A.J.

Cronin :
PESMA ŠEST PENIJA

Naslov originala:
A. J. Cronin
A SONG 0F SIXPENCE Copyright © 1964 by A. J.
Cronin
1.

Svake večeri u šest časova kuću bi ispunilo osećanje iščekivanja, razgaljujući

dugo, sumorno i dremljivo popodne. Kad sam pošao u prednju sobu, moja
majka, poslujući po kuhinji oko večere, zapeva. Pesma je govorila o nekoj mlinarevoj
kćeri koja je legla i umrla. Majka je te tužne škotske pesme pevala na nekako
živahan način, pa su s takvom prirodnom veselošću i one zvučale veselo. Stao sam
na jastuk za klečanje da bih pogledao kroz prozor. Mada je sledeće nedelje trebaio da
pođem u školu, još uvek mi je bilo potrebno jastuče.

Put do seoske stanice je bio pust, samo je Mekintoševo pseto spavalo u senci
platana ispred kovačnice. Iza stanice sa lejama lepe kate i žutog šeboja, pružao se
širok pojas gole obale, a iza nje rukavac Klajd, koga je u ovom momentu, vozeći
nizvodno, oživljavao parobrod »Brumileou« sa belim dimnjakom i pokretan na točak.
Onda se pojavi jedna prilika, ne baš očekivana, ali ipak prijateljska — moja zaista
jedina prijateljica — Medži, ili kako su je »rđavi« dečaci najnepravednije nazivali, Zla
Medži, velika nespretna devojka od trinaest godina, koja se sada, okićena kantama
za mleko sa Snodijeve farme, provlačila kroz rešetke zatvorene kapije na drumskom
prelazu preko železničke pruge. Ta prečica meni je bila strogo zabranjena, pa sam sa
zavišću posmatrao kako se ona klati tim putem, odlazeći na večernju mužu.
Prolazeći pored naše kuće, jedne od četiri kućice u pravilnom nizu, ona me ugleda
na prozoru i mahnu mi rukom u znak pozdrava, pri čemu kante muklo zveknuše.

Počeh da joj odmahujem, kada se prolomi oštar zvižduk. Moje oči, upravljene
prema Medži, sa strane ugledaše oblak pare ispod koga se tamnosmeđa zmija polako
vukla okukom železničke pruge. Bolno, kao bez daha, ona dohukta do jedinog
perona. Godine 1900. samo su se najsporiji severnobritanski vozovi zaustavljali u
selu Ardenkejpl.

Kao što se ponekad dešavalo, moj otac je bio jedini putnik koji je sišao. Išao je
žustro, korakom čoveka koji se rado vraća kući, živahne pojave, pružajući čak i sa
ove daljine dokaz o očevidnom i otmenom smislu za stil. Na sebi je imao smeđe
odelo, sa tamnosmeđim cipelama, smeđi sportski šešir sa povijenim obodom i kratak
svetli žućkastosmeđi kaput. Kada se približi, pseto diže pogled, i nesvesno seoskih
predrasuda, podiže repom prašinu. Onda, sa velikim uzbuđenjem, ugledah da otac
nosi paket. Prilično često, posle obilaska svojih mušterija u Vintonu, donosio bi
majci i meni nešto za večeru, a retko se dešavalo da nas to ne uzbudi. Ponekad je to
bilo najlepše Kolmarovo grožđe ili komad Tej lososa, možda čak i teglica Kantonovog
zelenog đumbira, sve specijaliteti koji bi, izgleda, trebalo da pokažu da ni samom
ocu nije krivo što može da jede ovako dobre stvari, a koje su, naravno, daleko
premašivale skromni standard našeg svakidašnjeg života, pa bi ih on oprezno
odvijao, s kritički uzdignutom obrvom, potajno uživajući u našim zapanjenim
pogledima.

Brava na ulazu škljocnu a majka skide pregaču i potrča da ga dočeka i zagrli.

Bio je to gest koji ja nisam potpuno odobravao, aii do kojeg je uvek moralo da dođe.
Otac skide kaput i obesi ga o vešalicu — uvek je pazio na svoje odelo — zatim uđe u
kuhinju, podiže me na neki naročit način i zatim spusti. Majka iznese supu na sto.
Bila je to škotska supa, jelo koje je otac naročito voleo ali od kojega bih ja, kad bi me
naterali, pojeo samo grašak, pošto bih zrnevlje prethodno poređao u krug po ivici
tanjira. Zatim je došla kuvana govedina. Suprotno društvenim običajima — a to je
bio samo jedan od naših mnogobrojnih propusta da se prilagodimo strogim
običajima društva u kome smo živeli — mi smo glavni obrok jeli uveče, jer je otac,
pošto je ceo dan bio van kuće, retko imao prilike da pojede više od jednog sendviča.
U međuvremenu, ponašajući se tako da mi je to izgledalo neobično, čak pomalo
i usiljeno, polako je odmotavao paket.

— Dakle, Grejsi — reče on — sve je u redu.

Majka prestade da sipa supu. Zatim preblede.

— Ne, Konore!

On je pogleda osmehnuvši se s puno Ijubavi ali ironično, pa pogladi vrhove svojih

kratkih plavih brkova.

— Danas sam imao poslednji sastanak sa Hagemanom. Potpisali smo ugovor.

On se noćas vraća u Holandiju.

— Oh, Kone dragi, ne misliš valjda tako?

— Evo, vidi sama. Ovo je prvi primerak. Pred tvojim očima.

On stavi na sto okruglu staklenu posudu, mirno sede, uze tanjir sa supom iz
njene ruke koja se i ne pokrenu i prihvati se kašike. Pomislih, mada bih to teško
mogao poverovati, da će majka zaplakati. Nejasno sam shvatio da se desilo nešto
strašno, da je neka kriza pomutila mir našeg doma, pa nisam mogao da
skinem pogled s te okrugle staklenke. Unutra je bio neki žučkast prah, a spolja na
njoj štampana etiketa sa crvenom, plavom i belom zastavicom. S teškim
naporom majka mi pruži supu.

— Ali, Konore, — reče ona molećivo — ti si tako dobro radio sa Marčisonima.

— Misliš, dobro sam radio za NJIH.

— Naravno. Sem toga, to su vrlo pošteni Ijudi.

— Nemam ja ništa protiv Marčisonovih, draga moja Grejsi. Ali, dosadiio mi je

da cepam čizme prodajući njihovo brašno. Dao sam im dobrih pet godina svoga
života. Zapamti, bili su ispravni prema meni. U stvari, stari Marčison me je
savetovao da preuzmem agenciju.

— Ali, Konore... nama je sada tako dobro... tako smo sigurni.

Otac podiže onu svoju obrvu ali ne da bi predstavio Kolmarovo grožđe. Ta

misteriozna boca mora da je neka bomba.
 — Nikad nikuda nećemo stići ako nam bude dobro i ako budemo sigurni. Sada
uzmi koji zalogaj, kao dobra ženica, a kasnije ću ti ispričati pojedinosti. On se naže i
potapša je po ruci.

— Strašno sam uzbuđena. — Majka ustade i stavi kuvanu govedinu na sto.

Ne primetivši da nisam ni dodirnuo supu, ona odmaknu moj tanjir bez grdnje.
Sa nepromenjenim, samouverenim izgledom, otac je sekao govedinu mirno i otmeno.
Sa svojim vitkim stasom, riđom kosom i toplim tenom, kestenjastim očima i
pravilnim belim zubima, koji su malčice provirivali ispod kovrdžavih brkova, on je
bio lep muškarac. Mnogo sam mu se divio i često sam bio očaran iznenadnim i
smelim pustolovinama koje bi on »izveo« ne trepnuvši. Ali, nisam ga voleo u pravom
smislu reči. Potpuno sam pripadao majci. Tihoj, skromnoj ženi, za koju sam bio
vezan nizom bolesti koje su počele boginjama a završile se difterijom — još sada
osećam karbolni glicerin kojim mi je dr Dati mazao grlo. — Neobičnim okolnostima
našeg života prisiljen na veze, koje su bile naročito bliske i osećajne s majkom i
domom potpuno sam zaslužio taj užasni epitet — majčin sin. — Ali, ko to ne bi
postao pored ovakve majke, koja u to vreme nije imala više od dvadeset i četiri
godine. A bila je oniska i nežna pojava, pravilnih crta lica, meke smeđe kose, očiju
tamnoplavih kao gorčika i sa toliko neke prirodne Ijupkosti u svim pokretima koja
je, po mom dečjem shvatanju, objašnjavala njeno ime. Ali, pre svega, okovao me je
hjen blagi izgled.

Sada je, poduprevši glavu rukama, slušala oca, koji je valjano prionuo na
govedinu.

— Moraš priznati — govorio je razložno — senf, hvala ti draga... da nisam

mogao da propustim ovu priliku. Nalazimo se na pragu revolucije u pekarskoj
industriji. Staromodni metod sa kvascem je na putu iščezavanja, iščezavanja. Kad je
želeo da bude ubedljiv, otac je sricao reč pre nego što je izgovori.

— Ali, Konore, hleb koji kupujemo je savršeno dobar.

Otac, žvaćući sa uživanjem, odmahnu glavom.

— Ne znaš ti koliko sam puta video kako se kvasac pokvario. Kako kipi iz
sudova. I celu partiju hlebova potpuno pokvarenu. Uništenu. Na kraju krajeva, to
je samo sporedni proizvod tvornica alkoholnih pića. Novim procesom će se dobiti
jevtiniji i bolji hleb.I neće se kvariti. Pomisli na tu mogućnost, Grejsi. Sa mojim
uvedenim vezama. Pa ja poznajem svakog pekara na zapadu. Biću prvi na tržištu. A
radiću samostalno.

Majka se pokolebala

— Jesi li potpuno siguran u gospodina Hagemana?

Otac klimnu glavom s punim ustima.

 — On je sasvim pouzdan. Od njega ću, iz Roterdama, uvoziti po najpovoljnijim
uslovima. Osim toga, dao je i pola sume unapred, kako bih mogao početi. Da li bi on
to uradio da ne veruje u mene?

Slab sjaj smirenja pojavi se u majčinim očima, a zatim zamišljen, upitan pogled.
Kad se večera završila, ona se ne diže da pospremi sto. Niti mi je otac, kao obično,
posvetio pola sata pre no što sam otišao u krevet — rastegljivo vreme koje bi se često
produžilo na moje navaljivanje. Osim kratke povremene šetnje pre odlaska u
postelju, otac nikad nije izlazio noću. Posle dugog dana provedenog u društvu
prijatelja, izgleda da je bio potpuno zadovoljan da bude, kako je govorio, pored svog
vlastitog ognjišta. Osim toga, nije ni imao razloga da izlazi. Mada je imao poznanike,
nikad nije tražio, a kamoli našao nekog prijateija u selu. Ardenkejpi je bio za njega,
a u stvari i za sve nas, neprijateljski logor.

Naše večernje druženje bilo je delimično vaspitno. On me je naučio da pišem i

da glasno čitam, za našu obostranu korist, malo poznate stvari iz njegovog omiIjenog
priručnika, Pirsove enciklopedije — ali uglavnom, a naročito posle moje bolesti,
gledao je samo da me zabavi. S čudesnim bogatstvom mašte izmišljao je i pričao
brojne uzbudljive pustolovine, u kojima je mladi junak mojih godina, ali neverovatno
neustrašiv, s neobičnom hrabrošću izvodio podvige u tropskim džunglama ili na
pustim ostrvima među primitivnim plemenima i Ijudožderima. A uzgred bi, s
vremena na vreme, dobacivao majci primedbe koje su se obično odnosile na razne
ukrase i odeću tamnoputih ženskih pripadnika plemena koje su je zasmejavale,
mada ja ni najmanje nisam razumevao njihovo značenje.

Međutim, večeras, dok su moji roditelji i dalje bili zauzeti pričanjem, učinilo mi
se da je propao izgled da ću biti nagrađen kanibalskom svečanošću i, susrevši očev
pogled kad je zastao u govoru, iznenada zapitah glasom nekog kome je učinjena
nepravda i koji je zapostavljen:

— Šta je u boci?

On se osmehnu neobično blago.

— Kvasac, Lorense. Da budem tačan, Hagemanov Rojal dač kvasac.

— Kvasac? — ponovih začuđeno.

— Upravo tako. — On Ijupko klimnu glavom. — Živa materija sastavljena od

bezbroj živih ćelija. Da, oblik samog života, moglo bi se reći, organizam koji raste,
klija, pretvara skrob u šećer, šećer u alkohol i ugljendioksid, i tako čini da uskisne
oslonac našeg života. Pripremljen, — nastavi otac najljubaznije — u rastvoru
mineralnih soli i šećera — kao što je to moj Rojal dač kvasac — moderno tehničko
sredstvo koje je daleko iznad metode mešanja žita, pruža jedinstvenu mogućnost za
uvođenje potpuno novog procesa, koji će reorganizovati škotsku pekarsku
industriju.

Otac se ponašao kao da je on lično pronašao kvasac, a dugo posle toga sam i
sam verovao u to. Njegovo izlaganje, očigledno pripremljeno, ućutkalo me je. Majka
je, izgleda, takođe smatrala da je to bez pogovora, ili bar sasvim dovoljno u ovom
momentu za mene. Ona ustade i, mada mi je časovnik na kaminu pokazivao da je
oaleko prošlo uobičajeno vreme za leganje, reče mi tonom kome se nije moglo
protiviti, da treba da pođem u krevet.

Bio je to obično poduži proces, produžavan svakakvim razlozima koje sam

izmišljao da bih zadržao majku i isprepletan svim mogućim ritualima koje sam
izvodio za svoju vlastitu zaštitu, a koje je, mada su bezvredni da ih nabrajam, lako
zamisliti posle mog prvog poteza kada me je trebalo uveriti da se ispod mog kreveta
ne krije udav. No večeras me je događaj sa kvascem otrgao od svih mojih
izmotavanja i sve to skratio na veoma neprijatan način.

Čak i onda kada sam već bio u krevetu i majka mi zaželela laku noć, ostavivši po
običaju vrata moje sobe širom otvorena, ta mi se čudnovata materija — misteriozni
uljez u našoj kući — stalno motala po glavi. Nisam mogao da zaspim. Ležeći
zatvorenih očiju video sam kvasac kako radi u boci, kako kipi i penuša dok
nije suknuo kao veliki žuti oblak, natkrilio našu kuću i poprimio obltk duha iz boce
prema jednoj priči mog oca. Nelagodno se promeškoljih. Da li je to bio početak sna o
nekoj čudnovatoj viziji „budućnosti? ...

Mada su govorili tiho, odlomci nastavljenog razgovora mojih roditelja dopirali su

kroz otvorena vrata moje uske spavaće sobe. S vremena na vreme čuo bih snažne i
uzbuđujuće rečenice: — dalje od ovoga zabačenog sela — ... — ponovo počni da se
baviš muzikom — ... — mogao bi da ide u Roklif, kao Terens — ... I najzad, baš kad
sam hteo da zaspim, čuh oca kako izjavljuje, najozbiljnijim i najodlučnijim glasom:
— Čekaj samo, Grejsi, pokazaćemo mi tvojima... i mojima takođe... da oni ne mogu i
dalje ovako da postupaju s nama. Pokušaće oni jednog dana da opet steknu tvoju
naklonost. I to uskoro.

2.

Nedeljama sam čeznuo da pođem u školu. Bila je to pustolovina koju mi je otac

vešto dočarao svojim najsjajnijim načinom izražavanja, a koja je bila odgođena radi
moje osetljivosti prema najobičnijim bacilima. Ali sada, pošto se i taj dan primicao
moje duševno stanje je bilo na ivici panike. Dok je majka poslednjim pokretima
doterivala moj izgled, zakopčavala nove plave pantalone i navlačila vunenu majicu,
preklinjao sam je sa suzama u očima da me ne šalje tamo. Ona se nasmejala i
poljubila me.

— Dobro će ti biti sa Medži. Evo tvoje nove torbe. Obesi je o rame, kao pravi
momak.

Mada prazna, torba mi je pomogla da se priberem. Počeo sam da se osećam

jačim, kad neko zakuca na vrata od čega poskočih.

Bila je to Medži. Stajala je na pragu nepromenjenog izraza lica, skromna i

namrštena, a zamršene kovrdže padahu joj preko očiju koje su imale tupi ali ipak
privlačni izgled mlade hajlendske stoke. Ona je bila ćerka seoske pralje, poznate
prljave i neuredne žene, čiji je muž odavno pobegao od njenog oštrog jezika, a koja je
kinjila svoje dete kukajući nad njegovom zlom sudbinom. Obučena u staru
prepravljenu suknju koju joj je dala moja majka, sa zakrpljenom čarapom na
kolenu, Medži je imala i izvesni izgled Ijupkosti. Priznavala je i sama da je glupa s
utučenošću koja je odavala težak posao i rđav postupak kod kuće. Dečaci su je
nemilosrdno zadirkivali povicima »Glupava Medži« ali su isto tako bili i oprezni s
njom, jer je imala jaku ruku i sigurno oko kad je gađala oblucima sakupljenim na
obali i uvek spremnim u džepu. Ali za mene je ona bila osoba od poverenja i
savetnik. Ja sam joj iskreno verovao kao i moja majka, koja ju je volela i činila joj
mnoga dobra. Uprkos mnogobrojnim dužnostima kojima je bila opterećena — posle
školskih časova retko se mogla videti bez zavežljaja rublja ili kanti za mleko u
rukama, koje je posle muže na farmi morala još da prelije i izriba vrelom vodom, pre
nego što bi obavila i poslednju dužnost i nahranila kokoške — ona je meni bila neka
vrsta dadilje za vreme dugog letnjeg raspusta. Svako popodne za vreme moga
oporavljanja posle bolesti vodila me je u šetnju.

Naš omiljeni put išao je duž obale, vodio nas pored jedne razvaljene kućice sa
senicom, čiji su zidovi od zelenih rešetki bili davno istruleli, obala je pogrešno
nazvana Rozbenk, obala ruža, a na moju večitu sramotu, ispostavilo se da sam se
baš tu rodio. Kako li se tako značajan događaj mogao desiti u jednoj tako bednoj
zgradi, to nisam mogao da shvatim, ali verovatno se desio, pošto bi se Medži, dok
smo prolazili pored Rozbenka, upustila u grozno i silom iznuđeno opisivanje, koje je
verovatno poticalo od njene majke, o mom dolasku na ovaj svet jednog tmurnog,
turobnog subotnjeg dana, dok je kiša pljuštala kao iz kabla a plima se podigla tako
visoko da moj otac. očajnički tražeći dra Datija sa njegovom malom crnom
torbom, zamalo pa da ne stigne do sela.

— A kao kruna svega — Medži bi me sažaljivo pogledala, — došao si na svet

naopačke

— Naopačke! Kako to Medži?

— Nije najpre došla glava, najpre su došle noge

— Je li to bilo gadno, Medži? — upitao sam skamenjen.

Ona je klimnula glavom ozbiljno potvrđujući.

Posle ovog ponižavajućeg otkrića, Medži bi me po vratila i povela dalje uz rukavac

do Erskin Roksa, gde smo, pošto bi mi zabranila da kažem majci — koja bi se
zapanjila kad bi čula da je njen razmaženi Ijubimac kvario stomak takvim »smećem«
— skupljali sveže školjke koje je ona pekla u ljušturi na vatri od naplav-Ijenih grana.
Sama novotarija toga jela me je radovala, jer sam»ja, ako ništa drugo (najblaže
rečeno) bio prehranjen. Ali za Medži, koja se veoma slabo hranila, bila je to dobra
hrana. što se tiče predjela, ona bi, skinuvši svoje pocepane čizme i duge cme čarape,
od kojih bi jedna i pored sveg krpljenja, obično imala po neku rupu, zagazila u
plićak u zatonu, i napipavši ih nožnim prstima u muljevitom pesku, vadila pljosnate
bele školjke, koje je gutala kao ostrige, onako sveže i drhtave
 — Pa one su žive, Medži, — bunio sam se ja, užasnut pomišlju na bol koji su te
nedužne školjčice morale trpeti pod njenim oštrim zubima.

— Ništa one ne osećaju — uveravala me je ona mirno. — Samo ako ih žvaćeš

brzo. Hajde sad da se igramo »dućana«.

Medži je izmišljala svakojake vrste igara i znala je mnoge seoske veštine. Znala je
da napravi pištaljku od vrbe, da plete složene žetvene vence, sa takvim figurama
kakve moji prsti nikad nisu mogli da savladaju, a kao mađioničar je razvijala male
čamce od hartije koje smo puštali da plove niz Glistonov potok. Umela je takode da
peva i hrapavim ali melodičnim glasom mi je izvodila nove omiljene pesme kao što su
»Zbogom, Doli Grej« i »Kozja krv i pčele.«

Ali, najmilija Medžina igra besumnje je bila igra »dućana«, i to joj nikad ne bi
dosadilo. Kad bismo skupili i razmestili po obali našu robu, komade školjki,semenke
divljeg anisa, glavice čička i mlade morske losose, bela zrnca peska, bokore morskog
rastinja, šareni šljunak, što je sve predstavljalo raznovrsnu robu, Medži bi poprimila
držanje i dužnost vlasnika, a ja bih bio kupac. To je kod Medži, siromašne i
zapuštene, izazivalo osećanje sigurnosti, čak i bogatstva. Posmatrajući svoju radnju
s vlasničkim ponosom, gledajući u njoj toliko dobrih stvari — čaj, šećer, kafa,
brašno, maslac, šunka i naravno bombone od divlje nane, — zaboravljala je dane
kad je morala da utoljuje glad poso-Ijenim školjkama, presnom belom repom
iščupanom sa Snodijevih polja, ili čak korom šipka i gloga.

Oboje smo bili srećni i ja sam osećao njenu naklonost prema sebi sve dok,
podigavši pogled u toku igre, ne bih primetio kako me posmatra začuđenim
izrazom nekoga čija je pažnja privučena nečim neshvatljivo čudnovatim. Znao sam
šta će zatim uslediti, jer bi ona, pola začuđenim, pola sažaljivim tonom započela
svoj monolog:

— Kad te pogledam, Lori, nikako ne mogu da verujem. Hoću da kažem, nisi

mnogo, ali ne izgledaš nimalo drukčiji od nas. I tvoji majka i otac takođe, tako su
fini da čovek ne bi mogao ni da pomisli da su oni TO.

Ja oborih glavu. Medži, na svoj nespretan, dobronameran način, još jednom

ponovo otkriva jednu od skrivenih sramota koje su obeležile moje mlade godine, a
koje se, bez daljeg pretvaranja moraju priznati: bio sam, avaj, rimokatolik. Dečak
vezan dušom i telom za rimski ceremonijal, jadni ministrant rimske crkve, koji pali
svećice i tamjan, koji potencijalno Ijubi palac ikone svetog Petra. Ne samo to, moji
roditelji i ja bili smo jedini pripadnici te oklevetane religije, i, što je još gore, jedini
koji su se uglavili u vernom, protestantizmu isključivo odanom selu Ardenkejplu.
Očigledno nismo spadali u ovu čvrstu malu zajednicu kao što bi ovde bila
neprikladna i neka porodica Zulua. Tako smo i bili izbačeni iz društva.

Ma kakav bio stav javnosti prema mom ocu, koji je on s uživanjem podjarivao
umesto da ga stišava, ja nisam mnogo patio zbog izvesnog sažaljenja ili čak
simpatične radoznalosti koju izaziva neka zastranjenost. Kako bilo da bilo, ovog
ponedeljka ujutru, kad sam se suočio sa činjenicom polaska u školu, imalo je to
svoga udela u rušenju moga morala. I kad me je Medži, nakon poslednjih uputstava
moje majke, čvrsto uhvatila za ruku i kad smo se uputili drumom prema selu,
moja duša je zadrhtala. U kovačnici su, usređ Ijutog dima, potkivali nekog konja, ali
sam ja to jedva' primećivao. Izlozi seoskih radnji, uz koje sam voleo da pritisnem
nos, razgledajući bogat izbor slatkiša, bombona od nane i pita od jabuka, ostali su
neprimećeni. Bio je to žalostan put, još mučniji usled Medžinog tihog nabrajanja
užasnih kazni koje je izvršavao upravitelj škole, gospodin Renkin, koga je ona
nazvala Pin.

— On je bogalj — nastavi sažaljivo odmahujući glavom. — I promašeni

sveštenik. Samo to! Ali i beda od smetenjaka.

Mada smo išli polako, suviše brzo smo stigli do škole.

Bila je to omanja stara zgrada od crvene opeke sa neograđenim dvorištem od

nabijenog šljunka, i odavde bih, da nije bilo Medži, sigurno pobegao. Tu su se
igrali rata. Dečaci su jurili unaokolo, borili se, vikali, udarali i tukli; devojčice,
preskačući konopac, pocupkivale su i vriskale; kape su se skidale sa glava i bacale u
vazduh, potkovane čizme su klizale i strugale po kamenju izazivajući varnice;
galama je parala uši. Primetivši me iznenada, najveći pokvarenjak među dečacima
divlje i besramno vrisnu: — Pogledaj ko je ovde. MALI PAPA!

To iznenadno uzdizanje na presto Vatikana, daleko od toga da me ohrabri,

proizvede u meni još veću nemoć, od koje sam strepeo. Za časak sam mogao
biti okružen gomilom koja bi od mene tražila više nego papski blagoslov. Ali od takve
i sličnih opasnosti zaštitila me je Medži, gurajući se oštrim i ratoborno isturenim
laktovima, dok odjednom jedan zvuk ne stiša svu tu graju, a upravnik škole, sa
zvonom u ruci, pojavi se na ulaznim stepenicama.

Bez sumnje to je bio Pin. Njegova leva noga bila je deformisana i tužno kraća od
desne. Oslanjao se na štap. dug dvanaest inča, uglavljen u specijalnu čizmicu
malom spojnicom u obliku slova U, čiji je donji kraj bio obložen gumom.
Iznenađujuće je bilo to što se njega nisam plašio. Mada sklon da iznenada prasne i
žestoko lupa pesnicama po pisaćem stolu, bio je to blag, nezanimljiv čovek pedesetih
godina sa naočarima sa železnim okvirom i kratkom šiljatom bradom, koji je uvek
na sebi imao sjajni crni okraćali kaput, lažna prsa na košulji sa prišivenom crnom
kravatom a koji se u mladosti spremao za sveštenika, ali je zbog urođene mane noge
i sklonosti mucanju uvek padao na ispitnim propovedima, da bi na kraju postao
tužan primer prvorazrednog škotskog promašaja, — »promašeni sveštenik« postao je
učitelj.

No, ja nisam bio predat njemu. Gurajući se kroz sredinu neobuzdane gomile,
Medži me najzad predade pomoćnoj učiteljici prvog razreda, gde su mi kao i ostaloj
dvadesetorici, od kojih su mnogi bili mlađi od mene, dali školsku tablicu i smestili
me u jednu od prednjih klupa.

Već sam se osećao bolje pošto sam u našoj učiteIjici — prijatnoj devojci sa
blagim smeđim očima i ohrabrujućim osmehom — prepoznao jednu od dve kćeri
gospodina Arčibalda Grenta, koji je imao radnju. Njena mlađa sestra nije nikad
propustila da mi da bombonu kada sam došao da nešto poslušam majku.
 — Eto, deco, srećna sam što vas opet vidim posle raspusta i što mogu srdačno
da pozdravim nove učenike — poče gospođica Grent, a ja uzdrhtah, zamišljajući da
se njen osmeh zaustavio na meni. — Pošto će gospođa Majkl jutros doći u školu i
učiniti svoju uobičajenu prvu posetu, očekujem da ćete se svi lepo ponašati. Sada se
odazivajte kada vas budem prozivala.

Kada je prozvala: Lorens Karol, odgovorio sam kao i ostali »prisutan, gospođice«,
što je, ipak, zvučalo nekako nesigurno, pa je čovek mogao pomisliti da sumnjam u
svoj identitet. To je ipak bilo priznato, i kad smo dali svoja imena i gospodica Grent
ih upisala u veliku knjigu na pisaćem stolu, ona poče rad s nama. Razred je bio na
raznim stupnjevima znanja. Jedan deo mrmljao je dva različita zadatka, drugi je
prepisivao brojeve sa školske table na svoje tablice dok se treći mučio sa velikim
slovima abecede. Meni je sve to ličilo na dečju igru pa moja strepnja poče da
iščezava i ustupa mesto živoj spoznaji moje sopstvene vrednosti. Kakva deca! ne
razlikuju jedno B od D! A koji je to od njih, čak i među starijim dečacima, prodro
kao ja u tajne Pirsove Enciklopedije, sa siikom skitnice na koricama, koji objavljuje
da pet godina nije menjao marku sapuna? U središtu takvih dokaza dečjeg
neznanja osećao sam preimućstvo svoga većeg znanja kao i da se razlikujem od
ostalih rarfi svog novog odela; želeo sam da se razmećem znanjem, da blistam.

Škripanje po novim školskim tablicama nije dugo potrajalo, kad se vrata širom
otvoriše i pade naređenje:

— Ustanite, deco!

Kad se s bukom podigosmo, pojavi se Pin i pokorno uvede u razred ukrućenu,

nakinđurenu ženu, punu dostojanstva, sa nabujalim i isturenim grudima, koje kao
da su imale za cilj da joj, u skladu s kitom perja na glavi, dadu izrazitu sličnost sa
golubom gušanom. Zabezeknuto sam se zagledao u nju. Gospođa Majkl je bila
udovica vintonskog proizvođača midera koji je iza naivnog ali golicavog oglasa
»Gospođe, mi upotrebljavamo samo najfinije prirodne riblje kosti« izlepljenog po svim
železničkim stanicama — oglas koji je za mene bio isto toliko zanimljiv kao i
»Cigareta sova i Nestalno pero su za Ijude usluga i blagoslov« — stekao znatno
bogatstvo. Zatim je, pošto je dugo bio načelnik Levenforda, dospeo do plemstva, što
mu je omogućilo da kupi veliko imanje u blizini Ardenkejpla i povuče se tamo. Ovde
je u dokolici mogao sebi da priušti uživanje u svom hobiju — gajenju orhideja i
tropskog bilja, dok je njegova supruga nastojala da preuzme obaveze i učvrsti
prerogative gospođe jednog veleposednika, mada ona to sa svojim izmotavanjem i
greškama u čistom škotskom narečju nije bila, niti je otvoreno govoreći, bila rođena
zato. Ipak, gospođa Riblja kost, kako ju je nazvao moj otac, bila je pristojna žena,
plemenita prema Ardenkejplu, — poklonila mu je nov seoski dom — i darežljiva
prema celoj pokrajini. Staviše, imala je karakterističan oštar smisao za šalu i snažnu
crtu emotivnosti, jer je, sem što je mužu, kojega je oplakivala, podigla divan
nadgrobni spomenik, ukrašen sa mnogo užasnih urni, čestito održavala i zaista
učinila poznatom kolekciju orhideja koju je on skupio pre svoje smrti. Ma kako to
izgledalo čudnovato i mada nikad nisam izmenio ni reči sa jednom tako uzvišenom
osobom, imao sam dobar razlog da poznajem njeno imanje uzduž i popreko, sa
šumama i rekom, putem dugim jednu milju, koji je vijugao kroz park između
džinovskih rododendrona do velike kuće sa ogromnom staklenom baštom u blizini.
 — Sedite, deco. — Ona pođe napred. — Ova soba je neprijatno zagušljiva.
Otvorite prozor.

Gospođica Grent užurbano posluša, dok je njeno gospodstvo, strogo nas

posmatrajući, razgovaralo sa Pinom koji je, nagnuvši se, napola sakrivši svoju
deformisanu nogu iza zdrave — uskoro sam zapazio da mu je taj stav uobičajen —
snishodljivo mrmljao da se utišamo. Onda se ona obrati nama najobičnijim
seljačkim dijalektom, počevši ovako:

— Dečki, vi ste mladi i ne umete da se ponašate, ali ja se nadam i molim boga

da do sada ništa rđavo niste uradili, il' se uvalili u neko zlo. E, vi svi znate da se ja
brinem za selo i za sve VAS, šta ste vi il’ šta ćete biti, tako, paz’te šta ću vam reći...

Tako je nastavila prilično dugo, opominjući nas da marljivo radimo, da se

popravimo i da nam ponašanje i moralno vladanje uvek budu na najvišem stepenu,
ističući da će nam ovde, a i kasnije biti teško ako ne budemo tako radili. Pošto je
završila svoju uvodnu reč, ona napući usne i podari nam otmen ali napola šaljiv
osmeh, u kome se mogao nazreti trag lukavstva.

— Sada vi još ništ’ ne znate. Nevine dušice, eto to ste vi, nevine dušice. Ali ja
ću isprobat vašu prirodnu 'teligenciju, da vidim imatel’ bistar um il’ uopšte
tako nešto u vašim mozgovima. Gospođice Grent, olovku!

Dadoše joj odmah olovku žute boje. Ona nam je na trenutak pokaza a onda je
oštrim pokretom baci na pod. Nama zastade dah.

— Pa, — nastavi ona zapovednički — vi nemate ruke. Niko od vas nema ruke.
ALI JA ŽELIM DA SE TA OLOVKA PODIGNE!

Ma šta da ju je pobudilo na taj čudnovati eksperiment — možda je posetila neko

od svojih mnogobrojnih sirotišta ili Dom za paralizovane u Ardfilenu — rezultat je
bila tišina. mrtva tišina. Razred je ostao zapanjen. Odjednom mi dođe nadahnuće.
Ustadoh ošamućen, nesiguran radi svoje hrabrosti, zateturah usred opšteg
zaprepašćenja i nagnuvši se nad žutu olovku, zgrabih je zubima. Ali olovka je bila
okrugla i klizava. Kliznula je pod mojim slabim sekutićem, odskočila daleko napred
po prašnom i neravnom podu. Pođoh za njom, pužući kao Indijanac kad prati trag.
Pokušah ponovo i opet bez uspeha. Potera se nastavila. Svi pogledi su bili prikovani
za mene. Sada je olovka dospela u pukotinu među daskama na podu. Gurnuh je
bradom, pokušah da joj popravim položaj ali samo zato da bih video kako se polako
kotrlja u dublju pukotinu iza školske table, gde je već napadala prašina od krede. Ali
je krv uzavrela u meni. Isplazivši jezik, izvukao sam pien iz ležišta i, pre nego što je
uspeo da se ponova otkotrlja, čvrsto ga zgrabih zubima. Razred dade oduške
snažnim pljeskom, dok sam ja, pobeleo od prašine od krede, sa ogrebanim nosem,
posrćući ustao, sa olovkom čvrsto stisnutom među vilicama.

— Dobro urađeno! — povika gospođa Riblja kost, oduševljeno mi stisnuvši

ruke, a zatim položi ruku na moju glavu. — Ti si jako pametan momčić.
 Sav pocrveneh plamteći od ponosa. Da budem tako pohvaljen od jedne
vlastelinke pred učiteljicom, pred upraviteljem škole, i što je najvažnije od svega,
pred školskim drugovima! I to prvog dana u školi. Jako. jako pametan dečak. S
kakvom ću radošću saopštiti ovo svojoj majci!

U međuvremenu, dok je gospođica Grent otresala prašinu s mog odela, njeno

gospodstvo, kao da je istraživala moju lobanju, zadrža svoju milostivu ruku na mojoj
glavi.

— Koliko ti je godina?

— Šest godina, gos'đo.

— Pril’čno si mali za šest.

— Da, gos’đo. —Želeo sam da joj ispričam o bolestima, skoro kobnim, koje su
za ceo život omele moje rastenje, ali pre nego što sam uspeo da nastavim, ona
produži da me hrabri, kao prava pokroviteljka.

— Ti moraš jesti ovsenu kašu s mnogo mleka. Ne sme biti obrano, pazi. I nikad
ne odmiči nos od životne hrane. Valjda znaš šta podrazumevam pod životnom
hranom?

— Oh, da gos’đo. — Kipteći od ponosa, svestan svog superiornog znanja, setivši

se oca kako upotrebIjava istu frazu u vezi sa bocom, ja je radosno pogledah i
samouvereno jasno i glasno odgovorih: — Hagemanov Rojal dač kvasac!

Stidljiv kikot, neobuzdano prelazeći u glasan smeh, razleže se u razredu.

Potpuno obeshrabren, ugledah kako se lice moje zaštitnice promeni, pohvalu smeni
jako mrštenje. Njena šaka na mojoj glavi se steže.

— Jel’se ti to meni rugaš, mali?

— Oh, ne, gos’đo, ne!

Pažljivo me je poduže posmatrala, dok se meni činilo da mi se prevrće utroba.

Zatim ona skloni ruku s moje glave pokretom koji me istovremeno snažno gurnu ka
mom sedištu.

— Odlazi! Vidim da sam pogrešila. Ti nisi ništa drugo nego sićušni lakrdijaš.

Ponižen, osramoćen za ceo život, u stvari ponovo stavljen van zakona, presedeo
sam ostatak jutra pognute glave.

Na putu kući, držeći ruku svoje istinske zaštitnice, trepćući od suza u očima,
jadikovao sam:

— Nema smisla, Medž. Nisam ja nizašta, ja sam samo jedan sićušni lakrdijaš.
 — Jao, — odvrati Medž očajnički podrugljivo. Očigledno ni ona se nije bolje
provela jutros u svom vlastitom razredu. — Baš smo mi divan par!

3.

Uprkos majčinom strahovanju i javnom poniženju koje sam doživeo, posao sa

Rojal dač kvascem imao je odličan početak. Nesumnjivo, prilika je bila tu, a moj
otac, prirodno bistar s oštrim i dalekovidnim okom, bio je pravi čovek da je zgrabi.
Njegovo lično poznavanje pekarskog zanata, veze koje je uspostavio u toku svog
petogodišnjeg rada širom zapadne Škotske kao trgovački putnik Marčisonove tvrtke,
njegova privlačnost i prijatno ophođenje, koje je tačno znao da prilagodi prema
svakoj mušteriji, što ga je u glavnom činilo popularnim, a iznad svega
samopouzdanje s kojim bi odbacio kaput, fsripasao belu kecelju i tačno
demonstrirao nov proces u pekari, sve je to obećavalo uspeh.

Ovo se očigledno dokazalo posle nekoliko meseci, kada nas je otac, prilikom
porodičnog izlaska u Vinton, pošto nam je s ponosom pokazao svoju novu
kancelariju u zgradi Kaledinija, odveo na matine u Rojal pozorište na predstavu
Aiadina, a posle i u poznati restoran Tisti. Uvek široke ruke, ovoga Božića je bio
darežljiviji no obično. Sem zimskog odela, koje me nije mnogo zanimalo, dobio sam
specijalne savršene sanke sa upravljačem, zvane »Vitki letač«, dok je za majku
jednog decembarskog dana stiglo nešto u dva velika sanduka, nešto za čim je
čeznula još od venčanja. poklon koji je zbog iznenađenja, jer je otac ćutao i ni reči
nije izustio o tome, udvostručio i učetvorostručio maminu radost. Pijanino? Ne onaj
žućkasti, setjački, sa nalepljenim somotom, kao onaj uz koji smo vežbali u školi koji
je zveckao kao stari bendžo, već potpuno nov, solidan instrumenat, crn kao
ebanovina, sa čarobnim imenom Blitner, sa dva jednaka svećnjaka i sjajnim
dirkama od slonovače, koje su na svaki dodir odzvanjale dubokim i zvučnim
tonovima.

Još potpuno ošamućena majka sede na klavirsku stolicu, koja je takođe stigla sa
pijaninom, pređe rukama po kvalijaturi znalačkim pokretima koj! su me zaprepastili,
primetivši u isto vreme: Oh, dragi Lori, prsti su mi kao da su sve sami palci. Zastala
je za trenutak da bi se pribrala, a onda poče da svira. Taj prizor mi se tako živo
urezao u pamćenje da se sećam čak i komada koji je svirala. Bila je to Šeminadova
»Igra marama«. Ne preterujem kada kažem da sam bio zapanjen i nem, ne samo zbog
divnih zvukova koji su dopirali do mojih ušiju, već i zbog čuda što moja majka, koju
nikad ranije nisam čuo da je odsvirala ma i jednu notu, a koja iz odanosti prema ocu
— zato što do sada nije imao novaca da joj priušti klavir — nikad nije spomenula taj
predmet u mom prisustvu, posle svih ovih nemih godina odjednom otkrije ovakav
neočekivani i savršeni talenat i očara me blistavom bujicom muzike.

U predvorju, dvojica nosača, od kojih je svaki primio po šiling, zaustaviše se na

izlasku. Ona se veselo nasmeja i odmahnu glavom.

— Oh, ne, Lori, tako sam užasno nevešta. Ali brzo ću to nadoknaditi.
 Tu, u toj primedbi, bila je još jedna nerešena zagonetka, koja je komplikovala i
uznemiravala moje mlade godine i koja bi majku, kada bih je terao da mi to objasni,
navodila da se samo osmehne i tek nešto nerazgovetno promrmlja. U meduvremenu
ništa me nije moglo odvratiti od ove nove radosti. Otac nije bio muzikalan, i mada se
blagonaklono izražavao, nije mario za klavir. Ova činjenica — pošto sam poćeo da
UPOZNAJEM svoga oca. mogla je na neki način da odloži nabavku klavira. Njegov
pojam o muzici bila je živa, melodična mešavina neke dobre »pleh« muzike, a dosad
je on nabavio nekoliko ružičastih Edison-Bel fonografskih valjaka poznate pesme
ŠTALSKE DEVOJKE. Ali majci je, naročito u našim uslovima usamljenosti lepi
Blitner bio i uteha i osveženje. Svako popodne. kad bi se »obukla« pošto bi završila
dnevni posao i sa zadovoljstvom utvrdila da se sve sija i da je u savršenom redu, ona
bi »vežbala«. naginjući se napred s vremena na vreme, pošto je bila pomalo
kratkovida. da prouči teške delove. Zatim bi, pre nego što nastavi, pomakla u stranu
svoju meku smeđu kosu, koja joj je talasasto padala sredinom čela. Često sam,
vrativši se iz škole, a uvek kada je vreme bilo vlažno, tiho ušao u prednju sobu i seo
pored prozora da slušam. Uskoro sam naučio nazive komada koji su mi se najviše
sviđali: šopenova Poloneza u E molu, Listova Mađarska rapsodija, posle toga
Šubertovi Muzički trenuci, a najviše sam voleo, čemu je možda pridoneo i naziv,
Betovenovu sonatu u F duru — koja je više od svih ostalih izazivala u meni preranu
tugu, podstičući u meni vizije, u kojima sam video sebe kako pod sjajnim mesecom
u dalekim zemljama vodim izgubljene bitke i kao nagradu koja umiruje dušu
zaslužujem usamljeni grob junaka da bih onda, uskrsnuvši, potrčao u kuhinju da
stavim čajnik na peć i spremim topao prženi hleb, koji smo jeli uz čaj.

Bila je to srećna zima koju posle ništa nije moglo da izbriše iz sećanja. Naš mali
brod, očekujući povo-Ijan vetar s punim jedrima, nošen strujom plovio je lagano
svojim sigurnim. mada usamljenim putem. Otac se bogatio. U školi sam prebačen u
viši razred i, mada sam žalio za gospođicom Grent, prijatno sam bio iznenađen kad
sam se približio novom učitelju. Pin, koga je Medži tako nepravedno osudila —
njegovi su izlivi bili rezultat nervnih napada a ne rđavog raspoloženja — možda nije
imao uspeha na propovedaonici, ali je kao učitelj bio odličan. Njegovo vaspitanje je
bilo svakako iznad. ostalih prosečnih seoskih učitelja, a posedovao je i onu
neprocenjivu sposobnost da stvari predstavi na zanimljiv način. Bilo je to
iznenađenje ali on je izgleda počeo da se interesuje za mene. Možda je saosećao
sa nama zbog pogrešne ocene našeg zapostavljenog položaja u seoskom društvu, ili
je možda, mada to nikad nije pokazao, gajio nadu da će me na neki način preobratiti
i spasti moju dušu. Bilo kako bilo, ja sam doživeo više dobra nego što sam zaslužio
od tog omrznutog i odbačenog malog čoveka.

Kako su brzo prohujali ti meseci! Jedva sam shvatio da dolazi proleće, kad je
otac, koji je imao ono što je nazivao »sklonost ka bronhitisu«, dobio jak nazeb
u martu zbog svog pakosnog irskog nepoštovanja stare škotske izreke: »Kaput ne
bacaj dok ne prođe maj.« Ali on ga je odbacio čim su smokve počele da pupe i kad
smo se obreli u zelenim danima aprila. Blagi zapadni povetarac je duvao osećajući
svojim krilima novosti o našem sve boljem standardu. Možda je to bio uzrok tog
retkog događaja, toj tajnoj poseti mog rođaka Terensa, šesnaestogodišnjaka, koji je
od najranije mladosti bio obdaren veoma osetljivim nosem, i koji je oštro zapažao i
najneznatnije obilje.
 Terens je bio hladan, dugonog, neobično lep mladić, obdaren Ijupkošću
Karolovih više nego što mu je bilo potrebno. Njegov dom, koji ja nikad nisam
video, nalazio se u Lohbridžu, svega dvanaest milja daleko,, gde je njegov otac imao
imanje koje je čudnovato nazvao Lomond Volts, Svodovi. A ja nisam razumeo
značenje te tajanstvene reči »SVODOVI«, sem što je u meni izazivala nagoveštaje
podzemnih dubina. Terijeva velika odlika, koja je u mojim očima bila vredna
zavisti. bila je u tome što je on pohađao poznati Roklif koledž u Dablinu i stanovao u
njemu. Sada se, o uskršnjim praznicima, dokotrljao do naše kapije na novom,
sjajnom radžuitvort biciklu. Na sebi je imao dobro isprIjane sive flanelske pantalone,
s kojih je nemamo kidao čuperke, plavi roklifski sportski kaput i nemamo naheren
slamni šešir sa trakom koja je predstavljala školsku zastavu. Olimpijac, ravno sa
Parnasa —-Svodovi? — zbunjivao me je.

Majka — odjednom gostoljubiva i odavno željna gostiju, bila je srećna kada je

ugledala Terensa, mada joj je bilo neprijatno što ju je zatekao nespremnu.

— Dragi moj mladiću, da si mi javio da dolaziš, pripremila bih ti divan ručak.

— Ona pogleda na sat koji je pokazivao dvadeset do tri. — Kaži mi šta sada da ti
spremim?

— U stvari, ja sam ručao, tetka Grejsi. — Primetio sam da ova rodbinska veza
raduje moju majku. — Ipak bih mogao nešto da prezalogajim.

— Šta bi baš želeo?

— Pa, prilično volim tvrdo kuvana jaja, ako imaš koje u kući.

— Naravno. Koliko jaja želiš?

— Pa, recimo, pola tuceta, tetka Grejsi, — predloži on bezbrižno.

Petnaest minuta kasnije sedeo je za stolom, Ijupko se prihvatajući šest tvrdo

kuvanih jaja i nekoliko kriški seoskog hleba debelo namazanih maslacem, dok nam
je u isto vreme opširno pričao, nemarnim tonom, prožetim akcentom dablinskog
višeg društva, o svom značajnom uspehu u prošlom semestru, kad je pobedio u trci
na sto jardi prilikom školskog takmičenja.

Bilo je nemoguće da mu se čovek ne divi, i mi smo mu se divili, mada je majka

izgledala malo klonula kad je on po treći put ponovio:

— Kako sam ih ostavio u finišu! Mogli su slobodno da ne idu dalje.

U stvari, ona je predložila da me Terens povede u kraću šetnju dok se otac ne

vrati. Kad smo pošli drumom prema selu, ja ga uhvatih za ruku i ushićeno viknuh:

— Oh, rođače Teri, kako bih voleo da sam s tobom u Roklifu!

Terens se oštro zagleda u mene, zatim izvadi čačkalicu od guščijeg pera i odsutno
poče da čačka zube.
 — Nemoj da pominješ svojoj majci, koja je izlapela, ali je jedno od onih jaja bilo
malo pokvareno.

Malo zastade da bi istakao svoje mišljenje.

— Oh, izvini, Teri. Ali, jesi li čuo šta sam rekao o Roklifu?

Terens nemarno odmahnu glavom, tako odlučno da sam se ohladio.

— Jadna moja mala ludo, onu stegu ti nikad ne bi mogao da izdržiš. Roklif bi
te na mrtvo ubio. Dobri bože, kakva je ono stvar tamo preko?

Ja podskočih. Bila je to Medži, na jednom od svojih ropskih poslova, sa velikim

zavežljajem prljavog rublja koji se njihao na njenoj glavi, neočešljana, neuredna, dok
mi je mahala, divlje mahala u znak prijateljskog pozdrava. Koža mi se naježi. Da
priznam Medži pred Terensom? Ne, ne, to se nije moglo ni zamisliti. Grešan za prvi
od dva velika čina odricanja u svom detinjstvu, ja okrenuh glavu.

— Bog zna ko je to — promrmljah, slabo imitirajući ponašanje svoga rođaka,

zatim nastavih da idem, ostavivši Medži zaprepašćenu, s jednom rukom ukočenom u
vazduhu.

Na početku druma Terens se zaustavi pred izlogom bakalnice. U izlogu, na

staklenom postolju, stajala je Grentova specijalna pita od jabuka. U radnji, nagnuta
nad knjigu, laktovima oslonjena na tezgu a leđima okrenuta nama, stajala je Poli
Grent. Njen položaj tela, koji nam je svakako pružao pogled na onaj deo na kome se
obično sedi, izgleda da je zabavljao rođaka Terensa. Besposličio je na neki atletski
način pred izlogom, dok mu je pogled prelazio sa pite od jabuka na Poli.

— Ova droljica ne izgleda baš loše — primeti on.

— Oh, da Teri. Jednostavno prvorazredna.

— Vrlo dobro zaobljena.

— Uvek je zaobljena, Teri.

Na moje iznenađenje, Terens se nasmeja, a Poli, prekinuvši čitanje, ustade i s

treskom zatvori knjigu,

— Mogli bismo nešto da uzmemo da zasladimo usta posle jaja nastavi Terens.
Možda imate kredit ovde?

— Oh, imamo. Često poslušam majku i oni to zapišu.

— Kako bi onda bilo da upadneš i uzmeš pitu, i neka to zapišu na kredit. —

Zatim izveštačeno dodade — Ja ću to kasnije vratiti.
 Oduševljeno poslušah. Poli je izgleda neprirodno uzbuđena. Čak je zaboravila da
mi pokloni uobičajenu bombonu.

— Ko je taj mladić s tobom? upita ona, dok je sve više crvenela.

— Moj rođak Terens — odgovorih ponosito.

— Onda mu od mene prenesi da je prilično bezobrazan.

Prirodno, nisam mogao ni pomisliti da prenesem takvu jednu poruku svome

rođaku, koji je, sagledavši stvarnost uspeha kad sam izašao s pitom, predložio
da odšetamo preko do hladovitog ugla seoskog parka, poznatog u mestu kao Komon.

Ovde se udobno smestio, oslonjen leđima na kestenovo drvo, i razmotao hartiju

oslobodivši divan miris dobro pečene i narasle pite.

— Nije baš ni tako velika kad je gledaš izbliza — primeti on, odmeravajući pitu,
koja je u mojim očima izgledala mnogo veća. Imala, je najmanje devet inča
u prečniku, puna divnog soka i posuta sitnim šećerom.

— Hmm — reče Terens. Imaš li slučajno nož?

— Ne, Teri. Još mi ne dozvoljavaju da ga nosim. Iz bojazni da se ne posečem —

izvinih se.

— Šteta — reče zamišljeno Terens. — Ne možemo ovo da prelomimo jer bi se

sve prosulo po nama.

U pauzi, za vreme koje je Terens, namrštivši se izgledao kao da duboko

razmišlja, meni poteče voda na usta od želje da okusim te bogate mirise sadržine.

— Postoji samo jedan način da ovo rešimo, mladiću — najzad on izjavi

odlučno. — Moramo da se kladimo. Ti pristaješ, je I’ da?

— Ako si ti, Teri, za to i ja sam.

— Dobro, mladiću! On ozbiljno izvadi jedan peni. — Glava, ja dobijam; pismo,

ti gubiš. Dajem ti svaku prednost. Ti bacaj.

— Pismo, Teri, — nastavih stidljivo.

On otkri novčić.

— Stvarno je pismo, tim veća šteta. Jesi li čuo kad sam rekao da pismo gubi?
Pa, sledeći put ti želim više sreće.

Nekako, iako su mi oči treptale, nisam bio previše nesrećan što sam izgubio.
Posmatrajućj Terensa kako polako jede pitu, i po svim znacima uživa u tome,
bio sam srećan što je on dobio, a on je pojeo sve do poslednje mrvice.
 — Je li bila dobra, Teri?

— Prilično — izjavi on kritički. Ali previše žestoka za tvoju mladu krv.

Ne pomerajući se iz udobnog položaja, on izvuče iz džepa bronzanu kutiju za

cigarete, izvadi cigaretu sa zlatnim piskom, i dok sam ga posmatrao s puno
poštovanja, zapali je.

— Divlji zdravak — objasni on.

— Teri, rekoh, — tako je lepo što si ovde. Zašto češće ne dođeš? i zašto ja ne
bih mogao tebe da posetim?

— Oh, reče on, puštajući dim kroz nos. — Sada si načeo delić porodične
istorije.

Ja željno iskoristih priiiku.

— Pričaj mi o tome, Teri.

On je razmišljao, malo oklevajući, kao da pristaje, a onda izveštačeno odbi.

— Previše si mlad da bi se gnjavio takvim besmislicama.

— Ali ja hoću da se gnjavim time, Teri. Tolike stvari ne razumem. Naročito

zašto nas ne posećuje ni jedan rođak.

On me pogleda ispod oka. Kako može da ne oseti moju želju da nešto saznam o
nepoznatim članovima svoga plemena?!

— Zar ni od porodice tvoje majke niko ne dolazi da vas poseti?

— Ne, Teri. Jedino jedan mamin brat. Onaj što je na univerzitetu, najmlađi,
zove se Stefan. Pa i on vrlo retko.

Nastade pauza.

— Pa, mladiću, reče najzad Terens zamišljeno. — Postoji izvestan razlog,

moram da priznam. I pošto to moraš saznati jednoga dana, neće ništa škoditi ako
ti sada ja nešto natuknem.

On se zavali, vukući dim iz cigarete, dok sam ja Tiapeto čekao, a onda odjednom
poče.

— Najpre — govorio je ubedljivo, skoro optužujući — da nije bilo Železničke

Kaledonijen kompanije, ti danas ne bi ovde sedeo. U stvari, nikad ne bi ni postojao.

Ta neočekivana izjava me zaprepasti. Zagledah se sa strahom u njega.

 Vidiš, — nastavi on — svake večeri kad bi se čika Kon vraćao s posla u Vinton,
morao je da presedne u Levenfordu i sačeka lokalni Kalej voz za Lokbridž, gde je
tada stanovao. Dotle nikad nije ni video tvoju majku.

Ta slučajnost mi se učinila tako neverovatna da me je duboko uzbudila.

Polaskan mojom napregnutom pažnjom, Teri nastavi s lakom bezbrižnošću.

— Kon bi obično ulazio u čekaonicu sa »Vintonskim novostima«, jer je Kalej voz

uvek kasnio. Ali jedne večeri je opazio nešto, ili bolje rečeno nekog, prijatnijeg za
gledanje.

— Majku! — promucah ja.

— Još ne, mladiću. Ne trči pred rudu. U ovom trenutku ona je samo Grej Valas
i ima slatkih sedamnaest godina. — On se prekorno namršti. — Ona je redovno
dolazila, s muzičkom kutijom u ruci, da dočeka svog brata, đaka, koji se Kalej vozom
vraćao sa Drinton akademije. — On zastade. — Eh, Konor, koji će biti tvoj otac, uvek
je voleo, s oproštenjem, da gleda lepe devojke. No, ovo je bilo drukčije. Mada je imao
želju da stupi s njom u razgovor, plašio se da je 'ne uvredi. Ali jedne večeri se reši i
učini to. I toga trenutka, mladiću — uzviknu Teri uzbuđeno — kad su jedno drugom
pogledali u oči, šteta je bila gotova!

— Kakva šteta, Teri? — prošaputah tiho.

— Njeni roditelji su do srži bili prezviterijanci, pravi, istaknuti, nisu mogli biti
strožiji, a ona je bila zenica u oku svoga oca, koji je, da stvar bude gora, imao
škotski rodoslov koji je dopirao sve do pravog Viljema Valasa, ako si ikad čuo za
njega. I tako, bila je to jedna divna devojka, koju su veoma cenili u gradu, koja je
pomagala majci u kući, pevala u crkvenom horu kao anđeo, i koja nikad nije učinila
ništa rđavo. — Teri poče tužno da maše glavom. — Kad su doznali da se ona stalno
viđa sa nekim drskim nikogovićem, i usto još irskim rimokatolikom i rođenim
bratom jednog republikanca i, neka nam Bog pomogne, bratom jednog sveštenika,
do đavola mladiću, kakvu su samo galamu tada digli! Molbe i suze. Nedeljama su
đavolski pokušavali sve što je u Ijudskoj moći samo da ih odvoje. lo se nije moglo
učiniti, miadiću. Na kraju, bez ijedne teći, mada Kon nije imao ni pet funti u džepu
da bi se pričestio, oni se spremiše i odoše pravo u matični ured. Ona je znala da
njena porodica više nikada neće progovoriti s njom, a Kon je znao da će i on ostati
nevaIjali sin u svojoj porodici, zato što se nije venčao u kapeli. Ali, svejedno, oni su
se uzeli.

— Oh, kako sam srećan što su se uzeli, Teri! — povikah uzbuđeno jer sam bez
daha pratio njegovo pričanje.

Teri prasnu u smeh.

— Barem su tebe rodili kako treba, ludice.

Posmatrao me je trenutak, kao da želi da odgonetne moje lice na kome se sad

održavala samo praznina.
Možda me ono što mi je otkrio i nije toliko iznenadilo. Mora da sam već nejasno
osećao nešto o situaciji svojih roditelja. No, odjednom me obuze neka čudna
potištenost, izazvana živom bezbrižnošću kojom se Teri odnosio prema tom
predmetu razgovora, koji je tako duboko uticao na mene.

— Tako, sada znaš, — prekide on tišinu. — Samo ne pominji da sam ti ja to

rekao.

— Neću Teri, — rekoh tupo. Nisam bio onoliko srećan koliko sam se nadao, i
da bih se razvedrio, rekoh:

— Tako ja, zapravo, imam dva ujaka?

— Imaš trojicu, s naše strane. Moj otac, tvoj ujak Bernard u Lokbridžu, i tvoj
ujak Sajman, sveštenik u Port Kreganu, a da ne govorimo o tvom ujaku Leu u
Vintonu, mada niko ne zna mnogo o njemu. — On ustade i podiže me. — Vreme je
da se vratimo. Treba mi kutija šibica, pa ću svratiti u neku radnju. Hajde da
se trkamo donde.

On brzo potrča. Ali u meni se sada probudi čudnovata borbenost u odnosu na

ovog rođaka bez upoređenja. Trčao sam što sam brže mogao, tako brzo da je Teri,
pogledavši preko ramena, morao da prekine svoje jasno izraženo nastojanje da mi
izmakne. Možda su mu pita od jabuka i tvrdo kuvana jaja smetali; verovatno je priča
koju je ispričao o svojirri uspesima na sportskom takmičenju u Roklifu bila obojena
urođenim talentom da sve preuveličava. Kad smo stigli do Grentove radnje, nije me
se otarasio, bio sam mu tačno za petama. Kad smo povratili dah, on me prvi put
pogleda sa trunčicom poštovanja.

— Ti si brzo momče. Ko bi to mislio! Naravno, ti znaš da ja uopšte nisam trčao.

Dok sam čekao napolju, on uđe unutra i dugo se zadrža birajući šibice. Poli, koja
ga je posluživala, izgleda uopšte nije bilo krivo što se ponova pojavio, možda zbog
njegovog prefinjenog ukusa za šibice. Dok sam gledao kroz prozor, učinilo mi se da
je Teri jako zasmejava. Imao je svoj stil, bezbrižan i nemaran. Da li je Teri uopšte
mogao nekoga da voli... a da i ne pominjemo jadnog malog dečaka kao što sam ja?
Osetih kako mi se grlo neopisivo steže.

Moja tuga je trajala sve do kuće, i produbila se za vreme divnog ručka sa

piletinom koji je majka spremila, a koji sam jedva gutao. Otac, u svom najboljem i
najveselijem raspoloženju, pokaza upadljivu Ijubaznost prema Teriju, dade mu
jednu funtu, koju je Teri izgleda i očekivao i koja je možda bila uzrok njegove posete.
Zatim upalivši karbidnu lampu na biciklu, moj rođak se pope na njega i odveze se za
Lokbridž.

Kad se izgubio iz vida, ja uđoh u kuhinju.

— Majko — rekoh prišavši joj bliže — možda nisam nešto naročito, ali sam bar
laf.
 — Jesi li? — reče majka bez oduševljenja. — Ne znam da li baš želim da budeš
laf.

— Ali to je dobra stvar. Teri je rekao da sam laf kad smo bacali kocku za pitu
od jabuka.

— Pitu od jabuka? — majka se začuđeno okrenu s penom na rukama. — Da li

zbog toga nisi jeo za ručkom?

— Ne, majko. Nisam ni okusio pitu. Teri je sve pojeo.

— A otkud ta slavna pita? — Majka me je sada veoma čudnovato posmatrala.

— Pa, majko, tu sam pitu kupio i rekao da se zapiše na naš račun.

— Šta? Uzeo si na kredit?

Majka je bila zaprepašćena. Ali otac, koji se vratio i sve čuo, odjednom reče:

— Kako je Teri bacao novčić?

— Bio je sasvim pošten, oče. Ako padne glava — on dobija, ako padne pismo —
ja gubim, tako je bacao.

Otac prasnu u buran smeh tako, da ga spopade bronhijalni kašalj.

— Mala lopuža. —- On se zagrcnu. — Pravi Karol.

— Mislim da sve to nije tako zabavno — reče majka hladno.

— Ujutru ću ozbiljno razgovarati s tobom o ovome, Lorense. Sada, pravo u

krevet.

Tužan, polako sam se svukao. Popodne provedeno s takvim veseljem ostavilo mi

je gorčinu u ustima. Nešto teško mi je ležalo na duši, a takođe i na savesti. Nisam li
otvoreno odbacio Medži, dragu Medži, svog prijatelja i zaštitnika. Da, ja sam se nje
odrekao, pravio sam se da je ne poznajem, a sve zbog jednog rođaka koji me je tada
cenio koliko i kutiju šibica! lznad svega, tajna koja se ticala mojih roditelja, koju mi
je Teri otkrio, usamljenost na koju smo bili osuđeni, sve me je to pritiskivalo.

Zagnjurih glavu u jastuk i pustih željene suze da poteku.

4.

Te godine jesen je rano stigla. Lišće mog omiljenog drveta, oivičeno zlatnom i
purpurnom bojom, poče da pada, tkajući kraljevski sag na ulazu u kovačnicu.
Jutarnje magle dovlačile su se s rukavca, ostavljajući blistave kristale na mekoj travi
Snodijevog polja. U blagom vazduhu se osećala promena, i nešto nedokučivo što me
je teralo da sanjam o dalekim krajevima, čudnim neviđenim kraljevstvima gde sam,
još ubeđen u to, nekada bio u jednom drugom, davno zaboravljenom vremenu.

Ali, danas je bila nedelja, stvarno jedini dan, koji je u meni ma u koliko se
časova probudio i osetio miris slanine i jaja, uvek izazivao praktičnije pobude.
Otac je, po poreklu i verovanju, bio ono što moram da nazovem pozitivnim
katolikom. U stvari bio je uporno takav samo iz inata, uprkos izvesnim svojim
religioznim nazorima, ali u pogledu vršenja verskih obreda bio je,moglo se reći,
zaista indiferentan. Ako bi u nedelju sunce sijalo i vreme obećavalo da će biti lepo.
on bi iznajmio ponija od farmera Snodija, upregao ga i odvezao se do svetog Patrika
u Drintonu, najbliže katoličke crkve. Majka bi, uprkos svome evangelističkom
vaspitanju miroljubivo polazila s njim. Njena privrženost ocu bila je tolika da sam
ubeđen da bi s njim dobrovoljno pošla i u hinduski hram, da je on pripadao toj veri.
Mene su, naravno, vodili sa sobom; i, kao i majka, ja bih zaustavljao dah gledajući
kako otac amaterski drži uzde, slabo prikrivajući svoju neveštinu izigravajući velikog
stručnjaka, čime nije mogao zavarati nijeđno od nas. a u stvari ni ponija. Kaskajući,
dok je otac sekao krivine, poni bi se okrenuo i, kriveći vrat. zagledao se u njega s
Ijutitim čuđenjem. Sađa se na drumu mogao videti poneki redak automobii, obično
crveni ardži! iz fabrike motora Lokbridž, i dok bi nas nekim čudom promašio.
projurivši pored nas u oblaku prašine, majka bi, stežući šešir sa širokim obodom,
uzviknula zapanjeno

— Oh, bože, ove užasne mašine.

— Ne, Grejsi — odgovorio bi otac hladno, pritegnuvši uzdom uplašenog ponija.

— To su divni pronalasci. Pošto nameravam da nabavim jedan, nemoj im
potcenjivati vrednost.

— Ta mogu nas pobiti — prošaputala bi mi majka na uvo.

Ali bilo je mnogo nedelja u koje otac nije osećao da Bog traži od njega da svoju
porodicu iziaže drumskim opasnostima,

Posmatrajući njegovo lice dok je gledao blago sivo nebo i mirisao blagi zapadni
povetarac koji je nagoveštavao kišu, znao sarn da će ovo jesenje jutro biti jedno od
takvih, da će za mene ovo biti još jedna nedelja velikog uzbuđenja, uzbudljiva do
krajnosti. I zaista, posle doručka, kojim se založio u kućnom kaputu, otac se okrete
majci.
 — Draga moja ženice, možda bi mogla napraviti nekoliko sendviča za dečaka i
mene. — Otac je obično govorio »draga moja ženice«, kad je želeo da mu se nešto
učini.

Zatim se pope na sprat i ubrzo siđe obučen u svoje uobičajeno odelo za izlete:
debelo sivo norfosko odelo sa kratkim širokim pantalonama, visokim čizmama i
plelenim čarapama, i nepromočivim ogrtačem, koji je bio kao pončo, i uz vrat se
zakopčavao kopčom.

I pođosmo državnim drumom, pa kroz selo, gde su zvona parohijske crkve počela
da zvone U odgovor na taj poziv, DOMAĆI — kako ih je otac uporno nazivao — svi u
crnim odelima, naoružam crnim biblijama, kretali su se ka crkvi, u laganoj,
svećanoj, pobožnoj reci.

— Crne bubašvabe! — čuh uzvik pun gađenja pored sebe.

Otac je. siguran sam, namerno izabrao baš taj trenutak, kako bi kao rimokatolik
mogao da razbesni škotski nedeljni skup. Na taj način je prkosio predrasudi sela
protiv nas, ispoljavanoj stisnutim usnama. U današnje vreme, kad obrazovani
liberalizam traži jedinstvo crkve, teško je i zamisliti ogorčenje koie je tada u
Zapadnoj Škotskoj vladalo protiv katolika, naročito protiv irskih katolika. Ti potomci
nepoželjnih, izgladne-!ih izbeglica, od koiih mnogima nije uspelo da se izdignu do
radničke kiase! Na njih se ukazivalo kao na »prljave Irce«, svi su ih mrzeli, i svi su ih
se gnušaii zbog njihove narodnosti i religije, što se javno izražavalo rečima kao što
su: — rimski izmećar, bedriik koji guta prezir ili kurva koja sedi na sedmom
bregu greha. I sam bih zadrhtao kad bih pročitao oglas za propoved koja će se
održati u seoskoj parohijskoj crkvi: »Rim, sedište zveri. prema propovedi 18, 19«.

Ali je očeva priroda, suprotno mojoj, bila ratoborna i zabavljalo ga je da izaziva

sablažnjive poglede i stegnute usne, i da ignoriše opšte prezrivo, hladno raspoloženje
prokletstva koje je izazivala naša pojava. Sada, kao i uvek prolazio je kroz seio lakim,
skoro prkosnim korakom, visoko uzdignute glave, hladnokrvno. dok mu je podrugljiv
osmeh krivio usne, koje su se s vremena na vreme skupljale u izveštačen zvižduk.
Ja sam, trupkajući pored njega i plašeći se nezgode, bio stavljen na muke, i tek malo
bi mi laknulo kad bih opazio prikrivene zavidne poglede dečaka za koje je nedelja
bila kazna, ubitačno ispunjena dvočasovnom propovedi, dan dosade koja je
mrcvarila, za koje vreme je slučajno podizanje glasa bilo skrnavljenje, smeh
bio zločin, a prolazak putničkog voza poznatog kao »Nedeljni prestupnik«, koji je
kaljao svetost toga dana, javni znak zla koje je donosilo propast sveta.

Počeo sam slobodnije da dišem kad smo stigli do Mekintajerove pilane, poslednje
seoske međe, i potom izašli u otvorena polja. Zatim smo prošli pored ulaza u
Majklovo imanje, otmene kapije sa visokim stubovima, na kojima su stajala dva
zelena bronzana orla, na jednakim postoljima od kamena klesanog u škotskom
baronskom stilu. Staza je zavijala nagore kroz park, između mnogo rododendrona,
očigledno vodeći u beskraj. Pogled na tu privilegovanu divotu me je već unapred
naterao da zadrhtim, što se povećalo kad se otac, nekih dve stotine koraka dalje niz
seosku cestu, oprezno osvrnuo i, dajući mi znak da ga sledim, ušao kroz prolaz u
živoj ogradi. Sada smo se nalazili u pošumljenom posedu gospođe Riblje kosti, gde je
pristup bio strogo zabranjen. Zadrhtah pri toj pomisli. No otac me je, potpuno
miran, poveo poznatom stazom ispod bukava — bukov žir je suviše glasno krckao
pod našim čizmama — i doveo nas do klisure prekrivene papratima. Zatim zaobiđe
mesto gde je rastao mladi ariš i uđe u dublju šumu, punu žbunja trave i žubora
tekuće vode. To je bila Gilstonova reka, strogo čuvana, poznata po obilju pastrmki.

Pošto stigosmo na obalu reke, odmah ispod vodopada, sledeći očev pokret bio je
da izvadi ispod ogrtača platnenu kesu, veliku.dve stope, i da sklopi kratke đelove
drvenog štapa. Točak je bio već namešten i struk namotan, i on odmah poče da peca
u mekoj peni u vrhu zatona. Kao dečak, živeći u blizini obale Loh Lomonda,
strastveno je pecao u svim rečicama koje su uticale u taj rukavac, i sada, dok sam
pažljivo posmatrao, a povremeno sam i sam smeo da uzmem štap, isti taj žar se
prenese i na mene.

Želeo bih da mogu da se pohvalim ocem kao vanrednim čistuncem koji peca
pomoću veštačke muve, ili jednostavno na mušicu. Ali on to nije bio. Pecao
je pomoću crvenih crva sa svetlim kolutima po telu, koje bi nam Medži iskopala na
farmi, a koje bih ja otpet-Ijavao, zbrčkanih i Ijigavih, koje je držao u konzervi Van
Hautenovog kakaoa, koju sam ja nosio u džepu. Očev cilj je bio da upeca ribu, i on
se držao metoda koji mu je u mladosti dobro služio. Danas je ipak izgledalo kao da
nećemo imati sreće.

— Čak ni da zagrize. — Otac je bio razočaran, ali nije voleo da bude pobeđen.
— No, pastrmka bi trebalo da se pojavi. Ostavićemo udicu u vodi pa ćemo ručati.

Majčini sendviči su uvek bili dobri, naročito oni sa paradajzom. Seli smo na
malu čistinu ispod srebrnaste bukve, koja je propuštala blagu srebrnozelenu
svetlost. Reka se talasala i treperila kroz visoku travu i ševar. Šumenje šume je
davalo neku stravičnu samoću ovom mestu. Uplaših se od iznenadnog kreštanja
sojke. Sada, kao i na svim našim ekspedicajama, užasno sam se plašio da nas ne
uhvati čuvar ili, još gore, vlasnik, ona strahovita mala žena koja me je izgrdila prvog
dana u školi, a koju sam ja, tačno i s mržnjom u sebi, počeo da nazivam ONA. Bio je
to užas koji mi je zagorčao radost. Otac je lažno, ili možda da bi me prekalio, dizao
ponekad uzbunu: — Pst! Eto je! — nateravši me da prebledim, dok bi on s
omalovažavanjem klimao glavom.

Kad smo završili s užinom, otac se zavali, podvi ruke pod glavu i nabi šešir na
oči. Imao je onaj pomalo neodređeni pogled koji je nagoveštavao da će malo da
odrema. Sumnja je bila potvrđena kad on pospano promrmlja:

— Idi i naberi sebi malina.

Maline su divlje rasle svuda po šumi. Nije bilo potrebno ići daleko. Sasvim blizu
ih je bilo ogromno mnogo. Kad se jednom nađoh među visokim krutim stabljikama,
sigurno zaklonjen, obuze me duh pustolova. Za tren oka prerušen, više nisam bio
Terijev jadni momčić, postao sam junak očevih večernjih priča. Berući maline, slatke
kao med, prljajući lice i ruke tamnocrvenim sokom, prehranjivao sam se, evo, na
pustim ostrvima, nisam gladovao u neprohodnim džunglama, gasio sam vatrenu žeđ
u pustinjskim oazama, kao da sam rođen na leđima kamile.
 Odjednom me učestalo pljeskanje vode, koje mi je probijalo uši, natera da se
trčeći vratim ocu. On je stajao na obali, ukrućen od napora. Njegov štap, kojeg je
držao obema rukama, bio je savijen u neverovatnom luku, dok se velika riba besno
kovitlala po vodi, uvijajući se, trzajući, odskačući u vazduh i ponovo treskajući o
površinu, s bukom sličnom grmijavini,

Borba se nastavljala u beskraj, i dok je voda vrila, ja sam drhtao od strepnje i

neizvesnosti da nam plen ne izmakne. Najzad, polagano, divna riba je bila izvučena,
iznemogla i pobeđena. Njena srebrnasta boja, posmatrana kroz kapi vode postade
zlatna, i otac je, blagim ali brzim trzajem spusti na strmu šljunkovitu obalu.

— Oh, kakva divota! — povikah ja.

— Sasvim sveža pastrmka. — I otac je teško disao. — Ima najmanje pet funti.

Kad srno se umirili i nadivili našem trofeju, osmatrajući ga sa svih strana, otac
reši da je za danas dosta, pošto je sunce počelo već da peče. U stvari, umirao je od
želje da majci, koja se često otvoreno podsmevala na račun našeg ulova, pokaže
ribu. On se saže, provuče čvrst kanap kroz škrge, zatim podiže ribu do struka i
čvrsto omota konopac oko pojasa.

— Zbog onog što oko ne vidi, srce neće patiti — reče on veselo, navlačeći
ogrtač. — Hajdemo mladiću. Ne, ne ovim putem ...

Veseo zbog svog uspeha, otac je bio razdragan. Opterećen teškom ribom pod
ogrtačem koji ga je sputavao, ali koji je bio neophodan, primetio sam da se odlučio
protiv dugog vraćanja kroz šumu. Ne obazirući se na moje uzbuđene proteste,
odgovorio je da ćemo proći prečicom kroz polja kad pređemo glavni put ispod velike
kuće. Meni je ostalo samo da pođem za njim.

— Nedelja je popodne, — poče me on umirivati dok smo se približavali grmlju

malina koje je oivičavalo put. — Neće biti ni žive duše.

— Ali gledaj! — pokazah na zastavu s lavom, na krovu kuće. — Zastava je

dignuta. ONA je tu!

— Verovatno drema posle ručka.

Jedva što je to izgovorio kad se, pošto se pojavila iza grma rododendrona, skoro
sudarismo sa niskom debelom pojavom u lakoj haljini od muslina, koja se, ispod
svoga suncobrana, zagleda u nas zaprepašćena od iznenađenja. Skoro sam se
onesvestio. Bila je to ONA. Poželeh da kidnem, ali su mi noge otkazale poslušnost. S
druge strane, otac, i pored toga što je nesvesno ustuknuo i za trenutak izgubio svoju
prirodnu boju, uspe da sakrije svoju zbunjenost. On skide kapu i pokloni se.

— Vaša milosti! — On zastade i lako se nakašlja. Znao sam da lupa glavu kako
da nas izbavi iz ove užasne neprilike. — Nadam se da nas nećete smatrati uljezima.
Ako mi dopustite da objasnim ...
 — Možete — začu se odgovor na najprostijem škotskom jeziku, u kome je bila
pomešana sumnja sa krajnjim nezadovoljstvom. — šta radite na mom imanju?

— Rado — uzviknu otac prilično tupo, i ponovo se nakašlja. Zatim, posegnuvši

rukom, a da nije pokvario nabore svog ogrtača, on izvadi posiovnu posetnicu iz
unutrašnjeg džepa kaputa. — Gospođo, dozvolite da vam se predstavim — reče on
učtivo ali i laskavo, pružajući ženici posetnicu. Ona je uopšte i ne pogleda.
— Činjenica je da je moj partner, gospodin Hageman iz Roterdama ... vidite njegovo
ime na mojoj posetnici... uzgred rečeno nešto kao baštovan. Hoianđanin, znate, svi
su oni tamo vrtlari. Kad sam neki dan u razgovoru siučajno pomenuo vašu poznatu
kolekciju orhideja, ort je upitao; zaista me je molio, da zamolim jedan sastanak za
njega. On se nada da će doći u Vinton tamo negde sledećeg meseca... I tako, ako
hoćete da budete tako Ijubazni... — On prekide.

Tišina. Pogled gospođe Riblje kosti, koji je prelazio od jednog do drugog,

zaustavio se na meni, a u njenim očima ugledah sudbonosno prepoznavanje. Najzad,
ona stavi cvikere, koji su visili o njenom vratu na finom zlatnom lancu, i prouči
posetnicu.

— Hagemanov Rojal dač kvasac. — Njen pogled ponovo potraži moj. — Bliski
rođak osnove života.

— Da, gospođo — priznade otac sa skrušenošću i ubedljivošću čoveka koji je

svoj slučaj dobro predstavio. Stojeći lako, skoro veselo, bio je potpuno nesvestan
zagonetnog no upornog kapanja, kapanja vode koja je već formirala priličnu baricu
tačno među njegovim nogama. Meni se srce steže. Je li ONA videla to? I šta će,
pobogu, pomisliti?

— Tako, vašeg partnera zanimaju orhideje? — poče ona da razmišlja. — Mislila

sam da Holanđani gaje samo lale.

— Lale svakako, gospođo. Cela polja lala. Ali takođe i orhideje.

Sablasni osmeh koji je igrao na usnama gospođe Majkl pružio mi je neku nadu.
Avaj, bila je to iluzija.

— Onda hajdemo — rekla je odlučno. — Pokazaću vam kolekciju, a vi svome

dragom gospodinu možete o svemu pričati.

— Ali, gospođo, ja sam očekivao samo sastanak — pobuni se otac. — Ne bismo

mogli ni pomisliti da vas uznemiravamo u NEDELJU.

— Što možeš učiniti danas, ne ostavljaj za sutra, dragi moj gospodine. Zaista,
insistiram na tome. Prilično me zanima da čujem šta ćete vas dvojica reći za moje
orhideje.

Otac je, ne nalazeći reči, prvi put izgledao potpuno izgubljen. Ali spasa nije bilo.
Naš vodič nas povede putem duž terase ispred impozantne zgrade u staklenu baštu,
veliku građevinu od stakla u viktorijanskom stilu, ukrašenu belo obojenim kovanim
gvoždem, koja se nalazila pored udaljenog krila kuće. Ušli smo u staklenu palatu
kroz dvostruka staklena vrata, koja su pažljivo zatvorena za nama i, pozdravljeni
dahom vlažnog vazduha, odmah se našli u tropskom predelu. Vitke palme su se
dizale do visokog krova, preplićući se sa ogromnim papratima koje su nad mojom
glavom širile svoje ogromne listove, stabla banana sa grozdovima plodova u obliku
prsta, čudnovato upetljane lijane, bodljikavi kaktusi, ogromni krinovi veličine ćajnog
poslužavnika plivali su na vodi, bokori sjajnog zelenila kome nisam mogao ni da
zamislim ime, a među svim tim, veselo obojene, bleštave kao sjajne ptice iz dužngle,
rasle su orhideje.

U normalnoj situaciji i te kako bjh bio ushićen i moj strah se sada upola izgubio.
Gledao sam u čudu, ovim sjajnim ostvarenjem tolikih svojih maštanja. Cak sanjivo
prateći našeg vodiča dok je, na opširan ali ipak prijatan način pokazivala ocu svoje
primerke. Bilo je toplo, užasno toplo. Već sam počeo da se znojim. Svuda su se
nalazile cevi, iz kojih je izbijala vrelina, i da li se to meni činilo zbog moje
prenapregnute mašte, kad god bi stepen zagrevanja dostigao vrhunac, otac je morao
da stane, da razgleda i da osluškuje? Pogledavši ga prvi put otkako smo ušli, video
sam da se muči. Da teško pati u svom debelom vunenom odelu. Krupne graške
znoja su mu se slivale niz iice, koje je, mada još nije dostiglo boju paradajza u
maminim sendvičima, dobijalo boju kuvane cvekle.

— Možda ste malo previše blizu. Zar nećete da skinete kaput?

— Hvala, gospođo, hvala neću, — reče otac brzo. Nije mi ni najmanje

neugodno. Baš mi prija topao vazduh.

— Onda pogledajte ovu specijalnu kataleju. Tako ... bićete joj bliže ako se
nagnete preko cevi.

Drukčija od ostalih orhideja, koje se do sada nisu isticale naročitim mirisom, ta

kataleja je širila specifični miris. Mirisala je, kratko rečeno, kad se otac nagnuo nad
nju, na ribu.

Mene ponovo uhvati strava. Našoj pastrmki, naviknutoj na hladne okeanske

vode, nije prijala ta ekvatorijalna groznica.

— Lepo ... izvanredno lepo — reče otac sada, jedva svestan svojih reči, dok je
krišom brisao mokro čelo lakim pokretom dlana.

— Dragi moj gospodine, — upade naš mučitelj brižno — vi se stvarno znojite.

Zahtevam da skinete taj teški ogrtač.

— Ne — zadrhta moj otac promukiim glasom. — U stvari... mi smo zaista

zahvalni, ali... jedan važan sastanak ... već smo zakasnili... vreme prolazi... moramo
poći...

— Glupost! Neću ni da čujem. Vi ste videli samo polovinu mog blaga.

 I dok je temperatura naših tela rasla a žarko isparavanje se povećavalo, ta ženica
nas natera da polako obiđemo krug oko zagušljive staklene bašte, čak nas natera da
se, dok je ona ostala dole, popnemo belo obojenim vijugavim stepenicama od
kovanog gvožđa sve do krova, gde je, pojačana penjanjem, ubistvena vrućina
izazvala fatamorganu u kojoj je prizor koji je trebalo da vidimo imao izgled dubokog
zelenog nabujalog mora, sa hladnim omamljujućim talasima u koje bi otac, posle
svega, žudno zaronio.

Ona najzad otvori dvostruka staklena vrata. Zatim dok smo iznureni stajali na
blagoslovenom svežem vazduhu, ona nas obdari, najpre mene, zatim oca, srditim ali
ipak nekako Ijubaznim osmehom.

— Nemojte propustiti da pozdravite svog prijatelja Holanđanina, — reče ona

skoro dobrodušno. I, ovoga puta možete zadržati ribu.

Otac je celim putem ćutao. Nisam se usudio da ga pogledam. Kako užasna mora
biti njegova sramota — ubistveno poniženje čoveka za koga sam do sada verovao da
sve može, da može da ispliva iz najneprijatnijih i najuzbudljivijih situacija!
Odjednom se trgoh. Otac se smejao, da, počeo je da se smeje. Imao sam utisak da
nikad neće prestati. Okrenuvši se saučesnički k meni, on me drugarski pljesnu po
leđima.

— Stara cura je bila bolja od nas, momče. I da me ubiješ, ako mi zbog toga nije
draga.

Tim rečima on ponovo vrati svoje pozicije. Otac je uvek tako činio — imao je
urođenu sposobnost da iz poraza izvuče pobedu. — Ali baš pred kućom on stavi prst
na usta i namignu mi levim okom.

— Svejedno, ništa nećemo reći majci.

5.

Pomirio sam se sa Medži. Ispravio sam učinjenu grešku načinom za koji sam
kasnije imao razloga da budem zahvalan majci.

Savetujući se s njom o najprikladnijem načinu pomirenja, ona mi je predložila da

utrošim svoj nedeljni džeparac od jednog penija na nešto što moja izneverena
drugarica najviše voli. Prema tome, kupio sam kod Laki Grenta za pola penija
crnobelih prugastih bombona a za drugu polovinu šarenih traka, i odneo te poklone
Medžinoj kući, daleko iza železničke pruge.

Ona je sedela pored slabe vatre u mračnoj kuhinjici sa arvenim podom, koji je
mirisao na sapunicu. Boleo ju je vrat i omotala je oko njega vunenu čarapu
pričvrstivši je ukosnicom. Možda me je zbog toga i primila nežno, tako nežno da mi
je naterala pokajničke suze na oči. Zbog te slabosti Medži me je blago ukorila rečima
koje nikad neću zaboraviti, a koje su bile tako bolno istinite, da ih moram zabeležiti
njenim sopstvenim rečima:

— Oh, Lari, momčiću, ti si jedan grozan cmizdravac. Kesa za suze ti je strašno

blizu očiju.

Na moje veliko olakšanje, Medžina majka nije bila kod kuće, jer je ja nisam
podnosio, ne samo zato što je gnjavila Medži, već i zato što me je zvala »Ijubavi«
i drugim imenima od milošte, za koja sam znao da su neiskrena. Uvek bi me
ispitivala o mom domu podmuklim pitanjima kao: da li se moja majka slaže s
ocem, koliko je platila nov šešir i zašto smo petkom jeli ribu.

Celo to popodne smo Medži i ja sedeli za drvenim stolom, igrali se šarenim

trakama dok smo se sladili donetim bombonama. Za učvršćenje našeg ponova
uspostavljenog prijateljstva, poklonio sam joj medaljon za koji sam rekao da će joj
izlečiti grlo. To je u stvari bila mala srebrna medalja svetog Kristofera, veličine i
oblika novčića od šest penija, ali pošto nisam smeo da pobuđujem verske elemente,
objasnio sam joj da je to amajlija. Medži je volela amajlije i bila je srećna, a kad smo
se rastajali ubedljivo mi je ponavljala da smo ostali prijatelji.

Uprkos našim zavetovanjima, te zime nisam često viđao Medži. Sirota moja
prijateljica nikad nije bila slobodna. Svejedno, dok sam sedeo nad domaćim.
zadacima bio sam prijatno ubeđen, osluškujući jednim uvom razgovor svojih
roditelja, da se dobre stvari spremaju za Medži i da se radi o poboljšanju njene
situacije.

Kad su se naše priliike popravile, otac je nagovarao majku da potraži pomoć za

kućni posao. Nikad nije voleo da je vidi kako riba i čisti, mada moram da priznam da
se je retko kada ponudio da joj pomogne u takvim poslovima. Majka je, iskreno
verujem, uprkos očiglednoj nelogičnosti takvog tvrđenja, uživala u kućnom poslu i u
dubokom zadovoljstvu održavanja besprekorno čistog i dobro uređenog doma. Ona je
bila, kako se to škotski kaže »ponosna na kuću« i dobro se sećam kako sam u dane
kad bi očistila kuhinju i oribala pod, morao da skidam cipele i hodam u čarapama
preko raširenih novina. Zbog toga se protivila očevim predlozima ali sada su je dve
okolnosti naterale da promeni mišljennje: novi klavir je zahtevao bolje negovane
ruke, a Medži je već imala četrnaest godina i krajem meseca je završavala
školovanje.

Majka je imala meko srce. Žalila je Medži i zavolila ju je. Sada je predložila ocu, a
on je to odmah odobrio, pa sam ja postao izvršilac tog predloga kad mi je majka
naredila:

— Lori dragi, kad vidiš Medži reci joj da želim da razgovaram s njenom majkom.

Sutradan, Medži je svratila kod nas u vreme ručka da saopšti kako će njena
majka »navratiti« u subotu uveče, a majka iskoristi priliku da je presliša. Naravno ja
nisam prisustvovao tom razgovoru, ali je Medži pri odlasku izgledala ponosna i
srećna. Kad sam je to posle podne video u školi, imala je drukčije držanje. Sad je to
bila sasvim nadmena osoba koja je, pošto se zaustavila tek koliko da mi se osmehne,
poverila ostalim devojčicama u razredu da će, oslobođena večne tiranije za mleko,
biti naša devojka, da će imati malu spavaću sobu na tavanu, novu haljinu i dobru
platu.

Sutradan je bila subota. Popodne, kao i obično majka je obukla najbolji sivi
kostim i, uzevši me za ruku, otvorena i Ijubazna, kao što je uvek bila u takvim
prilikama, što je naravno bilo potpuno suprotno stavu koji je zauzimao njen muž.
Očev javni stav bio je neoprostiv. Verujem da je na neki način bio jako uvređen u
toku onih teških dana u Rozbenku, o čemu ja nisam bio obavešten, a on nije bio
čovek koji lako prašla uvredu. Majka je bila drukčija, Ijubazno raspoložena prema
celom svetu, spremna da pređe preko nekog omalovažavanja, spremna da se
sprijatelji, i uvek je gledala kako da ublaži očevu »uvredljivost«, da razoruža
predrasudu i ublaži neprijateljstvo. Te nedeljne šetnje, mada prividno pravljene u
praktične svrhe radi kupovine, trebale su da postignu taj krajnji cilj, i dok je
Ijubazno prihvatala i uzvraćala ono nekoliko pozdrava, majka je, krećući se s veđrim
izrazom dobrog raspoloženja, vodila sa mnom živahan razgovor o svačemu i na taj
način stvarala u selu utisak o našim jakim društvenim pobudama.

Toga neobičnog popodneva provela je veoma prijatno pola časa sa gospođicom

Tod, koja je držala trgovinu pomodnom robom. Izabrala je tamno zelenu haljinu a
takođe i nov par čarapa i domaće cipele za Medži. Zatim je provela izvesno vreme u
dobrom ogovaranju sa Poli Grent, koja odsad nikad nije propuštala priliku da se
raspita za mog rođaka Terensa, a onda joj je, na izlasku iz radnje uputila pozdrav
gospođa Dati, starija dama, žena seoskog lekara. Za majku su stvari dobro stajale. A
to nije bilo sve: kad smo se okrenuli da pođemo kući, sreli smo Pina Renklina, koji je
požurio preko ulice nama u susret.

— Jedan trenutak, gospođo Karol!

Naravno, majka je raspolagala s onoliko trenutaka koliko je trebalo. Pin je, kao
neženja, uvek bio stidljiv sa ženama. On brzo udahnu, što je predstavljalo uvod u
poduži govor iskazan s onom istom zavijenošću koja je, besumnje, kvarila njegove
propovedi.

— Imate pametnog sina, gospođo. Neki njegovi sastavi su izvrsni. Čitao sam ih
razredu. Ali ne želim o tome da razgovaram s vama. U stvari, gospođa Hajkl
organizuje dobrotvorni koncert za Dečji dom, koji će se održati u seoskom holu petog
sledećeg meseca. A ja sam se pitao, Mi smo se pitali, da li biste vi pristali da svirate
na klaviru. Ja, mi bismo bili tako srećni i tako zahvalni ako biste nam učinili tu
uslugu.

Ja oštro pogledah majku. Jako je pocrvenela. Za trenutak nije odgovorila.

— Oh, da, majko — povikah. — Ti znaš kako lepo sviraš.

— U redu — reče ona šapatom. — Sviraću.

Na putu kući majka je, obično tako govorljiva, potpuno zanemela. Ali, iz tog
ćutanja sam znao kako ju je to priznanje, toliko odlagano, duboko zadovoljilo.
 U kuhinji je otac kuvao neki voćni čaj. Očigledno, njegov nazeb nije bio potpuno
prošao, i on je počeo da se leči svojim vlastitim napicima. Sada je izgledao bolešljiv i
njegovo raspoloženje je bilo daleko od srećnog. Kada majka objavi svoju veliku
novost, on se zagleda u nju. Mogao sam da vidim da će on taj dragoceni poziv sabiti
selu nazad u zube.

— Naravno, ti si im rekla da idu do đavola.

— Ne, Konore. — Majka odlučno odmahnu glavom. — To je dobra stvar. Znači,

najzad su nas priznali.

— Oni su ti prišli samo zato što si im potrebna.

Ali majka je unapred znala da će biti teško s njim.

Odlučila je da bude onako kako ona hoće. Pobijajući sva njegova navođenja,
ubedila je oca. Na kraju pomirio se s tim, veličajući u suštini taj predlog.
Shvativši da se gospođa Majkl »krije iza toga«, bio je sklon, s taštinom novopečenog
snoba, da pripiše taj poziv utisku koji je on ostavio na nju, što je opet bio rezultat
onog nezaboravnog susreta.

— Vidiš, mladiću — on mi poverljivo klimnu glavom — nije nas zaboravila!

Kao da je taj očev šaljivi osmeh dao pečat našem novom načinu života.
Napredovali smo među svetom. Otac je napredovao, majka se spremala da svira
na koncertu, mene je Pin pohvalio za male sastave koje je zadavao preko nedelje kao
domaći rad, i kao kruna svega, Ijudi u selu su počeli da nas vole. Kako sam bio
srećan i kako je sjajna budućnost ležala preda mnom!

Te večeri, dok smo sedeli pored vatre, svako nečim zauzet, zazvoni zvoncr na
ulaznim vratima. Zvonilo je neobično. Podigavši pogled sa izvora znanja, Pirsove
enciklopedije, pitao sam se, pomalo uzbuđen, ko li je to došao da razruši naš mali
zamak. Ali majka, pletući mirno, samo reče:

— To je Medžina majka. Potrči Lori i zamoli je da uđe.

Pođoh vratima i odmah se vratih.

— Ona kaže da više voli da ostane napolju.

Majka se iznenadi, ali smota pletivo, zabode igle u njega i ustade. Pođoh za njom
i zaustavih se na pola puta do vrata. Odmah sam naslutio da nešto nije u redu ali
nisam ni slutio neki žestok ili otvoren napad.

— Nećete dobiti moju Medži.

Majka je bila zaprepašćena.

— Ako je u pitanju veća plata ... ja sam sasvim spremna ...

 — Nikakav novac na svetu ne može platiti moju Medži,

Da li je pijana? Ne, zagledavši se u pomrčinu, videh njeno izbezumljeno lice,

iskrivljeno besom i zlobom. Neću ni pokušati da dozovem u sećanje glupe i zlurade
poglede kojima je streljala majku. Kad sam prvi put zamislio ovu priču o svom
detinjstvu, zakleo sam se da ni o kome ništa zlo neću zabeležiti. Ali Medžina majka
je bila nesrećno stvorenje, žena tako zatrovana nesrećom, da ju je samo mržnja
održavala. Medži je uvek bila njen rob, predmet na kome je iskaIjivala sav svoj bes;
živ, jadan dokaz svoje vlastite zle sudbine. Nije mogla ni da podnese pomisao da
se Medži spase u jednom srećnijem i udobnijem životu. Majka je sada drhtala pred
novom bujicom reči usred koje, posle reči »vi i vaše papske medalje« ja ugledah nešto
bačeno, malu srebrnu pločicu, koja tresnu o pod i dokotsva se do mojih nogu. Bila je
to mala amajlija koju sam dao Medži. Dok sam je podizao, ugledah oca kako tiho
prilazi sa HERALDOM u rukama, koji je nekako podvlačio njegov proračunati stav
mirnoće.

— Dobra moja ženo — govorio je odmereno, bez Ijutnje, ali ipak ledenim
glasom — dosta vaše pridike. Svi mi ovde volimo vašu ćerku. Sve što smo učinili
ili nameravali da učinimo, bilo je s najboljom namerom. Ali pošto nas vi očigledno ne
volite i ne verujete nam, možemo jedino da se povinujemo vašim željama. A sada vas
moiim da idete.

Bila je ućutkana. Očekivala je pogrde i bila je spremna na njih a ne na ovakvu

dostojanstvenu uzdržljivost. Pre nego što je stigla da se pribere, otac tiho zatvori
vrata.

Kako sam se tog trenutka divio ocu! Znajući da je on u stanju da se najžešće

raspali i odgovori najbiranijim izrazima ponižavajućeg podsmeha, mogao je ovaj
nemio slučaj da obrne u prostu svađu. Po majčinom shvatanju, otac je očigledno bio
Ijut a to je ispoIjio time što je zapalio cigaretu. Nije pušio — nije imao prohtev za tim
ili je možda bio tašt na svoje lepe zube i nije hteo da mu požute — ali je u retkim
trenucima napregnutosti pribegavao Mičelovom specijalitetu br. 1. I sada, pućkajući
neiskusno, dok je jednim okom žmirkao zbog dima a drugo, povremeno s
ohrabrenjem upravljao na majku, pokušavao je da pribere i sebe i nju.

Sledećeg dana novosti o Medžinoj nezgodi doprle su do školskog igrališta i

posmatrajući ispod oka, nije mi promakao krug njenih mučitelja. Ali Medži,
mada utučena, bila je čvrsta i uzvraćala je na zajedanja isto onako kako ih je i
primala. Posle časova sačekala je i, uzevši me za ruku, pošla je sa mnom niz ulicu.

— Uostalom, Lori, mi smo u svakom slučaju prijatelji. A jednog dana ću ja

STVARNO DOĆI i radiću za tvoju majku.

Ali, majka se nije smirila. Nije mogla da vežba za koncert. No, uveče, poslednjeg
dana u mesecu, pošto je spremila večeru, prišla je klaviru čekajući očev povratak.
Stajao sam pored prozora, ali tako odsutan duhom, da je zvižduk očevog voza dopro
do mene kao iz nekog drugog sveta. I pored toga nejasno mi se učini da se dugo
zadržao na putu od stanice, kad začuh uobičajeno večernje škljocanje brave na
ulazu. Majka odmah prestade da svira i pođe mu u susret. Kad sam se okrenuo,
napolju je bio skoro mrak. Odjednom, kroz bočni prozor ugledah dva čoveka kako
se polako kreću drumom. Pritisnuo sam lice uz staklo i obrisavši maglu od daha,
prepoznao sam Džima, staničnog nosača i radnika sa rampe. Kretali su se veoma
polako, jedan iza drugog, pognutih glava, noseći nešto između sebe. Je li to dugačka
daska prekrivena ćebetom? U početku nisam ništa shvatio, ali ta ugnuta, izdužena
stvar i spori korak Ijudi koji su je nosili, ostaviše na mene tako zloslutan utisak da
sam se odjednom užasno uplašio. Potrčah da to kažem ocu. On je stajao s majkom u
predsoblju. Nije skinuo ni kaput ni šešir. Lice mu je bilo bledo od užasa. Glasom koji
nisam mogao prepoznati govorio je majci:

— Mora da joj se noga zaglavila u skretnicu, voz je tako sporo dolazio. Ali, Grejsi,
— glas mu se prekide — da si samo videla jadnicu kad smo je podigli.

Nem od užasa, nisam odmah osetio bol, već samo to da se je Medži zauvek
rastala s kantama za mleko.

6.

Kako je tužno i zbrkano, a iznad svega kako nepredviđeno bilo vreme koje je
usledilo posle toga. Čak i sada, kad ga oživim u sećanju, ne mogu da ga gledam bez
bola. Svakako, niko nije mogao kriviti majku zbog Medžine smrti. Te iste noći otac je
otišao do železničkog prelaza i noseći svetiljku iz signalne kućice pronašao,
zaglavljenu u skretnici, otkinutu petu Medžine čizme. Jadna moja drugarica, bez
sumnje je, uhvaćena u te mengele, očajnički pokušavala da se oslobodi. U istrazi,
državni tužilac je izjavio da Medži, ako je želela da se ubije, ne bi pažljivo stavila
nogu u skretnicu, a zatim pokušavala da je istrgne. A i ja sam, po poslednjoj
Medžinoj primedbi punoj nade, znao da joj takva namera nije ni padala na pamet.
Pa ipak, uprkos dokaznom postupku, selo je odbacilo sigurnu činjenicu nesrećnog
slučaja u korist one strašnije pretpostavke, a Medži je, uzdignuta tragedijom, našim
posredstvom postala mučenica.

Tema se prepričavala u više varijacija. Otac nas nije štedeo, ogorčeno nas
izveštavajući, dok smo sedeli za večerom, o poslednjim ogovaranjima. Da se nismo
umešali između jedne odane majke i njenog jedinog deteta, namamljujući je lažnim
obećanjima, stvarajući joj tašte nade, da smo samo »jadnu devojčicu pustili na
miru«, ona bi još bila živa i srećna. I, mimo celog sveta, šta je nama trebala služavka!

Majka, koja se danima nije makla iz kuće, a koja je sada za večerom jedva
dotakla jelo, stisnu ruke.

— Moraćemo da odemo, Konore.

— Da odemo? — Otac prekide jelo.

— Da, da odemo iz ovog pokvarenog Ardenkejpla. Uvek si to želeo.

 — Šta! — Očeve obrve se opasno uzviše. Da pobegnemo! Da odjurimo kao
zečevi; šta misliš ti ko sam ja? Ardenkejplu ne fali ništa. Meni se on sviđa a i ovaj
kraj takođe. Naročito sada me ništa ne bi moglo naterati da odem. Osim toga ... —
govorio je polagano, naročito naglašavajući reči — ne zaboravi da moraš održati svoj
koncert.

— Šta! — viknu majka i sva njena blagost iščeze pri samoj pomisli na to. — Ne
idem ja ni na kakav koncert, nikada, nikada.

— Ama, ići ćeš, Grejsi.

— Ne, ne. Ne mogu to da podnesem.

— Moraš.

— Nisam u stanju. Srušila bih se.

— Ne bi.

— Ali, Konore ... da budem tamo, pred svima, sama.

— Nećeš biti sama. Ja ću biti s tobom. I Lorens takođe. Zar ne shvataš,

devojčice, — pritom ju je mrko gledao — ako ne odeš, biće to otvoreno priznanje
krivice. Mi smo potpuno nevini za nesreću jadne Medži. I zato MORAMO ići, svi,
moramo sami sebe braniti, i moramo pokazati da baš ništa ne marimo za ono što se
priča.

Ja sam već drhtao zbog prizora koji je odjednom pružao prema meni svoje ledene
kandže. I dok sam, kao i majka, sedeo prestravljen, otac nas je gledao u oči s
mirnom, nepokolebivom odlučnošću.

— Videćeš — reče on kao da govori sam sebi. — Da, videćeš ... videćeš ...

Ono popodne, kad je koncert bio zakazan, otac stiže kući ranijim vozom. Pod
miškom je nosio dugačku, tvrdu kutiju, a njen sadržaj mi se otkrio kad je majka, u
pola sedam, polako, skoro bezvoljno sišla, divna, ali oh, tako užasno bleda, obučena
u novu plavu haljinu, sa dubokim izrezom oko vrata i dugačkom plisiranom
suknjom.

— Da — reče otac čvrstim glasom, pošto ju je kritički osmotrio. — Baš kao

boja tvojih očiju.

— Lepa je, Kone, — reče majka tiho — a mora da je koštala strašno mnogo. Ali
oh, tako sam nervozna!

— Nećeš biti, devojčice, — reče otac onim istim tvrdim glasom. Zatim — na
moje zaprepašćenje — jer tako nešto nikad pre nisam video u kući a znao sam da je
otac trezvenjak po navici, koja bi ga retko kađ odvela dalje od jedne čaše piva u
društvu s njegovim kupcima — on izvuče pljosnatu bocu jasno obeleženu sa: Martel
brendi sa tri zvezde. Pažljivo, kao da meri lek, on nasu priličan gutljaj u čašu,
poveća ga naglim obiiatim pljuskom, pa čašu pruži majci.

— Ne, Kone, ne.

— Ispi! — reče otac neumoljivo. — Vratiće ti hrabrost. Dok je majka oklevala,

začu se kloptanje konjskih kopita i tandrkanje kočije kojš se približavala našoj
kapiji. Zadrhtavši na taj zvuk, ona grozničavo zgrabi čašu i, dok sam je posmatrao
širom otvorenih očiju, iskapi je u jednom gutljaju od koga se zagrcnu.

Mrak u kočiji je doneo privremeno olakšanje. Sedeo sam na ivici sedišta, krut u
uštirkanoj kragni i nedeljnom odelu. I otac je imao na sebi najbolje odelo, a brkove je
podrezao i uvio tako da su im krajevi pravili i.itoborno izvijen luk. U svakom slučaju,
predstavljali smo neustrašivo čelo kolone. I odjednom, kad crveni plamen iz
kovačnice osvetli unutrašnjost naše kočije, ngledah majku kako pruža ruku i stiska
očevu.

— Ne plašim se sada, Kone. Osećam se toplo i jako. Znam da mogu da dam sve
od sebe.

Otac se tiho nasmeja, da, na moje drhtavo čuđenje, ćovek se stvarno smejao.

— Nisam li ti rekao, najmilija devojčice?

— Da, Kone dragi. — U majčinom glasu se osećao čudnovat prizvuk. — Samo

... Osećam kao da želim da me poljubiš.

Da li je i ova žena poludela? Na moj postiđeni užas, ne mareći za mene, ni za

provaliju koja je bila pred nama, oni se čvrsto zagrliše, posle čega majka uzdahnu
umirena i utešena.

Bila je to neznatna uteha odvesti je srećno do sporednih vrata za izvođače, zatim

me otac uze za ruku pa obiđosmo oko zgrade do prednjeg ulaza. Hol je bio pun, Ijudi
su već stajali pozadi, ali u prednjem deiu, odmah ispod bine, mesta su bila
rezervisana za porodice izvođača. Otac se uputi tamo, s visoko uzdignutom glavom,
zaista visoko uzdignutom, da, dok je sam bio upadljivo vidljiv, nikoga nije
prepoznao. No, i pored log strateškog držanja, nije propustio da primeti gomilu u
zadnjem delu hola, koja se u glavnom sastojala od mladih Ijudi, jer mi neprimetno
šapnu na uvo:

— Stranci iz Levenforda ... biće neprilike.

Naš ulazak je bio dobro podešen. Tek što smo zauzeli sedišta gospođa Majkl
otvori koncerat, žustro ulelevši na pozornicu. Ona održa kratak govor ukazujući na
cilj koncerta i moleći publiku da toplo primi umetnike.

— Ti dobri Ijudi, — zaključi ona, — daju besplatno svoje usluge u najhumaniju

svrhu. Želim da ih pozdravite, svakog po redu, BEZ IZNIMKE.
 Na te jasne i određene reči otac se okrenu prema meni sa značajnim
samozadovoljnim pogledom i promrmlja:

— To se odnosi na nas, sine. Pravo je u mene gledala. Videćeš, s majkom će biti

sve u redu.

Na žalost, dok je gospođinu molbu publika u prednjem delu dvorane uzdržano

pozdravila, u dnu dvorane odjeknu preterani pljesak, i dok je gospođa odlazila, neko
puče naduvanom kesom od hartije. Glasni tresak priguši iznajmljeni pratilac koji, u
vidu uvertire, poče da svira »Zemlja nade i slave«.

Posle toga se pojavi prvi pevač — visok, mršav mladić, obučen u pozamljeni
preveliki frak. Pozdravljen povicima podrugljivog prepoznavanja iz dna dvorane, on
nervozno poče da peva »Toru«.

Govori, govori sa mnom Tora,

Govori još jednom sa mnom.

To nije bio uspeh. Zaista, mladiću su glasno dobacivali da ispere gušu, da se

okupa, da vrati odelo u zalagaonicu, i da se najzad vrati kući i najuri Toru.

Sledeći je bio pijanista. Uzbuđen zbog čestih uznemiravanja i nagovaranja da se

više ne muči, on se jedva probijao kroz »Sanjarenje«. Uznemireno je počeo da se
meškolji na svom sedištu. Hladni domaći »seoski« prijem za koji smo se plašili da će
dočekati majku, nije bio ništa prema onome što bi je moglo snaći od ove drske
gomile, a sada se videlo da su to šegrti iz brodogradilišta u Levenfordu, koji su bili
poznati kao kavgadžije. Počeo sam da delim očeva osećanja, i dok se ometanje
programa nastavljalo, moje uznemirenje se tako povećalo da mi je od toga glava
počela da podrhtava na ramenima. Sedeo sam preznojavajući se i drhćući zbog svoje
jadne majke, koja će nesumnjivo briznuti u plač, pošto je od svega, koliko sam
znao, odabrala da svira teški klasični komad, Debisijevo »More«. Ništa nije bilo
podesnije i prikladnije za izazivanje pogrda.

Ali evo, sada je ona tamo, na samoj pozornici. Grč mi popusti, sledio sam se.
Izgledala je mala na širokoj bini i tako smešno mlada i lepa, da me uhvati još
veći strah. Kakav nežan zalogaj, da bi se bacio vucima! Bura zvižduka je pozdravi, a
tada neki glas doviknu nešto od čega se moj otac nakostreši. Sedeo je ukrućen sa
najtvrđim izrazom na licu. Za trenutak se nisam usuđivao da pogledam majku, ali
kad sam samog sebe naterao da pogledam gore, video sam da je sela za klavir i,
napola okrenuta, baš je srdačno pozdravljala mašući rukom prema tami u holu. Za
boga miloga! šta se to s njom dešava? Uopšte nije ličila na moju majku. Ne obazirući
se na zvižduke i pištanje, ona se osmehivala na svoje mučitelje. Odjednom, dok sam
se skupio na svom sedištu, očekujući da je prvo jadikovanje »Mora« uništi, njene se
ruke čvrsto spustiše na klavijaturu, zaprepastivši me nemirnim akordima jednog od
Suzovih marševa iz serije Besis iz ambara: najmiliji od očevih marševa, nazvan
»Vašington post«.
 Da li sanjam? Očigledno ne sanjam, jer kad je to završila, bez zaustavljanja, ne
čekajući pljesak, pre nego što je neko čak uzviknuo: »Svirajte još jednu«, majka
neustrašivo nastavi s drugom živom melodijom, poznatom gajdaškom pesmom,
omiljenom kod škotske pešadije. Bila je to »Gorska zeba«. Ako je prva tačka
razveselila levenfordski skup, ova ga je potpuno osvojila.

Pre nego što je odsvirala polovinu, naterala ih je da pevaju:

Gajdaš Finlajter, gajdaš Finlajter,

Svirao je Gorsku zebu!

Dok je poslednja strofa treperila među zidovima, prolomio se aplauz, trupkanje

teškim čizmama i učestali povici: »Još«, »još«. Majka je sada bila izložena najvećoj
buci. Oklevajući trenutak, nastavila je nečim što jedino ja mogu da nazovem
potpurijem, ili bolje improvizacijom, jer je mnoge stvari svirala napamet. Bile su to
stare škotske pesme: »Obale i obronci«, »Zelene rastu biljke«, »Preko mora do neba«, a
završila je s omiljenom domaćom pesmom »Lepe uvale rukavca Lomond«. Dejstvo je
bilo izvanredno. čak su i oni najravnodušniji iz gomile u holu, koje sam smatrao
neprijateljima, bili pobeđeni. Sada su udarali takt, klimajući glavom i pevušeći,
poneseni sjajnim melodičnim bujanjem osećanja i nacionalnog duha.

Plamteo sam od ponosa, dlanovi su mi brideli od pijeskanja, odajući priznanja toj

divnoj majci čija je mudrost, o kojoj nisam ni sanjao, i veština, spasla ovaj dan za
sve nas.

A oni su tražili još. Čak i kad je ustala od klavira, nisu je pustili da ide. Sigurno
joj je neko nevidljiv iza kulisa dao znak da pristane. Šta će sada svirati? Odgovor je
došao brzo, i izgledalo je da nas je njen pogled pronašao. Odsvirala je prve akorde
Murove pesme »Daleko od zemlje«, danak, njenim sklonostima, ne starim već novim.
Ona je i pevala, mirno i sigurno, kao da je sama kod kuće za klavirom. Jedva sam
disao dok joj se glas dizao, jasan i sladak, u savršenoj tišini sale.

Otac je, zavalivši se i sučući brkove, s neobično ushićenim osmehom gledao

majku, kao da jedva veruje svojim očima. A kad je najzad nakon poslednjeg poklona
majka napustila pozornicu, on naglo ustade i, pokazujući svakim svojim gestom da
je događaj večeri završen, uhvati me za kragnu i izvede do izlaza.

Majku nismo morali dugo da čekamo. Žurno je silazila stepenicama gornjeg

ulaza, obučena u kaput, sa belim šalom oko glave i potrčala je pravo ka nama. Otac
ju je tako zagrlio da ju je podigao.

— Grejsi, Grejsi ... — promrmlja joj na uvo. — Znao sam da to nosiš u sebi.

Majka odgovori zadihano.

— Oh, majko! — poskakivao sam od radosti. — Bila si sjajna.

 — Bila je to prava zbrka, ali mi se čini da se jedino ovo moglo učiniti, i mislim
da im se sviđalo.

— Divili su se, majko, — viknuh.

— Nije moglo biti bolje — izjavi otac.

— Nisam htela ovako dugo da sviram, ali me je gospođa Majkl nateraia.

— Ah, — reče otac, zadovoljno coknuvši jezikom.

— Znao sam ja da će Riblja kost biti na našoj strani. Ali kako ti je palo na pamet
da to sviraš? Je li ti ona dala tu ideju?

— Ne.

— Ko onda?

Majka ga stidljivo pogleda.

— Mora da je to bio tvoj gospodin Martel.

Svi troje prasnusmo u kiseo smeh. Kakva radost, kakva sreća! Kakva pobeda za
Karolove.

— Oh, ne smemo, Kone, — reče majka iznenada.

— Pomisli na jadnu Medži. Znaš, celo vreme dok sam svirala, negde duboko u duši
sam osećala da to činim za nju.

Zajedno smo se vraćali po sjajnoj mesečini, majka i otac pod ruku,

razgovarajući, razgovarajući kao da nikad neće prestati. Ali ja nisam bio Ijubomoran,
niti sam se osećao napušten, jer je majka svojom slobodnom rukom pronašla moju i
uvukla je u džep svog kaputa. Tu ju je nežno držala sve do kuće.

Kako je mesec bio velik, kako svetao i visok. A naša zvezda, Karolova srećna
zvezda, takođe se dizala, da, dizala se ponovo, svetla i visoka, da se gore pridruži
sazvežđu.
7.

Sutradan je bila nedelja i, možda obuzeti zahvalnošću, pošli smo na misu u

Drinton. Vratili smo se kući na jedan kasni i prilično specijalni ručak, koji se
sastojao od pečene patke, posle čega je sledila torta sa ušećerenim trešnjama i
šlagom, koju je majka tako dobro pravila. U zimsko popodne, koje je došlo
potom, pošto je otac malo odspavao, majka predloži šetnju obalom. Jučerašnji oreol
je još bio nad njom, a sem toga, tu je bila i neka vrsta blažene klonulosti, koja
je podsećala na prošlost, a koja je izbijala iz njenih sanjivih pogleda, što sam ja
povezao sa očevim nežnostima. Već sam počeo da shvatam jaku fizičku privlačnost
koja je postojala među mojim roditeljima, koja ih je u početku, savlađujući sve
moguće prepreke, spojila, iako su bili iz skoro raznih svetova, i sada se produžila u
bliskoj skladnoj zajednici. Kasnije, čitajući beleške o drugim detinjstvima, često
pokvarenim roditeljskim svađama, bračnom nepomirljivošću i obostranom mržnjom,
postao sam potpuno uveren da su moja majka i otac u svom braku bili jedinstveno
srećni. Mada je bilo iznenadnih manjih bura, izazvanih očevom prgavom naravi, one
nikad nisu trajale duže od nekoliko časova, a završavale su se spontanim
pomirenjem. Medu njima čak i u časovima ćutanja, postojalo je zajedničko
razumevanje, zbog čega je moj dom bio sigurno, toplo mesto u ovom svetu, punom
tako čestih pretnji.

To osećanje se moglo opipati u vazduhu dok smo se šetali do Džeds Poenta,

suprotno od Rouzbenka, koji je majka izbegavala iz nekih razloga koje sam nejasno
naslućivao, i vraćali se polagano kroz meku izmaglicu koja se skupljala u mrtvom,
napuštenom zalivu. Vazduh je bio tih i šum plime dopirao je kao slab odjek iz neke
daleke morske školjke. Majka je polako išla na čelu, a pratila ju je Darki, mačka sa
Snodgrasove farme, koja bi joj se često priključila pri ovakvim izletima. Otac i ja smo
išli nekoliko koraka iza njih, lakmičeći se u igri »žabica«, dok nas je majka
blago opominjala zbog naše vike pri brojanju skokova kamenih pločica, izglačanih
bezbrojnim plimama, koje su klizile i poskakivale po tihoj sivoj vodi.

Odjednom, dok je bacao, otac se kratko zakašlja, uspravi se i stavi maramicu na

lice. Pogledah ga iznenađeno, a onda, praveći se da dajem neku izjavu, doviknuh
važno:

— Tatin nos krvari!

Majka se okrete. Videh kako joj se izraz lica promeni. Takođe videh da maramica
prekriva očeva usta. Majka priđe bliže.

— Konore, to je od tvog kašlja.

— Nije to ništa. — Sklonio je maramicu i zagledao se, skoro glupo, u malu

crvenu. mrlju. — Samo mrvica. Mora da sam se napregnuo.

— Ali ti si kašljao — navaljivala je ona. — Moraš da sedneš i odmoriš se.

 — Nije to ništa. Samo me ubolo u slabinu. — Da bi je uverio, on se sasvim
tiho, namešteno nakašlja. — Eto sve je prošlo.

Majka ništa ne odgovori. Njene se usne skupiše više odlučno no pomirljivo. I kad
smo nastavili šetnju, mada je s vremena na vreme pogledala oca, u očima joj nije
bilo malaksalosti, i ćutala je sve dok nismo stigli do kuće.

Taj očev kašalj, koji se na mahove pojavljivao, naročito po vlažnom vremenu, i

koji je on odbacivao svojim nemarnim stilom kao »napad bronhitisa«, ili čak s nekim
svojstvenim ponosom, kao da je to neka specijalna osobina koja je pripadala
isključivo njemu, kao »moja bronhijalna sklonost« koju je olakšavao svojim vlastitim
lekovima od trava, bio je primljen u porodici, uprkos povremenim majčinim
protestima, kao prirodna pojava. Nisam mario za njega, a njegov odnos prema toj
apsurdno maloj mrvici crvene boje je izgledao tako neverovatan, ili bar tako
nipodaštavajući da, čim smo stigli kući, ja zviždućući odoh sa Darkijem na farmu
da donesem mleko. Ta večernja dužnost je sada bila preneta na mene.

U štali su još muzli krave i ja sam čekao dvadesetak minuta, dok je toplo mleko
štrcalo i penušilo se u kanti, zabavljajući se Darkijevim grimasama, dok je hvatao i
lizao kapi koje su prskale po kamenim pločicama. Gegajući se sa kantom mleka, bio
sam potpuno nepripremljen na pojavu lakih visokih dvokolica dr Datija, koje su
stajale pred našom kućom. Naglo uzbuđenje je bilo povećano činjenicom da su
svetiljke na dvokolicama već gorele i, uvećane zamagljenom tamom, Izgledale kao da
simbolišu ličnost seoskog lekara, buIjeći u mene kao dva ogromna oka.

Taj dr Dati je bio užasna pojava, i to ne samo meni.

Plahovit rumen čovek, star preko sedamdeset godina, uvek obučen u prugaste
pantalone, sjajne smeđe platnene dokolenice i somotski kaput, treskao je nogama
pri ulazu i izlazu iz bolesničkih soba, kao kakav škotski bik, izbacujući svoje
dijagnoze glasom sličnim zvuku Ersklnovog roga za davanje signala po magli, tako
snažnim da sam, dok me je pregledao, često bio poprskan pljuvačkom po obrazu. Po
svim pravilima romantičnih priča, taj grubi spoljni izgled je trebalo da skriva zlatno
srce. Ali nije. Doktor je bio grub i često surov prema svojim pacijentima. Ništa se ne
obazirući na javno mišljenje, obično je priman kao »tvrd orah«. Imao je farmu na
kraju sela, gde je gajio rasne svinje, i često se čulo kako govori da ih više voli od
svojih pacijenata. Ako je imao ikakvu slabost osim boce viskija koju bi popio svakog
dana, a koja mu je služila kao e I i x i r v i t a e — jer je izgledalo da ga svaka
kapIjica čini moćnijim — bila je to slabost prema lepim ženama. Štipao je služavke
po svim farmama koje bi posetio, dok bi se one kikotale i kao bajagi se
bunile, gurajući ih kolenom prema zidu. Dok se prema mojoj majci ponašao manje
zaljubljeno, jer je znao dokle sme da ide, uvek mi se činilo da mu je ona osetljiva
tačka.

Naravno, nisam se usuđivao da uđem u kuću dok je taj svirepi gad bio u njoj.
Dovoljno sam patio u njegovim rukama. Dopuzivši do senke zida, oprezno provirih u
osvetljeni salon. Otac je ležao na sofi, dok se dr Dati, sa uhom na kratkoj drvenoj
cevi, nagnuo nad njim. Nikad nisam video svog neustrašivog roditelja u tako
nepovoljnom položaju, tako savladanog, potčinjenog, čak smušenog. Prizor je bio
neizdržljiv, i okrenuvši se, kliznuo dole i sedoh, oslonivši se na zid, držeći toplu
kantu mleka među kolenima.

Prošlo je prilično vremena pre nego što se prednja vrata otvoriše i dr Dati i moja
majka se pojaviše na pragu. Obe figure su bile potpuno vidljive i osvetljene iz
predvorja. Skupio sam se još niže kad doktorov glas zatutnja: *

— Pošaljite po lek u apoteku. Takođe ću vam dati riblji zejtin i slad. Ali pazite,
ženo, — on stisnu majčinu ruku, ističući svoje reči nizom prekornih no ipak
laskavih drmusanja, kao da želi da je privuče sebi, — glavno ic odvesti ga odavde.
Nisam li vam rekao u Rozbenku da ga ne držite na ovoj obali? Nikom ne koristi da
provede ceo život u vlažnom mulju i glibu. Osim toga, rečne magle su čist otrov za
čoveka s njegovim piućima.

Nisam pravilno protumačio tu izjavu. Bio sam previše zaokupljen posmatranjem

dr Datija, želeći da srećno napusti kuću i uđe u svoje dvokolice. Niti je majka, kad
sam ušao u kuću, bila raspoložena da o tome raspravlja. Nije bila raspoložena za
razgovor i, oslobodivši me kante s mlekom, mirno poče da nam priprema čaj.

Dva dana je otac ostao kod kuće, jogunast i jako neljubazan, a zatim se vratio na
posao. I mada sam primećivao diskusije i prepirke koje su počele i nastavile se među
mojim roditeljima, ako sam uopšte o njima razmišljao, pretpostavljao sam da su bile
u vezi sa poslom o kvascu. Izgledalo je kao da se sve vratilo jednom srećnom
normalnom stanju. Otac, energičan kao i uvek, uskoro, na tipičan način, baci u
slivnik bočicu leka i teglicu ribljeg ulja i slad. Bio sam potpuno iznenađen, kad me
majka jednog aprilskog popodneva. upravo sam dotrčao iz škole, obučena u najbolju
haljinu i ponašajući se kao da se vratila s nekog puta, odvede u stranu.

— Lorense, sledećeg meseca odlazimo iz ove kuće. Selimo se u Ardfilen. —

Brzo, ubedljivo, tražeći moj zaprepašćeni pogled. — U jedno lepo mesto, dragi.
Zaista, to je prelazak na bolje.

Taj iznenadni izgled na promenu, koji uvek uzbuđuje jedno dete, potpuno me
uznemiri. Odjednom mi se učini da Ardenkejpl nikad nije izgledao privlačniji. U školi
sam se već potpuno odomaćio i otišao sam dva razreda dalje. Voleo sam Pina, a
sprijateljio sam se i s nekoliko dečaka. Prošle subote sam ulovio dve šarene
pastrmke u Gejstonovom potoku. I sve smo to morali napustiti, baš kad nam je
svima bilo tako dobro.

Mora da je majka sve to pročitala na mom licu, jer me zagrli, osmehujući se

poverljivo na takav način, da sam shvatio da je sve ovo njen posao, i da je s tim
duboko zadovoljna.

— Ardfilen je divan grad, dragi. A naš novi stan se nalazi visoko na brdu, i nije
daleko od tresetišta. Sigurna sam da će ti se dopasti.
8.

Selidba je obavljena iznenađujuće lako i, kao što je majka obećala, naš novi dom
je bio veliki napredak u odnosu na kuću koju smo napustili. Kao grad, Ardlilen me
je potpuno osvojio svojim divotama. Prostirući se širinom celog ušća širokog kao
otvoreno more, Ardfilen je bio pomodno mesto, čuvena banja sa pristaništem,
šetalištem i nadstrešnicom za muziku, no, u isto vreme, grad u kome su stanovali
bogati vintonski poslovni Ijudi, koji su koristili brze vozove i drugi, jednakog ili još i
većeg uticaja, koji su se povukli u miran život. Velike kuće, u pretencioznom stilu,
okružene velikim ograđenim vrtovima, prošarale su obronke brda, pružajući
izvanredan izgled Gejrloha i Kajlsa od Bjuta, ne zaklanjajući široki nagib livada
pokrivenih vresom, koje su dopirale do iza Glin Fruna i sve do obala Loh Lomonda.
Bilo je tu mnogo izvanrednih radnji, privatna pozajmna biblioteka, i dve najbolje
škole u Škotskoj,jedna je bila Bičfild za dečake, druga Sveta Ana za devojčice.
Uskoro sam primetio, takođe, da je naročito, vrlo otmen način govora, odnosno
naglasak, koji je obeležavao i odlikovao to društvo, bio u istinu obavezan za prijem u
njegovo članstvo. Postojao je, ukratko, »ton«, koji se majci odmah svideo, a koji je
otac ignorisao, i koji me je ispočetka zastrašivao.

Princa Alberta Terasa je zauzimala dobar položaj visoko gore na brdu, između
nekoliko sjajnih zgrada u susedstvu, i mada je bila pomalo tamna, još je zadržala
dosta od svoje ranije otmenosti. Sagrađena od fino tesanog kamena, u
džordžijanskom, a delimično viktorijanskom stilu, sa sjajnim tremovima i
dvokriinim ulazom, i širokim prozorima sa balkonima, sastojala se od mnogo velikih
luksuznih kućica sa odvojenim, prostranim zgradama, podeljenim na stanove. Te
zgrade su imale lepo uređene sobe sa visokim tavanicama, privlačnu, uređenu baštu
napred, i dugačak, ograđen travnjak pozadi. Naravno, mi nismo mogli ni pomisliti na
takvu divotu, ali smo gore na spratu u stanu broj sedam, sasvim sveže molovanom i
tapaciranom, imali prostran stan, i tu smo se suočili sa budućnošću koja je
izgledala povoljna, naročito za mog oca koji je, zadovoljavajući se promenom mesta i
oštrim vazduhom. koji je duboko udisao prilikom jutarnjih i večernjih vežbi pri
otvorenom prozoru, bio pun pouzdanog iščekivanja. No, mene je uznemiravalo nešto
potpuno novo u izgledu moje majke, kad bi zastala u spremanju kuće, onaj mali
nemir koji bi ona, uverena da je gledam, uklanjala š osmehom.

U Ardfilenu nije trebalo izvinjenje za nedeljna uživanja. U donjem delu grada

smo imali dvostruko preimućstvo u crkvi Svete Marije i njenoj parohijskoj školi u
ulici Klej. štaviše, prva osoba koja nas je posetila jedno popodne, i potpuno nas
osvojila svojom iskrenom veselošću i urođenom Ijupkošću, bio je mladi parohijski
sveštenik, otac Mekdonald, škotlanđanin iz Invernišajra, koji je diplomirao na
odiičnom Blejrs koledžu u Aberdinu. Engars Mekdonald je bio čovek koga je, kao što
je moj otac rekao, morao da voli i najverniji oranžist. Majka, još pomalo u strahu od
sveštenika, koje nikad nije videla u stanu, nije mogla verovati svojim očima, kad je
on posle čaja ustao i, na moju neobuzdanu radost, odigrao živo škotsko kolo.
Vremenom su, po njegovom smišljenom ubeđivanju, učinjena izvesna tehnička
prilagođavanja u braku mojih roditelja, koja sam ja jedva razumeo, a koja su ih
pomirila sa crkvenom pravovernošću. štaviše, ni na koji način ne osuđujući moje
religiozno znanje, koje je bilo ispod kritike, predložio je da bar zasad treba da
pohađam nedeljnu parohijsku školu. I tako me sledeće nedelje poslaše u crkvu Svete
Marije.

Moram priznati da sam bio zadovoljan svojim prelaskom u treći razred, gde je
moja učiteljica, sestra Margaret Meri, izgleda, bila spremna da mnogo učini od
mene, ali sam osećao nedostatak svog starog prijatelja Pina, i uglavnom nisam bio
ushićen novom školom. Da bih došao do ulice Klej, morao sam dugo ići sporednim
putem, koji je vodio nizbrdo do najsiromašnije četvrti u donjem delu grada, u stvari
radničke četvrti Ardfilena. Ovde je u jednoj uskoj ulici, sa kućom za izdavanje preko
puta, bio ograđen kompleks Sv. Marije — crkva, škoia i parohijski dom, sve naprav-
Ijeno od crvene opeke, praktično, ali je jako isticalo ograničena sredstva. Tako je i
među školskom decom preovlađivala tužna crta siromaštva. Deca su poticala iz
skoro sasvim siromašnog bliskog susedstva crkve, mnoga deca omrznutih, prezrenih
ribara Iraca, koji su došli da rade na krompirištima u Klajdsajdu, a neka su, avaj,
bila u veoma jadnom stanju. Igrali su stare igre koje ja nisam razumeo, igre
obespravljenih, upotrebljavajući pri tom klikere od gline, konzerve, zidove obeležene
kredom, loptice od hartije i krpe uvezane komadićima kanapa. Istina je da su
ardfilenski katolici, koji su imali novčanih sredstava, slali svoju decu u druge škole,
u akademiju Levenford ili jezuitski koledž u Vinsonu, ali, svejedno, nikad u Bičfild,
jedno mesto koje je ostalo potpuno i isključivo patricijsko. I tako, uprkos dobroti
koju sam tamo našao, glavni utisak koji je Sveta Marija ostavila na mene bio je
depresivan. Osećanje društvene podređenosti odmah mi je bilo nagovešteno i
saopšteno, neka vrsta duhovne rane, koja je bila uslovljena mojom religijom. Kad
sam pokušao da nešto o tome saopštim svojoj majci. koja je imala druge, ozbifjnije
brige, pokušala je da me uteši.

— Dobro je to za tebe, dragi, a neće dugo trajati. Jednostavno se moraš za

izvesno vreme pomiriti s tim.

Pomanjkanje drugarstva bio je moj najveći nedostatak. Upotrebljavam tu frazu,

jer sam tada počeo da učim izreke svetaca. Ma kakvi bili njihovi moralni kvaliteti,
majka nije mogla da mi dopusti da se družim sa dečacima koji nisu, kako je moj
otac govorio, imali tur na pantalonama. I tako sam, ne osećajući se ni riba ni
dejovka, tumarao sam u časovima odmora, u dosadi i usamljenosti.

Moje jedino utočište, mada je moglo samo da mi poveća nezadovoljstvo, bilo je

tumaranje preko polja, do lepih igrališta škole Bičfild. Piljeći, dobro zaklonjen preko
žive ograde od belog gloga, posmatrao sam igre sa vatrenom zavidljivom čežnjom.
Ovde je bilo sve ono za čim sam uporno žudeo, dva beio obojena gola na krajevima
jasno obeleženog zelenog terena, na kome su igrači, vrlo mali, kao i ja, u dresovima
raznih divnih boja, od purpurne do svetloplave, oštro udarali loptu, trčali, driblovali,
napadali, gušali se oko lopte, kao što su to radili dečaci za koje bi rekli da idu u Fits,
Glinamond, Loreto, ili čak, kao neki u najboljim engleskim osnovnim školama. Kad
to više nisam mogao da podnesem, uputio bih se turobno kući, šutirajući lopte
na zamištjene golove, tako divljački, da sam razbio prste o ivicu trotoara, što je
nateralo moju majku da se požali kako sam upropastio nove čizme.

Jedne nedelje, kad nisam imao šta da radim, pokušao sam da se zabavim.
nasumce pucajući na zamišljene golove napolju, na drumu, ispred bašte broj sedam.
Odjednom mi jedan kamen izlete iz ruke i, opisavši ubistvenu parabolu, razbi
prednji prozor kučice iznad koje smo stanovali. Leden tresak stakla koje je padalo
zgranu me. Potrćah gore majci.

— Odmah moraš da odeš i izviniš se. Gospođica se zove Grevil. Kaži da ćeš
platiti okno. Daj da ti brzo obrišem lice. Dok sam izlazio, doviknu mi: — Pazi,
ponašaj se kako najbolje znaš.

Živo pritisnuh zvono na ulaznim vratima gospođice Grevil. iskosa sam primetio
veliku rupu na prozoru. Primila me je starija služavka u urednoj kapi i kecelji. Imala
je sedu kosu i, učini mi se, obeshrabrujući izraz lica.

— Čekaj tu — reče ona, kad joj objasnih prirodu moje posete.

Dok sam stajao u holu, bio sam zapanjen izvanrednim prizorom dva ukrštena
vesla na zidu, oba skraćena, dok su im kašike bile obojene svetloplavom bojom.
Uočio sam i ostale neobične predmete, par povelikih mačeva, ali tada se devojka
vrati i uvede me u prednju sobu, gde je gospođica Grevil stajala pored fatalnog
prozora, okrenuta, kako bi me bolje osmotrila. Ja se, za uzvrat, zagledah u nju.

Bila je visoka, čvrsta žena, oko pedeset pet godina, čini mi se, punih grudi i
upadljivo prava. Imala je bledo, puno lice, dok je njegova punoća bila
istaknuta svetlom kosom, nadignutom sa strane ispod razdeljka, njenim čvrstim,
štirkanim okovratnikom, koji je pričvrstita dugmetom. Haljina joj je bila
jednostavna, čak svečana: siva duga suknja i bela bluza preko koje se klatio tanki
lanac njenih cvikera. Ostavljala je utisak onog što je i bila, konzervativna dobro
vaspitana žena, a i zanimanja, bila je učiteljica. Čuo sam od majke da je neko vreme
predavala u školi Svete Ane za devojčice. U tom trenutku ona bi za mene bila
strašna ličnost, samo da nije bilo izvesnog nedostatka u njenom ponašanju, u stavu
koji ju je odvajao od prljavih stvarnosti života, među kojima sam i ja bio jedna.

— Molim, gospođice, ja sam razbio vaš prozor.

— Tako mi se čini. — Govorila je visokim, jasnim glasom, Naglasak joj nije bio
ardfilenski, već je pre bio neuspešno podražavanje lokalnog naglaska. — Bar je
pošteno od tebe što si došao sam od svoje volje.

Ćutke sam primio kompliment koji nisam zaslužio.

— Kako se to desilo?

— Pucao sam, molim, gospođice.

— Mladi Karole ... čini mi se da si ti mladi Karol ... Nemoj mi se obraćati kao
da sam devojka iz poslastičarnice. Možeš me zvati gospođice Grevil, bar dok se naše
poznanstvo ne produbi. Šta si bacao?

— Kamenje, gospođice ... Grevil.

 — Kamenje! Za boga miloga, kakav ružan običaj. Ne bih marila da si mi razbio
prozor loptom. Ali kamenje? Zašto?

— Ako želite da znate — odgovorih počinjući da se zagrevam — zato što

prilično dobro gađam. Mogu da pogodim na drugoj strani druma, ako želite.

— Možeš? — uzviknu ona zainteresovano.

— Hoćete li da vam pokažem?

— Ne, ne kamenjem. — ona zastade. — Zar ti nikad ne bacaš loptu?

— Ne, gospođice Grevil. Nemam loptu.

Posmatrala me je skoro sažaljivo, a onda reče da sednem i iziđe. Dok je bila

odsutna, sedeo sam na ivici stolice i gledao Oko sebe. Velika soba me je zbunjivala,
ali me je i zanimala. Čudni komadi nameštaja, kakve nikad nisam video, ne tamni,
glatki, sa sjajnim lakom, kao naša najbolja soba iz velike radnje, već skoro izbledele
stolice, boje meda, sa sedištima od šarenih niti, vitrina koja je sadržavala kineski
porculan sa žutom i zlatnom šarom, svetlosiv tepih sa središnjom šarom
bledoružičaste boje. Cveća je bilo po prozorima, a takođe i u velikoj vazni na klaviru,
koji je, ne ličeći na naš, bio dugačak i ravan.

Moj pogled je odlutao do ploče kamina, na kojoj je stajalo mnogo srebrnih šolja,
kad se gospođica Grevil vrati.

— Ovo možeš da uzmeš. — Dok sam ustajao, ona mi pruži loptu. — Ona ima
svoju istoriju, koja te verovatno ne bi zanimala. Pripadala je mom bratu.

— Onom sa veslima? — upitah radoznalo.

— Ne, ne. Ne veslaču. Onom mlađem. — Ona se odsutno osmehnu. I mada

neljubazan, bio je to, na moju žalost, nepogrešivi osmeh otpuštanja. Nisam želeo da
dođem, ali, čudnovato, sada nisam želeo da odem. Te tajanstvene primedbe o
veslaču i verovatno Bobu koji igra kriket, zanimale su me. Pokušao sam da
produžim razgovor.

— Zar vaš mlađi brat ne želi da ima loptu?

— On sada više ništa ne želi — odgovori ona bezizrazno. -— On je ubijen pre

dve godine u Spajon Kopu.

— Oh, gospođice Grevil — uzviknuh u naletu saosećanja. — Dao je svoj život

za kralja i otadžbinu.

Posmatrala me je sa neizrecivom odvratnošću.

— Nemoj biti sentimentalni mali uobraženko, ili će se naše poznanstvo, mada

kratko i beznačajno, s tim završiti. — I ona pozvoni služavci da me izvede.
 Moja majka, mada žalosna što sam zaboravio da ponudim da platim prozor,
pokaza interesovanje i radost kad sam joj pričao o svojoj poseti, od koje sam taktički
izostavio poslednji deo. Otkako smo došli, ona se uzdržljivo interesovala o našoj
susetki. Ali lopta je, kad je pregledasmo, izgleda bila prilično neupotrebljiva. Tvrda,
obložena. kožom, sa šivenim rubom, nije odskakala, i na svaki je način bila
nezgodna za moje obične vežbe. Te večeri sam je pokazao ocu.

— Ovo je lopta za kriket — objasni on. — I s njom se već igralo.

— Rekla je Loriju da lopta ima svoju istoriju — upade majka zainteresovano.

— Nema sumnje. — Otac se ironično osmehnu. — Po rečima agenta za prodaju

nekretnine, ona je puna priča. Nekad su to bili čuveni Ijudi. Veliko imanje
blizu Oeltenhema. Ali je njen tata skoro sve to proćerdao, a ona se latila predavanja.
Najpre u koledžu Oeltenhem, žatim u Svetoj Ani. Ali sada više ne predaje.

— Pitam se zašto? — razmišljala je majka glasno.

Očev se osmeh probudi.

— Verovatno je — promrmlja on na svoj način — izvesnim svojim postupcima

sklona da bude pomalo čudnovata.

Dao je toj reči onaj naglasak kakav je imala u poznatom šlageru koji je počinjao
sa »Oh, nije li ona čudnovata?«

— Glupost! — uzviknu majka u njenu odbranu. — To je samo ogovaranje

besposličara. Ona izgleda savršena dama, a izvanredno je Ijubazna prema
Loriju. Imam nameru da je pozdravim i zahvalim joj kad se sledeći put sretnemo.

I tako je naše kratko poznanstvo sa gospođicom Grevil počelo preko polupanog

prozora.
9.

Na svaki način korektna, čak uzdržana zahvalnost, koju je majka nekoliko dana
kasnije izrazila gospođici Grevil, primljena je blagonaklono. Naša susetka, živeći
sama i u, očigledno, ograničenom krugu prijatelja, izgleda da je bila raspoložena za
novo poznanstvo. Došla je i ostavila svoju posetnicu. Deset dana kasnije majka je
uzvratila posetu i bila je poslužena popodnevnim čajem. Iz te posete se vratila
zarumenjena od radosti i prepuna uzbudljivih novosti.

Gospođica Ameli Grevil izjavila je ocu i meni za večerom, vrlo je Ijupka i prava je
dama. Majka je naglasila te reči, prava dama. Njen nameštaj i srebro, koje je poticalo
iz porodične kuće blizu Čeltenhama, bilo je divno; u stvari, sve je u kući bilo puno
izvanrednog ukusa. Ona je volela umetnost, muziku, svirala je u čelo, i nadala se da
će svirati duete sa majkom. Oduševljen prirodnjak, pokazala je divan album
presovanog poljskog cveća. Često je odlazila na planinarenje u Švajcarsku. Roditelji
su joj umrli. Imala je dva brata koji su bili vaspitavani u Ifnu. Preživeli se sada
bavio poljoprivredom u Keniji. Pohađala je crkvu Svetog Džuda, visokoanglikansku, i
zbog toga je bila veoma naklonjena katolicima. Ona je najviše ... Tu se odjednom
susrete sa očevim pogledom, uperenim u nju sa više nego ironičnom blagošću, pa se
prekide.

— Da, — porumene malo — bila je fina prema meni. Ali na stranu to, meni se
ona sviđa. I znaš, Kone, nedostaje mi prijateljica, naročito kad si ti odsutan celog
dana.

— Onda sam srećan što si našla jednu — reče otac blago — samo nemoj ... pa,
nemoj preterivati s tim, devojčice.

Ni malo se nisam slagao s ocem. Gospođica Grevil me je duboko impresionirala.

U istinu uobičajio sam da pri povratku iz svoje bedne škole tumaram oko prednje
bašte u nadi, dosada iluzornoj, da ću privući njenu pažnju. Sada, misleći na ona
čarobna vesla, rekoh prilično setno:

— Mora da je lepo imati brata u školi kao što je Ifn, čak iako je čovek nije lično
pohađao.

Otac se nasmeja, kao da je našao nešto što ga je zabavljalo u mojoj primedbi, ili
načinu na koji sam to rekao.

— Ne brini, sine. Sveta Marija je dobra samo za nuždu. Tebi će se uskoro

osmehnuti sreća.

Tih dana je bio odlično raspoložen. Promena vazduha mu je nesumnjivo prijala.

Uživao je u ekspresnom, raskošnom vozu između Vintona i Ardfilena, za koji je imao
kartu prvog razreda. Uzdizao se u svetu. Njegove reči, njegovo ponašanje, i
elegantna, dobro doterana spoljašnjost nagoveštavali su veliku nadu u napredak.
Izgledalo je da se potpuno oporavio od nesrećnog slučaja na obali u Ardenkejplu i
nije propustio da nas opomene da su njegovi vlastiti napori doprineii tome srećnom
rezultatu. Kad smo polazili iz Ardenkejpla, dr Dati mu je dao preporuku za jednog
kolegu u Ardfilenu. Bio je to dr Iven. mršav. pognut, lakog koraka, stariji mali čovek,
upalih obraza i sa čupavom sedom bradicom, koju je uvek pažljivo klinasto
potkresivao. Tihi hod, skoro na prstima, — njegovo ponašanje je imalo
nepromenljivu profesionalnu ozbiljnost, a bio je poznat kao mudar čovek.

Otac ga nije odmah zavoleo. — Ima grobarsko lice — izjavio je majci. A kasnije,
mada su mu preporučena povremena ispitivanja, smanjio je svoje posete doktorovoj
kući na minimum, a odnedavna je dopustio da potpuno prestanu. Majka je
posumnjala da je u pitanju neki nesporazum, da je otac, po njenoj reči, »ispao« pred
doktorom Ivenom. S druge strane, otac u principu nikad nije voleo lekare. Njegovo
zabavno i skeptično nepoverenje u tu profesiju odavno je bila odlika naše porodice.
— Pržen šećer i vodu — podsmehivao se, a odmahujući gtavom i povlađujući
našoj lakovernosti, dok bi posmatrao majku, koja je čvrsto verovala u tonikume, i
koja mi ih je redovno davala mereći po kašičicu Parišove hemijske hrane.

Verovao je u prirodu i prirodne odbrambene snage tela. I tako, dok se povinovao

zakonima higijene, koje mu je nametnuo dr Dati, čije bi ga stroge reči verovatno
potresle dok bi bile izgovorene, jer su sadržavale izvesnu snagu, a potajno je sledio
svoj sopstveni zdravstveni režim. Razvio je složen sistem vežbi za disanje, dijetu
bogatu maslom i kajmakom, dopunjenu — mada nikad nije mnogo pio — Ginesovim
jakim crnim pivom. Spavao je pokriven ćebadima pored otvorenog prozora, nosio je
vuneno donje rublje uz telo, i crvene gumene đonove na cipelama.

I tako je i ocu i nama bilo dobro. No, postepeno sam uvideo da majka nije sasvim
zadovoljna očevim tumačenjem njegovog zdravstvenog stanja Kako je to pokazivala?
Možda svojom posebnom brigom o njemu, ali će pre biti onim trenucima
zamišljenosti, kad bi iznenada zastala u poslu, jer bi joj neka iznenadna strepnja
potamnila sreću, a igra svetlosti i senki se skoro neprimetno pojavila na njenom licu,
vidljiva za onog koji je s potpunom i intuitivnom vernošću tumačio sve, čak i njene
najmračnije misli.

Jedne večeri, dok sam sedeo za stolom i radio domaći zadatak, majka, koja je
plela pored vatre, reče zamišljeno, kao uzgred, što me nije moglo prevariti:

— Nije li vreme, Konore, da ponovo posetiš dr Ivena?

Čitajući Ivning tajms u fotelji, otac je, izgleda, nije čuo. Zatim polagano spusti
novine i čvrsto pogleda majku preko njih.

— Oprosti, nisam čuo.

Nervirajući se, majka ponovi svoju primedbu, koju je otac nesumnjivo čuo.
Posmatrao ju je.

— Postoji li neki naročit razlog zbog koga bi trebalo da posetim tvog dr Ivena?
 — Ne, Konore. No, savetovao ti je da se s vremena na vreme pregledaš. A ti
godinama nisi bio kod njega.

— Istina je — reče otac svojim suvoparnim tonom. — No, pošto ne podnosim

tog čoveka, i pošto se uvek osećam gore posle posete nego pre nje, rešio sam, ra-
Zumno i mudro, da ne idem. Da kažem jednostavno, nemam u njega poverenja.

— To je prilično čudno. Veoma ga poštuju u gradu i on ima prvorazrednu

praksu.

— Da, on se stara o dokonim bogatašima i stalno im se ulaguje. On možda ima

praksu, ali nije p r a k t i č a n.

— Kako možeš tako nešto da kažeš?

— Zato što mi se čini da je takav. — Otac je govorio Ijutito. — Ako mi veruješ,

on je zapravo tražio da prestanem da radim tri meseca i da otputujem na
duži oporavak na Madeiru. Zbilja, morski oporavakl To je možda dobro za stare
gospođe o kojima se on stara, ali meni to ne treba.

Prestade kao da je previše rekao, i pokuša da produži s čitanjem. Ali ga majka

preduhitri.

— Da, — reče ona staloženo, pletući i ne otkrivajući ništa od udarca koji je

primila: — priznajem da je dr Iven gnjavator. No, ima i drugih lekaia. Mislim da
bi trebalo da nađeš jednog koji će ti se sviđati.

— Ali zašto?

— Pa ... da vidiš kako ti je. Na kraju krajeva, još se nisi otarasio svog kašlja.

Otac se nelagodno namršti.

— Nije to ništa. Deset puta sam ti rekao da sam uvek bio sklon tome.

— Ipak ... — Nagovarajući, majka spusti pletivo i naže se napred. — Zar u

Vintonu ne postoji nijedan lekar koji te ne bi mogao povremeno pregledati?

Nastade tišina. Čekao sam s pogledom uprtim u knjigu, očekujući srdit prasak,
ili bar dostojanstveno i visokoparno odbijanje. Umesto toga, otac popusti, mada s
gunđanjem:

— Pa, devojčice, ako to tebe raduje ... ima jedan momak blizu moje kancelarije.
Lekar Kaledonske kompanije za osiguranje, povremeno ga srećem. Pošto toliko
navaljuješ, mogu jednog dana da svratim, da me, zbog tebe, pregleda.

Ne primećujući breme koje joj je otac vešto natovario, majka uzdahnu s

olakšanjem što se, mada prigušeno, ipak moglo čuti.
 — Onda idi, Konore. Zašto ne ideš sutra?

Otac ponovo uze novine, očigledno ne obraćajući pažnju na njene reči.

Kad se sledeće večeri vratio, majka ga kao i obično sačeka na vratima. Zajedno
su ušli i ja ništa rđavo nisam primetio u očevom izgledu, osim da jeizgledao umoran.
On je često, kad je bio neobično zauzet, izgledao umoran. U toku večere, koja je bila
ukusnija nego obično goveđi paprikaš koji je otac voleo, jeo je sa dobrim apetitom.
Razgovor od juče se nije spominjao. Kad sam završio, pošao sam sa knjigama na
svoje mesto pored prozora. Tek tada čuh majku kako tiho reče:

— Dakle?

Otac nije odmah odgovorio. Kad je odgovorio, glas mu je bio miran, prilično
zamišljen.

— Da, bio sam. Dr Makmilan. Vrlo pristojan. Izgleđa da si bila u pravu, Grejsi.
Očigledno mi je jedno plućno krilo malo napadnuto.

— Napadnuto? Ali čime?

— Sa ... pa ... — Otac nije hteo da kaže, ali je morao. — Malo napadnuto
tuberkulozom.

— Oh, Kone ... je li opasno?

— Nemoj sada da se uzbuđuješ Na kraju krajeva, ništa neobično. Redovna

boljka. Mnogo je Ijudi dobija,

I prođe im.

Začuh majčin dugi zabrinuti uzdah. Zatim polagano pruži ruku preko stola i
steže očevu.

— Sada bar znamo na čemu smo. Sada ćeš prestati da radiš i dobro ćeš se
oporaviti. Iči ćeš u neki sanatorijum ili na more, kao što je savetovao dr Iven.

— Da, ići ću. čini mi se da će to biti sanatorijum Idem kao strela. Obećavam ti.
Ali ne odmah.

— Moraš odmah da ideš, Konore.

— Ne.

— Moraš.

— Nemoguće je, Grejsi, jednostavno se ne može. Svaka para koju imam nalazi
se u kvascu. Čak sam digao zajam u banci. A svi moji planovl upravo se
sada ostvaruju.
 — Šta mari novac u ovakvom trenutku?

— Nije to novac. Zaradujem dobro. Ali posao je nov, ti znaš da je to posao

samo za jednog čoveka, a nešto se sasvim specijalno pojavilo sa U.D.L. zbog čega
moram da budem tamo, jednostavno ne mogu da odem, pošto će sledeći meseci biti
veoma kritični.

— Hh... Kone ... Kone ... ne znam o čemu to govoriš, šta je to U.D.L. Ti, i tvoje
zdravlje ste najvažniji.

— Pa, Grejsi, moramo biti pametni. Zbog tebe i dečaka, pa i zbog mene. U.D.L.
je Junajtid distilers limited, jedna od najvećih kompanija u zemlji, a njih konačno
zaista interesuje moj kvasac. Siguran sam da ću postići spajanje za tri, a možda
samo i za dva meseca. To je kratko vreme, devojčice. Posle ću biti slobodan da
uzmem odmor od šest, eak i devet meseci. da se lečim. U međuvremenu, moći ću da
radim manje, moći ću s vremena na vreme da uzmem po neki slobodan dan. Biću
pažljiv, specijalno pažljiv u svakom pogledu. O svemu sam razmislio u vozu dok sam
se vraćao kući. Učiniću sve što kažeš, samo neću napustiti sve ono što sam uradio,
zbog čega sam se znojio, i ćemu sam se nadao. Bila bi ludost da to učinim baš u
vreme kad mi je životna šansa na pomolu.

Obuzeti jačinom svojih osećanja, oboje su zaboravtii na mene. Dobacih uplašen

pogled majci. Suze su poćele da joj naviru na oči. Znao sam da je poražena, i da će
biti onako kako otac hoće.

No, odjednom moje se simpatije okrenuše k njemu Toga trenutka, i za sve vreme
koje je sledilo, nikada ni za trenutak nisam posumnjao u svoga oca. Moje poverenje
u njegovu oštroumnost, rasuđivanje i opšte samopouzdanje, potvrđeno u mnogim
prilikama kad bih ga video kako ovladava nekom teškom situacijom a da ne trepne,
ostalo je apsolutno i nepokolebljivo. Čak i u nekoliko svojih promašaja uspeo je
nekako da otklom poraz krajnjom veselošću tli bezbrižnom ravnodusnošću. Njegove
dve fraze »pusti to meni«, i »znam šta radim«, izgovarane mirno i ubedljivo. postale su
za mene merilo pobedničkog uspeha.

Majka više nije pevala dok je poslovala po kući. Nisam mogao da razumem njeno
napregnuto ponašanje, O svojoj zabrinutosti bila je primorana da se poven gospođici
Grevil i potraži olakšanje u saosećanju naše susetke. No, kako su dani prolazili, sve
se odvijao -po planu. Otac svakako nije izgledao bolestan. Boja njegovog lica. uvek
rumena, ostala je takva, oči su mu bile sjajne, a nije patio od nedostatka apetita.Kao
što je i obećao, ne ponašajući se nikako kao invaiid, pazio je na sebe, izbegavao
ružno vreme i odmarao se preko dugih vikenda. Pošto je još kašljao, krišom pljujući
u malu pljosku, koju je sada u tu svrhu sobom nosio. bilo je rešeno da uskoro, kroz
nekoliko nedelja ode u Švajcarsku — što je predložila gospođica Grevil, u čemu su se
konačno svi složili — gde će brzo ozdraviti. U međuvremenu, nastavio je sa svojim
vlastitim lekovitim travama, povremeno je molio majku da mu trlja grudi maslinovim
uljem, a jedne se večeri vratio kući sa nekom čudnom spravom, koju nam je
tajanstveno predstavio kao inhalator za lečenje. Ona se sastojala od metalne kutijice
ispod koje se nalazila špiritusna lampa, a iznad nje gumena cev pričvršćena za
otvor. Voda i specijalna mešavina trave stave se u metalnu kuticiju, lampa se zapali,
a kad vrela lekovita para pokulja, otac bi je savesno udahnuo. To i sve ostalo
sprovodilo se sa pouzdanom uverenošću u ozdravljenje, što bi izgledalo komično da
se nije, kao što se dogodilo, pokazalo tako tragično.

Kasnijih godina, kad sam počeo da analiziram te tvrdoglave besmisiice, razloge

nije trebalo tražiti daleko. Otac je bio ambiciozan čovek koji je stalno preuzimao
rizike. Znao je da je odlaganje lečenja opasno, ali je njegov posao dostigao kritično
stanje, koje bi ga, ako bi se uspešno prebrodilo, uzdiglo na položaj od stvarnog
značaja, udruživanjem sa U.D.L. — slova, koja su za mene, moju detinju maštu,
imala mistično značenje — pa je bio spreman, prema svojoj sopstvenoj reči, »da
pokuša«, za dobro svih nas. Bilo je tu odvažnosti, i ta prirodna smelost suviše
velikog optimizma njegovog irskog temperamenta zavela ga je na misao da se to
kockanje mora srećno završiti. Ali iznad svega, njegovo ponašanje se moglo najbolje
objasniti čudnovatim i karakterističnim znakom stvarne bolesti, koju sam ja, mnogo
godina kasnije, prepoznao kao s p e s p h t h i s i c a, lažna i stalna nada, izazvana u
nervnom sistemu toksinima bolesti, lažna iluzija potpunog izlečenja i ozdravljenja.

Otac je to imao u određenom obimu i, svakako ga je majci i meni prenosio u

raznim stepenima. Bili smo potpuno nespremni za nesreću koja je nastupila.

Bio je mart, druga nedelja, koliko se sećam. Mora da je bilo negde oko dva sata
izjutra kad sam se probudio. Kroz san se probijalo nesvesno osećanje da me majka
zove. Odjednom, kad sam imao nameru da se okrenem, čuh njen glas, vrlo glasan i
ispunjen strašnim uzbuđenjem da odmah ustadoh.

— Lorense! Lorense! Hodi ovamo!

Ustao sam iz postelje. Soba je bila tamna. ali kad sam otvorio vrata, svetlosti u
holu su gorele. Vrata očeve sobe su bila širom otvorena, i majka je odatle zvala. Užas
neke grozne nesreće nije mi dao napred, ali se pokrenuh i uđoh u sobu. Bio je
trenutak koii nikad neću zaboraviti:

Otac je ležao na strani, a glavu je nagnuo preko ivice postelje. Kašljao je, kašljao
i kašljao, kao da nikad neće prestati, a s njegovih usana je tekao mehurast purpurni
mlaz. Lice mu je bilo bledo kao kreč. Majka je klečala pored postelje. Jednom rukom
je pridržavala očevu glavu, a drugom je sa teškoćom pridržavala veiiki beli
umivaonik. Umivaonik je do pola bio pun te purpurne tekućine za koju sam, odmah,
dok mi je bilo zlo od užasa, znao da je krv. Svuda je bilo krvi, po čaršavima
neuredne postelje, na majčinoj spavaćici, čak i po njegovim rukama i licu. Ne
promenivši položaj, niti skidajući oči sa oca, majka mi reče, istim onim napetim
tonom zapovesti pune bola.

— Lori! Trči po doktora Ivena. Odmah idi. Smesta. Požuri, za ime božje.

Ja se okrenuh i potrčah, potrčah iz čistog užasa. Ne zastajući da navučem

džemper i pantalone, što je bilo pametno, a što mi ne bi oduzelo više od pola miiiuta,
potrčah pravo iz kuće samo u spavaćici. Bosonog, grabio sam duž pločnika Terase, a
srce mi je lupalo u grudima. Zbog mraka moja je brzina izgledala nadljudska. Znao
sam da nikad ranije nisam tako brzo trčao. Na kraju ulice Princa Alberta savio sam
u aleju Kolkvihoum, zatim nizbrdo u Viktorija ulicu, gde sam, pred sobom, na pola
puta do Esplanade, ugledao crvenu svetlost pred kućom. Svetiljka je bila četvrtasta
i ukrašena gradskim grbovima, jer je on nekad bio predsednik opštine Ardfilen.
Nigde nije bilo ni žive duše. Praznu tišinu je prekidalo samo moje isprekidano
disanje dok sam trćao i najzad utrćao u stazu pred doktorovom kućom. ne mareći
što mi šljunak ranjava noge, pa stepenicama do njegovog stana. Dugo i jako
sam pritisnuo noćno zvono. Čulo se kako jasno zvoni u kući. Nekoliko bolnih
trenutaka neizvesnosti ništa se ne pomeri. zatim kad ponovo zazvonih, jedno svetlo
se upali gore. Onda se otključaše vrata. Doktor je stajao preda mnom u kućnom
ogrtaču.

Pomislih da će se Ijutiti što ga uznemiravam pošto sam, iz razgovora svojih

roditelja, znao da je težak čovek. Sto je još gore, moj otac se posvađao s njim,
napustio ga i prestao da bude njegov pacijent. Pre nego što je mogao da progovori, ja
zadahtah:

— Molim vas, doktore Ivene, dođite smesta na Princ Albert terasu. Otac užasno
baca krv.

Da, imao je nameru da bude zlovoljan, čak Ijut, razdražen, kakvi su lekari, kad
im se usred noći zakuca na vrata posle teškog dnevnog rada. Ali umesto toga. on
stisnu usne i zagleda se u mene kao u čudu.

— Molim vas dodite, gospodine. Vi poznajete mog oca, prezime mu je Karol.

Sve ostalo nije važno. Samo dođite.

On je još zurio u mene.

— Uđi ovamo —- vrlo je hladno — reće on.

Pošao sam za njim unutra.

— Da li tvoj otac mnogo kašlje?

— Oh da, gospodine, veoma mnogo.

On nešto nerazgovetno promrmlja

Sedeo sam u holu dok je on otišao gore. Iznad ograde u holu, glava jelena.
pričvršćena na zid, buljila je u mene svojim staklenim otvorenim očima. Čuo
sam lagano kucanje časovnika iz druge sobe.

Doktor se nije dugo oblačio. Kad je sišao, nosio je par sobnih papuča i škotsko
vuneno čebe. On mi to dobaci.

— Uvij se.

Posmatrao me je dok sam se uvijao u ćebe. Nije mi bilo hladno. samo su mi zubi
cvokotali. Papuče su bile stare. ali mi msu loše stajale — dr Iven je bio mali čovek —
i ja sam mogao da se vučem u njima On dohvati svoju crnu torbu sa ograde u holu.
Podosmo.

Putem uzbrdo, mada me je s vremena na vreme pogledao, nije rekao ni reči. Ali
kad smo se približili Terasi, on iznenada reče:

— Ne izgledaš rđav mladić. — Nikad nemoj da postaneš budala.

Nisam shvatio značenje tih reči. Pošto sam izvršio svoj zadatak, osećao sam se
mlitav i iscrpen i vraćajući se loše raspoložen jedino sam mogao da se grozim
uništenja svoga doma. Nisam zatvorio vrata našeg stana kad sam istrčao. Ostaia su
otvorena. Uđosmo. Nisam se usudio da pogledam, ali kad je dr Iven ušao u očevu
sobu, i kad ga je majka pozdravila uzvikom olakšanja, moja glava se nehotice
okrenu. Majka je još klečala pored postelje, podupirući oca, ali umivaonik. koji se u
moju svest već urezao kao svirepi penušavi simbol nezaboravnog užasa, bio je
nestao.

Ušao sam u svoju sobu, skinuo ćebe i papuće, i uvukao se u postelju. Dugo sam
ležao, dršćući zbog povremenih žmaraca, osluškujući kretanje po kući, prekidano
prigušenim glasovima majke i dr Ivena. Dokle je ostao doktor! Svim svojim srcem
sam želeo da me majka obiđe pre nego što zaspim, da me uzme u naručje i kaže mi
da je sve dobro. Iznad svega, da me pohvali zbog mog hitnog trčanja. Ali ona nije
došla.

10.

Mali parobrod sa točkovima veselo je prskao kroz suncem obasjane talase. Bio je
to »Lusi Ašton« sa crvenim dimnjakom, koji je redovno vozio preko ušća između
Ardfilena i Port Kregana. Na palubi, putnici su šetali, udišući čist vazduh, ili su
sedeli u grupama, smejali se, pričali, slušali divan orkestar sastavljen od četvorice
nemačkih muzičara. Dole, u praznom salonu presvučenom somotom, koji je mirisao
na ustajali dim, gospođica O’Riorden i ja smo sedeli sami, u tišini. Pošto je do dana
današnjeg moje oči nikad nisu videle. s vremena na vreme kriomice sam je kritički
posmatrao, mada me je u tome iprečavala kruta ivica štirkanog okovratnika, koji je
išao uz moje najbolje odelo. Ona je bila žena sa crvenkastom kosom, oko četrdeset i
pet godina, krupnih vodnjikavih očiju, šiljatog lica, sklonog bledim pegama. Njen
izraz lica, ponašanje i čitava pojava, — sve je to davalo utisak bogobojažljive
skrušenosti u životu, samožrtvovanja i patnje. Počeo sam da razmišljam zašto je
sudbina dodelila da se o meni uvek staraju žene, a naročito jedna ovako sveta žena,
kad ona prekide ćutanje:

— Pošto je tvoj otac teško bolestan, mislila sam da ne bi trebalo da budeš tamo
pored onog orkestra. Osim toga, ja patim od morske bolesti. — Ona zastade. — Mogli
bismo da se pomolimo, da nam prođe vreme. Imaš li krunicu?
 — Ne, gospođice O'Riorden. Imao sam jednu, ali mi se prekinula.

— Trebalo bi više da paziš na svete stvari, dragi moj. Daću ti novu kad
stignemo u parohijski dom. Sveštenik će ti je blagosloviti.

— Hvala vam, gospođice O'Riorden.

Primetio sam da je, pomalo na moje zaprepaščenje, domaćica moga strica

Sajmona bila svetija nego što sam se toga plašio. Osim toga, izgledalo je da
joj piovidba broda malo prija, pa sam najzad morao da je upitam:

— Je !i vam zlo, gospođice O’Riorden?

— Halo, dragi? — Ona se nagnu, zažmuri i podboči se pritom. — Dragi Bog zna
da meni nikad nije dobro.

Pošto više nije govorila, imao sam vremena da priiično utučeno razmišljam o
promenama u svom životu. Da li ću u stvari ostati s jednim sveštenikom? Da,
ostaću. Očeva teška bolest dovela je do njegovog pomirenja s braćom, od kojih je
najmlađi, Sajmon Karol, s puno obzira predložio da bi za majku bilo veliko olakšanje
u njenom poslu negovateljice, koji je sama sebi nametnula, ako ja bar nekoliko
nedelja provedem s njim. No, dok je dolazio da poseii oca, ja sam jako zavoleo strica
Sajmona. Gledajući gospođicu O’Riorđen, čije su se usne micale u tihoj molitvi,
počeo sam da osećam da je taj izgled neprijatan, kad jedan udar i škripanje objaviše
da se nalazimo blizu pristaništa Port Kregan.

Ipak, kad smo se iskrcali, Port Kregan mi se učinio kao mesto sa zanimljivim
radnjama i sa mnogo kretanja po vodi. Kao Ardfilen, pored ušća, bio je sagrađen na
brežuljku, a na vrhu brežuljka, na koji se gospođica O’Riorden, s rukom na leđima,
popela užasno sporo, stajala je crkva i parohova kuća, obe male ali lepo sagrađene
od sivog rezanog krećnjaka. Ušli smo u tamni hol obložen hrastovinom, koji je
mirisao na loj za sveće i mast za pod, zatim gospođica O’Riorden, pošto se povratila
celim nizom uzdaha, upita tajanstvenim šapatom, da li želim da »idem« nekuda, što
je, čini mi se, značilo u nužnik. Pošto sam odgovorio odrečno, ona me povede u
dnevnu sobu na zadnjoj strani kuće. Bila je to velika soba sa pogledom na baštu,
dobro osvetljena jednim prozorom sa balkonom, sa koga se pružao uzbudljiv pogled
na pristanište. Kad smo ušli, stric Sajmon je sedeo za pisaćim stolom kraj udaljenog
zida. On ustade, pride i uhvati me za ruku

Kad se osmehnuo, odmah sam primetio da je stid-Ijiv, a ja sam znao da ću ga

zavoleti još više nego ranije. Nije govorio, ali držeći me još za ruku, upitno pogleda
gospođicu O'Riorden, koja mu podnese dug i detaljan izveštaj o našem putovanju.
Dok je govorila. mogao sam ponovo da ispitam svoga strica. Od četvo rice braće
Karol, dvojica su bila plava a dvojica smeđa. Sajmon, najmlađi, u to vreme nije imao
više od dvadeset i šest godina, bio je smeđ, crne kose i plavih očiju, toliko visok da
se pomalo grbio, kao da želi da izbegne da ne udari glavom o svećnjake, a bio
je dečački, skoro uznemirujuće mršav u svojoj dugačkoi mantiji.

— A Konor? — upita je tihim glasom. kad je završila.

 Ona nije odgovorila, već je značajnim pogfedom prešla preko moje glave, tiho
stisnula usne, neprimetno odmahnula glavom i izašla iz sobe.

— Gospođica O’Riorden će nam doneti čaj. Nadam se da si ogladneo od

morskog vazduha — reče stric veselo. Posadi me na jednu od dve stare pohabane
kožne stolice sa svake strane kamina, pa pođe i stade za pisaći sto. — Dozvoli mi
samo da završim ovo što sam radio. Biću za trenutak gotov.

Instinktivno sam osećao da nam on obojici daje vremena da se smirimo. Svakako

je ovo bila strana sredina za mene. Iza stolice i pisaćeg stola, na kome je stajala
velika plavobela statua Madone, bilo je malo nameštaja i manje udobnosti u sobi.
Otrcane zavese su bile bedne, a tepih, kao i stolice, bio je jako poderan, kao da su ga
gazile mnoge noge u toku mnogih godina. Na ploči od kamina moje oko uhvati mitru
i dugi niz penija, poređanih u gomilice. Na jednom zidu je visilo crno raspelo od
slonovače. Ali ono što me je zaprepastilo bila je velika gravura na dugom zidu
upola golog maljavog čoveka, sa dugom bradom, posađenog na vrh kamenog stuba.

— Sviđa li ti se? — Stric je ustao i posmatrao me s blagim osmehom.

— Ko je to?

— Jedan od mojih omiljenih svetaca.

— Ali, šta radi gore, na stubu?

— Ne radi mnogo. — Stric se sada istinski osmehivao. — Samo, on je

čudnovata osoba i svetac.

Tada, s najvećim naporom, gospođica O’Riorden unese crni lakovani

poslužavnik, na kome je bio složen pribor za čaj i veliki tanjir sa debelim kriškama
hleba i maslaca. Mada sam navikao na mnogo bolji život, jedva sam primetio da
nema kolača. Moja duša je bila tako ispunjena čudnovatim starcem na stubu, da
kad god bi domaćica izišla, ja bih upitao.

— Koliko je bio visok, striče, i koliko dugo je stajao?

— Trideset i šest lakata, do vrha brda, a stajao je tamo trideset godina.

To me je toliko zaprepastilo, da sam se zagrcnuo prvim komadom hleba i

maslaca.

— Trideset godina! Ali kako je dobijao hranu?

— Spuštao je kotaricu. Naravno, mnogo je postio.

— Kako nije u snu pao? Ja bih pao.

— Pa, bio je veoma čudnovat starac. A verovatno nije mnogo ni spavao. Možda
mu njegova isposnička košulja nije dala da spava.
 — Za boga miloga, striče. Isposnička košulja?

On se osmehnu.

— Ne vidim zašto je to morao da čini — rekoh najzad.

— Pa, Lorense, — osetio sam kako mu se grlo stegnulo od radosti što me je

nazvao po imenu, — Simeon je davno živeo, u divljoj brdovitoj zemlji, među divljim
plemenima. Kao što možeš zamisliti, mnogo sveta je dolazilo da ga vidi. Propovedao
im je, činio čuda, i na taj je način mnoge preobratio u hrišćanstvo.

Nastade tišina.

— Da li ga ti zbog toga držiš u svojoj sobi?

On odmahnu glavom.

— Kad sam bio u španiji, u koledžu, tamo sam čuo za njega. I pošto je njegovo
ime isto kao i moje, osećao sam se prtlično polaskan. Pa tako, vidiš, na kraju
krajeva, s moje strane ovo je samo taština.

Toplo sam gledao svoga strica, obradovan našim razgovorom, koji je, umesto
očekivanih obaveštenja o mom ocu, što bi mi nateralo suze, podigao do retkih
i intelektualnih visina.

— Želeo bih da vidim jedno čudo — rekoh zamišljeno.

— Cuda se dešavaju svakog dana, samo ako ih tražimo. A sada zabij nos u
hleb i maslac. Danas je gospođa Vitelo slobodna i pre sutrašnjeg doručka nećemo
dobiti ništa više.

Želeo sam da ostanem s tim novootkrivenim stricem i da razgovaram o

stubovima, ali mi je on rekao da mora da ide u crkvu da ispoveda verne, i
dodao usto, potiskujući tako moju radoznalost, da će sutra posle mise biti slobodan,
i da će moći da mi pokaže nešto zanlmljivo. I tako, kad je gospođica O’Riorden došla
po poslužavnik, ona me povede. Pošto se opet obavestila da li želim da idem
»nekuda«, sišli smo kratkim stepenicama u kuhinju. Izvukla je jednu bocu sa
etiketom na kojoj je bio naslikan ogroman bakalar široko otvorenih usta.

— Počećeš da piješ Pardijevu emulziju, dragi. Po jednu kašičicu tri puta

dnevno. To je odlično za pluća.

Polako je nasuia gustu tekućinu koja je, mada je to bilo dobro prikriveno, imala
ukus ribljeg ulja.

— E, — reče ona, pošto sam ga progutao — da vidimo šta imaš na sebi. —

Podigavši kažiprstom moju košulju, ona užasnuto uzviknu: — šta? Nemaš
flanel, dragi? Treba da imaš flanel do tela. Sam bog zna da ne želimo da pođeš za
svojim jadnim ocem. Postaraću se za tebe pre nego što budeš stariji za jedan dan.
 Onda me ostavi, rekavši mi da pođem u baštu i da se igram, ali da ne nazebem, i
da ne uprljam odelo. Izašao sam. Bašta je u stvari bila četvrtast prostor zelenila,
oivičen grmljem, u njoj je bila napravljena maia pećina sa velikim kipom Majke
božje, koja je imala venac zvezda a stajala je na postolju od morskih školjki. Uska
betonska staza je vodila preko travnjaka do sporednih crkvenih vrata. Čeznuo sam
da uđem i potražim strica, ali sam se uzdržao. uveren da se on nalazi u svojoj maloj
loži sa rešetkama.

Lutao sam s rukama u džepovima, razmišljajući o mnogim zanimljivim stvarima,

o čoveku na stubu, i žaleći što nisam bio svedok tolikih čuda koja je on stvorio.
Kakav divan izgled — čudo — a ona se, štaviše, mogu i videti, ako ih čovek traži.
Setio sam se takođe. mada je dnevna svetlost koja se gasila izazivala u meni čežnju
za mojom majkom, da ću dobro da se slažem sa stricem Sajmonom, samo ako me
gospođica O’Riorden ostavi na miru.

Jao, kad je gradski časovnik otkucao šest, ona se pojavi na zadnjim vratima
trpezarije, i pozva me.

Pripremila mi je ovsenu kašu za večeru i pun tanjir pušio se na kuhinjskom

stolu, sa obaveznom čašom mleka. Kad je sela da me posmatra kako večeram. mogla
je u mom izrazu lica primetiti tračak nezadovoljstva. Ona reče:

— Mi nikad ne odvraćamo nos od dobre hrane, dragi. Ovde se vrlo jednostavno

živi.

— Jednostavno, gospođice O’Riorden?

— Da, dragi, jednostavno. Crkva je prezadužena. A tvoj stric, jadnik, ubija se

da bi isplatio dugove.

— Ali kako crkva može da se zaduži?

Radi pregrađivanja, dragi. Pre petnaest godina, kad sam došla ovamo. Neću da
pominjem imena, ali izvesni poštovani gospodin imao je ideje koje su malo prelazile
njegov položaj.

— Ali zar Ijudi ne plaćaju, gospodice O’Riorden?

— Plaćaju, dragi? — uzviknu ona s toliko Ijutnje, koliko je bilo potrebno da se

ošine ceo bezimeni skup. — Jesi li video bakarne novčiće na ploči stričevog kamina?
Tako oni plaćaju. Peniji i polovina penija i, neka nam Bog pomogne, ponekad čak i
po četvrt penija. Škrtice. Pa, s otplatom duga i kamatom i onog što daje za
milostinju, jadniku jedva ostaje da navuče pristojnu košulju na leđa. Ali on je
mudar, i pomoću božjom, i mojom, on će uspeti.

Ta zaprepašćujuća, depresivna otkrića omogućila su mi da pojedem kašu, a da

ne primetim da nije posoljena. Kasnije sam otkrio da je ona veliki pobornik neslane
dijete, pošto je kao što je govorila, to dobro za bubrege. Ustadosmo od stola.
 — Sada imam brojanice za tebe, dragi — poveri mi gospođica O'Riorden,
prisnim glasom. — Izmolićemo pet desetina krunice u tvojoj sobi pre nego te stavim
u krevet.

Gore smo klekli u pustoj spavaćoj sobi, koja kao da je odisala asketizmom
mnogih misionara koji su u njoj stanovali, na svome putu između pristaništa Kregan
i unutrašnjosti Afrike.

Uzećemo pet tužnih hrišćanskih tajni, — prošaputa gospođica O’Riorden. — I

zapamti. Molićemo se za tvog jadnog oca.

Ona poče: — Prva tužna misterija: »Stradanje našeg Gospoda u vrtu«: i, najpre
nečujno pokrećući usnama, najzad sam se pridružio molitvi. Uprkos našoj nameri,
nisam mislio na oca. Bilo mi ga je žao. Žalio sam njegovo bedno stanje. Ali ona
užasna ponoćna scena, koja mi se neprestano pojavljivala grotesknim oblicima
mojih snova, napravila je od njega tabu u toku dana kad sam svojom voljom, onakva
kakva je, mogao da vladam sobom. Umesto toga, mislio sam na majku, i kao što
sam tada bio a i ostao do sada, vizualista, njeno se lice živo pojavi preda mnom.
Ugledao sam njen izraz patnje i tuge, pomešan sa nežnošću i. Ijupkošću, kad mi je
toga jutra rekla zbogom. Ni o kakvoj drugoj tuzi nisam mislio sem o njenoj. I
odjednom, mada me je molila da budem hrabar, dok sam mehanički nastavio da se
molim, bujica suza mi grunu na oči. Nisam mario što su oći moje družbenice bile
uperene na mene — to je u stvari samo pojačalo bujicu. Najzad smo završili.
Gospođica O'Riorden polako ustade, gledajući me još, i to — je ti moguće? — s
novim interesovanjem i poštovanjem.

— Pred Bogom, dragi, — reče ona svečano — dobro se moliš. Kakva pobožnost!
Svakako ću reći prečasnom. Nikad nisam videla da je neko dete bilo toliko uzbuđeno
nad svojom krunicom.

Pocrveneo sam osećajući krivicu. Ali nekako čudno, osećao sam se utešen.

— Slušaj, dragi — nastavi ona ubedljivo, kad sam se svukao. — Evo našla sam
nešto malo za tebe. Ovo će čuvati tvoja jadna pluća da budu utopljena i zaštićena.

Ona izvadi nešto kao grudnjak od crvenog flanela, i pričvrsti mi ga trakama oko
vrata i leđa ... Bio mi je topao i neugodan, ali sam sada već bio toliko iscrpen njenom
pažnjom, da nisam imao snage da se protivim To je moja isposnička košulja,
pomislih tužno, a gospodica O’Riorden je moj stub.

Kad sam zatvorio oči, pretvarajući se da spavam, ali ih ipak držeći malo
otvorene, da bih je oprezno mogao posmatrati, videh je kako stoji nekoliko
trenutaka gledajući me. Onda učini krst nad krevetom i ugasi plinsku svetiljku.
Odjednom, u mraku, osetih dodir usa-7 Pesma šest pemja na na čelu, ne mekih
toplih usana, na koje sam navikao, već suvih, krutih, usana čudnovato
nenaviknutih na Ijubljenje. Ipak je to bio poljubac — i to od gospođice O'Riorden.
Začuh kako se vrata nečujno zatvoriše za njom.
 Jadna gospođica O’Riorden, nikad ne smem sebi dopustiti da bilo šta ružno
zabeležim o njoj. šta je teže na celom svetu nego biti razočarana i usamljena,
samo — mučenica, uobraženi bolesnik, usedelica, domaćica od četrdeset pet godina,
kojoj je neka Italijanka pomagala u svakodnevnom poslu, u jednoj parohijskoj
kući koja se bori za opstanak? Ništa, sem možda biti sveštenik.

11.

Moj boravak u Svetom Džozefu je ispao duži nego što sam predvideo. I mada mi
stric ispočetka nije poklonio veću pažnju, kao njegova domaćica, uskoro sam osetio
da je on moje prisustvo u parohijskom domu primio srdačno, i da je moje društvo,
nemoguće kako bi moglo izgledati, smanjilo onu naročitu izrazitu usamijenost koju
mu je doneo njegov poziv, i to tim više, jer je morao da primeti da sam počeo da ga
volim. To nije bilo teško. Jednostavna dobrota, toliko različita od pobožnosti
gospođice O’Riorden, uvek je bila privlačna, i, uprkos njegovoj samodisciplini, u
njegovoj prirodi je bilo nežnosti i fine osećajnosti, što bi pridobilo svako dete.

Bio je, kao i moj otac, prirodno inteligentan, sa istim onim urođenim odlikama,
koje nisu, kao što sam kasnije otkrio, bile darovane dvojici njegove braće, Bernardu i
Leu. U detinjstvu su ga poslali u škotski koledž u Valjadolidu u Staroj Kastiliji. gde
je, školujuči se sedam godina, živeo i studirao sa izvanrednim uspehom. Spanija ga
je vaspitala, formirala, prožela svojim tradicijama i kulturom. Voleo je Španiju, i
duboko se divio njenim Ijudima — dobro se sećam jednog njegovog izraza:
»plemenitost Ijudi, dostojanstvo i čistota žena«. U svome tamnom odelu, gustom
crnom kosonr«. tamnim očima i bledom kožom, svešteničkim ogrtačem koji mu je
visio na ramenima, zaista je izgledao kao Spanac, što je prilićno svesno pokušavao i
da izrazi mnogim sitnim postupcima. A kako mi je često, na nostalgičan način,
pričao o srećnim danima svoga života u Valjadolidu, divnom gradu Secvantesa i
Kolumba, koji je od Mavara sačuvao Sančo de Leon! Sećao se ne samo istorijskih
draži, već i svojih ličnih uspo mena iz samostana obasjanih suncem, radne sobe,
belih zidova okrenute ka udaljenim brdima tamnožute boje, i vrtova koledža, sa
mirisom narandžinih stabala. koja su vodila do naročite senice pokrivene
vinovom lozom, pod kojom je dremao posle ručka. a sa koje su padala sitna zrna
grožđa, slatkog kao med. kako je govorio, čoveku pravo u usta. Biti prenesen u
grubu jadnu škotsku parohiju, među neobična narečja i u buku obližnjih
brodogradilišta, izgledalo mu je kao tužno izbacivanje iz raja.

Ali se stric Sajmon nije Ijutio zbog toga. U svojoi parohiji je bio potpuno kod
kuće, poznavao je po imenu svu decu i skoro sve starice, i izgledalo je kao da upravo
uživa u svim svojim parohijskim dužnostima i obavezama, po mom mišljenju,
dosadnim i zamornim, koje su od šest sati ujutru, kad je ustajao za ranu misu.
počinjale da komplikuju dan. i koje se često protezale sve do kasno u noć. Uživao
siim u njegovom društvu. i nedostajao mi je kad je bio odsutan, pa me je Ijutilo što
je trebalo svakom da se stavi na raspolaganje, naročito sada, kad je, pored svojih
redovnih poslova, svake nedelje posvećivao pola dana prelasku do Ardfilena da
poseti mog oca, a iz tih poseta se vraćao sa izveštačenom radošću, koja me nije
mogla prevariti.

Takođe nisam odobravao ni njegovu spremnost da se odazove na svaku

žalopojku. Osećao sam da ga varaju, a to gledište je energično delila sa mnom i
gospodica O’Riorden, koja je naročito kritikovala ono što je nazivala »prosjačkom
procesijom«. Svake srede popodne redovno bi se na kuhinjskim vratima predstavio
red bednih prosjaka da prime svoju stalnu nedeljnu pomoć. Posmatrajući ih sa
kućnom pomoćnicom, gospođicom Vitelo, s otvorenog kuhinjskog prozora, dok se
gospođica O’Riorden brinula za red, primetio sam da samo nekolicina među njima
zaista nisu varalice. Medu njima je naročito bedno izgledala stara smežurana žena
sa škiljavim očima, neka Sara Muni. Ona se gegala na štakama, vukući jednu nogu,
uz grdno stenjanje i kuknjavu, i uvek je bila nezadovoljna što njena »porcija« čaja i
limena kutija šećera nisu pune. U moioj sumnji me je potpuno podržavala gospođica
O’Riorden. Stalno sam slušao kako se žali mome stricu zbog Sarinog pljačkanja
zaliha hrane.

Pa ipak je stric Sajmon, uprkos teškoćama zbog svoje mladosti, umeo da iziđe na
kraj s nezgodnom domaćicom, koja je tokom dugogodišnje službe uobrazila da je ona
kamen temeljac parohije. Puštao joj je na volju u mnogim slučajevima, trpeo je njene
mušice, nije se mešao u kućne poslove, a, iznad svega, podnosio je njeno užasno
kuvanje bez prigovora. O kulinarskoj veštini gospođice O’Riorden mogu reći samo
toliko, da nikad ni pre ni posle nisam poznavao nikoga ko je umeo tako da upropasti
običan ovčiji kotlet ili bezazleni goveđi but. Ali stric nije bio kao ja. Očigledno je malo
mario za ono što jede. Njegovo jedino zadovoljstvo je bila velika šolja crne kafe posle
ručka, a ručao je uvek u jedan sat, uz koju bi pušio tanku, finu cigaru sa slamkom
na vrhu, odabranu iz kutinje koju mu je slao njegov kolega iz Španije.

S takvom trpeljivošću prema stvarima koje su za njega bile beznačajne, ne samo

da je stekao poštovanje gospođice O’Riorden, već je mogao potpuno samostalno da
obavlja sve ono što se odnosilo na njegovu crkvenu službu. Tiho i odlučno je
posredovao u moju korist, i mada nije mogao da otkloni sve njene usluge — naročito
ne one koje su se bavile mojim crevima: ona mi je naime nemilosrdno davala
sredstvo za čišćenje — niti sam smeo da odbijem veliki krst od kamfora, koji mi je iz
higijenskih razloga obesila oko vrata, od koga sam, pošto mi je impregnirao kožu,
mirisao kao prava loptica od naftalina — osujetio je njene preterane religiozne
planove u vezi sa mnom, njena suviše ambiciozna nastojanja na svetosti, čime bi me
naterala na prvu ispovest, prinudila da obučem ministrantsku odeždu i napamet
naučim latinske pripeve, kako bih mogao da služim za vreme stričevih misa u toku
ove svoje kratke posete. Da je bilo po njenoj želji, verujem da bi me ta odana žena i
zapopila, napravila mi tonzuru, a možda bi me i proglasila za sveca, pre nego što bi
došla do kraja. Ali stric Sajmon to nije dopustio. Imao je i osećanja i razumevanja za
psihički potres koji sam pretrpeo, kao veoma nervozno i fizički nerazvijeno dete,
često mučeno noćnim morama, koje su me budile oblivenog hladnim znojem, a koje
su se uvek odnosile na groteskne prizore očevog krvarenja, i koje sam nazivao »moji
crveni snovi«. Kako sam mu bio zahvalan za ono vreme koje je nekako uspevao
da posveti meni. (Uveče smo igrali dame. To sam već znao. Naučio me je pravilima
šaha, i igrao je protiv mene bez kraljice. Naš razgovor je uvek bio zanimljiv, jer se
nikad nije smejao mojoj naivnosti. A sećam se da smo se jednom dotakli poznatih
nastranosti nekih svetaca, dok smo drugom prilikom vodili jako poverljiv razgovor o
paklu. Nekoliko ponedeljaka, to je bio njegov najslobodniji dan, iznajmio je čamac za
veslanje i odveo me na ono mesto u pristaništu koje se zvalo Rep obale. Ali naša
najveća zabava je bila ona koju je nagovestio kad smo se prvi put videli.

Jednog jutra, posle rane mise, odveo me je na tavan. Tamo je, među godinama
nagomilavanom starudijom, stajao model lokomotive prekriven prašinom, ali ipak
pravi model koji je radio, veliki, snažan. Skočio sam kad sam ga ugledao.

— Nemam pojma kako je stigao ovamo — objašnjavao je stric. — Verovatno su

ovo ostaci neke rasprodaje. Ne verujem da je ispravan. Ali ga možemo malo
razgledati.

Odneli smo lokomotivu u baštu i stavili je na betonsku stazu iza sporednih vrata.
Potrčao sam u kuhinju do gospođice O’Riorden po krpe za prašinu. Čista, sa sjajnim
pokretnim točkovima sa dvostrukim ložištem i klipovima i sjajnim zelenim tenderom,
bila je to mašina da srce zaigra od radosti.

— Gledaj — uzviknuh, pokazujući na bronzana slova na kazanu: »Leteći Škot«.

Bio je to stvarno umanjeni model te čuvene lokomotive. Kakva je to bila radost

napuniti kotao vodom. nasuti u malo ložište špiritusa iz bočice koji je stric brižljivo
nabavio, zapaliti dobro podsečeni fitilj šibicama kupljenim uprkos protivljenju
gospođice O’Riorden, zatim se povući, i, bez daha, čekati neposredno delovanje. Jao,
kad smo to sve učinili, Leteći Škot nije hteo da poleti. Voda je vrila, para je pokuljala
kroz dimnjak, čak je i mala pištaljka oštro i ponosno zviždala, ali uprkos njenom
unutrašnjem vrenju, i mome takođe, lepa mašina je ostala ravnodušna i nepokretna.

— Oh, striče, moramo je naterati da krene! — U svojoj zabrinutosti nisam ni

primetio da upotrebljavam tipični izraz gospođice O’Riorden.

Izgleda da je i stric tako mislio. Skinuo je kaput i kleknuo kraj mene na go beton.
Zajedno smo podmazali mašinu uljem pomoću pumpica iz pribora za popravku
bicikla. Detaljno smo pregledali sve radne delove. Uzalud smo odvijali i zavijali
zavrtnje. Ležeći na leđima, lica umazana uljem, stric Sajmon je jako duvao u plamen
špiritusne lampe, ne bi li povećao toplotu, kad se pojavi gospođica O’Riorden.

— Vaša svetosti! — Ruke i oči joj se podigoše od užasa. — U košulji sa

zasukanim rukavima. U takvom stanju! A gospodin i gospoda Laferti vas pola
sata očekuju u crkvi sa nekrštenim nevinim detencetom.

On ustade, osmehnu se gospođici O’Riorden u znak izvinjenja, s izgledom

učenika koji je nešto skrivio. Ali dok je žurio, on me pogleda s ohrabrenjem.

— Još nismo potučeni, Lori. Ponovo ćemo pokušati.

Pokušali smo ponovo. Stalno smo pokušavali, ali bez uspeha. Lenja mašina je
postala naš hobi, sasvim nas je apsorbovala. Danima smo diskutovali o
njoj, stručnim rečima, rešeni da se ne predamo.
 U sredu naredne nedelje, pošto smo ručali i kad je bila izneta kafa, stric Sajmon
je odabrao i zapalio svoju cigaru. Uvek ju je sanjivo pušio, zažmurivši malo očnim
kapcima, kao da se prenosi u svoj dragi Valjadolid. Kako bih bio iznenađen i tužan
da sam znao da će kroz nekoliko meseci biti premešten u taj grad, kao član koleškog
odbora. Ali to popodne to nisam znao, a siguran sam da ni on nije znao. Raznežen
kafom i cigarom, u očima mu se pojavi podrugljiv pogleđ.

— Leteći škot?

— Da , striče — doviknuh.

Izvadili smo mašinu iz radionice. Dok je gospođica O’Riorden s neodobravanjem

posmatrala s prozora, dobacujući šapatom primedbe gospođi Vitelo, stavili smo u
nju ulje, špiritus i vodu, i videli kako besno vri, skoro da proključa. I sve bez efekta.
Jednostavno nije htela da »ide«.

Spuštene glave nad napregnutom mašinom, stric, glasom u kome sam najzad
primetio crtu pesimizma, reče:

— Mora da je negde blokirana. Pokušaj da je prodrmaš.

Očajnički sam je prodrmao, jako, žestoko, i najzad je, besan, tresnuo. Odmah
dođe do oštre eksplozije. Kazan izbaci iz unutrašnjosti grudvicu neke
lepljive materije. Para neočekivano propišta iz jedne cevi. Točkovi se besno zavrteše i
Leteći Skot prolete pored nas kao strela.

— Ura! — viknuh. — Ide. Gledajte, gospođice O’Riorden, gledajte!

Odmah dole na betonskoj stazi mašina ubrza, povećavajući brzinu svakim

pritiskom svojih snažnih klipova. Točkovi su se okretali, para kuljala i ložište se
sijalo kao rep komete. Sjajan, zapanjujući izgted.

— Oh, blagi bože! — uzviknu stric odjednom.

Pratio sam njegov pogled. Sara Muni je izišla iz crkve i, spuštene glave, vukući
bolesnu nogu, teturala se na štakama u našem pravcu.

— Pazite, Sara! — viknu stric Sajmon.

Obuzeta mišlju na čaj, Sara nije čula, a mašina.krećući se brzo, sa skoro

nadahnutom tačnošću, zahvati njenu štaku, časno i pošteno. Štaka u savršenom
luku odlete u vazduh i puče sa treskom. Gospođa Muni sede na beton, a mašina se,
ispuštajući oblake pare. prevrnu i, hrapavo dahćući, leže na travu. Sara je trenutak
sedela zapanjena, uvijena gustim oblakom. Zatim se s vriskom diže i potrča, kao zec
potrča, da se skloni u crkvu.

— Pa, hvala bogu, nije povređena. — Stric se okrenu gospođici O Riorden, koja
nam se pridružila.
 — Ali, čika Sajmone, — stegoh ga za ruku, najzad došavši do glasa. — Zar nisi
video? Trčala je. Bez štake. Baš je trčala. To je čudo.

On me zamišljeno pogleda, ali pre nego što je mogao da odgovori, gospođica

O'Riorden, koja je najzad izgledala zadovoljna, upade u reč.

— B i ć e čudo ako se sutra ne pojavi na dve štake.

Stric ništa nije rekao, ali se osmehivao. Mislim da je uživao u trci Sare Muni na
dvadeset jardi.

Leteći Skot, posle ovog kratkog trenutka, više nije bio kao pre, i bez pokušaja da
se popravi, bio je sklonjen na tavan. Zaista, od toga dana, cela situacija mog boravka
u parohijskoj kući se promenila. Ništa mi nisu govorili, ali po izrazu lica gospođice
O’Riorden, i po ponašanju mog strica, koje je postalo ozbiljno i utučeno, zaključio
sam da novosti iz Ardfilena očigledno nisu dobre. Sajmon je češće počeo da prelazi
rukavac. vraćajući se tužnog lica koje je, ne uvek sa uspehom, pokušavao da ozari
kad bih se ja pojavio. I u kuhinji bih prekidao šaputanje između gospođice
O’Riorden i gospođe Vitelo, da bih bio pozdravljen očigledno preteranim izrazima
Ijubavi, ali tek pošto bih ćuo dve zloslutne, često ponavljane reči, »galopirajuća
tuberkuloza«. Te reči su odmah i živo stvarale u mojim očima viziju mog oca, bledog
kao one nezaboravne noći, kako na velikom belom konju besno galopira u ništavilo.

Nikad nisam razumeo niti sam pokušao samom sebi da objasnim zašto konj
treba da bude beo, ali tada sam apsolutno znao, i to s nekom čudnom apatijom, da
će mi otac uskoro umreti. Nisam li nesvesno one krvave noći osetio da neće
ozdraviti? Tumarao sam po kući, osećao sam se zanemaren, sa nestrpljenjem sam
slušao šapate o »još jednom krvarenju«. ozlojeđen ozbiljnošću i prezauzetošću
ostalih, potišten zbog gubitka topline koja me je okružavala.

Jedne večeri, desetak dana kasnije, umiljavao sam se, možda mučio svog strica,
da odigramo partiju dame. Bili smo za tablom, i on mi je dopustio da uzmem jednog
piona, kad začuh zvono na vratima čiji sam zvuk mrzeo, jer je obično bio uvod za
poziv kod bolesnika. Ali kad je gospođica O'Riorden ušla, u ruci je držala telegram.
Stric ga pročita, preblede i reče:

— Moram da idem u crkvu, Lori.

Gospođica O Riorden izide s njim iz sobe, ostavivši me samog. Meni ne rekoše ni

reči. Ali ja sam odmah znao. Nisam plakao. Umesto toga, zahvati me neka tupost,
neka vrsta teške apatije. Pogledao sam na tablu dame, žaleći zbog preranog
završetka igre, u kojoj sam; s mojim pionom zauzeo položaj za pobedu. Prebrojao
sam gomilice penija na ploči od kamina, po dvadeset penija u svakoj gomilici,
ponovo sam se zagledao u mog prijatelja, starca na stubu, zatim sam sišao u
kuhinju.

Gospođica O’Riorden je plakala, i sa grozničavim micanjem usana, molila je

krunicu.
 — Boli me glava, dragi, — krunicu pod pregaču, objasni ona, sakrivši

Poželeo sam da kažem: — Zašto lažete, gospođice O’Riorden?

Ali nisam pokazivao ni znaka tuge sve do sledećeg jutra kad me gospođica
O’Riorden, zadužena zato, odvede do prozora u dnevnoj sobi, gde mi stavi ruku na
rame, i dok smo oboje gledali na udaljeno pristanište, gde su istovarivali brodove
Klajn Lajna, što je bilo praćeno vikom, ona poče blago da mi saopštava novost Onda,
kad mi se učini da moram, da se to od mene očekuje, pokorno briznuh u plač. Suze
su se brzo sušile, tako da je gospođica O’Riorden nekoliko puta u toku dana
pomenula, i to sa samozadovoljstvom, kao sopstvenu zaslugu: — On je to dobro
primio!

Popodne, pošto se obukla »za grad«, ona me odvede u Port Kregan i kupi mi
gotovo crno odelo, koje mi je, pošto je bilo odabrano, kako ona reče, za moj uzrast,
užasno stajalo. Kaput mi je visio kao džak, široke pantalone, koje nisu bile ni nalik
mojim urednim kratkim pantalonama, visile su mi do članaka, pružajući utisak
dugačkih pantalona odraslog čoveka, podrezanih u visini kolena. Rešena da od mene
napravi pokretni primer tuge, dobra gospođica O’Riorden završi odevanje crnim
florom oko ruke i crnim rukavicama.

Sledećeg jutra, u toj groznoj odori smrti, u kojoj sam izgledao kao minijaturni
činovnik pogrebnog preduzeća, rekoh zbogom gospođici O’Riorden, koja me zagrli,
nazva svojim »jadnim jagnjetom« i okupa svojim neopisivim suzama. Ali, možda je
ona bolje od mene videla šta mi predstoji. Zatim sam sa stricom otišao kolima do
broda za Ardfilen.

Sedeli smo na palubi, gde je neki nemački kvartet svirao onu istu živahnu
melodiju bečkog valcera. Moje srce se otimalo ka muzici, po kojoj su neka deca
skakutala naokolo. Poželeh da skočim i pridružim im se, ali se, svestan svoje odeće,
koja je u stvari privukla na mene mnogo sažaljive pažnje, nisam usudio.

12.

Pogreb se obavio privatno u Lokbriđžu, gde su očevi skromni, ali izvanredno

čestiti roditelji obezbedili pristojnu porodičnu grobnicu. U taj industrijski grad
je nestašica krompira doterala Lorensa i Meri Karol s njihovog poseda u Irskoj, i oni
su se tu smestili i proveli život u pobožnoj povučenosti. Ovde je moj otac pre ženidbe
stanovao u sobama za samce, a ovde je bio i Lomond Volts, dom mog strica
Bernarda, koji je sada predstavljao, na moje iznenađenje i žalost, oronulu. dotrajalu
krčmu, iznad koje su stanovali moj stric i strina, sa dvoje mojih stričevića, Terensom
i Norom.

Popodne je bilo sumorno i sipila je kišica kad pratnja krete iz crkve. Ali ja nisam
bio tamo da to gledam. Na moje ogromno olakšanje, majka naredi da ne smem da
prisustvujem pogrebu. Dan pre toga, uprkos mojim očajnićkim protestima moj stric
Bernard me natera da se, kako je on to nazivao »poslednji put oprostim« od oca u
njegovom mrtvačkom sanduku. To je bilo moje upoznavanje sa smrću, a pogled na
oca me je sledio. Bio je mlad, lep, savršena voštana kopija sebe samog, opružen u
raskošnoj, izrezbarenoj i jastucima bogato popunjenoj školjki, koju je sa
izvanrednom sentimentalnošću poručio sam stric Bernard, i protiv majčine volje.
Besprekorno pripremljen za grob, očešljane kose. podšišanih brkova, otac je bio,
kako bi sam ironično rekao, »doteran u dlaku«. Onda, kad stric Bernard, lijući suze,
podiže oćevu krutu i hladnu ruku i stavi je u moju, dok mi se koža ježila od užasa,
tog trenutka primetih kako je na mrtvom licu, koje je pogrebnik dan ranije čisto
obrijao. probila nežna crvenkasta brada. S vriskom se otrgoh i potrčah tako divlje iz
sobe, da sam razbio glavu o dovratnik. I tako sam sada, sa zavojem oko čela, ali
oslobođen daljih užasa na groblju, čekao sa novom rođakom Norom u zadnjem
dvorištu Lomond Voltsa.

Dvorište je ležalo izmedu železničke pruge i stanova od crvene opeke; čudnovato,

neverovatno dvorište. okruženo polomljenom ogradom od kolja, ničija zem-Ija,
posuto starudijom, drvenim sanducima, gomilom praznih i polomljenih boca i
njihovim kišom natopljenim slamnim omotačima. Gomila uglja je zatrpala
podrumska vrata. U jednom uglu se nalazio razvaljen kokošarnik, ispred kojeg su
kokoške čeprkale, kljuckale i kokodakale. U drugom uglu bio je niz štenara koje
su se držale zajedno samo zato što su bile povezane zarđalom žicom. A sve je to bilo
u takvom stanju divljačkog nereda, potpuno suprotno besprekornom redu
mog rođenog doma, suprotno svemu onom što sam poznavao i što sam do sada
video, pa je za mene u stvari postalo zaodenuto nekom strašnom i privlačnom
Ijupkošću.

Nešto od svega toga mora da se videlo na mom licu dok sam gledao unaokolo, jer
mi Nora uputi vragolast upitan osmeh.

— Nije baš uredno, zar ne, mladiću?

— Mnogo baš nije — složih se taktički.

— Tako je ovde. Uvek smo u nekoj gužvi. Bezbrižno dodade: — Celo imanje je
zaplenjeno.

— Zaplenjeno? — Ta reč je kobno zvučala.

— Naređeno je da se sruši. Gradski savet. Ako se pre toga samo ne sruši.

Tog trenutka s tutnjavom proleti jedan Kaledonski voz, možda baš onaj kojim je
moj jadni otac putovao u svojoj mladosti, a s grmljavinom, kao u potvrdu Norinih
reči, celo se dvorište zatrese, kutije od gore popadaše, kokoške pobegoše u zaklon, a
sa kuće, koja se tresla i podrhtavaia svojom isluženom građom, komad maltera pade
tačno pred moje noge. Sa strahom ga pogledah.

— Ali, Nora, šta ćete raditi kad ovo sruše?

 — Jednostavno ćemo bankrotirati, čini mi se, kao što smo već jednom učinili.

Da li se to ona šali? Ne, verovatno je ozbiljna, mada joj, izgleda, ni malo nije
stalo do toga. I opet se potpuno bezbrižno osmehivala na mene. Sviđao mi se njen
osmbh, pun bezbrižne jednostavnosti, koja je bila iznad mene. Zaista, iako sam ovu
rođaku poznavao tek nekoliko časova, bio sam sklon da je zavolim, naročito njeno
mršavo, nežno, živahno lice, koje je, uprkos žalosti u porodici, bilo veselo i nestašno.
Koža njenog lica bila je meka i glatka, oči skoro crne, sa dugim povijenim
trepavicama, a kosa, koju je stalno zabacivala, bila je takođe sjajno crna. Mada je
bila skoro tri godine starija od mene, bila je mala, još uvek mog rasta. i vrlo mršava,
sa tankim rukama i nogama. Bila je za ovu priliku obučena u lepu novu haljinu od
voala, ukrašenu gajtanom sa lepim naborima, koja je uprkos njenoj priči o
bankrotstvu, izgledala skupocena.

— Ovo je Terijev pas, Džoker.

Želeći da podstakne razgovor, izigravala je vodiča, i pokazala mi nekog dugačkog

mršavog sivog džukca, sa tužnim očima, repom tankim kao u pacova, koji se uskoro
i sam pojavio, izvlačeći nešto dugačko iz skrovišta u štenari. Pseto takve pasmine
ranije nrkad nisam video. Ono nimalo nije ličilo na one rasne pse koje sam viđao
kako ih pažljivo izvode u šetnju po povlašćenim stazama u Ardfilenu.

— Je li to melez? — upitah.

— Bože moj, nije. Zar ne poznaješ hrta? Džoker je vredna životinja; staje silne
pare. I silne pare je zaradio Teriju na kojekakvim trkama, psećim, konjskim
iii Ijudskim.

Izraz potpunog neshvatanja na mom licu mora da ju je naterao da umukne. No,

mada je odmahivala glavom, nije se lako dala pobediti. Sada je izabrala jednostavniji
potez.

— Pa, — primeti ona prekidajući ćutanje — uskoro će se vratiti. Ali čika

Sajmon neće. Neće moći da izbegne sastanak sa Bišom.

Da ne bih ispao neupućen, potvrdno klimnuh glavom, mada nisam imao pojma
ko je taj Biš. Pre nego što je pošao na groblje, čika Sajmon je nasamo razgovarao sa
majkom, ali nisam imao pojma o čemu su razgovarali.

— Naravno, stari Biš je protiv toga, — nastavi ona — ali će popustiti. To je

velika čast za Sajmona, znaš li.

— Oh, da — slagah. Kao da je mala veštica bila upućena u sve. Tek iz čiste
radoznalosti upitah:

— Ko je Biš, Nora?

Ona se zagleda u mene.

 — Biskup, mladiću, stari Mik Makaulej iz Vintona. Zar ne znaš da traže da se
Sajmon vrati i predaje u onom semeništu u Španiji?

Zagledah se u nju zaprepašćeno. Tako će nas stric Sajmon ostaviti, i to baš sad
kad sam ga toliko zavoleo. A i majka je takođe računala na njega.

— No, zato će se vratiti stric Leo — rekoh posle pauze, zabrinut da ne izgubim
podršku drugog strica koga do danas nisam viaeo.

— Oh, da — reče ona nemarno. — Leo će se vratiti, mora da čeka voz. On je

čudan.

— Čudan?

— I dubok ... Sam ćeš se uveriti. Teri ga zove hladnokrvnim kopiletom.

Ta nepojmljiva reč, izgovorena s toliko nehatnog samopouzdanja s kojim je još

mogla da se odnosi prema jednom biskupu, prodrma me celog. Ali ja izdržah.

— Šta on radi, Nora?

— Ima robnu kuću u Vintonu. Trguje tkaninama na veliko. Ali čika Konor se
uvek smejao i govorio da nikad niko ne može znati šta čika Leo smera.

Sve do juče sam bio jako uzbuđen, i ovo pominjanje mog oca, živahnog i
nasmejanog, odjednom mi natera suze na oči. Ona se namršti na mene, buneći se.

— Bože, nemoj opet da počinješ. Baš kad sam počela da te volim. E, hajde da ti
pokažem kokoši

Ona me zgrabi za ruku i silom odvuče u kokošarnik, rešena da me zabavi po

svaku cenu.

— Evo, vidiš li? Ko, ko, ko, ko. Imali smo tuce, ali su dve crkle. Ona tamo je
nasađena, moram da je jurim sa gnezda. Silazi odatle, ti stari đavole! A evo i jednog
jajeta. I to smeđe? Ponećemo ga. Skuvaću ti ga za užinu.

Ona mi zavodljivo pruži glatko, smeđe, pomalo pegavo jaje. Ali to nije pomoglo.
Iznenadni prelazak sa dnevne svetlosti u tajanstvenu unutrašnjost kokošarnika, gde
se osećao miris slame i drugi oštri mirisi, pojačao je moje jecanje.

— Hoćeš li prestati mladiću, za ime božje?

Držeći jaje, ona me dogura do zida kokošarnika.

Jednom rukom me zagrii oko vrata, a drugom se odupre o zid iznad mene i poče da
me jako udara glavom. Dodir njene kose po mojim obrazima, toplina njene blizine i
njen čvrst zagrljaj, sve je to bilo čudnovato utešno. Kad je najzad prestala, prilično
zadihana, osetih žaljenje što njeno sredstvo za lečenje žalosti nije potrajalo duže.
Počeh tužno da se smešim, kad odjednom osetih nešto lepljivo na glavi, što je počelo
da mi curi niz vrat.

— Oh, bože, jaje se razbilo — uzviknu ona. — Brzo, daj mi maramicu. Eto,
svejedno, svejedno, to je sjajan šampon. Nema ništa bolje za kosu.

Šta sam drugo mogao nego da se pokorim njenoj pomoći, dok me je brisala.

— Uostalom, to će te naterati da prestaneš da plačeš — izjavi ona kritički me

posmatrajući. — Ali ipak bi mogao nešto da srkneš tamo gore.

Poslušno sam joj dozvolio da me odvede preko dvorišta do sporednih vrata, pa

kroz uski prolaz u krčmu. Dok sam se sa čuđenjem neznanca zagledao u ručice od
šlonovače na pivskoj crpki, u redove boca na policama, u debeio rastrtu piljevinu po
podu, koja je pravila okrugla ostrvca na mestima mesinganih pljuvaonica, ona
primeti:

Zbog žalosti smo zatvoreni do večeras.

Ona mirno pođe prema malom porculanskom sudu na tezgi, ukrašenom rečima
RUBI PORT. Okrenuvši malu poniklovanu slavinu, ona iskusno natoči dve čaše vina.

— Evo — reče ona. — iskapi. Ali ni reči o ovome. To će te okrepiti.

Sada sam bio testo u njenim rukama. Dok je ona pijuckala svoje vino, ja sam
svoje »iskapio«. Zatim sam pošao za njom do zadnjih stepenica u salon, veliku sobu
punu dobrog, ali za svakodnevnu upotrebu nameštaja i, na poseban način, skoro
isto onako neurednog, kao što je dvorište. Iznad kamina, ispred koga su se sušili
ubrusi, bila je velika fotografija pape Lava XIII u boji, sa žućkastim palmovim
grančicama zabodenim na vrhu, i sa oglasom ružičaste boje, za junske ajrske trke,
pri dnu. Harmonijum sa slomljenim ključevima stajao je na kraju sobe, a u
susednom uglu su bile neke cipele, pocepane vrećice od biskvita za pse, neki otrcani
molitvenici i par starih prugastih naramenica. Teško je i zamisliti da je stric Bernard
bio ovoliko različit od mog oca, koji je mrzeo neurednost, i u odnosu na svoju
ličnost, i na sve što je u vezi sa higijenom, bio skoro preterano uredan.

Kad sam ušao, osećajući se hrabro i strašno lak na nogama, majka je bila
zauzeta pomažući Bernardovoj ženi, koju sam znao kao strina Terezu, da
dugačak sto od mahagonija postavi za čaj. Majčina živost i prilično veselo držanje me
zaprepasti. Istina, mnogo je omršavila, ali kad sam se vratio iz Port Kregana
očekivao sam da ću je naći skrhanu neutešnim bolom. Nisam shvatio da, ma kakve
reakcije posle nastale, ona sada nije osećala bol. Iscrpena mesecima
negovanja, znajući da otac mora umreti, ona je jedino mogla da oseća olakšanje,
videći da su se njegove patnje okončale.

— Kako ti dah lepo miriše, najmiliji, — reče ona poljubivši me. Mnogo me je
Ijubila otkad sam se vratio. — Jesi li sisao bombone?

— Ne, majko, — rekoh nedužno.

 Tog trenutka uđe strina Tereza sa činijom u kojoj se nalazila ogromna crvena
kuvana šunka.

— Nisam li čula kočiju? — reče ona osmehujući se i klimnuvši mi glavom. —

Ako je tako, možemo baš i da se poslužimo.

Norina majka je bila nežna, zanesena ženica, kao obavijena čuđenjem. Njene
grudi, koje su se primetno ocrtavale ispod bogate crne satenske bluze, davale su mi
čudnu iluziju — da li zbog porta? — da je, radi udobnosti, skinula prslučič, ili je
možda zaboravila da ga obuče. Njeno lice, prirodno bledo, ali sada pomalo rumeno,
odavalo je snenu odsutnost, kao da su je godine tih prokletih Voltsa i nereda koji je
ovde vladao, na kraju podigle na neku natprirodnu visinu gde se mirno kretala,
odvojena od svih i slobodna.

— Eto ih — na stepenicama potvrdi Nora.

Skoro u istom trenutku vrata se otvoriše i moja dva strica uđoše. Bernard je
ušao prvi, krupan, spuštenih ramena, mlitavog lika, napola ćelav, sa punim, upalim
licem i kesama ispod očiju, zbog kojih je, mada nije mogao imati više od četrdeset i
pet godina, izgledao mnogo stariji. Pošto sam već primetio njegovu veliku osećajnost,
koju kao da nije mogao da obuzda, msam bio iznenađen kad sam video da svoju
crno oblubljenu maramicu još drži u ruci, dok se približavao majci i utešno stavio
ruku na njeno rame.

— Jadna moja devojko, božja ruka se spustila na nas. Ali moraš biti hrabra,
sada je sve gotovo, on pooiva pod zemljom, u grobu, sa svojom porodicom i
rodacima, a mi jedino možemo da pognemo glave pred voljom svemoćnog. Božja volja
je izvršena. Ali kažem ti, srce mi se slomilo kad su ga spustili, Konora, mog rodenog
brata, u punoj snazi, tako milog, dok je pred njim stajao život i budućnost. A ostaviti
tebe i dečaka, ah, to mora da je bila najgorča čaša. Ali, tako mi Bog pomogao, ja ću
se postarati da ne oskudevate ni u čemu, nijedno od vas dvoje. Zakleo sam se nad
grotrom, sa tvojim dopuštenjem, zakleću se ponovo. Sada, draga, moraš biti jaka.
Sedi da nešto prezalogajimo. Kad popijemo ćaj, sve ćemo ispitati. Videćemo šta ireba
da se učini za tebe.

Bernardova svečana izjava, izrečena skoro u jednom dahu, s lirskim naglaskom,

koju je majka saslušala oborene glave, duboko nas je dirnula. U očekivanju sam
pogledao čika Lea. Ali, na moje iznenađenje i razočaranje, on je ćutao. Taj stric,
nekoliko godina mlađi od Bernardna, bio je visok i jako mršav, duguljasta, hleda,
dobro izbrijana, bezizrazna lica, iznad koga je hila kao prilepljena glatka crna kosa.
On nije pokazivao znake žaljenja kao ostali. Bio je obučen u jednostavno tamnoplavo
odelo, tako tesno sašiveno i usijano od nošenja, da je izgledalo kao da se rodio u
njemu. Dok je Bernard govorio, njegovo je lice ostalo potpuno bezizrazno, osim
slabog, vrlo čudnog trzaja uglova itsana, što je, da nije davao izgled vrlo rezervisane
ličnosti, uzdržane i nesaosećajne, moglo da bude izraz ne karakastičnog osmeha.

Tog trenutka upade moj bratić Terens, koji je izgledao privlačno, lepše no ikad, u
stvari sasvim svetski čovek. Stric Bernard očita molitvu i mi svi sedosmo.
 Obilnost obeda pružio mi je još jedan dokaz Bernirdove plemenitosti, što je bilo
dostojnije hvale, zbog njegovih vlastitih finansijskih teškoća. Dok je strina Tereza
ulazila i izlazila, odsutno donoseći sveža topla jela iz kuhinje, kobasice, beli puding,
kuvanu kokoš — nikad nisam video toliko hrane — Bernard nas je stalno terao da
jedemo, a sam se u svom bolu uzdržavao Majka nije imala naročit apetit, a ni ja.
Rabi Port je počeo da deluje. Osećao sam se kao da mi je glava nabijena vatom,
neobično, pa ipak prijatno nestvarno osećanje usled koga sam zaboravio svoje ranije
nesreće. Najčudnije od svega je bilo ponašanje za stolom i gurmanske sklonosti
strica Lea. On je na početku obeda odlučno izvrnuo tanjir, da bi isključio svaku
mogućnost da meso sa daće dospe u njegov tanjir. Kao kugu je izbegavao činije
strina Tereze koje su se pušile, i zadovoljio se čašom mleka, suvim
pšeničnim kolačem, koji je dugo žvakao, i četiri tablete iz male bočice koju je izvadio
iz džepa prsluka.

— A sada, draga moja Grejsi, — Bernard se zagleda u majku sa osećanjem

punim divljenja — ako ti to odgovara, hoćeš li da održimo mali porodični dogovor o
tvojoj budućnosti? Koliko sam ja shvatio, naš jadni Konor te nije ostavio sa bogzna
koliko gotovine. ako to smem da kažem bez uvrede.

— Skoro sve što smo imali otišlo je u Konorov posao — odgovori majka tiho. —
I to u jako dobar posao. Isplatio je i poslednji peni koji je bio dužan, i Hagemanu i
banci. Bio je svoj gazda.

Stric Leo, koji dotle ništa nije rekao, imao je čudan običaj da nikoga ne gleda
direktno. Sada je njegov pogled lutao preko mamine glave, dok je obeshrabreno
upitao:

— Je li bio osiguran?

— Ne. Verujem da je pred kraj pokušao, ali su ga odbili.

— Koliko tačno ima u banci? — navaljivao je Leo, još gledajući u tavanicu.

— Nekih dve stotine funti. — Majka pocrvene dok je odgovarala. — A, naravno,

tu spadaju i račun za lekara i pogrebni troškovi.

Bernard podiže blagonaklonu ruku da je prekine.

— Ni reči više o tome, draga. Kao što sam ti ramje rekao, ja ću se postarati za
pogreb, do poslednjeg penija. A takođe ćemo platiti i lekarske troškove.

— Čak i ako se to učini, dve stotine te neće daleko ođvesti — reče Leo tužno. —
Po mom mišljenju, prvo što treba da uradiš, jeste to da prodaš nešto nameštaja i
iseliš se iz tog velikog skupog stana.

— To sam već uredila.

Poželeo sam da razveselim majku zbog tog mirnog, sređenog odgovora, a osećao
sam se tako uzvišeno, da bih to verovatno i učinio da Leo nije odmah nastavio.
 — Dalje, moraš pokušati da prodaš agenciju.

Majka odmahnu glavom.

— Ne.

— Zašto ne? Mora nešto da vredi ... Ako budenio mogli naći kupca. Čak i ako
su se U.D.L. ohladili, možda će učiniti neku ponudu.

— Meni ne treba kupac.

Pružih ruku ispod stola da pronađem njenu. Bila je hladna i pomalo je drhtala.
Ali ona čvrsto nastavi:

— Konor je stvorio posao. Sve je to bila njegova ideja, i to divna ideja.

Nezavisno od moje odanosti pioma njemu, neću dozvoliti da se ona odbaci. To je
u glavnom posao za jednog čoveka. Verujem da mogu sama da ga vodim. I
pokušaću. Ja ću nastaviti da vodim agenciju.

Nastade tišina, a zatim stric Bernard oduševljeno tresnu pesnicom po stolu.

— To ćeš i učiniti. Na svojoj strani ćeš imati javne simpatije. Samo zbog toga
ćeš dobijati porudžbine, .A da i ne govorimo o tvojoj lepoti. Zaboga, ti si hrabra
ženica. Ali šta će biti sa dečakom? Bićeš celog dana u Vintonu. Hoćeš li da ga
pošaljem u Roklif, kao Terija?

— On će ići kasnije, možda — reče majka. — ''sada ne mogu da se odvojim od

njega. Uredila sam sa jednom susetkom ispod nas da iznajmim tri sobe u njenoj
kući. Ona će paziti na Lorija, kad ne bude u školi.

Tako, selimo se gospođici Grevil! Prateći majčino izlaganje o ovome pitanju, na

koje sam bio isto tako nespreman, ta novost me zbilja uplaši, a usto ispuni i
strepnjom i uzbuđenjem. Dok je Bernard nastavio da hvali majku s
najoptimističkijim prognozama njenog uspeha, ja pokušah da sagledam situaciju
nerazdvojno vezanu za naš novi stan, i mada mi to nije uspelo, nekako sam osećao
da će biti teška. Razgovor izmedu majke i stričeva se nastavio, ali sam ja sada bio
manje sposoban da shvatam, pa sam s vremena na vreme u glasu strica Lea nejasno
osećao prizvuk pesimističkog protesta.

— Dakle, — izjavi on najzad — ako si tako rešila, tu se više ništa ne može

učiniti.

U tišini koja je nastupila, stric Bernard dade naročit znak Terensu. On klimnu
glavom i ustade.

— On će otvoriti dole — objasni Bernard s uzđahom. — Život mora da teče

dalje.
 — Najpre ću nahraniti pseto — reće Teri. — Daj njegovo jelo, Nora. Hoćeš ii da
pođeš? — reče on s osmehom kojim i mene usrdno uključi.

Sišli smo u dvorište spoljnim stepenicama, koje ranije nisam primetio. Odbijajući
Džokerove očajničke skokove i trzaje rečima: — Silazi. životinjo, — Terens obrisa
prašinu sa jedne kutije i sede kao neki matorac.

— Dakle, nestaško, evo nas opet zajedno.

— Da, Terense.

— I to ne pod dobrim okolnostima.

— Ne, Terense.

Usledi tišina za vreme koje me je merio od glave do pete,

— Zanima me iz čiste radoznalosti ko ti je navukao te prnje?

— Gospođica O’Riorden.

— Tako sam i mislio. — On odmahnu glavom s lakim potcenjivanjem. — Znaš,

nestaško, ako ne budeš pazio, žene će te upropastiti. Moraš naučiti da se sam
braniš, a ne da dopustiš da te one vode, ili ćeš celog svog života biti pod njihovom
papučom.

Terensova pridika mi nije bila baš potpuno razumIjiva. Ali pošto mi se činilo da
mi je upućena radi moga dobra, primio sam je kao čast svom ucveljenom stanju.
Izgiedalo je da se baš sprema da mi da sledeći mudar savet, kada se pojavi Nora s
tanjirom na kome se nalazio veliki debeti komad prvoklasne presne govedine.

— Bolje da požuriš, Teri. Napolju je gomila onih sa obešenim jezicima.

— Ah, pusti ih neka čekaju. To će im povećati žeđ. Hoću nestašku da pokažem

Džokera. — Zadržavajući pseto, koje je sada sve jače mahalo svojlm kao bič tankim
repom, on uze tanjir od Nore, stavi ga na zemlju i svečanim zapovedničkim glasom
reče: — Petak.

Džokera, koji se već bacio na odrezak, zaustavi nešto kao ubistveni električni
udar. U oštrom luku savijen preko tanjira, dok mu je pljuvačka curila iz čeIjusti, on
uperi jedno preklinjuće oko na Terensa.

— Vidiš, — primeti Terens, sporo paleći cigaretu, kako bi pojačao Džokerovu

napetost. — Ovo je dobro katoličko pseto. Neće ni da dirne meso u posne dane.

— Ali danas nije petak, Teri, — prigovorih.

— Džokeru je — reče Terens — moja reč dovoljna. Da, mladiću, ovome psetu ja
sam nepogrešiv, baš kao i papa. Još trenutak pa ću mu reći da je subota.
 Duboko sam bio impresioniran, dok mi jedna misao ne pade na pamet.

— Ali kako to uspevaš za vreme posta, Teri? Onda je praktično svaki dan
postan.

— Za vreme velikog posta — izgledalo je kao da Tcri razmišlja — za vreme

velikog posta ublažavamo zakon. Da, mladiću, ovo je veoma sveto pseto.
Usto, čudno, kad pomisliš da sam ga kupio od nekog Jevreima koji se zvao K. O.
Fink. Malo sam se mučio da ga ođučim od njegovih jevrejskih običaja, ali smo ga
na kraju, hvala bogu, preobratili. I nije li on to vratio mladiću. Sada je sušta
pobožnost. Treba da vidiš kako izigrava ćopavca. pre nego što počnemo da se
trkamo.

Kud bi nas ovaj značajni razgovor odveo, nemoguće je bilo odrediti. U svakom
slučaju, izgleda da je i u Nori budio puno prigušenih grčevitih uzbuđenja. Ali je bio
prekinut bučnim udarcem na spoljna vrata, a jedan glas viknu:

— Hoćete li, za ime božje, otvoriti! Osušili smo se ovde.

Na to Terens ustade i oslobodi Džokera s pravim apostolskim pokretom i

izgledom.

— Ovo ti je dokaz, nestaško, — primeti on, dok se udaljavao. — Džoker me

nikad ne izdaje.

Odreska nestade u tri brza poteza.

Nekakvo prazno ćutanje usledi za ovim prizorom vrednim pažnje. Prekide ga

dozivanje moje majke s vrha stepenica. Očigledno su nas terali da ovu noć
provedemo kod strica Bernarda. Ali, na moje razočaranje, jer sam osećao naročitu
sklonost za nastavkom svog poznanstva iz kokošarnika s Norom, majka je odbila. A
sada je prošlo pola pet, i ona reče da moramo poći na voz.

Dok je oblačila kaput i stavljala šešir, Leo koji sa mnom nije ni reč progovorio,
čak je izgledalo da nije svestan mog postojanja, polako mi priđe. Dok se njegova
tužna, zagonetna prilika savijala nada mnom, on izvadi iz svog uglačanog džepa na
pantalonama nešto srebmog novca, u kome, posle brižljivog traženja, nađe komad od
tri penija.

— Evo, mladiću, — reče on. — Nemoj ovo da protraćiš. To je teško zarađen

novac. I zapamti za uvek. Najbolji ti je prijatelj tvoja sopstvena čekovna knjižica.

Do sada nisam nikada imao povoljan utisak o stricu Leu. Ali sada, otkrivši da je
tako siromašan — tu sam sumnju osetio i ranije — ipak voljan da mi pokloni taj
novčić, premda najmanji u carstvu i, kao što sada primetih, tanak, taman i pomalo
savijen, zbog čega sam sumnjao da je upotrebljiv, osetih treptaj emotivnog sažaljenja
i iskreno mu zahvalih.
 — Izgleda da vas je Bernard sasvim preuzeo — reče on hladno, mada mu se usne
opet trgoše. — Nema kraja onome što on namerava da učini za vas. Ja lično imam
bedan posao, aii ako ikad budeš tražio posao, ili zaželiš da naučiš zanat, dođi k
meni. To sam već rekao i tvojoj majci.

Ne rekavši zbogom, on se okrete i ode.

Nora i Terens, koje je stric oslobodio dužnosti, pođoše s nama na stanicu. Kako
sam bio srećan, kad me je Nora uzela za ruku, klateći njom dok smo išli. Pocrveneo
sam od zadovoljstva kad me Terens upita, da li još mogu brzo da trčim. Bilo je
prijatno opet biti na vazduhu, dok je sveži povetarac oduvao sve čudne i protivrečne
utiske koji su mi neočekivano nametnuti. I majčin korak je izgledao lakši, kao da se
nije prijatno osećala u Bernardovoj kući. Dok je sve ovo podnosila s mirnoćom i
čvrstinom, ovaj dan je za nju ipak predstavljao užasno mučenje.

Dok smo sedeli u uglu jednog vagona treće klase. ona nije govorila. Zagledavši se
pažljivo u njeno lice, osetih, kako ju je obavila tuga. O čemu je mislila? O mome ocu,
besumnje i, možda, kako je, srećom, bio drukčiji, kao i Sajmon, od sve ostale braće.
Ili je razmišljala o neobičnosti svog života, upoređujući svoje vaspitanje i poreklo,
oboje tako pristojno i pravilno, sa svim onim što je danas osetila i podnela. Nisam
mogao da to odgonetam. Tada je bilo važno samo to da me je čvrsto držala, dok je
voz tandrkao pored Lomond Voltsa i, pojačavajući brzinu, nosio nas kroz bledi, vedri
zalazak sunca prema tamnoj dolini Fruina.

13.

U drugoj polovini meseca aprila majka i ja smo se preselili u kuću gospođice

Grevil. Bila je to nezaboravna promena, ne samo stana nego i u našim životima.
Stan, ponuđen tako Ijubazno, bio je udoban, imao je sve, sasvim je odgovarao našim
potrebama. U zadnjem delu prostrane kuće imali smo dve lepe sobe, male ali dobro
osvetljene i prijatne, pošto su obe bile okrenute ledini, i jednu susednu sobicu, u
stvari široko udubljenje u koje je gospođica Grevil instalirala plinsku peć i
porculanski lavabo i pretvorila ga u malu praktičnu kuhinju. Kupatilo smo takođe
imali. Nalazilo se na odmorištu na sređini stepenica. Nesumnjivo se vodila briga o
našoj udobnosti, i mada nisam tačno znao sumu koju majka plaća na ime stanarine,
mora da je zbog oskudice bila nesrazmerno skromna i predstavljala, po mom
mišljenju, pre želju gospođice Grevil da nam pomogne, nego neku žeiju za dobitkom.

Tako je ovde, u ovom minijaturnom stanu, počeo naš novi život. Svakog jutra
majka je ustajala u sedam i spremala nam doručak. Obično sam doručkovao
kašu, zatim bi oboje pojeli po jedno kuvano jaje i topao prepržen hleb namazan
maslacem. Ja bih popio šolju mleka, dok je majka popila nekoliko šolja jakog čaja.
Poverila mi je da ne bi mogla da živi bez svog jutarnjeg čaja. Izgledalo je kao da bi je
oživeo i ojačao, mada je još izgledala tužna. Još nije izgubila onaj bolni izgled. koji
me je zaprepastio kad sam se vratio iz Port Kregana.
 Posle doručka bi oprala sudove, koje bih ja zatim obrisao, a onda, dok bih ja
završavao svoje oblačenje, i ona bi obukla novu poslovnu odeću, kostim od
tamnosivog materijala. Kako sam bio srećan kad sam video da je skinula tužnu
pogrebnu crninu, za koju je mudro rešila da bi bila štetna u njenom poslu. U pola
devet bismo zajedno izišli iz kuće, majka idući odlučno da uhvati voz za Vinton u
osam i četrdeset, a ja oklevajući da odem u školu, Treba da dodam. mada s
teškoćom, da sam još išao u Svetu Mariju. Naš položaj je sada bio suviše nesiguran,
da bi mogao da opravda prelaz u bilo kakvu bolju školu.

Svejedno, ako je izgledalo da je taj dugo gajeni san odložen, obilno sam bio
nagraden novim i divnim odstupanjem od ranijih glupih navika. Pošto je majka celog
dana bila odsutna, u stvari se nije vraćala kuci do šest uveče, a snalazila se tako što
bi ručala u nekoj gradskoj poslastićarnici, gospodica Grevi! je predložila, u stvari je
nastojala, da ja ručarn s njom. Ručak gospođicom Grevil je tada dobio neodoljivu
privlačnost i postao je, barem u početku, mora mog života,

Prvoga dana, kad sam bez daha stigao u pola jedan, žureći se celim putem od
škole iz straha da ne zakasnim, ona me je čekala u trpezariji, kruto stojeći, sa
paicem zadenutim za naramenicu haljme. Bacila je pogied na čudnovati časovnik od
bronze i porculana na ploči od kamina.

— Dobro. Tačan si. Idi i operi ruke. I počešljaj se.

Kad sam se vratio, ona mi pokaza moje mesto.

Sedosmo. Hrana koju je služila Kampel, tiha i starija devojka, koja se ponašala kao
da ja i ne postojim, bila je savršena, vrela, i užasno čudnovata. Način postavljanja
stola, na kome su se isticala dva srebrna fazana, ne manje od rasporeda teškog
srebrnog pribora za jelo, zbunjivao me je i zastrašivao. Ispustio sam svoju krutu
salvetu, i morao sam da se mučim, da bih je našao pod stolom. Kad sam je dohvatio,
gospođica Grevil mi se Ijubazno obrati:

— Nas dvoje ćemo sada prvi put malo razgovarati, Karole. Primećuješ li da te
jednostavno zovem Karol? Pošto si ti sada jedini Karol u ovoj okolini, nije potrebno
da te nazivamo m I a d i Karol.

Kao dečak koga su nežno nazivali Lorijem, a samo u najozbiljnijim situacijama

Lorensom, ja sam tu ponavljanu upotrebu moga prezimena smatrao samo kao surov
napad na moja osećanja.

— Da nastavimo. Kad pođemo za sto, ti u buduće moraš da mi izvučeš stolicu

i postaraš se da ja sednem kako treba pre nego što ti sedneš. Razumeš li?

— Da, gospođice Grevil, — rekoh jadno.

— Onda, za vreme ručka, za koji se nadam da će ti uvek prijati, moramo

razvijati veštinu razgovora. Razgovaraćemo o dnevnim događajima, o sportu, ako
želiš, o prirodopisu, knijgama, muzici i o Ijudima. Prva osoba o kojoj ćemo
diskutovati, Karole, bićeš ti.
 Ja pocrveneh do ušiju.

— Da počnem. Verujem da nemaš nameru da postaneš nesamostalno pilence.

Ti, naravno, znaš šta je to?

— Neka vrsta kokoške — promucah.

— Lepo rečeno, Karole, iako pogrešno. Stvorenje koje živi u samosažaljenju. Bi

li ti želeo da budeš takav?

— Ne, gospođice Grevil.

— Onda moraš prestati da sažaljevaš sebe. Mada ja volim tvoju majku, smatram
da ti patiš zbog prevelike majčine blagosti. Zbog toga predlažem da te uvedem u
spartansku filozofiju. Besumnje znaš za grčki grad Spartu, gde su nežnu decu
jednostavno odbacivali i ostavljali da propadnu? Ili, još bolje, jednostavno ih bacali
sa stene.

— Oh, ne — uzdrhtah.

— Ja sam — reče gospođica Grevil hladno — videla tu stenu. Pa, Karole, da li

želiš da budeš bačen sa te stene, ili želiš da živiš kao pravi grćki dečak.

— A kako je on ž i v e o? — pokušah da izrazim neposlušnost.

— Od dana kad bi sa sedam godina pošao u školu, provodio je svakoga dana

prilično mnogo vremena vežbajući u borilištu uz učiteljev nadzor. Rvao se, trčao,
udarao loptu napunjenu smokvinim semenjem, jahao neosedlanog konja, učio kako
se napada oružjem i kako se od njega brani, a njegova ambicija je stalno oživljavana
bezbrojnim takmičenjima dečaka njegovih godina. Ali dosta istorije. Za sada će biti
dovoljno da ti predložim vrlinu hladnog kupanja svakog jutra, naporne vežbe, probe
izdržljivosti koje jačaju telo i cirkulaciju krvi. Neprijatna je istina u tome, Karole, što
ja smatram da si ti mek, razmažen, nesiguran i nenormalno usamljen mladić.

Smrtno uvređen, osetih kako mi se oči ispuniše suzama.

— Ako budeš plakao, Karole, — reče ona odlučno — ja ću te se ovog trenutka

sasvim odreći.

Obuzdavajući se, ugrizoh se jako za usnu. Surovo ponižen, čudnovato, nisam

želeo da me se neko odrekne. Osim toga, u meni je počela da kipi Ijutnja.
Izraz »nenormalno usamljen« zastade mi u grlu.

— Možda ćete mi reći — rekoh oprezno, da ne bih zaplakao — kako jedan

dečak u mom položaju može to da spreči? Pored koga ne treba da se oseća
usamljen?

— Pored mene. Ja ću te uzeti u svoje ruke. — Gospođica Grevil me je mirno

posmatrala. — Znaš li išta iz botanike?
 — Ne, ne znam — odgovorih mrzovoljno.

— Onda sutra, pošto je subota, počećemo da učimo. Budi spreman tačno u

devet. A sada moraš uzeli još jedan kotlet. Samo, zapamti da ti viljuška nije lopata.
Zupci treba da se upotrebe ... Nemoj grabiti njome. Nabadaj.

Pošto me je tako ponizila, izgledalo je kao da se gospođica Grevil povukla u sebe.

Sa neprimetnim, čudnim osmehom na usnama, njeno raspoloženje kao da se
usredsredilo na nevidljivo. No, njene oči su počivale na ćasovniku. Kad je otkucalo
jedan, ona ustade i, uzevši šolju kate, koja joj je doneta, uputi se prema prozoru.
Očaran, posmatrao sam je kako zauzima mesto iza dugačke čipkane zavese gde je,
delimično zaklonjena, polako srkutala kafu. Odjednom se šolja zaustavi, njen se
osmeh probudi i ostade tako. Najzad se ona okrenu i sa zadovoljnim, skoro veselim
izrazom lica, spusti šolju.

— Sada možeš da ideš, Karole, — reče ona Ijubazno. — I ne zaboravi. Sutra

ujutru u devet.

To popodne u školi, umesto da pažljivo slušam sestru Margaret Meri, koja se

mučila da naučimo složene razlomke, krišom sam razmišljao, skoro junački,
o uvredama koje sam primio, uveče, kad se majka vratila iz Vintona, obavestio sam
je da ne želim da imam bilo šta s planovima koje je gospođica Grevil napravila za
mene.

— Mislim da treba da ideš — reče majka utešno. — Sasvim sam sigurna da ti

gospođica Grevil želi dobro.

Tako je postalo oćigledno da je moja majka u savezu sa tom klevetnicom.

Sutradan ujutro, lebdeći između strepnje i iščekivanja, otišao sam na čas.

Gospođica Grevil je predstavljala nekako neobičnu sliku. Na sebi je imala suknju od
Harisovog tvida, boje zobi, koja je bila mnogo kraća nego što je bilo pristojno,
otkrivajući mišićave listove na nogama, obučene u par jakih, iznošenih, visoko
zakopčanih smeđih čizama. Njen zeleni tirolski šešir, nakrivljen na jeđnu stranu,
imao je kitnjast ukras koji se nije mogao razlikovati od četke za brijanje, a preko
ramena joj je nemarno bila prebačena čudno crna emajlirana posuda.

— Ovo je — objasni mi ona čitajući izraz mog lica — botanička kutija za

skupljanje bilja. A o v o je naš ručak. Možeš ga poneti.

Pruživši mi prepunu torbu, otrcanu kao što su njene ćizme, pomože mi da je

stavim na leđa. Zatim živahnim koracima pođosmo duž Terase, pa niz Sinkler Road,
koji je vodio pravo u brda, pri čemu je gospođica Grevil upotrebljavala ćudni štap
okovan klincima i prekriven malim srebrnim značkama. Želeo sam da je upitam
kakve su to značke, ali je njen juriš na uspon bio tako besan, da sam pomislio da je
mudrije da ne trošim reči uzalud. Osim toga, užasno sam bio svestan čudnih
pogleda koje su prolaznici upravljati na nas, pogleda veselog prepoznavanja, koje je
moja saputnica s punim prezrenjem ignorisala.
 Išlli smo uz brdo ne izmenivšl nijedne reči. Uskoro smo prošli pored poslednjih
velikih vila koje su bile naširoko razbacane po tom prostranom zemljištu
među prvim velikim borovima. Civilizacija je sada ležala iza nas. Sasvim smo ušli u
borovu šumu. Znoj poče da mi curi u oči, dah mi je oštro zviždao u grudima, a
kad videh da joj ni ova udaljena šuma nije dovoljno daleko, da namerava da me
odvede u visoke pustare, skoro klonuh. Ali nisam hteo da se predam. Ma kako bio
slabog duha, njega je zapalila ova odvratna, ali ipak zanimljiva žena. Hteo sam da joj
pokažem da ja nisam od one vrste dečaka koje će tako lako baciti sa one spartanske
stene.

Suvoga grla dok mi je srce lupalo, krećući se ponekad trčećim korakom, nisam
dozvoljavao da zaostanem. A kad najzad izađosmo iz šume na veliku široku pustaru,
koja se protezala miljama i miljama, neograničena i divlja, preko Glen Fruina do
obala Loha, još uvek sam, mada sasvim bez daha, bio pored nje.

Ovde se ona milosrdno zaustavi, pogleda me, zatim izvadi sat iz pojasa.

— Sat i dvadeset minuta — izjavi. — Nije loše. Biće bolje kad uznapreduješ.
Jesi li se umorio?

— Ni najmanje — slagah.

Pogledavši me prvi put pažljivo, ona se stvarno osmehnu.

— Onda ćemo početi današnji pravi posao. — Govorila je vatreno. — Zima je

bila sveža, i ako nas sreća posluži, naći ćemo neke interesantne stvari za
tvoju kolekciju.

Bez oduševljenja sam je sledio, pognute glave, dok je ona polako, krupnim
koracima zalazila u vres.

— Znaš, sigurna sam da ledina cveta. Vres još nije proklijao, a oni beli
mehurovi koji trepere na vetru su žuta štipavica, žutilovka i maslačak. — Ona
zastade. — Ali, jesi li ti to dosad video?

— Ne, nisam — rekoh otresito.

Ona kleče, razgrnu travu i otkri malu nežnu biljku sa šiljatim zelenim lišćem i
zvezdastim zlatno žutim cvetovima.

— Močvarni zlatoglav. Narthecium ossifragum. Jedan iz familije Lilliaceae.

Sasvim protiv mojih želja i namera, bio sam impresioniran ne samo njenim
očiglednim obrazovanjem. već iznenadnim otkrićem tog skrivenog sjajnog i potpuno
neočekivanog cveta.

— Da ga iskopamo?
 — Svakako nećemo. Ali ćemo uzeti jedan grozdasti cvet za presovanje. — I ona
otkinu jednu jedinu grančicu, koju sam ja, prilično iznenađen, pošto sam odlučio da
ne sudelujem, primio i stavio u kutiju.

Produžili smo nekoliko trenutaka bez događaja. zatim ona ponovo stade.

— Evo nešto sasvim zapanjujuće. Muholovka sa okruglim lišćem Drosera

rotundifolia.

Dok sam radoznafo gledao malu Ijupku rozetu, ona nastavi.

— Svaki list, kao što vidiš, ima nekoliko redova rumenih dlačica, koje se
završavaju okruglim glavicama, kao kraci morske anemone. U stvari, one služe
u sličnu svrhu. Luče čistu lepljivu tekućinu koja obavija male insekte koji pužu po
lišću. Njihov napor da se oslobode smeta dlačicama koje se saviju oko insekta. tako
da ga biljka opkoli, rastvori i unese u sebe.

— Tako! — uzviknuh glasom punim čuđenja. — Biljka koja jede muve!

— Tačno. Ovu ćemo iskopati. — Ja ne volim muholovke. — Posadi je u

mahovinu, pa ćeš kod kuće moći da posmatraš kako ona radi.

— Smem li to zaista, gospođice Grevil?

— Zašto ne?

Pustila me je da baratam lopaticom koju sam izvadio iz kutije i, kad sam biljku
pažljivo iskopao, oslobodila me je pokretom ruke.

— Sada, pošto si počeo, Karole, možeš da radiš sam. Zovi me kad pronađeš
nešto zanimljivo.

Pošao sam s voljom za koju ne bih verovao da je moguća, željan da pokažem

svoju istraživačku veštinu. Na moju žalost, mada je izgledalo da gospođica
Grevil ima uspeha, moje neuvežbano oko nije ništa pronašlo. Ali najzad, iznenada,
natrapao sam na divan cvet, koji se dizao iz najuvelije trave, velik kao zumbul i
tamnopurpurne boje.

— Brzo, gospođice Grevil, — viknuh. — Molim vas brzo dođite.

Ona dođe.

— Pogledajte, gospođice Grevil. Nije li ovo lepo?

Ona se plemenito saglasi.

— Orchis maculata. Granasta lukovica, zelene bakterije, trorebrasta.

Prvorazredni primerak. Cestitam ti, Karole. Kad bismo samo mogli da pronađcmo
njenu susetku m o r i o, mogli bismo reći da smo srećni.
 Ja pocrveneh od ponosa, posmatrajući je kako pažljivo kida dva cveta sa klasaste
drške i, s nekim ostalim primercima koje je sakupila, dopusti mi da ih stavim u
kutiju.

Sada smo se nalazili u travom obrasloj dolji pustare, verovatno neke stare uvale,
zaštićene s jedrie strane mramornom liticom. Ona pogleda nagore. Bledo sunce se
sad nalazilo tačno nad nama.

— Zar ti se ne čini da je ovo mesto zgodno za ručak, Karole?

Ja se odmah složih u pogledu terena.

— Onda pogledaj šta nam je Kampel spremila.

Otpakovah torbu, pružajući joj s puno poštovanja

vlažne paketiće zavijene u salvete, i primetih odušev-Ijeno da ima nekoliko domaćih

kobasica. Najzad, zadenutu pored boce s kafom, otkrih divnu bocu Komrijeve
limunade. Ta pažnja me je toliko dirnula, da sam nehotice uzviknuo:

— Oh, gospođice Grevil, užasno ste Ijubazni.

— Kampel — odgovori ona hladno.

— Ali Kampel me ne voli.

— Kampel ne pokazuje svoja osećanja.

— Ali, gospođice Grevil, Kampel mi ne odgovara kad joj nešto kažem.

— Kampel po prirodi nije obdarena za razgovor. Osim toga, prilično je gluva.

. Otarasivši se Kampel, počeli smo da ručamo. I preko očekivanja, jeo sam mnogo.
Ovo zadovoljstvo je bilo moguće zbog toga što, izgleda, gospođica Grevil nije marila
za kobasice. Skinula je šešir i, sedeći uspravno sa zatvorenim očima i s onim
odsutnim osmehom, prepustila se duhu ledine. S vremena na vreme, dok sam
neprekidno jeo, pogledao bih je sa strahopoštovanjem. Vetar je pevušio u gori, ritske
šljuke su kružile u visini i kliktale nebu. Nije se čuo nikakav drugi šum osim slabog
zujanja jedne rane pčele.

— Mogu li da vam nešto kažem, gospođice Grevil? — odvažih se, uzimajući

poslednji sendvič s jajima. — Ćini mi se da će mi se jako svideti
bavljenje botanikom.

Ona ravnodušno nagnu glavu.

— Onda ćemo odmah još malo da radimo. Moramo još da nađemo O r c h i s m

o r i o, što treba da odgovara tvojoj m a c u I a t i.
 Pošto smo se malo odmorili, ponovo pođosmo, ali ne dublje u livadu, već na
drugu stranu, prema drumu. Pun botaničkog žara, prevazišao sam samog
sebe. Pronašli smo morio orchid, i primerke močvarne mirte, žutog bedrinca i travu
Svetog Džona, a za sve njih je gospođica Grevil znala latinska imena. Pokazala mi je
gnezdo vivka sa četiri jajeta, i leju grmova boroviice, kqje će zanekoliko nedelja dati
plod.

Popodne je bledelo u tamnu sumaglicu kad smo prešli poslednji drum. Ali sada,
mada smo još bili daleko, išli smo nizbrdo. Noge su mi bile umorne, ali su grudi bile
pune svežeg vazduha. To nadimanje grudi i opojni osećaj. uspeha pomoglo mi je pri
jednom neočekivanom susretu — koji bi me inače možda obeshrabrio — sa
gospodinom Leslijem, upraviteljem župe Svetog Džuda, crkve gospođice Grevil. Mada
sam uvek fiutomatski sumnjao u sve sveštenike koji ne pripadaju mojoj veri, ovo je
bio prijatan čovek, kome sam se predstavio kao papista, na takav način da
gospođica Grevil odmah primeti:

— Gospodin Lesli je izvanredno obdaren čovek. Sirokog duha, takođe. —

Nastavila je istom nategnulom hvalom. — I naravno, Karole, mi se vernici u Svelom
Džudu u mnogome slažemo s vama rimokatolicima, mada, naravno, celibat nije
nametnut našem sveštenstvu.

Potom smo uskoro bili kod kuće. Oprostih se s mnogo zahvaljivanja od gospođice
Grevil i pojurih sa kutijom gore.

— Tako smo se lepo proveli, majko. Pronašao sam leclnu retku orhideju.
Imamo jednu biljku koja u stvari jede muve, i sve moguće druge primerke.
Gospođica Grevil će mi pokazati kako treba da ih nalepim, i kako iseći komade za
njen mikroskop.

Majka je sedela za stolom i sabirala brojeve na komadu hartije. Kad je podigla

glavu, njen izraz lica je bio tako zamišljen da viknuh:

— Majko, šta to nije u redu? Zar me nisi čula?

Ona se odmah povrati.

— Da, dragi, naravno da jesam. — Privuče me i čvrsto me zagrli. — I kako si

samo dobio rumene obraze! Pa, sedi sada pored mene, sasvim blizu, i sve mi
ispričaj.
14.

U toku proleća i leta proveo sam na livadi mnoge zanosne časove, pune sreće i
prijatnosti, ponekad sa gospođicom Grevil, a više sam. Moja strast za biologijom je
imala bar tu korist što mi je poboljšala zdravlje. lli je to možda bilo zbog
gimnastičkih tegova, što ih je gospođica Grevil stavila u moju sobu, i onog
jutarnjeg umivanja u hladnoj vodi, koje sam sada, mada se majka protivila,
izdržavao po stalnim opomenama moje zaštitnice. Ova je, operišući s neodoljivim
primerima upornosti trkača koji su trenirali za Olimpijadu, nastavila da me
bombarduje grčkim idejama.

— Ti nisi obdaren jakom anatomijom, Karole. Možeš iskoristiti sve što je najbolje.

Mada se nisu pojavila nikakva vidljiva mišićava ispupčenja, a bilo je poniženje za

mene kad je gospođica Grevil uzalud tražila prve znake mog bicepsa, svejendno,
najzad sam počeo da rastem. A iznad svega, postao sam neobično veliki stručnjak u
poznavanju livade. Poznavao sam, i nalazio, praktično svaki divlji cvet između
Ardfilena i Glen Fruina, mogao sam da primetim najmanju razliku između petolista i
žute trave, a kad bih hteo da se isatknem, umeo sam da odrežem i obojim delove
biljke, da bih ih pokazao majci na starom Cajsovom mikroskopu gospođice Grevil.

Moja usamljena tumaranja kroz goru nisu udovoIjila mojoj najvećoj želji; nisam
stekao iskreno drugarstvo nijednog svog vršnjaka, aii ona su mi, što je neverovatno,
donela prijateljstvo, avetinje mog ranog detinjstva, lovočuvara. Posle mučnog
upoznavanja, kad je, primetivši moju figuru na horizontu, čuvar Džon Mekenzi
došao dugim koracima, goneći me da me optuži kako »skupljam« tetrebova jaja,
verovatno ga je sadržaj moje kutije i botanički žargon kojim sam, izvinjavajući se,
blebetao, ubedio da se bavim čudnim stvarima. U drugim prilikama, posmatrajući
me kroz lovački dvogled, mora da se uverio u moju nevinost, .i povremeno bi ugrabio
priiiku da zastane sa mnom, da me ispita i. kad je kasnije video da mu mogu biti od
koristi u pronalaženju udaljenih gnezda, da prijateljski popriča sa mnom. Kao čuvar
đivljači Glen Fruina, imao je zadatak da pronađe što više ptica za dvanaesti avgust.
Mislim da sam na kraju zadobio njegovo poverenje, jer se potrudio da mi ispriča
mnoge zanimljive stvari o svome poslu, koje su mi pružale predmete razgovora za
vreme rućka s gospođicom Grevil.

— Znate šta, gospođice Grevil? — poćinjao sam, pošto bih s uživanjem probao
prvu kašiku crvene čorbe, koja se očigledno zvala boršč.

— Mnoge stvari znam, Karole, na šta se to odnosi?

— Na tetrebove, gospođice Grevil.

— Da — odgovori ona razmišljajući. — Dobro mi je poznata ta ptica i na stolu i

van njega. Jadni moj otac ih je mnogo ustreiio po jorkširskim pustarama.
 — Ali, znate li, gospođice Grevil, da mlada ptica, kad poleti svega pet dana
pošto se izleže, ne može da opstane bez dve stvari?

— Zelenih mladica u gori? — reče ona.

— !?

Ona odmahnu glavom.

— Mušica — uzviknuh.

Ona diže pogled sa čorbe i uperi ga u mene.

— Za ime božje, Karole. Zaprepastio si me.

— Tako sam i mislio — rekoh pobedonosno. — Zato se stara gora puna korenja
mora spaliti, a vlažni delovi pustare se moraju sačuvati, kao zemlja koja diše, za
insekte bogate proteinom. — Prilično sam se ponosio tom rečju »protein« — gospodin
Mekenzi je bio prilićno učen čovek. — I voda je potrebna, gospodice Grevil. Tetrebovi
mnogo piju kad leže. Naravno, najveće prokletstvo za gospodina Mekenzija su
ovce, stalno ih broji.

— Zar rđavo spava? — upita ona Ijupko.

— Oh, ne to, gospođice Grevii. Ovce pasu na livadi. Oozvoijena je ispaša samo
za izvestan broj, a one danonoćno brste mladu goru. Gore su od vrane. Nikad ne
gube apetit.

Ona najzad dozvoli sebi da se osmehne.

— Pa, milo mi je što ti svoj nisi izgubio. Uzmi još čorbe.

S tim pustolovinama je trebalo da budem srećan za vreme dugih školskih

raspusta, ali je tome smetala promena na mojoj majci, koja je odjednom postala
očigledna. Zato što sam je najviše voleo na celom svetu i najviše verovao u nju, uvek
sam je uzimao onakvu kakva je, i zamišljao sam da je »prebolela« očevu smrt. Nisam
mogao ni da nagadam kakav je nedostatak trpela sem gubitka očevog drugarstva i
podrške. Obuzet ‘.vojim vlastitim istraživanjima, jedva sam primećivao nien
izgubljeni pogled kad se uveče vraćala iz Vintona, i kako bi često sedela prikovanog
pogleda, pritisnuvši i>ist na obraz, polako mičući usnama, kao da govori ..ima sebi.

— Hajde, Grejsi, — prigovorila bi gospođica Grevil, iznenada se pojavivši na

stepenicama. — To tužno buljenje vam neće ništa pomoći. Morate sići dole k meni.
Gospođica Džilbert i Als Ćarteris su se javile, pa ćemo malo muzicirati.

— Prilično sam umorna — rekla bi majka. — I ne ide mi se. Sasvim ćete se

dobro provesti i bez mene.

— Glupost, draga Grejsi. Svi vas želimo. I to će vam mnogo koristiti.

 Te prijateljice gospođice Grevil su bile upravite-Ijice Svete Ane. prijatne u svakom
pogledu, a kad bi majka popustila tom navaljivanju. te bi je muzičke većeri izmorile.

No, bilo je odgovornosti o kojima ja nisam ništa shvatao, koje Hajdnov kvartet
nije mogao da olakša. Meni je izgledalo prirodno da majka treba da preuzme očev
posao. Sve je bilo uređeno, sve je išlo dobro, i sve će se nastaviti kao i dotle. Ni
dašak finansijskih teškoća se nije osećao u vazduhu.

Jedne večeri poštar donese majci neko pismo. Bio je to događaj dovoljno
neobičan, da bih s nestrpljenjem čekao dok ga ona otvori i pročita. Odjednom je čuh
kako dahće. videh je kako pritiska rukom čelo.

— Oh, Bože ... — uzviknu ona bolnim glasom. — Ovo je gadno.

— Sta je, majko?

Skrhana, ona sede držeći pismo.

— Stric Bernard mi je poslao račun. — Majčin glas je bio skoro nečujan, ali
sam nastojao da mi sve ispriča. — Pre nego što je umro, tvoj otac mi je rekao da želi,
insistirao je na tome, jednostavan pogreb. Ali stric Bernard nije to želeo. On je
preuzeo svu organizaciju. I tako smo imali one nepotrebne, mrske, skupe, bogato
ukrašene pokrove. A sada, neplaćeni račun, za koji sam smatrala da je odavno
plaćen, dolazi meni, pod pretnjom tužbe sudu.

— Je li mnogo?

— Užasno mnogo.

Osetih kako sam se sav zažario od gneva.

— On to mora da plati. Obećao je da će platiti. Ćuo sam kad je to rekao.

Majka ponovo pročita pismo.

— Kaže da ne može. Da su mu konfiskovali imanje, da duguje drugim Ijudima,

da je u jako teškom položaju.

— To je životinjski što je učinio. On mora da je ... savršen nitkov, majko. — Tu

reč sam naučio od gospođice Grevil, a u ovom slučaju je bila potpuno pogrešno
upotrebljena. Moj stric Bernard je bio nežan, zbunjen, nepraktičan čovek, koji je
ugađao svojim sklonostima, uvek dužan i uvek na ivici nesreće, no uvek mu je
nekako uspevalo da dobro živi i pobrine se za svoju decu. Staviše, kao i drugi Ijudi
njegovog soja, bio je pun dobrih namera. Njegova su preterana obećanja i čudnovate
namere da čini dobro bile iskrene. Ne samo da ie tada verovao da će ih ispuniti, već
je, često kao u halucinaciji, bio uveren da je to i učinio. Možda je majka to osetila,
pa uzdahnu.
 — On dobro misli, čini mi se, a usudujem se da kažem da nema novca. Kaže
da će možda bankrotirati. Njegovi poslovi se rđavo razvijaju.

— Izgleda da on stalno bankrotira, majko. — Još nisam mogao da mu

oprostim. — I dobro se izvlači iz svega toga, sa mnogo dobre hrane i finog odela, i
svim komforom, kao što smo videli na pogrebu.

— Nekim Ijudima se to sviđa, dragi. Uostalom, to ie moja odgovornost, odmah

ću to urediti. — Majka je govorila polako, i dodade sama za sebe: — Jadni moj
Konore, nećemo se svađati nad tvojim grobom.

Mora da se majka osetila jako usamljena kad je primila Bernardovo pismo. Stric
Sajmon je bio u manastiru u Španiji. Nikad ništa nismo čuli o Leu. Bilo je prirodno
da potraži ohrabrenja na drugom mestu. Mada nikad nije pisala svojoj kući, mogla je
da dođe u vezu sa Stefanom, najmlađim bratom, u vintonskom univerziletskom
savezu. To pismo je bilo poslato: ja sam ga umesto majke predao na poštu.

Stefan je došao u subotu popodne i izgledao je isti onakav kakvog sam ga se

sećao iz vremena njegovih retkih poseta Ardenkejplu — bled, tih i zamišljen
mlad čovek, s lepim pravilnim licem i finim inteligentnim čelom, koje je naginjalo
borama, studioznom mrštenju. On nije mnogo govorio, ali je bio tako srećan što vidi
majku, držeći joj dugo ruku i upitno je giedajući u oći. Kad ih čovek vidi ovako, bio
je siguran u Ijubav koja je postojala među njima.

Dobar popodnevni čaj i hladna šunka sa salatom od krompira čekali su

pripremljeni, a kad smo završili obed, majka mi dade novac i reče da mogu da odem
u grad da kupim kutiju Eman bombona. Znao sam da žele da razgovaraju i nisam
žurio, ali kad se vratih, oni su još pričali, glava nagnutih nad gomilom hartija
na stolu.

— Zaista, nemoj da se brineš, Grejsi, — govorio je Stefan. — Sve je sasvim

dobro. — Imao je u jednoj ruci olovku, a drugom je mrsio kosu, tresući perut
na kragnu od kaputa. — Kad sve bude isplaćeno, uključujući i neplaćeni račun, još
ćeš imati sto pedeset funti u banci.

— To je malo. Treba da mislim na Lorensovo školovanje.

— Ali ti imaš svoj posao. Hageman je bio vrlo pošten kad je garantovao pošiljke
pod istim uslovima kao i ranije. Posao, kako ga ja vidim, vodi se veoma lako. Sve
porudžbine su manje više ostale na snazi.

— Oni mi ih daju samo zato što me sažaljevaju I zato što su mnogo voleli
Konora.

— I tebe će voleti.

Majka odmahnu glavom. ali ipak ne onako očajno kao ranije.

 — Ne mogu da se sprijateljim, i budem sa svakim bogznakako pored boce piva,
kao jadni Konor.

Pomisao na majku sa bocom piva bila je tako smešna, da sam se glasr.o

nasmejao, a oni digoše poglede, i za trenutak majka mi se osmehnu. Zatim pokupi
hartije.

— Znaš li da je tvoj pametni ujak položio ispite s odličnim uspehom i da je na

univerzitetu dobio još jednu specijalnu stipendiju za istraživanje? I ti ćeš tako zar
ne, dragi?

Nisam ni sumnjao da neču.

Stefan ustade, pogleda na sat, na jednostavan ingersol marke od pet šilinga, kao
i moj, i reče da je vreme da pođe na voz. Zatim, pogledavši me pažljivo, tiho reče
majci:

— Neću opet da te teram, Grejsi. Ali zar nećeš ponovo da razmisliš o očevom
predlogu?

— Čemu to vodi? — reće majka. — Treba li da se vratim i pravim se da mi je

žao, da sam užasno pogrešila, ali da ću sada biti dobra, i sve to nadoknaditi?

— Mislim da mogu da obećam da češ biti srdačno dočekana. Opet ćeš imati
udoban dom, i rođenu porodicu oko sebe.

— Ali pod njihovim uslovima? Ne bih mogla samu sebe da nateram da ih

prihvatim.

— Da li je to tako važno?

Gledajući u zemlju, majka je izgledala kao da u sebi raspravlja o nekom pitanju.

— Čudnovato, ali jeste važno. A svakako i... ti znaš za koga. Šta bi on pobogu,
mislio o majci koja iznenada uviđa svoju grešku, i kaže da sad treba zaboraviti sve
dosadašnje vaspitanje. da se mora pokoriti i postati nešto drugo? Sem toga što bi to
btlo okrutno, bio bi to akt užasne nevernosti prema ... prema mrtvom. — Majka
odmahnu glavom. — Ono što je učinjeno, učinjeno je. Ne žalim. I nema povratka.

Nastade poduže ćutanje. Zatim Stefan reče:

— Mislim da imaš pravo. Grejsi. Poštujem te zbog toga.

Zbog toga nerazumljivog razgovora osećao sam se užasno neprijatno. Bio sam
srećan što me je Stefan zamolio da ga otpratim do stanice.

Na putu do stanice hrabrio me je da dobro učim. Cuo je da sam pametan, a za

svakoga dečaka koji nema oca uz sebe marljiv rad je put ka uspehu. Rekao mi je da
će pokušati sa službom u Indijskoj državnoj službi. ne da bi išao u Indiju, jer ako
dobije dobre ooene na ispitu, onda će ga zadržati ovde. Ali je bio skromno,
pesimistički raspoložen u odnosu na svoje izglede.

Najzad, baš pre polaska voza, on mi reče na svoj oprezan način:

— Nemoj mučiti majku, Lorense, za one stvari koje ti zbilja nisu potrebne. Zasad
ona ima dovoljno drugih briga. I ona čini prilične žrtve zbog tebe.

Iskreno sam obećao da ću biti pažljiv, razborit i oprezan. Da, da ću na sve

moguće načine paziti na majku. Nisam li je voleo svim svojim srcem? Jao, lako sam
davao obećanje, a uskoro zatim se nisam osvrtao na njih. Sada, pošto se vreme
najzad promenilo i zima se približavala, počela je da me hvata nova strast.

15.

Gospođica Grevil je imala ogromnu biblioteku koju je nasledila od svog oca, u

koju sam imao slobodan pristup. Bila je to, čini mi se, tipična engleska seoska
biblioteka tog vremena, dobro ukoričena, puna i dobrih i rđavih stvari, pravljena s
ukusom za razonodu. U toku te hladne, vlažne zime, pune susnežice — što su
bili normalni klimatski uslovi za to godišnje doba u tom kraju — čitao sam sa sve
većim žarom.

Sećajući se onih koji su se, kao ja, upustili u opisivanje svoje rane mladosti,
ništa me nije više zamaralo do onih dugih, dosadnih, i u detalje pravljenih
lista knjiga koje je autor pročitao, a koje su ga na kraju dovele do formiranja
literarnog ukusa, koji je bio upadIjivo odličan. Iz tog razloga uzdržavam se da
iznosim ovde neki katalog i jednostavno izjavljujem da sam čitao sve.

Ali možda bi bilo vredno pomenuti način na koji sam čitao, pa makar samo zbog
toga što je to bio rđav način. Ležeći ničice u skrivenom, i zbog toga tamnom uglu
sobe, s nosem sasvim pritisnutim uz knjigu, čitao sam velikom brzinom, s tehnikom
koja se povećavala s navikom. Ne samo da sam nemilosrdno preskakao redove, već
sam postigao i strašnu veštinu u hvatanju smisla jedne stranice skoro trenutnim
upijanjem izvesnog sistema reči i rečenica pomoću svoje svetlucave vizije. Živo se
sećam kako sam jurio kroz S k e r I e tn o p i s m o u toku jednog kratkog
popodneva, Hester Prajn je zatrudnela — čudnovatim, za mene potpuno
neshvatljivim procesom — i pokopana, sve se to desilo između doručka i ručka,
vodeno lošim primanjem sadržaja, na čemu bi mi pozavideli i najiskusniji kritičari.

Ma kakvi bili rezultati tih napora, i moja mašta uskomešana grozničavim

prizorima između kojih sam lutao kao u transu, fizički efekat je uskoro postao
očigledan. Oči su me pekle i bile su crvene, bolela me je glava, vrat mi se za stalno
iskrivio, a obavezno sam se prevrtao po krevetu pre nego što bih zaspao. Ipak,
bio sam uporan, nisam hteo, ili, bolje rečeno, nisam mogao, da prestanem, tako da
me je taj otrov čvrsto držao.
 Jedne subote meseca marta, kad su prvi bledi zraci prolećnog sunca doprli u
sobu, kao kroz maglu digoh pogled iz svog podbočenog položaja na podu. Gospođica
Grevil me je posmatrala s odvratnošću.

— Ne može to tako, Karole.

— Šta ne može, gospođice Grevil?

— To zakopavanje u knjige. Zar ne vidiš da je sunce izašlo? Gde je moj mladi

Spartanac?

— Da, ali ovo je »strašno« dobro, gospođice Grevil. Gospodin Džoroks je baš
»grozno« pao u blato.

Ona se malo omekša.

— Da, Džoroks je dobar, zar ne? i Džejms Pig. No, ima tu i granica, Karole.

Ona izađe. Oslobođen, pridružih se gospodinu Džoroksu u njegovoj potrazi za

konjem.

No, isto to popodne, baš kad sam se lepo namestio, ona se vrati.

— Imaš li još uvek onu loptu što sam ti je dala?

— Da. — U stvari je nikad nisam ni upotrebio. — U ladici je, u mojoj sobi.

— Donesi je — naredi ona.

Poslušah s velikom nespretnošću, pokoravajući joj se dok me je vodila u baštu.

Tri štapa za kriket su bila zabodena na zadnjern delu travnjaka, dok je četvrti, o
koji se naslanjala palica, stajao pred kućom. Gospođica Grevil uze palicu u hodu i
zamahnu njome.

— Ovo je sada tvoje, Karole. Pazi da uvek bude dobro namazana uljem. Pazi,
samo čistim lanenim uljem.

Kad sam uzeo štap, ona skinu dugi ogrtač, i nekako poslovno zavrnu rukave
bluze, neočekivano otkrivši isto onako mišićave ruke, kao što su joj i listovi
nogu. Zatim mirno pruži dlan, na koji ja stavih loptu. I taj gest me je kasnije
podržavao u tvrđenju da sam kriketsku karijeru počeo s loptom koju su
upotrebljavali u takmičenjima između Itna i Haroua u Lordu.

U međuvremenu, dobih znak da zauzmem svoje mesto na vratnicama. Mada je

moje znanje igre bilo početničko, znao sam da imam dobro oko, a u rukama sam
prijatno osećao štap. Kako me je otmeno ponašanje gospođice Grevil razdražilo, i
pošto sam mrzeo da me smatraju da sam iz Sartiza, reših da udarim loptu tako da
izleti iz bašte i, ako je moguće, pošto će ona biti odgovorna, da razbijem prozor.
 — Igraj, — viknu ona, i posle kratkog, snažnog trka, oštro baci loptu prema
meni.

Oštro zamahnuh, promaših i nađoh vratnice pogođene.

— Otkotrljala se po zemlji — pobunih se.

— Čist pogodak, budalo.

Moje poniženje u toku sledećih petnaest minuta bilo je užasno. Nju su dobro
naučili kriketu, kao devojka je igrala sa svojom braćom, čak je pokušavala da uvede
tu igru u Svetu Anu, i taj nedopustljivi podvig je delimično doprineo da joj otkažu
službu u toj divnoj ustanovi. Bacala je loptu u noge, umela je da je zakotrlja, a i da
lobuje njome čuvara kapije, i te lopte sam ja svim silama pokušavao da udarim,
izvijajući se uzalud za njima. Tek kad me je na taj način ubedila da je potrebno da
udarim štapom pravo, moje podučavanje je počelo, i to s tako dobrim efektom, da
sam posle pola sata doživeo radost da loptu slatko udarim štapom i bacim je iza nje
do zadnjih stepenica.

Jedan od kvaliteta te značajne i, avaj, nesrećne žene, bila je njena sposobnost da

svoje oduševljenje prenese na mene. Užasno sam se zaljubio u kriket, i u toku tog
blagog suvog proleća igrao sam beskrajne partije sa gospođicom Grevil, jedinom
voljnom žrtvom. Ona me je upoznala s časopisom K e p t e n, gde sam, sa
zavidljivom ushićenošću, razgledao fotografije jedanaestorice igrača njihove
gimnazije, vesele klupske bluze i prugaste ili kockaste kriketske kape. Sada su
prestale moje ekspedicije u livadu, i moja ambicija da se istaknem u prirodopisu.
Želeo sam da postanem poznati igrač kriketa, kao Džordž Gan iz ekipe Votsa, čije
se ime nalazilo na mom štapu, a čije sam rezultate sa strasnom zainteresovanošću
pratio u Vinton Heraldu kod gospođice Grevil, deleći radost njegove pobede, kad god
bi zabeležio sto bodova, a gorko razočaran kad ne bi uspeo.

Jednog popodneva početkom juna, pošto sam vrlo lepo udario loptu i poslao je u
grm ribizli, gospođica Grevil se zamislila, i pošto nije učinila nikakvu primedbu,
posmatrao sam je te večeri u razgovoru s mojom majkom, koja je izgledala
zadovoljna. Posle mi majka reče:

— Požuri sutra posle škole kući, gospođica Grevil te traži.

Sutradan, u očekivanju naše uobičajene partije na travnjaku, vratio sam se kući

na vreme. Gospođica Grevil me je čekala, ali je bila, mada sportski, obučena
za ulicu, a njen bicikl, s mojim štapom privezanim na nosaču, stajao je kraj kapije.

— Skoči pozadi kad pođem — reče mi ona.

Bicikl gospođice Grevil je bio darslejpetersen, prvoklasna i skupa naprava, ali s

neobično visokim sedištem, a imao je neobičan okvir, tako određeno originalan, kao
da želi da privuče pažnju na drumu. Gospođica Grevil visoko u vazduhu, sa svojim
tirolskim šeširom, dok snažno pritiskuje pedale bicikla, i ja kako visim na zadnjem
točku, uskoro smo pogledu sveta pružali dokaz jedinstvene kombinacije. Ali te
podrugljive poglede lako sam zanemario kad sam u zapadnom višem delu grada
otkrio da me vodi u Vilou park, gde je bilo igralište ardfilenskog Kriket kluba.

Gospođica Grevil upade kroz otvorenu kapiju u otmeno, besprekorno čisto,

pokošeno, ograđeno igralište. Sišli smo s bicikla ispred urednog belog paviljona. S
groznom nemarnošću gospođica Grevil prisloni darslejpetersena na motku. U sredini
zelenog igrališta neki čovek u žućkastobelim flanelskim pantalonama i starom
džemperu polako je gurao valjak. Stavivši ruke oko usta, gospođica Grevil viknu:

— Hestone!

On žurno priđe, dodirnuvši svoju šiljatu plavu kapu kad prepoznade moju
poznanicu.

— Kako ste, Hestone? — Ona pruži ruku.

— Hvala, gospođo. Prilično dobro. Nisam vas često viđao u poslednje vreme,
otkad ste me vodili u Svetu Anu.

Bio je to smeđ, krupan, nisko podšišan mali čovek, stisnutih usana, još malo pa
srednjih godina, čiji je ten izgledao kao napravljen od neštavljene kože. Kombinovao
je, koliko sam znao, dužnosti siužbenika i čuvara igrališta ardfilenskog kluba.

— Da li još pomalo dajete časove, Hestone?

— Oh, da — priznade on. — Dolazi priličan broj dečaka iz Bičfilda. Naročito za

vreme raspusta.

— Želim da uzmete i ovog dečaka. Dajte mu tričetiri časa nedeljno, a račun

pošaljite meni.

On me pogleda, a pod njegovim sumnjičavim pogledom osetih kako mi brada

drhti.

— On je mali, gospođice Grevil.

— Ni vi sami niste veliki, Hestone.

On se tiho, resko osmehnu, kao za sebe, što je bio, kako sam kasnije otkrio,
njegov gest najbliži smehu. Ne, ni jedanput nisam video da se Heston nasmejao.

— U redu — reče on nemarno. — Pogledaćemo ga. Sada, ako želite.

Ušli smo u paviljon, gde mi on dobaci par dečačkih štitnjaka za noge. Iznutra,
štampano mastilom, video sam ime Skot-Hamilton, a ispod toga Bičfild škola.

— Navuci to. Ili samo jedan. Ne, ne na desnu nogu.

 Navukao sam štitnik na levu nogu, tako nervozno da sam jedva mogao da
pričvrstrm remenje. štitnik mi je bio prevelik, bio je težak i mlatarao je dok sam
išao ka igralištu. Gospođica Grevil je već bila tamo, iza mreže.

Heston poče bacajući mi neke smešno lake lopte, jasno pokazujući svoje
mišljenje o mojoj nesposobnosti. Prva je bila lako upućena pravo u vrata. Slabo
sam pokušao da je zaustavim udarcem. Pošto je promaših, ona udari o jedan štap.

— Ne budi magarac, Karole — reče mi u znak ohrabrenja gospođica Grevil.

Stegoh drhtava kolena, rešen da ne budem magarac. Želeo sam više nego išta u
životu da imam pristup na ovo igralište za kriket, i znao sam da će me, ako pred
Hestonom napravim budalu od sebe, vratiti na igralište u sporednom dvorištu.

Počeo sam da udaram sve redom. Pet minuta je Heston nastavio da polako baca
loptu pruženom rukom, onda poveća trk i poče da baca jače, u stvari tako jako da
sam se povukao od crte pred vratima. Sada više nije bilo u pitanju udaranje, mada
sam zakačio jednu kratku loptu, već da ne takne moja vrata. Posle pola sata Heston
je svega tri puta porušio moje štapove, a ja sa zadovoljstvom primetih kako se
oznojio.

Znao sam da sam dobro igrao i očekivao sam sigunu pohvalu ili bar čestitanje.
Ali, mada je Heston im'Mo privatno razgovarao sa gospođicom Grevil, koju l<<
i/gleda osobito poštovao, meni ne reče ništa nego:

- Moraćemo te naučiti da ne bežiš od jakih lopti.

Ali ta najava da mogu da nastavim s njim, ma kako

r.Mt.i, bila ie dovoljna da me podigne u visine. Na putu i.iii'i darslejpetersen kao da

je jedrio. Čim stigosmo, imiu'.ah gore:

- Majko, Heston me je uzeo. Ne računajući tačne |i..i|oike, samo je dvaput

pogodio vrata. — Smatrao ..,.1.1 da opravdano oduzimam jednu koju sam sam. po-

IJIC'.IO.

ona je upravo bila stigla i, još obučenfa za grad, da nam sprema čaj. Izgledala je
radosnija.nego Ai.> '.am očekivao. Pored ostalog, brinula se o letnjem i,.'.i>u‘.tu i o
tome šta bi mogla da radi sa mnom u toku ,ivu duga meseca školskog raspusta. Ta
situacija je i,11.> komplikovana, jer je u duši bila sigurna da mi sebi iii. ino/omo
dozvoliti da odemo na promenu važduha.

Tako ćeš moći da ideš u Vilou park za vreme i if.| ,i :■;! a ?

Da — rekoh hvalisavo, i sa neizrecivom sebiči„,Nećeš me mnogo viđati, majko.

Svakog ću < i,,11.i n;i tamo.
16

Leto je bilo neobično lepo. Dugi, sunčani dani su širili zlatnu svetlost. Na
granici između šume i igrališta za kriket cvetali su orlovi nokti, divlje se preplićući
preko grmova i živica, i kad god sam se približavao Vilou parku, njihov miris me je
opijao obećanjima za to popodne.

Nekim specijalnim, potpuno ličnim uštedama, majka mi je u Ardfilenu kupila

polovni relej bicikl, koji je izgledao kao nov. Kad se jedne večeri vratila iz Vintona
donela je i odmotala paket u kome su bile bele flanelske pantolane, laki plavi
sportski kaputić i plavobeli kriketski pojas sa srebrnom zmijolikom kopčom. Kad
sam ostao sam u sobi probah tu opremu i pažljivo prostudirah samog sebe u
ogledalu — gospođica Grevil me je naučila da nikad ne kažem zrcalo. Zaključio sam
da, uglavnom, izgledam kao igrač kriketa. I mada sam dosad gajio ozbiljne sumnje u
pogledu svog izgleda, često se čudeći kako su dvoje tako lepih roditelja mogli roditi
ovako beznačajno dete, žaleći naročito zbog zelene boje svojih očiju, toliko da sam
čak otkrio u Pirs--šilingovoj enciklopediji da je to skoro uvek nesrećna sudbina
potomka roditelja sa plavim i smeđim očima — uprkos svemu tome, meni se prilično
sviđao ovaj moj neobični izgled. Da li su mi oči izgledale malo manje zelene, pošto su
poprimile nešto boje plavog sportskog kaputića, i nisu li malo prelazile u plavo?
Možda nisu, ali sam ja nekako i porastao malčice, kosa mi je bila meko
crvenosmeđa, a od oca sam nasledio svežu boju lica i zdrave bele zube.

Da li je u tom novom izgledu, koji je pogrešno označio moj položaj u Vilou

parku, bilo otmenog bogatstva i snobizma? Izgleda da me je više pokroviteljstvo
sačuvalo da me ne smatraju, a možda i izbace, kao nametljivca. Uprkos svojim
nastranostima, gospođica Grevil je imala određen položaj u ovom gradu. Među
članovima kluba ja sam važio kao posetilac, koji možda kao njen nećak provodi
raspust kod nje. Žar s kojim sam igrao, i način hvatanja lopte, dobio je priznanje
koje je potvrdilo to mišljenje.

Sa mladićima iz Bičfilda moja situacija je bila kritičnija. Ti mnogobrojni dečaci,

čiji su roditelji služili u vojsci u Indiji, ili bilo gde drugde, na šta su se tada ponosili,-
kao na službu imperiji, ostajali su u školi za vreme raspusta, a drugi su živeli u
Ardfilenu, naročito onaj Skot-Hamilton, čiji sam štitnik ja nosio, i njegov mlađi brat,
koji je često dolazio na igralište na poneku partiju. U početku je njihovo ponašanje
bilo ukočeno, ali jednog dana, pošto sam naročito žestoko udarao, Skot-Hamilton,
jak, visok dečak od trinaest godina, kapiten bičfildske jedanaestorice, a kao i ja
kriketski manijak, upade sa svojom braćom.

— Hoćeš li s nama da odigraš jednu partiju? Ti ovde provodiš raspust sa

svojom tetkom, zar ne?

— Da.

— Uzgred, u kojoj si školi?

 To pitanje sam odavno očekivao i na njega sam, s unapred promišljenim
lukavstvom, spremio odgovor,znajući da bih, ako priznam da pohađam svoju užasnu
malu školu u Klej stritu, bio ismejan i izbačen iz kluba.

— Imam privatnog učitelja, — mirno slagah, no praštajući sebi pri pomisli da

je, na kraju krajeva, gospođica Grevil, iako mi nije tetka, neka vrsta moje privatne
učiteljice.

— Oh, tako — reče Skot-Hamilton glasom punim saučešća. — Jesi li bio

bolestan?

— Grudi. — Taknuh grudi nemarno.

— To je nesreća! — promrmlja mlađi brat.

— Uostalom, nije ti mnogo smetalo u kriketu — reče Skot-Hamilton. — Da

odaberemo strane.

Ponovo sam slobodno disao. Prošlo je. Bio sam primljen.

Heston je, naravno, mogao da me oda. Ali s obzirom da sam često dolazio
ujutru da mu pomažem pri valjanju, da obeležavam stazu, ili da stavljam nove
mreže, Heston je bio na mojoj strani. Osećanje jednakosti između amatera.i
službenika se razvilo pola veka kasnije, a onda se o njemu nije moglo ni sanjati, a
Hestonov položaj je bio položaj sluge koji je, po starom običaju, morao članove kluba
oslovljavati »gospodinom« i koji je morao da izvršava njihova naređenja i podnosi
maltretiranja. — Hestone, očisti mi čizme, hoćeš li? — ili — Hestone, daj mi pola
tuceta s desne strane. — Do đavola, Hestone, gde si, kog đavola, sakrio moj
džemper? — Ali je Heston, ako je patio, patio hladnokrvno, i bio je najneosetljiviji
čovek koga sam ikad poznavao. Pošto nije uspeo da ga nagrade počasnom klubskom
kapom i jer je došao na sever kao trener, oženio se lepom mladom kelnericom, koja
je posluživala za vreme čaja u Vilou parku. Imali su devojčicu, dobio je kućicu i
baštu, njegov porodični život je bio srećan. Pod tom bezbrižnom spoljašnošću,
osećao sam da sasvim mrzi snobizam i »drskost« svojih poslodavaca, od kojih su
neki, bar oni novi bogataši, imali sve odlike skorojevića.

Celog tog leta sam igrao kriket sa dečacima iz Bičfilda, u čijem mi je društvu
slatki zvuk udarca lopte štapom postao još slađi. Najzad sam imao prijatelje, baš
onakve dečake kakve sam uvek želeo za intimne prijatelje. Sunce me je opalilo tako
da sam dobio tamnu indijanskocrvenu boju, a pravi mišići su se pokazali na rukama
i nogama, i nikad se nisam bolje osećao ni bo-Ije igrao. Najdivnije od svega bilo je
dostignuće iznad mojih najdivnijih snova, pokroviteljstvo, na ivici prijateljstva, koje
mi je stariji Skot-Hamilton, tri godine stariji od mene, počeo da ukazuje. Prijateljstvo
i čežnja za Ijubavlju i drugarstvom je postajalo s moje strane, ali to nikad nije bilo
uzvraćeno ravnom merom. On se držao pravila bezbrižne, pomalo dosadne
ravnodušnosti, koja se nikad ne sme povrediti. Njegov omiljeni izraz potcenjivanja
bila je reč »gad«. Ljutnju ili netaktičnost bilo kakve vrste dočekivao je sa: Nemoj da
budeš gad, gade. — Stalno nam je govorio da ne budemo gadovi.
 Opasni trenuci se nisu mogli izbeći, ali sam ja savladao sve prepreke.
Gospođica Grevil, koja je ispočetka propuštala da poštuje moj pojas za kriket sa
zmijolikom kopčom, predložila je stilskije naramenice za moje pantalone, i za njih mi
je poklonila staru kravatu svog brata. Posle njegove smrti mnogo joj je njegovih
stvari bilo vraćeno.

— Ej, — primeti mlađi Skot-Hamilton, koga je čovek mogao lakše

impresionirati od njegovog brata, — Karol nosi staru kravatu Itn koledža.

Dalje sam u tančine izrađivao plan, ignorišući Spion Kopa, ali odvodeći u
Keniju izmišljene rođake, sve s bogatstvom mašte i nemarno upotrebljavajući
bičfildski naglasak koji me je sasvim oduševio. Da li sam bio snob? Bio sam
uzdignut visoko iznad sebe samog. Ali skoro svi ti dečaci su se hvalili, arogantno i
potpuno prirodno. Daglas se hvalio očevom parnom jahtom, čudovištem sa žutim
dimnjakom koje je ležalo u Gerlohu, a mladi Kolkvuhoun nikad ne bi propustio da
nas podseti da su njegovi roditelji imali petnaest slugu u Bengalu. Nisam imao čime
da se hvalim, i umesto preterivanja, ja sam izmišljao. Ali sve što sam rekao i činio
bilo je odbrambeno žestok, smešan i patetičan izraz dugogodišnje čežnje za
primanjem u društvo i jednakost u njemu.

Nisam mogao da podnesem pomisao da će ta jesen doneti prekid mojih radosti,

no kako se sezona bližila kraju, ta bolna žaoka je bila ublažena mišlju na poslednju
igru, tradicionalnu godišnju utakmicu između dečaka koje je trenirao Heston i
klupske jedanaestorice. Skot-Hamilton je izabrao našu ekipu: desetoricu dečaka iz
Bičfilda i mene. Istina, bio sam poslednji na spisku, ali to nije bilo važno. Bio sam
među jedanaestoricom. Otada, kad su popodneva počela da se obavijaju ranim
mrakom, naši treninzi na mrežama su postali intenzivniji. Mada mu je ponašanje
bilo nemarno, graničeći se s dosadom i nekom vrstom pospane ravnodušnosti, znao
sam da Skot, kako sam ga sada zvao, očajnički želi da dobije ovu igru. Ne samo da je
to bila njegova poslednja godina u Bičfildu, pre nego što ode u Fets, već je imao
specijalan pik, skoro kao krvnu osvetu, prejna jednom od bičfildskih šefova, koji se
zvao Kaninghem, a bio »potpun autsajder«, po Skotu, ćosav i bez prednjih zuba, i
koji je blo kapiten klupske jedanaestorice.
17.

Jutro uoči utakmice je bilo sveže i sunćano sa tek slabom jesenjom maglom,
koje je obećavalo lep tih dan, Bila je to, naravno, samo jedna utakmica, a trebalo je
da počne u jedanaest sati. Na moju žalost, gospođica Grevil je bila sprečena
sastankom u parohijskoj kući, gde je gospodin Lesli, sa izvanredno lošim ukusom
izabrao baš taj dan za baštensku zabavu Svetog Džuda. No, u neku ruku, malo mi je
laknulo zbog tog prinudnog odsustva »moje tetke«, pošto je uvek postojala užasna
mogućnost da, bilo ova ili ona njena reč, otkrije pravu prirodu naših odnosa. Bilo je
dovoljno što sam poneo njene dobre želje, kad sam u deset sati pošao na igralište.

Pa iako kriket nije stvar od velikog interesa za svakog čitaoca ove knjige, ipak
je ova utakmica bila tako uzbudljiva, a pošto se rezultat pokazao više nego
nezaboravan, moram je ukratko opisati.

Novčić je bacan ispred paviljona, a Kaninghem je, pošto je dobio, bio izabran
prvi. Naši protivnici, s veselošću koju smo mi smatrali uvredljivom, bili suspremni
da s nama postupaju olako. Počeli su time što su nudili hvatanje u dubokom polju
koje smo mi, na njihovo iznenađenje, prihvatili. Kad su odlučili da budu ozbiljniji,
bila je to druga stvar. Ali naše bacanje ispruženom rukom se nije promenilo. Daglas,
sin čoveka s jahtom, imao je naročito varljiv udarac, a naša momčad, svi podjednako
brzi, imala je slabiji rezultat, i pored čestog pljeska posetilaca. Mada je Kaninghem,
na žalost, pedeset i sedam puta udario svojim štapom, u šta se računalo i jedanaest
udaraca koji su sezali do granice polja, oni su svi posle jednog sata igre ispali sa sto
trideset i devet poena.

Gospođa Heston je spremila odličan hladni ručak, koji smo jeli stojeći. Ljudi su
se kretali s tanjirima punim salate od piletine i hladne pite od teletine, u glavnom u
srdačnom raspoloženju. Od trčanja mi je bilo užasno vruće, tako da mi se nije
mnogo jelo, što je, zbog odlične hrane, bila prilična šteta. Ali ipak sam pojeo sendvič
sa šunkom i popio nekoliko čaša limunade. Kad sam otišao gore da uzmem
poslednju čašu limunade, gospođa Heston, koja mora da me je poznavala preko svog
muža, reče mi u uvo:

— Želim da dobro udaraš loptu, Lorense.

Posle prekida za ručak bio je na nas red da udaramo štapom. Skot, igrač koji
je izvanredno udarao štapom i uopšte bio dobar igrač u svemu, bacao je loptu
ispruženom rukom bez promene rezultata. Sada, sa Betunom, pošao je u otvoren
prostor našeg položaja. Kako sam mu se divio dok je otmeno išao do vrata i mirno
preuzeo sredinu. Pouzdano je preuzeo prvu, dobivši dve poslednje lopte.

Sedeći s ostalima na verandi, tapšući tom jakom, čistom, pokrivenom udarcu,

osetio sam nadu koja se javljala u meni — uprkos dobrim željama gospođe Heston —
da neću morati da uđem u igru. Mada sam se na svoj uobičajeni način zastranjeno
izgradio u sjajnog izvođača, sada, kad su od mene mogla da se zahtevaju dela, izgled
na tu usamljenu šetnju do vrata počeo je da me plaši. Oo sada, iako nisam uhvatio
nijednu loptu, osećao sam da sam se dobro kretao. Moja reputacija može sigurno
počivati na tome. Betun je, pošto je preuzeo sredinu i deo igrališta desno od igrača,
sada bio spreman da primi Kaninghemove udarce, koji je, pošto je užasno dugo
trčao, poslao svoju prvu loptu. Brza i dobro usmerena, lopta je oborila Betunov
srednji štap. Jedan napolju, a svega dvojica na crti bodova — bio je to šok.

Kad se Betun vratio, i kad su se pogledi odvratili od njega, dok sam ja unosio
bolnu nulu u svoju kartu rezultata — koju sam sačuvao do dandanas — na redu je
bio Kolokvuhoun. Pored Skota, on je bio naš najbolji igrač, na koga smo se mogli
osloniti. Na žalost, ovom prilikom je ostao u igri jedva deset minuta, možda i devet.
Napor sledećeg igrača je bio isto tako kratak, pa još i više nejednak. On je postigao
tri poena. Ledeni dah očajanja spustio se sada na klupu na tremu. Moje uzbuđenje
se svakim trenutkom povećavalo. Kad je neočekivani niz neuspeha jednom počeo,
tužna procesija se nastavila, a zadržao ju je samo Hejlej, naš Ćuvar vrata, koji je
napravio deset solidnih poena, sve pojedinačnih, pre nego što je Kaninghem uhvatio
loptu i pogodio vrata. Poslednje, trenutno odlaganje, pružio je Daglas, naš pucač,
udarajući sve i skupivši četrnaest bodova, uključujući i tri divlja ali vredna udarca
sa same ivice igrališta, koja odleteše preko glave drugog igrača.

Kad je Daglas istrčao na liniju za hvatanje rezultat je bio ništa manji nego
osamdeset dva prema osam, od kojih je Skot-Hamilton napravio četrdeset šest. A ja
zadrhtah kad mlađi Skot-Hamilton, koji je bio odmah ispred mene na spisku za
udaranje štapom, teturajući se iziđe da odbije loptu na takav način da sam mu
zavideo na drskosti. U Hariju je bilo mnogo klovnovskog. Voleo je da se smeje, pa
čak i ako je to bilo na njegov račun. Ovog puta je uspeo. Pošto je stavio mašku u
odbrambeni položaj na neki preteran način, išao je gore--dole gegajući se kao hrom
prilikom samog odskoka. Pošto je uspeo da zabavi gledaoce, čiji se broj povećavao
kako je popodne prolazilo, on ponovo stavi mašku u odbrambeni položaj i
suprotstavi se bacaču lopte. Lopta se sporo kretala posle prvog udarca o zemlju.
Hari se okrenu da bi joj se primakao, saplete se i sede na svoje vratnice. Rezultat
svega toga je bio užasan smeh, kome su se neođoljivo pridružili čak i hvatači lopte.
Tako je u toj veseloj atmosferi trebalo ja da uđem. Štitnike sam već bio navukao. S
užasno praznim stomakom stavio sam štap pod mišku i posrćući sišao drvenim
stepenicama sa trema na široku zelenu arenu.

Skot je izišao da me sretne na pola puta do vratnica. Bled od besa i

razočaranja, pozdravio me je nizom isprekidanih gadnih reči.

— Bacanje lopte je apsolutno ništavno, ništavna budalaština. Ti ništavni,

ništavni gadovi, jednostavno su poludeli. Samo održavaj svoj ništavni deo, a mene
pusti da ostvarim rezultat.

Ta bezobrazna naređenja su me malo osnažila. Bio sam užasno nervozan, kad

sam pošao vratnicama, zaboravio sam da stavim mašku u odbrambeni položaj. Igra
se pretvorila u lakrdiju, i u interesu kriketa morala se odmah završiti mojim
udaljenjem. Prva lopta okrznu moje vratnice, druga me žalosno udari u lakat. Onda
je bio kraj izmeni mesta.
 Dok su igrači menjali mesta, Heston, koji je sudio na mom kraju, priđe meni, s
rukama u džepovima, u dugom belom kaputu:

— Oštri udarci — reče on tiho. — Ne beži od njih.

U događajima koji su sledili Skot-Harniiton je bio junak, a ja samo saradnik u

tome. Dovoljno je da jednostavno i kratko kažem da sam s neverovatnom srećom
ostao tamo više od tri četvrti sata, sačuvavši celu kožu, dok je Skot udarao još
trideset i osam rundi. Njegov je rezultat bio osamdeset i šest, moj ukupni ništa više
od bednih devetnaest, ali pored toga što sam sačuvao svoja vrata, doživeo sam
trenutak slave kad sam naleteo na ono što se pokazalo kao meč lopta. Usudio sam
se na čist udarac koji nekako projuri pored odbrane koja se razišla sve do međe
obeležene linijom. Nisam shvatio da je to bio pobedonosni udarac sve dok ne videh
Skota kako me čeka da zajedno pođemo u paviljon.

U paviljonu smo skinuli štitnike, a on odbi sva čestitanja.

— Nikad nisam verovao da će me zadesiti takva nesreća da upoznam jednu

ovako ništavnu rulju ništavnih gadova. Ti, Hari, ti si bio najveći gad od svih.
Srećom, ovde je bio jedan gad, — izjavi on, — koji nije baš sasvim gad. — Zatim se
okrenu prema meni. — Ti ćeš poći sa mnom kući na čaj, zar ne, Karole?

Poziv mi udari u glavu kao vino. Ovo je bio poslednji prijem u viteški stalež,
čast i intimnost kakve se nikad nisam nadao da ću postići. Moje sposobnosti u igri
već su me podigle daleko iznad mene samog. Sada sam plivao u zadovoljstvu, jer
sam izabran za člana elite.

Kad smo se presvukli, Skot, Hari i ja, gegajući se, pođosmo prema njihovoj
kući, koja je bila sasvim blizu, skrivena iza šume. Na putu kući diskutovali smo o
utakmici, Hari sa svojim uobičajenim osećanjem za šalu, Skot kikoćući se veselo pri
pomenu poraza gospodina Kaninghema. Meni se činilo da učitelj uopšte nije izgledao
uznemiren zbog poraza svoje strane, već suprotno, a izuzimajući njegove nesrećne
zube, izgledao je vrlo fini čovek. Srdačno me je potapšao po ramenu kad smo izlazili
sa igrališta i rekao: — Dobro igrano. Ali bilo je dovoljno što ga je Skot iz svojih ličnih
razloga mrzeo. Šetajući se lagano, ismejavao sam svojom novopronađenom
arogancijom nesrećnog Kaninghema, izmišljajući mu smešna imena, od kojih je
jedno, »zečji zubi«, naišlo na odobravanje. Skot je rekao da će mu se to p r i I e p i t i.

Prostor oko kuće je bio zadivljujuće velik. Pošli smo stazom oivičenom
kestenovima, koja je s jedne strane otkrivala konjušnicu, a daleko na drugoj strani
baštu za voće i povrće, gde su radila dva čoveka. Iza nje nazreh privlačan niz
staklenih bašta. Zatim se pojavi žbunje i bašta s planinskim cvećem, pre nego što
najzad stigosmo u kuću, koja je napola bila sagrađena od greda, obrasla divljom
lozom, sa širokim travnjakom ispred i sa obe strane zgrade.

Neka visoka, mršava žena, proseda i otmena izgleda prelazila je preko ledine
kad se mi približismo. Nosila je baštenske rukavice i posudu prepunu rascvetanih
ruža.
 — Majko, — reče Skot — ovo je Karol. Pozvao sam ga na čaj.

Ona se Ijubazno osmehnu, pogledavši nas sve redom, ne sa srdačnom

ijubavlju koju bi pokazala moja majka, već s izvesnim aristokratskim, pomalo
veselim dizanjem obrva, što se meni, na moju sramotu, sada više svidelo.

— Kako je prošla utakmica?

— Mi smo pobedili, naravno — reče nemarno Skot.

— Pogledaj dvojicu junaka, majko. Ja sam bio najslabiji.

— Oh, ti, Hari, nevaljalče. Svejedno, popićete sa mnom čaj kad završim s
podrezivanjem. — Okrenuvši se da pođe, ona reče: — Onda ćete mi o svemu pričati.

Skot nas povede u kuću, kroz hol, pa kroz hodnik na zadnjoj strani do
železnih, čojom prekrivenih vrata za poslugu.

— Hajde da nešto popijemo — reče on širom otvorivši vrata. — Ne Ijutiš se

da uđemo ovamo?

Veselo, slobodno i nemarno pođoh za njima u kuhinju, koja je bila velika,

pokrivena belim pločicama i dobro osvetljena. Pored prozora je lepo odevena devojka
čistila srebro, dok je jedna krupna kuvarica, okrenuta leđima, poslovala nad
pećnicom.

— Želeli bismo malo đumbirovog piva, Bridži.

— Onda ga uzmite — reče kuvarica preko ramena. — Ali ostavite te

palačinke na miru, mladi gospodine Hari. One su spremljene za gospođin čaj.

Hari, koji je znao šta radi, snabdeo nas je čašama pravog đumbirovog piva,
kad se kuvarica okrenu i ispravi, pokazavši nam puno crveno veselo lice s okruglim
crnim očima. Ja se ukrutih i zagrcnuh pivom. Prepoznao sam je- odmah. Bridžet
O’Haloran, pouzdani vernik Svete Marije i vodeći član udruženja Sveta Tereza. Da li
me je prepoznala? Idiotsko, neozbiljno pitanje. Zar nije sedela pored mene u crkvi,
išla u istoj procesiji, čak i nekoliko puta prošla pored mene, kad bi popodne bila
slobodna i išla u crkvu, a ja izlazio iz škole. Ako mi taj prokleti dokaz ne bi bio
dovoljan, njeno začuđeno piljenje koje je jasno govorilo: »šta ovaj radi ovde, gde mu
nije mesto, s mladim gospodinom Skotom i mladim gospodinom Harijem?« svakako
bi me ubedilo. A sada se i njen izraz lica promenio. Video sam da ona sumnja i mrzi
moje skorojevićko utrpavanje u visoko društvo, u jednu sferu u kojoj je ona imala
pravo, kao stara i privilegovana služavka, da se oseća kao kod kuće. Ja sam
predstavljao uvredu na utvrđeni red u koji je ona čvrsto verovala kao u svetu pričest.

Ona zauze razgovorljivu pozu, s jednom rukom na kuku.

— Imate novog prijatelja, mladi gospodine Skote?

 — Tako je — složi se on, jako srknuvši iz čaše.

— To je lepo. Je li on s vama u Bičfildu?

— Ne, Bridži, — ubaci Hari. — Za tvoju ličnu obaveštenost, on ima slaba

pluća i sada ne ide u školu.

— Stvarno ne ide? To je zanimljivo. A gde ga vaspitavaju?

— Ima učitelja.

Ne obazirući se na Harija, koji se sada služio palačinkama, ona upravi na

mene leden, preteći pogled. Njen glas je bio ubedljiv, kad s predumišljajem upita:

— Ali, svakako... zar vas nisam videla u Klej stritu sa školskom torbom?

Napravio sam osmeh neverice. Bio je to slab napor.

— Naravno da niste.

— Čudno — nastavi ona. — Mogla bih se zakleti da ste to bili vi. Dole u školi
Svete Marije?

Prebledeh. Osmeh mi se sledi na usnama. Bezuspešno pokušah da postrance

krenem prema vratima.

— Ne znam o čemu govorite.

— Jeste li sigurni da to niste bili vi?

— Potpuno siguran — rekoh besno. — Šta bih ja, do đavola, tamo radio?

Dugo me je posmatrala, zatim polako reče:

— A petao tri put kukureknu.

Mladi gospodin Hari prasnu u smeh.

— Glupa Bridži. I petlovo kukurikanje. Kukureku.

Ali Skot-Hamilton me je, ne osmehujući se, gledao veoma radoznalo.

— Prestani, Hari. Hajdemo.

Čaj u dnevnoj sobi, gde sam se, uživajući u slavi, nadao da ću blistati, bio je
pravo mučenje, uprkos zbunjenim naporima gospođe Hamilton, razgovor je počeo i
uminuo. čim sam mogao, rekoh da moram da idem.
 — Zar moraš? — reče Skot, ustajući odmah. — Šteta što moraš da ideš, reče
on s hladnom učtivošću, pošto me je ispratio do prednjih vrata.

— Moram da se sastanem s nekim — rekoh.

On podiže obrve sa prigušenim, oholim osmehom.

— S učiteljem? — To su bile njegove oproštajne reči.

Izišao sam iz kuće stazom. Prođoh pored dvojice baštovana, i dva tenis
igrališta. Bolestan od stida i slep od besa, ništa nisam video. Sve žarko ogorčenje
mog vatrenog srca bilo je upravljeno protiv Skota, protiv svih Skot-Hamiltona, protiv
Bičfilda, kriket kluba, celog sveta, a najviše protiv sebe samog. Proklinjao sam i
mrzeo samog sebe sa žarkim i razdirućim besom, koji me je, pošto je morao da se
završi nekom nedokučivom nesrećom, instinktivno vodio, kao što se ubica vraća na
mesto svog zločina, prema Svetoj Mariji. Da li su me Bridžitine reči tako jako ubole,
da su u mojoj pokvarenoj duši pokrenule osećanje griže savesti i kajanja, što se
moglo ublažiti samo usamljenom posetom crkvi?

Ako je tako, ja još nisam dostigao taj raj okajanja. Iza Viktorija biblioteke, na
raskrsnici glavne ulice i Klej strita, moji odrpani, raštrkani školski drugovi igrali su
prostu, običnu vulgarnu igru »udri kantu«. Oči mi se razrogačiše. Ovo su, pomisiih,
moji drugovi. Srdačno pozdravljen uzvicima, ne obazirući se na svoje otmeno odelo,
bacih se u igru, trčeći, kližući.se, udarajući, padajući u kanal, vičući i znojeći se,
uživajući u pomisli da skidam lažni sjaj, s kojim sam se za poslednja dva meseca bio
obavio.

Usred jedne žučne gužve začuh oštar uzvik negodovanja. Pogledah nagore.
Jedna me je starija gospođa u tačkastom velu s okovratnikom od perja, i gomilom
knjiga pod rukom, gledala s užasom. Biia je to gospođica Džilbert, prijateljica
gospođice Grevil, koja je dolazila na čaj, svirala violinu i lepo slikala akvarele, a s
kojom sam se nedavno upoznao.

— Lorense! šta to radiš! S tim užasnim malim bitangama. Moraš odmah

kući!

— Neću.

— Hajde sa mnom, dragi. — Ona me uze za ruku. — Moraš.

— Ne — viknuh i otrgoh se. — Neću da idem. Ovo su moji drugovi. Možete vi

da idete do đavola!

Igra se nastavila do mraka. Nisam prestao dok nisam osetio da sam pročišćen.
Zatim, obavezavši se da ću se igrati kad škola počne sledeće nedelje, pođoh kući, s
pocepanim kolenom na flanelskim pantalonama, iscrpen, prljav i tužan, ali za
trenutak smiren .
18.

Oh, sumorne li te naredne zime, kad sam, pod nebom koje je stalno plakalo,
išao u školu i vraćao se iz škole Svete Marije, pognute glave, senka samog sebe,
krećući se sporednim pustim ulicama, izbegavajući sve što se odnosilo na Bičfild,
kao što su nekada moji seoski preci bežali iz grada Bantona, mučenog glađu i
tifusom. Na nesreću i taj drugi put bi mi ponekad izazvao bolno sećanje na moj
propali položaj, kad bi njime nepredviđeno išli mladi »krokodili« iz Svete Ane, i sretali
me na zaokretu ulice, sa dvojnim redom devojčica, koje su se njihale u lepim zelenim
uniformama, otmeno, naduveno, da naduveno do bezobrazluka, tako da sam morao
da im prepustim pločnik i da smerno siđem u jarak. I dok sam stajao tu, kao
odbačeno đubre, jedna od njih mi naročito zapade za oko. Bila je to privlačna mala
plavuša sa dugom kao lan žutom kikicom, koja se njihala pri brzom hodu. Svojom
neodoljivom privlačnošću ona je potvrdila da ne pripadam njihovom sloju. Slučajno
sam čak doznao njeno ime. Dok je prolurila pored mene sa svojim nesumnjivo vrlo
prćastim nosem u vazduhu, ni ne pogledavši ustranu, njen partner u toj paradi
primeti, piskavim, izveštačenim ardfilenskim glasom: — Oh, čuj, Ada, to je baš
vešelo! — Nastavio sam put, ali je Ada postala pojam nedokučivog, simbol moje
bede, središnja ličnost u fantazijama koje sam stvarao, ne samo danju već češće
noću, u krevelu, pre nego što bih zaspao. Tada bih Adu, dragu Adu, gledao zanosno
u društvu sa Hestonom i Džordžom Ganom dok bih ja ponosno nosio svoju palicu.

Promene (maštanja) i kombinacije u kompleksu Ade zanosile su me. Sjaj i

uzajamno divljenje u pogledima koje smo izmenjivali očaravali su me. Kako se često
naginjala nada me i uzvikivala: Oh, čuj Lori, to je baš veselo! A u kakve su me visine
uznosila njena svakodnevna pisma.

Najdraži Lori,

Kako da ti dovoljno zahvalim na divnim orhidejama. I kako je divno što si u

takvom prijateljstvu s ledi Majkl, pa je dopustila da ih ubereš u njenoj divnoj velikoj
staklenoj bašti. Zadržaću ih kao stalnu uspomenu na tvoju pažnju.

Molim te nemoj pomisliti da te nisam videla kad sam pre neki dan prolazila.
Morala sam da se pravim da te ne vidim.

Jesi li bio na livadi u poslednje vreme! Bilo bi divno kad bismo se jednog dana
mogli sastati tamo. Ali, naravno, nas veoma strogo drže u Svetoj Ani. Zbog toga je tako
lepo što mogu da ti pišem.

Tvoja odana,

Ada

Pisao sam ta pisma posle domaćeg zadatka i spuštao ih u poštansko sanduče,

da ih nađem kad ujutru pođem u školu. Čitao sam ih na putu za Klej strit s
blaženim osmehom na usnama, koji je, avaj, polako izbledeo kad je hladna stvarnost
raspršila san, koji nije bio izazvan ma kakvom privlačnošću koju je Ada imala, već
samo čežnjom za njenim poštovanjem.
 Srećom, posle nekoliko nedelja Ada mi je dosadila. Možda sam ja dosadio njoj,
jer su njena pisma postala hladnija i najzad prestala da stižu. Ali je bliže istini ako
kažem da ju je zamenilo jedno skromno biće, možda vrednije moje Ijubavi. Zaljubio
sam se u Amebu Proteus.

Slučajno otkriće jednog udžbenika zoologije kod gospođice Grevil, pod

naslovom »Život jezera«, uputi me, najpre uzalud, u potragu za protozoama. Ali to je
bio lov, koji je, na moju sreću, uskoro postao strast, i zamenio moja botanička
istraživanja od prošle godine, ubedivši me da moram postati naučnik.

Kad je nastupilo proleće, vraćao sam se s izleta u pustaru ne s punom

botaničkom kutijom, već s teglama punim pene koja je vrila očaravajućim životom, i
koja mi je, kad sam je jednom stavio na ploču Cajsovog mikroskopa otvorila vrata
nepoznatog sveta nastanjenog čudnim mikroskopski sićušnim stvorenjima, čije su
me životne aktivnosti, od gutanja diatomea i stvaranja hranljivih vakuola, pa do
deoba hromozoma i brazdanja jedra u poslednjem činu deobe, ispunjavali čudom, i
osećanjem koje se povećalo kad sam, prelazeći s tih primarnih ćelija, naišao na ređe
i divljačnije stanovnike te podvodne džungle: usamljene volovske vijugave, točkaše,
oštre polistomele. A kako sam se obradovao, kad jedne martovske večeri sjajni
paramecium, mašući svim svojim trepljama božanstveno upliva kroz zelenu algu u
moje vidno polje.

To interesovanje me je stvarno podržalo za vreme ovog perioda dosade i

nesigurnosti, kad sam se osećao kao da ništa od mene neće biti. Uvideo sam da me
Sveta Marija ne može više primiti, i da ću uskoro morati da odem odatle. No, nisam
se usuđivao da pitam majku kakva mi budućnost predstoji. Na njenom licu ogledala
se rezervisanost koja mi je zabranjivala takvo pilanje. Nisam želeo da pročitam taj
izraz, ali sam ga ipak instinktivno odgonetnuo kao predznak suprotan svim mojim
nadama.

Najpre, zbog simpatije prema njoj, i opšteg poštovanja prema ocu, njena
agencija je radila dosta dobro. Ali je postepeno posao slabio. Konkurencija se
povećala, i ona se vraćala sa sve manjim i manjim poruđžbrnama, tužnog i
premorenog izraza lica, predosećajući porast kućnih troškova, što je razbilo
atmosferu sigurnosti u kojoj sam dotada živeo.

U toku narednih meseci pokazivalo se sve jasnije kako nam mučno nedostaje
novac. Oskudica se narocito primećivala u našoj ishrani, jer, mada me je najgore tek
čekalo, majka je već sada prešla na najjeftimju i najhranljiviju hranu: pečen pasulj,
kuvani slani b.ikalar i seosku pitu, što sam prihvatao s još većim osoćanjem
žaljenja, jer su i oni hranljivi ručkovi, kojima je gospođica Grevil častila moj
razmaženi stomak, praktično prestali.

Ovo je zaista predstavljalo još jedan problem, tajanstvenu zagonetku koja je

okruživala moju dobrotvor- ku, a što prevazilazi moje sadašnje sposobnosti
razumevanja. Gospođica Grevil je, uhvaćena novim i ne- predviđenim dužnostima,
retko dolazila na ručak. Kad bih se za vreme podnevnog odmora vratio kući iz škole,
nadajući se neverovatnom, u holu bi me sačekala Kam- pel, koja bi, s tužnim
osmehom od koga bi mi se srce steglo, primetila: — Danas ručak nije serviran,
gospodine Karole. — Uvek je reči »gospodin« davala neprimetan sarkastičan ton koji
bi me, pojačavajući moje osećanje gubitka, duboko ranio kad bih, dok su mi se
nozdrve širile zbog finog mirisa od Kampelinog ručka iz kuhinje, polako pošao gore,
gde bih na stolu, u udu- bljenju, našao majčino pisamce napisano olovkom. »Dragi,
supa je u loncu na peći, da je podgreješ. A hladan puding od pirinča je u kredencu«.

Neprestano sam se pitao šta se to dešava s gospođicom Grevil? Prema majci i

meni je bila više no ikad pristupačna i vesela i nežna. No, izgleda da je u toj jakoj
sklonosti ka izražavanju osećanja majka našla nešto teško. Najpre je bila srećna kad
bi je pozvali na te male čajanke, gde se čak pevalo i sviralo. Ali sada, pošto se iz
Vintona vraćala umorna i obeshrabrena, očigledno nije bila raspoložena za takve
provode, i samo jednom u toku poslednjih šest meseci, kad je gospođica Grevil
pozvala nekoliko svojih prijateljica iz Svete Ane na muzičko veče, pristala je da
prisustvuje, najpre oklevajući, a onda zato što se osećala obaveznom da svira, ili bar
da prati gospođicu Grevil dok svira na čelu. Posle tog događaja vratila se utučena i
neraspoložena za dalje društvene odnose. Teško je bilo izbeći donošenje zaključka,
jer što je gospođica Grevil više nudila intimnost, moja majka ju je sve više
izbegavala, nenametljivo, diskretno, kao da želi da otkloni ta prilaženja. Naročito bih
tu rezervu u maminom držanju primetio nedeljom, kada bi gospođica Grevil,
raskošno obučena za crkvu u kostim bež boje, sa širokim pojasom, sa ogromnim
raskošnim šeširom na vrhu punđe, sa kišobranom u rukama obučenim u bele
rukavice, s mirisom nežnog parfema parma Ijubičica, dolazila gore da čuje povoljno
mišljenje o sebi.

— Da li mi ovo pristaje, Grejsi? Hoće li ovo biti dobro Grejsi? Mogu li ovako
da se pokažem pred svetom?

Pogledavši tu punu, bogato udešenu pojavu, majka bi uzdržljivo odgovorila:

— Svakako ćete biti primećeni.

— Verujem. — Gospođica Grevil bi se poverljivo osmehnula. — A zašto i ne

bih, draga Grejsi?

Naravno, gospođica Grevil je uvek verno posećivala crkvu, a njena naklonost

prema upadljivom oblačenju nije bila tajna za mene. Ali u ovom previše složenom
nedeljnom doterivanju sigurno je postojalo neko značenje koje je meni promicalo. Pa
ipak bih ja, nasuprot majci, pozdravio, bez obzira kako ispoljen, svaki znak i
simptom naročite naklonosti gospođice Grevil. Ne samo da sam joj se silno divio —
možda je bolji izraz »poštovao je« — već sam veoma dobro znao šta je ona učinila za
mene. A usuđivao sam se da se nadam da će učiniti još i više. Zbilja, njeno
interesovanje za mene izgleda da je bilo jedina prilika da dobijem ono što sam
najviše želeo.

Ta misao mi se vrzmala po glavi, kad sam jednog martovskog dana, kao što se
još ponekad dešavalo, bio tako srećan da nađem gospođicu Grevil kod kuće. Ručak
je trebalo da bude poslužen. Radostan što još jednom neću jesti hladan puding od
pirinča, umih se i očešljah s neobičnom pažnjom pre nego što uđoh u irpezariju.
Ona me pozdravi s veselim osmehom. Ako je tuga vladala u našem delu kuće, ovde
je svakako nije bilo. Gospođica Grevil je u toku poslednjih nesnosnih meseci
bukvalno oživela.

— Izgledaš pristojno, Karole, — primeti ona odobravajući kad joj primakoh

stolicu. — Zbilja, veoma pristojno. Potpuno druga ličnost od onog malog čupavog
razbijača prozora ... kada ono beše?

— Pre četiri godine, gospođice Grevil.

Ne sećam se kako se naš razgovor razvijao posle tog uvoda koji je mnogo
obećavao. Ne sumnjam da je bio zanimljiv, pošto je ta značajna žena imala neobičan
dar da podstiče, i to često sasvim običan razgovor, pa me je čak naučila da
odgovaram na kulturan način i, očigledno razumno. Danas sam, međutim, bio od
početka previše zauzet nekom odličnom pečenom govedinom, da bih je mogao
slušati s potpunom pažnjom. Ali kraja ručka se tačno sećam. Moje sećanje je tu
potpuno jasno. Ona, prema nepromenljivom običaju, pođe prema prozoru sa šoljom
kafe, i pošto je tamo nstala duže nego obično, vrati se stolu u raspoloženju koje sam
ja pravilno ocenio kao razgovorljivo.

— Ti si naročito pažljiv, Karole, — poče ona gledajući me pažljivo, ali u isti

mah i Ijubazno.

— Jesam li, gospođice Grevil?

— I, zahvaljujući meni, dobro se ponašaš. Toliko puta dok smo provodili

trenutke prijatne prisnosti, video si me kako prilazim prozoru, ali nikad se nisi
odlučio da me upitaš zašto to činim.

— To ne bi bilo učtivo. — Pošto me je zahvatilo njeno raspoloženje,

izveštačeno izgovorih taj strašni odgovor, kao dobro vaspitan mali uobraženko. Zbog
ove pečene govedine, s očima već na drugom jelu, izigravao bih trostrukog
uobraženka.

— Ali ti si ipak bio radoznao? — navaljivala je ona, ne želeći da prekine s tim

predmetom razgovora. — Priznaj slatku krivicu.

Dvoumeći da li će biti u moju korist ako priznam ili ako poreknem, ja najzad
pribrano pognuh giavu.

— B i o s a m radoznao, gospođice Grevil.

— A nisi mogao da pogodiš?

— Pomišljao sam da čekate nekog prijatelja, koji svakog dana prolazi ovuda.

— Dobro, smišljeno, Karole!

Izgledala je tako radosna zbog mog zaključka da me je okorela želja da blistam

naterala da nastavim:
 — I ma ko to bio, svakako vas je morao tu primetiti. „

Ona se osmehnu.

— Bilo bi prilično besciljno da tu nismo izmenjali poglede. Ljudsko je oko,

Karole, kao sredstvo opštenja mnogo izražajnije od jezika. I mnogo nežnije, i
iskrenije. Jezik može da slaže, oko nikada. Još govedine?

— Molim vas, gospođice Grevil.

Dok sam se ja služio još jednim sočnim komadom, ona se odsutno igrala
svojom dugačkom ogrlicom, a onaj joj se čudni smešak pojavljivao i nestajao s usana

— Ti, dabogme, poznaješ gospodina Leslija. Našeg župnika Svetog Džuda.

— Pa, svakako, gospođice Grevil. Često ga viđam na ulici. A sećam se da se

zaustavio i razgovarao s nama prvog dana kad smo se vraćali iz Glen Fruina. Onog
dana kad smo našli m o r i o.

— Naravno. Sviđa li ti se on?

— Izgleda vrlo lep mlad čovek.

— Nije lep, Karole. Ne upotrebljavaj tu groznu reč. Ljubak, ako želiš,

inteligentan, simpatičan, privlačan. A ne ni tako mlad. On će u nedelju doći na čaj.
Želim da se tvoja majka upozna s njim.

Nastade duga pauza. Kad sam završio s jelom, smotao salvetu i stavio je u
srebrni prsten, pun nade da ću je možda uskoro opet upotrebiti; ona me je blago
posmatrala.

— Koliko ti je godina, Karole?

— Trinaest, gospođice Grevil.

— Kao što sam rekla, napredovao si. Posmatram te, moglo bi se reći, kao
svoje vlastito delo. Želim da to razumeš. Ma kakve se promene desile u bliskoj
budućnosti, želim da učinim nešto za tebe.

Odjednom se uzbudih. Jesam li dobro protumačio njenu misao, ili sam bio
otrgnut svojim vlastitim nadama? Svakako je bilo značajno to što je pitala koliko mi
je godina. Često je govorila da četrnaest godina predstavljaju prave godine... nisam
se usuđivao da pitam, no čežnja u mojoj duši me natera da promucam;

— Možda ćete me poslati u neku pristojnu školu, gospođice Grevil?

Ona učini živahan pokret u znak potvrde.

 — A šta drugo, Karole? Jednu vrlo dobru školu. — Zatim brzo, spazivši neki
idiotski bes u mom oku: — Ne, ne tamo, Karole. Bojim se da se ti ne bi sasvim
prijatno osećao u tom zavodu. Moraš otići u neku školu prema svom vlastitom
izboru.

— Rokfild ... možda... gospođice Grevil?

— Zašto bi trebalo da te šaljemo u Irsku? Ako insistiraš da to bude jezuitska

škola, bolje će biti u Jorkširu, u Amplharstu, koja na svoj sopstveni način nije loša
ustanova.

Amplharst! Nesumnjivo najbolja katolička osnovna škola. Potpuno nem,

zagledah se u nju blistavim očima.

To popodne nisam mogao da ostanem miran, nisam mogao ni da pomislim da

se vratim i zatvorim svoje živo raspoloženje u smrdljivu ućionicu u Klej stritu.
Jednostavno sam ispao zabušant, obukao stare kratke pantalone i džemper i izišao
napolje na dugu trku po kiši. Voleo sam da trčim i verovao sam, s nekim
opravdanjem, da sam vrlo brz. Gospođica Grevil me je nagovorala da trčim
kroskontri i, kao što sam zimljivo izdržavao jutarnja hladna kupanja, ove trke su
postale ne samo izraz moje odanosti, već i autoriteta koji je ona imala nada mnom,
stvarajući režim potpuno stran mojoj prirodi, u kome sam sada počeo da uživam.
Dok sam sada jurio preko raskvašenih sporednih puteva, preskačući barice, kao da
je svaka Bičerov potok, poželeh, mada uzalud, da sretnem Skot-Hamiltona i u ovom
kratkom trenutku mu izručim sjajne promene svoje budućnosti.

Majka se Ijutila na mene kad sam se vratio. Vratila se jednim ranijim vozom i
bila je pored peći i spremala večeru.

— Oh, majko, nemoj opet pasulj! — pobunih se.

Ona me hladno pogleda.

— Gde si, zaboga, bio? I sav si mokar.

— Nemoj da se Ijutiš — odgovorih joj otvoreno. — Idem da se presvučem. Pa,

draga majko, imam za tebe prilično zanimljive novosti.

Nekoliko trenutaka kasnije, kad smo seli za naš prilično uzan sto u niši,
ispričah joj vatreno razgovor s gospođicom Grevil. Majka me je slušala preko šolje,
srkućući s vremena na vreme čaj. Ali kad sam na kraju, ili možda kao neku vrstu
post skriptuma, preneo poziv gospođice Grevil za subotu, ona uznemireno uzviknu:

— Gospodin Lesli će biti tamo?

— Naravno. Zašto te to iznenađuje? Zar ne znaš da su on i gospođica Grevil

veliki prijatelji? Pa, svakog dana za ručkom oni se osmehnu jedno drugom kroz
prozor.
 Majka zausti da nešto kaže, ali se uzdrža i zaćuta. Ali je njen izraz lica ostao
odlučno hladan. To, i način na koji je primila moju izjavu, uvredilo me je. Nisam se
ponudio da operem sudove i otišao sam u svoju sobu.

Šta li to nije u redu između gospođice Grevil i gospodina Leslija? Bilo je bolno
očigledno da je majku uzbuđivala pomisao na taj poziv, i da nije želela da ga
prihvati. Naravno, ni ja nisam bio slep za nastranosti gospođice Grevil. One su me,
naročito u početku našeg poznanstva, očaravale. Njena neobična ličnost ulivala mi je
strahopoštovanje i navodiia me da je smatram sjajnim ekscentrikom. S tog razloga
bio sam spreman da primim ma kakvo neuobičajeno ponašanje. Pa onda, zašto sva
ta uzbuna? Nimalo me ne bi iznenadilo da je pozvala nekog Bufalo Bila, ili Hari
Laudera, pre nego poštovanog gospodina Leslija, iako sam znao da ona ovoga ceni,
mada sam se pravio nevešt.

Svejedno, u subotu mi se neka neodređena neprijatnost uvuče pod kožu i

natera me da se sklanjam s puta do posle podne. Bio je lep dan, dobar za još jednu
trku, govorio sam samom sebi, naročito zato što sam znao da će se Hariersi igrati
»zečeva« sve do Stjer Heda. Ti Hariersi, udruženje mladih činovnika, pomoćnika u
radnjama i sličnih, bili su sada moji prijatelji, a prošle jeseni sam učvrstio svoj
položaj među njima, jer sam pobedio u juniorskoj trci s preponama u kojoj su mogli
učestvovati i dečaci ispod četrnaest godina. Pošto mi je majka ispekla jaja i stavila ih
na prženi hleb, izvukao sam se iz kuće u kratkim pantalonama i džemperu.
Zakasnio sam. Sastanak je poćeo na ivici Darvijeve šume, i ja sam se uskoro našao
među borovima, prateći trag obeležen hartijicama na zemlji. Uzbuđeno praćenje
traga, njegovo gubljenje i ponovno nalaženje, uskoro me zaokupi. Prože me
uzbuđenje ponosa kad prestigoh neka klupska tumarala, i uzdignute glave I s
laktovima pritisnutim na bokove, ne mareći za probade u slabinama, ostavih ih da
se motaju iza mene. No sama vrlina moje brzine pokaza se uzrokom moje propasti.
Kad sam, još trčeći i sav prljav od blata, u pozno popodne uleteo u Princ Albert
terasu, videh da sam rđavo proračunao vreme. Vrata stana broj sedam su bila
otvorena, a gospođica Grevil i moja majka baš su ispraćale gospodina Leslija. Bio je
to lep, odmeren čovek, delio je kosu, tačno na sredini, i više je ličio na glumca. A
sada je izgledao crven, kao da se oseća užasno neprijatno, dok se brzo rukovao, i
skoro je posrnuo silazeći niz stepenice trema. Nasuprot svom uobičajenom
uglađenom ponašanju, nije me prepoznao. Možda me nije video. Ako je ikad neki
čovek izgledao željan da ubrza svoj odlazak, bio je to župnik Svetog Džuda.

Uđoh u kuću. Majka i gospođica Grevil su bile u holu. Dok ja brzo šmugnuh,
jer je situacija izgledala nekako uzbudljiva, majka progovori tihim glasom, reče nešto
što nisam čuo, ali na šta gospođica Grevil odgovori s izlivom vesele živosti:

— Nije o tome bilo reči, najdraža Grejsi. Zar nisi primetila kako me je gledao!

Majka se dugo nije pojavila gore. Kad je došla, teško se spustila za sto i stavila
ruku na čelo. Uznemirila me je. Dotle sam se znojio, a sad počeh da drhtim.

— Majko, zar nešto nije u redu?

Ona polako diže glavu i pogleda me.

 — Nikad ovome neće biti kraja, Lori. Nikad, nikad.. Gospođica Grevil će
poludeti.

19.

Kako su čudni bili meseci koji su došli zatim. Meni su bili tako nestvarni, kao
da sam u stalnom zanosu, a za majku su bili puni strepnje, koja je stalno rasla do
mere koju sam tek docnije shvatio. Njeni su živci bili potpuno uništeni, zbog čega se
plašila i bledela kad god bi do nas dopro ma kakav neobičan zvuk iz glavnog dela
kuće. Čak i sada jedva mogu sebe da nateram da ponovo oživim to jadno propadanje
jedne duše, koju sam uvek smatrao kao kulturnu i natprosečnu, tim više što je to
duševno odumiranje prividno uzelo oblik farse, zaluđenost usedelice za mladim
sveštenikom, postalo predmet za neku operetu, za prostačku smejuriju što je izaziva
klovn u širokim pantalonama i sa crvenim nosem. Za nas je to bilo daleko od
smešnoga, bila je stvarnost s kojom smo morali da živimo i patimo zbog nje. Nisam
mogao da verujem da od svih Ijudi baš gospođica Grevil treba da bude centralna
figura, žrtva takvog jednog hira prirode.

No, mada ja to nisam mogao znati, stanje gospođice Grevil je vrlo dobro
poznato današnjoj psihijatriji, a nimalo neobično za žene njenih godina i u takvoj
situaciji koja ima izvesne paranoidne tendencije. Kod takvih bolesnika, za vreme
involucionalnog perioda poplave požude, koju su dotle prigušivali ili sublimirali, ili
rešavali drugim odbrambenim mehanizmima, sada se oslobađa specifičnom
neravnotežom hormona i izaziva iluzije često uperene na omiljenog lekara ili
sveštenika. Ta apsolutna i potpuna sigurnost da su voljene i da će se udati,
objašnjava se najskrivenijim indikacijama, ali ipak na najrazložniji način.

Za mene je bila najzagonetnija karakteristična crta u ponašanju gospođice

Grevil razumno ponašanje kojim je ona davala efekat svojoj iluziji. Njeni planovi za
brak bili su tačno i dobro smišljeni. Nove stvari koje je nabavljala za svoju garderobu
nisu više bile upadljive i odavale su ozbiljnost koja je, kako je obavestila moju
majku, odgovarala svešteničkom položaju njenog budućeg muža. Planovi koje je
iznela o popravci župnog dvora nisu mogli biti bolji, a materijal koji je kupila za nove
zavese izabran je sa sasvim dobrim ukusom. Njene su aktivnosti u svim pravcima
bile beskrajne, izgledala je stalno u pokretu, išla je u grad i vraćala se, a kad bi
našla vremena da sedne, prihvatila bi se šivenja, ili bi počela da kroji haljine sa
pohvalnom marljivošću.

Najzagonetniji od svega bio je način na koji je primala svaki pokušaj da je

odvrate od toga. S početka je moja majka bila povučena, taktična i diskretna u
svome nastojanju, ali kako je vreme prolazilo, a svi njeni napori propadali, počela je
da govori oštrijim rečima i da upotrebljava otvorene i stvarne činjenice, koje niko ne
bi mogao da pobije. Gospođica Grevil ih je odbila. Svojim mirnim i pouzdanim
osmehom ona bi slušala, skoro zabavljena majčinom žestinom, a onda bi,
odmahnuvši glavom, odbila najnepobitniju logiku: — Vi to ne razumete, Grejsi. Sve
ima svoje razloge. J a z n a m.
 Te se poslednje reči, apsolutna uverenost unutrašnjeg saznanja, nisu mogle
pobiti. Majka je bila na kraju nerava. Od koga bi mogla da potraži savet? One
poznanice iz Svete Ane, kojima su bile poznate ranije nastranosti gospođice Grevil,
nisu bile sklone da shvate majku ozbiljno i savetovale su je da odustane od te akcije,
pošto će i ta nova manifestacija, navodno, proći. U svakom slučaju, bilo je očigledno
da zbog svoga položaja u školi nisu želele da budu uvučene u tu aferu. Kampel, s
kojom je majka pokušala da se savetuje, nije bila od pomoći. Ta gluva, ćutljiva žena
već je od početka mrzela naše prisustvo u kući. Smatrala je da ima prvenstveno
pravo u odnosu na svoju poslodavku, i nije htela da otkrije adresu brata gospođice
Grevil, kad je majka predložila da mu se piše. Teškoće na koje je svaka akcija
nailazila izgledale su nepremostive, pošto bi prvi znak mešanja od naše strane
nesumnjivo izazvao skandal u gradu. Nije se moglo ništa učiniti, već samo čekati. I
tako je nastao period iščekivanja za vreme koga bi majka s vremena na vreme
uzviknula glasom predosećanja zla. — Kako li će se ovo završiti?

Moram priznati da je neobični izgled situacije, sa svojim nagoveštajem dalje

strahote, za mene predstav-Ijao morbidno uzbuđenje, stimulisano promenama koje
su se razvijale u ličnosti i fizičkom izgledu gospođice Grevil. Izrazi jedinstvene
otvorenosti su me zaprepašćivali i dovodili u nepriliku. Njene grudi i kukovi su
postali puniji, stajala je sada na neki nov način sa raširenim nogama, a ono što sam
smatrao za njen stomak bila je karlica isturena napred. Očaranje koje je taj
preobražaj izazvao ipak je bilo otupljeno stalnim nametanjem najtužnijih misli. Ako
se gospođica Grevil ne povrati u svoje normalno stanje, ako se nastavi sa
pogoršavanjem, kako će ona ispuniti svoje obećanje i poslati me u školu? Šta će
onda ostati od mojih vrtoglavih ambicija. Nikad se one neće ostvariti. Nikad. Srce mi
je zamiralo pri tom tužnom izgledu. Bio bih izgubljen.

Onda se može zamisliti kako sam uznemireno posmatrao gospođicu Grevil kad
bismo bili zajedno. Te su se prilike proredile, jer me je uveče majka zadržavala pored
sebe. Svejedno, izostajanje takvih prilika me nije sprečilo da se nadam i da
strahujem, ni moje raspoloženje da se diže i spušta kao barometar. Bio sam
uglavnom optimistički raspoložen. Ovo ne može potrajati, govorio sam sam sebi,
mora proći. Od toga neće biti ništa. I ako budemo mogli da izdržimo još šest meseci,
sve će biti dobro. Jao, zavaravao sam se. Drugi faktori su već funkcionisali i to su
bile slučajnosti o kojima nisam čak ni razmišljao. Sve moje misli i napori bili su
koncentrisani na gospođicu Grevil. Potpuno sam zaboravio gospodina Leslija.

Bilo je vlažno subotnje popodne, a majka je čitala »Ardfilenski glasnik« koji je

uvek izlazio krajem nedeIje. Odjednom čuh kako zaprepašćenim glasom uzviknu:

— Nek nam se nebo smiluje!

Promenila je boju, no nije ispustila Glasnik, već je nastavila da skoro očajnički

čita. Onda ispusti novine iz ruku i zavali se na stolici zagledavši se u mene praznim
pogledom. Ovo je moglo značiti samo nesreću. Po glavi su počeli da me podilaze
žmarci kad postavih suviše poznato pitanje:

— Šta to nije u redu, majko?

 Ona ne odgovori, čak me ni ne primeti. Iskustvo mi je govorilo da joj se usne
nisu micale u molitvi, već zato što je tiho govorila sama sa sobom. Spremao sam se
da ponovim svoje pitanje s više upornosti, kad joj, kao da probija zvučni zid, izleteše
ove reči:

— Ona to mora videti... ili čuti o tome.

— Majko. — Morao sam da joj prodrmam ruku. — Šta se dogodilo?

Morala je da me pogleda pre no što je odgovorila.

— Gospodin Lesli se ženi. — Ona zastade — Petnaestog sledećeg meseca.

Kao da ne može da nastavi, ona mi pruži novine. Jedan pasus sa društvenim i

ličnim vestima je glasio: Poznati župnik se ženi. A ispod toga sitnijim slovima:
Najavljuje se venčanje gospodina A. H. Leslija i gospođice Džordžine Daglas. Čitajući
dalje nije mi dugo trebalo da otkrijem da ta gospođica Džordžina nije bila niko drugi
do sestra onog dečaka koji je jako bacao loptu u kriketu, mog nedavnog poznanika s
kriketa, u čijem je govoru parna jahta s dva dimnjaka potvrđivala roditeljsko
bogastvo. Brzo preleteh ostatak dopisa: duga Ijubav ... iznenadna odluka od strane
srećnog para ... srdačno pozdravljen od mnogobrojnih prijatelja i svih onih koji im
žele dobro.

— Pa ovo je divno — viknuh. — Ovo sve rešava.

Majka me nemo pogleda.

— Zar ne shvataš, majko? Kad gospođica Grevil bude videla da se on ženi

nekom drugom, onda će znati da ne može da se oženi njome.

— To će joj, jadnici, biti velika pomoć.

Majčin bledi, tužni osmeh me zbuni.

— Hoćeš da kažeš da ona ... neće ...

— Neću ništa da kažem — reče majka odlučno, kao da završava razgovor. —

Ali neću da ti ma i za časak odeš dole k njoj. Bar dok ne vidimo kako će se stvari
razvijati.

Cele večeri majka i ja smo bili vrlo tihi. I u kući je vladala tišina. Sutradan smo
u deset sati pošli na misu. Povremeno smo nedeljom dobijali poziv od gospođice
Grevil da ručamo s njom. Danas, kad smo se vratili iz crkve, poziva nije bilo, a ni
gospođica Grevil nije otišla u Sveti Džud.

U kući je još bilo tiho. Zaboravio sam šta nam je majka spremila za ručak, jer
jedno sigurno nisam primetio — šta jedem. Zatim se majka jedan sat odmarala, dok
sam ja radio domaće zadatke. U četiri sata sam spremio čaj. Tako nas je zaokupila
ova stalna tišina, da smo razgovarali šapatom. Spustio sam posuđe za čaj u lavabo,
gledajući majku dok sam ga prao i brisao. Video sam da je užasno nervozna. Stalno
je hodala gore-dole po našem malom hodniku, ali tiho, u sobnim

Već se smrkavalo, a kiša je ponovo počela. Odjednom, baš kad sam se

spremao da upalim plin, na našim vratima se začu kucanje.

Majka se primetno trže. Pogledah je uzbuđen.

— Da li da otvorim?

Ona odmahnu glavom i, prišavši vratima, otvori ih širom.

Kampel je stajala tamo kao nenadana prikaza. Njena mršava, crna, četvrtasta
figura zloslutno se ocrtavala u sumraku. Ali je njen izraz lica bio isto tako
neproziran, bezosećajan, kao i uvek. Ruke je prekrstila preko uštirkane pregače.

— Gospođa želi da vas vidi — reče ona svečano.

— Da — reče majka polako. — Doći ću.

— Gospođa želi da vas vidi oboje — reče Kampel istim glasom kao i ranije.

Nastade ćutanje.

— Mislim da ne treba — poče majka, okrenuvši se prema meni.

— U redu je, majko — prekinuh je. — Idem s tobom.

Nikakvo moje junaštvo nije razlog moje izjave. Srce mi je jako kucalo, a kolena
su mi bila nesigurna, ali nisam hteo da izostanem iz svega ovoga. U stvari, osećao
sam da će gospođica Grevil, suočena sa krizom svog života, biti primorana da da
životnu izjavu o mojoj budućnosti.

Majka je oklevala. Osetio sam da želi da ispita Kampel, da dobije neko

obaveštenje o sadašnjem stanju. Ali Kampel nije bila žena koju je čovek mogao
ispitivati. Već se okrenula da ode. Pošli smo za njom. Pred spavaćom sobom
gospođice Grevil ona zastade i, korektna kao i uvek, otvori nam vrata.

Bila je to velika soba s dvostrukim prozorom koji je gledao na prednju terasu,

ali sada su svilene zavese bile navučene, a plinske svetiljke upaljene. Nikad ranije
nisam bio u toj sobi i interesovalo bi me da razgledam nameštaj u njoj, da se moja
pažnja nije odmah okrenula gospođici Grevil. Ona je sedela za dugačkim

stolom na sklapanje, ne sasvim obučena, već umotana u kaput za kupanje, i

tako je marljivo pisala, da nas nije ni pogledala kad smo ušli. Četiri pisma je
očigledno već napisala — ne razmišljajući izbrojao sam koverte s markama koji su
ležali na stolu — a sada je bila zauzeta petim. Izgledala je mirna, u stvari potpuno
sabrana, i mada joj je kosa pomalo bila u neredu, normalnost njene pojave pružila
mi je brzo zadovoljstvo u tom uverenju.
 — Eto! — uzviknu ona najzad spustivši pero. — Izvinite što vas zadržavam.

Ona savi pismo, ubaci ga u koverat koji zatim zalepi, napisa adresu i zalepi
marku na njega. Skupivši sva pisma, ona napravi pred sobom uredan svežanj i sede,
uspravna i samouverena.

— Dakle, Grejsi, — primeti ona blago — verujem da ste videli onaj članak u
Glasniku.

Nije imalo smisla poricati, i majka to nije učinila. Osetih kako se opustila s
olakšanjem, videći mudro ponašanje gospođice Grevil. Ni traga ludosti, histerije ili
delirijuma.

— Najpre sam pomislila da bi sve to trebalo da ignorišem — nastavi

gospođica Grevil — pošto je to, u najboljem sfučaju, obična prevara. Ali kad sam o
tome bolje razmislila, odlučila sam da je tu potrebna akcija.

Majka se opet ukruti.

— Vi svakako shvatate da on, jadnik, nema s ovim veze. Cela ova

skandalozna afera je obična spletka, podržana potajnim saučesništvom urednika
Glasnika i, najverovatnije, predsednika opštine.

Odbacivši majčin pokušaj da protestuje, ona nastavi, isto tako umereno kao i
pre, ali s novom notom ozbiljnosti.

— I tako sam napisala ova pisma... koja ćeš biti tako Ijubazan da predaš na
poštu, Karole. — Ona ih pruži, a ja samog sebe uhvatih kako ih prihvatam. — Jedno
je za gospodina Leslija, drugo za biskupa, treće za urednika Glasnika, a četvrto za
gradskog beležnika. Poslednje pismo je onoj ženi. — Ona zastade, značajno pogleda
na svoj toaletni stočić. Osetih kako se majka trže. Mačevi za dvoboj su bili doneti
gore, i s njih skinute zaštitne navlake. — Da, Grejsi, izazvala sam je na dvoboj.

— Oh, ne — uzviknu majka. — Vi to, jednostavno, ne smete da učinite.

— Oak i ako ne smem, hoću. — Gospođica Grevil se osmehnu, a po praznini

i potpunoj bezizraznosti tog smeha znao sam da je to osmeh sasvim poludele žene,
čak i pre nego što je dodala: — Naravno, draga Grejsi, nadam se da ćeš mi biti
svedok.

Ne znam kako smo izišli iz te sobe. Čim smo se izvukli, majka pođe pravo do
telelona i pozva doktora Ivena. Stigao je za pola sata. Za to vreme, svladan
osećanjem potpune utučenosti, osećajući se kao idiot, povukao sam se u svoje
skrovište u udubljenju u kuhinji. Tu sam ostao za sve vreme doktorove posete, i
pojavio sam se tek kad sam čuo da odlazi. Kad sam se nagnuo preko ograde
stepenica, čuo sam ga kako dole u holu reče majci:

— Dobiće uput i odmah ćemo je preneti.

20.

Tri meseca kasnije, sedeći preko puta majke u kupeu voza za Vinton, potajno
sam je proučavao, pokušavajući da pročitam izraz njenog lica. Ono što sam video
nateralo me je da klonem duhom. Osetio sam da nam predstoje očajnički potezi.
Nekoliko puta, u nadi da ću otkriti tajne koje su se skrivale iza njenog čela, pokušao
sam da je uvučem u razgovor. I sada sam to opet pokušavao, iskoristivši posetu koju
smo učinili Kastleton azilu kao otvorenom gambitu.

— Misliš li da će gospođici Grevil biti bolje?

— Nadam se, dragi. Uskoro ćemo znati — odgovori ona, i ponovo utonu u
ćutanje.

Poražen, okrenuh se i zagledah kroz prozor slep za vidike rečnih

brodogradilišta koja su promicala. Umesto njih video sam isečke događaja koji su
nas doveli do samog ruba propasti.

Ubrzo posle nesreće koja je zadesila gospođicu Grevil došao je njen brat —
visok, mršav i tamnoput, čovek sa zapovedničkim ponašanjem i strašno korektnom
pojavom. Odmah je preuzeo dužnost gazde i, posle posete svojoj sestri, i nekoliko
razgovora sa doktorima, raskinuo je ugovor o zakupnini kuće i naredio da se
nameštaj premesti u magazin. Ispočetka je bio učtiv prema majci, a posle je
ohladneo. Slušao je Kampel, oslanjao se na nju kao na staru porodičnu služavku, a
Kampel nas nikad nije volela. Ovde smo se uselili na poziv gospođice Grevil, i majka,
čak i kad smo tavorili od danas do sutra, nikad nije propustila da plati kiriju, pa
ipak su nas predstavili kao uljeze. Na kraju, pre tri nedelje, stiglo je pismo od
advokata, kojim nam učtivo daje otkaz, po kome u roku od mesec daha moramo
napustiti stan.

Istina, pošto je gospođica Grevil otišla, i pošto je glavni deo kuće bio
ispražnjen, ništa nas nije zadržavalo u broju sedam. Ali, kako je vreme otkaza počelo
da ističe, nesigurnost u pogledu naše budućnosti se povećavala. Dok smo održavali
mučnu uzdržljivost, majka je bila neobično aktivna, ne u agenciji, gde je izgleda,
posao skoro sasvim prestao, već u pogledu iznenadnih izlazaka u nepoznatom
pravcu. Nikad pre toga nisam znao da piše tolika pisma: stricu Sajmonu u Španiji;
svome bratu Štefanu, koji se sada zaposlio u državnoj službi u Londonu, stricu Leu
u Vintonu, i druga, Ijudima za koje nikad nisam čuo, u tako dalekim mestima kao
što su Liverpul, Notingem i Kardif.

Iznenada vidik se zamrači, a voz zagrme kroz mali tunel, objavljujući naš
dolazak na Centralnu stanicu. Za nekoliko trenutaka krenusmo sa zadimljenog
perona, utonuvši u velike dubine grada, krećući se Junion stritom i penjući se u žuti
tramvaj.

Bila je to duga, lagana vožnja do Kastletona. U ono doba, mada su tramvaji

vozili daleko, njihova brzina nije bila velika. Ali dan je bio sunčan, i kad smo
napustili bezličnu sredinu Vintona, prošli između raštrkanih kuća predgrađa i našli
se u prijatnoj okolini, moje se raspoloženje, koje je uvek privlačila zelena boja,
znatno razvedri. Kastleton je, još nedirnut modernizacijom, bio lepo seoce. Na ulazu
u iudnicu, gde nam je kondukter tramvaja otvorio vrata, dve masivne ukrašene
kapije imale su bočne lođe uzidane u visoki kameni zid koji je skrivao ludnicu. Prože
me čudno osećanje, delom iščekivanja, delom strave, kad povukoh dršku velikog
zvona, načinjenu od kovanog gvožda.

Majka je imala propusnicu koju pokaza čuvaru. Ovaj je pažljivo pregleda, priđe
telefonu na zidu, okrete ručicu i poče da govori.

— Vrlo je teško ući unutra, majko — prošaputah.

— Ali je još teže izići — odgovori ona ozbiljno.

Najzad se čuvar vrati, osmehnu nam se i klimnu glavom, a kapija se otključa.

Kad smo ušli i krenuli širokom stazom posutom peskom, koja je krivudala
između visokih breza ka zgradi sličnoj zamku na brdu, uzviknuh čudeći se širini i
lepoti imanja. S jedne strane je široki voćnjak s jabukama i kruškama bio u punom
cvatu, kroz njega se nazirala ogledna farma sa štalama i plastovima sena, dok se na
drugoj strani protezao deo parka, pun kestenovih stabala, kroz koji nas je put doveo
u uređeniju baštu pred samom zgradom. Prošli smo pored terena za kriket, niza
teniskih igrališta i venjaka koji se nalazio u sredini dvostruke žive ograde od
procvetalih ružičastih lala. Nije bilo ničega što bi vređalo pogled, dok najzad ne
primetih prema nebu dugu tamnu povorku teturavih figura. Neke su bile groteskno
iskrivljene, druge su gestikulisale, a sve su se kretale lagano, kao povorka
zatvorenika, s jednom negovateljicom na čelu, a drugom pozadi.

Na glavnom ulazu nas je dočekala i primila sestra u tamno plavoj uniformi.

Otključavši ključom, koji joj je visio na lancu o pojasu, s veštinom stečenom dugom
praksom, ona nas provede kroz mnoga vrata, sve bez brave, do širokog hodnika,
prekrivenog debelim tepihom i ukrašenog pozlaćenim nameštajem, i mestimično
ispregrađivanog novim teškim vratima, koja su bila sva zatvorena, zatim u jedno
malo predsoblje, gde zastade i, pogledavši me ne baš Ijubazno, šapnu nešto majci, a
ova se okrenu meni.

— Sestra smatra da bi bilo bolje da ti sačekaš ovde, Lorense.

Mada sam želeo da vidim gospođicu Grevil, bar pravu gospođicu Grevil, koja se
povratila u normalno stanje, nije mi bilo žao što su me ostavili. Ovo napredovanje
pomoću ključa koji je zatvarao vrata za nama, daleko od blistavog spoljnog sveta,
čudni zvuci, mrm-Ijanje i šuškanje, prigušeni teškim vratima, ova atmosfera,
uprljana noćnim sudovima, nehigijena iz predostrožnosti, čak i crni, kitnjasto
izrezbareni nameštaj u sobi za primanje, u kojoj sam sada sedeo — bio je to
nameštaj marke bul, ali tipa kakav ranije nikad nisam video — sve je to tako uticalo
na mene, da su me žmarci podilazili i taj osećaj se pojača iznenadnim, prigušenim
vriskom, od koga sam skočio sa stolice presvučene somotom, u kojoj sam se bio
pažljivo smestio.
 Majka je dugo ostala, ali se najzad pojavi. Tog trenutka, kroz otvorena vrata za
časak ugledah uski hodnik, koji je vodio u drugu sobu, i njena vrata koja je sestra
baš zatvarala, a tamo je, u uskom prorezu bilo jedno čudno, mlitavo lice, ošišano do
glave, iskolačenih, praznih očiju, koje izmeni sa mnom zastrašujući pogled, bez
traga prepoznavanja. Šok koji je u meni izazvalo to nepoznato, to nezemaljsko lice,
još je vladao mojim nervima, kad me majka uze za ruku. Nisam mogao da govorim.
Znao sam da je to bila moja dobra prijateljica, gospođica Grevil, i da je više nikad
neću videti.

Napolju, majka duboko udahnu svež prolećni vazduh, i pošto se zahvali sestri i
pozdravi s njom, krete niz stazu, stalno me držeći za ruku. Kada stigosmo do
venjaka ona reče:

— Pusti me da sednem ovde, Lori. Samo malo.

Ušli smo pod venjak. Mada sam znao, morao sam da pitam.

— Kako joj je, majko?

— Beznadežno, sasvim beznadežno.

— Šta radi?

— Celog dana piše žalbe, žalbe koje nikad niko neće videti. I pisma koja
nikad neće biti poslata. —- Zatim, posle kraće pauze, kao sama za sebe dodade: —
Sad bar znam na čemu smo. Ona spusti glavu na ruke i neko je vreme tiho sedela.
Posmatrao sam je s nelagodnošću.

— Ako suviše dugo ostanemo ovde, možda nećemo izići.

Ona me pogleda i osmehnu se. Izraz lica joj se potpuno promenio, i kao da je
taj preobražaj izbrisao onaj nepromenljivi bol, nemir i neodlučnost, ne samo od
danas već i od svih proteklih nedelja. Ona ustade i, na moje novo iznenađenje, jer
sam znao u kakvom smo položaju veoma veselo izjavi:

— Idemo, dragi, da popijemo pravi, izvrsni čaj.

Ispred kapije je, u selu Kastletonu, bila odlična poslastičarnica iznad mesne
pekare. Ovde je majka poručila čaj i sve što sam ja voleo, vruć pržen hleb namazan
maslacem i sveža kuvana jaja, sveže kolače od pšeničnog brašna, med, i tanjir
kolača s kremom. Dok sam pijuckao čaj, ona me je stalno terala da jedem tako da
sam, uz neprekidno nutkanje, pojeo sve kolače s kremom. Posmatrala me je s
nemirnim osmehom, ali onda osvrnuvši se da vidi jesmo li sami u sobi, ozbiljno se
okrete prema meni.

— Lorense, — reče — tvoja majka je primer neuspeha.

Nastade tišina, i za to vreme sam se osećao izuzetno neprijatno. No u njenom

glasu nije bilo tuge, samo odlučnosti koja je zvučala skoro borbeno kad je nastavila:
 — S agencijom je gotovo. Bila je to odlična ideja tvog oca, ali je sada propala.
Pogrešila sam što je nisam prodala i prihvatila nešto od onog što je tvoj stric Leo
predlagao. — Dok je zastala da uzme gutljaj čaja, ja ugledah iznenadnu, trenutnu
viziju, kako majka i ja pevamo na vlažnoj vintonskoj ulici da bismo zaradili za
večeru. — Neću da te zamaram svojim problemima iz proteklih godina. Uvek sam se
trudila da ti ne znaš za njih. Ali si ih ti sigurno nagađao. Nije to bio posao za ženu, a
najmanje za mene. Saučešće ne traje večito. Tu ne leži poslovna dobit. Tako, sve što
imam da ti kažem, a moram da ti kažem, jer si sada veliki dečak, nije nam ostalo
ništa sem našeg nameštaja, za koji nam nude četrdeset funti.

Mora da mi je raskošni čaj dao odvažnosti da izdržim taj udarac. Možda me je

majka baš zato i obavestila. Nisam osetio ništa sem čiste praznine, koja je iz mene,
protiv moje volje, izvukla jedini mogući odgovor.

— Šta ćemo sad?

— Ići ćeš svome stricu Leu, a ja ću u Vels.

Pošto mi je ovo bilo potpuno nerazumljivo, primio sam ga stoga mnogo gore.
Izraz moga lica mora da je opomenuo majku. Ona se nagnu, nežno me pogladi
prstima po obrazu i poče da mi sasvim mirno, ubedljivo objašnjava, kako je naša
situacija neobična i kako je, pošto je razmotrila sve mogućnosti, ovo jedini način na
koji se ona može rešiti. Ja, bar za sad, moram da napustim školu. Stric Leo je
obećao da će me uzeti i naučiti svome poslu, tako da ću, ako se desi ono najgore,
imati bar nešto na šta ću moći da se oslonim. Njen slučaj je bio teži. Ona nije imala
nikakve kvalifikacije, muzika je bila njena jedina imovina, pa čak ni za to nije imala
diplomu učiteljice, a sada je više nikad neće ni dobiti. No stric Sajmon, koji je pisao
iz Španije, uspeo je da joj nađe zaposlenje nastavnice muzike u manastiru Svete
Monike, u devojačkoj školi u Monmautšajru. I tu će, u slobodnom vremenu, sledećih
dvanaest meseci, moći da pohađa specijalne časove u Kardifu. Počeće s pojačanim
radom i položiće ispit za sanitarnog nadzornika. Cetiri su takve službe, kao nov
ustupak ženama, trebalo da se otvore u Vintonu i, intervencijom jednog Stefanovog
prijatelja u gradskom savetu, njoj je obećano jedno mesto, ako bude mogla da završi
kurs i dobije svedočanstvo u roku od godine dana. Tada će sigurno primati redovnu
platu na položaju koji će joj odgovarati. Opet ćemo biti zajedno i, ako ne budem želeo
da ostanem s Leom, moći će da me pošalje u neki koledž da nastavim s učenjem,
kako bih kasnije mogao da iziđem na ispit za stipendiju na univerzitetu.

Završavajući sa visokom notom ohrabrenja, majka me molećivo pogleda, dok

sam ja pokušavao da se dovoljno povratim, kako bih mogao da shvatim sadržaj tog
iznenadnog predloga. Nije mi se sviđao. Ali, pored sve zbrke u mojoj duši, nije mi
promaklo da primetim kako je bolno i teško, podnoseći sve vrste uvreda, ovaj plan
ostavila kao poslednji izbor. Ovo delimično ublaži moju srdžbu, pa rekoh:

— Zašto ne mogu da pođem s tobom u Vels?

— Nemoguće je, dragi. — Majka se malo blaže osmehnu. — Ne u manastir.

Biće ti bolje s Leom.
 Mogućnost boravka s Leom u pravom jednom poslu, već mi je privlačno
blesnula pred očima, ali to nisam hteo da priznam, i umesto toga rekoh:

— Leo je čudan čovek, majko.

— Da, možda je on na neki način malo čudan. Ali mu ja verujem, možda već
zato što nam ne obećava ceo svet.

— Zar nam stric Bernard neće pomoći?

— Nikad — reče majka kratko. — A ja ga nikad ne bih ni molila.

Bila je u pravu. Bernard bi nam, s najboljim namerama i suzama u očima,

obećao čitav svet, a sledećeg dana bi potpuno zaboravio na nas.

Nastade tišina za koje vreme sam proučavao naš položaj, tražeći neku rupicu
za spasenje kroz koju bismo oboje mogli da se provučemo.

— Majko, — rekoh najzad oklevajući, jer je to bio zabranjen predmet

razgovora, mada sam morao da ga pokrenem — zar ne bi bilo moguće... nisi li prošle
nedelje dobila dugačko pismo od Stefana, zar ne bismo mogli da odemo tvojim
roditeljima, tvojoj rođenoj porodici...

Prestadoh, jer me zaustavi pojava iznenadnog rumenila, koje majci pojuri u

lice, pa zatim brzo nestade, ostavivši je bledu kao i pre.

— Da, Lorense. Imala sam prilike da se vratim ... ali pod uslovima koje nikad
ne bih mogla da prihvatim.

Bio sam veoma radoznao kakvi su to uslovi, ali se nisam usuđivao da pitam.
Umesto toga, prilično nesrećan, počeh da razmišljam o našem rastanku koji je
predstojao, i to me natera da upitam:

— Kada će se sve to dogoditi?

Ona brzo uzdahnu i uzviknu živahno:

— Ne pre dok zajedno ne provedemo jedan lep veseo raspust.

Zagledah se u nju zapanjeno. Zar joj je nesreća pomutila razum? A ona se

osmehivala na mene onim istim, izazivačkim, skoro nemirnim izrazom lica, i usto
bezbrižnim, kao da joj je teret pao s pleća.

— Da, ozbiljno to mislim, Lori. Idemo u brda. Oboma nam je potreban odmor
i zaslužili smo ga. Primiću ponudu za nameštaj i potrošićemo na nas do poslednjeg
penija tih četrdeset funti. Posle ćemo biti spremni i rešeni na sve.

Pre nego što sam mogao da odgovorim, ona dohvati zvonce na stolu i pozva
kelnericu zvoneći kao sumanuta.
21.

Kad smo izišli sa železničke stanice, Fort Viljem je ležao pod ledenom maglom
koja je obavijala Ben Nevis i kapala sa gradskih krovova pokrivenih škriljcem.
Osvrćući se oko sebe, dok je majka ugovarala s nosačem da nam prtljag donese
popodne ručnim kolicima, počeh da patim od nekog predpsećanja da će nam ova
škotska banja doneti zlo.

Ardšil, zgrada za stanovanje koju smo sami izabrali, stajala je na padini brda;
bila je to mala, četvrtasta kuća od crvenog peščara, sagrađena kraj ogromnog drveta
araukarije, s urednom baštom okrenutom prema uvali. Majci se dopadala, jer su je
vodile dve neudate sestre, koje su bile reklama njenog kvaliteta, i njihova otmenost,
jednom rečju — odabrana kuća. Zbilja, izgleda da su majčino mišljenje opravdale
naše sobe koje su, iako male i na poslednjem spratu, bile, kako je ona izjavila, uzor
čistoće. Čim je završila s pregledom,koji je počeo od posteljine pa do vode u krčagu,
gong isprekidano zatutnji za ručak.

Pođosmo dole. Desetak Ijudi sedelo je za dugim stolom od mahagonija, u sobi s

prozorom na zatvorenom balkonu i prijatnim nameštajem presvučenim pohabanom
crvenom čojom. S pročelja stola ustade da nas pozdravi neka visoka kruta žena u
crnom, objasnivši da je ona gospođica Kinkejd. Zatim nas predstavi ostalim gostima
i svojoj mlađoj sestri, Ajli Kinkejd, koja je sedela u dnu stola. Pošto je zatim ponovo
sela, ona pognu glavu, iskreno očita molitvu i poče da seče but. Uskoro uvideh da je
to ustaljena procedura, dok je gospođica Ajli delila povrće na drugom kraju, a posle
toga i puding od griza sa šljivama.

lako je jelo bilo jednostavno, bilo je ukusno i vrelo, i to otkriće primih sa

zadovoijstvom, što potvrdi i majčin izraz lica. Meni se već dopala manja, nežnija,
gospođica Ajli, i mada sam bio prilično oprezan u pogledu gospođice Kinkejd —
potpuno neopravdana predrasuda — nisam video ništa loše kod ostalih gostiju. Sve
su to bili pristojni škoti, Ijudi srednjih godina ili stariji, i svi, uz dva izuzetka, žene.
Od muškaraca mi je s desne strane sedeo nizak, krupan čovek crvenog lica, za koga
sam čuo da ga zovu Bejli Nikol. Imao je crvenkastu veštačku mušicu, po kojoj sam
prepoznao da je škotski vojnik, zataknutu na reveru kaputa. A pored gospođice
Kinkejd seo je neki starčić, koji je, kao duh sa sedom kosom, uleteo nečujno, u
papučama sa čojanim đonovima. Za vreme jela je stalno ćutao, spustivši pogled u
tanjir, i prilično teško izlazio na kraj sa svojim veštačkim zubima. Trebalo mi je
prilično vremena da otkrijem da je to otac gospođica Kinkejd, koji je bio gluv kao
top, ali sam u međuvremenu bio sklon da ga posmatram kao neko čudo.

Drugi kuriozitet koji mi je privukao pogled bilo je porculansko prase sa

prorezom pozadi, koje je stajalo na sred stola.

— Čudiš se našem malom ugojenom prasetu? — gospođica Ajli se osmehivala

na mene. — Znaš, volimo da svako bude lepo poslužen dok je jelo još vruće. A to
znači tačnost. Stoga smo uveli pravilo da kad neko zakasni, mora da stavi peni u
prase. Naravno, sve to ide u dobrotvorne svrhe — za našu seosku bolnicu.

Pogledah na praznu stolicu preko puta mene.

 — Ova osoba će morati da plati?

— Oh, ne — nasmeja se ona. — To je mesto gospodina Somena. On je na ceo

dan otišao u Balater. Na škotske igre.

— Nikad nisam videla da neko toliko voli škote kao gospodin Somen —
preuze razgovor krupna gospođa s druge strane stola. — Mislim neki Englez. On se
slepo zaljubio u tartan1).

— Nadam se da se lepo provodi u Balateru — priključi se i gospođica Ajli,

pogledavši napolje da vidi kakvo je vreme. — Toliko se radovao koračnom plesu i
kolu.

— Da li je obukao plejd2 kad je jutros pošao?

Vrsta šarene škotske tkanine i odelo od nje.

Škotska suknja za muškarce. — Prim. prev.

— Dabome da jeste. I kako mu je lepo stajao! — Gospođica Ajli uzdahnu. —

To je fini gospodin. Kakvo ponašanje!

— Jao, takav se često ne sreće. A, osim toga, on je i srce i duša našeg

društvanceta.

Tog trenutka moj sused Bejli se glasno nakašlja, kao da se nešto rđavo
dogodilo i promeni predmet razgovora. Nesumnjivo me je video kako žudno gledam
njegovu značku škotskog vojnika, jer se naglo okrete i upita me da li volim da
pecam. Rekao mi je da skoro svake godine dolazi da peca losose u Spinu, a kad
obeća da će mi pokazati potok gde mogu da uhvatim smeđu pastrmku, moje se
raspoloženje još više popravi. Klimnuh majci glavom, pokazujući da Fort Viljem, na
kraju krajeva, nije baš loše mesto. Ona i ja ćemo svakako odlaziti do vira, a ona će
moći da plete i posmatra kako lovim ribu. Nisam dalje razmišljao o odsutnom
gospodinu Somenu, a ako i jesam, to je bilo u nekako nejasnom ali optimističkom
očekivanju da će i on, pošto je muškarac, doprineti daijoj prijatnosti našeg odmora.

U pet sati popodne, dok su ostali završavali s čajem, ja iziđoh na prednja vrata
da raspetijam struk od creva koji mi je dao novi prijatelj ribolovac, a koji sam već
uspeo da zamrsim, kad se neka otvorena kola dokotrljaše pred trem i jedan
muškarac živo iskoči iz njih, isplati kočijaša i dodade: — Ovo je za vas, mladiću —
zatim se stepenicama pope do mene. Bio je lepa pojava, srednjeg rasta, s bledom,
sjajnom kožom, velikim tamnim očima, uskim crnim brkovima, koji su se stilski
povijali preko gornje usne kao duge obrve. Imao je sportski karirani kaput, divnu
vunenu škotsku kapu s pantljikama koje su padale preko jednog ramena, a preko
drugog remen srebrne kame, ukrašene velikim mrkim biljurom, koji je takođe
pridržavao kratki karirani plejd.

— E, e, e, mladi drugaru, — pozdravi me on srdačno. — Jesi Ii ti novi gost?

— Da, gospodine.

— S roditeljima?

— S majkom, gospodine.

— Tata još obrće točkove industrije?

— Moj otac je umro, gospodine.

— Oh, oprosti, stari momče. — Odmah se skruši. — Užasno mi je žao što

sam se našalio. Nisam imao pojma. Ni najmanje. Hajde da popijemo čaj.

Rekoh mu da sam već pio čaj.

— Onda hajde da pojedeš još jedan kolač. Hoćeš li? Dobro. Popuni tužnu
prazninu. — Drugarski mi prebaci ruku preko ramena, ugura me u dnevnu sobu,
gde se pokloni, otmeno skinuvši vunenu kapu.

— Jesam li zakasnio na jednu šolju, koja veseli a ne opija, gospođe? Ako je

tako, samo recite jednu reč, i ja ću se izviniti, nestati, ubaciti šest penija u prase,
pobeći ću, drugim rečima, otperjati, sve ću činiti samo da to popravim.

Kad ga nekoliko glasova ohrabri, on priđe, prihvati šolju od gospođice Ajli, i

pošto je izvršio svoje obećanje, namignuvši i pruživši mi debeo komad kolača, zauze
svoje mesto kraj kamina.

— Dakle, gospođe, nadam se da vam vaš odani Somen nije nedostajao, da

odsustvo nije učinilo da srce više voli, i da vas ni najmanje ne zanimaju njegove
pustolovine na igrama, mada se tamo sudario ni s kim drugim, nego s kraljevskom
ličnošću.

— Ali nedostajali ste nam, gospodine Somene. Pričajte nam, molim vas.

Dok sam jeo pitu od trešanja, gledao sam ga s ushićenjem, širom otvorenih
očiju. Bio je tako neusi-Ijen, tako govorljiv, nikad u neprilici, sa svakim tako
srdačan, a iznad svega veoma lep, s bledom kožom, malim finirh licem, stilskim
brčićima, i tamnim prijatnim očima. Katf je zavrijio svoj duhoviti opis onoga što je
radio u toku'dana, naročito me je oduševilo njegovo ponašanje dok ga je, iskoristivši
priliku za vreme pauze, gospođica Ajli predstavila mojoj majci. Sveg veselja nestade
sa njegovog lica, odmah se uozbilji, postade korektan i pun poštovanja. Ponovo se
pokloni i porazgovara s nojm nekoliko trenutaka i, s drugarskim osmehom, koji je
obuhvatio i mene, požele joj najlepši boravak u Ardišlu. Onda, kao da se nečeg setio,
dodade:
 — Posle večere ovde imamo malu muzičku priredbu, tek da se zabavimo, ako
volite takve stvari?

Majka priznade da voli muziku.

— Možda, — nastavi on — možda biste nešto svirali... ili pevali?

Na moju žalost, majka odgovori da bi, u stvari, više volela da sluša. Moje
razočaranje je bilo toliko da zaboravih svoju stidljivost i uzviknuh:

— Oh, ne, gospodine, majka jako dobro svira na klaviru. Jednom je svirala
na koncertu pred stotinu Ijudi. A ona i peva.

On me pogleda s toliko zadovoljnog odobravanja, da pocrveneh od zahvalnosti.

Skinuvši pogled s majke, koja takođe pocrvene, on mirno reče:

— Dobro rečeno, mladiću. Možda ćemo nas dvojica uspeti da nagovorimo

tvoju majku da udovolji društvu. A sada, budite Ijubazni pa me izvinite, moram da
idem u kupatilo. Ništa ne može zameniti kupanje posle dana provedenog u prirodi.
Onda, a u r e v o i r, do viđenja.

Majka je bila Ijuta na mene dok smo se peli u sobu.

— Nadam se da tvoj karirani prijatelj neće biti gnjavator sa svojim malim

muzičkim večerima. On je priličan zanesenjak, zar ne?

I pored toga, primetio sam da je obukla najbolju haljinu, crvenu, sa čipkanom

kragnom, koju je uštirkala i ispeglala pre nego što smo pošli iz Ardfilena, a u njoj je
izgledala veoma lepo.

Kad gong zazvoni na večeru, gospodin Somen se već nalazio u trpezariji i

prilično odsutno stajao u dobrom raspoloženju s rukama na leđima, i kao sneg beloj
košulji, ukrašenoj crnom kravatom, dobro ispeglanim pantalonama i kariranom
kaputu od vune i svile. Učinilo mi se da izgleda vrlo lepo, a isto to smatrali su i
ostali. Kaput, koji je očigledno bio nov, pobudi žagor odobravanja. Vredno
nameštajući stolice gospođama, skromno priznade da ga je kupio u Balateru posle
igara.

Samo je jedna osoba u celom društvu izgledala protivna tom preteranom

laskanju, i kad počesmo da jedemo odličnu paradajz čorbu sa sočivom, koja mi je
prijala, Bejli Nikol, pošto baci nekoliko jetkih pogleda ispod čupavih obrva u pravcu
novog odela, odjednom primeti:

— Vi, dabome, znate, gospodine, da nosite tartan Makenzi.

— Zbilja, zaboga? Milo mi je što to čujem.

— A vaš plejd je Mekgregor. Dok je ukras na vašoj kapi Rojal Stujarda. Kad
se sasvim obučete, izgledaćete kao pravi »skup plemena« uobličen u jednom čoveku.
 — E, nek’ im je sa srećom! — reče Somen veselo. — Volim skupove, i šta sam
sve video na devojkama

pri njihovim igrama u osmero, jako. mi se sviđaju plemena.

— Bez obzira na to što potpuno nezakonito nosite tartan na koji nemate

pravo, šta mislite, čoveče?

— Kad si u Rimu, ponašaj se kao veseli stari Rim-Ijanin. — Somen se

nasmeja odlično raspoložen, ni malo potučen. — To je moj moto na putovanju.
Prošlog leta sam posetio Švajcarsku. Kad sam sišao sa posled njeg brda, niste mogli
da me razlikujete od Viljema Tela. Nije loše, eh? Pričam vam šta su drugi kazali!

Bejli uporno nastavi s ispitivanjem.

— Mora da imate sjajan posao kad možete toliko da odsustvujete.

Somen naže glavu i s iznenadnim ozbiljnim glasom odgovori:

— Da, gospodine, moja porodica pripada verovatno najstarijim trgovcima

duvanom u Londonu. Mi smo proizvođači cigareta, gospodine. Smem li da vam
pokažem naš proizvod? — On izvadi kutiju za cigarete od marokanske kože i pritisnu
je tako da se otvori, otkrivajući red dugačkih pljosnatih cigareta, lepog izgleda. Dok
se kretala od ruke do ruke, primetih na svakoj utisnuto: C. R. Somen. Special No. 1.

— Smem li da vam ponudim jednu, gospodine?

— Hvala, ne — zareža Bejli, potpuno pometen u svom protestu ovom

solidnom vrednošću. — Imam svoju lulu.

Posle tog razgovora, u kome je proizvođač cigareta očigledno bolje prošao,

večera je nastavljena s obnovljenom živošću. Kad je gospođica Kinkejd najzad dala
znak da možemo da ustanemo, pođosmo u dnevnu sobu, ili, kako ju je gospođica
Ajli nazvala, »najbolji salon«. Ovde su zavese bile navučene zbog večernje hladnoće, a
prijatna vatra od treseta je pucketala na ognjištu, odajući specifični miris pustare.
Dok su kafa i kolači služeni, Somen priđe klaviru i, stojeći nad klavijaturom, odsvira
jednim prstom »Čopstiks«.

— Oprostite mi zbog skromne uvertire, gospođe i gospodo. Sada smo

neobično srećni što u našoj sredini imamo pravćg pravcatog pijanistu najveće
vrednosti, i s njenom Ijubaznom dozvolom ću je zamoliti da počne.

On iziđe napred, savi ruku u znak poziva, i izviknu usred smeha iz zahvalnog
priznanja:

— Smem li imati čast da vas otpratim do klavira, gospođo.

Moram priznati da mi je ovaj novi prijatelj počeo dosađivati. Njegove sitne

pažnje ukazivane majci za vreme večere bile su previše nametljive, a sada je ova
jeftina galantnost, izgleda, samo potvrdila njenu ličnu najgoru bojazan. Saosećajno
sam je pogledao, ali ga, na moje iznenađenje, ona nije odbila. Urnesto toga, ustala
je, pokorila se bez protesta, u stvari sasvim Ijupko, njegovoj nepoželjnoj gluposti.

Svirala je Šopenov preludij, a zatim s velikim poletom nastavila s »Pas des

Echarpes«, i završila uz aplauz pun podrške. Video sam da se Somen odmah
zapanjio, kao da se neočekivano našao u oblasti koja mu je bila potpuno nepoznata.

— Bogami, — reče on, skoro s pravdanjem — ovo je prava klasa. — Zatim,

povrativši se od svoje užasno promašene pretpostavke: — Apsolutno prvoklasno.
Sasvim dobro za Albert Hol.

— Gluposti, — nasmeja se moja majka, i nastavi više kao da želi da mu se

naruga: — Sad je na vas red. Da čujemo kako pevate. Ako znate? Pratiću vas.

Pošto su dugo prelistavali note, odabraše pesmu »M o r s k a n i m f a«. Na

moje razočaranje, nije imao rđav glas, nizak tenor, a rečima je davao dramsku
osećajnost:

I kao svetlosne munje Tako ga brzo nestade,

Dok ne stiže do morske nimfe Na dno dubokog plavog mora.

Utisak koji je na društvo ostavilo ovo prikazivanje talenata bio je izražen time
što su, na moju muku, svi zajedno tražili duet. Svakako će majka sada odbiti, učiniti
kraj tome, odlučno istupiti. Ali ne, uvek na onaj isti živahan, izazovan način,
pomislio bi čovek skoro s uživanjem, ona već odabra »Mornarev kaput od
uvoštanjenog platna«, čija je prva strofa glasila: — Visoki snažni kopljanik je ležao
umirući — zbog čega sam pri samom iščekivanju zadrhtao, jer sam ovo smatrao
svojom ličnom imovinom. Počeli su. Zaželeh da začepim uši. Bar sam se zagledao u
tavanicu i uzdržao od dugog aplauza.

Sada sam usled pevanja, razgovora i smeha, što je uzdiglo osećanje drugarstva
iznad svakog šalbona i previše upadljive otmenosti, počeo da osećam vrelinu ispod
okovratnika. Zaključih da je sve otišlo previše daleko, i da to treba okončati.
Ugrabivši redak trenutak tišine, doviknuh:

— Mislim da bi trebalo da pođem gore, majko, — zamišljajući, prirodno, da

će i ona poći sa mnom.

Umesto toga, još nagnuta nad note sa Somenom, i ne okrenuvši se čak, ona
odgovori:

— Da, idi dragi. Tvoje vreme za spavanje je prošlo. I ja ću brzo doći.

Pošto sam već bio ustao, nije mi preostalo ništa drugo već da pođem. A ona
nije došla brzo, već kasno, mnogo kasnije nego što sam se nadao. No, želja da
iskažem svoja zbrkana osećanja učini da ostanem budan. Seo sam na postelju.
 — Na kraju krajeva, bila si u pravu, majko. To je baš bila glupost, zar ne?

Ona se osmehnu na mene. Oči su joj izgledale svetle, a obrazi rumeni.

— Oh, ne znam, dragi. Na neki način je bilo prilično zabavno, a sam bog zna
da se nas dvoje nismo mnogo zabavljali u poslednje vreme.

— Ali, majko ... sve je to bilo ... tako jeftino i gadno.

— Je li zaista bilo tako rđavo?

— 0n je to bio, uostalom, taj fabrikant cigareta.

— Pa, dragi, možda je on prilično nametljiv, ali ćini mi se da on misli dobro,

pa ne smemo biti previše kritični. Hajde da imamo na umu samo to da smo ovde na
prvom odmoru posie četiri godine, i da pokušamo da to iskoristimo što bolje umemo.

Takav odgovor nisam očekivao od majke. Okrenuvši se na stranu, ja joj grubo

poželeh laku noć.

No, sledećeg jutra osećanje uvrede se izgubilo, i posle doručka, sa štapom za

pecanje i izletničkim ručkom, pođoh s Bejli Nikolom prema Spinu.

Majka nas je ispratiia sa trema, i obećala da će doći najkasnije za jedan sat.

Jezero na koje me je Bejii odveo nije bilo daleko uz reku. Bilo je to tamnosmeđe
jezerce među borovim drvećem, punio ga je slap, a bilo je okruženo vodoravno
postavljenim gredama. Pošto se postarao oko moga smeštaja, Bejli je otišao uz reku
do svog mesta, pošto je najzad potvrdio, pesimistički osmotrivši svetlo plavo nebo, da
danas nije vreme za pecanje.

U svakom slučaju, nisam bio srećne ruke. U roku od dva sata upecao sam
samo malog lososa od tri inča, koga sam, naravno, skinuo s udice i vratio u vodu.
Pošto nije bilo izgleda da će išta trgnuti, počeh sve nestrpljivije da očekujem majčin
dolazak. Sta ju je to, pobogu, zadržalo? Zar moj sat ne radi dobro? Ne, po suncu,
pravo nad glavom, sada mora biti podne. Vrat mi se ukočio od okretanja prema
šumskoj stazi, a od tutnjave slapa vrtelo mi se u glavi. Smotah udicu, povukoh se
među borove i pojedoh svoj deo ručka. Još uvek ni traga od majke. Ljutito, posle
jednog jedinog trenutka oklevanja, pojedoh i njen deo ručka. Ona ga neće zaslužiti
kad đođe.

I dalje nemajući šta da radim, nastavih sa pecanjem, ali tako malodušno, da

sam dopustio jednoj jegulji da mi neprimetno odnese udicu i proguta mamac, pre no
što sam uspeo da pronađem čekrk. Posle toga, pošto je podne dobro poodmaklo,
odlučih da se manem pecanja.

Otrčao sam na kraj šume i našao se na drumu koji vodi uzbrdo kraj reke, kad
prema horizontu ugledah jednu pojavu kako se približava. Bila je to ona.
 Odmah odbacih svoje očajanje i uzeh izraz uvređene i ozlojeđene hladnoće. Ne
primećujući njen veseli pozdrav, rekoh optužujući:

— Nisi došla na vreme.

— Izvini, dragi. — Osmehnu se bez daha. — Naši planovi kao da su se

nekako poremetili.

Očigledno, mada je nisam pohvalio za taj uzaludan i zakasneli napor, ona je

žurila.

— Znaš, bio je organizovan vrlo zanimljiv izlet u Banavi. Nekako su me

nagovorili da pođem.

— Ko te je nagovorio?

— Pa ... gospođica Berd.

Da li je to oklevala pre no što je odgovorila. Gospođica Berd je ona krupna

žena kojoj se Somen sviđao.

— Tako ste vas dve pošle same?

— Za boga miloga, ne, dragi. — Ta pomisao bila joj je smešna. — Dve žene, i
to same. Tvoj prijatelj Somen je išao s nama. U stvari, on je i organizovao taj izlet, i
za sve se pobrinuo na najbolji način.

Te večeri sam ga posmatrao za večerom, gledajući ga na način Skot-Hamiltona,

kritičkim, procenjivačkim pogledom. Kakav je to klovn, ili, bolje, prostak bio, koji je
monopolisao razgovor — verujem da je nameštao stvari da teku kako on hoće — i
razmetljiv u svakom pogledu. U trenutku kad je gospođica Kinkejd, pošto je nasekla
kuvanu šunku, imala neprilike s pečenim piletom, i s prigovorom se osmehnula na
gospođicu Ajli, promrmljavši da nož nije oštar, on je pokazao ogromnu drskost i
umešao se. Jedva sam mogao da verujem svojim očima kad se ta prostačina nagnuo,
i sa »dozvolite mi, gospođo«, oduzeo joj nož i počeo da seče pile. Želeo sam da
pogrešno zabode viljušku, zbog čega bi mu se svi smejali i omrzli ga. Nadao sam se
da će pile skliznuti na pod ili, još bolje, da će skočiti i tresnuti ga po oku. Ali ne, s
neočekivanom veštinom i spretnošću, za koju nisam verovao da je moguća, isekao ga
je i savršeno podelio. Ovo je za mene bilo previše, a očigledno i za Bejli Nikola. On je
stalno nešto tiho mrmljao i režao na našeg neprijatelja. Bio sam srećan kad mi je
uputio poziv na partiju dame u sobi za pušenje; činilo mi se da bih dao sve samo da
izbegnem zabavu u salonu.

Bejli nije bio pričljivo raspoložen, ali kad smo poređali figure na tabli, on
upravi pogled na mene i reče:

— Ti si pristojan mladić, a tvoja majka mi izgleda slatka ženica. Da sam na

tvom mestu, pustio bih joj u uvo samo jednu reč protiv onog prostog trgovačkog
pomoćnika. Možda nisam u pravu, ali što se mene tiče, ne bih mu verovao ni u kom
slučaju.

Ta opomena me uzbudi. A posle nekoliko dana, više nije bilo ni najmanje

sumnje. Taj čovek, taj Englez, taj karirani Somen — bio je, tražio sam izraz koji me
ne bi suviše duboko uvredio — taj se udvarao mojoj majci. Uprkos njihovoj varljivoj
blagosti, te dve reči su me naterale da pocrvenim. Ispočetka je izgledalo kao da joj
sve to samo laska: prirodna reakcija, koja se, ubedio sam u to sebe, može oprostiti
jednoj ženi čiji je život u poslednje vreme bio dosadan i težak. Ali, postepeno su je ta
odvratna laskanja zagrejala i sada, svojim pogledima, držanjem, i celim svojim bićem
nije mogla da sakrije od mene, a ni od ostalih u pansionu, čuo sam ih kako šapuću
o tome, promenu koja ju je obuzela. Izgledala je mlađa i lepša, s čudnom lepotom
koja je blistala iz celog njenog bića. Obuzela ju je neka nova živost, neprirodna
veselost, osećanje potrebe da pusti sebi na volju, što nikad ranije nisam primetio
kod nje. Najgore od svega je bila njena promena prema meni: preterana briga i
otvoreno ukazivanje nežnosti, pošto me je skoro stalno, da bi se oslobodila mojih
upitnih pogleda, izbegavala, ili me terala na pecanje, kako bi mogla da iziđe s n j i m.

Početkom druge nedelje, dok sam sedeo kraj jezerceta Spin, reših da to više ne
trpim. Neće me ona odbaciti. Goreći od opravdanog gneva, smotah svoj zanemareni
struk, s kojeg je crv već odavno bio skinut, i pođoh u Ardšil.

Majka je bila na tremu, ali kao da me nije očekivala.

— Jesi li imao sreće? — uzviknu ona s prividnom veselošću.

— Ne.

— Svejedno, dragi. Sigurna sam da ćeš upecati nešto danas popodne.

Nisam odgovorio. Odlučio sam se već. Ručao sam s prividnim mirom. Čim sam
završio s jelom, izvinih se, ustadoh i nestadoh. Nisam se vratio na reku. Bio sam u
grmlju na ivici bašte.

Nisam morao dugo da čekam. Moje srce najednom oštro zakuca kad se oni
poja'više. Somen u svojoj idiotskoj kariranoj opremi, a majka u smeđem kostimu od
tvida i s novim sivim šalom, koji sigurno nije kupila i koji mora da joj je on dao.
Zajedno, no ipak prividno odvojeni, oni pođoše nizbrdo prema gradu. Gledajući
između lovorovih grana, dozvolio sam im da odmaknu, a onda, praveći se nevešt,
mada mi je srce divlje lupalo, prođoh kroz baštu i uputih se pravo za njima.

Gorko uzbuđenje potere me je nagnalo da potrčim, ali sam znao da se moram

držati na sigurnoj uda-Ijenosti. Kad su izmakli pogledima iz kuće, oni se primakoše
bliže. Stigli su u grad i skrenuli u glavnu ulicu. Sledio sam ih, pokušavajući da ne
žurim. Bio je pijačni dan i grad je vrio od saobraćaja. Za treriutak nisam mogao da
ih pronađem, a onda ih ugledah na drugoj strani ulice kako gledaju u izlog radnje u
kojoj se prodavao porculan gos i druge turističke uspomene. On je, kao i obično,
blebetao i pokazivao na zavodljiv način, majka lako odmahnu glavom i zatim pođoše
dalje. Navala saobraćaja me zaustavi, ali kad pređoh ulicu, ugledah ih ispod oka
kako svijaju u Milmarket, usku aleju koja je vodila u stari deo grada.

Sad sam ubrzao korak i takođe zavio u Milmarket. Nisam mogao da ih vidim.
Strah me uhvati i ja nastavih, krećući se između prodavnica koje su skoro zatrpale
usku aleju, tražeći ih svuda, kao pseto na pogrešnom tragu. Minuti su prolazili, pet,
deset minuta. Ni traga od njih. Jesam ii ih izgubio? A onda, kad iziđoh na drugi kraj
Milmarketa, na pošljunčani trg koji je gledao na zaliv, oko mi zape za jedan čamac
sa veslima koji je lagano klizio po suncem obasjanoj vodi, svega nekoliko stotina
jardi daleko od obale.

Duboko uzdahnuh. Sad su moji, i sad mogu da čekam. Polako, ne odvraćajući

pogled, siđoh na kameni kej, gde su se iznajmljivali čamci, i zauzeh položaj iza stuba
za privezivanje čamaca.

On je držao vesla. Čas bi veslao kratkim veslom, čas puštao da ih vetar nosi,
dok je majka sedela na krmi, okrenuta prema njemu. Kad se nagnuo da zavesla,
intimnost njihovog položaja me ošamuti. Grcao sam u Ijubomornom besu,
prizivajući sve prirodne i paklene sile da učine čudo i nateraju tog dendija, tog
lažnog Skota, tog proizvođača cigareta, da napravi rđav zaveslaj i da se prevrne u
vodu, gde bi, zapetljan svojim pleidom, uzalud me moieći za pomoć, potonuo sa
svom svojom nagizdanošću na dno zaliva, za koji sam znao da je neverovatno dubok.

Najzad stigoše na obalu. Čučnuo sam, sakrivši se iza ograde pristaništa. Mada
nisam mogao da ih vidim, mogao sam da ih čujem.

Čuo sam udar vesala na keju, njegov korak po obali, a zatim i njegov glas, dok
joj je pomagao da iziđe na obalu.

— Dajte mi ruku, draga Grejsi.

Trgoh se na te reči.

Sada sam čuo korake po kamenu i ocenih da mogu slobodno da dignem glavu.
Majka ga je držala pod ruku i osmehivala se na njega dok su išli. Sklopih ruke. i u
toj dramatičnoj pozi, s ledenom nepokretnošću izdatoga, posmatrao sam ih kako
odlaze.

Kad sam se vratio u Ardšil, ne otkrih ništa o izdajstvu čiji sam svedok bio.
Samo zadržah stav stoičke hladnoće. Cele te večeri sam se prema majci ophodio s
ćutanjem i neprijateljstvom. Stoga je počela da me gleda prekorno, a posle večere je
pokušala da me nagovori da pođem s njom u dnevnu sobu, pod izgovorom da ćemo
igrati salonske igre. Igre, zaista! Uzdržao sam se, rekavši da sam umoran, i pođoh u
krevet gde mi, dok sam ležao budan, sva beda tog popodneva ponovo iziđe pred oči,
pobuđena izmešanim glasovima koji su se još jednom dizali u mrskom duetu. Kad je
sasvim kasno došla gore, zatvorio sam oči i pravio se da spavam.

Jutro je sutradan bilo svetlo i sunčano. Željna pomirenja i sa najslabijim

tragom krivice u svom ponašanju, majka je sva bila slatka i živahna. Posle doručka
je došla da mi se pridruži u bašti, gde sam već bio zauzeo strateški položaj kraj
kapije.

— Dragi, — ona mi se blago osmehnu — ah, pomislih, Judin osmeh! —

Gospodin Somen je predložio da nas popodne izveze u šetnju duž obale, i da
posetimo zamak Onik. Ali ja mislim da nećeš da se gnjaviš razgledanjem grada.

— Zašto ne bih? — upitah.

— Pa... ti si takav pecaroš, i ja sam mislila da ćeš svakako želeti da odeš na

svoje jezerce.

— Pa valjda znaš da sam cele prošle nedelje išao na svoje jezerce, i da ništa
nisam uhvatio. Zar ne misliš da bih više voleo da pođem i da razgledam grad?
Naročito, — dodadoh, jako ističući — pošto će biti dosta toga da se v i d i.

Ona malo pocrvene i ućuta.

— Onda bi ti... ti bi zaista želeo da pođeš?

— Da, — rekoh ne gledajući je. — Definitivno sam odlučio.

Kola su stigla u dva sata. Fabrikant cigareta, koji se, dok smo čekali na tremu,
šalio sa mnom na svoj najbolji, »stari momče«, način, u kome sam nazreo trag
nelagodnosti, sad me podiže na sedište pored kočijaša pre nego što je on s majkom
seo pozadi. Pošli smo laganim hodom uz kloparanje potkovica. Nisam mogao da
posmatram par iza svojih leđa, ali sam bar bio s njima i zakleo sam se da mi ovog
puta neće umaći. Nikad više majka neće imati prilike da bude sama sa svom svojom
Ijupkošću.

Delimično umiren, skoro sam uživao u vožnji. Sunce je sijalo, nebo bilo
tamnoplavo, a talasići su udarali o obalu. Bilo je prijatno sedeti ovako visoko, a i
kočijaš je bio Ijubazan i pokazivao mi je zanimljiva mesta korbačem. Samo da ovaj
uljez nije bio s nama. Njegovo nametanje je bilo skrnavljenje našeg postojanja.

Suviše brzo smo stigli u seoce Onik i zaustaviii se kraj pristana, gde je bilo
usidreno nekoliko blistavih malih ribarskih jedrilica. Pred nama se, visoko na steni,
nalazio zamak. Dok sam se spuštao sa sedišta, proizvođač cigareta je pomagao majci
da siđe.

— Gle, — uzviknu on odjednom, gledajući dole — kako je danas divan dan

za jedrenje!

Dva ribara u gumenim čizmama i plavim džemperima dizala su prednje jedro.

— Bi li ti se to svidelo, mladi prijatelju? — upita on, okrenuvši se meni. —

Zar ti se ne čini da je to dobra ideja?
 Mislio sam da je to baš odlična ideja. Kako bi ih bolje mogao držati pod mojim
orlovskim pogiedom? Kruto klimnuh glavom.

— Onda hajdemo — viknu on veselo, pa skoči dole i započe razgovor s

dečacima. Kad sam ja krenuo, brižno mi pomože da siđem, a onda, stojeći još uvek
na keju, i pre nego što sam i shvatio šta namerava, ili pre nego što sam uspeo da
skupim hrabrost, on odgurnu čamac, vetar zahvati jedro i ja se nađoh izvan pristana
i daleko od njih, dok je majka, podlo se pretvarajući da me voli, izvadila maramicu i
mahala mi s obale.

Besno se okretoh većem od dvojice dečaka.

— Natrag. Natrag u pristanište!

On odmahnu glavom. »Gospodin« ga je iznajmio na sat. On opusti jedra, a

čamac se nestabilno podiže. Iscrpen besom i žalošću, klonuh na klupu. Juče su oni
bili u čamcu, a ja na obali. Sad se potožaj potpuno izmenio. Ovo je poslednja izdaja.
Pošli su pored obale prema zamku, držeći se pod ruku. Da, uvek sam ga smatrao
nevaspitanim čovekom, a sada sam saznao da je i bedan usto. što se tiče majčine ...
neiskrenosti... oh, Bože, oči mi zasuziše od vetra.

Duže od određenog vremena monotono smo vriudali goredole po jezeru. Moji

čuvari praktično nisu znali engleski, ali su govorili galski i tim su, za mene stranim
jezikom, stalno razgovarali tihim podrugljivim glasom, gledajući mene, pa zamak, pa
opet mene. Mada ni reči njihovog gadnog jezika nisam mogao da razumem, znojio
sam se od stida, potpuno uveren da diskutuju o meni, o mom urednom odelu, o
bledom licu koje me je, zbog Ijuljanja jedrilice, odavalo da sam na ivici povraćanja, a
iznad svega — a to je bilo najteže podneti — o očiglednom životinjskom razlogu zbog
koga me je gospodin ukrcao na brod kao mornara.

Najzad čusmo dozivanje s obale. Mrski par se ponovo pojavio, i s poslednjim

sadističkim gnjuranjem kroz vetar, da bi produžili moju muku, ribari me vratiše na
obalu.

— Jesi li se lepo proveo, stari momče?

— Da, hvala. — Sretoh se s njegovim umilnim pogledom, s uspijenom

ozbiljnom učtivošću koju sam rešio da i sam glumim.

Majka je izgledala rumena i uzbuđena, i gledala me je nervozno, no s

ozbiljnošću koja je otkrivala želju da se pomiri sa mnom.

— Mislim da ti se ovaj zamak ne bi svideo, dragi.

— Mislim da ne bi.

— Jako je star.

— I vlažan.
 — Tako sam i mislio.

— Nije li ti bilo previše hladno na vodi?

— Nimalo, hvala.

— Jesu li dečaci bili dobri?

— Sjajni.

Nastade užasna tišina pre nego što se naš izveštačeni razgovor mogao
nastaviti.

— Pa, — uzviknu Somen, naprežući se da bude srdačan — vreme je da

pođemo. — Idem da izvučem kočijaša iz krčme.

Na putu od pristana majka je pokušala da me uzme za ruku, ali sam ja,

bajagi, posrnuo i odmakao se od nje.

Ušli smo u kola i pošli. Gore mi se na sedištu učinilo da nijedno od njih nije
nalik na sebe. Nešto se besumnje dogodilo. Čak su i sada bili neobično tihi. Je li taj
znak bio dobar za mene? Čeznuo sam da se okrenem, ali mi je ponos to zabranjivao.
Zato sam dobro načuljio uši. A oni još nisu progovorili, ne, nijednu reč. Svađali su
se, pomislih, a radost me obuze pritom. Dalje više nisam mogao da izdržim. Obazrivo
okrećući glavu, zvirnuh preko ramena. Naslonivši se na mamu i obgrlivši je rukom
oko struka, proizvođač cigareta ju je Ijubio. Oh, bože, moje rođena majka se
ponašala kao zaljubljena budala, i to sasvim na javnom mestu, s ovim nevaspitanim
čovekom ... Skoro da padnem sa sedišta.

........

Kad smo se vratili u pansion, ja tiho siđoh i odmah pravo u našu sobu. Sedeo
sam na ivici postelje, zagledavši se u izbledele ruže na tapetima, kad začuh kako se
kvaka na ulaznim vratima okreće i majka, oklevajući, skoro stidljivo, uđe. Ona sede
pored mene i zagrli me oko ramena. Po njenom ponašanju, njenom izvinjavajućem
milovanju, za kratak trenutak pomislih da se pokajala, i da će moliti za oproštaj za
sve uvrede koje je nanela, ne samo meni, već i našoj Ijubavi. Umesto toga, ona reče:

— Lorense, dragi. Čarl... gospodin Somen me je zaprosio.

Neko vreme nisam odgovorio. Udarac me je ućutkao. Osetih.kako mi srce gori,

i to me je teralo da ponizno viknem:

— Nemoj, majko, molim te, za ime božje. Znaš da smo nas dvoje uvek bili
zajedno, znaš koliko značimo jedno drugom. Molim te, nemoj, nemoj dopustiti da iko
stane između nas.

Ali vizija onog odvratnog javnog zagrljaja me povrati u stvarnost. Očvrsnu me.
 — A hoćeš li ti? — upitah hladno.

— Mislim da bi trebalo, dragi.

— Zašto? — Ton mog glasa je bio pomalo prezriv.

Jesi li, kako se ono kaže, zaljubljena u njega?

— Sviđa mi se, dragi. Mislim da me on voli. Naravno, on je nekako čudan

čovek, nije ono što bi ti nazvao jednim... pa, nije čovek na kakvog si ti navikao, ali je
plemenit i dobar. I tako je veseo, a to je dobro za mene. Ima dobro srce. Osim toga,
to bi bilo mnogo bolje za našu budućnost, za tvoju i moju. Bilo in mi teško da sama
zarađujem. Ovako, ne bismo morali da se odvajamo. Ti ne bi morao da ideš stricu
Leu. Mogli bismo biti zajedno u Londonu. Čarli, gospodin Somen, kaže da tamo ima
svakakvih dobrih škola za tebe. On te voli, dragi.

— Ja ne želim da me on voli. Mrzim ga. — Izvuk,io sam svoju ruku iz njene, i

mada mi je srce pucalo od ranjene Ijubavi, okrutno se zagledah u nju. — On

On je sasvim nevaspitan čovek, nametljivac, prosti, uobraženi osvajač žena.

Šta je to tebe uhvatilo, tebe, tako tihiu ženu? Bejli Nikol kaže da on nije ništa drugo
već prosti trgovački pomoćnik. Nadam se da znaš da ceo pnnsion priča o tome kako
se ti ponašaš, i kako si glupa i kako juriš za čovekom mlađim od sebe, i kako si se
sva upalila.

- Lorense!

- A šta-ti znaš o njemu, sem da ima fabriku cigareta i da rasipa novac kao
lord? Pre dve nedelje nisi znala čak ni da postoji. A šta si'mu pričala o nama? Da

li je on svestan toga da se mi praktično nalazimo u sirotištu?

Ne dozvoljavam da tako govoriš sa mnom. — povukla se na kraj postelje i

gledala me s pogledom punim bolnog besa. — Gospodinu Somenu ne bi ni na pamet
palo da se raspituje za naše prilike.

Pa, praktično uzev, pitao je mene — podrugnuh se. Ubrzo po našem dolasku
pokušao je da od mene izvuče štogod o očevom poslu. Naravno, ja sam se hvalio i
pričao kako je otac stvorio najbolju agenciju za kvasac u Škotskoj. Tako on
verovatno misli da slatka nežna udovica ima para kao pleve. I zato se okomio na
tebe. — Glas mi se odjednom prekide. — Video sam kako se ponašao u kolima, taj
prosti nevaspitani čovek.

Izazvana toliko da više nije mogla izdržati, majka tiho jauknu, pa me tako
ošamari, da mi uvo zazvoni, i to me skoro zbaci s postelje. Gledali smo se sa
strašnim ćutanjem. Nisam mogao da se setim da me je ikad udarila pre toga.

— Ti si pokvaren dečak! — dahćući izgovori ona. — Pokvaren, pokvaren

dečak. Pokušavaš da pokvariš ono malo sreće koja mi se pružila, otkako je tvoj otac
umro. I uprkos svemu, i svim izmišljotinama koje si ispričao, ja ću uraditi ono što
mi se sviđa.

Ustadoh. Dok mi je u uvu zvonilo, viknuh:

— Onda napred i učini to. Samo te opominjem, žalićeš.

Izišao sam iz kuće ne osvrćući se. Dok mi je uvo gorelo i bolelo me kao ludo,
mada sam to mesto zamrzeo, nekako sam se našao kraj jezerca. Sedoh na stenu i
stegoh glavu šakama. Ova me je žena, jedini gospodar mog srca, žena koju sam
jedinu voleo, prevarila. Trenutni nagon terao me je da je napustim, da prvog
Ijubaznog stranca upitam za put do Vintona i da forsiranim maršem pođem ka
stricu Leu, koji me je, na kraju krajeva, očekivao. No u tom postupku je ležala
greška, koja me je i zadržala. Želeo sam pravdu, štaviše, želeo sam osvetu. Da se
osvetim majci i tom ... tom pajacu — ta reč me malo uteši — koji me je istisnuo.
Samo da sam bilo kome mogao da se obratim za pomoć. Lupao sam glavu, ne
prihvatajući nijednog od rođaka Karol, kao neinteresantne, nesposobne. Cak sam
uzeo u ozbir i Bejli Nikola. Onda mi pade na pamet Stefan — pouzdani i sigurni
Stefan, na koga se čovek može osloniti. Stefan je uvek ulivao poverenje.

A Stefan je sada, zaposlen u ministarstvu rada, bio u Londonu.

Od mogućnosti koje je pružala ta ideja sav se naježih. Skočih. Dotrčavši u

Ardšil, zamolih gospođicu Ajli za malo hartije za pisanje, i zatim se zaključah u svoju
sobu. Opruživši se po podu, uzeh olovku i napisah pismo Stefanu. U roku od jednog
sata predao sam ga na poštu u gradu. Čak sam se setio da ga pošaljem ekspresno.

Kad je sve bilo urađeno, odjednom me obuze neko iznenadno spokojstvo,

možda shvatanje da sam, ma kakav ishod bio, pokazao odlucnost i snalažljivost. U
toku dana koji su sledili zadržao sam nepokolebljivu uzdržljivost. Mada sam ih
potajno »posmatrao« za vreme jela, glumio sam ravnodušnost, a kad su odlazili na
svoje izlete, više ih nisam pratio kao senka. Mogao sam sebi da dozvolim čekanje. U
nekoliko navrata majka pokuša da ponovo pokrene ovo pitanje, i da sruši zid koji
sam bio podigao oko sebe, ali uvek bezuspešno. Nisam dozvoljavao da me prevare
laskanjem.

Ali, bio sam zabrinut pod tom maskom. I kako je vreme prolazilo i nije donosilo
nikakvog glasa niti vidnog znaka akcije od Stefanove strane, moja se iznemoglost
poveća. Ardšil je, pošto je bio prilično udaljen od grada, dobijao poštu samo jednom
dnevno, i svakog dana oko tri sata švrljao sam po tremu, očekujući poštara. Najzad
sam, jednog vlažnog dana, dobio pismo. Da, nosilo je pečat londonske pošte.
Grozničavo sam se zaključao u nužnik i otvori ga.

Dragi Lorense,

Bilo mi je užasno nezgodno da uzmem odmor, ali, pošto sam tvoje pismo shvatio
kao važno, ipak sam to učinio.
 U telefonskom imeniku ima pet Somena, od kojih je jedan upisan kao trgovac
duvanom i novinski agent, 2016a, Majl End Road, E. C. Zatim sam pošao autobusom
u taj nezdravi kraj — ne sasvim, ali skoro bedan. Radnja predstavlja mali prljav
posao, na jednoj strani novine, uključujući i liste za klađenje, a na drugoj cigarete.
Ušao sam i kupio — pogodi? — Novosti sveta! Uslužila me je starija dama koja pati od
zapaljenja zglobova, u iznošeno kaputiću, zakopčanom do grla U zadnjern deio radnje
je neka devojka, tamne, neureane kose, u aljkavom radnom odelu, savijala cigraeie
malom ručnom mašinom. Kad sam izišao, usao sam u najbližu gostionicu — svega
troja vrata odatle, gde sam odmah dobio obaveštenja

Otac je umro, posao je zanemasen u opadanju. Jedva ga nekako vodi njegova

udovica. Ima tri kćeri, od kojih jedna pravi cigarete. Otac je imao neke veze s tim
poslom ali sada je to praktično nula. Pomenuli su mi i dugove. Majka, devojka i sin, svi
stanuju iznad radnje.

Sin, čovek za koga pitaš, ne sudeluje u poslu, a kažu da je dobar i plememt, sve
bi učinio za prijatelja, ali je upadljiv, voli lepo da se oblači i tako je zaljubljiv Pomalo je
pevac i nastupa na zabavama »za pušače . Voli da se kladi, što čini s povremenim
uspehom s kad nešto dobije, onda provodi odmor na velikoj nozi Njegovo zanimanje —
on kelneir u Metropoliten sporting klubu na Vest Endu Verujem da će ovo obavestenje
prekinuti započetu romancu, Pozdravi svoju majku t molim te reci joj da ne bude luda,

Tvoj,

Stefan.

Uzbuđenje od užasne radosti prosto me naelektrisa. Zadržavši dah, zagledah

se u te strašne reči — kelner u Metropolitenu — zatim se okrenuh i potrčah prema
stepenicama. Nisam mogao da čekam ni trenutka da se osvetim za sve što sam
prepatio, i zadam fatalni udarac ne samo majčinim nadama, već i njenom ponosu.

U toku dva protekla kišna dana majka se sve više povlačila u sebe, odmarajući
se i čitajući u svojoj sobi posle ručka. Znao sam da je i sada tamo. Okrutna, grešna
pobeda me je opila i naterala mi krv u glavu, kad sam zakucao na njena vrata s
pismom u ruci.

— Slobodno.

Nije čitala, već je stajala kraj prozora s istim onim izrazom povučenosti i neke
tuge izazvane razmišljanjem, koja ju je, u toku kasnijih godina, sve više i više
zaokupljala. Ona se napola okrenu, osmefir^uvši se.

— Majko ... — pođoh napred. Njen izraz lica, nežan i iz nepoznatog razloga
pun blagog opraštanja, obeshrabri me. I ne samo to. Pre nego što sam mogao da je
sprečim, ona uze moju ruku i pritisnu je na svoj obraz. Ali, nije me mogla zaustaviti
takvim sentimentalnim trikovima. Sada sam drhtao i bio sav znojav, ali sam naterao
sebe da počnem. — Imam nešto za tebe...

— Da, Lori, dragi.

 Još me držeći za ruku, opet je pogledala napolje, na put. Instinktivno i moj
pogled pođe za njenim. Ispred ulaza su stajala poštanska kola, a neki prtljag su
tovarili na krov. Zatim, brzo, pognuta, kao da želi da izbegne pljusak, pojavi se na
tremu poznata pojava, ali sada bez tartana, i utonu u kočiju. Vrata se zalupiše.
Kočijaš se pope na sedište i kola krenuše.

U maloj spavaćoj sobi nastade mrtva tišina.

— Otišao je? — promucah.

Ona polako klimnu glavom.

— Rekla sam mu da ide.

— Zašto?

— Pre je postojao tvoj otac, Lorense A sada si to ti. Odjednom sam otkrila da
nema mesta za biio kog drugog.

Nešto mi zastade u grlu, tako da nisam mogao ni da govorim ni da gutam.

Zagledah se u nju, a onda slobodnom rukom napravih od pisma bezobličnu guzvu i
bez razmišljanja joj se bacih na grudi.

22.

Boravište mog strica Lea bilo je u četvorospratnom skladištu koje je nosilo

nekako čudno ime Templar Hol. Bilo je smešteno u nezdravom kraju Vintona,
poznatom kao Gorbilou. Zgrada je zauzimala ugao dve ružne, uske, kaldrmisane
ulice, i bila je stara i trošna, s prozorima žazidanim i obojenim gadnom crnom
bojom, ali, pošto se nalazila u centru grada, pored Ardžil strita, i bila blizu
pristaništa, verovatno je za mog strica imala preimućstva u trgovačkom pogledu.
Kao stan, pružala je mnogo manje. Poslednji sprat, koji se sastojao od jednog
mračnog hodnika s mnogim sobama s obe strane, služio je za stanovanje. No, pošto
sam stigao kasno sinoć, još nisam imao pojma kakve su to sobe. Znao sam samo da
je moja, koja je od nameštaja imala gvozden krevet, postolje za umivaonik i
slomljenu pletenu stolicu, bila na kraju hodnika, a da je kuhinja, gde mi je neka
stričeva služavka, po imenu Eni Tobin, dala hleba i sira za večeru, bila na
suprotnom kraju.

Spavao sam na prekide, uznemiravan bukom tramvaja iz Ardžil strita, i zbog

bola u srcu, koji nije baš priličio jednom muškarcu, za majkom, s kojom sam se luče
popodne oprostio na Centranloj železničkoj stanici. Pomisao na rastanak od
najmanje godinu dana — uprkos majčinom uveravanju da će to brzo proći —
otežavao je rastanak. Ali jutro je obećavalo nove doživljaje. Ustao sam, oprao se i
obukao, zatim sam, otvolivši vrata, obazrivo pošao u potragu za doručkom.
 Gospođa Tobin je stajala pored kuhinjske peći. Iiila je to žena s bezobličnim
telom, od otprilike pedeset i pet godina, s jako crvenim boginjavim licem, malim,
duboko usađenim plavim očima i čupavom sedom kosom, koja je izgledala kao da
sfoji uspravno. Stara srneđa kecelja je bila omotana oko nje. Iznošene sobne papuče
krasile su joj noge.

Osim njene aljkave pojave, već su me njen jaki nski naglasak i prisno
ponašanje uvredili, i odlučno sam rešio da uopšte ne zavolim gospođu Tobin.

— Zar moj stric još nije ustao?

Ona se okrete prema meni i poče dobrodušno da me posmatra.

— Ustao je i izišao pre jednog dobrog sata.

— Je li otišao na misu? — upitah, ne pretpostavIjajući nikakav drugi razlog

za tako ran izlazak.

Gospođa Tcbin prasnu u smeh. Dok se smejala, stomak joj se tresao, a njene
plave oči su se izgubile u naborima zapaljene crvene kože. Za ime božje, pomislih,
čini mi se da ona uživa u nekoj šali.

— Dragi moj mladiću, — odgovori ona najzad — taj momak nije video
unutrašnjost crkve vise od trideset godina. On je cmi ateista, ništa drugo. Sam bog
zna za šta je on sve sposoban, i šta hoće. Zelenaš je on, ništa manje. Jesi li hteo
doručak?

— Molim vas — rekoh hladno, rešen da suzbijem svaku familijarnost.

— Onda ćeš ga i dobiti, mladiću moj. — odgovori ona Ijubazno.

— Gde je trpezarija?

— Eto tu, druge nema. Kuhinja, dnevna soba i trpezarija, sve u jednom. Pa
sedi i smiri se.

Seo sam kao protiv volje, a ona skide porculansku zdelu sa police, do pola je
napuni nekom žućkastom kašom od brašna i usu u nju ključalu vodu iz čajnika sa
peći. Rezultat toga je bila neka bljutavo smeđa kaša, koja uopšte nije dobro mirisala,
a koju je, sa šoljom plavkastog mleka i kašikom, stavila pred mene.

— Šta je ovo?

— Neka vrsta ovsene kaše pravljene s mlekom, samo što je brašno od

graška. Tvoj stric to voli, i nabavlja ga na veliko u vrećama od po sto funti.

Uzeo sam kašiku i zahvatio njome kašu.

 — Tebi se to ne sviđa, dragi — reče ona saosećajno, posmatrajući moje lice.
— Svejedno, pošto nema ništa drugo, da sam na tvom mestu, ja bih to pojela.

— Imalo bi bolji ukus kad bi unutra bilo malo maslaca, — rekoh kao da
tražim, s grimasom na licu.

— Maslaca, dragi? — Njene utreptale oči počeše ponovo da se gube. — Ne bi

ti od Lea izvukao ni toliko maslaca koliko može da stane mišu u oko.

Naravno, što se mene tiče, ova prostota je predstavljala kraj sa gospođom

Tobin.

Ali, vodeći računa da ne uvredim strica, gutao sam ovu mešavinu, tužno
razmišljajući o svim onim ukusnim doručcima svoje majke, a da i ne govorim o
divnim ručkovima kojima me je častila gospođica Grevil. Kad sam došao do dna
činije, gospođa Tobin primeti:

— Ako nisi sit, odrezaću ti parče svoje vekne.

— Vaše vekne? — uzviknuh, prasnuvši s opravdanim besom.

— Da, da, mladiću moj. S vremena na vreme kupim sebi ponešto, kako bi ti
rekao »ekstra«.

Glas joj je bio blag, i u njemu se krio stalni prizvuk smeha, spreman da prasne
i olakša sve teškoće. Stoga sam morao da uzdržim svoju ozlojeđenost. Osim toga,
držeći veknu u naručju, ona je rezala debelo parče svežeg hleba, koji je divno
mirisao, i velikodušno ga mazala mašču od pečenja.

Primio sam to ćuteći. Posle mešavine, imao je ukus prave hrane. Još sam
žvakao, kad na stepenicama odjeknuše koraci i stric uđe u sobu.

Mada je prošlo više od četiri godine kako sam prvi put sreo Lea na očevom
pogrebu, nisam na njemu primetio ni najmanju promenu. Predstavljao je onu istu
visoku, mršavu skoro suvu pojavu, u lakom izlizanom plavom odelu, s istim
dugačkim, glatkim, bledim, bezizražajnim, staloženim, nečitljivim licem. Leo je bio
čovek izvan vremena, koji je, snagom volje, ostajao isti, u istom nepromenjenom
obliku. Kad je nekih trideset godina kasnije umro — vredan tada tri četvrti miliona
funti sterlinga — bio sam ubeđen, mada sam bio četiri hiljade milja daleko, da je
izdahnuo u neshvatljivo istom obliku, i da je sahranjen u istom plavom odelu.

U međuvremenu, stavio mi je ruku na rame, i srdačno i dosta Ijubazno me

pozdravio, mada odmahnuvši prekorno glavom, kao da protestuje zbog parčeta
hleba.

— Izbeljeno belo brašno kvari gornji sloj creva, Lorense. Ali vidim da si pojeo
kašu od graška. To je nešto što se zbilja lepi na rebra. Brzo ćeš se priviknuti na naš
način života. Mi ovde pazimo šta stavljamo u stomak. Sad, ako si završio, povešću te
dole.
 Sišli smo kamenim stepenicama na prvi sprat, a onda, izabravši jedan ključ iz
sjajne gomile koja je visila na tankom lancu vezanom za njegovu naramenicu, on
otvori vrata i pusti me u magazin. Bio je to dug hodnik koji se pružao celom
dužinom zgrade, i tako visok — zauzimao je ceo prvi i drugi sprat — da }e naš govor
u njemu tiho odjekivao. U tom je dostojanstvenom i specijalno prašnjavom
stovarištu bio postav-Ijen dvostruki red stolova. sa prolazom kroz sredinu,
prekrivenim komadom otrcanog crvenog tepiha, dok su bale tekstila bile nagomilane
po stolovima u neredu.

— Sada — reče stric Leo poverijivo, i naizgled tako privlačno, da bi prevario celi
skup kardinala. — Počešeć da učiš zanat.

Pošto je proverio moje znanje o merama, dao mi je traku za merenje, koju je,
verujem, greškom uneo u radnju, jer kad ju je stručno prebacio preko mojih
ramena, na unutrašnjoj strani videh, čistim crnim slovima napisano:

»Vlasništvo Morisa Šapiroa, krojača.« — Onda je počeo da me vodi oko stolova,

zastajući kraj svakog, da me poduči o materijalu koji je na njemu stajao. Najpre je
došla na red fina vunena tkanina, zatim štof, pored toga tkanina od angorske vune,
fini crni štof za muška odela, tvidovi — donegal, haris, šetlend. Na svakoj bali je bila
privezana etiketa s cenom, napisanom ne brojevima već slovima, pa pogledavši me
ispod oka, sa sve dubljim poverenjem i laskavim podrazumevanjem moje vernosti,
stric Leo mi poveri tajnu svoje šifre. Bila je jednostavna, obrnuto od azbuke u kojoj
je Z značilo nulu, Y jedan, X dva, i sva unazad do Q, koje je predstavljalo devet.

Sve bi me to više impresioniralo da nije bilo niske sumnje da svi ovi materijali,
o kojima je govorio moj stric, a koje je zaista gladio pokretom sopstveničke ruke, kao
da su retki i skupoceni, a koji su izgledali oštećeni dugim ležanjem u radnji, loše
čuvani i pohabaniji no što bih čak i ja, neobučeni novajlija očekivao — nisu,
ukratko, izgledali da jedva zaslužuju visokozvučne titule i bcgate pohvale koje su im
upućivane. U stvari, dok sam oklevao da pomenem tu činjenicu, moje su oči više
nego jednom privukle druge kartice, koje nisu bile u vezi sa stričevom šifrom, već
grubo napisane crvenom olovkom, s ovakvim naslovima: Bankrotsko stovarište,
Rasprodaja, Transakcija i, najzad, užasna optužujuća cedulja: Cena oborena za
50°/o na prodaji iz nužde.

Kad smo završili obilazak, Leo se zaustavi kod poslednjeg stola.

— Ti shvataš, Lorense, da bi normalno trebalo da mi učenik plaća. I to lepu

sumu. Ali krv nije voda. Oprostićemo ti plaćanje. Imaćeš stan i hranu, a, povrh
svega, davaću ti i šest penija nedeljno za džeparac.

Majka je obećala da će mi stric Leo davati platu, a ovo je izgledalo vrlo malo.
No, jedva uspeh da mu kažem:

— Hvala, čika Leo.

Možda je osećao oklevanje u mom glasu, jer brzo nastavi:— štaviše, ako ti
nešto bude potrebno, a mislim da ti treba odelo — on zastade s ozbiljnom
širokogrudosću — daću ti. — Pogledah ga zahvalno. Nesumnjivo mi je bilo potrebno
odelo. Za poslednjih nekoliko mekeci ja sam porastao, i sadašnje odelo mi je
okraćalo, tako da su mi pantalone dopirale daleko iznad članaka, a rukavi kaputa
nisu pokrivali ni cele ruke. Ali pre nego što sam mogao da izrazim svoju zahvalnost,
Leo nastavi: — E pa, evo jednog divnog materijala.

Materijal koji je pokazao, odvijajući balu stručnim pokretom, i koji je začas

raširio preda mnom, bio je sitno kariran, tako žive mustre, da bih ja rekao da jedino
odgovara gospodi sa najizražajnijim sportskim ukusom.

— Nije li malo drečavo, striče?

— Drečavo! — On odbi tu ideju. — Ovo je klasično, Lorense, i to je jedini

komad koji imam. što se tiče nošenja, stoji samo. Trajaće ti celog života. Reći ću
Šapiru da ti danas popodne uzme meru.

Bio sam sasvim savladan, ali da li zbog njegove plemenitosti ili dezena
materijala, jedva sam znao. Dok sam ja ćutao, on iz džepa na kaputu izvadi veliki
srebrni sat i zamišljeno se zagleda u njega, pokret koji je bio, kao što sam uskoro
otkrio, uobičajen uvod njegovim iznenadnim i tajanstvenim odlascima.

— Sad moram da idem — reče on. — Ako neko dođe, pozovi gospođu Tobin,
ili samo reci da ću se brzo vratiti. U međuvremenu, daću ti nešto posla da se
zabaviš. Hajdemo u kancelariju.

Pođoh za njim kroz vrata koja ranije nisam primetio, u malu sobu, nameštenu
prostim pisaćim stolom, jednom stolicom i velikom zelenom sofom. Go pod od
dasaka bio je pretrpan mnogim paketima i kartonskim kutijama, od kojih su neke
bile otvorene i pokazivale raznovrstan asortiman konzervi s privlačnim natpisima,
boca i tegli. Pregledajući neke hartije na pisaćem stolu, on pronađe jedan časopis
koji je nosio naslov »Bilten za zdravu ishranu«. Listajući stranice, pokazivao je
mnoge oglase koje je obeležio krstom.

— Ti lepo pišeš, nadam se.

Kad sam ga u to ubedio, dao mi je precizna, mada zaprepašćujuća uputstva.

Tako se, pet minuta kasnije, kad je on otišao, nađoh za pisaćim stolom, s perom u
ruci, pišući prvo pismo iz jedne serije, koje je glasilo ovako:

Gospodin Leo Karol izražava svoje poštovanje Okeanskoj kompaniji za

proizvodnju hrane od morskih algi i moli kompaniju da pošalje u njegovu poslovnu
kancelariju na gornju adresu slobodne besplatne primerke svojih proizvoda Sargoza,
kao što je to oglašeno u Biltenu za zdravu ishranu, za njegovu ličnu upotrebu, a kao
probu za eventualne buduće komercijalne porudžbine.

Kad sam završio s pismima, sva upućena kompanijama koje proizvode

patentiranu hranu, bilo je skoro podne, a nijedna se mušterija dotle nije pojavila.
Pošao sam kroz stovarište i otvorio ulazna vrata, da proverim da se napolju nije
stvorio red. Nije. Onda, kad sam se okrenuo, ugledah na vratima ceduljicu na kojoj
je pisalo: »Dođite ponovo. Vraćam se u dva. Leo.«

Saznanje da je moj stric Leo imao tako malo poverenja u mene, učini da mi
raspoloženje opadne. Vratio sam se i zagledao kroz jedan prednji prozor. Maskirana
prljavštinom prozorskih okana, uska ulica se, i pored toga, nemilosrdno otkrivala:
ružne male radnje, krčma, kratak niz piljarnica, a sasvim na kraju, poznata mi
bakarna zvonca zalagaonice. Nisam shvatao zašto ic stric izabrao da živi baš u
ovakvom jednom kraju, i da drži jednu ovako ogromnu i oronulu zgradu za vođenje
posla samo u jednom njenom malom delu. Kako sam mogao da osetim u tom
periodu mladosti njegovo lukavo predosećanje da će promene u gradskom planu
podići vrednost tog imanja do fantastičnih visina?

Iznenadan smeh iza mojih leđa prekide moje razmišljanje i natera me da se

okrenem.

— Kako izgledaš s tom pantljikom?

Zaboravljajući da sam rešio da je ne volim, osetih iznenadno olakšanje kad

ugledah gospođu Tobin.

— Pomislih da treba da dođem i vidim kako si- Uostalom, vreme je ručku. —

Zatim dodade: — Onakav kakav je.

Ona zaključa spoljna vrata, i mi se popesmo u kuhinju, gde mi nije dugo

trebalo da primetim da se moj ručak sastoji od velike činije kuvanih krompira i
komadića danlop sira. No, pre nego što je to bilo posluženo, gospođa Tobin stavi
tiganj na štednjak, i skoro ni od kuda, mađioničarskom veštinom, baci u njega dve
debele kobasice, koje odmah počeše da cvrče i puštaju zanosni miris od koga mi
pođe voda na usta. Dok je pazila na njih, gledala me je širokim, sugestivnim
osmehom, tako da više nisam mogao da se uzdržim.

— Vaše, gospođo Tobin? — upitah.

— Moje — priznade ona, i podigavši tiganj s peći, nabode viljuškom jednu

kobasicu i stavi je na moj tanjir, a drugu na svoj.

— Ovo izgleda strašno lepo, gospođo Tobin.

— Anakerove — odgovori ona kratko.

Bio sam gladan. Uprkos stričevom ubeđivanju, mešavina se nije dugo držala
mojih rebara. Prošlo je nekoliko trenutaka, kad upitah:

— A i krompiri su lepi, brašnjavi.

— Znam ja recept za krompire, dragi, kao i svi Irci. I nemoj me zvati

gospođom Tobin, samo Eni.
 — Zar moj stric zaista ne dolazi na ručak? — upitah s punim ustima
kobasice i krompira.

Ona odmahnu glavom.

— Na prvom mestu, on jedva pojede koliko jedan vrabac. Na drugom, sem

onda kad se uveče ovuda mota sa svojom patentiranom hranom, i čime sve ne, on se
hrani u vegetarijanskom restoranu u Junion stritu.

— Za boga miloga. Zar je stvarno vegetarijanac, gospođo Tobin, hoću da

kažem Eni?

— On neće da stavi ni parče mesa u usta. A i kad bi svinjske krmenadle sve

padale s neba, on bi sigurno mast od pečenja upotrebio samo da namaže čizme.
Osim toga, i ne puši. A što se tiče alkohola, a to je od svega najčudnije, nikada u
svom životu nije ništa popio. Leo je čudan čovek, mio i I u k a v. On nikada ne
dopušta da mu desnica zna šta radi levica. Ali ti ćeš ga uskoro upoznati — dodade
prepredeno — ako već nisi.

— Meni se čini — progovorih zainteresovan, željan da nastavim razgovor o

tome — da moj stric nije sasvim zdrav.

Da sam napravio najduhovitiju šalu ovog veka, dejstvo koje bi ona imala na
gospođu Tobin ne bi moglo biti izražajnije. Doslovno se tresla od smeha. Kad se
najzad pribrala, obrisa oči i reče:

— Zašto to misliš, dragi?

— Pa, — razmišljao sam, crveneći od neprijatnosti — izgleda da stric ovde ne

živi naročito dobro. Hoću da kažem, nema dovoljno hrane. I, u stvari, ni jedna jedina
osoba nije od jutros došla u radnju da kupi bilo kakav materijal.

— Oh, doći će, dragi, doći će — reče ona blago. — Posle podne, kad on bude
u radnji. Pa i ako ne dođu, šta mari?

— Šta mari, gospođo Tobin?

— Ta mala radnja dole samo je delić Leovih poslova. On ima imanja po celom
gradu. Da ti kao ja hodaš goredole po kućama za iznajmljivanje na Andorson Krosu,
i da skupljaš kiriju, onda bi, na svoju žalost, tačno znao koliko on ima. A to još nije
ona velika stvar.

— Kakva velika stvar, Eni? — zgranuh se.

— Viski! — uzviknu ona, uživajući u dejstvu te velike reči. — Viski u

carinskom magazinu. Burad i burad pića koje je zapečatio carinski službenik, i koje
ie sve starije i starije i sve skuplje i skuplje. Naučićeš to, mladiću moj, kad sledeći
put budemo punili boce.
 Gledao sam je u čudu. Sve moje pretpostavke o Leu vrtele su se u krug, kao u
magli zapanjene neizvesnosti. Šta da mislim o tom stricu, koji je bio tako užasno
bogat, a ipak je gladovao kao i ja, jedući kašu od mlevenog graška? Nisam se
usuđivao da dalje raspravljam iz straha da još nešto ne otkrijem.

Kad smo završili s ručkom, i kad je gospođa Tobin odbila moju stidljivu
ponudu da joj pomognem prt pranju sudova, zamišljeno se vratih u radnju, da
budem tamo kad se Leo vrati.

Došao je tačno u dva, izgledao je zadovoljan što me je našao na poslu, pa je

čak otišao tako daleko da mi uzdržanim rečima čestita na načinu na koji sam
napisao pisma. Zatim skide kaput i obuče prsluk s crnim vunenim rukavima, pa, još
uvek u cilindru, koji je u stvari retko kad skidao, napolju ili unutra, pođe u
kancelariju gde je neko vreme bio zauzet nad nekim velikim glavnim knjigama. Ali ih
stavi u kasu čim su prvi kupci počeli da dolaze. Ono što me je iznenađivalo, bio je
broj siromašnih žena, od kojih su neke čak bile uvijene u šalove — siguran znak
bede — koje su ušle i tražile nešto što su nazivale »restlovima«, a za šta sam otkrio
da su ostaci materijala kraći od normalne dužine. Neke među njima su očigledno
bile stanari mog strica, jer su mu se obraćale sa Leo, ali uprkostoj familijarnosti i
umiljavanjima, koja su obično počinjala sa: — Ah, Leo, za boga miloga ... — on, bi,
uvek nepromenljivo Ijubazan, samo pokazao na nekuod mnogobrojnih kartica
upadljivo okačenih na svakom štolu i ispunjenih sa; OVA KUĆA NE DAJE KREDIT-

Za Lea se takođe moglo reći da je, kad bi kupili materijal, Ijubazno poklanjao
mušterijama modele krojačke kuće Veldon, na čijoj je poleđini bilo štampano
»Besplatan primerak«. Ali njegovi kupci su u glavnom bili mali Ijudi, samostalni
krojači koji su vodili mali posao, neki od njih stranci, a mnogi jevrejskog porekia.
Gospodin Moris šapiro, kome je bilo povereno da mi sašije odelo, a koji je došao u
magazin pred sam'kraj popodneva, nesumnjivo je pripadao toj kategoriji. Slab,
mršav, mali čovek, bolesnog izgleda, bledog lica, s ogromnim tamnim zasenčenim
očima, i pramenom crne kose prilepljenim na žućkastoj lobanji, njegovo je ponašanje
prema Leu, izraženo uplašenim pokretima, bilo bolno umilno.

Ipak je pokazao izvesnu sumnjičavost kad je ugledao odabrani materijal.

Gledao ga je, pipao, gledao mene, zatim Lea.

— Mladom gospodiu se sviđa?

Suviše stidljiv da bih progovorio, dozvolih Leu da klimne glavom bez pogovora.

— Da nije malo upadljivo?

— Ne.

Gospodin šapiro je oklevao, zatim je izvadio jednu nit iz materijala, zapalio

šibicu o kutiju koju je izvadio iz džepa kaputa, zapalio nit i prineo ugljenisani kraj
nosu. Zatim ponovo pogleda Lea.

— Nema vune — reče on.

 — Možda — reče Leo, okrenuvši se užasno hladan. — Ali nosiće se.

— I divno će stajati — složi se brzo Šapiro. — Iznosiće se.

Kad mi je uzeo meru, on zamota materijal i stavi ga pod mišku. Zatim, dok je
odlazio, pažljivo pogleda u stranu, stavi ruku na usta i doslovno mi propišta na uvo:

— Godinama pokušava da ga se otarasi.

Mada Leo nikako nije mogao to da čuje, osetio sam da ga je taj momenat iz
nekog nepoznatog razloga uznemirio. Hodao je goredole, gledajući me s vremena na
vreme, kao da želi da se vrati na tu temu. Ali na kraju nije to učinio. Kad sam upitao
da li da pripalim plin, pošto se smrkavaio, on odmahnu glavom. Pogledavši na sat i
tako ponovo najavivši svoj brzi odlazak, on mt prtđe i stavi mi ruku na rame.

— Ti si mi sinovac, mladiću, ti znaš da ti želim najbolje. Za prvi dan si dobro

radio, a videćemo kako ćes nastaviti. — On me s odobravanjem potapša. — Sada
moram da iziđem da se nađem s jednim čovekom. Vreme je da se zatvori

On zaključa vrata kljućem iz svežnja i brzo siđe niz stepenice, dok sam se ja
potako popeo do gospođe Tobin. Za mene je to bio čudan, jedinstven dan, a od njega
mi se vrteio u glavi.

23.

U toku nedelja koje su potom došle postalo mi je jasno da je stric rešio da me

potpuno zaposli. I pošto smo često bili zajedno, za vreme tih napora imao sam dosta
prilike da posmatram tog zaista neobičnog čoveka.

Ujutro bih, prema njegovim uputstvima, napisao većinu, mada ne sva, njegova
pisma. Naravno, u kancelariji nije bilo pisaće mašine, jer mašine koje beleže nisu
nimalo bile po Leovom ukusu. štaviše, uprkos raznovrsnostima njegovog posla,
stričeva je poslovna prepiska bila relativno mala, pošto je glavni deo svojih poslova
vodio usmeno. A i kad je pisao, nije se trudio da da peni i pošalje pismo poštom.
Slao je mene da raznesem pisma. Kad pre podne nisam bio zauzet takvim poslovima,
ostajao sam na poslu u radnji, sa centimetrom oko vrata i olovkom za uvom.

Sada mi je bilo dozvoljeno da prodajem restlove kupcima koji bi došli u to

vreme, ali samo za gotov novac, koji bi bio izbrojan na licu mesta. Ali pohodi u koje
sam išao u Leovom društvu otkrivali su najviše.

Zašto me je vodio? Dok me je koristio kako je bolje umeo, verujem da ga je

iskra, slab ostatak njegovog vaspitanja iz mladosti pobudio da mi pruži neku osnovu
u trgovačkoj karijeri, ili »umetnosti« poslovanja kojim se on bavio. Tako, dok me je
oslobodio skupljanja stanarine, koju je uspevao da pokupi sam s Eni, dopuštao mi
je da ga pratim na sve rasprodaje koje je posećivao, i u magazin na pristaništu, u
kome roba ostaje dok se ne plati carina.
 Leo bi sve kupovao po povoljnoj ceni, ne samo robu preduzeća koja su
bankrotirala ili spasenu robu, već i svaki drugi artikal za koji bi, odmah ili kasnije,
tačno znao koliko može da zaradi na njemu. Stojeći pored njega u prepunoj
zaglušnoj sobi, gde se obavljala licitacija, a koja je gledala na Ardžil strit, sa
čuđenjem bih se zagledao u to bledo neosetljivo lice, dok bi se skoro neosetnim
treptajem očnih kapaka, povisio ponudu za šest penija za neki neskladan predmet,
koji bih ja, ako je mogao da se nosi, morao da odnesem i ostavim na gomilu gore u
magazinu. Te sobe s obe strane gornjeg hodnika bile su tako prepune, da je bilo
teško otvoriti vrata a da se na čoveka ne sruči lavina nagomilanog nameštaja.

Najzad su me licitacije zamorile, ali mi posete mestu koje je Leo jednostavno

nazivao »carinsko odeljenje« nisu nikad dosadile. Da bi se ušlo u tu zgradu, koja je
bila zvanično zapečaćena, bila su potrebna dva ključa, jedan iz stričevog svežnja, a
drugi je imao carinski službenik. Red buradi koji mi se ukazao pri slaboj svetlosti
koja je dopirala kroz prljave prozore, najpre me zaprepasti, ne zbog broja i
veličine.tih jako ispupčenih posuda, već zato što sam kao normalno očekivao da
stričev viski bude u bocama — a to mišljenje je pogrešno, rekao je on, objasnivši mi
da alkohol ne bi nikad sazreo da se ne nalazi u buradima od trešnjevog ali osušenog
drveta.

Tu je, dakle, bio Leov glavni posao, njegov kapital, njegov izvor buduće zarade.
Kupovao je viski, kupovao ga u pravo vreme, stavljao ga u magazin bez plaćanja
ležarine, i dok je viski sazrevao, on je posmatrao kako mu se vrednost stalno
povećava. Nije on bio samo lukav kupac, već potpuno iskusan podrumar. Kako sam
ga često zadivljeno posmatrao kako uzima polovinu severnoškotskog a drugu
južnoškotskog slada, pa onda »mrvicu« iz unutrašnjosti ostrva, i sve to pomeša s već
prevrelim destilovanim viskijem, čije je ime odbijao da otkrije. Onda bi, srknuvši
odmeren gutljaj, probao mešavinu valjajući je po ustima i oko jezika, i puštajući je
skoro u grlo, i najzad bi, klimnuvši glavom u znak odobravanja, i s promuklim
iskašljavanjem, sve to izbacio. Kao što mi je Eni rekla, nikad nije dopustio da mu i
jedna kap sklizne niz grlo.

Čak je i u to davno vreme Leo nesumnjivo imao jedinstven i čudesno

neposredan instinkt. Predvideo je opasnost opadanja novca i uložio svoj kapital u
nekretnine i viski. No, kad sam se uverio u njegovo stvarno i potencijalno bogatstvo,
nisam mogao a da se ne upitam šta on, pobogu, ima od toga. Njegov je život bio
primer najdosadnije, najoskudnije i potpuno bedne škrtosti. Onda mi je palo na
pamet da je za Lea najveće uživanje, i vrhunac unutrašnje radosti, ležao u tajnoj
svesti o svojoj ličnoj vrednosti pod maskom nemaštine. Rekao sam da se nikad nije
osmehivao. Pa ipak, kad bi u razgovoru za vreme sklapanja nekog posla izustio
tipične reči, kao »ja sam puki siromah«, ili »ja to ne mogu sebi da dozvolim«, ilj »vi
biste me mogli kupiti i prodati«, primetio bih trzaj, jedva primetno grčenje usana,
kao da s ogromnim naporom prigušuje divni prasak unutrašnjeg smeha. Čudno,
mada sam ja to sve video ili nagađao, i pored preteranih zahteva i obmana kojima
me je varao, nisam mogao da ga mrzim. Umesto toga, dok sam gledao njegovo bledo,
ispijeno lice, obuzimalo bi me neizrecivo saosećanje, i skoro sam ga sažaljevao. Bilo
je to baš ono osećanje koje je on želeo da izazove: bila je to pobeda njegovog
lukavstva, jer je ono utvrđivalo i potvrđivalo karakter koji je on sam stvorio i u kome
je pravi Leo Karol živeo.
 Dok sam život s Leom nije bio sasvim težak, moj glavni problem se usredsredio
na hranu. Stric je sam, nezavisno od njegove reklamne hrane, na koju ga je njegova
ćud navela, izgleda mogao da živi skoro bez životnih namirnica. Doručkovao je sam,
i to vrlo rano, pre nego što bih ja ustao. Njegov ručak je bio obavijen skoro istom
takvom tajanstvenošću, a kad bi se veoma kasno noću vratio kući, otišao bi do
štednjaka i, još u cilindru i sa zamišljenim pogledom, razmišljao koju od svojih
namirnica da uzme: Glutenovu ovsenu kašu, skrobnu kašu od strelastog korena, ili
Rasks dvopek i mešavinu.

U svakom slučaju, on nas je puštao da živimo na izopačenoj, slaboj i

nedovoljnoj hrani, a kako sam ja naglo rastao, skoro uvek sam bio gladan. Loše bih
se proveo da nije bilo gospođe Tobin, koja je s Leom imala neutvrđen ugovor o
plaćanju za hranu, kojr je, mada je povremeno gubio vrednost zbog stričevih
protesta da nema gotovine, konačno postao punovažan kad mu je zapretila otkazom.
Taj mali dodatak omogućavao joj je da doda nužne potrebe našoj dijeti, što je ona
nazivala »njenim ekstra«, i sve je to bez predomišljanja delila sa mnom. U stvari, kad
bi došlo do deobe, ja sam, češće no ređe, dobijao veći deo.

Moji prvi utisci o Eni se nisu promenili samo preko mog stomaka. Kad je stiglo
moje novo odelo, njegova užasna boja je izazvala beskrajni stid i jad. Ali jedne subote
uveče, posle nedelju dana strepnje, kad osetih da sam predmet smeha i radoznalog
buljenja u gradu Vintonu, gospođa Tibon odnese prokleto odelo, oboji ga u
neupadljivo tamno smeđe, osuši ga i ispegla, a u ponedeljak ujutro mi predade odelo
koje je bar izgledalo pristojno.

Eni je u svakom pogledu bila najljubaznija i najveselija osoba koju sam ikad
poznavao. Retko se Ijutila, bila je izvor Ijubaznosti, uvek spremna da se smeje na
tuđe a i svoje brige. Njoj su skoro sve stvari, čak i stričeva neuporediva škrtost,
izgledale pogodne da se čovek dobro nasmeje, i mada bi mi to objašnjavala u
najoštrijim potezima, kao »život je čudna stvar, dragi, moramo ga posmatrati sa
osmehom«, »smej se i svet će se smejati s tobom, plači ali to čini sam«, to su bile
proste izreke jedne neuke duše. Ništa nije moglo smanjiti vrćdnost jednoj prirodi
koja je zračila plemenitost i poštovanu skromnost, a u kojoj nije bilo ni trunke zla.
Kad bi proricala budućnost — jako je volela »da čita iz čaja« — uvek je predskazivala
srećne događaje, nikad zle. Za celo vreme našeg poznanstva nisam čuo da je ijednom
učinila neku podlu ili nemilosrdnu primedbu. Čak je i Lea, koji je sigurno zaslužio
njene najgore prigovore, osuđivala sa osmehom punim sažaljenja. — Ne možeš a da
ne žališ jadnika. Veruj, on je okrutniji prema sebi, nego prema nama.

Bila je udovica sa četvoro žive dece, sve sinovima. Trojica su bila u britanskoj
armiji — nikad nije rekla »armiji«, i stalno je objašnjavala da njeni dečaci služe u
kolonijalnim snagama — dvojica u Indiji, jedan u Singapuru, a četvrti je emigrirao,
ali bez uspeha, u Kanadu. Mada su joj se retko javljali, a i kada su to činili bilo je
kratko, ponekad bi mi pričala o nekom od njih, sećajući se sa zamišljenim osmehom
događaja iz prošlosti. Na ploči kamina u kuhinji, pored staklene činije u kojoj je s
Ijubavlju čuvala neku prilično matoru ribu, nalazila se neka stara dopisnica s
pogledom na Tadž Mahal na mesečini, na kojoj je bilo napisano: — Draga majko,
nadam se da će te ova karta zateći zdravu. Voli te tvoj sin Denijel. — Kad bi je
pogledala, osmehnula bi se na mene i počela: — Deni je uvek bio dobar dečak, mada
ponekad pomalo divalj. Nikad neću zaboraviti kad je pao s pristaništa u Danunu ...

Ali je u toku naših dugih večernjih razgovora najviše pričala o svom mužu. —
Zvala ga je »tata«. Moram priznati da su me malo zanimale te porodične uspomene,
ali pošto sam jako zavoleo gospođu Tobin, naterao sam sebe da je slušam sa svim
znacima simpatičnog mieresovanja. Obično je išlo ovako:

— Tata je bio dobar čovek, dragi. Inteligentan, nsio. Ali nikad nije naučio
zanat. Našao bi neki posao,radio dve nedelje, pa ga ostavio. Na neki način je bio
stiviše gospodin da bi radio. Kupio je konja i kola, ali konj nas je upropastio. Da,
dragi, uništio ga je. No, da su mu plaćali sve što je radio, dobro bi bilo. Ali
zaradivanje novca nije bio posao za njega. Oh, bio je popu-Inran. Kad je umro, cela
je ulica došla. Divan pogreb.

Sama Eni je bila zaslužno popularna među irskim emigrantima u tome kraju,
koji su se obično utorkom nveče skupljali u gostionici koju je držao jedan od njih, .1
koju je u nacionalnom duhu nazvao »Trolist«. Neretko, to su za mene bili svečani
trenuci. Kad bi Eni imala nekoliko »ekstra« novčića u svojoj tašni, ili ako bi dobila na
kladionici, s obzirom da nikad na konja nije stavljala više od tri penija, ili čak i ceo
šiling, stavila bi mušku vunenu kapu, koju bi pažljivo pričvrstila dugom iglom, i
zatim me najpre odvela u Benelijevu radnju, gde su služili ribu i pržene krompire, a
onda bi me, pošto po zakonu još nisam bio punoletan, prokrijumčarila u lepu sobicu
»Trolista«. Njen bi ulazak uvek bio pozdravljen povicima dobrodošlice, a kad bi za
sebe poručila džin — nikad ne bi popila više od jedne čaše — i đumbirovo pivo za
mene, razlegli bi se povici: »Pevaj nam, Eni«. Posle uzajamnog peckanja i bez
najmanje uobraženosti, ona bi im udovoljila pesmom »P u t u j u ć i p e v a č« ili »T a
r o v i t r e -m o v i«, a posle, kao dodatak, otpevala bi veoma omiIjenu pesmu koja
se, čini mi se, zvala »N o š e n j e z e I e n o g«.

Oh, Irće dragi, jesi li čuo Novost koja kruži,

Zakonom je zabranjeno trolistu Da raste na irskoj zemlji.

Zatim bi hor, kome bi se svi pridružili, s izvanrednom osećajnošću zapevao:

Dragi mali trolist,

Dragi mali trolist,

Dragi mali, slatki mali trolist iz Irske.

Uprkos tim radostima, ili možda baš zbog njih, nisam mogao da ostanem slep
prema činjenici da su me okolnosti spustile na nivo golog opstanka. Uzevši
praktično, ja sam sada živeo i radio u sirotinjskom delu Vintona. Promena je bila
uzbudljiva, okolina nepodnošljiva. Sa svih strana su nas okružavale kuće koje su se
naslanjale na našu, a između njih su se probijale uske ulice, bedne aleje, gde je
čovek mogao da vidi izložene sve znake i simptome siromaštva i bede: žene uvijene u
marame, besposlene Ijude, a najgore od svega, odrpanu, rahitičnu, deformisanu
decu. Stalno bučan, prljav i zagušen saobraćajem, Ardžil strit mi je izgledao kao
otvorena rana. Subotom noću njegovi pretrpani blistavi pločnici predstavljali su
bučnu scenu: pijanci su se valjali, ležali po jarcima, ili ih je policija kupila i odvodila,
mornari koji bi sišli s brodova tražili bi gužvu, navijači rivalskih fudbalskih klubova
bi se pesnicama i noževima tukli posle utakmice, dok je Vojska spasa, sa zvekom
cimbala, lupom bubnjeva i bukom bleh muzike, što je povećavalo urnebes,
paradirala gore dole, zaustavljajući se s vremena na vreme, da otpeva po koju
himnu, propovedajući užase prokletstva i skupljala priloge.

U svim mojim dnevnim dodirima, s Ijudima ili ne, nije bilo ničeg što bi mi
podiglo ili podstaklo duh. Kad bih, gonjen popodnevnom prazninom u stomaku,
uleteo u Bonelijevu radnju na tanjir prženih krompirića za jedan peni, dočekao bi
me samo talas iskvarenog engleskog iz zadnjeg dela sale: — Krumpirići ne spremni.
Zelen grašak spreman. ’Oćeš zelen grašak? — S gorčinom sam osećao da se moja
zvezda udaljila od onih srećnih dana i perspektiva, kad je gospođica Grevil,
diskutujući o Orchis maculata na itonski način, zastajala da mi se obrati preko
besprekornog ćistog stola: — Još jedan kotlet, Karole?

Sada sam bio ubeđen da moja majka ni najmanje nije imala pojma šta me
čeka. Oni ozbiljni razgovori s Leom, dok je.ona brižno posmatrala njegovo tužno,
bledo, naizgled privlačno lice, mora da su joj pružiii potpuno pogrešnu predstavu o
uslovima koje mi je on mogao pružiti. No, nisam mogao sebe da nateram da, pišem i
da joj otkrijem istinu. To nimalo ne bi promenilo moj položaj, a iz njenih ćestih
pisama sam video da je majka i sama imala dovoljno teškoća u ispunjavanju svojih
obaveza prema školi, kako bi na vreme stigla na voz za Kardif da prisustvuje svojim
važnim noćnim časovima, koji su, poverila mi je, teži no što je očekivala, s mnogo
stručnosti, koju je teško razumevala.

Međutim, dok sam propadao u neku vrstu blatišta, zagušen preostalim dimom
i prljavštinom, pokušao sam da napregnem svu snagu, težeći opet onom
nedostižnom grčkom idealu, kome sam u prošlosti bio dosledan, a čiji se fizički
rezultat dosad nije odrazio na mojoj pojavi. Jedino kupatilo u Leovom stanu služilo
je kao ostava za gomilu domaćih otpadaka, za stare kvake, iskrivljene eksere,
polomljene okvire od slika, iskidane kartonske kutije i slično, što stric nije dopuštao
da se baci; ali sam pomoću En raščistio to smeće. Mada je emajl bio ispucao a kada
zarđala, otad sam ja svakog jutra posle ustajanja petnaest minuta radio vežbe radi
telesnog očvršćavanja, a zatim se zagnjurio u hladnu vodu. U toku večeri, koje su
postajale sve duže, vratio sam se s radošću svojoj staroj Ijubavi. Vožnja žutim
tramvajem od Ardžil strita do Kelvingrovog parka u zapadnom predgrađu grada
koštala je svega pola penija, ali pošto često ni to nisam imao, nije mi bilo krivo da
odem pešice Sendimaunt stritom i Vestern Roudom, pošto sam imao gimnastičke
cipele, u kojima sam se osećao lak kao pero. U parku, koji se pružao ispod
univerziteta u nizu avenija oivičenih drvećem i vijugavih staza, zaustavio bih se da
odahnem, a zatim bih počeo da trčim kroz sumrak koji se spuštao, u krugu koji sam
sam sebi ocrtao. Osim nekog starog para koji se skupio na jednoj klupi, u to vreme
je bilo malo sveta. Osećanje slobode i neizrecive radosti koju sam osećao u tom
brzom trku na hladnom vazduhu, blistav od sunca koje je zalazilo, pružalo mi je
spas od svih mojih patnji, koje su, kao oduvane zbog moje brzine, odletale s mene i
ostajale iza mojih leđa.
 Pošto bih se umorio, seo bih i odmarao se, gledajući univerzitet, staru otmenu
zgradu koja se ocrtavala prema nebu, tamna i vrlo visoka. Mogućnosti da ikada
tamo studiram bile su sada tako obeshrabrujuće daleko, no kad bi mi se dah vratio,
gonjen neukrotivom čežnjom, popeo bih se na brežuljak i lutao po ograđenom
prostoru. Prolazeći kroz napuštene hodnike, čitao sam naslove nad sobama za
predavanja, uvek vučen ka odeljku za biologiju, gde sam, lagano šetajući ispred
zatvorenih vrata, osećao aromatične mirise karbofušina u kanadabalzama. I zaista,
kad bih se tada okrenuo da se vratim u grad, osećao sam da su za mene nastali
nesrećni dani, i da mi se život kreće dosadnim i bezvrednim putem.

24.

Jednog popodneva, dok sam prilično lagano šetao Junion stritom, vraćajući se
s nekog Leovog posla, jedan gologlav i neobično elegantan mladić izide iz hotela
Kriteron u pratnji otmene, mada preterano upadljivo odevene žene, nešto starije od
njega. Odmah sam ga prepoznao. A kad njegov pogled srete moj s obostranim
prepoznavanjem, instinktivno doviknuh:

— Terense!

Pravio se kao da me nije čuo. Izbegavajući moj pogled, nastavi da se obraća

svojoj prijateljici na najživahniji način, prošavši pored mene, kao da ne postojim,
dok sam ja, presenećen i ponižen, stajao buljeći u njega kao budala. Nekoliko
koraka niz ulicu, prekoputa ulaza u hotelski restoran, otvoreni ardžil automobil
postavljen crvenom kožom, čekao je sa šoterom u njemu. Terens isprati svoju
prijateljicu do tog luksuznog automobila, s brižnom pažnjom se pobrinu da sedne,
zatim ju je posle živog i nežnog opraštanja, posmatrao kako odlazi.

Kad se on okrenuo, ja se trgoh i brzo počeh da izmičem, odjednom suočen sa

sećanjem na onaj trenutak kad sam se pre osam godina u Terensovom društvu
odrekao Medži. Ona je sada bila osvećena. Tog trenutka, prodoran zvižduk, kakav bi
se mogao upotrebiti za dozivanje koćije, natera me da se okrenem. Terens mi je
prilazio polako, lepši i Ijupkiji nego ikad ranije, doteran tiptop, besprekorno obučen
u prugaste pantalone i taman kaput, prava slika pomodara. Dok me je razgledao od
glave do pete, zadrhtah malo. U prisustvu takvog krojačkog izveštačenog savršenstva
bilo je nemoguće ne pocrveneti zbog svoje vlastite neprikladnosti.

— No, no, no. Ala si ti dugo stajao na kiši — reče Terens polako. — Šta radiš
ovde, mladiću?

Pošto između moje majke i Lohbridža nisu postojali nikakvi odnosi, on nije
znao za naš sadašnji položaj. Kad sam mu objasnio, on još jednom zviznu, ali niskim
i zamišljenim tonom.

— Tako, onda ti radiš za onog ciciju. Nikad ga ne srećem na ulici, ali želim
da mu pljunem u lice. Zašto nisi dqpao k meni, mladiću? Uvek mi se sviđala tvoja
majka. Fina ženica. Za čas bih sve uredio za vas oboje. Za čas.
 — Pa ... gde ti radiš, Terense?

— Hotelski posao. Proučavam ga s unutrašnje strane. Ovde sam portir u

Kriu.

Duboko impresioniran, skrenuh pogled sa Terensa ka tremu s mramornim

stubovima i kroz široka staklena vrata na prizor bogatih tepiha i pozlaćenih stolica u
predvorju. Kriterion je bio nov hotel, sa izopačenom kontinentalnom atmosferom, ne
velik ali luksuzan. U Vintonu je dosezao visine pomodnog bogatstva.

— Nadam se da ti Leo daje dovoljno da jedeš — reče iznenada Terens,

pogledajući me zajedljivo ispod oka. — lli bi mogao da podneseš neki zalogaj? — Pre
nego što mi je uspelo da odgovorim, on nastavi: — E,pa, onda upadni sa zadnje
strane, a ja ću te pustiti na drugi ulaz.

Ulaz za poslugu se mogao lako pronaći, a Terens, Koji se već nalazio na

vratima, pusti me u dugačak hodnik koji je vodio u hotelsku kuhinju, ogromnu
otmenu prostoriju, koja je zasenjivala oči prizorom sjajnog metala i blistavih belih
pločica. Jedan mladić u beloj kecelji i naduvenoj kapi čitao je novine.

— Toni — reče Terens — upravo sam otkrio jednog rođaka koji odavno umire
od gladi. Možeš li nešto na brzinu da mu napraviš?

Toni spusti novine. Nije izgledao naročito radostan.

— Tri sata je popodne. A ja sam jedini dežuran.

— Zato i jesmo ovde.

Kad bi se Terens osmehnuo, niko mu nije mogao dugo odoleti. Toni spusti
novine i ustade.

— Šta hoće?

— Nešto s govedinom. I to dosta.

Laknu mi kad smo trpezariju za poslugu, u koju me je Terens sada uveo, našli
potpuno praznu. Ovde mi je, za iznenađujuće kratko vreme. Toni doneo veliku
porciju nečeg što je izgledalo kao paprikaš.

— Sviđa li vam se?

— Oh, da, hvala vam.

Kad sam počeo da jedem, Terens sede naspram mene i zapali cigaretu.

— Gospode, dete, — reče on posle nekoliko trenutaka — ala gutaš. Mora da

si gladan kao vuk.
 — Nije zato, Teri. Već samo zbog toga što je ovo najbolje meso koje sam ikad
okusio.

— Trebalo bi da bude tako. To je B o e u f a I a Bordelaise. U stvari, moja

prijateljica, gospođica Džozej Gilhuli je to ručala danas sa roštilja.

Pošto je to rekao na vrlo samosvestan način, osećao sam da od mene očekuje

neki odgovor. Nisam mogao reći da je baš lepa, jer me je, kad sam je za tren ugledao,
zaprepastila izrazitost njenog nosa. Tako rekoh:

— Ona je jako doterana, Teri.

On zadovoljno klimnu glavom, kao zadovoljni sopstvenik.

— Jesu li ono njena kola?

— Njenog starog. Gilhulija, građevinara. Plivaju u parama. Za tvoju ličnu

obaveštenost, dete, ali samo strogo poverljivo, Džozej i ja smo skoro vereni. Bar
toliko, to nije zvanično, ali praktično ona je moja verenica.

— Uvek sam mislio da ti voliš Poli Grent — rekoh ne razmišljajući.

Preko Terensovog lica pređe jedva primetno rumenilo, potvrđujući ranija

govorkanja u vezi s njegovim čestim posetama Ardenkejplu.

— To je bio samo neuspeo pokušaj. Ovo je ono pravo, — dodade posle kratke
pauze. — Zar ti nikad ne izlaziš s devojkama?

Ta pomisao mi se učini tako izopačena, da samo odmahnuh glavom.

— Šta! — uzviknu Terens — još nemaš devojku?

Osetih kako sam pocrveneo. Nisam ni najmanje želeo da obaveštavam Terensa

o svojim čežnjama u tom pravcu, suzbijanim neizmernom stidljivošću — stanjem
unutrašnjeg sukoba, što sam samo održavao u ravnoteži onom disciplinom koju sam
sam sebi nametnuo.

— Devojke me ne zanimaju — slagah hrabro.

— Pa šta onda, po bogu, radiš sam sa sobom?

— Ceo dan sam zauzet — rekoh braneći se. — A uveče idem u park i trčim.

— Zbilja? — Terens je prvi put izgledao zainteresovan. — Sećam se da si

prilično dobro trčao. — Izgleda da se šalio s tim. Zatim je zamišljeno razmatrao moj
položaj. — Jesi li ozbiljno trčao — u klubu i slično?

— Oh, da, često sam izlazio sa članovima Ardenkejpl kluba, a dve godine
uzastopce sam dobio i nagradu u preponskoj trci za dečake ispod četrnaest godina.
 — Zaista. — Posle me je još pažljivije posmatrao. — Jedne večeri mogu da
iziđem s tobom i izmerim tvoje vreme. Ja još održavam vezu na tom polju, mada sad
imam suviše problema, da bih mogao da trčim.

— Sećam se kako si nam pričao o svojoj pobedi na sto jardi u Roklifu.

Izgledao je zadovoljan.

— Svakako. Ostavio sam ih kao da nisu ni potrčali. Tamo sam ja bio

šampion, mladiću, ili bar vrlo blizu tome. Šteta što nikad nisi uspeo da dođeš u
Roklif.

Tužno se složih, dodavši tiho: — Još uvek bih svedao da mogu.

— Pa, ko zna? — reče on ohrabrujuće. — Nije prekasno. Uvek se može naći

put i način. Kao što ranije spomenuh, imam veze. Gilhuli je velik čovek. Jak katolik i
Irac, kako samo zamisliti možeš. Nemoj se olako predavati. Pa, uzgred mi baš pade
na pamet da je momak koji tamo daje stipendije, Filen ... ili Fini, bio moj drug. On je
preuzeo kontrolu nad tim. Mogao bih da mu pišem. On će sve učiniti za mene. Ili
možda i upravnik. Oni me se tamo sećaju, mogu ti reći.

Terensovo otvoreno ponašanje me je potpuno podiglo. Oči su mi sijale dok sam

promrmljao nešto u znak zahvalnosti.

— Ništa ne govori o ovome. — On odmače stolicu i ustade. — Sada moram

da se vratim u portirnicu. Danas nam popodne dolaze neki važni gosti. Ali budi u
vezi sa mnom. Hoću da izmerim tvoje vreme na jednu milju. Ako bude valjalo, mogli
bi ti pomoći. Sada ne zaboravi sve ovo.

— Neću, Teri. Doći ću na vrata za poslugu.

— To će biti jednostavnije — složi se on. — Uzgred, jesi li znao da je Nora u

gradu?

— Ne, Teri.

— Pa, jeste, i divno je uspela.

— Na koji način?

— Ona je mlađi pomoćnik gospođice Donohju, kupca kod Erla. Donohjui su

naši dobri prijatelji, starf Donohju i moj stari nekad su bili vrlo prisni, pa je bilo lako
udesiti da Nora uči kod nje. Ti znaš šta je to kupac, zar ne?

Znao sam, više manje. I pošto je Erl bila najbolja radnja za žensku modu u
Vintonu, znao sam takođe da i položaj gospođice Donohju mora biti visok.

— Nora stalno pita za tebe — nastavi Terens. — Zašto je ne potražiš? Ona

stanuje s gospođicom D. Daću ti adresu. To je u park Kreščentu.
 On izvadi olovku sa zlatnom držaljom iz džepa na prsluku i zapisa adresu.

Nisam mogao dovoljno da mu zahvalim. Zaista, kad me je ispratio do zadnjih

vrata, išao sam i razmišljao putem o srećnom slučaju koji me je ponovo doveo u vezu
s mojom rođenom porodicom. Tako dugo nisam imao pravog Ijudskog društva, da
me je izgled na prijateljstvo s Terensom i Norom uzbuđivao. Štaviše: Roklif je opet
pomenut. šta bi Teri ili njegovi prijatelji mogli učiniti za mene? Ime Gilhuli, vezano
za ona sjajna kola, a da se i ne pominje žustra kći s kojom je Terens bio veren, i s
kojom će se verovatno uskoro oženiti, nagoveštavalo je mogućnosti koje su, mada još
neodređene, izgledale skoro neograničene.

25.

Nekoliko dana sam čekao pun nade da će me Nora pozvati. Oklevao sam da to
sam učinim, a i Terens joj je sigurno pričao o našem susretu. Ali pošto se ona
uopšte nije javljala, sledeće subote, kad sam bio slobodan, besciljno otumarah
prema park Kreščentu. Popodne je, sećam se jasno, bilo tiho, blago i sunčano, puno
sjajnog nagoveštaja proleća.

Park Kreščent se nalazio u omiljenom kraju za stanovanje u zapadnom delu

grada. Bio je uzdignut i sastojao se od četvrtine kruga visokih džordžijanskih kuća,
prepravljenih sada u stanove, okrenut prema Kelvingrov parku. Već obeshrabren
superiornom atmosferom tog kraja, koja se znatno razlikovala od prostote Ardžil
strita i Templar hola, jedva da sam zastao pred brojem devet', ali svoj samosvesni
korak nisam zaustavio dok se nisam našao pedeset jardi niže u Kreščentu. Ovde
sam se, izigravajući nezainteresovanog posmatrača, nagnuo preko ograde i
posmatrao park pred sobom. Treba li ili ne treba da smelo pođem i zazvonim na
vratima. Pupoljci su izbijali na kestenovima, jagorčevina je već cvetala, šetači su se
pojavljivali na širokoj stazi, po kojoj sam ja noću trčao. Nije moguće da Nora ne želi
da me vidi. Ja sam je zavoleo na prvi pogled, a sada sam želeo da mi bude prijatelj.
Napola se okrenuvši, primetih da je ulica potpuno prazna. Bar niko neće primetiti
ako me odbiju ili izbace. Skupivši snagu, okretoh se, popeh se na trem broja devet i
uđoh u dugačak ulazni hodnik. Od mnogih vrata koja su se nazirala u polumraku,
odabrah jedna na kojima je bila posetnica s imenom: gospođica Fidelma Donohju.
Popravih kravatu i, podsetivši se da izgledam prilično pristojno u svom obojenom
smeđem odelu, pritisnuh dugme.

Vrata je pažljivo otvorila neka niska, krupna, užurbana žena, obučena za

izlazak s pomodnim šeširom i kaputom, koja me, s krutim držanjem, zabačene glave,
odmeri oštrim, jasnim, samouverenim pogledom i upita:

— Dakle, mladiću?

— Je li gospođica Nora Karol kod kuće? — promrmljah. — Ja sam njen

rođak, Lorens Karol.
 Ona se odmah opusti, izraz lica joj se promeni i srdačno se osmehnu. Ovako
neusiljena, imala je puna, prilično vesela usta, bogato ukrašena sa dva sjajna reda
veštačkih zuba.

— Uđi. Zašto te ranije nisam videla? I zašto nas nisi obavestio da dolaziš?

Kad uđoh, ona mi stavi ruku na rame i nastavi da me zagleda od glave do pete.

— Da, pravi si Karol. Dobro sam poznavala tvog oca, jadni mladiću. I tako,
sada stičeš bogatstvo kod svoga strica Lea. — Ne dajući mi priliku da to poreknem,
ona nastavi gurajući me prema odškrinutim vratima: — Nora je tamo. Sad požuri
unutra i pozdravi se s njom, ali, na nesreću, obe moramo da iziđemo. Ali nemoj
zaboraviti da dođeš ponovo.

Videh da sam, kao neka budaia, došao u pogrešno vreme, i bio sam spreman
da se izvinim i povučem. Ali sam, pod njenim nagovaranjem, ušao u sobu koju mi je
pokazala, malu žensku spavaću sobu, ukrašenu cicanim zavesama i prekrivačem za
stolice od istog materijala.

Moja rođaka je sedela pred toaletnim ogledalom. Ona se okrenu, i mi se

zagledasmo jedno u drugo. Mada sam znao da mora biti moja rođaka, jedva
prepoznah u toj uzbudljivo lepoj devojci ono mršavo dete koje me je zadirkivalo na
pogrebu mog oca. Ne, nije bilo sumnje — Nora je bila lepotica. I ne samo to, već
nedostižno privlačna, obučena u svilenu vezenu bluzu, tamnozelenu plisiranu
suknju, i s ogrlicom od šarenih perli oko vrata, bila je baš onakva devojka pred
kojom bih ja, spustivši pogled, brzo sišao s trotoara, da je moja bedna ličnost ne
uvredi. No, ona se osmehivala na mene, a njene tamne oči, s gustim povijenim
trepavicama, koje su izgledale tarpnije u poređenju s njenim nežnim svežim tenom,
sijale su od radosti i neverice.

— Oh, Lorense, u kakvog si ti lepog visokog mladića izrastao! Ali, oh, dragi,
stalno se sećam kako sam se prema tebi ponašala u kokošarniku. Sećaš li se jajeta?

— Naravno, Nora.

— Uostalom, napravilo je čudo sa tvojom kosom. Gusta ti je i tako je lepo

kestenjasta. Ali oh, dragi, kako sam te ono pritisla uza zid.

Ona priđe, zagrli me i poljubi pravo u usta.

— Eto! — reče ona. — Da $ve popravim. Na kraju krajeva, zar nismo rođaci?

Taj nežni topli pritisak izazva u meni neku vrstu šoka i kao da nešto popusti u
meni samom.

— Oh, Nora, — rekoh tiho — pravo je uživanje videti te ponovo. Toliko sam to
želeo.
 — Pa zašto onda ranije nisi došao, glupi mladiću? Ne, ne, to je u stvari moja
krivica. Mi smo grozna porodica. Kako se samo ne brinemo' jedni za druge! Naravno,
Sajmon je u Španiji, a Leo je nemoguć, ali nije trebalo da izgubimo vezu s tobom.
Sada sve to moramo nadoknaditi. Nije baš zabavno biti toliko meseci prikovan uz
Lea.

— Ne, nije, Nora. Ali, na kraju krajeva, ni ja nisam tako zabavan.

— To ćemo morati da proverimo. I sve što se s tobom desilo. — Dohvatila je

šešir sa toaletnog stočića. Bio je to mali slamni šešir sa ružom na obodu. — Ali ne
sada, dragi Lorense. Velika je šteta, ali gospođica Donohju i ja imamo sastanak koji
se jednostavno ne može odložiti.

— Odmah odlazim — rekoh brzo.

— Oh, bože, zar nismo preosetljivi! — Ona završi nameštajući šešir pred
ogledalom i okrete se. — Sad mi reci kako mi stoji? Pazi, ovo je model pozajmljen sa
izložbe. — Ona prasnu u smeh. — Oh, Lori, ti si tako smešan, ali ako se ja pitam,
lep mladić. Slušaj sada, svi mi, gospođica D., Terens i ja, i još neki, idemo u subotu
uveče na drugu predstavu u Alhambri, i ti ćeš ići s nama ako — ona me izazivački
pogleda — te to još više me ražalosti!

— Oh, neće, Nora.

— Onda nas čekaj pred ulazom u parter u devet sati. Imamo karte.

Iziđoh iz kuće, hodajući po oblacima, u transu od sreće, za kojim je, kad sam
skrenuo u park, usledila navala nemirnog uzbuđenja. Kako me je lepo Nora primila,
kako prirodno i Ijubazno pozvala na sledeći sastanak i dala mi na znanje da sam
poželjan. Niko me nikad nije tako poljubio ... nikad, nikad u mom životu. Neka
toplina s tih usana još je kucala i kretala se s mojom mirnom krvlju i, s laganim
divnim širenjem, osetih kako mi se srce otima ka mojoj rođaci. Iznenadno sećanje na
moju nemoguću Ijubav prema Adi, pri čemu nisam imao čak ni tu povlasticu da
izmenim i jednu reč s njom, natera me da pocrvenim. Bila je to samo dečja igra. Ovo
je ono pravo. Sad sam bio odrastao mladić. Razumeo sam život. I dok sam se kretao

Korakom od koga sam se oznojio, počeh da zamišljam budućnost u kojoj ćemo

Nora i ja stalno biti zajedno. Više se nisam osećao usamljen, a Vinton je za mene
prestao da bude divljina.

Odjednom, kad stigoh na rečnu obalu, jako se uzbuđujući tim blaženim

maštanjem, nepomičan predmet, neobičan, no čudno živ, privuče moj oboreni,
rasejani pogled. Svakako mi je u davnoj prošlosti bio poznat taj kratki, crni patrljak,
koji se završavao napravom od gvožđa, pričvršćenom na drtopedsku čizmu s debelim
đonom. Instinktivno stadoh i .digoh pogled. Sedeći sam na klupi u parku, mali
zgureni čovek u crnom fraku, s lažnim grudima na košulji i s crnom mašnom,
posmatrao me je blagonaklono se osmehujući na mene.

— Lorense Karole, — reče on.

 Činjenica da me je prepoznao, ovako promenjenog, i to posle sedam godina,
tako me je pogodila da sam se trgao iz svog sanjarenja i nerado odgovorio.

— Pin Renkin! — Zatim, brzo se izvinivši: — Oh. izvinite, gospodine. Tako

sam se iznenadio što ste me prepoznali, da mi se to omaklo.

— Uvek bih te prepoznao, Lorense, — reče on Ijubazno, pokazujući mi

rukom da sednem kraj njega. — U stvari, iako si porastao, nisi se promenio ni za
dlaku.

Ne razumevajući da li je to komplimenat ili omalovažavanje, prihvatih njegov

poziv i sedoh. On nastavi da me posmatra.

— Šetaš li iz zadovoljstva ili radi koristi?

Osetih divlju i očajničku želju da se ispovedim,da mu ispričam o Nori i sreći

koja mi je obasjala život. Srećom, bio sam dovoljno pri zdravoj pameti da se uzdržim
od toga nagona.

— U stvari, ni jedno ni drugo nije po sredi, gospodine. Vraćao sam se u

Ardžil strit.

— Zašto Ardžil strit, zaboga?

— Tamo radim.

— Radiš? u kom svojstvu?

— Pa, gospodine, ja sam nešto kao učenik u jednom magazinu na vetiko.

— Hoćeš da kažeš da si napustio školu? — Kad sam klimnuo glavom, on me

upitno pogleda i promrmlja: — Onda smo u istom položaju.

— Zar ste u penziji, gospodine? — upitah obazrivo.

— Da tako kažemo — reče on — mene su, u stvari, penzionisSli. Ali još uvek
sam aktivan, hvala bogu, na specijalan i naročito zanimljiv način. SastavIjam anale
parohije Ardenkejpl, Lorense. Imam pristup u sva dokumenta u univerzitetskoj
biblioteci, a pošto stanujem u tihoj i pristojnoj sobi, sasvim blizu, u Hilsajd stritu,
imam sve mogućnosti za ono što čovek podrazumeva pod rečju rad iz Ijubavi.

Još uvek je ostao onaj blagi čovečuljak bez duha. Karakteristično je

iskorišćavao svoj sadašnji položaj. koji mi se nije ćinio naročito zanosan, i dok mi je
duša bila preopterećena, da bi mi dopustila da pravilno uživam u ovom susretu,
počeh da tražim neki izlaz za spas, kad on reče:

— Sad mi pričaj o sebi.

 Oklevajući, počeo sam čisto da opisujem događaje od očeve smrti, o čemu je i
on čuo. Ali nije se zadovoljavao s takvom sažetošću, već je produžio da me tera, da
traži podrobnija obaveštenja, prekidajući moje odgovore jedva primetnim uzvicima
odobravanja ili ža-Ijenja, sve dok iz mene nije iscedio celu našu prošlost.

Kad sam završio, pošto se konačno zagrejah za taj predmet razgovora, tražio
sam' neki izraz saosećanja u znak nagrade. Umesto toga, nakrenuvši glavu u stranu.
on poče da čupka svoju šiljatu sedu bradicu. Najzad, odsutno reče:

— A tvoja jadna majka bila je tako blaga, srećna ženica. — Onda, pre nego
što sam uspeo da se povratim, koliko me je zapanjila ta primedba koja je, s Pinove
strane, izgledala skoro nepristojna, on me pogleda, a zatim odvrati pogled, tako da
osetih da se sprema da mi kaže nešto neprijatno. — Gorko sam se razočarao u tebe,
Lorense. Mislio sam da si pametan dečak.

Nikad nisam mogao ni zamisliti da ću te naći kako •iitižiš u nekom gradskom

magazinu.

— Ali šta sam mogao da uradim? — pobunih se ja.

— Postoji tuce raznih načina. A najbolji je da si pokazao malo

promućurnosti. Želiš da odeš tamo gore, zar ne? — On iskrenu glavu, naravno ne
pokazujući nebo kao cilj, već, u konkretnijem pravcu, univerzitet, koji se, posmatran
iz našeg položaja kraj reke, nadvilo na brdu iznad nas.

— Odavno sam želeo da uđem tamo zbog nauke, ili čak medicine —
odgovorih kratko. — Želeo sam tolike stvari, koje nikad nisam dobio.

— Pa zašto onda ne pokušaš malo upornije? Na univerzitetu ima na tuce

stipendija, naročito za klasične jezike, dostupnih svim pametnim mladićima. Ti si
pametan, zar ne?

— Ne znam. Nadam se da jesam.

— Onda hajde odmah da vidimo na čemu smo. — Govorio je oduševljeno i

dok sam ga zadivljeno gledao, on prstima napipa u unutrašnjem džepu kaputa,
ukrašenog gajtanom, i izvuče tanku, crnu pohabanu knjižicu s koricama od
safijana, koja je prilično ličila na molitvenik.

— Ovo je Novi zavet, Lorense, — reče on kratko. - Otvori ga nasumce i

prevodi.

Otvorio sam nasumce i onda, posle pauze, pokušah da se malo našalim.

— Ovo su za mene španska sela, gospodine. Ne razumem ni reči!

— Šta, ne razumeš, pa to je nesreća! — On zastade, namrštivši se na mene.

— Kako onda stojiš s latinskim?
 — Prešao sam Ovidijeve Izbore i celu jednu knjigu koja se zove P r o p a t r i
a, i, po, nešto malo sam poćeo Virgilija.

— Nešto malo počeo Virgilija — reče on zveknuvši svojom vilicom, čime kao
da je izražavao krajnje nezadovoljstvo.

Ponovo nastade tišina. Onda on reče:

— Definiši peto pravilo treće Euklidove knjige.

Zajapuren od nelagodnosti, promucah: — Plašim se da nisam stigao dalje od

druge knjige.

Čak ni tada se nije predao. Tu, na klupi u parku, dok su se dečja kolica
kretala pored nas, i dok nas je čuvar parka sumnjičavo posmatrao, kao da hoćemo
da mu počupamo cvetne leie. Pin poče opšimo da me ispituje, a kad je završio, on
nekako prazno jauknu.

— Ko te je učio? Ili, ko te je upropastio? — On povuče za vrh svoje bradice,

kao da želi da je iščupa s korenom. — Ti si potpuno i sasvim neobrazovan.

— Ne, nisam — rekoh Ijutito. — Znam mnoge stvari iz botanike i zoologije,

možda i više od vas, gospodine. Kladim se da ne znate razliku između četiri razne
vrste vresa, i kako se hromozomi dele u jedru amebe.

Posmatrao me je s usiljenim, sažaljivim osmehom.

— Jadni moj mladiću, te predmete ćeš uzeti, i u njima ćeš se besumnje

istaći, posle s v o g prijema na studije. Ali, da bi bio primljen, potrebno ti je znanje
potpuno druge vrste, standardno znanje iz udžbenika, a ti ga jednostavno nemaš.

Na to nisam imao šta da odgovorim. Odjednom digoh pogled.

— Ne biste li vi ... hoću da kažem, pošto smo obojica u Vintonu ... zar ne
biste mogli da me podučavate ... gospodine?

Odjednom, s fatalnom čvrstinom, on odmahnu glavom.

— Nemoguće, Lorense. Ti si toliko zaostao, da ti je potrebno najmanje dve

godine marljivog i neprekidnog učenja. Ja ovde neću biti duže od šest meseci. I s
tvoje i s moje strane to bi bilo beznadežno.

Dugo, jadno, nesrećno ćutanje usledi posle ove propasti jedine nade koja me je
podržavala i koju sam stalno nosio u dubini duše, da ću se nekako probiti kroz sve
teškoće do sjajne, blistave karijere.

— Velika je šteta, Lorense. Ti si kao učenik toliko obećavao. Zar se ne sećaš

onih pričica koje si pisao kad bih vam zadao pismene zadatke preko nedelje? Bile su
neobično dobre. Imao si neizreciv osećaj za reči. Obično sam ih čitao celom razredu.
— On odjednom zastade, nekako me zamišljeno gledajući, što mi je izgledalo čudno.
Promrmlja samom sebi neku reč koju sam tačno čuo. Zvučala je kao: Elison. Je li to
poslednji blagoslov? Onda prilično neodlučno reče: — Mislim da ne bi bilo nikakve
štete da održavamo vezu. Imaš li olovku? Zapiši moju adresu. Dvesta dvanaest
Hilsajd strit. Možeš me jedne večeri sledeće sedmice posetiti. A sada ne smem više
da te zadržavam. Idem da te ispratim do tramvajske stanice.

Odgovorih mrzovoljno: — Ne idem tramvajem.

— Ali ja moram, Lorense, — reče on blago.

Zajedno smo pošli do kapije parka. Njegov je korak, vidljivo sporiji i nezgrapniji
nego ranije, privlačio radoznale, a često i prostačke poglede. Na uzbrdicama mu je
nestajao dah. Rđavo, turobno raspoložen, nisam bio srećan što se javno pokazujem s
njim, što sam dodatak njegovom čudljivom, šepavom hodu. Ni najmanje mi nije
pomogao, već me je samo odbacio. Kad se najzad popeo na papuču tramvaja i
doviknuo: — Pazi sad. Dođi početkom nedelje! — jedva da sam odgovorio pre nego
što sam se naglo okrenuo.

Bar mi nije opljačkao celu budućnost. Još sam imao Noru. I dok sam išao
prema Ardžil stritu, počeh ponovo da mislim na nju.

26.

Druga predstava Alhambre je počinjala u devet sati, ali u subotu uveče, kao
što se i moglo očekivati, stigao sam pred ulaz u parter mnogo ranije. U stvari, bilo je
tako rano, da me je navala publike s prve predstave skoro gušila. Zatim je i hladan
vetar, koji je terao maglu s reke, čekanje pretvorio u smrzavanje. Stalno pogledajući
na časovnik centralne stanice, šetao sam goredole, grejući se manje tim hodanjem, a
više pomišlju da ću videti Noru. Ali vreme je prolazilo. Deset minuta do devet, pet, tri
... sada zavesa mora da se već diže. Pdčeo sam da brinem. Da nisam pogrešio
datum, ili sam došao na pogrešna vrata? U devet i petnaest, sa zakašnjenjem, kad
sam se već spremao da pođem, oni stigoše.

Društvo je bilo veće nego što sam se nadao: Terens i gospođica Džozefina
Gilhuli, Nora, gospođica Donohju, i neki ozbiljan mladić u skupocenom odelu, za
koga sam saznao da je brat gospođice Donohju. Svi su bili u istom raspoloženju
prisne i dobre veselosti, što je nametalo pomisao da su verovatno zajedno i večerali.
Sumnja da sam bio izostavljen iz tog prethodnog događaja, bila je potvrđena jakim
ispoljavanjem osećanja kojima su me, da bi to nadoknadili, pozdravili.

— Nadam se da nisi nazebao, dragi, — uzviknu gospođica Donohju,

uhvativši me za ruku.

Morao sam samo da svratim i da se vidim s nekim prokletim čovekom —

objasni Terens. — Džozej, ovo je Lorens.
 — Milo mi je što smo se upoznali, svakako. Uvek govorim da je prijatelj mog
prijatelja i moj prijatelj, samo što je trebalo ranije da mi pričaju o tebi. — Gospođica
Gilhuli, obučena u kaput koji je na oko bio skupocen, sa šalom od smeđeg tila oko
glave i vrata, pridruži se da zataška stvar. Stisnula mi je ruku, ostav-Ijajući na mom
dlanu miris koji se celo veče zadržao, i dodade: — Čujem da si sjajan trkač. Tako i
izgledaš. Uvek kažem da se to može poznati po izgledu.

— Smatramo da bi mogao da bude dobar — reče Terens razborito. — Martin

i ja nameravamo da ga jednog dana isprobamo.

Nora dotle nije još ni progovorila. Sada mi se, mada ćutke, osmehnu osmehom
prepoznavanja i prijateljstva, sa, kako mi se učinilo, nagoveštajem intimnosti, što je
višfe nego nadoknadilo svo moje čekanje. štaviše, kad smo ulazili u pozorište, ona mi
brzo šapnu na uho, objasnivši sve:

— Bio je ovo poziv gospođice Gilhuli, Lorense.

I tako nisam baš mogla da te pozovem u Kriterion. Ali ćeš idući put svakako
doći.

Na nesreću, u gužvi koja se stvorila dok smo se probijali ka sredini partera,

izgubio sam svoje mesto, tako da je Terens na čelu seo s gospođicom Gilhuli, zatim
je ušao Martin s Norom, dok sam ja, kao poslednji, bio ostavljen s gospođicom
Donohju. Taj raspored mi nikako nije odgovarao. Razočaran, pogledah po redovima
nadajući se da ću ugledati Norin sažaljiv osmeh, ali je ona sa svojom uobičajenom
živahnošću razgovarala sa Donohjuom. Na pozomici se neki žongler igrao loptama.

— Prve tačke nikad nisu vrlo dobre, dragi — prošapta mi gospođica Donohju
u uvo. — Ali čekaj samo da vidiš Heti King. — Ona odmota veliku kutiju čokoladnih
bombona i, pošto me je ponudila, stavi otvorenu kutiju na krilo. — Služi se kad
budeš hteo, dragi.

Te me stalne ponude gospođice Donohju, u kojima sam nazreo crtu sažaljenja,

nateraše da se osećam kao siroče u velikoj varoši. Sada je neki čovek s malim
cilindrom i nosem obojenim u crveno pevao pesmu koja je, izgleda, sve zasmejala
sem mene.

— On je vrisak, dragi, zar ne? — kikotala se gospođica Donohju.

Naterah svoje ukrućeno lice da se potvrdno osmehne, pogledavši u isto vreme

još jednom po redovima. Gospođica Gilhuli se, zavaljena u skoro histeričnom
smehu, pokazujući pritom skoro sve svoje zlatne zube, hvatala za Terensa da je
pridrži. Onda, zavalivši se unazad, primetih da Martin drži Norinu ruku. Na prvi
pogled mi se Donohju nije svideo. Sa mnom nije progovorio ni reči, već me je samo
udostojio hladnim ozbiljnim pogledom, i taj utisak se sada samo pojačao. Bio je
previše lep, na neki gangsterski, nadmen, opasan način. S isturenim jabučicama i
pomalo spljoštenim nosem, izgledao je kao bokser.

— Pogledaj, dragi, simultana braća.

 Dužan da obratim nešto pažnje i na te mimičare, te dve iste pojave koje kao da
su sačinjavale jednu celinu, u flanelskim pantalonama, prugastim košuljama i
slamnim šeširima, ipak nisam mogao da odvojim svoj. uznemireni pogled s onog
drugog para. Neprirodan položaj koji sam tako zauzeo, s jednim okom na pozornici,
a drugim na njima, najzad privuče pažnju gospođice Donohju, koja me tihim glasom
upita:

— Jesi li iskrenuo vrat, dragi, kao da ti se ukočio?

S naporom se vratih u normalan položaj i brzo je uverih da mi naočare nisu

potrebne.

Spaslo me je spuštanje zavese u pauzi. Terens i Donohju se odmah digoše da

idu u bar, a kad se gospođica Gilhuli protegnu preko praznine koja je tako nastala,
da bi razgovarala sa Norom, ja se okrenuh gospođici Donohju s retkom odlučnošću.

— Nisam imao zadovoljstvo da ranije upoznam vašeg brata, gospođice

Donohju, — primetih konvencionalno, bolno pokušavajući da budem prepreden. —
Živi li on u Vintonu?

— Pa, delimično, dragi. Ali mnogo putuje po zemlji.

— Poslovno, gospođice Donohju?

— Naravno, dragi. On je posrednik.

— Hoćete da kažete trgovački puinik; gospođice Donohju?

Sažaljivo me je posmatrala.

— Ti si neiskusan, zar ne, dragi? No, ipak te volim zbog toga. Ti si vrlo
sladak dečak. Ne, dragi, Martin je bukmejker. Ne pravi on knjige, kako bi mogao
zaključiti iz značenja te reči, već se kladi. Drži kladionicu, ako si čuo za tu reč. Na
skoro svakoj trci ima tezgu, i na putu je da stvori lep posao. Uzmi čokolade, dragi,
jednu od ovih, ja ne volim filovane karamelom, ulazi mi u plombe.

— Čini mi se, gospođice Donohju, da su on i Nora prilično dobri prijaielji.

— Možeš reći i malo više od toga, dragi — reče ona čudno me pogledavši. —
Tu postoji, kako bi ti to nazvao, razumevanje.

— Razumevanje, gospođice Donohju? — jedva procedih te reči.

— Nisu baš vereni. Nora je još suviše mlada, znaš, svega joj je sedamnaest, a
ja hoću da je, za godinu ili tako, vaspitam kod Erla, kako bi mogla da ima svoj
sopstveni posao kad se sredi. Ali, veruj mi, dragi, ta je stvar već gotova.

To što nije bilo veridbe, moglo mi je pružiti malo utehe, ali dok nisam tačno
razumeo njeno značenje, reč »stvar« je fatalno zvučala, još pogoršavana činjenicom
da je već bila gotova. Gledao sam gospođicu Donohju s tihom tugom, kad ona
nastavi.

— Nora je divna devojka. Možda malo obesna, to je ono irsko u njoj, prepuna
nestašluka. Ali je mila, i ja je jako volim.

— Siguran sam da je svi volimo, gospođice Donohju — promrmljah,

uzaludno pokušavajući da sačuvam dostojanstvo.

Za celo vreme predstave posle toga osećao sam prašinu i pepeo u ustima. čak
ni Heti King nije mogla da me uzbudi i pored impresivnog šaputanja gospođice
Donohju da je njena najbolja tačka »Oh, ti lepa lutkice« omiljena pesma kralja
Edvarda.

Kad je zavesa pala i orkestar odsvirao nekoliko akorda »Bože, čuvaj kralja«,
osetih tužno osećanje olakšanja. U opštoj gužvi Terens i Donohju potrčaše ka baru
da na brzinu ispiju poslednju čašu, dok su se sve dame namerno povukle u toalet.
Najzad sam ostao sam s Norom, čekajući u predvorju koje se praznilo. Ona mi priđe,
tako da mi je gledala pravo u oči. Njene oči su bile ozbiljne, no usta joj se, tako živa i
tako topla kad ih je pritisla na moj obraz, šaljivo trgoše.

— Ti se nisi zabavljao — reče ona optužujući, no s prizvukom sažaljenja, kao

da želi da naglasi da me razume. A kad se ja, u odbranu, pobunih da se jesam
zabavljao, ona odmahnu glavom. — Ne. Ti smatraš da je ovo suviše sirovo. A možda i
jeste. Ovo ti nimalo ne voliš.

Osetih tada, u iznenadnom očajanju, da moram da olakšam srcu.

— Dopalo bi mi se, Nora, da sam sedeo pored tebe.

— Pa što nisi? — Ona raširi oči. Njen dah je, dok je stajala kraj mene, bio
topao i sladak. — Bilo bi lepo.

— Mislio sam da želiš da sediš pored Martina.

— Martina! — uzviknu ona. — Dodijao mi je. Suviše navaljuje. Htela sam da

ti budeš pored mene.

Moje srce, jako, veselo i žestoko poskoči. Oslohoden tereta tuge, osetih kako
mi krv jurnu u lice.

— Ali, Lorense, — gledala me je izazivački — Teri kaže da tebi nije mnogo

stalo do devojaka.

— Stalo mi je do tebe, Nora. Ako hoćeš da znaš, mk.id mi ni do koga nije bilo
toliko stalo kao do tebe.

Jako te volim.
 Ona se osmehnu, a meni se učini kao da će nastaviti da me zadirkuje. Ali za
trenutak izraz na njenom licu se promeni, a blag osmeh pojavi se u njenim
tamnoplavim očima.

— Pa, i ja tebe volim — reče ona. — Zaista. I že- lim da te često viđam, da ti
pokazujem svet, i da te izvučem iz tebe samog. Teško je u svetu, Lorense, i oprosti
mi, ali mislim da bi ti trebalo malo više životnog iskustva. Moraš naučiti kako da se
ophodiš s Ijudima, i da se s vremena na vreme malo zabaviš. Vređam li te kad sve
ovo govorim?

— Ne, ne vređaš me, Nora.

Ostali su se približavali. i ona prilično brzo nastavi.

— Onda da ti nešto kažem. Sledeće nedelje Mart i Teri neće biti kod kuće.
Tada dođi u park Kreščent i radićemo sve ono što ti budeš želeo.
— Oh, Nora, — promucah. — Kako je to savršeno divno. Da dođem ujutru?

Pomislih da će se nasmejati. Njene se usne trgoše, a oči se, ispod povijenih

trepavica, stisnuše u sjajne crne proreze.

— Dođi kad hoćeš — reče ona. — Ali ne suviše rano, jer ćeš me naći u
krevetu.

Opet oživeh, sasvim spreman da se osmehnem kad se ostali pojave i veselo

izjavim da sam se divno proveo, da uzvratim srdačne pozdrave i da zahvalim
gospođici Gilhuli kad je rekla da želi da dođem na njenu sledeću zabavu, što je bilo
pretvaranje potpuno strano mojoj prirodi, ali koje sam izveo, jer sam znao da je Nori
iskreno stalo do mene.

Kad sam ih najzad napustio, išao sam kao po oblacima celim putem do
Templar Hila, a kloparanje tramvaja je predstavljalo muziku za moje uši.

27.

Sem redovnih nedeljnih pisama od majke, ništa više nisam očekivao od

poštara. Zato je dopisnica koja mi je sledeće srede stigla jutarnjom poštom i koju mi
je gospođa Tobin dala za doručkom, bila iznenađujući događaj. Bila je od Pina, s
kratkim sadržajem:

Zašto nisi došao da me posetiš? Čekam te ove nedelje u sredu ili četvrtak
sasvim sigurno.

Sada sam se sasvim odrekao Pina. Njegova procena mojih sposobnosti, ili
njihovog nedostatka, ranila je moju dušu i nisam više želeo da budem ponovo
podvrgnut sistematskom ispitivanju pa potom otpušten. Ako su moji izgledi onako
rđavi kako ih je on predstavio, onda je jasno da mi on nikako ne može pomoći. Neću
da idem k njemu. Svaka akcija koja treba da popravi moj položaj mora da sačeka
povratak moje majke.

Ipak, kako je dan odmicao, neprestano sam vadio dopisnicu iz džepa i gledao
je. Na kraju krajeva, bila je to retkost. I počeh da se pitam da se u toj poruci možda
ne nazire kakva hitnost. Zatim, na kraju krajeva, bio sam obavezan zbog pažnje
svoga starog učitelja. Na kraju sam, s karakterističnom nedoslednošću, u sedam sati
te večeri zakucao na vrata broj 212 Hilsajd strita.

Bio je to očigledno skroman pansion, što sam otkrio po mirisu kuvanog

kupusa u malom praznom holu, i po ispucanom linoleumu na stepenicama koje su
vodile u Pinov stan, koji se sastojao od jedne sobe na drugom spratu, koja je gledala
u dvorište. On je bio u sobi i čitao je kraj prozora, ali oćigledno me je očekivao i
primio me je bez prebacivanja. Preko njegovog ramena primetih da je spremio nešto
za mene, očigledno o svom sopstvenom trošku. Boca iimunade i tanjir slatkih
biskvita bili su postavljeni na okrugli sto pored prozora.

— Lorense, — poče on kad sam seo — pre neki dan mi pade na pamet misao
koja može, a i ne mora, da bude srećna. Otada na svaki način gledam da je sledim.

— Da, gospodine, — rekoh poslušno.

On nasu limunadu i Ijubazno mi primače biskvite.

— Zar nećete i vi uzeti jedan, gospodine?

On se osmehnu i odmahnu glavom, a onda, posmatrajući me za trenutak, reče

kao pod izvesnim utiskom:

— Hoću da razgovaram s tobom o Elisonu, Lorense.

— Elisonu? — ponovih odsutno.

On klimnu glavom i, skupivši prste tako da su mu šake obrazovale veliko slovo

V, naže se prema meni.

— Kao što verovatno znaš, postoje razne vrste fondova, zadužbina, stipendija
i sličnih stvari zaveštanih univerzitetu. Neke su neobične, i mada ih je senat
savršeno prihvatio, mogao bi ih nazvati čak i čudnovatim — mada one pokazuju
karakter dobrotvora. — On zastade i čvrsto privuče moj pogled, tako da sam
zaboravio da pojedem biskvit. — Džon Elison je bio čudnovat čovek, Lorense, —
Mlinar iz Forfara, sa skromnim poslom, ne naročito pismen, ali veoma vatren
škotski nacionalista, sa strašću prema škotskoj istoriji. Mislim da je svake godine
odlazio u Benokbarn na proslavu godišnjice bitke. U svakom slučaju, kad je umro u
osamdeset trećoj godini, ostavio je cefo svoje imanje za dodeljivanje stipendije od
trideset funti godišnje u toku pet godina, dostupne svim studentima koji se upišu na
univerzitet, za najbolji komemorativni esej o nekoj škotskoj istorijskoj ličnosti. Temu
treba da izabere profesor veronauke, a esej se piše dva sata u univerzitetskom holu
poslednjeg dana prve nedelje avgusta. To je tačno tri meseca od danas. — On ponovo
zastade, zatim blago, ali s izvesnim uzbuđenjem, reče: — Kako bi ti se svidelo,
Lorense, da ta tri meseca provedeš prevrćući škotsku istoriju i na kraju budeš
sasvim spreman za Elisona?

Glupo sam se zagledao u njega. Moj odgovor je, posle početnog iznenađenja,
bio uglavnom instinktivno odbijanje. Ta ideja je bila potpuno neočekivana, uslov za
stipendiju tako čudan, graničeći se čak s nemogućim, a moja sposobnost za
poduhvat tako sjajno stav-Ijena na probu, da sam želeo da izbegnem to, kao zec koji
beži u svoju rupu. Znao sam da to ne mogu postići, da je sve to daleko iznad mene, i
odmah počeh da pripremam odbijanje, s logikom, i to rečima koje ni najmanje ne bi
mogle da uvrede Pina.

— Ljubazno je od vas što se gnjavite sa mnom, gospodine. Ali kad govorite o

vremenu, vi zaboravljate da sam već zaposlen, i da sam po ceo dan zauzet.

— Reč je o tvom slobodnom vremenu, Lorense. Uveče, i po mogućstvu noću,

kad si slobodan, ti bi mogao, s mojom pomoću, da se prihvatiš istorije.

— Ali gde bih nabavio knjige?

— S mojim sadašnjim mogućnostima u univerzitetskoj biblioteci, ja bih

mogao da pozajmim sve knjige koje ti budu potrebne. Retke, divne, zanimljive knjige.
— On dodade značajno: — A znaš kako si voleo da čitaš.

To me je pecnulo. Prošli su meseci otkad nisam nahranio svoj duh bilo čim
trajnijim sem nedeljnog izdanja »Malih vesti« gospođe Tobin.

— U svakom slučaju — rekoh — nemate druge garancije da mogu da

napišem dobar esej sem onih ranih sastava, koji su bili samo dečji pokušaj. A već
ste mi rekli da sam samo poluobrazovan.

— Svejedno, ti si pametan, Lorense, — odgovori on suvo. — Sem toga,

sumnjam da je književna sposobnost glavni kriterijum. Ocenjivači će tražiti i
nacionalni duh.

— Nacionalni duh! — pobunih se. — Ja sam upola Irac.

— Onda će ti to dati mašte, da se preneseš i da postaneš veći Škot nego sami

Škotlanđani.

Taj nežni ali lukavi pritisak me savlada.

— Ne, zaista to ne želim gospodine. Suviše sam mlad da idem na univerzitet.

Više bih voleo da sačekam dok mi se majka vrati. Njen kurs se završava u
septembru. Kad dobije zaposlenje u Vintonu, onda će iznajmiti sobe, ili mali stan.
Tad ću možda ponovo moći da pođem u školu.

— Nisi ti suviše mlad za univerzitet. Imaćeš punih šesnaest, ako se ujesen

upišeš. A to je dovoljno, da bi mogao misliti na školu, bar ne na onu kakva je tebi
dostupna. — On nastavi optužujući: — A što se tiče tvoje majke, zar ne bi bilo divno
kad bi joj mogao reći da si konkurisao za Elisona, a možda čak — on zastade — i da
si dobio? Kakva bi to radost, kakvo olakšanje bilo za nju. Počinješ studije sa više
sredstava nego što ti je dovoljno da se izdržavaš na univerzitetu. Trideset funti
garantovanih u toku pet solidnih godina. Pomisli, Lorense. I ne zaboravi, da ću ti ja
pomoći.

Namerno ili ne, tražio je sve moguće sentimentalne tačke. Spominjao je

nežnost moje majke i moj prezir prema njoj. Igrao se tako nepošteno mojim
osećanjima, da su mi se obrazi zacrveneli, i da ništa nisam mogao naći kao izgovor.

Skrenuo je pogled, čupkajući bradicu, praveći se da ne primećuje moje

poniženje, ali ne pre nego što ie prigušenim glasom udario i poslednju žicu.

— Mislim da možeš da zamisliš šta bi to značilo od

jednog nekorisnog starca, kao što sam ja, da te poučava, pa da dobiješ

Elisonovu stipendiju.

Da li glumi, spuštajući se do krajnje granice, da bi me pridobio? Pin je bio

naučnik, klasičar, kulturan čovek, ali njegovim žilama je tekla jaka struja
osećajnosti /a škotski provincijalizam. Sada znam da je verovao i osećao svaku reč
koju je izgovorio. A onda mi je to bilo dovoljno da priznam da sam pobeđen. I on je to
znao. Digavši se hitro, odskakuta — jer se osećaš lako u papučama i oslobođen
proteze — prema kredencu kraj zida.

— To više ne možeš piti. Sad je već bljutavo. Mislim da bi mogao da popiješ

još jednu bocu. Imam je napravljenu. — On izvadi bocu sveže limunade i nasu je u
čistu čašu. — Imam još biskvita, ako želiš.

Nisam želeo ni biskvita ni limunade, osećajući da, pošto me je podigao do

muškosti, sad postupa sa mnom kao s detetom. Ali sam ipak prihvatio, kako bih
dobio u vremenu da se priberem, pa iskapio čašu i pojeo biskvit u mukloj tišini.
Niko nije mogao biti manje ushićen izgledom našeg plana od mene. Mora da je to i
on osetio, jer mi se obratio drukčijim, autoritativnijim načinom.

— Pazi sad! Dolazićeš ovamo u ovu sobu u sedam sati, tri puta nedeljno, i
provodićemo najmanje po dva sata zajedno. Napravio sam raspored tvog čitanja. Evo
ti prve dve knjige. Prva je Hjum Braonova »Opšta istorija škotske«, druga: Dankanovi
»Granični ratovi«. On mi pruži jednu knjigu, a drugu poče nasumce da prelistava. —
Ti ne shvataš kako ćeš se sjajno provoditi... kakve ćeš divne Ijude upoznati i
pamtićeš da sam te ja na sve to naterao. Uzmi, na primer, ovog koji se zvao Arčibald
Opasni. On je bio osobenjak, mogu ti reći. Primakni stolicu bliže, pa ćemo to preći
zajedno.

Počeli smo da ispitujemo junačke nastranosti Engasa, koji je bio poglavar

Crvenih Daglasa, kako je povešao kraljeve muzičare i dobio nadimak Opasni. I pored
moje odluke, ovo je počelo da me privlači. Ma o čemu predavao, Pin je uvek bio
simpatičan i zabavan učitelj. Bilo mi je žao kad je u devet sati prekinuo sastanak.
 — Ovo je dovoljno za početak. Pa, sem što treba da pročitaš ovo što sam ti
odvojio, očekujem kratak pismen pregled ovoga što smo sada prešli; recimo pet
stotina reči. Donesi to u petak.

Ustao sam, pokušavajući da pronađem odgovarajući izraz spremnosti. Kako

sam mogao biti tako tvrdoglav, tako kukavički protivan? Ali on me ukori.

— Poznajem te, Lorense. Bez ushićenja, molim te. Samo vredan, marljiv rad.

S knjigama pod pazuhom, pretrčah svoj uobičajeni put kroz park a onda,
željan da nastavim svoje poznanstvo s Graničnim pljačkašima, nastavih da trčim sve
do Templar hola, izabravši sporedan put pored reke, jureći pustim popločanim
ulicama, i slabo osvetIjenim prolazima, osluškujući odjek koraka među mračnim
dokovima u pristaništu, dok se najzad ne nađoh u svojoj sopstvenoj sobi, i ne
uvukoh se u krevet, sa zapaljenom svećom i knjigom otvorenom na kolenu.

28.

Željno iščekivana nedelja je najzad stigla. Mada sam ustao u sedam, otišao
sam, kao i obično, na misu u deset sati, u Svetu Malači, sa gospođom Tobin. Sve- ta
Malači je bila naša crkva u susedstvu, koja je služila za najskromniji deo grada, a
koja mi je ostala u seća- nju sa nizom žena u šalovima i neprekidnim šumom kašlja.
Ali gospođa Tobin ju je volela, jer je imala prijatelje u crkvenoj opštini, a ja sam uvek
išao s njom. U stvari, ovog izuzetnog jutra želeo sam da idem na misu u devet sati,
kako bih mogao da stignem u park Kreščent oko deset, ali, setivši se Norine
napomene da ne treba da dođem s u v i š e rano, odlučih da bi trebalo da stignem
tamo oko jedanaest, mada je to, kad sam razmislio, izgledalo prilično kasno.

Univerzitetski časovnik je baš izbijao jedanaest kad sam pritisnuo zvono na

broju devet, obučen u najbolje što sam imao i, naravno, nervozan, ali živahan od
nestrpljenja. Moja angažovanost za Elisona je sada za Elisona je sada bila gotova
stvar, ali je to još uvek bilo vrlo daleko, a ništa me ne bi moglo naterati da propustim
priliku da provedem dan sa svojom obožavanom rođakom.

Možda zvono nije radilo. Ponovo pritisnuh dugme i pričekah. Odgovora nije
bilo. Još jednom stavih prst na dugme, kad iznutra dopre do mene neki zvuk, a
zatim se vrata odškrinuše, malo ali dovoljno da otkriju Noru u spavaćici i kućnoj
haljini. Ona žmirnu na mene s neodređenim izrazom na licu, napola budna. Najzad,
ne naročito radosno, kao da se dosetila, reče:

— To si ti, Lorense, — reče ona. — Bilo bi bolje da uđeš.

Skupivši pojas kućne haljine i gegajući se u papučama ukrašenim perjem,

pusti me u kuhinju, sede na ivicu stolice, i s teškom se mukom uzdrža od zevanja.

— Oh, Nora, — uzviknuh žalosno, ali očaran prizorom koji je pružala —

plašim se da sam te uzne mirio.
 Ona me pogleda, zamišljeno trljajući rame pod spavaćicom, zatim se iznenada
zasmeja.

— Ne brini, mladiću. Sinoć sam se malo kasno izvukla iz društva. Pratili smo
gospođicu Donohju. Otišla je u Pert sa Terijem i Martinom. Ako hoćeš da staviš
čajnik i spremiš mi čaj, biću gotova dok udariš dlan o dlan.

Pošto mi je pokazala orman sa hranom, povukla se u svoju spavaću sobu, a ja

odlučih da joj spremim pravi doručak. Život sa majkom napravio je od mene
priličnog stručnjaka za improvizovanje obroka. Kad se vratila, čaj je bio gotov,
poslužavnik je bio pun prženog hleba. a bilo je i dosta kajgane.

— Pa ovako nešto nikad nisam videla. — Posmatrala je spremljeno jelo

stavljeno na karirani stolnjak — Ovo je luksuz, Tuče i Kriteron. Moraćeš ovo da
podeliš sa mnom.

— Već sam doručkovao, Nora.

— Šta si jeo?

— Oh, uglavnom uobičajenu mešavinu. To je neka vrsta pšenične kaše,

Nora.

— Onda možeš podneti još jedan doručak. Tog Lea bi trebalo ustreliti. Na
mrtvo.

Ona izvadi još jednu šolju i nasu čaja. Počeli smo s prženim hlebom i
kajganom. Nikad nisam mogao m zamisliti da bi doručak sa bilo kim mogao biti tako
prijatan. Moja je rođaka, sada sveža kao cvet, bila lepša no ikad. Mada je još bila
bosonoga i u papučama s perjem, imala je laku bluzu i kratku tartan suknju, na
kojoj je preovlađivalo žuto.

— Ovo je Keri tartan — objasni ona, gladeći je na kolenu. — Ako si Irac,

onda se moraš ponositi time Sad mi reci istinu, Lorense. šta bi danas voleo da radiš
sa mnom?

Zaključio sam da je toliko privlačna, zbog svoje boje, zbog tamne kose i očiju
naspram svetlog lica. Voleo sam da posmatram njena široka meka usta dok je pila
čaj i grickafa pržen hleb, njene male ravne zube, bele kao što su bili zubi mog oca —
pravi Karolovi zubi.

Duboko uzdahnuh.

— Najviše bih voleo , . . to jest ako ti se to sviđa ... ako bismo mogli da
odemo nekud u prirodu.

— Ah, ti nisi gradski mladić.

Ona pogleda kroz prozor. Sunčevi zraci su sijali na belom zidu u dvorištu.
 — Pa, nije loša ideja. Vinton je ružan nedeljom Kako bi bilo da skoknemo do
lađice koja je udešena za stanovanje?

— Lađice?

Uživala je u mom iznenadenju. U tome je, pomislio sam, Norina naročita

Ijupkost — u njenom daru za uživanje.

— Mnogi Ijudi imaju barke za stanovanje na Loh Lomondu. Martin ... i

gospođica Donohju ... — ona dodade — imaju jednu, nije daleko od Lasa. Za odmor i
tako. Zabavno je. Uzećemo bicikle, ti možeš da uzmeš bicikl gospođice D., i bićemo
tamo oko jednog sata.

Takva prilika, posle mnogo meseci provedenih u blizini Ardžil strita,

predstavljala je pravo uzbuđenje. Jedva sam čekao da pođemo. Skočih.

— Hajdemo brzo, Nora. Ja ću požuriti i oprati sudove, a napraviću malo i

sendviča, ako hoćeš.

— Ne sendviče, mladiću. Odvratni su. I ne brini za sudove. Ako hoćeš da

idemo sada, onda hajdemo, ali pusti me najpre da obujem čarape. Dodaj mi ih.
Tamo su preko.

Par ranije opranih čarapa visio je sada suv na rešetki kraj kuhinjske peći. Dve
tanke trake. Kad sam joj ih poneo, bile su lake kao paučina.

Sedeći tamo, počela je da ih navlači, posmatrajući me iz prikrajka, s čistim

nestašlukom i još nečim, nekom vrstom lukavog ispitivanja koje se naziralo ispod
njenih trepavica. U međuvremenu mi je, dok sam očaran gledao, pružala letimičan
no velikodušan izgled na belinu pod Keri tartanom.

— Eto! — izjavi ona nemarno, digavši se, i protrese se. — Čim obujem cipele,
polazimo.

— Hvala ti, Nora — promucah. Ta idiotska primedba koja mi je možda

iskočila iz podsvesti, kao zahvalnost za njeno izvođenje, zazvučala je besmisleno, pa
sam pocrveneo. Na moju radost, izgleda da ona tc nije ni primetila.

Dva bicikla su se nalazila u podrumu. Izvukli smo ih napolje, pa kroz dvorište,

i povezli se.

Bicikl gospođice Donohju, stari model s visokim upravljačem i zastarelim

prenosom, naterao me je da se mnogo zamaram. Morao sam da okrećem pedale
dvaput brže od Nore, da bih je stigao. Silazeći niz padinu, ona bi pojurila i okrenula
se da mi se naruga, dok sam ja, sedeći na visokom sedištu, sa nogama na prednjoj
viljušci, i pedalama koje su se besno okretale, tandrkao za njom. Siguran sam da
gospođica Donohju godinama nije upotrebljavala taj bicikl. Ali trening je bio baš ono
što mi je trebalo. Nedeljom su putevi bili pusti a priroda je, već pokrivena nežnim
zelenilom proleća, bila zaista opojna. Beli glog je cvetao, udisao sam njegov slatki
miris dok smo prolazili. Po livadama su jaganjci blejali kraj svojih majki. Ispod živica
več su se pokazivale jagorčevina i jaglika. Kad smo stigli do Loha, zavijajući duž
divne vijugave obale, Nora poče da se izmotava na biciklu.

— Gledaj, Lorense, bez ruku.

Onda poče da peva. Nije to bila pesma Heti King. već nešto slično, s ovakvim
početkom:

Pre godinu dana lutkicom si me zvao,

I rekao si da je lepo poznavati me.

To uznemiravanje nedeljne tišine ostavi na mene neopisiv utisak. Dopadalo mi

se, dok se odjednom ne setih da Nora jutros nije bila u crkvi, i da sam tome
nesumnjivo ja bio krivac. Prišao sam svojim biciklom do nje i uzviknuo ozbiljno:

— Ti jutros nisi išia u crkvu, Nora. A pošto sam te ja izvukao iz kuće, sve je
moja krivica.

Ona prestade da peva.

— Da, Lorense, — reče ozbiljno. — To je gadan greh na tvojoj duši. Nisam

htela da ti to pominjem, ali me je jako brinulo.

— Zašto me nisi zaustavila, Nora? Otišao bih s tobom kod jezuita, na Krejg
stritu. To je moja omiljena crkva.

— Nisi mi dao prilike, mladiću. Stavio si me na bicikl i poterao iz grada pre

nego što sam se osvestila da vidim koji je dan ili gde se nalazim.

— Oh, bože! — jauknuh. — Užasno mi je žao, Nora.

— Pa, nemoj da se uzbuđuješ, mladiću. Možda to nije smrtan greh, a ako i

jeste, ima ih i mnogo gorih.

Uz reč, ona skoči s bicikla. Stigli smo do mirnog malog zaliva s plažom
prekrivenom šljunkom, na kome je ležao mali čamac za provod privezan zarđalim
lancem za kolac. Nekih pedeset jardi dalje, neki čudan no privlačan belo obojen
objekat s prozorima i vratima.

koji je bio tačno umanjena kopija Nojeve barke, mirno se Ijuljao u zalivu. Bio je
to čamac za odmor.

Nora uze ključ iz torbe na biciklu i otkljuća katanac na lancu malog čamca.
Gurnuli smo ga, uzeli po jedno veslo i zaveslali. Unutra je bilo baš kao u pravoj kući:
spavaća soba, u drugoj je bio divan, tako da je to mogla biti dnevna soba, i kuhinja
sa gvozdenom peći. Sve je bilo u užasnom neredu, nenamešten krevet, novine i
posuđe razbacano po stolu, neka prazna boca ležala je na podu.
 — Malo neuredno — reče Nora osvrnuvši se okolo i naprćivši nos. — No,
svejedno, to nije naša briga. Šta kažeš za jedno kupanje?

— Voleo bih — rekoh s čežnjom, jer je bilo vruće i puno prašine. — Ali
nemam gaćice.

— Ko će te videti? — odgovori ona hladno. — Ja te neću gledati, pa i ako te

budem gledala, zar nismo rođaci? Popni se gore i skoči s gornje palube. Ali pazi,
hladno je.

Lestve su vodile na gornju palubu, koja je bila ravna, oivičena ukrašenom

ogradom. S jedne strane zaliv je bio okružen šumom, a na drugoj se jezero svetlucalo
na suncu. U daljini je Ben bio plavlji od neba. Skinuo sam odelo i, još u nedoumici
zbog svoje potpune golotinje, brzo skočih. Kao sneg hladna voda preseče me da
izgubih dah, izronio sam dahćući, ali kad iziđoh na površinu, krv poče da mi kola
kroz telo brzinom koja je razveseljavala. Plivao sam prilično dugo, kad me
neočekivani pljusak natera da se okrenem. Moja rođaka koja me je stalno
iznenađivala postupcima, pridružila mi se u jezeru. Nemoguće je bilo ustanoviti da li
ima kupaći kostim ili nema. Videla joj se samo glava, dok mi se približavala brzim
prsnim plivanjem. Ali pomisao da je i ona, kao ja, gola kao od majke rođena, zapanji
me. Poleteo sam pravo prema obali kao uplašena pastrmka. Ali ona je to predvidela i
presekla mi put. Ja se okretoh. Ona pode za mnom kao zavodljiva uporna morska
vila. Samo s naporom,od koga sam izgubio dah, uspeh da stignem na drugu stranu
čamca i da se popnem u sigurnost.

Ubrus se nalazio kraj mog odela. Istrljah se i umotah njime brzo kao munja.
Pet minuta kasnije pojavi se i ona, stresajući vodu s kose i, na moje ogromno
olakšanje, dovoljno pokrivena.

— Zašto nisi ostao i pustio me da te gnjuram? Zbilja, Lori, ti si tako stidljiv,

da je to zaista mučno. Ne budi tako ozbiljan, momče. Pusti sebi na volju. Ti si
previše fin da bi bio klada. Znaš li to? Malčice sam te posmatrala u tvom Adamovom
kostimu i, blago rečeno, da se ne uobraziš, nemaš čega da se stidiš.

— Ali, Nora, ja sam samo mislio ...

— Ti suviše misliš. U tome je nezgoda s tobom. Uostalom, suviše sam

gladna, da bih se prepirala. Oboma nam je potrebno da nešto pojedemo.

— Ako ima nešto da se skuva ... — bespomoćno zamucah. — Mogao bih da

založim peć ...

— Kad me budeš bolje upoznao, a nadam se da hoćeš, videćeš da mrzim

kuvanje ... otprilike isto koliko i sendviče. U svakom slučaju, u ovoj kadi nema ništa
za jelo sem konzerve sardina i buđavih biskvita.

Počeh da tvrdim kako će i to biti dobro. ali je ona već pošla dole, s rečima.

— Spremiću se dok udariš dlan o dlan. Onda ću ti reći šta ćemo da radimo.
 Brzo se vratila. Onda smo ušli u čamac i pod njenim sam vodstvom veslao oko
pola milje uz jezero, pa u jedan drugi zaliv, gde je, na drumu kraj obale, biia mala
gostionica s natpisom: »Kod Inčmarenskog grba, vlasnik Džon Reni«. Iskrcali smo
se na mali drveni kej. Tu sam oklevao. Morao sam reći istinu.

— No ... ja nemam novca.

— Šta! — Ona se napravi kao da je zapanjena. — Ćak ni jedan okrugli O za

Irca Marlija? Onda smo gotovi.

Kad ja pocrveneh. ona prasnu u smeh.

— Ne brini, dragi Lorense, ja častim.

Nora je ovde očigledno bila prilično čest gost. Gostioničar ju je odmah poznao i
rukovao se s njom.

— Gospodin Donohju danas nije s vama, gospođice? — Onda dugo zadrža

pogled na meni, i najzad okrete glavu rekavši: — Imam piletine, pečene govedine ili
kuvane ovčetine s knedlama od jabuka iii kiselim mlekom i, posle, krem. Slatka i
udobna sobica samo je za vas. — Kao da se dosetio, dodade: — Ženi će biti žao što
vas nije videla. Ona je dole u selu kod kćeri.

Slatka i udobna sobica nije bila baš neka naročito dobra soba, sa stolom
pokrivenim mušemom i pljuvaonicama po crvenožutom podu. Tužna ispunjena
štuka u staklenoj kutiji plivala je iznad ploče kamina. Ali sam za hranu, kad je stigla
mogao reći da je najbolja seoska hrana. Jeli smo pečenu govedinu, debele komade,
ružičaste u sredini a nagorele spolja, sa reš pečenim krompirima i povrćem. Uz to je
Nora poručila i bocu piva. Ja sam uzeo limunadu. Zatim su došle domaće knedle od
jabuka sa mnogo gustog svežeg kajmaka. Dva puta sam se poslužio. Najzad je na sto
iznet kotur zdravog žutog danlop sira. Zavalivši se i ispijajući pivo, dok je grickala
komadić sira, moja, rođaka je sa bledim osmehom posmatrala moju mnogo življu
aktivnost.

— Ovo ćemo opet raditi, zar ne, mladiću?

— Oh, Nora, kad bismo samo mogli ... Ovo je sve ... tako savršeno.

— Još jedna stvar nam je potrebna da završimo. Sećaš li se gutljaja porta

koji sam ti dala u baru, kad smo oboje još bili deca? Sad ćemo opet ispiti po jedan
gutljaj.

Ona ustade i pođe u drugu sobu da ga donese. Posle dužeg vremena, vrati se
sa po jednom čašom u svakoj ruci.

— Reni je pokušao da me zadrži i da mi priča o konjima — reče ona. —

Martin mu obično da bakšiš.
 Pri pomenu tog imena, slatki porto dobi pomalo gorak ukus. Pa, ipak, ulio mi
je odvažnost.

— Nora ... dolaziš li često ovamo s Martinom?

— Pa, povremeno. A i s gospođicom Donohju.

— Mislim ... — nekako sam zaobilaznim putem pokušavao da dođem do tog

predmeta — sasvim je prirodno da ti se Martin sviđa.

— Ponekad mi se jako sviđa. Drugi put ga mrzim. Sada sam s njim

prekinula.

— Nadam se da će tako i ostati.

— Zašto?

— Zato, ako te to ne vređa — porto mi je pomagao pritom — jer sam i sam

užasno zaljubljen u tebe.

— Zašto bi me to vređalo?

— Pa — promucah odbojno — ja nisam ništa naročito, znaš, Nora.

— Za ime božje, mladiću! — Ona ustade. — Kad ćeš prestati da

omalovažavaš samog sebe? Ne ceniš sebe dovoljno. Ako hoćeš da znaš, na neki način
volim da sam s tobom, i nikad pre nisam ni pomišljala da ćeš mi se tako svideti.
Čuješ li me? U svemu ovome uživam isto koliko i ti. Videćeš, mislim ozbiljno.
Hajdemo opet na lađicu.

Kad sam ustao, obuze me takvo blaženstvo, izazvano ručkom, portom i

toplinom njenog pogleda. Pažljivo, pod izgovorom da je diskutovala o konjima, Nora
je ranije platila račun. Napolju su, dok smo prolazili kroz vrt gostionice, somotasti
šeboji, zagrejani suncem, nežno i divno mirisali. Stigli smo do čamca uz kej i ušli
unutra. Nora me je gledala onim nežnim, sugestivnim osmehom, koji sam primetio
kad je navlačila čarape. No, nekako se i taj pogled promenio. Više me nije
zadirkivala. Umesto nestašluka, sada je u njenim očima bilo topline, i neke čudne,
slatke, neodređene zavodljivosti. Ona se kratko nasmeja.

— Posle onog gnjuranja mi se prispavalo. A tebi? Mogli bismo da se

ispružimo ovde.

Pošavši za njenim pogledom, videh da je krevet namešten. Mora da ga je

namestila kad se presvlačila posle kupanja.

— Ali, dan je tako divan, Nora. Zar ne bi bilo lepše da legnemo na palubi?

— Probala sam to već. — Ona napravi privlačnu grimasu. — Užasno je tvrdo.

 — Mogao bih da ponesem ove jastuke sa kanabeta.

— Pa ... ako hoćeš. — Složila se. — Ali nije ni upola tako prijatno kao u
krevetu.

Pokupio sam sve jastuke i izneo ih. Bili su prilično pohabani, perje je ispadalo,
ali su izgledali dovoljno mekani kad sam ih prostro po palubi, i kad smo legli na
njih. Bila je užasna vrućina. Zatvorio sam oči. Čak i kroz zatvorene oči sunce je tako
bleštalo, da je odgovaralo stanju moje duše.

— Je li ti udobno, Nora?

— Da, — reče ona. — Nisam se ni setila jastuka. To je bilo pametno, Lori. Ali
gde si ti?

Ona pruži ruku. Još uvek zaslepljen, našao sam njenu malu ruku i uhvatio je.
Ona poče da me golica po dlanu vrškom jednog prsta.

— Tako sam srećan, Nora. Mnogo ti hvala za sve. A naročito zato što si sa
mnom.

— Još uvek si suviše daleko. Priđi bliže.

Kad sam se okrenuo nastranu, njena ruka me zagrli oko vrata. Otvorih oči.
Njeno lice je zavodljivo bilo pored moga. Video sam plave tačkice u njenim tamnim
očima, mladež na jabučici, tako savršeno namešten, da je izgledao kao ukras.
Kapljica znoja se sijala na njenoj gornjoj usni. Njena koža, obično mlečno bela, sad
se bila zarumenela. čudna, mirisna toplina izbijala je iz nje. Srce mi se uzbudilo i
živije zakucalo.

— Hoćeš li da ti kažem nešto, Lori, dragi? — Zatim je produžila lagano,

zastajući posle svake reči, kao da želi da mi utuvi njeno značenje. — Volim te jako,
jako mnogo.

— I ja tebe volim, Nora, draga, — promucah. — U stvari, potpuno te volim

svim svojim srcem.

— Onda me voli, najdraži Lori.

Ona me čvrsto privuče sebi i pritisnu usne na moje. Prože me ogroman talas
slasti. Za ceo život nisam mogao poželeti ništa više od ovoga. Osetih se ponesen, kao
izvan sebe, nošen strujom najčistijeg. najsnažnijeg osećanja, osećanja toliko
odvojenog od mog tela, da je izgledalo kao ushićenje duše.

Avaj, jadni glupan, nisam se usudio ni da pomislim da je mojoj rođaci hitno

potrebna moja prisutnost. Nije bila u pitanju moja sposobnost za sarađivanjem. Sam
bog zna da sam imao dovoljno neprilike da pronađem svoj put kroz krivudave staze
puberteta. Ali Nora je za mene bila zagonetna, izuzetna, skoro anđeoska. Ne samo da
bih više voleo da umrem no da je uvredim, već me je moje uzvišeno osećanje
zadržalo od zemaljskog petljanja sa činom koji mi je tada izgledao prljav i nepristojan
posao. Da li sam tada bio savršen magarac, uobraženko, možda, ili jednostavno
slab, neiskusan, idealan'mladić? Zaslužujem li prezir današnje generacije u kojoj
poznajem mlade osobe koje polaze na takve izlete s dosadnom izvesnošću i punim
džepom kontraceptiva. I da li bih, u stvari, zadržao svoj anđeoski čist stav do kraja?
Da ili ne, sad sam bar pošteđen obaveze da iznesem svoju povest s najbanalnijom od
svih radnji, gubitkom mladalačke nevinosti, jer dok smo zajedno ležali, blaženo
zagrljeni bez daha, s obale se začu prodoran zvuk.

— Gospođice Nora, donela sam vam cveće da ponesete kući.

— Oh, bože, — prostenja Nora. — Gospođa Reni iz gostionice. Nek’ ide do

vraga!

— Malo za vas, a malo za gospođicu Donohju — začu se ponovo s obale.

Pridigavši se na laktu, ugledah nisku krupnu ženu, kako buketom narcisa maše
prema nama.

— Idem po njih — rekoh.

Ne, ostani ovde. Ne miči se ni za centimetar. Ja ću se nje otarasiti, i vratiću se

za čas.

Ona ustade, s oklevanjem, zabaci kosu, i trenutak kasnije začuh kako je

koračala po vodi. Odmah zatim razgovor pri Ijubaznom pozdravljanju koji je dopirao
preko vode. Gospođa Reni je bila razgovorna žena i nije se moglo lako nje otarasiti,
kako je to Nora zamišljala. Kako je nebo bilo široko i kako su uspavljivali lagani
talasići na jezeru. Počeo sam da osećam kako lebdim na oblacima, kako sve više i
više lebdim u snu, dok me, na kraju, duga vožnja biciklom, obilan ručak, porto i
vrelo sunce ne savladaše. Na moju večitu sramotu, zaspao sam.

Kad sam se probudio, bilo je hladnije, sunce je počelo da zalazi, a Nore nije
bilo kraj mene. Skočih i videh da je dole, i da je baš spremila čaj. Nije me dočekala,
kako bi se očekivalo, s prekorima ili s prezirom, već nežno, i s izvesnim novim, za
mene zagonetnim, kliničkim zanimanjem. Radosno me poljubi u obraz i promuca
reči hvale koje sam smatrao čudnim.

— Ti si užasan mladić, Lori. Ovako divan dan, a mi se ničim ne možemo

prekoreti.

— Jesi li i ti spavala?

— Ne, mladiću. Još jednom sam se okupala, da se rashladim, zatim sam

stavila čajnik, sela i malo nasamo razmišljala.

— O čemu, Nora?

— Ah, — osmehnu se ona — jednog dana ću ti reći.

 Kad smo popili čaj, što mi se učinilo kao najjače osveženje, zaključali smo
lađicu, odveslali do obale i. pošto smo stavili lanac i katanac na mali čamac, brzo
smo se biciklima povezli kući. Nora je vozila uza me, često bi mi stavljala ruku na
rame, kako bismo mogli da razgovaramo. U stvari, razgovarali smo celim putem do
Vintona. Pričao sam joj o Elisonu, a ona me je nagovarala da radim marljivo na
tome. Drugi savet koji mi je dala, bio je da ne dozvolim Terensu da me iskoristi.

— Teri je dobar čovek. U njemu nema ničeg zlog. Ali bi namamio i pticu s
grma? -A što se tiče Donohjua, taj momak bi oderao i svoju rođenu babu.

Bilo je već kasno kad smo stigli u park Kreščent Moja svetiljka se ugasila, pa
smo gurali bicikle uz ostatak brda. Uzeo sam Norin bicikl i rekao joj da ću oba
ostaviti u podrum. Dok sam stajao u mraku, ona me brzo zagrli i poljubi.

— Laku noć, dragi Lori. i neka si blagosloven crnakav kakav si.

Onda potrča uz stepenice i nestade.

29.

Bilo je četiri časa jednog vrelog subotnjeg popodnevrta sredinom jula, a

gospođa Tobin mi je donela šolju čaja u sobu. Pre nego što je izišla, odmahnula je
glavom na mene dok sam sedeo pred gomilom knjiga za stolom od pruća, koji sam
izvukao iz jedne od Leovih soba sa starudijama.

— Obrazovanje je divna stvar. Ali da sam na tvom mestu, ne bih se toliko

mučila.

— Ali moram, Eni, — očajno sam se upinjao. — Vreme užasno brzo leti.

— Dobro. — Pri tom se ona zagleda u mene. — Nemoj da dobiješ upalu

mozga, kao sin gospođe Finigen, kad je pao na ispitu za prijem u poštansku službu.

Bio sam suviše napet, da bih to primio kao šalu. Više od dva meseca
neprekidno sam se batrgao prema Pinovim uputstvima, i doveo samog sebe u stanje
živčane napregnutosti.

Od onog ranijeg prohteva za Hjum Braonovu »O p š t u i i s t o r i j u Š k o t s

k e« i »G r a n i č n e r a t ove«, napredovao sam do solidnije Mterature: Barnovog
škotskog rata za nezavisnost«, Skineve »Keltske Škotske«, Gregorijevih »Kraljeva
Stjuarta«, a sada sam bio udubljen u »Trn i r u ž a«. Sem mog krajnjeg cilja, kome
sam jedva usudivao da se nadam, tema me je počela zanimati samim sobom. Noću,
u moje najbolje vreme za čitanje, našao bih se zahvaćen takvim uzbuđenjima, kao
što je zavada izmedu Rotseja i Albanija, koja je dovela do Rotsejeve tajanstvene smrti
u Faiklendu, da me je samo poslednji plamičak sreće — osvetljenje koje je svakako
odgovaralo četrnaestom veku — mogao zaustaviti. Sada sam odlazio Pinu četiri puta
nedeljno, što je bila prava viteška odanost, manje s moje strane nego s njegove. Moje
misli su se često vraćale na one dane kad sam se glupo pretvarao da imam učitelja.
Sada sam ga imao. strpljivog, divnog ućitelja. Njegova glavna briga usredsredila
se.na nedostatak mog književnog stila, manu Koju je on stalno pokušavao da
popravi, ispravljanjem i savetima, ali s malo uspeha.

— Ti pišeš srcem. Lorense. — Slegnuo bi ramenima sa žaljenjem. — Ne

glavom. Tako ćeš morati da produžiš.

Okrenuo sam se Ijubaznoj ponudi gospođe Tobin. Dok sam pio čaj. koji je
počeo da se hladi, moj pogled se vrati, ne privput tog popodneva, na dopisnicu.
Stigla ie juče, a sada je ležala, suviše upadljivo, na stolu po red mojih beležaka o
vladavinama Mareja i Lenoksa. Mršteći se, uzeh je, i, kao da tražim neko značenje
koje mi je do sada promaklo, ponovo je pročitah:

Neizostavno me čekaj ispod sata na Centralnoj stanici u subotu u pet sati. To će

svakako biti za tvoje dobro.

Terens

Naravno, neću ići. Rešio sam da ne idem. Vreme rm je sada bilo previše
dragoceno, da bih ga traćio na beznačajne stvari. Iznad svega, nije li me Nora, moja
draga Nora, otvoreno savetovala da budem obazriv prema otmenom Teriju? Ali
poslednja rečenica je nekako privlačno zvučala. To će svakako biti za tvoje dobro —
nečujno, moje usne su izgovarale te reči. Ako ovo zaista treba da bude prava prilika,
a moje misli se vratiše na razgovor sa Terensom u kuhinji Kriteriona, kad je govorio
o svom uticaju u Blekroku, kako će me posle savest gristi ako je propustim. Dok
sam ispijao čaj, razmatrao sam taj problem najpre s jedne, a onda s druge strane.
Na kraju, skočih, zgrabih kapu, i potrčah na Centralnu stanicu.

Bilo je deset do pet kad sam stigao. Ovo je bilo omiljeno sastajalište, i mnogo
ih je već stajalo pod velikim časovnikom. Pridružio sam im se. Pet minuta posle pet,
ostavljajući utisak neobične tačnosti. pojavi se Terens, s malom Gledston torbom u
ruci. Nije bio sam Donohju je došao s njim.

— Dobro, mladiću, došao si. I sjajno izgledaš. — Terens me toplo pozdravi. —

Nadam se da nisi dugo čekao.

I Donohju se osmehivao. Bar je njegovo uzdržljivo, natmureno lice poprimilo

izraz neobične prijaznosti, a to je bilo još čudnije, jer me on dosada skoro nije ni
primećivao.

— Ne možemo ovde da razgovaramo — reče Te rens. — Hajdemo u bife.

Ušli smo u bife prve klase.

— Šta želiš? — upita Donohju Ijubazno. — Ja ćastim.

Izvlačeći korist iz ponude, rekoh da bih želeo sendvič sa šunkom i čašu mleka.
Njih dvojica uzeše džin
 Terens sačeka da nas posluže, a zatim, pošto me brižno upita jesam li dobro,
otpi gutljaj i izjavi sledeće

— Pa, mladiću, često sam ti govorio kako želim da izmerim tvoje vreme na
jednu milju. Dakle. to ćemo danas učiniti.

Zaista, nije trebalo da se iznenadim, pošto sam s tom stvari bio više nego
jednom upoznat. na Terijev poluozbiljan način. Ali me je taj iznenadni predlog
zaprepastio.

— Zašto baš danas? — upitah oprezno.

— Doći ćemo i na to, ne brini — reče on s prisnim, znalačkim pogledom.

— Ali u poslednje vreme nisam ozbiljno trenirao. Prilično sam izvan forme.

— Ah, snažan i zdrav mladić kao što si ti nikad nije izvan forme, zar ne,
Marte?

— Ne bi trebalo — odgovori Donohju starateljski. — Koliko ja vidim, na

njemu nema ni trunke sala. No, nisam ubeđen da će izdržati.

— Ne brini. Izdržaće taj.

— Ali ima li brzinu? — Donohju me sumnjičavo pogleda. — To će mu trebati

za snažni finiš.

— To garantujem — reče značajno Teri. — Zar ti nisam pričao kako me je

sasvim potukao kad je bio dete?

Donohju odmahnu rukom, odbijajući taj dokaz.

— Bilo je to pre deset godina.

— Možda je i tako. Ali tu su i njegove dve velike pobede sa Harijerima, ove i

prošle godine. Nasmej se i pređi preko toga, D.

— Hm, da, — reče Donohju, kao nedovoljno ubeden. — Pa, mislim da bismo
mogli da mu pružimo priliku.

— I to pravu priliku. — Terens se okrenu meni. — Sve ću ja urediti, mladiću.

Ovde je oprema. Moj vlastiti Roklif pribor. Samo izvoli. — On taknu Gledston torbu
prstom. — Uredio sam da te isprobamo na Harpovom igralištu.

— Ali zašto, Teri? — Te pripreme, interesovanje koje su pokazali za mene, i

način na koji je Donohju jedva bio pridobijen, bile su neobično laskave, ali mene
nisu mogle prevariti.
 — Kasnije, kasnije, mladiću. Kakva korist da ulazimo u to dok ne vidimo šta
ti umeš?

— Ne — rekoh odlučno. — Moram najpre da znam šta ću imati od toga.

— Zar to nisam rekao u dopisnici? — prasnu Terens. U svakom slučaju biće

dobro za tebe. Samo. ako si ono što mi smatramo da jesi. Ali sada počinjem da
sumnjam u to.

Taj prizvuk nepoverenja natera me da se odlučim Pristadoh da pođem.

Zapravo, nisam video ništa zlo u tom izletu. A sada sam želeo da im pokažem šta
umem Naroćito sam želeo da ubedim Donohjua, zato što ga nisam voleo, i što sam
mrzeo njegovo druženje s Norom. Izišli smo iz bifea i ušli u taksi pred stanicom
Imajući poverenja u Terija. pomisiih prijatno, izveščemo tu stvar na pristojan način.
Moj rodak je opet delovao na mene svojom Ijupkošću i preteranim samopouzdanjem.

Naš krajnji cilj se nalazio prilično daleko, u istoćnom predgrađu. Posle vožnje
od dvadesetak minuta,* ustanovio sam da je to fudbalsko igralište Harp Džuniors
kluba. Susedstvo. kojim su dominirala dva ogromna aparata za mešanje plinova.
koja su pripadala obližnjoj plinari, bilo je siromašno i smrdelo je, kako bi se i
očekivalo, na plin. Nikad nisam čuo za Harp Džuniore i njihov teren, okružen
zarđalom ogradom od kovanog crnog gvožda, koja je bila u stanju propadanja, a
obuhvatala je užasno zapušteno fudbalsko igralište i mali drveni paviljon. Oko
igrališta se nalazila trkačka staza posuta šljakom.

— Evo nas najzad — uzviknu oduševljeno Teri, rekavši nasamo šoferu

taksija da saćeka. — Stam kraj staze, Marte, a ja idem s Lorensom.

Ušli smo u paviljon. još manje impresivan od igrališta. Daske na podu su bile
gole i isprovaljivane, nekoliko starih prugastih dresova je visilo na kukama, prašina
svuda. a takođe i jak ustajao miris znoja. piva i mokraće.

Torba je, kađ smo je otvorili. otkrila gaćice, majicu i trkačke cipele s
kramponima. Dok mi je Terens pažljivo pomagao, izigravajući slugu, počeo sam da
se presvlačim. Sve mi je dobro stajalo, sem cipela koje su t>iie suviše dugačke,
ostavljajući čitav inč slobodnog prostora ispred prstiju, Pokazao sam to Terensu.

— Nije to rdavo — reče on. sa stručnom ubedljivošću. — Daće ti više

zamaha.

Izišli smo napolje. Donohju je šetao goredole. s rukama u džepovima i s

izrazom očekivanja. Zapalio ie odličnu indijsku cigaru.

— Evo ga — uzviknu Terens. gurajuči me napred. — Zar ne izgleđa kao pravi

trkač, od glave do pete.

— Na časnu reč. izgleda Visok je Pogledaj samo ove noge.

 Donohjuov ton, u kome sam naslutio nezavidno respektovanje, bio je vrlo
zadovoljavajući. Zaista, u ovoj lakoj opremi i Roklif bojama, osećao sam da ih neću
razočarati. Učinio sam nekoliko prethodnih sprinteva

— Tako je, razgibaj se, mladiću.

— Samo nemoj da oslabiš — reče Donohju grickajući cigaru.

— Pazi, Lori. — Terens mi, s pogledom kojim kao da je želeo da suzbije

Donohjuovo oduševljenje, stavi ruku na rame. U drugoj je držao sat. — Ćetiri kruga
ćine tačno jednu milju. Jesi li spreman?

— Da.

— Onda na start! — On koraknu unazad. s očima na satu. — Sad!

Dobro sam startovao i, najbolje što sam mogao, optrčao četiri kruga. Sendvič
koji sam bio pojeo malo mi je smetao u poslednja dva kruga, kao i Terijeve cipele,
koje su se savijale na tvrdoj šljaci i bile manje elastične nego što je on obećao. Kad
sam stigao, bled i zadihan, osećao sam se nezadovoljan trkom. Očigledno sam
pogrešio. Povijen nad satom, Teri uzviknu od radosti.

— Dobra trka, mladiću. Znao sam da ćeš nam odgovarati, i bio sam u pravu.

Ne zaostajući nimalo, Donohju me srdačno pljesnu po leđima. Još zadihan,

pocrveneh od radosti'.

— Koliko iznosi vreme?

Terens stavi prst na usta

— Ovog trenutka ni reči o tome. Videćeš zašto. Hajde sada i presvuci se.
Izgleda da su zatvorili vodu u paviljonu, ali se ti dobro istrljaj ubrusom. Eno ga u
torbi.

Deset minuta kasnije bili smo u taksiju, vraćajući se u grad. Dok smo se vozili,
Terens se okrenu prema meni nekako naročito poverljivo.

— A sad me slušaj, mladiću. — Govorio je opreznim glasom, kao da se plaši

da ga vozač može čuti. — Početkom avgusta će biti neki sportski miting u Bervik--
On-Tvidu. To je mali seoski događaj, i na njega uglavnom dolaze bezvredne seljačine.
Ali, — on me živo pogleda — ima tu mnogo klađenja, a Martin se, kao što znaš, bavi
tim poslom. Naš plan je da tebe prijavimo za trku na jednu milju. Posmatrali smo u
kakvoj su formi domaći trkači, a po onome što si nam danas pokazao, ubeđeni smo
da možeš da pobediš.

— Da pobedim? — uzviknuh.
 — Pehar. — On ozbiljno naže glavu i dodade to još ubedljivije. — A dobićeš i
jedan paketić. Mi ćemo se pobrinuti za novac. Martin će preuzeti opklade. A ti ćeš
dobiti deset zlatnika.

— Deset funti! — Bilo je to više nego iskušenje — zaslepljujuća suma. — Ali,

Teri, ja imam ispit prve nedelje u avgustu. Sedmog.

— Takmičenje je petog. Puna dva dana ranije. Nema više od tri sata vožnje
donde, tako da ćeš se vratiti istog dana. Zašto se brineš?

Grizao sam usne s mučnom neodlučnošću. Želeo sam da dobijem pehar, a

naročito deset funti. Moja majka je, u jednom od poslednjih pisama pomenula i stan
koji će uzeti kad se vrati, i gorko je žalila što je prodala nameštaj kad smo napustili
Ardfilen. Za deset funti se može kupiti nameštaj, možda čak i cela jedna soba. Ali
kako će Pin gledati na takav jedan poduhvat, naročito uoči Elisona?

— Pa, užasno će ti koristiti da se odmoriš malo pre ispita. — Donohju mora

da je čitao moje misli. — Naravno, ako želiš da odbaciš pristojan novac, imam ja
drugog jednog mladića koji će iskoristiti ovakvu priliku.

Nisam mogao da podnesem pomisao da me neko zameni.

— Trčaću.

— Dobro, mfadiću. — Terens se rukovao sa mnom čestitajući mi. — Videćeš

da nećeš zažaliti. Sve što treba da radiš to je da budeš miran i da svako veče pomalo
trčiš. Nemoj suviše da treniraš. A ako povremeno svratiš na sporedna vrata hotela,
postaraću se da dobiješ par dobrih odrezaka.

Prolazili smo kraj poznatih mesta. Video sam da smo prošli pored Nort Britiš
Stejšna, i da ulazimo u Mortonhol strit. Donohju spusti prozor i baci cigaru. Zatim
se zagleda u mene.

— Gde želiš da te ostavimo!

Ocenio sam da šest sati mora da je prilično davno prošlo, i da je skoro vreme
da počnem čas sa Pinom.

— Bilo gde blizu Fiilsajd strita.

Poslušno, Terens reče šoferu da na brzinu zaokrene oko parka. Taksi stade na
kraju Glimor Hila, nedaleko od univerziteta, i ja iziđoh.

— Biću s tobom u vezi, mladiću — doviknu mi on, dok su odlazili.

Pošao sam prema Pinovom stanu, prilično uzbuđen i s prijatnim osećanjem

važnosti. Laskalo mi je što me je Terens izabrao, i što sam potvrdio svoje intimno
ubeđenje u izuzetnu brzinu svojih nogu. Ta sigurnost u sopstvenu brzinu prvi put
mi se usadila u svest kad sam ono trčao po lekara za oca, a učvršćivana je ličnim
naporima za održanje kondicije i dobro potkrepljena materijalnim dokazima, jer
otkako sam počeo da treniram s Ardenkejplovskim Harijerima dva puta sam pobedio
u trci za juniore ispod četrnaest godina na kraju sezone jesenjih sportova. Da, ovo je
svakako bio naročit talenat koji se skoro mogao porediti sa sposobnošću za lebdenje,
koju je nebo podarilo malom broju svetaca. Zaista, dok bih trčao, u vazdušnom
vrtlogu koji sam sam stvarao, često sam imao utisak privremenog gubljenja dodira
sa čvrstim tlom. Uzimajuci sve to u obzir, izgledalo mi je potpuno umesno da treba
da izvučem korist od svojih sposobnosti. Terijev primamljivi predlog bio je potpuno
zakonit, a ako je Donohju želeo da se kladi na mene, i to je, takode, mada potpuno
njegova stvar, bio potpuno dozvoljen posao. Svejedno, nisam bio načisto šta da
radim s Elisonom, a kad sam stigao u Hilsajd strit i popeo se stepenicama do Pinove
sobe, odlučio sam da njemu ostavim da kaže poslednju reč o ovome. Već je sedeo za
stolom i čekao me, praveći svežanj hartija sa svim znacima zainteresovanosti.

— Lorense, — poče on odmah, pokazavši mi dru gu stolicu — imao sam

toliko sreće da dođem do Elisonovih ispitnih pitanja za poslednjih deset godina Biće
korisno da se pročitaju.

— Zaista, gospodine?

— Na prvom mestu, u šest od deset slučajeva, pitanje je bilo posvećeno

isključivo škotskoj istorijskoj ličnosti iz šesnaestog veka. Na drugom mestu,
primećujem da je danas tačno deset godina otkako je izabrana ličnost bila Marija,
kraljica škotske.

— Šta to znači?

— Verovatno ništa. — On se osmehnu, čupkajući bradicu. — No, palo mi je

nešto na pamet i neće nam škoditi ako se naročito osvrnemo na hiljadu i pet stotu
godinu s nešto posebne pažnje prema toj nesrećnoj mladoj ženi i njenom bliskom
krugu. Endrju Land će nam tu pomoći. Danas sam uzeo njegovu biografiju iz
biblioteke. Kako je on samo blagonaklon prema tom jadnom stvorenju!

Otvarao je knjigu kad ja, želeći da skinem teret s duše, progovorih;

— Samo jednu stvar, pre nego što počnemo, gospodine.

Saopštih mu da me je jedan rođak zamolio da učestvujem na nekom

sportskom mitingu u Berviku, dva dana pre Elisona, i da ću se, mada sam uglavnom
pristao, ako on smatra da bi to na bilo koji način moglo da smanji moje izglede,
odmah povući.

Razmišljao je. gledajući me Ijubazno. Tog trenutka njegovo je lice odražavalo

jednostavno dostojanstvo koje prevagnu nad njegovom nemogućom deformaciiom.
dosadnom sentimentalnošću i osobinama starog neženje. Odjednom osetih koliko ga
volim.

— Pa, Lorense. mislim da ti to baš treba. Uvek savetujem prekid učenja pred
sam ispit. A jedan dan na vazduhu će ti savršeno koristiti.
 To mudro odobrenje predstavljalo je veliko olakšanje za mene. S novim žarom
se pridružih Pinu u novom i intenzivnijem ispitivanju ličnosti polusestre kraIjice
Elizabete.

30.

Iste večeri, kad sam završio sastanak s Pinom i kad sam izišao na ulicu, Nore
nije bilo. Često, kad bi vreme bilo lepo, ona bi odšetala kroz park da me sačeka, i ja
bih je našao pod svetiljkom pred brojem dvesta dvanaest. Onda bismo, ruku pod
ruku, prošetaii do Kreščenta, gde bi gospođica Donohju, koja je cenila svoj talenat
na tom području, i koja je uživala u ukusnom zalogaju, ispekla prženice sa sirom, uz
koje smo pili kakao. Neprekidno koncentrisanje pažnje, Što je Pin zahtevao od mene,
sprečavalo me je da i dalje idem na izlete u prirodu, a ni sama Nora ih nije
predlagala. Mada sam nejasno osećao, pošto nikad nisam shvatio puno značenje
onih neobuzdanih trenutaka na palubi lađice, otad je Norino držanje prema meni
pretrpelo sitnu ali ipak bitnu promenu. Osećao sam da me voli više nego ranije, ne
sasvim onako nemarno i nestašno. Uvek me je hrabrila i govorila mi kako se nada
da ću dobiti nagradu Elisona. Odjednom je postala starija, uzdržljivija, i dok smo se
Ijubili s nežnošću, nedostajalo je nešto što nisam mogao da odredim — to mesto je
zauzela brižnost. Kasnije sam počeo da osećam da Noru nešto muči. Mada je to
poricala i izbegavala moja pitanja, često joj je pogled bio odsutan. a ponekad je
izgledao potpuno tužan. Pošto je prošlo više od nedelju dana — neobično dugo vreme
— otkad sam je poslednji put video, reših da pri povratku svratim u park Kreščent.

No, ovde nisam imao sreće. Na zvono niko nije odgovorio. I mada sam se
pomučio da obiđem kuću, ni iz pozadnjeg dvorišta se nikakvo svetlo nije primećivalo
ni na jednom prozoru. Tumarao sam otprilike četvrt sata oko kuće, uzalud se
nadajući da će se Nora, ili gospođica Donohju, pojaviti. Onda sam pošao duž
Kreščenta prema Krejg Hilu. Svakako, to nije bio najkraći put do Ardžil strita, ali me
je Krejg Hil naročito privlačio zbog Jezuitske crkve, koja je. razlikujući se od mnogih
stereotipnih Penginovih gradskih kapela, bila naročito privlačna, bar meni, svojim
namrgođenim romanskim stilom. To je detom bilo posledica nedostatka novčanih
sredstava, jer originalni plan da se unutrašnjost obloži mermerom nije ostvaren,
tako da su ostali grubi lukovi od cigala koji su bacali srednjevekovne senke po
crkvenoj lađi. štaviše. kasno uveče crkva je obično bila prazna, mračna i veoma tiha,
sve ono što sam ja voleo, i moram priznati da sam imao običaj da po odlasku iz
parka Kreščenta — to je u svakom slučaju bila najbliža crkva — uđem u to svetilište,
ne u ćisto religioznom žaru, za koji nikad nisam mogao tvrditi da ga imam, već
odanog srca, da zamolim nebesku pomoć za uspeh u Elisonu, bez koje sam osećao
da neću imati nikakvog izgleda.

Kad sam te večeri ušao, sam do svog bočnog oltara, gde se nalazila kopija
Simon Martinove Madone. koju sam voleo da gledam, koja me je obično dovodila u
pravo molitveno raspoloženje i navodila da se rastanem s poslednjim penijem, ako
sam i njega imao, da bih kupio sveću. No, večeras jedva sam mogao da je vidim. Sva
su svetla. sem jednog Kandila, bila ugašena Jedna je žena preko puta mene
verovatno upalila tu jedinu sveću, pošto je bila tek upaljena. Skoro sve pobožne žene
koje su palile sveće uvek su bile gologlave. na kolenima, s glavom u rukama. Ali ova
žena je bila mlada, i samo je sedela, gledajući pravo napred, kao nipnotizovana
malim treperavim plamenom koji je sama upalila. Iznenađenje, više nego
radoznalost, natera me da se zagledam u nju kroz mrak koji je pao, onda odjednom,
trgnuvši se od radosti i iznenadenja, videh da je to Nora.

Jedva sam mogao da verujem. Nora nije bila pobožna. Sad sam ustanovio da
nije marila ni za takve stvari kao što su post petkom i uskršnje pobožnosti. U stvari,
bila je gotova da se šegači na račun svete vođice i tamjana, što me je zabrinjavalo.
No. kako me je obradovala time što me je, znajući za moj večernji običaj da upalim
sveću, preduhitrila i sama učinila zavetne darove za moj cilj. Srce mi nabuja od
Ijubavi i zahvalnosti. Još neprimećen, posmatrao sam je s ushićenjem, koje sam na
ovom mestu obično rezervisao za nebo. No i ona je. ocrtavajući se prema oltaru,
bledog čistog profila, raznežena i ozbiljna u svom raspoloženju, izgledala kao mala
Madona. Nisam mogao duže da čekam. Kročih napred na prstima, sagnuh se nad
nju i prošaputah.

— Hvala ti. Nora, hvala ti za sveću.. . i sve.

— Lorense — reče ona, naglo se okrenuvši.

— Ovo je najlepša stvar koju si uopšte mogla učiniti. Uvek ću se ovoga sećati

Ona me pogleda.

— Hoćeš li?

— Hoću. Ćak i ako ne dobijem Elisona. Sta te je navelo na to?

— Ne znam ni sama. Jednostavno sam to uradila Takva sam ja, čudna, zar
ne?

— Ne, Nora. Mislim da će to pomoći.

— Nadam se da si u pravu — reče ona

Zatim nastade tišina.

— Zeliš li još da ostaneš? — upitah je.

Ona odmahnu glavom. Ja joj se nasmeših.

— Hajdemo onda zajedno.

Napolju, kad smo sišli niz crkvene stepenice. uzen je za ruku.

— Kakav srećan susret, Nora! Bio sam kod kuće. ali nikog nije bilo. A već
godinama te nisam video. Da odšetam nazad s tobom?
 Ona se zaustavi.

— Još neću kući. Moram da odnesem jednu poruku ... za gospođicu

Donohju.

— Gde, Nora?

— Zašto ... dole u Morton hol stritu.

— Poći ću s tobom.

Govorio sam živo. spreman da podem. Ali izgleda io |e da ona okleva. Pitao
sam se nije li je moje slučajno zaticanje u molitvi naljutilo. kad trenutak kasnije ona
reče:

— Zar nisi umoran? Mora da jesi: Posle svog tog učenja i svega ostalog.

— Nikad neću biti toliko umoran da ne bih mogao da šetam s tobom, Nora.

— Oh, onda vrlo dobro — reče ona posle male pauze. — Hajdemo.

Pošli smo. Da li je u njenom glasu bilo i najmanjeg traga nestrpljenja?

Nemoguće. No, pogledavši je sa strane, imao sam utisak da nije potpuno pribrana.
Letnja vrućina se spustila na grad, a veče je bilo mirno i sparno. Pod uličnim
svetiljkama ona je izgledala bleda, s odsutnim izrazom lica i tamnim kolutovima
ispod očiju. Bila je neobično tiha. A ja sam umirao od želje da joj ispričam sve o
ovom danu, punom događaja za mene.

— Čini mi se da ne znaš da ću trčati. i da sam prijavljen za takmičenje u

Berviku.

— Da, čula sam da će to biti. Očigledno, svi treba da pođemo Gilhulinim

kolima.

— I ti? — uzviknuh.

— Sve zavisi. Da ti pravo kažem, Lori dragi, ona se okrenu prema meni — u
poslednje se vreme pomalo ne osećam dobro.

— Užasno mi je žao. Sta ti je?

— Oh, samo sam malo neraspoložena. Sigurna sam da će uskoro sve biti u
redu.

— Onda pođi s nama, Nora. Put će ti prijati.

— Pa, videčemo.
 Bili smo na kraju Krejg strita i skrenuli u Mortonhol strit, prepun, kao i
obično, i zakrčen saobraćajem Nedaleko od Markit Krosa, blizu Markit Arkejda, ona
izvuče ruku iz moje.

— Ja sam stigla.

Stajali smo na pločniku, preko puta Arkejda, pasaža u kome su se nalazile

čudne zanimljive radnjice travar, neki čudan drogerista, čak i gatara i prirodnjačka
radnja sa živim kornjačama u izlogu. Tu je gospođa Tobin kupovala mravlja jaja za
svoju zlatnu ribicu.

— Pre nego što odeš, Nora, — bilo je teško, nisam želeo da je gnjavim time,
ali sam jednostavno mo rao da iskažem svoja osećanja — ponovo ti hvala za sveću.

Opet mi se učinilo da sam je uvredio. Ali ne, kad siđe s trotorara, ona mi se
slabo, iskosa osmehnu.

— Pa, Lori, kao što verovatno znaš, nimalo nisam religiozna. Ali kad čovek
nešto veoma želi. onda će sve pokušati.

Nisam mogao ni reč da izustim od ogromne zahvalnosti. Njeno ponašanje, reči

koje je upotrebila, go vorile su koliko je uz mene u mom naporu. Čekao sam da
pređe ulicu, zatim, još uvek u oblacima sreće. po đoh prečicom do Ardžil strita i
Tampler hola.

31.

U pola osam ujutru, u subotu petog avgusta, pošao sam u Kriterion hotel.
Mada je nebo još bilo sivo, blagost u vazduhu je osvežavala posie nedavne vrućine.
Stricu Leu nisam ništa govorio o svojim pianovima. Oobre vesti, koje sam primio od
majke, terale su me da se nadam da, ako sve bude išlo kako treba, neću dugo biti s
njim. Zapošljenje u zdravstvenoj službi bilo joj je obezbeđeno, a ona se nadala da će
se vratiti u Vinton za nekoliko nedelja. Onda će se sigurno prekinuti moj nužni
boravak s Leom.

Mada je Terens nastojao da se pođe rano. očekivao sam da ću morati da

čekam. Ali kad sam se približio hotelu, videh da su crvena kola već pred ulazom, dok
je Terens sedeo na vozačkom sedištu, a gospodica Gilhuli kraj njega.

Dok sam žurio prema njima, Terens mi mahnu rukom u znak pozdrava.

— Milo mi je što te vidim. Kako se osećaš?

— Hvala, odlično, Ten,

— Onda, uskači pozadi! Ostali će doči za koji trenutak, Nora je baš ušla da
popije kafu.
 Dok sam sedao na zadnje sedište, gospođica Gilhuli se upola okrenu i otkri
svoje zlatne zube srdačnim osmehom. Imala je na sebi divan karirani kaput, a plitki
šešir je bio prićvršćen njenim omiljenim ružičastim tilom. Možda je bila najbolji
kupac gospođice Donohju, a verovatno je njen račun kod Erla bio ogroman, ali ja
nikad nisam znao nikog ko je tako uspevao da izgleda bleštavo upadljiv, koje je
dejstvo ona još pojačavala mnoštvom prostačkih ačenja. Stalno se ponašala
uznemireno, doterivala se, nameštala kosu, puderisala nos, gledala u torbicu,
pljeskala se po neočekivanim mestima, razgledala nokte na prstima, izvijala vrat,
gestikulirala s cifrastim pokretima ruku, ili zahtevala nepotrebnu pažnju od Terensa
sa ženstvenom Ijupkošću punom kinjenja. Gospođica Gilhuli nije bila ni lepa ni
mladolika, i njene pretenzije na te atribute, zajedno s običajem da načini uvod u
svaku primedbu rečima »uvek kažem ..ozbiljno su me vređale, mada me je sađa
pozdravljala s Ijupkim pokroviteljstvom.

— Dobro jutro, mladiću. Nadam se da ćeš mi danas doneti priličnu sumu.

— Je li vam potreban novac, gospođice Gilhuli?

Terens se glasno nasmeja.

— Tu smo te uhvatili. Džozej. Znamo mi šta znači ime Gilhuli. Ali šta je ovo
Noru zadržalo?

— Mora da je trćala da bi ovamo stigla — primeti gospođica Gilhuli. — Uvek

kažem da ne treba trćati. A izgledala je sasvim bleda, srce moje. Bleda kao krpa.

Trenutak kasnije, Nora izide kroz pokretna hotelska vrata, a za njom Donohju.
Dok ih je strpljivo požurivao, Terens izvadi kurblu iz kožne futrole, a oni uđoše i
seđoše pozadi kraj mene.

— Uzmi ćebe, Nora. Eto ga na kuki. Može da bude hladno. Dobro se zavi,
uvek kažem pre nego što pođemo. — Gospođica Gilhuli je to savetovala, dok je
icrens, posle nekoliko okretaja, upalio motor i, zau /i;vši mesto za volanom, poterao
kola.

Nora, koja je sedela između Donohjua i mene, rašin ćebe preko naših kolena.
Dok je to radila osmehnula mi se, ali ne progovori ni reći. Automobil krete.

Ovo je u stvari bila moja prva vožnja u privatnim Koiima, i dok smo prolazili
glavnim ulicama Vintona, prema edinburškom drumu, predao sam se blagoj raskoši
naše vožnje. Terens je bio odličan vozač. Izgleda ila je često vozio ova kola, i sad sam
uspeo da naslunm zašto ga je gospođica Gilhuli privlačila, i pored svojih bednih
fizičkih draži. Oboje su bili u svečanom raspoloženju. Smejali su se i pričali živahno,
što se mnogo razlikovalo od skoro potpunog ćutanja u zadnjem delu automobila.

Sada nije bilo nemoguće primetiti da se jaz izmedu Nore i Donohjua produbio.
Dok bi on, verovatno iz pristojnosti, povremeno dobacio po neku beznačajnu
primedbu, ona bi jedva odgovorila i nastavila bi da gleda preda se, bleda, ozbiljnog
lica. Ovo se Donohjuu nimalo nije sviđalo pa je slegnuvši ramenima, naglo prestao
da se pretvara, nagnuo se napred na svoj najbolji način, i počeo da se zabavlja s
gospođicom Gilhuli, šapućuči joj nešto u uvo, zasmejavajući je, takmičeći se s
Terensom oko njene pažnje.

Nora se nije micala, izraz lica joj se nije promenio. Ali malo kasnije njena se
ruka pokrenu pod pokrivačem i potraži moju. Prsti su joj bili hladni I ja uzeh da ih
grejem.

— Je li ti dobro, Nora?

Ona me pogleda i klimnu glavom.

— U poslednje vreme se nešto nisam najbolje osećala, ali mi svež vazduh

pomaže. Samo da nisam popila kafu.

Ostali su bili toliko zauzeti, a grčeviti smeh gospođice Gilhuli tako kričav, da
nije bilo opasnosti da će nas čuti.

— Jesi li bolesna?

— Samo malo. Proći će.

Zagledah se brižno u nju, Uopšte nije izgledala dobro. Zar ju je Donohjuovo

napuštanje do te mere uzbudilo.

— Ako se ne osećaš dobro, nije trebalo da podeš

— Nisam mogla da podnesem da ceo dan ostanem sama. Gospođica D. je

otišla u Mančester, u kupovinu. I, imaj to na umu, želim da vidim kako trćiš

Da li je to zaista ozbiljno mislila? U njenom sadašnjem duševnom stanju.

sumnjam da joj je trka imalo bila u mislima.

Tog trenutka naša pažnja skrenu u drugom pravcu Terens je pogrešio put, i
sada je otkrio, pošto je proverio na mapi, da nas je pogrešno skretanje iza Danbara
odvelo otprilike petnaest milja od direktnog puta. Da ne bi rizikovali da se izgubimo
na seoskim putevima, bilo je potrebno da se vratimo na put kraj obale. a to
zaobilaženje je postavilo pitanje da li ćemo stići na početak igara u dva sata.
Razgovor se utišao kad je Terens poterao kola najvećom brzinom, i to s takvim
etektom, da smo u jedan i dvadeset prošli kroz uzani kamenom zasvodeni ulaz i ušli
u Bervikon-Tvid.

Bio je to mali tmuran granićni grad, koji se raskrečio na ušću reke Tvid u
more, s kaldrmisanim ulicama i vijugavim alejama, opasan srednjevekovnim zidom.
sa bedemima koji su gledali na luku. Kad smo prošli kroz staru, lukom ukrašenu
kapiju, odmah sam osetio da je ovo mesto divno za lutanje i sanjarenje. No, danas je
ono pružalo prizor živosti koja je besumnje bila neobična, glavna ulica živa i puna
sveta, glavni trg pun automobila. kočija i kola sa farmi, ceo grad nekako uzbuđen.
čime su prema njihovim primedbama. Terens i Donohju bili veoma zadovoljni.
 — Moramo kupiti novine — reče Teri. pa pritera kola do dečaka koji je
prodavao novine i dobaci mu novčić. Bile su to novine od dva lista — primetih
naslov: Bervik Advertajzer — i Terens ih brzo prelista.

— Je li izišao? — upita Donohju, nagnuvši se napred.

— Jeste — odgovori Terens. — l dobar je

Oboje su razgledali stranicu s izgledom potpunog zadovoljstva, dok gospođica

Gilhuli, ozlojeđena što su ie trenutno zanemarili, nije uzviknula:

— Slušajte vas dvojica, kad ćemo da ručamo'' Ono preko izgleda kao neki
hotei.

— Ne, Džozej, draga, — reče Terens. — Hrana u restoranu bi te ubila.

Otrčaćemo do sportskog terena. popićemo i pojesti nešto pod šatrom. a kad se
budemo vraćali kući, svratićemo u Edinburg na veliku čast kod F. & F-a.

Unapred sam osetio uzbudenje. F. & F-a, lepo ime za Fergusona i Forstera, bio
je čuveni restoran u Edinburgu. Terens će nas svakako dobro počastiti. Pre nego što
smo ponovo pošli, on se okrete i s osmehom odobravanja, pruži mi novine.
pokazujući sredinu stranice

— Pogledaj, mladi prijatelju. Ovo će ti reći što ovde misle o tebi.

Bio je to upadljiv članak na sredini stranice, povećen jedino sportu, sa

podacima o vremenima trka, menima trkača, i verovatnim opkladama.

Postoji uglavnom verovanje da će se borba na otvorenu milju voditi izmedu

Pitera Simsa, prošlogodišnjeg drugoplasiranog i pobednika, izdržljivog veterana Hari
Parvsa, ati se može dogoditi da ih danas odmah posle četiri časa silno savlada
momčić sa zapada koji se zove Lorens Karol, bivši učenik, koji će trčati u bojama
Roklifa. Nedavno su merili vreme na igralištu Harp J. C. i priča se, na negodovanje
njegovog trenera, da se mladi Karol jako približio rekordu. Neće to biti ni približno
tako, ali je, za moje pare, on najbolji na listi.

Zažaren od ponosa, spustio sam novine. Zeleo sam da ih pokažem Nori, ali
sada. treskajući se po grubom drumu, pridružili smo se gomili koja je već polazila
prema igralištu, a ona se nagnula napred. pridržavajući se za naslon prednjeg
sedišta. Pažljivo sam smotao no vine i stavio ih u džep. Pokazaću joj ih kasnije. U
sva kom slučaju, želeo sam da ih zadržim.

Potom smo stigli na igralište, dugačak ravan komad zemljišta duž stena,
uredno ograđen, obeležen krečom i ukrašen zastavama, šatrama i raznim tezga ma,
što je svemu davalo izgled seoskog vašara. S jedne strane se nalazilo igralište za golf,
s druge otvoreno more. Taj položaj mi se svidao, a sveži vazduh koji je dopirao s
okeana uzbuđivao mi je krv. Znao sam da ću ovde moći dobro da trčim. Iskočio sam
iz kola, i dok su Nora i gospođica Gilhuli otišle u šatru na osvežen]e počeo sam da
odvezujem opremu sa rešetke za prtljag Terens nije parkirao automobil na
propisanom prostoru. već van reda, tamo gde su bukmejkeri postavljali svois šatre.
A sada, kad je Donohju počeo da namešta svo|u tablu i nešto kao platformu na
sklapanje, Terens reće

— Zar nećeš najpre jedan sendvič, Marte?

— Kasnije — reče Donohju. — Ti pođi i povedi njega.

Kao glavnom učesniku u velikom dogadaju ovog dana, ta zavijena i pomalo

omalovažavajuća primedba u vezi sa mnom nekako nije bila naročito prijatna Kad
sam pošao s Terensom, rekoh

— Mogu reći da bi trebalo da pazim šta ću danas pojesti. I ne bih smeo

previše uzeti.

— Što god tamo dobiješ, neće ti škoditi

Istinitost tih reći potvrdila se kad smo se približili Nori i gospodici Gilhuli kraj
jedne pretrpane šatre Gospodica Gilhuli je izgledala besna.

— Ovo je blesavo mesto, Teri. Kakva prostaćka gomila! A izgleda da nema

ništa drugo sem kifli s kobasicama.

— Onda uzmite to — reče pomirljivo Terens Večeračemo rakove i šampanjac.

— Daleko je do večeras. A tu je i Nora, bolesna kao pseto. Trebalo bi da uzme

jedan konjak. Uvek kažem da ništa ne umiruje stomak kao konjak

Hoćeš li rakije, Nora"

Ona odmahnu glavom Izgledala je bolesna i ne izrecivo nesrećna.

— Ako već moram nešto da uzmem, više bih volela da probam džin.

— U redu. — On pokaza na sto u uglu šatre -idite obe tamo i sedite.

Teri, koji je bio neobično dobar u ovakvim situaci jama, uspeo je da dobije dva
tanjira razne hrane i nešto pića. Zajedno smo ih odneli do stola. Nora je popila džin.
ali nije jela ništa. Gospođica Gilhuli je pojela pola sendviča, zatim, s izveštačenom
uvređenošću. ostavila drugu polovinu. Ja sam pojeo dva sendviča, a onda, oasutno, i
polovinu koju je gospođica Gilhuli ostavila. Onda Teri izvadi okruglu pločicu za
takmičare i pruži mi je.

— S ovim možeš da uđeš u šatru za presvalćenje Tvoja oprema je u kolima.

Budi tamo na vreme. — On ustade. — Hajde, Džozej, draga, idemo malo na ćist
vazduh.

Kad su oni zajedno izišli, prikaćio sam pločicu na rever. Bio sam srečan što
sam sam sa Norom, željan da tačno saznam zašto je ovoliko uznemirena. Onda.
podigavši glavu. videh Donohjua kako ulazi u šatru i pritazi nam. On sede, i
pogledavši me. kao da ne želi moje prisustvo, reče nelagodno.

— Upravo počinjem s poslom Hteo sam najpre da dođem i vidim kako se

osećaš.

Pomislio sam da Nora neće odgovonti. ah posle jednog trenutka, ona reče
stisnutih usana

— Da nisi malo zakasnio? Ako želiš da znaš osećam se užasno.

— Mogu li nešto da ti donesem? Džin.

— Smučilo mi se od džina Čini mi se da sam živela na tom prokletom piću A

znaš da ga mrzim

— Pa, Nora . . smiri se Možda neće sve biti tako loše.

— Milo mi je što tako misliš

Zeleo sam da izbegnem tu svadu, ali me je klupa na kojoj je Donohju sedeo

sprečavala da odem Morao sam da slušam dok je on, pokušavajući da savlada bes.
govorio:

— Nemoj nam, do đavola, kvariti raspoloženje. Nora. Za ime božje, potrudi se

Večerašnja zabava će te osvežiti.

— Ne idem ja na zabavu — reče Nora

— Zašto?

— Ne, ne idem. Ostaću ovde u šatri, a ako se ne budem bolje osećala, ne

vraćam se kolima. Vratiću se kući vozom.

— Kojim vozom?

— Ekspresom u pet i pedeset. Da, ozbiljno mislim Možda neću moći da

izdržim ceo dan, pa sam pre polaska pogledala vozni red.

— Nećeš da se vratiš sa mnom?

Ne. I nemoj tako da me gledaš

— Još donedavno si bila srećna da te gledam.

— S tim je sad gotovo. I s tobom takođe. Gotovo i prekinuto.

Donohju je čutao Onda se dugo grubo zagleda u nju

 — Pa. — reče on — ako tako želiš. neka ti bude — Ustade i povuče me za
ruku. — Hajde. Vreme je da te odvedem u sekretarevu kancelariju, Ne znam zasto,
do đavola baš sve pada na mene. Ako ne potvrdimo tvoju prijavu, biće to još jedan
propust.

Ostavismo Noru i pođosmo u kancelariju, ćetvrtastu šatru u blizini cilja

Napolju. Donohju zastade i reće opominjući me:

— Pazi da se ne izlaješ ko te je doveo ovamo

— Zašto, zar vi nećete sa mnom?

— Moram da sredim stvari u vezi s opkladama — reče on. Kad se okretao, on

odjednom zastade. — i slušaj, ako te upitaju koliko ti je godina, napunio si šesnaest.

— Ali ja punim šesnaest tek sledećeg meseca.

— Sada imaš punih šesnaest glupo malo kopile, ili će te diskvalifikovati pre
trke. A ako se to dogodi slomiću ti taj prokleti vrat.

Zagledao sam se u njega s besnom zaprepašćenošću. Kakvog je prava on imao

da tako postupa sa mnom? I kakva je to petljavina s mojim godinama?

Još ne shvatajući, ušao sam u šatru. Sekretar je bio omalen čovek. crvenog
lica, imao je kratke, široke pantalone od hevik tvida i klupsku mašnu. Zaista, nije
mi postavljao neprijatna pitanja, a kad sam potpisao ime u knjigu, on me sa
interesovanjem pogleda i pruži mi ruku.

— Želeli bismo da ovde bude više takvih kao što si ti. — On se osmehnu.
otklanjajući tako moj povredeni ponos. — Srećno.

Kad sam izišao, Donohju je već bio otišao pred svoju šatru. Terensa i
gospodice Gilhuli još nije bilo. Bilo je skoro dva sata, i svi bukmejkeri su počeli da
izvikuju opklade. Lagano sam pošao izmedu njih, primetivši da su visine opklada za
glavni događaj, trku na jednu milju, već napisane kredom na tablama. Moje
samopoštovanje se još više uzdiglo kad sam primetio da su me izjednačili s favoritom
Parvsom, a da smo obojica stajali prema Simsu kao dva prema jedan. Zaista, na
jednoj tabli moje je ime stajalo naspram njih obojice, kao dva prema jedan. Sad mi je
bilo dosta Donohjua. Nisam otišao do njegove šatre, ali je prema gomili sveta,
izgledalo da pravi silan posao.

Prasak revolvera se razleže vazduhom. Prvo takmićenje je već počelo. Prišavši

ogradi, video sam da ie to prva trka na sto jardi. Skoro odmah zatim poče druga
trka. Poželeo sam da odem do Nore, užasno sam mislio na nju, a njen lik se pomeša
s masom ostalih briga koje su počele da me muče. No, osećao sam da ona želi da
bude sama, i da bi ma kakvo mešanje s moje strane sve pogoršalo. Čudna pasivnost
me zaokupi, neopisiv osećaj da sam zapao u splet okolnosti gde ništa drugo nisam
mogao da učinim već da im se pokorim. Ostao sam kraj ograde i dalje posmatrao
trke
 Kako je vreme prolazilo. i jedan događaj sledio za drugim. živci su počeli da mi
se naprežu. Nemirno sam se premeštao s noge na nogu, savijao kolena, dajući
gipkost nogama. Izvukavši se iz gomile, uzeo sam iz automobila gledston lorbu, u
kojoj je bila moja opre ma, zatim prošetao ispred šatri za opklade do šatre za
presvlačenje, ohrabren činjenicom da sam potpuno postavljen kao favorit. Oko
Donohjua se skupilo više Ijudi no ikad, pružali su ruke i gaiamili pri postavljanju
svojih opklada. Samo me je radoznalost naterala da pogledam na njegovu tablu.
Nisam mogao da verujem Bolno se trgnuvši, video sam da je, kredom napisano
jednostavnim brojevima, davao opklade pet prema je dan protiv mene. Dok sam
prolazio. on čak izbrisa pei i napisa šest. Na to se gomila sveta oko njegove šatre
poveća.

Ušao sam u šatru u stanju potpune nedoumice Sve je to bilo besmisleno. Je li

Donohju poludeo? Od samog početka. svaki korak koji je bio učinjen, bio je
zasnovan na sigurnosti u moju pobedu, a sad ako pobedim, on će platiti šest puta
koliko je pokupio Od jednom. dok sam stajao zbunjen tom tajnom, srdačan stisak
me povrati u stvarnost. Mršav stariji čovek, sasvim ćelav, bledog ispijenog lica,
obučen u crvenoplavo prugasti džemper i stare isprane tesne pantalone koje su se
kao druga koža pripijale uz njegove žilave noge, držao me je za ruku.

— Ja sam Parvs. — On se osmehnu pokazavši gla vom prema zadnjem delu

šatre. — A ono je Sims. Čuo sam da ćeš ti prosto pregaziti nas stare.

Sims, prekinuvši svlačenje i praktično go, prsde nam. Bio je mnogo mlađi od
Parvsa. Imao je oko dva deset šestsedam godina i bio je solidno graden, s kratkim
mišićavim udovima i širokim grudima pre krivenim gomilom kovrdžave crne dlake.
Nije izgledao naročito opasan. Sav je bio nekako previše težak što se tiče Parvsa, pa,
bilo je smešno. on je bio gotovo starac.

— Da, srećno, momci, — govorio je Sims dobro dušno. — Neka pobedi

najbolji, a nek davo nosi po slednjeg.

— Bolje da krenemo. mladiču. — reče Parvs. Skoro će zvono.

Počeo sam da se presvlačim. Neki su sedeli po klupama i navlačili majice ili

vezivali cipele za trčanje Neki mladi dugajlija, koga su oslovljavali sa Cak, za koga
sam nagađao da ima otprilike sedamnaest godina, jedini je bio približno mojih
godina. Izgleda da su skoro svi moji rivali bili u prijateljskim odnosima i da su. po
veselom prepričavanju prošlih događaja. bili redovni takmičari na svim graničnim
mitinzima. Osim toga, jedva da sam ih primećivao, Iz sve te zbrke u mojoj duši se
raščisti samo jedna sigurna stvar. Ma kakvu prevaru Donohju pripremio, ona bi se
lako suzbila ako ja dobijem trku. Duboko udahnuh. Došao sam da pobedim, obećao
sam da ću pobediti, i, na časnu reč, pobediću!

Lupa zvona pozva nas da iziđemo iz šatre. Kad smo izišli, prebrojao sam
trkaće: sve u svemu, bilo nas je osam. Napolju smo iz jednog šešira izvlačili brojeve
staza. Moja ceduljica, broj 4, bila je, u najmanju ruku, umereno dobra. Onda smo
kroz uzan prolaz u ogradi ušli u igralište. Sve dotle nisam primetio koliko je bila
velika gomila sveta: sada mi se sa zastrašujućom snagom učinila ogromna: ogroman
uzak krug tica koja posmatraju. Ali, čudno, taj krug se povukao kad smo se poredali
po beloj liniji na startu. Nagnuvši se malo napred, načuljenih ušiju da čujem pucanj
za start. bio sam jedino svestan da sunce sija na travnatoj stazi koja se u širokom
luku pružala preda mnom i činjenice da tri kruga Čine jednu milju.

Tras! Poleteo sam s pucnjem, uskoćivši na unutra šnju stazu i. kao što sam i
nameravao, preuzimajuci vođstvo od samog starta. Brzi koraci za mnom me msu
uzbuđivali. Bio sam na čelu i nameravao sam da tu i ostanem. Krećući se lako kroz
hladan svež vazduh. osećao sam da bih većito mogao da nastavim tako Kako je prvi
krug bio brzo gotov! A sada. iz daljine, ati prijatno. s pravim doživljajem pobede. ćuh
kako nv uzvikuju ime i kako ga ponavljaju Već sam bio na drugom zaokretu kad
jedan trkać ni Sims ni Parvs. već neki nepoznat i nezgodan protivnik, neočekivano
istrča ispred mene, za neka dobra tri jarda Nemoguće je bilo otrpeti takvu uvredu.
Jako sam zapeo i u jednom naletu ga ponovo ostavih za sobom.

Ali sada je vazduh bio manje hladan. a pokreti mojih udova jedva tako ritmični
i laki. Svejedno, i drugi krug je bio preden. Joč sam se nalazio na čelu a ostao je
samo poslednji krug. Uzdignute glave. sa srcem kojt je lupalo dahtao sam dalje
svestan da gubim snagu, ali moleći se da zadržim vodstvo. Avaj, ta molitva nije
imala nikakvog uticaja na nebeske sile, kojima je bila upućena. Nisam bio više od
pola kruga do cilja kad, s užasnim naletom Parvs prolete pored mene kao iz puške, s
mršavim nogama i laktovima koji su leteli kroz vazduh. Upinjući se. odmah iza
njega. dolazio je Sims i još dvojica. Pokušao sam. ali nisam uspeo da se uporedim s
tim grupnim jurišem Moje rođene noge, ako su sada zaista bile moje, jer ih uopšte
nisam osećao, nisu htele da slušaju. Pluća su mi pucala, u grlu me nešto gušilo i
bolelo Znao sam da sam gotov. Moje je ime. koje više nisu izvikivali, potonulo jadno,
izgubljeno u urnebesu. a kroz crvenu izmaglicu koja je plivala preda mnom
nerazgovetno se čulo Parvs, ćika Parvs!

Trčeći još. ali sada zaslepljen, nejasno sam nazirao još nekoliko osenčenih
prilika kako minuše pored mene. Kad sam doteturao do prekinute vrpce, jedim trkač
jedno usamljeno skanjeralo. mladić koji se zvao Čak, bio je iza mene. Stigao sam
pretposlednji.

Kao za milost, šatra za presvlačenje bila je blizu Potučen za svagda, ponižen do

suza, nesigurno sam ušao unutra i sakrio se. Dok sam pognut sedeo na klupi, dok
su mi se grudi nadimale. čika Parvs je pokušavao da me uteši.

— Milja nije tvoja staza, mladiću Dobro si trčao do polovine Ali svejedno,
godine su pred tobom

Osećao sam njegovu Ijubaznost ali msam mogao da odgovorim Kakva sam ja
budala bio a i Terens takođe, đa pomislim đa bih u mojim godinama, netreniran, bez
kondicije, mogao da se takmičim s odraslim Ijudima, iskusnim trkačima, koji su
optrčali celu granicu, koji su na neki naćin bili profesionalci. Najzad sam se prenuo,
obukao, pobacao mokru opremu u torbu i izišao napolje.

Odmah sam naleteo na Terensa. Čekao me je, i pre nego sam mogao da
izustim i reč izvinjenja, on me uhvati za jaku od kaputa.
 — Koliko si se to zadržao! — uzviknu on žurno, i pre nego što sam mogao da
progovorim, on nastavi: — Slušaj sada, Lorense. Ni za živu glavu da nisi prišao
Donohjuu, ili bilo kome od nas. Niti se približuj kolima. Ni po koju cenu!

— Zašto? — promucah. — Zato što nisam pobedio?

— Ne, idiote jedan! — Onda oklevajući, osvrnu se oko sebe i spusti glas. — U
stvari, bilo je neke neprilike oko opklada. A za tebe je mnogo bolje da se izvućeš iz
svega ovoga. Za sve je kriv prokleti Donohju. Ono što sam ja smatrao za šalu, ispalo
je ružno. I zato uradićeš ovako .. Polako češ poći u grad i čekaćeš nas kod Arćveja.
Znaš li, gde smo ono ušli u grad?

— Da.

— U redu, onda. Tamo ću za manje od jednog sata doći po tebe. Evo ti

novčanica od funte, ako budeš želeo nešto da pojedeš, ili bilo šta dok budeš čekao.

— Žao mi je što sam izgubio, Teri. — Zabrinut. uspeo sam najzad da

promucam.

On se čudno zagleda u mene, onda se, bez reći okrete i odjuri.

Jedan trenutak sam stajao i posmatrao ga kako nestaje u gomili. a zatim sam
se. pognute glave. noseći gledston torbu, iskrao sa trkališta, preko igrališta za golf. i
lagano krenuo preko polja prema gradu.

32.

Drum je, na moju sreću, bio skoro pust. Pošto se igre nisu završavale skoro do
pet sati, a sada je bilo tek pola pet, svega je nekoliko gledalaca napustilo igralište.
Mrtav umoran, išao sam lagano, tako utonuo u moju vlastitu tugu da najpre nisam
bio svestan pojave koja je koračala s istom takvom iznemoglošću, nedaleko ispred
mene. Ali odjednom, videvši ko je i požurivši, viknuh:

— Nora.

— Ti si to! — I ona se okrenu iznenađena. — Zar si napustio ostale?

Tužno klimnuh glavom.

— Terens mi je rekao da ih izbegavam. Treba da se sastanem s njima kod

Arčveja u gradu.

— Zašto da ih izbegavaš?

— Imaju neprilike s opkladama.

 Posmatrala me je izgubljeno, stisnutih usana.

— Jesi li pobedio?

— Ne, nisam Nora. Praktično sam stigao poslednji Sve su to bili Ijudi mnogo
stariji od mene. Nisam imao nikakve šanse, i pored svega što je pisalo u novinama

— Kojim novinama?

Sada smo išli uporedo drumom. Izvadio sam B e rv i k Advertaizer iz džepa,

razvio ga i pokazao članak.

Ona ga pročita, pogleda me, ponovo ga pročita, zatim se zagleda pravo preda
se. Promrmlja nešto tiho, s toliko bolne ogorčenosti, da mi je laknulo što nisam čuo.
Potom je ćutala neko vreme, a onda kao da se pribra.

— Jadni moj Lorense! Nećeš ti njih dočekati kod Arčveja. Vratićeš se sa

mnom kući vozom.

To je bila neočekivana, radosna prilika.

— Ali zar neće ... — zar me neće čekati?

— Neće. Ne brini ti za njih, jer se ni oni ne brinu za nas.

— Kad polazi voz, Nora?

— U pet i pedeset.

— Zar ne presedamo u Edinburgu?

— Ne. Srećom, to je ekspres. Pre nego što pođemo imaćeš vremena nešto da
pojedeš.

— I ti, Nora. — Kad ona ne odgovori, ja brižno đodadoh:

— Jesi li još bolesna?

— Nisam baš u najboljoj formi, dragi Lori. Ali činim sve da to savladam. —
Ona ovlaži usne i pokuša đa se slabo osmehne. — Oboje smo u poslednje vreme
malo smušeni, ali ako se budemo držali jedno drugog, izvući ćemo se iz svega.

Koračali smo vrlo polako, jer Nora očigledno nije želela da žuri, a ni ja, i najzad
smo stigli u grad. Mislio sam da je ceo Bervik otišao na igralište, ali ovde su ulice
bile prepune Ijudi, od kojih su mnogi stigli iz bliže okoline, a na otvorenom prostoru
blizu centralnog trga bio je smešten nekakav vašar s vrteškama.

— Užasna gužva! — reče Nora. — Mora da je neki praznik.

 Osvrnuvši se da pronađemo gde bismo mogli ne što da pojedemo, ona zastade
ispred jednog malog restorana s jelovnikom i cenama u izlogu: Tvid losos, kuvan ili
pržen, 1/6 porcija.

— Voliš li to, hoćeš li?

— Jako mnogo — rekoh — naročito prženo. -Nisam okusio lososa od onih

raskošnih ručkova sa gospođicom Grevil koji su mi sada izgledali tako daleki

Ušli smo unutra. Bio je to jednostavan restoran u koji je dopirala para iz

kuhinje, i tako prepun da smo jedva našli mesta. Nora poruči lososa za mene. a sebi
šolju čaja.

— Pojedi nešto. Nora, — zamolih je. — Molim te. uzmi.

Ona jednostavno odmahnu glavom.

Dok smo čekali da nas posluže, rekoh:

— Još ne mogu da shvatim zašto je Terens rekao da imaju neprilike.

— Lorense dragi, — reče ona.— Nećemo sada raspravljati o tome. Bila je to

samo prljava mala podvala da se zarade prljave pare. Svo vreme su znali da ti ne
možeš da pobediš. Ali ne krivi Terensa suviše — on je mekan i sebičan, ali u suštinl
nije rđav. Za njega je to bila samo zabava. Donohjua treba kriviti. On je to izmislio.
— Njen glas otvrdnu. — Nadam se da će ga gomila dobro isprebijati. Ali neće. On će
umaći. kao i obično.

Ona izvadi maramicu i obrisa čelo. Ubrzano je disala.

Moj losos najzad stiže. Poslužen s porcijom krompira kuvanih u Ijusci, bilo je
to dobro parče najbolje ribe koja je ikad upecana u Tvidu. Odjednom otkrih da
umirem od gladi, i za kratko vreme moje se brige rasplinuše. Tek kad sam završio s
jelom, primetih da je Nora odgurnula čaj, ne okusivši ga.

— Ovde je takva vrućina — reče ona izvinjavajući se. — Htela bih da se malo
umijem.

Zabrinuto sam je posmatrao. Nije ličila na sebe, čak ni u hodu. Učini mi se da

bi bilo najbolje da što pre uđemo u voz. Dok je bila odsutna, zamolio sam račun.
Iznosio je dva šilinga i devet penija koje mi ju dao Terens uz tri penija napojnice.

Pošli smo glavnom ulicom prema železničkoj stauici. Na žalost, ona je bila
smeštena na vrhu padine na kojoj je grad bio sagrađen. Mada ništa nije primetila.
osećao sam da Nori penjanje ne prija. Ali čim smo stigli, našli smo blagajnu
otvorenu. Uveravao sam sebe da će joj biti dobro čim uđemo u voz.

Nora izvadi novčanik i zamoli dve karte treće klase do Vintona.

 — Trideset dva šilinga i devet penlja, molim.

Službenik dohvati dve karte, i taman se spremao da udari datum, kad pogleda
nagore.

— Hoćete li da udarim datum za ponedeljak? Rani voz polazi u sedam i

petnaest.

— Ponedeljak! — uzviknu Nora. — Mi polazimo večeras u pet i pedeset.

On odmahnu glavom.

— Večeras nema voza u pet i pedeset.

— Ali ima — pobuni se Nora. — Naročito sam pogledala u Marejevom

voznom redu.

On mirno izvuče vozni red, naže se napred i, skinuvši olovku iza uva, pokaza
na stanicu.

— Vidite li ovu malu zvezdicu, gospođice? Sem nedeljom i na praznike banki.

A danas je nedeljni vašar najveći praznik banki.

Brižno posmatrajući Noru, primetih kakav je to udarac bio za nju. Kao da se

sva skupila.

— Valjda ima neki drugi voz?

— Ništa, gospođice. Ni sutra takođe. — Ostavivši nas sasvim, on poče da

sabira nešto na jednom bloku

Nora se pridrža za ogradu, Učini mi se da će se onesvestiti. Probi me ledeni

znoj.

— Moračemo da požurimo natrag do Arčveja, Nora. Možda nas Terens ipak

čeka tamo.

— Ne — reče ona bespomoćno. — Sigurno su otišli.

— Moramo pokušati. Moramo.

Arčvej nije bio daleko od grada. Uskoro smo biii tamo i skoro čitav sat smo
stajali i čekali, naprežući oči ne bi li videli crveni automobil bez ijedne reči, dok nas
je gomila sveta gurala laktovima, a praznički saobraćaj se odvijao i kotrljao glavnom
ulicom.

— Nema smisla — progovori najzad Nora utučenim glasom. — Sigurno su

morali da žure, pa su otišli.
 — Pa šta ćemo onda? — rekoh očajnički. — Možemo li da iznajmimo
automobil do Edinburga? Pa tamo da uzmemo voz.

— Čak kad bismo i mogli, ne bih izdržala to putovanje. — Onda odjednom

klonu i zaplaka — Lorense, tako me ceo dan probada sa strane. Pašću ako ne
legnem. Moramo da nađemo mesto gde ćemo noćas prespavati.

Zanemeh od neizrecivog zaprepašćenja. Svi mogući nepredviđeni troškovi

sinuše mi kroz glavu. Hoće li nam onaj službenik na blagajni dozvoliti da ostanemo
u staničnoj čekaonici, ili ćemo naći neki zaklon u gradskom pgrku? Onda primetih
njen jadan izgled, dok je stajala pritiskujući rukom slabinu. Shvatih da za nju
moram da nađem sobu u hotelu.

Hotel na glavnom trgu, iza vašara, uprkos Terijevoj nipodaštavajućoj primedbi,

izgledao je sasvim pristojan. Uzeo sam Noru pod ruku — sada je izgledala
nesposobna da samostalno hoda — i poveo je niz ulicu na trg. Hotel je nosio natpis:
Vervikska školjka. Mase bučnih seljaka su ulazile i izlazile, no nekako uspeh da
provučem Noru kroz tu gomilu u hol prekriven crvenim tepihom. Posle ulice, ovo je
izgledalo kao blagosloveno svetilište. Ali čovek u maloj staklenoj kancelariji jedva da
nas i pogleda. — Hotel je pun — reče, pun do vrha, ceo dan su odbijali goste.

Izašli smo. Na drugoj strani trga se nalazila manja gostionica Masonsko oružje.
Ostavih Noru napolju, s molbom da se ne miče, pa se probih kroz gomilu u
zadimljeno predvorje. Bilo je prepuno Ijudi sa ćašama u rukama, koji su se smejali i
razgovaralj na sav glas. Niko se nije ni obazro na mene. Obratio sam nekolicini
muškaraca i upitao za portirnicu, dok ini jedan, s lulom, nije pokazao na debelu
ženu sa žuluiii kosom, u cmoj haljini, koja je, po svojoj društvenosti, izgledala deo
tog veselog skupa. Progurao sam se do nje i prilično teško uspeo da joj privučem
pažnju. Imala je crveno lice, koje me je ohrabrilo. Ali lice mi stade kad je odmahnula
glavom.

— Noćas nećete naći sobu u Berviku, mladiću. Nijednu.

— Zar ne možete da se setite nijednog mesta? — jauklinjao sam je. — Bilo

gde.

— Možete pokušati u Spitalu, preko reke — reče ona sumnjičavo. — Tamo

ima jedna gostionica, odmah pored reke, zove se Odmaralište govedara. Možda će
vam dati neku sobu.

— Kako da stignem tamo?

— Druga ulica desno. Niz Kuper aleju. Odmah preko starog mosta.

Napolju sam ponovo uzeo Noru pod ruku. Ona je ćutala, nije se protivila, skoro
izgubljena, još pritiskujući rukom slabinu. Grad je sada vrveo, gomila se skupljala
na trgu, vašar je bio u punom jeku, muzika na vrteški treštala je kroz noć. Dva puta
sam pogrešno skrenuo i morao da se vratim na glavnu ulicu, ali sam najzad
pronašao Kuperovu aleju. I tamo je, podno brežuljka tekla reka, tamna i glatka,
rastući sa plimom. Prešli smo preko uskog ispupčenog mosta i stigli u selo Spital.
Ovde je prevlađivalo blagosloveno osećanje tišine. miris morskih algi i blagotvorna
svežina slanog vazduha. Jarboli ribarskih brodića su se ocrtavali na blesku iz
Bervika, dok sam ja pridržavao Noru duž popločanog keja.

Brzo smo stigli do Odmarališta govedara. Bila je to stara zgrada od cigala,

slabo osvetljena, s malo znakova da se tu iznajmljuju sobe. Pošto nije bilo ničeg što
bi je odvajalo od obične gostionice, nije pružala mnogo nade. Unutra smo se suočili s
uskim kamenim prolazom koji je vodio u bar. Do nas je dopirao zvuk glasova
pojačanih u diskusiji. Nisam hteo da uvodim Noru unutra. S desne strane su se
nalazila vrata na kojima je pisalo »privatno«. Pokucah, i neki stari čovek se odmah
pojavi. Bio je u papučama i dugačkom vunenom kaputu, a u ruci je držao Čembers
žurnal, s listovima čiji su uglovi bili povrnuti. Moja ćula su bila toliko napregnuta,
da sam primetio te nevažne pojedinosti dok sam istovremeno očajnički izlanuo:

— Bili smo na igrama i izgubili smo voz. Molim vas dajte mojoj rođaci jednu
sobu. Ne oseća se dobro. Ja ću spavati bilo gde.

Dok sam uzdrhtalog srca pokazivao gledston torbu, očigledan dokaz naše
priče, on nas je ispitivao preko svojih naočara. Gledao je jedno, pa drugo, i ja sam
bio ubeđen da će nas odbiti. ćitao sam mu to na licu.

U to jedna žena iziđe iz bara. Imala je oko trideset godina, bila je jednostavno
obučena u bluzu i suknju, i nosila je prazan poslužavnik pod miškom. Imala je
pristojan, simpatičan izgled.

— U čemu je stvar, oče? — upita.

— Ovo dvoje hoće sobu.

— Šta! — uzviknu ona zapanjeno. — Zajedno?

— Ne, gospođo, — izbacih ja. — Samo za moju rođaku. — Ako hoćete, ja ću

šetati okolo.

Nastade tišina.

— Kažu da su bili na trkama — reče starac.

— Da, gospodine. Da bih dokazao tu činjenicu, žrtvovao sam samog sebe: —

Hari Parvs je dobio trku na milju.

Žena je gledala Noru, pa mene.

— Sve je u redu, oče, — reče žena odjednom. — Ona može da dobije broj tri,
a dečak može da se smesti u sobicu. Ali bez ikakvih podvala, pazite, ili ću vas ja
lično izbaciti.
 Odahnuh s olakšanjem. Pre nego što sam stigao da joj se zahvalim, ona se
vrati u bar. Starac odgega u sobu i donese ključ. Pošli smo stepenicama za njim. gde
je otvorio vrata jedne male sobe s jednim kreve- tom, Bila je to jadna sobica, slabo
nameštena, s izbledelim tapetama na zidu i naprslim bokalom, ali su daske na podu
bile izribane, a posteljina čista. Moj pregled me je potpuno uverio, s olakšanjem i
ponosom, da sam posle svih napora ipak učinio nešto dobro za Noru.

— Dobro ćeš spavati ovde — rekoh prisiljavajući se da zadržim smiren ton.

— A ujutro ćeš se već dobro osećati.

— Oh da. hvala ti, Lori, — uspe ona da mi uputi slab, bled osmeh. — Samo
da mogu da legnem i da se odmorim.

—Zar nećete to da ostavite kod nje? — Starac je gledao torbu koju sam još
uvek grčevito držao.

—Da, naravno — složih se brzo, mada niko od nas nije imao nikakve koristi od
nje.

Želeo sam mnogo šta da kažem Nori. Iznad svega želeo sam da poljubim one
meke blede usne, nežno, sa svom Ijubavlju svog zaljubljenog srca. Ali starac nas je
još gledao, mada već manje sumnjičavo. Jednostav- no sam poželeo laku noć i
izašao s njim iz sobe. Dok smo odlazili hodnikom. čuh kako se njena vrata za-
tvaraju.

33.

Moji uzaludni napori u nesrećnoj trci i naprezanje da pronađem prenoćište

skoro su me na smrt izmorili. Madrac na kome sam ležao na podu sobice nije bio
neudoban. No, nisam mogao da zaspim. Sve u krug nerazrešivo zamršeni događaji
tog najčudnijeg dana stalno su mi se vrteli po glavi. Kakva sam budala bio, koliko
lud, da sam tako olako, dobrovoljno zaluđen, uobrazio sebi da sam šampion koji
danas mora pobediti. A kakvu je ironičnu zabavu Terensu i Donohjuu moralo pružiti
moje idiotsko ubeđenje na onom prvom lakrdijaškom trčanju na fudbalskom
igralištu Harp, gde su me doveli, ozbiljnih lica, spremajući me za klanicu. Zašto
nisam imao toliko pameti da uvidim, iako dovoljno dobro trčim za svoje godine, da je
takmičenje protiv iskusnih profesionalaca ludost za mene. Spočetka je to bila
podvala, a na kraju prevara. Donohju je napisao članak u mesnim novinama i,
dajući visoke opklade protiv mene, pokupio mnogo novaca na mom porazu. Da sam
samo pobeđio, i naterao ga da isplati pet puta više, uništivši ga u stvari, kakva bi to
pobeda bila, ne samo za mene nego i za Noru, jer po njenim sopstvenim rečima. znao
sam da ga mora mrzeti. Ali je i to kao i mnoge druge stvari koje sam želeo u životu.
bilo izvan moga domašaja, bilo dostignuće koje se moglo ostvariti samo u snovima.

Mučen ličnim nevoljama, nemirno sam se prevrtao po madracu. Očigledno

sam roden da ne uspevam i da mi Ijudi podvaljuju, Iznenadno sećanje, kao iz nekog
dalekog sveta, priključi i Elisona mojoj nesreći. ne toliko što neću stići na univerzitet
u ponedeljak — rani voz će stići u Vinton najdalje u podne — nego zbog sigurnog
ubeđenja da ću, kao što sam propao u trci, propasti i tamo. Pin me je nasamario ne
kao Donohju, već s najboljom namerom samo da podigne nivo mog obrazovanja.

Tog trenutka sam nemirno zaspao, ali ne za dugo Odjednom se osvestih pod
iznenadnim utiskom da me neko zove po imenu. Podigoh se na lakat. osluškujući u
mraku. Zvuci iz bara i udaljena vreva vašara u Berviku su prestali. Slabo grebanje
miša negde u sobi samo je povećavalo tišinu. Taman sam se spremao da ponovo
legnem, ubeđen da sam se prevario, kad mi se opet učini da čujem kako me neko
zove.

Skočih, udarivši o oštru ivicu nekog nevidljivog predmeta, i pipajući stigoh do

vrata. Stajao sam tamo neodlučan, osluškujući s uhom na vratima, ali ništa nisam
čuo. No, ako me je ko zvao, to je jedino mogla biti Nora. Pažljivo otvorih vrata.
Hodnik je bio mračan, ali se na pola puta primećivalo slabo treperenje svetlosti ispod
vrata njene sobe.

Nisam se bio svukao, već sam samo skinuo kaput i čizme. Sada sam se.
hodajući tiho u čarapama, pri bližavao osvetljenim vratima i kucnuo na njih noklom
Odgovora nije bilo.

— Nora — prošaputah

Njen glas dopre do mene, nerazgovetan, s očiglednim prizvukom dozivanja.

Pritisnuh kvaku i udoh

Ležala je na boku, samo u spavaćoj košuljj. koja joj se omotala oko kolena. Oči
su joj bile zatvorene. a šake napola zgrčene. Ćaršavi i ćebad su. na gomili. u neredu
bili, razbacani po podu. Najgore od svega je bilo njeno napregnuto, upalo, bledo lice.
Izgledala je starija, skoro ružna, jedva sam je prepoznao.

— Nora, — promucah. — Jesi li me ti zvala?

Ona malo otvori oči.

— Nisam više mogla da izdržim. Imam takve bolove.

— Gde, Nora?

Ona pokaza rukom na stomak, ali niže. Oćigledno ju je jako bolelo Strah koji je
u toku celog dana lebdeo u mojoj duši sada poprimi strahovit oblik. Možda sam bio
promašena budala. ali sam, hvala bogu, imao toliko pameti da znam šta je slepo
crevo. Pridoh postelji.

— Jesi li još bolesna?

— Da. Užasno bolesna.

— Nora — pokušao sam da je ne uzbudim, moraćemo da tražimo pomoć.

 Još uvek pritiskujući siabinu. nije odgovorila. Uzeh njenu slobodnu ruku. Bila
je vrela. s dlanom vlažnim od znoja.

— Moramo saznati šta je. Može biti opasno ako to ne ućinimo. Moramo
pozvati lekara.

— Oh, ne još. — Uhvati je još jedan grč. — Pričekaćemo. još malo.

— Moramo — zamolih je.

— Ponoć je. Nećeš naći nikog. Proći će samo. Samo ostani sa mnom.

— Ali, Nora. — stadoh, zapanjen zašto mi ne dozvoljava da potražim

pomoč.

— Molim te. ostani. Samo, ako hoćeš da mi pomogneš, pomozi mi da

prošetam po sobi. Možda će mi uminuti bolovi od loga.

Ona se podiže na lakat i stavi mi ruku na rame. Dok sam je pridržavao. osetih
neprijatan nezdrav miris u sobi. Zatim primetih moju gledston torbu otvorenu i
praznu. Moja bela majica i šorc su ležali u uglu. mokn i užasno prljavi. prljavomrke
boje.

Pomislio sam da je to ona povraćala. pa so oiul.i odlučih. Vratio sam je natrag

na jastuk. Bez reči izidoli i siđoh dole do sobe na kojoj je bilo napisano „ privatno“.
Snažno zakucah na vrata. a onda. pošto nijo bilo odgovora pritisnuh kvaku i uđoh u
sobu nadoh prekidač i upalih osvetljenje. Bio je to mali, udobno namešten salon.
Pogled mi pade na časovnik. koji |e kucao na ploči kamina. Bilo je pola tri ujutro.
Druga vrata, skoro skrivena iza zavese. odvela su me u kuhinju. gde iskočivši iz
korpe ispred crvenog žara od vatre jedan mali pas poče da laje i da reži na mene.
Odjednom neki Ijutit glas viknu:

— Ko je to?

Rekoh ko sam, i da mi je odmah potrebna pomoć. Sledećih nekoliko trenutaka

ništa se nije desilo, a onda, na moje ogromno olakšanje, uđe ona starčeva kći. Još
pritežući vrpcu na kućnom kaputu. umirila je pseto i zagledala se Ijutito u mene, s
očima podbulim od spavanja. Kosa joj je. začešljana u debelu pletenicu. privezana
vrpcom na kraju, visila niz leđa.

— Moja rođaka je užasno bolesna i ima jake bolove. — Izgovorio sam to pre
nego što je stigla da me napadne. — Siguran sam da je slepo crevo.

To ju je umirilo: još je bila Ijuta. ali nije mogla da natera sebe da me odbije.

— Oh, gospode, — zajeca ona — zašto sam vas uopšte pustila unutra.

— Užasno mi je žao što moram da vas uznemiravam. Ali. molim vas, hajdete
da je pogledate. Ili tolefonirajte odmah po lekara.
 Ponovo nastade tišina, zatim ona reče.

— Pogledaću je. Hajde sada, ti klovne Ne zijaj ovde celu noć.

Krenuo sam gore i otvorio vrata Norine sobe ,žena uđe, pa zastade na prvom
koraku. Ugleda Noru, neurednu postelju, razbacanu ćebad, moju prljavu opremu u
uglu, čak i dopola punu noćnu posudu i neke sumnjive mrlje na čaršavima. koje
ranije nisam primetio. Zatim, potpuno izmenjenim glasom. koji me je skoro sledio,
reče;

— Odlazi u svoju sobu, ti. I ne miči se iz nje ni koraka dok ne pošaljem po

tebe. — Onda mi zalupi vrata pred nosom.

Nisam mogao da je ne poslušam, no. kad sam se vratio u sobicu, sedoh kraj
vrata, u mraku, osluškujući, dok je sve u meni drhtalo i bilo napeto, uplašen,
užasno uplašen zbog Nore. Drhtao sam misleći na njeno kao kreda bledo lice, tako
ispijeno i upalo. Molio sam se da doktor dođe brzo. Tada je operacija slepog creva
bila ozbiljna, a takode sam znao da ako se zapa-Ijeno slepo crevo brzo ne izvadi, da
će prsnuti, i izazvati fatalne posledice.

Žena je još bila u sobi s Norom. Možda je ostala tamo deset minuta. Odjednom
je čuh kako silazi. Sobica se nalazila odmah iznad donjeg prolaza, a stare daske nisu
bile ničim prekrivene. Opruživši se po podu i naćuljivši uši, čuh kako je ušla u sobu
koju je nazivala salonom. Skoro odmah poče da govori, i mada nisam jasno čuo,
brzo odahnuh s olakšanjem. Telefonirala je doktoru. Razgovor je trajao neko vreme,
a kad se završi, čuh je kako se ponovo penje.

Prošlo je malo vremena, koje mi se činilo nepodnošljivo dugo, pre nego što je
doktor stigao. Nije dugo ostao u Norinoj sobi. Skoro je odmah sišao do telefona. Znao
sam. pomalo dršćući, šta to znači. Onda sam ga ponovo čuo na stepenicama.

Sada su zraci zore počeli da se probijaju u sobicu, otkrivajući prašnjavu

gomilu kutija, krpa za pranje, kanti, komada polomljenog nameštaja i druge građe.
Pošao sam jedinom prozoru da vidim kad će kola za hitnu pomoć stići Kad su
skrenula u tihu, sivu ulicu, više nisam mogao da izdržim. Povukavši se sa prozora.
osluškivao sam kako Noru nose. Nisam mogao da nateram sebe da je pogledam.

Najzad se opet sve utišalo. Mogao sam da navučem kaput i čizme i napola
otvorim vrata sobice. Nišln ... ..im mogao da čujem. Svakako se od mene nije moglo
oćekivati da izdržim tu neizvesnost. Oprezno sam prošao hodnikom. Žena je bila u
Norinoj sobi, sa zavrnutim rukavima i rukama na kukovima, i posmatrala sobu
punu strahovitog nereda.

Imno sam samo jednu misao. Rekoh:

Hoće li ozdraviti?

Ona se okrete. Lice joj je bilo tamnocrveno, iša iskrivljeno od besa.

 Ne znam. i nije me briga. Ti, bitango mala, dovoo si mi ovamo jednu uličarku,
da mi zaprlja svu posteljinu da zamaže sobu, tako da moram da je ribam, i pola
noći ne spavam. I sve to zbog jednog dvoličnog malog koplieta koga predstavljaš kao
svoju rođaku Trebalo bi da te predam policiji, to bi trebalo. a to ću i uraditi. Pronaći
će oni nju.

Možda sam se uplašio. ali morao sam da branimNoru.

Nije ona tu ništa kriva.

Zar? Kunem se da je to sama uradila.

Na šta je to ona, pobogu mislila? Mora da je poludela od besa.

- Šta je sama uradila?

Nemoj da se praviš da ne znaš. lažovčino mala imala je gadan abortus.

Nisam razumeo.

Šta je to? — upitah.

Prljavi gadni pobačaj, radi čega je uzela pilule.

Vikala je i opalila mi takav šamar, da me je skoro sruša. Aii me je surova istina

zapanjila više od udaca. Nisam mogao da progovorim ni reči. Tupo sam se zagldao u
nju, tako zapanjen da sam izgubio svaku predstavu gde se nalazim, ili zašto tako
drhtim. Onda nisam mogao da izdržim. Prekrih lice rukama i , naslonih se na zid
hodnika.

34.

Voz se, ubrzavajući posle stajanja u Glejsendu, nalazio na poslednjem delu

puta za Vinton. Sam u jednom uglu kupea treće klase, seđeo sam tiho, iznenađujuće
mirno, s rukama na kolenima, bez ikakvog osećanja, sem duboke apatije. Tako sam
sedeo tri sata, gledajući netremice kroz prozor, otupljen brzim. zbrkanim
promicanjem predela koji je pretio da zaustavi, ili bar ometa. tok mojih misli. Nadao
sam se da me to stanje praznine neće napustiti. Zadržavao sam ga kad je pejzaž
prošao, gledajući u oglase na drugoj strani kupea dok se postepeno nisu pretvonli u
bezoblične mrlje. Sada ne gledam ni u šta, pomislih. kao da je to osećanje vizuelnog i
duševnog vakuuma predstavljalo vrhunac svega.

No ova obamrlost, odbrana protiv stanja šoka u kome sam se nalazio, nije me
potpuno spasavala. I, s vremena na vreme, deiići straha i užasa su se pojav-Ijivali
kao gadno smeće na površini moje duše. Onda me ponovo napadoše doživljaji koje
sam doživeo. Mreža obmane u koju sam se zapleo nije bila najteža od svega. Gore od
toga, gore čak i od saslušavanja i zadržavanja u policiji, kada se sve doznalo, čak i
za prevaru na trkama, bila je pomisao na Noru. Ponovo zadrhtah kad mi ženin glas
zazvoni u ušima: — Mala bezvredna uličarka ... pozvati policiju ... petljala sama.. .
prljav pobačaj ... — Život je bio prljav i mrzak. Hoću li ikad moći nekome ili nešto da
verujem?

Predgrađa Vintona su se približavala. Voz je počeo da usporava, kondukter se,

otvorivši vrata hodnika, ponovo nađe u mom kupeu. Trgnuvši se, pronađoh kartu
koju mi je toga jutra dao policijski narednik, a koja je već tri puta bila bušena.

— Sledeća je stanica Vinton. — Bio je raspoložen za razgovor, pošto

očigledno nije znao da sam nede-Iju proveo u Bervikskom zatvoru. — Dugo ste
putovali, mladiću. I rano ste ustali.

Morao sam za trenutak da razmislim pre nego što uspeh da nađem odgovor. —
I vi takođe, kondukteru, — rekoh najzad.

On se nasmeja.

— To mi je posao. Idete li na raspust?

— Ne — rekoh odmah, kao da je pritisnuto dugme, otpustilo određenu ideju

u mojoj duši. — Idem na ispit na univerzitetu, u dva sata.

— Sada idete? — reče on impresioniran.

— Da. Spremao sam se za taj ispit tri meseca.

— Učinilo mi se da se ne osećate baš najbolje. Pa, srećno, mladiću.

Zahvalio sam mu. On mi Ijubazno klimnu glavom i iziđe.

Istina, osećao sam čudno neko olakšanje zato što sam javno izneo svoje
namere. Možda. u mom sadašnjem stanju, ovo nije bilo ništa sem prinuda izazvana
opsesijom, odraz onih meseci stalnog pripremanja. No. imao sam na umu da sam
dao reč Pinu, i posle klanice koju sam preživeo na ovom sramnom izletu, moram
pokušati da održim reč. Ali, mada sam shvatao da moram da idem, dok su mi
pokreti skoro nehotično biii upravljeni prema tom krajnjem cilju, povremeno sam
teško uspevao da se izjednačim s osobom koja mora da ih izvrši. Ta težnja moje
ličnosti da se izgubi u nekoj vrsti spoljne praznine bila je užasna stvar u kojoj sam
se nekako gubio i tumarao bez ikakvog identiteta, po čudnom senovitom predelu.
No, to ne bi dugo trajalo, a kad bi prošlo, kao sada, ponovo sam bio Lorens Karol,
opsednut potrebom da budem u Univerziteti holu, Gilmor hilu, V. 1, tačno u dva
sata, danas popodne.

Lokomotiva se, sa posleđnjim pištavim izbacivanjem pare, naglo zaustavi u

Vintonu, na Nort Britiš stanici. Čudno, laknulo mi je što nismo stali na Centralnoj
stanici. Izišao sam iz kupea i pošao peronom do izlaza u Kvin strit, mučeći se, dok
sam to činio, da utvrdim da je voz stigao u 12,40, svega s pet minuta zakašnjenja.
Nisam imao potrebe da žurim, sve će biti obavIjeno na tačno određen način. Mada
sam predao kartu, još sam imao nešto novca u džepu i, pošto je bilo korisno da se
malo potkrepim pre ispita, morao sam obavezno da ručam. Nedaleko, na drugoj
strani ulice, ugledah Rombah, jedan od skromnih vintonskih restorana. Prešao sam
ulicu i ušao.

Jelovnik, štampan svetloplavom bojom, nudio je ovčije kotlete, kuvan goveđi

jezik, šniclu ili pitu od bubrega. Bez oklevanja sam odabrao kotlet i, kad je bio
donesen, sa graškom i restovanim krompirom, jeo sam ga kao da se mehanički
pokoravam s određenom rutinom, potpuno nesvestan bilo kakvog apetita ili osećanja
ukusa. Mada to nisam mogao da shvatim, sada je sve moje pokrete kontrolisao
jedan automat, kao izvestan uvod u nervno propadanje, čemu, i da sam pokušao, ne
bih mogao da se oduprem. Časovnik na zidu restorana iznad ulaza me je stalno
obaveštavao o vremenu, i u jedan i dvadeset zamolih račun, platih ga na kasi i
iziđoh.

Žuti tramvaj će me odvesti do podnožja Gilmor hila. Često su išli tom linijom, i
jedan se ubrzo pojavi. Mada je bio pun radnika, koji su*se vraćali kući na ručak,
lako sam se popeo. Ali sam morao da stojirn celo vreme vožnje, a kad smo stigli do
Gilmor hila, nisam se baš osećao tako siguran, naročito u nogama. Polako sam se
popeo uz breg, više iz potrebe nego što sam to hteo, izgleda da je otoplilo, a takođe
osetih kako me nešto steže pri vrhu glave. Čak i kad sam stigao u hladovinu
manastira, to osećanje nije prestalo. Časovnik na tornju je otkucavao dva sata, kad
sam ulazio u Univerziteti hol.

— Izračunao si u sekundu, zar ne? — reče čovek za pisaćim stolom, kad je

obeležio moje ime na listi. Pruži mi ispitne hartije, čudno me pogleda i pokaza na
prazan pisaći sto. Seo sam i osvrnuo se oko sebe, primetivši da su drugi kandidati,
dvadesetak njih, već povijeni u različitim položajima koncentracije, marljivo pisali.
Nisam dozvolio da me to zbuni i ubrzah rad. Uredno sam otvorio svesku na pisaćem
stolu i uzeo ispitni listić da pregledam pitanje.

Elisonov zadatak

Napišite odbranu, ne manju od dve hiljade reči, kojom ćete, kako najbolje
znate, opravdati Mariju, kraljicu Škota, u njenom ponašanju prema lordu Darnleju,
naročito se osvrnuvši na noć od 9. februara 1567.

Morao sam da se osmehnem — iskušenje je bilo tako neodoljivo — ne zato što

mi je u dubini duše neko ili nešto kazao da će možda ova ili neka slična tema biti
data, već zbog apsurdnosti same ideje da bih ja, u svom sadašnjem stanju, mogao
sebe da nateram da branim tu kraljevsku pustolovku, pa čak i kad bih sto puta
dobio Elisona.

Mirno, siguran da uništavam svoje šanse na uspeh, umočih pero u mastilo i

počeh da pišem. Nisam oklevao, reči su mi tekle iz pera, a svaka reč koju sam
napisao poticala je iz rane koja mi je naneta. Period u Škotskoj koji je obuhvatao
petnaesti i šesnaesti vek specijalno sam proučio, znao sam celu povest nesrećne
kraljice, a sada, opsednut podsticajem iz podsvesti, skoro sa zlobom, nemilosrdno
sam je kritikovao, i s toliko lukavstva za koje nisam verovao da sam sposoban. Pod
izgovorom da je branim, isticao sam jedan po jedan povoljan dokaz, pa ga zatim
nemilosrdno obarao iznosio sam olakšavajuće okolnosti samo da bih ih kasnije
uništavao silnim istorijskim činjenicama.

Na taj način sam jasno naznačio da je njena zavodnička udaja za mladog,

glupog Darnleja, što je izgledalo kao brak iz Ijubavi, bila smišljena ni zbog čega
drugog već zbog slavoljubive mržnje prema njenoj rođaci, kraljici Elizabeti — dok je
samo godinu dana kasnije grof Bosvel, koji je bio izvan zakona, postao njen
brakolomni Ijubavnik. Otuđena od muža — koji je ležao u gradu Glazgovu, bolestan
i unakažen, čeznući za pomirenjem — da li ju je supružanska briga naterala da
naredi, posle jednog tajnog sastanka sa Bosvelom, da se on bolje oporavija u
osamljenoj, napola porušenoj kući Kirk O’Fildsa? Darnlej je najzad tu smešten,
možda ne sasvim udobno, jer je to bio bedan dom za jednog bolesnika, ali ništa nije
moglo biti plemenitije od dragocene pažnje mlade i lepe kraljice, koja jc odano sedela
preko dana kraj njega, na svom crvenom somotskom jastučetu, a noću spavala u
krevetu u donjoj sobi.

Na nesreću, izvesne jedne noći, u subotu devetog februara, nije mogla da bude
tamo. Dala je obećanjo da će prisustvovati balu pod maskama posle venčanja, pa se
kraljevska reč nije mogla pogaziti. Poljubila jo muža i zaželela mu laku noć,
pobrinula se i da se sveća potkreše. Poslednji dodir i sažaljiv pokret, pro nego je
izišla. Pružila mu je knjigu psalama. Bilo jo čudno da je Bosvelov sluga, umazan
puščanim prahom prošao pored nje na kapiji. Bilo je čudno i zaključavanje vrata i
otpuštanje nekoliko slugu. Ćudna je takođe bila i ogromna eksplozija, skoro kao
kraljevski puzdrav, koja se dogodila dok je ona igrala celu noć.

Više od jednog sata nisam digao pogled, dok mi je pero kretalo tamo amo
preko belih stranica s roinjiskom pravilnošću. Oslobođen svesnih misli, bilo je ili
automatsko pisanje, i nikakva naprava za spiritističkn oglede nije mogla
nemilosrdnije da evocira prošlost. Ali postepeno, približavajući se poslednjem opisu
Marije, kako se budi ujutru posle ubistva među svilenim zavesama svoje velike
postelje, i već razmišlja o svom venčanju sa Bosvelom, sada da bi uživala u svom
omiljenom doručku, meko kuvanom jajetu, moje ogorčenje kao da je izazvalo i bilo
zamenjeno neobičnim osećajem umora koji se nametnuo na tako i čudnovat način,
kao da hoće da savlada moju pažnju. Dada su linije na stranici podrhtavale, senke
su plovile pred mojim očima i kad sam, pokušavajući da ispravim pogled, podigao
glavu i osvrnuo se, ono stezanje u glavi koje sam ranije osetio sada se pretvorilo u
pravu vrtoglavicu. U isto vreme nesvesno mi pade mi pamet da su skoro svi
kandidati predali svoje radove. Određeno vreme mora da je skoro isteklo. S naporom
sam završio poslednji pasus, upio mastilo i zatvorio svesku.

Šta sada? Mislim da bi trebalo da je predam. Ali to je izgledalo sasvim

besmisleno. Čudno kako nisam imao želju da ustanem. Sada, kad sam izbacio taj
svoj otrov, kad sam se oslobodio onog bojažljivog osećanja nasilja nad pristojnošću,
odbačen kao đavo, osećao sam se slab i loman, skoro nemoćan. Ispitivač se, ako
tako treba da ga nazovem, digao od pisaćeg stola i uputio ka meni. Na moje
iznenađenje, dok se približavao mogao sam bolje da ga vidim, bio je to sveštenik,
visok, mršav i trom, s potpuno krutim okovratnikikom, koji se zakopčavao pozadi.
Da li sam ga primeiui kad sam ušao? Svakako nisam.
 — Vi ste poslednji. — Obratio mi se blago, zamišljeno. Jeste li završili?

— Čini mi se da jesam.

— Smem li onda da vam uzmem svesku? Upravo je prošlo četiri.

Pružio sam mu je. Posmatrao me je iz ugla svojih popovskih očiju.

— Mnogo ste napisali — reče prilično ironično, prelistavajući svesku. —

Nadam se da ste bili Ijubazni prema jadnoj ženi.

— Ne, nisam. Što se mene tiče, ona je bila dvolično malo kopile.

— Zbilja! — On podiže obrve i ne reče više ništa.

Pridržavajući se za pisaći sto ustadoh. Oklevao sam da ga pustim, ali nekako,

praveći se da se držim uspravno, iziđoh iz hola. Napolju je pred samostanom neko
čekao. Izgledao je kao Pin. Ako je tako, bio je u stanju užasne uzbuđenosti.

— Lorense! Svuda sam te tražio. Gde si bio?

Stavio sam ruku na teme, da se uverim da li je još tu.

— Ne mogu tačno da se setim.

— Ne možeš da se setiš? — On se klatio u neodređenim obrisima, kao da ga

gledam pod vodom. — Jesi li napisao dobar sastav?

— Ne, đavolski gadan. Sve sam suprotno odgovorio. A to sam rekao i

ispitivaču.

— Ispitivaču! Oh, nebesa, pa to je bio profesor veronauke lično.

— Pa, baš me briga. To je bilo istina.

— Jesi li bolestan, Lorense?

— Mislim da nisam. Samo me boli glava. Ne osećam se kao da sam ovo ja.

— Oh, bože, šta si to uradio sa sobom? Gde si noćas spavao?

— Sada se sećam. U zatvoru.

— Zaboga, mladiću!

— Oh, jutros su me pustili. Rekli su da nemaju ništa protiv mene. Narednik mi

je dao čak i doručak. Aii sve je ono bilo grozno. Mislili su da sam ja za sve kriv ... i za
Noru. Da sam ja bto ... da sam bio ... da sam bio ...
 On poče sve više i više da se Ijulja, da postaje sve veći i veći, kao neko
nepoznato vodeno čudovište, i najzad izblede potpuno u talasu sveopšte tame koja
se spusti i uvuče me u svoju crnu, silnu bujicu.

35.

Prošlo je četiri sata popodne nekih šest nedelja kasnije. Ležao sam, ali sam baš
sada ustao i kretao se po još nepoznatom stanu koji je majka iznajmila. Najzad sam
poćeo dobro da se osećam, nejasno sam počeo da osećam stvarnost, da sam svestan
da se vraćam iz onog mračnog i avetinjskog sveta u koji me je moj nervni slom
odvukao. Nije bilo lako zaboraviti strah i užas tog mračnog perioda, kad je moja
duša, zbijena u jednu jedinu malu žižu, bila učvršćena u mučnoj apatiji. Putevi mog
povratka kući bili su vijugavi i teški, ali jutros mi je lekar rekao: — Sada si izišao iz
šume, momče, a uskoro neće više biti ni žbunja. — Najradosniji znak mog spasenja
bila je sposobnost da gledam stvarnost, daleko od svog zatvorenog ja koje se
prepustilo teškim mislima, i da vidim stvari okom u kome je počela da sija iskra
zainteresovanosti.

Tako, ponovo sam pregledao stan. Bio je mali i skoro prazan. Nije imao više od
kuhinje i prednje sobe, s malim kupatilom između njih, ali mi se sviđao. Prednja
soba, u kojoj sam ležao, nije imala od nameštaja ništa sem gvozdenog kreveta,
stolice i klimavog ormara, ali su zidne tapete bile nove, toplo crvene boje, i kad bi
večernje sunce doprlo, kao sada, soba bi sijala ružičastim sjajem koji je natapao i
ispunjavao prazninu. Kuhinja, u koju sam sada ušao, imala je uobičajene stvari,
mesto za pranje sudova, uzidan kredenac i ormar, i u udubljenju sa zavesom, onu
jedinstvenu škotsku napravu, krevet na sklapanje.

Ali glavna privlačnost stana bila je u njegovoj visini. Smešten na poslednjem

spratu zgrade za radnike, kakve je nedavno podigao Vinton korporejšn na Klarkhilu,
pružao je širok, otvoren pogled na vrhove krovova, pa čak, kad je vreme bilo vedro, i
na Okil Hils prema zapadu. Kasnije sam saznao da ga je majka dobila kao posebno
priznanje zbog svog novog zapošljenja u gradskoj upravi.

Nikleni budilnik na ploči od kamina pokazao mi je da vreme njenog povratka

nije daleko i, u novoj svetlosti svog raspoloženja, upitao sam se bih li mogao da
pokušam da spremim večeru za nas dvoje. Mada mi je bavljenje sa vunom pomoglo
da pojačam osećaj koordinacije, ona još nije bila potpuno uspostavljena. Bojao sam
se da ne ispustim stvari, jer porculanskog posuđa nismo imali baš mnogo. No, uspeo
sam, skupivši svu snagu, da počnem. Polako i pažljivo napunio sam lonac i,
iznenađen njegovom težinom, stavio ga u peć. Zatim sam prostro stolnjak i počeo da
postavljam šolje za čaj. Našao sam veknu hleba u kredencu, a nož za hleb u fioci.
Nije trebalo prikrivati činjenicu, ma kako to priznanje bilo bolno, da me je taj veliki
nazubljeni nož plašio. Niko ko nije iskusio nervni slom ne može ni izdaleka da shvati
mučne vizije koje on može da izazove. Ranije, u toku bolesti, smrtno sam se plašio ...
a čega? — malog drvenog kredenca u mojoj sobi. Okružen svim zloslutnim znacima,
užasavao me je. Nisam mogao sebe da nateram da ga pogledam. Ovde je, svakako,
bilo obeležje onoga kroz čega sam prošao, i beznadežnog stanja u koje sam bio
doveden. Ali su me sada stid i volja da dokažem da sam ponovo zdrav naterali da
stegnem nož i odrežem nekoliko kriški hleba. Ali srce mi je još lupalo kad sam ih
stavio na plinsku peć, da ih ispržim. Sve što je još trebalo uraditi, bilo je da skuvam
kobasice. To je predstavljalo retku poslasticu koju smo večeras imali. Bio je to
poklon mog vernog posetioca. Eni Tobin nije donosila cveće. Njen um je bio
praktičniji, a i znala je za moju Ijubav prema »anakerima«. Donela je takođe novost
koja me, mada je bila iznenadujuća, nije uopšte dimula. Nora i Donohju su se,
prinuđeni možda crkvenim zakonima, venčali. Sada mi to ništa nije značilo.

Kada sam završio prženje kobasica. obuze me osećanje uspeha. Osećao sam
da će majka biti ohrabrena tim dokazom mog oporavka. Nisam baš naročito želeo da
je obradujem, mada bi to u našim ranijim zajedničkim danima svakako bio moj
motiv. Naš odnos nije ostao isti. Nisam više prema njoj osećao onu prisnu, veliku,
sebičnu Ijubav koja stoji iznad svega. Nit je bila prekinuta. Poštovao sam je i verovao
joj, voleo sam je, ali ma kakve patnje da sam prepatio, one su ubile strasni
kompleks mog detinjstva.

Možda je izmenjeni stav moje majke, još pun Ijubavi, no uzdržan, pridoneo da
prestane ta zanesenost. Mada su te promene podmuklo počele posle očeve smrti,
njen boravak u samostanu ju je znatno izmenio. Postala je ozbiljnija u ponašanju i
naravi i, na neki upečatljiv način, mnogo pobožnija. U našim ranijim danima ona bi
ravnodušno išla ned'eljom u crkvu, s nekom vrstom bezbrižne Ijubaznosti, i jedino
za to da bi ugodila ocu. Sada je, svakog jutra ustajala u šest sati i, pre nego što bi
otišla na posao, slušala misu u sedam sati svakodnevno se pričešćivala sa svim
manifestacijama pobožne odanosti. Besumnje, manastirska disciplina ostavila je na
njoj svoj trag. No, promena u njenoj prirodi je bila dublja i bitnija po svom poreklu.
Odvojena od svoje porodice, i posle našeg nepovratno prekinutog druženja sa
Karolima, mora da se osećala kao usamljena ličnost, osuđena nesrećnim
okolnostima da se sama suprotstavi svetu. Ali tuga, koja ju je kasnije obuzela, a
koja se najzad stišala u stalnu melanholiju, nije se još isticala. Znala je kakvu je
sreću imala što je dobila zaposlenje kod udruženja, a naročito ju je radovao novi
posao koji se uglavnom sastojao od obilaska i pomoći siromašnoj rahitičnoj deci.
Broj neishranjene, vašljive, deformisane dece, koja su u Vintonu patila od te bolesti,
postao je nacionalna nesreća.

Mada to nije ničim naročito pokazivala, nije mi promaklo da shvatim da je

majčina glavna briga bila usredsređena na mene. Šta će, pobogu, biti sa mnom?
Zazirao sam od napora koje bi trebalo da uložim da dobijem Elisonovu nagradu, pa
da mi to omogući da se upišem na univerzitet. Izgledalo je da ne dolazi u obzir da se
sa šesnaest godina vratim u školu, a kad i ne bi bilo tako, kako sam mogao da
očekujem od majke da me izdržava još dve godine, bez ikakvih izgleda na posao
posle toga? Kakvu sam zbrku napravio ja od svog života? Moja budućnost je zaista
izgledaia mračna.

Začuše se koraci na spoljnim stepenicama i ja čuh kako se ključ okrete u

vratima. Majka uđe u kuhinju, obučena u plavi kaput i košulju i lep plavi šešir sa
vrpcom V i n t o n korporejšn, što je sve predstavljalo njenu uniformu. Ona se
osmehnu i uzviknu:
 — Šta, pripremio si večeru, Lorense?

— Kobasice dobro izgledaju. Ali sam vrlo mudro prepržio hleb.

Moj odgovor kao da ju je obradovao.

— Baš takav volim.

Ona uđe u kupatilo i čuh je kako trese svoje odelo u praznoj kadi. To je bila
glavna svakodnevna procedura da bi se otresla od buva, kojih bi se uvek nakupila
prilikom svojih dnevnih poseta nesrećne dece.

Dok se ona presvlačila, ušao sam u sobu da namestim krevet. Kad sam savijao
prekrivač pored prozora, ugledah da Pin, koji je često dolazio u ovo doba da me teši,
trupka prema ulazu u zgradu. Završio je svoje Anale Ardenkejpla, ali avaj, izgleda da
nijedan izdavač nije hteo tu knjigu, i on će se uskoro vratiti u svoje selo, da tamo
okonča svoje dane s bednom penzijom. Završio sam savijanje prekrivača, a oštro s t
a c c a t o Pinovog stopaia po pločniku još je dopiralo do mene. Primetih kako se šeta
goredole na neki svečano neodređen i uznemiren način. To me zbuni. Onda
odjednom shvatih razlog njegovog oklevanja da se popne. Nije to uopšte bilo
iznenađenje, i nije me rastužilo. Bio je to deo mog oporavka što sam mogao da žalim
Pina zato što se razočarao u meni. Ušao sam u kuhinju.

— Napolju je gospodin Renkin. Da ga pozovem gore?

— Molim te, Lorense ... Ali najpre stavi još hleba da se isprži.

Izašao sam i stavio dve kriške hleba na peć. Kad sam se vratio do prozora, Pin
se izgubio. Očigledno je rešio da ode. Video sam ga kako skreće za ugao. A onda,
desetak minuta kasnije, već smo bili za stolom, zvono na vratima zazvoni, a na
njima je, kad sam otvorio, tajanstveno stajao Pin.

— Lorense — reče on odmah — ćekao sam tvoju majku napolju, i na

tramvajskoj stanici, ali čini mi se da je neobično mnogo zakasnila.

— Ona je ovde — rekoh. — Vratila se ranije.

Nekako je izgledao zbunjen tom vešću. Zaista, kad je došao na jača svetla u
kuhinji, videh da je njegovo držanje uznemireno. Izgleda da je mislio da mora da
nađe izgovor za to svoje stanje, pa primeti:

— Ne penjem se više onako lako uz stepenice kao nekad.

— Onda izvolite, sedite — reče majka. — Prihvatite se malo s nama.

— Ne, hvala, ne.

— Onda dopustite da vam ponudim šolju čaja.

 — Ne, ne ... pa, pošto ste tako Ijubazni, može.

On sede i prihvati šolju koju mu je majka pružila. Ruka mu je bila malo

nesigurna, tako da se malo čaja prosulo na tanjirić, ali on se već smirivao. Pogleda
me brižno iz prikrajka.

— Kako si danas, Lorense?

— Mnogo bolje, gospodine. — I umalo ne dodadoh: I sasvim spreman na vaše

rđave vesti.

— Dobro ... dobro ... — reče on.

Njegov običaj da ponavlja reči odjednom me naIjuti. Tačno sam znao šta želi da
kaže i, zaboga, želeo sam da to već učini. Rekoh:

— Ako imate nešto da mi saopštite, potpuno sam spreman da čujem.

On uzdahnu od olakšanja.

— U tom slučaju, počeću. Mislio sam da najpre govorim s tvojom majkom.

Da vidim da ti to možda ne naškodi. Ali sada mogu da priznam da se baš vraćam s
univerziteta i, kao što nagađaš, Elisonovi rezultati su objavljeni. — On proguta veliki
gutljaj čaja i nastavi tihim glasom, gledajući me: — Verovatno se sećaš prirode
pitanja, odbrana kraljice Marije, i mogu da te uverim da su se skoro svi kandidati
prevarili i čisto je pozlatili. Nisu videli lukavstvo pitanja u rečima »kako najbolje
znate«, i, na časnu reč, ni ja ga nisam video. Upali su u klopku i praktično su je
ulepšali. Sa dva prezviterijanska sveštenika i profesorom veronauke, koji se zvao
Noks usto, bili su gotovi od samog početka. — Njegov se glas dizao i postao hrapav.
Morao je da uzme malo čaja. — Nekim slučajem ipak, nekim nepredviđenim obrtom,
našao se jedan kandidat, koji se, pošto nije mogao da iznese bilo kakav povoljan
dokaz, osećao prinuđen da je osudi najjačim rečima. Razumljivo je što je njegov rad
bio ogromna satisfakcija za ocenjivače, opravdanje njihovih vlastitih verovanja, i
predmet najveće pohvale. Dali su mu Elisona jednoglasno.

Počeo sam da se osećam čudno. Na majčinom licu se pojavi čudan, napet

izraz, dok je Pin nastavljao.

— Gore mora da postoji neko KO se brine o budalama, Lorense, naročito ako

su to mlade budale, s nekom vrstom darovitosti.

Više nije mogao da se uzdrži. Skočivši naglo, prevrnuvši šolju, on me zagrli,

trupkajući sa mnom kao u nekoj igri. Napola oduzet, jedva da sam i čuo njegov
uzvik pobede. Ali sam znao da ću nekom čudnom i neočekivanom srećom, sticajem
prilika nad kojima nisam imao kontrolu, najzad ići na univerzitet.

Tog uzbudljivog trenutka je sve izgledalo rešeno. Naša budućnost je najzad bila
osigurana. Pomisao na dugu i mučnu borbu koja mora da leži pred tim nikad mi nije
padala na pamet. No, sledećih pet godina morali smo da vodimo bitku s takvim
okolnostima koje su nas do kraja iscrple. Dok je položaj moje majke kod Udruženja
bio osiguran, njena nedeljna plata je predstavljala jedan prihod, jedva dovoljan da
nas snabde nasušnim potrebama. No, nekako, nekim čudom ekonomisanja i
samoodricanja, majka je vezala kraj s krajem, i to bez ičije pomoći, sem od Sajmona,
koji je i sam imao tako malo, ali koji je povremeno slao ponešto iz Spanije. Od
drugih rođaka nismo ništa tražili, niti smo išta dobijali. Bernard je nastavio da
»isplivava« u velikoj udobnosti prokletog Lomond Voltsa, izbegavajući nekako sva
naređenja za njegovo rušenje, dok je Leo tiho i bezobzirno nastavio da skuplja
ogromno bogatstvo. U tom procesu, dostojnom pohvale, njegova škrtost i štedljivost
se povećala do te mere, da ga je Eni najzad napustila i otplovila iz Grinoka, da se
pridruži svom sinu u Kanadi. Za mene je bio tužan trenutak kad sam je ispraćao na
brodu »Grad Montreal«. Kad bih, u retkim prilikama, prošao pored Lea na ulici, on
se pravio da me ne vidi. Bio sam zgranut njegovim mršavim izgledom, i kad je mnogo
godina kasnije umro, potpuno sam, u bednoj sobi u Gorbilou Hala, izgledalo je da je
smrt nastupila, bar delimično, zbog gladi. U njegovom testamentu, napisanom
sopstvenom rukom, kojim su društva za zdravu ishranu bila glavni naslednici,
nalazio se jedan paragraf kojim naročito uskraćuje bilo kakvo nasledstvo svojim
sinovcima i sinovicama.

Jedina koja je patila zbog tog ispoljavanja rodbinskih osećanja bila je Nora.
Dok je moja lekarska praksa cvetala. Terens je, koji je gospođicu Gilhuli zamenio
vlasnicom jednog starog dobrog hotela u Dablinu, vrlo dobro napredovao. Ali je
Norin brak, sklopljen u situaciji ispravljanja greški — besciljna ideja da se stvari
urede — bio nesrećan. Donohju nije mogao biti nikad ništa drugo već samo
Donohju. Retko je bio kod kuće, a kad se najzad izgubio, Nora je ostala bespomoćna
sa troje male dece.

Sve je to, naravno, još ležalo u budućnosti, a u međuvremenu smo se majka i

ja borili sa šilinzima i penijima. Tužno je kako sam tada malo mislio o njenom
junačkom samožrtvovanju, i kako je često naš odnos bio napet i težak. Kao student
uporedne anatomije više nisam bio pobožan, dok se njen religiozni žar pojačao. I u
drugim stvarima naši pogledi su biii suprotni i dolazilo je do perioda otuđivanja, kad
bi njene uvučene, stisnute usne i ćutanje bili slični mučeništvu.

Siguran sam da sam ja bio kriv. No, veselje i dobro raspoloženje ne dolaze lako
kad je čovek gladan i rđavo obučen. Sem toga bio sam staino zabrinut da neću
uspeti. Međutim, prva dva semestra jasno pokazuju da sam botaniku i zoologiju
položio s odličnim, svaki sledeći ispit se pojavljivao kao užas zbog saznanja da ću
biti gotov ako ne položim. Državna pomoć u ishrani siromašnih studenata, osnovana
kasnije, tada nije postojala, a moja stipendija, jedva dovoljna, nikad mi ne bi mogla
pružiti drugu mogućnost. Još se vidim kako oslonjen laktovima na pisaći sto, s
glavom u šakama, čitam Kvejnovu anatomiju, dok je majka izlazila pred samo
zatvaranje radnji subotom uveče, da se cenjka za najjeftiniji komad bednog mesa, ili
da na povratku podnosi uvrede nekog grubijana koji bi došao da pokupi zaostalu
stanarinu.

Ali, najzad, polako i teško, kao burom oštećeni brod koji se muči da stigne do
obale, i mi smo ugledali obećanu zemlju. Ja sam položio poslednje ispite, stiglo je i
dodeljivanje diplome, a Pin je došao iz Ardenkejpla da se pridruži majci i meni u toj
svečanosti. Dok sam se probijao iz Bjut Hola, da se nađem s njima na Unionu, gde
sam im rekao da čekaju da bi izbegli gomilu sveta, udahnuh duboko, pobedonosno,
svestan svoje nove iičnosti: jak, pun pouzdanja, spreman da se suprotstavim
svakom novom neočekivanom događaju. Sada sam znao da je iskreno mekuštvo
moje mladosti iščezlo. Nikad više neću sebi dopustiti da mi neko' podvali. Nikad,
nikad više moje srce neće ići ispred razuma. Grčki ideal mog detinjstva najzad je bio
postignut.

Tog trenutka, kad sam skoro stigao do praga, osetih dodir na ruci. Uprkos
sedoj kosi, koja ju je činila znatno starijom, odmah sam je poznao. Gospođica
O’Riorden. Videla je moje ime na listi diplomiranih, i želela je da vidi kako mi
stavljaju togu. Pošto smo razgovarali nekoliko trenutaka — nije htela da pođe sa
mnom u Union — ona stavi u moju neodlučnu ruku naoko religioznu kožnu
kutijicu. Nemoguće je ne pogoditi šta je sadržavala.

— Sigurna sam da si onu što sam ti pre dala pokidao. Ili izgubio. I, evo druge.
Tako me nećeš zaboraviti.

Pošto je otišla, pogledao sam kutiju s pomešanim osećanjima, oprezan zbog

mog duhovnog doživljavanja u župnom domu pre mnogo godina, i sadašnje
ubeđenosti da ću čim stignem kući spustiti krunicu u fioku i da više nikad neću
pomisliti na nju. Odjednom, pod pritiskom prstiju na meku kožu, osetih slabo
šuškanje. Otvorih kutiju. Da, krunica je bila tu. Ali gospođica O’Riorden je stavila
kraj nje uredno savijenu novčanicu od pet funti Škotske banke.

Prepustivši se gomili oko sebe, stajao sam tu, potpuno nepokretan, savladan
ovom svesrdnom pažnjom, koja će mi omogućiti da nabavim nekoliko instrumenata,
koji su mi bili potrebni da bih podneo molbu za mesto asistenta, tako da mi se
polako, neumoljivo, protiv svih mojih napora, grlo steže, a pogled zamagli od suza.

Ne, beskorisno je — nisam se promenio, i nikad neću. U mojoj prirodi postoji

slabo mesto, trag slabosti, osetljivost koja nikad neće očvrsnuti. Sve ono za čim sam
čeznuo, i čemu sam stremio da budem — hladan i stoik, nepristrasan i rezervisan,
pravi Spartanac — sve je bilo daleko od mene. Neizbrisivo obeležen neobičnim
detinjstvom, vaspitanjem u kome je učestvovalo suviše žena, bio sam, i uvek ću biti,
žrtva svakog naročito osetljivog raspoloženja, nehotični rob svojih vlastitih osećanja.

KRAJ

SADRŽAJ:
1.............................................................................................................................................................. 3
2. ............................................................................................................................................................ 7
3. .......................................................................................................................................................... 14
4. .......................................................................................................................................................... 23
5. .......................................................................................................................................................... 29
6. .......................................................................................................................................................... 34
7. .......................................................................................................................................................... 40
8. .......................................................................................................................................................... 43
9. .......................................................................................................................................................... 48
10. ....................................................................................................................................................... 55
11. ....................................................................................................................................................... 61
12. ....................................................................................................................................................... 66
13. ....................................................................................................................................................... 76
14. ....................................................................................................................................................... 84
15. ....................................................................................................................................................... 89
16.......................................................................................................................................................... 94
17.......................................................................................................................................................... 97
18........................................................................................................................................................ 103
19........................................................................................................................................................ 110
20........................................................................................................................................................ 115
21........................................................................................................................................................ 120
22........................................................................................................................................................ 136
23........................................................................................................................................................ 144
24........................................................................................................................................................ 149
25........................................................................................................................................................ 153
26........................................................................................................................................................ 159
27........................................................................................................................................................ 163
28........................................................................................................................................................ 167
29........................................................................................................................................................ 176
30........................................................................................................................................................ 183
31........................................................................................................................................................ 186
32........................................................................................................................................................ 195
33........................................................................................................................................................ 201
34........................................................................................................................................................ 205
35........................................................................................................................................................ 210