Никола Кавасила рођен је у Солуну 1322. године, а умро је 1391. године.

Презиме његовог оца било је Хамаетос али је оно уступило место мајчином
презимену Кавасила. Дела Николе Кавасиле представљају украс Цркве Христове. Ако
узмемо у обзир и његова сазнања, могли бисмо додати да његови списи спадају међу
најбоља дела црквене књижевности уопште. Одликује их складност, живост, убедљивост,
снага, и пре свега чистота верског мишљења коју изражавају, као и топлина и дубина вере.
Литургијски живот је основна тема око које се преплиће скоро целокупно
спаситељско дело Николе Кавасиле. За литургијски живот везана су сва његова духовна
разматрања, све беседе, целокупна његова поезија. У овој књизи он прати ток Литургије
светог Јована Златоуста, и уз малобројна упућивања на Литургију светог Василија,
Кавасила даје њено тумачење у 54 главе.
„Никола полази одатле да би нагласио да божанствена Литургија представа
основни пут за духовни преображај света. Литургијски Хлеб пресаздаје вернике и чини их
подобнима себи: они постају хлебови, а пошто је хлеб сам Христос, постају христоси
(помазаници)“.1
Никола је такође писао многе беседе за Богородичине и Христове празнике.
Богословска мисао Николе Кавасиле непрекидно се бави чињеницом спасења и сједињења
са Богом. Дело измирења човечанства са Богом и његовог поновног саздавања припада
целокупној Тројици. Живот у Христу се дарује сваком човеку: као почетак кроз тајну
крштења, као средина кроз тајну миропомазања и као крај кроз тајну Евхаристије. Тако се
Христос улива у нас, мења нас, преобраћа нас у оно што је Он Сам.
Смисао целокупне Св. Литургије су евхаристијски Дарови у Телу и Крв Христову;
циљ овог претварања је освећењеверних који кроз те дарове примају отпуштење грехова,
постају наследници Царства Небеског и стичу остала добра.
„Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог
циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени
начин изговара пре и после освећења часних дарова“.2
У Евхаристији видимо изображенога Христа, као и Његова дела и страдања која је
ради нас претрпео. Јер и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током
целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев.
Ми се на литургији причешћујемо Божанским Тајнама уносећи у себе освећење
свете службе на освећење виђења, преображавајући се, из славе у славу из оне ниже у ону
вишу.
Никола говори да су наши праоци и приносили жртве у Старом Завету, па тако и
ми на литургији приносимо Новозаветну жртву, жртву Христову. Свештеник када узима
хлеб из којег ће вадити свету честицу, најпре каже: „У спомен Господа и Бога и Спаса
нашега Исуса Христа“, што је у складу са оним што је он сам заповедио. Јер каже: „Ово
чините за мој спомен“.
1
Тумачење св. Литургије св. Никола Кавасила, Нови Сад, 2002. стр.11.
2
Исто, стр.25.

1
 Он нам је, пре свега, заповедио да се сећамо оних догађаја који показују Његову
слабост, односно Његово распеће, страдање и смрт. Апостол Павле нам говори о страдању
и о чудесима Христовим, а Кавасила нам говори само о страдању, зато што су страдања
нужнија од чудеса, чудеса су се одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у
истинског Спаситеља. Свештеник засецајући хлеб изговара пророчанство старих пророка
о спасоносном страдању: „Као овца на заклање би вођен“.
Положивши предложења на свети дискос, свештеник обавља и изговара све оно
чиме се објављује сама жртва и смрт Христова. Жртвује се, говори он, Јагње Божије, које
узима грехе света. Жртва Христова је подобна жртви Пасхе и клање оног јагњета чија је
крв спасла у Египту првенце јеврејске у дан четрнаестог нисана.
И после свршене молитве и освећења дарова, хлеб и даље остаје хлеб. Једино што
је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља симбол Тела
Господњег. Ми чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступачности Његове
славе и силе и Његовог величанства. Свештеник пре било које молитве или свештене
радње, славослови Богу, да би Дух Свети то и осветио.
Свештеник позива присутне вернике да се моле не само за властито добро, већ и за
добро свих осталих – што је у складу са законом љубави.
Он чита гласно молитве да би сви присутни учествовали у слављењу и да би сва
црква прославила Бога.
Изговара молитву за присутни народ и за свети храм, да се на њих излија благодат,
милост и доброта Божија.
Када свештеник каже: „Пазимо да Свети Принос у миру узнесемо“. Сетимо се речи
Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има
нешто против тебе, ...најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар
свој“.
Отац се кроз страдање Сина спријатељио са људским родом и заволео своје
непријатеље, Његов однос према нама назива се љубав. Треба созерцавати свештеника
који казује повест о оној страшној вечери: и како ју је Христос пре Свога страдања предао
Својим ученицима; и како је узео чашу у руке; и како је узео хлеб заблагодаривши,
осветио их; и како је изрекао речи којима је тајну објавио. Сам је рекао: „Ово је тело моје“
и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто
чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“. Да је Христос показао вољу да нам подари
ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео себе
на жртву и умро.
Свете Тајне изображавају Цркву, али не као симболи; оне су за Цркву оно што су
удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као
што је то Господ рекао. Наиме, тело и крв христова представљају Свете Тајне; за Цркву,
они су, међутим, истинско јело и пиће. Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина

2
човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. Јасно нам је да је само
Спаситељ тај који за душе верних савршава Свету Тајну и која освећује живе и упокојене.
Верници који се причешћују без имало вере Дарови неће донети никакву корист.
Бог присваја ове Дарове тако што их претвара у Тело и Крв јединороднога. Црква вели да
је смисао приноења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог
почетка говорили: тако да то приноење истовремено буде и благодарност и прозба.
Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али
није остао сједињен, тај је још увијек непријатељ и туђинац божанским добрима.
Спријатељимо се са Богом тако што ћемо се сјединити са Њим, што ћемо постати једнога
духа са Његовим љубљеним Сином, који је једини по вољи Оца. А то је могуће остварити
кроз свештену Трпезу.