Uskoro ce nam noc izmaci,

I pre nego sto opijenom svescu to budemo znali,

I Pre nego sto cemo moci da upregnemo razum

Da promenimo kosmicki sled

Tako da vise nikada ne bude zraka bolesnog jutra

Sto ce priljezno I pouzdano ubiti san koji smo izbljuvali iz uterusa

Uma naseg uma,

Propascemo strmoglavo kroz tlo koje smo cele noci naslagivali sa verom naivnih,

Zapljuskivani ledenim mukom nasumicnih valova koji su se zaputili od iskona,

Sto dave svojom nasumicom sve sto je bilo I sto ce biti.

Za tom kosmickom burom, po uskovitlanoj peni od nasih poslednjih uzdisaja,

Zabljestace sa svanucem neumoljivo jedna I samo jedina misao:

Prilgaodi se, podanice, jer to je za tvoje dobro;

Prilagodi se I povisi ulog za svoje izglede;

Nauci da zavolis zakon koji je ocit ocima tvojim,

Nepromenljiv zakon konstanti i relacija -

Nauci, podanice, da zavolis njihovu obest!

I bice tvoje tad carstvo kosmicko.

Uskoro ce nam, ponovo, noc izmaci.

5. 5. 2019., noc

Vladimir M Markovic

wladimirmarkowic@gmail.com