Naziv originala:

Ajahn Brahm
OPENING THE DOOR TO YOUR HEART

Sken:

Obrada:
Želim da zahvalim Ronu Storiju, koji je strpljivo prekucavao
prvi rukopis; mojoj braći monasima za savete i pomoć;
i najzad Magnoliji Flori, mom uredniku u Lodijan buksu,
za savete i ohrabrenja za ovu knjigu, moju prvu.

Predgovor ........................................................... 7
Uvod ................................................................... 9
SAVRŠENSTVO I KRIVICA ......................... 12
Dve loše cigle .................................................... 13
Bašta u hramu .................................................. 15
Što je urađeno, urađeno je ............................... 16
Vodič za mir u duši, za početnike ...................... 17
Krivica i razrešenje ............................................ 18
Krivična krivica.................................................. 20
Deca iz Grupe B................................................. 20
Dete u samoposluzi........................................... 21
Svi smo mi kriminalci ........................................ 22
Oslobađanje od krivice, zauvek......................... 23
LJUBAV I POSVEĆENOST ......................... 24
Bezdušna ljubav ................................................ 25
Otvorite vrata svoga srca .................................. 26
Brak .................................................................. 28
Posvećenost...................................................... 28
Kokoška i patka................................................. 29
Zahvalnost ........................................................ 30
Romantika ........................................................ 31
Prava ljubav ...................................................... 32
STRAH I BOL ........................................... 33
Oslobađanje od straha...................................... 34
Predviđanje budućnosti .................................... 35
Kocka ................................................................ 36
Šta je strah? ...................................................... 37
Strah od javnog nastupa ................................... 38
Strah od bola .................................................... 41
Oslobađanje od bola ......................................... 42
TM ili transcendentalna meditacija................... 43
Bez brige ........................................................... 44
BES I PRAŠTANJE .................................... 47
Bes .................................................................... 48
Suđenje ............................................................ 49
Povlačenje ........................................................ 49
Demon koji se hrani besom .............................. 52
Dobro! Sad je dosta! Odlazim! .......................... 53
Kako sprečiti pobunu ........................................ 55
Smirivanje opraštanjem .................................... 57
Pozitivno opraštanje ......................................... 58
STVARANJE SREĆE .................................. 60
Laskanjem se postiže sve .................................. 61
Kako da budete VIP........................................... 61
Osmeh od dva prsta........................................... 63
Neprocenjivo učenje.......................................... 64
I to će proći........................................................ 65
Herojska žrtva ................................................... 66
Kamion pun stajskog đubriva ............................ 67
Suviše je nadati se ............................................. 69
Biti kanta za smeće ............................................ 71
Možda je tako pošteno!..................................... 72
KRITIČKI PROBLEMI I NJIHOVA SAOSEĆAJNA
REŠENJA ................................................ 73
Zakon karme...................................................... 74
Popiti čaj kada nema izlaza ................................ 75
Prepustiti se struji ............................................. 76
Uhvaćen između tigra i zmije ............................. 77
Savet o životu .................................................... 78
Imate li problem? .............................................. 79
Donošenje odluke.............................................. 80
Kriviti druge....................................................... 81
Careva tri pitanja ............................................... 82
Krava koja je plakala.......................................... 84
Devojčica i njen prijatelj .................................... 86
Zmija, gradonačelnik i monah............................ 87
Zla zmija ............................................................ 89
MUDROST I UNUTRAŠNJA TIŠINA............ 92
Krila saosećajnosti ............................................. 93
Briga za sina. ..................................................... 94
Šta je mudrost? ................................................. 94
Jesti mudro ........................................................ 95
Rešavanje problema .......................................... 96
Nemudro slušanje ............................................. 97
Šta nije mudrost ................................................ 98
Opasnost otvorenih usta ................................... 99
Pričljiva kornjača ............................................. 100
Besplatan govor............................................... 102
UM I STVARNOST ................................. 104
Isterivač duhova .............................................. 105
Najveće na svetu ............................................. 106
Potraga za umom ............................................ 107
Nauka .............................................................. 108
Nauka o ćutanju .............................................. 108
Slepa vera ........................................................ 109
VREDNOSTI I DUHOVNI ŽIVOT .............. 111
Najlepši zvuk ................................................... 112
Šta znači ime?.................................................. 113
Moć piramide .................................................. 114
Skupoceno kamenje ........................................ 115
Tada ću biti srećan ........................................... 116
Meksički ribar .................................................. 117
Kad mi se sve želje ispune ................................119
SLOBODA I SKROMNOST ...................... 120
Dve vrste slobode ............................................121
Kakvu vrstu slobode želite? .............................121
Slobodni svet ...................................................123
Večera s Amnesti internešenelom ...................124
Monaška pravila oblačenja ..............................125
Smejati se na svoj račun ..................................126
Pas koji se poslednji smejao.............................127
Vređanje i prosvetljenje...................................127
Kad sam postao prosvetljen .............................129
Nasilni vozači ...................................................131
Hare Krišna ......................................................132
Čekić ................................................................132
Šala ni na čiji račun ..........................................133
Idiot .................................................................134
PATNJA I OSLOBAĐANJE OD PATNJE ..... 135
Razmišljanje o pranju rublja ............................ 136
Dirljivo iskustvo ............................................... 137
Jadanja; blago njima ........................................ 138
Savet u slučaju bolesti ..................................... 139
Zašto ne valja biti bolestan? ............................ 140
Poseta bolesniku ............................................. 142
Vedrija strana smrti ......................................... 143
Tuga, gubitak i slavljenje života ....................... 145
Opadanje lišća ................................................. 147
Dobre i loše strane smrti ................................. 148
Čovek koji je imao četiri žene .......................... 149
Glavom o metal ............................................... 151
Crv i njegova divna gomila balege.................... 151
Rečnik.............................................................. 154
Napomene....................................................... 156
O autoru .......................................................... 157
Život je niz prepletenih priča, a ne skup pojmova. Ideje su uopštavanje, uvek
su udaljene od istine. Priča, sa svojim rasponom značenja i bogatstvom
detalja, primetno je bliža stvarnom životu. Zato se lakše poistovećujemo s
pričama nego s apstraktnim teorijama. Volimo dobro tkanje.
Pošto sam godinama koristio ove priče kao ispomoć u podučavanju,
jedna mlada žena zamolila me je da ih zapišem u knjizi. Ona je upravo
preživljavala neprijatan razvod, a ove priče su je, kako mi je rekla, sprečile
da se ubije. „Molim vas, zapišite ih u knjizi pa da pomognu i drugima kao što
su pomogle meni“, nagovarala me je.
Monasi vole jednostavan život, pa sam zato otezao. „Ne radite danas ono
što možete da odložite za sutra, jer biste noćas mogli umreti!“, to je moj
monaški moto. Zato je ona sama zapisala nekoliko priča i poslala mi ih. Bile
su tako loše napisane (mislim da je pametnica to namerno uradila) da nisam
imao drugog izbora do da ih opet napišem. Začudo, bile su dovoljne samo
četiri nedelje da ih napišem, rukom, radeći dva sata svakog dana. Prosto su
tekle, bez ikakvog napora. Od tada su štampane u više hiljada primeraka, na
mnogo jezika. Prošle nedelje saznao sam da je tajlandsko izdanje imalo preko
100.000 primeraka. Pošto sam budistički monah, zanimljivo mi je da vidim
ovo novo izdanje, s drugačijim koricama, jer ga smatram reinkarnacijom
prethodnog.
Pre godinu ili dve, jedan baptistički pastor iz Adelejda pozvao me je da
upita može li da koristi neke od ovih priča za knjigu o svom misionarskom
radu! Rado sam se saglasio i zahvalio mu na komplimentu. Ove mudre priče
i treba da ruše granice koje razdvajaju dobre ljude iz različitih religija, ili one
koji religiju i nemaju.
Godine 2007. mnoge priče prenete su u nastavcima u najvećim
tajlandskim dnevnim novinama. Nedavno mi je jedan poznanik rekao da je
čuo svog prijatelja ateistu kako prepričava jednu moju priču na
tradicionalnom australijskom roštiljanju. Pre dve nedelje jedna sredovečna
žena doletela je čak iz Švajcarske da bi me posetila u Pertu i izrazila mi
zahvalnost što sam napisao ovu knjigu. Došla je do mog manastira držeći u
rukama očito mnogo puta čitani primerak prevoda na nemački jezik i rekla
mi da je patila od depresije, anksioznosti i još koječega. Išla je na skupe
terapije kod nekoliko psihologa i uzimala različite lekove. Onda je našla moju
knjigu, promenila način na koji posmatra sopstveni život i sada je mnogo
srećnija i uopšte ne uzima lekove. Zato je morala da otputuje preko pola
sveta da bi mi zahvalila. Dok sam veselo potpisivao njen raskupusani
nemački primerak, rasplakala se.
To je za mene autorski honorar. Neka jednostavne životne priče iz ove
knjige nastave da pomažu u ublažavanju bolove savremenog života,
pomažući vam da ih sagledate iz drugog ugla. Ako uspeju, to je najveći
honorar koji budistički monah može da poželi.

Ađan Bram
2008.
Priče iz ove knjige prikupljane su tokom trideset godina, koliko živim kao
monah u šumskoj tradiciji teravadinskog budizma. Teravada je vekovima
bila glavni nosilac duhovnosti naroda Tajlanda, Šri Lanke, Burme, Kambodže
i Laosa. Sada ovaj oblik budizma napreduje i na Zapadu - a i na jugu, jer ja
živim u Australiji!
Često me pitaju u čemu je razlika između glavnih grana budizma -
teravade, mahajane, vađrajane i zena. Odgovor glasi da su svi nalik na istu
vrstu kolača, ali s različitim filovima: spolja mogu izgledati različito i mogu
imati različite ukuse, ali kada zagrebete duboko u tradiciju, naći ćete isti ukus
- ukus slobode. U početku je postojao samo jedan budizam.
Buda je podučavao na severoistoku Indije pre otprilike 2.600 godina -
čitav vek pre Sokrata. Nije učio samo monahe i monahinje, nego i hiljade i
hiljade običnih ljudi: od seljaka koji gaje pirinač do čistača ulica, pa čak i
prostitutke. Budina mudrost nije potekla kao otkrovenje od nekog
natprirodnog bića. Nastala je iz najdubljih saznanja o istinskoj prirodi života.
Budina učenja potiču iz njegovog srca, otvorenog dubokom meditacijom.
Čuvena je njegova izreka: „U ovom običnom telu obdarenom umom nastaju
i početak i kraj ovog sveta.“ 1
Centralno Budino učenje su Četiri plemenite istine. Evo kako glase,
mada ne uobičajenim redosledom:

1. Sreća
2. Uzrok sreće
3. Odsustvo sreće
4. Uzrok odsustva sreće

Priče u ovoj knjizi tiču se druge plemenite istine, uzroka sreće.

Buda je često podučavao koristeći priče. Moj učitelj, pokojni ađan Ča iz

1 Devaputa Samyutta, Sutta br. 26, u mom prevodu.

severoistočnog Tajlanda, takođe je koristio priče za podučavanje. Posle
njegovih izlaganja najviše sam pamtio upravo priče, naročito one smešne.
Štaviše, upravo su priče sadržale najdublja saznanja o putu ka unutrašnjoj
sreći. Priča je bila glasnik koji je prenosio njegovo učenje.
I ja sam koristio priče kad sam podučavao budizmu i meditaciji ljude u
Australiji, Singapuru i Maleziji tokom više od dvadeset godina, a u ovoj knjizi
nalaze se najbolje među njima. Namera je da priče govore same za sebe, zato
sam davao što manje komentara. Svaka priča ima mnogo nivoa značenja, pa
što ih više budete čitali, više će vam se istine otkrivati.
Nadam se da ćete uživati čitajući priče o istinskoj sreći isto koliko i oni
koji su ih slušali. Neka vam pomognu da promenite svoj život nabolje, baš
kao što su pomogle mnogima.

Ađan Bram
Mom učitelju ađanu Čau, koji je živeo u miru,
Mojoj braći monasima, koji me podsećaju na lepotu ćutanja,
I mom ocu, koji me je naučio dobroti.

Podarite sebi trenutak mira

i razumećete
koliko ste glupo žurili naokolo.
Naučite da ćutite
i primetićete da ste previše pričali.
Budite ljubazni,
i shvatićete
da ste suviše strogo prosuđivali druge.

Drevna kineska izreka

SAVRŠENSTVO I KRIVICA
Kada smo 1983. godine kupili zemlju za manastir, ostali smo bez ičega. Bili
smo u dugovima. Na parceli nije bilo zgrada, čak ni šupe. Tih prvih nedelja
spavali smo na starim vratima, koja smo jeftino kupili na otpadu; pod sva
četiri ugla podmetnuli smo cigle kako ne bi ležala na zemlji. (Nije bilo dušeka,
naravno - mi smo šumski monasi.)
Starešina je dobio najbolja vrata, sasvim ravna. Moja vrata bila su
grbava, s popriličnom rupom u sredini, gde je, inače, bila kvaka. Bilo mi je
drago što je kvaka skinuta, ali tako je ostala rupa na samoj sredini mog
kreveta od vrata. Šalio sam se kako sad ne moram da ustajem iz kreveta da
bih išao u toalet! Ipak, ostala je žalosna činjenica da je kroz tu rupu vukla
promaja. Nisam baš mnogo spavao tih noći.
Bili smo siromašni monasi kojima su potrebne zgrade. Nismo imali
novac da angažujemo zidara - već sam građevinski materijal bio je dovoljno
skup. Zato sam morao da naučim zidanje: kako se priprema temelj, kako se
ređaju malter i cigle, kako se podiže krov, obavljaju vodoinstalaterski poslovi
- sve odreda. Pre nego što sam se zaredio, bio sam teorijski fizičar i profesor
u srednjoj školi, pa nisam bio naviknut na fizički rad. Posle nekoliko godina
prilično sam se izveštio u zidanju, čak sam svoju ekipu prozvao Budističkom
građevinskom firmom. Ali kad sam tek počinjao, bilo je veoma teško.
Možda izgleda jednostavno postaviti ciglu: malo maltera ispod, kucnete
ovde, kucnete onde. Kad sam počeo da ređam cigle, kucnuo bih jedan ugao
da bih ga poravnao, a na to bi drugi iskočio. Onda bih kucnuo taj drugi ugao,
a cigla bi se pomerila u stranu. Kad bih je vratio na mesto, prvi ugao bi
ponovo štrčao. Da ne poverujete!
Pošto sam monah, imao sam strpljenja i vremena koliko god treba. Pazio
sam da svaka pojedina cigla bude savršeno nameštena, ma koliko to dugo
trajalo. Na kraju sam završio svoj prvi zid od cigala pa se odmakao da mu se
divim. Tek tada primetio sam - o, ne! - da su mi promakle dve cigle. Sve ostale
bile su lepo poravnate, ali ove dve bile su nakrivljene. Izgledale su grozno.
Kvarile su čitav zid. Potpuno su ga upropastile.
Dotle se cement već stvrdnuo i nisam mogao da izvadim te dve cigle, pa
sam pitao starešinu mogu li da srušim ceo zid i počnem iz početka - ili još
bolje, mogu li da ga razbijem. Sasvim sam zabrljao i bilo mi je veoma
neprijatno. Starešina je rekao: ne, zid mora da ostane.
Kada sam vodio prve posetioce kroz naš manastir u začetku, uvek sam
pokušavao da ih ne vodim pored mog zida. Nisam voleo da ga iko gleda. A
onda, jednog dana, možda tri-četiri meseca pošto sam ga završio, pratio sam
jednog posetioca, a on je video taj zid.
„Lep vam je zid“, rekao je onako usput.
„Gospodine“, rekao sam iznenađeno, „da li ste ostavili naočari u autu?
Da li imate problema s vidom? Zar ne vidite one dve loše cigle koje kvare ceo
zid?“
Njegov odgovor potpuno je promenio moje mišljenje o tom zidu, o meni
samom i o mnogim drugim aspektima života. Rekao je ovako: „Da, vidim te
dve loše cigle. Ali vidim i 998 dobrih.“
Bio sam zapanjen. Prvi put za više od tri meseca mogao sam da vidim
ostale cigle u tom zidu, nezavisno od dve pogrešne. Iznad, ispod, levo i desno
od loših cigala bile su dobre, savršene cigle. Štaviše, savršenih je bilo mnogo,
mnogo više nego tih loših. Ranije su moje oči uvek videle samo te dve greške;
za sve ostalo bio sam slep. Zato nisam mogao da podnesem da gledam taj zid,
niti da ga drugi gledaju. Zato sam želeo da ga uništim. Kad sam video dobre
cigle, zid mi nije izgledao tako loše. Bio je, kao što reče onaj posetilac, lep zid.
I dalje je tu, dvadeset godina kasnije, ali ja sam već zaboravio gde su one dve
loše cigle. Bukvalno više ne mogu ni da vidim tu grešku.
Koliko ljudi raskida vezu ili se razvodi zato što u svom partneru mogu
da vide samo dve loše cigle? Koliko nas pada u depresiju ili čak razmišlja o
samoubistvu, jer u sebi vidimo samo dve loše cigle? A zapravo, postoji
mnogo, mnogo više dobrih, savršenih cigala - iznad, ispod, levo i desno od tih
loših - ali mi ih često prosto ne vidimo. Umesto toga, kad god pogledamo,
naše oči usmere se samo na greške. Zato samo greške i vidimo i mislimo da
samo one postoje, i zato želimo da ih uništimo. I tako, nažalost, ponekad
uništimo sasvim lep zid.
Svi mi imamo svoje dve loše cigle, ali u nama postoji i mnogo više od tih
grešaka. Kada to uvidimo, nije sve tako loše. Ne samo što možemo da živimo
u miru sa sobom, pa i sa svojim greškama, već možemo i da uživamo u životu
s partnerom. To je loša vest za advokate za razvod, ali dobra za vas.

Mnogo sam puta pričao ovu anegdotu. Jednom takvom prilikom prišao mi je
zidar i poverio mi profesionalnu tajnu. „Mi zidari često grešimo“, rekao je,
„ali onda kažemo klijentima da je to originalni detalj kakav nema nijedna
druga kuća u kraju. I onda im naplatimo nekoliko hiljada dolara više!“
 Prema tome, originalni detalji u vašoj kući verovatno su nastali kao
greška. Isto tako, ono što smatrate greškom kod sebe, kod svog partnera ili
u životu uopšte, može postati originalni detalj koji će obogatiti vaš život čim
prestanete da mislite samo na to.

Japanski budistički hramovi čuveni su po baštama. Pre mnogo godina, jedan

hram ponosio se najlepšom od svih bašta. Putnici su dolazili iz cele zemlje da
bi se divili njenom izvanrednom izgledu, bogatom u svojoj jednostavnosti.
Jednom je u posetu došao stari monah. Stigao je veoma rano, već u
svitanje. Želeo je da otkrije zašto je ta bašta toliko izuzetna, pa se sakrio iza
velikog grma, odakle je imao dobar pogled na baštu.
Ugledao je mladog monaha baštovana kako izlazi iz hrama noseći dve
korpice od pruća. Naredna tri sata gledao je mladića kako pažljivo sakuplja
svaki list i svaku grančicu koji su opali s razgranate krošnje šljive u samom
središtu bašte. Svaki podignuti list i grančicu mladi monah okretao je mekim
prstima, razgledao ih i razmišljao o njima; ako su mu bili po ukusu, pažljivo
bi ih spuštao u jednu korpicu; ako mu nisu odgovarali, ubacio bi ih u drugu
korpicu, za smeće. Pošto je prikupio i razmotrio svaki list i grančicu, i istresao
korpu s otpacima na hrpu iza hrama, napravio je pauzu da popije čaj i
pripremi um za sledeću važnu fazu.
Mladi monah proveo je naredna tri sata pažljivo, promišljeno i spretno
spuštajući svaki list i grančicu na najbolje mesto u bašti. Ako nije bio
zadovoljan položajem grančice, malo bi je pomerio ili okrenuo, sve dok, uz
blag osmeh zadovoljstva, ne bi prešao na naredni list, birajući pravi oblik i
boju za sledeće mesto u bašti. Pažnja koju je posvećivao detaljima bila je
neopisiva. Njegova veština u aranžiranju boje i oblika nije imala premca.
Njegovo poimanje prirodne lepote bilo je prefinjeno. Kada je završio, bašta
je izgledala besprekorno.
Tada je stari monah stupio u baštu. Krezubo se nasmešio i čestitao
mladom monahu baštovanu. „Odlično urađeno! Zaista odlično, prečasni!
Posmatrao sam te celog jutra. Tvoja prilježnost zaslužuje najveće pohvale. A
tvoja bašta... Gle! Tvoja bašta je gotovo savršena!“
 Mladi monah je na to prebledeo. Sav se ukočio kao da ga je ubola
škorpija. Njegov samozadovoljni osmeh je nestao, kao da je u zemlju propao.
U Japanu nikad ne treba olako uzimati nasmešene stare monahe!
„Kako... kako to mislite?“, promucao je prestrašeno. „Kako to... mislite -
GOTOVO savršena?“ Bacio se ničice pred monaha. „O, gospodaru! O, učitelju!
Molim vas, smilujte mi se. Svakako vas je poslao sam Buda da mi pokažete
kako da moja bašta bude zaista savršena. Naučite me, mudri gospodaru!
Pokažite mi način!“
„Da li zaista želiš da ti pokažem?“, upitao je stari monah, lica izboranog
u mangupskom osmehu.
„Oh, da! Molim vas! Preklinjem vas!“
I tako je stari monah pošao u središte bašte. Položio je stare, ali i dalje
snažne šake na stablo šljive. Onda je, uz svetački osmeh, pošteno protresao
siroto drvo! Lišće, grančice i kora razleteli su se na sve strane, a monah je i
dalje tresao drvo. Kad je lišće prestalo da opada, prestao je i on.
Mladi monah bio je užasnut. Bašta je bila uništena. Ceo njegov posao od
tog jutra bio je upropašćen. Poželeo je da ubije starog monaha. Ali stari
monah se osvrnuo, uživajući u svom delu. Onda se, uz osmeh koji razvejava
gnev, nežno obratio mladom monahu. „Sada je tvoja bašta zaista savršena.“

Sezona monsuna u Tajlandu traje od jula do oktobra. U tom periodu monasi

prekidaju putovanja, ostavljaju sve poslove i posvećuju se učenju i meditaciji.
Taj period naziva se vassa ili kišnim mirom.
Na jugu Tajlanda, pre nekoliko godina, jedan čuveni starešina gradio je
novu salu u svom šumskom manastiru. Kada je nastupio kišni mir, prekinuo
je sve radove i poslao majstore kućama. U manastiru je bilo vreme za tišinu.
Nekoliko dana kasnije pojavio se posetilac, video napola podignutu
zgradu i upitao starešinu kada će sala biti završena. Stari monah odgovorio
je bez oklevanja: „Sala je završena.“
„Kako to mislite - završena?“, upitao je iznenađeno posetilac. ‚‚Nema
krova. Nema ni vrata ni prozora. Svuda su razbacani džakovi cementa i
građa. Zar ćete je tako ostaviti? Da li ste poludeli? Kako to mislite - završena?“
Starešina se nasmešio i mirno odgovorio: „Što je urađeno, urađeno je.“
Potom se udaljio da bi meditirao.
To je jedini način da se napravi pauza u poslu. Inače poslu nikad nema
kraja.

Prethodnu priču ispričao sam jednog petka pred brojnom publikom u Pertu.
Već u nedelju pojavio se jedan ljutiti roditelj da me kritikuje Došao je na to
predavanje sa sinom tinejdžerom. U subotu uveče sin je želeo da izađe s
prijateljima. Otac ga je upitao: „Da li si uradio sve domaće zadatke, sine?“ Sin
je na to odgovorio: „Kao što je Ađan Bram rekao sinoć u hramu, tata, što je
urađeno, urađeno je! Ajd zdravo!“
Naredne nedelje ispričao sam novu priču.
Većina ljudi u Australiji ima baštu kraj kuće, ali samo retki znaju kako
da nađu mir u njoj. Za mnoge, bašta je samo još jedno mesto gde se radi. Zato
sam preporučio onima koji imaju baštu da neguju njenu lepotu tako što će
raditi neko vreme, a potom neka neguju svoje srce tako što će mirno sedeti
u njoj i uživati u darovima prirode.
Prvi početnik misli da je to sjajna ideja. Zato odlučuje da prvo obavi sve
sitne poslove, a potom da dozvoli sebi nekoliko trenutaka mira u bašti.
Uostalom, travnjak treba pokositi, cveće vapi za zalivanjem, valja izgrabuljati
lišće, potkresati žbunje, počistiti staze... Naravno, sve slobodno vreme ode
mu na obavljanje tih sitnih poslova. Jer poslu nikad kraja pa on nikad ne stiže
do tih nekoliko minuta mira. Da li ste ikada primetili da u našoj kulturi ljudi
počivaju u miru samo na groblju?
Drugi početnik misli da je mnogo pametniji od prvog. On sklanja
grabulje i kante za zalivanje pa sedi u bašti i čita časopis, možda sa sjajnim
fotografijama prirode. Ali to je uživanje u časopisu, a ne nalaženje mira u
bašti.
Treći početnik sklanja sav baštenski alat, sve časopise, novine i radio, i
samo sedi u miru i tišini u svojoj bašti... oko tri sekunde! Onda počne da misli:
„Taj travnjak stvarno treba pokositi. Ako ne zalijem cveće, sve će uvenuti za
neki dan. A možda bi u onom uglu lepo stajala gardemja. Da? Uz finu ukrasnu
pojilicu za ptice. Mogao bih da svratim u rasadnik...“ To je uživanje u
razmišljanju i planiranju. Tu nema smirenog uma.
Pametni i iskusni baštovan razmišlja ovako: „Dovoljno sam radio, sada
je vreme da uživam u plodovima svoga rada, da osluškujem mir i tišinu. Zato,
iako travnjak treba pokositi i izgrabuljati lišće i bla-bla-bla! - NE SAD!“ Na taj
način nalazimo mudrost da uživamo u bašti, iako ona nije savršena.
Možda se iza nekog grma krije stari japanski monah, spreman da iskoči
i kaže nam da je naša neuredna stara bašta zapravo savršena. I zaista, ako
pogledamo posao koji smo već obavili, umesto da mislimo na posao koji nam
je još ostao, možda ćemo razumeti da je ono što je urađeno - urađeno. Ali ako
mislimo samo na mane, na ono što treba srediti, kao u slučaju mog zida od
cigala u manastiru, nikad nećemo naći mir.
Iskusni baštovan uživa u svojih petnaest minuta mira u savršenom
nesavršenstvu prirode, ne razmišlja, ne planira i ne oseća krivicu. Svi
zaslužujemo da se malo osamimo u miru i tišini; i drugi ljudi zaslužuju mir i
tišinu kad im se mi sklonimo s puta! Potom, pošto smo dobili svojih
neophodnih i životno važnih petnaest minuta mira, možemo nastaviti
baštenske poslove.
Kada razumemo kako da nađemo taj mir u svojoj bašti, znaćemo da
nađemo mir u svako doba i na svakom mestu. A naročito ćemo znati kako da
nađemo mir u bašti svoga srca, iako povremeno pomišljamo da je tamo veliki
nered i da mnogo šta treba obaviti.

Pre nekoliko godina jedna mlada Australijanka došla je da me poseti u mom

hramu u Pertu. Ljudi često pitaju monahe za savet kako da razreše neke svoje
probleme, možda zato što smo jeftini – nikad ništa ne naplaćujemo. Nju je
mučila krivica. Šest meseci pre toga radila je u udaljenom rudarskom naselju
na severu Zapadne Australije. Posao joj je bio težak, a zarada dobra, ali u
slobodno vreme nije imala šta da radi. Zato je jedne nedelje popodne
predložila svojoj najboljoj drugarici i njenom momku da pođu u vožnju po
divljini. Drugarici se nije išlo, kao ni njenom momku, a nije bilo zabavno ići
sam. Zato ih je ubeđivala, nagovarala i gnjavila sve dok nisu popustili i
prestali da se provozaju po divljini.
Tada se desila nesreća: automobil se prevrnuo na neasfaltiranom putu.
Drugarica je poginula, a njen mladić ostao je nepokretan. Vožnja je bila njena
ideja, a sama ona nije bila povređena.
Nastavila je s očima punim tuge: ‚‚Da ih samo nisam naterala da pođu
Ona bi i dalje bila tu. On bi i dalje imao noge. Nije trebalo da ih nagovaram da
pođu. Užasno se osećam. Osećam strašnu krivicu.“
Prvo što mi je palo na pamet bilo je da je uverim da nije ona kriva. Nije
namerno izazvala nesreću. Nije nameravala da povredi prijatelje. Nesreće se
dešavaju. Pomiri se s tim. Nemoj se osecati krivom. Ali istog trenutka setio
sam se: sigurno je to čula već sto puta, i očito joj nije pomoglo. Zato sam
zastao, dublje razmotrio njenu situaciju, a onda joj rekao da je dobro što se
oseća krivom.
Izraz lica joj se promenio, iz tužnog u iznenađen, a potom u olakšanje.
To joj još niko nije rekao: da i treba da se oseća krivom. Dobro sam pogodio.
Osećala je krivicu zato što se oseća krivom. Osećala se krivom, a svi su joj
govorili da ne treba. Zato je osećala dvostruku krivicu - i zbog nesreće i zato
što oseća krivicu. Tako funkcioniše naš komplikovani um.
Tek pošto smo izašli na kraj s prvim slojem krivice i utvrdili da je u redu
što se oseća krivom, mogli smo da pređemo na sledeću fazu rešenja: šta može
da učini u vezi s tim?
Postoji zgodna budistička izreka: ne žalite se na tamu, nego upalite
sveću.
Uvek postoji nešto što možemo da uradimo umesto što se osecamo
uznemireno, čak i kad je to nešto prosto da mirno sedimo neko vreme, bez
kukanja.
Krivica je potpuno drugačija od kajanja. U našoj kulturi kriv je presuda
koju zvanično donose porota i sudija. A ako nas niko ne kazni, pokušaćemo
da kaznimo sami sebe, ovako ili onako. Krivica znači kaznu, duboko u našem
umu.
Zato je mladoj ženi bilo potrebno ispastanje kako bi se oslobodila
krivice. Da sam joj rekao da zaboravi na to i nastavi da živi, ne bi vredelo.
Predložio sam joj da se prijavi za volontiranje u odeljenju za rehabilitaciju u
najbližoj bolnici, da pomaže žrtvama saobraćajnih nesreća. Tamo će, mislio
sam, moći da umanji krivicu napornim radom, a pritom će joj, kao što se
obično dešava u volonterskom radu, umnogome pomoći upravo oni ljudi
kojima ona pomaže.
Pre nego što mi je nametnut častan ali naporan zadatak starešine, posećivao
sam zatvore oko Perta. Pažljivo sam beležio sate koje sam proveo po
zatvorima, da mi posluže kao olakšavajuća okolnost ako me ikada osude na
zatvor!
Prilikom prve posete velikom zatvoru u Pertu iznenadio sam se koliko
je mnogo zatvorenika došlo da sluša moje izlaganje o meditaciji. Prostorija
je bila prepuna. Oko četvrtine zatvorenika želelo je da nauči meditaciju. Što
sam duže govorio, to je publika postajala nemirnija. Posle jedva deset
minuta, jedan od zatvorenika, jedan od najvećih zločinaca u zatvoru, podigao
je ruku da me prekine i postavi pitanje. Rekao sam mu da slobodno pita.
„Da li je zaista tačno“, rekao je on, „da meditacijom možemo naučiti da
levitiramo?“
Sada sam znao zašto je tako mnogo zatvorenika došlo da me sluša.
Planirali su da nauče meditaciju kako bi mogli da odlevitiraju preko zidova!
Rekao sam im da je to moguće, ali samo za izuzetno upućene u meditaciju, a
i to tek posle mnogo godina učenja. Ka a sam sledeći put došao u taj zatvor,
na predavanju su se pojavi a samo četiri zatvorenika.
Tokom mnogih godina predavanja po zatvorima uspeo sam dobro da
upoznam neke zatvorenike. Iznenadio sam se kad sam saznao da se osuđenik
obično oseća krivim zbog onoga što je učinio. Osećaju to neprekidno, duboko
u srcu. Samo što to govore jedino najbližim prijateljima. Pred ostalima nose
uobičajen prkosan zatvore nički izraz lica. Tek kada steknete njihovo
poverenje, kada vas prihvate kao duhovnog vođu na neko vreme, otvoriće se
pred vama i pokazače to bolno osečanje krivice. Često sam mogao da im
pomognem sledećom pričom: pričom o deci iz grupe B.

Pre mnogo godina, u jednoj školi u Engleskoj, u tajnosti je izveden pedagoški

eksperiment. Škola je imala dva odeljenja za decu istog uzrasta. Na kraju
školske godine održan je ispit kako bi se deca rasporedila u odeljenja za
narednu godinu. Međutim, rezultati ispita nikada nisu objavljeni. Samo su
direktor i psiholozi znali istinu: u jedan razred raspoređena su deca koja su
na ispitu osvojila prvo, četvrto, peto, osmo, deveto, dvanaesto i trinaesto
mesto i tako dalje. Deca koja su osvojila drugo i treće mesto stavljena su u
drugo odeljenje, s onom koja su osvojila šesto, sedmo, deseto, jedanaesto
mesto i tako dalje. Drugim rečima, deca su, prema pokazanom uspehu na
ispitu, podeljena u dva potpuno ravnopravna odeljenja. Za ta odeljenja
pažljivo su odabrani učitelji jednakih sposobnosti. Gak su i učionice
opremljene na istovetan način. Sve je bilo potpuno istovetno, osim jedne
stvari: jedno odeljenje su nazvali Grupa A, a drugo Grupa B.
Ta dva odeljenja sastojala su se od dece potpuno istovetnih sposobnosti.
Međutim, po opštem uverenju, deca u Grupi A bila su pametna, a teca u Grupi
B ne baš toliko. Neki roditelji dece iz Grupe A prijatno su se iznenadili što je
njihovo dete toliko uspešno pa su ga hvalili i ugađali mu, dok su roditelji neke
dece iz Grupe B prebacivali deci što nisu dovoljno učila, čak su im oduzeli i
neke privilegije. Čak su i učitelji drugačije predavali deci iz Grupe B ne
očekujući od njih previše. Ta iluzija trajala je čitave godine Potom je održan
novi godišnji ispit.
Rezultati su bili jezivi, mada nimalo iznenađujući. Deca iz Grupe A prošla
su mnogo bolje od one iz Grupe B. Zapravo, rezultati su bili takvi kao da je
Grupa A zaista bila sastavljena od uspešnije polovine dece od prošle godine.
Oni su zaista postali Grupa A. Deca iz druge grupe, iako su prethodne godine
bila ravnopravna sa ostalima, zaista su postala deca iz Grupe B. Cele godine
ponavljano im je da su ona takva, svi su se prema njima tako ponašali, i sama
su verovala u to - pa su to i postala.

Rekao sam svojim zatvorskim ptičicama da nikad ne smatraju sebe

kriminalcima, nego osobama koje su počinile krivično delo. Ako im se govori
da su kriminalci, ako se prema njima ponašaju kao prema kriminalcima i ako
i sami veruju da su kriminalci - oni će to i biti. Tako to ide.
Jedan dečačić je u samoposluzi pred kasom ispustio kutiju mleka, koja
je pukla i mleko se prosulo po podu. „Glupane jedan!“, rekla je majka.
 Pred susednom kasom, drugi dečak ispustio je teglicu meda. I ona se
razbila pa se med razlio po podu. „Napravio si glupost, rekla je njegova
majka.“
Prvo dete obeleženo je kao glupo za čitav život; drugom detetu ukazano
je na to da je glupo postupilo. Prvo dete verovatno će po stati glupo; drugo
će naučiti da više ne čini glupe postupke.
Pitao sam svoje zatvorske ptičice šta su još radili onog dana kada su
počinili zločin. Šta su još radili drugih dana te godine. Šta su još radili drugih
godina svog života? Onda sam im ponovio priču o svom zidu od cigala. Ima i
drugih cigala u zidu, koji prestavlja nas život, a ne samo cigle-zločini.
Zapravo, dobrih cigala uvek je mnogo više nego loših. E sad, da li ste vi loš
zid koji zaslužuje rušenje? Ili ste dobar zid s nekoliko loših cigala, baš kao i
mi ostali?
Nekoliko meseci pošto sam postao starešina i prestao da obilazim
zatvore, dobio sam lični telefonski poziv od jednog zatvorskog čuvara.
Zamolio me je da se vratim. Dao mi je kompliment koji ću pamtiti do kraja
života. Rekao mi je da se moje zatvorske ptičice, moji učenici, pošto su
odslužili kaznu, više nikad nisu vratili u zatvor.

U prethodnoj priči govorio sam o ljudima s kojima sam radio u zatvoru, ali
poruka se odnosi na svakog ko služi kaznu u zatvoru sopstvene krivice. Osim
„zločina“ zbog kojeg se osećamo krivim, šta smo još radili tog dana, te godine,
u ovom životu? Možemo li da vidimo druge cigle u zidu? Možemo li da vidimo
dalje od glupog postupka koji je izazvao osećanje krivice? Ako suviše dugo
mislimo samo na Grupu B, možemo postati osoba za Grupu B: zato ćemo
ponavljati greške i skupljaćemo sve više krivice. Ali kada pogledamo druge
delove svog života, druge cigle u svom zidu, kada dobijemo realniju
perspektivu, u nama se otvara čudesno saznanje, poput cveta u srcu:
zaslužujemo da nam se oprosti.
Najteža faza u izlasku iz krivice jeste da ubedimo sebe da zaslužujemo
oproštaj. Priče koje sam do sada ispričao tu su da nam pomognu, ali svako
mora sam da načini odlučujući korak da izađe iz zatvora.
Dok sam još bio dečak, jedan moj drug igrao se s najboljim drugom na
dokovima. U šali je gurnuo druga u vodu. Drug se udavio. Taj mladić je
godinama živeo opterećen strašnom krivicom. Roditelji udavljenog dečaka
živeli su odmah krai njih. Odrastao je svestan da ih je lišio sina. A onda,
jednog jutra, rekao mi, shvatio je da ne mora više da oseća krivicu. Izašao je
iz sopstvenog zatvora na topli vaz.duh slobode.
LJUBAV I POSVEĆENOST
Kada sam imao oko trinaest godina otac me je doveo da razgovaramo
nasamo i rekao mi nešto što mi je promenilo život. Bili smo sami u njegovom
ofucanom starom autu, u bočnoj ulici siromašnog londonskog predgrađa.
Okrenuo se prema meni i rekao: ‚‚Sine šta god radio u životu, zapamti ovo:
vrata moje kuće biće ti uvek oborena “
Bio sam u to vreme veoma mlad tinejdžer. Nisam tačno shvatio šta je
time mislio, ah znao sam da je nešto važno pa sam zapamtio. Moj otac umro
je tri godine kasnije.
Kada sam postao monah u severoistočnom Tajlandu, razmišljao sam o
tim očevim rečima. Naš dom je u to vreme bio mali opštinski stan u
siromašnom delu Londona, nije baš kuća čija bi vrata mogla stajati otvorena.
Tek tada shvatio sam da moj otac nije to mislio bukvalno. Ono što se krilo u
očevim rečima, nalik na dragulj umotan u krpu, bio je najpotpuniji izraz
ljubavi koji sam ikada čuo: „Sine, šta god radio u životu, zapamti ovo: vrata
moga srca biće ti uvek otvorena.“
Otac mi je ponudio bezuslovnu ljubav. Bez ikakvih obaveza. Ja sam mu
bio sin i to je bilo dovoljno. To je bilo divno. Bilo je stvarno. On je to ozbiljno
mislio.
Potrebni su hrabrost i mudrost da bismo nekome to rekli, da bismo
otvorili nekome vrata svog srca bez ijednog osim ako. Možda mislimo da bi
nas mogli iskoristiti, ali to nije tako, bar ne prema mom iskustvu. Kada vam
neko pruži takvu vrstu ljubavi, to je kao da ste dobili najdragoceniji dar.
Čuvajte ga, držite ga kraj srca, pazite da se ne izgubi. Iako sam u to vreme
samo delimično razumeo očevu nameru, opet se ne bih usudio da povredim
tog čoveka. Ako podarite te reči, nekome ko vam je blizak, ako to ozbiljno
mislite, ako potiču iz vašeg srca – onda će ta osoba posegnuti najviše, a ne
najniže, da dosegne vašu ljubav.
Pre nekoliko vekova, sedam monaha živelo je u pećini u džungli negde u Aziji,
meditirajući o bezuslovnoj ljubavi koju sam opisao u prethodnoj priči. Imali
su glavnog monaha, njegovog brata i njegovog najboljeg prijatelja. Četvrti je
bio neprijatelj glavnog monaha; njih dvojica nikako nisu mogli da se slože.
Peti monah u grupi bio je veoma star, toliko poznih godina da se očekivalo
da će svakog časa umreti. Šesti je bio bolestan - toliko bolestan da je i on
mogao umreti svakog časa. A poslednji, sedmi monah, bio je potpuno
beskoristan. Uvek je hrkao kad bi trebalo da meditira, nije mogao da zapamti
svoje molitve, a kad bi ih i zapamtio, pevao je falš. Nije uspevao ni svoju
odeću da drži u redu. Ali ostali su ga tolerisali i zahvaljivali mu što ih uči
strpljenju.
jednog dana je do pećine stigla banda razbojnika. Pećina je bila toliko
daleko od svega, toliko skrivena, da su oni hteli da je iskoriste kao svoje
skrovište pa su rešili da ubiju sve monahe. Glavni monah je, srećom, bio
veoma ubedljiv govornik. Uspeo je - ne pitajte me kako - a ubedi razbojničku
bandu da pusti sve monahe, osim jednog, koji će biti ubijen kao upozorenje
ostalima da nikome ne odaju gde se nalazi pećina. To je bilo najbolje što je
glavni monah uspeo da postigne,
Glavni monah ostao je sam nekoliko minuta, kako bi doneo užasnu
odluku -koće biti žrtvovan da bi ostali mogli da odu živi i zdravi.
Kada pričam ovu priču pred publikom, ovde zastanem i upitam: ‚‚Šta
mislite, koga je glavni monah odabrao?“ To sprečava dio slušalaca da
zadremaju tokom mog razgovora, i probudi one koji su već zadremali. Ja ih
podsetim da imamo glavnog monaha, njegovog brata, najboljeg prijatlja,
protivnika, starog monaha i bolesnog monaha (obojicu na korak od smrti) i
beskorisnog monaha. Šta mislite, koga je odabrao?
Neko iz publike obično predloži neprijatelja. ‚‚Ne“, kažem ja.
‚‚Brata?“
‚‚Ni to.“
Uvek neko pomene i beskorisnog monaha – kako je to nemilosrdno!
Pošto se tako malo zabavimo, otkrivam im odgovor: glavni monah nije bio u
stanju da odabere.
Njegova ljubav prema bratu bila je jednako velika, ni veća ni manja, nego
prema najboljem prijatelju - a ta ljubav bila je jednako velika kao ljubav
prema neprijatelju, prema starom monahu, bolesnom monahu, pa čak i
prema sirotom beskorisnom monahu. On je doveo do savršenstva smisao
onih reči: vrata moga srca biće ti uvek otvorena, šta god radio, šta god postao.
Vrata srca glavnog monaha bila su širom otvorena svima, s be-
zuslovnom ljubavlju koja ne pravi razlike i koja slobodno teče. A najvažnije
od svega, njegova ljubav prema drugima bila je jednaka njegovoj ljubavi
prema sebi. Vrata njegovog srca bila su otvorena i njemu samom. Zato nije
mogao da izabere između sebe i ostalih.
Tu obično podsećam judeo-hrišćane u publici da njihove svete knjige
kažu „voli svoga bližnjeg kao samoga sebe.“ Ni više ni manje, nego baš koliko
i samoga sebe. To znači poštovati druge onoliko koliko poštujemo sebe, i
sebe onoliko koliko poštujemo druge.
Zbog čega većina moje publike smatra da je glavni monah odabrao sebe
za smrt? Zašto u našoj kulturi uvek žrtvujemo sebe radi drugih i to se smatra
dobrim? Zašto smo zahtevniji, kritičniji i stroži prema sebi nego prema bilo
kome drugom? Sve to ima isti razlog: još nismo naučili da volimo sebe. Ako
vam je teško da kažete drugoj osobi: „Vrata moga srca uvek su ti otvorena,
ma šta činio“, ta teškoća je sitnica u odnosu na onu s kojom ćete se suočiti
kada kažete sebi: „Ja. Jedino sa sobom bio sam blizak otkako znam za sebe.
Sa sobom. Vrata moga srca otvorena su i meni samom. Celom meni, ma šta
da sam uradio. Otvorena su.“
Eto na šta mislim kada kažem vole ti sebe. To znači oslobađati se iz
zatvora krivice; to znaći biti u miru sa sobom. A ako nađete hrabrosti da
kažete sebi te reči, iskreno, u privatnosti svog unutrašnjeg sveta, onda ćete
se izdići. Nećete potonuti, i naći ćete uzvišenu ljubav. Jednog dana svi
moramo reći sebi te reći, ili neke slične, iskreno, ne u igri. Kada to učinimo,
biće kao da je deo nas samih, koji je bio odbačen i dugo živeo napolju na
hladnoći, sada stigao kući. Osećamo se jedinstveno, potpuno i slobodni smo
da budemo srećni. Tek kada na taj način volimo sebe, možemo znati šta znači
zaista voleti nekog drugog, ni manje ni više.
I molim vas, imajte na umu da ne morate biti savršeni, bez mane, da
biste pružili sebi takvu ljubav. Ako čekate savršenstvo, ono nikada neće stići.
Moramo otvoriti vrata svoga srca sebi samima, ma šta da smo uradili. Kad se
nađemo unutra, onda postajemo savršeni.

Ljudi me često pitaju šta je bilo s onih sedam monaha kada je glavni monah
rekao razbojnicima kako ne može da odabere.
Priča, onako kako sam je ja čuo, to ne govori: prekida se tu gde sam je i
ja završio.2 Ali sada znam šta je bilo dalje, shvatio sam šta je moralo uslediti.
2Ova priča nastala je iz kombinacije drugih izvora, najviše prema priči iz Dhammapada, stih 110, i stihove
prosvetljenog monaha Adimute Tere u Theragathi.
Kada je glavni monah objasnio razbojnicima zašto ne može da izabere
između sebe i drugih, i kada je opisao značenje ljubavi i opraštanja ovako
kako sam ga ja objasnio vama, to je na razbojnike ostavilo takav utisak da ne
samo što su ostavili monahe u životu nego su i sami postali monasi!

Otkako sam postao monah i živim u celibatu, sklopio sam mnogo brakova.
Deo mog posla kao budističkog sveštenika jeste da izvodim verski deo
budističke ceremonije venčanja. Prema mojoj tradiciji budizma, brak
zvanično sklapa svetovni budista činovnik, ali mnogi parovi mene smatraju
za onog ko ih je venčao. Dakle, venčao sam mnoge parove.
Kažu da u braku postoje tri prstena: verenički, venčani i večiti krug
patnje.
Dakle logično je očekivati da će biti problema. Kada se oni pojave, ljudi
koje sam venčao često dolaze da razgovaraju sa mnom. Pošto sam monah
koji voli miran život, ja u službi prilikom venčanja uvrstim i sledeće tri priče,
s namerom da mladenci a i ja budu pošteđeni problema što je duže moguće.

Moje mišljenje o vezama i braku je sledeće: kada momak i devojka izlaze

zajedno, to je zabavljanje; kada se vere, to je i dalje zabavljanje, možda malo
dublje; a kada javno razmene bračne zavete, e, to je posvećenost.
Smisao ceremonije venčanja upravo je u posvećenosti. Tokom
ceremonije, da bih naglasio smisao tako da ga se ljudi sećaju do kraja života,
objašnjavam da je razlika između zabavljanja i posvećenosti ista kao i razlika
između slanine i jaja.
 U tom trenutku rodbina i prijatelji počinju da obraćaju pažnju na moje
reći. Počinju da se pitaju: kakve veze imaju slanina i jaja s brakom? A ja
nastavljam:
„Kad je reč o jajima i slanini, kokoška se samo zabavlja, a svinja je
potpuno posvećena. Neka ovo bude svinjski brak.“

Ovo je bila omiljena priča mog učitelja ađana Čaa sa severoistoka Tajlanda.
Tek venčani par pošao je u šetnju kroz šumu jedne lepe letnje večeri
posle večere. Bilo im je divno što su zajedno, sve dok nisu u daljini začuli glas:
„Kva! Kva!“
‚‚Slušaj“, rekla je žena, „to mora da je kokoška.“
‚‚Ne, ne. To je patka“, rekao je muž.
„Ne, sigurna sam da je kokoška“, rekla je ona.
„Nemoguće. Kokoške kokodaču ko-ko-da, a patke kvaču kva- kva. Ovo je
patka, dušo“, rekao je on uz prvi prizvuk ljutnje.
„Kva! Kva!“, začulo se ponovo.
„Eto vidiš! Patka je!“, rekao je on.
„Ne, dušo. Kokoška je. Potpuno sam sigurna“, izjavila je ona tvrdoglavo.
„Slušaj, ženo! To je... patka. Pat-ka. Razumeš?“, rekao je on ljutito.
„Nije nego kokoška“, pobunila se ona.
„To je prokleta patka, ti... ti...“
Začulo se još jedno kva-kva pre nego što je rekao nešto što ne bi trebalo.
Žena je bila na ivici suza. „Ali to je kokoška!“
Muž je ugledao suze u ženinim očima i konačno se setio zašto se oženio
njome. Smirio se, nasmešio i nežno rekao: „Izvini, dušo. Mislim da si u pravu.
To jeste kokoška.“
„Hvala ti, dušo“, rekla je ona i stegla ga za ruku.
„Kva! Kva!“, čulo se kroz šumu dok su njih dvoje nastavili šetnju puni
ljubavi.
 Suština ove priče jeste u tome da je muž shvatio: koga je briga da li je to
kokoška ili patka? Mnogo je važniji njihov zajednički sklad, uživanje u šetnji
po lepoj letnjoj večeri. Koliko brakova propadne zbog beznačajnih sitnica?
Koliko se ljudi razvede zbog pitanja kao što je kokoška ili patka?
Kada razumemo ovu priču, setićemo se šta nam je prioritet. Brak je
važniji nego biti u pravu zbog kokoške i patke. Uostalom, koliko smo puta bili
apsolutno, neporecivo i čvrsto ubeđeni da smo u pravu, a kasnije se
ispostavilo da smo pogrešili? Ko zna? Taj zvuk možda je poticao od genetski
modifikovane kokoške koja samo zvuči kao patka!
(U ime ravnopravnosti polova i mirnog monaškog života, god pričam
priču, ja menjam uloge – neki put muž kaže da je to kokoška, a neki put žena.)

Posle venčanja u Singapuru pre nekoliko godina, mladin otac odveo je zeta u
stranu da mu da nekoliko saveta o dugom i srećnom braku „Ti svakako
mnogo voliš moju ćerku?“, pitao je mladića.
„O, da!“ uzdahnuo je mladić.
,,I verovatno misliš da je ona najbolja osoba na svetu?“, nastavio je
starac.
„Ona je savršena u svakom pogledu!“, smešio se mladić.
„Tako je to kad se tek oženiš“, rekao je starac. „Ali posle nekoliko godina
počećeš da primećuješ mane moje ćerke. Kada počneš da ih uviđaš, želim da
se setiš ovoga. Da nije imala te iste mane i na samom početku, zete moj, ona
bi se udala za nekog mnogo boljeg od tebe!“
Dakle, treba uvek da budemo zahvalni za mane svog partnera, jer da ih
nije imao od samog početka, uspeo bi da stupi u brak s nekim mnogo boljim
nego što smo mi.
Kada smo zaljubljeni, vidimo samo dobre cigle u zidu svoga partnera. To je
sve što želimo da vidimo, i zato samo to i vidimo. To je stanje poricanja.
Kasnije, kada odemo advokatu da pokrenemo razvod, vidimo samo loše cigle
u partnerovom zidu. Slepi smo za sve njegove dobre osobine. Ne želimo da
ih vidimo, pa ih i ne vidimo. To je ponovo stanje poricanja.
Zašto se romantika povezuje sa slabo osvetljenim noćnim klubom, ili
intimnom večerom uz svetlost sveća, ili za noć pod mesečinom? Zato što, u
takvim situacijama, ne možete da vidite njene bubuljice ili njegove veštačke
zube. Pod svetlošću sveća naša mašta može mirno da izmišlja da je devojka
preko puta nas supermodel, ili da ie muškarac lep kao filmska zvezda. Mi
volimo da maštamo, izmaštamo i ljubav. Bar bi trebalo da budemo svesni šta
se dešava.
Monasi nisu skloni romantici i svetlosti sveća. Mi smo pre za paljenje
reflektora stvarnosti. Ako želite da maštate, nemojte ići u manastir. Tokom
prve godine koju sam proveo kao monah na severoistoku Tajlanda, putovao
sam na zadnjem sedištu auta s još dva monaha sa Zapada, dok je ađan Ča,
moj učitelj, sedeo napred na suvozačevom mestu. Ađan Ča se iznenada
okrenuo i pogledao mladog Amerikanca, tek zaređenog monaha, koji je
sedeo kraj mene, a onda rekao nešto na tajlandskom. Treći monah sa Zapada
na zadnjem sedištu dobro je govorio tajlandski pa nam je preveo: „Ađan Ča
kaže da razmišljaš o svojoj devojci u Los Anđelesu.“
Novi monah je zinuo od čuda. Ađan Ča čitao mu je misli - potpuno je
pogodio. Ađan Ča se nasmešio pa je rekao još nešto, a odmah smo dobili i
prevod: „Ne brini. To se može srediti. Kad joj sledeći put budeš pisao, zamoli
je da ti pošalje nešto lično, nešto intimno, što možeš uzeti u ruke kad god je
se uželiš, da te podseti na nju.“
„Da li je to dozvoljeno monasima?“, upitao je iznenađeno novajlija.
„Naravno“, rekao je ađan Ča.
Možda monasi ipak razumeju romantiku.
Ono što je ađan Ča potom rekao dugo je čekalo prevod. Naš prevodilac
prvo je morao da prestane da se smeje i da se sabere.
‚‚Ađan Ča, kaže“, Mučio se da izgovori reči, brišući suze od smejanja.
‚‚Ađan Ča kaže da joj tražiš da ti pošalje teglicu sa svojim izmetom. Onda kad
god ti nedostaje, možeš da izvadiš teglicu i da je otvoriš!“
Pa, to jeste nešto krajnje intimno. A kada izražavamo ljubav prema
partneru, zar ne kažemo da ga volimo celog? Isti savet mogao bi se dati i
monahinji kojoj nedostaje njen momak.
Kao što rekoh, ako želite maštu i romantiku, držite se podalje od našeg
manastira.

Nevolja s romantikom je u tome što, kada maštarija ispari, razočaranje može

mnogo da nas povredi. U romantičnoj ljubavi mi zapravo ne volimo svog
partnera, nego volimo kako se osećamo kraj njega. Volimo uzbuđenje i
oduševljenje u njegovom prisustvu. I zato, kad je on odsutan, mi ga se
uželimo i tražimo da nam pošalje teglicu sa... (vidite prethodnu priču). Kao i
svaki drugi zanos, i ovaj posle nekog vremena jenjava.
Prava ljubav je nesebična ljubav. Zanima nas samo ta druga osoba.
Kažemo joj: „Vrata moga srca biće ti uvek otvorena, ma šta činila“, i to i
mislimo. Želimo samo da ona bude srećna. Ta prava ljubav je retka.
Mnogi od nas vole da misle da je naša trenutna veza prava, a ne
romantična. Evo testa koji će vam pomoći da utvrdite o kakvoj vrsti ljubavi
je reč.
Zamislite svog partnera. Zamislite ga u sebi. Setite se dana kada ste se
sreli i divnih trenutaka u kojima ste od tada uživali. A sad zamislite da
dobijete pismo od partnera. U pismu piše da se zaljubio u vašu najbolju
drugaricu i da su njih dvoje pobegli da žive zajedno. Kako biste se osećali?
Ako je posredi prava ljubav, vi ćete se obradovati što je vaš partner
našao nekoga još boljeg od vas, i što je sada još srećniji. Radovaćete se što
vaš partner i vaša najbolja drugarica uživaju zajedno. Oduševićete se što su
se zaljubili. Zar u pravoj ljubavi nije najvažnija upravo partnerova sreća?
Dakle, prava ljubav je veoma retka.
Jedna kraljica je kroz prozor dvorca gledala Budu, koji je pošao u grad
da prosi hranu. Kralj ju je video i obuzela ga ljubomora zbog njene odanosti
velikom monahu. Posvađao se sa kraljicom i zahtevao da čuje koga više voli:
Budu ili svog muza. Ona je bila revnostan Budin učenik, ali u to vreme morali
ste da budete vrlo pažljivi naročito ako je vaš muž kralj. Ako izgubite
prisebnost, izgubičete i glavu. Ona je sačuvala glavu, ali i odgovorila potpuno
iskreno: „Sebe volim više nego vas obojicu zajedno.“ 3

3 Ova priča potiče iz Samyutta Nikaya, Kosala Samyutta Sutta br. 8, a i iz Udana, vagga 5, Sutta br. 1.
STRAH I BOL
Ako krivica znači gledat, zid svoje prošlosti i videti samo dve cigle koje su
loše namestene, onda strah znači gledati zid naše budućnosti i videti samo
ono sto može poći naopako. Kada smo zaslepljeni strahom, prosto ne
možemo da vidimo ostatak zida, koji je načinjen od svega onoga što bi moglo
da prođe savršeno dobro Strah se, prema tome, prevazilazi tako što vidimo
čitav zid, kao u sledećoi priči iz moje nedavne posete i predavanja u
Singapuru.
Serija od četiri predavanja bila je ugovorena više meseci unapred,
rezervisana je velika i skupa sala sa 2.500 mesta u singapurskom Santek
Sitiju, a plakati su postavljeni na autobuskim stanicama. Onda se pojavila
kriza sa SARS-om (teški akutni respiratorni sindrom). Kada sam stigao u
Singapur, sve škole bile su zatvorene, stambene zgrade stavljene u karantin,
a vlasti su savetovale ljudima da ne odlaze na javne skupove. Strah je u tom
trenutku bio ogroman. „Da li da otkažemo?“, pitali su me.
Upravo tog jutra, prva strana u dnevnim novinama upozoravala je,
krupnim crnim brojkama, da je SARS do tog trenutka potvrđen kod
devedeset devet Singapuraca. Upitao sam koliko je ukupno stanovnika u
Singapuru. Oko četiri miliona, rekli su mi. „Prema tome“, rekao sam,
„3.999.901 Singapurac nema SARS! Nastavljamo!“
‚‚Ali šta ako neko dobije SARS?“, upitao je strah.
‚‚A šta ako ne dobiju?“, upitala je mudrost. A mudrost je imala na svojoj
strani i verovatnoću.
I tako su predavanja ipak održana. Prve večeri došlo je 1.500 ljudi, a broj
je potom rastao, sve dok poslednje večeri nismo imali punu salu. Došlo je
ukupno 8.000 ljudi. Naučili su da se odupru iracionalnom strahu, a to će
ojačati njihovu buduću hrabrost. Uživali su u predavanju i otišli srećni, što je
značio da je ojačao i njihov imunosistem za borbu protiv virusa Osim toga,
kao sto sam, naglasio na kraju svakog predavanja, pošto su se smejali mojim
smešnim pričama, raširili su pluća i time ojačali svoj resptratorni sistem!
Naravno, niko iz publike nije dobio SARS.
Mogućnosti u budućnosti su beskrajne. Kada se usmerimo samo na
neprijatne mogućnosti, to se zove strah. Kada se setimo svih ostalih
mogućnosti, koje su obično mnogo verovatnije, to se zove oslobađanje od
straha.

Mnogi ljudi voleli bi da znaju budućnost. Neki su suviše nestrpljivi da bi

je sačekali da se desi, pa traže usluge proroka i vračara. Imam upozorenje za
vas u vezi s prorocima: nikada ne verujte siromašnom proroku!
Monasi koji meditiraju smatraju se odličnim vračarama, ali oni obično
ne pristaju da sarađuju u predviđanju budućnosti.
Jednom je jedan dugogodišnji učenik ađana Čaa zamolio velikog učitelja
da mu predvidi budućnost. Ađan Ča je odbio: dobri monasi ne bave se
predskazivanjem. Međutim, učenik je bio uporan. Podsetio je ađana Čaa
koliko puta mu je ponudio svoju isprošenu hranu, koliko je donacija dao
njegovom manastiru i koliko puta je vozio ađana Čaa svojim autom, o svom
trošku, zanemarujući posao i porodicu. Ađan Ča uvideo je da je čovek rešen
da čuje proročanstvo o svojoj budućnosti, pa je rekao da će taj jedan jedini
put napraviti izuzetak o svog pravila da ne predskazuje. „Daj mi ruku. Daj da
ti vidim dlan.“
Učenik se obradovao. Ađan Ča nikad nikom nije gledao u dlan ijednon,
učeniku. Ovo je bilo nešto posebno. Štaviše, ađana Čaa smatrali su svecem,
čovekom s velikim psihičkim moćima. Kada ađan Ča kaže da će se nešto
desiti, to će se svakako desiti. Ađan Čaa prešao je kažiprstom preko linija na
učenikovom dlanu. Povremeno bi promrmljao: ,,O, to je zanimljivo“, ili ‚‚Gle,
gle, gle“, ili ‚‚‚Neverovatno!“ Siroti učenik bio je sav u groznici od isčekivanja.
Kada je ađan Čaa završio, pustio je učenikovu ruku I obratio mu se.
‚‚Učeniče, evo kakva će biti tvoja budućnost.“
„Da, da“, žurno je rekao učenik.
,,A ja nikada ne grešim“, dodao je ađan Ča.
„Znam, znam. Dobro, kakva će mi biti budućnost?“, upitao ie učenik na
vrhuncu uzbuđenja.
„Tvoja budućnost biće neočekivana“, rekao je ađan Ča. I nije pogrešio!
Novac se teško skuplja i lako gubi - a najlakši način da se izgubi jeste
kockanje. Svi kockari su, zapravo, gubitnici. Ipak, ljudi vole da predviđaju
budućnost u nadi da će kockanjem uspeti da zarade mnogo novca. Zato
pričam naredne dve priče, kako bih im pokazao koliko je opasno predviđati
budućnost, čak i kada imamo znake.
Jedan moj prijatelj sanjao je jedan od onih snova koji deluju toliko živo
da izgledaju potpuno stvarno. Sanjao je da mu je pet anđela dalo pet velikih
ćupova zlata, pravo bogatstvo. Kada je otvorio oči, u sobi nije bilo anđela i,
avaj, nije bilo ni zlata. Ali san je bio veoma čudan.
Kada je ušao u kuhinju, video je da mu je žena za doručak spremila pet
barenih jaja i pet kriški tosta. U jutarnjim novinama primetio je datum: 5. maj
(peti mesec u godini). Dešavalo se nešto čudno. Okrenuo je poslednju stranu
novina, s najavom konjskih trka. Iznenadio se kada je video da na hipodromu
u Askotu (Askot - pet slova), u petoj trci, konj broj pet nosi ime Pet Anđela!
Dakle, san je bio znak!
Uzeo je slobodno popodne s posla. Podigao je pet hiljada dolara iz
banke. Otišao je na hipodrom i kod petog kladioničara položio opkladu: pet
hiljada dolara da će u petoj trci pobediti konj broj pet po imenu Pet Anđela.
San je sigurno bio istinit. Srećni broj pet sigurno je istinit. I bio je! Konj je
stigao - peti.
Druga priča odigrala se u Singapuru pre nekoliko godina. Jedan
Australijanac oženio se finom Kineskinjom iz Singapura. Jednom, dok su bili
u poseti rodbini u Singapuru, braća njegove supruge krenula su na hipodrom
pa su pozvala i njega. Pristao je. Pre dolaska na hipodrom braća su insistirala
na tome da svrate u poznati budistički hram i upale nekoliko mirišljavih
štapića i pomole se za sreću. Kada su stigli u mali hram, videli su da je sve u
haosu. Zato su se prihvatili metle, krpe i kofe s vodom pa su sve raspremili.
Onda su upalili štapiće, zamolili za dobru sreću i otišli na hipodrom. I svi su
izgubili novac.
Te noći Australijanac je sanjao konjsku trku. Kad se probudio, tačno se
sećao imena konja koji je pobedio. Kada je u Strejts tajmsu video da će tog
popodneva u trci stvarno nastupiti konj s tim imenom. telefonirao je ženinoj
braći da im javi dobru vest. Oni su odbili da poveruju da je kineski duh čuvar
singapurskog hrama rekao belcu ime konja koji će pobediti pa su odbacili
njegov san. On je sam otišao na hipodrom. Uložio je veliku sumu na tog konja
i konj je pobedio.
 Duhovi singapurskih hramova mora da su Australijanci. Ženina braća
bila su veoma besna.

Strah je nalaženje mana budućnosti. Kad bismo uvek mogli da imamo na umu
koliko je budućnost nesigurna, nikad ne bismo ni pokušavah da predvidimo
šta sve može da pođe naopako. A strah nas vodi upravo tamo.
Jednom, kad sam bio mali, strašno sam se plašio zubara. Imao sam
zakazano i nisam želeo da idem. Samo sam na to mislio. Kad sam stigao,
rečeno mi je da je moj pregled otkazan. Tada sam naučio koliko dragocenog
vremena izgubimo uludo strahujući.
Strah se rastače u nesigurnoj budućnosti Međutim, ako ne koristimo
svoju mudrost, strah će rastočiti nas. Umalo da rastoči Malog Skakavca,
mladog novajliju u budističkom manastiru u staroj televizijskoj seriji Kung-
fu. Opsesivno sam pratio tu seriju posledjne godine dok sam radio kao
nastavnik, pre nego što sam postao monah.
Jednog dana, slepi učitelj Malog Skakavca poveo je mladog monaha u
zadnju odaju hrama, koja je obično bila zaključana. U toj odaji bio je bazen,
dugačak oko šest metara, sa daskom postavljenom kao most s jednog kraja
na drug. Učitel je upozorio Malog Skakavca da se ne približava ivici bazena,
jer se u njemu ne nalazi voda, već vrlo jaka kiselina.
„Za sedam dana“, rekao je Skakavcu, „bićeš podvrgnut probi. Moraćeš
da pređeš preko bazena punog kiseline koračajući po drvenoj dasci. Ali
pripazi! Da li na dnu bazena s kiselinom tu i tamo vidiš kosti?“
Skakavac je oprezno pogledao preko ivice i ugledao mnogo kostiju.
„Nekada su pripadale novajlijama kao što si ti.“
Učitelj je izveo Skakavca iz te strašne sobe na sunce, u dvorište hrama.
Tu su stariji monasi postavili dasku tačno iste veličine kao što je ona iznad
bazena s kiselinom, ali podignutu na dve cigle. Narednih sedam dana
Skakavac nije imao drugu dužnost osim da vežba koračanje po toj dasci.
Bilo je lako. Za nekoliko dana bio je u stanju da korača potpuno mirno,
u savršenoj ravnoteži, čak i vezanih očiju, preko daske u dvorištu. Onda je
došla proba.
Učitelj je odveo Malog Skakavca u sobu s bazenom. Kosti novajlija koji
su upali u kiselinu svetlucale su na dnu bazena. Skakavac je stao na kraj
daske i osvrnuo se ka učitelju. „Hodaj!“, rekao je ovaj.
Daska preko kiseline mnogo je uža nego daska iste širine u dvo rištu
hrama. Skakavac je počeo da hoda, ali korak mu je bio nesiguran; počeo je da
se klati. Nije stigao ni do sredine. Klatio se sve više. Izgledalo je da će svakog
trenutka pasti u kiselinu. Onda se serija prekinula zbog reklama.
Morao sam da trpim glupe reklame, obuzet brigom kako će siroti Mali
Skakavac spasti svoje kosti.
Reklame su se završile i vratili smo se u sobu s bazenom punim kiseline,
gde je Skakavac počeo da gubi samopouzdanje. Video sam ga kako nesigurno
korača. Onda se zaljuljao. A onda je i pao!
Stari slepi učitelj nasmejao se kad je čuo da je Mali Skakavac pljusnuo u
bazen. Unutra nije bila kiselina: samo obična voda. Stare kosti ubačene su
kao specijalni efekti. Prevarili su Malog Skakavca, a prevarili su i mene.
„Zašto si upao?“, upitao je učitelj ozbiljno. „Strah te je gurnuo unutra,
Mali Skakavče, samo strah.“

Rečeno mi je da je strah od javnog nastupa jedan od najvećih mogućih

strahova. Ja često moram da govorim pred publikom, u hramovima i na
konferencijama, na venčanjima i sahranama, na radiju, pa čak i na televiziji,
i to uživo. To je deo mog posla.
Sećam se jedne prilike, pet minuta pre nego što ću izaći pred publiku,
kada me je obuzeo strah. Nisam se pripremio; nisam imao pojma šta ću
govoriti. Oko tri stotine ljudi sedelo je u sali očekujući da ih nadahnem.
Odustali su od drugih zabave te večeri samo da bi čuli moje predavanje.
Počeo sam da mislim: Šta ako ne smislim šta da kažem? Šta ako kažem nešto
pogrešno? Šta ako napravim budalu od sebe?
Svi strahovi počinju sa šta ako, a nastavljaju se nečim katastrofalnim. Ja
sam predviđao budućnost, i to negativnu. Bio sam glup. Znao sam da sam
glup: znao sam ja teoriju, ali tada nije delovala. Strah je nadirao. Bio sam u
nevolji.
Te večeri smislio sam štos, nešto što mi monasi zovemo sredstvom
veštine, kojim sam prevazišao svoj strah tada, a i svaki put posle toga. Resio
sam da nije bitno hoće li publika uživati u mom predavanju ili ne, važno je da
ja uživam. Odlučio sam da se zabavim.
Od tada, kad god držim predavanje ja se zabavljam. Sjajno provodim.
Pričam zabavne priče, često na sopstveni račun i smejem im se zajedno s
publikom. U živoj emisiji na singapurskom radiu, pričao sam o predviđanju
ađana Čaa o budućoj valuti. (Singapurce interesuje sve u vezi s ekonomijom.)
Adan Ča jednom je predskazao da će svetu ponestati papira za
novčanice i metala za novčiće pa će ljudi morati da nađu nešto drugo za
svakodnevne transakcije. Predskazao je da će ljudi koristiti kuglice kokošjeg
izmeta umesto novca. Ljudi će ići okolo s džepovima punim kokošjeg izmeta.
Banke će ga biti pune, a razbojnici će pokušavati da ih ukradu. Bogati ljudi
biće neizmerno ponosni na količinu kokošjeg izmeta koju poseduju, a
sirotinja će sanjati o sticanju velike hrpe izmeta na lutriji. Vlade i države
detaljno će razmatrati situaciju s kokošjim izmetom u svojoj zemlji, a
ekološki i društveni problemi biće razmatrani kasnije, kada bude bilo
dovoljno kokošjeg izmeta za sve.
U čemu je osnovna razlika između novčanica, novčića i kokošjeg izmeta?
Ni u čemu.
Uživao sam pričajući ovu priču. Ona pruža snažnu osudu naše trenutne
kulture. I zabavna je. Slušaocima u Singapuru se dopala.
Zaključio sam da, kada odlučite da se zabavite dok govorite pred
publikom, možete da se opustite. Psihološki je nemoguće strahovati i
zabavljati se u isto vreme. Kada sam opušten, ideje slobodno teku u moj um
dok govorim, pa izlaze kroz usta lepo i rečito opisane. Povrh svega, ako se ja
lepo zabavljam, ni publici nije dosadno.
Jedan tibetanski monah jednom je objasnio koliko je važno zasmejavati
publiku tokom predavanja.
„Kada otvore usta da se nasmeju“, rekao je, „možeš da im ubaciš pilulu
mudrosti!“
Nikad se ne pripremam za predavanja. Pripremim samo srce i um.
Tajlandski monasi obučeni su da nikad ne pripremaju govore, već da budu
pripremljeni da govore bez pripreme u bilo kom trenutku.
Bio je praznik Punog meseca, druga najvažnija svečanost u budističkom
kalendaru u severoistočnom Tajlandu. Ja sam bio u Vat Nong Pa Pongu,
manastiru ađana Čaa, sa oko dvestotine monaha i više hiljada svetovnjaka.
Ađan Ča bio je veoma čuven; a meni je to bila peta godina otkako sam postao
monah.
Posle večernje službe bilo je vreme za glavni govor. U tim značajnim
prilikama obično bi ađan Ča održao govor, ali ne baš uvek Ponekad bi
pogledao kolonu monaha, i ako bi se njegov pogled zaustavio na vama, bili
ste u nevolji. Zamolio bi vas da održite propoved. Iako sam bio veoma mlad
monah u odnosu na druge prisutne, čovek nikad nije mogao biti siguran kad
je reč o ađanu Čau.
Ađan Ča pogledao je redove monaha. Pogled mu je pao na mene i prešao
dalje. U sebi sam odahnuo od olakšanja. Onda su njegove oči skočile nazad.
Pogodite gde su se zaustavile.
„Brame“, rekao je ađan Ča. „Ti ćeš održati glavnu propoved.“
Nije bilo izvlačenja. Morao sam da držim govor na tajlandskom, bez
priprema, ceo sat, pred svojim učiteljem, braćom monasima i hiljadama
svetovnih gostiju. Nije bilo bitno da li će to biti dobra propoved ili ne. Bilo je
važno samo da je održim.
Ađan Ča nikada posle ne kaže da li je govor bio dobar ili nije. To i nije
bitno. Jednom je zamolio govorima vičnog monaha sa Zapada da održi
propoved svetovnjacima koji su se okupili u manastiru za sedmični obred.
Kad je protekao jedan sat, monah je počeo da privodi kraju propoved na
tajlandskom jeziku. Ađan Ča ga je prekinuo i rekao mu da nastavi još sat. To
je bilo teško. Ipak, uradio je to. Kad se spremio da završi, pošto se namučio
tokom tog drugog sata, ađan Ča zatražio je još jedan sat propovedi. To je već
bilo nemoguće. Zapadnjaci ne znaju toliko tajlandskog. Počnete beskrajno da
se ponavljate. Publika počne da se dosađuje. Ali nema izgovora. Na kraju
trećeg sata većina ljudi ionako je otišla, a oni koji su ostali pričali su među
sobom. Čak i komarci i mali gušteri na zidovima otišli su na spavanje. Na
kraju trećeg sata, ađan Ča zatražio je još jedan sat! Monah sa Zapada je
poslušao. Rekao je da se posle takvog iskustva (a govor se posle četvrtog sata
ipak završio), kada stignete do samog dna pažnje publike, više ne plašite da
govorite pred ljudima.
Tako nas je obučavao veliki ađan Ča.
Strah je važan element bola. To je ono zbog čega nam bol nanosi patnju.
Uklonite strah i ostaće samo osećanje. Sredinom sedamdesetih godina XX
veka, u siromašnom i izolivanom šumskom manastiru u severoistočnom
Tajlandu, imao sam jaku zubobolju. Nije bilo zubara kome bi se moglo otići,
nije bilo ni telefona, ni struje. Nismo imali čak ni aspirin ili paracetamol u
ormariću za lekove. Od šumskih monaha očekuje se da trpe.
Kasno uveče, kao što to često biva s bolestima, zubobolja je postajala sve
gora i gora. Smatrao sam sebe prilično izdržljivim monahom, ah ta zubobolja
iskušavala je moju snagu. Jedna strana usta bila mi je potpuno ukočena od
bola. To je svakako bila najgora zubobolja koju sam ikada imao, i pre i posle
toga. Pokušao sam da izbegnem bol meditirajući kroz disanje. Naučio sam da
se usmerim na disanje kada me ujedaju komarci; ponekad bih izbrojao i po
četrdeset krvopija na sebi, a mogao sam da prevaziđem jedan osećai
usmeravajući se na neki drugi. Ali ovaj bol bio je izuzetak. Ispunio bih um
osećanjem disanja na samo dve ili tri sekunde, a onda bi bol šutnuo u vrata
koja sam zatvorio u umu i upao unutra, žestoko i silovito.
Ustao sam, izašao napolje i pokušao meditaciju hodanjem. Uskoro sam
i od toga odustao. To nije bila meditacija hoda, već više meditacija trčanja.
Nisam bio u stanju da koračam polako. Bol je preuzeo kontrolu; naterao me
je da trčim. Ali nisam imao kuda da trčim. Bio sam u agoniji. Klizio sam u
ludilo.
Otrčao sam nazad u svoju kolibu, seo i počeo molitvu. Budističke
molitve navodno poseduju natprirodnu moć. Mogu da vam donesu
bogatstvo, da oteraju opasne životinje, da izleče bolest i bol -navodno. Ja
nisam verovao u to. Ja sam učio za naučnika. Magijska molitva je samo hokus-
pokus, namenjen lakovernima. Ipak, počeo sam molitvu, u besmislenoj nadi
da će nekako delovati. Bio sam očajan. Uskoro sam morao i to da prekinem.
Shvatio sam da vičem reci molitve, da maltene vrištim. Bilo je veoma kasno i
plašio sam se da ću probuditi ostale monahe. Po tome kako sam urlikao
stihove verovamo bih probudio čitavo selo i više kilometara daleko! Silina
bola nije mi dozvoljavala da normalno govorim molitvu.
Bio sam sâm, hiljadama kilometara od domovine, u zabačenoj džungli
bez ikakvog komfora, obuzet nepodnošljivim bolom od kojeg nije bilo spasa.
Pokušao sam sve što sam umeo, stvarno sve. Eto kako mi je bilo.
Takav trenutak čistog očajanja može da otključa vrata mudrosti. vrata
koja se u običnom životu nikad ne vide. Jedna takva vrata tada su se otvorila
preda mnom i ja sam ušao kroz njih. Iskreno, i nije mi bilo druge. y
Setio sam se jedne reci: oslobađanje. Čuo sam tu rec već mnogo puta.
Razgovarao sam s prijateljima o njenom značenju. Mislio sam da znam šta
znači: kakva zabluda. Bio sam spreman da pokušam bilo šta, pa sam pokušao
da se oslobodim, da se potpuno sto odsto oslobodim. Prvi put u životu
stvarno sam se oslobodio nečega.
Zaprepastilo me je šta se potom dogodilo. Užasni bol smesta je nestao.
Zamenilo ga je neopisivo blaženstvo. Talas za talasom zadovoljstva prožimao
je moje telo. Um mi je utonuo u dubok osećaj mira, tako mirno, tako divno.
Meditirao sam s lakoćom, bez ikakvog napora. Posle meditacije, u cik zore,
legao sam da se odmorim. Spavao sam duboko i mirno. Kada sam se
probudio na vreme za svoje monaške dužnosti, primetio sam da i dalje imam
zubobolju. Ali nije bila ni nalik na onu od prethodne noći.

U prethodnoj priči morao sam da se oslobodim straha od bola one zubobolje.

Ja sam dočekao taj bol, prigrlio ga i dozvolio mu da postoji. Zato je bol nestao.
Mnogi moji prijatelji koji su trpeli veliki bol isprobali su ovaj metod i
utvrdili da ne deluje! Kad su došli da mi se požale, rekli su da moja zubobolja
nije ništa u poređenju s njihovim bolom To nije istina. Bio je ličan i ne može
se meriti. Pomoću priče o moja tri učenika, uvek im objasnim zašto
oslobađanje kod njih nije uspelo.
Prvi učenik, u jakim bolovima, pokušava da se oslobodi.
‚‚Oslobađam te“, kaže on bolu blago, i čeka.
‚‚Oslobađam te!“, ponavlja kada se ništa ne desi.
„Oslobađam te!“
„Hajde, oslobađam te.“
„Kažem ti, oslobađam te!“
„OSLOBAĐAM TE!“
Možda vam ovo zvuči smešno, ali svi mi najčešće činimo upravo to.
Oslobađamo pogrešnu stvar. Trebalo bi da oslobađamo onoga ko kaže
„oslobađam te“. Trebalo bi da oslobađamo manijaka za samokontrolu a svi
znamo ko je to. Osloboditi znači ostati bez onoga koji kontroliše.
Drugi učenik, u užasnim bolovima, seti se ovog saveta pa je oslobodio
onoga koji kontroliše. Sedi u bolovima, pretpostavljajući da je oslobođen.
Posle deset minuta bol je i dalje isti, pa se učenik žali da oslobađanje ne
deluje. Ja mu objašnjavam da oslobađanje nije metod za ukidanje bola, nego
metod za oslobađanje od bola. Drugi učenik pokušao je da se pogađa s bolom:
„Ja ću te mirno trpeti deset minuta, a ti, bolu, ima da nestaneš. U redu?“
To nije oslobađanje od bola: to je pokušaj da se bol ukine.
Treći učenik, u užasnim bolovima, kaže tom bolu otprilike ovako: „Bolu,
vrata moga srca su ti otvorena, ma šta mi uradio. Hodi unutra.“
Treći učenik potpuno je voljan da dozvoli bolu da se nastavi koliko god
želi, čak i do kraja života; čak i da mu dozvoli da postane još gori. On daje
bolu slobodu. On odustaje od pokušaja da kontroliše bol. To je značenje
oslobađanja. Bol je slobodan da ostane ili ode, njemu je svejedno. Tek tada
bol nestaje.

Jedan član naše zajednice imao je veoma loše zube, bilo je potrebno da izvadi
više komada, a on nije želeo anesteziju. Na kraju je u Pertu našao zubara koji
je pristao da mu izvadi zube bez anestezije. Išao je k njemu više puta. Njemu
to nije nikakav problem.
Odluka da mu zubar izvadi zub bez anestezije deluje zaista impresivno, ali
ovaj čovek otišao je korak dalje, Izvadio je samom sebi zub bez anestezije.
Videli smo ga ispred manastirke radionice kako drži tek izvađen zub, još
okrvavljen, u najobičnijim kleštima. To mu nije bilo nikakav problem: očistio
je klešta od krvi pre nego što ih je vratio u radionicu.
Pitao sam ga kako je uspeo to da uradi. Ono što je rekao pokazuje zašto
je strah najvažniji sastojak bola.
„Kada sam odlučio da izvadim sebi zub - silna je gnjavaža putovati do
zubara - to me nije zabolelo. Kada sam ušao u radionicu, ni to nije zabolelo.
Kada sam izabrao klešta, ni to nije zabolelo. Kada sam kleštima uhvatio zub,
i dalje me nije zabolelo. Kada sam prodrmao kleštima i povukao, tada je
zabolelo, ali samo nekoliko sekundi. Čim se zub našao napolju, više nije
bolelo. Bol je trajao samo pet sekundi, i to je bilo sve.“
Vi, dragi čitaoci, verovatno ste iskrivili lice kada ste pročitali ovu istinitu
priču. Zbog straha ste verovatno osetili više bola nego on! Kad biste pokušali
takav poduhvat, verovatno bi vas strašno bolelo, čak i pre nego što uđete u
radionicu po klešta. Iščekivanje - strah - to je glavni sastojak bola.

Oslobođenje od ‚‚onog koji kontroliše“, ostajanje u ovom trenutku i

otvorenost za nesigurnu budućnost oslobađaju nas iz tamnice straha. To
nam omogućava da odgovorimo na životne izazove sopstvenom mudrošću i
spasava nas iz mnogih nezgodnih situacija.
Stajao sam u jednom od šest redova za ulazak u zemlju na
međunarodnom aerodromu u Pertn, po povratku s divnog putovanja na Šri
lanku preko Singapura. Redovi su se sporo pomerali; očito su vršili detaljnu
proveru. Iz jednih vrata sa strane, pojavio se carinski službenik, vodeći malog
psa dresiranog za otkrivanje droge. Pridošli putnici nervozno su se smešili
dok ie cirinik vodio psa tragača uz, i niz svaki red. Čak i kada nisu nosili
nikakvu drogu, mogli ste osetiti opadanje napetost, kad bi pas onjušio
nekoga i prešao na sladćeg.
Kada je simpatična kuca stigla do mene i onjušila me, zaustavila se.
Zagnjurila je njuskicu u prevoje moje odeće, tu oko pojasa i počela da maše
repom, brzim i širokim pokretima. Carinik je morao da cimne povodac kako
bi pas pošao dalje. Putnik koji je stajao u redu ispred mene, i koji je dotle bio
sasvim prijatan, sada se pomerio korak od mene. Siguran sam da se i par koji
je stajao iza mene takođe odmakao.
Posle pet minuta bio sam mnogo bliže pultu, a carinik sa psom ponovo
se pojavio. Išli su uz i niz svaki red, pas je kratko onjušio svakog putnika i
nastavljao dalje. Kad je stigao do mene, ponovo je stao. Zagnjurio je glavu u
moj haljetak i mahao repom kao lud. Carinik je ponovo morao silom da
odvuče psa dalje. Osećao sam da svi gledaju u mene. Iako bi mnogi ljudi u
tom trenutku počeli da brinu, ja sam bio potpuno opušten. Ako dospem u
zatvor - pa dobro, imam tamo mnogo prijatelja i znam da je hrana mnogo
bolja nego u manastiru!
Kada sam stigao do carinskog pulta, detaljno su me proverili. Nisam
nosio drogu: a monasi ne piju ni alkohol. Nisu me svukli do kože; verovatno
zato što nisam bio uplašen. Pitali su me jedino zšto je pas tragač stao samo
kod mene. Rekao sam da monasi imaju duboku empatiju prema životinjama,
i da je pas možda to osetio; ili je možda pas u nekom prethodnom životu bio
monah. Potom su me pustili da prođem.

Jednom umalo da me udari čovek, vrlo krupan Australijanac, ljutit i napola

pijan. Tog dana spasio me je odsustvo straha - i mene i moj nos.
Upravo smo se uselili u svoj novi gradski hram tik izvan Perta. Imali smo
veliko svečano otvaranje, a na naše iznenađenje i oduševljenje, tadašnji
guverner Zapadne Australije ser Gordon Rid i njegova supruga prihvatili su
naš poziv da prisustvuju. Ja sam dobio zadatak da organizujem postavljanje
platnene nadstrešnice u dvorištu i stolica za posetioce. Naš blagajnik rekao
mi je da uzmem najbolje što mogu: želeli smo da ostavimo što bolji utisak.
Posle malo potrage, našao sam veoma skupu službu za iznajmljivanje
opreme. Nalazila se u jednom od bogatih predgrađa Perta i iznajmljivala je
šatore za baštenske zabave milionerima. Objasnio sam im šta želim i zašto
mora da bude najbolje moguće. Žena s kojom sam razgovarao rekla je da
potpuno razume i dogovorili smo se o svemu.
Kada su šator i stolice stigli u petak kasno po podne, bio sam u zadnjem
delu našeg novog hrama i pomagao nekome drugom. Kada sam stigao da
pogledam isporučenu robu, kamion i ljudi već su otišli. Nisam mogao da
poverujem u kakvom je stanju šator. Bio je sav prekriven crvenom prašinom.
Bio sam razočaran, ali to se moglo srediti. Počeli smo da ga peremo vodom
iz creva. Potom sam pogledao stolice za goste - i one su bile isto tako prljave.
Doneli smo krpe i moji divni volonteri počeli su da peru stolice. Na kraju sam
pogledao i posebne stolice za najvažnije goste. Stvarno su bile posebne:
nijedna nije imala noge jednake dužine! Sve su se klatile, i to mnogo.
To je bilo neverovatno. To je bilo stvarno previše. Pohitao sam ka
telefonu, pozvao firmu za iznajmljivanje i uspeo da pronađem onu ženu baš
kad se već spremila da ode kući za vikend. Objasnio sam joj situaciju i
naglasio da ne možemo dozvoliti da se guverner Zapadne Australije klati na
klimavoj stolici tokom svečanosti. Šta ako padne? Ona je potpuno razumela,
izvinila se i uverila me da će u roku od jednog sata stolice biti zamenjene.
Ovog puta lično sam čekao kamion za isporuku. Video sam ga kako
skreće u našu ulicu. Na pola ulice, šezdesetak metara od hrama, dok je
kamion još išao prilično brzo, jedan čovek iskočio je iz njega i potrčao ka
meni izbečenih očiju i stegnutih pesnica.
„Ko je ovde glavni?“, vikao je. „Hoću da vidim tipa koji je ovde glavni!“
Kasnije sam saznao da je ona prvobitna isporuka bila njihov poslednji
zadatak te nedelje. Posle nas, ljudi su se presvukli i požurili u pab da započnu
vikend. Mora da su prilično odmakli sa pićem, kada je šef ušao za njima u pab
i naredio im da se vrate na posao. Budistima su potrebne drugačije stolice.
Prišao sam čoveku i mirno rekao: ‚‚Ja sam tip koji je ovde glavni. Kako
mogu da vam pomognem?“
On mi se uneo u lice, još stežući pesnice, tako da mi je matene dodirivao
nos. Oci su mu plamtele od gneva. Oko njega se širio jak zadah piva, a bio je
na samo pedalj od mene. Nisam osetio ni strah ni bes. Samo sam se opustio.
Moji takozvani prijatelji prestali su da peru stolice da bi videli šta će biti.
Niko nije piišao da mi pomogne. Baš vam hvala, prijatelji!
Gledanje u oči potrajalo je nekoliko minuta. Bio sam fasciniran. Taj ljutiti
radnik bio je potpuno zatečen mojom reakcijom. Bio je naviknut da vidi ili
strah ili kontraagresiju. Njegov mozak nije znao kako da reaguje na nekoga
ko opušteno stoji, iako mu je njegova pesnica tik kraj nosa. Znao sam da ne
može da me udari, ali da ne može ni da se udalji. Nedostatak straha ga je
izbezumio.
Tokom tih nekoliko minuta kamion se parkirao i prišao nam je njegov
šef. Spustio je ruku na rame svom radniku. „Hajde, idemo da istovarimo
stolice“, rekao je. To je razbilo pat-poziciju i omogućilo čoveku da se pomeri.
„Da“, rekao sam ja, „pomoći ću vam.“ Pa smo zajedno istovarili stolice.
BES I PRAŠTANJE
Bes nije pametna reakcija. Mudri ljudi su srećni, a srećni ljudi ne besne. Kao
prvo, bes je iracionalan.
Jednog dana, kad se naš manastirski auto zaustavio pred crvenim
svetlom na semaforu, primetio sam da u autu pored nas vozač besni na
semafor: „Prokleti semafore! Znaš da imam važan sastanak. Znaš da kasnim.
A pustio si onaj auto ispred mene da prođe svinjo jedna! I nije ti prvi put...“
Okrivio je semafor, kao da on može da bira šta će raditi. Kao da mu je
semafor namerno naudio: „Aha! Eno ga, stiže. Znam da kasni. Sad ću
propustiti ovaj auto ispred njega, a onda... Crveno! Op! Sredio sam ga!“
Semafori ponekad mogu da deluju zlobno, ali to su samo semafori i ništa više.
Šta čovek drugo da očekuje od njih?
Zamišljam tog čoveka kako stiže kući sa zakašnjenjem, a žena ga grdi:
„Glupi mužu! Znao si da imamo važan sastanak. Znao si da ne smeš da kasniš.
A morao si da obaviš taj drugi posao pre nego što dođeš, svinjo jedna! I nije
ti prvi put...“
Ona će okriviti muža, kao da je muž mogao da bira šta će raditi. Smatraće
da je on to namerno uradio: „Aha! Imam sastanak sa ženom. Zakasniću. E,
onda ću prvo da odem kod ove druge osobe. Tako je! Kasnim! Sredio sam je.“
Muževi ponekad mogu da deluju zlobno, ali oni su prosto muževi i ništa više.
Šta drugo čovek da očekuje od njih?
Likovi i događaji u ovoj priči delimično su izmenjeni kako bi odgovarali
što većem broju situacija s besom.
Da biste izrazili bes, morate ga prvo opravdati sebi. Morate ubediti sebe da
je bes zaslužen, prikladan i ispravan. U mentalnom procesu besa, to je kao da
se u vašoj glavi odvija suđenje.
Optuženi stoji u ogradici u sudskoj dvorani vašeg uma. Vi ste tužilac. Vi
znate da je on kriv, ali da bi sve bilo pošteno, morate to da dokažete i sudiji,
svojoj savesti. Zato se upuštate u živu rekonstrukciju zločina prema vama.
Navodite sve vrste zlobe, dvoličnosti i čiste okrutnosti koje počivaju iza
namera i postupaka optuženog. Izvlačite iz prošlosti mnoštvo njegovih
ranijih zločina protiv vas, kako biste ubedili svoju savest da ne treba imati
milosti.
Pred stvarnim sudom, optuženi ima branioca koji takođe ima pravo da
govori. Ali u vašem umu, vi upravo opravdavate svoj bes. Ne želite da čujete
patetične izgovore, neverovatna objašnjenja ili mlitave molbe za oproštaj.
Advokat odbrane ne sme da progovara. U vašoj jednostranoj raspravi, vi
sklapate ubedljiv slučaj. To je sasvim dovoljno. Savest udara čekićem i
proglašava da je optuženi KRIV! Sada smatramo da je sasvim u redu što smo
besni na njega.
Pre mnogo godina takav proces odvijao se i u mom umu kad god bih se
naljutio. Onda sam pomislio koliko je to nepošteno. Zato sam, kad sam
sledeći put poželeo da se naljutim na nekoga, zastao i pustio i advokata
odbrane da kaže šta ima. Smislio sam uverljiva izvinjenja i verovatna
objašnjenja za ponašanje druge strane. Dao sam prostora lepoti oproštaja.
Utvrdio sam da savest više ne donosi presudu o krivici. Postalo je nemoguće
osuditi ponašanje nekog drugog. Bes, kad je postao neopravdan, sagoreo je
samog sebe i ugasio se.

Okidač za veliki deo našeg besa jeste neispunjeno očekivanje. Ponekad

uložimo mnogo u nešto, a kad ne bude onako kako je trebalo, razgnevimo se.
Svako trebalo bi ukazuje na očekivanje, na predskazivanje budućnosti. Do
sada smo već mogli da shvatimo da je budućnost nesigurna, nepredvidljiva.
Ako se suviše oslanjamo na očekivanja od budućnosti, na to trebalo bi, prosto
tražimo nevolje.
Jedan budista sa Zapada, kog sam poznavao pre mnogo godina postao
je monah na Dalekom istoku. Pristupio je vrlo strogom manastiru za
meditaciju, izdvojenom daleko u planinama. Svake godine imali su
povlačenje u meditaciju od šezdeset dana. To je bilo teško: bilo je strogo i
nikako za slabe umove.
Ustajali su u tri ujutro, a u tri i deset sedeli su prekrštenih nogu i
meditirali. Čitav dan bio je organizovan u blokovima od pedeset minuta
sedeće meditacije, deset minuta meditacije u hodu, i tako redom. Obroke su
jeli u sali za meditaciju, sedeći prekrštenih nogu na svom mestu za
meditaciju; nije bio dozvoljen nikakav razgovor. U deset uveče mogli su da
legnu da spavaju, ali samo u sali za meditaciju, na istom mestu gde su dotad
meditirali. Ustajanje u tri ujutro nije bilo obavezno: mogli su ustati i ranije,
ako žele, ali ne i kasnije! Jedina pauza bio je svakodnevni razgovor sa strogim
učiteljem i, naravno, kratke pauze za toalet.
Posle tri dana, monaha sa Zapada boleli su i noge i leđa. Nije navikao da
tako dugo sedi u položaju koji je zapadnjacima neudoban. A znao je da ga
čeka još čitavih osam nedelja. Počeo je ozbiljno da sumnja hoće li izdržati
tako dugo povlačenje.
Na kraju prve sedmice ništa nije pošlo nabolje. Često je bio u agoniji,
nepomično sedeći sat za satom. Oni koji su učestvovali u desetodnevnim
meditacijama znaju koliko to može bolno biti. A njega je čekalo još sedam i
po sedmica.
Ipak, ovaj čovek bio je odlučan. Prikupio je svu svoju rešenost i
istrajavao, sekund po sekund. Po isteku prve dve nedelje stvarno mu je bilo
dosta: bol je bio prejak. Njegovo zapadnjačko telo nije bilo stvoreno za takve
napore. Ovo nije bio budizam, nije ličilo na srednji put. Kada se osvrnuo i
pogledao azijske monahe, koji su takođe stezali zube, ponos mu je pomogao
da izdrži još dve nedelje. Tokom tog vremena telo mu je gorelo od bola.
Jedino olakšanje bio je gong u deset uveče, kada je mogao da ispruži
izmučeno telo i malo se odmori. Ipak, nekako mu se činilo da, čim utone u
san, već odjekne gong u tri ujutro i probudi ga za novi dan mućenja.
Na kraju tridesetog dana, u daljini je primetio nejasni treptaj nade.
Stigao je do polovine. Sad je mogao da odbrojava dane do kraja, a ne od
početka, pomislio je pokušavajući da ubedi sebe. Dani su postajali sve duži, a
bol u kolenima i leđima sve jaci. Povremeno bi pomislio da će se rasplakati.
Ali ipak, gurao je dalje. Još dve nedelje. Još nedelju dana. Tokom poslednje
nedelje vreme se vuklo poput mrava u medu. Iako je sada već bio naviknut
da trpi bol, nije mu bilo nimalo lakše. Kad bi sada odustao, mislio je, izdao bi
sve što je dotle pretrpeo. Bio je rešen da istraje, makar ga to ubilo: a
povremeno mu se činilo da je i to moguće.
Šezdesetog dana probudio ga je gong u tri ujutro. Skoro je uspeo. Bol tog
poslednjeg dana bio je neopisiv. Kao da ga je dotle samo bockao, ali sada više
nije hteo da se usteže. Iako je ostalo još samo nekoliko sati, pitao se da li će
moći da izdrži. Onda je došlo poslednjih pedeset minuta. Proveo ih je
zamišljajući sve što će činiti kada se meditacija završi, za manje od sata:
divno kupanje u toploj vodi, obrok bez žurbe, razgovor, izležavanje - a onda
mu je bol prekinuo misli, zahtevajući njegovu potpunu pažnju. Otvorio je oči,
sasvim malo, krišom, nekoliko puta tokom tog poslednjeg perioda, kako bi
pogledao na sat. Nije mogao da poveruje koliko sporo vreme prolazi.
Možda u časovniku treba promeniti baterije? Možda se časovnik
potpuno zaustavio, s kazaljkama zauvek zaglavljenim na pet minuta do kraja
meditacije? Poslednjih pedeset minuta činilo mu se kao pedeset eona, ali čak
i večnost se jednog dana mora završiti. I tako je i bilo. Oglasio se gong, divno
umilno, i označio kraj povlačenja.
Telo su mu zapljusnulu talasi uživanja, potiskivajući bol duboko i
pozadinu. Uspeo je. Sad će počastiti sebe. Vreme je za kupanje?
U tom času učitelj je ponovo udario gong da privuče pažnju. Imao je
nešto da saopšti. ‚‚Ovo je bilo izvaredno povlačenje“, rekao je. ‚‚Mnogi monasi
veoma su paredovali i neki su mi predložili tokom poslednjeg razgovora, da
produžimo povlačenje za još dve nedelje. Mislim da je to odlična ideja.
Povlačenje traje i dalje, Ostanite da sedite.“
Svi monasi ponovo su prekrstili noge i ostali nepokretni, u meditaciji, da
nastave naredne dve nedelje. Monah sa Zapadao reko je da više nije osecao
nikakav bol. Želeo je samo da shvati ko su ti prokleti monasi koji su predložili
produžetak, i da smisli šta će im uraditi kada sazna ko su! Kovao je nimalo
monaške planove za te bezosećajne monahe. Njegov gnev izbrisao je svaki
bol. Bio je užasno besan. Bio je spreman da ubija. Nikada nije bio tako gnevan.
Onda se gong ponovo oglasio. To je bilo najkraćih petnaest minuta u
njegovom životu.
„Povlačenje je završeno“, rekao je učitelj. „U trpezariji vas čeka
osveženje. Idite kuda želite. Sad možete da govorite.“
Monah sa Zapada bio je potpuno zbunjen. „Mislio sam da ćemo
meditirati još dve nedelje. Šta se dešava?“ Jedan stariji monah, koji je govorio
engleski, primetio je njegovu zbunjenost i prišao mu smešeći se. „Ne brini!“,
rekao je. „Učitelj se tako šali svake godine!“
Problem s besom je što uživamo u tome da budemo besni. Postoji zavisnost
i moćno zadovoljstvo u izražavanju besa. Naravno da ne želimo da
prestanemo s onim u čemu uživamo. Ipak, u besu postoji i opasnost,
posledica koja nadjačava svako zadovoljstvo. Ako primetimo samo plodove
gneva, i setimo se povezanosti, onda ćemo biti spremni da se oslobodimo
gneva.
Bilo jednom davno kraljevstvo i u njemu palata, i u palati se, dok je kralj
bio odsutan, pojavio demon. Demon je bio toliko ružan, toliko je zaudarao i
sve što je govorio bilo je toliko odvratno da su se i stražari i svi drugi u palati
ukočili od užasa. To je omogućilo demonu da prođe kroz spoljašnje odaje i
stigne u kraljevsku dvoranu za audijencije, a tu je seo pravo na kraljev presto.
Kad su ugledali demona na prestolu, stražari i svi drugi došli su k sebi.
‚‚Beži odavde!“, vikali su. „Nije ti tu mesto! Ako se odmah ne pomeriš,
iznećemo te na mačevima!“
Na te gnevne reci demon je porastao za čitav pedalj, lice mu je postalo
ružnije, zadah gori, a njegov jezik odvratniji.
Potegnuti su mačevi i bodeži, iznete su pretnje. Na svaku ljutitu reč i
postupak, čak i na svaku ljutitu misao, demon je postajao još malo veći, još
ružniji, još smrdljiviji i još gadnijeg jezika.
Sukob je i dalje uveliko trajao kada se kralj vratio. Ugledao je na svom
prestolu ovog ogromnog demona. Nikada nije video ništa tako gadno, čak ni
u filmovima. Od smrada koji se širio oko demona pozlilo bi čak i crvima. A
reči koje je izgovarao bile su groznije od svega što biste čuli u najprostijoj
krčmi punoj pijanaca u subotu uveče.
Kralj je bio mudar. Zato je i bio kralj: znao je šta mu je činiti.
„Dobro došao!“, rekao je kralj ljubazno. „Dobro došao u moju palatu! Da
li su te već ponudili pićem? Ili jelom?“
Na te ljubazne reči, demon se malo smanjio, postao je malo manje ružan,
manje smrdljiv i manje neprijatan.
Dvorani su to brzo primetili. Jedan je pitao demona da li bi želeo šolju
čaja. „Imamo dardžiling, ingliš brekfast i eri grej. Ili možda više volite nanu?
To je dobro za stomak.“ Drugi dvoranin naručio je picu, porodičnu, jer je
demon zaista veliki, a drugi su spremali sendviče: s urnebes salatom,
naravno. Jedan vojnik ponudio je demonu da mu izmasira stopala, a drugi
mu je već masirao krljušti na vratu. „Mmm, ovo je baš fino“, pomislio je
demon.
Od svake ljubazne reči, postupka ili misli demon je postajao sve manji i
manje ružan, manje smrdljiv i manje neprijatan. Pre nego što je stigla
naručena pica, demon se vratio u veličinu s kakvom je seo na presto. Ali to
nije zaustavilo ljubaznost. Uskoro se demon toliko smanjio da se jedva video.
Posle još jednog ljubaznog postupka, potpuno je nestao.
Takva čudovišta nazivamo demonima koji se hrane besom.4

Vaš partner može ponekad hiti demon koji se hrani besom. Naljutite se na
njega, on postane još gori - još ružniji, još smrdljiviji, s još gorim rečnikom.
Problem postaje po pedali veći svaki put kada se naljutite na njega, čak i u
sebi. Možda ćete sad moći sa uvidite u čemu grešite i znaćete šta vam je činiti.
Bol je takođe demon koji se hrani besom. Kada ljutito pomislimo: ‚‚Bole!
Odlazi odavde! Nisi mi potreban!”, on postaje za pedalj veći i po svemu gori.
Teško je biti ljubazan prema nečemu ružnom i prijatnom kao sto je bol, ali u
životu postoje prilike kada nemamo drugog izbora. Kao u priči o mojoj
zubobolji, kada iskreno dočekamo bol dobrodošlicom, on postaje manji i
slabiji, a ponekad i potpuno nestane.
Neke vrste raka su demon koji se hrani besom, ružna i odbojna
čudovišta koja čuče u našem telu, na našem prestolu. Prirodno je reci: „Gubi
se odavde! Nisi mi potreban!“ Kada ništa drugo ne uspe, a možda i pre toga,
možda možemo reći: „Dobro došao!“ Neke vrste raka hrane se stresom - zato
i jesu demoni koji se hrane besom. Ti tipovi raka dobro reaguju kada kralj
palate odvažno kaže: „Tumore, vrata mog srca širom su ti otvorena, ma šta
činio! Hodi unutra!“

Još jedna posledica besa koju bi trebalo da imamo na umu jeste da on

uništava naše veze i odvaja nas od prijatelja. Kako to da posle mnogo srećnih
godina s nekim, on učini jednu grešku koja nas mnogo povredi, a mi se toliko

4 Ova priča razvila se iz Samyutta Nikaya, Sakka Samyutta Sutta br. 22.
naljutimo da zauvek okončamo vezu? Svi divni trenuci, koje smo delili (onih
998 dobrih cigala) prestaju da se računaju. Vidimo samo tu jednu strašnu
grešku (dve loše c gle) i uništavamo čitavu građevinu, to ne izgleda
pravedno. Ako baš želite da budete usamljeni, slobodno negujte bes.
Poznavao sam jedan mladi kanadski bračni par koji je upravo završavao rad
po ugovoru u Pertu. Kad su planirali povratak kući u Toronto, došli su na
sjajnu ideju da jedre do Kanade. Smislili su da kupe malu jahtu i da s još
jednim mladim bračnim parom odjedre preko Tihog okeana u Vankuver.
Tamo će prodati jahtu, povratiti uloženi novac i imaće dovoljno za depozit
da kupe kuću. Sve zajedno ne samo što je bilo ekonomski isplativo nego je
predstavljalo i avanturu kakva se doživi jednom u životu.
Kada su bezbedno stigli u Kanadu, poslali su u moj manastir pismo u
kome su opisivali čudesno putovanje. Naročito su se zadržali na jednom
incidentu koji je pokazao koliko glupi postajemo kada se naljutimo, i razlog
zbog kog bes mora da se razreši.
Negde na sredini putovanja, nasred Tihog okeana, mnogo, mnogo
kilometara daleko od najbližeg kopna, na jahti se pokvario motor. Oba
muškarca obukla su radnu odeću, sišli u malu mašinsku sobu i pokušali da
poprave kvar. Dve žene ostale su na palubi, da se sunčaju i čitaju časopise.
U mašinskoj sobi bilo je vrelo i tesno. Muškarcima se činilo da je motor
prosto svojeglav i da ne želi da bude popravljen. Velike čelične matice nisu
se okretale pod ključem, mali ali bitni šrafovi iskliznuli bi i pali u
najnepristupačniji i najprljaviji prostor, a mesta gde je kapalo prosto nisu
prestajala da kaplju. Nervoza se brzo pretvorila u napetost, najpre prema
motoru, a potom međusobnu. Napetost je potom prerasla u bes. Bes je
eksplodirao u strašnu svađu. Jednom je prekipelo. Bacio je francuski ključ na
pod i povikao: „Dobro! Sad mi je dosta! Odlazim!“
Ludilo besa bilo je toliko da je otišao u svoju kabinu, oprao se, presvukao
i spakovao kofere. Onda se pojavio na palubi, i dalje se pušeći od besa, u
najboljoj jakni, s koferima u obema rukama. Obe žene rekle su da su umalo
pale s palube od smeha. Jadničak se osvrnuo oko sebe i ugledao samo okean,
na sve strane, sve do horizonta. Nije imao kuda da ode.
Muž se osetio kao budala: pocrveneo je od stida. Okrenuo se i vratio se
u kabinu. Tu se raspakovao, ponovo se presvukao i vratio u mašinsku sobu
da pomogne u popravci. Morao je. Nije imao kusa da ode.
Kada shvatimo da nemamo kuda da odemo suočavamo se sa problemom,
umesto da bežimo od njega. Većina problema ima rešenje koje ne možemo
da vidimo dok bežimo na suprotnu stranu. U prethodnoj priči, motor na jahti
je popravljen, dvoiica muškaraca ostali su najbolji prijatelji i sjajno su se
proveli do kraja putovanja – zajedno-
Pošto ljudi na našem svetu neizbežno žive sve bliže jedni drugima,
moramo nalaziti rešenja za svoje probleme. Jer nemamo kada da odemo.
Prosto, ne možemo sebi da priuštimo velike sukobe.
Sredinom i krajem sedamdesetih godina XX veka lično sam iskusio kako
je državna vlast našla rešenje za veliku krizu, koja je pretila da ugrozi čak i
postojanje demokratije.
Južni Vijetnam, Laos i Kambodža došli su pod vlast komunista u roku od
nekoliko dana 1975. godine. Teorija domino-efekta, koja je u to vreme važila
među velikim zapadnim silama, predviđala je da će Tajland uskoro postati
sledeći. Ja sam u to vreme bio mlad monah na severoistoku Tajlanda.
Manastir u kome sam uglavnom živeo bio je dvostruko bliži Hanoju nego
Bangkoku. Rečeno nam je da se javimo svojim ambasadama i pripremljeni su
planovi za evakuaciju. Većina zapadnih država bila je uverena da će i Tajland
pasti u ruke komunistima.
Ađan Ča je tada već bio prilično poznat i mnogi veliki tajlandski generali
i članovi vlade putovali su u njegov manastir po savet i inspiraciju. Ja sam već
dobro govorio tajlandski, i pomalo laoskog, pa sam iznutra mogao da
shvatim ozbiljnost situacije. Vojska i država nisu se toliko brinule zbog
armije crvenih van svojih granica koliko domaćih komunističkih aktivista i
simpatizera.
Mnogi pametni tajlandski studenti pobegli su u dungle na severoistoku
zemlje kako bi podržali tajlandsku komunističku gelilu.
Oružje su dobijali preko granice, a tamo se išlo i na obuku; ali sela u
ružičastim delovima regiona rado su im obezbeđivala hranu i druge potrebe.
Dakle, imali su lokalnu podršku. Zato su i predstavljali vljali veliku opasnost.
Tajlandska vojska i vlada našle su rešenje u strategiji od tri koraka.

1. Uzdržanost
Vojska nije napadala komunističke baze, iako su svi znali gde se nalaze.
Dok sam živeo životom lutajućeg monaha 1979/80. godine, tražeći
 planine i džungle u kojima ću meditirati u usamljenosti, nailazio bih na
vojne patrole i one bi mi davale savete. Pokazale bi mi neku planinu i
rekli da ne idem tamo - jer tamo ima komunista. Onda bi pokazali neku
drugu planinu i rekli mi da je to dobro mesto za meditaciju, jer tamo
nema komunista. Morao sam da slušam njihove savete. Te godine
komunisti su uhvatili neke lutajuće monahe koji su meditirali u džungli
i ubili ih - posle mučenja, kako sam čuo.

2. Oproštaj
Tokom ovog opasnog perioda vladala je bezuslovna amnestija. Kad god
bi neki komunistički ustanik poželeo da odustane od svog cilja, mogao
je prosto da preda oružje i vrati se u svoje selo ili na univerzitet.
Verovatno su ga posle toga nadzirali, ali nije bilo nikakve konkretne
kazne. Stigao sam u jedno selo u Okrugu Kau Vong nekoliko meseci
pošto su komunisti iz zasede napali džip pun tajlandskih vojnika, tik
izvan sela, i sve ih ubili. Mladići iz sela uglavnom su simpatisali
komunističke vojnike, ali nisu se borili s njima. Rekli su mi da su vojnici
bili grubi prema njima i pretili im, ali da su ih pustili da odu.

3. Rešavanje osnovnog problema

Tokom ovih godina video sam izgradnju novih puteva i popravku starih
u čitavom regionu. Seljani su sada mogli da nose svoje proizvode u grad
i prodaju ih tamo. Tajlandski kralj lično je nadgledao, i plaćao, izgradnju
stotina malih rezervoara povezanih sa sistemima za navodnjavanje, što
je omogućilo siromašnim seljacima na severoistoku da svake godine
požnju dve letine pirinča. Struja je stigla i do najdaljih zaselaka, a s njom
su stigle škole i ambulante. Vlada u Bangkoku starala se o
najsiromašnijem delu Tajlanda, a seljani su postali relativno imućni.

Jedan tajlandski vojnik iz patrole u džungli rekao mi je ovo:

„Ne moramo da ubijamo komuniste. Oni su Tajlanđani, kao i mi. Kada ih
sretnem dok silaze s planine ili ulaze u selo po hranu, a svi znamo ko su oni,
prosto im pokažem svoj novi ručni sat, ili im dam da slušaju tajlandsku
pesmu na mom novom radiju - onda brzo prestanu da budu komunisti.“
Takvo je bilo njegovo iskustvo, i iskustvo njegovih kolega vojnika.
Tajlandski komunisti počeli su pobunu toliko besni na vladu da su bili
spremni i da poginu. Ali uzdržanost vlade sprečila je da njihov bes postane
još gori. Opraštanje, kroz amnestiju, omogućilo im je častan i bezbedan način
da se predomisle. Rešavanje problema kroz razvoj regiona učinilo je
siromašne seljake imućnijim. Seljaci više nisu imali potrebu da dalje
podržavaju komuniste: bili su zadovoljni vladom koju su trenutno imali. A i
sami komunisti počeli su da sumnjaju u ono što rade, u potrebu da žive trpeći
teškoće planinskih džungli.
Jedan po jedan, predavali su oružje i vraćali se svojim porodicama, u
svoja sela i na univerzitet. Početkom osamdesetih jedva da je ostala šačica
pobunjenika, pa su se predali i generali gerilske vojske, a zatim i vođe
komunista. Sećam se da sam u Bangkok postu video članak o spretnom
preduzetniku koji je vodio tajlandske turiste u džunglu, da posete sada
napuštene pećine iz kojih su komunisti nekada pretili njihovoj zemlji.
A šta se desilo s vođama pobunjenika? Da li je i za njih važila ponuda
bezuslovne amnestije? Ne baš. Ipak, nisu bili ni kažnjeni ni prognani. Umesto
toga, ponuđeni su im važni položaji i zaduženja u tajlandskim državnim
službama, u znak priznanja njihovih sposobnosti za vodstvo, naporan rad i
brigu za narod! Kakav sjajan gest! Zašto se odreći tih odvažnih i posvećenih
mladih ljudi?
Ovo je istinita priča, onako kako sam je čuo od seljaka i vojnika na
severoistoku Tajlanda, i to u vreme kad se sve dešavalo. To sam video i
sopstvenim očima. Nažalost, o tome se vrlo malo govorilo.
Dok pišem ovu knjigu, dvojica onih nekadašnjih komunističkih vođa su
trenutno ministri u tajlandskoj vladi.

Kada nas neko povredi, ne moramo mi biti ti koji će ih kazniti. Ako smo
hrišćani, muslimani ili Jevreji, svakako ćemo verovati da će ih Bog dovoljno
kazniti. Ako smo budisti, hinduisti ili siki, znaćemo da će karma udeliti našem
napadaču ono što zaslužuje. A ako smo sledbenici nove religije psihoterapije,
znaćemo da će naš napadač morati da odlazi više godina na skupe terapije
zbog osećaja krivice! Pa zašto bismo mi morali biti ti koji će ga naučiti
pameti? Ako dobro razmislimo, otkrićemo da ne moramo mi da budemo
dželat. Mi ćemo i dalje obavljati svoju dužnost tako što ćemo se osloboditi
besa i smiriti se opraštanjem.
Dvoje moje braće, monaha sa Zapada, jednom su se posvađali. Jedan od
njih bio je nekadašnji američki marinac koji se borio u prvim redovima
tokom Vijetnamskog rata i tu je bio teško ranjen. Drugi je bio vrlo uspešan
biznismen koji je zaradio toliko novca da se mirno penzionisao već s nešto
više od dvadeset godina. Obojica su bili pametni, snažni i vrlo čvrsti ljudi.
Monasi ne bi trebalo da se svađaju, ali ovi su se posvađali. Monasi ne bi
trebalo da se biju, ali ova dvojica samo što se nisu pobila. Stajali su licem u
lice, oči u oči, i šištali od besa. Usred žestoke razmene uvreda, nekadašnji
marinac spustio se na kolena i poklonio pred zaprepašćenim bivšim
biznismenom. Onda je podigao pogled i rekao: „Žao mi je. Oprosti mi.“
To je bio jedan od onih retldh gestova koji dolaze pravo iz srca koji su
uvek spontani i inspirativni, a ne planirani. To se može prepoznati po
neposrednosti, i po tome što su potpuno neodoljivi.
Bivši biznismen se rasplakao.
Nekoliko minuta kasnije udaljili su se zajedno, kao prijatelji. Monasi
tako treba da rade.

Opraštanje može da funkcioniše u manastiru, čujem vas da kažete, ali ako

počnemo tako da opraštamo u stvarnom životu, ljudi će nas iskorišćavati.
Gaziće nas - misliće da smo slabi. Slažem se. Takvo opraštanje retko uspeva.
Kao što kaže ona izreka: ko stalno okreće drugi obraz, moraće duplo češće
da ide zubaru!
Tajlandska vlada iz prethodne priče nije opraštala samo putem
bezuslovne amnestije. Ona se potrudila da razreši osnovni problem,
siromaštvo, i to je vrlo spretno uradila. Zato je i amnestija uspela.
Ja takvo opraštanje nazivam pozitivnim opraštanjem. Pozitivno znači da
postoji pozitivno potkrepljenje onih dobrih osobina koje želimo da vidimo.
Opraštanje znači oslobađanje od loših osobina koje su deo problema - ne
bavljenje njima, nego odlazak dalje. Na primer, u bašti, ako zalivate korov,
povećavate problem; ako ne zahvate ništa, to je kao da sve opraštate; ako
zalivate cveće, ali ne i korov, to je pozitivno opraštanje.
Pre desetak godina, na kraju jednog od predavanja petkom u Pertu,
neka žena došla je da razgovara sa mnom. Oduvek je dolazila redovno na ta
sedmična predavanja, ali ovo je bio prvi put da razgovara sa mnom. Rekla je
da želi da zahvali, i to ne samo meni nego i svim monasima koji su govorili u
našem centru. Onda je objasnila zašto. Počela je da dolazi u naš hram pre
sedam godina. U to vreme priznala je, budizam je nije naročito zanimao, a ni
meditacija. Jedini razlog zašto je dolazila bio je izgovor da malo izađe iz kuće.
Imala je muža nasilnika. Bila je žrtva strašnog porodičnog nasilja. U to
vreme nisu postojali dobri mehanizmi podrške i pomoći da sagleda situaciju
dovoljno jasno da bi, naprosto, zauvek otišla Zato je dolazila u naš budistički
centar, jer je znala da dva sata, koliko provede u našem hramu, znače dva
sata tokom kojih neće biti zlostavljana.
Ono što je čula u našem hramu promenilo joj je život. Slušala je monahe
kako opisuju pozitivno opraštanje. Odlučila je da isproba to na svom mužu.
Rekla je kako mu je, svaki put kad bi je on udario, ona opraštala i oslobađala
se toga. Kako joj je uspevalo, to samo ona zna. A svaki put kad bi on učinio ili
rekao bilo šta ljubazno, ma koliko sitno bilo, ona bi ga zagrlila i obasula ga
poljupcima i na svaki mogući način pokazivala koliko joj ta ljubaznost mnogo
znači. Ništa nije uzimala zdravo za gotovo.
Uzdahnula je i rekla mi da joj je bilo potrebno sedam dugih godina. U
tom trenutku oči su joj se ispunile suzama, a i moje. „Sedam dugih godina“,
rekla je, ,,i sad ne biste mogli da ga prepoznate. Potpuno se promenio. Sada
imamo divan brak pun ljubavi i dvoje prekrasne dece. Lice joj je blistalo kao
u svetice. Poželeo sam da kleknem i poklonim joj se. „Vidite li onu stolicu?“
upitala je ona, prekinuvši me u mislima. „On mi je ove nedelje napravio
drvenu stoličicu za meditaciju, kao iznenađenje. Pre sedam godina bi me
njome udario!“ Uprkos stegnutom grlu, morao sam da se nasmejem s njom.
Divim se toj ženi. Zaslužila je sonstvenu sreću i to priličnu, rekao bih,
sudeći po tome kako joj je lice blistalo. Pretvorila je čudovište u brižnog
muža. Pomogla je jednoj osobi, veličanstveno.
To je bio vrhunski primjer pozitivnog opraštanja, i preporučuje se samo
onima koji naginju svetlosti. Ipak, nama ostalima pokazuje šta se može
postići kada je oproštaj praćen podsticanjem dobrog.
STVARANJE SREĆE
Svi mi volimo da čujemo kad nas hvale, ali nažalost, slušamo samo samo o
svojim manama. To je u redu, čini mi se, jer i govorimo samo o tuđim
manama. Vrlo retko izgovaramo pohvale. Oslušnite malo šta govorite.
Bez pohvale, bez pozitivnog potkrepljenja dobrih osobina, te osobine će
uvenuti i nestati. Čak je i najmanja pohvala neizmjerno ohrabrenje Svi želimo
da žujemo kako nas hvale: svi želimo da znamo sta treba da učinimo kako
bismo to čuli.
Jednom sam čitao u časopisu o terapeutskoj grupi koja koristi pozitivno
potkrepljenje kod male dece s retkim poremećajem ishrane. Kad god jedu
čvrstu hranu, ta deca skoro odmah počnu da povraćaju. Kad bi neko dete
uspelo da zadrži u stomaku mrvicu hrane makar minut ili malo više, grupa
bi priredila proslavu. Roditelji bi stavili šarene šeširiće i popeli se na stolice,
pa bi klicali i pljeskali; medicinske sestre bi igrale i bacale šarene konfete;
neko bi svirao omiljene dečje pesme. Odjednom bi nastalo veliko slavlje, a
dete koje je progutalo hranu bilo je u središtu svega.
Deca su počela da zadržavaju hranu u želucu sve duže i duže. Čisto
uživanje što su uzrok tolike sreće potpuno je promenilo reakcije njihovog
nervnog sistema. Toliko su želeli pohvalu. A želimo je i mi.
Ko god da je rekao da se „laskanjem s ništa ne postiže“,nije imao pojma.
Međutim, mislim da bi trebalo da mu oprostimo. Laskanjem se dragi
prijatelji, može postići mnogo toga!

Tokom prve godine postojanja našeg manastira morao sam da naučim kako
se zida. Prva velika građevina bio je higijenski blok sa šest toaleta i šest
tuševa, pa sam morao da naučim i vodoinstalaterski posao. Da bih naučio,
poneo sam planove u prodavnicu vodoinstalaterske opreme, spustio ih na
pult i rekao: ,,Upomoć!“
To je bila prilično velika narudžbina, pa je Fred, radnik za pultom, vrlo
rado potrošio malo više vremena objašnjavajući mi koji su mi delovi
potrebni, zašto su mi potrebni i kako da sve to sastavim Na kraju, s mnogo
strpljenja, zdravog razuma i saveta od Freda, kanalizacija je bila završena.
Došao je sanitarni inspektor iz opštine strogo je sve istestirao, i odobrio
upotrebu. Bio sam oduševljen.
Nekoliko dana kasnije stigao je račun za del ve. Zamolio sam blagajnika
da mi napiše ček pa sam ga poslao poštom, uz pismo zahvalnosti, pogotovo
Fredu, koji nam je pomogao da osnujemo manastir.
U tom trenutku nisam bio svestan da je to bila vrlo velika firma, s mnogo
prodavnica širom Perta, i da svaka ima posebno računovodstvo. Moje pismo
otvorio je i pročitao računovođa tog odeljka, i toliko se iznenadio što je stiglo
pismo s pohvalama da ga je odmah odneo šefu računovodstva. Ako im
nekada i stigne pismo uz ček, uglavnom je reč o nekoj žalbi. Šef
računovodstva takođe se iznenadio pa je odneo moje pismo pravo
generalnom direktoru. Direktor je pročitao pismo i bio toliko zadovoljan da
je uzeo telefon, pozvao tog Freda iz jedne od mnogih prodavnica u lancu i
ispričao mu za moje pismo, koje je sad stajalo na stolu od mahagonija.
‚‚Upravo ovo želimo da postignemo u našem preduzeću, Frede. Odnosi s
mušterijama! To je pravi način da se širi posao.“
‚‚Da, gospodine. “
‚‚Odlično si to uradio, Frede.“
‚‚Da, gospodine direktore.“
‚‚Voleo bih da imamo više radnika poput tebe.“
‚‚Da, gospodine direktore.“
„Koliku platu dobijaš? Možda bismo mogli da je povećamo.“
„DA, GOSPODINE DIREKTORE!“
„Odlično urađeno, Frede!“
„Hvala, gospodine direktore.“
Sasvim slučajno desilo se da sam ušao kod Fred sat-dva sata kasnije, da
zamenim neki deo za sasvim drugi građevinski poduhvat. U radnji su bila dva
krupna australijska vodoinsalatera, s ramenima širine septičke jame, i stajali
su u redu ispred mene. Ali Fred me je primetio.
„BRAME!“ rekao je široko se smešeći. „Dolazi ovamo.“
 Dobio sam VIP tretman. Odveo me je nekuda pozadi gde mu šterije i ne
smeju da zalaze, kako bih odabrao deo koji mi je potreban. Fredov kolega za
pultom rekao mi je za telefonski poziv od generalnog direktora.
Našao sam potreban deo. Bio je veći i mnogo skuplji od onog koji sam
vraćao.
„Koliko vam dugujem?“, upitao sam. „Kolika je razlika u ceni?“
Fred se nasmešio od uha do uha. „Brame, za tebe nema nikakve razlike!“
Dakle, pohvale mogu biti i finansijski isplative.

Pohvale nam štede novac, obogaćuju naše veze s ljudima i stvaraju sreću.
Moramo ih češće koristiti.
Osoba koju je najteže pohvaliti smo mi sami. Vaspitali su me u uverenju
da je osoba koja samu sebe hvali uobražena. Nije tako. Ta osoba postaje
dobrodušna. Kada sami sebe hvalimo zbog dobrih osobina, svakako ih
pozitivno jačamo.
Kad sam bio student, moj prvi učitelj meditacije dao mi je neke
praktične savete. Počeo je od pitanja šta prvo uradim kad ujutro ustanem.
‚‚Idem u kupatilo“, rekao sam.
„Imaš li u kupatilu ogledalo?“ pitao je on. „Naravno.“
‚‚Dobro“, rekao je on. „Odsad, svakog jutra, pre nego što opereš zube,
hoću da se pogledaš u tom ogledali i nasmešiš sebi.“
‚‚Gospodine!“, pobunio sam se. ‚‚Ja sam student. Ponekad idem na
spavanje veoma kasno, a kada se ujutro ustanem, nisam baš u najboljem
izdanju. Ima dana kada se plašim i da vidim sebe u ogledalu, a kamoli da se
smešim!“
On se nasmejao i pogledao me u oči. „Ako ne možeš da se prirodno
nasmešiš, pruži kažiprste, postavi po jedan na uglove usana i povuci“, rekao
je. „Ovako.“ I pokazao mi je.
Izgledao je smešno. Nasmejao sam se. Naredio mi je da pokušam. Pa sam
i pokušao.
 Već sledećeg jutra izvukao sam se iz kreveta i oteturao u kupatilo.
Pogledao sam se u ogledalu. „Bljak!“ Prizor stvarno nije bio lep. Prirodan
osmeh nije dolazio u obzir. Zato sam pružio kažiprste, stavio ih na uglove
usana i povukao. Istog časa video sam u ogledalu glupog mladog studenta
koji pravi smešne grimase, pa sam prosto morao da se nasmejem. Čim se
pojavio prirodan osmeh, video sam da mi se i student u ogledalu smeši. Zato
sam se nasmešio još šire. Student u ogledalu takođe se još šire nasmešio. Za
nekoliko sekundi već smo se obojica glasno smejali.
Nastavio sam taj postupak svakog jutra tokom dve godine. Svakog jutra,
ma kako da sam se osećao ustajući iz kreveta, za nekoliko minuta sam se
glasno smejao, najčešće pomoću dva prsta. Ljudi kažu da se ovih dana često
smešim. Možda su mi se mišići oko usana zaglavili u tom položaju.
Možemo pokušati štos s dva prsta u bilo koje doba dana. Naročito je
koristan kad se osećamo loše, kad nam je svega dosta ili smo prosto utučeni.
Smeh dokazano oslobađa endorfine u krv, što jača nas imunosistem i čini nas
srećnim.
To nam pomaže da vidimo 998 dobrih cigala u našem zidu, a ne samo
dve loše. A smeh nam pomaže da budemo lepi. Zato poneka naš budistički
hram u Pertu nazivam Salonom lepote ađana Brama.

Rečeno mi je da je depresija postala industrija vredna više milijardi dolara.

To je stvarno deprestvno! Nekako mi se ne čini u redu da se ljudi bogate na
patnji drugih ljudi. U našoj strogoj tradiciji, monasima nije dozvoljeno da
imaju novac i nikada ne naplaćujemo za predavanja koja držimo, kao ni za
savetovanje ili bilo koje druge usluge.
Jednom je jedna Amerikanka telefonirala mom bratu monahu,
poznatom učitelj, jer je želela da uči meditaciju.
„Čujem da učite ljude meditaciji“, rekla je telefonom.
„Da, gospođo, tako je“, odgovorio je on učtivo.
„Koliko to košta?“, upitala je ona prelazeći odmah na stvar.
„Ništa, gospođo.“
 „Onda sigurno ništa ne valjate!“ rekla je i smesta prekinula vezu.
I ja sam pre nekoliko godina imao sličan razgovor s Australijankom
poljskog porekla.
„Da li večeras u centru imate predavanje?“, interesovala se.
„Da, gospođo. Počinje u osam“, odgovorio sam.
„Koliko je ulaz?“, pitala je.
„Ništa, gospođo, besplatno je“, objasnio sam. Tu je nastupila pauza.
„Niste me razumeli“, rekla je ona odlučno. „Koliko novca treba da dam
za slušanje predavanja?“
„Gospođo, ne treba da date nikakav novac, predavanje je besplatno“,
rekao sam koliko god sam ubedljivo umeo.
„Slušajte!“, viknula je ona u slušalicu. „Dolari! Centi! Koliko treba da
ispljunem da bih ušla?“
„Gospođo, ne treba ništa da ispljunete. Samo uđite. Sedite pozadi i
izađite kad poželite. Niko vas neće pitati za ime ili adresu, neće vam davati
nikakve brošure, i niko neće tražiti od vas prilog na izlazu. Sve je potpuno
besplatno. Tad je nastupila duga pauza.
Kad je progovorila, glas joj je bio iskieno radoznao. „Pa, šta onda vi imate
od toga?“
„Sreću, gospođo“, odgovorio sam. „Dobijamo sreću.“
Ovih dana, kada neko pita koliko koštaju predavanja, nikad ne kažem da
su besplatna. Uvek kažem da su neprocenjiva.

Jedna od neprocenjivih pouka koja pomaže u slučaju depresije takođe je i

jedna od najjednostavnijih. Međutim, pouke koje deluju jednostavno lako se
mogu razumeti pogrešno. Tek kad se konačno oslobodimo depresije,
možemo tvrditi da smo zaista razumeli sledeću priču.
Novi zatvorenik bio je uplašen i veoma depresivan. Kameni zidovi
njegove ćelije upijali su svu toplotu; čvrste gvozdene rešetke sprečavale su
svako saosećanje; oštar metalni tresak, dok su se mnoga vrata zatvarala,
ostavljao je nadu daleko van domašaja. Srce mu se stezalo, a kazna mu se
činila užasno dugom i surovom. Na zidu kraj uzglavlja kreveta ugledao je
sledeće reči urezane u kamen: I TO CE PROĆI.
Te reči pomagale su mu da izdrži, kao što su sigurno pomagale i
njegovom prethodniku. Ma koliko teško da mu je bilo, pogledao bi natpis i
setio se: „I to će proći.“ Dana kada je izašao na slobodu, znao je da su reči bile
istinite: i zatvor je prošao.
Dok je ponovo gradio život, često je mislio na tu poruku, zapisivao ju je
na papiru i ostavljao kraj kreveta, u autu i na poslu. Čak i kad bi mu postalo
teško, nije padao u depresiju. Samo bi se setio: ,,I to će proći“, pa bi se borio
dalje. Loša vremena nikad nisu suviše dugo trajala. Onda bi došla dobra
vremena i on bi uživao, ali ne suviše nemarno. Ponovo bi se setio: ,,I to će
proći“, pa je nastavljao da gradi svoj život, ne uzimajući ništa zdravo za
gotovo. Dobra vremena uvek su trajala neobično dugo.
Čak i kada je dobio rak, poruka „I to će proći“, dala mu je nadu. Nada mu
je dala snagu i pozitivan stav dok se borio protiv bolesti. Jednog dana
specijalista mu je potvrdio: i rak je prošao.
Kad mu se primakao kraj, dok je ležao na samrti, šapnuo je svojim
najdražima: ,,I to će proći“, i lako je prešao u smrt. Te reči bile su njegov
poslednji dar ljubavi porodici i prijateljima. Naučili su id njega da će i tuga
proći.5
Depresija je zatvor kroz koji prolaze mnogi od nas. Rečenica ‚‚I to će
proći“, pomaže nam da izdržimo. Time se izbegava i jedan od velikih uzroka
depresije: to što ljudi uzimaju dobra vremena zdravo za gotovo.

Kada sam radio kao nastavnik, moju pažnju privukao je učenik koji je u
razredu od trideset đaka bio poslednji po uspehu na završnom ispitu. Video
sam ga da je zbog toga utučen, pa sam ga pozvao na razgovor.
„Neko mora da bude trideseti u razredu od trideset đaka“, rekao sam
mu. Ove godne desilo se da si ti podneo tu herojsku žrtvu, tako da niko od
5Prvu verziju ove priče čuo sam kao mladi budista u Velikoj Britaniji. Od tada je prepričana i objavljena u
knjizi Indrisa Šaha, The way of the Sufi, Penguin Books, Harmondsworth, 1975, str. 80-81.
tvojih drugova nije morao da pati zbog stida što je na samom dnu. To je
veoma ljubazno i saosećajno od tebe. Zaslužuješ medalju.“
Obojica smo znali da je to što pričam glupost, ali on se nasmešio. Više
mu se nije činilo da je njegov slučaj ravan smaku sveta.
Sledeće godine išlo mu je mnogo bolje, pa je bio red na nekog drugog da
podnese tu herojsku žrtvu.

Neprijatnosti, kao što je najslabiji uspeh u razredu, jednostavno se dešavaju

u životu. Dešavaju se svakome. Jedina razlika između srećne i depresivne
osobe jeste u tome kako se reaguje na nesreću.
Zamislite da ste upravo proveli divno popodne na plaži s prijateljima.
Kada se vratite kući, vidite da je pred vaša vrata istovaren ogroman kamion
stajskog đubriva. Postoje tri činjenice koje treba da znate o tom kamionu
stajskog đubriva:

1. Niste ga naručili. To nije vaša krivica.

2. Sad ste zaglavili s njim. Niko nije video ko ga je ostavio, pa ne znate
koga da zovete da ga odnese.
3. Prljavo je i gadno, a zadah vam ispunjava kuću. Gotovo je nemoguće
trpeti.

U ovoj metafori, pun kamion stajskog đubriva pred kućom označava

traumatična iskustva koja se na nas obrušavaju tokom života Kao i za kamion
stajskog đubriva, postoje tri činjenice koje treba da znamo kad nas zadesi
tragedija:

1. Nismo je mi naručili. Zato kažemo: „Zašto ja?“

2. Zaglavili smo s tim. Niko, čak ni najbolji prijatelji, ne može je ukloniti
(mada će neko možda i pokušati).
3. Užasno je i grozno, uništava nam sreću, a bol ispunjava čitav naš život.
Gotovo ga je nemoguće trpeti.

Postoje dva načina na koja možemo reagovati kad nam se desi kamion
pun stajskog đubriva. Prvi je da nosimo to đubre sa sobom. Stavimo malo u
džepove, malo u torbe, a malo pod košulju. Stavimo malo čak i u pantalone. I
tako, dok idemo naokolo, uvidimo da gubimo prijatelje! Čak i najbolji
prijatelji više nisu tu tako često.
„Nošenje đubreta sa sobom“ je metafora za padanje u depresiju,
negativnost ili gnev. To je prirodna i razumljiva reakcija na nevolju. Ipak,
pritom gubimo mnoge prijatelje, jer je isto tako prirodno i razumljivo što oni
ne žele da se druže s nama kada smo tako depresivni. Štaviše, stajsko đubrivo
neće se smanjivati, ali će miris biti sve gori kako vreme odmiče.
Srećom, postoji i drugi način. Kad nas zadesi pun kamion stajskog
đubriva, duboko uzdahnemo i damo se na posao. Uzimamo kolica, vile i
lopatu. Vilama tovarimo đubre u kolica, guramo oko kuće i zakopavamo u
bašti. To je težak i naporan posao, ali znamo da nema drugog načina.
Ponekad možemo da odnesemo samo pola kolica dnevno. Preduzeli smo
nešto u vezi s problemom, a nismo samo pričali o njemu i tonuli u depresiju.
Dan za danom, kopamo đubre. Dan za danom hrpa je sve manja. Ponekad su
potrebne godine, ali dolazi jutro kada vidimo da pred kućom više nema
đubreta. Šta više, desilo se čudo i na drugoj strani kuće. Cveće u našoj bašti
buja i blista od boja. Njegov miris širi se ulicom tako da susedi, pa čak i
prolaznici, prosto moraju da se smeše. Onda voćka u uglu samo što se ne
preturi, toliko je puna plodova. A voće je slatko i divno: tako nešto ne može
da se kupi. Ima ga toliko da možemo da ga podelimo sa susedima. Čak i
prolaznici dobiju da okuse naše čudesno voće.
Kopanje đubreta je metafora za prepoznavanje tragedije kao korisne za
život. To je rad koji moramo da obavimo sami: niko ne može da nam pomaže.
Ali ako krenemo da kopamo u bašti svoga srca, dan za danom, hrpa bola
polako se smanjuje. Ponekad su potrebne godine, ali doći ce jutro kada više
ne vidimo bol u svom životu, a u našem srcu desilo se čudo. Cveće dobrote
buja na sve strane, a miris ljubavi širi se celom ulicom, ka našim susedima,
rođacima, pa čak i slučajnim prolaznicima. Onda drvo mudrosti u uglu naše
duše počne da povija grane pod teretom divnih saznanja o prirodi života.
Deličemo te plodove velikodušno, čak i s prolaznicima, bez ikakvog
premišljanja.
Kada spoznamo tragični bol, učimo nešto od njega i uzgajamo svoju
baštu, onda možemo da prigrlimo drugog čoveka u dubokoj tragediji i
kažemo mu tiho: ,,Znam.“ Oni će videti da ih razumemo. Počinje saosećanje.
Pokazaćemo im kolica, vile i lopatu i beskrajno ohrabrenje. Ako nismo pre
toga odgajili svoju baštu, to se ne može učiniti.
 Poznavao sam mnoge monahe vične meditaciji, smirene, staložene i
spokojne u nevolji. Ipak, samo su neki od njih postali veliki učitelji. Često sam
se pitao zašto.
Sada mi se čini da upravo monasi čiji je život bio relativno lak, koji su
imali samo malo stajskog đubriva za kopanje, nisu mogli da postanu učitelji.
U tome su uspeli samo oni koji su se sretali s ogromnim teškoćama, tiho
kopali po njima i stekli bogatu baštu. I jedni i drugi imali su mudrost, spokoj
i saosećanje, ali oni s mnogo đubreta, imali su ga mnogo više, dovoljno da ga
dele sa svetom. Moj učitelj ađan Ča, koji je, po mom mišljenju, vrhunac svih
učitelja, sigurno je na početku života imao čitavu kolonu kamiona koji su
čekali na red da mu istovare stajsko đubrivo pred kućom.
Možda je pouka ove priče, ako želite da budete od koristi svetu, ako
želite da pođete putem saosećanja, da sledeći put kad vam se desi tragedija,
kažete: „Ura! Još đubriva za moju baštu!“

Suviše je nadati se životu bez bola,

Pogrešno je očekivati život bez bola,
Jer bol je odbrana našeg tela.
Ma koliko nam se ne dopadao,
A niko ne voli bol,
Bol je važan,
I,
Za bol treba da smo zahvalni!

Kako bismo drugačije znali

Da sklonimo ruku od vatre?
Prst od noža?
Stopalo od trna?
Zato je bol važan,
I treba da nam je drago što postoji!

A ipak,
Postoji bol koji ničemu ne služi
To je hronični bol,
To je onaj pojas bola koji ne služi zaštiti.
To je napadačka sila.
Napadač iznutra
Uništava ličnu sreću
Agresivni napadač na lične sposobnosti
Neprekidno ugrožava lični mir
I,
Uporno muči život!

Hronični bol najteža je prepreka pred umom.

Ponekad ga je gotovo nemoguće preskočiti,
A ipak, moramo dalje pokušavati,
I pokušavati,
I pokušavati,
Jer ako ne pokušavamo, uništiće nas.

I,
Iz te bitke izaći će nešto dobro,
Zadovoljstvo zbog savladanog bola.
Postizanje sreće i mira, u životu uprkos bolu.
To je stvarno uspeh,
Veoma naročit, veoma ličan.
Osečanje snage,
Unutrašnje snage,
Koju morate osetiti da biste shvatili.

Dakle, svi moramo da prihvatimo bol,

Čak i bol koji uništava.
Jer to je deo ukupnog plana,
 I um može to da savlada,
I um će postati jači posle vežbe.

- Džonatan Vilson-Fuler
Razlog što sam naveo ovu pesmu, uz ljubaznu dozvolu autora jeste to
što je napisana kada je Džonatanu bilo samo devet godina! 6

Deo mog posla jeste da slušam tuđe probleme. Monasi su uvek isplativi jer
nikad ništa ne naplaćuju. Često, kada saslušam složenu i groznu zbrku u koju
su neki ljudi zapali, zbog saosećanja s njima i ja postanem utučen. Da bih
pomogao nekome da se izvuče, ponekad prvo moram da uđem u jamu s njim
i uhvatim ga za ruku - ali uvek pazim da ponesem merdevine. Posle
razgovora sam vedar kao i uvek. Moj rad prilikom savetovanja ne ostavlja
odjeke, jer sam tako obučavan.
Ađan Ča, moj tajlandski učitelj, rekao je da monasi moraju biti kante za
smeće. Monasi, a naročito stariji, moraju da sede u manastiru, slušaju tuđe
probleme i prihvataju sve njihove otpatke. Bračni problemi, teškoće s decom
tinejdžerima, svađe s rođacima, finansijske nevolje - i mi sve to slušamo. A
ne znam zašto. Šta monah u celibatu može znati o bračnim problemima? Mi
smo napustili svet baš da bismo se sklonili od svega toga. Ali iz saosećanja
sedimo i slušamo, delimo svoj mir i gomilamo sve to smeće.
Ađan Ča je ponekad davao dodatni i veoma važan savet. Rekao nam je
da budemo kao kanta za smeće s rupom na dnu! Primaćemo sve to smeće, ali
ga nećemo zadržati u sebi.
Zato efikasan prijatelj, ili savetnik, liči na kantu za smeće bez dna,
nikada neće biti suviše pun i uvek će moći da sasluša još jedan problem.

6Pesma je objavljena pod naslovom Suviše je nadati se, ovde je prenosim po odobrenju autora, Džonatana
Vilson-Fulera.
Često, kad smo utučeni pomislimo: ,,To nije pošteno! Zašto baš ja?“ Bilo bi
nam lakše da je život pravedniji.
Jedan sredovečni zatvorenik u mojoj grupi za meditaciju u zatvoru
zamolio je da razgovaramo posle časa. On je dolazio nekoliko meseci i
prilično sam ga dobro upoznao.
‚‚Brame“, rekao je, „hteo sam da ti kažem da nisam počinio zločin zbog
kog sam zatvoren ovde. Ja sam nedužan. Ne znam koliko robijaša to govori,
ali svi oni lažu, a ja govorim istinu. Ne bih te lagao, Brame, ne tebe.“ Verovao
sam mu. Okolnosti i njegovo držanje ubedili su me da govori istinu. Počeo
sam da razmišljam koliko je to nepravedno, i da se pitam kako bih to mogao
da ispravim. Ali on me je trgao iz misli.
Nastavio je s mangupskim osmehom: „Ali, Brame, ima mnogo drugih
zločina koje sam počinio, a nisu me uhvatili, valjda je tako najpoštenije!“
Presamitio sam se od smeha. Stari lupež shvatio je zakon karme bolje
nego mnogi monasi koje znam.
Koliko često izvršimo zločin, nešto okrutno i pakosno, i ne platimo zbog
toga? Da li ikada kažemo: „Nije pošteno! Zašto me nisu uhvatili?“
A kada moramo da patimo bez primetnog razloga, odmah kukamo: „Nije
pošteno! Zašto baš ja?“ Možda je upravo tako pošteno. Kao zatvorenik iz
moje priče, možda smo počinili mnoge druge zločine za koje nismo kažnjeni,
pa je život, zapravo, sasvim pravedan.
KRITIČKI PROBLEMI I NJIHOVA
SAOSEĆAJNA REŠENJA
Većina ljudi na Zapadu pogrešno shvataju zakon karme. Mešaju ga s
fatalizmom, u kome je svako osuđen da pati zbog nekog nepoznatog zločina
iz zaboravljenog prošlog života. To nije sasvim tačno, kao sto ce vam ova
priča pokazati.
Dve žene pekle su svaka svoj kolač.
Prva žena imala je bedne sastojke. Brašno je bilo toliko staro da je prvo
morala da ga očisti od buđi. Puter s viškom holesterola samo što se nije
pokvaiio. Morala je da vadi smeđe grudvice iz belog šećera (jer ga je neko
zagrabio kašičicom vlažnom od kafe), a jedino voće koje je imala bilo je
prastaro suvo grožđe, tvrdo kao osiromašeni uranijum. Kuhinja joj je bila u
predratnom stilu - ali pre kojeg rata, to se nije tačno znalo.
Druga žena imala je najbolje moguće sastojke. Organski gajeno
integralno pšenično brašno, garantovano ne GMO. Margarin bez holesterola,
sveži šećer i sočno voće koje je uzgajila u sopstvenoj bašti. A kuhinja joj je
bila vrh vrhova, sa svim mogućim modernim spravicama.
Koja je žena ispekla bolji kolač?
Često najbolji kolač ne napravi osoba koja ima najbolje sastojke - za
kolač nisu dovoljni sastojci. Ponekad osoba s lošim sastojcima uloži toliko
truda, pažnje i ljubavi u postupak pripreme da njen kolač bude najukusniji.
Važno je kako postupamo s raspoloživim sastojcima.
Imam prijatelje koji su imali bedne sastojke u ovom životu, rođeni su u
siromašnoj porodici, možda su i zlostavljani kao deca, nisu bili naročito
uspešni u školi, neki su i invalidi i nesposobni da se bave sportom. Ali neke
njihove osobine dobro su se uklopile u sve ostalo i ispekli su stvarno
veličanstven kolač. Zaista im se divim. Da li poznajete takve ljude?
Imam i druge prijatelje, koji su imali najbolje moguće sastojke za život.
Porodice su im bile bogate i pune ljubavi, u školi su se sjajno snašli, sportovi
su im išli od ruke, lepo su izgledali i bili popularni a ipak su protraćili mladost
i život na drogu i alkohol. Da li poznajete nekog takvog?
Polovina karme je u sastojcima koje smo dobili. Druga polovina ona
mnogo važnija, jeste u tome šta ćemo uraditi s tim sastojcima.

Uvek postoji nešto što možemo učiniti sa sastojcima za taj dan, čak i kad je
to nešto samo da sednemo i uživamo uz poslednju šolju čaja. Sledeću priču
ispričao mi je kolega nastavnik u školi, koji je služio u britanskoj vojsci za
vreme Drugog svetskog rata.
Bio je raspoređen u patrolu u burmanskoj džungli; bio je mlad, daleko
od kuće i veoma uplašen. Izviđač iz njegove patrole vratio se i saopštio
kapetanu strašne vesti. Njihova mala grupa naišla je na daleko brojnije
japanske trupe. Patrola je bila višestruko nadjačana i potpuno opkoljena.
Mladi britanski vojnik spremio se da umre.
Očekivao je da će kapetan narediti vojnicima da krenu u oružani proboj:
to je pravi muški postupak. Možda će se neko i izvući. Ako ne - pa, bar će
povesti i neke neprijatelje sa sobom u smrt; vojnici tako rade.
Ali ne i čovek kog su imali za kapetana. On je naredio ljudima da ne
mrdaju, da sednu i spreme čaj. Ipak su oni britanska vojska!
Mladi vojnik mislio je da je njegov zapovednik sišao s uma. Kako može
da misli na čaj kad su okruženi neprijateljima, kad nema izlaza i samo što
nisu poginuli? U vojsci, pogotovo za vreme rata, naređenja se moraju slušati.
Pripremili su čaj za koji su svi bili uvereni da im je poslednji. Pre nego što su
popili do kraja, vratio se izviđač i šapnuo kapetanu. Kapetan se obratio
vojnicima: ‚‚Neprijatelj se premestio.“, objavio je. ‚‚Spakujte se, brzo i tiho –
polazimo!“
Svi su se izvukli na sigurnom i zato je mogao da mi ispriča ovu priču
mnogo godina kasnije.Rekao mi je da duguje život mudrosti tog kapetana, ne
samo tada u Burmi, nego i mnogo puta kasnije. Nekoliko puta u životu bilo
mu je kao da je opkoljen neprijateljima, višestruko nadjačan, bez izlaza,
spreman da umre. Taj neprijatelj bile su teške bolesti, strašne teškoće i
tragedije, i činilo mu se da nema izlaza. Da nije bilo iskustva iz Burme,
verovatno bi pokušao da se silom bori s problemom, i svakako bi ga time
pogoršao. Ali umesto toga, kada su ga smrt ili smrtonosni problemi
okruživali sa svih strana, on bi lepo seo i skuvao čaj.
 Svet se stalno menja; život je kretanje. Popio bi čaj, sačuvao snagu i
čekao trenutak, koji je uvek dolazio, kada može da učini nešto efikasno, na
primer, da pobegne.
Oni koji ne vole čaj neka se sete izreke: kada ne možeš ništa da učiniš,
nemoj ništa ni činiti.
Možda deluje suviše očigledno, ali moglo bi da vam spase život.

Jedan mudri monah, kog sam poznavao mnogo godina, pešačio je sa starim
prijateljem kroz tropsku divljinu. Jednog kasnog popodneva stigli su do
divlje usamljene plaže. Iako je protivno monaškim pravilima da se pliva iz
zabave, plava voda je bila vrlo privlačna, a on je morao da se osveži posle
dugog pešačenja, pa se svukao i pošao da pliva.
Dok je bio mladi civil, važio je za dobrog plivača. Ali sada posle dugog
monaškog života, nije plovao godinama. Posle samo nekoliko minuta
brćkanja u talasima, ponela ga je snažna struja i povukla ka pučini. Kasnije
su mu rekli da he ta plaža veoma opasna, baš zbog snažnih morskih struja.
Monah je u prvi mah pokušao da pliva nasuprot struji. Ubrzo je shvatio
da je struja suviše jaka za njega. Tu mu je u pomoć pritekla monaška obuka.
Opustio se, smirio i prepustio struji.
To je čin velike hrabrosti – opustiti se u takvoj situaciji, dok je gledao
obalu kako se sve više i više udaljava. Bio je stotinama metara daleko od
kopna kada je struja konačno oslabila. Tada je zaplivao i izvukao se iz struje
i krenuo prema obali.
Rekao mi je daje plivanje do kopna zahtevalo svaku trunku energije koju
je imao. Stigao je na plažu potpuno iznuren. Bio je siguran da bi, da je
pokušao da se i dalje opire struji, svakako stradao. Opet bi ga odnela jednako
daleko od obale, ali on bi tad već bio iznuren i ne bi imao snage da se vrati.
Da se nije prepustio struji, svakako bi se udavio.
Takve priče pokazuju da izreka „kada nema šta da se učini, nemoj ništa
ni činiti“ nije samo puka teorija. Pre će biti da je to mudrost koja spasava
život. Kakva god struja jača od vas da vas je povukla, to je trenutak da joj se
prepustite. Kada ste u stanju da učinite nešto efikasno, tad je vreme da
počnete da ulažete napor.

Postoji stara budistička priča koja opisuje otprilike isto što i prethodna
situacija - kako da reagujemo na krize kada se odlučuje o životu i smrti.
Jednog čoveka jurio je tigar kroz džunglu. Tigrovi trče mnogo brže od
ljudi, a bogme, i jedu ih. Tigar je bio gladan, a čovek je bio u nevolji.
Kad ga je tigar gotovo stigao, čovek je kraj staze ugledao bunar. Obuzet
očajanjem, uskočio je u njega. Maltene istog časa kad je skočio, uvideo je
koliko je strašnu grešku napravio. Bunar je bio suv, a na njegovom dnu ležala
je sklupčana velika crna zmija.
Nagonski je pružio ruku ka zidu bunara i tu napipao koren drveta. Koren
mu je zaustavio pad. Kada se malo pribrao, pogledao je naniže i video da crna
zmija polako podiže glavu i pokušava da ga ugrize za noge; ali noge su mu
bile tik van njenog domašaja. Pogledao je naviše i video tigra kako se naginje
u bunar i zamahuje šapama, pokušavajući da ga dohvati; ali ruka kojom se
čovek držao za koren bila je tik van njegovog domašaja. Dok je razmišljao o
svojoj mračnoj sudbini, ugledao je dva miša, crnog i belog, kako izlaze iz male
rupe u zidu i počinju da grickaju koren.
Dok je tigar pokušavao da šapom dohvati čoveka, zadnjicom je gurao
omanje drvo, koje je počelo da se trese. Na grani tog drveta, koja se pružala
baš preko bunara, nalazila se košnica. Med iz nje počeo je da kaplje u bunar.
Čovek je ispružio jezik i uhvatio malo meda.
„Mmm! Baš je lepo!“, rekao je i nasmešio se.

Ova priča, onako kako se tradicionalno pripoveda, tu se završava. Zato je

toliko nalik na stvarni život. Život, baš kao beskonačne televizijske serije,
nikad nema zgodan kraj. Život se uvek nastavlja i dopunjava.
Šta više, u životu se često osećamo kao da smo uhvaćeni između gladnog
tigra i velike crne zmije, između smrti i nečega još goreg, a dan i noć (to su
ona dva miša) polako grickaju naš dragoceni oslonac u životu. Čak i u tako
teškim situacijama, uvek odnekud kapne malo meda. Ako smo mudri,
pružićemo jezik i uživaćemo u njegovom ukusu. Zašto da ne? Kada nema šta
da se učini, nemojte ništa ni činiti, uživajte u medu života.
Kao što sam rekao, priča se tradicionalno tu završava. Ipak, da stigao do
zaključka, obično ispričam publici i njen pravi kraj. Evo šta se dalje desilo.
Dok je čovek uživao u medu, miševi su sve više i više glodali kooren,
velika crna zmija pružala se sve bliže i bliže čovekovim stopalima, a tigar se
naginjao sve dublje u bunar i šapom samo što nije dohvatio čovekovu ruku.
Onda se tigar nagnuo malo više strmoglavio se u bunar, promašivši čoveka,
pao na zmiju i ubio je, a od siline pada je i sam stradao.
Eto šta može da se desi! A obično se i desi nešto neočekivano. Takav je
život. Pa zašto onda da propustimo trenutke s medom, maka i kada smo u
najstrašnijoj nevolji? Budućnost je nesigurna. Nikada ne možemo biti sigurni
šta će se dalje dešavati.

U priči koju sam vam upravo ispričao, kad su i tigar i zmija stradali, bilo je
vreme da čovek nešto preduzme. Prestao je da liže med, pa se pomučio,
ispuzao iz bunara i izašao iz džungle na sigurno. Ne možete baš stalno u
životu da ne radite ništa i ližete med.
Jedan mladić iz Sidneja ispričao mi je da je jednom u Tajlandu sreo mog
učitelja ađana Čaa i da je od njega dobio najbolji savet o životu.
Mnogi mladi ljudi sa Zapada koje zanima budizam čuli su početkom
osamdesetih godina za ađana Čaa. Ovaj mladić odlučio se za dugo putovanje
do Tajlanda samo da bi upoznao velikog monaha i postavio mu nekoliko
pitanja.
Putovanje je bilo dugo. Kad je posle osam sati leta stigao iz Sidneja u
Bangkok, seo je u noćni voz i vozio se deset sati do Ubona. Tamo se pogodio
s taksistom da ga odveze do Vata Nong Pa Pong, manastira gde je živeo ađan
Ča. Umoran ali uzbuđen, konačno je stigao do kolibe ađana Čaa.
Učitelj je bio čuven. Sedeo je pred kolibom, kao i obično, okružen
velikom brojem monaha i generala, siromašnih seljaka i bogatih trgovaca,
seljanki u ritama i otmenih dama iz Bangkoka; svi su sedeli jedni kraj drugih.
U kolibi ađana Čaa nije bilo diskriminacije.
Australijanac je seo na ivicu te gužve. Ispred njega je bilo suvise sveta.
Sav potišten, ustao je i udaljio se.
Dok je išao kroz manastir prema glavnoj kapiji, ugledao je neke monahe
kako čiste lišće oko zvonika. S taksistom se dogovorio da dođe po njega za
sat, pa je sad uzeo metlu, rešen da stekne malo dobre karme.
Oko pola sata kasnije, dok je vredno čistio lišće, osetio je da mu je neko
spustio ruku na rame. Okrenuo se i ugledao, zaprepašćen i oduševljen, da je
to ruka ađana Čaa, koji je stajao pred njim i smešio se. Ađan Ča video je
mladića, ali nije stigao da mu se obrati. Veliki monah je tad krenuo iz
manastira na drugi sastanak, pa je zastao pred mladićem iz Sidneja da bi mu
dao poklon. Ađan Ča brzo je rekao nešto na tajlandskom i otišao svojim
poslom.
Monah prevodilac objasnio je mladiću: „Ađan Ča kaže da ako čistiš, radi
to iz sve snage.“ Potom je i prevodilac pohitao za ađanom Čaom.
Mladić je razmišljao o toj kratkoj pouci tokom dugog putovanja nazad u
Australiju. Shvatio je, naravno, da je ađan Ča mislio na nešto mnogo veće
nego što je čišćenje lišća. Shvatio je smisao pouke.
‚‚Šta god da radiš, radi to iz sve snage.“
Nekoliko godina kasnije, u Australiji, rekao je da je taj savet o životu bio
vredan stotinu takvih putovanja u daleke krajeve. Sada mu je to bio glavni
moto, koji mu je doneo sreću i uspeh. Kad je radio, radio je iz sve snage. Kada
se odmarao, odmarao se iz sve snage. Kada se družio s ljudima, družio se iz
sve snage. To je bila formula za uspeli. I da, kada nije radio ništa, i to je radio
iz sve snage.

Francuski filozof i matematičar Blez Paskal (1623-1662) jednom je rekao:

‚‚Sve nevolje čoveka nastaju zato što nije u stanju da mirno sedi.“
Ja bih dodao i ovo: ‚‚I ne zna kad da mirno sedi.“
Izrael je 1967. godine zaratio s Egiptom, Sirijom i Jordanom. Usled
onoga što će ostati zapamćeno kao Šestodnevni rat, jedan novinar upitao je
bivšeg britanskog premijera Harolda Makmilana šta misli o problemu na
Bliskom istoku.
Stari državnik odgovorio je bez oklevanja: ‚‚Nema problema na Bliskom
istoku.“
Novinar je bio zbunjen. „Kako to mislite da nema problema na Bliskom
istoku?“ pitao je. „Zar ne znate da se tamo vodi okrutni rat? Zar ne shvatate
da, u ovom trenutku, bombe padaju s neba, tenkovi pucaju jedni na druge,
vojnike zasipaju meci? Mnogi ljudi su mrtvi ili ranjeni. Kako to mislite - nema
problema na Bliskom istoku?!“
Iskusni političar strpljivo je objasnio. ‚‚Gospodo, problem je ono što ima
rešenje. Za Bliski istok nema rešenja. Prema tome, to nije problem.“
Koliko vremena u životu protraćimo brinući zbog nečega za šta u tom
trenutku, nema rešenja, pa prema tome, nije ni problem?

Problem s rešenjem zahteva odluku. A kako donosimo značajne odluke u

životu?
Obično pokušavamo da nađemo nekog drugog ko će doneti teške odluke
umesto nas. Na taj način, ako pođe naopako, možemo da okrivimo tog nekog.
Neki moji prijatelji pokušavaju da me navedu da odlučujem umesto njih, ali
ja ne pristajem. Pristajem samo da im pokažem kako da sami donesu mudru
odluku.
Kada stignemo na raskrsnicu i nismo sigurni na koju stranu da krenemo,
treba da stanemo sa strane, napravimo pauzu i sačekamo autobus. Ubrzo,
obično kada to najmanje očekujemo, autobus stigne. Na prednjoj strani
autobusa krupnim debelim slovima piše kuda je krenuo. Ako vam to
odredište odgovara, uđite u taj autobus. Ako ne, čekajte. Pre ili kasnije stići
će i neki drugi.
Drugim recima, kada moramo da donesemo odluku, a nismo sigurni
kakva bi ona trebalo da bude, potrebno je da se zaustavimo, napravimo
pauzu i sačekamo. Ubrzo, obično kada to ne očekujemo, naići će rešenje.
Svako rešenje ima svoje odredište. Ako nam to odredište odgovara,
iskoristićemo to rešenje. Ako ne, čekaćemo dalje. Uvek će se pojaviti i neko
novo rešenje.
Tako ja donosim važne odluke. Prikupim sve podatke i čekam rešenje.
Dobro rešenje uvek se na kraju pojavi ako sam dovoljno strpljiv. Obično
stigne neočekivano, kada uopšte više ne razmišljam o problemu.

Kada pokušavate da donesete značajnu odluku, možda ćete odlučiti da

iskoristite strategiju koju sam upravo opisao. Ali ne morate se držati tog
metoda. Ipak je to vaša odluka. Dakle, ako ne uspe, nemojte mene da krivite.
Jednom je jedna studentkinja došla da poseti našeg monaha. Sledećeg
dana imala je važan ispit i želela je da se monah malo moli za nju, da joj
donese sreću. Monah joj je ljubazno udovoljio, uveren da će joj to povećati
samopouzdanje. Sve je bilo besplatno. Nije ni donaciju dala.
Više je nikada nismo videli. A ipak, od njenih prijatelja čuo sam da je išla
naokolo i pričala kako monasi u našem hramu ne valjaju, da ne umemo da se
molimo kako treba, jer je pala na tom ispitu.
Njeni prijatelji rekli su mi da je, naravno, pala zato što gotovo ništa nije
učila. Više je volela da ide u provod i nadala se da će se monasi postarati za
ovaj manje važan deo njenog života, za njene studije.
Verovatno deluje vrlo prijatno kad okrivite nekoga drugog kad vam
nešto u životu pođe naopako, ali okrivljavanje drugih retko da može da reši
problem.

Kada nekog zasvrbi tur,

a on se počeše po glavi,
svrab nikad ne prestaje.

Tako je ađan Čaa opisao okrivljavanje drugih: kao kad vas svrbi tur, a vi
se češete po glavi.
Dobio sam poziv da održim uvodno predavanje na pedagoškom seminaru u
Pertu. Pitao sam se otkud to. Kada sam stigao u kongresni centar, jedna žena,
na čijem je bedžu pisalo da je organizator seminara, prišla je da me pozdravi.
„Da li me se sećate?“, upitala
To je jedno od najopasnijih pitanja na svetu. Odlučio sam da budem
neučtiv i rekao sam: ,,Ne.“
Ona se nasmešila i ispričala mi da sam pre sedam godina držao
predavanja u školi gde je ona bila direktor. Priča koju sam ispričao u njenoj
školi promenila joj je karijeru. Dala je otkaz na mesto direktora i neumorno
radila kako bi osnovala program za decu koja su bila van sistema - decu
beskućnike, maloletne prostitutke, narkomane - kako bi im pružila drugu
priliku, skrojenu prema njihovoj situaciji. Moja priča, rekla mi je, postala je
osnovna filozofija njenog programa. A tu priču preuzeo sam iz zbirke kratkih
priča Lava Tolstoja, koju sam čitao kao student. 7
Nekad davno, jedan car želeo je da sazna filozofiju života. Bila mu je
potrebna mudrost kako bi mogao da vlada. Religije i filozofije tog vremena
nisu mu davale zadovoljavajući odgovor. Zato je tražio svoju filozofiju u
životnim iskustvima.
Konačno je shvatio da su mu potrebni odgovori na samo tri osnovna
pitanja. Kad bi znao te odgovore, imao bi svu potrebnu mudrost. Ta tri
pitanja bila su:

1. Kada je najvažnije vreme?

2. Ko je najvažnija osoba?
3. Šta je najvažnije raditi?

Posle duge potrage, koja je ispunila veći deo te priče, našao je tri
odgovora prilikom posete pustinjaku. Šta mislite, kakvi su odgovori?
Pogledajte ponovo pitanja. Molim vas, sačekajte malo pre nego što nastavite
da čitate.
Svi znamo odgovor na prvo pitanje, ali ga suviše često zaboravljamo.

7Prema mojim istraživanjima, priča o tri pitanja objavljena je prvi put na jidišu 1902, u knjizi Kratkih
priča više uglednih autora, kao što je Čehov, s ciljem da pomogne Jevrejima progonjenim u Rusiji. Verzija
koju sam pročitao kao student na Kembridžu 1970. godine objavljena je u nekoj antologiji, ali nisam
uspeo da otkrijem u kojoj.
Najvažnije vreme je sada, naravno. To je jedino vreme koje uopšte imamo.
Dakle, ako hoćete da kažete ocu ili majci koliko ih volite, koliko ste im
zahvalni što su baš oni vaši roditelji, učinite to sada. Ne sutra. Ne ni za pet
minuta. Sada. I za pet minuta je suviše kasno. Ako treba da se izvinite svom
partneru, nemojte početi da smišljate razloge zašto ne treba. Prosto učinite
to odmah. Možda više neće biti prilike. Iskoristite svaki trenutak.
Odgovor na drugo pitanje je dubok i moćan. Malo ljudi može da ga
nasluti. Kada sam kao student pročitao odgovor, danima sam bio kao u
izmaglici. Odgovor je bio mnogo dublji nego što sam mogao i da zamislim.
Glasi da je najvažnija osoba ona s kojom ste.
Setio sam se kako sam postavljao pitanja profesorima na fakultetu i
nikad me nisu sasvim čuli. Spolja su slušali, ali iznutra su želei da ih ne
gnjavim. Imali su važnija posla. Tako sam se osećao. Bio je to grozan osećaj.
Takođe, sećao sam se kako sam prikupljao hrabrost da se obratim čuvenom
predavaču i postavim mu lično pitanje, i koliko sam se iznenadio i koliko mi
je prijalo kada mi je posvetio punu pažnju. I drugi profesori čekali su da
razgovaraju s njim,a ja sam bio samo običan dugokosi student, međutim, on
je postigao da se osećam značajno. To je ogromna razlika.
Komunikacija i ljubav mogu da se dele samo kada vam je onaj ko je s
vama, ma ko da je to, u tom trenutku najvažnija osoba na svetu. On će to
osetiti. Znaće. I reagovaće na to.
Bračni parovi se često žale da njihov partner ne sluša šta govore. Time
hoće da kažu kako se s partnerom više ne osećaju značajno. Advokati za
razvode morali bi da potraže neku drugu specijalnost, kad bi se svako ko je
u vezi setio odgovora na carevo drugo pitanje i primenio ga; prema tome, ma
koliko da smo umorni ili zauzeti, kada smo sa svojim partnerom, on se s
nama oseća kao najvažnija osoba na svetu.
U poslovnom svetu, kada je osoba s nama potencijalna mušterija, ako se
ponašamo prema njoj kao da nam je u tom trenutku najznačajnija osoba na
svetu, prodaja će porasti, a sa njom i naša plata.
Car je u orginalnoj priči izbegao antentat zato što je pažljivo saslušao
savet dečačića kad je pošao da poseti pustinjaka. Kada je moćan car bio u
društvu deteta, to dete je za njega bilo najvažnija osoba na svetu, i to je caru
spasilo život. Kada mi posle napornog dana dođu prijatelji da mi pričaju o
svojim problemima, ja se setim odgovora na carevo drugo pitanje i oni mi tad
budu najvažniji na svetu. To je nesebičnost. Saosećanje daje energiju, i to
uspeva.
U prvim razgovorima s decom kojoj je želela da pomogne, organizatorka
pedagoškog seminara koristila je upravo princip „najvažnija osoba na svetu
je ona s kojom si“. Za mnogu od te dece to je bilo prvi put da su se osećala
značajno, naročito pred važnom odraslom osobom. Štaviše, osim što im je
dala značaj, ona ih je pažljivo slušala, ne osuđujući ih. Decu je neko čuo.
Program je bio skrojen u skladu s tim. Deca su se osećala poštovano, i
program je uspeo. Moj govor ipak nije bio pravi uvod u seminar. Jedno od
dece ustalo je da govori posle mene. Ispričalo je svoju priču o porodičnim
problemima, drogi i zločinu, i kako mu je program vratio nadu u život, i kako
će uskoro krenuti na studije. Navrle su mi suze dok sam ga slušao. To je bilo
pravo predavanje.
Većinu vremena u životu obično ste sami. Najvažnija osoba, ona s kojom
ste, tada ste vi lično. Imate mnogo vremena da sebe učinite značajnim. Ko je
prva osoba koje ste svesni kada se ujutro probudite? Vi! Da li ikada kažete:
‚‚Dobro jutro, ja. Želim mi lep dan“? Ja kažem. Ko je poslednja osoba koje ste
svesni pre nego što zaspite? Opet vi! Ja poželim sebi laku noć. Dajem sebi na
značaju u mnogim trenucima svakog dana. I to uspeva.
Odgovor na carevo treće pitanje - šta je najvažnije raditi? – jeste: mariti.
Kada marimo za ljude, postajemo pažljivi i brižni. Taj odgovor pokazuje da je
najvažnije kako se postavimo. Pre nego što opišein šta znači mariti, a učinicu
to kroz nekoliko priča, ponoviću tri careva pitanja s odgovorima.
1. Kada je najvažnije vreme? Sada.
2. Koje najvažnija osoba? Ona s kojom ste.
3. Šta je najvažnije raditi? Mariti.

Stigao sam rano na čas meditacije u zatvoru. Zatvorenik kog dotad nikad
nisam video čekao je da razgovara sa mnom. Bio je pravi div od čoveka,
čupave kose i brade, tetoviranih ruku; ožiljci na njegovom licu govorili su mi
da je učestvovao u mnogim strašnim tučama. Izgledao je tako zastrašujuće
da sam se zapitao zašto on želi da uči meditaciju. Nije on taj tip. Naravno,
pogrešio sam.
Rekao mi je da mu se pre nekoliko dana desilo nešto što ga je strašno
prepalo. Kad je počeo da govori, primetio sam jak irski naglasak. Da bih ga
malo upoznao, rekao mi je da je odrastao u Bedastu, usred uličnog nasilja.
Prvi obračun noževima imao je kad mu je bilo sedam godina. Školski siledžija
zahtevao je od njega novac za užinu. On je odbio da mu ga da. Stariji dečko
izvadio je dugi nož i po drugi put zatražio novac. On je mislio da dečko blefira.
Ponovo je odbio. Siledžija nije pitao treći put, nego je zabio nož
sedmogodišnjaku u mišicu, izvukao ga i udaljio se.
Rekao mi je da je, užasnut, istrčao iz školskog dvorišta, dok mu je krv
tekla niz ruku, i otrčao očevoj kući nedaleko odatle. Njegov nezaposleni otac
pogledao je ranu i poveo sina u kuhinju, ali ne da bi ga previo. Otac je otvorio
fioku, izvadio veliki kuhinjski nož, dao sinu i naredio mu da se vrati u školu i
vrati napadaču.
Tako su ga vaspitavali. Da nije porastao veliki i jak, odavno bi bio mrtav.
Zatvor je bio farma zatvorenog tipa za osuđenike s kratkim kaznama,
kao i za one s dužim, ali koji će uskoro izaći, kako bi mogli da se pripreme za
život na slobodi, jer su tu učili zanate korisne u poljoprivredi. Osim toga,
proizvodi sa zatvorske farme snabdevali su sve zatvore oko Perta jeftinom
hranom, što je smanjivalo troškove. Na australijskim farmama gaje se krave,
ovce i svinje, a ne samo žitarice i povrće; tako je bilo i na zatvorskoj farmi.
Međutim, za razliku od ostalih farmi, ova je imala i klanicu.
Svaki zatvorenik morao je da radi na zatvorskoj farmi. Mnogi među
njima rekli su mi da je najpoželjniji posao u klanici, naročito kod osuđenih za
nasilne zločine, a najtraženiji od svih poslova, za koji se trebalo boriti, bio je
posao samog koljača. E, ovaj veliki i strašni Irac bio je koljač.
Opisao mi je klanicu. Ograde od vrlo jakog čelika, na jednom kraju
široke, sužavaju se unutar zgrade u hodnik, širok taman toliko da njime
prolazi samo po jedna životinja. Kraj tog kanala stoji on, na platformi, s
električnim pištoljem. Krave, svinje ili ovce uteruiu u taj metalni levak uz
pomoć pasa i električnim štapovima. Rekao je da životinje stalno vrište,
svaka na svoj način, i pokušavaju da pobegnu. Nanjuše smrt, čuju smrt,
osećaju smrt. Kada životinja stigne do njegove platforme, muče ili skiči iz
sveg glasa i otima se. Iako električni pištolj može da ubije i najvećeg bika
jednim strujnim udarom, životinja nikad ne stoji dovoljno mirno da bi on
mogao dobro da nacilja. Zato je jednim hicem prvo ošamuti, a tek drugim
ubije. Prvim ošamuti, a drugim ubije. Životinju po životinju. Dan za, danom.
Irac se uznemirio kada je stigao do događaja od pre nekoliko dana, koji
je hteo da mi ispriča. Počeo je da psuje. Potom je nastavio da ponavlja: „Boga
mi, to je j... istina!“ Plašio se da mu neću poverovati.
Tog dana bila je potrebna govedina za zatvore oko Perta, pa su klali
krave. Prvim ošamuti, drugim ubije. Dan je odmicao kao i obično, kad se
iznenada pojavila krava kakvu nikad pre nije video. Ova krava je ćutala. Nije
ni glasa pustila. Držala je glavu pognutu dok je mirno i bez guranja polako
išla ka mestu kraj platforme. Nije se otimala, nije mukala, nije pokušavala da
pobegne.
Kad je stigla na pravo mesto, krava je podigla glavu i pogledala u svvog
dželata potpuno nepomično.
Irac nikad pre toga nije video ništa slično. Mozak mu se blokirao od
zbunjenosti. Nije mogao da podigne pištolj; nije mogao da skrene pogled s
kravljih očiju. Krava ga je gledala pravo u dušu.
Izgubio je pojam o vremenu. Nije znao koliko je to trajalo, ali dok ga je
krava gledala u oči, primetio je nešto što ga je još više potreslo. Krave imaju
veoma krupne oči. U levom oku krave, tik iznad donjeg kapka, primetio je da
se sakuplja voda. Vode je bilo sve više i više, a onda kapak više nije mogao da
je drži. Počela je polako da curi niz obraz, tako da se napravila svetlucava
linija suza. Dugo zatvorena vrata u njegovom srcu počela su da se otvaraju.
Dok je gledao u neverici, video je u kravinom desnom oku, tik iznad donjeg
kapka, kako se sakuplja voda, sve više i više, sve dok ni tu kapak nije mogao
da je drži. Niz kravino lice potekao je i drugi potočić suza. I tada se slomio.
Krava je plakala.
Rekao mi je da je ispustio pištolj, opsovao što je sočnije mogao sve
zatvorske čuvare i rekao im da mu rade šta god hoće - „ALI OVA KRAVA NEĆE
UMRETI!“
Na kraju mi je rekao da je smesta postao vegetarijanac.
Ovo je istinita priča. Drugi zatvorenici s farme su mi sve potvrdili. Krava
koja je plakala naučila je jednog od najvećih nasilnika šta to znači mariti za
nekoga.

Ispričao sam priču o kravi koja je plakala grupi starijih sugrađana u

provincijskom gradiću na jugozapadu Zapadne Australije. Na to mi je jedan
starac ispričao sličnu priču iz svoje mladosti, negde početkom XX veka.
Kćerka njegovog prijatelja imala je četiri-pet godina. Jednog jutra
zamolila je mamu za tanjirić mleka. Majka je imala pune ruke posla, ali bila
je zadovoljna što dete želi da pije mleko pa nije pravila problem zbog toga
što ga želi iz tanjirića, a ne iz čaše.
 Sutradan, otprilike u isto vreme, devojčica je ponovo zamolila mamu za
mleko. Mama joj je rado udovoljila. Deca vole da se igraju hranom; majci je
bilo drago što njeno dete želi da popije nešto zdravo
Tako se to ponavljalo, uvek u isto vreme, tokom nekoliko dana Majka
nijednom nije videla kćerku da pije mleko iz tanjirića, pa je počela da se pita
šta ta mala zapravo radi. Zato je odlučila da krišom prati devojčicu.
U to vreme kuće su obično bile podignute od tla na stubićima. Devojčica
je izašla iz kuće, kleknula kraj jednog zida, spustila tanjirić s mlekom i tiho
pozvala nekog iz senke ispod kuće. Čim se iz tame pojavila velika tigrasta
zmija, začuo se pucanj iz puške. Metak je pogodio zmiju, rascepio joj glavu i
odbacio je unazad. Otac devojčice ustao je iz grmlja i spustio pušku.
Od tog dana devojčica je odbijala da jede. Po starčevim rečima, „bila je
zauvek potresena“. Roditelji nisu ničim mogli da je nateraju da jede. Odveli
su je u okružnu bolnicu. Ni tamo nisu mogli da joj pomognu. Devojčica je na
kraju i umrla.
Otac je, zapravo, ubio i devojčicu kada je na njene oči ubio njenog
prijatelja.
Pitao sam starca koji mi je to ispričao šta misli, da li bi tigrasta zmija
naudila toj devojčici.
„Ni pod razno, dođavola!“, odgovorio je starac.
Saglasio sam se, mada ne baš tim rečima.

Proveo sam u Tajlandu više od osam godina kao monah. Veći deo tog
vremena, živeo sam u šumskim manastirima, medu zmijama. Kada sam
stigao tamo 1974. godine, rečeno mi je da u Tajlandu postoji sto vrsta zmija:
dvadeset devet vrsta je otrovno – od ujeda se umire, a ona jedna ubija
davljenjem!
I naravno, sve to vreme viđao sam sam zmije gotovo svaki dan. Jednom
sam u svojoj kolibi nagazio zmiju od dva metra. Oboje smo poskočili, srećom,
u različitim smerovima. Jednog jutra sam se čak popiškio na zmiju, misleći
da je štap. Izvinuo sam joj se naravno (Možda je zmija pomislila da je
blagoslovena svetom vodicom.) A jednom, dok sam se molio tokom
ceremonije, jednom monahu zmija se popela uz leđa. Tek kada mu je stigla
do ramena, monah se okrenuo da pogleda; i zmija se okrenula da pogleda
njega. Prestao sam da pevam, a monah i zmija gledali su se za trenutak u oči.
Monah ju je pazljivo odgurnuo s odežde, zmija je otišla dalje, a mi smo
nastavili da pevamo.
Kao šumski monasi, naučeni smo da volimo i pazimo sva živa bića, pa i
zmije. Stalo nam je i do njihove dobrobiti, I zato, za sve te godine, nikada
nijednog monaha nisu ugrizle.
Dok sam bio u Tajlandu, video sam i dve baš ogromne zmije. Prva je bila
piton dugačak najmanje sedam metara, tela debelog kao moja butina. Kada
vidite nešto tako veliko, zastanete u nevena; ali stvarno je bio toliki. Video
sam ga ponovo nekoliko godina kasnije, a videli su ga i mnogi monasi iz mog
manastira. Rekli su mi da je posle uginuo. Druga velika zmija bila je
kraljevska kobra. To je bila jedna od tri situacije u tajlandskim šumama kada
sam osetio da atmosfera postaje naelektrisana, kosa mi se podigla na vratu i
sva čula odjednom su mi postala neobjašnjivo oštra. Išao sam stazom kroz
džunglu, skrenuo na krivini i ugledao debelu crnu zmiju kako blokira stazu
široku metar i po. Nisam joj video ni glavu ni rep: bili su u žbunju. Ali kretala
se. Prateći njene pokrete, izmerio sam dužinu zmije prema širini staze. Tek
posle sedam širina staze ugledao sam joj rep. Zmija je bila duga preko deset
metara! Ispričao sam seljanima da sam je video. Oni su rekli da je to
kraljevska kobra - i to baš velika.
Jedan tajlandski monah, učenik ađana Čaa, sada i sam veliki učitelj,
meditirao je u tajlandskoj džungli s grupom monaha. Začuli su zvuke
približavanja neke životinje i svi su otvorili oči. Ugledali su kraljevsku kobru
kako ide prema njima. U nekim delovima Tajlanda kraljevsku kobru zovu i
zmijom od jednog koraka, jer ako vas ugrize, imate vremena da napravite tek
jedan jedini korak - i mrtvi ste! Kraljevska kobra prišla je najstarijem
monahu, podigla glavu u visini njegove, podigla klobuk i počela da sikće.
Šta biste vi uradili? Ne vredi bezati. Te zmije su mnogo brže od ljudi.
Tajlandski monah se nasmešio, polako podigao desnu ruku i blago
pogladio kraljevsku kobi u po glavi. „Hvala što si došla da me posetis“, rekao
je na tajlandskom. Svi su monasi to videli.
To je bio poseban monah izuzetne dobrote. Kraljevska kobra prestala je
da sikće, spustila klobuk, vratila se na zemlju i otišla pred drugog monaha.
Taj momak kasnije je rekao da nije dolazilo u obzir da gladi kobru po
glavi! Ukočio se. Bio je prestrašen. U sebi je želeo da kraljevska kobra što pre
ode do nekog drugog monaha.
Monah koji je pogladio kobru došao je jednom na nekoliko meseci u naš
manastir u Australiji. Baš smo gradili glavnu salu, a imali smo još nekoliko
projekata koji su čekali odobrenje lokalne građevinske komisije.
Gradonačelnik je lično došao da vidi šta mi to radimo.
Gradonačelnik je svakako bio najuticajniji čovek u okrugu. Odrastao je
u tom kraju i bio uspešan farmer. Takođe, bio nam je i komšija. Došao je u
lepom odelu, kako i priliči gradonačelniku. Sako mu je bio otkopčan i
otkrivao je vrlo veliki stomak, pravi australijski, koji se prelivao preko pojasa
elegantnih pantalona i napinjao dugmad na košulji. Tajlandski monah, koji
nije govorio engleski, primetio je gradonačelnikov stomak. Pre nego što sam
stigao da ga sprečim, prišao je gradonačelniku i počeo da ga gladi po njemu.
„O, ne!“, pomislio sam. „Ne smeš da gladiš gradonačelnike po stomaku. Sad
nam neće dozvoliti izgradnju. Gotovi smo! Naš manastir je propao.“
Što je duže tajlandski monah, uz nežan osmeh, gladio i milovao
gradonačelnikov stomak, to se više gradonačelnik smešio i kikotao. Za
nekoliko sekundi, dostojanstveni gradonačelnik gugutao je kao beba. Očito
je uživao u milovanju stomaka i u dodiru tog neobičnog tajlandskog monaha.
Svi naši planovi za izgradnju dobili su dozvolu, a gradonačelnik je
postao jedan od naših i najboljih prijatelja i pomagača.
Najvažniji deo kada marimo za nekoga jeste odakle marimo Taj
tajlandski monah imao je tako čisto srce da je mogao da mazi tajlandsku
kobru po glavi i gradonačelnika po stomaku, a oni su to voleli. Ne
preporučujem da to pokušate kod kuće. Bar dok ne postanete zreli za sveca.

Ova poslednja priča o zmijama je adaptacija stare budističke priče iz zbirke

Jataka. Ona nam pokazuje da ne moramo uvek biti pitomi, meki i pasivni kad
marimo za nekoga.
Zla zmija živela je u šumi kraj sela. Bila je nevaljala, pokvarena i
pakosna. Ujedala je ljude čisto iz zabave - to jest, njene zabave. Kada je zla
zmija zašla u duboke zmijske godine, počela je da se pita šta se dešava sa
zmijama kada umru. Čitavog života ta zmija pljuvala je na religije i
podsmevala se zmijama koje su, po njenom mišljenju, bile lakoverne i
podložne takvim glupostima. E, sada se zainteresovala.
 Nedaleko od njene rupe, na vrhu brda, živela je sveta zmija. Svi sveti
ljudi žive na vrhu brda ili planine, pa tako i svete zmije, to je tradicija. Nikad
nećete čuti za sveca koji živi u močvari.
Jednog dana, zla zmija odučila je da poseti svetu zmiju. Obukla je kišni
mantil i stavila tamne naočare i šešir, da je prijatelji ne bi prepoznali. Onda
je odgmizala uzbrdo do manastira svete zmije. Sveta zmija sedela je na
kamenu, a stotine zmija pažljivo su slušale svaku reč. Zla zmija dogmizala je
do ivice okupljene gomile, blizu izlaza, i počela da sluša.
Što je više slušala, sve je više imalo smisla. Polako je postala ubeđena,
potom nadahnuta, a onda, na kraju, i preobraćena. Posle proprovedi otišla je
do svete zmije, sa suzama u očima ispovedila mnoge grehe svog dotadašnjeg
života i obećala da će, odsad pa nadalje, biti sasvim drugačija zmija. Obećala
je svetoj zmiji da više nikad neće ugristi čoveka. Biće dobra. Biće ljubazna.
Učiće druge zmije kako da budu dobre. Onda je ostavila prilog u kutiji kraj
izlaza (kad su svi gledali, naravno).
lako zmije umeju da razgovaraju sa zmijama, ljudskim bicima to sve
zvuči kao potpuno isto siktanje. Zla zmija, ili doskora zla zmija, nije mogla
tek tako da kaže ljudima da je postala pacifista. Seljani su je i dalje izbegavali,
iako su se pitali otkuda joj sad na grudima zakačen bedž Amnesti
internešenela. A onda je jednog dana jedan seljak, zanet u pesmu s vokmena,
prošao tik pored zle zmije, a ona ga nije napala: samo se religiozno nasmešila.
Od tada pa nadalje, seljani su shvatili da zla zmija više nije opasna.
Prolazili su pored nje dok je, sklupčana u lotosovoj pozi, meditirala ispred
svoje rupe. A onda su neki nevaljali dečaci iz sela otišli da joj se rugaju.
„Hej, ljigavo čudovište!“, kezili su se sa bezbedne udaljenosti. „Pokaži
nam zube ako ih imaš, ti velika glisto. Ti si slabić, mlakonja, sramota za
zmijski rod!“
Zmiji se nije dopalo što je nazivaju ljigavim čudovištem, iako je mogla
da razume zašto, a nije joj se dopalo ni ono o velikoj glisti. Ali kako da se
brani? Zarekla se da neće ujedati.
Kad su videli da zmija ne reaguje, dečaci su se odvažili i počeli da je
gađaju kamenjem i grumenjem zemlje. Smejali su se kad bi je pogodili. Zmija
je znala da je dovoljno brza da ugrize bilo kog od tih dečaka pre nego što
stignu da kažu „zaštita životne sredine“. Ali dala je reć da će biti dobra. Dečaci
su se primicali sve više i sad su počeli da je udaraju štapovima po leđima.
Zmija je istrpela i to, ali shvatila je da, u stvarnom svetu, morate biti zli da
biste se zaštitili. Ipak je religija samo glupost. Zato je s mukom odgmizala uz
brdo, da ponovo poseti onu folirantkinju svetu zmiju i povuče svoj zavet.
Sveta zmija videla ju je da dolazi sva izubijana. „Šta ti se desilo?“, upitala
je.
 „Ti si za sve kriva,“ ogorčeno je rekla zla zmija.
‚‚Kako to misliš ja sam krivo?“
‚‚Ti si mi rekla da ne ujedam. Vidi sad na šta ličim. Religija je možda
dobra u manastiru ali u stvarnom svetu...“
‚‚O, glupa zmijo!“, Prekinula ju je sveta zmija. ‚‚O, šašava zmijo! O, idote
od zmije! Am ti da ne ujedaš. Ali ti nisam rekla da ne sikćeš, zar ne?“
Ponekad u životu čak i sveci moraju da sikću da bi ih razumeli. Ali niko
ne mora da ujeda.
MUDROST I UNUTRAŠNJA TIŠINA
Ako dobrotu zamislimo kao prekrasnu golubicu, onda sunjena krila mudrost.
Saosećanje bez mudrosti ne može da uzlet.
Mlad, izviđač izvršio je svoje dobro delo za danas tako što je preveo
startcu preko prometne ulice. Problem je u tome što ona nije zelela preko;
samo joj je bilo neprijatno da mu to kaže.
Ta priča, nažalost, dobro opisuje veliki deo onoga što se u našem svetu
dešava u ime saosećajnosti. Suviše često pretpostavljamo da znamo šta je
nekom potrebno.
Jedan mladić, koji je rođen gluv, došao je lekaru na redovan pregled u
pratnji roditelja. Lekar je oduševljeno ispričao roditeljima za novi način
lečenja, o kome je upravo čitao u stručnom časopisu. Kod deset odsto ljudi
rođenih bez sluha, jednostavna i nimalo skupa operacija može potpuno da
povrati sluh. Pitao je roditelje da li žele da pokušaju. Oni su odmah pristali.
Taj mladić bio je jedan od tih deset odsto čiji je sluh mogao da se vrati. I
bio je neopisivo besan i na svoje roditelje i na doktora. On nije čuo o čemu su
razgovarali na redovnom pregledu. Njega niko nije pitao da li želi da čuje.
Sada se žalio kako mora da trpi neprekidno mučenje zbog buke, na koju
nikako ne može da se navikne. On uopšte nije želeo da čuje.
Roditelji i lekar, a i ja pre nego što sam pročitao ovu priču,
pretpostavljali smo da svako želi da može da čuje. Mi najbolje znamo.
Saosećanje zasnovano na takvim pretpostavkama je glupo i opasno. Upravo
to izaziva najviše patnje u svetu.
Problem s roditeljima jeste to što uvek misle da najbolje znaju šta je
njihovom detetu potrebno. A često pogreše. Ponekad i pogode, baš kao
kineski pesnik Su Dungpo (1036-1101) kada je napisao ovu pesmu:

Pri rođenju mog sina

Porodice, kada se dete rodi,

Žele da bude pametno.
Ja, koji sam pomoću pameti
Upropastio svoj život
Nadam se da će beba biti neznalica i glupa.
Onda će moći da ostvari miran život
Kada postane ministar u vladi.

Dok sam još studirao, provodio sam veći deo letnjeg raspusta pešačeći i
kampujući na škotskim visoravnima. Uživao sam u samoći, lepoti i miru
škotskih planina.
Jednog nezaboravnog popodneva išao sam uzanom stazom pored
okeana, krivudajući duž rtova i zaliva na dalekom severu. Toplo jarko sunce
obasjavalo je izuzetnu lepotu oko mene poput reflektora. Vresište je
izgledalo kao beskrajni prostor baršunaste trave, sveže zelene kao da je
proleće; litice su imale oblik katedrala koje se propinju visoko nad
uskovitlanim morem; okean je bio plav kao kasno veće, i kao prošaran
vilinskim svetlima koja su svetlucala i žmirkala pod suncem; a mala smeđa i
zelena kamena ostrvca kao da su lebdela na talasima sve do maglovite linije
horizonta. Čak i galebovi i morske čigre jurcali su nebom i prevrtali se u
vazduhu - od oduševljenja, bio sam siguran. Bila je to priroda u najlepšem
izdanju, u jednom od najlepših predela na našem svetu, po divnom
sunčanom danu.
Skakutao sam uprkos teškom rancu. Bio sam pun radosti, bezbrižan,
pun nadahnuća od posmatranja prirode. U daljini sam ugledao mali auto
parkiran kraj puta, tik ispod litice. Smesta sam zamislio da je i vozač obuzet
divljenjem lepoti prirode pa se zaustavio da se nauživa. Kad sam se približio
dovoljno da vidim kroz zadnji prozor, razočarao sam se i nekako
obeshrabrio, jedini u tom autu bio je sredovečni muškarac i čitao je novine.
Novine su bile tako velike da su mu potpuno zaklanjale pogled na svet
oko njega. Umesto da vidi okean, liticu, ostrvo i travu, on je video samo rat,
politiku, skandale i sport. Novine su bile široke, ali veoma tanke. Samo
nekoliko milimetara dalje od crnih turobnih slova ležala je predivna priroda
u svim duginim bojama. Pomislio sam da uzmem makaze iz ranca i prošećem
rupu u novinama, kako bi čovek video šta je s druge strane članka o privredi,
koji je trenutno čitao. Ali bio je to veliki i čupavi Škot, a ja sam bio mršavi
neuhranjeni student. Ostavio sam ga da čita o svetu, dok sam ja igrao kroz
njega.
Naši umovi uglavnom su zauzeti upravo onim o čemu pišu novine:
ratovi u našim odnosima s ljudima, politika u porodici i na poslu, lični
skandali koji nas potresaju, sportovi naših prizemnih zadovoljstava. Ako ne
umemo da spustimo te novine našeg uma, bar povremeno, ako samo na njih
mislimo, ako je to sve što znamo - onda nikada nećemo iskusiti bezgraničnu
radost i mir prirode u najboljem izdanju. Nikad nećemo spoznati mudrost.

Neki moji prijatelji vole da jedu van kuće. Ponekad odlaze u veoma skupe
restorane i tamo su spremni da potroše brdo novca na izvarednu hranu. Ipak,
pritom propuste čitavo iskustvo, jet ne uživaju u okusu hrane, nego misle
samo na razgovor koji vode sa svojini partnerom.
Da li bi neko razgovarao tokom koncerta nekog čuvenog orkestra?
Ćaskanje bi vam pokvarilo uživanje u prekrasnoj muzici, a verovatno bi vas i
izbacili iz sale. Čak i kada gledamo dobar film ne volimo da nam smetaju. Pa
zašto onda ljudi pričaju dok jedu u restoranu?
Ako je restoran osrednji, onda je možda dobra ideja da se započne
razgovor, kako bi vam skrenuo pažnju s bljutavog obroka Ali kada je hrana
zaista sjajna, i veoma skupa, kad biste rekli svom partneru da ućuti kako
biste mogli da uživate za sve pare - to bi značilo jesti mudro.
Čak i kada jedemo u tišini, često ne uspemo da uživamo u trenutku.
Umesto toga, dok žvaćemo zalogaj, pažnju nam ometa pogled na tanjir dok
biramo šta ćemo sledeće nabosti viljuškom. Neki ljudi idu čak i dva-tri
zalogaja unapred - jedan zalogaj je u ustima, drugi čeka na viljušci, treći čeka
spreman na tanjiru, dok um razmišlja o tome koja je đakonija sledeća.
Da bismo uživali u ukusu hrane, i da bismo spoznali životu svoj njegovoj
punoći, trebalo bi da uživamo u jednom po jednom trenutku, i u tišini. Onda
možemo reći da smo dobili onoliko koliko smo platili u restoranu s pet
zvezdica po imenu život.

Kao budistički monah često govorim uživo u radio-emisijama. Trebalo je da

budem oprezniji kada sam prihvatio nedavnu ponudu da učestvujem u
noćnom programu. Tek kad sam ušao u studio, rekli su mi da će se emisija
baviti temama za odrasle i da ću odgovarati na pitanja slušalaca zajedno s
renomiranim profesionalnim seksologom!
Kad smo resili problem kako će me oslovljavati tokom emisija (saglasili
smo se da će me zvati „gospodine monaše“), išlo mi je sasvim dobro. Pošto
sam monah i živim u celibatu, vrlo malo znam o detaljima intimnosti, ali
osnovni problemi koji su mučili većinu slušalaca mogli su se lako prepoznati.
Uskoro su svi telefonski pozivi bili upućeni meni, pa sam na kraju obavio
najvećo deo posla u dvočasnoj emisiji. Samo što je onaj seksolog dobio lep
ček za učešće, a ja, kao monah koji ne sme da prima novac, čokoladicu.
Budistička mudrost ponovo je rešila postojeći problem. Ček ne možete da
pojedete, a čokoladica je veoma ukusna. Problem rešen, mljac!
U jednoj drugoj emisiji na radiu, slušalac mi je postavio ovakvo pitanje:
‚‚Oženjen sam. U vezi sam s drugom ženom, a moja žena ne zna za to. Da li je
to u redu?“
 Kako biste vi odgovorili?
‚‚Da je to u redu“, odgovorio sam, „ne biste me zvali da to pitate.“
Mnogi ljudi postavljaju takva pitanja već svesni da postupaju pogrešno,
ali u nadi da će ih neki stručnjak ubediti da je to u redu. Duboko u sebi većina
ljudi zna šta je dobro, a šta loše - samo što neki ne slušaju dovoljno pažljivo.

Jedne večeri je u našem budističkom centru zazvonio telefon.

„Dali je ađan Bram tu?", upitao je ljutiti glas.
‚‚Izvinjavam se“, odgovorila je svetovna vernica Azijka, koja se javila na
telefon. „On se odmara u svojoj sobi. Molim vas, pozovite za pola sata.“
‚‚Grrr! Za pola sata će biti mrtav!“, zarežao je čovek i prekinuo vezu.
Dvadeset minuta kasniie. kad sam izašao iz svoje sobe, postarija Azijka
i dalje je sedela, drhteći, bleda u licu. Ostali su se sjatili oko nje pokušavajući
da saznaju šta ne valja, ali ona je bila u šoku i nije mogla da govori. Tek kada
sam joj prišao otelo joj se: ‚‚Neko dolazi da te ubije!“
U to vreme savetovao sam jednog mladog Australijanca koji je tek
saznao da je HIV pozitivan. Učio sam ga meditaciji i mnogim žioivotnim
strategijama kako bih mu pomogao da izdrži. Sada se bližio smrti. Posetio
sam ga prethodnog dana i očekivao sam da se javi njegov partner. Zato sam
brzo utvrdio šta je taj poziv značio. Neću ja biti mrtav za trideset minuta,
nego mladić sa sidom.
Pohitao sam njegovoj kući i video ga pre nego što je umro. Srećom,
objasnio sam nesporazum užasnutoj Azijki pre nego što je j ona umrla od
šoka!
Koliko često ono što nam kažu i ono što čujemo nije isto?
Pre nekoliko godina u svetskoj štampi pojavilo se više skandala u kojima su
učestvovali tajlandski monasi. Monasi su, prema pravilima, obavezni da se
čvrsto pridržavaju celibata. Prema mojoj tradiciji, da bi bio van svake sumnje
u tom pogledu, monah ne sme da dođe u bilo kakav fizički dodir sa ženom,
kao što ni monahinje ne smeju da dođu u fizički kontakt s muškarcem. U
skandalima o kojima se pisalo, neki monasi nisu se pridržavali tog pravila.
To su bili loši monasi. A novine su znale da njihovi čitaoci žele da čitaju o
lošim monasima, a ne o onim dosadnim, koji se pridržavaju svih pravila.
U vreme tih događaja smatrao sam da je krajnje vreme da i ja nešto
priznam. Jednog petka uveče, u našem hramu u Pertu, pred publikom od oko
tri stotine ljudi, od kojih su neki bili naši stari vernici, prikupio sam hrabrost
i rekao im istinu.
„Moram nešto da priznam”, počeo sam. „Nije mi lako. Pre više godina...“
oklevao sam.
„Pre više godina...“ uspeo sam da nastavim, „proveo sam verovatno
najsrećnije trenutke u životu...” morao sam ponovo da zastanem.
„Proveo sam verovatno najsrećnije trenutke u životu... u toplom
zagrljaju tuđe supruge.“ Eto, rekao sam. Priznao sam.
„Grlili smo se. Mazili. Ljubili.“ Završio sam. Oborio sam glavu i zagledao
se u pod.
Čuo sam kako su svi naglo udahnuli od zaprepašćenja. Mnogi su pokrili
usta rukama. Čuo sam šapat: ,,O, ne! Ne i ađan Bram.“
Zamislio sam dugogodišnje vernike kako kreću ka vratima da se nikada
ne vrate. Čak ni svetovni budisti ne diraju tuđe supruge, to je teška preljuba.
Podigao sam glavu, mirno pogledao publiku, i nasmešio se.
‚‚Ta žena“, objasnio sam pre nego što je iko stigao do vrata. ‚‚Ta žena je
bila moja majka. Kad sam bio beba.“ Publika je prasnula u smeh od olakšanja.
‚‚E, pa, tačno je!“, povikao sam u mikrofon uprkos buci, „Ona jeste bila
tuđa žena, bila ie udala za mog tatu. Jesmo se grlili i milovali, i ljubili! To su
bili najsrećniji sati u mom životu!“
Kad je publika obiisaia suze od smeha i prestala da se kikoće ukazao sam
im na to da su me skoro svi među njima odmah osudili, pogrešno. Čuli su reći
koje sam izgovorio, a njihovo značenje izgledalo im je toliko jasno da su
smesta doneli pogrešan zaključak. Srećom, ili možda zato sto sam dobro
planirao, uspeo sam da im ukažem na to da su pogrešili. „Koliko puta“, upitao
sam, „niste imali tu sreću, nego ste prebrzo doneli zaključak na osnovu
činjenica koje su delovale potpuno čvrsto, a pokazalo se da ste pogrešili,
strašno pogrešili?“
Bezuslovna procena - „ovo je u redu, sve drugo je pogrešno“ - nije
mudrost.

Naši političari važe za otvorene ljude, naročito kad je reč o prostoru između
nosa i brade. Takva je tradicija već vekovima, kao što pokazuje sledeća
pripovest iz budističkih priča Jataka.
Nekad davno jedan kralj bio je ljut na jednog svog ministra. Kad god bi
se na dvoru pojavio problem o kome je trebalo razgovarati, ministar bi
prekinuo sve ostale i započeo monolog, koji je uvek trajao bez kraja. Niko,
čak ni kralj nije usnevao da doda ni reč. Osim toga, ono što je ministar govorio
često je bilo potpuno nezanimljivo, dosadnije čak i od unutrašnjosti loptice
za pingpong.
Posle još jednog takvog neuspešnog sastanka, kralj je potražio mir u
svojoj bašti, daleko od frustracije dvoiske politike. U jednom delu baste
ugledao je grupicu dece kako se uzbuđeno smeju dok se okupljaju oko
sredovečnog čoveka, očito invalida, koji je sedeo na zemlji. Deca su dala
čoveku nekoliko novčića, pokazala mu malo lisnato drvo i zatražila od njega
pile. Čovek je uzeo kesu s kamičicima i duvaljku i počeo da gađa drvo
kamenjem.
Skidao je s drveta list po list brzom paljbom iz duvaljke. Za neverovatno
kratko vreme, besprekorno precizno, drvo je dobilo oblik pileta. Deca su dala
čoveku još malo novca, pokazala veliki žbun i zatražila slona. Strelac je
uskoro pomoću duvaljke dao žbunu oblik slona. Deca su pljeskala, a kralju je
pala na pamet ideja.
Krali ie prišao čoveku i ponudio mu basnoslovno bogatstvo ako mu
bude pomogao s jednim dosadnim malim problemom. Šapnuo mu je nešto
na uho. Čovek je klimnuo glavom da se slaže, a kralj se nasmešio prvi put
posle više nedelja.
Sutradan ujutro, sednica je počela kao i obično. Niko nije obraćao pažnju
na novu zavesu na zidu. Vlada je trebalo da raspravlja o novom povećanju
poreza. Čim je kralj objavio dnevni red, nezaustavljivi ministar krenuo je u
monolog. Kako je otvorio usta, osetio je da mu je nešto malo i meko upalo u
grlo i odatle u želudac. Nastavio je da govori. Trenutak kasnije, osetio je da
mu je nešto malo i meko ponovo uletelo u usta. Progutao ga je usred rečenice
i nastavio govor. I tako je stalno morao da guta tokom govora, ali to ga nije
sprečilo da kaže sve što ima. Posle pola sata odlučnog predavanja - i gutanja
tajanstvenih predmeta svakih nekoliko sekundi - uhvatila ga je mučnina. Ali
bio je toliko tvrdoglav da nije hteo da prekine govoranciju. Posle još nekoliko
minuta lice mu je pozelenelo, želudac mu se prevrnuo i konačno je morao da
prekine govor. Držeći se jednom rukom za želudac, a drugom čvrsto
poklopivši usta, da mu ne bi izletelo nešto ružno, pohitao je u najbliže
kupatilo.
Oduševljeni kralj prišao je zavesi i sklonio je, otkrivši invalida koji se
krio iza nje, s duvaljkom i kesicom municije. Kralj je počeo da se trese od
smeha kad je video veliku i sada skoro praznu kesu municije - kuglice od
kokošjeg izmeta, koje su s neumoljivom prednošću uletale u usta sirotog
ministra!
Ministar se nedeljama nije vraćao na dvor. Neverovatno je koliko su
poslova uspeli da obave za to vreme. Kada se vratio, jedva da je progovarao
pokoju reč, a i kad bi govorio, uvek bi podigao desnu ruku ispred usta. 8
Možda bi u našim parlamentima i skupštinama bilo dobro da imamo
takvog strelca, da se poslovi brže obave!

Možda bi trebalo da se što ranije u životu naučimo ćutanju: to bi nam

pomoglo da kasnije izbegnemo mnoge probleme. Sledeću priču pričam deci
koja dođu u posetu, a govori o tome koliko je važno umeti ćutati.
Nekad davno, u jezeru u planini živela je pričljiva kornjača. Kad god bi
srela neku životinju koja je živela u istom kraju, pričala joj je toliko mnogo i
toliko dugo, bez ikakve pauze, da je slušaocima prvo bilo dosadno, onda bi se
unervozili i na kraju bi se uvredili. Često bi se pitali kako je pričljiva kornjača

8 Ova priča zasnovana je na: Jataka, priča br. 107.

u stanju da tako dugo govori a da i ne udahne. Mislili su da možda diše na uši,
pošto ih dakako nije koristila za slušanje. Ta pričljiva kornjača bila je tolika
muka da su zečevi skakali u rupe, ptice letele na vrh drveća, a ribe krile ispod
kamenja kad god bi videli da se približava. Znali su da će morati da je slušaju
satima ako počne nešto da priča.
Pričljiva kornjača je, zapravo, bila vrlo usamljena.
Svake godine, u leto, par veličanstvenih belih labudova dolazio je na
odmor na planinskom jezeru. Bili su ljubazni jer su puštali da im pričljiva
kornjača priča koliko god želi. Ili su možda znali da će biti tu samo nekoliko
meseci. Pričljiva kornjača obožavala je labudove.
Pričala im je i pričala dok zvezdama ne ponestane sjaja, a labudovi su je
uvek strpljivo slušali.
Kada se leto primaklo kraju i dani poslali hladniji, labudovi su se
spremili za povratak kući. Pričljiva kornjača se rasplakala. Mrzela je
hladnoću i to što će joj prijatelji otići.
„Kad bih samo mogla s vama“, uzdisala je. „Ponekad, kad sneg pokrije
padine, a moje jezero se zaledi, osećam se tako usamljeno, a i hladno mi je.
Mi kornjače ne umemo da letimo. A kad bih morala da pešačim, dok pređem
samo delić puta, već bi bilo vreme da se vratim. Kornjače vrlo sporo hodaju.“
Saosećajni labudovi bili su dirnuti tugom pričljive kornjače. Zato su joj
ponudili nešto.
„Draga kornjačo, nemoj da plačeš. Možemo te povesti sa sobom ako nam
nešto obećaš.“
„Da! Da! Obećavam!“ uzbuđeno je povikala pričljiva kornjača, iako nije
znala šta treba da obeća. ‚‚Mi kornjače uvek držimo đatu reč. Zapravo, sećam
se kad sam obećala zecu da cu pokušati da ćutim samo nekoliko dana pošto
sam mu ispričala sve o različitim tipovima kornjačinog oklopa i...“
Sat kasnije, kada je pričljiva kornjača prestala da priča, a labudovi došli
do reći, rekli su joj: „Kornjačo, moraš obećati da ćeš ćutati.“
„To je lako!“, odgovorila je pričljiva kornjača. „Zapravo, mi kornjače smo
i poznate po tome što umemo da ćutimo. Jedva da ikad progovaramo. Baš
sam pričala jednoj ribi pre neki dan...“
Još jedan sat kasnije, kad je pričljiva kornjača ponovo napravila pauzu,
labudovi su joj rekli sa zagrize sredinu dugačkog štapa i pazi da ne otvara
usta.
Onda je jedan labud uhvatio kljunom jedan kraj štapa, drugi labud
uhvatio je drugi kraj. Zamahnuli su krilima i... ništa se nije desilo! Pričljiva
kornjača bila je preteška. Ljudi koji mnogo pričaju mnogo i jedu. A pričljiva
kornjača bila je toliko debela da ponekad nije uspevala da uđe ni u sopstveni
oklop.
Labudovi su potražili lakši štap. Tek kad je svaki labud uzeo u kljun
jedan kraj štapa, a pričljiva kornjača zagrizla sredinu, dva labuda zamah
zamahnula su krilima iz sve snage, više nego što je ijedan labud ikada
zamahnuo, i uspeli da uzlete Između sebe su nosili štap, a sa štapa je visila
kornjača.
To je bio prvi put u istoriji našeg sveta da je kornjača poletela.
Leteli su sve više i više. Jezero pričljive kornjače postajalo je sve manje
i manje. Čak su i ogromne planine postale nekako male u daljini. Kornjača je
gledala neverovatne prizore koji još nijedna kornjača nije videla. Pazila je da
sve zapamti, pa da priča prijateljima, naravno, kad se bude vratila kući.
Preleteli su preko planina i stigli nad ravnicu. Sve je išlo dobro dok nisu,
oko pola tri po podne, preleteli iznad škole iz koje su upravo izlazila deca.
Jedan dečak slučajno je pogledao uvis. Šta mislite da je video? Leteću
kornjaču!
‚‚Hej!“, doviknuo je. „Pogledajte onu glupu kornjaču, leti!“
Kornjača nije mogla da izdrži.
‚‚Kome ti kazes da je... oh! daaaa... jeeee... gluuuup!“
Pljas! - začulo se kad je pričljiva kornjača pala na zemlju. I to je bilo
poslednje što se čulo od nje. 9
Pričljiva kornjača poginula je zato što nije umela da ćuti ni kad je
stvarno bilo važno.
Dakle, ako ne naučite da ćutite kad treba, sva je prilika da nećete umeti
da ćutite ni kad je zaista važno. Onda se može desiti da završite kao
palačinka, baš kao i pričljiva kornjača.

Čudim se što je u današnjoj tržišnoj ekonomiji govor i dalje besplatan.

Sigurno je samo pitanje vremena kada će neka vlast u oskudici početi da
tretira reči kao i svaku drugu robu i uvesti porez i na govor

9 Ova priča zasnovana je na: Jataka, priča br. 215.

 Kad malo razmislim, to i nije tako loša ideja. Ćutanje će ponovo postati
zlato. Telefonske linije više neće biti usijane zbog tinejdžera, a redovi pred
kasom u supermarket ponovo će se brzo kretati. Brakovi će trajati duže, jer
mladi parovi prosto neće moći sebi da priušte troškove svađe. I baš je
prijatno pomisliti kako neki vaši poznanici znatno doprinose budžetu, jer će
biti sredstava za besplatne slušne aparate za one koji su tokom godina
ogluveli. Tako će se poresko opterećenje prebaciti s onih koji mnogo rade na
one koji mnogo pričaju. Naravno, najviše će plaćati političari. Što se više budu
svađali u skupštini, to će više novca davati za bolnice i škole. Kako je to lepa
ideja!
I na kraju, za one koji možda misle da bi takva poreska šema bila
nepraktična, ko bi mogao da priušti sebi da se pobuni protiv nje?
UM I STVARNOST
Sad ću vam ispričati istinitu priču o natprirodnim pojavama u Tajlandu i o
natprirodnoj mudrosti čudesnog ađana Čaa.
Poglavar obližnjeg sela žurno je ušao s jednim pomoćnikom da
razgovara s ađanom Čaom u njegovoj kolibi, gde prima goste. Jednu ženu iz
sela tokom noći zaposeo je nasilan i zao duh. Nisu mogli da joj pomognu, pa
su je poneli kod velikog monaha. Dok su razgovarali s ađanom Čaom,
odnekud se čula vriska.
Ađan Ča smesta je naredio da dvojica novajlija zapale vatru i stave vodu
da provri; onda je još dvojicu novajlija zadužio da iskopaju veliku rupu tik
kraj njegove kolibe. Niko od njih nije znao zbog čega.
Četiri snažna seljanina, žestoki odgajivači pirinča sa severoistoka, jedva
su uspevali da obuzdaju ženu koja se otimala. Dok su je vukli kroz jedan od
najsvetijih manastira, ona je vrištala prostakluke.
Ađan Ča ju je ugledao i viknuo na novajlije: „Kopajte brže! Je li voda
provrela? Potrebna nam je velika rupa i mnogo ključale vode!“ Ni monasi ni
seljaci u njegovoj kolibi nisu znali šta namerava da učini.
Kad su dovukli ženu do kolibe, bukvalno joj je išla pena na usta. Oči su
joj bile crvene i iskolačene od ludila. Lice joj je bilo izobličeno dok je urlala
psovke i prostakluke na ađana Čaa. Prišlo je još ljudi da obuzdaju ženu koja
je pljuvala sve oko sebe.
‚‚Je li rupa spremna? Brzo! Je li voda provrela? Brže!“, vikao je ađan Čaa
da bi ga čuli kroz ženinu dreku. ‚‚Moramo da je bacimo u jamu! Sipaćemo
ključalu vodu po njoj. To je jedini način da se oslobodimo zlog duha! Kopajte
brže! Donesite još vode!“
Iz iskustva smo znali da nikad ne možete biti sigurni šta će ađan Ča
uraditi. On je bio oličenje neočekivanog. Seljani su svakako pomislili da će on
baciti opsednutu ženu u jamu, politi je ključalom vodom i zatrpati je tako
opečenu. I mirne duše bi ga pustili da to uradi. Mora da je i ona to pomislila,
jer je počela da se smiruje. Pre nego što je rupa dovršena, pre nego što je
voda proključala, ona je sedela mirno i umorno pred ađanom Čaom i smireno
primila blagoslov pre nego što su je lepo poveli kući. Sjajno!
 Ađan Ča znao je da, bilo da smo opsednuti ili prosto ludi, postoji nešto
snažno u svakom od nas, nešto što se zove samoočuvanje. Vešto, i vrlo
dramatično, pokrenuo je u njoj taj mehanizam i pustio je da strah od bola i
smrti izgnaju iz nje demona koji ju je zaposeo.
To je mudrost: intuitivna, neplanirana, neponovljiva.

Kći mog druga sa studija išla je u prvi razred osnovne škole. Učiteljica je
upitala veliku grupu šestogodišnjaka: „Šta je najveće na svetu?“
„Moj tata“, rekla je jedna devojčica.
„Slon“, rekao je dečak koji je nedavno bio u zoološkom vrtu.
„Planina“, javio se neko.
Kćerka mog druga rekla je: „Moje oko je najveće na svetu.“ Svi su
zaćutali, pokušavajući da razumeju njen odgovor.
„Kako to misliš?“, upitala je učiteljica, takođe zbunjena.
„Evo, rekla je mala mudrica. „Moje oko može da vidi njenog tatu, i može
da vidi slona. Može da vidi i planinu i mnoge druge stvari. Pošto sve to stane
u moje oko, znači daje moje oko najveće na svetu!“
Mudrost nije učenost nego sposobnost da jasno vidimo ono čemu nas
niko ne može naučiti.

Uz dužno poštovanje prema kćerki mog druga ja bih malo proširio njenu
misao. Nije to naše oko, već je naš um najveći na svetu.
Naš um može da vidi sve ono što vidi naše oko, a može i da vidi sve ono
što zamisli naša mašta. Takođe, može da prepozna zvuke koje oko ne vidi, i
dodir, i može da vidi i sve stvarno i sve zamišljeno. Naš um može da spozna i
ono što leži van pet čula. Pošto sve što se može spoznati može da stane u naš
um, znači da je naš um najveći na svetu. Um sadrži sve.
Mnogi naučnici i njihovi poštovaoci kažu da je um samo nusproizvod mozga,
i zato, kada dođe vreme za postavljanje pitanja, često me pitaju ovo: „Dali um
postoji? Ako postoji, gde je? Da li je u telu? Ili negde napolju? Ili je svuda
istovremeno? Gde je um?“
Da bih odgovorio na to pitanje, ja izvedem malu demonstraciju.
Pitam publiku: „Ako ste u ovom trenutku srećni, molim vas, podignite
desnu ruku. Ako ste nesrećni, makar i samo malo, molim vas, podignite levu
ruku.“ Većina ljudi podigne desnu ruku, neki iskreno, a neki iz ponosa.
„A sad“, nastavim ja, „vi koji ste srećni, molim vas, pokažite tu sreću
desnim kažiprstom. Oni koji su nesrećni neka pokažu tu nesreću levim
kažiprstom. Pokažite mi gde je.
Na to publika počne besciljno da maše prstima na sve strane. Onda
pogledaju oko sebe i vide da su i ostali zbunjeni. Kada s moju poruku, počnu
da se smeju.
Sreća je stvarna. I nesreća je stvarna. Nema nikakve sumnje da i jedna i
druga postoje. Ali ne možete odrediti njihov položaj u svom telu, a ni van
njega, niti bilo gde.
Razlog je to što su i sreća i nesreća deo nečega što postoji samo u umu.
One su deo uma, baš kao što cveće i korov spadaju u baštu Činjenica da i
cveće i korov postoje zapravo dokazuje da i bašta postoji. Takođe, činjenica
da postoje i sreća i nesreća dokazuje da postoji i um.
Otkriće da ne možete pokazati prstom sreću ili nesreću dokazuje da ne
možete locirati um u trodimenzionalnom prostoru. Zapravo, kad se setimo
da je um nešto najveće na svetu, ispostavlja se da um ne može postojati u
trodimenzionalnom prostoru, već trodimenzionalni prostor postoji u našem
umu. Um je najveća stvar na svetu, u njemu se nalazi cela vasiona.
Pre nego što sam postao monah, bio sam naučnik. Istraživao sam svet
teorijske fizike na Kembridžu u Engleskoj. Taj svet je pomalo zen. Nauka i
religija, kako sam utvrdio, imaju mnogo toga zajedničkog, između ostalog, i
dogmu. Sećam se jedne divne definicije iz studentskih dana: „Veličina nekog
naučnika meri se time koliko je dugo u stanju da spreči dalji napredak u
svojoj oblasti!“
U Australiji je nedavno vođena debata između nauke i religije, a ja sam
bio jedan od učesnika. Sećam se šta je rekao neko iz publike: „Kada pogledam
kroz teleskop i vidim lepotu zvezda“, rekla je jedna žena, stroga katolikinja,
„uvek osećam da je moja vera ugrožena.“
„Gospođo, kada naučnik pogleda s drugog kraja teleskopa, sa šireg ka
užem kraju“, odgovorio sam, „da pogleda onoga ko u njega gleda, onda je
nauka ugrožena!“

Možda je najbolje ne raspravljati uopšte. Čuvena istočnjačka izreka kaže:

Onaj ko zna ne govori;

Onaj ko govori ne zna.

To može da zvuči vrlo duboko sve dok se ne setite da onaj ko je to rekao,

kako iz ovoga sledi, nije znao!
Kada ostarimo, oslabi nam vid, izda nas sluh, opadne nam kosa izgubimo
zube, noge nam postanu slabe, a ruke nam se ponekad tresu. Ali jedan deo
anatomije izgleda da postaje sve snažniji sa svakom proteklom godinom -
naša pričljiva usta. Zato čak i najpričljiviji među našim sugrađanima postaju
političari tek u poodmaklim godinama.
Pre mnogo vekova bio je jedan kralj koji je imao problem sa svojim
ministrima. Toliko su se svađali i raspravljali da nisu mogli da donesu skoro
nikakvu odluku. Svaki ministar je, prema drevnoj tradiciji političara, uvek
tvrdio da je samo on u pravu, a da svi ostali greše. Međutim, kada je
snalažljivi kralj organizovao jednu specijalnu javnu svečanost, svi su pristali
da uzmu slobodan dan i prisustvuju.
Svečanost je bila spektakularna, održavala se na velikom stadionu. Bilo
je pesme i igre, akrobata, klovnova, muzike i svega drugog. A onda, za sam
kraj, pred ogromnom publikom, s ministrima na najboljim mestima
(naravno), sam kralj poveo je svog kraljevskog slona na sredinu arene. Za
slonom je izašlo sedam slepaca, za koje je sav svet znao da su slepi od
rođenja.
Kralj je uhvatio za ruku prvog slepca, pomogao mu da opipa slonovu
surlu i rekao mu da je to slon. Onda je pomogao drugom slepcu da opipa
slonovu kljovu, trećeg je odveo do uha, četvrtog do glave, petog do trupa,
šestog do noge, a sedmog do repa, i svakome je rekao da je to slon. Onda se
vratio kod onog prvog slepca i zatražio da glasno kaže kako izgleda slon.
‚‚Po mom stučnom i upućenom mišljenju“, rekao je prvi slepac i dalje
opipavajući surlu, ‚‚odlučno izjavljujem da je slon vrsta zmije iz roda Python
asiaticus.“
„Kakva preispoljna glupost!“, uzviknuo je drugi slepac opipavajući
kljovu. „Taj slon suviše je čvrst da bi bio zmija. Zapravo, smatram - a ja nikad
ne grešim - da je posredi plug za oranje.“
„Ne budite smešni!“, prasnuo je treći slepac opipavajući uvo. „Svj znaju
da je slon lepeza od palminog lišća.“
„Budale nesposobne!“, nasmejao se četvrti slepac opipavajući glavu.
„Slon je, očigledno, veliki ćup za vodu.“
„Nemoguće! Potpuno nemoguće!“, povikao je peti slepac opipavajući
trup. „Slon je velika stena.“
„Koješta!“, dreknuo je šesti slepac opipavajući nogu. „Slon je drvo.“
 „Kakva ste vi gomila kretena!“, frknuo je poslednji slepac, onaj pored
repa. „Sad ću vam ja reći šta je stvarno slon. To je mlatilo za muve. Tačno
znam, opipao sam ga!“
„Koješta! To je zmija!“
„Nemoguće! To je ćup!“
„Nema šanse! To je...“
I slepci su počeli da se svađaju toliko žustro, i svi uglas, da su se reči
stopile u jedan dugačak i glasan uzvik. Poletele su uvrede, potom i pesnice.
Iako slepci nisu bili sigurni ko koga udara, činilo se da im to i nije važno.
Borili su se iz principa, za integritet, za istinu. Svako za svoju ličnu istinu.
Dok su kraljevi vojnici razdvajali slepe kavgadžije, publika na stadionu
podsmevala se nemim i osramoćenim ministrima. Svi koji su bili tamo dobro
su razumeli svrhu kraljeve predstave.*
Svako od nas zna samo deo celine koja čini istinu. Kada se držimo svog
ograničenog znanja kao da je apsolutna istina, isti smo kao slepac koji je
opipao jedan deo slona i koji je siguran da je njegovo delimično iskustvo
apsolutna istina, a da svi drugi greše.
Umesto slepe vere, potreban nam je dijalog. Zamislite šta bi bilo da je
sedam slepaca, umesto da se svađaju, uporedilo podatke i sastavilo svoja
iskustva. Zaključili bi da je slon nešto nalik na veliku stenu koja stoji na četiri
stabla. Sa zadnje strane stene je mlatilo za muve, a s prednje veliki ćup za
vodu. S obe strane ćupa su lepeze od palminog lišća, napred štrče dva pluga,
a između njih zmija! To zaista ne bi bio loš opis slona, za nekog ko slona nikad
pre nije video.
VREDNOSTI I DUHOVNI ŽIVOT
Jedan neobrazovani postariji čovek došao je u veliki grad prvi put u životu.
Odrastao je u dalekom planinskom selu naporno radio bi podigao decu, a
sada je uživao u prvoj poseti odraloj deci u njihovim savremenim domovima.
Jednoga dana, dok su ga vodili da mu pokažu grad, starac je začuo zvuk
koji mu je veoma zasmetao. Nikada nije čuo tako užasnu buku u tihom
planinskom selu i zahtevao je da potraže i vide otkuda to potiče. Idući za
škripavim zvukom, došao je do zadnjeg dela kuće gde je neki dečačić vežbao
violinu.
„ŠKRIIIP! STRUUUG!“, širili su se neskladni zvuci oko sirote violine.
Kad mu je sin rekao da je to violina, starac je zaključio da više nikad ne
želi ni da vidi ni da čuje taj užasni instrument.
Sledećeg dana, u drugom kraju grada, starac je začuo zvuk koji kao da je
mazio njegove ostarele uši. Nikada nije čuo tako čarobnu melodiju pa je
zahtevao da potraže i vide otkuda to potiče. Idući za prekrasnim zvukom,
stigli su do prozora dnevne sobe u kojoj je jedna stara dama, pravi virtuoz,
svirala sonatu na violini.
Starac je smesta shvatio grešku. Za užasan zvuk koji je čuo prethodnog
dana nije bila kriva violina, a ni dečak. Dete, jednostavno, još nije stiglo da
nauči dobro da svira.
S mudrošću kakvu imaju jednostavni ljudi, staiac je pomislio kako je isto
tako i s verom. Kada naiđemo na oduševljenog vernika koji se muči sa svojim
novim verovanjem, nije u redu da za to krivimo religiju. Novajlija,
jednostavno, nije imao vremena da nauči svoju religiju. Kada naiđemo na
sveca, majstora svoje religije, to je tako divan susret da će nas nadahnjivati
godinama, ma kakva su naša verovanja.
Ali to nije kraj moje priče.
Trećeg dana, u nekom novom kraju grada, starac je začuo novi zvuk, koji
je po lepoti i čistoti nadmašio čak i virtuoskinju na violini. Šta mislite, kakav
je to zvuk bio?
Bio je to zvuk lepši od žubora planinskog potoka u proleće, lepši od
jesenjeg vetra u gustoj šumi, pa čak i od planinskih ptica koje pevaju posle
letnjeg pljuska. Bio je lepši od tišine planinskog proplanka u mirnoj zimskoj
noći. Pa kakav je to bio zvuk koji je dirnuo starčevo srce više od bilo čega pre
toga?
Bio je to veliki orkestar koji je svirao simfoniju.
Zašto je starac smatrao da je to najlepši zvuk na svetu? Prvo, svaki član
orkestra bio je virtuoz na svom instrumentu; drugo, svi su oni povrh toga
naučili i da skladno sviraju zajedno.
„Možda je isto tako i s verom“, pomislio je starac. „Neka svako od nas
nauči tokom života samu srž svoje religije. Neka svako postane majstor
ljubavi u svojoj veri, a onda, kad dobro naučimo svoju veru, pođemo korak
dalje i naučimo kako da sviramo, baš kao članovi orkestra, skladno, sa svim
drugim religijama!“
To bi stvarno bio najlepši zvuk na svetu.

Kada neko postane budistički monah, po našoj tradiciji, dobija novo ime.
Moje monaško ime je Bramavamso, a ja ga, pošto je prilično dugačko, obično
skraćujem u Bram. Svi me sada zovu tako, osim moje mame. Ona me i dalje
zove Piter, i ima puno pravo da tako čini.
Jednom, tokom telefonskog razgovora kojim su me zvali na međuversku
ceremoniju, pitali su me kako se tačno piše moje ime. Odgovorio sam ovako:

B - za budiste
R - za rimokatolike
A – za anglikance
H - za hinduiste
M-za muslimane

Sagovornik se tako oduševio objašnjenjem da od tada uvek tako

objašnjavam svoje ime, a stvarno mu to i jeste smisao.
U leto 1969. godine, baš posle mog osamnaestog rođendana, uživao sam u
prvom susretu s tropskom džunglom. Putovao sam na poluostrvo Jukatan u
Gvatemali, da vidim nedavno otkrivene piramide iščezle majanske
civilizacije.
U to vreme putovanje je bilo teško. Bilo je potrebno tri-četiri dana da
pređem nekoliko stotina kilometara od Gvatemala Sitija do Tikala, ostataka
kompleksa hramova. Putovao sam uz uzane prašumske reke u ribarskim
čamcima umazanim uljem, pa niz krivudave prašnjave puteve, balansirajući
na pretovarenim kamionima, i uzanim šumskim stazama na zveketavim i
raštelovanim dvokolicama. Taj kraj sveta bio je daleko od svega, siromašan i
nedirnut.
Kada sam konačno stigao u ogroman kompleks napuštenih hramova i
drevnih piramida, nisam imao ni vodiča ni prospekt koji bi mi rekli kakvo
značenje imaju te ogromne kamene građevine što se uzdižu ka nebu. Nije bilo
nikoga u blizini pa sam odlučio da se popnem na jednu visoku piramidu.
Kad sam stigao na vrh, odjednom su mi postali jasni i smisao i duhovna
svrha piramida.
Prethodna tri dana putovao sam isključivo kroz dzunglu. Putevi, staze i
reke bili su poput tunela kroz gustu vegetaciju. Džugla je brzo stvarala
tavanicu nad svakim novim putnim pravcem.
Danima nisam video horizont. Zapravo, nisam video ništa dalje do
metar-dva ispred sebe. Bio sam u džungli.
Na vrhu te piramide našao sam se iznad spleta prašume samo što sam
video gde sam, jasno kao na mapi prostrtoj oko sebe nego sam mogao da
gledam na sve strane - nije bilo ničeg između beskraja i mene.
Stojeći tamo, kao na vrhu sveta, zamislio sam kako se mogao osećati
mladi Majanac koji je rođen u džungli, odrastao u džungli i čitav svoj život
proveo u džungli. Zamislio sam ga kako prolazi kroz neki verski obred
sazrevanja, dok ga za ruku vodi mudri stari svetac, sve dok se prvi put ne
nađe na vrhu piramide. Kada bi se popeo iznad linije drveća i pogledao
džunglu oko sebe, svet bi se otvorio i raširio oko njega, a kada bi pogledao
van granica svoje teritorije, sve do horizonta i onog što leži iza njega, video
bi veliku sveobuhvatnu prazninu iznad i oko sebe. Stojeći na vrhu piramide,
na kapiji između neba i zemlje, ne bi bilo nijedne osobe, nijedne stvari,
nijedne reci između njega i beskonačnosti u svim pravcima. Srce bi mu
zatreperilo od duboke simbolike tog prizora. Istina bi procvetala u njemu i
počela da širi miris znanja. On bi razumeo svoje mesto u svom svetu, i video
bi beskonačnost, prazninu koja oslobađa i sve obuhvata. Njegov život našao
bi smisao.
Svi moramo da posvetimo sebi vreme i nađemo mir, da se popnemo na
duhovnu piramidu koja postoji u svima nama, da se izdignemo iznad
prepletene džungle svoga života, makar i samo nakratko. Onda ćemo moći
da vidimo svoje mesto u svemu tome, pregled svog životnog putovanja, i
moći ćemo neometano da posmatramo beskonačnost svuda oko sebe.

Pre nekoliko godina, u čuvenoj američkoj poslovnoj školi, jedan profesor

održao je studentima izvanredno predavanje o društvenoj ekonomiji. Ne
objašnjavajući šta radi, profesor je stavio staklenu teglu na katedru. Onda je
izvadio kesu kamenja i počeo da stavlja u teglu jedan po jedan sve dok više
nije bilo mesta. Onda je upitao studente: ‚‚Da Ii je tegla puna?“
‚‚Jeste“, odgovorili su oni.
Profesor se nasmešio. Onda je ispod stola izvuku drugu kesu ovog puta
punu sitnog šljunka. S lakoćom je uspeo da ubacuje šljunak u prostor između
kamenčića u tegli. Po drugi put je upitao studente: „Da li je tegla puna?“
‚‚Nije“, odgovorili su. Ovog puta su ga razumeli.
I imali su pravo, naravno, jer je profesor sada izvadio kesu s peskom.
Sipao je pesak u teglu i zrnca su padala oko i između kamenja i šljunka.
Ponovo je pitao: „Da li je tegla sad puna?“
„Pošto vas poznajemo, verovatno nije“, odgovorili su studenti.
Profesor se nasmešio njihovom odgovoru, izvadio flašicu s vodom i
sipao vodu u teglu punu kamenja, šljunka i peska. Kada u teglu nije moglo da
stane više vode, spustio je flašu i pogledao studente.
„Pa, čemu nas je ovo naučilo?“, upitao ih je.
„Ma koliko obaveza imali“, odgovorio je jedan student, „uvek možemo
da ubacimo još neku!“, Ipak je to bila čuvena poslovna škola.
,,Ne!“, uzviknuo je profesor na to. „Naučilo nas je da, ako želimo da u
teglu stavimo veliko kamenje, ono mora da ide prvo.“
 To je bila lekcija o prioritetu.
Pa, šta je to veliko kamenje u vašoj tegli? Šta je ono najvažnije što morate
staviti u svoj život? Molim vas, postarajte se da prvo stavite skupoceno
kamenje, inače nikad nećete stići do njega i nećete moći da ga ubacite u svoj
dan.

Možda najskupocenije kamenje koje treba što ranije da ubacite u svoju teglu
jeste unutrašnja sreća. Kada nemamo u sebi sreći, ne možemo da je pružamo
drugima. Pa zašto onda mnogi od nas stavljaju sreću negde na kraj liste,
odlažući je sve do samog kraja? (ili čak i posle kraja, kao što će se videti u
ovoj priči.)
Kada mi je bilo četrnaest godina, spremao sam se za malu maturu u
mojoj školi u Londonu. Moji roditelji i nastavnici savetovali su mi da
prestanem da igram fudbal uveče i vikendom - bolje da ostanem kod kuće i
posvetim se učenju. Objasnili su mi koliko je važna mala matura i koliko ću
biti srećan ako položim s visokim ocenama.
Poslušao sam savete i stvarno sam dobro prošao. Ali nisam bio baš
srećan, jer je taj uspeh značio da sad moram da učim još više jer me uskoro
čeka i velika matura. Roditelji i nastavnici savetovali su mi da više ne izlazim
u grad uveče i vikendom, da ne jurim više devojke, kao što sam prestao da
jurim i za fudbalom, i da ostanem kod kuće i učim. Objasnili su mi koliko je
važna velika matura i koliko ću biti srećan ako položim s visokim ocenama.
Ponovo sam poslušao savete i stvarno sam dobro prošao. I opet nisam
bio baš srećan. Jer sad je trebalo opet da učim, četiri duge godine, kako bih
diplomirao na fakultetu. Moja majka i profesori (otac mi je umro) savetovali
su mi da ne idem u kafiće i da izbegavam fakultetske žurke, već da se
posvetim studijama. Objasnili su mi koliko je važna fakultetska diploma, i
koliko ću biti srećan kad diplomiram s visokim ocenama.
U tom trenutku već sam postao sumnjičav.
Video sam neke svoje starije prijatelje koji su vredno i naporno učili i
diplomirali. Sada su opet naporno radili na svom radnom mestu. Veoma
naporno su radili kako bi uštedeli dovoljno novca da kupe nešto važno, na
primer auto. „Kada budem imao novca da kupim auto“, govorili su, „onda ću
biti srećan.“
Kada su skupili dovoljno novca i kupili svoj prvi auto, i dalje nisu bili
srećni. Sada su radili i štedeli da kupe nešto drugo, pa da onda budu srećni.
Ili su se mučili u nekoj ljubavnoj vezi, tražeći životnog partnera. „Kad se
oženim i smirim“, govorili su, „onda ću biti srećan.“
A kad su se oženili, i dalje nisu bili srećni Morali više, čak i po dva posla
kako bi uštedeli dovoljno za kredit za stan ili malu kuću. „Kad budem imao
svoju kuću“, rekli su. ‚‚onda ću biti srecan.“
Nažalost. otplaćivanje stambenog kredita značilo je da i dalje nisu
srećni. Štaviše sada su se spremali da prošire porodicu Imat decu koja će ih
buditi preko noći, na koju će potrošiti sve što zarade i zbog koje će brinuti
mnogo više nego ikad. Dakle, proći će bar dvadeset godina pre nego što budu
mogli da rade ono što žele. Kada deca odrastu, kad se odsele, onda ću biti
srećari“, govorili su.
A kada su deca počela da odlaze od kuće, većina roditelja već razmišlja
o penziji. Zato su nastavili da odlažu svoju sreću, i naporno su radili kako bi
uštedeli za starost. „Kad odem u penziju, onda ću biti srećan“, govorili su.
Čak i pre nego što su otišli u penziju, a još više posle, postali su religiozni
i krenuli su u crkvu. Da li ste ikada primetili koliko je starog sveta u crkvenim
klupama? Pitao sam ih zašto sada idu u crkvu. „Da bih, kada umrem, mogao
da budem srećan!“, rekli su mi.
Za one koji veruju u frazu „kad budem ovo stekao, onda ću biti srećan“,
ta sreća uvek će biti samo san o budućnosti. Kao duga na nebu, uvek korak-
dva ispred njih, ali uvek van domašaja. Oni nikada u životu, pa ni posle toga,
neće spoznati sreću.

U tihom meksičkom ribarskom selu jedan Amerikanac na letovanju gledao je

lokalnog ribara kako istovaruje jutarnji ulov iz čamca. Amerikanac je bio
uspešan profesor na uglednoj američkoj poslovnoj školi, pa nije mogao da
odoli i rešio je da malo posavetuje meksičkog ribara.
‚‚Hej!“, počeo je Amerikanac. „Zašto si se vratio tako rano?“
 „Zato što sam uhvatio dovoljno ribe, senjore“, odgovorio je vedro
Meksikanac. „Dovoljno da nahranim porodicu, a ostaće malo i za prodaju.
Sada idem da ručam sa svojom ženom, a posle popodnevne sijeste igraću se
s decom. Potom, posle večere, otići ću u krčmu, popiću malo tekile i sviraću
gitaru s prijateljima. Meni je to dovoljno, senjore.“
„Slušaj me, prijatelju“, rekao je profesor menadžmenta. „Ako bi ostao na
moru do kasno po podne, lako bi ulovio dvostruko više ribe. Onda višak
možeš da prodaš, uštediš novac, i za šest meseci ili možda devet, moći ćeš da
kupiš veći i bolji brodić i da zaposliš posadu. Onda ćeš hvatati četiri puta više
ribe. Zamisli koliko ćeš tad novca zarađivati! Za godinu-dve imaćeš kapital
da kupiš drugi brod i zaposliš još jednu posadu. Ako se budeš pridržavao tog
poslovnog plana, za šest ili sedam godina bićeš ponosan vlasnik velike
ribarske flote. Zamisli samo! Onda možeš da preseliš kancelariju u Meksiko
Siti, ili čak u Los Anđeles. Posle tri-četiri godine u Los Anđelesu, iznećeš
akcije svoje kompanije na berzu, a ti ćeš, kao generalni direktor, imati veliku
platu s velikim udelom u deonicama. Nastavi tako još nekoliko godina - pazi
dobro! - moći ćeš da prodaš svoje akcije i postaćeš multimilioner!
Garantovano! Ja sam čuveni profesor na američkoj poslovnoj školi. Ja se
razumem u to.“
Meksički ribar pažljivo je slušao sve što mu je Amerikanac govorio. Kad
je profesor završio, Meksikanac je imao samo jedno pitanje. „Senjor
profesore, a šta ja da radim sa svim tim milionima?“
Začudo, američki profesor nije smislio taj deo plana. Ipak, brzo se
dosetio šta čovek može da radi s milionima dolara.
„Amigo! Sa svim tim parama možeš da se povučeš iz poslova. Pa da!
Lepo odeš u penziju. Kupiš malu vilu u slikovitom ribarskom selu, poput
ovog ovde, i kupiš sebi brodić da možeš ujutro da ideš na pecanje. Onda lepo
ručaš sa svojom ženom svakog dana, a posle dremneš tokom sijeste, bez
ijedne brige na svetu. Po podne možeš da provedeš neko vreme sa svojom
decom, a uveče, posle večere, sviraćeš gitaru s prijateljima u krčmi, naravno,
uz tekilu. Da, sa svim tim novcem, prijatelju moj, možeš lepo da se
penzionises i uživaš u životu.“
„Ali, senjor profesore, ja sve to već radim.“
Zašto verujemo da moramo naporno da radimo i obogatimo se pre nego
što nađemo sreću?
U mojoj budističkoj tradiciji monasi ne smeju da primaju novac, imaju novac
ili rukuju novcem, bilo kakvim. Toliko smo siromašni da kvarimo državnu
statistiku.
Živimo skromno od dobrovoljnih priloga i jednostavnih darova naših
svetovnih vernika. Ipak, ponekad nam ponude i nešto neobično.
Jednom Tajlanđamnu pomogao sam da resi lični problem. Bio mi je
veoma zahvalan. „Voleo bih da vam dam nešto, vama lično“, rekao je. „Šta bih
mogao da vam kupim u vrednosti do pet stotina bata?“ Tamo je običaj da se
unapred odredi vrednost takve ponude, kako bi se izbegli nesporazumi.
Pošto nisam mogao odmah da se setim šta bih želeo, a on je žurio, dogovorili
smo se da mu kažem sutra, kada se bude vratio.
Pre tog razgovora ja sam bio srećan i zadovoljan monah. Sada sam
počeo da razmišljam šta želim. Napravio sam spisak. Spisak je polako rastao.
Uskoro pet stotina bata nije bilo dovoljno, a ipak, nisam uspevao da
precrtam.ništa sa spiska. Želje su se pojavljivale prosto niotkuda i pretvarale
se u neophodnost. A spisak je rastao i rastao. Više ni pet hiljada bata ne bi
bilo dovoljno!
Kad sam video šta se dešava, bacio sam spisak želja. Sutradan sam rekao
mom dobročinitelju da uplati pet stotina bata u manastirski građevinski fond
ili u neke dobrotvorne svrhe. Ja ih nisam želeo. Ja sam želeo da ponovo
steknem ono duboko zadovoljstvo koje sam imao juče. Kad nisam imao
novca niti sredstava da išta kupim, to je bilo vreme kada su sve moje želje
bile ispunjene.
Želje nemaju kraja. Čak i milijardu bata nije dovoljno, ni milijardu
dolara. Ali sloboda od želja ima svoj kraj. Kraj je kad ne želite ništa. Treba
prvo da budete zadovoljni pa ćete videti da već imate dovoljno
SLOBODA I SKROMNOST
U našem svetu postoje dve vrste slobode: sloboda želje i sloboda od želje.
Naša savremena zapadna kultura prepoznaje samo prvu: slobodu želje.
Pritom tu slobodu obožava do te mere da je postavlja u sam vrh državnih
ustava i povelja o ljudskim pravima. Čovek bi rekao da je glavni motiv većine
zapadnih demokratija da zaštite slobodu svog naroda da želi, koliko god je
to moguće. Neobično je što se u takvim zemljama ljudi nikad ne osećaju
naročito slobodnim.
Druga vrsta slobode, sloboda od želje, poštuje se samo u nekim verskim
zajednicama. Tu se poštuje zadovoljstvo, mir oslobođen svih želja. Neobično
je što se u takvim uzdržanim zajednicama, kakva je i moj manastir, ljudi
osećaju izuzetno slobodnim.

Dva vrlo cenjena tajlandska monaha bila su pozvana u dom svetovnjaka da

doručkuju zajedno. Čekali su u trpezariji, gde je stajao ukrasni akvarijum s
mnogo različitih riba. Mlađi monah primetio je kako je držanje riba u
akvarijumu suprotno budističkom principu saosećanja. To je kao da ste ih
stavili u zatvor. Šta su vam ribe skrivile da ih zatvorite u ćeliju staklenih
zidova? Trebalo bi da su slobodne da plivaju rekama i jezerima, da idu kuda
god požele. Drugi monah nije se složio. Tačno je, priznao je, da ove ribe nisu
slobodne da slede svoje želje, ali život u akvarijumu oslobodio ih je mnogih
opasnosti. Onda je počeo da nabraja njihove slobode.

1. Da li si ikada video ribara da spušta udicu ili mrežu u akvarijom u

 nečijoj kući? Ne! Dakle, prva sloboda za ribu u akvarijumu jeste sloboda
od opasnosti koju predstavlja ribar.
Zamislite kako je ribi u divljini. Kada vidi sočnog crva ili lepu masnu
muvu, nikad ne može biti sigurna da li je to bezbedno za jelo ili nije.
Sigurno je videla mnogo prijatelja i rođaka da su zagrizli nekog
privlačnog crva, a onda odjednom poleteli naviše i zauvek nestali. Za
ribu u divljini, hrana je povezana s opasnošću i često se završava
tragedijom. Večera je traumatična. Moguće je da sve ribe imaju hroničan
poremećaj varenja ili anksioznost pred svaki obrok, a paranoidne ribe
verovatno gladuju do smrti. Ribe u divljini svakako su psihotične.
Međutim, ribe u akvarijumu oslobođene su te opasnosti.
2. Ribe u divljini, takođe, moraju da brinu o tome da li će ih pojesti neka
veća riba. U nekim dekadentnim rekama, u današnje vreme, više nije
sigurno poći uzvodno po mraku! Međutim, nijedan vlasnik neće
(svesno) staviti u akvarijum ribe koje bi pokušale da pojedu jedna
drugu. Dakle, ribe u akvarijumu oslobođene su opasnosti od drugih riba.
3. U ciklusima prirode, riba u divljini ponekad ostane bez hrane. Ali riba
u akvarijumu sigurno se oseća kao da živi tik kraj restorana. Dva puta
dnevno dostavljaju joj pažljivo izbalansirani obrok, što je još zgodnije
od kućne dostave pice, jer za ovo ne mora da se plati. Dakle, ribe u
akvarijumu oslobođene su opasnosti od gladi.
4. Kako se godišnja doba menjaju, reke i jezera menjaju temperaturu.
Zimi se toliko ohlade da može da ih pokrije led. Leti je voda ponekad
pretopla za ribe, a ponekad potpuno presuši. Međutim, ribe u
akvarijumu imaju neku vrstu klimatizacije. Temperatura vode u
akvarijumu održava se na istom nivou tokom celog dana i cele godine.
Dakle ribe u akvarijumu oslobođene su opasnosti i od hladnoće i od
vrućine.
5. U divljini, kad se riba razboli, nema ko da je leči. Međutim ribe u
akvarijumu imaju besplatno zdrastveno osiguranje. Njihov vlasnik
dovešče veterinara u kuću, kad god nastupi problem; ribe čak ne moraju
ni da idu u ambulantu. Dakle, ribe u akvarijumu oslobođene su
opasnosti od nedostatka zdravstvene nege.

Tako je rekao taj stariji monah. Postoje mnoge prednosti kada si riba u
akvarijumu, kazao je. Jeste, one nisu slobodne da slede svoje želje i da plivaju
tamo-amo, ali su oslobođene mnogih opasnosti i neprijatnosti.
Stariji monah potom je počeo da objašnjava kako je isto tako i s ljudima
koji žive u vrlini. Jeste, nisu slobodni da slede svoje želje i ugađaju sebi ovako
ili onako, ali su oslobođeni mnogih opasnosti i neprijatnosti.
 Koju od te dve slobode biste vi želeli da imate?

Tokom nekoliko nedelja, jedan moj brat monah učio je meditaciji

zatvorenike u novom i veoma sigurnom zatvoru nedaleko od Perta. Mala
grupa zatvorenika upoznala je monaha i svi su ga poštovali. Na kraju jednog
časa počeli su da se raspituju kakav je život u budističkom manastiru.
‚‚Moramo da ustanemo svakog dana u četiri ujutro“, počeo je on.
‚‚Ponekad je veoma hladno, jer u našim sobama nema grejanja. Jedemo samo
jednom dnevno, sve pomešano u jednoj činiji. Po podne i uveče ne smemo da
jedemo ništa. Nema seksa ni alkohola. Naravno nemamo ni televiziju, radio
ili muziku. Nikad ne gledamo filmove, ne upražnjavamo sport. Malo
govorimo, mnogo radimo i provodimo slobodno vreme sedeći prekrštenih
nogu i osluškujući svoje disanje. Spavamo na podu.“
Zatvorenici su se začudili takvoj spartanskoj strogosti našeg
manastirskog života. U poređenju s tim, njihov zatvor bio je hotel s pet
zvezdica. Zapravo, jedan zatvorenik bio je toliko dirnut sudbinom svog
prijatelja monaha da je zaboravio gde se nalazi i rekao. „Život u vašem
manastiru je bas težak. Što ne dodete da stanujete kod nas?“
Monah mi je rekao da su svi u sali počeli da se grohotom smeju. Smejao
se i on kada mi je prepričao taj događaj. Ali ja sam se duboko zamislio nad
tim.
Da li je istina da je moj manastir daleko asketskiji i od najstrožeg zatvora
u koji sklanjaju prestupnike iz društva, a ipak mnogi dolaze svojom voljom
da u njemu žive, i još su tu srećni? Iz zatvora, opet, mnogi žele da pobegnu,
uprkos udobnostima, i nesrećni su u njemu. Zašto?
Zato što u mom manastiru ljudi žele da budu; u zatvoru ljudi ne žele da
budu. U tome je razlika.
Svako mesto na kome ne želite da budete, ma koliko da je udobno, za
vas predstavlja zatvor. Zato je pravi smisao reći zatvor: svaka situacija u
kojoj ne želite da budete. Ako ste na poslu na kome ne želite da budete, onda
ste u zatvoru. Ako ste u vezi u kojoj ne želite da budete, takođe ste u zatvoru.
Ako ste u bolesnom i bolnom telu u kome ne želite da budete, i to je zatvor.
 Pa kako da pobegnete iz mnogih zatvora u životu? Lako! Promenite
način na koji posmatrate situaciju: poželite da budete tamo. Čak i u San
Kventinu, ili u mom manastiru - kada želite da budete tamo, to više nije
zatvor. Ako promenite način na koji mislite o poslu, o vezi ili bolesnom telu,
i ako prihvatite situaciju umesto da je ne želite, onda vam to više neće
delovati kao zatvor. Kada ste zadovoljni što ste tu, onda ste slobodni.
Sloboda je biti zadovoljan time gde ste. Zatvor je kad želite da budete
negde drugde. Slobodan svet je svet kakvim ga vidi onaj ko je zadovoljan.
Stvarna sloboda jeste sloboda od želje, a nikad sloboda želje.

S obzirom na teške uslove života u mom manastiru, veoma pazim da

održavam dobre odnose s lokalnim ogrankom Amnesti internešenala u
Perlu. I tako, kad sam dobio poziv na večeru koju su organizovali rad,
proslave pedesete godišnjice donošenja Deklaracije o ljudskim pravima,
poslao sam im ovakav odgovor:

Draga portparolko Džulija,

Od srca zahvaljujem za pismo koje sam dobio od vas u vezi s večerom
povodom 50. godišnjice Deklaracije o ljudskim pravima u subotu 30.
maja. Polaskan sam time što ste pozvali i mene.
Ipak, ja sam budistički monah iz teravadinske škole, a naša tradicija
strogo se drži veoma čvrstih pravila. Nažalost, ta pravila zabranjuju mi
da jedem između podneva i sledećeg jutra, pa zato, avaj, ne smem da
večeram! Alkohol je takođe zabranjen, a tu spada i vino. Dakle, ako bih
prihvatio vaš poziv, morao bih da sedim pred praznim tanjirom i
praznom čašom, gledajući ljude oko sebe kako sa uživanjem jedu ono
što bi svakako bio vrlo raskošan obrok. To bi za mene bila neka vrsta
mučenja, a siguran sam da Amnesti internešenel nikad ne bi učestvovao
u takvo nečemu!
Osim toga, kao budistički monah ove tradicije, ja ne smem ni da
primam ni da posedujem novac. Srećno živim toliko ispod granice
siromaštva da redovno kvarim državnu statistiku! Zato nemam čime da
 platim večeru, koju ionako ne bih smeo da pojedem.
Mogao bih i da dodam da bih, kao monah, imao problema kad je reč o
prikladnom oblačenju za tako svečanu priliku, ali verujem da sam
iovako dovoljno rekao. Izvinjavam se što neću moći da dođem na
večeru.
Vaš, u srećnom siromaštvu,
Bram

Monasi u mojoj tradiciji nose smeđe haljetke, i to je sve što imamo. Pre
nekoliko godina morao sam da na nekoliko dana odem u australijsku bolnicu.
Pri prijemu su me pitali da li sam doneo svoju pidžamu. Rekao sam im da
monasi ne nose pidžame: ili smo u monaškoni haljetku, ili bez njega! Pustili
su me da ostanem u haljetku.
Ponekad je problem u tome što monaški haljetak liči na haljinu.
Jednog nedeljnog popodneva, u predgrađu Perta, pakovao sam u
manastirski kombi materijal za naš građevinski poduhvat. Iz obližnje kuće
izašla je devojčica od oko trinaest godina da razgovara sa mnom. Ona nikad
nije videla budističkog monaha. Stala je ispred mene, podbočila se i odmerila
me od glave do pete s dubokim prezirom. Onda je počela da me grdi glasom
punim gađenja: „Obukao si se kao devojčica! To je odvratno! Bljak!“
Bila je toliko iznervirana da sam prosto morao da se nasmejem. Setio
sam se šta je moj učitelj ađan Ča savetovao učenicima da kažu kada ih neko
vređa: „Ako vas neko nazove psom, nemojte se ljutiti. Samo pogledajte svoju
zadnjicu. Ako na njoj nema repa, to znači da niste pas. Kraj problema.“
Ponekad mi daju komplimente što nosim haljetak na javnim mestima.
Ali jednom sam se dobro isprepadao.
Imao sam posla u gradu. Moj vozač (monasi ne smeju ni da voze)
parkirao je manastirski kombi u spratnoj garaži. Izjavio je da hitno mora u
toalet, ali pošto je smatrao da su toaleti u garaži prljavi, želeo je da svrati u
obližnji bioskop. I tako, vozač je ušao u bioskop da obavi što mora, a ja sam
ostao ispred bioskopa, na prometnoj ulici, u monaškom haljetku.
 Prišao mi je mladić, ljupko se smešeći, i upitao me koliko je sati. Monasi
poput mene su vrlo nedužni. Najveći deo života proveo sam u manastiru. A
pošto monasi ne nose časovnike, morao sam da se učtivo izvinim što ne znam
koliko je sati. On se namrštio i krenuo da se udaljava.
Prešao je samo nekoliko koraka, a ja sam tek tada shvatio šta je zapravo,
hteo. „Znate li koliko je sati?“, verovatno je najstarija moguća rečenica za
nabacivanje. Tek kasnije saznao sam da sam stajao u jednom od
najpopularnijih sastajališta homoseksualaca u Pertu!
Gei mladić se okrenuo da me još jednom pogleda i progovorio glasom
stvarno nalik na Merilin Monro: „Ooo! Ali ta haljina ti stvarno lepo stoji!“
Priznajem da sam se preznojio. Srećom, tog trenutka vozač je izašao iz
bioskopa i spasao me. Od tada pa nadalje uvek smo koristili toalete u garaži.

Jedan od najboljih saveta koji sam dobio kao mladi nastavnik u školi bio je
da, kada pogrešim, i ceo razred počne da se smeje, treba da se smejem i ja.
Tako se đaci ne smeju meni, nego sa mnom.
Mnogo godina kasnije, kad sam već bio monah u Pertu, pozivali su me u
srednje škole da pričam o budizmu. Srednjoškolci su me često iskušavali,
pokušavajući da me dovedu u nepriliku. Jednom, kad sam na kraju izlaganja
o budističkoj kulturi upitao ima li pitanja, četrnaestogodišnjakinja je podigla
ruku i upitala: „Da li se vi palite na devojke?“
Srećom, ostale devojčice iz razreda pritekle su mi u pomoć i izgrdile
drugaricu što ih je sve obrukala. Što se mene tiče, nasmejao sam se i zapamtio
to pitanje, da ga iskoristim u sledećem predavanju.
Drugom prilikom, dok sam išao glavnom gradskom ulicom, presrela me
je grupa devojaka. „Zdravo!“, rekle su veoma prijatno. „Da li nas se sećate?
Pre nekog vremena držali ste nam predavanje u školi."
„Polaskan sam što ste me zapamtile“, rekao sam.
„Nikad vas nećemo zaboraviti“, rekla je jedna od devojaka., Kako da
zaboravimo monaha koji se zove Bra?“
Moja prva monaška godina na severoistoku Tajlanda poklopila se s
poslednjom godinom Vijetnamskog rata. Nedaleko od manastira ađana Čaa,
kraj grada Ubona, nalazila se američka vazduhoplovna baza. Ađan ča pričao
nam je sa uživanjem istinitu priču o tome kako izaći na kraj s uvredom.
Jedan američki vojnik išao je iz baze u gradu na rikši, Na ivici grada prošli su
kraj krčme u kojoj su sedeli prijatelji vozača rikše, prilično pijani.
„Hej!“, povikali su na tajlandskom. „Kuda voziš tog prljavog psa?“ A onda
su se nasmejali, pokazujući prstom američkog vojnika.
Vozač se za trenutak uznemirio. Bio je veoma krupan, a kad nekog
nazovete prljavim psom, to je neizbežno uvod u tuču. Za to vreme, vojnik je
mirno gledao oko sebe, diveći se lepim predelima, jer nije znao tajlandski.
Vozač je odlučio da se malo našali na vojnikov račun. „Vodim ovog
prljavog psa da ga bacim u Mesečevu reku, da se malo okupa!“, odgovorio je
prijateljima.
Vozač i njegovi pijani prijatelji su se smejali, a vojnik nije reagovao -
očigledno, jer nije znao tajlandski.
Kada su stigli do odredišta, vozač je pružio ruku da mu se plati, a
američki vojnik mu je bez reči okrenuo leđa i počeo da se udaljava.
Vozač rikše ljutito je povikao za njim na ne baš pravilnom, ali
razumljivom engleskom: „Hej! Gospodine! Plati dolare!“
Na to se krupni američki vojnik mirno osvrnuo i odgovorio na tečnom
tajlandskom: „Psi nemaju novac.“

Iskusni učitelji meditacije često imaju posla s učenicima koji tvrde da su

dostigli prosvetljenje. Jedan od odavno proverenih načina da se utvrdi da li
je to tačno jeste da izvređate učenika toliko okrutno da ovaj na kraju mora
da se naljuti. Kao što svi budistički monasi i monahinje znaju, Buda je jasno
rekao da onaj ko se ljuti ne može biti prosvetljen.
Jedan mladi japanski monah, čvrsto rešen da dostigne nirvanu pravo u
ovom životu, meditirao je, usamljen, u dalekoj isposnici na ostrvcetu u
jezeru, nedaleko od čuvenog manastira. Želeo je da što pre doživi
prosvetljenje, kako bi onda mogao da se posveti drugim stvarima.
Kada je manastirski poslužitelj stigao malim čamcem na vesla, kao što
je činio svake sedmice da bi monahu doneo zalihe, zatekao je poruku od
mladog monaha - želeo je skupoceni pergament, pero i što kvalitetnije
mastilo. Uskoro će se navršiti treća godina njegovog samovanja i želeo je da
pošalje starešini pismo s opisom kako napreduje.
Pergament, pero i mastilo stigli su sledeće nedelje. Tokom nekoliko
narednih dana, posle mnogo meditiranja i premišljanja, mladi monah
napisao je na finom pergamentu, najboljom mogućom kaligrafijom, sledeću
kratku pesmu:

Savesni mladi monah

Meditira tri godine sam
Više ga ne diraju
Četiri vetra sveta.

Bio je siguran da će mudri starešina u tim rečima, i u pažnji s kojom su

ispisane, videti da je njegov učenik sada prosvetljen. Nežno je savio
pergament, pažljivo ga uvezao uzicom, a onda čekao da poslužitelj odnese
poruku učitelju. U danima koji su usledili zamišljao je učiteljevu radost kad
pročita divnu pesmu, tako brižno ispisanu. Prosto ju je već video, uramljenu
u skupoceni ram, okačenu u glavnoj sali manastira. Sigurno će sad njega
postaviti negde za starešinu, možda u onom čuvenom manastiru u gradu. Baš
je lepo što je konačno uspeo!
Kada je poslužitelj sledeći put doveslao do ostrvceta sa zalihama hrane
za tu nedelju, mladi monah čekao ga je na obali. Poslužitelj je predao monahu
pergament, vrlo sličan onom koji je poslao al uvezan uzicom drugačije boje.
„Od starešine“, rekao je poslužite! kratko.
Monah je uzbuđeno pokidao uzicu i razmotao svitak. Kad je po gledao
pergament, oči su mu se razrogačile kao pun mesec, a lice mu je postalo
upravo tako bledo. To je bio isti onaj njegov pergament ali kraj prvog stiha
njegove izvanredne kaligrafije, starešina je nemarno naškrabao crvenom
hemijskom: ,,Prdež!“ Desno od drugog stiha bila je još jedna crvena
škrabotina: „Prdež!" Treći ,,Prdež!“bio je napisan preko trećeg stiha pesme,
a isto je bilo i preko četvrtog.
 To je stvarno bilo previše! Ne samo što je matori starešina toliko
oglupavio da ne ume da prepozna prosvetljenje ni kad mu se podnese pod
debeli nos, već je i toliko neotesan i necivilizovan da je uništio umetničko
delo svojim prostačkim škrabotinama. Starešina se ponaša kao propalica, a
ne kao monah. To je uvreda za umetnost, za tradiciju i istinu.
Mladi monah uvređeno je zaškiljio, lice mu se zacrvenelo od pravednog
gneva i frknuo je na poslužitelja. „Vozi me do starešine! Smesta!“
To je bilo prvi put za tri godine da je mladi monah napustio svoju
isposnicu na ostrvu. Obuzet gnevom, jurnuo je u učiteljevu kancelariju,
tresnuo pergament na sto i zahtevao objašnjenje. Iskusni starešina polako je
podigao pergament, nakašljao se i glasno pročitao pesmu:

Savesni mladi monah

Meditira tri godine sam
Višega ne diraju
Četiri vetra sveta.

Spustio je pergament, zagledao se u mladog monaha i nastavio. „Hm!

Dakle, mladi monaše, više te ne diraju četiri vetra sveta. Ali četiri mala prdeža
očuvala su te preko celog jezera!“

Tokom četvrte godine koju sam proveo kao monah u Tajlandu, vežbao sam
dugo i naporno u dalekom šumskom manastiru na severoistoku zemlje.
Kasno jedne noći, tokom duge meditacije u hodu, um mi se iznenada potpuno
izbistrio. Duboke spoznaje obrušile su se na mene poput planinskog
vodopada. S lakoćom sam razumeo duboke misterije koje ranije nisam
poimao. A onda je došlo Ono Veliko. Prosto me je oduvalo. To je bilo to.
Prosvetljenje.
Nikada ranije nisam spoznao takvo blaženstvo. Bilo je puno radosti, a
istovremeno i veoma smireno. Meditirao sam do kasno u noć, vrlo malo sam
odspavao i probudio se na vreme da počnem novu meditaciju u manastirskoj
sali, mnogo pre redovnog zvona u tri ujutro. Obično bih se u tri ujutro, u
vreloj i vlažnoj tajlandskoj šumi, mučio s utrnulošću i sanjivošću. Ne i ovog
jutra. Moje telo bilo je bez napora potpuno uspravno, um mi je bio oštar
poput skalpela, koncentracija mi je bila puna. Baš je bilo divno biti
prosvetljen. Ali bilo je i veliko razočaranje što nije dugo potrajalo.
U to vreme, na severoistoku Tajlanda, hrana je bila grozna. Na primer,
jednom smo za jedini obrok u danu dobili kuglu lepljivog pirinča sa osrednje
skuvanom žabom odozgo. Nije bilo povrća i voća, samo žaba na pirinču, i to
je bilo sve za čitav dan. Počeo sam da grickam meso sa žabljih bataka, a
potom sam prešao na iznutrice. Monah koji je sedeo pored mene takođe je
načeo žablju utrobu. Nažalost, pritom je pritisnuo žabinu bešiku. Unutra je
još bilo mokraće. I tako mu se žaba ispiškila po pirinču. Tada je prestao da
jede.
Obično smo svakog dana za glavno jelo imali kari od trule ribe, a stvarno
je bila trula. Sitna riba, ulovljena tokom kišne sezone, držana je u zemljanim
ćupovima i korišćena tokom cele godine. Jednom sam naišao na takav ćup
dok sam čistio manastirsku kuhinju. Bio je pun crva pa sam krenuo da ga
bacim. Poglavar sela, najobrazovaniji i najprofinjeniji od svih seljana, video
me je i rekao mi da ga ne bacam.
„Ali pun je crva!“, pobunio sam se.
„Još bolje!“, odgovorio je on i uzeo ćup od mene.
Sutradan smo za jedini obrok imali kari od trule ribe.
Dan posle mog prosvetljenja, iznenadio sam se kad sam video dve šerpe
s karijem kojim ćemo začiniti lepljivi pirinač. U jednoj je bio uobičajeni
smrdljivi kari od trule ribe, a u drugoj sasvim jestivi kari od svinjetine. Dakle,
imaću za promenu pristojan obrok, taman da proslavim svoj uspeh.
Starešina je bio ispred mene u redu za hranu. Uzeo je tri pune kutlače
finog svinjskog karija - proždrljivac. Svejedno, ostalo je dovoljno i za mene.
Ali pre nego što mi je dodao šerpu, počeo je da sipa moj divni svinjski kari u
šerpu s karijem od trule ribe. Onda je sve promešao. „Ionako je to sve isto“,
rekao je.
Ostao sam bez reči. Zapravo, pušio sam se od besa. Bio sam razjaren.
Ako je stvarno mislio daje „sve to isto“, zašto je uzeo sebi tri pune kutlače
svinjskog karija pre nego što je sve pomešao? Kakav dvoličnjak! Štaviše, on
je bio meštanin, odrastao je jedući kari od smrdljive ribe - on bi trebalo da ga
voli. Kakav prevarant! Kakva svinja! Kakva varalica!
A onda sam shvatio. Prosvetljeni ljudi ne probiraju hranu niti se ikada
ljute, i ne nazivaju svog učitelja svinjom, čak ni u sebi! A ja jesam bio besan,
a to je značilo - o, ne! - da ipak nisam prosvetljen.
Plamen mog besa smesta je zgasnuo pod vlažnim ćebetom utučenosti.
Gusti tamni oblaci razočaranja navukli su mi se na srce i potpuno zaklonili
sunce koje je doskora bilo moje prosvetljenje. Utučen i sumoran, zagrabio
sam dve kutlače smrdljivog ribljeg karija sa svinjskim karijem i sipao to
preko pirinča. Sad mi više nije bilo važno šta jedem: toliko sam potišten bio.
Saznanje da ipak nisam prosvetljen pokvarilo mi je ceo dan.

Kad smo već kod svinja, jedan imućni lekar specijalista upravo je kupio
veoma skup i brz sportski auto. Naravno, kad potrošite toliko novca na
moćno vozilo, nećete ga voziti samo u sporom gradskom saobraćaju. I tako
je, jednog sunčanog dana, izašao autom iz grada u spokojne seoske predele.
Kad je stigao do zone gde je znao da nema saobraćajnih kamera, nagazio je
na gas i osetio kako se sportski auto propeo. Motor je glasno urltknuo, auto
je jurnuo seoskimn putem, a doktor se smesio od oduševljenja.
Međutim, to oduševljenje nije delio farmer izboran od sunca koji se
naginjao na kapiju pašnjaka. Povikao je iz sveg glasa da bi nadjačao buku
automobila: „Svinja!“
Doktor je znao da se ponaša bahato, da nije u redu što remeti seoski mir
i spokoj, ali pomislio je: „Pa šta! Imam prava da malo uživam.“
Zato se okrenuo i dreknuo na farmera. „Kome ti kažeš da je svinja?“
Za tih nekoliko sekundi, koliko je skrenuo pogled, auto je naleteo na
svinju koja je stajala nasred puta!
Njegov divni novi sportski auto bio je sasvim slupan. A što se svinje tiče,
provela je nekoliko nedelja u bolnici, i to ju je dosta koštalo, a ostala je i bez
auta.
U prethodnoj priči doktor je, zbog uobraženosti, potpuno pogrešno shvatio
upozorenje dobrodušnog farmera. U sledećoj priči moja monaška
uobraženost navela me je na to da potpuno pogrešno shvatim drugu
dobrodušnu osobu, na moju veliku žalost.
Završavao sam posetu majci u Londonu. Ona je pošla sa mnom na
železničku stanicu Iling Brodvej, da mi kupi kartu. Na putu ka stanici, u
prometnoj Ilinškoj ulici, čuo sam nekoga kako dovikuje: „Hare Krišna! Hare
Krišna!“
Pošto sam ja ćelavi budistički monah u smeđem haljetku, često me
pobrkaju sa sledbenikom Društva za svesnost Krišne. U Australiji se često
dešavalo da klipani pokušavaju da mi se podsmevaju, obično s bezbedne
udaljenosti, vičući: „Hare Krišna! Hej, Hare Krišna!“, i ismevajući moj izgled.
Brzo sam našao pogledom čoveka koji je vikao „Hare Krišna!“, i odlučio da
budem smiren, ali odlučan, i da ga izgrdim što se javno podsmeva pravom
budističkom monahu.
S majkom koja me je pratila u stopu, obratio sam se mladiću obučenom
u farmerke, teksas jaknu i štirkanu kapu. „Slušaj, prijatelju! Ja sam budistički
monah, a ne sledbenik Krišne. Trebalo bi da znaš razliku. Nije u redu da vičeš
za mnom Hare Krišnal“
Mladić se nasmešio i skinuo kapu, otkrivši dugačak konjski rep na
temenu inače obrijane glave. „Da, znam!“, rekao je. „Vi ste budistički monah.
Ali ja sam Krišnin sledbenik. Hare Krišna! Hare Krišna!“
Zapravo, uopšte mi se nije rugao, samo je radio ono što harekrišne rade.
Bilo mi je veoma neprijatno. Zašto se takve neprijatnosti dešavaju samo onda
kad i mama može da nas vidi?

Svi mi ponekad nešto pogrešimo. Život i jeste pokušaj da naučimo da ređe

grešimo. Kako bismo to postigli, u našem manastiru imamo pravilo da i
monasi smeju da greše. Kada se monah ne plaši da pogreši, mnogo će manje
grešiti.
Jednog dana, koračajući po manastiru, našao sam čekić ostavljen u travi.
Očito je bio tamo dugo jer je već počeo da rđa. Veoma me je razočarala takva
nemarnost moje braće monaha. Sve što koristimo u našem manastiru, od
haljetaka do alata, dobili smo kao donaciju od naših svetovnih vernika. Neki
siromašan ali velikodušan svetovni budista možda je nedeljama štedeo da bi
nam kupio taj čekić. Nije u redu da se prema poklonima postupa tako
neuviđavno. Zato sam sazvao sastanak monaha.
Kažu mi da je moja narav obično blaga i meka kao pire od krompira, ali
te večeri bio sam ljut kao tajlandski čili. Stvarno sam izgrdio svoje monahe.
Trebalo je da nauče lekciju i ubuduće paze na to malo stvari koje imamo. Kad
sam završio tiradu, svi monasi sedeli su kruto uspravljenih leđa, pepeljasti u
licu i nemi. Čekao sam neko vreme, očekujući da se krivac javi, ali to se nije
desilo. Svi su ukočeno sedeli, ćutali i čekali.
Bio sam veoma razočaran u svoje monahe dok sam ustajao da izađem iz
sale. U najmanju ruku, mislio sam, taj što je ostavio čekić napolju u travi
morao bi imati bar petlju da se lepo javi i zvini se. A možda sam ih suviše
grubo izgrdio?
Kad sam izašao iz sale, odjednom mi je sinulo zašto nijedan monah nije
priznao krivicu. Okrenuo sam se i vratio u salu.
„Monasi“, rekao sam, „otkrio sam ko je ostavio čekić napolju u travi. To
sam bio ja!“
Bio sam potpuno zaboravio da sam ja radio napolju i da sam, u žurbi
zaboravio da sklonim čekić na mesto. Čak ni tokom vatrenog govora, to
sećanje se nije javilo. Tek kada sam izgrdio sve monahe, uspeo sam da se
setim. Ja sam kriv. Auh! Kakva blamaža!
Srećom, u našem manastiru dozvoljene su greške, čak i starešini.

Kada zaboravite na uobraženost, niko ne može da vam se podsmeva. AKO vas

neko nazove budalom, jedini razlog da se naljutite jeste ako mislite da je taj
neko u pravu!
 Pre nekoliko godina vozili su me auto-putem s više traka u Pertu, i desilo
se da su me primetili neki mladići u starom autu i počeli da mi se rugaju kroz
otvoreni prozor. „Hej! Ćelavko! Ej! Skinhede!“
Pokušavali su da me iznerviraju, a ja sam spustio prozor i viknuo na njih:
„Bolje se ošišajte! Izgledate kao curice!“ Možda nije trebalo to da uradim.
Samo sam ih dodatno podstakao.
Mladi mangupi prišli su svojim autom tik do mog, podigli neki časopis i
počeli da gestikuliraju iz sve snage, valjda u želji da me navedu da pogledam
slike u njemu. Časopis je bio Plejboj.
Nasmejao sam se njihovom prostačkom smislu za humor. I ja sam imao
slične ispade s drugovima kad sam bio u njihovim godinama. Kad su videli
da se smejem, izgubili su interesovanje i udaljili se. Smejanje uvredi mnogo
je bolja reakcija nego uštogljeno zgražavanje.
A da li sam pogledao slike u Plejboju? Naravno da nisam, ja sam pristojan
monah u celibatu. Pa kako onda znam da je to bio Plejboj? Zato sto mi je to
rekao moj vozač držaću se te verzije priče i ubuduće.

Neko vam kaže da ste idiot. Onda vi počnete da mislite: „Kako može da kaže
da sam idiot? Nema on nikakvog prava da me zove idiotom! Kako je to
prostački, reći mi da sam idiot! Zažaliće on što me je nazvao idiotom.“ A onda
shvatite da ste mu upravo omogućili da vas nazove idiotom još četiri puta.
Kad god se setite šta je taj neko rekao, vi mu omogućavate da to ponovi.
U tome i leži problem.
Ako vam neko kaže da ste idiot, a vi se toga odmah oslobodite, onda vam
to više ne smeta. U tome je rešenje.
Zašto dozvoliti drugima da kontrolišu vašu unutrašnju sreću?
PATNJA I OSLOBAĐANJE OD
PATNJE
Ljudi danas suviše razmišljaju. Kada bi samo malo utišali taj proces u glavi,
život bi im bio mnogo lakši.
U našem Tajlandskom manastiru jednu noć sedminčno monasi se odrču sna
i meditiraju čitave noći u glavnoj sali. Takva je tradicija kod šumskih monaha.
Nije suviše teško, jer sledećeg jutra možemo da odmaramo.
Jednog jutra, posle celonoćne meditacije, kad smo krenuli ka svojim
kolibama da malo nadoknadimo san, starešina je zaustavio mladog monaha,
poreklom iz Australije. Na monahovo zaprepašćenje, staresma mu je predao
veliku hrpu haljetaka za pranje uz naređenje da to odmah obavi. Prema našoj
tradiciji, svi pomažemo staresmi u pranju odece i obavljanju drugih sitnih
poslova.
Samo što je gomila za pranje bila ogromna. Štaviše, sve se pralo na vrlo
tradicionalan način šumskih monaha. Treba dovući vodu s bunara, založiti
veliku vatru i staviti vodu da se ugreje. Onda treba manastirskom mačetom
iseci cepanicu od nangkovog drveta na komadiće veličine prsta. Onda te
komadiće treba ubaciti u ključalu vodu da bi pustili sok, koji služi kao
deterdžent. Onda treba staviti haljetke u dugačko drveno korito, svaki za
sebe, sipati preko njih smeđu ključalu tečnost i zatim lupati haljetak rukom
dok ne bude čist. Onda ih treba raširiti da se osuše na suncu i povremeno ih
okretati da se prirodna boja kojom su ofarbani ne bi razlila. Pranje čak i
jednog haljetka je dug i naporan postupak. Pranje ovako velikog broja
haljetaka trajaće više sati. Mladi monah bio je umoran jer čitave noći nije
spavao. Bilo mi ga je žao.
Pošao sam za njim u šupu za pranje da mu pomognem. Kad sam stigao
tamo, on je gunđao i psovao više u tradiciji Brizbena, nego budizma. Žalio se
kako je to nepravedno i okrutno. ,,Pa zar nije mogao da sačeka do sutra? Zar
ne shvata da nisam spavao cele noći? Nisam postao monah da bih ovo radio!“
Nije baš tako reka , ali ova pojednostavljena verzija je jedina koja se može
napisati u knjizi.
U to vreme ja sam bio monah već nekoliko godina. Razumeo sam kako
je mladiću i znao sam kako da reši problem. ‚‚Mnogo je teže razmišljati o tome
nego uraditi to“, rekao sam mu.
On je zaćutao i zagledao se u mene. Posle nekoliko trenutaka tišine,
ćutke se dao na posao, a ja sam otišao da spavam. Kasnije tog dana potražio
me je da mi zahvali što sam mu pomogao u pranju. Imao sam potpuno pravo,
rekao je, kazavši da je razmišljanje o tome daleko teže. Kada je prestao da
kuka i prosto počeo da pere, više nije bilo nikakvog problema.
Najteži deo bilo čega u životu jeste razmišljanje o tome.

Još u prvim godinama monaškog života na severoistoku Tajlanda naučio sam

veoma važnu lekciju o tome da je najteži deo bilo čega u životu - razmišljanje
o tome. Ađan Ča gradio je novu svečanu salu u manastiru i mnogi među
monasima pomagali su mu u tome. Ađan Ča iskušavao nas je govoreći da
monah može naporno da radi celog dana za samo jedan ili dva pepsija, što je
za manastir mnogo povoljnije nego da angažuje radnike iz grada. U to vreme
sam pomišljao da osnujem sindikat za zaštitu mladih monaha.
Svečana sala izgrađena je na veštačkom brdu, koje su takođe gradili
monasi. Posle pravljenja brda ostalo je još mnogo zemlje. Zato nas je ađan Ča
okupio i rekao nam da hoće da se preostala zemlja prebaci iza sale. Sledeća
tri dana, radeći od deset ujutro do duboko u noć, lopatama i kolicima preneli
smo ogromnu količinu zemlje na mesto koje je odredio ađan Ča. Radovao
sam se kad smo završili.
Sledećeg dana ađan Ča otišao je u posetu drugom manastiru na nekoliko
dana. Čim je otišao, njegov zamenik sazvao je sve monahe i rekao nam da je
zemlja na pogrešnom mestu i da mora da se pomeri. Bilo mi je krivo, al uspeo
sam da pobedim negativne misli pa smo naporno radili jos tri dana po
tropskoj vrućini.
Baš kad smo po drugi put prebacili čitavo brdo zemlje, ađan Ča se vratio.
Sazvao je monahe. „Zašto se pomerili zemlju? Rekao sam vam gde treba da
stoji. Vratite je tamo!“
Bio sam besan. Bio sam užasno besan. Bio sam neopisivo besan. ‚‚Zašto
starešine ne mogu prvo da se dogovore? Budizam bi trebalo da bude
organizovana religija, a ovaj manastir je toliko neorganizovan da ne mogu da
odrede ni gde da se prenese zemlja! Ne mogu to da nam rade!“
Čekala su me još tri duga i naporna dana. Dok sam gurao natovarena
kolica, psovao sam na engleskom, da me monasi Tajlanđani ne bi razumeli.
Ovo je nedopustivo. Ima li ovome kraja?
Počeo sam da uviđam: što sam ljući, to su kolica teža. Jedan sabran
monah primetio je da gunđam pa je prišao i rekao mi: „Tvoj problem je što
suviše razmišljaš!“
Imao je potpuno pravo. Čim sam prestao da kukam i gunđam, kolica su
postala mnogo lakša. Naučio sam lekciju. Razmišljanje o premeštanju zemlje
najteži je deo; samo premeštanje mnogo je lakše.
Do dana današnjeg uveren sam da su ađan Ča i njegov zamenik sve to
silno premeštanje dogovorili od samog početka.

Život mladog monaha u Tajlandu delovao mi je nepravično. Stariji monasi

dobijali su najbolju hranu, sedeli na najmekšim jastucima i nikad nisu morali
da guraju kolica sa zemljom. Moj jedini dnevni obrok bio je odvratan; za
vreme ceremonija morao sam satima da sedim na tvrdom betonskom podu
(koji je još bio i džombast jer seljani nisu umeli da ravnaju beton); a ponekad
sam morao veoma naporno da radim. Jadan ja; blago njima.
Proveo sam duge i neprijatne sate nabrajajući u sebi sve nepravde.
Stariji monasi verovatno su toliko prosvetljeni da je prava šteta što jedu finu
hranu; prema tome, bilo bi bolje da tu hranu dobijem ja. Stariji monasi već
godinama sede prekrštenih nogu na tvrdim podovima i odavno su se navikli;
dakle, bilo bi bolje da jastuke dobijem ja. Osim toga, svi stariji monasi ionako
su bili debeli, jer su jeli najbolju hranu, pa su imali i prirodan tapacirung na
zadnjici. Stariji monasi prosto su govorili nama mladima šta da radimo, a
sami nisu radili ništa; kako onda da shvate koliko je teško gurati kolica po
vrućini? Svi projekti izgradnje ionako su njihova ideja, pa neka oni malo
rade! Jadan ja; blago njima.
Kada sam postao stariji monah, jeo sam najbolju hranu, sedeo sam na
mekom jastuku i vrlo malo sam fizički radio. Ipak, uhvatio bih sebe da
zavidim mladim monasima. Oni nisu morali svaki čas da drže predavanja za
javnost, da po ceo dan slušaju tuđe probleme i da se satima gnjave
administracijom. Oni nisu imali nikakve odgovornosti pa im je ostajalo i
mnogo slobodnog vremena. Čuo sam sebe kako opet govorim: „Jadan ja;
blago njima!“
Ubrzo sam shvatio šta se dešava. Mladi monasi imaju tzv. sindrom
patnje mladih monaha. Stariji monasi imaju sindrom patnje starih monaha.
Kada sam postao stariji monah, prosto sam zamenio jedan oblik patnje
drugim.
Isto je tako kada usamljeni ljudi zavide onima u braku, a ljudi u braku
zavide onima koji su samci. Kao što bismo dosad već morali a znamo, kada
se venčamo, mi samo zamenjujemo sindrom patnje usamljene osobe za
sindrom patnje osobe u braku. A onda, kad se razvedemo, zamenimo
sindrom patnje osobe u braku za sindrom patnje usamljene osobe. Jadan ja;
blago njima.
Kada smo siromašni, zavidimo bogatima. A opet, mnogi bogataši zavide
siromašnima na iskrenim prijateljstvima i slobodi od obaveza. Kada čovek
postane bogat, prosto zameni sindrom patnje siromašne osobe za sindrom
patnje bogataša. Kada odu u penziju, i prihodi im se smanje, onda opet
menjaju sindrom patnje bogataša za sindrom patnje siromašne osobe. I tako
ukrug. Jadan ja; blago njima.
Varate se ako mislite da ćete biti srećniji kad postanete nešto drugo.
Kada postanete nešto drugo, samo ćete zameniti jedan oblik patnje drugim.
Ali kad ste zadovoljni onim što ste sada, bilo da ste mladi ili stari, u braku ili
sami, bogati ili siromašni, onda ste slobodni od patnje. Blago meni; jadni oni!

Tokom druge godine koju sam proveo kao monah na severoistoku Tajlanda,
dobio sam šumski tifus. Groznica je bila toliko jaka da su me primili na
Monaško odeljenje Regionalne bolnice u Ubonu. U to vreme, sredinom
sedamdesetih godina XX veka, Ubon je bio provincijski gradić u veoma
siromašnoj zemlji. Sav malaksao i bolan, s priključenom infuzijom, primetio
sam da bolničar napušta svoje mesto u šest po podne. Pola sata kasnije,
zamena još nije došla, pa sam pitao monaha u susednom krevetu da li bi
trebalo nekome da javimo da bolničar u noćnoj smeni nije došao na posao.
Sused mi je odgovorio da na Monaškom odeljenju nema noćnog dežurstva.
Ako vam tokom noći postane lošije, to je samo loša karma. Iovako sam bio
ozbiljno bolestan; tad sam se i prestravio!
Sledeće četiri nedelje, svakog jutra i popodneva, bolničar građen kao
vodeni bivo davao mi je injekcije u zadnjicu. To je bila siromašna državna
bolnica u nerazvijenom delu zemlje Trećeg sveta, pa su igle bile iskuvavane
i korišćene mnogo puta, više nego što bi čak i u Bangkoku bilo prihvatljivo.
Mišićavi bolničar morao je da uloži priličnu snagu da bi sad već otupela igla
probila kožu. Od monaha se očekuje da budu žilavi i otporni, ali moja
zadnjica nije bila: sve me je bolelo. Mrzeo sam tog bolničara.
Bio sam u bolovima, vrlo slab i nikad se nisam osećao toliko jadno. A
onda, jednog popodneva, na Monaškom odeljenju pojavio se ađan Ča. Došao
je da me poseti. Mene! Bio sam silno polaskan i impresioniran. Bio san...
uzdignut Osećao sam se sjajno – dok ađan Ča nije otvorio usta. Ono što je
rekao, kasnije sam to saznao, rekao je i mnogim drugim bolesnim monasima
koje bi posetio u bolnici.
Rekao mi je ovo: „Ili će ti biti bolje, ili ćeš umreti.“
A onda je otišao.
Moje oduševljenje je nestalo. Moja radost zbog posete je prestala.
Najgore od svega bilo je to što nisam mogao ništa da zamerim ađanu Čau. To
što je rekao bilo je potpuno tačno. Ili će mi biti bolje, ili ću umreti. U svakom
slučaju, neugodnosti zbog bolesti neće dugo trajati. Začudo, to me je umirilo.
I desilo se da mi je bilo bolje i nisam umro. Eto kako je sjajan učitelj bio ađan
Ča.

Kada držim predavanja, često tražim od publike da podignu ruku oni koji su
bar jednom bili bolesni. Skoro svi dignu ruke. (Oni koji ne dignu, ili su
zadremali, ili su se upustili u seksualne maštarije!) To dokazuje, kažem
potom, da je sasvim normalno biti bolestan. Zapravo, bilo bi veoma neobično
kad se ne biste razboleli s vremena na vreme. Pa kad je tako, pitam ih, zašto,
kad odete kod lekara na pregled, kažete: „Nešto nije u redu sa mnom,
doktore“? Nije u redu samo ako se baš nikad ne razbolite. Dakle, racionalna
osoba trebalo bi da kaže: „Sve je kako treba sa mnom, doktore! Ponovo sam
bolestan!“
Kad god bolest posmatrate kao nešto pogrešno, dodajete nepotreban
stres čak i krivicu, povrh neprijatnosti koje osećate. U devetnaestovekovnom
romanu Edgin, Samjuel Batler zamislio je društvo u kome se bolest smatra
zločinom, a bolesnike osuđuju na zatvor. U jednom upečatljivom odlomku,
optuženog čoveka koji šmrče i kija u sudnici, sudija kritikuje što je višestruki
povratnik. To nije prvi put da se pojavio pred sudom zbog prehlade. Štaviše,
sam je kriv za to, jer je jeo nezdravu hranu, nije propisno vežbao i vodio je
život pun stresa. Osuđen je na višegodišnji zatvor.
Koliko nas se oseća krivim kad se razbolimo?
Jedan brat monah godinama je bolovao od neke nepoznate bolesti.
Provodio je dan za danom, sedmicu za sedmicom, u krevetu po ceo dan,
suviše slab čak i da izađe iz sobe. Manastir nije štedeo ni novca ni truda,
organizovali su mu sve moguće načine lečenja, klasične i alternativne,
pokušavajući da mu pomognu, ali ništa nije uspevalo. On bi pomislio da mu
je malo bolje, izmileo bi napolje da malo prošeta, a onda bi mu se bolest
vratila i trajala bi nedeljama. Mnogo puta pomislili su da će umreti.
Jednog dana, mudrom starešini tog manastira sinulo je rešenje. Pošao je
pravo u sobu bolesnog monaha. Bolesnik je bez nade gledao starešinu.
„Došao sam ovamo“, rekao je starešina, ,,u ime svih monaha i monahinja
ovog manastira, a i svih vernika koji nas podržavaju. U ime svih tih ljudi koji
te vole i brinu za tebe, došao sam da ti dam dozvolu da umreš. Ne moraš više
da se trudiš da ozdraviš.“
Na te reći bolesni monah je zaplakao. On se silno trudio da ozdravi.
Njegovi prijatelji davali su sve od sebe da mu pomognu da zaleči bolesno telo,
a on nikako nije želeo da ih razočara. Osećao se kao nezahvalnik, osećao se
krivim što mu nikako nije bolje. Kad je čuo starešinine reci, znao je da sad
može mirno da boluje, čak i da umre. Ne mora više da se muči da bi udovoljio
prijateljima. Od tog olakšanja je i zaplakao.
A šta mislite, šta se potom desilo? Od tog dana počeo je polako ali
sigurno da se oporavlja.
Koliko nas govori: „Kako se danas osećaš?“, kada posetimo nekoga u bolnici?
Kao prvo, ala je to glupo pitanje! Naravno da se oseća grozno, inače ne
bi bio u bolnici, zar ne? Osim toga, to inače nedužno pitanje predstavlja veliki
psihički pritisak. Bolesniku se čini da bi bilo nepristojno da uvredi posetioca
iskrenim odgovorom da se oseća veoma loše. Kako da nekog ko se potrudio
da dođe i poseti ga u bolnici razočara opisom da se oseća bedno, kao isceđena
krpa? I zato oseća obavezu da odgovori: „Mislim da mi je danas malo bolje“,
i istovremeno oseća grizu savesti što se nije potrudio da se zaista oseća bolje.
Nažalost, mnogi posetioci u bolnici, zapravo, pogoršavaju stanje bolesnika!
Jedna monahinja iz ogranka tibetanskih budista, poreklom iz Australije,
umirala je od raka u hospicijumu u Pertu. Poznavao sam je nekoliko godina i
često sam odlazio da je posetim. Jednog dana telefonirala mi je u manastir i
zatražila da je posetim tog istog dana, jer je osećala da joj se primiče čas.
Ostavio sam sve što sam radio i smesta našao nekog ko će me odvesti
sedamdeset kilometara do bolnice u Pertu. Kada sam se javio na recepciju,
jedna stroga medicinska sestra rekla mije da je budistička monahinja izričito
rekla da niko ne može da je poseti.
„Ali došao sam izdaleka samo da bih je posetio", rekao sam blago.
„Žao mi je“, brecnula se medicinska sestra, „ona ne želi posetioce i mi to
moramo da poštujemo.“
„Ali to je nemoguće", pobunio sam se. „Telefonirala mi je pre sat i po i
zamolila da dođem.“
Medicinska sestra prostrelila me je pogledom i naredila da pođem za
njom. Zaustavili smo se pred vratima monahinjine sobe i tu mi je sestra
pokazala veliki papir zakačen na zatvorena vrata.
„APSOLUTNO NIKAKVE POSETE!“
„Eto, vidite!“, rekla je sestra.
Ja sam se zagledao u cedulju i primetio još reči, sitnijim slovima ispod
toga: „...osim za ađana Brama”.
I tako sam ušao.
Kada sam pitao monahinju zašto je stavila obaveštenje s navedenim
izuzetkom, objasnila mi je, kad njeni prijatelji i rođaci dođu u posetu, da se
oni veoma rastuže i pokunje što ona umire, pa joj od toga bude još gore.
„Dovoljno je loše što umirem od raka“, rekla je, „ne moram još da trpim i
njihove emocionalne probleme.“
 Potom je rekla da sam ja jedini prijatelj koji se ponaša prema njoj kao
prema osobi, a ne kao prema samrtniku; ne potresam se kad je vidim bledu i
usukanu, več joj pričam viceve i uspevam da je nasmejem. I tako sam joj
pričao viceve dobrih sat vremena, a ona je mene za to vreme učila kako da
pomognem prijateljima kad umiru. Naučio sam od nje da, kada posetite
nekoga u bolnici, treba da pričate s tom osobom, a lekarima i bolničarkama
prepustite da pričaju s bolešću.
Umrla je dva dana posle moje posete.

Kao budistički monah često imam posla sa smrću. Deo mog posla jeste i da
vršim budističke pogrebne ceremonije. Zato lično poznajem mnoge
direktore pogrebnih preduzeća u Pertu. Verovatno kao protivteža potrebi da
u javnosti budu vrlo dostojanstveni, skoro svi privatno imaju sjajan smisao
za humor.
Na primer, jedan direktor pogrebnog preduzeća pričao mi je o groblju u
Južnoj Australiji, koje je smešteno u udolini s tlom bogatim glinom. Već
nekoliko puta desilo se, ispričao mi je, da neposredno pošto spuste kovčeg u
grob, naiđe pljusak i rupa se ispuni vodom. Dok sveštenik govori molitve,
kovčeg polako isplivava nazad na površinu!
Onda je bio jedan vikar u Pertu, koji je na samom početku sahrane
nehotice pritisnuo svu dugmad na govornici. Istog časa, usred molitve,
kovčeg je počeo da se kreće kroz zavesu, ton na mikrofonu se prekinuo i
začule su se trube Poslednjeg pozdrava za vojne veterane! A pritom je
pokojnik bio osvedočeni pacifista.
Jedan direktor pogrebnog preduzeća imao je naviku da mi priča viceve
dok obojica idemo ispred pogrebnih kola, dok za njima kolona ožalošćenih
ide polako kroz groblje do pripremljene rake. Kad bi stigao do poente vica, a
svi su bili urnebesno smešni, ćušnuo bi me laktom u rebra i pokušao da me
natera da se nasmejem. Silno sam se trudio da ne prasnem u smeh. Kada
bismo se približili mestu gde je iskopana raka, morao sam vrlo strogo da mu
kažem da prestane s takvim ponašanjem, kako bih mogao da namestim izraz
lica u skladu s prilikom. A on bi na to odgovorio novim vicem - svinja jedna!
 Tokom godina naučio sam da malo razvedrim budističke pogrebe. Pre
nekoliko godina skupio sam hrabrost da prvi put na sahrani ispričam vic. Čim
sam počeo da ga pričam, direktor pogrebnog zavoda, koji je stajao iza
ožalošćenih, shvatio je šta nameravam i počeo da se beči na mene, očajnički
pokušavajući da me spreči u tome. Prosto je nezamislivo pričati viceve na
pogrebu. Ali ja sam čvrsto odlučio. Direktor je potpuno pobledeo u licu, pa je
ličio na neke od svojih štićenika. Na kraju vica, ožalošćeni u kapeli prasnuli
su u smeh, a do maločas zgrčeno lice direktora opustilo se od olakšanja.
Porodica i prijatelji posle su mi čestitali. Rekli su da bi pokojnik sigurno
uživao u tom vicu i da bi mu sigurno bilo drago što su ga njegovi najbliži
ispratili s osmehom. Od tada često pričam taj vic na sahranama. Zašto da ne?
Da li biste vi želeli da vaši prijatelji i porodica na vašoj sahrani čuju moj vic?
Kad god sam nekom postavio to pitanje, uvek su odgovarali: „Da!“
Pa, kakav je to vic?
Stari bračni par bio je toliko dugo zajedno da su i umrli u razmaku od
nekoliko dana. I tako su se zajedno našli u raju. Divan anđeo odveo ih je do
veličanstvene vile na vrhu brda, s pogledom na okean. Na ovom svetu samo
milijarderi mogu sebi da priušte tako divno imanje. Anđeo je objavio da će
vila biti njihova, kao rajska nagrada.
Muž je bio praktičan čovek pa je odmah odgovorio: „Sve je to divno i
krasno, ali ne verujem da možemo da plaćamo porez na tako veliko imanje."
Anđeo se ljubazno nasmešio i rekao im da u raju ne postoji porez na
imovinu. Onda ih je proveo kroz mnoštvo soba u vili. Svaka soba bila je
uređena s izvanrednim ukusom - u nekima je bio starinski nameštaj, a u
nekima vrlo moderan. Skupoceni lusteri krasili su mnoge prostorije. U
svakom kupatilu stajale su česme od čistog zlata. Videli su DVD sisteme i
sjajne, velike plazma televizore. Na kraju obilaska, anđeo je rekao da, ako im
se možda nešto ne dopada, samo neka ga pozovu i on će to odmah zameniti.
To je bila njihova rajska nagrada.
Muž je u sebi procenjivao vrednost svega što su videli pa je rekao: „To
je vrlo skup nameštaj. Ne verujem da možemo priuštiti da plaćamo
osiguranje.“
Anđeo je zakolutao očima i ljubazno im rekao da lopovi ne mogu da uđu
u raj, pa nema nikakve potrebe za osiguranjem imovine. Onda ih je poveo niz
stepenište, u prostranu garažu vile. Tu su ugledali veliki novi džip s pogonom
na sva četiri točka, kraj njega blistavu Rols-rojsovu limuzinu, a s druge strane
jarkocrveni ferari kabriolet. Muž je oduvek želeo moćan sportski auto, ali na
ovom svetu mogao je samo da sanja o tome. Anđeo je rekao da, ako žele da
zamene model za neki drugi, treba samo da ga pozovu i kažu. To im je bila
rajska nagrada.
 Muž je mračno rekao: „Čak i kad bismo mogli da platimo registraciju, a
ne možemo, kakvog smisla ima posedovati sportski auto u današnje vreme?
Samo će me kažnjavati zbog brze vožnje.“
Anđeo je zavrteo glavom i strpljivo im objasnio da u raju nema potrebe
za registrovanjem automobila, a da nema ni ograničenja brzine. Neka
slobodno vozi ferari koliko god brzo želi. Onda je anđeo otvorio vrata garaže.
S druge strane puta prostirao se veličanstveni teren za golf sa osamnaest
rupa. Anđeo je rekao da su u raju saznali koliko muž voli golf, i dodao je da je
ovaj prekrasan teren projektovao Tajger Vuds lično.
Muž je i dalje delovao utučeno. „To je vrlo skup golf klub, ako je suditi
po klupskoj zgradi, ne verujem da ću moći da platim članarinu.“
Anđeo je glasno uzdahnuo, ali se brzo pribrao i uverio muža da u raju
nema nikakvih članarina. Štaviše, na rajskim goli terenima ne morate čekati
na red za početak, loptica uvek preleće preko peska, a trava je tako udešena
da, ma kako udarili lopticu, ona uvek sklizne u rupu. To je bila njegova rajska
nagrada.
Kad ih je anđeo ostavio nasamo, muž je počeo da grdi ženu. Bio je toliko
ljut na nju da je vikao i besneo i svašta joj zamerao. Ona nikako nije mogla da
shvati zašto se muž toliko ljuti.
„Zašto si tako besan?“, upitala ga je. „Imamo ovu divnu kuću i prekrasan
nameštaj. Imaš svoj ferari, smeš da ga voziš koliko god brzo želiš, a teren za
golf ti je bukvalno preko puta. Zašto se sad ljutiš na mene?“
„Zato, ženo“, gorko je rekao muž, „da me nisi kljukala onom zdravom
hranom, mogao sam odavno stići ovamo!“

Tuga je ono što sami pripisujemo gubitku. To je naučena reakcija, specifična

samo za neke kulture. Uopšte nije obavezna.
To sam saznao iz ličnog iskustva pošto sam proveo više od osam godina
u čistoj azijskobudističkoj kulturi. Te prve godine proveo sam u budističkom
šumskom manastiru u dalekom zakutku Tajlanda, gde su kultura i ideje sa
Zapada bile potpuno nepoznate. Moj manastir služio je kao centar za
kremaciju mnogim okolnim selima. Gotovo svake nedelje imali smo po
kremaciju. Tokom stotina i stotina pogreba kojima sam prisustvovao krajem
sedamdesetih godina, ni jedan jedini put nisam video nekoga da plače.
Razgovarao bih narednih dana sa ožalošćenom porodicom i opet nije bilo
nikakvih znakova tuge. Prosto sam morao zaključiti da tuge kod njih uopšte
nema. Tako sam saznao da u severoistočnom Tajlandu, koji je vekovima
živeo u skladu s budističkim učenjima, smrt svi prihvataju na način suprotan
zapadnim standardima o gubitku i tuzi.
Tih godina naučio sam da postoji alternativa tuzi. Tuga po njima nije
loša, već samo postoje i druge.mogućnosti. Gubitak drage osobe može se
posmatrati i na drugi način, a taj način isključuje duge dane bola i žaljenja.
Moj otac umro je kad mi je bilo samo šesnaest godina. Za mene je on bio
veliki čovek. On mi je pomogao da shvatim smisao ljubavi rečima koje mi je
uputio. „Šta god radio u životu, sine, vrata moga srca biće ti uvek otvorena.“
Iako sam ga neizmerno voleo, nisam plakao na njegovoj sahrani. Nikad nisam
zaplakao za njim. Nikad nisam poželeo da plačem zbog njegove prerane
smrti. Bile su mi potrebne godine da shvatim svoja osećanja prema njegovoj
smrti. Saznao sam ih kroz priču koju ću vam sad ispričati.
Kao mladić voleo sam muziku, sve vrste muzike - od roka do klasične,
od džeza do folka. London je bio sjajan grad za odrastanje šezdesetih i
početkom sedamdesetih godina XX veka, pogotovo ako volite muziku. Sećam
se da sam bio na prvom, veoma nervoznom nastupu Led cepelina u malom
klubu u Sohou. Drugom prilikom samo nas šačica gledala je tada još
nepoznatog Roda Stjuarta ispred rok grupe u sali na spratu malog paba u
severnom Londonu. Imam i mnoštvo divnih sećanja na londonsku muzičku
scenu tog vremena.
Na kraju većine koncerata vikao sam: ‚‚Još! Još!“, zajedno s mnogim
drugim iz publike. Grupa bi se obično vratila i svirala još malo. Ipak, na kraju
bi uvek morali da prekinu, spakuju instrumente i odu kući. Pa bih otišao i ja.
Nekako mi se čini da je, kad god bih se vraćao peške kući iz kluba, paba ili
koncertne sale, obavezno padala kiša. Postoji poseban izraz za tu sumornu
kišu, koja baš često pada u Londonu: rominjanje. E, kao da je uvek rominjalo
i bilo hladno i tmurno dok sam izlazio s koncerta. Iako sam znao da
verovatno više nikad neću moći da ponovo slušam tu grupu, da su zauvek
izašli iz mog života, nikad se nisam rastužio i nisam plakao. Dok sam pešačio
kroz hladnu i vlažnu londonsku noć, ona divna muzika i dalje mi je odjekivala
u glavi. Kakva veličanstvena muzika! Kakav sjajan nastup! Imao sam sreću
što sam bio tamo u pravom trenutku! Nikad se nisam rastužio na kraju
odličnog koncerta.
Upravo tako osećao sam se i posle očeve smrti. To je bilo isto kao da se
sjajan koncert ipak završio. Kao da sam na samom kraju vikao: „Još! Još!“ Moj
dragi stari tata silno se trudio da živi još malo duže, radi nas. Ali na kraju je
došao trenutak kad je morao da se spakuje i krene kući. Kada sam iz
krematorijuma u Mortlejku, po završetku ispraćaja, izašao na hladnu
londonsku kišu, koja je opet rominjala - jasno se sećam tog rominjanja - znao
sam da vise nikad neću biti s njim, da je zauvek nestao iz mog života, ali nisam
bio tužan; nisam plakao. U sebi sam osećao nešto ovako: „Kakav veličanstven
otac! Kakvo divno nadahnuće predstavlja njegov život. Imao sam sreću što
sam bio njegov sin.“ Dok sam držao majku za ruku tokom dugog pešaćenja u
budućnost, osećao sam isto oduševljenje kakvo sam često osećao posle
sjajnih koncerata kojima sam prisustvovao. Ne bih to propustio ni za šta na
svetu. Hvala ti, tata.
Tuga znači videti samo ono što vam je oduzeto. Slavljenje života znači
prepoznavanje svega čime smo bili blagosloveni, i zahvalnost zbog toga.

Verovatno nam je najteže da prihvatimo smrt deteta. Mnogo sam puta imao
čast da učestvujem u pogrebnoj službi za nekog dečaka ili devojčicu, decu
koja nisu uspela da sakupe mnogo životnog iskustva. Moj je posao da
pomognem potresenim roditeljima, kao i svima ostalima, da prevaziđu
osećaj krivice i opsesivno pitanje koje se uvek ponavlja: ,,Zašto?“
Često se koristim parabolom koju sam čuo pre mnogo godina u
Tajlandu.
Običan šumski monah meditirao je sam u džungli, u kolibi od slame.
Kasno jedne večeri naišla je vrlo jaka monsunska oluja. Vetar je urlao poput
mlaznog aviona, a žestok pljusak dobovao po kolibi. Kako je noć odmicala,
oluja je sve više jačala. Prvo se čulo kako se grane otkidaju od drveća. Onda
je čitavo drveće padalo, iščupano iz korena silinom orkanskog vetra, i uz
strašnu lomljavu padalo na zemlju.
Monah je uskoro shvatio sa mu slamna koliba neće biti nikakva zaštita.
Ako bi drvo palo na nju, pa čak i neka veća grana, probilo bi se kroz slamni
krov i zdrobilo monaha na mestu. Nije spavao čitave noći. Za to vreme mnogo
puta čuo je šumske divove kako padaju na tlo uz tresak, a srce bi mu ubrzano
tuklo.
Tek pred zoru, kao što često biva, oluja je prestala. S prvim jutarnjim
svetlom monah se uputio napolje da osmotri štetu. Mnoštvo velikih grana,
kao i dva povelika drveta, pali su tik pored kolibe. Međutim, monahovu
pažnju nisu privukla iščupana stabla i otkinute grane rasute po tlu, nego
mnoštvo lišća koje je ležalo u gustom sloju svuda naokolo.
Kao što je i očekivao, većina lišća koje je ležalo na tlu bilo je staro i smeđe
lišće, koje je odživelo svoje. Među smeđim lišćem bilo je mnogo i žutog. Bilo
je i nekoliko zelenih listova. A među tim zelenim listovima neki su bili tako
sveži, jedri i zeleni da je znao da su se sigurno tek probili iz pupoljaka, možda
tek nekoliko sati ranije. U tom trenutku monah je razumeo prirodu smrti.
Poželeo je da proveri istinu svog saznanja pa je podigao pogled ka
krošnjama drveća. I zaista, većina lišća koje je ostalo na drveću bili su mladi,
zdravi i zeleni listovi, na vrhuncu života. A ipak, iako je na zemlji ležalo i
dosta tek rođenog zelenog lišća, na granama su ostali i stari, smežurani i
smeđi listovi. Monah se nasmešio: od toga dana pa nadalje, smrt deteta više
ga neće potresti.
Kada oluja smrti dune kroz našu porodicu, obično odnosi najstarije,
smeđe listove, Takođe, odnese mnoge sredovečne, kao što su žuti listovi s
drveta. Mladi ljudi takođe umiru, na vrhuncu života, slični zelenim listovima.
A ponekad smrt otme iz života i poneko sasvim malo dete, baš kao što oluja
u prirodi otkine i mali broj mladih izdanaka. To je osnovna priroda smrti u
našoj zajednici, ista kao što je osnovna priroda oluje u šumi.
Nikoga ne možemo okriviti i niko ne može da snosi krivicu za smrt
deteta. Takva je priroda. Ko će da okrivi oluju? A nama pomaže da
odgovorimo na pitanje zašto neka deca umiru. Odgovor je isti kao i na pitanje
zašto poneki sasvim mladi zeleni list bude otkinut u oluji.

Možda najteži trenutak u pogrebnoj službi jeste kada se kovčeg spušta u raku
ili, u slučaju kremacije, kada se pritisne dugme koje pomera kovčeg. Kao da
poslednji fizički trag drage osobe biva konačno i zauvek otet od ožalošćenih.
Često upravo u tom trenutku ne mogu više da obuzdaju suze.
Takvi trenuci naročito su teški u nekim krematorijumima u Pertu.
Tamo, kada se pritisne dugme, kovčeg polako biva spušten u podrumske
prostorije gde se nalaze peći. Namera je bila da se dočara sahrana. Ipak, to
što pokojnik odlazi naniže može podsvesno da asocira i na odlazak u pakao!
Ljudima je već teško što su izgubili nekog dragog; dodajte tome i nagoveštaj
spuštanja u podzemni svet, i postane nepodnošljivo teško.
Zato sam jednom predložio da se kapele krematorijuma grade tako da,
kada sveštenik pritisne dugme za predaju pokojnika, kovčeg elegantno
odlebdi naviše. To bi lako moglo da se resi jednostavnim hidrauličnim liftom.
Kada se kovčeg približi tavanici, nestao bi u uskovitlanim oblacima suvog
leda, pa kroz vrata koja bi se otvorila na krovu, a sve to uz zvuke prijatne
rajske muzike. Kako bi to utešno delovalo na ožalošćene!
Međutim, oni koji su čuli za moj predlog smatrali su da bi to pokvarilo
integritet ceremonije, pogotovo u slučajevima kada svi znaju da je pokojnik
u kovčegu bio takav nitkov da nema šanse da ode ‚‚gore“. Zato sam izmenio
predlog i predložio da postoje tri dugmeta, zavisno od slučaja: dugme gore
za dobre ljude, dugme dole za nevaljalce i dugme bočno za nejasnu većinu.
Tako bih, u skladu s demokratskim principima zapadne civilizacije, a i da
malo začinim inače turobnu priliku, mogao tražiti od ožalošćenih da
dizanjem ruku odluče koje ću od tri dugmeta pritisnuti! Tako bi sahrane bile
mnogo upečatljivije i ljudi bi imali veoma dobar razlog da idu na njih.

Jedan čovek, koji je bio uspešan u životu, imao je četiri žene. Kada mu se život
primakao kraju, pozvao je k sebi svoju četvrtu ženu, najnoviju i najmlađu.
„Dušo“, rekao je gladeći njenu legendarnu figuru, „za dan-dva ću biti
mrtav. A onda ću biti usamljen bez tebe. Da li bi pošla sa mnom?“
„Nema šanse!“, izjavila je veličanstvena devojka. „Ja moram da ostanem
ovde. Rado ću održati govor na sahrani, ali ništa više od toga.“
Takvo hladno odbijanje ubolo ga je u srce kao nož. Toliko je pažnje
posvetio svojoj najmlađoj ženi. Koliko se ponosio njome da je uvek nju vodio
na zvanične prijeme. Ona je njegovoj starosti dala dostojanstvo. Iznenadio se
kad je uvideo da ga nije volela onako kako je on voleo nju.
Ipak, ostale su mu još tri žene, pa je pozvao k sebi treću ženu, kojom se
oženio kad je bio sredovečan. Silno se trudio da osvoji ruku te treće žene.
Mnogo ju je voleo jer mu je omogućila mnogo radosti. Bila je toliko privlačna
da su je mnogi muškarci želeli; a ipak, uvek mu je bila verna. Ona mu je
pružala osećaj sigurnosti.
„Draga“, rekao je čvrsto je grleći, „za dan-dva ću biti mrtav. A onda ću
biti usamljen bez tebe. Da li bi pošla sa mnom?“
„Nikako!“, smesta je rekla zavodljiva mlada poslovna žena. „To se nikad
ne radi. Prirediću ti raskošan pogreb, ali kad se to završi, odlazim s tvojim
sinovima.“
Neverstvo treće žene potreslo je čoveka. Rekao joj je da ide i pozvao
drugu ženu.
S tom drugom ženom je odrastao. Nije bila naročito privlačna, ali uvek
je bila uz njega, pomagala mu u svakom problemu i davala mu neprocenjive
savete. Ona mu je bila najbolji prijatelj.
„Voljena“, rekao je gledajući je pravo u oči, „za dan-dva ću biti mrtav. A
onda ću biti usamljen bez tebe. Da li bi pošla sa mnom?“
„Žao mi je“, iskreno je rekla ona, „ne mogu da pođem s tobom. Poći ću
do ivice groba, ali ni korak dalje.“
Starac je bio očajan. Pozvao je i prvu ženu, koju kao da je znao čitavog
života. Poslednjih godina ju je zanemario, pogotovo otkako je sreo zavodljivu
treću i upadljivu četvrtu ženu. Ali ta prva žena bila mu je zaista važna, ona je
tiho i postojano radila iza scene. Bilo ga je stid kada ju je video da ulazi, loše
obučena i vrlo mršava.
„Najdraža moja“, rekao je molećivo, „za dan-dva ću biti mrtav. A onda ću
biti usamljen bez tebe. Da li bi pošla sa mnom?“
„Naravno! Poći ću s tobom“, odgovorila je ona smireno. „Ja uvek idem s
tobom, iz života u život.“
Ta prva žena zvala se Karma. Ime druge je Porodica. Treća je Bogatstvo.
A četvrta Slava.
Molim vas da sad ponovo pročitate priču kad znate ko su četiri žene.
Kojoj ženi je najvažnije posvetiti pažnju? Koja će poći s vama i kada umrete?
Tokom moje prve godine u Tajlandu, vozili smo se od manastira do
manastira u zadnjem delu malog kamiona. Stariji sveštenici imali su najbolja
mesta, naravno, u kabini kamiona. Mi mlađi sedeli smo zbijeni na tvrdim
drvenim klupama u prikolici. Iznad klupa je bio nizak metalni okvir, preko
kojeg je stajala cirada, da nas štiti od kiše i prašine.
Putevi su svi bili zemljani i loši. Kad bi točak upao u rupu, kamion bi
propao, a mladi monasi odskočili. Krc! Mnogo puta udario sam glavom o onaj
tvrdi metalni okvir. Povrh toga, pošto monasi briju glavu, nisam imao
tapacirung da malo ublaži udarac.
Svaki put kad bih udario glavu, opsovao bih - na engleskom, naravno,
tako da tajlandski monasi ne razumeju. Ali kada bi tajlandski monasi udarili
glavu, samo bi se nasmejali! Nisam to mogao da shvatim. Kako mogu da se
smeju kada udare glavu, a znam koliko to boli? Možda su, nagađao sam, već
toliko puta udarali glavom da je došlo do trajnog oštećenja mozga.
Pošto sam nekada bio naučnik, odlučio sam da pokušam da
eksperimentišem. Rešio sam da se nasmejem sledeči put kad udarim glavu,
kao tajlandski monasi, tek da vidim kakav je osečaj. I znate li šta sam otkrio?
Ako se glasno nasmejete kad udarite glavu, boli mnogo manje!
Smeh oslobađa u krvotok endorfine, koji su prirodno sredstvo protiv
bola. Takođe, jača i imunosistem, koji se bori protiv infekcija, Zato stvarno
pomaže smejati se ako osećate bol. Ako mi i dalje ne verujete, pokušajte sami
kad sledeći put udarite glavu.
Iskustvo me je naučilo da, kada je život bolan, manje boli ako uspete da
uvidite smešnu stranu i nasmejete se.

Neki ljudi prosto ne žele da se oslobode nevolje. Kad nemaju dovoljno svojih
problema da o njima brinu, gledaju neku televizijsku seriju kako bi brinuli o
problemima izmišljenih likova. Mnogi smatraju da strepnja deluje
podsticajno: smatraju da je patnja, zapravo, . zabavna. Ne žele da budu srećni,
jer su suviše vezani za svoj teret.
Dva monaha su celog života bili bliski prijatelji. Pošto su umrli, jedan je
ponovo rođen kao deva (nebesko biće) u prekrasnom rajskom svetu, a
njegov prijatelj kao crv u gomili balege.
Deva se uskoro zaželeo svog starog prijatelja pa se upitao gde je ovaj
ponovo rođen. Nije uspevao da nađe prijatelja u svom nebeskom svetu pa ga
je tražio po drugim nebesima. Ni tamo ga nije bilo. Pomoću svojih nebeskih
moći, deva je pretraživao svet ljudskih bića, ali ni tamo nije uspeo da nađe
svog prijatelja. Bio je skoro siguran da ovaj nije ponovo rođen u carstvu
životinja, ali je ipak proverio i tamo. Ne, ni tamo nije bilo njegovog prijatelja
iz prethodnog života. Zato se deva uputio dalje, u svet beskičmenjaka, i gle,
na svoje veliko iznenađenje, pronašao je svog prijatelja, koji je ponovo rođen
kao crv u gadnoj gomili smrdljive balege!
Prijateljske veze umeju da budu toliko jake da traju čak i posle smrti.
Deva je smatrao da mora da spase starog prijatelja od tako neprijatnog
ponovnog rođenja, bez obzira na to kakva je karma dovela do toga.
I tako se deva pojavio pred hrpom smrdljive balege. „Hej, crve!“,
uzviknuo je. „Da li me se sećaš? U prethodnom životu bili smo monasi, a ti si
mi bio najbolji prijatelj. Ja sam ponovo rođen u prekrasnom nebeskom svetu,
a ti u ovoj gadnoj hrpi kravljeg izmeta. Ne brini, prijatelju, jer ja mogu da te
ponesem sa sobom na nebo. Hodi, prijatelju stari!“
„Čekaj malo!“, rekao je crv. „Šta je to tako lepo u tom nebeskom svetu
koji stalno pominješ? Ja sam sasvim srećan u mojoj mirišljavoj hrpi najfinije
balege, hvala lepo.“
„Ne, nismo se razumeli“, rekao je deva pa krenuo da naširoko opisuje
crvu divote i zadovoljstva nebesa.
„A ima li tamo balege?“, upitao je crv.
„Naravno da nema!“, frknuo je deva.
„Onda ne idem!“, odlučno je izjavio crv. „Beži sad!“ I zagnjurio se pravo
u sredinu hrpe balege.
Deva je pomislio kako bi crv, ako svojim očima vidi nebesa, konačno
shvatio. Zato je zapušio nos i gurnuo ruku u groznu balegu, tražeći crva.
Napipao ga je i počeo da ga izvlači.
„Hej! Ostavi me na miru!“, dreknuo je crv. „Upomoć! Upomoć! Kidnapuju
me!“ Crv se, onako ljigav, uvijao i otimao sve dok se nije oslobodio, a onda se
zavukao još dublje u balegu, da se sakrije.
Ljubazni deva ponovo je zavukao prste u izmet, napipao crva i ponovo
pokušao da ga izvuče. Umalo da mu pođe za rukom, ali pošto je crv bio
umazan smrdljivom sluzi i nije želeo da ide, uspeo je da pobegne i po drugi
put i da se zavuče još dublje u balegu. Stotinu i osam puta pokušavao je deva
da izvuče crva iz smrdljive gomile balege, ali crv ju je toliko voleo da se stalno
vraćao unutra!
I tako je na kraju deva morao da se vrati na nebesa i ostavi budalastog
crva u njegovoj divnoj gomili balege.
I tu se završava sto osam priča ispričanih u ovoj knjizi.
Ađan Ča bio je učitelj ađana Brama od januara 1975. do maja 1983. godine
kada je ađan Bram otišao u Australiju. Ubrzo potom, ađan Ča se ozbiljno
razboleo i ostao paralisan i nem. Preminuo je 16. januara 1992, a važio je za
jednog od velikih prosvetljenih učitelja našeg vremena.
Buda je ime dato Sidarti Gautami pošto je dostigao prosvetljenje pod bodi
drvetom 588. godine pre nove ere, i time je priznat za osnivača onoga što se
danas naziva budizam.
Budista je sledbenik religije koju je osnovao Buda, obično prepoznatljiv po
vrlinama u ponašanju, pažnji da ne naudi nijednom živom biću, saosećanju i
posvećenosti meditaciji.
Budistički hram je verska građevina u kojoj se obično nalazi lik Bude. Ne
mora obavezno imati monahe i monahinje.
Budistički manastir je centar u kome žive, uče i služe monasi.
Deva na sanskritu bukvalno znači blistavo stvorenje i odnosi se na nebesko
biće, anđela, onog ko je zbog dobre karme ponovno rođen u jednom od
nekoliko nebeskih svetova.
Jataka su priče koje su deo drevnih budističkih spisa, obično poučne
pripovesti. Neke priče navodno prepričavaju Budine ranije živote.
Karma ili zakon karme je zakon moralnog uzroka, posledice, koji kaže da
će postupci tela, govora i uma koji drugima donose sreću doneti sreću i toj
osobi, ali da ono što naudi drugima donosi nesreću i toj osobi.
Meditacija je postupak oslobađanja kroz koji se postiže stanje dubokog
unutrašnjeg mira, slobode i blaženstva.
Monah je zaređena osoba koja se pridržava celibata i jednostavnosti Kada
monah tek stupi u manastir, najpre će biti iskušenik, koji mora da se
pridržava manje pravila nego stariji monasi. Kada monah dostigne viši rang,
obavezan je da poštuje sva pravila. Mlađi monah je manje od pet godina
monah, a stariji monah ima više od deset godina za sobom.
Starešina je nešto između učitelja i upravnika u budističkom manastiru. Za
razliku od mnogih hrišćanskih monaških redova, monasi nemaju obavezu da
budu bespogovorno poslušni starešini, mada njegove želje uglavnom
prevladaju.
Prošnja je u našoj religiji tradicija. Rano ujutro monasi odlaze u sela po
hranu. Seljani očekuju monahe i rado im udeljuju dnevni obrok tako što ga
ćutke ubacuju u monahovu činiju za prošnju. Prilikom ovog dirljivog čina,
koji stvara dobru karmu, ne izgovara se nijedna reč.
Srednji put je put ka prosvetljenju kojim je putovao Buda, a potom je on tom
putu učio druge. Njime se izbegavaju dve krajnosti: samomučenje i ugađanje
čulima.
Suta je Budino izlaganje.
Svetovni budisti nisu monasi i monahinje, a čine ogromnu većinu Budinih
sledbenika.
Šumska tradicija je tradicija jednostavnosti i posvećenosti meditaciji. Jedan
od osnivača je časni ađan Mun sa severoistoka Tajlanda. Sledbenici ove
tradicije strogo se pridržavaju i izuzetno su vični meditaciji.
Teravada je jedna od glavnih škola budizma, navodno najbliža, mada ne i
istovetna, prvobitnom Budinom učenju. Ova škola preovlađuje na Šri Lanki,
u Tajlandu, u Burmi, Kambodži i Laosu. Teravadinski budizam sada se brzo
širi i Zapadom.
Vassa (kišni mir) je tromesečni period između punog meseca u julu i
oktobru, kada monasi i monahinje prekidaju sva putovanja i posvećuju se
intenzivnoj meditaciji i učenju.
Vat Nong Pa Pong je izuzetno važan tajlandski manastir, koji je osnovao
ađan Ča. Ime bukvalno znači: Manastir u šumskom šipragu kraj jezerceta.
Skoro sve priče u ovoj knjizi prenose se usmenim putem u našim
manastirima. Mnoge potiču iz drevnih budističkih spisa i mogu se slobodno
menjati pri svakom prepričavanju, pa se time prilagođavaju novim
vremenima. Ipak, neke priče su savremene anegdote koje obogaćuju naše
budističko pripovedanje.
Za priče koje potiču iz konkretnih budističkih tekstova, ovde ću navesti
izvor. Nekima se izvor ne može odrediti, verovatno sam ih čuo i zapamtio na
početku svog budističkog života. Neke su od tada prepričane u raznim
knjigama, a to je napomenuto gde god je moguće. Ipak, glavni izvor mojih
priča je moj život, pogotovo decenije koje sam proveo kao monah i tokom
kojih su mi se priče dešavale, ili sam ih čuo u okviru mudrih propovedi u
našim manastirskim salama.
Ađan Bram rođen je u Londonu 1951. godine. Sebe smatra budistom od
šesnaeste godine, kada je kao srednjoškolac počeo da čita budističke knjige.
Njegovo interesovanje za budizam i meditaciju raslo je dok je studirao
teorijsku fiziku na Kembridžu. Pošto je diplomirao i godinu dana predavao u
školi, otputovao je na Tajland da postane monah.
Kad mu je bilo dvadeset tri godine, u Bangkoku ga je zaredio starešina
Vat Saketa. Potom je proveo devet godina u učenju i obuci u tradiciji šumske
meditacije sa časnim ađanom Čaom.
Godine 1983. pozvan je da pomogne u osnivanju šumskog manastira
nedaleko od Perta u Zapadnoj Australiji. Ađan Bram sada je starešina
manastira Bodinjana i duhovni direktor Budističkog udruženja Zapadne
Australije.