Vous êtes sur la page 1sur 1

Нисте пријављени Разговор Доприноси Отварање налога Пријава

Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Историја Претрага

Учествуј у Великом пролећном сређивању Оставе од 15. марта до 15. априла! [сакриј]

Такмичи се у писању чланака о средњој и источној Европи од 21. марта до 31. маја!

Главна страна У току су расправе о увођењу опште припреме и администраторима интерфејса.


Садржај
Актуелности У току је гласање о повећању простора за слике на Главној страни.
Случајна страница
Донације
Француска револуција
Интеракција
Из Википедије, слободне енциклопедије
Помоћ
Трг
Овом чланку потребни су додатни извори. Помозите у побољшавању овог чланка додавањем поузданих извора. Садржај непоткрепљен
Скорашње измене
Страница за контакт изворима може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. (о уклањању шаблона обавештења)

Алатке Француска револуција (1789—1799) је била важан део историје Француске, Европе и западне цивилизације. Током тог периода,
Шта води овде република је заменила апсолутистичку монархију, а Римокатоличка црква је била приморана да изврши радикалну реорганизацију. Док
Сродне промене је Француска осциловала између републике и царства 75 година након што је Прва република пала после државног удара, револуција се
Отпремање датотеке сматра главном прекретницом у историји Запада - од времена апсолутизма и аристократије до доба грађанства као главне политичке
Посебне странице снаге.[1][2][3]
Верзија за штампање
Трајна веза Садржај [сакриј]
Информације о
страници 1 Позадина
Ставка на 2 Скупштина
Википодацима
3 Национална уставотворна скупштина
Цитирање ове
странице 3.1 Пад Бастиље
3.2 Одлуке
На другим пројектима
4 Законодавна скупштина и пад монархије
Пад Бастиље
Викимедијина остава 4.1 Законодавна скупштина

Штампање/извоз 4.2 Рат


Овај чланак је део серије о историји
4.3 Уставна криза Француске
Преузимање (PDF)

На другим језицима
5 Конвент
Историја
6 Директоријум
Alemannisch 7 Последице
Француске
‫ى‬ ‫ﻣ‬ 8 Види још
Català 8.1 Остале револуције у Француској
English 9 Референце
Español 10 Литература
Euskara 11 Спољашње везе
Frysk
Къарачай-малкъар
Português Позадина [ уреди ] Праисторија [прикажи]

Антика [прикажи]
Још 134 језика Главни чланак: Узроци Француске револуције
Средњи век [прикажи]
Измени везе
У време када је Енглеска доживљавала индустријску револуцију, Француска је била претежно аграрна земља. Од око 25 милиона становника, 23 Нови век [прикажи]
милиона су припадала сељаштву. Француска је у другој половни 18. века била феудално-апсолутистичка држава. Постојање феудалних права на
Савремено доба [прикажи]
земљу спутавало је развој земљорадње и индустрије. Друштво је било подељено у три сталежа:
· ·
1. свештенство,
2. племство,
3. буржоазија, грађанство, сељаштво и остали (трећи сталеж).

Свештенство и племство су били привилеговани нерадници који су чинили 2% од укупног броја становника, док је најбројније било француско сељаштво (90%) и буржоазија и радништво (8%).

Свештенство је имало велики утицај у друштву и убирало је знатне приходе са црквених имања, али није било јединствено по саставу и пореклу. Привилеговани положај уживало је више
свештенство — племићког порекла, док је ниже свештенство имало скромне приходе, па је по положају било ближе припадницима трећег сталежа него вишем свештенству.

Племство је било други привилеговани сталеж у Француској и са свештенством је чинило аристократски део француског друштва. Економски положај племства обезбеђивали су феудални
земљишни поседи. Аристократски део друштва убирао је приходе и од бројних државних служби и пензија које је краљ делио свештенству и племству као владајућим сталежима. Ниже племство
је, по свом економском положају и угледу у друштву, било знатно испод високог племства, али је и оно љубоморно чувало своја феудална права.

Непривилеговани део француског друштва припадао је трећем сталежу, који је по социјалном саставу био веома разнородан. Најбројнију категорију трећег сталежа чинили су сељаци. Иако нису
били формално везани за земљопосед својих господара - племића и свештеника, они су били оптерећени бројним феудалним дажбинама. Цркви су давали десетину производа, а држави бројне
порезе. Незадовољство сељака је било опште и они су желели укидање феудалних односа како би постали власници земље коју су обрађивали.

Трећем сталежу је припадало и градско становништво, осим племства и свештенства. Ту се убрајала и буржоазија која се делила на:

крупну — банкаре, крупне трговце, власнике мануфактура и закупце пореза;


средњу — средње трговце, богате занатлије; и
ситну — занатлије и ситне трговце.

Посебан слој буржоазије је интелигенција из редова трећег сталежа: књижевници, научници, уметници, као и ситни и средњи службеници, лекари, наставници, адвокати и други.

Осамдесетих година 18. века, Француска је ушла у дубоку кризу. Развој производних снага дошао је у непосредан сукоб са апсолутистичко-феудалним поретком. Мануфактура је претворена у
индустрију, бродарство располаже целим флотама. Банке се множе и снаже, капитал се групише у акционарска друштва. Филозофи и књижевници својим схватањима о једнакости, слободи,
братству, нацији, религији, хуманизму, подривали су постојећи режим, а у народ је све дубље продирала мисао о једнакости људи.

Буржоазија је располагала највећим делом француског богатства, али није имала политичку власт која је и даље била у рукама привилегованог племства и свештенства. Главни противник
режима била је буржоазија, али и неки слојеви привилегованих сталежа (племство и свештенство). Краљ је био апсолутни владар, али је његов утицај на власт у земљи био ограничен. И поред
привредног просперитета биле су потребне корените реформе, пре свега опорезовати племство и свештенство. Реформе се не спроводе што изазива демонстрације, буне и немире.

Будући да је привредна политика Француске био камерализам (што значи да се количина новца у држави задржавала пуњењем
државне благајне), то је у правилу значило да су порези којих су прва два сталежа била ослобођена, били наметнути трећем сталежу. У
то доба је француски краљ био Луј XVI, који је због честих ратова, новчане помоћи америчким државама у борби за ослобођење од
Велике Британије и бројних других трошкова толико исцрпио државну ризницу да је 1788. године проглашен банкрот.

Министар финансија Жак Некер тражи од краља Луја XVI „сазив државних сталежа“ у којем ће трећи сталеж имати исти број посланика
као и племство и свештенство. Краљ прихвата захтев и 1789. године, 175 година од последњег заседања, објављено је сазивање
државних сталежа и начин избора представника за њих. Сваком је сталежу био осигуран једнак број места, што је владајућим
сталежима аутоматски давало натполовичну већину, па се Одбор тридесеторице, удружење либералних Парижана, побунио и почео да
тражи дуплирање трећег сталежа и гласање по заступницима, а не по сталежима како је било одређено (прво свештенство, затим
племство и на крају трећи сталеж). Некер, говорећи испред владе, изјавио је да би трећи сталеж требало удвостручити, али је питање
гласања остављено за сам састанак сталежа. Ипак, незадовољство се распламсало због размирица које су остале нерешене и
Скица Жака-Луја Давида како Народна скупштина даје
памфлети, попут оног опата Сијеса „Шта је трећи сталеж?“ који је говорио да су привилеговани редови паразити, а трећи сталеж сам
Тениску заклетву
народ, је одржавао ово незадовољство. Сијес је написао на овом памфлету: „Шта је трећи сталеж? Све. Шта је он био до сада у
политичком поретку? Ништа. Шта он тражи? Да постане нешто.“

Скупштина [ уреди ]

Главни чланак: Скупштина сталежа (1789)

Посланици изабрани на изборима широм Француске састали су се 5. маја 1789. у Версају. 28. маја, Опат Сијес је покренуо да трећи сталеж почне са верификацијом своје власти и позвао је
друга два сталежа да им се придруже, али није чекао на њих. Овај процес је завршен 17. јуна, а онда су гласали за много радикалније мере, прогласивши себе Националном скупштином,
скупштином народа, а не сталежа. Опет су позвали остале да им се придруже, али су им ставили до знања да намеравају да управљају државним питањима са или без њих.

Луј XVI је затворио зграду у којој се скупштина одржавала. Временске прилике нису допуштале доношење одлука на јавном месту, па је скупштина преместила своје заседање у оближње
затворено тениско игралиште где су се 20. јуна 1789. заклели да се неће разилазити док не донесу устав Француској. Већина представника свештенства им се ускоро придружила, као и 47
представника племства. До 27. јуна, ројалистичка партија је била надјачана, иако је војска у великим бројевима почела да пристиже око Париза и Версаја. Поруке подршке су стизале из Париза и
других француских градова. Дана 9. јула, Скупшина је преименована у Националну уставотворну скупштину, која ће трајати до 30. септембра 1791. када је коначно била распуштена.

Национална уставотворна скупштина [ уреди ]

Пад Бастиље [ уреди ]


Главни чланак: Пад Бастиље

Дана 11. јула 1789, краљ Луј, под утицајем конзервативног племства из свог личног савета, као и своје супруге Марије Антоанете и брата грофа д'Артое, је сменио реформистичког министра
Некера и комплетно реконструисао владу. Много Парижана је кренуло у отворену побуну. Део војске се придружио руљи; други су остали неутрални.

Дана 14. јула 1789, након неколико сати борбе, побуњеници су освојили затвор Бастиљу, убивши управника, маркиза Бернара де Лонаја и неколико његових стражара. Иако су ослободили само
седам затвореника: четири лопова, двојицу лудака и једног сексуалног преступника, Бастиља је служила као јак симбол свега што је омражено под старим режимом. Вративши се испред градске
скупштине, маса је оптужила градоначелника Жака де Флесела за издају; убијен је на путу ка краљевској палати где је требало да се одржи јавно суђење.

Краљ и његове војне присталице су се повукле, барем привремено. Маркиз де Лафајет је преузео команду над Народном гардом у Паризу. Жан Силван Бели, председник Народне скупштине у
време Тениске заклетве, је постао градоначелник у новој административној структури знаном као комуна. Краљ је посетио Париз, где је 27. јула прихватио триколору, док су повици „Живео краљ“
промењени у „Живела нација“.

Ипак, након овог насиља, племство, мало охрабрено овим привидним и како се показало, привременим помирењем, почело је да бежи из земље, од којих су неки почели да припремају
грађански рат и тражили европску коалицију против Француске.

Некер, који је враћен на власт, је уживао у свом краткотрајном тријумфу. Лукав економиста, али мање лукав политичар, Некер је преценио себе захтевањем и добијањем опште амнестије,
изгубивши тако много популарности у народу у тренутку свог наводног тријумфа.

До краја јула, побуна се проширила Француском. У сеоским крајевима, многи су отишли даље од овог; неки су спалили повеље о власништву и немали број двораца, као део опште аграрне
побуне која је позната као Велики страх. Као додатак, завере и агитације избеглог племства су довели до необузданих гласина и параноја (посебно у сеоским подручјима) који су изазвале велике
немире и које су допринеле Великом страху.

У спомен на пад Бастиље, данас се 14. јул у Француској слави као Дан републике.

Одлуке [ уреди ]

Буржоазија покушава завести ред, уплашена акцијом народа. То јој успева доношењем закона о укидању феудалних дажбина 4. августа 1789, чиме је стари поредак био срушен, а донесена је и
Декларација о правима човека и грађанина, један од темељних докумената у историји људских права, којим су слобода, једнакост и власништво проглашени неотуђивим правом човека.

Недуго затим, црква је секуларизована, а њена су имања проглашена државним добром (продајом тих имања власт је покушала решити државну кризу). 3. септембра 1791. проглашен је први
француски Устав којим је Француска постала грађанско-демократска уставна монархија са строгом поделом власти на законодавну, извршну и судску. На челу државе и даље је био краљ, али
сада ограничен у владавини. Законе је доносила уставотворна скупштина преименована у Законодавну скупштину, док је краљ имао право вета и извршну власт. Француска је подељена у 83
департмана, цехови су укинути и тиме је омогућен слободан развој обрта, индустрије и трговине. Сељаци су постали закупници земље на којој су радили, а бирачко право је дато је пунолетним
мушкарцима с имовином одређене вредности.

Међу присталицама револуције развило се идејно подвојење, па су тако настали Жирондинци, умерене демократе из покрајине Жиронде, и Јакобинци, екстремни радикали који су се окупљали у
манастиру Светог Јакова.

У међувремену, Народна скупштина је створила буржоаску државу. Француска је постала уставна буржоаска монархија. Краљ Луј XVI стаје на страну контрареволуције и покушава страном
интервенцијом срушити револуцију у Француској. Издао је проглас којим је осудио дело Народне скупштине и позвао у помоћ своје присталице. Уставотворна скупштина престала је са радом 29.
септембра 1791. године. По њеној одлуци ниједан њен члан се није могао кандидовати за законодавну скупштину.

Законодавна скупштина и пад монархије [ уреди ]

Законодавна скупштина [ уреди ]

Према уставу из 1791, Француска је функционисала као уставна монархија. Краљ је морао да дели власт са изабраном Законодавном скупштином, али је задржао право на вето и право да бира
министре.

Законодавна скупштина се први пут састала 1. октобра 1791. и изродила се у хаос након мање од годину дана. Састојала се од 165 феулитанаца (уставних монархиста) на десници, око 320
жирондинаца и јакобинаца на левици и око 250 представника који нису припадали ниједној странци.

Одмах на почетку, краљ је ставио вето на закон који је претио смрћу избеглом племству и налагао да све свештенство мора у року од 8 дана да положи заклетву оданости држави по „Акту о
цивилној организацији свештенства“. Током године, неслагања попут ових ће довести до уставне кризе и довешће Револуцију на виши ниво.

Рат [ уреди ]

Политика тог периода је неизбежно вукла Француску у рат са Аустријом и њеним савезницама. Краљ, десница и Жирондинци су желели рат са Пруском и Аустријом, а против рата су били
јакобинци на челу са Робеспјером. Краљ се надао да ће рат повећати његову популарност, такође је тражио могућност и да искористи и неуспех рата. Жирондинци су се надали да ће рат
проширити револуцију у Европи. Јакобинци су се противили рату, јер су радије желели да консолидују и прошире револуцију код куће. Аустријски цар Леополд II Хабзбуршки, брат Лујеве жене
Марије Антоанете, је можда такође желео да избегне рат, али је умро 1. марта 1792.

Француска је објавила рат Аустрији 20. априла 1792, а Пруска се придружила Аустрији неколико недеља касније. Након неколико почетних окршаја који су прошли лоше по Французе, први
значајнији догађај се десио са француско-пруском битком код Валмија (20. септембар 1792). Иако је јака киша спречила коначан исход битке, француска артиљерија је показала своју
супериорност. Међутим, током овог периода, Француска је упала у немире и монархија је постала ствар прошлости.

Уставна криза [ уреди ]

Ноћи 10. августа 1792, побуњеници, уз подршку нове револуционарне Париске комуне, напали замак Тиљерије. Краљ и краљица су
заробљени, а законодавна скупштина је суспендовала монархију: било је присутно мало више од трећине представника, а скоро сви су
били Јакобинци.

Оно што је остало од владе је зависило од подршке побуњеничке Комуне. Када је Комуна послала банде у затворе да убију затворенике
и послала допис осталим градовима у Француској позивајући их да прате овај пример, скупштина је могла да пружи само слаб отпор.
Ова ситуација је трајала до стварања Конвента, који је био задужен за писање новог устава, а који се прву пут састао 20. септембра
1792. и постао је де факто нова влада Француске. Следећег дана је укинута монархија и проглашена република. Овај датум је касније
усвојен као почетак Прве године Француског револуционарног календара.

Конвент [ уреди ]

За више информација погледајте: Национални конвент Француска револуција 10. августа 1792.

Законодавна власт нове републике је прешла на Национални конвент, док је извршна власт пала на Комитете јавне безбедности.
Жирондинци су постали најутицајнија партија у Конвенту и Комитетима.

У Брунсвикшком манифесту, аустријске и пруске војске су претиле одмаздом над становништвом Француске ако се одупре њиховом
напредовању или поновном успостављању монархије. Као последица тога, краљ Луј је виђен како кује заверу са непријатељима
Француске. 17. јануара 1793, краљ Луј XVI је осуђен на смрт због „завере против јавне слободне и опште безбедности“ од стране слабе
већине у Конвенту. Погубљење 21. јануара 1793. је довело до још више ратова са осталим европским државама. Лујева жена, Марија
Антоанета, је погубљена на гиљотини 16. октобра.

Када је рат кренуо лоше по Французе, цене су скочиле и сиромашни радници и јакобинци су се побунили; контра-револуционарне
активности су почеле у неким регионима. Ово је охрабрило јакобинце да државним ударом преузму власт, мобилишући подршку
јавности против жирондинаца и уз подршку снага сиромашних радника. Савез јакобинаца и радника је тако постао елемент који је био
језгро нове владе. Политика је постала значајно радикалнија.

Комитет јавне безбедности је дошао под контролу Максимилијана Робеспјера и јакобинци су покренули Владавину терора (1793—1794).
Најмање 1.200 људи је убијено под гиљотином или на други начин након оптужби за контра-револуционарне активности. Најмања Погубљење Луја XVI
назнака контра-револуционарних мисли или активности (или у случају Жака Хебера, револуционарни фанатизам који је надмашивао
оне на власти) могла је довести под сумњу, а суђења нису вршена према савести.

Године 1794, Робеспјер је имао уклоњене ултра-радикале и умерене јакобинце; међутим, као последица тога, његова популарност је драматично опала. 27.
јула 1794, народ Француске се побунио против Робеспјеровог терора у ономе што ће постати познато као „Термидорска реакција“. Она се завршила тако што су
умерени чланови Конвента сменили и погубили Робеспјера и неколико других водећих чланова Комитете јавне безбедности. Нова влада се углавном састојала
од жирондинаца који су преживели Терор, а након преузимања власти, они су вршили освету чак и над оним Јакобинцима који су им помогли да збаце
Робеспјера, забранивши клуб јакобинаца и погубљењем многих његових бивших чланова у ономе што је познато као „Бели терор“.

Конвент је усвојио нови „Устав године треће“ 17. августа 1795; референдум га је ратификовао у септембру и ступио је на снагу 26. септембра 1795.

Директоријум [ уреди ]

За више информација погледајте: Директоријум (Француска)

Нови устав је увео Директоријум и створио прво дводомно законодавно тело у историји Француске. Скупштина се састојала од 500 посланика (Савет пет
Максимилијан Робеспјер
стотина) и 250 старешина (Савет сениора). Извршна власт је прешла на пет директора, који су бирани једном годишње од стране Савета сениора из листе коју
је саставио Савет пет стотина.

Нови режим се сусрео са отпором преосталих јакобинаца и ројалиста. Армија је угушила побуне и контрареволуционарне активности. На овај начин су војска и њен успешан генерал, Наполеон
Бонапарта, стекли велику моћ.

Дана 9. новембра 1799, Наполеон је извршио државни удар којим је увео Конзулат; ово је ефикасно довело до његове диктатуре и на крају (1804) његовог проглашења за цара, са којим је дошао
крај републиканске фазе Француске револуције.

Последице [ уреди ]

Овакво стање у Француској одражавало се на расположење и схватање тадашњег француског друштва. Сав образовани свет Француске пред револуцију противио се свему што је спутавало
човечију мисао и акцију. Оформила се идеологија једног друштва које је осетило да има довољно снаге да се бори за напредак. Иступајући против старог схватања и заосталог уређења,
поборници нових идеја извршили су духовну револуцију и тако припремили масу за борбу против апсолутизма и феудализма. Поборници новог правца у филозофији - рационалисти - снажно су
покренули мисао коју преко енциклопедиста и других снажних личности у области науке и уметности рађа у Европи сјајно доба француске просвећености. Од тих великих идеолога најзначајнији
су: Монтескје, Волтер и Русо. Најстарији међу идеолозима био је Монтескје (1689—1755), пореклом из аристократске породице. Као истакнути писац и правник критикује поредак у Француској. У
свом главном дијелу „Дух закона“ даје предлог новог уређења Француске. По њему, најбоље државно уређење је уставна монархија енглеског типа. Законодавну власт треба да има народна
скупштина, а извршну власт владар. Његове идеје наишле су на одобравање организације власти за време Француске револуције. Он предлаже стриктну поделу власти према њеним
функцијама на законодавну, извршну и судску. На јавно мњење утицао је и Волтер, који је због својих мишљења једно време провео у Париском затвору Бастиљи. Русо је био теоретичар
модерне демократије, објавио је дело „Душтвени уговор“ , у којем износи да је држава организација која настаје уговором између власти и народа.

Француском револуцијом укинут је феудализам и успостављен капитализам у Француској. Француска револуција је битно утицала на развој капиталистичких односа у целој Европи.

Види још [ уреди ]

Француски револуционарни ратови


Хронологија Француске револуције
Прича о два града

Остале револуције у Француској [ уреди ]

Јулска револуција
Револуције 1848. у Француској
Париска комуна
Студентске демонстрације 1968.

Референце [ уреди ]

1. ^ Linda S. Frey and Marsha L. Frey, The French Revolution (2004), Foreword.
2. ^ R.R. Palmer and Joel Colton, A History of the Modern World (5th ed. 1978). pp. 341
3. ^ Ferenc Fehér, The French Revolution and the Birth of Modernity (1990). pp. 117-30

Литература [ уреди ]

Censer, Jack; Lynn Hunt (2001). Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution. Pennsylvania: Soboul, Albert (1977). A short history of the French Revolution: 1789–1799 . Geoffrey Symcox. University of
Pennsylvania State University Press. California Press, Ltd. ISBN 978-0-520-03419-8.
Cole, Alistair; Campbell, Peter (1989). French electoral systems and elections since 1789 . Gower. Thompson, J. M. (1959). The French Revolution. Oxford: Basil Blackwell.
Palmer, R.R.; Joel Colton (1995). A History of the Modern World. New York: McGraw Hill, Inc. Woronoff, Denis (1984). The Thermidorean regime and the directory: 1794–1799. Cambridge: Cambridge
Doyle, William (1990). The Oxford history of the French Revolution (3rd изд.). Oxford: Oxford University University Press. ISBN 978-0-521-28917-7.
Press. ISBN 978-0-19-285221-2. Andress, David, ed. The Oxford Handbook of the French Revolution (Oxford University Press, 2015).
Doyle, William (2001). The French Revolution: A very short introduction . Oxford: Oxford University Press. excerpt , 714pp; 37 articles by experts
ISBN 978-0-19-285396-7. Aulard, François-Alphonse. The French Revolution, a Political History, 1789–1804 (4 vol. 1910); famous
Doyle, William (2002). The Oxford history of the French Revolution (2nd изд.). Oxford University Press. classic; volume 1 1789–1792 online ; Volume 2 1792–95 online
ISBN 978-0-19-925298-5. Azurmendi, Joxe The democrats and the violent. Mirande's critique of the French Revolution . Philosophical
Feher, Ferenc (1990). The French Revolution and the Birth of Modernity. Los Angeles: University of California viewpoint. (Original: Demokratak eta biolentoak, Donostia: Elkar. 1997. ISBN 978-84-7917-744-7.).
Press. Ballard, Richard. A New Dictionary of the French Revolution (2011) excerpt and text search
Frey, Linda; Frey, Marsha (2004). The French Revolution . Westport, Connecticut: Greenwood Press. Bosher, J. F. The French Revolution (1989) 365pp
ISBN 978-0-313-32193-1. Davies, Peter. The French Revolution: A Beginner's Guide (2009), 192pp
Furet, F. (1981). Interpreting the French Revolution. Cambridge UP. Frey, Linda and Frey, Marsha (2004). The French Revolution. Westport: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-
Furet, François (1995). Revolutionary France, 1770–1880 . Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-19808-6. 32193-1.
Hampson, Norman (1988). A Social History of the French Revolution. Routledge: University of Toronto Press. Furet, François. The French Revolution, 1770–1814 (1996) excerpt and text search
ISBN 978-0-7100-6525-4. Furet, François and Mona Ozouf, eds. A Critical Dictionary of the French Revolution (1989), 1120pp; long
Hanson, Paul (2009). Contesting the French Revolution . Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-6083-4. essays by scholars; conservative perspective; stress on history of ideas excerpt and text search
Hibbert, Christopher (1980). The Days of the French Revolution . New York: Quill, William Morrow. Gershoy, Leo. The French Revolution and Napoleon (1945) 585pp
ISBN 978-0-688-03704-8. Gershoy, Leo. The Era of the French Revolution, 1789–1799 (1957), brief summary with some primary
Hunt, Lynn (1984). Politics, Culture, and Class in the French Revolution. Berkeley: University of California sources
Press. Gottschalk, Louis R. The Era of the French Revolution (1929), cover 1780s to 1815
Kennedy, Emmet (1989). A Cultural History of the French Revolution. New Haven: Yale University Press. Hanson, Paul R. The A to Z of the French Revolution (2013)
Lefebvre, Georges (1971). The French Revolution: From Its Origins to 1793 . Columbia University Press. Hanson, Paul R. Historical Dictionary of the French Revolution (2004)
ISBN 978-0-231-08598-4. Jones, Colin. The Longman Companion to the French Revolution (1989)
Lefebvre, Georges (1964). The Thermidorians & the Directory. New York: Random House. Jones, Colin. The Great Nation: France from Louis XV to Napoleon (2002) excerpt and text search
Lefebvre, Georges (1963). The French Revolution: from 1793 to 1799. vol. II. New York: Columbia University Lefebvre, Georges. The French Revolution: From its Origins to 1793 (1962), famous French classic excerpt
Press. ISBN 978-0-231-02519-5. and text search v 1
McManners, John (1969). The French Revolution and the Church. New York: Harper and Row. Lefebvre, Georges. French Revolution from 1793–1799 (1964)
Montague, Francis Charles (1911). "French Revolution", The Encyclopaedia Britannica .; this Wikipedia McPhee, Peter, ур. (2012). A Companion to the French Revolution . Wiley. ISBN 9781118316412.
article was originally copied from Montague (which is out of copyright), and portions still remain Paxton, John. Companion to the French Revolution (1987), 234pp; hundreds of short entries.
Neely, Sylvia (2008). A Concise History of the French Revolution . Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425- Popkin, Jeremy D. A Short History of the French Revolution (5th ed. 2009) 176pp
3411-7. Scott, Samuel F. and Barry Rothaus, eds. Historical Dictionary of the French Revolution, 1789–1799 (2 vol
Rude, George (1991). The French Revolution: Its Causes, Its History and Its Legacy After 200 Years . Grove 1984), short essays by scholars vol 1 online ; vol 2 online
Press. ISBN 978-0-8021-3272-7. Soboul, Albert. The French Revolution, 1787–1799: From the storming of the Bastille to Napoleon (1975)
Schama, Simon (2004) [1989]. Citizens. Penguin. ISBN 978-0-14-101727-3. Sutherland, D.M.G. France 1789–1815. Revolution and Counter-Revolution (2nd ed. 2003, 430pp excerpts
Soboul, Albert (1975). The French Revolution 1787–1799. New York: Vintage. ISBN 978-0-394-71220-8. and online search from Amazon.com
Thompson, J. M. The French Revolution (1943), British viewpoint

Спољашње везе [ уреди ]

The Musée de Veygoux - Музеј посвећен Француској револуцији


Француска револуција на
Primary source documents from The Internet Modern History Sourcebook. Викимедијиној остави.
Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution , a collaborative site by the Center for History and New Media (George Mason University) and the
American Social History Project (City University of New York).
The Origins of the French Revolution , The French Revolution: The Moderate Stage, 1789–1792 and The French Revolution: The Radical Stage, 1792–1794 , three essays from The History Guide:
Lectures on Modern European Intellectual History.
Vancea, S. The Cahiers de Doleances of 1789 , Clio History Journal, 2008.
French Revolution Digital Archive a collaboration of the Stanford University Libraries and the Bibliothèque nationale de France, containing 12000 digitised images
The guillotined of the French Revolution factsheets of all the sentenced to death of the French Revolution
Jean-Baptiste Lingaud papers , Kislak Center for Special Collections, Rare Books and Manuscripts, University of Pennsylvania. Includes a vast number of name lists and secret surveillance records as
well as arrest warrants for aristocrats and their sympathisers. Most notable in this part of the collection are letters and documents from the Revolutionary Committee and the Surveillance Committee.
French Revolution Pamphlets , Division of Special Collections, University of Alabama Libraries. Over 300 digitised pamphlets, from writers including Robespierre, St. Juste, Desmoulins, and Danton.

Нормативна контрола LCCN: sh85051319 · GND: 4018183-2 · BNF: cb11941849g (подаци) · HDS: 17216

· · Француска револуција [прикажи]

Категорије: Француска револуција Револуције 1789. 1790. 1791. 1792. 1793. 1794. 1795. 1796. 1797. 1798. 1799.

Ова страница је последњи пут уређена на датум 25. март 2019. у 05:58 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности О Википедији Одрицање одговорности За програмере Изјава о колачићима Приказ за мобилне уређаје