AGENTI U MANTIJI

Опубликовал crkvenaistraivanja on 28.10.2016

 Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do

današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna
preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za «kadrovskim
potencijalima» nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim
profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i
akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke
policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa
tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje
 imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan
doprinos «obaveštajnoj zajednici » i objašnjava kako je ta
«zajednica» njima ostala večno zahvalna.

Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim

slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i
verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i
osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama,
komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome
su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i
poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.

Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je
potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.

U vreme njegovog mandata na mestu ministra srbijanske policije organizovana je mreža

agenata u mantiji. Ta mreža je imala dvostruki vid organizovanja — kroz komunističku
tajnu policiju i njene strukture, ali i kroz Udruženje pravoslavnih sveštenika, kao
kreaciju tajne policije. Udruženje sveštenika je zapravo predstavljalo sredstvo pritiska
na episkopat, ali i institucionalni vid zaštite sveštenika koji su pristali na saradnju.

Drugi sveštenik — Milan Smiljanić je bio ministar poljoprivrede u vreme kada je

Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, ali i
narodu, oduzeta nepokretna imovina.

Komunistički režim je, pošto je zagospodario u svim slojevima društva, krenuo u

unutrašnje podrivanje SPC. To podrivanje je vršeno na različite načine: ucenama i
prinudom episkopa i sveštenika; korišćenjem moralnih slabosti pojedinih episkopa,
sveštenika i crkvenih službenika za vrbovanje za rad u svojstvu doušnika tajne policije u
Crkvi; ozvučavanjem zgrade Patrijaršije, odaja srpskog patrijarha i vladičanskih
dvorova, oltara značajnijih hramova, službenih automobila srpskog patrijarha i
episkopa. Posebno su vrbovani sveštenici u krajevima koji su bili antikomunistički
nastrojeni. Komunistička tajna policija je o svakom svom doušniku, pa i o onima iz SPC,
vodila njihove doušničke dosijee.

I logičko zaključivanje upućuje da je jedan broj vladika i sveštenika bio u agenturi

Udbe. Javnosti je poznato da je, recimo, nedavno upokojeni rumunski patrijarh Teoktist
bio saradnik Sekuritatee — zloglasne tajne komunističke policije Rumunije. Patrijarh
Teoktist se izvesno vreme nakon svrgavanja Čaušeskua povukao sa patrijaraškog trona
upravo iz tih razloga. Najsvežiji je primer rimokatoličkog varšavskog nadbiskupa koji, i
pored papskog imenovanja, nije mogao da primi tu visoku dužnost pošto se doznalo da
je za vreme komunizma radio za tajnu komunističku policiju.
 Postavlja se pitanje: zašto se u SPC ne pokazuje dovoljno interesovanja da se
otkrije istina o njenom unutrašnjem podrivanju od agenata u mantiji? Zašto Sveti
arhijerejski Sinod, a ni episkopi po unutrašnjosti, do danas nisu ništa uradili da se
uklone prislušni uređaji iz zgrade Patrijaršije, vladičanskih dvorova i značajnijih
manastira i crkvenih domova? Ovo je jos čudnije ako znamo da danas postoje brojne
službe, čak i privatne, koje poseduju detektore za otkrivanje postavljenih prislušnih
uređaja? Zašto Sveti arhijerejski Sinod SPC od Telekoma nije tražio službenu
informaciju o tome kada su na telefonske linije Patrijaršije postavljani prislušni uređaji
u tzv. plavim sobama koje poseduje svaka telefonska centrala? Zašto Sveti arhijrejski
Sinod SPC nikada do sada nije zatražio da se otvore dosijei episkopa i sveštenika —
tajnih agenata komunističkog režima? SPC, a ni njeni vodeći teolozi se do danas nisu
izjasnili da li je obavljanje špijunske službe za komunistički režim greh i, ako jeste,
kakvu duhovnu kaznu zaslužuju takvi episkopi, sveštenici i monasi? Zašto, nakon
objavljivanja imena i doušničkih kartona episkopa i sveštenika u Bosni i Hercegovini,
nije pokrenut postupak za utvrđivanje istine o njihovoj delatnosti na razbijanju SPC?

Možda će baš na primeru sveštenika-doušnika u Bosni i Hercegovini ova pitanja biti

jos logičnija, a odgovori jasniji…

Zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini celokupna arhiva republičke Službe državne

bezbednosti BiH ostala je u Sarajevu. Tako se i dogodilo da je izvesni Ivan Bešlić uspeo
da se domogne dosijea operativnih veza i saradnika Službe državne bezbednosti
Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova BiH za period od 1970. do 1990. godine.

Na preko 50.000 stranica materijala sadržani su podaci o saradnicima Udbe i njihovom

delovanju. Među njima su, po prirodi stvari, bili pripadnici sva tri naroda u Bosni i
Hercegovini: Srbi, Hrvati i muslimani. Ti dokumenti su se našli u četvorotomnoj knjizi
pod naslovom »Čuvari Jugoslavije — suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini» čiji je
priređivač ujedno i izdavač.

Uprkos raznim pokušajima osporavanja, objektivnost Bešlićevih knjiga ogleda se u

mnogo čemu. Pre svega, bez ikakvih komentara je objavio faksimile pronađenih
doušničkih dosijea. Doušničke dosijee je objavio bez obzira na to kom narodu su oni
pripadali. Tako su u ovim knjigama najbrojniji doušnici bili Hrvati. Stali su u dva toma,
dok su doušnici Srbi i Bošnjaci stali u po jedan tom. I sam Bešlić je Hrvat, sto nije ovde
od značaja, ali može biti onog časa kad neko krene da ga osporava.

Bešlić je došao i do klasifikacije saradnika Udbe. Interesantan je spektar zanimanja

saradnika. Tu su zanatlije, radnici, tehničari, studenti, asistenti, profesori srednjih škola,
pedagozi, zatvorski čuvari, susedi zatvora, komšije, referenti, radnici na privremenom
radu u inostranstvu, profesori univerziteta, penzioneri, radnici, vojnici, učenici srednjih
škola, ali i episkopi, sveštenici, monasi, pa i jedna monahinja SPC… Udbaje, naravno,
istu »kadrovsku strukturu doušnika» imala i u hrvatskom i muslimanskom narodu u
Bosni i Hercegovini.

Udba ili SDB BiH su u periodu od 1970. do 1990. godine imale 334 saradnika koji su
po nacionalnosti bili Srbi. Od 334 Srbina — doušnika Udbe u BiH, njih 43 ili 15 odsto od
ukupnog broja doušnika su bili episkopi, sveštenici, monasi, učenici bogoslovije i
studenti Bogoslovskog fakulteta SPC.

Oni su, kao i doušnici iz ostalih naroda, bili raspoređeni kroz devet operativnih
centara SDB u Bosni, i to u Banjaluci, Bihaću, Doboju, Goraždu, Livnu, Mostaru,
Sarajevu, Tuzli i Zenici.

Udba je za svoje saradnike-doušnike vrbovala i pripadnike sekti. Tako su se, na

primer, među doušnicima našli i jedan pripadnik sekte jogista — Ranko Janković iz
Banjaluke i jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka — Luka Nikolić, pod špijunskim
imenom Roki.

Ko su, dakle, bili doušnici Udbe iz redova SPC u Bosni i Hercegovini?

Slavko Gaković, sveštenik u Bosanskom Novom, sa stanom u ul. Moše Pijade br. 15
imao je doušnički nadimak »Jablanica». Na »vezi» ga je držao operativni radnik Mirko
Ješić. On je u njegovom dosijeu zapisao da je u ranijim kontaktima izneo više
interesantnih podataka o aktivnostima Srpske akademije nauka i umetnosti na području
Bosanskog Novog vezanih za snimanje stanja o stradanju srpskog stanovništva i
objekata SPC za vreme bivše NDH, o čemu je pisano u depeši od 25. septembra 1985.
godine. Špijunirao je i svog nadležnog episkopa Jefrema.

Kada su prestale aktivnosti SANU na tom prostoru, predloženo je da se sveštenik

Slavko Gaković »Jablanica» briše iz redova saradnika.

Zanimljivo je da je sveštenik Gaković u trenutku kada ga je Udba zavrbovala da

špijunira imao 70 godina, a razlog zbog koga je pristao na saradnju je, kako se vidi iz
izveštaja, njegova simpatija prema partizanskom pokretu koji je za vreme rata
pomagao.

Monahinja Spasenija sa svetovnim imenom Slavojka Ilić, rođena 1937. godine u Donjem
Vakufu, stalno nastanjena u ul. Borisa Kidriča br. 4 u Banjaluci, vođena je pod
doušničkim imenom »Slava». Za Udbu je počela da radi 1982. g. Na operativnoj vezi ju
je »držao» Slavko Malešević koji je u njenom kartonu zapisao da je Službu obaveštavala
o značajnim bezbednosnim saznanjima i realizovala konkretne zadatke koje je dobijala,
a kontakte sa službom ni u jednom momentu nije provalila. Pošto se, prema službenoj
oceni SDB-a, pokazala kao dobar doušnik Služba je nameravala da je još intenzivnije
koristi i usmerava na praćenje i operativno pokrivanje konkretnih slučajeva i pojava.

»Operativna veza» je od 1982. g. bio i Zoran Ivanić, tadašnji učenik bogoslovije iz

Gornjeg Branešca kod Čelinca. I njega je, iako je tada imao samo 19 godina, držao na
»vezi» službenik SDB-a iz Banjaluke Slavko Malešević.

Sa Ivanićem je ostvaren kontakt s ciljem da se oceni mogućnost operativnog

kombinovanja i stvaranja uporišta SDB-a u redovima podmlatka SPC. Tokom devet
kontakata sa službenicima SDB-a, Ivanić je svakom prilikom ukazivao na bezbedonosno
interesantna saznanja. Pokazao je, kako se navodi, zavidan nivo spremnosti i iskrenosti,
a službenici SDB-a nisu došli do saznanja da je bilo gde provalio kontakte sa Službom.

Vrbovan je i Veljko Stojanović iz Vlatkovića kod Skender Vakufa. Počeo je da sarađuje

još kao učenik bogoslovije sa konspirativnim imenom »Vlatko». Na »vezi» ga je držao
Slavko Malešević iz SDB-a Banjaluke, a saradnju su počeli 1984. g. u slučaju
»rasvetljavanja neprijateljske delatnosti Nevena Popovića, bogoslova SPC iz njegove
generacije. On je tom prilikom ukazao na više bezbednosno interesantnih saznanja i
iskazao spremnost za nove kontakte».

Simo Ljuboja, sveštenik SPC iz Vrlike, angažovan je kao snalažljiv, konspirativan i

pouzdan informator SDB-a na osnovu »patriotizma». Konspirativno ime mu je bilo
»Dinara», a kao sveštenik je obrađivao, kako je zapisano, »neprijateljsku delatnost
SPC». Angažovan je 1969. godine, a na »vezi» ga je držao Marinko Jarić, radnik SDB-a.

Sveštenik Vasilije Cvijanović pod špijunskim imenom »Kule», rodom iz Cerovice kod
Doboja, a na službi u SAD, »angažovan je 29. decembra 1983. na patriotskoj osnovi kao
saradnik informator na praćenju neprijateljske delatnosti srpskih nacionalista i
kleronacionalista SPC na području sektora SDB-a Doboj….

Dok je korišćen na praćenju neprijateljske delatnosti unutrašnjeg neprijatelja

»Kule» je dostavljao podatke na osnovu kojih je napisano 23 redovne informacije i 27
operativnih depeša».

U tri navrata mu je davano pokretno ime OTS »Uran», a za rad kao izvor SDB-a je
novčano nagrađivan. Za period od kad se nalazi u SAD (od 1986. do 1990) javio se
pismom tri puta, a na osnovu podataka koje dostavio napisane su dve operativne
depeše. Kada je krenuo u parohiju u SAD, dobio je zadatak da prati »neprijateljski rad
Miladina Garića, Gligora Božića i Ratka Đekića. Na »vezi» ga je držao Milanko Aladžić,
radnik SDB-a Doboj. Kasnije je odustao od kontakata sa službenicima tajne policije.

U periodu od 1986. do 1990.g. za tajnu policiju je radio i sveštenik Slavko

Kasipović, paroh u Liješću kod Bosanskog Broda. Špijunsko ime mu je bilo »Jozef».
Pratio je i u tajnu policiju dojavljivao o delovanju srpskih nacionalista. Zanimljivo je da
je njemu SDB otkazao saradnju zbog toga što je nad licima prema kojima je saradnik
Jozef usmeravan brisan operativni tretman.

Današnji protojerej-stavrofor Milan Pajkanović, paroh u Obudovcu, vrbovan je za

SDB 1980. godine. Špijunski nadimak mu je bio »Miha», a dužnost mu je bila da prati
svoje kolege sveštenike koji su tretirani kao »ekstremni deo klera iz SPC na području
Zvorničko-tuzlanske eparhije», ali i nacionalne ljude iz šamačke opštine. »Veza sa
saradnikom je održavana putem telefona, ličnim kontaktima i pisanim putem». Nije
korišćen u značajnijim akcijama SDB-a, ali je sa njim razrađen sistem održavanja veze
putem »javke» i »tajnika». Upozoren je na obavezu čuvanja tajne o saradnji sa SDB-om.

I kaluđer iz Manastira Ozrena Cvijan Paraklis sa špijunskim nadimkom »Edo» radio je

za tajnu komunističku policiju.
 Sveštenik Predrag Popović, rođen 1939.g. u Majevcu kod Doboja, na osnovu
»patriotizma i dobrovoljnosti» radio je za SDB pod špijunskim nadimkom »Isidor».
Služio je kao paroh u Osječanima, a dužnost mu je bila da prati »ekstremni deo klera
SPC i Teša Spasojevića i Sava Kneževića». Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog
informatora, a na »vezi» ga je držao Andrija Đukić, službenik SDB-a Doboj.

Sveštenik Ratko Vračević iz Dervente je zavrbovan za rad 1982. g. pod špijunskim

nadimkom »Nemanja». Navodno je neprijateljski istupao na sahrani u Boljaniću pa,
pošto je to priznao, pristao je da sarađuje uz nagodbu da se protiv njega ne pokreće
prekršajni postupak, već da se sa istim nastave kontakti u cilju stvaranja uporišta SDB-a.
I on je šprijunirao svoga episkopa i svoje kolege sveštenike.

Sveštenik Dobrislav Popović iz Štrbaca kod Rudog radio je za Udbu od 1948.

godine. U toku rata je bio u četnicima i osuđen na šest godina robije. Špijunski nadimak
mu je bio »Priboj». Imao je zadatak da prati i špijunira sveštenike Slavka Popovića iz
Rudog i Vasa Starovlaha iz Višegrada.

I hercegovački sveštenici su bili vrbovani za rad u tajnoj komunističkoj policiji.

Radomir Brenjo, sveštenik iz Nevesinja, sa operativnim imenom »Zenon», od 1976. g. je
imao zadatak da prati i špijunira svoga episkopa, ali i sveštenike Aleksu Zupca i
Slobodana Biberdžića.

Njegov rođak sveštenik Velimir Brenjo, paroh u Trebinju, bio je prepoznat od

SDB-a pod špijunskim nadimkom »Ozren». Zavrbovan je još 1964. g. i imao je status
pouzdanog saradnika. Na vezi ga je držao Spaso Dursun, službenik SDB-a iz Trebinja.
Sveštenik Velimir Brenjo i danas služi u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji.

Agent UDBE je bio i drugi trebinjski sveštenik Arsenije Ćorović. Špijunski rad je započeo
1982. g. na dobrovoljnoj osnovi i pod pseudonimom »Ognjen». Interesantno je da je
jedan trebinjski sveštenik imao špijunski pseudonim »Ozren», a drugi »Ognjen» pri
čemu je »Ognjen», kako se vidi iz službenog dokumenta SDB-a, imao zadatak da
špijunura svoga episkopa i svoga kolegu »Ozrena», koji je, takođe, bio špijun, ali pod
proverom. Špijunska služba mu je prestala 1. oktobra 1990. godine na predlog Spasa
Ratkovića, službenika SDB-a Trebinje.

I Bogoljub Čanić, od Udbe zvani doušnik »Prokopije», zavrbovan je 1987. godine

kao paroh u Stocu. Špijunirao je svoga episkopa i sveštenike Aleksu Zupca i Rada
Govedaricu, ali i vernike Jova Puhala, Slobodana Kurilića i druge. Miro Prelo i Dragutin
Žarković, operativci SDB-a, zapisali su da su podatke koje im je sveštenik Čanić ustupao
proveravali preko drugih izvora i da su se isti pokazali tačnim. »Čanić je u svim
kontaktima ispoljio ozbiljnost u izvršavanju postignutih dogovora i u više navrata je
samoinicijativno izražavao spremnost da će nas u granicama svojih mogućnosti i u
buduće, prije svega iz patriotskih pobuda, izveštavati o svim bezbednosno-
interesantnim saznanjima do kojih bude došao. Pored toga, ispoljio je i potrebni stepen
smisla za konspirativnost prilikom održavanja kontakata na čemu je, inače, posebno
insistirao».
 Sveštenik Čanić je na osnovu ovakvih karakteristika 23. maja 1986. g. dobio status
saradnika SDB-a pod pseudonimom »Prokopije». Sveštenik Čanić je i danas sveštenik u
Banjalučkoj eparhiji.

Služba državne bezbednosti je 1978. g. zavrbovala i sveštenika Ivana Grgura, paroha u

Avtovcu kod Gacka u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji. Špijunski pseudonim mu je bio
»Tihi». Ocenjen je kao iskren i konstatovano da potiče iz porodice koja je u ratu
pripadala četnicima. Imao je zadatak da špijunira svoga kolegu sveštenika Blagotu
Vasiljevića, a na »vezi» ga je držao Spaso Ratković, službenik SDB-a.

I sveštenik Kostadin Šipovac, paroh u Kifinom Selu kod Nevesinja, bio je saradnik
Udbe. Angažovan je 1982. g. na predlog Jova Čokorila, službenika SDB-a. Dobio je
konspirativno ime »Mitar», a zadatak mu je bio da prati svoga episkopa i kolege
sveštenike Aleksu Zupca, Bogdana Šešliju, ali i vernike.

Poznati lider prokomunističkog Udruženja sveštenika Krstan Bijeljac radio je za

SDB pod špijunskim nazivom »Faust». Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog
informatora, a na »vezi» ga je držao Momir Vuković, službenik SDB-a Sarajevo.

Neverovatno je, ali istinito je da je i poznati sveštenik sa grbavičkog ratišta Vojislav

Čarkić, zvani »pop Žućo», bio agent tajne policije pod špijunskim pseudonimom
»Pikolo». Zavrbovan je 1982. g. i od tada je davao »vrlo kvalitetna zapažanja o
pojedinim sveštenicima sa područja Dabro-bosanske eparhije koji predstavljaju interes
SDB, te nekim aktuelnim tendencijama u SPC.

»Kroz dosadašnji rad, Čarkić nam je dao određena zapažanja za grupu sveštenika
»Justinovaca» — »Zilota» iz Beograda (Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović, Irinej
Bulović) sa kojima je u «prijateljskim odnosima». Cinkario je i svoga episkopa, ali i
kolege sveštenike Dragomira Ubiparipovića, Vasu Rajaka, Momira Vukovića, Neđu
Janjića i druge. Udbu je redovno informisao o sadržaju i temama bratskih sastanaka
sveštenika, kao i diskusijama sveštenika.

Sveštenik Cvijan Golubović, paroh u Nišićima, angažovan je za Udbu 1982.

godine pod špijunskim pseudonimom »Bor». Cinkario je svoga episkopa i kolege
sveštenike Stanka Bosnića, Dragomira Ubiparipovića, Nedeljka Popovića (ubijen od
muslimanskih terorista 1992. g. u Trnovu i sahranjen pored crkve). O njima i opštim
kretanjima u SPC sačinio je četrnaest pismena i dostavio ih je Udbi. Na predlog Mirka
Subotića, službenika SDB-a Sarajevo, unapređen je iz statusa operativne veze u status
saradnika.

Paroh sokolački Milorad Ljubinac je svojim služenjem Udbi zapanjio čak i njihove
službenike. On je u Udbi cinkario ljudske ispovesti?! Špijunski pseudonim mu je bio
»Raška», a zavrbovan je 1985. godine. Udbu je informisao o srpskom nacionalizmu sa
pet redovnih informacija i šest operativnih depeša. U predlogu Mirka Subotića,
službenika SDB-a, da se Ljubinac unapredi u status saradnika SDB-a zapisano je da »o
njegovoj spremnosti za saradnju dovoljno govori podatak da je on prekršio sveštenički
zavet o ispovesti i upoznao nas sa podacima koje mu je prilikom tog čina prezentirao
sveštenik Vaso Rajak».

Svoje kolege je špijunirao i sveštenik Periša Vranić iz Sarajeva. Pod špijunskim

pseudonimom »Baltazar» je zavrbovan 1973. g. i to na dobrovoljnoj osnovi. Ocenjen je
kao pouzdan, a na »vezi» ga je držao Boris Tankosić, službenik SDB-a Sarajevo.

I rođeni brat današnjeg Episkopa vranjskog Pahomija, sveštenik Stevan Gačić,

zavrbovan je za UDBU 1978. godine. Na »vezi» ga je, pod špijunskim pseudonimom
»Konstantin», držao Borislav Tolpa, službenik SDB-a. Interesantno je da je sin
sveštenika Stevana Gačića — Veljko, danas sveštenik kod Episkopa srednjoevropskog
Konstantina.

Vanredni učenik bogoslovije Ratko Gatarević iz Brezika kod Brčkog je 1987. g.

zavrbovan za UDBU pod špijunskim pseudonimom »Danilo».

Sveštenik Slobodan Jović iz Slavonskog Kobaša ima svoj doušnički dosije.

Špijunski pseudonim mu je bio »Olimp», ali je 1982. g. konstatovano da ne želi da radi i
da izbegava saradnju.

I sveštenik Mitar Krsmanović, paroh u Fakovićima kod Bratunca, imao je status

saradnika. Špijunski nadimak mu je bio »Dečani».

Sveštenik Dragomir Lazarević, paroh u Mačkovcu kod Lopara, imao je dva

špijunska nadimka. Prvi mu je bio »Vladan», a od 1987. g. »Karmen». I on je špijunirao
svoje kolege sveštenike i vernike.

Današnji paroh SPC u Njujorku sveštenik Đokan Majstorović je pod špijunskim

pseudonimom »Jovan» zavrbovan za UDBU tokom odsluženja vojnog roka. Nakon
završetka vojnog roka predat je na vezu operativnom radniku SDB-a u Tuzli.

Sveštenik Nedeljko Mitrović sa špijunskim nadimkom »Živorad» je otpušten sa

spiska saradnika 1987. g. pošto se, kako je navedeno, bavio nedozvoljenom trgovinom,
kupovinom i preprodajom deviza, švercom automobila po kom osnovu je i kažnjen od
Opštinskog suda u Tuzli.

Današnji glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC protojerej-stavrofor Savo

Jović, koji je svojevremeno osuđen na višegodišnju robiju bez ikakvog razloga,
špijuniran je od sveštenika Milivoja Nenića. Nenićev špijunski pseudonim je bio
»Podgora».

Na osnovu kompromitujućeg materijala je zavrbovan i sveštenik Ratko Popović,

paroh u Zavidovićima. Za tajnu komunističku policiju je radio od 1947, a špijunski
pseudonim mu je bio »Svetislav». Ocenjen je kao konspirativan i obazriv informator, a
na »vezi» ga je držao Ranko Ubiparipović, službenik SDB-a iz Zenice.
 I donjovakufski sveštenik Vojin Trninić je 1984. g. zavrbovan za SDB pod
špijunskim pseudonimom »Đakon». Ocenjen je kao komunikativan i pouzdan
informator na dobrovoljnoj osnovi, a na »vezi» ga je držao Lazo Ždero, službenik SDB-a
iz Zenice.

Među saradnicima tajne komunističke policije nalazili su se i sveštenici Veselko

Ljubojević »San» iz Laktaša, Budimir Anđelić »Trifko» iz Trsta, Milivoje Mandić »Savo»
iz Rogatice, Pero Mađarević »Vanja» iz Janja, Rado Marković »Dositej» iz Zagona,
Borislav Petrović »Zagora» iz Krtove i drugi.

I civili su bili zaduženi za praćenje pojedinih sveštenika. Tako je, na primer, Jovo
Vidaković, radnik na privremenom radu u Sidneju u Australiji, bio zadužen da prati
sveštenika Milorada Lončara. Konspirativno ime mu je bilo »Stanimir». Branko
Govedarica je od 1984. g. špijunirao sveštenika Bogdana Šešliju iz Bijelog Polja kod
Mostara.

Udba i SDB su svoje saradnike imale i među vladikama.

Prvi episkop agent Udbe u Bosni i Hercegovini je bio Episkop banjalučki, potonji
sremski dr Andrej (Frušić).

Današnji Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) je, prema podacima iz

njegovog doušničkog kartona, još 1960. godine zavrbovan za Udbu pod špijunskim
pseudonimom »Pavle». Zavrbovan je na osnovu »kompromitujućeg materijala», a
ocenjen je kao pouzdan saradnik. Udba ga je usmerila »na problem pravoslavnog klera».

Zanimljivo je da su operativni radnici tajne komunističke policije koji su bili

zaduženi za sveštenike bili Srbi, a njihove starešine uglavnom muslimani i Hrvati. To je i
razumljivo pošto su kao sunarodnici lakše mogli da ostvare kontakte i dobiju željene
informacije.

Većina od nabrojanih sveštenika i danas je u aktivnoj službi u SPC na dužnosti

parohijskih sveštenika, namesnika i starešina crkava. Mnogi od njih su odlikovani
najvišim crkvenim odlikovanjem — pravom nošenja naprsnog krsta. Neminovno se
postavlja pitanje zbog čega crkvene vlasti nisu ništa preduzele da se sveštenici koji su
špijunirali svoje kolege, vernike, pa čak i detalje ispovesti prenosili u policiju, udalje iz
aktivne svešteničke službe.

S druge strane, otvara se i pitanje odgovornosti Episkopa zvorničko-tuzlanskog

Vasilija (Kačavende) i njegovog moralnog prava da sveštenike — agente poziva na
odgovornost, ako je i on bio u istoj službi i to mnogo duže od njih.

Čudno ili ne, ali pravilo je da su najbogatiji sveštenici u Bosni i Hercegovini upravo oni
koji su za vreme komunizma špijunirali svoje kolege i vernike.
 PITANJA KOJA ČEKAJU NA ODGOVORE

Dr Branka Prpa, direktor Arhiva Grada Beograda u kome je deponovana

dokumentacija Ozne i UDB-e, trebalo bi da odgovori ovdašnjoj javnosti: da li se u
primljenoj arhivi nalaze i dosijei episkopa, sveštenika i monaha — agenata tajne
komunističke policije? Da li je materijal arhivski sređen? Koliko su kutija primili? Kada
će i na koji način biti dostupan istraživačima?

Rade Bulatović, direktor BIA, ili osoba iz BIA zadužena za kontakt sa medijima bi
mogla da odgovori: gde se nalaze dosijei sveštenika-agenata Službe? Ako su predati
Arhivu grada Beograda — zašto tamo, a ne u Arhiv Srbije pošto je služba republičkog, a
ne gradskog značaja i nadležnosti? Koji ministar, ili koji rukovodilac službe je tako
odlučio, i ko je sproveo tu odluku? Koliko je kutija materijala i dosijea agenata i praćenih
osoba predato Arhivu i za koji period? Da li i danas BIA među svojim saradnicima ima i
sveštenike? Zašto, u cilju izgrađivanja boljih odnosa između SPC i države, BIA nije ništa
preduzela da se uklone prislušni uređaji iz Patrijaršije i odaja srpskog patrijarha koji su
postavljeni još u komunističkom režimu i koji su korišćeni za vreme režima Slobodana
Miloševića? Da li se ti uređaji koriste i danas?

Svetko Kovač, načelnik Vojne bezbednosne agencije bi trebalo da kaže gde se

nalaze dosijei sveštenika — agenata vojne službe bezbednosti? Kada će ti dosijei biti
dostupni javnosti i istraživačima?

Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, ukoliko nekad izađe iz svojih

«povlenskih magli», trebalo bi javnosti da saopšti: kako je i zašto za vreme njegovog
mandata izvršena predaja arhivske građe OZNE i Udbe? Zašto kao prijatelj Crkve nije
ništa učinio da se ti dosijei predaju crkvenim vlastima?Goran Petrović i Zoran Mijatović,
bivši rukovodioci SDB, mogli bi da progovore o predaji dosijea Arhivu Grada Beograda:
Zašto su dosijei predati Arhivu grada Beograda, a ne Arhivu Srbije? Ko je naredio da se
arhiva preda Arhivu grada Beograda? Koliko je kutija arhive predato?

Episkop Žički Hrizostom (Stolić), predsednik Velikog Crkvenog suda, morao bi

da zna i da kaze: da li je angažman sveštenika i monaha u tajnim službama Brozovog i
Miloševićevog režima greh? Kakve kazne propisuju kanoni i crkvena pravila u tim
slučajevima? Da li je SPC zainteresovana da se otvore arhivi Udbe i sazna ko je od
sveštenika ili monaha radio za tajne službe? Da li je, ukoliko se dokaže da je neko radio
za tajne policijske službe komunističkog režima, penzionisanje i uklanjanje sa crkvenih
dužnosti minimalna kazna u tom slučaju? Šta ukoliko se dozna da je budući srpski
patrijarh bio saradnik neke od tajnih komunističkih službi?

Episkop Zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) bi ovoj javnosti mogao da

priušti informaciju: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za UDBU (i
čiji su dosijei objavljeni) nije pokrenuo disciplinske postupke?
Episkop Banjalučki Jefrem (Milutinović) verovatno zna: zašto protiv sveštenika iz
njegove eparhije koji su radili za Udbu i čiji su dosijei objavljeni nije pokrenuo
disciplinske postupke?

Sredoje Nović, bivši funkcioner SDB-a i ministar unutrašnjih poslova Republike

Srpske, lako će prepoznati i odgovoriti: da li su njegovi potpisi na kartonima saradnika
SDB-a dok je on bio funkcioner, a koji su objavljeni u knjizi »Čuvari Jugoslavije»,
autentični? Šta misli o sveštenicima koji su radili za SDB dok je on bio u toj službi?

Dr Veljko Đurić, istoričar, sigurno zna: koliko u arhivi Savezne komisije za verska
pitanja u Arhivu Jugoslavije ima kompromitujućeg materijala o vladikama i
sveštenicima za vreme komunizma? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Šta misli
koliko je agenata bilo iz redova SPC?

Dr Radmila Radić, istoričar iz Instituta za savremenu istoriju, mogla bi da pojasni:

koliko su pojedini episkopi i sveštenici sarađivali sa komunističkim režimom i njihovom
tajnom policijom? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Koja su crkvena pitanja bila
najinteresantnija za režim?

Sveštenik Neđo Janjić iz Kelnam u Nemačkoj mogao bi da se seti: zašto je osuđen

kao sveštenik »zbog neprijateljske propagande»? Šta misli o sveštenicima koji su
sarađivali sa Udbom? Da li oni danas treba da snose odgovornost i da se uklone sa
aktivne svešteničke službe?

Protođakon Ljubomir Ranković, urednik »Glasa Crkve» Šabačko-valjevske

eparhije, treba da kaze: koliko je u Šabačko-valjevskoj eparhiji bilo sveštenika za koje se
pretpostavljalo ili znalo da su agenti tajne komunističke policije? Da li su takvi još uvek
aktivni sveštenici? Koliko su »Glas Crkve» kao preteča antikomunističke štampe
osamdesetih godina prošlog veka, ali i njegovi urednici, bio pod prismotrom tajne
policije? Da li su možda znali nekoga od sveštenika koji su u to vreme radili za tajnu
policiju? Šta misli o sveštenicima koji su detalje ispovesti vernika otkucavali u policiju?
Da li je to špijuniranje za tajnu policiju greh protiv Crkve ili vrlina za državu? Da li je
neophodna lustracija u SPC? Šta ako se dokaže da je neki episkop bio agent tajne
policije? Da li bi, prema crkvenim pravilima, ista duhovna kazna važila i za episkope i za
sveštenike?

Antonije Đurić, književnik i autor »Crvene kuge», tamnovao je kao mladić sa velikim
brojem ljudi «nacionalno opredeljenih», pa i sa sveštenicima u kazamatu u Sremskoj
Mitrovici odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. On sigurno zna da li je bilo
sveštenika koji su tajno radili za zatvorsku upravu? Kako su ih gledali ostali zatvorenici?
Zašto se o tome još uvek ćuti?

Konačno, zašto ne upitati i rimokatolike, recimo nadbiskupa beogradskog

Stanislava Hočevara: kakav je stav Rimokatoličke crkve o sveštenim licima koja su za
vreme komunizma radila za tajnu komunističku policiju? Koliko je bilo takvih biskupa i
sveštenika?
 Autor: Nikola
Vlahović

https://crkvenaistraivanja.wordpress.com/2016/10/28/agenti-u-mantiji/