Zašto je važno da opraštamo?

Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno

zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja
pokazuju kako je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko
funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su
hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da
je opraštanje akt koji je u našem najvećem interesu. Na psihološkom
planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim
navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja psihoza, depresije,
anksioznosti i besa,. Na fiziološkom planu, pokazano je da ljudi koji
imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u
krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na
osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa
našom aktivnom brigom o sebi.

Da li je to nešto što se uči ili je deo ljudske prirode?

Psiholozi pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj

sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji
Tajvana i Vonga (2008) koji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć
testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju
izraženije crte emocionalne stabilnosti i koji saradljiviji ujedno i skloniji
praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju nizak nivo emocionalne
stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i
krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i
takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne
posedujemo ove crte ličnosti nemamo šansu da povećamo sposobnost
praštanja, jer je ona uprkos svemu proces koji se da učiti i razvijati.

Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja

ozlojeđenosti i besa na nešto loše što se desilo. Kompletan proces
opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo ono što se
desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi.
Ljudi imaju problem da prihvate to što se desilo, upravo zato što je
suviše bolno, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i
razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su
stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje
kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira
prihvatanje. Kada prihvatimo da su ova osećanja u redu, osoba će ih
otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.

Kako možemo sebi da olakšamo taj proces, da manje boli?

U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a

njena uloga je da pomogne osoba da se postepeno oslobodi negativnih
osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne
treba poslati drugoj osobi, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim
greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer
tokom njega osoba prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom.
Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on
definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa
sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.

Neretko se ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići i da

dozvoljavaju drugima da ih gaze. Nije li zapravo istina na drugoj strani –
da to govori o njihovoj veličini?

I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa

opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli
preko nečijeg nedela.Vremenom se prilagodimo i naviknemo na
sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u
opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo
pogrešno. Snaga pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.

Koliko nas svaki oproštaj promeni?

Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i
aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene
situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, u
onom pasivnom smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka
svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima.
Opraštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato
smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.

Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, da li time pomažemo sebi

da se oslobodimo negativnih osećanja, ali osobu kojoj smo oprostili od
tada držimo “na ledu” ili smo joj stvarno oprostili?

Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i

zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku.
Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge
oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih
zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako se svega mogu do
u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno
može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične
situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva.
Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo zato
moćno što osobu “čisti” od loših emocija.