Vous êtes sur la page 1sur 4

Антиохијска православна црква

Антиохијска патријаршија је помјесна православна аутокефална црква,


једна од четири древне патријаршије на Истоку. Заузима треће мјесто у
диптиху православних цркава. По предању, основана ја око 37. године и то
од стране светих апостола Петра и Павла. Статус патријаршије добила је
451. године.
Јурисдикција Антиохијске патријаршије обухвата Сирију, Либан, Ирак,
Кувајт, Уједињена арапске емирате, Бахреин, Оман и арапске црквене
јединице у Европи, Сјеверној и Јужној Америци и Аустралији.
Поред апостолског поријекла, Антиохијску цркву красе и такви оци и
учитељи Цркве као што је Иларион Велики, оснивач палестинског
монаштва, свети Јован Златоуст, који је био њен презвитер до преласка на
Константинопољску катедру, свети Јован Дамаскин и многи други.
Иако је у вријеме христолошких спорова (5. - 7. вијека) Антиохијска
богословска школа ударила основ халкидонском исповиједању двају
природа у Христу, ипак је послије прогона Севера Антиохијског (512. -
518.) и практично потпуног уништења епископата које није признало
Халкидонски сабор (451.г.) дошло до раскола, односно, формирања Сиро-
јаковитске цркве, једне од тзв. Дохалкидонских цркава.
Од године 637. Сирија пада под власт Арапа, који за нове власти
представљају не само невјернике, већ и савезнике Византије. Из тих
разлога су атиохијски патријарси боравили у Константинопољу до 742.
када је калиф одобрио избор патријарха, али под условом потпуне
лојалности. Антиохија је ослобођена у походима Никифора II Фоке (963. -
969.г.), али су његови тријумфи изазивали одмазду и прогоне хришћанског
становништва Палестине и Сирије.
Византијску владавину замијенили су 1084. Турци-Селџуци. Освајања
Селџука нису донијела нове прогоне, али је становништво страдало због
међусобица малих емирата и нестабилне опште политичке ситуације.
Овоме су додатно доприносила и крсташка освајања. Година 1100. са
антиохијске катедре је прогнан патријарх и на његово мјесто постављен
латински прелат. До 1291. крсташи су изгубили и последње територије на
блиском истоку. Патријарх се из Константинопоља вратио 1269. године,
али је хришћанско становништво блиског истока готово потпуно
истријебљено. У Сирији, гдје су почетком XI вијека чинили скоро
половину популације, хришћани су се до тог врена свели на мале
групације локалног карактера.
Године 1342. патријаршијска катедра је пренесена у Дамаск, гдје остаје до
данас.
Дамаск је 1517. освојила Османска
империја, што је на цркву наметнуло
новчане дажбине, али систематских
прогона није било у већим размјерама,
нити су забиљежени већи покушаји
исламизације православних хришћана
арапског говорног подручја. Страдања
стижу у периоду буђења националне
свијести поробљених народа, нарочито у
периоду Грчког устанка 1820. године и
пораста опште међунационалне
нетрпељивости на територији Империје.
Велики талас прогона догодио се 1860.
када су у Дамаску порушене све цркве и
страдао велики број хришћана.
Дјелатношћу руске дипломатије крајем
XIX вијека потиснути су грчки јераси, а
на патријаршијску столицу се од тада бирају Арапи. Руска империја
значајно је помагала рад Патријаршије.
Усљед политичких турбуленција у двадесетом вијеку и преплитања
интереса великих сила на Блиском истоку, ни хришћане Арапе обједињене
под омофором Антиохијског патријарха нису заобишла искушења и
страдања, али мало стадо мученичке апостолске Цркве одолијева и до
данас. Формирана је значајна дијаспора на свим континентима, што даје
простор значајном мисионарском раду. Тако је међу различитим
деноминацијама протестантизма примјећен својеврсан тренд преласка у
православље и то управо у јурисдикцију Антиохијске цркве. До почетка
најновијих сукоба на Блиском истоку, број вјерника Антиохијске
патријаршије износио је око два милиона, од тога око милион у Сирији и
четири стотине хиљада у Либану.
Антиохијска православна црква састоји се из двадесет двије епархије, од
којих шест у Сирији. Богослужење се врши на арапском, грчком и
енглеском језику. Патријарх носи историјску титулу: Његово блаженство
патријарх Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Месопотамије и цијелог
Истока.
Грузијска православна црква

Грузијска православна црква је аутокефална православна помјесна црква,


заузима девето мјесто у диптиху Константинопољске патријаршије и
шесто мјесто у диптиху Московске
патријаршије. Једна је од најстаријих
хришћанских цркава у свијету.
Јурисдикција са простире на
територију Грузије, укључујући
номинално и територије дјелимично
признатих држава Абхазије и Јужне
Осетије.
По предању, Грузија је, слично као
Света гора, под посебним
покровитељством Мајке Божије, а као
првог проповједника на грузијској
земљи, предање помиње светог
апостола Андреја. Подвигом и трудом
свете равноапостолне Нине,
хришћанство је 337. године постало државна религија Грузије, а црквена
организација је припадала Антиохијској цркви. Крајем V вијека додијељн
јој је одређени степен самосталности. Године 609. црква у Грузији
прихвата одлуке Халкидонског сабора и на тај начин се дистанцира од
цркве у Јерменији.
Православни народ Грузије претрпио је многа страдања, нарочито у
вријеме борбе са
Сасанидима (у VI и VII
вијеку) и у вријеме
Османлијских освајања
(од XVI до XVIII вијека).
Исцрпљујућа борба
довела је до тога да је
црква изгубила многе
цркве и манастире у
Светој земљи и општем
паду грузијског
православља.
Значајно је поменути и
црквену реформу која се
догодила 1744. године и
може да се упореди са
реформама патријарха Никона у Русији.
Почетком XIX вијека Грузија је ушла у састав Руске империје, а 1811.
укинуто је звање католикоса и црква у Грузији је ушла у састав Руске
цркве, као Грузијски егзархат руске цркве. Од тог периода на епархије
нису постављани јерарси Грузини, што је доводило до трвења, па и сукоба
са мјесним свештенством.

Обнову аутокефалије црква у Грузији је започела након 1917. Нова власт у


Русији признала је ову аутокефалију, али коначно признање од обновљеног
Московског патријархата (до тада је од времена Петра Великог руском
црквом управљао Синод) грузијска црква добила је тек 1943. године.
Иако је Грузијска црква 1927. званично прешла на новојулијански календар
због незадовољства народа ова одлука није спроведена.
Године 1997. Грузијска православна црква изашла је из Свјетског савјета
цркава.
Црква се састоји из 35 епархија са приближно 300 црквених општина.
Поглавар носи титулу Католикос-патријарх цијеле Грузије, архиепископ
Мцхетски и Тбилиски и митрополит Бичвински и Цхум-абахазијски.
Члан 9. Устава Грузије гласи: ''Држава признаје нарочиту улогу Грузијске
православне цркве у историји Грузије, а заједно са тим провозглашава
потпуну слободу ралигиозних институција и вјероисповиједања...