Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
15. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA ELEVTERIJA, episkopa Ilirskog, i 
matere njegove ANTIJE 

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG STEFANA ISPOVEDNIKA, arhiepiskopa Surožskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAVLA NOVOG LATRSKOG 

‐ SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE SUZANE, koja se podvizavala pod 
muškim imenom Jovan 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PARDA OTŠELNIKA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ELEVTERIJA KUVIKULARIJA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA VAKHA NOVOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TRIFONA KOLjSKOG 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA KOREMONA 

‐ SPOMEN SVETA DVA DžELATA 

 
STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

ELEVTERIJA, episkopa Ilirskog,  

i matere njegove ANTIJE 

  

A carovanja Elija Adrijana[1] u Rimu, velikog revnitelja idolopoklonstva, zasija kao svetla 
zvezda  divni  Elevterije.  Rodi  se  on  u  Rimu  od  čuvenih  i  bogatih  roditelja.  Otac  njegov 
triputa  beše  antipat[2]  carski,  a  mati  njegova  udostoji  se  još  veće  časti  i  slave,  jer 
prosvećena svetim apostolom Pavlom ona verova u Hrista i primi od njega sveto krštenje; 
a  ime  joj  beše  Antija.  Rodivši  dete  ona  ga  nazva  Elevterije;  i  vaspitavaše  ga  revnosno  u 
pobožnosti.  Ostavši  rano  udova  ona,  kada  Elevterije  poodraste,  posveti  Elevterija  Bogu 
davši ga na službu episkopu Rimskom Anakletu,[3] kao dar zaista dostojan Boga. Videći 
Elevterija Bogom obdarena i prosvetljena blagodaću Božjom episkop ga primi u svoj klir, i 
rukopoloži ga u petnaestoj godini za đakona, u osamnaestoj za prezvitera, a u dvadesetoj 
godini za episkopa Ilirije.[4] 

Sveti episkop Elevterije, kao sveća, na svetnjaku, svetljaše svetlošću reči Božije i privođaše 
mnoge k poznanju Jedinoga Boga. Ali zavidljivi đavo ne mogaše podnositi to i ustade na 
svetitelja,  krvnički  dišući  svojom  ubistvenom  zloćom  protiv  pobožnosti.  U  tom  cilju  on 
nahuška  i  naoruža  zločestivog  cara  Adrijana  da  ustane  protiv  istine,  i  da  počne  goniti 
hrišćane, a pre svega da ubije Elevterija. Isto tako namera mu beše da na svaki način uništi 
sve  najbolje  učitelje  pobožnosti,  i  tako  počupa  najizvrsnije  klasje  na  Hristovoj  njivi.  Car 
odmah sa pismom punim pretnje posla nekog vojvodu Feliksa da silom dovede Elevterija 
na carski sud. Stigavši u Iliriju, Feliks uluči priliku kada pastir dobri u hramu Gospodnjem 
hranjaše  svoje  duhovne  ovce  nebeskom  hranom  Božanskih  reči,  govoreći  narodu  pouku. 
On  opkoli  crkvu  vojskom,  pa  sam  uđe  u  crkvu  dišući  jarošću  i  gledajući  krvnički.  No 
posmatrajući  Elevterija  kako  milo  i  slatko  poučava  pobožnosti  svoje  slušaoce,  on  i  sam 
stade pažljivo slušati, i poče se diviti Hristovoj sili koju episkop propovedaše. I tada se u 
njemu  jarost  izmeni  u  krotost,  jer  njiva  srca  njegova  beše  podesna  za  primanje  semena 
Božija:  i  on  od  vuka  postade  ovca,  od  gonitelja  ‐  učenik  Hristov;  i  kao  zaboravivši  svu 
prošlost, on od razbojnika postade dobri i verni sluga Gospoda Hrista koga gonjaše. Stoga, 
prezrevši carsku naredbu, on pripade k nogama svetoga episkopa, i od toga vremena on 
se  ne  odvajaše  od  svoga  učitelja,  prosvećujući  se  njegovom  propoveđu  i  utvrđujući  se  u 
pobožnosti. 

Tako se Feliks obrati od bezbožnosti k pobožnosti, i više ne pomišljaše da se vrati onome 
koji  ga  je  poslao.  Svetn  pak  Elevterije,  želeći  žarko  da  postrada  za  svetu  veru  Hristovu, 
žuraše  na  put.  Sa  njim  krenu  i  Feliks,  ali  ne  kao  vojvoda  koji  vodi  sužnja  već  kao  jagnje 
koje sledi pastiru. A kada za vreme putovanja naiđoše na vodu, Feliks postade kao drugi 

2
evnuh carice Kandakije[5] primi krštenje od božanstvenog Elevterija i svuče sa sebe tame 
idolodemonije kao neke trule haljine. 

Kada  stigoše  u  Rim,  hrišćani  doznaše  da  se  Feliks  prisajedinio  Crkvi  Hristovoj;  a  on  im 
ispriča  sve  odnosno  episkopa  Elevterija.  Po  carevom  pak  naređenju  Elevterije  bi  izveden 
na  sud.  On stupi  tamo hrabro i neustrašivo, kao da  je pozvan  ne na  sud  već na  praznik. 
Car, pogledavši na njega p videvši da je i mlad i lep i vedar i svima prirodnim darovima 
ukrašen,  upita  ga:  Elevterije,  zašto  si  ostavio  pradedovsku  veru  i  prezreo  poštovanje 
bogova,  a  počituješ  nekakvog  novog  boga  koji  je  ne  samo  naočigled  svih  umro,  nego 
pritom  najstrašnijom  smrću  umro?  ‐  Elevterije  ne  hte  ništa  odgovoriti  na  ove  bezumne 
reči, ugledajući se na Hrista koji usred stradanja ćutaše pred Pilatom i ništa ne odgovaraše 
Irodu.  ‐  Tada  car  ponovo  progovori:  Odgovaraj,  zašto  si  tako  bezuman  postao,  te  si  se 
bezumnoj hrišćanskoj veri prisajedinio? Pokori se meni i prinesi žrtvu našim nepobedivim 
bogovima. Ako me poslušaš i postupiš po mome zahtevu, odlikovaću te velikom čašću; u 
protivnom, staviću te na teške muke. 

Elevterije prizva Gospoda koji je rekao: Ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer ću 
vam  ja  dati  premudrost  kojoj  se  neće  moći  protiviti  (Mt.  10,  19;  Lk.  21,  15),  i  odgovori: 
Kako  mogu  ja  služiti  takim  bogovima  i  složiti  se  sa  onima  koji  im  služe?  Nije  li  bolje  da 
vam  savetujem  da  odstupite  od  njih?  Ali  pošto  vi  nećete  da  me  poslušate,  onda  treba 
plakati  zbog  vašeg  bezumlja,  jer  vi,  iako  obdareni  od  Boga  razumom,  postadoste  toliko 
gori od drvlja i kamenja, da njih smatrate za svoje bogove, ostavivši Istinitoga Boga koji je 
premudrošću  sazdao  svu  vaseljenu:  jer  nebo  i  zemlja  su  delo  ruku  Njegovih;  a  između 
svega što je On stvorio, mi ljudi smo najkrasnija i najskupocenija tvorevina. Međutim mi 
lutamo  u  neznanju,  hodeći  kao  u  noći  i,  ne  znajući  šta  je  Gospodu  ugodno  a  šta  nije,  mi 
ratujemo protiv Njega. One pak koji su zaista naši neprijatelji i protivnici, a to su đavoli, 
mi ‐ o, bezumlja! ‐ smatramo za bogove i Gospode, i ukazujemo im počasti i prinosimo im 
žrtve! Što se mene tiče, ja sam se prilepio uz Gospoda mog, i svagda ću Mu biti veran, i 
poslužiću Hristu mome. Sve pak vaše: i počasti i ruganja i muke, ‐ sve to smatram za dečje 
igračke  i  dečja  plašila.  Jer  kao  što  kaže  moj  učitelj  sveti  Pavle:  meni  se  razape  svet,  i  ja 
svetu (Gal. 6, 14), i umreti za Hrista ‐ meni je uživanje i radost. 

Ove reči ispuniše cara gnjevom, i on naredi da se donese železni krevet, da se ispod njega 
razastre  mnogo  žara,  a  da  se  na  krevetu  ispruži  mučenik  nag,  i  da  se  neprestano  dodaje 
ispod kreveta žar, i sve tako dok mučenik ne izdahne. Kada krevet bi spremljen, mučenik 
sam  leže  na  njega  i  ispruži  se  celim  telom.  Prisutni  pak  narod  prigovaraše  caru  zbog 
takvog mučenja, i govoraše: Zašto ovog čestitog, plemenitog i čuvenog po svojoj mudrosti 
čoveka,  na  tako  strahovit  način  pogubljivati,  kao  da  je  neki  zločinac.  ‐  Međutim  Bog 
odozgo olakšavaše patnje mučeniku, koji se radovaše kao rosom rashlađivan i kao da na 
mekim ružama leži. 

3
Posle  takog  mučenja  car  ukroti  malo  svoju  jarost,  i  naredi  da  mučenikovo  telo  skinu  s 
kreveta,  misleći  da  je  on  već  umro.  Međutim  mučenik  ustade  sa  kreveta  živ  i  zdrav,  ni 
najmanje  nepovređen  od  ognja;  veseo  i  razdragan  on  pevaše:  Uzvišivaću  te,  Bože  moj, 
Care moj, i blagosiljaću ime tvoje vavek; hvaliću Boga koji veseli mladost moju. Naraštaj 
za naraštajem hvaliće dela tvoja, Gospode, i kazivati silu tvoju i javljati čudesa tvoja (Psal. 
144, 1. 4. 6). 

Pošto proslavi Boga na takav način, sveštenomučenik Elevterije još neustrašivije stupi pred 
mučitelja  i  reče  mu:  Care,  pogledaj  na  mene,  za  koga  oi  mislio  da  je  izgoreo  u  ognju,  i 
poznaj propovedanog mnome Hrista Boga, a poznaj i nemoć bogova tvojih. 

Posramljen i pobeđen ovako smelim i slobodnim rečima mučenikovim, car stade smišljati 
još veće muke. Tako, na sredinu ponovo bi iznesena železna rešetka; ispod nje bi naložen 
strahovit  oganj,  pritom  je  zalivahu  zejtinom,  što  sve  stvaraše  ogroman  plamen.  No  ni  tu 
Gospodnja blagodat ne ostavi mučenika. Jer čim na tu rešetku položiše mučenika, oganj se 
odmah  ugasi,  žar  ostinu,  a  železna  rešetka  postade  hladna,  kao  da  su  je  zalivali  ne 
zejtinom nego vodom; i mučenik ostade nepovređen. No, šta se dogodi? da li se time ugasi 
i jarost careva? Ni najmanje. Ponesen strahovitom ljutinom, on ne postade bolji: kao slep, 
on imađaše samo jednu nameru: da mučeći svetitelja ugodi svojim bogovima, koji u stvari 
behu glavom sami đavoli čovekoubice. 

Posle toga car naredi da donesu tiganj, rastope u njemu vosak, smolu i salo, nalože veliki 
oganj  ispod  njega,  pa  polože  na  njega  svetog  mučenika.  Kada  sve  to  bi  urađeno,  i  tiganj 
usijan,  i  smesa  u  njemu  uzavrela,  mučenik  stupi  na  tiganj  sa  namerom  da  podnese  i  te 
muke.  No  car  mu  reče:  Elevterije,  nalazeći  se  između  smrti  i  života,  izaberi  ono  što  je 
korisno po tebe. Evo, ja silno brinem o tebi, da te ljuta smrt ne odnese, i volim te kao svog 
rođenog sina. Tako mi bogova, ja ne želim da muž tako plemenit, tako dobar, rečit i divan 
nerazumno  sunovraćuje  sebe  u  besmislenu  pogibao,  i  to  iz  gorde,  sujetne  i  nekorisne 
nepokornosti.  ‐  No  mučenik,  stojeći  pred  carem,  stade  mu  govoriti  neustrašivo; 
odgovarajući mu na lukavu ljubaznost, on mu po zasluzi uzvraćaše nazivajući ga vukom 
koji napada na ovce Hristove. Pritom dodade i ovo: Ma šta ti radio, nećeš me ubediti da 
ostavim svoje pobožno življenje. 

Tada se Adrijan razbesni, pa ostavi reči i pređe na delo. On ponovo naredi da mučenika 
polože na tiganju. Kada to bi urađeno, dogodi se ono što i ranije: oganj se pretvori u rosu, i 
neki svež vetar rashlađivaše svetoga junaka. Adrijan, videći da se sve zbiva protiv njegove 
volje,  ne  znađaše  šta  da  radi  pa  sevši  on  stade  razmišljati.  U  to  vreme  pored  cara  se 
nalažaše  i  eparh  gradski  Koriv;  to  beše  čovek  bogoizabran:  on  je  već  delimično  bio 
upoznat sa hrišćanskim učenjem; znao je na koji je način vojvoda Feliks postao hrišćanin; i 
uopšte,  on  je  već,  kao  neko  seme,  bio  primio  u  svoje  srce  začetke  hrišćanske  vere,  ali, 
držeći  se  još  mnogobožačkog  neznabožja,  on  je  veoma  povlađivao  caru.  I  on,  ugledavši 
cara silno smućena i zbunjena zbog toga što nije znao šta da radi s mučenikom, savetova 

4
caru da naredi: da što nije znao šta da radi s mučenikom, savetova caru da naredi: da se 
usija  bronzana  peć,  sva  načičkana  iznutra  gvozdenim  klincima,  pa  da  se  u  nju  baci 
Elevterije. 

Kada  peć  bi  strahovito  usijana,  mučenik,  podigavši  svoje  telesne  i  duševne  oči  gore  i 
uperivši  sav  um  u  nebo,  ispuni  se  bogonadahnute  radosti  i  govoraše:  Blagodarim  Ti, 
Gospode Isuse Hriste Bože moj, što si me udostojio tolikih blaga, što si me opasao silom 
Svojom, i što si me ukrepio da toliko stradam za sveto ime Tvoje. I sada pogledaj s neba i 
vidi šta smisliše protiv mene nenavidnici moji, i izbavi dušu moju od zamki njihovih i od 
ljudi krvopija, jer si dobar; sačuvaj me, da bi svi znali Tebe Jedinoga Boga na svoj zemlji. ‐ 
Zatim,  slično  svetom  prvomučeniku  Stefanu  koji  se  molio  za  one  koji  ga  zasipahu 
kamenjem,  sveti  Elevterije  se  stade  ovako  moliti  za  mučitelje  svoje:  O,  svemilosrdni 
Gospode, darni srce njihovo i učini da oni poznadu sveto ime Tvoje, i privedi ih k svetoj 
volji  Tvojoj,  da  bi  poznali  Tebe  Jedinoga  istinitog  Boga  i  napustili  ubitačno  klanjanje 
idolima, jer si blagosloven vavek, amin. 

Dok se mučenik tako moljaše, Koriv pažljivo prisluškivaše reči njegove molitve, i odmah 
mu  se  zagreja  srce,  i  početci  vere,  koje  ranije  beše  primio,  razgoreše  se  kao  žar,  i  on  se 
potpuno  promeni.  I  on,  kao  da  nije  onaj  čovek  koji  predloži  caru  ovakvo  mučenje  za 
Elevterija, pristupi caru i reče: Zašto se nevini Elevterije stavlja na takve muke, kao da je 
učinio neki zločin? i zbog kakve krivice se osuđuje na taku ljutu smrt? 

Car, čuvši ove neočekivane reči od Koriva, sav se uzruja, pa jarosno pogledavši na njega 
reče: Jesi li to ti, znanče naš Korive? Šta se to desilo s tobom? da se nisi prelastio zlatom 
koje  si  uzeo  od  majke  njegove,  te  je  ono  učinilo  da  se  neočekivano  promeniš?  Zar  ti  nije 
dosta mojih darova, i bogatstva, i slave, i časti, i imanja, preko kojih te načinih čuvenim u 
celome Rimu? A ako želiš i nešto više od mene, i to ti se ne brani: evo, sve su moje riznice 
pred  tobom  otvorene:  obema  rukama  uzimaj  koliko  ti  je  volja,  samo  ne  dozvoljavaj  da 
tajno budeš potkupljen od žene sa malo zlata. 

Koriv pak, ispunivši se sav svete revnosti i prosvećen molitvom mučenika, uskliknu: Zlato 
tvoje neka ti bude na pogibao, jer se od njega zapaljuje oganj večni! Zašto ti dobrovoljno 
oslepljuješ  sebe  i  paštiš  se  da  pokolebaš  ono  što  je  nepokolebljivo?  Ta  tebi  je  dobro 
poznato,  da  ni  jedan  od  tvojih  bogova  ne  može  ni  jednoga  od  prisutnih  sačuvati 
nepovređenim  od  ognja,  a  Bog  koga  počituje  Elevterije  načini  Elevterija  jačim  od  ognja  i 
diže ga iznad svake druge muke. 

Ove  reči  neiskazano  razbesniše  mučitelja,  jer  zaista  veliko  prijateljstvo  rađa  ponekad  i 
veliku  mržnju.  I  on  naredi  da  eparha  bace  u  tu  samu  peć,  koju  po  njegovom  savetu 
spremiše  za  Elevterija.  Kada  Koriv  dođe  blizu  peći,  on  kliknu  k  mučeniku  Elevteriju: 
Pomoli  se  za  mene,  i  naoružaj  me  onim  oružjem  Hristovim  kojim  si  naoružao  i  vojvodu 
Feliksa. 

5
Pošto sveti Elevterije blagoslovi Koriva krsnim znakom, Koriv bi bačen u peć, ali ostade u 
njoj nepovređen, i posle jednoga sata izađe iz nje zdrav slaveći Boga. Car pak Adrijan, već 
malaksao  od  mučiteljskog  besa,  naredi  da  se  Korivu  odseče  glava.  I  tako  Koriv  primi 
mučeničku smrt, i za kratko vreme steče riznicu, za kojom mnogi toliko žude. 

Posle toga i Elevterije bi bačen u tu istu peć; u njoj oni ga stadoše vući po oštrim železnim 
klincima,  ali  oganj  se  kao  i  ranije  ugasi,  i  peć  ostinu,  i  oštri  se  klinci  polomiše,  kao 
ukazujući  poštovanje  mučenikovom  telu,  a  izobličavajući  duševno  slepilo  mučiteljevo,  i 
privlačeći  prisutne  k  poznanju  Boga  koji  čini  takva  preslavna  čudesa.  I  svi  prisutni 
klicahu:  Veliki  je  Bog  hrišćanski  koga  propoveda  Elevterije!  ‐  Mučitelj  se  ponovo  nađe  u 
velikoj nedoumici ne znajući šta da radi, i naredi da mučenika odvedu u tamnicu. Sam pak 
sazva svoje savetnike i vasceli dan provede u savetovanju s njima na koji bi način pogubio 
Elevterija. 

Međutim, sveti mučenik Elevterije u tamnici beše moren glađu mnogo dana. Ali Onaj koji 
je nekada hranio proroka Danila preko Avakuma i proroka Iliju preko gavrana,[6] Taj ne 
dopusti da i Elevterije umre od gladi: jer ga hranjaše anđelskom hranom, šaljući mu je u 
tamnicu po golubu. 

Naposletku  mučitelj  naredi  da  se  dovedu  divlji  konji  i  za  njih  priveže  mučenik,  da  bi 
vučen i mrcvaren od njih umro. I kada se to poče privoditi u delo, Angeo Gospodnji siđe s 
neba, odreši svetitelja, i otevši ga iz ruku mučitelja odvede na goru nedaleko od grada: u 
pusto mesto koje bejaše obitalište zverinja. Tamo sveti mučenik Elevterije, uznoseći hvalu 
Bogu, življaše sa zverima kao sa ovcama. Njega okružavahu lavovi i medvedi i umiljavahu 
mu  se;  i  kao  poznajući  glas  njegov  oni  iđahu  svuda  za  njim  kao  sluge  za  gospodarem, 
služeći mu i čuvajući ga. No nakon ne malo vremena saznadoše za svetitelja lovci. Glas o 
tome dođe i do cara Adrijana. On odmah posla vojnike da uhvate Elevterija. Kada vojnici 
naiđoše na svetitelja, zveri poleteše na njih kao na neprijatelje gospodara svoga, i umalo ih 
ne  rastrgoše  da  im  sveti  Elevterije  ne  zapreti  i  ne  odasla  ih  u  pustinju.  Sam  pak  pođe  s 
vojnicima  radujući  se  kao  pozvan  na  gozbu  i  razgovarajući  putem  s  njima  o  Carstvu 
Božjem,  i  o  paklu  ognjenom  koji  je  spremljen  za  idolopoklonike  I  svetitelj  ih  putem 
prosveti učenjem Hristovim i krsti, a s njima i druge, do pet stotina njih koji poverovaše u 
Gospoda Hrista. 

Kada  stigoše  u  Rim,  car  osudi  svetog  Elevterija:  da  bude  pojeden  od  zverova.  Radi 
izvršenja  presude  sveti  Elevterije  bi  uveden  u  cirk  ‐  mesto  pogubljenja.  Na  njega  prvo 
pustiše  lavicu,  pa  zatim  lava.  Ali  oni,  postavši  krotki  kao  ovce,  stadoše  lizati  noge 
mučeniku.  Jer  kako  su  oni  mogli  darnuti  njega,  kome,  po  naređenju  Božjem,  služahu  u 
pustinji tako mnogi zverovi kao svome gospodaru? Videći šta se zbiva, narod stade vikati: 
Veliki je Bog Elevterijev! ‐ Neki pak huljahu, nazivajući Elevterija volhom i mađioničarem. 
No takve iznenada postiže kazna Božija: nekolicina od tih hulitelja onemiše. ‐ A mučitelj, 
ne znajući šta još da radi, naredi da svetitelju mačem odseku glavu. I kada to bi izvršeno, 

6
majka  svetoga  Elevterija  blažena  Antija,  koja  je  svo  vreme  s  radošću  posmatrala  podvig 
svoga sina, zagrlivši mrtvo telo njegovo, stade ga celivati. Likujući i blagodareći Boga što 
se primljena od nje krv proli za Hrista, ona i sama, posečena mačem od neznabožaca, pade 
mrtva nad telom sina svoga. A hrišćani koji se nalažahu tu, kako oni iz Ilirika tako i oni iz 
Rima,  uzevši  sveta  tela  ugodnika  Božjih,  česno  ih  pogreboše,  hvaleći  Boga,  kome  slava 
vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

STEFANA ISPOVEDNIKA,  

arhiepiskopa Surožskog 

  

PREPODOBNI otac naš Stefan beše rodom od Kapadokije,[7] od hrišćanskih roditelja, koji 
ga  odgajiše  u  dobrom  vaspitanju.  Kao  dete  on  se  odlikovao  dobrom  naravi,  klonio  se 
običnih  dečjih  zabava.  Kada  mu  bi  sedam  godina,  roditelji  ga  dadoše  da  se  uči  knjizi. 
Sposoban,  on  brzo  pokaza  veliki  napredak  u  izučavanju  Svetoga  Pisma.  Kada  navrši 
petnaest  godina,  on  otputova  iz  svoje  postojbine  u  Carigrad,  želeći  da  tamo  dovrši  svoje 
obrazovanje.  To  bi  za  carovanja  Teodosija  Adramitena[8]  i  patrijarhovanja  svetoga 
Germana.[9] 

U Carigradu Stefan produži vrlo revnosno svoje školovanje; i izučivši filosofske nauke, on 
mudrošću  svojom  prevaziđe  mnoge,  pa  čak  i  učitelje  svoje,  tako  da  se  svi  divljahu 
mudrosti njegovoj. Čuvši za Stefana, patrijarh Carigradski sveti German prizva ga, i pošto 
ga blagoslovi upita ga odakle je. Stefan mu ispriča sve o sebi. Svetom patrijarhu se dopade 
njegova dobra narav, smirenost i mudrost, i on zadrža Stefana da živi u patrijaršiji. Blaženi 
Stefan  provede  u  patrijaršiji  nekoliko  godina,  revnujući  za  svetu  Crkvu  i  živeći  u 
uzdržanju i čistoj savesti. Zatim on ode iz Carigrada tajno, da niko ne zna, i dođe u neki 
manastir,  postriže  se  u  monaha,  i  podvizavaše  se  dobro.  Potom,  obuzet  žudnjom  za 
potpunim usamljeničkim molitvenim tihovanjem, on se udalji iz manastira, i našavši jedno 
mesto  veoma  zabačeno  i  potpuno  nepoznato  drugima,  on  provede  na  njemu  dosta 
vremena, služeći Bogu u postu i molitvama. 

U to vreme prestavi se episkop koji beše u gradu Surožu,[10] i žitelji Suroža doputovaše u 
Carigrad k svjatjejšem patrijarhu Germanu, ištući episkopa za Surož. Pri pretresanju toga 
pitanja izbiše nesuglasice, pošto su jedni želeli jednoga, drugi drugoga. Surožani moljahu 
cara i svjatjejšeg patrijarha da im dadu episkopa koji je u stanju dobro upravljati Crkvom, 
jer, ‐ govorahu oni ‐, umnožiše se jeresi u našem gradu.  

7
Jednom,  kada  sveti  German  noću  stajaše  na  molitvi,  Javi  mu  se  Angeo  Gospodnji  i  reče: 
ʺSutra  pošlji  u  pusto  zabačeno  mesto  gde  živi  izabranik  Božji  Stefan;  njega  postavi  za 
episkopa Surožu, jer on može dobro pasti Hristovo stado, i zloverne od zloverja privesti k 
istinitoj veri. Ja sam i k njemu poslan od Boga da mu naredim, da se ni u čemu ne ogluši o 
tebeʺ.  ‐  Patrijarh  upita:  Gospodine,  kako  ću  ja  poznati  mesto  gde  živi  izabranik  Božji 
Stefan?  ‐  Tada  Angeo,  uzevši  jednoga  od  patrijarhovih  slugu,  pokaza  mu  obitalište 
svetiteljevo; i sluga, vrativši se, izvesti patrijarha. 

Svetome pak Stefanu, koji se u to vreme moljaše Bogu u svom zabačenom pustom mestu, 
javi  se  isti  Angeo  Gospodnji  u  beloj  odeći,  sveti  Stefan  se  uplaši,  i  drhteći  on  pade  od 
straha  na  zemlju.  No  Angeo  uze  svetitelja  za  ruku,  i  uspokoji  ga  rekavši:  ʺJa  sam Angeo 
Gospodnji,  poslat  sam  od  Hrista  Spasitelja  da  ti  javim  radost,  i  da  ti  naredim  da  ideš  u 
grad  Surož,  da  naučiš  ljude  Hristovoj  veri.  Sutra  će  te  patrijarh  pozvati,  posvetiće  te  i 
poslati tamo za arhiepiskopa. A ti se ne ogluši o njega, da ne bi razgnjevio Bogaʺ. ‐ Zatim, 
davši mu mir, Angeo uziće na nebo. 

Sutradan  patrijarh  posla  sa  slugom  dva  prezvitera  po  svetog  Stefana;  i  oni  sa  velikom 
češću dovedoše svetitelja k patrijarhu. Patrijarh s radošću dočeka svetog Stefana, posveti 
ga i postavi za arhiepiskopa Surožu, i lađom ga uputi u određenu mu eparhiju. 

Stigavši  u  grad  Surož  i  stupivši  na  arhiepiskopski  presto,  sveti  Stefan  stade  učiti  ljude 
istinama Svetoga Pisma. I za pet godina on krsti sav grad Surož i svu njegovu okolinu. 

U to vreme u Carigradu su zacari Lav Isavrijanac, i zapali se besom ikonoborstva, naučen 
tome od dva Jevrejina. Najpre on naredi da svete ikone nameštaju visoko, govoreći: Ko je 
čist neka ih celiva. ‐ Zatim naredi da ikone vešaju u vazduhu, govoreći da ikone ne treba 
prikivati  na  zidu.  I  mnoge  druge  stvari  preduzimaše  bednik  protiv  poštovanja  svetih 
ikona.  Sveti  patrijarh  German  ga  mnogo  savetovaše,  da  se  okane  svog  zlog  podl/hvata, 
razgovarajući  s  njim  na  osnovu  sveštenih  knjiga.  Pri  tome  patrijarh  German  odbi  da 
potpiše carevu zapovest protiv ikonopoštovanja, govoreći da ne može uvoditi ništa novo u 
stvarima vere bez Vaseljenskog sabora. 

Razgnjevivši  se  zbog  toga,  prokleti  ikonoborac  otvoreno  pokaza  svoj  otrov,  koji  je  dotle 
skrivao  u  srcu  svom,  i  poče  silno  goniti  svete  ikone,  huliti  ih  i  satirati.  A  razasla  Lav 
naređenje po svemu gradu, i po mnogim okolnim mestima, da svi tako imaju postupati sa 
svetim  ikonama,  k  govoraše:  Ako  mi  se  ko  bude  protivio,  mučiću  ga  raznim  mukama  i 
predaću ga na smrt. 

V  carskom  gradu  tada  mogla  su  se  videti  raznovrsna  mučenja  pravoslavnih  hrišćana. 
Patrijarha  pak  Germana  zločestivi  car  posla  u  zatočenje,  a  mesto  njega  postavi  za 
patrijarha  svoga  jeretičkog  jednomišljenika  Anastasija,  rodom  Sirijanina.  Zatim  car  i 
patrijarh  uputiše  svoje  izaslanike  u  Surož  k  svetom  arhiepiskopu  Stefanu  sa  zločestivim 
naređenjem: da se ne poklanja ikonama i krstu. Sveti Stefan odgovori izaslanicima: Ne bilo 

8
toga!  ja  neću  dopustiti  ljudima  mojim  da  odstupe  od  zakona  Hristova;  ne  slušam 
naređenja ni cara ni bednoga patrijarha. 

Noću  sveti  arhiepiskop  Stefan  dođe  k  izaslanicima  na  lađu  i  zajedno  s  njima  otputova  u 
Carigrad.  Obukavši  se  u  odjejanje  svoga  arhijerejskog  čina,  on  predstade  caru.  Car  ga 
upita: Ko si ti? ‐ Svetitelj odgovori: Ja sam arhiepiskop Surožski Stefan. ‐ I reče car: Vidiš li 
ovaj sabor što zaseda sa mnom u velikoj časti? Oni popališe i isekoše ikone; stoga me i ti 
poslušaj, pa ćeš i ti biti u takoj velikoj časti s nama. ‐ Sveti Stefan odgovori: Ne bilo toga! 
Makar  me  ti  spalio,  ili  na  komade  isekao,  ili  kojim  bilo  drugim  mukama  umorio,  ja  sam 
gotov sve pretrpeti za ikone i za krst Gospodnji. ‐ Zatim svetitelj reče caru: Mi u knjigama 
nađosmo neko proročanstvo: da će se u Carigradu pojaviti zločestivi car, ikonoborac, koji 
spaljuje svete ikone. No ne dao Bog da to bude za tvoga carovanja! ‐ Car upita: A jeste li 
našli  ime  toga  cara?  ‐  Ime  je  njegovo  Konop,  odgovori  svetitelj.  ‐  U  pravu  si,  Stefane, 
primeti car, ti si našao moje ime, jer otac i mati dadoše mi ime Konop. ‐ Na to reče Stefan: 
O, care, neka se to ne zbude za tvoga carovanja! A ako ti to uradiš, onda ćeš biti preteča 
Antihristov! 

Kada  to  ču  od  svetitelja,  bedni  car  ga  gvozdenom  rukavicom  izudara  po  licu,  ustima  i 
zubima, vičući: Kako si me smeo nazvati pretečom Antihrista? ‐ I naredi car da svetitelja 
uhvate  za  kosu  i  za  bradu,  pa  da  ga  biju,  vuku  po  zemlji,  i  vrgnu  u  tamnicu.  Vučen, 
svetitelj uznošaše blagodarnost Bogu, i bi posađen u taMnicu, u kojoj se nalažahu i drugi 
episkopi. 

Zatim car ponovo naredi da Stefana dovedu pred njega; i govoraše: Kako se usudi episkop 
Surožski  nazvati me  onako! Dovucite  ga ovamo s batinama! ‐ Svetitelj  predstade  caru sa 
sedam  episkopa.  A  car  držeći  u  svojim  rukama  ikonu  Gospoda,  Bogorodice  i  Jovana 
Preteče, upita svetitelja: Zašto si me nazvao pretečom Antihrista? ‐ Svetitelj odgovori: Zato 
što činiš dela njegova. Tako sam te nazvao; i sada te opet tako nazivam. 

Tada  car  pljunu  na  ikonu,  izgazi  je,  i  reče  Stefanu:  Uradi  i  ti  to  isto  sa  ovom  ikonom.  ‐ 
Svetitelj,  rasplakavši  se,  reče:  Neprijatelju  Božji,  nedostojni  carstva!  Kako  ne  oslepiše 
bezumne oči tvoje, i kako se ne osušiše bezakone ruke tvoje? Neka ti Bog uskoro oduzme 
carstvo i prekrati život tvoj! 

Čuvši to, car u gnjevu naredi da biju svetoga Stefana. Zatim ga vezaše konju za rep, pa u 
tamnicu odvukoše. A svetitelj uznošaše blagodarnost Bogu. I svi što behu u tamnici moliše 
Boga,  i  na  molitve  svetih  ubrzo  umre  zli  car,  a  na  presto  stupi  njegov  sin  Konstantin 
Kopronim.  Supruga  pak  njegova,  čuvši  za  vrline  i  čudesa  svetoga  Stefana,  moli  svoga 
muža,  cara  Konstantina,  da  pusti  svetitelja  da  ide  na  svoj  episkopski  presto.  U  to  vreme 
caru  se  rodi  sin,  i  sveti  Stefan  ga  krsti.  Obasuvši  svetitelja  poklonima,  car  ga  s  velikom 
češću otpusti pastvi njegovoj. Dobivši ponovo presto svoj, dobri pastir dugo vreme dobro 
pasaše povereno mu stado. Zatim, providevši svoj odlazak k Bogu, on postavi mesto sebe 

9
za  arhiepiskopa  Surožskog  svog  klirika  Filareta,  pa  se  prestavi  k  Bogu  u  život  večni,  u 
petnaesti dan meseca decembra.[11] 

U  Surožu  beše  neki  čovek  po  imenu  Jefrem,  slep  od  utrobe  matere  svoje,  koga  je  sveti 
Stefan  pomagao  hranom,  pićem  i  odećom.  Čuvši  za  smrt  svoga  dobrotvora  on  zaplaka, 
govoreći: Ko će se sada starati o meni? Vodite me, da celivam svete noge njegove. ‐ I kada 
bi  priveden  k  telu  preminulog  svetog  Stefana,  on  pripade  k  nogama  njegovim  plačući  i 
ridajući, i odmah progleda. Ovim čudom Bog objavi da je ugodnik Njegov Stefan uvršćen 
u svetitelje k liku čudotvoraca i ispovednika. Sveto pak telo njegovo bi od strane episkopa 
i  svega  naroda  Surožskog  sa  mnogim  suzama  česno  sahranjeno,  u  slavu  Boga  od  svih 
slavljenog i veličanog vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PAVLA NOVOG LATRSKOG 

  

PREPODOBNI  Pavle  rodio  se  u  gradu  Eleji.[12]  Roditelji  njegovi,  veoma  pobožni  i 
bogoljubivi,  Antioh  i  Evdokija,  behu  iz  roda  prepodobnog  i  bogonosnog  oca  našeg 
Joanikija Velikog. Još kao dečak Pavle ostade siroče, jer mu roditelji umreše. Nemajući od 
čega  da  živi,  on  postade  čuvar  svinja,  i  tako  izdržavaše  sebe.  Njegov  stariji  brat  Vasilije 
beše monah u manastiru na gori Latri. On posla po Pavla i pozva ga k sebi u manastir. U 
manastiru Vasilije predade svoga brata Pavla starcu Petru, vrlo velikom podvižniku, da ga 
nauči  podvizavanju.  Rukovođen  starcem,  Pavle  se  revnosno  podvizavaše  sa  svakom 
poslušnošću  svome  starcu,  i  veoma  napredovaše  u  duhovnom  životu.  Starac  se  naročito 
staraše da Pavla nauči neprestanoj molitvi i neprestanom bdenju. Umrtvljujući telo svoje, 
Pavle nikada nije legao na postelju ili na rogožu da spana, nego se naslanjao na zid, ili na 
drvo, ili na kamen, i tako bi pomalo odspavao. Često, da bi savladao san, on je tovario sebi 
na leđa dva teška kamena, i tako svu noć hodao oko manastira do jutrenja; ili je odlazio na 
obližnju rečicu, i u senci drveća predavao se suznoj molitvi i bogorazmišljanju. 

Kada se božanstveni starac Petar prestavi ka Gospodu, bratija mnogo moliše Pavla da se 
primi  starešinstva  i  bude  im  iguman.  Ali  blaženi  Pavle  to  odlučno  odbi;  i  željan  većih 
podviga  udalji  se  u  zabačenu  pešteru  na  visovima  gore  Latre.  Tu  se  on  usamljenički 
podvizavaše,  provodeći  vreme  u  neprekidnim  molitvama  i  bdenjima  i  postovima. 
Hranjaše se žirom. Tu on doživljavaše mnoga i teška iskušenja od zlobnih demona, koje on 
blagodaću Božjom tako obezoruža i pobedi, da ih ni u šta računao nije. 

10
Za svoje podvige blaženi Pavle dobi od Boga blagodat čudotvorstva i prozorljivosti. Tako, 
na bezvodiom mestu on molitvom izvede vodu. Na njega je silazio oganj s neba, i on je sav 
blistao nebeskom svetlošću. Kada se molio, prsti su mu plamteli kao buktinje, i plamen je 
suktao  iz  njih  do  u  nebo.  On  imađaše  anđela  koji  je  zajedno  obitavao  s  njim,  svagda  ga 
čuvao,  vidljivo  razgovarao  s  njim  zbog  velike  čistote  duše  njegove,  i  rado  ispunjavao 
svaku želju njegovu. Jednom svetitelj spomenu svež sir; anđeo mu odmah donese takvoga 
sira.  Drugom  prilikom  blaženi  se  opomenu  salate;  anđeo  mu  je  donese.  Jedanput  se 
svetitelju slomi štap koji je on imao i čuvao; anđeo mu onda donese druga i predade mu. 

A od bezbroj čudesa blaženoga Pavla evo još neka. Samim imenom njegovim odgonjahu 
se daleko čitave vojske demona, bolesti bežahu od bolesnika, slepe oči isceljivahu se, sve 
patnje  tela  izlečivahu  se.  Isto  tako,  imenom  svetiteljevim  isceljivahu  se  strasti  duše  pre 
strasti tela. Duše koje su stradale nepoznavanjem istinitoga Boga i bile nečiste, postajahu 
zdrave  i  čiste  molitvom  svetiteljevom.  Ovaj  čudesni  otac  beše  prepun  svake  blagodati 
Božije. Mio i vedar, on beše naročito milostiv i samilostiv prema grešnicima koji se kaju. 
Tvoreći  vrline  i  živeći  po  svemu  bogougodno,  on  se  udostoji  prevelikih  i  premnogih 
otkrivenja i viđenja. 

Slava njegovih neobičnih podviga i svetog života privuče k prepodobnome Pavlu mnoge 
podvižnike, koji se nastaniše u podnožju svetiteljeve stenovite peštere i ustrojiše manastir. 
Car  Konstantin  Porfirorodni[13]  često  je  pisao  blaženom  Pavlu  moleći  ga  za  molitve  i 
savete. 

Za vreme svoga usamljeničkog molitvenog podvizavanja, uznemiravan od mnogobrojnih 
posetilaca,  prepodobni  Pavle  se  dvaput  udaljavao  na  ostrvo  Samos,[14]  gde  je  osnovao 
lavru  i  obnovio  tri  manastira,  razrušena  od  Agarjana.  Po  drugom  povratku  u  Latru,  on 
predskaza  čas  svoje  smrti.  Zatim  siđe  sa  gore  i,  blagoslovivši  bratiju,  ovaj  blaženi  otac  u 
miru predade duh svoj Gospodu, otišavši u nebesko blaženstvo.[15] 

Blaženi Pavle i posle smrti proslavi se od Boga čineći prevelika čudesa pomoću mira koje 
isticaše iz njegovog groba. 

  

  

SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE 

SUZANE,  

koja se podvizavala pod muškim imenom Jovan 

  

11
SVETA  Suzana  rodila  se  u  Palestini,  od  oca  neznabošca  i  majke  Jevrejke.  Suzana  odbeže 
neverje  i  primi  veru  Hristovu  i  sveto  krštenje  od  episkopa  Silvane.  Kada  joj  umreše 
roditelji,  blažena  Suzana  razdade  sve  svoje  imanje  siromasima,  dade  slobodu  svojim 
robovima  i  robinjama,  odseče  svoju  kosu,  preruši  se  u  muško  odelo,  pa  ode  u  muški 
manastir,  u  Jerusalimu,  pod  imenom  Jovan.  Zbog  mnogih  vrlina  svojih  ona  postade  i 
arhimandrit  manastira.  Pošto  provede  u  manastiru  punih  dvadeset  godina,  nju  snađe 
užasna  kleveta:  jedna  monahinja,  koja  beše  došla  u  posetu  manastiru,  misleći  da  je  ona 
muškarac,  pokuša  da  je  navede  na  greh;  no  pošto  prepodobna  to  odbi,  monahinja  je 
okleveta kao da je ona htela da je siluje. 

Ovu  klevetu  svetiteljka  primi  sa  zahvalnošću  i  zatraži  epitimiju  za  učinjeno  nedelo. 
Saznavši o tome, episkop Elevteropoljski dođe u manastir i izruži igumana što je dopustio 
da u manastiru bivaju taka nedela. Iguman htede da optuženog Jovana liši čina. Našavši 
se u takvoj teškoći, blažena Suzana zatraži dve devojke i dve đakonise, izdvoji se sa njima 
nasamo, i uveri ih da je žena. Kada to saznade, episkop se iznenadi i proizvede Suzanu za 
đakonisu. Od tada blažena Suzana učini imenom Gospodnjim mnoga čudesa. 

U to vreme carski namesnik Aleksandar doputova u Elevteropolj i prinese žrtve idolima. 
To  podstače  svetu  Suzanu,  te  ona  dobrovoljno  ode  k  njemu,  i  samom  molitvom  svojom 
poruši idole, i iopovedi veru svoju u Hrista Boga. Carski namesnik naredi da joj zbog toga 
odseku  grudi.  No  dejstvom  sile  Božje  grudi  joj  odmah  opet  postadoše  čitave  i  zdrave. 
Kada  to  čudo  videše  dželati  koji  joj  odsekoše  grudi,  svi  poverovaše  u  Hrista.  Zato  im 
svima odsekoše glave, i oni primiše vence mučeništva. U usta pak blažene Suzane nališe 
kroz levak vrelo olovo koje se razli po utrobi njenoj. Ali blagodaću Božjom ovetiteljka bi 
sačuvana  nepovređena.  Onda  joj  kožu  oderaše,  pa  je  u  oganj  baciše,  gde  ona  i  predade 
dušu svoju. I tako otide k mnogoželjenom Ženiku ‐ Gospodu Isusu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PARDA OTŠELNIKA 

  

PREPODOBNI  Pard  beše  rodom  Rimljanin,  i  u  mladosti  svojoj  bio  rabadžija.  Jednom  on 
krenu  sa  svojim  kamilama  u  Jerihon,  i  tamo  se  smesti  pri  jednoj  gostionici.  No  po 
dopuštenju Božjem, a po dejstvu đavola, i nepažnjom Pardovom, jednom pade pod noge 
kamilama  malo  dete:  kamile  ga  izgaziše  i  ono  umre.  Ovaj  nehotični  greh  silno  ožalosti 
Parda,  i  on  se  udalji  na  goru  Arion,  u  Palestini.  Tamo  se  postriže  u  monaha,  i  stalno 
jadikovaše, i s ridanjem ponavljaše: Ja sam ubio dete, i treba da budem osuđen kao ubica. 

12
Nedaleko od mesta gde življaše Pard, u dolini obitavaše lav. I prepodobni Pard odlažaše u 
njegovo legalo, i udaraše lava kopljem, eda bi ga razljutio, i ovaj ga rastrgao. Međutim lav 
mu ne nanošaše nikakvu povredu. Tada starac, videći da ne može postići svoj cilj, odluči 
da legne na put kojim je lav odlazio k reci na vodopoj, nadajući se da će ga zver, našavši 
ga na putu, rastrgnuti, te bi on, postradavši u ovom svetu, izbavio se od mučenja u onom 
svetu  za  ubistvo  deteta.  Prepodobni  Pard  i  postupi  prema  svojoj  odluci:  leže  na  put, 
skinuvši sa sebe odelo i metnuvši ga pored sebe. I gle lav, prolazeći tom stazom postupi 
kao  čovek:  preskoči  svetitelja  ćutke,  i  ne  dotače  ga  se.  Tada  razumede  starac  da  mu  je 
Gospod  oprostio  taj  greh,  i  vrati  se  u  svoje  obitalište  na  gori.  I  ostade  tamo  sve  do  kraja 
svoga života, služeći svima kao obrazac dobrodušna čoveka.[16] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ELEVTERIJA KUVIKULARIJA 

  

OVAJ  sveti  mučenik,  nazvan  Kuvikularije,  beše  iz  Carigrada.  Sijajući  pravoslavljem,  on 
bogatstvom i slavom prevazilazaše sve u ono vreme slavne velmože, jer se on odgajao od 
malena  u  carskim  dvorovima.  Međutim,  ranjen  ljubavlju  prema  netruležnim  i  večnim 
dobrima, smatraše blaženi sva zemaljska dobra za ništa. Zato je više voleo da odbaci sve 
privremeno da bi dobio makar najniže mesto u dvorima Gospodnjim, . nego da bude prvi 
u šatorima  grešnika,  kao što veli božanski  David (Ps. 84,  10).  Otuda,  imajući priljubljeno 
uz  Boga  duhovno  oko  duše  svoje,  svakodnevno  proslavljaše  Boga  slavoslovljima  i 
upražnjavaše svaku vrstu vrline. 

Međutim,  upropastitelj  duša  naših  đavo,  nije  mogao  podneta  gledajući  sve  to,  te 
iskoristivši kao oruđe slugu ovoga svetog čoveka, pokrenu ga da ode kod tada bezbožnog 
cara[17] i da optuži svetoga govoreći, da je gospodar njegov Elevterije kršten hrišćanskim 
krštenjem  i  da  je,  podigavši  hram,  proslavljao  u  njemu  Raspetoga,  a  da  mrzeći  i 
odvraćajući  se  od  carskih  naredbi  ima  kuću  skrivenu  duboko  u  zemlji,[18]  u  kojoj  je 
prinosio Hristu svenoćna bdenja, mučeći i telo svoje postom, . suzama i plačem. Kada to 
sluga  reče,  razgnevi  se  car  te  posla  da  dovedu  svetoga,  koji  kad  stupi  pred  njega,  car, 
praveći  se  krotak,  pitaše  ga  laskavo,  govoreći:  ʺZašto  si  nas  napustio,  Elevterije,  toliko 
vremena prezrevši našu veliku ljubav i moje carske dvoroveʺ? A sveti odgovori: ʺImajući, 
o  care,  telo  moje  izmučeno  čestim  bolestima,  hteo  sam  da  iskoristim  pogodno  mesto  za 
povraćanje moga zdravljaʺ. Reče mu car: ʺA zašto sam uživaš blagodeti čistoga vazduha i 
divnog onog mesta? ili bi možda želeo da uživamo i mi s tobom ova dobraʺ? A svetitelj na 
to ništa ne odgovori. 

13
Predveče  prešavši  car  reku  Sagar,[19]  krete  kući  svetoga  i,  videvši  skriveni  ulaz,  preko 
njega otkri rupu napravljenu u vidu bunara, kroz koju sišavši nađe hram ukrašen. Iako se 
razgnevi  ovaj  bezbožnik,  ne  uplaši,  međutim,  svetoga,  nego  ostavivši  pretnje,  poče  mu 
laskati  sa  privlačnim  rečima,  želeći  time  da  omekša  čvrstu  volju  mučenika.  Ali,  posle 
svega  toga  izgledalo  je  da  bije  vetar,  kao  što  kaže  poslovica,  pokušavajući  da  ubedi 
nesalomljivog.  Najzad  naredi  da  svetome  odseku  glavu,  a  sveto  telo  njegovo  da  bace 
psima i pticama. Tako obezglavljen blaženi Elevterije predade dušu svoju u ruke Božje, a 
njegovo sveto telo, nađeno nezbrinuto, uze neki pobožni i bogoljubivi hrišćanin, ukrašen 
činom sveštenstva, koji, pomazavši ga mirisima, sahrani ga česno. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

VAKHA NOVOG 

  

SVETI  Vakh  beše  rodom  iz  Palestine;  življaše  u  vreme  careva:  Konstantina  i  Irine.[20] 
Roditelji mu behu hrišćani, od predaka hrišćana. Majka mu beše veoma divna hrišćanka, 
ali  otac,  zaveden  taštom  slavom  ovoga  sveta,  odreče  se,  avaj!  istinite  i  praotačke  vere 
hrišćanske i pređe u kletu veru agarjansku. Kasnije u njega se rodi petoro dece, koja biše 
odnegovana  u  neznabožnoj  zabludi  muslimanskoj.  Pošto  on  umre  u  muslimanskoj  veri, 
sinovi ostadoše zajedno sa majkom. Treći od njegovih sinova Dahak, još pre smrti svoga 
hristootpadnika  oca,  namisli  primiti  hrišćansku  veru,  što  i  učini  kada  mu  umre  otac.  Tu 
svoju nameru on otkri svojoj majci, koja ga kao dobra hrišćanka podrža u tome i ukrepi. 

Dahak  onda  otputova  iz  svoje  postojbine  u  Jerusalim.  Tamo  ga  jedan  monah  odvede  u 
lavru svetoga Save, gde on primi sveto krštenje, i na krštenju dobi ime Vakh. Zatim Vakh 
moli  monahe  i  bi  obučen  u  monašku  shimu.  Kao  monah  on  dugo  življaše  u  postu  i 
uzdržanju,  ukrašavajući  sebe  i  ostalim  vrlinama.  Onda  po  naređenju  igumana  on  ode  iz 
manastira,  jer  se  iguman  bojao  da  za  Vakha  ne  doznadu  Agarjani,  koji  su  tada  vladali 
Jerusalimom.  Kada  Vakh  dođe  u  Jerusalim,  on,  po  promislu  Božjem,  nađe  tamo  svoju 
majku  i  kaza  joj  sve  o  sebi.  Pritom  dade  izraza  i  svojoj  žalosti  što  mu  se  braća  nalaze  u 
neverju. 

Kada majka ispriča o tome svojim sinovima, tada oni pristupiše Hristovoj veri i postadoše 
hrišćani. Samo jedan od njih ostade u neverju; i on ode k Agarjanima i izdade svoga brata 
Vakha  dostavivši  im  da  je  Vakh  postao  hrišćanin.  Kada  Agarjani  doznadoše  to,  oni 
potražiše  Vakha.  Našavši  ga,  oni  ga  odvedoše  k  amiru  Svetoga  Grada.  Ovaj  ga  posla  k 
vojvodi i sudijama. Pred ovima pak sveti Vakh neustrašivo ispovedi Hrista istinitog Boga, 

14
a osudi agarjansku veru kao šturu i lažnu i ismeja je. Zbog toga mu glavu odsekoše. I tako 
on primi neuvenljivi venac mučeništva. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TRIFONA KOLjSKOG 

  

U  SVETU  Mitrofan,  sin  sveštenika  koji  je  živeo  blizu  grada  Toržka,  u  Novgorodskoj 
oblasti; rodio se oko 1485. godine. Naučen knjizi od roditelja, Mitrofan je voleo odlaziti u 
crkvu,  pevati  i  čitati  u  njoj.  Vaspitan  u  pobožnosti,  on  voleo  povlačiti  se  s  vremena  na 
vreme iz svetske sujete u jedno pusto mesto, da bi se nasamo molio i besedio s Gospodom. 
Vatreno  želeći  da  zauvek  ostane  u  tom  pustom  mestu,  on  jednom  za  vreme  molitve  ču 
neobičan glas:  

ʺNije  ovde  tvoje  mesto,  tebe  čeka  zemlja  nenaseljena  i  žednaʺ.  ‐  Primivši  ovaj  glas  kao 
uputstvo s neba, Trifon reši da posveti sebe propovedanju Evanđelja među onima koji ne 
znaju  Istinitoga  Boga  ‐  Gospoda  Hrista.  I  on  krenu  u  nepoznatu  zemlju;  i  posle  dugih 
lutanja  po  pustarama  on,  vođen  Bogom,  stiže  u  zapadni  deo  Laplandije,  naseljen 
nomadskim  plemenima  neznabožaca  ‐  Lopara.  I  on  odmah  prionu  za  apostolski  posao: 
dvadeset  godina  neprestano  je  putovao  po  raštrkanim  naseljima  Lopara;  prolazio 
ogromna prostranstva, preko tundra, močvara i gora, i to bez sredstava, a često i bez nade 
da  će  ga  primiti;  grubi  idolopoklonici  su  mu  mnogo  puta  nanosili  silne  muke,  tukli  ga, 
pljuvali,  po  zemlji  vukli,  smrću  mu  pretili.  A  sveti  revnitelj  Nebeske  Istine  sve  je  to 
podnosio krotko i velikodušno; i pokatkad se povlačio u gore i pećine dok se utišaju jarost 
i gnjev neznabožaca. Pa se opet vraćao k njima, opet im propovedao blagovest Hristovu. I 
Gospod  je  čuvao  slugu  Svoga.  Posle  dvadesetogodišnjih  napora  apostolskih 
čovekoljubivog Trifona znatan broj idolopoklonika poverova u Gospoda, i gotovi behu da 
prime  sveto  krštenje.  Zato  Trifon  otputova  u  Novgorod  i  izdejstvova  od  arhiepiskopa 
Makarija  blagoslov  da  podigne  crkvu i dobije  sveštenika.  Vrativši  se,  on  na reci Pečenjgi 
podiže crkvu 1532. Jeromonah Ilija osveti crkvu i krsti Lopare, a samog Trifona postriže u 
monaštvo.  Pomognut  jeromonahom  Ilijom  prepodobni  Trifon  poče  kraj  crkve  graditi 
manastir u ime Svete Trojice. Ubrzo se steče ne mali broj bratije; i u toku dvadeset godina 
bi  izgrađen  ogroman  manastir  sa  mnogobrojnom  bratijom.  Za  to  vreme  sva  Loparska 
plemena zapadne Laplandije primiše sveto krštenje. Godine 1556. sveti Trifon otputova u 
Moskvu  k  caru  Ivanu  Groznom,  dobi  od  njega  bogate  darove,  i  vrativši  se  podiže  za 
Lopare novu crkvu na reci Pazrjeki u čast svetih knezova Borisa i Gljeba, koja i danas stoji 
na  granici  Rusije  prema  Norveškoj.  Pod  iskusnim  rukovodstvom  prepodobnog  Trifona 

15
manastir  je  procvetao,  kao  rasadnik  vere  i  pobožnosti,  i  kao  kula  svetilja  osvetljavao  i 
oživljavao  sav  taj  kraj.  Ustrojivši  potpuno  manastir,  prepodobni  Trifon  poslednje  godine 
svoga života većinom provođaše u usamljenosti kraj prve crkve ‐ Uspenija Božje Matere, 
na svom omiljenom mestu. Proživevši u Laplandiji 70 godina i dostigavši duboku starost, 
prepodobni  Trifon  se  teško  razbole.  Pred  svoje  prestavljenje  on  uteši  bratiju,  pričesti  se 
Svetim Tajnama, pa predade dušu svoju Gospodu, 15. decembra 1583. godine, u svojih 98 
godina.  I  bi  sahranjen  na  mestu  koje  sam  beše  odredio,  u  pustinjici,  gde  i  sada  počivaju 
svete mošti njegove. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

KOREMONA 

  

EPARH po položaju. Pošto je poverovao u Hrista i krstio se, postradao mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETA 

DVA DžELATA 

  

POVEROVALI u Hrista i mačem posečeni. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Adrijan ‐ Rimski car, carovao od 117‐138. godine. 

2. Antipat ‐ Carski namesnik; prokonzul; upravitelj oblasti u koju je ulazilo nekoliko 
pokrajina. 

16
3. Rimski episkop od 79‐91. godine. 

4. Ilirija,  ili  Ilirik,  obuhvatala  istočno  primorje  Jadranskog  mora,  sa  pozadinom. 
Današnja Dalmacija, Bosna, Albanija. 

5. Sravni: D. Ap. 8, 26‐39. 

6. Dan. 14, 37; 3 Car. 17, 6. 

7. Kapadokija ‐ istočna oblast Male Azije; Kesarija ‐ glavni grad. 

8. Teodosije III Adramiten ‐ vizantijski car od 715. do 716. godine. 

9. Sveti  German  ‐  patrijarh  Carigradski  od  715.  do  730.  godine.  Spomen  njegov  12. 
maja. 

10. Surož, ili Sugdeja, drevni grčki grad na južnoj obali Krima. Sada Sudak. 

11. Sveti Stefan upokojio se polovinom osmoga veka. 

12. Eleja ‐ grad u Miziji, severozapadnoj oblasti Male Azije, blizu Pergama. 

13. Konstantin VII Porfirorodni ‐ vizantijski car od 912. do 959.godine. 

14. Samos ‐ jedno od glavnih ostrva u Jegejskom moru. 

15. Prepodobni Pavle Latrski upokojio se 15. decembra 955. godine. 

16. Prepodobni živeo u šestom veku u Palestini. 

17. Izgleda da je to bio Julijan Otstupnik (361‐363). 

18. Imao  je,  dakle,  izvan  grada  katakombu,  kao  što  su  imali  običaj  tadašnji  hrišćani, 
kuda je odlazio na molitvu. 

19. Sagar, reka u Maloj Aziji. 

20. Konstantin Porfirorodni: od 780‐797. god.; Irina: 797‐802.  

17