Godišnjica Brionskog plenuma: Aleksandar Ranković privatno u dokumentima službi

bezbednosti

Kako je UDBA špijunirala Aleksandra

Rankovića
Dosije nekadašnjeg potpredsednika SFRJ Aleksandra Rankovića sigurno je najveći policijski i
politički dosije iz bivše Jugoslavije.

3Piše: Dragan Bisenić30. juna 2018. 15.01 Izmenjeno: 15.00

Sam predmet ima preko 12 000 stranica koje imala vojna služba bezbednosti. Uz
njega, to su dokumenti koji se nalaze u ministarstvima unutrašnjih poslova bivših
republika, ministarstvima spoljnih poslova, pravosudnim organima i političkim
organizacijama. Sve ovo se višetruko mutiplikuje kada im se dodaju materijali o
„grupi X“, što je bilo kodno ime za ljude koji su se viđali sa Aleksandrom Rankovićem
i za koje se verovalo da su njegovi sledbenici koji predstavljaju pretnju za tadašnju
vlast i samog Tita. Možemo da procenimo da se obim materijala koji se odnosi na
Aleksandra Rankovića i ljude koji su mu gravitiali penje do milion stranica.
Takvo sistematsko praćenje i analiziranje nije zabeleženo nigde ne samo u Jugoslaviji,
nego u celom u tadašnjem socijalističkom svetu. Od trenutka smenjivanja na
Brionskom plenumu 1. jula 1966. do smrti 1983. Aleksandar Ranković, njegova
porodica i njegovi prijatelji bili su praćeni svakodnevno, redovno analizirani i
observirani, a s vremena na vreme, dolazilo je do političkih obračuna sa ljudfima koji
su identifikovani kao pripadnici „etatističko – centralističke linije“ koja je
identifikovana kao pravac koji je zastupao Ranković sa svojim istomišljenicima. Pravi
jugoslovenski komunistički disident, Milovan Đilas, praćen je s daleko manje
intenziteta, pošto se više puta nalazio u zatvoru, van vlasti bio je duže vreme od
Rankovića, tako da se s pravom procenjivalo da nema solidnu unutrašnju podršku, ali
je u svetu bio mnogo važniji i čuveniji od Rankovića.

Posle smenjivanja, Rabnković nije nikada više javno govorio, tako da je ostalo
nerazjašnjeno njegovo mišljenje o brojnim pitanjima na koje je on znao ili trebalo da
zna odgovor. Jedan od izvora za rekonstrukciju onoga što je mislio Aleksandar
Ranković jesu i svi materijali praćenja i opservacija Aleksandra Rankovića. Jedan od
potpunijih i objektivnijih takvih dokumenata jeste informacija koju sada
predstavljamo. To je u neku ruku „autorski materijal“ koji je potpisan i već po tome se
razlikuje od svih drugih anonimnih dokumenata. Napisao ga je za Službu državne
bezbednosti Srbije Miomir Bata Borisavljević a on je 12. decembra 1969. predata
Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova. Miomir Borisavljević bio je brat bliskog
saradnika Aleksandra Rankovića, Miroslava Borisavljevića, koji je kasnije bio
dugogodišnji zamenik generalnog direktora „Genexa“ i sam predmet praćenja i
analiziranja od strane službi bezbednosti.

U „Informaciji o mom poznanstvu i kontaktima sa Aleksandrom Rankovićem“, kako

je je nazvana, ima 28 stranica, gde sa autor na svakoj potpisao, prenose se mišljenja i
stavovi Aleksandra Rankovića o pojedinim ličnostima i problemima – Kosovu,
Hrvatskoj, Sloveniji, budućnosti Jugoslavije. Mora se reći da autor nije bio bez talenta
za političke opservacije i analize i da je na relativno objektivan način preneo
Rankovićeve stavove, beleži njegove navike, ljude s kojima se viđa, koje voli, a koje ne
voli, zbog čega i jeste vredan istorijski materijal. Budući da je bio jedan od onih koji se
redovno viđao s Rankovićem, verujemo da ima još njegovih dokumenata, budući da je
ovaj nastao dosta rano, krajem 1967. godine.“Po povratku sa Plenuma, doputovao je u
Dubrovnik i od tada pa nadalje skoro svakodnevno sam bio u kontaktu sa njim i sa
njegovom porodicom i ljudima koji su ga, pored mene, posećivali“, naveo je
Borisavljević.

Prvi deo tog dokumenta prenosimo integralno, bez ispravki i uz neznatna skraćivanja
nevažnih delova.

Njegovo mišljenje o IV plenumu: Kada je došao na Brione jedan sat pre početka
Plenuma uručen mu je materijal. Rekao mi je, kada je pročitao o čemu se radi, da mu
se soba okrenula. Znao je da je formirana neka komisija na čelu sa Crvenkovskim,
Đurom Pucarom i drugima, koja je trebala da ispita rad organa unutrašnjih poslova.
Smatrao je za potrebno i za normalno da će, ukoliko postoji nekih stvari koje toj
komisiji nisu jasne, njega konsultovati. Međutim, o radu komisije nije bio obavešten
sve dok nije pročitao materijal na IV plenumu, koji je za njega bio zaprepašćujući i
neobjektivan. Smatra da se u nenormalnim uslovima nenormalno i radilo, da se puno
i grešilo, ali da su stvari, što se tiče samoga prisluškivanja, neobjektivno prikazane
pogotovu ako se radilo o prisluškivanju nekoga od članova CK ili sličnih. Da je on o
tome lično obaveštavao Tita, pa prema tome, smatra da je sve poteklo od
prisluškivanja Stanke Veselinov. Tito mu je pre početka Plenuma rekao: „Marko,
ovako dalje ne ide. Ovaj Plenum je sazvan da bi se raščistio rad organa unutrašnjih
poslova i o deformacijama koje su nastale“. Tom prilikom Tito mu je rekao, kao
primer, žalbu Jovana Veselinova na pisluškivanju njegove žene. Ranković mu je
rekao, ako je reč o prisluškivanju, ja sam te o svemu pravovremeno obaveštavao i
dobijao tvoju saglasnost. Našto je Tito odgovorio: „Pa dobro, šta onda hoće ovaj Lala“
– misli na Jovana Veselinova, zatim je počela sednica Plenuma i dalji tok je poznat.

Ranković mi je pričao da mu je pre početka IV plenuma sugerirano da se ogradi od

rada organa unutrašnjih poslova, što je on odbio. Za vreme trajanja Plenuma on je
dva puta izlazio na govornicu. Poznato je šta je rekao. Međutim, i prvi i drugi put,
kada je polazio prema govornici, dovikivali su mu „Marko ogradi se, Marko ogradi se“
– Čolaković, Gošnjak i drugi.

Po završenoj sednici vojnim avionom vratio se u Dubrovnik i odmah nakon toga smo
se sreli i u prvo vreme nije komentarisao Plenum. U kasnijim kontaktima, koji su bili
skoro svakodnevni, pričao mi je da u vezi sa Plenumom ima dubljih korena. Naime,
da ti koreni vuku tragove od oslobođenja. Za njega je simptomatično to što ljudi koji
su bili uporni i najglasniji protiv rada organa unutrašnjih poslova, da su baš ti ljudi
bili na koje je njemu Tito skrenuo pažnju da u svojoj kadrovskoj politici ne treba više
da računa na njih. Misli na Đuru, Veselinova, D(obrivoja) Radosavljevića, na Canu
Babović, Tempa i druge. Njemu je Tito lično rekao da su to ljudi koji su jako zaslužni
za sve što je do sada učinjeno, ali da mora da gleda da se vremenom oslobode
odgovornih dužnosti, jer zbog iscrpljenosti, bolesti, a i dali su maksimum od sebe da
ih treba zameniti novim ljudima. U razgovorima i kontaktima sa ovim ljudima njima
je to Ranković i nagovestio, i od tada je kod njega, po njegovim rečima, svako
pojedinačno dolazio i interesovao se gde će biti raspoređen i kakvu će funkciju
obavljati. Veruje da je glavni razlog njihovog ponašanja na Plenumu prema radu
organa unutrašnjih poslova i njemu lično jedino taj. Doslovce mi je rekao: „Bato, to je
brigada ljudi – rukovodioca članoca CK. Svaki od njih smatra da je toliko pametan da
može da bude Predsednik Republike, pa ma kakav položaj da dobije, i lično smatraju
da su degradirani“. Ilustracije radi navodi da se mnogi ljudi, ako im se zbog zaborava
ne čestita Nova godina ili neki praznik, odmah smatraju da se neka nova politika vodi
prema njima, neki novi kurs, i da je po dva sata morao da im objašnjava da je omaška,
itd. Sve odluke u vezi kadrovske politike koju je on vodio, kaže da je predlagao Titu,
sa čime se Tito uvek saglašavao.

Kao kadrovik CK smatra da nije bio popularan, ali kako on kaže, kao čovek i kao
komunista da je imao i dovoljno poštenja i komunističkog dostojanstva da ni prema
kome se ne odnosi sa nekom posebnom naklonošću nego prema ličnom uverenju.
Opet, radi ilustracije, mogu da navedem ovaj primer – kaže Ranković: „Tempo dolazi
kod mene i traži da bude izmenjena istorija Saveza komunista Jugoslavije, s tim što će
stojati da je on bio u Predsedništvu IV zemaljske konferencije u Zagrebu i da je tada
bio izabran za člana CK. Međutim, ja sam mu odgovorio da ja znam da on nije bio u
Predsedništvu i da nije izab ran za člana CK. Ali, Tempo i dalje uporno insistira na
tome, ja ga odbijam, i on odlazi kod Tita. Ja se u međuvremenu konsultujem sa
Canom Babović, koja mi potvrđuje moje uverenje, a koja je bila u Predsedništvu IV
zemaljske konferencije. Tito mi telefonira i kaže: „Molim te Marko, Tempo mi stalno
dolazi i traži da bude izmenjena istorija KP, odnosno da je onn bio u Predsedništvu.
Molim te to učini, jer takve razgovore više ne želim da vodim“. Ja sam po
instrukcijama Titovim postupio. Sasvim je normalno da u svim budućim stvarima
koje se budu dešavale, ja ću Tempa uvek imati u opoziciji. To je jedna od stvari.
Međutim, raditi sa ljudima u Izvršnom komitetu, gde polovina članova ne govore
jedan sa drugim zbog ovih ili onih razloga, i gde se meni pretežno obraćaju da ja
njihove odnose regulišem, je situacija koja mi je u mom partijskom radu bila najteža,
i u ilegalnom i u legalnom, i u ratnom i posleratnom periodu. Tempo ne govori sa
Bakarićem, Bakarić ne govori sa Crvenkovskim, Crvenkovski ne govori sa Kardeljom,
pa to je užas. Međutim, kada se pojavi Tito oni svi prave anđeoska lica i prikazuju se u
najboljem svetlu. Ja lično nikada nisam hteo da Tita opterećujem i sa takvim
stvarima. Smatrao sam da je to prolazni period u njihovom ličnom sudaranju,
ambicijama itd. Ranković mi je rekao: „Kao što se meni Tito zahvalio na saradnji,
ništa ne bi pogrešio ako bi se i svima njima zahvalio na saradnji“.

Ranković za sebe kaže: „Ja sam šovinista, ali ne što sam po ubeđenju šovinista, nego
zato što šovinizam postoji i kod Hrvata i kod Slovenaca, odnosno kod njihovih
rukovodioca. U posleratnom periodu ja sam se u to najbolje osvedočio. Počevši od
stvaranja samoga Ustava pa nadalje. Kardelj je bio njegov tvorac i kreator, ali su mi
vrlo dobro poznate primedbe i od hrvatskih i od slovenačkih rukovodioca, koji su taj
Ustav – koji je dobro zamišljen – smatrali samo za jednu privremenu stvar, a za
jedino pravo rešenje nije federacija nego konfederacija“. Ranković lično smatra da je
Slovenija 20 godina muzla jugoslovensku privredu, a danas, kada se od svih republika
traži da pomognu nerazvijene – slabo razvijene republike, oni pružaju najveći otpor.
O Slovencima kaže da su kompaktni, o Srbima sve najgore. Smatra da je to slučaj da
su to takvi ljudi (misli na rukovodioce i njihovo poltronstvo, u šta je, kako kaže, imao
mogućnosti da se uveri kroz svoj rad). Za Hrvate kaže da imaju svoje principe i ideje
za koje se bore, u čemu su dosledni, zbog čega ih jako ceni i žali što i srpski
rukovodioci nisu takvi. Za Bosance kaže da su tamo postojale dve struje – Đuro Pucar
– Cvijetin Mijatović. Da je, prema instrukcijama koje je dobio od Tita da Đuru Pucara
oslobađa dužnosti, on lično bio jako orijentisan prema Cvijetinu Mijatoviću,
smatrajući da je posle Đure jedini čovek koji u BiH može da ima situaciju i pregled o
svemu što se događa, da je najpogodnija ličnost i kao kadrovik nastojao je na tome što
je i ostvareno. Đuri je predao Savez boraca, da ga angažuje po tim pitanjima i da ga
postepeno otklanja od poslova Republike Bosne i Hercegovine.

Mišljenje A. Rankovića o pojedinim funkcionerima

O Titu mi je rekao, da sve što je u životu naučio, naučio je od njega. Na ovakav

razgovor je skrenuo zbog toga što je Tito posle Plenuma i na samom IV plenumu dao
takve izjave, iz kojih se videlo da Tito, kako kaže Ranković, ima naklonosti prema
njemu. Lično smatra da Tito nije slučajno stao u njegovu odbranu. Misli na aboliciju,
da bi ovi drugi jedva dočekali da ga raskomadaju, ne zbog toga što oni imaju toliko
protiv njega, nego smišljeno rade da bi se govorilo i pisalo o njima – o njihovom
pravilnom stavu, privrženosti Partiji i o pravilnom procenjivanju odluka IV plenuma.
Ima i diskutanata koji tako ne misle, a koje je on nekada spašavao. On lično Titu
zamera što je Tito prestao jednog trenutka njemu da veruje, jer smatra da je on bio
njegov najodaniji saradnik tokom njihovog dugogodišnjeg rada.

Smatra da Tito nikada, ni jednog trenutka, ne bi tražio mišljenje o radu organa

unutrašnjih poslova ni od koga drugog, nego od njega, da Jovanka, Pepica, Stanka i
ostale nisu imale velikog udela preko svojih muževa u tome.
Za Jovanku mi je rekao da su prvi odnosi zategnute situacije nastali onda kada su
brat i sestra prestali da posećuju Jovanku, jer im je ona jednom prilikom skrenula
pažnju da nije zgodno da budu tako česti gosti. Međutim, oni su prestali da posećuju
Jovanku, ali su uporno počeli da dolaze kod Rankovića kući. Tom prilikom ja sam
uvek gledao da se sklonim – kaže Ranković, jer oni tako ljuti i revoltirani, što im je
zabranila da je posećuju i dolaze kući, bacali su drvlje i kamenje na Jovanku.
Međutim, Jovanka je pretpostavljala da njihove posete nama nisu samo kurtoaznog
karaktera, nego da tu dominiraju, odnosno, da su tu pretežno zastupljena ogovaranja
i intrige. To je stvorilo jedan odbojan stav prema meni i Slavki – kaže Ranković. „U
takvoj situaciji nama nije bilo zgodno da i mi, sa naše strane, uskratimo posetu
Jovankinom bratu i sestri, mada nam je to predstavljalo izvestan teret. Dolazili su
skoro svaki dan i kako dođu počinju da ogovaraju Jovanku. U takvoj situaciji mi smo
se našli u nebranom grožđu. Jovanka je uobražena glupača, njen je nivo kriminalni
romani i kaubojski filmovi, da od literature, u poslednje vreme, intenzivno proučava
šta se dešavalo na dvoru Mihajla Obrenovića, o Dragi Mašin i o atentatima u bivšoj
kraljevskoj Jugoslaviji. Oni su nas posećivali sve do IV plenuma. Jovanka je vrlo
dobro kznala šta o njoj mogu da pričaju njen brat i njena sestra. U takvoj situaciji,
normalno, i Jovanka se okrenula protiv nas. Pre ovoga sa Jovankom smo bili vrlo
bliski, a ovo je doprinelo pogoršanju odnosa između naših porodica. Ona je tada
počela sa drugim ženama da se druži i viđa, i tako počinje da se kuva sve“. (Misli na
period i atmosferu koja je stvorena pre IV plenuma.)

Za Kardelja mi je rekao da je podlac. To je obrazložio ovako: Godine 1956. kada se

Tito vratio iz Moskve, pozvao me, i nikada ga nisam video toliko nervoznog i
uvređenog. Rekao mi je: „Marko, pozvao sam te, jer ja ovo više ne mogu da izdržim.
Sve što sam rekao u Moskvi, Kardelj me je demantovao. Dosta mi je i njegovog i
Pepicinog filozofiranja. Molim te, tražim od tebe da se ova situacija razreši“. U toj
situaciji smatrao sam, s obzirom na taj naš trio – Tito, Kardelj i ja – da nikakve
odluke ne donosimo prebrzo, pa sam, saslušavši ga o njegovom ogorčenju prema
Kardelju, zbog Kardeljevog ponašanja u Moskvi i zbog napora koje su tamo imali,
predložio Titu da odemo par dana na Oplenac. U toj situaciji, kada je bio orijentisan
samo prema meni i puno mi verovao, ja sam dvodnevni boravak na Oplencu iskoristio
da umanjim njegov gnev prema Kardelju, da nađem opravdanje za neke njegove
postupke i da, čak, uspem da privolim Tita da trećeg dana pozovemo Kardelja da se ta
situacija izgladi, u čemu sam potpuno uspeo. Za uzvrat, pre IV plenuma i na IV
plenumu, mada je javno, govorima i izjavama, smatram da je Kardelj jedva dočekao
takvu situaciju, pozdravio je i doprineo da se ja smenim sa svih funkcija na kojima
sam do tada bio. Ni jednoga trenutka nije stao u moju odbranu. Kardelj je lično tražio
– 1960-1962. godine – da se njegova kancelarija u SIV-u ozvuči, a na IV plenumu je
pričao po kuloarima kako je i njegova kancelarija ozvučena, a da on o tome nema
pojma“. Lično mu zamera, kao čoveku, da je zbog svojih ambicija zapostavio svoju
decu, da je sin Borut – mladić koji je vaspitan kafanski, da bruka porodicu svojim
izjavama mi ponašanjem. Ćerka, koja je nasledila njegovu hromost, u VIII razredu
gimnazije zaljubila se u jednog momka sa Kosmeta i prekinula školovanje. Kardelj im
je omogućio da odu u LJubljanu, tamo da dobiju stan i zaposlenje, gde se i danas
nalaze. Ranković smatra da su deca njihova ispuštena, bez kontrole, da je to
normalna posledica takvog jednog ponašanja ji to mu zamera kao čoveku.

O Avdi Humi pričao je da su oni bili jako dobri. Inicijator tih odnosa je bio baš Avdo
i njegova žena, pa ga čudi da je Avdo za vreme i posle IV plenuma davao izjave, kako
je u razgovoru sa Rankovićem, Ranković izjavio da se protivi postojanju Republike
Bosne i Hercegovine kad oni nisu nacija i da je Bosna i Hercegovina veštačka
tvorevina.

Jednom prilikom, između ostalog, izneo mi je kako su Avdo Humo i njegova žena,
putujući dolinom Neretve, imali saobraćajni udes i kola su se zadržala na drveću u
nekoj provaliji. Oni su se odatle izvukli bez nekih posledica, pa je neposredno posle
toga Avdo izjavio, verovatno pod utiskom takvog događaja, da u slučaju da se njemu i
njegovoj ženi nešto desi i da ne prežive, moli da se njegova deca predaju na čuvanje i
vaspitanje Marku i Slavki, a ne njegovoj rodbini. Rankovića zbog toga čudi odnos i
izjave Avde Hume posle IV plenuma.

O Šanetu (Dušanu) Petroviću mi je pričao da je bio jedan od prvih ljudi koji su

tražili i zahtevali da, ako se ide po ključu, srpski rukovodioci budu u svim forumima
Saveza komunista i vlade zastupljeni, prema njegovoj oceni, sa 40 odsto prema
brojnosti srpske nacije. Ranković kaže da je imao muke dok mu je objašnjavao da je
to neizvodljivo. O Šanetu je ispričao da je stanovao preko puta nekog operskog
pevača, koji je redovno u svojoj kući pevao, ujutru kada bi išao u kupatilo isto je
pevao, što je Šaneta strašno nerviralo, tako da ga je jedno jutro, dok je ovaj u kupatilu
pevao, gađao vazdušnom puškom (u stražnjicu). Ovo je ispričao Ranković da bi kazao
kakav je on čovek, a sa druge strane, mi je rekao da je Šane bio najgrlatiji protiv
njega, a i pre Plenuma je rekao kako je Ranković pokojnik, iako je, po Rankoviću,
Šane nejasan čovek.

O Cani Babović kaže da zna da mu nikada nije mogla da oprosti to što se nije oženio
sa njom, i smatra da je sa posebnim zadovoljstvom ona lično i predložila njegovo
isključenje iz Saveza komunista.

O Đilasu kaže da je, čim je bio pušten sa izdržavanja kazne, njegova žena došla kod
Slavke na fakultet i da je izrazila želju i spremnost da se Đilas i Marko vide. Slavka je
rekla da ona ne veruje i da sigurno zna da Ranković ne želi da kontaktira ni sa kim, pa
ni sa Đilasom. (Ovo se odnosi na period posle IV plenuma.) Koliko je meni poznato,
nije došlo do kontakta između Rankovića i Đilasa.

O Kosovu: Kada smo o tome razgovarali, rekao je sledeće: „Da je zbog specifičnosti
situacije i uticaja Albanije na albanski živalj na Kosovu, napravljen opširan plan
akcije za sređivanje prilika na Kosmetu. Sa tim planom bio je upoznat CK i u
potpunosti se sa tim složio. Krenulo se u akciju. Sakupljeno je 27.000 pušaka,
nekoliko hiljada mitraljeza, revolvera, bombi, bacača, pa čak i dva topa. Poznato je
koliko je živalj na Kosovu tradicionalno privržen oružju, pa je i jasno na koje su sve
teškoće organi unutrašnjih poslova, prilikom ove akcije, i nailazili. Slaže se da je bilo
mnogo, mnogo grubosti, batinjanja i primena sile, da bi se gore navedena akcija o
oružju i sprovela. To je sigurno imalo i loših posledica na raspoloženje stanovništva
prema režimu. Paralelno sa našom akcijom, albanska obaveštajna služba je želela to
raspoloženje stanovništva da iskoristi, pa je i ona pojačala svoju aktivnost, ubacujući
veći broj špijuna, a i vrbujući živalj na Kosmetu za rad, i stvarala atmosferu da se
albanski živalj na Kosmetu progoni i teroriše. Zato su iskoristili gore opisanu situaciju
kada je povedena akcija da se po svaku cenu prikupi svo neprijavljeno oružje na
Kosmetu“. Lično smatra da tamo ne treba biti sentimentalan, da oni svi – manje više,
naginju ka Albaniji, da su dobrim delom pod njihovim uticajem i da treba voditi
politiku nepopuštanja, tj. politiku čvrste ruke, jer u svakom drugom slučaju
neminovno bi došlo do krvoprolića između Šiptara s jedne i Srba i Crnogoraca s druge
strane. Iako se, kako kaže, njemu pripisuje kao jedna od velikih grešaka za
proganjanje tog življa, on tvrdi da je iza te akcije stajala saglasnost CK, pa se pita,
zašto se on sada sam našao kao jedini krivac. I dalje podvlači i smatra da jedino
takvom politikom može se tamo na Kosovu uspeti. Svaku drugu politiku smatra
pogrešnom. Rekao je da na Kosmet ne bi mogli da prodru ni silom ni milom, jedino
zlatom potkupiti ljude koji su isprovaljivali i špijunsku mrežu, a i lica koja su
posedovala oružje.

Kada smo razgovarali o demonstracijama koje su bile na Kosmetu, Ranković mi je

rekao da je do toga i moralo doći, jer uticaj Albanije i njihove mreže je toliki na
albanski živalj na Kosmetu, da oni žele otcepljenje Kosmeta od Srbije i pripajanje
Albaniji. Komentarisali smo događaje kako smo ih čuli sa raznoraznih priča i
komentara koji su postojali. On smatra da je njegova politika na Kosmetu jedino bila
ispravna. Da će posle ovoga talasa demonstracija sigurno naići i još neki drugi vidovi
nezadovoljstva i bunta, naravno podsticanjem sa strane.

Borisavljević navodi da je Ranković voleo da igra karte iz zabave, ali da je lično žalio
što se bavio politikom. „Doslovce mi je rekao: „Jedino u životu žalim što sam se bavio
politikom, to je jako, jako nezahvalno“. Vrlo mnogo je zamišljen i ranije se kod njega
osećala jedna teža duševna depresija (neposredno posle IV plenuma), sada je potpuno
orijentisan na one sitne svakodnevne brige oko porodice, oko vaspitanja Slobe,
aktivno učestvuje u njegovom radu u školi i potpuno vodi brigu o kući, o nabavkama i
svim ostalim kućevnim potrebama. Lično, kao čovek, za mene važi kao skroman, sa
najboljim ljudskim osobinama, to su moje lične impresije o njemu“, napisao je
Borisavljević.

Koga je Ranković „simpatisao“, a koga nije

Ranković je ispričao da simpatiše predsednika Tita, Ivana Gošnjaka, za koga kaže da

mu je jedini prišao za vreme Plenuma, Radeta Hamovića, Miloja Milojevića, Radivoja
Jovanovića Bradonju, Veselinova (mada je na njega ljut zbog situacije u vezi Stanke) i
Dobricu Ćosića.

Funkcioneri koje ne podnosi: Edvard Kardelj, Cvijetin Mijatović, Spasenija Cana

Cana Babović, Dušan Šane Petrovića, Avdo Humu, Svetozar Vukmanović Temp,
Vlado Popović i Petar Stambolić.