A.A.

Ričards - O metafori

Aristotel je rekao u Poetici: „Daleko je najveća stvar vladati vladati metaforom. Ali jedino se
ovo ne može naučiti od drugoga: to je obeležje posebne obdarenosti, jer da bi se stvarale
dobre metafore, treba posedovati oko vično da uoči sličnosti.“
bavljenje metaforom teorijski i praktično, da otkrijemo nesrećno prisustvo triju od
pretpostavki
Prva od ovih pretpostavki je da „oko vično da uoči sličnosti“ predstavlja dar koji je dat
jednim, a uskraćen drugim ljudima. Ali svi mi živimo i govorimo zahvaljujući oku vičnom da
uoči sličnosti. (Mada jedni imaju bolje oči od drugih, razlike su samo u stepenu i poput drugih
razlika mogu se otkloniti učenjem i radom. To se poriče sledećom pretpostavkom prema kojoj
se ovo jedino ne može naučiti od drugih, mada je sve ostalo dostupno učenju. Ne znam na
koje predmete učenja Aristotel mislio. Ali ako razmislimo o načinu na koji svako od nas –
uvek samo delimično- uspeva da ovlada metaforom, videćemo da je bilo kakvo
suprotstavljanje ove vrste neodrživo. Svako od nas ovladava metaforom kao što uspeva da
nauči sve drugo što ga izdvaja od ostalih bića i čini čovekom. Sve nam to prenose drugi,
zajedno s jezikom koji učimo i njegovim posredstvom, jezikom koji nam jedino može biti od
pomoći time što nam daje sposobnost da vladamo metaforom. Ovo nas dovodi do treće i po
svojim posledicama najopasnije pretpostavke- da je metafora poseban i izuzetan vid
upotrebe jezika, odstupanje od njegovog normalnog funkcionisanja, a ne slobodni
princip čitavog njegovog slobodnog delovanja.
*Tokom cele istorije retorike, metafora je smatrana nekom vrstom posebne majstorije s
rečima, mogućnošću da se koristi sva raznolikost njhovih obeležja, nečim što je ponekad
prikladno, ali što traži neobičnu veštinu i smotrenost. metafora predstavlja vrlinu, ukras ili
dodatnu snagu jezika, a ne njegovu konstitutivnu formu. Sam sam varirao Šelijevo
zapažanje: „Jezik je u biti metaforičan; on zapravo beleži dotada neotkrivene odnose među
stvarima i čuva saznanje o njima sve dok reči koje ih označavaju ne postanu vremenom znaci
za delove ili klase misli, prestajući da budu slike celovitih misli: ako se onda ne bi javili novi
pesnici i ponovo ispleli ovako prekinute, jezik bi zamro za sve plemenitije ciljeve ljudskog
opštenja“. (metafora je konstitutivna forma jezika)
Ovoj izjavi retoričari nisu poklonili dovoljno pažnje, a ni filozofi jezika, mada istoričari jezika
odavno tvrde da nema reči ili opisa neke intelektualne operacije za koju, kada bismo joj
poznavali istorijat, ne bi bilo jasno da je putem metafore preuzeta iz opisa nekog fizičkog
zbivanja. Samo je Džeremi Bentam (kao naslednik Bekona i Hobsa) stavio da su u središtu
pažnje da su svest i sve što ona čini obične fikcije. Bentam je prepustio Kolridžu, Bredliju da
izvuku zaključak: da su materija i sve što se s njom zbiva, kao i svi izvedeni predmeti
posmatranja, takođe fikcije
izučavanje metafore, i što se retorika u svom istraživanju tradicionalno ograničavala na
relativno površne probleme, da se upustimo u ispitivanje dubina verbalne interakcije iz kojih
one nastaju.
Da je metafora sveprisutni princip jezika . Bez nje ne bismo mogli da sastavimo ni tri
rečenice normalnog tečnog govora, u šta ćete se lako uveriti.
Čak i u strogom jeziku formiranih nauka možemo je izbeći i otkloniti samo uz velike teškoće.
U polutehničkim disciplima kao što su estetika, politička teorija, sociologija, etika,
psihologija, teorija jezika itd. glavna je teškoća što neprestano otkrivamo da je koristimo i da
nam navodno postojane reči stalno menjaju značenja. U filozofiji, pogotovu, ne možemo
bezbedno napraviti nijedan korak, ako se stalno ne trudimo da budemo svesni metafora
kojima se možda služimo mi sami ili naši slušaoci; i ma koliko tvrdili da ih se klonimo, jedini
način da to učinimo je da ih otkrijemo. Ovo je utoliko tačnije što je sama filozofija stroža i
apstraktnija. Kako ona postaje apstraktnija, sve više razmišljamo posredstvom metafora, za
koje izričito izjavljujemo da nam nisu potrebne. Metafore koje izbegavamo isto toliko
usmeravaju našu misao koliko i one koje prihvatamo. Tako ona mora biti sa svakim iskazom
kod kojeg nam je teže da otkrijemo šta njim tvrdimo nego šta njim ne tvrdimo.
Shvatanje da je metafora sveprisutna u govoru može se potkrepiti teorijskim putem.
o kontekstualnoj teoremi značenja -o značenju kao posredničkoj delotvornosti znakova kojom
oni stvaraju nove celine od apstrakcija ili aspekata odsutnih iz svojih konteksta, tvrdio sam da
reč normalno ne zamenjuje (odnosno ne označava) jedan izdvojen prošli utisak već određenu
kombinaciju opštih aspekata. (Ovde je ujedno dat sažet opis principa metafore). kada
upotrebljavamo metaforu imamo dve misli o različitim stvarima koje deluju zajedno a
oslanjaju se na jednu reč ili izraz, čije je značenje rezultanta njihove interakcije. ZA
TEZU 4
„Što se tiče metaforičnog izražavanja, ono je kada se prikladno koristi veliko savršenstvo
stila, jer vam umesto jedne daje dve ideje.“- kaže dr Džonson.
Džonson se drži restriktivnog tradicionalnog shvatanja metafore. Što se tiče savršenstva stila
*koji vam daje dve ideje umesto jedne, sve će zavisiti od toga kako te dve ideje deluju jedna
na drugu i kako zajedno deluju na nas. razume se da postoji ogromna raznolikost u oblicima
interakcije između saprisutnih misli ili (rečeno terminogijom kontekstualne teoreme) između
različitih odsutnih delova ili aspekata različitih konteksta značenja date reči. U praksi
uspevamo da sa zadivljujućom veštinom razlukujemo te oblike interakcije. (npr. Elizabetanci
su bili svestraniji od nas u veštini služenja metaforom. Ta je činjenica omogućila Šekspira. 18.
vek je suzio svoju veštinu i sveo je na samo neke oblike. Rani 19. vek pobunio se protiv toga i
specijalizovao se za druge oblike. Na ovaj način čini mi se mogla bi da se preformuliše
antiteza klasicizam-romantizam.
To nije bilo moguće bez teorije metafore razvijenije od one koju danas imamo. Tradicionalna
teorija je zapazila samo mali broj oblika metafore, a zatim ograničila primenu termina
metafora na samo poneke od njih. Time je stvoren utisak da u metafori imamo posla s
rečima, njihovim pomeranjem i premeštanjem, a ona u biti predstavlja razmenu i
opštenje među mislima, transakciju među kontestima. Misao je metaforična i kreće se
kroz poređenja, a odatle u jeziku nastaju metafore. *za tezu 5 Ovo moramo imati na umu
ako želimo da usavršimo teoriju metafore. Put kojim treba ići bio bi: da obratimo više pažnje
na veštinu mišljenja koju već posedujemo (i na mahove smo je svesni. Moramo prevesti više
naše veštine u nauku, podložnu racionalnom razmatranju; uzdići implicitna prepoznavanja do
eksplicitnih razlikovanja.) Pitajući se kako funkcioniše jezik mi se pitamo kako
funkcioniše misao, osećanje i svi drugi oblici u kojima je svest aktivna, kako se treba
učiti životu i kako se ona daleko najveća stvar vladanje metaforom –a ona je velika samo
zato što je u isti mah vladanje životom- može uprkos Aristotelu što bolje naučiti od
drugoga. ( Ali da bi nam to mogli biti od koristi, na smemo zaboraviti da „svako razmišljanje
ima u vidu izvršenje neke radnje ili stvari koju treba učiniti“ (Hobs) i da „nipošto ne možemo
zahtevati od čisto praktično uma da se podredi spekulativnom i time preokrene redosled, jer
svaki interes je u krajnjoj liniji praktičan, pa je čak i interes spekulativnog uma samo uslovan i
potpun je jedino u svojoj praktičnoj upotrebi“ (Kant). Kako je koren naše teorije u praksi, ona
mora dati ploda u savršenijoj veštini.
( Jovan- tradicionalna teorija metaforu vidi u rečima, a ona je zapravo osobina misli.)
*
*Dosadašnje izlaganje predstavljalo je uvod ili pripremu čiji je cilj bio da se teoriji metafore
dodeli važnije mesto od onog koje je imala u tradicionalnoj retorici.
Da se spustimo s visina spekulacije i razmotrimo neke korake u analizi, da prevedemo našu
veštinu služenja metaforom u ekplicitnu nauku. Prvi korak da uvedemo dva tehnička
termina koji će nam pomoći da razlikujemo, kako kaže dr Džonson, dve ideje koje nam
najjednostavnije gledano daje svaka metafora. Ove ideje nazvaću sadržajem i
prenosnikom. –ova dva dela metafore sve što se traži da uporedimo različite odnose koji u
*različitim slučajevima postoje između tih dvaju elemenata metafore (nastaje zabuna ako ne
znamo o kojem od njih govorimo. Dosad smo mogli da ih razlikujemo samo pomoću nekih
nezgrapno opisnih izraza: „izvorna ideja i pozajmljena ideja, ono o čemu se stvarno misli ili
govori, i ono s čim se to poredi; skrivena ideja i zamišljena priroda, glavni predmet i ono
čemu je on nalik“, ili što unosi još veću zabunu, naprosto značenje i metafora, odnosno ideja i
njena slika.
Reč metafora potrebna nam je za celu dvojnu jedinicu, koristiti je u nekim slučajevima za
*jednu od dveju komponenata, odvojeno od druge nepromišljeno je koliko i pribegavati
manevru kojim se značenja ponekad upotrebljava da označi dejstvo cele dvojne jedinice, a
ponekad da označi drugu od komponenata (koju ovde nazivam sadržajem) , skrivenu ideju ili
glavni predmet na koji se odnosi prenosnik ili figura.
Sve ove reči-značenje, izraz, metafora, poređenje, predmet, figura, slika
Ko što je primetio E. Mur, zašto bismo se koristili istim izrazom da prenesemo različita
značenja, teško bih mogao da objasnim.
*Reči figura i slika ovde su posebno i dodatno varljive. I jedna i druga ponekad označavaju
celu dvoju jedinicu, a ponekad samo jedan njen član, prenosnik nasuprot drugom. No one
stvaraju zabunu time što reč slika može da označava kopiju ili obnovu nekog čulnog opažaja,
pa je sve to navelo retoričare na pretpostavku da govorna figura, slika ili imaginativno
poređenje moraju biti u nekoj vezi s prisustvom slika (u ovom drugom smislu) u našoj svesti.
Ali razume se da to nije tačno. Nikakve slike ove vrste ne moraju se javljati.
škole retorike i kritike išlu su pogrešnim putem
*Nikada se ne može dovoljno naglasiti da funkcionisanje jedne govorne figure ne mora nužno
biti u vezi sa slikama –kopijama ili duplikatima čulnih opažaja- koje za pisca i čitaoca možda
potkrepljuju reči. Ovakve slike možda jesu delotvorne za neke čitaoce u posebnim slučajevim,
a onda bismo se morali upustiti u jedno duže poglavlje iz individualne psihologije. No reči i
bez njih mogu da učine gotovo sve, pa stoga ne smemo uneti u našu opštu teoriju nikakvu
pretpostavku o njihovom nužnom prisustvu.
*Da bih ilustrovao pogodnost tehničkih termina kao što su sadržaj i prenosnik tako i rđav
uticaj pretpostavke o nužnom prisustvu slika, poslužiću se navodom iz lorda Kejmsa. to što on
kaže je pogrešno Lord Kejms se sprema da formuliše pravilo kojeg pisci treba da se
pridržavaju kada grade metafore. On kaže: „ poređenje u metafori je prikriveno time što se
zamišlja da je glavni predmet upravo ona stvar kojoj je on samo nalik, pruža se prilika da se
on (t.j. glavni predmet) opiše na način koji striktno ili doslovno odgovara njegovoj
zamišljenoj prirodi.
koristeći termine koje sam predložio možemo da opišemo ili okarakterišemo sadržaj opisujući
prenosnik. Lord Kejms nastavlja: kada gradi metaforu, pisac treba da upotrebljava samo one
reči koje su doslovno primenljive na zamišljenu prirodu njegovom predmeta. Drugim rečima
on se ne sme služiti daljim metaforama da bi opisao prenosnik. Figurativne reči, kaže on,
treba pažljivo izbegavati, jer umesto da glavni predmet obasjaju jakom svetlošću, ovakve
komplikovane figure obavijaju ga oblakom, i biće dobro ako čitalac, ne odbacujući ih u celini,
pristane da brižljivo traga za prostim značenjem, nezavisno od figura“.
Razmotrimo pažljivo ovaj odlomak, jer on dobro ilustruje zbog čega se tradicionalna
shvatanja metafore nisu pokazala naročito korisna. 18. vekovne pretpostavke da su
figure puki ukras ili dodatna lepota i da je prosto značenje, odnosno sadržaj ono što je
jedino bitno i za čim strpljiv čitalac može da traga „nezavisno od figura.“
Moderna teorija bi ovde prigovorila da u nizu najvažnijih upotreba metafore
saprisustvom prenosnika i sadržaja nastaje značenje (koje jasno treba razlikovati od
sadržaja) kakvo se ne bi moglo dobiti bez njihove interakcije; dakle, prenosnik
normalno nije puki ukras sadržaja, koji sam ostaje njime neizmenjen, već prenosnik i
sadržaj zajedno daju značenje raznovrsnije po snazi od značenja koje se može pripisati
jednom ili drugom od njih. Moderna teorija bi zatim istakla da se relativna važnost
doprinosa koji prenosnik i sadržaj daju ovom krajnjem značenju ogromno razlikuje od jedne
metafore do druge. Na jednom polu prenosnik kao da samo ukrašava ili senči sadržaj, na
drugom sadržaj kao da je samo povod da se uvede prenosnik pa stoga više i nije glavni
predmet. Ogromno se razlikuje i stepen u kojem se zamišlja da je sadržaj upravo ona stvar
kojoj je samo on nalik.
(Pravilo lorda Kejmsa o izbegavanju gomilanja metafore-ako bismo ga prihvatili i počeli da
ga se pridržavamo, ono bi opustošilo pisanu i govornu reč. )
metafore na koje se oslanjamo u govoru
Prilagodila se i izbledela, više i nije metafora. Ali ma koliko se ovakve metafore čine
izbledelim, možemo ih oživeti
*Ovo staro i omiljeno razlikovanje izbledelih i jarkih metafora predstavlja nešto što često stoji
na putu pronicljivosti i razaznavanja u proučavanju metafore. Treba ovo temeljno preispitati.
(primer-groznica je plamen-oba su primeri povišene temperature, vatra..)
Interakcija između sadržaja i prenosnika nije nimalo otežana sekundarnim
prenosnikom.
da potkrepim tezu da je najveći deo tradicionalnih razmatranja o metafori jedva nešto više od
upozorenja preterano revnosnim đacima , koja se izdaju za fundamentalnu teoriju jezika
postavljala su se pitanja na pogrešan način i primenjivala pogrešna tehnika
*problemi jezika, ozbiljno proučavanje jezika .. jedno ovakvo mesto poslužiće mi da
izvučem dve pouke koje se stalno moraju imati u vidu pri svakom ambicioznijem pokušaju
da se analiziraju metafore.
stih iz Otela-Uronilo me u bedu do samih usana
primer-beda koja je ovde sadržaj, predstavlja stanje oskudice i suše, dok nam prenosnik –
more ili bure u koje će uroniti Otela-pruža primer izobilja.
kako da rastumačimo uroniti , kap srtpljenja , kao da pojačava nesređen i zbrkan utisak koji
ostavlja uroniti. Ni sam ne znam kako bih branio ovu reč nego kao dramsku dužnost, i da
a to je da je Otelo sam užasno nesređen, da je njegov iskaz deo „bure uzaša i besa“ kojom on
napada Dezdemonu i tako govori trenutno poremećen um, opsednut slikama bez obzira na
njihovu prikladnost. Otelo se moglo bi se reći davi u ovoj buri i sam to zna.
Iz ovog primera želeo bih da izvučem sledeće pouke:
*prvo, ne videti kako jedna reč može da funkcioniše nikada nije dovoljan dokaz da ona neće
funkcionisati. Drugo, videti kako bi ona trebalo da funkcioniše ne dokazuje da će ona tako i
funkcionisati. ono što je danas potrebno knjiž kritici upravo je kritičko ispitivanje metafore
koje bi imalo u vidu te pouke.
+Vratimo se Kejmsu. Njegov prigovor da je „sličnost suviše neznatna da bi se dopala“
(obratite pažnju na pretpostavku da pisac prirodno mora da uvek težiti da se dopadne!)+
*pretpostavlja da sadržaj i prenosnik moraju biti povezani sličnošću i da interakcija među
njima nastaje usled njihove uzajamne sličnosti. Pa ipak na drugom mestu i sam Kejms
opravdano ukazuje na jednu vrstu figure koja ne počiva na sličnosti već na nekim drugim
odnosima između sadržaja i prenosnika. On kaže da su je raniji pisci prevideli i da je ,moramo
razlikovati od drugih figura jer ne počiva na istom principu.
Vrtoglava litica, veselo vino, smela rana- sve su to primeri ove figure. Ovde imamo prideve
koji ne mogu označavati nijednu osobinu imenica uz koju su vezani: npr. litica se ne može
nazvati vrtoglavom ni u jednom smislu, doslovnom ili figurativnom, kojim bi bile označene
neke od njenih osobina ili atributa. Kada pažljivo ispitamo ovaj izraz, otkrivamo da se litica
naziva vrtoglavom zato što tako deluje za one koji stoje na njoj... Kako-pita Kejms –da
objasnimo ovu figuru koja kao što vidimo, nastaje u mišljenju i s kojim principom da je
dovedemo u vezu? Imaju li pesnici povlasticu da menjaju prirodu stvari i po vlastitom
nahođenju pridaju predmetima atrubute koji im ne pripadaju? Većina modernih kritičara bi
rekla: Naravno da imaju! Kejms se poziva na princip asocijacija po blizini. „Često smo
imali prilike da tvrdimo da svest s lakoćom i zadovoljstvom prelazi s jednog na drugi u nizu
povezanih predmeta i da je kada su ovi predmeti tesno povezani, sklona da s jednog na drugi
prenosi dobra ili rđava svojstva, naročito ako je u bilo kojem stepenu obuzeta tim
svojstvima.“ Kejms je proširio ogromno polje teorije metaforične interakcije. Kada
počnemo pažljivo da ispitujemo interakcije koje ne funkcionišu oslanjajući na sličnosti
između sadržaja i prenosnika već počivaju na drugim odnosima među njima,
uključujući i disparatnosti neke od naših široko prihvaćenih, pojednostavljenih,
vladajućih pretpostavki o metaforama kao poređenjima ubrzo će se pokazati
neodrživim.
doslovni i figurativni smisao
Krejms smatra da se litica ne može nazvati vrtoglavom u nekom smislu koji bi označavao
neku od njenih osobina ili atributa.. kako se javlja metafora sve dok ne primetimo kako je
ovo okretanje koje zahvata svet dok nas obuzima vrtoglavica nešto što nastaje procesom koji
je i sam suštinski metaforičan.
nastaje procesom koji je suštinski metaforičan
Oči nam se pokreću, a čini nam se da se svet vrti u krug. Tako je zapravo s mnogim, a možda,
u krajnjoj liniji i sa svim našim opažajima. Naš svet je projiciran svet, sav prožet likovima
koji mu pozajmljujemo iz svog vlastitog života. „Primamo tek ono što dajemo“-iz Kolridžove
pesme. Metaforični procesi u jeziku –one razmene značenja između pojedinih reči koje
izučavamo kod eksplicitnih verbalnih metafora –imaju za potku percipiran svet koji je i
sam proizvod ranijih nesvesnih metafora; nećemo im pristupiti kako valja ako ovo
izgubimo iz vida. Iz ovog razloga nam je neophodna neka opšta teorema o značenju ako
želimo da u teoriji metafore odemo dalje od 18. veka. (A kako je Kolridž najdublje i
najjasnije sagledao ovu potrebu, i svojom teorijom imaginacije, najviše učinio da se ona
zadovolji, možemo prikladno završiti jednim odlomkom u kojem Kolridž na simboličan način
iznosi svoju teoriju.
Simbol je za njega prozračan element koji iskazujući celinu i sam ostaje živi deo onog
jedinstva koje predstavlja“. Za predmet svoje meditacije on ovde uzima čitav biljni svet ili
jednu jedinu biljku da bi u njima i kroz njih sagledao univerzalnost imaginacije,
univerzalnost onih metaforičnih razmena čijim posredstvom pojedinačni život i njegov
svet rastu zajedno. biljka je simbol rasta (a sam ovaj odlomak simbol imaginacije, jedan od
proznačnih elemenata u kojima se ona ogleda)
citat Kolridža: ,,učini mi se u nemim predmetima koje posmatram, vidim i nešto što nije tek
proizvoljan primer, puko poređenje (delo moje vlastite mašte, sila uma, simbol je utemeljen u
istini stvari, kad posmatram drvo ili list-razmišljam o rastenju širom sveta kao o jednom od
velikih organa u životu prirode. sa sunčevim izlaskom započinje njen spoljašnji život i
*biljka stupa u slobodno opštenje sa svim elementima stapajući se se njima i spajajući ih
istovremeno jedno s drugim. kako održavajući neprestano plastično kretanje delova uz
najdublje mirovanje celine, ona postaje vidljivi organismus celokupnog elementarnog života
prirode, pa stoga obuhvatajući jednu krajnost postaje simbol druge, prirodni simbol višeg
života uma.“-
OVAJ ODLOMAK ZA PESMU- NOVA KRITIKA
Ono što je Kolridž rekao o ovom slobodnom opštenju tačno je i za reč –kada se javlja u
rečenici slobodnog metaforičnog govora-Nisu li reči-upitao je-delovi i izdanci biljke“?
On govori o knjizi Prirode „koja je u svim vremenima bila muzika plemenitih i pobožnih
umova, koja je poezija svekolike ljudske prirode, a može se čitati i u figurativnom smislu da
bi se u njoj pronašle veze i simboli duhovnog sveta“.
Vladanje metaforom

(Sav se život vraća pitanju našeg govora, medija kojim opštimo jedni s drugima, pitanju
odnosa jedni s drugima)
Kejmsova teorija metafore
ograničenja tradicionalnog pristupa
teorija o funkcionisanju metafore ili kretanju misli
(da ne pobrkamo naša objašnjenja i veštinu, naš opisni aparat i ono što se njime opisuje
to je stalna greška koju nalazimo u doktrinama
Naša veština služenja metaforom, veština mišljenja –čudesna je i neobjašnjiva –je jedno, a
naša intelektualna svest o toj veštini –krajnje nepotpuna iskrivljena, uprošćena, prepuna
zabluda- nešto sasvim drugo. Njen zadatak nije da zameni praksu ni da nam kaže kako da
činimo nešto što još ne umemo; njen je zadatak da našu prirodnu veštinu zaštiti od uplitanja
nepotrebno naivnih shvatanja o njoj i pre svega da pomogne da se ta veština –to vladanje
metaforom- prenese od jednog uma do drugog. A ovde, gde je reč o prevođenju naše veštine u
oblast posmatranja i teorije, najdalje ćemo dospeti učeći se na sopstvenim greškama.
Možda ćete reći da sam u prošlom predavanju uopštio ili proširio značenje termina
metafora Koristio sam ovaj termin za sve slučajeve gde nam, kako kaže Džonson, neka
reč „umesto jedne daje dve ideje“, gde različite upotrebe date reči kombinujemo u jednu
jedinu i o jednoj stvari govorimo kao da je neka druga. Koristio sam ga zatim i šire, da
označim kao metaforične i one procese u kojima imamo opažaje, misli ili osećanja o
jednoj stvari posredstvom druge
uzeću najjednostavniji oblik verbalne metafore –noga od stola. Kažemo za ovu metaforu da je
*izbledela, ali ona lako može ponovo oživeti. Po čemu se ona razlikuje od proste ili doslovne
upotrebe ove reči recimo konjska noga..noga od stola ima samo neke osobine konjske noge,
sto ne hoda na svojim nogama, one ga samo podupiru ..
Razlika je očigledno u tome što zajedničke osobine nazivamo osnovom metafore. Ovde lako
nalazimo osnovu, ali to često nije slučaj.
Metafora može izvrsno funkcionisati a da nismo nimalo sigurni kako funkcioniše ili šta
predstavlja osnovu za semantičko pomeranje.
(semantičko pomeranje, prosta, doslovna upotreba reči)
(Ako nekoga nazovemo svinjom ili patkom, ne vredi tražiti osnovu u stvarnoj sličnosti sa
svinjom ili patkom. Nazivajući neku osobu patkom ne želimo reći da ona ima kljun, da se
brčka i da je dobra za jelo..)
! Može se napraviti gruba podela na metafore koje funkcionišu oslanjajući se na ovu ili
onu neposrednu sličnost između dveju stvari, sadržaja i prenosnika i metafore( koje ovde
je skliznuo u staro kaže Blek) i metafore funkcionišu oslanjajući se na ovaj ili onaj identičan
stav koji (često iz slučajnih i nebitnih razloga) možemo imati prema obema stvarima.
Razume se, ova podela nije ni konačna ni nesvodljiva.
U izvesnom smislu, to da ih obe volimo predstavlja zajedničko svojstvo dveju stvari, mada
možemo biri spremni da priznamo da su one potpuno različite.
*da izbegnemo jednu od najopasnijih zamki u proučavanju metafore- pretpostavku da
metafora ne funkcioniše ako ne uspevamo da vidimo kako ona to čini.
*granica između doslovnih i metaforičnih upotreba nije sasvim utvrđena i
nepromenljiva. primer- da li čovek sa drvenom nogom ima nogu u doslovnom i
metaforičnom smislu? (Na ovo pitanje odgovorili bismo da je ima i u jednom i u drugom
smislu: u doslovnom po jednom, a metaforičnom po drugom skupu svojstava. Reč može
istovremeno biti i doslovna i metaforična, upravo kao što može biti oslonac za više
različitih metafora, odnosno poput žiže skupljati u jedno više različitih značenja. Ovo je
važno, jer mnoga pogrešna tumačenja nastaju usled pretpostavke da reč koja funkcioniše na
jedan ne može funkcionisati na drugi način i posedovati drugo značenje.
*Prema tome da li je reč upotrebljena doslovno ili metaforično nije uvek (a uostalom ni po
pravilu nije) jednostavno utvrditi. Provizorno, to možemo utvrditi tako što ćemo pokušati da
rešimo: da li nam u slučaju koji nas zanima reč daje dve ideje ili jednu; da li da se poslužimo
terminima uvedenim u prošlom predavanju, ona predočava sadržaj i prenosnik, čijom
saradnjom nastaje jedno obuhvatno značenje. Ako nije mogućno razlikovati sadržaj od
prenosnika, možemo provizorno uzeti da je reč upotrebljena doslovno; ako je mogućno
razlikovati bar dve upotrebe koje sarađuju jedna s drugom, imamo metaforu.
(jedna reč ima više značenja, doslovna i metaforična upotreba, doslovni i metaforični smisao)
Npr. kada Hamlet kaže: Zašto bi stvorovi poput mene puzali između zemlje i neba?
Moj je odgovor da su upotrebljene metaforično. Hamlet ili čovek mogu puzati doslovno,
kretanje odvratnih insekata, gamad i ova stvorenja su prenosnik, kao što je Hamlet, odnosno
čovek i njegova narav, predstavljauju sadržaj. većina rečenica u slobodnom ili fluidnom
govoru biće metaforična. Doslovni jezik je redak izvan središnih delova naučnih
disciplina. Verujemo da je on češći nego što jeste pod uticajem onog oblika doktrine o
upotrebi kojim se rečima pripisuju utvrđena značenja; upravo zbog toga sam u ovim
predavanjima toliko prostora posvetio kritici ove doktrine.
Razmotrimo sada neke od promenljivih odnosa između sadržaja i prenosnika. Možemo
*početi od zapažanja, na koji ćete svuda nailaziti, da svaka metafora sadrži poređenje. No,
*šta je poređenje? Ono može biti više stvari: može naprosto biti dovođenje dveju stvari u vezu
da bi mogle zajedno da deluju, može biti razmatranje i jedne i druge da bi se videlo koliko su
slične a koliko različite, može biti proces kojim se skreće pažnja na njihove uzajamne
sličnosti odnosno metod kojim se ukazuje na izvesne aspekte jedne stvari pozivanjem na
saprisustvo druge. Zavisno od toga na koji od ovih načina vidimo poređenje, dobićemo
različita shvatanja metafore. (Ako imamo u vidu skretanje pažnje na sličnosti, dobijamo jednu
od glavnih osamnaestovekovnih teorija metafore.) *
primer- Mogli bismo reći da je sadržaj ovde tok pesnikove misli a prenosnik reka, da se u dva
poslednja stiha nekoliko puta menja uzajamni položaj sadržaja i prenosnika, kao i pravac
pomeranja od jednog ka drugom. Dubok a bistar ove reči doslovno opisuju prenosnik, reku, a
izvedeno ili metaforično misao. s reke se prelazi na misao., s misli na reku
ova pitanja ne rešavaju se etimologijom, nego kako mi te reči primamo
ovo naizmenično kretanje od prenosnika ka sadržaju i obrnuto po svoj prilici doprinosi
tajanstvenoj snazi ovih distiha
*„Pojedine sličnosti između sadržaja i prenosnika tako su jasne i pregledno iznesene“- to je
tipično osamnaestovekovno shvatanje o tome kakvo poređenje treba da sadrži metafora,
kakav treba da bude proces ukazivanja na sličnosti: pojedine sličnosti treba jasno i pregledno
da budu iznesene. Ali na osnovu takvog shvatanja ne može se stvarno objasniti kako ovi
stihovi deluju. Što pažljivije i podrobnije razmatramo značenja i implikacije reči dubok,
bistar, blag, snažan i pun primenljivih na vodeni tok i na misao, sve više će nam se činiti da
sličnosti između prenosnika i sadržaja gube na značaju a da je prenosnik, reka, samo
izgovor da se o misli kaže nešto što se ne bi moglo reći o reci.Ali reka nije običan izgovor,
puki ukras, ornament.. Prenosnik još uvek kontroliše način na koji se oblikuje sadržaj.
*Ova metafora se ne iscrpljuje poređenjem kao isticanjem sličnosti (mada je to česta pojava u
knjiž 18.veka, gde je sadržaj obično važniji element u metafori)
Suprotno shvatanje poređenja kao običnog dovođenja u vezi dveju stvari da bi se videlo šta će
se dogoditi, predstavlja pomodnu savremenu aberaciju koja ekstreman slučaj prihvata kao
normu.
Reči Andrea Bretona, vođe francuskih nadrealista koji su formulisali tu doktrinu:
„Uporediti dva predmeta, po karakteru udaljena jedan od drugog što je više moguće, ili ih bilo
kojom drugim metodom dovesti u vezu na neočekivan i upečatljiv način- to ostaje najviši
zadatak kojem može težiti poezija.
„Dovesti ih u vezu na neočekivan u upečatljiv način. Zar da bude najviši zadatak kojem može
težiti poezija.“ Ovo je doktrina na kojoj se vredi malo zadržati. Slično g. Maksu Istmanu koji
tvrdi da metafora funkcioniše putem „neostvarljivih identifikacija“, g. Breton ne vidi zašto
bismo razmatrali šta treba dovesti u vezu s čim –pod pretpostavkom da je reč o dovoljno
udaljenim predmetima- niti uočava da ovakvi spojevi mogu imati veoma različite efekte. Ovo
je stanovište suprotno Džonsonovom: dok Džonson kritikuje poređena poput Kaulijevih
Kao i Breton i g. Istman je ravnodušan prema specifičnom efektu koji će izazvati ovakvo
spajanje razlika. Po njemu, pesnik „ prenosi vrstu iskustva kakvo se ne nalazi izvan poezije“,
a da bi mu to pošlo zarukom, kaže g. Istman, on „mora izazvati reakciju i u isti mah je
sputati, stvarajući u našem nervnom sistemu dovoljno jaku tenziju, tačno proračunatu da nas
učini potpuno svesnima da nešto doživljavamo..(nadrealistički kult veštačkih paranoja).
Mislim da ono potiče iz sasvim naivnog shvatanja metafore i njenog dejstva, shvatanja koje
predstavlja preteranu reakciju na ideje o kojima smo prošli put govorili u vezi s lordom
Kejmsom.
*Razmotrimo pobliže šta se zbiva u svesti kada- na neočekivan i upečatljiv način- dovedemo
u vezu dve stvari koje pripadaju vrlo različitim vrstama iskustva. Pored stanja opšte zbrke i
nelagodnosti, najvažnija zbivanja su napori svesti da poveže ove dve stvari. Svest je organ
koji povezuje, ona jedino i deluje povezujući, a može da poveže bilo koje dve stvari na
neodređeno mnogo različitih načina. Koji će od njih odabrati određuje se pozivanjem na neku
veću celinu ili cilj, i mada nam njen cilj možda ostaje skriven, svest ga nikad nije lišena. Kad
god interpretiramo, iznosimo na videlo veze, a sloboda s kojoj to činimo u poeziji –jedan
je od izvora njene snage. Kako dobro kaže g. Empson u (Sedam tipova dvosmislenosti
str.32.): „Iskazi se nižu kao da su povezani, a čitalac je primoran da sam razmotri njihove
odnose. Ostavljeno mu je da sam nađe razlog zbog kojeg su odabrani upravo ovi iskazi, on će
naći različite razloge i uspostaviti veze među njima u svojoj svesti. Ovo predstavlja suštinsku
činjenicu o poetskoj upotrebi jezika.“ (Čitalac će, rekao bih, isprobati različite veze, a ovo
eksperimentisanje- s najjednostavnijim i najsloženijim, s najočiglednijim kao i
najneuhvatljivijim spojevima- i jeste kretanje koje daje smisao svakom fluidnom jeziku.
Što se dve stvari koje se dovode u vezu udaljenije, i tenzija koja se stvara između njih mora
biti veća.
(No, kao što znamo, ono što nam izgleda da je nemoguća veza -,,neostvarljiva identifikacija,
može se začas pretvoriti u snažan i neusiljen spoj ako nam drugi deo teksta da pravi
nagoveštaj)
npr. kuća koja simbolizuje mnogo toga
No ova veza je lako uočljiva i očigledna zahvaljujući pesmi u celini.. Svest će uvek nastojati
da pronađe veze i u ovom traganju biće vođena iskazom u celini i okolnostima u kojima se
ona javlja.
(Možemo, dakle zaključiti da se ove savremene pristalice naivnog principa-sklepaj –ispašće
metafora, zavaravaju obraćajući pažnju na sporedne efekte interpretativnog procesa i
zapostavljaju važnije zadatke kritičke teorije.)
Ne smemo pretpostaviti, kao što se činilo u osamnaestom veku, da se interakcije
sadržaja i prenosnika ograničavaju na sličnosti među njima. U njih je upleteno i
delovanje disparatnosti.
Kada Hamlet upotrebi reč puzali, njena snaga ne potiče samo iz ovih ili onih sličnosti s
gamadi koje se time uvode već bar isto toliko i iz razlika koje se opiru uticaju tih sličnosti i
drže ih pod kontrolom. Ovde je, naime, implicirano da čovek ne treba tako da puzi. Prema
tome, govoriti o poistovećivanju ili stapanju koje se postiže metaforom gotovo uvek je
pogrešno i štetno. (vrlo je malo metafora u kojima disparatnosti između sadržaja i
prenosnika nisu isto onoliko delotvorne koliko i sličnosti.) Neka sličnost će obično biti
uočljiva osnova semantičnog pomeranja, ali osobeno modifikovanje sadržaja do kojeg
dovodi prenosnik mnogo pre nastaje usled razlika nego usled sličnosti među njima.
lažnih teorija i naivnih tumačenja već i do pokušaja da se u književnosti reći prisile na
ponašanje suprotno prirodi jezika kao medija.
// Hjumova teorija metafora ostaje nepotpuna, izgleda mi potpuna zabluda.
Hjum kaže: „Doslovan govor je suštinski netačan. On može postati precizan... samo uz pomoć
novih metafora“. Kao što vidimo, ova tvrdnja samo ponavlja Šelijevu misao i možemo se
složiti s njom, uz primedbu da ovde „novih“ ima neke sporne implikacije; to je, uostalom,
primedba nagoveštava i sam Hjum kada nešto ranije na jednom mestu.. Hjum iznosi razne
teze o preciznosti koju je smatrao ciljem metafore, i upravo one otvaraju put greškama. „Velik
cilj je tačan precizan i nedvosmislen opis“. Za razliku od proze, poezija-kao fluidni govor-
nije ,misli on, jezik pukih oznaka već konkretan vizuelni jezik. Ona je nesavršena zamena za
jezik intuicije kojim bi se oseti mogli integralno prenositi. Ona uvek nastoji da nas zaustavi i
navede da bez prekida vidite neku fizičku stvar, da vas spreči da nesmetano krećete kroz
apstraktni proces.“//
Sporno mi se čini Hjumovo uvek, dovoljno je seetiti se Šekspira, pa nećete tvrditi da jezik
uvek čini ma šta slično. Druga se odnosi na vizuelni.
*Ne morate ništa videti dok čitate stihove, a Šekspirove reči svakako ne deluju time što čine
da ma šta vidite. Treća sporna stvar je strah od apstraktnog. Jezik najveće poezije često je
krajnje apstraktan ( i cilj mu je da nam omogući da se nesmatano krećemo kroz apstraktan
proces.
(Šekspir od nas ne traži da opažamo lepotu već da je na osnovu metaforičnog argumenta
razumemo kao zakon u samom skladu)
Hjuma zavodi reč videti, on misli da je upotrebljava doslovno, dok bi njegova teorija bila
održiva samo kada bi videti bilo upotrebljeno metaforično. Ako u nekoj raspri izjavimo:
„Vidim šta hoćete da kažete!“, očigledno je da je reč videti upotrebljavamo metaforično.
*Jer jezik uvek nastoji da nas navedemo da , razumemo, sebi predočimo, primimo ono što se
već želi reći- a to ne mora nužno biti nikakva fizička stvar. moramo imati na umu da se to ne
odnosi nužno na neku „predstavu“ kakva se recimo stiče čulnim opažanjem, već se može
odnositi i na osećanje ili misao.
(metafora ne mora da stvara sliku)
!reči ne mogu, a ne treba ni da pokušavaju, da „integralno prenose osete“ , one imaju mnogo
važnije zadatke. Ne samo da verbalni jezik nije „nesavršena zamena za jezik intuicije“, kada
*se koristi kako valja, jezik čini ono što intuicije ili oseti ne mogu sami da čine i upotpunjuje
ih. Reči su tačke u kojima se stiču različite oblasti iskustva koje se u osetu ili intuiciji nikada
ne mogu spojiti. One omogućavaju i podstiču onaj rast koji predstavlja neprestani napor svesti
da uspostavi poredak u sebi samoj. Jezik ne predstavlja običan signalni sistem. ( On je
instrument svega što je specifično ljudsko u našem razvitku, svega čime pravazilazimo ostala
živa bića.)
(Prema tome, tvrditi da jezik funkcioniše samo kroz oživljavanje oseta postavlja čitav ovaj
proces na glavu.) Time se previđe ono što je važno u Malarmeovoj rečenici da pisac ne piše
mislima (ili možemo dodati idejama, osetima, verovanjima, željama ili osećanjima) već
rečima. „Nisu li reči“ upitao je Kolridž „delovi i klice biljke? A koji zakon upravlja njihovim
rastom? Ovde bih, piše on, pokušao da uništim staru antitezu između Reči i Stvari: uzdižući,
da tako kažem Reči do Stvari, pa čak i do onih koje nazivamo živim bićima.“ Ovo moramo
učiniti ako želimo da uspešno izučavamo metaforu.
(Hjum i profesori poezije zaboravljaju sve što je najbitnije u jeziku kada ga shvataju kao
običan podsticaj za sticanje vizualnih predstava. ) Oni smatraju da je predstava neophodna za
značenje reči, pre bi se moglo reći obrnuto, budući da reč uvodi značenje kakvo nemaju ni
predstava ni prvobitan opažaj. ovde jedan deo objašnjenja pometnje u mislima-, drugi deo
objašnjenja: on se odnosi na mešanje antiteze između sadržaja i prenosnika s antitezom
između metafore (dvojne jedinice koja obuhvata sadržaj i prenosnik) i njenog značenja.
*Ove dve antiteze lako se mogu pobrkati, posebno kada termin metafora (i njegovi sinonimi)
ponekad znače prenosnik, a ponekad prenosnik i sadržaj zajedno.
*reči na neki način moraju učiniti da steknemo potpunu i tačnu svest o onome što se govori,
jezik mora zaista iskazati svoje značenje tj. metafora (cela jedinica, sadržaj i prenosnik
zajedno) treba da ima svoje pune značenje. Hjum kao da ne razlikuje prenosnik i sadržaj
Hjum izgleda dolazi do uverenja, da prenosnik mora odgovarati sadržaju, da je cela analogija
neophodna da bi se dobili tačni opisi.
(Hjum- Doslovan govor može postati precizan uz pomoć metafore,. Kada analogon nije toliko
povezan sa opisanom stvari da bi joj bio sasvim paralelan.. lažnu uverljivost zabludi o
korespondenciji između sadržaja i prenosnika.on kao da ne razlikuje ova dva pojmovna para )
truizam da govor treba da ima svoje puno značenje –dolazi do uverenja da prenosnik mora
odgovarati sadržaju, da je cela analogija neophodna da bi se dobili tačni obrisi ovo je greška
Pre svega, nikada se ne može govoriti o celoj analogiji, mi je koristimo onoliko koliko nam je
potrebna ( a ako prevršimo meru u primeni bilo koje analogije, ona gubi svaku vrednost.
Upravo opisana ograničenja ne važe za odnose između sadržaja i prenosnika. Posledice ove
teorije mogu se shvatiti u brižnim preterano vernim pokušajima da se opažaji i osećanja
kopiraju rečima, da se „integralno prenose oseti“ koji se tako često javljaju i u najboljoj
modernoj prozi. Reči nisu medij kojim se kopira život. Njihov pravi zadatak je da uspostave
poredak u samom životu.
Greška kojom se sadržaj-prenosnik meša s odnosom između sadržaja i prenosnika zajedno i
njihovog značenja, ima posledice koje po svom značaju daleko prevazilaze čisto književne
stvari (bar ako suženo shvatimo književne stvari).
Moramo li verovati u ono što neki iskaz govori da bismo ga u potpunosti razumeli?
Da li nam Biblija ili Božanstvena komedija govore nešto što moramo prihvatiti kao istinito da
bismo ih čitali na pravi način? Ovo su pitanja na koja nikako ne možemo dati zadovoljavajući
odgovor ako nam nije jasno na koji način metaforični iskazi mogu da nam nešto kažu ili
saopšte. G. Eliot kaže na jednom mestu da čitava Božanstvena komedija predstavlja jednu
jedinu veliku metaforu. On je u pravu.. Da li je to sadržaj, ili prenosnik ili njihovo zajedničko
predočavanje ili je to da su sadržaj i prenosnik u njoj povezani upravo na takav način? Navikli
smo da razlikujemo kada se neki iskaz uzima doslovno, a kada metaforično ili anagogično ili
najprostije gledano, postoji bar četiri tipa tumačenja koja treba razmotriti, a ne dva. (Osim
toga, vrsta verovanja koja će biti prikladna po pravilu će se razlikovati od jednog tipa
tumačenja do drugog. Možemo izvući sadržaj i verovati u njega kao u tvrdnju; ili izvući
prenosnik, ili uzimajući sadržaj i prenosnik zajedno, razmotriti hoćemo li prihvatitit ili
odbaciti neku tvrdnju o njihovim odnosima, najzad možemo prihvatiti ili odbaciti smer koji bi
oni zajedno dali našem životu). ?
tumačenja, različite mogućnosti razumevanja bilo kojeg metaforičnog iskaza.
„Vladanje metaforom“ –vladanje interpretacijom metafora-može biti u još dubljoj vezi s
kontrolom nad svetom koji za sebe stvaramo da bismo u njemu živeli.
Svojim raspravama o transferu (a to je samo drugo ime za metaforu) psihoanalitičari su nam
kako se oblici odnošenja, voljenja ili ponašanja nastali u vezi s jednim skupom stvari ili osoba
često prenose na neki drugi način. Oni su nam uglavnom otkrili patologiju ovakvih transfera,
slučajeve gde prenosnik-pozajmljini stav, npr. roditeljska fiksacija –ima tiransku vlast u novoj
situaciji-sadržaju. Žrtva je sposobna da vidi novu osobu samo kroz staru strast i njen tok. Ona
tumači svoju situaciju samo kroz figuru, arhetipsku sliku, kroz prenosnik.
U srećnom življenju nalazimo iste obrasce i izbegavamo iste zablude kao u pažljivom,
istančanom čitanju. Opšti oblik interpretacije-interpretativnog procesa je isti-npr. ispravno
razumevanje neke govorne figure