Uvod

Retorika je grčki termin nastao u 5. veku pre Hrista. Izveden je iz reči rhetor, što
znači “podnosilac zahteva na sudu”, ili “onaj ko govori”, odnosno besednik. U latinskom
jeziku se ovi termini prevode rečima orator, to jest oratoria (od oro, orare = govoriti,
obraćati se nekome). U srpskom jeziku se reč retorika upotrebljava ravnopravno sa
rečima besedništvo i govorništvo.

U antici su retoriku definisali na različite načine. Za Koraksa, ona je ''sredstvo uveravanja

rečima'', dok je Aristotel vidi kao ''učiteljicu nagovaranja''. Za Kvintilijana ona je
jednostavno ''ars bene dicendi''. Međutim, u antici je uvek retorika bila smatrana
veštinom, a ne umetnošću, pa su se tako udžbenici besedništva najčešće nazivali ''tehne''.
Otuda među grčkim muzama ne sedi muza retorike. Besedništvo je lišeno božanskog
nadahnuća koje nalazimo u antičkoj poeziji.

Iako je za Helene retorika imala praktičnu primenu, u njihovom društvu njena

važnost seže mnogo dublje. Za homerskog čoveka ona je cilj čovekov i dar bogova. Tako
retorika, iako lišena muze zaštitnice, biva ustoličena među Grcima kao jedno od najvećih
preimućstava i kao veština kojoj treba stremiti. Ovakav uticaj otvoriće retorici dve velike
bitke: sa poezijom i sa filozofijom, koja će joj dugo ostati suparnica u najvažnijem
zadatku jedne države – u vaspitavanju omladine.

Nemoguće je u istoriji utvrditi tačan trenutak nastanka besedništva. Međutim,

moguće je razlikovati samoniklu, samouku retoriku od učene, metodske, dobrim delom
kanonizovane retorike. Prvoj je teško ući u trag, i vremenski i geografski. Za momenat
stvaranja ove druge uzima se sredina petog veka pre Hrista, a za mesto njenog rođenja
Sirakuza, grad i oblast na Siciliji, tadašnjoj grčkoj koloniji. Tamo se odvio niz događaja
koji su formirali pogodno tle za začetak govorničke veštine, koja će se brzo raširiti i na
ostale kolonije i svoj centar preseliti na samu Atiku.
 1. NASTANAK I RAZVOJ RETORIKE

Retorika nastaje sredinom 5. veka pre Hrista u Grčkoj. Glavni uslov njene pojave
bilo je demokratsko uređenje grčkih polisa. Pod vladavinom Perikla pojavljuje se potreba
da se građani uključe u javni život. Tada sposobnost govorenja pred auditorijumom
postaje ne samo preduslov za angažovanje pojedinca u javnom životu polisa, već i
preduslov za uspešnu karijeru. Grčko demokratsko uređenje počivalo je na ideji da je
svaki građanin dužan da se stara o životu države. To učešće se prvenstveno ogledalo u
javnoj raspravi. U njoj je svaki slobodan građanin mogao da izrazi svoje mišljenje.
Njegova uverljivost zavisila je kako od snage njegove argumentacije, tako i od lepote i
sklada njegovog govora. Na taj način su se od samog početka govorničke delatnosti
formirala njena dva osnovna činioca – etički i estetski.

Iako je za Helene retorika imala praktičnu primenu, u njihovom društvu njena

važnost seže mnogo dublje. Za homerskog čoveka ona je cilj čovekov i dar bogova. Tako
retorika, iako lišena muze zaštitnice, biva ustoličena među Grcima kao jedno od najvećih
preimućstava i kao veština kojoj treba stremiti. Ovakav uticaj otvoriće retorici dve velike
bitke: sa poezijom i sa filozofijom, koja će joj dugo ostati suparnica u najvažnijem
zadatku jedne države – u vaspitavanju omladine.

Nemoguće je u istoriji utvrditi tačan trenutak nastanka besedništva. Međutim,

moguće je razlikovati samoniklu, samouku retoriku od učene, metodske, dobrim delom
kanonizovane retorike. Prvoj je teško ući u trag, i vremenski i geografski. Za momenat
stvaranja ove druge uzima se sredina petog veka pre Hrista, a za mesto njenog rođenja
Sirakuza, grad i oblast na Siciliji, tadašnjoj grčkoj koloniji. Tamo se odvio niz događaja
koji su formirali pogodno tle za začetak govorničke veštine, koja će se brzo raširiti i na
ostale kolonije i svoj centar preseliti na samu Atiku. Pad tiranije u Sirakuzi bio je
preduslov koji je ovu oblast odredio za mesto iz koga će se besedništvo iznedriti. Posle
rušenja tiranske vlasti, pojavili su se brojni sporovi oko svojine, uzrokovani potrebom da
se uspostavi predtiranska podela imovine. Kako bi se ovi sporovi rešili formirane su
narodne porote, pred kojima je trebalo što ubedljivije govoriti da bi se pridobila željena
presuda. Kao osnivača retorike Aristotel navodi Empedokla (oko 483. - 423. godine pre
Hrista). Ipak, prvi učitelj besedništva i prvi tehnokrata bio je Koraks. On je sastavio
udžbenik “Tehne”, a takođe mu se pripisuje podela besede na sastavne delove.
Pretpostavlja se da je bio Empedoklov učenik, dok je sam podučavao Tisiju, sa kojim je
sarađivao pri izradi tog udžbenika.
 2. VELIKI BESEDNICI ANTIČKE GRČKE

2.1. GORGIJA

Gorgija potiče iz Leontinija na Siciliji. Bio je uticajan sofista, ali najveći doprinos dao
je na polju besedništva. Smatra se “prvim majstorom kićenog govorništva”(2). Upravo sa
njegovim delom govorništvo postiže toliko veliki značaj u grčkom društvu da postaje
dostojan takmac poeziji.

Ne možemo tačno utvrditi datume njegovog rođenja i smrti. Pretpostavlja se da je

rođen oko 483. godine, a umro oko 385. pre Hrista u Larisi u Tesaliji. Poznato nam je da
je 427. sa Sicilije došao u Atinu, verovatno sa Tisijom. Do tada je već bio usvojio načela
sicilijanske retorske škole, čiji će uticaj uvek biti prisutan u njegovim delima. Kada stiže
u Atinu, Gorgijin svečani, kićeni stil je već izgrađen. Već tada su u tom stilu prisutna
dostignuća njegove sopstvene retorike ujedinjena sa Koraksovim i Tisijinim uticajima.
Gorgijino besedništvo, kada 427. stiže pred Atinjane, nailazi na oduševljenje.

Gorgijina besednička veličina leži upravo u uvođenju onih elemenata koji će ne samo
zamagliti granicu koja deli umetničku prozu od poezije, već će i postaviti govorništvo u
ravnopravan odnos sa poezijom. Gorgija je prvi pokušao da u retorici postigne efekte
poezije, a sa njima i uticaj koji ona ostavlja na slušaoca. Da bi u besedi ostvario
ritmičnost svojstvenu poeziji, primenjivao je silabički metrički sistem u proznom tekstu,
odnosno koristio je reči i sintagme sa istim brojem slogova. Gorgija se često poigravao
suprotnostima, izražavajuci ih upotrebom paralelizama.

2.1.1. Gorgijanske figure

Gorgija se u antici smatrao tvorcem sledećih govornih figura, dok moderniji autori, poput
Leskija, smatraju da “se tu ne radi o nečemu novom nego o sistematizaciji i grubom
preterivanju u upotrebi sredstava kojima su se pesništvo i afektivna proza služili kako su
smatrali prikladnim.”1

ANTITEZA je osnovna gorgijanska figura, pa se ponegde ova dva termina

pojavljuju kao sinonimi. Koristeći antitezu, autor suprotstavlja dve reči ili pojma
1
Leski, Albin, Povijest grčke književnosti, Golden Marketing, Zagreb, 2001.str.350-351.
suprotnog ili izrazito različitog značenja. U antici je ova figura bila veoma cenjena, jer
doprinosi jasnoći i lakšem razumevanju iskaza.

HOMOJOTELEUTON je figura koja često prati paralelizam ili antitezu. Ona

podrazumeva poklapanje završnih slogova dva (ili više) kolona. Ovi koloni ne moraju biti
jednaki, ali ukoliko jesu, onda se radi o homojoptotonu. Homojoptoton se ne smatra
gorgijanskom figurom.

IZOKOLON je figura u kojoj autor niže paralelno građene rečenice, koje treba da
sadrže isti broj reči. Broj slogova unutar ove figure nije bitan.

Za Gorgiju je karakterističan stil kratkih rečenica, koje doprinose ritmičnosti

njegove besede. Obraćajući najveću pažnju na zvučnost, odnosno na estetski element,
svojih dela, stavio je logičku stranu svojih govora u drugi plan. U njegovim delima
pojavljuju se česte asonance između pojedinih reči, na uštrb kojih ponegde trpi smisao
rečenice.

Gorgijini stavovi o drami su tipično sofistički. Tragediju shvata kao iluziju, kao
“obmanu u kojoj je obmanjivač pravedniji od onoga koji ne obmanjuje, a obmanjeni
mudriji od onoga koji nije obmanjen”.2

2.1.2. Dela

Gorgija je tvorac većeg broja beseda, od kojih su nama danas sačuvane u celini
samo dve. One su ujedno i najstarija celovita retorska dela opstala do danas. Obe besede
su pisane u atičkom dijalektu. Prva od njih je “Pohvala Heleni”, svečana beseda koja
nastoji da opravda sramne postupke božanski lepe Helene. Mitska figura Helene bila je
uglavnom objekat prezira i prekora Grka. Najčešće je smatrana krivom za preljubu zbog
koje je usledio Trojanski rat. Izuzetak od tog običaja čini pokušaj pesnika Stesihora da je
opravda. On je tvrdio da su sami bogovi odveli Helenu u Egipat i na njeno mesto
postavili utvaru, da bi stvorili povod za rat koji je Zevs želeo. Međutim, opšte mišljenje je
bilo bez sumnje protiv Helene tako da Gorgijino delo možemo shvatiti kao pokušaj da
dokaže da se dobrim govorom i krivi mogu izbaviti. Druga je “Odbrana Palamedova” u
kojoj je Gorgijin cilj da otkloni sumnju sa nepravedno optuženog junaka. Zajedničko za
oba govora je korišćenje verovatnoće za odbranu prekorevanih. Ovaj postupak je u
skladu sa njegovim metodom zamene istine “verovatnim”, koje pokušava da dokaže
isključivanjem svih ostalih mogućnosti.

2
Leski, Albin, Povijest grčke književnosti, Golden Marketing, Zagreb, 2001.str.350-351.
 Među ostalim Gorgijinim delima nalaze se “Epitaf” za Atinjane pale u
Peloponeskom ratu, “Olimpijski govor”, “Pitijska beseda” i druge.

Gorgija je izvršio veliki uticaj na svoje učenike. Jedan od njih je tragičar Agaton.
On se pojavljuje u Platonovoj “Gozbi”, gde drži tipično gorgijanski govor. Likimnije,
autor jednog udžbenika retorike i sastavljač ditiramba, takođe je učio kod Gorgije.
Verovatno je i sam Gorgija napisao raspravu o retorici, ali ono što je nama o njoj poznato
je sasvim neodređeno. Moguće je da je bila ispunjena različitim primerima na koje bi
čitaoci mogli da se ugledaju. Verovatno su “Helena” i “Palamed” bili takvi modeli. Ne
zna se koliki deo ovog priručnika je bio posvećen teoriji. Jedan sličan udžbenik sastavio
je još jedan Gorgijin učenik i čest saputnik – Pol iz Akragonta. Antistena je takođe učio
sve dok se ovaj nije priklonio Sokratu. Među Gorgijinim učenicima, dvojica su imala
potpuno oprečna mišljenja o potrebi pripremanja beseda unapred. Isokrat je zastupao
tezu da govore treba spremati, dok je Alkidamant iz Eleje u Maloj Aziji u svom spisu “O
sofistima” izneo stav da treba dati prvenstvo improvizaciji.

Ovo su samo pojedinačni primeri Gorgijinog ogromnog uticaja na savremenike i

mlađe besednike. Međutim, njegov značaj prevazilazi ovakve primere i postaje neizbežan
činilac u sagledavanju razvoja i toka antičkog govorništva. Njegovom zaslugom dolazi do
susreta sicilijanske i atinske tradicije i do pomeranja centra besedništva u Atinu. Tako
retorika iz jedne od grčkih kolonija dolazi u prestonicu kulturnog života Grčke. Ovo
premeštanje bilo je neophodan korak koji je retorika morala da učini da bi se mogla
upustiti u trku sa tako ozbiljnim protivnicima kao što su poezija i filozofija.

2.2. ANTIFONT

ANTIFONT (rođen oko 480. godine pre Hrista) se često navodi kao prvi poznati
atinski logograf. Međutim, ova ličnost je prilično problemetična, jer je samo ime bilo
veoma često u Atici. Ne možemo zasigurno utvrditi da li se informacije koje imamo tiču
samo jedne osobe pod tim imenom. Tukidid slavi Antifonta govornika, predstavljajući ga
kao jednog od najmudrijih ljudi svog vremena, dok Ksenofont u delu “Memorabilia”
spominje sofistu Antifonta koji kritikuje Sokrata. Zbog svestranosti ondašnjih umova i
bliske veze retorike i sofistike, teško je utvrditi da li se radilo o jednoj te istoj osobi ili je
reč o dvojici ljudi.

U Aleksandriji je bilo poznato 60 govora pod Antifontovim imenom, ali je 25

odbačeno kao neautentično. Danas nam je poznato 15 njegovih beseda, od kojih su 12
svrstane u tri “Tetralogije”. Ostala tri govora su nesumnjivo autentične sudske besede
koje se bave slučajevima ubistava. Njegov stil se smatra uzvišenim, ali arhaičnim i
starinskim.

2.3. LISIJA

LISIJA (rođen oko 466. godine pre Hrista) je verovatno neko vreme bio Tisijin
učenik. Napisao je veliki broj beseda po narudžbini, po kojima se proslavio toliko da mu
je dodeljena retka čast da drži besedu u Olimpiji. Ta “Olimpijska beseda” je njegova
jedina epideiktička beseda. Poznat je i po tome što je sastavio besedu za Sokratovu
odbranu pred sudom, ali je ovaj odbio da je upotrebi nalazeći da nije dovoljno hrabra. Za
Lisiju je karakterističan jednostavan, aticistički stil i kratkoća izraza. Često je koristio
antitezu i hipoforu. Razvio je pojam ethiopoia, koji podrazumeva da sastavljač besede
treba da svoje delo prilagodi karakteru i osobinama govornika.

2.4. ISOKRAT

ISOKRAT (rođen 436. godine pre Hrista) je učio od Tisije i Gorgije. Isokrata Platon
svrstava u sofiste uprkos tome što su neka od njegovih dela uperena i protiv sofista. U
Atini je imao školu za besednike. Bio je veoma uspešan u političkom besedništvu, ali je
najviše ostvario na polju epideiktičke besede. Ponekad se navodi i kao njen osnivač.
Sačuvan je veći deo njegovih beseda. Među epideiktičkim, izdvaja se “Helena”. Sličnost
sa Gorgijinom istoimenom besedom je očigledna. Isokrat počinje slaveći Heleninu
lepotu, da bi kasnije beseda prerasla u pohvalu lepote uopšte. Njegova najpoznatija i
stilski najsavršenija deliberativna beseda je “Panegirik”. Ona poziva Grke da se ujedine u
ratu protiv Persijanaca i potpiruje helenski patriotizam. Isokratov stil se može opisati kao
srednji i predstavlja kompromis između Antifontove uzvišenosti i Lisijine jednostavnosti.

2.5. ISEJ

ISEJ (oko 420. - 388. godine pre Hrista) je ostao zapamćen kao govornik koji čini
sponu između Isokrata i Demostena, čiji je bio učitelj. Njegova glavna delatnost bile su
sudske besede, a među njima najviše se bavio naslednim parnicama. Pretpostavlja se da
je sačinio oko pedeset beseda, ali danas nam je ostalo samo dvanaest, od kojih su neke
“Govor o Pirovom imanju”, “Govor o Apolodorovom imanju”, “Govor u korist Eufileta”.
Sve sačuvane besede su pisane za nasledne sporove. Isej je u svome stilu najviše pažnje
obraćao na jasnoću i razgovetnost svojih teza, držeći se kratkih izraza i pozivajući se na
razum, a ne na osećanja. Njegovo dokazivanje obiluje tipičnim logografskim metodama.
 2.6. DEMOSTEN

Najveći među besednicima stare Grčke je bio Demosten. Istakao se političkim

besedama protiv Filipa Makedonskog, tzv. Filipikama. Najveću nagradu u oblasti
besedništva, Zlatni venac, dobio je za najlepšu besedu O vencu. Demosten je primer
upornog i istrajnog čoveka koji je rođen kao mucavac, sa distorzijom glasa r, ali je dugim
i napornim radom postigao veliki uspeh. Njegovo ime je postalo sinonim za govorničko
umeće.
Naime, rano je ostao bez oca, a staraoci su raskućili njegovo imanje, paje Demosten
imao mnogo razloga da se bori, tako da je besednik postao zahvaljujući okolnostima, a ne
predispozicijama. Bio je slabašan, bolešljiv i mršav, a imao je i slab glas. Ojačao je
slabašan glas govoreći stihove na morskoj obali, vežbao je glas r držeći kamenčić
podjezikom, recitovao je trčeći uzbrdo kako bi ojačao pluća za duge iskaze. Stajao je pred
ogledalom i recitovao kako bi kontrolisao svoje gestove i mimiku. Da bi se odvikao od
nekontrolisanog podizanja ramena, govorio je ispod mačeva koji su visili sa tavanice
jerjsu ga oni povređivali kad god bi ponovio taj gest.3

Demosten je rođen 384. godine pre Hrista u Atini. Poticao je iz imućne porodice.
Kada mu je bilo sedam godina ostao je bez oca, sa majkom i sestrom. Imetak koji mu je
otac ostavio bio je prepušten trojici staratelja – Afobu, Demofontu i Teripidu. Međutim,
staratelji su se pokazali kao gramzivi i neodgovorni. Demosten je ostao bez svog imetka,
i odmah po punoletstvu bio je prinuđen da vodi sudske sporove kako bi povratio bar deo
svog nekadašnjeg bogatstva. Tako je nužda nagnala mladog Demostena u besedništvo, u
kome će ostati zapamćen kao najveći atinski govornik. Ali, mnoge prepreke, prvenstveno
fizičke, stajale su na putu do tog laskavog zvanja. Demosten je imao slab glas i urođenu
manu pri izgovaranju glasa “r”. Do danas se održala priča da je, kako bi prevazišao ove
nedostatke, vežbao izgovarajući glasno stihove pored mora trudeći se da nadjača huk
talasa, kao i da je vežbao pred ogledalom gestikulaciju i pokrete. Uprkos ovom trudu i
učitelju kakav je bio Isej, prvi Demostenovi nastupi bili su neuspešni. Ipak, mladić se nije
dao pokolebati, i uspesi su počeli da se nižu.

Prvo su ti uspesi bili vezani za sudske besede, u početku u vlastitom sporu, a kasnije i
u brojnim govorima koje je pisao za druge. Iz parnice koju je vodio protiv svojih
staratelja sačuvana su nam tri govora “Protiv Afoba”. Trećem od tih govora često je bila
osporavana autentičnost, ali su i razlozi koji potvrđuju Demostena kao njenog autora jaki.
Na početku je Demostenu išlo dobro u imovinskoj parnici, ali usledio je događaj koji će
ovaj uspeh poremetiti. Naime, Onetor, brat Afobove supruge preuzeo je posed koji je
3
Dikić, Nada: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str.130.
Demosten hteo da založi. Tako su nastala još dva govora “Protiv Onetora”. Ishod
Demostenove lične parnice nam nije poznat, tako da ne možemo znati da li mu je retorika
donela ono zbog čega se njom i počeo baviti.

2.6.1. Dela

Ako je u početku Demostenovo delo bilo u uskoj vezi sa njegovim ličnim

problemima, kasnije će se neraskidivo vezati za, spoljašnje i unutrašnje, političke prilike
Atine.

Posle iskustva sa sopstvenim sporom, Demosten otpočinje logografsku delatnost.

Tačan broj njegovih dela ne možemo utvrditi jer je autentičnost mnogih govora
pripisivanih Demostenu diskutabilna.

Jedan od Demostenovih govora čija je autentičnost van svake sumnje je “Za

Formiona”. Formion je bio rob koji je uspeo da se popne na društvenoj lestvici, pa nam
tako ova beseda pruža uvid u atinsku društvenu strukturu. Tokom parnice je Demosten
prešao na stranu Apolodora, Formionovog protivnika. Za njega je sročio besedu ''Protiv
Stefana''.

Tri govora, “Protiv Androtiona”, “Protiv Temokrita” i “Protiv Leptina” smatraju se

Demostenovim prvim političkim govorima. Prvi je verovatno nastao oko 355. pre Hrista.
Sva tri se tiču unutrašnje politike. Kao povod za govor “Protiv Androtiona”, jednog od
Isokratovih učenika, poslužio je Androtionov predlog da se ovenčaju članovi Veća iako
nisu ispunili svoje obaveze koje su se ticale izgradnje brodova. Prava svrha ovog govora
bila je smanjivanje uticaja Androtiona, kao pripadnika suprotne političke struje, na javnoj
sceni. Beseda “Protiv Temokrita” imala je sličan cilj. Njen predmet bila je kritika zakona
koji je omogućio nekim građanima da izbegnu dužnički zatvor. Među tim građanima koji
su bili u državnom dugu nalazio se i Androtion, pa je zato veoma interesantno to što je
jedan deo ove besede skoro identičan jednom delu iz govora “Protiv Androtiona”. Treći
govor, “Protiv Leptina” razlikuje se od prethodnih po tome što ga je verovatno sam
Demosten održao, dok su za ova dva kao besednici poslužile neuticajne, beznačajne
osobe. Stil ove besede karakteriše umerenost koju ne nalazimo u njegovim kasnijim
političkim govorima. 4

Beseda koja je usledila posle njih, “O simorijama”, navodi se kao njegov prvi
državnički govor. Simorije su bile “porezna udruženja koja je trebalo da opreme

4
Demosten, Besede, Izdavačka radionica S&Z, Beograd, 2001, str. 41
mornaričke jedinice.” Demosten se u ovoj besedi zalaže za to da se broj ljudi na koje se
ova obaveza odnosi poveća sa 1200 na 2000.

Posle ova tri govora koja se tiču isključivo unutrašnje politike (osim ako “O
simorijama” ne posmatramo u kontekstu eventualnog rata sa Persijancima, protiv koga je
bio Demosten), slede tri govora čija je tematika upravo suprotna jer se tiče spoljne
politike. To su besede “Za Megapolitance”, “Za slobodu Rođana” i “Protiv Aristokrata”.

U međuvremenu su se odvijali događaji koji će uzrokovati pad Atine, sa njom i

demokratije, ali koji će istovremeno Demostenu doneti ogromnu govorničku slavu. Filip
II Makedonski odlučno je napredovao u svojim osvajanjima. Od 357. godine pre Hrista,
kada je pao Amfipolj, Grci su bili u ratu sa njim, ali su sa druge strane bili zaokupljeni
Savezničkim ratom (357.-355. godine pre Hrista). Jedna od posledica ovog rata bilo je
olakšavanje makedonskog prodora. Demosten je bio svestan pretnje koju je ovaj vladar
predstavljao za Atinu. Iz njegovog rodoljublja i želje da se Atina suprotstavi Filipovim
osvajanjima nastao je niz beseda, sve sa istim ciljem. “Odsad vidimo svu njegovu
političku energiju usmerenu protiv samo jedne zemlje i jednog čoveka: protiv
Makedonije i Filipa.” 5

Prvi govor koji Demosten sačinjava protiv Filipa naziva se “Prvom filipikom”. Ovu
besedu je održao oko 351. godine pre Hrista. U njoj Demosten nastoji da ukaže na greške,
kako atinskih državnika tako i samog naroda, koje su počinjene u prošlosti, ali
istovremeno vodi računa o tome da ova kritika ne obeshrabri slušaoce, već da im pruži
nadu i i podstakne ih na borbu. Beseda je sadržala i plan kako bi se Filip mogao ometati u
svojim pohodima. Demosten je predlagao formiranje dve borbene grupe koje bi ga
napadale sa kopna, dok bi se paralelno izvodili pomorski napadi na Filipovu teritoriju.
Takođe je u ovom govoru predložio način na koji bi se mogla prikupiti finansijska
sredstva za ostvarenje ovakvog napada.

Pošto je osvojio Amfipolj i učvrstio se u Tesaliji, Filip se okrenuo ka Olintu kao

svojoj sledećoj meti. Olint je, shvatajući da je u neposrednoj opasnosti, poslao
Atinjanima deputaciju da zatraži pomoć. Stvar je iznesena pred skupštinu, pred kojom je
Demosten održao svoj “Prvi olintski govor”. U njemu se zalaže za pružanje pomoći
Olintu, ukazujući Atinjanima na to da ista sudbina može i njih zadesiti, kao i na propuste
koje su načinili ranije “nadajući se da će budućnost sama od sebe lepa biti”. Ovaj govor
je ostvario svoju svrhu, ali ne zadugo. Odlučeno je da se pošalje pomoć, ali su se Atinjani
ubrzo pokolebali. Tako Demosten govori još jednom u korist Olinta, ponavljajući svoje
5
Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, Klio, Beograd, 1999. Str.58-65.
argumente za slanje podrške i trudeći se da umanji strah od Filipa koji se među
građanima ukorenio:“Jer kad bi ko bespristrasno gledao, video bi da je on odavde silan
postao, a ne sam sobom”. Ni sada nije izostala kritika ponašanja Atinjana u prošlosti: “I
da se njemu nešto desi, vi ćete sebi stvoriti brzo drugoga Filipa, ako budete tako marili za
svoje stvari. Jer ni on se nije svojom snagom toliko osilio, koliko našom nemarnošću”
Ova beseda zove se “Drugi olintski govor”. Ponovo je Demostenovo besedništvo ispunilo
svoj cilj i ponovo je odlučeno da se da pomoć gradu. Tako su oko 350. godine pre Hrista
Atinjani poslali najamničku vojsku u Olint, koja je uspela da donekle potisne Filipa.

“Treći olintski govor” teče u nešto drugačijem tonu od svoja dva prethodnika. Pošto
su Atinjani bili zaneseni činjenicom da su nihove snage uspele da potisnu Filipovu
vojsku, preuveličali su ovo uzmicanje protivnika do trijumfalnih razmera. Bilo je
neophodno podsetiti ih na to da neprijatelj još nije pobeđen. Miroljubivim Atinjanima
bilo je potrebno održati ''Treći olintski govor'' kako bi ostali raspoloženi da Filipu i dalje
pružaju otpor. U ovom govoru Demosten ih podseća na obavezu prema Olinćanima koja
još nije bila do kraja ispunjena. Ponovo je govor bio uspešan i pridobio je Olinćanima
neophodnu pomoć. Međutim, poslata pomoć nije stigla na vreme. Olint je pao 348.
godine pre Hrista.

Filip još nije nameravao da zarati sa Atinom, pa joj je tako predložio primirje. Atina
nije imala nikakvih izgleda da mu se adekvatno suprotstavi. Odgovarajući otpor mogla je
pružiti jedino ujedinjena Grčka, što u datom trenutku nije moglo da se ostvari. Tako je
Demosten je bio član delegacije koja je pregovarala sa Filipom o uslovima mira i 346.
godine pre Hrista sa njim sklopila Filokratov mir. Ova promena odnosa sa neprijateljem
uzrokovala je mnoge unutrašnje sukobe. Tada Demosten izlaže besedu ''O miru'' kako bi
ukazao na neophodnost diplomatskih odnosa i založio se za očuvanje ovog mira.

Od članstva u pregovaračkoj delegaciji Demosten je sve više uzimao učešća u

političkom životu, paralelno nastojeći da stekne saveznike van Atine i da se bori sa
promakedonskom strankom koja je delovala unutar samog grada. 344. godine pre Hrista
Demosten je održao ''Drugu filipiku'', u kojoj raspravlja o Argu i Meseni. U njoj takođe
oštro osuđuje Eshina i Filokrata, dvojicu članova delegacije u kojoj je i sam bio član, za
primanje mita i za prevaru. Filokrat je uskoro izveden pred sud i osuđen na smrt, ali je
uspeo da se spase te kazne pobegavši van Atine. Protiv Eshina je Demosten sam držao
govor, sačuvan pod imenom ''O lažnom poslanstvu''. Eshin je izbavljen malim brojem
glasova u svoju korist. Uprkos tome, promakedonska stranka je izgubila dosta svog
pređašnjeg uticaja zbog ovih optužbi.
 Za to vreme Filip nije mirovao. 342. godine je učvrstio svoju vlast u Trakiji. Ovi
pohodi podstakli su Demostena da se sve više angažuje. Aktivnost ove dvojice velikih
ljudi je potpuno podudarna, i može se posmatrati kao uzročno-posledični niz.
Demostenova govornička delatnost nikada ne izostaje za Filipovom vojnom delatnošću.
Tako 341. godine besednik odgovara na pohode na Trakiju i trački Hersonez trima
besedama. Prva je ''O prilikama na Hersonezu'', u kojoj Demosten uzima u zaštitu
tamošnjeg zapovednika Diopita.

Sledeći govor je ''Treća filipika'', u kojoj kulminira Demostenova i govornička i

politička aktivnost. Sva strastvenost njegovog rodoljublja i žestina sa kojom se godinama
borio protiv Filipa dolaze do izražaja u ovome govoru. U njoj ukazuje na preku potrebu
da se ubrza naoružavanje i da se grčke države konačno ujedine. Posle nje usledila je
''Četvrta filipika'', u kojoj Demosten nastoji da podstakne donošenje nagodbe između
zaraćenih stranaka unutar same Atine. Očigledna je njegova nada u savez sa Persijom.

Ako je ikada u istoriji postojao čas kada je, barem na trenutak, pero pobedilo mač, to
je bio ovaj. Filip je pretrpeo poraze kod Perinta i Bizanta, ne uspevši da ih osvoji. U Atini
je narod počeo da u Demostenu vidi svog političkog vođu i dva puta uzastopno, 340. i
339. godine, ga je počastvovao zlatnim vencem.

Od 340. godine sukobi između Atine i Filipa su obnovljeni. Ovi sukobi su kulminirali
u sudbonosnoj bici kod Heroneje, 338. pre Hrista. Grci su ovde poraženi, a Filipov
trijumf označio je ''kraj grčke slobode'' . Tako je Atina izgubila svoju nezavisnost.
Očuvanje te nezavisnosti, u čiju je službu stavio svoje govorničko umeće, bio je krajnji
cilj Demostenove političke angažovanosti. Ali, uticaj i poverenje koje je stekao među
Grcima nije izgubio posle poraza kod Heroneje. U čast palih u ovom boju Demosten je
održao nadgrobni govor. Ovaj epitaf stilski je različit od njegovih ranijih govora, pa mu
je zato autentičnost bila osporavana. Ipak, različita prilika za koju je govor pisan ide u
prilog njegovoj autentičnosti.

336. godine pre Hrista Ktesifont je predložio da se prilikom svečanosti u čast Dionisa
Demostenu svečano dodeli venac za zasluge i ličnu požrtvovanost u proteklim
događajima. Tada je Demostenov stari neprijatelj, vođa promakedonske stranke Eshin,
podneo tužbu zbog protivzakonitosti ovog predloga. Proces je trajao više godina, a iz
njega su sačuvana oba govora: Eshinova tužba ''Protiv Ktesifonta'' i odbrana
Ktesifontova, pa tako i Demostenova sopstvena, ''O vencu''. Ovaj govor ne sadrži samo
argumentaciju na osnovu koje treba Ktesifonta osloboditi optužbe, već govori o ciljevima
i načinima minule borbe protiv Filipa. Beseda je bila toliko uspešna da je donela
Demostenu ubedljivu većinu glasova, a Eshinu dovoljan podsticaj da zauvek napusti
Atinu.

Demostenova čast nije u istoriji ostala zapamćena kao potpuno neukaljana. Kada je
već bio zašao u pozne godine, bio je optužen da je primio mito od Harpala, odbeglog
blagajnika Aleksandra Makedonskog. Bio je osuđen na kaznu od pedeset talanata, što je
bila svota koju Demosten nije mogao da prikupi. Upućen je u dužnički zatvor, ali mu nije
bilo sudjeno da se tamo dugo zadrži. 323. godine umro je Aleksandar Makedonski, što je
Atini pružilo priliku da sa Argom i Korintom podigne ustanak. Tada se Demosten,
poslednji put, vratio u Atinu. Ustanak je bio kratak i neuspešan. Po gušenju ustanka
Demosten je bio primoran da napusti Atinu, u kojoj je Antipatar surovo progonio sve
protivnike. Izbegao je na ostrvo Kalauriju, ali ni tamo nije našao utočište. Na ovom
ostrvu, u Posejdonovom hramu opkoljenom Antipatrovim ljudima, Demosten je 322.
izvršio samoubistvo popivši otrov.

Demostenov stil na početku karijere donekle po svojoj umerenosti i proračunatosti

podseća na Isokratov. Za razliku od Isokrata, čija je doslednost tolika da dovodi do
''uniformisansoti njegovih govora'' , kod Demostena nailazimo na različitost stila u
zavisnosti od vrste i prilike povodom koje piše govor (Demosten je bio veliki pristalica
unapred pripremljenih govora, smatrajući da je uvredljivo izaći pred skupštinu i
improvizovati). Najuočljivija karakteristika njegovih političkih govora je strastvenost,
koja stoji u oštrom kontrastu prema jednostavnosti njegovih sudskih govora. Demosten je
veoma oprezan pri upotrebi govornih figura. Još je u antici bilo poznato da Demosten u
svojim besedama uspostavlja ritam, čija je pravila teško odrediti. Primećeno je da se
kloni upotrebe više od dva kratka sloga uzastopce, kao i da posebnu pažnju obraća na
''ritmičko oblikovanje kraja rečenice'' .

Konačno, nameće se neprijatno pitanje Demostenovih ličnih pobuda i motiva. Da li je

sve činio iz želje za ličnom afirmacijom ili iza njegovog dela stoji iskreni patriotizam?
Ovo pitanje se da postaviti samo sa distance, jer blizina njegovih dela ne ostavlja prostora
za sumnju u iskrenu rodoljubivost autora. Bez obzira na pobude, Demosten je bio spiritus
movens atinskog otpora osvajanjima Filipa Makedonskog, a do danas je ostao zapamćen
kao najveći grčki besednik.
 3. Zaključak
Početke besedništva kao veštine, umeća, nije moguće tačno datirati, ali se može
pretpostaviti da je besedništvo, ili neke od njegovih pojavnosti, nastalo kao i mnoge drugi
vidovi društvenosti iz potreba praktikovanja religijske svesti. Formule za obraćanje
božanstvu, onostranoj sili (molitva, mantranje,itd.) kao i obraćanje vernicima, verovatno
su, uz svetovno obraćanje članovima ljudske zajednice, prvi oblici besedništva. Beseda
podrazumeva neki od oblika organizovane ljudske zajednice u kojoj se odabrani član
obraća ostalima koji pristaju na ulogu da budu slušaoci. To već podrazumeva određeni
status govornika koji mu je zajednica poverila, odnosno, pravo koje mu je zajednica
delegirala da u ime nje iznosi mišljenje, stav i slično, što znači da zajednica ima neka
pravila na osnovu kojih je organizovana.

Nastanak i razvoj društveno-političkog sistema demokratije u staroj Grčkoj

uslovio je razvoj prakse ali i teorije besedništva. Slobodni građani grčkih gradova-država
svoje međusobne odnose uredili su na osnovu prava slobodnog govora i odlučivanja u
političkom životu i jednakosti i prava na optužbu i odbranu pred sudom.

Istorija poznaje kao prve putujuće učitelje retorike ali i prve teoretičare veštine
govorništva Koraksa i Tisiju, stanovnike grčkih naseobina na Siciliji koji su svoju veštinu
i umeće popularisali u Grčkoj polovinom V veka pre nove ere. Koraks se smatra autorom
prvog priručnika retorike a na osnovu posrednih saznanja (izvorni tekst priručnika nije
sačuvan), besedu je podelio na pet osnovnih delova: uvod, izlaganje problema,
dokazivanje, dodatne napomene i zaključak. Ova podela, uslovno je ostala aktuelna do
danas. Jedanko tako i osnovni principi učenja besedništvu koje je sadržalo tehnička
uputstva, pravila besedništva i primere uspešnih beseda, i danas je primenjivo za one koji
žele da uče dobro besediti.

Od Koraksa do Aristotela, teoretičari kao i retori – praktičari ukazivali su na tri

dimenzije retorike: logičku, etičku i estetičku, a dajući nekoj od pobrojanih dimenzija
prednost, dolazili do različitih viđenja i uloga retorike u društvu.
 4. Literatura

1. Dikić, Nada: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str.130.

2. Demosten, Besede, Izdavačka radionica S&Z, Beograd, 2001, str. 41
3. Leski, Albin, Povijest grčke književnosti, Golden Marketing, Zagreb,
2001.str.350-351.
4. Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, Klio, Beograd, 1999. Str.58-
65.

Sadržaj
Uvod ..................................................................................................................1

1. NASTANAK I RAZVOJ RETORIKE ...................................................2

2. VELIKI BESEDNICI ANTIČKE GRČKE ............................................ 3

2.1. GORGIJA ..............................................................................3

2.1.1. Gorgijanske figure ..................................................3

2.1.2. Dela ..........................................................................4

2.2. ANTIFONT .......................................................................... .5

2.3. LISIJA ....................................................................................6

2.4. ISOKRAT ..............................................................................6
2.5. ISEJ ........................................................................................6
2.6. DEMOSTEN ..........................................................................7

2.6.1. Dela ..........................................................................8

3. Zaključak ................................................................................................13

4. Literatura ............................................................................................... .14