Sotirovic 2013 Knjiga Sociolingvistickiaspektraspada Jugoslavije EDUKOLOGIJA

See discussions, stats, and author proﬁles for this publication at: https://www.researchgate.
net/publication/236951227
СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ АСПЕКТ РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРПСКО

НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ (Треће допуњено издање)
Book · May 2013
CITATIONS READS
2 144
2 authors, including:
Vladislav B. Sotirović
Mykolas Romeris University
99 PUBLICATIONS 10 CITATIONS
SEE PROFILE
Some of the authors of this publication are also working on these related projects:
Destruction of Yugoslavia View project
All content following this page was uploaded by Vladislav B. Sotirović on 05 June 2014.
The user has requested enhancement of the downloaded ﬁle.

СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ АСПЕКТ РАСПАДА JУГОСЛАВИJЕ И СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАНЬЕ
Владислав Б. Сотировић
СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ
АСПЕКТ РАСПАДА
ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРПСКО
НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ
Виљнус 2013
Доцент Др Владислав Б. Сотировић
СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ АСПЕКТ РАСПАДА

ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ
Треће допуњено издање
Рецензенти првог (2006. г.) и другог (2007. г.) издања
Проф. Др Илија Вујачић

Проф. Др Божо Ћорић
Проф. Др Милош Ковачевић
Проф. Др Радмило Маројевић
Проф. Др Петар Милосављевић
Проф. Др Слободан Јарчевић
Корице и дизајн
http://www.sotirovic.blog.com
sotirovic@jugoslavologija.eu
vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu
© 2013 Владислав Б. Сотировић и „РАСПЕТО КОСОВО“ – Независни

истраживачки центар за напредне балканске студије
Сва права задржана
Издавач
„РАСПЕТО КОСОВО“ – Независни истраживачки центар за напредне балканске
студије: http://www.crucified-kosovo.eu
Штампа
Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“
улица Т. Шевченка 31, ЛТ-03111, Виљнус, Литванија
Треће издање
Тираж 50 примерака
Виљнус, 2013. г.
ISBN 978-609-408-451-5 (електронска књига)

ISBN 978-609-408-452-2 (штампана књига)
UDK 81’27 (497.1) So-121
Књига на интернету
http://yugoslavia-sociolingvistika.webs.com
Assoc. Prof. Vladislav B. Sotirović, Ph.D.
SOCIOLINGUISTIC ASPECT OF DISSOLUTION OF

YUGOSLAVIA AND SERBIAN NATIONAL QUESTION
Third revised edition
Book reviewers of the first (2006) and the second (2007) edition
Prof. Dr. Ilija Vujačić
Prof. Dr. Božo Ćorić
Prof. Dr. Miloš Kovačević
Prof. Dr. Radmilo Marojević
Prof. Dr. Petar Milosavljević
Prof. Dr. Slobodan Jarčević
Cover & design

Vladislav B. Sotirović
sotirovic@jugoslavologija.eu
vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu
© 2013 Vladislav B. Sotirović & The „CRUCIFIED KOSOVO“ – Independent Research

Centre for Advanced Balkan Studies
All rights reserved
Publisher & editor

The „CRUCIFIED KOSOVO“ – Independent Research Centre for Advanced Balkan
Studies: http://www.crucified-kosovo.eu
Printed by
Lithuanian University of Educational Sciences Press „Edukologija“
T. Ševčenkos g. 31, LT-03111 Vilnius, Lithuania
Third edition
50 exemplars
Vilnius, 2013
ISBN 978-609-408-451-5 (electronic book)

ISBN 978-609-408-452-2 (printed book)
UDK 81’27 (497.1) So-121
Book web presentation

http://yugoslavia-sociolingvistika.webs.com
САДРЖАЈ
1. ИСТРАЖИВАЊЕ УЛОГЕ ЈЕЗИКА У ДРУШТВУ У СОЦИОЛИНГВИСТИЧКОМ

КОНТЕКСТУ РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ
..............……...........................................................................................................… страна 6
2. ИЈЕКАВИЦА, ИКАВИЦА, ЕКАВИЦА И ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

..................................................................................................................................... страна 46
3. О ПРОБЛЕМУ НАЗИВА И ЕТНИЧКОГ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОХРВАТСКОГ

(ХРВАТСКОСРПСКОГ) ЈЕЗИКА
...................................................................................................................................... страна 93
4. НОВОНАСТАЛИ ЈЕЗИЦИ: БОШЊАЧКИ (БОСАНСКИ)

…....................................................................................…………….………………. страна 130
5. ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ
.......................................................................................................................………... страна 169
6. БИБЛИОГРАФИЈА
.................................................................................................................……………. страна 176
7. SUMMARY
.....................................................................................................................…………. страна 219
8. АУТОРОВА БИОГРАФИЈА/AUTHOR’S BIOGRAPHY

...................................................................................................................................... страна 223
5
Социолингвистички аспект распада Југославије и српско национално питање
1. ИСТРАЖИВАЊЕ УЛОГЕ ЈЕЗИКА У ДРУШТВУ У

СОЦИОЛИНГВИСТИЧКОМ КОНТЕКСТУ РАСПАДА
ЈУГОСЛАВИЈЕ
Језик је друштвена категорија и представља основни инструмент

споразумевања између чланова људског рода. Другим речима, примарни задатак
једног језика (било говорног или писаног) је да обавља улогу средства људске
комуникације. Међутим, ова категорија је у свим друштвима и на свим географским
ширинама историјски условљена и представља изузетно компликовану и
вишеслојевиту друштвену појаву. Поред тога што је језик главни медијум међуљудске
комуникације, он исто тако представља и битан медијум етнонационалног1
груписања и распознавања. Дакле, људски језик има истовремено две функције:
комуникативну и манифестативно-демаркациону. Ова друга функција се може
поделити у две подфункције с обзиром на социјално-националну улогу језика:
интегративну (која уједињује људске групације по питању идентитета) и
дезинтеграционо-дистинктивну (или раздвајајућу по истом питању). Ове две
подфункције су нарочито битне у вишејезичним и вишенационалним друштвима
какво је било нпр. југословенско [Nejlor 1996, 5, 11–12].2
Што се тиче етничких група са простора бивше Југославије, па и читавог
региона Југоисточне Европе, језик је и у синхронијској и у дијахронијској
перспективи, играо и још увек игра једну од пресудних улога, ако не и кључну, по
питању одређивања њиховог националног самоидентитета. То се може јасно уочити
из простог примера говорника лингвистички јединственог језика који се до недавно
називао српскохрватски односно хрватскосрпски, а чији се припадници у
етнонационалном смислу самоидентификују као Срби, Хрвати, Муслимани/Бошњаци и
Црногорци. У јужнословенском случају је језик одиграо трочлану историјску улогу: 1)
очувао је стари етнонационални идентитет; 2) створио је нови групни идентитет; и 3)
омогућио је једној групи да се у идентификационом смислу одвоји од друге.
Као и сви други језици у свету тако је и бивши српскохрватски
(хрватскосрпски) језик задовољавао захтеве обе наведене функције.3 Ипак његова
1 Термин етнонација је најадекватнији за означавање националне груписаности на тлу бивше
Југославије јер се његовом употребом избегава двосмисленост значења термина нација у западној
стручној литератури. Тако, етнонација у југословенском случају је фактички синоним за термин нација
у немачком схватању тог појма (људи + култура) али не и у његовом схватању од стране Француза или
Англо-Американаца (људи + држава).
2 Језик уколико жели да игра улогу националног (тј. групног) идентификатора мора да испуни
следеће критеријуме: 1) да има своје сопствено писмо, које је карактеристично само за њега; 2)
разрађена правописна правила; 3) стандардизовану писану граматику; 4) издат речник, тј. лексикон
заснован на националној књижевности а који се има саставити користећи оригиналне текстове писане
на том језику; и 5) тако стандардизован језик се мора прихватити од стране државних органа и
промовисати као једини језички израз у јавној употреби и администрацији.
3 Термини српскохрватски/хрватскосрпски језик не потичу од Срба и Хрвата него их је створио Јакоб
Грим [Lencek 1976].
6
примарна функција у оквиру Југославије је била комуникативна. За разлику од њега,

језици настали на његовим филолошким рушевинама у последњих деценију и по
(хрватски, српски, и босански) пре свега обављају, са социолингвистичке тачке
гледишта, манифестационо-демаркациону функцију што ће бити и случај са у скорој
будућности новопрокламованог црногорског језика као четвртог изданка заједничког
корена.4 До овакве појаве је дошло пре свега из разлога што код Словена уопште, а
балканских посебно, језици све више и више у историјској перспективи добијају
изразито диференцијалну улогу при утврђивању односа етнонација – језик. Овакве
социолингвистичке тенденције су нарочито изражене у периодима стварања
националних држава када формирање такве државе треба оправдати постојањем
посебне нације као “правног” носиоца те државе а само постојање такве нације се
најсигурније доказује (нарочито међународном фактору) егзистенцијом оделитог
националног говорног језика или бар националног књижевног (стандардног) језика
(у смислу лексике, граматике, ортографије, писма, итд.). За овај други, тј. језик у
јавној употреби, као посебан национални стандардни језик се може прогласити и
“издиференцирана варијанта” неког бившег званично заједничког језика што је и
случај наследника српскохрватског (хрватскосрпског) језика.5
Данашњи хрватски, српски и босански језик су деценијама и у Југославији
и у иностранству сматрани једним језиком, да би се од 1991. г. тај један језик разделио
на три оделита и међународно призната језика. Садашње стање у недалекој
прошлости јединствене српскохрватске односно хрватскосрпске, филологије,
лингвистике и социолингвистике која је након 1991. г. подељена на “хрватски”,
“босански” и “српски” део можда најбоље илуструју речи Дубравке Угрешић: “Serbo-
Croatian (or Croato-Serbian) was until recently one language, but is now divided into two
hostile ‘languages’ […]. In Croatia, books in the Cyrillic are put away. They say that the
Cyrillic was supposedly offensive to Croatians. Serbian writers are dropped from the
curricula. In Serbia, books in the Latin alphabet are put away. They say that the Latin
alphabet was supposedly offensive to the Serbs. Croatian writers are dropped from the
curricula” [Ugresic 1998, 10].6
У овој књизи термин српскохрватски језик користим да бих означио језик Срба и Хрвата када је он
носио такво заједничко име и када је тај заједнички назив за језик ова два народа у јавној употреби као
такав био вољом политичких структура моћи (када су и лингвистика и филологија служиле политици)
законски озваничен и правно заштићен (или пак када су поједини политичари и филолози стварно
веровали да такав заједнички језик и постоји). Лично не подржавам став да та два народа говоре истим
језиком па да их стога и треба сматрати једним етносом са два племенска имена, а најмање сам
сагласан са ставом Мирослава Крлеже, иначе својевремено директора Југославенског лексикографског
завода, који је поводом фамозне декларације о наводној угрожености хрватског језика у Југославији
1967. г. (Крлежа је један од потписника те декларације) изјавио да су Срби и Хрвати (Србо-Хрвати) увек
говорили и писали једним језиком који се од стране Срба називао српски док су га Хрвати означавали
хрватским именом. Ипак, и данас има доста аутора, нарочито иностраних, који сматрају да је у
историјској перспективи “хрватски и српски народ (је) говорио истим језиком” [Guskova 2003, I, 179].
4 Црногорски језик је већ ушао на мала врата у црногорску јавност. Нпр., у Подгорици се појавио 2001. г.
Crnogorski književni list у чијем заглављу стоји да “izlazi na crnogorskom, srpskom, hrvatskom i bošnjačkom
jeziku” [Crnogorski književni list, 2001].
5 У току Америчке револуције (1776. г.−1783. г.) било је озбиљних предлога да се за званични језик у
САД-у прогласи амерички као америчка варијанта енглеског језика. Урду језик у Пакистану је у ствари
муслиманско-пакистанска варијанта хинди језика у Индији.
6 У Србији се још увек штампа релативно велики број књига и часописа латиницом док је у Хрватској
ћирилица практично потпуно потиснута из јавне употребе. Чак шта више, на територији Србије у
7
Етнографска карта „Југословена“ коју су југословенски интегралисти користили за време

Првог светског рата како би убедили силе Антанте да се након рата формира заједничка држава свих
„Југословена“ на основу етничког права народа на самоопредељење
Симптоматично је из социолингвистичког угла посматрања да је

политичкој пропасти бивше Југославије претходила језичка дезинтеграција
најговоренијег (српскохрватског односно хрватскосрпског) језика а који је и симболички
представљао културно јединство четири нације којима је он био матерњи језик.7
већим насељеним местима благи примат у исписивању јавних натписа још увек има латиница, али са
тенденцијом да је ускоро потисне ћирилица. У случају Републике Српске у Босни и Херцеговини,
ћирилица неоспорно држи примат. Тачна је примедба Кати Кармишел (Cathie Carmichael) да бивши
српскохрватски (хрватскосрпски) језик чини лингвистичку основу за данашње језике: српски, босански,
хрватски, и црногорски. Она чак тврди да је говорни српскохрватски језик 1991. г. био више
униформисан него 1918. г. или 1945. г. [Carmichael 2000, 236].
7 Да су говорници српскохрватског (хрватскосрпског) језика у прве две Југославије били само формално
обједињени али никада стварно и уједињени говори и чињеница да су се школски и универзитетски

уџбеници штампали засебно у неколико издавачких центара који су користили и засебну
терминологију, а што је било последица политике необједињених наставних планова и програма. У
првој Југославији су овакви наставни планови и програми постојали бар на нивоу основношколског
образовања. Тако је први општејугословенски наставни план и програм за основне школе донет од
Министарства просвете у августу 1926. г. у којем је језик наставе означен као српско-хрватско-словеначки.
Годину дана касније (6. октобра 1927. г.) је донет тзв. Јединствени наставни план и програм за све
основне школе, али је језик извођења наставе овим планом означен као српскохрватски и словеначки језик
8
Неоспорно је такође да је српскохрватски (хрватскосрпски) језик (као термин и појам)

у периоду након 1991. г. остао без социолингвистичке подршке на тлу бивше
Југославије, али ипак ужива одређену подршку у иностранству где се на појединим
славистичким катедрама изучава као такав или из разлога економичности или из
разлога чврсте убеђености да се ту у суштини ради о лингвистички једном језику.8
Проблему испитивања сам се трудио да приступим на најобјективнији
начин и тако са строго научне тачке гледишта искључим фактор емоција у
разрешавању проблема који сам имао пред собом као циљ истраживања. Ово је
сматрам од изузетног значаја нагласити јер су многи научни радници који су се
бавили социолингвистичким аспектом српско-хрватских односа и југословенске
политичке стварности подлегали притиску личних или националних емоција у
сагледавању правог стања ствари. Другим речима, у читавом овом раду сам се
непрестално трудио да избегнем да емоционални критеријум у решавању проблема
има икакав утицај на строго научни приступ. Примера ради, сматрам да је одлука
политичког руководства Републике Српске из 1993. г.,9 а која је подржана, ако не чак
и инспирисана од стране неких србијанских10 филолога, лингвиста и историчара,11
чиме се унеколико одступало од уставне формуле званичног језика у држави (српско-хрватско-

словеначки) [Резолуција...1928]. Овај план и програм је важио до школске године 1934./1935.
Толерантност у наизменичној и равноправној употреби оба писма и оба дијалекта при штампању
уџбеника је изражена у сугестијама Главног просветног савета Краљевине СХС, као и у Правописном
упутству за све основне, средње и стручне школе од 21. августа 1929. г., као најбољи пут за стварање
“југословенске” свести код ученика [Правописно упутство...1929; Сто година...1980, 106].
Ипак, на територији Бановине Хрватске (1939.–1941. г.) ово Правописно упутство из 1929. г. се није
примењивало, школска терминологија је измењена а коришћен је искључиво Боранићев правопис.
Такође се одустало од формирања специјалне заједничке комисије за усклађивање јединствене стручне
и војне терминологије док су се увелико користиле хрватске речи у администрацији а србизми
одстањивали. У исто време је латиница скоро у потпуности потиснула ћирилицу из јавне употребе.
У доба Шестојануарске диктатуре (1929. г.–1934. г.) равноправност оба писма у јавној употреби је
симболично исказивана и тиме да се латинични и ћирилични натписи на зградама среских и
општинских уреда нису стављали један испод другог већ упоредо лево и десно од државног грба. Чак
се ишло толико далеко у идеологији “интегралног југословенства” да се размишљало о стварању
националне азбуке комбиновањем латинице и ћирилице у јединствени графијски систем знакова [Белић
1934, 1–3].
8 Српскохрватски или хрватскосрпски, као књижевни језик четири признате словенске нације (српске,
хрватске, црногорске и муслиманске) истицао се својом посебношћу међу свим Словенима из следећих
разлога: 1) писао се са два писма (ћирилицом и латиницом); 2) имао је званично две (источну и
западну, или београдски и загребачку), а незванично и практично четири (хрваћанску, србијанску,
црногорску и босанскохерцеговачку) стандарднојезичку норму; 3) није имао заједничку граматику
нити завршен речник за све своје норме (за тзв. београдску норму је имао потпун речник али за
загребачку не јер су хрватски филолози и лингвисти након 1967. г. и “хрватског прољећа” одустали од
заједничког рада са српским колегама на заједничком речнику).
9 Ову одлуку је коначно преиначила Народна скупштина Републике Српске 11. новембра 1994. г. у
виду уставног амандмана по коме се у Републици Српској као службени језик користи српски екавског
и ијекавског изговора док се за службено писмо проглашава ћирилица.
10 Разлика између српског и србијанског одговара у руском језику разлици између русский и российский.
11 На пример, један од најватренијих заговорника о увођењу екавице у Републику Српску је био те
1993. г. босанскохерцеговачки историчар проф. Милорад Екмечић, који се у вртлогу последњег рата
нашао у Београду. Екмечић је тврдио да исход борбе политичког уједињења свих Срба првенствено
зависи од њиховог уједињења у јединственом књижевном језику. Зато је, подржавајући предлог о
екавици као књижевном изразу босанскохерцеговачких Срба, Екмечић тврдио да се Србима у
9
да прогласи екавицу уместо традиционалне ијекавице за стандарднокњижевни

језик12 Срба у Босни и Херцеговини била заснована не на научном већ на емотивном
сагледавању проблема двојства српског стандарднојезичког израза. Наиме, пошло се
од става да се српски народ треба културолошки ујединити13 на основама вредности
које постоје код Срба у (ужој) Србији јер се веровало да су те вредности много
“српскије” него у другим крајевима бивше Југославије где су Срби живели измешано
Републици Српској веома жури да тај предлог и усвоје како би са себе одбацили обележје другог
народа [Екмечић 1993, 8].
Из горе наведеног би се лако (али неосновано) дало закључити, прво да је Вук Ст. Караџић био не-
Србин, вероватно Хрват и друго, да је Петар Петровић Његош такође био не-Србин, вероватно
Црногорац или чак “црвени Хрват”. Екмечићева тврдња да један народ не може имати два или више
књижевна језика, јер у том случају се не би могло говорити о “јединствености” народа у етничком
смислу (према формули да језичка подељеност у оквиру једне људске групације указије на постојање
различитих народа у оквиру исте), нема основа јер на пример имамо случај етничких Норвежана који
користе два књижевна језика.
Основни проблем на овом месту је тај што се из ненаучних разлога сматра да се екавско-ијекавским
изговорним двојством формирају два књижевна језика у Срба, међутим ту се ради о једном
књижевном језику који има две фонолошке варијанте једне те исте лексике у значењском смислу.
Ипак, на критику емотивне основе “ненаучних” разлога Вукове жеље да ијекавица постане једино
наречје српског књижевног језика се позива, бранећи чин увођења екавице у службени језик на
територији Републике Српске, академик Павле Ивић тврдећи да су Вука управо емотивни разлози (јер
му је матерњи изговор била ијекавица) нагнали да јој да предност над екавицом [Ивић 1995]. Ипак, Вук
се управо из научних разлога формално и залагао за равноправност ова два наречја јер је сматрао као
прво, да то нису два одвојена језика (већ саставни делови дијасистема српског језика) и као друго, да
наречје не чини народ већ језик који се може састојати из више говора. Сам Вук је тим поводом написао
у Српском рјечнику из 1818. г. да му ни једно од три наречја српског језика (икавско, ијекавско и екавско)
није емотивно драже од друга два али је из културолошко-лингвистичких разлога предност дао
одабиру ијекавице: 1) јер је била најраспрострањенија међу Србима; 2) јер су њоме спеване српске
народне јуначке песме; 3) јер је била најближа старословенском језику; и 4) јер је била семантички
најпогоднија у смислу лакшег уочавања разлика лексема. На крају је Вук јасно ставио до знања да сви
они који хоће да пишу и екавицом и икавицом поред ијекавице то могу под условом да ова три наречја
не комбинују у некакво неприродно четврто које у народу у стварности и не постоји. Тиме је Вук јасно
ставио до знања да један народ може да користи истовремено три књижевна наречја а да не изгуби
статус припадности том истом народу.
Треба истаћи да је Павле Ивић Вукову наводно субјективно-емоционалну опредељеност за
ијекавицу на уштрб екавице видео у Вуковој изјави 1814. г. поводом издавања прве збирке народних
песама када је рекао да је ове народне песме бележио онако како их је чуо из уста своје мајке и да му
због тога оне лепше звуче него да се певају на екавици. Међутим, овде је Вук применио најправилнији
принцип у фолклористици а то је принцип аутентичности, тј. да се народне умотворине бележе онако
како се чују. Вук је ове песме слушао, како од мајке, која је била ијекавица, тако и од народних песника
ијекаваца па их је тако и бележио.
12 Код Јужних Словена термин књижевни језик је употребљаван у XIX. столећу у традиционалном
евроромантичарском смислу термина да означи језик књижевности, тј. језик писмености једног или
више народа, али се у наредном столећу схватило да се књижевни језик не односи на све сфере јавног и
друштвеног живота. Тако се усталио нови, свеобухватнији, термин – стандардни језик. Ипак, паралелно
са стандардним језиком се користи и књижевни језик у смислу обележавања језика лепе књижевности.
Обзиром да су савремени јужнословенски језици у већини случајева стандардизовани у високом
степену, стога се оба назива – књижевни и стандардни језик – могу употребљавати у терминолошки
скоро равноправном смислу.
13 Према мишљењу Бранислава Брборића, Срби би се до сада ујединили у књижевном језику екавског
изговора да није било заједничке југословенске државе [Брборић 2001, 130].
10
са не-Србима.14 Такође, полазило се и од тога да прави Срби не би требало да имају

ишта заједничко са припадницима оних народа и нација15 против којих су ратовали
након распада (може се рећи и разбијања) Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије (СФРЈ),16 а и у току Другог светског рата такође. Коначно, полазило се и
од погрешних културолошко-друштвених предубеђења екавских београђана и
новосађана да је ијекавица провинцијски изговор заосталих сеоских средина
[Greenberg 2000, 637]. При овако у суштини емотивно-националном приступу чисто
научни аспекти у решавању проблема су били готово потпуно занемарени зарад
државног уједињења Срба са обе стране реке Дрине.17
14 Пред распад СФР Југославије живело је 30,000 Хрвата у србијанском Београду а 38,000 Срба у
хрваћанском Загребу (9%) [Nacionalni sastav stanovništva, 1991, 1992, 17]. Међутим, председник бањалучке
општине, др. Душан Јакшић, је тврдио да је у Загребу пре рата 1991. г. живело 130,000 Срба, а остало их
само 20,000. Срба је у Мостару било 30,000 а остало 200 у августу 1992. г. Такође су једну трећину
Сарајлија сачињавали Срби (по попису из 1991. г. у Сарајеву је живело 49,26% Муслимана, 6,63%
Хрвата, 30% Срба, 10,65% Југословена и 3,52% “осталих”. У Сарајево се доселио велики број санџачких
муслимана у години пред избијање рата (па су градом колале анегдоте да се град преименује у
Санџаково), а Албанци једну трећину скопљанаца док је у самој Србији било око 600,000 оних којима је
матерњи језик био српскохрватски али који су имали другачије национално осећање од српског.
Према Сабрини Рамет, у самој Босни и Херцеговини је било 43,8% Муслимана, 31,5% Срба и 17,3%
Хрвата [Ramet 1996, 187].
На простору, сад већ бивше СР Југославије (1992. г.–2003. г.), од 10,4 милиона становника у Србији,
62,5% су били Срби, 16,5% Албанци, 5% Црногорци, 3,4% Југословени, 3,3% Мађари, 3,2% Муслимани
[Carmichael 2000, 229]. Пред распад заједничке државе, по попису становништва из 1991. г., у читавој
Југославији је живело 23,528,000 житеља; од тога у Б-Х 4,364,000, у Црној Гори 615,000, у Хрватској
4,760,000, у Македонији 2,033,000, у Словенији 1,963,000, у ужој Србији 5,824,000, на Космету 1,954,000 и у
Војводини 2,034,000 [Guskova 2003, I, 75].
Према једном социолошком истраживању, Срби, Црногорци и Муслимани (као признате нације) су
се пред раздруживање више поистовећивали са Југославијом него са својим федералним јединицама,
док су се Словенци пре свега осећали припадницима Словеније, Европе па тек онда Југославије
[Jugoslavija na kriznoj prekretnici, 1991, 236].
15 На латинском језику реч (именица) natio је изведена од глагола nascor, natus и има значење
српскохрватског трпног придева рођен. Дакле, у изворном (латинском) смислу речи, национална
припадност је директно повезана са местом рођења.
16 Бивши министар одбране СФРЈ – генерал Вељко Кадијевић је изричит у својим мемоарима да је
Југославију превасходно разбио инострани фактор а пре свега Немачка [Кадијевић 1993, 26–36]. Да су
немачка и ватиканска дипломатија имале пресудан утицај у растурању СФРЈ споља недвосмислено
потврђује и последњи председник колективног председништва Југославије – Стипе Месић [Guskova
2003, I, 132; Mesić 1994].
Други аутори, као новинар Љиљана Булатовић, универзитетски професор Смиља Аврамов и руски
експерт за Балкан Јелена Гускова експлицитно оптужују САД као главног растурача СФРЈ а све у циљу
тоталног уништења “светске црвене опасности”. Амерички државни секретар Ворен Кристофер
директну одговорност за признавање независности сецесионистичких република од стране Европске
заједнице пре решавања свих спорних питања, што је непосредно утицало на распламсавање сукоба,
пребацује на немачку дипломатију. Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер наглашава
да: “zapadne demokrate su morali dva puta da razmisle pre nego što su priznali jednu balkansku državu čije
se granice u etničkom, lingvističkom i istorijskom smislu nisu poklapale sa tradicionalnim poimanjem nacije i
države. Kako su zapadni političari uopšte mogli da zamisle da bi Srbi, Hrvati i muslimani – čija je uzajamna
mržnja dovela do raspada Jugoslavije – mogli da koegzistiraju i zajedno žive u još manjoj bosanskoj državi?”
[Guskova 2003, II, 7–9, 25, 28].
17 Звездине Делије и дан данас певају у својој навијачкој песми Моногамија и следећи стих: “Србина
само слога спашава/све србске земље једна држава” [Моногамија. Фамилија србских навијача. Приче из
навијачког живота..., 2002, трећа песма са Б стране касете]. У српској свести је остало и дан данас тачно
одређено сазнање о територијалној распрострањености Срба у Југоисточној Европи, тј. о српским
11
Посебно бих истакао, а што је изузетно битно за правилно схватање

социолингвистичке проблематике аспекта распада Југославије и српског
националног питања, да је један од најглавнијих недостатака југословенске
сербокроатистике или кроатосербистике био у томе што она није решила проблем
дефиниције шта је то српски језик и шта је то хрватски језик и то из једноставног
разлога што је проучавање сербокроатистике било засновано искључиво на
дијалектологији као јединој лингвистичкој дисциплини док се, међутим, овај горући
проблем треба решавати на нивоу славистике као науке о словенским језицима,
словенској књижевности, историји, економији, итд., тј. о материјалној и духовној
култури створеној на словенским језицима и од стране Словена. Славистика, 18 као
општа наука о словенској филологији, би требала бити полазни темељ у проучавању
сваког посебног словенског језика (и лингвистичких дисциплина) па тако и српског и
хрватског.
Предмет овог рада је социолингвистички аспект распада Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије гледан кроз призму српског националног питања.19
Комплексност предмета истраживања бих укратко представио у неколико наредних
параграфа.
У време распада комунистичких система у Источној Европи (1989. г.–1991.
г.) три вишеетничке и вишеконфесионалне регионалне државне заједнице су се
распале: СФР Југославија, Република Чехословачка и Совјетски Савез
Социјалистичких Република. Међутим, у току тог процеса и непосредно након тога, а
услед некомпромисних политичких позиција националних руководстава, само на
простору бивше Југославије је дошло до грађанског рата, етничког чишћења и
геноцида20 а све у сврху стварања уједињених националних држава.
земљама (видети нпр. [Карић 1887, 240–241; Јовић, Путниковић, 1905; Белић 1905; Симић Т. В.,
Храбреновић М., 1909; песма Велика Србија равногорског покрета из Другог светског рата, итд.]).
Углавном се у српске земље рачунају: Ужа Србија, Космет, Вардарска Македонија, Срем, Банат, Бачка,
Славонија, Банија, Лика, Кордун, Јужна Далмација, Дубровник, Херцеговина, Црна Гора са Боком и
Босна.
18 Славистику у ствари и не би требало схватати као једну науку већ као комплекс наука и научних
дисциплина које проучавају цивилизацијске тековине Словена у дијахронијском и синхронијском

аспекту [Пипер 1998, 8–20].
19 У ширем контексту овог тематског проблема истакао бих да се случај распада СФР Југославије мора
посматрати и кроз призму неуспеха “радничког самоуправљања” и југословенског модела пута у

социјализам да изврши успешну економску и друштвену модернизацију земље, тј. да се ухвати у
коштац са савременим светским развојним изазовима. Обично се полази од претпоставке да је главни
узрок распада земље био “подивљали” или “неукроћени” национализам као последица
унутарјугословенских етничких и верских антагонизама али и као визуелни ефекат политичко-
економског републичког феудализма. У сваком случају, сматрам да се држава распала одозго а не одоздо, тј.
да су главне “покретачке снаге” овог процеса биле у врху власти.
20 Као један од најбитнијих фактора који су утицали на начин на који се Југославија распала јесу
успомене на предходни грађански рат 1941. г.–1945. г. [Hayden 1992a, 655; Hayden 1993; Woodward 1995,
239–240; Judah 1997, 117–134; Allcock 2000, 381–410]. Тако нпр., према речима др. Радована Караџића,
Српска демократска странка је формирана 12. јула 1990. г. у Сарајеву да би заштитила Србе јер се
поново “spremalo ono što je zaustavljeno 1945. i da je iznova kucnuo čas da se srpski narod dokrajči i
dokolje”. Такође, Караџић напомиње у интервјуу за Московске новости од 5. септембра 1993. г.: “To je bio
nastavak Drugog svetskog rata, ljudi su pamtili šta im je učinila ova ili ona porodica i bojali se da će sve to da
se ponovi, i govorili su: Bolje je da mi njih prve pobijemo, nego da oni pobiju nas. Ljudi nisu zaboravljali ko
im je ubijao njihove očeve, dedove i matere. Svi su se plašili osvete i počinjali su prvi” [Guskova 2003, I, 347].
12
Идеолошки елементи овакве политике су добрим делом почивали и на

лингво-филолошким основама одређења националне припадности као једног од
критеријума за утврђивање граница будућих независних држава. Чак шта више, језик
је на овим просторима представљао један од два главна (вероисповест је други)
одређивача националне припадности. Стога је општа појава у свим новонасталим
независним државним заједницама на рушевинама СФР Југославије преиспитивање
и усвајање новог курса политике језичког планирања. Тако је испало да су у
Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији након 1991. г. бивше варијанте
српскохрватског (хрватскосрпског) језика проглашене за “националне језике”, док је у
СР Југославији и даље задржан српскохрватски језик као званични у војсци,
администрацији, економији и средствима јавног информисања.21 Иако је у овим
“наследним” државама српскохрватског језика дошло до брзог кодификовања
(званичне стандардизације) својих националних језика, ипак ће морати да прође још
“много воде Дрином” да би се говорници ових језика и стварно навикли да
употребљавају његове стандарне форме.22
Битност “језичког инжењеринга” или “лингвистичке хирургије” у ширем
склопу језичког фактора у националној идентификацији Срба, Хрвата и
Муслимана/Бошњака, и то нарочито у измешаним етноконфесионалним срединама
Војводине, Крајине, Санџака, Босне и Херцеговине, се може сагледати у чињеници да
се ове нације могу релативно лако препознати (раздвојити) на основу верске или
историјско-културолошке компоненте (наслеђа) али је ситуација са језичком
компонентом у том раздвајању знатно сложенија јер је управо језик и главна (ако не и
једина) компонента која их уједињава, тј. не диференцира једне од других [Greenberg
1998, 711].
У овој монографији сам се трудио да реализујем неколико циљева који су
релевантни, како за наведени предмет истраживања, тако и за данашњи
лингвистички, социолингвистички и филолошки тренутак јужнословенског
језикословља:
1. Дати одговор на питање који су разлози довели до нестанка заједничког
српскохрватског или хрватскосрпског језика?
2. Приказати какву је улогу имао језик у утврђивању етнонационалне
припадности говорника српскохрватског или хрватскосрпског језика и то
нарочито у вишеконфесионалним областима бивше СФР Југославије.
3. Анализирајући доступни архивски материјал и научна достигнућа
презентована у стручној литератури утврдити да ли је етнолингвистичка
21 У Уставу СР Југославије из 1992. г. у Члану 15.-ом стоји да је званични језик српскохрватски који се
пише ћириличним писмом. Иначе, Савезна Република Југославија је проглашена 27. априла 1992. г. и
обухватала је 39,9% територије бивше СФРЈ. У федералној јединици Србији живело је 65,9% Срба,
17,1% Шиптара, 3,5% Мађара, 2,5% Муслимана/Бошњака, 1,4% Црногораца, 1,1% Хрвата, итд., док је у
другој федералној јединици Црној Гори било 61,8% Црногораца, 14,6% Муслимана/Бошњака, 9,2%
Срба, 6,6% Шиптара, 1% Хрвата, итд. [Guskova 2003, II, 334–335].
22 Према извештају Радоја Арсенића из Загреба за београдску Политику из 1994. г., нпр., у Хрватској се
тада вршио велики притисак на популарну хрватску списатељицу песама Алку Вујицу да не пише
више песме са пуно србизама већ да се врати чистом хрватском језику. На то је Алка Вујица одговорила
овим речима: “alergična sam na to da me u mojoj 33 godini ponovo uče hrvatskom jeziku”. Нарочито су јој
замерали на коришћењу српске фразе “лажи ме” уместо хрватске “laži mi” (цитирано према [Greenberg
1998, 720]).
13
асимилација међу говорницима српскохрватског језика почивала на

утицајима једне етноконфесионалне групе на другу суседну
етноконфесионалну групу засновану на присутности језичких особина
исте (у морфологији, синтакси, фонологији и речнику).
4. Испитати улогу варијантних језичких разлика у оквиру истог
(српскохрватског/хрватскосрпског) језика на формирање оделитих
националних језика.
5. Утврдити и приказати како су “пројугословенски” и “национални”
језикословци тумачили и објашњавали поједине актуелне проблеме језичке
политике, етнолингвистичке припадности и правце даљег развоја
српскохрватског (хрватскосрпског) језика.23
6. Одредити какву је улогу имао лингвистички национализам у оквиру
српскохрватског (хрватскосрпског) језика на процес дезинтеграције и
коначне декомпозиције југословенске федерације.
Треба истаћи у начелу да је распад/растурање бивше Југославије на основу
етноконфесионалних подела, а нарочито улога социолингвистичког аспекта тог
процеса, још увек “terra incognita” за југословенску и инострану науку.
Одјек етноконфесионалних деоба на подручју бивше Југославије је видљив
у многим конкретним случајевима као што је то онај из сарајевског Ljiljan-a, број 100,
14–21 децембар 1994, страница 41, аутора Ферида Мухића: “Groktali su: 'Bosna srpska!',
– Bosna njima glave smrska! Svijet će pjevat' Sudnjeg Dana: Bosna, Zemlja Muslimana!”
Такође, на пример, у Саборној цркви у Београду на северном зиду изнад гроба
Михаилу, архиепископу београдском и митрополиту српском († 5. фебруара 1898. г.)
стоји ћирилични натпис: “Љубите Православље–Љубите Српство”. Да су Срби само
православци а Хрвати само католици на простору Славоније сматрају и Požeškе novinе
клерикалца др. Ђуре Кунтарића с почетка XX. века [Станковић 1994, 13]. У току
“ратова за југословенско наслеђе” (1991. г.–1995. г.) ова национална подела на
основама конфесионалног опредељења је само још више појачана што, на пример,
потврђује и популарна песма крајишника Баје Малог Книнџе – “Кад сам био мали”, а
чији први стих гласи: “Кад сам био мали знао сам свој правац/Они били католици а
ја православац”. Да се католичанство на просторима Хрватске, Славоније, Далмације,
Босне и Херцеговине поистовећује са Хрватством а православље са Српством
потврђује и рефрен исте песме: “И тада су мене терали одавде/Певали су Лиепа
Наша а ја Боже Правде”.24 Овакву етно-конфесионалну поделу Јужних Словена
23 Ставови аутора и научне публикације из ових области су третирани у мом раду као примарни
историјски извори који су на социолингвистичком и националном плану увелико утицали на

формирање колективне свести о решавању националних питања као једног од чимбеника у процесу
распада/растурања Југославије.
24 У једном извештају из лета 1941. г. о усташким (хрватско-муслиманским) злочинима геноцида над
православним Србима у Босни и Херцеговини стоји да су у тим неделима припадници римокатоличке

цркве играли кључну улогу “заједно са усташким разбојницима (и да је тиме римокатоличка црква)
показала на један беспримеран начин да брат не треба да живи ако није католичке вере” [Архив Војно-
историјског института, Четничка архива, 137–1–27]. На директну умешаност римокатоличке цркве у
покољима над православним Србима у НДХ указује и говор иза олтара фра Срећка Перића, редовника
самостана Горица код Ливна, који се у јуну 1941. г. у свом самостану обратио овим речима својој
римокатоличкој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру која је
удата за Србина, а онда све Србе одреда. Кад свој посао завршите, дођите к мени у цркву гдје ћу вас
исповједити, па ће вам сви гријеси бити опроштени” [Novak 1948, 651].
14
заступа и дан данас велики број југословенских историчара као нпр. загребачки
свеучилишни професор Драго Роксандић пишући о добу Илирског покрета [Roksandić
1991, 131, 134].25
У конкретном историјском моменту сакупљања материјала и писања ове
монографије (1995. г.–2006. г.) социолингвистички аспект дезинтеграције СФР
Југославије, а нарочито посматран кроз призму српског националног питања, је
увелико остао неистражен и то највише из разлога што су досадашња истраживања
узрока распада Југославије полазила од етноконфесионалног а не од
етнолингвистичког угла посматрања овог феномена. Другим речима,
етноконфесионални национализам је био основна полазишна тачка у тражењу
историјских и савремених узрока декомпозиције земље док се фактор језичког
одређења народнонационалне припадности занемаривао из предубеђења да није
играо битнију улогу у историјском процесу формирања групног идентитета на
просторима екс-Југославије. Како са политичке тако и са научне тачке гледишта
сматрам да је истраживање социолингвистичке стране овог проблема од изузетне
актуалне битности и од великог друштвеног значаја јер та страна феномена
распада/растурања Југославије још увек представља велику рупу у знању домаће и
стране и науке и јавности.
О феномену политичког распада бивше Југославије и догађајима из доба
грађанског рата који су уследили (1991. г.–1995. г.) написано је енормно много
научних и публицистичких радова, како од стране југословенских, тако и од стране
иностраних истраживача који су узроке дезинтеграције југословенског друштва и
државне заједнице углавном видели у сукобу националистичких интереса и циљева
Хрвата и Срба, тј. у жељи Београда и Загреба да створе уједињене националне државе
својих народа.26 Међутим, за разлику од политичко-националистичког фактора у
процесу растурања СФР Југославије (који је за сада најбоље елабориран и разјашњен)
социолингвистички моменат истог процеса је за сада привукао знатно мање пажње
стручњака. До овако великог методолошког пропуста у свеобухватном приступу
Према извештају жандармеријског мајора Јездимира Дангића, до краја августа 1941. г. убијено је око
280,000 Срба и то само у Босни, а “нижу се све нова и нова документа због којих треба да се стиди цео
хрватски народ, а да не говоримо за муслимане, које и не сматрамо за народ, него за фанатизовану
масу која би исто тако клала католике као што то чине са нама” [Архив Војно-историјског института,
Четничка архива, 231–5–1, “Писмо Јездимира Дангића команданту хрватске војске у Зворнику”, 30.
октобар 1941. г.]. Да су равногорци сматрали муслимане Херцегбосне етнолингвистичким Србима
исламске вере доказује и мишљење Добросава Јевђевића, истакнутог организатора српског
националног устанка против усташке солдатеске и терора: “коначно треба да приме (муслимани –
примедба В. Б. С.) српску националност и одрекну се спекулантског тактизирања између српског и
хрватског народа.” [Архив Војно-историјског института, Четничка архива, 222–5–54].
Један од истакнутих међународних истраживача из области савремених источноевропских
национализама, Педро Рамет, заступа мишљење да је конфесионална припадност локалног
балканског, а посебно босанскохерцеговачког, становништва играла, у историјском смислу, главну
улогу у процесу њихове националне идентификације [Ramet 1989, 299].
25 Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је непосредно уочи распада Краљевине Југославије у свом
дневнику оставио следећи запис датиран 27. марта 1941. г.: “U krajnjem slučaju Hrvati i Srbi predstavljaju
dva svijeta, sjeverni i južni, koji se nikada neće zbližiti, možda samo čudom Božjim. Šizma je najveće
prokletstvo Evrope, čak veće od protestanstva” [Guskova 2003, I, 181].
26 Према неким истраживачима феномена распада СФР Југославије, за Словенију је сецесија од остатка
југословенске државне заједнице био једини и најбољи пут ка успешној економској, легислативној и
друштвеној транзицији (нпр. [Dallago, Uvalic 1998, 72]).
15
решавања проблема je по мом мишљењу дошло стога јер је већина истраживача

(нарочито иностраних) полазила од предубеђења да су сви говорници
српскохрватског језика католичке вероисповести етнички Хрвати, православне Срби
и исламске Муслимани.27 Стога није ни било потребно посебно истраживати улогу
језика, или језичких варијантизација у оквиру званично истог језика, у процесу
формирања националне свести и идентитета. Као последица оваквог става дошло је
до научног занемаривања лингво-филолошког аспекта у процесу стварања националне
свести и државности као једног од најбитнијих чимбеника етничких и
конфесионалних турбуленција које су довеле до државног уништења СФР
Југославије. Стога сам покушао да сагледам у овој монографији тај лингво-филолошки
аспект али кроз специфичну призму српског националног питања у датом тренутку.
Административна подела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918.−1922. г. на Округе и

Жупаније
Укратко, основна жеља ми је била при писању ове монографије да

допринесем осветљавању још једног (социолингвистичког) угла посматрања на
разлоге који су довели до распада бивше Југославије.
27Ипак, било је и таквих иностраних истраживача који су наглашавали чињеницу да “the Muslim
population are Slavs of Serbian and Croatian origin, who, to escape Ottoman oppression and receive benefits,
converted to the Muslim faith” [Sorenson 1993, 129].
16
Са методолошке тачке гледишта, проблем избора узорка, тј. проблем

његове репрезентативности, у циљу добијања поузданије основе уопштавања, је
решен тако што су одабрани репрезентативни узорци социолингвистичког аспекта
распада СФР Југославије у датом периоду који покрива тематику истраживања (1967.
г.–1995. г.) заједно са његовом историјском позадином. Ови узорци, који воде порекло
од стране различитих југословенских националности, али се углавном базирају на
српско-хрватско-муслиманским примерима, су затим упоређивани међусобно у
намери да се дође до нуклеуса општеприхваћених гледишта као и до лепезе
различитих приступа и схватања решавања истих филолошко-лингвистичких
проблема у оквиру званичног српскохрватског (хрватскосрпског) језика. У мојој
анализи социолингвистичког аспекта распада бивше Југославије, поред упоредне
методе је коришћена и метода анализе текста као вид социолингвистичког проницања
у улогу и функцију језика у стварању националног идентитета и национално-
државних граница у случају распада заједничке државе. Коначно, примењен је и
методолошки принцип комплементарности у смислу међусобног допуњавања података
преузетих у различитим архивалијама, осталим историјским изворима и литератури
као и ради провере истинитости и веродостојности њихових материјалних података.
Значај истраживања и практична примена резултата се може сагледати у
следећим цртама. У глобалном контексту развоја савремене теоретске мисли о
узроцима међународних сукоба након завршетка Хладног рата 1989. г., југословенски
конфликт се може посматрати (заједно са Првим заливским ратом) као израз сукоба
цивилизација у смислу теорије Семјуела П. Хантингтона која се базира на ставу да
цивилизацију одређује конфесионална припадност, и сходно томе да се цивилизацијска
припадност одређује религијском припадношћу [Huntington 1997]. Моја монографија
доводи у питање споменуту Хантингтонову хипотезу, и фактички већ признату
теорију, као једини, па чак у многим случајевима и неприкосновени, теоријски оквир
истраживања постхладноратовских сукоба у свету јер овај рад указује да је поред
вероисповести и језик један од најбитнијих фактора националне идентификације као
и да је лингвистичка припадност један од руководећих принципа за успостављање
национално уједињених државних творевина као гаранта за међународну стабилност
у свету након пропасти идеолошко-блоковске међународне поделе човечанства.
Као пратећи феномен “ратова за југословенско наслеђе” још једанпут долази
до изражаја (након 1941. г.–1945. г.) етничко чишћење које је резултирало губитком
живота између 100,000 и 300,000 људи [Allcock 2000, 158], 522,800 избеглица и 1,240,000
становника који су били приморани да напусте своје домове. Међународну
материјалну помоћ је тражило укупно 3,162,800 житеља бивше Југославије [UNHCR
Information Notes, № 6–7, 1996, 4].
Практични значај истраживања би се могао свести на следеће. Осветљава се још
један (социолингвистички, тј. политолингвистички)28 угао посматрања на разлоге
28 Тема ове књиге спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма
социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и
језика као што су, за проблематику ове књиге релевантни, између осталих и следећи најважнији
социолингвистички аспекти: идентитет језика, језичко планирање, језичка политика, језик и групни
идентитет, однос језика према држави, етносу, нацији, језик и идеологија, језик и политика, итд.
[Bugarski 1996b, 196–197]. У ужем смислу би се ово истраживање могло са сигурношћу подвести под
политолингвистичко обзиром да се ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Ипак, мислим
да је најцелисходније да у даљем тексту буде коришћен термин социолингвистика ако због ничег
17
који су довели до последица распада/растурања екс-Југославије. Резултати

истраживања се могу практично применити у проналажењу дефинитивног (или
дуготрајног) споразума југословенских нација о територилајно-културолошкој
прерасподели донедавно заједничког југословенског просторног и културног
наслеђа.
Ова монографија се може користити у широј практичној примени како у
академско-универзитетској настави тако и у разнородним научним публикацијама.
Ипак, најбитније од свега, примена резултата истраживања се на првом месту односи
на универзитете и истраживачке институте, али исто тако и на све остале регионалне
и интернационалне научне организације.
У једној реченици, резултати овог истраживања су намењени пре свега
употреби у наставном процесу на високошколским установама или као део обавезне
или препоручене научно-истраживачко-уџбеничке литературе за студенте словенске
и јужнословенске филологије, етнологије, социолингвистике и историје, као и за све
оне којима је предмет студирања и истраживања тематика распада СФР Југославије,
али у исто време и за ширу читалачку публику.
Архивски материјал за писање ове монографије је коришћен из следећих
архивских институција са територије бивше Југославије као и из иностранства, а који
је делом објављен или у зборницима публикованих архивалија или у научним
радовима као што су: Архив Дубровачке Републике (Дубровник), Архив Хрватске
(Загреб), Архив града Загреба, Свеучилишна књижница у Загребу, Архив Хрватске академије
знаности и умјетности (Загреб), Хисторијски архив у Задру; Архив Историјског
института Српске академије наука и уметности (Београд), Архив Србије (Београд), Архив
Војно-историјског института (Београд), Архив Војводине (Сремски Карловци), Архив
Шумадије (Крагујевац); Haus-Hof und Staats-Archiv (Беч); L’Archivo di Stato di Trieste; Open
Society Archives at Central European University (Будимпешта).
Поред објављене грађе и литературе, један од главних извора ми је
послужила необјављена архивска грађа у Open Society Archives at Central European
University (у оригиналу, на микрофишевима, микрофилмовима и видео записи),
архивалије из Архива Војно-историјског института и оригинална или фототипска
репринт издања или копије часописа и старијих књига. Нарочито бих истакао значај
видео записа из будимпештанског архива (OSA-CEU) који су настали као аутентични
аудио-визуелни снимци како из периода политичко-идеолошких припрема за
грађански рат тако и из периода самог рата и пропасти СФР Југославије. Такође су
коришћени и многобројни играни филмови из периода заједничке државе у којима
се говори званичним српскохрватским језиком са варијантским разликама или
језицима који су настали распадом тог заједничког језика.
Од примарних историјских извора – а који се односе на историјску
перспективу социолингвистичког, политолингвистичког и филолошког аспекта
распада екс-Југославије – посебно бих истакао хрестоматију текстова: Срби и њихов
језик коју је приредио Петар Милосављевић, а која је штампана у Приштини 1997. г. и
Дела Вука Караџића, Београд, 1985. г. (“О језику и књижевности”, “Етнографски
списи”, “О Црној Гори”, “Историјски списи” и “Даница”). Милосављевићева
другог онда због чињенице да је феномен полицентричне стандардизације језика који се испитује у
овом раду “autentičan sociolingvistički problem” [Bugarski 1996b, 55] (уосталом политика је производ
друштва).
18
хрестоматија је од изузетне битности јер се у њој објављују аутентични списи о

српском језику и разликама и сличностима између српског и хрватског језика од
стране Доситеја Обрадовића, Јозефа Добровског, Јернеја Копитара, Павела Јозефа
Шафарика, Вука Ст. Караџића, Јана Колара, Људевита Гаја, Јована Суботића, Франца
Миклошича, Богослава Шулека, Шиме Љубића, Ватрослава Јагића, Ђуре Даничића,
Лазе Костића, Димитрија Руварца, Љубомира Стојановића, Милана Решетара,
Радослава М. Грујића, Александра Белића као и текстови Бечког и Новосадског договора.
Дакле, ради се о дијапазону етнички и географски различитих
филолошких стручњака и истакнутих културних радника XVIII., XIX. и XX. столећа
из области словенске филологије који су износили своја мишљења о етничкој
идентификацији Јужних Словена, првенствено Срба и Хрвата, на основу њихове
језичке припадности. Вукова дела су од непроцењиве вредности за развој српске
мисли о идентитету српског језика и на овом критеријуму заснованог концепта о
идентитету српског народа. Она су неизбежан извор информација за све оне који се
баве решењем српског националног питања, а нарочито у контексту
социолингвистичких, политолингвистичких и филолошких распри између Хрвата и
Срба о српскохрватском, српском и хрватском језику.
Коришћене изворе сам поделио у следеће категорије према начину на који
су настајали и природи информација које садрже: 1) непубликован и публикован
архивски материјал, преписке, програмско-идеолошки списи, званична државна
документа и списи, дневници и мемоари; 2) новине, мапе, календари, часописи,
магазини; 3) енциклопедије, прегледи, атласи, зборници, лексикони, ревије, речници,
правописи, граматике, програми, статути и статистички прегледи; 4) видео материјал
са документарним снимцима и интервјуима са учесницима у догађајима.
Најбитнија одлика садржаја необјављене архивске грађе је у томе што се он
састоји од персоналне преписке, обично кратких примедби и списа југословенских
филолога, лингвиста, културних, националних и политичких радника као и
професионалних научника и истраживача у периоду последња два столећа. Важност
практичне употребљивости ове врсте архивалија је у томе што оне не спадају у
категорију званично-јавних докумената па су стога њихови аутори могли слободније
и искреније да изнесу своје мишљење о одређеним социолингвистичким односно
политолингвистичким проблемима у Југославији а нарочито о улози варијантских
разлика званичног српскохрватског (хрватскосрпског) језика у процесу националне
самоидентификације, решавању националног питања и коначно погледе на проблем
формирања уједињених националних држава на принципима како народносног
тако и историјско-државног права.
Најважније подкатегорије објављене архивске грађе су званична владина
документа и личне хартије, преписка и забележке. Материјал из прве групе даје
статистичке податке о етничком, језичком и верском саставу појединих делова бивше
Југославије. Од посебног значаја су она званична документа која пружају податке о
територијалној распрострањености што(а)каваца на основу њиховог говорног
наречја: екавице, и(ј)екавице, и икавице, културним и политичким односима међу
Југословенима и о њиховом лингвистичком национализму. Документи из друге
категорије садрже лична мишљења и ставове о етнолингвистичкој идентификацији и
идеје о решавању националних питања у оквиру Југославије и Балкана. Из ове групе
треба посебно издвојити оне хартије које се односе на период хрватског Илирског
19
покрета јер су богата идејама његовог вођства о етнолингвистичкој дистрибуцији

становништва на Балкану а нарочито ставовима социолингвистичке природе о
сличностима или разликама говорног и књижевног језика Срба и Хрвата и њиховом
политичко-територијалном уједињењу или разједињењу. Ова документа сам
упоређивао са папирима Вука Ст. Караџића о истој проблематици. Од исте
компаративне важности су и списи о истој проблематици југословенских језичких
стручњака од 1967. г. до данас.
Од општих антологија докумената о стварању и распаду Југославије на
првом месту треба истаћи два тома која је приредила Снежана Трифуновска:
Yugoslavia Through Documents, Martinus Nijhoff Publishers, 1994/1999. г. у којима је
презентован историјат Југословена од 1809. г. до 1999. г. Ова едиција даје општи
преглед дипломатске и политичке историје уједињења и разједињања Југословена
али се у публикованим документима могу наћи и значајне информације о језичкој,
филолошкој, политолингвистичкој и социолингвистичкој позадини ова два
контрадикторна процеса.
Новине, журнали и магазини садрже између осталих информација и програме
политичких странака, националну пропаганду и расправе између југословенских
интелектуалаца, научника, политичара и других у вези са политичким и
социолингвистичким аспектима решавања националних питања и будућности
Југославије. Нарочито треба издвојити значај оних расправа у којима се својатају
одређене територије или прекрајају границе постојећих република и аутономних
покрајина на основу етнолингвистичких критеријума.
Праћењем оваквих публикација се може утврдити како степен
интересовања политичких и научних фактора за решавање социолингвистичких
проблема у земљи тако и историјски развитак повезаности социолингвистичке и
дневнополитичке проблематике и понуђених решења са обе стране.
Издате историјске/повијесне, етнографске и лингвистичке (а нарочито
дијалектолошке) мапе показују до којих конкретних решења у водама текуће
националне проблематике етногеографског распростирања појединих народа су
долазили југословенски научници, политичари и остали који су се тим феноменом
бавили.
Студирањем и елаборацијом ове врсте извора се може пратити утицај
лингвистичких модела националне детерминације створених у доба националног
романтизма у првој половини XIX. века на потоње генерације југословенских
интелектуалаца, професионалних филолога, политичара и јавних радника који су
имали утицај на доношење политичких одлука па самим тим директно или
индиректно доприносили уједињавању или разједињавању југословенске државне
заједнице или њених федералних делова.
Детаљан списак свих коришћених историјских извора, укључујући и
објављен и необјављен архивски материјал, као и пратеће литературе у којој су
поједини делови извора приказани, се налази на самом крају овог истраживачког
рада и то у одељку резервисаном за библиографију. Ипак, један део релевантне
архивске грађе и других примарних извора за обраду тематике овог рада је остао
недоступан аутору збор разних околности као што су финансијске и политичке.
Уставна и законска регулатива. Обзиром да је југословенско друштво било
вишејезично (као и вишеконфесионално и вишенационално са присутношћу великог
20
броја језички различитих мањина)29 сасвим је разумљиво да се у последњем Уставу

СФР Југославије (слично као и у претходним уставима) из 1974. г. језичкој материји
поклонила изузетна пажња.30 То се такође односи и на уставне регулативе свих шест
социјалистичких република и две аутономне покрајине (у ових девет устава има
укупно 51 члан који се бави језиком). Дакле, језичка материја је регулисана са правне
тачке гледишта са укупно девет устава (колико их је свеукупно било), али је у исто
време питање језика у овим уставима решавано на различите начине, са различитим
приступима материји што је довело до тога да на простору читаве Југославије није на
једнообразан начин решено питање језика у покрајинским, републичким и савезном
уставу. Чак се догодило да је уставна регулатива о језику у Уставу СР Хрватске била у
супротности са одредбама савезног Устава по истом питању.31 То само показује да је
идеја јединствености језичке политике32 и планирања напуштена а решавање језичке
29 Према последњем попису становништва СФР Југославије (из 1991. г.) било је: Словенаца 7,5%;
Македонаца 5,8%; Муслимана 10,0%; Срба 36,2%; Хрвата 19,7%, Албанаца 9,3%, итд. од свеукупне
југословенске популације која је износила 23,528,230 житеља (наведено према [Woodward 1995, 32]).
30 Улога Устава, као највишег државно-правног акта, се састоји у томе да дефинише државу а преко те
дефиниције да повеже државу са нацијом или етничким групама.

31 Овакву одлуку је донео Уставни суд Југославије на седници од 7. децембра 1988. г. на којој је већином
гласова утврђено да је одредба Члана 138.-ог, став 1.-и, Устава СР Хрватске у супротности са Уставом
СФР Југославије, тј. са његовим 378.-им Чланом. Овде бих додао да је Члан 138.-и био чак и у
супротности са Чланом 137.-им истог Устава СР Хрватске јер се према овом другом утврђује да “сваки
народ има право да свој језик назива својим именом”. Познато је да Срби у Хрватској никада нису
пристали да свој језик у јавној употреби у Хрватској називају хрватским књижевним језиком, већ су
инсистирали да се језик Хрвата и Срба назива српскохрватски (хрватскосрпски), или пак само језик Срба
као српски. Ипак је Сабор СР Хрватске одлучио 20.–21. јуна 1989. г. да се уставна одредба о називу језика
у јавној употреби не мења до доношења новог републичког Устава а који је донет 22. децембра 1990. г.
али по коме се уместо хрватског књижевног језика у Хрватској употребљава као службени језик –
хрватски.
Одговор за разлоге овакве етнолингвистичке подређености и неравноправности Срба са Хрватима
на подручју Хрватске лежи и у чињеници да су многи хрватски интелектуалци, научни радници и
политичари у протекла два столећа Србе у Хрватској третирали као “усељени слој становништва” који
самим тим није могао да ужива иста права као и “хрватски староседелачки живаљ”. Правашко-усташка
идеологија је отишла још даље тврдећи да су Срби дошљаци и на простору Босне и Херцеговине, да су
Хрвати у расном смислу најчистији народ у овим деловима Европе као и повјесно највреднији и да су
сви босанскохерцеговачки муслимани Хрвати исламске вероисповести. Хрвати су из горе наведених
разлога морали коначно да постану неограничени владари свог lebensraum-а чија се граница налазила
на реци Дрини а која је наводно одвајала цивилизовани европски Запад од примитивног Оријента.
Ускоро у том смислу усташке власти у Загребу доносе и одговарајуће законске прописе, као што је то
случај са Zakonskim dekretom za zaštitu naroda i države [Kačavenda, Živković, 1998, 78].
Да на просторима повијесне Хрватске нема места за Србе, њихов језик, цркву и писмо указао је
недвосмислено председник Хрватске демократске заједнице и каснији председник Републике
Хрватске, др. Фрањо Туђман, фебруара 1990. г. рекавши да Србе у Хрватској треба прогласити
хрватским грађанима, називати православним Хрватима, забранити употребу термина “православни
Србин”, забранити у Хрватској православну цркву или је прогласити хрватском [Јовић 1995, 109].
32 По мом мишљењу, четири најприхватљивије дефиниције језичке политике од стране југословенских
лингвиста су: 1) “језичка политика је скуп принципа, ставова и одлука у којима се огледа однос те
друштвене заједнице, према вербалном репертоару којим располаже” [Бугарски 1986, 72]; 2) “jezička
politika je skup postupaka pomoću kojih institucije, grupe ili pojedinci u jednome društvu neposredno ili
posredno utiču na jezik, upotrebu jezika i jezičku situaciju u jednom segmentu društva, celom društvu ili u
više sinhronih društava” [Rajić 1983, 180]; 3) “jezična politika je skup racionalnih i uglavnom
institucionaliziranih postupaka kojima neko društvo utječe na jezične oblike javne komunikacije i na
formiranje svijesti svojih sudionika o tim oblicima” [Škiljan 1988, 8]; и 4) “језичка политика дефинише се,
21
проблематике је препуштено свакој републици и покрајини понаособ што је само био

одраз политичке конфедерализације југословенске (формално-уставно) федерације.33
Тако је нпр. од краја 1960.-их година свака од осам републичких и покрајинских
академија наука и уметности, плус Матица хрватска и Матица српска, решавала
језичке проблеме одвојено без усаглашавања ставова, неопходних консултација и без
вођења заједничке језичке и социолингвистичке политике.
Савезним Уставом се регулисао положај језика народа и народности у
оквиру федерације.34 Тако, Члан 246.-и (као и Члан 146.-и Устава СР Србије) утврђује
да су језици и писма свих народа и народности равноправни на читавој територији
СФР Југославије.35 Чланом 170.-им се гарантује сваком појединачном грађанину
државе да употребљава свој национални језик и своје национално писмо. Настава на
националним језицима се регулише Чланом 171.-им (став 2.-и) на овај начин:
“Припадници народа и народности на територији сваке републике односно
аутономне покрајине имају право на наставу на свом језику у складу са законом”.
Члановима 171.-им и 172.-им Устава из 1974. г. се гарантује право коришћења
матерњег језика свих грађана државе у поступцима са службама федерације или са
федералним судовима.
Једна од особености савезног Устава је била та да се њиме није прописао
ниједан савезни, тј. државни, језик на нивоу читаве федерације (тј. у овом Уставу није
постојала ниједна законска одредба која би озваничила иједан језик као тзв. lingua
communis или lingua franca). Чак шта више, понаименце ниједан конкретан језик није
споменут сем у случају језика албанске и мађарске народности (тј. фактички мањине)
када се Чланом 269.-им регулише да се савезни закони, прописи и општа акта имају
објављивати и на албанском и мађарском језику. У Уставу САП Косова се отишло још
првенствено, као део опште националне или државне политике, а то ће рећи као скуп или збир
принципа, замисли, налаза, ставова, закључака и одлука који се тичу изградње и функционисања
националнога (или) стандардног језика и поступака око њиховог остваривања” [Брборић 2001, 80].
Неопходно је напоменути да у контексту југословенског случаја језичка политика, уколико
претендује да буде успешна, мора бити јединствена. А да би била јединствена мора се пројектовати и
водити из једног културно-научног центра. Као добар пример успешности рада на промовисању
јединствене језичке политике у СФР Југославији је међуакадемски пројекат: Правопис српскохрватскога
књижевног језика, Нови Сад–Загреб, 1960. Последњи, и неуспешни, покушај да се створи међуакадемска
комисија за правопис српскохрватског језика је био 1989. г. Ипак, иако је формално створена, ова
комисија је била кратког века јер се убрзо распала са самом државом у којој је и основана.
33 Сем на социолингвистичком плану уставна конфедерализација СФР Југославије 1974. г. је
дезинтеграционо деловала и на економском пољу [Dallago, Uvalic 1998, 75]. Увертиру у уставну
конфедерализацију земље 1974. г. представљао је тзв. Брионски пленум ЦК СКЈ (јули 1966. г.) када је шеф
службе државне безбедности, Александар Ранковић, уклоњен са политичке сцене.
34 Устави Југославије (њих девет све укупно) из 1974. г. праве квалитативну разлику између категорија
народ и народност, али не праве разлику између термина народ и нација обзиром да се овај последњи
термин и не спомиње. У англосаксонском и француском поимању термина нација (nation) мисли се на
народ и државу заједно. У југословенском случају је на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. г. у Јајцу
прокламовано пет народа (тј. нација – словеначка, хрватска, српска, црногорска и македонска) али је
Уставом из 1963. г. промовисано шест република – Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија,
Црна Гора, и Македонија (што је сликовито представљено у државном симболу – грбу –
социјалистичке Југославије састављеном од пет/шест буктиња).
35 У Краљевини СХС се у области књижевности и полититичке литературе примењивао принцип
апсолутне толеранције по питању штампања издања на одређеним наречјима и писмима. Наиме,

текстови су углавном објављивани и на језику и на наречју и на алфабету онако како их је аутор
написао без икакве редакције уредништва.
22
један корак даље јер се у Члану 236.-ом предвиђа да државни органи и организације
које врше јавна овлашћења воде поступак на албанском или на српскохрватском
језику. Оваквом уставном одредбом се прејудицира да је језик народности
равноправан са језиком народа Југославије и чак шта више да се српскохрватски језик
на Косову може искључити из службене употребе и заменити језиком народности.36
Овај члан косовског Устава је окарактерисан од стране Уставног суда СФР Југославије
22. децембра 1987. г. и Скупштине СР Србије из исте године [Скупштински преглед
1987, № 335 и 338] као неуставан, тј. да је у супротности са савезним уставом у коме
стоји да су језици народа увек у службеној употреби на простору читаве Југославије.
У савезном Уставу из 1963. г. (Члан 131.-и) се међутим предвиђа да се
савезни закони и друга општа акта савезних органа објављују само на језицима
народа Југославије, тј. на словеначком, српскохрватском и македонском, док се језици
албанске и мађарске народности у овом случају не спомињу.
Из горе наведеног произилази с једне стране да су национални и
народносни језици и писма (тј. језици и писма народа и народности) СФР Југославије
уставно равноправне категорије у службеној употреби, што практично значи да су
сви матерњи језици и писма ових групација службени и државни језици и писма
(Члан 246.-и Устава СФР Југославије из 1974. г.).37 С друге стране, из уставне
регулативе исто тако произилази да језици југословенских народа (тј. нација) као и
језици (и писма) две највеће југословенске народности (тј. националне мањине) –
албанске и мађарске – као и језици и писма свих осталих народности нису
комуникацијски у истом (тј. равноправном) нивоу у службеној употреби о чему
неоспорно сведочи Члан 269.-и Устава СФР Југославије по коме се савезни закони,
други прописи и општа акта у исто време и доносе и објављују на језицима народа,38
али се само објављују (али се и не доносе) на језику две југословенске националности
– албанске и мађарске. На језицима других националности ови прописи и акта се
нити доносе нити објављују.
36 Термин службени језик је изостао како у Уставу САП Косова тако и у Уставу САП Војводине. На
Косову се у јавном животу албански језик редовно употребљавао на првом месту. У пракси, такође,
албански ђаци и студенти нису учили српскохрватски језик (јер на то словом закона нису били
обавезни) а наставу су пратили искључиво на албанском језику, док су српски ђаци и студенти наставу
пратили на српском језику уз такође факултативно учење албанског језика. На Косову се обавезно у
школама учио страни језик, али истовремено није било обавезно учење језика народа односно
народности. Овакво језичко стање ствари у јужној србијанској покрајини је несумњиво водило ка тзв.
“језичком глувилу” и до “шумова у споразумевању” којима су се ова два народа културно и
свакодневно удаљавала један од другог и међусобно “гетоизирала”.
Што се тиче “јачине” историјско-етничког права на Космет у спору између Срба и Албанаца, Павле
Ивић у својој студији “О етничкој прошлости Косова” закључује на основу својих лингво-филолошких
истраживања, а нарочито на основу локалне топономастике и разноразних средњевековних
(словенских и турских) извора да је Косово са Метохијом било у средњем веку насељено Србима са
врло малим процентом албанске популације [Ивић 1990, 141–150].
37 Са правне тачке гледишта, тј. према уставима СФР Југославије, СР Србије и САП Војводине, били су
нпр. равноправни у јавној употреби српскохрватски (хрватскосрпски) језик са 17 милиона говорника и

русински језик којим је говорило само 20,000 људи. Ипак, у пракси, сви Русини су добро овладали
српскохрватским (хрватскосрпским) језиком док говорници овог другог нису познавали матерњи језик
Русина.
38 Што се тиче српскохрватског (хрватскосрпског) језика, у југословенским савезним установама су се
сви званични документи, закони и прописи (административна акта) издавала у “републичким”

варијантама: српскохрватској, хрватскосрпској и босанскохерцеговачкој.
23
Уставом СФР Југославије је успостављена и формална равноправност

употребе језика и писама свих народа и народности и у оружаним снагама СФР
Југославије (Југословенска народна армија и Територијална одбрана), с изузетком да
се у командовању и обуци у ЈНА, у складу са савезним законом, може користити један
од језика народа СФР Југославије, а у њеним републикама и покрајинама и језици
народа и народности из тих области.
Све до усвајања уставних амандмана, у 3.-ем ставу 42.-ог Члана Савезног
Устава (СФРЈ) из 1974. г. је било предвиђено да “изузетно, у Југословенској народној
армији командовање, војна обука и администрација врше се на српскохрватском
језику”.39 Међутим, ова уставна одредба је коначно замењена амандманом XLI.-им, у
чијој 4.-ој тачци стоји да “у оружаним снагама СФРЈ обезбеђује се, у складу са Уставом
СФРЈ, равноправност језика и писама народа и народности Југославије. У
командовању и у војној обуци у Југословенској народној армији може се, у складу са
савезним законом, употребљавати један од језика народа Југославије, а у њеним
деловима – језици народа и народности” [Ustavi 1974; Устав СФРЈ 1974]. Без обзира на
ове уставне одредбе, у војној пракси је преовладавала екавица са латиничним
писмом. Овом комбинацијом су написана сва војна правила, Војна енциклопедија и
Ратна служба. Такође, српскохрватски (хрватскосрпски) језик није нигде, па ни у
оружаним снагама, имао јединствену (уједначену) стручну терминологију, али је
углавном у војсци преовладавала српска терминологија са пуно русизама и других
туђица [Ratna služba JNA 1964; Perišić, Konstantinović 1965; Vojni rečnik (operativno-taktički)
1967].40
Од краја 1960.-их јединство српскохрватског (хрватскосрпског) језика је
постало апсолутно неизвесно и чак предзнак дезинтеграције југословенске
федерације јер је дефиниција тог језика препуштена републикама и њиховим
уставним одредбама па је стога дошло до четвороваријантне стандардизације истог,
39 Оваква правна формулација као и пракса да се у ЈНА углавном користила војна српска
терминологија је послужила хрватском језикословцу Радославу Катичићу да изнесе општи закључак да

је у бившој Југославији хрватска терминологија била систематски потискивана у корист српске
терминологије. Треба истаћи да се српска војна терминологија заснива на турцизмима, русизмима и
европеизмима (нпр. топ, артиљерија, авијација). Чињеница је да у обе бивше (велике) Југославије није
никада издат општеприхваћени војни уџбеник који би важио за читаву земљу. Иначе, пред распад
СФРЈ национални састав ЈНА (официри и војници) је био: Срби 32,9%, Хрвати 17,5%, Муслимани
13,4%, Албанци 10,4%, Југословени 9,7%, Македонци 6,9%, Словенци 5,4%, Мађари 1,3%, и др. Уочи
“словеначке експедиције” 1991. г. од девет највиших генералских дужности само три су обављали Срби
(начелник Генералштаба, командант Скопске армијске области и командант Ратне морнарице), једну
Југословен (министар одбране), две Хрвати (заменик министра за позадину и командант Ратног
ваздухопловства), две Словенци (заменик министра одбране и командант Загребачке армијске
области) и две Македонци (командант Београдског војног округа и начелник једне од управа у
Генералштабу) [Stojanović 1995, 82].
40 У доба хрватског Маспока је Матица хрватска 1971. г. захтевала да, ако је званични језик у
командовању армијом српски онда хрватски мора да буде језик југословенске ратне морнарице јер је
морнарица у 80% случајева оперисала у хрватским водама [Ramet 1992, 126].
По питању захтева у области језика а у циљу одбране хрватских националних интереса у првој
Југославији, пандан Матици хрватској из друге Југославије, је било у Краљевини Југославији Друштво
хрватских књижевника.
Питање употребе језика код званичних органа ЈНА је довело до масовних протеста Љубљанчана
1988. г. на суђењу новинарима Mladine пред Војним судом у том граду, због издавања војних тајни, када
су протестанти захтевали да се судски процес води на словеначком језику а не на српскохрватском.
24
тј. до републичког нормирања и поларизовања званично једног те истог језика.41

Практично је само у Уставу СР Хрватске језик био дефинисан (у V.-ом амандману)
али на крајње нејасан па чак и двосмислен начин: “U SRH u javnoj je upotrebi hrvatski
književni jezik – standardni oblik narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva
hrvatski ili srpski” [Ustavi 1974]. По оваквој дефиницији језика, испада да је народни
језик Хрвата и Срба у Хрватској један јединствени језик, али са два имена (sic!), али је
зато књижевни језик и једних и других у СР Хрватској етнички једноимени
(хрватски), али не територијално једноимени (хрваћански).42 Произилази на крају да се
стандардно-књижевни језик Хрвата и Срба у СР Хрватској разликовао по имену и
дефиницији од њихових сународника у осталим социјалистичким републикама
југословенске федерације. Уколико би се у СР Србији или СР Црној Гори применила
логика дефиниције језика у СР Хрватској он би требао да гласи “србијански” односно
“црногорски” “књижевни језик као стандардни облик књижевног језика Срба,
Црногораца, Хрвата и Муслимана” који живе у те две републике.43
СФР Југославија је уставно дефинисана као државна заједница добровољно
уједињених народа и њихових социјалистичких република и покрајина.44 Из овакве
формулације произилази закључак да сви народи и народности остварују своја права
и заштиту како на нивоу читаве федерације тако и у њеним конститутивним
деловима. Ово је од изузетног значаја за четири југословенска народа (нације) која су
говорила званично истим српскохрватским (хрватскосрпским) језиком45 – Црногорци,
41 Ова језичка различитост у варијантама српскохрватског (хрватскосрпског) језика је јасно уочљива у
уводним напоменама и упутствима о коришћењу Енциклопедије Југославије у првом тому другог издања
а које је штампано на латиници 1982. г. Фактички се десило да су “републичке варијантне разлике”
претворене у “националне језичке изразе”. Фактичко одвајање хрватског дела од српског дела
заједничког језика је уставно озакоњено још 1963. г. када су поред словеначког и македонског за
равноправне званичне и de facto одвојене језике проглашени и српскохрватски и хрватскосрпски
[Милосављевић 2000а, 320].
42 Овакву дефиницију назива језика у јавном животу СР Хрватске је оправдавао Мирко Божић,
тадашњи потпредседник Сабора СР Хрватске, речима: “Mi smo unijeli u Ustav SRH naziv ‘hrvatski
književni jezik’ zato što u najplemenitijem smislu te riječi sadrži širinu bogatstva riječi, toleranciju i
neprestanu potrebu izučavanja jezika…” [Božić 1973, 5–6].
43 Стандардни језик се може дефинисати као “језик који се у одређеној заједници употребљава као
општи језик припадника те заједнице у култури – књижевности, науци, техници, новинарству,

привреди, итд.” [Енциклопедијски лексикон 1972, 180]. Циљ нормирања стандарднојезичког израза је да
се обезбеди несметано споразумевање у неколико генерација.
44 Федерално унутардржавно уређење нове Југославије је озакоњено у њеном првом послератном
Уставу из 1946. г. Кати Кармишел (Cathie Carmichael) добро примећује да су државне власти од самог
почетка егзистенције социјалистичке Југославије подстицале разлике у југословенском друштву. То се
према њој може најбоље видети у стварању научних академија за сваку републику посебно (једино је
Црногорска академија основана нешто касније, тј. 1970.-их) а у којима су се научници бавили само
својим посебним националним питањима [Carmichael 2000, 234–235] док општејугословенска академија
наука (и уметности) није никада ни постојала.
45 Да ове четири нације и стварно говоре истим језиком потврђује и Хрватица из Јајца Сања Пуљиз у
свом сведочењу из ратне 1991. г., приликом борби око града Јајца, на документарном видео снимку
који се чува у Архиву Отвореног друштва (Open Society Archives) у Будимпешти под бројем 304-0-16: 32
(видео касета под насловом: “The War in Bosnia-Hercegovina: The City of Jajce”, home video. Source: Chris
Steward and Sanja Puljiz). Сања Пуљиз сматра да Срби, Хрвати и Муслимани из Босне говоре истим
језиком, имају исто порекло, исти су народ, а разликују се у националном смислу само на основу
вероисповести.
25
Хрвати, Муслимани и Срби (плус највећи део декларисаних “Југословена”)46 – а који

су заједно чинили 75% укупне југословенске популације (са “Југословенима” и 80%)
јер су сви они имали право на остваривање језичког јединства и културне
целовитости на нивоу читаве Југославије као и у појединачним републикама и
покрајинама.47 Стога је било сасвим природно (из разлога што су ова четири народа у
многим деловима земље живели измешано), а и у духу савезног Устава, да ова четири
народа као посебне целине имају јединствену језичку политику и језичко планирање
а нарочито у области заједничког језика у службеној (јавној) употреби.48 Ипак, Устав
СФР Југославије је препустио федералним јединицама и аутономним покрајинама да
оне саме парцијално решавају проблематику из језичке материје чиме се практично
дошло до ситуације да је нарушено савезним Уставом загарантовано право свих
народа и народности на суверено право у питању очувања јединствене културе и
националне самобитности. У уставима Хрватске, Македоније и Словеније није чак
изричито правно ни загарантована језичка равноправност народа и народности у
службеној употреби јер такав термин и не постоји у ова три устава. Уместо овог
термина се у Уставу СР Хрватске користи термин у јавној употреби а у уставима СР
Македоније и СР Словеније формулација у целокупном јавном, друштвеном, државном,
управном и самоуправном животу. Ипак се у македонском и словеначком уставу, за
разлику од хрватског, даје правна могућност да се мањински народи на њиховим
територијама школују на језику неког другог југословенског народа. У словеначком
случају се дошло до несхватљиве аномалије да се у републичком Уставу, како оном из
1974. г. тако и оном из 1991. г., и другим пратећим законима више пажње посвећује
италијанском и мађарском језику, чији говорници броје мање од једног процента
читаве популације Републике Словеније, него језицима житеља Словеније који воде
порекло из других југословенских република, а који чине 9 одсто грађана Словеније.
Ова правна нелогичност је “појашњена” у словеначком Уставу из 1991. г. тиме да су
републичке власти признале словеначким Италијанима и Мађарима статус
аутохтоне националне мањине, док се сви тзв. “јужњаци” правно третирају као
46 По попису становништва из 1981. г., од укупног броја оних грађана Југославије који су се званично
изјаснили као “Југословени” (1,219,024), било је 1,178,521 (97%) оних којима је српскохрватски
(хрватскосрпски) био матерњи језик.
47 У обе велике Југославије није се никада трајно укоренио осећај припадности југословенској нацији код
већине становништва па чак ни код оних који су говорили једним српскохрватским (хрватскосрпским)
језиком.
48 У практичној ситуацији релативно велике измешаности говорника српскохрватског
(хрватскосрпског) језика у централним деловима бивше Југославије, а који су припадали различитим
националним групацијама али говорили истим језиком, сваки евентуални покушај да се језик неке од
њих административно уздигне на ниво посебног националног или републичког језика неминовно је
водио у међунационални и међурепублички сукоб јер се национална и републичка припадност нису
поклапале. Проценат мешаних бракова на простору Југославије такође није занемарљива појава. Тако,
на простору Словеније се према попису становништва 1981. г. може закључити да jе 27% деце долазило
из мешаних бракова, а на простору Источне Славоније у Хрватској чак 35% [Borba, 30. septembar 1991, s.
11]. У Хрватској је 1956. г. од укупног броја склопљених бракова било скоро 11% мешовитих, а 1972. г.
број мешовитих бракова се повећао на 17% [Guskova 2003, I, 184]. Пред распад Југославије је у Босни и
Херцеговини било 12% мешовитих бракова, колики је и био просек за читаву земљу, у Војводини 28%,
у Хрватској 17%, у Сарајеву 28%, у хрватском Пакрацу 35%, итд. [Bougarel 1996, 87]. У граду Вуковару је
нпр. пред рат 1990. г. било 35% мешовитих бракова [Guskova 2003, I, 266] што је и био један од
основних разлога да на парламентарним изборима априла-маја 1990. г. у Вуковару већину гласова
добије партија Ивице Рачана.
26
новодошли гастарбајтери који се само привремено налазе на територији Републике

Словеније као радни емигранти [Pavlović 2000]. Такође, у Уставу СР Хрватске из 1974.
г. не постоји експлицитна одредба о равноправности писама, онако како то стоји у
уставима СФР Југославије, СР Босне и Херцеговине, СР Црне Горе и СР Србије из
исте те године.
По пространству и бројности становништва, као и по бројности највеће
југословенске нације (српске), СР Србија и њена уставна и законска регулатива
привлачи можда и највише пажње. Ова република је својим Уставом из 1974. г. била
дефинисана (Члан 1.-и) као држава српског народа и делова других народа и
народности који у њој живе. У Уставу је испољен принцип језичке равноправности на
простору читаве републике укључујући и две социјалистичке аутономне покрајине
(Војводину и Космет).49 Чланом 233.-им се регулише да се објављивање републичког
законодавства и других прописа врши на српскохрватском, мађарским и албанским
језику – дакле на језику већинског народа (не само у Србији већ и у читавој
Југославији) и на језицима две највеће народности (и у Србији и у Југославији).
Чланом 240.-им се утврђује да све организације које врше јавна овлашћења и државни
органи воде поступак на српскохрватском језику, при чему не постоји никаква
дефиниција нити имена тог језика нити његовог садржаја.
Регулисање коришћења српскохрватског односно хрватскосрпског језика у
јавној употреби је ушло и у Уставе СР Црне Горе (Члан 172.-и), СР Босне и
Херцеговине (Члан 4.-и), САП Косова и Метохије (Чланови 5.-и, 230.-и и 236.-и) и САП
Војводине (Члан 5.-и, 233.-и, 237.-и и 308.-и).
У војвођанском Уставу се српскохрватски (хрватскосрпски) језик увек
спомиње уз мађарски, словачки, румунски и русински језик. Овим пет језицима у
САП Војводини је признато право да се на њима издају сва званична покрајинска акта
и исписују сви службени покрајински називи.
У црногорском Уставу је експлицитно наведено да се у тој социјалистичкој
републици у службеној употреби користи српскохрватски језик ијекавског изговора који
се исписује са два равноправна писма у службеној употреби – ћирилицом и
латиницом.
49 Разлог за додељивање политичке аутономије косметским Шиптарима након Другог светског рата од
стране нових титоистичких власти се може открити у партизанској ратно-политичкој тактици за време
самог рата у њиховој борби против српских ројалиста и националних снага: “Обећавајући политичку
аутономију и аболирање криваца, комунисти су успели да врло велики број Арнаута привуку на своју
страну” [Архив Војно-историјског института, Четничка архива, 101–3–10]. Овде се под термином
Арнаути подразумевају, како је то формулисао Јован Цвијић, етнички Срби (тј. Србо-Хрвати) којима је
матерњи језик постао албански као последица албанизације Космета и дела Вардарске Македоније (до
испред Охрида, Осоговске Планине и нешто јужније од Прилепа). Јужно од ове линије живели су по
Цвијићу Македонски Словени а западно од њих Бугари. Веће енклаве етничких Албанаца су постојале на
Космету око Ђаковице и Качаника и у северозападном делу Вардарске Македоније између Гостивара и
Кичева. Етнички Турци су живели дуж леве обале Вардара, око Џуме у Егејској Македонији, Петрича у
Пиринској Македонији, југозападном делу Халкидике и на ширем простору око ушћа реке Месте, а
Грци у највећем делу Халкидике и у јужним областима Егејске Македоније. Оваква етнолингвистичка и
етнографска мапа географске Македоније (као српска верзија) је приложена у додатку књиге Report of
the International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan Wars: The Endowment 1914,
Washington D.C., 1914. Међутим, према приложеној бугарској верзији етнографске слике Македоније у
истој публикацији, сви Словени су представљени као етнолингвистички Бугари на чијем
етнографском подручју у Македонији постоје албанска, турска и грчка етничка острва.
27
Подела Краљевине Југославије на девет Бановина 1929. г.
Уставна дефиниција стандардног језика у Војводини је била иста са

одредбом о језику у Уставу Босне и Херцеговине (Члан 4.-ти), а по питању службене
ијекавице и обеју писама ту су се подударале уставне одредбе Црне Горе и Босне и
Херцеговине (што се тиче праксе, у Црној Гори је преовладавала ћирилица а у Босни
и Херцеговини латиница).
Уставна дефиниција “језика у јавној употреби” у Уставу СР Хрватске (Члан
138.-и) је одударала од сличних дефиниција језика у осталим републикама јер се у
хрватском случају радило о хрватском књижевном језику.
Уставни новитет у Хрватској се између осталог састојао и у томе што је за
основицу стандардног језика у овој републици узет народни језик Хрвата и Срба само
са простора Хрватске док се у југословенској стручној литератури истицало да ту
основу чине источнохерцеговачки говори ијекавског изговора штокавског дијалекта у
целини, а не у некој републичкој посебности. Друга новина је у томе што једног
народног имена (српског) нема у стандардном језику СР Хрватске. И треће, овако
формулисан уставни назив језика се ставља у опозицију са називима стандардних
језика Муслимана, Црногораца и Срба, па можда чак и Хрвата, из других република.
Чак шта више, у хрватском случају се отишло корак даље, јер је регулисано једном
одредбом у Члану 293.-ем у Уставу СР Хрватске из 1974. г. да “autentični tekstovi
saveznih zakona i drugih saveznih propisa i opštih akata donose se i objavljuju u
28
službenom listu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na hrvatskom književnom

jeziku, latinicom”. Сличних одредаба о језику на коме треба да буду издавана
службена акта савезних органа нема ни у једном другом уставу из 1974. г.
југословенских република или покрајина.
Након увођења вишестраначког плурализма дошло је и до прецизније
формулације назива језика и писма у службеној употреби на територији Југославије.
Тако је, нпр., по Члану 8.-ом Устава Републике Србије од 28. септембра 1990. г.
утврђено да: “У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и
ћирилично писмо, а латинично писмо је у службеној употреби на начин утврђен
законом”. Ипак, Устав Савезне Републике Југославије из априла месеца 1992. г. је
озваничио само једночлани назив језика у службеној употреби у свом 15.-ом Члану,
став 1.-и: “У Савезној Републици Југославији у службеној је употреби српски језик
екавског и ијекавског изговора и ћирилично писмо, а латинично писмо је у службеној
употреби у складу са уставом и законом”. Републичка уставна одредба о
српскохрватском језику је фактички већ била правно обеснажена Чланом 1.-им,
ставом 1.-им, Закона о службеној употреби језика и писма у Републици Србији из
1991. г. где је језик у службеној употреби формулисан овако: “У Републици Србији у
службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички
израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком” [Закон...1991].50 Поред Устава
50 На овакво обликовање формулације о језику у овом Закону су пресудно утицали лингвисти Павле
Ивић и Бранислав Брборић са још неким својим колегама [Брборић 2000а, 140]. У новим уставима
република бивше СФР Југославије које су се осамосталиле Срби и Црногорци су фактички постали
националне мањине јер су тим уставима дотичне републике правно формулисане као националне
државе већинског народа. Овде се ради о тзв. “уставном национализму” јер се државни суверенитет
признаје само једној нацији [Hayden 1992a, 655–656] док се све остале нације третирају као националне
мањине. Тако су национална већина и националне мањине и правно и стварно инкорпориране у
државну структуру на различите начине [Tambiah 1989, 346–348].
Ипак, у новом Уставу Србије стоји одредба да је ова република државна заједница свих њених
грађана (тј. Србија није дефинисана као национална држава Срба већ као грађанска држава свих
њених житеља) [Gudac, Đorđević 1994, 173]. У прва два Члана новог Устава Србије стоји да је Србија
демократска држава свих њених грађана који живе у њој и да у Србији суверенитет припада свим грађанима
Републике [Hayden 1992a, 660]. Према Роберту М. Хејдену, “уставни национализам” је добио
најдрастичнији вид у хрватском Уставу од 22. децембра 1990. г. јер се суверенитет и са њим сва
политичка права дају само хрватском народу у етничком, а не политичком, смислу ове речи. То се може
јасно видети у уставној одредби (Члан 11.-ти) којом се као државна застава и грб проглашавају
хрватски етнички симболи исти они под којима су Срби страдали у Другом светском рату у НДХ и у
уставној одредби (Члан 12.-ти) којом се за званични језик и писмо проглашавају “хрватски језик и
латинично писмо” [Hayden 1992а, 656–657]. Нови словеначки Устав дели све грађане Словеније на три
категорије које свака за себе хијерархијски имају различита политичка и друштвена права и
привилегије: 1) етничке Словенце; 2) аутохтоне етничке мањине (Италијане и Мађаре); и 3) и друге
етничке мањине којима нису уставом загарантована културна права [Hayden 1992a, 659].
Југословенско друштво је у току транзиционог периода прошло развојни пут од државног
социјализма до државног национализма/шовинизма у коме је класни непријатељ замењен националним
непријатељем. Оваква транзиција потенцијалног непријатеља је озакоњена у новим југословенским
Уставима 1990. г.–1992. г. чије су “националистичке” правне регулативе добрим делом и довеле до
коначног распада дотада заједничке државе. Државна сувереност република, прокламована у
“националистичким уставима”, несумњиво вуче корене из Устава 1974. г. који, заједно са Законом о
удруженом раду представља законску основу распада земље [Allcock 2000, 93]. У појединим случајевима
је означавање националних непријатеља пред почетак оружаних сукоба било јавно и недвосмислено.
Тако је министар правосуђа Хрватске у интервјуу датом за Slobodnu Dalmaciju рекао да за њега
29
СР Југославије из 1992. г. једночлана одредба о књижевном/стандардном језику је

ушла исте године и у Уставе Републике Црне Горе (Члан 9.-и) и Републике Српске у
БиХ (Члан 7.-и) [Устави СР. Југославије... 1995; Устав Републике Српске...1996].
У југословенској пракси није постојала заједничка централна институција
која би водила бригу о јединственом систему норми у стандардном српскохрватском
(хрватскосрпском) језику. Уместо тога, стандардизација овог језика, без веће
координације и сагласности, се вршила у шест политичких центра: Загребу,
Београду, Новом Саду, Титограду, Приштини и Сарајеву.51
Разнојезичност и социолингвистичка комплексност југословенске
стварности се може сагледати и у чињеници да је у Савезном извршном већу (Влада
СФР Југославије) постојала посебна Служба за превођење (слично центрима Европске
уније у Брислу и Стразбургу). Ова служба је сва владина акта доносила (преводила) у
седам издања: 1) на српскохрватском језику за ужу Србију, Војводину, Косово и Црну
Гору; 2) на хрватском књижевном језику за Хрватску; 3) на српскохрватском
(хрватскосрпском) језику ијекавског изговора за Босну и Херцеговину; 4) на словеначком
језику; 5) на македонском језику;52 6) на албанском језику; и 7) на мађарском језику.
Раздеоба српскохрватског (хрватскосрпског) језика по принципу
територијалне припадности варијантних разлика које су се мање-више поклапале са
републичким границама федерације није имала правну потпору у савезном Уставу
нити у републичким или покрајинским Уставима, па чак ни у Уставу СР Хрватске где
се Чланом 137.-им гарантује сваком народу и народности право да језик назива својим
именом. И коначно, у свим уставним одредбама свих девет југословенских Устава из
1974. г. се нигде не говори о језицима република или покрајина већ о језицима народа
и народности.53 И са ове правне тачке гледишта, фактичко територијално дељење
једног језика је било неуставно али ипак практично реализовано према формули
Војислава Никчевића, никшићког лингвисте, из године 1984. да уместо једног
књижевног односно стандардног српскохрватског (хрватскосрпског) језика постоје
четири таква језика, тј. онолико колико је и било социјалистичких република у
којима је већина становништва говорила српскохрватским (хрватскосрпским) језиком
као матерњим.
“Duhovna obnova znači da dječak od samog rođenja, prije nego što nauči da čita i piše, treba da zna ko je
njegov neprijatelj. A neprijatelj na ovoj našoj zemlji je Srbin” [Guskova 2003, I, 187].
51 У случају СР Србије јединствена стандарднојезичка политика није вођена чак ни у оквирима једне
федералне јединице иако се у Члану 301.-ом Устава СР Србије даје и таква могућност али се
експлицитно на њој не инсистира.
52 У новом македонском Уставу од 20. новембра 1991. г., у Члану 7.-ом, македонски језик је проглашен
државним језиком на нивоу читаве републике уз уставну одредбу да се језик националних мањина
може употребљавати у јавном животу у оним деловима Републике Македоније у којима те националне
мањине живе у значајном броју [Службен весник на РМ 1991]. Овакво регулисање употребе језика у
јавном животу је проистицала из уставне дефиниције саме државе која је прокламована као национална
држава македонског народа.
53 У првом Уставу Југославије након Другог светског рата (1946. г.) проглашена су три језика као
службена – словеначки, македонски и српскохрватски, али као “језици народних република”, док су се
каснији језици народности по овом Уставу називали “језици националних мањина”.
30
У вези са формулацијом о тзв. јединству у разликама и јединству у

варијантама српскохрватског (хрватскосрпског) језика,54 изнео бих два мишљења која
осликавају општу уставно-законску и практичну ситуацију лингвистичке и
социолингвистичке проблематике тог језика у СФР Југославији пред њен политички
распад. Прво, хрватски лингвиста из Загреба И. Сакс је закључио: 1) овај језик је у
лингвистичком смислу један, а њиме говоре четири народа (тј. нације) – Хрвати,
Срби, Црногорци и Муслимани; и 2) овај лингвистички и правно један језик има
ипак у практичној реализацији четири књижевне варијанте које се како у науци тако
и у администрацији називају – српскохрватски језик (у СР Србији), хрватски књижевни
језик (у СР Хрватској), српскохрватски (хрватскосрпски) језик ијекавског изговора или пак
босанскохерцеговачки стандарднојезички израз (у СР Босни и Херцеговини), и црногорска
варијанта српскохрватског језика. Друго, према мишљењу словеначког лингвисте
Јанеза Лукача, стандардни језик четири југословенске нације које њиме говоре није
хомоген па стога ни јединствен (иако је формално један) јер се јавља у неколико
варијаната које су природан одраз чињенице да се овим језиком служи неколико
нација (фамозна формула: једност са варијантним разуђеностима).
Овакав став (о варијантама истога стандардног језика) произилази из
чињенице да српскохрватски (хрватскосрпски) језик на читавом свом говорном
подручју није имао подударну стандардну терминологију нити пак сасвим
подударну општу лексику, синтаксу, стилистику и семантику.55 Дакле, без обзира
што су се неки лингвисти и филолози Југославије формално договорили и утврдили
да се у случају српскохрватског (хрватскосрпског) језика ради о језичком јединству на
простору република Србије, Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине, постојао је и
векики број оних стручњака који су тврдили да се ту ради о једном језику са неколико
варијаната (две или четири), у смислу да је свака од њих различит конкретан
реализациони облик једног апстрактног модела стандардног језика [Brozović 1978;
Brozović 1979–1980, 52], или се пак ту радило о неколико различитих језика (два или
четири).56
54 У нормалном (природно-спонтаном) развитку сваког језика који живи у вишејезичким срединама
свака варијанта у књижевном изразу тог језика је у суштини литерарно богатство другог језика који је
користи.
55 У време постојања заједничке југословенске државе један од првих званичних захтева од стране
стручних институција за уједначавање правописа и терминологије на читавом простору

српскохрватског језика потекао је од Секције професорског друштва у Сплиту. Захтев је упућен
Министарству просвете. Веровало се да се са увођењем јединствене терминологије и правописа (који
би отклонио разлике између ијекавског и екавског изговора) треба почети у школском систему одакле
би се временом спонтано пренео на све сфере јавног живота [Резолуција...1924, 26–30]. Скупштина
сарајевске секције Професорског друштва је указивала да је по том питању најгоре стање било у Босни
и Херцеговини где су стручна терминологија и правопис били најнеуједначенији [Професорско
друштво...1929, 242–243].
56 У Резолуцији Културног одсјека загребачког Народног вијећа од 18. новембра 1918. г. под називом
“Словеначки део југословенског народа” је напоменуто да је словеначки језик “организам за себе” који
се развијао у другачијим историјско-културним условима него хрватски и српски па стога и у новој
држави треба да ужива статус посебног књижевног језика [Prunk 1988, 109]. Овакав став су у
Уставотворној скупштини Краљевине СХС подржали и југословенски комунисти и земљорадници
напомињући да се словеначки језик не може третирати као дијалект српскохрватског језика [Рад
Уставног одбора...1921, 1–28]. За третирање словеначког језика као дијалекта српскохрватског језика су се
најватреније залагали словеначки либерали истичући да је неопходно да се створи један књижевни
језик (српскохрватски) ако се хоће имати један народ који живи у једној држави. У исто то време су
31
Симптоматично је да је у СФР Југославији постојала прека потреба да се

ускладе правне формулације о језику у службено-јавној употреби. У сваком случају,
ова проблематика је у последњих двадесетак година заједничке државе увелико
изашла из оквира чисте филолошке и лингвистичке науке и ушла у воде
политизоване социолингвистике па чак и голе дневне политике.57 Резултат оваквог
стања социолингвистике српскохрватског (хрватскосрпског) језика је био тај да је
један од основних принципа југословенске заједнице – јединство културног живота
(формулација Моше Пијаде) сваког југословенског народа била нарушена јер
истовремено није поштовано право тих народа на јединство стандардног језика.58
Нација, национализам, језик и држава. Овде бих изнео схватања
неколицине светских и домаћих истраживача о повезаности и међусобном односу
нације, национализма, језика и државе, а која су од релевантног значаја за тему и
проблематику којом се бави ова монографија, са сумарним приказом југословенског
примера социолингвистичког аспекта односа национално (само)одређење–језик–
варијантне разлике у оквиру истог језика.
Према истраживачу В. Конору (W. Connor), нација је формирана у оном
тренутку када у одређеној људској групацији коначно побеђује опште уверење о свом
јединственом пореклу и крвној сродности [Connor 1990; Connor 1993]. Конор суштину
националне припадности одређује превасходно психолошко-емоционалним
прихватањем, или самосхватањем, припадности одређеној групи која се маркира
словеначки клерикалци бранили концепт о посебном словеначком књижевном језику углавном из

бојазни да се словеначко становништво аустријске провинције Корушке и италијанске Венеције-
Ђулије не однароди. Углавном, сви они словеначки научници, јавни радници и политичари (нпр.
слависта Матијаж Мурко, затим професор на Загребачком свеучилишту Ф. Илешич или правник
Леонид Питамица) који су се залагали за народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца су делили
мишљење да се то најбрже и најбоље може постићи стварањем јединственог општејугословенског
књижевног језика са уједначеном војном, стручном и школском терминологијом [Илешич 1931, 21;
Zečević 1985, 384–393].
57 Уставна регулатива језичког питања и употребе писама из 1974. г. се може систематизовано
разделити на шест категорија: 1) равноправност језика и писама народа и народности; 2) службена

употреба језика и писама; 3) начин и услови обезбеђивања и остваривања равноправности језика и
писама народа и народности Југославије у службеној употреби; 4) употреба језика и писама у настави
и образовном процесу; 5) коришћење језика и писама као елемената слободе изражавања народа и
народности и њихових културних специфичности; и 6) употреба језика и писама у општењу са
иностранством. Такође, по Уставу СФР Југославије су постојале три равноправне категорије језика у
службеној употреби од којих ниједан није издвојен као државни језик: 1) језици народа; 2) језици две
најбројније народности – албански и мађарски; и 3) језици осталих народности. Дакле, савезни Устав
није познавао категорију републичког језика. Коначно, мора се признати да је у свакодневном животу
Југословена улогу lingua communis играо српскохрватски (хрватскосрпски) језик који је и већини
Словенаца и Македонаца као и највећем броју националности био други матерњи језик у смислу језика
шире друштвене заједнице.
58 Уставно је регулисано на нивоу федерације да се границе СФР Југославије, или/и појединих
република/покрајина могу мењати само уз општу сагласност, тј. консензусом. Овај принцип је
примењен и у случају независности Босне и Херцеговине када су се политички представници Срба,
Хрвата и Муслимана пред сам почетак рата у тој републици договорили да се уставни положај ове
републике не може мењати без појединачне сагласности сваког од три конститутивна народа Босне и
Херцеговине. Међутим, политички лидери Муслимана и Хрвата из ове републике су без сагласности
српских колега организовали референдум о босанскохерцеговачкој независности у марту 1992. г., а
који су Срби бојкотовали.
32
специфичним именом, карактеристикама, обичајима, итд. У фокусу његовог

схватања је субјективно-емотивни карактер националне припадности.
Конорово мишљење у бити не побија вредност става Вука Ст. Караџића да
се “етничка”, тј. етнолингвистичка, припадност мора разлучити од “националне”, тј.
емоционалне, припадности.59 У овом контексту бих напоменуо да је било и оних
(Срба) који су 1991. г. у току “дубровачке кампање” Југословенске народне армије60
напомињали да би се становништво Дубровника након пар деценија живота у
оквиру Србије сигурно изјаснило на попису становништва да припадају српској
нацији, слично случају да се то исто становништво након више од пола века живота у
Хрватској (1939. г.–1991. г.) изјаснило као део хрватске нације. У овом контексту бих
напоменуо да је велики број српских филолога, географа, историчара и етнолога
(нпр. Стојан Новаковић, Јован Цвијић, итд.)61 у протекла два столећа полазио од
аксиоме да се народ/нација препознаје по свом језику, тј. сви који говоре истим
језиком (тј. међусобно разумљивим говором) припадају истој етнолингвистичкој
скупини која чини оделиту нацију/народ [Jelavich 1983, 613].
На Конорову дефиницију нације се надовезује Туђманов став о истом
проблему: “Nations…grow up in a natural manner…as a result of the development of all
those material and spiritual forces which in a given area shape the national being of
individual nations on the basis of blood, linguistic and cultural kinship” [Tuđman 1981, 13].
У основи овакве дефиниције нације стоји становиште да је то колективитет индивидуа
који поседује заједничку физичку супстанцу својствену само њима а која их стога
одељује од других колективитета (заједница) индивидуа. Уколико дефиниција нације
(као што је то овде случај) почива на расном, језичком или културном
критеријуму(има) тада је немогуће постићи грађанску равноправност у оквиру
националне државе (тј. оне државе која почива на аксиоми етнонационалног а не
територијалног суверенитета). Сам Туђман стога наглашава да је процес
етнонационалне хомогенизације неизбежан (што практично значи да Срби у
Хрватској морају да постану Хрвати); процес који подразумева у многим случајевима
и примену технологије лингвистичког инжењеринга, преименовања назива језика у
59 Другим речима, Конор тврди да се не може говорити о стварном постојању нације све док се та
група самоидентификује регионалним, племенским или породичним пореклом. У овом контексту је

вредно упознати се са приказом политике посрбљавања бачванских Буњеваца (у смислу да се почну
осећати припадницима српске нације) у [Černelić 1994]. У пракси језичке политике у првој Југославији
су Буњевци били у деликатној ситуацији јер су родом били икавци, римокатолички свештеници су им
наметали ијекавицу док су у школама учили углавном на екавици [Димић 1996–1997, III, 402].
Званично према попису становништва из 1921. г. на простору Бачке, Баната и Барање није било
Хрвата. Од Јужних Словена се спомињу само Срби (30%) и Буњевци (8%). Неки су истраживачи и
политичари стављали у исту народносну категорију Србе и Буњевце па је тако испало да ова
категорија сачињава 6% популације северног дела Војводине [Першин 1937; Димић 1996–1997, I, 552–
555]. Буњевци, који су одувек лавирали између српске и хрватске националне идеје и националног
самоодређења, су 1906. г. свој говорни језик назвали хрватско-српски [Танасић, 2000, 1165].
60 О дубровачкој војној кампањи види документарне снимке [Open Society Archives 304-16-38 и 304-16-
144].
61 За Цвијића се српски језик простирао од Трста до Солуна и Сереса. Фактички је Цвијић Хрвате
сматрао за део етнолингвистичког Српства [Jelavich 1983, 613–614]. У истом контексту, Стојан
Новаковић је хрватске књижевнике убрајао у западне писце или писце из западних крајева српског етноса
[Новаковић 1895]. И Цвијић и Новаковић су делили овакво мишљење јер су Хрвати од времена
Људевита Гаја преузели српски језик за свој књижевни и самим тим ушли у корпус српске
етнолингвистичке и културне заједнице.
33
јавној употреби, итд. У ову сврху, како то др. Туђман напомиње, дозвољена су и
геноцидна средства како би се успешно спровела политика етно-државне
хомогенизације и “коначног решења” мањинског питања [Tuđman 1990, 165–167].
Другим речима, према његовом мишљењу као повијесничара, историја је доказала да
су геноцидне радње (тј. етничко чишћење у најширем смислу те речи) неизбежне
како би се створила истински права национална држава на вишенационалним
просторима.62 Потпуни национални суверенитет подразумева неповредивост
државних граница и хомогенизацију становништва у оквиру тих граница.
Према Ернесту Гелнеру (E. Gellner), национализам производи нацију, а не
обрнуто, тј. другачије речено, индустријско друштво захтева формирање политички
хомогеног друштва које поседује заједничку политичку идеологију (између осталог и
осећај групне припадности у оквирима државних граница). Суштина Гелнеровог
става о стварању нације је у томе да се корени национализма налазе у
капиталистичкој (индустријској) подели рада [Gellner 1983; Gellner 1991]. Међутим,
ова формула се не може дословно применити у југословенском случају јер су у доба
формирања југословенских нација у XIX. веку друштва Јужних Словена била
предоминантно аграрна и патријархална, тј. недостајале су економско-индустријске
снаге које би ова друштва преобразиле у посебне нације у Гелнеровом смислу речи.
Неоспорно је да је само незнатан проценат горњих друштвених слојева
међу Јужним Словенима постао национално асимилован (нпр. мађаризован). Чак
шта више, познати су случајеви (нпр. Фаркаш-Вукотиновић) да су у време
националних препорода поједини већ делимично “асимиловани” припадници
горњих друштвених слојева прихватали национално осећање оног етноса коме су
изворно и припадали односно почели да се “деасимилују”.
Примењујући Гелнеров став – да је национализам политички принцип под
којим треба разумети борбу за изједначавање политичког јединства са националним
јединством [Gellner 1989, 13] – на социолингвистички аспект формирања српске и
хрватске нације долазимо до резултата који је истоветан са аксиомом (и захтевом)
румунског историчара Когалницеануа формулисаног у Академији у Јашију у
62 Генерал Сир Мајкл Роуз, командант Заштитних снага Уједињених нација у Босни и Херцеговини
1994. г. је написао: “It is impossible to over-estimate the significance of the violent history of the region that
had led to the emergence of a fanatical nationalism and hatred of other races” [Rose 1998, 4].
Сложеност проблематике вишенационалног и вишејезичког састава и подела екс-југословенског
друштва се може сагледати у чињеници да је на попису становништва 1991. г. званично било 28
етнонационалних категорија. Са социолингвистичке тачке гледишта број етнонационалних група се
није поклапао са понуђеним бројем језика. Четири југословенске нације су говориле истим језиком
пишући га са два писма, док су друге националне и етничке групе имале своје језике. Српскохрватски
и словеначки су били стандардизовани у писаној форми већ крајем XIX. столећа, македонски врло
брзо након Другог светског рата, албански крајем седме деценије прошлог столећа док се
цигански/ромски тек почео стандардизовати а влашки чак ни то остајући тако на дијалектолошком
нивоу развоја. Типологија језика етнонационалних мањина у односу на степен контаката са матичном
територијом би се могла свести на следеће четири категорије: 1) језици који су имали релативно близак
контакт са матичном државом и нацијом којој ти језици припадају (италијански, мађарски и албански).
Ови језици су стандардизовани по узору на матичне земље; 2) језици са слабим контактом са матичном
земљом (румунски и бугарски); 3) језици који нису били ни у каквом контакту са матичном земљом
(словачки, чешки, рутенски, украјински и турски); и 4) језици који или нису имали никакву
стандардну форму или се та форма тек почела формирати (влашки/аромунски/цинцарски и
цигански/ромски).
34
Кнежевини Молдавији 1843. г. да у оквире отаџбине улазе све оне територије на

којима се говори националним језиком.
Адам Смит (А. Smith) под феноменом национализма подразумева
својеврстан идеолошки покрет чији је главни циљ ства ање и затим очување
одређеног групног идентитета људске популације који прихвата тај идентитет и
самим тим постаје нација – категорија идентитета људског рода која има своје име,
заједнички мит и памћење о својој групности, масовну јавну културу, јединствену
економију као и заједничке обавезе и дужности за све своје припаднике [Smith 1996,
359]. Сходно томе, додао бих, да је национални идентитет производ групног
историјског искуства одређене људске популације. У том контексту, термини
“Хрвати” и “Срби” су сигурно постојали у средњем веку у смислу Смитове ethnie
[Smith 1986] али је требало да прође неколико столећа да се ови термини поистовете
са модерним значењем термина нација.
У конкретном југословенском социолингвистичком случају главни проблем
на релацији нација–језик–држава је био у томе, како је то пластично приказао
хрватски делатник Игор Мандић, да се “не може очекивати од домаћина да у својој
кући, због гостију, хода на прстима” (цитат према [Брборић 2000, 63]), или у
политичком смислу, како је то југословенски председник Јосип Броз Тито (1892.–1980.
г.) изјавио 27. маја 1945. г. у Љубљани поводом проблема уједињења корушких
Словенаца са Словенијом: “...mi tražimo da svatko bude gospodar u svojoj kući...” (цитат
према [Ridley 2000, 295]).63
Једна од маркантних карактеристика “решења” националног питања у
бившој Југославији, и у сваком случају социолингвистички феномен јединствен у
читавој Европи па и шире, је била та што је једним језиком (српскохрватским односно
хрватскосрпским) говорило четири нације у истој држави. Да једна нација у истој
држави може говорити (и писати са) два или више језика је познато – нпр.
Швајцарци, Канађани или Норвежани. Исто тако се зна да има више нација које
говоре и користе за књижевни исти језик – нпр. све латиноамеричке нације шпанског
говорног подручја, или Португалци и Бразилци, или Британци, Ирци и Американци
и Аустралијанци, итд. Али да у оквиру исте државе четири нације говоре и пишу
једним те истим језиком је био и остао особит “југословенски феномен”.
До овог феномена је дошло стога што је лингвистичка, историјска и
филолошка наука у СФР Југославији (преузимајући коминтерновски модел
националног одређења Јужних Словена) прокламовала да је народни језик Срба,
Хрвата, Муслимана и Црногораца – један језик. Међутим, свака од ових
етногрупација је проглашена у исто време за оделите нације, тј. фактички народе.64
63 Ова фамозна Мандићева опаска је иначе изречена поводом озакоњења хрватског књижевног језика у
СР Хрватској 1972. г./1974. г. као (стандардног) језика у јавној употреби.

Што се тиче Корушке, југословенска војска је два пута у прошлом веку (1918. г.–1919. г. и 1945. г.)
покушала да Јужну Корушку припоји Југославији. Међутим, има индиција да су југословенске власти
и 1939. г. вршиле војне припреме за уједињење Јужне Корушке са Југославијом. Наиме, по сведочењу
Милована Ђиласа, мобилизација у Југославији која је проглашена септембра 1939. г. након немачког
напада на Пољску и француско-британске објаве рата Берлину је имала за циљ да након брзог слома
Немачке доведе југословенске трупе у Корушку и уједини бар јужне делове ове аустријске провинције
са Краљевином Југославијом [Ђилас, 587–592].
64 “Комунисти тврде да постоји српски, црногорски, босански и македонски народ. Ова комунистичка
теза нетачна је и апсурдна. Ако су наше (српске – примедба В. Б. С.) земље некад биле разједињене, то
35
Тако се дошло до асиметричног одступања од општеприхваћеног правила у

Централној, Источној и Југоисточној Европи да се народносна припадност одређује
према говорном језику – правила које је у основним цртама и са малим одступањима
важило и у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (1918. г.–1929. г.) и у Краљевини
Југославији (1929. г.–1941. г.) а којим је установљено да је народни језик Срба и Хрвата
(па чак једно кратко време након увођења Шестојануарске диктатуре 1929. г. и
Словенаца) исти65 па се стога званично радило о једном (српско-хрватско-
словеначком) троплеменом народу66 који говори једним (истим) језиком
(српскохрватским или српскохрватско-словеначким) са дијалекатским разликама.67
Стога, црногорска, муслиманска и македонска нација68 нису ни биле признате јер су
званично припадници ових касније оформљених нација говорили исти језик као и
Срби и Хрвати (односно Срби, Хрвати и Словенци).69 Такав став је потврдила и прва
није било вољом народа већ силом освајача. И после века и по борбе за националну државу и народно
јединство, јавља се комунистички покрет који тежи да нас (Србе – примедба В. Б. С.) распарча и да нас
тиме уназади за векове” [Комунистичке тезе о српском народу 1944].
65 Став да је језик Срба и Хрвата исти је прихватила и власт социјалистичке Југославије. У основи,
оваква идеологија је базирана на тезама илирског покрета из прве половине XIX. столећа [Carmichael
2000, 237].
66 Од свих јужнословенских научника ову идеју је највише подржавао српски географ Јован Цвијић.
Званични (југословенски) политички програм србијанске владе из децембра 1914. г. (Нишка декларација)
је управо почивао на оваквој идеји о етнолингвистички истом (српскохрватско-словеначком) народу,
али који је услед различитих историјских и културних услова развоја остао “племенски” раздељен.
Овакав “етнички унитаризам”, сликовито представљен у изразу о “троименом народу”, је такође
усвојен као званични идеолошко-политички програм југословенског уједињења од стране
Југословенског одбора (састављеног углавном од хрватских емиграната из Аустро-Угарске) у Риму
(децембар 1914. г.), као и од стране потписника Крфске декларације (представници Југословенског
одбора и србијанске владе) од 20. јула 1917. г. када је између осталог усвојено да ће “обе азбуке”
(латиница и ћирилица) бити равноправне у јавној употреби у заједничкој српскохрватско-словеначкој
држави [Šišić 1920, 97; Trifunovska 1994, 141–142].
Идеју о етнолингвистички истом народу са племенским разликама су подржали и југословенски
исељеници у САД-а на свом конгресу у Чикагу марта 1915. г. Што се тиче писма, истакао бих Гајево
мишљење да је управо азбука изворно словенско писмо док је абецеда општеевропско [Proglas 1840].
67 У првој Југославији су постојала два књижевно-стандардна језика: словеначки и српскохрватски.
Кати Кармишел (Cathie Carmichael) напомиње да су сви јужнословенски језици веома слични и да се
стога лако могу ујединити у један јединствени језик [Carmichael 2000, 223]. Чак шта више, било је
случајева у савременој историји да се покушавало са стварањем свесловенског коине, као нпр. међу
словачким, српским и словеначким металским радницима у Минесоти (САД) [Paternost 1976].
Према енглеском путнику Јеремији Мајлсу (Jeremiah Milles) из 1737. г. сви словенски језици су били
слични један другом тако да се могло говорити о једном словенском језику са регионалним
дијалектима или идиомима: “The language of the Croatians is the Sclavonick somewhat corrupted, but
there is very little difference between them. The great extent of this language is something surprising. For it is
talked not only here likewise in Bosnia, Servia, Albania, Dalmatia, Moldavia, Wallachia, Bulgaria, in great
parts of Hungary, Bohemia, Poland, Russia and (if one may believe travellers) in Tartary, and almost as far as
China: and all these different countries have only so many different idioms of the original language” [Milles
1737].
68 Након Балканских ратова па све до пропасти прве Југославије српски политичари и научници су
користили термин Јужна Србија за онај део географске Македоније који је ушао у састав Краљевине
Србије 1913. г. [Allcock 2000, 219].
69 Идеју о етнолингвистичком јединству већине, па чак и свих, Јужних Словена су прихватиле вође
националних покрета Срба и Хрвата у XIX. веку у време када се огроман део тих народа налазио под
страном влашћу. Ова идеја је имала пре свега политичку улогу збијања и уједињења националних
редова ради њиховог ослобођења. Када је то ослобођење дошло ефикасност ове идеје није више била
36
граматика српскохрватског језика, спонзорисана од стране државе, из године 1926

[Принце 1929, ix]. Исто тако, Александар Белић је још 1905. г. тврдио да говори
македонских Словена припадају јужним дијалектима српског говора [Белић 1905].70
Сложеност стандарднојезичке проблематике у светлу националног
одређења данашњих Хрвата, Срба, Црногораца и Муслимана/Бошњака се може
сагледати у чињеници да се њихов стандардни језик у последња два столећа
различито називао. Код Хрвата је још од XIX. века постојала пракса да назив за
књижевно-стандардни језик буде двочлан – хрватски или српски (због присуства
великог броја Срба у Троједној Краљевини Далмацији, Хрватској и Славонији), али
исто тако и једночлан – хрватски, док се језик у независним државама Србији и Црној
Гори називао искључиво једночланим именом – српски.71 У Босни и Херцеговини
након аустроугарске окупације 1878. г. па до уједињења 1918. г. језик у јавној
употреби се називао хрватски, босански и земаљски, а у заједничкој држави Краљевини
Срба, Хрвата и Словенаца (Члан 3.-и Устава од 28. јуна 1921. г.) и Краљевини
Југославији (Члан 3.-и Устава од 3. септембра 1931. г.) стандардни језик се званично
називао српско-хрватско-словеначки [Устави и владе...1988, 249; Димић 1996–1997, III,
382], али неформално најчешће само као српскохрватски.72 У оквиру обновљене
(социјалистичке) Југославије, у НР Хрватској су се у почетку употребљавали Хрватски
правопис Ивана Броза из 1892. г. као и Правопис хрватскога или српскога језика
Драгутина Боранића из 1921. г. (1951. г. је изашло десето издање). Стандардни језик је
именован као хрватски или српски. У исто то време је у НР Босни и Херцеговини
стандардни језик именован као српски или хрватски и касније као српскохрватски, док
преко потребна па се јављају све учесталија истицања етнолингвистичких разлика – тенденција која је
коначно и довела до политичког распада заједничке државе.
70 Срби су полагали право на Македонију, тј. својатали македонске Словене из Вардарске Македоније
као Србе, не само на основу лингво-филолошких критеријума већ и на основу народних обичаја. Тако
су српски интелектуалци тврдили да је слављење славе (још прехришћанског славља када породица
обележава дан свог светитеља-заштитника) искључиво и типично српски. Тако: “где је слава, ту је и
Србин” [Соколовић 1894, 32]. Слично овом слогану, председник странке Српски покрет обнове – Вук
Драшковић је још пре почетка оружаних сукоба на тлу СФР Југославије избацио 1986. г. слоган: “Srbija
je bila, jese i biće gde su god srpskie jame, srpska vešala i srpski grobovi!” [Vjesnik, 2. 09. 1986; Magaš, Žanić,
2001, 346] као основни принцип за одређивање граница уједињене државе Срба.
71 Лично схватам термин Црногорство као историјски израз српског искуства на територији Црне Горе.
Дакле, однос Срба и Црногораца је културно-историјски исти као и однос Немаца и Аустријанаца. У
Одлуци Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 26. новембра 1918. г., којом је
прокламовано сједињење Црне Горе са Србијом стоји: “Српски народ у Црној Гори једне је крви,
језика, једне вјере и обичаја као и народ који живи у Србији и другим српским земљама; диче се
заједничком славном прошлошћу, имају заједничке идеале, заједничке народне јунаке и заједничка
страдања”. О етничком и националном бићу Црногораца видети у [Glomazić 1988].
72 У државним органима прве Југославије су се за званични језик у администрацији користили и
термини народни језик, службени језик и државни језик. Сви административни послови су вођени на том
језику тако да је његово учење у школском систему (или ван њега) националних мањина било
неопходно за њихово интегрисање у југословенско друштво али и за легалну политичку борбу ради
заштите мањинског положаја и културно-политичких права. Тако нпр., Југословенски Мађари су
тридесетих година у потпуности прихватили захтев грофа Бетлена, мађарског премијера, да се
државни језик мора учити ”као најбоље средство за тешку борбу, која има да се води са владајућим
народима“ [Димић 1997, II, 82].
37
се у НР Србији и НР Црној Гори све до Новосадског договора 1954. г. усталио назив

српски а након договора српскохрватски.73
До Новосадског договора на српскохрватском подручју не само да је постојала
неуједначеност у називу језика већ и у његовом правопису. Тако је варијанта
Белићевог правописа из 1930. г. коришћена у НР Србији и НР Црној Гори, у НР Босни
и Херцеговини се користио правопис Јована Вуковића (ученика А. Белића), а у НР
Хрватској нешто прерађен Боранићев правопис. Тако је испало да су у првој
послератној деценији Црна Гора и Босна и Херцеговина по питању правописа биле
тешње повезане са Србијом него са Хрватском.
Након 1954. г. по први пут у историји Јужних Словена дошло је до издавања
формално заједничког правописа74 за све говорнике српскохрватског језика у издању
двеју матица: Матице српске у Новом Саду (Правопис српскохрватског књижевног језика
са правописним речником, 1960), писан ћирилицом и екавицом и Матице хрватске у
Загребу са истим насловом и са истом годином издања али штампаним латиницом и
ијекавицом.75 Међутим, овим правописом је уређен само један део сложене
стандарднојезичке материје али није ни покушано нпр. да се изради заједничка
стручна и научно-техничка терминологија.
Оваква званично заједничка језикословна политика је трајала само до 1967.
г. када долази од стране хрватских културних и стручних радника до промовисања
хрватског књижевног језика односно до 1969. г. када престаје након израде трећег тома
заједничко издавање речника српскохрватског (хрватскосрпског) језика.76 Од тада па
све до распада СФР Југославије говорници формално јединственог српскохрватског
језика више нису били обухваћени јединствено планираном и спровођеном језичком
политиком. Овакво стање ствари у југословенској социолингвистици српскохрватског
језика, која је све више и више наглашавала тзв. “варијантне разлике”77 (али исто тако
и стварала нове и апсолутизовала већ постојеће) истог језика је наговештавало и
постепен али сигуран процес државне дезинтеграције.78 У социолингвистичком
73 Договор је потписан након састанка југословенских књижевника и језичких стручњака од 8. до 10.
децембра а сазван је формално на иницијативу Летописа Матице српске. Донето је укупно десет
закључака а текст договора је потписан од стране деведесет најистакнутијих књижевника, лингвиста и
јавних и политичких радника из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије. Иначе, овим
договором је на неоправдан начин Вуково јужно наречје проглашено за западно.
74 До идеје о правописном договору је дошло након анкете коју је спровела Матица српска 1953. г.
(Анкета о питањима српскохрватског језика и правописа) на којој се највећи број анкетираних изјаснио за
заједнички правопис али без укидања екавско-ијекавске подвојености, тј. за задржавање двојаког
исписивања и изговарања јатовског рефлекса, као и за равноправну употребу оба писма, израду
заједничког речника и стручне терминологије. Нови заједнички правопис из 1960. г. је углавном
заснован на Боранићевом правопису.
75 Овај лингвистички подухват је престао да функционише након Загребачког споразума из 1969. г.
76 Овај речник је завршила само Матица српска 1976. г. (са издавањем шестог тома) док је Матица
хрватска отказала 1971. г. све заједничке лингвистичке и филолошке пројекте.

77 Теорија о варијантности једног те истог стандардног језика је настала у оквиру англистике након
Другог светског рата како би се објасниле све приметније разлике измађу говорника у Британији и
њеним бившим колонијама (видети нпр. [Quirk, Greenbaum, Leech, Jan, 1974; Strevens 1978]). Кључна
тачка ове теорије је у томе да је нпр. америчкоенглески језик препознатљив и различит али је он ипак
само варијанта енглеског језика.
78 Један од првих заговорника стварања национално уједињене државе на рушевинама бивше
Југославије је био Добрица Ћосић који је још на 14. седници ЦК СК Србије у мају 1968. г. наговестио да
Срби, као и сви остали народи Југославије, имају право да живе у уједињеној националној држави у
38
смислу се дошло дотле да се тврдило да српскохрватски (хрватскосрпски) језик није

нормалан стандардни језик јер се он ипак иако јединствен код у пракси не може
реализовати као јединствен текст. Зато тај стандардни језик може да буде схваћен
само као апстрактни модел, који на крају крајева даје два одвојена стандардна језика
(види нпр. [Brozović 1978, 18; Brozović 1979–1980, 52]). Тако се долази до закључка да се
у оквиру простора српскохрватског (хрватскосрпског) језика може “стандардно”
говорити или писати само једном од конкретних варијанти али не и конкретним
језиком, јер се прихвата теза да је само варијанта конкретан језик.
Треба нагласити да је штокавски језички дијасистем основа за формирање и
разрађивање ових “конкретних стандардних језика”, којих према Војиславу
Никчевићу има онолико колико има југословенских социјалистичких република у
којима је српскохрватски (хрватскосрпски) језик званичан – црногорски (за Црну Гору),
босански или босанскохерцеговачки (за Босну и Херцеговину), хрватски (за Хрватску) и
српски (за Србију) [Овдје 1984].
Чињеница да су се Срби, Хрвати, Муслимани и Црногорци коначно
формирали као оделите нације утицала је и на стварање разлика у њиховом језичком
стандарду како у лексици, морфологији тако и у синтакси, стилистици, итд.
Међутим, оваква “варијантизација” или “поларизација” са чисто лингвистичке тачке
гледишта није довела и до стварања (у лингвистичком смислу) неколико оделитих
језика, али се на крају показало да са социолингвистичке тачке гледишта ипак јесте.79
Политику потенцирања на малим разликама у српскохрватском језику је један
истраживач назвао “нарцизмом малих разлика” (“the narcissism of minor differences”)
[Judt 1994, 44].
Југословенски устави из 1974. г. користе термин народ у смислу нација, а
термин народност уместо светски прихваћеног термина етничка/национална мањина
што је практиковано пре свега из психолошких обзира али исто тако и правних јер
званично у бившој Југославији није постојала диференцијација на линији већина-
мањина обзиром да овакве законске категорије нису уставно ни постојале. Из овога
произилази да припадници ни једног југословенског народа нису могли бити ни у
једној од југословенских република или у аутономним покрајинама третирани као
народност, тј. као национална мањина. У том контексту, једна од посебности
социолингвистичке ситуације СФР Југославије је та да се на овом простору није
формирала једна јединствена нација али јесте један језик којим се користило више
нација. Тај један језик је ипак путем политике различите стандардизације постао
изузетно важан фактор у процесу стабилизовања различитих националних свести, тј.
случају распада СФР Југославије, наглашавајући у исто време да процес националног уједињења на
Балкану још увек није окончан [Komunist 1968, 111; Budding 1997, 415; Privitera 1998, 131]. О Ћосићевим
ставовима о српском националном питању видети у [Ћосић 2002].
79 Стога је нпр. било правилније, са филолошке и лингвистичке тачке гледишта, за југословенске
Муслимане користити термин Муслимани српскохрватског језика од термина босанскохерцеговачки

Муслимани. Као прво, Муслимана у компактним масама има и ван Босне и Херцеговине – у
србијанском и црногорском делу Санџака (Старе Рашке). Као друго, сви Муслимани, и они у Босни и
Херцеговини и они ван ње, говоре истим језиком, којим су у бившој Југославији говорили и Хрвати,
Срби, Југословени и Црногорци, а који се називао – српскохрватски (хрватскосрпски).
39
у креирању оделитих националних интеграција, његових говорника.80 Тако се дошло

до маркантне “феноменалности” српскохрватског (хрватскосрпског) језика: он је био
један али није био јединствен.
У савременој западној (превасходно англосаксонској и франкофонској, али
не и немачкој) социолошкој науци о теоријама нације и национализма преовлађује
став да термин нација подразумева јединство народа и државе. У том контексту, Ерик
Хобсбоум је изричит да држава ствара нацију а не нација државу [Hobsbawm 1990, 10].
Међутим, оваква његова формулација односа државе и нације одговара
западноевропској, франкофонској и англо-америчкој историјској пракси и тренутној
ситуацији али не и на просторима Централне, Источне и Југоисточне Европе где је
примењен управо обрнут принцип да територијално распростирање нације (тј.
етнолингвистичке групе) треба да одреди и физичке границе националне државе.81
Управо овај “анти-Хобсбоумски” принцип је и довео југословенске народе до
грађанског рата 1991. г.–1995. г. који се може схватити као последица стварања
независних држава на тлу руиниране Југославије у којима су постојале велике
скупине националних мањина других југословенских нација.
Дезинтеграција Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
(СФРЈ). У циљу олакшавања читања главног дела текста ове монографије треба
приказати сумарну хронологију најважнијих културно-филолошко-политичких
збивања која су довела до декомпозиције југословенске државности, као и најбитнија
политичка збивања из доба грађанског рата који је последично уследио након тога.
1967. г. донета Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика
1967. г. Предлози за размишљање српских лингвиста и филолога
1967. г. изашао незванични Хрватски правопис
1968. г. масовне шиптарске демонстрације на Космету
1968. г. хрватски академик Људевит Јонке тврди на славистичком конгресу у
Прагу да ијекавица припада само хрватском а екавица само српском књижевном
језику
1968. г. захтев групе српских лингвиста и филолога за заштиту културних и
језичких права и идентитета Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини
1969. г. Загребачки споразум
1970. г. Исламска Декларација Алије Изетбеговића у којој се залаже за
исламизацију југословенских муслимана
1971. г.–1972. г. Хрватско пролеће
1971. г. Матица хрватска отказује све заједничке (хрватско-српске или
југословенске) лингвистичке и филолошке пројекте
80 Данас се Јужни Словени деле у седам нација од којих је шест живело у бившој Југославији. Тих седам
нација (народа) користе данас шест стандардних језика али у доба СФР Југославије користили су само
четири.
81 Да је појам нације шири од појма државе показују и следећа два примера. У Члану 5.-ом Устава
Републике Словеније из 1991. г. стоји да Словенци који немају словеначко држављанство могу имати
посебна права и повластице у Републици Словенији. На изборима у Републици Хрватској 1990. г. и
1992. г. су учествовали и они етнички Хрвати који нису имали нити југословенско, нити хрватско
држављанство (тзв. дијаспора). Многе источноевропске државе су укључиле у своје нове Уставе и
одредницу да се држава има старати о заштити своје нације која живи ван њених граница (нпр. Устав
Републике Литваније из 1992. г.).
40
1974. г. доношење нових устава (савезни, републички и покрајински).

Kонфедерализација југословенске федерације
1981. г. масовне антисрпске и антијугословенске шиптарске демонстрације на
Космету
1986. г. Меморандум САНУ (“Криза југословенске привреде и друштва” и
“Положај Србије и српског народа”). У септембру исте године лист Вечерње
новости објављује делове недовршеног текста меморандума са оценом да он
позива на “братоубилачки рат и ново проливање крви”. Овај меморандум је
искоришћен у пропагандне сврхе словеначке и хрватске сепаратистичке
машинерије да оптуже српску страну за почетак распада Југославије и стварање
тзв. Велике Србије од Ђевђелије до Карловца
1987. г. (април) посета Слободана Милошевића Косову и Метохији и његов
говор косовскометохијским Србима у Косову Пољу
1987. г. (23.–24. септембар) Осма седница ЦК СКС на којој Милошевић
преузима потпуну контролу над републичком партијском организацијом и самим
тим и над СР Србијом
1988. г. суђење тројици словеначких новинара и једном капетану ЈНА у војном
суду у Љубљани
1988. г. Јогурт револуција – промена покрајинских власти у Војводини
политичком гарнитуром оданом С. Милошевићу
1989. г. (10. јануар) Жута греда - промена републичких власти у Црној Гори
промилошевићевском политичком гарнитуром
1989. г. (фебруар) штрајк шиптарских рудара, студената и радника на Косову и
Метохији
1989. г. (28. фебруар) демонстрације Срба у Книну у циљу давања подршке
косметским Србима
1989. г. (28. март) проглашен нови Устав СР Србије
1989. г. (17. јун) на тајном скупу основана Хрватска демократска заједница (ХДЗ)
у Загребу са Фрањом Туђманом као председником
1989. г. престанак рада Савеза књижевника Југославије
1989. г. (28. јун) прослава 600-годишњице Косовске битке на Газиместану
1989. г. (август) Хрватски Сабор доноси “Закон о језику” у којем се српски језик,
као језик српског народа у Хрватској, више не спомиње
1989. г. (1. децембар) неодржан “Митинг истине” у Љубљани
1989. г. (6. децембар) С. Милошевић изабран за председника СР Србије
1990. г. (20.–22. јануар) 14.-ти (ванредни) конгрес СКЈ у Београду који
словеначка и хрваћанска делегација напуштају
1990. г. (17. фебруар) у Книну основана Српска демократска странка (СДС) са
Јованом Рашковићем као председником
1990. г. (24. фебруар) у Загребу одржана Прва општа скупштина ХДЗ-а на којој
преовлађују крајњи националисти
1990. г. (4. март) на Петровој Гори одржан митинг Срба
1990. г. вишепартијски избори у свим југословенским републикама на којима
побеђују националне и националистичке странке или страначке коалиције
(савези)
41
1990. г. (26. мај) основана у Сарајеву (муслиманска) Странка демократске акције

(СДА) на челу са Алијом Изетбеговићем
1990. г. (27. јун) одлука српских власти у Книну да оснују Заједницу општина
Северне Далмације и Лике са српском већином
1990. г. (5 јул) србијанска Народна скупштина прогласила укидање владе и
скупштине АП Космета
1990. г. (12. јул) у Сарајеву основана СДС са Радованом Караџићем на челу
1990. г. (25. јул) у Србу у Лици велики митинг СДС-а
1990. г. (17. август) почела Балван револуција Срба у Книнској Крајини
1990. г. (18. август) у Сарајеву основана ХДЗ Босне и Херцеговине на чије чело
убрзо стаје Стјепан Кљуић
1990. г. (19. новембар) у Београду основан Савез комуниста – Покрет за
Југославију
1990. г.–1992. г. донети устави новопроглашених независних држава на тлу
бивше СФР Југославије. Уставни национализми (државни суверенитет припада
једној нацији)
1991. г. (28. фебруар) Српско национално вијеће Српске аутономне области
Крајина усваја Декларацију о одвајању од Хрватске. САО Крајина остаје у оквирима
Југославије са Србијом и Црном Гором и српским народом у Босни и Херцеговини
као и са свим другим народима и народностима који желе да живе у заједничкој
Југославији
1991. г. (15. март) проглашена независна САО Крајина у Книну
1991. г. (1. април) руководство САО Крајине донело одлуку о уједињењу САО
Крајине и Србије
1991. г. (25. јун) парламенти Словеније и Хрватске прогласили суверенитет и
независност својих држава
1991. г. (27. јун–7. јул) оружани сукоб ЈНА и ТО Словеније
1991. г. (12. септембар) СДС прогласила у Требињу оснивање Српске аутономне
области Источне Херцеговине
1991. г. (25. септембар) ОУН изгласала Резолуцију 713 којом се уводи
међународни ембарго на извоз наоружања и ратног материјала у све републике
СФР Југославије
1991. г. (14.–15. октобар) Скупштина Босне и Херцеговине изгласала Декларацију
о Босни и Херцеговини као сувереној и недељивој држави у којој живе нације са
равноправним статусом
1991. г. (24. октобар) српски делегати из Скупштине Б-Х формирали
Скупштину српског народа Б-Х
1991. г. (9.–10. новембар) српски народ у Б-Х се на референдуму определио да
остане у Југославији заједно са свим другим народима који то желе
1991. г. (17. новембар) Народно Собраније Македоније усвојило нови Устав
којим се Република Македонија декларише као независна и суверена држава
1991. г. (18. новембар) у Грудама проглашена Хрватска заједница Херцег-Босна
као “политичка, културна, економска и територијална целина” хрватског народа
у Б-Х а која је била састављена од 38 општина у којима су Хрвати чинили већину
или пак у којима је ХДЗ Б-Х добио већину на изборима, са центром у Мостару
42
1991. г. (19. децембар) проглашена Република Српска Крајина као независна

држава са центром у Книну
1991. г. (21. децембар) Скупштина српског народа у Б-Х усвојила одлуку да се
формира Српска Република Б-Х
1992. г. (9. јануар) проглашена Српска Република Б-Х са изјавом Р. Караџића да
“јединствена Б-Х више не постоји”
1992. г. (15. јануар) ЕУ признала независност Словеније и Хрватске и позвала Б-
Х да организује референдум о независности и суверености
1992. г. (3. март) Влада Б-Х прогласила независну Б-Х
1992. г. (24. март) Скупштина српског народа Б-Х на Палама прогласила одлуку
о независности Б-Х за неважећу
1992. г. (27. март) формално основана Српска Република Б-Х
1992. г. (28.–29. март) у Сарајеву организован конгрес српских интелектуалаца
(око 500 учесника) о судбини Б-Х. Већина се заложила за поделу Б-Х на етничкој
основи. У званичној Декларацији се наглашава да је за Б-Х једино решење њено
формално јединство засновано на подели на три или две етно-политичке целине
од којих би једна сигурно била суверена српска политичка јединица
1992. г. (6. април) ЕУ признала независност Б-Х
1992. (27. април)–2003. г. постојање Федеративне Републике Југославије
1992. г. (30. мај) Савет безбедности ОУН донео Резолуцију 757 којом се уводи
трговачки ембарго и економске санкције против ФР Југославије
1992. г. (12. август) Српска Република Б-Х променила име у Република Српска
1993. г. Влада Републике Српске прогласила екавицу за службени изговор у
Републици Српској
1993. г. референдумом усвојен национални назив Бошњаци за
босанскохерцеговачке муслиманске вернике
1993. г. (25. мај) Савет безбедности ОУН усвојио Резолуцију 827 којом се оснива
Међународни суд за ратне злочине на територији бивше Југославије са седиштем
у Хагу
1993. г. (30. мај) Сабор Републике Хрватске признао политички суверенитет и
територијално јединство Републике Босне и Херцеговине
1993. г. (15.–16. јун) С. Милошевић и Ф. Туђман се договорили о подели Б-Х на
“три национално-уставне целине” које би заједно чиниле слабу конфедерацију Б-
Х
1993. г. (20. јун) представници ЕУ изјавили да се територијални интегритет Б-Х
мора поштовати
1993. г. (9. јул) Председништво Б-Х одбило предлог Срба и Хрвата да се Б-Х
прогласи за државну конфедерацију састављену од три републике (српске,
хрватске и бошњачке)
1993. г. (28. август) у Грудама Хрватска Заједница Херцег-Босна преименована у
Хрватску Републику Херцег-Босну као држава Хрвата у Б-Х са Мостаром као
главним градом и Мате Бобаном као председником
1993. г. (7. септембар) Сабор Републике Хрватске признао Хрватску Републику
Х-Б као једну од могућих политичких решења за признавање суверенитета
хрватском народу у Б-Х
43
1993. г. (27. септембар) Фикрет Абдић, члан Председништва Б-Х, прогласио

Аутономну Област Западне Босне која не признаје власт централних државних
органа у Сарајеву
1994. г. (18. март) споразум о формирању Федерације Б-Х потписан у
Вашингтону којим се завршава хрватско-бошњачки рат (почео маја 1993. г.)
1994. г. (13. мај) Контакт Група (САД, Велика Британија, Русија, Немачка и
Француска) донела принципе на основу којих ће се извршити унутрашња подела
Б-Х: 51% териториј Б-Х припада бошњачко-хрватској Федерацији Б-Х а 49%
Републици Српској
1994. г. (13. јул) С. Милошевић прихватио план Контакт Групе. Република
Српска одбила план. ФРЈ увела санкције против Републике Српске
1994. г. (18. јул) Влада Федерације Б-Х прихватила план Контакт Групе
1994. г. (9. децембар) Генерална Скупштина ОУН изгласала резолуцију којом се
признаје неповредивост граница Републике Хрватске а територије у оквиру
Републике Српске Крајине су проглашене као “окупиране”
1995. г. (30. јануар) обелодањен План З-4 којим би формално РСК постала
држава у држави у оквиру Републике Хрватске. РСК одбила план
1995. г. (31. март) Истекао мандат УНПРОФОР-а у Хрватској
1995. г. (8. септембар) министри спољних послова Хрватске, Босне и
Херцеговине и Федералне Републике Југославије, под покровитељством Контакт
Групе, постигли договор у Женеви да Б-Х међународно буде третирана као једна
држава али са унутрашњом територијалном (административном) поделом на
Федерацију Б-Х (51%) и Републику Српску (49%)
1995. г. (1.–21. новембар) преговори око коначног решења кризе у Б-Х у
америчкој ваздушној војној бази у Дејтону који су завршени Дејтонским споразумом
1995. г. (14. децембар) у Паризу А. Изетбеговић, Ф. Туђман и С. Милошевић
формално потписали Дејтонски споразум којим се завршава војно-политички
распад бивше Југославије.82
82 О распаду Југославије види у [Sotirović 2013a].
44
Немачка етнонационална мапа Краљевине Југославије из 1940. г.
45
2. ИЈЕКАВИЦА, ИКАВИЦА, ЕКАВИЦА И

ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Ово поглавље се бави проблемом односа три изговора штокавског

дијалекта (ијекавице, икавице, екавице) према идентитету српског националног
језика. Ово питање односа три изговора штокавског дијалекта (тј. језика), а нарочито
(и)јекавског и екавског, према етнолингвистичком идентитету Срба и њиховом
стандардизованом и књижевном језику представља један од главних проблема које
треба решити у србистици и српској филологији данас.
Проблем статуса екавског и ијекавског изговора у књижевном језику Срба је
од почетка XIX. века почео да заокупља изузетну пажњу српских филолога.83 Овај
проблем је у последње две стотине година разматран и покушаван на буде решен
како на чисто научним тако и на чисто политичким основама а у многим случајевима
комбинацијом науке и политике.
Наведени проблем је, историјски посматрано, први покушао да реши Вук
Стефановић Караџић (1787. г.―1864. г.) на почетку XIX. столећа у својим напорима да
промовише народни језик Срба (тј. језик “свињара и говедара”) за књижевни језик
свих Срба ма где они живели, ма које вере били и ма којим изговором говорили и
писмом га писали (о овоме видети у [Караџић 1814; Попов 1882; Караџић 1894–1896;
Стојановић 1924; Поповић 1972; Историја српског народа 1981, V/2, 322–415; Караџић
1985а, 158–213, 235–252]). Караџић је сматрао да се српски говорни језик састоји од три
варијанте изговора старословенског вокала “јат”: у свом делу Писменица српског језика
из 1814. г. он је разликовао код Срба три изговора овог гласа и то екавско (као
источно), икавско (као западно) и ијекавско (као јужно).84 Тада је Вук тврдио да су му сва
три наречја српског говорног језика подједнако драга,85 али је врло брзо дао предност
ијекавици из следећих разлога: зато што је 1) њом написана најславнија српска
народна епика; 2) исто тако и славна дубровачка ренесансна и барокна књижевна
традиција;86 3) зато што је сматрао да је ово наречје чисто српско; и 4) зато што се у
ијекавици боље испољавају значењске разлике између речи. Ови главни разлози су
коначно навели Вука да се 1845. г. експлицитно изјасни да се ијекавица прогласи
главним српским наречјем у књижевности.
Поштујући ово Вуково мишљење у највећем броју српских земаља се све до
краја XIX. столећа користила у књижевности ијекавица а и велики број српских
националних организација (као на пример “Уједињена омладина српска”) и
83 Овде се ради о две ортоепије у изговору рефлекса некадашњег прасловенског гласа јат код Срба: на
ону бројно већу (екавску) и на ону бројно мању (ијекавску). Ипак, сви ијекавски говорници који се
изјашњавају као Срби покривају бројно скоро исту величину популације као и говорници словеначког
и македонског језика узети заједно.
84 Александар Белић је на почетку своје филолошке каријере ијекавско наречје означавао као зетско-
босански дијалект [Белић 1905].

85 Вук се повремено користио и екавицом поред ијекавице у првој фази свога филолошког рада.
86 Говор дубровачке регије, као и језик писаних архивалија на словенском језику, је одувек био
штокавско-(и)јекавског изговора, тј. источнохерцеговачког типа [Ивић 1990, 93].
46
појединаца87 се залагао за ијекавицу у јавној употреби или бар у књижевности као

уједињујућем српском изговору. Касније је ова источнохерцеговачка ијекавска
основица српског књижевно-стандардног језика проширена елементима из
шумадијско-војвођанско екавских говора.
У време реформе српског књижевног језика од стране Вука Ст. Караџића88
језик његовог завичаја (јадарска ијекавштина у Тршићу у Западној Србији) 89 који је он
узео као основу за своју реформу (а који је био исти језик као и у Источној
Херцеговини одакле су Вукови преци дошли у Западну Србију) је трпео одређени
утицај суседне екавице али је и даље остао у основи ијекавски. 90 Ипак, дошло је
временом до промене у ијекавском изговору дугог “јата” у области Тршића управо
под утицајем екавице.
Ијекавски изговор је Вук форсирао као најбољу варијанту за књижевни
језик Срба иако се формално залагао за равноправност у употреби како ијекавице
тако и екавице у пракси. Интересантно је да Берислав М. Николић сматра да је један
од разлога за Вуков анимозитет према екавици био и тај што су водећи противници
његове језичке реформе (Милован Видаковић, митрополит Стеван Стратимировић и
Јован Хаџић [Милош Светић])91 били изворни екавци [Николић 1985, 246–247]. У
сваком случају, географски посматрано, (Западна) Србија (тј. област Тршића) је била
родно место Караџићевог стандардног језика за Србе, али је у ширем културно-
87 На пример, чувени филолог, историчар, јавни радник и политичар, Стојан Новаковић, је писао
ијекавицом све до 1885. г. када је прешао на екавицу. Он је један од најзаслужнијих српских

интелектуалаца који су успоставили крајем тог века екавицу као једино књижевно наречје у Србији и
то из веома практичних (тј. политичких) разлога: веровало се да ће се велики део национално
неопредељених Словена на граници између Србије и Бугарске определити за Србију. Новаковић је у
ту сврху 1894. г. штампао Граматику српског језика писану екавицом. Међутим, с друге стране, ова
граматика је знатно допринела подвојености Срба по питању односа ијекавица-екавица у писаној
речи. Резултат је био тај да је све до данас екавица у књижевном језику прихваћена на највећем делу
територије данашње Србије док се ијекавица користи код Срба у Босни, Херцеговини, Далмацији,
Хрватској, Славонији и Западној Србији.
88 Кенет Е. Нејлор је погрешног мишљења да је на Копитерев позив Вук Ст. Караџић реформисао
српскохрватски језик (јер је извршио реформу само српског књижевног језика) али је у праву када
пише да су “Vuka mnogo toplije i srdačnije prihvatili Hrvati nego njegova braća Srbi”. Хрватски филолози,
лингвисти, политичари и јавни национални радници су прихватили вуковски језик као свој
национални књижевни под плаштом идеје хрватско-српског народног заједништва. Тако је нпр. Антун
Мажуранић 1860. г. тврдио да су хрватски и српски језик у ствари само западни и источни назив за
исти народ и исти језик, док је Винко Пацел исте те 1860. г. изјавио да су Хрвати и Срби један народ са
два писма и три вере [Nejlor 1996, 38; Mažuranić 1860, 1; Pacel 1860, 138].
89 У Западној Србији традиционално постоје топоними са ијекавским изговором старословенског
рефлекса јат – Косјерић, Пријепоље, Сјеница, Тријебине, итд.

90 У Вуково време у говору његовог родног краја није постојао глас “х”, као и у највећем броју случајева
изговора тзв. новоштокавског народног говора, па га из тог разлога Вук није ни унео у свој Српски
рјечник из 1818. г. Међутим, ова чињеница је у последње време узимана често као доказ разлике српског
језика од новопрокламованог босанског у коме се намерно потенцира на изговору гласа “х”.
Језик који је Вук прокламовао у свом Рјечнику 1818. г. је два пута редигован. Прво од стране Ђуре
Даничића 1852. г., а након тога 1896. г. од стране краљевских власти у Србији када је ијекавска норма
замењена екавском. Иначе је Рјечник из 1818. г. представљао први Вуков рад у коме је он промовисао
нову ортографију (касније названу вуковица) а која је била урађена примењујући фонетске принципе.
Такође, у оквиру Рјечника се нашла и граматика заснована на народном језику и то са описом
морфологије. Тако је постављена нова норма за српски језик.
91 О животу и раду Јована Хаџића, као најљућег противника Караџићеве реформе, види у [Кићовић
1930].
47
историјском контексту то била (Источна) Херцеговина (област Дробњака) одакле су

потицали Караџићеви преци. Ипак, Вуку није ни падало на памет да језичком
реформом стандардизује херцеговачки или западносрбијански језик већ само српски
језик.92
Вук никада није одступио од свог става (погрешног или исправног) да су
сви изворни штокавци етнички Срби нити је икада настојао да створи нов књижевни
језик (или само реформише стари) за Србе и за Хрвате, већ само и искључиво за
Србе.93 Међутим, прихватањем тог вуковског језика од стране оновремене хрватске
филологије за књижевни језик Хрвата дошло је до одређених шпекулација о
“панславистичкој” позадини ове одлуке. Наиме, према неким заговорницима
егзистенције посебног босанског језика, Срби и Хрвати су подстакнути
панславистичким покретом створили јединствени (“вештачки”) књижевни језик који
је касније у доба прве две Југославије називан српскохрватски (хрватскосрпски) језик.94
Интересантно је да је, према овим ауторима, основа за тај заједнички књижевни језик
Срба и Хрвата послужила језичка реформа Вука Ст. Караџића који је изабрао
босанскохерцеговачку штокавштину (тј. босански језик ијекавског изговора) за
“српски” књижевни језик који је постао основа за заједнички српскохрватски
(хрватскосрпски) књижевни језик. Другим речима, према овим ауторима, један
дијалект тзв. босанског језика је постао фактички основом за формирање јединственог
српскохрватског (хрватскосрпског) књижевног језика [Historijat jezika i države].
Након прве две деценије суживота у заједничкој обновљеној југословенској
држави са Србима челници хрватске филологије су одлучили да одвоје хрватски језик
од, до тада, заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика (1967. г.). Убрзо је
изашао из штампе нов Hrvatski pravopis који се од стране неких дневних и научних
листова и публикација практично користио мада званично није никада био одобрен.
У јесен исте године је Педагошки савјет СР Хрватске одлучио да се у школама у овој
републици језик зове једночланим именом (хрватски), мада се Србима са ових
простора допуштало да слободно одлуче о називу језика за српске ђаке. Овакве
крупне социолингвистичке промене су дошле као последица става хрватске
филологије да Хрвати и Срби не говоре нити у књижевности користе исти језик.
Овакав став је прецизно дефинисао тада водећи хрватски лингвиста и филолог –
Људевит Јонке, рекавши да “знанствено можемо утврдити постојање двају народних
и књижевних језика” [НИН, № 1060, 2. мај 1971].
Петар Милосављевић и Бранислав Брборић су мишљења да су у случају
одвајања посебног хрватског језика од заједничког (историјски прокламованог од
стране хрватске филологије) српскохрватског (хрватскосрпског) језика (тј. Вуковог
92 Иако је у Србији у службеној употреби екавски изговор, у културном и јавном животу као и у
литератури се користи и ијекавска форма књижевног језика, а познато је да у Западној Србији

(Пријепоље, Прибој, Нова Варош, Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Ивањица, Ариље, Чајетина, Ужице,
Бајина Башта, Косјерић, Ужичка Пожега, Лучани, Чачак) народ претежно говори ијекавски.
93 О Вуковим ставовима о етнолингвистичкој идентификацији Срба и других Јужних Словена види у
[Sotirović 2011].
94 У овоj књизи термине српскохрватски и хрватскосрпски језик користим као синониме за званични
назив језика Срба и Хрвата у прве две Југославије. Ипак, имам потребу да нагласим да се не слажем са
ставом хрватског језикословца Далибора Брозовића по овом питању а који је тврдио да се термин
српскохрватски језик односи на “хрватски језик на српски начин” док се сложеница хрватскосрпски језик
треба схватити као “српски језик на хрватски начин”.
48
стандардног језика Срба) на дијалектолошкој, алфабетној и конфесионалној основи

(Хрвати су ијекавски римокатолици који пишу латиницом) и посебности лексике
стајали Аустро-Угарска и Ватикан који су желели да расцепе Српство (кроатизацијом)
и то увећавањем броја римокатоличких и унијатских штокаваца под националним
именом Хрвата [Милосављевић 1997, 28–30; Брборић 2001, 11, 16, 25, 29].95
У доба СФР Југославије, од краја 1960.-тих, филолошко растакање
формално јединственог српскохрватског (хрватскосрпског) језика на
социолингвистичке “варијантне разлике”96 (Срби говоре екавски, православни су и
пишу ћирилицом, док сви они који говоре ијекавски, пишу латиницом и исповедају
римокатоличку веру су етнички Хрвати)97 је представљало увод у политичку
дезинтеграцију државе (која се коначно десила 1991. г./1992. г.),98 али и у процес
етнонационалне асимилације јер су индиректно Срби из СР Босне и Херцеговине и
СР Хрватске изузети из српског етнолингвистичког тела јер су говорили ијекавски (не
екавски као већина србијанских Срба) и писали латиницом (која је била и остала за
сада хрватска јер српске није било и још увек је нема) [Privitera 1998, 142; Брборић
2001, 29].99
95 Тачно је а и практично одлучујуће у јужнословенском случају да “nacije proklamovane kao zajednice
jezika nisu u balkanskom svetu, koji je još živeo u religioznim merama, mogle izbrisati granice koje je crkva
vekovima duboko ucrtavala. Religija je ostala vododelnica nacija na srpskohrvatskom području, a učeni
lingvisti i cela kultura bili su preslabi da tu staru granicu pređu” [Božić, Ćirković, Ekmečić, Dedijer, 1973,
243]. Да у случају Српске православне цркве, на пример, православље и ћирилица представљају главне
“маркере” Српства потврђује и Христофора Жефаровића Стематографија: Изображениј оружиј
илирическиј: Фототипско издање (уредник Динко Давидов), Нови Сад, 1972. г. (прво издање 1741. г.).
Види такође и [Павић 1970, 341–342].
96 Што се тиче мишљења о тзв. варијантним (варијантским) разликама српскохрватског
(хрватскосрпског) језика у последњих тридесетак година у СФР Југославији се потенцирало на: 1)
њиховој неутрализацији; 2) њиховој коегзистенцији; и 3) њиховом међусобном прожимању и
укрштању.
97 Овде се ради о тежњи да се ијекавски изговор, латинично писмо и римокатоличка вероисповест
претставе као differentia specifica хрватског групноетничког идентитета насупрот српском. Историјски је
сигурно тачно да је вероисповест, тј. верско-национална групна идентификација, увелико спречавала
формирање не-етничких нација на Балкану у последња два столећа. Треба напоменути да су у
средњем веку и Срби и Хрвати користили сличан тип црквенословенског језика који је почивао на
ћирило-методијевском наслеђу [Ивић 1990, 89]. Такође, ћирилично писмо се доста дуго користило од
стране чакаваца и то нарочито у средњедалматинским Пољицама (између Сплита и Омиша).
98 Да је политичкој предходила језичко-културна дезинтеграција потврђује и чињеница да је управо
културна институција Савез књижевника Југославије била прва свејугословенска организација која је
престала са радом (пролеће 1989. г.) [Dragović-Soso 1995, 268].
99 Радмило Маројевић тврди да “Хрвати нису прешли на ијекавску верзију српскога писма из
лингвистичких разлога. Међу онима који су се тада осећали Хрватима преовлађивали су они који су
изговарали лепо, цвет и липо, цвит, уз нешто јекаваца који су изговарали л’јепо, љепо и цв’јет.
Преузимање знака за ‘јат’ (ĕ са квачицом из чешке латинице) било је и економичније, и практичније, и
фонолошки тачније, и културно утемељеније. Хрвати су прешли на писање лијепо, цвијет из
политичких разлога. Преко ијекавске верзије српскога језика и писма вршило се ширење хрватског
имена дуж српских (штокавских) земаља, а уз хрватско име ишао је и иде процес покатоличења и
полатиничења српскога народа” [Маројевић 2001, 146].
О проблему етнолингвистичке припадности римокатоличких штокаваца је и Јован Цвијић изнео
своје мишљење а по коме се у његово време етнички корпус тзв. Србо-Хрвата састојао од две трећине
хришћанских православаца а остатак припада римокатолицима (већина од остатка) и муслиманима
(мањина од остатка). Римокатолика има у Далмацији, Хрватској, Босни, Херцеговини и њих углавном
називају Хрватима. Од свих римокатолика у овим јужнословенским провинцијама, само међу
49
Територијалне понуде сила Антанте Краљевини Србији у Лондону приликом склапања

Тајног лондонског уговора априла 1915. г. уз уступање Вардарске Македоније Бугарској. Србија се ове
понуде одрекла зарад стварања заједничке југословенске државе са римокатоличким Словенцима и
Хрватима који су је напали у лето 1914. г. и припремали се да је нападну у јесен 1915. г. у униформама
Аустро-Угарске Монархије
далматинским римокатолицима има оних који се изјашњавају као Срби. Римокатолици Босне и
Херцеговине нису имали неко одређено етничко осећање све до аустроугарске окупације ове турске
провинције 1878. г. од када су почели да се изјашњавају као Хрвати [Cvijić 1913, 189].
Према резултатима истраживања Чарлса Јелавича о представи о територији распрострањености
Срба на основу испитивања школских уџбеника у Краљевини Србији крајем XIX. и почетком XX. века,
у многим уџбеницима из области земљописа и националне историје се сматрало да су на основу
језичког критеријума Хрвати етнолингвистички Срби исто као и херцегбосански и рашки муслимани
[Jelavich 1983].
Познато је да се у средњевековним хрватским нотаријима користила икавско-екавска чакавштина, а
у Босни штокавски изговор са одређеном дозом чакавштине. У исто то време се у Србији користила
само штокавица са малим регионалним разликама.
50
У то време националистички обојених социолингвистичких дискусија о

варијантним разликама у оквиру српскохрватског (хрватскосрпског) језика јавила се и
потреба о преиспитивању идеје да се ту у суштини не ради о језичким варијантама већ
о лексичко-стилским разликама које постоје у свим стандардним и говорним језицима
света [Стевановић 1964]. Према овом мишљењу, под термином варијанте треба
подразумевати скуп свих поларизованих разлика којих има у једном стандардном
језику али само постојање варијаната не доводи у питање и постојање самог јединства
тог конкретног стандардног језика. И оно што је од свега најбитније – те варијанте
нису етничког већ регионалног, историјског или културног карактера. А најмање од
свега се та “варијантизација” језика на линији екавица-ијекавица може употребити
као битан критеријум раздвајања етно-Срба од етно-Хрвата или Муслимана и
Црногораца.
У неким филолошким круговима отишло се тако далеко да је истицано да
је и сам Вук (као најврснији југословенски филолог XIX. столећа) дао легитимитет
успостављању ових етнојезичких варијанти. Ипак, Ј. Баотић, лингвиста из Босне и
Херцеговине, је напомињао да српскохрватски језик као вишенационални језик у
оквиру Југославије испољава своје лингвистичко јединство у различитостима још од
Вукове реформе [Баотић 1978, 25–26].
Према неким српским лингвистима и филолозима, Вук Ст. Караџић је
индиректно учествовао у процесу “кроатизације” и “побосанчавања”
етнолингвистичких Срба западно од Дрине, тј. оних Срба којима је матерњи изговор
била ијекавица, за разлику од већине србијанских Срба који су говорили екавицом.
Вероватно је по том питању лингвиста и историчар Стојан Новаковић (1842. г.–1915.
г.) био први који је још 1888. г. критиковао Вуково решење да замени рефлекс “јата”
са ијекавским и екавским исписивањем тог гласа.100 Новаковић је оспоравао Вукове
тврдње о предностима “јужног” или “херцеговачког” (ијекавског) наречја (изговора)
над “источним” или “сремским” (екавским) наречјем (изговором) [Караџић 1814;
Караџић 1818; Бечки књижевни договор 1850; Караџић 1894, 78–79]. Милка Ивић је добро
приметила да је Новаковић прекоревао Караџића да је спроводио реформу српског
стандардног језика не баш увек водећи рачуна о “интересима народног уједињења”
[Новаковић 1888; Ivić 1997, 112–113]. У нама савременом добу србистике сличан
“укор” Вуку су упутили и Милка Ивић [Ivić 1997, 110–117] као и академик Павле Ивић
[Ивић 1995].101 Овај последњи је из тог разлога оправдавао политичку одлуку власти у
100 Графема “јат” постоји од самог почетка словенске писмености и то у обе словенске азбуке
(глагољици и ћирилици), али данас овог слова нема ни у једном стандардном словенском писму, сем у
чешкој абецеди (рогато е=ě). У старој писмености на подручју српскохрватског језика се први пут среће
у списима екавски рефлекс 1289. г., икавски 1331. г. а иекавски (без ј) 1399. г.
Акцентске разлике у изговору писаног екавског и ијекавског говора су мале и у пракси се могу
превазићи на три начина: 1) коришћењем екавске варијанте; 2) коришћењем ијекавске варијанте; и 3)
исписивањем јединственог знака (било ћириличним или латиничним словима) за “јат” који би се
различито изговарао а имао би четвороструку ортоепску вредност – е, је, ије, и. Тиме би исписивање
свих речи било исто док би се њихово изговарање разликовало.
101 Што се тиче Вукове реформе српске ћирилице и исписивања графеме “јат” неопходно је истаћи да
није Вук био тај који је први избацио ову графему из употребе примењујући фонолошко правописно
начело. То је учинио пре њега Сава Мркаљ који се сматра за основног реформатора српског
ћириличног писма а који је био велики борац за увођење морфемског принципа у правопису
(ортографији).
51
Републици Српској из септембра 1993. г. да прогласи екавицу за службени изговор на

територији те новопроглашене државе српског народа на рушевинама бивше СР
Босне и Херцеговине.102 Овим социолингвистичким захватом се, према Павлу Ивићу,
отварао пут коначне и потпуне унификационе стандардизације српског језика за све
Србе ма где они живели на основама једног јединственог изговора (екавског).103 Тако
се, према Ивићу, превазилази стандарднојезички јаз који је свесно или несвесно
направио Вук својим ставом да, у исто време, практично даје предност ијекавици над
екавицом док је званично дозвољавао да се равноправно у књижевном (тј. у нашем
смислу стандардном) језику Срба користе оба изговора.
Са правне тачке гледишта, Ивић је ову одлуку српског руководства са Пала
правдао неотуђивим правом ијекавских говорника да сами одлуче о статусу њиховог
говорног изговора [Ивић 1996].104 Што се тиче Вуковог случаја, лично се слажем са
Постоји одређени број српских лингвиста и филолога који сматрају да Вукова ортографија српског
књижевног језика није изграђена на фонолошком већ на фонетском принципу (нпр. [Маројевић 2001,
73]). У сваком случају, да су Мркаљ и Вук оставили испис графеме јат Срби би имали уједињену
писменост а разједињену усменост – оно што има и већина других нација. Другим речима, велике
разлике између дијалеката су нормална ствар у свим језицима света али није нормално, бар према
међународним стандардима, да такве разлике постоје и у стандардном језику дотичне нације као што
је то случај са српском где постоји стандарднојезичка двоизговорност јатовских рефлекса, тј. не постоји
јединствен српски стандардни језик у јавној употреби.
102 Ову одлуку, коју су јавно подржали Универзитет у Новом Саду, Министарство културе Републике
Србије и Институт за српски језик САНУ, је требао да верификује Други конгрес српских
интелектуалаца (2000 учесника) организован од стране академика Павла Ивића у Сава Центру у
Београду од 22. до 24. априла 1994. г. Међутим, након излагања професора Радмила Маројевића у
одбрану ијекавице као равноправног књижевног језичког израза у Срба и настале жучне дискусије
већина учесника конгреса је гласала против. Коначно је и у Уставу Републике Српске из 1997. г. ушла
законска одредба о ијекавици као равноправном стандардном изразу српског језика. Тако је избегнута
подела бившег званичног српскохрватског језика по линији: ијекавица и икавица Хрватима и
Муслиманима/Бошњацима а Србима само екавица. Оваквим исходом гласања је и
коминтерновско/титоистичка црногорска нација још увек остала у етничком корпусу Српства.
103 Ова социолингвистичка одлука српског руководства са Пала је имала у својој суштини политички
циљ државног уједињења са Србима у Србији. Овом политичком акту би претходило културно
јединство “прекодринских” са “оводринским” Србима у јединственом стандардном наречју српскога
језика а које би се остварило превазилажењем изговорне поделе на екавицу и ијекавицу. Међутим,
неопходно је нагласити да је за разлику од српског руководства са Пала, Вук Ст. Караџић фаворизовао
свесрпско културно уједињење засновано на ијекавици а не на екавици. Екавица је коначно у
Краљевини Србији добила статус службеног језика тек 1894. г. након објављивања екавске Српске
граматике Стојана Новаковића.
Вукова идеја о ијекавском свесрпском јединству крајем претпрошлог столећа је замењена
Новаковићевим ијекавско-екавским двојством Срба да би на самом крају прошлог столећа то двојство
било експериментално замењено екавским свесрпским јединством у књижевном језику иако је говорни
језик Срба увек био екавско-ијекавски подвојен (број Срба икаваца је мали). Можемо закључити да овај
последњи лингвистички покушај уједињења Срба није успео јер Срби у Хрватској и у Црној Гори ниси
прихватили екавицу као службено наречје. Проблем ијекавско-екавског двојства српског стандардног
језика Божо Ћорић је прокоментарисао овим речима: “Будући да су варијације важан сегмент сваког
књижевног језика битно је држати се принципа који обезбеђује услове за равноправну коегзистенцију
свих језичких средстава српског књижевног језика” [Ћорић 1994б, 60].
104 Ову одлуку је, међутим, Ранко Бугарски означио као политички декрет без преседана, као
специјалну врсту насиља над језиком и његовим говорницима, која је била заснована на идеологији
ћирилично-екавске Велике Србије [Bugarski 1996a, 166]. Његов црногорски колега, Радосав Ђуровић, се
овим поводом изјаснио на конференцији у Никшићу ставом да оба изговора (и ијекавица и екавица)
52
Мирославом Самарџићем да је Вуков избор ијекавице на штету екавице удаљио Србе

из Македоније (додао бих и све оне “Македонце” који још увек нису имали чисто
национално опредељење) од осталих Срба а нарочито ијекаваца јер је познато да
већина словенских становника на територији читаве географске Македоније
општесловенски вокал “јат” изговарају у облику екавског рефлекса [Самарџић 1995].
Павле Ивић је, у горе наведеном контексту, био мишљења, за разлику од
Стојана Новаковића, да је Вук изворно желео да уједини Србе у заједничком
ијекавском изговору али је од овог пројекта коначно одустао када је увидео да српски
писци екавци не желе да пишу ијекавицом, док “на трећу солуцију, уопштавање
екавице, он није ни мислио, или није хтео да мисли” [Ивић 1995, 51]. Вук чак није
желео из принципа (фонолошког=једнословног) да остави ни графему “јат” и тако
бар уједини Србе у писању ако већ то није могло да се уради на нивоу живог говора.
На овај начин би, другим речима, писање речи, које би имале у сваком случају
различит изговор, постало уједначено.
Пребацивало се Вуку и то што је покушао да “латинизује” српску ћирилицу
увођењем латиничне јоте (графеме “j”) уместо руског ћириличног “й”,105 као и то да
је из практичних разлога непотребно заменио четири диграма из азбуке Саве
Мркаља (дь, ль, нь, ть) својим монограмима (ђ, љ, њ, ћ) и увео пети монограм – џ
(уместо потенцијалног гь).106 Вук је, у ствари, из српске азбуке избацио све графеме
морају да имају равноправан статус званичних дијалеката у српском књижевном језику [Ђуровић 1995,
71–76].
105 Како преноси Мирослав Јовановић, тридесетих година XIX. века је један Србин, пештански трговац,
(Лазаревић) на Вуково питање шта он мисли о Вуковом увођењу јата у српску азбуку одговорио (не
знајући да пред собом има самог Вука) да би он Вуку због тога пребио и ону другу ногу јер је увођење
овог графичког знака против воље Српске православне цркве [Јовановић 2002, 24].
106 Овај пети монограм је Вук позајмио из румунског ћириличног писма. Оваквом заменом се
компликују тастатуре писаћих машина и компјутера (рачунара). Такође, усталило се мишљење да

нема стандардног језика без стандардизоване графије јер писмо и језик иду заједно у представљању
јединствености културе и народа/нације па би према поборницима оваквог става било крајње
неопходно да сви Срби пишу једним писмом а не са два.
Још је између два светска рата истакнути српски историчар Владимир Ћоровић писао да је
“ћирилица (је) тако постала наш сапаћенички, како једном рекосмо, графички симбол наше борбе за
самоодржањем и наше свести и истрајности” [Novak 1930, 766–767]. Миленко Веснић, један од првака
Народне радикалне странке, писао је у одбрану ћирилице након стварања Краљевине СХС да је то
словенско писмо (за разлику од латинице која то није), да је српска ћирилица најсавршеније фонетско
писмо, да ћирилица изражава најквалитетније етничке особине Словенства, да тим писмом пише две
трећине свих Словена, да је оно синоним очувања националног идентитета Словена који пишу овим
писмом и да би напуштање овог писма значило за Србе денационализацију, а прихватање латинице
један експеримент који вероватно не би у пракси успео [Веснић 1920, 65–67].
Други радикалски првак, Јован Н. Томић, је чак инсистирао на ћирилици као општејугословенском
писму из разлога што би преко њене употребе очврснуо словенски карактер Краљевине СХС, док је
латиницу видео као оруђе разбијања тог карактера и као туђе писмо вештачки наметнуто Словенима
од стране противника словенске идеје. Ћирилицу је по њему требало форсирати јер је она била
словенско народно писмо које је историјски представљало главни културно-национални симбол борбе
Словена за своју слободу и политичку независност. Напуштање ћирилице би био знак националне
слабости, незнања па чак и акт спремности на асимилацију [Томић 1920, 225–231].
Пракса заједничког живота у истој држави је убрзо показала да југословенски православци нису
радо читали латиничне текстове као што ни римокатолици нису били одушевљени да читају штива
штампана ћирилицом [Петровић 1922, 129–132]. Већина радикалских првака је сматрала да за прво
време заједничког суживота треба оставити оба писма у равноправној употреби док би свако друго
административно решење било непродуктивно и изазвало контраефекте. Ипак, било је много и оних
53
које нису имале никакву гласовну вредност, а са друге стране, увео нове (јединствене)
графеме које су одговарале оним гласовима у српском народном језику који су се до
тада обележавали са две графеме. На тај начин се систем српског ћириличног писма
удаљио како од црквенословенске тако и од руске азбуке што је могло да доведе и до
негативних политичких последица по српски народ у будућности. У сваком случају,
постоји у савременој српској филологији јака против-вуковска тенденција ка
еволутивној екавизацији српског језичког стандарда али и ка подржавању вуковског
решења о стварању “српске” латинице тако што би се већ постојећа (хрватска)
латиница коју Срби употребљавају једноставно монографемисала – једном графемом
би се обележавала само једна фонема, тј. поједине фонеме се не би као до сада
обележавале са два графичка знака већ само са једним.107
Да је остављена графема “јат” српски писци оба изговора би имали
јединствени графички систем за исписивање овог старословенског рефлекса, али
пошто то није учињено дошло је до разлика у писању овог рефлекса на линији
ијекавски-екавски изговор.108 Управо ова васкрсла идеја о увођењу графеме “јат” у
(углавном Хрвата) који су сматрали да употреба ћирилице значи цивилизацијско назадовање читавог
друштва јер, сликовито речено, “ћирилица је писмо које даје српском делу, православном делу нашег
народа и наших држављана могућност, да буду ћорави, тј. на једно око слепи а католицима ове државе
одузима вид на оба ока” [Стенографске белешке...1924, 195–198].
107 Остаје неоспорна чињеница да су Срби једини двоазбучни народ у Европи, а који се дели на
“ћириличаре” и “латиничаре”. Међутим, такође је чињеница да у савременом свету сваки народ који
претендује да прерасте у нацију мора да буде језички и писмено интегрисан а не располућен.
Последњих двадесетак година бивше СФР Југославије је постојала тенденција у СР Босни и
Херцеговини и СР Хрватској да се ћирилично писмо, као културолошки инфериорније, потисне у
корист супериорније латинице (у глобалном контексту).
Историјски посматрано, идеја о екавизацији и латинизацији српског језика односно заједничког
српско-хрватског потиче од часописа Звоно из 1911. г. у коме се истиче, у тексту “Хрватско-српски
књижевни језик”, да и латиницу и екавицу деле заједно и Срби и Хрвати. Чак је и већина Хрвата
говорила екавски, тј. кајкавци и велики број чакаваца као и знатан део Словенаца. Према ауторима
чланка, икавица није никада била у књижевности, у литерарном смислу, јаче наречје од екавице, док
се ијекавицом служио мањи део српско-хрватског народа. Другим речима, екавица треба да постане
књижевни израз свих Србохрвата. Професор Бечког универзитета Милан Решетар се надао 1913. г. да
ће се зарад стварања јединственог српско-хрватско-словеначког језика ијекавци одрећи свог изговора и
прихватити екавицу. Као вид подржавања оваквог идеалистичког става долази до праксе да у првој
декади након уједињења 1918. г. многи хрватски писци (нпр. Антун Барац, Тин Ујевић, Мирослав
Крлежа) пишу екавицом. Међутим, након увођења Шестојануарске диктатуре 1929. г. овај идеализам
се напушта.
108 У доба Вукове реформе број Срба ијекаваца је врло вероватно био исти броју Срба екаваца док то
данас није случај јер има више Срба екаваца од Срба ијекаваца. Супротно од Вука, хрватски илирци су
у реформисаној хрватској латиници увели из чешке абецеде графему “ě” (тзв. рогато е) за писање
старословенског јата чиме су бар у писму остали јединствени. Сам Гај је тврдио да је и ортографска
реформа Павла Ритера Витезовића (De orthographia illyricana) с почетка XVIII. столећа, иначе рођеног
чакавца, утицала на његову реформу хрватског писма. Ипак, врло брзо су се чакавско-кајкавски
илирци коначно определили за ијекавску варијанту исчитавања ове графеме иако је тада међу
опредељеним Хрватима било знатно мање ијекаваца него икаваца.
У доба Илирског покрета су највећи део ијекавске популације, како у Хрватској, Славонији и
Далмацији, тако и ван ових провинција, чинили већ национално опредељени Срби. Ова аномалија се
може објаснити: 1) престижом дубровачке књижевности писане ијекавицом; 2) угледу ијекавске
народне поезије коју је сакупио и публиковао Вук; и 3) борбом за похрваћивање још увек
неопредељених штокаваца римокатоличке вероисповести. Овој последњој ставки је највећа
конкуренција била српска национална идеја. Другим речима, “политички интереси Хрвата захтевали
54
српско писмо (и ћирилично и латинично) има за циљ да бар путем писаних текстова
(за разлику од говорног изражавања) успостави јединство два српска књижевна
израза а самим тим и учврсти етничко и културно јединство Срба ијекаваца са
Србима екавцима.109
Неоспорно је да су од Вуковог времена Срби користили две варијанте
једног стандардног језика па су се стога неминовно поделили на стандардне екавце и
стандардне ијекавце. Упркос овој ортоепској подвојености они се нису поделили и у
графијском смислу пошто сви Срби у исто време пишу и ћирилицом и латиницом.110
Од друге половине XIX. века проблем Вуковог избацивања јединствене
графеме “јат” при испису овог рефлекса је добио нову димензију јер је тај проблем
постао део хрватско-српских језичко-филолошких спорења. То се нарочито одразило
од краја XIX. века и почетка XX. века када је коначно међу Хрватима победила струја
тзв. “хрватских вуковаца” који су стандардизовали за Хрвате књижевни језик
преузимањем Вуковог модела књижевног језика за Србе [Пипер 1998, 116–120; Ивић
1991б, 277–299; Брборић 2001, 61] са свим његовим гласовним, фонетским,
фонолошким, морфолошким, творбеним, ортографским и граматичким обележјима
[Брборић 2001, 322]. На тај начин је, између осталог, превазиђена географска
разједињеност Хрвата.
Према Петру Милосављевићу се “савремени књижевни и стандардни језик
Хрвата не заснива на хрватском народном језику, него на српском народном језику.
Отуда се може сматрати само варијантом српског језика” [Милосављевић 2000а, 261].
Нама савремени, и водећи, хрватски филолог и лингвиста, проф. Радослав Катичић,
неоспорно потврђује да је у годинама између 1892. и 1901. хрватски књижевни
(односно стандардни) језик преузео српску, тј. “караџићевску” форму [Katičić 1986,
110–111]. Истог је мишљења и немачки слависта А. Лескин [Leskien 1914, XX].
Испоставило се на крају да територија Хрватске (кајкавски део Троједне Краљевине
Далмације, Хрватске и Славоније) није изнедрила савремени хрватски стандардни
језик који је имао своје корене ван територија повјесне Хрватске (тј. у источној
Херцеговини која никада није била саставни део хрватске државе али јесте била у
раном средњем веку у склопу Србије).
Десило се тако да је међу Словенима случај Хрвата и Срба (данас у
националном смислу и Бошњака и Црногораца) јединствен по питању постојања
су да се они језички приближе Србима у Хрватској, као и да се отклоне разлике према Босни и
Херцеговини и према Далмацији, а посебно оне према Дубровнику” [Ивић 1990, 118–119, 125]. Према
дубровачком попису становништва из 1910. г., на коме су се становници Дубровника и дубровачког
котара пописивали на основу њихове вероисповести а не етничке припадности, било је 36,209 (87,8%)
римокатолика и 1,043 (2,5%) православаца [Lakatoš 1914, 22–23]. Према истом аутору, већ тада се
највећи део дубровачких римокатолика осећао Хрватима.
109 О образлагању функционалног и етнокултуролошког значаја ове идеје видети у [Маројевић 1991].
110 Познато је нпр. да је део српске средњовековне културе у Дукљи (Зети) писан латиничним словима
као и да су српски владари и властела у средњем веку издавали новац и са ћириличним и са

латиничним натписима. Међутим, треба истаћи чињеницу да се у последњих тридесетак година
ћирилично писмо у самој Србији потискивало за рачун латинице и да су Срби ван Србије, Македоније
и Црне Горе (у Хрватској и Босни и Херцеговини) фактички одбацили ћирилицу и прихватили
латиницу као “више цивилизовано” писмо. Из личног искуства знам да су деца српске избеглице из
Хрватске и Босне и Херцеговине у основним и средњим школама у Београду 1992. г.–1995. г. (када сам
радио као просветни радник у београдским школским институцијама и познавао велики број колега
на истом послу) имала великих тешкоћа у тачном исписивању ћириличног алфабета.
55
заједничког књижевног и стандардног језика за неколико народа и нација.111 Није

спорно да је тај заједнички језик идеолошки припреман у првој половини XIX. века и
декларативно прихваћен 1850. г. потписивањем бечког Књижевног договора.112 Овим
договором је прихваћено да су Срби и Хрвати (ја бих додао и Словенци) само
племена једног народа који, пошто је јединствен у етничком смислу, треба да има и
јединствен књижевни језик и јединствену књижевност (тј. да се признаје да
књижевност писана тим јединственим народним језиком припада целини тог народа
и која се не може делити по принципу племенске припадности) [Gajević 1985, 39;
Димић 1996–1997, III, 372].113 Међутим, проблем је настао у томе што је издавањем
111 Из горе изложеног произилази да од данас три “независна” језика која су се изродила из бившег
заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика (српски, хрватски и босански) право

примогенитуре, тј. првородства и родитељства припада српском језику [Брборић 2001, 323].
112 Идеја да Јужни Словени имају исти говорни језик је у модерној јужнословенској историји
промовисана 1762. г. од стране Бугарина Пајсија Хиландарског у његовој словенско-бугарској историји

и 1794. г.–1795. г. од Србина Јована Рајића у његовој историји разних словенских народа а првенствено
Бугара, Хрвата и Срба, штампаној у Будиму.
113 Потписници овог договора су били: Срби Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић; Хрвати Иван
Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић; и Словенац
Франц Миклошич. Ако је тачно да је Деметер био пореклом Бугарин (по некима и Грк) онда би се он
могао схватити као представник Бугара при потписивању договора што је апсолутно било у духу
политике Илирског покрета. Овим договором формално није прецизирано који то јужнословенски
народи треба да имају јединствени књижевни језик и књижевност писану на њему али је у пракси
испало да се то односи на Србе и Хрвате јер Словенци нису прихватили тај заједнички језик (иако је
један од потписника био словеначки филолог). Текст договора види у: Петар Милосављевић, Срби и
њихов језик. Хрестоматија, Приштина, 1997, с. 142–143 (латиницом); Вук Ст. Караџић, О језику и
књижевности. Изабрани списи, Београд: Просвета, Нолит, 1985, с. 229–231 (ћирилицом).
Пред Први светски рат словеначки пројугословенски интелектуалци су се залагали за стварање
јединственог књижевног језика Слованаца, Срба и Хрвата и то на екавском наречју. У истом том
периоду је постојала јака струја међу српским интелектуалцима у Босни и Херцеговини која се
залагала за напуштање ијекавице и за уопштавање екавице као српског књижевног језика ради
постизања свесрпског националног уједињења. Занимљиво је да је пред сам рат (1913. г.) српски
историчар и књижевни критичар, Јован Скерлић, ради српско-хрватског националног помирења и
политичког уједињења предлагао компромисно решење – да се заједнички књижевни језик и писмо
ова два народа формирају тако што би се екавица прихватила као заједничко књижевно наречје а
латиница као заједничко српско-хрватско писмо. Скерлић је као главне аргументе у корист екавице
наводио следеће чињенице: 1) да већина српско-хрватског народа говори екавицом; 2) да се три
четвртине српских књига и часописа штампа на екавици; 3) да је екавица једноставнија, уједначенија и
лакша од ијекавице; и 4) да је екавски изговор најбољи за писање песама. У исто време је Скерлић
подржао иницијативу неких српских научних и културних радника из 1885. г. да латинично писмо
постане општи књижевни алфабет Србохрвата и на тај начин уједно олакша улазак “нашег народа” у
модерну светску књижевну заједницу [Скерлић 1913, 865–873]. Овакви Скерлићеви ставови су свакако
били у супротности са Вуковим ставом да су управо ијекавица и ћирилица главне супстанце српског
књижевно-језичког израза.
Српски књижевни гласник је пред сам почетак Великог рата (1914.) покренуо опширну анкету међу
најистакнутијим српским, хрватским и словеначким писцима и јавним радницима (међу којима су
били и Алекса Шантић, Стојан Новаковић, Александар Белић, Франо Супило, Јосип Смодлака, Милан
Решетар, Иван Хрибар и други) у вези са јединственим књижевним језиком и писмом “троименог
народа”. Том приликом су се сви анкетирани изјаснили за латиницу а већина за екавицу и то у жељи
да се тако постигне духовно јединство Југословена.
Занимљиво је да је након уједињења 1918. г. Просветно одељење Покрајинске управе у Љубљани
предлагало да се јединствени југословенски књижевни језик створи тако што би се: 1) избациле из
језика све туђице; 2) уместо туђица би се користили народни словенски изрази из говора Словенаца и
56
Хрватског правописа Ивана Броза у Загребу 1892. г.,114 Граматике и стилистике

хрватскога или српскога књижевног језика Томислава Маретића у Загребу 1899. г., и
Рјечника хрватскога језика у две књиге Фрање Ивековића и Ивана Броза у Загребу 1901.
г.115 ијекавица фактички проглашена за “национални” изговор (или говор, језик)
Хрвата. Имплицитно се самим тим сугерисало да је за Србе била резервисана само
екавица.
Показало се убрзо да је са чисто лингвистичког становишта мало битан
проблем ијекавско-екавског изговора (јер се њиме не мења значење речи) постао са
социолингвистичког и политичког становишта један од одлучујућих фактора
националног маркирања Хрвата и Срба. Наиме, према не малом броју лингвиста,
филолога и социолингвиста, на простору Хрватске, Славоније, Далмације,
Дубровника,116 Херцеговине, Босне, Барање, Срема, Боке Которске и Бачке се од
друге половине XIX. века па све до краја Првог светског рата уз помоћ аустроугарских
власти и римокатоличке цркве смишњено ширила хрватска национална свест међу
ијекавским римокатолицима на овим просторима (види нпр. [Маројевић 1991;
Милосављевић 1997, 13–50; Костић 1999; Костић 2000; Брборић 2001, 31, 35; Маројевић
2001]).117
Хрвата; и 3) тако што би се фразеологија преузела од Срба која је чистија и изворнија од оне у
Словенаца и Хрвата [Prosvetno odeljenje…].
114 Хрватска влада је 1889. г. одлучила да повери Ивану Брозу писање новог правописа хрватског
књижевног језика. Тај правопис је требао да буде написан на основним начелима Вукове језичке
реформе примењујући ортографију која је била договорена на бечком Књижевном договору 1850. г. чији
је један од потписника био и Вук Ст. Караџић. Тако је Иван Броз при писању овог “хрватског”
правописа намерно одбацивао све разлике у граматици у односу на “Вуков” језик, а то се пре свих
разлика на првом месту односило на оне у погледу наставака падежа у множини. Више се није
инсистирало на неким заједничким лексичким и граматичким облицима са словеначким језиком јер се
јасно увидело да Словенци неће одбацити свој посебан књижевни језик зарад заједништва у
књижевном језику са Хрватима, али се у исто време настојало да се хрватски књижевни језик
приближи писаном језику Босне, Херцеговине, Војне Крајине, Далмације и Дубровника. Да би се то
постигло, преузет је “вуковски” књижевни језик. Од Брозовог правописа књижевни језик у Хрвата је
идентичан са Вуковим познијим радовима по питању граматике и гласовног система, тј. фактички са
говорним језиком Западне Србије и Источне Херцеговине. Тако су Хрвати добили јединствени
књижевни језик “вуковског” типа, али и шире од тога: Хрвати и Срби су имали од тада такође
јединствени књижевни језик (тј., писани стандардни језик). До тада је владала међу штокавским,
чакавским и кајкавским писцима римокатолицима регионална подвојеност по питању књижевног
језика. Међутим, од тада су сви римокатолици “српскохрватског” језика, исто као и православци истог
језика, добили заједнички књижевни језик.
115 Ауторима овог речника су многи и хрватски и српски интелектуалци, а пре свега лингвисти и
филолози, у то доба пребацивали да су речник написали на српској грађи, односно речничком фонду.
Дошло се до парадокса да су аутори у исто време оптуживани са хрватске стране да желе да посрбе
Хрвате док су им српски критичари пребацивали да им је циљ био да српски језик и културу писану
ијекавицом прогласе као хрватску [Живановић 1901, 118].
116 У Архиву Дубровника се могу наћи на десетине докумената у којима Дубровчани називају свој језик
као lingua serviana, али до сада није нађена ни једна архивалија у којој је месни језик Дубровачке
Републике означен као lingua croata.
117 Да су Срби римокатоличке вероисповести похрваћени на основу њихове конфесионалне
припадности и сличног (или заједничког) језика са Србима, а на линији етничког раздвајања екавица-
ијекавица, говори и Павле Ивић према коме су римокатолички штокавци (Срби према Вуку) икавци
примили хрватску етничку свест у средњем веку, и то нарочито они који су бивствовали ближе
јадранској обали, затим су исту ту свест прихватили римокатолички штокавци у Славонији и
Далмацији (која је била под управом римокатоличке Венеције), затим у време аустроугарске управе у
57
Основни извор овакве поделе званично јединственог народног и

књижевног језика Срба и Хрвата је став хрватске филологије да је тај језик састављен
од варијантних разлика (тј. хрватске и српске) које су “adaptacija jedinstvenog
standardnog jezika tradiciji i suvremenim potrebama nacija kao definiranih socio-etničkih
formacija” [Brozović 1970, 35].118 За Брозовића су те варијанте биле у ствари “konkretni
Босни, Херцеговини, Дубровнику и Боки Которској, да би се тај процес завршио након Првог светског
рата када су римокатолици штокавци из Бачке, Крашованија и Јањева постали Хрвати [Ivić 1984, 873;
Ивић 1990, 103].
Испало је да се данас књижевност штокавских римокатолика тзв. српскохрватског језика неоправдано
убраја искључиво у културно наслеђе Хрвата јер се поуздано зна да се творци тих литература тада
нису осећали Хрватима већ су себе називали разноразним регионалним или општим именима.
Познато је, на пример, да дубровачки књижевник, Марин Држић (1508. г.–1567. г.) сматра Хрватом
некога ко очигледно није био Дубровчанин и некога чији се говор разликовао од дубровачког говора.
Такође је познато да су Дубровчани у доба своје независне Републике имали двојно осећање
народносног идентитета: називали су себе (и свој језик) или Дубровчанима или Словинима (али не и
Хрватима). Зна се да постоји више од шездесет примера из дубровачког државног архива да су
дубровачке власти свој језик називале lingua serviana. С друге стране, у делима дубровачких писаца се
само пет пута спомиње хрватско име у вези са Дубровником. Ипак, како тврди Павле Ивић, ни један од
ових пет примера не може да послужи као битан доказ да су Дубровчани свој језик сматрали
хрватским нити себе Хрватима (овде Ивић наводи пример песника Доминика Златарића из 1597. г. из
чијег случаја се јасно види да језик Дубровчана није био хрватски иако је као такав означен). Хрватско
национално име је тек накнадно употребљавано и за римокатоличке књижевнике из Босне и
Херцеговине, као нпр. у случају фра. Матије Дивковића (најпознатије дело Разлике бесједе из 1617. г.), за
кога се такође зна да је ћирилично писмо на коме је писао називао српским а самога себе Бошњаком
[Ивић 1990, 107]. У истом раду су за Ивића чакавци још од раног средњег века имали хрватску
националну свест коју нису изгубили ни у каснијим историјским периодима [Ивић 1990, 10].
У овом контексту је веома илустративан пример бачванских Буњеваца у СФР Југославији. У
атмосфери пробуђених национализама у СФР Југославији крајем 1980.-их година бачвански Буњевци
нису могли избећи проблем своје сопствене националне идентификације. Показало се да њихов
одговор на овај “захтев” није био униформисан. Као штокавски римокатолици они су у нациналном
смислу лавирали између Срба и Хрвата или се изјашњавали као Југословени или пак (као 1991. г. када
им је то први пут омогућено на попису становништва) и као Буњевци. Тако је 1991. г. у Војводини било
74,808 Хрвата и 21,434 Буњеваца, а само у суботичком округу 16,369 Хрвата и 17,439 Буњеваца [Statistički
bilten 1991]. Пошто се зна да у суботичком округу декларисани Хрвати и Буњевци потичу од
херцеговачких Буњеваца испада да је у овом случају процес кроатизације римокатоличких штокаваца
био половичног успеха делом и због тога што бачвански Буњевци нису живели у хрватској држави па
између осталог нису могли да се похрвате на основу прихватања хрватског језичког стандарда. На
другој страни, припадност римокатоличанству је давало Буњевцима (као и Шокцима) главну отпорну
снагу посрбљавању (тј. прихватању српске националне свести). Симптоматично је да се 94%
декларисаних Хрвата у суботичком округу изјаснило у току истраживања организованог од стране
Центра за друштвено истраживање у Суботици средином 1990.-их да сматра да Буњевци припадају
хрватској нацији док је овакво мишљење подржало само 39% Буњеваца. Међутим, декларисани
буњевачки Југословени и Срби нису подржали став да су Буњевци национални Хрвати, али Мађари
углавном јесу. Велики број Буњеваца, без обзира како су се изјашњавали у националном смислу, су на
изборима гласали за Партију Буњеваца и Шокаца, док је већина декларисаних Хрвата гласала за
Демократски савез војвођанских Хрвата [Todosijević 2002, 10–11]. Средином 1930.-их су и неки угледни
српски национални радници признавали да се Буњевци и Шокци не дају приволети да прихвате
српско национално осећање, већ да су се увелико определили за Хрватство [Димић 1996, 555].
118 Мирослав Крлежа је особито порицао било какво постојање “варијантних разлика” јединственог
језика националних Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца 1973. г. тврдећи да се ту ради о једном
(српскохрватском, тј. хрватскосрпском) језику без обзира на све тзв. кроатизме и србизме. Тврдио је
експлицитно такође на истом месту да Срби у Хрватској говоре српским језиком као што Хрвати говоре
хрватским језиком, што све скупа даје јединствени српскохрватски (хрватскосрпски) језик [Oko 11. srpnja
58
realizacioni oblici” једног те истог “apstraktnog modela standardnog jezika”; тј. те

варијанте су биле “konkretni standardni jezici” [Brozović 1979–1980, 52].119 Хрватски
лингвиста, Мирко Пети, је отворено тврдио да се ту не ради само о варијантним
разликама као таквим већ у суштини о два стандардна језика – хрватском и српском
[Vjesnik 29. 9. 1979]. Један од водећих хрватских језикословаца с краја прошлог столећа
и почетка овог, Радослав Катичић, је децидан тврдећи да западна варијанта
новоштокавског дијалекта (ијекавица) представља хрватски књижевни језик у целини
са свим својим дијалектима, речничким фондом и књижевним историјским наслеђем
писаним на њима [Katičić 1978, 178]. Исти став се испољава и годину дана касније у
Приручној граматици хрватског књижевног језика из 1979. г. групе аутора [Priručna
gramatika 1979].
Хронолошки посматрано, родоначелник оваквог става је Радосав Бошковић
који је још пре Другог светског рата у свом незавршеном чланку из 1935. г. “О
лексичкој и стилској диференцијацији српскога и хрватскога књижевног језика”
тврдио да у стварности постоји јасна подељеност српскохрватског (хрватскосрпског)
књижевног језика на редакцијске варијанте “београдског” и “загребачког” подручја.
Међутим, Бошковић тврди да је до оваквих редакцијских разлика дошло због
“неједнака правца развитка Вукова језика на српској и хрватској страни” [Бошковић
1978, 45].120 Овакав став је потврдила хрватска филологија пет година касније у делу
Разлике између хрватскога и српскога књижевног језика, аутора Петра Губерине и Круна
Крстића, у коме се истиче да иако постоји јединство дијасистема српскохрватског
језика ипак се могу јасно уочити два оделита књижевна језика – хрватски и српски
[Guberina, Krstić 1940], од којих у хрватски књижевни језик спада сва литература
написана на икавици, ијекавици, кајкавици и чакавици. Другим речима, говорни
простор ових дијалеката (или наречја) спада у етно-повјесне земље Хрвата
[Давидовић 1991, 263].121
Једна од главних Брозовићевих теза је та да се још од средњег века на
простору штокавског дијалекта говорило одвојеним наречјима која се могу назвати
као западноштокавско и источноштокавско.122 За Брозовића су ова наречја била
1973, 5], тј. да су хрватски и српски један језик, који Хрвати зову хрватским а Срби српским. Ипак,
овакво Крлежино мишљење о језику Срба и Хрвата га није само пар година раније (1967. г.) спречило
да потпише Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика.
119 Заговорници постојања посебног босанског језика управо заснивају свој научни став на постојању
ових разлика које су након 1991. г. прогласили као доказом за егзистенцију посебног босанског језика.
Према њиховом мишљењу су одувек постојале довољне лингвистичке разлике између српског,
хрватског и босанског језика да би се сваки од њих могао прогласити као посебан књижевни језик.
Међутим, социолингвистички (и политички) услови за реализацију посебног босанског језика су се
створили тек са распадом СФР Југославије када је босанскохерцеговачка варијантна разлика
српскохрватског (хрватскосрпског) језика проглашена за босански књижевни језик. Далибор Брозовић
је иначе сматрао да су српски и хрватски засебни језици и са чисто лингвистичке и са историјске тачке
гледишта. Тврдио је да су Хрвати и Срби пуком игром случаја у истом временском раздобљу
стандардизовали штокавски дијалект као свој стандардни и књижевни израз [Brozović 1998, 12–13]. Он
је уједно оспоравао Србима право да свој књижевни језик у Хрватској назову српским.
120 До редакцијских разлика долази и због тога што хрватски књижевни језик много лакше и брже
производи нове речи, које најчешће замењују туђице, него што то ради српски књижевни језик.
121 Ипак, у Западној Србији око Лознице православни (Срби) користе икавицу [Вуковић, Костић
1999/1911/1955, 60].
122 Према одређеном броју хрватских филолога, западноштокавска варијантна разлика је у
административном смислу била запостављена у државној употреби СФР Југославије што је код Хрвата
59
равноправна са кајкавским и чакавским дијалектом али су се услед историјског

развитка стопила у једно. Прикривена је инсинуација у овом случају да је прво
наречје припадало етничким Хрватима а друго етничким Србима.123 Ипак, ту су
други хрватски језикословци много прецизнији: по њима се оригинални протохрватски
језик идентификује са западноштокавским наречјем а оригинални протосрпски језик са
источноштокавским [Barić, Lončarić, Malić, Pavešić, Peti, Zečević, Znika 1995, 10]. Према
овим ауторима, ова два јасно оделита оригинална језика су се стопила у један за време
миграција јужнословенског становништва у отоманско доба (тј. када су се
источноштокавци преселили на запад).124 Неки бошњачки стручњаци чак тврде и да
су херцегбосански муслимани најчистији говорници оригиналног
западноштокавског језика јер се, за разлику од Срба и Хрвата, нису расељавали у
околне земље [Isaković 1995, 12].
По Брозовићу, Милану Могушу и многим другим хрватским
језикословцима су Хрвати (још) у средњем веку говорили језиком који се састојао од
три дијалекта: чакавског, кајкавског и западноштокавског. Српски језик се по њиховој
класификацији и тумачењима састојао само од источноштокавског дијалекта, тј. био
му је синоним. Међутим, како то примећује Брозовић, до стапања ова два наречја, са
преовлађивањем источне варијанте, је дошло услед миграција источноштокаваца
(Срба) у западне крајеве Балкана и Јужне Паноније где су потисли, или асимиловали,
западноштокавце (тј. Хрвате).125 Овај хрватски језикословац је у суштини сматрао да
изазивало осећање етничке угрожености и занемаривања њиховог језика на уштрб српског (тј. српске
варијанте званично истог заједничког језика). Овакво мишљење дели и српски филолог и лингвиста
Павле Ивић [Ивић 1971, 204]. Да би се ова теза доказала потребно је спровести замашан
научноистраживачки рад по југословенским архивима.
Овакво осећање је реално постојало и чинило је једну од битних компоненти социолингвистичког
аспекта распада бивше Југославије. Тако су нпр. крајишки Срби први пут у јулу 1989. г. приликом
обележавања 600-годишњице Косовског боја отворено изразили своје негодовање због угрожености
српског језика, ћирилице и српске културе у оквирима СР Хрватске. Та бојазан се ускоро потврдила
оправданом јер је исте те године у августу месецу хрватски Сабор изгласао Zakon o jeziku у коме српски
језик, као језик српског народа у СР Хрватској, није ни споментут [Guskova 2003, I, 186]. Тако су
административним путем Срби добили хрватски језик као свој матерњи. Ускоро је забрањена и
ћирилица у службеној употреби, ћирилична штампа, радио и тв емисије намењене Србима (Словенци,
Албанци и Мађари су ту привилегију уживали) док се такође настојало да се све табле топонима
замене искључиво латиничном графијом.
123 Ова теза о постојању два штокавска наречја још од давнина је на основу расположивих историјских
извора недоказива, што наравно не значи и да није тачна. Ипак, треба нагласити да се ове тезе за сада
држи само хрватска филологија и социолингвистика.
124 Турска освајања Балкана нису била “a typical military conquest…but an ethnic migration of nomadic
peoples of substantial numerical proportions” [Inalçik, Quataert 1994, 35] која су довела до померања
дијалеката и мешања лексичког фонда језика. Као добар пример коришћења исте лексике се може
узети случај Срба и Хрвата из Јужне Барање у Хрватској где и једни и други користе турцизам кашика.
Ово није ништа необично за Србе јер је то стандардна реч за тај предмет код свих Срба, али јесте за
дотичне Хрвате јер стандардна реч у хрватском језику за кашику јесте ложица. Узгред, Хрвати су далеко
склонији од Срба да турцизме преводе и то најчешће или германизмима или словенизмима уколико
нису у могућности да направе неологизам.
125 Срби су насељавали у овим сеобама Јужну Угарску, Славонију, Јужну Далмацију, делове Хрватске и
Западне Босне, али увек она места која су већ била напуштена од стране првобитног становништва
првенствено због страха од турске акинџијске пљачке [Ивић 1990, 96]. Услед продора штокавштине (тј.
српског језика по Миклошичу) према западним деловима Балкана и преко Саве и Дунава ишчезао је
хрватски епски метар и многе су оригинално хрватске песме посрбљене а у појединим пределима се
60
су Хрвати одвајкада говорили и (западно)штокавским наречјем поред чакавског

дијалекта и кајкавског дијалекта (ова три говора представљају по савременој хрватској
филологији хрватски говорни језик). Стога су, према њему, хрватски препородитељи
у првој половини XIX. века, изабравши ијекавицу за стандардно-књижевни језик свих
Хрвата, у ствари изабрали свој сопствени национални дијалект и нису, сходно томе,
преузели српски (вуковски) књижевни језик за књижевни језик Хрвата.126 Из свега
овога јасно произилази, према Брозовићу, да су тзв. варијантне разлике формално
јединственог српскохрватског (хрватскосрпског) језика (на којима се потенцирало у
бившој Југославији) историјски оправдане, али исто тако и етнички засноване
[Brozović 1978].
На истој линији размишљања је и други нама савремени велики хрватски
језикословац, свеучилишни професор и коаутор Правописа хрватског језика из 2005. г. у
коме су сви преостали екавски србизми замењени ијекавским хрватским изразима
(тако што се уместо графеме е убацило иј, ј на местима изговора рефлекса јат-а) –
становници називају Хрватима иако говоре српским језиком (тј. штокавштином) [Miklosich 1890].
Простори Југославије који су до 1. децембра 1918. г. (тј. уједињења) припадали Аустро-Угарској су
додатно посрбљени доласком Срба колониста након завршетка Великог рата у те крајеве. Према
Тилтману, око 90% ових колониста су били Срби [Tiltman 1936, 46–47]. О колонизацији Хрватске у
првим годинама након Другог светског рата види [Maticka 1990] када долази у појединим крајевима до
хрватске колонизације из Загорја и Међугорја [Guskova 2003, I, 226].
126 Исто тако и Милан Могуш децидно тврди да дубровачка и макарска штокавско-шћакавска
књижевност припадају хрватском културном наслеђу јер су у њима приметне икавске лексеме.
Познато је да су говорници на макарском приморју говорили нпр. шћап уместо штап. Икавске лексеме
у дубровачком и макарском приморју воде порекло како од чакавских тако и од штокавских говора. Та
чињеница је послужила хрватским филолозима да и северни чакавски и читав јужни штокавски уврсте
у koiné хрватског књижевног језика [Moguš 1995b, 62–66].
У доба Гајеве језичке реформе хрватски писци из Задра, на чијем је челу стајао Анте Кузманић (†
1879. г.), су сасвим отворено стављали до знања загребачким илирцима да је ијекавица српски изговор,
а не хрватски (хрватски је по њима само икавица). На другом крају Хрватске, Игнац Кристијановић је
предводио кајкавску опозицију Гајевом проглашењу штокавштине за књижевни језик Хрвата. Он је
покренуо кајкавску Danicu zagrebačku (1834. г.–1850. г.) као гласило бораца за прави хрватски (кајкавски)
језик. Овај кајкавски кружок је 1837. г. издао кајкавску Grammatik der kroatischen Mundart. Познато је исто
тако да се дуго у Загребу одржала в ртикална диглосија по питању употребе језика: у породичном
окружењу кајкавски а у јавним иступима штокавска ијекавица. Међутим, већ крајем предпрошлог
столећа у Србији су говорни и књижевни језик били исти.
Словеначки филолог, Франц Миклошич (1813. г.–1891. г.), један од потписника бечког Књижевног
договора, најпознатији слависта у другој половини XIX. века и најчувенији професор славистичких
студија на Бечком универзитету у своје време, је опсег насељености етничких Хрвата свео на узани
простор чакавског дијалекта док је Србима признао штокавско подручје као њихово етничко
[Miklosich 1879]. Ипак, Миклошич је у истом делу, у основи као и Вук, сматрао да икавица припада
Хрватима а екавица и ијекавица Србима. Познато је да су неки чакавски текстови (нпр. Сповид опћена
из 1496. г. – инкунабула штампана у Сењу од попа Блажа Баромића из Врбника са Крка) – садржавали
икавско-екавску форму.
Најбитније је истаћи на овом месту да је хрватска филологија прогласила све дијалекте говорене и
писане на повијесном подручју Хрватске (без обзира какву етничку позадину ти дијалекти имају) за
говоре Хрвата који су равноправно учествовали у формирању нама савременог хрватског језичког
стандарда иако сви они нису били подједнако заступљени у књижевном корпусу. Шта се нпр. крајем
XVI. столећа подразумевало под хрватским језиком може се видети у делу Фауста Вранчића из
Шибеника: Dictionarium quinque nobilissimarum Europae linguarum Latinae, Italicae, Germanicae, Dalmaticae et
Ungaricae (“Речник пет најузвишенијих европских језика: латински, италијански, немачки,
далматински и мађарски”, Венеција, 1595. г.) Овде се под далматинским=хрватским мисли на
икавскочакавски [Moguš 1995b, 75–82].
61
Милан Могуш. Он у свом капиталном делу, историји хрватског језика, дословце

тврди у уводном делу да се варијанте говорног хрватског језика историјски могу
груписати у следеће дијалекте: чакавски, кајкавски и западноштокавски. Наиме, овим
дијалектима су Хрвати говорили још од њиховог досељавања на Балкан. Иако
признаје да су се и западноштокавски и источноштокавски заједно са торлачким
дијалектом развили од исте динарско-рашке језичке групе, по њему се у току даљег
историјског процеса догодило да се западноштокавски прикључио кајкавском и
чакавском док су источноштокавски и торлачки формирали засебан језик [Moguš
1995b, 11–12]. Дакле, закључак је сасвим јасан: ијекавски и икавски, заједно са
кајкавским и чакавским чине хрватски говорни језик док је Србима остављена само
екавица са торлачким говором.
Српски народ је 1918. г. унео у Југославију територије две своје националне државе –
Србије и Црне Горе и био већински на просторима Аустро-Угарске које су насељавали Јужни Словени
Неоспорно је да су крајем XIX. и почетком XX. столећа Срби остали

разједињени у изговору и писму јер су једни писали како екавицом тако и
ћирилицом а други како ијекавицом тако и латиницом док су Хрвати постали
уједињени и у графији и у изговору јер су сви писали само ијекавицом и искључиво
латиничним словима. Позивајући се на Вукову парадигму можемо рећи да су се у
овом периоду Хрвати национално ујединили око српског књижевног језика док су се
Срби разјединили у свом сопственом језику. Дакле, не постоји једна јединствена
62
варијанта српског језика стандардног типа у општејавној употреби па су према томе

данас Срби један од ретких народа у свету који живи са подељеним стандардним
језиком (тј. са његове две варијанте). Ипак, ова “јатовска” подељеност (двојство) у
српском књижевном језику никада није представљала, а и неће представљати,
никакву комуникацијску баријеру у споразумевању из једноставног разлога јер
разлике у наречјима нису значењске (суштинске) већ само изговорне природе. Стога,
у лингвистичком смислу, равноправност екавице са ијекавицом у српском
књижевном језику је апсолутно оправдана.127 То се такође односи и на
социолингвистички аспект овог проблема јер се оваквом равноправношћу спашава
лингво-културолошко јединство српског етничког корпуса, док би се другачијим
решењем, на пример избором екавице, могло догодити да ијекавци не-Срби присвоје
за себе српску ијекавску књижевну традицију.
Једно од основних питања на овом месту је колики је, процентуално
гледано, био удео штокавских Хрвата међу свештокавским говорницима у време
Људевита Гаја, па и данас. Ни Брозовић, нити хрватска филологија у целини не
поричу чињеницу да су у последња два века хрватски штокавци чинили мањину у
укупном броју свих штокаваца, међутим, недоказиво се тврди да је у време деловања
Гаја број штокаваца међу национално опредељеним Хрватима био преовлађујући па
је наводно сходно томе Гај стандардизовао за Хрвате (западно)штокавско наречје, тј.
ијекавицу, којим је по њима говорила у то време већина Хрвата.128 Као логичан
закључак оваквог става произилази да је преименовање дојучерашњег
српскохрватског (хрватскосрпског) језика 1991. г. у одвојени хрватски и српски језик
на основу западноштокавске и источноштокавске говорне и писане варијанте (тј.
ијекавице и екавице) производ историјски заснованог процеса.
Остаје неразјашњен проблем како се догодило да након 1991. г. три
прекодринске нације (хрватска, српска и бошњачка) говоре и пишу
западноштокавском варијантом ако је та варијанта, по хрватској филологији, још од
средњег века припадала хрватском етносу. Ту су могућа два опречна одговора: 1) или
су данашњи Срби и Бошњаци западно од Дрине у ствари однарођени етнички Хрвати;
и 2) или су данашњи штокавски Хрвати у ствари похрваћени Срби или Бошњаци (ови
последњи уколико их прихватимо као посебан национ).129 Да би се овај
фундаментални проблем исправно решио, на жалост, не постоји довољан број
127 Овакав равноправан однос према екавици и ијекавици се може уочити у Srpskohrvatsko-engleskom
rečniku из 1971. г. и Englesko-srpskohrvatskom rečniku из 1978. г., аутора Мортон Бенсона (уз сарадњу
Биљане Шљивић-Шимшић), у којима се доносе и ијекавски ликови поред екавских.
128 Бранислав Брборић тврди да је број изворних Хрвата ијекаваца у Гајево доба био занемарљиво мали,
тј. да их практично није ни било [Брборић 2001, 154]. Чињеница је да је сам Људевит Гај 1830. г.
написао правопис намењен Хрватима, а то је био правопис кајкавског говора који се сматрао хрватским
националним језиком [Gaj 1830].
129 Бошњаке је својевремено Петар II. Петровић Његош, који је прихватио и Вукову језичко-графијску
реформу српског књижевног језика и писма и схему националне идентификације Српства, називао
српском родном браћом која ништа не види јер је још увек слепа.
И Вук (по пореклу) и Његош (по рођењу) су били из Црне Горе. Његош је био један од
најзначајнијих писаца који је прихватио Вукову реформу па се година издања Његошевог Горског
вијенца (на родној ијекавици), 1847., када су штампане и Песме Бранка Радичевића (на екавици) и Рат за
српски језик Ђуре Даничића (на ијекавици) узима као година фактичке победе српских вуковаца у
српској књижевности. Битно је истаћи да се Његош никада није одрицао своје припадности српској
нацији док је Црногорство сматрао за регионално-географски израз Српсва [Сотировић 2013б, 62−68]
63
релевантних историјских извора који би одлучно и недвосмислено дали потпору

било једном или другом решењу па су стога могуће свакојаке квазинаучне и
политикантске манипулације (као што је то пракса до сада и потврдила).
Јасно је да је Брозовић, исто као и хрватска филологија, сматрао да
варијантне разлике у суштини представљају посебне стандарднојезичке изразе који
се деле на српску и хрватску форму.130 То неоспорно потврђује други хрватски
филолог, Јосип Силић, који је 1996. г. тврдио да су “oduvijek […] hrvatski i srpski bili
posebni i različiti, i to ne ovoliko ili onoliko, nego potpuno, kao standardni jezici” [Silić
1996].
Године 1967. долази до још оштрије етнонационалне хрватско-српске
поделе на линији ијекавица-екавица објављивањем Декларације о називу и положају
хрватског књижевног језика а која је у ствари изазвала тзв. “Маспок” у Хрватској (1969.
г.–1972. г) и “Хрватско пролеће” (1971. г.–1972. г.).131 Овом декларацијом се формално
језичко јединство Срба и Хрвата дефинитивно распршило чему је увелико помогла
чињеница да ова два народа никада нису била довољно чврсто уједињена у
историјском, етничком и културолошком смислу.132 На основама ове декларације је
наредне 1968. г. хрватски академик Људевит Јонке на славистичком конгресу у Прагу
130 Далибор Брозовић, који је био један од најватренијих хрватских језикословаца који су се залагали за
одвајање хрватског језика од српскохрватског (хрватскосрпског), је лансирао тезу да се и територија

хрватске државе (поред босанскохерцеговачке) брани на реци Дрини (од наводно великосрпских
језикословних и територијалних експанзионистичких захтева). Ову тезу је Брозовић изрекао на
оснивачком скупу Странке демократске акције у Сарајеву 1990. г., а која окупља босанскохерцеговачке
муслимане, и која је добила већину на републичким вишепартијским изборима у новембру исте
године. Склон сам да закључим да се иза ове тезе крије Брозовићев став да су сви прекодрински
римокатолички ијекавци у суштини Хрвати, али можда и муслимани као “цвијет Хрватства” – као што
су муслимански верници из Босне и Херцеговине тако званично третирани у току Другог светског
рата од стране власти Неовисне Државе Хрватске. Тим поводом словеначки истраживач Јоже Пирјевец
пише “Whereas the Serbs proclaimed with Vuk Stefanovic Karadzic, the prophet of their nationalism, that all
Bosniacs were Serbs, regardless of their faith, the Croats considered the Muslims as co-nationals converted to
Islam, and even as the most noble part of their nation, and tried to extend their political influence in the
region, which was seen in Belgrade as an outrage” [Pirjevec 1998, 110]. Далибор Брозовић је, иначе, творац
(1970. г.) и неодбрањиве (тј. још увек недоказиве) хипотезе да се средином XVIII. столећа формирао тзв.
хрватски језични стандард и то у виду који постоји и дан данас.
Муслимани Босне и Херцеговине су у оквиру Павелићеве хрватске државе сматрани њеним
конститутивним делом јер је Хрватска званично прокламована као држава две вероисповести–
римокатоличке и исламске. У етничком смислу, усташка пропаганда је наглашавала да су муслимани
водили порекло од Хрвата који су у току отоманске власти преобраћени у ислам. На основу оваквог
става је полагано хрватско етничко право на читав простор Босне и Херцеговине поред хрватског
пов(и)јесног права које се односило само на Западну Босну (тј. на тзв. “Турску Хрватску”) [Lyubomirova
Ognyanova 2002, 7].
131 Декларацији је предходила веома бурна дебата о језичкој политици у Југославији на конгресу
југословенских слависта 1965. г. У доба хрватског Маспока и Пролећа се клицало и ово: Савка мајка а
Трипало ћаћа – до Земуна све се нама враћа, што указује на границе новог територијалног разграничења
Срба и Хрвата. О овим догађајима у Хрватској види у [Burg 1983; Schöpflin 1973; Irvine 1993].
132 Главни задатак хрватске лингвофилолошке науке након доношења Декларације је био да се Хрвати
издвоје из језичке заједнице са Србима, да се спроведе потпуна језичка хомогенизација Хрвата и да се

Срби језички разделе. Хрватски књижевни језик је одиграо улогу формуле панхрватске етничке
хомогенизације и асимилације (похрваћивања) хрваћанских Срба, док се језичко разбијање Српства
спроводило преко потенцирања на изговорним (ијекавица-екавица) и алфабетним (латиница-
ћирилица) разликама на основу географске, политичке и националне припадности.
64
уобличио програм хрватске филологије о идентитету хрватског књижевног језика

тврдећи да ијекавица припада хрватском а екавица српском књижевном језику.
Овако формулисан хрватски филолошки програм индиректно заговара
идеју да је граница раздвајања ова два књижевна језика на реци Дрини. Јонке је био
експлицитан рекавши да Срби ијекавци из Хрватске припадају “hrvatskoj kulturnoj
sferi” на шта је Павле Ивић оштро реаговао негирајући у потпуности овај Јонкеов
став. Као реакција на овакве испаде хрватских језикословаца, долази од стране
српских филолога и лингвиста (П. Ивић и други) до захтева за заштиту културних и
језичких права и идентитета српског народа у СР Хрватској и СР Босни и
Херцеговини [Greenberg 2000, 636; Ивић 1971].
Овакве расправе крајем седме и почетком осме деценије прошлог столећа су
представљале увертиру у смрт књижевног договора из 1954. г. који је и сам својим
непрецизним формулацијама и неразјашњеном терминологијом довео до тога. Није,
нпр., у тексту договора прецизно разграничено простирање тзв. западне и источне
варијанте српскохрватског (хрватскосрпског) језика па стога није ни могао бити дат
прецизан одговор, који би произилазио из самог текста договора, на два главна
питања: 1) да ли су сви ијекавци (и Срби и Хрвати и Муслимани и Црногорци)
подпадали под западну варијанту?; и 2) да ли су неки ијекавски Срби и Црногорци
били укључени у источну варијанту? Сматрам да је један од највећих пропуста текста
овог договора тај што није јасно назначено да се источна варијанта састоји из две
подваријанте (изговора, реализације): ијекавске и екавске [Ћорић 1995, 7]. Овако,
тумачило се од стране хрватских језикословаца да источна варијанта покрива само
“новосадско-београдску екавицу” што се уосталом и могло закључити на основу
Тачке 1.-ве. Закључака новосадског договора где се обе ове варијанте везују за поједан
културно-политички центар–западна за Загреб и источна за Београд!
С друге стране, поборници Декларације су тврдили да би преименовање
(стандардног) језика у јавној употреби у СР Хрватској у хрватски књижевни језик
довело до зближавања а не до раздвајања Хрвата и Срба (и свих других
националности) у овој републици. Тако је нпр. хрватски књижевник и
подпредседник (допредсједник у хрватском новоговору) Сабора СР Хрватске, Мирко
Божић,133 1972. г. изјавио да “хрватским књижевним језиком или новоштокавским
ијекавским говором пишу Хрвати и Срби у Хрватској већ више од сто година и
развијају га на подлози штокавског ијекавског изговора ... Ми смо унијели у Устав
назив хрватски књижевни језик зато што у најплеменитијем смислу садржи ширину,
богатство ријечи, толеранцију и непрестану потребу изучавања језика” [Политика 22.,
23., 24. новембар 1972; Vjesnik 4. 11. 1972].134 Слободан сам да констатујем да се из
133 Сам Мирко Божић је творац дефиниције о језику у јавној употреби у Уставу СР Хрватске из 1974. г., а
ту дефиницију је срочио, како сам каже, узимајући у обзир сложену културно-политичку ситуацију у
СР Хрватској.
134 Божић је тим поводом изјавио такође и ово: “U školama nastava se vrši na hrvatskom književnom
jeziku, jer hrvatskim književnim jezikom govore i Hrvati i Srbi u ovoj republici, a sam predmet zove se
hrvatski ili srpski jezik” [Vjesnik 18. 11. 1973, 4]. Остаје ипак неразјашњен главни проблем: ако је сам
предмет хрватски или српски зашто се тај исти предмет не изучава на хрватскосрпском а не само на
хрватском језику. У исто то време је исти предмет у СР Србији био хрватски или српски (српски или
хрватски) али се он изучавао на званичном српскохрватском језику.
Суштинска разлика ова два става је очигледна и лично сматрам да је са овим разликама фактички
почео (социолингвистички) распад југословенске федерације јер су и Хрвати и Срби у оквиру СФР
65
оваквог образложења намећу пет закључака који имплицитно произилазе из самог

текста и његовог смисла: 1) пошто је формално реч о хрватском језику у јавној
употреби135 Србима у Хрватској (по попису из 1971. г. 626,720 душа) остаје право да
српски или српскохрватски језик употребљавају у “тајној” употреби (тј. код куће) док у
јавној употреби морају да говоре и пишу хрватским књижевним језиком; 2)
новоштокавска ијекавица (западна варијанта српскохрватског, тј. хрватскосрпског
језика) је синоним за хрватски језик;136 3) племенито је да се језик Хрвата из СР Босне и
Херцеговине (по попису 772,491 душа), назове српскохрватски (хрватскосрпски) (нема
протеста из Хрватске за овакву формулацију језика у Уставу СР БиХ); 4) пошто је
назив језика (стандардног) у јавној употреби у СР Хрватској хрватски књижевни језик, а
званични назив за народни језик Хрвата и Срба у истој републици хрватски или
српски (према самом хрватском Уставу) испада да, пошто се сам предмет у хрватским
школама зове хрватски или српски, да хрватска и српска деца у Хрватској не уче
стандардни већ народни језик, тј. дијалект (случај који је незабележен у савременој
светској повјести – да деца у школама уче дијалект а не стандардни језик);137 и
коначно 5) није племенито назвати књижевни језик Хрвата и Срба у СР Хрватској
хрватскосрпски (или хрватски или српски), већ је само назив хрватски племенита,
културна, хумана и толерантна опција. То такође значи, да је формулација
српскохрватски језик која је ушла у све уставе СР Србије да означи назив званичног
језика на њеној територији једноставно била неплеменита, тј. погрешна. Исправно би
вероватно било да се према хрватском моделу службени језик у Србији (важећи и за
Србе и за Хрвате) назове српски књижевни језик. Међутим, хрватски политичари и
језикословци никада нису захтевали да се исправи ова неплеменитост (према
србијанским Хрватима којих је по попису из 1971. г. било 185,894 душа) [Статистички
билтен 1972].
Павле Ивић је донео исправну оцену да је “декларација (је), уз свечано
позивање на ‘неотуђиво право сваког народа’ на властито језичко име, наметала
Србима у Хрватској језичко име другог народа уз језичко отцепљење од сопственог
народа” [Ивић 1990, 136].138 Остаје да се закључи да је бар номинална
Југославије имали по два различита књижевно-стандардна језика: Срби су имали српскохрватски

(хрватскосрпски) и хрватски књижевни језик, а Хрвати хрватски књижевни језик и хрватскосрпски
(српскохрватски). Неуједначеност (српско-хрватске) језичке политике је очигледна (у једној федералној
јединици једна дефиниција за стандардни језик у јавној употреби а у три федералне јединице плус две
аутономне покрајне другачија дефиниција), али је проблем у томе што је оваква (неуједначена) језичка
политика била увод у неуједначену политику према националним питањима и питању опстанка
савезне државе што је коначно резултирало њеном политичком дезинтеграцијом.
135 Загребачки Vjesnik од 11. 10. 1972. г. је ипак указао да се формулација “у јавној употреби” практично
односи на “службени” језик у СР Хрватској.

136 У оквирима филологије српскохрватског (хрватскосрпског) језика социјалистичке Југославије,
Далибор Брозовић је био творац термина стандардни новоштокавски језик као синоним за књижевно-
стандардни српскохрватски (хрватскосрпски) језик [Brozović 1978, 70].
137 Уколико би требало да ученици у школама уче стандардни или књижевни језик (а ниуком случају
не народне дијалекте) онда испада да је Хрватска била врло вероватно једина земља на свету у којој се
књижевни језик није изучавао у школи где се изучавао само дијалекатски језик.
138 Са српске стране је одговор на хрватску Декларацију дошао у виду Предлога за размишљање а којима се
захтевало да се Србима у СР Хрватској обезбеде иста језичка права која су у Декларацији тражена за
Хрвате. Конкретно се тражило да српска деца у СР Хрватској у школском систему користе српски језик
и ћирилично писмо и да се сви титлови на ТВ Београд исписују искључиво ћирилицом. Потписници
Размишљања (45 писаца) су такође предвидели да ће се убрзо заједнички српскохрватски језик поделити
66
социолингвистичка јединственост српскохрватског језика од почетка 1970.-их остала

присутна у СР Србији, СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори, док је та
јединственост и формално и практично укинута у СР Хрватској – управо онде где је
пре једног столећа и била успостављена. Ипак, како то примећује Кенет Е. Нејлор
[Naylor 1992, 81–82], републичка варијантизација тог једног језика се убрзо наставила
усвајањем нових републичких устава Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе
1974. г. у којима су проглашени републички стандардни језички идиоми. Овакву
политику републиканизације српскохрватског језика тада није следила само СР
Србија у чијем се Уставу из исте те 1974. г. није нашла формулација о србијанском
стандардном језичком идиому. Тако се фактички само СР Србија и даље држала
одредаба Закључака новосадског договора, али се исто тако повећала и брига о Србима у
Босни, Херцеговини и Хрватској од стране србијанских филолога.
Неоспорно је да је загребачка филолошка школа139 у два маха, од 1867. г. (од
почетка рада Ђуре Даничића на Рјечнику хрватскога или српскога језика) и у периоду од
1892. г. до 1901. г. (већ наведеним радовима Ивана Броза, Томислава Маретића и
Фрање Ивековића) ударила темеље хрватско-српском језичком уједињењу које ће у
доба трајања прве две Југославије (које су идеолошки преживљавале на идеологијама
“југословенског интегрализма и унитаризма” и “равноправности, братства и
јединства”, а које су спровођене и брањене “одозго”) почивати на
социолингвистичкој аксиоми да Хрвати и Срби говоре истим језиком али да се ту
ипак ради о два посебна народа који говоре оделитим дијалектима (наречјима) тог
формално јединственог језика.140
Парадоксално је, али истинито, да су и Даничићев Рјечник и Брозов
Правопис и Маретићева Граматика и стилистика и коначно Ивековић-Брозов Рјечник
написани на ијекавици. Испало је тако да је Даничићев речник хрватско-српског
језика у суштини исто што и речник, стилистика и граматика хрватског језика чиме
се фактички сугерисало да је ијекавица хрватски национални језик док би Србима
остала само екавица. Међутим, остало је такође познато да је у то време
на одвојене језике српски и хрватски констатујући да практично немају више значаја нити Бечки нити
Новосадски филолошки договор. У сваком случају, са издавањем Декларације је и фактички престало
важење Новосадског договора мада су се Матица хрватска, Хрватско филолошко друштво, Институт за
језик у Загребу и Друштво књижевника Хрватске тек 1971. г. и формално одрекли овог договора у
посебним изјавама што је и било на линији захтева из Декларације у којој се тражило да се уставним
путем хрватски и српски језик прогласе за два оделита језика [Dragović-Soso 1995, 270]. O српско-
хрватској “језичкој дебати” у контексту Декларације и Размишљања види у [Spalatin 1966–1967].
У време Маспока и непосредно након њега је издато неколико филолошких публикација о
хрватском књижевном језику, нпр: Stjepan Babić, Božidar Finka, Milan Moguš, Hrvatski pravopis, Zagreb:
Školska knjiga, 1971 (књига се није нашла у продаји јер је била забрањена а тираж уништаван); Stjepko
Težak, Stjepan Babić, Pregled gramatike hrvatskoga književnog jezika za osnovne i druge škole, VI, prerađeno
izdanje, Zagreb: Školska knjiga, 1973.
139 Према речима првог човека ове филолошке школе – Адолфа Вебера Ткалчевића (аутора Skladanja
ilirskoga jezika za niže gimnazije из 1862. г. штампане у Бечу): “Zagrebačka je škola imala zadatak da kajkavce i
čakavce privede u kolo štokavacah, kako bi se raširilo književno polje ” [Moguš 1995b, 188].
140 Историјски посматрано, камен темељац унитаристичке идеологије југословенства је положен од
стране Људевита Гаја који је сматрао да ће се најбрже доћи до политичког јединства Хрвата и Срба, па
можда чак и свих Јужних Словена, уколико се прво дође до њиховог језичког јединства и писменог
(буквичког) реципроцитета. Стога је Гај инсистирао да сваки Хрват научи ћирилицу како би могао да
чита књиге српских писаца писане овим писмом (Срби нису имали проблема са читањем латинице па
стога Гај није посебно наглашавао да и Срби треба да науче латиницу).
67
стандардизације ијекавице као хрватског књижевног језика, преузимањем

“вуковског” модела српског језичког стандарда, огромном делу Хрвата било у
почетку тешко да се навикну на изговоре новоштокавских говора, тј. на правилно
изговарање ијекавско-јекавске форме рефлекса древнословенске фонеме “јат”.
То се догодило у првом реду зато што су чакавци и кајкавци тада чинили
највећи број припадника хрватске нације којима је објективно било знатно теже да се
привикну на (и)јекавштину него нпр. оним Србима којима је екавица била матерњи
говор. У пракси, ипак, Срби таквих проблема нису имали јер им је декларативно, а и
стварно, остављено право слободног избора писања и (и)јекавског и екавског облика
изговора фонеме “јат”. За разлику од њих, огромна већина Хрвата је морала да се
привикне (фактички да научи) изговор само једне форме ((и)јекавске). Оно што је
убрзо постало својеврсним феноменом на овим подручјима је факат да је ијекавица
добила у Хрвата статус differentiae specificae којом се хрватски језички стандард (у
неким случајевима и говорни језик) одвајао од српског (тј. по хрватској филологији од
екавице).
Посматрано са Вуковог становишта, управо онај изговор “јата” који је он
покушао у пракси да “протури” као књижевни језик свим Србима је након његове
смрти кодификован као књижевни језик Хрвата за које је он увек децидно тврдио да
им се говорни језик разликује од српског и да они са Србима не представљају један
јединствени етнолингвистички народ [Караџић 1814; Караџић 1818/1852; Караџић,
Текелија, 1841; Караџић 1845; Караџић 1849; Караџић 1861; Karadžić 1863].141
Срби су, према многим критичарима Вукове “јатовске” политике, остали
неуједињени у стандардном језику што је њиховим противницима давало
маневарски простор за асимилацију Срба западно од Дрине путем
социолингвистичког разбијања јединствености српског језика. Основни аргумент
оних који се боре за очување ијекавске варијанте стандардизације српског језика јесте
да уколико Срби одбаце ијекавицу као свој стандардно-књижевни језик то значи да у
ствари одбацују једно од своја два књижевнојезичка наречја које ће неко други
(Хрвати и Бошњаци) да присвоји као своје. Бивши декан Филолошког факултета
Универзитета у Београду, Радмило Маројевић, гореспоменути став Павла Ивића (о
екавици) критикује као погибељан за културно-језичко-политички интегритет
Српства бранећи у исто време Вуково залагање за номиналну равноправност
ијекавице са екавицом међу српским писцима.142
Маројевић је оптуживао групу српских лингвиста око Павла Ивића да
покушавају да увуку српски језик у централноевропски клише одвајајући га тако од
свог православног културног наслеђа [Greenberg 2000, 629]. Чак шта више, Маројевић
садашњи (након распада бивше Југославије) социолингвистички тренутак у коме се
налази србистика (тј. српска филологија) пореди са оним из времена Вукове реформе
141 Проф. Иво Банац правилно примећује да је Вук прихватио “…the romantic belief that language was
the most profound expression of the national spirit. Obviously one nation could not have three spirits, nor
could one dialect be shared by two nationalities. It followed, therefore, that regardless of what their actual
national consciousness might be, all stokavian speaking peoples were Serbs” [Banac 1993, 81].
142 У основи оваквог става је гледиште да се Срби, као посебан етнолингвистички ентитет, морају (или
пак би требало) да се и по питању језика разликују (дистанцирају) од других, а не допусте да се сами

међу собом разликују и деле на основу књижевног или (и) говорног језика. И друго, уколико би Срби
“препустили” ијекавицу другима, ти други би могли да својатају Србе ијекавце као припаднике своје
етнолингвистичке групе (као и њихово књижевно-културно-уметничко наслеђе ).
68
српског стандардног језика.143 У овом новом тренутку се србистика, према

Маројевићу, налази на својој историјској прекретници: 1) или ће усвојити принцип
равноправности употребе ијекавског и екавског изговора “јата” са исписивањем тог
рефлекса јединственим знаком и тако сачувати интегритет српског народа; и 2) или
ће превагу однети Ивићева струја у модерној србистици а са њом и победа тзв.
“католичке лингвистике” (у ствари филологије коју су заступали Ватрослав Јагић,
хрватски “вуковци”144 и католичка црква), а према којој је само екавица изворно
српска док се ијекавица изузима из српског етнокњижевног корпуса и српског
историјског језичког осећања [Маројевић 2001, 17–39; 54–73; 84–97; 131–168]. Он је
такође, и ватрени поборник неписања латиницом текстова на српском језику јер по
њему то писмо није изворно српско (што је тачно), тј. латиница је страна српској
култури (што није тачно) па је стога чак и предлагао да се латинични скрипт законом
забрани у ФР Југославији и Републици Српској. У том контексту би исто тако требало
143 Радмило Маројевић је склон да пореди важност улоге своје књиге лингвистичких огледа из
фонологије и ортографије (Нови рат за српски језик и правопис. Лингвистички огледи из фонологије и
ортографије, Београд, 2001. г.) за савремени тренутак србистике на пољу нове стандардизације српског
језика са доприносом књиге Ђуре Даничића (Рат за српски језик и правопис, Будим, 1847. г.), тј. са
доприносом који је она одиграла средином и у другој половини XIX. века у борби за (вуковску)
реформу стандардног језика у Срба.
144 Термином хрватски “вуковци” се обично називају они хрватски филолози који су били следбеници
Вуковог модела српског језичког стандарда који је међу Хрватима заговарао највише српски филолог
Ђуро Даничић (1825. г.–1882. г.) док је радио у Загребу (1867. г.–1873. г. и 1877. г.–1882. г.).
Најистакнутији хрватски “вуковац” је био Томислав (Томо) Маретић који је 1899. г. својом Gramatikom i
stilistikom hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika ударио темеље хрватској редакцији вуковског српског
књижевног језика и такође дефинитивно приклонио Хрвате да прихвате вуковски српски књижевни
језик као свој национални. Маретић је, како сам каже, грађу за ову граматику сакупио на српско-
вуковско-даничићевском књижевно-народном корпусу. Стога је ова граматика и критикована од
стране многих Хрвата (као нпр. од Антуна Радића) да се у њој не налази хрватски већ само српски
књижевни корпус: “U toj se gramatici ne vidi ime nijednoga hrvatskoga književnika, nego se vidi jedini
Vuk”. То по Радићу није био хрватски већ искључиво српски језик [Radić 1937, 11–12]. Ипак, након ове
граматике су Хрвати могли да тврде да новоштокавски књижевни корпус подједнако припада и њима
као и Србима и чак шта више да су и Хрвати као и Срби користили новоштокавски као матерњи
говор. Дакле, закључак је био да се национална припадност у случају Срба и Хрвата не може одредити
на основу говорно-књижевног језика већ на основу вере. У том контексту треба схватити значај
Маретићеве граматике из 1899. г. за развитак хрватске националне свести поготову ако се зна да је
Rječnik hrvatskoga jezika Ивана Броза и Фрање Ивековића из 1901. г. почивао на истој филолошкој грађи
као и Маретићева граматика али то већ није био хрватско-српски речник већ само хрватски
(новоштокавски екавско-икавско-ијекавски римокатолички, кајкавски и чакавски књижевни корпус).
Србима је тако остала само православна екавица. Зашто се речник из 1901. г. назива хрватским
“објаснио” је Ивековић: “jer su ga pisali i na svijet izdali Hrvati”, а и зато што су унети неки примери из
Стулијевог речника, кајкавског говорног подручја око Загреба и “хрватских” народних песама.
У сваком случају, Маретић, Броз и Ивековић су битно допринели разради идеје Загребачке
филолошке школе и хрватских вуковаца о концепту једног језика (хрватско-српског) говореног од
стране једне нације (Србо-Хрвата) која се назива са два етно-племенска имена. Коначно, хрватска
филологија је могла да закључи да Хрвати имају дугу традицију писања тридијалекатски
испреплетеног јединственог књижевног језика. Сам Томо Маретић је и након уједињења 1918. г. остао
на истој филолошкој линији па је тако 1924. г. штампао Hrvatski ili srpski jezični savjetnik из кога су
избачене многе кајкавске речи које су имале дугу књижевну традицију што је Маретић правдао
тврдњом: “svatko vrlo lako uviđa, da bi takve reči književnome jedinstvu Hrvata i Srba vrlo smetale, jer ih
Srbi ne bi hteli primiti”. Ипак, у доба прославе стогодишњице Илирског покрета, многи хрватски писци
су писали на чакавском и кајкавском избегавајући штокавштину (нпр. Balade Petrice Kerempuha
Мирослава Крлеже из 1836. г. писане на кајкавском књижевном идиому) [Moguš 1995b, 205–212].
69
избацити графему “j” из српског алфабета у који ју је унео Вук, а увести у исти оне
графичке знаке који су карактеристични за православну словенску азбуку. Полазећи
од Вукових филолошких решења, Радмило Маројевић је као декан (јун 1998. г.–
фебруар 1999. г.) преименовао “хрватску књижевност” у “књижевност католичких
Срба” верујући да су прави етнички Хрвати само чакавци, да су сви кајкавци
Словенци, а сви штокавци Срби (видети [Слово о српском језику, 1998] издатом од
стране петнаест српских филолога и лингвиста).145
Растурање и подела територије Краљевине Југославије априла 1941. г. Највећи део

Југославије је припао Неовисној Држави Хрватској у којој је одмах по проглашењу 10. травња 1941. г.
започео масовни геноцид римокатоличких Хрвата и муслиманских Бошњака над православним Србима
145 Текст Слова о српском језику види у [Ковачевић 1999, 359–368]. Слово...представља једну збирку
схватања и филолошких ставова о природи српског језика и на њему писане националне

књижевности. Потписници овог јавног документа су на себе преузели велику одговорност да обнове
српску лингвистику и српске филолошке традиције преко Покрета за обнову србистике основаног 1997.
г. и његовог научног часописа и јавног гласила Србистица/Serbica покренутог наредне године. Циљ
Покрета је напуштање јагићевске сербокроатистике и враћање вуковској србистици.
70
Без обзира на наведене Маројевићеве ставове према Павлу Ивићу, остаје

неоспорна чињеница да је овај потоњи у својој књизи Српскохрватски дијалекти.
Њихова структура и развој (1958. г. [1994. г.]) експлицитно навео да тзв. славонским
дијалектом “говори искључиво католичко хрватско становништво” [Ивић 1994, 269]
односно да је Вуков славонски дијалект “у ствари говор католичког живља, а не
српског” [Ивић 1991в, 223].146 Очигледно је из овог навода да за Ивића Срби не могу
да буду католици. На овом месту није јасно прецизирано на који се временски период
односи ова констатација: да ли само на време писања горе цитираних књига или и на
временско раздобље пре тога (нпр. на XIX. век). Овом непрецизношћу се Павле Ивић
замерио многим филолозима и лингвистима који су извели закључак из оваквог
његовог става да он сматра да су сви римокатолички говорници тзв. српскохрватског
(хрватскосрпског) језика били етнички Хрвати.147 Оваквим ставом (уколико је
истинит) Ивић би прихватио тврђење “родоначелника католичке лингвистике” –
хрватских филолога Винка Пацела и Ватрослава Јагића – који су први лансирали тезу
да је етничка разлика између Срба и Хрвата, који говоре истим језиком, у
вероисповести и писму: Срби су православни говорници српскохрватског
(хрватскосрпског) језика који пишу ћирилицом, а Хрвати католички говорници истог
тог језика али који користе латинична писмена [Pacel 1861; Jagić 1864; Novak 1967, 439–
440; Милосављевић 1997, 440–443].148 Према Ивићевој дијалектолошкој
класификацији српскохрватских (хрватскосрпских) говора, славонским дијалектом се
говори у половини Славоније, у области Дервенте и Орашја у Босанској Посавини, у
деловима Барање, у одређеним деловима Бачке и у неким насељима у Градишћу
[Ивић 1994, 269]. Према истом аутору, говори овог дијалекта у погледу замене “јата”
се деле у три групе: 1) изговор “е”; 2) изговор “и” (без обзира на квантитет); и 3)
изговор “и” (у дугим слоговима) а изговор “је” (у кратким слоговима) [Ивић 1994,
278].149 Јасно је да се овде ради о регионалном говору који се састоји од комбинације
146 Исти аутор наводи да је у XVII. и XVIII. столећу код римокатолика на говорном подручју
српскохрватског језика књижевност писана на неколико дијалеката: кајкавском, чакавском ијекавском,

чакавском екавском, чакавском икавском, дубровачком ијекавском, источнобосанском ијекавском, штокавско-
далматинско-икавском, западнобосанском икавском и славонском [Ивић 1990, 100]. Ипак, од свих ових
“покрајинских књижевности” тада је једино она на чакавштини називана књижевношћу писаном на
хрватском језику.
147 Српски историчар и професор модерне националне историје на одељењу за историју Филозофског
факултета Универзитета у Београду, Василије Ђ. Крестић, сматра да су “српски политичари и Српска

православна црква несмотрено прихватили из Беча пласиране деобе по верској основи” [Крестић
1995б, 28].
148 Јагићев чланак је објављен у години Вукове смрти (1864.).
149 Тако нпр. у неким деловима Јужне Барање Хрвати староседеоци говоре само икавицом и екавицом
али не и ијекавицом која је званични идиом стандардно-књижевног хрватског језика. Њихов изговор је
староштокавски. Такође, неки њихови српски сународници из исте регије говоре ијекавско-јекавским
идиомом али не и екавицом која се говори у већем делу Србије одакле су делом ови барањски Срби и
дошли у Барању у XVI. и XVII. веку користећи новоштокавску акцентуацију. Утврђено је, ипак, да су
ијекавски говори јужнобарањских Срба најсличнији говорима источнохерцеговачких становника
[Sekereš 1977; Sekereš 1980] из чега се може закључити да је већи део јужнобарањских Срба ту насељен
из Источне Херцеговине. Трећу етнодијалекатску групу становника Јужне Барање чине они Хрвати
који су се ту населили из околних области а који говоре икавицом и користе неке облике
староштокавске акцентуације. На крају, четврта група се састоји од јужнобарањских Хрвата који су се
у ту област доселили из Босне и Херцеговине. Они су сви ијекавци новоштокавске акцентуације
71
сва три изговора “јата”: екавског, (и)јекавског и икавског али га Ивић сврстава у
оделиту дијалектолошку групу само стога што данас њиме говоре они који се
изјашњавају као католички Хрвати (о географској распрострањености славонског
дијалекта види у две Ивићеве дијалектолошке карте: Дијалектолошка карта
српскохрватског подручја у [Ивић 1971] и Dijalektološka karta štokavskog narečja у [Brozović,
Ivić 1988]).150
Сматрам да се из овог примера индиректно може закључити да је Павле
Ивић склон Јагићевој тези (или парадигми) да католици српскохрватског
(хрватскосрпског) говора јесу Хрвати. Међутим, уколико је ова теза и тачна са
формалне тачке гледишта за период након Првог светског рата па до данас (јер се
огромна већина католика овог језика у том временском одсечку опредељује у
националном смислу за припадност хрватском корпусу) она сигурно није
применљива на период XIX. Века, а нарочито не на доба језичке реформе Вука Ст.
Караџића и на период пре појаве Илирског покрета. Наиме, вође овог покрета
(1830./1835. г.–1850. г.) су се у политици стандардизације хрватског језика определиле
да тај језик приближе Србима па је тако одбачена варијанта да се стандардизује
чакавски језик као сигурно чисто и само хрватски национални говор, али и
могућност стандардизације на кајкавском језику која би сигурно приближила Хрвате
са Словенцима.151
Хрватски илирци су за књижевни језик Хрвата изабрали Вуков српски
књижевни језик [Nejlor 1996, 18, 130],152 а како је то објаснио један од хрватских
[Greenberg 1998, 711–714]. Јасно је да Срби из друге и Хрвати из четврте групе имају исту акцентуацију
и изговор, док су Хрвати из прве и треће скупине веома слични по истим питањима.
Срби из Јужне Барање су задржали употребу инфинитива у пуном облику што је противно пракси
већини Срба (али подударно са говором већине Хрвата и Бошњака) који користе уместо инфинитива
конструкцију да+глагол у одређеном лицу. Чак је приметно да дотични Срби много трајније користе
инфинитивну конструкцију од сународника Хрвата [Sekereš 1977; Sekereš 1980]. Из горе наведеног се
може закључити да су међу-етнодијалекатски утицаји једне нације на другу били велики у последња
четири столећа.
150 Хрватски филолог и слависта, проф. Томо Маретић, је крајем XIX. века напомињао да у његово доба
лингвистичке разлике између Хрвата и Срба нису биле велике, а у доба Константина VII.
Порфирогенита (средина X. века) су сигурно биле још мање, тј. биле су незнатне. Те су се разлике
сводиле на разлике дијалектолошког типа а не језичког. Све у свему, Хрвати и Срби су говорили
једним заједничким језиком који се у дијалектолошком смислу разликовао према изговору старог јата
и то тако да су га Хрвати изговарали фонемом и а Срби е и (и)је [Maretić 1889].
151 Хрват др. Јурај Крњевић је 1955. г. изјавио да је у доба Људевита Гаја Хрватска била веома мала јер је
обухватала само Хрватско Загорје са околином, тј. онај део Народне Републике Хрватске у коме се
говорило “кај”. То је била права Хрватска [Krnjević 1955]. Хрватска повијесничарка Мирјана Грос
закључује да је основни политички циљ Гајевог Илирског покрета био премошћивање регионалних
различитости које су удаљавале Хрвате једне од других, а не културно или политичко јединство свих
Јужних Словена или само Хрвата и Срба [Gross 1993].
Још у протестантском преводу Светог писма Антуна Далматина и Стјепана Конзула Истранина из
друге половине XVI. века стоји примедба да су хрватски и крањски (словеначки) језик (кајкавски)
веома слични. У наредном столећу је било доста оних који су писали на заједничком (кајкавском)
словеначко-хрватском језику како је то приметио Матија Магдаленић из Туропоља у свом Zvončacu из
1670. г.
152 Сматрам да су се Хрвати одлучили на овај корак, сем из чисто филолошко-лингвистичких, и из два
чисто политичка разлога: 1) да би заштитили свој идентитет и правице приближивши се па чак и

поистовећујући се са Србима с обзиром да су Срби у оквиру Дунавске Монархије већ уживали широке
националне привилегије и били под државно-правном заштитом двора; и 2) да би могли полагати
72
илираца, Игнац Брлић 1833. г., то се догодило како би се стварањем “илирског

књижевног језика” (заснованог на вуковском језику) хрватски народ ујединио [Brlić
1833], али и стога јер су Хрвати поистовећујући се са Србима, преузимајући њихов
језик, могли себи обезбедити све оне национално-политичке привилегије које они
нису, а Срби јесу, имали у оквиру Дунавске Монархије. Срби су нпр. царско-
краљевским привилегијама након 1690. г. имали загарантовану употребу српског
језика док Хрвати таквих привилегија за свој језик нису имали. Овакве привилегије су
у време након 1790. г. биле од изузетног значаја за очување етнонационалног
идентитета јер се патентом цара Јозефа II из те године на читавом подручју Царства
наметао немачки као службени језик.
Национална идентификација Словенаца је увелико била заснована на
стварању разлика у односу на кајкавске Хрвате који су исто као и Словенци живели у
Хабзбуршкој Монархији, били римокатолици и говорили истим (или сличним)
језиком. Словенци (тј. Јужни Словени Крањске, Корушке и Штајерске) нису развијали
своју националну културу на кодификованом матерњем језику све до времена
протестантизма и реформације, тј. до XVI. века, када се у том смислу предузимају
први кораци који су дали временски краткотрајне резултате.153 Почетком XVI. века
Словенци су говорили великим бројем дијалеката, а према неким ауторима чак и
средином XX. века око два милиона Словенаца је говорило 45 дијалеката који би се
према неким критеријумима могли класификовати у седам различитих језичких
група [Meriggi 1961, 15–16].
Почетком XVI. века више друштвене класе у Крањској, Штајерској и
Корушкој су употребљавале немачки и латински као књижевне језике док локални
Словени још увек нису поседовали свој народни књижевни језик који би их
национално приближио и идеолошки ујединио у јединствену етнолингвистичку
групу (која се касније јавља под именом – Словенци). Управо у време протестантске
реформације у XVI. веку долази међу словеначким протестантским свештеницима до
првих покушаја да се кодификује књижевни језик на основама различитих
словенских говора Корушке, Крањске и Штајерске што је било у духу протестантске
идеологије да се божија реч мора проповедати на народним језицима како би је
паства могла разумети. Тако је Адам Бохорич (о. 1520. г.–1598. г.) године 1584., на
захтев сталежа Крањске да напише општа правила за говорни језик Крањске и већег
дела Штајерске и Корушке, написао граматику тог језика под називом Arcticae Horulae
Succissivae (Зимске урице просте). Он је тај језик назвао језиком Крањске, тј. само једним
дијалектом у оквиру једног јединственог словенског језика којим се говори од Русије и
Пољске до Бохемије и Балкана. Дакле, у основи, за њега су сви Словени чинили један
народ који је говорио једним језиком – о постојању посебних етнолингвистичких
право на одређене територије и извршити кроатизацију њихових католичких становника који још
увек нису имали неку изразиту националну свест већ су се идентификовали са регионом у којем су
живели (Славонци, Босанци, Дубровчани, итд.).
153 Доба реформације и протестантизма је изродило идеју да се етничке групације међу собом
разликују на основу језика. То се може видети нпр. у делима Чеха Јана Хуса и Немца Мартина Лутера
[Dimnik 1984]. Исто тако, протестантски пастор, Словенац Примож Трубар (1508. г.–1586. г.), и круг око
њега, је настојао да створи јединствени књижевни језик за све глагољаше и то на основама босанске
икавске штокавштине [Dimnik 1988, 380–399]. У другој половини XVI. столећа су у Немачкој штампане
протестантске црквене књиге за јужнословенско говорно подручје на сва три коришћена писма од
стране Јужних Словена: глагољици, латиници и ћирилици.
73
Словенаца још увек нема речи. Бохорич је толико величао цивилизацијску снагу
Словена и њихову историјску славу да је сматрао да су становници Немачке
пореклом Словени (=Heneti) без обзира што су говорили немачким језиком (тј. ту се
по њему радило о понемченим Словенима) [Bohorizh 1987].
Услед процеса германизације читаве Хабзбуршке Монархије у доба
просвећеног апсолутизма локални словенски дијалекти (језици) су се почели
сматрати као културолошки недостојни говори нижих друштвених слојева, тј.
кметова. Ипак, свест о припадности “славном словенском народу” још увек је била
присутна у главама словеначких интелектуалаца два века након Бохорича. Тако је
августински монах (босоноги августинац), Марко (Антон, право име) Похлин (1735.
г.–1801. г.), написао у уводу своје граматике из 1768. г. да Словени не треба да се стиде
свог матерњег језика јер он није тако одвратан (тј. некултуран) као што се мисли.
Похлин још увек, као и Бохорич, нема свест о постојању посебног словеначког народа.
За њега су сви Словени припадници једног (словенског) народа који говори
јединственим словенским језиком који се дели на регионалне дијалекте међу којима је
и крањски говор [Pohlin 1768, 4–11]. Похлинова Крањска граматика није имала за циљ да
постане граматика књижевног језика свих Словена из аустријских кнежевина
Крањске, Корушке и Штајерске. Она је била регионална граматика крањских говора
и још увек ништа више од тога. Ипак, већ Похлинови филолошки наследници су
показали одлучујући интерест за стварање стандардног књижевног језика за све
словенске становнике Крањске, Корушке и Штајерске (тј. за садашње Словенце), а
који би се разликовао од језика суседних кајкавских становника Угарске (тј. кајкавских
Хрвата), а опет све у намери да створе јединствену етнолингвистичку словенску
групу у оквиру ове три (Крањска, Штајерска и Корушка) аустријске наследне земље
(тада су, као и све до 1918. г., Хрватска и Славонија биле у саставу Угарске а
Далмација у саставу Аустрије).
Ова промена у ставу према књижевном језику и етнолингвистичком
идентитету Јужних Словена наследних аустријских земаља је инспирисана од стране
чланова културног центра у Љубљани који су по први пут формулисали идеју да
Јужни Словени Штајерске, Корушке, Крањске, као и Горице и Истре (све ове
територије су припадале наследним земљама Хабзбурговаца), треба да имају
јединствени књижевни језик заснован на говорима Крањске. Тиме су чланови овог
културног круга не само створили јасну етнолингвистичку диференцијацију од
суседних кајкавских Хрвата већ и од свих осталих Словена. Оваквим ставом је ударен
темељ словеначкој нацији чији су се припадници самоидентификовали као Јужни
Словени који насељавају наследне земље куће Хабзбурга.
Антон Томаж Линхарт (1756. г.–1795. г.), централна фигура љубљанског
круга, је у својој историји Јужних Словена у Аустрији (штампане између 1788. г. и
1791. г.) нагласио историјске, административне, регионалне, правне и језичке разлике
не само између Јужних Словена аустријских наследних земаља (тј. данашњих
Словенаца) и Словена Пољске и Русије већ и Јужних Словена из аустријских
наследних земаља и кајкавских Хрвата из суседне Угарске. Тиме је дефинитивно
ударен идеолошки темељ идентификације словеначке нације која је убрзо са
филолошким радом Јернеја Копитара (1780. г.–1844. г.), “оца словеначке нације”,
(Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steiermark, 1808. г.–1809. г.) добила и
свој стандардизовани књижевни језик који се углавном заснивао на кајкавским
74
говорима Крањске, а који се уједно разликовао од хрватског књижевног језика јер су

хрватски илирци средином 1830.-их година усвојили штокавску ијекавицу за свој
национални књижевни језик.154 Тако су у социолингвистичком смислу Хрвати
индиректно учествовали у стварању словеначке нације.155
154 Копитар је свој етнографски систем словенских народа створеног на принципу њихове језичке
припадности преузео од свог савременика Јозефа Добровског (1753. г.–1829. г.), а који је тврдио да се
сви Јужни Словени на основу своје етнолингвистичке припадности деле на: 1) Винде (тј. кајкавце –
Словенци кајкавци Корушке, Крањске, Штајерске и Хрвати кајкавци хрватско-славонског
Провинцијала); и 2) Илирце (тј. штокавце Србије, Босне, Далмације, Славоније, Дубровника и како је он
тада сматрао сво становништво Бугарске) [Dobrovský 1792/1818; Шишић 1922, 124; Јагич 1910, 107].
Међутим, у другом издању своје славне Историје чешког језика и старије књижевности из 1818. г. (што
представља прерађено издање из 1792. г.) Добровски је хрватски језик одвојио од виндског језика и под
њим подразумевао чакавско наречје док је кајкавско остало синоним за виндски језик. Ипак, за њега су
се илирски и хрватски језик одувек јасно разликовали а Срби и Хрвати су говорили различитим
језицима још од доласка на Балкан. Сам Копитар је илирски језик називао српским а Илире Србима.
Интересантно је да је он сматрао да је крањски језик ближи српском него хрватском [Kopitar Archiv für
slavische philologie, № IV, 677–678, 687] (o Копитаревој улози у процесу стандардизације српског
књижевног језика, Вукове језичке реформе и Вуковог филолошког рада у целини види у [Butler 1969]).
Мишљење Копитарево да је крањски језик веома близак по својој лингвистичкој структури српском
штокавском језику је прихватио и Александар Белић на почетку своје филолошко-лингвистичке
каријере, пишући да је “Кајкавски дијалекат (је) мешовити говор, словеначко-српски у чијој основи је
словеначки дијалекат” [Белић 2000, 11]. Међутим, тада је Белић отишао корак даље од Копитара и
осталих слависта копитаревог доба тврдећи да се и чакавски дијалекат треба уврстити у општесрпски
језик. По њему се (српски) чакавски делио на два основна говора: чакавски-континентални (икавски) и
острвско-истарски (екавски). Те 1905. г. је Белић српски језик поделио на следеће групе дијалеката: 1)
призренско-тимочку; 2) косовско-ресавску; 3) централну (тј. шумадијско-сремску); 4) зетско-босанску;
5) острвско-истарску; 6) хрватску [Белић 2000, 10–22].
Копитарев савременик, отац немачке филологије, Јакоб Лудвиг Карл Грим (1785. г.–1863. г.), је 1815.
г. писао да је најправилније Србима називати оно што се до тада називало Илирима, тј. словенску
народну грану која броји негде око 5 милиона душа, а настањује пределе Југоисточне Европе у
компактним масама од реке Купе до планине Балкана, и од Јадрана до Тимока, али има и своје бројне
колоније у Славонији, Јужној Угарској и на северу Угарске све до Будима и Сент Андреје [Grimm 1815,
1179; Grimm 1869, 439]. Ј. Грим је у Предговору Вукове граматике 1824. г. напоменуо да простор српског
(илирског) језика обухвата: Југоисточну Хрватску (док провинцијални Хрвати говоре крањски
дијалект), Далмацију (чији су становници делом римокатолици а делом православци), Славонију,
Босну, Херцеговину, Црну Гору, Србију у ужем смислу, Срем, Банат и Бачку [Grimm 1824].
Намачки филолог Јохан Северин Фатер је писао 1847. г. да се у Славеносрбе требају убројати:
Србијанци, Босанци, Црногорци, Славонци и Далматинци, јер сви они говоре српски језик без обзира
на дијалекатске разлике. По њему се прави српски језик дели на три дијалекта: ресавски, херцеговачки
и сремски [Vater 1847, 354].
155 Руски и пољски историчари словенске књижевности А. Н. Пипин и В. Д. Спасевич су у другој
половини XIX. века истицали (њихова историја словенске књижевности је преведена на многе језике)
да су Словенци (такође звани и као Корутани, Корошци, Винди, Штајерци и Крањци), а који су
настањивали један део Штајерске, Корушке, Крањску, Илирско Приморје, један део уже Хрватске и
Истре, припадали једној од грана српског народа [Pypin, Spasevich 1880, I, 12–13].
Одјек оваквог мишљења о етнолингвистичкој распрострањености Срба можемо наћи на Историјско-
етнографско-географској мапи Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, састављеној од
Милоша Ст. Милојевића и издатој у Београду 1873. г., а на којој су становници Крањске означени као
Србословенци. Они се на југу граниче са Србохрватима а ови на југу са чистим Србима. Источно од
чистих Срба живе Србобугари (у Северној Бугарској) и Срборашани (у Тракији), а на простору
географско-историјске Македоније живе Србомаћедонци [Милојевић 1873].
Шеф аустријске статистике, Адолф Фикер, на основу првог правог пописа становништва
Хабзбуршке Монархије из 1857. г. је у едицији Становништво Аустријске Монархије у његовим
најважнијим моментима представљено статистички утврдио да укупан број Словенаца Хабзбуршке
75
На крају је испало да се узимањем источнохерцеговачке ијекавске

штокавице за књижевно-стандардни језик Хрвата овај најприсније спојио са српским
књижевно-стандардним језичким изразом али се у исто време и дефинитивно
одвојио од словеначког стандарда, књижевности и културног наслеђа. Неоспорно је у
сваком случају да је Вук изабрао ијекавицу (уз толеранцију према употреби екавице)
за српски књижевни (и фактички стандардни) језик почетком XIX. столећа (1814.
г./1818. г.), дакле око четврт века пре него што су се хрватски илирци одлучили да
исти тај изговор узму за хрватски књижевно-стандардни језик.156 Да су илирци
изабрали чакавски говор сигурно је да не би било никаквог оспоравања етничког
идентитета тог језика од стране других. Да су изабрали кајкавштину она би се
оспоравала у етничком смислу само од стране појединих Словенаца-филолога (нпр.
Јернеј Копитар и Франц Миклошич). Међутим, са одабиром ијекавске штокавштине
илирци су аутоматски дошли у отворени сукоб са српским филолозима по питању
етничке идентификације тог језика.157 Тај одабир је од времена хрватског филолога
Ватрослава Јагића претворен у етничке варијанте између хрватског и српског језика
које су у основи почивале на психоетнолошком и социолингвистичком “синдрому
малих разлика”.
Вукови и Јагићеви погледи на језик и етничку идентификацију Јужних
Словена, а нарочито Хрвата и Срба, се знатно разликују један од другог и стога
примењивање једне или друге парадигме даје потпуно другачије резултате. Док је
Вук био мишљења да се припадност некој народносној групи може одредити
искључиво на основу језика али никако не и по вероисповести или писму, Јагић је
заступао став да вера и писмо такође играју круцијалну улогу у одређивању етничке
групе.158 Тако је Вук сматрао да сви говорници штокавској језика (не дијалекта или
Монархије допире до близу 1,200,000 душа, од којих две трећине припадају хабзбуршким наследним
земљама (тј. Аустрији) а остатак Угарској. По њему су Словенци (тј. кајкавци) Хрватске средином XIX.
века били скоро потпуно хрватизирани. Процес хрватизације/кроатизације је чак обухватио и неке
пограничне области Крањске [Ficker 1860].
156 У случају избора ијекавице од стране илираца је сигурно играо значајну улогу и политички фактор,
тј. да би овим одабиром сви Хрвати имали исти књижевни језик као и сви Срби у оквиру Хабзбуршке
Монархије. Тиме би се историјска (аутономна) права Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније у
Хабзбуршкој Монархији могла лакше одбранити од претензија аустријских и угарских власти да
понемче Далмацију (која је била под аустријском управом) и мађаризују Хрватску и Славонију (које су
се налазиле под управом мађарске Диете). Дакле, хрватска одбрамбена моћ би се увећала уколико би
хрватски национални покрет (под општејужнословенским илирским именом) подржали и
аустроугарски Срби. Та политичка подршка се најбоље могла обезбедити уколико би Хрвати имали са
Србима исти стандардни језик. Људевит Гај је приликом своје прве посете Будиму (1846. г.) оставио
утисак на локалног представника тајне службе британске дипломатије да “the secret aim of the Croats
was and probably is, to create one Illyrian Kingdom which would be consisted by Carniola, Carinthia, Istria,
Croatia, Slovenia, Serbia, Bosnia, Herzegovina and Dalmatia” [Blackwell to Palmerston 1846]. Међутим,
оваквом језичко-националном политиком се такође постизало у даљој перспективи како уједињење
свих повјесно-етничких хрватских земаља у оквиру Хабзбуршке Монархије тако и распростирање
хрватског имена међу јужнословенским римокатоличким ијекавцима који су тада поседовали углавном
свест регионалне, али не и етничке припадности.
157 Било је и Хрвата који су отворено признавали да у суштини кајкавица припада Словенцима а не и
Хрватима. Тако Антун Мажуранић јесно наглашава да кајкавско наречје не припада хрватскосрпском
језику већ словеначком [Mažuranić 1860, 1], а Фрањо Марн износи суштину хрватског кајкавског
наречја када пише да се ту у основи ради о поштокављеном словеначком језику [Marn 1879, 1].
158 Неоспорно је да је, историјски, вера играла главну улогу у формирању ранолингвистичке свести
међу Јужним Словенима [Stokes 1997, 11; Carmichael 2000, 232]. Исто тако, према Фридману (Friedman),
76
наречја већ језика) морају да припадају једној етничкој (тј. етнолингвистичкој) групи.
Супротно од Вука, за Јагића су сви говорници чакавског, штокавског и кајкавског
наречја припадали једној лингвистичкој групи159 која говори једним језиком али се у
етничком смислу дели на две подгрупе. Дакле, док је Вук децидно тврдио да једним
језиком не могу говорити припадници два или више народа, Јагић је управо био
таквог мишљења.
Резултат практичне примене ове две парадигме би био следећи: 1) за Вука
су сви штокавци били Срби (тј. припадници једног народа) који су говорили српским
језиком а могли су да буду римокатоличке, исламске или православне вере и да пишу
како ћирилицом тако и латиницом; и 2) за Јагића су се говорници једног језика
(хрватскосрпског) у етничком смислу делили на оне који су римокатолици (Хрвати) и
који пишу латиницом и на оне који су православци (Срби) а који користе
ћирилицу.160 Последично оваквим разликама у ставовима, док су за Вука постојали
Срби римокатолици за Јагића су то били етнички Хрвати.
Познато је да су и сами хрватски филолози и лингвисти тврдили да је
етничко име Хрвата у средњем веку обухватало искључиво чакавске говорнике (тј. да
су “svi Hrvati nekoć bili čakavci”).161 Хронолошки се хрватско етничко име из
Далмације распрострло прво на кајкавску Хрватску (у којој је хрватска национална
свест, према Павлу Ивићу, продрла тек од средине XVII. столећа) и коначно на
већину римокатоличких ијекаваца [Ivić 1984; Ивић 1990, 98]. Тако нпр., тек у седмој
деценији XVII. века се у кајкавском делу Хрватске тај словенски језик назива
horvatskim, иако су дотада сви кајкавски писци horvatskim jezikom називали искључиво
далматинско чакавско наречје [Ивић 1990, 98].
Јернеј Копитар је такође тврдио да се њему савремено становништво
провинцијалне Хрватске (тј. хрватски кајкавци) почело називати Хрватима
(географски а не етнографски) тек од пре 200 година [Kopitar, Archiv für slavische
philologie, № IV, 677–678, 687]. По њему су прави етнографски Хрвати живели јужно од
реке Купе, тј. у горњој Далмацији и Хрватској Крајини, док се географски назив
Хрватске и са северне стране реке Купе почео употребљавати тек од доба аустријског
цара Фердинанда I (1519. г.–1564. г.). Другим речима, Копитар је био убеђен да се
северно од Купе ради само о географским али не и о генетским Хрватима. У
закључку, према њему би се кајкавски Хрвати требали називати својим правим
генетским именом – Словенци [Kopitar Archiv für slavische philologie, № V, 269–293].162
исламско образовање и литература босанскохерцеговачких муслимана је значајно допринела

потискивању регионално-националног осећања бошњаштва међу њима [Friedman 1996, 64] јер су се они
углавном самоидентификовали као Турци (док су праве етничке Турке углавном називали Туркуше).
159 Неки југословенски лингвисти и филолози данас сматрају да се торлачко наречје (призренско-
тимочки народни говори) треба рачунати као четврто наречје српскохрватског језика.
160 Уколико би се Јагићев модел применио на случај говорника немачког језика онда би се у једној
етничкој групи нашли римокатолички Немци а у другој протестантски Немци.

161 Византијски цар Константин VII. Порфирогенит (913. г.–959. г.) је оставио извештај да се земља
Хрвата простирала на југоистоку до реке Цетине у Средњој Далмацији, на северозападу до града

Лабина у Јужној Истри и на северу до града Ливна и реке Врбас у Босни [Constantinus Porphyrogenitus
1949].
162 Немац, Карл Екерман, стручњак за историјски развој религије а нарочито хришћанства, је 1848.
тврдио да један део Хрвата између река Драве и Саве (тј. Славоније) неоправдано носи назив Хрвати,
јер они говоре словеначким језиком (тј. кајкавштином), док језик осталих Хрвата нагиње ка српском (тј.
ка штокавштини). По њему, Далматинци већ три века говоре српским језиком (тј. штокавштином)
77
Надовезујући се на Копитара, југословенски филолог Буљовчић тврди да се

све до средине XIX. века само кајкавски дијалект називао хрватским, док се
штокавштина, која је тек од времена Љ. Гаја постала званични књижевни језик
Хрвата, називала илирским језиком, а не хрватским [Buljovčić 1996, 14].163
Један од најважнијих идеолога Илирског покрета, Иван Деркос, у свом
програмском спису Duh domovine nad sinovima svojim, koji spavaju...(1832. г.), родом из
Војне Крајине, иако не признаје да у Хрватској, Далмацији и Славонији живе етнички
Срби, ипак признаје да се далматинско наречје, хрватско наречје и славонско наречје (тј.
штокавски дијалект) углавном слажу са српским наречјем [Derkos 1897]. Овакав
правац мишљења је заступао и гроф Јанко Драшковић, најутицајнији илирски
идеолог, у свом делу Disertatia iliti razgovor…(1832. г.) за кога су сви православни
штокавци у Троједници били етнички Хрвати, тј. “bratja naša bogoštovja staroga”
[Polemike...1982].164 Сам вођа покрета, Људевит Гај, је три године касније (1835. г.) јавно
изрекао у чланку “Naš narod”, штампаног у Daniczi, да у Троједници нема Срба, тј. да
су сви “starovjerci”, тј. припадници “gerčke cirkve”–Хрвати [Polemike…1982, 75]. Још
један истакнути илирац, Вјекослав Бабукић у свом чувеном писму П. Ј. Шафарику из
1842. г. такође заступа тезу да су сви словенски становници Троједнице етнички
Хрвати а они који се називају Србима то чине само зато што су православне
вероисповести [Babukić Šafaříku 1842].165 И коначно, ова теза је још једанпут потврђена
као филолошки став од стране илираца на самом крају постојања овог покрета од
Ивана Кукуљевића почетком 1847. г. [Kukuljević 1847].
Следећи (илирско-Пацел)Јагићеву парадигму у прошлости, али и
садашњости, дошло је до неколико маркантних случајева њене примене у пракси
етногеографског разграничавања Хрвата од Срба:
У Historičkom zemljovidu stare cělokupne Kraljevine Hervatske sa označenjem granicah sada
obstojećih pokrajinah (priredio Josip Parlaš), Zagreb, 1862. г. Према овој
етногеографској карти, хрватске земље су биле следеће јужнословенске области:
Далмација са острвима, Хрватска, Војна Крајина, Славонија, Турска Хрватска,
Босна, Херцеговина, Грна Гора, Западни Санџак, део Истре, Словенија (Крањска
са цељском облашћу), Међумурје и Срем. Дакле, овом мапом су маркиране све
области на којима је становништво било римокатоличко а говорио штокавским
[Eckermann 1848, 5]. Такође Немац, Карл Бруен у Предговору Герардових српских народних песама из
1887. г. каже да Срби живе у Босни, Херцеговини, Горњој Македонији, Старој Србији, Североисточној
Албанији, Црној Гори, Далмацији, Хрватској, Славонији, делу Истре, бившој Војној Граници, Банату и
у горњем току Дунава све до Сент Андреје [Gerard 1887, 33]. Исто мишљење је делио и немачки проф.
Виганд [Wiegand 1898, 17].
163 Присталице Илирског покрета су се званично бориле за очување хрватских муниципалних права, за
славизацију хрватских земаља и демократизацију културе залажући се за верску толерантност на свим

просторима насељеним Јужним Словенима [Roksandić 1988, 119]. За Србе је време покрета
представљало одлучујуће раздобље за формирање њиховог националног идентитета и интеграције не
само у Троједници већ и уопште. То је уједно и време В. С. Караџића и И. Гарашанина.
164 Гроф Драшковић је своје схватање о етнојезичким Хрватима (тј. Славо-Херватима) изнео у једном
свом говору хрватским делегатима у угарској Диети. Ту су спадали: Славонци, Хрвати из Крајине,
Приморци, Прикупци, Далматинци, Босанци, Црногорци и мађарски Бели Хрвати. Сви су они Хрвати
“braća naša bogoštovja staroga”. За Драшковића су очито сви штокавци ван Србије припадали
етнолингвистичким Хрватима [Roksandić 1991, 142–143].
165 Бабукић је све словенске језике (наречја) делио у четири групе: руско, пољско, чешко-словенско и
илирско (тј. јужнословенско) [Babukić 1854].
78
(икавским и ијекавским), чакавским и кајкавским језиком као делови “старе

целокупне Краљевине Хрватске”.
На мапи Etnografske granice Hrvata u Kralj. Jugoslaviji i okolnim zemljama (sastavio Dr.
N. Z. Bjelovučić), Zagreb, 1933. г. Ова карта покрива исте “хрватске” области као и
предходна (Парлашева) сем у три случаја: 1) на Бјеловучићевој мапи су као Хрвати
обухваћени и градишћански Словени; 2) Западна Бачка са Барањом је такође
сврстана у земље у којима се говори хрватски језик; и 3) Словенија је изузета из
корпуса хрватских покрајина. Ово последње је учињено јер је у време састављања
ове етнографске мапе Хрвата словеначки језик већ био стандардизован и
словеначка национална припадност била прихваћена од становника Крањске –
дакле, словеначки језик и национална припадност се више нису могли
идентификовати као “хрватски” на основу кајкавштине.
У тзв. “првој” Југославији римокатолички штокавци су признати за Хрвате
уколико су се изјашњавали као такви док су православни штокавци признати као
Срби. Муслиманима штокавског говора је дата слобода избора између
припадности Хрватству или Српству. Тако је примењујући Јагићеву парадигму
дошло 26. августа 1939. г. до територијалног уобличавања “Бановине Хрватске” у
коју су ушле територије насељене римокатолицима чакавског, кајкавског и
штокавског наречја (али и са не малим бројем православних и муслиманских
штокаваца): Хрватска, Славонија, Западни Срем, југословенски део Далмације са
острвима која су тада припадала Краљевини Југославији, Дубровник са
Конавлима, Западна Херцеговина, део Источне Херцеговине, део Централне Босне
и област Дервенте и Брчког у Северној Босни.166
Земаљска конференција Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је у децембру
1934. г. донела одлуку о стварању КП Хрватске (КП Србије је створена тачно десет
година касније) и том приликом одредила територију њене јурисдикције (тј.
фактички територију хрватске државе): Хрватска у ужем смислу (тј. кајкавски део
касније федералне НР/СР Хрватске), Славонија са Вуковаром и Винковцима,
Далмација са Дубровником, Западна Босна са Бањом Луком, Ливном и Дувном и
Херцеговина са Мостаром [Gligorijević 1992, 275].167
166 “Бановина Хрватска” је имала територију од 65,456 км² и 4,024,601 становника од којих је било 70,1%
Хрвата, 19,1% Срба, 3,6% Муслимана и 7,2% других [Srkulj, Lučić 1996, 101–103]. Хрватски првак из
Далмације, Јосип Смодлака, истиче 1939. г. да је у “Бановини Хрватској” било 20% Срба [Smodlaka
1939]. У Хрвате је Смодлака убројао све римокатолике на територији ове Бановине укључујући и
национално неопредељене Шокце и Буњевце.
167 Оснивачка конференција КП Хрватске је одржана у Самобору 1. и 2. августа 1937. г. на којој је Јосип
Броз, који je тада вероватно већ био генерални секретар КПЈ, истакао да се партија бори не само за
радничке већ и за националне интересе. Стога ће хрватски национални интереси бити остварени само
у братској и хармоничној Југославији [Ridley 2000, 148]. Коста Николић, у овом контексту, примећује да
је “разлика између српског и хрватског комунисте морала бити у томе што би први био искључиво
интернационалистички оријентисан, а други национално опредељен” [Николић 1999, I, 79; Пролетер,
1. јануар 1937]. На Пленуму Централног комитета КПЈ из априла 1936. г. руководећи хрватски
комунисти су јасно ставили до знања својим колегама да су они саставни део хрватског народа и да се
хрватски комунисти боре за националне интересе хрватске нације. Јасно је из горе наведеног да је у
оквирима КПЈ још од њеног оснивања постојало јако “националистичко језгро” испод
“интернационалистичке љуштуре”. То потврђује и следећи случај из јесени 1941. г. у Западној Србији
у току Устанка (Ужичке Републике). Наиме, према извештају агената Недићеве администрације у
Србији: “Чланови Врховне команде (комунистичке војске, тј. партизана – примедба В. Б. С.) приспели
79
Године 1940. је штампан и дељен по Хрватској летак Анте Павелића под

насловом Nezavisna država Hrvatska на којем је штампана карта “narodnog i
povjesnog hrvatskog područja”168 а на којој су се нашле следеће области: Хрватска,
Славонија, Срем, читава Бачка, југословенски део Барање, Босна, Херцеговина,
Црна Гора, Далмација са острвима, Дубровник169 и Словенија. За Црну Гору и
Словенију је предвиђен принцип самоопредељења јер је усташком поглавнику
очигледно било јасно да становништво Словеније (тзв. “Бела” или “Алпска
Хрватска”) и Црне Горе (тзв. “Црвена Хрватска”) не поседује хрватску националну
свест али је оно ипак сматрано припадницима етничких Хрвата јер је говорило
“хрватским” језиком.
У тзв. Независној(Неовисној) Држави Хрватској, састављеној од Хрватске,
Славоније, Срема, Босне, Херцеговине, Хрватског Приморја, Јужне Далмације,
Северне Далмације (од јесени 1943. г.), Истре (од јесени 1943. г.), и Јадранских
острва (од јесени 1943. г.),170 су донете одмах по успостављању “неовисности”
законске одредбе о забрани употребе ћирилице (као нехрватског писма), о
“употреби чистога хрватског језика код судова” (тј. ијекавице са кроатизираном
лексиком), о оснивању Хрватскога државног уреда за језик (чији је један од задатака
био да чисти хрватски језик од србизама)171 као и Zakonska odredba o hrvatskom jeziku,
о njegovoj čistoći i pravopisu (14. aвгуста 1941. г.) [Babić 1991–1992, 56–64; Moguš 1995b,
215–216]. Уред за језик је 1942. г. издао брошуру Koriensko pisanje, а 1944. г. нови
Hrvatski pravopis у којима је ијекавска штокавица проглашена званично за хрватски
књижевни језик и у којима се прописивало коренско/етимолошко писање речи
уместо фонетског [Moguš 1995b, 215–216]. Читава језичка политика у НДХ је
почивала на негацији вуковске парадигме што се може нарочито уочити на нивоу
су у неколико луксузних аутомобила и сместили се у зграду Народне Банке. Важно је истаћи да су

комунисти у Ужицу испод петокраке звезде имали тробојницу оне нације којој су припадали, по чему
се види да се тамо стекао читав интернационални олош” [Архив Војно-историјског института, фонд:
Недићева архива, 54–1/6–22]. Чак шта више, према мишљењу Драже Михаиловића из истог тог
периода: “Њих (комунисте – примедба В. Б. С.) воде странци, они који нису Срби: Бугарин Јанковић,
Јеврејин Линдемајер, Мађар Борота, два муслимана чија ми имена нису позната, припадник усташа
мајор Боганић. То је све што знам о комунистичком вођству. Они хоће да погине што више Срба, како
би доцније имали успеха” [Зборник 1952, 14-1, 871–872]. О антисрпском карактеру КПЈ види у
[Сотировић 2012, 32−49].
168 Карта је као саставни део политичког памфлета објављена у књизи: Petranović B., Istorija Jugoslavije
1918–1988, prva knjiga, Beograd: NOLIT, 1988.

169 Да је становништво Дубровника “хрватско” и да дубровачка књижевност припада “хрватском”
културном наслеђу јер је написана на “хрватском” језику назначено је последњи пут у “Неовисној
Држави Хрватској” пред сам крај рата у научном чланку: Zmajić B., “Razvitak heraldike u banskoj
Hrvatskoj”, Viestnik Hrvatskog državnog arhiva, № 11, 1945, 44–51.
170 Ова држава је проглашена 10. априла 1941. г. и обухватала је до капитулације Италије 8. септембра
1943. г. 102,725 км² са 6,663,157 житеља. Независну Државу Хрватску су међународно признале следеће
државе: Немачка, Италија, Словачка, Мађарска, Румунија, Јапан, Шпанија, Национална Кина, Финска,
Данска и Манџурија. НДХ је постојала до 15. маја 1945. г., дакле и недељу дана након капитулације
нацистичке Немачке која је уједно била и главни протектор НДХ. За време НДХ су одређена насеља са
већинским српским становништвом добила званично хрватски каракер у називу као нпр. Хрватска
Костајница, Хрватска Дубица, Хрватска Митровица, итд.
171 У Хрвата је политику “десрбизације” хрватског књижевног језика започео Рудолф Хорват у серији
чланака објављиваним у тиражном Slobodnom domu у прва четири месеца 1922. г. са навођењем великог
броја конкретних примера (нпр. крст=križ; чиновници=časnici; лицитација=jeftimba; регрути=novaci, итд.)
[Horvat 1922].
80
ортографије и лексике које су требале бити похрваћене избацивањем свих

србизама (тј. екавских израза, итд.) [Goldstein 1999, 135; Samardžija 1993].172
У Закључцима новосадског договора из 1954. г. у коме је основна
социолингвистичка идеја да Срби, Црногорци и Хрвати (овде се још увек не
спомињу Муслимани јер тада нису били признати за посебну етнонацију)173 имају
172 Вођа најјаче хрватске политичке странке, Хрватске сељачке странке, др. Владимир Влатко Мачек,
истог дана по проглашењу НДХ је издао следећи проглас хрватском народу: “Pukovnik Slavko
Kvaternik, vođa nacionalističkog pokreta u zemlji, proglasio je danas slobodnu i nezavisnu hrvatsku državu
na cjelokupnom historijskom i etnografskom području Hrvatske, te je preuzeo vlast. Pozivam sav hrvatski
narod da se novoj vlasti pokorava, pozivam sve pristalice HSS koje su na upravnim položajima, sve kotarske
odbornike, općinske načelnike da iskreno surađuju s novom narodnom vladom” [Petranović, Zečević 1988,
484]. Влатко Мачек је очигледно сматрао да територија НДХ обухвата простор историјског и
етнографског распростирања Хрватсва, тј. оне јужнословенске делове које су насељавали говорници
хрватског језика. Та територија се у основи поклапа са горе споменутим етнографским границама
Хрвата на Парлашевој (1862. г.) и Бјеловучићевој (1933. г.) мапи.
У исто то време, тј. првих дана постојања НДХ, први човек комесарске владе у окупираној Србији,
Милан Аћимовић, бивши министар унутрашњих послова у влади Милана Стојадиновића, је 30.
априла 1941. г. у свом Писму о намерама немачкој команди за Југоисток тражио да се под његову управу
ставе сви Срби на читавом свом етнографско-лингвистичком подручју: “Сада 45% Срба живи изван
матице, што није добро за изградњу Југоистока. Српском народу треба вратити његове етнографске и
економске границе. Срби имају неоспорно право на земље које су вековима заливали крвљу и знојем.
Покрајине које треба да уђу у састав српске државе су: Војводина, српски крајеви у Хрватској (13
срезова), Босна и Херцеговина, Јужна Србија. Да би се успоставио трајни мир на Балкану, Србија треба
да обухвати своје територије и области северно од реке Пчиње, од Велеса на југу до изнад Новог Сада
на северу; од старе границе Бугарске на истоку до Кордуна и Лике на западу. Излаз на Јадранско море
преко долине Неретве. Ово је све у интересу Трећег Рајха. Срби би се потпуно окренули и наслонили
на велики немачки народ” [Архив Војно-историјског института, Министарство војске, 2А-8-1].
Хрватска револуционарна организација (Усташки покрет) је још пре успостављања НДХ усвојила
идеологију да су Босна и Херцеговина насељене Хрватима као и да на основу “хрватског повијесног
права” читава територија Босне и Херцеговине се има сматрати као хрватска земља. Даље,
муслимански становници су окарактерисани као етнолингвистички Хрвати, док су православни Срби
означени као новодошли етнички елемент у Босни, Херцеговини, Далмацији, Срему, Славонији и ужој
Хрватској па их стога треба уклонити са ових простора. Према речима усташког идеолога и министра
просвете НДХ, Мила Будака, трећину је требало физички ликвидирати, трећину прекрстити у
римокатолике а последњу трећину протерати у Србију [Katolički list 29. 06. 1941. g.; Paris, 240]. “Na taj
način uskoro ćemo zatrti njihove tragove, a to što će ostati biće samo loša uspomena na njih” [Псуњски
1944/1992, 146]. Према Едмонду Парису, Миле Будак је ове речи изговорио 22. јула 1941. г. (у Госпићу).
Усташка идеологија екстремног хрватског национализма је заснивала своје ставове на основама
идеологије и пропаганде Чисте хрватске странке права, основане 1898. г. од стране Јосипа Франка.
Идеолошки програм етнички чисте Хрватске је зацртао усташки министар Милован Жанић 2. јуна
1941. г. у Новој Градишки рекавши дословце: “Ова држава, ова наша домовина, мора бити само
хрватска и ништа више. И због тога они који су дошли овдје треба да оду. Наше искуство током
многих стољећа, а посебно посљедњих двадесет година, показује да је компромис апсолутно немогућ.
Ово треба да буде земља Хрвата и ничија друго. Ми то не кријемо. Таква је политика ове државе и, када
је спроведемо, остварићемо оно што је записано у усташким аналима” [Псуњски 1944/1992, 146].
173 Босанскохерцеговачки муслимани су признати као посебна националност у СР Босни и
Херцеговини 1967. г. са усвајањем амандмана на Устав ове републике. Према последњем попису
становништва у СФР Југославији (1991. г.) у читавој земљи је било 2,307,447 оних који су се у
националном смислу изјаснили као “Муслимани” [Национални састав становништва 1992]. Муслимани
Босне и Херцеговине су након 1945. г. национално-терминолошки различито означавани: на попису
становништва 1948. г. они су названи неопредељени муслимани, 1953. г. неопредељени Југословени, 1961. г.
Муслимани у етничком смислу, 1971. г. Муслимани у смислу народности и 1981. г. Муслимани као народ
[Allcock 2000, 335].
81
један заједнички народни и стандардни језик који се за Србе/Црногорце називао

српскохрватски а за Хрвате хрватскосрпски. Стога ове три нације (тј. народи како
стоји у тексту договора) треба да имају и јединствени правопис. Међутим, тај
формално лингвистички заједнички језик је према истом том документу стварно
социолингвистички подељен на “српски” део и на “хрватско-црногорски” део.
Тако је индиректно формулисано у прва четири параграфа Закључака да је
ијекавица “хрватско-црногорски” изговор, а екавица “српски”, док је ћирилица
“српско-црногорско” национално писмо а латиница “хрватско”.174 Неоспорно је
да се овим споразумом југословенских филолога, књижевника и лингвиста (прва
два потписника су били Иво Андрић, књижевник и члан Српске академије наука
и уметности и проф. Александар Белић175 који је уједно био и председник Српске
академије наука и уметности) црногорска нација одвојила од српске, што је
директно наглашено још у првом параграфу, и индиректно по питању изговора
фонеме “јат”, и стављена у исту изговорну групу са Хрватима.176 То се веома јасно
и недвосмислено да видети из става да се јединствени српскохрватски
(хрватскосрпски) народни и књижевни језик развио око два средишта, Београда и
Загреба, тј. екавица око Београда, а ијекавица око Загреба. Тако је овај Новосадски
договор био у супротности са бечким Књижевним договором по питању проблема
174 Текст Закључака новосадског договора је штампан у Правопису српскохрватскога књижевног језика, Нови
Сад: Матица српска, 1960. Са овим мојим тумачењем духа договора се у основи слаже и хрватски
повјесничар Иво Голдштајн. Међутим, он је видео социолингвистичку поделу изговора
српскохрватског (хрватскосрпског) језика, која је експлицитно наведена у тексту договора, не на
етничкој линији (Срби/Хрвати) већ на географско-републичким основама (Србија/Хрватска): “In the
1950s it was agreed that the language of the Serbs and the Croats was the same, with two pronunciations
(Ijekavski in Croatia, Ekavski in Serbia) and two alphabets (Latin and Cyrillic) that were equal in status”
[Goldstein 1999, 177]. Са оваквом интерпретацијом проблема се лично не бих могао сложити јер се у
тексту Закључака не спомињу Србија и Хрватска већ Срби и Хрвати. Ипак, чак и да је Голдштајнова
интерпретација тачна то неоспорно значи да су Срби из Хрватске (који су огромном већином
ијекавци) у социолингвистичком погледу били подређени загребачкој филолошкој школи која је била
задужена према договору из 1954. г. да стандардизује књижевни језик за све становнике Хрватске
(према Голдштајну) односно за све Хрвате и све ијекавце (према мојој интерпретацији).
175 Александар Белић је и у првој и у другој Југославији, као најважнији “државни” лингвиста и
филолог, био главни поборник идеје о лингвистичком јединству народних језика Срба и Хрвата из
које је проистекла теорија о јединственом српскохрватском језику. Научна репутација проф. Белића је,
на пример, на самом крају Другог светског рата била толико велика да га је Титова влада у Београду у
фебруару 1945. г. предложила као “регента који би представљао Србе” док се не реши општенародним
референдумом питање краљевог повратка у Југославију према одлукама претходно потписаног
политичког споразума Тито-Шубашић. Међутим, овај предлог није подржао сам краљ Петар II
Карађорђевић [Глигоријевић 2001, 211–212,223].
176 На социолингвистичком плану ово одвајање је почело са књигом [Остојић 1985] да би фактички
било окончано са књигом [Nikčević 1993]. Овај Никчевићев црногорски правопис, писан латиницом,
ијекавицом и са пуно кроатизама, без икаквог увијања не признаје постојање Срба и српског језика на
простору Црне Горе. Чак шта више, Вукова парадигма се назива “експанзионистичком
стандарднојезичком нормом” која је одувек била страна црногорском народу и његовом
(црногорском) језику [Nikčević 1993, 11–12]. Исти аутор сматра да је Вук Ст. Караџић преузео
црногорски језик за српски књижевни језик [Nikčević 1971, 24–25] и тиме посрбио Црногорце који су
“svoj jezik dali drugima i ostali bez njega” [Nikčević 1993, 11, 27]. У сваком случају и за Никчевића и за
Чагоровића нема посебне нације без посебног (националног) језика [Nikčević 1993a; Čagorović 1996].
82
(дез)интеграције српског народа и у сваком случају је представљао антитезу

Вукове парадигме на којој је и изграђен договор из 1850. г.177
177 Да Новосадски договор битно одступа од бечког Књижевног договора види се из следећег:
Прво, у договору из 1850. г. се не спомињу нити назив тог заједничког писаног језика нити
народи који њиме треба да пишу. Договор почиње речима “...да један народ треба једну
књижевност да има...” али се то заједништво не односи аутоматски и на њихове језике којима
говоре већ се односи искључиво на језик којим би се књиге писале, а који би био јединствен за све.
Вук, као један од потписника договора, не би никада тај договор потписао уколико би се тим
“споразумом” подразумевало да се тај један народ састоји од Срба, Хрвата и Црногораца (као што
то експлицитно пише у договору из 1954. г.) и да се језик тог јединственог народа има назвати
двочланим етничким именом, тј. српскохрватским (као што је прихваћено 1954. г.). За Вука су,
прво, Црногорци били Срби и, друго, Хрвати су се и у етничком и у језичком смислу разликовали
од Срба, тј. нису са њима чинили једну етнолингвистичку групу. Стога су за Вука тај јединствени
народ и његов језик из бечког Књижевног договора били српски народ и српски језик. Друге, тј.
“двочлане” или “трочлане” опције у називу народа и језика у договору из 1850. г. за Вука нису
долазиле у обзир.
Друго, 1850. г. се, додуше, помиње да тај један народ пише различитим писменима али се не
наводе називи за та писмена. Пошто су за Вука Срби писали и ћирилицом и латиницом то
закључци из 1954. г. одступају и у овом погледу од Вуковог става јер се у њима јасно наводе називи
за та писмена (ћирилица и латиница) и јер се из читавог контекста договора недвосмислено да
закључити да је латиница само хрватско национално писмо а српско само ћирилица. Да је Вук
сматрао да Срби користе и латиницу јасно се види из његових настојања да створи српско
латинично писмо које би се разликовало од хрватског и које би почивало исто као и његова
реформисана српска ћирилица на фонолошком принципу. Тако је Вук своју верзију српске
латинице представио у првом издању свог Српског рјечника из 1818. г. али је од овог пројекта
одустао у другом издању овог речника из 1852. г. вероватно под притиском Српске православне
цркве која је читаву Вукову језичку и буквичку реформу схватала као покатоличавање Срба и
њихово одвајање од Руса и руске културе. Ипак је јасно да је Вук сматрао да су се латиничном
буквицом служили Срби римокатолици и унијати док је ћирилица представљала писмо
православних Срба. Муслимански Срби су користили оба писма. Вукова идеја реформе латинице
коју би користили Срби католици се базирала на ставу да се ово писмо у графијском смислу
потпуно подудара са српском ћирилицом. Тако би се све књиге писане на ћириличној азбуци
могле графијски без проблема прештампати на латиничну абецеду и обрнуто (тј. број графема би
остао исти након преписа).
Треће, потписници бечког Књижевног договора су од три могућа дијалекта (тј. наречја како тамо
стоји) штокавског језика (ијекавски, икавски и екавски) изабрали источнохерцеговачку (и)јекавицу
за основни заједнички књижевни језик “једног народа”, али су допустили да се и остала два
наречја могу по слободној вољи користити под једним условом а то је да се два или три наречја не
користе у усто време (тј. да се наречја не мешају при писању једног те истог текста). У договору из
1850. г. није ни на једном месту истакнуто да се одабрано наречје везује за било који културни,
филолошки или политички центар Јужних Словена. Међутим, сасвим супротно од овог договора,
у Новосадском договору се икавско наречје (тј. изговор како стоји у тексту) и не спомиње док је
стандардизација екавице и (и)јекавице везана за два културно-политичка центра. Тако је Загреб
постао одговоран за неговање ијекавице, а Београд екавице. И коначно, источнохерцеговачко
наречје (ијекавица), које је Вук обично називао “јужним” и које је под тим називом и споменуто у
договору (што је било исправно у смислу његовог географског порекла) је постало фактички
“западно” према договору у Новом Саду. Цивилизацијска граница између “Запада” и “Истока” у
југословенском случају се традиционално везивала за реку Дрину па се имплицитно оваквим
ставовима отварала велика могућност за етнолингвистичку кроатизацију свих ијекаваца западно од
Дрине (а нарочито римокатолика и муслимана) јер је за њих Загреб био одређен као филолошки и
лексикографски центар. Узгред, лексикографски центар за читаво подручје српскохрватског
(хрватскосрпског) језика у “другој” Југославији се налазио у Загребу. Као последица уплива
хрватске националне идеје међу штокавским римокатолицима се јавља пракса да су нпр. многи
(римокатолички штокавски) Буњевци из Бачке похађали Загребачко свеучилиште, а након распада
83
Као реалан продукт идеја овог филолошког договора, дошло је 1960. г. до

заједничког филолошког подухвата хрватске и српске лингвистике када је штампан у
две варијанте правопис заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика. Тада је
Матица српска у Новом Саду издала Правопис српскохрватскога језика ћирилицом и на
екавици док је Матица хрватска штампала у Загребу Pravopis hrvatskospskoga jezika
латиничним словима и ијекавским изговором. Седам година касније је поновљена
иста пракса када су од планираних шест томова речника заједничког књижевног
језика штампана само прва два: Речник српскохрватскога књижевног језика (Матица
српска, Нови Сад, 1967. г.) на екавици и ћирилицом и Rječnik hrvatskosrpskoga književnog
jezika (Matica hrvatska, Zagreb, 1967. г.) штампан ијекавицом и латиницом. Међутим,
СФР Југославије су добијали специјалне стипендије од стране хрватске владе за школовање у

Републици Хрватској.
Четврто, у бечком Књижевном договору је веома јасно речено да “један народ” (фактички Срби и
Хрвати) треба да имају књижевност писану на једном језику (наречју) што је практично значило да
су се потписници договора определили за етнолингвистичко јединство Срба и Хрвата (ја бих чак
рекао и Словенаца пошто је један од потписника договора био Словенац). У читавом тексту се
намерно не потенцира на употреби различитих писмена. Констатовано је само да је “један народ”
разједињен и у буквици поред тога што је разједињен и у правопису и писму. Очито је да је бечки
договор писан у духу заједништва и уједињења, што није случај са Новосадским договором у коме је
основна интенција наглашавање разлика између Срба и Хрвата. Овај договор из 1954. г. је писан у
духу раздвајања Срба и Хрвата на линији говора (ијекавица хрватска а екавица српска док се
икавица и не спомиње) и буквице (ћирилица српско национално писмо а латиница хрватско док
се арабица не спомиње). Дакле, Новосадским договором су нашироко отворена врата
социолингвистичком распаду формално јединственог језика са реперкусијама да тај распад омеђа
етничко раздвајање Срба и Хрвата на линији изговора и писма. Социолингвистичка пракса
стандардизације српскохрватског односно хрватскосрпског језика је у наредним годинама
проистицала из духа договора из 1954. г. јер је ћирилични правопис за екавце штампан у српско-
екавском Новом Саду, док је латинични правопис намењен за ијекавце штампан у хрватско-
ијекавском Загребу. Овај последњи је био намењен и босанскохерцеговачким муслиманима и
западнодринским римокатолицима. И једни и други су били ијекавци. Муслимани су
предоминантно писали латиницом а римокатолици искључиво овом буквицом.
У закључку ове фусноте бих изнео лични став да је јасно видљиво да је бечки Књижевни договор
писан у духу Вукове парадигме. То потврђује и чињеница да је један од потписника Договора, Ђура
Даничић, након потписивања истог, издао Малу српску граматику (Беч, 1850) где је изложио граматичка
правила новоприхваћеног књижевног језика за све Србе и Хрвате, а врло вероватно и за Словенце и
Бугаре. У овој својој Граматици, Ђ. Даничић је разрадио сва потребна граматичка правила која су
наведена у бечком Договору под називом “јужно наречје” као и у Вуковом Српском рјечнику. Ова
Даничићева Граматика је у наредном периоду штампана у седам издања (од 1863. г. до 1892. г.) и то у
функцији разраде граматичких правила за “заједнички језик” договорен у Бечу 1850. г. и то под
насловом: Облици српскога језика. У крајњем случају, да се Договор заснивао на Вуковој парадигми
потврђује и факат, по мом мишљењу, да је то био и основни предуслов да овакав договор Вук Ст.
Караџић уопште и потпише. Међутим, дух текста Новосадског договора је очито антивуковски и зато га
Вук никада не би ни потписао нити одобрио јер он није никада одустао од својих филолошких ставова
којих се држао чврсто и упорно све до краја живота. Да ово питање односа екавице и ијекавице има и
своју национално-политичку позадину указала је и критика Новосадског договора са српске стране, а која
се темељила на аргументима да се њиме даје за право Хрватима да тврде да је ијекавица Хрватска и
самим тиме да је највреднија дубровачка, славонска и босанскохерцеговачка књижевност писана на
народном језику у ствари хрватска а не српска или хрватскосрпска јер је писана на једном од
“хрватских књижевних језика”. Ипак, показало се касније, а нарочито након одлуке српског
руководства са Пала 1993. г., да је Новосадски договор прејудицирао и постојање оделитог црногорског
језика (и народног и књижевног) који је заснован на ијекавици.
84
након Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika178 (штампане ијекавицом и

латиницом) из исте те године преостала четири тома су штампана само од стране
Матице српске (1969. г.–1976. г.) ћирилицом и екавицом док је Матица хрватска
дефинитивно одустала од овог заједничког филолошко-лингвистичког пројекта.
Званичан назив књижевно-стандардног језика у (Н)СР Хрватској од времена
Новосадског договора па до распада СФР Југославије је пратио основне принципе и дух
социолингвистике српскохрватског (хрватскосрпског) језика у “другој” Југославији:
од 1954. г. до 1972. г. звао се хрватскосрпски, а од 1972. г. до 1991. г. само хрватски.179
Социолингвистичка подршка овом преображају двочланог етничког назива језика у
једночлани етнички назив180 је дата потписивањем Закључака новосадског договора чији
је дух био утемељен на Јагићевој а не на Вуковој филолошкој парадигми.
У тзв. “другој” Југославији је на простору Босне и Херцеговине проглашено
постојање три нације на основу њихове вероисповести (Хрвата, Срба и
Муслимана181) иако су сви они говорили једним језиком.182 Коначно, догодило се
да су након распада те “друге” Југославије све три нације постале народи који
имају своје посебне говорне и стандардне језике и оделите називе за њих (српски,
хрватски и босански).183
У Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika (тј. о хрватском језику и
правопису) од 17. марта 1967. г. (објављену у загребачком Telegramu тачно на
178 Текст Deklaracije... се може видети у [Brozović 1998, 23–26].

179 Једну од најкарактеристичнијих осуда овакве социолингвистичке праксе у социјалистичкој
Југославији, а поводом назива књижевног језика и правописа у СР Хрватској, дао је Горан Бабић,
књижевник и уредник часописа Око у чланку “О језику и правопису у Хрватској”, а који је објављен у
београдској Политици од 15. јануара 1982. г. У овом чланку Бабић истиче да званичан назив
административно-књижевног језика у СР Хрватској никако не би смео да оспори нити право Хрвата
нити право Срба да свој језик назову својим народносним именима. Ипак, како Бабић истиче, хрватски
националисти упорно инсистирају да се књижевни односно стандардни језик Хрвата и Срба званично
именује као хрватски књижевни језик и тиме одузимају право Србима да свој језик назову својим
етничким именом.
180 У овом случају се назив хрватски односи на етноним Хрвати а не на топоним Хрватска. Када би се
односио на топоним Хрватска звао би се хрваћански (као што је то Вук предложио 1849. г.) исто као што
се у српском случају термин српски односи на Србе а термин србијански на Србију. Један од разлога
зашто су Срби из Хрватске били незадовољни преименовањем хрватскосрпског књижевног језика 1972.
г. је био тај што је овај двочлани етноним замењен једночланим етнонимом (хрватски) а не
једночланим топонимом (хрваћански) који би се односио на све Хрвате и Србе који су живели у СР
Хрватској.
181 “Када је ријеч о националном идентитету босанскохерцеговачких муслимана, незаобилазно је
питање: зашто је једино њима тако упорно и систематски замагљивано и оспоравано њихово
аутентично етничко поријекло? Сличан феномен није познат у историји ниједног другог
исламизираног народа, да му је оспораван национални идентитет, због преласка на ислам”
[Мурадбеговић 1994].
182 Овај случај остаје као јединствен у читавој Европи да се од једноговорног народа праве три оделита
народа/нације на основу њихове вероисповести, као и да се према та три народа један те исти језик
подели на три језика и они назову према етнонимима та три народа. Са лингвистичке тачке гледишта
то представља чисту бесмислицу. Коначно, испало је, да са “вуковске” тачке гледишта српским језиком
говори више житеља бивше Југославије него што званично има Срба јер тим језиком говоре и пишу и
они који се не изјашњавају као Срби.
183 Након распада/растурања СФР Југославије 1991. г. српски језик је постао званичан језик у Србији,
Црној Гори, Републици Српској и Републици Српској Крајини. Ова четири политичка ентитета су
географски покривала највећи простор штокавског језика. Срби су као аутохтоно становништво
живели у пет од укупно шест социјалистичких република у “другој” Југославији.
85
стогодишњицу покретања Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika од стране загребачке

Југославенске академије знаности и умјетности) чија је једна од главних идеја да се
српски језик пише само ћирилицом и изговара само екавском формом док се
хрватски језик исписује латиничним словима а има ијекавски изговор.184 Такође се
отворено захтевало, ради “равноправности” Хрвата са Србима, да се хрватски
књижевни језик прогласи одвојеним (тј. посебним) од српског као и да се сва
савезна акта доносе и на том хрватском књижевном језику (поред тога што би се
доносила на словеначком, македонском и српском). Конкретно се тражило да се у
Устав Југославије дода посебан амандман којим се правно признаје да хрватски
језик није исто што и српски, тј. да је хрватски посебан језик сам за себе а не само
варијанта или наречје српскохрватског језика. Овом декларацијом се јавно
порицало језичко јединство Хрвата и Срба иако су то јединство лансирали управо
хрватски језикословци у другој половини XIX. века да би ту идеју прихватили и
неки српски филолози и лингвисти у наредном столећу.
На Karti hrvatskog jezika sa dodatkom srpskog штампаној у књизи Томе Матасића
Dobar dan! Ein Lehrbuch des Kroatischen mit Anhang für Serbisch (Münich, 1994 [1981]).
Овде су као територије на којима се говори хрватским језиком назначене све
ијекавске, икавске, чакавске и кајкавске области тада још увек званично
јединственог српскохрватског (хрватскосрпског језика): Истра, Хрватска,
Далмација, Дубровник, далматинска острва, Херцеговина, Босна, Црна Гора,
184 Објављивање ове декларације представља прекретницу у даљем развитку стандардног

српскохрватског језика као и једну од најважнијих социолингвистичких (исто као и политичких)
одлука у СФР Југославији. Овај догађај се тумачи у последњих десетак година од стране хрватске
историографије као патриотски акт Матице хрватске, Друштва књижевника хрватске, тринаест
водећих хрватских књижевника и још седамнаест хрватских научних и културних институција (које су
стајале иза декларације а чији је један од потписника био и Мирослав Крлежа, члан ЦК СКХ) јер се тим
чином пружао отпор наводној великосрпској политици која се спроводила под окриљем
Југословенства и заједничког књижевног језика Срба и Хрвата а којом се желело на лингвистичком
плану да се хрватски језик посрби (види нпр. [Perić 1997, 253–254; Pavličević 2000, 485–486]). Декларацију
су од друштвених и научних институција, катедри и одељења потписали: Матица хрватска, Друштво
књижевника Хрватске, ПЕН-клуб-Хрватски центар, Хрватско филолошко друштво, Одјел за
филологију Југославенске академије знаности и умјетности, Одјел за сувремену књижевност ЈАЗУ,
Институт за језик ЈАЗУ, Институт за језик и театрологију ЈАЗУ, Катедра за сувремени хрватскосрпски
језик Филозофског факултета у Задру, Катедра за сувремени хрватскосрпски језик Филозофског
факултета у Загребу, Катедра за повијест хрватског језика и дијалектологију Филозофског факултета у
Загребу, Катедра за старију хрватску књижевност Филозофског факултета у Задру, Катедра за старију
хрватску књижевност Филозофског факултета у Загребу, Катедра за новију хрватску књижевност
Филозофског факултета у Задру, Катедра за новију хрватску књижевност Филозофског факултета у
Загребу, Институт за лингвистику Филозофског факултета у Загребу, Институт за науку о
књижевности Филозофског факултета у Загребу, Старословенски институт у Загребу и Друштво
књижевних преводилаца Хрватске.
Потписници декларације су се нарочито жалили на наводну србизацију хрватског језика (тј.
званично западне варијанте хрватскосрпског) тако што су наводно смишљеном политиком српске
речи екавског изговора улазиле у хрватски језик добијајући ијекавску изговорну форму (нпр.
obezbjeđenje, bezbjednost, uvjerenje, djejstvo, итд.) као и на наводно фактичко постојање “државног” језика у
земљи, а који је био ништа друго него српски књижевни језик. На крају декларације се јасно захтевало
да: “Ustavnim propisom utvrditi jasnu i nedvojbenu jednakost četiriju književnih jezika: slovenskoga,
hrvatskoga, srpskoga, makedonskoga” тако да се убудуће сви аутентични текстови федералних закона и
других федералних аката издају на четири споменута књижевна језика југословенских нација [Moguš
1995b, 222].
86
Славонија, Срем, Бачка, Санџак (Рашка), Западна Србија и југословенски део

Барање. Источно од “хрватског” језика се простирала територија српског језика
(до граница Србије са Бугарском, Македонијом, Румунијом и Мађарском).
Усташка мапа хрватског повесног и етнолингвистичког простора
У Правопису српскога књижевног језика из 1993. г.185 у издању Матице српске. У

овом правопису, из непознатих разлога, сем у наслову издања није ни на једном
месту поменуто српско име за језик којим је правопис намењен. Уместо етничког
имена, за језик Срба се употребљавају “заобилазни” изрази као “српски језички
израз”, “српски језички узус”, “српски стандардни израз”, “српски изражајни
узус” и “српски израз”, али никако експлицитно термин српски језик као назив за
национални језик свих Срба ма где они живели, ма којим писмом писали и ма које
вере они били (тј. у Вуковом смислу језик етнолингвистичког Српства). Тиме су се
аутори овог правописа приклонили Јагићевој парадигми јер се имплицитно на
страници број 10 формулише да је овај правопис намењен екавцима, тј. да
“оперише примерима и употребним оценама својственим језичкој култури
источнијег дела штокавског наречја”. На истој и наредној страници се даје
185 Пун наслов ове библиографске јединице гласи: Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мате Пижурица,
Правопис српскога књижевног језика, Нови Сад: Матица српска, 1993.
87
формулација да се западна варијанта сада већ бившег српскохрватског језика (тј.

ијекавица) сматра хрватским стандарднојезичким изразом. Оваквим
формулацијама се сва штокавска култура ијекавског наречја подводила под
хрватску културу и чак шта више, тиме се на индиректан начин оспоравао српски
карактер оним ијекавским становницима западно од Дрине који су се већ
изјаснили као Срби и сугерисало им се да уколико хоће да буду признати као
чланови српског етнолингвистичког корпуса морају да у свом стандарднојезичком
изразу ијекавицу замене екавицом. Исте те године су се западнодрински Срби по
овом питању поделили на оне који су усвојили екавицу (Срби из Републике
Српске) и оне који су задржали ијекавицу (Срби из Републике Српске Крајине).
Према Милошу Ковачевићу, овај правопис је још један пример суноврата
српске језичке политике који је почео онда када су Срби напустили српско име за
Вуков српски језик, тј. од времена када су српски лингвисти и филолози пристали на
двочлани назив (српскохрватски) српског (“вуковског”) језика. Тиме су Срби
легализовали Хрватима право да истичу и свој удео на Вуков српски језик [Ковачевић
1995, 33–40]. И коначно, тај несрпски Матичин правопис из 1993. г., који је
принципијелно сагласан са идејом да ијекавица није српски изговор већ само
хрватски, имплицитно дозвољава да хрватски књижевни језик након 1991. г. покрије
на истоку све до реке Дрине све просторе на којима се у бившој Југославији
употребљавала тзв. “западна” варијанта српскохрватског (хрватскосрпског)
стандардног језика [Ковачевић 1999, 210].186
На земљописној карти Hrvatska u doba kneza Trpimira, kralja Tomislava i danas
штампаној 1998. г. у часопису Narod. Glasilo za demografsku obnovu i duhovni preporod
hrvatskog naroda у издању Hrvatskоg populacijskog pokreta, следеће јужнословенске
земље су означене као вековне територије Хрвата и хрватског језика: Истра,
186 Аргументи заговорника стандардизације српског језика на основу екавског, а не ијекавског,
изговора би се могли свести на следеће. Као прво, полази се од тезе да не треба бележити јатовске
разлике у изговору јер оне немају никакву значењску вредност речи (млијеко, млеко и млико се увек
јасно разумеју као нпр. енг. milk). Наиме, обележавањем изговорних разлика на нивоу “јата” се не
стварају језички релевантне разлике у значењском смислу. Друго, из практичних разлога треба
изабрати једно од два јатовска изговора којим традиционално пишу Срби за српски
стандарднојезички израз (језик). Треће, тај одабир мора бити заснован на принципу економичности (а
екавица је економичнија од ијекавице). И коначно, екавица се учи лакше неко ијекавица, тј. рођени
ијекавац ће брже и лакше савладати екавицу него екавац ијекавицу.
Следећи горе наведене принципе, као и културно-политичке разлоге, према заговорницима овакве
опције, српски књижевно-језички стандард треба да буде формиран управо на екавици а не на
ијекавици. Тиме би се постигао и један крупан национални циљ а то је уједињење Српства путем
језичкостандардне нивелације. Наравно, слобода говора у свакодневном животу, тј. право коришћења
матерње екавице или ијекавице, се не доводи у питање нити долази у обзир да се већ објављена
књижевна дела на ијекавици прештампавају екавским наречјем. Једноставно, оваквим
лингвогенетичким потезом би се учврстила и свеопшта етногенеза Српства. Уколико би Срби
стандардизовали свој књижевни језик на једном економичнијем наречју урадили би исто оно што су
урадили косовски Шиптари 1968. г. (након пан-албанске лингвистичко-филолошке конференције у
Приштини на којој су присуствовали албански стручњаци како из Албаније тако и са Косова, а која је
одржана под патронатом Фадиља Хоџе) када су одбацили своје матерње гегско наречје (Северне
Албаније) и прихватили њима страно тоскијско наречје (Јужне Албаније) које је већ до тада било
стандардизовано у Шипнији (види о овој проблематици опширније у [Kostellari 1973]); или би урадили
оно што су урадили Грци након 1974. г. када је димотики заменио до тада већ стандардизован
катаревуси.
88
Далмација са острвима, Херцеговина, Босна, Црна Гора, ужа Хрватска и Славонија

са читавим Сремом. Дакле све ијекавско-икавско-кајкавско-чакавске територије су
означене као етнолингвистичко-повијесне земље Хрвата (укључујући и један део
екавских земаља у којима су ијекавци и икавци живели заједно са екавцима) (карта
је објављена на последњој страници у [Крестић 2002]).
У свим горе наведеним случајевима полазило се од тога да су ијекавица,
икавица, чакавица и кајкавица дијалекти једног јединственог језичког система којим
говори само хрватски народ.187 Остаје ипак неоспорна чињеница да штокавски језик
(или наречје, дијалект) представља једну јединствену лингвистичку целину која се
разликује од кајкавског и чакавског језика (односно лингвистичке целине или
система).188 Дакле, када је дошло до тога да се јединствени српскохрватски
(хрватскосрпски) језик дели на “хрватски” и “српски” део у пракси је прихваћена
“јагићевска” (конфесионално-графолошка) а не “вуковска” (језичко-филолошка)
парадигма.189
Са социолингвистичког становишта су том номинално једном језику још од
1967. г, а нарочито од 1974. г., признаване републичке варијантне разлике које су у
основи полазиле од екавско-ијекавске супротности у изговору. Тако се, као што је већ
напоменуто, у СР Хрватској по 38-ом члану устава из 1974. г. књижевни и стандардни
језик називао “хрватски књижевни језик, који је стандардни облик народног језика
Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски” (овај назив је
практично био у употреби у Хрватској од 1972. г. али је 1974. г. и уставно озваничен).
Из ове формулације је нејасно (намерно или случајно) да ли се термин “у Хрватској”
односи и на Хрвате или само на Србе из те републике, тј. могло би се “прочитати
између редова” да се синтагма “народног језика Хрвата” односи на све Хрвате ма где
они живели (у Хрватској или ван ње) док се термин “у Хрватској” може смисаоно
односити само на Србе из Хрватске. У сваком случају, оваквом формулацијом су
хрваћански Срби социолингвистички одвојени од свих осталих Срба са територије
СФР Југославије.190
Проф. Михаило Ђурић је био сугурно у праву када је изнео свој став да су
се међунационални односи у Југославији променили (ја бих додао на горе) као и сам
карактер и суштина југословенске федерације (која је фактички те године и постала
конфедерација) уношењем овакве формулације у хрватски Устав из 1974. г. [Ђурић
1994, 11–17]. Даље, према 4.-ом члану босанскохерцеговачког устава из исте те године
стандардни језик је именован као “српскохрватски односно хрватскосрпски језик
ијекавског изговора”, док се по 182.-ом члану црногорског устава из те 1974. г.
стандардни језик у тој републици називао “српскохрватски језик ијекавског
187 Овакви ставови се сервирају и иностраним туристима као нпр. на ЦД-у CROATIA. Tourist Guide,
Zagreb: Masmedia, Leksikografski zavod “Miroslav Krleža”, 2000. Ипак, треба истаћи и то да је било и
хрватских књижевника екаваца као Хебделић и Брезовачки.
188 Сматрам да је неоспорно да изговор или пак писмо не представљају посебан језик.
189 “Вуковску” парадигму су заступали и слависти прве три генерације који су штокавски језик
називали српским народним говором. Дакле та парадигма има своју историјску прошлост и
укорењеност. Тачније речено, Вук је у суштини своју парадигму заснивао на парадигми првих
слависта па би било можда тачније да се она назове као “Добровског-Шафарикова парадигма”.
190 Неоспорна је ипак чињеница да су се према овој уставној одредби званични називи народног и
књижевног језика у Хрватској разликовали што није био случај са Србијом где су и народни и
књижевни језик имали исти (српскохрватски) назив.
89
изговора”. Једино у уставу СР Србије из 1974. г. “српскохрватски језик” није имао

никакве додатне “изговорне” атрибуте.
Дакле, од средине 1970.-тих година је српски народ у оквиру СФР
Југославије имао четири књижевно-стандардна језика који су се називали трима
именима (“хрватски књижевни језик”, “српскохрватски односно хрватскосрпски” и
“српскохрватски”) и имали две изговорно-изражајне форме (ијекавску и екавску).191
Међутим, док је ијекавица била у три устава експлицитно озакоњена, у четвртом
уставу (СР Србије) је била само имплицитно подразумевана. Овакво четворојезично
разбијање Српства је било у потпуној супротности са Вуковим ставом о јединственом
књижевном и народном језику свих Срба, ма где они живели и ма које вероисповести
они били, који је прокламативно (формално) засниван на равноправној (слободној по
избору) употреби ијекавице и екавице.192
Варијантне разлике (ново)штокавског дијалекта на географско-етничкој
(хрватско-српској) основи наглашава хрватски филолог и лингвиста Далибор
Брозовић када напомиње да су у раздобљу од XIII. до XV. столећа (дакле пре доласка
Османлија) постојала два одвојена (ново)штокавска изговора: западна (хрватска) и
источна (српска) варијанта [Brozović 1978, 11–12].193 Овде, додуше, није експлицитно
наглашено, али сматрам да је јасно имплицитно формулисано, да је ијекавска
варијанта (ново)штокавског изговора етнички хрватска док је она источна етнички
српска. Међутим, у овом случају се према другом хрватском лингвисти и филологу,
Радославу Катичићу, радило само о социолингвистичким (политичким) а не и о
лингвистичким категоријама [Katičić 1986, 41–64]. По мом мишљењу је јасно да су се
услед османлијске окупације Балкана и сеоба источнохерцеговачко-црногорских
говорника ијекавског изговора ова два говора (тј. варијанте) стопила у један
јединствени говор (види [Цвијић 1922]). Могло би се констатовати да су у временском
раздобљу од неких век и по Хрвати од преузетог вуковског српског књижевног језика
стигли до хрватског књижевног језика пред распад бивше Југославије, док су Срби у
истом том временском раздобљу од српског језика догурали до српскохрватског. Tакво
стање је чак и на међународном плану било потврђено пред распад СФР Југославије.
Тако су нпр. године 1985. у Штокхолму штампана два речника: 1) Švedsko-hrvatski
191 Чак шта више, у стручним и политичким круговима се овај јединствени језик називао (незванично)
још и као: “стандардна новоштокавштина”, “босанскохерцеговачки стандарднојезички израз

српскохрватског односно хрватскосрпског језика” и “црногорски стандарднојезички израз”. Ове две
последње формулације је заговарао Владимир Бакарић (1912. г.–1983. г.) који је тврдио да (Б)осанци
говоре босанским а Црногорци црногорским а не српским језиком [Bakarić 1978, 337–338]. За Брозовића
су Црногорци говорили субваријантом источноштокавског дијалекта – термин који је доста критикован
и коме се као алтернатива предлагала формулација да Црногорци говоре ијекавском верзијом источне
варијанте српскохрватског језика (којом иначе не говоре само они нити они говоре само том верзијом
пошто има Црногораца у Црној Гори и изван ње који користе екавицу). Познато је да су Црногорци
све до уједињења 1918. г. као и након разједињења 1991. г. свој говорни и писани језик називали српски
а само за време трајања обе Југославије као српскохрватски.
192 Вук је форсирао ијекавицу али је три четвртине Срба на крају ипак прихватило екавицу.
193 Има славистичара који су још пре сто година сматрали да је западна варијанта (исто као и источна)
новоштокавских говора изворно српски језик. Тако нпр. А. Н. Пипин и В. Д. Спасевич истичу да су
хрватски писци на челу са Љ. Гајем узели за хрватски књижевни језик (тј. новоштокавску ијекавицу)
онај дијалект на коме се западносрпска књижевност била развила а која је имала великог утицаја на
цело Српство, како оно на западу тако и на оно на истоку. Ова два аутора штокавско наречје називају
илирским језиком [Pypin, Spasevich 1880, I, 263].
90
rječnik/Svensk-kroatiskt lexicon; и 2) Шведско-српскохрватски речник/Svensk-serbokroatiskt

lexicon. Први речник је штампан латиницом и ијекавицом док је други штампан
ћирилицом и екавицом.
Укратко сумирано, применом Јагићеве/јагићевске филолошке парадигме
се дошло практично до тога да је вуковски српски књижевни језик на географском
простору који је покривала загребачка филолошка школа, а нарочито у Хрватској,
прво постао хрватски или српски, затим хрватскосрпски да би коначно био располућен
на три књижевна језика: хрватски, босански и српски (са тенденцијом да се у скорој
будућности прогласи и уставно верификује засебан црногорски језик).
Историјски посматрано, хрватски књижевни језик је имао неких двадесет
назива у току свог развитка, за разлику од српског који је имао знатно мањи број
назива [Петровић 1996, 303]. Оно што бих ја нарочито истакао, српски књижевни
језик није никада имао синтагму “или” као у случају са хрватским књижевним
језиком који се пар пута у прошла два столећа називао “хрватски или српски језик”.
То показује да је етнички идентитет српског књижевног језика био далеко стабилнији
од етничког идентитета хрватског књижевног језика, али исто тако и да Срби нису
наметали Хрватима књижевни језик него да су Хрвати преузели (“вуковски”)
књижевни језик од Срба [Nejlor 1996, 18]194 (што у крајњем случају није нимало
спорно и што признају чак и хрватски језикословци).195
Желео бих да закључим на крају овог поглавља, што се тиче проблема
екавско-ијекавског двојства у српском стандардно-књижевном језику, да: 1) оба ова
наречја већ одавно имају признати статус књижевног израза у српском језику; 2) оба
наречја (или изговора рефлекса “јат”) треба да уживају исти третман по питању
одређивања карактеристика и својстава српског стандардног језика; 3) ијекавски
изговор је, хронолошки посматрано, имао статус књижевног израза у Срба пре
екавице; 4) занемаривањем ијекавице би се Срби de facto морали одрећи изузетно
богатог српског културног наслеђа писаног на овом стандарднојезичком наречју;196 5)
ијакавица је била и остала један од камена темељаца савременог српског књижевног
језика као и његов културно-историјско-географски центар; 6) укидање ијекавице би
створило знатне практичне и психолингвистичке проблеме језичког идентитета
приликом усвајања екавског изговора рођених ијекаваца; 7) ијекавско-екавска
подвојеност не доводи практично ни до какве сметње у споразумевању и разумевању
194 Нејлор, такође, наводи и чисто филолошке разлоге зашто Људевит Гај није стандардизовао
кајкавско наречје као хрватски књижевни језик: 1) у оквиру кајкавштине су постојали многобројни
дијалекти, па је избор једног од њих могао представљати велики проблем у пракси; 2) недовољан број
средњовековних текстова писаних на кајкавском наречју или неке друге кајкавске литературе која би
могла послужити основом за стандардизацију кајкавштине; 3) вуковски штокавски језик је већ био
кодификован са својом граматиком, речником и ортографијом; 4) граматика вуковског језика је била
написана на домаћем језику, а не на страном па је стога била одмах употребљива јер није морала да се
преводи [Nejlor 1996, 19–20]. У сваком случају, од три могуће опције (штокавски, кајкавски или
чакавски) засигурно чисто и једино хрватски говор је био чакавски. Кајкавским су говорили и писали
суседни Словенци, а штокавским суседни Срби који су га већ до тада и стандардизовали.
195 Јасно је такође за све стручњаке јужнословенске филологије да данашњи српски, хрватски и
босански језик још увек представљају један стандарднојезички систем који је изграђен на
новоштокавским народним говорима.
196 Један од највећих југословенских ауторитета, Милка Ивић, је сматрала још пре двадесетак и више
година да је ијекавица као изговор хрватска а не српска особина. Након ње се оваквом ставу
индиректно придружио и њен супруг Павле Ивић.
91
говорника ова два изговора; и 8) с обзиром да оба ова изговора имају дугу и плодну
књижевну традицију требало би оба и задржати као стандарднојезичке изразе свих
Срба (са обе стране Дрине и Лима).
Административна подела „Титославије“, 1945. г.−1991. г. Од шест република само су се у

саставу Србије налазиле аутомне покрајине и то две. Србија је тако била растурена на три дела од којих
АП Војводина и АП Косово фактички и нису ни били њени саставни делови. На другој страни, формирана
је Велика Хрватска која је остала унитарна без икаквих аутономних територија, а којој су прикључене
области Дубровника и Истре које се до тада никада нису налазиле у њеном државном саставу. Из
Хрватске су још пре краја Другог светског рата протерани скоро сви Италијани, док је број Срба
преполовљен. На крају тог истог рата број Мађара у Војводини је остао огроман, а број Шиптара на
Косову и Метохији знатно увећан у односу на 1940. г.
92
3. О ПРОБЛЕМУ НАЗИВА И ЕТНИЧКОГ

ИДЕНТИТЕТА СРПСКОХРВАТСКОГ
(ХРВАТСКОСРПСКОГ) ЈЕЗИКА
Назив српскохрватски (али не и хрватскосрпски) језик има релативно дугу

историјску традицију. Њега је у наслову граматике 1867. г. користио по први пут
рођени Дубровчанин, Пиеро Будмани [Budmani 1867].197 Међутим, тај језик је имао у
прошлости више неопредељених националних назива као што су: словински,
словенски, словјенски, илирски,198 југославенски, бошњачки и наш језик.199 Од средине XIX.
197 Ова Будманијева граматика је рађена на основу Даничићеве Мале српске граматике у којој се по први
пут јавља синтагма српско-хрватски језик.

198 У случају термина илирски, сам Људевит Гај је тврдио да се до његовог времена тај назив односио на
Србе, српски језик и српске народне песме: “…u koga se je sačuvao čisti jezik ilirski, u koga običaji, tko li
nam je ponajviše gojio od kolena do kolena narodne pĕsme ilirske? U svakom odgovoru naći ćete Sèrblje i
Sèrbstvo.” [Gaj 1846]. Међутим, касније су хрватски језикословци тврдили да се историјски посматрано
језик илирски односи на говорни и књижевни језик Хрвата (тј. штокавских римокатоличких Јужних
Словена) углавном се позивајући на дело Institutionum linguae illiricae libri duo (“Правила/граматика
илирског језика у две књиге”) из 1604. г. (Рим) граматичара Бартола Кашића из Пага. Тако су се
Далмација, Босна, Славонија и Хрватска нашле у ексклузивном корпусу хрватских етноповијесних
земаља насељене само Хрватима којима је тај илирски језик наводно и био намењен (нпр. [Moguš 1995b,
85–88, 106]).
Да је тај илирски језик из Кашићеве граматике ипак био народни српски говор неоспорно указује и
један од највећих хрватских филолога свих времена – Ватрослав Јагић: “То је граматика народног
српског језика (...) Већ 1636. године у Загребу прихватају тај језик, који су назвали најприје илирски, а
затим и хрватски. Али у суштини то није ништа друго него српски народни језик” (цитат преузет из
[Ковачевић 1999, 371; Маројевић 2001, 227]).
Термин илирски се почео везивати и за територије насељене Хрватима и Словенцима и почео се
поистовећивати и са хрватским и словеначким именом поред српског тек од оснивања Наполеонових
Илирских провинција које су као административна целина трајале од 1809. г. до 1814. г. а обухватале су:
Которски залив са Будвом, територију бивше Дубровачке Републике, читаву Далмацију, територију
данашње Хрватске и Словеније од мора до реке Саве, један мали део Словеније северно од Саве, део
данашње италијанске провинције Венеција-Ђулија од реке Соче до границе са Словенијом, западни
део данашње аустријске провинције Корушке и сва острва у Јадранском Мору.
Пре овог доба су аустријске власти назив илирски везивале за Србе који су живели у оквирима
Хабзбуршке Монархије па је тако царица Марија Терезија основала 1745. г. у Бечу “Илирску дворску
комисију” која је 1747. г. преименована у “Илирску дворску депутацију” (укинута 1777. г.). Такође је
постојала кратко и “Илирска дворска канцеларија” (1791. г.–1792. г.). Све ове илирске установе при
царском двору у Бечу су имале задатак да воде све српске послове у оквиру Монархије а нарочито да се
организује сталан бирократски систем на основу кога би се што ефикасније управљало црквеним и
народним животом аустријских Срба. Без обзира на горе наведене историјске чињенице, Гај и његови
следбеници су доследно примењивали илирско име као опште за све Јужне Словене мада формално
поштујући чињеничко стање свести о оделитим народима/нацијама у оквиру јужнословенског
етнографског стабла: “Sérb neće nikad biti Horvat ili Kranjac, a ova dvojica, kad nisu, nemogu nipošto biti
Sérbiji. A na što inat, kad smo ipak jedno nesamo po kérvi i jeziku u obće, ...veće jedno baš upravo u najužjem
smislu po narěčju, po pěsmah, po običajih, po domaćih uspomenah, jednom rěčju: po više hiljadogodišnjoj
posebnoj narodnosti ilirskoj, i po naravskom zvanju na jedan obćeniti cilj” [Proglas 1840].
93
столећа српски и хрватски национални покрети су, међутим, тај језик називали
националним именима (српски и хрватски). Што се тиче тзв. бошњачког језика, или пак
босанског, оба су варијанта српског говорног и стандардног језика јер су оба утемељена
на новоштокавском говорном језику и на Вуковој реформи стандардног језика Срба.
Српски штокавски језик се географски раширио на највећем делу Западног
Балкана услед сеоба које су узроковане османлијским освајањем овог полуострва.
Након сеоба Срба у оквиру Отоманског Царства, српска насеља, а са њима и
штокавски говор, су се простирала на северу до иза Будима (Комаром, Сент Андреја),
на истоку све до Арада и Липове у данашњој Румунији, на западу све до Жумберка
199 Фридрих Краус (Friedrich Krauss), који је сакупљао јужнословенске народне усмене умотворине
крајем XIX. века, напомиње да је било много случајева да су становници Босне и Херцеговине језик
којим су говорили називали наш или босански [Isaković 1993, 18]. Тим језиком, и то писаним
ћириличним алфабетом, су се турски султани и покрајински везири (паше) дописивали у
дипломатским пословима у XV. и XVI. веку са владарима и аристократијом Краљевине Мађарске и
Кнежевине Влашке. Идеолози босанског језика и бошњачке нације узимају овај факат као главни доказ
о постојању оделитог босанског језика још од средњег века [Matiljević 1994] који се ипак може назвати
само српским језиком [Guskova 2003, I, 303]. Такође се може наћи у дубровачком архиву доста
султанових писама дубровачкој влади писаних ћирилицом на том нашем језику (и то на екавском
изговору) који Павле Ивић именује као српскохрватски [Ивић 1990, 96]. Исти аутор потврђује
чињеницу да римокатолички говорници српскохрватског језика нису имали једно јединствено народно
име. Углавном су користили опште називе као словински или илирски. Ипак, ти термини су се односили
не само на данашње Хрвате већ и на друге говорнике српскохрватског језика, а пре свега на Србе [Ивић
1990, 102] који су се временом похрватили [Hamm 1967, 9]. Јосип Хам на истом месту закључује да су у
етничком смислу Хрвати били само чакавци док су кајкавци из Северозападне Хрватске чинили прелаз
према суседним Словенцима. Касније су хрватским народносним именом покривени и
римокатолички штокавци у Славонији, Босни, Херцеговини, Јужној Далмацији, све до Дубровника,
Котора и Бара.
Павле Ивић је релативно прецизан по питању хронологије похрваћивања римокатолика
српскохрватског језика: 1) од раног средњег века Хрватима су се изјашњавали чакавци и велики део
икавских штокаваца, нарочито оних који су живели ближе јадранској обали; 2) у другој половини XVII.
века се похрватила кајкавска Северна Хрватска; 3) од средине XIX. столећа се похрваћују Славонија и
делови Далмације; 4) Босна, Херцеговина, Дубровник и Бока Которска између 1878. г. и 1914. г., тј. за
време аустроугарске владавине овим крајевима; и 5) у XX. веку, и то нарочито након Првог светског
рата, се похрваћују римокатолици српскохрватског језика у Бачкој, Јањеву и Крашованију. У овом дугом
процесу кроатизације римокатоличких верника српскохрватског језика је римокатоличка црква
одиграла пресудну улогу [Ивић 1990, 103]. То се пре свега односи на Дубровник где је од пете деценије
XIX. столећа па све до треће деценије наредног века постојала јака интелектуална српска струја која је
пропагирала пан-српско уједињење [Banac 1990; Ивић 1990, 117; Костић 1999; Костић 2000].
Познато је да се често име државе протеже и на њене становнике чиме се увелико објашњава и
процес кроатизације многих говорника српскохрватског језика (уколико се ради о једном језику) који су
се једном нашли у њеним оквирима а до тада нису имали јасно национално опредељење нити
народносни назив. Напоменуо бих да је још 1670. г. кајкавац Јурај Хабделић у свом Речнику
кајкавског/словеначког говора сматрао да прави Horvati живе јужно од реке Купе, тј. да су чакавци, а да
су кајкавци – Словенци. Ипак, почетком XIX. века етноним Хрват се увелико укоренио међу
кајкавцима Северозападне Хрватске што потврђује нпр. и поема Horvat Horvatu horvatski govori Јураја
Маљевца из 1801. г. написана на кајкавици. Међутим, шлавонски језик (штокавски из Славоније) се тада
није сматрао хрватским па је тако Кризманић “iz šlavonskoga na horvatski jezik” превео Канижлићеву
Svetu Rožaliju. То уједно доказује да загребачки и околни кајкавци нису разумевали славонску
штокавштину па им је требао превод, али исто тако доказује и исправност Вукове теорије да су
кајкавски и чакавски оделити језици од штокавског. И Иван Кукуљевић Сакцински је у свом
политичком говору од 2. маја 1843. г. у хрватском Сабору разликовао Хрвате који живе у Хрватској (где
се говори кајкавским) и Славонце који живе у Славонији (где се говори штокавским).
94
(на хрватско-словеначкој граници) и утврђења Книн у данашњој Хрватској [Ћоровић

1993, 412] и на југу обухватајући делове северне Македоније. Ове изузетно значајне
демографске промене у Југоисточној Европи су остале забележене и на оновременим
географским картама. Тако на пример, на тзв. Лазаревој карти (која представља
најстарију сачувану географску мапу Угарске) територија Источне Славоније је
названа Рашка (стари назив за српску средњовековну државу) јер су је населили
Рашани или Раци (како су Србе из Србије називали Мађари) у току ових сеоба [Калић
2001, 181]. Средишњи крајеви старе средњовековне хрватске државе (Северна
Далмација, Западна Босна, тј. Босанска Крајина, Лика) су сада насељени новим
становништвом док се старо становништво ових области раселило [Pirjevec 1998, 108].
Новодошли становници су донели и свој говор који се разликовао од говора
староседелаца. Исти је случај био и са Славонијом коју су Османлије освојиле 1537. г.
Турска инвазија Балкана је довела до географског померања хрватског
политичког, културног и етничког центра ка северозападу у области Посавине и
Подравине, тј. од чакавских ка кајкавским територијама.200 Од времена Османлија, а
нарочито од Крбавске битке 1493. г., и само име Хрватска се помера ка кајкавском
северозападу напуштајући старе области познате и као Приморска Хрватска. Док на
једној страни јадрански градови под управом Републике Св. Марка услед прилива
хрватског становништва добијају све више словенски а губе романски карактер, на
другој страни Босанска Крајина, Лика, Банија, Кордун, Славонија и велики део
Централне и Северне Далмације су насељене штокавским православцима (већином
ијекаваца а мањином екаваца) који су убрзо почели да се изјашњавају као Срби мада
су називани различитим именима а најчешће Власима201 (детаљније о овим
миграцијама видети у [Цвијић 1922; Ивић 1990, 173–179; Дворниковић 2000, 625–
649]).202
200 Дубровачки проф. словенске филологије, Милан Решетар (1860. г.–1942. г.), је истакао да се у његово
доба на далматинским острвима ка југу све до Ластова и у приморским насељима северно од реке
Цетине говорило чакавским док се у остатку Далмације говорило штокавски. Он је тачно приметио да
је чакавштина скоро у потпуности нестала у континенталном делу Далмације док се у чистом
изговорном облику још увек задржала само на далматинским острвима. Чак и у оним континенталним
насељима где се чакавштина још увек одржала у исквареном облику је овај дијалект потпуно прожет са
штокавштином да се може констатовати да је овде у питању говор само са неким чакавским
елементима који су преживели штокавску поплаву. У сваком случају, по њему чакавски говори никада
нису говорени у Дубровнику где се одувек говорило само штокавским [Rešetar 1891, 179–385].
201 Влах је заједнички назив за староседеоце Балкана неолатинског језика а који су етнолингвистички
опстали након словенске инвазије овог полуострва повлачећи се у планинске пределе где су се бавили
сточарством. Већина их је ипак на крају словенизирана и хеленизована и као таква се јавља под
различитим именима (Власи, Аромуни, Цинцари, Чобани итд.). С обзиром да су исповедали православно
хришћанство, исто као и Срби, они Власи и Срби који су се населили на територији Војне Крајине су
најчешће називани колективним именом Влах или су у многим крајишким селима именовани као
Влаји. О етногенези и историјату Влаха видети у [Winnifrith 1987].
202 Хрватски историчар А. Секулић тврди да се у питању војвођанских Буњеваца у ствари ради о
пословењеним и покатоличеним балканским Власима који су у неколико миграционих таласа од XV.

столећа па надаље населили просторе Војводине под вођством фрањевачких монаха. Њихово
првобитно место пребивалишта је било у Лици, Далмацији, Херцеговини и Босни [Sekulić 1991, 56,
497].
Према неким југословенским лингвистима, може се говорити о посебном буњевачком језику који не
припада ни хрватском ни српском нити српскохрватском јер се у неким текстовима из XVIII. века нпр.
могу препознати особите црте буњевачког дијалекта. Ипак, савремени говори војвођанских
95
Дијалектолошка карта штокавског говора Павла Ивића. Овим говором, и само овим говором,
говоре Срби. Овај говор се од стране „Отаца славистике“, и уопште првих слависта сматрао искључиво
српским националним језиком. Касније су хрватски језикословци прогласили штокавски говор „источне
варијанте“ за један од три дијалекта хрватског националног језика остављајући Србима само „источну“
варијанту штокавског говора
(штокавско-римокатоличких) Буњеваца су најсличнији говорима тамошњих Срба [Todosijević 2002, 4].

Буњевци су називани од стране аустроугарских власти различитим националним именима као што су
то: Срби католици, Далматинци, Раци католици, Власи католици, Буњевци, и веома ретко као Хрвати
[Kuntić 1969]. Хрватски аутор М. Чернелић напомиње да је хабзбуршка администрација данашње
становништво које носи хрватску националну свест сврставала у категорије са различитим етно-
географским именима: Шокци, Хрвати, Буњевци, Далматинци, Илири, Босанци, Крашовани и
Словени [Černelić 1994, 85–103].
96
Ширење, односно узмицање, појединих јужнословенских говора је

неизбежно пратило ове сеобе. Југословенска филологија је на основу средњовековних
историјских извора реконструисала (углавном поуздано) распоред тих говора (тј.
дијалеката или језика) до времена турске управе јужнословенским земљама. Тако је
чакавштина била присутна на истарском полуострву и у земљама старе или повјесне
Хрватске (од Истре до Саве, Уне у Босни и Цетине у Средњој Далмацији укључујући
источне обале Јадранског Мора од Ријеке до Цетине са острвима). Северно од реке
Саве до реке Драве (Славонија) су живели кајкавци, а источно од чакавштине и
кајкавштине су живели говорници штокавског језика који су се делили на основу
наречја на икавце (до реке Дрине), ијекавце (у Зети, тј. данашњој Црној Гори, и Хуму,
тј. данашњој Херцеговини) и екавце (источно од Дрине на простору између
географске Македоније, Бугарске и Саве и Дунава). Међутим, ови говори су се у
централним областима Балкана измешали у периоду од XV. до XVIII. столећа тако да
се говорни простор чакавштине сузио на узани појас приморских градова и
оближњих острва док су кајкавци углавном напустили Славонију и повукли се ка
данашњем њиховом језгру – Хрватском Загорју. Све остале земље од Драве до Јадрана
се насељавају штокавцима који су у огромној већини били православне
вероисповести. Ови штокавци су углавном долазили из ијекавских области
Херцеговине и Црне Горе па се ијекавштина раширила од Западне Мораве у Србији
до Купе у Хрватској потискујући кајкавце, чакавце, екавце и икавце. Ова чињеница ће
из практично-политичких разлога касније у доба идеологије југословенског
унитаризма постати главни разлог за стандардизацију “заједничког” језика Срба и
Хрвата углавном под именом српскохрватски односно хрватскосрпски јер се
пропагирало да су овим новоштокавским језиком (штокавском ијекавицом) говорили
и Срби и Хрвати. У лингво-геополитичком смислу, земља насељена говорницима
штокавске ијекавице је представљала једну заокружену компактну територију у
Централном и Западном Балкану па је из тог разлога касније и постала кичма
југословенске државе. Међутим, исто тако, овај лингво-географски простор је искусио
и највеће ратне страхоте када је та држава растурана 1991. г.–1995. г. јер су јој шавови
управо и пуцали дуж “ијекавске кичме” (ауторов израз).
Након ових великих миграција православног штокавског живља Балкана
(етничких Срба и посрбљених Влаха) са југоистока полуострва на његов северозапад
дошло је до стварања, антрополошки посматрано, доста уједначеног типа homo
dinaricusa као и до културне нивелације на том простору. Такође, дошло се до
практичноговорне ситуације да су многе територије на којима се до тада говорило
искључиво кајкавским и чакавским добиле и штокавско говорно обележје: тако је
Загреб постао кајкавско-екавски, Сплит икавско-чакавско-ијекавски, Ријека чакавско-
екавска, Осијек екавско-ијекавски, итд.203
203 Говорници штокавској језика, а који су се изјашњавали у националном смислу као Срби, су након
ових сеоба допрли све до Трста, Сент Андреје и Галипољског полуострва где су донели и своју
матерњу штокавштину. Не мали број аустријских и млетачких извора из тог времена сеоба говори и о
томе да су Власи емигранти (нпр. тзв. Morlacchi који су се населили у млетачкој Далмацији) говорили
српским језиком и да су у верском смислу обављали обреде по традицији Српске православне цркве
[Wolff 2000, 47–56]. Овде се ради или о стварним етничким Власима који су посрбљени у језичком и
верском смислу (што практично значи и у националном), или о стварним етничко-лингвистичким
Србима који су званично третирани као Власи (нпр. аустријске војне власти су издале 1630. г. тзв.
“Statuta Valachorum” којима се регулишу односи православног становништва Аустрије између Саве и
97
Док је неспорно у савременој српској и хрватској историографији и

филологији да су до ових штокавских сеоба говорници чакавског наречја (по Вуку
језика) живели на северу све до Саве, на западу до Истре, на истоку до реке Цетине и
на југу до обала Јадранског мора у Далмацији,204 да се кајкавско наречје простирало
северно од чакавштине док се штокавштина распростирала источно од чакавског и
кајкавског дијалекта (по Вуку језика), као и то да су се пред и за време османлијске
најезде чакавци повукли на јадранска острва и у узан приобални појас северно од
Сплита а кајкавци напустили Славонију па су тако бивше чакавске и кајкавске
територије сада населили штокавци (по Вуку Срби), спорно је ипак то што хрватска
страна инсистира на томе да је међу овим мигрантима штокавцима био и велики број
етничких Хрвата док тај став српска страна у последњих четврт века све више и више
оспорава тврдећи да се ту углавном радило о етничким Србима или о Србима и
посрбљеним Власима али да је у сваком случају удео етничких Хрвата у
штокавскоијекавским миграцијама био незнатан. Неспорно је да су се границе ова
три говора пореметиле у односу на њихово стање из средњег века, као и то да се овим
сеобама и етничка граница Хрвата и Срба померила даље на запад (без обзира да ли
су сви штокавци били Срби или не).
Битно је истаћи још једанпут да би се схватила сва суштина проблема да се
до тих сеоба икавски изговор штокавског дијалекта простирао све до реке Дрине на
западу као и то да се након ових сеоба ијекавски изговор (источнохерцеговачки
говор) распростро и на источним обалама реке Дрине док је на северу обухватио
Посавину и Подравину. У западним деловима Славоније је дошло до формирања тзв.
“славонског дијалекта”, који се састојао од мешавине екавског и икавског изговора,
али и са присутношћу ијекавице. То све скупа значи да је у доба Ј. Добровског, П. Ј.
Шафарика, Ј. Копитара, Ј. Колара и Вука Ст. Караџића језик који се у доба прве две
Југославије називао званично као српскохрватски (хрватскосрпски) делио на следећа
говорна подручја: “1) čakavskog narečja; 2) kajkavskog narečja; 3) štokavskog narečja; i 4)
torlačke dijalekatske grupe. 1) Čakavskim narečjem se govorilo u oblastima grada Rijeke,
Novog, reka Raše i Mirne u Istri, ostrvima Krku, Cresu, Rabu, Pagu, Ugljanu, Dugom
Otoku, Kornatu, Čiovu, Drveniku, Šolti, Braču, Hvaru, Korčuli, Lastovu, u zapadnom delu
poluostrva Pelješac, oko Trogira, Splita, Poljica, Ogulina, Modruša, Otočca, Senja, većem
delu Žumberka i južno od Bojanaca.205 2) Kajkavskim narečjem se govorilo u delu centralne
Драве у Вараждинском генералату са локалним војним властима) али у социоекономском а не

националном смислу (јер су се населили у нове крајеве као сточари). Практично решење овог изузетно
значајног проблема је на жалост за сада незадовољавајуће због недостатка релевантних историјских
извора. Ипак су многи историчари и други научници нејужнословенског порекла сматрали да се у
случају Морлака, као и Шокаца и Буњеваца ради о етничким Србима (нпр. проф. статистике на
Бечком Политехничком институту, Х. Ф. Бракели [Brachelli 1861, 106–110]). О проблему етничког
порекла Влаха у Троједници и Босни и Херцеговини, а у демографском контексту хрватске државне
независности 1991. г. види у [Heršak 1993; Nejasmić 1991; Klanac 1992]. Као добар пример употребе
екавице у чакавској Ријеци је дело Франа Курелца Kako da sklanjamo imena? из 1852. г. На насловној
страници овог упутства стоји да је оно штампано u Reci.
204 Милан Могуш експлицитно напомиње да се чакавски говор пре сеоба на северу у Босни простирао
до реке Уне [Moguš 1995b, 56]. Река Уна је уједно и права источна граница тзв. “Турске Хрватске” у
Босни а не река Врбас као што то обично тврди хрватска историографија.
205 Милан Решетар је правилно напомињао да се првобитно чакавштина говорила не само на целом
подручју Северне Хрватске, Хрватског Приморја, Западне Босне, Источне Истре, Кварнерским
острвима, већ и у неким пограничним територијама као што су Средња Далмација, део Западне Истре,
98
Istre, Gorskom kotaru, okolini Karlovca, Zagreba, Križevaca, Petrinje, Krapine, Koprivnice,
Čazme, u Međumurju i Prigorju. 3) Štokavsko narečje se sastojalo iz sledećih dijalekata: a)
istočnohercegovački (ijekavski nove akcentuacije) kojim se govorilo u Istočnoj Hercegovini,
istočnom delu poluostrva Pelješac, Severozapadnoj Crnoj Gori, Zapadnom Sandžaku,
Centralnoj Baranji, u delu Zapadne Srbije (oko Užica, Čačka, Kosjerića, Tršića i u
Azbukovici), u Istočnoj Bosni (oko Fojnice, Kreševa, Sarajeva, Vareša, Tuzle), u Severnoj
Bosni (oko Ozrena, Maglaja, Trebave, Bosanskog Broda, Bosanske Kostajnice) u najvećem
delu Zapadne Bosne, u Hrvatskoj na prostorima Banije, Krbave, Gackog polja, i u Zapadnoj
i Centralnoj Slavoniji oko Osijeka, Bjelovara, Virovitice, Papuka; b) zetsko–lovćenski dijalekt
(ijekavski stare akcentuacije) kojim se govorilo na crnogorskom primorju, u Jugoistočnoj Crnoj
Gori, Istočnom Sandžaku i na istočnim obalama Bokokotorskog zaliva; c) šumadijsko–
vojvođanski dijalekt (ekavski) govoren u Južnoj i Centralnoj Bačkoj, Severnom i Centralnom
Banatu, Sremu, Zapadnoj Šumadiji i Severozapadnoj užoj Srbiji oko Valjeva, Šapca kao i u
Pocerini i Mačvi. Ovim dijalektom se govorilo i u delu rumunskog Banata od Temišvara do
Dunava i u rumunskom Pomorišju; d) kosovsko–resavski dijalekt (ekavski) koji je govoren u
Metohiji, Severnom Kosovu, oko Kopaonika, od Ibra do Kraljeva i Kruševca, u dolini Velike
Morave, Levaču, Centralnoj i Severnoj Šumadiji, oko Resave, Mlave, Homolja, Timočke
krajine i u Jugoistočnom Banatu u okolini Vršca i Bele Crkve; e) govori sa nezamenjenim
“jatom” kojima se govorilo u Banatskoj Crnoj Gori u Rumuniji i banatskom Karaševu u
Rumuniji (južnoslovenski Karaševci ili Krašovani su se doselili u kasnom srednjem veku iz
Istočne Srbije u oblast Karaševo u rumunskom Banatu. U narednim vekovima su se
pokatoličili i pod dejstvom propagande rimokatoličkog sveštenstva slatog iz Hrvatske
postali su Hrvati po osećanju. Oni su dobar primer potvrde pravila da rimokatolički etnički
Srbi vremenom postaju nacionalni Hrvati); f) mlađi ikavski dijalekt govoren u zapadnoj
Hercegovini od Mostara do iza Livna, u Centralnoj Bosni oko Jajca, gornjeg Vrbasa, Lašve,
u Centralnoj i Severnoj Dalmaciji od Neretve do Novog uključujući okolinu Šibenika, Zadra
i oblasti Biokova, Podgorja, Zapadne Like i okolinu Liča, u Severnoj Bačkoj, kao i u
delovima Severne i Zapadne Bosne (oko Bihaća, Banja Luke i Dervente); g) istarski ikavski
dijalekt govoren u zapadnom delu Istre od reke Raše do reke Mirne uključujući čitavu obalu
Istre sa gradovima Pulom, Rovinjem, Porečom ali se u Peroji govorilo kajkavskim; h)
Slavonski dijalekt kojim se govorilo u Južnoj Slavoniji (oko Slavonskog Broda, srednjeg i
donjeg toka reke Orljave, Đakova, Vinkovaca, Orašja), u Severnoj Slavoniji oko Črnkovaca i
Šaptinovaca i u Zapadnoj Bačkoj i jednom delu Baranje. 4) Torlačka dijalekatska grupa se
sastojala od govornika koji su živeli na prostorima Centralnog i Južnog Kosova, čitave
doline Južne Morave i od Niša do Stare Planine” [Sotirović 2006, 46–47].206
острва Пељешац, Корчула и Ластово. Решетар је подржавао Миклошичево мишљење да пошто се у

Старој Хрватској говорило искључиво чакавски, пошто су се становници Старе Хрватске углавном
састојали од чакаваца и пошто се у најстаријим средњовековним историјским изворима име Хрватске
везује за области настањене чакавцима, то се може слободно тврдити да су чакавски и хрватски језик
синоними. Такође, пошто се у средњем веку у областима које су краће или дуже биле у склопу српске
државе (Стара Србија, ужа Србија, Црна Гора, Зета, Херцеговина, Јужна Далмација, Источна и Јужна
Босна, Срем) српско име употребљавало за народ и језик, па чак и онда када поједине споменуте
области нису улазиле у састав Србије, мора се закључити да су штокавски говори и српски језик
синоними [Rešetar 1891, 387].
206 Миклошич је наводио да на истоку српски (тј. штокавски) језик обухвата Срем, Банат, Северну
Србију, Ресавску, Источну и Стару Србију, а на западу обухвата Црну Гору, Боку Которску, Северну
Албанију, Дубровник, Херцеговину, Босну у којој су римокатолички становници говорили хрватски
99
Добар пример дијалекатске (у Вуковом смислу језичке) интерференције је

случај данашњих говора Срба са простора Централне Босне, тј. конкретно из области
Зенице и Какња. Наиме, на овом делу Централне Босне језик Срба
(источнохерцеговачког или херцеговачко-крајишког дијалекта) се унеколико
изменио под утицајем суседних (муслиманско-католичких) говора ијекавско-
шћакавског207 и млађег икавског дијалекта, тј. шћакавског (ово је одличан пример
мешања чакавског и штокавског дијалекта, тј. језика по Вуку, у новoшћакавски
супстрат).208 Према истраживању Миленка Филиповића, на овом простору је само
0,8% староседелачких српских родова (од 100% родова који ту живе), што значи да су
фактички малтене сви Срби из тог краја имигранти: или из Херцеговине и Црне Горе
(више) или из Босанске Крајине (мање). Стога је основни говор ових Срба
источнохерцеговачки (или према Павлу Ивићу – херцеговачко-крајишки [Ивић
1998б, 118–129]). Ипак је вековни заједнички живот са говорницима источнобосанског
ијекавско-шћакавског и икавско-шћакавског идиома услед међудијалекатске
интерференције у неколико променио говорну структуру српског херцеговачко-
крајишког говора на релативно малом простору Централне Босне. До главних
промена је дошло у следећем: 1) уместо источнохерцеговачке групе “шт” и “жд”
користи се “шћ” и “жђ” (нпр. штап=шћап; мождани=можђани); 2) инфинитив на “ћ”
(нпр. доћ уместо доћи); 3) опозиција између гласова “ч” > “ћ” и гласова “џ” > “ђ” (нпр.
ћетници уместо четници; ђамија уместо џамија); и 4) “данашња слика рефлекса јат у
говору Срба из какањске и зеничке околине несумњиво је последица очигледног и
снажног уплива суседних идиома источнобосанског ијекавско-шћакавског типа” јер
“овдашњи Срби из старе постојбине (‘из Црне Горе’ и ’из Ерцеговине’) сигурно нису
донели рефлексе секундарног јата, као ни многе икавизме и екавизме”…”преци
какањских и зеничких Срба засигурно из старе постојбине нису донели икавски
рефлекс у прид, прико” [Реметић 2000, 938–939] (или нпр. присјекло, прислатка, сикира).
Какањски Срби заједно са зеничким Србима у неколико сегмената
репрезентују говор источнобосанско-ијекавско-шћакавског дијалекатског типа. Иако
је говор Срба у зеничком и какањском крају истоветан са говором суседних
муслимана-Бошњака из Високог [Valjevac 1983, 340] на овом простору Централне
Босне је дошло до националне поделе локалног становништва на основу религиозне
(тј. икавски), и један део Славоније. Не треба заборавити ни Србе у Угарској. Ипак, напомиње Решетар,
нису сви икавци били Хрвати чакавци јер постоје и икавци који су говорили чистим српским
штокавским језиком [Rešetar 1891, 391–392]. Другим речима, Миклошич је сматрао за Србе све
штокавце екавце и православне ијекавце, укључујући и велики број икаваца и римокатоличких
штокаваца.
207 О ијекавско-шћакавском говору види у [Brozović 1966]. Познато је да је већи број фрањеваца из Босне
сребрене писао ијекавско-шћакавским и то ћирилицом као нпр. већ спомињани фра. Матија Дивковић
своје Разлике бесједе (Венеција, 1617. г.) за потребе локалних римокатолика. Али је он тај језик називао
српским.
208 Срби из Хрватске и Босне-Херцеговине су штокавци (тј. правилније речено штакавци) док велики
број Хрвата из Славоније и Херцег-Босне говори шћакавским идиомом [Sekereš 1977; Sekereš 1980].
О релативно великој измешаности три наречја штокавског језика (“јужног”, “источног” и
“западног”) код Срба на малом географско-културном простору говори и Александар Белић у свом
чланку из 1910. г. о говорима Срба у околини Будима и Пеште. Он истиче да је језик Срба из
Сентандреје, Збега, Помаза, Чобанца и Калаза “источни, са многим цртама и јужног и западног говора,
а нарочито са таквим остацима од јужног говора какви се обично не находе у другим дијалектима
источнога типа” [Белић 1910].
100
припадности, а не на бази језичких разлика (јер оне објективно и не постоје).209 Један

од најбитнијих момената који треба истаћи на овом месту је да су Срби са ових
простора у намери да сачувају своја етничка обележја упорно одбијали да
употребљавају сугласник “х” у оним случајевима у којима га употребљавају локални
муслимани (нпр, муслимани кажу худала док локални Срби кажу удала [исто као и у
Србији]). Та фонема је углавном ишчезла скоро у свим положајима у речи у
штокавском дијалекту још у XVII. веку али се у одређеним речима још увек користи
(нпр. хармоника, хлеб). Међутим, зенички и какањски Срби, који живе у
209 Познато је да је фактор религиозне припадности вековима играо, и још увек игра, једну од
најбитнијих компоненти “националне” самоодређености народа на Балканском Полуострву, а

нарочито међу говорницима бившег заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика. Можда су
најсликовитији примери босанскохерцеговачких “Муслимана” и војвођанских (бачванских)
“Буњеваца”. У случају ових последњих, већина хрватских аутора их сматра етничким Хрватима јер се
ради о римокатолицима, док их одређени српски стручњаци својатају као етничке Србе јер су
Буњевци, према овом мишљењу, пре него што су покатоличени били припадници православне цркве,
тј. били су српског етничког порекла. Познато је такође да је у XIX. столећу управо римокатоличко
свештенство на овим просторима заговарало хипотезу да су Буњевци етнички Хрвати. То је био случај
нпр. са суботичким бискупом Иваном Антуновићем који је кумовао и оснивању Буњевачке странке
1880. г. као политичке организације бачванских Буњеваца [Sekulić 1991, 78–80]. Убрзо је у град
Суботицу стигао из Загреба и комесар Матице хрватске године 1895. у циљу ширења идеје
припадности хрватској нацији бачванских Буњеваца [Todosijević 2002, 8]. У исто то време су српски
национални радници и српске националне институције у Војводини запоставиле ширење српске
националне свести међу римокатоличким становништвом прихватајући (антивуковску) формулу
српске националне идентификације по којој су само припадници Српске православне цркве били
прави Срби [Kuntić 1969]. У сваком случају, врло је вероватно да су своје “етнонационално” име
Буњевци ови римокатолички досељеници донели са собом из своје постојбине – области око реке Буне у
Херцеговини (код Мостара).
Према теорији В. Конора (W. Connor), проблем националне припадности Буњеваца ће се решити
тек онда када се међу њима самима коначно искристалише јасан групни идентитет [Connor 1990, 92–
103; Connor 1993, 373–389; Connor 1994, 67–86]. Без обзира на овакав Коноров став, сматрам да је
практично немогуће, услед недостатка релевантних историјских извора, да се утврди прави етнички
идентитет Буњеваца пре њихових сеоба у Бачку. Врло је вероватно да се они у овом предмиграционом
добу нису самосхватали као нека, у Р. Брубејкеровом схватању, посебна интернохомогена, а екстерно
разграничена етничка групација [Brubaker 1996]. Сходно томе, групни идентитет “Буњеваца” је
формиран касније, тј. након сеоба у Војводину. Буњевци су се на територију Војводине населили
вероватно почетком XVII. столећа када је та провинција још увек била у саставу Турске [Степановић
1994, 101]. О фактору вероисповести у формирању културног и националног идентитета међу Јужним
Словенима видети у [Janjić 1994].
Остаје неоспорна чињеница да су власти социјалистичке Југославије говорнике српскохрватског
(хрватскосрпског) језика национално делилe на основу њихове религиозне припадности па су тако и
сви они “нејугословенски” опредељени Буњевци сматрани Хрватима. Међутим, пошто су бачвански
Буњевци живели у оквиру СР Србије језик којим су се образовали у школама је био тзв. српска
(источна) варијанта заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) стандардног језика. Осећање
практичне националне амбивалентности бачванских Буњеваца је играло пресудну улогу да се велики
број ове јужнословенске популације на пописима становништва изјашњава као “Југословен”, тј. нешто
између Срба и Хрвата, а у исто време и једно и друго. Тако нпр. становници села Доњи Таванкут, сви
Буњевци пореклом, су се изјаснили на попису 1991. г. овако: 32% као Хрвати, 37% као Буњевци и 22%
као Југословени [Bunjevačke i Šokačke novine]. Тачно је исто тако да је већина Буњеваца великодушно
прихватила 1918. г. идеју стварања Југославије као и 1945. идеју њене обнове. Међутим, остаје ипак
неразјашњено у југословенској историографији и етнологији до које мере је “југословенско”
национално осећање Буњеваца било одраз њихове свести о етничкој припадности или је то само
представљало жељу за испуњавањем идејно-политичког програма који су заговарале присталице
“интегралног југословенства”.
101
вишенационалној и вишеконфесионалној средини намерно не изговарају хармоника

или хлеб (као што то раде србијански Срби нпр.) већ армоника и љеб из
психолингвистичких односно социолингвистичких разлога.
На основу лингвистичко-комуникацијског критеријума се може говорити о
фактичком постојању српскохрватског (хрватскосрпског) језика као о једном
стандардном језику обзиром да су варијантне разлике у оквиру овог језика мале и оне
не утичу битно на општење између говорника овог језика без обзира како се они
осећали у националном смислу (Срби, Хрвати, Бошњаци,210 Црногорци211).212 Ипак,
према политичко-симболичком критеријуму, овај језик званично више не постоји јер
није законски озваничен као такав у државама наследницама бивше СФР Југославије
у чијим се законодавним актима јавља искључиво једночлани (етнонационални или
етнотериторијални) назив језика који је у званичној употреби (српски, хрватски,
босански). Наиме, док су прва два термина (српски и хрватски) етнонационалног
карактера, трећи термин (босански) је етнотериторијална одредница под којом се
подразумева да би тим језиком требало да говоре сви становници
босанскохерцеговачке државе (остаје ипак неразјашњен проблем зашто се овај језик
не зове босанскохерцеговачки већ само босански). Сматрам да се у овом конкретном
случају ради о политичкој импликацији назива језика јер се језик
Муслимана/Бошњака у етничком смислу може називати само као бошњачки језик али
210 За постојање посебне бошњачке нације на просторима Босне, Херцеговине и Санџака се залаже и
нама савремена немачка истоиографија [Westermann 1985, 151].

211 Међу “Црногорцима” (тј. “Титогорцима”) је српско национално осећање знатно ослабљено након
1945. г. под утицајем националне политике Комунистичке партије Југославије (Савеза комуниста
Југославије од IV.-тог конгреса КПЈ одржаног у Загребу од 2. до 7. новембра 1952. г.). У политици и
идеологији КПЈ је још од свог оснивања 1919. г. у Вуковару централно место задобила догматска
пропаганда о српској нацији у Југославији као експлоататорској, владајућој и угњетачкој. Сама
Краљевина Југославија је с тог становишта окарактерисана као “тамница народа” у којој само Срби
имају власт. Тако се у партијским документима из 1937. г. може наћи и овај став: “Он (српски народ –
примедба В. Б. С.) неће побиједити реакцију и фашизам ако не буде разбијен великосрпски
шовинизам, ако не буду искоријењени његови остаци у властитим редовима и ако остане ма и сјенка
туторства над Хрватима и Словенцима. Ниједан народ не може бити слободан ако угњетава друге
народе” ([Архив Југославије, фонд “Централни комитет Комунистичке партије Југославије”, 1937/1].
Видети такође и [Архив Југославије, фонд “Централни комитет Комунистичке партије Југославије”,
1939/5; Izvori za istoriju SKJ, 1980, 36, 204–239]). Као закључна теза проистекла из овакве догматске
идеологије је формулисано разбијање Југославије и успостављање националних држава на њеном тлу
(пре свега Хрватске, Црногорске и Македонске).
Оваква званична национална политика КПЈ је модификована 1935. г. од стране Политбироа КПЈ, а
на основу директива Коминтерне (након њеног Седмог конгреса на коме је одлучено да се иде на
стварање Народног фронта), у том смислу што се сада заговарало формирање националних држава у
оквиру федеративне социјалистичке Југославије. У сваком случају, још од самог почетка политичког
деловања југословенских комуниста Црногорци и Македонци нису били саставни део
етнолингвистичког корпуса Српства већ су представљали оделите нације које треба да живе у
оделитим федеративним (националним) јединицама у послератној Југославији.
212 У доба постојања бивше Југославије било је и оних филолога који су се залагали за превазилажење
варијантних разлика српскохрватског (хрватскосрпског) језика на разноразне начине. Тако се на

пример Павле Ивић залагао да се у књижевном језику који су користили Срби избаци употреба
словенске речи час и уместо ње користи турцизам сат и то све у намери да се варијанта књижевног
језика у Срба што више приближи варијанти књижевног језика у Хрвата. Такође је исти аутор тврдио
да се продор латинице у Србији и међу Србима (са обе стране реке Дрине) може схватити као
позитивна појава из истог тог разлога (лингвистичког унитаризма ова два народа).
102
никако као босански (тј. прва варијанта назива језика носи етничку док друга
варијанта има територијалну етикету).213
Назив или називи званичног или предоминантног језика у обе бивше
Југославије је имао јако укорењену политичко-идеолошку позадину, тј. овај проблем
је више решаван у оквирима социолингвистике него чисте лингвистике. Тако нпр.,
етнолингвистичко уједињење Срба и Хрвата у прве две Југославије је идеолошки и
научно обликовано као основна форма постојања заједничке јужнословенске државе
(али фактички без Бугара) чију су “кичму” представљали управо Срби и Хрвати као
два најбројнија народа у тој држави који су географски покривали њене централне
области. Тако се више из практично-политичких и идеолошких разлога, а не строго
научних, у периоду од 1918. г. до 1941. г. и од 1945. г. до 1991. г. потенцирало на
језичком уједињењу ова два народа као предуслову за њихово народносно уједињење.
Само пет година након проглашења заједничке српско-хрватско-словеначке државе
(23. новембра у Загребу и 1. децембра 1918. г. У Београду) водећи српски лингвиста,
Александар Белић, је објавио у Београду (1923. г.) Правопис српскохрватског књижевног
језика (прештампан 1924. г., 1930. г., 1934. г. и 1950. г. У овом последњем издању је
ијекавица изједначена са екавицом). Овај Правопис се примењивао и ван територије
Србије, а након преименовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину
Југославију 1929. г. дошло је до нешто измењеног издања Правописа (1930. г.) са
одређеним одступањима од Вуковог правописа, који је био заједнички и Србима и
Хрватима. Овај измењен Белићев правописни приручник се примењивао у шест
југословенских бановина у којима се сматрало да су Срби већина, док се у Дравској,
Приморској и Савској бановини није примењивао. Дакле, и Срби и Хрвати су од тада
били по питању правописа разједињени у оквиру исте државе. У исто то време је и
хрватска филологија почела да објављује заједнички ортографски приручник за
Хрвате и Србе. То је учињено 1921. г. када је у Загребу штампан Правопис хрватскога
или српскога језика (1921. г.) аутора Драгутина Боранића. Ова два правописа су постала
официјелни ортографски приручници заједничког српскохрватског језика у
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији. Оба су прештампана
и у првим годинама нове (социјалистичке) Југославије (Белићев 1950. г. а Боранићев
1951. г.) са намером да служе као званичне правописне књиге до новог “споразума”
српске и хрватске филологије о заједничком књижевном српскохрватском
(хрватскосрпском) језику, а који је постигнут 1954. г. потписивањем Закључака
новосадског договора.
Након доношења ових закључака дошло је убрзо и у Хрватској и у Србији
до штампања нових правописа овог (договореног) заједничког књижевног језика
(нпр. заједнички правопис Матице хрватске и Матице српске из 1960. г. чији су
главни аутори били Михаило Стевановић, са српске стране, и Људевит Јонке, са
хрватске). У свим овим случајевима се драстично одступило од вуковске парадигме
према којој би се и Белићев и Боранићев правопис, а и правописи српскохрватског
језика написани и штампани након 1954. г., могли назвати само као Правописи српскога
језика којима би се служили у етничком смислу и Срби и Хрвати (у “првој” и “другој”
Југославији), као и Муслимани и Црногорци у националном смислу (у оквирима
213 Ипак, Босански језик и књижевност као посебан едукативни предмет студија се изучава у Србији на
Филолошком одсеку Филозофског факултета Универзитета у Новом Пазару. На истом факултету се

Српски језик и књижевност студирају као одвојена категорија (www.danas.co.yu/20030722/terazije1.html).
103
“друге” Југославије). То стога што су сви ови правописи почивали на вуковском

српском књижевном језику. Неоспорно је да су све ове (данашње) четири нације од
средине предпрошлог столећа добиле јединствени књижевни језик, али је тај језик
неоправдано називан двочланим етничким именом (српскохрватски, хрватски или
српски, итд.) до распада СФР Југославије да би након тога добио своје званично
оделите националне називе (српски, босански, хрватски па чак неформално и
црногорски).
Јединствени српскохрватски књижевни језик су и од стране Хрвата и од
стране Срба у XIX. и XX. веку прихватали они интелектуалци и политичари који су
сматрали да је то једини пут етничког окупљања свих Хрвата, односно Срба, у
оквирима једне националне државе. Алтернативна варијанта постојања оделитог
српског и хрватског језика је сугерисала и стриктно територијално разграничење
федералне јединице Српске и федералне јединице Хрватске што је практично
значило поделу Босне и Херцеговине214 и спор око Крајине,215 Дубровника,
Славоније, Срема и Бачке. У Босни и Херцеговини се идеја заједничког књижевног
српскохрватског језика бранила из практичног разлога јер је таква опција била једини
гарант за територијални интегритет ове републике и историјске области.216
На ово се надовезује и једно од најзначајнијих питања српско-хрватских
односа у XIX. веку као и проблема етнолингвистичког приближавања ова два народа
214 Геополитички и стратешки значај територије Босне и Херцеговине за хрватске национално-државне
интересе и економски просперитет недвосмислено је назначио др. Младен Лорковић (министар

спољних послова у влади НДХ) 25. маја 1941. г. у свом говору у Славонској Пожеги: “Središte je
hrvatskog pitanja bilo i ostalo pitanje Bosne i Hercegovine. Riješenje hrvatskoga pitanja ovisilo je o pitanju
Bosne i Hercegovine. Dovoljno je baciti površan pogled na zemljopisnu kartu da se vidi kako su Hrvatska,
Slavonija i Dalmacija tek okrajci historijske Hrvatske, čije je srce Bosna i Hercegovina. Mi možemo živjeti, kao
i ljudsko tijelo, bez kojega uda, ali ne мožemo bez Bosne i Hercegovine, jer su one naše tijelo i naše srce” [Brčić
1970, 49]. Стожерник усташке војске, Мирко Гутић, је 28. маја исте те 1941. г. у Бањој Луци најавио да ће
овај град ускоро постати и главни град читаве НДХ [Архив Југославије, Емигрантска влада, 103–5–51].
Хрват, Јурај Крњевић, један од лидера Хрватске сељачке странке и подпредседник у југословенској
влади у избеглиштву (Лондону) је послао 11. јуна 1943. г. телеграм британским властима са садржајем о
територијалном разграничењу Срба и Хрвата у коме истиче да, између осталог, Босна и Херцеговина
треба да након рата припадну Хрватској јер ова област сачињава са Хрватском једну јединствену
геополитичку целину, а и економски је била усмерена ка Хрватској [Boban 1985, 119–120].
215 Средином XIX. столећа је Војна Крајина бројала 572,752 становника од којих је 246,687 припадало
српској [Rothenburg 1966, 125] (влашкој) националности, тј. хришћанско-православној вероисповести

(или грчко-источном обреду). Драго Роксандић тврди да је око 1840. г. у Хрватско-славонској крајини
било 363,000 Срба (тј. православних) што је представљало 47,9% од укупног становништва. У исто то
време је у Далмацији живело 74,000 Срба, тј. 19,0% становника. У Цивилној Хрватској је било 3,000 Срба
(0,5%), а у Цивилној Славонији 138,000 (43,0%). Другим речима, у читавој Банској Хрватској је било
141,000 Срба што је 16,6% од укупног броја становника [Roksandić 1991, 134].
Битност “српског” фактора у хрватској политици се може сагледати из чињенице да су Срби
чинили тачно половину (52) заступника у Сабору Хрватске и Славоније на седницама у јуну и јулу
1848. г. од укупног броја (104).
216 Ово је једна од најбитнијих карактеристика босанскохерцеговачке језичке политике до распада
бивше Југославије. Иначе, термин “језичка политика” треба схватити као збир одређених принципа и
аксиома које се односе на теоретско и практично разрађивање политике изградње стандардног језика.
Језичка политика је у сваком случају неминовно део једне шире националне, или пак државне,
политике у одређеном друштву. Другим речима, језичка политика је увек подређена национално-
државној политици односно проистиче из ње. То ће рећи, да прво треба разрешити националне па тек
онда “лингвистичке” односе.
104
у последња два столећа – а то је питање разлога за одлуку хрватског Сабора од 5.

јануара 1867. г. да прогласи хрватски или српски језик као званичан на простору
Хрватске и Славоније. Овом одлуком је преименована ранија одлука истог Сабора из
1861. г.217 према којој се тај језик називао југославенски, али исто тако и саборска одлука
из 1847. г. према којој се у Хрватској и Славонији проглашава хрватски језик за
службени језик нације, тј. “хрватског политичког народа”, уместо до тада важећег
латинског.218 Павле Ивић је у саборској одлуци из 1867. г. видео “коректан однос”
Хрвата према хрватско-славонским Србима у политичком и социолингвистичком
смислу [Ивић 1971, 190].219 Овај термин за језик је од стране Хрвата заговаран од
повјесничара Фрање Рачког још од 1861. г. Ова саборска одлука је узимана у
контексту политике југословенског унитаризма и братства и јединства као политички
и филолошки најисправнија па је стога у обе прве две Југославије језик Срба и Хрвата
на читавом југословенском простору и називан српскохрватски односно
хрватскосрпски.
Одлука хрватско-славонског Сабора о службеном називу језика из 1867. г., а
која је фактички прихваћена и у прве две Југославије, има своју кратку предисторију
а која се може пратити прво од тренутка завршетка Револуције 1848. г./1849. г. па до
укидања Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. г., и затим од заседања Сабора
217 Седнице Сабора из 1861. г. су трајале од 15. априла до 11. децембра а било их је укупно 102. Сабор је
сазван након пропасти апсолутизма у Хабзбуршкој Монархији и политичког слома канцелара

Александра Баха. Основни задатак саборских заступника је био да се изјасне о државноправном односу
хрватских земаља према Аустрији и Угарској.
218 Одлука из 1847. г. хрватско-славонског Сабора о хрватском као званичном језику у Хрватској и
Славонији је била израз схватања да је језик главни национални идентификатор и да на простору над
којим је Сабор имао јурисдикцију постоји само један (хрватски) “политички народ” па је сходно томе
само његов национални језик могао постати и званичан. Ова саборска одлука се може сматрати и као
реакција на одлуку мађарске Диете из исте те 1847. г. којом је латински проглашен за званични језик на
читавом простору “земаља круне св. Иштвана” укључујући и аутономну Хрватску и Славонију.
Идеологија о тзв “историјском (повијесном) праву” је изграђена на основама државног и историјског
права коју су хрватски идеолози XIX. века преузели од својих мађарских колега. Наиме, по примеру
сталешке идеологије мађарске аристократије с краја XVIII. века да на територији Краљевине Мађарске
у политичком смислу живи само један – мађарски – народ, хрватски идеолози и политичари у
наредном столећу су заговарали идеју да на територији хрватских земаља, тј. Троједне Краљевине
Далмације, Хрватске и Славоније, постоји само један дипломатички односно политички народ а то је
хрватски народ. Хрватски политичари никада нису озваничили Србе из Троједнице као дипломатички
народ, тј. никада нису били спремни да прихвате формулу о хрватско-српском политичком народу у
Троједници. Док су Срби у грађанском смислу имали равноправан статус са осталим житељима
Троједнице, они су ипак у политичком смислу сматрани од стране хрватских идеолога, јавних радника
и политичара као део хрватског политичког народа који би требало да има и један јединствен
административни језик у јавној употреби у називу са атрибутом хрватски. Сматрам да је добар пример
овакве идеологије о хрватском политичком народу и назив стандардног језика у СР Хрватској од 1972.
г. до 1990. г. – хрватски књижевни језик. У случају Хрвата и Словенаца, ову идеју о “политичкој нацији”
су углавном заговарали кругови либералне буржоазије и световне аристократије, док у црквеним
круговима ова идеја није имала ширу подршку.
219 Ипак је, међутим, у текст хрватско-угарске Нагодбе, којом је регулисан државно-правни положај
Хрватске-Славоније у уквиру Краљевине Угарске, споменут само хрватски језик као административно-
државни језик у Хрватској и Славонији [Bojničić 1907] што је представљало грубо одступање од
саборских одлука о језику из 1861. г. и 1867. г. То само потврђује да су хрватске власти нерадо
признавале српски језик на простору Троједнице и званично га уврштавале (веома ретко) у званичан
назив административног језика у Троједници саму у случају преке политичке потребе [Крестић 1991а;
Крестић 2002, 38].
105
1861. г. до заседања Сабора 1867. г. У овом периоду од скоро две деценије на

површину политичког живота Хрвата и Срба западно од Дрине су испливале све
противуречности око проблематике службеног назива њиховог (или њихових) језика
а које су имале великог одјека и на касније спорове око истог проблема све до данас.
Уједно, овај период представља и једну од најкарактеристичнијих епоха у
проучавању социо- и етнолингвистике ова два народа па му стога треба посветити
мало више пажње на овом месту.
Након револуционарних година 1848./1849. хрватско-славонски бан Јосиф
Јелачић је сматрао да и римокатолике, унијате и православце у Хрватској и Славонији
треба назвати заједничким именом Хервати и Славонци па је стога био мишљења да
би сходно оваквом “етничком” називу и језик свих становника ове две провинције
морао да званично гласи херватско-славонски. Мишљења сам да се бан Јелачић залагао
за овакве у суштини регионалне (провинцијске) називе етничких групација
највероватније из чисто политичких разлога у намери да не подспешује међуетничке
сукобе Хрвата и Срба у овим крајевима. Међутим, као другу опцију назива језика и
народа (етничких група) у Хрватској и Славонији бан Јелачић је предлагао да то буду
славјански језик и народ Славјани. У овом другом случају, Јелачић је давао предност
групном етничком називу, заједничком и Србима и Хрватима (као и свим другим
Словенима), на уштрб њиховим посебним народносним (племенским) називима али
исто у циљу међуетничке толеранције и спровођења политике етно-конфесионалног
мира на подручју Хабзбуршке Монархије под његовом јурисдикцијом.
У исто то време, за разлику од бана Јелачића, Србин Огњеслав
Утјешиновић Острожински је комбиновао ова три принципа (регионални, групно-
етнички и племенски) у именовању католичко-православних житеља Хрватске и
Славоније као и језика којим су они говорили. Према његовој првој варијанти,
словенски становници Хрватске и Славоније би се требали звати јужнословенски народ
српског и хрватског племена или само српски и хрватски народ. Оваквом формулацијом
је Острожински желео истаћи да Срби и Хрвати припадају заједничкој јужној грани
Словена (поред Словенаца и Бугара), али исто тако и да имају поред заједничког
порекла и своје посебне етничке (племенске) особине и називе. Стога се он залагао да
се њихов заједнички језик назове јужнословенски или пак српско-хрватски. Према
његовој другој варијанти, заједнички етнички назив би требао да гласи хрватско-
славонски народ и сходно томе језик тог народа би требао да се зове хрватско-славонски.
У овом другом случају Острожински се из истих разлога као и бан Јелачић залагао за
употребу регионалног (регионалниих) назива за стварно етничко означавање
словенских житеља Хрватске и Славоније.
Ипак, потребно је нагласити, да у то време када су почеле прве озбиљне
расправе о званичном називу језика словенских становника Хрватске и Славоније
који су исповедали три варијанте хришћанства (римокатолицизам, унијатство и
православље), званични назив њиховог језика је гласио земаљски језик (Landesübliche
Sprache). Овако формулисан званични назив језика у ове две хабзбуршке провинције,
који је очигледно био политичке природе а не филолошке, након Револуције 1848.
г./1849. г. није задовољио већину хрватских и српских политичара, интелектуалаца и
јавних радника који су прихвативши савремене европске критеријуме за одређивање
етнонационалне припадности захтевали да назив језика одговара називу одређене (тј.
њихове) нације сходно схватањима тадашње либералне Европе да је језик најбитнија
106
одредница (чимбеник) етнонационалне припадности. Слободан сам да закључим да

је лингвистички национализам ушао кроз широм отворена врата јежнословенских
земаља Хабзбуршке Монархије након царског тријумфа над Мађарима 1849. г. (тј.
руске победе код Вилагоша), али исто тако и као реакција на етнолингвистички
нетолерантну политику вођа мађарске револуције (пре свега Лајоша Кошута) који су
у земљама круне св. Иштвана видели само “мађарски политички народ” и наравно,
сходно томе, мађарски језик као језик законодавства и администрације. И Хрвати и
Срби у току Револуције 1848. г./1849. г. су у Кошутовим захтевима за признавање
само једног званичног језика у историјској Мађарској – мађарског – управо видели
политику мађаризације свих не-Мађара која је путем наметања не-националног
језика као званичног имала водити националном отуђивању.220 Потврду јаког утицаја
романтичарско-либералних идеја о језику као главном идентификатору
етнонационалне припадности у јужнословенским земљама Хабзбуршке Монархије
можемо видети у чињеници да је напредна интелигенција често намерно
заобилазила званичан назив језика у Хрватској и Славонији – земаљски језик – и уместо
тог користила више етнонационалне називе за језик становника Хрватске и Славоније
као што су хрватско-илирски, и хрватски (за текстове писане латиничним словима)
односно српско-илирски и српски (за ћириличне текстове).221
Ипак, све до заседања хрватско-славонског Сабора 1861. г. преовлађујућа
идеја о називу језика у хрватско-славонском Провинцијалу и хрватско-славонској
Војној Крајини је углавном била феудално-сталешка формула о земаљском језику по
којој се регионални назив земље могао искористити и за назив званичног
националног (или националних) језика.222 Потврду за то имамо у одлуци Банске
конференције у Загребу из године 1860., коју је у виду представке за хабзбуршког
владара (аустријског цара и мађарског краља), Франца Јозефа I, саставио истакнути
првак илирског покрета – Иван Мажуранић. У тој представци се захтевало од стране
Мажуранића “da se jezik narodni hrvatsko-slavonski, kakono već patentom od 7. travnja
1850. g. priznano bješe, uvede u sve javne poslove”. Међутим, сматрам да се иза овакве
формулације званичног језика у Хрватској и Славонији у ствари крио великохрватски
национализам будућег бана Мажуранића јер се оваквом формулацијом имплицитно
сугерисало царско-краљевским властима и јавности да на овим просторима живе само
Хрвати (тј. да Срба нема). Исти је случај био и са предлогом Анте Маташа из 1860. г.
да се хрватски језик прогласи за службени језик у Далмацији. У сваком случају, аустро-
мађарски цар и краљ је већ 5. децембра исте године изашао у сусрет оваквим
одлукама Банске конференције у Загребу па је од тада па све до одлуке хрватско-
220 Тако је нпр. године 1827. мађарски језик проглашен од стране угарских власти јединим званичним
језиком на читавом простору историјске Мађарске. Примењујући ову одлуку у пракси, управа српске
школе у Сомбору (основане 1816. г.) је усвојила одредбу да се уместо српског језика увeдe у школску
наставу мађарски језик.
221 О овој проблематици видети опширније у [Gross 1985].
222 Поред опције земаљски језик саборски заступници су 1861. г. предлагали и називе као што су
југославенски, хрватско-славонско-српски, хрватско-славонски, хрватско-српски, хрватски или српски,

хрватски, српски, народни у троједној краљевини језик. Видети: Dnevnik Sabora Trojedne kraljevine Dalmacije,
Hrvatske i Slavonije 1861, Zagreb, 1863, s. 105, 617–620.
107
славонског Сабора из године 1861. службени језик у Хрватској и Славонији гласио –

хрватско-славонски.223
У периоду 1849. г.–1861. г. један од најватренијих бораца за признање
народног језика Хрвата и Срба као званичног административно-књижевног језика у
Хрватској и Славонији уместо вештачког и народносно неопредељеног земаљског
језика је био похрваћени Словак Богослав Шулек, који је био један од најистакнутијих
илираца и касније хрватских народњака. Сходно његовој теорији да су Хрвати и Срби
један народ који има и један језик али са два поднаречја [Šulek 1856],224 Шулек је
223 Овакве одлуке Банске конференције у Загребу о званичном називу језика у Хрватској и Славонији су
у потоњим годинама и деценијама изазвале жучне расправе у јавности. Њима су се нарочито

противили Срби са тих простора. Тако је један од највећих опонената овим одлукама био Димитрије
Руварац (1842. г.–1931. г.) који је своје ставове о том питању изнео у делу: Ево, шта сте нам криви!
Посвећено “Обзору”, Земун, 1895. У овој студији Д. Руварац (православни свештеник, библиотекар у
библиотеци Патријаршије Српске православне цркве у Сремским Карловцима) износи своје погледе
на територијално разграничење Хрвата и Срба на основу етнолингвистичког начела. То је уједно и
одговор на изричито питање загребачког Obzora у № 219 из 1894. г. “Šta smo vam krivi?” (чланак).
Руварчеви ставови су апсолутно подржавали Вукову парадигму, тј. да су Срби сви штокавци без
обзира које вере били и које писмо користили, да се хрватски језик разликује од српског без обзира
што му је веома близак, и да прави Хрвати могу бити само чакавци и кајкавци али не и римокатолички
штокавци. Ова Руварчева полемичка студија обилује конкретним примерима разлика између
штокавског са једне стране и чакавског и кајкавског са друге. Његов закључни став се своди на то да
штокавци не могу без проблема да разумеју чакавце и кајкавце што је за њега главни доказ да се ту не
ради о истом језику састављеном од три наречја, већ о одвојеним језицима који сваки за себе чини
целовит лингвистички систем.
Руварац је био изричито против теорије да Хрвати говоре три матерња (тј. народна хрватска) језика
(тј. штокавски, чакавски и кајкавски) а Срби само један (тј. штокавски), или пак ни један како је то
тврдио Др. Анте Старчевић, родоначелник хрватског екстремног национализма и творац Хрватске
странке права 1861. г. Руварац је сматрао да су Хрвати и Срби два одвојена народа и као такви морају и
да имају своје одвојене народне језике који се имају назвати према њиховим етничким именима
(хрватски и српски) а не по називима наречја (чакавски, кајкавски и штокавски). Руварац је признавао
да се догађало, као што је то био случај и у његово време, да се српски језик назива и другим (не-
народним српским) именом као хрватски, илирски, босански, дубровачки, наш итд. али је он полазио од
Шафариковог начела да језик као објект треба понекад разликовати од назива који тај језик званично
носи. Он је нарочито нападао хрватског “академичара” Армина Павића који је тврдио да су Срби, чак
и они који су живели у Београду, говорили хрватским језиком јер су свој говорни језик преузели од
Хрвата. Руварац је такође замерао хрватским политичарима и интелектуалцима што су све
римокатолике из Троједнице, Војводине и Босне и Херцеговине називали (прогласили) Хрватима, а
који су сами себе традиционално називали: Шокци, Далматинци, Босанци, Славонци и Буњевци.
Што се тиче ових последњих, традиционално се у историографији Буњевцима нпр. приписивало у
етногенетском смислу: 1) норманско порекло; 2) да припадају аутохтоном пресловенском
становништву римске провинције Трансданубије а који су тада називани Дарданцима; 3) илирско
порекло; 4) да су catholoci Valachi alias Bunievczi; 5) да воде порекло од старороманских насељеника
Балкана; 6) да су у ствари Морлаци или Власи из Далмације и Херцеговине који су се пословенили и
примили римокатоличанство; 7) да воде порекло од средњовековних босанских богумила који су се
иселили у Војводину (Јужну Угарску) под вођством фрањевачких монаха под условом да прихвате
римокатоличку вероисповест; 8) да су Срби из Босне и Херцеговине који су силом преобраћени у
римокатоличанство а који су се за време Турака иселили у Војводину; 9) да су одувек били Хрвати
римокатолици из Далмације, Војводине и Херцеговине; и коначно 10) да Буњевци представљају
четврти (посебан) јужнословенски народ у оквиру (прве) Југославије поред Словенаца, Хрвата и Срба
[Todosijević 2002, 1].
224 У овом тексту је Шулек тврдио да су Хрвати и Срби један народ и да имају један јединствени
народни и књижевни језик као и да сва књижевност написана на том језику припада подједнако и
Хрватима и Србима. Оно што је битно истаћи је то да је Шулек сматрао да чак ни вера не раздваја ова
108
тражио да се њихов књижевни језик назове хрватско-српски, хрватски или српски, или
српски или хрватски. Он је напомињао да се његови ставови разликују од ставова Вука
Ст. Караџића само у томе што је Вук тврдио да су чакавци прави Хрвати а он тврди
“da su oni ilirski starosjedioci”.225
Питање званичног назива језика у етнички измешаној (полиетничкој)
Хрватској и Славонији је постало горући политички проблем од слома апсолутизма
1860. г. Од начина решавања овог питања су умногоме зависили односи између
Хрвата и Срба и то не само у Хрватској и Славонији већ и на просторима читаве
Троједне Краљевине (Далмација, Хрватска и Славонија) и Хабзбуршке Монархије у
целини. Зато су како расправе о језику на саборским седницама из 1861. г. тако и саме
одлуке Сабора о том питању од капиталног значаја за потоњу историју односа ова два
народа све до распада бивше Југославије 1991. г. Познавање тока ових расправа такође
увелико помаже да се правилно схвати улога језичког питања у распаду исте.
два народа. Једноставно речено, за њега су Срби и Хрвати један народ са два (племенска) имена. На
овом месту је Шулек прихватио Вукову аксиому да група људи која говори истим језиком припада и
истом народу. Шулек такође у истом тексту износи мишљење да нису Хрвати преузели вуковски
српски књижевни језик већ су и Доситеј Обрадовић и Вук Ст. Караџић преузели од Хрвата књижевни
језик и дали га Србима. Другим речима, римокатолички латинаши штокавског језика Матија
Рељковић и Андрија Качић Миошић, који су били Доситеју главни узор за његов нови смер у језику и
литератури (да пише народном српском штокавском екавицом), исто као и за Вука који је увидео да су
српске епске усмене песме које је слушао од своје мајке и народних певача у Србији биле исте онима из
збирке народних песама Андрије Качића Миошића. Чињеница је да су обојица, и Доситеј и Вук,
добили подстицај да пишу на свом матерњем језику од, како су веровали, своје браће (Срба)
римокатоличке вероисповести (Рељковића и Качића). Ипак, и Рељковић и Качић се нису изјашњавали
ни као посебноетнички Хрвати ни као Срби већ на основу њихове регионалне припадности као
Славонац (Рељковић) и групноетничке припадности као Словен (Качић).
Вук је, хронолошки посматрано, пре хрватских илираца путовао по Далмацији и установио да
штокавски Далматинци говоре истим језиком као и штокавски Србијанци, Црногорци, Херцеговци,
Босанци, Славонци, Војвођани и Хрваћани. Међутим, након тих путовања по западним штокавским
подручјима Вук није стремио Југословенству, тј. етнолингвистичком заједништву Хрвата и Срба, као
што су то урадили илирци, већ само Српству.
На крају ове фусноте треба истаћи да се Шулек у напоменутом тексту некоректно понео према
Доситеју и Вуку у два маха. Прво, тврдио је, што није било тачно, да су сви становници Хрватске по
Доситеју говорили једним (штокавским) језиком јер је сам Доситеј изричито тврдио након свог
путовања по Хрватској и Славонији да већина (кроме мужа) житеља ових провинција говоре истим
језиком али не и сви. Друго, цитирајући Вуков чланак Срби сви и свуда Шулек је навео неистину да је
Вук написао да сви паметни људи признају да су Хрвати и Срби један народ. Оно што је Вук и у том
чланку и у другим својим етнолингвистичким и филолошким радовима тврдио је било то да сви
паметни (образовани) људи сматрају да су сви штокавци припадници једног етнолингвистичког
народа које је он назвао (оправдано или не) Србима. И Доситеј и Вук су се уверили на својим
путовањима по западним земљама штокавског говорног подручја да припадају народу који говори
једним језиком (тј. истим језиком као и они), али има различите вере и различита регионална имена.
Иначе, Вуков спис Срби сви и свуда је написан 1836. г. на почетку деловања илирског покрета а
отштампан је 1849. г. на крају деловања истог. Тај трактат је настао након две деценије успешног
Вуковог филолошког рада и у време када је он постао већ међународно признат као најпознатији
јужнословенски филолог и када је тек почела одлучујућа фаза у процесу хрватске националне
интеграције.
225 Писмо Богослава Шулека Андрији Торквату Брлићу од 19. априла 1856. г. Збирку ових писама је
сакупио Мато Артуковић и издао као збирку докумената под називом “Pisma Bogoslava Šuleka A. T.
Brliću”, која је издата у Slavonskom povjesnom zborniku, № 23, Slavonski Brod, 1986.
109
Испитујући проблем узрока покретања питања и тока саборских расправа

о званичном називу језика из 1861. г. дошао сам до закључка да је непосредни повод
за покретање овог питања, мада не и сам узрок који је био много дубље политичке
природе, било писмо српског патријарха Јосифа Рајачића (митрополит карловачки
1841. г.–1848. г. и патријарх карловачки 1848. г.–1861. г.) “visokoslavnome saboru
kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije u Zagrebu” од 13. маја 1861. г. у коме је
протестовао против похрваћивања Срба у Троједној Краљевини а које се према
његовом мишљењу спроводило на три начина: 1) наметањем римокатоличке вере
или пак поунијаћивањем православних Срба; 2) неметањем хрватског језика српској
деци у школама; и 3) форсирањем латинице уместо ћирилице.226 Позивајући се на
царско-краљевску Октобарску Диплому од 20. октобра 1860. г. патријарх Рајачић је
изразио наду да ће се на просторима Троједне Краљевине успоставити правна
једнакост за све народе у њој што подразумева и поштовање српских националних
права на своју веру, језик и писмо [Kušlan, Šuhaj 1862, 146–151]. “Патријарх и
архипастир свиух Србаља у циелој монаркији”, како се Рајачић потписивао, је
наглашавао “da ono, što braća naša Hrvati Magjarima dosada nisu odobravala, i protivu
čega su se oni ograđivali svakim mogućim načinom, nemogu ista braća naša ni s kakvim
pravom zahtievati, da to isto drugi narodi kod njih odobravaju, i da se protivu toga isto
tako i oni ne ograđuju”. Он је саборским заступницима стављао до знања да Срби неће
прихватити политику похрваћивања путем вере, језика и писма, као што ни Хрвати
оправдано нису прихватили политику мађаризације, па је потпуно подржавајући
борбу Хрвата за свој национални језик уместо административног латинског или
мађарског, захтевао да се и Србима од стране власти у Загребу призна употреба српског
језика и писма. У противном случају, Срби би током времена били похрваћени
наметањем хрватског језика и латиничног писма поред поунијаћивања [Крестић
1995а, 97]. Патријарх је оштро критиковао изјаву Ивана Кукуљевића изнету на
саборској седници од 29. априла 1861. г. “da je Vojničke krajine u Hrvatskoj žiteljstvo čisto
hrvatsko” (наглашено у оригиналу) (тј. да тамо Срби не живе већ само Хрвати –
примедба В. Б. С.) као и прихватање оваквих формулација од стране већег броја
саборских заступника. Рајачић се у суштини плашио да би сходно оваквим ставовима
да у Троједници живи само хрватски народ, тј. да Срба нема ни у Хрватској, ни у
Славонији ни у Далмацији Сабор у Загребу могао да прогласи хрватски језик за
званични на овим просторима.227
Ј. Рајачић је своје ставове (као и ставове Српске православне цркве) о
националној детерминацији Срба и Хрвата најбоље исказао у следећем параграфу:
“Srblji imadu svoju, a Hrvati svoju osobitu istoriju; Srblji imadu svoju iztočnu, a Hrvati
svoju, zapadnu crkvu; Srblji graničari, imaju svoj, a Hrvati, n. pr. iz Zagorja, izpod Okića,
od Samobora, iz Draganića, Turovapolja i.t.d. svoj jezik; Srblji imaju svoju slavensku (тј.
ћирилску – примедба В. Б. С.), a Hrvati svoju latinsku pismenicu. Ako dakle Srblji i
Hrvati i jesu najbliža braća, ipak oni nisu jedan i isti narod; i ne može se reći, da je žiteljstvo
226 Ово Рајачићево писмо је у оригиналу написано латиничним писменима, датирано је по јулијанском
календару 1. маја а упућено је Сабору из Сремских Карловаца.

227 Фактичка јурисдикција Сабора у Загребу се простирала на простор Хрватске и Славоније док је
Далмација имала свој посебан далматински Сабор. Међутим, загребачки Сабор је настојао да прошири
своју јурисдикцију и над Далмацијом, Ријеком и Истром радећи на уједињењу “хрватских повјесних
земаља”.
110
Krajine hrvatske čisto hrvatsko” [Крестић 1995а, 98].228 За патријарха Рајачића су вера,
језик и писмо три главне националне детерминанте и сходно томе, како Хрвати тако и
Срби имају право да их негују и заштите да би сачували посебне етничке
карактеристике. Највиши врхови Српске православне цркве су сматрали да крајишки
Срби морају да буду православне вероисповести, штокавског језика и да користе при
писању ћирилицу, док су Хрвате са простора Крајине идентификовали као
римокатолике, кајкавце и оне који у исто време пишу латиничним писменима. Дакле,
очито је да штокавски римокатолички латинаши нису експлицитно сврстани ни у
Србе ни у Хрвате нити их Рајачић уопште и спомиње. Међутим, управо овај део
јужнословенске популације, њихова култура, књижевна традиција и територије на
којима су живели ће убрзо постати присвајани у етнолингвистичком смислу и од
Хрвата и од Срба. Исто тако, Рајачић није правио никакве дијалекатско-етничке
поделе унутар говорника штокавског језика.229
Патријарх је био сигуран да би Хрватима “bilo žao” кад би им Срби
наметали своје име путем вере, писма и језика, јер би их тиме “cijepali” од њихове
сопствене историје, обичаја и националног бића па сходно томе, поручује Рајачић,
Сабор се не треба чудити зашто се Срби боре за своју веру, језик и писмо а против
похрваћивања. Рајачић је јасно ставио до знања саборским заступницима који су
имали да одлуче о званичном називу језика у Хрватској и Славонији, што би
фактички важило и за Далмацију, да “Srblji imena svoga, koje ima svoju historiju u
svietu i u Slavenstvu, ni za čije ime promeniti neće, ni za ljubav Ilirstva, ni Jugoslavenstva,
ni za Hrvatstva, baš da bi im se to silom i nametnuti hotjelo...” Оваквим ставом је српски
патријарх сугерисао Сабору да Срби из Троједнице не могу да прихвате ниједан
други службени назив језика у Далмацији, Хрватској и Славонији који би искључивао
српско етничко име као што би се то урадило уколико би се називи као што су то
илирски или југославенски усвојили. Другим речима, Срби су могли да прихвате назив
хрватско-српски односно српско-хрватски или хрватски или српски, тј. српски или
хрватски. Ови у етничком смислу двочлани називи језика у Троједници су се
односили на народни језик житеља Далмације, Хрватске и Славоније а не на њихов
књижевни језик. Њима би се уједно признала етнички веома блиска сродност али
уједно и довољна различитост Срба и Хрвата.230 Сваки други назив језика по
Рајачићевом мишљењу би водио националном отуђењу Срба на овим просторима.
Из тог разлога је патријарх и написао наведено писмо Сабору а које је било, како у
њему стоји, уперено против “tendencioznih izraza” (наглашено у оригиналу) Ивана
228 Са стварањем Војне Крајине се почело 1469. г. када је организована Сењска капетанија (касније
названа Приморска Крајина). Административно Крајина није припадала Хрватској јер Сабор и бан
над њом нису имали јурисдикцију. Дакле, Срби крајишници се нису насељавали на просторе Хрватске
већ Аустрије. О најстаријем периоду историје Војне Крајине видети у [Maočanin 1971]. О историјским
темељима настанка Крајине видети у [Дакић 1994].
229 Исте ставове о етничкој идентификацији Српства је имао и Рајачићев претходник карловачки
митрополит Стеван Стратимировић (митрополит од 1790. г. до 1836. г.) [Сотировић 2001]. Очито је да
ни Стратимировић ни Рајачић нису прихватили Вуков модел етничке идентификације Срба и Хрвата.
230 При одабиру званичног назива за заједничку државу Словенаца, Хрвата и Срба у току хрватско-
српских преговора у Првом светском рату србијански председник владе, Никола Пашић, је управо
инсистирао на трочланом етничком називу те политичке заједнице да се не би изгубило српско име
док су хрватски преговарачи заговарали име Југославија. Коначно је победила Пашићева концепција
па је држава названа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (види [Станковић 1985; Екмечић 1988]).
111
Кукуљевића иза којих се крила “hegemonistička težnja jednoga plemena narodnoga nad
drugim” (наглашавање у оригиналу). У противном, уколико се национална права
Срба не буду поштовала, “srbski narod, koji stoji u najčvršćoj svezi jedne vjere, jednoga
jezika, jedne narodnosti i običaja, jedne historije i jedne pismenice će biti primoran da se
brani”, претио је патријарх Сабору. На крају свог писма он је ипак изразио наду да
“Hrvati pri državnopravnom preobraženju otečestva neće dirati ni u ime, ni u narodnost
Srbaljah tamošnjih” [Kušlan, Šuhaj 1862, 150–151].
Застава тзв. „Троједне Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније“ 1848. г.
Застава тзв. „Троједне Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније“ 1868. г.
112
Саборску расправу о званичном називу језика је својим говором отворио

велики жупан Загребачке жупаније и један од најистакнутијих хрватских политичких
радника, Иван Кукуљевић Сакцински. Он је на тринаестој саборској седници од 18.
маја 1861. г. поднео предлог гледе уведења народног језика. Значај овог његовог иступа је
у томе што је Сакцински признао да је дошло ново време када се земаљски језик мора
заменити народним језиком (тј. народним именом за језик којим говори тај исти народ):
“neima svetije stvari za narod, nego što je njegov narodni jezik, radi kojega uprav naš narod sa
raznimi svojimi susjedi neprestano boriti se ima...”231 Овај предлог је подржао Мирослав
Краљевић, саборски заступник града Славонске Пожеге, па је коначно ово питање,
иако ургентно, уврштено у дневни ред 58.-ме седнице Сабора која је одржана 10.
августа. Формулација под којом је уведена ова седница је гласила: “о uvođenju
narodnog jezika u javnost”. Међутим, тачан назив тог “народног” језика су требали да
одлуче сами саборски заступници.
У међувремену је Сабор 15. и 20. јуна 1861. г. расправљао о протесту
патријарха Рајачића против похрваћивања Срба о чему је издат посебан XXXI.-ви
чланак који се односио уједно и на патријархов педесетогодишњи свештенички
јубилеј. У овом саборском чланку, као одговор патријарху, се наводи да велики жупан
Иван Кукуљевић Сакцински није изјавио да у хрватској Војној Крајини живе само
Хрвати, већ да је тачно рекао да у хрватско-славонској Војној Крајини живи “народ
нашки под којим изразом је он племе србско исто тако, кано и хрватско разумјевао”.
Као директна последица овакве саборске изјаве дошло је до фактичког признавања
физичког присуства Срба у Далмацији, Хрватској и Славонији што је потврђено у
наставку текста XXXI.-вог чланка: “nije ni ovaj sabor ikojom prilikom nijekao, dapače
vazda pripoznao, da u troj. kraljevini ima i naroda srbskoga, te uvek želio, da Srbi i Hrvati
kao najbliža i jednorodna braća jedan drugoga ime i pleme kao narodnu svetinju ljubi i
počituje i kao dosada, tako i u napredak u bratskoj slozi ostanu” [Крестић 1995а, 104].232
На саборској седници о називу језика одржаној 10. августа 1861. г.
Кукуљевић Сакцински је говорио први. Овога пута његови пређашњи ставови о
Хрватима и Србима у Троједници (тј. да Срба у Троједници нема) су значајно били
измењени што лично тумачим као директном последицом горе споменутог усвојеног
текста XXXI.-вог саборског чланка. Осврћући се на тужну политичку ситуацију у којој
су тада живели сви Јужни Словени (јер нису живели у својим националним државама,
а Србија и Црна Гора су формално још увек биле део Отоманске Империје),
Кукуљевић је овим речима најавио нову језичку политику Сабора у наступајућим
деценијама: “I mi bi se doista vidjevali već sada na dnu propasti naše narodne, da nam nije
ostavio Bog čarobni jedan dar, koji naš razpršeni narod kroz vjekove duševno spaja, a u
buduća bolja vremena možebiti i granu s granom plemena našega također realno svezati, i
k boljemu stanju voditi kadar bude, a taj dar je naš jezik materinski”. У наставку свог
говора Кукуљевић је изразио наду да ће победити оне снаге у друштву које ће се
231 У наставку је Сакцински додао: “Minulih tužnih dvanaest godina naučile su nas podosta kako se lahko
tuđi jezici osobito onim narodom nametaju, koji neimaju jasnim zakonom svoj narodni jezik za javni život
osiguran, a u tom položaju nalazimo se i nalazi se još uvjek narod naš”.
232 Оваква изјава Сабора је битна да би се пратио процес усвајања коначне верзије званичног назива
језика у Троједници јер оваква званична саборска изјава да је Кукуљевић становништво хрватско-
славонске Војне Kрајине/Границе назвао нашим народом је унапред наговестила да ће Сабор по овом
питању заузети помирљив (тј. неутралан) став који би политички могао да буде прихватљив и за Србе
и за Хрвате.
113
залагати за очување и неговање нашег језика који мора бити мост сарадње између
Хрвата и Срба.
Мишљења сам да је у основи до овако револуционарног преокрета у
Кукуљевићевим ставовима о националном питању и називу језика у Троједници
дошло пре свега из политичке потребе уједињења свих националних снага Хрвата и
Срба у време када се вршило преиспитивање државно-правног преуређења
Хабзбуршке Монархије (тј. односи Аустријске Царевине и Мађарске Краљевине, а
нарочито положај Словена у Монархији), када је постојала реална бојазан да ће Беч и
Пешта постићи политички споразум о подели читаве Монархије само на две
интересне сфере (а не на три од којих би једна била јужнословенска поред аустријске
и мађарске) и на две аутономне територијално-политичке целине у којима би и
Хрвати и Срби остали неуједињени и мајоризовани и стављени под политичку
пресију од стране Немаца и Мађара.233 Кукуљевић, као и многи други хрватски
политичари тада, је био свестан чињенице да се Хрвати и Срби морају политички
ујединити да би избегли сенку мајоризације, а најбољи пут да се то постигне је водио
преко њиховог националног зближавања кроз формулацију заједничког народног
језика који би се морао назвати тако да у себи има неки заједнички именитељ
прихватљив за обе стране. У том смислу, сваки назив језика у Троједници који би био
базиран на националном партикуларизму или ексклузивизму није долазио у обзир.
Уједно, прихватањем заједничког атрибута у називу званичног језика Хрвата и Срба
би се разбио “вавилонски метеж” у језичкој стварности Далмације, Хрватске и
Славоније у којима су се поред народног језика (под разноразним именима као што
су: хрватски, словински, словенски, илирски, далматински234, наш, славонски)
употребљавали и немачки, италијански, мађарски па чак још увек и латински.
Најуочљивија промена Кукуљевићевих ставова о називу језика на простору
Хрватске и Славоније, како у Провинцијалу тако и на простору Војне Крајине, као и у
Далмацији, се може уочити у његовом одустајању од хрватско-славонског назива за тај
језик, пре свега као географског имена, предлажући у исто време нов назив, а који би
по њему требао да гласи хрватско-српски: “...jer se neda tajiti, da je taj jezik, kojim mi
govorimo i pišemo, uprav tako svojina Hrvatah kao i Srbaljah, a ne da se tajiti ni to, da su
ove dvije grane jugoslavenske, ako po historiji i razdieljene, ipak jedna cielost i jedan narod.
Ali priznati moramo da samo u slozi tih dviuh granah sreća narodna stoji, dočim u neslozi
233О овом периоду Хабзбуршке Монархије види у [Bérenger 1997, 185–190].

234Далматински језик треба разликовати од далматског језика. Први термин се односи на говор Словена
у Далмацији док је далматски језик проистекао из локалног латинског језика говореног у тој римској
провинцији. Овај потоњи језик, којим се није писало већ само говорило, се најдуже очувао у градићу
Крку на истоименом острву, скоро до самог краја XIX. века.
Далматски језик је у Дубровнику познат као lingua nostra којим су аристократске породице говориле
све до друге половине XV. столећа. Касније су дубровачки писци свој језик најчешће називали или као
словенски или као дубровачки поред назива наш језик. Међутим, нама савремена хрватска филологија
самовољно преводи коришћени термин slovinski jezik као хрватски. Тако нпр., доминикански
дубровчанин Рајмунд Ђамањић је 1639. г. написао Nauk za dobro pisati latinskijem slovima riječi jezika
slovinskoga што је Милан Могуш превео на енглески као “How to write well Croatian words with Latin
Characters”. Исто тако је и речник Јакова Микаља Blago jezika slovinskoga исти аутор превео са “The
wealth of the Croatian language”. Могуш у корпус југоисточног хрватског књижевног језика убраја и
чувене тројезичне речнике дубровчана Арделија Дела Беле: Dizionario italiano, latino, ilirico, и Јоакима
Стулија: Lexicon latino-italico-illyricum у три тома (Будим, Дубровник 1801–1810) само стога што су за њега
етноними Илир и Хрват у ствари синоними [Moguš 1995b, 121, 126–129, 142–145].
114
njihovoj leži propast čitavog jugoslavenstva, te stoga bi želio, kad smo već jednom priznali,
da u trojednoj kraljevini Srbaljah imade, da također imenu srbskom glede jezika našeg
častno mjesto podamo, pa da taj jezik hrvatsko-srpskim nazovemo”.235 Сакцински је свој
говор завршио примедбом да је национална свест становника Ријеке још увек, на
жалост, јако мала па се стога из практичних разлога хрватско-српски језик не може као
такав озваничити и у овој регији јер се грађани града Ријеке (Fiume) и њене околине
осећају Италијанима и користе италијански језик у свакодневној комуникацији
[Roksandić 1991, 148–149].
Већина српских посланика у Сабору је била спремна да подржи овакав
Кукуљевићев предлог о званичном називу језика у Троједници. Његов предлог да се
тај језик назове хрватско-српски или хрватски или српски је за њих био прихватљив из
разлога што би се у оваквом званичном називу административног језика сачувао
атрибут српски што је за њих било од круцијалне важности обзиром да се тако
истицало да у Троједници живе и Срби који имају свој посебан национални језик који
се ипак унеколико разликује од хрватског. Фактички, српски посланици су на овај
начин сматрали да ће овако најбоље заштитити своју народносну посебност. Из тог
разлога они нису били вољни да гласају за неке друге опције званичног језика у
Троједници у којима се искључивао атрибут српски, као што је то био случај са
предлозима: југославенски, југославјански, хрватско-славонски, хрватски, језик
југославенски ових краљевинах и народни у троједној краљевини језик. Насупрот овим
предлозима, поред већ наведеног Кукуљевићевог предлога, више су им одговарали
називи хрватско-славонско-српски или пак само српски јер су се у супротном бојали
хрватске мајоризације односно национално-политичке преваге Хрвата и
римокатоличке цркве. Из истих тих разлога су се свом жестином борили против
предлога да се језик Троједнице назове југославенским именом јер су у овако
формулисаном називу језика, видели (с правом или не) негирање српског етничког
имена и политику великохрватства, којом је требало избрисати путем брисања назива
српски из назива језика и само постојање Срба у Троједници. Поједини српски
депутати у Сабору су напомињали да је неприхватање српског имена у званичном
називу језика Троједнице главни доказ да хрватски саборски заступници још увек
нису одустали од средњовековне идеологије великохрватства а која је била заснована
на хрватском државном и историјском праву.236
Јасно је да је међу српским политичарима из Троједнице почетком 1860.-тих
година потпуно преовладало мишљење да је језик једна од најбитнијих детерминанти
националне припадности и да се стога српско етничко биће на овим просторима
може сачувати само ако атрибут српски уђе у назив административног језика
Троједнице (исти је случај био и пред распад/растурање СФР Југославије!). То је и
главни разлог зашто је у овом временском одсечку Вуков лингвистички модел
235 У то време је књижевни језик Хрвата био вуковски јер су хрватски илирци преузели Вуков књижевни
језик који је он реформисао за Србе. То је уједно и права основа хрватско-српског јединства у

књижевном језику коју Кукуљевић на овом месту спомиње.
236 Један од најватренијих заговорника хипотезе о наметању Србима великохрватства путем
одбацивања атрибута српски у званичном називу језика у Троједници у савременој српској

историографији је професор Београдског универзитета на катедри за савремену националну историју,
Василије Ђ. Крестић. Он тврди, позивајући се на хрватску историографију, да се хрватски
интелектуалци и политичари традиционално нису желели одрећи историјског права јер би тиме
“žrtvovali misao o celokupnosti hrvatskih zemalja” [Krestić 1988, 155; Šidak, Gross, Karaman, Šepić, 1968, 34].
115
дефинисања Српства дефинитивно однео превагу међу српском световном

интелигенцијом над традиционалним конфесионалним моделом који је заговарала
Српска православна црква.237
Колико је важност језика за етнонационалну идентификацију Јужних
Словена порасла средином XIX. столећа управо нам најбоље може показати ток
саборских седница из 1861. г. Од 18. маја до 10. августа је било сасвим довољно
времена да се расправи о питању језика и коначно усагласе различита мишљења по
том питању. Међутим, у расправи која је уследила, и која је у сваком случају била
жучна, само је став о неприхватању царско-краљевских аката која су се косила са
Уставом био усаглашен. Питање назива народног језика Словена у Троједници је у
току читавог рада Сабора било најосетљивије и било је праћено најбурнијим
расправама са обе стране. Разлог за овако жучну расправу треба тражити у чињеници
да су сви посланици, и Хрвати и Срби, били свесни чињенице да свако
незадовољавајуће решење по овом питању може произвести многобројне негативне
последице по даљи политички живот у Троједници. Да ситуација постане још тежом,
изненада се отворило и питање о постојању или непостојању Срба у Троједници о
чему се расправљало пуна три дана од 15. до 17. јуна.
Ова два питања, тј. егзистенција Срба и званични назив језика у
Троједници, су била уско повезана и међусобно условљена. Наиме, уколико би се
донео закључак да нема Срба у Троједној Краљевини то би аутоматски значило и да
се атрибут српски не може наћи у називу званичног језика Троједнице, и обрнуто.
Баш у том тренутку је Сабор расправљао о горе споменутом Рајачићевом писму.
Очекивало се да ће Сабор уколико Кукуљевићеви ставови о националном саставу
Троједнице превагну над ставовима патријарха Рајачића изгласати званични назив
језика у коме се не би нашло места нити за атрибут српски нити хрватски. У том
случају усвојени назив језика би могао бити наш језик или југославенски језик. У другом
случају, уколико би превагу однео Рајачићев став, било је веома вероватно да би
Сабор гласао за хрватско-српски или хрватски или српски језик.
У овом тренутку, додатну тензију у раду Сабора по овом питању је унео
Петар Јовановић, тадашњи православни владика из Плашког. У намери да оповргне
Кукуљевићеве тезе о непостојању Срба у Троједници и уједно у намери да
прејудицира гласање у Сабору у корист додавања атрибута српски називу званичног
језика у Троједници, он је изјавио да се ни један заступник Србин неће одрећи свог
народносног имена нити свог народносног језика. На те његове речи, како је то
записано у записнику Сабора, “dižu se mnogi” и громогласно одобравају Јовановићеве
речи. Овакав развој догађаја у Сабору је вероватно пресудно утицао и на остале не-
српске заступнике да донесу такву одлуку о називу језика којом се не нарушава преко
потребна у то време политичко-национална сарадња Хрвата и Срба у Троједници
против заједничких непријатеља Немаца и Мађара.
237 Конфесионални модел Српске православне цркве у групно-националној категоризацији Јужних
Словена је делом производ праксе отоманских власти да своје грађане (тј. пореске обвезнике)
разврставају према религиозној, или црквеној, а не језичкој припадности. Тако се десило, нпр. крајем
XIX. и почетком XX. века да је отоманска Висока Порта све православне житеље Балкана који су
признавали јурисдикцију грчке Васељенске Патријаршије сматрала Грцима а све оне који су били у
оквиру бугарског Егзархата називала Бугарима. Тако се десило да су сви македонски Словени били
подељени на “Грке” и “Бугаре” [Veskovich-Vangeli 1998, 114] док су сви православни Албанци
званично били “Грци”.
116
У намери да се избегне слом хрватско-српске заједничке политике према

Бечу и Пешти, одржана је 16. јуна 1861. г. иза затворених врата саборска седница на
којој је једну од најистакнутијих улога имао заступник Сремске жупаније, Србин
Јован Живковић. На овој седници је коначно постигнут заједнички међунационални
споразум о томе “da imade u trojednoj kraljevini naroda srbskog” чиме је стварно
признато биолошко постојање Срба у Троједници. То је и званично потврђено
изгласавањем споменутог саборског закључка који се званично води као чланак XXXI-
ви.
На тајној седници Сабора је велики жупан Загребачке жупаније, Иван
Кукуљевић Сакцински, радикално кориговао свој став о Србима у Троједници што је
и довело до заједничког међунационалног компромиса. На основу овако коригованих
ставова, Кукуљевић је и предложио 10. августа 1861. г. да се административни језик у
јавној употреби у Троједници званично назове хрватско-српски. Јасно је да су у овом
случају категорије народа и језика имале директну узрочно-последичну везу: ако
постоје Срби у Троједници, онда се у званичан назив њеног језика у јавној употреби
мора уградити атрибут српски.238 Разлог је јасан: језик је сматран једним од основних
идентификатора нације.
Први после Кукуљевићевог наступа, на саборској седници од 10. августа
1861. г. у расправи “о uvedenju narodnoga jezika u javnost” се за реч јавио Славољуб
Врбанчић као заступник Северинског котара. Он је подржао Кукуљевићев предлог о
хрватско-српском језику са објашњењем своје подршке из које се јасно види прави
разлог како признавања Срба у Троједници тако и Кукуљевићевог предлога о називу
језика. Врбанчић је отворено изјавио следеће: “za izbjeći svakoj neslogi, jedino s toga
razloga, jer drugog ne znam, pristajem uz predlog, da se zove hrvatsko-srpski jezik”.
Његов предлог одговарајућег законског чланка би требао да гласи: “jezik hrvatsko-
srpski izjavlja se ovim za savkoliki obseg trojedne kraljevine za jedino i izključivo službeni
jezik u svih strukah javnog života”. Врбанчић је уједно био и против језичке сепарације
града Ријеке (Fiume) и ријечке области односно против признавања посебног језичког
статуса за ову област.
Паралелно са проблемом званичног назива језика у јавном животу
Троједнице појавио се и проблем званичног писма у истој. Сходно претходном
решењу назива језика, морала се донети и одговарајућа законска регулатива о писму.
Тај проблем је покренуо заступник трговишта Пакрац, Србин, Мојсије Балтић, који је
подржавајући Кукуљевићев предлог о називу језика напоменуо “da je slobodno služiti
se tako latinskimi kako i ćirilskimi slovi, i da su oblasti dužne u ćirilskom kako u latinskom
pismu pisane podneske primiti...”. Балтић је у свом предлогу пошао од тезе да је поред
језика и писмо представљало битан идентификатор националне припадности, па
сходно Кукуљевићевом предлогу да се језик назове хрватско-српски било је по Балтићу
238 Ово се на жалост није догодило при доношењу Устава СР Хрватске 1974. г. у коме су Срби признати
да постоје у Хрватској али је административни (стандардни) језик у јавној употреби гласио хрватски
књижевни језик, тј. у његовом називу се није нашло места за атрибут српски. Тако је испало да народ
српски на простору Хрватске мора да званично користи хрватски (књижевни) језик у процесу јавне
комуникације.
117
сасвим природно да се латинично и ћирилично писмо прогласе за два равноправна

званична алфабета/абецеде овог језика у Троједници.239
Карактеристично је да је расправа о језику у Сабору показала да нису сви
посланици били присталице новог либерално-европског приступа националној
идентификацији путем језичке припадности. Још увек је међу њима било оних који
се нису могли ослободити старог средњевековно-феудалног приступа решавању
проблема националне груписаности а које је стављало нагласак на фактор
територијалне припадности.240 Неки посланици су једноставно комбиновали ова два
филозофска приступа, а то се најбоље може видети на примеру Ивана Вардиана,
посланика котара Мославина. Он се принципијелно сагласио да има Срба у
Троједници, али је сматрао неприхватљивим да се у обзир не узму и Славонци! С тога
је као административни језик у јавној употреби у Троједници предложио да то буде
хрватско-славонско-српски – назив који је изведен из комбинације територијалног
назива и етничког имена.
На овакав Вардианов предлог, који су многи у Сабору сматрали
неозбиљним, реаговао је на крајње саркастичан начин заступник трговишта Нови,
Иван Вончина. Он је исмевајући овај Варданов предлог предложио “da se naš jezik
zove hrvatsko-slavonsko-dalmatinski, pak da taj naslov bude što dostojanstveniji i
savršeniji, dodajmo mu jošte i bunjevački”. Овакав предлог је требало да покаже сву
апсурдност комбиновања регионалних и етничких назива језика који не решавају
суштински проблем етнонационалне идентификације.
Иван Вончина је уједно био и први предлагач југославенског језика уз
образложење да Троједна Краљевина има један језик којим говоре сви њени
становници било они Хрвати или Срби. По њему, у овом заједничком језику није
било таквих лингвистичких разлика какве су постојале (и дан данас постоје) у оквиру
немачког језика. С обзиром да су и Хрвати и Срби припадали Јужним Словенима,
Вончина је за најприхватљивију формулацију назива званичног језика у Троједници
нашао да се тај језик назове југославенски (у смислу језика Јужних Словена како у
оквиру Хабзбуршке Монархије тако и читавог Балкана). Он је уједно подржао
предлог Мојсија Балтића о равноправности латиничних и ћириличних писмена,
залажући се не само за њихову равноправност у јавном животу већ и у школском
систему. Вончина је такође био један од оних који нису одобравали језичку посебност
Ријеке, напомињући да су становници овог града и његове околине пре сто година
бранили црквену литургију на хрватском језику.
Први саборски заступник који је подржао за говорницом Вончинов предлог
о називу језика био је заступник града Загреба, Роберт Златаровић који је нагласио:
“Mislim, da se kaže narodni jezik u trojednoj kraljevini, a taj ne može biti drugi, nego
jugoslavenski!”. За њега, исто као и за Вончину, је било сасвим логично да се за
239 Овде се ради очигледно о томе да је Балтић сматрао да је ћирилица једино национално писмо Срба
– мишљење које је Вук побијао сматрајући да је и латиница поред ћирилице писмо којим се Срби
традиционално користе у литератури и јавној преписци.
240 Додуше, овакав принцип националне идентификације је у то време био усвојен у Француској у којој
је након Револуције 1789. г.–1793. г. уведен принцип једна држава-једна нација-један језик. Зато ни дан
данас етнолингвистичке мањине нису признате у Француској где званично живе само Французи који
сви говоре и пишу само француским језиком.
118
заједнички назив језика Хрвата и Срба узме њихов општи етнички назив (етноним)
који је одређен њиховом припадношћу јужној грани Словена.
Заговорник оваквог назива језика у Троједници је био и Адолфо Вебер,
заступник котара и града Бакра за кога је било потпуно чудно и несхватљиво да већ
до сада није пронађен одговарајући назив за народни језик у Троједници. Као разлог
за овако “čudnovato i nečuveno” стање језика у Троједној Краљевини је навео
“smiješanost” неколико језика који су били у употреби у Далмацији, Хрватској и
Славонији па је стога сматрао да Сабор мора “raščistiti” језичку ситуацију у
Троједници. То се могло по њему постићи само на један начин – увођењем народног
назива за народни језик, а тај може бити само југославенски без истицања посебних
племенских атрибута у његовом називу као што су то хрватски или српски. Вебер је
остао упамћен у овом свом наступу за саборском говорницом и по томе што је
покренуо питање односа Хрватске и Славоније, како Провинцијала тако и Војне
Крајине, према Далмацији по питању језичке политике. Сматрајући да је Троједница
недељива, захтевао је да се народни језик југославенски озакони и на територији
Далмације у којој према њему не може постојати посебан језички партикуларизам.
Његов мото је гласио: једна Троједница–један језик!
Међутим, још један Србин за говорницом у Сабору поред Балтића,
Гервазија Петровић, заступник котара Врбовско, је био одлучно против тога да се
језик назове југославенски и уместо тог назива је подржао термин хрватско-српски како
би се споменуло и етничко име Срба у називу језика. За Петровића је назив
југославенски био крајње вештачки јер није одговарао етничкој ситуацији на
просторима Далмације, Хрватске и Славоније. Он је такође приметио да се на овакав
начин форсира неприродна “jugoslavenska nacija” која у стварности не постоји и
којом нити Срби нити Хрвати не могу заменити своја етничка имена јер већ имају
довољно изграђену националну свест о својој посебној етничкој припадности.
Иступајући против назива југославенски језик Петровић је предлагао следеће: “...nego
izpitajmo jezik naš, pa ga po onom nariečju, kojega najviše najdemo, nazovimo. Ako
najdemo najviše srbskoga, nazovimo ga srbskim, ako najviše hrvatskoga, nazovimo
hrvatskim”.241 Он је у ствари предлагао да се на нивоу читаве Троједнице језик назове
хрватско-српски односно српско-хрватски, с тим што би га Хрвати називали хрватски а
Срби српски. Своје противљење прихватању југославенског назива је образложио овим
речима: “...jer će ljudi pitati, kakav je to novi narod?” Једноставно, за њега није постојао
никакав југосло(а)венски народ па сходно томе и назив језика у Троједници (или ван
ње) не може бити југосло(а)венски.
Сабор се сада суочио са проблемом сукоба једног филолошког гледишта о
проблему назива језика (хрватско-српски) са једним политичким решењем назива
језика у Троједници (југославенски).242 То је јасно истакао посланик из Сиска Петар
241Петровић је под српским наречјем подразумевао штокавштину, а под хрватским кајкавштину.

242Термин југословенски (Südslawische) је прво увела и користила аустријска администрација да означи
јужнословенске поданике у оквиру Хабзбуршке Монархије. Словеначки интелектуалац из Прекомурја,
Станко Враз (1810. г.–1851. г.), је у доба деловања хрватског Илирског покрета покренуо идеју о стварању
јединственог књижевног језика кајкавских Хрвата и Словенаца на основама кајкавских говора Крањске
и кајкавске Хрватске. Ипак, за сада је недоказиво да се у овој његовој идеји крило Копитарево
филолошко мишљење да су кајкавци из Северозападне Хрватске у ствари похрваћени Словенци (тј.
Крањци). За разлику од Враза, словеначки поета Франце Прешерн се залагао за посебан словеначки
језичко-књижевни израз који се коначно усталио у словеначком јавном животу. Као главна граматичка
119
Очић не прихватајући Петровићево “filologičko stanovište”, како га је сам назвао, јер се

са таквог становишта добија један резултат, а са политичког становишта други.
Проблем је био у томе што се ова два становишта нису могла ускладити него су се
међусобно искључивала. Да би ипак некако премостио ову искључивост и уједно
нашао адекватно практично-политичко решење за проблем назива језика у
Троједници, Очић је изнео предлог да се тај језик назове народни језик ових краљевинах,
“budući načelo stoji, da je svaki narod vlastan stvoriti zakone, koji imadu obveznu moć,
onda je unutar teritorija težko shodni izraz za nazivanje jezika pronaći”.
Интересантна је примедба заступника Загребачког котара, Драгутина
Јелачића, да се Сабор још увек није определио за етничко име становника Хрватске и
Славоније па би стога било неадекватно давати етнички назив језику Хрватске-
Славоније или читаве Троједне Краљевине јер без претходног утврђивања етничког
идентитета не може се ни говорити о етничком називу језика. Он је свој став
образложио следећим речима: “ako neznamo, da li smo Hrvati ili Slavonci, vendar
znamo, da smo Slavjani i to na jugu Slavjani...”.243 Из ових разлога, за њега је било сасвим
логично и оправдано да се и језик јужнословенских становника Хрватске и Славоније
назове југославјански.
Саборска расправа о називу језика у Троједници из 1861. г. је остала
упамћена и по великом броју преокрета у излагањима заступника. Тако је након
иступања Драгутина Јелачића и његовог предлога да се језик назове југославјански,
наступио заступник модрушког каптола, Матија Месић, који је ток расправе поново
вратио на релацију политичко-националних односа Хрвата и Срба истакавши да не
прихвата она тумачења којима се тврди да постоје два посебна језика, један хрватски а
други српски. По њему, књижевни језик ова два народа може бити само један јер: “mi
poznajemo u knjizi samo jedan jezik, pisao Srbin ili Hrvat; u jeziku dakle nema razlike”.
Месић је иначе био и мишљења да се и говорни језик Хрвата и Срба занемарљиво
мало разликује тако да је и у том случају сматрао да у реалности постоји јединствен
језик ова два народа. Он је у исто време наглашавао да Хрвати и Срби имају два
писма, тј. да се први служе латиницом а други ћирилицом, али: “ako i ima dvoja
pismena, ali jezik je ipak jedan”. Стога је Матија Месић подржао Кукуљевићев предлог
да се језик назове хрватско-српски који би се писао са два писмена и саглашавајући се у
потпуности са Веберовим ставом о важности закона о језику и писму на читавој
територији Троједне Краљевине а не само у Хрватској и Славонији. Месић је заједно
са Вебером поред принципа о јединственом језику истих етничких скупина, тј.
јединственог народа, бранио и принцип јединственог језика на јединственој државној
територији.
Преокрети у саборској расправи о језику су се наставили тако што је Фрањо
Ловрић, заступник котара Сисак, одлучно одбацио све предлоге о истицању
посебних етничких назива у званичном називу језика Троједнице, тј. предлоге о
хрватско-српском или српско-хрватском језику, подржавајући Јелачића. Ловрићев
конкретан предлог је гласио: језик југославенски ових краљевинах. Ловрићев предлог о
карактеристика особеног словеначког језика, у поређењу са хрватским или српским, се јавља архаична
двојина поред уобичајене једнине и множине. Двојина не постоји ни у једном другом данас
стандардизованом словенском језику.
243 Ипак, усташке власти у Другом светском рату су “знале” да Хрвати нису Словени већ Германи који
воде порекло од Гота.
120
називу језика се разликовао од Очићевог предлога о народном језику ових краљевинах

што се у њему наглашава, из политичких разлога, заједничка јужнословенска
припадност Хрвата и Срба како би се избегле негативне политичке последице
именовањем језика посебним етничким атрибутима. Дакле, назив језик југославенски
ових краљевинах је требао бити помирљиво решење између опречних ставова о нашем
језику ових краљевинах и хрватско-српског језика.
Као и у претходним случајевима, српски посланици у Сабору нису
подржавали никакве “југославенске” опције у називу језика у Троједници као и
уопштене формулације типа “наш језик” или “наш народни језик” нити
територијалне термине као што је то био случај са “земаљским језиком”. Они су били
експлицитни у својим захтевима да се српско народно име мора наћи и у називу
споменутог језика. Све друге опције су, оправдано или не, сматрали поразом
националне политике, однарођавањем, мајоризацијом и похрваћивањем Срба у
Троједној Краљевини. Тако је нпр., српски посланик, заступник града Карловца, Јован
Обрадовић, поново прекинуо серију изјашњавања у прилог југославенског језика,
бранећи Кукуљевићев предлог са Врбанчићевим додатком. Обрадовићев став о
хрватско-српском односно хрватском или српском језику је произилазио из његове
теорије да у Троједници живе два народа а не један, и да сваки од ова два народа има
свој сопствени језик који се ради политичког зближавања Хрвата и Срба може назвати
једним заједничким, али двочланим, именом. По њему, није се требало “mistificirati”
са непостојећим “jugoslavenskim narodom” и “jugoslavenskim jezikom” када обе ове
категорије нису одговарале постојећој етничкој стварности, додајући да: “zato naš
jezik nemoremo imenom generalnim nazvati ‘jugoslavjanski’”. Свој говор је завршио
речима да: “svaki narod pozna se po jeziku...”. Обрадовић је био једини депутат који је
отворено истакао у Сабору да језик одређује народносну припадност и да се Срби из
тог разлога не могу одрећи свог народног имена у званичном називу
административног језика у јавној употреби у Троједници!
Међутим, следећи говорник, Јосип Вушчић, заступник Крижеваца, је
поново обновио серију “југославенски” оријентисаних предлога са својом властитом
аргументацијом. Изјаснивши се да “ime narodni jezik ne može ostati” јер је било
сувише уопштено, заложио се за то да се при избору назива језика не може узимати у
обзир политичка подела земље, што ће рећи да у оквиру јединствених државних
граница треба да постоји и један јединствени језик чији се назив не може заснивати
на политичким разлозима. Према његовом мишљењу, избор назива језика мора бити
одређен филолошким мерилима и принципима па је управо из тих разлога по њему
назив југославјански језик био потпуно оправдан. Овде је најбитније нагласити да је
Јосип Вушчић једини сматрао да назив југославјански језик треба озаконити не из
политичких него из чисто филолошких разлога.
Нужност разликовања у приступима решавању овог проблема на
политичким односно филолошким основама је наглашена од стране загребачког
посланика Авелина Цепулића који се приклонио Очићевом приступу да се мора
одвојити политичко решење од чисто филолошког. Цепулић није одобравао
Вушчићев предлог из два разлога: 1) термини југославјански и југославенски су
филолошки, односно географски, појмови; и 2) решење о називу језика мора бити
политичког карактера. Овај други разлог за одбијање југославенског назива језика је
образложио следећим речима из којих се уједно види и суштина његовог става о
121
политичком решењу спорног питања: “mi smo ovdie kao politično tielo, kao
zakonodavci. Ja mislim stoga, da nam za pravac mora služiti naš politički, tj. državno-
pravni položaj. No uza to nesmiemo s vida pustiti slogu među pojedinim granami
jugoslavjanskimi”. Цепулић се фактички залагао за такво решење проблема које не би
психолошки иритирало како Хрвате тако и Србе у намери да се политички уједине у
заједничком наступу против Беча и Пеште. Такав назив језика који би могао бити
прихваћен истовремено од обе стране је морао по њему да буде политичког а не
филолошког карактера. Једноставно речено, по Цепулићу, политички разлози су
захтевали и политичко решење проблема назива језика. Сходно оваквом ставу, он
није био задовољан ни једним конкретним предложеним решењем. Назив хрватско-
српски језик је одбацивао јер је по њему овако формулисан назив језика био у
противуречију са државно-правним начелом Хрватске и Славоније, па и читаве
Троједне Краљевине. Није се залагао ни за хрватски језик “pošto ovo zakon stoji i za
Slavoniju, gdje stanuju u državno-pravnom smislu Slavonci”. Такође би овакав назив
језика постао једна од главних препрека ка политичкој сарадњи Хрвата са Србима у
читавој Троједници. На крају, Цепулићев конкретан “политички” предлог је гласио:
народни у троједној краљевини језик.
Као последњи посланик који је говорио о називу језика био је Славољуб
Врбанчић, који се поново јавио за реч да би објаснио зашто се залаже против назива
југославенски или југославјански. Он је овом приликом појаснио зашто Срби
неподржавају било какав предлог о називу језика који искључује српско име из њега.
Врбанчић је у свом објашњењу пошао од тога да су Јужни Словени подељени на три
главна “племена” и то на Хрвате, Бугаре и Србе од којих свако има своје посебно
народносно име, изграђену националну свест и понос о својој народносној
припадности, и имају свој посебан језик, писмо и историју. Стога, Врбанчић
закључује, да “nazvali mi jezik ilirski ili jugoslovenski, Srbi će vikati na ovo novo ime, i
reći će, da to tamo smjera, da se ime srbsko utamani”. На крају је предложио назив
хрватски или српски.
Пошто се након Врбанчића више нико није јавио за реч, подпредседник
Сабора, Јосип Бригљевић, је одлучио да Сабор гласа о називу језика уз ово
карактеристично објашњење које је уједно било и закључак саборске расправе о
језику: “čuli smo više govorah, koji se u domoljublju svi slažu, samo mislim, da je glavna
razlika u tom, da se neuvredi nijedna čest naše domovine”.
У току гласања, како је то записано у званичном записнику о току
саборских седница овог саборског заседања, “velika manjina” се изјаснила за народни
назив језика, “nitko” за хрватско-славонски, “manjina” за хрватски или српски и коначно
“većina” посланика се изјаснила гласањем за југославенски језик. На тај начин је Сабор
изгласао југославенски језик као званични назив језика у јавној употреби “za cieli obseg
trojedne kraljevine”. Међутим, баш поводом овог последњег израза настала је нова
полемика у Сабору око стилизовања коначне форме овог законског чланка о језику.
Проблем је избио око тога да ли овакав назив језика може бити озакоњен за читав
простор Троједне Краљевине (Далмација, Хрватска и Славонија) или пак може
важити само за простор Хрватске и Славоније.
Суштину овог новонасталог проблема је исказао Иван Кукуљевић
Сакцински, који је иначе у својим излагањима полазио од уважавања етнојезичке
стварности у Троједници. По њему, Сабор у Загребу није могао изгласати овакав
122
назив језика који би био валидан и за “posestrimu Dalmaciju”, јер “znamo, kakova
razdraženost vlada tamo kod onih stranakah koje nisu našega porekla nego italijanskoga”.
Другим речима, Кукуљевић је инсистирао да се закон о језику изгласа само за
Хрватску и Славонију, јер у противном случају би југославенски назив језика био
потпуно неприхватљив за не-јужнословенске становнике Далмације (тј. за Италијане)
што би у будућности само још више искомпликовало ионако лоше међунационалне
и политичке односе у овој аустријској провинцији. Бартол Змаић је у потпуности
подржао овакав Кукуљевићев предлог “…da u ime trojedne kraljevine samo za Hrvatsku
i Slavoniju ovaj zakon stvorimo”. Следећи говорник, Ладислав Балог, заступник котара
Велика, је у потпуности заоштрио ово питање, инсистирајући да ако Сабор донесе
одлуку да је закон о званичном називу језика валидан само на територији Хрватске и
Славоније, а не и на територији Далмације, онда исти закон не може да важи ни за
град Осијек “jer je njemački”, нити пак за Војну Крајину која се налази под директном
управом Дворског ратног савета у Бечу.
Убрзо се показало да је спор о територијалној валидности закона о језику
много дубљи него што је то на почетку изгледало јер се ту у принципу радило о
сукобу два принципа односно два права: 1) државног, по коме на територији читаве
државе може постојати само један “државно-административни” језик у јавној
употреби; и 2) етничког, по коме свака народносна заједница има право на употребу у
јавној сфери свој “матерњи” језик. У ово време је код већине хрватских заступника
још увек свест о “државном” или “државно-историјском” праву била јача од свести о
“етничком” праву. Разлог за овакво стање духа и свести код хрватских политичара и
идеолога у XIX. и добром делу XX. века је био тај што су они сматрали да се
инсистирањем на хрватском државно-историјском праву чува територијална
целовитост Троједнице, док би се залагањем за народносно право само потспешивао
политички сепаратизам и партикуларизам не-Хрвата што би на крају довело до
територијалног цепања хрватских земаља (тј. Троједне Краљевине). Овакво схватање
проблема о два супротна и некомпатибилна принципа, тј. права, у пракси је јасно
истакао Мирко Сухај, заступник града Загреба, који се залагао да закон о језику важи
на читавој територији Троједнице јер: “temelj je uvijek bio, da smo u ime trojedne
kraljevine pisali, i ja bih želio, da bi kod toga ostali”.
Позивање на државно-историјско право по питању територијалне
применљивости саборског закључка о званичном називу административног језика у
јавној управи на читаву територију Троједнице је изазвало реакције од стране оних
заступника који су сматрали да се у овом случају мора применити народносно (тј.
етничко) право јер се радило о називу језика, а они су језик схватали као основну
детерминанту нације. По том питању је најистрајнији био Адолф Вебер који је
тражио да се за Далмацију, као и за Ријеку, прогласи и озакони употреба италијанског
језика у јавним пословима паралелно са хрватским језиком. Покретање питања права
употребе италијанског језика у Далмацији и Ријеци је узбудило многе посланике који
су реаговали на овакве захтеве углавном негативно, али се у току наступа појединих
посланика ово питање проширило и на Истру. Многи заступници су осетили
патриотску потребу да изнесу своје мишљење о овом питању јер су знали да било које
решење може имати дугорочне последице по свеукупни политички, економски и
културни живот читаве Троједнице.
123
Етничка мапа „Титославије“ по последњем предратном попису из 1991. г. Ниједна етничка

група није имала апсолутну већину, а просту већину су имали Срби
124
За реч се поново јавио Иван Кукуљевић који је истакао да је град Ријека

после Загреба најважнији град у читавој Троједној Краљевини па се стога залагао за
што прагматичније решење како не би дошло до политичких тензија између Ријеке и
Загреба односно Хрвата и Срба на једној страни и Италијана на другој. Али, у исто
време, било какво прагматично решење није смело изневерити хрватске интересе
иако је Кукуљевић јавно признао у Сабору да “na Rieci nema traga našemu jeziku”.
Многи посланици су се изјаснили против Кукуљевићевог умереног предлога о
“прагматичном решењу” захтевајући да уколико постоји јединствена Троједница
онда мора и да постоји јединствени државни језик који је важећи у јавној употреби на
читавом њеном простору. На крају ове расправе Сабор је усвојио управо овакав
предлог.
На крају саборске расправе о језику усвојен је чувени LVIII.-ми чланак (21.,
24., 28. септембар 1861. г.) о називу службеног језика за Троједну Краљевину, о његовој
употреби, и о именовању посебног саборског одбора који је имао задатак да испита
српске захтеве. Конкретно, овим LVIII.-им саборским чланком је регулисано следеће:
да се за једино и искључиво службени језик у свим видовима јавног живота на
читавом “obsegu” Троједне Краљевине проглашава југославенски.
сви послови у Троједној Краљевини, све установе, све власти, сви сабори и
скупштине се имају служити искључиво и само југославенским језиком Троједне
Краљевине.
сви образовни заводи, мушке и женске школе, јавне и приватне школе, сва
законом потврђена домаћа друштва морају се служити искључиво југославенским
језиком.
сви црквени послови и црквени односи било које црквене организације, као и
сва акта и исправе, укључујући и изводе из матичних књига рођених (тзв
“matriculae”) се такође морају водити и издавати на југославенском језику [Dnevnik
Sabora, 1862, 855; Kušlan, Šuhaj 1862, 57–58; Pribić 1980, 75–96; Крестић 1991а, 235–258;
Крестић 1991б, 59–67; Gross, Szabo 1992, 129–150; Крестић 1995а, 105–106].
Као израз жеље за политичком и националном сарадњом Хрвата и Срба у
Троједници, Сабор је једногласно прихватио Врбанчићев предлог о равноправности
латинице и ћирилице. Тако је коначна одлука Сабора из 1861. г. о називу језика
гласила да се за званични језик Троједнице проглашава југославенски који се пише латиницом
и ћирилицом. Тако је ћирилично писмо уведено у далматинско-хрватско-славонске
школе, што је 1874. г. било и озакоњено.
На овом месту треба истаћи да је већина пројугословенски оријентисаних
политичара, интелектуалаца и јавних радника у другој половини XIX. и у XX. веку, а
превасходно они који су се залагали за етнокултуролошко уједињење, или пак само
зближавање и повезивање, Хрвата и Срба, сматрали да је ова саборска одлука била
најрационалнија, најприхватљивија и чак научно најоправданија – у сваком случају
одлука која је нудила практично решење које би задовољило и Хрвате и Србе. Ипак,
ово питање је са социолингвистичке и политичке тачке гледишта далеко сложеније и
стога саборска одлука о југославенском језику заслужује да се анализира много дубље.
Приликом доношења ове одлуке већина саборских заступника је
припадала хрватској Народној странци, наследници Илирског покрета, а коју је водио
ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815. г.–1905. г.). Ова странка је као
најбитнију тачку свог политичког програма истакла уједињење Хрвата и хрватских
125
земаља у једну федерално-аутономну административну целину у оквиру

Хабзбуршке Монархије, а нарочито укључивање Војне Крајине у Цивилну Хрватску и
Славонију. Међутим, странка се такође залагала и за јужнословенско уједињење око
Загреба у оквирима Монархије па је стога назив југославенски за језик Троједнице у
ствари требао да се у будућности прошири на све Јужне Словене који живе у
Аустрији и Мађарској. Другим речима, Народна странка се надала да ће се
јужнословенско уједињење уз помоћ Беча остварити око Загреба као политичког
центра, а не око Београда, наравно уз помоћ царских власти у Бечу које су у
концепцији југословенства виделе одличну могућност за територијалним
проширењем Дунавске Монархије и сматрали да би то био најбољи пут да се тзв.
“Источно питање” коначно реши у аустријску корист а не руску. Штросмајер се
нарочито залагао за укључивањем Босне и Херцеговине у федералну Хрватску која
би постала стожер јужнословенског окупљања у оквирима Хабзбуршке Монархије
[Krestić 1976].
На простору Далмације, Хрватске и Славоније, све до самог почетка XX.
столећа, тј. стварања Хрватско-српске коалиције, када су Срби признати за
равноправну националну посебност заједно са хрватском, нису постојали објективни
услови да се књижевни, тј. фактички административни или стандардни, језик Хрвата
и Срба назове по њиховим народносним именима јер се још увек сматрало да
етнички Срби из Троједнице чине саставни део хрватског дипломатичког (политичког)
народа. Сматрам да се и одлуке Сабора из 1861. г. о називу језика могу схватити као
саставни део овакве политике а све у циљу подвођења Срба из Троједнице под
категорију хрватског политичког народа. О томе нам може посведочити и писмо
великог жупана Сремске жупаније, Светозара Кушевића, великом жупану Загребачке
жупаније, Ивану Кукуљевићу Сакцинском, из Вуковара од 11. фебруара 1863. г. у
коме се поред осталог каже и следеће: “Ali brate, sudi sam po pravdi da li mogu Serbi
kao ravnopravan narod sa Hervati, hladnokrvno gledati, da im vi (у Загребу – примедба
В. Б. С.) egzistenciju negirate...to brate ne treba zaboraviti, niti se tom idejom zaslepljivati,
da u Trojednoj kraljevini samo jedan i to horvatski narod živi! Jer ako vi za to historički
dokazah imate, imamo i mi živi takoreći sviedokah, koji na sva usta govore...da je u Sriemu
živeći narod porekla horvatskog, i da je jezik kog ovaj govori horvatski, i da će se po tomu i
samo na tomu temelju sa zapostavljanjem serbskog življa i imena ovde osnovati deržava
horvatska, brate to htieti značilo bi razdraženje do skrajnosti tierati, pak na posliedku sam
sebe upropastiti...Primi Ti ove moje rieči prijateljski i kao čistu namjeru da se međusobna
naša ljubav učvrsti a ne da se ta uništava, osim toga ja te zaklinjem živim Bogom da se
nastojava da se meržnja zavladavša izbiegne, jer će od tuda naša obća propast poteći,
gledajte pak vi tamo (у Загребу – примедба В. Б. С.) popuštajte, jer ste sretnije položeni,
niti popuštanje to vama škoditi može, pak nastojte vatru, koja je iz Zagreba raspirena
utaložite, i da se ovdie zavladavši stra, kao da Horvati oće da Serbe unište i katolicizam da
rasprostru uništi, inače će, vieruj mi, obladati takva ogorčenost, kojoj se kraj prevideti neda,
a poviestnica će, koje si Ti jedan od najvećih negovateljah, gorko proklinjati onoga, koji je
mogo a zlo predupredio nije...” [Kušević Kukuljeviću, 1863].
Чињеница је да је Сабор у Загребу у јануару 1867. г. изгласао правни акт
којим се административни језик у јавној употреби у Хрватској и Славонији именује
као хрватски или српски, тј. акт којим се укида дотадашњи југославенски језик. Ипак, до
оваквог преименовања назива језика је дошло у веома специфичном историјском
126
моменту за простор Централне и Југоисточне Европе – тренутку када је Хабзбуршка

Монархија била војно поражена од Краљевина Пруске и Италије 1866. г. и када је
дефинитивно постављено питање корените реформе њене унутрашње
територијалне и административне организације. У таквим околностима је хрватској
Народној странци апсолутно постало јасно да је дотадшња политика Ј. Ј. Штросмајера
о федералном преуређењу Монархије у коме би постојала уједињена хрватска (тј.
јужнословенска) федерална јединица пропала и да само политички савез Хрвата са
Србима у Троједници и са Кнежевином Србијом ван Троједнице може евентуално
спасити територијални интегритет хрватских земаља како оне не би биле подељене
између федералне Аустрије и федералне Угарске (као што се то на крају ипак десило
исте те 1867. г.). Из тог крајње практичног разлога је хрватска Народна странка у
другој половини 1866. г. и почетком 1867. г. привремено одустала од принципа
хрватског историјског права и самим тим од идеје хрватског политичког народа. Као
последица оваквог идеолошког преокрета дошло је и до стварања политичких
(односно социолингвистичких) услова да се поред хрватског и српско етничко име
нађе у званичном називу језика у Хрватској и Славонији.
Уочљиве су историјске паралеле између решавања социолингвистичког
проблема назива службеног језика у Хрватској у јавној употреби пред којим су се
нашли заступници хрватског Сабора (Сабора Републике Хрватске) пред изгласавање
новог Устава Републике Хрватске. Тај Устав је у Сабору Републике Хрватске свечано
проглашен 22. децембра (просинца) 1990. г. и популарно је назван “Божићним
Уставом”. Тадашњи председник Републике Хрватске, Др. Фрањо Туђман, је назвао
овај Устав “sažetkom sveukupne hrvatske povijesti” као и изразом националног
(хрватског) идентитета [Pavličević 2000, 526]. Међутим, званични назив језика који је
овом приликом усвојен (хрватски језик) је изазвао (оправдано или не) незадовољство
међу Србима у Хрватској слично ситуацији након изгласавања југославенског језика у
Сабору у Загребу 1861. г.
Са социолингвистичке тачке гледишта, саборски заступници су 1990. г.,
када су расправљали о службеном називу језика у Републици Хрватској, пред собом
имали две опције за усвајање: хрватско-српски језик (или хрватскосрпски) или хрватски
језик.244
Прва могућност (хрватско-српски језик) је била до тада важећа у пракси по
којој се народни језик (али не и стандардни језик који се звао хрватски књижевни
језик245) Хрвата и Срба у СР Хрватској називао. Такође, овим термином (хрватско-
српски/српско-хрватски) се стандардни језик у СР Босни и Херцеговини називао у
244 Доношење новог (“Божићног”) Устава Републике Хрватске 1990. г. је уследило након изборне победе
Туђманове Хрватске демократске заједнице исте те године за Сабор у коме се нашло (на основу
изборног закона за Сабор) две трећине хадезеовских заступника иако је ова партија добила само 40%
гласова на самим изборима. До промене уставне регулативе о називу језика у јавној употреби у
Хрватској је дошло као последица партијског програма и пропаганде у предизборној кампањи да ће се
заузети чврст став према националним мањинама које ће доћи у дискриминисан положај у односу на
већину [Hayden 1992a, 655]. Према сведочењу Дејвида Фишера, директора Института за проучавање
спољне политике World Affairs (Сан Франциско), а које је изрекао на промоцији аутобиографије
последњег америчког амбасадора у бившој Југославији, Ворена Цимермана, на конференцији
дипломата у СР Немачкој 1989. г. др. Фрањо Туђман је јавно изјавио да ће Крајина бити црвена од
(српске – примедба В. Б. С.) крви када он постане Председник Хрватске [Бојић 1997].
245 О осамостаљивању хрватског књижевног језика видети у [Okuka 2006].
127
читавом периоду СФР Југославије. Усвајањем ове варијанте би се дотадашњи назив

народног језика Хрвата и Срба у СР Хрватској прогласио за службени језик истих.
Овакво решење би сигурно смањило незадовољство Срба јер би се дотадашњи
хрватски књижевни језик преименовао у хрватско-српски што је бар за Србе било знатно
повољније социолингвистичко решење јер би се тако српско етничко име нашло у
званичном називу службеног језика у Хрватској. Исто тако, оваквим
(социолингвистичким) решењем за назив језика би се аутоматски решио и политички
проблем правног статуса Срба у Хрватској јер би се Срби поред Хрвата прогласили за
(равноправни) део “политичког народа” у овој републици, тј. Србима би био признат
конститутивни статус у оквиру Републике Хрватске што би имало за последицу
проглашење ове републике за заједничку државу Хрвата и Срба 246 (уколико већ
Република Хрватска 1990. г. није проглашена за (грађанску) државу свих њених
грађана као што је то био случај са “Милошевићевом” Србијом).
Друга опција службеног назива језика у Републици Хрватској (хрватски
језик) која је била пред саборницима 1990. г. је изражавала феудално-сталешку
идеологију хрватске аристократије и интелигенције још од краја XVIII. века а према
којој на територији Хрватске (тј. Троједнице) живи само “хрватски политички народ”
и који сходно томе треба да користи “хрватски језик” у јавној употреби. Пошто је
Сабор коначно прихватио управо овакву социолингвистичку опцију (која је након
тога увелико била оспоравана са филолошко-лингвистичке тачке гледишта) Срби су
искључени као посебан конститутивни ентитет из Устава Републике Хрватске од 22.
децембра (просинца) 1990. г. јер је Хрватска примарно проглашена државом Хрвата,
супротно од ситуације након 1945. г. када је НР/СР Хрватска била званично држава
Хрвата и Срба. Чланом 12.-им овог Устава се регулише употреба хрватског језика као
званичног у јавним пословима и латинице као званичног писма. Тако су Срби након
1990. г. уставно постали једна од националних мањина у Хрватској, а њихов
национални језик сматран као “мањински” језик – догодило се управо оно против
чега су се Срби у Троједници читава два века упорно борили.247 Њихова реакција (на
246 Многи српски интелектуалци и јавни радници наводе случај брисања Српског културног друштва
“Просвјета” из регистра удружења грађана у СР Хрватској 23. маја 1980. г. као показатељ фактичког
губитка статуса Срба као конститутивног народа у СР Хрватској. Ово друштво, које је постојало од 8.
јула 1947. г., је укинуто решењем Републичког секретаријата за унутрашње послове СР Хрватске због
тога што је према правном решењу још од 1972. г. ово друштво престало са радом (само од себе!) и
самим тим није остваривало циљеве због којих је и основано.
247 У овом Уставу је 15.-им чланом регулисана употреба језика националних мањина у питањима која
су спадала под надлежност њихове културне аутономије. Уставним законом Републике Хрватске који
се односио на “prava etničkih ili nacionalnih udruženja ili manjina u Republici Hrvatskoj” (а који је следио
“Божићни Устав” из 1990. г.) је држава формално-правно осигурала употребу матерњих језика
националних мањина у општењу са јавним службама хрватске државе (6.-ти члан). Чланом 7.-ам истог
закона је дозвољена употреба матерњег језика свим националним мањинама у приватном животу. У
оним срединама у којима су припадници националних мањина већински део популације, њихов
матерњи језик се проглашава као други званични језик у јавној употреби (члан 8.-ми). У оваквим
срединама се образовање може изводити на језику националне мањине (члан 14.-ти). Пропорција
запослених у судству и полицији треба да одговара етнојезичкој пропорцији популације (члан 43.-ћи).
Називи села треба да буду двојезични али са хрватским називом насеља који се ставља на прво место
(члан 50.-ти).
Срби из Хрватске су управо на питању њихове национално-културне аутономије (не отцепљења од
Хрватске) свој покрет и започели 1989. г. и оваква уставна решења хадезеовске власти их никада нису
задовољила јер нису била базирана на реалном спровођењу у пракси, а и дошла су временски касно
128
основу права народа на самоопредељење) на “Божићни устав” је била

“раздруживање” Српске Аутономне Области Крајине (проглашене 21. децембра 1990.
г. у Книну) од Републике Хрватске – одлука коју је донело Српско националнo вијеће
у Книну 1. марта 1991. г.248
када је хрватско-српски сукоб већ почео. Петер Глоц је добро уочио септембра 1995. г. у једном
интервјуу да је међународна заједница учинила посебан грех признавањем “šovinističke Hrvatske bez
prethodnih međunarodnih garancija autonomije za Srbe u Hrvatskoj”. Крајишки Срби су, иначе, још 25.
јула 1990. г. на свом националном сабору у Србу усвојили Декларацију којом се захтева употреба
српског писма, језика и школа у Хрватској. Ипак, оно што су Срби коначно добили од нове хадезеовске
власти било је хрватски језик, забрана ћирилице у службеној употреби, забрана сопственог радија и
телевизије, забрана ћириличних новина и часописа, пречишћавање школских програма од свега што
је српско, као и промену назива загребачког Трга жртава фашизма [Guskova 2003, I, 193–195, 204, 283].
Међутим, што се тиче горе споменутог Уставног закона Републике Хрватске, у граду Ријеци овај
принцип двојезичности није озакоњен, иако у овом граду у коме живи италијанска мањина постоји
велика италијанска средња школа, италијанско позориште као и италијански дневни лист La voce del
popolo. Како примећују Роберт М. Хејден и Миша Глени, владајућа странка у Сабору није поштовала
ову уставну регулативу па је скидање ћириличних натписа са назива насеља у којима су Срби чинили
већину постао један од основних извора сукоба етничких Срба у Хрватској и хадезеовске власти у истој
[Hayden 1992a, 658; Glenny 1992, 12–14].
Мора се напоменути да су хрватске власти настојале, бар у теорији, да споје права појединца
одређене националне мањине као грађана Републике Хрватске са колективним правима мањине којој
тај грађанин припада. Колективна заштита индивидуалних права припадника националних мањина
је још 1966. г. правно регулисана 27.-им чланом “Међународног свечаног уговора о грађанским и
политичким правима” (International Covenant on Civil and Political Rights) Организације Уједињених
Нација којим се регулише да је право свих појединаца чланова мањине “to enjoy their own culture, to
profess and practice their own religion, or to use their own language...in community” као најбољи пут
очувању појединачног и групног националног идентитета [Rady 1996, 53].
248 Хрватски Сабор је 21. фебруара 1991. г. прихватио резолуцију о поступку за “раздруживање” СФР
Југославије, тј. одвајање Републике Хрватске од СФР Југославије. Овом приликом је Сабор одбио
примену федералних закона на територији Републике Хрватске као и проглашење ванредног стања
[Pavličević 2000, 527].
129
4. НОВОНАСТАЛИ ЈЕЗИЦИ: БОШЊАЧКИ

(БОСАНСКИ)
Босански језик,249 као нови (посебан) јужнословенски језик је званично

инаугурисан 1996. г. објављивањем Правописа босанског језика у Сарајеву [Halilović
1996a].250 Према том Правопису, босански језик се разликује од сродних српског и
хрватског језика по неким лингвистичким карактеристикама од којих су најважније:
1) употреба звучних облика у појединим речима а нарочито употреба фонеме “х” у
одређеним речима (нпр. kahva на босанском језику = кафа на српском језику = kava на
хрватском језику [Isaković 1993, 6]; lahkomislen на босанском = lakomislen на српском и
хрватском; hudovica на босанском = udovica на српском и хрватском); 2) велика (и
намерна) употреба речи “турског” порекла, тј. оријенталног (турског, персијског или
арапског али које су у Босну и Херцеговину стигле преко турског језика) (нпр. akšam =
сумрак; ahbab = пријатељ; adet = обичај или amidža = стриц); и 3) коришћење само
двочланог облика будућег времена (ја ћу купити односно купит ћу), додуше исто као
и у хрватском стандардном језику, али не и једночланог облика (купићу) као што је то
случај у српском стандардном и говорном језику (или пак облик ја ћу да купим).251
Даље, користе се облици потјецати и утјецати, а не као у стандардном српском
249 Атрибут босански је изведен од топонима Босна који се односи на истоимену географско-историјску
област. Тај топоним је изведен од истоименог хидронима, тј. назива водотока. Приврженици постојања
босанског језика настоје да докажу да је тај језик матерњи “za sve ljude koji žive u zemlji koja se još prije
naseljavanja Slavena na njeno tlo zove Bosna (u čije ime uključujem Bosnu, Hercegovinu i Sandžak)”
[Historijat jezika i države]. Према истом извору, назив босански језик се у средњевековним историјским
изворима спомиње по први пут 1300. г., док се исти језик (под тим именом) користио као други
службени језик (после турског) на двору султана Мехмеда II Освајача (1451. г.–1481. г.). Међутим, у
историји Југославије из 1973. г. се тај језик не назива босанским већ српскохрватским: “Uticaj
poturčenjaka jugoslovenskog porekla bio je toliko jak na Porti, da se srpskohrvatski jezik upotrebljavao u
njenim kancelarijama i diplomatskim pregovorima kao drugi jezik posle turskog” [Božić, Ćirković, Ekmečić,
Dedijer 1973, 141].
Чињеница је да се тај јужнословенски језик, којим су говорили на Порти југословенски поданици
отоманског султана, укључујући и дубровачке трговце и дипломате, најчешће називао од њих самих
као наш језик без икаквог етнонационалног или географскоисторијског обележја. Поред овог назива
користила су се и друга имена за језик којим се говорило у неким југословенским покрајинама у то
време: нпр. “у Далмацији су свој језик називали наш, нашки, словински, хрватски, илирски, а у
Дубровнику и српски. Прибоевић је истакао да се тим језиком много говорило на султановом двору,
због великог броја Словена на Порти, а и Дубровчани су се њиме служили по читавој европској
Турској” [Историја народа Југославије 1960, 225].
250 Издавање овог правописа не значи и стварну потврду да босански језик постоји у лингвистичком
смислу, јер правопис није довољан да би се прогласио (боље речено признао) посебан језик.
251 Остало је још увек преовлађујуће мишљење у ширим (не стручним) круговима да је конструкција
везник да са презентом (нпр., ја ћу да урадим) српска граматичка варијанта а инфинитив (нпр., ја ћу

урадити/урадит ћу) хрватска. Међутим, познато је да Срби у Источној Херцеговини веома мало
користе везник да са презентом док је инфинитив у говорима Западне Србије увелико жив. Такође се
погрешно сматра да је конструкција са инфинитивом германизам који се у Срба увукао као кроатизам
јер се оваква инфинитивна конструкција употребљава у свим индоевропским језицима и свим
словенским језицима сем у бугарском и македонском.
130
потицати и утицати, итд. Према истом правопису, ћирилично писмо је озваничено

поред латинице као једно од два писма којим се пише босански језик252 јер је у
историјском контексту један део књижевног блага Босне и Херцеговине писан овим
писмом (овде није јасно прецизирано да ли се ово образложење односи како на
српску ћирилицу тако и на тзв., наводно хрватску, “босанчицу”253 или само на једну
од ове две “националне” ћирилице).254
Што се тиче гореспоменуте ставке под бројем два неопходно је истаћи да
ни српски језик, нарочито онај говорни, није имун на турцизме.255 Познато је да је
лексика свих народа са којима су Срби историјски долазили у контакт присутна у
савременом српском стандардном и говорном језику. То се превасходно односи на
тзв. туђице преузете из грчког, мађарског, немачког, италијанског, турског па у
новије доба и енглеског као међународног језика светске заједнице. Локални
дијалекти, друштвени социолекти па и лични идиолекти, у свим савременим
балканским језицима су далеко од тога да буду национално чисти, али је ипак врста и
број позајмљеница (тј. туђица) различито присутна у појединим језицима. 256 Што се
тиче позајмљеница и туђица у јужнословенским језицима неоспорно је да у већини
конкретних говорних ситуација оне не представљају никакву, или пак не битну,
сметњу у комуникацији и разумевању. Друга је ствар што постоје разни
терминолошко-стручни изрази који објективно отежавају споразумевање говорних
особа различитих професија али овај феномен се не може доводити у конотацију са
националним карактеристикама језика без обзира што је познато да у савременом
хрватском језику постоји веома јака тенденција да се све речи страног порекла
(укључујући и тзв. “србизме”) преводе “адекватним” хрватским изразима.257 По том
252 У пракси је, међутим, ћирилично писмо увелико занемарено као што је то био случај са
исписивањем званичног босанског језика у Босни и Херцеговини у доба аустроугарске власти у овој
провинцији [Танасић 2000, 1167; Bugarski 1997b, 35]. Зна се да су ове власти у Босну и Херцеговину
донеле административну терминологију из Хрватске као и да су форсирале латиницу као званично
писмо иако су до тада овим писмом писали само босанскохерцеговачки римокатолици. О овој
проблематици видети у [Тодоровић 2012].
253 Познато је да су управо аустроугарске власти у Босни и Херцеговини лансирале термин босанчице
или хрватско-босанске ћирилице у намери да тим термином означе словенско писмо које се користило од
стране римокатолика у овој аустроугарској провинцији. Ипак, такође се зна да се босанчица развила из
праксе брзог писања српског писма, а које је крајем XIV. столећа са србијанског двора доспело на двор
босанских краљева.
254 Код босанскохерцеговачких муслимана је већ деценијама потискивана свест о ћириличном писму
као босанскохерцеговачком културном наслеђу док код Хрвата већ два века постоји нескривена
одбојност према ћирилици као српском писму а продукту (наводно нижекултурног) “Бизанта”.
255 У савременом српском, хрватском и македонском језику постоји око 3000 “турцизама”, тј. речи
арапског, персијског и турског порекла [Božić, Ćirković, Ekmečić, Dedijer 1973, 142]. У хрватском
књижевном језику, на пример, се употребљава турцизам kat, а у српском књижевном језику словенска
реч спрат.
256 На пример, у савременом српском језику: англицизми – тинејџер, компјутер, стјуардеса, фришоп;
бохемизми – збирка, часопис, појам, наслов, улога; галицизми – жанр, дезен, ансамбл, бутик, омаж;
германизми – виц, штимунг, рајсфершлус, векна, реш; италијанизми – ћао, бијенале, пицерија,
кантаутор; русизми – чистка, предострожан, уравниловка, подозрив, горд; хунгаризми – ципела, соба,
лопов, гулаш; турцизми – бајат, чесма, кашика, сат, чарапа, итд.
257 Фебруара 2005. г. је хрватско министарство науке одобрило нови правопис хрватског језика којим се
коначно елиминишу сви србизми из хрватског језика а који су се у њега увукли, како се наводи у
званичном саопштењу, услед насилног наметања Новосадског споразума јер су се морали трпети дублети
(ијекавски/екавски). По најновијем (четвртом по реду) правопису уместо greška писаће се grješka, уместо
131
питању, чињеница је да је српски језик био увек више отворен утицају страних речи
и израза него што је то био хрватски језик а поготово у последњих двадесетак година.
Туђица у књижевном и стандардном језику Срба има знатно више него код
Хрвата што је последица жеље хрватских језикословаца да што је могуће више
страних речи и израза замене адекватним “домаћим” речима које су у великом броју
случајева у суштини новонастале кованице или неологизми (новотворенице).
Склоност ка неологизмима се може објаснити у хрватском случају: 1) тиме да су
Хрвати у историји били доста изложени германизацији, мађаризацији и
италијанизацији па им је неологизација сопственог језика била једно од главних
оружја националне заштите [Ћирилов 1994, 11]; и 2) с обзиром да су Срби
традиционално више склони прихватању оригиналних страних речи уколико већ
немају своју сопствену (у техници нпр.), кроатизација хрватског језика је
представљала и вид борбе против “србизама” односно истицања разлика између ова
два јужнословенска језика (нпр. реч каиш је замењена са okolotrbušni hlačodržač,
манжетна са оrukvica, пертле са svezice, цивилизација са uljudba, обдукција са razudba,
анализа са rastvorba и raščlamba, оцена са prosudba, насеобина са оbradba и nastamba,
подвожњак са pothodnik, надвожњак са nathodnik, хеликоптер са zrakomlat/vrtolet, итд.).258
У начелу, сматрам да стране речи и изразе не би требало избегавати
уколико не постоји добра замена за њих (то се превасходно односи на терминологију
у стручној литератури), али је исто тако непожељно да они потискују домаћу
терминологију у нестручним текстовима. Ипак, постоје многи данашњи тзв.
“кроатизми” (што не значи да су хрватског порекла, већ у многим случајевима
општесловенског) који се исто тако употребљавају од стране Срба (на пример: Вук
Караџић је говорио и писао опћити и опћено; међу Србима и у Србији и ван ње се
одувек употребљавао израз трбухом за крухом али никада трбухом за хлебом; у
Законику србијанског цара Душана Силног из 1349. г./1354. г. се користи термин
тисућа, а не хиљада, итд.). Треба напоменути, што је битно за схватање проблема
социолингвистичког аспекта дезинтеграције југословенске федерације, да се изради
заједничких терминологија на читавом простору српскохрватског (хрватскосрпског)
pogrešno биће pogrješno, итд. Занимљиво је да су се писци новог правописа (Милан Могуш, Санда Хам и
Стјепан Бабић) у намери да се што више дистацирају од правописа српског језика определили да се
уместо досадашњег neću (једна реч) пише ne ću (две речи).
258 Срби би исто тако могли, кад би хтели, да нађу домаћи словенски израз за сваку реч страног
порекла: нпр., атмосфера би се могла превести са воздухокружије (кружење ваздуха), политика са

владознање или демократија са народодржаније (народна власт).
У оквиру српског књижевног језика је у прошлости било покушаја посрбљавања страних речи и
израза, али овакав лингвистички захват није никада био темељито изведен па тако данас имамо нпр.
много руских и рускословенских речи које су и даље остале у српском стандардном и књижевном
језику.
Родоначелник модерног “лингвистичког инжењеринга” по питању планског и масовног
проналажења домаћих речи за стране термине у Хрвата је Словак Богослав Шулек који се 1838. г.
настанио у Хрватској. У свим оним случајевима где није могао да пронађе адекватну хрватску реч за
туђицу он је једноставно правио неологизаме (brojka, latica) или је нове речи проналазио у чешким
речима (naklada, odraz) које су опет доста често и саме биле скорашње кованице. Један одређени број
ових Шулекових кованица се нашао и у српском књижевном језику као што је, са друге стране,
одређени број русизама из српског књижевног језика доспео у хрватски књижевни језик [Ивић 1990,
123, 129]. Неологизацију “хрватског” језика по питању стручно-научне терминологије Шулек је
извршио у свом тројезичном речнику: Hrvatsko-njemačko-talijanski rječnik znanstvenog nazivlja, I–II, Zagreb,
1874–1875.
132
језика никада није приступило, иако је то било предвиђено Новосадским договором

1954. г.
Приметљиво изразита склоност хрватских језикословаца према језичком
пуризму259 и неологизмима (ово друго углавном да се не би исте речи страног
порекла употребљавале и у српском, босанском односно хрватском језику) 260 довеле
су неоспорно до умножавања разлика и до објективног отежавања комуникације
између говорника бившег заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика. На
овај начин се постиже главни политички и национални циљ савремене кроатистике а
то је формирање посебности хрватског језика у односу на блиске српски и босански.
Из истих политичко-националних циљева се на босанско-муслиманској страни све
више и више производе намерне разлике између, на једној страни бошњачког
(босанског) језика, и на другој страни српског и хрватског, на тај начин што се
учестало потенцира на турцизмима (и другим оријентализмима) у језику
босанскохерцеговачких муслимана (agbaba, adet, hećim, selamet) стварајући тако нови
бошњачки “новоговор” (видети још примера у [Halilović 1996a; Halilović 1996b;
Handbuch 1999]).261
Неоспорна је чињеница да се у последњих десетак година тзв. босански језик
нормира и кодификује на особен начин како би се разликовао од суседних српског и
хрватског тако што се у њему истиче оријентална компонента.262 На тај начин се
постижу два (социолингвистичка и етнонационално-лингвистичка) циља у оквиру
симболичке функције коју игра језик у Босни и Херцеговини: 1) врши се унутрашња
259 Неки југословенски филолози и лингвисти пореде пурификацију хрватског језика након 1990. г. са
истом праксом усташких власти 1941. г.–1945 г. (види нпр. [Samardžija 1993]). Такође, у последњих
десетак година било је случајева да су хрваћански Срби своја лична имена прилагођавали хрватској
традицији: нпр. Јован је преименовано у Иван а Јованка у Иванка [Ramet 1996, 210]. Неоспорно је да је
нова хрватска власт након нестанка бивше Југославије инсистирала на хрватској терминологији и то
пре свега у области политике, администрације, парламентарном животу као и у војсци. Хрватски
језикословци након 1990. г. обнављају пре свега старе хрватске изразе, али исто тако настоје да створе и
нове речи. Ради се у овом конкретном случају о новом административном наметању језичких разлика
између хрватског и српског само ради стварања самих разлика чак и по цену да се рехабилитују већ
заборављени архаизми или се пак измишљају потпуно нове речи које чак нису ни у духу хрватског
језика. Колико је мени познато, најлошији резултати овакве језикословне политике су у области војне
терминологије. Владимир Бродњак у Предговору свом речнику разлика између хрватског и српског
језика напомиње да је ниво те разлике у лексици између 11,5% и 16%, али само ако се урачунају
разлике у рефлексији јата екавских и ијекавских говорника које достижу и 5%.
Можда је случај Пољанића, једног од Туђманових јастреба, најкарактеристичнији од свих у којима
су се нашле хрватске јавне личности у току најновијег процеса кроатизације хрватског језика. Наиме,
1991. г. Перо Пољанић при отварању Дубровачких летњих игара никако није успевао да изговори нову
реч “umjetnovavenstvo” уместо дотадашње – уметност, нашта је доводио Туђмана до лудила који је
стајао поред њега [Guskova 2003, I, 211].
Било је, такође, и, углавном неуспелих, покушаја од стране босанских Срба да свој језик очисте од
турцизама [Čengić 1994, 14], без обзира што је својевремено Вук Ст. Караџић намерно остављао
турцизме и оријентализме у српском језику (нпр., шећер, чарапе, памук) јер су се већ увелико били
укоренили у народу и фактички адекватних српских замена није ни било [Пецо 1987].
260 Истакао бих да је са историјске тачке гледишта језичка проблематика била више присутнија у
политичком животу Хрвата него Срба.

261 Хрватски савремени “новоговор” се углавном базира не на туђицама већ на неологизмима:
promidžbenik, razvojačenje, vrhoskup, bezračje, uzvanik, pročelnik, promidžba, ozemlje, итд.

262 “Lexical differences have been a primary criterion for the establishment of a separate Bosnian language”
[Greenberg 1998, 717].
133
хомогенизација нације (сви који живе у Босни и Херцеговини номинално говоре

босанским језиком); и 2) ствара се спољашња хетерогенизација етнолингвистичке,
односно боље речено, конфесионалнолингвистичке нације (номинално различит
језик у односу на језике суседа који окружују Босну и Херцеговину). Ипак, оно што се
званично назива босанским језиком се практично стандардизује као бошњачки језик
(тј. језик босанскохерцеговачких муслимана [Greenberg 1998, 719]). Вероватно је да је
по питању назива језика термин босански истиснуо термин бошњачки из два разлога:
1) јер назив бошњачки нема никакву историјску традицију, док је назив босански има
и то најкасније од доба аустроугарске управе у Босни и Херцеговини; и 2) јер се
називом босански жели остварити асимилација српског и хрватског живља у Босни и
Херцеговини у босански етнички корпус.
Етничка карта Босне и Херцеговине по попису становништва из 1991. г. са границом

раздвајања Републике Српске од Бошњачко-Хрватске Федерације на основу Дејтонског споразума од 21.
новембра 1995. г.
134
Турска управа и култура је оставила најдубље корене на Балкану у Босни и

Херцеговини, Космету, Албанији и Санџаку па је стога сасвим објашњиво зашто се
баш на овим подручјима турцизми најчешће и највише употребљавају од стране
месног живља. Истина је да муслиманско становништво Босне и Херцеговине
употребљава много чешће у свом говорном језику турцизме него што то ради
православно становништво из Србије, али су сви ти турцизми познати и у Србији и у
Македонији где су се много чешће употребљавали у XIX. веку него у XX. (о страним
речима и изразима, а посебно о турцизмима, у језицима народа бивше Југославије
видети у [Вујаклија 1937; Klaić 1951; Радовановић 1996, 37–86; Планкош 1996]). Ипак,
сматрам да то није довољан лингвистички разлог за промоцију новог оделитог
босанског језика. Слична је, ако не и идентична, ситуација са говорним језиком
муслиманских Бугара (Помаци) али никоме у Бугарској не пада на памет нити да их
прогласи за муслиманску нацију нити да им призна из лингвистичких разлога
посебан “помачки” језик (о бугарским Помацима види у [Poulton 1994, 111–115, 122–
124, 129–130, 143, 159, 163, 167–178, 227; Georgieva 1998]).
Изговори босанског језика су ијекавски идиом (којим говоре и
М/муслимани, тј. Бошњаци од 1993. г., и Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини) и
икавски идиом (којим говоре босанскохерцеговачки Хрвати и један мали део
босанскохерцеговачких муслимана).263 Ипак, икавица се не користи у писаној форми
већ само ијекавица. Декларативно, босански језик се пише како латиничним тако и
ћириличним писмом, међутим, поклоници овог језика га у пракси пишу искључиво
латиницом.
Босанскохерцеговачки муслимани су за време турске управе Босанским
пашалуком (1463. г.–1878. г.), па и након тога, користили и арабицу264 (као
поједностављено и прилагођено арапско писмо) за исписивање текстова верске
садржине (тзв. “књижевност аџамијска” [Franolić 1984, 64] или “алхамијадо
књижевност”),265 али исто тако и ћирилицу за писање профаних текстова.
Ћирилично писмо коришћено у Босни и Херцеговини у то време од стране
муслимана и Хрвата се називало босанчица или босаница [Hadžijahić 1974, 15–31].
Босанчицу су још пре турског доба у Босни користили католици који су од стране
хрватских знанственика проглашени за Хрвате па је тако и босанчица схваћена као
хрватско национално писмо [Moguš 1995b, 27, 53], иако је, у ствари, било српско
[Вуковић, Костић 1911/1955/1999, 21–56]. Ово писмо су, такође, употребљавали и
чланови католичког фрањевачког реда у Босанском пашалуку који су вековима били
263 Муслимани (Бошњаци) су исламизирани штокавци. Бранислав Брборић сматра да је већина њих
била “источнохришћанске провинијенције” пре него што су прихватили ислам [Брборић 2001, 322].
264 На територији отоманског пашалука (ејалета или беглербеглука) Босне, који је основан 1580. г., а
обухватао територију Босне, Херцеговине, делове Хрватске и Далмације као и читаву област Санџака,
исписивање текстова домаћег (месног) језика арапским писмом се организовано учило у многобројним
основним школама (мектабама). Оваквих основних школа је само у Сарајеву било 70 [Božić, Ćirković,
Ekmečić, Dedijer 1973, 141].
265 Постојали су такође и текстови профане садржине (нпр. љубавно песништво или епске јуначке
песме) који су (за)писани арабицом [Georgijević 1969, 300–301; Božić, Ćirković, Ekmečić, Dedijer 1973, 142].
На пример, једно од најпознатијих профаних лирских дела писаним арабицом је песма “Дувањски
арзухал” аутора Мехмед-Аге Прушчанина (живео на смени XVII. и XVIII. века) у којој се песник тужи
на тежак граничарски живот.
135
главни протагонисти посебне босанске државности [Banac 1996, 133]266 као и главни
чувари католичанства у Босни и Херцеговини и први који су почели да римокатолике
ове провинције називају етничким именом Хрвата [Pirjevec 1998, 108]. Поред
наведених писама, у средњовековној Босни и Херцеговини (Хуму) користили су се и
глагољица267 као и латинско и грчко писмо. Латинских текстова има највише у Босни
док се грчки текстови углавном појављују у Хуму (од 1448. г. Херцеговина) [Dizdar
1969, 11].
Два словенска писма, ћирилица и глагољица, су углавном употребљавана у
богослужбене сврхе. Највероватније се глагољица (по далматинској средњовековној
традицији “писмо св. Јеронима” – тзв. буквица [Радојчић 1950; Kраљевство Словена
1968, CXLII; Kadić 1976, 151]) употребљавала у Босни и Хуму од XII. до средине XV.
века као службени језик тзв. Цркве босанске (богумилске). Ипак, број текстова
писаних ћириличним писмом (од XI. века) је знатно већи у односу на глагољичке
текстове на овом простору али је њихов велики број уништен у доба верског раскола
између католичке и православне цркве као и за време турских пљачкашких упада у
средњевековну Босну.268 Ћириличним писмом са народноговорним
карактеристикама су углавном исписивани црквени рукописи на тзв.
црквенословенском језику,269 али исто тако и списи који нису били црквеног садржаја
266 Један део српске интелигенције у Босни и Херцеговини је почетком XX. века оспоравао “хрватски”
карактер босанчице јер се ту радило, према њиховом мишљењу, о српском средњевековном писму у
Босни [Танасић 2000, 1167]. Чињеница је да се ћирилица код босанскохерцеговачких муслимана
употребљавала за време отоманске управе под називом “Стара Србија”.
267 У средњем веку се глагољичко писмо распростирало од Кварнерских острва и Истре до залеђа
Задра, Купе и Уне, док се ћирилично писмо користило у српској држави заједно са Хумом
(Херцеговином), делом Босне, у граду Омишу и источној половини острва Брача. Омишки кнежеви су
једно време били србијански вазали а под својом влашћу су имали и источни део Брача. Међутим,
обзиром да данас та територија припада Јужној Хрватској хрватски језикословци су прогласили
ћирилицу из XII.–XIII. столећа употребљавану на простору српске средњевековне државе од Омиша и
Брача до Бококоторског залива својим националним писмом равноправним са глагољицом и
латиницом [Vrana 1962; Moguš 1995b]. Са Брача нам иначе потиче чувена Поваљска листина из 1184. г.
као један од најстаријих споменика писаних ћирилицом на територији данашње Републике Хрватске.
У најранијим глагољичким текстовима доминантно наречје је чакавско док је кајкавштина тек
касније и то у ограниченом домену продрла у глагољичке текстове. Тако да и у другој половини XV.
века у текстовима писаним глагољицом још увек преовлађује чакавштина (нпр. у Петрисовом зборнику
из 1468. г.) [Moguš 1995b, 22, 24]. На простору данашње Јужне Хрватске су приметни и извесни утицаји
штокавштине у средњем периоду средњег века што је послужило Милану Могушу (и званичној
хрватској филологији) да присвоји штокавштину као један од “исконска” три национална хрватска
дијалекта [Moguš 1995b, 27, 33].
Приметно је да се утицаји штокавског наречја у старој књижевности са простора данашње
Хрватске јављају само у оним пределима који су тада били у саставу српских држава или око којих су
живели Срби као први суседи. То се исто понавља и касније, нпр. у XVII. столећу у Озаљу, феудалном
стоном лену Зринских у Северозападној Хрватској где се формирао књижевни чакавско-кајкавско-
штокавски амалгам. Озаљ се налази између српско-штокавског Жумберка и српско-штокавске Баније и
Кордуна. У најранијој фази озаљског књижевног друштва дела су писана на чакавском, а штокавски
утицаји се примећују тек касније са доласком штокавских миграната у околним областима па и у
самом Озаљу. Кајкавски елементи се такође јављају нешто касније. Многи радови овог кружока су
писани хибридним чакавско-кајкавско-штокавским системом.
268 Највећи део текстова писаних на глагољици се састоји од преведених књижевних радова док је
велики део ћириличних текстова оригиналне природе.

269 У последњих сто година три нама савремене нације, Македонци, Бугари и Срби, су испољавали
претензије да у националном смислу присвоје “ауторско право” на црквенословенски (тј. књижевни
136
(повеље, писма и профани записи) [Dizdar 1969, 11–16; Bogićević 1975]. Босанско-
хумска ћирилица се разликовала од оне која је коришћена у средњевековној Србији
по облику слова која су добила физиономију према глагољичким морфемама (овим
писмом је написан нпр. Хвалов зборник из 1404. г. за великаша војводу Хрвоја Вукчића
Хрватинића).270
Након турског освајања Босне и Херцеговине, не само да се појављују списи
на оријенталним језицима (арапском, турском и персијском), већ се од XVI. столећа у
отоманском Босанском пашалуку јавља јеврејско-сафаридска књижевност на
хебрејском и шпанском језику [Kačić 1995, 92]. Ипак, сва та “инострана” књижевност
је била нечитљива за огромну већину становништва отоманске Босне и Херцеговине
које је свој језик поред других назива именовало и као босански.271 Зна се такође, да је
почетком XVI. века у Горажду постојала српска штампарија [Танасић 2000, 1161] која
је била друга по реду међу Јужним Словенима (прва је основана у Црној Гори на
Цетињу у тамошњем манастиру, а не на Ободу као што то тврде неки југословенски
историчари, и радила је од 1493. до 1496. године [Ћоровић 1993, 362]).
Израз босански језик можемо наћи и у текстовима слависта Ј. Добровског, П.
Ј. Шафарика и Ј. Копитара, али само као географску ознаку за језик којим говоре сви
становници турске провинције Босне (без обзира на њихову верску опредељеност), а
не Босанци у етничком смислу (види нпр. мишљење по овом питању у
[Милосавњевић 2000б, 67–68]).272 Сва тројица слависта су у ствари сматрала тзв.
старословенски) језик, тврдећи да је солунској браћи за основу тог језика послужио баш њихов
национални дијалект (тј. говорни језик становника солунског залеђа – Македоније).
Истакао бих да црквенословенским језиком не би требало називати старословенски језик најстаријег
доба, већ само онај каснијег времена средњег века у који су већ ушле народне особине локалног
карактера али у славистици већ поодавно ова два језика представљају синониме. Неоспорно је да је у
основи књижевног старословенског језика говорни језик Словена из шире околине Солуна [Moguš
1995b, 15]. У најстаријим писаним споменицима овог језика (писаним или глагољицом или
ћирилицом) се могу идентификовати језичке карактеристике Словена који нису живели у солунском
залеђу, нпр. моравских Словена [Пипер 1998, 110].
270 Док је на једној страни, богумилска народна црква босанска доста полагала на очувању
оригиналних изворних црквених текстова, а који су били написани према обреду православне цркве,
на другој страни, у средњевековним босанским књигама има доста “западне” икавице.
271 Постоји мишљење да православно становништво влашког порекла (Илири-номади из Бугарске и
Источне Србије) које су Турци населили у Босанској Крајини (који су тада говорили староилирским
језиком) нису значајно допринели развитку босанског језика јер нису поседовали свој сопствени
књижевни језик [Historijat jezika i države].
272 По овом питању Ј. Добровски је између осталог писао 1810. г. и ово: “…Човек се навикне на
географска имена а опште називе збаци. Босанац се неће звати Србином, то важи и за Далматинце; па зар
ипак зато нису Срби?” [Dobrovský 1879b, 308]. Познати хрватски повјесничар Фердо Шишић је такође
наводио овај став чешког филолога као доказ да се почетком XIX. века сматрало у славистици да
етнографску поделу Словена треба градити на принципу језичке сродности: наиме, Ј. Добровски је у
једну (илирску) етнојезичку скупину сврстао Србе (тј. Србијанце – примедба В. Б. С.), Бошњаке (тј. све
становнике Босне и Херцеговине – примедба В. Б. С.), Славонце, Далматинце, Црногорце и становнике
хрватско-славонске Војне Крајине (тј. сви штокавци су се нашли у једној етнојезичкој групи). Такође,
Шишић је недвосмислено признавао да је чувени словачки филолог П. Ј. Шафарик (који је писао на
немачком и чешком) 1826. г. у свом делу Geschichte der slavischen Sprache und Literatur (Buda) сматрао да
Босанце, Далматинце и Славонце треба уврстити у групу “католичких Славосрба” којима Хрвати не
припадају [Шишић 1922, 124]. Шафарик је исто тако тврдио у својој књизи Serbische Lesekörner (Pest,
1833) да говори становника у Србији, Босни, Славонији, Херцеговини, Црној Гори и Далмацији чине
један “дијалект” (тј. језик – примедба В. Б. С.).
137
босански језик као локални назив за српски језик.273 Из овога произилази закључак да је
коришћење термина босански за босанскохерцеговачке муслимане некоректно јер се
историјски посматрано тај назив користио за означавање територијалне припадности
свих становника Босне и Херцеговине [Милосављевић 2000а, 256].
Сматрам да на простору данашње Републике Босне и Херцеговине (као и
на осталом делу бивше Југославије) новопрокламовани самостални језици, српски,
хрватски и бошњачки (босански), представљају још увек заједништво
стандарднојезичког система на свим нивоима лингвистичког израза: фонологији,
синтакси, морфологији, семантици. То се јасно да видети из следећег: по 30
истоветних фонема од којих 25 консонаната и 5 вокала; заједничка лексика са мањим
одступањима;274 незнатне разлике у морфологији и творби речи; скоро потпуна
идентичност у деклинацији именица, придева, заменица и бројева; по седам падежа у
сва три језика; истоветност у коњугацији времена код глагола као и у глаголском виду
и роду; по седам глаголских времена: перфекат, презент, футур, имперфекат, футур
егзактни, плусквамперфекат и аорист; по један заповедни и два могућа начина (тј.
императив, потенцијал I и потенцијал II), итд. О заједничкој лингвистичкој структури
ова три језика можда најбоље говори чињеница да је међусобна разумљивост
Неоспорно је да је П. Ј. Шафарик, либерални протестант, делио Србе од Хрвата према језику и

азбуци (латиница/ћирилица), а не према вери. О пореклу Хрвата је Шафарик писао у својој историји
српске литературе [Šafařik 1865, 12] да је оригинална постојбина Срба била у Источним Карпатима и
Црвеној Русији. Ти Срби са Карпата су добили локално име Хрвати по планини Хрби (у његово време
Хорби) и задржали га и након сеобе на Балкан. Дакле, по њему су Хрвати (Хорвати, Хрби, Хорби,
Хрбати) и Срби приликом сеобе Словена на Балкан били у генетском смислу само једно племе (народ)
које се услед историјских околности ставило под вођство различитих племенских старешина и након
насељавања у Илирику прихватило разне локалне називе под којима су се називали. Шафарик стога
тврди да је најправилније у етногенетичком смислу Хрвате сматрати као species српског genus-а, тј. како
је византијски хроничар и високи дворски достојанственик, Јован Скилица, око године 1070. написао у
свом Историјском прегледу који покрива период од 811. г. до 1057. г. “Serborum gens quos etiam Chrobatos
vocant”. За Шафарика је Зонарина интерпретација истог проблема (“Gens Chrobatorum, quos nonnulli
Serbos vocant”) у његовој општој Хроници која се завршава са описивањем догађаја из 1118. г.
једноставно нетачна јер по Шафарику Хрвати “по правди Бога” могу да буду само део српског народа,
а не обрнуто. Стога би се у историју српске књижевности по Шафарику [Šafařik 1865, 3] морала
убројати и књижевност Босанаца, Далматинаца, и Граничара хрватске и славонске Војне Границе јер
становници ових предела у суштини говоре само једно наречје, без обзира колико је оно нијансирано
према географском пореклу. Другим речима, по Шафарику, књижевност народа ових провинција
чини по језику једну јединствену целину – целину српског лингвистичког подручја. Све у свему, све
до друге половине XIX. столећа у славистици је био прихваћен општи став да Срби и Хрвати имају
посебне језике, тј. да је српски језик штокавски а да кајкавски и чакавски нису српски. Сматрало се да
српски језик обухвата читаво штокавско наречје, тј. да су сви штокавци Срби и да су сви Срби
штокавци. То што Срби, као и многи други народи, припадају разним конфесијама не сме да утиче на
етничку и језичку класификацију тога народа.
273 Познато је да већина становника Латинске Америке користи као стандардни језик шпански. У
Бразилу се у исту сврху (као и у Анголи и Мозамбику) користи португалски језик. Ипак, никада нису
створени званични језици у овим земљама на основу регионално-географске варијанте шпанског или
португалског језика (тј. нема никаквог аргентинског, чилеанског, мексичког, бразилског, анголског,
мозамбичког, итд. језика). У свим овим случајевима, нико своју националну посебност не везује за
постојање посебног назива језика односно нико не настоји да створи оделит језички стандард како би
потврдио самобитност своје нације (узгред, португалски језик је око двадесетак пута говоренији као
стандардни језик у иностранству него у самом Португалу).
274 Према Сити Сучићу, лексичка варијантизација између ових језика се креће између 3 и 7 процената
[Sučić 1996, 13], тј. око 95% лексике је заједничко.
138
њихових говорника готово стопроцентна, док се то не може рећи нпр. за говорнике

званично јединственог немачког језика који живе у Jужној односно Северној Немачкој
(исти је случај са франкофонским живљем у канадском Квебеку и француским
Французима). Уколико се примени принцип “разумљивости” при одређивању
категорије посебан “језик” онда би српско-хрватско-бошњачки (босански) случај у
Босни и Херцеговини морао бити третиран као један језик (са лингвистичког
становишта), док би се јужнонемачки и севернонемачки, као и квебешки француски
и француски француски, морали третирати као посебни језици.
Другим речима, српски, хрватски и бошњачки (босански) језик се још увек
“razlikuju uglavnom po imenu, veoma malo po supstanci, i praktično nimalo po strukturi”
[Bugarski 1996a, 151; види и: Bugarski 1996а, 155–156]. Такође је позната и чињеница да
постоје веће дијалекатске разлике унутар српског језика у Србији и хрватског језика у
Хрватској него између самог српског и хрватског језика који се говоре у Београду и
Загребу [Todosijević 2002, 4]. Јасно је да на унутрашњем плану (језичка структура) ова
три званично данас оделита језика представљају јединствену супстанцу, али на
спољнојезичком плану (употреба језика) су успели да буду признати као различити и
самостални (национално) језички изрази.275
У пракси у многим случајевима преовлађују социолингвистички а не
строго лингвистички критеријуми у процесу озваничавања језичке посебности. У
конкретном случају цепања некада јединственог српскохрватског (хрватскосрпског)
језика великог удела је имала дневна политика (тј. принцип да не може постојати
посебност нације без посебности језика) а не строго лингвистички критеријуми.
Феномен алфабета у споменутом случају је посебна социолингвистичка
категорија која се опет из углавном национално-политичких разлога жели
апсолутизовати у народносном смислу, тј. дати јој се “национални” карактер. На
пример, српски стандардни језик се након 1991. г. законски исписује примарно
ћириличним писмом (прво национално писмо) али и латиничним писмом које су
православни Срби преузели од штокавских римокатолика који се данас изјашњавају
као Хрвати (друго национално писмо) [Закон... 1991].276 Године 2002. је у Београду
почео интензивно да делује тзв. “Одбор за заштиту ћирилице” који има за главни
национални задатак да се бори за избацивање латинице из српског јавног живота.
Тако је тај одбор установио да је само 30% јавних натписа у главном граду Србије
исписано српском ћирилицом док је читавих 70% исписано “несрпским
националним писмом”, тј. латиницом.277 На другој страни, постоје и они српски
филолози који се залажу за очување латиничног писма код Срба (јер је према
њиховом мишљењу велики део српске писане културне баштине исписан латиницом
као што је то случај са ренесансним и барокним дубровачким књижевним
275 Као доказ овој тврдњи може да послужи и чињеница да и након читаве деценије од распада СФР
Југославије многе стране издавачке куће и универзтети третирају српски, босански и хрватски језик
као једну лингвистичку целину: нпр., ова три језика су штампана у истој књизи и под заједничким
насловом (Hawkesworth C., Colloquial Croatian and Serbian and Bosnian. The Complete Course for Beginners,
London: Routledge) у најновијој Рутлиџовој серији савремених светских говорних језика
[http://www.routledge.com]. На Венецијанском Универзитету се предаје као један језик српско-
хрватски.
276 Ова два писма су у Црној Гори уставно равноправна.
277 О савременом проблему повезаности ћирилице са националним идентитетом Срба види у [Bugarski
1996а, 50–55].
139
наслеђем),278 али као писма које би требало бити реформисано у вуковском духу
према аксиоми: “једна фонема – једна морфема”. Конкретно, предлаже се ради
формирања “српске латинице”, која би била компатибилна (конвертибилна,
еквивалентна) са српском ћирилицом, тзв. монографемизација латинице (тј. замена свих
диграма монографима) којом би се замениле у три случаја две графеме (lj, nj, dž) са
једном графемом (ł, ń, ğ) за јединствени глас који се у српском савременом
ћириличном систему обележава такође са једним знаком (љ, њ, џ) (види нпр.
[Брборић 2001, 134]). Још је Ђуро Даничић у Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika
предложио следеће графолошко решење како би се избегли латинични диграми (dj,
dž, lj, nj): đ = ђ; ģ = џ; į = љ; ń = њ. Ипак, овај његов покушај реформе латиничног
писма у Срба није успео.279 Један век касније, други српски филолог, Радмило
Маројевић, је предложио слично решење (с разликом да ћирилична графема ‘љ’ има
свој еквивалент у латиничној графеми ‘ľ’ [Маројевић 1991, 141]). Међутим, иза
оваквих лингвофутуролошких предлога не стоје само лингвистички разлози већ и
социолингвистички: српски стандардни језик би на овај начин постао и графолошки
јединствен систем који би се јасно разликовао од латиничног хрватског и бошњачког
графолошког система.280 Чињеница остаје да се у модерном српском стандардном и
говорном језику користе два рефлекса прасловенског гласа “јат”, ијекавски и екавски,
као и два писма, ћирилично и латинично, док се у бошњачком и хрватском
стандардном и говорном језику користе ијекавски и икавски рефлекси 281 а у пракси
само једно писмо (латинично).
278 На наслеђе старе дубровачке књижевности (нарочито ренесансне и барокне) званично полажу
право и Срби и Хрвати. Видети нпр. случај Дубровчанина (пореклом из Котора) Мавра Орбинија
(друга половина XVI. столећа–1614. г.) чије је капитално дело доживело два репрезентативна издања
(српско и хрватско) у социјалистичкој Југославији: 1) Никола Радојчић, Српска историја Мавра Орбинија,
Београд, 1950. г. и у збирци Hrvatski latinisti, tom II, Zagreb, 1970. г. У овим издањима је Орбинијево дело
Il Regno degli Slavi (О краљевству Словена) представљено као део корпуса српске односно хрватске
културне баштине.
У Соколовићевом Земљопису...из 1890. г. се експлицитно каже да се у српском граду Дубровнику,
који је уједно и најстарији српски град, родио чувени српски песник Иван Гундулић [Соколовић 1890,
18], док се у Николићевој Краљевини Србији из 1899. г. списак чувених Срба из српског Дубровника
проширује још и на Ђорђића, Палмотића и Руђера Бошковића [Николић 1899, 106]. Оба аутора узимају
првенствено језик Дубровчана за доказ о њиховом српском пореклу. Међутим, хрватски илирци су
отворено присвојили и Гундулића и Дубровник 1844. г. штампањем Гундулићевог Osmana са допуном
Ивана Мажуранића (14. и 15. кантон) што је наравно одиграло огромну улогу у лингво-политичком
сједињавању распарчане Троједне Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније [Moguš 1995b, 157, 169,
177].
279 Ипак, његова графема “đ” је усвојена од стране Хрвата па се тако преко прихваћене хрватске
латинице ова графема користи данас и од стране Срба.

280 Врло је вероватно да је нпр. и Вукова реформа српског књижевног језика као и српске ћирилице
била мотивисана не само лингвистичким већ и политичким мотивима: реформом како српског
књижевног језика (избором народног говора уместо русификованог славеносербског језика) тако и
српске ћирилице (применом принципа једна фонема – једна графема а који не важи у руском језику)
би се Срби у културном (и индиректно у политичком) смислу одвојили од Руса [Милосављевић 1997,
26] (о славеносербском језику види у [Младеновић 1989]; о књижевном језику у Срба пре Вукове
реформе види у [Унбегаун 1995]; о проблему реформе савременог српског ћириличног писма види у
[Маројевић 1991].
281 Дијалектологија српскохрватског (хрватскосрпског) језика је утврдила да су католици и муслимани
западно од реке Босне изворни икавци.
140
Јасно је да за сва три стандардна испитана језика (српски, хрватски и

бошњачки, тј. босански) важе иста граматичка правила и углавном иста лексика.
Истина је да у тим језицима има и доста дублета лексичке, синтактичке, стилистичке
и фразеолошке природе али ови дублети сами по себи не удаљавају ова три језичка
израза један од другог већ само представљају богатство различитих варијанти и
избора употребе језичких компоненти. Ипак, од средине прошлог столећа у
загребачком филолошком центру почело је да се инсистира прво на очувању, а онда
и умножавању, постојећих разлика како би се очувао национални идентитет Хрвата
односно да се заједнички српскохрватски (хрватскосрпски) језик не би претворио у
чисто српски (познат је случај са форсирањем употребе израза опростите уместо
извините, итд.). Уопштено, постојала је, а и још увек постоји, тенденција код Хрвата,
Бошњака, Словака, Украјинаца, итд. да се створи такав вид стандардно-књижевног
језика који би играо функцију једног од средстава националног идентитета, а све у
циљу разликовања од сродних суседних етнолингвистичких група [Nejlor 1996, 5–32].
Званично, након 1995. г. босански језик је поред српског и хрватског, један
од три административна језика којим говоре становници Републике Босне и
Херцеговине (4,354,911 становника 1991. г.282).283 Ипак, постоји тенденција да се
босански језик административним мерама наметне за службени језик свим
становницима Босне и Херцеговине без обзира на њихову националну или верску
опредељеност.284 Ипак, и правно и у стварности, Срби са простора Босне и
Херцеговине свој говорни и писани језик називају српским који се званично од 1993. г.
одлуком српског политичког руководства са Пала пише у службеној употреби на
простору Републике Српске у оквиру Републике Босне и Херцеговине изговором
282 Од 4,354,911 становника Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине по попису из 1991. г. било
је у процентима: Муслимана 43,7, Срба 31,3, Хрвата 17,3 и Југословена и других 7,0 [Markotić, Sijerčić,
Abdurahmanović 1992]. “Југословенска” националност је по први пут озваничена при попису
становништва 1961. г. Велики број припадника ове новопроглашене националне категорије су чинили
муслимански верници из Босне и Херцеговине. Након давања могућности на цензусу из 1971. г. да се
становници Југославије изјасне и као “Муслимани” у националном смислу, Срби су изгубили већину у
Босни и Херцеговини. Муслимански верници из групе “Муслимана” и “Југословена” заједно су након
1971. г. чинили апсолутну већину у Босни и Херцеговини [Pirjevec 1998, 111].
283 Према Амандману 29.-ом Устава Федерације Босне и Херцеговине: 1) “Службени језици Федерације
Босне и Херцеговине су: босански језик, хрватски језик и српски језик. Службена писма су латиница и
ћирилица”, док су службени језици Републике Српске према Амандману LXXI на Устав Републике
Српске: “језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су
ћирилица и латиница” [Ustav BiH].
Када се говори о тројезичној ситуацији у вези са службеним језиком (језицима) у садашњој Босни и
Херцеговини треба истаћи да је та тројезична ситуација (по питању форме) истоветна са
званичнојезичком праксом у Кнежевини Андори где су француски, каталонски и шпански језик
званични, или са швајцарском стварношћу где су исто тако три велика језика проглашена за званичне
– француски, италијански и немачки (четврти мали је романш). Ипак, разлика између
босанскохерцеговачког случаја на једној страни и андорског и швајцарског на другој је у томе што у
потоња два случаја нема нити (државно-географског) андорског нити (државно-географског)
швајцарског језика, али у првом случају има (државно-географског) босанског језика (такође, на Кипру
након 1974. г. нема географских назива језика за два политичка ентитета – севернокипарски и
јужнокипарски језик, већ постоје само етнички називи за језике који су у званичној употреби у та два
ентитета – турски и грчки).
284 О језичкој ситуацији у Босни и Херцеговини након грађанског рата 1991.−1995. г. видети у [Танасић
2012].
141
екавског идиома285 (истим оним којим говори и пише већина Срба из Србије)286 док
Хрвати свој језик називају хрватским који поседује два изговорна идиома: икавски287 и
ијекавски.288 Међутим, овај први идиом није добио и свој књижевни израз у оквиру
хрватског стандардног или књижевног језика за разлику од овог другог. Тако је
285 Ова одлука српских власти у Републици Српској из 1993. г. је у пролеће 1998. г. проглашена од
стране Уставног суда Републике Српске као неуставна. Српски лингвиста и филолог Радмило
Маројевић, некадашњи декан Филолошког факултета Универзитета у Београду, сматра да се
увођењем екавице као службеног језика Срба “преко Дрине” (и самим тим одрицањем од ијекавице)
“…даје простор за експанзију ‘хрватског књижевног језика’ те ‘бошњачког књижевног језика’…” али се
исто тако тим чином подстиче признавање посебног црногорског језика [Маројевић 2001, 21–22]. Исти
аутор пребацује једном од најпознатијих српских лингвиста, Павлу Ивићу, да подстиче регионално
цепање Српства својим залагањем да босанскохерцеговачки Срби, исто као и хрватски (хрваћански) и
црногорски Срби, имају неприкосновено право да сами одлуче којим ће дијалектом званично писати и
комуницирати [Маројевић 2001, 26]. Такође, Маројевић тврди да је идеја о укидању ијекавице у
Републици Српској поникла у самој Србији, тј. да су идејни творци овог пројекта зарад “језичког
уједињења” Срба били Добрица Ћосић, Павле Ивић (“државни лингвиста број један”), Тадић и
Милорад Екмечић [Маројевић 2001, 32, 66, 78, 111], као и да Правопис српског језика Матице српске из
1994. г. “подводи под хрватску стандардизацију” као најгори правопис у историји српске ортографије
[Маројевић 2001, 71]. У одбрану употребе ијекавице у Републици Српској организован је у Бањој Луци
9. априла 1996. г. циклус предавања на тему “Српски народ, језик и писмо у културноисторијском и
лингвистичком контексту” под насловом За српски језик-за ијекавицу. У Никшићу је 17. јуна 1994. г.,
такође у одбрану ијекавице у стандардном српском језику, организован научни скуп под насловом
“Статус ијекавице у стандардном српском језику”. Додао бих на овом месту да се евентуалним
одрицањем од ијекавице индиректно одриче и од наслеђа Вукове језичке реформе и његовог
филолошког рада нарочито оног на сакупљању и записивању епских народних јуначких песама и
других умотворина. Закон о службеној употреби језика и писма у Републици Српској из 1992. г. видети
у [Закон 2012].
286 Примењујући ову одлуку догодило се у пракси да званичници, а нарочито ТВ и радио спикери, на
простору Републике Српске мешају ијекавски са екавским изговором и да псеудоијекавске ликове

замењују у непостојеће екавске. Тако се мешајући ова два наречја гради “ново, којега у народу нема”,
управо оно против чега су се потписници бечког Књижевног договора из 1850. (“28. ожујка п. н.”) г.
одлучно заложили: “1. Једногласице признали, да не ваља мијешајући нарјечја градити ново, којега у
народу нема, него је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик; а то све: а)
зато, што није могуће писати тако, да би свак могао читати по својем нарјечју, b) зато, што би свака
овакова мјешавина, каоно ти људско дјело, била гора од којега му драго народнога нарјечја, која су
дјела божја, а c) и зато што ни остали народи, као н. п. Нијемци и Талијани, нијесу од својијех нарјечја
градили новијех, него су једно од народнијех изабрали, те њим књиге пишу” [Караџић 1985а, 229]. У
исто време када су босанскохерцеговачки Срби прешли званично на екавицу, крајишки Срби (из
Републике Српске Крајине) су задржали ијекавицу.
У сваком случају, одлуком српског руководства са Пала из 1993. г. да се на територији Републике
Српске као званични језички идиом прогласи екавица врши се даља етнојезичка дезинтеграција Срба
јер се практично овим социолингвистичким потезом негира културноисторијско наслеђе Срба писано
ијекавицом и верификује се посебност црногорског језика као оделитог језика (заснованог на
ијекавском идиому) од (екавског) српског језика. “Time bi crnogorski bio administrativno izuzet iz
srpskog, kao što je i sam srpski prethodno tako izdvojen iz srpskohrvatskog” [Bugarski 1996а, 160].
287 Многи хрватски филолози и историчари приписују војвођанским Буњевцима хрватско порекло
односно националну припадност на основу чињенице да они говоре икавским идиомом штокавског
наречја.
288 И у самој Републици Српској је било доста противника проглашења екавице за стандарднојезички
израз тамошњих Срба јер је њихов природни језички израз био ијекавски: “Увођење екавског изговора
као некакав начин разликовања Срба у Републици Српској од осталих народа у Босни и Херцеговини
било је вјештачко. Враћањем ијекавског изговора учвршћујемо темеље Републике Српске…Насилно
увођење екавице је извлачење темеља Срба и Српства у Републици Српској и Босни и Херцеговини”
[Васић 1998, 3].
142
испало да тзв. босанским језиком на простору Републике Босне и Хецеговине говоре

само припадници муслиманске вероисповести (који су српског или хрватског
етничког порекла). У сваком случају, практично се дошло у ситуацију да се
лингвоним босански језик не односи на (још увек правно непостојећи) етноним
Босанци већ на (правно постојећи) етноним Бошњаци.289
Срби и Хрвати, ипак, језик којим говоре босанскохерцеговачки муслимани
не називају босанским већ бошњачким језиком.290 Бошњачки језик, као језик којим
говоре само муслимани из Босне и Херцеговине, је међународно признат
потписивањем “Дејтонско-париског мировног уговора” 21. новембра 1995. г. јер је
текст тог уговора написан на четири језика: енглеском, српском, хрватском и
бошњачком (не босанском!) [Wyn Jones 1997, 98].291 Међутим, истина је да се већина
муслимана из области Санџака/Рашке (која је подељена 1912. г./1913. г. између
Србије и Црне Горе), који су етнички Срби, такође изјашњава да им је матерњи језик
бошњачки.292 Док је босански језик од стране Срба и Хрвата схваћен као средство
њиховог националног однарођавања од стране муслиманских власти у Босни и
Херцеговини (и због тога тај језик нису прихватили као свој матерњи или стандардни
језик нити тим језиком називају матерњи или стандардни језик којим говоре и пишу
босанскохерцеговачки муслимани), исти босански језик је сматран од стране
босанскохерцеговачких муслимана као најпримереније средство за самоодбрану
етнонима Муслиман (сада Бошњак)293 [Брборић 2000а, 143–144].
289 Да се лингвоним босански језик треба односити на етноним Бошњаци потврђено је у Povelji o
bosanskom jeziku [Povelja]. Ова повеља је, иначе, донета у Сарајеву, 21. марта 2002. г.
Босанскохерцеговачка лингвистичка ситуација након 1992. г. се у неким сегментима може поредити
са швајцарском лингвистичком ситуацијом, али у неким битним сегментима одудара од ње. Наиме, у
оба ова компаративна случаја постоје три званична језика (у швајцарском случају постоји и четврти –
романш, али који због премалог броја говорника не игра никакву практичну улогу). Међутим, оно што
разликује босанскохерцеговачку ситуацију од швајцарске је то што један од три призната језика у овој
држави, а то је босански, претендује да се наметне као језик свих житеља Босне и Херцеговине. Таквог
пандана у Швајцарској нема јер нико не заговара (државно-географски) “швајцарски” језик нити се
доводи у питање лингвистичко јединство италијанског, француског и немачког језика.
290 Напомене ради, нити Срби нити Хрвати свој национални језик не називају по имену својих
националних држава већ по имену читаве нације: не постоји србијански већ српски нити хрваћански него
хрватски језик. Назив бошњачки језик има национални карактер, док назив босански има
наднационално-регионалну конотацију.
291 О Дејтон-париском мировном уговору види у [Owen 1996, 367–372; Judah 1996, 69, 215, 273, 299, 302–
304; Daalder, Froman 1999; Guskova 2003, II, 197–220].

292 Познати југословенски филмски редитељ, Емир Кустурица, каже: “Нисам се утрпао у нацију
(бошњачку – примедба В. Б. С.) која би требало да буде моја нација по природи мог имена, а не по
природи мог одбира и језика (српског – примедба В. Б. С.) којим говорим.” [Кустурица, 1997, 52]. За
Кустурицу очигледно важи правило да језик којим говори показује етничку (српску) припадност.
Проблем је у томе што у периоду СФР Југославије термин нација није имао етнолингвистичко значење
већ се примењивао у републичко-територијалном значењу (народ и земља), али и са примесама верске
конотације (Муслимани).
293 Босански муслимани су се на референдуму 1993. г. изјаснили да промене своје етнонационално име
у Бошњаци. Према америчком истраживачу Гордону Н. Бардосу, назив Бошњак је прихваћен од већине
босанскохерцеговачких муслимана јер су они у суштини били атеисти и овај новоусвојени етноназив
им је више одговарао него религиозни назив Муслимани [Bardos 2002, 45–46].
Социолингвистички случај са српским и бошњачким (босанским) језиком је истоветан са већ
споменутом ситуацијом у којој се налазе хинди и урду а који су лингвистички један језик али из
политичких разлога муслимански Пакистанци свој језик не називају хинди већ урду. Тако би се могло
143
Практично, могућа су три правца у оквиру којих би се решила

проблематика стандардно-књижевног језика у Босни и Херцеговини: 1) да постоје
посебна три књижевна језика (српски, хрватски, босански/бошњачки); 2) да постоји
један књижевни језик (босански) који би у себи садржавао три националне варијанте
(српски, хрватски, бошњачки); и 3) да постоји један јединствени свебосански
књижевни и државни језик (босански) без националних варијанти [Simpozij 1999,
Predgovor, 7–8]. Ово последње решење би несумњиво водило ка културном босанском
унитаризму.
Промовисање босанског језика је одраз политике босанскохерцеговачког
унитаризма коју након распада бивше СФР Југославије актуализује муслиманско
политичко руководство ове републике као и челници муслиманске Странке
демократске акције (под вођством Алије Изетбеговића, аутора “Исламске
декларације” из 1970. г. [Izetbegović 1990]).294 Идеолошка основа овакве политике је у
томе да на простору Републике Босне и Херцеговине живи посебан народ или нација,
тј. Бошњаци или Босанци, који нису национално, културно, историјски или пак
лингвистички нити део Хрватства нити део Српства. Сходно томе, Бошњаци или
Босанци уживају све атрибуте самосталне нације у шта се на првом месту убрајају
постојање посебног језика и политичке државности [Simpozij 1999, 25]. Градитељи
босанске нације и језика се учестало позивају на право сваког народа на
самоопредељење под чиме се подразумева и право народа да свој језик назову својим
сопственим националним именом295 (о историјској перспективи формирања
рећи да српским језиком, са свим његовим варијантама које данас имају званично друге називе, говори
око 17 милиона људи којима је то матерњи језик [Пипер 1998, 25].
294 Тада је Алија Изетбеговић био члан исламске организације Fida’iyan e Islam која се борила за
успостављање исламског поретка где год су живели муслимани. У наведеној декларацији се проповеда
борба против свега што није исламско и заговара став да муслимани не могу живети ниукаквом
вишеконфесионалном друштву. Познато је да је Изетбеговић у фебруару 1991. г. приликом
подношења Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине босанскохерцеговачком парламенту изјавио:
“Za suverenitet Bosne i Hercegovine žrtvovao bih mir, radi mira u Bosni i Hercegovini ne bih žrtvovao njen
suverenitet” [Kovačević, Dajić 1994, 32–33]. У каквој независној Босни и Херцеговини са муслиманском
владом би живели Срби може се видети из писања муслиманског сарајевског часописа Vox у септембру
исте 1991. г., дакле пре избијања сукоба у Б-Х. Наиме, Срби би морали да раде 12 часова дневно, плате
би им зависиле искључиво од лојалности према сарајевској муслиманској влади, али ће бити сигурно
30% мање од плата Муслимана, Срби би морали да поседују специјалну пропусницу за посећивање
јавних места и приредби, потрепштине ће моћи да купују само на одређеним пунктовима, Срби неће
имати право на своје политичке партије као ни учешће у босанскохерцеговачком политичком животу:
“Добар Србин је жив и послушан, а непослушни је мртав” [Андрић 1991]. У сваком случају, и Срби и
Хрвати су третирани као националне мањине у поднетом Меморандуму Странке демократске акције
парламенту у Сарајеву 12. октобра 1991. г. о будућности Б-Х. На то како би Срби живели у
муслиманској Босни и Херцеговини упозорио је још једанпут Радован Караџић поводом убиства
младожењиног оца Николе Гардовића, рањавања свештеника СПЦ и покушаја спаљивања српске
заставе на паркингу испред српске православне цркве у старом Сарајеву 1. марта 1992. г. на други дан
референдума о независној Б-Х. Алија Изетбеговић је, иначе, остао познат и по томе што је по многима
објавио грађански рат Србима када је у Великој Кладуши 16. септембра 1990. г. пред 200,000 људи јавно
објавио да ће Б-Х напустити Југославију ако то уради и Хрватска. Због тога је странку СДА напустио
један од њених оснивача – Маид Хаџиомерагић [ Екмечић 2010, 549].
295 Овај принцип подржавају нпр. потпредседник Санџачке демократске партије Расима Љајића,
Мунир Потурак, књижевник Зехнија Булић, или потпредседник Странке за Санџак, Азем Хајдаревић.
Овај последњи се позива и на “милошевићевски” Устав Србије, Савезни Закон о заштити мањина, Члан
17.-и Оквирне конвенције о правима националних мањина и на Европску Повељу о регионалним и мањинским
144
националних идентитета на Балкану види у [Bianchini, Dogo 1998; Dogo, Franzinetti

2002]. O националном принципу на самоопредељење у Европи у XX. столећу види у
[Huttenbach, Privitera 1999]).296
Главна теза босанскохерцеговачког лингвисте Џевада Јахића да су
Бошњаци потомци средњевековних босанских богумила, а који су према њему
представљали посебан народ (тј. етнос) [Simpozij 1999, 28] је крајње научно недоказива
[Fine 1996, 11–15]. Сматрам да је научно неоправдано да се богумили као
конфесионална група проглашавају за посебну народност, али треба нагласити да
постоји теорија по којој је велики број средњевековних босанских богумила
прихватио ислам од средине XV. века [Sugar, 54]. Ипак то традиционално објашњење
главних разлога за велики степен исламизације Босне и Херцеговине у доба
отоманске владавине, а које је у бившој Југославији заговарано углавном од стране
муслимана-Бошњака, се не може прихватити из два главна разлога: 1) већина житеља
средњевековне босанске државе нису били припадници “Босанске цркве” (тј.
“богумилске јереси”); и 2) страх богумила од католичког прозелитизма није био
одлучујући разлог за њихову добровољну исламизацију [Fine 1996, 12; Fine 1994, 582–
587].
Промоција босанског језика се вршила у последњих десетак година како на
велика (текст Дејтон-париског мировног уговора) тако и на мала врата као што је то
било нпр. када је приликом инаугурационе церемоније трочланог државног
језицима [www. danas.co.yu/20030722/terazije1.html]. На истом месту, Зехнија Булић сматра да држава

мора да поштује вољу грађана (муслимана у Србији) изражену на попису становништва 2002. г. (на
коме се већина санџачких муслимана изјаснила у националном смислу као Бошњаци а свој говорни
језик именовала као босански) у вези са званичним именовањем њиховог матерњег језика. И на крају,
Булић је (неодбрањивог) мишљења да су називи босански и бошњачки синоними. Напоменуо бих да се
136,000 србијанских санџачких муслимана изјаснило на предходном попису становништва из 1991. г. у
националном смислу као Муслимани а свој матерњи језик су означили као српскохрватски. Иначе,
Скупштина општине Нови Пазар је официјелно увела босански језик у званичну употребу на својој
територији 2002. г. Према тадашњој председници СО Нови Пазар, Васвији Гусинац, ова одлука
скупштинских органа општине Нови Пазар је у потпуном складу са републичким Законом о локалној
самоуправи и Законом о заштити права националних мањина. Тадашњи потпредседник Владе Републике
Србије, Жарко Кораћ, је овај потез локалних власти у Санџаку (Рашкој области/Старом Влаху)
прокоментарисао као политичку опасност у смислу унутрашње дестабилизације Републике Србије.
296 У балканском случају, колективни идентитет у смислу нације је категорија која се стварала и
фабриковала “одозго” у дугом историјском процесу који је такође прејудицирао принцип националног
самоопредељења као базичну формулу (заједно са историјским принципом) за решавање проблема
стварања националних држава. У предратној идеологији КПЈ, на чијим основама је изграђена
социјалистичка (послератна) Југославија, једина нација у Југославији која није имала право на
самоопредељење је била српска јер је она “угњетавала” све остале нације у Краљевини Југославији. Као
последица оваквих идеолошких ставова КПЈ и Коминтерне, која је стајала иза југословенских
комуниста, се испољило тотално игнорисање српског националног питања. У предратном концепту
југословенских комуниста о националном самоопредељењу и отцепљењу се није полазило од субјекта
народа већ од категорија териоторија које ти народи “у већини или само делимично насељавају, а које
као посебне државе до тада нису постојале и чије су државне границе непознате” [Николић 1999, 78].
Југословенски комунисти су у сваком конкретном случају стварања компактног националног
државног простора тај простор стварали на штету српског народа. Српски народ би се као мањина, у
свим тим пројектима, нашао и у националној држави Хрвата (са великим делом Босне, Херцеговине и
Војводине), Мађара (са деловима Војводине који не би били прикључени Хрватској) или Албанаца (са
Косовом и Метохијом). У том контексту је познато да је Јосип Броз имао идеју 1944. г.–1948. г. да у
оквиру концепта Балканске уније (под југословенским вођством) преда Космет комунистичкој Албанији.
145
босанскохерцеговачког Председништва 13. октобра 1998. г. текст заклетве овог

“тријумвирата” раздељен на четири језика: српском, хрватском, босанском и
енглеском. Од четворојезичне комбинације текста Дејтон-париског уговора
черворојезична варијанта текста гореспоменуте заклетве се разликује само у називу
босански језик уместо бошњачки. Дакле, за само три године (од 1995. до 1998.)
етнички идентитет језика се драстично променио: као бошњачки односио се само на
босанскохерцеговачке М/муслимане,297 међутим као босански тај језик претендује да
се односи на све житеље Босне и Херцеговине. Овакво преименовање једног те истог
језика, са сасвим различитим политичким и социолингвистичким аспектима,298
циљевима и последицама је одмах изазвало бурне негативне реакције од многих
јужнословенских филолога и лингвиста (види нпр. [Брборић 1998, 23]).
Остаје ипак апсолутно нејасно зашто је у оба ова случаја избегнута
синтагма “херцеговачки” иако се она налази у званичном називу државе на коју се тај
језик односи. Уколико постоји држава Босна и Херцеговина, под тим именом, у њој не
могу да живе само Босанци већ и Херцеговци који би требало да говоре својим
“херцеговачким” језиком. Уколико се овде ради о јединственој нацији или народу,
требало би по свој логици ствари да се језик тог народа/нације зове
босанскохерцеговачки или босански и херцеговачки, али никако не само босански
или само херцеговачки. Тим пре, што су историјска граница између Босне и
Херцеговине и историјски идентитет Херцеговине познати још од пре Турака, тј. од
1448. г. када је обласни феудалац Стефан Вукчић Косача (1435. г.–1466. г.) отцепио
своје области од босанске државе и босанског краља признавши врховну власт
јужноиталијанског краља Алфонса V. Том приликом се он прогласио за “херцега од
светог Саве” са намером да преко култа овог највећег српског светитеља добије
легитимитет наследства државне традиције српске династије Немањића. [Ћоровић
1993, 318–320; Калић 2001, 156–157].299 Такође, херцеговачки спахија Али-ага
Ризванбеговић је био проглашен од султана 1833. г. за херцеговачког везира, а
Херцеговина је тада одвојена од осталог дела дотадашњег Босанског пашалука као
посебна везирска земља [Ћоровић 1993, 583]. У сваком случају долази се до следећег
парадокса: заговорници босанске државне индивидуалности, националног
идентитета и посебног језика своје аргументе заснивају на историјском праву које
297 Највећи део муслиманске нације је у оквиру СФР Југославије живео у Босни и Херцеговини (81,51%
од свеукупног постотка свих Муслимана у СФРЈ) али је одређени њихов број живео и у околним
републикама (10,76% у Србији, 3,90% у Црној Гори, 1,19% у Хрватској). У самој Босни и Херцеговини је
1991. г. било 43,7% Муслимана од свеукупне популације у тој републици (види статистичке податке о
становништву Југославије од 1918. г. до 1991. г. у [Judah 1997, 311–317]).
298 О социолингвистици, као научној дисциплини која проучава однос језика и друштва, види у
[Trudgill 1995].
299 Област под управом Стефана Вукчића Косаче је те 1448. г обухватала и манастир Милешеву где се
налазио гроб св. Саве. Тај манастир је уједно представљао главни центар његовог култа. Вукчићеве
феудалне области су назване Херцеговина по његовој световно-феудалној титули. Оне су се
простирале од иза Макарске на западу до Коњица на северу и од Пријепоља и Милешеве на истоку до
Бококоторског залива на југу. Значи да је феудална област херцега Вукчића обухватала и делове
данашње Србије и Црне Горе. Такође, отомански санџак Херцеговина у оквиру Ејалета Босна је
обухватао територију бивше феудалне области херцега Стефана Вукчића Косаче (види историјске
мапе у [Шкаламера 1983, 31, 35]).
146
датира из средњег века;300 ипак ти исти идеолози не признају Херцеговини и

Херцеговцима то исто историјско право које објективно постоји а на основу кога би
била санкционисана херцеговачка етнолингвистичка посебност.
Идеја о босанскохерцеговачком унитаризму у оквиру бивше Југославије је
постојала само у главама неких појединаца муслиманске вероисповести као што је то
био нпр. Хамдија Демировић. Он је писао о посебној босанскохерцеговачкој
књижевној традицији која је била заснована на јединствености
босанскохерцеговачког земљишта, без обзира колико је оно етнички и верски било
разнолико, а која је вукла своје корене из средњевековних богумилских текстова као и
из епске и лирске народне поезије и прозе из XIX. и XX. века [Demirović 1981а]. Он се
на пример залагао да се Иво Андрић уброји у босанскохерцеговачке писце на основу
тематике Андрићевих дела и његовог порекла а не у српске на основу језика његових
дела и његовог националног самоосећања. Демировић овом приликом није уважио
чињеницу да је Иво Андрић већи део свог личног и професионалног живота провео у
300 Када се говори о средњевековној босанској држави неопходно је истаћи да је њен политички
врхунац у историјском развитку и утицај на Балканском Полуострву досегнут у доба владавине бана и
краља Твртка I Котроманића (1353. г.–1391. г.). Овај босански владар је проширио територију своје
државе 1373. г. припајањем једног дела српске државе Немањића (горње Подриње, део Полимља,
Гацко) што му је послужило као правна основа, поред тога што је био потомак династије Немањића
као праунук српског краља Стефана Драгутина (1276. г.–1282. г.) по женској линији, да се године 1377.
у манастиру Милешеви на гробу светог Саве по православном обреду крунише за краља “Србљем,
Босни, Поморју и западним странам”. Према Твртковој повељи издатој 1378. г.: “Такође и мени, својему
рабу, за милост својега божанства дарова процветати ми младици богосадној у роду мојем и удостоји
ме двоструким венцем да у обоја владичанства управљам, прво од испрва у богомдарованој нам земљи
Босни, а потом – кад ме је Господ Бог удостојио наследити престо мојих прародитеља, господе српске,
јер ти беху моји прародитељи у земаљском царству царствовали а на небесно царство преселили се –
видим ја земљу прародитеља мојих после њих остављену и не имајући својега пастира. И одох у
Српску земљу, желећи и хотећи укрепити престо родитеља мојих. И тамо отишавши венчан бих Богом
дарованим венцем на краљевство прародитеља мојих, да будем у Христу Исусу благоверни и Богом
постављени Стефан, краљ Србима, и Босни и Поморију и Западним странама. И потом почех с Богом
краљевати и управљати престолом Српске земље, желећи све што је пало скупа подигнути и што је
разорено укрепити” [Старе српске повеље и писма, I, 1929–1934, 76–77]. Сам обред крунисања је извршио
митрополит Српске православне цркве.
Чином крунисања сугубим венцем (тј. двоструком круном) Твртко је босанску државу укључио у
српску државну традицију. Сам краљ је од тада почео да се назива Стефан (као и сви Немањићи).
Иначе је и кнез Лазар Хребељановић себе називао Стефан. Ово име су од тада па све до краја босанске
средњевековне независности носили сви краљеви на босанском престолу. Укратко, владарска
идеологија босанске државе у време Твртка I Котроманића је дословно следила узоре немањићске
Србије [Калић 2001, 24–25]. Твртко је као “српски краљ” послао и један одред своје војске под командом
велможе Влатка Вуковића на Косово Поље 1389. г. Међутим, заговорници босанског индивидуалитета
прећуткују ове чињенице јер се њима знатно крњи идејна концепција етнолингвистичког “Босанства”.
С друге стране, заговорници идеје српског етнолингвистичког карактера Босне и Херцеговине узимају
Твртково крунисање за “краља Срба” као један од главних показатеља да су Котроманићи као
владајућа династија у средњевековној Босни били прожети идејом Српства. На основу оваквих и њима
сличних ставова је у XIX. и почетком XX. века изграђена идејна концепција српског карактера Босне и
Херцеговине па су се често нпр. наводиле познате историјске личности муслиманске вероисповести
Босне и Херцеговине као припадници етнолингвистичког Српства (види [Вукићевић 1906]). Миленко
М. Вукићевић је, иначе, прихватио теорију првих слависта да су све до VI. столећа после Христа сви
Словени себе називали Србима (тј. Сорабима) од када су почели да се називају Словенима. Од тада па до
данас једино су балкански и лужички Срби задржали своје оригинално народносно име [Вукићевић
1904].
147
екавском Београду и да је углавном сва своја дела написао на екавици која се не

употребљава у Босни и Херцеговини (као и од стране Хрвата). Такође се Андрић
неколико пута изјашњавао да је Србин.
Однос Срба, Хрвата и Бошњака у Босни и Херцеговини на основу последњег предратног

пописа становништва из 1991. г.
О Андрићу у светлу књижевнојезичке политике у Босни и Херцеговини и

читавој Југославији су другачији став имали Хасан Грабчановић и Родољуб
Чолаковић, обојица писци из Босне и Херцеговине. Први је сматрао да Андрић
припада једнако и српској и хрватској и босанскохерцеговачкој књижевности. Са
овим мишљењем се слагао и Чолаковић из једног разлога јер књижевност која настаје
на једном јединственом језику треба да припадне јединственој књижевности тог истог
језика, тј. српскохрватском (хрватскосрпском) књижевном корпусу [Грабчановић 1978;
Чолаковић 1978]. Ово мишљење се такође односило и на случајеве Мехмеда Меше
Селимовића, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића. Ипак, познато је да се Меша
Селимовић јасно изјашњавао да је српски писац. То је експлицитно урадио и у
тестаменту упућеном Српској академији наука и уметности у новембру 1976. г. За
Селимовића је босанскохерцеговачка књижевност била не национална већ
завичајна.301
301 Било је муслимана из Херцегбосне који су се чак и у оквирима усташке НДХ јавно изјашњавали да
припадају Србима. Такав је био случај са познатим доктором Исметом Поповцем из Мостара [Архив
Војно-историјског института, Четничка архива, 171–2–26]. У Резолуцији Муслиманске националне војне
организације од 31. децембра 1942. г., а која се налазила до краја рата у саставу Равногорског покрета,
стоји и ово: “Муслимани Босне и Херцеговине и свих крајева наше земље, саставни су и нераздвојни
дио српства, те се као такви сматрају поробљени у усташкој хрватској држави и под другим
окупаторима...Циљ нашег рада и борбе је чврста сарадња Срба обију вјера, удружених у борби за
Краља и ослобођење Отаџбине...” [Архив Војно-историјског института, Четничка архива, 15–4–11].
Ипак, треба нагласити да се већина херцегбосанских муслимана определила између равногораца и
комунистичких партизана за ове друге “јер је тамо добила националност, државност и слободу за
148
Супротно његовом мишљењу, Нихад Агић је видео национални карактер

ове књижевности док је за Хамдију Демировића босанскохерцеговачка књижевност у
СФР Југославији имала супранационални карактер јер је већина писаца са овог
подручја писала мешавином источне и западне рецензије српскохрватског
(хрватскосрпског) језичког стандарда. Демировић је децидно оспоравао српски
карактер Андрићевих302 и Селимовићевих књижевних дела, али примењујући
различите критеријуме: Андрић је био за њега босанскохерцеговачки писац стога
што је на првом месту Андрићево дело “уроњено у босанску традицију”, док се
Селимовић мора убројати у босанскохерцеговачке писце стога јер је писао ијекавски
и то “босанском” варијантом тог изговора. Док је у другом случају “босанска”
ијекавица пресудни критеријум за сврставање писаца по национално-регионалној
припадности, у случају Андрића његова србијанска екавица не игра никакву улогу
чак се и не спомиње од стране Демировића. Такође се и не спомиње чињеница да се
Селимовић који је писао на “босанској” ијекавици веома јасно изјаснио да је Србин
[Демировић 1981б; Демировић 1981в; Demirović 1981г]. Очигледно је да је Селимовић
био поштовалац Вукове језичке парадигме по којој сви штокавци “сва три закона”
припадају српском етнојезичком корпусу [Караџић 1849; Караџић 1905, 310].
Треба нагласити да је поред Вука Ст. Караџића и “отац словенске
филологије”, Чех Јозеф Добровски, јасно стављао до знања да се термин “босански”
односи на географску, а не на етнонационалну припадност: “Географски називи ме
мало интересују. Та Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби” [Dobrovský 1879a,
524; Dobrovský 1879a, 520; Dobrovský 1879b, 308; Шишић 1922, 124]. То се исто односи и
на мишљење једног од највећих словенских филолога, Словака П. Ј. Шафарика, који
је сматрао да су сви, у географском смислу, Босанци, Далматинци и Славонци, били
етнолингвистички Срби [Šafařík 1826; Šafařík 1833]. Да су сви словенски становници
Босне и Херцеговине у доба Берлинског конгреса (1878. г.) били етнолингвистички
Срби без обзира на њихову вероисповест потврђивао је и један од највећих немачких
етнографа – Фридрих фон Хелвaлд [Hellwald 1878, 306].
Истакао бих да је са етничке тачке гледишта неумесно говорити о
босанскохерцеговачкој књижевности. Наиме, таква књижевност нема етнички
идентитет јер босанскохерцеговачка етничка група са строго научне тачке гледишта
не постоји. Залагањем за постојање посебног босанскохерцеговачког књижевног
корпуса се разбија целовитост како српске тако и хрватске књижевности и
филологије али и етничке припадности. Јасно је да се корпус босанскохерцеговачке
књижевности састоји од три одвојена корпуса (српског, хрватског и муслиманског); од
тога су два етничка (српски и хрватски) а трећи је версконационални (муслимански).
Стога, термин босанскохерцеговачка књижевност може имати само географску или
пак верску конотацију али не етничку или националну.
несметано убијање четника” [Николић 1999, 203]. Другим речима, награда босанскохерцеговачким
муслиманима за дату подршку партизанима, а не равногорцима, главном комунистичком супарнику у
грађанском рату 1941. г.–1945. г., је након рата уследила у виду октроисане муслиманске националности
1960.-их година чиме се биолошки корпус Српства умањио.
302 У једном од најновијих издања Андрићевог најчувенијег књижевног дела На Дрини ћуприја,
преведеног на енглески језик (The Bridge over the Drina) стоји експлицитно да су оба родитеља Иве
Андрића били етнички Срби, као и да је оригинал тог дела написан на “српскохрватском језику”
[Andrić 1994, прве две (ненумерисане) странице издања].
149
Да би се боље схватио социолингвистички проблем промовисања босанског

или бошњачког језика мора се напоменути да је егзистенција “авнојевске” или
“титовске” Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине почивала од 1945. г. до
1992. г. на револуционарном начелу (или идеологији) да ова централна југословенска
република (тзв. “мала Југославија”) није ни српска ни хрватска ни муслиманска већ је
у исто време и српска и хрватска и муслиманска.303 Из оваквог прокламованог
“авнојевског” начела произилазила су два логична закључка: 1) Босна и Херцеговина
као јединствена историјска јужнословенска територија са особитом културом и
традицијама треба да ужива статус посебне републике у оквирима преуређене “нове”
социјалистичке Југославије (која није реконструисана федерализацијом њене
државне територије која би била стриктно заснована било на етничком било на
историјском принципу); и 2) Муслимани, који су проглашени 1968. г. за посебну
(шесту) југословенску нацију,304 требали су да постану главни носиоци и заштитници
босанскохерцеговачког државног индивидуалитета, територијалности и
националности.305
Стварна или само декларативна интенција југословенских комунистичких
власти новом административно-територијалном поделом Југославије након 1945. г. је
била да се коначно “правилно” реши замршено југословенско национално питање
[Зечевић 1994, 138–144].306 У функцији овакве политике решавања националног
питања била је спровођена и посебна језичка политика на простору српскохрватског
(хрватскосрпског) језика према којој је тај званично јединствени језик имао четири
стандарднојезичке форме: хрватску или западну, српску или источну, црногорску
или јужну и коначно босанскохерцеговачку или централну. Из ове последње форме
се развио тзв. босанскохерцеговачки стандарднојезички израз307 из кога је опет након
распада СФР Југославије настао нови јужнословенски језик, прво назван бошњачки а
потом босански. На тај начин је авнојевско “правилно” решавање националног питања
трајало до 1991. г. када је дотада вођена језичка политика308 заснована на
гореспоменутој националној политици коначно довела до разбијања формално
јединственог српскохрватског (хрватскосрпског) језика засад само на три посебна
национална језика (хрватског, српског и бошњачког или босанског језика) са
303 О одлукама Другог заседања АВНОЈ-а о федерализацији Југославије донетим на заседању у Јајцу 29.
новембра 1943. г. види у [Petranović 1988, II, 280–302; Petranović, Zečević, 1991, 87–110; Petranović 1992,
520–535; Зечевић 1994, 138–144]. О суверености социјалистичких република у оквиру СФР Југославије
види у [Jovičić 1988].
304 Парадоксално је да је атеистички комунистички режим у Југославији прогласио м/Муслимане за
нацију јер се њихов национални идентитет заснивао управо на верској основи. Многи муслимани су
врло брзо напредовали на друштвеној лествици и правили добру професионалну каријеру управо
зато јер су се изјаснили као Муслимани [Allcock 2000, 336].
305 Карактеристика је југословенске државно-националне политике (и прве и друге Југославије) да се
држава поистовећивала са нацијама и националностима али никада не са појединачним грађанима.

306 Тито је 1962. г. изјавио: “Ми смо ријешили национално питање” [Ridley 2000, 417].
307 Босанскохерцеговачки стандарднојезички израз се правописно базирао на говорном језику
становника ове републике, тј. био је заснован на ијекавици и делом икавици, мада је формално и
екавица била допуштена.
308 О језичкој политици са социолингвистичког становишта у СФР Југославији видети у [Бугарски
1986].
150
тенденцијом да се из бившег јединственог језика развије и четврти посебан

национални језик (црногорски).309
Политика муслиманског руководства независне Босне и Херцеговине од
1992. г. је следила општеприхваћени принцип на просторима Централне, Источне и
Југоисточне Европе у последња два века а то је да не може постојати национална
оделитост без језичке самобитности, док се и једна и друга најбоље заштићују у
оквирима политичке суверености [види Bianchini 1998]. На тлу прве и друге
Југославије овај процес је текао постепено. Пре стварања заједничке државе 1918. г.
само су Срби и Хрвати имали националну и језичку посебност признату од других.
За време прве Југославије, тј. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине
Југославије, 1918. г.–1941. г., Словенци су добили статус посебног народа који говори
својим националним (словеначким) језиком и може да се универзитетски школује на
том истом језику на својој сопственој национално-политичкој територији (Дравској
бановини).310 Словенци су од 1929. г. до 1941. г. уживали јединствену привилегију у
Југославији да живе окупљени у оквиру једне административне јединице (Дравске
бановине) од чије, проширене, територије је 1945. г. створена словеначка федерална
јединица која је 1991. г. постала независна држава словеначког народа. Територијално
заокруживање Хрвата је започето 1939. г. стварањем Бановине Хрватске (26. августа)
која је постала основом за стварање како Независне Државе Хрватске у току Другог
светског рата тако и Социјалистичке Републике Хрватске након 1945. г., а која је
такође 1991. г. прогласила своју независност и као и Словенија постала међународно
призната у јануару 1992. г.311 Са припремама за проглашење хрватске државне
независности хрватскосрпски језик је преименован у хрватски службени језик на
територији Републике Хрватске. Македонска нација је проглашена новембра 1943. г. а
македонска државност августа 1944. г. [Petranović 1988, II, 287, 301] што је било
пропраћено и признавањем посебног македонског језика (одвојеног од бугарског и
српског) који је након 1945. г. прошао кроз процес постепене стандардизације праћен
издавањем одговарајућих речника, граматика и правописа.312 Главни политички циљ
промовисања “македонског књижевног језика” је био у томе да се македонска нација
309 Према попису становништва из 1991. г. у Црној Гори је било 62% оних који су се изјаснили као
припадници “Црногорске” нације (380,467) [Попис становништва 1993].

310 Словенци су у оквиру Хабзбуршке Монархије и Аустро-Угарске могли да стекну образовање на
свом матерњем језику само на основном и средњем нивоу (у gimnazium-има), али не и на нивоу
универзитета. Ту могућност су добили тек уласком у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца када је
основана Univerza у Љубљани 1919. г./1920. г. a која је имала филозофски, правни, технички,
медицински и теолошки факултет [Petranović 1988, I, 326; Allcock 2003, 278]. За разлику од Срба и
Хрвата у доба хабзбуршке владавине над Јужним Словенима, Словенци нису имали своју Матицу као
организацију која би представљала културни центар нације.
311 Према речима високог представника и преговарача Европске Заједнице у случају југословенске
кризе, лорда Дејвида Овена, западне државе су направиле “глупу” (foolish) грешку превремено
признавши независност Словеније, Хрватске и Б-Х и самим тим потспешиле ратни сукоб [Interview with
Lord David Owen]. Са овом оценом лорда Овена се слажу и високи представник Уједињених нација за
босанску кризу Карл Билт као и председавајући конференције о Југославији у Хагу 1991. г. лорд Питер
Карингтон [Guskova 2003, I, 343; Guskova 2003, II, 24–25].
312 Између два светска рата, као и у току Другог, једино су југословенски комунисти (по директиви
Коминтерне) усвојили став да се у македонском случају ради о посебној нацији која има свој сопствени
национални језик који није идентичан нити са српским нити са бугарским. За југословенске комунисте
решити македонско национално питање је значило формирати националну државу Македонаца и
стандардизовати македонски језик што је на крају и учињено.
151
одвоји од српске. Исту политичку функцију је имало и промовисање оделите

Македонске православне цркве 1967. г. од Српске православне цркве [Allcock 2000, 298].
За разлику од македонске нације, црногорска нација, која је такође призната
новембра 1943. г. на Другом заседању Антифашистичког народног већа ослобођења
Југославије (АВНОЈ) у Јајцу, није добила и свој посебан национални језик након 1945.
г. већ само посебну редакцију (варијанту) стандардног српскохрватског
(хрватскосрпског) језика. Коначно, на истом заседању АВНОЈ-а није проглашена и
посебна муслиманска националност, што ће се догодити тек 1968. г., али јесте посебна
федерална јединица Босна и Херцеговина у оквиру нове Југославије (о проблему
трансформације идентитета босанскохерцеговачких муслимана од верске групе до
посебне нације313 видети у [Hadžijahić 1974; Hadžijahić, Traljić, Šukrić 1977; Banac
1996]).
У току рата 1941. г.–1945. г. међу комунистичко-партизанским
руководством није се говорило о босанском (бошњачком) језику али су званично
српски и хрватски били посебни језици. Такав став се задржао све до Новосадског
споразума из 1954. г. Тако, нпр., према одлукама АВНОЈ-а свака прокламована нација
је имала право и на свој језик па се стога сва акта, прокламације и наредбе имају
издавати на четири језика: српском, хрватском, словеначком и македонском
(црногорска нација је говорила српским док муслиманска још увек није била
проглашена). Ова четири језика, којима је тада говорило пет нација, су проглашена
равноправним у употреби на читавом простору Југославије. И непосредно након
рата су сва федерална акта публикована у званичном државном Службеном листу на
ова четири призната језика. Хрватско филолошко друштво са центром у Загребу је,
нпр., 1952. г. почело да у наставцима штампа нову ортографију хрватског језика у
свом научном гласилу – Jezik, који је имало задатак да промовише културу писану на
хрватском књижевном језику (први главни и одговорни уредник је био Људевит
Јонке) [Moguš 1995b, 216–218].
Без обзира што у читавом периоду постојања друге Југославије није
проглашен нити бошњачки нити босански језик као посебан, егзистенција посебне
босанскохерцеговачке државности и муслиманске националности су одлучно
утицале на идеју промовисања посебног, прво бошњачког, а затим и босанског, језика
након распада СФР Југославије [види Shoup 1998]. Тако је у последњој деценији
прошлог столећа званично санкционисана тројезичност (хрватски, српски,
313 Према неким ауторима, један од главних разлога за овај феномен је жеља ЦК СКЈ да балансира
националистичке ривалитете Срба и Хрвата у овој републици [Allcock 2000, 298]. Педро Ремет
примећује 1984. г. да врхушка југословенских комуниста свесно спроводи политику изградње и јачања
посебне муслиманске националне самосвести у Босни и Херцеговини као и подршку постојању
посебне федералне јединице Босне и Херцеговине како би се онемогућила било српска било хрватска
доминација у овој средишњој републици [Ramet 1984, 166]. Међутим, оно што се заборавља је да се
велики број муслимана из Босне и Херцеговине све до увођења муслиманске нације изјашњавала да су
етнички Срби. То се може видети из следеће статистике: 1948. г. било је у Б-Х 44,3% Срба, 30,7%
“неопредељених муслимана” и 23,9% Хрвата; 1953. г. је било 44,4% Срба, 31,3% “неопредељених
Југословена” (углавном муслимани) и 23,0% Хрвата; 1961. г. је било 42,9% Срба, 25,7% “Муслимана као
етничка припадност”, 21,7% Хрвата и 8,4% Југословена; 1971. г. је било 37,2% Срба, 39,6% “Муслимана у
смислу народности”, 20,6% Хрвата и 1,2% Југословена; 1981. г. је било 32,0% Срба, 39,5% Муслимана,
18,3% Хрвата и 7,9% Југословена (већином Срби) и коначно према незваничним подацима након
пописа становништва 1991. г. било је 31,4% Срба, 43,7% Муслимана, 17,3% Хрвата и 5,5% Југословена
[Guskova 2003, I, 305].
152
бошњачки/босански) бившег српскохрватског језика и његовог говорног подручја.

Међутим, у овом конкретном случају је од круцијалне важности нагласити да је ова
тројезичност социолингвистички, а не чисто лингвистички, феномен или проблем
јер се структура заједничког језичког језгра није битније променила.314
Између периода доношења Устава из 1974. г. и почетка наредног десетљећа
најватренији поборник даљег дељења номинално још увек јединственог
српскохрватског (хрватскосрпског) језика био је високи хрватски партијски и државни
функционер Владимир Бакарић (1912. г.–1983. г., стручњак за право и
пољопривреду), главни представник Хрватске на заседању АВНОЈ-а у Јајцу 1943. г.
[Југославија у рату 1941–1945], који се године 1977. (три године пред смрт Јосипа Броза
и четири године пре антидржавних и антисрпских демонстрација косметских
Шиптара) јавно заложио у једном интервјуу датом за Радио Београд за формирање
два нова национална језика израсла на основама српскохрватског (хрватскосрпског)
језика: црногорског и босанског [Брборић 2000б, 179]; тј. за четворојезичност званично
једног те истог језика [Брборић 2001, 137].315 Међутим, у то време оваква
“социолингвистичка” (тј. политичка) иницијатива није имала скоро никакву
подршку како у Босни и Херцеговини тако и у Црној Гори. Према Бакарићевом
мишљењу, у Босни и Херцеговини се до тада наметао српски језик јер се мислило да су
у тој републици Срби већина (који су то и били према пописима становништва316 све
до геноцидне политике усташких власти у Другом светском рату317 на простору тзв.
314 О српском књижевном језику и његовим историјским и регионално-конфесионалним варијантама
видети у [Маројевић 2012].

315 Овом захтеву је научну подлогу дао хрватски филолог Далибор Брозовић.
316 На пример, проф. Иво Банац наводи да је по попису становништва у Краљевини Срба, Словенаца и
Хрвата из 1921. г. било у Босни и Херцеговини свега 588,274 муслимана а у читавој земљи 727,650[Banac
1993]. Овај податак такође прихвата и Тим Јудах [Judah 1997]. Године 1893. у Босни и Херцеговини је
било 43% православних, 35% муслимана и 21% римокатолика. Сви православци су се изјашњавали као
Срби [Olivier 1901, 103]. Према последњем попису становништва Босне и Херцеговине пред почетак
Првог светског рата (из 1910. г.) било је 825,918 Срба (43%) од 1,898,044 житеља у овој аустроугарској
покрајини. У десетогодишњем периоду од 1885. г. до 1895. г. прираштај Срба је био 35,60%, муслимана
22,30% а Хрвата 59,58%, услед насељавања у Босну и Херцеговину из Хрватске (јер су власти смишљено
водиле политику покатоличавања, тј. у већини случајева похрваћивања, Босне и Херцеговине па се
тако населило око 230,000 углавном римокатолика у ову провинцију [Ekmečić 1972–1973, 122]). Исто
тако се иселило из Босне и Херцеговине око 140,000 муслимана и 30–40,000 православних [Bogićević
1950, 182]. Срби су почетком XX. века имали апсолутну већину (више од 50%) скоро у половини срезова
у Босни и Херцеговини [Историја српског народа, 1981, V/2, 560]. Дакле, Срби су имали јаку просту
већину у Босни и Херцеговини пред слом Аустро-Угарске. Стриктна подела босанскохерцеговачког
становништва на етноконфесионалној основи је представљала једну од главних последица
аустроугарске окупације ове покрајине [Allcock 200, 223]. Пред Први светски рат једна трећина свих
Срба се налазила ван граница Краљевине Србије [Petrovitch 1915, 17]. Број опредељених муслимана као
етничких Срба је порастао након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
317 У усташким покољима Срба у Херцегбосни предњачили су домаћи муслимани. Да би се схватио
карактер последњег грађанског рата у Југославији и “ратова за југословенско наслеђе” (1991. г.–1995. г.)
мора се узети у обзир и психолошки карактер етничког чишћења које су спроводили
босанскохерцеговачки Срби као вид физичке освете (намиривања историјских рачуна) према домаћим
муслиманима. Какав вид освете је био “најцелисходнији” показује још у току самог Другог светског
рата следећи случај: на једном народном (српском) скупу у Средњој Добрињи је Мустафа Мулалић,
као члан Равногорског покрета, рекао окупљеним сељацима: “Браћо, ја сам муслиман. Муслимани су
доста погрешили, али има три начина да решимо то питање са њима. Први начин је да их све
153
“Независне Државе Хрватске”, па чак и до краја шездесетих година прошлог века

када је проглашена посебна муслиманска националност у СФР Југославији). 318 По
истом аутору (В. Бакарићу), црногорски језик није био истоветан са српским
књижевним језиком, тј. оним који је коришћен у Србији. Сматрам да је овај високи
покољемо. Цео народ на збору, и мушко и женско, повикао је (и не сачекавши да чује остале две
могућности – примедба В. Б. С.): Да их покољемо!” [Не осећам се кривим 1990, 269].
Према једном од елабората идеолога Равногорског покрета о границама уједињеног Српства у
будућој федералној Југославији, босанскохерцеговачки муслимани су били у потпуности непоуздан
политички фактор па их је из практичних разлога требало прогласити и сматрати Хрватима, али то
није подразумевало да се и територије на којима су муслимани живели укључе у хрватску федералну
јединицу. У сваком случају, према овом елаборату под насловом Српске границе, разграничење између
Хрвата и Срба би се извршило без учешћа муслимана а на основу пописа становништва из 1931. г., тј.
од пре почетка хрватског етноцида над Србима у Другом светском рату [Архив Војно-историјског
института, Четничка архива, № 15-3-25]. Иако то није експлицитно наглашено у документу,
мишљења сам да би се на основу оваквог политичког става херцегбосански муслимани требали
преселити у хрватску федералну јединицу обзиром да су Босна и Херцеговина сматране саставним
делом српског етнолингвистичког територијалног корпуса. То би се вероватно десило и са
муслиманима из Старог Раса. Међутим, овај елаборат није прихваћен јер је политика покрета ишла
линијом измирења и мирне кохабитације уз поштовање верских права свих. Иако је сам генерал
Михаиловић једном приликом рекао “иако од истог стабла, иако исте крви, иако истог језика, па и
обичаја, ми Срби православни и муслимани у међусобној борби пролили смо више крви и на
заједничкој нам груди засејали више гробова него два најкрвавија непријатеља” [Архив Војно-
историјског института, Четничка архива, № 13-1-1] он лично је био први који се залагао за пуне верске
слободе, био против насилног наметања етничког српског имена муслиманима (уколико га већ они
сами не прихватају), њихову стварну и потпуну равноправност у оквирима српске федералне
јединице као и за обезбеђивање практичних могућности сарадње југословенских муслимана са
осталим исламским народима [Архив Војно-историјског института, Четничка архива, № 13-2-13;
Пројекат: “Начелна упутства за рад међу нашим муслиманима”, 24. мај 1944].
Напоменуо бих да је равногорска концепција федералног устројства послератне Југославије
(словеначка, хрватска и српска федерална јединица) заснивана како на етнолингвистичким тако и
економским резонима и критеријумима. Полазило се од става да на просторима Југославије постоје
само три конститутивна народа (а не пет односно касније шест као у случају комуниста) па стога и
само три федералне јединице и треба да постоје. Што се тиче економских резона, други су
оптуживани за економско израбљивање Срба (финансијски капитал је био углавном у рукама Прве
хрватске штедионице) јер се до тада није знало шта је чије а српски привредни потенцијали су били
највећи у читавој земљи. Стварањем српске федералне јединице на читавом српском
етнолингвистичком простору Срби би на најефикаснији начин заштитили своје националне и
економске интересе [Будућа Југославија, 1944].
318 На наставак усташких метода стварања етнички чисте Велике Хрватске је сугерисао 1995. г.
политички секретар Хрватске странке права Иван Габелица говорећи: “Iz progona, krvi i suza Hrvata
uzdigao se Ante Pavelić. Tako i danas protiv Srba treba koristiti sredstva koja je Pavelić propovijedao i uz čiju
pomoć doveo do stvaranja NDH” [Guskova 2003, I, 205]. У та средства су убрајана, поред физичке
ликвидације, прекрштавања и прогона, забрана српског имена, језика и писма што је хадезеовска
“млада хрватска демокрација” одмах почела да спроводи у дело по преузимању власти у пролеће 1990.
г. У том периоду је фактор језика такође играо битну улогу у препознавању Срба међу грађанима
Хрватске. Тако су, нпр., хадезеовски активисти лепили плакате по Дарувару са инструкцијама како
открити припадника српске националности. Једна од метода препознавања Срба је била и откривање
србизама при разговору са њима [Гуськова 1992, 126–127]. У фебруару 1990. у току предизборне
кампање Фрањо Туђман је отворено напомињао да би требало хрваћанске Србе законски прогласити
хрватским грађанима, називати их православним Хрватима, административно забранити одредницу
“православни Србин”, забранити у Републици Хрватској православну цркву, а за оне Србе који не
желе да прихвате овакво решење нити пак да се иселе у Србију црква у Хрватској ће бити хрватска
[Guskova 2003, I, 187].
154
хрватски функционер имао јасну визију да одвоји “Црногорце” (тј. “Титогорце”) од

Срба из Србије путем успостављања засебног “црногорског” књижевног језика,
различитог од “српског” на основу чињенице да се у Црној Гори говорило ијекавским
а у највећем делу Србије екавским319 с тим што је “заборављено” да се истакне да се у
Западној Србији и Санџаку/Рашкој (како оном делу који припада Србији тако и
оном делу који припада Црној Гори) такође говори ијекавским као и међу Србима у
Босни и Херцеговини и Хрватској. Све у свему, за Бакарића и њему сличним,
дијалекатско-изговорна подељеност српског лингвистичког подручја (ијекавица и
екавица) је била довољна за промовисање нових језика одвојених од српског,320 али
јединственост хрватске тројезичке збиље, тј. тројезичност Хрвата, (чакавски,
штокавски и кајкавски) се није никада доводила у питање. Овде се поставља такође и
питање да ли је Бакарић видео реку Дрину као границу између Срба (екаваца) и
Хрвата (ијекаваца)? Ако је то тачно, а мислим да јесте, онда би се ијекавски
Црногорци могли наћи само у хрватском етнолингвистичком корпусу, можда као
житељи поп Дукљанинове “Црвене Хрватске” (види [Љетопис попа Дукљанина 1967]).
Супротстављање ијекавице екавици по националној основи (Хрвати,
Црногорци и Бошњаци као ијекавци на једној страни а Срби, тј. они који живе у
Србији, као екавци на другој страни) је у неким екстремним случајевима довело до
закључка да су сви ијекавци етнолингвистички припадници исте или сродне
националне групације док су сви екавци стављени у одвојену етнолингвистичку
категорију. То значи да су Срби из Србиња или Бање Луке етнолингвистички
сроднији Хрватима из Мостара или Бошњацима из Тузле или Зенице а не Србима из
Београда или Крагујевца. По тој формули “дијалектолошконародносне” сродности
говорника бившег јединственог српскохрватског (хрватскосрпског) језика требало би
извести и закључак да Србијанци из Западне Србије који говоре ијекавским наречјем
припадају хрваћанско-босанскохерцеговачком етнолингвистичком корпусу а не
српском. Стога би ваљда граница између уједињене “Ијекавије” (државе свих
ијекаваца) и “Екавије” (државе екаваца) требала да се успостави на реци Колубари у
319 Марта месеца 2004. г. црногорско министарство просвете је донело одлуку да се у просветном
систему Црне Горе матерњи језик у свим школама под тим називом тако и званично означи што је
изазвало масовне протесте оних ђака, наставника, политичара и интелектуалаца који су сматрали да је
то у ствари само увод у укидање српског језика ради увођења црногорског језика а што је сматрам
фактички идеолошко подржавање ставова бивше КПЈ о постојању оделите црногорске, босанске и
македонске нације од српске у циљу етнокултуролошког разбијања Српства зарад јачања Хрватства и
других несрпских нација на простору Југославије [Архив Војно-историјског института, Четничка
архива, № 223-7-13: “Проглас српском народу и четницима”, 15. новембар 1941. г.]. Да већина
становника Црне Горе још увек сматра свој језик српским говори и податак да се тако изјаснило 60%
црногорског становништва по попису из 2003. г. а три пута мање црногорским (остатак албанским,
бошњачким и нешто хрватским).
320 Корени овакве етнолингвистичке политике вуку своје порекло у предратној догматској идеологији
КПЈ према којој су Срби чином политичког уједињења са Црном Гором новембра 1918. г. “прогутали”
црногорску нацију и укључили је у српску. Да би се ова историјска “неправда” наводне асимилације,
поробљавања и експлоатације Црне Горе и Црногораца од стране “хегемонистичке” Србије и Срба
исправила било је потребно да се у новој социјалистичкој Југославији нађе место и за самосталну (од
Србије и Српства) совјетску (до 1948. г.)/социјалистичку (након раскола са Стаљином) Црну Гору
[Николић 1999, I, 78] у којој живе Црногорци (и остали) а не Срби (из Црне Горе). Ипак, морало је да
прође читавих тридесет година да би комунистичке власти у Југославији смогле храброст да и
званично покрену иницијативу (1977. г.) о проглашењу оделитог црногорског језика од српског.
155
Западној Србији. Срби из Црне Горе би се по тој логици требали наћи у “Ијекавији” а
не у уједињеној држави Српској.
Један од српских националних програма – уједињена национална држава свих Срба

говорника српског (штокавског) етничког језика
156
Наговештај оваквих етнолингвистичких (тј. дијалектолошких) подела се

може назрети у [Oslobođenje 1998] где се тврди да је “zapravo bosanski jezik bliži
hrvatskom uvijek bio nego srbijanskom jer su obadva ijekavski. Nametanjem ekavice u BiH
se vrši srbijančenje, a time i asimilovanje bosanskohercegovačkih Srba – od Bosanaca u
Srbijance”. За аутора овог текста постоје само историјско-географске категорије при
одређивању етнолингвистичке припадности а то су Србијанци и Босанци који говоре
србијанским односно босанским језиком. Према истој логици размишљања, могао би
се такође лако “извести” и закључак да је споменик Иви Андрићу у Вишеграду
срушен 1992. г. јер је овај екавски писац желео да посрбијанчи Босну, али остаје у овом
контексту ипак неразјашњено питање зашто у Сарајеву није подигнут споменик
ијекавцу Вуку Ст. Караџићу који је ваљда по овој логици имао намеру да побосанчи
Србију дајући предност ијекавици науштрб екавице.
У сваком случају, одвајање бошњачког језика од лингвистички истог
српскохрватског (хрватскосрпског), а потом и његово преименовање у босански језик,
представља нелингвистички подухват који је успео да доживи своје
социолингвистичко признање у пракси. Тако је након 1991. г. до тада јединствена
филолошка дисциплина сербокроатистика која се сматрала једном научном граном у
оквиру славистике доживела судбину да се распадне на три нове и посебне
филолошке дисциплине: србистику, кроатистику и бошњакистику [Шипка 1998]. У
основи ове проблематике се налази не лингвистика већ политика. Или, у најблажој
научној форми речено, проблем је социолингвистичке а не чисто лингвистичке
природе. Наиме, разлике у екавско-ијекавском (и икавском) изговору нису језичке
природе јер су значењски ирелевантне (млијеко или млеко тј. млико [Hawkesworth 1986,
xviii], су увек milk на енглеском или pienas на литванском или tej на мађарском или
latte на италијанском или молоко на руском). Разлике у акценту (град = насеље и град
врста падавине; право = правац кретања и право научна дисциплина, итд.) јесу
језички релевантне али пошто су присутне у свим новонасталим језицима
промовисаним на рушевинама српскохрватског (хрватскосрпског) језика оне нису,
или не би требале бити, етнички или национално обојене.
Сложен социолингвистички проблем “постојања” посебног бошњачког или
босанског језика се мора разрешити на основама утврђених чињеница које су
неоспорне за све који се баве овим проблемом. Добро је познато да етнички и
конфесионално различите постоје многе области на српскохрватском
(хрватскосрпском) језичком подручју, али је то нарочито изражено на територији
Босне и Херцеговине коју су многи сликовито представљали као тигрову кожу
српско-хрватско-муслиманске испреплетености. Наравно не треба заборавити ни
подручја Рашке (Санџака), Војводине и Крајине у СР Хрватској. Стога је свака теза о
реалном постојању босанског језика (не и бошњачког уколико се овај термин односи
искључиво на муслиманске вернике српског или хрватског народа) неоснована и
крајње политички (рекао бих асимилаторски) тенденциозна. Ову тезу на крају
крајева нису ни створили житељи Босне и Херцеговине већ, историјски посматрано,
прво аустроугарске власти које су дошле у ову балканску провинцију 1878. г. и ту
остале до 1918. г. [Historijat jezika i države],321 потом највећи хрватски филолог,
321 О аустроугарској управи у Босни и Херцеговини види у [Schmid 1914; 1914; Božić, Ćirković, Ekmečić,
Dedijer, 1973, 315–334, 352–364; Историја српског народа 1983, VI/1, 555–648; Ћоровић 1993, 655–660; Pinson
1996].
157
Ватрослав Јагић, који се правдао да је назив босански језик најприхватљивији из

практичних разлога [Милосављевић 2000а, 256] и коначно хрватски комунистички
врх пред крај Титове смрти.
Тако је, нпр., за време аустроугарске управе у Босни и Херцеговини
штампана у Сарајеву 1890. г. латиницом Gramatika bosanskoga jezika za srednje škole. Dio I. i
II. Nauka o glasovima i oblicima.322 Та граматика је штампана према Вуковој
књижевнојезичкој норми и правопису који су у то време већ били прихваћени од
стране свих православних и већине муслимана у Босни и Херцеговини [Танасић 1998]
иако су у почетку своје управе у Босни и Херцеговини аустроугарске власти
покушале да измене књижевнојезичку ситуацију у овој провинцији тако што би
Вукову норму и правопис постепено занемарили али се од овог пројекта коначно
одустало након препоруке посебно формиране експертске језичке комисије која се на
крају заложила за задржавање Вуковог правописа у писаном језику становништва
Босне и Херцеговине. Коначно, може се закључити, да је на тзв. аустроугарско-
јагићевско-бакарићевској основи на територији Босне и Херцеговине, народ који
говори истим језиком (тј. штокавштином)323 а различитих је вероисповести,
претворен у три оделите нације, које су коначно добиле и своје посебне језике.324
Фактички је такав програм стварања посебних стандардних језика на
конфесионалним основама из једног јединственог говорног језика коначно
реализован потписивањем Дејтонског споразума 1995. г. [Маројевић 2001, 220]. Тим
документом (потписаном на енглеском, бошњачком, хрватском и српском језику) се
фактички признаје као српски стандардни језик само екавска ћирилична варијанта
322 Према Срети Танасићу, политички циљ аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, 1878. г.–1918.
г., се састојао у томе да што је могуће више изолује Босну и Херцеговину и њено становништво
нарочито од Србије али и од Хрватске. Из тог разлога је утицајни мађарски политичар, бан Троједнице
од 1883. г. до 1903. г., Бењамин Калај, спроводио свој пројекат “босанства” [Танасић 2000, 1118]. У доба
Калајеве управе Босном и Херцеговином забрањивали су се национални покрети и јавна употреба
националних имена (било српског било хрватског). Пропаганда је стварала осећај припадности
босанској нацији која говори босанским, или пак земаљским, језиком [Историја српског народа 1981, V/2,
557]. Калајев режим у Босни и Херцеговини је као политички циљ имао задатак да спроведе
пацификацију ове провинције–тзв. Pax Austriaca [Pirjevec 1998, 109].
323 Нема босанскохерцеговачких муслимана кајкаваца или чакаваца. Сви муслимани са простора
бивше Босне и Херцеговине, као и Санџака (Рашке), су искључиво говорници штокавског (по Вуку)
језика. Сходно томе, сви штокавски муслимани, као и сви они који говоре штокавштином, би требало
да буду припадници једног те истог (етнолингвистичког) народа.
324 Неоспорно је да је први практични покушај да се кодификује босански језик и босанска нација
учињен за време управе Бењамина Калаја Босном и Херцеговином: “Убрзо велики заокрет у
књижевнојезичкој политици уноси Бењамин Калај са пројектом изграђивања вјаштачке босанске
нације са ‘босанским’ језиком као њеним заштитним знаком. Тај језик је требала да кодификује
‘Граматика босанског језика’ (1890. г.), из познатих разлога штампана без имена аутора, која је, у
ствари, била једна од (првих) потпунијих граматика написаних на ијекавском изговору и која је, кад се
занемари наслов, експлицирала вуковску норму. Овај Калајев пројекат је на крају, а послије много
борбе српских и хрватских политичких и културних радника, доживео крах (1907. г.)” [Танасић 2000,
1163] када је назив босански језик и званично укинут. Тај чин је Босанска вила прокоментарисала као
коначан доказ “да се не може на силу водити накарадна језичка политика међу Србима у БиХ. ‘За то је
сада [влада] укинула измишљени назив ‘босански језик’, за који се узалуд борио један велики учењак
Јагић’, закључује се у чланку (1907, 354)” [Танасић 2000, 1165]. Овај српски национални часопис Босанска
вила је управо служио српском националном окупљању у Босни и Херцеговини у доба аустроугарске
управе борећи се за српски језик а не босански и истичући важност афирмације српског народног
језика и његове књижевне норме [Танасић 2000, 1164].
158
док се латинична ијекавска варијанта бившег заједничког српскохрватског

(хрватскосрпског) језика признаје као стандардни хрватски и стандардни бошњачки
(касније преименован у босански) језик али не и као једна од две варијанте српског
стандардног језика. Познато је да су босанскохерцеговачки (штокавски) муслимани
одувек имали одређене особености у свом говору, али се све до 1970.-тих година није
инсистирало да ти исти муслимани, на основу својих посебности у језичком изразу,
поседују и неки свој особити народни говорни или пак књижевни језик.
У годинама отоманске администрације у Босни и Херцеговини месни
муслимани словенског порекла су сами себе називали или Турцима325 или Бошњацима
(али не и Босанцима). Првим називом се желела направити јасна дистинкција између
босанскохерцеговачких муслимана и правих етничких Турака из Анадолије који су
од стране муслимана из Босне и Херцеговине називани погрдним именима Туркуше и
Турјаши. Коначно, према америчком истраживачу Иви Банцу, локални муслимани
свој језик нису званично називали босански већ само бошњачки али се тај термин
односио на језик којим се говори у Босни: “Bosnian Muslims reffered to their language
as Bošnjački (Bosnian)” [Banac 1996, 133].
Етноназив бoшњачки у смислу босански, који се односио и на Србе и Хрвате
и Бошњаке из Босне и Херцеговине и Санџака, увеле су аустроугарске власти са
жељом да потисну и искључе из јавне употребе називе српски језик (и народ) и
хрватски језик (и народ) и њихове верске (националне) школе. Оваква денационална
политика аустроугарских власти се потврђује актом аустроугарске земаљске владе
издатим у години 1880. у коме се доследно каже: “Влада у односу на домаће
становништво у Босни и Херцеговини зна само за Бошњаке (у смислу Босанце –
примедба В. Б. С.), који се по вјери дијеле на муслимане, источно-православне и
католичке хришћане” [Архив Босне и Херцеговине, 1880].326
За време Бакарићевог живота није било позитивне реакције на увођење
нити босанског нити црногорског језика [Брборић 2000б, 342]. Уосталом, као што је
већ напоменуто, поставља се на овом месту и питање: ако већ може постојати
босански језик зашто не би могао постојати и херцеговачки језик као оделит од
босанског? То питање је поставио још 1890. г. аутор чланка о “Граматици босанског
језика” у часопису Босанска вила [Танасић 2000, 1165]. Даље, ако могу постојати
босански или херцеговачки језик зашто не би могли егзистирати и муслимански или
можда војвођански, далматински, славонски, итд. језик? Међутим, у овим случајевима не
би постојали идентични критеријуми за стварање нових језика. Наиме, муслимански
језик би се везивао у ширем смислу за конфесионално одређење које би обухватало
325 Домаћи, босанскохерцеговачки хришћани, су такође своје босанскохерцеговачке комшије
муслиманске вероисповести називали Турцима, како за време Османлија тако и након тога (види нпр.
[Архив Војно-историјског института, Четничка архива, 175–4–28]).
326 Међутим, првим актом босанскохерцеговачке Земаљске владе под аустроугарском окупацијом којим
се регулише назив језика је одређено да званични језик у школском систему гласи хрватски, а писмо у
употреби да буде латиница. Тек након протеста босанскохерцеговачких православаца назив језика је
промењен прво у земаљски и коначно у босански са формално равноправном употребом и латинице и
ћирилице. У школама се од 1907. г. употребљавао и назив српскохрватски. Ћирилично писмо је
озакоњено као писмо у школама декретом владе од 27. октобра 1879. г. а равноправност ћирилице са
латиницом и обавезност употребе у школском систему је регулисана 1880. г. Ипак, у току Првог
светског рата (1915. г.) ћирилица је забрањена у свим сферама јавног живота на територији Босне и
Херцеговине па и читаве Аустро-Угарске Монархије [Pacić 1967, 703–724].
159
све вернике исламске вероисповести са простора бивше СФР Југославије (укључујући

и огромну већину косметских Шиптара), или пак у ужем смислу на
етноконфесионално одређење које би било сведено на јужнословенске муслимане из
Босне, Херцеговине, Црне Горе и Рашке (Санџака). Међутим, у свим осталим
случајевима би се новостворени језици заснивали на покрајинском, тј.
територијалном одређењу (нпр. контрадикторност је очигледна јер Муслимани
објективно постоје као нација, а муслимани као припадници једне конфесије, док
Војвођани или Славонци или Далматинци нису нити једно нити друго).
Остаје неспорно да је бошњачки (босански) језик један од наследника
босанскохерцеговачког стандарднојезичког израза бившег јединственог
српскохрватског (хрватскосрпског) језика. Утицајни лингвиста из Босне и
Херцеговине, Јосип Баотић, је изнео и бранио становиште, на коме је почивао
концепт о босанскохерцеговачкој варијанти стандардног српскохрватског
(хрватскосрпског) језика, да се у случају говора Срба, Хрвата, Муслимана и
Црногораца ради о једном јединственом језику али са више говорних варијанти.
Другим речима, он је био један од поборника правца у лингвистици тог језика до
1991. г. да је ту у питању “јединство у разликама” [Баотић 1978, 25–26].327
Управо је у Сарајеву, на једном научном скупу лингвиста, 1965. г. потекла
иницијатива о “варијантној разуђености српскохрватског језика” [Bugarski 1996а,
44].328 Дакле, једна од “разлика” у јединственом српскохрватском (хрватскосрпском)
језику је била и босанскохерцеговачки стандардни језички израз, који се писао и
латиницом и ћирилицом329 али је имао само ијекавску варијанту, дакле не и екавску
327 Овај сарајевски лингвиста објашњава на следећи начин феномен “јединства у разликама” у оквиру
српскохрватског (хрватскосрпског) језика у Босни и Херцеговини: “Српскохрватски језик као језик

више нација од почетка норме, условно Вукове реформе, па до данас је подразумијевао јединство у
различитости. Два књижевна изговора, два писма, присуство морфолошких, лексичких и
синтаксичких варијација је чињеница која га је одређивала и која је отварала могућност за различите
приступе и теоретске интерпретације…Основни принципи књижевнојезичке политике БиХ су у
суштини афирмисали теоријски концепт који не даје шансе ни сепаратистичким ни унитаристичким
тенденцијама у језичкој политици, а који, у исто вријеме, отвара могућност свакој социокултурној
средини у којој се говори српскохрватским језиком да бригу и одговорност за језички израз преузме на
себе и да језичку политику усагласи са властитим потребама, али не на штету других социокултурних
средина, односно српскохрватског језика као цјелине” [Баотић 1978, 25–26].
328 У овом контексту је вредно истаћи да је идеја о Сарајеву као политичком центру прве и друге
Југославије била у оптицају код неких југословенских интелектуалаца и политичара баш из разлога
што се веровало да Сарајево представља “Југославију у малом” као симбол који у културно-историјско-
националном смислу уједињава на равноправним основама три етноконфесионалне групације једног
те истог језика. Ипак, како то истиче Роберт Д. Гринберг (Robert D. Greenberg), на простору читаве
бивше Југославије, па и у Босни и Херцеговини са Сарајевом као главним градом, је од краја 1960.-их
година постојала изразито јака тенденција студирања “етноцентричних дијалеката” која је поткопала
Новосадски споразум из 1954. г. [Greenberg 1996]. Иначе је Сарајево као главни град Југославије могло
играти важну симболичку улогу српско-хрватско-муслиманско-црногорског јединства и у језичком
смислу (не само у географском) пошто је говор Сарајлија по фонологији западносрпскохрватски а по
морфологији и речнику више источносрпскохрватски.
329 У пракси је преовлађивала реалност у СР Босни и Херцеговини да се 80% основношколских
уџбеника од трећег до четвртог разреда штампа латиницом а само 20% ћирилицом. Такође, сви
саобраћајни знаци у Босни и Херцеговини који су означавали називе за насеља су били исписани
искључиво латиницом. Међутим, сарајевски лист Ослобођење се од 1979. г. штампао тако да је једна
страница била ћирилична а друга латинична, док се Службени лист СРБиХ штампао од 1980. г. једне
седмице латиницом а друге седмице ћирилицом.
160
изговорну форму. Аутентичност босанскохерцеговачке варијанте српскохрватског

(хрватскосрпског) стандардног језика је заснивана углавном на идеолошкој догми да
тај израз не стоји у опречности са западном (хрватском) и источном (српском)
језичком варијантом већ се напротив на територији Босне и Херцеговине те две
варијанте неутрализују [Bugarski 1997b, 35] – феномен који представља филолошку
окосницу постојања посебног језичког израза у СР Босни и Херцеговини насупрот
хрватском и српском језичком изразу формално заједничког језика. Тако је,
уважавајући ову филолошку праксу, почетком 1980.-тих година Скупштина СР Босне
и Херцеговине тражила, и добила, од Скупштине СФР Југославије да се на савезном
нивоу поштује постојање посебне босанскохерцеговачке варијанте330 јединственог
српскохрватског односно хрватскосрпског језика (тј. да се уважи постојање посебног
босанскохерцеговачког стандарднојезичког израза). Стога је у последњој деценији
егзистенције СФР Југославије постојала пракса да се сви савезни акти доносе у седам
редакција на пет језика: српскохрватском (на посебним редакцијама за 1. СР Хрватску;
2. СР Србију и СР Црну Гору; и 3. СР Босну и Херцеговину), словеначком, македонском,
албанском и мађарском. Ипак, званично, јединствена редакција за СР Србију и СР Црну
Гору331 се делила у две подредакције (екавске за Србију и ијекавске за Црну Гору) па су
тако фактички постојале четири редакције српскохрватског језика иако формално
скупштина СР Црне Горе није затражила своју посебну редакцију.332
Неоспорно је са лингвистичке тачке гледишта, да варијанта једног
стандардног језика није исто што и сам посебан језик али су ипак у пракси од 1991. г.
све ове три варијанте српскохрватског (хрватскосрпског) језика проглашене за
посебне језике (српски, хрватски, босански333) са тенденцијом да се у скорој
будућности појави и званично (законски) стандардизован црногорски језик.
У СР Босни и Херцеговини је по Уставу ове републике из 1974. г. у
службеној употреби био српскохрватски (хрватскосрпски) језик ијекавског изговора,
док су ћирилица и латиница била два равноправна писма којим се овај језик
исписивао [Ustavi 1974; Устав СФРЈ 1974]. Босанскохерцеговачка социолингвистичка
пракса није никада прихватила варијантску поларизацију српскохрватског
(хрватскосрпског) језика на својој територији и увек је употребљавала двосмерну
сложеницу у називу народног и стандардног језика на своме тлу (што није случај, на
пример, са СР Хрватском где се у пракси употребљавала једносмерна сложеница
хрватскосрпски језик да би се тај стандардни језик од 1972. г. називао хрватски
књижевни језик).
Основне официјелне аксиоме језичке политике и социолингвистике
стандардног језика у СР Босни и Херцеговини у периоду од 1974. г. до 1991. г. се могу
сумирати у следеће четири тачке: 1) српскохрватски односно хрватскосрпски
330 Под варијантом у оквиру једног језика треба разумети скуп разлика односно “adaptaciju standardnog
jezika tradiciji i suvremenim potrebama nacija kao definiranih socio-etničkih formacija” [Brozović 1970, 35].
331 Језички израз у СР Црној Гори је званично остао неописан и безимен и представљао је једну од
верзија источне варијанте српскохрватског (хрватскосрпског) књижевног и народног језика.

332 Црногорски лингвиста Војислав Никчевић је већ 1984. г. тврдио да постоје четири стандардно-
књижевна језика на говорном простору српскохрватског (хрватскосрпског) језика: српски, црногорски,

хрватски и босанскохерцеговачки [Овдје 1984]. Овде се очигледно ради о четири републичка
стандарднојезичка израза, без обзира на чињеницу да се “национално” и “републичко” не подударају
ни у једној од ове четири републике бивше СФР Југославије.
333 Треба истаћи да дијалектолошка карта босанског језика до сада није направљена.
161
књижевни језик се прихвата за књижевни језик на територији СР Босне и

Херцеговине и то као јединствен књижевни језик са свим својим разноликостима као
и варијантним разликама; 2) књижевни језик у СР Босни и Херцеговини је отворен
према свим позитивним културним и језичким утицајима из свих република СФР
Југославије као и из свих културних центара српскохрватског односно
хрватскосрпског језичког подручја; 3) у СР Босни и Херцеговини ће се практиковати
потпуна слобода појединца да изабере језичку варијанту којом ће се изразити а која
припада читавом простору књижевног српскохрватског односно хрватскосрпског
језика; и 4) неговаће се све аутохтоне (тј. аутентичне) књижевне, језичке и културне
вредности које зближавају и повезују становништво ове републике и припадају свим
становницима СР Босне и Херцеговине чинећи тако мостове који повезују њихове
културне традиције [Mostarsko savjetovanje 1974, 209].334
Основна вредност ових аксиома је у томе што се социолингвистика
књижевног језика у СР Босни и Херцеговини определила за лингвистичко-
филолошку јединственост (тј. недељивост по линији варијетета) стандардног језика
на читавом српскохрватском (хрватскосрпском) књижевнојезичком подручју. Дакле,
на територији ове републике се формално није признавала варијантна поларизација
јер се према истом документу књижевнојезички израз није могао варијантски
одредити пошто је било прихваћено мишљење да је босанскохерцеговачки језички
израз специфичан исто као што је била и специфична ситуација у овој републици по
питању националних и културних односа (Босна и Херцеговина је називана
популарно “Југославија у малом”).335 Стога је неутрализација књижевних варијанти
српскохрватског односно хрватскосрпског језика у Босни и Херцеговини постала
основом језичке политике у тој републици (нпр. настојало се да се каже “воз иде у 8
сати” уместо наводно србијанске варијанте “воз иде у 8 часова” или наводно хрватске
књижевнојезичке варијанте “влак иде у 8 сати” [Šipka 1975, 76]). Према сарајевском
лингвисти Срђану Јанковићу, неутрализација књижевнојезичких варијанти
српскохрватског (хрватскосрпског) језика у Босни и Херцеговини се не може сматрати
као доказом о постојању посебног језичког израза заједничког књижевног језика у тој
републици [Janković 1978].
Теорија о “варијантној поларизацији”, тј. о прожимању две варијанте
(србијанске и хрваћанске) у Босни и Херцеговини је децидно побијана од стране
босанскохерцеговачких социолингвиста јер је таква теорија по њиховом мишљењу
била одраз етно-лингво-политичких претензија на Босну и Херцеговину односно
тежњи да се ова централна и етнички измешана република територијално подели на
“србијански” (на основу лексике) и “хрватски” (на основу ијекавштине) део.336
334 Жеља босанскохерцеговачке социолингвистике за одржавањем баланса између “српске” и
“хрватске” варијанте истог језика се може сагледати и у томе што су се у последњој деценији
заједничке државе једино у СР Босни и Херцеговини сазивали и одржавали конгреси лингвиста из све
четири југословенске републике у којима се говорило српскохрватским језиком. Такође, као што је већ
напоменуто, ова република није званично била “ни српска, ни хрватска, ни муслиманска”, већ је била
“и српска, и хрватска и муслиманска”.
335 Постоји одређени број југословенских лингвиста и филолога који сматрају да је у СР Босни и
Херцеговини након 1974. г. у пракси подржавана западна варијанта (хрватско-ијекавска) заједничког

књижевног језика на штету источне варијанте (србијанско-екавске) (види, нпр., [Брборић 2000б, 420]).
336 У овом случају је упадљиво да се у истицању наводних хегемонистичких циљева
босанскохерцеговачких суседа не примењују истоветни критеријуми у одређивању њихове групне, тј.
162
Видљиво је да се иза идеолошких премиса о бојазни варијантне поларизације

босанскохерцеговачког књижевног језика крије страх да би се у том случају
М/муслимани морали етнички опредељивати или за Србе или за Хрвате. Другим
речима, прихватањем тезе о варијантној поларизацији књижевног језика у Б-Х
значило би у ствари негирање постојања посебне муслиманске нације јер би се у том
случају М/муслимани морали опредељивати или за “источну” или за “западну”
варијанту [Mostarsko savjetovanje 1974, 207–214].
Ипак, већ након пет година за неке југословенске социолингвисте је
постало јасно да је књижевнојезичка пракса у СР Босни и Херцеговини водила ка
настанку нове (посебне) варијанте српскохрватског (хрватскосрпског) језика јер се ту
радило о “ијекавском изразу, с неким посебностима” [Minović 1979, 17]. Могло се
уочити да је у пракси (1974. г.–1991. г.) босанскохерцеговачки стандарднојезички
израз постајао све више удаљенији од источне варијанте приближавајући се западној
варијанти заједничког књижевног језика. Ова западна варијанта се од 1972. г. називала
хрватски књижевни језик као “стандардни облик народног језика Срба у Хрватској”
[Брборић 2001, 73, 194]. Коначно је у Устав СР Хрватске из 1974. г. ушла формулација:
“U SR Hrvatskoj u javnoj je upotrebi hrvatski književni jezik – standardni oblik narodnog
jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva hrvatski ili srpski” (цитирано према
[Bugarski 1996а, 60]).337 Овим чином је озваничена “варијантизација” (тј. признавање
тзв. варијантних разлика) српскохрватског (хрватскосрпског) језика на републичким
основама (тј. не на принципу народности већ на принципу територијалне
припадности) у СФР Југославији којим је заснован нови правац у језичком
планирању и језичкој политици.338 Оваква политика полицентричне стандардизације
српскохрватског (хрватскосрпског) језика је коначно довела до фактичког распада
јединственог језика још пре политичке дезинтеграције простора СФР Југославије.
Практично се издвајањем прво “хрватске” (боље речено “хрваћанске”) а затим и
“босанскохерцеговачке” варијанте (из које је настао садашњи босански језик)
стандардног језичког израза утирао пут политичком распаду бивше заједничке
државе. Речено у социолингвистичком контексту, лингвистичка хирургија или
језички инжењеринг су представљали увертиру за политичко уништење СФР
Југославије.
Постоји одређени број јужнословенских филолога који сматрају да се не
може говорити о српском језику након распада СФР Југославије као о некаквом
етнонационалне, припадности: термин “србијанска” варијанта има географску конотацију, док

термин “хрватска” варијанта има етничко значење. Оваквим ставовима се индиректно признаје да
ијекавица припада само Хрватима а екавица само Србијанцима, тј. да територијално разграничење
између Србије и Хрвата треба да буде на реци Дрини. Ипак се зна да Срби из Славоније говоре
екавицом и ијекавицом исто као и да Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске говоре ијекавицом као
што и становници Западне Србије користе ијекавицу. Тачно је само да такорећи нема Хрвата екаваца
нити Срба икаваца док је ијекавица (у Босни и Херцеговини, Славонији, Хрватској) заједнички изговор
и Срба и Хрвата и Муслимана. Ијекавско зетско-ловћенски дијалекат припада еминентно
“Црногорцима” [Дијалектолошка карта српскохрватског језика 1994; Banac 1993, 48].
337 Крајем 1988. г. је у Уставном суду Југославије утврђено да је ова уставна одредба из 1974. г. о називу
стандардног језика у јавној употреби у СР Хрватској – “неодржива”.

338 Исти Устав СР Хрватске је прокламовао да је “Хрватска (је) национална држава хрватскога народа,
држава српскога народа у Хрватској и држава народности које у њој живе” [Guskova 2003, I, 189].
Meђутим, новим хадезеовским Уставом из 1990. г. Хрватска је проглашена само националном државом
Хрвата. Тако су Срби преко ноћи постали национална мањина.
163
“остатку” бившег српскохрватског (хрватскосрпског) језика већ је по њима

правилније говорити о савременом српском језику који обухвата и српски и хрватски
и босански књижевни језик односно да “новонастали” хрватски и босански
(бошњачки) језик представљају у суштини само варијанте српског стандардног језика
[Ковачевић 1999, 381, 387].339 Међутим, чињеница је, како то каже Павле Ивић, да
“данас се њима (хрватским и босанским језиком – примедба В. Б. С.) не служе Срби,
него Бошњаци односно Хрвати. Апсурд је тврдити да су то мртворођенчад. Хтели ми
или не, они су ту да остану” [Ивић 1998а, 10].
Распадом бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 1992. г.
озваничена је и нова нација – Бошњаци (након референдума босанскохерцеговачких
муслимана 1993. г.). Првобитно, та нација је говорила, терминолошки “примереним”,
бошњачким језиком, на коме је и потписана једна редакција “Дејтонско-Париског
мировног уговора” 1995. г., међутим већ наредне године тај језик је преименован у,
терминолошки “непримерени”, босански језик. Сигурно је да оваква “језиконазивна
асиметрија” (народ или нација Бошњаци, али је њихов језик назван коначно не
бошњачки већ босански) изазива много недоумица не само међу лингвистима,
филолозима и социолингвистима [Брборић 2000б, 121]. Тим поводом је Одбор за
стандардизацију српског језика340 упозорио како домаће тако и иностране филологе на
терминолошку неодрживост назива босански језик препоручивши да се тај језик
преименује у бошњачки, или пак прихвати у иностранству као тако преименован
[Политика 1998].341 Треба нагласити да би евентуално увођење овог назива за
стандардни, тј. административни или државни, језик за читаву територију Босне и
Херцеговине представљао политички непромишљен чин. Са друге стране, са
историјско-филолошке тачке гледишта, тај чин би представљао још једно
ниподаштавање оне парадигме и на њој засноване филологије чије је темеље
поставио Вук Ст. Караџић, а који је језике који су нама познати као српскохрватски,
бошњачки, босански и данас новоформирајући црногорски сматрао лингвистички
једним језиком који је називао српским етничким именом. Другим речима, за Вука
(као и за све “Оце славистике”) су сви говорници гореспоменутих језика били
припадници Српства који су говорили српским језиком [Караџић 1849].
Поштујући Вукову парадигму као и генетсколингвистички карактер
стандардног српскохрватског (хрватскосрпског) и на њему заснованих
новопроглашених стандардних језика могли бисмо све те стандардне језике
окарактерисати као варијанте српског стандардног и књижевног језика и то под
називима: србијански српски, хрваћанско српски, хрватско српски, црногорски
српски, бошњачки српски и босанскохерцеговачки српски (аналогно случајевима
British English, Canadian English, Australian English, American English, итд.).342 То
339 Илустрације ради, на амбалажи шампуна Wash & Go, купљеној у Вилњусу јануара 2004. г., текст
спецификације производа намењен за тржиште Југославије (Србија и Црна Гора) и Босне и

Херцеговине је заједнички, тј. за обе ове државе постоји само један, заједнички текст, и то исписан
екавицом и латиницом. Текст за Хрватску не постоји.
340 Овај одбор је основан 12. децембра 1997. г. а у његов састав је ушло укупно деветнаест лингвиста из
Републике Србије, Републике Црне Горе и Републике Српске.

341 Исто мишљење дели и данас водећи кроатиста, хрватски филолог и лингвиста проф. Др. Радослав
Катичић [Historijat jezika i države].

342 До 1991. г. на просторима СФР Југославије се користио термин заједничког (у смислу јединственог)
српскохрватског (хрватскосрпског) језика који се састојао из три наречја – штокавског, кајкавског и
164
значи, према многим јужнословенским и иностраним филолозима и лингвистима, да

су Хрвати и Бошњаци искористили српски књижевни језик, стандардизован од
стране Вука Ст. Караџића, да реше један део својих националних проблема и културе
а пре свега проблем националне идентификације и групне унификације (нпр. [Reclus
1878, 278; Brockhaus 1931, 645; Јагић 1931, 247; Маројевић 1991, 120; Пипер 1998, 116–120;
Ковачевић 1999, 48–49, 64, 371, 385; Костић 1999, 45–67; Брборић 2001, 237, 335; 357]).
Према свим водећим несрпским и нехрватским славистима с краја XVIII. и
прве половине XIX. столећа, као и према Доситеју Обрадовићу и Вуку Ст. Караџићу
(обојица Срби), сви штокавци су Срби, ма како се у датом тренутку национално
осећали, али је ипак испало да се међу штокавским говорницима налази и један део
највећих противника Српства као и оних који су на крају прошлога века успели да
добију међународно признање бошњачке нације и језика са тенденцијом да тај језик
преименују у босански и самим тим верификују егзистенцију истоимене нације.
Слична је ситуација и са савременим тенденцијама у црногорској политичкој
стварности и филологији Црне Горе по питању заговарања посебног црногорског
народа (не нације која је под тим именом већ призната 1945. г.) и језика са
истоименим називом. Из свега горе изложеног лако се да закључити да је термин
српски језик у свом значењском смислу шири од српског националног колектива (тј. од
Српства или Србадије) као и од територија насељених Србадијом. Други је проблем у
томе што се тај термин није адекватно примењивао и још увек се не примењује на
стандардне језике и оних који нису у националном смислу Срби а који га званично и
законски користе. Тако су се, нпр. према Милошу Ковачевићу, Кенет Е. Нејлору и
другима, српски и хрватски језички стандард објединили од средине XIX. века у један
систем тако што су хрватски језикословци у свему битном за свој стандардни језик
преузели Вуков српски стандардни језик [Ковачевић 1999, 388; Нејлор 1996, 87] (као
што то, уосталом, децидно тврди и вођа хрватског националног препорода у првој
половини XIX. века – Људевит Гај [Gaj 1846])343 али су му променили име у
хрватскосрпски језик (као што је то урадио Ватрослав Јагић на крају XIX. и почетком
XX. столећа) а који се од Устава Социјалистичке Републике Хрватске из 1974. г назива
хрватски књижевни језик и који је коначно по Уставу Републике Хрватске из 1990. г.
озваничен, под именом – хрватски, као стандардни и државни језик у тој републици.
Вуков књижевни језик (стандардизован за Србе и само за Србе) се и званично
разјединио (расрбио) 1995. г. међународном овером у Дејтону и Паризу признавањем
чакавског, и три изговора штокавштине – ијекавског, екавског и икавског. Ова три наречја су се
сматрала једним језиком-дијасистемом. Данас, ситуација са распадом српскохрватског
(хрватскосрпског) језика, чији опстанак нема нигде социолингвистичку подршку, подсећа на
ситуацију са низоземским језиком који се према Универзалној децималној класификацији дели на
холандски и фламански језик [Univerzalna decimalna klasifikacija 1991–1992].
343 “Ta n.p. sav svet znade i priznaje, da smo mi (хрватски илирци – примедба В. Б. С.) književnost ilirsku
podigli i uveli; nu nama ni izdaleka nije na um palo ikada tvàrditi, da to nije sèrbski već ilirski jezik; pače
ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu, što mi Hervati s bratjom Sèrbljima sada jedan književni jezik imamo”.
Дубровачки аристократа, гроф Медо Пуцић (1821. г.–1882. г.), је тврдио 1867. г. (у години постизања
хрватско-српског политичког споразума о стварању Југославије) да ако се према наречјима одређује
етничка припадност онда би Словени Славоније и Војне Крајине требали да припадну Србима а
Словени Цивилне Хрватске Словенцима (тј. Крањцима). Међутим, по њему, су Хрвати из политичких
разлога прихватили српски књижевни језик, српску књижевност као своју, српску земљу као своју
рођену (тј. као домовину), обележавајући их само хрватским именом. Али, Пуцић истиче да ова замена
имена не мења ништа у стварности чињеница [Conte O. Pozza 1867; Conte L. de Voinovitch 1917, 227].
165
оделитих језика: српског, хрватског и бошњачког [Документи Дејтон–Париз 1997].344

Међу Словенима, па и шире, није се догодило, сем код Јужних Словена, да два народа
имају исти књижевни (тј. стандардни) језик, као што је то случај са Србима и
Хрватима, или од 1945. г. чак четири нације: српска, хрватска, црногорска и
муслиманска.
Акт међународног признавања поделе Босне и Херцеговине на формално
две (фактички три) етно-религијске политичке територије (хрватско-муслиманску
Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску) након грађанског рата у тој
бившој југословенској републици (1992. г.–1995. г.) објективно је промовисао
самопроглашење новог народа на овим просторима – Бошњака као и њиховог
“националног” језика – бошњачког који је добио званично интернационално
признање потписивањем Дејтон–париског мировног споразума у новембру 1995. иако
тај језик тада није имао нити написану граматику, нити речник, нити свој правопис.
Након тог споразума муслимански Бошњаци и званично поседују свој посебан
национални језик, али ипак немају посебан самостални државни ентитет. Наиме, тај
ентитет деле са Хрватима у оквиру муслиманско-хрватске федерације. Ипак, та
федерација, под званичним називом Федерација Босна и Херцеговина, је издељена на
муслиманске и хрватске кантоне (тзв. Хрватска Заједница Херцег-Босна)345 (у којој су
званични језици хрватски и босански), док српски државни и етнолингвистички
ентитет Република Српска није издељен на кантоне (у којој је само српски језик
званичан) [Carmichael 2000, 226].
Неоспорно је, међутим, да је Дејтон-париским мировним уговором убрзано
разлагање вуковског модела српског језичког стандарда а самим тиме и унет нови
елемент пометње у етнолингвистичком одређењу и Вуковом схватању Српства као
свештокавског, тј. српског, говорног подручја [Караџић 1849, 1–27]. Ипак у основи, сва
три новонастала стандардна језика (хрватски, српски, бошњачки/босански) на
простору некада јединственог српскохрватског (хрватскосрпског) језика након 1991. г.
имају заједничку лингвистичку основу и стандарднојезичку традицију која је изворно
српска, тј. вуковска.346 То је јасно истакнуто и у препоруци Одбора за стандардизацију
344 У свету је познато доста примера да је једна нација преузела за свој стандардни језик језик друге
нације. На пример, Перуанцима је стандардни језик шпански а не перуанско-шпански. То се исто

односи и на франкофонски Квебек у Канади где не постоји квебешко-француски стандардни језик већ
само француски (на квебешки начин). У Сједињеним Америчким Државама (САД) је стандардни и
званични језик енглески а не америчко-енглески, мада је постојао предлог у време Америчке
револуције и Рата за независност (1776. г.–1783. г.) да се на територији тринаест отцепљених колонија
прогласи “амерички језик” (као америчка варијанта енглеског језика) за званични и стандардни језик
за све грађане новопроглашене независне државе САД. Међутим, овај предлог није усвојен из
лингвистичких разлога мада је имао оправдање са социолингвистичког и политичког гледишта.
345 За сада је неизвесна судбина ове федерације. Може се догодити да се она распадне на хрватски део
који би био прикључен Републици Хрватској и на муслимански део који би егзистирао као Република
Босна углавном у простору између градова Коњиц–Травник–Тузла–Сарајево. “Буде ли те Босне, са
српског становишта биће неважно, тј. биће мало важно, како ће она назвати своје грађане, Босанцима
или Бошњацима, а свој језик – босанским или бошњачким” [Брборић 2001, 91].
346 Заједништво језичких чињеница српског, хрватског и босанског језика, а које наводе на закључак да
се ту још увек ради о лингвистички једном језику, су: 1) 30 истоветних сегменталних фонема – 25
консонаната и 5 вокала; 2) истоветна прозодијска реализација фонема; 3) најмање 95% лексике у ова
три језика је иста; 4) са мањим изузецима, творба речи и морфологија се остварују на исти начин; 5)
готово потпуна истоветност у деклинацији именица, придева, заменица и бројева; 6) истоветност у
коњугацији глаголских времена, у глаголском виду, роду и броју глаголских времена; 7) истоветност у
166
српског језика од 16. фебруара 1998. г. у којој се напомиње да је “босански језик

изворно варијанта српског стандардног језика” [Политика 1998]. Другим речима, сва
три новонастала стандардна језика (хрватски, српски и босански) припадају једном те
истом стандарднојезичком систему, тј. истом троназивном стандардном језику који се
до 1991. г. називао двочланом синтагмом и који је у основи Вуков стандардни (српски)
језик из прве половине XIX. столећа.
Тако се дошло до ситуације да су у овој новопроглашеној и новопризнатој
балканској независној држави призната три језика као званична. За сваки посебан
етнички ентитет посебан “национални” језик. Муслимански Бошњаци су све више и
више склони да очување свог посебног националног идентитета везују за засебност
језичког стандарда под називом босански језик, са што већом употребом турцизама,
квазитурцизама и у сваком случају оријентализама у свом језичком стандарду. То је са
социолингвистичког становишта разумљиво јер је овој потурченој
етноконфесионалној групи, затим народу, и коначно нацији са конфесионалним
именом потребно стварање званичног стандарднојезичког израза како би се
међусобно препознавала и распознавала од других. Тако смо у ситуацији да у
последњих двадесетак година пред распад/растурање СФР Југославије присуствујемо
не процесу неутрализације варијантних опозиција у оквиру званично заједничког
језика Хрвата, Срба, Црногораца и Муслимана већ процесу намерног продубљивања
тих опозиција. Са те тачке гледишта, сматрам да данас више не постоје
социолингвистички (али не и лингвистички) разлози за постојање српскохрватског
(хрватскосрпског) језика.
Издвајањем босанског (или бошњачког) и хрватског језика од лингвистички
истоветног српског језика (тј. Вуковог модела за стандардни језик Срба) нарушава се
историјска тежња Срба да остану не само јединствен народ већ и нација.
Етнолингвистичко цепање Српства (на етноконфесионалној основи) је отпочело
новембра 1943. г. са одлукама Другог заседања АВНОЈ-а (на коме није било
представника из Србије и које је руковођено од стране Хрвата и Словенаца)
издвајањем две “нације” (црногорске и македонске) из српског етноса [Југославија у
рату 1941–1945, 1991] (и касније одвајањем македонског језика од српског). Међутим,
тај процес сегментације Српства још увек није заустављен пошто прети реална
опасност да се етнолингвистичко Српство (онакво какво је опстало након 1995. г.)
располути по територијалној припадности на “Србијанце” којима би матерњи језик
још увек био српски и на “Црногорце” (тј. на “Титогорце”) који би говорили својим
националним (тј. регионалним али не и народним) “црногорским језиком”. Док су на
једној страни сви народи у Европи постигли, или настоје и раде на томе, своју
културну, националну и просветну интеграцију превасходно путем језичке
унификације, код Срба се дешава потпуно супротан процес у последњих пет
деценија – процес националног, лингвистичког, конфесионалног и коначно
територијалног растакања српског националног етноса. Тај процес је сем иностране
дипломатије (Дејтон-париски мировни уговор) верификовала и инострана
славистичка филологија. Догодило се то по први пут у зборнику из 1999. г.
штампаном у Висбадену, а који је посвећен лингвистичким проблемима Југоисточне
броју, врсти и називу других глаголских облика, по један радни и трпни придев са сва три рода, по
један садашњи и прошли глаголски прилог; 8) један заповедни и два могућа начина; и 9) истоветност
компарације описних придева и прилога за начин.
167
Европе и у коме су одвојено приказани српски, хрватски и босански језик [Handbuch

1999].
Дакле, иако постоји мала разлика између три новонастала језика (српског,
босанског и хрватског) јер им је свима заједничка дијалекатска основа, тек са
распадом/растурањем СФР Југославије су се створили социолингвистички услови да
се ови језици промовишу као посебни и независни књижевни језици, а који су били
доскора само варијанте једног књижевног и говорног језика три четвртине
становника бивше Југославије [Simpozij 1999, Predgovor].347
Један од предлога пројекта Уједињених српских националних држава (5)
347 У овом смислу, социолингвистичка ситуација у Швајцарској подсећа на социолингвистичку
ситуацију у бившој Југославији. Наиме, као што је у Југославији једним језиком

(српскохрватским/хрватскосрпским) говорило 75% становништва, тако и у Швајцарској једним језиком
(немачким) говори 75% житеља. Исто тако, без обзира на овакву диспропорцију говорника, нити је у
бившој Југославији нити је у Швајцарској иједан језик проглашен службеним, тј. државним.
168
5. ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ
“Језик је тај који један народ одваја од других, те је његово основно и главно
обележје” [Грујић-Сотировић, 2004, 91].
Језичка политика, као саставни део социолингвистике, је представљала у

југословенском случају један од најважнијих чимбеника опште југословенске
политике у водама међунационалних односа. Сходно томе, да би се сагледала пуна
слика о политичком распаду СФР Југославије неопходно је тај феномен посматрати и
у сегменту језичке политике и социолингвистичких искустава у шест југословенских
република и две аутономне покрајине што је и била главна намера аутора овог
текста. Да би се боље разумела, ова искуства су представљена у светлу историјске
позадине језичке стандардизације и лингвистичких национализама који су пратили
процес стварања уједињених националних држава Јужних Словена у контексту
решавања њихових националних питања.
У годинама постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца односно од
1929. г. Краљевине Југославије, регулисање језичке политике је био један од главних
проблема који је требало решити на нивоу међунацоналних односа три
конститутивно призната етноса: Словенаца, Хрвата и Срба. Тај проблем је решен у
оквирима званичне науке и политике да се ту радило о једном народу који се делио на
три племена. Тако је проглашен као један српско-хрватско-словеначки језик који се имао
употребљавати у свим званичним односима и у јавности. Овакав став је такође био
уоквирен централистичком политиком интегралног или унитарног југословенства
која се заснивала на геслу о “једном народу, једном језику, једном краљу и једној
народној држави”. У пракси се ипак признавало да је још потребно радити на томе да
се словеначки језик потпуно приближи српскохрватском. Македонски језик се
сматрао јужносрпским дијалектом а о босанском језику се није ни говорило као о
оделитом језику већ као о локалним (босанскохерцеговачким) дијалектима те
историјске провинције којима су говорили Србо-Хрвати. Језичка политика народне
унификације се заснивала на одлукама бечког Књижевног договора из 1850. г. који је
тумачен као договор српско-хрватских филолога о стварању јединственог
српскохрватског језика као стандардног језичког израза српско-хрватских народних
говора.
Што се тиче језичке политике у СФР Југославији, а посебно гледано са
аспекта правног и политичког статуса језика, фактор националне политике и разлике
у историјски условљеним различитим нивоима стандардизације језика појединих
етнонационалних група су пресудно утицали на дефинисање и примену језичких
права. Политички циљ и гесло којим се руководило у другој Југославији је био:
“јединство у различитостима” па се сходно томе промовисала и политика језичко-
културног плурализма а не унитаризма. Тако се на федералном нивоу највише
пажње поклањало српскохрватском (хрватскосрпском), словеначком и македонском, а
на републичким и покрајинским нивоима, поред ова три словенска језика и језицима
169
најбројнијих националних мањина. Тек су Уставом из 1974. г. језици две највеће

мањине (албански и мађарски) правно изједначени на федералном нивоу са три
споменута словенска језика али су у пракси били доста запостављени у федералним
институцијама. Политика језичко-културног плурализма је била замишљена као
средство за превазилажење етнолингвистичке гетоизације и асимилације као и да
пружи једнаке услове за друштвени и национални развитак како већинских тако и
мањинских група. Улога језика се пројектовала у оквирима опште политике јединства
и равноправности различитих етникума па се тако језик и схватао као најподобније
средство за увођење народа и етничких мањина у све сфере друштвених активности
које су се имале заснивати на равноправним међуетничким и међурепубличким
односима у оквиру федералне (од 1974. г. de facto конфедералне Југославије).
Језичка политика у вишенационалној и вишејезичкој СФР Југославији је
била заснована на територијалном принципу чији су чимбеници биле две аутономне
покрајине, шест република и једна (кон)федерација са легислативним гарантовањем
права појединца да употребљава свој матерњи језик на различитим нивоима
административне структуре државе и језичких односа. Ови последњи се могу
поделити у три категорије: 1) ниво званичног југословенског политичког и
друштвеног живота (комуникација на федералном нивоу, између федералних и
републичких или покрајинских органа и између република и покрајина); 2) ниво
односа између језика југословенских нација и аутохтоних етничких групација; и 3)
ниво односа између нација и емигрантских (новопридошлих) група.
Феномен социолингвистичке политике и праксе се ипак компликовао
чињеницом да су припадници једне нације или етничке мањине били житељи
различитих република од којих је свака водила своју језичку политику. То значи да су
поједини делови исте нације или мањине подлегали под утицај различитих правних
одредаба које су регулисале језичка питања. Такође, морало се водити рачуна и о
језичким контактима на два нивоа: 1) контакти између аутохтоних етно-мањинских
група са осталим југословенским говорницима; и 2) контакти створени услед
економских миграција (нпр. говорници албанског, српскохрватског и македонског
језика који су се населили у Словенији).
У пракси односа на федералном нивоу српскохрватски или хрватскосрпски
језик је имао примат у смислу неозваниченог званичног језика федералне
администрације и свих федералних институција. Словеначки, албански, мађарски и
македонски званичници су се упорно борили да пробију ту баријеру на федералном
нивоу како би изједначили и у пракси употребу својих матерњих језика са
српскохрватским. Словеначки и македонски су се након Устава из 1974. г. добрим
делом и практично изједначили са српскохрватским (хрватскосрпским) на
федералном нивоу (чак и у међународним односима Југославије са другим
државама). Практично повлашћен, али не и санкционисан, положај српскохрватског
(хрватскосрпског) језика на нивоу целе земље се може видети у чињеници да се тај
језик изучавао у македонским и словеначким школама али се македонски и
словеначки језик нису изучавали у другим републикама сем у матичним.
У наредним редовима бих изнео најбитније опште закључке до којих сам
дошао у овом истраживачком раду:
Говорници српскохрватског (хрватскосрпског) језика (припадници
четири нације – Хрвати, Муслимани, Срби и Црногорци) су били само
170
формално обједињени али не и стварно уједињени у једном али не и

јединственом стандардно-књижевном језику.
Културни развитак, духовност, национализам и државотворна
идеологија на говорном простору српскохрватског (хрватскосрпског) истог
језичког стандарда нису следили од краја 1960.-их година логику генетско-
типолошке истоветности језичких чињеница па је стога дошло 1990.-их
година до раздеобе овог, до тада лингвистички јединственог, језика на три
одвојена језика од којих је сваки добио свој посебан језички стандард и
идентитет – српски, хрватски и босански (са великом вероватноћом да се
уставно озваничи и црногорски).
Садашњи језици српски, хрватски и босански (правилније бошњачки) су
на простору бивше Југославије, а нарочито на територији Републике Босне
и Херцеговине, повезани заједништвом многих лингвистичких чињеница
на свим нивоима структуре (у фонологији, синтакси, морфологији, творби
речи) и остају још увек у лингвистичком смислу један стандарднојезички
систем.
Варијантност српскохрватског, тј. хрватскосрпског, језичког стандарда је
исполитизована до те мере у периоду од 1967. г. до 1991. г. да је коначно
послужила као основа за промовисање и кодификацију новонасталих
језика – наследника бившег јединственог српскохрватског
(хрватскосрпског).
Вук Ст. Караџић није приликом потписивања бечког Књижевног договора
1850. г. сматрао да су Срби и Хрвати један народ, већ је Вук одувек и до
краја свог живота сматрао да су припадници једног народа само они који
говоре и пишу штокавским језиком које је он (оправдано или не) називао
Србима без обзира које вере били, које наречје тог језика користили и у
којој држави (региону) живели. Вук је био децидан да кајкавци и чакавци не
припадају српском етносу.
Српски језик, српска култура и српска књижевност су недељиве по
основи верске, дијалекатске или регионалне припадности и припадају
подједнако свим Србима ма које вере били или ма који дијалекат (наречје,
говор) користили или писали на њему.
Савремени књижевно-стандардни језик Срба, још од свог формирања
почетком претпрошлог столећа, није био редукован само на језичко
наслеђе и израз Срба из Србије већ је формиран на основама свих
штокавских говора ијекавског и екавског изговора и народне књижевности
писане на њима.
Неотуђиво је право сваког народа (па и хрватског и српског) да свој
сопствени језик назове својим етнонимом и да има јединствено име за свој
књижевни језик без обзира на републичко-федералне или пак
међудржавне границе.
Штокавски дијалект је био и остао изворно српски мада су га у
прошлости користили и сада га користе и не- Срби. Данас, западна
варијанта бившег српскохрватског (хрватскосрпског) језика не припада
само Хрватима, као што ни источна варијанта не припада само Србима.
Обема варијантама поред ове две старе нације говоре и припадници три
171
млађе нације које су се кристализовале након Другог светског рата:

Муслимани/Бошњаци, Црногорци и Југословени.
Конфесионална деноминација не одређује и етничку припадност па се
стога вера не може узети као одлучујући критеријум у етничком
разграничењу Јужних Словена.
Наречје није исто што и језик и стога се не може прихватити формула по
којој наречја јединственог штокавског језика одређују и етничку
припадност.
Неоснована је формула да се у лингвоетничком смислу штокавски језик
дели на “источну” и “западну” варијанту. Таква подела може имати
искључиво, и само, географски смисао. Неприхватљиво је становиште
хрватске филологије да тзв. варијантне разлике у новоштокавском говору
(ијекавица–екавица) представљају оделите језике (хрватски и српски), а да
се у исто време тзв. хрватски књижевни (па и говорни) језик састоји од три
дијалекта: кајкавског, чакавског и западно-новоштокавског јер су међусобне
варијантне разлике између кајкавског, чакавског и западно-новоштокавског
далеко веће него разлике у оквиру новоштокавског на линији ијекавица–
екавица (као и икавица).
Садашњи српски књижевни језик се у територијалном (и донекле у
конфесионалном) смислу може раздвојити на четири варијанте: србијанску,
босанскохерцеговачку, хрваћанску и црногорску.
Вуковским (српским) књижевним језиком данас пишу два етноса: Срби и
Хрвати, и јужнословенски припадници муслиманске, православне,
унијатске и римокатоличке вероисповести штокавског језика.
Савремени српски књижевни језик има два изговора (ијекавски и
екавски) који се морају третирати као потпуно равноправни с обзиром на
њихову културноисторијску традицију и значај, тј. није само екавица већ је
и ијекавица одређујућа карактеристика српског књижевног језика како ван
Србије тако и у оквиру ње. Српски књижевни и стандардни језик екавског
изговора користи око 65% српске популације док ијекавски изговор истог
језика употребљава око 35% Срба. На крају крајева, екавица није никада
била проглашена за званично наречје српског књижевног језика у Србији.
Другим речима, екавица и ијекавица треба да се третирају као две
равноправне изговорне варијанте српског књижевног језика на читавом
етногеографском простору српског народа. Ако би се другачије поступило
дошло би до расцепа књижевно-стандардног језика у Срба чиме би се
створила два таква језика у оквиру истог народа. Тиме би сигурно дошло до
одређеног степена интерне народносне дезинтеграције Срба.
Најважнији заговарани (углавном од стране србијанских колониста-
ијекаваца али не ad hoc и оправдани) разлози да се ијекавици призна статус
књижевног језика поред екавице у Републици (сада већ територијалних
Остатака и то западне проститутке) Србије су следећи: 1) ијекавским
наречјем се одвајкада говори и пише у једном делу Србије, тј. у Западној
Србији и у Рашкој области (Санџаку); 2) многи досељеници у Србији говоре
и пишу ијекавицом као својим матерњим језиком; 3) у ширем
културолошком смислу признавање ијекавице као једног од два израза
172
књижевно-стандардног језика у Србији би све њене житеље довело у ближи

додир и сарадњу са свим другим говорницима овог наречја ма које
националности или вере они били; 4) један битан део културног наслеђа са
територије Србије је написан на ијекавском наречју; 5) овим наречјем је
говорио и писао највећи српски филолог свих времена – Вук Ст. Караџић
који је био родом из Србије, учествовао у њеној војно-политичкој
револуцији с почетка XIX. века и био њен држављанин; и 6) правилан однос
према ијекавском наречју, у смислу вођења исправне језичке политике и
језичког планирања у Србији, представља у ствари правилан однос према
историјском континуитету и целовитости култура оних не-Срба који живе
на тлу Србије, а користе се ијекавицом.
Српски књижевни језик се писао и пише се на два равноправна писма
(буквице): на ћирилици и латиници. Ову последњу (у оваквом облику у
каквом је данас) су Срби преузели од Хрвата, али се тиме није променио
српски карактер књижевног језика којим су текстови писани овим писмом
на српском језику. Инсистирање на употреби само ћирилице би било
крајње опасно за интегритет српске културе јер су Срби одувек поред
ћириличног користили и латинично писмо. Овај став наравно незначи да
се на уштрб српске ћирилице фаворизује инострана латиница. Ово
конкретно значи да би се у јавном сектору морала озаконити употреба само
и искључиво ћирилице (и то реформисане на основу узора руске
ћирилице), док би се у приватном животу користила оба писма
равноправно.
Након распада СФР Југославије статус српског стандардног језика је
постао контроверзан. Српски лингвисти и филолози су били у суштини
недовољно социолингвистички припремљени да адекватно одговоре на
изазов нестанка српскохрватског (хрватскосрпског) језика па су се стога
нашли у великој недоумици којим путем да се иде даље. За разлику од њих,
хрватски језикословци у СФР Југославији су још од 1967. г. трасирали јасан
пут изградње хрватског књижевног језика као стандардног језика фактички за
све Хрвате како у СР Хрватској (у овом случају и за Србе у њој) тако и ван
ове републике. Тако се дошло до практичног стања да док су хрватски
лингвисти и филолози инсистирали на оделитом хрватском језику, њихове
српске колеге су и даље сматрале да Хрвати и Срби говоре истим
српскохрватским (хрватскосрпским) језиком (који је као такав постојао скоро
век и по и који је верификован у СФР Југославији Новосадским договором
1954. г.). Ипак, са дефинитивним политичким нестанком заједничке
југословенске државне заједнице српски лингвисти и филолози су коначно
признали новонастало de facto стање да се српскохрватски (хрватскосрпски)
језик распао на неколико посебних језика: српски, хрватски, босански и чак
црногорски.
Што се тиче стања лингвистичког дела савремене србистике на простору
Србије, Црне Горе и Републике Српске, чини ми се да су дебате око даљих
праваца развитка ове дисциплине довеле до кристализовања три
идеолошки одвојене групе стручњака који су чврсто утаборени у својим
научним “рововима”. Прва група, коју је до своје смрти 1999. г. предводио
173
Павле Ивић (Митар Пешикан, Мато Пижурица, Јован Јерковић), а иза које
стоје Институт за српски језик Српске академије наука и уметности,
Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду и Матица српска се
залаже за тзв. status quo сматрајући да српски језик након 1992. г. представља
изданак српскохрватског (хрватскосрпског) језика, за екавицу науштрб
ијекавице, равноправност латинице са ћирилицом и даље разрађивање
новосадско-загребачког Правописа српскохрватског књижевног језика из 1960. г.
Друга група, Нео-вуковци, које предводе стручњаци са Филолошког
факултета Универзитета у Београду и са Филозофског факултета
Црногорског универзитета у Никшићу (Радоје Симић, Бранислав Остојић и
Живојин Станојчић) се враћају филолошким традицијама Вука Ст.
Караџића и Ђуре Даничића (до његовог преласка у Загреб) подржавајући
ијекавицу, Вукова правописна решења и реформу српске латинице. И
коначно, трећу групу (Универзитет у Београду) чине тзв. православци који се
боре за “православни српски језик и правопис” предвођени Радмилом
Маројевићем, деканом Филолошког факултета Универзитета у Београду од
јуна 1998. г. до фебруара 1999. г. Они се залажу за враћање “јата” у писању,
избацивање знака “j” из српске азбуке, промовисање филолошког решења
да су сви штокавци Срби и за постојање само ћириличног писма у Срба. За
сада консензус између ових група није постигнут.
Без обзира што се у “техничком” смислу хрватски, босански, црногорски и
српски језик након распада/растурања СФР Југославије сматрају посебним
језицима, потребно је уложити још много труда из области “лингвистичког
инжењеринга” да би се и стварно (у области синтаксе, речника,
ортографије, граматичких правила и фактичке разумљивости) добила
четири лингвистички оделита језика. С обзиром на чињеницу да сви
новонастали језици на рушевинама српскохрватског (хрватскосрпског)
користе ијекавско наречје као заједничку компоненту која их још увек
повезује у јединствени дијалектолошки систем, очекивати је да се у
наредном периоду техника “лингвистичког инжењеринга” усмери на
стварање “етничких” разлика у оквиру овог наречја, што ће у сваком
случају бити тежак, али не и крајње неизводљив, посао.
Надам се да резултати овог научног истраживања могу имати ширу
практичну примену како у академској настави тако и у разнородним научним
публикацијама. Примена резултата се на првом месту односи на универзитете и
истраживачке институте, али исто тако и на све остале регионалне и
интернационалне научне организације. Од изузетне је битности да се резултати овог
истраживања могу користити у наставном процесу на високошколским установама
или као део обавезне или препоручене научноистраживачке литературе за студенте
словенске и јужнословенске филологије, етнологије, социолингвистике и историје,
као и за све оне којима је предмет студирања и истраживања тематика
распада/растурања СФР Југославије.
На крају, да закључим, у овој монографији је елабориран
социолингвистички аспект распада/растурања СФР Југославије (1967. г.–1995. г.) са
својом историјском позадином. Ипак, мора се истаћи да овај научни рад није у
потпуности исцрпео задату тему истраживања па се оно стога мора систематски
174
наставити и пре свега временски проширити. Прво, најбитније је додатно истражити

хрватске, македонске и словеначке архиве и друге научне институције у којима се
могу пронаћи драгоцени подаци релевантни за тематику коју обрађује овај рад.
Друго, временски оквир феномена социолингвистичког аспекта распада/растурања
бивше Југославије се мора временски дубље проширити и на период пре 1967. г., па
чак и пре 1945. г. И треће, биће сигурно неопходно у скоријој будућности да се
истражи и феномен настанка црногорског језика као једног од наследника бившег
званично јединственог српскохрватског (хрватскосрпског) језика. Овим споменутим
напоменама никако немам намеру да скинем одговорност са себе због евентуалних
пропуста при писању овог рада. Напротив, желим само да скренем пажњу на
одређене могуће правце истраживања у будућим напорима да се до краја расветли
моменат распада, тј. растурања, СФР Југославије са социолингвистичке тачке
гледишта.
Карта распрострањености Срба и српског језика у Југоисточној Европи из једне француске

књиге штампане 1862. г.
175
6. БИБЛИОГРАФИЈА
1) Примарни историјски извори I: архивски материјал, преписке, програмско-

идеолошки списи, званична државна документа и списи, закони, дневници и
мемоари:
“Blackwell to Palmerston” in Memoire on the Agitation in the Austrian Empire. Viewed

as a question of diplomacy, London, 21. August 1846, Public Record Office, Foreign Office,
London, 7/333, № 109.
“Izjava popa Petranovića Plavanjskoga i njegovih križara”, Narodni list, № 60, 2. VIII
1879.
“Odlomak pisma pisanog u Tarstu od jedne zagrebske Hàrvatice”, Danica horvatska,
slavonska i dalmatinska, X/1844, 52, 208.
“Pisma Bogoslava Šuleka A. T. Brliću” (urednik Mato Artuković), Slavonski povjesni
zbornik, № 23, Slavonski Brod, 1986.
“V. Babukić P. J. Šafaříku”, 1842., Nacionalna i sveučilišna biblioteka, Zagreb, R 3992a.
“Извештај са прве хрватске учитељске скупштине”, Панчевац, 1871, с. 67–75.
“Комунистичке тезе о српском народу”, Све за Српство, № 4, април 1944.
“Уставот на Република Македонија”, Службен весник на РМ, № 52, Скопје, 1991.
Arhiv biskupa iz Sombatelja, Szombathely, Mađarska, naročito građa za XVIII vek
[Canonicae visitationes].
Arhiv Dubrovačke republike i francuske uprave, Dubrovnik, kao deo Historijskog arhiva u
Dubrovniku (posebno: III. Zapisnici Vijeća umoljenih, knjige 197–210; IV. Zapisnici
Malog vijeća, knjige 109–116; VIII. Zapisnici Velikog vijeća, knjige 64–67; XXVII–1
Dopisi i upute za Istok, knjige 105–110; XXVII–6 Dopisi i upute za Zapad, knjige 125–
137; LXXVI Isprave i akti za XVIII i XIX vek).
Arhiv Hrvatske, Zagreb, zbirka: Zaključci Hrvatskog sabora IX–XII, izdato 1974–1980
(1777–1808, sveska IX, 1974), (1808–1814, sveska X, 1975), (1825–1832, sveska XI,
1976), (1836–1847, sveska XII, 1980).
Aрхив Историјског института Српске академије наука и уметности, Београд,
Фонд Матије Бана, 1844–1850.
Aрхив Југославије, Београд, “Prosvetno odeljenje Pokrajinske uprave u Ljubljani
Ministarstvu prosvete Kraljevine SHS”, 66 (pov.), f–54/a.j. 122.
Aрхив Српске академије наука и уметности, Београд, “Kušević Kukuljeviću,
Vukovar, 11. II. 1863. g.”, Фонд Виктора Новака.
Aрхив Српске академије наука и уметности, Београд, Збирка Александра Белића.
Baraš F., Iz memoara maršala Marmonta. Ilirske uspomene 1806–1811, Split, 1977, drugo
izdanje 1984.
Benda K., Hadrovics L., “Kroatisches Freiheitsgedicht aus dem Jahre 1794”, Studia
slavica Academiae scientiarum hungaricarum, II, Budapest, 1956 (ту се налази текст
кајкавске револуционарне песме из 1794).
176
Boban Lj. (urednik), Hrvatska u arhivama izbjegličke vlade 1941–1943. Izvještaji

informatora o prilikama u Hrvatskoj, Zagreb, 1985.
Bojničić I., Zakoni o ugarsko-hrvatskoj nagodbi, Zagreb, 1907.
Brandt M., Čović B., Letica S., Pavić R., Tomac Z., Valentić M., Žuljić S., Izvori
velikosrpske agresije, Zagreb, 1991.
Brandt M., Čović B., Letica S., Pavić R., Tomac Z., Valentić M., Žuljić S., The sources of
the great Serbian aggression, Paris, 1993.
Budmani P., Grammatica della lingua serbo-croata (illirica), Wien, 1867.
Constantinus Porphyrogenitus. De Administrando Imperio, (Moravcsic G. (ed.), Jenkins
R. J. H. (tr.)), Budapest, 1949.
Derkos I., Duh (Genije) domovine nad sinovima svojim, koji spavaju, Zagreb, 1897.
Deželić V., Pisma pisana dru. Ljudevitu Gaju i neki njegovi sastavci (1828–1850), Građa
JAZU, 6, Zagreb, 1906.
Dnevnik Sabora trojedne kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije održana u glavnom
gradu Zagrebu, god. 1861, Zagreb, 1862.
Dnevnik Sabora Trojedne kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije 1861, Zagreb, 1863.
Dobrovský J., Geschichte der böhmische Sprache und Literatur, Wien, 1792/1818.
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, I–II, Beograd, 1988.
Drašković J., Disertatia iliti razgovor, darovan gospodi poklisarom zakonskim i budućem
zakonotvorcem kraljevinah naših…, Karlovac, 1832.
Engel J. Ch., Geschichte des Freystaates Ragusa, Wien, 1807 (za razdoblje 1790–1907).
Fancev F., Dokumenti za naše podrijetlo hrvatskoga preporoda (1790–1832), Zagreb, 1933.
Gaj Lj., “Proglas”, Danica ilirska, IV–VI, Zagreb, 1840 (reprint, Zagreb, 1970).
Gaj Lj., “Proglas”, Danicza horvatska, slavonska i dalmatinska, vol. 2, № 49, Zagreb,
1836, s. 195.
Gramatika bosanskoga jezika za srednje škole. Dio I. i II. Nauka o glasovima i oblicima,
Sarajevo: Naklada zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu, 1890 (reprint izdanje
1994, Mariborski tisk, Maribor, Slovenija).
Grmek M., Gjidara M., Šimac N., Etničko čišćenje. Povjesni dokumenti o jednoj srpskoj
ideologiji, Zagreb: Globus, 1993.
Harambašić A., “Ivan Franjin Gundulić” u Izabrane pjesme, Zagreb, 1895.
Haus-Hof und Staats-Archiv, Wien (разноврсна архивска грађа за више
јужнословенских земаља).
Historijski arhiv u Zadru, Zadar, zbirka: Presidijalni spisi Namjesništva za Dalmaciju
(Atti presidiali dell’ i. R. Luogotenenza di Dalmazia), (dokumenti iz perioda druge
austrijske vladavine u Dalmaciji od 1813 do 1918).
Horvat J., Ravlić J., Pisma Ljudevitu Gaju, Građa JAZU, 26, Zagreb, 1956.
IX Конгрес Савеза књижевника Југославије–Документа, Нови Сад, 1985.
Izvori za hrvatsku povjest, IV, Zagreb, 1958 (dokumenti za razdoblje od 1672 do 1848).
Izvori za hrvatsku povjest, Zagreb: Institut za hrvatsku povjest Sveučilišta u Zagrebu,
1986.
Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa KPJ. NOR i revolucija (1941–1945),
Beograd, 1985.
Izvori za istoriju SKJ. Peta zemaljska konferencija KPJ (priredili-Damjanović P., Bosić M.,
Lazarević D.), Beograd, 1980.
177
Jagić V., Izabrani kraći spisi, Zagreb, 1948.

Jakšić G., Prepiska Ilije Garašanina (1839–1849), Beograd, 1950.
Ježić S., Hrvatski narodni preporod u prvoj polovini XIX stoljeća, Zagreb, 1944
(dokumenti za razdoblje od 1847 do 1848).
Ježić S., Ilirska antologija, Zagreb, 1934 (dokumenti za razdoblje od 1835 do 1847).
Kačavenda P., Živković N., Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Izabrana dokumenta,
Beograd, 1998.
Karadžić S. V., “Očitovanje”, Pozor, 4. III 1863, Zagreb.
Katalog Prve izložbe dalmatinsko-hrvatsko-slavonske, Zagreb, 1864.
Kazimirović V., NDH u svetlosti dokumenata i dnevnika Gleza fon Horstenau 1941–1944,
Bеograd, 1987.
Kecmanović I., “Izveštaji poverenika o prilikama u Bosni od 1848. do 1854. godine”
(dokumenti), Glasnik arhiva i Društva arhivista Bosne i Hercegovine, № II, Sarajevo,
1962, s. 251–291.
Klaić V., “Hrvati i Srbi”, Vienac, sv. 2, 1893.
Kolendić P., Nagy J., Ratovanje oko Dubrovnika g. 1806, Dubrovnik, 1906 (ovde je
objavljen dnevnik Frano Maria Appendinia o borbama oko Dubrovnika 1806).
Koзменко И. В., Дневник Ф. В. Чизова ‘Путешествие по славянским землям’ как
източник, Славянский архив, Москва, 1958.
Kriegs-Archiv, Wien (raznovrsna građa).
Krizman B. (urednik), Korespondencija Stjepana Radića 1885–1918, I–II, Zagreb, 1972.
Krizman B., Memoire Bara Bettere austrijskom generalu T. Milutinoviću o dubrovačkoj
republici iz 1815. godine, u Anali Historijskog instituta u Dubrovniku, I, Dubrovnik, 1952
(Bettera je bio poslednji sekretar Dubrovačke Republike).
Kršnjavi I., Zapisci, iza kulisa hrvatske politike, knj. 1–2, Zagreb, 1986.
Kukuljević I., “Pogled u Štajersku, Beč, Peštu i Požun”, Danica hrvatska, slavonska i
dalmatinska, № XIII, 26. VII. 1847.
Kukuljević S. I., Iura regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I–III, Zagreb, 1861,1862.
Kušlan D., Šuhaj M., Spisi Saborski Sabora kraljevinah Dalmacije, Hrvatske i Slavonije od
god. 1861, Zagreb, 1862.
Kušlan D., Šuhaj M., Spisi Saborski Sabora kraljevinah Dalmacije, Hrvatske i Slavonije od
god. 1865–1867, Zagreb, 1900 (1952).
L’Archivo di Stato di Trieste, Trieste (ovde se nalazi arhivski materijal vezan za Istru i
jadranska ostrva).
Lovčević S., Pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću, Beograd, 1931.
Macedonia. Documents and Material, Bulgarian Academy of Sciences, Institute of
History, Bulgarian Language Institute (ed.), Sofia, 1978.
Maixner R, Jakić T., Esih I., Korespondencije Dragojla Kušlana, Zagreb, 1950.
Mesić S., Kako je srušena Jugoslavija: politički memoari, Zagreb: Nislavpress, 1994.
Milles J., “Letter of May 31st, 1737”, in collection Letters to the Bishop of Waterford,
British Library Add., MS 15,774.
Miskolczy G., A Horvát kérdés története és irományai a rendi állam korában, I–II,
Budapest, Fontes historiae hungaricae aevi recentioris, 1927–1928.
Nacionalna i Sveučilišna Biblioteka u Zagrebu, Zagreb (raznovrsna građa).
178
Open Society Archives at Central European University, Budapest, грађа о распаду

СФРЈ и грађанском рату на простору бивше Југославије 1991. г.–1995. г. Фонд
304-0-16.
Petranović B., Zečević M., Jugoslavija 1918–1988. Tematska zbirka dokumenata, Beograd,
1988.
Petranović B., Zečević M., Jugoslovenski federalizam – ideje i stvarnost. Tematska zbirka
dokumenata, I–II, Beograd, 1987.
Population de la Dalmatie, Service historique…, MR 1625 (francuski popis
stanovništva u Dalmaciji 1806).
Povelja (www.bosnianlanguage.com – povelja)
Radić A., O hrvatskom književnom jeziku u ediciji Sabrana djela dra. Antuna Radića,
knj. XV, Zagreb, 1937.
Radić S., Temelji za budućnost Hrvatske i ciele Evrope, Zagreb, 1917.
Report of the International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan
Wars: The Endowment 1914, Washington D.C., 1914.
Ribar I., Iz moje političke suradnje (1901–1963), Zagreb, 1965.
Scematismo dell’Imperiale regio Litorale Austriaco-Illirico, Trieste (dokumenta vezana za
Istru i jadranska ostrva za razdoblje 1815. г.–1847. г.).
Solitro V. (ed.), Documenti storici sull’Istria e la Dalmazia, I–III, Venezia, 1844.
Spomenici u povodu 300-godišnjice Sveučilišta u Zagrebu, I, Zagreb, 1969.
Starčević A., Nekolike uspomene, Djela, knj. III, znanstveno-političke rasprave, Zagreb,
1894.
Statuta Valachorum u Povijesnom muzeju Hrvatske, Zagreb.
Stenografički zapisnici 1897–1902, knj. IV, Zagreb, 1900.
Stenografički zapisnici 1901–1906, knj. II, Zagreb, 1902.
Stieglitz H., Istrien und Dalmatien. Briefe und Erinnerungen, Stuttgart, Tübingen, 1845.
Šafařík P. J., Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, Buda, 1826.
Šafařík P. J., Geschichte des serbischen Schriftums, herausgegegen von J. Jireček, Praha,
1865.
Šafařík P. J., Serbische Lesekörner, Pest, 1833.
Šafařík P. J., Slowansky národopis, četvrto izdanje, Praha, 1955 (prvo izdanje 1842).
Šenoa A., “Srbi i Hrvati”, Pozor, № IV, 1861.
Šicel M., Riznica ilirska 1835–1985, Zagreb, Ljubljana, 1985 (u ovoj zbirci dokumenata
se nalazi reprint Rakovčeva Malog katekizma za velike ljude).
Šišić F., Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Zagreb, 1920.
Šišić F., Korespondencija Rački Strossmayer, knj. I–III, Zagreb, 1930.
Šulek B., Šta nameravaju Iliri?, Beograd, 1844.
Tkalac I., Jugenderinnerungen aus Kroatien, Leipzig, 1894.
Trifunovska S. (ed.), Former Yugoslavia Through Documents. From its Dissolution to the
Peace Settlement, Dordrecht–Boston–London: Martinus Nijhoff Publishers, 1999.
Trifunovska S. (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its Creation to its Dissolution,
Dordrecht–Boston–London: Martinus Nijhoff Publishers, 1994.
Urkwart D., A Fragment from the History of Serbia, 1843 (štampano u celini ili u
delovima u nekoliko radova).
Ustav BiH (www.bosnianlanguage.com – Ustav BiH).
179
Valjevac F. (ed.), Kopitars Briefwechsel mit Karl Georg Rumy, München, 1942.
Vitezović P. R., Croatia rediviva: regnante Leopoldo Magno Caesare, Zagreb, 1700.
Vrhovec M., Dnevnik, I, Zagreb, 1987.
Vukova prepiska, IV, Beograd, 1909.
Vukova prepiska, V, Beograd, 1910.
Zah F. Plan, 1844 (štampano u celini ili u delovima u nekoliko radova).
Архив Босне и Херцеговине, Заједничко министарство финансија, № 6687/Босна
и Херцеговина, 1880.
Архив внешней политики России, Главный архив, V–A2, 1875, 144, 3–6.
Архив Војно-историјског института, Београд, Фонд: Министарство војске; Фонд:
Недићева архива; Фонд: Четничка архива.
Архив Југославије, Београд, Збирка Јована Јовановића Пижона.
Архив Југославије, Београд, Фонд “Емигрантска влада”.
Архив Југославије, Београд, Фонд “Централни комитет Комунистичке партије
Југославије”.
Архив Српске академије наука и уметности, Београд, Дневник М. Ђ. Милићевића,
№ 9327.
Архив Српске академије наука и уметности, Београд, Заоставштина Виктора
Новака (несређена архивска грађа).
Архив Шумадије, Крагујевац, Србија. Разноврсна грађа.
Белић А., Оглед дијалектолошке карте српскога језика, Петроград, 1905
(прештампано са пратећим чланком у: Изабрана дела Александра Белића, том X: О
дијалектима, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2000, с. 7–50).
Брлић Т. А., Србски дневник, 1863.
Гавриловић М., Исписи из париских архива у Зборнику за историју, језик и
књижевност српског народа, I, 1904 (за период 1804.–1808. г.).
Гарашанин И., Начертаније (у неколико преписа), Београд, 1844.
Гуськова Е., Ю., Югославия в огне: Документы, факты, комментарии (1990–1992),
Москва, 1992.
Даничић Ђ., Предавања из словенске филологије, Међународни славистички
центар, Београд, 1975.
Даничић Ђ., Рат за српски језик и правопис, Штампарија Пештанског
университета, Будим, 1847 (фототипско издање са поговором Александра
Младеновића, Београд, 1997).
Дела Доситеја Обрадовића (уредници: Скерлић Ј., Драгутиновић М. К., Ивковић
М.), Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1911.
Документи Дејтон–Париз/Documents Dayton–Paris, Бања Лука, 1997, с. 14–133.
Ђилас М. Успомене револуционара (рукопис).
Жефаровић Х., Стематографија: Изображениј оружиј илирическиј: Фототипско
издање (уредник Динко Давидов), Нови Сад, 1972 (прво издање 1741).
Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату народа и народности
Југославије, Београд, 1952.
Јагић В, Спомени мојега живота, II, Београд, 1931.
Јагич В., История славянской филологiи, 1910.
Јовић Б., Последњи дани СФРЈ: Изводи из дневника, Београд: Политика, 1995.
180
Кадијевић В., Моје виђење распада, Београд: Политика, 1993.

Караџић С. В. , Текелија С., “Писма Високопреосвештеноме господину Платону
Атанацковићу, православноме владици будимскоме о српскоме правопису са
особитијем додацима о српском језику”, 1841.
Караџић С. В., “Писма Вука Ст. Караџића Игњацу и Андрији Брлићу”, Archiv
für slavische philologie, band XXVII, J, 1905.
Караџић С. В., “Писма Пауну Јанковићу, попечитељу правосудија и
просвештенија и президенту Друштва српске словесности”, 18. V 1845.
Караџић С. В., “Срби сви и свуда”, Kовчежић за историју, језик и обичаје Срба сва
три закона, № 1, Беч, 1849.
Караџић С. В., Етнографски списи • О Црној Гори, Београд: Просвета, Нолит,
1985б.
Караџић С. В., О језику и књижевности. Изабрани списи, Београд: Просвета,
Нолит, 1985a.
Караџић С. В., Писма, Београд, 1947.
Караџић С. В., Писменица сербскога иезика, по говору простога народа, Беч,1814.
Караџић С. В., Скупљени граматички и полемички списи, I–III, Београд, 1894–1896.
Красић В., Устанак у Босни од 1875. до 1878. год. Грађа за новију српску историју
рата за ослобођење, Нови Сад, 1884.
Крестић Ђ. В., “Концепција Јосипа Јурја Штросмајера о источном питању.
Бискупова преписка са аустријским министром-председником Рехбергом”,
Истраживања, № 5, Нови Сад, 1976, с. 347–426.
Крестић Ђ. В., Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848–1914), књ. I–II,
Београд: БИГЗ, 1995а.
Љетопис попа Дукљанина (увод, превод и коментар Др. Славко Мијушковић),
Титоград: Графички завод – Титиград, 1967.
Марковић С., Сабрани списи, I–IV, Београд, 1965.
Марковић С., Целокупна дела, књ. 1., Београд, 1987.
Матица српска, Нови Сад, Рукописно одељење.
Не осећам се кривим. Стенограмске белешке са суђења вођи четничког покрета,
приредили Јован Кесар и Драгоје Лукић, Београд, 1990.
Николајевић Ђ., Српски споменици, Београд, 1840.
Першин Ђ., “Национализовање Војводине и Јужне Србије”, предавање
одржано у Српском културном клубу 16. јуна 1937. г., Архив војноисторијског
института, Београд, Фонд XVII, кутија 69, фасцикла 4, документ 4.
Рад уставотворног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца, I–II, Београд, 1921 (стенографске белешке).
Радоњић Ј., Дубровачка акта и повеље, V, Београд, 1951 (овде се налази и грађа из
париских архива за раздобље 1795. г.–1806. г. као и архивска грађа из
Дубровачке Републике за 1790. г.–1807. г. у регистрима).
Ситнији списи Ђ. Даничића, Српска краљевска академија, Посебна издања, књ.
LIV, Београд, 1925.
Славянский архив, Сборник статей и материалов, Москва, 1963.
Списи православне далматинске епархије, Historijski arhiv u Zadru, св. 50, № 7,
Задар.
181
Старе српске повеље и писма, I/1, I/2, (уредник Љубомир Стојановић) Београд,
Сремски Карловци, 1929–1934.
Стари српски записи и натписи, I–IV (уредник Љубомир Стојановић), Београд,
1902–1906.
Стари српски родослови и летописи (уредник Љубомир Стојановић), Београд,
Сремски Карловци, 1927.
Стенографске белешке Народне скупштине од 1923/24. године, књ. II, “53. редовни
састанак од 8. маја 1924”, Београд, 1924.
Томановић Л., “Народном листу”, Застава, 1879.
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Амандмани на Устав
СФРЈ, Београд: Привредни преглед, 1988.
Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине
Југославије 1835–1941, Београд, 1988.
Хвалов зборник из 1404. г. писан у Босни за војводу Хрвоја Вукчића Хрватинића.
2) Примарни историјски извори II: новине, мапе, календари, часописи, магазини
Borba/Борба, Београд, 1980–1991.

Bulletin, The Serbian Information Centre, London, 1992–1994.
Crnogorski književni list, godina I, № 1, Podgorica, 2001.
Danas, Beograd, 1997–2004.
Danica ilirska, Zagreb, 1841–1848.
Danicza horvatska, slavonska i dalmatinska, Zagreb, 1836–1840.
De Standaard, 1990.
Der Spiegel, 1990.
Die Zeit, 1990.
Дијалектолошка карта српскохрватског језика, у Ивић П., Српскохрватски
дијалекти. Њихова структура и развој, Прва књига: Општа разматрања и штокавско
наречје, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови
Сад, 1994 (прво издање на немачком језику 1958).
Dom, 1908.
Dubrovnik, Dubrovnik, 1849–1925.
Dubrovnik: Cviet narodnog književstva, Zagreb, 1851.
“Етнографска карта српских земаља израђена на основу језика, обичаја и
поезије”, Просветни гласник, Београд, 1892.
Etnografske granice Hrvata u Kralj. Jugoslaviji i okolnim zemljama (sastavio Dr. N. Z.
Bjelovučić), Zagreb, 1933.
Favilla, Trieste, 1842–1844.
Frankfurter Allgemaine, 1990.
Frankfurter Allgemaine Magazin, 1990.
Historički zemljovid stare cělokupne Kraljevine Hervatske sa označenjem granicah sada
obstojećih pokrajinah (priredio Josip Parlaš) Zagreb, 1862.
Hrvatska, 1914.
Hrvatska prosvjeta, 1929.
Hrvatska revija, 1940.
182
Hrvatski jezik, 1936–1940.

L’Avvenire, vol. 1, № 33, Dubrovnik, 1849, s. 129.
La Favilla (1836–1846). Pagine scelte (…), Videm, 1985.
Југословенски глас, Београд, 1932–1941.
Карић В., “Карта распрострањења Срба”, у Србија. Опис земље, народа и државе,
Београд: Краљевска српска државна штампарија, 1887, између страница 240 и
241.
Narod, Glasilo za demografsku osnovu i duhovni preporod hrvatskog naroda,
Hrvatski populacijski pokret, 1998.
Narodne novine, Zagreb, 1851.
Narodni list, Zadar, 1862–1879.
Наш језик, Београд, 1932–1941.
Милојевић М. Ст., Историјско-етнографско-географска мапа Срба и српских
(југославенских) земаља у Турској и Аустрији, издао Коста Атанасков-
Шуменковић, Београд, 1873.
Mladina, Ljubljana, 1987–1991.
Никетић П., Српски свет у речи и слици, Београд, 1890.
Novi i stari kalendar hrvatski, Zagreb, 1818.
Нови Србобран, Загреб, 1902.
Novine horvatzke, Zagreb, 1836–1850.
Oko, 11. srpnja 1973.
Oslobođenje, Sarajevo, 2. novembar 1998., s. 9.
Овдје, № 178, март 1984 и № 181, јун 1984.
Политика, Београд, 22., 23., 24. новембар 1972. и 28. март, 4. и 11. април 1998.
Пролетер, 1937.
Slobodna Bosna, Sarajevo, 1991–1995.
Србско-далматински магазин, Задар, 1838–1861.
Српски глас, Задар, 1880.
Srkulj S., Lučić J., Hrvatska Povijest u dvadeset pet karata. Prošireno i dopunjeno izdanje,
Zagreb: Hrvatski informativni centar, 1996.
Stoletni kalendar, Zagreb, 1819.
Шкаламера Ж., Школски историјски атлас за V, VI, VII разред основне школе, Завод
за уџбенике и наставна средства, Београд, 1983.
The Guardian, 1990.
The Guardian Weekly, 1990.
The International Herald Tribune, 1990.
Vjesnik, Zagreb, 1971.–2003.
Zeit Magazin, 1990.
Zora dalmatinska, Zadar, 1844.
НИН, Београд, № 1060, 2. мај 1971.
Katolički list, 29. 06. 1941. g.
The Times, 28. August 1992.
Bunjevačke i Šokačke novine, vol. 1, № 3, 16. 2. 1994.
UNHCR Information Notes, № 6–7, 1996.
183
3) Енциклопедије, прегледи, атласи, зборници, лексикони, ревије, речници,

правописи, граматике, програми, статути и статистички прегледи
“Nacionalni sastav stanovništva, 1991”, Jugoslovenski pregled, № 1, Beograd, 1992, s.

3–22.
“Закон о службеној употреби језика и писма”, Службени гласник Републике
Србије, № 45, Београд, 1991.
Antić V., Silić J., Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb: Sveučilišna
naklada “Liber” – Školska knjiga, 1986.
Babić S., Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku. Nacrt za gramatiku, Jugoslavenska
akademija znanosti i umjetnosti – “Globus”, Zagreb, 1986.
Babukić V., Ilirska slovnica, Zagreb, 1854.
Ban M., “Esame delle questioni politico-slave”, L’Avvenire, 1, № 27, Dubrovnik, 1849
б., s. 105; № 29 s. 115.
Ban M., “Materi srbskoj”, Dubrovnik: Cviet narodnog književstva, 2, Zagreb, 1851, s.
184–185.
Ban M., “Osnova sveslavianskoga jezika”, Dubrovnik, Dubrovnik, 1849 а, s. 282.
Barić E., Lončarić M., Malić D., Pavešić S., Peti M., Zečević V., Znika M., Hrvatska
gramatika, Zagreb: Školska knjiga, 1995.
Benson M., Englesko-srpskohrvatski rečnik, Beograd: Prosveta, 1978.
Benson M., Srpskohrvatsko-engleski rečnik, Beograd: Prosveta, 1971.
Bohorizh A, Articae Horulae Succisivae, Maribor: Založba Obzorja Maribor, 1987.
Boranić D., Pravopis hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb, 1921 (poslednje izdanje 1951).
Brachelli H. F., Handbuch der Geographie und Statistik des Kaiserthums Österreich,
Leipzig, 1861.
Brlić A., T., “Književne vesti”, Danica ilirska, 14, № 7, Zagreb, 1848, s. 28.
Brlić I., Grammatik der Illyrischen Sprache, Offen, 1833.
Brockhaus, Der grosse Brockhaus, X, 1931.
Brodnjak V. (priredio Ivo Klarić), Rječnik razlika između hrvatskoga i srpskoga jezika,
Zagreb: Školske novine–Hrvatska sveučilišna naklada, 1992.
Brodnjak V., Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika, Zagreb: NIP Školske novine,
1993.
Broz I., Hrvatski pravopis, Zagreb, 1892.
Broz–Boranić, Hrvatski pravopis, Zagreb: Naklada Hrvatsko-slavonsko-dalmatinske
zemaljske vlade, 1906.
Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika објављена у недељнику
Telegram, jugoslavenske novine za društvena i kulturna pitanja, Zagreb, 17. ožujak 1967.
Декларација је донета од стране Управног одбора Матице хрватске коју је
између осталих подржало и Друштво хрватских књижевника.
Doklestić Lj., “Da li je St. Verković imao političku zadaću u Makedoniji između 1844.
i 1862. godine?”, Зборник на трудови посветени на академикот Михаило Апостолски
по повод 75-годишнината од живот, Скопје, 1986, s. 59–70.
Dumont L., Essays on Individualism, Chicago: Chicago University Press, 1986.
Durković-Jakšić Lj., Branislav: Prvi jugoslovenski ilegalni list, 1844–1845, Beograd, 1968.
184
Enciklopedija Jugoslavije, I tom, Zagreb, 1982 (drugo izdanje).

Ficker A., Bevölkerung der Österreichischen Monarchie in ihren wiontigsten Moment
statistisch dargestellet, Gotha, 1860.
Hawkesworth C., Colloquial Croatian and Serbian and Bosnian. The Complete Course for
Beginners, London: Routledge (http://www.routledge.com).
Hawkesworth C., Colloquial Serbo-Croat, London: Routledge, 1986.
Isaković A., Rječnik bosanskoga jezika, Sarajevo: Bosanska knjiga, 1995.
Isaković A., Rječnik karakteristične leksike u bosanskome jeziku, Sarajevo: Svjetlost, 1993.
Iveković F., Broz I., Rječnik hrvatskoga jezika, knj. I–II, Zagreb, 1901.
Kopitar B., Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steiermark,
Ljubljana, 1809.
Kopitar B., Kleinere Schriften, I, ed. F. Miklosich, Wien, 1857.
Lakatoš J., Narodna statistika, drugo izdanje, Osijek, Naklada Radoslava Bačića, 1914.
Latešić J., Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: Školska knjiga, 1982.
Maretić T., Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb, 1899.
Markotić A., Sijerčić E., Abdurahmanović A., “Etnička mapa Bosne i Hercegovine”,
Zašto, Sarajevo, februar 1992.
Mazzura Š., Derenčin M., Programi oporbenih stranaka u Hrvatskoj, Zagreb, 1894.
Miklosich F., “Die Darstellung vom slavischen Volksepos”, Denkschriften der
Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, Philosophisch-historische Glasse, 38 Band,
Wien, 1890.
Miklosich F., Vergleichende Grammatik der slawischen Sprachen, vols. 1–2, Wien, 1879.
Milutinović K., “Veze Dalmacije i Srbije u doba narodnog preporoda”, Zadarska
revija, № X/4-5, Zadar, 1961, s. 368–370.
Palavršić A., Zelić B., Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split, 1962.
Partridge M., Serbo-Croat Practical Grammer and Reader, Beograd, 1991.
Pavuna S., Govorimo li ispravno hrvatski?: Mali razlikovni rječnik, Zagreb: Integra, 1993.
Perišić M., Konstantinović Z., Nemačko-srpskohrvatski vojni rečnik, Beograd:
Vojnoizdavački zavod, 1965.
Pilar I., Politički zemljopis hrvatskih zemalja, Geopolitička studija, Sarajevo, 1918.
Pohlin M., Kraynska grammatika, 1768.
Pravopis hrvatskosrpskoga književnog jezika, izradila pravopisna komisija, Zagreb:
Matica hrvatska, 1960.
Pravopisni priručnik srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika, Sarajevo: Svjetlost, 1972
(priređivači: Marković S., Ajanović M., Diklić Z.).
Priručna gramatika hrvatskoga književnoga jezika, Zagreb: Školska knjiga–Zavod za
jezik Instituta za filologiju i folkloristiku JAZU, 1979.
Quirk R., Greenbaum S., Leech G., Jan S., A Grammar of Contemporary English,
London, 1974.
Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti,
Zagreb, 1988.
Skok P., Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, tomovi I–IV, Jugoslavenska
akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1971–1974.
Statistički bilten broj 1934, Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1991.
Škaljić A., Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo: Svjetlost, 1966.
185
Švedsko-hrvatski rječnik/Svensk-kroatiskt lexicon, Stockholm, 1985.

Tanocki F., Hrvatska riječ: jezični priručnik, Osijek: Matica Hrvatska, 1994.
Univerzalna decimalna klasifikacija. I. Sistematske tablice. II. Abecedni predmetni registar,
Beograd, 1991–1992 [Hag 1876].
Ustavi i ustavni zakoni, I–II, Zagreb, 1974.
Vater J. S., Litteratur der Grammatiken, Lexica und Wortersammlungen aller Sprachen
der Erde, II Ausgabe von B. Julg, Berlin 1847.
Vidović R., Pomorski rječnik, Split: Logos, 1984.
Vojni rečnik (operativno-taktički), Beograd, 1967.
Westermann Großer Atlas zur Weltgeschichte (herausgegeben von Prof. Dr. Hans-Erich
Stier), Braunschweig, 1985.
Бакотић Л., Речник српскохрватског књижевног језика, Београд, 1936.
Белић А., Правопис српскохрватског језика, Београд, 1923 (прештампано 1950).
Дешић М., Правопис српског језика: Приручник за школе, Београд, 1995.
Енциклопедијски лексикон – Мозаик знања (ред. и уред., Асам Пецо и Живојин
Станојчић), том I, Београд, 1972.
Ивић П. (и други), Прилози правопису, Нови Сад, 1989.
Караџић С. В., Додатак санктпетерсбурским упоредним речницима свих језика и
дијалеката са специјалним освртом на бугарски језик, Беч, 1822.
Караџић С. В., Српски рјечник, Беч, 1818.
Клајн И., Како се каже. Речник језичких недоумица, Београд: Београдски издавачки
завод, 1981.
Крестић В., Љушић Р., Програми и статути српских политичких странака до
1918. године, Београд, 1991.
Милутиновић К., “O покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки
Которској 1848–1914”, Зборник о Србима у Хрватској, 1, Београд, 1989, с. 33–90.
Национални састав становништва. Први резултати пописа 1991, Београд, 1992.
Николајевић Ђ., “Епархија православна у Далмацији”, Србско-далматински
магазин, № 15, Задар, 1850.
Николајевић Ђ., “Србско обшчество у Дубровнику”, Србско-далматински
магазин, № 4, Задар, 1839.
Николајевић Ђ., “Срисатељи дубровачки кои су Србским језиком, а
талианским словима писали”, Србско-далматински магазин, № 3, Задар, 1838, с.
1–7.
Новаковић Ст., Српска граматика, Београд, 1894.
Новаковић Ст., Српска читанка за ниже гимназије и реалке Краљевине Србије,
Београд: Државна штампарија, 1895.
Остојић Б., Кратка прегледна граматика српскога језика, Никшић, 1998.
Перичић В., Вишејезични рјечник музичких термина, Српска академија наука и
уметности, Музиколошки институт, Београд, 1985.
Петрановић Б., “Географическо-статистически преглед Далмацие”, Србско-
далматински магазин, № 3, Задар, 1838, с. 40–42.
Пешикан М., Јерковић Ј., Пижурица М., Правопис српскога књижевног језика,
Нови Сад: Матица српска, 1993.
186
Попис становништва, домаћинстава и пољопривредних газдинстава у 1991. години

(Становништво – национална припадност по насељима и општинама), Београд,
1993.
Поповић Љ., Станојчић Ж., Граматика српскога језика, Београд–Нови Сад, 1992.
Правопис српскохрватскога књижевног језика, израдила правописна комисија,
Нови Сад: Матица српска, 1960.
Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе у Краљевини СХС,
Сарајево, 1929.
Принце Ј. Д., Практична граматика српскохрватског језика, Београд: Државна
штампарија, 1929.
Професорско друштво и питање изједначавања терминологије и номенклатуре у
уџбеницима средњих и стручних школа, објављено у Гласнику професорског
друштва, свеска 4, Београд, 1929, с. 242–243.
Резолуција комисије за израду државног просветног програма, Београд, 1928.
Резолуција о изједначавању српскохрватског језика у свим школама, објављено у
Гласнику професорског друштва, свеска 1, Београд, 1924, с. 26–30.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Српска академија наука и
уметности, књ. 1–12, Београд, 1959.
Симић Р., Српскохрватски правопис, Београд, 1991.
Симић Т. В., Храбреновић М., Атлас Србије и српских земаља са земљописом за
ученике-це IV разреда основне школе, Београд: Мита Стајић, 1909.
Скупштински преглед (СР Србије), № 335 и 338, Београд, 1987.
Соколовић Д. Ј., Земљопис српских земаља и Балканског полуострва за ученике IV
разреда основних школа, Београд: Петар Чурчић, 1890 (треће издање 1894).
Станојевић М. М., Земљопис Краљевине Србије и српских земаља за ученике и
ученице IV разреда основне школе, Београд: Велимир Валозић, 1912.
Статистички билтен број 727, Београд: Савезни завод за статистику, (април)
1972.
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1910, Београд: Државна штампарија,
1912.
Ћирилов Ј., Hrvatsko-srpski rječnik inačica/Српско-хрватски речник варијаната,
Београд, 1994 (друго допуњено издање).
Ћирилов Ј., Речник нових речи, Београд: Народна књига, 1982.
Ћорић Б., Ковачевић М., Остојић Б., Симић Р., Станојчић Ж., Правопис српскога
језика са рјечником, Београд–Никшић, 1993.
Устав Републике Српске и амандмани (Важеће одредбе), друго издање, Српско
Сарајево: Ослобођење, 1996.
Устав СФРЈ, устави социјалитичких република и покрајина, Београд: Просвета,
1974.
Устави Савезне Републике Југославије, Републике Србије, Републике Црне Горе,
Београд: Службени гласник са п. о., 1995.
Шведско-српскохрватски речник/Svensk-serbokroatiskt lexicon, Stockholm, 1985.
187
4) Видео материјал (документарни снимци и интервјуи са учесницима у

догађајима)348
100 Dana Vukovara, HRT.

A Town called Kozarac.
Auslanddsreport – Beitrage.
Destruction of Human Traces, TVBiH.
Fascism 1992.
Headline News Bosnia and Herzegovina, CNN.
Interview with Lord David Owen.
Islamic Relief.
Land of Demons.
Merci – Bosnia.
Nightline. U.S. Bosnian Policy: Politics, Careers and Principles.
Rat u Vinkovcima i okolini, 1991, HRT.
S.O.S. Sarajevo.
Savior of Kosovo.
Serbian Epics, BBC, director Paul Pawlikowski, 1992.
The Cook Report – Arkan.
The Death of Yugoslavia, 1 and 2, BBC, 1995.
The Roots of War.
The Valley of Drenica, 1998.
Tragedy of Bosnia and Herzegovina.
Truth is the victim in Bosnia.
Бања Лука, 1990.
Бомбардовање Дубровника у јесен 1991, снимци начињени приватном
видеокамером хрватског власника.
Бомбардовање Дубровника у мају и јуну 1992, снимци начињени приватном
Бомбардовање Дубровника у новембру 1991, снимци начињени приватном
Босна и Херцеговина, Сарајево, Channel 4.
Војна вежба ЈНА у околини Сарајева, 1989. или 1990.
Газиместан, 1989.
Интервју са Др. Радованом Караџићем, NBC.
Југославија у рату 1941–1945, епизода “1943”, Београд: Радио Телевизија Београд,
1991 (документарна емисија).
Книн, 1989.
Косово и Метохија, 1990.
Поред Јасеновца, 1990. или 1991.
348 Сви видео материјали су у власништву ауторовом. Сем видео материјала Југославија у рату 1941–
1945, епизода “1943”, сви остали материјали потичу из Архива отвореног друштва Централноевропског
универзитета у Будимпешти. Од ове установе аутор има писано допуштење да материјале може
користити у научне и едукативне сврхе.
188
Рат у Хрватској, HRT.

Ратне операције на хрватском приморју октобра 1991, снимци начињени
приватном видеокамером хрватског власника.
Ратне операције око Дубровника, Цавтата и у Конавлима, јесен 1991, ТВЦГ, ТВНС.
Сарајево, 1990.
Соколац, 1989.
Срб, 1990.
Шипово, 1990.
5) Чланци и расправе
“Ideološke smjernice u radu Matice Hrvatske”, Hrvatska revija, № 2, 1940.

“Matija Ban (r. 16. decembra 1818. – u. 14. marta 1903.”, Srđ, 2, № 6, Dubrovnik,
1903.
“Memorandum: Šta piše a šta se čita u ozloglašenom dokumentu SANU”, Duga,
specijalno izdanje, Beograd, jun 1989.
“Будућа Југославија”, Поморавље, № 1, 1. април 1944.
“Шта ми хоћемо?”, Наш језик, год. I, № 4, Београд, 1932.
Ajanović M., “Glas h u našem jeziku i pravopisu”, Radovi Instituta za jezik i
književnost, № 3, s. 201–217.
Babić S., “Uklanjanje hrvatsko-srpskih jezičkih razlika”, Jezik, broj 11/3, Zagreb, s.
65–71.
Bakic-Hayden M., Hayden M. R., “Orientalist Variations on the Theme ‘Balkans’:
Simbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics”, Slavic Review, vol. 51, №
1, spring 1992, pp. 1–15.
Balkanistica, Special edition. Studies dedicated to the memory of Zbigniew Gołąb,
vol. 10, published for The South East European Studies Association, printed by
Design Systems Printing of Wilkes-Barre, Pennsylvania, 1997,
Banac I., “Bosnian Muslims: From Religious Community to Socialist Nationhood and
Post-Communist Statehood, 1918–1992” in The Muslims of Bosnia-Hercegovina. Their
Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia (ed. Mark
Pinson), Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1996, pp. 129–153.
Banac I., “Main Trends in the Croat Language Question” in Aspects of the Slavic
Language Question, vol. 1 (eds. Goldblatt H., Picchio R.), New Haven: Yale UP, pp.
189–259.
Banac I., “Vjersko ‘pravilo’ i dubrovačka iznimka: Geneza dubrovačkog kruga ‘Srba
katolika’”, Dubrovnik, № 1-2, Dubrovnik, 1990, s. 179–210.
Bardos G. N., “Balkan Blowback? Osama bin Laden and Southeastern Europe”,
Mediterranean Quarterly, Winter 2002, pp. 44–53.
Barthes R., Le Bruissement de la langue. Essais critiques IV, Seuil, Paris, 1984.
Belić A., “Koliko se u našem jeziku ogleda naše narodno jedinstvo?”, Naš jezik, tom
III, № 9, 10, Beograd, 1935.
Berić D, “Ilija Garašanin i hrvatska politika u doba revolucije 1848–1849. godine”,
Istorijski časopis, № XXII, Beograd, 1976, s. 73–88.
189
Bianchini S., “The Idea of State in Post-Communist Balkan Societies”, in State

Building in the Balkans. Dilemmas on the Eve of the 21st Century, (eds. Bianchini S. and
Schöpflin G.), Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 53–80.
Blommaert J., Verschueren J., “The role of language in European nationalist
ideologies”, Pragmatics, vol. 2, № 3, 1992, s. 355-375.
Boban Lj., “Misija Jančikovića u inozemstvo”, Časopis za suvremenu povijest, tom XII,
№ 1, 1980, s. 27–74.
Bogićević V., “Emigracija muslimana BiH u Tursku u doba austrougarske vladavine
1878–1918”, Historijski zbornik, II, 1950.
Brčić R., “Okupacioni sistem u BiH 1941. godine”, Vojno-istorijski Glasnik, № 1, 1970,
s. 19–87.
Brozović D., “Hrvatski jezik, njegovo mjesto unutar južnoslavenskih i drugih
slavenskih jezika, njegove povjesne mijene kao jezika hrvatske književnosti” u A.
Flaker, K. Pranjić (urednici) Hrvatska književnost u evropskom kontekstu, Zagreb, 1978.
Brozović D., “O problemu ijekavskošćakavskog (istočnobosanskog) dijalekta” u
Hrvatski dijalektološki zbornik, knj. 2, Zagreb, 119–208.
Brozović D., “Povijesna podloga i jezičnopolitičke i sociolingvističke okolnosti” u
Lončarić M. (urednik), Hrvatski jezik, Uniwersytet Opolski – Instytut Filologii
Polskiej, Opole, 1998, s. 3–34.
Brozović D., “Sociolingvistička i usporedna razina pri istraživanju jugoslavenskih
(standardnih) jezika u (južno)slavenskim, evropskim i općim okvirima”, Jezik, №
27/2–3, 1979–1980, s. 47–54.
Budding A. H., “Serbian National Identity, 1961–1971”, Nationalities Papers, vol. 25,
№ 3, September 1997.
Budding A. H., “Yugoslavs into Serbs: Serbian National Identity, 1961–1971”,
Nationalities Papers, vol. XXV, № 3, 1997, pp. 48–62.
Bukowski J., “Yugoslavism and the Croatian National Party in 1867”, Canadian
Review of Studies in Nationalism, vol. 3, № 1, (fall) 1975, s. 70–88.
Burg L. S., “Why Yugoslavia fell apart”, Current History, November 1993, pp. 357–
363.
Bury J. B., “The Ceremonial Book of Constantine Porphyrogennetos”, The English
Historical Review, № XXII, 1907, s. 209–227.
Bury J. B., “The Treatise De Administrando Imperio”, Byzantinische Zeitschrift, № XV,
1906, s. 517–577.
Butler J. T., “Jernej Kopitar’s Role in the Serbian Language Controversy”, The Slavic
and East European Journal, vol. 13, № 4, winter 1969, pp. 479–488.
Carmichael C., “’A People exists and that people has its language’: Language and
Nationalism in the Balkans”, in Barbour S., Carmichael C. (eds.), Language and
Nationalism in Europe, Oxford–New York: Oxford University Press, 2000, pp. 221–
239.
Connor W., “A Nation Is a Nation, Is a State, Is an Ethnic Group, Is a…”, Ethnic and
Racial Studies, vol. 1, № 4, 1978, s.. 377–400.
Connor W., “Beyond Reason: The Nature of the Ethnonational Bond”, Ethnic and
Racial Studies, vol. 16, № 3, 1993, pp. 373–389.
Connor W., “Eco- or ethno nationalism?”, Ethnic and Racial Studies, vol. 7, № 3, s.
342–359.
190
Connor W., “When is a Nation?”, Ethnic and Racial Studies, vol. 13, № 1, 1990, pp. 92–
103.
Connor, W, “Nation-building or nation-destroying”, World Politics, vol. 24, № 3,
1972.
Cvijić J., “Die etnografische Abgrenzug der Völker auf der Balkanhalbinsei. Zür
etnographischen Karte der balkanhalbinsel”, Petermanns Mitteilungen aus Justus
Perthes Geographischer Anstalt, 1913.
Cvijić J., “Geografske osnove makedonskog pitanja”, Questions balkaniques, Paris,
1916. Поново штампано у: Говори и чланци, Београд, 1921, с. 27–51.
Čagorović N., “Crna Gora pred izazovom ljudskih prava”, u Špadijer M. (urednik),
Crna Gora pred izazovima budućnosti, Cetinje: Matica crnogorska, 1996, s. 96–102.
Čengić H., “Bosanski, a ne maternji jezik”, Večernje novosti, 1, s. 14.
Černelić M., “Nastojanja da se bačkim Bunjevcima ospori pripadnost hrvatskom
narodu”, Stud. Ethnol. Croat., tom 6, 1994, s. 85–103.
Daalder I. H., Froman M. B. G., “Dayton’s Incomplete Peace”, Foreign Affairs,
Nevember/December, 1999, pp. 106–113.
Dallago B., Uvalic M., “The Distributive Consequences of Nationalism: The Case of
Former Yugoslavia”, Europe-Asia Studies, vol. 50, № 1, January 1998, pp. 71–90.
Demirović H., “О bosanskohercegovačkoj književnosti”, Oslobođenje, Sarajevo, 1981a.
Demirović H., tekst o Meši Selimoviću, Odjek, 15. јun 1981г.
Dimnik M., “Gutenberg, Humanism, the Reformation and the Emergence of the
Slovene Literary Language, 1550–1584”, Canadian Slavonic Papers, № 26, 1984, pp.
141–159.
Dimnik M., “Primož Trubar and the Mission to the South Slavs”, Slavonic and East
European Review, № 66, 1988, pp. 380–399.
Dizdar M., “O starim bosanskim tekstovima” u Stari bosanski tekstovi, Sarajevo:
Svjetlost, 1969.
Dizdar Z., “Ljubljanski ‘Jugoslavenski kongres’ 1870 u najnovijoj literaturi”,
Historijski zbornik, № 27–28, 1974–75, s. 331–341.
Dobrovský J., “Briefe Dobrovský an Kopitar”, Archiv für slavische philologie, № IV,
1879a.
Dobrovský J., “Briefe Kopitar an Dobrovský”, Archiv für slavische philologie, № V,
1879b.
Dragović-Soso J., “Intellectuals and the Collapse of Yugoslavia: The end of the
Yugoslav Writers’ Union”, in Akhavan P., Howse R., (eds.), Yugoslavia. The Former
and the Future. Reflections by Scholars from the Region, Harrisonburg, Virginia, 1995,
pp. 268–284.
Đorđević D., “The Serbs as an Integrating and Disintegrating Factor”, Austrian
History Yearbook, vol. III, № 2, 1967.
Ekmečić M., “Internacionalni i interkontinentalni migracioni pokreti iz
jugoslovenskih zemalja od kraja XVIII vijeka 1914.”, Godišnjak, XX, 1972–1973.
Ekmečić M., “Nacionalna politika Srbije prema Bosni i Hercegovini i agrarno pitanje
(1844–1875)”, Godišnjak istorijskog društva Bosne i Hercegovine, № X, Sarajevo, 1959, s.
197–219.
Fine J. V. A., “The Medieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society” in The
Muslims of Bosnia-Hercegovina. Their Historic Development from the Middle Ages to the
191
Dissolution of Yugoslavia (ed. Mark Pinson), Cambridge, Mass.: Harvard University

Press, 1996, pp. 1–21.
Foretić V., “Prva faza hrvatskog narodnog preporoda u Dalmaciji (do sredine 19.
stoljeća)”, Kolo, № 4, Zagreb, 1966.
Gaj Lj., “Čije je kolo?”, Danica ilirska, № 31, Zagreb, 1. avgust 1846.
Gale S., “The Absence of Nationalism in Serbian Politics Before 1844”, Canadian
Review of Studies in Nationalism, vol. 4, № 2, (fall) 1976, s. 77–90.
Geertz C., “The integrative revolution: primordial sentiments and civil politics in the
new states”, in Clifford G. (ed.), Old Societies and New States, New York: Free Press,
1963.
Georgieva Ts., “Pomaks: Muslim Bulgarians” in Communities and Identities in Bulgaria
(ed. Anna Krasteva), Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 221–238.
Greenberg D. R., “Dialects and Ethnicity in the Former Yugoslavia: The Case of
Southern Baranja (Croatia)”, The Slavic and East European Journal, vol. 42, № 4, winter
1998, pp. 710–722.
Greenberg D. R., “In the Aftermath of Yugoslavia’s Collapse: The Politics of
Language Death and Language Birth”, International Politics, vol. 36, № 2, 1999, pp.
147–150.
Greenberg D. R., “Language Politics in the Federal Republic of Yugoslavia: The
Crisis over the Future of Serbian”, Slavic Review, vol. 59, № 3, autumn 2000, pp. 625–
640.
Greenberg D. R., “The Politics of Dialects among Serbs, Croats and Muslims in the
former Yugoslavia”, East European Politics and Societies, № 10, pp. 393–415.
Grimm J., “Wuk’s Stefanowitch Kleine Grammatik verdeutscht und mit einer
Vorrede”, 1824.
Grimm J., in Wiener Allgemeine Literaturzeitung, 1815.
Gross M, “The Union of Dalmatia with Northern Croatia: a Crucial Question of the
Croatian National Integration in the Ninetheenth Century”, in Teich M. and Porter
R. (eds.), The National Question in Europe in Historical Context, Cambridge: Cambridge
University Press, pp. 270–292.
Guberina I., “Ustaštvo i katolicizam”, Posebni otisak iz Hrvatske Smotre, № 7–10, za
ratnu 1943, s. 7–8.
Halliday F., “The Perils of Community: Reason and Unreason in Nationalist
Ideology”, Nations and Nationalism, vol. 6, №2, 2000, s. 153–171.
Ham J., “Hrvatski jezik na srednjim školama”, Hrvatski jezik, № 8–10, 1939.
Hammel E., Halpern J., “Observations on the Intellectual History of Ethnology and
Other Social Sciencies in Yugoslavia”, Comparative Studies in Society and History, №
11, 1969, pp. 17–26.
Hayden M. R., “Constitutional Events in Yugoslavia, 1988–1990: From Federation to
Confederation and Paralysis”, final report to the National Council for Soviet and
East European Research under contract № 804-06, June 21, 1990.
Hayden M. R., “Constitutional Nationalism in the Formerly Yugoslav Republics”,
Slavic Review, vol. 51, № 4, winter 1992a, pp. 654–673.
Hayden M. R., “Recounting the Dead: The Rediscovery and Redefinition of Wartime
Massacres in Late- and Post-Communist Yugoslavia”, in Watson S. R. (ed.), Memory
and Opposition under State Socialism, Santa Fe: School of American Research, 1993.
192
Hayden M. R., “The Beginning of the End of Federal Yugoslavia: The Slovenian
Amendment Crisis of 1989”, Carl Beck Papers in Russian and East European Studies, №
1001, Pittsburgh: Center for Russian and East European Studies, University of
Pittsburgh, 1992b.
Heršak E., “Panoptikum migracija – Hrvati, hrvatski prostor i Evropa”, Migracijske
teme, 9, № 3–4, 1993, s. 227–301.
Hill P., “Language Standardization in the South Slavonic area”, Sociolinguistica, № 6,
pp. 108–150.
Historijat jezika i države (www.bosnianlanguage.com – Historijat jezika i države).
Horvat R., “Lijepe stvari u Eshaeziji”, Slobodan dom, 6. 1., 6. 3., 23. 4. 1922.
Hroch M., “From National Movement to the Fully Formed Nation: The Nation-
Building Process in Europe”, New Left Review, № 198, March/April 1993.
Hrvatski narodni preporod u Dalmaciji i Istri, (zbirka članaka), Zagreb, 1969.
Ivić P., “L’ évolution de la langue litéraire sur le territoire linguistique serbo-croate”,
Revue des études slaves, Paris, tome cinquante-sixiéme, fascicule 5, 1984.
Ivić, P., “Greške u logici i logika u greškama”, Serbia i komentari, № 2, 1991, s. 185–
200.
Jagić V., “Iz prošlosti hrvatskoga jezika”, Književnik, Zagreb, 1864.
Jagić V., “Nekoliko napomena povodom rasprave M. Rešetara o čakavštini”, Archiv
für slawische Philologie, № XIII, 1891.
Janković S., “Argumenti prije svega”, Pregled, № LXV/1, Sarajevo, 1975, s. 27–67.
Janković S., “Prilog proučavanju standardnojezičke varijantnosti”, Književni jezik, №
VII/2, Sarajevo, 1978, s. 5–15.
Jelavich Ch., “Serbian Textbooks: Toward Greater Serbia or Yugoslavia?”, Slavic
Review, vol. 42, № 4, winter 1983, pp. 601–619.
Johnson L., “Imagining communities”, članak predstavljen na konferenciji o
Imagining Communities: Medieval and Modern, Centre for Medieval Studies, University
of Leeds, 1992.
Jovičić M., “O suverenosti republika i o razlikovanju opštih i zajedničkih interesa”,
Pravna misao, № XIX/5–6–7–8, Sarajevo, 1988.
Judt T., “The New Old Nationalisms”, New York Review of Books, May 26th, 1994, p.
44.
Jukić I. F., “Zemljodržavnopisni pregled turskog carstva u Evropi”, Bosanski prijatelj,
1850.
Kadić A., “Križanić and his predicessors – The Slavic idea among the Croatian
baroque writers” in Juraj Križanić (1618–1683), Russophile and Ecumenic Visionary. A
Symposium, The Hague, 1976, pp. 147–169.
Kaplan R., “The coming anarchy: how scarcity, crime, overpopulation and disease
are eroding the social fabric or our planet”, Atlantic Monthly, February, 1994, s. 44–
76.
Karadžić V. S., “Srbi i Hrvati”, Vidovdan, № 31, 1861.
Karakasidou A., “Politicizing Culture: Negating Ethnic Identity in Greek
Macedonia”, Journal of Modern Greek Studies, № 11, pp. 1–28.
Katičić R., “O hrvatskom književnom jeziku”, Jezik, 35/2, s. 33.
193
Katičić R., “O početku novoštokavskoga hrvatskoga jezičnog standarda”, Filologija,

№ 8, Zagreb, 1978, s. 165–180.
Katičić R., “O početku novoštokavskoga hrvatskoga jezičnog standarda, o njegovu
položaju u povijesti hrvatskoga književnog jezika i cjeline standardne
novoštokavštine” u Novi jezikoslovni ogledi, Zagreb, 1986, s. 138–158.
Kitromilides P., K., “’Balkan mentality’: history, legend, imagination”, Nations and
Nationalism, vol. 2, № 2, 1996, s. 163–191.
Kollár J., “О књижевној заимности међу народи и наречјима словенским”,
Сербски народни лист, 1835.
Kopitar B., “Patriotische Phantasien eines Slaven”, Vaterländische Bläter, 5. jun 1810.
Kopitar B., “Serbische Literatur”, Wiener allgemeine Literaturzeitung, 1814, pp. 411–
420.
Kopitar J., “Briefe Kopitars an Dobrowsky”, Archiv für slavische philologie, № IV.,
Wien.
Kopitar J., “Briefe Kopitars an Dobrowsky”, Archiv für slavische philologie, № V.,
Wien.
Kostellari A., “La Langue littéraire albanaise contemporaine et les problèmes
fondamentaux de son orthographie”, Studia Albanica, № 10, pp. 33–89.
Krestić V. Đ., Iz istorije Srba i srpsko-hrvatskih odnosa, (članci), Beograd: BIGZ, 1994.
Krnjević J., izjava u Hrvatskom glasu od 26. IX. 1955.
Kruševac T, “Ivan Frano Jukić”, Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine, №
VII, Sarajevo, 1955, s. 171–184.
Lencek L. R., “A Few Remarks for the History of the Term ‘Serbocroatian’ language”,
Zbornik za filologiju i lingvistiku, 19/1, s. 45–53.
Luk N. A., “The Linguistic Aspect of Ethnic Conflict in Yugoslavia”, in Akhavan P.,
Howse R., (eds.), Yugoslavia. The Former and the Future. Reflections by Scholars from the
Region, Harrisonburg, Virginia, 1995, pp. 112–120.
Lyubomirova Ognyanova I., “Nationalism and National Policy in Independent State
of Croatia (1941–1945), draft of the paper presented at the Special Convention
Nationalism, Identity and Regional Cooperation: Compatibilities and Incompatibilities,
organized by the Centro per l’Europa centro orientale e balcanica, University of
Bologna, Forlì, Italy (June 4–9, 2002).
Magner T., “Language and Nationality in the Balkans: The Case of Yugoslavia”,
Geolinguistics, № 14, pp. 108–124.
Margalit A., Raz J., “National self-determination”, Journal of Philosophy, vol. 87, № 9,
s. 439–461.
Mar-Molinero C., “Linguistic Nationalism and Minority Language Groups in the
‘New Europe’”, Journal of Multilingual and Multicultural Development, № 15, pp. 319–
329.
Marti R., “Slowakisch und Tschechisch vs. Tschechoslowakisch, Serbokroatisch vs.
Kroatisch und serbisch”, in Slavische Studien zum XI. internationalen Slavistenkongress
in Preßburg/Bratislava, Keln: Böhlau Verlag, pp. 289–316.
Matiljević A., “Bošnjaci – ratnici, junaci, vojskovođe...”, Sarajevo Times, 20. septembar
1994, Sarajevo, s. 24.
194
Matossian M., “Ideologies of ‘delayed industrialisation’: some tensions and

ambiguities”, u Political Change in Underdeveloped Countries, Wiley–New York, 1962,
s. 254–264.
Mauss M., “La nation”, L’Annèe Sociologique, 3e sèrie, s. 7–68.
Mažuranić A., “O važnosti accenta hèrvatskoga za historiu Slavjanah” u Program des
k.k. Gimnasiums in Agram am Schlusse des Schuljahres 1860, Zagreb, 1860, s. 1–7.
Meadwell H., “Transitions to independence and ethnic nationalist mobilization”, in
Booth W. J., James P., Meadwell H., (eds.), Politics and Rationality, Cambridge–New
York: Cambridge University Press, 1994, pp. 191–213.
Miller D. a, “Citizenship and pluralizam”, Political Studies, № 43, s. 432–450.
Miller D. b, “Reflections on British national identity”, New Community, № 21, pp.
153–166.
Miller D., “In what sense must socialism be communitarian?”, in Paul E. F., Miller F.,
Paul J., (eds.), Socialism, Basil Blackwell, 1989.
Mostarsko savjetovanje o književnom jeziku, Sarajevo, 1974.
Naylor K. E., “The Sociolinguistic Situation in Yugoslavia with Special Emphasis on
Serbo-Croatian”, in Bugarski R. and Hawkesworth C. (eds.), Language Planning in
Yugoslavia, Columbus, 1992.
Nejlor K. E., Sociolingvistički problemi među Južnim Slovenima, Beograd, 1996.
Nikčević V., “S čime je u sukobu Novosadski dogovor”, VUS, Zagreb, 1018/XX, 3.
studenog 1971, s. 24–25.
Obad S., “Nacionalno pitanje u Dalmaciji 1848–1849. godine”, Jugoslovenski istorijski
časopis, № 4, Beograd, 1969.
Okuka M., „O osamostaljivanju hrvatskog književnog jezika“, Microlanguages,
Languages and Interlanguages. Anthology in Honour of Professor Alexander Dmitrievich
Dulichenko (eds. A. Kunnapa, V. Lefeldt, S. N. Kuznetsova), Tartu: Tartu University,
Dept. of Slavonic Philology, 2006, pp. 226–241.
Pacel V., “Sava Tekelija i Vuk Stefanović Karadžić”, Naše gore list, 5. IX. i 15. IX. 1861.
Paternost J., “Slovenian Language on Minnesota’s Iron Range: Some Linguistic
Aspects of Language Maintenance and Language Shift”, General Linguistics, № 16,
pp. 96–150.
Pavlović Z., “Legal Status of the Italian Minority in Slovenia”, Dimitrijević N. (ed.),
Managing Multiethnic Local Communities in the Countries of the Former Yugoslavia,
Budapest: Local Government and Public Service Reform Initiative, Open Society
Institute, 2000, pp. 63–72.
Pavlowitch S., K., “Yugoslavia: the failure of a success”, Journal of Southern Europe
and the Balkans, vol. 1, №. 2, 1999, pp. 163–170.
Peco A., “Ikavskošćakavski govori zapadne Bosne”, Bosanskohercegovački dijalektološki
zbornik, № 1, 1975, s. 1–273.
Perović J. L., “Đorđe Nikolajević kao budilac narodnog duha i prvi radenik XIX
vijeka u dubrovačkom arhivu”, Dubrovnik, № 1, Dubrovnik, 1925.
Petrovich B. M., “Croatian Humanists and the Writing of History in the Fifteenth
and Sixteenth Centuries”, Slavic Review, vol. 37, № 4, 1978, pp. 624–639.
Pinson M., “The Muslims of Bosnia-Herzegovina Under Austro-Hungarian Rule,
1878–1918” in The Muslims of Bosnia-Hercegovina. Their Historic Development from the
195
Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia (ed. Mark Pinson), Cambridge, Mass.:
Harvard University Press, pp. 84–128.
Pirjevec J., “Muslims, Serbs and Croats in Bosnia-Herzegovina. The Burden of a
Tragic History” in Bianchini S., Dogo M., The Balkans: National Identities in a Historical
Perspective, Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 107–112.
Pozza O., Conte, “Serbia e l’Impero d’Oriente”, Nuova Antologia, Firenze, gennaio,
1867.
Pribić B., “Srpsko pitanje pred Hrvatskim saborom godine 1861”, Časopis za
suvremenu povjest, tom 12, № 1, 1980, s. 75–96.
Prifti P. R., “A Commentary on Prof. Pipa’s Critique of Unified literary Albanian”,
South Slav Journal, № 13, pp. 12–18.
Privitera F., “Between Yugoslavism and Separatism. The Role of the Intellectuals in
Yugoslavia”, in Bianchini S., Dogo M. (eds.), The Balkans: National Identities in a
Historical Perspective, Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 131–152.
Puhovski Ž., Yugoslav Origins of the Post-Yugoslav Situation and the Bleak Prospects for
Civil Society, in Akhavan P., Howse R., (eds.), Yugoslavia. The Former and the Future.
Reflections by Scholars from the Region, Harrisonburg, Virginia, 1995, pp. 121–136.
Rady M., “International Instruments for the Protection of Minorities”, in Faber M. J.,
The Balkans. A Religious Backyard of Europe, Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1996,
pp. 53–60.
Rajić Lj., “Teorijske osnove planiranja jezika”, u Jezik u savremenoj komunikaciji,
Beograd, 1983, s. 174–194.
Raymond W., “Language”, Marxism and Literature, Oxford: Oxford University Press,
1977.
Rešetar M., “Die Čakavština un deren einstige und jetzige Grenzen”, Archiv für
slawische Philologie, № XIII, 1891.
Riggs, F., “Ethnonationalism, Industrialism, and the Modern State”, Third World
Quarterly, vol. 15, 4, 1994.
Roksandić D., “Vuk Karadžić, Ilirci i proces srpske nacionalne integracije u
hrvatskim zemljama (1835–1848)”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane. Vuk
Karadžić i njegovo delo u svome vremenu i danas, Beograd, 1988, s. 119–128.
Rothenburg E. G., “The Croatian Military Border and the Rise of Yugoslav
Nationalism”, Slavonic and East European Review, № 43, December 1964.
Roudometof V., “From Rum Millet to Greek Nation: Enlightenment, Secularization,
and National Identity in Ottoman Balkan Society, 1453–1821”, Journal of Modern
Greek Studies, № 16, pp. 11–48.
Rusinow D., “To Be or Not To Be: Yugoslavia as Hamlet”, Field Staff Reports, № 18,
1991.
Safran W., “Introduction: Nation, Ethnie, Region, and Religion as Markers of
Identity”, Nationalism & Ethnic Politics, Special Issue: Nationalism and Ethnoregional
Identities in China, edited by William Safran, vol. 4, Spring/Summer 1998.
Sakcinski K. I., “Dopis iz Milana”, Danica ilirska, tom 7, № 14, Zagreb, 1841, s. 54.
Samardžić R., “O istorijskoj sudbini Srba”, Serbia i komentari, № 2, 1991, s. 165–185.
Schöpflin G., “The Ideology of Croatian Nationalism”, Survey, vol. XIX, № 1, 1973,
pp. 123–146.
196
Sekereš S., “Govor Hrvata u južnoj Baranji”, Hrvatski dijalektološki zbornik, № 4, 1977,
s. 323–484.
Sekulić D., “The creation and dissolution of the multinational state: the case of
Yugoslavia”, Nations and Nationalism, vol. 3, №. 2, 1997, pp. 165–179.
Shils, E., “Primordial, personal, sacred and civil ties”, British Journal of Sociology, № 8,
1957.
Shoup P., “Nation Building in Bosnia: From Tito to Dayton”, in State Building in the
Balkans. Dilemmas on the Eve of the 21st Century, (eds. Bianchini S. and Schöpflin G.),
Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 275–294.
Silić J., “Lingvističke i sociolingvističke zakonitosti”, Kolo, Zagreb, № 2, s. 243–248.
Simpozij o bosanskom jeziku [Zbornik radova], Sarajevo, 1999 (ovaj simpozijum je
održan u Bihaću, 7.–8. IX 1998. “Predgovor” za zbornik radova je napisao Ibrahim
Čedić).
Sito Sučić D., “The Fragmentation of Serbo-Croatian into Three New Languages”,
Transition, November 29, 1996, pp. 10–16.
Smailović I., “Glas h i njegove zamjene u savremenom srpskohrvatskom
standardnom jeziku”, Radovi instituta za jezik i književnost, № 4, 1977, s. 117–218.
Smith A. a, “Chosen peoples: why ethnic groups survive”, Ethnic and Racial Studies,
vol. 15, № 3, s. 436–456.
Smith A. b, “The ethnic sources of nationalism”, Survival, vol. 35, № 1, s. 5–26.
Smith A., “Nations and their pasts”, Nations and Nationalism, vol. 2, № 3, November
1996.
Smodlaka J., izjava u Novoj Riječi od 30. VIII. 1939. g., № 142, Zagreb.
Sorenson M., “Major Causes of the Hatred Between Serbs and Croats”, Balkan
Studies, vol. 34, № 1, 1993, pp. 119–145.
Sotirović B. V., “Nacionalno samoodređenje Hrvata i Srba putem jezika u Trojednoj
Kraljevini Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji, 1835.–1848. g”, Zgodovinski časopis,
Ljubljana, 58, 3–4 (130), 2004, s. 377–389.
Sotirović B. V., “Nineteenth-century ideas of Serbian “linguistic” nationhood and
statehood”, Slavistica Vilnensis. Kalbotyra, № 49 (2), 2000, pp. 7–24.
Spalatin Ch., “Serbo/Croatian or Serbian and Croatian? Considerations on the
Croatian Declaration and the Serbian Proposal of March 1967”, Journal of Croatian
Studies, vols. VII–VIII, 1966–1967.
Starčević A. (pod pseudonimom), “Dubrovnik cviet narodnoga književstva”,
Narodne novine, tom 17, № 230, Zagreb, 1851.
Stoianovich T., “Society and the Reason of Language”, Balkan Studies, vol. 40, № 1,
1999, pp. 57–90.
Stokes G., “Yugoslavism in the 1860’s?”, Southeastern Europe, № 1, 1974, pp. 126–135.
Stolac D., “Naziv hrvatskog jezika od prvih zapisa do danas”, Filologija, 27, HAZU,
Zagreb, 1996, s. 107–121.
Stulli B., “Tršćanska ‘Favilla’ i Južni Sloveni”, Anali Jadranskog instituta JAZU, № 1,
Zagreb, 1956.
Sučić S. D., “The Fragmentation of Serbo-Croatian into Three New Languages”,
Transition, № 29, November 10–16th, 1996.
197
Šidak J., “Prilozi povijesti ranog pravaštva”, Historijski zbornik, XXV–XXVI, Zagreb,
1972–1973, s. 281–303.
Škiljan D., “Jezična politika”, Danas, № 347/VII, Zagreb, 11. 10. 1988, s. 8.
Šulek B., “Srbi i Hrvati”, Neven, № 8, Zagreb, 1856.
Šulek B., Izabrani članci, Zagreb, 1952.
Tambiah S., “Ethnic Conflict in the World Today”, American Ethnologist, № 16, 1989,
pp. 335–349.
Tkalčić B., “Srednja škola kao rasadište jugoslovenske misli”, Jugoslavenska njiva,
3/17, 26. april 1919.
Todosijević B., “Why Bunjevci did not Become a Nation: A Case Study”, draft of the
paper presented at the Special Convention Nationalism, Identity and Regional
Cooperation: Compatibilities and Incompatibilities, organized by the Centro per l’Europa
centro orientale e balcanica, University of Bologna, Forlì, Italy (June 4–9, 2002).
Tuđman F., “Velike ideje i borba malih slavenskih naroda za nacionalnu slobodu”,
Kritika, Zagreb, I./1968., 2, s. 130–169.
Ugresic D., “A Tale of the Book”, Literaturen Vestnik, № 15, 1998, pp. 1–13.
Urošević M., “Matija Ban u doba ustavobranitelja”, Povelja Oktobra, № VI,
Kragujevac, 1977, s. 95–115.
Uvalic M., “The Disintegration of Yugoslavia: Its Costs and Benefits”, Communist
Economies & Economic Transformation, vol. 5, № 3, 1993, pp. 273–293.
Valentić M., “Prva programska formulacija velikosrpske ideje” u Izvori velikosrpske
agresije, Zagreb, 1991, s. 41–64.
Valjevac N., “Govor visočkih Muslimana (akcenat i fonetika)” u Bosanskohercegovački
dijalektološki zbornik, knj. IV, Sarajevo, s. 283–354.
Veskovich-Vangeli V., “The National Identity of Macedonia Between the Past and
the Present”, in Bianchini S., Dogo M. (eds.), The Balkans: National Identities in a
Historical Perspective, Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 113–129.
Veskovich–Vangeli V., “The National Identity of Macedonia Between the Past and
the Present”, in The Balkans. National Identities in a Historical Perspective (eds.
Bianchini S., Dogo M.), Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998, pp. 113–129.
Vrana J., “Kulturnohistorijsko značenje Povaljske ćirilske listine iz godine 1250.”,
Filologija, № 3, Zagreb, 1962, s. 201–218.
Vuchinich W., “Croatian Illyrism: Its Background and Genesis” in Intelectual and
Social Developments in the Habsbourg Empire from Maria Theresa to World War I: Essays
Dedicated to Robert Kann, Stanley B. Winters, Joseph Held (eds.), Boulder and New
York: East European Monographs, 1975, pp. 55–113.
Weber M., Essays in Sociology, H. Gerth, C. Wright Mills (eds.), New York: Oxford
University Press, 1946.
Wiegand, “Die nationalen Bestrebungen der Balkanvölker”, Hochschulvortaege für
Jedermann, Heft IX, Leipzig, 1898.
Wolff L., “Disciplinary Administration and Anthropological Perspective in Venetian
Dalmatia: Official Reflections on the Morlacchi from the Peace of Passarowitz to the
Grimani Reform”, in Roksandić D. and Štefanec N. (eds.), Constructing Border
Societies on the Triplex Confinium, Central European University Budapest, History
Department, Working Papers Series 4, Budapest, 2000, pp. 47–56.
198
Zmajić B., “Razvitak heraldike u banskoj Hrvatskoj”, Viestnik Hrvatskog državnog

arhiva, № 11, 1945, 44–51.
Андрић Р., “За муслимана сто Срба”, Вечерње новости, Београд, 26. септембар
1991, с. 8.
Бабић Г., “О језику и правопису у Хрватској”, Политика, 15. јануар 1982. г.
Баотић Ј., “Књижевнојезичка политика и језичко планирање”, Књижевни језик,
№ VII/2, Сарајево, 1978, с. 17–29.
Белић А., “Бенешићева граматика”, Наш језик, год. VII, свеска 9–10, Београд,
1940.
Белић А., “Неколике белешке са екскурзије по околини Будима и Пеште”,
Босанска вила, XXV, № 3–6, Сарајево, 1910, с. 68–69.
Белић А., “Нова Азбука”, Наш језик, год. III, свеска 1, Београд, 1934.
Бојић Ј., “Националисти се кувају у сопственом сосу”, Наша борба, 4–5 јануар
1997.
Бошковић Р., Одабрани чланци и расправе, Титоград, 1978.
Брборић Б., “Назив ‘босански’ изван норме”, Политика, № 30525/XCV, Београд,
15. октобар 1998, с. 23.
Брборић Б., “Нација и држава са (социо)лингвистичког становишта”,
Јужнословенски филолог, № LVI/1–2, Beograd, 2000a, с. 139–147.
Бугарски Р., “Поглед на језичку политику и језичко планирање у Југославији”,
Културни додатак, Београд, XXXIX/1, 1986, с. 72–82.
Васић Р., “Повратак ијекавице национални интерес”, Глас српски, LV/8624,
Бања Лука, 21. јул 1998, с. 3.
Вујичић Д., “Између два нова правописа”, СПОНЕ, 26, № 5–6, 1994.
Гарчина Љ., “Југословенски језик”, Југословенски глас, № 3, Београд, 25.
септембар 1932.
Грабчановић Х., расправа о програму наставе књижевности на Сарајевском
универзитету, Политика, Београд, 11. јул 1978.
Грујић – Сотировић В., Алтернативна хроника Овсишта до 2000. године. Говор –
Језик. Крагујевачко подручје, свеска 1, Овсиште-Београд, април 1998–април 2004,
штампано у Крагујевцу 2004 (приватно издање).
Даница за 1999, Београд, 1999.
Демировић Х., “Брборић ex machina”, НИН, № 1598, Београд, 1981в.
Демировић Х., “Меша Селимовић – писмо и одговори”, НИН, № 1593, Београд,
1981б.
Дешић М., “Неподобна ијекавица”, Васпитање и образовање, № 3, 1994.
Ђукановић П., “Октроисана екавица”, Ријеч, 2, № 1, 1996.
Ђуровић Р., “Јатове варијације и стандардни језик”, Знамен, 1, № 2, 1995.
Екмечић М., “Дневник Ђузепеа Ботаија као извор за југословенску историју
1935–1944”, Летопис Матице српске, Нови Сад, април 2002.
Екмечић М., “Један језик”, Побједа, 6. новембар 1993, с. 8.
Живановић Ј., Коло, II, 1901.
Закон о службеној употреби језика и писма [у Републици Српској], Tošović B.,
Wonisch A. (ur.), Srpski pogledi na odnose između srpskog, hrvatskog i bošnjačkog jezika,
199
I/4, Beograd: Institut für Slawistik der Karl-Franyens-Universität Graz-Beogradska

knjiga, 2012, s. 29−32.
Ивић М., “Вукова улога у нормирању екавске варијанте књижевног језика” у О
Вуковом и вуковском језику, Београд, 1997а, с. 73–79.
Ивић М., “Погледи Стојана Новаковића на српски књижевни језик” у О
Вуковом и вуковском језику, Београд, 1997б, с. 110–117.
Ивић П., “Актуелна питања српског књижевног језика” у Српско питање данас
(Други конгрес српских интелектуалаца, Београд, 22–23. април 1994), Београд, 1995,
с. 50–54.
Ивић П., “Главу проглашавате репом”, Глас јавности, Београд, 5. октобар 1998а,
с. 10.
Ивић П., “Емоционалац као критичар”, Ријеч, 2, № 1–2, 1996, с. 107–123.
Ивић П., “Српски дијалекти и њихова класификација” у Зборник Матице српске
за филологију и лингвистику, књ. XLI/2, Нови Сад, 1998б, с. 113–132.
Илешич Ф., “О језичком и књижевном јединству”, Југословенски гласник, № 98,
Београд, 6–9 јануар 1931.
Јанковић Д., “Југословенство у Србији 1903–1912”, Анали правног факултета у
Београду, № 17, Београд, 1969.
Караџић В. С., Скупљени граматички и полемички списи Вука Стефановића
Караџића, књ. Прва, Београд, 1894.
Кермаунер Т., “Pismo srpskom prijatelju”, НИН, 9. август 1987, с. 23.
Ковачевић М., “Лингвистички и политички аспекти правописа”, СПОНЕ, 26, №
5–6, 1994.
Ковачевић М., “Отворена питања стандардизације српскога књижевнога
језика”, Знамен, № ½, 1995, с. 33–44.
Костић М., “Западноевропска културноисторијска раскрсница Срба у XVIII
веку (нова концепција српског XVIII века)”, Споменица у част новоизабраних
чланова Српске академије наука и уметности, посебна издања, Српска академија
наука и уметности, књ. CCCLXXVII, Споменица, књ. 26, Београд, 1964.
Крестић В. Ђ., “O интеграцији и дезинтеграцији српског народа”, Српско
питање данас. Други конгрес српских интелектуалаца. Београд 22–23. април 1994,
Београд, 1995б, с. 40–49.
Крестић В. Ђ., “О називу језика у прошлости Хрватске”, Зборник о Србима у
Хрватској, 2, Београд, 1991а, с. 225–258.
Кустурица Е., “Зашто сам политички неисправан”, НИН, № 2416, 18. април
1997, Београд, с. 52.
Мариновић Ј. Н., Крвави прогони Срба (1990–1995), друго издање, Београд, 1997.
Маројевић Р., “Критичар као емоционалац (Критика лингвистичког
аутопортрета Павла Ивића)”, Ријеч, 3, № 1, 1997, с. 79–93.
Маројевић Р., “Лингвистичка разматрања из фонологије и ортографије”, Ријеч,
1, № 2, 1995.
Маројевић Р., „Српски књижевни језик и његови историјски и регионално-
конфесионални варијетети“, Tošović B., Wonisch A. (ur.), Srpski pogledi na odnose
između srpskog, hrvatskog i bošnjačkog jezika, I/4, Beograd: Institut für Slawistik der
Karl-Franyens-Universität Graz-Beogradska knjiga, 2012, s. 447−458.
200
Московљевић М. С., “Настава матерњег језика у нашим средњим школама”,

Наш језик, год. I, № 1, Београд, 1932.
Мурадбеговић М., “Контроверзе око великог и малог ‘м’”, Политика, №
29025/XCI, 7. август 1994, с. 14.
Николић Б. М., “Вукова језичка револуција”, у Вук Стеф. Караџић, О језику и
књижевности, Београд: Просвета–Нолит, 1985, с. 235–252.
Новаковић С., “Српска краљевска академија и неговање језика српског.
Академија наука филозофских”, Глас Српске краљевске академије, № X, Београд,
1888, с 1–87.
Пенуслиски K., “Почетните акции на српската политичка пропаганда во
Maкeдoниja”, Гласник на Институтот за национална историа, tom. III, № 1,
Скопје, 1959, c. 199–210.
Попов Н., ”Къ вопросу о реформъ Вука Караджича”, Ж.М.Н.П., 1882, том 4, с.
162–225, том 5, с. 150–162.
Реметић С., “О шћакавизму какањских и зеничких Срба” у Јужнословенски
филолог, № LVI/3–4, Београд, 2000, с. 931–949.
Серекеш С., “Говор Срба у јужној Барањи”, Зборник за филологију и лингвистику
Матице српске, том. 23, № 2, с. 127–188.
Симић Р., “Лажна забринутост над лажним проблемима: Закључци научног
скупа”, СПОНЕ, 26, № 5–6, 1994.
Скерлић Ј., “Источно или јужно наречје?”, Српски књижевни гласник, св. XI,
Београд, 1913.
Сотировић Б. В., “Serbia Rediviva: Меморандум митрополита Стратимировића
из 1804. г. о стварању словенскосрпске велике кнежевине”, Slavistica Vilnensis.
Kalbotyra, № 50 (2), 2001, с. 9–30.
Спасојевић Б., ”’Привредник’ и српско друштво у Хрватској и Славонији 1898–
1914”, Историјски гласник, 1–2, 1994.
Стевановић М., “Неке лексичко-стилске разлике, а не језичке варијанте”, Наш
језик, Београд, XIV/4–5, 1964, с. 195–226.
Стојановић Н., “До истраге: Ваше или наше”, Србобран, № 168–169, Zagreb, 1902.
Стојанчевић В., “Једна неиспуњена жеља Вукова”, Ковчежић, № 12, Београд,
1974, с. 74–77.
Танасић С., “’Босанска вила’ о словенским језицима” у зборнику Изучавање
словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини (ред. Богољуб
Станковић), Београд, 1998.
Танасић С., “’Босанска вила’ о српском језику”, Јужнословенски филолог, №
LVI/1–2, Beograd, 2000, с. 1161–1168.
Танасић С., „Језичка ситуација у Босни и Херцеговини: Комуникативно
јединство и упадљива симболична разведеност“, Tošović B., Wonisch A. (ur.),
Srpski pogledi na odnose između srpskog, hrvatskog i bošnjačkog jezika, I/4, Beograd:
Institut für Slawistik der Karl-Franyens-Universität Graz-Beogradska knjiga, 2012, s.
301−310.
Тодоровић М. М., „(Не)Равноправност писама у БиХ“, Tošović B., Wonisch A.
(ur.), Srpski pogledi na odnose između srpskog, hrvatskog i bošnjačkog jezika, I/4, Beograd:
Institut für Slawistik der Karl-Franyens-Universität Graz-Beogradska knjiga, 2012, s.
101−107.
201
Ћорић Б., “Ијекавско-екавско двојство српског књижевног језика”, Васпитање и

образовање, № 3, 1994б.
Ћорић Б., “Нека актуелна питања науке о српском језику”, Знамен, 1, № 2, 1995.
Ћорић Б., “Правописни хаос”, СПОНЕ, 26, № 5–6, 1994а.
Цвијић Ј., “Излазак Србије на Јадранско Море”, Гласник српског географског
друштва, 1912. Поново штампано у: Говори и чланци, књига II, Београд, 1921, с. 9–
25.
Цвијић Ј., Говори и чланци, I–II, Београд, 1921.
Чолаковић Р., интервју о српскохрватској књижевности, Књижевне новине,
Београд, 2. фебруар 1978.
Чурчић Л., “Како се у Војводини негује српски језик”, Гласник професорског
друштва, свеска 3, Београд, фебруар 1929, с. 117–126.
Шипка М., “Сербокроатистика на раскршћу”, Зборник Матице српске за
филологију и лингвистику, № XLI, Нови Сад, с. 55–67.
6) Књиге
Abrams, M. H., The Mirror and the Lamp: Romantic Theory and the Critical Tradition,
New York, 1953.
Agičić D., Tajna politika Srbije u XIX stoljeću, Zagreb: AMG, 1994.
Aleksandar F., Krunoslav P. (urednici) Hrvatska književnost u evropskom kontekstu,
Zagreb, 1978.
Alexander R., In Honor of Diversity: The Linguistic Resources of the Balkans, Columbus,
2000.
Allcock J. B., Explaining Yugoslavia, New York: Columbia University Press, 2000.
Allport G., W., The Nature of Prejudice, Doubleday–Garden City–New York, 1958.
Anderson B., Imagined Communities: Reflections on the Origins and Spread of
Nationalism, London: Verso, 1983.
Andrić I., The Bridge Over the Drina, London: Harvill, 1994.
Andriotis N., The Federative Republic of Skopje and its Language, Athens, 1966.
Armstrong J., Nations Before Nationalism, Chapel Hill: University of North Carolina
Press, 1982.
Babić G., Historija hrvatske histerije, Zagreb–Beograd, 1991–1992.
Bakarić V., Socijalistički samoupravni sistem i društvena reprodukcija, II, Zagreb, 1978.
Banac I., Hrvatsko jezično pitanje, Zagreb, 1991.
Banac I., The National Question in Yugoslavia. Origins, History, Politics, Ithaca, London:
Cornell University Press, 1993 (first edition in 1984).
Barbour S., Carmichael C. (eds.), Language and Nationalism in Europe, Oxford–New
York: Oxford University Press, 2000.
Barth F., Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organization of Culture Difference,
Bergen-Oslo: Universitets Forlaget, 1969.
Batowsky H., Podstawy sojuszu Balkansiego 1912, Krakow, 1939.
Benderly J., Kraft E. (eds.), Independent Slovenia: Origins, Movements, Prospects,
London, 1994.
202
Bérenger J., A History of the Habsburg Empire, 1700–1918, London-New York:

Longman, 1997.
Bianchini S., Dogo M. (eds.), The Balkans. National Identities in a Historical Perspective,
Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1998.
Bilandžić D., Hrvatska moderna povjest, Zagreb: Golden Marketing, 1999.
Billig M., Banal Nationalism, London: Sage Publications, 1995.
Bogdanov V., Historija političkih stranaka u Hrvatskoj od prvih stranačkih grupiranja do
1918, Zagreb: Novinarsko izdavačko poduzeće, 1958.
Bogdanov V., Živa prošlost. Zagreb, 1957.
Bogićević V., Pismenost u Bosni i Hercegovini, od pojave slovenske pismenosti u IX v. do
kraja austrougarske vladavine u Bosni i Hercegovini 1918, Sarajevo, 1975.
Bogosavljević S., Goati V., Grebo Z., Hasanbegović J., Janjić D., Jojić B., Shoup P.,
Bosna i Hercegovina između rata i mira, Sarajevo: Forum za etničke odnose, 1992.
Bougarel X., Bosnie. Anatomie d'un conflit, Paris: Editions La Découverte, 1996.
Božić I., Ćirković S., Ekmečić M., Dedijer V., Istorija Jugoslavije, Beograd: Prosveta,
1973.
Božić M., Hrvatski književni jezik u svjetlu izmjena Ustava SR Hrvatske, Split, 1973.
Breuilly J., Nationalism and the State, Manchester: Manchester University Press, 1982.
Brozović D., Ivić P., Jezik, srpskohrvatski, hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski, Zagreb:
Jugoslavenski leksikografski zavod “Miroslav Krleža”, 1988.
Brozović D., O ulozi Ljudevita Gaja u završnoj etapi hrvatske jezične unifikacije, Radovi
Instituta za hrvatsku povijest, knjiga 3, Zagreb, 1973.
Brozović D., Standardni jezik. Teorija, usporedbe, geneza, povijest, suvremena zbilja,
Zagreb, 1970.
Brubaker R., Nationalism Reframed: nationhood and the national question in the new
Europe, Cambridge: Cambridge University Press, 1996.
Bugarski R., Hawkesworth C. (eds.), Language Planning in Yugoslavia, Columbus,
1992.
Bugarski R., Jezik od mira do rata, Beograd, 1996a.
Bugarski R., Jezik u društvenoj krizi, Beograd, 1997a.
Bugarski R., Jezik u društvu, Beograd, 1996b.
Bugarski R., Jezik u kontekstu, Beograd, 1997b.
Buljovčić, Filološki ogledi, Subotica, 1996.
Bulmer M., Solomos J. (eds.), Racism: Reader, New York: Oxford University Press,
1999.
Burg S., Conflict and Cohesion in Socialist Yugoslavia, Princeton, NJ, 1983.
Carr E. H., Nationalism and After, London: Macmillan, 1945.
Cigar N., Genocide in Bosnia: The Policy of ‘Ethnic Cleansing’, College Station, Tex:
Texas A&M University Press, 1995.
Ciliga V., Slom politike Narodne stranke (1865–1880), Zagreb: Matica hrvatska, 1970.
Clifford G. (ed.), Old Societies and New States, New York: Free Press, 1963.
Clio in the Balkans: The Politics of History Education, edited by Christina Koulouri,
Center for Democracy and Reconciliation in Southeast Europe, Thessaloniki, 2002.
Coakley J. (ed.), The Social Origins of Nationalist Movements, the Contemporary West
European Experience, London: Sage, 1992.
203
Cohen L. J., Broken Bonds. Yugoslavia’s Disintegration and Balkan Politics in Transition,
Boulder–San Francisco–Oxford: Westview Press, 1995 (second edition).
Comrie B., Corbett G. G. (eds.), The Slavonic Languages, London: Routledge, 1993.
Connor W., Ethnonationalism: The Quest for Understanding, Princeton, N.J.: Princeton
Ćorić B., Serbian for Foreigners/Српски за странце, седмо издање, Beograd, 2002.
Crnja Z., Cultural History of Croatia, Zagreb: Office of Information, 1962.
Croatian Information Centre, Greater Serbia from Ideology to Aggression, Beljo Ante,
Bosnar Edo, Bing Albert, Ercegović Jambrović Božica, Skrlin Nada (eds.), Zagreb–
London–New York–Toronto–Sydney: Zagrebačka tiskara, 1992.
Cuvalo A., The Croatian National Movement 1966–1972, New York: Columbia
Cvijić J., Balkansko Poluostrvo i južnoslovenske zemlje. Osnove antropogeografije, I,
Zagreb, 1922.
Davies R., prikaz knjige u Stuart Woolf (ed.), Nationalisam in Europe: From 1815 to the
Present, Routledge, London, 1995, pp. 36–37.
Despalatović E. M., Ljudevit Gaj and the Illyrian Movement, New York–London:
Boulder, East European Monographs, 1975.
Deutch K., Nationalism and Social Communication: An Inquiry into National Foundations
of Nationality, Massachusetts, 1953.
Deutsch K., Nationalism and Social Communication, Cambridge: Harvard University
Press, 1966.
Dimitrijević S. T., Stevana Stratimirovića, Mitropolita Karlovačkog Plan za oslobođenje
srpskog naroda, Beograd, 1926.
Dogo M., Franzinetti G. (eds.), Disrupting and Reshaping Early Stages of Nation-
Building in the Balkans, Ravenna: Longo Editore Ravenna, 2002.
Đokić D. (ed.), Yugoslavism. Histories of a Failed Idea, 1918–1992, London:
Hurst&Company, 2003.
Doklestić Lj., Српско-makeдонски oдноси во 19 вek, Скопје, 1973.
Dragnich N. A., Serbs and Croats, San Diego: Harcourt Brace & Company, 1992.
Dragović-Soso J., ‘Saviours of the Nation’: Serbia’s Intellectual Opposition and the Revival
of Nationalism, London, 2002.
Drenovac N., Istina o Dučiću u Americi, Od oltara do revolucionara, Sarajevo, 1976.
Dumont L., Religion, Politics and History in India, Mouton, Paris, 1970.
Duncan W., The Life and Times of Vuk Stefanovic Karadzic 1787–1864. Literacy,
Literature, and National Independence in Serbia, Michigan: The University of Michigan,
1986.
Dvorniković V., Naša kulturna orijentacija u današnjoj Evropi, Zagreb, 1930.
Eckermann K., Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der vorzueglichen Völker
des Altertums, Vierter Band, Erste Abteilung: Die Elawen (und Finnen), Halle, 1848.
Edwards J., Language, Society, and Identity, Oxford: Basil Blackwell, 1985.
Edwards J., Multilingualism, Harmondsworth: Penguin, 1995.
Emerson M. R., Contemporary Field Research, Los Angeles: University of California,
2001 (second edition).
Fichte G. J., Reden an die deutsche Nation, Berlin, 1808.
204
Fine J. V. A., The Late Medieval Balkans. A Critical Survay from the Late Twelfth Century
to the Ottoman Conquest, Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994.
Fishman J. A., Handbook of Language and Ethnic Identity, Oxford: Oxford University
Press, 1999.
Fishman J. A., Language and Ethnicity in Minority Sociolinguistic Perspective, Clevedon:
Multilingual Matters, 1989.
Franolić B., A Historical Survay of Literary Croatian, Paris, 1984.
Fricke G., Croatien 1941–1944, Der “Unabhängige Staat” in der Sicht des Deutschen
Bevollmachtigen Generals in Agram, Gleise von Horstenau, Freiburg, 1972.
Friedman A. V., Linguistic Emblems and Emblematic Languages: On Languages as Flag in
the Balkans, Columbus, 1999.
Friedman F., The Bosnian Muslims: The Denial of a Nation, Boulder, Colo.: Westview
Press, 1996.
Gaj Lj., Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña, Budim, 1830.
Gajević D., Jugoslovenstvo između stvarnosti i iluzija. Ideja jugoslovenstva u književnosti
početkom XX veka, Beograd, 1985.
Gavranić P., Politička povjest hrvatskoga naroda od početka do danas, Zagreb, 1895.
Gellner E., Language and Solitude: Wittgenstein, Malinowski, and the Habsburg dilema,
Cambridge: Cambridge University Press, 1989.
Gellner E., Plough, Sword and Book: The Structure of Human History, London: Paladin
Grafton Books, 1991.
Gellner, E., Nations and Nationalism, Oxford: Basil Blackwell, 1983.
Georgijević K., Hrvatska književnost od 16. do 18. stoljeća u sjevernoj Hrvatskoj i Bosni,
Zagreb: Matica hrvatska, 1969.
Gerard W., Gesaenge der Serben, II Auf herausgegeben von Karl Bruen, Wiesbaden–
Leipzig, 1887.
Glenny M., The Balkans. Nationalism, War and the Great Powers 1804–1999,
Harmondsworth: Viking, Pinguine Group, 2000.
Glenny M., The Fall of Yugoslavia, London: Penguin, 1992.
Gligorijević B., Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd, 1992.
Glomazić M., Etničko i nacionalno biće Crnogoraca, Beograd: TRZ Panpublik, 1988.
Goldstein I., Croatia. A History, London, 1999.
Grafenauer B., Zgodovina slovenskego naroda, I–V, Ljubljana: Kmečka knjiga, 1954–
1962.
Gravier G., Les frontièrs historiques de la Serbie, Paris, 1919.
Grimm J., Kleinere Schriften, IV Band. Recensionen und vermischte Aufsaetze, I Theil,
Berlin, 1869.
Grmek M., Gjidara M., Šimac N., Etničko čišćenje. Povjesni dokumenti o jednoj srpskoj
ideologiji, Zagreb: Globus, 1993.
Gross M., Počeci moderne Hrvatske. Neoapsolutizam u civilnoj Hrvatskoj i Slavoniji 1850–
1860, Globus, Zagreb, 1985.
Gross M., Povijest pravaske ideologije, Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Institut za
hrvatsku povijest, 1973.
Gross M., Szabo A., Prema hrvatskome građanskom društvu. Društveni razvoj šezdesetih i
sedamdesetih godina 19. stoljeća, Zagreb: Globus nakladni zavod, Zagreb, 1992.
205
Gross M., Vladavina hrvatsko-srpske koalicije 1906–1907, Beograd, 1960.

Grot C., Izveštaj Konstantina Porfirogeneta o Srbima i Hrvatima i njihovom naseljavanju
na Balkanskom poluostrvu, 1880.
Guberina P., Krstić K., Razlike između hrvatskoga i srpskoga književnog jezika, Zagreb:
Gudac Ž, Đorđević M., Savremena politička istorija, Beograd, 1994.
Guibernau M., Rex J. (eds.), The Ethnicity: Reader. Nationalism, Multiculturalism and
Migration, Malden, MA, 1997.
Günther R., The Austrian Military Border in Croatia 1522–1747, Urbana: University of
Illinois Press, 1960.
Günther R., The Military Border in Croatia 1740-1881, Chicago: University of Chicago
Press, 1966.
Guskova J., Istorija jugoslovenske krize 1990–2000, I–II, Beograd, 2003.
Hadžijahić M., Od tradicije do identiteta (Geneza nacionalnog pitanja bosanskih
Muslimana), Sarajevo, 1974.
Hadžijahić M., Traljić M., Šukrić N., Islam i muslimani u Bosni i Hercegovini, Sarajevo,
1977.
Halilović S., Gnijezdo lijepih riječi. Pravilno-nepravilno, Sarajevo, 1996b.
Halilović S., Pravopis bosanskoga jezika, Sarajevo, 1996a.
Handbuch der Südosteuropa-Linguistik. Herausgeg. Von Uwe Hinrichs unter Mitarbeit von
Uwe Büttner, Wiesbaden, 1999.
Hawkesworth C., Colloquial Serbo-Croat, London: Routledge, 1986.
Hechter M., Principles of Group Solidarity, Berkeley: University of California Press,
1987.
Hellwald F., Die Erde und ihre Völker. Eine geographischeds Hausbuch, II Band, 2
Ausflage, Stuttgart, 1878.
Hercigonja E., Tropismena i trojezična kultura hrvatskoga srednjovekovlja, Zagreb, 1994.
Hobsbawm E., Ranger T. (eds.), The Invention of Tradition, Cambridge: Cambridge
Hobsbawm, E., Nations and Nationalism Since 1790: Programme, Myth, Reality,
Hoffman C. (ed.), Language, Culture and Communication in Contemporary Europe,
Clevedon: Multilingual Matters, 1996.
Hogg M. A., Dominic A., Social Identifications, London: Routledge, 1988.
Horvat J., Ante Starčević, Zagreb, 1940.
Horvat J., Politička povjest Hrvatske, Prvi deo, Zagreb: August Cesarec, 1990.
Hrvatski latinisti, tom II, Zagreb, 1970.
Hubatsch W., Masuren und Preussisch-Littauen in der Nationalitätenpolitik Preussens,
1870–1920, Marburg: N. G. Elwert, 1966.
Huntington P. S., The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, London:
Touchstone, 1997.
Hutchinson J., Smith D. S. (eds.), Nationalism: Reader, Oxford–New York: Oxford
Huttenbach H., Privitera F. (eds.), Self-Determination from Versailles to Dayton. Its
Historical Legacy, Ravenna: Longo Editore Ravenna, 1999.
206
Ignjatijević Tkalac I, Pitanje Austrijsko: kome i kada valja rešiti ga?, Paris, 1866.
Inalçik H., Quataert D. (eds.), An Economic and Social History of the Ottoman Empire:
1300–1914, Cambridge: Cambridge University Press, 1994.
Irvine J. A., The Croat Question, Boulder, CO, 1993.
Ivić M., O Vukovom i vukovskom jeziku, Beograd, 1997.
Izetbegović A., Izlamska deklaracija, Sarajevo, 1990.
Izetbegović A., The Islamic Declaration: a programme for the islamization of the Muslim
peoples, Sarajevo, 1990.
Jagić V., Izabrani kraći spisi, Zagreb, 1948.
Jahr E. H., Language Conflict and Language Planning, Berlin: Mouton de Gruyter, 1993.
Janjić D. (ed.), Religion & War, Belgrade: European Movement in Serbia, 1994.
Janos A. C., East Central Europe in the Modern World. The Politics of the Borderlands from
pre- to Postcommunism, Stanford: Stanford University Press, 2000.
Jareb J., Pola stoljeća hrvatske politike. Povodom Mačekove autobiografije, Buenos Aires,
1960.
Jelavich Ch., Jelavich B., The Establishment of the Balkan National States, 1804–1920,
Washington: University of Washington Press, 1993.
Jelčić D., Povijest hrvatske književnosti. Tisućljeće od Bašćanske ploče do postmoderne,
Zagreb: P.I.P. Naklada Pavičić, 1997.
Jelenić Đ., Le nouvelle Serbie. Origines et basès sociales et politiques Renaissance de l’ Etat
et son development historique. Dinastie nationale et Revendicationes liberatrice, Paris–
Nancy, 1918.
Johnson L., R., Central Europe: Enemies, Neighbors, Friends, New York–Oxford: Oxford
Jovanović J. P., Povjesnica srpskog naroda u Slavoniji, Zagreb, 1892.
Jovanović S., Političke i pravne rasprave, II, Beograd, 1990.
Judah T., The Serbs. History, Myth & Destruction of Yugoslavia, New Haven– London:
Yale University Press, 1997.
Jugoslavija na kriznoj prekretnici, Beograd: Institut društvenih nauka, 1991.
Jukić I. F., Zemljopis i poviestnica Bosne, Zagreb, 1850.
Juričić Dr., Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata,
1915/1917.
Kačić M., Hrvatski i srpski. Zablude i krivotvorine, Zagreb: Zavod za lingvistiku
Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, 1995.
Kann R. A., A History of the Habsburg Empire 1526–1918, Berkey–Los Angeles–
London, 1977.
Kaplan D. R., Balkan Ghost: a journey through history, New York: St. Martin Press,
1993.
Katičić R., Novi jezikoslovni ogledi, Zagreb, 1986.
Kedourie E., Nationalism, London: Hutchinson, 1960.
Kellas J. G., The Politics of Nationalism and Ethnicity, London: Macmillan, 1991.
Kidrič F., Dobrovský in slovenski preporod njegove dobe, Ljubljana, 1930.
Klaić B., Rječnik stranih riječi i izraza, Zagreb, 1951.
Klanac L., Demografske promijene obrovačkog kraja: 1857–1991, Zagreb, 1992.
Kohn H., Pan-Slavism, South Bend: University of Notre Dame Press, IN, 1953.
207
Kombol M., Povijest hrvatske književnosti do narodnog preporoda, drugo izdanje, Zagreb:
Kopitar J., Serbica, Beograd, 1984.
Kovačević S., Dajić P., Hronologija jugoslovenske krize (1992–1993), Beograd: Institut za
evropske studije, 1994.
Krestić V. Đ., Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja u drugoj polovini XIX veka,
Beograd, 1988.
Krestić V. Đ., Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja, Beograd, 1983.
Krizman B., Jugoslavenske vlade u izbeglištvu 1941–1943, Zagreb, 1981.
Krmpotić M., Jezični priručnik, Zagreb, 1992.
Kuljiš T., Jezik naš hrvatski ovdje i sada, Dubrovnik: Matica hrvatska, 1994.
Kuntić A. M., Počeci borbe za preporod bačkih Bunjevaca, Beograd, 1969 (privatno
izdanje).
Kраљевство Словена [Мавра Орбинија] (уредник Фрањо Баришић), Београд, 1968
[originalno izdanje: Orbini M., Il regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni,
Pesaro, 1601].
Laffan R. G. D., The Serbs, New York: Dorset Press, 1989.
Leskien A., Grammatik der Serbo-kroatischen Sprache. 1. Teil. Lautlehre, Stammbildung,
Formenlehre, Heidelberg, 1914.
Levine R., Campbell D. T., Ethnocentrism: Theories of Conflict, Ethnic Attitudes and
Group Behaviour, London: John Wiley and Sons, Inc, 1972.
Lovrenčić R., Geneza politike “novog kursa”, Zagreb, 1972.
Macan T., Povjest hrvatskoga naroda, Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske i
Školska knjiga, 1992.
Magaš B., The Destruction of Yugoslavia: tracking the break-up, 1980–1992, London–New
York: Verso, 1993.
Magaš B., Žanić I. (eds.), The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina, 1991–1995,
London–Portland, OR: Frank Cass, 2001.
Malcolm N., Kosovo: A Short History, London: Macmillan, 1998.
Mandić D., Crvena Hrvatska u svjetlu povijesnih izvora, Chicago–Roma, 1973b.
Mandić D., Hrvatske zemlje u prošlosti i sadašnjosti, Chicago–Roma, 1973a.
Maočanin F., Pregled istorije Vojne krajine od XVI do XVII vijeka, Zagreb, 1971.
Maretić T., Slaveni u davnini, Zagreb, 1889.
Markovich S., Weaver E., Pavlovic V. (eds.), Challenges to New Democracies in the
Balkans, Belgrade, 2004.
Marn F., Hrvatska slovnica za Slovence, Zagreb, 1879.
Matasić T., Dobar dan! Ein Lehrbuch ds Kroatischen mit Anhang für Serbisch, Münich:
Max Hueber, 1994 (прво издање 1981).
Maticka M., Agrarna reforma i kolonizacija u Hrvatskoj, 1945–1948, Zagreb: Školska
knjiga, 1990.
Meriggi B., Storia della letteratura slovena, Milan: Nuova Accademia, 1961.
Miklošič F., “Serbisch und chorvatisch” u Vergleichende Gramatik der slawischen
Sprachen. Wien, 1852/1879.
Milišić R., Stvaranje Hrvatske. Analiza nacionalne strategije, Zagreb, 1995.
Miller D., On Nationality, Oxford: Claredon Press, 1995.
208
Miller D., Waltzer M. (eds.), Pluralizam, Justice and Equality, Oxford: Claredon Press,
1995.
Minović M., O razvoju serbokroatistike u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1979.
Moguš M., A History of the Croatian Language: Toward a Common Standard, Zagreb:
Nakladni Zavod Globus, 1995b.
Moguš M., Povijest hrvatskoga književnoga jezika, Zagreb: 1995a.
Mosse G. L, The Nationalization of the Masses: political symbolism and mass movements in
Germany from the Napoleonic wars through the Third Reich, Ithaca: Cornel University
Press, 1991.
Mucić I., Hrvatska politika i Jugoslavenska ideja, Split, 1969.
Murgić S., Bogdanić T., Budimir S., Kontrapukt slobode, Zagreb, 1997.
Nejasmić I., Depopulizacija u Hrvatskoj: korijeni, stanje, izgledi, Zagreb: Globus–Institut
za migracije i narodnosti Sveučilišta u Zagrebu, 1991.
Nešović S., Petranović B., Jugoslavija i ujedinjeni narodi 1941–1945, Beograd, 1985.
Nikčević V., Crnogorski jezik, Matica crnogorska, Cetinje, 1993a.
Nikčević V., Piši kao što zboriš. Glavna pravila crnogorskoga standardnog jezika,
Crnogorsko društvo nezavisnih književnika, Podgorica, 1993.
Nikčević V., Pravopis crnogorskog jezika, Cetinje: Crnogorski PEN centar, 1997.
Novak G., Prošlost Dalmacije. Knjiga II (Od Kandijskog rata do Rapalskog ugovora),
Zagreb, 1944.
Novak V., Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390–1930), Beograd,
1930.
Novak V., Magnum crimen, Zagreb, 1948.
Novak V., Vuk i Hrvati, Beograd, 1967.
Obradović D., Život i priključenija, Beograd, 1975 (prvi put objavljeno 1783.).
Olivier L., La Bosnie et Herzégovine, Paris: Armand Colin, 1901.
Orsatto P. (Medo Pucić), La Serbia e l’ Impero d’Oriente, Firenza, 1867.
Owen D., Balkan Odyssey, London: Indigo, 1996.
Pacel V., Slovnica jezika hrvatskoga ili srbskoga: I. Dio. Nauka o prislovu, Zagreb, 1860.
Pacić M., Prosvetna politika Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini. Jugoslovenski narodi
pred Prvi svetski rat, Beograd, 1967.
Paris E., Convert or Die, trans. Lois Perkins, California: Chick.
Pavličević D. (urednik), Vojna Krajina: Povjesni pregled-historiografija-rasprave, Zagreb,
1984.
Pavličević D., Narodni pokret 1883 u Hrvatskoj, Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Institut
za hrvatsku povjest, 1980.
Pavličević D., Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb, 2000.
Pavlinović M., Hrvatski razgovori, Zadar, 1877.
Pavlovski J., Pavlovski M., Macedonia Yesterday and Today/Македонија бчера и денес,
Skoplje/Скопје, 1996.
Pavlowitch S. K., Anglo–Russian Rivalry in Serbia 1837–1839. The Mission of Colonel
Hodges, Paris, 1961.
Pejanović Đ., Stanovništvo Bosne i Hercegovine, Beograd, 1955.
Perić I., Povijest Hrvata, Zagreb, 1997.
Petranović B, Zečević Mo., Agonija dve Jugoslavije, Beograd: “Dragan Srnić”, 1991.
209
Petranović B., Istorija Jugoslavije 1918–1988, I–III, Beograd: NOLIT, 1988.

Petranović B., Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd: Vojnoizdavački i
novinski centar, 1992.
Petrović R., Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stoljeću, Sarajevo, 1968.
Petrovich M. B., A History of Modern Servia 1804–1918, I, New York–London, 1976.
Petrovich M. W., Serbia: her people, history and aspirations. London: Harrap, 1915.
Pettifer J. (ed.), The New Macedonian Question, New York: Palgrave, 2001.
Pipa A., The Politics of Language in Socialist Albania, New York: Columbia University
Press, 1989.
Polemike u hrvatskoj književnosti, (grupa autora), I/1, Zagreb, 1982.
Popov N. (ed.), The Road to War in Serbia: Trauma and Catharsis, Budapest, 2000.
Poulton H., The Balkans. Minorities and States in Conflict, London: Minority Rights
Publications, 1994.
Poulton H., Who are the Macedonians?, London: Hurst & Company, 1995.
Pranjković I., Kronika hrvatskoga jezikoslovlja, Zagreb, 1993.
Prunk J., Slovenački nacionalni programi. Nacionalni programi u slovenačkoj političkoj misli
od 1848. do 1945. godine, Beograd, 1988.
Pypin A. N., Spasevich V. D., Geschichte der slavischen Literaturen. Nach der zweiten
Auflage aus dem Russischen uebertragen von Traugott Pech, Autorisierte Ausgabe, I
Band, 1880, II Band, 1880.
Radovanović M. (ed.), Yugoslav General Linguistics, Amsterdam, Philadelphia, 1989.
Radunić G., Oživotvorenje – pogled na naš politički položaj, Split, 1911.
Ramet P. (ed.), Religion and Nationalism in Soviet and East European Politics, Durham
NC: Duke University Press, 1984, нарочито Реметов чланак: “Religion and
Nationalism in Yugoslavia”, pp. 149–169.
Ramet S. P., Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to
Ethnic War, Boulder, Colo.: Westview Press, 1996.
Ramet S. P., Nationalism and Federalism in Yugoslavia, Bloomington: Indiana
Ranke L., A History of Servia and the Servian Revolution, New York, 1973.
Ratna služba JNA, Beograd, 1964.
Ridley J., Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000.
Roksandić D., Srpska i hrvatska povjest i ‘Nova Historija’”, Zagreb: Stvarnost, 1991.
Roksandić D., Vojna Hrvatska: La Croatie Militaire; krajiško društvo u Francuskom
Carstvu, I–II, Zagreb, 1988.
Rose M. (Sir, General), Fighting for Peace! Bosnia 1994, London: Harvill Press, 1998.
Rothenburg E. G., The Military Border in Croatia 1740–1881, Chicago: University of
Chicago Press, 1966.
Rothschild J., East Central Europe between the Two World Wars, Seattle: University of
Washington Press, 1974.
Ruhr R. (ed.), Die Aromunen: Sprache, Geschichte, Geographie, Hamburg: Buske, 1987.
Rupel D., Od vojnog do civilnog društva, Zagreb: Globus, 1990.
Rusinow D., The Yugoslav Experiment, 1948–1974, London, 1977.
Rusinow D., Yugoslavia: A Fractured Federation, Washington, D.C.: Wilson Center,
1988.
210
Samardžija M., Jezični purizam u NDH, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1993.
Schenker A., Stankiewicz E. (eds.), The Slavonic Literary Languages: Formation and
Development, New Haven: Yale Concilium on International and Area Studies, 1980.
Schmid F., Bosnien und die Herzegovina unter der Verwaltung Österreich-Ungarns,
Leipzig, 1914.
Sekulić A., Bački Hrvati: Narodni život i običaji, Zagreb: Jugoslavenska akademija
znanosti i umjetnosti, 1991.
Seton-Watson H., Nations and States, an Enquiry Into the Origins of Nations and the
Politics of Nationalism, London: Methuen, 1977.
Šidak J. i grupa autora, Hrvatski narodni preporod-Ilirski pokret, Zagreb: Školska knjiga
i Stvarnost, 1990.
Šidak J., Gross M., Karaman I., Šepić D., Povijest hvatskog naroda g. 1860–1914, Zagreb:
Školska knjiga, 1968.
Šidak J., Studije iz hrvatske povjesti XIX stoljeća, Zagreb, 1973.
Simić R., O našem književnom jeziku, Nikšić, 1991.
Šipka M., Jezički savjetnik, Sarajevo, 1975.
Šišić F., Jugoslovenska misao. Istorija ideje jugoslovenskog narodnog ujedinjenja i
oslobođenja od 1790–1918, Beograd, 1937.
Šišić F., Pregled povijesti hrvatskoga naroda, Zagreb: Matica hrvatska, 1962.
Smith A., National Identity, Reno: University of Nevada Press, 1991.
Smith A., The Ethnic Origin of Nations, Oxford: Basil Blackwell, 1986.
Smith A., The Ethnic Revival in the Modern World, Cambridge: Cambridge University
Press, 1981.
Sosnosky T., Die Balkanpolitik Osterreich-Ungarns seit 1866, Berlin, 1914.
Sotirović B. V., Emigration, Refugees and Ethnic Cleansing. The Death of Yugoslavia,
1991−1999, Vilnius: Lithuanian University of Educational Sciences Press
“Edukologija”, 2013a.
Sotirović B. V., Lingvistički model definisanja srpske nacije Vuka Stefanovića Karadžića i
projekat Ilije Garašanina o stvaranju lingvistički određene države Srba”, Vilnjus:
Štamparija Univerziteta u Vilnjusu, 2006.
Sotirović B. V., Srpski komonvelt. Lingvistički model definisanja srpske nacije Vuka
Stefanovića Karadžića i projekat Ilije Garašanina o stvaranju lingvistički određene
države Srba, Viljnus: Štamparija Pedagoškog univerziteta u Viljnusu, 2011.
Stančić N., Hrvatska nacionalna ideologija preporodnog pokreta u Dalmacuji: Mihovil
Pavlinović i njegov krug do 1869, Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Centar za povjesne
znanosti, Odjel za hrvatsku povjest, 1980.
Stavrianos L. S., The Balkans since 1453, New York: Rinehart & Company, Inc., 1958.
Stirk P. (ed.), Mitteleuropa: History and Prospects, Edinburgh: Edinburgh University
Press, 1994.
Stojanović S., Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije, Beograd: Institut za filozofiju i
društvenu teoriju, 1995.
Stojanović T., Balkanski svetovi. Prva i poslednja Evropa, Beograd–Equilibrium, 1997.
Stokes G., Three Eras of Political Change in Eastern Europe, Oxford: Oxford University
Press, 1997.
Strevens P., British and American English, London, 1978.
211
Südland L. V., Južnoslovensko pitanje, prikaz cjelokupnog pitanja, Zagreb, 1943.

Sugar P. F., Lederer I. J., Nationalism in Eastern Europe, Seattle: University of
Washington Press, 1969.
Sugar P. F., Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354–1804, Seattle, London:
University of Washington Press.
Supilo F., Glasovi o slozi. Politički spisi, Zagreb, 1970.
Supilo F., Politički spisi, članci, govori, pisma, memorandumi, Zagreb, 1970.
Supilo F., Politika u Hrvatskoj, Zagreb, 1953.
Tajfel H. (ed.), Differentiation Between Social Groups, Studies in the Social Psychology of
Intergroup Relations, London: Academic Press for European Association of
Experimental Social Psychology, 1978.
Tajfel H. (ed.), Social Identity and Intergroup Relations, Cambridge: Cambridge
Teich M., Porter R. (eds.), The National Question in Europe in Historic Context,
Thomas G., Linguistic Purism, London: Longman, 1991.
Thompson M., A Paper House: The Ending of Yugoslavia, London: Hutchinson Radius,
1992.
Tiltman H. H., Peasant Europe, London: Jarrold, 1936.
Tomšič F., “Razvoj Slovenskega knjižnega jezika” u Legisa L., Gspan A. (urednici),
Zgodovina slovenskego slovstva, I, Ljubljana, 1956.
Tönnies, F., Community and Association, London: Routledge & Kegan Paul, 1955.
Trudgill P., Sociolinguistics. An Introduction to Language and Society, London: Penguin
Books, 1995 (fourth edition).
Tuđman F., Bespuća povijesne zbiljosti, Zagreb: Nakladni Zavod Matice Hrvatske,
1990.
Tuđman F., Hrvatska u monarhističkoj Jugoslaviji. Knjiga prva: 1918–1928, Knjiga druga:
1929–1941, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1993.
Tuđman F., Nationalism in Contemporary Europe, Boulder: East European
Monographs, 1981.
Vardy S. B., Vardy A. H., The Austro-Hungarian Mind: At Home and Abroad, New
York: East European Monographs, Boulder, Distributed by Columbia University
Press, 1989.
Vidmar J., Kulturni problem slovenstva, Ljubljana, 1932.
Vince Z., Putovima hrvatskoga književnog jezika, Zagreb, 1978.
Voinovitch L., Conte, La Dalmatie. L’Italie et L’Unité yougoslave (1797–1917), Genéve–
Bale–Lyon, 1917.
Vučić P., Politička sudbina Hrvatske: Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske,
Zagreb, 1995.
Weber E., Peasants into Frenchmen: The Modernization of Rural France, Palo Alto:
Stanford University Press, 1976.
Weber M., From Max Weber: Essays in Sociology, London: Routledge and Kegan Paul,
1947.
Weber, M., Economy and Society, I, New York: Bedminster Press.
212
West R., Black Lamb and Grey Falcon: A Journey Through Yugoslavia, New York:
Penguin, 1982 (orig. 1941).
Winnifrith Т., The Vlachs, Duckworth, 1987.
Woodward L. S., Balkan Tragedy. Chaos and Dissolution after the Cold War, The
Brookings Institution, Washington D. C., printed in Harrisonburg, Virginia: R. R.
Donnelley and Sons Co., 1995.
Wyn Jones G. (ed.), Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States,
London: Europa, 1997.
Yuval–Davis N., Gender & Nation, London–Thousand Oaks–New Delhi: SAGE
Publications, 2000 (third edition).
Zimmerman W., Izvori jedne katastrofe, Zagreb: Globus International/Znanje, 1996.
Аврамов С., Геноцид у Југославији у светлости међународног права, Београд, 1992.
Бакотић Л., Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до Уједињења, Београд,
1939.
Белић А., Вук и Даничић, Београд, 1947.
Белић А., Дијалекти источне и јужне Србије, Српска краљевска академија,
Белић А., Изабрана дела [Александра Белића], I–X, Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства–Нови Сад: Будућност, 2000.
Брборић Б., O jeзичком расколу. Социолингвистички огледи I, Београд–Нови Сад:
ЦПЛ–Прометеј, 2000б.
Брборић Б., С језика на језик. Социолингвистички огледи II, Београд–Нови Сад:
ЦПЛ–Прометеј, 2001.
Веснић М., Неколика наша основна питања, едиција “Нови живот”, књ. I, свеска 3,
Владислав Б. Сотировић, На одру титографије, Виљнус: Штампарија Литванског
едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012.
Вујаклија М., Лексикон страних речи и израза, Београд, 1937.
Вукићевић М. М., Знаменити Срби муслимани, Српска књижевна задруга,
Београд: Давидовић, 1906.
Вукићевић М. М., Историја српског народа за средње школе од доласка Срба на
Балканско полуострвo до половине XV столећа, Београд: Доситеј Обрадовић, 1904.
Вукићевић М. М., Историја српскога народа за средње школе⡂од половине XV
столећа до данас, Београд: Давидовић, 1912.
Вуковић И., Костић М. Л., Истина/Чија је Босна?, Нови Сад: Добрица књига,
1999 (1911/1955).
Глигоријевић Б., Краљ Петар II Карађорђевић у вртлогу британске политике или
како је укинута монархија у Југославији, Београд, 2001.
Грујић М. Р., Aпологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909.
Дабић С. В., Банска крајина 1688–1751, Београд–Загреб: 1984.
Давидовић Д., О књижевнојезичкој политици у НДХ, Зборник о Србима у
Хрватској, II, Београд, 1991.
Дакић М., Српска Крајина: Историјски темељи и настанак, Книн, 1994.
Дворниковић В., Карактерологија Југословена, фототипско издање из 1939,
Београд: Просвета, 2000.
213
Димић Љ., Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, I–III, Београд,

1996.–1997.
Ђорђевић M., Постанак и развој српске нације, Београд, 1979.
Ђорђевић Ј., Историја српскога народа од најстаријега до најновијега доба за средње
школе и за народ, Врање: Петар Јовановић, 1900.
Ђукић С., Човек у свом времену: Разговори са Добрицом Ћосићем, Београд, 1989.
Ђурић М., Искуство разлике (Суочавање с временом), Београд, 1994.
Екмечић M., Стварање Југославије 1790–1918, књига II, Београд: Просвета, 1988.
Екмечић М., Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку
(1492−1992), Београд: Evro Giunti, 2010.
Екмечић М., Србија између средње Европе и Европе, Београд, 1992.
Земљанички Б., Староседеоци Срби и Римљани. Срби староседеоци Балкана и
Паноније у војним и цивилним догађајима са Римљанима и Хеленима од I до X века,
Зечевић М., На историјској прекретници. Словенци у политици југословенске државе
1918–1929, I, Београд, 1985.
Зечевић Ми., Југославија 1918–1992. Јужнословенски сан и јава, Београд: Просвета,
1994.
Ивић П., O језику некадашњем и садашњем, Београд–Приштина: БИГЗ–Јединство,
1990.
Ивић П., Дијалектологија српскохрватског језика: Увод у штокавско неречје, Нови
Сад: Матица српска, 1956.
Ивић П., Изабрани огледи I. O словенским језицима и дијалектима, Просвета, Ниш,
1991а.
Ивић П., Изабрани огледи II. Из историје српскохрватског језика, Просвета, Ниш,
1991б.
Ивић П., О Вуку Караџићу, Сремски Карловци–Нови Сад, 1991в.
Ивић П., Српски народ и његов језик, Београд, 1971.
Ивић П., Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој, Прва књига:
Општа разматрања и штокавско наречје, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994 (прво издање на немачком
језику 1958).
Историја народа Југославије. Књига друга: од почетка XVI до краја XVIII века (група
аутора), Београд: Просвета, 1960.
Историја српског народа, (написали: Владимир Стојанчевић, Јован Милићевић,
Чедомир Попов, Радоман Јовановић, Милорад Екмечић), “Од првог устанка до
Берлинског конгреса 1804–1878”, Српска академија наука и уметности, том V/1,
Београд: Српска књижевна задруга, 1981.
Историја српског народа, (написали: Славко Гавриловић, Василије Крестић,
Андрија Раденић, Коста Милутиновић, Павле Ивић, Јован Кашић, Драгиша
Живковић, Дејан Медаковић), “Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804–
1878”, Српска академија уметности, том V/2, Београд: Српска књижевна
задруга, 1981.
Историја српског народа, (написали: Славко Гавриловић, Василије Крестић,
Андрија Раденић, Коста Милутиновић, Павле Ивић, Јован Кашић, Драгиша
Живковић, Дејан Медаковић), “Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804–
214
1878”, издање Српске академије наука и уметности, том V/2, Београд: Српска
књижевна задруга, 1981.
Историја српског народа, (написали: Чедомир Попов, Димитрије Ђорђевић,
Новица Ракочевић, Ђорђе Микић, Коста Милутиновић, Василије Крестић,
Андрија Раденић, Милорад Екмечић), “Од Берлинског конгреса до уједињења
1878–1918”, издање Српске академије наука и уметности, том VI/1, Београд:
Српска књижевна задруга, 1983.
История Югославии, I, прво издање, (група аутора), Moсква, 1963.
Јанковић Д., Србија и југословенско питање 1914–1915, Институт за савремену
историју, Београд, 1973.
Јовановић М., Језик и друштвена историја. Друштвеноисторијски оквири полемике
о српском књижевном језику, Београд: Стубови културе, 2002.
Јовић Б., Датум за историју: 28. март 1989, Београд: БИГЗ, 1989.
Јовић М., Путниковић Д. Ј., Земљопис Србије и српских земаља за IV разред основне
школе, треће издање, Београд: Савић, 1905.
Јовић М., Српска историја за IV разред основне школе, четрнаесто издање, Београд:
Велимир Валозић, 1896.
Јукић И., Гурање хрватског народа у нову страшну катастрофу, опаснију од оне, коју
је доживео у прошлом рату и послије њега, Лондон, 1975.
Калић Ј., Срби у позном средњем веку, Београд, 2001 (друго издање).
Каниц Ф., Дунайская Болгарiя и Балканскiй полуостров. Историческiя,
географическiя и путевые наблюденiя, 1860–1875, 1876.
Караџић С. В., Писменица сербскога језика, по говору простога народа, Беч, 1814.
Караџић С. В., Црна Гора и Бока Которска, Београд, 1972.
Карић В., Србија. Опис земље, народа и државе, Београд: Краљевско-српска
државна штампарија, 1887.
Кићовић М., Јован Хаџић (Милош Светић), књижевна студија, Нови Сад, 1930.
Ковачевић М., У одбрану језика српскога – и даље. Са Словом о српском језику, Друго
допуњено издање, Београд: Требник, 1999.
Костић Л. M., Крађа српског језика. Културно-историјска студија, Нови Сад, 1999
(прво издање 1964 у Бадену).
Костић Л. М., Насилно присвајање дубровачке културе. Културно-историјска и
етнополитичка студија, Нови Сад, 2000 (прво издање у Мелбурну 1975).
Костић Л. М., Спорне територије Срба и Хрвата, Београд, 1990 (прво издање 1956
у Ветингену, Швајцарска).
Крестић В. Ђ., Геноцидом до велике Хрватске, друго допуњено издање, Јагодина,
2002.
Крестић В. Ђ., Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914, Београд, 1991б.
Кулаковский П., Вукъ Караджичъ, его дъятельность и значение вь сербской
литературъ, Москва, 1882.
Лекић Б., Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Београд, 1997.
Маројевић Р. (и други), Слово о српском језику, Београд, 1998.
Маројевић Р., Нови рат за српски језик и правопис. Лингвистички огледи из
фонологије и ортографије, Београд: Требник, 2001.
215
Маројевић Р., Ћирилица на раскршћу векова. Огледи о српској етничкој и културној

самосвести, Горњи Милановац: Дечје новине, 1991.
Мартынова М. Ю., Балканский кризис и политика, Москва, 1998.
Меrtus Ј., Kosovo: How Myths and Truths Started a War, Berkeley, CA, 1999.
Милановић А., Кратка историја српског књижевног језика, Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, 2004.
Милаш Н., Православна Далмација, Нови Сад, 1901.
Милосављевић П., Систем српске књижевности, Београд: Требник, 2000б.
Милосављевић П., Срби и њихов језик. Хрестоматија, Приштина, 1997 (овде је
између осталог штампано и Очитовање Вука Ст. Караџића).
Милосављевић П., Српски филолошки програм, Београд: Требник, 2000а.
Младеновић А., Славеносрпски језик, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада,
1991.
Николић Ј. Ст., Краљевина Србија и кратак преглед српских земаља за IV разред
народних школа, Београд: Св. Николић, 1899.
Николић К., Историја Равногорског покрета, I–III, Београд: Српска Реч, 1999.
Новаковић С., Српска читанка за ниже гимназије и реалке Краљевине Србије,
Београд: Државна штампарија, 1895.
Остојић Б., О црногорском књижевнојезичком изразу, Титоград, 1985.
Павић М., Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд,
1970.
Павић М., Историја српске књижевности класицизма и предромантизма:
класицизам, Београд, 1979.
Пејин Ј., Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи,
Сремска Митровица, 1997.
Пековић Р., Ни рат ни мир: Панорама књижевних полемика 1945–1965, Београд,
1986.
Петровић Д., Школа немуштог језика, Нови Сад, 1996.
Петровић К., Наше државно јединство, едиција “Нови живот”, књ. X, Београд,
1922.
Петровский Н., Первые годы деятельности В. Копитаря, Казань, 1906.
Пецо А., Турцизми у Вуковим рјечницима, Београд: Вук Караџић, 1987.
Пипер П., Увод у славистику, књ. 1, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства, 1998.
Планкош Ј. (гл. уредник), О лексичким позајмљеницама. Зборник радова са научног
скупа “Стране речи и изрази у српском језику са освртом на исти проблем у језицима
националних мањина” [Градска библиотека, Суботица, 18–20. октобар 1995],
Суботица, Београд, 1996.
Поповић Д. Ј., Срби у Војводини, I–III, Нови Сад: Матица српска, 1957–1963.
Поповић Ђ., Др Данило Медаковић, Отаџбина, књ. IX, № 36.
Поповић М., Вук Стефановић Караџић, 1787–1864, (друго издање), Београд, 1972
(прво издање 1964).
Поповић П., Милован Видаковић, Београд, 1934.
Псуњски, Хрвати у светлости историјске истине, без места издања, 1944.
Репринт издање из 1992, Београд.
216
Радовановић М., (уредник), Српски језик на крају века, Београд: Српска академија
наука и уметности, 1996.
Радојчић Н., Српска историја Мавра Орбинија, Београд, 1950.
Решетар M., Aнтологија дубровачке лирике, Београд, 1894.
Руварац Д., Ево, шта сте нам криви! Посвећено “Обзору”, Земун, 1895.
Сабрана дела Вука Ст. Караџића, Београд, 1968.
Самарџић М., Тајне Вукове реформе, Крагујевац, 1995.
Самарџић С., Југославија пред искушењем федерализма, Београд: Стручна књига,
1990.
Симеуновић Д., Из ризнице отаџбинских идеја. Слободарски међаши наше
политичке мисли 19. века, Београд, 2000.
Скерлић Ј., Српска књижевност у XVIII веку, Београд, 1966.
Соколовић Ј. Д., Земљопис српских земаља и Балканског полуострва за ученике IV
разреда основних школа, Београд: Петар Чурчић, 1890.
Сотировић Б. В., Огледи из југославологије, Виљнус: Штампарија Литванског
едуколошког универзитета „Едукологија“, 2013б.
Спасојевић С. (уредник), Случај Мартиновић, Београд, 1986.
Српски писци и научници о Босни и Херцеговини, Београд, 1995.
Станишић М., Слом, геноцид, одмазда, Београд, 1999.
Станковић Ђ. Ђ., Изазов нове историје, I–II, Београд: Војноиздавачки и новински
центар/Новинско–издавачка установа “Војска”, 1992, 1994.
Станковић Ђ. Ђ., Никола Пашић и југословенско питање, I–II, Београд: БИГЗ, 1985.
Станојевић С., Историја српскога народа, треће издање, поправљено, Београд:
Издавачка књижарница Напредак, 1926.
Стевановић М., Савремени српскохрватски језик. Граматички системи и
књижевнојезичка норма. I. Увод, фонетика, морфологија. II. Синтакса, Београд, 1964–
1969.
Степановић П., Говори Срба и Хрвата у Мађарској. Штокавско наречје, Горњи
Милановац–Београд–Нови Сад: Дечје новине–Вукова задужбина–Матица
српска, 1994.
Сто година Просветног савета Србије, Београд, 1980.
Стојановић Љ., Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд, 1924.
Томандл М., Живот и рад Константина Пеичића, Нови Сад, 1966.
Томић Ј. Н., Ћирилица или латиница, едиција “Нови живот”, књ. I, Београд, 1920.
Трајков В., Идеологически теченя и програми в националноосвободителните теченя
на Балканите до 1878., Софиа, 1978.
Ћоровић В., Велика Србија–Уједињење, фототипско издање из 1924, Београд:
Култура, 1990.
Ћоровић В., Историја Срба, Београд: Београдски издавачко-графички завод,
1993 (рукопис из 1941. г.).
Ћоровић В., Црна књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата
1914–1918, Београд, 1989.
Ћосић Д., Српско питање I, Београд: Филип Вишњић, 2002.
Унбегаун Б., Почеци књижевног језика код Срба, Београд, 1995 (први пут штампано
1935 у Паризу на француском језику).
217
Цвијић J., Aнексија Босне и Херцеговине и српско питање, Београд, 1908, поново
штампано у Говори и чланци, књига I, Београд, 1921, с. 202–233.
Цвијић Ј., Oснове за географију и геологију Македоније и Старе Србије, том I,
Цвијић Ј., Из друштвених наука, изабрани радови, уредник Цветко Костић,
Цвијић Ј., Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице, Београд: Српска
краљевска академија, 1922.
Чавошки К., Слободан против слободе, Беодрад, 1991.
Чубриловић В., Историја политичке мисли у Србији у XIX веку, Београд, 1958.
Шишић Ф., Бискуп Штросмајер и Јужнословeнска мисао, први део, Београд:
Српска књижевна задруга, 1922.
Шпадијер М., (уредник), Црна Гора пред изазовима будућности, Матица
црногорска, Цетиње, 1996.
218
7. SUMMARY
Assoc. Prof. Vladislav B. Sotirović, Ph.D.
SOCIOLINGUISTIC ASPECT OF DISSOLUTION

OF YUGOSLAVIA AND SERBIAN NATIONAL
QUESTION
This monography is a synthesis of one part of a wider study upon the reasons
and the stream of the dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia. The
research object of this book is to examine sociolinguistic feature of the break up of the former
Yugoslavia observed from the prism of Serbian national question covering the period from 1967 to
1995.
The importance of the theme of this work might be seen from the fact that at the
end of the Cold War era and a bipolar division of the world (1949–1991) on the territory of
the European continent the acts of ethnic cleansing and genocide within the wider context
of the civil/confessional war occurred only on the ground of ex-Yugoslavia for the sake of
creation of the united ethnonational states.
Ideological elements of such a politics partially have been grounded on the
linguistic-philological foundations of lingustic-national determination and cultural
groupings of the Yugoslav citizens as one of the crucial criteria for the fixing of the political
borders of separate independent ethnonational states in stead of one united supra-national
Yugoslavia. “Linguistic engineering”, or “linguistic chirurgic”, was implied for the final
aim to create independently standardized national languages within officially common
Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language by deepening and using as much as the
dialectical/regional differences of the same language. The ultimate result was that minor
speaking differences were proclaimed for the national characteristics and as such have been
used to be the foundations of the newly declared autonomous national languages.
Consequently, common Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language cessed to exist and
with him and a common Serbo-Croatian nationality. Obviously, common Yugoslav state
was not needed any more and finally it was replaced by separate politically independent
ethnonational states in which the language of majority was quickly codified/standardized
and proclaimed as an official public language.
In other words, the main object of the work is to discover the ways in which
various elements of linguistic diversity within Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language
have been “emblematised” and taken as markers of national and political identity – identity
most vividly symbolised by a republican/national flags of Yugoslav (con)federation from
1967 to 1995. A special attention of the research is devoted to solve the problem of the
intersection of language and religion among the speakers of the Serbo-Croatian, or Croato-
219
Serbian, language as determinants of ethnonational identity that has indeed been one of the
defining clothes of at least the last two centuries of the history of the Yugoslavs. In terms of
the linguistic situation of the speakers of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language, the
book focuses on the utilization of dialectical/geographic diversity for realisation of national
and political aims for creation of united ethnonational independent states. For that purpose,
however, republican borders of ex-Yugoslav (con)federation had to be rearranged as the
political boundaries between them (more precisely between Croatia, Bosnia-Herzegovina
and Serbia) did not correspond in any significant way to the major (ethno)dialect divisions.
In short, my intention is to explore the particular case how the non-congruence between
political boundaries of ex-Yugoslav republics and (ethno)dialect divisions of Serbo-Croat,
or Croato-Serbian, speakers became one of the crucial reasons for inner political
destabilisation of Yugoslavia that, unfortunately, finally ended with the bloody civil war
(1991–1995).
This monography has six scientific aims:
1) To answer one of the most important sociolinguistic questions in
contemporary South Slavic philology: for which reasons Serbo-Croatian, or Croato-Serbian,
language, as common mothertongue and literal language for 75% of the Yugoslavia's population,
officially dissapeared from the linguistic map of the South East Europe and was replaced with three
“ethnonational” languages (Croatian, Serbian and Boshnjak/Bosnian)?
2) To solve the problem of the role of language in the process of searching for
ethnonational identity and group-cultural belonging of the speakers of the former Serbo-Croatian, or
Croato-Serbian, language particularilly in confessionally mixed areas of Socialist Federal
Republic of Yugoslavia.
3) To resolve the quandary by analyzing archival sources and different scientific
literature: did ethnolinguistic assimilation among Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, speakers was
based on influences of one ethnoconfessional group to the other neighbouring one by borrowing of the
certain linguistic characteristics in morphology, sintax, phonology and vocabulary?
4) To investigate the role of variability of linguistic differences in the same Serbo-
Croatian, or Croato-Serbian, language to the formation of officially separate standardized
“ethnonational” languages on the territory of ex-Yugoslavia.
5) To explore the problem and present results: how differentlly “pro-Yugoslav” and
“ethnonationalistic” linguists, sociolinguists and philologists have been understanding, explaining
and solving the most urgent and actual problems and questions of the linguistic politics,
ethnolinguistic identities and the streams of the further development of Serbo-Croatian, or Croato-
Serbian, sociolinguistics, philology and linguistic planning on both republican and federal levels.
6) To find out what was the role of linguistic nationalism within Serbo-Croatian, or
Croato-Serbian, language in the process of linguistic, cultural and finally political disintegration and
decomposition of Yugoslav (con)federation.
The main focus of research in this monography is directed towards the
following sociolinguistic features of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language (from
1967 to 1995): 1) the emblemisation of (ethno)dialec diversity among the speakers of Serbo-
Croatian, or Croato-Serbian, language that was a fact of political, social and cultural history
which made reference to linguistic differentiation; 2) the importance and the implications of
dialect diversity among the speakers of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language that
concerns a set of linguistic facts and interpretations which has cultural, social and political
remifications of its own; 3) an addressing the question of whether dialects of Serbo-
Croatian, or Croato-Serbian, language had any future – and, by implication, of whether
220
these dialects could be expected to serve any other function than that of flag or emblem; 4)
the Yugoslav observable fact that the terms “language” and “dialect” became closely
synonymous and consequently regional dialects became proclaimed for the national
languages within Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language.
The fact is that in practice both the “language” and “dialect” have been seen as
linguistic categories which connotes a self-contained, internally consistent speech system
which serves the communicative needs of a particular (ethno)community.349 In this context,
Yugoslav sociolinguists usually did not take into consideration the actual fact that the
geographical spread of dialects can take a number of forms, one of the most common of
which is a continuum: one dialect shades gradually into its neighbour. Since linguistic
landscape of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, existed long before the boundaries of six
Yugoslav republics and two autonomous regions were fixed on this landscape, a
continuum extended over several languages or dialects.350
Three methodological approaches have been used for the purpose to investigate
sociolinguistic aspect of Yugoslavia’s dissolution in the period of time from 1967 to 1995: 1)
method of comparison; 2) method of text analysis; and 3) complementarity method. The main
purposes of using these three methodological techniques are: a) to exemin to which degree
dialect differences within one standardized Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language
349 The difference between “language” and “dialect” in this sense is that “language” covers a broader span
than “dialect”, since one language can subsume a number of dialects while the reverse is not possible.
However, in this particular Yugoslav case, the term “language” was associated with an ethnonational group.
Learning, studying, speaking or writing a particular language was done with the normative standard in mind,
despite the fact that individual speakers of a language have their own characteristic manners of speech or
writing (i.e. “idiolect”). It was done for the sake of creation of firmer inner-ethnic feelings of common
coexistence and solidarity and establishing linguistic “demarcation lines” towards the “others” (“isoglosses”
as boundary lines separating “same” from “different”). Each isogloss defines the point at which the
expression of a single linguistic feature ceases to be the “same” as in surrounding areas and beyond which it
functions as a mark of separation between the areas in question. The Yugoslav instance, in fact, is one in
which the distinction between separate dialects, and between “dialect” and “language”, is a heavily charged
one. Additionally, in many cases each of such demarcation lines (or isoglosses) run nearly parallel to each
other, which results in the phenomenon known as a “bundle of isoglosses”, or even crossing each other. In
Serbo-Croat case, the best-known example of dialect mixture is “šćakavian” speech (in Bosnia) that is
combination of štokavian and čakavian dialects.
On the other hand, differently from Yugoslav approach, in the most common international usage a
“dialect” is seen, in contrast to a language, in deviant or subordinate terms. That is practically, dialects are
forms of a language, which deviate from the standard. In this sense, unfortunately and incorrectly, many
authors see a “dialect” as an old-fashioned and inferior form of the language with which it is associated. From
sociolinguistic viewpoint, “a language is a dialect with an army and a navy”. In other words, the linguists
perceives all dialects as equally valid, self-contained, functioning speech systems, but recognise that only one
of them can be given the status of an official (standard) language, or to make an amalgamation of features
from different dialects that such a combination would provide the “best” broad representation of the speech
of a people.
350 South Slavic case is one of the best known: starting with north-western Slovenian dialects in the Julian
Alps, the continuum goes down to southern Aegean Macedonian dialects at the Gulf of Thessaloniki, and to
eastern Bulgarian dialects along the shores of the Black Sea. Before the dissolution of ex-Yugoslavia, the
number of languages encompassed by this (South Slavic) continuum used to be four: Slovenian, Serbo-
Croatian/Croato-Serbian, Macedonian and Bulgarian. However, now, after the Yugoslav wars of succession
(1991–1995) the continuum comprises six/seven languages, thanks to the splintering of Serbo-Croat, or
Croato-Serbian, into Serbian, Croatian, Boshnjak/Bosnian, and the fact that Montenegrin stands ready to become
an officially recognised a separate language from Serbian after Montenegro became an independent state in
May 2006.
221
have been used for promotion of separate national languages as one of the crucial symbolic
features of national identity and ideology, but as well as a mean to create inner national
consistency and to distinct the nation from the others; and b) to compare data from
different historical sources or scientific interpretations from diverse national literatures in
order to reveal their scientific authenticity.
Finally, there are four main conclusions as an ultimate result of investigation:
1) The speakers of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian language, in former
Yugoslavia (the members of four nationalities: Croats, Serbs, Muslims and Montenegrins)
have been only formally but not and really united within the standardized form of this
language because it has four different republican written expressions. For the reason that a
standardized-literal form of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language was four-folded
expressed in the practice, linguistically-cultural division and separation of the speakers of
the same language followed inner administrative-political organization/partition of the
territory of Yugoslavia in the form of sovereign socialist republics which later became
internationally recognized independent states.
2) Cultural and spiritual development, nationalism and state-building ideologies
among the speakers of Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, standardized language did not
follow from the end of the 1960s logic of genetic-typological linguistic sameness of this
language. As a result, from the beginning of the 1990s linguistically identical Serbo-
Croatian, or Croato-Serbian, language became divided into three separate standardized
languages (Croatian, Serbian and Boshnjak/Bosnian) that each of them obtained its own
self-determining sociolinguistic identity.
3) The successor languages of the former Serbo-Croatian, or Croato-Serbian,
(Croatian, Serbian, Boshnjak/Bosnian) are interconnected, especially on the territory of
Bosnia-Herzegovina, with a multitude of linguistic features on all levels (in phonology,
syntax, morphology, grammar, etc.) that in a pure linguistic sense they are still composing
one standardized-linguistic system.351
4) Geographical/republican dialect variability of Serbo-Croatian, or Croato-
Serbian, standardized language has been politicised in the period from 1967 to 1991 to such
degree to become a foundation for promotion and codification of the new languages–
successors of ex-Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, (Croatian, Serbian, Boshnjak/Bosnian).
351 Internationally accepted criterion for making the distinction between dialect and language is: if speakers
can understand one another (even with certain difficulty), they are considered to be speaking different
dialects of the same language; but if they are unable to understand each other, they are speaking different
languages. In Yugoslav case, it is quite obvious, that the speakers of the so-called Croatian, Serbian, Bosnian
and Montenegrin “languages” understanding each other (except when they do not want intentionally to
understand) perfectly well. Consequently, Serbo-Croatian, or Croato-Serbian, language still exists as a
linguistic phenomenon in the practice; i.e. it is still not matter of the past.
222
8. АУТОРОВА БИОГРАФИЈА
AUTHOR’S BIOGRAPHY
Владислав Б. Сотировић, рођен је 1./14. јануара 1967. г. у Крагујевцу где је

завршио основну и средњу школу (Крагујевачку гимназију). Дипломирао је на
Филозофском факултету Универзитета у Београду на групи за историју јуна 1991. г.
са темом: “Фортификације и урбана топографија Београда крајем средњег века
(1404.–1521. г.)”. У 1991.–1992. г. ради на научно-истраживачком пројекту: “Сто година
градског саобраћаја у Београду”. Од 1992. г. до 1995. г. ради као просветни радник
(професор историје) у Београду. Од 1995. до 1997. г. похађа постдипломске студије на
Централноевропском универзитету у Будимпешти где брани два магистарска рада
(“Стварање Југославије 1914.–1918. г.” и “Односи између Југословенског комитета у
Лондону, Националног одбора у Загребу и Краљевке Владе Србије за време процеса
стварања Југославије”) на групи за историју и групи за студије Југоисточне Европе.
Две године (1996.–1997.) ради као научни истаживач на међународном пројекту
Универзитета у Мелбурну чији су резултати штампани у виду књиге:
“Посткомунистичка демократизација” у издању Универзитета у Кембриџу. У 1998. г.
ради као предавач и научни истраживач на Катедри за словенску филологију
Филолошког факултета Универзитета у Вилњусу (Литванија) где предаје историју
југословенских народа. У 1999. г. и 2000. г. ради у Архиву за отворено друштво
Централноевропског универзитета у Будимпешти, а од септембра 2000. г. као
предавач и научни истраживач на Катедри за словенску филологију Филолошког
факултета и Катедри за историју теорија и култура Историјског факултета
Универзитета у Вилњусу (до 2006. г.) где предаје предмете из области јужнословенске
социолингвистике, српске филологије и језика и југословенске, балканске и
централноевропске историје. Јуна 2002. г. је докторирао на Филолошком факултету
Универзитета у Вилњусу са дисертацијом: “Лингвистички модел дефинисања српске
нације Вука Стефановића Караџића и пројекат Илије Гарашанина о стварању
лингвистички одређене државе Срба”. На истом факултету је доцент од 2005. г. Од
2007. г. ради као предавач на Универзитету Миколаса Ромериса у Виљнусу на
Институту за политичке науке. До сада је објавио више десетина научних чланака из
области српске, југословенске и балканске филологије, социолингвистике, етнологије,
национализма и историје као и неколико књига. Учесник је више међународних
конференција посвећених југословенској историји, социолингвистици и
национализму, а нарочито распаду бивше Југославије.
http://www.jugoslavologija.eu
http://www.crucified-kosovo.eu
223
Europass
Curriculum Vitae
Personal information
First name(s) / Surname(s) Vladislav B. Sotirović
Address(es) Gerosios Vilties g. 24-48, LT-03144 Vilnius, Lithuania (Lietuva)
Telephone(s) (+370 5) 213 6787 Mobile: 867 664 317 (LTU)
062 166 27 00 (SRB)
Fax(es) (+370 5) 274 06 24
E-mail vsotirovic@mruni.eu; sotirovic@jugoslavologija.eu
Nationality Republic of Serbia
Date of birth 1967-01-14
Gender Male
Desired employment/ Teaching and researching at the university/institute

Occupational field
Work experience
Dates 2007-onward, Mykolas Romeris University, Vilnius, Lithuania
2009-2011, Vytautas Magnus University, Kaunas, Lithuania
2005-2010, European Humanities University, Vilnius, Lithuania
2000-2007, Vilnius University, Vilnius, Lithuania
1999-2000, Central European University, Open Societies Archives, Budapest, Hungary
Occupation or position held Associate University Professor
Associate University Professor
Associate University Professor
Associate University Professor/Lector
Reading Room Coordinator
Main activities and responsibilities Teaching and researching
Name and address of employer Mykolas Romeris University
Faculty of Politics and Management
Political Science Institute
Office I-57
Valakupių g. 5
LT-10101 Vilnius, Lithuania (Lietuva)
phone (+370 5) 2740 611, fax (+370 5) 274 06 24, e-mail pmi@mruni.eu
Type of business or sector Education and research
Education and training

Dates 2002, Vilnius University, Faculty of Philology, Slavic Philology Department, Vilnius, Lithuania
224
1997, Central European University, Budapest College, Budapest, Hungary

1996, Central European University, Budapest College, Budapest, Hungary
1991, Belgrade University, Faculty of Philosophy, History Department, Belgrade, Serbia
Title of qualification awarded Ph.D. in Humanitarian Sciences (Philology)
M.A. in South East European Studies
M.A. in Central European History
B.A. in History
Principal subjects/occupational skills History, Political Science, Philology
covered
Name and type of organisation Vilnius University, Central European University, Belgrade University
providing education and training
Personal skills and

competences
Mother tongue(s) Serbian
Other language(s) English, Lithuanian, Croat, Bosnian, Montenegrin, Russian
Self-assessment Understanding Speaking Writing
European level (*) Listening Reading Spoken interaction Spoken production
English C2 C2 C2 C2 C2
Lithuanian C2 C2 C2 C2 C2
(*) Common European Framework of Reference for Languages
Computer skills and competences Windows system, Word Processors, Wind Word and Word Perfect, Excel, Access, Databases,
Electronic Mail Program, CCMAIL for Windows, JSTOR, website creation and maintenance and
INTERNET.
Driving licence Republic of Lithuania, B category

Reference persons:
Additional information
Prof. Vygandas Kazimieras Paulikas, Mykolas Romeris University, Faculty of Politics and Management,
Political Science Institute, Office I-57, Valakupių g. 5, LT-10101 Vilnius, Lithuania (Lietuva), E-mail:
vpaul@mruni.eu, Phone: (+3705) 2740 611; Fax: (+3705) 2740 624
Prof. John Dryzek, Political Science Program, Research School of Social Sciences, Australian National
University, Canberra, ACT 0200 Australia, E-mail: jdryzek@coombs.anu.edu.au, Phone: (+61) 262–
492–256
Annexes Personal online presentation:

Professional online presentation:

http://vsotirovic.home.mruni.eu
Online presentation at Academia.edu:

http://mruni.academia.edu/VladislavSotirovic
Comprehensive C.V. with scientific publication list:

http://sotirovic.blog.com/sotirovic-resume-publications/
Book “Creation of the First Yugoslavia: How the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was
Established in 1918”, Saarbrucken: LAP LAMBERT Academic Publishing, Germany, 2012:
http://yugoslavia1914-1918.webs.com
Books about the Balkans:

http://balcanica.webs.com
225
Book “На одру титографије” (On the Cataphalque of Titography), Vilnius: Lithuanian University of
Educational Sciences Press, 2012:
http://anti-titologija.webs.com/
Book “Српски комонвелт” (Serbian Commonwealth), Vilnius: Vilnius Pedagogy University Press,
2011:
http://srpski-komonvelt.webs.com
226
View publication stats

Sotirovic 2013 Knjiga Sociolingvistickiaspektraspada Jugoslavije EDUKOLOGIJA

Transféré par

Informations du document

Titre original

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Sotirovic 2013 Knjiga Sociolingvistickiaspektraspada Jugoslavije EDUKOLOGIJA

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

See discussions, stats, and author proﬁles for this publication at: https://www.researchgate.

СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ АСПЕКТ РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРПСКО

Book · May 2013

Destruction of Yugoslavia View project

The user has requested enhancement of the downloaded ﬁle.

СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ АСПЕКТ РАСПАДА

Рецензенти првог (2006. г.) и другог (2007. г.) издања

Проф. Др Илија Вујачић

© 2013 Владислав Б. Сотировић и „РАСПЕТО КОСОВО“ – Независни

ISBN 978-609-408-451-5 (електронска књига)

SOCIOLINGUISTIC ASPECT OF DISSOLUTION OF

Cover & design

© 2013 Vladislav B. Sotirović & The „CRUCIFIED KOSOVO“ – Independent Research

Publisher & editor

ISBN 978-609-408-451-5 (electronic book)

Book web presentation

1. ИСТРАЖИВАЊЕ УЛОГЕ ЈЕЗИКА У ДРУШТВУ У СОЦИОЛИНГВИСТИЧКОМ

2. ИЈЕКАВИЦА, ИКАВИЦА, ЕКАВИЦА И ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

3. О ПРОБЛЕМУ НАЗИВА И ЕТНИЧКОГ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОХРВАТСКОГ

4. НОВОНАСТАЛИ ЈЕЗИЦИ: БОШЊАЧКИ (БОСАНСКИ)

8. АУТОРОВА БИОГРАФИЈА/AUTHOR’S BIOGRAPHY

1. ИСТРАЖИВАЊЕ УЛОГЕ ЈЕЗИКА У ДРУШТВУ У

Језик је друштвена категорија и представља основни инструмент

1 Термин етнонација је најадекватнији за означавање националне груписаности на тлу бивше

Грим [Lencek 1976].

примарна функција у оквиру Југославије је била комуникативна. За разлику од њега,

Етнографска карта „Југословена“ коју су југословенски интегралисти користили за време

Симптоматично је из социолингвистичког угла посматрања да је

обједињени али никада стварно и уједињени говори и чињеница да су се школски и универзитетски

Неоспорно је такође да је српскохрватски (хрватскосрпски) језик (као термин и појам)

чиме се унеколико одступало од уставне формуле званичног језика у држави (српско-хрватско-

да прогласи екавицу уместо традиционалне ијекавице за стандарднокњижевни

изговора да није било заједничке југословенске државе [Брборић 2001, 130].

са не-Србима.14 Такође, полазило се и од тога да прави Срби не би требало да имају

Посебно бих истакао, а што је изузетно битно за правилно схватање

дисциплина које проучавају цивилизацијске тековине Словена у дијахронијском и синхронијском

посматрати и кроз призму неуспеха “радничког самоуправљања” и југословенског модела пута у

Идеолошки елементи овакве политике су добрим делом почивали и на

асимилација међу говорницима српскохрватског језика почивала на

историјски извори који су на социолингвистичком и националном плану увелико утицали на

православним Србима у Босни и Херцеговини стоји да су у тим неделима припадници римокатоличке

решавања проблема je по мом мишљењу дошло стога јер је већина истраживача

Административна подела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918.−1922. г. на Округе и

Укратко, основна жеља ми је била при писању ове монографије да

Са методолошке тачке гледишта, проблем избора узорка, тј. проблем

који су довели до последица распада/растурања екс-Југославије. Резултати

хрестоматија је од изузетне битности јер се у њој објављују аутентични списи о

покрета јер су богата идејама његовог вођства о етнолингвистичкој дистрибуцији

броја језички различитих мањина)29 сасвим је разумљиво да се у последњем Уставу

дефиниције да повеже државу са нацијом или етничким групама.

проблематике је препуштено свакој републици и покрајини понаособ што је само био

апсолутне толеранције по питању штампања издања на одређеним наречјима и писмима. Наиме,

нпр. равноправни у јавној употреби српскохрватски (хрватскосрпски) језик са 17 милиона говорника и

сви званични документи, закони и прописи (административна акта) издавала у “републичким”

Уставом СФР Југославије је успостављена и формална равноправност

терминологија је послужила хрватском језикословцу Радославу Катичићу да изнесе општи закључак да

тј. до републичког нормирања и поларизовања званично једног те истог језика.41

41 Ова језичка различитост у варијантама српскохрватског (хрватскосрпског) језика је јасно уочљива у

општи језик припадника те заједнице у култури – књижевности, науци, техници, новинарству,

Хрвати, Муслимани и Срби (плус највећи део декларисаних “Југословена”)46 – а који

новодошли гастарбајтери који се само привремено налазе на територији Републике

Подела Краљевине Југославије на девет Бановина 1929. г.

Уставна дефиниција стандардног језика у Војводини је била иста са