Antifilm

1. Pravac (Tomislav Gotovac)

2. Plavi Jahač (T. Gotovac)
3. Kružnica (T. Gotovac)
4. Scanner Pack – Scusa Signorina (Karla Tobar Abarka – Mihovil Pansini)
5. Termiti – Milan Šamec
6. 10 feat – Džordž Mačunes
7. Consumer Art – Natali LL

Drugi talas avangarde na filmu, koji je započet pedesetih godina dvadesetog veka, obeležen je
stvaranjem nove podvrste filma – antifilmom. Njegovi autori su su svesno išli protiv svih
konvencija na kojima je film kao umetnost izgrađen. Svesno su izbegavali bilo kakvu priču,
bilo kakvo građenje likova, tzv. kadriranje po pravilima nije potojalo, i vrlo često nije
postojala nikakva struktura.
Akademski filmski centar je početkom šezdesetih sa rađanjem ovog fenomena bio aktivan
učesnik u diskursu o antifilmu, zajedno sa aktuelnim jugoslovenskim, evropskim i američkim
reprezentima eksperimentalizma. Tomislav Gotovac je svakako jedan od prvih na ovim
prostorima koji je 1964. doprineo razumevanju prakse antifilma.
Njegova trilogija Pravac, Plavi jahač, Kružnica nam pružaju fragmente beogratskih
ambijenata i beogradskog života šezdesetih i to nizom nemontiranih i nasumičnih kadrova.
Centralni deo trilogije, Plavi jahač, po prvi put spaja sliku sa zvukom iz drugog
kinematografskog dela. Spoj kadrova pijanica iz beogradskih kafana i muzike iz američke
vestern serije Bonanca nas navodi na sveprisutni dualitet u Gotovčevom delu i to između
američke patriotske ideologije i jugolovenskog komunističkog režima, između
mitologizovanih vestern likova i marginalaca alkoholičara i, najzad, dualitet između
konvencionalnog obrasca stvaranja filmova, s jedne strane, i slobodnog, eksperimentalnog i
radikalnog antifilma, sa druge strane. Pravac sadrži muziku džez autora Djuka Elingtona, a
Kružnica muziku džeziste Kaunta Bejzija, te oba takođe kontrapunktiraju već prihvaćenu
muziku sa novom avangardom.

Za razliku od prethodnog, sledeći par nema nikakve veze sa potrošačstvom niti potrošnjom.
Zapravo, priča sledećih dva filma ne postoje i možemo ih analizirati posmatrajući mogućnosti
filma u istoriji kinematografije. Scusa Signorina je antifilm iz 1963. godine od strane
Mihovila Pansinija. Jugoslovenski reditelj namjerava napraviti film bez karakteristika
konvencionalnog. To znači da nema priče, nikakvih likova, beznačajnih ili planiranih okvira,
itd. Ponekad nemate pojma šta gledate, ali sada i tada možete pretpostaviti: snimke ulice u
gradu i njegovih prolaznika, sve snimljene nasumično .
Ovo je jedan od primjera hermetički napravljene umetnosti. Autor nema nameru da zadovolji
svoju publiku niti da im daje nikakve informacije. Možda izgleda beznačajno, ali predstavlja
umetnost čiste slobode bez ograničenja i bez konvencija. A svrha ovakvih komada je da dobije
neograničenu slobodu za umetnika. Ovo je posebno bilo potrebno u vreme nastupanja filma,
kada je imperativ komunističkog režima bio snimanje filmova koji su predstavljali život i rad
prosečnog proletera. Ništa drugo nije bilo potrebno u filmu. Nije bilo ni alternativa u
zapadnom svetu gde masovna holivudska industrija nije prihvatila ništa osim komercijalnih
filmskih snimaka sa dramaturgijom strukturalnih tri činova.
Druga polovina drugog para Scanner Pack - Scusa Signorina Karla Tobar igra sa Scusa
Signorina i stavlja je u polovinu ekrana, dok je druga polovina snimak današnjeg dana nakon
slika u Scusi i čineći ih sličnim. Samo, ovaj novi snimak je kontrast sa prethodnim u njegovoj
šarenoj slici. Ostatak je sličan, ali vidimo gradsku ulicu i ljude kroz oči mnogo stabilnije
kamere. Intervencija sastavljanja dva snimka nije toliko jasna, ali možemo pretpostaviti da
autor pokušava da nam kaže da nam je potreban čak i danas antifilm i batle za slobodu
umetnika, jer se malo promenilo u pogledu kinematografskih konvencija. Samo ulice su nove
i savremene, sve ostalo je poznato i stara.

S druge strane, Natalia LL, poljski vizuelni i konceptualni umetnik, donosi nam Potrošačku
umjetnost iz 1970-ih, sa nekoliko ženskih modela koji uživaju u proizvodima poput banana,
frankfurtera i sladoleda. Referenca je transparentna - djelovanje modela izaziva erotske i
seksualne konotacije, naročito felatio. Ovo naravno povezuje erotiku sa potrošnjom, koja je u
današnje vreme svakodnevna pojava. Iako je otvoreno za tumačenje da li je to kritika
cunsumerizma ili njegove pohvale (promocija konzumerizma u komunističkoj Poljskoj iz
1970. godine bila bi prilično subverzivna), jasno je da žene imaju aktivnu ulogu. Ona uživa u
njenim akcijama i više nije predmet muškog pogleda, dok muževnost se smanjuje na falične
oblike.