Питања:

Јудејско тумачење Старог завета у посланици

Христологија и сотириологија
Учење посланице о крштењу

Одговори:

Јудејско тумачење Старог завета у Варнавиној посланици

Велика пажња се посветила учењу Варнавине посланице о правом значењу Старог Завета: његов је
негативан став према Старом Завету јединствен унутар ортодоксне литературе раног хришћанства, и
патролози у њему откривају неке сродности са ставом гностицизма, па и Маркиона. Ипак, у Варнавиној
посланици не налазимо никаквог трага томе да се прави разлика између Демијурга и Бога кога је објавио
Христос (што је карактеристика гностика и маркионита). Ипак, хришћанство се до те мере наглашава на
рачун јеврејске религије, да то донекле подсећа на расцеп између старозаветне религије и хришћанства који
је карактеристичан за гностицизам. Међутим, нигде код ортодоксних писаца не налазимо осуде Варнавине
посланице и њеног става према Старом Завету, што значи да рани хришћански писци нису видели у њој оно
што ми данас видимо.
Варнава се питао како то да хришћанска заједница може сматрати Стари Завет као хришћанску
норму након доласка Христовог; како то да хришћани читају Стари Завет као канон који вреди за
хришћанску заједницу. Он је тај проблем решио тако што је у Старом Завету нашао живот Христов оцртан
до у најмање детаље.
Посланица Варнавина сматра да Библија не открива ништа што се тиче периода који је претходио
Христу, већ је она излагање, уз помоћ тајног говора, самих догађаја Христовог живота. Тако се више не види
улога коју је Стари Завет имао у историји спасења док одвијање у времену нема важност. Те књиге Старог
Завета садрже у себи ванвременске истине. Те тако, ако човек уме добро применити алегоријску методу, он
мора пронаћи у Старом Завету све оно о чему говоре Јеванђеља. На тај начин, не само да је укинута историја
спасења као историјска чињеница, него и своју вредност историјских догађаја губе и јединствено
оваплоћење Христа али и јединствено објављивање које о том оваплоћењу изводе апостоли.
Посланица Варнавина великим делом не следи текст Библије, јер поред дословних навода, често
налазимо цитате типа таргума и мидраша. Из апокрифне литературе посланица Варнавина цитира као Свето
Писмо књигу Енохову, 4 Јездрину и тзв. сирског Варуха. Од новозаветних књига сигурно цитира Матејево
Јеванђеље, неке Павлове посланице и 1Петр.

Христологија и сотириологија у Варнавиној посланици

Христос је сигурно у центру Варнавине теологије. Нигде му не даје име Логос. Главни назив за
Христа по њему је Син Божији; иде се чак дотле да му се негира назив Син човјечији. Христос није, као
Мојсије, слуга, него је Господ (Кириос), Господ свега космоса. Син Божији је постојао пре него су људи
били створени. Христа назива и његов љубљени а даје му назив, који је био уобичајен у најстаријој
хришћанској литератури – пес Кириу (чедо, дете Божије). Варнава је први хришћански теолог који тројично
примењује текст из књиге Постања: „Начинимо човека...“.
Христос треба да суди живим и мртвим. О свету се говори као о царству Христовом. О Оваплоћењу
се говори као о Синовом доласку у телу, наиме са тим циљем да би људи могли остати живи гледајући у
Њега, и о Његовом појављењу у телу. Иако су неки назрели дух докетизма код Варнаве, ипак за њега
страдање и смрт имају спаситељски карактер што то искључује. Варнава изричито приписује Христовој
смрти на крсту жртвени карактер. Он Христово тело зове посуда (сасуд) Духа што би се могло схватити као
пневматска христологија (шема пневма – саркс (дух – тело) божански и људски елемент у Христу).
Еклисиологија није посебно развијена. Цркву зове нови народ.

Учење Варнавине посланице о крштењу

Добија се утисак да Варнава на сваком месту где се у Старом Завету говори о води, у правом или
пренесеном смислу, открива говор о хришћанском крштењу. Он веома инсистира на повезаности воде и
крста, тј. на вези хришћанскога крштења са страдањем и смрћу Христовом. Може се рећи да крштење по
њему представља субјективно усвајање отпуштења грехова које је објективно изведено Христовом смрћу на
крсту. Отпуштење грехова је за Варнаву први учинак крштења. Он за крштење не употребљава израз рађање
или ново рађање али је ипак његово схватање близу тога. Он говори о обновљењу и чињењу другог лика од
нас, о стварању изнова, тј. за њега је крштење ново стварање, и човек по њему постаје ново створење.
Постали смо нови и поново смо створени од почетка и у нама заиста обитава Бог. Варнава стога наглашава
есхатолошку димензију крштења. По крштењу људи већ постају нова створења, али у овом се времену не
остварују одмах све посљедице тог новог стварања, него ће се савршено остварити тек на крају времена кад
посвећење и савршеност верника омогући долазак Царства Божијег. Варнава је једини писац другог века
који изричито истиче ту димензију. Он је такође изричит у повезивању обитавања Бога у верницима са
крштењем. Духовни храм Божији верници постају по крштењу, али он не гледа на то статички него зна за
моралне обавезе које намеће крштење да би верници били храм Божији. Чини се да је Варнава први писац
који употребљава слику печата (сфрагис) за означавање учинака крштења.
Иако он јако инсистира на повезаности крштења и крста, ипак код њега не налазимо специфичне
павловске мисли о крштењу као о умирању и усавршавању верника заједно са Христом. Занимљиво је да не
спомиње ни прелазак Израиљаца преко Црвеног мора као праслику крштења.

Варнавина Посланица
Ранохришћански је спис и Посланица Варнавина. То је, судећи по поздраву на почетку и на
завршетку, писмо — мада прилично опширно, тако да више личи на једну расправу. Приписује се Апостолу
ВАРНАВИ, тако да у неким рукописима има наслов: Посланица Варнаве Апостола, сапутника Св. Апостола
Павла. Реч је ο ВАРНАВИ, једном од Седамдесеторице Апостола, ο коме говоре Д. Ап. гл. 13-15 и Гал. 2,13.
Као Варнавину Посланицу спомиње је КлиМЕНТ АЛЕКСАНДРИЈСКИ, који, набрајајући Апостолске Посланице,
каже: „Јуда (= Јудина) и друге Посланице Саборне, Варнавина и Апокалипсис приписиван ПЕТРУ"
(Ύποτύπωσις, цит. код ЈЕВСЕВИЈА Ц И 6 , 14,1). После КЛИМЕНТА цитира је и ОРИГЕН као ВАРНАВИНУ И назива
је Саборном посланицом (Против Целса 1,63), а ЈЕВСЕВИЈЕ КЕСАРИЈСКИ убраја је у спорне ( Ц И 4 , 13,6), а на
другом месту у лажно насловљене ( Ц И 3,25,4), дакле, неаутентичне списе, док је БЛАЖЕНИ ЈЕРОНИМ
признаје за ВАРНАВИНУ, али је убраја у апокрифне списе. Очигледно да овде код ЈЕРОНИМА израз апокрифни
спис нема негативну конотацију, јер сам каже даље да је ВАРНАВА написао Посланицу „ради изграђивања
Цркве". У познатом светописамском рукошсу Codex Sinaiticus, из 4. века, Варнавина Посланица се налази
заједно са књигама Светог Писма Новог Завета одмах иза Апокалипсиса, што значи да јој је придаван велики
значај, а то показује и врло стари латински превод из 2. до 3. века (али у њему недостају главе 18-21). Грчки
текст ове Посланице сачуван је, осим у поменутом Синајском, још и у Јерусалимском рукопису из 11. века,
који је пронашао Митрополит Никомидијски ФИЛОТЕЈ ВРИЈЕНИЈЕ, када је пронашао и Дидахи, а постоји још
и у ватиканском рукопису из 11. века, где недостаје почетак од 1,1 до 5,7.
Садржај ове Посланице, која није ВАРНАВИНА него му се само приписује, састоји се из два дела, с
тим што на почетку има кратак поздрав (1, 1) и предговор (1, 2-8), а на крају опет завршни поздрав (21,7-9).
Први део обухвата од 2-ог до краја 17-ог поглавља, а други део обухвата поглавља од 18. до 21,6. Као што
смо видели и у опису садржаја Дидахи-а, овај други део Варнавине Посланице веома је сличан првом делу
Дидахи- а и говори ο два пута живота: путу светлости (гл. 19) и путу таме (гл. 20). Први део излаже
„савршено знање" (1, 5), а то знање се односи на упознавање истине како цео Стари Завет говори у ствари ο
Хришћанству, тј. ο Христу, у Коме је једино спасење. Зато писац детаљније расправља ο правом смислу
старозаветне заповести ο посту (гл. 2-3) и правом смислу старозаветног завета (гл. 4). Даље излаже
старозаветну типологију (= праобразе) ο Христовом оваплоћењу и смрти као темељу нашег есхатолошког
спасења (гл. 5-8), а затим износи и типологију (= праобраз) хришћанске вере и живота, тј. указује на прави
смисао обрезања, и прописа ο храни, и праобразу Крста Христовог и хришћанског Крштења у Христу, Који
је не Давидов него Божији Син (гл. 9-12). И на крају долази казивање ο смислу Старог Завета уопште, тј. да
он има месијанско, новозаветно значење, тако да указује недвосмислено на предност Христа и хришћана над
Мојсијем и јудејцима, па је ту и дат прави смисао старозаветне суботе и смисао старозаветног Храма (гл. 13-
16). Кратак закључак из овог првог дела дат је у гл. 17. Ο другом делу (гл. 18-21), који говори ο два пута
живота, већ смо говорили напред, кад смо говорили ο првом делу Дидахи-а. Рећи ћемо још једном да је
писац ове Посланице користио извесни јеврејски морални приручник ο два пута живота, који је
највероватније кружио у раном Хришћанству на више места, вероватно прво у Палестини, али већ
христијанизован, па су га користили и наш писац и писац Дидахи-а, а и писац латинског стшса Doctrina
Apostolontm. По своме усмерењу, Посланица сачувана под именом ВАРНАВЕ Апостола јесте једна
противјудејска расправа. Писац има одлично јудејско познавање Светог Писма Старог Завета, слично
Есенима у Кумрану, али он није ни рабин ни есен, него је ученик Апостола ПАВЛА И павловски тумачи цео
Стари Завет. Професор ПАНАЈОТИС ХРИСТУ (II, 404-405) сматра да је писац ове посланице врло близак писцу
Посланице Јеврејима, која се сматра делом Апостола ПАВЛА, али постоји доста старо мишљење да ју је
написао ПАВЛОВ ученик и сапутник Апостол ВАРНАВА, у ком случају је разумљивије приписивање ове наше
Посланице ВАРНАВИ. За писца ове Посланице свуда је у Старом Завету присутно Исусово Господство
(Κυριότης = Божанство). Да би то доказао, он стално употребљава типолошки и алегоријски метод
тумачења. У томе писац ове Посланице често и прегони. Не остаје трезвен и одмерен, попут Апостола
ПАВЛА, него се често и сам заплиће у скрупулозни јеврејски егзегетски метод, и зато су његова тумачења
Старог Завета понегде упрошћена, поједнострањена и чак натегнута. Вероватно да је писац користио неке
постојеће збирке старозаветних христолошких текстова, који су били у употреби у раној Цркви, кад се
Хришћанство сасвим одвојило од Јудаизма и кад су почеле међусобне полемике. Таква збирка сигурно да је
настала у јудеохришћанској средини, али средини која је пре тога имала наслеђе јелинистичког Јудаизма.
Наиме, како је показао у својим студијама JEAN DANIELOU (наведеним у Литератури), јелинизовани
Јудаизам (тј. оних Јевреја који су живели у грчкој средини и примили јелинске утицаје, али остали верни
својој вери) био је продужен и настављен од Јудеохришћанства (од Јудеја који су постали хришћани), и то
најпре у Палестини и Сирији, а онда у Александрији и Египту, где је све више преовладавао јелински утицај.
У Александрији је живео на почетку Хришћанства јелинизовани јеврејски философ Филон, који је користио
алегоријски метод у тумачењу Св. Писма, па и наш писац при тумачењу Старог Завета има сличности са
Филоном, као што ће их имати још више КлиМЕНТ Александријски. Али, наш писац зна добро и за рабинску
јудаистичку традицију, а она је из Палестине а не из Александрије. Отуда се научници колебају да ли је наш
писац био јудеохришћанин или хришћанин из јелинства (тј. из многобоштва). Из текста Посланице види се
да је њен писац био хришћански учитељ, који осећа одговорност за оне којима упућује своју Посланицу.
Пројављује извесни ауторитет, али је то ауторитет духовни, учитељски. Своју Посланицу упућује не једном
лицу него хришћанској заједници, а можда ју је наменио и за више таквих заједница, па су је зато стари
шсци упоређивали са Саборним Посланицама Светих Апостола.
Посланицу није писао један од Апостола, него неко од мање познатих апостолских ученика, и она
представља својеврсну компилацију, али јој ипак не мањка оригиналност и сигурно да потиче из пера
једнога писца. Дакле, њена целовитост није спорна. Највероватније да је написана у хришћанској средини у
Египту. Зато Ј. W. BARNARD (Β. у Литератури) каже да је то задњи текст ο јелинистичком Јудејству у
Александрији. У прилог томе да је настала у Александрији или у околини иде и то што је спомињу само
писци александријске школе, и то први Климент Александријски, што значи да је Варнавина Посланица
постојала сигурно пре краја 2. века. С друге стране, писац спомиње (гл. 16,3) да је Храм јерусалимски
разрушен, што значи да је Посланица написана после 70. године. Да кажемо да постоје и мишљења неких
патролога да је Посланица Варнавина могла настати у Сирији или Малој Азији, али је то мало вероватно.
Као ближи датум настанка Посланице Варнавине неки (LIETZMANN) одређују кратко време пре 140. године, у
доба цара АДРИЈАНА (117-138), јер сматрају да ο томе говори 16, 3-4 ове Посланице, док други мисле да се то
односи на доба цара НЕРВЕ (96-98), што је мање вероватно. Постоји српски превод Варнавине Посланице
објављен у Гласнику Православне Цркве у Краљевини Србији, 1905, којег је са јелинског изворника извршио
Душан Јовановић (види списак Литературе).