Džaba istinu pričaš

Bračni par slavio je četrdesetu godišnjicu

braka. Zabavljaju se još od škole, onda su se
venčali i kad su oboje otišli u penziju, vratili su
se u kraj u kom su odrasli. I sad su se nežno
držali za ruke i tako prošetali do škole u koju su
nekad zajedno išli. Vrata su bila otključana pa
su tiho ušli, našli svoju bivšu učionicu pa čak i
staru klupu u kojoj su sedeli i gde je Marko
nožićem urezao srce i natpis “Zlato, volim te”.
Na putu kući, iz blindiranog kamiona ispala je
velika torba sa novcem i pala im pred noge.
Oni u kamionu nisu ništa primijetili, kamion je
odjurio dalje, a Marko i Zlata, potpuno zbunjeni,
odneli su torbu kući. Otvorili su je i izbrojali
novac. Bilo je nešto manje od pola miliona
eura.
“To treba vratiti!”, reče Marko.
“Mi smo to našli. Ko nađe – njegovo je”, odvrati
Zlata i odnese je na tavan.
Sutradan su im na vrata pokucala dva policajca
koji su češljali kvart u potrazi za informacijama
o nestalom novcu…
“Dobar dan. Oprostite, da li je neko od vas
možda video nešto da je ispalo iz blindiranog
kamiona?”
Zlata reče: “Ne, mi nismo videli ništa”.
“Laže, sakrila je na tavan”, reče Marko…
“Ne slušajte ga, otkako je u penziji, postao je
potpuno senilan”, objasni Zlata.
Ipak su počeli ispitivati Marka. Jedan policajac
uzme u ruku blok i olovku i reče:
“Hajde nam lepo ispričajte celu priču otpočetka
i polako!”
I reče Martin: “Kad smo se Zlata i ja juče vraćali
iz škole…”
Policajci su se samo pogledali, jedan podigne
obrve i reče:
“Ajmo mi odavde…”