1) Да би се земљорадници селили више стотина километара са једног станишта на друго,

неопходан је мотив. Уобичајено је да се демографске експлозије и глад сматрају важним

мотивом за сеобе, али се најчешће ради о претеривањима. Демографске промене су сложено
зависне од бројних реалних фактора и ретко кад током неколико узастопних генерација
постоје изузетно повољни услови за висок прираштај становништва. Чак ни тада не постоје
физичке могућности за повећање неког народа на широј територији за више од 10 пута током
једног века. Гладно становништво није у стању ни да издржи сеобу, а нарочито не да савлада
отпор суседа, које својом сеобом угрожава. Други логични мотиви су реални само за миграције
мањих група.
2) Сеобе на велика растојања захтевају ношење велике количине концентроване људске хране
за период од готово две године (све до нове жетве на одредишном месту). То значи да је
потребно неприродно много јахаћих коња, запрега и теглеће стоке. Толика резерва хране,
кола и стоке значи да се ради о јако богатом народу, који нема разлог да се сели, већ је далеко
логичније да формира своју јаку државну заједницу, уз унајмљивање ратника за заштиту од
нападача, или за освајања.
3) Толико велики вишак хране и нарочито толико крупне стоке (много више него што је
потребно за нормалну обраду земље) на широј територији реално и не може да постоји, јер се
локалне неравномерности балансирају трговином, а периоди роднијих и гладнијих година се у
дужем периоду уравнотежују варирањем наталитета и јачањем или слабљењем државе.
Нелогично је и неприродно да период благостања и формирања осетних залиха, када је и
највиши осећај сигурности, доведе до стварања мотива за сеобу;
4) Ако би народ и кренуо у сеобу, сточна храна не би могла да се носи, већ би стока морала да
се храни испашом у некој врсти номадског кретања кроз насељене пределе са добром
испашом и са довољно воде. Такве колоне би формирале покретне зоне (са густином од 20-30
људи по km2, а током сеобе би била пребрисана и практично опустошена површина једне
данашње средње велике европске државе). Густина мигрирајућег становништва је упоредива
са густином становништва у пределима кроз које се пролази. То би изазвало отпор локалног
становништва и успоравање кретања;
5) Максимално изводљива брзина кретања од само неколико километара дневно, уз све друге
тешкоће током расположивих 100-120 дана повољних временских прилика током године,
практично онемогућавају сеобе земљорадника на дистанце удаљене више стотина
километара.
6) Прелазак преко великих река је веома тежак техничко-физички проблем за становништво
необучено за такве подухвате (нпр. за прелазак 300.000 људи у сеоби преко Дунава потребно
је најмање 300 скела, које би ти људи морали сами да саграде, као и више десетина дана за
превожење људи, стоке и запрега, уз веслање самих путника). Слично би било и при кретању
кроз сужене коридоре између планина. Болести, несреће, временске неприлике, напади
пљачкаша итд. довеле би до осетног пада морала и жеље да се застане у богатим пределима
кроз које се већ прошло (тиме би овакви насељеници убрзо постали препрека за нове сеобе);
7) Сеобе номадског становништва су лакше изводљиве, али су и климатски ограничене на
степске области и правце исток-запад, уз јако ограничену могућност преквалификације у
земљораднике у новој домовини.

Сеоба у правцу север-југ подразумева велике климатске промене и промене пољопривредних

култура. Досељеници не могу сами да науче потребна знања за бављење пољопривредом, без
велике сарадње са становништвом у новој средини, а тиме су изложени постепеној
асимилацији;
9) Да би читав подухват био остварен, народ је морао да буде беспрекорно организован и
дисциплинован, што је могуће само ако има јаку државу, што је у супротности је са полазном
претпоставком и мотивом.