nela012

A. DŽ. Kronin

Grasi Lindzej

Naslov originala:
A. J. Cronin GRACIE L I N D S A Y

Prevela s engleskog: LJERKA RADOVIĆ

2
 GRASI LINDZEJ

Petog dana meseca maja 1911. godine, Denijel Nimo primio je

vest o povratku Grasi Lindzej. Celo to popodne, koje je bilo toplo i
obećavalo da će leto biti lepo, svaki čas je ulazio u mračnu komoru
svog malog fotografskog ateljea, pripremajući se za sastanak sa
gospođom Voldi i njenom kćerkom Izabel.
U tri sata još nisu bile stigle. Vrativši srebrni sat u futrolu od
roga, blago je gledao kroz popucali premaz prozora na praznu
ulicu.
Obučen u stari ţaket, suviše uzan i kratak za njega, usijane crne
pantalone, opršnjak od celuloida i s prljavom crnom kravatom,
Denijel je predstavljao jadnu, beznačajnu priliku. I manţete su mu
bile od celuloida, da se ne bi morale prati, a i obuća mu je čeznula
za opravkom.

SKROMAN ČOVEK

Izraz lica mu je bio zamišljen, odsutan, bojaţljiv, a usne,

neočekivano ruţičaste, bile su napućene, kao da će zazviţdati. Ne bi
Denijel zazviţdao, on se suviše plašio da privuče paţnju na sebe.
Bio je to, uistinu, miran, skroman mali čovek, koji je proţiveo
pedeset četiri godine a da ni jednom nije ostavio utisak o sopstvenoj
vaţnosti.
Jednolično ra-ta-tap čekića iz obliţnjeg brodogradilišta
uspavljivalo je atmosferu. Gradili su novi brod za liniju Kediv. Bila
je to sjajna porudţbina, koju je doneo novi agent gospodin Harmun
i od koje će u gradiću Livenfordu sve da bruji kao u košnici.
Okrenuvši glavu Denijel je video velike kapije brodogradilišta,
tamnozelene u neodređeno sivom zidu, preko puta imanja
apotekara Heja na uglu.
Upravo dok je gledao, jedne kočije zaokrenuše za Hejovog ugla,
tandrčući i treskajući po kaldrmi i upravivši se ka njemu. Pošto su
se zaustavile za trenutak, dve ţene elegantno izvukoše široke šešire
i rukave s nabušcima na ramenu iz dubina kočija i uputiše se preko
pločnika. Zvonce zazvoni, a Denijel, nakašljavši se i nadajući se da

3
ga mucanje koje je bilo njegova uobičajena nevolja, neće mučiti,
okrenu se da ih dočeka.
Preduzimačeva ţena, gospođa Voldi, uđe prva. Njena krupna,
neusiljena prilika bila je malo nagnuta, dugačak, smotan kišobran
ljuljao joj se na ruci, a umeci od kitove kosti podupirali su joj visoku
mreţastu kragnu. Iza nje je išla Izabel.

VERIDBA

Denijel, nikad potpuno neusiljen, poţuri da ponudi stolice, uz

opasku o vremenu, a onda potraţi spas u petljanju oko fotografskog
aparata, dok ga je gospođa Voldi, srećna što je zbog tesnih cipela,
mogla da sedne, ljubazno posmatrala, rumenog lica ozarenog
materinskom ljubavlju.
— Ţelimo da slika bude verna, gospodige Nimo, — reče blago,
bacivši pogled, na izbledele ţanilske zavese koje su zaklanjale
udubljenje kuda je Izabel otišla da skine šešir. — Shvatate situaciju?
— Svakako — odgovori Denijel. — I to jako srećnu.
Elizabet Voldi se osmehnu. Bila je dobrodušna ţena i pored toga
što se preterano kinđurila i izigravala otmenost koju je poloţaj
njenog muţa zahtevao od nje.
— Srećni smo zbog te veridbe — nastavi ona. — Gospodin
Mari je mladić koji tako mnogo obećava.
— Da — sloţi se Denijel. — Znam Devida još dok je bio dečak.
Fini, ozbiljan čovek. A i dobar advokat.
Tada se Izabel pojavi iza zavese, malčice rumena u licu od stida.
Bila je to devojka sveţeg tena, smeđe kose i plavih očiju i punačkog,
pomalo nezgrapnog stasa.
Mada je bila lepa na izvestan način, njen izraz najčešće bio je tup
i prilično razmaţen — naročito su joj usne bile mrzovoljno
opuštene. No sada je izgledala sasvim ljubazna, prilikom te svečane
posete fotografu, kao da je zadovoljna što će njena slika uskoro biti
u srebrnom okviru među hartijama na pisaćem stolu Devida Marija
u njegovoj kancelariji u Haj Stritu.
— Mama je mislila da bi trebalo da se slikam s balkonom u
pozadini.
— To je jako moderno — primeti Denijel. — I, moţda, s

4
knjigom.
— Da — reče gospođa Voldi. — Kao da čita.
Denijel opet klimnu glavom i, spustivši smotano prašnjavo
platno sa naslikanom mramornom balustradom, postavi svoj model
s otvorenom knjigom pored otrcanog stalka s bambusom u saksiji.
Njegove sive oči iza naočara s čeličnim okvirom bile su ozbiljne, a
smeđa bradica isturena pod uglom koji je bio smešan i dirljiv, dok je
teţio da zadovolji svoje umetničke zahteve.
— Levi ručni zglob moţete malo spustiti, gospođice Izabel —
predloţi on najzad, posmatrajući kako to deluje i nakrivivši malčice
glavu. Onda, dok je gospođa Voldi strpljivo posmatrala, nestade
ispod crne zavese da napravi nekoliko snimaka.
Kad je snimanje bilo završeno, Izabel stavi šešir, i Denijel isprati
dame do kočije koja ih je čekala. Pri rastanku, gospođa Voldi
pomenu:
— Očekujemo vas sledeće godine na venčanju. Poslaću vam
pozivnicu.

NEUSPEH

Kad se vratio u atelje, bio je srećan zbog te ukazane ljubaznosti,

jer je dobro znao da ga po livenfordskim merilima smatraju za
promašenog čoveka — smešnog, nesposobnog, promašenog
čoveka.
Istina je bila da je, pre jedno trideset godina, Denijel postao
sveštenik, sa zvaničnom dozvolom da leči duše po pravilima
škotske crkve. No Denijel nikad nije dospeo do propovedaonice.
Na početku su njegovi izgledi bili dobri. Postojalo je
interesovanje za takvog mladića, koji je dobio tolike nagrade u
koledţu. S pravim domaćim poštovanjem za »knjišku učenost«
Lingford ga je predloţio za pomoćnika u parohijskoj crkvi, s tim da
odrţi probnu propoved.
Denijel je imao takvu propoved u glavi — vatrenu i razloţnu;
nedeljama ju je veţbao, šetajući po okolini Livenforda, usplamtelog
pogleda i mičući usnama. Kad se popeo na propovedaonicu, činilo
mu se da se moţe savršeno izraziti rečima. Naveo je citat iz Biblije i

5
počeo govoriti.
Nekoliko trenutaka je išlo vrlo dobro, a onda je odjednom postao
svestan svoje pastve, tih redova podignutih glava, tih očiju
upravljenih prema njemu. Stresao se, obuzet sumnjom u samog
sebe, koja je bila utoliko mučnija i utoliko ga je više paralisala, jer je
poznavao odvajkada taj uţasni osećaj. Krv mu je jurnula u lice,
čelo, vrat. Oklevao je, zastao, izgubio nit misli i počeo mucati. Kad
ga je jednom uhvatila ta strašna nemoć govora, bio je izgubljen.

SLOM

Mučno je nastavio, naravno, sada bled i dršćući, s krupnim

graškama znoja koji mu je izbijao po čelu, dok se lirsko
oduševljenje njegove propovedi pretvorilo u nešto jadno. Svakim,
sve slabijim treptajem duše osećao je i uveličavao reakciju slušalaca
na njegove nedostatke.
Dok se mučio i borio za reči, video je nemir, čuo ţamor koji je
pratio njegove nevolje, slutio prikrivene osmehe. Video je decu
kako se podgurkuju laktovima; čak je čuo, ili je zamišljao da čuje,
tiho kikotanje, jedva prigušeno, sa mračne galerije, gde je sedela
posluga sa seoskih imanja. Tada je bio potpuno skršen.
Denijel nikad nije preboleo taj prvi poraz. Neprestano je
pokušavao, išao sve do Gavrija na severu i Lintona na istoku,
pokušavajući da nađe crkvu, no uvek bez uspeha.

APOTEKAR HEJ

Dvaput mu je pošlo za rukom da dođe na »listu kandidata« u

malim seoskim parohijama, ali kad bi došlo do glasanja, nigde nije
bio »izabran«. Postepeno je prihvatio ulogu »odbačenog
sveštenika«, a budući primoran da nađe od čega će ţiveti — u
prvom poletu nade bio se oţenio — pribegao je veštini kojom je
raspolagao — rukovanju fotografskim aparatom, pa je prihvaćen,
kao zvanični gradski fotograf.
Sada je zvono sa zvonika otkucalo pet sati, i Denijel zaključa

6
 DOŠLJAK

atelje. Onda, po običaju, pre nego što se uputio kući u juţnom

predgrađu gradića, pređe preko ulice da porazgovara sa svojim
susedom apotekarom Hejom.
Apoteka je bila mračna i uska i puna ustajalog mirisa od aloje,
asa, fetide, i slatkog korena. Police sa tamnozelenim bocama
popunjavale su jednu stranu, a iza dugačke tezge, blizu gasnog
plamena koji je virio kao ţuti jezici na mramornoj ploči poprskanoj
crvenim pečatnim voskom, stajao je apotekar s gorčinom i tugom i
mešao neki lek.
Apotekar Hej bio je mršav, bled čovek, duge ćelave glave
prošarane riđom kosom i opuštenih zalizaka iste boje. Na sebi je
imao kratak kaput od alpakine vune, pozeleneo od starosti i s
mrljama od lekova, iz kojeg su provirivali koščati zglavci, mršavi
skoro kao u kostura. Izraz mu je bio tuţan i sumoran, a drţanje kao
u najrazočaranijeg čoveka na svetu. Ništa ga nije moglo iznenaditi.
Ništa. Ništa.
I ni u šta nije verovao — osim u strihnin i ricinusovo ulje, Dţona
Stjuarta Mila i Ĉarlsa Bradloa. Bio je zakleti livenfordski slobodni
mislilac. Ni za koga nije mario, čak ni za mušterije, kojima bi
dobacio pilule i lekove preko tezge, kao da su otrov za pacove.
»Uzmite ili ostavite«, kao da je gunđao. »Umrećete i ovako i
onako.«
Izgledao je, zaista, kao da ga naročito raduju ljudski nedostaci.
To je bio njegov smisao za šalu — a ipak, na neki način, moţda zato
što su se suprotnosti privlačile, Denijel Nimo bio je njegov
najprisniji prijatelj.

DOŠLJAK

Još dvojica bila su u radnji koja je sluţila kao nezvanični sreski

klub — Devid Mari i Frenk Harmun, agent kompanije Kediv — i
Denijelu se učini, kad je ušao, da je odjednom zavladala tišina.
Harmun, došljak u gradu, bio je četrdesetogodišnji neţenja,
visok, dobro građen, u dobro sašivenom odelu po modi, guste
kovrdţave kose, snaţnih belih zuba, a zračio je nekom nemirnom
ţivotnom snagom ispod bezbriţnog izraza na rumenom licu.

7
 On neusiljeno klimnu glavom Denijelu i maši se za čašicu pića
na tezgi pred njim. Mari, s druge strane, bio je primetno uzdrţan i
izbegavao je da se sretne s Denijelovim pogledom. Taj lepi mladić
od dvadeset sedam godina, bled i crnomanjast, lepog stasa i kose
koju je trebalo podšišati, jer mu je neuredno padala preko čela,
neprestano je čupkao brkove s nekakvom preteranom napetošću.
— Dobro veče, svima — reče ljubazno Denijel. — Nadam se da
si dobro, apotekaru.
Ne obraćajući paţnju, Hej nastavi da tare tučkom, zaustavivši se
samo da odgrize malo slatkog korena koji je izvadio iz dţepa svoga
izbledelog kaputa.
Neobično je voleo koren i neprestano je ţvakao nekim oštrim
pokretom vilice, kao da uporno pokušava da izgrize svoj obraz. To
potraja nekoliko trenutaka, ali na kraju, ne diţući glavu, on
progovori na pola ustiju.
— Nisi čuo novost?
— Ne — osmehnu se Denijel. — Gori li grad?
— Uskoro će! — Nastade ćutanje, a onda, naglašavajući snaţno
svaku reč, Hej izjavi: — Tvoja nećaka... Grasi Lindzej... vraća se u
Livenford.

VELIKO IZNENAĐENJE

Denijel je bio potpuno nem. Najpre kao da nije shvatio šta njegov
sagovornik hoće da kaţe, ali mu se lice postepeno menjalo. Prateći
njegovo uzbuđenje, Hej nastavi suvim, stisnutim usnama.
— Izgleda da joj je muţ umro — tamo u Misoru. Grasi je prošle
nedelje otplovila na »Indijskoj carici«.
Denijel je još uvek ćutao. Nije mogao govoriti, svi mogući
instinkti besneli su u njemu. Nemo se okrenu Harmunu, jer je znao
da obaveštenje potiče od njega,
— Da, — objasni agent s dobrodušnom snishodljivošću —
danas u podne smo dobili obaveštenje iz naše kancelarije u Kalkuti.
Nisbet Valans je dobio tropsku groznicu dok je nadgledao građenje
nove ţelezničke pruge za kompaniju. Ţena je bila s njim. Pokazala
je veliku odvaţnost, mislim, iz planine ga je prenela na nosilima.

8
Divna ţena. Upoznao sam je kad sam zadnji put bio na Istoku.
Denijel proguta knedlu.
— Oprostite mi, gospodo. — Ţmirkao je kao da se izvinjava
gledajući jednog pa drugog. — To je veliko iznenađenje ... posle
sedam godina ... tako neočekivano.
— Za tebe pravi udarac — reče Hej istim onim čudnim
prizvukom u glasu.
— Da — reče jednostavno Denijel. — Jadni Nisbet... ali
radujem se kad pomislim da će Grasi opet biti s nama. — Okrenu se
toplo, skoro molećivo Mariju. — Bila je to slatka devojka, zar ne,
Devi?
— Jeste — promrmlja Mari ne diţući pogled.
Nastade poduţe ćutanje. Denijel razmota maramicu i obrisa čelo
i vrat.
— Danas je prava zapara. Baš kako odgovara ovom mesecu.
Izvinite me sada, moram kući. Moram da vidim ţenu. Verujem da
je čula novost. Laku noć, gospodo.
Priđe vratima, otvori ih i tiho zatvori za sobom.
Dakle, najzad je bilo istina, to čemu se nadao svih ovih godina.
Kad je pošao kući, tihom sporednom ulicom koja je vodila preko
opštinske utrine, bio je pun neke miline, a pred očima mu je lebdela
neţna slika Grasi, njegove drage nećake u beloj haljini — uvek je
volela belo, i u belom je izgledala tako lepa — kao što ju je video
poslednji put upravo one noći kada se odigrala tragedija, dok je
šetala duţ Livensajda, s buketićem poljskog cveća u ruci, ubranim
na zelenoj rečnoj obali.
Kako je divno izgledala! Sunce koje se bilo spustilo na reku
rasipalo je zrake oko nje — »kao mlada košuta koja je došla na reku
da pije« — instinktivno mu te reči iskrsnuše u svesti. Njeno lice,
vedro i sitno, bilo je puno ţivosti, njene tople smeđe oči blistale su
od svega onoga što je ţivot obećavao.
Ali, šta je znala o ţivotu sa osamnaest godina, jadno dete? On
duboko uzdahnu i na licu mu se ukaza tuga. Ali se opet ozari dok
su mu se misli vraćale unazad i dok su mu se druge srećnije slike
rađale u duši.

9
 MALO ČUDO

Među tim slikama ugledao ju je za vreme »Dečje kantate«, koju

je on dirigovao, u starom Borou Holu. Kakvo je ona bila čudo,
kakvo malo čudo — imala je svega deset godina, a glas kao flauta,
pa ţivost, i ljupkost, i talent — ne, nikad, nikad više nije naišao na
takav talent.
On se osmehnu — jer sada ju je video u Akademiji pri
dodeljivanju nagrade, kako se penje da primi »Poklonikova
putovanje« od Ĉosera, u koţi, koje je dobila za znanje iz Biblije —
da, on ju je podučavao da dobije tu nagradu, da bude najbolja
učenica koju je ikad imao iz veronauke.
Pa je opet ugleda na školskom izletu, devojčicu od dvanaest
godina, s lepom trakom u kosi, kako trči u kratkoj trci za devojčice,
dok joj se tanke noge pletu, a bradica isturena u nekakvom
strasnom upinjanju, i kako pobeđuje dok je on drţao traku, da,
pobeđuje na njegovu veliku radost.
Denijelove oči su sada bile vlaţne od suza — toliko je voleo
Grasi, svom ljubavlju čoveka bez dece. Bila je nekako drukčija od
običnih ljudi, finija, krasnijeg tela i duše.
A nekako je uvek izgledalo kao da je njen otac Tom, koji je ostao
udovac upravo kad se rodila njegova jedina kći, nikad nije razumeo
niti voleo. Tom, jedno vreme imućan livenfordski trgovac
pšenicom, voćem i namirnicama, a na vrhuncu svoje karijere
predsednik opštine, bio je grube i naprasite naravi, a pred kraj,
poslovne brige koje su dostigle vrhunac u bankrotstvu, učinile su
ga grubim i ogorčenim.
Naravno, bilo je i onih koji su šaputali da je njegovo ponašanje
prema Grasi bilo opravdano, ali to Denijel nikada nije priznao,
udahnuvši oštro, ponovo se seti nesreće koja je tako uništila njen
ţivot.

»GLAVNA ZA MLADIĆE«

Bila je zima 1903. godine, i osamnaestogodišnja Grasi je, s

podignutom kosom i suknjom do gleţnjeva, izgledala kao ruţa koja

10
je upravo procvetala, bila je lepotica svih plesova, i svojom igrom je
osvajala sva srca.
Vitka, slatka i vesela, puna neke potajne iskričave topline, nije
oskudevala u kavaljerima. Kakav je to bio Boţić! Kad su nastupili
jaki mrazevi, klizala je na Jezeru, dok su mladići iz Livenforda
obletali oko nje, praveći osmice i druge figure i trudeći se da
privuku njenju paţnju.
»Grasi je glavna za mladiće!« govorili su ljudi s osmehom.
»Obleću oko nje kao pčele oko meda.« Pa, to je bilo istina. Bio je tu
mladi Simpson, doktorov sin, pa Dţek Hargrivs, i mnogo drugih,
no najomiljeniji je bio Devid Mari, koji je tada studirao pravo na
Univerzitetu u Vintonu.
Svi su verovali da će Devid biti Grasin izabranik kad se pojavio
Henri Vudbern, koji je došao u posetu svojim rođacima
Ralstonovima, vlasnicima brodogradilišta u gradu.
On je bio nepoznat u tom kraju, taj Vudbern, plavokos mladić s
kašljem i tuţnim, pomalo upalim pegavim licem, koji je sam vozio
svoje lepe dvokolice i imao mnogo novaca i vremena.
Grasi se često uveče vozila s njim, toplo zamotana u debelu
ćebad, dok se mesec uokviren mekim sjajem peo iznad Garšejka, a
topot konjskih kopita odsečno odzvanjao sa zaleđenog puta.

NESREĆA

Pričalo se, naravno, da je taj Vudbern obesan mladić, koji pije

više nego što treba, da su mu pluća bolesna, i da su ga u stvari
poslali na sever da popravi zdravlje.
Ali ako joj je neko to i blago pomenuo, Grasi se jedino smejala na
svoj vragolast i privlačan način. Uvek se rugala onome što je
pristojno, a njeno raspoloţenje nikad nije bilo veselije, nikad
izazovnije, nikad toliko očaravajuće kao te večeri pored reke kad je
Denijela ovlaš poljubila u čelo i odjurila na sastanak s Henrijem.
Iste te noći, grabeći kasno kući posle izleta do Loh Loumonda,
konj se propeo zbog neke senke. Vudbern je izgubio kontrolu nad
ţivotinjom, i na jednom zaokretu na drumu dvokolica je uletela u
jarak, uţasno tresnuvši o kameni zid. Nekim čudom Grasi je ostala

11
nepovređena. Henri je ostao na mestu mrtav.
Nekoliko nedelja Grasi nije izlazila iz kuće, a onda je s ocem
naglo otputovala u Edinburg. To je izgledalo sasvim prirodno —
svakako su joj odmor i pramena bili potrebni — ali iznenađenje se
pojačalo u gradu kad je prošlo nekoliko meseci, a Grasi se nikako
nije vraćala.
A onda su događaji krenuli još čudnijim tokom kad se pročula
vest da se Grasi udala za Nisbeta Valansa, tridesetpetogodišnjeg
inţenjera, ozbiljnog, marljivog čoveka, bez neke naročite odlike u
porodičnoj ili ličnoj karakteristici, šefa Centralne indijske ţeleznice,
koji je bio na sluţbenom odsustvu, da bi pohađao tečaj u
brodogradilištu u Livenfordu.

ODLAZAK U INDIJU

Nikad niko nije mogao ni pomisliti da bi Nisbet, mada je bio

veoma vredan, ikad mogao ţudeti za Grasi. No, oni su se venčali u
Londonu i pravo iz Tilberija otputovali u daleku Indiju. A kad se
Tom Lindzej vratio u Livenford, čak i onda opsednut poslovnim
nezgodama koje su ga sve više mučile, njegovo ozbiljno mračno lice
odvraćalo je čak i najdrskije radoznalce.
No, u jednom gradu kao što je Livenford ta stvar nije dugo ostala
tajna.
Sve je to teško pritiskalo Denijela. Ali sada, dok je išao brzim
korakom i grozničavog lica, pod bledim zvezdama u sutonu, najzad
je video priliku da ispravi sramnu i dugotrajnu nepravdu. Toga
trenutka činilo mu se da mu ruka Proviđenja nikad nije izgledala
stvarnija, a zanos koji mu je plamteo u duši još je više podsticao
ţelju da učini sve što moţe.
Stigavši do svoje kuće, male crvene vile od peščara, na kraju Tol
roda, zastade za trenutak u malom savršenom vrtu, jednom od
njegovih malobrojnih ovozemaljskih taština, gde su oko podšišane
ledine već počinjale cvetati uredne leje primula i zevalica.
Udahnuvši duboko nekoliko puta i paţljivo obrisavši cipele —
Kejt, njegova ţena, nije dopuštala ni najneznatniju mrlju na svom
besprekorno čistom linoleumu, pa ga je terala čak i zimi da skine

12
cipele pre nego što stupi unutra — on uđe. Srce mu je kucalo brţe
nego obično, od nekog iščekivanja i napetosti.
Da, tu je bilo, na stolu gde mu je, kao obično, bio postavljen čaj,
pismo napisano na finoj hartiji s indijskom markom. Kejt ga je bila
otvorila. Denijel upitno pogleda ţenu, dok je ona stajala,
uznemirena, gladeći pramen sede kose.
Kejt je bila četiri godine starija od Denijela i prevremeno uvela.
Sada je bila seda, sredovečna ţena, bezbojna i neplodna. Ĉelo joj je
bilo lepo, čak plemenito, uprkos borama koje su joj razočarenja i
izjalovljene nade usadili između očiju, ali donji deo lica, tanke
nozdrve i uvučena usta, bio je uobličen umorom i potajnom
borbom.
Njena haljina, koju je sama skrojila od »restla« i sašila na mašini
s pedalom, koja je sada stajala pokrivena pored prozora, bila je
prosta, stara i prljavosiva, zakopčana, ili je tako izgledalo,
ogromnim brošem od mrkog biljura, koji je stajao usred Kejtinih
grudi.

»BIĆE DOBRODOŠLA«

Taj broš, koji se otvarao sa zadnje strane i čuvao pletenu relikviju

od kose njene bake, bilo je jedino porodično nasledstvo i, osim
venčanog prstena, Kejtin jedini nakit. Nekako je isticao jednoličnost
neplodnih grudi na kojima je počivao.
— Kejt, — reče najzad Denijel — ona se vraća?
Kejt polagano klimnu glavom.
— Pozvaćemo je ovamo? — reče on brzo, kao da se plaši njene
reakcije.
— Da, Denijele, moramo je pozvati ovamo. I biće dobrodošla.
Kejt zastade, pa tihim glasom nastavi: — Ali, oh, nadam se...
toliko godina... da se naučila ponašati.
I prišavši, uze ozbiljno da mu posluţi čaj.
***
Bila je subota, sveţ, vedar dan, obasjan suncem i sa mekim
rastresitim oblačićima koji su se veselo preturali preko plavog neba.
Vidik je bio čist i jasan. Sa Tol roda nazirale su se ovce kako se

13
kreću po vintonskim breţuljcima, a prema zapadu, gde je mali
vučni brod stajao daleko na uzburkanoj vodi jezera, jasno se čitao
broj na svetlocrvenom dimnjaku. Divan dan za Grasin povratak
kući.
Danijel i Kejt su rano stigli na stanicu, dvadeset minuta pre
dolaska voza u jedanaest sati. Kejt je bila u novoj crnoj haljini, a
Denijel u svečanom odelu. Razmišljajući o svemu, dok su išli ćutke
Zelezničkom ulicom, Denijel je govorio sam sebi, s punim srcem, da
je Kejt sjajna.

GRASI SE VRAĆA

Gostinsku spavaću sobu, zračnu, prijatnu sobu s ulice, sada su

pominjali kao Grasinu sobu, a Kejtino pripremanje te sobe bilo je
herojsko! Stavljene su zavese od muslina, nameštaj ispremeštan,
novi ćilim stavljen ispred kreveta.
To je bilo uzbuđeno čekanje, ali se najzad začu zviţduk, pojavi se
lebdeća zastavica od pare i voz tandrčući zaokrenu u stanicu. Vrata
se širom otvoriše, nekoliko svakodnevnih putnika izađe, zevajući i
smatajući novine, a onda, sasvim iznenada i jednostavno, pojavi se
Grasi na peronu. Tako stvarna, tako nepobitno najzad kod kuće da
Denijelu srce zastade u grudima.
Za trenutak je ostala stojeći, ţivo ocrtana na sumornoj pozadini
voza, dok joj je pogled lutao amo-tamo, nesigurno, iščekujući.
Odjednom ih ugleda. Oči joj se zasjaše i, uskliknuvši malo od
oduševljenja, ona potrča, pruţajući obe ruke, suviše savladana
uzbuđenjem da bi čak i pokušala da progovori.
Ona poljubi Kejt u obraz, onda Denijela, lako kao dodir ptice.
Tako se malo bila promenila da je Denijel zanemeo od zgranutosti.
On oseti kako mu suze naviru na oči. Moţda je bila još lomnija nego
pre. No uvek je bila takva — a crnina je to sada isticala.
Iza njenog malog vela, vela sa tačkama, njeno sitno, bledo lice
bilo je još ţivahno i veselo, i još je na isti način isturala bradu, kao
da ţivahno istraţuje ţivot. Njena gusta smeđa kosa imala je iste
riđaste prelive. Njene oči riđasto-smeđe boje još su se mogle
osmehivati ispod suza.

14
 »SVE JE ISTO«

Sada se istovremeno smejala i plakala dok je išla do kočije koju je

Denijel, bled i usplahiren, uzeo na stanici. Savlađujući osećanja, jer
je bio svestan toga da je privukao pogled fijakeriste koji je
radoznalo bio prikovan na njemu, Denijel se pobrinu da se smesti
prtljag, dok su Kejt i Grasi ulazile u kola. Trenutak kasnije uđe i
sam, i oni pođoše.
Dok su se vozili, Grasi impulzivno pruţi ruku oboma, sedeći
malo ispred njih, neţno i ushićeno upirući pogled kroz otvoren
prozor.
Svaki poznati predmet mamio je iz njenih poluotvorenih usana
isti glas prepoznavanja — opština, biblioteka, sivo kameno pročelje
Akademije, da, čak i mračna, niska radnja Lakija-Logana, gde je kao
dete kupovala »slatkiše«, sve je to sudelovalo u ushićenju povratka.
Ništa nije bilo lepo, to i sam bog zna, u arhitekturi tih zgrada —
bile su male i oronule ispod hladnih krovova od škriljaca, sumorne
i turobno sive — no za Grasi su bile izuzetno privlačne, kao topao
pozdrav njenih dragih, poznatih prijatelja. Naročito ju je
uzbuđivalo to što se ništa nije promenilo. Od mirisa toplih
zemičaka koji je dopirao iz Garikove pekare osetila je ţmarce po
celom telu.
— Sve je isto kao pre — šaputala je neprestano. — Ah, kako je
lepo vratiti se kući.

RADOZNALE OČI

Grasi je uvek bila takva: jako osetljiva na najtananije utiske.

Odblesak sunca na blatnjavoj vodi jezerceta naterao bi je da stane
zadrţavši dah; od mirisa jesenjeg šumskog dima iz Garšejka mogla
je da sanja celo popodne. A sada ju je uzbuđenje, oštrije i ličnije,
uzbuđenje povratka, stezalo u grlu i gušilo je.
Kad su zaokrenuli niz Ĉerč strit i stigli do kancelarije Devida
Marija, ona udahnu i Stisnu Denijelovu ruku.
— Gledaj! Gledaj! Ĉini mi se da vidim Devija pored prozora.
Oh, tetka-Kejt, mogu, li da stanem i da porazgovaram s Devijem?

15
čini mi se da je prošlo sto godina od kako sam ga poslednji put
videla.
Na Kejtinom licu videlo se da razmišlja. Kroz prozor se zaista, i
u polumraku, jasno ocrtavalo Marijevo lice dok je posmatrao, skoro
krišom, reklo bi se, iza zavese.
— Mislim da ne bi trebalo sada da stanemo. Sigurno si umorna
posle dugog putovanja.
— Ali nisam ni najmanje umorna — odgovori Grasi sa
ţudnjom u očima.
Kejt prisili sebe da se osmehne, zabrinuto, ali savlađujući se.
— Ima mnogo sveta na ulici, draga moja. Ne ţeliš valjda da
vide kako trčiš u kancelariju Devida Marija istoga trenutka kad si
stigla.
Grasi otvori usta da se pobuni, a onda ih zatvori. Moţda tetka
Kejt ima pravo. Ne sme biti nestrpljiva. Opusti se uzdahnuvši i
zavali se, svesna, mada nije za to marila, da radoznale oči gledaju
kako kočija prolazi gradom, da se glave okreću, jezici laparaju i da
se međusobno klima glavom.
Dţejms Stot, mesar i aktivni, opštinski predsednik, u plavo-beloj
kecelji, vešao je pola buta na vrata svoje radnje i razgovarao s
apotekarom Hejom. Kad je ugledao kočiju, Hej poče trljati ruke, dok
mu zglobovi nisu zapucketali.
— Pa, — reče suvo — eto je, predsedniče.

»TOLIKO MNOGO ZNAČI«

Stot prihvati apotekarov ironični ton. — Lepa kola i konji —

primeti on, podrugljivo gledajući izanđalu kočiju. — Moţda ćeš to
nazvati svečanim povratkom.
A propovednik Daglas Movat, parohijski sveštenik, idući sa
ţenom Ĉerč stritom, izbegavao je da ma šta kaţe, ali je čitavom
svojom krupnom prilikom izraţavao nekakvo pravično
prebacivanje.
Najzad, ipak, kočija stiţe do Tol roda, i Grasi uđe u Denijelovu
kuću, obavijena slatkom sumaglicom. Tih sedam godina u Indiji u
mnogo čemu je teško podnosila, no sada kad je bila ovde, one su

16
bile zbrisane, skoro kao da nisu ni postojale. Livenford je bio njen
dom: nikad nije ţelela da ode iz njega.
Posle ručka, za kojim je malo jela, izvadi poklone, fini kašmirski
šal za Kejt, a za Denijela garnituru četaka s izrezbarenom
slonovačom iz Konpura. Uzevši zatim Denijela pod ruku, odvuče
ga u malu baštu da prošetaju po travnjaku. Prizvuk ljupke
ozbiljnosti osećao se u njenoj ţivahnosti i zamaglio njene lepe oči
kad je naglo rekla:
— Dragi teča-Dene, tvoja srdačna dobrodošlica mi tako mnogo
znači. Pruţa mi novu nadu i novo samopouzdanje. — Ona zastade,
a onda, osetivši njegovo nemo saosećanje pri dodiru njegovih
prstiju na njenom rukavu, nastavi osmehnuvši se poverljivo:
— Ne stojim dobro — znaš — nisam od onih bogatih udovica o
kojima se čita. Oh, mogu reći da ću imati malu penziju od
kompanije, ali samo malu. Moraću zarađivati za ţivot: toliko bih
ţelela da radim nešto korisno. Ne znaš kako sam traćila te poslednje
godine. Ne krivim Nisbeta: on je prema meni bio pristojan, jadnik.
Ali meni zapravo nikad tamo nije bilo mesto. Moje mesto je ovde, i
sada pošto sam se vratila, ţelim da sebi stvorim pravu budućnost.
Bio je duboko dirnut, i mada nije očekivao da će o toj tako vaţnoj
stvari morati da raspravlja tako brzo, prilika koju mu je pruţila
izgledala je suviše povoljna da bi je propustio.
— Grasi — reče on stavljajući joj ruku na rame. — Ti znaš da
tvoja sreća meni znači sve — i zbog toga ti moram postaviti jedno
pitanje... nadam se da ti ono neće biti bolno.
— Bolno?
Ona se iznenađeno osmehnu, a Denijel prikupi svu snagu.
— Reč je o tvom detetu, Grasi.
Ne usuđujući se da digne pogled, osećao je kako se ukočila.
Nakon kratkog ćutanja koje ih je pritiskalo, ona odgovori
napregnutim i promenjenim glasom:
— Nadala sam se da je sve to zaboravljeno.
— Da, da — reče brzo Denijel, plašeči se da će ga pogrešno
shvatiti. — Niko te ne krivi. Ako je neko kriv, onda je to Henri
Vudbern. Ali kad je on umro, Grasi, odgovornost za taj mladi ţivot
pala je na tebe.
Ona zastade i podiţe lice prema njemu, uzdrhtalih usana.

17
 — Nikada ne bih to od tebe očekivala, teča-Dene. I to tako brzo
posle mog dolaska. Zar ne shvataš šta sam prepatila? Otac je skoro
poludeo. Nisbet nije hteo da se optereti detetom, a ja sam bila
suviše iscrpljena da bih se protivila. Smatrala sam da je za dete
bolje da se vaspitava na seoskom imanju blizu Perta, kuda ga je
otac smestio, kod dobrih seljaka, Lengovih.
— Da, da, da, draga moja — reče Denijel tešeći je. — Znam da
je tvoj poloţaj bio teţak, ali sada imaš priliku da sve to središ.
— To je bilo sređeno onda — reče ona kruto. — Zar nije bolje
da se to ostavi kako je?
— Ne, ne, ti imaš moralnu obavezu, Grasi, i ne samo to, to je
pitanje tvoje sreće i sreće tvoga sina.
— On je tamo srećan, znam — reče Grasi, pa dodade s
prizvukom gorčine: — Ne bi me se ni setio.
Denijel odmahnu glavom: — Kaţem ti, tvoj ţivot nikad neće biti
potpun ako ga ne uzmeš sebi.
Ponovo zavlada dugo, teško ćutanje. Izgledalo je kao da su je
dirnule poslednje reći njenog teče i ona ga nesigurno pogleda.
— Ti zaista tako misliš, teča-Dene?
— Uveren sam.
— Zar ne razumeš? — Ona zastade, pocrvene i reče s
naporom: — Ja uopšte tako ne osećam. Bila sam prisiljena da ga
napustim, da ga zaboravim. Taj moj deo je sada mrtav. Kako bi se
mogao vratiti... i voleti me?
Uzbuđenje je savlada i protiv njene volje. Ona uzdahnu. Taj
predlog, tako neočekivan i suprotan njenim planovima, toliko je sve
remetio.
— O tome ćemo ponovo razgovarati — reče ona polagano. I,
spustivši obraz na njegovo rame, izgledala je dirnuta njegovom
ljubavlju.
— Tako si dobar prema meni, najmiliji tečo, i tako sam srećna
što sam opet kod tebe. Da li sam zbilja bila odsutna sedam godina?
Moj ţivot ponovo počinje...
Kad je Denijel otišao u atelje, Grasi je ostala da se odmara u
svojoj sobi — i pored toga što je tvrdila da je putovanje nije
zamorilo — i tek predveče je malo zaspala. Ali uveče su je glasovi
privukli dole.

18
 Osveţena, u mekoj haljini s čipkom oko vrata, ona uđe u salon,
gde su pored kamina — u kome je sada stajala saksija s medunikom
— Denijel i apotekar Hej bili zauzeti svojom nedeljnom partijom
dame..
Grasi se osmehnu i pozdravi apotekara, a onda sede na obrtnu
stolicu pored pijanina da posmatra igru. Njeno prisustvo kao da je
nekako unelo svetlost u atmosferu krutog škotskog salona s teškim
nameštajem od mahagonija, tapaciranim konjskom dlakom i sa
slikom stoke na Škotskoj visiji koja je gledala sa zida kestenjaste
boje.

DOBRA PIJANISTKINJA

Denijelu se činilo da je cela soba postala svetlija, toplija. S

vremena na vreme bi je pogledao s bojaţljivom srećom, ne mareći
ni najmanje što gubi. I najzad reče:
— Sviraj nešto, Grasi.
— Nemam više prakse — odgovori Grasi veselo, lokalnim
dijalektom. — Osim toga, gospodin Hej ne ţeli da sviram.
— Meni ne smeta šta radiš — ubaci apotekar s opreznošću
svojstvenom tamošnjem svetu.
— E pa, onda hoću — osmehnu se Grasi. Obrnu se na stolici,
otvori pijanino, oklevajući za trenutak, pa zasvira.
Bio je to dobar pijanino — lep svadbeni poklon Kejti od njenog
brata Toma, za koji Kejt, u svojoj posedničkoj strasti, nije ţalila da
uvek poziva štimera. Imala je poseban dogovor, za štimovanje u
pola cene, s jednim slepim štimerom firme Šoulend u Haj stritu. A
Grasin dodir je bio vredan tog instrumenta — gospođica Gilkrajst,
učiteljica klavira u muzičkoj školi, nije uzalud trošila vreme. Grasi
je svirala jedan Šubertov emprompti. Bilo je divno.
Napolju je padao mrak, a kroz otvoren prozor pomešani miris
ruţa i sveţe pokošene trave prikradao se iz Denijelove bašte.
Grasina prilika, mršava i mala, ostavljala je utisak neke čudne
nezaštićenosti. Njen beli vrat, koji je skoro sjajio iz crne haljine, njeni
lomni ručni zglobovi, svaki pokret njenih ruku, odavali su neţnu i
profinjenu ljupkost.

19
 Denijel je osećao kako mu srce raste dok ju je gledao. Ĉak je i Hej
bio dirnut, dok je ispruţivši duge cevanice i pogleda uperenog na
tavanicu, dobovao po tabli za igranje dame s toboţnjom
ravnodušnošću.
Od Šuberta Grasi pređe, skoro kao iz lenosti, na tradicionalnu
muziku škotske, narodne pesme njene rodne zemlje, a onda
iznenada, pogledavši Denijela, zapeva pesmu koju je on najviše
voleo. Naravno, to je bila crkvena pesma:
»A gradu beše svetlost potrebna.«

»VELIKI DAN«

Nagnuvši se napred, očaran, Denijel skoro nije disao. Grasin

glas, mada malog opsega, bio je čist kao u ptice. Uzdizao se ka
njemu, vijući svečanu melodiju s divnim rečima. To više nije bio
Grasin glas, već Grasin duh, koji je najzad teţio ka dobroti, čista
duša koja se bori kroz ovozemaljske zamke. Neverovatno dirnut,
Denijel zagnjuri lice u ruke i vide u duši srećno lice mlade ţene
ponovo sjedinjeno s njenim detetom.
Pesma je bila završena. Izgledalo je kao da se niko ne usuđuje ni
da se pokrene, A zatim se otvoriše vrata i u sobu uđe Kejt, noseći
svećicu, kojom je, spustivši luster s kuglom od mutnog stakla,
zapalila plin. Tada Denijel opazi da su Grasini obrazi mokri od
suza.
U sredu ujutro, sledeće nedelje, Denijel je bio u ateljeu, kretao se
krepko, i vezivao kaišima fotografsku opremu u smeđem
platnenom omotu, tiho i veselo pevušeći.
Jedan od njegovih »velikih dana« nalazio se pred njim. Odlazio
je u Akademiju da fotografiše sve razrede osnovne škole, red za
redom dece poredane na klupama, lepo umivene, ţivih i široko
otvorenih očiju, na sunčanom, prašnjavom igralištu.

20
 »ODLAZIM NA CEO DAN«

Denijel je najviše zarađivao na tim godišnjim grupnim

fotografijama. Imao je najveći broj škola u Livenfordu, zajedno s
Društvom veterana, Masonima, Kuglaškim klubom, i mnogim
drugim starim ustanovama kojima je upravljao Opštinski odbor.
Ako biste na kaminu videli skup ljudi u cilindrima i njihove
supruge sa suncobranima — recimo — na svečanom otvaranju
novog vodovoda u Garšejku, ili pri predaji nagrada za vreme
godišnje izloţbe oveća, mogli ste biti sigurni da će u uglu stajati
sitnim urednim slovima; Denijel Nimo. Fotografski atelje. Velhol,
Livenford.
Naravno, taj posao nije pruţao velike zarade, ali je Denijel u
njemu potpuno uţivao, naročito kad bi ga odveo na vazduh, među
decu. Tu je bio u svom elementu, srećan i uţurban, pravi
rukovodilac ceremonije, s mnoštvom bezazlenih šala, koje iz
prevelike stidljivosti nije pričao starijima, ali kojima je uvek
zasmejavao decu. Ti sitni trijumfi, bili su mu višestruka naknada za
stereotipan posao portretisanja u ateljeu.
Bio je skoro spreman kad ga prenu lako kucanje po staklu na
vratima i on se okrenu. Bila je to Grasi, blistavih očiju, nasmešenog
lica pritisnutog na staklo. U sledećem trenutku ušla je u prostoriju.
— Nisam znala da li ću te još uhvatiti. Celim putem sam
ţurila. — Brzo je disala, pritisnuvši jednu ruku na mršavu slabinu,
a drugom se pridrţavajući za njegovo rame.
— Teča-Dene, odlazim na ceo dan. Moţeš li mi... moţeš li mi
naplatiti ovaj mali ček?

»ZAR SE POGAĐAŠ?«

On se zagleda u nju; prilično iznenađen, posmatrajući kako je

»doterana«, u urednom kostimu, lepom šeširu i velu. Onda pogleda
ček, koji je glasio na veoma skromnu sumu od 20 šilinga.
— Kuda ideš? — upita je polagano.
Ona se nasmeja svojim izazivačkim, zaraznim smehom, i sagnu
se da pomiriše ruţu u njegovoj rupici od kaputa.

21
 — Kakav radoznao mali čovek! — I kako lepa ruţa! Zar nije
lep običaj da svakog dana nosiš cvet iz tvoje bašte? — Oklevala je, a
onda brzo reče: — Zar ne pogađaš kuda idem, teča-Dene?
Na ton njenog glasa, pre nego na reči, Denijelovo lice se
razvedri, a oči mu toplo zasjaše. Šest dana ranije bio je napisao
dugačko pismo s objašnjenjem i pitanjima Aleksandru Lengu na
Metjuovoj farmi, blizu Perta. Odgovor još nije bio dobio. Šta je bilo
prirodnije nego da Grasi poţeli da ode u Pert i preduhitri taj
odgovor i sama se uveri kako stvar stoji?
Tako je bar Denijel shvatio situaciju, pa spremno i nestrpljivo
poče preturati u desnom dţepu prsluka. Nikad nije imao više
novaca od nekoliko šilinga da zveckaju s njegovim ključevima, ali
od Boţića do Boţića, da bi spasao obraz u slučaju potrebe, nosio je
jedan zlatnik u kutijici od nikla, pričvršćenoj o satni lanac. Sada,
osmehom, izvuče zlatnik i pruţi joj ga.
— Hvala ti, teča-Dene — promrmlja Grasi. — Nestalo mi je
sitnine. A potrebno mi je za voznu kartu.
Pre nego što je stigao da odgovori, već je bila na ulici, tako vesela
i srećna da se morao osmehnuti pun ljubavi. Trenutak je stajao, još
ozaren pri pomisli na zadatak koji je očekuje, a onda nastavi tiho
pevušiti, pa se sagnu i poče vezivati platnenu torbu.
Grasi je ţurila Haj stritom, lakim korakom po pločnicima suvim
kao suva kost, dok nije stigla na ţelezničku stanicu. Tu je kupila
voznu kartu i pošto je izišla na peron, ušla je u prazan kupe
lokalnog voza za Markinč.
Voz ubrzo zazveča i krete, i pošto je prošao kroz dugačak tunel,
pođe ka sirotinjskom predgrađu Livenforda. Na stanici, koju su
meštani retko koristili, sada su stajale samo prazne kante za mleko,
namenjene bliţoj okolini i jedan jedini putnik, neki muškarac, koji
je hitajući zagledao u sve prozore i brzo ušao u Grasin kupe.
— Pa, sasvim smo dobro to izveli — reče Grasi.

»PROŠLI SU STARI DANI«

Devid Mari gledao ju je netremice skoro protiv volje, sa sedišta

preko puta nje, a onda nehotično pogleda kroz prozor, kao da se

22
plaši da ih ne primete. Bio je bled i nervozan, moţda malo jogunast.
Imao je na sebi tamnosivo odelo i loše zavezanu plavu kravatu.
Bila je tako loše zavezana da se Grasi sagnu s ljupkim prekornim
pokretom da je dotere. — C, c, kakav je to nemaran momak,
pametan mladi advokat Livenforda. I još durljiv. Zar nisi srećan što
si se danas oslobodio svog pisaćeg stola?
On nemarno odgovori: — Da, da, znaš da jesam. Ali budi
paţljiva, Grasi, molim te.
— Šta tu, pobogu, ima da čovek bude paţljiv? — reče Grasi i
zavali se, s lakim podsmehom u očima. — I kakav si postao
strašljivac!
Devid je grickao brkove, nervozno, mrzovoljno.
— Ti znaš kakav je svet, Grasi. Naročito u Livenfordu. Opasno
je i glupo od nas što smo pošli na ovo putovanje.
Nije odgovorila, već je rasejano gledala kroz prozor na neţno
zelena polja koja su polagano promicala. Najzad promrmlja: —
Toliko volim jezero da sam ga ţelela videti onako kako smo ga
videli u starim danima.
— Ti dani su prošli, Grasi.
Nastade ćutanje. I dalje je gledala kroz prozor i njen neţni profil
ocrtavao se naspram svetlosti.
— Da li zbog toga nikad nisi odgovorio na pisma koja sam ti
pisala iz Indije?
Ovoga puta on ne odgovori.
Ona se okrenu prema njemu sa blagim osmehom.
— A sada je tu Izabel, Devi. Kad mi je tetka Kejt pričala o tvojoj
veridbi, zgranula sam se. Glupo, uvek sam o tebi mislila kao o
slobodnom... i postojanom.
— Da li si ti bila postojana, Grasi?

OPASNO PUTOVANJE

Izgledalo je da nije čula pitanje, već je nastavila, istim lakim

tonom:
— Sećam se Izabel iz škole. Obično je imala smeđu somotsku
haljinu i u njoj je izgledala kao šljiva cepača.

23
 — Ti nikad nisi volela druge devojčice, Grasi?
— Ne — odgovori ona hladno. — Prijatnije mi je bilo sa
dečacima. Uostalom, sigurna sam da ćeš biti srećan. Nisbet je često
govorio da su jednostavne ţene najbolje supruge.
— Je li to bilo njegovo iskustvo?
U kupeu se prolomi njen veseo, zarazan smeh.
— Nadmašio si onog Devida Marija koga sam poznavala.
Nije mogao da odoli — najzad se osmehnuo — svojim neţnim,
zabrinutim osmehom. Nekako joj nikad nije mogao odoleti. Znao je
da je pogrešio, da je postupio kao pravi luđak time što je tu sa
Grasi.
Kad je njeno pisamce stiglo u kancelariju s predlogom za tu
ekspediciju, pocepao ga je, namrgođen. Morao je da misli na
Izabelu i na svoju majku udovicu, koja se u najteţim prilikama
junački ţrtvovala i poslala ga u koledţ da završi prava.
Osim toga, tu je bila njegova karijera — sada je bio vrlo povoljno
povezan s Izabelinim ocem u projektu nove plinare i nasipa i
nekoliko drugih smelih unosnih pothvata. Sve je to znao, a ipak je
bio tu, krenuo je na ovo opasno putovanje, pred samim nosem
sumnjičavog, strogog grada.
No već su bili u Markinču, i više nije bilo vremena za
razmišljanja. Zajedno su izašli iz voza i popeli se na mali parobrod
na točkove koji je čekao u luci. Skoro odmah potom zazvoni zvono,
lađari odbaciše konopce, i ţuti točkovi uzburkaše zelenu vodu,
stvarajući mlečnu penu. Isplovili su iz male luke, onda okrenuli i
podrhtavajući zaplovili na jezero.

ŠETNJA OBALOM

Bio je miran, vedar dan, i pošto je sezona tek bila počela, bili su
sami na parobrodu.
Kad su prolazili pored ostrva Inklejd, voda je bila tako mirna da
točkovi broda nisu pravili nikakve talase, već velike glatke grebene
koji su klizili unapred kao mirne zmije. Bilo je tako tiho da su čuli
praćakanje ribe u dubini, i oštru lupu kovačevog čekića iz sela
Gilston na suprotnoj obali.

24
 Zbog toga što su se breţuljci strmo uzdizali, jezero je izgledalo
duboko, puno tajanstva i čuda. Mala pristaništa na kojima su
pristajali bila su puna rascvetanih minđušica, a okrečene kućice sa
slamnim krovovima u pozadini ličile su na divne igračke.
Oslonivši se na ogradu, Grasi je ovlaš spustila prste na Marijev
rukav i posmatrala taj divan vidik, kao u snu. Nisu govorili, osim
da jedno drugom svrate paţnju na neki detalj, na paprat koja je
bujala u zelenilu, na vodopad koji bi se iznenada pojavio između
visokih stena.
Oko podne parobrod je pristao u Danbegu, najdaljoj luci
pristajanja. Tu su se iskrcali i prošetali jedinom prašnjavom ulicom
između dragoljuba koji su se penjali po kućnim tremovima.
Parobrod je trebalo da ostane u luci dva sata i ukrcava burad sa
mladim krompirom, i odmara se — skoro da se tako kaţe — za
vreme podnevne jare — i čeka ono nekoliko putnika koji su izašli
da istraţuju šume.

»ŠTETA«

Na kraju sela, Grasi i Mari se uputiše vijugavim putem uzbrdo.

Bilo je vrlo toplo, a vazduh je brujao od insekata. Po obema
stranama puta rasla je paprat, a zanosan, opojan miris divlje
majčine dušice i ţalfije širio se oko njih.
Stigavši na vrh brda stali su da pogledaju jezero koje je leţalo
ispod njih u provaliji.
— Trebalo bi da se sada vratimo. Da nešto ručamo u gostionici.
— Moramo li, Devi?
— Zar nisi gladna?
Ona odmahnu glavom i sede na busen suve trave pored ţutilice
u cvatu.
— Suviše je lepo da bismo sedeli unutra.
Oklevajući trenutak, Devid sede pored nje. Zavlada ćutanje.
Onda, kao da razmišlja, Grasi reče:
— Ne znaš kako često sam tamo po vrućini koja je prţila,
mislila o nama, kako ovde sedimo. Ja sam čudan stvor, Devide.

25
Ţelela bih da mogu objasniti... da shvatiš zašto se sve onako
dogodilo među nama. Sigurno sam spolja izgledala potpuno bez
osećanja, ali u srcu mnogo mi je bilo stalo do tebe.
— To si svakako pokazala. — Gledajući ispred sebe, govorio je
stisnutih usta. — Znaš da si volela Vudberna.
Ona odmahnu glavom.
— To nije bila ljubav, Devide. Ako je išta bilo, bilo je saţaljenje.
On se naglo okrenu i netremice se zagleda u nju, a ona mu
uzvrati pogled ne trepnuvši i nastavi mirnim i sigurnim glasom:
— Henri je bio bolestan, Devide, daleko više nego što je iko
znao. Bio je mesecima u sanatorijumu i nije se pokazalo nikakvo
poboljšanje. Jedno plućno krilo mu je bilo svo prorešetano, a i
drugo je bilo zahvaćeno.
— Oh, priznajem da sam se oduševila njegovom privlačnošću i
neustrašivošću. Nikad dotle nisam upoznala takvog čoveka, ali sam
pre svega osećala tugu što mu je preostalo tako malo vremena, i ona
me je zaslepila i učinila da poţelim da mu pruţim nešto zauzvrat.
Sitne graške znoja pojaviše, se na Marijevom čelu.
— Zar nije malo prekasno za ta poverljiva priznanja? — reče
on glasom koji je trebalo da bude ravnodušan.
— Da, Devide, to je tačno, — odgovori ona jednostavno — ali
ovo je prva — i jedina prilika koja mi se pruţila.
Nije se usudio da je pogleda, ali kad je najzad podigao oči, neţan
osmeh pojavi se na Grasinim usnama, a trepavice joj zatreptaše. Sva
opreznost iščeznu i on se nagnu nad nju kao u jecanju.
— Grasi, oh Grasi! — prošaputa, izgubivši se u sjaju njenih
očiju.
***
U pet sati te večeri, malo kasnije nego obično zbog zamornog
dana u Akademiji, Denijel se vrati u atelje. Iz daljine ugleda
apotekara kako ga čeka na pragu s iznenađenim izrazom lica.
— Pa, to si ti — reče njegov prijatelj. — Kako je Grasi?
Denijel oseti kako mu se lice zarumenilo. — Grasi je dobro —
odgovori mirno.
— Nema sumnje, nema sumnje, pošto je danas putovala.
— A zašto ne? — reče Denijel sve ljući. — Poslovno je putovala

26
u Pert.
Apotekar slegnu ramenima. — Pert? — reče on. — Bila je u vozu
za Markinč. I ja sam bio u njemu.
Denijel se trgnu. Zagleda se u Heja, a srce mu se u grudima
polagano stegnu. Nije mogao sumnjati u apotekarove reči. Među
mnogim čudnim posedima, apotekar Hej je imao — čudna sklonost
kod jednog tako sasušenog metafizičara — malu barku s kućicom
na jezeru Loumond, rasklimani čamac usidren u zalivu Kanti, oko
pet milja iznad sela Markinča.
Hej je odlazio tamo leti da prijatno provede subotu i nedelju, a
često je vodio i Denijela — radi raspravljanja i radi društva.

»SA MARIJEM«

Ta mala barka koja je potvrdila Hejov izveštaj — prošle nedelje je

rekao Denijelu da u sredu namerava otići do jezera »da sve sredi« i
ostavi uputstva da se kupe namirnice.
Denijel s mukom proguta vazduh promrmljavši: — Grasi se
sigurno predomislila.
— Sigurno — sloţi se Hej, pucnuvši prstima. — Da, da,
svakako. Bez sumnje je Devid Mari zbog toga bio s njom.
— Ne — zamuca Denijel.
Apotekar odgovori slegnuvši saţaljivo ramenima.
— Video sam rođenim očima kako su se ukrcali na parobrod
za Danbeg.
Denijela nešto probode. Setio se Grasinog lica kad je jutros
svratila. On se bez reči okrenu i polagano uputi u atelje. Ušavši u
malo predsoblje, opazi pismo na bronzanom posluţavniku koji je
stajao na stalku u predsoblju. On se nemo zagleda u njega.
Onda, s nekim čudnim osećanjem da ga je ranije video, on ga
dohvati. Bilo je to njegovo pismo koje je poslao Aleksandru Lengu
na farmi Metven, kraj Perta. Bilo je označeno sa:, »Nepoznat. Odselio
se.«
Sledećeg dana vrata fotografskog ateljea Velhol bila su
zaključana. Posle podne toga dana, oko četiri sata, Denijel je izašao

27
iz Severnog ekspresa i, izišavši iz stanice, umornog, očajnog lica,
uputio se kući.
Na pola puta preko opštinske utrine ugleda pred sobom ţensku
priliku — bila je to njegova ţena. Po radnoj torbi koju je nosila i
skrušeno pognutoj glavi, znao je da je bila na nedeljnom sastanku
Crkvenog šivaćeg udruţenja. Podstaknut osećanjem duţnosti on
pohita i pošto su se pozdravili, nastaviše zajedno Tol Rodom.

UZALUDNO TRAGANJE

Denijel je krišom bio u Pertu da potraţi definitivno obaveštenje

o Lengovima. Sadašnji zakupac farme, snaţan mladi seljak, učtivo
mu je izneo činjenice.
Leng je umro pre tri godine; u stvari, ako se mora kazati istina,
»propao je od pića,« i u tom ličnom propadanju pustio je da
propadne i imanje — bilo je teško zapuštenu zemlju ponovo
osposobiti za obrađivanje.
A što se tiče gospođe Leng, misli se da je otišla u grad Vinton, ali
to niko ne zna sigurno; duboko je osećala sramotu i prekinula je sve
veze s prijateljima. Bilo je tu neko dete, verovao je mladi seljak u
stvari više dece, jer je ţena usvajala decu, i tu je decu verovatno
povela sa sobom. Ali on o tome ne zna ništa bliţe.
Za trenutak, idući pored svoje ţene, Denijel, obeshrabren
svojom uzaludnom ekspedicijom, ţudeo je da joj sve kaţe. Ali ga
spreči pogled iz prikrajka na njeno bledo, spokojno lice. Uvek joj se
činilo da se u šivaćem udruţenju sveštenikova ţena i dobro stojeće
ţene iz pastve ponašaju prema njoj zaštitnički i s visine, i smatrala
je da je njena borba za priznanje, u društvu uzaludna, da su sva
njena čuvarnost i štednja, krpljenje i šivenje uzaludni, da je sve, sve
uzaludno i bez svrhe, da je, i da će, uvek nositi pečat prezrenja
dostojnog neuspeha svog muţa, da je aljkava, razočarana mala
ţena ogrubelih ruku i u iznošenoj odeći, ţena »neuspelog«
sveštenika.

28
 POSETILAC

No, i pored nametnutog ćutanja, kad su zaokrenuti iza

poslednjeg ugla, Kejti se ote uzvik s usana. Pred kućom su stajala
kola, krasan mali panhard, koji je pripadao gospodinu Harmunu,
agentu Kediva.
I Denijel je bio vidljivo iznenađen — automobili su bili retki u
Livenfordu i nikada ranije nije stajao automobil pred njegovim
ulazom. Oboje poţuriše prema kući.
Kad su ušli u predsoblje, iz salona začuše dubok muški glas
praćen Grasinim smehom, onim naročitim, izazivačkim,
očaravajućim smehom. S rukom u rukavici Kejt širom otvori vrata.
Frenk Harmun, vrlo lep u kratkom kaputu i pepita prsluku, sa
ţutim koţnim vozačkim rukavicama na lepo izglačanim
pantalonama, sedeo je zavaljen u najboljoj fotelji, prijatan,
nasmešen i slobodan, s čašom šerija među jakim prstima i tanjirom
biskvita pri ruci.

BOGAT ČOVEK

Na niskoj stolici, nedaleko od fotelje, u jednoj od svojih najlepših

popodnevnih muslinskih haljina, sedela je Grasi. Njena čaša šerija
stajala je na stočiću pored nje.
Situacija je bila tako neočekivana, tako prisna i potpuna, da je
Kejt jedva znala kako da je primi. S jedne strane bila je besna zato
što je zatekla Grasi kako izigrava domaćicu u njenom svetom
salonu bezbriţno sluţeći šeri — koji ona nikad nije sluţila, osim u
najsvečanijim zgodama — dok je sama pila vino.
No, s druge strane, zadovoljavalo je njen ponos što ih je posetio
čovek Harmunovog poloţaja. Agent je ne samo bio bogat čovek —
pričalo se da poseduje dobar deo akcija u kompaniji Kediv — već se
i kretao u livenfordskom društvu, ručavao kod ser Dţona Ralstona,
na primer, i uglavnom bio veoma traţen. Kejtino lice obli blaga
rumen. Zbunjena, ona se nakašlja.
Na taj zvuk Grasi okrenu glavu i odmah skoči na noge, veselog i

29
nasmešenog lica, nimalo uznemirena.
— Tetka-Kejt... teča-Dene ... poznajete gospodina Harmuna.
Došao je danas popodne da me poseti, a pošto ne pije čaj, ponudila
sam ovo malo osveţenje. Mogu li i vama posluţiti po čašu?
— Ne, hvala — Kejt se nije mogla uzdrţati da ljutito ne stegne
usta. — Ni u snu ga ne bih pila popodne.
— Šeri je svakako blago piće, go’sđo — pobuni se srdačno
Harmun. — Pa, na Istoku... — u tom trenutku učini se kao da ga je
Grasin opominjući pogled zadrţao. On ućuta, uze biskvit i
raspoloţeno ga slomi jakim, belim zubima.
— Kako sam shvatila, poznavali ste našu nećaku u Indiji —
primeti Kejt ljubaznije.

»DOBAR PRIJATELJ«

— Da, zaista, go’sđo, — sloţi se učtivo Harmun — mada ne

onoliko koliko sam ţeleo. Moje posete Kalkuti uvek su bile kratke.
Ali kuća vaše nećake uvek je bila oaza za putnika u takvim
prilikama.
— Oh, Frenk — uzviknu Grasi nasmejanih očiju. — Baš si
opasan laskavac. Ali ti praštam jer si tako drag, dobar prijatelj.
Njen ton, uzbuđen i pomalo neuzdrţan, natera Kejt i Denijela da
je paţljivije pogledaju. Naročito je Denijel bio zbunjen i nekako
uznemiren što je odjednom našao da Grasi govori »ti« agentu
Kediva.

LJUBIMAC ŽENA

Harmun je uţivao glas veselog neţenje, ljubimca ţena, a kruţilo

je i nekoliko čudnih priča koje su se njega ticale — moţda samo
neko sitno gradsko ogovaranje, koje se verovatno vezivalo za
čoveka koji nije rođen u tom kraju, koji je mnogo putovao —
dolazio i odlazio bez opomene — a čiji se stan u tom kraju sastojao
od apartmana U hotelu »Kasti«.

30
 Osim što ga je jednom zatekao kako divljački tuče jednog ptičara
zbog nekog prestupa, Denijel ništa rđavo nije znao o tom čoveku,
no klonio ga se kao nekog zla.
— Frenk mi je ponudio posao u kancelariji Kediva — izjavi
Grasi, ispoljavajućl osećanja više nego obično. — Dobro radno
vreme i dobra plata. Zar to nije lepo od njega?
— Zaista je lepo — reče Kejt brzo udahnuvši od zadovoljstva.
— Ni najmanje — pobuni se nemarno Harmun. — Samo sam
presrećan što mogu biti na usluzi. — On pogleda na svoj sat, fini
zlatni sat s poklopcem i ustade. — A sada vas molim da me izvinite,
imam sastanak u brodogradilištu. Kad dođu topli dani, gospođo
Nimo, dopustićete mi da vas odvezem do Loha. Moj mali laki
otvoreni automobil dobro ide. . . Garantujem da se neće pokvariti.
Sa svima se rukovao, vrlo snaţno i ljubazno, onda navuče
rukavice. Denijel ga isprati do vrata i, kad je buka automobila
prestala, zastade za trenutak da sredi misli.
To je bilo dobro, da, odlično, što će Grasi imati stalan posao. On
ne sme dopustiti da njegovo neraspoloţenje prema Harmunu utiče
na njegovo mišljenje. To je bio prvi korak ka preuređenju Grasinog
ţivota.

DAĆE OGLAS

Kao dalji korak, on, Denijel, mora obezbediti da se to ostvari.

Najzad, izvesne početne teškoće morale su se očekivati. Neuspeh
koji je danas doţiveo svakako nije bio konačan. Bili su mu otvoreni i
drugi putevi prilaţenja — daće oglas u vintonskim novinama,
ponudiće nagradu, čak će pisati šefu pokrajinske policije.
Tako razmišljajući osećao se sigurnijim, obuzet optimizmom koji
je polagano oţivljavao zbog te snalaţljivosti. Po svaku cenu mora
naći Grasino dete, jedino oruđe koie će smiriti njegovu ćudljivu,
njegovu ljubljenu nećaku. Okrenuvši se, on brzo uđe u salon.
Kejt je već bila uklonila dokaze besprimernog gošćenja. Tu je bila
još samo boca, vraćena prekorno, na počasno mesto na ormanu.
U stvari, bila je više od polovine prazna, i dok ju je gledao,

31
rasejano, onako ozbiljno ispraţnjenu, u Denijelovoj duši odjednom
se probudi sumnja da je Grasi popila sigurno više od jedne čaše
koju je učtivost zahtevala od nje. On je brzo pogleda. Zaţarenih
obraza i veselih očiju, Grasi je bila otišla za klavir i svirala je jedan
veseo valcer.
Vreme je i dalje bilo lepo nekoliko nedelja, a juli je došao s
naletom ţega koje je donelo sunce. Na prozorima grada pojaviše se
zastori, a kola za polivanje obilazila su popločane ulice.

MARIJEVA FIRMA

Jedne večeri, u petak, sredinom meseca Devid Mari je radio u

svojoj kancelariji u Ĉerč stritu. Nije to bila velika kancelarija, ali je u
njoj vladala solidna i sređena atmosfera.
Pisaći sto je bio od finog mahagonija, s teškim bronzanim
okovima, a starinska kasa ugrađena u zid izgledala je dovoljno jaka
da izdrţi opsadu. Dva prozora, koja su gledala na čerčvajnd, bila su
zastrta tamnom zavesom, na kojoj je bilo ispisano izbledelim
zlatnim slovima, »Voldi i Voldi, advokati.« Isto ime, nedavno
izglačano, stajalo je na mesinganoj ploči na vratima.
Firmu je osnovao pre više od pedeset godina Arčibald Voldi, a
onda ju je neko vreme vodio njegov sin Aleksander. Međutim,
Aleks je pokazao više sklonosti prema trgovini, pa je postao
preduzimač umesto advokat, i uspeo preko svih očekivanja. To je,
na prvom mestu, pruţilo priliku Mariju.

SJAJAN STUDENT

Devid je kao student prava bio sjajan. Nije imao ni novac, a ni

poloţaj — njegov otac, koji je umro kad je Devid bio dečak, bio je
samo opštinski vratar — ali Devi je imao onu neprocenjivu osobinu
škotskih mladića, bio je ne samo pametan već i vredan. Dobijao je
svaku stipendiju koja mu je bila dostupna i diplomirao s najboljim
ocenama. A onda počinjući samo time što je radio pod ugovorom,

32
pruţila mu se prilika, bez plaćanja premije, kod firme Voldi i Voldi.
Sada se Devid Mari bavio tri godine advokatskim poslom, a
posle njegove nedavno objavljene veridbe s Voldijevom kćerkom
Izabelom, svima je bilo jasno da će uspeti i u tome i u svem
drugom.
Svi su voleli Devida i njegovo ţivo, crnomanjasto, otvoreno lice,
njegovu ţelju da svakog zadovolji( njegovu beskrajnu marljivost. —
Da, — primetio bi često Aleks Voldi, sa zadovoljstvom i
blagonaklonošću — našem Deviju ponekad nije dosta posla.
Međutim, u ovom trenutku nikako da se usredsredi. Imao je da
obavi jedan posao, pisaći sto bio je pretrpan mesečnim izveštajima
Pokrajinskog vodovoda, no njegove misli su bile daleko od računa.
Namrgodivši se nervozno, čupkao je prstima crnu kosu —
navika iz studentskih dana — i mislio, mislio na Grasi. Zašto, oh,
zašto je sebi dopustio da se ponovo spetlja s njom? To zaista nije
bilo pametno — u stvari, bilo je uţasno glupo. A ipak, bila je tako
slatka, tako ţenstvena, od nje je muškarcu srce htelo da iskoči iz
grudi, zaista je bila jedina ţena koju je ikad voleo.
Na njihovim tajnim, ukradenim sastancima osećao se kao da ţivi
u nekom, drugom svetu, gde novac, poloţaj izbledi, gde pored
neţnog sjaja njenih očiju cela njegova karijera nije stvarno značila ni
prebijene pare.
Mari zastenja, pogled mu pređe na fotografiju Izabele Voldi u
novom srebrnom okviru, postavljenu na pisaćem stolu tačno pred
njim. On zagrize pero još smrknutiji.

»NASTAVIĆU . . . «

No Devid zapravo nije gledao fotografiju. Gledao je sebe, a slika

koju je video jedva da je bila ona poznata slika koju je obično
pruţao gradu. U Mariju su bile dve ličnosti, i one su ţivele u
večitom sukobu koji je sve više rastao — jedna osećajna, duboka,
utopistička, druga dovitljiva, i sračunata, rešena da uspe po svaku
cenu.
Na univerzitetu Mari je čitao stihove Roberta Tanahila i vodio

33
debate u Fabijevskom udruţenju. Sada, iako je katkad nosio staru
fabijevsku kravatu, imao je i druge, smirenije boje, koje je nosio kad
bi se sastajao s gradskim sudijama u mesnom opštinskoam savetu,
ili kad bi imao sednicu s Aleksom Voldijem zbog planova za novu
kompaniju Nokshil.
Ogorčeno, i često sa samoanalizama koje muče takvog čoveka,
Mari je sam sebi govorio da ima dušu pesnika, a srce pustolova.
Nije imao osobine trgovca, niti vernost koja bi mu donela pohvalu
Voldija i njegovih prijatelja. Mrzeo je osmehnuto priklanjanje i
usluge koje su bile rezervisane za trule bogataše malog grada,
mrzeo je njihove sitne spletke. Ali kako je mogao odoleti da ne
prihvati deo dobrih stvari koje su mu bile ponuđene? Sračunat i
dovitljiv, znao je kako će iskoristiti svoju prednost. Ali čim to bude
mogao sebi dozvoliti, vratiće se radostima poezije.
S usklikom gađenja Mari odbaci pero — večeras više ništa nije
mogao da radi. U tom trenutku začu korak i Aleks Voldi brzo uđe
unutra.
— Mislio sam da ću te zateći u poslu — reče on. — Vreme je za
zatvaranje radnje.
Mari spusti pogled iz straha da se ne oda.
— Upravo sam završavao.
— To je dobro. Preteran rad škodi raspoloţenju. Onda
hajdemo. Moja kola su napolju, a kod kuće nas čekaju.
Mari, bezizraznog lica, poče sređivati dokumente, dok je Voldi
hodao gore-dole. To je bio krupan, snaţan čovek bubuljičavog lica i
lukavih sitnih očiju. Uopšte nije mogao da miruje.
Devi je najzad bio gotov, i njih dvojica izađoše iz kancelarije.
Napolju se dnevna ţega bila pretvorila u prijatnu sveţinu. Sa
razmetljivom ljubaznošću Voldi ututka ćebe oko Marijevih kolena i
oni se odvezoše njegovim dvokolicama prema Nokshilu.
Jednom ili dvaput izgledalo je kao da je pod maskom veselosti
dobacio oštar i potajan pogled svom ćutljivom saputniku. Ali spolja
je bio ljubazniji nego ikad. I onda primeti prisnim glasom:
— Naš »pauhi« s Langlonom dobro napreduje.

34
 »DOBRO OBAVLJENO«

Senka odvratnosti pređe preko Marijevog lica, ali on klimnu

nela012
glavom.
— Tapije će sutra biti spremne za potpis.
— Dobro obavljeno, Devi! — pohvali ga Voldi.
Devid ništa ne reče.
»Pauhi«, škotski ublaţujući izraz za nepošten posao, odnosio se
na kupovinu 70 jutara zemlje koja je u doglednom vremenu trebalo
da postane gradilište za novu plinaru. Langlon, vredni baštovan
kome je pripadalo zemljište, prodavao ga je u bescenje. Mari, kao
Voldijev agent, bio je kupac.
Vrednost zemlje trebalo je da se u najmanju ruku
udvadesetostruči, a Mari da dobro zaradi pri sledećem parcelisanju.
Voldi, kao pokretač tog plana, umeo je da se postara za to. Tu se
nalazi prednost, pomisli Mari s iznenadnom ogorčenošću, u
pokroviteljstvu njegovog dalekovidnog tasta.
S Aleksandrom Voldijem je bez sumnje bilo dobro sarađivati jer
je on imao svoje prste u skoro svim poslovima Livenforda, a pošto
su prekoračili granice kraljevskog grada, njegovi interesi su se
proširili i na nekoliko redi kuća u Dalrehu. Imao je i nekoliko
teretnih brodova, koji su plovili do Kembeltauna, deonice u
štavionici u Livenu, u Preduzeću za bojenje u Darohu i pilanu u
Garšejku.
Za razliku od poslova kojima se bavio, a koji su obično bili
najgori, Voldi je imao moto za sopstvene posede: »Samo najbolje«.
A njegova kuća — kuća od sivog peščara u stilu škotskih zamkova,
okruţena pošljunčenom terasom i kruţnim lejama crvenih
smrdljevaka — izraţavala je u potpunosti tu filozofiju raskoša.
Unutra, nameštaj je bio masivan. Naročito se trpezarija, u koju je
Voldi uveo Marija čim su stigli, isticala teškim kredencom koji je
dopirao skoro do tavanice, dvema ogromnim glavama jelena —
koje nije Voldi ubio — stolicama pored zida specijalno izrezbarenim
u crnoj orahovini i teškim stolom od istog drveta, koji je već bio
postavljen za večeru.

35
 EKSPANZIVAN

Uprkos toj strašnoj velelepnosti, Voldi se, kao mnogi ljudi koji su
sami sebi stvorili karijeru, toboţe dobrovoljno opredelio za
jednostavnost. »Uzmite nas kakvi smo«, bila je njegova omiljena
izreka, pa ni večeras, na svoj uobičajen neposredan način, nije se
drţao ceremonija.
— Jesi li spremna za nas, ţeno, — doviknu supruzi, a onda
objasni Devidu, s osmehom: — sigurno se gore udešavaju.
Izabel i njena majka, međutim, skoro odmah siđoše. A kad su se
rukovali, Voldi protrlja ruke i nasmeja se.
— Hajde sada, Debi! Da sednemo i nešto prezalogajimo!
»Zalogaj« je bio manje večera, a pre kasni čaj sa slanim i slatkim
posluţenjem — glavno jelo se sastojalo od tankih reţnjeva lososa, a
pored ribe bio je tu i ovčji leţnjak i hladna kuvana šunka.
Pored toga, bilo je puno hleba, prţenog hleba i palačinki, tanjir
pun ovsenih kolača, drugi pun pašteta, pa još jedan s kolačima od
masnog testa, veliki kotur sira, grdne količine biskvita i najzad,
ruţičasti puding koji je sav podrhtavao.
Toliko je bilo hrane izneto na sto — a Voldi je često napominjao
tu činjenicu — da bi se jedna obična porodica time hranila nedelju
dana. I sada, kad je seo i bacio se na jelo, neprestano je iskreno
bodrio Marija da učini to isto.
I pored rasejanosti, Devid je bio svestan da je preduzimač
ekspanzivniji u svom ponašanju nego obično, a njegova ţena
znatno manje. Na ljubaznom licu gospođe Voldi bio je neki budan
izraz, a sedela je veoma uspravno na stolici, što se prilično
razlikovalo od njene uobičajene neusiljenosti. Odgovarala je na
njegove opaske bez oduševljenja, i izgledalo je da pazi budno na
njegov ma i najmanji propust.
— Dodaj sirće gospodinu Voldiju, Devide. — U njenom glasu
se osećao neuobičajen prizvuk prekora.

36
 PAMETNA DEVOJKA

Izabel, s druge strane, bila je neskriveno neţnija nego ikada.

Imala je novu plavu haljinu, duboko izrezanu oko vrata, s
porubima na kratkim rukavima. Bilo je jasno da se dobro potrudila
da lepo izgleda — doslovno se polila novim mirisom »Dţokej
Klub.«
U njenom ponašanju bilo je sve one srameţljivosti mlade
verenice, a njene lutkaste plave oči počivale su na njemu posednički
i pune ţudnje kad god bi je pogledao. Nagađao je da je njena ruka,
koju je drţala ispod stola, spremna da uhvati njegovu.
— Nisi probao masne kolače, umesila sam ih naročito za tebe.
On uze jedan, a njeno lice obli rumen zahvalnosti. I protiv svoje
volje, Mari je bio dirnut. Nije bio uobraţen. Odjednom oseti da je
njena odanost njemu nešto što treba ceniti. Mada nije bila obdarena
ljupkošću ni duhovitošću, bila je pametna devojka, od onih
pouzdanih, koje poštuju pravila ponašanja. U stvari nije bila lepa,
bila je jako rumena i punačka. Ove večeri, zahvaljujući novoj
frizuri, crte lica nisu joj bile onako grube, a ni usta onako
mrzovoljno opuštena.
— Izabel izvrsno pravi masne kolače. — Preduzimač klimnu
potvrdno glavom i posluţi se.
— Da — sloţi se gospođa Voldi. — Od njenih kolača nikad ne
dobijem nadimanje.

UGLAĐENOST

Izabelin izraz lica se promeni, i, svesna prostote, ona zlovoljno

pogleda majku. Ta čestita ţena uvek je vređala kćerino osećanje za
uglađenost.
Ta Izabelina uglađenost bila je naročita, čudna, fizička reakcija
koju bi osetila kadgod bi se suočila s najmanjim grubostima ţivota,
čak i zbog reči kao što su znoj ili pljuvačka, makar u njihovom
pravom značenju, zbog malja na očevim rukama kad bi ih pruţio
da je pomiluje, zbog svega što je bilo ma i najmanje grubo.

37
 Dugo vremena čeznula je da se zaljubi i pokušala da zavoli
razne mladiće u Livenfordu, koji su, zbog poloţaja njenog oca, bili
spremni da joj se udvaraju. Ali u svim slučajevima umešala se ta
fizička reakcija.

SUMNJA

Mladi Edvard Movat, sveštenikov sin, cenjena i dobra partija,

nije joj se sviđao jer je uvek na okovratniku imao perut. Mango
Kraford, student medicine i naslednik očeve ordinacije, bio je
odbijen jer joj je jednom kad ju je poljubio, stavio jezik na usne.
Što se tiče mladog Dikija, Izabel, sama u svetilištu svoje spavaće
sobe, njihala se gore dole u beskrajnom strahu; »Oh boţe, oh Boţe!
Smuči mi se od samog njegovog mirisa!«
A onda se pojavio Devid Mari, ljubazan, lep i »fin«. Tu, ma kako
da je paţljivo traţila — nije bilo ničega što bi je ljutilo. I tako,
oslobođena svojih opsesija, Izabel je od Devija napravila uzor,
pravog ser Lanselota. Ĉeznula je u njegovom odsustvu, paţljivo ga
slušala kad govori, kupala se u suncu njegovog osmeha.
Ali večeras je Devi imao malo osmeha za nju. Sve više je rasla
sumnja u njemu da se nešto skriveno i opasno nadnelo nad krcatu
trpezu. I stvarno, kad su završili večeru, Voldi i njegova ţena
neprimetno se pogledaše. Gospođa Voldi ustade.
— Hajde, Izabel! Ostavićemo tvog oca i Devida da popuše. Oni
će nam se kasnije pridruţiti u salonu.
— Ali, majko — pobuni se Izabel opuštenih usana. — Više bih
volela da ostanem s Devidom.
— Uh, uh, — umeša se Voldi, gledajući kćerku s prekorom
punim ljubavi. — Sigurno moţeš bez njega jedan trenutak.
— Onda mi dopusti da mu pripalim cigaretu — reče Izabel,
dureći se. Ona dohvati srebrnu kutiju, praveći od toga pravu
ceremoniju, zaboravljajući da Voldi također ţeli da puši, a onda se
prekoran majčin glas začu s vrata: — I ocu, Izabel, molim te.

38
 »VOLIM TE«

Kad su dvojica muškaraca ostali sami, Voldi, s cigaretom među

vlaţnim usnama, namignu Devidu, veoma veselo i muški, i izvadi
viski iz kredenca. Nali čašicu ţestokog pića svakome, a onda se
zavali uzdahnuvši, okruţen ostacima gozbe, kao pravi dobro
nahranjen građanin, okrećući među prstima zlatan lanac na
isturenom stomaku, dok je ritmički klatio nogom ispod stola.
— Pa, svima na zdravlje. — Nazdravi ha svoj uobičajen način,
dodavši pre nego što će ispiti: — Ko je kao mi!
Nastade ćutanje. dok je Voldi udisao miris alkohola glasno,
zamišljeno.
— Znaš, Devi, — uzviknu on iznenada — ja mnogo volim
Izabel. To je divna devojka!
Mari nespretno prihvati svoju čašu.
— Kad smo već počeli o tome, — nastavi Voldi — i tebe volim,
mladiću. Ne, nemoj me prekidati. Ozbiljno mislim to što kaţem. I
milo mi je što vidim da napreduješ. Izvini, mada ne bi trebalo da
pomenem tu činjenicu, ali ja sam ti pomogao da počneš. I ako se
budeš dobro ponašao, dok ja stojim iza tebe, ko zna do kojih se
visina moţeš uzdići.

»OBAVEŠTENJE«

On zavodljivo spusti glas. — Na kraju krajeva, to advokatisanje

samo je sredstvo da se dođe do cilja. Ti i ja moţemo postati ortaci,
Devi, vremenom, ako zajedno uskladimo korake do vrha.
Mari, očiju i dalje uprtih u stolnjak, promrmlja zahvalno, a
njegovo srce malo jače zakuca na tu pomisao.
— Znaš, — nastavi Voldi — moja devojčica te voli, Devi. Ona
te hoće. A ona je jagnješce, i ja ne bih ţeleo da se ona razočara ni za
sve blago na svetu. Zato, — osmehnu se Voldi i nali još viskija
obojici — zbog toga sam se i uznemirio kad sam danas dobio jedno
obaveštenje.
Mari oseti kako mu srce zastaje.

39
 — Kakvo obaveštenja?
— S tobom mogu da budem otvoren. Ĉuo sam da si nastavio s
onom Lindzejevom.
Mari, jedva iznenađen, sav pocrvene. Brzo odgovori, braneći se:
— Ti znaš kako u Livenfordu ogovaraju.

»JEDNOSTAVAN LEK«

— Da, da, znam — odgovori Voldi sa saosećajnim osmehom,

od koga Mari još više pocrvene. Usne mu se zgrčiše u neku
nervoznu grimasu.
— To je krajnje preuveličavanje. Video sam je svega jednom ili
dvaput.
Voldi se ponovo nasmeja.
— Naravno. U tome nema ni zrna istine. Tako nešto! Ali znaš,
baš mi nije bilo prijatno kad sam to čuo. I naravno, morao sam to
pomenuti ţeni. Nije potrebno da ti kaţem da Izabel o tome nema
pojma.
— To mi je drago. — Devi odvrati oči, a nešto ga prisili da
doda:
— Mada je to tako uţasno besmisleno.
— Pa, da, uţasno besmisleno, — sloţi se Voldi — ali ja ipak o
tome moram s tobom razgovarati. Znaš, lek je tako jednostavan.
Nastade ćutanje. Onda Mari podiţe glavu, pogleda posrednika s
mukom, s teškim naporom. Iza blage radosti, srdačnog lepog
drugarstva, u tim duboko usađenim očima osetio je iznenadan
izazov, pretnju koju je bilo nemoguće zanemariti.
— Kakav lek? — promuca on.
— Samo ovo, Devi, mladiću — odgovori polagano Voldi. —
Da odredimo dan venčanja. — Zubi su mu bili čvrsto stegnuti, ali
glas koji je izgovorio te reči bio je gladak kao ulje.

40
 PRETNJA

Marijevi prsti koji su drţali čašu ukočiše se. Sve je sad video,
kako ga je Voldi namamio, pretvarajući se umiljato da veruje u
njegova poricanja. Do sto đavola! Znao je da taj vešti preduzimač
nije naivan, naravno! A pretnja iza njegove ljubaznosti bila je van
svake sumnje. Voleo je on svoju Izabelu. I teško onome ko je izda.
Devid je za trenutak sedeo ćuteći, natmuren, a onda se odjednom
njegovo raspoloţenje preokrenu, i on stade histerično da se smeje.
Sve je to bilo tako idiotski. Zar je Voldi mislio da će on pobeći? Zar
nije shvatio da su njihovi interesi nerazdvojivo povezani?
Da, da, sva njegova budućnost zasnivala se na Voldiju, njegov
put ka moći i bogatstvu. Toga se nije mogao odreći. Nije imao
razloga da okleva. Zašto bi se brinuo za Grasi Lindzej? Ona ga je
prevarila s Vudbernom, udala se za Nisbeta Valansa, i sada mu
ništa nije značila: predstavljala je i manje od toga, površnu,
pokvarenu ličnost i pored sve njene draţi i lepote, ţenu koju će svet
uvek gledati sa sumnjom i nepoverenjem.
U trenutku je odluka bila doneta.. Podiţe čašu i ispi je. Ne
trepnuvši pogleda Voldija u oči.
— Što pre oglasite venčanje u crkvi, to meni bolje odgovara.
Nastade kratko ćutanje dok su Voldijeve oči istraţivale Marijevo
lice. Onda se preduzimačevo lice raširi u osmeh. On blago potapša
Marija po plećima.
— Znam da si dobar mladić, Devi. Obavićemo venčanje
sledećeg septembra — Ustavši, uhvati Devida pod ruku. — Hajde
sada, da kaţemo damama.
***
Sutradan uveče pošto je završila rad u agenciji kancelarije Kediv,
Grasi pre odlaska stade ispred malog ogledala iznad pisaćeg stola,
nameštajući šešir koketnim pokretima lepe ţene.

41
 »DA LI SI BILA SREĆNA?«

Spoljni momak i sluţbenik već su bili otišli, ali Grasi, koja je

imala još sat vremena do šest, nije morala ţuriti. Polagano je uzela
rukavice i pošla prema vratima kad je začula zvonce iz sobe
gospodina Harmuna. Ona zastade, okrenu se i uđe.
Harmun je sedeo na okretnoj stolici s podignutim nogama i s tek
pripaljenom cigaretom među punim usnama. Osmehnu se na nju
ljubazno i pomeri svoju krupnu priliku iz komotnog poloţaja.
— Oh, Grasi, — reče on — da li su moţda danas popodne
telefonirali iz brodogradilišta?
— Ne, nisu. Da jesu, svakako bih ti rekla.
— Dobro. Vrlo brzo shvataš posao. Nije ti suviše teţak?
— Nimalo. I Nisbetu sam kucala izveštaje.
Harmun se blago osmehnu. Zagleda se u nju, potajno uţivajući
u linijama njenog ljupkog tela. Nikad nije bila tako lepa, a iz očiju
joj je izbijao takav sjaj kakav nikad pre nije video.
— Da li si bila s njim srećna? — zapita je tiho. Ona malo
poćuta.
— Prilično srećna.
— Prilično srećna! — njegov se osmeh produbi. — Brak je
lutrija, moja draga.
Onda, pošto nije odgovorila:
— U svakom slučaju, nadam se da si ovde srećna... razumeš
me?
— Da, Frenk. Vrlo si dobar.
— Ni najmanje. Na neki način, naši poloţaji su slični. Oboje
smo proputovali svet, a sada moramo da ţivimo u ovom crvljivom
gradiću.
— Oh, ne! — pobuni se ona. — Nije tako.
On se nasmeja.
— Ĉekaj pa ćeš videti. Ne bih mogao ovde ostati kad ne bi s
vremena na vreme mogao pobeći. Znaš da mnogo putujem,
kombinujem posao s prijatnošću. Na jesen idem u Španiju. To je
lepa zemlja. Preporučujem ti je kad ti ţivot ovde postane dosadan.
On odjednom zastade, kao da mu je pala na um neka srećna

42
misao, pa pogleda na sat.
— Vreme je da idemo. Zašto se ne bismo provozali? Ovde se
ne moţe disati. I mogli bismo večerati u »Markinč Armsu«?
Muške paţnje uvek su je veselile. Nekoliko dana očekivala je taj
poziv. No ona odmahnu glavom i osmehnu se.
— Ţao mi je, Frenk, ali večeras sam već zauzeta.
Osim što su mu se guste obrve malo namrštile, njegov izraz lica
se ne promeni. Razgledao je nokte, koji su bili podsečeni i briţljivo
doterani.
— Muškarac?
Ona veselo odgovori: — Zar sam ja od onih ţena koje izlaze sa
ţenama?
— Ko je, onda? Neki nepoznati lepotan?
— U ovom groznom malom gradu? — Podraţavala je njegove
reči. — Ne govori gluposti, Frenk.
On povuče dim cigarete, pomiren.
— Pa, u tom slučaju neću navaljivati. Ali ne zaboravi, kaţem ti
kao prijatelj, da sam za tebe sasvim nedvosmisleno zainteresovan.
Računam na tebe za jedno drugo veče.
Ona ga prekori vragolastim pokretom, uz osmeh koji je još bio
vedar i neobavezan. Bila je svesna poţudnog sjaja u njegovom
prividno blagonaklonom oku, no nekako je osećala da uvek moţe
izaći na kraj s muškarcima Harmunovog tipa. Ili, u stvari, sa
svakim muškarcem. Toliki su joj leţali pred nogama.

GLUPOST

Nekoliko minuta kasnije, idući Haj stritom, ona odluči da ne ide

kući na čaj. U poslednje vreme Kejt je bila nekako durljiva, Grasi
nije znala zašto; a Denijel, i dalje obuzet svojim traganjem, bio je
nekako rasejan, nekako dalek u ponašanju. Grasi nije htela da uguši
osećanje slobode i iščekivanja koje joj je sada nadimalo grudi.
U stvari, otkako je Denijel pokrenuo tu stvar, Grasi je odbijala,
podsvesno, no tvrdoglavo, da se pridruţi njegovim namerama.
Epizoda s Vudbernom bila je glupost koju je pokopala u prošlost i

43
sada nije ţelela da je oţivi.

NIŠTA NIJE ZNAČILO

Dete, koje je njen otac odveo pre nego što ga je i videla, ništa joj
nije značilo; a ni ona, naravno, ništa nije mogla značiti detetu, za
koga su sada bile iskovane nove veze i odanosti. Zašto da kvari
situaciju sređenu i prilagođenu, da kida zalečeno tkivo koje je
vreme polagano stvorilo oko te rane?
Ne, neće, naročito sada kad je ponovo zadobila Marijevu ljubav,
na kojoj moţe graditi svoju budućnost u srećnom braku. Ništa se ne
sme umešati u to.
Denijel će se, u to je bila uverena, uskoro umoriti od svog
traganja i biće zadovoljan ako bude sve ostavio na miru... ili je
mislila da će tako biti kad se njene nade ostvare i kad njena prava
ličnost zaista procveta.
Grad je bio potpuno napušten: bio je to onaj trenutak kad su svi
iz brodogradilišta već bili otišli, deca učila zadaće, kad su skoro sve
domaćice bile zauzete oko jela, kad nikoga — osim nekoliko staraca
i jednog psa lutalice — nije bilo na Krosu. Grasi nije marila.
Odmarala se zastajkujući dokono pred trgovinama.
Kod Patona, knjiţara, nekoliko kuća dalje, ušla je i kupila
»Livenfordski vesnik«. Poţelela je da nekoliko trenutaka
porazgovara s Elizom Paton, koja je još bila ona ista gospođica
Paton u satenskoj bluzi, zakopčanoj do grla, i šiškama, koja je u
svoje vreme bila poznata kao velika »čitateljka« i čije su preporuke
romana iz njene male ali odabrane cirkularne biblioteke bile na ceni.
No gospođica Paton, iz nekog razloga, nije bila raspoloţena da
razgovara s Grasi. Odgovorila je učtivo, ali se brzo udaljila ođ
tezge.

44
 PLANOVI ZA DEVIDA

Zašto me je tako pogledala? pomisli Grasi, zamišljena, izlazeći iz

radnje. Oh, pa, svejedno. Ona uz osmeh odbaci to pitanje. Moţda je
Eliza bila usred nekog uzbudljivog romana i nestrpljiva da dozna
da li je čovek s brkovima zaista grof.
I dok joj je na uglovima usana još uvek treperio onaj lep izraz
neţnosti, ona krenu Klajdvju rodom, i prošavši kroz istočno
predgrađe Livenforda najzad stiţe do podnoţja Dambrek Hila.
Tu gde je široko rečno ušće leţalo pred njom, a kao vrt uređeno
imanje Dambrek iza nje, kao da je bila miljama daleko od svakog
znaka gradskog ţivota, i s uzdahom zadovoljstva ona sede na niski
kameni zid koji se pruţao duţ puta. To je bilo njihovo uobičajeno
sastajalište, i Devid je trebalo da stigne svakog trenutka. Ona
pogleda na sat. Moţda je malo poranila. No svejedno, pričekaće.
lako odsutna, bila je svesna toga da je naročito raspoloţena i
izuzetno srećna, kao da oseća neku fizičku prijatnost negde u
središtu svog bića. Najzad su stvari dobro krenule za nju.
Sanjareći, planirala je za budućnost, razmišljajući o domu koji će
imati, o tome kako će pomoći Devidu da ostvari karijeru bolju nego
što bi je ikad mogao imati s Izabelom Voldi. Ona će radi njega
negovati prijateljske veze s ljudima, udesiće da on dobije drţavnu
sluţbu, sudijsko zvanje, i da najzad dođe u Parlament.

ZAKASNIO JE

Ona skide šešir i ostade gologlava da se greje na suncu. Ĉak i pri

takvoj svetlosti njena je koţa bila tako fina da je večernja svetlost
isticala njenu lepotu. Boja njene koţe, i inače tople, bila je ozarena
suncem na zalasku, a njeno drţanje i ponašanje bili su jedinstveni i
samo njeni.
Mala smeđa ešarpa, na primer, koju je imala oko vrata, davala joj
je neku mamljivost, neku čudnu tananu ljupkost koja je daleko
premašila vrednost samog materijala.
A posedovala je, iznad svega, takvu sveţinu. Gledajući je, kako

45
sedi na tom starom zidu, čovek je osećao da je mogla propešačiti
trideset kilometara tim prašnjavim putevima, po toj letnjoj ţezi, a
da ne izgubi ni delić svoje sveţine i gizdavosti, već da na kraju i
dalje bude uredna i osmehnuta, puna one tajne i neiscrpne ţivotne
snage.
Ali, u međuvremenu, Devid je kasnio. Sigurno nije mogao lako
da se izvuče, i ona poče dokono prelistavati novine, koje je u stvari
kupila da joj prođe vreme. Kao gospođica Paton, i one su se malo
bile promenile — ista obaveštenja i objave, isto zvučno i svečano
objavljivanje: »U gradu se ponovo povećava interesovanje za Sajam
cveća koji dolazi...«

VELIKI UDARAC

Grasi ponovo pogleda na sat. Zaboga! Devid je zakasnio — sada

već pola sata. A njegove tamne prilike koja je ţurila još nije bilo na
vidiku na dugačkom belom putu. Oblačak nedoumice pojavi se u
Grasinim očima.
Ona okrenu list novina, trudeći se da pronađe nešto što bi je
zanimalo. Onda, odjednom ugleda beleške. Nije to bila beleška —
mada je zasluţeno zauzimala prvo mesto u vrhu stupca o mesnim
prepričavanjima, koja su se odvajkada pojavljivala s vremena na
vreme pod naslovom »Uzgred zabeleţeno« — no njoj se učini kao
da je iskočila sa štampane stranice da je udari sa zlobnom, uţasnom
ţestinopn. Bio je to oglas da će se Devid i Izabel Voldi venčati u
parohiskoj crkvi meseca septembra.
Grasi se zagleda u tu belešku. Odjednom je sva bila nepokretna,
kao da je zaboravila i da diše. Pogledom naglo prelete duţ pustog
puta, a onda se snuţdi.
I ne znajući šta radi, poče savijati novine na male, sitne kvadrate.
Kad ih dalje nije mogla savijati, glupo ih stisnu rukama. Posle
kraćeg vremena pade joj jedna misao na pamet. Brzo ustade, kao
postiđena zbog toga što bi je neko mogao zateći tu kako čeka,
strpljivo čeka muškarca koji neće doći. Onda pođe natrag, oborene
glave, istim putem kojim je i došla.

46
 Kad je ušla u grad i postepeno se pribliţavala Krosu, na ulicama
je bilo više ljudi, i nekolicina se okrenuše da je pogledaju.
Ali Grasi nije bila svesna njihovih pogleda. U duši joj se sve
kovitlalo, kovitlalo u vrtoglavoj zbrci sumnje i bola. Da, da, to je
greška. Objavili su neko glupo prepričavanje, to je sve. To nije
istina. Devi jednostavno tako nešto ne moţe učiniti: on je bio njen,
uvek je bio njen.

A ŠTA JE S NAMA?

Ona podiţe glavu, dišući brţe, nagonski ubrzavajući korak.

Ĉetiri minuta kasnije prešla je čerč Vajnd i, kroz sporedna vrata
uletela pravo u Marijevu kancelariju.
— Devi — uzviknu ona, — morala sam doći da te nađem.
On se trgnu, ugledavši je. Sedeći oslonjen laktovima na pisaći sto
s fotografijom u finom srebrnom okviru pred sobom, on promeni
boju, a oči spusti na hartije koje je još čvrsto stezao u desnoj ruci. Za
trenutak ne progovoriše ni reči, a onda Mari, besan zbog sopstvene
slabosti, učini napor da se sabere.
— Nije trebalo da dođeš ovamo, Grasi. Imam posla.
Ispod meke muslinske bluze njeno srce se malo zgrči kao u
ptičice koja se bori da se oslobodi.
— Ĉekala sam te i čekala u Dambreku.
— Da! — Izbegavao je njen pogled. Nastade ćutanje. — Znaš
kako je. Nije potrebno praviti guţvu.
— Devi! — Ona ispruţi ruku kao da će uhvatiti nešto što je on
povukao. — Zašto govoriš tako sa mnom? I zašto mi nisi rekao...
kako treba?
— Ti si znala sve što je imalo da se kaţe. — Govorio je kruto,
nabusito, i dalje gledajući netremice u pod. — Mnogo pre nego što
si se vratila bio sam veren s Izabelom Voldi. I sada ću se s njom
venčati.
— A šta je s nama, Devi? Mi smo uvek pripadali jedno
drugom, stvarno i istinski, od samog početka, i pored svih rđavih i
glupih stvari koje su se desile. Izabel nije ţena za tebe. Zar se ne

47
sećaš šta si rekao u Danbegu?
— To je bilo letnje ludilo — nastavi on, braneći se. — Osim
toga, znala si u kakvom sam bio poloţaju. Traţio sam nepriliku.
— Onda me ti ne voliš, Devi? — zapita ona, tihim glasom. —
Ti znaš da ja tebe volim.
On najzad podiţe glavu i pogleda je. Bila je tako lepa, u njegovoj
tmurnoj, staroj kancelariji, da, čak lepša u očajanju, da se njegov
bes i griţa savesti probudiše. Mrzeo je i prezirao sam sebe. I zbog
toga ţeleo je da i nju još više povredi. On reče:
— Baš u tome je stvar, Grasi. Ti se suviše lako zaljubljuješ u
muškarce.

»SVEMU JE KRAJ...«

Ona se trgnu kao da ju je ošamario. U njenim očima uprtim u

njega video se bol koji su joj nanele njegove reči. Lice joj se smrknu
i ona, i protiv volje, podiţe glas.
— Razumem šta hoćeš da kaţeš. Veoma lepa primedba pravog
gospodina. I to pošto sam dala reč da te volim.
— Ne verujem ti — odgovori on tvrdoglavo. — A ni u
Livenfordu ti niko ne bi verovao. Ne, ne! Tvoj ugled ovde baš nije
veoma velik. Oh, dođavola! Zašto bih se prepirao s tobom? Moram
se brinuti za svoj sopstveni poloţaj. Ne mogu dopustiti sebi da se
upetljam u nešto što ne bi bilo ispravno. Ne smemo se više viđati.
Svemu je kraj, i među nama je sve svršeno.
— Razumem... ti si sada javna ličnost, Devi. Verovatno ćeš
jednog dana postati predsednik opštine. Ti se ne moţeš mešati s
takvima kao što sam ja. — Njen glas, dršćući od strašnog prezira,
orio se u kancelariji.
— Za ime boţje, ne govori tako glasno. — On se nervozno
osvrnu na vrata. — Klijenti čekaju ... gospođa Stot i sveštenikova
ţena.
— Šta se to mene tiče? Nek’ svi čuju kakva si ti bedna,
jeftina,sićušna kukavica. Ako sam ja pogrešila, to je bar bila
plemenita greška. Ja se nisam prodala za ortaštvo u advokatskoj

48
kancelariji.
— Grasi... čuće te cela ulica.
— Koliko dobijaš s njom, Devi? Pazi da to uzmeš u sigurnim
akcijama ...

POSETILAC

Vrele, gorke suze navreše joj na oči. Jecala je, grčevito

razmišljajući samo kako će pobeći, pomamno jurnu kroz prednju
čekaonicu i neopazivši ţene koje su tamo sedele.
Kad je otišla, Mari je sedeo ukrućen i bled, zureći u prazan
prostor pred sobom. Odjednom, ţestokim pokretom podiţe
pritiskač sa pisaćeg stola kao da će ga tresnuti o zid. Ali se uzdrţa.
Pribravši se, ustade da primi klijente koji su ga čekali.
Otprilike nedelju dana kasnije, oko četiri sata, jednog tmurnog
subotnjeg popodneva, Kejt Nimo sedela je sama kod kuće — Grasi
je bila izišla, a Denijel je opet bio na jednom od onih putovanja koja
su za njega predstavljala izvor sve većih razočarenja, i za nju
razdraţenja.
Kejtino lice je zaista bilo malo nesvesno namrgođeno, i mrštila se
sve jače dok je razmišljala. Nije bila zadovoljna onim što se
događalo u njenom dotle dobro vođenom domaćinstvu. Još manje
je bila zadovoljna pričanjima koja je čula u gradu.
Toga trenutka zazvoni zvonce na prednjim vratima. Malo
iznenađena, jer je bila malo naviknuta na posetioce, Kejt ustade da
ih otvori. Na vratima je stajala visoka, ćoškasta prilika sveštenikove
ţene, gospođe Movat.
— Slučajno sam ovuda prolazila, — reče Suzan Movat — pa
sam pomislila da svratim.
— Baš lepo od vas — odgovori Kejt. — Hoćete li ući?

49
 OŠTAR JEZIK

Mada je Kejtin ton bio učtiv, ţivci su joj bili napeti i dok je vodila
gospođu Movat u salon, osećala je kako joj rumenilo sve više izbija
u licu. Sveštenikova ţena je bila sve ono što je mogla biti ona, Kejt
Nimo — gazdarica u kući prezbiterijanskog sveštenika, gospodarica
sudbina Šivaćeg udruţenja i mesečnih sastanaka, ličnost visokog
društvenog ugleda u gradu.
U Kejtinim grudima nije bilo mnogo mesta za zavist. Ali ova
druga ţena, sa svojim oštrim jezikom i pokroviteljskim ponašanjem,
često je vređala Kejt, i tako je kod nje izazvala duboku antipatiju.
— Nadam se da ste dobro — reče Kejt s laţnom veselošću,
pošto je Suzan sela. — A vaš muţ?
— Sveštenik je dobro — reče gospođa Movat, strogo odbijajući
prisnost.
Tišina. Po svim pravilima etikete Levenforda, posetiteljka je
trebalo da se raspita za muţa domaćice, ali Suzan Movat to nije
učinila, i taj propust jako uvredi Kejt. Prikrivajući ozlojeđenost i
praveći se vesela ona izjavi:
— Zar nije divno vreme za ovo doba godine? Denijel je juče
pomenuo da je ovo najlepši juli koga se seća. Moram priznati da
njegov mladi grašak divno izgleda.
— Hmm — reče kratko Suzan. Stavivši cvikere sa zlatnim
okvirom na dugačak, koščat nos, osvrnu se oko sebe, traţeći znake
nedostatka ili nemara.
— Drţi li još one poboţne sastanke s molitvama pod vedrim
nebom u Dalrehu?
Crvena mrlja još se više zaţari na bledom Kejtinom obrazu. S
teškom mukom razumno odgovori:
— Da, još odlazi tamo. Tako on shvata obavljanje svojih
duţnosti. Skroman rad, moţda! Ali i to je rad Gospodnji.
Ponovo zavlada ćutanje. Kejt se borila da sačuva mirnoću,
opominjući sebe kako bi bilo kobno ako bi je izgubila. Ne, ne. Ne
sme dopustiti da bude preosetljiva. Moţda preteruje. Ili čak
uobraţava. I, na kraju krajeva, društveni značaj posete Suzan Movat
svakako je bio dovoljan da joj omogući da izdrţi bilo kakva sitna

50
potcenjivanja ili obrecivanja. Ona prisili sebe da se srdačno
osmehne.
— Hoćete li popiti sa mnom šolju čaja?
— Hvala vam — gospođa Movat odmahnu glavom. — Ali
došla sam iz jednog drugog razloga. Da li je vaša nećaka kod kuće?
— Nije, izašla je.
— Hmm! — opet se taj zlokoban glas začu iz usta Suzan
Movat. — Ĉini mi se da prilično izlazi.
— Grasi voli izlaziti — objasni Kejt.
— Doista. — Hladan osmeh iskrivi usne Suzan Movat. — Ali
samo ako ima nekoga ko će s njom da izlazi.
Kejt oseti kako gubi prisustvo duha. Njeno srce, koje ju je često
mučilo i za koje je u stvari znala da je slabo, poče teško da joj udara
u grudima. Odjednom poţele da je gore i da mirno leţi, da se
učinila da nije kod kuće, da uopšte nije pustila Suzan Movat u
kuću. Ona reče, tiho:
— To je samo ona stara priča koju pričaju protiv Grasi.
— Stara priča! — uzviknu Suzan Movat prezrivo. Ona se
uspravi, sva u znaku optuţbe. — Kejt Nimo. mada to moţe biti
neprijatno, duţnost mi je da vam nešto kaţem. Ceo grad zna da se
vaša nećaka loše ponašala s Devidom Marijem i da je pokušavala
da prekine njegovu veridbu s Izabelom Voldi.
Kejtino srce koje je zapinjalo još jednom preskoči. — Ne verujem
— pobuni se ona.
— Doista! — odgovori sveštenikova ţena s krajnjim prezirom.
— Ali ceo grad veruje. Viđeni su u Markinču, i nekoliko puta u
Dambreku. A ja sam lično čula Devida, jadnog mladića, kako joj je
pokazao vrata.
Ona pobedonosno ustade i zabaci glavu, podbočivši se. — Vi
svakako znate da je Grasi Lindzej uvek bila drska bestidna
nevaljalica, od prvih dana na Akademiji. A sada, otkako se vratila,
daleko je gora. Mogla bih vam reći štošta kad bih htela da otvorim
usta. šta sad priprema, na primer, ali ne ţelim da se za mene kaţe
da širim skandale, ne, ne, već samo da ih sprečavam, i zbog toga
sam danas ovde, Kejt Nimo.

51
 »ON JE ŠENUO«

Potpuno bez daha, ona ponovo zastade da isprekidano udahne

pre nego što će nastaviti kolutajući očima.
— Sami znate da je vaš muţ uvek voleo Grasi Lindzej, da je
bdio nad njom još dok su joj suknje bile jedva ispod kolena. Bejli
Voldi je baš juče na to podsetio sveštenika. Sve je to bilo na mestu
dok je bila samo učenica. Ali sada više nije učenica. Od kako se
vratila, on je šenuo, pušta je da u leće u atelje u svako doba i uzima
je pod ruku kada idu preko opštinske utrine.
Poslednja insinuacija, izrečena piskavim glasom bila je, Kejt je
znala, potpuno netačna. A ipak ju je uništila. Denijel je bio takva
budala da je svako iz njegovog ponašanja mogao izvući pogubne
zaključke.

JAD OD LJUBOMORE

Kejt nije mogla logično da misli, i bar za trenutak borbenost ju je

napustila. S njenog lica nestao je i poslednji trag boje. Bila je
potpuno prebledela. Sedela je nepomično dok je sveštenikova ţena
ustala i, navukavši rukavice oštrim snaţnim trzajem, izrekla
poslednje reči.
— Oprostite što sam morala da kaţem svoje mišljenje, Kejt
Nimo, ali mi je bilo jasno šta mi je duţnost. Moţda tu moţemo još
nešto učiniti. To će se još videti. Ali nešto ću vam otvoreno reći. Mi
moramo misliti na mlade ljude i moramo štititi pristojne mladiće
koji se boje boga, kao što je moj sin i njegovi drugovi. I prema tome,
ako ne preduzmete nešto, da tu javnu sablazan zaustavite u ovom
gradu, onda će to, verujte mi, učiniti drugi!
Kejt ništa ne odgovori. Još kao ošamućena primeti kako joj je
Suzan Movat dobacila poslednji saţaljivi pogled, a onda se
okrenula i dostojanstveno izašla iz sobe. Nije mogla da se pomakne,
pa da joj je i ţivot u pitanju. Tek kad su se spoljna vrata zalupila,
potpuno je shvatila da je njena gošća otišla.
Taj zvuk je prenu iz preneraţenosti. Drhtala je kao da se na nju

52
sručio ledeni pljusak, a neko neopisivo uzbuđenje polako ju je
obuzimalo, jer je moţda prviput shvatila šta je bilo rečeno.
Da joj neko tako govori u njenoj rođenoj kući, i to niko drugi
nego baš Suzan Movat! Bol, gorčina, i poniţenje — oh, poniţenje
najviše od svega; — zapljuskivali su je u talasima jedno za drugim.
Nije ona verovala u optuţbe protiv Denijela. Suviše dobro ga je
poznavala — u stvari, i suviše ga je volela — da bi poverovala da je
bio za to sposoban! Ali, bilo je dovoljno samo to što je u svojoj
privrţenosti dao priliku za klaparanje klevetničkih jezika. I da li je
to bila samo privrţenost? Celog ţivota »ludo je voleo« Grasi, rekla
je sveštenikova ţena. Jad od ljubomore kidao je Kejtine grudi.
Što se tiče Grasi — otkako je stigla ovamo, nepozvana, sa svojim
umiljatim ponašanjem i prijatnim osmehnutim licem — bila je
uzrok svih neprilika. U Kejtinom srcu diţe se mračan bes, od kojeg
joj zatreperiše suze u očima. Ona ustade i pođe u kuhinju. Pokazaće
ona Grasi, da, i Denijelu. Nije ona ţena koju mogu iskorišćavati na
taj način.
— Grasi! — povika iznenada neprirodnim glasom.
Odgovora nije bilo. Grasi se još nije bila vratila.
Kejt priđe prozoru i sede, dok su joj se grudi dizale i spuštale, i
dok je nervozno stezala ruke čekajući.

»UPLAŠILA SI ME«

Sumrak je padao kad se Grasi vratila. Grasi je ušla na kapiju.

Prednja su se vrata otvorila jedva čujno i ona je zastala u
predsoblju, zamišljena izgleda, klonula, kao da je umorna. Ostala je
tamo trenutak a onda skinula lagani kaput i tiho se uputila
hodnikom, s namerom, tako je izgledalo, da neopaţena stigne u
svoju sobu. Ali, učinila je samo nekoliko koraka, pa se trgla,
opazivši Kejt kako stoji u dnu stepeništa, prečeći joj put.
— To si ti, tetka-Kejt. Baš si me uplašila.
Kejt ne odgovori. Stajala je steţući jednom rukom ogradu
stepeništa, a drugom pritiskujući grudi. Lice joj se nejasno videlo,
no izgledalo je skamenjeno u polumračnom predsoblju, a telo

53
čudno ukrućeno.
Suviše zauzeta svojim sopstvenim sumornim mislima, Grasi nije
primetiia čudno Kejtino ponašanje. Ona koraknu napred.
— Idem gore, tetka-Kejt. Neću večeru.

ŽESTOKO JE DRHTALA

Kejt čvršće stegnu ogradu. Njen glas, koji se s mukom probijao iz

pomamne uskomešanosti u njenim grudima, zvučao je prigušeno.
— Nećeš večeru! Kakva šteta! Hoćeš li da ti nešto donesem u
sobu? Moţda malo piletine i čašu šerija?
Neuobičajena ironija najpre je promašila — Grasi se zagleda u
Kejt nekako zbunjena.
— To neće biti ni najmanje teško, razumeš. Zašto ne bi dobila
sve što narediš. Ĉast je sluţiti tebe. — Kejt je sada ţestoko drhtala.
Ne mogavši da i dalje ostane podrugljiva, ona prasnu:
— Gde si bila?

»PRIČA CEO GRAD«

Nastade ćutanje. Grasi polagano odgovori: — Provozala sam se

do Loha.
— Ko je bio s tobom?
— Frenk Harmun. Ali zaista, tetka-Kejt... — U Grasinom glasu
se osećao bol i zaprepašćenje.
— Ne odgovaraj mi — prekide je piskavo Kejt. — Dosta sam te
slušala. Ti i te tvoje lepe oči i tvoje vajno lepo ponašanje. U ovoj
kući za nas dve više nema mesta. Razumeš li šta ti govorim? Odlazi
večeras u svoju sobu sa ili bez večere. Ali sutra moraš naći drugi
stan.
Ćutanje je bilo puno pritajenog uzbuđenja. Grasi je sada videla
Kejtino lice i ta slika natera je da pređe rukom preko očiju kao da
ţeli da izbriše sliku koja nije mogla biti prava. Odjednom joj jedna
misao pade na pamet.

54
 — Ako misliš da ti dovoljno ne dajem, mogla bih plaćati dve
funte nedeljno.
Ranjena tamo gde je bila ranjiva, Kejt je pogleda još ogorčenije.
— Ti dakle misliš da je novac u pitanju! Pa, varaš se. Mogla si
ostati ovde zabadava samo da si se pristojno ponašala. Ali sada...
sada te ne bih trpela da mi ponudiš sve blago.
Grasino lice se stegnu. Ona reče kruto:
— Moţda bi htela da mi kaţeš šta sam učinila.
Za Kejt je to bilo suviše. Van sebe od jada i besa, Kejt potpuno
izgubi vlast nad sobom.
— Učinila! Kao da ne znaš! Obrukala si i ponizila Denijela i
mene, svojim skandaloznim ponašanjem namiguše. Ceo grad priča
o tebi... i o nama.

»BOLJE DA SADA ODEM«

Grasi za trenutak ništa ne odgovori. Njeno lice, u polutami,

izgledalo je čudnovato bledo. Njene oči, tamne i široke na tom
bledom licu, izgledale su kao oči ranjene ptičice. Najzad, mirno,
ona reče:
— U tom slučaju, tetka-Kejt, bolje da sada odem.
Ne osvrćući se na tetku, koja joj nesvesno napravi mesta, ona
pođe uz stepenice i hodnikom u svoju sobu.
Iskrivljenog lica, Kejt se nesigurno uputi u salon, gde je čula
otvaranje i zatvaranje fioka na gornjem spratu.
U srcu je osećala da je njen stav prema Grasi bio nepravedan i
grub. Na neki način mrzela je samu sebe i morala je prigušiti ţarku
ţelju da se smekša, da zagrli Grasi i kaţe joj da ţali, da se udruţi s
Denijelom i Grasi protiv kleveta Suzane Movat. Ali ne, pošto ona
pati, mora naterati i druge da pate.
Ĉula je kako su stigla kola do kapije, čula je kočijaša kako je ušao
i pomogao Grasi da odnese prtIjag. Onda je nastala tišina.
Ali samo za trenutak. Skoro odmah zatim u predsoblju se začuše
koraci i Denijel uđe u salon, snuţdenog lica, očajan, umoran od
putovanja.

55
 — Kejt, — uzviknu on — ko je to prošao pored mene ulicom?

nela012
»NAJURILA SAM JE«

Kejt je škrgutala zubima od nemoći. Kad ga je ugledala, s onim

njegovim jadnim i usplahirenim licem, u onoj krizi, to ju je najzad
dovelo do ludila. Bez obzira na to što ga je podrţavala pred
Suzanom Movat, bez obzira na to što ga je u srcu volela. Ona
uzviknu glasno:
— Bila je to Grasi Lindzej. Beskorisna nevaljalica koja me je
unizila i uvredila pred celim gradom. Najurila sam je.
— Ne, Kejt — promuca on zaprepašćeno.
— Ali jesam. I učinila bih to opet i ponovo, koliko da znaš. Kad
samo pomislim šta sam sve morala da izdrţim, dosta mi je da
propadnem od stida.
Ona odjednom koraknu prema njemu i zgrabivši ga za ramena
stade ga tresti tako da su mu zubi zazvečali. Onda ga iznenada
pusti. A on iziđe kroz otvorena vrata i posrćući od vrtoglavice
tresnu o tvrdi dovratnik od orahovine.

KAKAV JE BIO NJEN ŽIVOT?

Kejt zaplaka histerično, a onda, okrenuvši se, odlete u svoju

spavaću sobu i zatvori za sobom vrata. Srce joj je uţasno lupalo u
grudima, a bol se spuštao niz levu ruku. Zašto, oh, zašto se tako
uzbudila? Ona nije rođena za takve scene, zaista nije. Dršćućim
prstima napipa u fioci pilule za srce koje joj je dao lekar i nekako
proguta dve. Onda pade na krevet tresući se od gorkih jecaja.
Denijel se polagano uspravi i ostade, nakrivivši glavu kao što
čine klovnovi da osluškuje jednolično jecanje svoje ţene gore u
sobi. Rumena usta su mu bila otvorena kao u nekom detinjastom
čuđenju, a bistre plave oči stisnute od neke pometnje i bola. Kejt
mu nikad nije izgledala neshvatljivija nego u ovom uţasnom
trenutku.

56
 Napolju, na putu u grad, Grasi je sedela u kočiji koja se klatila,
oslonivši na dlan vreo obraz. Mesec, koji je sada bio visoko na
tamnom, zvezdanom nebu, svetleo je blagim sjajem. Jedna suza
skotrlja se iz Grasinog oka, i ona oseti u ustima kako je slana.
Nikad se nije osećala tako bednom, tako usamljenom i
izgubljenom, šta je njen ţivot? Kako je zasluţila to ispaštanje?

SOBE NEMA

Petnaest minuta kasnije kola stigoše u grad, zaokrenuše iz Ĉerč

strita u Koledţ rod i zaustaviše se pred kućom gospođe Glin,
visokom sivom zgradom za stanovanje koja se izdizala iznad svojih
suseda u uzanoj ulici s nekakvim potamnelim dostojanstvom.
Tu, u broju 3, udovica Glin je preko dvadeset godina ţivela od
toga što je drţala stanare. Osim njena dva stalna stanara,
Francuskinje, učiteljice na Akademiji i bibliotekarke u institutu,
stanari gospođe Glin su obično bili mladići koji nisu bili iz
Livenforda, već su došli da tu rade ili uče zanat u brodogradilištu.
U stvari, kod udovice Glin je stanovao i Nisbet Valans kad je
pohađao inţenjeriski kurs kod Restona pre osam godina.
No sada je moţda broj 3 u Koledţ rodu bio manje superioran
nego što je ikad bio. Tu se osećala neka potištenost, a neki su pričali
da je poslednjih meseci Margaret Glin gubila moć shvatanja, da je u
poslednje vreme sve više podlegala slabosti od koje je već dugo
patila — boci.
Bio je mrak kad je Grasi zakucala na vrata. Ulična svetiljka sa
druge strane bacala je oko nje bledu svetlost.
— Imate li sobu za iznajmljivanje?
Margaret Glin je stajala na pragu. Bila je to ţena krupnih grudi,
jako crvenog lica i vlaţnih očiju. Bila je u crvenoj uprljanoj suknji i
bluzi razdrljenoj tamo gde je dugme bilo otpalo. Imala je topao glas
u kome se pomalo osećalo da nije sasvim zdrava.
— Za koga traţite?
— Za mene.
Kućevlasnica, briţljivo ispitujući, zagleda se bliţe i odjednom

57
uzviknu kao da je nešto otkrila.
— Za ime boţje! Pa to je Grasi Lindzej! Blagi boţe, šta vas
dovodi ovamo u ovo doba noći? Zar ne stanujete kod tetke?
— Sada ne.
— Dakle tako. — Dobrodušna udovica, zahvaljujući subotnjem
alkoholu, pokaza se saosećajnijom i klimnu glavom potpuno
shvatajući. — Krv nije voda kod Kejt Nimo — dok ne počne da
računa. Ali čekajte, draga moja, Margaret Glin nije takva. Ne, ne.
Nikad ne bih dozvolila da se kaţe da ste zakucali na moja vrata
uzalud. Vaš otac je bio moj dobar prijatelj, a isto tako i Nisbet
Valans. Uđite. Moţete dobiti sobu i budite dobrodošli. —
Odjednom doviknu kočijašu. — Unosi stvari, Tome. I poţuri ako
hoćeš posle da gucneš.

POBUDA DOBROTE

I tako, uprkos svemu što će Livenford reći, udovica Glin je

primila Grasi iz najjednostavnije pobude na svetu, iz dobrote: dok
je Grasi došla gospođi Glin zato što nije znala kuda bi drugde otišla.
Soba, spavaća i dnevna, s cvetnim tapetama, u koju ju je vlasnica
kuće povela, nalazila se na gornjem spratu, u zadnjem delu kuće.
— Evo, draga moja. A sada ću vam doneti malo začinjenog
vina. Odjednom je zahladilo, a vi ste se smrzli.
Udovica se udalji, a onda se vrati s velikom čašom koja se pušila
od vrelog alkohola i vode. Grasi to zahvalno ispi. Onda, izmorena
prizorom sa tetkom Kejt, zaprepašćena teškoćama koje su se tako
iznenada sručile na nju, oprala je lice i ruke, skinula se i uvukla u
krevet, gde ju je mirisno isparivanje groga koji joj je udario u glavu
brzo uspavalo.
Sutradan izjutra, posle prvog iznenađenja što se probudila u
nepoznatoj sobi, Grasi se osećala čudnovato mirnom. Naravno, još
se osećala loše, ali se nadala da će to uskoro proći.
Leţeći na krevetu, s rukama pod glavom, sanjarila je kad je
zvona podsetiše da je nedelja. Odjednom oseti u duši neki podstrek
da pođe na prepodnevnu sluţbu kao nekada kad je bila devojčica.

58
 Ding, dong — i dalje je zvonilo, a njoj je srce raslo od tog zvuka.
Oseti neku jaku ţelju da se suoči s gradom i ponizno i hrabro
ponovo zadobije dobro mišljenje onih koji su je osudili. Brzo ustade
da se obuče.
Napolju je bilo sveţe jutro, a iz svih delova grada već je tekla
prava reka pristojnih ljudi, potpuno svesnih svoje vrednosti, prema
parohijskoj crkvi. Ţene u rukavicama i šeširima, muškarci u
ozbiljnim crnim odelima, svi spremni da priznaju i usvoje svoje
susede prema njihovom poloţaju.
Ding, dong! Ding, dong! — Na uglu Ĉerč strita, čekajući svoju
prijateljicu Robinu Stot, predsednikovu ţenu, i odevena onako
kako se pristoji, stajala je gospođica Paton.
— Dobro jutro. — Svečanim korakom pođe ukorak s Robinom.
— Kakav divan crkveni skup danas!
Eno Voldijevih preko puta s Devijem Marijem. Ona se duboko
pokloni. — Je li to novo odelo na Mariju? Baš sjajno izgleda za sina
jednog nastojnika

VELIKO IZNENAĐENJE

— Izabel izgleda veoma zadovoljna u svakom slučaju — reče

predsednikova ţena. — Ta devojka ne izgleda loše.
— Biće debela kao njena majka. — Gospođica Paton šmrknu.
— Zapamti moje reči, biće lađa kad dođe u četrdesete godine.
Ding, dong! Ding, dong! — odjekivala su zvona na parohijskoj
crkvi, pozivajući blage i milostive na molitvu. Odjednom gospođica
Paton uskliknu tako upadljivo da se Robina trgnu.
— Gledaj! — izusti ona naglo. — Za ime boţje.
Nastade ćutanje a pogledi dveju ţena napregnuše
se kroz poboţni skup prema jednoj prilici koja se pojavila iz
Koledţ roda.
— Tako mi boga, — reče svečano Robina — to je Grasi Lindzej!

59
 SAMA U CRKVENOM SEDIŠTU

Idući sama, Grasi je postepeno postajala svesna meškoljenja koje

je izazvala. Ljudi su je pogledali, a onda odvraćali glavu. Gospođa
Voldi povuče besno kćer bliţe k sebi. Izgledalo je kao da je Mari
nije primetio. Gospođica Greg, iz šivaćeg udruţenja, prezrivo i
ljutito odmahnu glavom.
Grasi pocrvene, a onda preblede. Bila je zaboravila kakva je moć
skandala u jednoj maloj zajednici, nije ni sanjala da bi
neprijateljstvo grada moglo da bude tako mračno i tako gorko,
nešto ovome slično. Ona se, istina, pokolebala, ali bilo je prekasno
da se povuče, i penjući se širokim kamenim stepenicama uđe u
crkvu.
Uputivši se sredinom crkve, pitala se gde da sedne, jer je crkva
bila prenatrpanija nego što je očekivala. Najzad uđe u jednu od
bliţih klupa sa strane, u kojoj je sedela samo jedna ţena, gospođica
Iza Dan.
Toga trenutka usedelica Dan, koju su dotle smatrali
bezvrednom, zapisala je svoje ime u istoriji Livenforda. Onoga
trenutka kad je Grasi ušla u klupu, gospođica Dan se digla,
pokupila svoje stvari, molitvenik, rukavice i sve, i onda namerno
odmarširala kroz sredinu crkve u drugu klupu. Ţamor se ustalasa u
pastvi, tih ali odobravajući.
Grasi je sedela veoma mirno u napuštenoj klupi, dok ju je srce
peklo od tupog bola. Osećala je da su sve oči uprte u nju. Shvatila je
da je učinila uţasnu grešku. Mnogo bi dala da izađe iz crkve i da se
nađe u svojoj sobi, ali sada se nije mogla pokrenuti. Oborenih očiju
ostala je, dok se crkva nije napunila i sveštenik najzad stao za
propovedaonicu.

KREJŠI MOVAT

Propovednik Krejši Movat bio je krupan mlitav čovek, s

naslagama sala iza okovratnika. Povodom njegove debljine pričalo
se u gradu da mu ţena vezuje vrpce na cipelama. On sam svakako

60
nije mogao da ih dohvati pireko isturenog stomaka.
»Krejši Movat« su ga nazivali oni koji mu nisu ukazivali
poštovanje, mada je to moţda proisticalo, delimično, iz onih
propovedi koje su bile, naročito kad su u crkvi bili bogati članovi
njegove pastve, nenadmašne u njihovoj laţnoj ganutljivosti. Krejši
nije bio istinski dobar, ali je imao dar, redak u tako ćutljivoj rasi, za
blagoglagoljivost.
— Kad taj otvori svoja lajava usta, — izjavio je pakosno apotekar
Hej — reči mu se cede kao mast iz svinjske bešike. — U finijem
društvu Livenforda, propovednika Daglasa su s divljenjem smatrali
i »spremnim« i »rečitim«.
Danas je sveštenik zaista potpuno opravdao tu pohvalu. Kad je
zauzeo poloţaj, oslonivši svoje salo na rub propovedaonice, osetio
je napetost u đrkvi, a pogled, lutajući nemo po stadu, pade na
uljeza — Grasi — samu u klupi.
Dakle, tu smo! Kakva prilika za dramu i moral! Bez i najmanjeg
oklevanja Movat odustade od propovedi koju je pripremio po Isaiji
41 i 6, a njegove debele vlaţne usne, umesto toga izjaviše:
— Priče Solomunove 7 i 10. »Gle, srete ga ţena u odijelu
kurvinskom ...«!

BIO JE KIVAN

Zavlada mrtva tišina, tišina nema, puna iščekivanja, a onda

propovednik Movat započe propoved. I to kakvu propoved! Ĉak i
predsednik, koji je mrzeo Movata, bio je prisiljen da prizna njenu
moć. A ostali su je gutali s ushićenjem.
Krejši je imao i svoje posebne razloge za napad, osim prilike da
poveća svoj besednički ugled. Kao većina debelih muškaraca,
strogo privezanih za neprivlačne ţene, »poţude puti« kako ih je on
zamišljao, neizostavno su u njemu oslobađale bučan gnev.
Osim toga, uvek je bio kivan na Lindzejeve — stari Tom,
svojevremeno, mnogo se trudio da dovede svog zeta, Denijela
Nimoa, do propovedaonice, koju je on sada tako dostojno
zauzimao. Poznavao je, takođe, nešto od unutrašnje situacije

61
između njegovih poštovanih prijatelja Voldija i Devida Marija —
malo šta Movat nije znao — a kao kruna svega, tu pre neki dan
došla mu je njegova vetna ljuba sa zloslutnim šaputanjem da je
uhvatila Edvarda, njegovog jedinog sina, kako se muva oko te
Lindzijeve po kancelariji agencije Kediv. Mušice i med — da,
stvarno.

PROPOVED

I sveštenik Movat otpoče propoved. Bio je oprezan, ali, imajte na

umu, pre svega je bio podmukao. Ono što je imao u duši, protiv
Denijela, nikada ne bi otvoreno izjavio. Pa i njegove zamerke Grasi,
iako očevidne, bile su prikrivene. Grmeo je u hiperboli, hitao je
svoje strele iz samog Svetog pisma.
»Jer je zapovest ţiţak i nauka je videlo... da te čuvaju od zle
ţene, od jezika kojim laska ţena tuđa. Ne zaţeli u srcu tvom lepote
njezine i nemoj da te uhvati veđama svojim. Jer sa ţene kurve« —
ushićenje prigušene radosti obuze pastvu — »spada čovek na
komad hleba ...«
»Hoće li ko uzeti ognja u nedra, a haljine da mu se ne upale?
Hoće li ko hoditi po ţivom ugljevlju, a nogu da ne oţeţe? Navrati
ga mnogim rečima, glatkim usnama odvuče ga. Otide odmah za
njom, kao što vo ide na klanje i kao bezumnik u puto da bude
karan. Zato, dakle, deco poslušajte me i pazite na reči usta mojih.
Kuća je njezina put paklena, koji vodi u kleti smrtne!«
Sedeći među njima, Grasi je sve čula. Iz početka je jedva
razumela. A onda shvati da se to odnosi na nju, da je svaka reč
kamen bačen na njenu glavu. Nije se mogla maći. U njenoj
nepomičnosti bilo je nečeg zastrašujućeg, u duši joj je bio haos, i
takav iznenadan preokret osećanja da je bio skoro nepodnošljiv.
Došla je ovamo da se moli, da nađe trpeljivost i razumevanje. A oni
su joj to učinili.

62
 ONA KOJE SE KLONE

Najzad se sve završilo. S uzdahom od pretovarenosti, pastva

ustade i crkva se poče prazniti. Da je Grasi bila pametna, odmah bi
ustala. Ovako, ostala je nekoliko trenutaka, pokušavajući da pribere
razbijenu snagu, zaboravivši da će se ljudi napolju skupljati da
ogovaraju i izmenjaju mišljenje o današnjem sveštenikovom
dostignuću. I tako, kad je pošla, bila je primorana da se suoči sa
svima, okrutnije nego ranije.
Sišla je niz stepenice, između raznih grupa. Išla je polagano,
nadajući se da će naći jedno prijateljsko lice, nekoga s kim bi
izmenjala jednu jedinu reč pozdrava. Ali nikoga nije bilo. Razgovor
bi zamirao dok je ona prolazila. Ljudi su okretali glavu. Nijedno
stvorenje nije prišlo da je pozdravi. Tih jecaj peo se Grasi u grlu.
Spuštene glave, ona se okrenu i vrati u svoj stan.
To popodne sunce je izašlo topeći sive oblake i povećavajući
tišinu svetog dana. U svojoj sobi, sedeći na pletenoj stolici, Grasi je
gledala tupo, ne videći ništa, osim turoban vidik vetreuški na
dimnjacima pred sobom.

JEDAN PRIJATELJ

Da je Frenk Harmun bio u gradu, imala bi bar neku potporu,

razonodu, ali on je bio otišao poslom u London na nedelju dana.
Kad je pao mrak, još je sedela na istom mestu, nije se pomerila ni
kad se gospođa Glin, zabrinuta, s teškom mukom popela uz
stepenice i zakucala na vrata da je zabrinuto zapita šta je boli.
— To ništa ne pomaţe — reče vlasnica, ušavši, pomalo rumena
u licu, bazdeći na alkohol. — Ne mogu da vas gledam kako tu
sedite. Siđite dole da sednemo pored kamina.
Grasi odmahnu glavom.
— Ne bih vam bila prijatno društvo, gospođo Glin.
— De, de, draga moja, ne, ne prihvatam. Nije vaţno šta oni
pričaju o vama. Daću vam kapljicu koja će vas razveseliti.
Grasi je trenutak oklevala, a onda ustade. Na kraju krajeva,

63
zašto da ne prihvati tu prijatnu gostoljubivost? Jedna čaša će joj
koristiti. Šta je se tiče? Ako su je se gradski sveci odrekli, onda se
mora druţiti s grešnicima. I pristade kad ju je gospođa Glin
uhvatila pod ruku i povela dole.

UZNEMIRENI DENIJEL

U letnjim mesecima Denijel je mnogo više uţivao u ranom jutru

nego u bilo kom drugom dobu dana. Ustajao je u šest, i pošto bi
odneo Kejti šolju čaja, krećući se nečujno u starim sobnim
papučama po tihoj kući, zamračenoj zavesama na prozorima,
otišao bi u baštu, navukavši pantalone preko noćne'košulje, a stari
smeđi radni kaput zakopčao preko mršavih grudi, i tu bi uţivao u
blagoj zori natopljenoj rosom.
Dok su se dugi velovi vodene pare topili pod ţutim suncem sa
Vintonskih breţuljaka i tiha lepota letnjeg predela pomaljala se
kroz izmaglicu, Denijel je radio u bašti. Krave sa farme Dramor,
sada pomuţene, odlazile su na livade, ričući polako. Krupne kapi
rose svetlucale su se i blistave u cveću. I Denijelu, punog srca,
činilo se da je ruka Stvoritelja upravo dotakla zemlju.
Ali ovog ponedeljnog jutra, nedelju dana posle Grasinog
odlaska iz njegove kuće, Denijelovo srce bilo je uznemireno.
Njegova bašta nikad nije bolje izgledala. Njegov mladi grašak bio je
vrlo visoko izrastao u divan red bele, ruţičaste i slezove boje — sa
po četiri, pet, čak šest cvetova na jednoj stabljici i s pupoljcima koji
su obećavali da će doći još divnije stvari.

DOBRE VESTI

No Denijelov pogled bio je odsutan, njegova duša briţna i

uznemirena. Ono što mu je leţalo ..a srcu sada je bilo hitnije i od
veće ţivotne vaţnosti nego ikada, a on nije bio bliţe ostvarenju.
U toku poslednjih nedelja istraţio je sve puteve u potrazi za
Grasinim detetom, traţio je obaveštenje gde se sada nalazi Lengova

64
udovica. I sve je bilo uzalud. I kadgod bi mu se ukazao ma kakav
varljivi putokaz, putovao je u susedne gradove i seli, ali samo da bi
mu se nade još jednom srušile.
Obuzet očajanjem ušao je u kuću, doručkovao i pošao na posao.
Pošao je malo kasnije nego obično, jer je gradski časovnik izbio pola
devet kad je prošao preko Krosa. Kao nečim podstaknut, Denijel
ubrza korak. A onda, kad je zaokrenuo oko Hejovog ugla, poštar,
već na prepodnevnom obilasku, zaustavi ga i pruţi mu jedno
pismo. Pismo je izgledalo zvanično, u plavom omotu, i Denijel ga
otvori dok mu se koţa čudno najeţila.

Pokrajinski sud,
Vinton,
29. jula 1911. godine
Poštovani gospodine,
U vezi s vašim zahtevom od 7. o. m. dobili smo dokumente
Gradskog suda i sada smo u mogućnosti da vas obavestimo da
gospođa Eni Leng, s poslednjim prebivalištem u Metvenu,
Pertšajer, sada stanuje u Kerkbridžu, Klajd Plejsu br. 17.
Gospođa Leng je nedavno bila izvedena pred sud pod optužbom
da je povredila čl. 15a Zakona o zaštiti dece i da je uslovno
oslobođena od strane Pokrajinskog suda.
Ako vam možemo biti na daljoj usluzi u ovom predmetu,
molim vas da nas obavestite.
S poštovanjem,
Endru Ros Sudski službenik, Vinton.

Denijel prigušeno kriknu od radosti i likovanja. Najzad, najzad,

bio je na pravom putu. I pored pomalo uznemirujućeg tona pisma,
novost koju je sadrţavalo bila je pozitivna i zvanična.

SUMORAN PRIZOR

Posle svih jalovih pohoda pozdravio ga je kao sjajnu kulu

svetilju na mračnom i uzburkanom moru. Ni trenutka nije bilo za
gubljenje. Danas neće otvoriti atelje. Ispunjen novim poverenjem,

65
novom snagom, pogleda na sat i okrenuvši se bez oklevanja uputi
se na ţelezničku stanicu.
Posle kraćeg čekanja, zauze mesto u kupeu trećeg razreda u
vozu za Vinton u devet sati. Dok je lokomotiva brektala kroz
dolinu, sedeo je napet i nestrpljiv, gledajući, ali ne videći ništa, na
močvarnu niziju gde je nekoliko grla stoke mirno paslo po sitnoj
kiši.
U Kerkbridţ je stigao posle podneva, kad su iz fabrike
pamučnog prediva, koja je predstavljala glavnu industriju tog
velikog industrijskog predgrađa Vintona, radnici izlazili na ručak.
Stotine ubrađenih ţena izlazile su na velike kapije kao vojska u
maršu. Kiša je neprestano padala iz teškog neba na taj sumoran
prizor, pretvarajući pošljunčeni put u more blata.
Denijel zapita jednog policajca za put do Klajd Plejsa i podigavši
okovratnik, ugura se u gomilu sveta. Na kraju glavne ulice okrenu
levo i, prošavši pored ţelezne statue jednog od velikih vlasnika
fabrike toga kraja, uđe u siromašniji deo grada.
Denijel nikada pre nije video tako sumorne kuće. U olucima je
tekla neka gusta tečnost gadnog mirisa, koja je odnosila nečistoću
iz farbare. Po dvorištima na konopcima je visilo zapušteno rublje.
Skoro svaka vrata vodila su u kafanu ili prodavnicu tiketa za
klađenje na trkama.
Najgore Denijelove strepnje su se ostvarile. Gospođa Leng,
starateljka Grasinog sina, bila je pala niţe nego što je zamišljao.
Prešavši preko trga uđe u jednu uzanu ulicu, nalik na kanal
između visokih zgrada. Taj oluk, kroz koji je teklo smrdljivo blato
nosio je plavi emajlirani natpis — Klajd Plejs.
Denijela ophrva umor, telesni i duševni. Sledio se od mirisa, od
čitave uličice, od siromašnih prljavih zabačenih kuća koje su se
dizale s obe strane.
Bila je tako mračna da ni po najvedrijem danu tamo nisu dopirali
zraci sunca. Izgledalo je kao da se čovek nalazi na dnu bunara.
Denijel poţele da se išunja i izleti na otvorenu široku pustopoljinu i
da tamo očisti svoje biće seoskim vazduhom.
Ali nervozno uzbuđenje, sada već skoro histerično, nije mu dalo
da se povuče. Ušao je u prolaz koji je vodio do broja 17 i krenuo uz

66
stepenice. Stepenice nisu bile lošije od običnih stepenica u tom kraju
— jer su se kuće za izdavanje gradile tako da su zadnjim stranama
bile oslonjene jedna uz drugu. Tu nije bilo prozora, svetlosti, ni
vazduha. Zidni krakovi za plin bili su oštećeni, jedna naprsla cev
napravila je vlaţne mrlje na odmorištu.

RAHITIČNI DEČAK

Denijel se popeo tri sprata, trudeći se da se pribere, zadihano

šapućući molitvu, kad odjednom posrnu i skoro pade. Jedno dete je
sedelo na stepeništu, dečak. Denijel se zagleda u njega kao kroz
maglu. Izgledalo je da se mališan zabavlja na filozofski način,
igrajući se sitnim okruglim kamenčićima koje je bacao u vazduh i
dočekivao nadlanicom.
Ali Denijel to skoro i nije opazio. Sam dečak je privukao njegov
zaprepašćen pogled. Denijel je znao šta je rahitis, a znao je i da je
rahitis u tim sirotinjskim krajevima, zbog slabe ishrane i nedostatka
sunca, veoma raširena bolest. A sada je sasvim jasno video kako su
dečakove noge zgrčene pod njim, kako je malen, kako jedva drţi
glavu koja kao da je suviše teška za njega. Drţao ju je jednom
rukom, podbočivši se laktom o koleno. Oči su mu bile crne i
ozbiljne na upalom licu. Koţa mu je bila ţućkasta, mutna i bez sjaja.
izgledalo je kao da nema odelo — već samo neke delove odeće koje
je nasledio. Moglo mu je biti sedam godina.

LIČI NA GRASI

Sedeo je uperivši na Denijela pogled ozbiljnih, prilično umornih

očiju. Onda Denijel nekako progovori:
— Stanuje li gospođa Leng ovde?
Posle kraćeg ćutanja dečak ozbiljno klimnu glavom.
— Voleo bih da je vidim — reče Denijel.
— Traţite li stanarinu? — zapita dečak. — Mislim da neće
moći da vam plati.

67
 — Ne traţim ništa da mi plati. Ţeleo bih samo da razgovaram
s njom.
Dete je oklevalo gledajući Denijela paţljivo kao i malopre. Onda
reče polagano:
— Dobro. Pokazaću vam.
I ustade. To je učinio kao sva rahitična deca, drţeći se na nogama
i boreći se nespretno da se uspravi. Išlo je teško. Ali najzad je uspeo
i hramljući, povede Denijela uz stepenice.
Na kraju poslednjeg dela stepeništa on stade ispred jednih vrata.
Po dečakovom ponašanju Denijel je video da su to njegova vrata.
Onda, kad se dečak okrenuo i digao pogled, svetlost iz polupanog
otvora za svetlost pade na njega.
Denijel tek sada doista ugleda dečakovo lice. On prigušeno
uzviknu, zapljusnut snaţnim talasom uzbuđenja, osećajući ga tako
kao što bi brod osetio udarac velikog talasa. To podignuto lice,
mada mršavo i bledo, očito je imalo sličnosti sa Grasinim licem.

»JA SAM ROBERT«

Obasjano sivom svetlošću, lice se pokaza u skraćenju iz mračne

pozadine. Izgledalo je kao da je ogreznulo u neki nestvaran sjaj, kao
da se Grasi u magli pojavila pred njim. Te oči, naročito te široke
kestenjaste oči, tako ozbiljno uprte na njega, nisu se mogle poreći.
Denijel teško proguta vazduh i nagonski upita:
— Kako se zoveš?
Dečak odgovori. — Zovem se Robert.
— A prezime? — U svom uzbuđenju Denijel je govorio naglo:
— Je li Leng? Da li ti je gospođa Leng majka?
— Da, Eni Leng je moja majka — reče neodređeno Robert. —
U svakom slučaju, kod nje stanujem. — Kao da nije ţeleo da ga
Denijel dalje ispituje, on širom otvori vrata, vrata svoje kuće.
Sastojala se od jedne jedine sobe. U dnu sobe sedela je jedna
ţena nogu prekrštenih na vunenom madracu prostrtom na golom
linoleumu. Brzo je šila neku tkaninu koja joj je leţala na krilu,
provlačeći hitro iglu nekom nepodnošljivom, automatskom

68
jednoličnošću.
Ĉak i u onoj pometnji koja mu je vladala u duši, Denijel prelete
pogledom nameštaj u sobi, zarđalu peć, okrnjene tanjire, pocepane
zavese.
U bliţem uglu troje dece, sve mlađe od Roberta, igralo se
poklopcem neke stare limene kutije. Pored madraca stajala je
gomila napola sašivenih platnenih pantalona.
Robert priđe ţeni, i s paţnjom koja je obeleţavala sve njegove
postupke, pokaza pogledom na Denijela i nešto joj promrmlja u
uvo.
Gospođa Leng odgrize parče crnog konca s kalema, pogledavši
prvo Roberta, pa Denijela.
— Zašto nas svet ne pusti na miru? — poţali se ona. — Kakvo
sam zlo ja učinila?
— Nije to — umiri je Robert. — Ĉovek samo ţeli da razgovara
s tobom.

ENI LENG

Pre nego što je ţena stigla da odgovori, dečak se okrenu,

okruţen decom koja su se igrala i povede ih napolje. Dok je šepao
za njima, okrenu se Denijelu s izrazom obavljenog posla na
ozbiljnom licu i klimnu mu glavom kao da kaţe da sada Denijel
moţe na miru preći na ono radi čega je došao.
Bilo je nečega u tom pokretu, tako setnog, no ipak tako mudrog,
da Denijela nešto zapećka u očima. Ali prenu ga ţenin glas.
— Šta hoćete? Vidite da imam posla. Moram završiti ovaj
posao do sedam.
Denijel upre ozbiljan pogled u Eni Leng. Bila je to jedna
spodoba, ne stara, no izgledala je oronula zbog lošeg ţivota i
nedaće. Obrazi su joj se rumeneli, a ispod očiju imala je male
plavičaste kesice. Njeni zglobovi, vidljivi ispod pocepane suknje,
bili su natečeni i bezoblični. Sedela je ogrnuta šalom preko ramena.
Ni za trenutak nije prestala šiti otkako je on ušao u sobu.
Denijel se nakašlja i grčevito proguta vazduh.

69
 — Došao sam zbog ovog dečaka — reče on. — Dečaka koga
nazivate Robert.

»DETE LINDZEJEVE«

Nastade ćutanje. Nije govorila, nije se potrudila da mu pomogne.

Nije mu bilo lako da nastavi uz potajne poglede koje mu je
dobacivala. No nekako nastavi, objasnivši zašto je došao i šta od nje
traţi.
Iz početka joj je izraz bio tup i nabusit, ali dok je Denijel dugo
govorio, promenio se, počeo odavati osećanja koje je tako nespretno
pokušavala sakriti — iznenađenje, sporo razumevanje, a onda brzu
i prevejanu proračunatost. Prestade da šije, pustivši da joj šiće
padne na krilo, napregnuvši svu snagu da se sretne s Denijelovim
pogledom.
— Pa, — reče najzad — neću poricati da je to dečak koga
traţite. On jeste dete Grasi Lindzej.
U to nije sumnjao: to je znao još pre pet minuta na stepeništu. On
nastavi, navaljujući nestrpljivo, naglo:
— Onda mi dopustite da ga povedem sobom. Odvešću ga
danas.
Ona odlučno odmahnu glavom i odgovori brzo:
— Ne, ne! To ne bih mogla učiniti. Tako nešto ne bih mogla ni
pomisliti! Dete je meni predato. Ja imam dokumenta kojima to
mogu dokazati. A i ne bih mogla bez njega. On mi u mnogo čemu
pomaţe. On nosi moje poruke. Sami vidite kako je pametan. Ja više
nisam snaţna, znate. Proţivela sam teška vremena otkako mi je
umro muţ. Otkako smo otišli s imanja, borili smo se za goli ţivot.
Osim toga, ja volim Roberta. To je dobro dete. A novac koji sam na
njega potrošila, pošto je bio tako neţan i pošto su mu zimi potrebni
lekovi da — da, i to moram uzeti u obzir. Shvatate, naravno, otkako
je stari Lindzej umro, nisam dobila ni penija pomoći.

70
 »PLATIĆU VAM«

Ona stade kao da je dovoljno rekla, i stisnutih usana nastavi opet

da šije. No Denijel, i pored sve svoje bezazlenosti, pročitao je njeno
lice. Nije oklevao.
— Koliko traţite? Platiću vam ako mi date dečaka.
Ona ponovo spusti šiće, dok su joj prsti prošarani nebrojenim
modrim ubodima igle nervozno pritezali šal. Mada je pokušavala
da to sakrije, njegove reči su je iskreno uzbudile. Za šivenje na
komad, koje je bilo njen jedini izvor prihoda u te poslednje dve
godine, primala je prosečno 1 šiling i 3 penija dnevno, a od toga je
morala da kupuje konac, a ponekad i dugmeta. Ali sada, srećom,
naišla je ova prilika. Plašeći se da ne zatraţi suviše, no plašeći se
očajnički i da ne zatraţi malo, kolebala se u neodlučnosti, koja je
izazivala saţaljenje.
— Da li biste — da li biste mogli dati 20 funti?
Denijel se zagleda u nju, isto tako zabrinut kao i ona — jer nije
ništa znao o pravnim postupcima ili o tome koliko je njeno pravo na
dete.

DENIJELOVA PONUDA

Nije mu uopšte palo na pamet da bi je pretnja optuţbom zbog

zanemarivanja brzo naterala da promeni svoj stav. Njegova priroda
je bila suviše blaga za takvu strategiju. A ţeleo je Roberta. Jedan
pogled na to mršavo lice, na tu osakaćenu priliku, učvrstio je
njegovu nameru, naterao ga u najnemoralniju bezobzirnost. Dete
mora odavde, pa makar ga to stajalo svega onog što ima. On
nasumce reče:
— Daću vam 20 funti. Sada ih nemam. Ali ću vam ih doneti. —
Brzo je mislio. — Prekosutra. A onda ću odvesti dečaka njegovoj
majci.
Ona se zagleda u njega kao u zanosu. Bilo je neverovatno, on će
joj dati dvadeset funti. Mili boţe! Šta sve neće moći s tim da uradi
— 20 funti! — Postaće druga ţena, imaće udoban ţivot i oslobodiće

71
se nemaštine, oh, to će joj trajati večito. Odjednom, bez opomene,
ona briznu u plač.
— Oh, boţe — reče šmrkćući — ne znam šta ćete misliti o
meni. Izgleda kao da vam prodajem dečaka. Ali neka mi je sam bog
svedok, ja to ne bih uradila da mi taj novac nije potreban. Vi nemate
pojma šta znači biti bedan i bespomoćan i propadati na ovome
svetu.

MORA REĆI NOVOST

Denijel ju je pustio da se isplače. A onda, kad je izbrisala suze,

ivicom šala, on reče trudeći se da mu glas ne dršće.
— Da zovemo unutra dečaka... Samo da ga još jednom vidim.
Denijel je stigao u Livenford sav ushićen u osam sati,te večeri.
Kad je voz zaokrenuo oko Dambreka, obasjao ga je poslednji zračak
sunca — kasno popodne nebo se razvedrilo i postalo je neočekivano
svetlo — i njemu se učini da putuje na talasima svetlosti.
Odelo se bilo osušilo na njemu dok je putovao kući, u grudima
ga je stezalo, a udovi se ukočili. U ušima mu je zujalo dok je ţurio
niz Ĉerč strit, kroz sumrak prema Grasinom stanu. Ali Denijel se
na sve to nije obazirao. I mada ceo dan nije skoro ništa jeo, nije ni
pomišljao da pođe kući na večeru dok ne vidi Grasi. Mora joj
odmah reći veliku novost.

NIJE DOMA

Ali, avaj! na njegovu ozlojeđenost — Grasi nije bila kod kuće.

Kad je zakucao na vrata kuće broj 3 Koledţ roda, pojavi se gospođa
Glin i gledajući ga preko njegove glave, odgovori predostroţno:
— Izašla je u šest sati.
Denijelovo lice se snuţdi.
— Kad će se vratiti?
— Pa, — odgovori kućevlasnica diskretno — nije pomenula
kad će se vratiti. Mislim da neće doći kasno. Mada, znate, ne bih

72
ţelela da to kaţem zasigurno.
Denijel je još stajao.
— Ne znate kuda je otišla?
— Nemam pojma. — Posle kraćeg oklevanja, kućevlasnica ga
podari jednim neodređenim profesionalnim osmehom.
— Ja nisam od onih koje moţete pitati kuda idu moji stanari.
To vam nikad neće uspeti, nikad. Kakav je danas bio strašan dan,
mada je sada, dabome, lepše. Moţda će sutra opet biti toplo. Ţelim
vam laku noć, gospodine Nimo, i srećno se vratite kući.
Pošto mu je tiho zatvorila vrata pred nosem, Denijel nije imao
drugog izbora do da se okrene. No nije mogao pokorno da krene u
Tol rod. S nekim mora razgovarati. Mora, mora. Uzbudljiva novost
o tom otkriću, o svemu onom što je učinio i sada nameravao da
učini, bilo je više nego što su njegove ljudske grudi mogle izdrţati.
Ulice su sada bile potpuno mračne, radnje zatvorene pre više od
pola sata. I on se uputi da poseti svoga prijatelja apotekara.
Hej je bar bio kod kuće. Sedeo je u svojoj sobi iznad apoteke u
sobnim papučama na velikim nogama i na koščatim kolenima drţao
Milovu Logiku. Odvojen od tezge i opušten, još je više odisao
sveznajućim cinizmom.
Kad se Denijel pojavi, apotekar se zagleda u njega — onim
paţljivim ispitivačkim pogledom koji je Hej nazvao »značajnim«.
Onda, pre nego što je Denijel uspeo da progovori, podrugljivo
primeti:
— O, pa to si ti glavom, moj mali mršavko. Uđi. Ali nemoj da
se spotakneš. Po zakonu gravitacije, morao bi da padneš.

»PRONAŠAO SAM GA!«

Denijel je bio suviše srećan da bi se naljutio. Prihvati stolicu i

uzbuđeno uzviknu:
— Pronašao sam ga!
Apotekar je posmatrao Denijela preko svog dugačkog nosa.
— To sam i očekivao. Goveče, ti si savršen primer Homo
idioticus-a. Zar nisi imao dosta muke zbog te ţene, a sad se gnjaviš i

73
zbog njenog deteta?
— Ne smeš tako govoriti — pobuni se toplo Denijel. — Kaţem
ti, apotekaru, to dete je na mene ostavilo snaţan utisak. To je tako
milo dete. A gde ţivi — to je jednostavno slivnik truleţi. Verujem
da nikad u ţivotu nije video zelenu dolinu ili udahnuo čist vazduh.
Pa ipak, ni jednom nije zakukao. To je, o, čoveče, to je inspiracija.
Apotekar se nasmeja svojim krajnje neprijatnim smehom.
— Šta tu bulazniš?
— To je čista istina. — Denijel se nije dao. — To je izuzetno
dete. Ima sedam godina, a posmatra stvari kao odrastao čovek.
Treba da vidiš kako se brine za onu Lengovicu — ona je u posleđnje
vreme bedna — i za svu onu ostalu decu. Trebalo bi da mu se pruţe
bolje mogućnosti. Trebalo je to učiniti već odavno. Moramo ga
izvući iz te kuće. To je njegova jedina prilika.
— Da pođe s tobom! A kad ga budeš imao, šta ćeš s njim?
— Zar ne shvaćaš da će i majka i sin time dobiti? Grasi će mu
pruţiti dom. Moţeš se smejati, ali to će biti njen spas. Naći ću joj
stan malo dalje od Livenforda, gde su svi prema njoj bili tako
neljubazni.
On zastade da udahne, a onda nastavi. — Kaţem ti, prijatelju
moj, da ću, ako bog da do kraja nedelje povezati majku i sina.
— To su tvoji planovi — reče saţaljivo apotekar.
— A jesi li razmišljao kakve planove ima ta divna mlada ţena?
— Idem da je potraţim. Izašla je.
— Dakle tako. Kakva neobična slučajnost! Gde je?
— Otkuda znam? — odgovori Denijel pocrvenevši.
— Očigledno. Otkuda da znaš!
Hej se glasno nasmeja. — Nikad u ţivotu nisi rekao istinitiju reč
... Otkuda ... ha ... h a ! . . . otkuda da znaš?
Denijel je izgledao veoma zbunjen.
— Jadni moj prijatelju — nastavi ljutito apotekar.
— Ti si zaista tuţan idiot! Kako umeš da središ stvari! Zamisli
kako ćeš dirnuti u osinjak, kakav ćeš skandal Nazvati u dobrom
gradu kao što je Livenford u kome još odzvanja ime Grasi Lindzej. I
ti predlaţeš da ovamo dovedeš to kopile pred sav taj svet? Hoćeš li
da se ceo grad ustremi na tebe i Grasi?

74
 Denijel tvrdoglavo stisnu usne.
— Ja ga u tom šljamu više ne mogu ostaviti, šta bih drugo
mogao učiniti?
Nastade ćutanje. Apotekar je sedeo zavaljen u stolici gledajući u
vrh svojih sobnih papuča, koje su skoro pale, sa samosvesnim
izgledom poslovnog čoveka.
— Pa, reći ću ti šta bi mogao učiniti — reče najzad, opustivši
uglove usana. — Pazi, ja nemam ni najmanjeg interesa za tvoju
Grasi Lindzej niti za njenog — pa — ono što sam ranije rekao. Ali
zaboga, ne volim da gledam kako sebe magarčiš, a moţda i nešto
još gore, jer bi neki u ovom gradu, Movat, Voldi i još nekolicina,
zabili u tebe noţ, duboko, zbog svega toga. — On se prezrivo
osmehnu. — Zbog toga, pripravan sam da ti pruţim pomoć.

PONUĐENA BARKA S KUĆICOM

Nastade dramatično ćutanje. Onda, osnaţivši se sokom od

slatkog korena, Hej nastavi:
— Moţda se sećaš moje kućice na Lohu, to jest ako se uopšte
nečega sećaš. Dakle! Taj dečak je polumrtav po tvojim rečima, i
potreban mu je čist vazduh. A što se tiče njegove majke, treba da
što pre nestane iz kraljevskog opštinskog grada Livenforda, biće
zdravije i za nju i za sve koji su u pitanju. Ako poznaješ izvesnog
gospodina Harmuna tako dobro kao što ga ja poznajem, onda ćeš
shvatiti pravo značenje ove moje primedbe. Pa da ti kaţem šta ću
za tebe uraditi, moj mali glupavko, daću moju kućicu za dečaka i
Grasi. Mogu tamo provesti odmor dok ne budu spremni da se
presele u onaj sjajan veliki stan koji ćeš im ti pronaći.
Sa Denijelovih usana ote se nečujan uzdah pošto mu je puna
vrednost te ideje sinula u glavi. Bilo je sasvim tačno to što je Hej
rekao, on je bio smetenjak i nije imao smisla za detalj ili aranţman.
Ta komplikovana situacija ga je uţasno brinula, i on nikada ne bi
mogao da smisli tako sjajan, tako jednostavan način kao što je ovaj,
koji je odjednom rešio sve teškoće.
— Ĉoveče — promuca on ne znajući da li pre da izrazi

75
divljenje ili zahvalnost. — To je majstorski potez.
Hej odmahnu odbijajući Denijelovo zahvaljivanje, gledajući s
visine na sva ništavna uzbuđenja čovečanstva. Ipak se udostoji, u
stvari — izgledalo je da na neki gospodski način jedva čeka da
izloţi dobre osobine svog pronalaska.
I tako, pola sata kasnije, kad se Denijel oprostio, stvari su među
njima bile jasne. Bog se kreće zagonetnim putevima da izvrši svoja
čuda. Ko bi se usudio, pomisli Denijel. da postavi pitanje
Proviđenju i takvom trenutku i takve večeri? Suze su mu navirale
na oči dok je išao.

»OTIŠLA NA KONCERT«

A onda, kad je stigao na kraj Koledţ roda, ugleda neku ţenu

kako zaokreće ispred njega za ugao i penje se prema broju tri. Bila
je to Grasi. Prigušivši ţelju da je vikne, Denijel potrča za njom,
stigavši do ulaza baš kad je ona zatvarala prednja vrata.
— Denijele! — uzviknu Grasi, trgnuvši se pošto ga je
prepoznala. Nesigurno prinese ruku slabini, još uvek drţeći ključ u
ruci. — Kako si me uplašio! Zašto si napolju u ovo doba noći?
— A zašto si ti, Grasi? — upita on s neprimetnom sumnjom u
glasu.
— Ja? — promuca ona kao da odbacuje tu reč. — Bila sam na
priredbi.
— S kim, Grasi?
— Oh, s mojim prijateljem i poslodavcem Frenkom
Harmunom. — Ona se osmehnu s onim novim lakim prizvukom
ogorčenja. Obrazi su joj se malo rumeneli, oči su joj bile neprirodno
svetle. Onda ugledavši njegovo lice odjednom se omekša i, sagnu
se s toplom plahošću. — De, de, ne gledaj tako tuţno, jadniče.
Nema ničega između mene i Frenka. Samo smo bili na koncertu u
Overtonu, ako hoćeš da znaš. Ne mogu sedeti celo veče sama i
vrteti palcima. Zar ne?

76
 VELIKA NOVOST

Iz nekog razloga bio je svestan neke čudne obeshrabrenosti.

Nemarnost u njenom glasu zvučala je potpuno laţno. Izgledalo je
kao da se sama sebi ruga na neki čudan način.
— Nemoj me tako uporno gledati, dragi Denijele. Zavrtiće mi
se u glavi od toga. Ali šta ja radim, puštam te da stojiš tu na
hladnoći. Uđi unutra. Pozvaćemo gospođu Glin. Ona će nam doneti
u salon malo kuvanog vina.
Ponašanje joj je bilo tako čudno da ga je potpuno uznemirilo, kao
i sumnjivi miris njenog daha. Pošao je za njom hodnikom, ali se
zaustavi u dnu stepeništa, gde je plinska svetlost, slabog sjaja u
ţutoj kugli, bacala na njih drhtavu svetlost.
— Ĉekaj, Grasi — prošaputa on nervozno. — Ne idem dalje.
Hteo sam samo da ti kaţem da sam danas bio u Kerkbridţu. — On
duboko uzdahnu. — Ja sam — našao sam dečaka.
Odjednom nastade tišina, koju je ispunjavalo pucketanje plinske
svetiljke.
— Da, draga moja — potvrdi on. — Moţeš dobiti natrag sina
kad god ushteš.

GRASI SLUŠA PLAN

Ona se polagano okrenu, oslonivši se uza zid. Njen izraz osta u

ukočenom pogledu kap prikovan negde između onog nestvarnog
dobrog raspoloţenja i iznenadnog poimanja njegovih reči. Glavu je
bila zavalila unazad, kao da joj je iznenada bacio snop svetlosti u
lice.
— Šta si rekao? — promrmlja nerazgovetno.
On ponovi ono što je već rekao.
— Dakle tako. — Polagano je trljala čelo rukom kao da
pokušava da izbriše nepovezane i zbrkane misli. — Kaţi mi — kaţi
mi kako si ga našao.
I tu u predsoblju te najamne kućerine on joj ispriča šta je učinio i
šta uz Hejovu pomoć, predlaţe da se učini.

77
 Kad je završio, ona se zagleda u njega, otpuštene donje usne,
očiju tako tamnih na bledom lioi da je izgledalo kao da su joj se
ţenice razlile.

nela012
— Kakva sam ja ţena? — govorila je izmučeno i bespomoćno.
— Volela bih da mi to neko kaţe.

»SAMO ME PUSTI DA PLAČEM«

Onda se odjednom osloni uza zid, zagnjuri lice u ruke i zaplaka.

Plakala je tiho, tako neobuzdano da je Denijel najzad dodirnu
rukom buneći se bojaţljivo.
— Samo me pusti da plačem,— jecala je Grasi — čini mi se da
se nikad neću isplakati. I, oh boţe, oh boţe, uţasno me boli glava.
— Ne uzimaj to tako k srcu, Grasi — prošaputa Denijel
uzbuđeno. — Nije ti sada lako. Ali videćeš da će se na kraju sve
dobro završiti.
Ona najzad prestade plakati. Kad je obrisala suze, nekakav
nervozan grč, kao neka drhtavica, poče joj tresti telo. Ona ga
pokorno pogleda.
— Oprosti, Denijele. To mi se više neće desiti. — Ponovo onaj
grč, prigušen, skoro histeričan. — Ĉini mi se da mi koncert nije
prijao. — Grasi polagano diţe glavu. — Izgleda da moram gore.
Hvala ti na svemu što si za mene učinio. Ne mogu više da se
zadrţavam. Prosto sam ţiva zaspala.
Uputivši mu usiljen osmeh, karikaturu srećne zahvalnosti koju je
očekivao, Grasi nesigurno krenu uz stepenice. Denijel je gledao za
njom, stojeći tamo još i pošto je nestala iz vida, gladeći svoju
bradicu zbunjenim, neodobravajućim, uznemirenim pokretom.
Grasi je bila čudna večeras, da, još i pre nego što joj je sve
ispričao čudno se ponašala. S osećanjem neodređenog bola on se
okrenu i tiho izađe na ulicu i uputi se kući.
Idući preko opštinske utrine vukao je stopala po nizbrdici, noge
su mu bile krute i umorne. Osećao je teţak umor praćen oštrim
bolom u slabinama. Moţda će biti teškoća sa Kejt, koja će zahtevati
objašnjenje o njegovom kasnom povratku kući koje neće moći da joj

78
pruţi.
Ipak mu je pomisao na sve što je taj dan doneo grejala dušu,
budeći osećanje zadovoljstva što je sve to postigao. A najdraţa
pomisao bila je na ono ozbiljno, ono bledo lišće kad ga je prvi put
ugledao u polumraku oronulog stepeništa u Klajd Plejsu.

VRHUNAC KARIJERE

Devi Mari, budući mladoţenja i livenfordski mladić na putu ka

uspehu sedeo je za obedom sutradan uveće ozbiljnog i zabrinutog
lica. Krećući se u polumraku čiste, prazne dnevne sobe, s
besprekorno čistim kaminom i sjajnom rešetkom, ukrašenom
zidnim tapetama i mesinganim zidnim časovnikom, posmatrala ga
je majka.
— Hoćeš li još jednu šolju, Devi sine?
Iz početka ju je jedva čuo, a onda se trgnu i podiţe glavu.
— Ne, ne, majko. Jedva ću i ovo popiti. — Poče da meša kakao
praveći se da ga pije.
Gledala ga je zabrinuto. Celog ţivota radila je za njega, lišavala je
sebe hrane i odeće, i svega se odricala samo da bi on imao sve ono
što je dobro za njega — kao dečak, mladić, student, dok je kasno
uveče buljio u svoje knjige u ovoj istoj sobi.
I pošto je sada uspeo, ona se i dalje drţala svojih navika na
samoodricanje i povučenost. Uprkos njegovom protivljenju, nije čak
htela da sedne s njim za sto, već ga stojeći posluţivala dok je jeo.
Njena radost nije bila u onome što je on njoj mogao pruţiti, već u
pomisli koju je čuvala u srcu, da mu je ona pomogla ono što jeste.
Svaki korak naviše, kojim se uzdizao, donosio joj je dublje
zadovoljstvo. Poštovanje koje je stekao, bilo joj je slađe od nebeske
mane.
A sada, njegovo venčanje s Izabel, kćerkom najbogatijeg,
najvaţnijeg čoveka u Livenfordu — to će biti kruna njegove
karijere! Ĉesto, često, poslednjih nekoliko dana, dok se kretala po
staromodnoj i prilično loše osvetljenoj kući, zabačenoj na kraju
Skiners Vajnda podigla bi oči i pomislila: »Oh! Kad bi ga sada

79
samo video njegov otac«.

»IDEM DA PROŠETAM«

Međutim, večeras je osećala da je Devi nekako drukčiji nego

inače i čelo joj se zabrinuto namršti. Nije ni pomislila da mu
direktno postavi pitanje, ali dok je nečujno odnosila njegovu
šolju, i kao u nadi da će on progovoriti, ona promrmlja:
— Imao si teţak dan, sine?
On rasejano klimnu glavom. Toga dana bio je mesečni
sastanak Gradskog saveta, pa je utvrđen konačan plan za novu
plinaru. Pohvalili su ga za kupovinu Langlonovog imanja, a
onda, dok su članovi Saveta sedeli opušteni, s uobičajenom
čašicom za osveţenje pred sobom, predsednik opštine veselo
podiţe svoju:
— Gospodo, uskoro ćemo imati jedno venčanje ... Ţeleo bih
da nazdravim našem prijatelju Devidu i njegovoj budućoj
supruzi gospođici Voldi.
Pri sećanju na tu poslednju zdravicu Devid se trgnu. Njegovo
ćutanje povećavalo je strepnju njegove majke. Videći da više neće
da jede, ona poče tuţno skupljati posuđe.
— Ideš li večeras u Nokshil?
— Ne idem, — odgovori on polako. — Video sam Voldija na
sastanku. Kuća je puna krojačica.
— Onda ću naloţiti vatru — reče ona brzo. — Odjednom je
zahladilo.
Devid odjednom ustade.
— Ne! Išao bih večeras da prošetam, majko.
— Da prošetaš! — Njen pogled zatrepta prema njemu s novom
strepnjom. U studentskim danima uvek je odlazio na duge,
usamljene noćne šetnje da provetri umoran mozak. Ali ovo sada
bilo je nešto drugo i nekako čudnovato uznemiravajuće.

80
 PRED PANSIONOM

Posmatrala ga je kako je ušao u malo predsoblje, stavio kapu i

uzeo štap iz ormana ispod stepeništa. Skoro nesvesna onoga što
radi uputila se za njim u predsoblje i preklinjući ga pogledom,
zgrabila za rukav kaputa.
— Obećaj mi — obećaj mi da nećeš uraditi ništa ludo, Devi!
On je pogleda, a njegov smeh besno joj odjeknu u ušima.
— Da li sam ikad išta glupo uradio u ţivotu? Ne plaši se,
majko. Ja sam uzoran sin, uzoran građanin, uzoran budući muţ. I
kad bih i pokušao, ne bih mogao biti ništa drugo, neka mi se bog
smiluje!
I time se morala zadovoljiti dok je dugo stajala na pragu i
posmatrala njegovu priliku koja je teturajući se iščezavala u pravcu
Ĉerč strita.
Mari se uputi Cerč stritom, a onda se ponovo vrati istim oštrim
korakom, pognute glave, s praznom lulom u zubima, kao neko
koga je mučna neodlučnost u krvi naterala na besomučno kretanje.
Odjednom okrenu u desno i uđe u Koledţ rod. Pred brojem tri,
ali na drugoj strani, on zastade. Bilo je prilično mračno u uskom
prolazu, jer su ulične svetiljke na kraju bacale samo mutnu svetlost.
Oslonivši se leđima uz zasvođen ulaz, Devi baci grozničav pogled
na pansion Margarete Glin. Da li da uđe ili ne?
Pre nego što je stigao da se odluči, ugleda dim cigarete kako se
kreće prema njemu, a trenutak kasnije i čoveka u lakom mantilu,
visokom okovratniku i mekanom šeširu kako ide trotoarom sporim
ali mangupskim korakom. U magnovenju Devi poznade štrkljastog
kicoša — bio je to Edvard Movaj, sveštenikov sin — i zgadi mu se
kad ga je ugledao. On prepreči put trubaduru.
— Ej, zdravo, Mari! — uzviknu drski Edvard. — šta radiš
ovde?
— To je baš ono što ja hoću tebe da pitam.

81
 »NOSI SE ODAVDE«

Krešijev sin se zacereka. Bio je to mladić visok kao bandera,

opuštenih usta, vodnjikavih očiju i nametljivo samopouzdanog
drţanja. Bio je student na Univerzitetu u Vintonu, i po mišljenju
svom i svojih roditelja uzor duhovitosti u muškosti.
— I ja bih tebi postavio isto pitanje, matori. Ah! Ţena, divna
ţena, a? Ĉovek treba da je fakultetski, obrazovan da bi cenio
boţanski oblik. Nikad se ne zna kakva sreća moţe posluţiti čoveka
u toku ovakve jedne noći. Ha. Ha! Izvoli cigaretu. Da udruţimo
snage i zajedno lovimo?
Mari je teško disao. Zar je dotle došlo, pomisli on, da nevaspitani
balavci obleću oko nje? On zgrabi mladog Movata za okovratnik.
— Odlazi odavde — procedi. — Ako ne nestaneš u roku od
deset sekundi, odvući ću te pravo kući tvom prečasnom ocu i
kazaću mu gde sam te našao.
— Oh! ma nemoj — usplahiri se Edvard. — Slušaj...
— Brzo! — reče Mari. — Imaš još pet sekundi!
Don Ţuan bledo pogleda Devija, a onda s uplašenim: — A šta
ćeš ti? — brzo klisnu.
Mari ovlaţi usne kao da ţeli da odstrani rđav i gorak ukus. Bar
ju je spasao od te uvrede.
Nastavio je bdenje i srce mu uskoro ţestoko zalupa. Vrata broja
tri se otvoriše i pojavi se Grasi, bez šešira, samo ogrnuta kaputom.
Oklevala je, i bilo je očigledno da je zabrinuta. Od Denijelove
posete nije mislila ni na šta drugo osim na sina, na dete koje je
napustila pre toliko godina. Ta čudna osećanja, govorila je sama
sebi, nisu ljubav već pomešana strepnja i strah — da, strah od
odgovornosti koju je trebalo da preuzme po tečinoj ţelji, a kojoj po
svom mišljenju nije bila dorasla. Da li je mogla ponovo početi ţivot
na toj novoj osnovi? Nije znala. Plašila se tog novog pokušaja.
Nevidljiv u senci, Devi ju je posmatrao kako je stala u dnu
stepeništa, kao da uţiva u sveţem večernjem vazduhu. Ona krenu.
Posle kratke borbe Devid se odluči. Krenuo je za njom.
Grasi je išla polagano, ali bez oklevanja, kao da ide nekom
određenom cilju. Kad je stigla do predgrađa, do ugla starog puta

82
 prema Garšejku, ona zastade ispod plinske svetiljke. Pre nego što je
imao vremena da razmisli, Mari joj priđe.
— Grasi!
Ona se okrenu, a oči joj zasijaše pod bledom svetlošću ulične
svetiljke. Ćutala je. Moţda je bila dirnuta. Nije znao sigurno. Kad je
progovorila, glas joj je bio miran i odlučan.
— Dakle, evo našeg dragog Devija Marija! Grofa Marija lično!
— Rugaj mi se, ako hoćeš. Sigurno to zasluţujem. Ali Grasi! —
Marijev glas odjednom postade uporan. — Moram razgovarati s
tobom.
— Grof ţeli da razgovara — zaključi ona, s još oštrijom
ironijom. — Ali sada je suviše kasno za razgovor, svakako. Osim
toga, imam sastanak s jednim gospodinom. Upravo ga čekam.
— Nije valjda s Harmunom?
— Zašto da ne? — odgovori bezbriţno Grasi.

»ON JE LOŠ ČOVEK«

Istina je bila da je ona napola obećala da će večeras malo

prošetati s agentom, ali je, s obzirom na trenutnu duševnu napetost,
znala da nikako nije u stanju da odrţi obećanje. Došla je, zapravo,
na mesto sastanka da mu saopšti tu odluku. Ali sada, pred
Devidom, rešila je da se na to ne obazire, već da uveliča značaj te
okolnosti.
Mari stisnu zube.
— On je loš čovek, Grasi... sebičan i nemilosrdan ispod
uglađenog ponašanja... i tako neobično tašt. Imao je ovde i drugih
avantura sa ţenama. I nisu se baš lepo završile. Harmun je suviše
opasan da bi s njim lunjala. Njemu se ne sme verovati. lako se
predstavlja kao veseo neţenja, on ima negde ţenu u Engleskoj. On
je oţenjen čovek.
— I ti ćeš uskoro biti, Devide.
— Za ime boţje, Grasi, ne budi tako okrutna prema meni.
Znam da sam se upetljao. Ali ja — ja tebe volim. I dođe mi da
poludim kad te vidim u tako nezgodnom poloţaju kada te ceo grad

83
ogovara, Grasi! Hajdemo nekuda da pokušamo srediti tvoje
probleme.
— Zar ti nisam rekla da ne mogu? — Ona zastade, na um joj
pade misao od koje joj u očima blesnu pogled pun gorkog
podsmeha.
— Jedino ako ţeliš da pođeš s nama... ako se ne plašiš Frenka!
On ponovo pocrvene.
— Ja se jedino tebe plašim.
Izgledalo je kao da se Grasi smeši u sebi, a pogled joj pređe iza
njega kad su se na pločniku začuli koraci. To im se pribliţavao
Harmun.
— Dobro veče, Frenk — pozdravi ga Grasi sa istom onom
nameštenom veselošću. — E, pa nemoj da se mrštiš tako. Budi
pristojan. Izgleda da ćemo večeras imati društvo. Grof Mari ide s
nama u šetnju.

»NEKA POĐE«

Harmun je očito bio zbunjen Marijevim neočekivanim

prisustvom i Grasinim nehajnim mračnim raspoloţenjem.
— Zar nema ništa bolje da radiš? — zapita on zajedljivo.
— Oh boţe, boţe! — uzviknu Grasi, toboţe prekorno. — Kako
se to ponašaš, Frenk? Grof nije naviknut na tako neotesan govor.
Ako ne budeš paţljiviji, on će otrčati kući svojoj majci.
I pored sumnje, na Harmunovom licu polagano se pokaza
osmeh.
— Neka pođe, ako hoće — izjavi on ravnodušno. — Kuda
ćemo?
— U Ledivil, Frenk. To je mesto za odabrano društvo.
Frenk samo slegnu ramenima, i oni pođoše Garšejk rodom,
Harmun s jedne, a Mari, u tvrdoglavom besu, Grasi sa druge
strane. Kad je već otišao tako daleko, nije hteo da uzmakne. Grizla
ga je pomisao da se Grasi tu sastala s Harmunom i pošla s njim u
Ledivil.
— Pa, nemoj se toliko uzbuđivati — reče Grasi s ironičnom

84
zabrinutošću. — Znam da to nije ono na šta si ti navikao, ali to je
jedino mesto u ovoj blizini. Iz ove koţe nikud se ne moţe.

OBESNA I RAZUZDANA

Gostionica je zaista bila mala i primitivna i sastojala se samo od

jedne dugačke niske prostorije, s tezgom, na jednom kraju, i
kaminom u kome je gorela cepanica, na drugom. Dva stola stajala
su na drvenom podu, a sa zadimljene tavanice visila je petrolejka, s
okrnjenim i čađavim cilindrom. Gostionica je u tom trenutku bila
prazna.
Kad su ušli, za trenutak je vladala tišina, a onda se vrata iza
tezge otvoriše i na njima se pojavi visoka, mršava ţena s pletivom u
ruci. Bila je to smrknuta spodoba, gostioničarka grubog lica i
zapaljenih očnih kapaka. Zaklonivši oči od svetlosti, zagleda se u
Grasi, a lice joj se razvuče u ulizički osmeh.
— To ste vi, draga moja, s vašim finim, dareţljivim prijateljem,
i s još jednim gospodinom. — Prilazeći, opraši ugao jednog stola
rukavom. — šta ţelite?
— Ja ću viski — reče kratko Harmun.
— A šta će grof? — zapita Grasi.
— I ja ću viski — reče ljutito Devid.
— A ja ću čašu porta, kao uvek. — Ona sede za sto između
Harmuna i Marija, uzdahnuvši od izveštačenog zadovoljstva.
Mari uze viski. Pogled mu je bio uprt u Grasi, a čelo mu je
gorelo. Nikad, nikad, nikad je nije video takvu, tako obesnu i
razuzdanu, nikada nije tako mešala smeh sa sumornom gorčinom i
prikrivala ravnodušnošću tako nepodnošljivu tugu da je izgledalo
da će joj pući srce.

SLATKA PESMA

Voleo ju je i saţaljevao u isto vreme. I sve ono puritansko u

njemu uţasavalo se zbog njenog prisustva, tu, u takvom

85
 raspoloţenju, u tom sumnjivom času. Mada ništa nije rekao,
sigurno mu je to pročitala na licu. Jer joj se pogled srete s njegovim,
podrugujući mu se.
— Da ne čitaš molitvu, Devi? Lice ti je tako poboţno. Ĉini mi
se da bi ţeleo da zapevamo pslam. Ili svadbeni marš? Iz poštovanja
prema dragoj gospođici Voldi i livenfordskom zaručniku?
Harmun ispi još malo viskija pa se kratko nasmeja, uţivajući u
mučenju koje se čitalo na Marijevom licu. Grasine oči blesnuše.
Mlado vino joj je pevalo u glavi,
— Pa, smej se, Frenk. — Njen glas neočekivano zadrhta. — To
je jedino što se moţe uraditi. Jadni teča Den, njegovo »volite se« i
njegova dobrota! Mrzite se, pod velom poboţnosti, to je parola
ovog grada. A ako neki bednik izgubi korak u crkvenoj paradi,
neka mu bog pomogne, njemu ili njoj.
Ţustrim pokretom ona ispi vino, pa se, kao iz daljine, zagleda u
praznu čašu. Glas joj je postao mekši.
— Kad sam se vratila u Livenford srce mi je bilo ispunjeno
radošću. Volela sam ovaj grad, osećala sam da je moj, da sam opet
kod kuće. A šta mi se dogodilo?
Oči joj se ispuniše suzama. — Ali baš me briga. Pošto me ovde
ne ţele, odlazim. Da, odlazim Devide Mari, ako ti je uteha da to
znaš. To je sredio teča Den, a on je najbolji čovek među vama...
idem ...
Tu prekide skoro zajecavši, obuzdavši ţelju da otkrije ceo plan
koji je stajao pred njom i u toku večeri pritiskao joj srce.
— Slušajte — reče Grasi. — Otpevaću vam jednu pesmu. To je
najslađa pesma, o devojci po imenu Eni Lauri, a to sam mogla biti i
ja.
Ona ustade pogledavši ih vrtoglavo. Zadimljena lampa bacala je
senke svuda oko nje, a miris zapaljenog drveta uvlačio se u kosu.
Glas joj je bio umilan i iskren, pun neke opore neţnosti koja bi
smekšala svako srce.
Marijeva duša je jecala. Ĉak je i Harmun na neki način bio
potresen. Pogled mu je pratio Grasi s izrazom dubokog
zadovoljstva, i s iznenada pojačanim osećanjem posedništva. Kad je
otpevala pesmu, ona ustade.

86
 — Bilo je lepo, Grasi.... suviše dobro za ovu jazbinu. Hajdemo
odavde. — On je uze pod ruku. — Nastavićeš u mom stanu.

MUŠKARCI SE TUKU

Mari se više nije mogao uzdrţati. Odjednom je zaboravio na

opreznost, na svoj poloţaj i na okolnosti svoga ţivota. On skoči tako
ţustro i razdraţeno da je stolica tresnula iza njega.
— Pusti je — reče on gušeći se. — Vreme je da ide kući.
I dalje drţeći Grasinu ruku, Harmun usplahirenim očima
pogleda Marija. — Meni govoriš?
— Kaţem ti da je pustiš na miru.
— Zbog čega? — reče Harmun, ne pokrenuvši ni jedan jedini
mišić.
Grasi pljesnu rukama uzviknuvši obesno. Devidovo lice bilo je
bledo kao hartija. Njegova mučna osećanja uvijala su se u njemu
kao zmije, ali od popijenog viskija bio je tako otupio da je izgledalo
kao da na licu ima gumenu masku. I odjednom, potiskivana ţelja
da napadne Harmuna probi prevlaku njegovog opreza. On iz sve
snage tresnu Frenka po ustima.
Bio je to snaţan udarac, ali ga agent dočeka ne trepnuvši. Bio je
snaţan, bio je Harmun i naviknut na mnoge grube borbe na obali.
Pre nego što je Mari uspeo da ga ponovo udari, Harmun odskoči i
raspali ga po bradi. Devid posrnu i pade na kolena.
— Eto! — prošaputa Garsi. — Naterao si ga da se pomoli.
Iskrivljenog lica Devi ustade na noge i ponovo nasrnu na
Harmuna.
U sledećem trenutku leţao je na podu na leđima, krvav i
poluošamućen. Nije se mogao dići.
— Oh, Frenk — uzviknu Grasi detinjasto — jako si ga udario.
Harmun izvadi finu maramicu iz dţepa i obrisa povređenu
usnu. Grasi, stegnutih ruku, teško dišući, okrenu glavu.
— Vodi me kući — reče ledenim glasom. — Odmah, molim te.

87
 DENIJELOVO PUTOVANJE

Sutradan, nešto posle jedan sat, Denijel je hitao niz glavnu ulicu
Kerkbridţa. Pre nego što je pošao od kuće, ostavio je Kejti
obaveštenje na kuhinjskom stolu, rekavši joj da se noćas neće vratiti
— bio je to tako lakomislen, tako nezamišljiv korak, moţda nešto
najhrabrije što je u ţivotu učinio.
Idući na stanicu poslao je Grasi poštom pismo, podsetivši je da
ga sutradan po podne čeka u kućici.
Vreme je bilo vedro i sunčano. Kad se pribliţio kraju Haj strita u
Kerkbridţu, Denijel, s istim onim napetim izrazom lica, zaokrenu u
Kerkbridţ strit u prodavnicu odela, veliku trgovinu, gde su
prodavali dečju odeću. Tu je bez oklevanja zatraţio mali gotov
kaput, par cipela, vunene čarape i flanelsku košulju.
I pored prividne smelosti, mali fotograf nije mogao prigušiti
fizičku drhtavicu kad je pruţao novac za kupljenu robu. Toga jutra,
pre nego što je otišao iz Livenforda, izvadio je iz štedionice
ogromnu sumu od 25 funti, i od tada ga je neprestano mučila slika
kako Kejt otkriva tu nepopravljivu štetu, nanetu njihovom teško
stečenom štednom računu.
Ali s teškim naporom savladao je tu slabost. Sa omotom u
smeđoj hartiji pod miškom zahvalio je prodavcu i izišao iz radnje.
Onda je stigao do Klajd Plejsa i nestao u mraku zgrade.

SA ROBERTOM

Deset minuta kasnije izašao je bledih stisnutih usana i s

nervoznim rumenilom na obrazima. Dvadeset preostalih funti
nestali su iz njegovog novčanika a, vukući se pored njega i drţeći
ga za ruku, dok je drugom stezao paket na uske grudi, išao je
Robert.
Denijelovo osećanje je bilo tako duboko i sloţeno da jednostavno
nije mogao govoriti.
Stigli su do kraja tramvajske pruge a da nisu progovorili ni reči.
Iz Kerkbridţa se moplo stići u Loh tramvajem, jer su stari tramvaji

88
koje su vozili konji nedavno bili zamenjeni električnim tramvajima.
Putovanje je bilo dugačko i truckavo, no Denijei ga je izabrao jer
je više voleo tramvaj od voza, pošto na taj način nije morao da
prođe kroz Livenford.
Jednom ili dvaput Robert je krišom pogledao Denijela, ali čim bi
se susreo s Denijelovim pogledom, on bi se okrenuo. Nemoguće je
bilo pogoditi o čemu razmišlja, osim što mu je u dubini očiju
nazirao mračan treptaj straha i sumnje koji su se borili u njegovim
grudima.
Denijel više nije mogao izdrţati. On brzo uzviknu:
— Nemoj se plašiti.
To je bilo najgore što je mogao reći. Dečakovo lice se pretvori u
skamenjenu nepokretnost. Malo posle on promrmlja:
— Ja se ne plašim. Samo... — I pored savlađivanja usta mu
zadrhtaše kao u šteneta. — Samo što ništa ne znam o vama. Kad
sam vas video onog prvog dana, nisam znao da ćete me odvesti. Da
sam znao, ne bih vas pustio da se popnete uz stepenice.
Denijel nešto nerazgovetno promrmlja u znak saosećanja i
potapša malo koleno pored sebe. Ali Robertu se nije moglo
umiljavati.
— Nisam ja beba — reče on. Isturivši donju usnu on naglasi
svoje reči jakim, ozbiljnim klimanjem glave.
— Umem se tući.

U KUĆICI NA BRODU

Oko tri sata popodne stigli su u Gilston, gde je bio kraj

tramvajske pruge. Grad je bio razbacan i belio se na dnu zatona,
kupajući se u sjajnom suncu. Drveno pristanište bilo je istureno u
bistru vodu kao da traţi sveţinu.
Denijel i Robert tu iziđoše iz tramvaja. Brzo, pošto su imali svega
petnaest minuta, Denijel nakupova neke stvari u pristanišnoj
prodavnici. Onda zauzeše mesta na »Lomondu«, malom parobrodu
koji je svako popodne obilazio sela oko jezera, i uskoro zaploviše
prema brdima na drugoj strani.

89
 I na kraju, zaokrenuti su oko rta i naišli na mali peščani zaliv
izloţen suncu, okrenut tačno prema jugu i potpuno zaklonjen
šumom. Tu, usidrena usred zaliva, izbledele, isprane plave boje,
bila je jedna čudna barka s kućicom. Bio je to Hejov brodić udešen
za letovanje pored obale. Ma kakvi bili apotekarovi pogledi na
zagrobni ţivot, za svoje sadašnje uţivanje izabrao je savršen raj na
zemlji.
To je bar kod Roberta konačno probudilo neko osećanje. Kad su
stigli do starog čamca izvučenog na obalu, na mek pesak, on se
osloni na njega i duboko udahnu.
— Je li to ovde? — zapita promuklim glasom.
Denijel klimnu glavom. — To je Kenti Bej.
Tišina.
— Isuse Hriste! — reče Robert ozbiljno, kao da je to zaista bilo
jedino što je mogao reći.
Denijel oseti grč u kičmi na to blago bogohuljenje.
— Roberte, ne smeš tako govoriti!
Za trenutak nije mogao više ništa reći. Veslajući stigli su do
kućice na brodiću i popeli se, pošto su privezali čamac. Bio je to
oronuo stari čamac, i jedva da je zasluţivao da se nazove šetnim
brodom. U svojoj mladosti vukao je šlepove s ugljenom na Fertu i
Klajdu pre nego što su ga ostavili da rđa u luci. Tamo ga je našao
Hej i pregledao iskusnim okom. Posle nekoliko nedelja ogorčenog
cenkanja s vlasnicima, kupio ga je, kao što je pobedonosno izjavio,
za cenu jednog toplog obloga. Na trup broda dodao je trošnu
nadgradnju, a drvo grubo obojio pre nego što ga je odvukao u Keni
Bej. Posle mnogo godina sunca i blata i kiše brod je sada obrazovao
jednu celinu sa svojom okolinom i više nije izgledao neprikladno.
Ostavivši Roberta na mostu, Denijel se uputi u malu kuhinju
koja se sastojala samo od gvozdenog štednjaka, nekoliko tanjira i
stonog pribora, šerpe i ogromni tiganji visili su na čavlima
ukucanim y gredu. Ali duga praksa naučila je Denijela da savlada i
situacije gore od ove. Tiganj je uskoro cvrčao na šternjaku. Dva
jajeta, stručno razbijena o ivicu tiganja, prţila su se na zlatnoj masti
od pečene šunke. Za tren, izgledalo je, čaj je bio spreman, meso
isečeno, hleb, maslac i dţem doneti na sto. Denijel i Robert sedoše

90
za sto kakav dečak nikad u ţivotu nije video. U njegovim očima
iznenađenje se borilo s neizvesnošću. Njegovi najutvrđeniji
pojmovi, njegove sumnje u Denijela i njegove pobude, njegov strah
od prevare, ukratko sva filozofija naučena u teškoj školi njegovog
detinjstva, bila je uzdrmana iz temelja. On to uopšte nije razumeo.
Pomogla mu je glad, i on zaključi primirje sam sa sobom, navalivši
na obilno i ukusno jelo. Svakako je morao verovati svom drugu, a
hrana sigurno nije bila otrovana.
Na kraju je pojeo veoma malo. Denijela ništa ne bi toliko
obradovalo kao da je video kako je dečak pojeo ogroman obrok. Ali
mada primamljen kvalitetom hrane, Robert nije mogao savladati
kvantitet. Pošto je pojeo polovinu drugog komada hleba, on se
laktovima podboči na sto i zagleda se u Denijela.
— Mogu li ostatak da stavim u dţep za sutra?
— Ne, to ćemo staviti u ostavu. Tamo će se bolje odrţati, a
moţeš ga uzeti kad hoćeš.
Novi izraz zaprepašćenja u ozbiljnim očima. Pola kriške hleba
da ostane netaknuto za vlasnika! To je prelazilo sve granice.
— Hoću li ja ovde stanovati?
— Da. Sada si umoran i moraš u krevet.
— Krevet — ponovi Robert. — Nikad nisam otišao u krevet
dok se Eni Leng ne bi vratila iz gostionice posle zatvaranja. Ali
svejedno, idem u krevet ako ţelite. Ali tek kad operemo sudove.
— Ne brini zbog, toga. (Denijel je ţeleo da bude veseo, ali mu
je pošlo za rukom samo da se zbunjeno nasmeje.) — Staviću na
štednjak veliki sud vode da se umiješ.
— Da se umijem? Ja? Zašto? To mi nije potrebno.
— Da me obrađuješ.
Ćutanje. Dečak je bio suviše umoran da bi se prepirao. Ustavši,
poče skidati svoje dronjke. Kad je Denijel doneo veliki lavor tople
vode, preko ruke je imao ručnik, a u ruci sapun. Robert poče da se
pere. Taj posao nije bio baš dobro obavljen. Denijel ga je posmatrao
dok je raspremao sto. Kad se dečak izbrisao, telo mu je imalo onu
bledo plavičastu boju pileta tek očupanog i spremnog za pijacu.
U kabini su bila dva leţaja, gornji i donji, i Robert, koji je imao
pravo izbora, odabra gornji.

91
 — Lezi sada, i budi dobro dete — reče Denijel.
Robert se nalakti a poslednja misao poče ga mučiti. Zagledavši
se u Denijela s čudnim izrazom, on primeti: — Vi nećete otići.
Najzad se spustio na leţaj, lica okrenutog u stranu. Kosa
omekšana od pranja i obasjana blagom svetlošću leţala je na
jastuku kao lan. Zaspao je čim je legao.
Denijel je stajao bespomoćno i gledao zaspalo dete čije je
ravnomerno disanje ohrabrilo i suzbijalo utisak koji je ostavljalo to
uţasno ispijeno mršavo lišće.
To lišće je u snu izgubilo oštrinu, brigu i budnost, i postalo je
potpuno detinjasto i neizrecivo tuţno. Naročito su senke oko očiju
bile nekako neţne, a usta bolećivo spuštena, što je kod Denijela
izazvalo još dublje saţaljenje.

POČINJE NOV ŽIVOT

U grudima ga je nešto stezalo. Zagrizavši jako usnu i nagnuvši

glavu u stranu, nervozno je gladio rukom bradu. Onda se tiho
okrenu i poče škupljati pocepane delove dečakove odbačene odeće.
Paţljivo, da se ništa ne bi čulo, sve je zavio u smeđu hartiju u
kojoj je bilo Robertovo novo odelo. Jedan okrugao kamen iz balasta
u utrobi broda dao je zaveţljaju potrebnu teţinu. Noseći ga u ruci
Denijel izađe na palubu i baci ga u zaliv. Zaveţljaj pade u mirnu
vodu skoro nečujno i odmah potonu. Denijelu se učini da se u tome
krije neka simbolika koja je predstavljala pravi vrhunac ovoga
dana. Odbacivanje svega starog iz dečakovog ţivota: i već je
počinjao nov.

U NOVOM ODELU

Zora je zarudila, topla i blaga, s neţnom sumaglicom koja je

lebdela iznad mirne površine zaliva.
Mada je Denijel ustao rano, Robert je pre njega bio na palubi,
potpuno obučen u novo odelo i igrao se fotografskim aparatom koji

92
je Denijel ostavio na brodu prilikom poslednje posete.
Pošto je jutro bilo tako lepo, doručkovali su na palubi. Robertove
usne zgrčiše se malo u nastojanju da iskaţe zahvalnost — bio je to
prvi njegov korak ka osmehu.
— Ipak mi je milo što tetka Leng nije ovde.
— Zašto? — zapita Denijel.
— Oh, pa vi sigurno znate. Sviđa mi se moje odelo, a ona bi ga
zaloţila. Jednom sam dobio cipele od dobrotvornog društva, ali ona
ih je dočepala i dala ih u zalogu. No, da znate, tetka Eni nije loša
ţena. Morala je da zaloţi moje cipele.
Denijel malo poćuta, a onda, iskoristivši priliku, toboţe nemarno
izjavi:
— Videćeš da će biti drukčije kad budeš s tvojom majkom.
Robert prestade da jede. Ţuta koštana kašika kojom je jurio
komadiće kuvanog jajeta po ljusci ostala je nepomična u vazduhg.
Ta nepomičnost kašike izrazila je čemernije nego bilo kakve reči
udarac kojim ie
Denijelova primedba pogodila njegovu osetljivost. Sunčano
jutro, stari fotografski aparat, doţivljaj doručka na palubi, sve je to
učinilo da zaboravi zloslutan događaj koji mu je visio — visio nad
glavom — majčin dolazak.
Bio je, i to odavno, podrobno obavešten o svom poloţaju, jer se
tajne ne mogu odrţati u prisnosti Klajd Plejsa. Pre Denijelovog
dolaska znao je da mu je otac umro, majka »otišla«, i da je
vanbračno dete.

»NE ŽELIM JE«

Robert je crveneo i bledeo pri pomisli na tu ţenu koja je polagala

pravo na njega. Pre bi umro nego što bi izgovorio reč »majka«.
— Ona! — uzviknu on, a čelo mu se namršti. — Zašto bi
trebalo da dođe? Meni se sviđa ovako kako smo sada.
Denijel uzdahnu. — Mnogo sam se namučio, mladiću moj, da
omogućim da se sastanete.
— Ja je ne ţelim.

93
 — Ne smeš tako govoriti.
Ponovo ćutanje.
— Kad dolazi?
— Danas popodne.
Ali u pet sati Denijel poče pokazivati znake nemira. Ţeleo je da
Grasi dođe. Ĉeznuo je da sjedini majku i sina. Osim toga, posle
sunčevog zalaska koji se pribliţavao, dolazila je gruba stvarnost
sutrašnjice. Morao je misliti na sebe i na svoj poloţaj, na neophod-
nost da se te večeri vrati u Livenford.
Pri pomisli na Kejt obuze ga fizička drhtavica. Pogledom je
pretraţivao obalu, vadio je sat desetak puta svakih pola minuta i
nervozno petljao oko starog sata kao da je on, delimično,
odgovoran za zakašnjenje.
Najzad, ipak, odjednom uzviknu — Eno! —pokazujući na obalu.
— Eno je najzad.

RAZOČARANJE

Robertova reakcija uteraia je u laţ njegovu smišljenu pribranost.

Trgnuo se kao oparen, a njegovo lice, malo zarumenjeno od sunca,
prebledelo je kao kreč dok je pratio Denijelov prst uperen u pravcu
tamne prilike koja se nazirala u daljini kako se probija kroz drveće.
— Ulazi u čamac, momče — viknu Denijel. — Stići ćemo na
obalu pre nje.
On se sunovrati u čamac, postavivši Roberta pred sebe na
pramac. Posle kraćeg uzbuđenog veslanja stigoše skoro do obale
Kenti Beja. A onda, kad su zaokrenuli, Denijel se ukoči na sedištu.
Vesla mu ispadoše iz ruku, sa usana mu se ote uzvik razočaranja.
— To nije ona — promuca on. — Na kraju nije ona. — Robert
se odjednom ispravi, sav crven u licu.
— Oh, boţe, oh boţe — promrmlja Denijel u sebi. — šta li joj se
desilo?
Prilika koja im se pribliţavala preko ţala i zamračivala horizont,
dostojanstveno u svom predskazanju, bila je prilika apotekara Heja.
Nešto ranije toga istog dana, Grasi se kretala u kućnoj haljini po

94
svojoj sobi u Koledţ rouu, mirno zaokupljena pakovanjem. Kofer joj
je leţao otvoren na podu, po kome su bile razbacane hartije za
pakovanje, cipele i kartonska kutija za šešire.
Na krevetu je bespomoćno leţala jedna haljina, dok je fioka ţute
komode, izvučena i prazna, delovala nekako neprijatno dirljivo, kao
razjapljena usta krezube babe. Ceo izgled sobe ukazivao je na
promenu, a i Grasi je izgledala očajno i izgnanički, no njen
posetilac, koga je upravo uvela gospođa Glin, izgledao je postojan i
nepokolebljiv.
Opruţen na pletenoj stolici, sa šeširom natučenim na oči,
nadgledajući Grasine pokrete s onom čvrstom staloţenošću koja je
obično skrivala njegove misli, sedeo je Frenk Harmun.
— Ti, dakle, stvarno odlaziš — dobaci on, ne pomerivši se na
stolici
Ona klimnu glavom, ne gledajući ga, još uvek s izrazom briţne
usredsređenosti na licu.
— Volela bih da nisi došao ovamo — reče ona malo kasnije,
pošto je savila haljinu i stavila u kofer.
— Zašto?
— Sinoć smo se oprostili.
— Je li oproštaj ţene uvek i poslednji?
— Idiotski je od mene, Frenk, ali me boli što nećeš da me
shvatiš ozbiljno. Nije lako ono na šta se spremam. To za mene znači
borbu ... tešku borbu. Ali ću to učiniti.

»POTREBAN TI JE ODMOR«

Njegovo lice izraţavalo je učtivu nevericu, ali je sklanjao pogled

da bi sakrio snaţan bes koji je buktao u njemu. Bio je zbilja besan
što Grasi hoće da napusti Livenford bez nekog razloga koji bi on
mogao shvatiti, osim što je u gradu uţivala loš glas: a bio je još
bešnji što i pored njegovih najvećih nastojanja i njegove paţnje u
toku poslednjih nedelja, — osim nekoliko kratkih,
nezadovoljavajućih poljubaca — nije zadobio njenu telesnu
naklonost.

95
 Uspevao je dotle kod tolikih ţena, da ga je taj neočekivani
neuspeh tim više zapalio, učvrstio njegovu odluku da joj ne dozvoli
da ga napusti.
— Pa, — reče najzad — moţda imaš pravo što odlaziš. Na
kraju krajeva, ovde su te odvratno iskoristili. A, zapravo, Grasi, i ne
osećaš se dobro. Ako ne pripaziš, dobićeš nervni slom. Brinem za
tebe.
Njegovo promenjeno drţanje, ljubazno, ubedljivo, izvanredno
razumno, natera joj suze na oči. Od sinoćnog prizora u gostionici
bila je uzrujana.
— Ali tebi bi bio potreban pravi odmor, — nastavi on — a ne
neki odmor za nuţdu blizu ovog pokvarenog grada. Zbog toga sam
ti govorio o Španiji. Divno je dole u Malagi. Promisli. Odmor, tišina,
plavo nebo i sunce Sredozemlja... — Gledao ju je napeto. — To bi ti
prijalo.
Ona smesta odvrati svoje tamne zenice.
— Ne, Frenk... to ne.
Krišom ju je posmatrao, s naporom uzdrţavajući bes,
razmišljajući kako bi najlakše slomio njen otpor.
Zaista ju je ţeleo više, moţda, nego što je ţeleo bilo koju drugu
ţenu, i bio je spreman da primeni svaku moguću strategiju, da učini
sve da je dobije. Slegnuvši ramenima kao da prihvata njenu odluku,
tuţno, no uljudno, on uzviknu: — Ti si svojeglava ţena, draga moja,
vidim da hoćeš da radiš po svojoj volji. Pa, dopusti mi bar da ti
pomognem. Dopusti mi da tebe i tvoj prtljag odvezem svojim
kolima u Markinč.

POZIV

Grasi ga sumnjičavo pogleda, uţasavala se voţnje kočijom na

stanicu, praćena pogledima celog grada, čekanja na stanici, mučenja
s prtljagom.
— To bi bio za tebe prevelik trud, Frenk.
— Ni najmanje. I inače sam nameravao da uzmem slobodan
dan da skoknem do Ardfilena — ove nedeIje je tamo regata. — On

96
odjednom zastade, a lice mu ozari iskren osmeh. — Pa, imam sjajnu
ideju. Idemo oboje na regatu, a uveče ću te odvesti preko brda u
Markinč.
Ona malo ustuknu, osećajući njegov uticaj, nepoverljiva prema
ubedljivoj snazi njegove ličnosti. Kao i onom prilikom u njegovoj
kancelariji, kod nje se odjednom pojavi neki nagon koji ju je
opominjao protiv njega.
— Ne, ne moţemo.
— Zašto, pobogu? — Lice mu se razvuče u osmeh, otkrivajući
njegove bele, jake zube. — Tek je deset sati. Tako si utučena, to je
jedino što te moţe razveseliti. Uvek si volela jedrenje. A jedan dan
na sveţem vazduhu baš će ti prijati.
Odjednom je poţelela da pobegne od sebe, da se obodri malo pre
duge i teške borbe sa kojom je bila suočena. Frenk, da, Frenk je baš
bio čovek koji to moţe učiniti.
A onda, dok je još oklevala, seti se jedne prilike koja bi joj mogla
omogućiti da pošalje Denijelu poruku da će zakasniti i da će doći
kasnije te večeri.
I pri tome je opalo njeno poslednje odupiranje.
— Pa, poći ću, Frenk. — Stavi mu ruku na rukav. — Ali pazi da
me sigurno na vreme odvezeš u Markinč.

»DAKLE, TO JE ON«

Dok je Denijel veslao, Hej je drţao kormilo, sedeći ćutke i

nedokučivo na krmi čamca — kruta, crna prilika u tvrdom širokom
šeširu, koja drţi uţad krmila kao da su uzde sudbine.
Izgledalo je kao da uopšte ne zapaţa Roberta. A svakako nije
zapaţao Denijela. Ne trepćući, s mrzovoljnom usredsređenošću
gledao je na kompas. Na njegovim opuštenim usnama ocrtavao se
lak prezriv osmeh. Izgledao je odsutan i neosetljiv, kao nekadašnji
paganin koga prevoze preko Stiksa.
Usplahireni Denijel, s druge strane, nalazio se u jadnom stanju.
Nije se usuđivao da postavi nijedno pitanje, poznajući bezobzirni
prijateljev jezik, iz straha da ne uplaši dečaka. Ali ono što je

97
pročitao na Hejovom licu nije ga ohrabrilo. Niti je, kad su stigli na
brod, imao priliku da upita za činjenice, jer je apotekar odmah
glasno zamolio čaj.
Obilato je jeo, savlađujući sve što je Denijel stavio pred njega, i
dobro ţvakao svojim veštačkim zubima. Ali najzad je završio. Onda
je spustio šolju, obrisao duge mrke brkove polaganim pokretom i
zavalio se na stolici.
— Pa, — izjavi on, kao da je tek tada primetio Denijela, — na
kraju krajeva nisi baš tako loš kuvar.
Bilo je nečeg tako suvoparnog, tako ubistvenog u toj primedbi
da je Robertu najzad bilo smešno. Nije se nasmejao samo grčem
izmučenog lišća, već piskavim cerekanjem kojim se uzvraća na
šalu.
Hej se polagano okrenu, primetivši najzad dečaka. Zapravo,
nikakvo drukčije predstavljanje ne bi bilo srećnije — apotekara
ništa nije moglo više zadovoljiti, niti je bilo boljeg puta do njegove
naklonosti, od spontanog priznanja njegovim pakosnim šalama.
— Dakle, to je on — reče on Denijelu, pošto je prilično dugo
odmeravao dečaka.
— Da, to je Robert — odgovori Denijel.
— Mogao bih reći za njega, — izrazi Hej svoju pozitivnu
ocenu — da nema bogzna šta da pokaţe. Ali izgleda da ima nešto u
glavi.
Ta neočekivana izjava, i tako laskava, natera Denijela da zadrhti
od ponosa. Za trenutak zaboravi na ţelju koja ga je pekla u duši da
čuje vesti o Grasi.
— Nema šta da pokaţe ... još.
— Ustani, mladiću, — reče apotekar — da te vidim. Mhm! E,
e! Baš kako sam mislio. Ima rahitis.
— Ali tu se nešto moţe učiniti? — reče brzo Denijel. —
Razmišljao sam o tome i pomislio da bi moţda š i n e . . .
— Šine! Koješta! — prekide ga apotekar.
— Misliš li da će oni moći da ga izleče? — zapita zabrinuto
Denijel.
— Oni? — reče apotekar s ironičnim osmehom. — Ništa ja ne
znam o tvojim »onima«. Ja samo znam da mu ja mogu izlečiti nogu

98
u roku od dvanaest meseci ako ga budem lečio. — Zagleda se u
Roberta. — Veruješ li mi, dečače?
— Verujem — promrmlja Robert. — Samo, meni je i ovako

nela012
dobro.

»ONA NE DOLAZI«

Hej klimnu glavom nekoliko puta, odobravajući smelu

nezavisnost koja se krila iza te primedbe. Skoro veselo, izjavi:
— Moraćemo se upoznati, galamdţijo, ako budemo imali
prilike, ti i ja. U krevet sada, kao dobro dete. Imam nešto da kaţem
tvom prijatelju Nimu što ne moţe čekati.
Kad je Robert otišao u krevet, Hej se okrenu Denijelu sa
sarkastičnim osmehom.
— To dete mi se sviđa. Jesi li primetio kako sluša moje reči?
— Da, da — reče Denijel, izvan sebe od brige. — Ali pričaj mi o
Grasi, šta se dogodilo?
— Obećala je da će doći kasnije, ali ne znam kada.
— Zašto, zašto sada nije došla?
Hej se podrugljivo nasmeja. — Slušaj, prijatelju, ako baš ţeliš da
znaš. Danas, baš kad sam zatvarao apoteku u podne, tvoja draga
Grasi dotrčala je u ţurbi da me pita idem li kao obično na brod.
Rekao sam joj da nameravam provesti sat-dva na vodi. U tom
slučaju, rekla je, hoćete li da kaţete Denijelu Nimu da ću najpre u
Ardfilen, ali da ću biti na brodu u sedam svakako?« — Zahvalila mi
je i nestala pre nego što sam mogao da kaţem ijednu reč.
Denijelu laknu.
— Sedam sati? Malo ću zakasniti, ali ću ipak stići na vreme.
Hej se zabrinuto zagleda u svoga prijatelja. — Ti znaš, bez
sumnje, da je otišla s Frenkom Harmunom?
— Ali...
— A Harmun je — nastavi Hej nemilosrdno — upravo
raščistio pisaći sto za jedno šestonedeljno putovanje u Španiju.
Kreće na »Andaluziji« iz Ardfilena, noćas.
Denijel proguta vazduh.

99
 — Otkuda to sve znaš?
— Ja znam skoro sve što se dešava u Livenfordu — odgovori
Hej pomalo izveštačeno. — Prošlog ponedeljka Harmunov
sluţbenik bio je u mojoj apoteci. I rekao mi je još nešto.
— Šta? — prošaputa Denijel, očajan u dnu duše.
— Kad je Harmun rezervisao mesta za putovanje preko
agencije, nije uzeo jednu kartu, već dve.
Nastade duga, ledena tišina. Apotekar, zagledavši se preko
Denijelove glave, izvadi iz dţepa komadić slatkog korena i poče ga
ţvakati. S vremena na vreme malo bi oblizao usne.
Kad je apotekar otišao, posle šest sati, da uhvati poslednji voz iz
Markinča, Denijel sede na zadji deo broda i pri poslednjem slabom
rumenilu neba na zapadu stade da ispituje obalu u sumaglici
napregnutim, zabrinutim pogledom. Bilo je zahladilo, povetarac se
pojačavao, i njega prođe jeza. Ali nije mogla ugasiti veru koja je
uporno tinjala u njegovim grudima, niti nadu koja mu je još
treperila u srcu.

BILA JE NEPROMIŠLJENA

U pola pet tog popodneva Harmun i Grasi su se vratili s regate u

predvorje hotela »Ardfilen«.
Harmun je sedeo za stočićem pored prozora s viskijem i sodom
pred sobom, dok je Grasi, opruţena pored njega na sofi, pila čaj.
Vidik je bio divan. Bila je to ona kombinacija suncem obasjanog
mora i neba koja navodi na blago sanjarenje, ali od buke koju su
dizale gomile sveta na ulici Grasi je bolela glava više nego ikad.
Migrena joj je počela za vreme ručka, kad je Harmun uporno
ţeleo da poruči šampanjac — koji ju je uvek uznemiravao — i
trajala je celo popodne, dok se, sedeći s Frenkom u masi sveta,
okruţena vikom, uzbuđenim posmatračima, zaglušljivom muzikom
svirača na limenim instrumentima sa vrteške, sa vašarišta iza njih,
trudila da gleda, da uţiva u regati. Kakav je to bio neuspeh! U
slepoočnicama ponovo poče da joj puca pri samoj toj pomisli.
Očni kapci su joj treptali od čistog nervnog umora, a ipak, i tako

100
iscrpljena i utučena, nije htela da se preda tuzi. Bila je nepromišljena
kad je pristala na ovo putovanje, ali ta budalaština nije bila
nepopravljiva. Imala je da se strpi samo jedan sat u toj situaciji.

HARMUNOV PLAN

U međuvremenu, Harmun je ispio svoj viski. Spustivši čašu, on

pređe i sede pored nje na kauč, posmatrajući je upola šaljivom, a
upola zluradom prisnošću, od koje joj nervi ponovo zadrhtaše.
— Kako glava? — zapita on.
Ona se nekako osmehnu. — Još prilično loše.
— Dašak sveţeg vazduha će ti prijati. — Govorio je bezbriţno.
— Poručio sam ručak za pet sati. Otići ćemo čamcem do velikih
brodova.
— Ali Frenk, — ona se uspravi — zar nije već vreme da
pođemo?
— Gluposti. — On joj spusti svoju krupnu šaku na koleno, s
nemarnom prisnošću. — Hoću da ti pokaţem »Andaluziju«. To je
divan brod. Mi smo je opremili. Sobe zapovednika na brodu su
poslednja reč.
Nastade ćutanje. Ona odvrati pogled, obuzeta sve većom
nervozom.
— Znam da ţeliš biti ljubazan, Frenk, ali zaista nisam
raspoloţena da razgledam brod.
On se nasmeja. — Moţda ćeš se predomisliti kad se nađeš na
brodu.
Udarac ju je otrgao iz umora. Spustivši pogled, trudila se da se
savlada. Ono što je iz početka izgledalo kao preterana sumnja, sada
je ličilo na verovatnoću, i ona zadrhta na samu tu pomisao. Zar nije
negde čula da je »Andaluzija« trebalo odmah da otplovi?
Ponovo je obuze strah i opravdan gnev. Samo uz veliki napor
pošlo.joj je za rukom da savlada ţelju da ga direktno upita i da
odmah sredi stvar. Ali scena joj ništa ne bi pomogla. Mučila ju je
pomisao da je posmatra, čekajući njen sledeći korak, mirno
pripravan za protivnapad.

101
 »OSTAVILA SAM TORBICU«

Toga trenutka, gušeći se od osećanja njegove blizine, oseti

neodoljivu, skoro uţasavajuću ţelju da pobegne od njega. Dala bi
sve što ima da se nalazi milje i milje daleko, da ga nikad više ne
vidi, nikad, nikad. Ali sada, pre svega, mora sakriti svoja osećanja.
Silom se osmehnu i mahnu rukom u znak pristanka.
— Oh, vrlo dobro, Frenk. Ako baš navaljuješ, onda idemo.
— Dobro.
Ona ustade i pogleda na sat.
— Idem da se spremim. Moram staviti na čelo malo kolonjske
vode. — On se malo promeni u licu i krišom je pogleda rekavši
polagano:
— Nemoj dugo.
— Samo trenutak.
Prošavši kroz predvorje, Grasi uđe u toaletu i tamo ostade
nepomična, duboko razmišljajući, bledog i izmučenog lica. Osećala
se mlitavom, kao da lebdi u nekom vazduhu koji ju je potpuno
iznurio.
Ali za nekoliko trenutaka tačno je smislila šta mora učiniti. Voz
iz Adrfilena za Renton polazi u pola šest — dobro se sećala da su
vozovi ovde vrlo retki. Iz Rentona će otići pešice do Markinča, što
je prilično daleko, ali kako je sada videla situaciju, to joj ništa nije
značilo. A onda će — blag izraz olakšanja umekša njeno izmučeno
lice — biti kod Denijela i dečaka.
Kad bi se samo mogla iskrasti neprimećena bez daljeg
odlaganja! Ali to je u ovim okolnostima bilo nemoguće. No znala je
da mora biti pribrana, mora smisliti neku jednostavnu strategiju.
Ona oprezno otvori vrata. Kao što je očekivala, Harmun je bio u
predvorju i čekao. Ona se osmehnu što je umilnije mogla, priđe mu
i uhvati ga pod ruku.
— Sad mi je bolje. U predvorju je bilo prilično zagušljivo.
Prošli su kroz predvorje do prednjeg trema. Odjednom, trgnuvši
se kao da se prisetila i trudeći se da joj glas zvuči prirodno, Grasi
uzviknu:
— Oh, baš sam glupa. Ostavila sam torbicu na sofi: hoćeš li da

102
mi je doneseš, Frenk?

TRČANJE NA STANICU

Nastade ćutanje, prazno, skoro neprimetno, a ona je stajala

nepokretna, s osmehom koji je odlučno i dalje odrţavala na licu,
kao da joj je naslikan na usnama. Pretpostavljala je da neće moći,
ako ne bude krajnje neučtiv, da odbije tako jednostavnu molbu.
— U redu — reče on polagano okrenuvši se. — Ĉekaj me dok
se vratim.
Njeno srce ponovo zalupa. Za trenutak natera sebe da bude
mirna, ali čim je Harmun nestao iza okretnih vrata, ona brzo iziđe
na ulicu. Novčanik joj je bio u dţepu. Trenutno je uopšte zaboravila
na prtljag. Ţelela je samo da ode, da nestane dok je još postojala
mogućnost.
Napolju, jednostavno odjuri na stanicu, brzo kupi kartu i ulete u
prednji vagon voza, koji je, pošto je Ardfilen bio krajnja stanica, bio
postavljen prema izlasku.
Ne usuđujući se da se pokaţe na prozoru, zavalila se jedva
dišući za sve vreme, koje joj je izgledalo beskrajno dugo. Ali najzad
se začu zviţduk, i voz polagano krenu. Ona odahnu.

MAJKA I SIN

Bilo je skoro osam sati kad je najzad stigla u Renton. Izlazeći na

peron, Grasi oseti kako joj se energija vraća u udove. Veče je bilo
tiho i mirno, i pomisao na dugo pešačenje koje joj je predstojalo nije
je oneraspoloţilo.
Bilo je prošlo deset sati kad je stigla do zaliva. Osećala je suv
mekan pesak pod nogama. Stigavši do same vode, ona zastade i
poče da pretraţuje pogledom,’ dišući ubrzano od iščekivanja. Da,
tamo se videla svetlost brodskog fenjera. A onda se nejasno
zasvetluca brod tamo u crnom plićaku.
Stavivši šake oko usta ona viknu: — E-ej! Donijele! Denijele!

103
 Odgovor je odmah došao u radosnim tonovima prepoznavanja.
— Grasi, je si li to ti?
— Da — viknu ona, dok joj je celo biće proţimala sreća i
olakšanje. Kad je čula Denijela kako vesla prema njoj, osetila je da je
najzad stigla u sigurnu luku.
Sa suzama u očima zaklinjala se sebi da će se starati za
zaboravljenog sina s najvećom neţnošću i stalnom brigom. Opazila
je, kao da joj je odjednom nešto sinulo pred očima, kako je njen
ţivot bio lakomislen i sebičan, i shvatila da će u budućnosti sreću
naći ne u uzimanju već u davanju, da, u davanju najodanije ljubavi
detetu.
Budućnost je leţala pred njom kao čista, nova stranica knjige u
koju će biti zapisana njena dostignuća. Uz pomoć Denijela naći će
pošten posao, mnogo će se truditi, radiće do iznemoglosti da stvori
dobar i dostojan dom.

OBOJE SREĆNI

Vreme je suviše brzo prolazilo, i ona je uvidela, dok joj je srce

uzbuđeno kucalo od radosti, kako se bez osnova plašila da će se
Robert nje plašiti, ili da će mu biti dosadno. Kad je došlo veče, bilo
je teško da ga odvede dole. Ali najzad ih je mrak prisilio da siđu, pa
joj je Robert u kuhinjici pomagao da pripremi večeru, prţenu
slaninu i jaja.
Ranije je Grasi, kad bi se spuštalo veče, često obuzimala
ravnodušna seta, ali sada je bila vesela, veselija nego što je bila
mesecima, i ta je veselost bila tako zarazna da je rastopila čak i
ozbiljnost koju je Robertu nametnuo njegov ţalosni ţivot.
Smejao se i brbljao, slobodno, ne stideći se, ponesen bujicom
sreće kojom su zajedno plovili.
Kad se popeo na leţaj — bila je toliko pametna da se odupre
ţelji da mu pomogne — ona pomisli da mu peva. I, slušajući jednu
staru škotsku uspavanku, on zaspa.
Kad je oprala sudove, plašeći se da će ga njeno kretanje po tesnoj
kabini probuditi, ona se popela na palubu. Vetar je bio stao i vodeći

104
računa o svojim novim duţnostima kuvarice i snabdevača Grasi je
odlučila da ode do farme Ros da nabavi jaja, maslac i mleko. Za to
će joj biti potrebno svega deset minuta. Farma je leţala udesno, na
svega pola milje dalje u šumi, i apotekar Hej je skoro sve namirnice
nabavljao od njenog dobrodušnog vlasnika.
Sledeći dan bio je sveţ i lep. Kiša je u toku noći jako padala, ali
ujutro, mada je vetar jako duvao, sunce se probilo kroz oblake koji
su jurili po nebu i jezero oblilo svetlošću. Za Grasi, koja je na palubi
sedela sa sinom, svet je imalo neki čudan, nov vid.
Bili su sami. Posle doručka Denijel je ţurno otišao u Livenford.
I sada, zaštićeni visokom ogradom broda, preko koje su se na
jezeru viđali namreškani penušavi talasi, »beli konji«, Grasi i
Robert igrali su dame.
Gledajući to njegovo sitno, napeto lice, tamne oči uprte na ploču;
duge trepavice koje su bacale senku na blede, još upale obraze, dok
je razmišljao o sledećem potezu, Grasi je obuzelo takvo osećanje
čeţnje, pomešane s griţom savesti, da joj se činilo kao da će joj srce
pući. Zašto, oh zašto se plašila tog sastanka svih tih protraćenih
godina? Zašto — da nije bilo Denijela i pomoći milostivog neba —
zašto umalo da odbaci ono najdragocenije što ţivot prula?
Sve ono čega se plašila, nije se ni izdaleka dogodilo. Njen
sastanak sa sinom prošao je jednostavno, bez one mučne
zbunjenosti zbog toga što se plašila da će se sin nje zastideti.

SVETLA BUDUĆNOST

Prihvatio ju je, ni ţeljno ni s ljubavlju, no bez reči prigovora:

slušao je u ćutanju, bez prekora, njeno objašnjenje prekidano
zastajkivanjem, tu mučnu priču o njenom boravku u Indiji: za sve
vreme ponašao se s mirnim osećanjem da sve zna, da ništa nema
protiv nje, da je rešenje problema prepušteno jedino budućnosti.
I kako brzo, pomislila je veselo, kako su se brzo privikli jedno na
drugo. Prirodni se nagoni nisu mogli poricati. Njegova
hladnokrvna ćutljivost već se lomila, paţljivim, poluprikrivenim
pogledima on joj se pribliţavao, a jednom je, jednom dobro

105
odabranom reči izvukla iz njega stidljiv, zahvalan osmeh.

NEKO ZOVE

Grasi, dakle, mirno odveza čamac od broda i odvesla onih

nekoliko metara do obale. Tu izvuče čamac na obalu pa se uputi
preko livade prema šumi.
Mrak je bio gušći nego što je očekivala, a borovi su glasno ječali
dok je prolazila kroz šumu. No uskoro je stigla na farmu i pošto je
kupila stvari i malo popričala sa farmerovom ţenom, brzo je
krenula natrag.
Odjednom na kraju šume, prelazeći pust seoski put koji je
obilazio jezero, ugleda svetlost nekog vozila koje se lagano
pribliţavalo.
Grasi pomisli najpre da su to neka kola koja su zakasnila, pa se
vraćaju na farmu, ali onda opazi da je to automobil i nagonski
ustuknu da ga propusti.
Ali kad je snop ţutih farova pao na njenu nepomičnu priliku, u
glavi joj sinu jedna misao od koje je nešto preseče u grudima.
Pokrenuta tom iznenadnom i nesvesnom strepnjom, dok je
automobil usporavao i stao, ona jurnu preko puta i brzo se uputi ka
obali.
Ali bila je viđena — neko ju je viknuo otpozadi. Više nego išta,
taj poziv je još više uplaši i natera da potrči preko livade dok joj je
srce kucalo iz sve snage. Pošto je nosila teret i nije poznavala stazu,
posrtala je po busenastim uzvišenjima u polju, spoticala se o grmlje
i gusto šiblje. Dvaput je pala na kolena.

»KAZAĆU DENIJELU«

Sada se plašila, uţasno se plašila, a bat koraka nekoga ko ju je

pratio još je pojačavao njen strah. Neko je bio blizu iza nje. Noge su
joj upadale u meki pesak ţala. Teško dišući ona se okrenu,
napregnuvši svu snagu. U jednom mučnom trenutku učini joj se da

106
će se onesvestiti. Pokuša da vikne, ali se glas nije čuo iz njenog
suvog grla. Da, znala je. Ĉovek koji je stajao pred njom bio je
Harmun.
Grasi ostade da stoji, suviše uzbuđena da govori, suviše
zgranuta da se makne. Njegova fizička blizina, potpuno
neočekivana, pojačana mrakom i osamljenošću, bila je više nego što
je mogla podneti. Sigurno joj je pročitao strah na licu, jer, i dalje
teško dišući, uhvati je za ruku.
— Da ... zasluţila si da te tako prodrmam ... mnogo muke si mi
zadala.
— Ţao mi je, Frenk — promuca ona jedva čujno. To je bilo sve
što je uzmogla da kaţe.
— Nadam se da ti je ţao. — Povratio je dah, i u glasu mu se
sad osećao prizvuk razuma, nekakva promukla odlučnost
zlokobnija od besa. — Nisi valjda mislila da ću te pustiti da
pobegneš od mene, Grasi. Ja nisam od onih muškaraca s kojima se
moţeš poigravati. —
Ona spusti pogled, nastojeći da se pribere, dok su joj se misli
besno kovitlale u ošamućenom mozgu. Kako je ona bila nerazumna
i luda što se uopšte upuštala s Frenkom, što je prihvatila njegove
usluge, flertovala s njim, a pre svega kako je mogla tako pogrešno
proceniti i poverovati da će on poslušno prihvatiti odbijanje koje je
pokušala da mu nametne.
— Nisi me prevarila — nastavi on istim onim ravnomernim
glasom. — Posumnjao sam u Ardfilenu da spremaš neku podvalu.
Ali sam mislio da ćeš izvesti nešto bolje. Nije mi bilo teško da te
pratim. Ali i ako si htela da se odmoriš, mogla si odabrati ţivlje
mesto. Sve je to tako glupo, Grasi, i protiv svih tvojih interesa. U
svakom slučaju, ti odmah polaziš sa mnom kolima.
— Ne, Frenk, ne — prošaputa ona.
— Ne vredi da se prepiremo — odgovori on odlučno. — Stvari
su među nama otišle suviše daleko. »Andaluzija« nam je ovde
izmakla, ali se moţemo ukrcati u Tilberiju.
Krv joj se sledi u ţilama. Za trenutak je osetila očajničku ţelju da
vikne u pomoć, ali tračak razuma joj reče da bi to bilo uzaludno —
njen glas se nikad ne bi čuo dalje od tog osamljenog mesta. Osim

107
toga, mogla bi probuditi Roberta, a toga se najviše uţasavala.

HARMUN PONOVO

Bilo kako mu drago, Harmun i Robert se ne smeju sastati. Kad bi

ikada primetila blesak razumevanja situacije u tim dečjim očima,
jednostavno bi umrla. Odjednom je osetila kako je slaba i ranjiva.
Ona sjajna čvrstina s kojom se nekad mogla odupreti Harmunu bila
je iščezla zauvek, izgubila se u neţnoj blagosti njene nove
zaštitničke ljubavi.
No taj nagon pruţio joj je druga sredstva — njen um, bistriji
nego ikad, nastavio je da radi s očajničkom, luđačkom energijom,
dok je traţila načina da se spase. I odjednom, kao u trenutnom
otkrovenju, znala je šta moţe da uradi.
— Frenk, — promrmlja najzad — ako pođem, hoćeš li mi
obećati da ćeš biti dobar prema meni?
— Zar to nisam rekao? — Lice mu se malo razvedri.
— Vrlo dobro — reče ona pokorno. — Idem da kaţem
Denijelu.
Najpre nije razumeo, a onda, prateći njen pogled, ugleda slabu
svetlost na brodu.
— Stari Nimo je s tobom?
— Da — slaga ona. — Ne mogu otići bez reči.
— Idem na brod da s njim razgovaram.
— Ne, Frenk — reče ona odlučno. — Moram mu odneti
namirnice, a onda ću se nekako izviniti, uzeti šešir i doći ću k tebi.
Harmun je i dalje ljutito ćutao.
— Zar ne razumeš? Onako je kako si hteo — uzviknu ona
ogorčeno. — Plašiš se da ću pobeći? Zar bih to mogla sada?
I dodade mirnije. — Zapali cigaretu. Vratiću se pre nego što je
popušiš.
— Vrlo dobro. Ali ako se ne vratiš za pet minuta, doći ću da te
vodim ...
— To neće biti potrebno — reče ona.
Prigušujući snaţno kucanje srca, ona stavi zaveţljaj u čamac i,

108
naizgled pomirena sa sudbinom, dohvati vesla. Veslajući od obale
primeti plamen šibice kojom je Harmun pripalio cigaretu. Znajući
da je više ne vidi, ona se nagnu i zavesla. Plan joj je bio potpuno
jasan u glavi. Frenk joj je preprečio put od Kentija tako da tuda nije
mogla uteći. Ali je zaboravio, ili moţda, kao stranac u tom kraju,
nije znao da iza predgorja, na drugoj strani jezera leţi malo
pristanište Gilston. Lako je mogla stići donde, jer je bilo udaljeno
nešto preko dve milje, a Grasi, odlučna, znala je da moţe preći i pet
puta veću razdaljinu. Povešće Roberta, iznajmiti sobu u hotelu, i
telefonirati Denijelu, a ako bude potrebno, pozvati policiju.
Polumere i uzaludni pokušaji begstva više ne dolaze i! obzir:
jednom za svagda mora se osloboditi te pretnje i mora sebi
obezbediti slobodu.
Brzim zamahom vesala pritera čamac uz brod i pope se na most.
Noge su joj tako drhtale da je jedva stajala. U kabini za trenutak
postaja mirno da bi se pribrala. Onda ispruţi ruku i neţno prodrma
Roberta.
On otvori krupne oči.
— Roberte — reče Grasi pokušavajući da se osmehne. —
Idemo na jedno malo putovanje, p a . . .
Dete je pogleda zaprepašćeno.
— Kuda idemo?
— U Gilston ... a posle toga kući teča-Denijela. Tamo je mnogo
bolje nego ovde.
Grasi je očekivala da će se on pobuniti, pokazati neki znak
uzbune ili bar mrzovolje zbog neočekivanog poremećaja njegovog
sna. Ali Robert je celog ţivota bio izloţen uznemiravanjima i
gunguli i uvek ga je snalazilo nešto neočekivano.
Štaviše, zbog srećnog dana koji su zajedno proveli, on joj je
verovao. Ustao je bez mrgođenja, i dok je plamičak sveće bacao
njegovu malu senku u fantastičnim oblicima na drveni zid, on poče
ravnodušno da se oblači.
Trenutak kasnije bili su u čamcu, on na zadnjem delu, s ćebetom
preko kolena, ona na veslačkoj klupi, čvrsto steţući vesla. Skoro ne
dišući, tiho, tiho spuštajući vesla u vodu i koristeći brod kao
zaklon, odmicala je u tamnu noć.

109
 PROMENLJIVO VREME

Dok je veslala, počeše se spuštati krupne kapi kiše, pljušteći po

vodi, kao da nevidljivo nebo roni suze. Mada je bila gologlava i bez
kaputa, kiša joj nije smetala. Obuzeta drhtavicom od uzbuđenja nije
mislila ni na šta drugo osim na sreću koju predstavlja to bogatstvo.
Za trenutak, majušni vrh Harmunove cigarete jedva se video na
obali, a onda ona zaokrenu oko rta i cigareta nestade iz vida.
Lako je bilo upravljati čamcem u zalivu, ali sada više nije bila
zaklonjena rtom, već je veslala preko jezera, a što je postajalo sve
teţe. Nije bilo velikih talasa, ili ih nije primećivala u mraku, no
osećala je talasanje vode, a čamac je poskakivao i povremeno bi se
nekako nespretno nagnuo. Međutim, Grasi je zapinjala iz sve snage
i sigurno napredovala prema drugoj obali.
Negde na pola puta čamac naglo polete naniţe, a onda se
podiţe u vazduh, pa tresnu iz sve snage na vodu. U istom trenutku
jak nalet vetra udari Grasi po licu, a kiša poče jače pljuštati.

POSLEDICE BURE

Poznavala je jezero od detinjstva i brzo je primetila da ih ostrvo

Inčlejd, koje je leţalo oko milju prema severu, više ne zaklanja i da
se nalaze na otvorenoj, nezaštićenoj vodi.
Ali, mada je bila spremna na izvesno pogoršanje vremena, nije
očekivala da će ih ono tako ozbiljno ugroziti. Ĉamac se u stvari
dizao i spuštao na uznemirujući način, ne toliko zbog uzburkane
vode, koliko zbog prilično velikih podvodnih talasa koji ostaju po-
sle bure.
I Grasi je odjednom shvatila da je sama s Robertom u mraku, na
toj uzburkanoj vodi, daleko od obale i ostrva i bezobličnih planina
iza njih. Sve ono što je čula o varljivosti jezera, o neispitanim
dubinama i opasnim strujama, o iznenadnim naletima vetra i
naglim olujama, koje su napadale bez opomene s brda ispresecanih
provalijom, sručilo se na nju s hladnom i uţasnom snagom. Da li je
bila pametna što je pošla ovim putem, ili je to bila najgora,

110
 najlakomislenija glupost koja je sve prevazišla?
Okrenuvši se na veslačkoj klupi, ona baci pogled na suprotnu
obalu i ponovo opazi svetlosti Gilstona, udaljene moţda ne više od
tri četvrti milje. To je onda ipak bio najbolji krajnji cilj, i s novom
odlučnošću Grasi prema tom cilju upravi čamac koji se ljuljao.
Drţeći se čvrsto za gornji rub čamca Robert za sve vreme nije
izustio ni reči. Pogled mu je bio kao prikovan za majčino lice i mada
se bio ukočio od nesigurnosti, uglavnom je bio miran i nije se
plašio. Pogledavši te poverljive oči, Grasi ponovo savladaše
osećanja.
— Sve je dobro, Roberte — smirivala ga je dašćući. — Samo je
jezero malo uzburkano... uskoro ćemo stići preko.
Avaj, uprkos njenim naporima, svetlosti prijateljskog grada
pribliţavale su se sa mučnom sporošću. Kičma joj je pucala, grudi
stenjale. Ruke, pune plikova, uţasno su je bolele. Sve jači vetar
oduzimao joj je snagu i borio se s njom kao neko ţivo biće, bacajući
je natrag, kako joj se činilo, pri svakom metru koji je prevalila.

VESLO ODNETO TALASIMA

Sada su se na velikim podvodnim talasima stvarali zapenušeni

grebeni koji su zapljuskivali pramac i punili vodom mali čamac.
Raspršene kapljice smočile su je do koţe, lepile joj kosu po licu sa
koga se cedila voda. Grasi je osećala ţelju da zaplače, da se preda,
da zaboravi. No veslala je i dalje, terajući čamac prosto snagom
svoje volje.
A onda, baš kad je slepo zaveslala, s poslednjim ostacima snage,
čamac se vrtoglavo podiţe, ona promaši vodu jednim veslom i ono,
ne naišavši ni na kakav otpor, izvrnu se,iz viljuške, i kako se ona
zanela unazad, nestade u praznini kqja ih je okruţivala.
Grasi obuze samrtni uţas. Sada su zaista bili izgubljeni. Ona
polagano ustade, drţeći se grčevito za ivice čamca koji se
bespomoćno vrteo. Svetlosti Gilstona su bile blizu, svetionik
pristaništa bio je udaljen ne više od petsto metara, ali usled oluje
tako daleko da nikakav ljudski glas ne bi donde stigao. Ona

111
zadrhta.
— Roberte, — reče — dođi k meni.

OTEO SE IZ RUKU

Video je kako je veslo nestalo, pročitao njeno lice i tiho je plakao.

Izgledalo je da jadikuje dok su mu se suze tiho slivale niz obraze.
Ali je posluša i na rukama i nogama dopuza do sredine čamca. Sada
nije mogla da učini ništa drugo osim da ga drţi u naručju na dnu
čamca i štiti ga kako je najbolje mogla dok je njegovo srce brzo
kucalo na njenim grudima, i mrmlja mu u uvo neţne, nerazgovetne
reči. I sve vreme molila se u srcu:
»Oh boţe, bilo šta, bilo šta, ali o v o . . . on je tako bespomoćan i
tako mali.«
Ĉamac joj se sada potpuno oteo iz ruku, no, nekim čudnim
slučajem, ili moţda nošen nekom obalskom strujom, kao da se ruga
svem Grasinom mučnom i uzaludnom upinjanju, plovio je, iz
početka sporo, a onda sve brţe, prema pristaništu Gilston. Dok je
gledala kroz izmaglicu, Grasi oseti kako je neka grozničava nada
steţe u grlu i širi se kao vatra njenim sleđenim ţilama.
— Roberte, — uzviknu ona — verujem da ćemo uspeti. — I
podigavši glas, kako se razdaljina smanjivala, viknu iz sve snage.
Nije bilo odgovora.

UDARAC U PLOVAK

Mali čamac, još dublje utonuo u vodu nego dotle, kao da je

svakog trenutka mogao potonuti. Nepomično šćućurena, dok je
kiša po njoj pljuštala, slivala joj se u oči, zaslepljivala je, ona ponovo
glasno viknu. Onda, na njenu radost, na njenu mahnitu radost, začu
odgovor na svoje dozivanje, nazirući ljude kako jure na pristanište.
Toga trenutka čamac je, jureći pomamno prema pristaništu,
naleteo na plovak koji je označavao ulaz u luku, a koji u mračnom
kovitlacu Grasi nije mogla da opazi. Snaga udarca bila je ogromna.

112
Začu se odvratan prasak. Laki čamac se zavrte kao čigra, prelomi
se, i razlete u dva dela. Grasi je jedva stigla da vikne očajničkim
glasom, a ona i dečak već su se sručili u crni zaliv.
Potres ju je sasvim poremetio. Kad je pala u vodu, ruke kojima je
drţala Roberta popustiše, i kad je isplivala na površinu, ugleda
kako voda nosi Roberta od nje. Sva njena misao bila je usredsređena
na dete. Smesta pruţi ruku, ščepa ga, s mukom zapliva nazad
prema plovku.
Očajnički, pridrţavajući Roberta jednom rukom, boreći se protiv
uskovitlane struje, ona pokuša da se prstima uhvati za plovak. Ali,
mada zarđao, plovak je bio okrugao i bez ruba, i njegova teška
masa, koja se vrtoglavo kovitlala na lancu kojim je bila usidrena, čas
je letela opasno prema njoj, a odmah potom bi se zanjihala i bila van
njenog domašaja.
Međutim, napregnuvši pogled, Grasi opazi da je vrh plovka
potpuno ravan i da je, usred te velike ravne površine, zavaren
debeo prsten. Sada je znala šta mora učiniti. »Oh, boţe«, molila je
opet, »dopusti mi da jedino u tome uspem«.
Pridrţavajući dete ispod pazuha obema rukama, nekako se
odrţavala na površini i stegnuvši blede usne čekala da se plovak
spusti do najniţe tačke svoga luka. Onda iz sve snage, pokuša da ga
podigne na tu gornju površinu. Nije uspela. Pokušavala je nekoliko
puta, ali joj je plovak izmicao, derući joj koţu na rukama dok je
poskakivao i udaljavao se.
Grasi više nije imala snage, a haljina teška od vode vukla ju je
nadole. Očajnički, ne brinući za svoju sigurnost, priđe bliţe i ovoga
puta nekako izbaci sina na bezbednu ravnu površinu. Iz grudi joj se
ote glasan pobedonosni jecaj. U deliću sekunde, podigavši lice,
ugleda ga tamo kako čvrsto drţi prsten, a onda, pre nego što je
stigla da se odmakne, ogromna teška masa zaroni i tresnu je po
čelu.
Tup udarac nije se čuo u noći, ali usred te tame jedno saznanje
blesnu u Grasinom mozgu. Za jedan kratak trenutak znala je da je
sada, zaista, na pragu svoga kraja. I tada, hučanje vetra, i pljuštanje
kiše, i ledena hladnoća vode svud unaokolo — sve se to izgubi iz
njene svesti.

113
 Njeno lice okrenuto nagore, kao bleda tačka na ogromnom crnilu
jezera, bilo je upravljeno prema nebu, na kome pred njenim
staklenim pogledom kao da se probilo i plamtelo neko veliko
mutno crvenilo. Iskre blesnuše u tom nebeskom rumenilu kao
zlatna krunica cveta u kom je još i tada videla Robertovo lice. Onda,
baš kada se spasilački čamac pribliţio, voda se zatvori nad njenom
glavom.

DOBAR UČENIK

Jedne večeri, sledećeg proleća, apotekar Hej, pošto je zatvorio

apoteku, odšetao je kao i obično do Tol roda.
Kako se pribliţavao kući Denijela Nimoa, njegov korak se
neosetno ubrzao. A njegovo drţanje, dok je stajao pred vratima,
kucajući po staklu svojim koščatim prstima, bilo je ţivahno i
nestrpljivo. Pošto ga je Kejt pustila unutra, apotekar uđe u salon,
gde je za stolom pred otvorenim prozorom, iza gomile knjiga, sedeo
Denijel, zabavljen Robertom. Po svem izgledu, apotekar se
podvrgavao običaju, sedajući bez reči na treću stolicu, opruţivši
duge noge ispod stola.
— Pa! — uzviknu on pokroviteljskim tonom. — Šta radite
večeras?
Denijel podiţe glavu kao da je tek sada primetio svog starog
prijatelja. Ponašao se kao da razmišlja pomalo nestrpljivo.
— Moţda će te zanimati to što smo savladali decimalni sistem.
Pre nego što si ušao, pokušali smo s jednim teškim sabiranjem — i,
veruj mi, dobro je uradio.
— Da? — Mada je taj uzvik bio zajedljivo neutralan, Hejov
pogled nesvesno pređe na učenika. Pocrvenevši malo, Robert mu se
osmehnu, ne onim nekadašnjim grčenjem, već iskrenim dečačkim
osmehom.

114
 »NOGE SE POPRAVILE«

Nije bio u pitanju samo osmeh, promena kod njega morala se

videti, da bi se u nju moglo verovati. Pogled više nije bio bez sjaja,
koţa više nije bila bleda i uvenula, bio se ugojio, a obrazi očvrsnuli.
Lice mu više nije bilo prozračno, glava mu je sigurno počivala na
ramenima, bez opasnosti da će se od puke slabosti nakrenuti u
stranu.
Ta promena nije bila samo telesna. Nešto je bilo iščezlo kod
Roberta, ona ljuštura prerane zrelosti, i sada se pokazala njegova
osetljiva inteligencija. Vrhunac je svakako bio postignut onim
rumenilom zbog Denijelove pohvale — Robert je počinjao da se
stidi!
— U stvari — primeti Denijel toboţe nemarno — retko kad
sam video dečaka koji tako brzo uči. —
— Pazi da ne preteraš, pa da se dečak razboli.
— Sačuvaj me boţe, šta ti to o meni misliš? Stvarno moram da
ga kočim. On voli da uči.
Kejt prekide tu prepirku posluţavnikom koji je spustila na sto
među knjige, ne obraćajući paţnju, kao prava ţena, na sva mesta
koja je Denijel briţljivo obeleţio u njima.
— Evo večere za mladića — izjavi ona, sipajući šolju sveţeg
mleka iz bokala. — A pošto ima sveţih palačinki, donela sam za
sve. Zar ne mislite da će Robert postati divan, veliki dečak,
gospodine Hej?
— Aha! — reče apotekar, iz punih usta.
— Doktor Tod je juče rekao da su se njegove noge divno
popravile.
— Tod! — reče Hej saţaljivim glasom, uzimajući još jednu
palačinku. — šta on o tome zna? Taj čovek je izlapeo.
— Uh, uh, gospodine Hej.
— E, mladiću, — naredi apotekar. — Ustani da te vidim.

115
 »BIĆE DOBRO«

Robert poslušno ustade, a Hej se najpre zavali na stolici da ga

pogleda iz daljine, a onda se sagnu i pređe prstima preko dečakovih
cevanica, pregledajući ga s upečatljivom stručnošću. Nijedan
specijalista iz Londona ili Pariza ne bi pokazao više samopouzdanja
i zastrašujućeg znanja. Najzad se zavali na stolici, kucajući zub
noktom kaţiprsta.
— Biće dobro! — izjavi glasom apsolutnog sveznanja. — Sada
u kostima ima kalcijuma — reče pogledavši značajno Denijela. —
Mislim da sam ti već jednom rekao, jednom izvesnom prilikom, da
će se oporaviti. I ponavljam — oporaviće se! — Odjednom,
odbacujući svoju dubokomislenost, prasnu, što se retko dešavalo, u
njištav smeh, kao razdraţen fijakerski konj. — Kaţem ti, De’l Nimo,
jednog dana njegove noge će biti pravije od tvojih. Uvek sam
govorio da si krivonog.
— Uh, uh — pobuni se opet Kejt, ne baš zadovoljna. — Tako se
ne govori, gospodine Heje. — I to još pred dečakom. — Ona
pogladi Roberta po ramenu. — I narastao je. Na časnu reč, meni je
do ramena.
— Da — sloţi se Hej odmorenim glasom. — On sada raste.
Trebalo je da je u krevetu još od pre pola sata.
— I bio bi, samo je čekao da vas vidi — osmehnu se Kejt
prikrivajući naprasitost svog odgovora i uze Roberta za ruku. —
Hajdemo sada, kaţi laku noć ili će nam gospodin Hej svima
prepisati ricinus.
Kad su otišli, a prijatelji ostali sami, zavlada ćutanje. Hej, tiho
gladeći brkove, sevao je na Denijela očima s krajnjom zlovoljom,
kao da ga poziva na prepirku. Ali Denijel je sedeo, sastavivši
vrhove prstiju, i s izrazom budnog osluškivanja na licu bio suviše
zanet da bi obraćao mnogo paţnje na prijatelja.
Tako je na kraju Hej bio primoran da kaţe, na svoj najizazovniji
način.
— Izgledaš strašno zadovoljan sam sobom.
— Aha! — odgovori Denijel, koji nije čuo ni jednu jedinu reč.

116
 »ČUDNA DEVOJKA«

— Ne treba se čuditi, naravno — nastavi apotekar ugrizavši se

za usnu, kao da ţeli da oseti svoju vlastitu jetkost. — Kad ceo grad
juri za tobom i trpa se da se fotografiše u ateljeu livenfordskog
gipsanog sveca. K meni niko ne dolazi da mu dam sredstvo za
umirivanje samo da vidi jesu li mi narasla krila. Ne, ne! Ali kod
tebe je drukčije, naravno. Ti si to zasluţio!
Ne obazirući se na to podrugivanje, Danijel mirno odgovori: —
Ljudi u ovom gradu nisu loši, apotekaru. Smatraju da su se
nepravedno ponašali. I gledaju da to poprave.
Hej dobaci čudan pogled Denijelu.
— Time neće oţiveti Grasi.
— Ne — uzdahnu Denijel, a lice mu se oţalosti. — Pa ipak ...
nedavno sam imao neko čudno osećanje. Smrt jadne Grasi bila je
tragična... ali ona je umrla čineći najbolje, i za to moramo zahvaliti
bogu. Bila je čudna devojka, Heje. . . Suviše duboko je osećala i
dopuštala je suviše lako da se na nju utiče. Na kraju, bila je ţrtva
sopstvenih osećanja. Voleo sam je više od bilo koga, a ipak, često se
pitam da li bi mogla ţiveti ţivotom kakav sam joj pripremio. Otišla
bi iz ovog ili onog razloga, a slomila bi više od jednog srca. Ovako,
ostavila nas je sa uspomenom kojom se moţemo ponositi — koja će
nam uvek biti draga.
Apotekar je ćutke razmišljao o tom epitafu.
— Znaš li nešto o Frenku Harmunu? — reče on najzad.
— Ne — odgovori Denijel odmahujući glavom. — Još je na
Istoku. Ne verujem da će se ikad više vratiti u Livenford.
— Devid Mari dobro napreduje — reče Hej koji kao da je
odlučio da izvuče puno priznanje.
Denijel se blago osmehnu.
— Da, Devid se sredio s Izabelom. Biće dobar m u ţ . , . i dobar
otac. On nije rođen za pustolovine. Kad se o svemu razmisli, sve se
dobro završilo.
Glas iz susedne sobe ga prekide.
U kuhinji — čudo nad čudima! — Kejt je pevala.
— Vidiš — reče Denijel.

117
 — Da, da — reče apotekar, mrzovoljno. — Ĉudni su putevi
gospodnji, a mi smo samo glupaci. Ĉekaj da dečak odraste, pa ćeš
videti šta će biti od njega!

nela012
— To me ne brine, a ni tebe — odgovori jednostavno Denijel.
— Ti ga voliš isto koliko i ja.
Ustavši sa stolice, on stavi ruku apotekaru na rame. — Zar ima
smisla prepirati se, prijatelju moj? Noć je lepa, a ja sam ubrao buket
prvih visibaba da odnesem na groblje.
Neko vreme je stajao ćuteći. U njegovim sanjalačkim očima bilo
je neţnosti, uspomena i ţaljenja za stvarima kojih više nema.
— Ako imaš vremena, moţemo zajedno poći da odnesemo cveće
na Grasin grob.
Mesec je sjao, postojan i blistav, nad jelama, dok su dva prijatelja
polagano išla, jedan pored drugog, prema polju večnog počinka.

KRAJ

118