Šta je autorsko delo?

Pravna zaštita autorskih dela predmet je zaštite oblasti prava koja se zove autorsko pravo
(eng. copyright), a koja je podgrana jedne veće oblasti koja se naziva pravo intelektualne svojine
(eng. intellectual property rights ili skraćeno IP). Zakon o autorskom i srodnim pravima autorska dela
definiše kao originalne duhovne tvorevine autora, izražene u određenoj formi, bez obzira na njihovu
umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njihovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i
dopuštenost javnog saopštavanja njihove sadržine. Originalnost u ovom smislu treba shvatiti kao
minimalni nivo individualnosti po kome se deo razlikuje od svih postojećeih dela. Dakle, da bi delo
bilo pod zaštitom nije potrebno da bude originalno u smislu da donosi izuzetnu novinu u svoju oblast
već je dovoljno samo da nije plagijat već postojećih dela i da se od njih bar po nečemu
razlikuje. Određenost forme znači da se ne štite autorska dela u formi ideje već ona moraju biti u
određenoj formi koja je podobna da se delo saopšti široj javnosti (pisana, govorna, elektronska
forma, itd.).

Što se tiče konkretnih dela kojima se pruža zaštita, Zakon navodi primera radi listu dela koja se
naročito smatraju autorskim delima:

1) pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog
izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.);

2) govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);

3) dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora;

4) muzička dela, sa rečima ili bez reči;

5) filmska dela (kinematografska i televizijska dela);

6) dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);

7) dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;

8) kartografska dela (geografske i topografske karte);

9) planovi, skice, makete i fotografije;

10) pozorišna režija

Pored toga, Zakon navodi da i kada je autorsko delo zaštićeno, tom zaštitom nisu obuhvaćene opšte
ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva.
Dakle, to u praksi znači da, primera radi, naučni rad u kome se razmatra određeni matematički
princip predstavlja autorsko delo, ali da sam princip nije pod zaštitom autorskog prava i autor
naučnog rada ne bi mogao da se poziva na povredu svoh prava ukoliko bi neko drugi koristio taj
princip ili bi ga obrađivao u drugom naučnom radu.

Po Zakonu se ne smatraju autorskim delima:

1) zakoni, podzakonski akti i drugi propisi;

2) službeni materijali državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

3) službeni prevodi propisa i službenih materijala državnih organa i organa koji obavljaju javnu
funkciju;

4) podnesci i drugi akti u upravnom ili sudskom postupku.

Iako bi po opštim principima autorskog prava i gorenavedene tvorevine mogle da se smatraju

autorskim delima, opšti je trend u svetu da su one izuzete iz ovog sistema zaštite iz razloga što bi na
taj način njihova upotreba u svakodnevnom životu bila izuzetno otežana.

Nastanak autorskog prava

Naše pravo priznaje autorsko pravo autoru momentom nastanka dela. U tom smislu sam činjenica da
je delo nastalo je dovoljna da se njegov autor može pozivati na zaštitu i nje potrebno ispunjavati
nikakve formalnosti kao što bi bile registracije, prijave dela i sl. Takođe nije potrebno ni da delo bude
objavljeno tj. saopšteno javnosti, autorsko pravo je nastalo zajedno sa nastankom dela i autor može
čak i da ga nikada ne obznani i ono će i dalje uživati autorskopravnu zaštitu (npr. ukoliko bi neko
protiv njegove volje došao u posed dela i objavio ga, autoru bi stajale na raspolaganju sve
mogućnosti koje stoje na raspolaganju i autorima čija dela su objavljena).

Takođe, da bi autorsko pravo nastalo nije neophodno da delo bude dovršeno budući da naše pravo
priznaje zaštitu i nedovršenim delima pod uslovom da ispunjavaju uslove koji se traže za svako
autorsko delo (originalne ljudske tvorevine koje su izražene u određenoj formi). Na taj način pisac
koji radi na novom romanu uživaće zaštitu kako za svaki njegov originalni segment u fazi nastajanja
(npr. poglavlje), tako i za ceo roman onog trenutka kada bude završen. Ukoliko njegov roman nikada
ne bude završen on će i kao nedovršeno delo uživati istu zaštitu kao i da je dovršen. Najbolji primer
za to bi bili romani Franca Kafke „Proces“ i „Zamak“ koji iako nikada nisu bili dovršeni uživaju
autorskopravnu zaštitu kao i dovršena dela ovog autora.

Autor

Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo. Izuzetno, autorom se može smatrati i pravno lice ukoliko je
ono naznačeno na uobičajen način kao proizvođač filmskog dela. Autorom se po Zakonu smatra ono
lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja
dela, dok se ne dokaže drukčije.

Pored jednog autora postoji mogućnost i da više autora uradi jedno delo. Tada govorimo o
koautorstvu i koautorima se smatraju lica koja su zajedničkim stvaralačkim radom stvorila delo. Ovde
je bitno napomenuti da lica koja su samo pomogla na određeni način u stvaranju dela (finansijski,
nabavljanjem materijala, ustupanjem prostora za rad itd.) se ne smatraju koautorima, budući da nisu
učestvovali u nastanku dela svojim stvaralačkim radom. Koautori su nosioci zajedničkog autorskog
prava, ali postoji mogućnost da svoje međusobne odnose putem ugovora urede na drugačiji način.
Oni autorsko pravo vrše zajednički i za ostvarivanje i prenošenje autorskog prava potrebno je
saglasnost svih koautora. Kako ovakva konstrukcija može biti problematična u praksi Zakon je
predvideo da koautor ne može uskratiti svoju saglasnost suprotno načelu savesnosti i poštenja, kao i
da ne može činiti bilo šta što škodi ili bi moglo škoditi interesima ostalih koautora. Ekonomsku korist
od iskorišćavanja dela koautori dele srazmerno svom doprinosu u stvaranju dela, ali svoje odnose
mogu putem ugovora i drugačije urediti.
Za filmska dela postoji specifičnost da se koautorima po samom Zakonu smatraju pisac scenarija,
režiser i glavni snimatelj. Pored navedenih i kompozitor muzike se smatra koautorom ukoliko je
muzika bitan element tog dela (kao što je slučaj kod mjuzikla) i komponovana je specijalno za to delo,
kao i glavni animator ukoliko se radi o crtanom odnosno animiranom filmu ili je animacija bitan
element tog dela. Smisao ovako uređenog koautorstva leži u činjenici da u izradi filmskog dela
učestvuje mnoštvo autora i da bi uključivanje svih njih u proces ostvarivanja autorskog prava bilo
izuzetno komplikovano, te se Zakon ograničava samo na one koautore čiji je doprinos u izradi dela u
većini slučajeva najveći. Ovim se, naravno, ne dira u autorsko pravo ostalih autora koji su učestvovali
u izradi dela (kostimografa, scenografa, itd.), te oni ostaju nosioci prava na pojedinim segmentima
kojima su doprineli delu, ali ne i na celokupnom filmskom delu.

Kada autor dela nije poznat (anonimno delo ili delo potpisano pseudonimom) autorsko pravo na delu
ostvaruju izdavač (za izdato delo) ili lice koje je delo objavilo (za objavljeno ali neizdato delo). Ukoliko
se naknadno sazna identitet autora prava ovih lica pretsaju i autor samostalno vrši autorsko pravo.

Sadržina autorskog prava

Autorsko pravo se sastoji iz dve komponente isključivih prava: moralnih (ličnih) prava i imovinskih
prava. Moralna prava su ona koja su vezana za ličnu povezeanost autora sa svojim delom i za njih je
karakteristično da ih autora za života ne može prenositi na druga lica, a po autorovoj smrti ona se, za
razliku od imovinskih prava ne gase ni u jednom trenutku. U ovu grupu isključivih prava spadaju:

1.) Pravo paterniteta – pravo da se autoru prizna autorstvo nad delom.

2.) Pravo na naznačenje imena autora

3.) Pravo objavljivanja

4.) Pravo na zaštitu integriteta dela

5.) Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela

Imovinska prava autora se odnose na privredno iskorišćavanje autorskog dela. Ova prava autor može
prenositi na druga lica. Ona se nasleđuju posle autorove smrti i vremenski su ograničena – traju za
života autora i 70 godina nakon njegove smrti. Iako ova prava spadaju u isključiva ovlašćenja autora
koja on ima ekslluzivno pravo da samostalno vrši (ili da sam bira kome će poveriti njihovo vršenje) u
praksi ih autor najčešće vrši preko drugih lica (npr. tako što izdavaču ustupi pojedina prava na svoju
knjigu kako bi on mogao da je objavi i stavi u promet uz obavezu da autoru isplati autorski honorar i
eventualni procenat od prodaje). U ovu grupu spadaju:

1.) Pravo na umnožavanje

2.) Pravo na stavljanje primeraka dela u promet

3.) Pravo davanja primeraka dela u zakup

4.) Pravo izvođenja

5.) Pravo predstavljanja

6.) Pravo prenošenja izvođenja ili predstavljanja

7.) Pravo emitovanja

8.) Pravo reemitovanja

9.) Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti – ovo pravo
je u današnje vreme od izuzetnog značaja budući da se, između ostalog, odnosi i na sve načine
saopštavanja dela na internetu.

10.) Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela

11.) Pravo javnog saopštavanja dela koje se emituje

12.) Pravo javnog saopštavanja dela sa nosača zvuka ili slike

Važna napomena: prilikom zaključivanja autorskih ugovora uvek se mora napomenuti koja isključiva
imovinska prava autor ustupa i u kom obimu (isključivi i neisključivi prenos prava).

Pored isključivih prava postoje i određena neisključiva prava koja se u najvećem broju slučajeva tiču
odnosa autora sa vlasnikom primerka dela (što je najčešće slučaj sa delima likovne umetnosti) i u ova
prava između ostalog spadaju: pravo na pristup primerku dela, pravo sleđenja, pravo zabrane
izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti i preče pravo autora na preradu primerka dela
arhitekture.

Takođe, autor ima i pravo na posebnu naknadu od prodaje i uvoza uređaja i predmeta koji su
podobni za neovlašćeno umnožavanje autorskih dela kao što su kompjuteri, „prazni“ cd-ovi, dvd-jevi i
sl. (ovo pravo je u široj javnosti poznato pod nazivom „muzički dinar“). Problem sa ovom nakandaom
je u tome što se ona može prikupljati samo putem organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i
srodnih prava, a u našoj državi postoje samo tri organizacije tog tipa: SOKOJ za autore u oblasti
muzike, OFPS za proizvođače fonograma i PI za interpretatore.

Sudska zaštita

Povreda autorskog prava nastaje kada neko neovlašćeno vrši neko od isključivih moralnih ili
imovinskih ovlašćenja autora (npr. neovlašćeni upload filma na internet), a ne radi se o nekom od
dozvoljenih izuzetaka kada se ova ovlašćenja mogu vršiti bez saglasnosti autora (npr. korišćenje
autorskih dela za potrebe nekog sudskog postupka). U tom smislu radnja kojom se povređuje nečije
autorsko pravo identična je radnji koju autor radi koristeći se svojim ovlašćenjima, a razlika je samo u
tome što lice koje vrši povredu prava ovu radnju čini neovlašćeno. Pored ovih tzv. direktnih povreda
postoje i indirektne povrede autorskog prava. U ove povrede se ubraja i privredno iskorišćavanje
neovlašćeno umnoženih primeraka autroskih dela (npr. prikazivanje na TV-u „piratskih“ dvd-jeva iako
postoji dozvola autora da se njegova dela prikazuju na toj TV stanici), radnje uklanjanja ili izmene
elektronske informacije o pravima ili tehnološke mere zaštite (npr. zaobilaženje tehničke mere koja
onemogućava kopiranje legalnih dvd-jeva), kao i druge radnje koje se odnose na proizvodnju i uvoz
naprava kojima je moguće vršiti ukanjanje ili izmenu tehnoloških mera zaštite.

Parnični postupci u vezi sa autorskim pravima su u nadležnosti viših sudova (izuzetno mogu biti u
nadležnosti privrednih sudova). Ovde je bitno naglasiti da se pod autorskopravnim sporovima ne
smatraju sporovi oko neizvršenja autorskih ugovora (npr. neisplaćivanje autorskih honorara) već oni
spadaju u obligacionopravne sporove. Tužbenim zahtevom se u autorskopravnim sporovima može
tražiti: 1) utvrđenje povrede prava; 2) prestanak povrede prava; 3) uništenje ili preinačenje predmeta
kojima je izvršena povreda prava, uključujući i primerke predmeta zaštite, njihove ambalaže, matrice,
negative i slično; 4) uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti
kojima je izvršena povreda prava, ako je to neophodno za zaštitu prava; 5) naknadu imovinske štete;
6) objavljivanje presude o trošku tuženog. Pored toga, Zakon predviđa da tužilac ima pravo da
umesto naknade imovinske štete, ako je povreda imovinskog prava učinjena namerno ili krajnjom
nepažnjom zahteva naknadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za konkretni
oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito.

Bitno je i naglasiti da tužilac u slučaju povrede imovinskih prava može biti kako sam autor, tako i
njegovi naslednici i lice koje je putem nekog pravnog posla steklo jedno ili više isključivih imovinskih
prava (npr. izdavač), dok u slučaju povrede moralnih prava tužilac može biti samo autor, odnosno
njegovi naslednici nakon njegove smrti.

Pored sudske zaštite u parničnom postupku autosko pravo se od povrede može štiti i u krivičnom
postupku budući da naš Krivični zakonik predviđa tri krivična dela u vezi sa kršenjem autorskih prava:
1.) Povreda moralnih prava autora i interpretatora (čl. 198. KZ); 2.) Neovlašćeno iskorišćavanje
autorskog dela ili predmeta srodnog prava (čl. 199. KZ); 3.) Neovlašćeno uklanjanje ili menjanje
elektronske informacije o autorskom i srodnim pravima (čl. 200. KZ). Za ova krivična dela su
predviđene kako novčane kazne tako i kazne zatvora.