1.

Методе откривања археолшких локалитета

Обилазак терена и бележење података-Најстарији и најједноставнији
метод је обилазак терена,који подразумева уочавање мањих колебања у
својствима терена и кад је то могуће,препознавање древних артефаката
на површини тла.
Изабрано подручје прекрива се правилном мрежом која служи као путоказ
екипама истраживача и омогућава да се терен равномерно испита.
Сваки налаз мора бити забележен тачно у координатама основне мреже и
уцртати у главни план како би се добио општи распоред резултата.
Ако је подручје сувише велико да би се могло испитати у
целини,истражени узорак мора бити такав да се резултати могу са
извесном веродостојношћу екстраполирати на читаво подручје.
Хрпе керамичких фрагмената,кремених опиљака или грађевинског шута
на површини тла могу указати на некадашња насељена места или друге
активности у прошлости.Пољопривредни радови или деловање
временских прилика на разне начине могу утицати на резултате,чак и на
малом подручју.
Трагове градње или земљаних објеката какви су ровови или међе њива
треба одмах истражити простом опремом.
На основу мреже измерених висинских тачака,кота израђује се карта
изохипса,она може открити незнатне површинске варијације које не падају
одмах у очи.
Велика налазишта се боље сагледавају када се особености забележене
приликом обиласка терена прикажу у мањој размери.Односи између
непокретних налаза(омеђених површина,стаза,грађевинских парцела...) по
свој прилици ће бити уочљивији на плану него на самом тлу.

Снимање из ваздуха-Поред тога што омогућава поглед из птичије

перспективе,снимак из ваздуха може,у повољним условима,регистровати
земљом затрпане остатке на које указују промене у боји површинског
слоја тла или вегетација.
Још средином 19.в. понеки археолошки снимак је направљен из
балона,али је Први светски рат подстакао праксу снимања из авиона,како
за картографске,тако и за стратешке сврхе.
Апарати,камере и типови филмова који се корите у конвенционалној
фотографији су данас разноврсни,а корисни су и сателитски снимци.
Видљиви локалитети-Фотографија из ваздуха је корисна допуна
теренским запажањима о видљивим остацима разнородних земљаних
објеката.Изоловане особености терена могу се јасно сагледати оваквим
свеобухватним погледом.
Најбоље услове обезбеђује ниско осветљење,зато што истиче
неправилности,осветљавајући избочине,а затамњујући улегнућа.
Мраз или танак снежни покривач могу истаћи и остатке који се оцртавају
захваљујући сенкама и оне под земљом,било због рефлектовања
светлости или због варијација изазваних неравномерним топљењем.
Невидљиви локалитети-Снимање из ваздуха је много значајније као извор
података о налазиштима која су под земљом,те је стога мала вероватноћа
да ће бити уочена током уобичајеног теренког рада.Откривање
невидљивих локалитета почива на низу феномена који утичу на изглед
вегетације или земљишта.
1
Биљни белези-настају тако што подземни налази подтичу или коче раст
биљака.Будући да је кључни чинилац за раст биљке количина воде коју
добија корен,абнормални услови утичу на висину и боју усева.Пошто ти
ефекти нису увек исти,ни лако предвидљиви,коплексно налазиште се
мора фотографисати из године у годину,под различитим условима,како би
се прикупило довољно података о његовим елементима.
Коренасто-кртоласте биљке и пашњаци нису осетљиви и могу послужити
као индикатори у условима јаке суше.
Белези на тлу-могу се опазити кад се земљиште пооре,некадашња људска
активност каткад условљава варијације у карактеру и боји горњег слоја
тла.Као и када су у питању биљни белези,и овде се готово неприметне
варијације боље уочавају одозго.Најзанимљивија тако откривена
налазишта су римске виле у североисточној Француској.Плуг је на
повшину избацио делове њихових кречњачки темеља и открио
основе,јасно видљиве као беле линије на тамносмеђем тлу.
Снимању из ваздуха не сме се приступати олако,као и теренски рад,оно
мора бити добро испланирано и систематско.Треба га изводити на основу
доброг познавања налазишта,биљног света и геологије датог
подручја,како би се одвијало у најбољим условима.
Јасноћи резултата може допринети и употреба инфрацрвених камера или
мултиспектралних скенера којима се бележе и рефлективна својства тла.
Варијације у боји или контрасту могу се истаћи посебним процесима
развијања филма или израде фотографије,или компјутерским
скенирањем и филтрирањем.Налазишта се ,неравно,морају унети у карте
како би користила археолозима на локалитету.
Важно је да снимци из ваздуха имају више утврђених репера који се могу
идентификовати на мапи.
Искуство је потребно не само за прављење смислених фотографија,већ и
за тумачење резултата,јер није увек лако разликовати археолошке трагове
оф природне географске појаве.
Та тешкоћа се умањује методом објективног описивања остатака
забележених на фотографијама и коришћењем компјутерске базе
података.Важно је такође уочити подручја где налазишта нема и
разрешити питање да ли она стварно не постоје или данашње прилике не
стварају услове да се она виде.
Фотографи се,међутим уредсређују на области које највише обећавају.
Проблем друге врсте је што су некадашње оранице касније могле дуго
бити под пашњацима.Ни на даншњем зрелом пашњаку не могу се пазити
старији подземни остаци,осим у време јаке суше.
Карта ерхеолошких налазишта ће на било ком подручју бити непотпуна
ако не показује како су ти локалитети откривени.

Геофизичко рекогносцирање-Нека налазишта се никад неће показати на

снимку,а нека у различита времена показују различите одлике,нека се
открију делимично јер се протежу и на суседно земљиште,које не пружа
услове догодне за снимање.
Каткад је чак тешко утврдити локацију налазишта познатог само на основу
снимка из косог ракурса,јер они немају поуздане репере који се могу
идентификовати на мапи.У том случају,на располагању стоји известан
број направа.Употреба таквих интрумената је могућа само на оним
налаштима чији је положај већ претпостављен,јер тражи сувише времена
да би се таква подручја наслепо покривала.
2
Њихова сврха јесте да се утврде аномалије земљишта,с надом да су оне
последица људске делатности.
Направе за геофизичко истраживање корисне су тамо где треба утврдити
детаље,или тамо где би сондажна ископавања била неделотворан метод
за лоцирање подземних налаза.
Геофизичко истраживање се користи и на већ познатим локалитетима
како би се утврдило где би било најбоље ископавати.Аномалије које
указују на насеобински отпад или објекте од велике су помћи у
ситуацијама када опсежније ископавање није изводљиво.Управо у таквим
околностима геофизики инструменти су 1.пут употребљени.Велики
напредак геофизичког истраживања остварен је 60-их година 20.века,када
су се појавили преносиви инструменти који обезбеђују контирнуирано
очитавање,за разлику од оних који су се морали постављати на низ
засебних тачака.Геофизички инструменти обично захтевају још једног
оператера који би резултате преносио у координатну мрежу.
Први инструменти су аутоматски предочавали резултате у виду графичког
приказа,али су њих 80-их заменили преносиви рачунари.
Резултати мерења се најчешће региструју путем линеарног дијаграма чији
врхови и удолине означавају тачке високог и ниског отпора,а оне пак
указују на положај подземних аномалија.
Одговарајућим компјутерским програмима обавља се филтрација како би
се елиминисале природне варијације и тиме на плану истакли археолошки
остаци.
Геофизичко истраживање ослања се на две главне класе
инструмената.Ом-метри(мерачи отпора) утврђују отпор здравице при
проласку електичне струје,а магнетометри мере варијације магнетних
својстава здравице.

Мерење отпора-Када се у земљу пободу електроде и између њих пропусти

електирични напон,може се измерити отпор при протоку струје.Струја ће
релативно лако пролазити кроз влажно земљиште,али сувље и
компактније ствари,какве су затрпани зид или калдрмисани пут,стварају
већи отпор.За овакво очитавање је по правилу нужно да се
електроде,обично 4 пободу у земљу у правилним размацима.Како би се
овај поступак убрзао,испробане су разне варијанте,нпр.уместо у
низу,побадане су у темена замишљеног квадрата,а ако истраживач ради
сам,инстумент је инсталиран поврх њих.Ова техника даје најбоље
резултате када је у питању раван терен.Метод мерења отпора
најприкладнији је за откривање праволинијских остатака какви су
путеви,зидови или ровови,при чему се мерење врши под углом од 90
степени.
Магнетно истраживање-Магнетометрима се утврђују и одступања од
општег карактера здравице,која се очитују као варијације у његовом
магнетном пољу.Разни видови људске активности могу утицати на
одговарајуће аномалије.Огњишта,керамичке пећи и друге пећи развијају
температуру од 700 степени или вишу,а такво загревање чини да се
насумично распоређене магнетне честице прераспоређују дуж
преовлађујућег Земљиног магнетног поља и да то ново усмерење задрже
и после хлађења.
Магнетна истраживања захтевају побадање сонди у земљу,мерни
инструмент се носи дуж једне линије или координатне мрежеи зато му се
најчешће даје предност над мерењем отпора.
3
Једна врста тог иструмента је протонки градиометар.Он мери разлику
између 2 засебне боце на 2 краја шипке коју руковалац држи
вертикално.Подземне девијације утичу више на доњу боцу него на
горњу,а оно што се региструје јесте разлика,а не апсолутно поље.
Још бржи је флуксни градиометар који очитава непрекидно,а не
узастопно.Резултате које даје градиометар лакше је тумачити него
магнетометарске,који више подлежу утицају природних варијација или
дејству жичаних ограда,електричних олуја или железничких водова.
Приликом рекогносцирања археолошких налазишта,користе се још неки
типови магнетометара,они убацују сигнал у плитке површинске слојеве и
бележе одговор у зависности од мегнетне сусцептибилности.

Детектори метала-археолози их користе да би утврдили положај

разбацаних металних артефаката нпр.оставе римског новца расуте
приликом орања.Једна осетљива направа(мерач пулсне
индукције)упозорава на присуство металних предмета у гробовима које
тек треба ископавати.Неки археолози и музејски кустоси раде заједно са
корисницима детектора метала,аматерима како би сачинили потпуну
документацију о откривеним артефактима и пружили стручну помоћ кад
се наиђе на неки важан антиквитет.Закон о пронађеном благу јамчио је
првобитно проналазачу накнаду која одговара тржишној вредности
блага,што је био снажан подтицај да се открића сместа пријаве.

Радари и сонари-Међу најновијим достигнућима која се у будућноти могу

показати као корисна у истраживању подземних остатака јесте употреба
радара.Радар ради на истом принципу као и сонар,али је посреди
електронки,а не звучни сигнал.Сигнал се одашиље у земљу,одбија о
евентуалну препреку и враћа у пријемник.Повратни сигнали зависе од
густине и положаја онога на шта наиђу,а приказани су у виду
дијаграма.Сонар се рутински користи за претрагу морског дна,а може да
регистује,како девијације археолошке природе,тако и природне стене и
пешчане наносе.

Анализа тла-Научни инт.за локацију нису заменили традиционалне

технике које претходе ископавању налазишта.Нпр.ако се по тлу удара
маљем,изнад затрпаног зида или танког површинског слоја зачуће се лака
резонанција,а потмуо одјек изнад хумусом затрпаног јарка.Сондажа или
бушење корисни су за проверу дубине тла,или да би се узели узорци на
основу којих се може стећи представа о стратиграфији.Овај поступак је
опасно примењивати на малим комплексним налазиштима,јер могу
оштетити невелике остатке објеката.Бушење служи за то да се узму
узорци тла ради анализе полена,или да би се измерила колебања у
садржају фосфата.Висока концентрација фосфата пореклом из
животињског урина и балеге нађена је уз неке објекте,као и на отвореном
простору где се могла обављати мужа или су некад биле штале.

3.Ископавање
Развој техника ископавања-До пред крај 19.в.они што су предузимали
ископавања често нису били ништа бољи од ловаца на благо.Већина
4
трагача је настојала да до вредних предмета дође насумичним копањем
по познатим локалитетима,или систематским пљачкањем споменика као
што су гробови под хумкама.Историчаре и историчаре уметности
занимали су документи и уметничка дела,а до њих се могло доћи не
водћи се рачуна ни о стратификацији ни о планском истраживању.Неки
локалитети су истраживани на више акдемски начин како би се открили
објекти али и покретни налази.Често су та 2 циља комбинована.Та фаза је
прикладно названа копањем пре ископавања.
Откриће цивилизација није много допринело унапређењу археолоких
техника све до пред крај 19.в.када су истраживачи попут Шлимана и
других немачких археолога почели да постављају истанчанија питања о
античким локалитетима у источном Медитерану.Појединци попут Пит
Риверса и Флиндерса Питрија имали су осећање одговорности према
старинама,и почели су да постављају озбиљнија питања о локалитетима.
У недостатку историјских текстова или радиокарбонског метода
датирања,такви проблеми су изискивали примену техника до којих се
дошло у северној Европи,нарочито ископавања које води рачуна о
стратификацији.
Сазнање о дубини слојева које крију телови имало је 2 позитивна
учинка:јачање свести о стратиграфији и уочавање хронолошког следа
разних артефаката из сукцесивних хоризоната.Једно од првих и
најчувенијих ископавања телова предузео је Шлиман у Троји,као и
Колдвеј и Андре који су истраживали Вавилон и Ашур у
Месопотамији.Занимало их је како проучавање великих површина с
објектима на појединим нивоима телова,тако и ископавање сложених
стратиграфских следова од врха до дна.
Евансова ископавања у Кносу била су усмерена на решавање
специфичног културног проблема уз коришћење разноврсних
података,укључујући и нека претходна мања ископавања на том
локалитету.Помогла му је чињеница што минојска палата,за разлику од
многих локалитета није била затрпана.Био је у прилици да да подробна
тумачења,јер је палата страдала у пожару,те је још садржала остатке
доброг дела артефаката и опреме.Он је приликом ископавања настојао да
сачува трошну архитектуру минојске палате у Кносу.Његове фотографије
сведоче о брижљиво очишћеном локалитету и великој пажњи посвећеној
стратиграфском положају налаза.Његове свеске и коментари омогућили
су потоњим археолозима да се детаљно упознају са материјалом.

Појам стратификације-Запажања Џона Фрира јасно су предочавала

здраворазумску процену да ће у низу слојева они најнижи бити старији од
оних при врху.Геолози су то начело већ били применили разврставајући
фосиле из разних слојева у развојне следове.
Археолози чија је пажња била окренута каснијим периодима придавали су
стратификацији мали или никакав значај.Данашњи археолози љуште те
слојеве обрнутим редом,бележећи покретне и непокретне налазе које они
садрже.
Међутим,већина истраживача који су ископавали у 19.в.пасивно је
уочавала стратификацију,не служећи се њоме активно,као путоказом за
стратегију ископавања.

Достигнућа у 20.в.-Захтеви научног ископавања коначно су задовољени

када је Пит Риверсов приступ бележењу и објављивању удружен са
5
свешћу о значају стратификације и с умећем да се она препозна и
откопава слој по слој.Шлиман и Питри који су радили у Египту и
Палестини,боље су разумевали стратиграфију и употребљивост
артефаката за датирање уочених слојева.
Тако су почетком 20.в.већ постојала 3 неопходна елемента
ископавања.Увид у хоризонтални аспект налазишта знатно је унапређен и
удружен са прецизним бележењем,нарочито на античким
локалитетима.Вертикални след добио је све већи значај захваљујући
вишеслојним блискоисточним теловима,као што је Ашур.Систематско
посвећивање пажње свим врстама налаза било је најновији и
најзначајнији елемент.Све чешће су објављиване ауторитативне
публикације о налазиштима и каталози артефаката.

Од кључаонице до широког ископа-Супротност техници широког ископа

био је поступак отварања многобројних малих сонди на већем
међусобном растојању,примењиван на пространим плитким
локалитетима.Овај вид приступа назива се принцип кључаоница и
навелико је кориштен у археолошком истраживању римских
локалитета.Отварали су мале,уске и разложно постављене сонде да би
проверили кључне тачке у прилично предвидљивом распореду
унутрашњих објеката.
У међуратном раздобљу,техником широког ископа истраживана су
налазишта на алувијалним равнима Скандинавије,Немачке и Холандије.То
су подручја богата руралним локалитетима,од неолитских
земљорадничких насеља до раносредњовековних села.Куће су грађене
искључиво од дрвета и било је мало трагова градње на какве се наилази
на локалитетима где су као грађевински материјал кориштени камен и
ћерпич.Многи локалитети били су на здравици,захваљујући чему су лакше
уочаване јаме,рупе у које су били постављени вертикални носачи и
слични трагови градње.Таква насеља нису имала предвидљиву основу и
било је неопходно потпуно ископавање.
Основе кућа преримских Брита показале су да су они живели у
пространим округлим и дрвеним кућама.Њихове основе могле су се
идентификовати само огољавањем великих површина
тла.Међутим,локалитет није истраживан широким ископом,већ у
појасевима,али је разлика у поређењу са кључаоницом драстична.
Историјат развоја савремених техника ископавања завршава се њиховом
применом на локалитете са сразмерно дебелим културним слојем.
Добро ископавање треба да задовољи захтеве које постављају и
вертикални и хоризонтални аспект налазишта.На локалитетима где је у
прошлости кориштена техника мреже квадратних сонди завршна фаза се
састоји у уклањању банака.У техници широког ископа ретко када се у
билоо којој фази појављују банци.
На налазиштима ограничене дубине то није проблем,јер се површински
слој поремећен орањем може уклонити и тако открити разноврсне
остатке.
Такав поступак се може применити и на локалитетима са дубоком
стратиграфијом,ако се обим,коте и дебљина сваког слоја брижљиво
забележе пре њиховог уклањања.Ако се то обави ваљано,попречни
пресек слојева се може се учинити и накнадно.Друга могућност је да се
пре ископавања утврде тачке на одабраним местима где ће бити нацртан
профил сваког слоја.Обе ове технике имају један недостатак,а то је да
6
истраживач заправо никад не види све слојеве од једном и може их
анализирати само на папиру

Тумачење стратификације-Стратификација је проучавање архелошких

слојева чији је циљ да се утврди њихов хронолошки редослед.
Свако ископавање засновано је на начелу сукцесивности нивоа,које
полази од претпоставке да су се слојеви земље таложили хронолошким
редом,тако да је најстарији слој и најнижи.
Интерпретација профила није стого објективна и важан је подсетник да
ископавање није егзактна наука.Истраживачи треба да сачине подробне
извештаје о ископању и да их ставе на увид другим археолозима како би
их они могли оценити.
1.фаза у писању извештаја о ископавању обухвата повезивање слојева и
објеката са елементима за датирање нађеним у њима,била то
керамика,новац,узорци за анализу радиоактивног угљеника или било шта
друго што може имати хронлошки значај.
Током ископавања сав нађени материјал се строго бележи у односу на
слој и место где је нађен.
Харисова матрица је користан изум који је знатно допринео
стратиграфској анализи као одговор на изузетну сложеност ископавања
вишеслојних урбаних локалитета,те захтева већу систематичност.Он
истиче значај граничних површина између слојева.
Анализа стратификације поједностављена је свођењем попречних
пресека на дијаграме и уочавањем тих граничних површина.
Харис је истакао да једини начин да се неки локалитет разуме јесте да се
истражи комплетно простирање сваке граничне површине како би се
схватила природа некадашње активности.
Међутим,Харисове матрице нису замениле традиционалне цртеже
профила у археолошким извештајима.Профил остаје подесан начин да се
збирно прикажу елементи налаза,нпр.садржај затрпаног јарка или отпадне
јаме.Цртеж профила је по дефиницији и тумачење,а може се извести на
низ различитих начина,од простих дијаграма до натуралистичких
приказа.Он може дати представу о стварном изгледу стратиграфског
следа коју матрица не предочава.

4.Поступак ископавања
Ископавање може да уништи локалитет исто тако темељно као и
преоравање,грађевински радови или природна ерозија,једино је разлика
у томе што ту деструкцију ископавањем покрећу људи који би,теоријски
гледано требало да су свесни вредности старих локалитета.
Сваки археолог који ископава суочава се са истим моралним питањем-
чиме се оправдава његов чин?Неки ће тврдити да тако спасавају
локалитет од уништења,а у игри могу бити и економски мотиви као што су
економски,у подстицању туризма или политички кроз промоцију
национализма.
Теренски рад данас располаже високоразвијеним техникама које се служе
рецимо снимањем из ваздуха или геофизичким инструментима,тако да би
ископавање требало бити последње средство којем ће се прибећи.

7
Избор локалитета-Неко налазиште може привући пажњу зато што је
посебно добро очувано,а друго зато што му прети уништење.Уколико нема
довољно новца за оба ископавања,ту настаје проблем.Поставља се
дилема шта треба учинити.
Менаџмент археолошког ресурса заснива се на низу фаза које чине оквир
за доношење одлука и формирање стратегија.Он предлаже 3 фазе:
1)идентификација,бележење и разумевање споменика или историјског
предела
2)опција 1-старатељски менаџмент при чему је главни циљ зауставити
процес пропадања кроз заштиту
опција 2-експлоатациони менаџмент-да се ресурс користи за јавно
уживање кроз интерпретацију и излагање,или за стручне интересе кроз
истраживање и ископавање
3)бележење-у изузетним околностима када очување више није могуће
Нагласак се ставља на то да се ископавање смести у оквир стручних
циљева.Ако су средства оскудна,боље је расподелити их у складу са
неким стратешким планом.
Можда је једини закључак који произилази из ове расправе јесте онај о
потреби доношења свесних одлука и политике према свим старим
локалитетима,и то на темељу доброг познавања њиховог значаја у
одређеном региону или земљи и њихове важности за текућа истраживачка
питања.

Планирање ископавања-Археолог који реализује мањи истраживачки

програм може копати неки мање важан локалитет са неколицином
добровољаца,док ће руковалац сталне истраживаке јединице укључене у
значајно истраживање или пројекат заштите ангажовати акипу посебних
сарадника или плаћену радну снагу.План једног просечног ископавања
вероватно ће бити дело само једног руковдиоца који је одговоран за
прелилинарно истраживање.Међутим,још увек остаје да се обави огроман
истраживачки посао пре него што се пређе на ископавање.

Прелиминарно истраживање-Ниједно истраживање не треба отпочети док

се брижљиво не проучи претходни рад на том локалитету.
Добар део тих припрема мора се обавити у библиотекама и архивима где
се могу наћи описи и илустрације локалитета.Материјал мора бити
испитан пре новог ископавања,и ако није објављен,треба га укључити у
коначан извештај.У земљама где таква документација сеже у даљу
прошлост,архиви могу поседовати корисне мапе и планове.На њима су
каткад уцртани елементи самог локалитета или физичког окружења.
Најважнији савремени извор информација који се мора испитати јесу
снимци из ваздуха.Идеално би било снимити већи број фотографија
током дужег периода и под различитим условима.
Осим тога,педолошка и геолошка картаподручја дају увид у састав и
особине земљишта.
Треба обићи и сам локалитет како би се сви ти прикупљени подаци могли
упоредити са данашњим стањем.Сви видљиви трагови морају се
забележити,нарочито приликом пробног ископавања.
Ако има довољно новца,може се извршити ново снимање из ваздуха као
и опсежније истраживање ом-метрима,магнетометрима или се могу
запослити и професионални геометри.

8
Екипа и опрема-Број чланова и састав екипе непосредно зависе од обима
и сложености ископавања,али и од расположивих средстава,на малим
локалитетима многе задатке обављаће сам руководилац.
Пошто ископавање уништава локалитет,бележење је најважнији део
процеса.Документација о ископавању има 3 вида-текст,цртеж и
фотографију.Зато се на сваком ископавању мора обезбедити особље
посебне струке, и археолошке и техничке да такву документацију води и
одржава.
Неопходно је састављати спискове налаза из сваког откопног контекста,а
сваки артефакт мора бити означен,спакован у врећице или кутије ради
складиштења и каснијег проучавања.Тамо где се очекује много осетљивих
налаза потребно је обезбедити конзерваторску лабораторију на самом
локалитету.Препоручљиво је имати и посебног стручњака за природну
средину.
Пошто се све поменуте информације могу унети у компјутерску базу
података,екипа треба да има и компјутерског оператера,као и прикладну
компјутерску опрему.

Стратегија ископавања-Искуство вође тима удружено са свим

истраживањима обављеним пре ископавања одредиће какав би приступ
био најбљи.Снимци из ваздуха и резултати геофизичког мерења могу
указати на делове налазишта који би дали највише информација.То је
посебно важно ако су предвиђена сондажна ископавања.Могу се
поставити пробне сонде,велике сонде или се спроводити ширки ископи.
Стратегија ископавања такође мора омогућити и измене.
Требало би да тумачење откопних објеката,комбиновано са оквирним
датирањем непрестано даје повратне информације.
У ту сврху се користе компјутери који обједињују информације о
локалитету и обављају фине анализе.
Слојеви и археолошки остаци се уклањају по строго утврђеном
редоследу,а свака фаза се бележи.Ако сецирање крене наопако,може се
набавити други узорак,али 2 истоветна налазишта се не могу
пронаћи.Друго,слојеви тла могу прелазити један у други без јасно
уочљивих граничних површина и тада је археологу препуштено да одлучи
какву ће поделу унети у документацију.
Појединци који раде финим алатом непрекидно бележе запажања и
процене о текстури,боји и значају земљишта,слојева итд.

Бележење-Некада су вође ископавања контролисале читав процес водећи

радне дневнике с описом слојева и налаза.
Све већа потреба за објективношћу и прецизношћу довела је до
конциповања обрасца за вођење документације.
У посебне обрасце уносе се опис положаја,димензије и карактеристике
сваког појединачног откопног контекста итд.
Сваки опис треба да упућује на одговарајуће фотографије,планове и друге
важне налазе.
Посебне категорије ископавања-керамика,кости,узорци за анализу
захтевају посебну документацију што важи и за цртеже профила и
фотографије.Било би пожељно да су поједини елементи налаза кодирани
како би се могли унети у компјутерске фајлове.
Резултати геофизичких и осталих мерења се бележе у електронској
форми која омогућава компјутерску обраду.
9
Компјутерска обрада документације о ископавању-У опису сваког слоја
тла,рупе коју је оставио дрвени стуб,зида или било чега на шта се наиђе
мора се забележити присуство или одсуство читавог низа атрибута-
димензије,локацију,боју и текстуру тла,сваки покретни налаз итд.То може
бити досадно,а ову фазу ће једноставнијом учинити коришћење
скраћених кодова и компјутерских програма који проверавају податке
приликом самог уношења.
Нпр.претпоставља се да рупе од дрвених стубова испуњене смеђом
каменитом земљом имају посебан смисао.Тада се компјутеру може
наложити да потражи сваки сличан елемент или други материјал који
може послужити за датирање како би се видело да ли припадају истом
периоду.
Компјутер са одговарајућим гхрафичким програмом може да их унесе у
план заједно са осталим објектима који су садржали материјал из истог
периода.
Предности к.документације постају очигледне када се узме у обзир гомила
фасцикла са попуњеним картонима налаза,хрпе
планова,фотографија,дневничких свесака итд.Огромно време је потребно
да се ово све просеје пешке,и може бити веома досадно те тако угрозити
веродостојност и тачност приказа.

Објављивање-У 19.в.је владало опште уверење да би у следећем веку

локалитете требало објављивати у виду књиге.Такво виђење су
подстакли дебели томови Пита Риверса.
Средином 20.в.већ се подразумевало да се извештај о ископавању састоји
од објективног описа архитектонских и других остатака.
Међутим,огроман број заштитних ископавања 60-их година довео је до
смањивања средстава и учинило издавање у виду књиге немогућим..
Препоручено је да добар део материјала не треба објављивати,већ га
сачувати у архивима у документарној форми.
Садржај објављених извештаја треба да задовољи:
1)циљеве истраживања
2)услови и организација рада,као и датум реализације
3)идентитет појединца/организације која реализује радове
4)сажет опис резултата пројекта
5)резиме садржаја пројектне документације,место где се чува и како се
може консултовати.
Ово усмерење ка необјављеној документацији подударало се са све
распрострањенијим коришћењем компјутерске документације.Зашто
документацију објављивати у скупој књизи,кад она може остати у
компјутерској архиви којој стручњаци могу слободно да приступају и
зашто не објавити кратак резиме у форми која ће бити занимљива
обичном читаоцу?
У 21.веку извештаји о ископавањима могу стати на 1 диск који обједињује
податке о локалитету,фотографије,цртеже и видео записе.

5.Датирање прошлости
Предисторија-Сазнање о геолошким временским распонима удружено са
Дарвиновом теоријом еволуције донело је свест о спорости и
10
постепености развоја људског друштва и артефаката.Предисторија је
даље са све већом прецизношћу дељена на фазе,а артефакти
подвргавани детаљнијој класификацији.
Баратање апсолутним датумима и даље је било привилегија археолога
који су истраживали цивилизације које су имале писмо,попут Грчке или
Рима.Датирање на основу историјских докумената проширено је на Египат
и Блиски исток у раном 19.в.када су дешифрована тамошња писма.
Почетком 20.в.још је било незамисливо да би хронологија европске
праисторије икад могла бити поуздано утврђена,осим када је реч о
датумима који су се ослањали на крхке везе са Египтом и егејским
подручјем у 2.миленијуму пре н.е.У другим деловима света датирање је
кренуло тек касније,изузевши Јужну Америку,Индију,Кину и друге области
Далеког истока где су цивилизације имале писмо.
За праисторијску археологију апсолутни датуми су тек 1950.постали
стварност осим у Скандинавији и на југозападу САД.

Датирање на основу историјских извора-Егзактим научним методама

датирања посебна пажња се посвећује од 1950,а њихови најбољи успеси
се односе на праисторију.Археолози који се баве историјским периодима
никада не могу унети тако драматичне промене као што су обарање
прихваћеног оквира за датирање неолита или бронзаног доба у Европи.
Праисторичари су крајем 19.в.већ били изградили хронолошки оквир
полазећи од археолошких извора.
Археолози који се баве неким историјским периодом у битно су
другачијем положају јер се очекује да археолошки материјал уклопе у већ
постојећи хронолошки и културни оквир установљен на темељу писаних
извора.
У пракси се дешава да рани писани извори дају исто тако мало мало
извора као неколико неповезаних датума добијених радиокарбонском
методом.Обим документарне грађе у историјским културама веома је
неуједначен.Људи су у прошлости писали о ограниченом броју тема,а
њихови потомци су сачували оно што је њима било важно,често
прерађујући текст из свог угла,правећи грешке и уносећи погрешна
тумачења.Историјски списи тек однедавно теже објективности.
Много тога треба одвагати пре него што се неки податак узме из
историјског извора-време настанка,квалитет сачуваног
рукописа,временско распростирање,ауторову репутацију,његове личне
побуде или пристрасност која може искривити истину.
Неки документи су написани са јасном историјком намером,док вредност
других почива на значају који су му придали модерни археолози и
историчари.
Прва категорија обухвата наративна историјска дела или
биографије,попут Тацитових,као и хронике које су у средњем веку вођене
у манастирима.
Документи чији настанак није био условљен историјском намером
укључују законе,повеље о власништву земље,опоруке,описе,разноврсна
писма или било шта друго што је написано у практичну сврху,а не
потомства ради.Данас се таква грађа чува у архивима.
Историјски документи се могу открити и ископавањем,тако је пронађено
на хиљаде глинених таблица с клинастим писмом у Месопотамији пре
него што је Ролинсон дешифровао њихово писмо,док су на сметлитима у
Египту пронађени текстови грчких писаца на папирусу.
11
Натписи на камену посебно су били важни у Египту и у грчком и римском
свету,они садрже датуме подизања са именом градитеља до опширних
историјских,верских или правних тектова.
Метални новац осим године ковања каткад носи кратак опис владара и
догађаја који се можда не помињу у сачуваним текстовима.
Јединствен значај таквих таквих историјких извора је што су то примарни
извори и њих нису током векова преписивали разни писари који су могли
правити грубе грешке.Датуме засноване на историјском материјалу треба
опрезно повезивати са локалитетима.Понекад се утврди непосредна веза
можда на основу новчића или натписа са одређеног објекта.
Између тог материјала и археологије обично има бар један корак,било то
унакрсно датирање помоћу датираних налаза или идентификација
локалитета нађених теренским истраживањем са местима именованим у
текстовима.
Посебно су корисни локалитети у Немачкој из римског периода из 1.века
зато што је тамо подигнуто много нових утврђења,а она се могу прилично
прецизно датирати захваљујући Тацитовим Историјама и Аналима
написаних крајем истог века.Те хронолошке одреднице су се могле
применити на недатиране локалитете у другим областима где су
пронађени исто артефакти.
Опасност којој је изложена историјска археологија јесте у томе што датуми
могу имати поприличн омамљујуће дејство.Ако приликом ископавања
археолог наиђе на слој који садржи остатке страдале у пожару,он ће бити
склон томе да посегне за локалним историјским оквиром у потрази за
неким поменом инвазије или рата у тој области,те да у складу са тим
датира откривени контекст.Можда има много незабележених догађаја
којима би се пронађени остаци могли објаснити.
Међу примерима прецизног датирања тоји Плиније Млађи који описује
страдање Помпеја и Херкуланума у ерупцији Везува 79.године.Посебно су
прецизно датирани предмети пронађени у околностима које сведоче да су
кориштени у тренутку ерупције,али налази из недефинисаног контекста
могу бити стари и више стотина година.
У крајњој линији,археолози и историчари имају исте опште
циљеве,основна разлика је у врсти грађе коју истражују,и у томе што су с
материјалом или документарним подацима којима располажу кадри да
успешније расветле различити аспекте човекове прошлости.

Типологија-Међу првим заступницима типологије био је Пит Риверс.У

Шведској је Оскар Монтелијус увео типологију у област поузданије
археологије.Он је тражио везе међу различитим типовима артефаката који
су заједно ископани,као што су прилози у појединачним гробовима или
скупине предмета у ритуалним укопима.Сваки тип артефаката
класификован је у типски низ,а утврђени след контекста налаза по
правилу је потврђивао развојни пут од једноставности ка сложености и
већој ефикасности налаза.Трећи Монтелијусов метод је унакрсно
датирање.Оно полази од артефаката који су произведени у областима
хронолошки дефинисаним на основу писаних извора,као што су Египат и
Месопотамија,а нађени су заједно са артефактима насталим у областима
које нису хронолошки датиране.Тако је Флиндерс Питри 1891.у Египту
пронашао керамику са Крита у контекстима из око 1900.пре н.е.Касније је у
Микени открио египатски импорт који се мога датирати у око 1500.пре
н.е.Тако су датуми изведени из египатских писаних извора примењивани
12
на локалитете и и културе на Криту и у Грчкој који нису давали
хронолошке показатеље.
Монтелијус је унакрсно датирање протегао преко читаве Европе до
Британије и Скандинавије,бележећи везе између артефаката нађених
далеко од места где су произведени и локалних типова.На жалост,са
сваким кораком даље од Египта повећавала се могућност да ће то бити
слаба карика у ланцу.
Предмети из удаљених земаља могли су бити дуго чувани пре него што су
извезени или су могли бити дуго чувани пре него што су закопани.Слични
артефакти нађени у различитим областима можда нису ни на који начин
повезани,па чак ни савремени једни другима.Монтелијусово унакрсно
датирање удружњно је са претпоставком да су скаки напредак у Евпропи
надахнуле цивилизације Егеје и Бликог истока.Утицај оваквог
дифузионистичког схватања био је јак док радиокарбонки метод није
покидао овај ланац веза.
Типски низови,међутим остају изузетно корисно средство за дескрипцију
и класификацију артефаката из било ког раздобља.Радиокарбонски метод
данас омогућава проверу типологије праисторијских бронзаних предмета.
Унакрсно датирање значајно је и за историјске периоде-римски предмети
од метала,керамика,стакло и новац стизали су до Скандинавије,средње
Европе,па чак и Индије.

Датирање на основу следа и серијација-Ови методи датирања почивају на

брижљивом ископавању и бележењу,јер и један и други утврђују
релативан редослед скупина артефаката који чине затворене
целине.Питри је датирање на снову следа применио у Египту,идући од
раног историјског периода уназад до прединстичких неолитских
времена.При том је полазио од гробних целина за које се могло
претпоставити да садрже артефакте настале у исто доба и заједно
пложене у гроб у истом тренутку.Гробне целине су потом поређане у след
према комбинацији старијих или млађих артефаката,дајући једну врсту
симултане типологије.Графички приказујући керамичке облике што су се
јављали у његовом следу-који је чинило 50 прединастичких фаза,Питри је
показао да се они не појављују и не ишчезавају нагло,већ постепено стичу
популарност,а потом је исто тако постепено губе.
Серијација се заснива на истом принципу,а примењивана је на налазе из
гробова,стратума и других врста затворених целина,било да су откривени
на појединачним локалитетима или на више места у широј области.Број
одабраних типова артефаката из сваке целине изражава се у процентима
како би се омгућило поређење.Те е бројке онда распоређују по
најприхватљивијем следу под претпоставком да ће тај проценат
артефаката закономерно расти или опадати.Тај поступак се може обавити
и сасвим једноставно,ако се проценти забележе на засебним листовима
милиметарске хартије за сваку целину,који се онда комбинује док се не
нађе најбоље уклапање.
Серијација је метод за утврђивање релативне хронологије,али остаје
корисна у проучавању налаза који не потичу из стратификованих
локалитета,где се след открива ископавањем,као и типологија
артефаката,она се данас користи у склопу утврђеног
апсолутнохронолошког оквира.

13
Развој егзактих научних метода датирања-Геологија је још у 1.половини
20.в.доживела револуцију у области научног датирања.Књига Фредерика
Зунера Датирање прошлости:увод у геохронологију на особен начин је
повезала геолошко датирање и археологију.Он се определио за приступ
почињући од метода који се примењују на недавну прошлост и идући
уназад ка утврђивању старости Земље.
Геолошко време-У 19.в.геолози су се бавили питањем старости Земље,а
Дарвинова теорија постепене еволуције указивала је на то да у у питању
огромни временки рапони.Нека представа о дубини времена могла се
стећи на основу процењене брзине којом је обликован рељеф.Настојећи
да утврди старост Земље,Лајел је пошао од брзине еволуције неких
шкољки и прорачунао да је од појаве живота протекло око 240 милиона
година.Међутим,тада је била широко прихваћена процена лорда Келвина
од само 20 милиона година,заснована на процењеној брзини хлађења
планете.Проблем је разрешен захваљујући све бољем разумевању
феномена радиоактивног распада и мерењу времена које је потребно да
из процеса распада уранијума настане олово.
Научна сазнања о старости Земље нису била од велике непосредне
помоћи археолозима,али су указала на могућноти које пружају егзактни
научни методи датирања.1.половина 20.в.сведочи о сличном развојном
путу,који је почео датирањем млађих геолошких периода обележеним
појавом човека,а завршио се увођењем радиокарбонког метода датирања.
Док су се неки археолози усредсредили на питање старости Земље,други
су проучавали особене трагове које су на њеној површини оставиле
промене у распростирању поларног леденог покривача.Утврдили су
постојање низа ледених доба и следа климатких фаза,темељећи се на
доказима о смени глацијала и периода умереније климе.
Неки покушаји процене заснивали су се на мерењу дубине седиментних
наслага и поређењу са брзином формирања сличних наслага
данас.Такође је постојала и идеја да су се периоди глацијације
подударали са променама Сунчевог зрачења,као и да су те промене биле
поледица правилног и мерљивог колебања Земљине орбите.

Датирање на основу годова-дендрохронологија-Први добро

документовани примери датирања на основу годова забележени су у
Северној Америци крајем 18.в.Избројивши 463 года на дрвету што је расло
на индијанској надгробној хумци у Охају,закључено је да је хумка морала
потицати из преколумбовског доба.Пошто је годишњи прираст дрвета
подложан утицају сезонских чинилаца,који условљавају ширину
года,подударност особених шара на различитим узорцима дрвета
потврђује да је то дрвеће из истог периода.Астроном Е.А.Даглас је
1901.почео да изучава колебања Сунчевог зрачења и њихов утицај на
климу,анализирајући варијације у ширини годова на дрвећу у Аризони,а
20-их година је између његовог рада и датирања у археологији
успостављена нераскидива веза.
Године 1954.утврђено је да су борови са чекињастом шишарком који још
расту у Калифорнији стари читаве 4000 година,а комбиновање узорака
живог дрвећа и старих дебала са Беле планине данас дају непрекинути
низ који сеже до 6700.пре н.е.и од битног је значаја за проверу резултата
добијених радиокарбонском методом.Још узбудљивије достигнуће је
установљење следа годова који почиње пре 5000 година пре н.е.а
заснован је на многобројним узорцима из северозападне Европе.Многи
14
стари узорци потичу од древних дебала што су се очувала у
тресетиштима.Пре 2 деценије след у Немачкој стигао је до 9494.пре
н.е.пратећи борове током раздобља које је било сувише хладно за
храстове.Годови могу послужити и за утврђивање релативне хронологије
на локалитетима на подводном земљишту где су очувани сукцесивно
грађени дрвени објекти.
Ова техника постала је још драгоценија када су годови апсолутно
датирани.Обављене су многе анализе средњовековних грађевина да би
се разлучиле или датирале фазе градње о којима нема потпуних података
у сачуваним историјским изворима.Римска утврђења и мостови у
Немачкој и Холандији испитивани су на исти начин.Локалитети који су
датирани могу се потом повезати са документима о датој области и
уклапати у њену историју.
Међутим,постоје многе тешкоће.Нису све врсте дрвета довољно
осетљиве да би реаговале изразитим варијацијама годова,посебно ако је
реч о подручју са умереном климом.Осим тога,дрво се може очувати само
у крајње влажним или крајње сувим условима,а за поуздана поређења-
која се ослањају на схеме годова што су настајале деценијама-морају се
пронаћи довољно велики комади грађе.Дрвена грађа је најчешће
обрађивана у правилне облике,чиме су уклањани докази о тачном
тренутку када је дрво посечено.Поврх тога,грађа је годинама могла стајати
ускладиштена пре него што је употребљена.Иста грађа често је више пута
кориштена за поправке или реконструкције дрвених зграда,чији темељи
иструле много брже него кров.Упркос тим тешкоћама,годови су можда
једини извор одиста апсолутних датума,у смислу једне једине године.
Варијације у ширини годова одређују климатске прилике,а више је
примера који сведоче о екстремним поремећајима нормалног раста.Један
низ изузетно уских годова указује на фазу хладног и влажног времена која
наступа 1159.пре н.е.готово извесно као последица вулканске ерупције
чији су трагови забележени у наслагама леда.Пепео у горњим слојевима
атмосфере толико је смањио соларно зрачење да је изазвао дуготрајан
поремећај у схемама насељавања и пољопривреде.Годови,дакле,не
омогућавају само да се датирају локалитети,већ и природне катастрофе
које су проузроковале промену људског понашања.

Варве...

Апсолутни методи датирања-радиоактивни распад-На феномену

радиоактивног распада почива више техника датирања.Многи хемијски
елементи јављају се у различитим видовима-изотопима,који имају исти
број протона,а различит број неутрона,и означени су бројем који
представља њихову атомску масу (угљеник C14).Нестабилни изотопи су
радиоактивни и емитују зрачење.Неки изотопи постају стабилни тек после
емитовања тих честица,док неки елементи(као уранијум) чине део низа
или фамилије,где је сваки елемент производ распадања претходног
елемента.Нпр.на крају уранијумског низа стоји олово.Брзина распадања
назива се полуживот или време полураспада,време које је потребно да се
укупна радиоактивност сведе на половину,што може бити ствар
секунди,али и милиона година.

Радиокарбонски метод датирања-Брзина распада угљеника 14 чији

полуживот износи 5730 година,довољно је мала да узорци угљеника стари
15
и 70.000 година још имају ниво радиоактивног зрачења који се да
детектовати,те да се,почев од касног каменог доба,могу добити сразмерно
прецизни резултати.Главна одлика угљеника 14 је што њега природно
уносе сви живи организми и што њиховом смрћу та размена
престаје.Теоријски,довољно би било измерити ниво радиоактивности у
узорку мртвог организма,животиње или биљке,и на основу њега
прорачунати колико је времена протекло од смрти.
Данас има више од 80 лабораторија за радиокарбонско датирање,а досад
је утврђено преко 30.000 архелошких датума.
Позитивни чиниоци: 1) радиокарбонско датирање је универзално,зато што
се радиоактивни изотоп C14 непрекидно ствара у атмосфери
2) време полураспада је познато
3) његово настајање и распадање су у равнотежи,требало би да је
космичко зрачење у прошлости одржавало непромењену количину
угљеника 14 и осталих изотопа угљеника у атмосфери
4) сви облици живота садрже угљеник,живи организми узимају угљеник из
атмосфере,углавном у виду угљен-диоксида,уобичајен механизанизам је
фотосинтеза коју врше биљке
Животиње и биљке,стога,задржавају исту пропорцију новонасталог
угљеника 14 до тренутка смрти када он почиње да се распада.
Ако се узорак старог дрвета,дрвеног угља или неке друге органске
материје подвргне лабораторијској анализи којом се издвоји
угљеник,може се измерити колики је ниво радиоактивности преостао,што
је узорак старији,то ће малобројније бити радиоактивне емисије бета-
честица током посматраног периода.
До 50-их година 20.в.ова техника је брзо прешла пут од коришћења
чврстог угљеника до гасова,као што је угљеник-диоксид,а 60-их година
гасним сцинтилаторским бројачима су се придружили течни
бројачи.Крајем 70-их развијена је нова техника,акцелераторска масена
спектрометрија,која се суштински разликује по томе што мери
концентрацију угљеника 14 у узорку(у сразмери према угљенику 12) ,а не
његову радиоактивност.

Археологија је-наука која изучава материјалне остатке,односно све

уочљиве трагове људских делатности ради упознавања њихове садржине
у одређеном времену и распону.
Иако је уобичајено да се ова проучавања везују за старине,односно за
давну прошлост,њима је обухваћено време од најстаријих материјалних
остатака до данашњих дана.Регистровање и прикупљање тих остатака се
врши теренским истраживањима,после чега следе обрада и
систематизација археолошке грађе и документације.
С обзиром на велики временски распон обухваћен археолошким
изучавањем,утврђена је подела на више археолошких
периода.Праисторијска археологија изучава време од најстаријих
регистрованих материјалних остатака,односно култура до појаве првих
писаних докумената.У Европи праисторијска археологија обухвата
палеолит,мезолит,неолит,енеолит,бронзано и гвоздено
доба.Протоисторијска археологија се такође бави археолошки
документованим културама,о којима нема писаних трагова,али се помињу
у историјским документима савремених култура.

16
Археолошко изучавање историјски документованих култура улази у домен
историјске археологије(нпр.класична археологија,средњовековна,пост-
медиевална или индустријска археологија.
Услед географске распрострањености остатака материјалне
културе,створена је потреба за издвајањем посебних географских области
изучавања(американистичка,оријентална).
Подводна археологија бави се нпр.рекогносцирањем и ископавањем
потопљених насеља и станишта,као и потопљених објеката.
Архелошка ископавања се увек обављају са одређеним циљем,чије
формулисање зависи од проблема које истраживачи желе да реше.
До пре неколико деценија приступ је најчешће био културно-
историјски,еволуционистички и дифузионистички,с нагласком на мали
број или чак само једну врсту археолошког материјала(керамика или
метални налази).Услед тога појавило се више школа мишљења насталих у
међусобној ланчаној реакцији:традиционалистичких(културно-
историјских,историографских),процесних,за које је упознавање процеса
културне промене кроз динамички однос природне средине и економских
и друштвених фактора главно археолошко питање,марксистичких,које
инсистирају на концепту супротности између производних
снага,функционалистичких,когнитивних или симболичких.
Проверавање или тестирање археолошких хипотеза превасходно се врши
теренским археолошким
истраживањима(заштитним,сондажним,систематским),рекогносцирањима,
ископавањима,ревизионим ископавањима,али и ревизионом обрадом и
систематизацијом археолошке грађе и документације.
С обзиром на специфичне теме истраживања у оквиру археологије,могу
се навести још и социјална археологија,археологија култа,феминистичка
археологија и др.
Методе документовања и анализе сложеног археолошког контекста
обухватају:геолошке,геофизичке,палогеографске,хемијске,палеонтолошке
,биоантрополошке,демографске,статистичке,историјске и лингвистичке.

Археботаника је-интердисциплинарна научна област која проучава макро

и микробиљне остатке са археолошких локалитета.Добијени подаци
омогућују реконструкцију природне средине,као и односа између човека и
природног окружења,односно привредних и осталих активности
праисторијских и протоисторијских заједница помоћу којих се оне
прилагођавају,контролишу или модификују састав вегетације у својој
околини.Археоботаничари сакупљају узорке слоја земље из објеката
насеља,и из њега издвајају угљенисане остатке ратарских
култура:житарица,махунарки,биљака уљарица.Заједно са угљенисаним
житарицама сакупљају се и угљенисани отаци дрвета како би се утврдила
старост културног слоја помоћу методе ц14.

Археозоологија је- је наука која се бави проучавањем

остатака животиња са археолошких локалитета ради упознавања
економије људских заједница и међусобних односа човека и животиња.
Утврђује састав фауне и заступљеност различитих врста ловљених или
припитомљених животиња, почетке и развој доместификације, начине
експлоатисања животиња на основу заступљености различитих
делова скелета, њихове индивидуалне старости и
трагова касапљења на костима, као и сезоналност насељавања и
17
карактер стаништаили делова станишта. Археозоолози сакупљају и
анализирају остатке животињских костију да би утврдили врсту и узраст
домаћих и дивљих животиња.Они проучавају и остатке животињских
костију у гробовима.На основу тога сазнајемо који су делови и од којих
животиња остављани као храна за покојника.

Антропологија је-Антропологија (грч. άνθρωπος - човек) је збирни назив за

дисциплине које проучавају људска бића
из биолошке, друштвене илингивстичке перспективе. Антропологија је
холистичка наука у два смисла: увек се бави целим човечанством, и са
свим димензијама човечанства. Једна од главних карактеристика која је
традиционално одвојила антропологију од осталих хуманистичких
дисциплина је њена значајна улога у поређењу различитих култура.
Међутим, ова карактеристика је данас оспорена, јер се антрополошке
методе све више примењују на истраживање појединачних друштава и
група. Дели се на: физичку антропологију, која се бави биолошком
еволуцијом и адаптацијом људских бића на различита окружења;
на социо-културну антропологију, која се бави друштвом и културом,
односно различитим културама, језицима и обичајима; лингвистичку
антропологију и арехологију.Антрополози прикупљају основне податке
затечене у истраживању некрополе,утврђују пол и старост
покојника.Накнадним истраживањима утврђује се крвна група,последице
акутних и хроничних болести,постојање хируршких интервенција и
евентуалне физичке повреде на деловима скелета.

Фазе хоминизације,хоминиди-1.фаза 100-70/65 милиона година-најстарији

примат,Purgatorius
2.фаза 70/65-35 милиона година-
Oligopithecus,Eolopithecus,Propliopithecus,Egipptppithecus,Dryipithecus
3.фаза између 35 и 25 милиона година-одваја се линија хоминида
4.фаза 25-8/7 милиона година-ширење хоминида,издваја се Ramapithecus
5.и 6.фаза 8/7 милиона година-200.000/100.000 година представљају фазе
очовечавања хоминида и за тај период су карактеристични
Australopithecus,Homo habilis,Homo erectus
7.фаза пре око 100.000 година,тзв.сапијентна фаза која још увек траје,то је
фаза разумног-умног човека:Homo sapiens,Homo sapiens
neanderthalensis,Homo sapiens sapiens.
Рамапитекус-вероватно најстарији представник хоминида.Постоје
најмање зоне његовог распростирања-југоисточна Азија,централна
Европа и источна Африка.Горња граница његове егзистенције је
раздобље између 14 и 10 милиона година,а доња 8 и 7 милиона година
18
пре наших дана.Висина тела рамапитекуса,као и мождана запремина
пореде се са рецентном шимпанзом.Посткрајњи скелет је још недовољно
познат,тако да се могућност усправљања и усправног држања
тела(бипедализам)само претпоставља.
Аустралопитекуси-еволуционо разгранати чланови истоименог рода
фамилије хоминида,односно суперфамилије хоминида.Назив потиче од
налаза фосилне лобање седмогодишњег дечака из Таунга у јужној
Африци,откривеног 1927.и названог australopithecus africanus(јужни
мајмун).Појавио се пре 3,а ишчезао пре 1,2 милиона година.Утврђено је да
је то први човеков предак који је користио месну исхрану,имао је грацилну
грађу и висину од приближно 1,25 м.Према најновијим налазима,род
аустралопитекуса егзистирао је од пре 4 милиона до 700.000 година.Он је
имао и интерну еволуцију,па је издвојено неколико врста(australopithecus
afarenzis,africanus,robustus,ramidus)
Хомо хабилис-најпрогресивнија подврста аустралопитекуса,првобитно
названа аустралопитекус хабилис.Откривен је 1960.на налазишту
Олдувај.Уследили су налази и у источној Африци.Његов мождани
капацитет је већи него код аустралопитекуса,али мањи него код хомо
еректуса(600-800 цм кубних).Средње лице је ниско,са релативно малом
горњом вилицом.Остаци шака и стопала указују на сличност са хомо
сапиенсом.Телесна висина је износила између 110 и 150 цм,а тежина
између 30 и 45 кг.Он је егзистирао између 2,5 и 1,5 милиона година.
Хомо еректус-ознака за еволутивно већ усправљеног човека,који је живео
у периоду између 1,5 милиона и 200.000 година.Мождана запремина
износила је од 700 до 1200 цм кубних,а телесни раст до 160 цм.Ова врста
је била распрострањена на целом евро-азијском простору.Први налаз
потиче с краја 19.в.са острва Јаве.На неколико налазишта уочен је прелаз
од форми хомо еректуса до форми хомо сапиенса,тако да није реч о
јединству ове врсте.Хомо еректус представља велики напредак у
еволуцији ка анатомски савременом човеку сапијенс сапијенс типа.Поред
тога имао је функционалну основу за говор,знао је да одржава ватру и
гради станишта.
Хомо сапиенс-Ова врста живи на планети Земљи од пре око 200.000
година па до данас. Средином периода који обухвата време од пре 400.000
година и друго међуледено доба средњег плеистоцена, (отприлике пре
250.000 година), нагло се убрзао развој мозга и вештина израде каменог
оруђа, чиме су били створени услови за прелаз од H. erectus ка
савременом човеку. Неки налази сугеришу да је H. erectusмигрирао из
Африке, а да се затим H. sapiens развио од H. erectus у Африци. (Слаби су
докази да се овај еволуциони скок догодио на неком другом месту).
Новији докази такође не искључују ни могућност мултирегионалног

19
настанка врсте. Ово је једна од „врућих тема“ у палеоантропологији.
"Sapiens" значи „паметан“ или „разуман“.
Хомо неандерталенсис-термин кјим се означава родоначелник читавог
типа хомо.Назив је уведен 1856.после открића добро очуваног фосилног
скелета у долини речице Неандер код Диселдорфа.Неандерталац је живео
у периоду између 100.000 и 40/35.000 година пре наших дана.Његов
просечни телесни раст био је виши од 160цм,а мождана запремина
премина преко 1500 цм кубних.С нивоом културе неандерталаца повезује
се и култура камених језгара и облутака,употреба ватре и сахрањивање
покојника.
Хомо сапиенс сапиенс-анатомски савремени човек,који је око 10.000
година живео упоредо са неандарталским прачовеком.Између 40.000 и
35.000 година пре наших дана када је по неким теоријама неандер талац
елиминисан из даље еволуције,хомо сапиенс сапиенс је присутан готово у
свим деловима Старог света.Једино се на америчком континенту појавио
касније-пре приближно 15.000 година када је прешао Берингов мореуз који
је тада био веза између 2 копна.Он достиже висину и до 200 цм,а мождана
запремина износи и до 2000 цм кубних.На лобањи се опажају слабије
изражена хватишта мишића,надочни луци нису масовно развијени,велики
лобањски отвор је померен напред због сасвим усправног хода,а
лобањска база је повијена.
Геолошки периоди,геолошка прошлост Земље-
1)ПРЕАРХАЈСКО ДОБА-4500 милиона година,формирање Земље
2)АРХАИК-3800-2500 милиона година-прокариотске ћелије
3)ПРОТЕРОЗОИК-2500-570 милиона година-алге и еукариотске ћелије
4)ПАЛЕОЗОИК-570-230 милиона година-први трагови живота у води
5)МЕЗОЗОИК-230-70 милиона година-Тријас-диносауруси,сисари..Јура-
птице..Креда-примати,цветнице,нестанак диносауруса
6)ТЕРЦИЈАР-70-2 милиона година
палеогех-палеоцен-повлачење мора,ширење сисара,еоцен-преци
коња,олиоцен-крупни сисари,крупне птице тркачице
неоген-миоцен-образовање Алпа,моропус(крупни сисар налика
коњу),хоминиди (25-5 милиона година),плиоцен-појава данашњег биљног
света,даљи развој хоминида
7)КВАРТАР(АНТРОПОЗОИК)-2 милиона година,траје и данас-хомо
сапиенс,хомо сапиенс неандерталенсис,хомо сапиенс сапиенс
Дели се на плеистоцен(2 милиона – 10.000 година) и холоцен(10.000
година......)

20
Хронологија праисторијске археологије-
ПАЛЕОЛИТ:старији(2,6/2,3 милиона година-130.000 година пре н.е.)
средњи(130.000-40/35.000 година пре н.е.)
млађи(40/35.000 -8.000 год.пре н.е.)
МЕЗОЛИТ 8.000-5.500 пре н.е.
НЕОЛИТ 5.500-3.000 пре н.е.
БАКАРНО ДОБА(ЕНЕОЛИТ) 3.000-2.000 пре н.е.
БРОНЗАНО ДОБА 2.000-1.000 пре н.е.
ГВОЗДЕНО ДОБА 1.000-крај старе ере

Палеолит
Палеолит-опште карактеристике-представља најстарију и најдужу
праисторијску епоху.Обухвата раздобље између 2,6/2,3 милиона и 10.000
година пре н.е.и 1.одсек квартарног гелошког периода-
плеистоцена.Материјалну културу овог раздобља оствариле су мале
људске заједнице чији се опстанак заснивао на ловачко-сакупљачком
начину привређивања.Археолошка документација о палеолитским
заједницама односи се на трагове које су са собом оставиле у
пећинама,заклонима под стеном или на слободном
простору(ватришта,огњишта,оруђе,кости уловљених животиња).Изведена
је традиционална подела палеолита на старији,средњи и млађи.Док је за
старији и средњи палеолит карактеристична извесна хомогеност налаза уз
дуготрајну биолошку еволуцију човека,млађи палеолит представља
потпуни преокрет,посебно у погледу прилагођавања ловачко-сакупљачких
заједница веома различитим условима живота,од оних у поларним до
оних у тропским,као и све сложенија социјална организација.Млађи
палеолит обележен је појавом новог хоминида-хомо сапиенс сапиенса,а и
нових технологија.Окресано камено оруђе по правилу добија форму
сечива.Започиње широка употреба предмета израђених од животињских
костију,рога,зуба(шила,пројектили,избацивачи копља,украси),као и више
технолошких иновација-лук и стрела,харпун,оруђе од окресаног
камена.Јавља се риболов,сакупљање шкољки,можда и припитомљавање
паса.Оруђе се израђује у много већем броју посебних облика који се
разликују од региона до региона.Палеолитске заједнице настањене у
евроазијкој тундри и степи оријентишу се на планску експлоатацију своје
територије,успотављајући сталне,резиденцијалне логоре из којих се
предузимају ловачке и сакупљачке активности.Други начин обезбеђивања
оспстанка подразумевао је одвајање или цепање делова заједнице и
потрагу за новим територијама.Током млађег палеолита освојена су и 2
21
преостала континента.Прелазак на нов,амерички континент могао се
догодити једино у време највећег захлађења током последњег леденог
доба.Током леденог доба човек је био трајно настањен у Европи.Више или
мање мењао се биљни и животињски свет од којих је зависио живот
људи.У ранијим периодима палеолита доминирају мамут,носорог и
медвед,све су то животиње богатог крзна које их је штитило од ниских
температура.Овим крзнарима се касније придружују и јелени,коњи,срндаћ
и козорог,а са њима и вук.Станишта људи млађег палеолита откривена су
у Црвенки и Ату код Вршца и на Цигану код Ирига,а нема сумње да је и
неандарталски човек живео на петроварадинкој стени пре више од 60.000
година.Осим кремених алатки,на овим налазиштима су откривени остаци
палеолитских животиња,пре свега мамута и јелена.Људи у палеолиту су
живели тешко-на отвореном,под поткапинама и у пећинама.Сматра се да
је улазак у пећину био крупан и одлучујући корак у борби за
опстанак.Познато је да су људи на отвореном правили шаторе од
животињких кожа.Осим на отвореном,постављали су шаторе и у
пећинама.Коритили су грубо кресане алатке.Лов на дивље животиње је
био опасан и тежак.За лов су користили копље,лук и стрелу.При крају
палеолита дошло је до отопљавања.Неке дивље животиње су се
прилагодиле новим условима и остале у овим крајевима(Војводини),а
неке су страдале,као нпр.мамут.Најмањи проблем је био уловити довољну
количину риба у бројним војвођанским рекама и језерима.Основно оруђе
за лов риба био је харпун који се правио од парожака јеленког рога.О
палеолитком човеку у Војводини се зна да се он појавио пре навејавања
леса.То значи да се пентрао по дивљем,стеновитом петроварадинком
брегу и тамо оставио велику количину одбитака од окресаног
оруђа.Сахрањивање у палеолиту се тумачи као нагонска радња склањања
или сакривања мртвог саплеменика.Претпоставља се да човек у
палеолиту није имао представу о загробном животу.Често су покривани
камењем,остацима животиња или пепелом.
Палеолитска уметност-настанак палеолитке уметности везује се са
појавом хомо сапиенса пре око 300.000 година,мада се њен континуирани
ток може пратити тек у културама које је остварио хомо сапиенс сапиенс
током млађег палеолита.Палеолитска уметност манифестује се можда већ
од краја старијег палеолита,и то мање,више повезаним апстрактним
урезима на камену и кости.У млађем палеолиту јавља се у 2 основна вида-
као пећинска уметност(цртежи,гравуре и слике на зидовима пећина) и као
предметна уметност(статуете,гравуре и резбарије на култним и
употребним предметима и накиту).Пећинска уметност је позната углавном
на подручју Шпаније,Француске и Италије.У обе категорије заступљене су
3 теме-животињска фигура,људска фигура,и симболични знаци.У
пећинској уметности од животињских фигура најчешће су приказани коњ

22
и бизон,док су остале врсте предтављене знатно
ређе(козорог,јелен,мемут,медвед,носорог).Риба је чешћа тема у
предметној уметноти него у пећинкој.У примењеној уметности,посебно
када су у питању статуете,приказана је углавном нага жена,на крајње
натуралистички и реалистички начин.Симболички знаци су
разноврсни,али постоје 2 основне групе-издужени(вертикалне линије у
виду гранчице или стреле,низ тачака,штапићи) и
заобљени,затворени(елипсе,троуглови,правоугаоници).Први су
протумачени као мушки,а други као женски знаци.Претпоставља се да је
главна тема палеолитске уметности расплођавање,односно плодност
људи и животиња.У пећинкој уметноти се каткад срећу композиције као
што су бизон или медвед који напада мушкарца,мушкарац прободен
копљем,маскирани мушкарац(врач),хибридна и фантастична бића,као и
животиње без главе.У млађем палеолиту јављају се гравиране фигуре на
каменим блоковима и плочицама,углавном прикази главе или предњег
дела тела,као и реалистички приказане гениталије.У скулптури се јавља
људска фигура са пренаглашеним трупом и крајње стилизованом
главом,рукама и ногама.Животињске и људске фигуре имају
претешка,бременита тела и мале главе које временом постају све
реалистичније.Палеолитска уметност има изразито религијски
карактер,пећине са гравираним или осликаним зидовима су својеврсна
подземна светилишта.
Налази мамута у Војводини-о приуству мамута у нашим крајевима
сведоче налази из Кикинде у иловишту циглане Тоза Марковић и лобања
са кљовама рунастог мамута који је нађен близу обале у реци Тиси код
Новог Бечеја.Осим тих налаза,у коритима војвођанских река су откривени
окамењени остаци мамута и других дивљих животиња старијег каменог
доба.Налаз скелета мамута код Кикинде има велики значај и показује да се
мамут кретао нашом равницом.Скелет се налазио на 20м дубине испод
површине тла.Угинуо је на ивици мочваре.Ради се о џину дугом 7 и
високом 4 метра.Кљове су му дуге 3,5 метра.Хранио се крупнијим биљним
врстама,за разлику од његових каснијих потомака који су се хранили
травом.На месту откривања је угинуо пре око 70.000 година.У непосредној
близини су откривени и остаци штуке,сома,волухарице,пужева и
шкољки.Од шумских врста откривени су остаци више врста
врба,бор,бреза и храст.Нема сумње да је ту негде у близини боравио и
неандерталац.Остаци рунастог мамута који су откривени у плићаку реке
Тисе код Новог Бечеја припадају другој врсти мамута.По многим
карактеристикама разликује се од свог претка из Кикинде.Бечејски налаз
припада мањој врсти мамута која живи у условима хладне климе леденог
доба.У таквим условима штитило га је крзно дуге длаке тамноцрвене
боје.Кљове су му дугачке 2,4м.Ова врста мамута је нестала у периоду

23
између 12.000 и 10.000 година пре н.е.Навикнути на хладну климу нису
могли да се прилагоде глобалном отопљавању,па су заувек нестали из
наших крајева.

Мезолит
Мезолит-опште карактеристике-период ловачко-сакупљачких заједница и
њихове материјалне културе од краја леденог доба или
плеистоцена(10.000)до појаве земљорадничке привреде,одноно неолита.У
овом периоду ловачко-сакупљачке заједнице настављају традицију
палеолитког начина живота и обезбеђивањем опстанка применом већ
освојених технологија.Убрзана је регионализација културних група
започета још у млађем палеолиту.Успостављање интеркултурних мрежа
размене(сирвине,информације,егзогамија)било је неопходно како процес
регионализације не би довео до изолације која се неповољно одражава на
социјалну,па и биолошку репродукцију заједнице.Велики број струњака
под мезолитом подразумева настанак технолошких иновација у погледу
микролитизације и делимичне геометријске стандардизације утврђене у
великом броју окресаних камених индустрија.Начин израде и
стандардизације облика оруђа указују на већу економичност и
флексибилност.Ловачко-сакупљачке заједнице почињу да контролишу
области у којима се налазе одређени извори сировина неопходни за
њихов опстанак.Мезолитска привреда је утемељена на специфичним
ловачко-сакупљачким и риболовачким стратегијама(селективна
експлоатација,интензификација) које се огледају у појави нових типова
каменог и коштаног оруђа и оруђа од
рога(секире,мотичице,српови,удице,мреже...),посуда(керамика),транспорт
а(скије,санке).Мезолитске заједнице су и прве заједнице које које
успостављају трајна насеља,као и обичај сахрањивања више генерација
својих припадника на за то утврђеном простору.Појављује се и
карактеристична мезолитска орнаментика на разним врстама
материјала(нпр.Лепенки Вир).Могу се јавити и извесни облици
доместикације и култивисања појединих биљних и животињских
врста,али немају пресудан значај за опстанак групе.Мезолићани су живели
у полуукопаним земуницама,ловили дивље говече,пецали рибу и
сакупљали пужеве и шкољке.Шумско окружење су им били
храст,врба,липа и брест.Овај период је за Војводину изузетно битан јер је
створена подлога за масовнију појаву људских заједница.Таложењем и
деградирањем степске вегетације,претежно на лесној основи,створена је
неопходна количина хумусног покривача.На основу проучавања дошло се
до сазнања да је за формирање 20цм дебелог слоја хумуса потребно око
1000 година на плодном земљишту.Захваљујући тим условима,створени

24
су услови за трајан и динамичан развој људских заједница на простору
Војводине где је земљорадња и сточарство имало пресудан значај за
живот људи.Мезолитска епоха постепено је довела до преоријентације
ловачко-сакупљачких заједница на лов и риболов и до појаве седелачког
начина живота.Ова епоха је углавном позната са локалитета на
Ђердапској клисури као што су Падина,Власац,Хајдучка воденица и
Лепенски Вир.На Лепенском Виру су први пут учињени покушаји
селекције биљака,а пас је већ био припитомљен
Лепенски Вир-једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и
неолитских археолошких налазишта.Смештено је на десној обали Дунава
у ђердапској клисури.Локалитет је добио име по дунавском виру и био је
седиште једне од највећих и најсложенијих култура праисторије.Током
икопавања откривено је 7 сукцесивних насеља и 136 објеката(стамбених и
сакралних) који су изграђени у периоду око 6500.до 5500 године пре н.е.
Архитектура-Сва насеља организована су на исти начин.Станишта се увек
подижу око чистине која се налази у средишту потковичасте терасе. Стога
насеља имају у основи потковичасту форму и слободан,такође
потковичаст простор,неку врсту трга у центру.Станишта су увек
оријентисана према реци,групишу се у 2 крила од којих је једно усмерено
уз воду,а друго низ воду.Цео простор је радијално рашчлањен стазама и
рампама,бочне стране станишта и трга готово су паралелне са
закошеним,бочним странама терасе.Широка прочеља окренута Дунаву
прате личну линију обале,а укопана зачеља буквално уклињују све
грађевинске објекте у стрмине оближњег брда.Куће,трг и цело насеље
имају у основи облик зарубљеног кружног исечка,а то је само
схематизована и поетизована реална контура терасе Лепенски Вир.Овај
склад и пропорције између амбијента и архитектонских форми постигнут
је,међутим помоћу мера и пропорција које се не налазе нигде у
природи.Осећа се јасно да су архитектонске форме прожете мистиком
бројева,али основну јединицу мере није могуће превести на језик наше
математике.Сва станишта имају основе у облику зарубљених кружних
исечака.Увек се најпре одређује распон прочеља,а затим се та дужина
преноси на бочне стране које се спајају у зачељу.Овим поступком добија
се равнострани троугао чија темена одређују раван на коју се подиже
станиште.Омеђени троугао се проширује на страни где ће бити прочеље
станишта,а скраћује на супротној страни где ће бити зачеље.Зачеље се
скраћује за ¼ висине примарног троугла,прочеље се проширује на тај
начин што се из темена зачеља повлачи лук чији је полупречник једнак
распону прочеља.Огњишна конструкција изграђена у осовини
основе,окружује се великим каменим столовима који ограничавају
простор око малог светилишта у чијим се оквирима налазе скулптуре од
великих облутака.Огњиште,камени столови и скулптуре заливени су у
25
чврсту масу пода од здробљеног црвеног кречњака и увек су постављени
у одређеном односу на примарни равнокраки троугао.На месту на којем се
секу симетрале страна примарног троугла углављен је у под облутак са
кружним удубљењем у средишту.Уз овај облутак постављају се осовински
према земљи,монументалне камене скулптуре,а у прочељу правоугаона
огњишна конструкција и укошени камени прагови.Оваквим повезивањем
створена је композиција која живо подсећа на стилизовану људску
фигуру.Сва станишта имају у основи одсечак круга,њихове бочне
странице стоје под углом од 30 степени,а врх је одсечен.То све показује да
је архитекта заједнице био шаман,а игре бројева указују да је познавао
математику и геометрију.А кад су откривени костури сахрањених у
необичном положају,неком је пало на памет да их увећа-пропорције тела
су се поклопиле са пропорцијама куће,а на месту пупка по правилу био је
жртвеник,облутак са издубљењем у средини.
Сахрањивање-у свим фазама културе мртви су ахрањивани у оквиру
насеља,најчешће око огњишта.Али овакво ахрањивање је карактеритично
само за поједине чланове заједнице.Практиковани су сложени ритуали
сахрањивања.Постоји неколико облика-инхумација,секундарно
сахрањивање,односно парцијално сахрањивање покојника.Инхумација је
најчешћи облик и траје током целе културе.Покојници су полагани у
различитом положају,најчешће опружено,са рукама положеним уз
тело,шакама на доњем трбуху.Полагани су у плитка удубљења,ретко од
камене конструкције.Постоји,иако ретко,полагање покојника у седећем
положају.Оријентација зависи од станишта.У старијој етапи инхумирање је
уз станиште,на отвореном простору,док се у млађој покојници сахрањују
око огњишта или у зачељу станишта.У светилиштима нађени су остаци
покојника између жртвеника и скулптуре,оријентација је север-југ.У фази
Лепенки Вир 3,тела су полагана у ембрионалном положају.Кремација се
обавља само на локалитету Власац и то у неколико гробова фазе
1а.Секундарно и парцијално сахрањивање често је
практиковано.Покојници су излагани екскарнацији ван насеља,да би се
после тога премештали унутар насеља,у целини или парцијално.У почетку
се сахрањују само лобање и доње вилице,а касније и дуге кости.
Скулптура-најзначајнији налази из Лепенког Вира су скулптуре-од
кварцног пешчара.У време изградње насеља Лепенски Вир 1б почело је
моделовање скулптура које се постављају у станишту,непосредно иза
огњишта,где заједно са каменим столовима и жртвеником формирају мала
светилишта.Од овог тренутка скулптуре постају интегрални део
архитектуре и све до краја културе Лепенски Вир израђује се од истог
материјала(велики облуци од крупнозрачног пешчара).Према ономе што
приказују,скулптуре Лепенског Вира могу се разврстати у 3 групе-
фугуралне скулптуре,скулптуре на којима су моделоване апстрактне
26
арабеске и немоделовани облуци који због места на ком су стајали
представљају скулптуру.Фигуралне скулптуре моделоване у
натуралистичком и експресинистичком стилу приказују људску
фигуру,најчешће је јасно обликована једино глава,и то само њена основна
обележја-снажни лукови обрва,уши,дуг нос и велика,широка уста.У
светилиштима су често постављени облуци чије су површине покривене
замршеним браздама.Ове кривудаве бразде теку слободно по површини
облутка,спајају се међуобно,прекидају и опет се изненадно појављују.Ова
скулптура је моделована од светог камена,од облутака који је вековима и
вековима заузимао значајно место у традиционалној култури
Ђердапа.Култура Лепенског Вира је оригинална и самоникла,а њена
велика остварења не усаглашавају се са општим привредно-друштвеним
приликама и духом епохе у којој је настала.Творци ове културе нису
имали међу својим савременицима такмаца.У основи сваког станишта
постављени су,од прочеља према зачељу укошени камени
прагови,правоугаоно огњиште,лоптасти камени жртвеник и скулптуре од
џиновских облутака.Осовинским повезивањем
скулптуре,жртвеника,огњишта и прагова остварена је у основи сваког
станишта једна занимљива композиција која подсећа на стилизовану
људску фигуру.Архитектура Лепенског Вира успоставља магијску
међусобну зависност између структуре космоса и структуре људског
тела,односно да је приказ настанка и склопа свемира.

Неолит

Неолит-опште карактеристике-означава епоху окарактерисану појавом

првих праисторијских заједница чији се опстанак заснивао на
производњи хране.Ова епоха је обележена подизањем сталних насеља
као и израдом керамичких предмета и оруђа од глачаног камена.Увођење
металургије и употреба првих металних предмета сматра се његовим
завршетком и почетком нове епохе-енеолита.Није могуће тачно одредити
трајање нелитске епохе,осим у регионалним оквирима.Њен почетак се
може посматрати у оквиру глобалног и дугог процеса неолитизације у
културно-историјском смислу тј.процеса усавршавања посебних видова
експлоатације ресурса.Настале су глобалне промене у начину живота
праисторијских заједница.Јавља се контрола над одређеном територијом
на којој се налазе ресурси од виталног интереса.Код земљорадника и
сточара то су првенствено обрадиво земљиште или пашњаци.Мења се и
изглед средине,почиње крчење шума и подзиђивање земљишта на
стрмим теренима,а тиме и репертоар биљних и животињских врста који је
настањују,док се њиховом селективном експлоатацијом остварују
27
генетске промене,односно доместикација.У последње време има
мишљења да је производња хране последица усложњавања социјалног
поретка праисторијских заједница.Главни примарни центри култивисања
и доместикације биљих и животињских врста су Блиски исток(8.000-3.000
пре н.е.-
пшеница,јечам,раж,овас,просо,пасуљ,сочиво,лан,конопља,маслина,пас,ов
ца,коза,свиња,говече,патка,камила),Средња Америка(7.000-500 пре н.е.-
тиква,кукуруз,пасуљ,парадајз),Јужна Америка(6.000-1500.пре н.е.-
боб,кукуруз,кромпир,лама),Далеки исток(5.000-2.000 пре н.е.-
просо,соја,свилена буба),југоисточна Азија-пиринач,Индија-
живина,биво,Египат(3.000-1.500 пре н.е.-магарац,пчела,мачка).Све
наведене биљне врсте представљају и сезонске врсте,тако да се јавља
потреба за стварањем резерви.Могле су бити припитомљене само оне
животиње које су живеле у стадима.Пас и свиња су припитомљени
вероватно извесном симбиозом са човеком.На Блиском истоку подижу се
насеља готово урбане структуре-Јерихон,Беида,Хаџилар,Чатал
Хејик,Џармо).Овде и у Европи гради се више типова станишта-
земунице,полуземунице,надземне конструкције различитог облика-
кружни,четвороугаони,правоугаони са једном или више просторија
различите намене.Понекад се јављају и друге врсте објеката у
стаништима или изван њих-ватришта,огњишта,пећи,складишне јаме-
амбари,јаме за отпатке.Регистрована је и појава простора за сахрањивање
у стаништима,насељима и изван њих,као и мања или већа количина
покретних предмета-посуде,пршљенци за вретена,тегови,антропоморфне
и зооморфне фигурине,оруђе од искуцаног или глачаног камена,оруђе од
кости,рога,украсни предмети од костију,шкољки,разних минерала и
стена.Јавља се све већа сложеност социјалне организације неолитских
заједница.Прављени су буздовани од камена.На њима се буши ушица за
дршку.Јавља се камена секира,чекић-секира,мотика од јеленског
рога.Цепање камена је велика вештина и она се стицала током
времена.Паралелно са овим глачаним оруђима раде се и даље кремени
ножићи од веома тврдих врста камена-кремена.Цепање нуклеуса и
одбијање ножића захтевало је велику вештину и искуство.У исту
категорију спада и израда врхова стрелица.Рађене су окресивањем од
најквалитетнијег камена.Стрелица је била од дрвета,као и лук.Ово је доба
глачаног камена.Лан је имао двоструку употребу-од његове стабљике се
могу добити влакна за израду тканина и врпци,а од семена уље.Сматра се
да је припитомљавање дивљих животиња трајало од 70 до 90 година.Прво
је припитомљена овца.
Старчевачка култура-Око 6.300 пре н.е. Војводину су населили нови
становници.Доселили су се из Мале Азије.Овде су се срели са мањим
староседелачким групама мезолитских ловаца и рибара.Преовладала је

28
напреднија земљорадничка компонента.Место боравка мењају када
исцрпе плодност земљишта и пашу.Те прве земљораднике Војводине
археолози су назвали носиоцима старчевачке групе по првом открићу
таквог насеља у Старчеву код Панчева.Сва остала насеља из тог периода
на простору Војводине и северне Србије добила су назив-старчевачка
група.До сада је откривено преко 100 насеља.Најзначајнија насеља
старчевачке групе су:Град у Старчеву,Козлук код Вршца,Крстићева хумка
код Мужље,Леје код Арадца,Батка код Перлеза,Доња Брањевина код
Дероња,Врба код Боча,Голокут код Визића,Белетинци код Обрежа и
Златара код Руме.Носиоци старчевачке и кереш групе подизали су своја
насеља на обалама река,језера и бара.За становање су градили земунице
или полуземунице,укопане у лес.Оне нису имале правилан
облик,најчешће су то били заобљени укопи.У каснијим фазама овог
периода граде се неправилно трапезоидне куће,плитко укопане у лес,са
мало зидне конструкције са стране.Кровна конструкција је од дрвета или
биљног покривача.До сада није уочен никакав правилан поредак
земуница у насељу.У већим земуницама су се налазила огњишта,док их у
мањим нема.Она су грађена између стамбених објеката.Око њих се
припремала храна.Уз огњишта су и радни простори на којима се
производе предмети за потребе становника,израђује и пече
карамика,оруђе за обраду земље...Најбројнији остаци састоје се од целих
или полупаних посуда од земље.Њих налазимо у одбаченим или
напуштеним јамама,у њима се може наћи и полупана
керамика,животињске кости,пепео.Археолози их називају затвореним
целинама,драгоценим за многострука истраживања.За овај период
карактеристична је керамика једноставних,полулоптастих облика,са
површином која је украшена отиском врха прста и
нокта,украсима,урезивањем мрежастих украса,штипањем површине
посуда итд.Руком се од добро припремљеног блата уради основни облик
и дебљина посуде.Тако се релативно груба посуда пече,потом се више
пута потапа у разређену емулзију воде и земље,а затим се
суши.Површине се глачају каменим или коштаним глачалицама до финог
сјаја.Уколико се жели украшавање посуде орнаментиком,онда се то чини
пре него што се посуда осуши.То се изводи оштрим коштаним алаткама.У
случају када се посуде украшавају бојењем,онда се то изводи
минералним бојама на осушеној површини.Украшавање керамике помоћу
огрубљивања спољне површине било је врло омиљено у овом
периоду.Најфинија керамика је украшена црвеном бојом на целој
површини или мрком и белом бојом преко црвене површине посуде.Сва
керамика је рађена руком.Најбоље обликована и украшена керамика
служила је за посебне прилике,док се она грубље израђена
употребљавала свакодневно за држање и припремање хране,чување
плодова и др.У то време производе се велике посуде-питоси за чување
29
житарица.И оне су често украшене,слично мањим посудама.Од блата се у
полуукопаној јами у лесу моделује полулоптасти реципијент и у њега сипа
жито(нека врста силоса).Почетком млађег каменог доба,постављени су
темељи модерне земљорадње и уопште пољопривреде у Војводини.Људи
су се везивали за земљу на којој живе,праве куће и друге економске
објекте,посуђе из којег једу,мале статуе богова и друго.Пронађени су
отисци плеве у лепу стамбених објеката.Та пракса мешања плеве и
делова сламе користи се и данас у Војводини код градње кућа и других
објеката од блата-куће набијаче.У непосредној близини насеља
обрађиване су мање површине земљишта помоћу мотике.Користили су
мотику од дрвета и рога,комбиновану са каменом секиром.Упоредо са
земљорадњом развијало се и сточарство.Домаће животиње су
биле:говече,овца,коза,свиња.Лов и риболов су била развијена привредна
грана.Постојање лука и стреле,као и копља са врховима од камена су на
сваки начин служили и за лов на дивљачи,као и мреже.О лову на дивљу
козу сведочи доњи део зделе кереш групе на насељу Доња Брањевина
код Дероња.У војвођанским рекама су се тада налазиле све врсте речне
рибе које и данас постоје.Рибу су ловили помоћу удица и харпуна,ове
алатке су рађене од костију животиња и рогова јелена.Речне шкољке и
виноградарски пужеви су кориштени као храна.Ловили су и веома крупне
примерке риба.Израђивали су и разне врсте шила,игала,кашичица-
спатула и други прибор.У старчевачкој култури је био веома развијен култ
плодности.Важна је била родност на њивама и у торовима,а још већа је
била потреба за репродукцијом становништва,с обзиром да је просечни
животни век трајао 25-30 година и да је била велика стопа смртности
деце.Зато су статуе жена приказиване са пренаглашеним куковима и
грудима.Такав критеријум је остао све до данас.Постојали су и обичаји
приношења жртве,јер је требало умилостивити многобројне моћне
силе.Осим црвенокосе богиње из Дероња,старчевци су моделовали и
антропоморфну пластику са сумарно назначеним детаљима.Носиоци
културе ове групе су своје саплеменике сахрањивали у оквиру
насеља.Закопавали су их у плитке,кружне јаме,на боку и у згрченом
стању.Уз скелет се налазе остаци полупаних земљаних посуда и делови
животињских костију.
Винчанска култура-прве земљораднике Војводине наследили су носиоци
тзв.винчанске популације,тамо где су се раније налазила старчевачка
насеља.Носиоци винчанске групе доселили су се такође из Мале Азије у
више масовних таласа.То се догодило средином 5.миленијума пре
н.е.Преко Бугарске и Македоније доспели су у наше Подунавље и
централни Балкан,све до Мориша у румунском делу Баната.Они су имали
утицаја све до Будимпеште на северу.Назив долази од првог великог
откривеног насеља у Винчи,близу Београда,на десној обали Дунава.Ово

30
вишеслојно насеље је открио и истраживао између 2 светска рата Милоје
Васић.О својим истраживањима Винче,он је објавио 4 велика
тома.Пространо насеље са више грађевинских и стамбених хоризоната на
једном месту,оставило је за собом трагове живота више десетина
векова.До данас су откривена многа насеља винчанске културе на целој
територији њене рапрострањености.По свему судећи,несеље у Винчи ће
трајно остати као највеће и најзначајније насеље овог доба код нас.У
Војводини познајемо велики број насеља ове културе иако су скромнија у
односу на саму Винчу.Винчанска насеља су најдуговечнија насеља код
нас,у односу на све друге праисторијске културе.Издвојена су 2 основна
развојна периода-старији(тордошки) и млађи(плочнички).Старија фаза је
добила име по насељу Тордош у румунском делу Баната,а млађа по
насељу Плочник код Прокупља.Из старије-тордошке фазе се
издвајају:Каменити виногради у Арадцу,Матејски брод код Новог
Бечеја,Кремењак код Чоке,Градиште код Иђоша,Трновача у
Баранди,Гомолава у Хртковцима...Млађој фази насеља припадају:Ат код
Вршца,Батка код Перлеза,Гомолава код Хртковаца,Тврђава у
Петроварадину...Упоредо са овом млађом групом,јављају се и насеља
потиске групе као периферна група(Кремењак,Матејски брод и Борђош
код Новог Бечеја).У исто време се јавља у западном Срему група Сопот-
Ленђел(Градина на Босуту и Турски брег код Брестача).Oвај други велики
миграциони талас који је дошао из Мале Азије донео је са собом једну
зрелију и развијенију културу живљења на земљи и од земље.Они подижу
знатно већа насеља од својих претходника.Куће винчанских,потиских и
ленђелских становника су праве мале палате,у односу на скромне
земунице и полуземунице становника старчевачке групе.Темељи
правоугаоних винчанских кућа на Гомолави износе до 16х8м.Куће су биле
у збијеном поретку,са уским пролазима између њих.Основни материјали
за изградњу кућа су дрво,блато са плевом и биљни покривач.Зидови од
дирека и коља са плетером били су чврсти и добро изоловани од
екстремних температура.Обе стране зидова облепљене су блатом са
плевом.Веће куће су имале одељења-једна просторија је служила као
остава за чување резерви хране у великим керамичким посудама-
питосима.Ту се млело жито и вршиле друге припреме хране.У средњој
просторији се налазила пећ са калотом и у њој се одвијао целокупан
живот у кући.Трећа просторија је кориштена искључиво за спавање.Што
се тиче подизања вертикалних стубова,уместо да копају кружну јаму у тлу
и у њу постављају стуб,они су са једне приступачне стране јаме ископали
до дна косу раван,низ коју су гурали стуб и на тај начин га је могло
прихватити више људи и лакше подићи у вертикалан положај.У оваквим
приликама они су се гостили месом што доказују кости које су пронађене
у јамама стубова.У рушевинама неколико откривених кућа млађе
винчанске фазе на Гомолави откривени су тзв.букраинони.То су у ствари
31
воловске главе са роговима које су биле постављене изнад улазних врата
куће.Домаћин ју је обложио глином како би лепше изгледала.Та појава је
очувана код неразвијених народа и до данашњих дана(Африка).Основни
смисао букраинона јесте заштита укућана од злих духова.Повећана је
укупна материјална култура становника у свим аспектима живота.Ту се
мисли на разноврсност оруђа за привређивање,предмета за свакодневну
употребу и за посебне намене.У овом периоду се јавља откривање и прва
употреба бакра.Пошто у Војводини нема руде бакра,овај метал је доношен
из централне и источне Србије и са Карпата.Земљорадња и сточарство
постају све интензивнији.Насеља су стабилна и трајна.То значи да се
становници ове групе 1.пут чврсто везују за земљу.У роднијој земљи
успешније су се узгајале различите житарице,међу којима су најзначајније
пшеница и јечам.То је опет захтевало повећање броја домаћих
животиња:говеда,овца,коза и свиња.Примарни сточни производи су били
млеко,месо,вуна и кожа.Мотике су најчешће рађене од јеленског рога.Са
једне стране су засечене и пробушена им је ушица.Нема сумње да су
постојале и дрвене мотике,али су се брзо хабале.Није сигурно да ли су
постојала дрвена рала,али је сигурно да су од јеленског рога прављене
браздалице за полагање семена.Вукао их је човек.У насељима се налази и
знатно већи број камених жрвњева за млевења жита.Доњи камен је већи и
чунастог је облика,а горњи је по правилу мањи и у облику кугле.Од проса
и јечмене прекрупе су се правиле разне каше.Од пшеничног брашна је
прављен хлеб.Да су познавали хлеб сведоче нам налази вотивног дара од
земље на насељима Доња Брањевина и Кремењак.Резерве житарица су
чуване у великим земљаним посудама-питосима.Производња камених
оруђа је достигла врхунац у овом добу.Највише се производе камене
секире од свих расположивих врста камења и у различитим величинама.У
новије доба у каменим алаткама распознајемо-секире,тесле и длета.Оне
су служиле мање-више за обраду дрвета.Најмање или скоро никако за
обраду земље.Служиле су у градњи кућа и других објеката,као и за лов и
обрачуне.Производе се масовно још и кремени ножићи и длета.Ножићи су
од квалитетнијег камена-кремена и опсидијана(вулканско
стакло).Величина им досеже 3-15цм.Са њима су секли све оно чему данас
служе маказе и ножеви.Што се тиче бакра-јавља се употреба самородног
бакра на површинским лежиштима бакарних рудишта.Самородни бакар се
налазио на површини стена,у зонама богатим бакарном рудом.Он је
кориштен у разним фазама винчанске културе.У руди бакра по правилу
има мањи проценат злата и других метала,тако да се упоредо са бакром
јавља и мањи проценат злата и других метала.Када су се исцрпеле
релативно мале резерве самородног бакра,уследили су технолошки
поступци за добијање бакра из оксидних руда.Тек касније,када се освојила
техника сложенијих процеса добијања бакра из сулфатних руда,отварани
су дубоки рудници у планинским подручјима Алпа и Карпата.Прва појава
32
бакра у Војводини се користи за израду накита.Од кости се израђују разне
врсте шила,спатуле и друге алатке,као што су харпуни,удице.Што се тиче
керамике,постојало је преко 25 оснвних облика,са још неколико варијанти
сваког облика.То су пре свега
питоси,лонци,зделе,амфоре,просопоморфни поклопци,пехари на високој
нози,жртвеници и др.Керамика се и даље ради руком.Начин украшавања-
траке испуњене убодима,глачани орнаменти.Боја керамике је разноврсна-
од сиве и црне до црвене.По квалитету керамика може бити груба,обична
и фина.Керамику су радиле жене.Пекла се у керамичким пећима у
насељима.Зависно од жеље редукован је ваздух,па се на тај начин
обезбеђују сива,црна и црвена боја керамике.Карактеристични су и пехари
на високој нози.Они су добро обликовани и фино углачани.Жртвеници на
3 или 4 ножице су пренети облик из претходног старчевачког
периода.Вероватно су служили при одређеним обредима у оквиру
куће.Просопоморфни поклопци имају антропоморфну или зоопоморфну
концепцију.Посебно поглавље керамичке производње су теракоте од
печене земље.Најбројније су стубасте стојеће теракоте,махом са
наглашеним женским атрибутима,глатке или украшене карактеристичним
тракама.Постоје и седеће теракоте жена са дететом.Једна интересантна
статуета пронађена је на Гомолави и представља сијамске близанце.Што
се тиче сахрањивања,до сада су откривене само 2 некрополе.У Ботошу се
налази старија некропола.Знамо само да су мртве сахрањивали у ракама
са обредним прилозима.На Гомолави су покојници полагани у раку у
згрченом положају,на бок.Уз скелет су се налазили накит и прибор
покојника,керамичко посуђе и животињске кости.

Енеолит(бакарно доба)
Енеолит-опште карактеристике-период преласка неолита у метално
доба.Термин енеолит уведен је почетком 20.в.да означи
прелазни,краткотрајан период у праисторији коме припадају културе са
јасном неолитском традицијом и ретким налазима накита и оруђа од
бакра.Уочене су битне промене у економици,друштвеном и религијском
животу.Дели се на 3 фазе-рани,средњи и позни енеолит.Трајање
енеолитске епохе може се одредити само у регионалним
оквирима.Металургија бакра откривена је најпре у планинским областима
Анадолије и Ирана средином 6.миленијума пре н.е.Други велики центар
налазио се у југоисточној Европи у време млађег неолита(5,4 миленијум
пре н.е.)На централном Балкану је то Рудна глава и у Тракији Аи
Бунар.Ширење знања о тој металургији није било равномерно.Рана
металургија бакра непосредно је потврђена у јужном Израелу,касније у
Египту.Њеном развоју допринели су Сумерци који су пронашли технику

33
ливења у калупима.У великим металуршким центрима у источној
Европи(јужни Урал,Кавказ,Кипар)већ крајем 4.и почетком 3.миленијума
додаван је бакру мањи или већи проценат арсена,тзв.арсенска бронза.Од
ње су прављени оруђе,накит и оружје.Бакарни предмети преовлађују у
културама раног бронзаног доба Егеје(3.миленијум).Културни развој у
Анадолији,Месопотамији и Ирану водио је ка стварању протоурбаних
центара.Крајем 4. и почетком 3. миленијума јавља се настанак градова и
писана историја унутар Сумерске цивилизације.Енеолитске културе у
Европи највећим делом паралелне су са културама раног бронзаног доба
Егеје.Степски народи из севернопонтских области доносе нове вредности
као што је патрилинеарно уређење заједница,подизање великих тумула
над гробовима својих поглавара,промене у религијским
схватањима.Познавање бакра у развијенијој фази винчанске културе није
допринело битнијем економском напретку.После дуже владавине једног
економског и друштвеног система долази до стагнације и
распада.Долазило је до опште привредне и друштвене стагнације и
презасићености.У односу на велике винчанске популације појављују се
знатно мање групе племена,која је разарају и доносе нову економију и
начин живљења.Бакарно доба карактеришу 3 основне промене у односу
на млађе камено доба-већа употреба бакра за израду оруђа за
рад,промене у економији и измена становништва у Карпатској котлини и у
оквирима индоевропске сеобе.Индоевропска сеоба се заиста
догодила.Откривен је примарни простор,центар,одакле крећу ове
сеобе.Он се налази на подручју степа доњег и средњег тока Волге и
прикаспијске области.Утврђена су 2 основна правца њиховог кретања-
дунавски пут(од ушћа Дунава према Панонској низији и централном
Балкану) и севернокарпатски пут(у средњу и северну Европу-ишао је
долином Дњестра према северу).Први талас код нас формирао је групу
чернавода 3,а други групу болерас.Нова популација је за собом оставила
велики број окер гробова под хумкама.Оне су и данас јасно уочљиве у
источној Бачкој и централном Банату.О постојању ових миграциониг
таласа имамо доказе у налазима керамике која је украшена шнур-
орнаментом,стилизованим главама коња-скиптар(пореклом из
јужноруских степа,рађеним од камена који служи у култне сврхе),каменим
секирама са кугластом главом за ударање,дугачким ножевима и накитом
од перли и привезака у облику ленгера.Велику концентрацију хумки
налазимо дуж леве обале Дунава,све до Потисја.Неки теоретичари тврде
да су узроци индоевропске сеобе климатке прилике тј.суша у
северноцрноморским степама,затим пренасељеност и на крају постоји
тврња да се сеоба догодила још у млађем палеолиту,а њихов главни
ефекат је био појава земљорадње.

34
Баденска група-користећи искуства групе чернавода 3-болерас,целом
Панонском низијом од Карпата до Алпа и нашег Поморавља
загосподарили су носиоци баденске групе.Колико је била компакта ова
група,доказују нам налази јединственог керамичког стила.Често се назива
и културом Панонске низије.Становници ове групе држе се равног
земљишта.Користили су волове и кола при честој промени места
боравка,па је тај податак најбољи разлог зашто се држе равног терена и
избегавају брдовите пределе.Док су се старчевачки и винчански
становнивци претежно бавили земљорадњом,носиоци баденске групе су
се држали навике сељакања равницом.Цивилизацијски гледано,они се
враћају на земунице и полуземунице старчевачких земљорадника.Плодна
војвођанска равница је идеална и за развој сточарства.И данас имамо
неке групе народа које не могу да се скрасе на једном месту.Захваљујуи
њима добили смо кола са животињском вучом,што је човеку знатно
олакшало живот.Не зна се још тачно где је утемељено ово искуство,у
Панонији или у степским областима северноцрноморских степа.То су
била једноставна,дрвена кола са пуним точковима,које су највероватнији
вукли волови.Насеља баденске групе су откривена на целом простору
Војводине.Станишта су врло једноставна и састоје се од укопаних
земуница у лесну подлогу.Керамика се састоји од мањег и средњег
посуђа,лоптастих облика за вешање,мањих и већих лонаца и
шоља.Керамика се украшава канелуром,урезаним линијама и
убодима.Квалитет и технологија израде керамике је слична као и у
претходном периоду.
Костолачка група-После миграционих таласа постепено долази до опште
стабилизације.То се најбоље види по економији и производном
асортиману робе новог периода који називамо костолачка група.Она
представља део традиције баденке керамике,али негује сопствени
оригинални стил и доводи га до савршенства.Људи се поново враћају
земљорадњи која је под утицајем степских сточара била скоро
занемарена.Поново се формирају стална насеља са надземним
правоугаоним кућама са једним или 2 одељења.Грађене су од лакшег
материјала за разлику од винчанске групе.Уместо масивних дирека
употребљавају се јачи угаони носачи,са зидовима од коља и плетера
облепљеног блатом.Кровови су на 2 воде и покривени су биљним
приручним врстама.На једном насељу је било по више грађевинских
фаза.На основу истраживања Тителског платоа,први пут су уочени
системи утврђивања насеља костолачке групе.Изведена су 2 закључка-да
су постојала стална и стабилна насеља и озбиљни разлози за
одбрамбеним системом.Генетски центар костолачке групе је мали простор
Срема.источне Славоније и Барање.Периферне границе досежу до
Мађарске,Словачке и до Лесковца према југу.На територији Војводине

35
налазишта су:Гомолава,Циглана у Добановцима,Лице у
Ердевику,Богојево,Петроварадин,Калварија код Титела...Поред кућног
посуђа и великих посуда за чување жита,јављају се и луксузни керамички
производи.Фино углачане посуде танких зидова украшене су
тзв.фурхенштих орнаментом.То је техника код које се убадањем у
континуитету оштрог предмета по површини посуде праве широки
канали.Отворена рецкава удубљења се касније пуне белом
смесом.Његова основна садржина је прах од туцане шкољке који се меша
са непознатим везивом.Ови бели украси се називају инкрустација.Она
даје живописан изглед керамици.Овакви фини производи су служили у
култне сврхе и често се налазе као прилози у гробовима.Умрли су
сахрањивани у згрченом положају на боку са свим својим инвентаром и
даровима.На више места примећена је појава сахрањивања посуда у овој
културној групи.У Фрушкогорској улици у Сремским Карловцима откривен
је један веома редак и значајан налаз сахрањених посуда.Састоји се од
једне зделе напуњене са 9 малих шоља са великом тракастом ушком.Све
то је постављено на дно ископане јаме и прекривено са једном великом
керамичком посудом.Около су биле постављене велике и дубоке
зделе.Посебне су шоље са великом ушком,иначе уобичајена појава у
костолачкој групи.Што се тиче алата и прибора,користе се калупасте
секире,секире са бушеном ушицом.Оне су бушене помоћу цевасте
кости,песка и воде.Једноставнији метод је ротирање кости шакама или
машински помоћу лука и струне која се обмотава око кости.Употребљавао
се кварцни песак.Најдебљи делови рогова јелена и даље се користе као
мотике са бушеном ушицом.Није откривен велики број предмета од
бакра,највише је пронађено бакарних шила-на насељу Гомолава има их
20.
Вучедолска група-језгро насеља ове групе је на простору Срема и источне
Славоније.На том простору се налази и утврђено насеље
Вучедол.Границе утицаја шире се до Ђердапа,Љубљане,Словачке и
северне Мађарске.Оваквих насеља нема у источној Бачкој и Банату,разлог
томе је највероватније продирање степских сточара у ове
крајеве.Очигледно су односи Вучедолаца и нових сточара на истоку били
толико лоши да се искључује свака могућност узајамне сарадње и
културних утицаја.Вучедолска група је директан наставак претходне
костолачке групе.Велики проценат изванредно украшене керамике
сврстава ову групу у водећу позицију луксузних керамичких
производа.Осим тога,они врше избор доминантних и тешко приступачних
терена за подизање насеља.То су насеља градинског типа са изграђеним
системом за одбрану који се састоји од земљаног бедема са
палисадама.Очигледне су опасности од упада у постојећа насеља.О
стабилизацији живота сведоче технолошки добро обрађене куће у

36
збијеном поретку,са уским уличицама,заштићене скоро неосвојивим
одбрамбеним системом.Становници се пре свега баве земљорадњом и
сточарством.У кућама се налазе укопане јаме-оставе,кружна огњишта и
камени жрвњеви за млевење жита.По глиненим моделима стола и
столице,може се закључити да је постојао намештај,као и нека врста
кревета.Најмасовније се узгајају говече,свиња,овца и коза.Лов се и даље
практикује-јелен.Судећи по харпунима од врха рога,заступљен је био и
риболов.Што се тиче керамике,главна атракција је била орнаментика са
белом инкрустрацијом.У керамичком асортиману налазе се и модели
намештаја и омиљених животиња.Од практичног кућног прибора јављају
се керамичке куке за вешање посуда над ватром.За транспорт робе и
људи кориштена су кола.Њих су вукли волови.Вучедолска група трајала је
око 800 година.Најзначајнија насеља откривена су на
Петроварадину,Гомолави,Римским Шанчевима...
Хумке у Војводини-крајем 3.миленијума пре н.е.подигнут је велики број
хумки у Банату и југоисточној Бачкој.Неке од тих хумки досежу висину и
преко 8м,а просечне висине су углавном 3-6 метара,док је пречник 30-
60м.Изузетак представља Кинђа код Кикинде,висока је 9м.У Шајкашкој има
72 хумке(14 насеља југоисточне Бачке),у северном Банату је на простору
од око 1290км квадратних откривено укупно 211 хумки,док су на десетине
уништене преоравањем.Хумке су подизане као ланци дуж високих речних
обала и рукаваца.Све су изграђене од земље из најближег окружења и
висина им је током времена знатно смањена.Изложене су трајном и
постепеном деградирању,утицају ветра,падавина,а нарочито обради
земље.Под хумком се налазе гробови.Постоје хумке са једним или са
више гробова.Примарне сахране су са гробном раком у центру хумке на
равном терену и преко ње се насипа земља до коначне величине хумке.То
су хумке са једним гробом који има правоугаону гробну раку.У њој је
положен покојник на леђима са савијеним ногама у коленима.Испод
покојника се налазила простирка од органских
материја(кожа,асура,тканина).Изнад се стављају цепане дрвене
талпе(полутке)и на тај начин покрива гробна рака.Око покојника најчешће
нема никаквих дарова,али по правилу увек има ситнијих или крупнијих
груменова минералне црвене боје око скелета.Због тога се ои називају
окер-гробови.Зависно од друштвеног статуса,у примарној сахрани се
јављају и целе просторије-камере,као гробне куће.После
примарне,централне сахране,на дну хумке накнадно су укопавани гробови
и пресипана нова количина земље.На тај начин се ствара више слојева
хумке.На Арађанској хумци код Мокрина,откривен је један спаљени
покојник у урни баденског типа.

37
Бронзано доба
Бронзано доба-опште карактеристике-раздобље праисторије у коме је
оруђе и оружје прављено претежно од бронзе-легуре бакра и калаја,а које
се надовезује на бакарно доба.Главне привредне гране су сточарство и
земљорадња,али експлоатација рудних богатстава доводе до великих
промена у структури дотадашњег друштва.Јављају се нове професије и
специјалности,а занатство и трговина развијају се у правом смислу те
речи.Форме материјалне културе су често китњасте и веома
декоративне,како у керамици,тако и у металу.Расте могућност за богаћење
и акомулацију различитих добара,услед чега долази до раслојавања и
стварања богате,повлашћене друштвене класе.То је доба честих сукоба и
веће несигурности,што се огледа у разноврсној производњи оружја,а и у
преовладавању ритуалног спаљивања.У нашој археологији бронзано доба
је подељено на старије,средње и млађе.Овај последњи период назива се
каткад и Халштат А-Б.Бронзано доба у Егеји почело је раније него у
Европи и датовано је између средине 3.и краја 2.миленијума,назива се још
и ранохеладско доба.Постоји још и средњехеладско и познохеладско или
микенско доба.
Бронзано доба траје у Европи током читавог 2.миленијума пре н.е.У том
преломном тренутку одиграли су се крупни догађаји у свим сферама
живота и постављени чврсти темељи савремене цивилизације.Тек у
бронзаном добу Европа је 1.пут била насељена на целој својој
територији.У областима где је за то било услова,човек развија
технологију.У бронзаном добу Европе је дошло до откривања и примене
технолошких поступака у металургији и исхрани.Камен,кост,дрво и бакар
нису могли да задовоље потребе све већег броја становника у
грађевинарству,земљорадњи и другим важним животним
потребама.Како,када и где се први пут дошло до бронзе,није
сигурно.Савременим анализама дошло се до сазнања да се легура бронзе
састоји од бакра и калаја или бакра и арсена.Ова технологија је
највероватније преузета из развијеног света источног
Медитерана.Рудишта бакра у Европи има доста.Нама најближа рудишта су
у Трансилванији,источној Србији и на Руднику код Горњег
Милановца.Рудишта калаја су изузетно ретка.Постоји могућност да је он
добијан на Букуљи и Церу.У легури бронзе такође постоје и
никл,бизмут,арсеник,антимон,злато и сребро.Што се тиче технологије
добијања бронзе,познато је да се бакар топи на 1.084 степени.Рудари су
морали 1.да помоћу дрвеног угља и дуваљки обезбеде потребну
температуру за топљење.Пећи су биле укопане у земљу.Јама пећи је била
обложена каменом или фино припремљеном глином.Дугачким дуваљкама
се уносила велика количина кисеоника,која је помагала у стварању високе
температуре.Проблем дувања ваздуха решен је помоћу меха од
38
животињске коже који је повећавао температуру у пећи.Са металургијом
се развијала и читава мрежа делатности-рудари,дизајнери,ливци,трговци
која и данас постоје.Бронза је омогућила израду оруђа,оружја,прибора и
накита.Број предмета од бронзе је знатно увећаван,па је чак дотизао и
индустријске размере.Израђивале су се разне врсте секира,бојне
секире,длета,тестере,српови,врхови копља и стрела,карике за
ремење,узде,ножеви бријачи,више врста посуђа.Највећи део предмета је
кориштен за привређивање и ратовање.Остварује се и размена добара
копненим и воденим путевима.Становници раног бронзаног доба
Војводине су искористили сва утврђења на доминантним местима из
претходног периода-Петроварадинска тврђава,Градина на Босуту,а
посебан значај има насеље Феудвар код Мошорина на Тителском
платоу.Са обе стране насеља су се налазили сурдуци,па је тако са 3
стране насеље било неприступачно.Са приступачне стране изгађени су
одбрамбени ров и бедем.По средини утврђења била је велика
капија,испред које се морао налазити покретни мост преко рова.
Мокринска група-ова група добила је име по некрополи поред села
Мокрина.До сада је истражено преко 312 гробова,а претпоставља се да их
има укупно 400.Мокринска некропола је најбоље истражена некропола не
само бронзаног доба,већ и целе праисторије Војводине.Пронађени су
детаљи погребног ритуала,као и велики број значајних археолошких
предмета.Овде је наиме откривено и 11 лобања са траговима једне или
више хируршких интервенција.Лобање су отваране на површини од око 8-
10 цм кадратних и већина тих рана су зацељене.Отваране су са тадашњим
бронзаним ножевима и длетима без трагова инфекције.Они су се уздали и
у познате и проверене лековите биљке-неколико врста
слезова,љутовница,буника,мак,госпино зеље,дубачац.На основу
реконструкције накита са тела младе жене који је нађен у гробу,дошло се
до закључка шта је све могла да поседује имућна особа.Осим бронзе,овде
се у још већој мери користи накит и други предмети од бакра,а поред
бакра тада се 1.пут на нашим просторима масивније користи злато за
израду накита.Оно је украшавало најуочљивије делове главе.Један такав
предмет се уплитао у косу и висио је код слепоочнице.Из ове некрополе
потиче укупно 29 златних предмета и сваки је кориштен као
накит.Повећана количина злата доводи се у везу са реком Аранком-
Златицом.На основу отривања великог броја дечијих скелета може се
проценити да је владала велика смртност млађе
популације.Најраспрострањеније болести
су:анемија,скорбут,рахитис.Ради се о последицама лоше исхране и
климе.Од инфекција јављају се запаљења уха,носа,мождане опне,гнојно
запаљење костију итд.Стање зуба је било боље него данас,међутим
зубобоље је било на претек.

39
Насеља мокринске групе подизана су на обалама река и бара.То су биле
правоугаоне једноделне куће дужине 14,а ширине 4-6 метара.Грађене су
од моћних дирека и коља са плетером и лепом од глине и плеве.Кровови
су на 2 воде са дрвеним роговима и покривачима од трске.Куће су збијене
једна уз другу са уским пролазима.Гајиле су се домаће животиње,а бавили
су се и ловом и риболовом.Најјужнија насеља овог типа су откривена на
Матејском броду код НБ.Што се тиче керамике,она је рађена руком и
специфично моделована и украшена.Неки мањи облици су врло слични
винковачким.
Ватинска група-За ову групу могло би се рећи да је најзначајнија и
најтипичнија војвођанска група праисторије.Носиоци ове групе настанили
су практично целу територију Војводине и доста суседних области.Група
је назив добила по насељу Ватин у југоисточном делу Баната.На ватинску
групу је много утицао микенски свет.Насеља се утврђују моћним
бедемима од барске и тврде глине,са арматуром од дрвених греда и
палисадама на врху.Ширина темеља бедема досеже до 10м,а висина око
4м.Испод бедема се налази широк и дубок ров.У насеље се улазило преко
моста на рову.У бедему је била велика капија.Бедеми нису грађени од
камена као у Микени,већ од земље и дрвета.Куће су зракасто поређане у
низу и водиле су према центру насеља.Између кућа су биле уске улице
ширине до 1м.Поред стамбених објеката,постојали су и кружни силоси за
жито,радионицама за ливење бронзаних предмета и другим радним
површинама.Куће су биле различитих димензија.Оне нејвеће су
припадале племенским старешинама.Основна конструкција зидова куће
су моћни диреци,а између њих коље са плетером и изолацијом од
снопова трске.Зидови су са обе стране били облепљени блатом и
плевом.Кров је грађен од греда са биљним покривачем.Код великих и
чврсто грађених кућа украшавана је и фасада.Састојала се од земљане
штукатуре око врата и прозора,а на зидовима су грађени и полустубови са
капителима.Све је имитирало украсе микенске архитектуре,али на
панонски начин.У кући се налазило овално огњиште,простор за кућно
посуђе,радни део за посуде са житом и жрвњевима за млевење,простор
за спавање,вертикални разбој за ткање,резерве хране,одећа,покривачи и
др.Кућа је већ тада била покривена инвентаром који се није знатно
изменио до данас.У ватинској групи је већ извршена друштвена
диференцијација становника.Испред улаза у главни град налазило се
предграђе које је обухватало исту површину,ако не и већу од утврђеног
насеља.Становници ове групе бавили су се пре свега земљорадњом и
сточарством.Житарице су узгајане на мањим парцелама,а кориштена су
дрвена рала која су вукли волови.Рала су била од дрвета,рађена су од
стабала дрвета средње величине са извесном дорадом,то доказује
примена лемеша на овој справи.Овај метал је много делотворнији од

40
дрвеног сечива рала.Оно је повећало приносе засејаних култура.Од
пољопривредних алатки кориштене су мотике од јеленског рога и
браздалице за сејање.Житарице су сакупљане помоћу бронзаних српова
са назубљеним кременим сечивима углављеним у лучно дрво.Кремени
ножићи су учвршћивани помоћу смоле.После тога би уследило одвајање
зрна од плеве,класови су загревани до одређене температуре како би се
лакше одвајала зрна.На основу налаза јечма на Феудвару код Мошорина
закључено је да су Ватинци пили пиво.Зна се да је много раније постојала
масовна производња и употреба пива у Египту.Пиво се налазило на
таблицама исхране код подизања пирамида.На Феудвару,међутим нема ни
трага о производњи вина.Тамо је на таванима кућа сушено месо,па чак и
свињске шунке.Становници Војводине врло рано су дошли и до сира.Сир
се у најранијим изворима помиње на Блиском истоку.Што се тиче
сточарства,најмасовније је гајено говече,овца,коза,свиња,коњ и
пас.Крајем бронзаног доба појавила се и кокош.Говече и коњ су
кориштени као радна снага.Код нас у Војводини је пронађено делова за
узде,спојница за ремење и разни други украси.На великом броју насеља
откривени су минијатурни модели кола од земље.То су уствари дечије
играчке.Осим тога,имамо и налазе двоје кола из Дупљаје.Све остале
животиње су служиле људима као и данас.Пас је и у оно доба био човеков
љубимац.Развијени су лов и риболов.У лову су кориштени лук и
стрела,копље,разне замке...Од риба су пецали сома,смуђа,шарана и
др.Ловили су их искључиво великим коштаним и бронзаним удицама,као
и харпунима.Рогови и скелети кориштени су за мотике,паралице,украсне
игле,привеске,шила,харпуне,удице...Пошто је у зимским месецима
уследило захлађење,настале су тешкоће у прехрани стоке.Велике
површине ниског и баровитог терена покривене су изградњом
одбрамбеног насипа.Због релативно скромних количина житарица,једина
реална залиха за стоку била су погодна земљишта и жир у шумама,као и
шкољке.Кориштен је и орашак ,то је водена биљка која плута на површини
воде.За вишкове хране,војвођанска племена су набављала металне
предмете од путујућих трговаца.У развијеном периоду,формирали су
сопствене радионице за ливење,а као сировина кориштени су похабани
предмети.Једна ливница откривена је на насељу Феудвар.Она је била
активна приближно око 1.700 пре н.е.Калупи су рађени од квалитетне
глине.Не зна се тачно ко су били вешти ливци на Феудвару,али се
највероватније не ради домаћим становницима.Одећа,обућа,керамика и
други кућни послови припадали су женама.Одећа се производила од вуне
и лана,ткање је било познато још од раног нелита.На основу налаза
шафрањике,зна се да је одећа бојена у црвено или жуто.Откривени су
пршљенци као тегови за вретено,велики и мали калемови за намотавање
пређе.Разбоји за ткање су били вертикални и налазили су се у углу куће
где има довољно светлости.За израду обуће се користе коже крупне стоке
41
и свиње.Керамика је доживела свој врхунац.Производи се керамика за
свакодневну употребу,култне сврхе и дечију игру.Керамика је изванредног
квалитета,разноврсних облика и намене.Јављају се посуде чунастог
облика.По правилу,посуде су различите у детаљима и у облику
дршке.Према последњим проценама,у питању су лампице које су
испуњаване лојем са стењком која је давала одређену светлост.Што се
тиче микенског утицаја,он се огледа и у керамици,оружју и накиту.На
Феудвару су откривени додатни аргументи што се тиче контакта са
микенским градовима.То се огледа у начину утврђивања
насеља,урбанизму,мотивима на керамици,а нарочито на примерку
коштане плочице украшене микенским мотивима.Они су откривени и на
насељу Ватин,ии управо тада се становници наших подручја сусрећу са
геометријским шарама.Микенски утицај се ширио дуж
Вардара,Мораве,Дунава и Тисе.То доказује да су наши становници имали
шта да понуде за размену.Одлазили су чак и Тисом до Карпата како би
набавили најквалитетније минерале за своје потребе.Вероватно су
натоварене сплавове пуштали низ реку.
За израду жрвњева користили су најквалитетнији пешчар који има меку и
тврду структуру.Уз керамику користила се и велика количина дечијих
играчака-звечка од глине,зделица,шољице,сточићи и све то у
минијатурној форми-животиње,теракоте...
Умрле саплеменике Ватинци су сахрањивали у згрченом положају на
боку.У гроб стављају дарове и сав лични прибор.Код Остојићева у Банату
практиковано је сахрањивање деце у великим посудама од глине.Сличне
појаве налазимо у мрачним деловима култа посвећеног феничанском богу
Молоху где су деца жртвована.
Дубовачка група-добила је назив по селу Дубовац у јужном
Банату.Основне карактеристике су раскошни инкрустовани украси на
керамици.Спаљивање покојника се примењује током читавог трајања ове
епохе.Карактерише је појава глинених идола са звонастом сукњом и
сумарном представом лица и руку.Она је значајна у вези са замишљеним
богом у људском облику.Што се тиче белегишке групе,нема велики
квалитет као ватинска,све је скромније и једноставније.Основни стил у
керамици и одећи је врпца.У керамици се уводе урне које су кориштене да
се у њих метну спаљени покојници.Оне су имале посебно припремљен
поклопац.Она се стављала у ископану јаму у земљи која се потом
затрпавала.Правила су се и постоља за урне у оквиру дубовачке
групе.Сва керамика је махом украшена-зделе и пехари.Поља са урнама су
издвојена у посебну некрополу или у оквиру постојеће некрополе
старијих гробова.Урезани украси су испуњени белом бојом и делују веома
раскошно.Уз урне често се налазе и глинени идоли.Најзначајнији је
вршачки идол.У време трајања дубовачке групе био је распрострањен у
42
нашим крајевима култ Аполона.То показују глинена колица која су
откривена у Дупљаји.Колица вуку барске птице.На колицима је звонасти
идол Аполона са сунчевим диском изнад главе.Легенда каже да је Аполон
највише времена проводио у земљи Хиперборејаца,за коју се сматра да се
налазила у плодним и магловитим областима Подунавља.Сунце је и тада
сматрано као симбол живота и представљало је најзначајнији култ међу
становницима бронзаног доба.Могуће је да је култ Аполона имао центар у
Подунављу.Дупљајска колица су позната у целом свету.Велика дупљајска
колица су била симбол и заштитни знак Археолошког друштва Друге
Југославије.Бог се сада 1.пут представља у људском облику.У складу са
тим приписују му се и људске особине и потребе.Њему се повремено
приносе жртве у храни и драгоценостима.Постојале су крвне и некрвне
жртве.За крвну жртву клани су најбољи примерци стоке,а за некрвну
хлеб,печено месо,мед,воће и предмети од племенитих метала или
бронзе.Задовољење божанских потреба требало је да за узврат да
плодност,здравље,заштиту од свих врста зла и несреће.
Mинојска култура-архитектура-О грађевинама-
дворовима,палатама,вилама и обичним кућама обавештавају нас 2 врсте
извора-археолошки трагови тих споменика једне велике културе и њихови
описи у литерарним изворима.Археолошка документа која осветљавају
изглед,композицију и намену грађевина сачувана су фрагментарно.
Палата у Кносу представља највећи и најсложенији споменик критске
архитектуре.Овај велики грађевински комплекс открио је 1900. Артур
Еванс.У почетку је истраживање било ограничено на споменике
архитектуре,примењене и ликовне уметности,а после 1950.и на писамна и
језичка документа.Показало се да се култура Крита може свести у границе
историје и да популације овог острва пролазе као и државе Пелопонеза и
Средње Грчке.Од највећег значаја је откриће критских палата и њиховог
богатог уметничког,културног и историјског
инвентара.Величина,пространство,број и значај објеката откривених у
Кносу дају овом грађевинском комплексу карактер дворца једног од
најзначајнијих и најмоћнијих владара на Криту.Његове грађевине
покривају површину већу од једног хектара и обухватају на десетине и
стотине просторија повезаних у јединствену целину.Сложеност
урбанистичког и архитектонског плана Миносовог двора послужила је да
ову грађевину још антички аутори назову Лавиринтом.Ова грађевина је
била по легенди дело атинског неимара Дедала,оца Икаровог,првог
свемирског путника.Дедал је,поред Минотаура био 1.заточеник
Лавиринта,али захваљујући вештини руку,знања и бистрини ума Дедал је
направио крила себи и Икару и побегао у Куме на Сицилији.Творци
минојских грађевина познавали су и остваривали начела архитектуре као
уметности и вештине савлађивања простора и облика.Критске архитекте
43
су поклањале пуну пажњу не само плану грађевина,него и месту на ком су
их подизали.Зграде су оријентисане својим положајем и фасадама тако да
се из њих имао широк видик на море и на најлепшу панораму.Критске
палате су својим изгледом далеко превазилазиле сличне грађевине у
Египту и на Блиском истоку.Величину и ширину простора,масе објеката и
њихових правоугаоних облика критске архитекте су разбијале
колонадама,тремовима,слободним и отвореним
двориштима,светларницима и широким кеменим степеништима.Стуб је
имао двоструку ф-ју-као декоративно цилиндрично тело и као носач
елемената грађевине.Помоћу стуба се разбијала ширина и монотонија
великог зидног платна.Да би избегли често понављање стуба постављали
су на одговарајућим местима и пиластре,зидане од четвороугаоних
тесаника,са истом наменом и функцијом као код стубова.Критски стуб је
по облику свог стабла које се сужава од капитела према бази-једној
релативно танкој каменој плочи као и по облику ехинуса и плинте био
истоветан са стубом у микенским грађевинама.Јединство грађевинске
уметности Крита и Микене потврђује не само њихов паралелан временски
развој,него и истоветни облици грађевина-мегарона,тремова,свечаних
сала.И у једној и у другој фрескосликарство је било битно обележје
унутрашње уметничке декорације монументалних
грађевина.Карактеристично је да ни једна ни друга архитектура нису
познавале ни примењивале лукове и округле сводове.Једино су у Фестосу
нађена у композицији грађевине 2 мала,сасвим једноставна лука.У
погледу сводова изузетак чине куполасти толос-гробови.Богатом
спољном исгледу фасада и унутрашњих зидова доприносио је материјал
који су користили грчке архитекте.Грађевински материјал је био различит
по боји и квалитету.Гипс је био мек,мрамор ситнозрн и веома тврд и
отпоран,алабастер је својим топлим тоновима стварао утисак пријатног
колорита.Дворишта су била поплочана танким плочама од кречњака.Овај
камен се користио и за израду темеља и зидова.Разнобојност кречњака
допринела је да се истакне и његова декоративна сврха.Нарочито у
комбинацији са пешчаром,разнобојним врстама мрамора,шкриљца и
др.Стабла дрвећа су била предодређена за функцију стуба који је по
правилу био дрвен за разлику од пиластера који је био од тесаних
камених блокова.Остаци карбонизованих стубова откривени су у Кносу и
Малији.Дрво је имало и другу примену-
подови,таванице,венци,врата,прозори и др.Градитељи су настојали да
грађевинске комплексе као што су палате повежу у јединствену целину
пространим правоуглим двориштем чије су размере износиле 50х20м.То
показују примери из Кноса,Феста и Малије.Могуће је да су ова дворишта
служила и као простори на којима су се одржавале јавне приредбе и
игре.Као што показују теме фресака,на Криту су биле омиљене игре са
биковима које су се могле приређивати само у затвореним просторима.То
44
су могла бити пространа дворишта палата.Архитекте су знале на који
начин ће решити проблем исушивања подземних вода и влаге на којима
ће подизати грађевине,као што су знали да обезбеде и њихово
снабдевање водом и поставе праву водоводну мрежу од цеви од
теракоте.Купатило у двору у Кносу је било права раскошна одаја,као и
престона палата,сала за пријеме,сала двојне секире,просторије за
религиозне,култне и ритуалне свечаности.То је навело Артура Еванса на
закључак да модел критских палата води порекло са Истока.Сматрао је да
су грађевински комплекси настали тако што су се поједине зграде-insulae-
окупљале око једног слободног простора.Њиховим везивањем у
затворену целину створило се и двориште које је касније добило
централни положај у комплексу.На такав начин грађене су палате у
Амарни у Египту...Постоји могућност да су wanaxi i basileusi желели да на
местима на којима живе обележе сјај,богатство и моћ.То су могли постићи
подражавајући изглед палата египатских фараона и хитске и сиријске
аристократије.Палате су имале и монументалнан изглед што се може
закључити по томе што су зидане на спратове и по пространим каменим
степеништима и многобројним светларницима.Изглед њихових фасада
приказују и плочице од фајанса који је употребљаван за облагање
мозаика.Темељи од грубо обрађених тесаника и зидови од ломљеног
камена обложени малтером указују на зграде које су могле имати више
спратова.То потврђују и моћни камени блокови чија је висина досезала и
до 2 метра,а тежина и по неколико тона.Палате на Криту нису биле
осигуране никаквим заштитним зидовима ни утврђењима.То су били
пространи и раскошни дворци окренути и отворени према мору и
копну.Архитектури средњег и позног минојског периода припада и
неколико светилишта.Она су немењена култу најстаријих критских
божанстава.Подизана су као отворене грађевине на врховима планина и
брда као што су Јуктас код Кноса и на локалитетима Хагиос Елиас код
Малије...Зевсово светилиште на Јуктасу било је ограђено дебелим зидом-
теменосом.Две пећине су такође служиле култу и ритуалу-Камарес пећина
на планини Иди и пећина код Амнисоса.Фронталне фасаде грађевина су
биле оријентисане према западу.
Вазно сликарство-трагови и споменици вазног сликарства сачувани су на
вазама,као старији и на фрескама,на зидовима палата и монументалним
саркофазима од теракоте,као млађи облици ликовног
стваралаштва.Критски сликари су се огледали у техници и тонским и
колористичким валерима рељефа и фајанса.Они су научили и упознали
технику на Оријенту и у Египту.Углавном се приказују летеће рибе и
октоподи,снажни младићи и лепе жене,лотоси,шафрани,распеване
птице.Слике одишу ведрином,оптимизмом и животном радошћу.Они су се
изражавали бојом и обликом и осећали су потребу за сликом не само у

45
свечаним салама и светилиштима,тремовима,терасама,собама у којима су
живели,већ су сликом украшавали и саркофаге,рељефе на зидовима и
статуе божанстава.Још пре Крићана,Египћани су имали развијено
сликарство,рељефе и округлу пластику.Вавилонци,Асирци и анадолски
народи су творци монументалне скулптуре.Слике,рељефи и слулптура
критских мајстора нису били у служби теократских идеја господара
двора,палата и вила.На критским вазама линеарна орнаментика је
изгубила једноставност и сувопарност геометријских облика и
односа.Линеарни мотиви су овде транспоновани у облике и композиције
које делују као слике из природе.Вазно сликарство почиње већ у
раноминојској епохи.Откриће лончарског витла помогло је да се лакше
изводе не само облици ваза,већ и да се бојена декорација наноси на
површину ваза са више вештине и нијансирања.Карактеристичне су 3
основне боје-ону коју је суд добијао печењем,затим црну и црвену,ређе
белу.Критска керамика показује типолошку сличност са вазама
анадолских налазишта раног и средњег бронзаног доба,као и са Египтом у
коме су вазе од гранита,мрамора,стеатита и алабастера имале исте
облике као и камене вазе на Криту.Еванс је ову појаву приписао миграцији
прединастичких Египћана.Крићани су познавали и технику обраде
минерала.Али су више волели да од минерала праве накит,оруђа и оружја
него вазе.Користили су у ове сврхе и опсидијан(жуто-зелене боје),а за
накит су употребљавали горски кристал,сардоникс и полихромни
корналин,а нешто касније уводе и ћилибар поред злата и слоноваче.Они
су одржавали економске везе са скоро свим земљама медитеранског
басена.За средњеминојско доба (1900.-1550.пре н.е.) карактеристичне су
вазе камарес стила и вазе стила палата.1.стил је добио назив по Камарес
пећини изнад Фестоса.Вазе палатног стила су добиле име по времену
када се јављају у критској керамографији,а то је бнављање палате у Кносу
ко 1550.пре н.е.За разлику од камарес стила који је углавном граничен на
Фестос,вазе стила палата су претежно везане за Кнос.Међу вазама позног
минојког доба се јављају и вазе марина
стила(Гурнија,Палаикастро,Закро).Упоредо са овим стилом јавља се и
флорални стил који претходи дворском стилу.И једна и друга врста
рађена је на лончарском витлу.Оно је прихваћено у Фестосу,Хагији
Тријади,Кносу,Гурнији,Малији...Витло је имало облик мањег диска са
пречником 20-30цм и прављено је од теракоте.Тако су могли да се
механички изводе само линеарни орнаменти,а велики посао се заправо
обављао слободном руком.Упоредо са керамиком,каменоресци праве
камене вазе.Облици су били типолошки разнврсни,површина им је сјајна
и углачана,колорит природан.У инвентару ових ваза често се налазе
поред пехара и и зделе са високим дршкама или шоља са издуженим
кљунастим отвором,као и светиљке на високој нози.

46
Камарес вазе-припадају раздобљу старијих палата средњег минојког
доба(2.000-1.700 пре н.е.).Оне су биле и трговачка роба,преношене су
поморским путевима не само по Егеји,већ су откривене и у Египту,у
Фајму,на Сицилији и у Малти.Вазе су прављене од најфиније
глине,потпуно пречишћене,еластичне и сазреле за израду.Добро
препарирана земља,употреба витла и боје омогућавали су израду и
таквих ваза чији су зидови били само нешто мало дебљи од љуске
јајета.Камарес вазе поред малих шоља обухватају и
зделе,врчеве,кљунасте пехаре,кратере и питосе,обично са 4 вертикалне
или хоризонталне и вертикалне наизменично постављене
дршке.Колористички спектар обухвата као основне боје црну,црвену и
белу,ређе окер,плаву и светло мрку.Боје и тонови су дати у чистим
валерима без преливања и акварела.Однос боја и тонова је такав да се не
нарушавају закони плихромне хармоније.Они су успевали да стил и
садржај декорације пренесу и на готово минијатурне вазе 4-5цм,као и на
питосима чија висина досеже и прелази пола метра.Декоративни стил
обухвата линеарне облике,натуралне,флоралне,зооморфне и веома ретко
антропоморфне орнаментике.Извор инспирације је жива природа-
цвеће,дрвеће,птице,рибе,полипи,шкољке.Најчешће комбинују линеарне са
фигуративним украсима.Они су путем своје маште преносили облике
онако како су их они видели.Њихове слике су биле одраз импресија,а не
реалног изгледа ствари.Крај камарес стила дошао је нагло и
неочекивано,у време када је требао да достигне највиши домет,али је он
утро пут егејској и европској уметности.
Вазе стила палата-око 1550.пре н.е тежиште уметности се преноси из
Фестоса у Кнос.То је уствари време новог полета и процвата критске
културе и уметности.У новим приликама извоз критских производа се
кретао према источним обалама Медитерана,а до 1400.пре н.е. и до грчког
копна.У доба овог стила јачају не само економски и трговачки,него и
друштвени односи Крита и Микене.Свој интерес Крићани од сада
усмеравају према Микени и грчком копну.Уметност дворског стила
претежно је везана за Кнос.Она се манифестује у вазном сликарству,у
типовима и декорацији ваза стила палата.Њихови облици су
једноставнији него код камарес стила,али су им профил,а нарочито обод
отвора и врат јаче профилисани.У ово време одржавају се и обогаћују
колористички марина и флорални стил.Поред палме и папируса појављују
се и цветови звездасте сасе,љиљани,шафранов
цвет,бршљан,трска,маслиново лишће,фигуре животиња,птица,људи.Чести
су спиралоидни и тракасти мотиви.Боје су као и у фреско-сликарству
прављене од различитих материјала и минерала-црна од угљенисаних
материја,бела од гипса и креча,плава од силиката бакра,зелена се
правила мешањем плаве и жуте,а црвена млевењем хематита.Уместо црне

47
боје која на камерес вазама представља основни тон,површина ваза
дворског стила превлачи се белом бојом.Иако се јавља тенденција ка
геометризацији,још увек има слободног ликовног изражавања,нарочито
када се бирају флорални мотиви.На вазама марина стила сликари су
сачували потпуну слободу изражавања.Мотиви су
наутилуси,полипи,рибе,делфини,шкољке,пужеви.Зооморфне и
антропоморфне вазе такође су заступљене у керамичком материјалу овог
доба,али се јављају у веома малом броју примерака.Временом
злато,сребро и племенити метали заузимају 1.место на листи сировина за
израду уметничких предмета.
Критске фреске-иако су сликали у дворовима,критски сликари нису
величали победе владара и аристократије,ауторе фресака често су
инспирисале лепоте које су видели око себе и носили у себи.Дела
критских сликара рађена су у границама природних размера.За скулптуру
би се могло рећи да не достиже величину модела који
приказује.Приказивање људи у натприродној величини на сликама велике
дужине и ширине критски мајстори су избегавали на тај начин што су у
површину композиције уносили велики број фигура.На зидним сликама
фигуре су слободне у простору,површине пејзажа широке,испуњене
ведрином и хармонијом тонских и колористичких односа.Сликари су пре
свега изражавали субјективни и интимни доживљај лепоте.Технички
поступци којима су рађене ове фреске готово се и не разликују од начина
како су прављене фреске у античком и средњовековном сликарству.Боје
су стављане на влажан малтер.Сликари су најпре скицирали у широким
потезима контуре садржаја композиција,делећи их на мање
површине,поља и засебне целине које су посебно обрађивали.Када су све
то урадили,везивали су делове композиције у јединствену
целину.Фрескама су украшаване и унутрашња и спољашња страна
зидова.Највећи број фресака,њихових композиција и појединачних
фигура откривен је у двору у Кносу,палатама у Хагији Тријади и
Амнисосу.Фреске припадају углавном раздобљу који се везује за средњи
и почетак позног минојског доба.Међутим,открића фресака у Фестосу
показују да су Крићани знали за фреске и пре овог периода.Теме овог
сликарства се могу поделити на профане,сакралне,ритуалне,декоративне
и генре-мотиве.У највећем броју фресака појављују се и флорални
мотиви.Најчешће се појављује љиљан који је могао имати и религиозну
сврху,па се користи и у хришћанској иконографији.Сликане су и
маслине,љубичице,папируси,пужеви,трава,руже,мачке,птице...Велика
пажња посвећена је тонским колористичким валерима што показује
нпр.слика берача шафрана.Сликар је желео да постигне експресију.На
мркоцрвеној основи пејзаж је испуњен светлим,готово белим
шафрановим цвећем.Сличне одлике показује и композиција жена-

48
тзв.госпође у плавом.Припадају женском делу двора у Кносу.Приказане су
у тренутку неке забаве,ведре су,младе и насмејане.Обучене су у
широке,звонолике сукње,тесно стегнуте у пасу,и јелеке који им остављају
обнажене груди.На једној великој композицији приказан је у богатом
пејзажу зеленила и маслињака ритуалан плес који посматрају издвојене
једне од других групе жена и мушкараца.У овој истој згради која се налази
у источном крилу дворца поред сале двојне секире насликана је изнад
врата која воде у краљичин мегарон велика композиција са групом
делфина у јату малих риба.И делфини и рибе пливају у разним
правцима.Једно од највећих достигнућа представља слика мале
Парижанке у западном крилу палате.Карактеристична је и фреска из малог
дворишта у Кносу где је приказан тренутак акробатских вежби са
биковима.Сликање композиција у фризовима извођено је најчешће на
зидовима ходника и тремова.Њихови дуги зидови омогућавали су да се
на њиховој површини прикажу поворке мушкараца и жена.Представа бика
давана је и на ритонима,металним пехарима и резаном камењу.Принц
међу љиљанима је редак пример критске фреске где је фигура није
представљена у нормалној висини.Његова висина је 2,20м,а према
његовој величини одређена је и стабљика љиљана.Приказан је у оштром
профилу.Фигуре полунагих младића који носе ритоне приказане су у
дугим фризовима.Поворке се крећу од врата према ходнику.Слике се
датују у време од 1500.до 1450.године пре н.е.Непосредну везу између
сликарства и религиозног ритуала показују композиције на саркофагу
откривене недалеко од Хагија Тријаде.Композиције са људским фигурама
рађене су исто као и у фреско-сликарству.Фигуративни део има спирале и
розете
Критска пластика-рађена је у минијатурним пропорцијама,нема карактер
реалистичног портрета чак ни онда када верно представља људски
лик.Човекова фигура и лик су само симболи идеја које су методом и
средствима скулптурног изражавања уметнички обликовали критски
вајари.Транспоноване у људску представу,те идеје су биле израз
религиозне и митолошке свести критског друштва.Једно од тих таквих
бића које је подједнако било везано за бриге пролазног света и за
божанске и тајне силе вечитог неба била је змијска богиња.До сада су
откривене 2 фигурине овог божанства,обе од фајанса и обе рађене у
подземној ризници главног светилишта у Кносу.Припадају завршним
годинама средњеминојског периода 1600-1580.пре н.е.Обе представљају
младе жене,одевене у богату и раскошну критску одећу,блузе стегнуте у
струку,са рукавима и широким деколтеом који оставља наге груди.Сукње
су им звонолике са прегачом и сликаним орнаментима.Сукња мање
статуете је сва у воланима који су подељени у 6 концентричних
пластичних набора.Већа фигурина има на глави високу тијару или

49
модијус,око кога се обавија снажно тело једне змије.Змије су обавијене
такође и око руку ове богиње,које су спуштене напред са отвореним
длановима.Змије обавијају и њен струк.Указује на божанско значење ове
фигурине.Постоји такође претпоставка да ова фигура представља само
критску свештеницу,која преко змија одржава везу са хтонским
божанствима.Ова статуета висока је 34,2цм,док је мања висока
29,5цм.Мања је приказана са раширеним рукама у којима држи по једну
мању змију,Бујне груди су јој обнажене,струк сужен на критски начин,на
глави има капу или неку врсту круне,на којој је представљен лик неке
дивље животиње као атрибут њене божанске функције.Обе фигурине
обојене су на начин који одговара боји људског тела,лепог и младог и боји
раскошне женске одеће.Оне означавају или Magna Mater Deorum,tj.Mater
Ge,или свештенице које служе њеном култу.Можда откривају најстарије
представе овога старог и свеопштег божанства.За критску уметност је
карактеристично да није оставила никакве сликарске и вајарске представе
ни трагове о изгледу неког мушког божанства.Зна се за Зевса и Аполона
да су били тесно везани за Крит.Међу производима од фајанса истичу се 2
рељефне композиције дуге по 19цм.На обе композиције приказана је иста
сцена:крава на једној и коза на другој како доје младунце.Као вајарска
сировина употребљавана је и слоновача-фигуре животиња минијатурних
размера.Скулптуре у слоновачи носе одлике чистог реализма.Бронзана
пластика ограничена је за сада на неколико статуета.Оне су такође
минијатурне 15-30цм и приказују младиће у ставу адорације.
Микенска култура-архитектура
Киклопски зидови и лавља капија-архитектуру Микене познајемо по
киклопским зидовима који обезбеђују грађевине микенског града,по
зградама које чине комплексе микенских палата,по округлим,куполастим и
четвртастим гробовима.Киклопски зидови покривају површину чији план
има облик неправилног троугла.Димензије његових страна су:исток-запад
око 220м,североисток-југозапад око 170м,југоисток-северозапад такође
око 170м.Цела површина обухваћена тим зидом дугим око 800м износила
би нешто око 2 хектара.Извесни делови градске површине морали су бити
нивелисани,тако да се у плану насеља разликују 3 групе грађевина:једна-
поред лавље капије и округле гробнице са четвртастим гробовима,друга-
на средини града у којој се налазе главне грађевине са мегароном и
трећа-на источној страни са мањим зградама за становање.На целој
површини киклопских зидова постојала су 3 улаза-главна капија двеју
лавица на северозападној страни,тајни улаз на североисточној страни и
излаз за случај опасности на источној страни.Лављој капији водио је
дромос окружен снажним киклопским зидовима у дужини са леве стране
око 30м,а са десне око 10м.Капија је добила назив по дубоком рељефу
постављеном изнад надвратника у коме су представљене 2
50
лавице.Висина рељефа изведеној у тврдој кречњачкој стени износи
3м,ширина 3,60м,а дебљина 0,70м.Усправљене на задње ноге лавице се
предњим ногама ослањају на стилобат стуба који заједно са капителом
указује на облик стуба у критским палатама.Може се претпоставити да
стуб у овој композицији представља аниконично божанство.Заштићено
лавицама оно бди над сигурношћу града.У иконографској интерпретацији
оно је можда Велика Мајка Богиња коју често представљају између
лавова.Сматра се да је лав уопште симбол Микене.Он би могао имати
религиозно и хералдичко значење,па би слика лавица симетрично
постављених уз стуб била први и најстарији грб у урбанистичкој
архитектури Европе.Други археолози тврде да две лавице симболишу 2
владарске породице којима је припадала палата.Ово мишљење се не
може прихватити јер су Микеном према традицији господариле 3
међусобно завађене династије.Могло би се претпоставити да стуб између
лавица представља симбол једног аниконичног божанства.Овај стуб може
представљати симбол или супститут Велике Мајке Богиње,Кибеле или
Реје.У непосредној близини капије откривена је гранарија која је служила
као житница.Тамо су пронађени питоси са остацима карбонизованог жита.
Краљевска гробница-има пречник од 26м.То је округла грађевина укопана
у земљу,тако да јој се под налази на 3,60м испод површине.Простор овог
круга био је опасан зидом високим око 1,5м.Стране су јој обзидане,а под
прекривен равним каменим плочама.Монументалан карактер и извесну
уметничку вредност овој гробници дају камене стеле којима је грађевина
оперважена на површини круга.То су камене плоче украшене плитким
рељефом,на коме су приказане у стилизованим облицима сцене из
живота-коњаници,ратници,лов и др.Ове композиције одају утицаје технике
и стила Оријента и Египта.Оне су уоквирене врежама спирала које се као
декоративни мотив јављају на микенским и критским бодежима и у
орнаментици ваза.У простору краљевских гробова Шлиман и Стаматакис
су открили 6 владарских четвртастих гробова са инвентаром који има
карактер праве уметничке ризнице.У гробовима су откривени остаци
скелета 12 особа.Сматра се да су овде сахрањивани владари Микене и
чланови њихових породица.Они су првобитно били сахрањени изван
тврђаве у монументалним гробницама куполастог свода као што је
Атрејева ризница или Агамемнонов и Клитемнестрин толос.Због спољне
опасности тела су пребачена из толоса у гроб у тврђави заједно са
целокупним благом.Поред златних предмета у кругу гробова откривено је
не десетине и стотине других драгоцених предмета израђених од разних
метала и минерала(алабастер,горски кристал и др.).Откривени предмети
указују на везе Микене са целим светом,а нарочито са Критом на основу
оружја-бодежа.Посмртне маске на лицу мушкараца сахрањених у овој
гробници досад су откривене само у Микени.Микенци су приказани као

51
брадати људи за разлику од Крићана који су се бријали.Археолошку и
уметничку вредност имају златне пластичне маске постављене на лицу
покојника.Значење и функција маски из микенских гробова су у тесној
вези са веровањем у загробни живот.Привилегију да добију маске имали
су само мушкарци,док су женама припадале круне и дијадеме од танког
златног лима украшене цветним орнаментима.Од злата су и
дискоси,звезде,привесци,украси за косу,златно
посуђе,пехари,шоље...Занимљив је и минијатурни модел светилишта са
представом стубова,сакралних рогова,двојном секиром и двема
голубицама.Утисак о богатству стварају и предмети од
алабастера,египатског сребра и мрамора.Испод Шлимановог круга
гробова А откривени су нови гробови круга Б који су можда нешто мало
старији од ових 1.
Акрополис и палата у Микени-Центар микенског акрополиса покривале су
главне грађевине које чине комплекс микенске палате.Међу њима треба
подвући значај мегарона чији се облик сада први пут јавља у градској
архитектури хеленске културе.Централни део микенског града заузима
палата.Комплексу палате припадају велике степенице и пролаз који одваја
главне зграде палате од споредних.Главним зградама припадају остаци
мегарона и престоне дворане.Оне су биле одвојене великим поплочаним
двориштем.Микенски мегарон има 2 просторије-предворје и салу са
огњиштем окруженим са 4 стуба.Грађевине које су окруживале велико
двориште биле су двоспратне.Грађене су техником која одговара начину
грађења критских палата.Микенска палата зидана је од тесаника,а
употребљавани су и стубови који својим профилом одговарају критским
стубовима.За унутрашњу и спољну декорацију служиле су фреске
испуњене ликовним и ликовним орнаментарним мотивом и
композицијом.Најлепше фреске украшавале су кућу.Међу њима треба
истаћи велики фриз са спиралним орнаментима у облику латинског слова
S.Од композиција је карактеристична група коњаника који се спремају за
одлазак,вероватно у рат.Ратници су наоружани дугим копљима и
заштићени шлемом,оклопом и кнемидама.Трећа група грађевина у оквиру
киклопског зида налази се на источној страни микенског
акрополиса.Најважнија је зграда на стубовима.Око простора на коме су
утврђени остаци стубова-једна врста портика,груписане су мање
четвртасте грађевине,међу којима су неке служиле као оставе и
магацини.У једној од ових просторија пронађен је и низ великих питоса за
чување жита,уља и вина.Североисточно од овог комплекса налази се
тајни бунар.Њега су становници користили у случају опсаде града.Према
легенди,освајање Агамемноновог града извршено је око 1104.пре
н.е.,односно 80 година по завршетку Тројанског рата.Зграде су биле
порушене и опљачкане.

52
Атрејева ризница-најчувенија и у архитектонском погледу најсавршенија
је куполаста грађевина у Микени-тзв.Атрејева ризница.Добила је име по
великом броју скупоцених предмета,нарочито златних који су
представљали њен културни садржај.Према ранијим схватањима,ове
толосоидне грађевине су биле монументалне гробнице господара ове
палате,међутим оне су биле ризнице где су владари,односно
аристократија склањали своје драгоцености.Грађевина се налази изван
палате,усечена у падину брега.За прилаз куполастом делу служио је
дромос дуг 35м,усечен у брег и обложен тесаницима.Између ходника и
гробова налазила су се врата.И са једне и са друге стране врата
постављен је по 1 орнаментован стуб,направљен по узору на стубове
критских палата.Изнад стубова постављен је архитрав на коме је у
правоугаоном простору представљен тругао.Са стране у правоугаоној
равни постављена су 2 лава чувара на улазу у гробнице.Цео овај портал
био је украшен розетама,спиралним орнаментом и црвеним порфиром и
другим бојеним каменом.Унутрашњост је била подељена у 2 просторије-
једна већа која је служила култу и друга,мања,четвороугаона у којој је
почивао покојник.Већа,округла просторија имала је у пречнику 14,20м,а
висина јој је износила 13,60м.Тесаници су постављени у концентричним
круговима,тако да је строп имао облик купе,односно небеског свода.Цео
свод је украшен металним,бронзаним розетама од којих су остала само
удубљења.Просторија у којој је почивао мртвац била је испуњена
скупоценим даровима,али је она још у старом веку похарана,иако су
предузимане разне мере предострожности.После сваког погреба дромос
је био затваран и засипан земљом,па је морао више пута да се откопава и
рашчишћава.
Микенско зидно и вазно сликарство-У палатама Микене и Тиринта
откривене су на зидовима богате сликарске декорације.То су биле
појединачне слике или композиције рађене у техници al fresco.Боје су се
стављале на свеж малтер.Најчешће су употребљаване контрасне
боје,плава и зелена према црвеној и мркој.Мотиве и садржај слика су су
узимали из живота-шетња,забава и игра младих жена и девојака,одлазак у
лов,вежбе акробата,игре са биковима и др.Жене су одевене на критски
начин.Ликови су по правилу дати у профилу,лепом и племенитом иако је
око представљено en face.Од животиња су приказане фигуре коња и
бикова.Пејзаж изгледа није привлачио посебну пажњу.Јавља се само
понеко дрво или понеки цвет.Фигуралне композиције су обично међили
ужим или ширим тракама фризова,испуњених комбинацијама линеарних и
вегетабилних мотива-спирале,кругови,звезде,пупољци и други
апстрактни облици.Велики значај имају и сликане микенске вазе.Оне
показују утицај хеладских и критских ваза.То су кљунасте вазе у веома
оригиналним и смелим варијантама,амфоре и хидрије,сличне критским

53
вазама стила палата.Као нови облици јављају се пехари на високој
нози.Микенске вазе нешто заостају за критским у погледу финоће
материјала.Поред линеарних и вегетабилних мотива јављају се
стилизоване фигуре људи и животиња,птица и полипа и нпр.композиција
ратника који у пуној ратној опреми марширају испред једне жене.Служиле
су и као предмет трговине.Инвентару микенских ваза припада и метално
посуђе.Металне вазе,нарочито оне од злата,представљају врхунац
уметничке вештине и техничког знања у обради метала.Карактеристичне
су рељефне композиције изведене на златним пехарима из Вафија.Ту је
нпр.приказана љубавна идила између 2 бика и лепотице краве.Сличан
утисак оставља сребрни пехар из Микене на коме је приказана опсада
Троје.У округлој пластици нису се готово ни огледали,изузев извесног
броја схематизованих теракота.

Гвоздено доба
Гвоздено доба-опште карактеристике-последњи миленијум пре нове ере
везује се за трајање гвозденог доба,то је време формирања грчке
цивилизације у источном Медитерану.На Балкану се формирају прве
етничке културне заједнице.Највише узајамних контакта оне остварују са
грчком цивилизацијом.Све више се догађају друштвена раслојавања
становништва,разбија се екномска једнакост,а све више царује
похлепа.Стварају се класе и потчињени.Јављају се каури пужеви коју
имају вредност новца пошто се до њих тешко долазило.Они су откривени
1.пут на некрополи Стубарлија код Мошорина.Климатске прилике су се у
гвозденом добу стабилизовале.Формирале су се шумске врсте-буква и
граб.После бурних миграција долази до стабилизације и мирног доба све
до 5.века пре нове ере.Долази и до стварања нове врсте племенске
аристократије.Контакти са грчким областима постају све
интензивнији.Грке је стешњена веза са Картагином и Персијом приморала
да се окрене Балкану.Прва употреба гвожђа забележена је код Хетита у
Малој Азији,а први гвоздени предмети у Војводини потичу из 10.века пре
н.е.из Градине на Босуту и Гомолаве код Хртковаца.Употреба гвожђа
донела је значајне промене у друштвено-економским односима и општем
напретку.Освојена технологија таљења бакра довела је и до добијања
гвожђа,само се температура повећала на 1600 степени.Руда гвожђа се
налазила у близини руде бакра.Потребна висока температура се постиже
тако што се помоћу малих мехова повећавао притисак и кисеоник у
пећима.На крају се изливала мала погача од гвожђа.Тако усијана она је
обрађивана и моделована ковањем.Касније је додавањем угљене
прашине побољшаван квалитет све до челика.Сматра се да су гвожђе у
Војводину донела трако-кимерска племена са југоистока,као и да је

54
вероватно у питању размена добара уз могуће мање групе
досељеника.Гвожђа је било мало у употреби све до 5.и 4.века пре
н.е.Многи предмети се лију у развијеним великим насељима,као што је
нпр.Калакача код Бешке.Тамо је отривен комплетан дводелни калуп за
ливење каричица и на себи садржи поступак.У обе половине калупа су
урезане форме каричица.Формиран је канал и левкасти отвор за уливање
бронзе.Калупи се затим чврсто увежу врпцом и на крају се калуп облепи
блатом.Слободан остаје само отвор за уливање.Након хлађења се све
развезује и ливење се наставља.На овај начин ливене су само
једноставније форме.Оне компликованије су се добијале на развијеном
тржишту средње и југоисточне Европе.Масовна појава гвожђа код нас у
вези је са доласком Келта у 3.веку пре нове ере.Током трајања старијег
гвозденог доба у Војводини (10.-4.века пре н.е.)сменила су се 3 развојна
периода босутске групе.Име је добила по Градини на Босуту,а по њој је
добила назив цела група насеља у Војводини,северној Србији и
Поморављу.Градина на Босуту је матично насеље ове културне групе са
преко 3 метра дебљине културног слоја.У западној Бачкој и источној
Славонији је формирана група даљ-дорослово.Најзначајнија истражена
насеља су Градина на Босуту,Калакача код Бешке,Гомолава код
Хртковаца,Жидовар код Орешца и Феудвар код Мошорина.Најранија
насеља вуку корене из бронзаног доба.За велика утврђена насеља
кориштена су стара равничарска насеља на високим обалама река,на
обронцима Фрушке горе,Вршачких планина и на ободу Тителског
платоа.Око њих су била мања станишта и салаши.У утврђеним насељима
куће су биле густо збијене са уским пролазима.Око бедема од земље се
налазио одбрамбени ров.Правоугаоне куће су грађене слично као и у
ранијим периодима,а на Калакачи је примећено фино обрађено лице зида
од лепа кречено белом минералном масом,највероватније кречом,а затим
украшено финим туфнама минералне браон боје.У периоду гвозденог
доба имамо прве примере моловања зидова на кућама,пореклом из грчке
цивилизације.Као главни носач зидне конструкције јавља се хоризонтална
греда на коју се наслања зидна конструкција.У Градини на Босуту
налазимо на подници куће огњиште уоквирено траком и испуњено
везаним s мотивом.Мале покретне пећи биле су уобичајен
инвентар.Имале су своје ложиште и отворе на плочи.Јављају се и прве
лампице-жишци.Становништво се претежно бавило земљорадњом и
сточарством.Житарице су чуване у керамичким посудама у коничним
дубоким јамама у лесу,нека врста укопаних силоса.Имали су покривач од
трске или сламе.Био је купастог облика.Постојали су и полуукопани
шпајзови.Пољопривредне алатке су биле бронзани српови и српови
домаће проитводње.Они су назубљени кременим ножићима који су чврсто
углављени у дрвени или коштани рам.Узгајају се говече,домаћа
свиња,овца,коза,коњ и пас.На трпезу су се износиле само одрасле
55
животиње.Од животињских производа користе се млеко,вуна,кожа..Лов и
риболов су такође били развијени,користе се и мреже за дивљач.У важне
тржишне вишкове спадали су жито,месо и кожа,а за узврат се добијала
луксузна роба.Велики модни хит у гвозденом добу постаје сребро,а
појављује се и промет соли из карпатског и алпског центра.Напасање
стоке на заслањеним теренима скоро у потпуности задовољавају њихове
потреба у соли.Ћилибар и стакласте пасте су кориштене за израду
накита,а за снабдевање је отворен ћилибарски пут.Он је водио од Балтика
до северног Јадрана.Порекло стакласте пасте је највероватније са
простора данашње Словеније.Карактеристична је једна чурушка остава
која представља закопано сребрно благо,као и појасеви од сребра типа
Мраморац из Титела.Претпоставља се да су их носили и мушкарци и
жене.Своје мртве су сахрањивали опружене на леђима.Стварају се 2
врсте гардеробе-зимска и летња.Отривени су тегови за затезање основе
разбоја за ткање.Произоди се дебела груба тканина,а обућа се правила од
једног комада коже,ради се опанку-ципели.Керамички производи се
налазе у знатном паду у односу на бронзано доба.Она постаје груба и
робусна,а луксузне робе скоро да нема.Пред долазак Келта јавља је добро
углачана керамика,а затим и употреба лончарског витла.Становници
босутске групе су своје мртве сахрањивали у корпоралном стању са свим
припадајућим прибором у раку и положени на леђима.На ужим крајевима
раке поставља се једна или две камене плоче,највероватније споменик.У
раном периоду гвозденог доба на насељу Гомолава формиране су и 2
кружне гробнице,масовне.Пронађено је 72 скелета,претежно млађе особе
су сахрањиване једне преко других уз одговарајући ритуал.Овде се
највероватније ради о жртвовању услед неке несреће или природне
катастрофе.У групи даљ-дорослово покојници се спаљују и сахрањују у
урнама.
Подела гвозденог доба-халштат и латен,хронологија,хронолошка подела
за подручје Паноније и Балкана-У Србији гвоздено доба обухвата
последњи миленијум старе ере.Његов завршетак је обележен римским
освајањима наших области.О његовим почецима се не може говорити
поуздано.Дели се на старије и млађе.Старије има 3 фазе развоја-рану(10.-
8.века пре н.е.)-период прихватања новог метала у оквиру ранијих
културних група,развијену фазу(8.-6.века пре н.е.)-време пуне
експлоатације гвожђа и касну фазу(6.-4.века пре н.е.)-доба деловања
страних утицаја-италских и грчких.Све чешће се јављају злато и
сребро.Млађе гвоздено доба (3.-1.века пре н.е.)обележено је доласком
Келта са севера и утицаја хеленистичке цивилизације са југа.Оно се
одликује савршенијом металургијом гвожђа.У стручној литератури јављају
се налати халштат и латен по великим и значајним археолошким
налазиштима истраживеним у прошлом веку:Халштату,насељу,некрополи

56
и руднику соли у Аустријским алпима,и Ла Тену,сојеничарском насељу на
обали Нојшателског језера у Швајцарској.Почетак истраживања гвозденог
доба у Србији датује се у време пре Првог светског рата,тада су
истражени први предмети из Жировнице код Крагујевца или златни и
сребрни накит из села Мраморца.Иако је гвоздено доба било већ
правилно смештено у крај праисторије,о њему још увек није било
довољно података,како у Србији,тако и у Војводини и о њему се судило на
основу паралелних појава у суседним областима-Мађарској,Хрватској и
Аустрији.У последње 4 деценије су наша знања о гвозденом добу у Србији
изузетно проширена.Гвоздено доба настаје после дужег периода немира и
миграционих кретања крајем бронзаног доба.У та збивања се укључује
пад Хетитског царства,рушење микенских градова,уништење Троја,сеоба
Дораца,навала тзв.народа са мора...Касније миграције су честа и значајна
појава,али нису тако обимне.Нове групе су састављене од домородаца
ојачаних једним бројем дошљака и развијају се на новонасталим
друштвено-економским основама.Појава гвожђа је условила формирање
једног слоја нове племенске арисократије.
Кнежевски гробови-велики тумули у којима су родовске старешине не
издвајају од својих чланова само централним местом у хумци и богатијим
прилозима у гробу као раније,него су те огромне конструкције,са
монументалном архитектуром и веома сложеним погребним
ритуалом,посвећене искључиво једној особи,моћном и угледном
кнезу,господару великог броја људи и широке територије.На то упућују
прилози у тим кнежевским гробницама који се састоје од домаћег и
увезеног оружја,већег броја увезених бронзаних посуда,страног накита и
керамике,злата и сребра у неограниченим количинама.Доживевши
звездани час свог успона,те групе почињу да слабе и долази до
дезинтеграције великих племенских савеза.Разлози за то још нису
познати.Друштвене и политичке прилике нису биле довољно зреле да се
створе државне организације са одговарајућим апаратом.Појасеви типа
Мраморац се везују са хоризонтом кнежевских гробова који се на ширем
простору средње,југоисточне и источне Европе јављају крајем 6. и у првој
половини 5.века пре н.е.Полазећи од истока према западу,то су богати
владарски гробови око Дњепра и Азовског мора.Позната је некропола у
Дуванлију код Пловдива у којој је сахрањивана трачка
аристократија,затим у јужној Аустрији и једна од ретких неопљачканих
гробница код Штутгарта.Други кнежевски гробови доспевају све до Викса
у Француској.Они се могу временски ограничити на период од средине
6.века до до прве половине 5.века пре н.е.То је време снажења
племенских заједница,њихове хомогенизације,јачања ауторитета и
економске моћи племенских старешина,као и стварање потенцијалних
услова за велике етничке покрете.У западној Србији и на Косову

57
хоризонту кнежевских гробова припадају велики владарски тумули код
Атенице,Пилатовића,Новог Пазара,Пећке бање и појединачни гробови као
нпр.код Крушевца.Архитектура тумула показује да су у гробовима биле
сахрањене угледне личности из владајућих породица.Појављују се
материјали различите припадности-илирске,грчке,скитске,па чак и
импортовани предмети из Египта.То показује да су биле распросрањене
комуникације између централнобалканских племена и других удаљених
племена.Оне су некада имале и економски карактер-размена
добара.Занимљиви су скитски налази у кнежевским гробовима из Атенице
и код Пилатовића.У Атеници овом кругу припада већи број скитских
стрелица и начин сахрањивања на колима који је карактеристичан за
скитски културни круг.У Пилатовићима су откривени такође врхови
скитских стрелица и украсна бронзана фигура коња,они се могу довести у
везу са појавом скитских налаза у Подунављу.У Подунављу,централној
Србији и у време сремске групе кнежевских гробова у 6.,5, и 4.веку пре н.е.
живеле су следеће групе племена:Аманити,Бреуци,Трибали и источни
Аутаријати.Јужно од њих су Дарданци.Западно од Велике Мораве
насељавала су се час трибалска,час аутаријатска племена.Најраније
податке о њима срећемо код Херодота и Тукидида.Једно од објашњења за
честе налазе мраморачких појасева јесу покрети трибалских ратника.
Културе гвозденог доба-у западној Бачкој и источној Славонији позната је
Даљска група,по великој некрополи са урнама у Даљу.Она је трајала до
средине старијег гвозденог доба.У Војводини и северној Србији развила
се Босутска група,по Градини на Босуту.Њен настанак се ставља у сам
крај бронзаног или почетак бронзаног доба,а њен главни успон-у
развијену фазу старијег гвозденог доба,у време ширења басараби стила у
керамици.Најјасније до сада изражена група јесте Гласиначка група у
источној Босни и западној Србији која је добила назив по великој
некрополи са више хиљада тумула на висоравни Гласинац.Њен културни
утицај се запажа у Херцеговини,Црној Гори,Метохији,северној
Албанији.Група се развила на културама касног бронзаног доба.Најбољи
докази успона ове групе су богати кнежевски гробови на
Гласинцу,Пилатовићима,Новом Пазару,Атеници.Развој старијег гвозденог
доба у Поморављу показује извесне паралеле са Босутском групом,пре
свега у керамици.Јављају се и гробови богати накитом и оружјем у доњем
току Мораве.У источној Србији на простору Ђердапа културни развој
током старијег гвозденог доба није потпуно јасан.Занимљива некропола је
на селу Вајаги на Дунаву.Необични облик појасева упућује на постојање
Злотске групе у источној Србији и северозападној Бугарској.Она се може
упоређивати са гласиначком групом.На самом почетку гвозденог доба у
јужној Србији и на Косову егзистира Брњичка група са главним
налазиштима,некрополама са урнама у Доњој Брњици код Приштине и

58
Горњој Стражави код Прокупља.Косово и јужна Србија заједно са
северном Македонијом чинили су 1 културни круг са доста заједничких
одлика у керамици,накиту и оружју.Културама старијег гвозденог доба на
подручју Војводине припадају Гомолава код Хртковаца,Градина на
Босуту,Дорослово близу Сомбора.Прва 2 налазишта су вишеслојна
насеља,док налазиште код Дорослова чини једна већа некропола са
вишњ од 180 гробова старијег гвозденог доба и једним гробом из
латенског периода.Поред ових локалитета постоји и Калакача код Бешке
или Шљункара код Земуна.
Појасеви типа Мраморац-периоду од 550.-450.пре н.е. у Поморављу
припадају појасеви типа Мраморац рађени од сребрног лима.Помиње се 5
налазишта са овог подручја-Мраморац,Батинац код
Ћуприје,Умчари,Колари и Милошевац са напоменом да се углавном ради
о пару појасева.Сматра се луксузном робом која је на подручје Трибала
стигла са територије Ауторијата,мада постоје и супротна мишљења по
којима су их израђивале грчке занатлије за потребе локалних племенских
старешина.Појасеви овог типа су већи,раскошније украшавани,па и
бројнији у Поморављу у односу на оне са подручја Ауторијата.Они су
налажени углавном у гробовима заједно са другим прилозима или ван
археолошког контекста.У већини случајева ради се о специфичној и
краткотрајној појави која карактерише висок економски процват
трибалских и ауторијатских племена.То је време 2.половине старијег
гвозденог доба-6.и прва половина 5.века пре н.е.,време које непосредно
претходи продорима келтских ратника у Подунавље и доње
Поморавље.Они се доводе у везу са хоризонтом кнежевских гробова.
Kелтска миграција у Панонији и на Балкану на основу историјских и
археолошких података-Матично подручје Келта се налазило око реке
Рајне.Крајем 5.и почетком 4.века пре н.е.почињу покрети ових племена
према истоку.Грчки писци помињу поред осталог и мирољубиве контакте
са Александром Великим око 335.године пре н.е. за време његових ратова
са Трибалима.Тек после смрти Александра Македонског келтска племена
Скордиска су се спустила јужније и населила цео Срем и Велико
Поморавље.Они су предузели поход и на ослабљену Грчку.После пораза
код Делфа 279.пре н.е.,стално насељавају северну Србију и
Подунавље.Тај период њиховог живљења на Балкану и Подунављу
назива се латен.Келти или Гали били су храбар,поносит и до суровости
одважан народ.Доласком Келта из темеља су промењени култура и
обичаји староседелаца.Од домородачког становништва су прихватили
технологију и начин градње кућа од плетера и лепа.За подизање својих
насеља користе старија вишеслојна праисторијска утврђена насеља,као
што су Гомолава,Градина,Петроварадин,Калварија у Тителу,Жидовар и
многа друга.По правилу они дограђују старије одбрамбене системе,али и
59
подижу нова утврђена насеља-тзв.опидуме.Она су имала правоугаони или
овални облик.Такав је Чарнок код Бачког Доброг Поља,Турски шанац код
Бачке Паланке,Циглана у Плавни и опидум код Лежимира на Фрушкој
гори.Грађени су од земље,претежно од леса.Служили су истовремено и
као економски и културни центри око којих се концентришу мања
насеља.Келти су населили цео Срем,јужну Бачку и ужи појас југоисточног
Баната на левој обали Дунава.Најзначајнија новина везана за долазак
Келта је употреба витла за израду керамике.У оквиру Келтског насеља
Гомолава откривене су бројне керамичке пећи.Најчешће се производи
сива керамика различитих облика и украса.Мали проценат се боји
црвеном или белом бојом.Келти доносе и велико ковачко искуство и
изванредно баратају чекићем и наковњем.Успешно кују прве сребрне
новчиће на нашим просторима.Имитирали су грчку драхму.Своје мртве су
сахрањивали у опруженом положају,а доласком у Панонију почињу да
спаљују своје умрле и сахрањују их у урнама.Уз покојника се сахрањује
лични прибор и оружје.Врх копља и мач су се обавезно
савијали.Изванредни ковачи Келта су ковали оруђа и оружја од
гвожђа.Средином 1.века пре н.е. дошло је до велике битке Келта и Дачана
на доњој Тиси.После овог пораза Келти су напустили наше крајеве.На
страни Дачана су били Илири из северне Босне.Када су протерани из
Бачке,до темеља су им уништена насеља и економски објекти,како не би
имали мотива да се врате.То је уједно и 1.етничко чишћење у нашим
крајевима.Податке о тим сукобима донео нам је Амијан
Марцелин,најзначајнији историчар из 4.века.Он је користио римске
податке о тим сукобима у које се они нису мешали,иако су били присутни
и пратили их. *Медовић
Историјски извори указују на присуство Келта на Балкану и пре 279.пре
н.е.Помињу се битке.Прва која се приписује Келтима завршава се
њиховим поразом.Они губе битку против македонског краља Касандра на
Хемусу(планина Балкан),у Тракији 310.пре н.е.,али то није најстарији
помен Келта.Једна њихова делегација долази са Јадрана код Александра
Македонског још 335.пре н.е.Међутим,археолошка евиденција не иде у
прилог никаквом боравку Келта на Јадрану у 2.половини 4.века пре н.е.,а
ни после тога.Сличне несугласице између писаних и материјалних
података јављају се и даље током 3 века трајања латенског периода на
Балкану.Са друге стране,постоје и примери подударности,углавном у
општој историји Келта,односно латенског периода.Ако Келти воде битке у
западној Тракији већ 310.пре н.е.треба ли се њихово насељавање
очекивати тек 279.?Прве келтске снаге треба очекивати из средњег
Подунавља,односно јужне Паноније.Овај простор Келти су запосели у
2.половини 4.века пре н.е. и њихово надирање се ширило према северном
Балкану.Уколико су Келтске снаге 310.сачињавале пљачкашке

60
банде,њихове базе су морале бити негде стациониране.Битка на Хемусу
није била спречавање пљачкашког упада,већ 1.одмеравање снага.После
тога је тешко поверовати да Келти мирују све до 279.пре н.е.Та пауза се
разуме као темељна припрема за предстојећи напад на Делфе.Догађаји у
Тракији нису оставили археолошке доказе,у литератури се спомиње
златни торквес из Горњег Цибра у Бугарској.Недостатак археолошке грађе
је приметан за финално старије гвоздено доба,као и за Трибале и
Ауторијате.Њихови међусобни,исцрпљујући ратови су описани код
старих писаца.Келтска колонизација је обухватала шири простор од уског
појаса Подунавља.Западне границе Источних Келта готово да не
постоје.Келтски свет,и напону експанзионистичке снаге готово се и није
делио на исток и запад.Циљ је увек био исти,извршаван у војној и
популационој експанзији коју варварска Европа пре тога није
видела.Састојао се у присвајању територија и покоравања цивилизованих
медитеранских држава.Продор на Балкан је првенствено био дело
Источних Келта извршен са ослонцем на Карпатски басен.После освајања
одређене територије,оно служи као одскочна даска за следећи
напад.Келти циљају првенствено на богате медитеранске
земље.Историјски извори говоре о њиховом насељавању веома
сажето,набрајајући територије које запоседају и противнике-
Паноне,Трачане и Илире које покоравају у дуготрајним ратовима.Некрполе
као што су Карабурма и Пећине код Костолца пружају поуздане гробне
инвентаре из времена насељавања Келта на Балкан.Сахрањивање на
Карабурми траје кроз цео латенски период.Тамо је откривено 96 гробова
где је примењивана кремација и инхумација.Некропола у Пећинцима је
краткотрајна.Велика већина откопаних гробова припада управо времену
доласка Келта на Балкан.На ушћу Млаве у Дунав и на оближњем простору
постојао је знатан келтски центар,највероватније са континуитетом живота
до доласка Римљана.У очи пада и хоризонт женских гробова,ту су
карактеристични гробни прилози који указују на етничку припадност
покојника-сребрне наушнице.Скелети леже у опруженом ставу на
леђима,са рукама положеним дуж тела.Вредност сребрног накита лежи у
њиховој типолошкој и хронолошкој разноврсности.Масивне бронзане
наушнице се срећу на некрополама скитског гвозденог доба у
Трансилванији и источној Панонији.У ране форме накита спада и фибула
са Карабурме,келтске израде,са слободном повијеном ногом,кугластим
украсом и декоративним ланчићима-привесцима причвршћеним на
опрузи.Фибула овог типа позната је и у остави из Чуруга.Са Карабурме је
карактеристичан и керамички пехар рађен руком на прстенастој нози,али
он припада домородачкој керамографији.Што се тиче гробних налаза у
Пећинама,карактеристична је здела са повијеним ободом и биконична
амфора рађени руком.Бронзана фибула,међутим није келтски рад,али
келтској изради може да се припише издужена гвоздена спона-део појасне
61
гарнитуре.Друга фибула из овог гроба има повијену ногу и кугласти украс
типичан за латен и може се приписати Келтима.Карактеристичне су и
сребрне наушнице од тордиране жице.Домородачки гробови су вероватно
последица популационог сажимања у раној фази латенског периода током
4.века пре н.е.
Почетак латенског периода на северном Балкану обележен је хоризонтом
женских гробова.По свој прилици келтске снаге се прикупљају у време
када је насељавање Балкана или бар војничко покоравање обављено.Тек
после тога уследила је битка на Хемусу из 310.пре н.е.Полазне тачке су
ушће Саве и Дунава,односно Млаве и Мораве.Изгубљену битку на Хемусу
поднели су подунавски Келти.Прешавши на десну обалу Дунава,Келти се
налазе непосредно пред новим походом,а то време обележавају фибуле
са некрополе у Пећинама.Миграција Келта посведочена је пре свега
оружјем и металним накитом,а велика већина потиче из разорених
гробова.Истиче се и дубока,биконична здела која носи зооморфну
дршку.Моделована је грабљива звер.(у Пећинама) Антропомрфне и
зооморфне дршке нису непознате и учестале су у латенском периоду
Карпатског басена.Пресудан утицај су имали метални судови са дршкама
у облику фантастичних животиња.Слични примери упућују на утицај
скитског животињског стила.Примери зооморфног мотива нађени су у
Пећинама-половина бронзане наруквице са завршетком у облику
змије.Представа змије као хтонског божанства има дугу традицију у
балканској праисторији,а нарочито у старијем гвозденом добу,латенски
период прекида ову традицију,а примерак из Пећина представља
изузетак.За Келте су карактеристичне и корице мачева са територије
Скордиска украшене сложеним композицијама зооморфне лире.Каније
мачева из Сремске Митровице се могу приписати Скордисцима јер су
новијег датума-уколико се узме 278.пре н.е.
Историјска догађаји везани за велику келтску инвазију на Македонију и
Грчку често су расправљани до ситних појединости.После неуспеха код
Делфа,Подунавље је остало у рукама Келта,али је знатан део наставио
инвазију ка Малој Азији.Археолошки непотврђена краљевина Тилис
трајала је до 213.пре н.е.У Малој Азији Келти су стационирани у
Галатији,данашњој централној Анадолији.Коначну победу над Галатима
или источним Келтима Мале Азије извојевао је Атал 1.-пергамски краљ у
низу битака од 241.-230.пре н.е.На рељефима великог жртвеника у
Пергамону приказано је келтско оружје и то првенствено штитови.Типични
дуги мачеви недостају.На територији загонетне краљевине Тилис није
откривен никакав латенски материјал.Могућ је недостатак сталних
радионица и одговарајућих сировина до прихватања стране,надмоћне
културе.Постоји и једна значајна историјска појава у хеленистичком
свету,а то је масовно изнајмљивање келтских ратника у обрачунима
62
локалних грчких и других династа.Најамничке трупе састављене од Келта
боре се у многим државама источног Медитерана од 4.до 2.века пре
н.е.Најважнији центар за регрутовање током 4.века пре н.е.чинило је
северозападно јадранско приморје,насељено Сенонима.Пелопонески и
грчко-картагински рат не пролазе без келтских најамника.Тако је и Антигон
Једнооки,победник над Келтима 277.пре н.е.преузео Келте касније у своју
службу.У изворима су живописно описане страхоте келтске најезде 279.-
278.године пре н.е.док владари тих истих угрожених држава користе Келте
као најамнике.Највише археолошких података о Скордисцима пружају
гробни инвентари са Карабурме.Фибуле су карактеристичне по пребаченој
нози спојеној са луком.Кугласти украси су понекад замењени звездастим
у техници филиграна.Украшавање мача укључује флоралне и посебне
мотиве.Метални заштитници на дрвеним штитовима нису више двојни,већ
једноделни са правоугаоним или укошеним странама.Керамички судови
добијају издижуженију форму.Јављају се пехари са 2 дршке.Подунавље је
касније претворено у снажну војну базу,оспособљену да опреми и
покрене следећи завршни вал миграције на почетку 3.века пре н.е.према
Македонији и Грчкој.Историја Скордиска је најуже је повезана са Источним
Келтима.Скордисци су представници њихове ударне силе.
Током 3.и делом 2.века пре н.е.,Скордисци живе у релативно мирним
односима са хеленистичким светом.По цену сребра и злата на Балкану се
регрутују одреди међу којима су најзначајније место имали Келти.Значајне
промене настају падом македонске краљевине 168.пре н.е.и формирањем
римске провинције 2 века касније.На југу Балкана се постепено учбршћује
Римска република.Реакција варвара је била пљачка богатих
покрајина.Први сукоб са Римљанима који бележе извори догодио се
141.пре н.е.Тада Скордисци у савезу са другим варварским народима по
Македонији сеју пустош и смрт.О степену њихове политичке организације
сведочи новац који су почели да кују.Страбон нам даје информације да се
западно од Мораве налазе Велики Скордисци,а источно Мали Скордисци
који живе измешани са Трибалима и Мезима.Скордисци захватају већи део
Бачке,на западу се пружа до славонских гора,јужну границу чини
Посавина са Семберијом и Мачвом,а према истоку их пратимо до
Ђердапа...

63