Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

JEVREJI

Nema sumnje da po broju objavljenih priča, šala, parodija, satiričnih pesmica,

kao i raznih drugih sitnih humorističkih formi, Jevreji zauzimaju sam vrh liste
etničkih junaka o kojima se moglo čitati u novinama iz prvih decenija
dvadesetog veka. Izobilje tog materijala skreće nam pažnju kao svojevrstan
folklorni presedan. Specijalizovane rubrike variraju naslove: Jevrejske priče,
Iz jevrejskog života, Priče sa Jalije, Jevrejske mudrosti itd. One izlaze
redovno i to u listovima različitog profila - humorističkim, zabavnim,
informativnim, dnevnim - iznoseći na videlo javnosti ogromno bogatstvo
folklorne građe koja se tiče jevrejskog naroda i jevrejskog načina života. U
zavisnosti od porekla i tradicije, te takozvane jevrejske priče nekad su uistinu
jevrejske, a nekad samo utoliko što su njihovi glavni protagonisti imenovani
kao Jevreji. Folklorni lik Jevrejina, pod etničkim nazivom Čivutin[1], nije bio
nepoznat našoj folklornoj tradiciji ni pre ovog perioda njihove nenadmašne
popularnosti. Poput ostalih dosad razmatranih etničkih junaka, Jevreji spadaju
u zaostavštinu devetnaestovekovne narodne tradicije, kao i odgovarajućih
usmenih vrsta koje su u to doba bile negovane. Razume se, zastupljenost
tipova koji su okarakterisani na etnički način bila je neuporedivo slabija tada
nego u kasnijim vremenima, pa se samim tim i lik Jevrejina u starinskim
humorističkim formama sreće samo sporadično.

Rasprostranjenost i izuzetna omiljenost jevrejskog humora iz epohe s početka

dvadesetog stoleća ni u kom slučaju ne predstavljaju pojavu koja je izolovana
i ima lokalni značaj. Naprotiv, ta pojava nastala je kao proizvod jednog
snažnog talasa internacionalnih strujanja koja su zapljusnula i naše krajeve,
osetivši se u punoj meri i u ovdašnjem folklornom životu takođe. Izvanredna
popularnost koju je ova originalna i po mnogo čemu specifična vrsta humora
dostigla u internacionalnim razmerama kulturološki je fenomen sam po sebi -
fenomen koji je zasigurno morao imati uporište u konkretnim istorijskim
okolnostima. Prema Bentonu (Benton), jevrejska šala kakvu mi danas
poznajemo prvobitno je, tokom devetnaestog veka, razvijana u različitim
nacionalnim oblicima, paralelno s pokretom za emancipaciju Jevreja u
Evropi. Bila je prepoznatljiva po svom karakterističnom sarkazmu,
nemilosrdnoj ironiji, ali, pre svega, po osobenoj i sasvim jedinstvenoj žici
samoironije. Jevrejski humor imao je velikog uticaja na humorno stvaralaštvo
širom sveta, a posebno značajno je delovao na politički humor, u čijim
temeljima je uzidan kao centralna, ključna komponenta.[2] Ne samo humor,
jevrejski folklor uopšte ostavio je neke, možda ne na prvi pogled uočljive, no,
u svakom slučaju dalekosežne tragove u pojedinim delovima sveta: “Jevrejski
folklor i religija vršili su uticaj na tradicionalnu kulturu slovenskih i baltičkih
seljaka od početka jevrejskog naseljavanja u istočnoj Evropi. Čitave rečenice
iz Talmuda inkorporirane su u lokalne jezike u vidu poslovica. Za vreme
radikalnog pokreta, u periodu do Revolucije 1848. godine, jevrejske šale širile
su se centralnom Evropom. Krajem devetnaestog veka, zbirke jevrejskih šala
bile su omiljeno štivo među nejevrejskom čitalačkom publikom u Beču i u
Berlinu. One su dale ton mnogim humorističkim publikacijama koje su
otprilike u to vreme pokrenute u Austriji i Nemačkoj. Eho tih šala osetio se na
pozornici, u kabareu i u literaturi takođe.”[3] Razume se, jevrejske šale nisu
osvojile samo Evropu. Prešavši Atlantski okean, za kratko vreme stekle su
popularnost i na američkom kontinentu. Izdavanje zbirki i antologija
jevrejskog humora počev od dvadesetih u punom je zamahu u zapadnoj
Evropi; s neznatnim zakašnjenjem ovaj trend će se docnije produžiti i u
Sjedinjenim Američkim Državama.[4] Istovremeno, kod nas se skoro
svakodnevno publikuju mnogobrojne šale o Jevrejima, što znači da je svetski
pohod jevrejske šale sinhrono obuhvatio i naš kulturni prostor. Po svemu
sudeći, u Srbiju su stigle iz obližnje Austrije, ili iz susednih zemalja.
Naravno, u našim listovima nisu izlazile samo one šale čije je ishodište u
tradicionalnom jevrejskom folkloru. Bilo je tu i mnogo drugih humorističkih
oblika za koje se ne bi moglo kazati da imaju veze s jevrejskim izvorima. I
jedni i drugi, mogli su se čitati otprilike sve do izbijanja Drugog svetskog
rata, događaja koji je presekao ustaljene tokove života i na najsuroviji način
obeležio sudbinu jevrejskog naroda. Kod nas, ovaj svetski sukob znači
prekretnicu i u folklorističkoj egzistenciji Jevreja: po njegovom okončanju,
reklo bi se da su najpre svesno izostavljani iz šala, da bi potom bili potpuno
zaboravljeni.
Jevreji, nekadašnji žitelji Beograda, predstavljali su najomiljeniji izvor
inspiracije humoristima s početka veka, koji su po jednom ustaljenom obrascu
sastavljali svoje blago podrugljive stihove, uzimajući za okosnicu pesme
ritmično nizanje jevrejskih imena, kao i neka od uobičajenih zanimanja
kojima su se mahom oni bavili. U tim prvim prikazima ponajviše vezanim za
lokalni beogradski ambijent, Jevreji su opisani kao telali, siromašni, ali zato
preduzetni staretinari koji otkupljuju i preprodaju iznošene stvari, kao sitni
trgovci s malim, neuglednim radnjama i uglavnom vrlo bednom zaradom. Iz
naslova šaljivih rubrika i pesmica saznaje se da su koncentrisani na prostoru
Jalije i Dorćola, koji se uzimaju kao njihove gradske četvrti. Imajući u vidu
zajednički model urbanog načina ćivota i zajednički, pre svega merkantilni tip
zanimanja kojima se bave, Jevreji se s vremena na vreme poistovećuju s
Cincarima. Dodeljuju im se neke od tipično cincarskih uloga u humoru, kao
što se i pojedina cincarska ili Cincarima pripisana obeležja prenose na njih.[5]
Pre svega, to se događa s jezičkim idiomom. Iako nema nikakvog realnog
opravdanja za to da beogradski Jevreji govore bilo kakvim dijalektom, po
svoj prilici iz humorističkih razloga nametnut im je iskvaren jezik sasvim
sličan onom koji se stavlja u usta Cincarima. Uz jevrejska imena prišiva se
cincarska titula jasno određene konotacije kir ili ćir, a izgovor se degeneriše
tako što se ubacuje samoglasnik u tamo gde mu nije mesto. Docnije, taj
nazovi jevrejski način govora gradi se nešto drugačije - otpočinjanjem svake
fraze veznikom i, poštapanjem u govoru, otezanjem i upornim ponavljanjem
ovog istog glasa, neslaganjem roda, broja i padeža, što je inače stereotip za
sve strance, bez razlike. Na početku i tokom prve dve decenije veka, ta
utvrđena lingvistička formula se intenzivno primenjuje, da bi nakon tog
klimaksa počela da jenjava i postepeno pada u zaborav. Što se tiče uvezenih
jevrejskih pričica, nekad se koristi a nekad ne, zavisno od vrste novina i od
revnosti urednika u prilagođavanju materijala domaćim folklornim navikama.

Evrejski zbor na Dorćolu

Drema Cevi. Spava Levi.

Samo zeva kir Mošiku.
A Šemaju digo graju:
“Da mu damo “La-patiku”.
Ko zna šta bi jošte bilo
Od ovoga krasnog skupa.
Kad jednom od nekuda
Poče doboš da zalupa.
Kad viknuše: “Mira”, “Mira”
“Brzo da se licitira”!
Jurnu Cevi
A za njime trči Levi.
Albahari uzjašio Alfandari.
A Medina? -
Nos zabio u ledina.
I siroma naš Šemaju
U Perlino korpa pau
I slomio pet-šest jaju!
A dira ga malo Moni:
“O! Šemaju - dal ot jaju
Žute ti se pantaloni?!!”
(Brka, 24, 6. VIII 1903.)

Aktiva i pasiva

Kad je bankrotirao neki Čiva

Kad je ćir Avram Penhaz bankrotirao,
počeo je ovakav bilans svoje radnje:
Deset satu ravno bije
Kad se diglo sa jalije
Žensku, mušku, staru mladu
I kjosavo i sos bradu.
Tu je došlo staro Ozer-
I Šosberger staro klozer.
I Mošiku
Što prodaji “pititiku”.
I kir Penhaz kod “tri ticu”
Što prodaji malu cicu
Anziz-karte i menicu.
Tu je Bokor staro šakter
I Alamar šalabakter
Što prodaje staro kace.
I Medina “mesečina”
Što za “pashe” peče mace.
I još drugi: Cevi-Levi.
Alfandari - Albahari-
Što prodaje stare stvari.
I Šemaju i De-Maju
Pa i Perla
Što prodaji taze jaju!
Neki stoje. Neki sede.
Jedan pije a svi glede.
Alfandari zbor otvori
I ovako progovori:
“Bojnus-dijas kir Šemaju.
Ma kakvo je toj belaju???...
Ama ovaj “pištolj” Mita-
Nešto s’mnogo na nas rita!
Golo “pištolj” okje paru...
A ja nemam ni krajcaru.
Što ti kažiš-deli-jozu?
Da mu damo edno kozu?
Ili malu “pipitiku”?
Šta ti veliš kir Mošiku?
A naš Moni
Etno novo pantaloni
I još edno kaput stari-
Šta ti veliš Albahari?

1-vo Aktiva
Deset metru novog cicu
I tri kila od vunicu.
Dva kutiju špajh sapuna
Jedno prazna, drugo puna
Jedno tuce maramiku
Pola kilu - pipitiku.
Jedna četka, dva rešetka,
Na dno kace malo mace.
Jedno zvoncu i tri loncu.
Žena Luča i - sin Kuča.
(što se tiče “pasive” - ona se sad prepisiva.)

(Brka, 9, 29. II 1904.)

Mošiku i Avramiku
 Mošiku:
I kaku je Avramiku,
Nevideh ti davno lice.
Kako ide poslu, radnja
Drmaju li telalnice?
Kupuješ li prodaješ li
Avramiku stare stvari;
Da li ima Avramiku
Da se što god na njih ćari?

Avramiku:
Pos’o ide dobro Mošu,
Telalnice dobro rade.
Pantalone, kaput staru,
Prodaje se dobru sade.
Sve jevtino ja kupujem,
Bilo stvari nove stare;
Za jevtinu kupim novce,
A za skupu prodam pare.
Po celome Beogradu,
Stare stvari kupim zbiram.
A kad toboš negde lupne
Tu ja odmah licitiram.
Ja kupujem još i kože,
I sirove razne stvari.
I od toga Avramiku
Vrlo dobro sada ćari.
Sve je dobro i jeftinu;
Samo mast je gušča skupa.
Da prekinem sad razgovor,
Čuješ, toboš negde lupa.

(Brka, 23, 13. VI 1904.)

Novo - slovo
(što je držao Moša Cevi kad je umro Moša Levi)
Tužno zbore!
Otišlo je Mošo gore
Kot Isaku i Jakovu
I Jehovu...
Nije bio čovek lošo
Naš ćir Mošo...
Po malo je svakom dao,
A po više za se - krao.
Kud je pošo, svud je stigo,
Što je mogo svud je digo.
Ot njegovo pamet vešta,
I sat kuka Beč i Pešta.
Jer tamo je espap biro,
A ovde je bankrotiro.
O ćir Mošo...
Zbogom pošo.
I pozdravi na Mojseju
I na Jude Makaveju
I još pazi -
Da se nađeš s Eškenazi.
Pa na Jakov i na Saru,
Da na zajmu daješ paru.
Ali neka ti nije prosto
Ne uzmeš li šeset od sto.

(Brka, 23, 14. VI 1909.)

Osim trgovinom, Jevreji se bave svim mogućim novčanim transakcijama: u

istom periodu, u pesmicama, predstavljeni su kao menjači novca - takozvani
sarafi. Čest humoristički motiv u to doba je bankrot u poslu:

Posmrtna lista
pokojnog Moni, što je prodav’o napoloni

Juče naš je umro Moni

Bilo mu je vrlo žao
Što je kurs na napoloni
Tako strašno, brzo pao.

Naš je Moni telal bio,

Sve je staro gvožđe biro
Nit je jeo, nit je pio,
I opet je bankrotiro.

Pa trgovac kod “tri ticu”

Firma: “Mošo i Demaju”.
Grozno j’ krao na vunicu,
P’ opet pao pod stečaju.

Najposle je naše Moni,

Biu “saraf” sve do juče.
Menjo banke, napoloni,
Pa predao Bogu ključe.

I sad, eto mrtvo leži,

Niti mrda nit govori
A za njime suze liju -
Neutešni kreditori.

(Brka, 45, 14. XI 1904.)

Za razliku od ovih poluparodijskih-polusatiričnih autorskih tvorevina čije je

vreme ubrzo prošlo, najveći deo folklornog materijala koji se odnosi na
Jevreje - kao i na ostale etnose - anonimnog je porekla i proznog karaktera.
Oko Jevreja grupisani su brojni ciklusi šala koje variraju već ustaljene,
standardne motive. Ponekad su to adaptirani motivi iz tradicionalnog
jevrejskog folklora, a ponekad trenutno popularni, univerzalni motivi koji se
iz nekog razloga poistovećuju s jevrejskim etničkim tipom. Strastan trgovački
duh, lažljivost, sklonost ka prevari, škrtost i pohlepa na novac predstavljaju
zbir opštih karakteristika koje se od najranijih vremena u književnom
stvaralaštvu vezuju za ovaj narod. U prva tri primera, te navedene jevrejske
osobine prikazane su u interetničkom srpsko-jevrejskom kontekstu, što je
inače retkost:

Nemogućan greh
Razgovarao seljak sa svojim sveštenikom o raznim gresima, pa
će ga, naposletku, upitati:
-Da li je greh prevariti Jevrejina?
Pop odmahnu glavom i reče:
-Nemoj uzalud mućkati glavom i o tome misliti. Naravno da bi
bio greh prevariti ga, ali to se, nikad ne može dogoditi, sinko.

(Kića, 35, 24. VIII 1908.)

Srbin i Evrein
Srbin: (Evreinu): Misliš li skoro za Palestinu - vašu državu?
Evrein: Ja ne!
Srbin: E! a zašto?
Evrein: Zato što tamo nebi imao koga da lažem.

(Brka, 38, 28. IX 1919.)

Kad Jevrejin dođe u kafanu

Došao Jevrejin kod “Đerdapa” pa reče gazda Živku:
 -Donesite nam jednu kafu.
-Molim, za koliko vas? -upita gazda Živko.

(Brka, 27, 8. VII 1912.)

***

Gospođa Rebeka sretne gospođu Saru i sa čudom vidi da je

Rebeka u crnini.
-I, gospa Rebeka, vi ste imali nesreća u porodica?
-I jeste. Muž mi je umreo.
-Kako, Mošiku umreo?
-Da.
-Od čega, i od čega?
-Onomad, u sinagozi, neko je bio ispustio na pod jedan zlatnik, i
moje Mošiku je bio ugušen u gužvi!...

(Vesele novine, 24, 13. VI 1926.)

Mošina opreznost
Moša dolazi svojoj ženi i viče oštro još s vrata:
-Saro, Saro!
-I šta je, Mošo?
-Nemoj danas da kupuješ ništa kod našeg komšije bakalina.
-I zašto, Mošo?
-I zato, što sam mu dao onu našu vagu da se s njome danas
posluži.

(Ošišani jež, 175, 7. V 1938.)

Orijentisanost na materijalna dobra u životu, preterivanje u štedljivosti,

sračunatost kao podsticaj za akciju, posmatranje situacija i međuljudskih
odnosa isključivo kroz prizmu novca, dovitljivost u praktičnim stvarima i
hladnokrvna racionalnost u sagledavanju trenutnih okolnosti - tipične su
humorističke odlike psihološkog i nacionalnog karaktera Jevreja. To su crte
koje se stavljaju u fokus najraznovrsnijih šala: ima ih u tužno-smešnim
pričicama iz jevrejskog folklora koje govore o običaju provodadžiluka i o
izboru odgovarajućeg bračnog partnera, o umirućem koji se poslednjim
atomima snage obraća članovima porodice okupljenim oko njegove postelje
za tu priliku, a zatim i u svim ostalim šalama koje tretiraju srodničke odnose,
prijateljstvo, bračno neverstvo, partnerstvo u poslovima i mnoge druge teme,
čak se na njih aludira i u pojedinim pričama o mudrom rabinu. Pa, iako bi nas
to moglo navesti na pomisao kako i ovoga puta pred sobom imamo
univerzalni tip tvrdice koji je zajedničko mesto i vekovno nasleđe u literaturi,
pokazuje se da humorno uobličavanje karakternih osobina sadrži dosta
individualnih posebnosti kad su Jevreji u pitanju. Nema sumnje da su oni
predstavljeni kao ljudi čiji je i spoljni i unutarnji svet orijentisan ka novcu i
sticanju, groteskno štedljivi i jedva spremni da potroše pokoji dinar, međutim,
sve je to samo generalni plan koji ih još uvek ne čini istovetnim s klasičnim
tipom tvrdice zatvorenih vidika, koji drhti nad svakom svojom parom. Reklo
bi se da je za tu drukčiju nijansu značenja zaslužan prvenstveno jevrejski
folklor, koji je odnegovao jedan delikatan, samo njemu svojstven duh priče i
koji je stvorio sopstvene, više nego živopisne tipske likove. U većini
jevrejskih šala preči je sam način razmišljanja nego potenciranje komičnih
crta i karaktera: prednost uvek ima rafinirano, na izgled uvrnuto, ali u svakom
slučaju logično zaključivanje koje ide u pravcu istančanog odmeravanja datih
mogućnosti, vaganja i razdvajanja štete od koristi. Dakle, kad je o Jevrejima
reč, veću težinu od ljubavi prema novcu ima sam pristup rešavanju problema,
umešnost koju ispoljavaju u finansijskim kalkulacijama i trgovačkom
poslovanju. To je sposobnost koja je njima ne samo svojstvena nego, kako
izgleda, genetski usađena, pošto se u velikom broju primera slični motivi
ponavljaju u kombinaciji s decom.
 Iz škole
Učitelj Avramiku (pita malog Mošiku):
-Je li, Mošon, umeš li dobro da menjaš glagol?
Moša: To ne umem, ali forinte, da.

(Brka, 42, 8. X 1906.)

Gotova stvar
Provodadžija Icig preporučuje jednome mladiću divnu priliku pa
veli:
-Devojku je zdravo lepu, zdravo pametnu, izobraženu,
muzekalnu i ima mnogo nofce, zdravo mnogo, samo...
-Šta samo? pita mladić.
-Samo, ćopavu je u jedan noga.
-Ćopavu devojku neću da uzmim, veli mladić. Ali provodadžija
Icig ne popušta već razvezao:
-Ali molim vas, šta vas vredi da uzmite devojku sas zdrave noge?
Posle svadbe, ona će da padni niz basamaku i oće da slomije
nogu! I onda imati vi da se uplašite, vaše ženu da istrpi veliku
bolovi, morate da platite doktori, oće mnogo nofce da uzmi i
apoteku i opet će da vam žena ostani ćopav. A ovako brez
plašnju, brez bolovi, brez doktoru, brez apoteku i brez trošku
imate gotovu stvar.

(Zvono, 260, 30. X 1910.)

***

Ujedinio gospod u raju katolika, protestanta i Jevrejina. Hoće da

im da sve što žele.
-Šta ti želiš?... pita protestanta.
-Moć.
-A ti? pita katolika.
-Sve zlato zemaljsko.
-A ti, Jevrejine?
-Gospode, ja ti tražim samo adresu ovoga katolika!...

(Vesele novine, 16, 18. IV 1926.)

Briga na samrtnom času

Stari čiča Samuilo, bogati trgovac iz čaršije, nalazi se u agoniji.
Cela porodica je okupljena oko njegove samrtne postečlje.
Svakome on kaže po neku uzbudljivu reč. Već u pola nesvesan,
on zove sve po imenu:
-Ti si tu, Rebeka, draga moja ženo?
-Jesam, Samuilo!
-A ti, Ida, i ti, Estera, drage moje ćerke?
-Da, tatice, i mi smo tu.
-A ti, Rafailo, i ti Leone, dragi moji sinovi?
-Da, tata, tu smo.
-I vi, Baruh, moj stari delovođo?
-Da, gospodine Samuilo, i ja sam tu!
Na to se samrtnik ispravi u pola i zapita jačim glasom:
-E pa, ko je, onda, ostao da čuva radnju?

(Zvono, 203, 22. V 1926.)

Zna on šta je mondenstvo

Isak Blum šeta se na plaži u Bijaricu. Sretne ga jedan prijatelj i
upita:
-Otkuda ti ovde Isak?
-Oženio sam se, pa sam sad na svadbenom putovanju, ponosito
odgovori Isak.
-Šik. Čestitam. A gde je gospođa?
 -Ostala u Zagrebu.
-Šta kažeš? U Zagrebu?
-Nego! Treba čuvati onu radnju!

(Dert, 13, 20. V 1927.)

Zna Bog šta radi

-Moric, i ja ću da umrem!..
-Koliko ti je godina, Mošo?
-85...
-Pozajmiće ti Bog život do 100 godina!..
-Ti si lud, Mošiku!..
-I zašto?
-Misliš ti da je Bog budala da me uzme u sto godina kad može da
me ima u osamdeset i pet?..

(Vesele novine, 20, 16. V 1926.)

Nadgrobno slovo
Isak Kojen umro a žena mu ode rabineru i reče:
-I gospodin rabin, i ja bih želela da čujimo lepo slovo na pratnja
od moje suprug Isak, I šta ći to da košta?
-Razno, odgovori rabin. Ima i za pedeset dinara a ima i za dvesta.
Od trista dinara pa na više ja već govorim vrlo uzbuđenim
glasom.

(Vesele novine, 35, 29. VIII 1926.)

Mošin vikend
Napravili Moša i Moric vikend do Smedereva. Ali pre nego što
će krenuti na pristanište zamoli Moša svoga prijatelja Morica da
mu pozajmi svoje odelo.
Moric mu dade teškog srca odelo i, pošto se Moša brzo
presvukao, on ga zapita:
-Reci, Mošo, zašto ti je trebalo moje novo odelo?
-Ti znaš da ja ne umem da plivam, ti si odličan plivač, pa ako
počnemo da tonemo biću siguran da ćeš me spasti.

(Ošišani jež, 162, 5. II 1938.)

Vanserijska poslovna logika otkriva se čak i kod najbednijih stvorenja,

prosjaka bez igde ičega; oni su takođe sposobni da na ravnoj nozi diskutuju sa
svojim neuporedivo uspešnijim sunarodnicima, predstavljajući kao objektivan
zahtev ono što je samo njihova subjektivna želja i potreba. Folklorni tip
drskog siromaška ima dugu tradiciju i jedan je od nekolicine ključnih u
jevrejskom narodnom stvaralaštvu[6]. Prvih godina ovog veka, u novinskim
šalama često se spominje ime čuvenog milionera Rotšilda. Rado se varira
pričica o pomenutom ubogom Jevrejinu, koji od Rotšilda prima milostinju,
međutim, mimo svih normi ponašanja koje bi se očekivale u takvoj situaciji,
nastupa samouvereno, potražujući novac kao nešto što njemu po pravu i po
regularnom poslovnom ugovoru bezuslovno pripada:

Svakom svoje
Jedan poljski čivutin dođe na blagajnu bogatog Rotšilda i zatraži
milostinju, i blagajnik mu da jednu marku. Idućeg dana dođe
ovaj opet i dobije opet marku. Tako je on nekoliko dana
uzastopce dolazio i primao po jednu marku, dok to ne pade u oči
blagajniku i kad čiva opet dođe a on mu dade samo pedeset
pfeniga. A šta je to? Zar Rotšild nema više novca? Upita čiva
ljutito. Pa znate, reći će mu blagajnik smešeći se, Rotšild udaje
sad ćerku pa mora da štedi... Kažite vi Rotšildu, prekide ga čiva,
da sam mu ja Hajm Parhop iz Kolomeje poručio kad već oće da
udaje ćerku neka je udaje sa svojim a ne mojim novcem.

(Brka, 48, 4. XII 1904.)

Broj maštovitih varijacija na temu zarade i mogućnosti da se dođe do novca
gotovo da je neiscrpan kad su Jevreji u pitanju. Novac je cilj, sadržaj,
podstrek i motivacija za apsolutno sve akcije u životu. Misao o novcu
prisutna je kod njih u svakom trenutku. Ona ne napušta Jevreje nikad, čak ni
u najneverovatnijim, po život opasnim, crnohumornim situacijama.

Zvučnije
Saro, šta veliš da našem mališi nadenemo ime Isidor?
-Kakav Isidor, nazvaćemo ga Lujdor.

(Satir, 1, 1. IV 1902.)

Nema računa
Sara: “I Mošu trči kod doktoru.”
Moša: “I zašto?”
Sara: “I naš mali Bukus progutao groš.”
Moša: “E nije nego, da dam na doktor četir dinaru da izvadi
jedan groš, nemam računu.”

(Serenisimus, 18, 28. XI 1910.)

Svakad isti
Nekakav menjač Jevrejin naiđe, putujući nekud, kroz šumu. Na
jedan mah ispadnu pred njega dva razbojnika i podviknu: “Stoj!
Vadi pare!”
-Dobri ljudi - promuca menjač uplašen, “nemam kod sebe više od
trista dinara.” “Odmah daj i to trista dinara!” - povikaše
razbojnici. “Ako zbilja ne imadneš više, pustićemo te. Ako si
slagao, ubićemo te!” Jevrejin izvadi kesu pa dršćući izbroji
dvesta devedeset četiri dinara. “Ehe! a kamo još šest dinara?”
upita jedan od razbojnika. “Pa za boga” odgovori menjač “i ja
moram uzeti svoj procenat: dva od sto! Treba da i ja zaradim
što!”

(Starmladi, 5-6, 16. III 1911.)

Šta je bolje?
Jevrejče: I otac! Kako je bolje kazati: šest na sto ili šest od sto?
Jevrejin: Mošuliku, najbolje je kazati sedam na sto!

(Figaro, 10, 5. III 1922.)

***

Zamisli Samu, kakav mi se maler desio! Juče sam pozajmio od

Arona Goldberga novac a danas se on izvrnuo i otegao papke.
-I to je tebi maler?!
-Kako da nije kad sam uzeo na zajam - malo!

(Zvono, 107, 19. VII 1924.)

Dvadesetih godina veka, najupadljiviji su ciklusi humora koji govore o

menicama, poslovnim aranžmanima, kreditnim transakcijama, bankarstvu i
bankarima s kojima se ovaj narod neizbežno identifikuje. Progres u društvu je
brz, Jevreji više nisu sarafi, već moderni poslovni ljudi i bankari. U to doba,
kao i nešto ranije, često korišćen motiv je lažni stečaj - tipično sredstvo
spasavanja od ekonomskog kraha kome Jevreji, iskusni lovci u mutnom,
pribegavaju redovno, po pravilu u više uzastopnih navrata. Uz to obavezno
idu i razne špekulacije s osiguranjem imovine - ređaju se ideje o podmetanju
požara u sopstvenoj kući, ili u firmi, kao i drugi domišljati napori čiji je
isključivi cilj da se izvuče finansijska dobit i spase makar delić od nepovratno
propalog preduzeća. U ovoj epohi, smešnom se čini neregularnost u
poslovanju - nelojalnost, nevraćanje duga, nepoštenje i krađa. Mnoge šala u
naslovu sadrže pojam koji znači posao: gešeft ili kšeft.
 Samo žurno
Jedan Jevrejin dođe u jedno društvo za osiguranje i htede da
osigura svoju kuću. Videlo se pak - da mu je mnogo žurno.
Činovnik za osiguranje umoli ga da pričeka jedan trenutak, jer
ima neki započeti posao da dovrši. Jevrejin insistira na tome da
osiguranje odmah sklopi.
-Molim vas, zar je zaista tako žurno? upita ga činovnik.
-Dabome - odgovori Jevrejin - kuća već gori.

(Zvono, 92, 5. IV 1924.)

To ne razume
Dva Jevrejina se sretoše na ulici. Jedan pričaše drugome da se
osigurao od požara i grada.
Dobro - reče drugi - protiv požara razumem, ali reci mi, kako ćeš
da izazoveš grad?

(Zvono, 101, 9. VI 1924.)

Svi smo počeli.

Bankar Fišl putovao je sa svojim sekretarom radi trgovine. U
vlaku jedan poljski Jevrejin izvukao mu je iz džepa svilenu
maramu. To je spazio sekretar bankarev, zato je obratio pažnju
svoga šefa na Jevrejina.
-Ostavite ga samo na miru, rekao je bankar Fišl, svi smo mi
počeli sa malim krađama!

(Zvono, 106, 12. VII 1924.)

***

U kafani kod “Grčke Kraljice”

za jednim stolom razgovaraju o Jakovu Eškenaziju.
-Šta misliš, čudi se Binja Nahmijes, Eškenazi je menjao deset
branši i ni jedan put nije pravio bankrot.
Ostali za stolom se čude:
-I to ne može da bude... i onda od kuda mu toliko pari?

(Vesele novine, 2, 11. I 1925.)

***

Došli Avram i Moša iz Niša u Beograd i otišli jednom grosisti da

pazare. Razume se na poček.
Onaj im iznosi, pokazuje, prevrće, opet iznosi, a ona dvojica
probiraju li probiraju. I još: Moši je svaka stvar skupa, preskupa i
očajno se cenjka.
Dosdilo se to pogađanje čak i Avramu, pa će, u jednom trenutku
kad su ostali sami:
-I čujiš, Mošiku, i šta si cenjkaš toliko, kad ne misliš da plaćimo,
i kad ćemo da pravimo nagodbu.
A Mošiku će, pun saučešća:
-I znam, ali Pavlović jedobar čovek, i neću da tako mnogo
izgubi!...

(Vesele novine, 9, 1. III 1925.)

Rđav gešeft
Viki: Naki, ti si okretan čovek, do sada si napravio dobre
špekulacije i pazare - sad bi trebalo da se oženiš kad si se toliko
obogatio!
Naki: Vaj! Šta kažeš da se ženim? A ti ne znaš da kad se čovek
oženi postaje jedno telo, od dva bića stvori se jedno - a to je
 očevidan gubitak od 50% - i ti misliš da bih ja pravio takav
gešeft?

(Zvono, 96, 3. V 1924.)

Dobra partija
“Pomisli Isače” pričaše Isidor svome prijatelju, “juče je umrla
bogata udovica milionera Almuzlija, koja je htela još jednom da
se uda.” “Šteta” uzdanu Isak - “beše još juče to jedna dobra
partija.”

(Zvono, 130, 27. XII 1924.)

U poređenju s tako konkretnim i opipljivim finansijskim stvarima, emocije su

ponajmanje bitne i zato se, ispreče li se ikad kao problem, tretiraju kao
nepoželjne nus-pojave koje štete koliko poslovima toliko i životu uopšte. Ako
se postavi pitanje osećanja, na komično-ironičan način objašnjava se njihov
besmisao i apsurd. Na primer, u nekim šaljivim pričicama namerno se
zatvaraju oči pred onim što je više nego očigledno, a to je odvratnost bogate,
do krajnosti hendikepirane udavače, i hvale njene fizičke mane koje se,
virtuoznom logičkom akrobatikom, preobraćaju u prednosti. Generalno uzev,
Jevreji se slikaju kao ljudi lišeni čula i neosetljivi na čar lepote. Jedan od
tipičnih motiva humora je nakaznost i rugoba jevrejske žene. Davnašnji
komični lik, često opevan i u epigramima, je nepodnošljivo ružna Jevrejka po
imenu Sara, izuzetno Rebeka. U otrcanim humorističkim situacijama koje
prikazuju bračni trougao, jevrejski junaci opet reaguju shodno svojoj
neemotivnoj prirodi i svojim nazorima, što će reći suprotno od norme i za tu
priliku uobičajenih očekivanja. I u trenutku kad se uvere da ih žena vara, oni
ostaju uzdržani i racionalni kalkulanti. Kontrast između hladne ili, bar,
prisilno racionalne mentalne reakcije i situacije u kojoj se očekuje pravi izliv
emocija je nepresušan izvor komike i smeha.

Molba jednog švapskog Čivutina

O libe Jehova
Čuj mi molba ova:
Daj mi ženu Saru
I uz Saru paru
Pa za ljubav staru
Ostavi mi paru
A džaba ti Saru.

(Brka, 38, 27. IX 1909.)

U morskom kupatilu
Sara (matora i gadna Jevrejka): I Aron, pogle samo kako me
nežno talasi obgrljuju.
Aron: Pa to je poznato stvar da morsko voda vrlo rđavo ukus
ima.

(Brka, 2, 6. I 1913.)

Pojam o sreći
Stari Jevrejin govorio sinu o ženidbi.
-Mošo, za tebe imam jednu dobru partiju: devojka je vrlo bogata.
-I... prestani jednom otac... Ti znaš da ja volim gospođicu Saru...
Pa i da nema novaca, ja bi s njom srećan bio...
-I kad sreću imaš kakvu imaš vajdu od to? - veli mu otac.

(Kića, 16, 20. IV 1914.)

Nije anđeo
Jedan jevrejin pokaza svome sinu jednu bogatu naslednicu, s
kojom treba da se oženi. Ali, otac, ona mnogo ramlje - Pa šta joj
smeća? Valjda je nećeš uzeti za pismonošu, već za ženu.
-Ali oče, nema jedno oko. Stim bolje, neće ti videti tvoje mane.
 -Ali oče, kolika joj ono grba na leđima!
“Pa, Bože moj, pa zar ni jednu grešku da nema. Pa ona nije
anđeo.”

(Brka, 22, 31. V 1915.)

Zna on zašto
Moreno Tajfl vrati se iznenada s puta i iznenadi svoju lepšu
polovinu u nezgodnoj situaciji s njegovim sekretarom.
Ljut kao ris, zazvoni za knjigovođu. Kad ovaj dođe, on ga upita:
ona svinja sekretar koliko, ima da primi?
-Četiristo dinara, odgovori knjigovođa.
-Dobro otpusti ga odmah; isplati mu trista dinara, zadrži mu sto
dinara i reci mu da on zna zašto je to zadržano.

(Zvono, 86, 23. II 1924.)

***

-Naki, pa ti kupio gusku, koliko si pare dao za nju?

-Sto dinara, ali na moja Sara će da kažem sto pedeset.
-A zašto-o-o?
-I znaš od sekiraciju, ona neće ni parče da jede zato što sam je
preplatio!

(Zvono, 117, 27. IX 1924.)

Balkon
Levi kupi jednu vilu, pozove odmah preduzimača i naredi mu da
skine balkon. Na to će reći preduzimač: “Ako to učinite,
naružićete kuću, jer balkon je glavni ukras?” - “Kako ukras?” -
reče Levi - “ako balkon ostane, sedeće moja Rebeka sa kćerima
po ceo dan na balkonu i naružiće mi celu fasadu.”

(Zvono, 141, 14. III 1925.)

Natan u nedoumici
Natan se žali rabinu kako mu je prišao jedan čovek i rekao: “Ja
sam ludo zaljubljen u vašu ženu. Razvedite se i ja ću se njome
oženiti!” Natan mu je na to odgovorio: “Za to treba pitati moju
Saru, a ne mene.”
Saslušavši priču, rabin upita Natana:
-Pa šta tražiš od mene?
-Da mi kažeš, rabi, šta da radim , ako ga Sara ne bude htela?

(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)

Plašljivost, uzmicanje i oprez su ostale karakteristike koje se obično pripisuju

Jevrejima. U svim situacijama koje zahtevaju direktnu fizičku konfrontaciju,
Jevreji se povlače - radije će primati udarce nego što će se usuditi da ih vrate.
Jedan broj starijih šala o tome govori sasvim izričito: Jevrejin ostaje pasivan
čak i onda kad ga bez ikakvog razloga šamaraju, ili je njegov protest samo
verbalan, u neumesno ublaženoj formi:

Junak čiva
U međusobnoj svađi jedan poteže te opali šamar drugome.
Ošamareni: “Jeste li me vi ozbiljno udarili”
-”Boga mi ja baš ozbiljno.”
“Sreća vaša što je to bilo ozbiljno, jer takve šale nikada ne trpim.

(Brka, 18, 27. IV 1908.)

Samikino strpljenje
-Znaš, reče Samika Moši, ako Izrailo još jednom pokuša da učini
ono što mi je učinio malo pre ja ću, Boga mi, izgubiti strpljenje.
 -Zašto, čoveče? Pa šta je učinio?
-Zamisli samo, ovakav bezobrazluk: posle ručka je došao u moj
stan, udario mi dva šamara, okrenuo se i izašao bez ijedne reči.

(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)

S druge strane, u sižejnom krugu šala koje se odnose na vojnički život i na

ratne borbe, sagledavanje sad već objektivno opasne situacije intonira se na
prvom mestu kao kukavičluk, a potom i kao izbegavanje patriotske dužnosti.
Za razliku od domaćeg stanovništva, Jevreji su prikazani kao nepopravljivo
rđavi vojnici. Rame uz rame s Cincarima, svrstani su u red strašljivaca,
nerodoljuba i egoista. Ipak, ni kod ovog tipa pričica akcenat nije stabilan niti
uvek isti. U izvesnom broju varijanata jače je naglašena prirođena
nesposobnost da se ovlada ratnom veštinom i tako postigne ravnopravnost s
drugima nego sam kukavičluk. Pomanjkanje ratobornosti, izbor da radije
otrpe bol i sramotu nego da izazivaju i onako nemilu sudbinu odgovarajući na
napad istom merom, tradicionalne su komponente mnogih priča iz jevrejskog
folklora. Odatle pa do etikete strašljivaca i do podsmeha zbog nedostatka
istinske vojničke srčanosti - posebno u vreme burnih ratnih zbivanja - samo je
malen korak.

Junak Moša
Priča Moša Levi kako će u budućem srpsko-austrijskom ratu da
bude junak, kao što je bio i za vreme srpsko-bugarskog rata.
-Da si ti samo vidiu, kaku sam si kao lafu boriu. Na jedanput sam
jurišao na jedan bugarski vojnik i od jedno put sam mu otseku
obadve nozi.
“Ih” reče Avram Mešulam, “Zašto baš nozi a ne glavu?”
“Zatu, što je glava već bila odsečena!” odgovori Moša.

(Brka, 6, 1. II 1909.)

Za otadžbinu
Za vreme rusko-japanskog rata otišao je u boj i Hajim Levinski i
posle kratkog vremena pisao je svojoj majci između ostalog i
ovo:
“Dragu mama,
Tvoju dva sinu, ja Haim i drugi Mošu, morali sme sa caru i
Otadžbina da dođimo u ovu ratu. Sad ti javljam: da sme ja hvala
bogu zarobljen, a tvoj drugi sin leži u bolnica, i ja tebi želim da
budiš tako zdravu kao on.”

(Zvono, 274, 13. XI 1910.)

***

Dva galicijska Jevrejina za vreme rata čučali su u rovu. U tome

jedan od njih rekao je:
“Ti, Nisime, ja sam mrtav!”
“Kako si mrtav kad govoriš?”
“Jeste, ali ja već počinjem da smrdim.”

(Zvono, 123, 8. XI 1924.)

Mošin maler
Pitali Mošu sarafa:
-Otkud to da ti ostaneš miran za vreme rata, da te ne uzeše u
vojsku?
-Moj maler, gospodine - odgovori Moša: kad god me pozovu
pred vojnu komisiju, ja se opkladim sa lekarom za sto dinara, da
sam zdrav i da će me uzeti u vojsku. I... maler, gospodine, uvek
sam opkladu izgubio!...

(Kića, 16, 18. IV 1926.)

Uz Jevreje ide i opsežan ciklus šala čiji je predmet nečistoća tela. Čini se da
je vrhunac popularnosti ovaj ciklus dostigao u intervalu dvadesetih, jer
uglavnom iz tih godina potiču sve naše zapisane šale. U njima, Jevreji su
predstavljeni kao prljavi i smrdljivi ljudi koji nimalo ne poštuju higijenske
navike, štaviše nemaju pojam o tome da se treba kupati, prati i menjati rublje
redovno. Oko sebe šire nesnosan zadah koji njima lično ne smeta jer ga ne
primećuju. Puni su gamadi - vaški, buva i stenica - na koje su se odavno
privikli, pošto je to uobičajena, svakodnevna pratnja njihove mizerne
egzistencije. Razlozi za prljavštinu Jevreja (ostali narodi gotovo da se ne
mogu videti u istoj ulozi) su dvojaki: najčešće su prljavi zbog siromaštva,
prostote i neznanja, ali katkad i stoga što nisu voljni da troše novac na javna
kupatila. Naime, kroz krug ovih nacionalno specifičnih šala o prljavštini
provučena su oba standardna jevrejska tipa: dobrostojeći poslovni čovek koji
pripada višim klasama društva i siromašni Jevrejin, izgnanik iz zajednice,
bednik koji svoj život provodi na dnu. Ipak, bez obzira na tu mešavinu,
izvorno deluje samo drugi tip, čuven još iz starine i iz folklorne baštine
istočne Evrope. Te gorko-smešne šale mnogo puta i izričito spominju poljske,
galicijske, Jevreje, za koje se može pretpostaviti da su domaćoj čitalačkoj
publici postali nešto bliži tek nakon Prvog svetskog rata i surovih ratnih
okršaja koji su se odigrali u tom delu Evrope. Nema sumnje da najveći deo tih
pričica vuče svoj koren iz tradicije jidiš folklora. Naravno, mnoge od njih su
pojednostavljene, banalizovane i svedene na sasvim trivijalnu komičnu formu
koja nije okupirana tananim nijansiranjem smisla i značenja.

Često se kupa
Kupao se Jevrejin i, kada se vratio kući, bio je sav očajan, jer mu
je u kupatilu nestao prsluk. Posle godinu dana, vraćajući se iz
istog kupatila, on uzviknu još s vrata:
-Ženo, raduj se! Našao sam prsluk!
-Gde si ga našao?
-Prošle godine, kada sam se kupao, obukao sam ga slučajno
ispod košulje...

(Vesele novine, 10, 7. X 1923.)

Sad će da dođe
U kafani kod “Štuke” sedi jedan gospodin. Jedan poljski Jevrejin
sede za isti sto.
Posle kratkog vremena gospodin ne mogade da se uzdrži i reče:
-Do đavola, šta to tako smrdi?
-To je moj pas - reče poljski Jevrejin.
-Ali, dopustite, gde je tu pas?
-Sad će odmah da dođe!

(Zvono, 101, 7. VI 1924.)

***

Osladilo se Moši Kikiriku kupatilo i kupanje i dve godine posle

prvog kupanja ponovo se odlučio da ode u kupatilo.
-I molim jedna karta za kupanje? - traži Moša... i šta košta?
Kasirka mu kroz prozorče odgovara:
-Tri dinara basen... Ako uzmete kartu za deset kupanja onda
imate kupanje u pola cene; košta vas tada jedno kupanje dinar i
po... Hoćete li kartu za deset kupanja?
Moša čisto zaprepašćeno posmatra kasiricu:
-I deset kupanja!... I šta vi mislite, i vi mislite da ću još da živim
pedeset i sto godina!

(Vesele novine, 14, 6. IV 1924.)

“Ljubitelji” kupanja
Polok je doznao da je njegov najbolji prijatelj Vaserfogel
pomerio pameću. On to ne može da veruje i stoga ode u stan
 Vaserfogela.
Sluškinja mu otvori vrata i sažaljevajući reče:
-Gosp. Vaserfogel je u kupatilu.
Polok mahnu žalosno rukom i reče:
-Nesreća, dakle zaista je lud!..

(Zvono, 102, 14. VI 1926.)

Čudo Bože!
Kopol i Singer su u jednom čuvenom kupatilu. Slučajno su
morali da se svuku u jednoj kabini:
Najedanput reče Singer Kopelu:
-Ala ti imaš prljave noge!
-Čudo Bože! Zar ja nisam pet godina stariji od tebe?

(Zvono, 102, 14. VI 1926.)

Zli rođaci
Čiva se češe, a drugi čiva će ga zapitati.
“Što se češeš? Valjda nemaš vašiju?”
-A, ne - odgovori - imam samo jednu bolesnu!
“Pa bolesne vaši su mirne!” - reći će opet drugi čiva.
-Da, ali kod bolesne dođu svi njeni rođaci pa onda zlo!

(Kića, 15, 11. IV 1926.)

Moša na izložbi
Na izložbi insekata okupili se profesori i naučnici iz cele Evrope.
Na ulazu u izložbene prostorije stoji Moša. I on bi hteo da uđe,
ali ga vratar ne pušta.
-Pokažite mi ulaznicu! kaže on Moši.
Moša turi ruku u nedra, počeša se i pruži vrataru u jednoj ruci
vašku, a u drugoj buvu, rekavši:
-Meni ne treba ulaznica. Ja nisam posetilac, već izlagač.

(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)

Autentičnom jevrejskom folkloru pripadaju takođe mnogobrojne priče o

mudrim rabinima. Rabin i rabinova žena spadaju u najkarakterističnije
jevrejske tipove, intenzivno korišćene u jevrejskoj folklornoj građi. Kroz usta
rabina, u specifičnom, relativizujućem duhu Talmuda, govori se o najširem
spektru kako laičkih tako i religijskih pitanja, odnosno saopštavaju se
iznenađujući, paradoksalni filozofski zaključci koji se tiču i profanosti
svakodnevice i uzvišenosti verskog života. Većina takvih pričica odiše
atmosferom suptilne ironije i humora koji je zasnovan na dubokom
razumevanju protivrečnosti života.

Rabinerova mudrost
Leon Baruh dođe rabineru i upita ga:
-Rabi, smem li na Šabesa (subotu) da ubijem buvu?
-Naravno da smeš u Šabes da ubiješ buvu! odgovori rabiner.
-A smem li Rabi, da ubijem na Šabes jednu vašku?
Rabiner se zamisli, pa tek odgovori:
-Na Šabesa ne smeš da ubijiš vašku.
-Kaku to, rabi! Buva smem a vaška ne smem da ubijim! Kaku to?
-Taku to, jer na Šabesa buva može da skoči i utekni, a vaška ne
bega ni na Šabes.

(Zvono, 263, 2. XI 1910.)

Može i ne može
-Je li, rabineru, šta biva kad jedna hrišćanska devojka upadne u
mleko?
-Mleko je neminovno nečisto i ne može se upotrebiti, ali devojka
se može još uvek upotrebiti.
(Zvono, 102, 14. VI 1924.)

Očit primer.
Rob Salme Pfeferminc, veliki talmudist, hoće da se razdvoji od
svoje valjane, zaslužne žene, zbog čega ga njegovi prijatelji kore.
Ukoreni skine svoju cipelu, podnese je onima koji su ga koreli i
reče: Pogledajte samo kako je lepo načinjena, međutim vi ne
znate na kome mestu me ubija.

(Zvono, 86, 23. II 1924.)

Mudri rabin
Kod rabina čudotvorca došao je jedan učenik rabinata s pitanjem
koje mu nikako nije dalo mira.
-Veliki i učeni rabi, reci mi, kada čovek umire da li onda duša
izlazi iznutra napolje ili ulazi spolja unutra.
Rabin čudotvorac je dugo razmišljao. Zatim je rekao, ozbiljno i
svečano:
Sine moj, pošto me tako iskreno i s poverenjem pitaš, moram ti
reći: tako je!

(Ošišani jež, 185, 16. VII 1938.)

Ne samo rabini, već i obični mali ljudi, predstavnici jevrejskog naroda,

nastupaju kao protagonisti u šalama čija je globalna tema religija. Uopšte
uzev, postoji nekoliko tipova i scenarija ovakvih šala. Šale tročlane strukture,
u kojima se crkveni velikodostojnici različitih konfesija takmiče između sebe
hvaleći prednosti sopstvene veroispovesti u poređenju s drugima, čine deo
zajedničkog kulturnog nasledstva rasprostranjenog u svim zemljama i svim
vremenima. U domenu religijskog humora, za nas su najinteresantnije one
šale koje direktno konfrontiraju Jevreje i nejevreje: Njihov podtekst
nedvosmisleno ukazuje na delikatan položaj Jevreja u većinskom
hrišćanskom okruženju. Pretežan broj tih tekstova govori o propalim
pokušajima verske mimikrije, o samoinicijativnom napuštanju vere praotaca i
o pokrštavanju čiji je cilj neprikriveno pragmatične prirode. U ogromnom
mnoštvu različitih varijanata ponavljaju se uglavnom isti ustaljeni motivi.
Nekad su oni smešteni u prepoznatljiv domaći okoliš, osenčeni lokalnim
beogradskim koloritom i uklopljeni u lokalnu tradiciju prikazivanja ovog
naroda.

Neposredno
Umirao Moša Levi a došao rabiner Haham dela Meka da ga teši.
Haham: Ja sam došao kao sluga Božiji da s tobom govorim.
Moša: Nije nužno. Kroz koji čas govoriću lično sa vašim
principalom.

(Brka, 12, 21. III 1910.)

Da se ne zna poreklo
To je čudo, Arone, reče katolički sveštenik, da ste pre kratko
vreme prešli u protestante, a sada hoćete da pređete u krilo jedine
spasavajuće crkve, što niste odmah prešli u katolike.
To ima svoga uzroka, odmah bi mi se znalo poreklo, jer danas ko
me zapita: “šta ste”, “Katolik”, a: šta ste bili pre? Protestant.

(Zvono, 24, 10. V 1923.)

***

Na Jaliji posvađala se dva Jevrejina:

-I ti si dopustio da tvoj Nisim promeni vera kao kaput... I kad
umriš i dođeš pred Jehova a on će da ti kaži: Moše Eškenazi, ti si
dopustio da tvoj sin postane Hrišćanin... I kad on to tebi pita, i šta
ćeš ti da mu kažiš?
 -Ja ću da mu kažim: - Gospodin Bog i vaš sin zar nije to isto
uradio.

(Vesele novine, 5, 1. II 1925.)

Pokrštenjak
U staro vreme kad su Jevreji bili mnogo osetljiviji kad se neko od
njih pokrsti, beše jedan mlad Jevrejin prešao u pravoslavnu veru.
Čuvši to, dođe mu nekoliko starih Jevreja i napadnu ga:
-Zašto da uradiš to Isak? Zašto da posramiš svog mrtvog oca?
Znaš li da se on zbog toga u grobu prevrnuo!
-Ništa nemari - odgovori im Isak: - jer i moj brat sutra prelazi u
pravoslavnu veru, pa će se otac opet prevrnuti i povratiti kao što
je ležao.

(Kića, 5, 1. II 1925.)

***

Stari Isak je na samrti. Odjednom se prene i naredi ženi da zove

sveštenika.
-I popa, Isaak!.. I ti si lud!..
-I kžem ti: idi traži popa!..
-Znači da hoćeš da promeniš veru! I posle 70 godina koje si
proveo kao dobro Izrailj!.. I to je nemogućno, drago moje Isaku!..
-I idi, Rebeka, kažem ti!..
Rebeka izlazi i dovede popa. Ovaj krsti Isaka i pričesti ga. Kad je
otišao, Rebeka otpoče kroz plač:
-I Isaaak!.. Zašto si to učinio?..
-Ćuti, Rebeka; bolje je da umre jedan odvratni hrišćanin nego
jedan dobar Izraiiil!...
I ispusti svoj dah.

(Vesele novine, 29, 18. VII 1926.)

Slično tradicionalnom folkloru drugih naroda, na osnovu jevrejskog usmenog

pripovedanja mogu se dobiti neke informacije o običajima i načinu života
ovog naroda. U kratkim šaljivim pričicama, na primer, često se spominje
proslava Pashe, a naročito Šabata. Jevrejska kultura odviše je specifična, u
sebe zatvorena i samosvojna, te to u svakom pogledu izaziva radoznalost
suseda. Iz tona i načina na koji su pojedine šale koje govore o Jevrejima
sročene, može se izvesti zaključak da se Jevreji doživljavaju kao manjinska
grupa, u socijalnom i kulturnom smislu jasno markirana, koja tvrdoglavo
odbija da kod sebe bilo šta menja i koja ni za dlaku ne odstupa od svojih
običaja i davno ukorenjenih nazora. Jevreji su uvek i svuda obeleženi svojom
tradicijom i svojim navikama: ukoliko se ne radi o jevrejskim praznicima i
običajima, jevrejska imena, zanimanja i adrese stana služe kao pouzdani
indikatori njihovog identiteta i njihove posebnosti. To se ne odnosi samo na
našu sredinu; šala koja nabraja baš tu vrstu karakterističnih podataka u vezi s
Jevrejima poznata je daleko izvan skučenih granica domaćeg prostora.

Iz škole
U višoj ženskoj školi u Beogradu, jedna učenica Mojsijeve vere,
još u četvrtak reći će profesorki:
-Gospođice! U subotu neću moći doći u školu!
-Zašto?
-Boleće me stomak!

(Brka, 30, 30. X 1920.)

Još jedna briga samo

Pred bogatim svojim prijateljem jedan siromašan Jevrejin tužio
se ovako:
“Silnih brigi imam. Zamisli samo, sutra će pasha a ja sve lupam
glavu kako da ishranim porodicu za vreme od tih osam dana
 praznika.
-Pa, reci mi šta ti sve nedostaje, a ja ću beležiti!
Predosećajući spas siromah poče: “Pashalni hleb bez kvasca,
toliko; guščije masti, toliko, i sve tako...”Sabravši sve, bogataš je
triumfovao. “Sve u svemu sto rubalja.”
-Jesi li video, dodade on, od svih briga, ostala ti je još samo
jedna: naći stotinarku.

(Vesele novine, 33, 15. VIII 1926.)

Nepotrebno pitanje
Moša došao da traži pasoš.
-Vaše ime i prezime? pita činovnik.
-Moša Eškenazi.
-Zanimanje?
-Prodajem i kupujem stare stvari.
-Stan?
-Rige od Fere ulica.
-Veroispovest?
-Slušajte, planu Moša, ovo je suviše. Rekoh vam da se zovem
Moša Eškenazi, da kupujem i prodajem stare stvari, da stanujem
u Rige od Fere ulici - pa nisam valjda budista?

(Ošišani jež, 223, 8. IV 1939.)

Srećom, i pored očigledne etničke distanciranosti prema Jevrejima, ipak je

zanemarljivo malo onih otvorenih, bez imalo sumnje tendencioznih -
antisemitskih šala; retka dva primera preuzeta su iz nedeljnika Zvono:

Zašto? za to
Kad je Abraham Lević bio đak u školi, upita ga učitelj:
-Je li Abrahame, zašto se bog naljutio na Jevreje pa ih raselio po
svima narodima na zemlji
-Ne! - reče Abraham, Bog se naljutio na sve narode na zemlji pa
je za to rasturio Jevreje po celom svetu.

(Zvono, 192, 16. VII 1910.)

***

Jedna jevrejska porodica došla iz Varšave u Karlsbad na lečenje.

Gospođa Adanja otišla je jednom restorateru da poruči ručak.
-Znate li šta, gospodine Floriman, na ručak će doći porodica koja
se sastoji od pet dama, četiri gospodina i dvoje dece. Samo
gledajte da nam dovoljno jela skuvate.
Gostioničar Floriman: Ne brinite se, gospođo. Spremiće se ručak
za jedanajest osoba.
Mali Isak: Gospodin restorater, sa nama će ručati i naš pas.
Gostioničar Floriman: To ne mari ništa - bilo jedno pseto manje
ili više!

(Zvono, 107, 19. VII 1924.)

Nasuprot tome, u jevrejskim šalama antisemitizam je prilično često

eksploatisan kao humoristička tema. Veći broj njih obrađuje upravo taj
problem, a ugao iz kog se posmatra varira u zavisnosti od motiva koji je
izabran.

Ako nećeš kuvano, jedi ga pečeno!

U rukama jednog Jevrejina nalazila se menica nekog barona, i
pošto o roku nije došao da je reguliše, a da istu ne bi
protestvovao, ode baronu da je naplati, misleći da je ovaj
zaboravio na rok. - “Napolje se vucite!” reče baron. “Valjda
nisam lud da Jevrejinu plaćam!” “Dobro” reče Jevrejin! “po
vašoj želji sutra ću vam doći kao protestant!”
(Zvono, 131, 7. I 1925.)

***

-Oprostite, moje je ime Levi.

O, molim. Opraštam.

(Vesele novine, 14, 4. IV 1926.)

Papagaj antisemita
Porodica Gabaj iz T. kupi na licitaciji jednog papagaja. Papagaj
koji je bio naučen da govori, nije nekoliko dana progovorio ni
jedne reči. Ali, jedne večeri, baš kad je u kući Gabaja bilo dosta
gostiju, papagaj stade da viče: “Dole Jevreji, dole Jevreji!”
Svi su bili zapanjeni, a naročito Gabajeva žena koja reče:
-Nisam nikad mogla pomisliti da se s takvim nosem može biti
antisemita.

(Zvono, 203, 22. V 1926.)

Ko je kriv?
Kupe je pun. Tu je i jedan Jevrejin. Vodi se razgovor. Neki putnik
veli:
-Za sve zlo u svetu krivi su Jevreji.
-Ne, odgovori Jevrejin, nego biciklisti.
-Kako to biciklisti? upita onaj prvi.
-A kako to Jevreji? upita Jevrejin.

(Ošišani jež, 180, 4. VI 1938.)

Gde nema Jevreja

Jedan čovek putuje drugom klasom. Ulazi u kupe Jevrejin i seda
preko puta njega. Putnik je nezadovoljan.
Bruka jedna, ne može čovek da kroči a da ne sretne Jevrejina.
Jevrejin ćuti.
-Dao bih 1000 dinara onome ko bi mi mogao reći mesto gde
uopšte nema Jevreja.
Zaista gospodine, odgovori Jevrejin. Dajte mi 1000 dinara i ja ću
vam odmah reći gde nema nijednog Jevrejina.
Putnik obeća nagradu.
-Na hrišćanskom groblju, gospodine.

(Ošišani jež, 242, 19. VIII 1939.)

Rasprostranjenost importovanog jevrejskog humora, ali i humora u kome su

glavni učesnici označeni kao Jevreji bila je izvanredna u svoje vreme.
Njihova popularnost iznikla je na tlu koje je bilo unapred pripremljeno za to:
tipski, Jevreji su od ranih vremena zastupljeni u našem usmenom
pripovedanju. No, uprkos tim činjenicama, nije se desilo da se u liku Jevrejina
pojavi neki individualizovan folklorni junak nalik Lali, na primer. U
pozamašnom broju humorističkih tvorevina vidljiva je, doduše, težnja da se
postigne jedan stepen individualizacije likova - to se pre svega ispoljava u
neumornom i pedantnom navođenju vlastitih imena, ili, kompletnije, i imena i
prezimena. Ništa slično tome ne zapaža se u slučaju ostalih etnosa, pa bi se
moglo zaključiti da su u tom pogledu Jevreji apsolutno jedinstven slučaj.
Onomastičko šarenilo upadljivo u ovom humoru ima više funkcija: sem što
junake čini individualnijim, ono je zamena za dijalekat; dočarava egzotiku
strane kulture i uopšte - čini šale sočnijim. Da taj fenomen ne dolazi kao
rezultat masovnog publikovanja jevrejskog folklornog materijala, odnosno
nastojanja da se upotrebljeni materijal nečim i osveži, vidi se na osnovu već
spomenutih šaljivih epigrama s početka veka, koji jednako rado, za svoje
ciljeve, koriste ritam i muziku nabrajanja jevrejskih imena. Neobična
zvučnost tih reči skoro da ima magnetsku moć:
 Sud dobrih ljudi
Obrazovan je sud dobrih ljudi u koji su ušli i ovi isti Šumadinci:
Josif Albahari
Bukus Alfendari
Bokor Cevi
i Sofija Levi.

(Brka, 27, 8. VII 1912.)

Između svih jevrejskih imena na raspolaganju, najviše eksploatisano, naročito

u intervalu na prelomu vekova, je ime Moša. Čini se da to ime nosi najveću
dozu simbolike i asocijativnosti. Jevrejin Moša najbliži je onome što bi se
moglo nazvati zasebnim folklornim junakom. Njegova možda još popularnija
i češće korišćena alternacija jeste mali Moša. Ovaj fiktivni mališan u sebi
spaja tipizirane jevrejske crte i humor takozvanih dečjih usta, koji ima svoje
standardno mesto u svim vremenima. I Moša i mali Moša obitavaju u krugu
starije, više tradicionalne humorističke građe koja isto tako obrađuje
univerzalne motive, ali se može raspoznati po svojevrsnom načinu izlaganja,
usaglašenom sa već uveliko odumirućim stilom narodnog kazivanja.

Polaže ispit
Prof. Mošo, kako se zvao onaj francuski car što je izgubio bitku
na Sedanu?
Moša: (ne može nikako da se seti imena Napoleona)
Prof. No, Mošo, oću li već dobiti odgovor?
Moša: Si zvau, si zvau, dvajest dinaru i sedamdeset paru!

(Brka, 21, 13. VII 1903.)

Mali čiva
Kad su malome Moši saopštili da mu je mati rodila brata,
uzviknuo je ljutito:
“Oh, majn got. Opet jedan konkurent!”

(Brka, 49, 27. XI 1905.)

U školi
Učitelj: Mošo! Kako je preveo Mojsije Izrailjce preko Crvenog
mora?
Moša: Žedne!

(Brka, 58, 3. XII 1906.)

Mošin račun
Učitelj pita malo jevrejče.
-Kaži, Mošo, kad tvoj otac popuši dnevno tri cigare, koliko će
popušiti nedeljno?
-Osamnajest, gospodine.
-Kako to?
-Tako, tri puta šest jesu osamnajest.
-Ali nedelja ima sedam dana.
-Molim, gospodine, ali moj otac subotom ne puši - objasni Moša.

(Kića, 24, 12. VI 1911.)

Moša na pazaru
Izišao Moša na Niški vašar pa se šetka i razgleda što se prodaje.
Dok iztrči pred njega ciganin, džambas, i stade hvaliti svoga
konja.
-Pogledj ga... lep ko devojka, jak kao mečka, brz kao tica... Bođi
duša, gazda Mošo, pojaši ga pa za sat da odeš u Derven.
Moša ne može da ga se otrese pa će reći:
-Dobro, dobro, da se promislim.
Posle četvrt sata eto ti cige opet pred njega.
-Šta si se domislio, gazda Mošo?
 Jevrejin sleže ramenima:
-Mislih, mislih, pa nikako ne mogu da smislim: kakva bi posla
imao ja u Dervenu!

(Kića, 18, 30. IV 1922.)

Ulučio priliku
Mali Moša: I, tate... daj mi dvajes pare, napolju je jedan prosjak,
da mu udelim deset...

(Kića, 49, 3. XII 1922.)

Kada su se po završetku Drugog svetskog rata jevrejski junaci konačno

povukli s naše folklorne pozornice, za neko vreme njihovo mesto su zauzeli
prostorno udaljeni Škotlanđani, koji su, isto kao i Jevreji, doživeli
internacionalnu svetsku slavu. Ipak, iako im je renome štedljivih, zaradi
okrenutih, pragmatičnih i bezosećajnih ljudi zajednički, ne bi se moglo kazati
da su ti tipovi u potpunosti identični. Izvestan broj jevrejskih šala prebačen je
na Škotlanđane, međutim, mnoštvo motiva koji su tesno srasli uz Jevreje nije
bilo moguće s uspehom prilagoditi novonastalim promenama, te su oni
izbrisani iz opticaja i sećanja. Neprimećen, jevrejski humor produžio je život
pod okriljem stalno aktuelnog političkog humora: Reklo bi se da se njegov
smisao i duh ponajviše podudara s duhom i smislom jevrejskog humora.
Generalno gledano, etnički tip prvo Čivutina, potom Jevrejina u našoj kulturi
nosi obeležje jednog značenja koje se nije menjalo tokom mena kroz koje je,
sticajem istorijskih i folklornih okolnosti, ovaj tip morao da prođe: za razliku
od većine drugih etničkih likova čije je poreklo ruralno, tip Jevrejina oduvek
je simbolizovao urbani stil života, urbane profesije i urbanu kulturu. Jevreji su
kosmopolitski narod. Humor čiji su oni nenadmašni protagonisti, čak i kad je
obojen jarkom lokalnom paletom, u biti je uvek kosmopolitski. O tom
humoru napisani su tomovi i tomovi knjiga, međutim tajna njegove
osobitosti, prijemčivosti i svetskog uspeha ni izdaleka nije rešena.

Napomene
1. U prvim godinama veka, naziv Čivutin se koristi naizmenice s etničkim
imenom Jevrejin ili Evrejin, da bi se docnije sasvim izgubio iz
upotrebe.
2. Benton, koji je problemu političkog humora prišao na retko studiozan
način, objašnjava da je sovjetski politički humor (u stvari, tip humora
koji je u opticaju svuda gde su na snazi slični politički režimi - prim. G.
Lj.) u svom stvaranju pretrpeo mnoge folklorne uticaje: od jermenskih
zagonetki, gruzijskih zdravica, do tradicionalnih seoskih priča i
poslovica, ali da je ključnu ulogu u tome ipak odigrao jevrejski humor:
“Za sovjetski politički humor uticaj koji je do te mere fundamentalan
da ga je moguće trenutno uočiti jeste uticaj jevrejskih šala.” G. Benton,
The Origins of Political Joke, u G. Paton, C. Powell (prir.) Humor in
Society, Resistance and Control, Macmillan Press, Basingstoke 1988.
42.
3. Isto, 43.
4. D. Ben-Amos, The “Myth” of Jewish Humor, Western Folklore 32,
1973, 120.
5. Na primer, jevrejski par Jajteles i Juda (Gedža 1928., Besna glista
1935.,U-A-A-A 1935.) nastavio je za neko vreme satirično-
humorističku tradiciju kir Dime i kir Sime.
6. Osnovni tipovi u jevrejskim šalama, prema A. Dandesu i drugim
autorima, su: šnorer - simpatično-drski siromašni staretinar koji traži
milostinju bez dužnog iskazivanja poštovanja, mojl - Jevrejin koji se
bavi obrezivanjem muške dece, provodadžija, rabin i rabinova žena.
Svi ovi tipovi sreću se i u pričicama koje donosi naša humoristička
štampa. Videti: A. Dundes, The J.A.P. and the J.A.M. in American
Jokelore, Journal of American Folklore, 98/390, 1985, 456; N. Katz, E.
Katz, Tradition and Adaptation in American Jewish Humor, Journal of
American Folklore 84/332, 1971, 217.
<<nazad napred>>

© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //

[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]