2.

Aristotel o podražavanju
(2. predavanje)

Platon je u 2. knjizi Države izdvojio mýthos kao sadržinu pesništva. Tada su, do Platona dva sjedinjena
pojma, logos i mýthos, konačno razdvojena. Logos je od opšteg postao poseban termin, koji Platon koristi za
označavanje filozofskog diskursa. Sa druge strane, mýthos je termin za označavanje pesničkog diskursa. Ovo
Aristotel prihvata od Platona. Za Platona je mýthos, pesnički diskurs, udaljen od sveta formi, od ideja (lepote, dobra
i istine), za razliku od logosa, filozofskog diskursa, koji može da postoji u svetu ideja. Aristotel osnažuje Platonovu
ideju da su neki oblici diskursa u prednosti nad drugima, kao što je kod Platona filozofski u prednosti nad
pesničkim. Do pravog znanja, po Aristotelu, dolazi se pre svega putem naučnog diskursa, zato što je naučni diskurs
zasnovan na apodiktičkom rasuđivanju, koje podrazumeva sud koji izražava logičku nužnost. Dijalektički diskurs,
po Aristotelu, vodi do verovatnog znanja. Dalje, Aristolel razlikuje retorski diskurs, koji je zasnovan na
kontigentnom rasuđivanju (viševarijantnom). Podesan je za ljude koji nemaju filozofsko obrazovanje. Poetski
diskurs, poetsko izlaganje, utemeljen je na mimezi, kao i kod Platona. Svi oblici diskursa, po Aristotelu, dolaze do
istine. U tome je značajna razlika Aristotela i Platona. Aristotel insistira da su različiti oblici diskursa prilagođeni
različitim ljudskim sposobnostima i načinima dolaženja do znanja. Aristotel pravi hijerarhiju, s tim što ni jedan
diskurs ne isključuje iz mogućnosti da se dođe do znanja, kao što je Platon smatrao za pesnički diskurs, odnosno za
mimtičku umetnost. Na vrh hijerarhijskog niza Aristotel postavlja naučni diskurs.

Aristotelovo shvatanje pesničkog diskursa, odnosno mimeze

Sam termin mimeza Aristotel preuzima od Platona. Platon reč mimeza upotrebljava na različite načine u 2.
knj. Države, gde mimeza učestvuje u građenju dvaju od tri načina predstavljanja 1, zatim u 3. knj. Države na drugi
način, gde je mimeza deo sintetičkih pesničkih stilova 2, i na treći način na početku 10. knj. Države, u okviru
ontološkog argumenta osude pesništva, gde mimeza predstavlja imitiranje čulne stvarnosti, pa su po Platonu
umetnik i pesnik trostruko udaljeni od sveta formi i ideja. Aristotel u svojoj Poetici, ne pominjući Platona, kritikuje
njegovo shvatanje mimeze, ali ga i postepeno radikalno menja. U 1. gl. Poetike Aristotel nabraja četiri glavne vrste
starogrčkog pesništva: ep, tragedija, komedija i ditiramb, i u celoj 1. glavi analizira pesništvo zajedno sa
slikarstvom, muzikom i plesom. Već u prvoj rečenici Poetike on postavlja zadatak pesničkog dela, a zapravo se pita
1
U Državi (od 392c do 402c), Platon razlikuje tri načina predstavljanja u pesničkom delu, bilo da pesnik pripoveda
o prošlim, sadašnjim ili budućim događajima. Tri načina predstavljanja su:
1. pripovedanje,
2. podražavanje,
3. oba ova načina zajedno.
Do ova tri načina predstavljanja Platon dolazi preko dva termina. Preko jednostavnog pripovedanja ili
dijegezisa i preko podražavanja, odnosno mimezisa. Ova podela na tri načina predstavljanja pomoću dva termina,
dijegeze i mimeze, jeste, zapravo, podela pesništva na pesničke žanrove. O tome nam Platon govori u delu 394c:
„Postoje tri vrste pesama i pripovedanja: prva vrsta je čisto podražavanje i to su tragedija i komedija. Druga vrsta
je jednostavno pričanje pesnikovo, i tu vrstu mogao bi najviše naći u ditirambima. Treća vrsta je mešavina jednog i
drugog, a ima je u epskim pesmama, a često i na drugim mestima, ako si me dobro razumeo.“ To je u Antici vrlo
prisutno, čak i kod Aristotela, iako on zauzima jedan naučni stav u analizi pesništva i pesničkog dela. Dakle, i
mitologije su deo pesništva, mitovi su deo književnosti. Sa druge strane, epovi su deo proze, deo jednog vaspitno-
obrazovnog procesa sistema. Mit je ono u šta se apsolutno veruje. To zapravo Platonu smeta. Zato on osuđuje toliko
pesništvo i mitove, jer oni služe kao vaspitni materijal.
Dakle, Platon vrši podelu pesništva na žanrove prema tri načina predstavljanja:
1. kada se pesnik koristi mimezom- dramske vrste (tragedija i komedija).
2. jednostavno pričanje pesnika- dijegeza- najviše u ditirambima,
3. mešavina jednog i drugog i ima je u epskim pesmama.
2
Posle govora o načinima predstavljanja, odnosno o pesničkim formama, Platon daje podelu na dva sintetička stila
pesničkog izražavanja, u 3. knj. Države, u delu 396c: „Ako, dakle, razumem šta mislis, onda postoje dva načina
izražavanja i pesničkog pripovedanja“. Platon vrši podelu na dva sintetička pesnička stila:
1. jednim od njih ce se služiti dobar i savršen čovek,
2. drugim načinom, tj. drugim stilom, međutim, koji nije sličan ovome, uvek će se pridržavati i njime govoriti
čovek koji je prvome, i po rođenju i po vaspitanju sasvim suprotan.
kakvu funkciju ima pesničko delo, kakav učinak ima svaka vrsta, da bi bila uspešna. Time će se baviti u čitavom
tekstu Poetike. U drugoj rečenici on definiše ep, tragediju, komediju i ditiramb kao mimezu i zajedno sa slikarstvom,
muzikom i plesom svrstava ih u oponašanje. Najveći deo Poetike zauzima rasprava o tragediji (6-22. gl). Međutim,
gotovo iste kriterije analize primenjuje i u analizi epa. Tako da većina toga što je napisao za tragediju važi iza ep i
komediju.
U okviru svoje osude pesništva Platon govori da najmanje imitativna umetnička vrsta jeste muzika, zato što
u najmanjoj meri teži da podražava čulnu stvarnost. Zato Platon obrazovanje u svojoj idealnoj državi započinje
muzikom. Međutim za Aristotela, u Politici, muzika je u najvećoj meri podražavalačka. Time se zaključuje kako
Aristotel termin mimezis drugačije tretira od svog učitelja. Za Platona mimeza je u osnovi kopiranje čulne
stvarnosti. Aristotel u 1. gl. Poetike, u trećoj rečenici, daje podelu na sredstva predmete i načine oponašanja
(mimeze): „Razlikuju se pak jedno od drugoga trojako: ili time što oponašaju različitim sredstvima, ili što
oponašaju različite predmete, ili što oponašaju na različite načine, a ne na jedan isti.“ Ovo je veoma važna podela
koju će Aristotel kasnije koristiti u svom tekstu. Primeniće je u definiciji tragedije.
U 2. glavi Poetike Aristotel daje odgovor na pitanje šta je to što pesnici oponašaju. Za Platona je to čulna
stvarnost (10. knj. Države). Po Aristotelu, oponašatelji, primarno pesnici, oponašaju ljude u akciji. Sledi podela na
karaktere, po naravi. To da je pesništvo oponašanje ljudi u akciji jeste osnovni Arostotelov stav o pesništvu i on ga
ponavlja na više mesta: u 6. gl., u svojoj definiciji tragedije, gde kaže da je tragedija oponašanje ozbiljne i celovite
radnje, može se reći ljudi u akciji, pa u 9. gl., na čuvenom mestu gde govori: „jasno je i to da nije pesnikov posao
da pripoveda o stvarnim događajima, nego o onome što bi se moglo očekivati da će se dogoditi, to jest o onome što
je moguće po verovatnosti i nužnosti.“ Odmah posle toga uvodi razliku između istoričara i pesnika. Pesništvo je
mimetička umetnost, ali ne u trivijalnom smislu, kakvo je često kod Platona. To nije imitiranje glasova, odvojenih
ljudskih postupaka, već oponašanje ljudi u akciji, da bi se predstavila svrha koja nastoji da se ispuni. Ljudska radnja
za Aristotela je svrhovita. Pesnik, podražavajući radnju, ljude u akciji, događaje, zapravo razotkriva svrhu koja
potencijalno postoji u radnji. Dramsko pesništvo, u prvom redu tragedija, to postiže tako što prati mogući logički
sled događaja. Radnja (praksis) po Aristotelu je osnovna jedinica po kojoj se razumeva ljudsko ponašanje, ljudska
aktivnost, jer ljudska radnja se dobija kada se postupci podele na najmanje jedinice, a da pri tome te najmanje
jedinice i dalje zadržavaju sopstveni smisao i sopstvenu svrhu. Zato radnja nikako ne može biti nekakav slučajan
postupak, već postupak koji čini čovek imajući u vidu nekakav cilj i pritom težeći njegovom ostvarenju. Aristotel
ističe da u životu svakog pojedinca ima mnogo postupaka, ali da često od njih ne nastaje ni jedna radnja. Ono što
presudno određuje radnju jeste njena svrha i težnja ka ostvarenju. Primer ljudske radnje kod Homera bio bi Odisejev
povratak na Itaku. Ti izdvojeni postupci koji odgovaraju jednoj svrsi i jednom cilju odgovaraju Odisejevom povatku
na Itaku.
Platon smatra da mimeza, pesništvo, ne vodi do znanja i samim tim da je udaljena od sveta formi i ideja,
istine i dobra. Platon najviše insistira na tome da pesnici ne poseduju znanja i da njihova dela ne donose publici
znanja. Sa druge strane, Aristotel smatra da i mimetički, pesnički diskurs vodi do znanja, kao i ostali diskursi. On to
obrazlaže pre svega u 4. gl. Poetike u delu 1448 b 5, prva rečenica 4. glave: „Što se pak tiče pesničkog umeća kao
celine, čini mi se da je nastalo iz dva uzroka, oba čoveku prirodom usađena.“ Dalje kaže: „Ljudima je, naime, od
detinjstva prirođen nagon za oponašanjem i čovek se od ostalih životinja razlikuje time što je većma vešt
oponašanju te što prve svoje spoznaje stiče putem oponašanja.“ Ovde opet postoji prikrivena polemika, dijalog sa
Platonom. Jedna od osnovnih karakteristika čoveka jeste urođena sposobnost, nagon za mimezom, za oponašanjem,
jer je to sredstvo sticanjaa znanja. Aristotel je uočio dva uzroka nastanka pesništva, književnosti. Prvi je urođeni
nagon za oponašanjem, kako se stiču prva znanja. Drugi je taj da čovek uči i pritom uživa posmatrajući dela nastala
oponašanjem: „A prirođeno mu je i to da se raduje svakom oponašanju.“ Dakle, dolazi do specifičnog osećaja
zadovoljsva u posmatranju i slušanju mimetičkih dela: „Dokaz je tome ono što se događa u svakodnevnom iskustvu:
mi rado posmatramo najvaćom tačnošću izrađene slike onoga što nam u stvarnosti nije ugodno gledati, na primer
reprodukcije najprezrenijih životinja i leševa. Razlog je tome što je učenje najveće zadovoljstvo ne samo filozofima,
nego isto tako i ostalim ljudima, samo što ovi u njemu sudeluju tek malim udelom. A slike zato rado gledamo što
učimo dok ih posmatramo i što zaključujemo šta predstavlja svaka pojedinost na slici, na primer: "ovo je taj i taj
čovek". Jer ako slučajno pre toga nismo videli naslikani predmet u stvarnosti, uživanje nam ne stvara oponašanje
nego samo veština izvođenja, boja ili neki drugi takav uzrok.“ Dukat u svom prevodu pravilno upotrebljava reč
reprodukcije, zato što u stvarnosti gledanje najprezrenijih životinja i leševa izaziva osećaj gađenja, a to može da ae
gleda kada je u pitanju slika, ali u prevodu stoji reprodukcija, zato što je za Platona umetnost reprodukovanje
stvarnosti. Za njega je reprodukvan leš i leš u stvarnosti isto odvratan. Međutim, Aristotel insistira na formalnim
principima organizacije umetničkog dela, pesme, slikarskog dela, a ne na bukvalnom prepoznavanju predmeta koji
se oponaša. Recepcijom umetničkog dela dolazi se do znanja, a sticanje znanja izaziva specifičan osećaj
zadovoljstva, koji pre svega pripada filozofima, kod kojih je taj osećaj najveći, ali i svim drugim ljudima, a tako i
umetnicima i pesnicima.