Beker-Suvremene teorije

Fiš- Tumačeći Variorum - Obavještavajući Variorum

Fiš pokazuje kako je u interpretaciji često nemoguće doći do konačnih i neospornih sudova.
(Miltonovi) tekstovi ne pružaju dovoljno osnove za konačne zaključke.
za merodavno kritičko zaključivanje pruža usmerenje kritičke pažnje na proces čitanja.

III
protiv pretpostavke da postoji smisao koji je utemeljen i kodiran u tekstu te koji možemo
shvatiti jednim pogledom
čitatelje delatnost je zanemarena – njegove delatnosti su zanemarene zato što se smatra da je
tekst potpuno samostalan
u postupcima za koje se zalažem čitateljeve delatnosti su u središtu pažnje –značenje koje te
delatnosti imaju –one sadrže proizvodnju i reviziju pretpostavki, stvaranje i žaljenje nad
sudovima, stvaranje i napuštanje zaključaka, davanje i povlačenje pristanka, specifikaciju
uzroka, postavljanje pitanja, davanja odgovora, rešavanje zagonetki.
interpretativne delatnosti- njihov opis biće isto interpretacija
U nizu u kojem čitatelj prvo strukturira područje koje obitava, te je zatim zamoljen da ga
menja (promenom) uloge govornika ili lojalnosti stavova i pozicija, nijedna interpretacija ne
uživa privilegije, jer je svaka događaj njegovog-čitaočevog iskustva, činjenice iskustva,
svakako je jednako zakonita i predmet analize
ne čekajući značenje nego konstituišući značenje-a, i neprestano se u delu rekonstruišući
opisati iskustva čitaoca
primer (da je Bakho bog vina-naravno da većina čitatelja to zna, budući da to zna, oni će
anticipirati pojavu vina—anticipacija nagoveštava da je takav sud već stvoren
To je dakle struktura čitaočevog iskustva – na one koji su je usvojili
To iskustvo zavisi od čitaoca za koga Bakhi ima neke neposredne i precizne asocijacije, neki
drugi čitalac za koga su te asocijacije manje precizne neće imati to iskustvo
očito je da pravim razluku između ta dva čitaoca i i između jednako stvarna iskustva koja će
imati. To nije razlikovanje koje koje zavisi samo od obavijesti već ono što je važno nije sama
obavijest nego radnja svesti koju posedovanje takve obavijesti čini mogućim u jednom
čitatelju i i nemogućim u drugom
uočavanje i prepoznavanje su takođe deo njegovog iskustva
ono što ja opisujem je zapravo usmereni čitalac kojeg odgoj, zanimanja, lingvističke
stručnosti, itd. čine sposobnijim da doživi ono što je autor hteo pružiti. (napori čitaocu su da
uoče autorovu nameru. Prigovorio bih kad bi to shvatanje bilo usko shvaćeno, kako ja to
shvatam-kao niz činova koji čitaoci izvode u stalnoj pretpostavci da imaju posla s usmerenim
bićima. Čin shvatanje autorove namere, Razaznavanje neke namere nije ni manje ni više od
nekog razumevanja – razumevanje sadrži izgrađeno svim delatnostima kpje sačinavaju ono
što zovem iskustvom čitaočevog iskustva,. Opisati to iskustvo znači opisati čitateljeve napore
za razumevanjem,- čitaočeve-opisi odluka koje je doneo čitatac-doneli čitaoci o autorovoj
nameri –te odluke su oblik jer su čitaočeve delatnosti.
otvorio sam se dvama prigovorima- opisujem iskustvo čitaoca koji je u svojim strategijama
odgovoran autorovoj intuiciji, te specifikujem autorovu nameru upućujući na strategije tog
istog čitanja.
namera i razumevanje –dve su strane konvencionalnog čina –upućuju jedna na drugu . Izraditi
profil obaveštenog ili dobro prilagođenog čitaoca u isto vreme znači okarakterisati autorovu
nameru i obratno, jer učiniti bilo koju od te dve radnje znači specifikovati savremene uslove
izjave, raspoznati, postavši njen pripadnik-zajednice sastavljene od onih koji dele
interpretativne strategije .
Drugi prigovor je još jedna vrsta prvog –ako je sadržaj čitaočevog iskustva niz niz činova koje
on izvodi u potrazi za autorovim namerama, prema onome kako ga usmerava tekst
na pitanje da li formalna svojstva postoje samostalno u tekstu, ja pravim nanad na tu
samostalnost u kontekstu kratkih odlomaka iz Licidasa
*Za Tezu 22 i 23
*Moja je teza kako čitalac proizvodi smisao –u smislu ovih stihova smisao koji on proizvodi
sadržaće pretpostavku(i zato stvaranje) završene tvrdnje nakon reči seen -viđenje
čitalac će se odvažiti da interpretira ili da izvrši čin opažačkog zatvaranja, ili je već doneo
odluku o tome šta se tvrdi. stvaranje smisla, interpretiranja, izvođenje zapažačkog kraja,
odlučivši o onome što je zapravo namera. (Što god učinio (tj. kako god mi to karakterisali) on
će poredeći u činu čitanj narednog stiha, jer ovde čitalac otkriva da je njegovo zatvaranje, ili
proizvodnja smisla, bilo preuranjeno te da on mora doneti novu odluku u kojoj će odnos
između čoveka i prirode biti suprotan onome što je isprva predstavljao. sada vidimo kao
modifikaciju i uklanjanje sveobuhvatnosti reči seen –jedna od krivih pretpostavki koju pesma
podržava, a zatim opovrgava.
Prethodna rečenica pokazuje kako je lako prepustiti se pristrasnosti našeg kritičkog jezika te
početi govoriti kao da pesme a ne čitaoci ili interpretatori čine stvari.
podrazumevaju vršitelje te je samo prirodno da se dodele vršitelji, prvo autorovim namerama,
a zatim oblicima koji ih navodno utelovljuju. Ono što se stvarno događa, čini mi se, nešto je
potpuno drugo, pre nego namrera i njeno formalno ostvarenje koje proizvodi interpretaciju,
interpretacija stvara nameru i njenu formalnu realizaciju, stvarajući uslove u kojima je
moguće da ih izaberemo. Drugim rečima u analizi tih stihova iz Licidasa učinio sam ono što
kritičari uvek rade- video sam ono što su mi dopuštala ili prema čemu su me usmeravala moja
interpretativna načela, te sam se tada okrenuo i pripisao ono što sam video tekstu i nameru.
Ono na šta me moja načela upućuju da vidim čitaoci su izvodeći činove –one činove izvedene
postaju (trikom) razgraničenje u tekstu, te se demarkacije kasnije nazivaju formalnim
svojstvima, te im se kao formalnim svojstvima može (neovlašćeno) pripisati odgovornost za
proizvodnju interpretacije koja je zapravo njih proizvela. U tom slučaju razgraničenje koje je
proizvela moja interpretacija nalazi se na kraju 42. stiha, (ali naravno kraj toga ili bilo kojeg
drugog) stiha vredan je pažnje ili isticanja tek zato što moj model zahteva (reč nije presnažna)
zapažačko zatvaranje
Predlažem da formalne jedinice uvek budu funkcije interpretativnog modela koji čitalac unosi
za orijentaciju, one nisu u tekstu i ja bih se poslužio istim argumentom za namere. Tj. namera
nije više uzidana u tekst od formalnih jedinica; pre se radi o tome da je namera, poput
formalne jedinice stvorena kada smo se odvažili na zapažačko ili interpretativno zatvaranje
prepoznajemo je čim o tome donosimo odluku, o tome donosite odluku čim proizvedete
smisao
To čitaočevo iskustvo- čitalac se odvažuje na zapažačko zatvaranje te stvara smisao prema
kojem se stih tumači
te čitalac unapred očekuje poziv za-na delovanje –očekivanje i predosećaj iznevereni su i
uočavanje toga neodvojivo od stvaranja ovog (ili manje utešnog) smisla
čitalac nakon što je rešio jedan smisao, nanovo razrešava, te se odlučuje za novi, taj će
trenutak istodobno biti trenutak izbora formalnog uzorka ili jedinice, kraj stiha-početak stiha,
to će takođe biti trenutak u kojem će čitalac , nakon što se odlučio o govornikovoj nameri, što
se misli onime što je rečeno-doneti novu odluku, a samim time proizvesti i drugu nameru.
Ovo je onda moja teza: da su oblik čitaočevog iskustva i formalne jedinice i struktura namere
jedno te isto, da izlaze na videlo istovremeno, te da se zbog toga ne postavlja pitanje o
prednosti i samostalnosti. Ono što se javlja drugo je pitanje: šta njih proizvodi? Tj. ako su
namera, forma i oblik čitaočevog iskustva tek različiti načini upućivanja (bez obzira na razne
perspektive) na isti interpretativan čin, čega je taj čin interpretacija?
konstrukcija- izgrađeni interpretativnim činom
čovek bi moga zaključiti da je ona odgovorna za čitaočevo iskustvo koje opisujem –verujem
da je istina suprotna: završeci stiha pre postoje zahvaljujući percepcijskim strategijama nego
obratno. Gledajući istorijski, strategija koju poznamo kao čitanje (slušanje) poezije
uključivala je obraćanje pažnje na stih kao na jedinicu, te je upravo ta pažnja učinila stih
stvarno jedinicom. Čitalac naučen posvećivati pažnju stihu kao sirovoj činjenici imaće mnogo
poteškoća s konkretnom poezijom, ako je savladao tu poteškoću, to nije zato što je naučio da
zanemaruje stih kao jedinicu, već verovatno zato što je usvojio nov način interpretativnih
strategija (strategije konstitutivne za čitanje konkretne poezije) u kontekstu koje stih kao
jedinica više ne može postojati. Ukratko, ono što se opaža ono je što se učinilo zametljivim,
ne putem jasnog stakla koje ne iskrivljuje nego interpretativnom strategijom.
Možda je to teško uočiti kada je strategija postala toliko običajna da se oblici koje ona stvara
čine delom sveta.
u interpretativnoj upotrebi kojom bi se čovek hteo poslužiti
provedena u delo konvencijom-ona je proizvod te interpretacije
one reči koje ulaze u aliterativni odnos – aliteracija- akustička pojava
fonološke činjenice nisu ništa manje interpretirane (ili manje konvencionalne) nego činjenice
pravopisa, distinktivna su svojstva koja omogućavaju artikulaciju i percepciju, proizvod
sistema razlika koje moraju prvo biti nametnute da bismo ih zatim prepoznali
Čovek bi mogao širiti analizu na činjenice gramatike. Istorija lingvistike je istorija paradigmi
koje se takmiče-natječu, a svaka od kojih pruža drugačiji prikaz sistema-sastavnica jezika.
Glagoli, imenice, rečenice, transformacije, dubinske i površinske strukture-sad ih vidiš, sad ih
ne vidiš, što zavisi o opisnom aparatu koji upotrebljavaš .
Kritičar koji samouvereno zasniva svoje analize na osnovnom temelju sintaksičkih opisa
zasniva to na interpretaciji, činjenice koje on upućuju jesu tamo, ali jedino kao posledica
interpretativnog (od čoveka) napravljenog modela koji je zapravo proizveo.
izbor nije između objektivnosti i interpretacije nego između interpretacije koja nije priznata
kao takva i interpretacije koja je barem svesna sama sebe. Tvrdim za sebe da imam tu svest
ono što se zaista događalo samo je još jedna interpretacija
IV
Ako su interpretativni činovi izvor oblika pre nego obratno. Zašto čitaoci uvek ne izvode iste
činove ili slučajan niz tih oblika? Kako čovek tumači te dve činjenice čitanja? Isti čitalac će se
različito ponašati kada čita dva različita teksta, različiti čitaoci ponašaće se slično isti tekst. To
će reći da će stabilnost intepretacije među čitaocima i raznolikost intepretacije u karijeri
jednog čitaoca govoriti u prilog postojanju nečeg samostalnog te nečega što prethodi
interpretativnim činovima , nečega što ih proizvodi.
Odgovoriću na ovaj izazov da su i stabilnost i raznolikost više funkcije interpretativnih
strategija nego tekstova.
Pretpostavimo da čitam Licidas-šta zapravo radim? –dodao bih da su pojmovi pastorala i
Milton takođe interpretacije, da izvedem određene činove, te nađem tražeći teme , da pridam
značenje, da izaberem formalne jedinice, moja naklonost da izvedem te činove-čini zbir
interpretativnih strategija koje, kada bivaju izvršne postaju tek čin čitanja. To će reći da
interpretativne strategije nisu izvršne nakon čina čitanja, one su oblik čitanja i zato što su
oblik čitanja daju tekstovima njihov oblik, proizvodeći ih, a ne, kao što se nekada
pretpostavlja nastajući iz njih, Nekoliko važnih zaključaka sledi iz tog prikaza:
1.-Nije trebalo da izvedem taj zbroj interpretativnih strategija jer nisam mogao učiti te
posebne interpretativne (pretčitateljske) odluke. Mogao sam npr. odlučiti i da je Licidas tekst
u kome niz maštanja i obrana nalazi svoj izraz. Te odluke vodile bi za sobom pretpostavku o
drugom nizu interpretativnih strategija
2. mogao bih se odlučiti, a to je odluka..
i bilo koja od tih odluka dala povoda nizu interpretativnih strategija, koje su, kada su na delu,
pisale tekst koji ja pišem kada čitam Licidas. –ZA TEZU i dole
3. Čitalac koji nisam ja suočen sa Licidasom, nastavlja stavljati u pokret niz svojih
interpretativnih strategija koje su slične mojima (kako bi on to mogao učiniti-sledi kasnije)
izvešće isti ili barem slični niz interpretativnih činova. On i ja bićemo u napastu da kažemo
kako se slažemo u pogledu te pesme (pretpostavljajući time da pesma postoji nezavisno od
činova koji bilo koji od nas dvojice izvodi), ali ono oko čega ćemo se zaista složili jeste način
kako je pišemo.
4. Čitalac stavlja u pokret različit niz interpretativnih strategija, izvršiće drugačiji sled
interpretativnih činova. Jedan bi od nas moga biti od napasti da se potuži drugom kako nije
moguće da smo čitali istu pesmu ( knjiž kritika je puna takvih pritužbi) i imao bi pravo; jer
svako bi od nas čitao pesmu koju je proizveo.
Veliki zaključak koji sledi iz ova 4 manja da su pojmovi istog i različitog teksta fikcije.
Ako čitam Licidas i Pustu zemlju različito, to nije zbog toga što formalne strukture te dve
pesme traže različite interpretativne strategije –to je interpretativna odluka- nego zbog mog
raspoloženja da izvedem različite interpretativne strategije koje će proizvesti različite
formalne strukture. To će reći da su te dve pesme različite zato što sam ja odlučio da one to
budu.
odgovor na pitanje zašto različiti tekstovi daju povoda različitim nizovima intepretativnih
činova?-Oni to ne moraju. iste interpretativne strategije proizvode isti tekst- npr. tako
Avgustin-pravilo vere je i pravilo interpretacije, sve kada se čita (u Bibliji i svetu) ima
značenje
To je onda utanačenje onoga što je značenje i niz uputa –interpretativnih strategija- za
proizvodnju tj. za beskonačnu reprodukciju istog teksta. –intepretativni program-hrišćanska
egzegeza
Moja je teza da bilo koji intepretativni program, bilo koji niz interpretativnih strategija, može
imati sličan uspeh
(disciplina koja uvek reprodukuje isti tekst uključujem i psihoanalitičku )
Drugom provokativnom pitanju- zašto razni čitaoci izvode istu interpretativnu strategiju
suočeni s “istim“ tekstom? Odgovor je da opet ne moraju , a moj dokaz je cela istorija knjiž
kritike.
I opet taj odgovor podrazumeva da je pojam ,,isti tekst“ proizvod činjenice da dva ili više
čitatelja poseduju slične interpretativne strategije.
Ali zašto bi se ta dva ili više čitatelja složilo. Kakvo je tumačenje stabilnosti (barem među
određenim skupinama u određena vremena), a u drugu ruku uredne raznolikosti interpretacije,
ako se ne radi o stabilnosti i raznolikosti tekstova? Odgovor se na ovo pitanje može naći u
pojmu interpretativne zajednice. One su sastavljene od onih koji dele interpretativne strategije
–ne za čitanje u (konvencionalnom smislu reči) nego za pisanje tekstova, za konstituciju
njihovih svojstava i pripisivanje njihovih namera. Za Tezu Drugim rečima, te strategije
postoje pre čina čitanja i zbog toga određuju oblik onoga što se čita pre nego,kao što se
obratno pretpostavlja obratno. Ako je credo u određenoj zajednici da postoji raznolikost
tekstova, njeni članovi imaju repertoar strategija da te tekstove proizvedu. A ako neka
zajednica veruje u postojanje samo jednog teksta, tada će jedina strategija koju njeni
pripadnici upotrebljavaju biti da ga uvek pišu. Prva zajednica optuživaće druge za
reduktivnost, ovi će govoriti za svoje tužitelje da su površni. Pretpostavka da će u svakoj
zajednici biti da druga ne primećuje pravi tekst pravilno, ali će ostati istina da svaka zamećuje
tekst (ili tekstove) onako kao što njene interpretativne strategije traže da ih proizvode. To je
stoga objašnjenje za stabilnost interpretacije među raznim čitaocima(oni pripadaju istoj
zajednici) i za pravilnost kojom će pojedini čitaoci uočiti razne interpretativne strategije i na
taj način proizvesti različite tekstove (oni pripadaju različitim zajednicama). To objašnjava i
zašto ima neslaganja te zašto o njima možemo raspravljati, ne zbog stabilnosti tekstova nego
zbog stabilnosti i sastava interpretativnih zajednica i zbog toga i u suprotnim pozicijama koje
one omogućavaju. Naravno da je ta stabilnost uvek privremena (za razliku od željene i
nadvremenske stabilnosti teksta). Interpretativne zajednice rastu i opadaju , a pojedinci se
kreću iz jedne u drugu, stoga iako nisu trajna, savezništva su uvek prisutne bitke
Interpretativne zajednice stoje između ideala i straha. Ideal je savršeno slaganje te bi on
zahtevao da tekstovi imaju status nezavistan od interpretacije. –to je strah od interpretativne
anarhije –a ona bi se ostvarila kada bi se interpretiralo potpuno nasumice. zahvaljujući
konsolidaciji interpretativnih zajednica možemo međusobno razgovarati
Drugim rečima interpretaivne zajednice nisu stabilnije od tekstova, jer interpretativne
strategije nisu ni prirodne ni univerzalne već naučene.
sposobnost za interpretaciju se stiče , ti načini mogu se zaboraviti, zameniti ili zaplesti, mogu
bar prestati biti u milosti-tako više niko ne čita
Kada se dogodi bilo šta od toga, postoji odgovarajuća promena u tekstovima, ne zato što ih
onda drugačije čitamo, nego zato što ih onda drugačije pišemo.
Interpretativne strategije su u razvoju.
Po mom modelu, međutim, značenja se ne vade, nego ih proizvodimo, i to ne po kodiranim
oblicima nego po interpretativnim strategijama koje proizvode oblike. Iz toga sledi kako je
funkcija izjavljivača pružiti čitaocima prilike da sami proizvode značenja i tekstove time što
ih pozivaju na upotrebu niza strategija. Pretpostavlja se da će poziv biti priznat te da se
pretpostavka temelji na projekciji na strani govornika ili autora poteza koje bi on učinio ako bi
bio suočen sa glasovima ili znakovima koje je izustio ili zapisao.
o proizvodnji interpretativnih činova
Samo postojanje znakova funkcija je interpretativne zajednice jer će ih prepoznati samo
njezini pripadnici. Oni izvan te zajednice razvijaće drugačiju vrstu interpretativnih strategija,
te će stoga praviti drukčije znakove.
Tako sam još jednom preuzročio nestanak teksta
Ako svako izvodi interpretativne strategije i u tome proizvodi tekstove, namere, govornike i
autore, kako bilo ko od nas može znati da li je pripadnik iste interpretativne zajednice kao mi
ostali? Odgovor je da on to ne može znati , jedini znak pripadništva je drugarstvo-klimanje u
svrhu priznanja sa strane nekog drugog u istoj zajednici- mi zbamo.
to kažem znajući da ćete se sa mnom složiti-razumeti, samo ako se slažete.