Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
5. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNOG OCA NAŠEG SAVE OSVEĆENOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH KARIONA monaha i sina njegova 

ZAHARIJE 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NEKTARIJA BITOLjSKOG 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ANASTASIJA 

‐ SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA KAREJSKIH (Svetogorskih) 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG FILOTEJA KAREJSKOG 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA DIOGENA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVERKIJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NONA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GRATOSA 

 
ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SAVE OSVEĆENOG 

  

PREPODOBNI  Sava  rodio  se  u  trideset  prvoj  godini  carovanja  grčkog  cara  Teodosija 
Mlađeg[1],  u  oblasti  Kapadokijskoj,  u  selu  zvanom  Mutalaska,  blizu  Kesarije.[2]  To  selo 
beše neznatno, ali rođenjem Save u njemu ono postade znamenitije od Armatema, u kome 
odraste božanstveni prorok Samuilo.[3] Roditelji blaženoga Save behu Jovan i Sofija, ljudi 
visokog porekla i pobožni. Kada detetu beše pet godina, oni otputovaše u Aleksandriju,[4] 
jer  Jovan  bejaše  na  carskoj  službi  i  imađaše  visok  vojnički  čin.  No  po  Božjem  promislu 
Sava  bi  ostavljen  sa  roditeljskim  imanjem  kod  brata  njegove  majke.  Ali  pošto  Ermijeva 
žena  beše  zla  i  svadljiva,  dete  je  mnogo  patilo  od  nje,  i  najzad  ode  k  bratu  svoga  oca 
Grigoriju,  koji  življaše  u  drugom  selu  zvanom  Skanda.[5]  Usled  toga  se  izrodi 
neprijateljstvo  između  Savinog  strica  i  ujaka.  Roditelji  Savini  ostadoše  dugo  u 
Aleksandriji, a Ermije i Grigorije se svađahu među sobom, i svaki je od njih hteo ne toliko 
da dete drži kod sebe koliko da se koristi imanjem njegovog oca. Blaženi pak dečačić Sava, 
još  odmalena  vrlo  pametan,  videći  razdor  i  svađu  između  ujaka  i  strica,  odreče  se 
svekolikog imanja i ode u manastir Flavijanov,[6] udaljen od Mulalaske četiri kilometra, i 
primi monaški angelski lik u svojoj osmoj godini. 

Živeći u manastiru Sava brzo nauči psaltir i ostale knjige Svetoga Pisma, i napredovaše u 
vrlinama, marljivo se držeći monaškog ustava. No  nakon ne mnogo vremena  stric  i  ujak 
blaženoga  Save  se  pomiriše  među  sobom,  dođoše  k  njemu  u  manastir  i  stadoše  ga 
odvraćati, savetujući mu da napusti manastir, pa da se oženi i živi na očevom imanju. Ali 
on,  voleći  biti  na  pragu  doma  Božjega  nego  živeti  u  šatorima  grešničkim,[7]  i  ljubeći 
manastirski  život  više  nego  svetski,  ne  posluša  ih,  i  odbaci  njihov  sablažnjivi  predlog, 
govoreći: Kao od zmije ja bežim od onih koji mi savetuju da odstupim od puta Božija, jer 
zli razgovori kvare dobre običaje,[8] i ja se bojim da ne navučem na sebe prokletstvo kojim 
prorok  proklinje  one  koji  zastranjuju  u  pokvarenost:  ʺprokleti,  koji  zastranjuju  od 
zapovesti tvojihʺ (Psal. 118, 21). ‐ Takvim rečima odasla on od sebe svoje rođake prazne, a 
sam  se  stade  sa  još  većim  usrđem  podvizavati,  umrtvljujući  svoje  telo  trudovima  i 
uzdržanjem i podjarmljujući ga duhu. 

Kada bi pobeđena ova zmija, koja htede da monaha Savu imanjem i ženidbom izvede iz 
obitelji,  kao  iz  rajskog  naselja,  drugi  kušač  stade  kušati  svetitelja  ‐  demon 
stomakougađanja.  Jednom,  radeći  u  manastirskoj  gradini,  blaženi  Sava  ugleda  divnu 
jabuku gde visi na drvetu; i pobeđen mišlju on otkinu jabuku sa željom da je pojede pre 
određenog  vremena  i  propisanog  blagoslova.  Ali  setivši  se  da  je  takvim  rodom  zmija  u 
raju navela prvoga čoveka na greh, Sava se uzdrža, ne okusi jabuku, i osuđivaše sam sebe, 
govoreći: Divan beše za gledanje i prijatan za jelo i onaj rod koji umrtvi Adama. ‐ I bacivši 

2
jabuku na zemlju, on je izgazi nogama, gazeći s njom ujedno i pomisao svoj, i više od toga: 
satirući glavu demonu stomakougađanja. I donese odluku: ne jesti jabuke do smrti. 

Od tada on svaku telesnu želju pobeđivaše uzdržljivošću: malo je jeo, malo spavao, i uvek 
bio  u  trudovima,  jer ruke se njegove  pružahu ili na  molitvu  ili na  posao.  I uskoro  se on, 
iako mlad, izjednači vrlinom sa svima starcima što behu u tom manastiru. 

Dogodi se jednom nekome od tamošnje bratije, kada beše na poslušanju u pekari, da sav 
pokisnu od kiše. A beše zimsko vreme, i dan bez sunca, i brat nemajući gde da osuši svoje 
haljine,  metnu  ih  u  furunu  preko  drva,  i  zaboravi  na  to.  Posle  kratkog  vremena  bratija 
dođoše da peku hleb, i potpališe drva ne znajući da je onaj brat metnuo u furunu haljine 
da  mu  se  suše.  Kada  se  drva  već  silno  razgoreše,  seti  se  brat  svojih  haljina  i  stade 
jadikovati zbog toga. A beše tu i blaženi Sava, pa videvši bratovljevu veliku tugu, on i ne 
pomisli na sebe, nego se prekrsti i uđe u plamen peći. I, o čuda! kao što nekada mladići u 
peći Vavilonskoj ne izgoreše zbog vere svoje, tako i dečak Sava zbog ljubavi svoje prema 
bratu  izađe  iz  peći  nepovređen,  noseći  u  rukama  bratovljeve  haljine  čitave,  a  i  haljine 
njegove  na  njemu  ne  behu  uopšte  taknute  ognjem.  ‐  Videvši  ovo  čudo,  bratija  se 
zaprepastiše,  i  govorahu  među  sobom:  Kakav  će  biti  ovaj  dečak  u  kasnijim  godinama, 
kada se u dečaštvu svom udostoji takve blagodati od Boga? 

U  tom  manastiru  blaženi  Sava  provede  deset  godina,  gredeći  iz  sile  u  silu  i  od  slave  u 
slavu. Zatim se u njemu pojavi želja da ide u Jerusalim da se pokloni svetim mestima, i da 
poseti oce u tamošnjoj obližnoj pustinji radi duhovne koristi sebi od razgovora s njima, i 
da nađe i sebi obitalište u pustinji. Zato se on obrati arhimandritu s molbom, da ga otpusti 
u Sveti Grad sa molitvom i blagoslovom. Ali ga arhimandrit ne hte pustiti, govoreći: Nije 
dobro da tako mlad stranstvuješ; bolje ti je ostati na jednom mestu. 

Međutim  Bog,  koji  sve  uređuje na  korist,  naredi  arhimandritu  u  viđenju  da  ne  zadržava 
Savu,  rekavši  mu:  ʺOtpusti  Savu  da  mi  posluži  u  pustinjiʺ.  ‐  Tada  arhimandrit  dozva 
blaženoga Savu, dade mu blagoslov, i otpusti ga s molitvom na put. I on, vođen desnicom 
Svevišnjega,  doputova  u  Jerusalim  u  svojoj  osamnaestoj  godini,  pri  kraju  carovanja 
Markijanova  a  za  patrijarhovanja  u  Svetom  Gradu  Juvenalijeva.[9]  On  stiže  u  manastir 
svetog  Pasariona[10]  zimi,  i  bi  primljen  od  arhimandrita  Elpidija,  i  poveren  pod 
rukovodstvo  nekom  starcu  Kapadoku.  Sava  provede  kod  njega  zimu,  maštajući  o 
bezmolvnom  pustinjačkom  životu,  za  kojim  je  odavna  žudeo.  Čuvši  pak  za  Jevtimija 
Velikog[11]ʺkoji sijaše vrlinama i čudesima u pustinji na istoku od Jerusalima, Sava zažele 
da  ga  vidi.  Izmolivši  od  starijih  blagoslov  on  krenu  na  put.  I  došavši  u  lavru  velikog 
Jevtimija, on provede tamo nekoliko dana, očekujući priliku da ga vidi. Jer prepodobni ne 
dolažaše  svagda u sabornu crkvu već jednom  ili dvaputa  u sedmici,  i  u  izvesne  dane.  A 
kad dođe subota, Sava ugleda prepodobnog Jevtimija gde ide u crkvu, i pripade k njemu 
usrdno  ga  moleći  da  ga  primi  u  svoju  lavru.  No  Jevtimije,  videvši  ga  mlada,  uputi  ga  u 
manastir  još  dalji  od  Jerusalima,  k  blaženom  Teoktistu,[12]  naređujući  mu  da  se  stara  o 

3
ovom mladom monahu; i proreče o njemu da će on uskoro, blagodaću Hristovom, zasijati 
u  monaškom  životu  većma  od  mnogih  drugih,  i  da  će  biti  slavan  nastavnik  svima 
palestinskim pustinjacima, i da će podići lavru veću od svih lavri u zemlji. 

Primljen od Teoktista u manastir, Sava se sav predade Bogu, i prohođaše sva manastirska 
poslušanja  sa  bezropotnom  poslušnošću,  i  smirenom  pokornošću,  i  usrdnim 
trudoljubljem.  Sposoban  i  revnostan  za  svaku  službu  Bogu,  on  ulažaše  u  crkvu  pre  i 
izlažaše iz nje posle svih. Jake duše, on i telom beše krupan i snažan; i dok ostali monasi 
nasecahu  u  pustinji  po  jedan  naramak  pruća  za  kotarice  i  nošahu  u  manastir,  dotle  on 
nasecaše i nošaše po tri. Nosio je i drva i vodu, starajući se da sve usluži. Dugo vremena 
beše on nadzornik nad mazgama. Vršaše on i druge razne dužnosti. I sve to on obavljaše 
svesrdno  i  bezprekorno,  tako  da  se  svi  oci  i  bratija  u  manastiru  divljahu  njegovom 
trudoljublju i dobrodušnosti. 

No  đavo,  želeći  da  ga  omete,  izmisli  ovakvu  stvar.  Bejaše  u  tom  manastiru  jedan  brat, 
rodom iz Aleksandrije, po imenu Jovan. Ovaj brat dobi vest da su mu roditelji umrli. Tada 
mu đavo ubaci u um misao nedoličnu za monaha: da ide i uredi stvar oko imanja koje je 
ostalo  posle  roditelja.  I  on  dosađivaše  igumanu  Teoktistu  čestim molbama  da  ga  pusti  u 
Aleksandriju,  i  to  zajedno  sa  Savom,  pošto  mu  Sava,  snažan  telom,  može  biti  od  velike 
pomoći  na  putu.  Na  uporne  molbe  monahove  iguman  Teoktist  najzad  popusti,  i  pusti 
Jovana  da  zajedno  sa  Savom  putuje.  I  tako  oni  otputovaše.  Doputovavši  u  Aleksandriju, 
oni se dadoše na posao oko imanja. No u to vreme roditelji blaženoga Save, Jovan i Sofija, 
slučajno se nalažahu u Aleksandriji, pošto je Jovan, kao carski službenik visokog vojničkog 
čina, često slat u Aleksandriju. Srevši svetoga sina Savu, oni ga poznadoše. 

Tada  za blaženog Savu  iskrsnu novi podvig, i borba  veća od one prve kada su ga stric  i 

ujak  vukli  iz  manastira  u  svet  i  od  monaštva  k  ženidbi.  Jer  roditelji  ga  sada  saleteše  i 
suzama,  i  molbama,  i  laskama,  i  miloštama,  i  slatkim  rečima:  da  skine  crnu  rizu  i  da  se 
odene  u  svetle  haljine,  da  živi  po  ugledu  na  njih,  i  da  stupi  u  vojnu  službu.  Međutim 
blaženome Savi beše jasno da je i susret sa roditeljima, i to što ga oni poznaše, čisto vražije 
iskušenje;  i  on  se  snažno  protivljaše  svome  prirodnome  osećanju.  Jer  on  se  odreče 
svojstvene  prema  roditeljima  ljubavi,  i  odbacivši  njihove  usrdne  molbe  i  mnoge  suze  on 
postade tvrd kao dijamant i nepokolebljiv u svojoj odluci, i odgovori roditeljima: Bojim se 
Onoga koji je rekao: ʺKoji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ne 
uzme krsta svoga i ne pođe za mnom, nije mene dostojanʺ (Mt. 10, 37. 38). Kako ću onda 
pretpostaviti vas Bogu, vaš sujetni život ‐ krstu, i vaše svetsko vojnikovanje ‐ duhovnom 
vojnikovanju? Jer kada zemaljski carevi kažnjavaju vojnike koji su pobegli iz vojske, onda 
utoliko  pre  Car  Nebeski  neće  poštedeti  one  koji  su  se  upisali  u  Njegovu  svedragocenu 
vojsku, pa potom beže iz nje. ‐ Naposletku blaženi Sava reče roditeljima i ovo: Ako me i 
dalje  budete  saletali  da  napustim  prekrasno  vojnikovanje  Hristu,  onda  vas  više  neću 
nazivati svojim roditeljima. 

4
Tada Jovan i Sofija uvideše da je srce njihovog sina nesavitljivo, prestadoše ga nagovarati; 
i stegnuvši srce oni ga sa mnogim ridanjem otpustiše. No pri rastanku oni ga moljahu da 
kupi sebi za put što mu treba, i davahu mu četrdeset zlatnika; Međutim, on ne hte ništa da 
uzme.  Najzad,  da  ne  bi  roditelje  sasvim  ucvelio,  on  uze  samo  tri  zlatnika,  pa  i  njih,  po 
povratku u manastir, predade svome igumanu Teoktistu. 

Kada  se  navršavaše  deseta  godina  Savina  življenja  u  tom  manastiru,  prestavi  se 
prepodobni  Teoktist.  Na  njegovo  mesto  prepodobni  Jevtimije  postavi  vrlinskog  monaha 
Marina.  Ali  kroz  dve  godine  umre  i  on.  Posle  njega  igumanom  postade  blagi  monah 
Longin.  U  to  vreme  blaženi  Sava  navršavaše  tridesetu  godinu.  On  se  obrati  igumanu 
Longinu sa molbom da mu, radi što usamljeničkijeg molitvenog podvizavanja, dozvoli da 
se  zatvori  u  pećini,  blizu  manastira,  okrenutoj  jugu,  na  steni.  Iguman  Longin  obavesti 
pismom  velikog  Jevtimija  o  ovoj  Savinoj  želji.  Prepodobni  Jevtimije,  koji  se  beše  mnogo 
naslušao  o  besprekornom  životu  Savinom,  o  njegovom  postu  i  molitvama,  krotosti  i 
smirenosti, i o drugim njegovim bogougodnim delima, otpisa Longinu: ʺNe zabranjuj Savi 
da se podvizava kako hoćeʺ. 

Spočetka  blaženome  Savi  bi  naređeno  da  u  pećini  boravi  pet  dana  u  sedmici.  Zatim,  na 
njegovu molbu, njemu bi dozvoljeno da provede u njoj pet godina. Življenje pak njegovo u 
pećini beše ovako: pet dana se postio, ništa ni jedući, niti iz pećine izlazeći; bavio se tamo 
pletenjem kotarica, pleo ih je po deset na dan, a u ustima i u umu stalno mu beše molitva k 
Bogu. Subotom pak rano izjutra on je izlazio iz pećine u manastir, noseći sa sobom pedeset 
kotarica.  U  subotu  i  nedelju  on  je  učestvovao  u  sabornoj  molitvi,  i  potkrepivši  sebe 
hranom, opet u nedelju veče odlazio u pešteru, noseći palmovog granja koliko mu je bilo 
potrebno da isplete pedeset kotarica. ʺU takvom trudu i postu provede blaženi Sava u toj 
pećini  pet  godina.  Onda  ga  veliki  Jevtimije  uze  sa  sobom  na  pustinjačke  podvige  kao 
savršenog inoka, koji, iako mlad po godinama, izjednači se sa ocima, ostarelim u vrlinama. 
Zato ga Jevtimije nazivaše mladim starcem: jer mlad telom, on beše sed svojom duhovnom 
mudrošću  i  star  svojim  besprekornim  životom.  Stoga  u  četrnaesti  dan  meseca  januara 
izađe  s  njim  veliki  Jevtimije  iz  lavre,  uzevši  sa  sobom  i  blaženog  Domentijana,[13]  i 
krenuše  u  veliku  pustinju  Ruvu,  da  tamo  provedu  Svetu  Četrdesetnicu  do  Cveti.  No 
starcu se jednom prohte da propešače svu pustinju što je iznad Mrtvoga mora, i naiđe sa 
oba svoja učenika, Domentijanom i Savom, u bezvodna mesta. Žega beše velika, i blaženi 
Sava  se  umori,  pa  iznemogao  od  žeđi  pade,  pošto  nije  bio  u  stanju  dalje  ići.  Jevtimije  se 
sažali na njega, i udaljivši se od njega koliko se može dobaciti kamenom, on se stade moliti 
govoreći:  ʺGospode  Bože,  daj  vodu  u  ovoj  bezvodnoj  zemlji,  da  se  utoli  žeđ  iznemoglog 
brataʺ.  ‐  I  završivši  molitvu  on  kopnu  triput  zemlju  jednim  drvetom  koje  se  tu  desi,  i 
odmah poteče izvorska voda. Sava pi od te vode, i okrepi se; i od toga vremena on dobi 
božansku silu da trpi u pustinji. Kada zatim dođoše Cveti, oni se vratiše u lavru. 

Nakon  malo  vremena,  prepodobni  i  bogonosni  otac  naš  Jevtimije  pređe  ka  Gospodu,  za 
patrijarhovanja u Jerusalimu patrijarha Anastasija.[14] Po prestavljenju Jevtimija i po smrti 

5
nekih drugih starih otaca lavre, prepodobni Sava, videći da se pravila manastira menjaju, 
otide  u  istočnu  pustinju  oko  Jordana,  koju  u  to  vreme  prepodobni  Gerasim,  kao  sjajna 
zvezda,  obasjavaše  svojim  životom.  Blaženom  Savi  beše  trideset  pet  godina  kada  se 
nastani u ovoj pustinji sam, i podvizavaše se u postu i neprekidnoj molitvi, čisteći sebe od 
svake nečistote. Tada đavo stupi u rat protiv njega. Jednom u ponoći, kada svetitelj posle 
mnogih  trudova  spavaše  na  zemlji,  đavo  se  pretvori  u  mnoštvo  zmija  i  skorpija,  i 
približivši se Savi htede da ga uplaši. No on odmah usta na molitvu, govoreći reči psalma 
Davidova: Nećeš  se uplašiti  strahote noćne;  na zmiju i  na aspidu  nastupaćeš (Psal. 90, 5. 
13). Kada svetitelj ovo govoraše, đavo tog časa iščeze sa strašilima svojim. Međutim, kroz 
nekoliko dana đavo se opet pretvori u strašnoga lava, i polete na svetitelja kao da hoće da 
ga  proždere;  no  poletevši,  on  ustuknu  nazad;  i  opet  poletevši,  opet  ustuknu.  Videći  gde 
zver  čas  naleće  čas  odstupa,  prepodobni  mu  reče:  Ako  si  dobio  od  Boga  vlast  da  me 
pojedeš, zašto onda odstupaš? Ako pak nisi, zašto se onda uzalud mučiš? Jer silom Hrista 
mog ja ću pobediti tebe, lave! ‐ I tog trenutka đavo, koji se beše javio u vidu zvera, pobeže 
sa stidom. Od toga vremena Bog pokori prepodobnom Savi sve zveri i zmije, i on hođaše 
među njima kao među krotkim ovcama. 

Krećući  se  po  pustinji,  blaženi  Sava  srete  jednom  četiri  veoma  gladna  i  iznemogla 
Saracena;  naredi  im  da  sednu,  i  izruči  pred njih  iz  svoje  haljine  korenje  zvano  melagrija, 
kojim  se  on  hranio,  i  srčiku  tršćanu.[15]  Oni  jedoše  i  okrepiše  se,  i  zapamtivši  mesto 
Savinog obitališta otidoše. Posle pak nekoliko dana oni dođoše k njemu, noseći mu hleba, 
sira  i  urme  u  znak  blagodarnosti  za  njegovu  dobrotu  što  ih  nahrani  u  dan  gladi. 
Prepodobni  Sava  bi  time  potresen,  i  sa  suzama  reče  duši  svojoj:  O  jada,  dušo  moja!  ovi 
ljudi  za  naše  malo  dobro,  učinjeno  im  jednom,  koliko  su  blagodarni!  A  mi  šta  radimo, 
primajući  svakog  časa  neiskazane  darove,  bivamo  neblagodarni,  živimo  u  lenjosti  i 
neradu, ne izvršujući svete zapovesti Njegove! 

Potom dođe k prepodobnom Savi jedan monah, po imenu Ant,[16] ljubitelj vrline, koji je 
ranije  dugo  živeo  s  prepodobnim Teodosijem;[17]  on  zavole blaženoga Savu, i ostade da 
živi pored njega. Jednom ih napadoše Agarjani, i poslaše jednoga ispred sebe da ih ubije. 
No  prepodobni  oci se pomoliše Bogu, i odjednom se otvori zemlja i  proguta  Agarjana, a 
ostali Agarjani, videvši to čudo, veoma se uplašiše i pobegoše. 

Preko sažitelja svog Anta blaženi Sava se upozna sa prepodobnim ocem Teodosijem, i oni 
stekoše veliku ljubav među sobom. Krajem četvrte godine svoga boravka u pustinji sveti 
Sava,  obilazeći  pustinju,  pope  se  jednom  na  jedno  visoko  brdo,  gde  blažena  carica 
Evdokija,  supruga  cara  Teodosija  Mlađeg,  s  radošću  primi  dušekorisno  poučenje  od 
velikog  Jevtimija.  Provodeći  tamo  noć  u  običajenim  molitvama,  blaženi  Sava  imade 
viđenje. On ugleda svetlog angela Božjeg koji mu pokaza dolinu, kojom je nekad proticao 
potok na jug od Siloama, i reče mu: Ako hoćeš ovu pustinju da naseliš kao grad, onda se 
okreni  na  istočnu  stranu  ovog  potoka,  pa  ćeš  ugledati  pred  sobom  pešteru  koja  nije 

6
zauzeta; uzići i nastani se u njoj. Onaj koji daje stoci hranu njezinu, i vranićima koji viču k 
Njemu[18], Taj će i o tebi promišljatiʺ. 

Kada se viđenje završi, i osvanu dan, prepodobni Sava siđe s brda, i uz pomoć Božiju nađe 
pešteru  koju  mu  angeo  pokaza  u  viđenju,  i  nastani  se  u  njoj.  A  beše  mu  tada  četrdeset 
godina.  Te  godine  prestavi  se  patrijarh  Jerusalimski  Anastasije,  ostavivši  iza  sebe  na 
patrijaršijskom prestolu Martirija.[19] Te iste godine car Zenon, ubivši mučitelja Vasiliska, 
povrati sebi carsku vlast.[20] 

Peštera  u  kojoj  se  nastani  prepodobni  Sava  imađaše  vrlo  neudoban  ulaz.  Zato  on  obesi 
konopac  iz  peštere,  po  kome  se  spuštao  iz  peštere  kada  je  išao  po  vodu  na  jezero  zvano 
Eptastom,  koje  je  bilo  udaljeno  od  peštere  petnaest  stadija.  Živeći  u  ovoj  pešteri, 
prepodobni se ispočetka hranio travom što je rasla oko nje. A Bog, koji mu je naredio da se 
nastani tu, posla mu i hranu preko ljudi, varvara,[21] kao nekada preko gavrana proroku 
Iliji  kod  potoka  Horata.[22]  Jer  posle  izvesnog  vremena  četiri  Saracena,  prolazeći  tuda, 
nađoše  pešteru  prepodobnoga  Save,  i  želja  im beše  da  se uspuzaju  u nju,  ali  ne mogahu 
zbog vrlo teškog uspona. Prepodobni pak, ugledavši ih odozgo, spusti im konopac da po 
njemu  uziću  k  njemu.  Ušavši  u  pešteru,  Saraceni  ništa  ne  nađoše  kod  blaženoga  Save,  i 
udiviše se njegovom životu i dobrodušnosti. I sažalivši se na njega, oni se dogovoriše da 
mu  donose  hranu.  I  tako  oni  dolažahu  k  njemu,  često,  donoseći  mu  hleba,  sira,  urme,  i 
druge hrane. I provede prepodobni pet godina u pećini sam, razgovarajući samo s jedinim 
Bogom, i pobeđujući nevidljive neprijatelje neućutnim molitvama. Zatim Bogu bi ugodno 
da mu poveri duše mnogih i da ga načini nastavnikom i pastirom slovesnih ovaca. Naime: 
posle  njegovog  petogodišnjeg  usamljeničkog  podvizavanja  u  pešteri,  počeše  dolaziti  k 
njemu  mnogi  iz  raznih  mesta  sa  željom  da  žive  pored  njega.  A  on  ih  sve  primaše  s 
ljubavlju,  i  svakome  dodeljivaše  udobno  mesto  za  življenje.  I  načinivši  sebi  kelije  oni 
življahu bogougodno, gledajući na vrlinski život prepodobnoga Save kao na primer. I za 
kratko vreme sabra se oko njega do sedamdeset braće, među kojima se isticahu ovi: Jovan 
koji potom bi iguman nove lavre;[23] Jakov koji sagradi na Jordanu lavru, zvanu Pirgion; 
Firmin i Sevirijan, od kojih prvi ustrojio lavru u Mahmasu,[24] a drugi ‐ manastir u Varihi; 
Julijan  ‐  strojitelj  lavre  na  Jordanu,  koja  se  nazivala  Nesklerava,[25]  i  mnogi  drugi  sveti 
muževi,  čija  su  imena  zapisana  u  knjigama  večnoga  života.  Svima  njima  bejaše 
prepodobni Sava iguman, putovoća i pastir. 

Svakome  od  bratije  prepodobni  dodeljivaše  pećinicu  i  u  njoj  keliju.  A  kad  se  umnoži 
bratija, on sa njima poče na brdu graditi kulu, koja bi služila kao bedem i zaštita obitelji. 
To i posluži kao osnova njegove velike lavre. I dok se na brdu izgrađivaše lavra sa severne 
strane potoka,  prepodobni podiže malu crkvu u dolini,  usred presahlog potoka; i  kad  bi 
ko  od  prezvitera  dolazio  k  njemu,  on  ga  je  molio,  i  ovaj  je  služio  svetu  liturgiju.  Jer 
prepodobni, iz smirenosti svoje, ne hte se primiti svešteničkog čina, niti je koga od bratije 
hteo uzdići u sveštenički čin. 

7
Na tom mestu beše oskudica u vodi, pošto se izvor nalazio daleko. I jedne noći svetitelj se 
moljaše,  govoreći:  Gospode  Bože  naš,  ako  je  volja  Tvoja  da  se  ovo  mesto  naseli  u  slavu 
Presvetog Imena Tvog, onda pogledaj na nas, sluge Tvoje, i daruj nam vodu na utoljavanje 
žeđi  naše!  ‐  Dok  se  svetitelj  tako  moljaše,  ču  on  neki  glas  od  potoka;  i  pogledavši  na  tu 
stranu  on,  pri  sjaju  mesečine,  ugleda  divljeg  magarca  gde  nogom  kopa  zemlju,  prislanja 
usne na raskopano mesto i pije vodu. Prepodobni odmah siđe dole, i sam poče kopati na 
onom  mestu  gde  vide  magarca.  Pokopavši  malo  on  nađe  izvorsku  vodu,  i  obrazova  se 
izvor sa izobilnom vodom, koja je od tada zadovoljavala sve potrebe lavre, i nikada se nije 
umanjivala. 

Opet druge noći, kada blaženi Sava hoćaše oko potoka i pojaše psalme Davidove, pojavi se 
ognjeni stub pri samoj vrleti što je sa zapadne strane potoka; i stajaše svetitelj na molitvi 
sve  do  zore.  U  osvitku  dana  svetitelj  pođe  na  mesto  gde  vide  stub,  i  nađe  veliku  divnu 
pećinu,  u  vidu  crkve,  ustrojenu  Božjom  a  ne  ljudskom  rukom;  širok  ulaz  u  nju  bejaše  s 
juga, i od sunčane svetlosti ona beše dovoljno osvetljena. Ukrasivši tu pećinu, prepodobni 
Sava  načini  od  nje  crkvu.  I  naredi  bratiji  da  se  svake  subote  i  nedelje  sabiraju  u  nju  radi 
bogosluženja. Sam pak on preseli se tamo, načini sebi blizu te nerukotvorene crkve keliju 
na visokoj steni, i napravi tajni ulaz u crkvu; kroz njega on ulažaše u crkvu, dan i noć na 
molitvi provođaše. 

Broj bratije se svakodnevno uvećavaše, tako da ih bi do sto pedeset. I zidahu se kelije s obe 
strane  potoka;  pritom  rastijaše  i  slava  prepodobnoga  Save;  i  bogoljubivi  ljudi  donošahu 
mu mnogo zlata, koje on upotrebljavaše na izgrađivanje lavre. Takođe i svjatjejši patrijarh 
Jerusalimski  Martirije  imađaše  veliku  ljubav  k  njemu,  i  veoma  ga  poštovaše,  i  šiljaše mu 
potrebne stvari. 

Blaženi  Martirije  otide  ka  Gospodu  u  osmoj  godini  svoga  patrijarhovanja,  a  patrijaršijski 
presto  primi  Salustije;[26]  prepodobnom  pak  Savi  tada  beše  četrdeset  osam  godina.  U  to 
vreme  u  lavri  neki  monasi,  pokvareni  dušom,  telesni  razumom,  koji  Duha  nemaju,[27] 
ustadoše protiv svetitelja; a i inače oni odavna smišljahu protiv njega nepravedne stvari i 
zadavahu mu mnogo jada na sve moguće načine. Jer često usred pšenice raste kukolj i u 
vinogradu  trnje;  i  među  apostolima  se  nađe  jedan  izdajnik;  i  u  proroka  Jeliseja  bejaše 
neverni  učenik  Gijezije.[28]  Tako  i  sva  pokvarena  bratija,  ili  bolje  reći  ‐  lažna  bratija, 
smislivši  zlo  protiv  svetitelja,  odoše  u  Sveti  Grad  k  patrijarhu,  i  moliše  ga  da  im  postavi 
igumana. Na pitanje, iz kog su mesta, oni odgovoriše: Mi živimo pored jednog pustinjskog 
potoka. ‐ Ovakim odgovorom oni su hteli da prećute ime blaženoga Save, jer su znali da je 
ime  njegovo  slavno  i  da  ga  svi  s  ljubavlju  spominju.  No  patrijarh  nastojavaše  da  kažu 
odakle su, te oni, i protiv svoje volje, rekoše da su od potoka koji se zove po imenu nekog 
crnorizca  Save.  Patrijarh  upita:  A  gde  je  Sava?  ‐  Oni  pak,  ne  odgovarajući  na  pitanje, 
počeše  klevetati  blaženoga,  govoreći  da  je  on  prost  i  neumešan  čovek  i  da  ne  može 
rukovoditi  tako  mnogobrojnom  bratijom,  i  zbog  svoje  neotesanosti  i  neznanja  upravljati 

8
tolikom  lavrom.  Svojoj  kleveti  oni  dodadoše  još  i  to,  da  Sava  niti  sam  hoće  da  primi 
rukopoloženje, niti to dopušta kome od bratije. 

Dok oni tako klevetahu pravednika pred patrijarhom, dogodi se da tu beše prisutan jedan 
čestit i ugledan muž, po imenu Kirik, prezviter presvete crkve Vaskrsenja Hristova i čuvar 
Životvornog Krsta Gospodnjeg. Čuvši klevetu njihovu, on ih upita: Jeste li vi primili Savu 
na to mesto, ili je Sava primio vas? ‐ Oni odgovoriše: Sava je primio nas. Ali on je prost i 
nije u stanju upravljati nama pošto smo se umnožili. ‐ Tada im Kirik reče: Kada je Sava bio 
u  stanju  da  vas  sabere  u  tom  pustinjskom  mestu,  utoliko  će  više  biti  u  stanju,  uz  pomoć 
Božju, i pasti vas. 

Oni umukoše, pošto ne mogahu ništa odgovoriti na to. A patrijarh, odloživši ispitivanje za 
sutra,  odmah  posla  po  svetog  Savu,  s  poštovanjem  ga  pozivajući  k  sebi,  kao  povodom 
nekog  drugog  posla.  Blaženi  dođe,  a  patrijarh  mu  ništa  ne  reče  o  klevetnicima,  niti 
klevetnicima što reče, niti ih izobliči, nego odmah rukopoloži za prezvitera prepodobnoga 
Savu, iako ovaj nije hteo. Posvetivši ga, patrijarh reče klevetnicima: Evo imate oca svog i 
igumana lavre svoje; njega izabra odozgo Bog a ne ljudi. Ja sam samo potvrdio Božanski 
izbor. 

Rekavši  to,  patrijarh  uze  svetoga  Savu  i  te  monahe  i  ode  s  njima  u  lavru,  osveti  Bogom 
sazdanu  crkvu,  blagoslovi  svu  lavru,  pouči  bratiju  da  se  pokoravaju  svome  igumanu, 
blaženome Savi, pa se vrati natrag. 

Kada  blaženome  Savi  beše  pedeset  tri  godine,  zacari  se  po  smrti  Zenona  Anastasije.  Te 
godine dođe u lavru jedan bogougodni muž, po rođenju Jermenin, po imenu Jeremija sa 
dva  učenika,  Petrom  i  Pavlom.  Prepodobni  Sava  im  se  veoma  obradova,  i  dade  im  onu 
pećinu, u kojoj on sam spočetka življaše kada beše sam u potoku. I dozvoli im da u maloj 
crkvi  subotom  i  nedeljom  vrše  bogosluženja  na  jermenskom  jeziku.  I  tako  se  postepeno 
umnožiše  Jermeni  u  lavri.  U  to  vreme  dođe  u  lavru  i  prepodobni  otac  naš  Jovan,  zvani 
Ćutljivac. On beše episkop u gradu Kolonijskom; ali, radi Boga, on ostavi svoju episkopiju, 
i sakrivši svoj čin truđaše se u lavri kao prost monah. 

Prepodobni Sava podražavaše svetog Jevtimija Velikog, koji svake godine obično odlažaše 
u  pustinju  14.  januara  i  provođaše  tamo  sav  Veliki  post.  Ugledajući  se  na  njega,  tako 
postupaše i prepodobni Sava tog meseca, ali odlažaše u pustinju ne 14. januara već čekaše 
dvadeseti  dan,  da  u  lavri  otpraznuje  praznik  svetog  Jevtimija  Velikog.  Posle  toga  on 
odlažaše  u  pustinju;  i  udaljivši  se  od  ljudi  on  se  približavaše  Bogu  bogorazmišljanjem  i 
molitvom; i ostajaše tamo sve do Cvetne subote. 

Jedne godine kada on po tom običaju ovom ode iz lavre u pustinju i hoćaše pored Mrtvoga 
mora, ugleda on jedno malo pusto ostrvo,[29] i u njemu se javi želja da na njemu provede 
dane posta. I on pođe k njemu. Ali ga demonska zavist omete u tome, te on upade tamo u 
neku jamu koja se zadesi, iz koje kao iz peći izlažaše neka para i oganj. Tu mu se opali lice 

9
i brada, i drugi delovi tela zadobiše povrede, i on se silno razbole. A kada se vrati u lavru, 
bratija ga poznadoše jedino po  glasu; tako lice njegovo beše opaljeno. I ležaše on mnogo 
dana bolestan, dok neka Božanska sila ne siđe na njega odozgo i ne isceli ga, i ne darova 
mu silu na nečiste duhove. I od tada brada mu više ne poraste kao što je bila ranije, nego 
ostade mala i retka. A on blagodaraše Boga povodom toga, da se ne bi  ponosio lepotom 
svoje brade. 

Naredne  godine  po  običaju  svom  prepodobni  Sava  izađe  u  pustinju  sa  učenikom  svojim 
Agapitom.  Posle  pak  ne  mnogo  dana  Agapit  leže  na  pesak  od  umora  i  gladi,  i  zaspa;  a 
blaženi Sava stajaše od njega podalje i moljaše se. Utom se iznenada pojavi ogroman lav, 
zaustavi  se  nad  zaspalim  Agapitom,  i  stade  ga  njušiti  od  nogu  do  glave.  Ugledavši  lava 
nad učenikom, blaženi Sava se uplaši da ne pojede zaspaloga, i odmah se usrdno pomoli 
Bogu da mu učenika sačuva od zvera. Bog usliši svoga slugu, zatvori usta lavu te ne učini 
nikakvo  zlo  Agapitu,  nego  kao  ošinut  bičem,  pobeže  u  pustinju.  Potom  on  samo  repom 
zakači zaspaloga, te se ovaj probudi, i sav se strese ugledavši lava, i pritrča k svome ocu. 
Prepodobni  Sava  ga  pouči  da  se  ne  predaje  dugome  spavanju,  da  ne  bi  postao  plen 
zverima, naročito nevidljivim. 

Jedne od narednih godina blaženi po običaju isto tako hođaše sa tim učenikom po pustinji 
severno od Jordana, i u jednoj gori naiđe na pećinu i u njoj na prozorljivog otšelnika. Kada 
i jedan i drugi satvoriše molitvu, i stupiše u razgovor, otšelnik upita: Šta te podstače, divni 
Savo,  da  dođeš  k  nama?  ili  ko  ti  pokaza  mesto  ovo?  Eto,  blagodaću  Božjom  ja  boravim 
ovde trideset osam godina, i ne videh nijednoga čoveka; a kako ti dođe ovamo? ‐ Blaženi 
Sava  odgovori:  Bog  koji  ti  kaza  moje  ime,  On  i  meni  pokaza  ovo  mesto.  ‐  I  posle 
dušekorisnog  razgovora  oni  celivaše  jedan  drugog,  i  Sava  s  učenikom  svojim  ode  u 
pustinju.  A  kad  se  približi  vreme  da  se  vrate  u  lavru,  prepodobni  Sava  reče  učeniku: 
Hajdemo, brate, da se oprostimo sa slugom Božjim u pećini. ‐ A kada dođoše, oni nađoše 
starca gde kleči okrenut istoku; pa pomislivši da on molitvu tvori, čekahu dugo. No kada 
se  dan  stade  kloniti  k  večeru,  blaženi  Sava  videći  da  starac  ne  ustaje  sa  molitve,  reče: 
Predaj nas Hristu, oče.[30] ‐ Ali odgovora ne bi. Blaženi onda priđe i dodirnu starca, i vide 
da  se  on  prestavio.  Tada  se  okrete  učeniku  i  reče  mu:  Hodi,  čedo,  da  pogrebemo  telo 
svetiteljevo;  radi  toga  nas  Bog  i  posla  ovamo.  ‐  I  izvršivši  nad  pokojnikom  uobičajeno 
nadgrobno  bogosluženje,  oni  ga  pogreboše  u  istoj  pećini,  pa  pošto  kamenjem  zatvoriše 
ulaz vratiše se u lavru. 

One  godine,  koje  bi  osvećena  Bogom  sazdana  crkva,  umre  u  Aleksandriji  roditelj 
blaženoga  Save  Jovan,  koji  imađaše  veliku  vlast  u  Isavrijskoj  oblasti,[31]  a  blažena  mati 
njegova Sofija, već veoma stara, rasprodade svu imovinu svoju, i sa mnoštvom zlata dođe 
u Jerusalim k sinu ovom Savi. On je primi, i usavetova da se postriže u monahinju. I ona, 
poživevši nešto malo u monaškom liku, prestavi se ka Gospodu. A zlato koje ona donese, 
blaženi  Sava  utroši  na  manastirske  potrebe  i  na  zidanje  gostoprimnica.  Jednu 

10
gostoprimnicu  podiže  u  Jerihonu,  za  zbrinjavanje  putnika  ‐  mirjana  a  drugu  podiže  u 
lavri, za zbrinjavanje monaha. 

Za  vreme  zidanja  gostoprimnice  u  lavri,  prepodobni  otac  Sava  posla  jednog  brata  s 
manastirskom stokom u Jerihon, da otuda donese građu za zidanje. Pri povratku pak beše 
velika  vrućina,  i  brat  silno  ožedne  na  putu.  Kako  nigde  ne  beše  vode,  jer  zemlja  beše 
pustinjska  i  bezvodna,  on  pade  iznemogao  od  žeđi.  No  setivši  se  svetoga  starca  on  reče: 
Bože ave moga Save, ne ostavi me! ‐ I tog časa se pojavi oblak nad njim, i odaždivši rosu 
rashladi  njega  i  stoku  koja  vucijaše  građu.  I  taj  oblak  iđaše  nad  njim  sve  do  lavre, 
zaklanjajući  ga  i  rashlađujući  ga  od  vrućine.  A  ovo  bi  molitvama  svetog  oca  njegovog 
Save, koga on spomenu u svojoj nevolji. 

Jednom u vreme posta prepodobni Sava namisli uzići na goru Kastelijsku,[32] udaljenu od 
lavre  dvadeset  stadija,  na  severu.  Ta  gora  beše  neprohodna  za  ljude,  a  strašna  svojom 
opasnom i teškom uzbrdicom, i strahotama koje su tamo bivale: jer na toj gori boravljaše 
mnoštvo  demona  i  oni  raznim  prividima  zastrašivahu  prolaznike.  Međutim  prepodobni 
Sava, izabravši, po rečima Psalmopevca, Višnjega sebi za pomoćnika (sr . Psal. 90, 9), uziće 
na  tu  goru,  okropi  je  sa  ovih  strana  jelejem,  uzetim  iz  kandila  Svetoga  Krsta,  i  ogradivši 
sebe  krsnim  znakom  kao  nerazrušivim  bedemom,  provede  tamo  sve  vreme  Velikoga 
posta.  Ali  spočetka  svaki  dan  vođaše  on  borbu  s  demonima:  jer  oni  ga  napadahu  čas  u 
vidu zverova, čas se pretvarahu u gmizavce, čas u ptice, praveći strašnu galamu, urlikanje 
i dreku, tako da se prepodobni, kao čovek, i uplaši, i pomisli da siđe s gore. Ali Onaj koji 
nekada ukrepi Antonija Velikog u takoj borbi sa demonima, Taj se javi i ovome svetitelju i 
naredi  mu  da  bude  neustrašiv  uzdajući  se  u  silu  krsta.  I  življaše  blaženi  bez  straha, 
molitvom  i  krsnim  znamenjem  progoneći  daleko  od  sebe  sva  demonska  strašila.  No  pri 
kraju  Velikoga  posta,  kada  svetitelj  stajaše  noću  na  molitvi,  demoni  izvršiše  na  njega 
poslednji  napad,  strašniji  od  svih  ranijih:  ogromno  mnoštvo  njih  pojaviše  se,  po  običaju 
svom, u vidu zverova, gmizavaca, ptica, i sa strahovitom bukom i tutnjavom napadoše na 
svetitelja,  tako  da  se,  izgledalo  je,  sva  gora  tresla.  Međutim,  svetitelj  se  ni  najmanje  ne 
uplaši već produži moliti se Bogu. Tada demoni zavapiše: ʺO, jada! šta mi trpimo od tebe, 
Savo! Zar ti je malo što si naselio dolinu pored potoka? Nisu li ti dosta pećine i stene? Ti si 
i  pustinju,  kroz  koju  si  prolazio,  naselio!  Ti si  čak  i  ovde  došao,  u  naše  obitalište,  da  nas 
isteraš  odavde!  Evo,  mi  već  odlazimo  odavde,  ne  možemo  da  se  protivimo  tebi,  jer  tebi 
pomaže Bogʺ. 

I  tog  časa  oni  sa  velikim  ridanjem,  i  zapomaganjem,  i  neizmernom  grajom,  i  ogromnom 
hukom, u vidu gavranova odleteše sa gore u tu noć. Nedaleko od te gore noćevahu pastiri 
sa svojim stadima; oni videše kako demoni odleteše sa gore i čuše njihovo zapomaganje, i 
dođoše  k  prepodobnome  Savi  i  ispričaše  mu  to.  A  on,  uznevši  blagodarnost  Bogu  za 
progonstvo  demona,  vrati  se  po  isteku  Posta  u  lavru  da  zajedno  sa  bratijom  praznuju 
nastupajući praznik Vaskrsenja Hristova. 

11
Posle  Praznika  on  uze  neke  od  bratije  i  ode  opet  u  Kasteliju  i  stade  raščišćavati  mesto  i 
zidati kelije. Za vreme tog rada oni na brdu otkopaše jednu veliku građevinu, izrađenu od 
divnog kamena, i udobnu za življenje. Oni očistiše i ukrasiše ovaj dom, načiniše u njemu 
crkvu  i  osvetiše.  I  prepodobni  ustroji  tu  opštežiće.  No  dok  se  izgrađivaše  to  opštežiće 
jednom nestade hrane. Tada se angeo Gospodnji javi u viđenju nastojatelju opštežića blizu 
Vitlejema, arhimandritu Markijanu, i reče mu: ʺEto, ti, Markijane, sediš spokojno, imaš sve 
što  ti  treba,  a  sluga  Božji  Sava  muči  se  u  Kasteliji  sa  bratijom  iz  ljubavi  prema  Bogu, 
gledajući i nemajući neophodnu hranu, i nema nikoga da im da što im treba. Stoga im ti 
bez  oklevanja  pošlji  hrane,  da  oni  ne  bi  iznemogli  od  gladiʺ  ‐  Markijan  odmah  natovari 
svoju kljusad raznovrsnom hranom i posla je prepodobnom Savi. A prepodobni, primivši 
pošiljku, uznese blagodarnost Bogu koji promišlja o slugama Svojim. 

Dovršivši  kinoviju,  prepodobni  Sava  sabra  u  nju  dovoljno  bratije,  i  poveri  ih  nekome 
Pavlu pustinjaku, koji dugo vremena življaše sa njegovim učenikom Teodorom. Ali Pavle 
se  kroz  kratko  vreme  prestavi  iz  ovog  života,  i  svu  upravu  primi  na  sebe  Teodor.  On 
dovede  u  manastir  svoga  brata  Sergija  i  svoga  ujaka  Pavla,  koji  kasnije  starešinovahu  u 
Kasteliji, a zatim biše episkopi u Aili i Amatuntu.[33] 

Osnovavši u Kasteliji kinoviju, prepodobni Sava se veoma staraše da je napuni vrlinskim 
ljudima,  podvižničkim  i  iskusnim  monasima.  Mirskim  pak  ljudima  koji  su  želeli  da  se 
postrižu,  takođe  i  mladićima,  on  ne  dopuštaše  da  žive  ni  u  Kastelijskom  opštežiću  ni  u 
lavri;  za  njih  on  sagradi  malu  posebnu  kinoviju  na  severnoj  strani,  i  dade  im  iskusne 
nastavnike,  da  oni  naučavaju  početnike  manastirskom  životu  i  pravilima.  Ovi  početnici 
bili su dužni najpre naučiti Psaltir i sav poredak molitvenog pravila; zatim, navikavati se 
na  podvige  i  trudove,  čuvati  um  svoj  od  svetovnih  sujetnih  sećanja  i  protiviti  se  rđavim 
pomislima; onda, obuzdavati svoju volju i biti poslušan, krotak, smiren, ćutljiv, čio, vedar i 
oprezan,  i  braniti  se  od  vražjih  napadaja.  Ko  je  uspešno  usvajao  ove  početke  monaškog 
života,  njega  je  prepodobni  prevodio  u  veliku  kinoviju  ili  u  lavru.  Poneke  pak  od 
početnika, naročito one pomlađe, on je upućivao k prepodobnom ocu Teodosiju, koji tada 
već beše ostavio Katismatnu crkvu i  ustrojio  manastir  na trideset  pet stadija zapadno  od 
lavre.[34] Obojica oni, Sava i Teodosije, behu u svemu jednodušni i jednoumni, i saglasni 
među  sobom.  Zato  ih  Jerusalimljani  nazivahu  novom  apostolskom  dvojicom,  sličnom 
Petru  i  Pavlu.  I  njima  bi  povereno  starešinstvo  nad  svima  monasima.  To  se  desilo  na 
sledeći način. Po prestavljenju blaženoga arhimandrita Markijana, sabraše se svi monasi iz 
lavri  i  manastira,  sa  gora  i  iz  pustinja  u  patrijaršiju  k  patrijarhu  Salustiju,  koji  tada  beše 
bolestan,  i  po  opštoj  želji  svih  patrijarhu  biše  predložena  ova  dva  velika  oca,  Teodosije  i 
Sava, da ih postavi za arhimandrite i starešine nad svima manastirima i lavrama što su u 
okolini  Svetoga  Grada.  I  od  toga  vremena,  prepodobni  Teodosije  starešinovaše  nad 
opštežićnim manastirima, a prepodobni Sava nad ocima otšelnicima. 

Po  odlasku  ka  Gospodu  patrijarha  Salustija  i  stupanju  na  patrijarški  presto  Ilije,  blaženi 
Sava pogađaše neku zemlju što se graničaše sa lavrom, želeći da na njoj izgradi kelije za 

12
monahe  koji  dolaze  izdaleka.  Vlasnik  je  za  tu  zemlju  tražio  mnogo  zlata,  a  starac  u  to 
vreme  imađaše  samo  pola  zlatnika.  Ipak,  položivši  nadu  u  Boga,  u  koga  je  s  ljubavlju 
duboko  verovao,  prepodobni  Sava  reče  prodavcu:  Uzmi,  brate,  sada  ovo  kao  kaparu  do 
sutra izjutra; a ako ti sutra izjutra ne dam celokupnu sumu, onda neka i kapara propadne. 
‐ U toku pak noći svetitelj stajaše na molitvi, i tako pred zoru odjednom uđe neki nepoznat 
čovek, spusti mu u ruke sto sedamdeset zlatnika, i odmah otide, ne rekavši ko je i otkuda 
je. Udivivši se promislu Božjem i zablagodarivši Bogu, prepodobni dade novac prodavcu, 
i  sazida  drutu  gostoprimnicu  za  zbrinjavanje  bratije  koja  dolazi  izdaleka.  Tako  isto  i  za 
Kastelijansku  kinoviju  on  kupi  dve  gostoprimnice,  jednu  u  Svetome  Gradu,  blizu 
Davidove kule, a drugu u Jerihonu. 

U  to  vreme  dođoše  u  lavru  dva  rođena  brata,  rodom  iz  Isavrije,  po  imenu  Teodul  i 
Gelasije, kao drugi Veseleil i Elijav, premudri neimari skinije,[35] koje Bog posla drugome 
Mojsiju  prepodobnome  Savi,  da  njihovom  pomoći  dovrši  izgrađivanje  lavre.  I  dozida  on 
mnoge  kelije,  bolnicu  i  pekaru,  kupatilo  kraj  potoka,  i  veliku  crkvu  u  ime  Prečiste 
Bogorodice; jer ona nerukotvorena crkva, koju Bog pokaza prepodobnome preko ognjenog 
stuba, postade već tesna, i za vreme bogosluženja nije mogla da primi svu bratiju, koja se 
veoma umnoži. Stoga prepodobni Sava blizu nje podiže drugu crkvu, veću i prostraniju, u 
ime Presvete Bogomatere; nju osveti patrijarh Ilija. U ovu dakle crkvu presvete Bogorodice 
prepodobni Sava naredi da se sabiraju na slavoslovlje Božije; a u onu manju crkvu prevede 
Jermene i uredi im tamo svenoćna bogosluženja u nedelju i o velikim praznicima. 

Neki  od  bratije  Jermena  sledovahu  tada  sujetnom  jeretičkom  učenju  Petra,  prozvanoga 
Fulon[36] angleskoj Trisvetoj pesmi dodavahu reči: ʺraspnij sja za ni, pomiluj nasʺ (= koji si 
se raspeo za nas, pomiluj nas). ‐ Da bi zabludu ove bratije iskorenio, blaženi Sava naredi 
Jermenima da Trisvetu pesmu pevaju ne po jermenski nego po grčki. Tako dakle oni svu 
službu  pevahu  po  jermenski,  a  Trisveto  po  grčki,  te  se  na  taj  način  bogohulne  Fulonove 
reči više ne dodavahu Trisvetoj pesmi od strane Jermena. 

Iako prepodobni Sava tako mudro sve vođaše i upravljaše, opet oni kletvenici, o kojima je 
ranije  bilo  reči,  nahuškani  demonskom  zloćom,  pozavideše  njegovom  mudrom 
upravljanju, i s mržnjom ustadoše protiv njega. Oni pridobiše za svoje zlo do četrdesetoro 
bratije,  neiskusne  u  manastirskom  životu,  pokvarene  i  nerazumne,  i  činjahu  mnoge 
pakosti svetitelju. Tada prepodobni Sava, surov prema demonima a krotak prema ljudima, 
ustupajući nepravičnom gnjevu njihovom, ostavi lavru i otide u krajeve Skitopoljeke,[37] i 
zaustavi se u pustom mestu pokraj reke Gadarije.[38] Našavši lavlju pećinu on uđe u nju, 
pomoli se Bogu, pa leže na lavlje legalo da se odmori, jer beše pala noć. U ponoći pak dođe 
lav, i našavši na legalu svom starca gde spava uhvati ga zubima za odeću, i vucijaše ga iz 
pećine,  da  mu  starac  ne  zauzima  njegovo  mesto.  Probudivši  se,  prepodobni  ugleda 
strašnoga  lava,  ali  se  ne  uplaši,  nego  odmah  ustade  i  poče  vršiti  ponoćne  molitve.  A  lav 
izađe i čekaše dok on svrši molitveno pravilo. Završivši polunoćnicu, starac opet sede na 
lavovom legalu. A lav ponovo uđe, i uhvativši zubima za kraj od odeće, stade vući svetoga 

13
oca iz pećine. Tada starac reče lavu: ʺZveru, pećina je prostrana, u njoj ima mesta za nas 
obojicu, i mi možemo živeti oba zajedno, jer nas je jedan Tvorac stvorio. A ako ti nije po 
volji da zajedno sa mnom stanuješ, onda ti bolje idi odavde, jer ja sam vrednosniji od tebe, 
pošto sam rukom Božijom sazdan i Njegovim likom počašćenʺ. ‐ Čuvši to, lav se postide 
starca i ode. 

Kada  Skitopoljci  i  Gadarinci  saznadoše  da  blaženi  Sava  živi  u  toj  pećini,  oni  počeše 
dolaziti  k  njemu.  Među  njima  beše  neki  mladić  Vasilije,  koji  ostavi  svet,  postriže  se  u 
prepodobnog  oca  Save  i  stade  živeti  s  njim.  O  postriženju  Vasilijevom  čuše  razbojnici  i 
pomisliše  da  je  on  mnogo  zlata  doneo  u  pećinu  ocu  Savi,  pošto  beše  od  visokorodnih  i 
bogatih. I razbojnici napadoše na njih noću, ali ništa ne nađoše kod njih; začudiše se tome, 
i  otidoše.  I  odjednom  oni  ugledaše:  dva  ogromna  i  strašna  lava  idu  im  u  susret.  Oni 
pomisliše  da  ih  to  Bog  kažnjava  što  su  se  usudili  napasti  na  sluge  Njegove.  I  povikaše 
gromkim glasom k zverovima: Zaklinjemo vas molitvama oca Save, sklonite se s puta da 
prođemo!  ‐  Čuvši  ime  svetoga  Save,  lavovi  odjuriše  kao  bičem  šibani.  Ovo  čudo  udivi 
razbojnike, i oni se vratiše prepodobnome, ispričaše mu šta se zbilo; pokajaše se za zla dela 
svoja, ostaviše se pljačke, i stadoše izdržavati sebe svojim radom. 

Kada  se  raznese  glas  o  ovom  događaju,  mnogi  počeše  dolaziti  k  prepodobnom  Savi.  I 
požive tamo prepodobni neko vreme, i bratiju sabra. I postavivši im igumana, on ih poveri 
Bogu,  a  sam,  kao  ptica  željna  usamljenosti  i  tišine,  otide  u  drugo  pustinjsko  mesto  da 
usamljenički  molitveno  tihuje.  Pošto  na  tom  mestu  dosta  dugo  provede  u  molitvenoj 
osami  i  tihovanju,  prepodobni  se  opet  vrati  u  svoju  lavru,  smatrajući  da  su  se 
nezadovoljnici  smirili  i  prestali  sa  roptanjem  i  zloćom.  Ali  pokaza  se  da  se  oni  nisu 
popravili i puni su ranije zloće, pa im se još i broj uvećao, te ih je do šezdeset. I prepodobni 
ih  oplakivaše  kao propale, i očinski  ih  savetovaše: bezočnosti njihovoj on suprotstavljaše 
dugotrpeljivost, mržnji ljubav, i reči svoje zaslađivaše duhovnom mudrošću i iskrenošću. 
Ali crnce on ne uzmože načiniti belima, jer ih njegovi blagi saveti još više razjarivahu. I on 
opet ustupajući njihovom gnjevu, ostavi lavru i otide u krajeve Nikopoljske,[39] i tamo se 
nastani  pod  takozvavim  Roškovim  drvetom,  koje  rađa  sladak  rod:  roščiće.  Prepodobni 
Sava se plodom tog drveta hranjaše, a njegovim granama pokrivaše. 

Vlasnik toga mesta, doznavši za prepodobnog Savu, sazida mu na tom mestu keliju. I kroz 
kratko vreme, blagodaću Hristovom, sabra se oko prepodobnoga bratija; i tako se na tom 
mestu  obrazova  kinovija.  I  dok  blaženi  Sava  življaše  tamo,  nenavidnici  njegovi  u  lavri 
proneše glas među bratijom da su zveri pojele Savu u pustinji. I oni se uputiše s blaženom 
patrijarhu Iliji i rekoše: Otac naš za vreme stranstvovanja po pustinji oko Mrtvoga mora bi 
rastrgnut  od  lavova.  Stoga  molimo  tvoju  svetost  da  nam  daš  igumana.  ‐  Blaženi  Ilija, 
znajući življenje Savino od njegove mladosti, reče monasima: Ja vam ne verujem, jer znam 
da je Gospod pravedan, i neće prezreti tolika dobra dela oca vašega, niti dopustiti da ga 
zveri pojedu. Bolje je, idite i potražite oca vašeg, ili poćutite u kelijama svojim dok ga Bog 
ne prokaže. ‐ I tako se neprijatelji prepodobnoga Save vratiše sa stidom. 

14
O  prazniku  obnovljenja  hrama  Vaskrsenja  Gospodnja  u  Jerusalimu[40]  sabraše  se  svi 
palestinski  episkopi  i  igumani;  dođe  i  prepodobni  Sava  sa  nekolicinom  bratije  iz 
Nikopoljskog  manastira.  Ugledavši  ga  patrijarh  se  veoma  obradova,  i  uzevši  ga  nasamo 
moli ga da se opet vrati u lavru. A on odbijaše govoreći da je iznad njegovih sila upravljati 
i starati se o tolikom mnoštvu bratije, i moljaše oproštaj. No patrijarh reče: Ako ne ispuniš 
moju molbu i savet, onda mi više ne izlazi pred oči, jer ne mogu trpeti da drugi gospodare 
tvojom  tvorevinom.  ‐  Tada  blaženi  Sava,  i  protiv  svoje  želje,  kaza  patrijarhu  razlog  zbog 
koga  je  otišao  iz  lavre.  I  dodade:  Neka  ne  budem  ja  uzrok  svađama  i  razdorima  među 
bratijom.  ‐  Ali,  ne  poslušati  patrijarha  prepodobni  Sava  nije  mogao.  Stoga  on  postavi 
Nikopoljskom  manastiru  za  igumana  svog  učenika,  koji  zajedno  s  njim  beše  došao  iz 
Nikopolja, a sam krenu u svoju lavru. Patrijarh posla s njim bratiji ovakvu naredbu: 

ʺVama, bratiji u Hristu, javljam da je otac vaš Sava živ, a nisu ga pojele zveri, kao što ste vi 
čuli i pričali. On dođe k meni o prazniku i ja ga zadržah, smatrajući da je nepravedno da 
on  ostavlja  svoju  lavru,  koju  je  Božjom  pomoću  svojim  trudom  osnovao  i  uredio.  Zato, 
primite oca svoga srdačno i sa svakom češću, i pokoravajte mu se u svemu, jer ne izabraste 
vi  njega  nego  vas  on  sabra.  Ako  pak  neki  od  vas,  gordeljivi  i  nepokorni,  ne  ushtednu 
smiriti  se  i  pokoravati  se  njemu,  onda  takvima  mi  naređujemo  da  odmah  napuste  lavru, 
jer nije lepo da ovaj otac ne zauzme svoje mestoʺ. 

Kada  ova  naredba  bi  pročitana  u  lavri  usred  crkve,  neprijatelji  prepodobnoga  Save, 
oslepljeni,  nadadoše  viku  i  stvoriše  metež,  vičući  protiv  nevinoga  i  čistog  srcem  oca 
svetog:  jedni  ga  ukoravahu,  vređahu,  grđahu;  neki  pokupivši  svoje  haljine  i  stvari 
spremahu  se  otići  iz  lavre;  neki  pak  dohvativši  sekire  i  budake  pojuriše  keliji  koju  sam 
prepodobni  Sava  beše  sazidao,  pa  je  u  besu  svu  do  temelja  srušiše,  a  građu  i  kamenje 
pobacaše dole u potok, i  onda  otidoše u Sukijsku lavru.[41]  No  iguman te lavre  Akvilin, 
čovek  bogougodan,  znajući  zloću  njihovu,  ne  primi  ih  nego  ih  otera  iz  svoje  lavre.  Tada 
oni odoše u Tekojski potok;[42] tamo podigoše sebi kelije i nastaniše se. 

Tako bi ovaj kukolj počupan iz lavre; a bratija koji ostadoše behu kao pšenica blagoprijatan 
plod Bogu. Nakon pak malo vremena ču sveti Sava gde se nalaze otišavša iz lavre bratija i 
da  su  u  velikoj  oskudici.  Tada  on  natovari  mnogo  hrane  na  lavrske  konje  i  magarce,  i 
krenu k njima, želeći i da utoli gnjev njihov, i da im pomogne u oskudici. A kada neki od 
njih ugledaše blaženog Savu gde ide k njima, rekoše: ʺGle, ovaj licemer dođe i ovamo!ʺ ‐ I 
druge  grdnje  govorahu  oni  u  gnjevu  i  jarosti.  A  on,  nezlobiv,  pogledavši  s  ljubavlju  na 
njih,  reče  im  reči  blage  i  uteši  ih  hranom.  Videvši  pak  njihovu  teskobu,  nemaštinu  i 
neuređenost, jer behu kao ovce bez pastira, on obavesti o svemu patrijarha i moli ga da se 
pobrine o njima. Patrijarh ih poveri njemu, davši za zidanje sedamdeset zlatnika i mnoge 
druge  potrebe.  Prepodobni  Sava  ode  k  njima;  provede  kod  njih  pet  meseci,  sazida  im 
crkvu,  pekaru,  i  osnova  novu  lavru;  onda  im  iz  stare  lavre  dovede  jednoga  od  iskusnih 
otaca, po imenu Jovana, čoveka prozorljiva, i postavi im ga za igumana; pa se posle toga 
vrati u svoju lavru. 

15
Iguman  Jovan  upravljaše  novom  lavrom  sedam  godina,  pa  otide  ka  Gospodu.[43]  Pred 
svoje  prestavljenje  on  proreče  o  budućnosti  lavre;  jer  rasplakavši  se  on  reče  prisutnima: 
ʺEvo idu dani u koje će oni koji žive ovde otpasti od prave vere i u gordosti uobraziti se, 
ali će se bezočnost njihova srušiti i visina njihova pasti, i oni će biti prognaniʺ. 

Posle  Jovana  iguman  beše  Pavle,  rodom  Rimljanin,  sijaše  božanskim  vrlinama,  ali 
starešinova samo šest meseci, jer ne podnošaše neslogu, i pobeže u Arabiju, gde i skonča u 
manastiru  Sevirijanovom.[44]  Saznavši  za  Pavlovo  bekstvo,  prepodobni  Sava  postavi  za 
igumana  novoj  lavri  svoga  učenika  Agapita.  Agapit  nađe  da  se  neki  od  bratije  drže 
Origenova  učenja:  ono  bejaše  kao  otrov  zmijin  u  ustima  njihovim  i  kao  teška  rana  pod 
jezikom. Među njima beše najglavniji neki Palestinac po imenu Non. On izgledaše istinski 
hrišćanin,  imajući  obličje  pobožnosti,  a  iznutra  bejaše  pun  neznabožačkih  i  judejskih 
lažnih  učenja  i  ubitačnih  jeresi:  manihejske,  Didimove,  Evagrijeve  i  Origenove.  Našavši 
takvu  bratiju  Agapit,  pobojavši  se  da  se  i  drugi  ne  zaraze  tim  jeresima,  obavesti  o  njima 
patrijarha, i po njegovom savetu izgna ih iz obitelji. Nakon pet godina prestavi se i Agapit. 
Posle  njega  igumanstvo  bi  povereno  nekom  Mamantu.  A  kada  Non  sa  svojim 
jednomišljenicima  ču  da  se  Agapit  prestavio,  on  se  vrati  u  novu  lavru,  no  bojeći  se 
blaženoga Save on skrivaše otrov svoje jeresi. U to vreme prepodobni Sava pronađe jednu 
pećinu na deset stadija od svoje stare lavre, severno, oko Kastelije, i beše zauzet zidanjem 
tamo manastira koji on nazva pećinskim.[45] Njemu pomagaše svojim imanjem prezviter 
svetog  Siona  Markijan,  sa  svojim  einovima:  Antonijem  i  Jovanom.  Ovaj  Jovan  beše 
patrijarh u Jerusalimu posle Ilije.[46] 

Na  gori  gde  carica  Evdokija  podiže  kulu  u  istočnoj  pustinji  življahu  dva  inoka  koji  se 
držahu  Nestorijeve  jeresi.  Prepodobni  Sava  veoma  tugovaše  zbog  njih  što  su  skrenuli  s 
pravoga puta u zabludu. U to vreme njemu se dogodi ovakvo viđenje: izgledalo mu je da 
se nalazi u crkvi svetog Vaskrsenja za vreme službe, gde među narodom on ugleda i ona 
dva  inoka  nestorijanca.  Kada  dođe  vreme  pričešću,  sva  bratija  neometano  pristupahu  k 
Božanskim  Tajnama  i  pričešćivahu  se;  no  kada  ona  dva  jeretika  htedoše  da  pristupe 
Pričešću,  iznenada  se  pojaviše  strašni  vojnici,  koji  ih  odbijahu  od  svetoga  Pričešća  i  iz 
crkve izgonjahu. Blaženi stade moliti vojnike da ostave ta dva inoka u crkvi sa bratijom i 
da  im  dozvole  da  se  pričeste.  Vojnici  odgovoriše:  Nemoguće  je  dopustiti  njima  da  se 
pričeste  Božanskim  Tajnama,  jer  oni  su  otvoreni  Jevreji,  jer  niti  Hrista  priznaju  za  Boga, 
niti Prečistu Djevu Mariju za Bogorodicu. 

Posle  ovog  viđenja  blaženi  Sava  još  više  tugovaše,  žaleći  zbog  pogibije  njihovih  duša.  I 
mnogo se potrudi on, posteći se i moleći se Bogu za njih, da ih prosveti svetlošću poznanja 
istine. Usto on i često odlažaše k njima, učeći ih i poučavajući ih, moleći ih i savetujući ih, 
dok  ih  najzad,  blagodaću  Božjom,  privuče  Pravoslavnoj  Crkvi  Hristovoj.  Tako  se  on 
staraše oko spasenja duša ljudskih. I svede ih on sa te gore, i smesti u manastir Teodosijev, 
a na njihovo mesto odvede jednog od svojih učenika, Jovana Vizantinca: tamo se, pomoćju 
Božjom, kroz neko vreme osnova manastir. 

16
Bejaše u velikoj lavri jedan monah, po imenu Jakov, rodom iz Jerusalima, po naravi drzak i 
gordeljiv. On se dogovori sa nekolicinom sličnih njemu monaha, te u odsustvu blaženoga 
Save,  koji  je  tada  po  običaju  svome  provodio  Veliki  prst  u  pustinji  u  potpunom 
usamljeničkom  molitvenom  tihovanju,  ode  iz  lavre  i  poče  zidati  sebi  manastir  pored 
gorespomenutog jezera Heptastome, želeći da postane ravan prepodobnome Savi. A kada 
se  prepodobni  vrati  iz  pustinje  i  doznade  za  postupak  Jakovljev,  on  ode  k  njemu  i 
savetovaše mu da se okani svoga pothvata, govoreći da nema koristi on onoga što se radi 
iz  drskosti  i  visokoumlja.  Ali  Jakov  ne  hte  poslušati  starca,  i  protivljaše  se  njegovim 
rečima. Tada mu svetitelj reče: ʺAko ne poslušaš, pazi da te ne postigne kaznaʺ. 

Rekavši to starac ode u svoju keliju. Jakova pak spopade strah i trepet; i on se strahovito 
razbole, i ležaše šest meseci, ne budući u stanju progovoriti skoro ni reči. Izgubivši nadu 
da će ostati u životu, on naredi da ga nose k blaženome Savi, da izmoli oproštaj pred smrt. 
Ugledavši  ga,  blaženi  Sava  mu  se  obrati  s  očinskom  poukom,  pa  mu  onda  pruži  ruku, 
podigavši ga sa postelje, i učini ga zdrava kao da ni bolovao nije. Pričestivši ga Prečistim 
Tajnama, blaženi mu dade da jede. Posle toga Jakov se više ne povrati da produži zidanje 
svoje građevine. 

Međutim  patrijarh  Ilija,  čuvši  za  to,  naredi  da  se  sruši  Jakovljeva  gradnja.  A  sveti  Sava, 
uzevši iz lavre nekoliko snažnih monaha, ode na mesto, udaljeno od srušene gradnje oko 
pet stadija, podiže crkvicu i keliju oko nje, postavi za nastojatelje monahe iz velike lavre, 
Pavla i Andreja, nastani tamo takođe i drugu bratiju, osnova na tom mestu lavru, i nazva 
je  Sedmoustna.[47]  Vrativši  se  u  veliku  lavru,  on  slaše  bratiji  u  Sedmoustnoj  lavri  svete 
dare i blagoslovene hlebove, i veoma se staraše o toj lavri. 

Nakon  nekog  vremena  spomenutom  Jakovu  bi  određeno  poslušanje:  da  u  gostoprimnici 
služi gostima. Nemaran u svojoj službi, on jednom svari pasulja mnogo više no što je bilo 
potrebno. I posle obeda pasulja ostade toliko, da bi ga i sutradan bilo preizobilno za obed; 
ali  ga  Jakov  kroz  prozor  baci  u  potok.  A  to  je  on  činio  ne  jedanput  već  mnogo  puta. 
Primetivši  to,  otac  Sava  potajno  siđe  u  potok,  pokupi  izbačeni  pasulj,  donese  u  svoju 
keliju, i isuši ga malo na suncu. Posle izvesnog vremena prepodobni svari od toga pasulja, 
i  dobro  ga  zgotovivši  pozva  Jakova  kod  sebe  na  obed.  Za  obedom  starac  reče  Jakovu: 
Oprosti mi, brate, što te ne ugostih kako sam želeo i ne zadovoljih te sa jelom; ne umem 
dobro da kuvam. ‐ Jakov reče: Zaista si, oče, izvrsno zgotovio pasulj; ja odavno nisam jeo 
ovakvo  jelo. ‐ Starac  odgovori:  Veruj mi, čedo,  da je to  onaj isti  pasulj koji  si  ti  prosuo  u 
potok. Znaj da onaj koji ne može da odmeri koliko treba skuvati pasulja, da ne bi uzalud 
preostao  i  propao,  taj  ne  može  voditi  manastir  i  upravljati  bratijom.  Tako  i  apostol  veli: 
Ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za crkvu Božiju? (1 Tm. 
3,  5).  ‐  Čuvši  to  Jakov  se  zastide,  i  pokaja  se  za  svoje ranije  vlastoljublje  i  svoje  nemarno 
vršenje poslušanja, i moljaše za oproštaj. 

17
Ovog  Jakova  u  keliji  njegovoj  demon  kušaše  telesnom  pohotom  i  nečistim  pomislima:  i 
pošto to iskušenje dugo ne prestajaše, i Jakov ne uzmože više trpeti, to on uze nož i uškopi 
sebe.  A  kada ga spopadoše  strahoviti bolovi,  i  silna  krv  liptijaše  iz rane, on  poče zvati  u 
pomoć  obližnju  bratiju.  Bratija  dođoše,  i  videvši  šta  je  po  sredi,  stadoše  mu,  koliko  su 
mogli, lekovima ublažavati bolove; i jedva ga za dugo vreme izlečiše. Dođe to do ušiju i 
prepodobnoga Save, i starac istera iz lavre Jakova koji već beše ozdravio. Isteran iz lavre, 
Jakov ode k prepodobnom Teodosiju i ispriča mu svoju nevolju, i moljaše ga da umoli za 
njega prepodobnoga Savu, da ga opet primi u manastir, u keliju. Privoljen molbama brata, 
prepodobni Teodosije ode k blaženome Savi i moli ga za isteranog brata. Na molbu takog 
velikog oca i prijatelja svog, prepodobni Sava primi Jakova, ali mu naloži ovaku zapovest: 
da ni s kim ne razgovara osim sa onim koji mu prislužuje; da ne opšti sa bratijom; da ne 
odlazi  u  crkvu;  da  ne  izlazi  iz  svoje  kelije.  Osim  toga  prepodobni  ga  odluči  i  od 
pričešćivanja  Prečistim  i  Božanskim  Tajnama.  ‐  Tako  Jakov  prebivaše  u  ćutanju,  rađaše 
rodove dostojne pokajanja, lijući mnoge suze pred Bogom, dok mu oproštaj ne bi darovan 
odozgo, i blaženome Savi Božanskim otkrivenjem javljeno daje oprošten greh Jakovu. Jer 
jednom  prepodobni  Sava  vide  u  viđenju  lučezarnog  muža  koji  stajaše  blizu,  i  nekakvog 
mrtvaca  koji  ležaše  kraj  Jakovljevih  nogu,  za  čije  se  vaskrsenje  Jakov  moljaše;  i  ču  se 
odozgo glas koji govoraše: ʺJakove, uslišene su molitve tvoje; stoga, dotakni se mrtvaca, i 
oživećeʺ.  I  kad  se  Jakov  po  ovom  naređenju  dotače  mrtvaca,  odmah  vaskrse  mrtvac.  A 
lučezarni muž reče Savi: ʺEto, mrtvac vaskrse, a ti sada razdreši od uza vaskrsiteljaʺ. 

Videvši to, prepodobni Sava odmah posla po Jakova, razreši ga od epitimije, i dopusti mu 
da  odlazi  u  crkvu  i da  se  zajedno  sa  bratijom  pričešćuje Prečistim  Tajnama.  Sedam  dana 
pak posle oproštenja i razrešenja Jakov otide ka Gospodu. 

Beše prepodobni otac naš Sava kao čudesno drvo koje pušta iz sebe divne grane; tako on 
primerom svoga svetog života i usrdnim k Bogu molitvama uveličavaše u svojoj lavri broj 
svetih otaca i podvižnika, i behu oni sveti kao i on, po Svetome Pismu: Ako je koren svet, 
to su i grane (Rm. 11, 16). Od tih svetih grana valja spomenuti blaženog starca Antima, iz 
Vitinije,  koji  provođaše  život  u  mnogim  monaškim  podvizima.  On  u  početku  svoga 
boravljenja  u  lavri  načini  sebi  malu  keliju  s  one  strane  potoka,  na  istoku,  prema  stolpu 
prepodobnog Save, i provede u njoj trideset godina. U starosti on onemoća, i približivši se 
kraju on se razbole i ležaše na odru. Videći ga tako prestarela i bolesna, blaženi Sava htede 
da ga prenese u jednu od kelija blizu crkve, da bi ga tamo bratija mogla posećivati i dvoriti 
bez  muke; no  on  moli  da  ga  ostave  umreti  onde  gde  se  u  početku  nastanio.  I  tako  on  bi 
ostavljen u svojoj keliji bolestan. No jedne noći prepodobni Sava, po običaju svom ustavši 
na molitvu pre jutarnjeg bogosluženja, ču neke predivne glasove kao mnogih pevača; on 
pomisli da u crkvi služe jutrenje, i čuđaše se kako to bez njega i bez njegovog uobičajenog 
blagoslova služe jutrenje. I otišavši odmah k crkvi on nikoga ne nađe tamo, i vrata behu 
zaključana. On se vrati čudeći se kakvi to glasovi behu koje on ču; i odjednom on opet ču 

18
isto  prekrasno  pevanje;  a  pevaše  se  ovo:  Ući  ću  u  divna  naselja,  sve  do  doma  Božjega, 
praznujući glasom radovanja usred mnogoga ljudstva.[48] 

Osetivši  da  ovi  divni  glasovi  dolaze  od  one  strane  gde  bejaše  kelija  blaženoga  Antima, 
prepodobni Sava razumede da se Antim prestavio. I odmah razbudivši crkvenjaka, naredi 
mu  da  klepa  da  se  sabere  bratija.  Uzevši  sa  sobom  nekolicinu  od  bratije,  on  pođe  u 
starčevu  keliju  sa  svećama  i  tamjanom.  Ušavši  u  keliju,  oni  nikoga  ne  nađoše;  samo  telo 
blaženoga  Antima  ležaše  mrtvo,  a  duša  njegova  sa  pojanjem  angela  otišla  ka  Gospodu. 
Oni onda uzeše česno telo, odnesoše ga u crkvu, opojaše, pa pored svetih otaca položiše. 

Jedan  brat  iz  Teodosijevog  manastira,  čovek  snažan,  po  imenu  Afrodisije,[49]  bi  poslat 
nekim poslom; putem on se rasrdi na mazgu, natovarenu pšenicom, udari je jako, i mazga 
od  udarca  pade  i  izdahnu.  Zbog  toga  prepodobni  Teodosije  izgna  Afrodisija  iz  svoga 
manastira. Onda Afrodisije ode k prepodobnome Savi, i ispriča mu šta se desilo, i moljaše 
ga za savet. Prepodobni Sava mu dade keliju i reče mu: ʺŽivi u svojoj keliji; u drugu keliju 
ne  prelazi;  iz  lavre  ne  izlazi;  obuzdavaj  svoj  jezik;  umeravaj  zahteve  svoga  stomaka,  i 
spašćeš seʺ. 

Afrodisije, primivši ovu zapovest, ni u čemu je ne naruši; i u toku trideset godina ne izađe 
iz lavre; on ne imađaše ništa kod sebe, čak ni sud nikakav za hranu, ni krevet; spavao je na 
granju od drveća, pokrivajući se asurom; hranio se ostacima kuvanog povrća; noćni  plač 
njegov  smetao  je  obližnjima;  sve  dane  provođaše  on  u  velikom  pokajanju.  I  blagodaću 
Božjom  pokaza  toliki  uspeh,  da  bi  udostojen  dara  predznanja:  na  nedelju  dana  ranije  on 
unapred saznade čas svoje smrti. Posle toga on moli oca Savu da ga pusti k prepodobnom 
Teodosiju, da izmoli od njega oproštaj. Prepodobni Sava posla s njim dva brata, i naloži im 
da  prepodobnom  Teodosiju  reknu  ovo:  ʺEvo  zajedničkog  brata  našeg  Afrodisija,  koga 
nekada  primih  od  tebe  kao  čoveka,  a  sada  ga  blagodaću  Hristovom  šaljem  k  tebi  kao 
angelaʺ. ‐ Prepodobni Teodosije s ljubavlju primi Afrodisija, oprosti mu, i otpusti s mirom. 
Vrativši se k svetome Savi, Afrodisije se upokoji u Gospodu. 

Iz grada Medave,[50] što je s one strane Jordana, često dolažahu građani k prepodobnome 
Savi,  donoseći  mu  neke  potrebne  namirnice,  a  dobijajući  od  njega  blagoslov  i  duhovne 
pouke. Među njima beše jedan znamenit čovek, po imenu Gerontije. On doputova u Sveti 
Grad, i razbole se. Želeći da ide na Maslinsku goru radi molitve, on pade s konja i razbi se, 
te  se  još  više  razbole,  tako  da  se  nije  nadao  ostati  u  životu.  Prepodobni  Sava  ga  pomaza 
svetim jelejem i isceli. Jednom pak, obedujući sa Gerontijevim sinom Tomom, prepodobni 
Sava,  u  nedostatku  vina,  pretvori  sirće  u  dobro  vino.  ‐  Jednom  se  dogodi  da  se  tikve 
skuvane za radnike pokazaše gorke; prepodobni Sava ih krsnim znakom pretvori u slatke. 

Jednom  putovaše  prepodobni  Sava  iz  Jerihona  ka  Jordanu  sa  nekim  mladim  učenikom 
svojim;  njih  srete  mnogo  građana,  među  kojima  beše  i  jedna  lepa  devojka.  Kada  ih 
prođoše, starac, želeći da iskuša učenika reče: Kakva izgleda devojka što prođe? Čini mi se 
da je slepa na jedno oko. ‐ Učenik odgovori: Ne, oče, oba su joj oka zdrava. ‐ Varaš se, reče 
19
starac, devojka je s jednim okom. ‐ No učenik uporno tvrđaše da ona ima vrlo zdrave oči. ‐ 
Starac  ga  upita:  A  kako  si  se  uverio  u  to?  ‐  Ja  sam,  oče,  odgovori  učenik,  pažljivo 
posmatrao  njeno  lice  i  video  da  su  joj  oba  oka  potpuno  zdrava.  ‐  Tada  mu  starac  reče: 
Kada si tako pažljivo posmatrao njeno lice, kako se onda nisi opomenuo one zapovesti iz 
Svetoga Pisma koja kaže: Sine, ne zaželi u srcu svom lepote njezine, i nemoj da te uhvati 
veđama svojim (Prič. Sol. 6, 25). Znaj dakle, da od sada nećeš biti sa mnom u keliji, pošto 
ne paziš na oči svoje. ‐ I posla ga za kaznu u Kasteliju. I pošto ovaj učenik provede tamo 
neko  vreme  i  nauči  se  dobro  da  budno  pazi  na  svoje  oči  i  straži  nad  svojim  mislima, 
prepodobni Sava ga primi ponovo u lavru i dade mu keliju. 

Jednom kada prepodobni bejaše u pustinji, zvanoj Rufa, srete ga na putu lav sa trnom u 
šapi, i pavši kraj svetiteljevih nogu stade mu pokazivati svoju šapu ričući, kao moleći ga 
da mu isceli nogu. Svetitelj iščupa trn iz šape, i time lavu olakša bol. Posle toga lav stade 
hoditi  za  svetiteljem  i  služiti  mu.  Bejaše  tada  pored  starca  njegov  učenik  Flais,  i  oni 
imađahu magarca. I kada prepodobni slaše učenika na neki posao, onda naređivaše lavu 
da čuva magarca; lav je zubima uzimao ular i tako vodio magarca da pase, a predveče ga 
vodio da napoji, pa ga potom odvodio starcu. Nakon nekoliko dana Flais bi poslan na neki 
posao, i zaveden od demona pade u nečisti greh; u to vreme lav na paši pojede magarca. 
Flaisu bi jasno da zbog njegovog greha lav pojede magarca da bi ga izobličio, i bojaše se da 
se  javi  starcu.  Tužan  i  ojađen,  Flais  ode  u  neko  selo,  i  tamo  jadikovaše.  Starac  pak  dugo 
tražaše svoga učenika, i najzad ga pronađe i dovede k sebi, zatvori ga u odaju i naloži mu 
pokajanje. On se svesrdno pokaja, i mnogim suzama očisti sebe od svoga greha, pomagan 
molitvama svetog starca svog, koji se veoma staraše oko spasenja duša ljudskih. 

Treba spomenuti staranje prepodobnog oca našeg Save i o celoj Crkvi Božjoj, kada je bio 
šiljan u Carigrad crkvenim poslovima. A šiljan je bio sa sledećeg razloga. Car Anastasije, 
jeretik,  odbacujući  Četvrti  Vaseljenski  Sabor  u  Halkidonu,[51]  stvori  veliku  pometnju  u 
Crkvi.  On  progna  Jevtimija,  patrijarha  Carigradskog,[52]  i  beše  gnjevan  na  Flavijana 
Antiohijskog[53] i Iliju Jerusalimskog, koje takođe hoćaše prognati, pošto ne odobravahu 
njegovu  jeres.  Želeći  da  privoli  cara  na  umirenje  Crkve,  patrijarh  Ilija  posla  k  njemu 
igumane  palestinskih  pustinja,  među  kojima  beše  i  prepodobni  Sava,  sa  ovakvom 
pismenom molbom: 

ʺOdabrane  sluge  Božije,  blage  i  verne  pustinježitelje,  a  s  njima  i  Savu,  vascele  pustinje 
glavu  i  cele  Palestine  svetilnika,  s  molbom  šaljemo  k  vašoj  moći.  A  ti,  care,  primivši 
njihove podvige i trudove, naredi da prestane borba protiv Crkve, i ne dozvoljavaj da se 
umnožava zlo: znamo da se staraš ugoditi Bogu, koji ti je dao carsku krunuʺ. 

Igumani stigoše u Carigrad, i kada ulažahu u carske palate prepodobni Sava iđaše pozadi 
svih. Stražari koji stajahu na kapiji, ugledavši ga u bednoj i iskrpljenoj odeći, pomisliše da 
je prosjak i zadržaše ga i ne dopustiše mu da uđe unutra. Car, primivši s češću došavše k 
njemu  oce  i  pročitavši  patrijarhovu  poslanicu,  upita  ko  je  od  njih  Sava,  koga  patrijarh  u 

20
svojoj poslanici toliko hvali. Oci se osvrtahu i govorahu da je on s njima zajedno išao, ali 
ne znaju gde je ostao. Car odmah naredi da ga traže, n jedva ga pronađoše negde u uglu 
gde  stoji  i  čita  psalme  Davidove.  Kada  ga  uvedoše  k  caru  car  ugleda  lučezarnog  angela 
gde  ide  ispred  njega,  i  poznavši  da  je  Sava  Božji  čovek,  ustade  s  prestola  odajući  mu 
poštovanje, pa zatim naredi svima da sednu. Za vreme dugog razgovora blaženi Sava se 
više od svih prisutnih otaca zalagaše, savetujući caru bogonadahnutim rečima, da da mir 
Crkvi, obećavajući mu za to od Boga pobedu nad neprijateljima. Malo uspeše poslani oci, i 
biše  otpušteni  da  se  vrate  natrag,  samo  prepodobni  Sava  ostade,  dok  ne  ubedi  cara  i  ne 
pomiri ga sa patrijarhom Ilijom. I prepodobni provede zimu u Vizantiji, često bivajući kod 
cara i razgovarajući s njim o pravoslavlju i o jerusalimskom patrijarhu. Jer prepodobnome 
beše  dat  slobodan  pristup  u  dvor;  mogao  je  kad  je  hteo  ulaziti  i  izlaziti,  bez  ikakvog 
zadržavanja ili ispitivanja od strane stražara. I za to vreme on ubedi cara da ne treba da se 
gnjevi na patrijarha i da dajuje mir palestinskim crkvama. Zatim se on vrati u Jerusalim, 
bogato  obdaren  carem.  Dobi  on  od  cara  do  dve  hiljade  zlatnika,  koje  on  razdeli  svojim 
manastirima,  a  jedan  deo  posla  u  svoje  rodno  mesto,  selo  Mutalasku,  da  se  na  imanju 
njegovog oca sazida crkva u ime svetih mučenika Kozme i Damjana. 

Blaženi  patrijarh  Ilija,  dobivši  mir  palestinskim  crkvama  i  sebi  preko  svetog  Save,  ne 
požive  dugo  u  spokojstvu:  jer  jeretici  ne  prestaju  nagovarati  cara  i  podsticati  ga  protiv 
Hristove Crkve i njenih pastira, da bi im što više zla naneli. Stoga car naredi da bude sabor 
u Sidonu,[54] poverivši starešinstvo dvojici episkopa, pristalicama Jevtihijeva i Dioskorova 
zloverja:[55] Soterihu, episkopu Kesarije Kapadokijske, i Filoksenu Jerapoljskom, s time da 
na tom saboru prokunu Halkidonski sabor, a Flavijana i Iliju svrgnu s prestola. Tako i bi: 
bezakoni  sabor  se  sastade,  zloverci,  pomagani  carem,  prognaše  s  beščešćem  blaženog 
Flavijana,  patrijarha  Antiohijskog,  koji  ne  hte  da  se  pridruži  njihovom  saboru,  a  njegov 
presto  zauze  zloverni  Sever,  koji  mnoge  muke  zadade  pravoslavnima  koji  nisu  hteli  da 
imaju  s  njim  zajednicu.  Ispovedanje  vere,  primljeno  na  saboru,  bi  poslato  i  Iliji 
Jerusalimskom.[56] A on, ne primivši jeretičke odluke, vrati ih natrag. Saznavši za to, car 
se  veoma  razgnjevi  na  blaženoga  Iliju  i  naredi  da  se  Severevo  ispovedanje  vere  ponovo 
pošalje  u  Jerusalim  sa  nekoliko  klirika  i  povećim  odredom  vojske,  da  silom  primoraju 
Jerusalimskog patrijarha da se saglasi i primi odluke Sidonskog sabora. Kada oni stigoše u 
Jerusalim, nastade velika pometnja, i patrijarh se nađe u velikoj nevolji. Tada prepodobni 
Sava  sabra  sve  monahe  iz  svojih  manastira,  uđe  u  Sveti  Grad  i  razjuri  poslate  Severove 
služitelje  i  vojsku,  a  samoga  Severa  sa  njegovim  jednomišljenicima  predade  pred  svima 
anatemi. 

Jeretici  se  vratiše  sa  stidom  k  onima  što  ih  behu  poslali,  pričajući  im  o  velikoj 
neustrašivosti  pravoslavnih  i  o  svojoj  sramoti.  Tada  car,  ispunivši  se  neizrazivog  besa, 
posla  u  Jerusalim  Olimpija,  eparha  palestinskog,  sa  velikom  vojskom,  i  naredi  da  bez 
ikakvog zakona i suda, carskom vlašću svrgne patrijarha Iliju s prestola. Olimpije stiže sa 
velikom vojnom silom i odmah izvrši carevo naređenje: svrže patrijarha bez suda i posla 

21
na zatočenje u Ailu, a na njegovo mesto dovede Jovana,[57] sina prezvitera Markijana, koji 
obeća prokleti Halkidonski sabor i imati opštenje sa Severom. 

Doznavši za ovo, blaženi Sava opet, kao i prvi put, sabra svoju duhovnu vojsku, i kao neki 
vojvoda  uđe  u  Sveti  Grad,  ali  ne  zateče  tamo  eparha  Olimpija:  jer  on,  izvršivši  brzo 
naređeni mu zločin, već se beše vratio caru zadovoljan. Blaženi pak veoma tugovaše zbog 
progonstva nevinog svetog patrijarha, i plakaše za njim. Videći da novi patrijarh jeretički 
umuje, blaženi Sava ga vatreno ubeđivaše da ne opšti sa Severom, a da štiti Halkidonski 
sabor i da stoji za njega do poslednje kapi krvi; ako pak ne postupi tako, onda će od svih 
otaca  pustinjaka  biti  proklet  kao  jeretik.  Jovan  se  postide  i  ujedno  poboja  tolikih 
bogonadahnutih otaca, došlih sa svetim Savom, odreče se Severa i sve jeresi njegove, primi 
pravoslavlje, na Halkidonskom saboru potvrđeno, ‐ i sveti oci se uspokojiše. 

Car  ubrzo  saznade  da  novopostavljeni  patrijarh  Jovan  odbacuje  Sidonski  sabor,  a  prima 
Halkidonski.  Car  se  razgnjevi  na  Olimpija  i  liši  ga  čina  što  je  izabrao  takog  patrijarha,  a 
umesto Olimpija postavi za eparha cele Palestine nekog Anastasa, i posla ga u Jerusalim, 
da  on  patrijarha  Jovana  ili  privoli  na  opštenje  sa  Severom  ili  svrgne  s  prestola. 
Doputovavši u Jerusalim, Anastas odmah uhvati patrijarha i vrže ga u tamnicu. Patrijarh 
moljaše  eparha  da  pokaže  obzira  prema  njemu,  obećavajući  da  će  izvršiti  sva  naređenja, 
samo da ne izgleda da on carevu volju ispunjuje po nuždi nego po dobroj volji; i obeća da 
naredne  nedelje  u  crkvi  pred  svim  narodom  prokune  Halkidonski  sabor  a  Sidonski 
pohvali, i stupi u opštenje sa Severom. 

Patrijarh bi pušten iz tamnice, i tajno poruči prepodobnim ocima: Savi i Teodosiju, da se 
postaraju sabrati sve oce i doći k njemu u nedelju u crkvu. Dogodi se da tada boravljaše u 
Jerusalimu  radi  poklonjenja  svetinjama  Ipatije,  carev  rođak.  U  nedelju  doćoše  oba 
nastojatelja:  Sava  i  Teodosije,  i  sa  njima  do  deset  hiljada  monaha.[58]  U  crkvi,  gde  behu 
došli i eparh Anastas i carev rođak Ipatije sa svojim vojnicima, i mnoštvo naroda, patrijarh 
uziđe  na  amvon  zajedno  sa  Savom  i  Teodosijem,  a  sav  narod  sa  monasima  povika  k 
patrijarhu:  ʺProkuni  jeretike,  a  Halkidonski  sabor  potvrdi!ʺ  ‐  Patrijarh,  ohrabren,  viknu 
gromkim glasom: ʺKo je jedne misli sa Jevtihijem, Nestorijem, Severom i Soterihom, neka 
bude anatema!ʺ ‐ Takođe i blaženi Teodosije i prepodobni Sava gromko kliknuše: ʺKo ne 
prima Četiri Sabora kao četiri evanđelista,[59] neka bude proklet!ʺ 

Kada  to  vide  eparh  Anastas,  uplaši  se  mnoštva  monaha  i  naroda,  hitno  iziđe  iz  crkve  i 
pobeže  u  Kesariju.  A  carev  rođak  Ipatije  zakle  se  ocima  da  je  došao,  ne  da  potvrđuje 
Severovo  učenje  nego  da  se  pokloni  svetim  mestima  i  da  se  prisajedini  svetoj  katoličkoj 
Crkvi. I dade on prepodobnim ocima Savi i Teodosiju mnogo zlata, da razdele došavšim s 
njima monasima. Posle toga prepodobni oci od svega tog sabora napisaše caru sledeće: 

ʺGospod  naš  Isus  Hristos,  Večni  Car  svih  i  Bog,  po  blagosti  Svojoj  poveri  vašoj  vlasti 
skiptar  zemaljskog  carstva,  da  bi  preko  vašeg  dobroljublja  podario  blaga  sveta  svima 
Crkvama,  naročito  materi  Crkava  ‐  svetom  Sionu;  a  svi  znaju  da  se  od  ove  Crkve  poče 
22
velika  tajna  prave  vere  i  raširi  se  do  nakraj  zemlje.  Mi,  žitelji  ovih  božanskih  mesta, 
primismo tu tajnu vere  od svetih apostola,  i  sačuvasmo  je do današnjega  dana čitavom  i 
nepovređenom,  i  blagodaću  Hristovom  sačuvaćemo  je  vavek,  ne  dajući  protivnicima  da 
nas  skrenu  sa  pravoga  puta,  niti  se  podajući  njihovim  poganim  i  sujetnim  rečima.  U  toj 
besprekornoj i nepovređenoj veri i vi se, care, vaspitaste i odrastoste, i mi se sada čudimo 
kako  se  u  dane  vašeg  carovanja  stvori  takav  metež  i  takva  pometnja  u  svetome  gradu 
Jerusalimu, da oni ne mimoiđoše čak ni služitelje Božije, prezvitere i monahe, koji izmlada 
zavoleše vrlinu i izabraše sebi krotak život u molitvenom tihovanju; na oči Jevreja i drugih 
nevernika njih vuku od samog svetog Siona po gradskim ulicama, i progone ih u pogana 
mesta.  Njih  čak  prisiljavaju  da  čine  neke  stvari  koje  ne  dolikuju  pravoj  veri,  tako  da  oni 
koji  dolaze  ovamo  radi  molitve,  umesto  koristi  za  dušu  dobijaju  štetu,  i  vraćaju  se 
sablažnjeni.  Zato  molimo  vašu  moć,  izbavi  nas  od  tolikih  zala,  kojih  je  vinovnik  Sever, 
kome je, zbog grehova naših, predata Antiohijska crkva, na pogibao duše njega samoga, a 
na sablazan svima crkvama. Jer kako je nama Jerusalimljanima moguće sada učiti se veri 
bez  sablazni?  I  kao  da  smo  mi,  koji  svima  besmo  oci  i  učitelji  u  reči  vere,  tek  sada,  tako 
kasno,  poznali  pravo  ispovedanje  vere!  Ta  zar  mi  ne  znamo  da  je  novo  tobožnje 
ispravljanje  prave  i  zdrave  vere,  predate  od  otaca,  ne  ispravljanje  u  samoj  stvari  nego 
ubitačno  kvarenje  prave  vere,  i  onima  koji  to  primaju  priprema  kao  nagradu  pogibao 
duše!  Mi  nećemo  trpeti  nikakav  dodatak  ispovedanju  vere,  propisanom  od  trista 
osamnaest  svetih  otaca  Nikejskih  i  od  potonja  tri  Vaseljenska  sabora,[60]  niti  ikakvu 
izmenu  tog  veroispovedanja,  nego  smo  gotovi  da  za  njega  i  duše  svoje  položimo,  i 
bezbrojne  ‐  kada  bi  to  bilo  moguće  ‐  smrti  primimo.  A  mir  Božji,  koji  prevazilazi  svaki 
um,[61] neka sačuva svetu veru našu, i buru dignutu protiv nje neka utiša na svetu slavu 
Svoju, a na ukrašenje vašega carstvaʺ. 

Dobivši takvu poslanicu svetih otaca, car se veoma razjari i donese odluku: da iz krajeva 
Jerusalimskih  protera  patrijarha  Jovana  sa  oba  igumana:  Savom  i  Teodosijem.  Međutim, 
promisao  Božji  ne  dopusti  da  se  izvrši  ovaj  zločin.  Jer  nastupi  u  to  vreme  rat  sa  nekim 
varvarima,  te  car  odloži  za  drugo  vreme  gonjenje  Crkve  i  prepodobnih  otaca,  i  stade  se 
spremati za rat protiv varvara. 

Posle  nepravednog  progonstva  svetog  patrijarha  Ilije  nastade,  po  pravednom  sudu 
Božjem, glad i suša i velika nerodica u celoj Palestini, kao u dane proroka Ilije: zatvori se 
nebo  i  ne  davaše  kiše,  presahnuše  izvori  vodeni;  pored  toga  pojaviše  se  silni  skakavci, 
pokriše svu zemlju, i pojedoše svu travu po poljima i lišće na drveću. Takva kazna Božja 
produži  se  pet  godina,  i  mnogi  pomreše  od  gladi  i  žeđi.  I  govorahu  žitelji  Jerusalima  da 
Bog  kažnjava  Palestinu  glađu  zbog  nepravednog  izgnanstva  patrijarha  Ilije.  U  to  vreme 
blaženi  Sava sazva nastojnike iz sedam njime  podignutih manastira i  naredi  im  da  se ne 
brinu ni o čemu telesnom, podsećajući ih na evanđelske reči: Ne brinite se šta ćete jesti, ili 
šta  ćete  piti,  ili  u  šta  ćete  se  obući  (Mt.  6,  25),  nego  svu  nadu  položite  na  Boga  koji  zna 
potrebe svih. ‐ I behu oni hranjeni promislom Božjim. 

23
Jednom,  pre  nedelje  ekonom  velike  lavre  reče  prepodobnome:  Ne  možemo,  oče,  klepati 
ove subote i nedelje za Božanstvenu službu, jer ne samo ocima, kada se saberu, nemamo 
šta prineti da jedu, nego čak ni za sveti prinos neće se naći hleba; tako oskudevamo. ‐ A 
svetitelj odgovori: Ja neću izostaviti Božanstvenu službu zbog oskudice u hrani: jer veran 
je  Onaj  koji  je  naredio  da  se  ne  brinemo  za  sutra,  i  može  nas  prehraniti  u  vreme  gladi. 
Neka crkvenjak pošlje u grad i proda sud ili haljinu, pa kupi što treba za svetu liturgiju. 

Tako  svetitelj  odgovori  ekonomu,  i  položivši  nadu  na  Boga  čekaše.  I  još  nedelja  ne  beše 
došla,  gle,  dođoše  k  njemu  neki  mladići,  Božjim  promislom  poslani,  vodeći  sa  sobom 
trideset  magaraca,  natovarenih  hlebom,  pšenicom,  vinom  i  jelejem,  i  drugim  raznim 
namirnicama,  i  sve  to  predadoše  prepodobnome.  A  on,  zablagodarivši  Bogu,  reče 
ekonomu: Šta veliš, brate, hoćemo li zabraniti da se klepa ove subote i nedelje, pošto nema 
šta  da  se  prinese  sabranim  ocima?  ‐  Ekonom  se  udivi  velikoj  veri  svetiteljevoj  i  velikom 
promišljanju Božijem o njima, i zamoli oproštaj za svoje neverje. 

Posle  toga  prepodobni  uzažele  posetiti  svjatjejšeg  patrijarha  Jerusalimskog  Iliju  u 

zatočenju;  a  beše  tada  prepodobnom  Savi  osamdeset  godina.[62]  On  uze  sa  sobom  dva 
igumana,  Stefana  i  Evtala,  i  otputova.  A  patrijarh  Ilija,  ugledavši  prepodobnog  Savu  i 
došavše s njim, obradova se, i zadrža ih kod sebe nekoliko dana. U sve te dane patrijarh 
izlažaše iz svoje kelije u devet sati,[63] pošto od otpusta večernja do devetoga časa on se 
nikome  ne  pokazivaše,  već  zatvorivši  dveri  prebivaše  u  molitvenom  tihovanju 
usamljeničkom,  a  u  devet  sati  izlažaše  k  njima,  obedovaše  s  njima  i  naslađivaše  se 
duhovnim  razgovorima.  Posle  pak  večernjeg  otpusta  on  opet  odlažaše  u  svoju 
usamljeničku molitvenu keliju. No jednom, devetoga jula, on ne iziđe k njima po običaju, a 
oni  ga  očekivahu  ceo  dan  i  ne  okusiše  ništa.  U  šesti  čas  noći[64]  patrijarh  izađe  sa 
uplakanim očima, i reče im: Vi jedite, a ja nemam vremena, zauzet sam jednim poslom. ‐ 
Na  njihovo  brižno  pitanje,  zašto  se  toliko  zadržao  i  tako  kasno  izlazi,  i  zbog  čega  tako 
plače,  on  duboko  uzdahnu,  i  zajecavši  reče  svetome  Savi:  Blaženi  oče,  avaj!  ovoga  časa 
izdahnu car Anastasije, a kroz deset dana i meni valja otići iz ovog života i raspravljati se s 
njim pred strašnim sudom Božjim. 

Tako i bi: posle deset dana prestavi se svjatjejši patrijarh Ilija,[65] pošto malo otkunja pred 
svoju končinu. Prepodobni Sava ga česno pogrebe, pa se vrati u svoju lavru. O smrti pak 
cara Anastasija priča se ovo: one noći, koje o njemu bi javljenje patrijarhu Iliji, sevnu munja 
i zagrme grom i udari u carsku palatu, i munja gonjaše cara koji je bežao s mesta na mesto 
i iz jednoga ugla u drugi, dok ga najzad ne stiže u jednom uglu i ubi. I tako zli pogibe zlo. 

Po  smrti  zlovernog  cara  Anastasija  na  presto  stupi  blagočestivi  Justin[66]  i  razasla  u  sve 
krajeve svoje carevine naređenje: da se pravoslavni vrate iz progonstva i da svaki od njih 
dobije  ponovo  svoj  čin  i  svoje  mesto;  da  se  odluke  Halkidonskog  sabora  unesu  u  svete 
knjige;  i  da  se  u  Crkvi  Hristovoj  zacari  mir  i  tišina.  Kada  takvo  naređenje  carevo  stiže  u 
sveti grad Jerusalim, svi se tome veoma obradovaše, a patrijarh Jovan moli prepodobnog 

24
Savu  da  ide  u  Kesariju  i  Skitopolj,  da  pokaže  ovu  carsku  gramatu,  i  da  odluke 
Halkidonskog  sabora  unese  u  crkvene  knjige.  Prepodobni,  premda  slab  telom,  i  star  po 
godinama, i iznuren od mnogih monaških podviga, ipak Crkve radi Hristove ne odreče se 
takog  poslušanja,  niti  ustuknu  preduzeti  tako  težak  put,  nego  krenu  zajedno  sa  nekim 
drugim  starešinstvujućim  monasima,  i  bi  dočekan  u  Kesariji  svetim  Jovanom 
Hozevitom,[67]  koji  tada  beše  tamo  jerarh.  U  Skitopolju  pak  bi  s  ljubavlju  primljen  od 
mitropolita Teodosija i svih građana, i satvori tamo čudesa. Za jednog visokog činovnika, 
Samarjanina Silvana, koji je radio protiv hrišćana, on proreče da će usred grada izgoreti u 
ognju, ‐ o čemu će kasnije biti reči. On isceli ženu krvotočivu i besomučnu devojku. I pošto 
tako učini mnogo koristi Crkvi, on se vrati u Jerusalim. 

Krajem četvrte godine suše u Palestini, i pri velikoj oskudici u vodi, bratija htedoše da se 
raziđu i moliše svetitelja da ih otpusti. On ih prekori za njihovo netrpljenje, i naloži im da 
se u Boga uzdaju. I trećega dana pojavi se nad lavrom kišonosni oblak, i pade velika kiša, i 
napuni  vodom  sve  lavrske  rovove.  Ova  kiša  bi  samo  u  lavri,  a  u  okolini  ne  pada  ni  kap 
rose. Tada dođoše k starcu igumani iz okolnih manastira i rekoše: Čime sagrešismo tebi, 
oče, te si zaboravio na nas i izmolio od Boga kišu samo za svoju lavru. ‐ On ih uteši blagim 
rečima  i  uli im nade,  da  i  u njihovim manastirima neće nestati vode  dok Bog  ne  da kišu 
celoj Palestini. 

Kada nastupi peta godina gladi, tada nastade tolika oskudica u vodi, da u Svetom Gradu 
prosjaci  umirahu  od  žeđi.  Od  suše  i  bezkišja  usahnuše  izvori,  presušiše  bunari  i  vrela, 
iščileše  potoci.  Zbog  toga  patrijarha  Jovana  obuze  velika  tuga,  i  on  obilažaše  ona  mesta 
koja nekada behu močvarna i podvodna, i naređivaše da se kopaju rovovi i bunari, eda bi 
se pronašla voda, ali vode ne nalažahu. U Siloamskom potoku mnogi radnici sa velikom 
mukom iskopaše bunar od sto aršina dubok, ali vodu ne nađoše. Izgubivši nadu, patrijarh 
gorko  oplakivaše  opštu  nesreću  celoga  grada.  Međutim,  beše  mesec  septembar  i 
približavaše  se  praznik  obnovljenja.  Doznavši  da  je  prepodobni  Sava  svojom  molitvom 
sveo kišu na lavru, patrijarh posla po njega i pozva ga k sebi, i moli ga da se pomoli Bogu, 
da se smiluje na ljude Svoje i da ih ne pomori glađu i žeđu. Prepodobni pak Sava odbijaše, 
govoreći: Ko sam ja da prekratim gnjev Božiji, pošto sam sam grešan? ‐ A patrijarh silno 
nastojavaše  moleći  ga.  Tada  prepodobni  reče:  Dobro,  ja  ću  iz  poslušnosti  poći  u  keliju  i 
moliti dobrotu Božiju. No ako prođu tri dana i ne bude kiše, onda znajte da me Bog nije 
uslišio. Stoga se molite i vi, da molitva moja dođe k Bogu. 

Rekavši  to,  prepodobni  ode.  Sutradan  vrućina  beše  strahovita;  mnoštvo  radnika  kopahu 
sav  dan  u  spomenutom  potoku,  i  uveče  ostaviše  sav  svoj  alat  i  kotarice,  nadajući  se  da 
sutra  izjutra  opet  dođu  na  posao.  A  kad  pade  noć  dunu  vetar  s  juga,  nastade  oluja  i 
grmljavina,  i  svu  noć  padaše  velika  kiša,  te  se  napuniše  bare  i  sa  svih  strana  potekoše 
potoci. I na mestu, gde kopahu bunar od sto aršina dubine, naiđe silna voda, i svu zemlju 
izvađenu iz bunara vrati u bunar, pokri alat i kotarice, i poravnja bunar sa zemljom, tako 
da  se  nije  moglo  raspoznati  mesto  gde  su  kopali.  I  svi  se  rezervoari  za  vodu  u  Svetome 

25
Gradu  napuniše  vode  molitvama  prepodobnoga  Save.  I  svi  ljudi  u  radosti  uznošahu 
blagodarnost Bogu. 

Kada  prepodobni  Sava  bejaše  u  osamdeset  šestoj  godini  života  umre  patrijarh  Jovan, 
ostavivši posle sebe na prestolu Petra Elevteropolita,[68] čoveka dobrodeteljna. Zatim kroz 
tri  godine  car  Justin,  star  i  bolestan,  predade  presto  svome  bratancu  Justinijanu.[69] 
Patrijarh pak Petar ljubljaše prepodobnog Savu i poštovaše ga, kao i raniji patrijarsi, i često 
ga  pohađaše  u  pustinji.  Patrijarh  imađaše  sestru  po  imenu  Isihiju,  koja  življaše  po  Bogu. 
Ona  se  teško  razbole,  no  lekari  je  pored  svih  svojih  napora  ne  mogoše  izlečiti.  Tada 
patrijarh moli svetoga Savu da dođe bolesničinom domu i da se pomoli za nju. On dođe i 
triput oseni bolesnicu krsnim znakom, i ona odmah ustade zdrava, slaveći Boga. 

Posle toga prepodobni i bogonosni otac naš Teodosije otide ka Gospodu u jedanaesti dan 
meseca  januara,[70]  kada  prepodobnom  Savi  beše  devedeset  i  jedna  godina.  U  to  vreme 
Samarjani koji življahu u Palestini otrgoše se od vlasti grčkoga cara, pa izabraše sebi cara 
iz roda svoga, po imenu Julijana, i ustadoše na hrišćane, i mnoga im zla počiniše: mnoge 
im crkve oteše i spališe, mnoštvo hrišćana pobiše napadajući na sela i gradove, naročito u 
Neapoljskim krajevima,[71] gde mesnog episkopa Samona uhvatiše i mačem ubiše, a bivše 
s njim prezvitere isekoše na komade, pa sa moštima svetih mučenika izmešaše, i ognjem 
sažegoše.  Doznavši  za  to,  car  posla  protiv  Samarjana  veliku  vojsku,  i  car  samarjanski  bi 
ubijen  u  bitci;  tada  i  Silvan,  čiju  pogibiju  predskaza  prepodobni  Sava,  bi  uhvaćen  od 
hrišćana, i u Skitopolju usred grada spaljen. A sin njegov Arsenije ode u Carigrad, i ubrzo 
‐  ko  zna  na  koji  način  ‐  zadobi  carevu  naklonost,  postade  visok  dostojanstvenik  na 
carskom  dvoru.  I  stekavši  poverenje  kod  cara,  Arsenije  stade  klevetati  i  lažno  optuživati 
palestinske hrišćane, ‐ sam on beše samarjanske vere ‐, kako su tobož oni krivi za ustanak 
Samarjana  i  njihovo  odcepljenje  od  grčke  carevine.  Car  poverova  kleveti  Arsenija 
Samarjanina,  i  razgnjevi  se  na  Palestince.  Saznavši  za  to,  patrijarh  Jerusalimski  Petar  i 
područni  mu  episkopi  moliše  blaženoga  Savu  da  preduzme  težak  put  u  Carigrad,  da  bi 
tamo stišao carev gnjev, i izmolio od cara mnoge potrebne stvari za Crkvu i Sveti Grad. 

Prepodobni Sava, mada već veoma star, ipak hitno krenu na put, stavljajući potrebe Crkve 
iznad svoga pokoja. Doznavši za njegov dolazak, blagočestivi car Justinijan i Carigradski 
patrijarh  Epifanije,[72]  poslaše  mu  u  susret  ugledne  ličnosti.  A  kad  prepodobni  ulažaše 
kod  cara,  Bog  otvori  oči  caru  Justinijanu,  kao  nekada  Anastasiju:  i  on  vide  nad  glavom 
prepodobnog Save blagodat Božiju koja jarko blistaše i sipaše iz sebe sunčane zrake, kao 
vencem  okružujući  glavu  njegovu.  Uplašen,  car  ustade  s  prestola  i  poklonivši  se 
prepodobnome moli blagoslov od njega; zatim, obgrlivši glavu prepodobnoga, celiva je s 
ljubavlju  i  radošću,  i  moli  starca  da  i  caricu  njegovu  Teodoru  udostoji  svoga  blagoslova. 
Kada  carica  ugleda  svetoga  Savu,  ona  mu  se  pokloni  i  reče:  Pomoli  se  za  mene,  oče,  da 
dobijem  porod.  ‐  Starac  reče:  Bog,  Vladar  svih,  neka  sačuva  carstvenost  vašu!  ‐  Carica 
ponovo reče: Oče,  moli  Boga  da razreši  neplodnost moju  i podari mi roditi  sina.  ‐  Starac 
opet reče: Bog slave neka sačuva carstvenost vašu u blagoverju, i neka podari pobedu nad 

26
neprijateljima. ‐ Tada carica i po treći put moli starca da je razreši od neplodnosti, ali ču 
isto što i pre; i to je smuti. 

Kada  prepodobni  izađe  od  carice,  oci  što  behu  s  njim  upitaše  ga:  Oče,  zašto  ti  ožalosti 
caricu ne pomolivši se za nju onako kako te ona molila? ‐ Starac im odgovori: Verujte mi, 
oci,  neće  iz  utrobe  njene  izaći  plod  koji  se  ne  bi  nahranio  Severovim  učenjem  i  stvorio  u 
Crkvi  Hristovoj  veću  pometnju  nego  Anastasije.  ‐  Ovim  rečima  prepodobni  im  stavi  do 
znanja da se carica tajno držala jeretičkog učenja. 

Car,  usvojivši  molbu  prepodobnoga,  prenese  gnjev  svoj  sa  palestinskih  hrišćana  na 
Samarjane,  i  donese  zakon:  da  Samarjani  ne  smeju  praviti  skupove;  da  se  deca  njihova 
lišavaju  nasleđa  posle  svojih  roditelja;  i  najzad,  da  kolovođe  ustanka  budu  poubijane. 
Tada  se  i  Arsenije  Samarjanin  sakri,  pošto  car  beše  naredio  da  ga  pogube,  a  posle  on 
pribeže k svetome Savi, pripade k nogama njegovim i moli za sveto krštenje, da bi se na taj 
način izbavio od carskoga gnjeva i izbegao smrt; i bi kršten i on i svi ukućani njegovi. 

Car,  želeći  da  pokaže  svoju  blagonaklonost  prema  prepodobnome  i  da  mu  priredi 
prijatnost, naloži prepodobnome da ište od njega što mu treba, i da uzme koliko hoće zlata 
za potrebe svojih manastira. Međutim prepodobni, ne želeći bogatstva sebi već ono što je 
korisno  za  hrišćane,  zamoli  cara  da  naredi  da  se  carski  danak,  skupljen  u  Palestini, 
upotrebi kao pomoć ratom Samarjanskim osiromašenim žiteljima Palestine: da se obnove 
spaljene  od  Samarjana  crkve;  da  se  u  Svetome  Gradu  podigne  gostoprimnica  za 
zbrinjavanje hrišćana koji izdaleka dolaze radi poklonjenja grobu Gospodnjem; da se tamo 
sagradi  bolnica  za  strance,  i  da  se  u  njoj  postave  lekari;  da  se  dovrši  crkva  Presvete 
Bogorodice,  kojoj  je  temelje  postavio  patrijarh  Ilija;  da  se  u  pustinji  ispod  njegovih 
manastira podigne  grad ‐ tvrđava, u  kome bi  se nalazila vojska radi odbrane od najezde 
varvara. No više svega prepodobni zamoli cara da se postara  iskoreniti u  svojoj carevini 
jeresi: Arijevu, Nestorijevu, Origenovu, i drugih jeretika, koje smućuju Crkvu Božiju. A za 
sve  to  prepodobni  obeća  od  Boga  caru  ponovno  prisajedinjenje  Grčkome  carstvu  Rima  i 
Afrike, koje raniji carevi izgubiše. 

Car pristade na sve to, i naredi da se postupi po svetiteljevoj molbi, starajući se sam da se 
želje prepodobnoga što pre u potpunosti privedu u delo. I dok car razgovaraše o tome sa 
svojim  savetnicima  i  blagajnicima,  prepodobni  se  odmače  malo  ustranu,  i  stade  čitati 
Davidove psalme, svršavajući Treći čas. A jedan od njegovih učenika, po imenu Jeremija, 
priđe mu i reče: Česni oče, zašto se ti odmače od cara i stojiš po strani, kada se on toliko 
stara  oko  ispunjenja  tvoje  molbe?  ‐  Starac  mu  odgovori:  Čedo,  oni  rade  svoj  posao,  a  mi 
svoj. 

Posle toga car dade svetitelju pismenu odluku, i otpusti ga s mirom. Bog pak uzvrati caru 
hiljadostruko  za  blagonaklonost  koju  on  pokaza  prema  blaženome  Savi  i  za  izlaženje  u 
susret  njegovoj  molbi.  Jer  se  starčevo  proročanstvo  zbi:  kroz  kratko  vreme  car  zaista 
odnese  dve  slavne  pobede  nad  neprijateljima,  dobi  Rim  i  Afriku,  i  oba  cara:  Vitiga 
27
rimskog[73] i Gelimera kartatenskog[74] on vide dovedene u Carigrad kao zarobljenike. A 
prepodobni Sava vrati se u JerusaLim, i na molbu patrijarha i episkopa opet krenu na put 
u Kesariju i Skitopolj da objavi carevu odluku.[75] Tamo on, videvši malog dečaka Kirila, ‐ 
kasnijeg  sastavitelja  ovoga  Žitija  ‐,  proreče  za  njega  da  će  biti  njegov  učenik  i  monah  u 
njegovoj lavri. 

Po  povratku  otuda,  prepodobni  Sava  se  ubrzo  razbole.  Saznavši  o  tome,  patrijarh  Petar 
dođe da ga obiđe. No kad vide da u starčevoj keliji nema ničega što je potrebno bolesniku, 
osim nešto roščića i bajatih urmi, patrijarh ga metnu na nosila i odnese u patrijaršiju, i sam 
se  staraše o  njemu,  služeći  mu svojim  rukama.  A  nakon  nekoliko  dana  prepodobni  Sava 
imađaše neko božansko viđenje koje ga obavesti o njegovom skorom prestavljenju. 

Ovo viđenje prepodobni ispriča patrijarhu, i moli ga da ga otpusti u lavru, da bi skončao u 
svojoj keliji. Patrijarh, svom dušom želeći da mu ugodi, odasla ga u keliju sa svim onim što 
je potrebno za negu bolesnika. Starac, legavši u svojoj keliji, sazva sve oce i bratiju, dade 
im  poslednji  celiv,  i  postavi  mesto  sebe  za  igumana  jednog  dostojnog  muža,  po  imenu 
Melita,  zapovedivši  mu  da  u  potpunosti  sačuva  sva  manastirska  predanja.  I  provede 
prepodobni četiri dana ništa ne jedući niti s kim razgovarajući. U subotu veče on zatraži 
Prečiste  Tajne,  i  pričestivši  se  izgovori  poslednju  reč:  ʺGospode,  u  ruke  Tvoje  predajem 
duh svoj!ʺ 

Tako se prepodobni Sava prestavi petog decembra, pošto požive devedeset četiri godine, i 
pređe u nestarivi život, praćen angelima Božjim i svetim mučenicima.[76] 

Vest o prestavljenju prepodobnoga brzo se pronese po svoj okolini Jerusalimskoj, i sabra 
se iz svih lavri i manastira bezbrojno mnoštvo monaha. Dođe i patrijarh sa  episkopima i 
gradskim  starešinama.  Pošto  izvršiše  opelo,  česno  pogreboše  njegovo  telo  između  dve 
crkve,  na  onom  mestu  gde  prepodobni  nekada  vide  ognjeni  stub.[77]  A  da  sveta  duša 
njegova  bi  praćena  ka  nebu  od  anđela  i  mučenika,  doznade  se  iz  sledećeg.  U  Svetom 
Gradu življaše jedan umetnik srebrar, rodom iz Damaska, po imenu Romul, prvi od slugu 
što  služahu  pri  sv.  Getsimaniji.  On  sam  ispriča  kako  mu  u  vreme  prestavljenja 
prepodobnoga  oca  Save  lopovi  provališe  u  kuću  i  ukradoše  mnogo  srebra,  i  njegovog  i 
tuđeg, do sto litri. Silno ojađen, Romul dođe u crkvu svetog mučenika Teodora i pet dana 
plakaše  i  paljaše  sveće  pred  oltarom.  Pete  pak  noći  on  zaspa  i  vide  svetog  mučenika 
Teodora,  koji  ga  upita:  Šta  ti  je,  brate?  Zašto  tako  tuguješ  i  toliko  plačeš?  ‐  On  odgovori: 
Propade mi srebro, i moje i tuđe, lopovi me pokradoše. Zato plačem i tugujem, i molim se, 
ali  bez  uspeha;  ti  me  ne  usliši.  ‐  Svetitelj  mu  reče:  Veruj  mi,  brate,  ja  ne  bejah  ovde  ovih 
dana, jer nama, svima mučenicima, bi naređeno da se saberemo da sretnemo svetu dušu 
prepodobnoga Save, izašlu iz tela, i da je dopratimo do mesta upokojenja. A sada ne plači, 
nego otidi na to i to mesto (on mu kaza koje), i naći ćeš ukradeno. ‐ Romul odmah ustade, 
pozva neke svoje poznanike, ode sa njima na ukazano mu mesto, i nađe sve onako kako 
mu sveti Teodor reče. 

28
Ne treba prećutati i neka druga čudesa koja se dogodiše po prestavljenju prepodobnoga. 
Tako, dva gostoljubiva brata imađahu vinograd, i davahu utočište bratiji kada im iz lavre 
blaženoga Save dolažahu. Oni se razboleše od neke teške bolesti u vreme berbe grožđa, i 
behu  očajni  zbog  toga.  No  oni  imađahu  ljubav  i  veru  k  prepodobnome  Savi,  i  često  ga 
spominjahu  i  prizivahu  u  pomoć.  Svetitelj  usliši  molitvu  njihovu  brzo,  javi  se  svakome 
posebno i reče: ʺJa se pomolih Bogu za vaše zdravlje, i On vam dade po vašoj molbi; stoga 
ustanite i idite na svoj posaoʺ. A oni, došavši sebi, osetiše da su zdravi, pa proslaviše Boga 
i blagodariše svetitelja. I od tada oni svake godine praznovahu kao veliki praznik taj dan 
kada im se dogodi to čudo. 

Neka  pobožna  i  vrlinska  žena,  po  imenu  Ginara,  obeća  pokloniti  dve  zavese:  jednu  za 
crkvu u Kasteliji, drugu za crkvu u pešteri. No zbog lenjosti tkalje, te zavese dugo ne biše 
gotove.  Ginara  veoma  tugovaše  povodom  toga.  Međutim,  njoj  se  javi  prepodobni  ava  i 
reče: ʺNe tuguj, sutra će posao krenuti i svršiti se uspešno, jer poklon tvoj biće prijatanʺ. ‐ 
A  javi  se  on  i  tkalji,  i  s  gnjevom  je  izgrdi  zbog  lenjosti  njene.  Sutradan  pak  jedna  drugoj 
ispričaše svoje viđenje, i posao bi ubrzo svršen. 

Ekonom  velike  lavre  uze  pod  kiriju  kamile  od  Saracena,  da  prenesu  od  Mrtvoga  mora 
kupljenu pšenicu. Na putu za lavru jedna kamila skrenu s puta udesno, i omače se zajedno 
s tovarom u potok, i koprcaše se u blatu. Njen gazda, Saracen, uzviknu: Oče Savo, pomozi, 
i ne daj da pogine moja kamila! ‐ I tog časa, za tren oka, on ugleda česnog starca gde sedi 
na kamili; on potrča drugim putem i siđe u potok, i nađe svoju kamilu nepovređenu, ali 
starca ne beše na njoj. Isto tako i pšenica beše neoštećena. Od toga vremena ovaj Saracen 
svake godine dolažaše u lavru da se pokloni grobu prepodobnoga Save. 

Jednom  sledbenici  Origena,  sabrani  iz  raznih  mesta,  namisliše  pod  vođstvom  nekog 
Leontija  napasti  iznenada  na  veliku  lavru  i  rasterati  pravoverno  stado  prepodobnoga 
Save, a lavru srušiti svu do temelja. Spremivši za to mnoštvo budaka i drugog gvozdenog 
alata, oni silovito krenuše na lavru sa velikim besom. Beše sedam sati izjutra, i odjednom 
njihov put pokri tama i magla; a oni ceo dan lutahu, ali lavru ne nađoše, nego zalutaše u 
neka  neprohodna  mesta,  gde  ih  noć  zateče;  i  oni  se  izmučeni,  tek  sutradan  obretoše  u 
blizini manastira svetog Markijana.[78] Uvidevši da im je sve uzalud, oni se raziđoše svaki 
sa  svojim  stadom.  A  Bog  čuvaše  Lavru  radi  ugodnika  svog,  prepodobnog  Save,  koji  se 
sjajno  potrudi  u  njoj.  Svetim  molitvama  njegovim  neka  i  nas  sačuva  od  svih  zala  isti 
Preblagi Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, kome slava vavek. Amin.[79] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

KARIONA monaha 

29
i sina njegova 

ZAHARIJE 

  

U  EGIPTU  življaše  jedan  čovek,  po  imenu  Karion.  On  imađaše  dvoje  dece,  koje  ostavi 
svojoj ženi, a sam ode u skit[80] i postade monah. Kroz neko vreme u Egiptu nastade glad. 
Žena  Karionova  natrpevši  se  od  oskudice,  pođe  u  skit  noseći  sa  sobom  decu:  jednog 
mališana kome beše ime Zaharija, drugo ‐ devojčicu, i sede pod drvetom na na obali reke. 
U skitu beše običaj: ako dođe kakva žena radi razgovora sa monahom, onda su razgovarali 
izdaleka, preko reke. 

Stoga  i  ova  žena  preko  reke  reče  Karionu:  Eto,  ti  si  monah,  a  sada  je  velika  glad:  ko  će 
prehraniti decu tvoju? ‐ Karion reče ženi: Uzmi ti sebi devojčicu i idi, a meni neka ostane 
mališan. 

Uzevši kod sebe mališana Zahariju, Karion ga odgaji u skitu, i svi znađahu da je to njegov 
sin. A kad dete poraste, među monasima nastade negodovanje zbog njega. Čuvši o tome, 
Karion reče Zahariju: Ustani i idi odavde, jer zbog tebe oci negoduju na mene. ‐ Zaharija 
odgovori: Ja sam tvoj sin, i kuda da idem od tebe? 

Tada oni oba, otac Karion sa sinom, krenuše i otidoše u Tivaidu.[81] Tamo dobiše keliju. 
Ali i tamo nastade negodovanje zbog njih, te se oni ponovo vratiše u skit, premda bratija i 
tu ne prestajahu roptati. Tada Zaharija ode na jezero sa otrovnom vodom, zagnjuri se do 
nozdrva  u vodu  i  provede  tako čas;  i  postade  od  toga  kao  gubav,  i  otac  ga  njegov  jedva 
poznade.  Kada  Zaharija  pristupi  svetom  Pričešću,  tada  svetom  prezviteru  Isidoru  bi 
otkriveno o Zahariji, i on mu reče: Čedo, prošle nedelje ti pristupi i pričesti se kao čovek, a 
sada kao anđeo. 

Kada se Karion pripremaše da se prestavi k Bogu, on reče bratiji: Mnoge trudove satvorih, 
podvizavajući  se više od sina  mog Zaharije,  ali  ne dostigoh u  meru  visine  njegove, zbog 
njegovog smirenja i molčanija. ‐ I prestavi se starac. Posle toga otac Mojsije reče Zahariji: 
Kaži mi, šta da radim da se spasem. ‐ Zaharija mu se baci pred noge, govoreći: Zar ti mene 
pitaš,  oče? ‐ A  starac mu na to  reče: Veruj mi, čedo Zaharije, ja videh Duha  Svetoga  gde 
siđe na tebe, zbog toga te i upitah. ‐ Tada Zaharija skide kamilavku sa glave svoje, metnu 
je pod noge, izgazi je i reče: Ako čovek ne zgazi sebe tako, ne može biti monah. 

Jednom  upitaše  Zahariju:  Ko  je  pravi  monah?  ‐  On  odgovori:  Onaj  ko  sebe  stalno 
primorava na vršenje zapovesti Božjih. 

Kada Zaharija šćaše da se prestavi, Mojsije ga upita: Šta vidiš, brate? ‐ On odgovori: Nije li 
bolje  ćutati,  oče?  ‐  Tada  Mojsije  reče:  Da,  čedo,  ćuti.  ‐  A  u  samom  trenutku  razlučenja 
njegovog, ava Isidor pogledavši u nebo reče: Raduj se, čedo moje Zaharija, tebi se otvoriše 

30
vrata  Carstva  Nebeskog.  ‐  I  tada  Zaharija  predade  dušu  svoju  Bogu,[82]  i  česni  oci  ga 
pogreboše u Skitu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NEKTARIJA BITOLjSKOG 

  

PREPODOBNI  Nektarije  rodio  se  u  Bitolju.  Roditelji  mu  behu  pobožni  i  pravedni  pred 
Bogom. Na krštenju svoga sina oni mu dadoše ime Nikola. Kada su Agarjani imali zauzeti 
njihovo mesto, majka Nikolina vide pre toga u sanom viđenju Presvetu Bogorodicu, koja 
joj  reče  da  uzme  muža  svoga  i  decu  svoju  i  da  beže  brzo  iz  svoga  mesta  i  sakriju  se  na 
drugom  mestu.  Primivši  ovo  viđenje  kao  od  Boga,  majka  Nikolina  tako  i  učini.  Uskoro 
zatim  Turci  zaista  i  naiđu,  zauzmu  njihovo  mesto  i  nanesu  mnoga  zla  narodu 
hrišćanskom. Kada ova najezda prođe i smiri se borba i neredi, roditelji Nikolini izađoše iz 
svoga  skloništa  sa  svojom  decom  živi  i  čitavi,  blagodarni  Bogu  i  Bogorodici  za  svoje 
opasenje, a opet žalosni zbog stradanja i porobljenja svoje braće hrišćana i svoje otadžbine. 

Otac  Nikolin,  koji  beše  već  dosta  star,  dogovori  se  tada  sa  svojom  suprugom  da  napusti 
svet.  Sa  svoja  dva  muška  deteta,  od  kojih  jedan  beše  ovaj  sveti  Nektarije,  on  otide  u 
manastir Svetih Vračeva Kozme i Damjana kod Bitolja, u podnožju tamošnje gore. Tamo 
se on zamonaši sa imenom Pahomije, i podvizavaše se zajedno sa svoja dva sina. 

Običaj  beše  u  okolnih  hrišćana  da  u  manastir  Svetih  Vračeva  donose  plodove  sa  svojih 
njiva i vinograda, koliko ko može i želi, naročito o samom prazniku Svetih Vračeva. Tako 
jedne  godine  za  praznik  Svetih  doneše  hrišćani  svoje  plodove  u  manastir,  i  zajedno  sa 
monasima  proslaviše  Svete  Besrebrenike.  Tom  prilikom  oni  behu  doneli  i  dosta  vina, 
kojim napuniše jedno oveće bure. Kako pak za praznik beše dosta sveta za ručkom, gosti 
brzo popiše ovo vino iz bureta. Doznavši za to, monah Pahomije otide sa svoja dva sina i 
sa  svećama  u  rukama  u  podrum,  imajući  nameru  da  opere  ono  ispražnjeno  bure. 
Međutim,  kada  oni  dođoše  do  bureta,  nađoše  ga  na  čudesan  način  opet  napunjenog 
vinom, koje divno mirisaše i beše veoma prijatno za piće. 

Videći  ovo  divno  čudo  Božje  a  sećajući  se  i  onog  javljanja  Presvete  Bogorodice  njegovoj 
majci, mladi sin Pahomijev Nikola razgori se u srcu svome velikom ljubavlju prema Hristu 
i  svom  dušom  svojom  zažele  da  zadobije  Njega,  jedinog  Željenog  i  Ljubljenog.  Zato  se 
poče moliti Njemu najtoplije i najusrdnije. Zbog svega toga, on uskoro zatim ostavi svet i 
otide u Svetu Goru Atonsku. Tamo on nađe jednog iskusnog i vrlinskog starca po imenu 
Dionisija,  zvanog  Jagari,  koji  beše  rodom  iz  Carigrada.  Ovaj  Dionisije,  napustivši  svet  i 

31
došavši  u  Svetu  Goru,  postao  beše  poslušnik  kod  iskusnog  starca  Filoteja  ‐  Jagari 
(nazvanoga tako po keliji Svetih Arhangela u Kareji, gde je živeo).[83] 

Starac  Dionisije  primi  kod  sebe  blagočestivoga  Nikolu  i  privede  ga  na  blagoslov  svome 
duhovnom ocu starcu Filoteju Jagari koji, imađaše od Boga dar prozorljivosti. Čim Nikolaj 
stupi  pred  njega,  starac  Filotej  ga  nazva  po  imenu,  govoreći  mu:  Ti  si,  čedo,  Nikolaj,  sin 
Pahomijev, i ti želiš da ostaneš da živiš sa nama. ‐ Čuvši to, Nikolaj se iznenadi, pa zapita: 
Otkuda, časni oče, znaš mene i sve o meni? ‐ Starac mu na to reče: Bog otaca naših, čedo, 
koji te posla nama, On mi otkri o tebi. ‐ Zadivljen zbog svega toga, Nikola ostade kod ovih 
vrlinskih staraca, i truđaše se uz njih sa još većom ljubavlju i revnošću. Podvizavajući se 
tako  uz  njih,  on  bi  uskoro  zamonašen  od  prepodobnih  staraca  i  na  monašenju  dobi  ime 
Nektarije. 

Od  tada  se  prepodobni  Nektarije  dade  još  usrdnije  na  podvige  vrlinskog  življenja  i 
duhovnog napredovanja. No lukavi zavidljivac đavo ne mogaše podneti njegovo duhovno 
uspevanje  u  podvizima  i  vrlinama,  i  zato  napadaše  prepodobnog  Nektarija  raznovrsnim 
iskušenjima  i  smutljivim  pomislima,  kroz  koje  ga  navraćaše  da  napusti  življenje  sa 
spomenutim iskusnim starcima. No kako đavo u tome ništa ne uspe, jer blaženi Nektarije 
ostade  čvrst  i  nepokolebljiv,  to  đavo  stavi  u  srca  drugih  zavist  na  svetog  podvižnika,  da 
mu makar time napakosti. Beše to zavist jednog saposlušnika prepodobnoga, koji tražaše 
da  se  Nektarije  odatle  protera,  i  prećaše  da  će,  ako  se  to  ne  učini,  neko  biti  ubijen. 
Prepodobni  starci  su  savetovali  ovog  neposlušnog  poslušnika,  i  to  nekad  lepim  rečima  i 
poukama iz Svetog Pisma, a nekad opet pretnjama večnih kazni i muka, no ovaj bezumnik 
to  ne  primaše,  nego  i  dalje  tražaše  da  se  Nektarije  udalji.  Tada  starci  posavetovaše 
Nektarija  da  je  bolje  da  se  za  neko  vreme  udalji  od  njih,  pa  ga  zato  poslaše  kod 
svetogorskog Prote Danila u Kareju, koji sa ljubavlju primi prepodobnoga kod sebe. 

U  to  vreme  prestavi  se  ka  Gospodu  prepodobni  starac  Filotej,  te  starac  Dionisije,  ne 
podnoseći više onog zlog zavisnika, udalji se i sam od njega i otide da potraži Nektarija. 
Našavši ga i izmolivši dozvolu od Prote za neki manastirčić Svetih Arhangela, zvani Kofu, 
on se sa Nektarijem nastani tamo i tako opet oni življahu i podvizavahu se zajedno. Oni se 
bavljahu rukodeljem i od toga sami življahu, pa čak i drugima davahu pomoći. Onaj pak 
neposlušni  zavisnik  lutaše  kojekuda  po  Svetoj  Gori,  dok  na  kraju  ne  napusti  to  sveto 
mesto i otide u svet, gde sebe upropasti i dušu svoju izgubi, jer se odade širokim putevima 
svetskim. 

Uskoro zatim prestavi se ka Gospodu i blaženi starac Dionisije Jagaris, i bi česno pogreben 
od prepodobnog Nektarija. Pošto ostade sam, Nektarije udvostruči svoje podvige, koji su 
samo  Bogu  bili  poznati.  Videći  takve  njegove  podvige  i  hoteći  mu  umnožiti  vence 
nagrade,  Bog  dopusti  da  prepodobni  Nektarije  padne  u  mnoge  i  teške  telesne  bolesti. 
Stradajući  u  bolestima  i  nevoljama,  prepodobni  ih  podnošaše  sa  velikom  trpeljivošću  i 
blagodarnošću Bogu, tako da time steče još veće vence kod Boga. 

32
Najzad, pobedivši zavist ljudsku, napasti demonske i bolesti telesne, prepodobni Nektarije 
se  preseli  u  večno  Carstvo  Hristovo,  5.  decembra  1500.  godine.  Posle  četiri  godine  bi 
izvršen prenos njegovih česnih moštiju, i one biše nađene netruležne i miomirne. Česne i 
čudotvorne mošti njegove i danas počivaju u Svetoj Gori, u keliji u kojoj se on podvizavao. 

Molitvama prepodobnog Nektarija Bitoljskog i Svetogorskog neka Gospod i nas pomiluje i 
spase. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA ANASTASIJA 

  

SVETI Anastasije, videvši kako neznabošci istjazavaju, muče i ubijaju svete mučenike zbog 
ispovedanja vere Hristove, i znajući kakva  su  neiskazana blaga  pripremljena od  Boga  za 
mučenike, srce mu se zapali božanskom revnošću i on zažele da i sam pođe istim putem 
mučeništva  i  udostoji  se  istih  venaca.  I  jednoga  dana  on,  srca  puna  plamene  ljubavi  za 
mučeništvom, oseni celo telo svoje krsnim znakom, odjuri na sudište, stade usred njega i 
povika gromkim glasom: Nađoše me koji me ne traže; i javih se onima koji za me ne pitaju 
(Rm. 10, 20). ‐ Tada svi uperiše poglede u njega, a on im reče: Čujte svi vi, sluge đavolove: 
ja  sam  hrišćanin,  i  verujem  u  Gospoda  mog  Isusa  Hrista,  a  idole  vaše  i  sve  koji  im  se 
klanjaju proklinjem. ‐ A oni, iznenađeni takvom smelošću, odmah ga zgrabiše, svukoše, i 
strahovito  tukoše,  pa  mu  rekoše:  Ovo  si  dobio  za  svoju  bezočnost  i  drskost,  i  zato  što  u 
Hrista veruješ. Ako se dakle ne odrekneš Hrista, glava će ti biti odsečena, i telo će tvoje biti 
bačeno  ribama  da  ga  pojedu.  ‐  No  pošto  se  sveti  mučenik  ne  hte  odreći  Hrista,  oni  mu 
odmah odsekoše glavu, pa telo njegovo baciše u more. 

  

  

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA 

KAREJSKIH (Svetogorskih) 

  

SVETI  prepodobnomučenici  Karejski,  i  drugi  koji  življahu  u  raznim  kelijama  Svete  Gore 
Atonske, postradaše od papista u vreme unije, koju stvori s papom rimskim vizantijski car 
Mihail  VIII  Paleolog  (1260‐1281.  godine).  Prvi  između  njih  bi  obešen,  a  ostali  mačem 
posečeni.[84] 

  

33
  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

FILOTEJA KAREJSKOG 

  

PREPODOBNI otac naš Filotej podvizavao se u Karejokoj keliji, zvanoj Jagari; bio starcem 
prepodobnog  Nektarija,  (Bitoljskog),  i  za  čistotu  i  svetost  svoga  života  udostojio  se  od 
Boga dara prozorljivosti. Upokojio se u miru.[85] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA DIOGENA 

  

OVAJ sveti mučenik postradao za Gospoda Hrista kamenovan. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVERKIJA 

  

SVETI mučenik Averkije postradao za Hrista mačem V posečen. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NONA 

  

SVETO živeo, u miru se prestavio. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GRATOSA 

  

34
VODEĆI anđelski život upokojio se u miru. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Teodosije II ili Mlađi, unuk Teodosija Velikog, Vizantijski car, carovao od 408‐450. 
godine. Tako, rođenje prepodobnog Save Osvećenog pada u 439. godinu. 

2. Kapadokija  ‐  istočna  oblast  Male  Azije.  Kesarija  ‐  glavni  grad  Kapadokije. 

Mutalaska, sada Talasi, udaljeno osam kilometara od Kesarije. 

3. 1 Car. 1, 1.... 

4. Aleksandrija  ‐  primorski  grad  u  Africi  na  severnoj  obali  Egipta;  veliki  trgovački 
centar; bedem neznabožačke učenosti, a zatim središte hrišćanske prosvete. 

5. Selo Skanda, na pola kilometra daljine od Mutalaske. 

6. Sada manastir svetog Jovana Preteče, u selu Zindzedere, pa jednoj steni. 

7. Sravni: Psal. 83, 11. 

8. 1 Kor. 15, 33. 

9. Markijan ‐ Vizantijski car od 450‐457 godine. ‐ Sveti Juvenalije patrijarhovao od 420‐
458. godine. 

10. Sveti  Pasarion  ‐  osnivač  jednog  od  Jerusalimskih  manastira,  episkop  i  nastavnik 
prep. Jevtimija Velikog; podvizavao se u prvoj polovini petoga veka; praznuje se 11. 
avgusta i Sirne subote. 

11. Crkva praznuje prepodobnog Jevtimija Velikog 20. januara. 

12. Spomen  prep.  Teoktista,  saisposnika  prep.  Jevtimija  Velikog,  praznuje  se  3. 
septembra. 

13. Spomen prep. Domentijana Palestinskog Crkva praznuje u Sirnu subotu. 

14. Godine 473. ‐ Anastasije I: patrijarh Jerusalimski od 458 ‐ 478. godine. 

35
15. Melagrija ‐ pustinjsko zelje Palestine; gorkog ukusa. Orčika tršćana ‐ od mirisave i 
prijatne  biljke,  trske,  kojoj  koren  gorak;  upotrebljavana  za  pravljenje  mirisavih 
tamjana  za  bogosluženje;  isto  tako  upotrebljavana  za  pravljenje  lekovite  masti; 
pustinjaci njenu srčiku upotrebljavali za hranu. 

16. Spomen njegov praznuje se 12. decembra. 

17. Prep.  Teodosije  Veliki,  kinoviarh  Palestinski;  osnivač  i  ustrojatelj  opštežićnih 

manastira na Istoku; praznuje se 11. januara. 

18. Psal. 146, 9. 

19. To je bilo 478. godine. Martirije ‐ patrijarh Jerusalimski od 478‐486. godine. 

20. Zenon  ‐  Vizantijski  car  od  474‐491.  godine.  Vasilisk  mu  oteo  presto  475.  godine  i 
carovao do kraja 477. godine; tada ga Zenon zbaci, zatvori, i on u tamnici skonča od 
gladi. 

21. To jest divljih inoplemenika, u ovom slučaju Saracena ‐ nomada. 

22. 3 Car. 17, 4‐6. 

23. Reč je o svetom Jovanu Ćutljivom, episkopu Kolonijskom; praznuje se 3. decembra. 

24. Današnji Mihmas. 

25. Manastir u Varihi ‐ danas Beni Naim ‐, na jugu od Hevrona. Sve te monaške obitelji 
nalazile su se u pustinji duž reke Jordana, nedaleko od njega. 

26. Salustije ‐ patrijarh Jerusalimski od 486‐494. godine. 

27. Jud. 19. 

28. 4 Car. 5, 20‐27. 

29. To je jedino ostrvo u Mrtvome moru, nedaleko od uvora Jordana, na zapadu. 

30. To jest Blagoslovi nas, oče. 

31. Isavrija ‐ malena oblast na jugu Male Azije.  

32. Današnja ‐ Hirbert Mird. 

33. Amatunt  ‐  grad  na  ostrvu  Kipru,  sada  Paleo  ‐  Lemesos.  Aila  ‐  krajnji  južni  grad 
Palestine, u dubini zaliva Crvenoga mora; sada razvaline u blizini Akabe. 

34. Katismatna crkva, ‐ grčka reč katismatna znači: sedište, ‐ bila je podignuta od neke 
pobožne  udovice  u  čast  Presvete  Bogorodice  na  mestu  zvanom:  ʺStaro  sedišteʺ,  u 

36
35. 2 Mojs. 31, 1‐6. 

36. U  vreme  širenja  monofizitske  jeresi  koja  je  učila  da  u  Isusu  Hristu  postoji  jedna 
priroda,  Božanska,  koja  je  progutala  čovečansku  prirodu,  neki  Petar  Fulon,  u 
mladosti  valjavičar,  kasnije  prezviter,  a  zatim  i  lažni  patrijarh  Antiohijski,  dodade 
Trisvetoj  pesmi  reči:  ʺkoji  si  se  raspeo  za  nas,  pomiluj  nasʺ.  Tim  dodatkom  on  je 
tvrdio da je u stradanju Spasiteljevom stradalo ne samo Hristovo Božanstvo nego i 
sva Sveta Trojica. Sledbenici Petrovi obrazovaše posebnu sektu Teopashita, koja je 
duto vremena uznemiravala pravoslavni svet. 

37. Skitopolj,  sada  Bejsan,  grad  u  Palestini,  ležao  na  velikom  drevnom  karavanskom 
putu iz Damaska u Egipat; udaljen od Jerusalima preko 100 kilometara. 

38. U  Zajordanju,  blizu današnjeg  Mkesa, na  reci  Jarmuki, nedaleko  od grada  Gadare 

kraj Genisaretskog jezera. 

39. Današnji Amvas, na putu iz Romlea u Jerusalim. 

40. Praznik  Obnovljenja  ili  Osvećenja  hrama  Vaskrsenja  Hristova  u  Jerusalimu, 

podignutog svetim Konstantinom Velikim 335. godine na Golgoti, Crkva praznuje 
13.  septembra.  Ovaj  praznik  se  uvek  proslavljao,  a  i  danas  se  proslavlja  veoma 
svečano i privlači mnoštvo poklonika u Jerusalim. 

41. Osnovana  prepodobnim  Haritonom,  koji  se  praznuje  28.  septembra.  Sukijska  je 
sirijska reč, i znači: Stara. 

42. Tekojski  potok  proticao  kroz  Tekojsku  pustinju,  koja  sačinjava  deo  velike  pustinje 
Judejske, južno od Sukijske lavre. 

43. To je bilo 514. godine. Po kazivanju pisca Žitija prep. Save Osvećenog, inoka Kirila, 
ovaj Jovan bio je čudotvorac. Spomen njegov praznuje se u Sirnu subotu. 

44. Na jugu od Hevrona, pored reke Jordana. 

45. To je najviša gora u svoj istočnoj pustinji. Sada: Muntar. 

46. Patrijarhovao u Jerusalimu pod imenom Jovana III od 517‐524. godine. 

47. Prema nazivu jezera: Eptastoma. 

48. Sr. Psal. 41, 5. 

37
49. Spomen prvp. Afrodisija Palestinskog praznuje se 24. decembra. 

50. Sada ‐ Medeba u Zajordanju. 

51. Na  ovom  Saboru  osuđena  Jevtihijeva  jeres,  monofizitstvo.  Ta  jeres  učila:  u  Hristu 
postoji  jedna  priroda,  Božanska;  Njegova  čovečanska  priroda  progutana  je 
Božanskom. 

52. Jevtimije ‐ patrijarh Carigradski od 490‐496. godine. 

53. Flavijan ‐ patrijarh Antiohijeki od 506‐512. godine. 

54. To je bilo krajem 511. godine. ‐ Sidon, prastari grad Finikije, na obali Sredozemnog 
mora, nedaleko od planinskog grebena Livana, sa divnim pristaništem. 

55. Predstavnici  i  jeresiarsi  monofizita:  Jevtihije  ‐  nastojatelj  i  arhimandrit  jednog 

Carigradskog manastira; Dioskor, patrijarh Aleksandrijski od 444‐451. god. 

56. U 513. godini. 

57. Patrijarhovao kao Jovan III od 517‐524. godine. 

58. To je bilo u početku 517. godine. 

59. Misli se na Četiri Vaseljenska Sabora, dotle već održana. 

60. Razumeju  se  Vaseljenski  sabori:  Prvi  (Nikejski)  325.  godine;  Drugi  (Carigradski) 
381. god.; Treći (Efeski) 341. god.; Četvrti (Halkidonski) 451. godine. 

61. Flb. 4, 7. 

62. To je bilo 518. godine. 

63. Po jevrejskom računanju, koje je ostalo i u hrišćanskoj bogoslužbenoj praksi, deveti 
sat to je tri sata posle podne. 

64. U dvanaest sati = u ponoći. 

65. 20 jula 517. godine. 

66. Vizantijski car od 518‐527. godine. 

67. Spomen njegov Crkva praznuje 3. oktobra. 

68. Patrijarh  Jovan  skončao  524.  godine.  Njegov  prejemnik,  patrijarh  Petar, 
patrijarhovao  od  524‐544.  godine.  Nazvan  Elevteropolit  po  mestu  rođenja  ‐  gradu 
Elevteropolju u Južnoj Palestini. 

38
69. Car  Justin,  sa  pristankom  Senata,  predao  presto  Justinijanu,  koga  patrijarh 
Carigradski  krunisao  za  cara.  Justinijan  i  do  toga,  zbog  bolesti  svoga  strica  cara 
Justina, vodio državne poslove. Justinijan carovao od 527‐565. godine. 

70. 529. godine. 

71. Neapolis ‐ sada Nablus ‐ drevni Sihem, grad u dolini između dveju gora: Harizina i 
Gevala. 

72. Sv. Epifanije ‐ patrijarh Carigradski od 520‐535. g. Praznuje se 25. avgusta. 

73. Vitig  ‐  jedan  od  poslednjih  kraljeva  Ostgotske  države  u  ItaliJi,  osnovane 
Teodorihom Velikim 493. godine. Vitig carovao od 537‐538. god. Ostgotsko carstvo 
bi  osvojeno  od  znamenitih  vojskovođa  cara  Justinijana:  Velizarija  i  konačno 
Narzesa 554. godine. 

74. Gelimer  ‐  poslednji  kralj  Vandalske  države  u  Severnoj  Africi.  Ovo  Vandalsko 
kraljevstvo bi srušeno i osvojeno od Vizantijskog vojskovođe Velizarija 554. godine. 
Zarobljen,  Gelimer  bi  poslat  u  Carigrad,  gde  je  pratio  Velizarija  pri  njegovom 
trijumfalnom povratku. 

75. Carska se odluka, uglavnome, odnosila na uništenje jeresi: arijanske, monofizitske, 
Nestorijeve  i  Origenove,  i  na  Samarjansko  lažno  učenje,  i  na  utvrđivanje 
Pravoslavlja. 

76. Prepodobni Sava Osvećeni prestavio se 532. godine. 

77. O  moštima  prepodobnog  Save  pisac  ovog  Žitija,  monah  Kiril,  mnogo  vremena 
kasnije,  pisao  je:  ʺTelo  njegovo  do  današnjega  dana  sačuvalo  se  potpuno  celo  i 
netljeno. To sam ja svojim očima video prošlog indiktiona. Kada otvoriše dragocenu 
grobnicu,  da  bi  položili  u  nju  ostatke  blaženoga  Kasijana,  ja  siđoh  u  nju  da  se 
poklonim moštima božanstvenog starca i videh da su one cele i netljeneʺ. ‐ Obitelj 
svetog  Save  Osvećenog  i  danas  postoji,  na  trinaestak  kilometara  istočno  od 
Jerusalima,  i  čuvena  je  na  Istoku  sa  strogog  podvižničkog  života  svojih  monaha.  ‐ 
Docnije  su  mošti  prepodobnoga  Save  latini  preneli  u  Veneciju,  i  one  su  tamo 
počivale u crkvi svetoga Marka sve do nedavno, kada su ponovo svečano vraćene u 
njegovu lavru (1972. god.). 

78. Kinovija svetog ave Markijana nalazila se oko Vitlejema. 

79. Prepodobni  Sava  Osvećeni  napisao  je  prvi  Tipik  =  Ustav  o  crkvenim 
bogosluženjima, poznat pod imenom Jerusalimskog, i usvojen od svih Palestinskih 
manastira.  Po  svedočanstvu  svetog  Simeona  Solunskog:  ...božanstveni  otac  naš 
Sava  izložio  je  Ustav,  primivši  ga  od  prepodobnih  Jevtimija  i  Teoktista  (koji  behu 
prvi nastavnici prepodobnome Savi u podvizima pustinjačkim), a oni su ga primili 
39
80. Skitom  se  nazivala  naročita  vrsta  monaških  obitelji:  to  su  bile  posebne,  odvojene 
kelije  za  usamljene  pustinjake.  No  pre  svega  tako  se  nazivao  poznati  kraj  u 
severozapdnom delu Egipta, na tridesetak kilometara od gore Nitrijske. 

81. Tivaida  ‐  oblast  znamenitog  u  drevnosti  Egipatskog  grada  Tive;  po  imenu  ovoga 
grada, tako se nazivao sav Gornji (južni) Egipat. Tivaidska pustinja bila je jedno od 
najomiljenijih mesta drevnim hrišćanskim monasima za podvizavanje. 

82. Prepodobni Zaharija upokojio se krajem četvrtog veka. 

83. Spomen  ovog  prepodobnog  Filoteja  Karejskog,  zvanog  Jagar,  praznuje  se  takođe 
danas 5. decembra. 

84. Spomen  ovih  Svetogorskih  Prepodobnomučenika  i  Ispovednika  vere  Pravoslavne 

slavi se još i 4. januara, 22. septembra i 10. oktobra (gde videti opširnije o njima). 

85. Službu mu je nedavno napisao o. Gerasim Mikroagiananitis u Svetoj Gori.  

40