrović

NOVE KNJIGE

Argus Books Online Argus Books Online
Magazine # 16 Magazine # 15
Tema broja: MULTIVERZUM Tema broja: ŽENSKA MOĆ

Urednik: Stevan Šarčević Urednik: Dragana Matović

Saša Kuzmanović Belov Duško Arnautović
NEBESKI BEDEMI DUH TAMNICE
Смедеревске зидине памте. Као Delo je građeno od osećanja au-

неми сведоци прохујалих векова че- tora, ali i od osećanja drugih osuđe-
кају да испричају причу, ону која nih lica koji nisu pristali da se odvoje
нема краја, која опстаје колико и ка- od sopstvene duhovnosti i ljudsko-
мен, куле, Мали и Велики град, њи- sti.
хово сећање… У роману се шекспи- Metafizička i refleksivno-lirska
ровски граде и расплићу судбине razmatranja su upakovana u zatvor-
Драгоша и Василисе, Ахмеда и sku priču, dramatičnu i dinamičnu…
Огњенке, Огњана и Теодоре, Ште-
фана и Ане. Страсти се доводе до
усијања, сукоби се заоштравају до
тачке након које ништа неће бити
исто. Различитости су претња, срећа
је пролазна, и трн је у оку неприја-
тељима. Ниједно време није заувек
нестало, ниједна прича није остала
заборављена за сва времена.

Stevan Šarčević Vladimir Zavadovski
VIVA LA REVOLUCION ŽENA & ZODIJAK
U zbirci priča „Viva la revolución“ Na koliko različitih načina se može

Stevan Šarčević ostaje veran svom manifestovati čuvena ženska tajan-
pripovedačkom stilu. Priče koje su stvenost?
pune emocionalnog naboja, strasti, Prema astrologiji – na dvanaest,
ekstremizma, mračnjaštva, sve su po jedan za svaki od dvanaest zodi-
samo ne – uobičajene. Apokaliptični jačkih znakova.
prizori izazivaju strepnju u čitaocu Svakom muškarcu ova knjiga
od nadolazeće sveprisutne mračne stoga može poslužiti kao toliko ne-
budućnosti. Ali na kraju tunela nalazi ophodan vodič kroz karakter različi-
se svetlo – ljubav. Virtuelna, zami- tih tipova žena, a svakoj ženi drago-
šljena, bratska ljubav, ljubav različi- cenu priliku da možda malo bolje
tih vrsta, ljubav prema lepim stva- upozna sebe i, što će za nju vero-
rima, ljubav radi ljubavi. Ona nagoni vatno biti od podjednake važnosti,
na borbu, ona spasava. Ona je op- da malo pomnije prouči i upozna
stanak. sopstvenu konkurenciju.

Kodjo Vangorski Draško Sikimić
SUDBINA ZLA OGREBOTINE
- Poreklo, širenje i SUDBINA ZLA je
priča o nastanku svega što postoji; o Draško Sikimić započeo je svoje
poreklu vrste Homo sapiens i o vra- postojanje 22. marta 1984. u Ljubi-
tolomijama koje su pripadnici te vrste nju gde i dalje postoji. Pre sedam
činili u poslednjih 60 hiljada godina. godina otvorio je prvu svoju radio-
- Istorija civilizacije u kojoj je ZLO nicu samostalnog razmišljanja, i
glavna ličnost i kako je čovek postao ubrzo nakon toga pokrenuo je ma-
saučesnik zla. sovne demonstracije u sebi. Za ma-
- Utvrđivanje verodostojnosti ra- nje od godinu dana nakon otvaranja
znoraznih priča koje nas mileni- radionice i obaranja nekoliko spo-
jumima zbunjuju: od religijskih spi- menika gluposti, svrgnuo je nacio-
nova do „teorija zavere“! nalizam iz svoje glave i povukao sve
- Poreklo, širenje i SUDBINA ZLA ideje o menjanju sveta.
je ispredena na neuobičajen, ali vrlo Ogrebotine su njegova druga
atraktivan način – kroz pisma dve knjiga, a prva knjiga, Smotuljci, ob
hiljade godina mrtvom Teofilu sa ko- javljena je u nekoliko izdanja.
jim se svojevremeno dopisivao i
Sveti Pavle.

ENCIKLOPEDIJA
SAVAMALSKIH BIĆA Viktor Davidović
ZAŠTO SAM ŽIVEO
Enciklopedija savamalskih bića je SAMO JEDAN SAT?
knjiga o imaginarnim stvorenjima
koja „žive“ na prostoru Savamala, NOVI BESTSELER
jednom od najupečatljivijih krajeva VIKTORA DAVIDOVIĆA!
Beograda. Kombinujući klasični pri-
stup enciklopedija i zooloških priruč- Nakon romana „Drvo Lešnika“ i „Se-
nika, ova knjiga sadrži ilustracije, fo- dam dana do ponedeljka“, čitalačka
tografije, kao i detaljne opise 45 ra- publika ima priliku da uživa u novom
zličita savamalska bića. Ovi opisi, koji Viktorovom trileru. Ko je Esteban
formom često prerastaju u kratke čija će ispovest uzdrmati psihijatra?
fantastične priče, predstavljaju me- Šta se krije u Dositejevoj Ulici?
šavinu fiktivnih i stvarnih činjenica
vezanih za Savamalu. Kroz njih čita-
lac saznaje o specifičnostima, pro-
blemima, kao i bogatom kulturnom
i istorijskom nasleđu ove uvek aktu-
elne gradske četvrti.

broj 17 maj 2017.
Tromesečni magazin
Izdavač Nova POETIKA - Argus Books&Magazines, Beograd
Za izdavača Lazar Janić
Glavni urednik Aksentije T2 Novaković
Ilustracije Anđela Micić
Milivoj Kostić
Tatjana Milivojčević
M. Amanuensis Sharkchild
Stevan Šarčević
Prelom Boban Knežević
Dizajn Olivera Vanić
Štampa Naučna KMD
E-mail argusbookmagazines@gmail. com
Website www.novapoetika-argusbooksmagazines.com
Facebook www. facebook. com/ArgusBooksMagazines
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
82
ARGUS books online magazine / glavni urednik Stevan Šarčević. -
[Štampano izd.]. - 2017, br. 16 (februar) - Beograd : Nova Poetika - Argus
Books&Magazines, 2017- (Beograd : Naučna KMD). - 20 cm
Tromesečno. - Preuzima numeraciju onlajn izd. - Drugo izdanje na
drugom medijumu: Argus books online magazine = ISSN 2466-4766
ISSN 2466-4758 = Argus books online magazine (Štampano izd.)
COBISS.SR-ID 224960524

Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #17

Transféré par

Informations du document

Titre original

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #17

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Broj 17 SADRŽAJ:

Argus Books Online Magazine # 17 4

Argus Books Online Magazine # 17 5

Argus Books Online Magazine # 17 7

Argus Books Online Magazine # 17 8

Argus Books Online Magazine # 17 9

Argus Books Online Magazine # 17 10

Argus Books Online Magazine # 17 11

Argus Books Online Magazine # 17 12

Argus Books Online Magazine # 17 13

Argus Books Online Magazine # 17 14

Argus Books Online Magazine # 17 15

Argus Books Online Magazine # 17 16

Argus Books Online Magazine # 17 17

Argus Books Online Magazine # 17 18

REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA:

Argus Books Online Magazine # 17 19

Argus Books Online Magazine # 17 20

Argus Books Online Magazine # 17 21

Argus Books Online Magazine # 17 22

Argus Books Online Magazine # 17 23

Argus Books Online Magazine # 17 24

Argus Books Online Magazine # 17 25

Argus Books Online Magazine # 17 26

Argus Books Online Magazine # 17 27

Argus Books Online Magazine # 17 28

Argus Books Online Magazine # 17 29

REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA:

O autoru: Rođen 1978. godine u Sarajevu. Objavio horor roman Zoantropia

Argus Books Online Magazine # 17 30

Argus Books Online Magazine # 17 31

Argus Books Online Magazine # 17 32

Argus Books Online Magazine # 17 33

Argus Books Online Magazine # 17 34

Argus Books Online Magazine # 17 35

Argus Books Online Magazine # 17 36

Argus Books Online Magazine # 17 37

Argus Books Online Magazine # 17 38

Argus Books Online Magazine # 17 39

Argus Books Online Magazine # 17 40

Argus Books Online Magazine # 17 41

Argus Books Online Magazine # 17 42

O autorki: Rođena u Sarajevu (1975.). Do sada objavljene žanrovske priče:

Argus Books Online Magazine # 17 43

Argus Books Online Magazine # 17 45

Argus Books Online Magazine # 17 46

Argus Books Online Magazine # 17 47

Argus Books Online Magazine # 17 48

Argus Books Online Magazine # 17 49

Argus Books Online Magazine # 17 50

Argus Books Online Magazine # 17 51

Argus Books Online Magazine # 17 52

Argus Books Online Magazine # 17 53

Argus Books Online Magazine # 17 54

Argus Books Online Magazine # 17 55

Argus Books Online Magazine # 17 56

Argus Books Online Magazine # 17 57

Argus Books Online Magazine # 17 58

Argus Books Online Magazine # 17 59

Argus Books Online Magazine # 17 60

Argus Books Online Magazine # 17 61

Argus Books Online Magazine # 17 62

Argus Books Online Magazine # 17 63