P AV L E M I L J U K O V, A R L S E N J O B O S , L U J E Z E N M A N

IS T O RI JA RU SI J E
PONOVLJENO IZDANJE

ZAGREB 2009.

ISTORIJA RUSIJE
NAPISALI: PAVLE MILJUKOV, RANIJI PROFESOR MOSKOVSKOG UNIVERZITETA, . SENJOBOS, PROF. PARISKOG UNIVERZITETA, L. EZENMAN, PROF. PARISKOG UNIVERZITETA
I S TO R I JA RU S I J E , NA RO D NA K U LT U R A , B E OG R A D 1 9 3 9 .

Saradnici pri originalnom izdanju: Kamena Dalmeda, profesor univerziteta u Bordou; General G. Danilov, raniji naelnik taba ruske vojske; P. Gronski, raniji profesor politehnikog instituta u Petrogradu; A. Kizeveter, raniji profesor Moskovskog univerziteta, profesor univerziteta u Pragu; V. Mjakotin, profesor univerziteta u Sofiji; B. Mirkin-Gecevi, raniji profesor univerziteta u Petrogradu; L. Niderle, honorarni profesor univerziteta u Pragu. Prvo izdanje je bilo prepuno tamparskih greaka i nedoslednosti u prevodu, zbog urbe izdavaa pri objavljivanju knjige. Tako se dogaalo da su iste linosti prevedene na razliiti nain - esto na susednim stranicama. Veina tamparskih greaka je ispravljena u ponovljenom izdanju, prevodi su ujednaeni, a jedina intervencija u tekstu je transkripcija Potemkin mesto Paomkin, koje je potpuno neubiajena u srpskom jeziku i u ono vreme (pre Drugog svetskog rata). REDAKTOR PONOVLJENOG IZDANJA OGNJEN EKULJICA

SADRAJ

Predgovor 12 KNJIGA PRVA Od poetaka do smrti Petra Velikog Izvodi za istoriju Rusije i ruska istoriografija 12 I. Geografska slika Evropske Rusije 25 II. Kratak pregled preistorijske arheologije ruske zemlje 39 1. Preslovensko doba 39 2. Slovensko doba 46 3. Starine okolnih neslavenskih naroda 48 III. Ruske zemlje od poetka do kraja tatarske najezde 50 1. Slovenska plemena i stvaranje kijevske kneevine 50 2. Kijevska kneevina i ruske zemlje u XI i XII veku 54 3. Pokrajinski ivot ruskih zemalja u XII i XIII veku 65 4. Tatarske najezde i njihove posledice 70 IV. Moskva, Rusija i ujedinjenje ruske zemlje 74 1. Severoistone kneevine u XII i XIII veku i stvaranje moskovske kneevine 74 2. Moskovski kneevi 76 3. Ivan Trei Vasiljevi 80 4. Vasilij Trei 86 5. Ivan etvrti Grozni 87 V. Doba nemira i dolazak Romanova na vlast 95 1. Politiki nemiri i plemiska reakcija 95 2. Socijalni nemiri narodne rulje 98 3. Tuinsko meanje i narodno buenje 100 VI. Prvi Romanovi: od Mihajla do Petra Velikog 104 1. Mihail Fjodorovi 105 2. Aleksej Mihailovi 109 3. Sjedinjenje Malorusije sa moskovskom dravom 116 4. Unutranje ureenje u XVII veku 126 5. Preobraaj ivota i obiaj pod tuinskom vlau u XVII veku 131 6. Crkvena reforma i crkveni rascep 137

7. Duhovni ivot u XVII veku 139 8. Knjievni i umetniki ivot u XVII veku 144 9. Neposredni prethodnici Petra Velikog 148 VII. Petar Veliki 154 1. ivot i rad Petra Velikog do rata na severu 155 2. Ruenje staroga poretka 166 3. Prva sistematska reforma 183 4. Posle Poltave 192 5. Rezultati reforme: haos 201 VIII. Petar Veliki (nastavak) 205 1. Od Baltikog Mora do Kaspijskog jezera 205 2. Obnova 208 3. Socijalne posledice Petrove reforme 223 4. Narodna prosveta i reforme crkve 228 5. Nezadovoljstvo zemlje i carevia 237 KNJIGA DRUGA Poslednici Petra Velikog, od autokratije sa podrkom plemstva do birokratske autokratije IX. Od Katarine Prve do Katarine Druge 247 1. Katarina Prva i Petar Drugi 247 2. Ana Ivanovna 252 3. Ivan esti 263 4. Jelisaveta Petrovna 268 X. Od Katarine Prve do Katarine Druge (nastavak) 279 1. Petar Trei 279 2. Unutranje stanje u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka 283 XI. Katarina Druga 301 1. Revolucija 301 2. Prve upravne mere 305 3. Komisija 314 XII. Katarina Druga (nastavak) 325 1. Spoljni rat i Pugaevljeva buna 325 2. Zakonski rad 332 3. Spoljni rat 340 4. Kraj vladavine 346

XIII. Pavle Prvi i unutranje stanje 351 1. Pavle Prvi 351 2. Ekonomsko i socijalno stanje krajem XVIII veka 359 3. Duhovni ivot u Rusiji u drugoj polovini XVIII veka 367 XIV. Aleksandar Prvi 375 1. Liberalna reforma 375 2. Reakcija 387 3. Materijalni i duhovni napredak za Aleksandra Prvog 394 4. Spoljna politika 397 XV. Nikola Prvi 412 1. Stupanje na presto 412 2. Poetak vladavine 419 3. Konzervativna politika i rad dravne uprave (18311855) 433 XVI. Nikola Prvi (nastavak) 447 1. Vlada i duhovni ivot Nikole Prvog 447 2. Spoljna politika 458 KNJIGA TREA XVII. Aleksandar Drugi 472 1. Kraj rata na istoku 472 2. Doba velikih reforma 474 XVIII. Aleksandar Drugi (nastavak) 505 1. Ocevi i deca 505 2. Poeci revolucionarnog pokreta 510 3. Reakcija i teroristiki pokreti 518 4. Evropska politika i ekspanzija u Aziji 536 XIX. Aleksandar Trei 557 1. Pobeda reakcije 557 2. kolska i duhovna reakcija 572 3. Ekonomska politika 578 4. Spoljna politika 581 XX. Nikola Drugi 587 1. Odravanje reakcije 587 2. Ekonomski i finansiski rad 591 3. Porast opozicije i priprema revolucije 597

4. Spoljna politika 604 XXI. Nikola Drugi (nastavak) 618 1. Prva revolucija 618 2. Od manifesta do sastanka Dume 631 3. Prva Duma ili Duma narodnog preziranja 643 4. Od prve do druge Dume 650 5. Druga Duma 653 6. Trea Duma ili Duma plemia 657 XXII. Nikola Drugi (nastavak) 665 1. Spoljna politika (1905-1914) 665 2. Spoljna politika (1914-1917) 678 3. Uloga Rusije u Svetskom ratu 685 XXIII. Nikola Drugi (nastavak) 701 1. etvrta Duma 701 2. Revolucija iz februara 1917 712 XXIV. Rusija pod sovjetskim reimom 733 1. Ratni komunizam i Lenjin 733 2. Nep i borba o vlast posle Lenjina 747 3. Petogodinji plan i Staljinizam 760 4. Kulturna revolucija 771 Napomena o ovom izdanju 783

PREDGOVOR
I Ova Istorija Rusije ponikla je iz saradnje nekolicine ruskih istoriara koje je velika katastrofa izgnala iz njihove otadbine. Ona je zajedniko delo ljudi vinih istoriografskom poslu, koji su hteli omoguiti Francuskoj da se koristi njihovim znanjem steenim u Rusiji. Onaj koji je, zajedno sa g. L. Ezenmanom i sa mnom, zamislio ovo delo i rukovodio njegovim stvaranjem, g. Miljukov, ije su radove o ruskome drutvu istoriari ve ranije visoko cenili, nosi ime koje je danas postalo slavno irom celoga sveta zbog njegove dravnike uloge. On lino napisao je veliki broj odeljaka ovoga dela, esto najoriginalnijih i najvanijih, a posebice glave o revolucionarnoj krizi u XX veku kojoj je prisustvovao kao svedok i u kojoj je uestvovao kao sudelova. Pisci ovoga dela hteli su da prue francuskim itaocima rezultat prouavanja vrenih u Rusiji po arhivskim dokumentima, privatnim dnevnicima, memoarima i prepiskama, prouavanja koja su veinom skoranjega datuma, malo poznata u Francuskoj, i iz kojih je ruska istorija izila obnovljena. Nije potrebno naglaavati korisnost ovakvoga dela. Francuz, eljan da upozna prolost ovoga velikog naroda, ija uloga u oveanstvu raste iz dana u dan, ne moe jo i danas da nae delo koje bi potpuno zadovoljilo njegovu opravdanu radoznalost. Jer na francuskom jeziku postoji veoma mali broj knjiga o istoriji Rusije. Najpounija Istorija Rusije od Ramboa, opravdano cenjena u svoje vreme, pretstavlja danas samo istoriska znanja sa kraja XIX veka; ona ak ponekad prua izopaenu sliku ruske istorije usled uticaja francusko-ruskog saveza i tenje za preteranim divljenjem caristikom reimu. Mala Istorija Rusije od Platonova, prevedena na francuski, moe imati za cilj samo da prui ukupan pregled, i ona se zaustavlja na pragu savremenoga doba. Niz monografija Vasiljevskoga o najglavnijim ruskim vladarima i njihovoj okolini sainjavaju sjajnu zbirku, zanimljivu i prijatnu za itanje, dramskih i skandaloznih anegdota; ali ona ne moe da pretstavlja istoriju ruskoga naroda. Mnogo temeljnija dela nemakih pisaca, Hermana, Briknera, imana, Heea i telina, nisu prevedena na francuski; ona, uostalom, i ne sainjavaju povezanu celinu. Da bi popunili tu prazninu, pisci i izdavai ovoga dela odluili su da objave na francuskom jeziku jednu celokupnu istoriju ruskoga naroda od njenoga poetka. Oni su eleli da prue istorisku sliku svih vidova ruskoga ivota, unutranjega politikog reima i spoljne politike, kretanja stanovnitva i organizovanja drutva, zemljoradnje, industrije i trgovine, knjievnosti i umetnosti, nauke i prosvete. Pokuau da objasnim zato mi se ini da su oni u tome poslu uspeli, i eleo bih isto tako da rasvetlim razliku u gleditima izmeu ruskih istoriara i onih koje u Rusiji nazivaju zapadnjacima.

II Opti plan ovoga dela dri se koliko god je moguno hronolokoga reda, to je prirodno za svaku istoriju. Kaem koliko god je moguno, jer ma da je celina podeljena na hronoloke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od ovih perioda opiu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: politikih, socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice izmeu perioda uzete su iz unutranje politike; ona prua okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvo dravnih vlasti prua kroz sve oblasti narodnoga ivota, a utoliko pre u jednoj zemlji gde je vlada, imajui pred oima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila od volje jedne jedine linosti, i gde su presudni dogaaji bili promene na prestolu. Pravilna srazmera odrana je izmeu uzastopnih perioda kao god i meu raznorodnom graom. Niko se nee iznenaditi to izlaganje dogaaja postaje sve obimnije ukoliko se pribliuje naem dobu. Opravdano je to se brzo prelazi preko svih poetnih vekova zakljuno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su malo proueni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez dogaaja zbog nedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek bee otpoelo, imala je tada veoma razreeno stanovnitvo u kome se nije jo mogao da ispolji skoro nikakav javni ivot. Isti sluaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenima kolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo vie mesta XIX veku, dobu kada je ruski narod, postavi najmnogobrojniji narod itave Evrope i mnogo vei od svih ostalih, poeo da ivi snanim ivotom koji je do sitnica poznat iz ogromne gomile najverodostojnijih dokumenata. italac se nee poaliti, nadam se, to vidi kako se uveava obim izlaganja kada se doe do poslednje revolucije iz koje je neposredno potekao sadanji reim u Rusiji, utoliko pre to je pisac te povesti, kao svedok i znaajan sudelova, tada bio na najboljem poloaju odakle je mogao da posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge. Ne treba se isto tako uditi to e se naii na vie pojedinosti iz unutranje nego iz spoljne politike, a naroito kad bude potrebno da se objasni jedna od najoriginalnijih pojava u istoriji Rusije: one neobine inicijative samodrca, one nepredviene samovolje koje odluuju o budunosti jednoga velikog naroda. Krvava oprinina Ivana Groznog, revolucionarni ukazi Petra Velikog, zakonodavni prohtevi Katarine, mistina matanja Aleksandra I, liberalni pokuaji Aleksandra II, sva ta dela ruskih samodraca mogu se objasniti jednome zapadnjakom itaocu samo pomou podrobnog prouavanja ivotnih prilika za vreme svakog pojedinog vladara, dok odnosi sa drugim dravama, koji pretstavljaju grau spoljne politike, ulaze u zajedniku oblast istorije Evrope koja je naem itaocu ve poznata. U tom podruju bilo je dovoljno izneti tano posebna stremljenja i postupke ruske vlade; i u tom pogledu obim izlaganja je veoma proiren, naroito od godine 1876. Najnoviji deo za itaoca je, razume se, istorija drutvenog, ekonomskog i duhovnog ivota. O kretanju stanovnitva, tako vanom u toj zemlji veoma

skoranjeg i veoma brzog naseljavanja, o stvaranju velikih industriskih preduzea, o uveanju proizvodnje i trgovine italac e nai veliko izobilje obavetenja, cifara i karata. Tu e se videti koliko Rusi u statistiku imaju poverenja (koje je na Zapadu veoma poljuljano) i koliko im je u volji izraunavanje procenata, u emu sada boljevici idu do besmislenosti, jer u desetnim razlomcima izraunavaju procenat svoje industriske proizvodnje koja je jo u povoju. Jedno veoma zanimljivo otkrie za Francuze, koji su tako malo obaveteni o unutranjem razvitku ruskoga naroda, bie objanjenje dveju najoriginalnijih crta ruskoga drutva, a to je prelaz u plemstvo vladarevih slubenika, i preobraaj seljaka u robove; jer se u tome najjasnije vidi obratni tok drutvenoga razvitka u Francuskoj i u Rusiji. Dok su u Francuskoj, zemlji koja je veoma davno poela da se obrauje, ratnici kao posednici velikih oblasti sami sebe proglasili za plemie za vreme meusobnih ratova, i dok su se seljaci, veoma davno vezani za zemlju kao sebri, postepeno uzdizali iz ropstva do slobodnog posedovanja zemlje preobraajem njihovih odnosa sa velikim posednicima, pri emu je kraljeva mo mogla da igra samo sporednu ulogu, - u Rusiji je, naprotiv, vladar silom svoje svemoi, a iz potrebe za zajednikom odbranom od susednih naroda, stvorio jednu klasu ratnika koji su za vreme svoje slube nagraivani ustupanjem zemlje u veoma siromanom i jo neobraenom kraju, gde je zemlja, kao jedini izvor bogatstva, dobijala vrednost samo radom seljaka. Da bi izdravala ratnike, a tako isto da bi prikupila potreban novac najpre za danak tatarskome hanu a poznije za dravne izdatke, dravna uprava je postepeno vezivala za zemlju zemljoradnike bez kojih ona ne bi davala ni dug ratniku ni porez caru. Ratnici, postavi najpre nasledni posednici svoje zemlje, a potom u XVIII veku osloboeni svake obaveze i ovlaeni da postupaju po svojoj volji sa seljacima vezanim za njihov posed, stekli su veoma visok poloaj koji ih je najzad izjednaio sa plemstvom ostalih evropskih zemalja. Seljaci, privezani za odreeno zemljite i ostavljeni na milost plemia, spali su sa poloaja slobodnih zemljoradnika na stupanj sebarstva, koje se jedva malo razlikovalo od ropstva antikoga doba. Duhovni ivot obraen je u ovoj knjizi onim hronolokim redom to ga je nametnuo politiki ivot, sa naroitim isticanjem razliitih vidova koje je taj ivot dobijao u raznim periodima, i to vie sa gledita istorije nego sa gledita umetnosti. Vanost jednoga dela ili jednoga pisca odmerena je prema mestu u razvitku ruskoga duhovnog ivota vie nego prema njegovoj estetskoj vrednosti. Poetna natucanja ruskoga knjievnog ivota, ti pokuaji nezgrapni za nae zapadnjake oi, obraeni su sa isto toliko obzira, a ponekad i sa vie ljubavi kego remek dela XIX veka, iji su zraci obasjali itavo oveanstvo. Nauni ivot, zapoet u Rusiji najpre u obliku vebanja u tehnikim zanatima, dugo vremena bio je samo popularisanje radova evropske nauke; on je morao da saeka drugu polovinu XIX veka da bi se uzdigao do visine originalnih istraivanja. On je mogao da zauzme samo skromno mesto u slici ruskoga ivota.

A naprotiv, dato je - i to opravdano - najire mesto istoriji nastave, koja je prirodna dopuna istorije nauka. III Nije samo istoriska sadrina ovoga dela pouna za itaoca, ve isto tako i gledite sa koga ruski istoriari posmatraju istoriju svoje otadbine. Oni dovoljno poznaju Rusiju i Evropu, te zapaaju tesne veze koje ih spajaju; oni dakle nisu dolazili u iskuenje da osobine svojstvene ruskom narodu pripiu azijatskom poreklu ili temperamentu. Oni su se u dovoljnoj meri oslobodili iluzija sveslovenskog romantizma, te vie ne veruju da je ruski narod pozvan da preporodi evropske narode u ime jednoga novog shvatanja ljudskoga ivota. Oni znaju da je njihov narod po poreklu evropski narod, stvoren kao i drugi okolni slovenski narodi ujedinjavanjem nekolikih stalno nastanjenih plemena pod vlau jednoga ratnikog voe. Poto je u istoriski period ula mnogo docnije nego zapadna Evropa, Rusija je u XII veku dostigla otprilike isti stupanj razvia evropskih naroda koji je Francuska dostigla u VIII a Nemaka u X veku. Bilo je to doba pre feudalnog reima, kada je zemlja bila podeljena izmeu kneeva od kojih je svaki imao oko sebe krug ratnika. Dva dogaaja usled geografskog poloaja Rusije na granicama Azije prelaz u pravoslavlje krajem X veka i najezda i gospodarenje Tatara od XIII veka, najpre su je odvratili a potom sasvim odvojili od evropske zajednice i bacili u usamljenost koja je zaustavila njen razvitak. Ona je ponovo dola u dodir s Evropom tek posle ponovnog zakanjenja, te je zaostala za pet ili est vekova, i nije imala ni viteki stale, ni gradsku buroaziju, ni Renesans, ni Reformaciju, ve je bila potinjena svevlasti jednoga jedinog vladara, samodrca ruskih zemalja, ija je vlast bila tiranska, jer je bila liena konica aristokratije i oblasnih zlasti koje su u Srednjem veku ponikle u Evropi i ograniavale ak i vlast apsolutnih monarhija. Dovde su ruski istoriari saglasni s nama, sem to umanjuju vanost tatarskoga gospodarstva. Ali posle narodnoga otpora u poetku XVII veka protivu pokuaja Poljske i vedske, i im je Rusija ponovo dola u stalan dodir sa evropskim narodima, koji su bili odmakli u prosveenosti, itav njen unutranji ivot ukazuje se nama zapadnjacima samo kao kopija reima, obiaja i shvatanja Zapada. Petar Veliki stvara vojsku i flotu po uzoru na Evropu, Senat, vea i finansiski sistem po uzoru na vedsku, a Sinod po ugledu na protestantske crkve; kneevi i kneginje nemakoga porekla u XVIII veku obrazuju plemstvo, plemiske sabore, zanatska udruenja i buroaziju po nemakom uzoru. Aleksandar I ugleda se na Napoleona, a Nikola I upravlja svojom vojskom po pruskom nainu; Aleksandar II zavodi u Rusiji francuske sudove i porote, univerzitete i gimnazije kao u Nemakoj, a mesne i pokrajinske sabore kao u Evropi; pa i Duma Nikole II stvorena je po nemakim uzorima. Za ta dva veka nazivi ustanova, inova i poloaja su skoro uvek zapadnjaki; tu su odbori stvoreni po zapadnjakoj modi

da pripreme sve reforme, i ideal ruske dravne uprave ostao je uvek prosveeni despotizam iz evropskog XVIII veka. Isti je sluaj i sa opozicijom. U svima svojim uzastopnim oblicima ona je uvek traila svoj ideal u politikom i socijalnom reimu pozajmljenom od zapadnjakih praksa i teorija. Dekabristi iz 1825 godine traili su ustavnu monarhiju po ugledu na francusku, a liberali iz 1860 godine parlamentarnu monarhiju po ugledu na englesku; revolucionari posle 1875 godine radili su za evropski socijalizam, a komunisti za nemaki marksizam, i najvii stupanj originalnosti to ga je Rusija postigla sastoji se danas u tome da ostvaruje jednu teoriju koja je u Evropi ostala u stanju utopije. Nije samo u politici Evropa sluila kao uzor. U svim oblastima ivota, u zemljoradnji, industriji, trgovini, knjievnosti, umetnosti, nauci, nastavci, u nainu odevanja, drutvenim obiajima i zabavama, Rusija je dobivala potstrek od Zapada, usvojila njegove prakse i sledovala njegovim modama. Njena knjievnost je otpoela prevoenjem i preraivanjem zapadnjakih spisa, a njena nauka popularisanjem evropske nauke. Takav utisak ini istorija Rusije na duh jednoga zapadnjaka. Ali, kada se taj dugaki niz podraavanja posmatra sa ruskoga gledita, on dobija sasvim drugi izgled. Panju ruskog istoriara ne privlai vie strani uzor, nego rad izvren u Rusiji da bi se taj uzor prilagodio prilikama ruskoga ivota. I upravo taj rad na prilagoavanju postaje za njega glavni predmet prouavanja; reklo bi se da evropski uzor postoji tek od trenutka kada je nekoji saradnik ruske vlade saznao za njega. Zbog toga ruski istoriar veoma briljivo prouava pripremne radove za reforme, careve line utiske ili matanja, uticaje koji su vreni na njegovu volju, suparnitva u njegovoj okolini, rasprave u njegovom kabinetu ili u odborima kojima je stavljeno u dunost da ispitaju ta pitanja, prouavanja to su ih vrili njegovi saradnici, izmene unete u prvobitni nacrt, oblik konanih odluka i mere preduzete za njegovu primenu. Ruski istoriar se interesuje ak i za neusvojene nacrte, jer oni bacaju svetlost na shvatanja male grupe upravljaa i upoznaju nas sa oseanjima, predrasudama i otporom onoga to se u Rusiji smatra za javno miljenje. Francuski italac moe uostalom samo da se raduje ovakvoj sklonosti ruskoga duha, jer upravo ta neprekidna tenja da se podraavanja Zapadu pretstave kao ruski pronalasci pruaju itaocu izobilje obavetenja o delima i linostima dosada skoro nepoznatim u Francuskoj. Tako e se upoznati sa onima koji su stvarali projekte za Petra Velikog, Katarinu i oba Aleksandra. Podroban pregled radova uvene Katarinine zakonodavne komisije pokazae mu jasno ve otro izraen pokret protivu sebarstva i pomaman otpor povlaenih protivu svake reforme u tome pogledu, ime se objanjava neuspeh toga pokuaja. Prouavanje diskusija i spletaka u komisiji i oko komisije kojoj je Aleksandar II stavio u dunost da pripremi osloboenje sebara objasnie itaocu kako se vlada mogla odluiti na tako znaajnu reformu i zato je unela u nju tako vana ogranienja.

10

Sa toga ruskog gledita moe se lako uoiti kako se jedna tuinska ustanova presaena u Rusiju preobrazila toliko da je postala kao neka domaa tvorevina. Zemstvo, stvoreno po ugledu na pokrajinske zajednice Zapada, postalo je u Rusiji organ politikog ivota mnogo snaniji nego njegov slabaki zapadnjaki uzor; ono je mnogo dublje prodrlo u narodnu masu. Svojim ustanovama za lekarsku pomo, za osnovnu nastavu, za zemljoradnju i statistiku, zemstvo je intelektualce, lekare, uitelje, statistiare i agronome dovelo u linu vezu sa seljacima; njegova delatnost probudila je unutranjost zemlje koju je birokratija bila dovela do obamrlosti; ono je naviklo ljude razliitog drutvenog nivoa da sarauju kao meusobno ravni, i ono je uinilo da ak i u sela prodre oseanje jednakosti pred zakonom. Slinim preobraajem su se ruske politike stranke, iaka ponikle iz zapadnjakih stranaka od kojih su ak i nazive pozajmile, izmenile usled isto ruskih prilika koje su na njih uticale. Ni ustavna stranka, ni liberali, ni socijalisti, ni radnika stranka nisu postupali kao njihovi evropski imenjaci. Rascep - ije su posledice bile sudbonosne za zemlju -izmeu parlamentarnih liberala i grupa sa socijalistikim tenjama potekao je iz suprotnosti izmeu dveju uzastopnih generacija, i njega su ovde potpuno rasvetlili ubedljivi navodi uglednih pisaca iz oba tabora. Posle 1875 godine rusku omladinu odvratilo je od parlamentarne opozicije oseanje nesavladljivog nepoverenja prema njenim starijim drugovima liberalima, osumnjienim da gaje potajne aristokratske tenje. Tako se objanjava oduevljeno stremljenje ka ekstremnim reenjima, koje je u ovoj knjizi oznaeno kao revolucionaran pokret i koje je, sluei se i dalje zapadnjakim obrascima, naposletku nametnulo Rusiji jedan reim sasvim razliit od reima ostalih evropskih drava. Razlika u gleditima ne oslovljava uostalom i razliitost u nainu naunog obraivanja. Pisci ovoga dela, dobro upoznati sa primenom istoriske metode koja se upotrebljava u itavoj Evropi, izvebali su se u prouavanju izvora i oni znaju za predostronosti koje kritika zahteva. Oni su umeli da oiste teren od lanih povesti i anegdota koje su nagomilala dva veka eretanja na dvoru i po ambasadama, a takoe i od pogrenih zapaanja i tumaenja tuinskih putnika. Tako su oni uspeli da rasture opsenu romantinih iluzija o staroj Rusiji (naroito o miru i Saboru). Praktina potreba da se ogranie razmere ove istorije i vrsta italaca kojima je ona namenjena nisu doputale da se ovo delo otromi mnogim objanjenjima u obliku napomena. Ipak e jedan podroban odeljak o kritinim delima omoguiti itaocu da stvori tanu sliku izvora za istoriju Rusije i upoznae ga sa vanim monografijama i iscrpnim delima u kojima su izneti rezultati steeni prouavanjem dokumenata. elim da zavrim izraavanjem svoje zahvalnosti za ast koja mi je ukazana da francuskim itaocima pretstavim delo od tako velike vrednosti. . Senjobos

11

IZVORI ZA ISTORIJU RUSIJE I RUSKA ISTORIOGRAFIJA

Najstariji izvori za istoriju Rusije jesu letopisi (ili hronike) i dela. Letopisi izlau dogaaje hronolokim redom, prema spisima pisanim u manastirima i crkvama, a ponekad i na dvorovima. Ostali su nam od njih mnogi prepisi pisani od XIV do XVII veka. Najvanije od njih objavila je Petrogradska arheografska komisija u zbirci Polnoe Sobranjije Ljetopisej (Potpuna zbirka ruskih letopisa), u 22 sveske infolio. Od sredine XIX veka ne smatra se vie da je prvi letopisac bio monah Nestor iz Peerskog manastira u Kijevu. Najstariji deo letopisa (od 850 do 1110 1116) pripisuje se Silvestru, igumanu Vidubickog manastira u Kijevu, koji izgleda da je preradio zbirku nekih ranijih letopisa; u jednoj analizi moda preterano opreznoj A. ahmatov raspoznaje u dosada poznatim tekstovima Povesti minulih vremena (Povjes vremennih ljet) itavih pet uzastopnih slojeva, od kojih prvi potie iz sredine XI veka. to se tie obavetenja koja se odnose na prve poetke, letopisi ih crpu iz narodnih legendi i vizantiskih hronika, kojima su dodali najstarije sauvane dokumente: ugovor sa Grcima iz 911 i 945 godine, i Rusku istinu (Ruskaja Pravda). Kasnije, u XII i XIII veku, rad letopisaca gubi svoje obeleje celokupnosti: piu se razliite hronike u Kijevu, Novgorodu, Perejaslavlju (junom), u Galiu, u Voliniji, Vladimiru, Rostovu itd. Od XIII veka, letopisi severnih i junih pokrajina konano se odvajaju i piu se nezavisno. Od kraja XV pa sve do XVII veka, istodobno sa stvaranjem politikog jedinstva Rusije, rezultati tih razliitih radova ponovo se skupljaju u pregledne celine. Poslednje ovakvo celokupno delo, najopirnije ali i najmanje kritiko, napisano je po nareenju patrijarha Nikona, ije ime i nosi. Ipak, u ovo doba letopisi gube konano svoje anonimno i strogo pripovedno obeleje; oni postaju izbor dogaaja namenjenih da dadu tendenciozno objanjenje prolosti, saobrazno novim politikim i verskim shvatanjima Moskve; ili se pak preobrauju u memoare savremenika koji opisuju dogaaje svoga doba. Politike tendencije preovlauju isto tako i u prvom udbeniku ruske istorije sastavljenom po ugledu na istorisku knjievnost Poljske, Sinopsisu, koji je objavljen u Kijevu godine 1674, a napisao ga na osnovu hronika Teodosije Safonovi. Broj memoara (ili kazivanja) uveava se, naroito poev od Doba Nemira (1613); od kraja XVII veka oni se reaju bez prekida i sainjavaju glavni izvor za prouavanje ruskoga ivota. Njima treba dodati i prianja tuinaca o Rusiji, od kojih je najstarije napisao Sigismond fon Herbertajn, Rerum Moscoviticarum Commentarii, 1549 godine. Prouavanju dela pristupili su ruski istoriari znatno kasnije nego prouavanju letopisa; ali su postepeno ti dokumenti o unutranjem ivotu, dravnoj upravi, pravu, ekonomiji, finansijama itd. zauzeli glavno mesto u istoriografiji. Izvesno, za najstarija razdoblja oni su mnogo oskudniji nego oni kojima raspolae zapadna Evropa: od XII do XV veka oni su veoma malobrojni: dokumenti koji se tiu istorije Moskovske drave pojavljuju se u znatnoj koliini

12

tek od druge polovine XVI veka. Najstariji takvi dokumenti uvani su prvenstveno u manastirima; odatle su ih uzimala privatna lica, muzeji, biblioteke, Arheografska komisija sastavljena naroito u tome cilju (18271834), i naposletku dravni arhivi. Zbirke dokumenata nekadanjih javnih ustanova bile su velikim delom unitene poarima, naroito za Doba Nemira, a isto tako u godini 1626 i 1812. Ipak, znatan broj tih dokumenata, onih koji su poticali iz centralnih ustanova a naroito iz oblasnih uprava, sauvani su, i to uglavnom posle Doba Nemira; ima ih izobilno poev od vladavine Katarine II. To su najpre dokumenti o diplomatskim odnosima, o vojnoj administraciji i finansijama; potom policiska akta (o javnoj bezbednosti i moralu); i naposletku akta pravosua, koje se stapalo sa administracijom. Diplomatska akta od kraja XV veka bila su prouavana i objavljena najpre u Zbirci dravnih akata i ugovora (Sovranjije gosudarstvenih aktov i dogovorov), u 4 sveske, od 1813 do 1822 godine, a potom u Zborniku Drutva za rusku istoriju, gde su objavljeni i izvetaji stranih diplomatskih pretstavnika u Rusiji (od kraja XVII veka). Kasnije se prelo na prouavanje vojnih i finansiskih akata, kao i rodoslovnih knjiga (Razrjadnija knjigi, zvanino ustanovljena 1556 i 1686 godine) koje su odreivale mesta na koja su imali prava izvesni lanovi iz najviih plemiskih porodica. Meu dokumentima o zemljinim posedima plemstva obaveznog da vri vojnu ili javnu slubu (lena i domeni) i fiskalnih dokumenata, da navedemo knjige za upisivanje (piskovija) i knjige za oporezivanje (perepisanjija), koje su s vremena na vreme ustanovljavane da bi se odredio porez: u prve, starije po postanku, upisivana je zemlja koja treba da plaa porez; u druge, koje potiu iz tree decenije XVII veka, upisivana su isto tako ognjita (dvor) poreskih obveznika. Od svih sudskih dokumenata najbolje su proueni zakonici: Ruskaja Pravda, Sudebnjih, Zakonik (Uloenije) cara Alekseja Mihailovia. Potpuni zbornik zakona kasnijih od Zakonika, I serija, od 1649 do 1825 godine, u 46 svezaka, objavljen je 1830 godine. U arhivima se uvaju takoe mnogobrojni dokumenti koji se odnose na pravne nauke. Akta iz privatnog prava manje su sauvana; meu najinteresantnijim spomenuemo ona koja su odreivala razne stupnjeve line potinjenosti (od sebarstva pa sve do obaveza dunika prema poveriocima), ugovore o prodaji i kupovini, brane ugovore, testamente. Nauno prouavanje ruske istorije zapoeo je u XVIII veku najpre Rus Tatiev (16861750) i Nemac orijentalist Vajer (16941738), potom Rus Lomonosov (17111765) i Nemac Miler (17051772), i naposletku Rus erbatov 17331790), kao i njegov takmac Boltin (17351792), prvi koji je razmiljao o unutranjoj istoriji Rusije, Nemac lecer. Bajer i lecer bavili su se samo najstarijim periodom ruske istorije; Bajerovi radovi sauvali su i danas svoju vrednost; naprotiv, lecer, slavni osniva istoriske kritike, poao je od pogrene pretpostavke da su letopisi, zvani Nestorovi, delo jednoga istog pisca, da su sve njihove varijante samo prosta preinaenja prepisivaa, i da se moe uspostaviti prvobitni tekst kao to se uspostavlja tekst klasinih pisaca

13

izbacivanjem tih preinaenja. Tatiev i erbatov nameravali su, iako se nisu za to dovoljno bili pripremili, da na osnovu letopisa sastave povezanu istorisku povest. Tatiev je samo grupisao sasvim mehaniki, prepriavajui ih jezikom svoga doba, sva obavetenja koja je naao u raznim rukopisima letopisa; ako je njegovo delo sauvalo do danas izvesnu vrednost, to je stoga to se on posluio nekojim dragocenim rukopisima koji su se kasnije izgubili. erbatov je, naprotiv, umanjio vrednost svoje dokumentacije jednim pokuajem pragmatikog izlaganja prema knjievnom ukusu svoga doba; pa ipak, on nad Tatievim ima to veliko preimustvo to je osim Letopisa iskoristio i diplomatske note, iju je istorisku vanost ve bio naglasio Miler, vredni upravnik arhive Ministarstva spoljnih poslova u Moskvi od godine 1765. Miler, koji je pomogao erbatovu da napie svoju Istoriju, imao je takoe nameru da objavi diplomatske dokumente. Njegovu nameru ostvario je tek posle njegove smrti kancelar N. P. Rumjancev (Zbirka dravnih akata i ugovora, u 4 sveske; poetak V sveske sauvan je u nepovezanim listovima), koji je naredio da se sistematski istrauju najstariji rukopisi sauvani po manastirima; ta istraivanja omoguila su sem toga Kalajdoviu i Stroevu da sastave dragocene spiskove starih rukopisa. uvena Istorija Ruske drave od N. M. Karamazina obino zanemaruje rad istoriografa XVIII veka. Karamzin, koji je kao i Lomonosov smatrao istoriju za knjievno delo, popularisao je rusku istoriju i pridenuo svojim junacima sentimentalne ideje svoga doba. Glavna je mana njegove Istorije to je sauvao tendenciozni karakter istoriskih radova XVIII veka slavei monarhiju i svodei itavu rusku evoluciju na ove tri faze: ujedinjenje, raspadanje i ponovno uspostavljanje dravne oblasti (Kijev, apanae, Moskva pod samodrnim vladarima); zbog toga su mu najmlai njegovi savremenici uskoro zamerali to mu nedostaju kritiki smisao i filosofske ideje. Jedan uenik lecerov, profesor Kaenovski, zasnova skeptiku kolu i pokua da primeni na istoriju Rusije shvatanja zapadnjakog romantizma. Pod izgovorom da je prvobitna istorija svih naroda zasnovana na prostonarodnim legendama, te je uvek basnoslovna, on je izjavio da je itav poetak ruske istorije, kako ga opisuju letopisi, pun bajki. Njegovi uenici ili su ak dotle da su tvrdili, no bez dovoljno dokaza, kako je ruska istoriografija verodostojna tek od XIII veka, doba kada izgleda da je sastavljena istorija prethodnih stolea. Pri tom oni preteruju, poput lecera, u isticanju prvobitnog divljatva ruskih plemena. Njihovi protivnici, Butkov i Pogodin, nisu imali nimalo muke da pobiju njihova tvrenja, te je skeptika kola uskoro izgubila svaki uticaj. Prouavanje elingove i Hegelove filosofije nagnalo je tadanju mladu generaciju da se zapita kakva je bila uloga Rusije u svetskoj istoriji. P. J. aadaev, koji je prvi postavio sebi to pitanje, tvrdio je kako ruski narod nije nimalo sklon da igra istorisku i svetsku ulogu, kako je njegova prolost prazna i kako on nema budunosti, sem ako bi usvojio jedinu ideju koja ima istorisku i svetsku vrednost: ideju hrianstva u njegovom zapadnjakom obliku katolicizma. Meutim organsko shvatanje istorije, koje su mladi ruski naunici pozajmili od nemake

14

filosofije, propovedalo je naprotiv da budunost proistie iz prolosti, kao plod iz setve, te prema tome ako je ruski narod sposoban da igra kakvu ulogu u istoriji oveanstva, to dolazi otuda to je klica njegove istoriske misije ve postojala u njegovoj prolosti. Pogodin, postavljen godine 1836 za profesora istorije na Moskovskom univerzitetu i zvanino pozvan da brani istorisko pravoslavlje od kleveta skeptika, poduhvatio se prvi da istrauje dokaze za tu misiju. Iako je mnogo zasluan za rusku istoriografiju, naroito zbog svog podrobnog prouavanja letopisa, on je veoma neveto i jednostrano ispunio filosofski deo svoga zadatka. U tenji da otkrije postojanje zakona uzronosti u istoriskom razvitku, on se okomio da dokae kako svi dogaaji, ak i oni najsitniji, imaju izvesnoga smisla, i da u njima vidi dokaze natprirodne i udesne misije Rusije. U toj osobitoj milosti provienja on je video glavni dokaz uzviene uloge dodeljene Rusiji u budunosti. Nestruni istoriar N. Polevoj nastavio je njegov pokuaj sa vie vetine. On je prvi raskinuo, iako bojaljivo, sa patriotskim i monarhistikim shvatanjem koje je bilo glavno obeleje ruske istoriografije do Tatieva i Karamzina. Po njemu, zadatak istoriara nije da u ivopisnom obliku iznosi dramske dogaaje i junane linosti, nego da obelei unutranji razvoj istorije i istinsku vezu meu dogaajima; da istakne uzastopne periode narodne istorije i njene odnose sa sveoptim razvitkom. Zato on odbija da prizna kako je ideja monarhije bila ostvarena jo od poetka istorije. On dokazuje da podela Rusije na apanae nije nastupila kao vraanje unazad posle tobonje sjajne epohe pod samodrnom vlau, ve da je to naprotiv bio potreban prelaz u istoriskom razvitku Rusije koji je donosio postupno jaanje njene politike moi, i da je tatarska vladavina bila isto tako neophodna. Ali i kod njega ta neophodnost postaje malo po malo smisaona, te se na kraju krajeva istorija Rusije i dalje svodi na istoriju vrhovne vlasti. Meutim, prema novom uenju, treba u samom narodu traiti osnovu itavoga istoriskog razvitka, i ta osnova treba da bude pre jedna ideja nego kakav stvarni dogaaj. Slavenofili su na svoj nain reili tako postavljeni problem; u istonjakom pravoslavlju i zemljoradnikim zajednicama ili miru oni su videli dvostruki vid, verski i socijalni, jedne specifino ruske ideje; i uopte uzev, oni su zapadnjakoj dui, racionalnoj i loginoj, gde je sve jasno koliko i ogranieno, suprotstavili istonjaku duu, sutastveno emocionalnu, kojoj se koreni gube u carstvu mistike i vanzemaljskog ivota. Konstantin Aksakov primenio je ova shvatanja na istoriju. Po njemu, ruska istorija otpoinje jednim idealnim dobom ivota u zajednici, opteia, koje je prekinuto stvaranjem drave, i on je narod i zemlju, te elemente unutarnje istine, suprotstavio dravi, knezu i njegovim ratnicima, tim tuinskim elementima unesenim iz Skandinavije (Varezi), Vizantije i od Tatara. Poto je jedan mlad istoriar, S. M. Solovjev, usvojio i razvio teorije dvojice profesora univerziteta u Dorpatu, Eversa i Rajca, pravnih istoriara koji su tvrdili da je ruska drava ponikla ne iz optinske zajednice, nego iz plemena, od kojega su jedan primer videli u razgranatoj lozi ruskih kneeva, razvila se

15

iva prepirka izmeu zapadnjakih istoriara, pristalica teorije plemena, koja se mogla primeniti na Zapad kaogod i na Rusiju, i slavenofila, branilaca teorije optinske organizacije, koja je bitno ruska. Iako su zemljoradnika zajednica i mir u Rusiji relativno pozni oblici zajednikog zemljoposednitva, slavenofili su uporno dokazivali da su to njegovi najstariji oblici, te su toga radi poeli prouavati socijalnu istoriju Rusije, dotada potpuno neispitanu. Istovremeno objavljen je u Aktima arheografske ekspedicije rezultat istraivanja vrenih od 1829 do 1834 godine po arhivama dravnih manastira, to je pruilo prvu osnovicu za prouavanje te istorije, kojoj se posvetio I. D. Bjelajev. Oi je upravio svoju panju na istoriju plemstva, svetenstva, seljaka, graana, zemljoradnje i zemljoposednitva, finansiskog i monetarnog sistema, vojske, pravnih akata i ustanova, a objavio je takoe i dela o istoriskoj geografiji, etnografiji i statistici. Kao sekretar Drutva za rusku istoriju i starine u Moskvi od 1848 do 1867 godine, on je ispunio svojim radovima 27 svezaka asopisa toga drutva, i oni su dugo bili dragocen izvor za prouavanje ruskoga ivota, iako nisu uspeli da potvrde teorije slavenofila. Zapadnjaci su uneli isto toliko oduevljenja u svoja istraivanja, koja su sa isto istoriskoga gledita imala mnogo vei obim. Rukovoen radovima Eversa, Rajca, Polevoja i Pogodina, Solovjev (18201879) je pokuao da postavi zakon istoriskoga razvitka Rusije, polazei od razvoja plemenskog reima na kome su se zasnovali odnosi izmeu kneeva vladajue dinastije. Po njegovom tvrenju je taj sistem socijalnog ureenja postojao u Rusiji sve do Petra Velikog, i tek za njegove vladavine ustupio je mesto dravnom ureenju. Ipak, u meuvremenu su socijalni uslovi koji su proisticali iz plemenskoga ureenja i preovlaivali na jugu, u Kijevu, imali vremena da se izmene na moskovskom severoistoku, gde se bio usredsredio ruski ivot potisnut nomadskim najezdama. Knez, koji se na jugu oseao pre svega lanom plemena, neprestano zauzet brigom da razdeli razne gradove lanovima svoje porodice, poeo je na severoistoku da smatra sebe za naslednoga gospodara i poeo je da zasniva svoje odnose na linoj svojini. Ova teorija nije uspela da zadovolji istoriare ruskoga prava. K. D. Kavelin postavio je sebi cilj da je izmeni polazei od naela unutarnjega jedinstva i traei u njemu zapadnjake elemente. Za pravnika postoji istinski pravna organizacija tek od trenutka kada porodica prevagne nad plemenom. A pobeda porodice i porodine svojine nad plemenom i nad odgovarajuim sblicima svojine prestavlja stalan potstrek. I ba u tome potstreku, koji je sveopta osobina oveanstva, treba traiti uzrok neotklonjivog i prastarog raspadanja plemena, kao i izvor privatne svojine. Isto se tako u toku toga raspadanja plemenskog ureenja ostvarivala postepeno pobeda i osloboavanje pojedinca. Do toga zapadnjakog naela o evoluciji pojedinca dolazi Kavelin; ali, po njegovom miljenju to naelo ne samo da nije pozajmljeno od zapadne Evrope, ve je ono rezultat potpuno logian iako veoma zakasneo sopstvenoga razvoja Rusije. Drugi jedan pravni istoriar, pisac vanih studija o istoriji ruskih ustanova i privrenik Hegelove filosofije, ierin, odbio je da prizna tu ulogu pojedinca.

16

Po Hegelu, pojedinac je izvor samovolje i sebinosti; ne pojedinac, ve je, u istoriji, drava izraz najvee duhovne slobode; zbog toga, nasuprot Kavelinu, ierin stavlja vladavinu pojedinca na poetak istoriskog razvoja Rusije, koji se po njegovom tvrenju zavrio stvaranjem naela o dravi. Plemenski reim, potom doba porodine i privatne svojine, kao i reim zemljoradnike zajednice za njega su samo pojave iz oblasti privatnoga prava; prema tome Rusija, kao i svaka zajednica u kojoj prvenstvuje privatno pravo, prema Hegelovom tvrenju nije bila drava, ve graanska zajednica. Prepirka slavenofila i zapadnjaka bila je vrlo iva u godinama 1850 i 1860; ali su naunici ubrzo napustili te dve filosofije o ruskoj istoriji da bi se vie posvetili stvarnim injenicama. Izmeu stare i nove istoriografije, nauni rad Bestuev-Rjumina (1829 1897), poslednjeg pristalice Karamzina, posluio je kao prelaz. U iskuenju da se sloi sa shvatanjima slavenofila, ovaj istoriar pokaza se upoetku raspoloen da uzme za lozinku nacionalnost; ali je kasnije tvrdio sve upornije da je neophodno potrebno temeljno i kritino prouavanje izvora. Njegova Ruskaja Istorija, izdata u Petrogradu u 2 sveske 1872 i 1885 godine, jeste zbornik dogaaja, sa pozivanjem na neposredne izvore. Preterivanje u primeni njegove metode dovelo je najzad petrogradsku istorisku kolu do besplodnosti. Sasvim razliit bio je u ovom prelaznom dobu rad moskovske kole. I. Zabjeljin posveuje se istoriji spoljnih oblika ruskoga ivota i daje sliku, na osnovu dokumenata iz dvorskih prikaza (centralnih arhiva), ivota i obiaja u Moskvi u XVII veku, u Domanjij bit ruskih carej (Domai ivot ruskih careva) 1862, i Domanjij bit ruskih caric (Domai ivot ruskih carica) 1869 godine; F. Buslaev izuava prvenstveno rusku umetnost i njene odnose sa knjievnou; Afanasijev objavljuje svoje Narodnija legendi i skazki (Narodne legende i pripovetke), tu dragocenu zbirku ruskoga folklora, kojoj je donekle umanjio vrednost poputajui tenji koja je tada bila omiljena da objasni narodne pripovetke oboavanjem sunca. Zabjeljin je hteo takoe, ali bez velike sree, da napie istoriju naroda a ne drave ruske; njemu je nedostajala nauna priprema koja bi mu omoguila da govori o najstarijim vremenima; zato je on nagomilao sasvim nekritike pretpostavke o slovenskom poreklu preistoriskih stanovnika ruske teritorije. Mnogo sreniji bili su radovi koje je M. Kostomarov (18171885) dao posle istraivanja po arhivama i koje je naroito posvetio istoriji Male Rusije ili Ukrajine; u njegovim Monografijama i Istraivanjima (Monografii i izsledovanija), Petrograd, 20 svezaka, 18681889, oduevljenje za ideju posebne ukrajinske narodnosti praeno je istinski monim izraavanjem. Njegovo je delo i Ruskaja Istorija v biografijah (Istorija Rusije u ivotopisima), 1872 popularno delo koje opisuje ivot i rad najznamenitijih linosti ruske istorije, i koje je dugo vremena ostalo glavna istoriska itanka i narodni udbenik. Naunici koje smo spomenuli pojavili su se krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina prologa veka, a to e rei u vremenu kada su intelektualni

17

ruski krugovi, posle teke reakcije za vlade Nikole I, oekivali liberalne reforme Aleksandra II. O nacionalnoj ideji, koja im je bila zajednika, oni su ve bili dali suprotno vladinim oekivanjima liberalno tumaenje. Ali su njihove politike ideje uskoro bile nadmaene. Istoriografija ezdesetih i sedamdesetih godina prologa veka bila je ispunjena borbom konzervativaca sa liberalima, kao to su prethodne decenije bile ispunjene rasprama slavenofila i zapadnjaka. Konzervativci se nisu regrutovali samo iz redova nekadanjih slavenofila, niti pak liberali samo iz redova zapadnjaka; oba tabora su se podelila i stvorila etiri posebne stranke: konzervativnih slavenofila, konzervativnih zapadnjaka, liberalnih slavenofila i liberalnih zapadnjaka. Prva od ovih stranaka pokuala je, kao i prirodnjak N. Danilevski, da stvori oslanjajui se na prirodne nauke pojam osobene slovenske due. Danilevski (18221885), koji je bio antidarvinist, pozajmio je od nemakog istoriara Rikerta doktrinu o nepromenljivosti i neizmenljivosti istoriskih tipova civilizacije, slinih nepromenljivim vrstama iz biljnoga i ivotinjskog carstva. Ruski poraz na Krimu koji je delimino bio povod teoriji Danilevskoga i poljski ustanak 1863 godine vratili su mnoge umerene liberale nacionalizmu. To se dogodilo sa Bestuev-Rjuminom i njegovom petrogradskom kolom, sa Kostomarovom i naroito sa njegovim prijateljem Kuliem. Jedan mlai naunik, Kojalovi, istoriar zapadne Rusije i pisac jedne Istorije ruske nacionalne svesti (Istorija Ruskago samosoznanjija), usvojio je odmah krajnja shvatanja nacionalizma o narodnoj svesti i potrebi da se iz ruske due uklone sve kasnije pozajmljene osobine, unesene spolja, koje su izmenile istotu te nacionalne svesti, osobito u viim i obrazovanijim drutvenim redovima. Da bi se suzbijao taj obrazovani stale (inteligencija), suprotstavljene su mu uroene osobine prostoga naroda. To shvatanje delili su u isti mah i branioci prava naroda nastanjenih na granicama Rusije, i ljudi koje su u Evropi netano nazivali panslavistima, a to he rei pristalicama jedne sveslovenske federacije sa prevlau Rusije i Carigradom kao prestonicom, to je bio i san Danilevskoga. Konzervativno slavenofilstvo ilo je ak dotle da je tvrdilo, zajedno sa Konstantinom Leontijevom, da liberalni i ravnopravni napredak naposletku dovodi do propasti svaki narod, i da se Rusija moe spasti Jedino ako se najreakcionarnijim merama primora da se dri vizantiskih naela. Pod uticajem tih nacionalistikih tenji preduzeta su izvesna isto istoriska istraivanja, izmeu ostalog i ona to su ih vrili samouci Zabjeljin, Ilovajski i Samokvasov, koji su pokuali da dokau pomou popularne etimologije osobnih imena da su Istoni Sloveni bili prastari stanovnici ruske zemlje, i uporno su poricali normansko poreklo prvih ruskih knezova. Konzervativno zapadnjatvo naroito je pretstavljao reiti publicist Katkov i pravni istoriar B. ierin. Ovaj je, kako smo ve kazali, primenio na istoriju Rusije hegelovsku teoriju o prvenstvenosti drave; svoja istraivanja upravio je on na stvaralaku ulogu drave, kojoj je pripisivao osobenosti drutvenog ivota stare Rusije. Poznije je napustio istoriska prouavanja radi

18

teoriskih radova iz oblasti politike, sociologije i filosofije, kojima je bio cilj da suzbijaju radikalne doktrine toga doba. Liberalno slavenofilstvo, koje je propovedalo teoriju populizma (narodnjiestvo), nalo je svoga prvog pretstavnika u originalnoj linosti A. P. apova (18301883), koji je hteo da na prouavanje istorije primeni metod prirodnih nauka, kojima je bila oduevljena generacija ezdesetih godina prologa stolea. Poto je proao kroz ideje slavenofila i zemljoposedniki liberalizam, apov je godine 1864 poeo da razmilja o odnosima izmeu sila i zakona spoljnoga sveta i snage ljudske prirode, o zakonima koji upravljaju njihovim uzajamnim delovanjem i o ispoljavanju tih zakona u istoriji. Tada mi je postalo jasno pie on da je i najsavrenija apstraktna socijalna i pravna teorija nepostojana i proizvoljna ako ne poiva na naunim osnovama, fizikim i antropolokim, jedinim koje su postojane. Iako nije mogao, usled svojih ivotnih tekoa, da nauno razvije svoje ideje onoliko koliko su one zasluivale, ipak je on ostavio itav niz veoma interesantnih radova koji objanjavaju osobenosti ruske istorije primitivnim ekonomskim ureenjem zemlje, za ije su naseljavanje i iskoriavanje bila potrebna mnoga stolea. Pod uticajem Bukleove knjige on je pokuao kasnije da objasni istoriju Rusije istorijom prepreka koje je fiziki i etnoloki razvitak ruskoga naroda suprotstavio njegovom umnom usavravanju koje bi se vrilo na naunim i racionalnim osnovama, i on je smatrao da su te prepreke pomogle ruskom narodu da sauva samoniklost svoga prirodnog uma. Ovo je, kako vidimo, znailo odrei se konano ponovnog uzdizanja i slavljenja drevnih osnova ruskoga ivota. Tek od vremena Petra Velikog, apov utvruje da se razvija jedan nov evropski umni tip, i to poglavito pod uticajem prirodnih nauka. Populistika teorija poklanjala je panju samo prouavanju aktivnih manifestacija volje, misli i oseanja narodne mase, i ona je tvrdila da se ta volja i ta misao, koje sputavaju drava i obrazovani slojevi, ispoljavaju uvek i svuda gde narod sam stupi na poprite i dela nagonski, kao u istoriji raskola (crkvenog rascepa) i sekti u oblasti vere, i kao u istoriji kozaka i seljakih pobuna za vreme ropstva u socijalnoj oblasti. U tome pravcu otpoee dakle populisti svoja istraivanja. Jedan prijatelj Kostomarova, Mordovcev, specialisao se u prouavanju antidravnih elemenata u prolosti, i Aristov je poao za njegovim primerom. Ve krajem pedesetih godina prologa veka Kelsijev poe da prouava verske sekte u Rusiji, kao to su kasnije korisno inili Melnikov i Prugavin. V. J. Semevski bavio se posebno sebarstvom, o emu je ostavio dokumentarne radove prvoredne vanosti. V. A. Mjakotin, koji je bio blizak prijatelj Semevskoga, pripada u izvesnom smislu toj koli; u odeljku ove Istorije gde on govori o Kijevskoj epohi, naii e italac na obavetenja o tome koliko je narod uestvovao pri osnivanju drave u junoj Rusiji. Liberalno zapadnjatvo okupilo je izvestan broj naunika koji su manje obraali panju na istoriski razvitak, no koji su nauno ispitivali mnogobrojne

19

dokumente o postupnom evropeiziranju zemlje. Tu treba na prvom mestu spomenuti S. M. Solovjeva, ija uvena i ve spomenuta Istorija ide do godine 1774 i oslanja se na arhivske dokumente koje je on prvi upotrebio i koje je on esto navodio doslovno. Nema tesne veze izmeu glavnih ideja i prianja Solovjeva, koji se pre svega brine da ispuni svoju pripovedaku dunost; ali, meu optim pogledima na koje se nailazi u njegovoj knjizi ima ideja o postupnoj evropeizaciji Rusije. I on usvaja pretpostavku da postoji organska veza izmeu te evropeizacije i raznih faza u unutranjem razvitku Rusije; ali je njemu nedostajalo vremena da izbliza proui taj razvitak, te zbog toga i nije dublje prouio niti dovoljno dokazao svoju glavnu misao. Brikner, profesor u Dorpatu, zasluuje istu zamerku; on se iskljuivo ograniava na to da poredi spoljne uticaje koji objanjavaju evropeizaciju Rusije, ne vezujui ih za unutranju istoriju zemlje. A. N. Pipin ( 1904), koji je odluno nameravao da pobije slavenofilske teorije o prolosti Rusije, napisao je o slovenskoj knjievnosti, o etnografiji raznih ogranaka ruskoga naroda i socijalnom pokretu nove Rusije niz opirnih studija, koja donose mnogo novih injenica to ih je pisac nagomilao da bi potkrepio svoju tezu o liberalnom zapadnjatvu i koje ostaju dragocena pomona dela. Istoriari ruskoga prava, a naroito A. D. Gradovski ( 1889), pokazali su se otroumniji. Gradovski polazi od gledita koje izgleda da treba da ga uvrsti meu liberalne slavenofile, ali on dolazi do rezultata koji ga stavljaju u red liberalnih zapadnjaka. Jer, iako on polazi od slavenofilskoga shvatanja da je narodni organizam aktivan inilac i sposoban za napredak, ipak prouavanje ruskih ustanova, a naroito prouavanje ruske provincije, nije mu pruilo nijednoga primera u prolosti da je narod igrao ulogu aktivnog inioca, kaogod to mu nije otkrilo da su postojali najneophodniji uslovi za normalan drutveni ivot. Ipak, njega to ne navodi da poput ierina oajava zbog naroda niti da svu svoju nadu poloi u dravu. Iznenaen postupnim osloboavanjem ruskih drutvenih stalea poev od druge polovine XVIII veka, on se nada da e taj razvoj dovesti u budunosti do oblasne autonomije. U svakom sluaju, daleko od toga da narod smatra za tromu i trpeljivu masu, on u njemu vidi jednu ivu snagu, jednu moralnu linost; i ba to naelo aktivnosti sainjava za njega binost nacionalnog pitanja; tako on oduzima od konzervativaca dajui mu demokratski opseg pojam nacionalizma koji su oni bili monopolisali. V. I. Sergejevi, drugi jedan istoriar ruskoga prava, veruje vie u aktivnu ulogu naroda u prolosti. Po njemu, samo je za vreme moskovskog perioda ruske istorije, i to privremeno, narod ostao miran posmatra, umesto da upravlja dogaajima; klice politikih sloboda postojale su u Rusiji, kaogod i u ostalim evropskim zemljama, ali su one tu bile uguene tatarskom vladavinom i vizantiskim svatanjima. I on je posvetio sav svoj znalaki trud da pronae tragove tih klica. On vidi njihov potpuni razvoj u odnosima izmeu vjea (narodnoga skupa) i kneza u staroj Rusiji; on ih otkriva i kasnije, u XVI i XVII veku, u Zemskim Soborima, skuptinama koje su liile na savremene pretstavnike

20

ustanove na Zapadu. On se ak trudi da ih otkrije i u pokuajima koje je vlada inila u XVIII veku da okupi zakonodavne odbore koji su imali da izrade graanski zakonik. Jedan uenik Sergejevia, Latkin, posvetio je naroite studije Zemskim Soborima i zakonodavnim odborima XVIII veka. Tvrdei da su slinosti to ih pokazuju te ustanove sa zapadnjakim ustanovama tako mnogobrojne, da ih nikako ne treba pripisivati sluaju i da se mogu objasniti samo dejstvom istih uzroka, Sergejevi je zaao u uporednu istoriju, ali je M. M. Kovalevski, uenik Engleza Enria Samner Mena, uistini prvi zaveo u Rusiji uporedno prouavanje istorije, iako se on nije naroito odao ruskoj istoriji. Ova uporedna metoda duboko izmenjuje shvatanja istoriara. Pre svega, ona ponitava tvrenja slavenofila, koji su iz originalnosti ruske istorije izvlaili ubeenje da se ona ne moe porediti ni sa jednom tuom istorijom. Ona konano unitava i predrasudu da je svaka slinost izmeu ruske istorije i istorije zapadnih zemalja posledica neposrednog pozajmljivanja, i ona objanjava slinosti ne pozajmljivanjem, nego uporednou bitnih razvoja istoriskoga ivota. I tako je pitanje evropeiziranja Rusije potisnuto u drugi red. Sada je bilo glavno ustanoviti stepene slinosti ili razlike izmeu Rusije i Zapada u toku istoriskoga razvitka, zanemarujui pri tom tehnike i spoljne pozajmice koje je Rusija uzela od zapadne Evrope. Da bi se to postiglo, trebalo je pribei sociolokim metodama. Ruski istoriari od 1880 do 1900 godine prihvatili su u veoj ili manjoj meri ovo novo shvatanje. Sve do 1905 godine ova generacija naunika radila je mirno i pod normalnim uslovima naunog ivota, posveujui se u isti mah i univerzitetskoj nastavi. Zbog toga je korisno pozabaviti se univerzitetima koji su unapreivali nauno istraivanje i stvorili razliite kole. Najglavnija od njih bila je neosporno moskovska kola, koja je posluila kao uzor drugim kolama. Solovjev, sav zauzet pisanjem svoje Istorije, ne bee stvorio svoju kolu. Zasluga za popularisanje novih shvatanja i metoda pripada pre profesorima opte istorije nego profesorima ruske istorije. U Moskvi su naroito Maksim Kovalevski i Pavle Vinogradov bili prvi propovednici tih shvatanja. Kada ih je autokratska vlada primorala da napuste svoje katedre i da se nastane u tuini, gde je Vinogradov uskoro stekao veliki ugled svojim predavanjima u Oksfordu i svojim radovima o istoriji engleskoga prava u srednjem veku, oni su ostavili dosta svojih uenika u Moskvi, gde je 1897 godine odlini naunik Kljuevski zamenio ostarelog Slovjeva. Svojom vetinom da ocrta istoriske linosti, kao i svojom otroumnom analizom izvora, svojim darom istoriskog oivljavanja i svojom jasnovidnou, Kljuevski, iji Pregled ruske istorije objavljen pri kraju njegova ivota ili posle njegove smrti ni izbliza ne odrazuje ar njegove ive rei, izvrio je veliki uticaj na javnost i na svoje uenike. Pod uticajem Vinogradova i njega, moskovski istoriari posvetie se vie prouavanju ruskih ustanova i socijalnim pitanjima, a to e rei unutranjoj istoriji. Ovoj koli pripadaju i P. N. Miljukov i A. A. Kizeveter, koji su napisali nekoliko odeljaka ove knjige.

21

Na Petrogradskom univerzitetu uticaj Bestuev-Rjumina jo dugo je gospodario. On je smatrao da itava savremena generacija treba da se posveti iskljuivo prethodnoj kritici izvora, naroito onih iz najstarijeg istoriskog doba, a da se uzdri od pisanja ruske istorije ili pojedinanih spisa na osnovu arhivskih dokumenata. Jedan od njegovih uenika Zamislovski, otiao je do krajnjih granica toga odricanja od svakog izvoenja zakljuaka i svakog istoriskog konstruisanja; ali najmlai od ovih istoriara, naroito S. F. Platonov, potrudie se da dovedu u sklad tu tradiciju svoje kole sa ivljim metodama Kljuevskoga i moskovskih istoriara; iako se jo nailazi na uticaj Bestueva i Zamislovskoga u radovima E. murloa, nasuprot tome Lapo-Danilevski, Druinjin, akonov, Prjesnjakov i Pavlov-Silvanski usvojili su potpuno pravac moskovske kole. Ipak, nacionalni pravac, koji takoe potie od Bestueva, jo postoji i njega pretstavljaju Filevi i euljin. Petrogradska istoriska kola izvrila je svoj uticaj i na radove Ikonjikova, profesora Kijevskog univerziteta, pisca jedne vane studije, iako donekle bezobline i glomazne, o istoriografiji i bibliografiji ruske istorije. Uticaj pravnih istoriara istoga univerziteta, Gradovskoga i Sergejevia, bio je veoma jak, na primer na Droek-Drozdovskoga, Lohvickoga, Petrovskoga i Filipova u Moskvi; na Vladimirski-Budanova i Romanovi-Slavatinskoga u Kijevu; na Zagoskina u Kazanju, i Ditjaina u Harkovu, od kojih imamo, osim nekoliko optih pregleda, itav niz dragocenih rasprava o istoriji prava i raznih ustanova, posebice sredinih ustanova. Na Kijevskom univerzitetu, ije istoriske tradicije potiu od Kostomarova, prouavala se naroito oblasna istorija ukrajinskoga juga. Prouavanje oblasne istorije zapoeo je u Moskvi svojim radovima Bjelajev, za kojima su doli radovi Korsakova, Peretjatkovia. Ilovajskoga, Borzakovskoga i M. Ljubavskoga, koji se naroito bavio istorijom zapadne Rusije i Litvanije. Ali u Kijevu ta prouavanja dobie veoma jasno politiko obeleje, jer postavie sebi za cilj, prema uenju Kostomarova, da dokau pravo oblasnog stanovnitva i teritorija na kojima ono stanuje ka samoupravu ili ak i na nezavisnost. Tvorac te kijevske kole je V. Antonovi, istoriar velike kneevine Litvanije. Njegovi uenici, na koje je on izvrio jak uticaj, odali su se prvenstveno prouavanju istorije junih ruskih kneevina u doba prevlasti Kijeva; Hruevski, Bahaljev, Molanovski, Andrijaev, Golubovski, Dovnar-Zapoljski, P. Ivanov, V. Ljaskoronski i Evarnicki, pored ostalih, objavili su korisne rasprave. M. Hruevski, kada je 1894 godine postao profesor univerziteta u Lavovu, uze na sebe ulogu branioca novih ukrajinskih tenji. Bahaljev je igrao, u manjoj meri, slinu ulogu na Harkovskom univerzitetu. Doba marksistikog upliva obeleava, poev od 1890 godine, pretposlednju fazu ruske istoriografije. Iako je, teoriski, marksizam pripomogao da se unite izvesne istoriske predrasude koje su se bile rairile oko 1870 godine u doba populistikog uticaja, on ipak nije uneo mnogo novina u istorisko prouavanje dogaaja. Pod njegovim uticajem napisana je najpre knjiga Tugan-

22

Baranovskoga o ruskoj fabrici, a potom znaajno delo N. Rokova o seoskoj ekonomiji u XVI veku, i prilino interesantna Ruskaja Istorija u 4 sveske, izdavana vie puta, od M. X. Pokrovskoga. Veina mlaih istoriara, uenici Kljuevskoga, nisu poli za tim novim pravcem, ve su se i dalje posveivali prouavanju unutranje istorije, naroito ekonomskoj i socijalnoj istoriji, kao Bologovski, Gautier, Jakovljev, Bahruin, Zaozerski, Vernadski i drugi. Nedavno je jednu novu istorisku doktrinu stvorila jedna grupa ruskih izbeglica iz mlae generacije, i oni su se nazvali evrazisti. Najglavniji meu njima su knez N. S. Strubeckoj, P. N. Savicki, L. P. Karsavin i P. P. Suvinski. Pod uplivom protivtuinskog posleratnog pokreta, kao i Danilevski posle poraza na Krimu, oni su najpre pokuali da se vrate slavenofilskom pokretu, trudei se da dokau kako je ruski duh originalan, kako njegova originalnost dolazi od pravoslavlja, a da je nalazila politikog izraza u monarhiji. Potom, kako im se slovenstvo uopte uinilo odve proeto evropskom kulturom, radije su ga zamenili azijatstvom. Ruska carevina, kako je oni shvataju, bila je nekadanja carevina Dingis-Hana, koja se geografski nalazila izmeu granica Evrazije, a to je kontinent istone Evrope i zapadne Azije, ogromna teritorija koja nije ni Evropa ni Azija, ali koja obrazuje jednu ekonomsku i geografsku celinu i dovoljna je sama sebi. Nekoliko evrazista, Suvinski, Karsavin, SvjatopolkMirski, kasnije su se odvojili od ostalih i obrazovali leviarsku grupu. Oni su se pomirili sa idejom jedne sovjetske Rusije, koja im se ukazuje kao poetak azijatskoga carstva o kome oni sanjaju, sposobnog da zapone eru preobraaja materije i oduhovljavanja ivota, a pod upravom jedne ideokratske vlade koja bi pretstavljala jednu demotinu upravljaku klasu. G. Vernadski, u Obrisu ruske istorije (Naertanije ruskoj istorii), pokuao je bez velikog uspeha da napie jednu evrazisku istoriju Rusije; njegov novi udbenik, A history of Russia, to ga je objavio univerzitet u Yale-y 1929 godine, ima skromnije tenje. Strani istoriari, nemaki, francuski i engleski, dali su korisnih priloga za rusku istoriju, bilo saimajui istraivanja ruskih istoriara u skupne preglede ili pojedinane rasprave, bilo uzimajui iz arhiva ministarstva spoljnih poslova raznih zemalja grau za originalna dela o meunarodnim odnosima Rusije. Takva su dela: Geschichte des russischen Staates, Kamburg i Gota, 7 svezaka, 1832 1866, od trala i Hermana; sjajan pregled od Teodora fon Barhardija, Gesshishte Russlands u. der Europ. Politik (18141831), Lajpcig, 3 sveske, 18631877; studija Teodora imana u Onkenovoj zbirci, Russland, Polen und Livland bis im XVII Jahrhundert, Berlin, 1886, i njegova Geschichte Russlands unter Kaiser Nikolaus I, Berlin, 4 sveske, 1904 1913; i najzad ve spomenuti radovi A. Briknera. Najskoranjiju studiju u kojoj su iskoriena nova ruska istraivanja napisao je Karl telin, koji je zamenio imena na katedri istorije istone Evrope na Berlinskom univerzitetu; ta studija, pod naslovom Geschichte Russlands seit den Anfngen bis zur Gegenwart, treba da izie u tri sveske, od kojih je prva izila 1928, a druga 1931 godine.

23

U Francuskoj se nije mnogo pisalo o celokupnoj istoriji Rusije, Odlina knjiga Anatola Lerua-Boljea, L' Empire des Tsars (3 sveske), ipak daje veoma taan i dubok opti pregled. L' Histoire de la Russie od Alfreda Ramboa, koju je objavio E. Oman (7. izdanje), jo uvek je korisna i sadri bibliografiju dosta potpunu za svoje doba. K. Valievski posvetio je niz knjiga, nejednake vrednosti, razdoblju koje poinje od Ivana Groznog pa do Aleksandra I; njegovu panju privlai skoro iskljuivo anegdotina istorija i intimni ivot pojedinih linosti; ipak, njegova lina istraivanja po savremenim memoarima i arhivskim dokumentima omoguila su mu da pokatkad stvori interesantne istoriske slike. Na engleskom, osim celokupnog dela Ser D. Makenzija Valasa, Russia, 1912, mogu se navesti: dobar udbenik Morfila, Russia, u zbirci Story of the Nations, Njujork, 1891, i njegova History of Russia, Njujork, 1902; niz monografija, slinih monografijama Valievskog, od Nisbeta Beina; potom u The Cambridge Modern History (sv. XIXII), Reastion and Revolution in Russia (18611909) od Cep. B. Pejrsa. A History of Russia, od ovoga pisca, pretstavlja izvod iz njegovih predavanja na Londonskom univerzitetu i daje bibliografiju. Za XIX vek, Skrajnova knjiica The expansion of Russia, 1915 (Kembrid, istoriska serija), koja sadri bibliografski spisak, zasluuje takoe da se spomene.

24

I. GEOGRAFSKA SLIKA EVROPSKE RUSIJE

Istona polovina Evrope, koja obuhvata celokupnu Evropsku Rusiju, u poreenju sa zapadnom polovinom pokazuje viestruke suprotnosti: suprotnosti u spoljnim konturama, klimi, vodenim slivovima, ne spominjui jo mnoge druge. Oblici su joj masivni, a obale slabo razgranate; pa i te obale su obale mora meusobno veoma udaljenih; Moskva je na 650 km. od najbliega mora, a Perm na vie od 1.000 km. Ova mora su ili potpuno zatvorena, kao Kaspisko More, ili su suena pri izlasku, kao Baltiko i Crno More; jedino otvoreno more nalazi se s one strane polarnoga kruga, i to je Severno Ledeno More. Ovim ve odavno poznatim razlikama, iji su odrazi na istoriski razvitak Rusije oigledni i mnogobrojni, pridruuju se i razlike koje nam je otkrilo geoloko i topografsko prouavanje te zemlje. Dok ostali deo Evrope pokazuje tektonske neravnine, mnogobrojne i iz veoma razliitih vremena, i kao posledicu toga esto veoma ispresecan reljef ije uobliavanje kao da jo nije zavreno, u Evropskoj Rusiji takvi potresi dogodili su se samo na njenom obimu; oni su se rano zavrili, te izraz ruska zaravan koji se esto upotrebljava, dosta dobro izraava taj ne mnogo nemiran ivot i jednolikost reljefa koji otuda proistiu. Zemljite i reljef. Ako se uzme u obzir relativna starost terena koji su uzeli uea u sainjavanju ruskoga zemljita, onda se na najstarije formacije nailazi na periferiji. Finska i Karelija otkrivaju posmatrau moda najstarije stene na zemljinoj kugli. Druge arhajske stene, one preko kojih Dnjepar prelazi tako teko na svojim dobro poznatim brzacima ili porogima, sainjavaju na jugozapadu drugu otpornu masu. Najzad, trea vrsta stena sainjava istonu padinu Urala. U ovako ogranienu prostoriju, po dnu razliite dubine, razastrla su uzastopna geoloka mora svoje naslage, mora koja su se as irila u pravcu uporednika ili se pruala smerom podnevaka, i iji je opstanak bio pokatkad prekidan dugim periodima izdizanja dna. Samo su u tri maha dejstvovale bregotvorne snage: prviput u Finskoj, malo poznije na jugozapadu, i najzad na Uralu, ije je stvaranje zavreno pri kraju primarnog doba. Izloeni posle toga stalnom skresavanju usled atmosferskih sila, ti reljefi imaju danas samo skromne visine i najee ublaene oblike sasvim istroenih planinskih lanaca. Jedva da su kasnije nekoliki onii nabori pogdegde poremetili horizontalnost slojeva i primorali reke da se suze izmeu njih, ili su prelomi ogranienog obima snizili i uzdigli po koji deli zemljita, kao na zavijutku iguli gde vijuga srednja Volga, ili pak izneli na videlo lokalizovane eruptivne mase, kao na junoj obali Krima. Konano izdignuta iz mora krajem sekundarnoga doba skoro itavom povrinom, Rusija kasnije nije imala morskih poplava osim na krajnjem jugu. One su se javljale naizmenino sa periodima izdizanja zemlje iznad vodene povrine, sve dok se Crno More, kada je jednom izgubilo vezu sa Kaspiskim Morem nije spojilo sa Sredozemnim Morem kroz Bosforski Moreuz.

25

Bilo bi pogreno ako bi se, zbog ovako malo burne istorije, poverovalo u nedostatak raznolikosti zemljita u Rusiji. Ako bi se prokrstarilo prostorijama ponekad veoma velikim, i ako bi se otkrile nepomine stene pod nanosom koji ih esto pokrivaju, zapazilo bi se da najrazliitije formacije, pogodne za svakovrsnu upotrebu, sainjavaju osnovu te ogromne teritorije: raznovrsni graniti, kriljci ponekad uljeviti. gipsevi puni peina, vrsti krenjaci pogodni za zidanje, litice od krede, trone krene gline, slojevi kristalne soli i uglja, rude gvoa i dragocenih i retkih metala. Ma koliko da su te stene istroene u toku vremena, one su ipak dovoljne da dobro objasne posebnosti reljefa, ije i najmanje neravnine izazivaju u klimi i prorau posledice koje su znane seljaku. Ipak, odluni dogaaj u stvaranju ruskoga zemljita bila je, u poetku najnovijega geolokog doba, najezda jedne dinovske ledene kore koja je dolazila sa severozapada. Na ogromnoj prostoriji koju je ona pokrila, vidljivo tle sastoji se skoro potpuno od nagomilanih raspadnutih materija, krene gline i ilovae u komau. Ovde onde, naroito na severozapadu, blokovi granita divlje kamenje kako ih zovu seljaci obeleavaju geologu put kojim ih je led na sebi doneo iz Finske i Karelije. Dugaki i uzani zalivi koji tako udno reckaju severnu obalu jezera Onjega jo i danas pokazuju pravac kojim se kretao led. Sve do malo nizvodno od Kijeva na Dnjepru, od Pavlovska na Donu, i do Ninjeg-Novgoroda na Volgi, nailazi se pod biljnim pokrivaem na te iste naslage raspadnutih materija, gde je materijal, dovuen izdaleka, pomean sa ostacima iskrunjene podloge, i tu naslage kriljca, peska, komae stena i ljunak obrazuju skoro sami korisno zemljite, umovito ili pogodno za obraivanje, na kome se pojavilo prorae posle povlaenja leda i na kome ovek ivi i radi. Skandinavski gleeri su darovali tu rusku zemlju koju e ujediniti moskovski kneevi. Taj dar je, uostalom, veoma nejednake vrednosti. Ne samo da crnica na jugu, koja je istina neposredna tvorevina gleera, nadmauje u prirodnom i stvorenom bogatstvu zemljite isto gleersko u Srednjoj i Severnoj Rusiji, nego i u tome zemljitu, koliko razliitih izgleda uprkos zajednikog porekla! Ima predela gde komae stena izobiluje, kao u Severnoj Voliniji, gde se klee ugaono kamenje za kue, dok nedaleko odatle jedva moe da se nae dovoljno ljunka da se odagna pas. Korito gornje Volge je posejano stenjem to ga je gleer ostavio, onim samcima koje laari tako dobro znaju, dok na drugome mestu eleznika pruga, u nedostatku ljunka, lei na kriljcu koji se troi, te nema dovoljnu vrstinu koju zahtevaju velike brzine vozova. Tome gleeru iz prolosti imaju Srednja i Severozapadna Rusija da zahvale za onu ivopisnost koja moe da postoji u zemlji malih. uzvienja. Duguljasti breuljci, bilo usamljeni, bilo u grupama, razdvajaju udoline ili kotline. U ovima dremaju jezera, od kojih su jedna bistra i puna ribe, a druga postepeno pretvorena u ritove usled proraa koje se sve vie iri. U reim sluajevima povrh niskih kosa, za koje bi se pomislilo da su vetaki nasipi, prua se put. Na drugome mestu breuljci ili dugaki slojevi peska raspoznaju se

26

po zagasitom zelenilu borova, koje odudara od jasnog zelenila livada. Sve to stvara prizore kojima ne nedostaje ni lepota ni raznolikost. Povlaenje gleera ilo je postupno. Tim stupnjevima povlaenja odgovaraju nizovi gleerskih povijaraca, koji se ponekad pruaju veoma daleko i koji svojom relativnom topografskom vanou nisu bili bez uticaja na ivot i istoriju Rusije. Meu najskoranjijima, a to e rei najbolje ouvanim, tri takva povijarca ograniavaju kao neke kotline u kojima se nalazi po jedno veliko i mnogo malih jezera: dvostruko Pskovsko i Pejpusko jezero, jezero Ilmelj, Bjeloe Ozero (Belo Jezero). Meutim, na obalama ili na izlasku svakoga od njih nailazimo na najstarija sredita naseljavanja Rusije: Pskov, Veliki Novgorod, nekadanje prestonice drava koje su izbegle tatarskoj najezdi i dugo bile nezavisne i od same Moskve. Jo starija pa usled toga i najoteenija jeste jedna iroka gleerska kosa, du ijeg se ela nerazdvojno pruaju put i eleznika pruga od Moskve do Bea na Bugu, preko Smolenska i Minska, i koja je bila mea izmeu Tverske i Moskovske kneevine, a malo dalje izmeu Litvanije i Bele Rusije. U itavoj toj talasastoj zemlji koju je gleer svojim iezavanjem otkrivao, dok su se veliki politiki centri sklanjali u udoline, seosko stanovnitvo, naseljenitvo, trailo je osrednje uzviice, bolje odvodnjene, sa njihovim bujnim umama punim divljai, njihovim pogodnostima za saobraaj i zemljitem zgodnim za obraivanje. Tako je napredovalo, polazei od jugozapada, naseljavanje koje su vrili Krivii, zemljoradniko slovensko pleme koje je polako pretopilo u sebe skoro itavo finsko stanovnitvo toga kraja. Jo i danas se vidi velika suprotnost u pogledu naseljenosti izmeu gleerskih uzviica sa mnogim selima i skoro pustih vlanih udolina gde blatni ritovi i barutine esto otimaju zemlju od krljavih uma. Ukoliko se elo gleera koji je iezavao povlailo ka severozapadu, utoliko je otkrivena naslaga blata, kriljca i stenja bila izloena vodi od otopljenog leda, koja je troila, prebirala i prenosila te delove na razne daljine prema njihovoj veliini. Tako je razasut, poevi od ela gleera, najpre krupan ljunak, potom sitniji, pa naposletku pesak. Svakom stupnju povlaenja gleera odgovara obino pojas peska; takav je pesak u Poljesju, danas u Poljskoj; takav je i pesak u Rjazanjskoj guberniji. Taj pesak, manje vlaan nego kriljac, no koji kada se slepi moe da zadri vodu na svojoj povrini u obliku jezera ili bare, sainjava nekorisno i pusto zemljite gde jo ima mnogo uma. Re bor, koja se esto javlja u ruskim nazivima mesta, oznaava u isti mah i taj pesak i borove ume koje na njemu rastu. Jo i danas, u krugu tvrave Kremlj u Moskvi, crkva zvana Spas na boru (Spasitelj na boru) potsea na davno doba kada je borova uma bila na vrhu toga breuljka. A jo optije uzev, ima mnogo naziva reka i sela rasturenih po toj oblasti kuda su tekle gleerske reke, kao to su Peski, Pesonjaja, Pesanka. Kada napustimo lepe i hladovite ume po kojima su rastureni letnjikovci kijevskih graana, pa se uputimo ka jugu, ubrzo emo zapaziti kako se drvee

27

proreuje, a zemljite postaje ujednaenije, ravnije, izuzev vododerina zvanih ovrag i balka to ih stvaraju plahovite kie. Pesak je ustupio mesto crnici (ernozjom), zemlji koja postaje lepljiva i porozna kada je natopi snenica ili kia, a prainasta za vreme sue, te je tada vetar nosi nadaleko. I ta zemlja je jamano u obliku praine nagomilana kada su usled jakih barometarskih pritisaka to su vladali na povrini sve manjega gleera istoni i severoistoni vetrovi, suvi i jaki, raznosili nadaleko najsitnije delie gleerskog taloga, koji je ve bio istroen tekuim vodama, te tako ta zemlja, koja je nekada imala izgled stepe a danas postala itorodna, pretstavlja kao i neplodni pesak bora posredni dar gleera u toku iezavanja. Na golemoj prostoriji po kojoj su rasturene ove formacije, razlike u reljefu mogu se uoiti tek posle marljivoga prouavanja. Tek u dananje vreme je utvreno da postoje dve velike i iroke visoravni: visija u Srednjoj Rusiji i visija u oblasti Volge. Visija Srednje Rusije pretstavlja jednostavnu i neprekidnu visoravan, koja se prostire u duinu 1.400 km. od Valdajske Visoravni na severu do povijaraca prema Donecu na jugu. Visina tu dosee 322 m na severu kod Kamenika, a 375 na povijarcima kod Doneca. Visija u oblasti Volge, koja izbliza nadviuje desnu obalu reke od Ninjeg-Novgoroda do Caricina i prua se ka zapadu do Tambova, uzdie se do 405 m. na jugu, a do 345 m. kod igulija, pa se tako prostire od severa ka jugu skoro 1.200 km. Izmeu tih dveju prostranih visoravni nalazi se jedna ugnuta ravnica po kojoj tee Oka od Rjazanja do svoga sastavka sa Volgom, i ta ravnica nia je za 40 m. od uvenih barutina kod Pinska, gde Pripjat leno vue vodu koju donosi Dnjepru. Da bi se nailo na vee visine, treba otii na periferiju, gde se jedna sijenitska visija na poluostrvu Koli uzdie oko 1,200 m.; gde se dugaak venac Urala, tako lak za prelaz na mnogim mestima, die do najvee visine od 1.710 m. na Jaman-tau i esto prelazi 1.500 m.; gde na krajnjem jugu krenjake visoravni Krima, poto su se spustile ili uzdigle du linije preloma, dostiu visinu od 1.544 m. na Roman Kohu. Nigde u Evropskoj Rusiji nema visija na kojima bi poivao veiti sneg. Ravnica je, dakle, glavni oblik ruske topografije, i tome zemljitu sa retkim neravninama prilagodio se ivot ruskoga seljaka, na umskim proplancima isto kao u obraenoj stepi. Njegov ideal je ravnica ravna kao javorov list, koju je Bog stvorio na korist ljudi, dok su sve grube neravnine zemljita delo neastivoga, koji e zbog toga morati da odgovara pred Bogom. Uzviice su samo sklonita: kalueri su na njima podigli svoje manastire a varoi svoje tvrave (kremlje), iji zidovi uvaju u sebi svetilita i prihvataju stanovnike u sluaju opasnosti. Zar uostalom nije svakome poznato da je na vrhu makar i najmanje visije hladnoa otrija a vetar silovitiji, i da se prorae koje uspeva u njenom podnoju ne bi moglo na njoj zakoreniti? Klima. Ako se zanemare ove isto mesne posebnosti, ako se izuzme krajnji sever gde drvee prestaje da raste, potom juni deo Krima gde se nailazi na donekle sredozemno podneblje, i krajnji jugoistok gde ve poinje aziska pustinja, moe se ustanoviti da klima Rusije, naroito u najsuprotnijim godinjim

28

dobima, nije nita manje jednolika od njenoga visinskog oblika, i da su ega kao i hladnoa otprilike podjednako rasporeene i usred leta kao i usred zime. Leti seljak radi u koulji na obalama Neve isto kao i na Krimu, a dinja sazreva u gradinama Perma kao i u stepama na jugu. Zimi se moe u saonicama prei itava Rusija od severa do juga, od Arhangelska do Astrahanja. Najudaljeniji krajevi zemlje, u pogledu godinjih doba, razlikuju se manje njihovim krajnjim temperaturama nego njihovim trajanjem: leto traje due a zima je kraa na jugu nego na severu. Nigde u Evropi uticaj geografske irine na klimu nije tako mali: Krim ima u januaru temperaturu Stokholma, a u julu temperaturu Madere. Porazni pohod iz 1812 godine osvetao je uvenu otrinu ruske zime, i to se vie ide ka Uralu, sve vie opada srednja temperatura u januaru, kreui se od 8 4 u Smolensku do 13'*8 u Kazanu i 16 u Permu; od 6 u Kijevu do 108 u Saratovu. U Srednjoj Rusiji svake godine temperatura pada i na 30; ak i u Novoj Rusiji, na jugu, temperature od 20 nisu retke, a na junoj obali Krima, toj maloj povlaenoj oblasti, termometar se sputa na 8. Za vreme naroito otrih zima bilo je sluajeva da se iva smrzne, sa temperaturom od 412 u Kursku, na geografskoj irini Londona; od 408 u Lugansku, na irini Pariza; od 45u Permu. Takav sluaj dogodio se dvaput u Moskvi u toku XIX veka. Uostalom, iako zima due traje u Petrogradu nego u Moskvi, ona je tamo, i pored vee geografske irine, blaa; to je posledica blizine Finskog Zaliva, otkuda esto duvaju zapadni vetrovi, oni isti vetrovi koji u jesen spreavaju oticanje Neve i izazivaju tada, kao 1924 godine, poplavu u niim delovima prestonice. Razume se da se svake zime zamrznu reke u celoj Rusiji. Izuzev murmansku obalu na Severnom Ledenom Moru, gde postoji oblast slobodnih voda, morske obale su opkoljene ledom u Belom Moru, finskom Zalivu i na Baltikom Primorju; isto se dogaa u Azovskom Moru, a ponekad i u Odesi. Ali zima, iako je neprijatna oveku zbog svoje uasne studi i snenih meava, ipak olakava saobraaj; sneg pokriva zemlju za vreme od dva do est meseci, prema oblasti, te omoguava upotrebu saonica svuda gde se u drugim godinjim dobima prevoz kolima ima da bori sa blatom i prainom; reke se prelaze preko leda. Nekoliko najposeenijih vaara u Rusiji odravani su u zimu; kao za trgovinu i prevoz, tako je zima uklanjala prepreke i za vojne snage meusobno zaraenih kneevina. Najzad sneg, u toj umereno vlanoj zemlji, pretstavlja za reke kada se one oslobode leda dragocen izvor za snabdevanje vodom, i njegovo postepeno otapanje usporava opadanje reka u leto. Dodajmo da sneni pokriva spreava rashlaivanje zemlje, i da bi skoro cela Rusija, kad ne bi bilo snega, bila u nemogunosti da gaji ozima ita; oskudne ili gladne godine su esto puta one kojima je prethodila zima kada nije bilo izobilno snega ili se on nije dugo zadravao na njivama. Poto topljenje snega oduzima mnogo toplote, prolee u Rusiji je hladno i sumorno; nakvaeno zemljite pretvara se u blatite. To je peto godinje doba u

29

seljakom kalendaru, raspuica, a to e rei doba kada nema prohodnih puteva. I sami gradovi oseaju nezgode i runou toga doba. Ranije ili kasnije, prema oblastima, relativno prerano na istoku i jugu, a kasnije na zapadu i severu, leto se zbog dugog zadravanja sunca iznad horizonta, to je posledica velikih geografskih irina, javlja sa egama kakve se na Zapadu javljaju samo na znatno manjim geografskim irinama. U julu je srednja temperatura Petrograda ista kao u Brislu; u Kazanju kao u Tuluzi; u Moskvi kao u Nantu; u Orenburgu kao u Tangeru. Ponekad se termometar penjao do 43 u Astrahanju, do 391 u Samari, do 375 u Moskvi, do 361 u Petrogradu; prelazio je 25, a ponekad ak i 30 s one strane polarnoga kruga. Toplota je istina samo za vrlo kratko vreme strahovita po livadama u dolinama krajnjega severa, gde seljak koji radi teke poslove dok ga ujedaju komarci, naziva istom reju i patnju i kosidbu. Zahvaljujui toj velikoj toploti u leto, loza uspeva i groe sazreva ne samo na osmanlucima june obale Krima, nego i du donjega toka Dona i donje Volge; gajenje lubenica, dinja, krastavaca i suncokreta dopire do velike geografske irine u oblastima izmeu Volge i Urala. Na srednjem toku Volge, uzvodno od Ninjeg Novgoroda, jabuka se gaji kao loza du Rajne. uvene su trenje iz okoline Vladimira i Muroma, tih istoriskih gradova Srednje Rusije; na 57 severne irine Rostov se specialisao u gajenju povra. Mnogo raznovrsnih vonih pia pravi seljak leti, i carica Jelisaveta Petrovna dobijala je za svoj dvor razne proizvode iz vrtova June i Jugoistone Rusije, koje joj je vona pota donosila iz Astrahanja i sa Dona preko Voronjea i Moskve. Ali leto ne donosi samo blagodeti. Pregrejana atmosfera esto stvara oluje s pljuskovima. Godinje se mogu nabrojati po dvadesetak oluja s pljuskovima u oblasti crnice i preduralskoj oblasti. Strahoviti pljuskovi obaraju se na nepostojano zemljite i odravaju promenljivu i razgranatu mreu jaruga sa ivicama koje se rone; na drugom mestu se eleznika pruga ugiba pod kratkotrajnom poplavom. S druge strane, na rekama, iji se nivo sniava usled isparavanja, plovidba postaje sve tea: to je doba kada brodovi zakanjuju i nasukuju se na sprudove, sve dok ih prve sante ne oteraju u zimovnike zaklonjene od opasnosti prolene bujice. Posle jeseni koja obino kratko traje, i kada studen izvri svoje prve jurie, zima, koja ve vlada na severu i istoku, naposletku se gnezdi svuda, sa zadocnjenjem samo na Krimu, gde se produuje letovanje. Prorae i nastanjenost. Isto koliko razlike u zemljitu, i nejednako trajanje godinjih doba daje raznolik izgled biljnom svetu Rusije. Na krajnjem severu, gde je srednja godinja temperatura nia od 0, zemlja se odmrnjava samo do izvesne male dubine. Ispod nje vlada merzlota, a to e rei sloj veito zamrznut, kroz koji voda ne prodire i koji je odve blizu povrine da bi drvee moglo da razvije svoje korenove. Iznad toga sloja merzlote nalazi se zemljite bez drvea koje Laponci nazivaju tundrom. Tundra je polarna stepa koja se od obala Severnoga Ledenog Mora prua u nejednakoj irini sve do ivice uma.

30

Samo u dolinama, gde se nivo merzlote sputa, uma puta nekoliko izdanaka u pustome predelu. Izmeu njih iri se, prema prirodi i vlanoi zemljita, prljavouti zastor liaja ili irvasova mahovina, drhtavo tresetno zemljite, zakrljale vrbe i breze koje ne premauju visinu kolena. Razumljivo je da u tundri mogu da stanuju samo nomadi, jer irvas, karakteristina ivotinja tih oblasti, brzo popase liaj na velikom prostoru, te ga moraju neprestano seliti s mesta na mesto. Godinja doba utiu takoe na seljenje -ovih opora, koji se leti pribliuju moru da bi izbegli ubode komaraca. Stalan ivot moguan je samo u dolinama, i kroz njih se Rus uvukao meu uroenike nomade, kao i drvee u tundru. On tamo kosi seno za svoju kravu, toga neophodnog pomonika u njegovoj ekonomiji; on tamo zasejava njivu ili povre; tamo see drva, koja su mu neophodno potrebna za graenje zgrada, za alat i ogrev. Granicu do koje raste drvee Rus je dosegao dosta davno, o emu svedoi naseljavanje Novgoroana na poluostrvu Koli ve u XIII veku, ali je on tu granicu retko kad prelazio, i to mnogo kasnije i veoma malo. umarci sa sitnim drveem i poumljeni breuljci nagovetavaju veliku umsku oblast Rusije, ija je povrina skoro etiri puta vea od povrine Francuske. uma je ostavila traga da zemljite, jer je pretvorila kriljac gleerskog nanosa u sivu i tronu zemlju, podzol, koja njoj jedino i godi. Na tome pogodnom zemljitu raznovrsnost drvea je u suprotnosti sa jednolikou njihove podloge; ima vrsta koje se sve vie rasprostiru, kao to su omorika i sibirski bor, koji se ire na raun svojih evropskih jednovrsnika; obratno, hrast, koga je bilo u izobilju juno od jezera Ladoge i u oblasti Novgoroda u preistorisko vreme, postao je tamo prava retkost. U odnosu na svetlost, preovlaivanje bilo drvee koje voli senku, kao to je jela, bilo ono koje je eljno svetlosti, kao to su breza, bor, jasika. Sastav ume menja se neprestano, ne usled lagane promene u klimi, nego zbog suparnitva koje iskoriuje najrazliitije okolnosti. Neka poar uniti neki umski kraj ili neka ovek zanemari raskreno zemljite, obino e nekadanju umu zameniti uma sasvim razliita od nje; pa ak i kada ovek nije svedok tih promena, one mu se posrednim putem otkrivaju: tako, na primer, pokrov od vresa potsetie nas na iezlu borovu umu, a leskovi ibljaci nadivljuju hrastove, u ijem su se drutvu zakorenili. Ruska uma retko kad da je sauvala obeleja nekadanje guste praume, tajge pune divljai, sa veoma visokim i starim stablima, po kojima su, kao danas u Sibiru, lovci provodili zimu traei ivotinje sa krznom. Skoro nedirnute ume postoje jo samo u veoma malo naseljenim oblastima Severne i Severoistone Rusije, od Karelije do Kame i Peore. Na drugim mestima je stalna eksploatacija proredila poumljenu povrinu, koja se sada sastoji samo od mladih drveta. Ponekad je uma ustupila mesto ljadi, gde retka drveta nadviuju iblje. Naroito u predelima nedovoljno isuenim, uma je krljava, jer vodi nejednaku borbu sa tresetnim movarama; ta nemona uma, to je mara, gde mahovina nagriza

31

oronula stabla, gde se noga zaglibljuje u biljne materije u raspadanju, i kuda ovek retko zalazi. uma prestaje onde gde poinje duboko zemljite, porozna oranica, crnica, a to e rei stepa. Ali ta granica nije strogo odreena. Ima umskih ostrvaca u stepi, kao to postoje ostrovca stepe, sa svojim posebnim biljkama, okruena umom poput prirodnih proplanaka, koje Rusi nazivaju polje. Osim toga, izgleda da su se u prolosti drveta, a naroito hrast i bor, pruali na jug dalje nego danas. Dva zastoja u prorau, jedan u zimu a drugi u leto, karakteriu stepu. Naroito od aprila do juna zapaa se onaj bujni ivot i raznolikost boja koje je slavio Gogolj u jednom odeljku svoga romana Taras Buljba. Beskrajna je raznolikost trava, jednogodinjih ili dugovenih, biljaka ije veoma dugako korenje ponire u dubinu da tamo trai vlagu, i pokretnih biljaka koje vetar nosi kada se sasue; usnatice, krstaice, kormonika, slez, leptiraste i krinaste biljke stvaraju biljni zastira koji prestaje tek u blizini Kaspiskog Mora, da ustupi mesto pustinjskom prorau to raste u usamljenim grupama. Kao oblast sitnih glodara i velikih travojeda, stepa je imala sve do kraja XVIII veka jednu podvrsgu divljega konja. Tek tada, kada je otpoelo naseljavanje i kada ju je zemljoradnja preobrazila, stepa je izgubila svoju divlju lepotu da bi pretrpela, razume se u drugim srazmerama, iste spoljne promene kao i prerija Severne Amerike. Ali drvo se tamo javlja samo izuzetno: tek poinje da se ukorenjuje na stranama jaruga koje se uvruju prelazei iz stanja ovraga u stanje balke; uz velike trokove gradovi u Junoj Rusiji odravaju drvee u svojim parkovima; po selima policija zatiuje belu vrbu, koja svojim debelim liem za vreme jakih ega stvara dragocenu hladovinu oko domova. Da bi se ponovo nailo na umu, treba otii do planina na Krimu, gde se iznad hrasta i graba ponovo javlja bukva, koja se ne via vie poev od Podolije. Posle toga, kada se sie na junu obalu, ovek se za nekoliko trenutaka obrete u sasvim novom predelu, gde se vidi veno zeleno drvee, lavor, klanika i zlatica. To je ulaz u sredozemnu oblast, i ve usred te povlaene prirode, prostrane ume ustupaju mesto razreenim bunovima, kupinovom bunju, tvrdolisnim travama pribijenim uz zemlju i bodljikavim biljkama, sasvim kao u frigani Grke ili Anadolije. Tolika uporedna razlika izmeu stepe i ume nije mogla ostati bez uticaja na ivot i sudbinu stanovnika Rusije. uma je oblast stalnoga boravka; i sam lovac na krzna, sa svojim krpljama, tamo se manje selio nego stepski pastir. I tako je iz suprotnosti tih dveju oblasti, ume i stepe, zbog njihovog posebnog ivljenja, poniklo vekovno suparnitvo izmeu Severa i Juga, izmeu Rusa i Tatarina, a poznije izmeu Moskovske drave i slobodnih Kozaka. I zaista, Rus je takorei ponikao iz ume. On je roeni drvodelja, drvosea koji prispodobljava drvo svakovrsnoj upotrebi. Drvo mu daje grau za graevine, za ogrev, slui mu za pravljenje kola i sanki, daje mu koru za tavljenje koa, a od njega on pravi sirotinjsku obuu lapti; drvo slui takoe kao graa za sijaset predmeta koje sa nasleenom vetinom izrauje kustar za vreme prinudne zimske dokolice, kao

32

nametaj, alatke i neverovatno raznolike igrake. U XIII veku cveta u Novgorodu i u Pskovu religiozno rusko neimarstvo, graenje drvenih crkava, veoma originalnih. ak i ruski drvosea je bez takmaca kad treba sloiti maksimum drva na gomilu odreene veliine. Ali skoro iskljuiva upotreba drveta za graevine izlae ih opasnosti od poara, i ta je opasnost utoliko vea to se usled klime moraju loiti pei za vreme mnogo meseci. I same varoi zajedno sa svojim ogradnim zidovima za odbranu bile su sagraene od drveta; zgrade od kamena mogle su se na prste izbrojati, i stari putopisi esto navode njihov broj. Razumljivo je da su poari u njima esto pustoili i da nema varoi u Srednjoj Rusiji koja nije imala da zabelei u svojim analima strahovite katastrofe. Samo u toku XVIII veka Ninji Novgorod bio je opustoen vatrom 1711, 1715, 1722 i 1784 godine; vaarski kvart goreo je 1816, 1857 i 1859 godine, to dovoljno opravdava zabranu da se u njemu pui. U Orelu je poar unitio 1.237 kua 1918 godine, a preko 600 u 1858. Godine 1622 Kaluga je skoro sasvim izgorela; 1742, 1754, 1760, 1761 i 1785 godine dogodili su se veoma opasni poari, od kojih je onaj iz 1754 stao ivota 177 osoba. Lako je zamisliti da je namerni poar Moskve bilo lako izazvati. Da bi se spreile te nevolje, zabranjeno je u XVI veku da se u varoima loi vatra u kuama od maja do septembra. Moralo se kuvati napolju; ali kako su u zabranjenim mesecima mogli da nastupe ponekad i hladni dani, naposletku je doputeno nekoliko izuzetaka za vreme maglovitih dana i izvesnih praznika. Ali kaogod ni zemljotresi ili vulkanske erupcije, tako i poari nisu dovoljni da odagnaju stanovnitvo sa prebivalita koja se njima ine zgodna. Takva prebivalita bile su istine u umskoj oblasti. Nije redak sluaj da se tamo uvukla kao jezik crnica, koja se tu javlja sa svojim stepskim proraem i koja zemljoradnji prua najlepe izglede na uspeh; oblinja uma daje drvo, divlje plodove, peurke; pele kupe med po cvetnom proplanku, te su Rusi jo izrana poeli da se bave pelarstvom i da meaju med u praznina pia. Samo ako se kakvo jezero ili reka sa ribom nalazila na takvoj istini, ve je u umskoj usamljenosti bilo mogunosti za stvaranje naseljenikog sredita. Zato je nekoliko istoriskih varoi u Rusiji poniklo na umkim proplancima. Tako su na jednom polju, na obali jezera Nera u Finskoj, osnovali Novgoroani jo u davno doba mesto Rostov, koje je ostalo mitropolitsko sedite sve do vladavine Katarine II. Na drugom jednom polju osnovan je godine 1152 Perejaslavlj, nazvan Zaljeskij, to znai iza ume. Na treem se razvie Vladimir i Suzdalj, koji su pre Moskve bili politiki centri Velike Rusije. Njihov suparnik, Tver na Volgi, bio je isto tako grad podignut na polju. Isto se moe rei i za Moskvu, u ijoj se okolini jo nalaze ostaci jednoga umskog pojasa. Murom na Oki bio je, kao i Rostov, ruska kolonija na finskom zemljitu, sagraen takoe na jednom proplanku. Na svakom polju su Rusi nalazili jo i relativnu bezbednost od napada stepskih nomada. A ba ta bezbednost nedostajala je Kijevu. Kada se u XII veku Andrej Bogoljubski, knez Suzdaljski, doepao Kijeva, sudbina Rusije bila je

33

vezana za sudbinu te centralne kneevine, ija je prestonica, posle Suzdalja, bila grad Vladimir, i naposletku Moskva. Ipak, ta bezbednost bila je relativna, jer i pored zatite to ju je pruala uma, ipak su Tatari uspeli da opustoe Suzdalj, Vladimir, pa ak i Tver, i da za neko vreme potine Moskvu. Ali vojska iju glavnu snagu sainjava konjica ne moe dugo drati osvojena mesta u umovitom kraju; diplomatija je, pored prirode zemljita, pripremila vojniku odmazdu Rusije. Niska oblast koja razdvaja visiju Srednje Rusije i visiju Volge, gde Oka, poto primi u sebe reku Moskvu, ide ka Volgi, i gde u suprotnom pravcu Don i njegova pritoka Voronje teku ka jugu, jeste oblast gde se sastaje gusta uma sa otvorenom stepom. To spajanje je pre jedno meusobno prodiranje, jer ima istina koje se pruaju i preko ivice ume, a ima i itavih uma, naroito hrastovih, u tome poetku stepe. Izgleda da takav dodir izaziva borbu stopu po stopu izmeu suparnikog stanovnitva. Osim toga, mnogo manja visina i mnogo blai reljef olakavaju kretanje. Reke, uljebljene u udolinama visoravni, teku ovde izmeu niskih obala koje su ipak veinom suve i mogu se lako pregaziti na pliacima. Stoga je udolina Dona i Oke bila otvoren prolaz najezdi Tatara na putu ka severu, i ostaci njihovih ljaha ili vojnikih puteva sauvani su u tome kraju. U suprotnom pravcu, Rusi su napredovali od polja do polja, od tvrave do tvrave. Na jednom polju na desnoj obali Dona, na Kulikovom polju, knez Dmitrij je 1380 godine odneo nad Tatarima pobedu koja je bila puna nade za konano osloboenje Rusa. Ipak, Rusi su se lagano i oprezno sputali preko zatitne oblasti velikih uma. Oseanju opasnosti pridruivalo se i oseanje to su ga stvarali novi utisci u zemlji toliko razliitoj od Srednje Rusije. Zbog toga su Rusi najpre nainili jednu ertu ili utvrenu liniju, koja je ila od Tula do acka preko Epifanja i Rjaska, pa su je potom ojaali drvenim palisadom. To je takozvana Tulska zasjeka. Ova zasjeka obeleena je grubim potezom na prvoj karti Rusije iz 1614 godine, i ta linija utvrenja propraena je ovom zabelekom: Saisec (umesto zasjeka) constans nemoribus desectis et vallis, a Tsar Feodor Ivanovitz aggestum contra irruptiones Tartarorum Crimensium. Sve varoi imale su predgraa, zvana predgraa strjeleca (strelaca). Ne samo da su ti nazivi nadiveli opadanje utvrenja ili njihov nestanak, nego se isto to dogodilo i sa garnizonima, koji su se brojali odvojeno prilikom popisa stanovnitva. Tako popis iz 1710 godine navodi broj dragona i vojnika, broj strjeleca i kozaka i broj tobdija u varoima kao to su Kursk, Orel, Brjansk, Sjevsk, Bjelev. Jo i danas, samo ako posle poara nije izmenjen njihov plan, te granine varoi poznaju se po planu koji je isto toliko pravilan kao i plan francuskih bastida; ovde je plan kruni, sa putevima koji se zrakasto pruaju u raznim pravcima. Ispred te utvrene linije straarilo se i danju i nou. Ima sela koja su zadrala naziv Karaul (straara). Sela koja se zovu Storoevoe potseaju na storoe ili osmatrake straarnice.

34

Posle stvaranja Tulske linije, vojnika granica pomerena je unapred do linije koja je ila od Putivlja do Simbirska na Volgi, preko Kurska, Voronjea i Tambova. Jo poznije, ona je zahvatila Ahtirku i gornju dolinu Doneca. Svakom takvom pomeranju prethodilo je doba utvrivanja i naseljavanja. To je bila posledica nepoverenja koje je umski Rus oseao na otkrivenom zemljitu, na divljem polju (djikoe polje), za koje je pretpostavljao da je puno opasnosti. Stepa je za njega doista bila strahotna krajina, i to oseanje nalo je donekle odjeka na karti Ukrajine od J. B. Homana iz Nirnberga, na kojoj se mogu proitati i ovakve napomene: Deserta sine aqua; Campi deserti ubi nulla hominum habitatio, nec planta reperiunda est; Loca deserrta; Dzike polie, sire campi deserti inhabitati. Da bi osvojili stepu, umskim ljudima trebalo je etiri veka oklevanja, postepenog uvlaenja i rata. Reke i jezera. Izmeu oblasti koje se razlikuju povrinskim tlom i proraem, veza se odrava nekolikim rekama koje su meu najduima u Evropi. Jer je bilo dovoljno prostora za razvijanje dugakih tokova i dovoljno vode za njihovo odravanje; a kako topografija nije istavljala visoke prepreke, stvorili su se veoma razgranati slivovi, bez velikih tekoa da se pree iz jednoga u drugi. Kada je veliki gleer iezao i Kaspisko More se svelo na svoj dananji obim, Volga je mogla da se izdui itavih 3.357 km. ne sputajui se na tome ogromnom rastojanju vie od 256 metara, sa pritokama srazmernim njenoj veliini, kao to su Kama, dugaka 1.882 km., i Oka, dugaka 1.486 km., sa priblino istim umerenim nagibom. I Crnome Moru je iezavanje gleera darovalo velike reke: Don, dugaak 1.808 km., i Dnjepar, dugaak 2.128 km. Razumljivo je da su ove reke, u godinjim dobima kada nisu ni zaleene ni suvie opale, oduvek pruale saobraaju najdragocenije usluge. Jedan od najstarijih puteva u Rusiji, onaj koji vodi od Varega do Grka, spajao je Veliki Novgorod sa Crnim Morem, bez drugih prekida osim prenoenja barki sa jedne reke na drugu, to su prenosai baraka lako vrili. Zato je Petar Veliki na Voronjeu, pritoci Dona, na velikoj daljini od mora, mogao da sagradi i sakupi flotu koju je odveo da zauzme Azov. Pored donjeg toka Volge sela su sagraena od drveta, a meutim se na velikoj daljini od njih ne nalazi nijedno drvo. Ova mrea dugakih reka nije samo od koristi trgovini i ljudskom saobraaju. U svakom godinjem dobu, bilo kroz led, bilo na otvorenoj vodi, ovek je dolazio da lovi ribu, i nije samo sentimentalan onaj naziv matuka to su ga obalski stanovnici dali reci Volgi. Pre nego to je preterano iskoriavanje i zagaivanje vode usled prevoenja petroleuma i industriskih otpadaka smanjilo prinos ribolova, ta reka je bila doista reka hraniteljka, kojoj su goleme jesetre i ukusne keige raznosile slavu nadaleko. Za mnogobrojne dane posta, kojih je puno u pravoslavnom kalendaru, riba je pretstavljala dragoceno jelo. Tako je godine 1672 jedan ukaz Alekseja Mihajlovia primoravao ribare iz Ribinska da alju dvoru 1.200 velikih jesetri. Isto su tako ribari iz Jaroslavlja snabdevali dvor Katarine II. Moe se zapaziti privlanost koju su prema rekama oseale itave

35

grupe stanovnitva. Pravo na ribolov smatralo se za najdragoceniju povlasticu koju je vladar mogao podariti, toliko je ribolov bio korisno zanimanje. Tako su se kozake vojniki organizovane zajednice, zvane vojsko, obrazovale du reka: zaporoki kozaci, a to e rei oni koji stanuju iza poroga ili brzaka da Dnjepru u prolosti; a blie naem dobru, donski, orenburki, uralski i astrahanjski kozaci. Ovom stanovnitvu, koje je rat mogao svakoga trenutka da udalji od domaega ognjita, inilo se da je prinos od ribolova mnogo pouzdaniji nego obraivanje zemlje. Rusko irenje u Sibiru, ka Srednjoj Aziji i Kavkazu, koje je Ivan Grozni pripremio zauzimanjem Kazanja i Astrahanja na Volgi, imalo je svoje najbolje zatonike u tim vojnikim naseobinama to su se bile podigle du stepskih reka. Najglavnija od svih razlika koje postoje izmeu ruskih reka i reka u Zapadnoj Evropi jeste duina zaleenosti. Druga razlika, koja takoe zavisi od klime, jeste znatna visina i periodinost poplava. Zimski vodeni talog, koji dodue nije preobilan, ali se javlja skoro jedino u obliku snega, nagomilava se u sloj koji po nekoliko meseca lei na zemlji: 80 dana u Kijevu i Poltavi, 120 dana u Voronjeu i Saratovu, 140 dana u Novgorodu, Moskvi, Tambovu, Samari i Orenburgu, 160 dana u Kostromi i Ufi, 180 u Arhangelsku. Meutim, im malo otopli u prolee, poinje topljenje, a kako se ono prilino brzo vri, oslobaa se za petnaestak dana ogromna koliina vode koju sadri sneni pokriva nagomilan za vreme cele zime. Jedino bujne i neprekidne kie, kakve su nepoznate u naim podnebljima, mogle bi sasuti tolike vodene mase u doline, i zbog toga se reke u Rusiji, pod umereno vlanom klimom, izlivaju i plave poput velikih tropskih reka, i kao i one, skoro u isto vreme svake godine. Usled topljenja leda, koja se pojava ponekad javlja u uzbudljivim razmerama, poplava se iri lagano zbog malog nagiba renoga toka, te tako ona dostie visine nepoznate naim rekama u Zapadnoj Evropi. Kod Sizranja, odakle prestaju da joj dolaze pritoke, Volga se popela na 13 m. godine 1879, a skoro na 10 m. u 1880 godini, kada je raenje reka bilo umereno. Kod Muroma reka Oka penje se obino na 8 m. Pa i Don, koji prolazi kroz oblasti gde se sneg manje zadrava, penje se skoro na 7 m. kod Kalaa. Prilikom tih strahovitih poplava reke se ire na ogromne daljine. Na svome uu u Volgu Vetluga dostie 12 km. irine. Kostroma u svome donjem toku meri 30 km. od jedne obale do druge; Volgine pritoke sa Mologom i eksnom lie tada na ogromna jezera. Zbog toga u tim niskim ravnicama koje poplava pokriva svakoga prolea postoje kue za stanovanje samo na najuzvienijim mestima, pa i one su uzdignute na kolju; a ima zaselaka koja odravaju vezu meu sobom samo pomou amaca, dok sa dolaskom leta ne pone voda da opada. Poto je poplava redovna godinja pojava, ovek se privikao toj prirodnoj okolnosti, i to utoliko lake to veoma esto, dok je jedna obala nadaleko poplavljena, druga ostaje relativno suva, jer je ona prva niska, a druga je uzdignuta u obliku jara ili breuljka. Otuda obalski stanovnici razlikuju livadsku obalu i bregovitu obalu, i zapaeno je da na rekama koje teku u

36

pravcu podnevaka obino je zapadna obala via od one druge. Ma kako se objanjavala ta visinska razlika, ova pojava moe se esto zapaziti; pada u oi poloaj Ninjeg Novgoroda, Simbirska i Saratova na desnoj, uzvienoj obali Volge, dok se Kazanj nalazi daleko od reke, na levoj obali, iza poslednje granice poplava. Kijev se isto tako nalazi na uzviicama desne obale Dnjepra, ispod kojih je, jednoga znamenitoga dana ruske istorije, prema predanju, sveti Vladimir krstio svoje podanike u reci. Tek kada reka prestane da raste, nastavlja se saobraaj, i varo u neku ruku silazi na nju. Privremeno stanovnitvo pokriva obalu svojim duanima sve do prestanka perioda plovidbe, pa i vaar u Ninjem Novgorodu odrava se na jednom takvom privremenom mestu gde vri od ivota za vreme od nekoliko nedelja i odakle idua poplava odnosi otpatke i uklanja neistou. Iako sa visokih obala varoi mogu da prkose poplavi, one su ipak izloene drugim nevoljama. Reka, tarui viu obalu za nekoliko metara u visinu, izaziva ponekad odronjavanja. Takvih odronjavanja bilo je u vie mahova blizu Saratova i na nekoliko mesta na donjoj Volgi; u Kijevu se takva odronjavanja dogaaju skoro svake godine. To je otkup za zadovoljstvo to ga varoanin osea kada posmatra sa visokih etalita velianstvenu i mirnu povrinu reke to se iri pred njegovim oima. Kaogod i klima, tako se i geoloka prolost Rusije ogleda u raspodeli njenih tekuih i stajaih voda. Onde gde je gleer naposletku iezao i gde je isparavanje najmanje, postoje mnogobrojna jezera, najprostranija u Evropi. Iako ih je manje nego u Finskoj, ipak ih ima izobilno u Kareliji i u itavoj severnozapadnoj Rusiji, gde ih u Vitebskoj guberniji ima 2.500, i ona tamo pokrivaju jednu etvrtinu njene povrine. Jezero Ladoga, iz koga istie Neva, zahvata 18.150 km2, to je ravno povrini triju obinih francuskih departmana; jezero Onjega, 9.836; jezero Pejpus, 3.583. U neravnoj oblasti Volginih izvora, jezero Seliger, najvee u Srednjoj Rusiji, vee je od jezera Maora. Ukoliko se vie ide ka nekadanjoj krajnjoj granici gleera na jugu, utoliko se smanjuje broj, prostranstvo i najee dubina jezera. Iako meu ovim jezerima ima i takvih ija je voda bistra i providna na peskovitom dnu, ipak su mnoga od njih dobila izgled ritova u kojima se vidi tek po koja slobodna povrina vode. Iako smetaju saobraaju, te barutine ipak su od koristi kada se zavri otapanje snega, jer odravaju vodostaj reka i usporavaju trenutak niskog vodostaja kada nastupe letnje ege, te isuivanje tih takorei sunera, uopte uzev, ne bi bilo korisno. Jo dalje ka jugu trona i retko poumljena zemlja stepe upija vodu, te reke odjednom postaju sve ree. Dnjepar u svome donjem toku prima vrlo malo pritoka, a Volga ne prima ni jedne od Jeruslana na levoj obali i Sarapta na desnoj. Tek ako se ponegde vidi kako se voda skuplja u plitkim udolinama, odakle silazi tromo ka nekom niem udubljenju. Otuda ona vrsta oskudnih potoka koje u oblasti Poltave nazivaju sljeporod (sleporoen) ili mertvorod (mrtva voda).

37

Ponegde, na veim otstojanjima, podiu ljudi ustave koje stvaraju bare, i na tome mestu podie se zaselak. Pored ovraga ili jaruga koje brazdaju stepsko tle i skoro su uvek bezvodne, ove skromne dolinice skoro bez padina jesu jedini useci koje je u meuprostoru velikih reka voda izdubila u prostranoj i bezreljefnoj ravnici June Rusije. Nov hidrografski tip pojavljuje se odjednom kada se prie stepenovitim visijama Krima. To je hidrografija krenjakih oblasti, sa provalijama, podzemnim peinama i ponovnim pojavljivanjem retkih ali obilnih izvora. Ali im se prispe na junu padinu, gde je zemlja manje porozna i gde vruine due traju, potoci teku samo poetkom prolea, a potom se svode na nekoliko tankih mlazeva vode, te dodaju jo jednu crtu slinosti izmeu te male oblasti i sredozemnih zemalja. Suprotnost izmeu Severne i June Rusije. Iz ovog pregleda geografskih posebnosti Evropske Rusije proistie jedna osnovna razlika. Ako se izuzme krajnja severna oblast, negostoljubiva tundra, i krajnji jugoistok, pustinja oko Kaspiskog Mora, onda se vidi da se Rusija moe podeliti na dve velike oblasti: Severnu i Junu Rusiju, ija su obeleja veinom meusobno suprotna. Severni deo je odve vlaan; biljni ivot tamo ne traje ni pola godine; saobraaj se vri veinom vodenim putevima. U junom delu je vlanost nedovoljna, a biljni ivot traje vie od est meseci; saobraaj se vri uglavnom suvozemnim putevima. Severni deo je oblast naslaga, sa reljefom gleerskih nanosa i topografijom predela naikanih neravnina; jezera i reka ima tamo u izobilju. Juna Rusija je zaravnjena oblast, sa udubljenim reljefom koji se odlikuje mnogobrojnim jarugama; jezera i barutine su tamo retke i ograniavaju se najee na plavne delove dolina. Severni deo je umska oblast; juni deo je oblast stepa. Na severu bor raste radije na vrhovima vododelnica, jer su oni suvi, a hrast u dolinama; naprotiv, na jutu su ume mnogo ree i sastoje se od hrastova u viim delovima, a od borova na nanesenom pesku. Kue na severu grade se od borovih stabala sa krovom od dasaka; kue na jugu su od hrastovine, sa slamnim krovom. Severna Rusija ivela je pod samodrnom organizacijom Moskve; Juna Rusija imala je demokratske ustanove Kijeva. Na severu su mukarci mnogobrojniji, a na jugu ene. Moglo bi se navesti jo mnogo primera ovakvih suprotnosti, koje su donekle uticale na razvitak Belorusa i Velikorusa s jedne strane, i Malorusa s druge strane, i koje su posle ujedinjenja pod carevima dovele do stvaranja Ukrajinske drave sa izvesnim, bar prividnim, samoupravnim povlasticama Ma koliko ovek bio malo sklon da pridaje preveliku vanost uticaju geografske sredine na sudbinu naroda, ipak se mora u toku istorije ruskoga naroda utvrditi da je priroda u Rusiji, vie nego u drugim zemljama, as stavila neprelazne brane, a as pruila izuzetne mogunosti aktivnosti naroda i njegovih voa.

38

II. KRATAK PREGLED PREISTORISKE ARHEOLOGIJE RUSKE ZEMLJE

Tek je sto godina otkako se ruski naunici bave arheologijom svoje otadbine. Poto su se najpre interesovali za istoriske ostatke Grka na severnoj obali Crnoga Mora, i okolnih naroda Skita i Sarmata, oni uskoro obratie panju na unutranjost svoje zemlje, sve do jezera Ladoge i gornjega sliva Volge; te oblasti bile su od 1854 do 1858 godine predmet znaajnih radova A. Uvarova. Iako su se u drugoj polovini XIX veka arheoloka istraivanja umnoila, ona su meutim poela jako da napreduju tek u poetku XX veka zahvaljujui radu Petrogradske carske arheoloke komisije, Moskovskog arheolokog drutva, koje je prvo poelo da saziva ruske arheoloke kongrese, Moskovskog istoriskog muzeja, a naroito Arheolokog drutva u Odesi. Poslednjih godina su strani naunici, prvenstveno iz Helzingforsa i Stokholma, uzeli u tome velikog i znaajnog udela. Najglavnija dela posveena celini ili velikom delu ruske preistoriske arheologije jesu: A. S. Uvarov, Arheologija Rossii (Arheologija Rusije), sv. I, Moskva, 1881; N. P. Kondakov i J. Tolstoj, Ruskaja drevnosi v pamjatnjikah iskustva (Ruske starine u umetnikim predmetima), sv. IVI, Petrograd, 18891899, ije je prve tri sveske preveo na francuski S. Renak u Starinama June Rusije, Pariz, 1892, 1892; B. I. Hanenko, Drevnosi Pridnjeprovja (Starine u slivu Dnjepra), IVI, Kijev, 18891907; V. Xavojka, Drevnjije obitatelji srednago Pridnjeprovja (Drevni stanovnici srednjeg sliva Dnjepra), Kijev, 1913;. V. A. Gorodcov, Pervobitnaja arheologija (Prvobitna arheologija), Moskva, 1908; Bitovaja arheologija (Materijalna arheologija), Moskva, 1910, i Arheologija, sv. I, Moskva, 1925; M. Ebert, Sdrussland in Altertum, Bon, 1921; V. I. Danilevi, Arheologina minuvina Kiivini (Arheoloka prolost Kijevske oblasti), Kijev, 1925; T. Arne, steuropas och Nordbalkans frhistoria, Stokholm, 1926. Da spomenemo jo Pregled razvitka arheolokih nauka u Rusiji, od grofice P. Uvarov, u Zbirci memoara francuskog arheolokog drutva, Pariz, 1904, i Vvedenije v arheologiju (Uvod u arheologiju), Petrograd, 1923, od profesora S. A. ebeljeva. to se tie specijalnijih radova, njih emo kasnije spomenuti. 1. PRESLOVENSKO DOBA Paleolitsko doba. Ne zna se da li je ovek iveo u istonoj Evropi u prvoj polovini kvaternera, u vreme kada je veliki severni gleer pokrivao ogromnu ravnicu koja se prua do linije Lavov-Kijev-Tula-Saratov, ali znamo pouzdano da se pojavio im su se gleerske mase poele da povlae. On je po svoj prilici doao sa Zapada i pripadao je istoj onoj mlaoj i krupnijoj rasi koja je na Zapadu zamenila prvobitnu i niu rasu homo primigenius Europae. Na

39

ravnicama osloboenim od leda male porodice ivele su nomadskim ivotom. Svuda gde su neko vreme ivele ostavile su tragove svoga prolaska, ostatke ognjita, pored kojih se nalaze kosti divljih ivotinja iz toga vremena, primerci kamenog ili kotanog orua, itavog ili slomljenog, pokuaji primitivne umetnosti, ali ne i grnarija, jer ona tada jo nije postojala. Rusija ima itav niz ovakvih obitavalita. Najstarija pripadaju aurignaciskom i solutrenskom dobu i pronaena su kod Kostenki na Donu i kod Karaarova na Oki, potom u Kijevu, u Kirilovskoj ulici u predgrau Podol; najskoranjija, iz magdalenskog doba, kod Goncija blizu Poltave i kod Mizina na reci Desni. U ovom poslednjem obitavalitu pronaeni su vajani i ukraeni predmeti ije are odaju veoma razvijen umetniki smisao kod tih prostih ljudi koji su lovili mamute, nosoroge, medvede, lavove i irvase, i iveli tekim i napornim ivotom. Neolitsko doba. Da li su se moda kvaternerske rase, idui za mamutima i irvasima, otselile nekuda na severoistok i u Sibir, te nainile mesta nekoj novoj najezdi? Ili su ostale rasturene po ravnicama i umama Rusije, traei neprestano nova stanita, nova obitavalita, unapreujui svoj umni razvitak tako da se uzdignu na vii stepen, mezolitski, a potom jo vie, do neolitskog stepena? Mi to ne znamo. Sve to se zna to je da tadanje stanovnitvo Rusije nije bilo zaostalo iza ostalih stanovnika Evrope i da se ono neverovatno uvealo, naroito tamo gde je zemljite bilo plodno i pogodno za stanovanje. U Junoj Rusiji, u Voliniji i oblasti Kijeva, Poltave i Harkova, nailazi se na mnotvo tragova obitavalita, koji se javljaju u obliku prostranih slojeva ostataka, ili temelja koliba, ili pak grobnica sa neolitskim predmetima. Srednja i Severna Rusija su, razume se, manje bogate u tome pogledu; pa ipak se i tamo nailazi na esto veoma znaajne ostatke obitavalita, na primer u slivovima Volhova i gornjeg i srednjeg toka Volge. To vie nije jedan jedini narod i svuda ista prosveenost. Juna Rusija se oigledno razlikuje u tome pogledu od Srednje i Severne. Dvostruki karakter Rusije u istoriskome dobu, ona razlika u kulturi izmeu stepske oblasti i oblasti uma u Srednjoj i Severnoj Rusiji postoji ve u neolitskom dobu, koje je zapoelo pre vie od dve hiljade godina pre Hrista. Neolitska obitavalita u Junoj Rusiji (Volinija, Kijevska, Poltavska i Harkovska gubernija) i retke grobnice sa skeletima pokazuju drukiji tip kamenog orua (naroito mikrolite) i drukiju grnariju nego istodobna obitavalita pronaena kod Bologoa blizu Velikog Novgoroda, kod Volosova blizu Muroma na Oki, kod Balahna blizu Ninjeg Novgoroda, kod uhloma na Veksji, a koja se odlikuju okruglom grnarijom sa ukrasima u obliku eljevih zuba; pa i stara kultura sa kotanim oruima, rasprostranjena u Estoniji i slivu Volge, tako isto je razliita. Isti ovi tipovi, razume se sa mesnim razlikama, vide se rastureni od Karelije i Finske do srednje Volge i ka Jugu do granice crnice. Oevidno je da je svuda ovde iveo isti narod, i njemu pripada poslednji stupanj one kulture koju nalazimo na kraju neolitskoga doba, sa svojim bakarnim predmetima i jakim

40

uticajem nordiske i kavkaske kulture, a kasnije i uralske. Taj stupanj je poznat pod imenom fatjanovska kultura. Ono to nas najvie iznenauje kod nametaja naenog u tome seocetu blizu stanice Utkinskaja na eleznikoj pruzi izmeu Jaroslavlja i Vologde jeste uticaj Zapada, Danske. To je dokaz da je ve na tri hiljade godina pre Hrista postojala veza izmeu Volge i Baltikog mora. Ne treba verovati ni u jednu najezdu sa Zapada, ni u najezdu sa Juga. Fatjanovska prosveenost imala je svoje sredite u trouglu Vologda-Vladimir-Novgorod na Volgi, ali se ona rasprostirala odatle sve do Velikog Novgoroda i do varoi Brjanska i Sergaa. U Junoj Rusiji, naprotiv, ne vidimo jedan jedini narod. Razlike u kulturi na koje se tamo nailazi ak i u jednoj uoj oblasti, na primer u Kijevskoj guberniji, takve su da se ne mogu uvrstiti u jednu etniku celinu. Za neolitsko doba u pravom smislu ova injenica nije oevidna, jer ima premalo proverenog materijala. Ali to se tie kraja toga doba, u trenutku kada prvi bakarni predmeti prodiru u staru neolitsku zbirku pripremajui na taj nain prosveenost metalnoga doba, zapaaju se ve jasno razliiti narodi. Sa Zapada, sa obala Odre, dolazi meu domoroce jedan narod koji je ostavio svuda na svome prolazu grobove sa kosturima u ueem stavu u kamenim sanducima, sa grnarijom nordiskoga tipa i onom koja u arheologiji centralne Evrope nosi obino naziv vrvaste grnarije. Grobovi za spaljivanje, koji se meaju meu ove, postavljaju takoe jedan etniki problem. Posle toga, sa istoka (ili juga) doao je prvi talas nomada nepoznata porekla, koji je Dm. Samokvasov hteo da izjednai sa Cimerijcima, istoriskim prethodnicima Skita. Grobovi tih naroda rasejani su po itavoj stepskoj oblasti izmeu Galicije i donje Volge i Kavkaza. Oni se razlikuju od drugih tumulima (kurgan) koji pokrivaju kosture u ueem stavu. Grobni nametaj je veoma karakteristian, i naroito nas iznenauje obiaj da se kosti skeleta pokriju jednim slojem crvene boje. Najvei broj tumula pripadaju sledeem bronzanom dobu i obogaenoj civilizaciji. Trei jedan narod sasvim originalne civilizacije obrazovao se takoe na jugu: to je bio zemljoradniki narod koji je stanovao u oblasti izmeu Galicije i kijevskog Dnjepra. Njegovi etniki odnosi sa njegovim domorodskim susedima iz neolitskog doba i narodom sa sanduastim grobovima nisu poznati. Ali izgleda da je on sa nomadskim stanovnitvom stepe vodio neprekidno borbu, koja se po njega ravo zavrila. Njegova civilizacija blistala je nekoliko vekova, od kraja tree hiljade godina pre Hrista, nadmaujui sve susedne civilizacije svojim umetnikim smislom; ali, posle svretka kamenoga doba ona naglo iezava, bilo da je izumrla usled napada osvajakih nomada, bilo da se povukla u druge zemlje, na jug Evrope. To je Tripoljska civilizacija, tako nazvana prema jednom od njenih prvih nalazita koje je otkriveno blizu Kijeva, u Tripolju na Dnjepru, i koje je uveno bogatstvom svoje arane i bojene grnarije, divno izraene, svojim idolima od gline i svojim zagonetnim kosturnicama (Ploadka)

41

sa grobovima za spaljivanje. Velika srodnost njene grnarije sa predmetima iz starog doba pronaenim na Balkanu i na Maloaziskom Ostrvlju izazvala je stvaranje nekolikih teorija: najpre onu o irenju egejskih uticaja ka severu a kasnije teoriju o obratnom uticaju ili ak o sputanju tripoljskog stanovnitva i njegove civilizacije ka jugu, sve do Grke (E. tern). Ali ne treba zaboraviti ne manje udnu podudarnost te civilizacije sa drevnom Mesopotamijom (Akropolj u Suzi) i drevnim Turkestanom (Anau blizu Aabada). Ostaje, dakle, jo mnogo zagonetaka, i Tripoljska civilizacija ostae jo dugo vremena, ukoliko se tie njenog porekla i njene sutine, njenog rasprostiranja i iezavanja, privlaan ali i teak problem ruske arheologije. U svakom sluaju, uopte uzev, veoma je teko pokuavati da se razree ta etnika pitanja za tako davne periode vremena. Sasvim je prerano prenositi u ta vremena razne faze razvitka indoevropskog naroda, ili ak sluiti se pojmovima Germani, Litvanci i Sloveni. Mi nita ne znamo o svima prastarim narodima June Rusije; postoje nejasnosti, ak i o stanovnitvu koje je ostavilo kurgane (tumule), iako se ono odralo sve do dolaska Skita. Jedino je verovatno finsko poreklo stanovnitva Srednje i Severne Rusije, poev od neolitskoga doba. Tamo nije bilo velikih promena. Bronzano doba. Poetkom druge hiljade godina pre Hrista, orua od bronze zamenjuju kamena i bakarna orua. Na severu, stara fatjanovska kultura, veoma rasprostranjena, ustupa mesto mlaim kulturama koje se odlikuju obilnou metala, naroito predmetima sibirskog porekla. Sibir je tada igrao vanu ulogu u razvitku Istone Evrope. Uticaj sliva reke Jeniseja i oblasti Urala na staru kulturu Fatjanova i Volosova nastavio se, kao to dokazuju iskopine naene kod Sejma blizu Ninjeg Novgoroda, ili kod Turovskoga (Gali). Ali hronologija ostaje i dalje neizvesna. V. Gorodcov stavlja fazu Sejma u XIVXIII vek, a fazu dragocenih predmeta naenih kod Galia u XVIII, dok ih A. Talgren stavlja, zajedno sa slinim grobovima, u XIVXI vek pre Hrista. To je jedna nova civilizacija bronzanog doba i ona se odrala za vreme narednog perioda, kada su u Junoj Rusiji vladale nove kulture viega stupnja, proete uticajem klasine grke umetnosti. Osim toga, moe se rei sa A. Talgrenom, koji je toj poslednjoj fazi dao ime Ananjinske kulture, da ona pretstavlja vrhunac bronzane kulture na Volgi. Taj procvat stavlja se izmeu VII i II veka pre Hrista, i plod je raznih uticaja, naroito veza sa Sibirom i Srednjom Azijom. Ananjin je jedan deo te teritorije i njenih kultura. U Junoj Rusiji, pri pojavi bronzanog doba, ni Tripoljska civilizacija, a verovatno ni stanovnitvo koje ju je stvorilo ne postoje vie. Njeni jedini stanovnici su ostaci domorodaca koji se odravaju kroz sva doba i kroz sve promene naseljavanja. Da li je tamo bilo jo i drugih etnikih ostataka? To se tano ne moe znati. Osim njih, u svakom sluaju, u itavoj stepskoj oblasti stanovali su i njom gospodarili stari zavojevai sahranjeni pod kurganima sa obojenim skeletima. Grobovi iz toga doba danas su vrlo dobro poznati zahvaljujui istraivanjima V. Gorodcova, E. Melnika, E. Trifiljeva i Dm. Jevarnickoga u Harkovskoj i Jekaterinoslavskoj guberniji, a naroito zahvaljujui

42

odlinom iscrpnom delu A. Talgrena. Konstrukcija grobova menja se prema fazama razvitka, te od prostoga groba postaje grob ojaan graom, a potom se prelazi na kavkaski tip katakombe; grnarija tu dostie retku izobilnost i veliku originalnost urezanih ukrasa. Jamano je bilo velikih kulturnih ako ne i etnikih promena u dobu kome odgovaraju ti grobovi, a to e rei od polovine druge hiljade godina do poetka skitsko-sarmatske kulture, sa kojom ti grobovi oevidno imaju dodirnih taaka. U razvitku bronzanog doba u Rusiji uestvovale su obe etnike grupe, domoroci i osvajai sa kurganima. V. Danilevi grei to to pripisuje samo prvoj grupi. Bronzana kultura u Junoj Rusiji stvorena je industrijom koja je unoena as iz Maarske, as sa Istoka i Urala, kao to se vidi iz sadrine grobova i mase bronzanih predmeta naenih na raznim mestima gde su vrena otkopavanja, a naroito iz iskopina naenih kod Borodina, blizu Kienjeva u Besarabiji. Ali mnotvo kalupa i topionica pokazuje da je postojala i lokalna industrija. Nomadi su takoe imali udela u toj industriskoj proizvodnji, to dokazuju iskopine naene u oblasti njihovih kurgana, pa ak i u njihovim grobnicama. Skitsko-sarmatsko doba (Gvozdeno doba). Za vreme prvih hiljadu godina pre Hrista jedna nova najezda nomada preplavila je itavu stepsku oblast. Ta najezda naila je u dva talasa. Prvi je bio najezda iranskih Skita, koji su poli iz Srednje Azije. Kada su u VIII ili najkasnije u VII veku doli u tu oblast, oterali su iz stepa Cimerijce, neznani narod trakiskog ili kavkaskog porekla (narod koji je ostavio ranije pomenute kurgane), nastanili se izmeu Dona i Dnjestra, kao i u graninoj oblasti, i tu osnovali novu dravu sa nekoliko dinastija. Ostaci Cimerijaca i domorodaca potpadoe pod vlast Skita, od kojih se jedan deo nastani jo dalje, u Maarskoj i Bugarskoj. U poetku III veka pre Hrista drugi talas najezde doveo je uzastopno plemena srodna Skitima, koja su isto tako govorila jedno iransko nareje i dolazila takoe iz Srednje Azije. Ta plemena nazivaju se Jednim optim imenom Sarmati, iako ona obuhvataju itav niz plemena meu kojima istorija zna za Jazige, Jaksamate, Roksolane, Alane i druge. Jedan deo Skita bio je uniten, te stepe padoe pod vlast Sarmata za nekoliko vekova, sve do dolaska Gota u III veku posle Hrista. Ali ova najezda nije bila jedina velika etnika promena u Junoj Rusiji. U isto vreme kada i Skiti, pojavie se Grci na severnoj obali Crnoga Mora, iju veliku ekonomsku vanost oni odmah uvidee. Na toj obali, iza koje su se nalazile ogromne itnice spremne da snabdevaju itavu Grku i Jegejsko Ostrvlje, oni pohitae da osnuju itav niz trgovakih zastupnitava i naseobina, od kojih su najbogatije i najvee bile Olbija sa ostrvom Berezanjom na uu Buga, Pantikapeja na Bosforskom Kanalu (danas moreuz Ker izmeu Azovskog i Crnog Mora), i Hersonez na Krimu, pored Sevastopolja. Prve dve naseobine bile su po poreklu jonske (osnovali ih stanovnici grada Mileta sa Maloaziske obale), a

43

trea dorska, koju su osnovali stanovnici Herakleje. Olbija je u poetku bila najnaprednija, ali je Hersonez due sauvao svoju mo. U itavom razdoblju od VIII ili VII veka pre Hrista do III veka posle Hrista, arheologija nailazi samo na ta tri etnika elementa: Skite, Sarmate i Grke. Najpre se vidi kako se skitska i grka civilizacija stapaju da saine jednu celinu u kojoj grka umetnost i tehnika potiskuju nomadska obeleja. U kurganima, naroito onima to pripadaju varvarskim poglavicama, skitskim ili sarmatskim, iz prvih vremena, nailazi se, pored proste grnarije i predmeta donesenih iz Azije ili izraenih na licu mesta, itav niz divnih predmeta klasine izrade to su ih nainili grki majstori u Olbiji, a kasnije naroito u Pantikapeji, ali za varvare, sa njihovim motivima i po njihovom ukusu. Muzej Ermita u Petrogradu uva jednu takvu uvenu zbirku koja potie iz kurgana zvanih KulOba, Soloha, ertomlik, Semibratov, Lugovaja, Hohla, Karagodeua, i mnogih drugih. Za skitskoga doba preovlauje grka umetnost i ona uobliuje varvarski stil, koji se odlikuje ivotinjskim ukrasima donesenim iz Srednje Azije, no koji su pretrpeli jak uticaj Mesopotamije. Sarmatsko doba oznaava preokret u uticajima. Ve od I veka posle Hrista, civilizacija i itav sarmatski ivot poinju da gospodare grkom i romanskom kulturom i da ih proimaju varvarstvom. Sarmatska dekorativna umetnost iri se i drugim putevima, i unosi u radionice Krima i poluostrva Tamanja jedan nov ivotinjski stil sa persijskim i indijskim uticajima, raznobojan, sa novim dekorativnim tehnikama (umetci, gle) koji priprema zemljite za umetnost gotskoga doba. Sve te novine dolaze velikim putem kojim su se kretale trgovina i najezde, a koji spaja okolinu Balkakog jezera sa planinskim lancem Tjan-anom na Donu. Ali u tome dobu, u arheolokim iskopinama June Rusije, nisu svi predmeti skitskoga ili sarmatskoga porekla. Osim ve navedenih grkih naseobina, nailazi se severno od stepske oblasti, u Kijevskoj, ernjigovskoj i Poltavskoj guberniji na velika groblja gde se, pored pravih skitskih i grkih predmeta, nalaze i predmeti dovoljno razliiti da bi se mogli pripisati nekom drugom narodu, jamano domorocima koje su pokorili nomadi. Oblast ovakvih groblja, koja imaju ponekad i tumule, ve je poumljena, i vrsta predmeta u grobovima pokazuje da je stanovnitvo bilo pre zemljoradniko nego nomadsko; utvreni logori u njihovoj blizini pokazuju da su tu bila relativno stalna obitavalita (logori kod Nemirova, Motrenina, Pastjerskog, Bjelskog); grnarija je delimino razliita i obiaj spaljivanja mea se sa obiajem sahranjivanja. To nas navodi na pretpostavku da su to drugi narodi, koji se verovatno kriju iza imena koje se nalazi kod Herodota (IV, 17, 521) zemljoradniki Skiti. Ne moe se meutim danas kazati koji su to narodi, iako je prisustvo Slovena na zapadu i Finaca na istoku te oblasti ve vrlo verovatno. Unutranjost Rusije ostaje za vreme skitskoga doba u mraku. Kulture sa juga prodirale su do Voronjea i Romnija, gde su se meale sa fatjanovskom kulturom koja je bila na izmaku. Ali karakter kulture u unutranjosti nije nam

44

dobro poznat, a utvreni logori tipa akovo gorodie blizu Moskve, sa svojim kotanim izraevinama, daju pre utisak zavretka neolitskoga doba nego poodmakle metalne kulture. Poznato je, uostalom, da je u to vreme cvetala na srednjoj Volgi i na Oki i Kami bronzana kultura Ananjina, sa mnogo tragova skitske radinosti. Ja meutim ne smatram da ti tragovi potiu sa obala Crnoga Mora, kao to je tvrdio A. Talgren, nego neposredno iz okoline Turkestana. Gotsko-rimsko doba. Ve od II veka posle Hrista rimska kultura poela je da prodire u unutranjost Rusije. To je bila posledica najpre zauzimanja obale Crnoga Mora od Rimljana za vlade Nerona (6366), a potom osvajanja Dakije koje je izvrio car Trajan 106 godine. Ove pobede otvorie vrata rimskoj trgovini, koja prodre dosta daleko u unutranjost, to dokazuju velike koliine naenoga rimskog novca sa obe strane Dnjepra. Ali razvoj rimskog uticaja bio je zaustavljen dolaskom Gota. Ovi su krajem II i poetkom III veka napustili u velikim masama donju Vislu i preli najpre preko zemlje zapadnih Slovena. Jedan njihov deo naie 214 godine na rimsku vojsku u Dakiji, a drugi posede oblast srednjega Dnjepra i tu obrazova novu dravu ije je sredite bilo na Dnjepru (Kijev?). Odatle Goti rairie svoju vlast nad Fincima, Litvancima i susednim Slovenima, a tako isto i nad obalama. Od godine 250 najglavnije grke naseobine padoe postupno pod njihovu vlast. Ta gotska drava, velika i mona u IV veku, propade takoe godine 375 pod navalom Huna. Najvei deo Gota povue se ka zapadu, te e istorija i arheologija nai u VII veku na obalama mora njihove neznatne ostatke. Arheologija utvruje njihovo prisustvo na tome mestu na osnovu groblja za sahranjivanje kod Gurzufa, Souk-Sua i Mangupa na Krimu, koja potiu iz VI i VII veka; ali ona ne moe tvrditi da su oni tu bili i ranije. U jednoj grupi groblja, koju pretstavljaju groblja kod ernjahova i Romakija blizu Kijeva (grobovi za spaljivanje i sahranjivanje iz IV i V veka), sauvani su predmeti koji bi mogli poticati od Gota. Ali pored tih grobova ima i drugih jo starijih, iz I veka, kao to su oni kod Zarubinaca, koje je jedan od dobrih ruskih arheologa, V. Hvojka, pripisao istoj grupi. Ako je tako, ako ti grobovi kod Zarubinaca pretstavljaju poetak iste civilizacije, onda cela ta grupa ne moe pripadati Gotima, kojih nije bilo na jugu Rusije u I veku i iji su srodnici Bastarni stanovali u drugoj oblasti. Za arheologiju pitanje Gota u Rusiji ostaje dakle nereen problem. Naprotiv, nema vie nimalo sumnje o njihovom udelu u kasnijem razvitku umetnike radinosti u Srednjoj Evropi. Ranije se pretpostavljalo da su oni za vreme svoga bavljenja na Crnome Moru, pomou mesnih radionica, stvorili jedan nov stil, a kada su ih odatle oterali Huni, rairili ga po celoj Evropi. To je stil koji je baron Beji nazvao gotska umetnost, koji je posluio kao osnovica merovinkoj umetnosti u VVII veku i koji se odlikuje sjajnim raznobojnim umetcima od granata ili stakla, klinastim urezima i ubodima, i novim stilom ivotinjskih ukrasa. Uistini taj novi stil nisu stvorili Goti, nego neposredno grke

45

radionice, i pred sam dolazak Germana on je bio ve sasvim uoblien zahvaljujui potstrecima to su ih doneli Sarmati, a takoe i trgovini sa Persijom. U III i IV veku tako ukraeni predmeti nisu retki u grkim grobovima. To je dakle jedan grko-istonjaki stil, a ne gotski. Poto su dali nove oblike kopama i minuama, Goti su ga samo usvojili i rasprostranili, razume se pomou vizantiske trgovine, posle 375 godine po ostaloj Evropi. Ova nova umetnost prodrla je u Rusiju dosta daleko na sever, gde se u grobovima iz VI i VII veka nalaze esto izopaene gotske kope. Jedan put prolazio je du Dnjepra (Pastjerskoe), a drugi istonije. Ovim putevima su gotski predmeti, a uporedo s njima i gleosani predmeti takozvanog moinskog stila, prodrli do sredine Rusije, jer se nalaze u obitavalitima i grobovima litvanskim, slovenskim i finskim. To su kulture zvane pjanoborska i borkiska, poznate po nizu finskih grobalja na Kami i Oki. To su samo novi strupnjevi nekadanje ananjinske kulture. 2. SLOVENSKO DOBA Vrlo je verovatno da su Sloveni stanovali u svojoj evropskoj postojbini izmeu Visle i Dnjepra ve na nekoliko vekova pre Hrista, te ne izgleda udno to su im arheolozi pripisali nekoliko preistoriskih kultura meu onima koje smo nabrojali na jugoistoku Rusije. Ali, to je samo pretpostavka, a za epohe pre prve hiljade godina pre Hrista svako takvo utvrivanje istovetnosti neminovno mora biti nepouzdano. Ne zna se gde su se nalazili Prasloveni u toku III i II hiljade godina pre Hrista, i svi pokuaji da se kulture Tripolja proglase za slovenske, ili neolitske domorodake kulture za slovensko-ukrajniske (v. B. Danilevi), nemaju vrstog osnova. Tek u toku I hiljade godina pre Hrista moe se utvrditi da su u Rusiji boravili Sloveni, koje Tacit i Ptolomej pronalaze ve kao veliki narod, i jedino zemljoradnika kultura ne severu skitskoga carstva i ernjakovska kultura posle Hrista imaju pravo iako se i tu mogu izraziti sumnje i staviti primedbe da se pripiu Slovenima. Ako se hoe iskreno da prizna, mora se rei da se ne zna ozbiljno kakva je bila kultura Istonih Slovena ak ni u razdoblju od V do VIII veka, u kome je vremenu veliki deo Srednje i June Rusije bio ve posednut Slovenima. Izvesno je da su Sloveni obrazovali veliki narod pod vlau Gota i da su se u VI i VII veku rairili do Doneca, Oke, gornjega Dnjepra i Volhova; da su Vjatii u VIII veku osnovali na Oki vaan trgovaki i politiki centar oko varoi Rjazanja (nekadanja Arza). Ali nae poznavanje obitavalita i grobova iz toga vremena je tako nepotpuno, da bi opis starina tadanje slovenske civilizacije izgledao danas preran. Tek od IX i X veka moe ruska arheologija da nam prui pozitivnu i pouzdanu sliku postojbine Slovena, njihovoga rasprostiranja i njihove kulture. Razume se da se uvek nailazi na grobove i obitavalita za koje se ne moe

46

pouzdano tvrditi kome su pripadali, naroito na granici slovenske teritorije, ali ponekad i vie ka sreditu. I pored svih napora grofa A. Uvarova, V. Zavitnjivia, generala N. Brandenburga i nekih drugih jo se ne moe tano rei ta je u IX i X veku slovensko, a ta nije. Ali, ako se jo i kolebamo pred izvesnom grobnicom, :ne kolebamo se pred celinom. Celina slovenske kulture ve je dosta pouzdana i pouna. Bie dovoljno da se ovde obelee glavne njene linije. Slovenske grobnice nalaze se pod mogilama (tumulima) prilino visokim otuda i dolazi naziv doba kurgana koje pokrivaju tela bilo spaljena ili sahranjena. Spaljivanje, koje su Sloveni odavno vrili, izgubilo se tek postepeno, prilikom primanja hrianstva. Uopte uzev, sahranjivanje je zavedeno u toku XI veka; samo na jugu rairilo se ono ranije, ali nam Kijevski letopis kazuje da su neka slovenska plemena, udaljena od pokrtenih sredita, vrila spaljivanje oko 1100 godine. Unutranja konstrukcija kurgana je veoma razliita; ponekad grobovi lee prosto na povrini zemlje ili u prostim jamama; na drugom mestu ima kovega ili sarkofaga; na treem mestu postoje krovovi od drveta. Telo obino lei na leima, sa nogama ka istoku a glavom ka zapadu. Predmeta u grobovima ima obino veoma malo; najbogatiji grobovi nalaze se samo du velikih trgovakih puteva, oko trgovakih ili kneevskih sredita, na primer na Dnjepru u zaviaju plemena Poljana, na Oki kod plemena Vjatia, u okolini Smolenska kod plemena Krivia, ili kod Severjana blizu ernjigova. Prvobitno oruje Slovena bilo je veoma jednostavno: luk sa strelama, koplje i ponekad mali titi. Kasnije se naoruanje razvilo pod uticajem RusaVarega i okolnih nomada. U IX i X veku ono je dopunjeno maem, bradvom i velikim titom, dok su nomadi imali luk i sablju, koji od X veka preoe u upotrebu i kod Slovena. iljati lemovi i pancir-koulje bili su takoe u estoj upotrebi, kao to su bili i domai predmeti; uzengije, emovi, mamuze, srpovi i ognjila svuda su isti, osim u nekojim oblastima gde se javljaju ponekad i nomadski predmeti istonjakog obeleja. Grnarija je svuda ista: jedan stari tip (raniji od X veka) upova bez ukrasa, nainjenih rukom, i jedan pozniji tip, koji se nalazi u Rusiji od X veka, poznat pod nazivom grnarija gorodita. To su upovi povrnutih ivica i obino ukraeni poloenim ili talasastim urezanim linijama, nainjeni na kolovratu i dobro peeni. Na dnu se obino nalazi znak grnara. To je grnarija koja je dola u Rusiju iz oblasti Zapadnih Slovena i srednjeg sliva Dunava. Najbogatiji deo naenih predmeta sainjavaju svakovrsni nakiti, izuzev kopi koje su u IX i X veku u Rusiji ve iezavale i ustupale mesto preicama i pucadi. U nakitu se najbolje moe da zapazi dejstvo razliitih uticaja, skandinavskog, istonjakog i vizantiskog, koji su doprineli da se stvori slovenska kultura toga doba. Njihovi susedi Litvanci, Letonci i Finci imali su manji uticaj nego drugi, jer njihov glomazni nakit nije odgovarao slovenskom ukusu. Naprotiv, suparnitvo izmeu skandinavskog, vizantiskog i istonjakog uticaja na slovensku kulturu bilo je veoma ivo, o emu su dokaz nekolika

47

groblja u sreditu slovenske zemlje i itav niz iskopina iz X i XI veka (Gnjezdovo kod Smolenska). Istonjaki srebrni nakit, ukraen tananom srmom, preovlauje u poetku, ali od XI veka vizantiska izrada ha potiskuje i naposletku zamenjuje sve ostale. Ruske radionice, najpre u Kijevu a potom u Velikom Novgorodu, Vladimiru, Rostovu i Suzdalju, poee i same da podraavaju vizantiskim uzorima: nov niz divnih iskopina svedoi o njihovoj delatnosti. Od svih onovremenih slovenskih nakita najinteresantniji su sa arheolokog i etnografekog gledita visei prstenovi, kruii vie ili manje ukraeni koji su visili sa obe strane glave na slepoonicama, okaeni o traku ili moda dijademu. Oni su po obliku as prosti a as sloeni. Jedni su stalno obeleje Slovena, ali drugi obeleavaju razna slovenska plemena; oni se mogu nai svuda gde su Sloveni obitavali i oni su najvaniji dokazi slovenske arheologije. Ostali ukrasi menjaju se takoe prema raznim oblastima, ali u mnogo manjoj meri. Ostaci slovenskih kua iz ovoga doba i beskrajni niz raznih utvrenja, naroito onih to se zovu gorodia, utvreni logori ograeni bedemom i ponekad palisadom, pretstavljaju takoe interesantne dokaze. Ovi logori sluili su za sklonita ili za odbranu, a takoe i za odravanje zakonotvornih ili verskih skuptina. U onima koji su bili nastanjeni zemljite je unutra puno ruevina i ostataka svakidanjeg ivota, naroito grnarije koja se ne razlikuje od one u grobovima. Ovakva utvrenja koja se u Rusiji broje na hiljade veoma retko su bila predmet naunih istraivanja. Isto tako i njihove meusobne srodnosti i njihovo ustrojstvo, kojima bi se mogli rasvetliti odnosi izmeu starih bratstava ili plemena, nisu jo prouena kako treba. Poznata je sloena konstrukcija jednog velikog gorodia otkako su vrena otkopavanja kod Bjelgorodka blizu Kijeva, nekadanjeg Bjelgoroda to ga je sagradio veliki knez Vladimir godine 992. 3. STARINE OKOLNIH NESLAVENSKIH NARODA Na svim obalama slovensko stanovnitvo Rusije imalo je za susede na ruskoj teritoriji narode vie ili manje stare. Njihove starine, koje delom pripadaju slovenskim oblastima a delom su van njih, privlae takoe panju ruskih arheologa. Kultura sa kraja preistoriskoga doba relativno je dobro prouena, koliko na zapadu Rusije na obalama Finskoga Zaliva toliko i u slivu Oke i Volge, gde su nam groblja na Oki, na Ljadi, blizu Tombova i Penza (Tomnjikov, Podbolotnaja, Murom, Maksimovka) otkrila itav jedan svet bogate finsko-istonjake kulture. Kultura nomada iz toga doba (Hozara, Peenjega, Polovaca i drugih), koji su bili susedi Slovena na granicama stepa, takoe je dobro poznata. Mnotvo nomadskih grobova otkriveno je u Kijevskoj, Jekaterinoslavskoj, Tavridskoj, Harkovskoj (Verhnje Saltovo), Kubanskoj, Voronjekoj i drugim gubernijama. Ali jo nemamo iscrpno delo o njima.

48

Zapadni susedi Slovena, Letonci i Litvanci, naseljavali su nekada veliki deo oblasti koja je kasnije postala slovenska, do Pripjata i gornjega Dnjepra, raunajui tu i oblast Smolenska. Odatle su se oni povukli oko VI i VII veka pred najezdom Slovena i otili da se nastane na zapadu, iza gornjega Njemena, Vilije i Polote, Dvinine pritoke. Njihove starine, sakrivene po neprohodnim umama, srazmerno su malo poznate, naroito ukoliko se tie hronologije. Ruska arheologija ima dakle pred sobom goleme zadatke i teak posao, koji bi lako ispunili itavo jedno stolee. Ali napredak to ga je ona nainila u poslednje vreme daje nade da e ona i to savladati.

49

III. RUSKE ZEMLJE OD POETKA DO KRAJA TATARSKIH NAJEZDA

1. SLOVENSKA PLEMENA I STVARANJE KIJEVSKE KNEEVINE Dolazak Slovena u Istonu Evropu. U ravnici Istone Evrope obrazovao se ruski narod. Slovenska plemena iz kojih je on ponikao spustila su se tamo, prema najverovatnijoj pretpostavci, sa severnih padina Karpata, verovatno u VII veku posle Hrista. Prema kazivanju staroga Kijevskog letopisca, koji pie u XI veku i navodi nam imena tih plemena i mesta gde su se nastanila, Hrvati su ostali najblie Karpatima; Volinjani zauzimaju oblast zapadnoga Buga; Poljaci se nastanjuju dalje ka istoku, oko srednjega toka Dnjepra i na njegovoj desnoj obali; Drevljani i Dregovii du Pripjata, Dnjeprove pritoke; Severjani, Radimii i Vjatii, poto su preli Dnjepar, nastanili su se: dva prva plemena na levim pritokama, Desnoj i Soi, a tree dalje na severoistok, du reke Oke; i najzad Krivii se zaustavljaju u gornjem toku Dnjepra, Volge i zapadne Dvine; a jedan njihov ogranak, Sloveni, nastanjuju se blizu jezera Ilmenja i reke Volkova. Tako slovenska plemena zauzimaju u ravnici Istone Evrope jednu izduenu i srazmerno uzanu oblast koja se prua od juga ka severu, od stepa koje se pruaju du Crnoga Mora pa sve do obale Baltikoga Mora, ili tanije Finskoga Zaliva. To zemljite je u to vreme skoro potpuno pod umom i kroz njega teku u svim pravcima velike i manje reke koje su njegovi glavni putevi. Doljaci idu du reka i nastanjuju se na njihovim obalama, pomerajui se postepeno ka severu i istoku, verovatno po redu dolaska. Oni tako dolaze u dodir sa drugim narodima koji su se ve nastanili na istom zemljitu ili blizu njega. U oblasti Pripjata i u gornjem toku Dnjepra, Volge i zapadne Dvine naili su na litvanska plemena koja tu odavno stanuju. Slabi, razjedinjeni, zaostali na niem stupnju kulture i bez ikakve politike organizacije, grupisani u plemena, ti narodi ne mogu da dadu Slovenima ozbiljan otpor. I doista, pod pritiskom osvajaa oni se delimino povlae sa istoka ka zapadu i nastanjuju se u slivu zapadne Dvine i Njemena; oni to ostaju primaju malo po malo obiaje, kulturu i jezik Slovena i stapaju se s njima. Isti je sluaj i u Severoistonoj Rusiji, gde se jo od najdavnijih vremena nalaze rasturena finska plemena. Ta usamljena plemena koja ne spaja nikakva zajednika organizacija, koja ive skoro primitivnim ivotom, nesposobna su da se odupru osvajaima. Izgleda kao da tu i nema borbe; u svakom sluaju istoriske starine i slovenske i finske legende nisu o njoj sauvale nikakva traga. Zato bi uostalom i bilo kakve borbe kada se Sloveni pojavljuju pre kao naseljenici nego kao osvajai, i kada miroljubivo izabiraju zemljite koje je ostalo slobodno, a koga ima izobilno? Domoroci se ili sami udaljuju od svojih novih suseda kada im se ovi ne sviaju, ili pak to izgleda da je bio mnogo ei sluaj ostaju i stapaju se postepeno sa tuincima koji time nita ne dobivaju, poto je finska kultura priblino ravna njihovoj ili ak i nia od nje.

50

Sasvim su drukiji odnosi izmeu Slovena i njihovih junih suseda Hozara. U vremenu kada se Sloveni pojavljuju na Dnjepru i njegovim pritokama, ovaj ogranak turskoga stabla, koji zauzima severni deo Kavkaza i jedan deo kaspiskih i azovskih stepa, umeo je da stvori izvesnu svoju kulturu i obrazuje jednu politiku organizaciju. Oni se bave zemljoradnjom, vinogradarstvom i ribolovom; njihova trgovina cveta zahvaljujui trgovakim putevima koji prelaze preko njihovog zemljita i vode iz Evrope u Aziju. Du ovih puteva osnivaju se mnoge varoi u kojima se susreu trgovci iz raznih zemalja, a naroito mnogi Arabljani; najpoznatije su Itilj na donjoj Volgi, prestonica Hozara, i tvrava Sarkel na Donu, na mestu gde se ova reka pribliuje Volgi. Hozari nemaju zajedniku veru i pokazuju se trpeljivi. Njihov stareina, zvani kagan ili hakan, i upravljaka klasa koja ga okruuje pripadaju judejskoj veri; veina stanovnitva je muslimanska, ali ima isto tako i mnogoboaca i hriana. Drugo jedno tursko pleme, Bugari sa Volge, nastanjeni blizu ua Kame u Volgu, potinjeno je Hozarima, ali ima svoga hana koji je stareina mnogih oblasnih knezova. Bugari imaju nekoliko varoi, od kojih je najglavnija Bulgar na Volgi. I tu dolaze arabljanski trgovci, koji donose istonjaku robu i kupuju naroito krzna to potiu iz finskih oblasti Kame i gornjeg toka Volge. U VIII veku Hozari pokoravaju Istone Slovene koji su im susedi, pa Vjatie, Radimie, Severjane i Poljane. Njihov jaram izgleda da nije bio teak, a danak koji su traili bio je srazmerno mali. U naknadu za to, pokoreni Sloveni uputaju se u trgovinu sa Istokom koja je veoma aktivna na itavoj teritoriji Hozarske drave. Obiaji i vera slovenskih plemena. Istoni Sloveni ive poglavito od lova i zemljoradnje. Pre nego to su se nastanili u svojoj novoj otadbini, oni su ve bili zemljoradnici; to su i ostali; ali u tim krajevima, skoro potpuno poumljenim, zemljoradnja je odve nepogodna da bi mogla sluiti kao jedino sredstvo za ivot; stoga, poto im ume pruaju obilje mogunosti za lov i pelarstvo, oni se njima bave isto koliko i zemljoradnjom, a ponekad i na njenu tetu. U svakom sluaju, ma da oni lako naputaju iscrpeno zemljite da bi zauzeli neko novo, oni ipak nisu nomadi. Kako po svemu izgleda, Sloveni su pre raseljavanja iveli plemenskim ivotom. Raseljavanje je moralo da rastroji takvo drutveno ureenje. Prilagoavajui se prirodnim uslovima svojega novog zemljita, plemena su ustupila mesto porodicama. Porodice se grupiu u zajednice sastavljene od srodnika i nesrodnika, i one se kod Junih Slovena zovu zadruge, a kod Zapadnih verv, pa se te zajednice ujedinjuju u volost. U svakoj zajednici jedan savet ili vee, sastavljeno od stareina porodice, pretresa i regulie sve poslove zajednice i bira upravljaa. Porodini obiaji nisu isti u svih plemena; ali sva ona doputaju mnogoenstvo. Gradovi koje Istoni Sloveni osnivaju uskoro pokraj zemljoradnikih naselja isprva su samo tvravice, koje naroito a ponekad i iskljuivo slue

51

kao sklonita u sluaju nepredvienog napada. Oni se ubrzo razvijaju i postaju sredita trgovine, isprva skromne i isto lokalne. Potom, poev od IX veka, kada Sloveni poinju da uestvuju u trgovini izmeu Istoka i Zapada, izmeu Azije i Srednje Evrope, koja se kree velikim rekama njihove zemlje i uvenim putem od Varega do Grka, ti gradovi se brzo pretvaraju u velike trgovake centre nastanjene trgovakim staleom, i slue kao stovarita robe. U XI veku Kijev i Perejaslavlj kod Poljana, ernjigov kod Severjana, Smolensk i Polock kod Slovena na jezeru Ilmenju, i Rostov kod Vjatia ine na svoje stanovnike utisak gradova koji su oduvek postojali. Sa sve veim priratajem stanovnitva i sve veim bogatstvom usled napretka trgovine, ovi gradovi igraju u isti mah i ulogu sredita za okolne oblasti i obrazuju gradske optine koje postepeno zamenjuje staru podelu na plemena. Vee upravlja itavom optinom utoliko lake, to ne samo graani nego i stanovnici svih okolnih sela (volost) mogu da uestvuju u njemu. Trgovina, koja doprinosi uveavanju gradova, uistini je upola razbojniki posao. Svaki trgovac je u isti mah i ratnik koji za vreme putovanja brani sa orujem u ruci svoju robu od razbojnika, gotov da i sam postane razbojnik, te da se i on obogati na raun stanovnitva. U ovu vrstu trgovaca spada i prilian broj tuinaca, naroito Normana, koji su prokrili put od Skandinavije do Vizantije i koje Sloveni nazivaju Varezima. U VIII i IX veku naoruane trupe Normana kreu se ovim putem koliko radi trgovanja sa Vizantijom, toliko i da bi stupile u slubu vizantiskoga cara. Usput pljakaju Slovene, za koje su oni bili napast kao to su bili i za Zapadnu Evropu. Nasuprot tome. te trupe uvlae Slovene malo po malo u svoje trgovake pohode. Dogaa se i da se Normani delimino nasele meu Slovenima, a slovenski trgovci navikavaju se da ponekad uzmu u najamniku slubu normanske trupe da brane njihove gradove i trgovake karavane. U nekojim gradovima stareine tih trupa, koji su se zvali konung, doepali bi se vlasti i zahtevali danak umesto ugovorene plate; u drugim gradovima se Normani usput zaustavljaju i smetaju kao gospodari, a stanovnitvo, kad ne moe da ih istera, smerno podnosi njihov jaram. Tako se oko sredine IX veka na zemljitu Istonih Slovena obrazuje nekoliko varekih kneevina, posebice kod Slovena na Ilmenju, u Novgorodu, Bjeloozeru i Izborsku; kod Krivia u Polucku; kod Dregovia u Turnovu, i najzad kod Poljana u Kijevu. Ova osvajanja Varega ne menjaju ivot slovenskih gradova. Postavi gospodari, nekadanji najamnici i dalje organizuju i tite trgovinu. To je jedina njihova uloga; a kako su oni skoro na istom nivou kulture na kome i Sloveni, oni lako usvajaju, ne unosei nita novo, njihova shvatanja, obiaje, pa ak i veru, jer se glavna slovenska boanstva ne razlikuju u sutini od varekih bogova. Istoni Sloveni, kao i Zapadni, oboavaju u isti mah prirodne sile i pojave, a tako isto i due svojih predaka. Njihova glavna boanstva su: bog grmljavine i groma Perun, i bog sunca koga zovu Dadbog, Veles ili Hors; Dadbog je verovatno darovatelj svih zemaljskih dobara; Veles se smatra kao zatitnik stada

52

i bog bogatstva; Hors oliava sunce. Oboava se i bog neba Svarog, bog vatre Svaroi, bog vetra Stribog. Ovi bogovi pretstavljeni su kipovima, idolima kojima se prinose na rtvu ivotinje i ljudi, ali Sloveni nemaju ni hramova, ni posebnog svetenikog stalea, ni mitolokog sistema. Drugostepena boanstva su olienja prirode, reka, izvora, uma; u vodama po njihovom verovanju, stanuju mnogi vodeni duhovi (vodjani); u umama ive umski duhovi (ljei), kojima se upuuju molitve i prinose rtve. Oboavanje predaka uzdie na stepen boanstva rodonaelnika i smatra ga za zatitnika itavoga njegovog potomstva; u toku vremena svaka porodica ima svoje domae boanstvo, domovoja, dobrog duha zatitnika kue i domaeg ognjita. Veruje se u zagrobni ivot dua umrlih, koji ponekad izlaze iz groba da bi se vratili na zemlju. Stvaranje jedne politike organizacije Vareg-Rusa i prvi kijevski kneevi. Razvitak trgovine potstakao je krajem IX i poetkom X veka Istone Slovene da ujedine svoje teritorije u jednu prostranu dravu. Jedna legenda, koju prepriava jedan stari letopisac, kae da je prvi pokreta toga ujedinjenja bio jedan vareki ili ruski knez, kako su govorili Finci a sa njima i Sloveni. Taj ruski knez, Rjurik, najpre je zagospodario Novgorodom, a potom osvojio teritoriju Slovena oko Ilmenja. Posle njegove smrti vlast je preuzeo staralac njegovoga sina Igora, njegov roak Oleg, koji je nastavio ujedinjavanje slovenskih zemalja. Oleg silazi ka jugu niz Dnjepar, zauzima Smolensk i Kijev. i nastanjuje se u toj varoi koju su pre njegovog dolaska Vareg-Rusi oslobodili gospodarstva Hozara. Iz Kijeva napada na Severjane, Drevljane i Radimie, i pokorava ih. Zagospodarivi putem od Varega do Grka ili bar onim delom toga puta to prolazi kroz zemlju Istonih Slovena, on na elu jedne velike vojske preduzima pohod protivu Vizantije, koja je primorana da potpie jedan ekonomski ugovor koristan po Ruse. Iako je legenda donekle preuveliala njegove podvige, Oleg je ipak prava istoriska linost, i njegov pohod iz Kijeva na Vizantiju je dokazan. Njegov naslednik Igor, manje srean, vodi takoe dva pohoda protivu Vizantije, ali gine prilikom jedne pobune Drevljana, ostavljajui maloletnog sina Svjatoslava. Njegova udova Olga uspeva da pokori Drevljane i da sauva Kijevsku kneevinu onakvu kakva je bila pred smrt Olegovu. Svjatoslav, kad je postao punoletan, nastavio je politiku osvajanja, potinio je Vjatie koji su dotada plaali danak Hozarima, pa napao i na same Hozare, zauzeo njihove glavne gradove Itilj i Sarkel, i opustoio njihovu dravu, a potom vodio isto tako pobedniki rat protivu Bugara na Volgi. Ali poraz Hozara nije imao samo srenih posledica za pobednike; Hozarska drava bila je glavna prepreka napredovanju horda Peenjega, nomadskog naroda divljeg i ratobornog koji je dolazio sa Istoka i teio da zauzme stepe oko Azovskog i Crnog Mora. Posle njenog unitenja, ove horde navalile su na stepe June Rusije i poele napadati Istone Slovene, ijim je putevima ka Crnom Moru zapretila opasnost da budu preseeni. Za to vreme Svjatoslav se trudio da proiri svoju dravu ka jugu. Poto ga je Vizantija,

53

napadnuta od dunavskih Bugara, pozvala u pomo, sakupio je Svjatoslav vojsku i podjarmio dunavsku Bugarsku, ali ju je morao ubrzo napustiti da bi oslobodio Kijev koji su Peenjezi bili opseli. Poto je oslobodio Kijev, ostavio je svoga sina u zemlji Istonih Slovena i vratio se na Dunav, gde se sada vizantiski car Jovan Cimiskija odupro njegovom pohodu. Kada je posle dugoga ratovanja bio primoran da napusti Bugarsku, Peenjezi su ga iznenada napali na Dnjeprovim brzacima, potukli i ubili. Njegov sin Vladimir, posle borbi u kojima su poginula dva njegova brata, zadrao je sve nasleene oblasti, kojima je Kijev ostao sredite. On je osvojio sve gradove Istonih Slovena, pa ak i one koji su dotada bili nezavisni od Kijeva; vodio je ogorenu borbu protivu Bugara na Kami i Peenjega, i da bi zadrao navalu ovih poslednjih, zasnovao je u stepi juno od Kijeva itav niz utvrenih naselja. Za njegove vladavine odnosi s Vizantijom menjaju se iz osnova. Usled trgovanja sa Grcima, hrianstvo se postepeno irilo meu Slovenima, a naroito meu Vareg-Rusima; kneginja Olga bila je ve hrianka, iako su njen sin i unuk ostali mnogoboci. Zamoljen da pomogne vizantiskoj vladi da ugui ustanak vojnog stareine Varde Fokasa, Vladimir obea pomo i obaveza se da e prei u hrianstvo pod uslovom da dobije ruku grke princeze Ane. No kako je Vizantija posle pobede porekla svoje obeanje, on joj objavi rat, doepa se Hersoneza, glavne grke naseobine na Krimu, i primora Grke da odre re. On se oeni Anom, pokrsti se i prevede u Hrianstvo svoju vojsku i sve stanovnitvo Kijeva godine 988 ili 989, i uniti idole. Posle toga pomogao je grkom svetenstvu da zavede hrianstvo u ostalim gradovima, gde je hrianstvo najee primano dobrovoljno, ali ponekad, kao u Novgorodu, nametnuto silom. Hrianstvo koje se tada konano utvrdilo, doprinee takoe da se kod Istonih Slovena stvori novo dravno ureenje i novi obiaji. 2. KIJEVSKA KNEEVINA I RUSKE ZEMLJE U XI I XII VEKU Prvobitni zadaci kijevskih kneeva. Prvi vareki ili ruski kneevi javljaju se prvenstveno kao pretstavnici i zatitnici trgovakih interesa gradova. Trgovaki su interesi i doveli do ujedinjenja Istonih Slovena u jednu dravu pod vlau Kijeva, majke ruskih varoi kako bi ga nazvao Oleg. Otuda dolazi prvobitni karakter te vlasti. Kijevski knez ostavlja pokorenoj pokrajini njenoga mesnog vladara, ako ovaj prizna vrhovnu vlast Kijeva, ili joj pak najee daje jednoga svog namesnika, posadnika, koga obino bira meu svojim bliskim roacima. U oba sluaja osvojena pokrajina mora da mu plaa danak. Taj danak sakupljaju delom posadnici, delom knez i njegova garda; tim dankom knez izdrava gardu koja mu omoguuje da vri svoju glavnu ulogu, a to e rei da titi potinjene gradove i njihove trgovake puteve.

54

Kneevi i njihovi ratnici utoliko su vie zainteresovani da tite trgovake puteve to i oni sami uestvuju u trgovanju. Danak im se plaa najee u robi, krznom, voskom i medom. Svakoga prolea alje se on renim putevima, zajedno sa robovima to ih je kneeva garda zarobila u toku svojih ratnih pohoda. U Kijevu se borovi i danak tovare na velike barke koje nose, osim tovara, jo i 40 do 50 osoba i koje su grupisane u flotilu. Ta flotila, za kojom idu barke privatnih trgovaca, silazi niz Dnjepar najpre do brzaka; tu se barke istovare, pa ih ljudi prenose na leima do narednog plovnog dela reke. To je opasan posao, jer stepski razbojnici Peenjezi vrebaju tu obino karavane i napadaju ih iznenada. Poto se ponovo natovare, barke idu niz Dnjepar sve do Crnoga Mora, potom du morske obale odlaze u Carigrad. I niz ostale reke, Don i Volgu, sputaju se sline flotile, i uvek kneevi i njihova garda igraju ulogu ne samo zatitnika trgovakih puteva, nego i organizatora takvih ekspedicija. Vremenom se sastav garde menja. Najpre su u njoj samo Vareg-Rusi, ali postepeno u nju ulaze i domoroci i ona se stapa sa slovenskim stanovnitvom; iako za Igorove vladavine izgleda da u njoj ima Varega u velikoj veini, za Vladimirove vladavine njih je manje nego Slovena, bilo domorodaca ili potpuno poslovenjenih Varega. Uporedo s tim i ukoliko vei broj domorodaca uzima uea u trgovini, stvara se jedan drutveni stale iji lanovi kao i lanovi garde, pola trgovci a pola ratnici, stoje blisko knezu i uestvuju u njegovim poslovima i njegovim brigama. Tako, prema kazivanju Letopisa, Vladimir u dravnim poslovima pita za savet ne samo ratnike, ve i starije graane i najuglednije ljude Kijeva. Taj upravljaki stale, sastavljen od kneevih ratnika i najuglednijih ljudi gradova, pozajmljuje od starih Varega njihovo ime Rusi. Kijevska oblast, gde je taj stale najjai i najuticajniji, prva uzima naziv ruska zemlja ili Rus, koji potom usvajaju sve pokrajine Istonih Slovena okupljene oko Kijeva. U isto vreme se i kneevska vlast preobrauje. Knez, koji je najpre bio samo branilac gradova i zatitnik trgovine, postaje sada upravlja i sudija. Po kazivanju letopisca, kneginja Olga brine se ve mnogo o oblasnoj upravi Kijevske kneevine; njen unuk Vladimir brine se o tome jo vie. Hrianska crkva doprinosi razvitku tih novih kneevskih funkcija; jer svetenstvo koje je dolo iz Grke propoveda vizantiska shvatanja o kneevskoj vlasti, koja se smatra da je boanskog porekla i da ima zadatak da stvori i odrava izvesno drutveno ureenje, i ta shvatanja, iako nisu bila mnogo prikladna stvarnim prilikama ruskoga ivota, ipak su izvrila izvestan uticaj. Uloga hrianske crkve. Hrianstvo je imalo jo vanijih posledica. Pre svega, ono stvara novu vezu izmeu zemalja Istonih Slovena ustanovljavajui zajednicu vere i crkvene hijerarhije. Stareina te hijerarhije je kijevski mitropolit, koga je rukopoloio carigradski patrijarh. Njemu su potinjeni episkopi postavljeni u ostalim gradovima, i njih najpre ima pet, a kasnije petnaest. Ukoliko se u eparhijama uveava broj crkava i manastira i grko

55

svetenstvo zamenjuje ruskim, utoliko veze crkvene hijerahije postaju sve vre i rusko stanovnitvo postaje svesno svoga duhovnog jedinstva. Osim toga, hrianska crkva vri znatnu sudsku vlast. U jednome drutvu podeljenom na zajednice, plemena, porodice, zadruge, bratstva, gradove i upe (volost), ona obrazuje i sama jednu zajednicu koja ima svoje pripadnike, svoja prava i pravosue. Ta crkvena zajednica obuhvata ne samo redovno svetenstvo, lanove svetovnih svetenika i njihove porodice, nego i sve osoblje crkava i ustanova koje od njih zavise, kao to su sklonita i bolnice sa svim licima koja su u njih primljena; njoj pripadaju i svi oni koji su se odvojili od svoje posebne zajednice, te su usled toga izgubili svako pravo na njihovu zatitu, na primer: nepismeni sveteniki sinovi, osiroteli trgovci, osloboeni robovi. Saobrazno pravima to su ih Vladimir i njegovi poslednici podarili crkvi, svi ovi crkveni pripadnici potinjeni su crkvi i potpadaju pod njeno pravosue, te njima u graanskim i krivinim sporovima ne sudi knez nego duhovne vlasti. Osim toga, svi napadaji na veru i moral, kao i porodini sporovi, neslaganje suprunika, sukobi izmeu dece i roditelja itd., potpadaju pod nadlenost crkve. No kako se ona pri suenju oslanja manje na mesne obiaje a vie na kanonske propise i zakone Vizantije, ona uvodi na taj nain u Rusiju propise vizantiskoga prava, a ta injenica utoliko je znaajnija to crkveno sudstvo u izvesnoj meri utie i na laike i kneevske sudove. Zahvaljujui crkvi, vizantiski uticaj ispoljava se i u umetnosti. Za graenje hrianskih bogomolja kijevski kneevi dovode, bar u prvo vreme, grke neimare i ikonopisce; vizantiska umetnost, iako je omoguila razvitak nacionalne ruske umetnosti, ipak je jo dugo vremena preovlaivala u arhitekturi i crkvenom slikarstvu. Hrianskoj crkvi ima Rusija da zahvali i za skoro itavu svoju prvu knjievnu kulturu. Obredne i svete knjige to ih je crkva unosila iz Vizantije bile su napisane onim slovenskim jezikom koji su upotrebljavali sveti irilo i Metodije i koji su Istoni Sloveni razumevali; zato su posle dolaska hrianstva kneevi i svetenstvo ulagali sav svoj trud da stvaraju kole i da prikupljaju i prepisuju knjige. Ovi napori ubrzo su urodili plodom: u XI veku Rusija ima ne samo dovoljan broj svetenika, nego i zaetke (u obliku letopisa) jedne originalne knjievnosti, crkvene i laike, koju je stvorilo svetenstvo. Kneevska porodica, deobe i borbe meu njenim lanovima Do sredine XI veka vlast pripada izuzev nekojih kraih prekida samo jednom knezu. Vladimir je pre svoje smrti (1015) razdelio svoje oblasti svojim sinovima, kao to je ranije uinio njegov otac Svjatoslav; i meu njegovim naslednicima, kao i ranije meu naslednicima Svjatoslavovim, izbio je sukob u kome je veina njih poginula; dvojica preivelih, Jaroslav i Mstislav, podelie dravu svoga oca; prvi je vladao na desnoj obali Dnjepra, a drugi na levoj. Ali

56

Mstislav uskoro umre, te se sve ruske zemlje jo jednom ujedinie pod jednim vladarem, Jaroslavom, koji vlada njima iz Kijeva sve do svoje smrti 1054 godine. Za vlade Jaroslava, koga letopisci nazivaju Mudri, Kijev se znatno uveava i obogauje. Sve ivlji trgovaki odnosi, u kojima grad igra ulogu posrednika izmeu Istoka i Zapada, vezuju ga za mnoge evropske zemlje i olakavaju enidbene veze njegovih kneeva sa vladarskim dinastijama Zapada; tako se sam Jaroslav oenio jednom vedskom princezom, tri njegova sina oenili se kerima germanskih kneeva, etvrti jednom roakom vizantiskoga cara, a tri njegove erke se udale za kraljeve Francuske, Norveke i Ugarske. Ruski trgovci odlaze u inozemstvo, a inostrani trgovci dolaze u Kijev. Razvitak trgovine stavlja velike sume na raspoloenje knezu, i Jaroslav to iskoriuje da ulepa ruske varoi, naroito Kijev. Neimari pozvani iz Vizantije grade za njega nekoliko manastira i crkava, izmeu ostalih i sabornu crkvu Svetu Sofiju, ije ime potsea na uvenu carigradsku baziliku posveenu istoj svetiteljki. Ukoliko Kijev vie napreduje, itava kneevina dobija sve veu snagu i vanost; Jaroslav uspeva da Peenjezima zada strahovit udar i da ih zadugo potisne sa svojih granica, ime su osloboeni trgovaki putevi na Jugu. Posle njegove smrti, politiko jedinstvo ruske zemlje je ponovo uzdrmano. Pre svoje smrti on je izmeu pet sinova razdelio svoje oblasti tako da najstariji budu povlaeni. Najstarijem sinu ostavio je Kijev i Novgorod, dve najprostranije i najbogatije oblasti u Rusiji, na dva kraja velikoga trgovakog puta; drugom sinu ernjigov i oblasti Muroma i Rjazanja; treem Perejaslavlj i udaljenu pokrajinu Suzdalja sa Bjeloozerom; etvrtome Smolensk, a poslednjem Vladimir-Volinskij. Ova podela jo ne znai potpuno unitenje politike organizacije niti pretvaranje pokrajina u nasledna kneevska dobra; naprotiv, najstariji knez, koji je ostao veliki knez kijevski, treba da bude porodini stareina svih ostalih, kojima se dodeljuju po stareinstvu upranjeni kneevski posedi. Drugim reima, u kneevske odnose unosi se naelo koje vlada i u privatnom ivotu, zasnovano na plemenskom ureenju. Svekolika ruska zemlja smatra se kao porodino dobro kneevske porodice, i svim kneevima, unucima jednoga istog dede, priznaje se pravo na prihode sa zemlje koja im je dodeljena, pa prema tome i vlast u izvesnoj pokrajini. Ali te pokrajine ne pripadaju njima lino i nisu im ustupljene zauvek; one su im dodeljene prema vanosti i plodnosti, a na osnovu ranga to ga oni zauzimaju u kneevskom rodoslovu. Ne nasleuje sin oca, nego brat nasleuje brata, najstariji neak najmlaeg strica, itd. Poslednji po roenju dobiva najmanje bogatu pokrajinu, ali po smrti svoje starije brae, njemu se daje druga, bolja oblast. Najstariji brat je stareina porodice; kao gospodar najprostranije oblasti, Kijevske kneevine, on mora da brani zajednike interese, da vlada celom ruskom zemljom i da pazi na odravanje dobrih odnosa izmeu svih kneeva. Takvo je naelo, ali je njegova primena sasvim drugaija. To ureenje, koje su Jaroslavljevi sinovi vie ili manje verno potovali, prouzrokovalo je raspre

57

koje su se pretvarale u oruane sukobe; ponekad su suparnici prizivali u pomo svoju susetku Poljsku. Krajem XI veka, za vladavine Jaroslavljevih unuka, to zlo se pogoralo. Pre svega. umnoavanje kneevske porodice toliko zamruje rodoslovni red, da i sam pojam prava starijega gubi svaku jasnost i odreenost. S druge strane su se prilike u pojedinim oblastima izmenile: jedne su izgubile svoju prvobitnu vanost; druge su, naprotiv, postale bogate i ugledne, i to je sada nov povod nemira u proraunima i odnosima kneeva. Unuci Jaroslavljevi trae tada da se konano uvrste u oblastima koje su pripadale njihovim ocevima. Kneevi okupljeni na jednom svome saboru krajem XI veka odluuju da se primeni to ureenje, ali ono ne uspeva da konano pobedi. Iako su se ogranci kneevske porodice uistini ukorenili u izvesnim oblastima, naelo posedovanja zemlje prema plemenskom ureenju i dalje se iroko primenjuje, naroito kada se tie kijevskog prestola. Dogaalo se takoe da jedan knez, voen svojim linim interesima, zatrai izvesnu oblast ne pozivajui se na drugo pravo osim sile. Ukoliko se rodoslovni raun vie zaplie, utoliko se kneevi manje na njega obaziru; sa maem u ruci oni osvajaju gradove i pokrajine, prema naelu to ga je u XII veku jedan od tih smelih ratnika ovako izrekao: Ne prilazi tvrava oveku, nego ovek tvravi. Ponekad se narod umea u raspre kneeva i odlui u veu da podrava jednoga od suparnika, ili pak prosto otera kneza koji mu se ne svia da bi pozvao drugoga koji mu je miliji. Svakoga asa izbijaju svae praene ratom izmeu kneeva. Raspra koja se javila za vlade Jaroslavljevih sinova, dostie vrhunac u sledeem pokolenju: osporavaju jedan drugome ne samo pravo na razne pokrajine, nego ak i pravo na Kijevsku veliku kneevinu. Kijevsko vee mea se u tu prepirku i odbija da primi sina drugoga Jaroslavljevog sina kao naslednika njegovoga najstarijeg sina; ne obazirui se na prvenstvo i kneevske rodoslovne obiaje, ono nudi kijevski presto Vladimiru, nazvanom Monomaku, sinu Vsevoloda, treega Jaroslavljevog sina. Taj izbor je srean. Vladimir ume da nametne poslunost ostalim kneevima, koji mu za sve vreme njegove vladavine (11131125) pomau da brani rusku zemlju od spoljnih neprijatelja. Njegovi sinovi sauvali su naklonost stanovnika Kijeva, te jedan za drugim zauzimaju presto. Potomci Svjatoslava, drugoga Jaroslavljevog sina, gledaju kako se gaze njihova prava, ali kako nisu dovoljno jaki da se bore sa Monomakovim sinovima sve dok su ovi ostali sloni, oni su podnosili tu otmicu njihovih prava oekujui zgodnu priliku za delanje. Opadanje Kijevske kneevine u XII veku. Po smrti najstarijih Monomakovih sinova izbijaju raspre, kao to se dogodilo u Jaroslavljevoj porodici izmeu njegovih mlaih sinova i njihovih najstarijih bratanaca. Svjatoslavovi potomci meaju se u borbu, te za nekoliko desetina godina Kijev, postavi poprite krvavih borbi, prelazi iz ruke u ruku; retki su oni koji uspevaju da ga zadre za izvesno due vreme. Naposletku Monomakovi potomci savlauju Svjatoslavove, ali njihova pobeda ne okonava te borbe, koje se nastavljaju izmeu unuka i praunuka Monomakovih. Ovi krvavi i razorni ratovi iscrpljuju malo po malo grad Kijev i njegovu oblast. Opadanje Kijeva raste kada

58

knez Andrej, sin mlaega Monomakovog sina, napadne svog bratanca i pusti da se grad opljaka, to je bio dotada nevien dogaaj u analima majke svih ruskih varoi, i kada poto se dokopao titule velikoga kneza i same prestonice on ovu preda najpre svome mlaem bratu, a potom svojim bratancima kneevima Smolenska, dok on sam ostaje u Suzdalju. Tako u drugoj polovini XII veka Kijev gubi veliki deo svoje privlane snage, a u svakom sluaju prestaje da bude sedite najmonijega meu ruskim kneevima. Nova sredita podiu se pored njega i bacaju ga polagano u zasenak. Drugi razlozi, ozbiljniji i dublji nego to su sukobi meu kneevima doprinose njegovom opadanju menjajui njegov trgovaki poloaj. Za vlade Jaroslava Mudrog, posle poraza to su ga Peenjezi pretrpeli, trgovaki putevi od Kijeva ka Vizantiji bili su vie ili manje slobodni. Ali u drugoj polovini XI veka, ubrzo posle Jaroslavljeve smrti, njima zapreti jedna nova opasnost, ozbiljnija od najezde Peenjeza. Divlje horde Polovaca koje su dole iz Azije osvajaju stepe pored Azovskog i Crnog Mora, isteruju odatle jedan deo Peenjega, a pretapaju u sebe drugi deo i uvruju se na njihovom zemljitu, u blizini junih ruskih oblasti. Ovi opasni i uvek nemirni susedi pljakaju i pustoe ruska sela i odvode zarobljenike; od 1061 do 1210 godine oni vre 50 velikih upada na rusko zemljite, ne raunajui i bezbrojne manje prepade u tome meuvremenu: U prolee kae godine 1103 Vladimir Monomak ruski seljak je iziao da poore svoju njivu; nailazi jedan Polovac, ubija ga strelom, uzima njegovoga konja, upada u selo, pali mu itnicu, odnosi njegovo dobro i odvodi mu enu i decu. Polovci ne tede ni karavane koji idu ka jugu; zato su kijevski kneevi primorani da alju svake godine u stepe naoruane trupe koje prate trgovce to putuju ka jugu, i oekuju dolazak onih to se vraaju ka severu, ma da ih ne mogu uvek uspeno da zatite. Doklegod postoji izvesna sloga izmeu kneeva i dok kijevski veliki kneevi, kao na primer Vladimir Monomak ili njegov stariji sin, imaju izvesnog upliva na ostale kneeve, borba sa Polovcima nije neplodna. Ruske trupe, koje pretstavljaju ujedinjene snage nekolikih kneevina, uspevaju ne samo da odbiju napade, nego i da preduzmu pobednike pohode u stepe. Ali, ukoliko se umnoavaju graanske borbe i opada ugled kijevskoga velikog kneza, otpor prema osvajaima slabi; sve ei upadi primoravaju stanovnitvo na srednjem toku Dnjepra da bei iz svoga zaviaja i da trai pouzdanije sklonite, i spreavaju trgovake veze sa Istokom, a tako isto i sa Vizantijom i obalama Crnoga Mora. Tako se u drugoj polovini XII veka jedan kijevski knez gorko ali to vidi da su Polovci poseli sve puteve. S druge strane, krstaki ratovi prokruju nove trgovake puteve izmeu Zapadne Evrope i Istoka, koji ostavljaju po strani zemlje Istonih Slovena; zbog toga Kijev i okolne oblasti gube jo vie svoj znaaj, i lieni tako posrednike uloge koja im je obezbeivala napredak i izobilje, opadaju naglo.

59

Opadanje trgovine i pustoenja Polovaca izazivaju grupno iseljavanje stanovnitva sa srednjega toka Dnjepra as ka zapadu, ka oblastima Gali i Volniji, a as ka severoistoku, ka oblasti Suzdalja. Dok se oblasti Kijeva, ernjigova i Perejaslavlja ispranjuju, oblasti Galia, Volinije, Suzdalja, i na severu Novgoroda, naseljavaju se i u njima niu gradovi i sela. Tako se stvaraju novi politiki i drutveni napredni centri. Ali prilike u kojima se oni stvaraju razlikuju se od onih koje su nekada doprinele ujedinjenju ruskih zemalja i veliini Kijeva, te stvaraju sada nov tip politikoga i socijalnog ivota. Administrativno ustrojstvo ruskih zemalja. U XI i XII veku knez upravlja politikim ivotom. Posle vremena svetoga Vladimira, nekadanji plemenski kneevi sasvim su iezli; jedino su Rjurikovi potomci zadrali to zvanje. Sve dok su ovi malobrojni i dok pripadaju samo jednoj porodici, kijevski knez vlada svim ruskim pokrajinama, u kojima ponekad postavlja svoje sinove za namesnike. Dogaa se da ti namesnici odbiju da se pokoravaju svome ocu i ponu da tee ka samostalnosti, ali je to srazmerno redak sluaj, te je uglavnom vlast usredsreena u rukama jednoga jedinog vladara, kijevskoga velikog kneza. Umnoavanje kneevske porodice i deljenje zemlje izmeu raznih kneeva menjaju potpuno to stanje. Istina, kijevski veliki knez ostaje i dalje po nazivu stareina kneevske porodice, te ostali kneevi treba da ga potuju i da mu se pokoravaju, ali je ta obaveza pre moralna nego politika, i nju nalau porodini a ne dravni razlozi. Zato se ona zaboravlja ukoliko srodnike veze slabe izmeu sve brojnijih kneeva i ukoliko lini ugled velikoga kneza opada. Kneevi raznih pokrajina postaju sve nezavisniji; pri kraju XII veka ak i sama titula velikoga kneza prestaje da pripada iskljuivo kijevskome knezu: nekoliko pokrajina u kojima vladaju razne grane kneevske porodice nazivaju se takoe velikim kneevima, pa se u svakoj od njih ponavlja ista pojava delenja kneevske vlasti. I tako se dogaa da mnogi ruski kneevi iz XII veka, umesto da budu lanovi jedne iste drave i potinjeni jednom jedinom stareini, obrazuju jedan neobian savez autonomnih despota meusobno slabo povezanih; uostalom, iz linih ili porodinih razloga, ovi kneevi esto menjaju mesto stalnog boravljenja. Rat je glavni posao kneeva. Na elu svoje garde, a ponekad i mesne milicije, knez bdije nad bezbednou zemlje, titi granice, a pokatkad ih i prelazi da i sam preduzme pohod protivu neprijatelja. On vri i graanske funkcije. Neposredno ili preko svojih pouzdanih ljudi, on upravlja svojom oblau, odrava red u njoj, prikuplja porez, sudi stanovnitvu i kao sudija izdaje zakone; u XII ili u poetku XIII veka, oigledno privatna lica, a najverovatnije svetenici, sastavljaju pod naslovom Ruskaja Pravda prvu zbirku odluka od kojih najstarije potiu iz vremena Jaroslava to ih je izreklo kneevsko pravosue i koje imaju zakonsku snagu. Glavna kneeva briga je da ubira porez, iju glavninu sainjava neposredni porez to ga plaa stanovnitvo i koji pribiraju ponekad njegovi pretstavnici, a ponekad on sam. Za vreme takvoga svog putovanja on prima od stanovnitva, osim poreza, jo i hranu ili korm koja mu je potrebna za njegovu

60

ishranu. Kada sudi neposredno ili posredno, on za zloine odreuje novane kazne, a za graanske parnice takse, koje se plaaju njegovoj blagajni. Najzad, on naplauje troarinu na trgovaku robu. Svim ovim prihodima uskoro se pridruuju i prihodi sa kneevskih dobara, koje kneevi naseljavaju ratnim zarobljenicima. Ukoliko opada trgovina Kijeva i smanjuju se njegovi trgovaki prihodi, kneevi tee sve vie da se uvrste u izvesnoj oblasti i da usredsrede svoju panju na prihode i dobiti od zemljoradnje. U svim poslovima kneza prate kao neophodni pomonici ratnici iz njegove garde, koja se od XI veka obrazuje prvenstveno od domorodaca. Na elu svoje garde on vri vojne pohode; njenom pomou upravlja on kneevinom i ubira poreze; iz njenih redova bira on posadnike i sudije. Ona se deli na dva tela, starije ili bojare, i mlae. Prvi obrazuju kneevu neposrednu okolinu u ratu i miru. Drugo telo sastavljeno je od njegovih linih gardista i obinih vojnika. Knez bira svoje namesnike meu prvima; ponekad poverava mlaima drugostepene upravne ili sudske zadatke. On smatra sve njih kao svoje line slubenike, izdrava ih o svom troku, daje im platu, deli s njima ratni plen i ostavlja im na ime nagrade za izvesnu slubu jedan deo prihoda to se uzima od naroda. Njegova mo meri se prema broju ratnika njegove garde. Ali su ratnici slobodni ljudi i vezani su za njega samo jednim linim ugovorom. Oni mu slue samo dok se to njima svidi, jer mogu slobodno da ga napuste po isteku ugovora i da stupe u slubu drugoga kneza. Otuda potreba da se on to vie zblii sa svojim ratnicima, naroito sa bojarima, da im da udela u prihodima i da se s njima savetuje o svakom vie manje vanom poslu. Bojari uostalom smatraju da oni imaju pravo da budu pitani za savet, te kada knez preduzme kakav pohod ili posao ne pitajui ih za miljenje, dogaa se da mu oni odreknu poslunost: Ti si sm, knee, smislio taj plan, mi o tome nita ne znamo i neemo da te pratimo, odgovaraju jednom prilikom knezu Dorogobuu njegovi bojari, koje je on hteo da povede u vojnu protivu kijevskoga kneza. Da bi zadobio njihovu pokornost, knez mora da vea sa bojarima o svima dravnim poslovima. Tako se pored njega obrazuje duma sastavljena od bojara kojim daje udela u dravnom poslovanju. Postojanje dume zasniva se samo na jednom obiaju, ali taj obiaj postoji u svim pokrajinama i proistie iz odnosa izmeu kneza i njegove garde, i on je vrsto ukorenjen u ruskom ivotu. Ponekad u radu dume uestvuju osim bojara i lanovi viega svetenstva, episkop i igumani najvanijih manastira, ali se njihovo uee ne smatra za obavezno. Isprva svi ratnici ive samo od svoje plate i prihoda koje im je knez odobrio. Kasnije, po ugledu na kneeve, bojari se okreu zemljoradnji i zadobivaju poljska imanja koja naseljavaju robovima i ije slobodno seljako stanovnitvo podjarmljuju. Ali kneevu vlast ne ograniava samo garda. U svakom glavnom ruskom gradu postoji od pamtiveka jedna skuptina sastavljena od porodinih stareina, vee, koje raspravlja i svrava poslove grada i itave okolne oblasti. Vea, koja su se odrala za vlade prvih kneeva Varega, osnaila su se u XI i XII veku usled

61

kneevskih raspri, jer su kneevi bili primorani da trae naklonost naroda, koji bi im po potrebi mogao biti saveznik protivu njihovih suparnika. U radu vea mogu uestvovati svi slobodni stanovnici oblasti, ako su stareine porodice i ne slue u kneevoj gardi. Ali ustvari, vee je mnogo manjeg obima. Kako se ono sastaje obino u glavnome gradu oblasti i kako se ne saziva u odreeno vreme nego samo u sluaju potrebe, u njegovom radu uestvuju stanovnici glavnoga grada, dok oni iz sporednih gradova ili predgraa i sela najee izostaju. Pa ipak su njegove odluke obavezne za sve: grad odluuje o itavoj oblasti i vue je za sobom. Vee sazivaju knez ili gradski inovnici, ali se moe sazvati i na zahtev stanovnika. Obino se okuplja u dvoritu kneevoga dvora ili na kojem gradskom trgu; jedno naroito zvono poziva njegove lanove. Nikakav propis ne odreuje red veanja ni glasanja; odluka se smatra punovanom kada pristalice jednoga predloga uspeju kakvim bilo nainom da uutkaju svoje protivnike. Ponekad nastane tua izmeu protivnikih stranaka, ali kada se jedno reenje naposletku usvoji, smatra se kao da je doneto jednoglasno. I pored ovakvog svog primitivnog ustrojstva, gradsko vee je vaan politiki organ, jer se u njemu mogu pokrenuti sva pitanja koja interesuju oblast, i ono ne proputa da se koristi svojim pravima. Svojim zauzimanjem ono moe da izmeni i esto zaista menja red naslea kneevske vlasti u svojoj oblasti bilo pozivajui na vlast nekoga kneza bez obzira na rodoslovna pravila koja ono na taj nain sasvim zamruje, bilo terajui sa vlasti svoga kneza ne osvrui se na njegova prava. Zbog toga kneevi, ak i oni koji imaju sva prava na naslee u jednoj oblasti, smatraju ponekad za potrebno da prethodno sklope s njim ugovor po kome mu stanovnici grada i itave oblasti polau zakletvu vernosti ljubei krst. Ali ako kasnije knez pogazi odredbe ugovora, vee ima prava da mu pokae put, a to e rei da ga progna iz grada. ak i kada pozove ili primi ugovorom nekoga kneza, vee se ne odrie svoga prava da se mea u dravne poslove. Kada knez preduzima neki pohod koji zahteva saradnju narodne vojske, vee reava i odluuje da odobri ili odbije tu saradnju. Ono as trai da knez preduzme izvestan vojni pohod, a as ga naprotiv primorava da se izmiri sa svojim protivnicima. Ono uestvuje u unutranjim poslovima kneevine, donosi ponekad zakonodavne odluke, trai od kneza da smeni nekog neeljenog upravnika ili sudiju, pa ak u saglasnosti sa knezom reava o pitanjima kao to je stvaranje izvesne eparhije. Ustvari, nema pitanja iz unutranje ili spoljne politike o kome vee ne bi moglo da reava i o kome se uistini ne reava. Ipak, politiku ulogu vea umanjuje injenica to se ono sastaje samo u sluaju potrebe i to reava samo o pitanjima koja podnosi knez ili ih namee javno miljenje u izvesnom trenutku. Knez ne bi mogao da upravlja zajednicom bez saradnje vea, niti utoliko pre protivu njegove volje, kaogod to ne bi mogao da vlada bez dume ili svoje garde; ali, iako moe da ogranii kneevu vlast i da joj vie ili manje jasno odredi pravac, vee joj u veini sluajeva ne namee nikakvu zakonsku formu. Prema tome, njegova uloga i odnosi sa knezom u toku XI i XII

62

veka u svakoj oblasti su drukiji i zavise od okolnosti. Jedino uvek postoje zajedniki te dve vlasti, knez i vee ,iji se odnosi odreuju obostranim ugovorom. Drutveni ivot ruskih zemalja. U toku XI i XII veka drutveno ureenje ruskih teritorija postaje sve sloenije. S jedne strane se ustaljuju i pojaavaju podele koje ve postoje u drutvu, a sa druge strane, pod uticajem ekonomskog razvitka, obrazuju se novi drutveni redovi. Vii drutveni stale sastoji se od ratnika kneeve garde, pre svega od starijih, bojara i kneevih ljudi, a na drugom mestu od mlaih. Svi oni uivaju povlastice: Ruskaja Pravda odreuje za ubistvo kneevog oveka novanu kaznu dvaput veu od one kojom se kanjava ubistvo makojeg slobodnog oveka. Veina bojara nastanjuje se stalno na svome zemljitu, koje je njihova lina svojina i koje nasleuju njihovi sinovi, a u nedostatku mukih naslednika, njihove keri. U XII veku njihovi zemljini posedi uveavaju se znatno u mnogim ruskim pokrajinama. Ostatak slobodnog stanovnitva, nazvanog optim imenom narod, deli se na graane i seljake. Prvi su veinom trgovci ili zanatlije i pretstavljaju element ako ne mnogobrojan, a ono bar veoma vaan zbog uloge koju u to vreme ima trgovina. Grad je sredite ekonomske moi i politikog ivota oblasti; Ruskaja Pravda govori uglavnom o gradskim interesima i trgovakom kapitalu, poklanjajui svu panju ekonomskim odnosima. to se tie seljaka, oni ne obrazuju jednu homogenu celinu. Veina njih su slobodni seljaci ili smerdi, i oni nisu sopstvenici zemlje na kojoj stanuju; kada jedan smerd umre ne ostavivi za sobom sina, njegovo imanje vraa se knezu, koji samo jedan njegov deo ostavlja njegovim kerima. Postoji dakle bitna razlika izmeu zemlje bojara i zemlje seljaka: u prvom sluaju zemlja pripada po pravu line i neograniene sopstvenosti, a u drugom sluaju je ustupljena samo na privremeno uivanje. Kao slobodni ljudi, smerdi su lanovi mesne zajednice i potpadaju pod pravosue kneza ili njegovih pretstavnika; oni mu plaaju porez, i u sluaju potrebe slue u mesnoj narodnoj vojsci. Pored slobodnih seljaka stara se red seljaka sebara, zvanih najmiti (najmljeni) ili zakupi (zadueni). Poto od nekoga vlasnika dobiju komad zemlje, ovi seljaci uzimlju od njega na zajam jo i seme, poljoprivredni alat i stoku; u naknadu za to obavezuju se da e raditi za njega. Ukoliko se bojari nastanjuju na svom zemljitu i ulau svoj novac u poljoprivredu, a esti ratovi upropauju mnoge zemljoradnike ne ostavljajui im mogunost da se ponovo uzdignu svojim sopstvenim sredstvima, ovaj red seljaka sebara ili poljoprivrednih radnika naglo se uveava. Oni nisu ni robovi ni slobodni ljudi. Ako uine kakav prestup, njihovi gospodari mogu da ih osude na telesnu kaznu. Oni mogu da svedoe pred sudom samo u beznaajnim sporovima i kad nema svedoka iz potpuno slobodnih stalea. Oni nisu lino odgovorni za izvesne prestupe, na primer za krau, za koje pada odgovornost na (njihovoga gospodara, a ovaj ima prava da ih za kaznu pretvori u robove. Kad jedan radnik

63

pokua da pobegne a nije vratio dug svome gospodaru, on takoe moe biti pretvoren u roba. Robovi sainjavaju poslednji i veoma mnogobrojan stale stanovnitva. Oni postaju, kao i u prethodnom dobu, pre svega od ratnih zarobljenika, ali se ropstvo razvija i na druge razliite naine: robom postaje slobodan ovek koji se oeni ropkinjom ili slobodna ena koja se uda za roba, zatim ovek koji bez ugovora stupi u linu slubu drugoga, zatim zloinci, trgovci koji su propali sopstvenom krivicom, a u izvesnim sluajevima i poljoprivredni radnici. Robovi, koje kneevi, bojari i trgovci imaju u velikom broju, slue obino kao sluge, vre razne domae poslove, ponekad ak i veoma vane i poverljive poslove, vre industriske radove i najzad obrauju zemlju. Oni se nikad ne smatraju kao lanovi drutva, nego kao stvari koje podleu pravu svojine. Njihovi gospodari mogu ne samo da ih slobodno kanjavaju kako god hoe, nego i da ih ubiju. Ubica tuega roba ne plaa istu novanu kaznu kao ubica slobodnog oveka; on samo plaa ottetu sopstveniku i novanu kaznu knezu zbog unitenja tue svojine. Sopstvenik je odgovoran prema treim licima za sva dela to ih uini rob. Vremenom i pod uticajem hrianske crkve ovo stanje malo se poboljava. Za vlade Jaroslava, slobodan ovek moe nekanjeno da ubije roba koji je podigao ruku na njega, ali Jaroslavljevi sinovi zabranjuju takvo ubistvo i doputaju samo pravo da se rob krivac kazni telesno ili da se od njegovoga gospodara trai zadovoljenje. Odnosi izmeu gospodara i roba isto tako se menjaju: po odredbama Ruske Pravde, deca roena od gospodara i robinje, isto kao i njihova mati, oslobaaju se ropstva posle oeve smrti; ali, dok Ruskaja Pravda njima ne priznaje nikakvo pravo na oinsko naslee, oni malo poznije uspevaju da dobiju jedan mali deo naslea. Kultura ruskih zemalja. Seljatvo u Rusiji je hriansko vie po nazivu nego stvarno. Iako je pokrteno, ono je zadralo mnoga stara mnogoboaka shvatanja koja prilagoava idejama, obredima i formama nove vere. Stara mnogoboaka boanstva ne iezavaju potpuno, nego zauzimaju drugostepeno mesto, odgurnuta u red neistih sila, avola i demona. Mnogoboaki obiaji i predanja postoje i dalje, i svetenstvo iz toga vremena gorko se tui to ima tako malo uspeha u borbi protivu dvostruke vere seoskog stanovnitva, protivu ostataka mnogoboake starine. Crkva ima mnogo vie uspeha kod graana, koji su obrazovaniji i pristupaniji spoljnim uplivima. U toku XI i XII veka ruski gradovi osnivaju ne samo veliki broj crkava i manastira, nego i kola i biblioteka, o kojima se podjednako staraju crkvene vlasti i poboni kneevi. U ovakvim okolnostima crkva revnosno radi i uspeva da rasprostre svoje ideje u drutvu i da podigne nivo kulture. Trgovake veze izmeu inostranstva i velikog dela varokog stanovnitva mnogo doprinose napretku. Sve dok te veze traju, one daju zemlji nova duhovna i materijalna blaga, te se zahvaljujui njima ruske varoi brzo razvijaju. Pri kraju XI i poetkom XII veka Kijev zadivljuje strance svojim prostranstvom,

64

bogatstvom i lepotom. Tek krajem XII veka opada on kao i ostale varoi na Dnjepru zbog najezde Polovaca, koji ih skoro potpuno otsecaju od Crnog Mora i spreavaju ih da nastave svoju trgovinu. U vreme ovoga opadanja koje je nastupilo, kako smo videli, posle politikog odvajanja raznih oblasti, kultura je ve probudila nacionalni duh. I pored svih nesuglasica meu pokrajinama i nedostatka zajednike dravne organizacije, svi stanovnici se navikavaju da sebe smatraju lanovima jedne jedine i nedeljive drave. Trgovake veze izmeu raznih oblasti, kao i zajednika borba protivu stepskih hordi i jedinstvena crkvena organizacija ukorenjuju to uverenje u svesti Rusa ili bar u svesti viih drutvenih redova. Svi kalueri letopisci iz XII veka i anonimni pisac Povesti o puku Igorovu govore o ruskoj zemlji kao o jednoj i istoj otadbini koja obuhvata sve ruske pokrajine ujedinjene zajednikim interesima. 3. POKRAJINSKI IVOT RUSKIH ZEMALJA U XII I XIII VEKU Krajem XII veka ruska zemlja nema stvarnoga dravnog jedinstva; naprotiv, ona ima nekoliko vanih sredita, iji razvoj donekle ide u raznim pravcima i dobiva razliite vidove. Kneevina Gali-Volinija. Jedno od tih sredita obrazuje se na jugozapadu, u oblastima Galia i Volinije, kuda se sklanja jedan deo stanovnitva sa obala Dnjepra pred nadiranjem skitakih naroda. Ove oblasti, koje u vreme Jaroslavljeve smrti zauzimaju meu ruskim pokrajinama srazmerno beznaajno mesto, dobijaju veu vanost u drugoj polovini XII veka. Posebice oblast Gali, nezavisna kneevina od kraja XI veka, stie znatnu politiku mo; njen knez postaje jedan od najmonijih ruskih kneeva. Kada poetkom XIII veka knez Volinije, Roman, uspe da prisajedini Gali, te dve oblasti dostiu jo vei stepen napretka. Za vlade kneza Romana i njegova sina Danila, kneevina Gali-Volinija postaje bogata i mona drava koja se uspeno bori sa svojim susedima. Meutim unutranje prilike tee da sputaju njenu mo. U ovim plodnim krajevima, ranije nego drugde, bojari se uvruju na svojim posedima, obrazuju stale veleposednika zemlje i podvrgavaju svome nadzoru veliki deo stanovnitva, koje ih se boji. Oslanjajui se na taj svoj uticaj, oni tee da nadjaaju i kneevsku vlast; ak i onako moni kneevi kao to su bili Roman i Danilo moraju uporno da suzbijaju njihove neobuzdane prohteve. Taj sukob, koji podriva snagu kneevine, postaje utoliko opasniji to se bojari ne usteu da pozovu u pomo svoje susede Maare i Poljake. Zbog toga se spoljne i unutranje borbe nerazmrsivo prepleu: neprijatelji mogu da se meaju u poslove zemlje i da stvaraju saveznike meu stanovnicima. U takvim prilikama nema politike stabilnosti. Za vreme Romana i Danila kneevina Gali-Volinija se sve vie naseljava, iri, obogauje i pobedniki odbija napade Polovaca, Poljaka i Maara; pa ipak se unutranji nemiri ne stiavaju i pretstavljaju stalnu pretnju za

65

blagostanje i bezbednost zemlje. Nijedna od tih protivnikih snaga ne moe da savlada svoga suparnika: bojari ne uspevaju da nametnu svoju volju kneevima; a ovi, opet, iako uspevaju da ugue pobunu bojara i da ih svirepo kazne, ipak su nemoni da unite njihovu socijalnu mo, koja je osnovica njihovih politikih stremljenja. Ovakva nestabilna ravnotea u unutranjoj politici kneevine GaliVolinije u poetku XIII veka olakae u mnogome rad njenih neprijatelja i izazvae teke meunarodne posledice. Oblast Novgoroda. Usled opadanja Kijeva, oblast Novgoroda postaje drugo veliko sredite Rusije. Novgorod, prva ruska varo na velikom putu od severa ka jugu, iz Skandinavije ka Grkoj, stekao je izrana izuzetnu trgovaku vanost. Upravo su kneevi Novgoroda okupili zemlje Istonih Slovena i stvorili od njih Kijevsku veliku kneevinu, i ti kneevi, kada su se jednom uvrstili u Kijevu, tee da zadre Novgorod u neposrednoj zavisnosti. Kada je delio svoje oblasti svojim sinovima, Jaroslav Mudri dao je Novgorod, u isto vreme kad i Kijev, svome najstarijem sinu. Poznije se veza izmeu Kijeva i Novgoroda prekida, i Novgorod, poput drugih velikih gradova, postaje prestonica jedne nezavisne oblasti kojom upravljaju njeni sopstveni kneevi. Razne okolnosti doprinose da se stvori njegov originalni izgled. Oblast Novgoroda odavno zahvata ogromnu povrinu. Osim glavne varoi koja lei na obema obalama Volhova i deli se na pet samostalnih optina (kanjec), ona obuhvata i pet pokrajina ili pjatina (petina), i u svakoj od ovih pokrajina ima gradova kao Pskov, Izborsk, Staraja Rusa, Ladoga itd., koji se smatraju za predgraa Novgoroda. Iza ovih pokrajina su zemlje (volost) koje su osvojili i naselili stanovnici Novgoroda. Ovi krajevi imaju posebno administrativno ureenje i pruaju se na sever sve do Beloga Mora, a na istok do venca Urala. Neplodno zemljite i neizdana priroda novgorodske oblasti primoravaju njene stanovnike da potrae sredstava za ivot u trgovini i zanatima. Novgorod postaje ubrzo veliko trgovako sredite. On stupa u vezu sa istonjakim zemljama, sa Grkom, Skandinavijom, Baltiskim Slovenima, sa ostrvom Gotlandom, a kasnije i sa Libekom. Tuinski trgovci imaju u njemu svoje kancelarije i slagalita robe; oni tu odlino trguju, jer kupuju od domorodaca sirovine, a naroito krzna. Opadanje trgovine sa Vizantijom, koje nastupa krajem XII veka i priprema propast Kijeva, nema jakog odjeka na sudbinu Novgoroda, jer on ve igra ulogu posrednika izmeu Rusa i zapadnih zemalja, a posebice Nemake. Ova ekonomska uloga Novgoroda uticala je na njegovo drutveno ustrojstvo. Vii stale sastoji se od bojara, tih velikih posednika zemlje i velikih kapitalista koji, iako ne vode trgovinu lino, pozajmljuju novac trgovcima, te takorei igraju ulogu bankara i dre veliki deo gradskog i seoskog stanovnitva u ekonomskoj zavisnosti. Zatim dolazi red srednjih posednika zemlje i kapitalista, i trgovaca koji rade svojim sopstvenim sredstvima ili delimino pozajmljenim kapitalom. Nii stale ili crni narod sastoji se od ostatka slobodnog

66

stanovnitva, zanatlija, radnika i ratara. Ipak, ovi stalei razlikuju se samo svojim ekonomskim stanjem, jer imaju ista politika prava, poto svi stanovnici Novgoroda, njegovih predgraa i oblasnih sela imaju isto pravo da uestvuju na sastancima novgorodskoga vea. Vee koje se stvarno zbog toga to ostatak stanovnitva uestvuje u njemu samo ponekad sastoji poglavito od graana prestonice, igra u Novgorodu znaajnu ulogu. Pre svega bogatstvo i mo grada, a potom udaljenost od oblasti Dnjepra, toga glavnog poprita kneevskih borbi, doprinose njegovom razvitku. Ono se time koristi da obezbedi sebi veu slobodu pri izboru kneeva i veu nezavisnost prema njima. Novgorod se manje od svih drugih oblasti obazire na rodoslovne zahteve i prava kneeva, i budnije pazi da se potuje ugovor zakljuen izmeu stanovnitva i izabranoga kneza. Oko sredine XII veka njegovo vee smatra da je van spora njegovo pravo da poziva na upravu kneeve koje ono izabere i da zakljuuje s njima sporazum koji regulie njihovu upravnu nadlenost, a koji se obino potvruje obostranom zakletvom. U isto doba vee prisvaja pravo da bira glavne kneeve pomonike, posadnika, koji je prvi sudija i upravlja posle kneza, i tisjackoga (tisunika), koji kao stareina mesne milicije komanduje njom uz pripomo izabranih sotskih (stotinara). Isto tako vee bira i episkopa, koga potvruje u dostojanstvu kijevski mitropolit. I tako vee bira sve svetovne i crkvene velikodostojnike. Knez je vrhovni stareina koji upravlja i sudi, ali je njegova vlast u svakom pogledu ograniena. On moe da upravlja i deli pravdu samo u saradnji i pod nadzorom posadnika. Ako mu se obezbedi izvestan prihod, onda ni on ni ratnici iz njegove garde nemaju prava da kupuju zemlju u oblasti Novgoroda. Vee reava o ratu i miru, i o zakonodavnim pitanjima, i ono namee knezu saradnike. Ako knez odbije da radi sa izabranim inovnicima ili pogazi ugovorene uslove, vee cepa ugovor i pokazuje knezu put koji vodi iz grada. Zbog velikog obima ovih nadlenosti, uprava tekuih poslova i prethodno prouavanje pitanja koja treba da se podnesu veu umesto da pripada, kao svuda, knezu i njegovoj administraciji, u Novgorodu spadaju u nadlenost jedne posebne ustanove sa ogranienim osobljem, koja sainjava kao neki upravni savet. Taj savet, koji zasedava kod posadnika i tisjackoga i koji broji nekoliko desetina lanova, obino se sastavlja od ranijih posadnika, tisjackih i sotskih, dakle od ljudi iz reda bojara i trgovaca, jer se iz tih stalea i uzimaju dravni slubenici. I tako, pod vidom jedne gradske demokratske republike u kojoj je knez samo izabrani pretstavnik pod kontrolom naroda, oblast Novgoroda je stvarno pod upravom jedne bogate aristokratije zemljoposednika i velikih trgovaca. Ovi u velikoj meri daju pravac vrhovnoj zemaljskoj ustanovi, veu, te se ono ak i pri izboru kneza opredeljuje prema koristi koju on moe da prui oblasnoj trgovini olakavajui joj pristup na nova trita. Novgorodu nije knez potreban samo radi obezbeenja trgovakih koristi, nego i radi zemaljske odbrane. Ako je do kraja XII veka imao za susede samo

67

finska i litvanska plemena, slaba i rasturena, njemu su u poetku XIII veka zagrozili opasniji narodi: Danci koji su osvojili Estoniju, veani koji su se dokopali Finske, i Nemci koji nadiru ka istoku. Odavno su nemaki trgovci i misionari pokuavali da se uvrste na junoj obali Baltikoga Mora, ali nisu mogli da slome uporan otpor domorodaca. Godine 1200 jedna nemaka krstaka vojska dola im je u pomo i doprla do ua zapadne Dvine, sa namerom da zavede hrianstvo meu domorodnim mnogobocima, Livima ili Letoncima. Albert, koga je papa naimenovao za episkopa Livonije, osnovao je tamo grad Rigu i stvorio u svojim oblastima viteki red Maonosaca, kome je bila dunost da pokori domoroce, pa da iri i uvruje hrianstvo. I pored oajnikog otpora, itava Livonija je uskoro u rukama Nemaca, koji se okreu ka susednim ruskim zemljama, ka Polockoj kneevini i oblasti Novgoroda. Drugi jedan nemaki viteki red, Tevtonski red, uvrstio se na ruskom zemljitu, na uu Njemena i Visle. Pred ovim dvostrukim nadiranjem, razjedinjena litvanska plemena obrazuju ratnike zajednice; napadnute, te zajednice otstupaju na istok, te sad one zauzimaju granine ruske oblasti, izmeu ostalih i oblast Novgoroda, tako da se opasnosti koja preti Novgorodu od veana i Nemaca pridruuje jo i opasnost od Litvanaca. Odluni sukobi izmeu ovih novih neprijatelja padaju za vladavine Aleksandra, kneza Suzdalja i sina velikoga kneza Vladimira. Godine 1240 Aleksandar porauje vedskog vou Birgera na Nevi, i tom pobedom zbog koje je dobio nadimak Nevski udaljio je zadugo veane od oblasti Novgoroda. Godine 1242 on mora da suzbija Maonosce, koji su se za njegova otsustva dokopali gradova Izborska i Pskova, pribliili se Novgorodu i presekli put stranim trgovcima, koje zaustavljaju i pljakaju pri prolazu. Na elu svoje garde i narodne vojske Novgoroda, on rasteruje odrede koji su krstarili oko Novgoroda, oslobaa Pskov i Izborsk i zapoinje sa glavinom Maonosaca na zaleenom Pejpuskom Jezeru bitku nazvanu pokolj na ledu, koja je zadugo zaustavila pokuaje nemake najezde. Potom je oterao Litvance koji su takoe bili prodrli u njegovu oblast. Iako je Novgorod uspeo da potue svoje neprijatelje, on ih nije unitio. Posle toga morae on da vodi rauna u svojoj politici, a naroito u svojim odnosima sa ostalim ruskim oblastima, o tome da se u blizini njegovih granica nalaze opasni neprijatelji, naroito Litvanci, koji su ba tada stvarali brzo svoju monu dravu. Oblast Suzdalja. Oko sredine XII veka drugo jedno politiko sredite stvara se u granicama oblasti Suzdalja, a to e rei u ravnicama i umama na rekama Kljazmi i Moskvi, izmeu Oke i Volge, ije je zemljite istina manje plodno nego ono na jugu, ali je pitomije od zemljita Novgoroda. Sa domorocima sastavljenim od finskih plemena Merja i Muroma izmeali su se jo odavno Istoni Sloveni, Vjatii, Krivii i Sloveni iz oblasti Novgoroda. Ruski gradovi Rostov, Suzdalj i Murom tamo ve postoje u vremenu kada se obrazuje Kijevska velika kneevina, a poznije sveti Vladimir tamo osniva grad Vladimir, a Jaroslav

68

Mudri podie Jaroslavlj. U to doba ova oblast je jo uvek samo drugostepeno leno; prilikom podele svojih pokrajina, Jaroslav Mudri daje tu oblast svome treem sinu kao dodatak oblasti Perejaslavlja. Ali ve krajem XI veka ona je uzdignuta na stepen zasebne kneevine, a u korist Georgija Dolgorukoga, jednoga od mlaih sinova Vladimira Monomaka. U to vreme menja se unutranje stanje. Zgodnije saobraajne veze uspostavljaju se sa oblastima srednjega Dnjepra. Mnotvo naseljenika pridolazi sa Dnjepra ukoliko se borbe izmeu kneeva rasplamuju i ukoliko se uveava opasnost od najezde Polovaca. Georgij Dolgorukov postaje tako jedan od najmonijih kneeva svoga doba, ali, iako je naseljavao svoju kneevinu, iako je u njoj podizao nove varoi, on je neprestano mislio da je napusti radi prelaska u Kijev, gde je naposletku i umro kao veliki knez. Njegov sin Andrej Bogoljubski, naprotiv, oliava nov tip kneza, roenog i vaspitanog na Severu, kome su neznane politike tradicije Juga. Kada Georgij, kome je on pomogao da osvoji kijevski presto, hoe da ga zadri pored sebe, on potajno bei u Vladimir, svoj omiljeni grad koji mu je otac poklonio. Posle Georgijeve smrti 1157 godine, gradovi Rostov i Suzdalj proglaavaju ga za kneza, te tako on ujedinjuje pod svoju vlast itavu oblast. Uz pripomo svojih podanika, on takoe osvaja Kijevsku veliku kneevinu, ali ne eli da u njoj boravi; on tamo postavlja kao svog zamenika najpre svoga mlaeg brata, potom druge svoje roake, a on ostaje u Vladimiru odakle nadgleda kijevske kneeve, sa kojima postupa kao sa potinjenima i od kojih zahteva slepu poslunost. Andrej zavodi u svojoj dravi novo politiko ureenje, apsolutizam. Prilike mu idu na ruku. Iako stari gradovi Rostov i Suzdalj imaju svaki svoje vee isto kao i druge ruske varoi, nove varoi to su ih kneevi osnovali ne znaju za vee i njegove tradicije i nemaju monog trgovakog stalea koji tei da ogranii kneevsku vlast. Mali broj trgovakih sredita, brojna nadmonost zemljoradnika i kasnije naseljavanje zemlje, sve je to doprinelo da se izmeu kneza i stanovnitva stvore drukiji odnosi nego u oblastima Dnjepra; stanovnici, koji su veinom doli zajedno s knezom ili ak posle njegovog stupanja na vlast, nastanjeni kao zemljoradnici na selu ili kao zanatlije u gradovima, ne gledaju u njemu slubenika trgovakoga grada i zatitnika puteva, nego gospodara i vladara zemlje u kojoj su se oni nastanili. Takvo je i shvatanje i kneza Andreja. Postavi vladar itave oblasti Suzdalja, a potom i knez Kijeva, njemu je miliji grad Vladimir, koji on briljivo uveava i ulepava, nego stare varoi. On ispoljava svoje preziranje starih varoi i njihovih vea; prezirui veze koje u drugim kneevinama vezuju kneza sa starijim lanovima njegove garde, on izbegava da se savetuje sa starim bojarima i grubo tera od sebe nekolicinu. Naposletku, kao rtvu njegove despotske naravi, njega ubijaju 1175 godine njegovi slubenici. Uistini, njegova smrt ne menja niukoliko reim to ga je on zaveo. Dodue, graanski rat izbija izmeu starih varoi Rostova i Suzdalja, koje su saveznice bojara i koje pozivaju za kneza Andrejeve neake, i novih gradova, koji pozivaju

69

njegovu brau; ali taj rat kratko traje i zavrava se pobedom novih gradova i triumfom novoga reima. Oblast Suzdalja prelazi u vlast jednoga Andrejevog brata, Vsevoloda III, koji zadrava Vladimir kao prestonicu i uzima naziv velikoga kneza varoi Vladimira. Vsevolodova vladavina (11761212) obeleava vrhunac moi suzdaljske oblasti: ona namee kneeve Novgorodu koji joj je u susedstvu; Kijev, pa ak i udaljeni Gali sa Volinijom, moraju da raunaju s njom; njena mo je tolika, da po reima Povesti o puku Igorovu ona moe veslima svojih brodara da isprazni Volgu i lemovima svojih ratnika da isui Don. Ali jedinstvo oblasti Suzdalja ne traje dugo. Po smrti Vsevoloda, njegovo mnogobrojno potomstvo zbog koga su ga nazvali Mnogorodni Vsevolod zavadilo se, te se njegove drave cepkaju na nekoliko kneevina. Najstariji knez Suzdalja zadrava titulu velikoga kneza, ali gubi svaku vlast nad mlaom braom, koja se u svojim pokrajinama ponaaju kao samostalni gospodari. I tako, sa opadanjem Kijevske velike kneevine i stvaranjem novih politikih centara, ivot ruskih pokrajina, poev od XIII veka, postaje meusobno razliit. Ove suprotnosti jo se pojaavaju posle jedne nove nesree, najezde Tatara. 4. TATARSKE NAJEZDE I NJIHOVE POSLEDICE Tatarske najezde. Poetkom XIII veka mnoga tatarska plemena koja lutaju po Mongoliji ujedinjuju se pod vlau hana Temuina, koji je kasnije uzeo titulu velikoga kana ili Dingis-hana. Po izvrenom ujedinjenju, Dingis-han odvodi svoje horde u Severnu Kinu koju pokorava, pa se potom okree ka zemljama na zapadnoj strani Mongolije. Njegova prethodnica prelazi sa junih obala Kaspiskog Mora, preko Kavkaza, u stepe oko Crnoga Mora i napada na Polovce, koji pozivaju u pomo susedne ruske kneeve. Kneevi Kijeva, ernjihova, Galia i drugih junih oblasti, bojei se da e i oni biti napadnuti ako Polovci budu pobeeni, sakupljaju veliku vojsku i polaze u susret Tatarima; ali oni pretrpljuju poraz na reci Kalki (sada Kalmiusu) godine 1223, a ruski kneevi koji su ostali ivi i zarobljeni podvrgnuti su neovenim muenjima. Ali Tatari, ne iskoriujui svoju pobedu, okreu se nazad i iezavaju u stepama. Rusi, koji ak nisu mogli ni da uvide kakvi su njihovi pobedioci, vide u ovome dogaaju samo jednu kratku i prolaznu buru; ali se tatarska opasnost ponovo javlja posle nekoliko godina. Godine 1227 Dingis-han umire, i uskoro potom njegov naslednik Ugedej alje svog neaka Batua, ili Batija, u zavojevaki pohod na zapad. Godine 1236 Batijeve horde pojavljuju se na levoj obali Volge i podjarmljuju Bugare sa Volge. U zimu 1237 one prelaze zaleenu reku i pribliuju se oblasti Rjazanja od koje trae da se pokori i da im plaa danak; a kad je ona to odbila, one je opkoljavaju i pustoe, vre pokolj stanovnitva ili ga odvode u ropstvo. Rjazanjski kneevi dolaze urno, ali se ne usuuju da napadnu tako brojnog neprijatelja i sklanjaju se u svoje utvrene varoi, koje Tatari pomou sprava za razbijanje zidova

70

zauzimaju na juri. Iz Rjazanjske oblasti Batij prodire u oblast Suzdalja i zauzima jedno za drugim Moskvu, Vladimir i Suzdalj, dok njegove trupe, rasturene po itavoj zemlji, zauzimaju i pustoe ostale gradove. Meutim, veliki knez oblasti Vladimira, Georgij Vsevolodovi, naputa svoju prestonicu, skuplja vojsku i susree Tatare na reci Sitju u martu 1238 godine; njegova vojska je unitena, a on ubijen u bitci. Potom Batij polazi ka Novgorodu, ali se na sto vrsta od grada zaustavlja zbog nadolih reka to je bilo u prolee , te se vraa na jug, u stepe Polovaca. Ovi su nemoni da mu se odupru: jedni su istrebljeni, drugi bee ka Dunavu i sklanjaju se kod Maara i na Balkansko Poluostrvo, a ostatak se stapa sa Tatarima, koji se uvruju u stepama oko Crnoga, Kaspiskog i Azovskog Mora. Odatle Batij preduzima osvajanje June Rusije. Godine 1239 alje on u oblasti Dnjepra jednu jaku vojsku koja zauzima Perejaslavlj i ernjigov i unitava njihove branioce. Godine 1240 on polazi lino u rat sa glavninom svoje vojske i opseda Kijev, koji se ne odupire dugo; on toliko pustoi tu varo, da se ona pretvara u seoce, jer est godina kasnije kaluer Plano Karpini, pri prolasku kroz nju, moe da izbroji jedva 200 nastanjenih domova, Od Kijeva Batij produava na zapad i osvaja, pored ostalih gradova, jo i Vladimir-Volinski i Gali, a potom prelazi u Poljsku i Ugarsku, gde nailazi na otpor koji ga primorava da se zaustavi i da poe natrag ka stepama. On ostavlja stepe pored Azovskog i Crnog Mora jednome svom roaku, a on se sa glavnom tatarskom hordom, Zlatnom Hordom, ulogoruje na obalama Dona i Volge. Na reci Ahtubi osniva se kao neka prestonica Zlatne Horde, grad Saraj, prestonica hana. Tatari udaraju namet na osvojene ruske zemlje i postavljaju tamo upravljae, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dunost da nadgledaju stanovnitvo preostalo posle najezde. Tatarski inovnici prebrojavaju stanovnitvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su svetena lica osloboena poreza, i: uopte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je. Osim skupljanja danka, oni se ne meaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneevima, ali zadravaju pravo da ih potvruju u tome zvanju; zato ruski kneevi moraju da odlaze u Hordu i trae od hana jarlik (povelju) koji im daje kneevsku vlast. Opljakano i desetkovano tom svirepom najezdom, rusko stanovnitvo povija se pod tatarskim jarmom. Preostali kneevi pokoravaju se takoe; ponekad oni ak obuzdavaju pokuaje pobune stanovnitva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja to ga vre skupljai poreza. Tako Aleksandar Nevski, koji je ranije odbranio Novgorod od Nemaca, Litvanaca i veana, postavi veliki knez oblasti Vladimira, odrava u miru, ak i silom, stanovnitvo pobunjeno protivu Tatara. Kada je prolo doba prve klonulosti, Danilo, knez Galia, pomilja da zbaci tatarski jaram, te trai saveznike na Zapadu i poinje da podie utvrenja; ali Tatari nasluuju njegove namere i zahtevaju da porui utvrenja, te on mora da se odrekne svojih planova. Posle Danilove smrti, za vladavine njegovoga sina Lava, krajem XIII veka, Tatari upadaju u Poljsku i pustoe ponovo oblast Gali-Voliniju toliko, da

71

se ta pokrajina jo zadugo nije mogla da oporavi od toga udara niti da povrati nekadanje blagostanje. Posledice tatarskoga gospodarstva. Od vladavine Katarine II, ruski nacionalisti uobiajili su da nazivaju tatarskim sve to im se nije svidelo u prolosti Rusije i u ruskom karakteru. Nasuprot tome, njihovi politiki protivnici, radikali, pripisivali su tatarskom uticaju despotizam, zastarela shvatanja i zloupotrebe koje su eleli da uklone. Za njih je tatarski znailo isto to i moskovski; ako je moskovski despotizam unitio klice demokratske vladavine, zasnovane na suverenosti naroda, koju oni ele da otkriju u premongolskom dobu, uinio je to uz pripomo Tatara, njihovih shvatanja i njihovih ustanova. Priov, jedan radikal iz godina 18601870, prua nam lep primer njihovih tvrenja: Moskva se bratimila sa Tatarima, i pod zatitom njihovog antinacionalnog sistema uspela je da prisajedini oblasti Novgoroda, Pskova, Tvera, Rjazanja ... U Moskvi, odvojen od June Rusije, utvrdio se itav jedan moskovski svet. U XV veku, kada drugi slovenski narodi poinju da se preporaaju, Moskva ulazi u eru konanog opadanja. Pismenost, prosveta, knjievnost, umetnost, meunarodne veze, sve to je cvetalo u Kijevu u XII veku, u Moskvi je ugaslo. Ruska pravda pobegla je na nebo, a u Moskvi su ikaniranje i spletka zauzeli njeno mesto. Politika centralizacija, razvoj despotske vlasti, grubost primitivnih obiaja i kaznenog zakona, sve je to po tvrenju radikala pozajmljeno od Tatara. U inostranstvu se nailazi na ista shvatanja kod protivruskih istoriara: Vizantija, Tatari, Moskva, to bi bili uzastopni uticaji kojima bi se mogla objasniti usamljenost Rusije i trajanje njenoga varvarstva. Isto su tako ruski evrazisti skloni da preuveliavaju tatarski uticaj; ali, nasuprot radikalima, tome se treba radovati, a ne aliti zbog toga. Oni suprotstavljaju kao to su inili slavenofili i u skorije vreme Osvald pengler mongolsku kulturu evropskoj civilizaciji, i po njihovim reima ba ta mongolska prolost omoguie Rusiji da izbegne evropsku dekadenciju i da u svetu izvri svoju buduu civilizatorsku ulogu. Zanimljivo je da se i kritiari i oboavaoci Istoka slau u tvrenju da je moskovski duh isto to i onaj istonjaki duh koji ne moe da primi evropsku kulturu. Ovakva unapred stvorena miljenja su u suprotnosti sa istorijom, te se u daljem izlaganju neemo na njih obazirati. Istoriari, a naroito pretstavnici moskovske kole, suprotstavljaju tome tvrenju ideju jedne samonikle i pravilne istoriske evolucije, za koju tvrde da joj tatarsko gospodarstvo nije moglo duboko izmeniti pravac. Da bi se objasnilo opadanje Kijeva nije potrebno pozivati se na mongolsku najezdu, jer je ono bilo nastupilo jo pre nje. Uistinu, napredak Kijeva nije mogao nadiveti sasvim spoljne uzroke koji su ga stvorili, a to e rei doba osnivanja normanskih drava i proirivanje arapskih kalifata koje se zavrilo u XI veku. Jer je na spoljnoj trgovini poivala pozajmljena kultura Kijeva, a ta trgovina unitena je arapskim opadanjem i istodobnim slabljenjem Vizantije. Isto tako, da bi se objasnilo uzdizanje kneevine Suzdalja i Vladimira, dovoljno je umesto pribegavanja tatarskom uticaju setiti se novoga politikog reima to ga je

72

zaveo knez u toj oblasti koja se tek naseljavala. Tatarska najezda, koja je raselila stepsko stanovnitvo, samo je jedna epizoda vekovne borbe zapoete u preistoriskom vremenu izmeu nomada sa juga i poljoprivrednika iz velike ruske ume. Iako treba odbaciti preterivanja nacionalista, radikala i evrazista, ipak ne bi trebalo misliti da tatarsko gospodarstvo nije ostavilo nikakvih tragova u Rusiji. Ono je imalo neposrednih posledica, od kojih je glavna pomo koju su tatarski vladari pruali moskovskim kneevima. Ono je izvrilo izvestan uticaj i na spoljne oblike ruskoga ivota; ali uticaj pravih tatarskih elemenata bio je mnogo manjeg obima i trajanja nego uticaj Istoka uopte, pa i taj istonjaki uticaj bio je slabiji nego uticaj vizantiske kulture, koja je nadivela sjajno doba Kijeva. Vano je da se dobro razlikuje kad je i ta pozajmljeno od istonjakih ustanova. Iako poreski sistem, kao to e se videti, ima izvesne veze sa tatarskim nainom prikupljanja poreza, izvesne vojne i politike ustanove iz XVI veka stvorene su po ugledu na Tursku, koja ih je uostalom i sama delimino pozajmila od Vizantije. Shvatanje da je vladar sopstvenik itave dravne teritorije i da svi treba da slue dravi zajedniko je i carevini vizantskih vasileisa, muslimanskih kalifa i padiaha, kao i dravi moskovskoga cara. Tatarska najezda imala je i posrednijih i dalekosenijih rezultata. Osvajanje junih stepa preseklo je konano saobraajne veze izmeu Rusije i Vizantije, dovravajui tako ono to su Peenjezi i Polovci zapoeli. Ona isto tako odlae za nekoliko vekova silaenje stanovnitva iz Sredine Rusije ka stepskoj crnici. Strahovita pustoenja to su ih vrili osvajai i ropstvo koje je posle toga nastupilo oslabilo je ruske oblasti i dovrilo razjedinjavanje koje ih je odavno podrivalo. Ona su ubrzala, iako nisu izazvala, propadanje kneevina na jugu i zapadu i irenje onih iz sredine ravnice izmeu Oke i Volge. Kneevine na zapadu i jugu gube skoro potpuno svoju otpornu snagu i padaju jedna za drugom pod vlast svojih zapadnih suseda Maara, Poljaka i Litvanaca. to se tie onih na severu one su uspele da odbiju svoje zapadne neprijatelje i potpuno se predale brizi o svome sopstvenom ivotu i svojoj nezavisnosti, te nisu sposobne da prue pomo udaljenim pokrajinama. I tako se istorija Severne Rusije i istorija June i Zapadne Rusije kreu u razliitim pravcima. U isti mah se pokrajinska obeleja ruskoga stanovnitva u ravnici Istone Evrope konano uvruju, te se tako zavrava razvitak zapoet poetkom XIII veka. Imena nekadanjih slovenskih plemena iezavaju. Nasuprot tome, geografska raspodela stanovnitva i stvaranje pokrajinskih nareja dovode do podele Istonih Slovena na tri velike grane: Velikoruse, koji se dalje dele prema njihovim narejima na Severne, Sredine i June Velikoruse; Maloruse, poznatije od pre izvesnog vremena po njihovom drugom nazivu Ukrajinaca i Beloruse. Tako se zavrava staro doba ruske istorije.

73

IV. MOSKVA, RUSIJA I UJEDINJENE RUSKE ZEMLJE

1. SEVEROISTONE KNEEVINE U XII I XIII VEKU I STVARANJE MOSKOVSKE KNEEVINE Moskovska drava stvorena je postepenim sjedinjavanjem mnogih manjih i veih kneevina koje su najpre sainjavale Severo-istonu Rusiju. Severoistone kneevine u XII i XIII veku. One se stvaraju izmeu Oke i gornje Volge, ukoliko slovenski naseljenici prodiru du reka u ogromne praume koje pokrivaju tu zemlju. Ti naseljenici ive najpre od ribolova i lova, a potom poinju da raskruju ume. To raskravanje zahteva zajedniki rad mnogih ruku. Zbog toga kneevi, bojari i manastiri kojima pripada zemlja i koji imaju pod sobom veliki broj radnika, sebara ili polusebara, preuzimaju prirodno upravu nad preobraavanjem i ekonomskim prilagoavanjem te oblasti. Knez koji ureuje svoju oblast eli da privue na svoju zemlju mone bojare koji raspolau velikim brojem ljudi, jer njihov dolazak ubrzava ekonomski razvitak zemlje, pa prema tome uveava politiku vanost kneevine. On ak rado daruje bojarima i manastirima povelje koje sopstvenicima povlaenih imanja daju veoma obimna prava nad stanovnitvom, a ona idu ak do vrenja izvesnih upravnih funkcija, pravosua i policije, sa zabranom kneevim slubenicima da prodru na teritoriju tih povlaenih imanja. Tako se ocrtava jedno isto feudalno ureenje. Svaka kneevina je tada skup od vie povlaenih imanja koja uivaju neprikosnovenost; bojari i manastiri, kao sopstvenici tih imanja, imaju ne samo ekonomsku vlast koja proistie iz vlasnitva zemlje, nego i izvesne politike nadlenosti nad stanovnitvom svojih poseda, a s druge strane postaju vazali svojih kneeva. U naknadu za to, bojari i slobodni slubenici obavezni su da vojniki slue svome knezu sizerenu; ali ta obaveza ih ne vezuje iskljuivo; oni mogu, ako ele, da priu drugome knezu, ne izlaui se kazni. Ove feudalizovane kneevine na severoistoku ive primitivnijim ivotom nego one na jugu, na Dnjepru. Tu nema, kao u junim oblastima, ni traga kakvoga zanatstva ili znaajnije trgovine; one su zemljoradnike i isto seljake. Politiki reim je tamo isto toliko uproen koliko i socijalni, jer vee ne dobiva tu nikakvu politiku mo. Knez upravlja savetujui se sa bojarima, koji su na elu najvanijih slubi njegovoga linog poseda. Ali ovakva duma nema ni stalnoga sastava ni jasno odreenu nadlenost; knez poziva samo one bojare koje on eli da pita za savet, i podnosi joj samo one poslove koje mu se svidi da ona pretresa. Mesna uprava i pravosue povereni su namjestnjiku (namesniku), koga izdrava neposredno samo stanovnitvo to je sistem kormlenija (ishrane) a ne kneevska blagajna. Jedino povlaeni posedi bojara i manastira, kao to smo videli, ne potpadaju pod upravnu nadlenost namesnika i volostelja (upana). Velike kneevine, usled deljenja izmeu vie naslednika, cepkaju se. Tako se krajem XII veka odvajaju od kneevine oblasti Vladimira etiri manjih kneevina: Rostovska, Perejaslavska, Jurijevska i Starodubska, kojima se u drugoj

74

polovini XIII veka pridruuju Suzdaljska, Kostromska i Moskovska. Poznije se skoro sve ove kneevine cepkaju i dalje: na primer, od Rostovske kneevine odvajaju se kneevine Jaroslavska i Uglika; od kneevine Perejaslavske odvajaju se Tverska i Dmitrov-Galika; Isto rasparavanje vri se u drugim velikim kneevinama, Rjazanjskoj, Ninji-Novgorodskoj i Smolenskoj. Stvaranje Moskovske kneevine. Moskovska kneevina obrazuje se srazmerno dockan. Varoica Moskva nie na jednom visokom bregu sa borovom umom, na samom utoku reice Neglinaje u reku Moskvu. Isprva je to samo jedna strategiska vojna stanica i odmorite za kneeve koji idu iz Severoistone Rusije u sliv donjega Dnjepra; u tome svojstvu pojavljuje se ime te varoi prvi put u letopisima godine 1147. Potom, u drugoj polovini XIII veka, u trenutku kada se rasparava nekadanja Rostovska kneevina izmeu potomaka Vsevoloda III Mnogorodnog, Moskovska kneevina poinje da se obrazuje. Mihail Jaroslavi gospodari njom neko vreme, potom se sin Aleksandra Nevskoga, Danil Aleksandrovi, uvruje u njoj i osniva dinastiju moskovskih kneeva oko 1260 godine. Ta kneevina je tada jo veoma mala, i ne bi se moglo naslutiti da e ona jednoga dana, kada postane prostrana Moskoveka drava, zahvatiti skoro itavu Istonu Evropu. Ali ve pod Danilom ona poinje da uveava malo po malo svoju oblast, i Danilovi poslednici energino nastavljaju tu politiku uveavanja. Oni zapoinju ujedinjavanje ruske zemlje pod Moskvom, poput ujedinjavanja srednjevekovne Francuske pod Kapetima. Moskovska kneevina, zahvaljujui svome geografskom poloaju i izvesnim ekonomskim posebnostima, privlai veliki broj stanovnika, te ta injenica mnogo olakava moskovskim kneevima njihovu ulogu ujedinitelja. Veoma umovita, zatiena od spoljnih napada susednim kneevinama, ona prua protivu mogunih najezdi Tatara i Litvanaca mnogo bolje uslove bezbednosti nego to ih imaju ostali delovi Severoistone Rusije. Osim toga, reni putevi koji olakavaju ivu trgovinu ukrtaju se tu i privlae naseljenike, kojima godi mogunost da zaradi od trgovine dodaju jo i dobit od poljoprivrede. Ovaj priliv novih stanovnika, uveavajui materijalno bogatstvo moskovskih kneeva, pojaava istovremeno i njihovu politiku ulogu i priprema im uspeh, koji oni sebi obezbeuju stavljajui se u slubu Tatara Zlatne Horde. Ovi nisu dirali u politiku organizaciju Rusije, ve su jednim jarlikom podarili jednome od ruskih kneeva titulu velikoga kneza obavezujui ga da prikuplja i predaje Hordi danak svih ostalih kneeva. Posle jednog perioda borbi sa suparnicima, moskovski kneevi zahvaljujui raskonim darovima koje oni alju Hordi dobivaju skoro uvek povlastice velikoga kneza. Moskovski knez postaje u neku ruku prvi zastupnik hana Zlatne Horde u upravljanju ruskom teritorijom, i ta okolnost doprinosi mnogo, iako posrednim putem, politikom ujedinjenju cele Rusije pod Moskovskom vlau.

75

2. PRVI MOSKOVSKI KNEEVI od Danila do Ivana III Danil ( 1303) i Georgij ( 1326). Danil Aleksandrovi uveava svoje posede dodajui im Perejaslavlj, koji mu ostavlja u naslee njegov neak, knez Ivan Dmitrijevi. Njegov sin Georgij Danilovi, koji ga je nasledio, osvaja Moajsk posle jednog srenog prepada na susednu kneevinu Smolensk, i otima Kolomnu od kneevine Rjazanj. Posle toga Moskovska kneevina zahvata skoro ceo sliv reke Moskve. Za vladavine Georgija zapoinje izmeu moskovskih i tverskih kneeva borba o Vladimirsku veliku kneevinu. Georgij, moskovski knez, i Mihail, tverski knez, odlaze u Zlatnu Hordu da se otimaju o jarlik koji bi im dao titulu velikoga kneza. Georgij podmiuje tatarske inovnike bogatim poklonima i pobeuje. Mihaila ubijaju muki u Hordi; njegov sin Dmitrij ubija Georgija, ali i sam gine posle toga; pa ipak, on ostavlja svome bratu Aleksandru Mihailoviu jarlik velikoga kneza. Ivan Kalita (13281341). U Moskvi brat Georgijev Ivan, zvani Kalita (vrea novca), nasledio ga je i odluio najpre da Tveru oduzme titulu velikoga kneza. Kada je u Tveru, Novgorodu i Rjazanju stanovnitvo odbilo da plati danak tatarskim inovnicima, han poalje na pobunjenike jednu vojsku, i Ivan se primi da je predvodi. Kao nagradu on dobija jarlik velikoga kneza, koji otada ostaje u rukama moskovskih kneeva. Aleksandar, knez tverski, koji je najpre pobegao u Pskov a potom u Litvaniju, vrati se posle nekoliko godina u svoj grad i uspe da stekne naklonost hana; ali Ivan Kalita odmah doe u Hordu, izradi da se Aleksandar pogubi, i dobi potvrdu svoga poloaja. Politika vanost Moskve raste istovremeno i zbog toga to je ona postala verska prestonica Rusije. Oko 1300 godine mitropolit Maksim napustio je Kijev, koji su Tatari opustoili, i preneo svoje sedite u Vladimir na Kljazmi; ali njegov naslednik Petar potpomagao je odluno moskovske kneeve protiv Tvera. On je dugo iveo u Moskvi i sagradio u tamonjem Kremlju glavnu sabornu crkvu te varoi, hram Bogorodiinog Uspea, u kojoj je sahranjen poto je pretskazao Moskvi slavnu politiku budunost. Za Teognosta, koji ga je zamenio, Moskva konano postaje mitropolitsko sedite. Za itave svoje vladavine Ivan neprestano vreba prilike da proiri svoju oblast; ali, da bi postigao to uveavanje, on vie voli da se poslui novcem nego orujem. On kupuje veliki broj bogatih sela u Novgorodskoj, Vladimirskoj, Rostovskoj i drugim kneevinama; zadobija tri varoi, Gali, Bjeloozero i Ugli. Pre svoje smrti on zavetava Moskvu kao nedeljiv posed svojoj trojici sinova, Simeonu, Ivanu i Andreju, koji e po redu uivati prihode od grada, a ostale svoje posede razdeljuje svojoj eni i sinovima, ali odreuje najvei deo prvoroenom sinu Simeonu, koji ga nasleuje na prestolu.

76

Simeon (13411353). Simeon, zvani Gordi, ide stopama svoga oca. On se proglaava za velikoga kneza cele Rusije. On uveava stanovnitvo svoje kneevine primajui rado iseljenike koji pritiu sa svih strana, i troi mnogo na proirivanje svojih poseda. On kupuje mnoga zemljita i sela u Perejaslavlju, Jurjevu, Vladimiru, Kostromi i Dmitrovu. Umire bez dece i ostavlja svojoj eni sve zemljine posede, nasleene ili steene; ali su ti posedi uskoro sakupljeni pod vlau njegovoga brata i naslednika u Moskovskoj kneevini, Ivana Ivanovia. Ivan Ivanovi (13531359). Ivan II ne uveava svoju oblast. On ima dva sina, Dmitrija i Ivana. Dmitriju ostavlja u naslee deo svoga preminulog brata Simeona, a Ivanu deo koji je on sam nasledio od svoga oca, dok posedi njegovoga drugog brata Andreja prelaze na Andrejevog sina Vladimira. Ali upravu nad Moskovskom kneevinom i naziv velikoga kneza cele Rusije nasleuje posle njegove smrti njegov stariji sin Dmitrij. Za vreme ovih prvih napora da se Moskovska kneevina uzdigne iznad ostalih kneevina Severoistone Rusije, moskovskim kneevinama pruaju veliku pomo dve drutvene sile: moskovski bojari, koji ih potpomau kneevskom dumom, i svetenstvo, iji ih mitropoliti podravaju itavim svojim verskim uticajem. Za Ivana II i Dmitrija, mitropolit Aleksej, poput mitropolita Petra za vladavine Ivana Kalite, igra znaajnu ulogu. On stie ogroman ugled i uvaenje svojim svetakim ivotom i dravnikim sposobnostima, postaje glavni savetnik moskovskih kneeva i vodi ih politikim putem koji treba da ih odvede do prevlasti. U ovom pogledu on mnogo potsea na opata Siea. Ali naroito u vremenu kada mladi Dmitrij Ivanovi poinje da vlada i kada uspesi to su ih moskovski kneevi postigli izgledaju uistini ugroeni, vrsta potpora bojara i svetenstva pokazuje svu svoju vrednost. Dmitrij Donskoj (13621389). Kada je doao na vlast, Dmitrij Ivanovi koji e kasnije, posle svoje pobede na Donu biti prozvan Donskoj ima tek devet godina. Suzdaljski knez Dmitrij Konstantinovi koristi se njegovom maloletnou, kao i rascepom koji je istavio kao suparnike dva hana u Zlatnoj Hordi, da ishodi za sebe jarlik velikoga kneza. Ali mitropolit Aleksej i moskovski bojari grozniavo se zalau da uspostave politiku nadmonost Moskve. Vetom politikom oni ponovo zadobivaju hanovu naklonost prema moskovskom knezu. Dmitrij Ivanovi odupire se svome suparniku, te ovaj mora da prizna da je pobeen. Naziv velikoga kneza i prava nad gradom Vladimirom vraaju se moskovskom knezu. ta vie, otada se u zvaninim aktima moskovske vlade uvruju naelo da su titula velikoga kneza i vlast nad gradom Vladimirom nasledno, neotueno i nedeljivo dobro moskovskih kneeva. Posle pobede nad Suzdaljom, koju je uvrstio brak izmeu Dmitrija Ivanovia i erke njegovoga ranijeg suparnika, jedna nova opasnost zagrozila je Moskvu. Tverski knez Mihail Aleksandrovi hoe da mu preotme titulu velikoga kneza, te sklapa savez sa litvanskim knezom Olgerdom, koji prodire do Moskve i opsauje Kremlj. Sreom, malo ranije je stari drveni zid koji je okruavao Kremlj

77

zamenjen jakim kamenim zidom, i on je spasao grad. Posle Olgerdovog povlaenja, moskovska vojska ide na Tver, iji knez mora da se odrekne svojih zahteva. Borba se nastavlja protivu rjazanjskoga kneza Olega, koji bei ispred moskovske vojske. Oleg, koga je zamenio Vladimir, knez Pronska, vraa se na presto rjazanjske kneevine tek poto se pokorio Dmitriju Ivanoviu. Dmitrijeva snaga osea se svuda. On potinjava rostovskoga kneza i proteruje iz njihovih kneevina kneeve Galia i Staroduba. Kada Novgorod hoe da se pokae nezavisnim od njega, on alje na njega jednu vojsku, primorava ga da se pokori i da plaa veliki porez. Najzad, on ne samo da je uveao moskovsku oblast pomou kneevina Vereje, Meere, Kaluge i Dmitrova, nego se i usprotivio rasparavanju kneevine Vladimira, koju predaje u celini svome najstarijem sinu Vasiliju; ostatak svojih poseda razdeljuje svojim sinovima i svojoj eni, no ipak Vasiliju daje najvei deo. Ali njegova pobeda nad Tatarima daje najvie sjaja njegovoj vladavini. Ukoliko Moskva, koja delom ima da zahvali za svoju nadmonost svojoj pokornosti prema Zlatnoj Hordi, postaje svesna svoje sve vee moi i ukoliko se Severoistona Rusija pokazuje sve vra ujedinjena pod prevlau Moskve, Zlatna Horda naprotiv slabi usled unutranjih borbi izmeu raznih pretendenata na hanski presto. Moskovski kneevi, nekada pokorni Hordi, postali su malo po malo voi jedne Rusije koja je sve vie ujedinjena u svojoj borbi za narodnu nezavisnost. Najezde mongolskih pljakakih rulja na rusku teritoriju poinju da nailaze sve ee na junaan otpor, i osea se sve jasnije pribliavanje odlunoga sudara. Godine 1377 tatarski knez Arapa, poto je potukao Ruse na obalama reke Pjane (pritoke Sure), opustoio je Ninji Novgorod i Rjazanj. Rusi odgovorie na to pustoenjem sela Mordva i Tatara du reke Sure. Tada novi han Mamaj posla na Ruse jednu vojsku koja prodre u oblast Rjazanja. Ali, blizu reke Boe ta vojska se sudari sa Dmitrijem Ivanoviem, koji joj nanese teak poraz (1377). Da bi potro utisak to ga je uinio taj poraz, Mamaj spremi napad velikih razmera na Rusiju. On stupi u pregovore sa litvanskim knezom Jagajlom, koji mu obea vojnu pomo, i sa rjazanjskim knezom Olegom, koji pristade da pomae Mamaja i Jagajla. Dmitrij sa svoje strane sakupi ogromnu vojsku, jer mu kneevi Rostova, Jaroslavlja, Bjeloozera i drugi dovedoe svoje trupe. U to doba manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, uiva ve veliku slavu. Njim upravlja njegov osniva iguman Sergej, koga svi smatraju za svetitelja. Pre nego to je poao na Mamaja, Dmitrij odlazi u manastir i prima blagoslov od Sergija za junaki podvig koji priprema. No povrh toga, dva kaluera iz toga manastira, Peresvjet i Oslabja, koji e poginuti u bitci kod Kulikova, stupaju sa odobrenjem svoga stareine u njegovu vojsku. Sve to daje tome pohodu sveto obeleje jednoga verskog i nacionalnog rata. Mamaj eli da se spoji sa Jagajlom, te napreduje ka zapadnom delu Rjazanjske kneevine. Da bi spreio to spajanje, Dmitrij polazi brzo u susret

78

Mamaju, i na gornjem Donu, kod utoka Neprjadve u Don, u ravnici Kulikova zapoinje ogorena i krvava bitka. Isprva Tatari su nadmoniji, te je veliki broj Rusa i nekoliko kneeva poginulo. Ali pridolazak sveih ruskih snaga, koje su dotada ekale prikrivene, uspostavio je ravnoteu. Iznenaeni Tatari poputaju i daju se u bekstvo (1380). Ova pobeda probudila je nadu na budue osloboenje i proizvela u celoj Rusiji dubok utisak, koji se ogleda u itavom nizu pesnikih i istoriskih dela stare ruske knjievnosti; ona je podigla hrabrost naroda, a okrnjila slavu tatarskih osvajaa, koje svet vie ne smatra za nepobedive. Dok je stareini Rusa pribavila naziv Donski, ta pobeda je neobino uveala vanost koju je Moskva stekla kao ruski politiki centar. Istina, posle dve godine Tatari su se osvetili. Njihov novi han Tohtamih, koji je zbacio s prestola Mamaja, napao je Moskvu iznenada 1382 godine, zauzeo je na prepad, opljakao i popalio. Dmitrij je bio primoran da ponovo plaa danak Zlatnoj Hordi. Ali je pobeda kod Kulikova ipak ostala u oima ruskoga naroda predznak potpunog osloboenja. Vasilij I (13891425). Za vladavine Vasilija I, sina Dmitrija Donskog, Moskva je uveala svoju teritoriju prisajedinjujui Murom sa njegovim oblastima Suzdaljom, Gorodcem, Taruzom, Borovskim i Ninjim Novgorodom. Kraj nezavisnosti ove poslednje kneevine obeleen je jednim znaajnim dogaajem. Kada je novgorodski knez hteo da se odupre moskovskoj vojsci koja se pribliavala gradu, njegovi bojari mu saoptie svoju odluku da on prizna vlast Vasilija I i odbie da mu prue makakvu pomo; i on se morao povinovati svojoj sudbini. Kao to e se videti, ovo nije jedini primer tenje bojara raznih kneevina da trae pokroviteljstvo moskovskih kneeva za vreme ujedinjenja Rusije pod okriljem Moskve. Prisajedinjenje Ninjeg Novgoroda omoguilo je Moskvi da zakorai u oblast srednje Volge. U isto doba njen vei uticaj osea se u izvesnim krajevima potinjenim Velikom Novgorodu. Zaista, bojari iz oblasti Dvine priznali su vlast Moskve, koju ona vri neko vreme; ali Novgorod ubrzo savlauje pobunjenike i uspostavlja svoja suverena prava u toj oblasti. Ovaj dogaaj nagovetava neizbeni sukob koji e kasnije izbiti izmeu Novgorodske republike i Moskve. Prisajedinjujui jednu za drugom granine kneevine i irei se postepeno po itavoj teritoriji na kojoj stanuju Velikorusi, Moskva, ta nekadanja mala kneevina utonula u umama, pribliuje se etnikim granicama Rusije i izlae se napadima svojih suseda. Moskovska drava postaje kao neki utvreni logor koji neprekidno opsedaju neprijatelji to dolaze sa istoka i juga Tatari, ili sa zapada Litvanci. Zbog toga je odbrana zemlje njen glavni zadatak, i to joj daje naroito obeleje. Za vladavine Vasijila I, Rusija odbija dve nove tatarske najezde. Godine 1395 Tamerlan upada u zemlju, i Vasilij polazi u susret tome opasnom neprijatelju, na elu jedne velike vojske koja se ulogoruje na obalama Oke. Tamerlanova ratna slava uliva veliku bojazan Rusima i predoava im bezbroj nevolja. Ali, kada je stigao u Elec, tatarski vo poao je natrag i ne stigavi do

79

Oke. Vasilij se osmelio u svojim odnosima sa Tatarima i prestao ak da im plaa danak. Ali godine 1408, murza Edigej opsede Moskvu i opustoi zemlju. Vasilij je primoran da sklopi mir i da nastavi plaanje danka. Meutim odnosi sa Litvanijom postaju sve zategnutiji i pored rodbinskih veza koje spajaju moskovske kneeve sa litvanskim velikim kneevima, jer je Vasilij I bio oenjen Sofijom, erkom litvanskoga velikog kneza Vitovta. Sukob je izbio zbog toga to su obe zemlje polagale pravo na ruske oblasti u gornjem toku Dnjepra i zapadne Dvine. Posle nekoliko sudara, Vasilij i Vitovt se sloie i priznadoe za zajedniku granicu reku Ugru, pritoku Oke. Ali taj sporazum je bio samo jedno primirje a ne konano reenje, jer borba izmeu ta dva protivnika nastavie se u beskraj. Vasilij II (14251462). Na svome samrtnom odru Vasilij I zavetao je u celini svoju kneevinu svome sinu Vasiliju, kome je tada bilo tek deset godina. Za vladavine Vasilija II, kneevska porodica zapoinje graanski rat kakav Moskva nikada nije doivela, koji traje dvadeset godina i upropauje sve tekovine moskovske politike. Stric Vasilija II, Georgij, galiki knez u oblasti Kostrome, polae pravo na moskovski presto i hoe da zbaci svog neaka. Uz pripomo rjazanjskoga kneza i kneeva Moajska, a protivno izriitoj elji hana, on izgoni Vasilija II iz Moskve i primorava ga da se povue u Kolomnu. Potom ulazi u Moskvu i proglaava se za velikoga kneza. Ali se on uskoro zavaa sa svojim roenim sinovima, Vasilijem Razrokim i Dmitrijem emjakom, i primoran je da vrati Moskvu Vasiliju II. No on se odmah pokaja to je to uinio, pa poe ponovo na svoga neaka i potue njegovu vojsku, te zavri svoj ivot kao veliki knez. Posle njegove smrti, njegovi sinovi i dalje se otimaju o Moskovsku veliku kneevinu. Ova beskonana borba, sve ogorenija, obeleena je divljaki svirepim postupcima: Vasilij II uhvatio je Vasilija Razrokog i iskopao mu oi; kasnije Dmitrij emjaka podvrgava istom onakaavanju Vasilija II, zbog ega je ovaj prozvan Slepim, ali i on umire otrovan. A da bi nesrea bila potpuna, nova tatarska najezda obara se na Moskvu. Vasilij II, uz pripomo svojih bojara i visokoga svetenstva, izlazi naposletku kao pobedilac iz ovih graanskih ratova, koji ipak nisu umanjili niti prekinuli ujediniteljsku ulogu Moskve, i to je injenica od velike istoriske vanosti. Ujediniteljski pokret kojim upravlja Moskva zavisi od itavog niza istoriskih inilaca; zato lini sukobi izmeu kneeva ne mogu da ga zaustave. Moskovska kneevina ostaje i posle unutranjih nemira neokrnjena i mona. Njena e se mo neobino uveati za vladavine Ivana III, sina i naslednika Vasilija II. 3. IVAN III VASILJEVI (14621505) Teritorijalno ujedinjenje. Ivan III radi svim silama na ujedinjenju Rusije. Nezavisni rjazanjski knez zavetava mu testamentom najvei deo svoje kneevine; iako njen ostatak pripada jo uvek jednom maloletnom knezu, Ivan III

80

ga ipak potinjava svojoj vlasti, tako da je kraj politike nezavisnosti itave Rjazanjske oblasti samo pitanje vremena. Godine 1463 kneevi Jaroslavlja ustupaju mu sve svoje oblasti, a godine 1474 rostovski kneevi prodadoe mu onaj deo svoje kneevine koji je jo bio u njihovim rukama. Godine 1485 on prisajedinjuje Tversku kneevinu. Ve nekoliko godina ranije tverski bojari poeli su u grupama da prelaze u slubu moskovskoga velikog kneza i izjavljivali su javno da je ovaj moniji pa prema tome i sposobniji da ih titi. Ohrabren ovim naputanjem koje smatra za znak slabljenja ovoga kneza, Ivan III zahteva od tverskoga kneza Mihaila da mu se potpuno pokori. Ovaj se boji da ne naljuti Ivana III, te se isprava pokazuje toliko posluan da u vie mahova, po naredbi Moskovljanina, alje ovome svoju vojsku u pomo pri njegovim vojnikim pohodima. Ali kada je u nadi da strese jaram stupio u vezu sa litvanskim velikim knezom i zatraio od njega pomo, Ivan III ga napada i pobeuje. Mihailovo bekstvo u Litvaniju obeleava kraj nezavisnosti Tverske kneevine. Neto ranije, Ivan III uinio je jedan jo vaniji korak ka politikom ujedinjenju Rusije prisvajajui prostrane oblasti republike Velikog Novgoroda. Ve odavno su moskovski kneevi paljivo motrili na predznake raspadanja te republike. Dva. uzroka podrivala su postepeno novgorodsku mo: pre svega razvoj separatistikih tenji raznih oblasti koje su joj bile potinjene videli smo da se za vreme Vasilija I oblast Dvine odvojila od Novgoroda i prela za neko vreme pod vlast Moskve ; a zatim, jaanje socijalnih borbi. Novgorodski bojari, sve sami veleposednici i kapitalisti obogaeni trgovanjem sa Hanzom, savezom nemakih trgovakih gradova kome je pripadao i njihov grad, postepeno su potinili ostale stalee i drali ih u ekonomskoj zavisnosti; u isti mah oni su prisvojili upravu politikih poslova, jer je vee postalo posluno orue u rukama gospode ili bojarskog saveta, kao i izborne poloaje, na primer posadnika, tisjackog itd., koje su prisvojile nekolike mone porodice bojara. Nezadovoljni, nii narodni slojevi postepeno su izgubili volju za politikom nezavisnou Novgoroda i najzad poeli da smatraju da bi ih prisajedinjenje Moskvi spaslo bojarske oligarhije. Nasuprot tome, novgorodski bojari naginjali su zblienju sa Litvanijom i Poljskom u nadi da e tamo nai podrke u sluaju sukoba sa Moskvom. Ovo drutveno trvenje, koje je podrivalo snagu Novgoroda, ilo je na ruku moskovskoj vladi. Jo kada se Dmitrij emjaka pobeen sklonio u Novgorod, Vasilij II opustoio je grad i primorao ga da poloi zakletvu vernosti moskovskim kneevima i da se sem toga obavee da nee primati kneeve neprijateljski raspoloene prema Moskvi. Godine 1471, zaboravivi svoju zakletvu, nogvorodski bojari sa Boreckima na elu zakljuili su u ime Novgoroda sa Kazimirom, koji je bio kralj Poljske i veliki knez Litvanije, jedan odbranbeni ugovor uperen protiv Moskve. Ivan III ih je do noge potukao na obalama elonja. Iako tada nije potpuno unitio nezavisnost Novgoroda, on je ipak nametnuo republici teke uslove koji su u osnovi nagovetavali njen kraj: pogubljenje Boreckih, ponitenje ugovora sa Kazimirom, obavezu da njeni episkopi primaju

81

rukopoloenje od Moskve, i da grad plaa Ivanu III veliki porez (1470). Narednih godina uticaj Moskve na unutranje poslove Novgoroda neprekidno je rastao. Godine 1478 Ivan III ocenio je da je dolo vreme da se svemu tome uini kraj, te je uhvatio za re izaslanike Novgoroda koji su ga bili nazvali gospodarem i zatraio potpuno potinjavanje republike. Kada je ona to odbila, on opsedne varo i izdiktira svoje uslove: ukidanje vea i svih oblasnih nadletava, i primenjivanje moskovskih zakona na itavu oblast Novgoroda. Tako Moskva ujedinjuje pod svoju vlast ne samo skoro itavu Sredinu Rusiju izmeu Oke i gornjeg toka Volge, nego i itavu oblast jezera i dugaku severnu obalu. Samo jedna naseobina na istoku, Vjatka, odbija da prizna njenu vlast, ali je i ona primorana orujem godine 1489 da to uini. Posle toga ujedinjenje Rusije je skoro sasvim zavreno; naslednik Ivana III imae samo da pokori jo nekoliko kneevina koje su ostale nezavisne. Moskovski knez, koji je dotada bio samo jedan od mnogih feudalnih gospodara, postao je stvarno jedini vladalac cele Severoistone Rusije i prestavnik velikoruskog naroda stopljenog u jedno jedino istorodno politiko telo, Moskovsku dravu. Kraj tatarskoga jarma. Ovu dravu oslobodio je Ivan III i od gospodarstva Tatara. Zlatna Horda bila se podelila na nekoliko nezavisnih kneevina koje su meusobno ratovale. Na Volgi je osnovan Kazanjski hanat, a na Krimu Girejski. U Kazanju moskovska stranka i stranka Zlatne Horde bore se neprekidno; Ivan III imenovao je hanove koji su mu bili potpuno odani i koje je on potpomagao u borbi protivu njihovih suparnika, tienika Zlatne Horde; to mu je posluilo kao izgovor da izvri pet vojnih pohoda na Kazanj. Osim toga, on je naao jednog saveznika protiv Zlatne Horde u Mengli-Gireju, krimskome hanu. Uskoro potom on se vie ne obazire na Zlatnu Hordu, oslabljenu unutranjim razmiricama, i prestaje da joj plaa danak. Han Ahmet odlui se tada da ga kazni, te po starom tatarskom obiaju upade u Rusiju. On godine 1480 naie na vojsku Ivana III na obalama Ugre. Razoaran uzdravanjem Litvanije na iju je pomo raunao, on se ne smede odluiti na zapone borbu. I Ivan III se isto tako kolebao, i pored prekora koji su mu upuivali iz Moskve. Ahmet okona ovo stanje povlaei se sa svojom vojskom. Otada moskovski knez nee vie plaati danak. Tatarskome jarmu doao je kraj, i naziv samodrac znai da je Ivan III potpuno nezavisan od svakoga tuinskog vladara. Borba sa Litvanijom. Ugovor zakljuen izmeu Vasilija I i Vitovta nije odrao mir izmeu Moskve i Litvanije, jer je neprekidno prelaenje u slubu Moskve kneeva pograninih kneevina, Vorotinskih, Bjeljskih, Mezeckih, Vjazamskih, Odoevskih, Novosilskih i drugih, stalan uzrok sukoba. Godine 1492, posle Kazimirove smrti, poto jedinstvo s Poljskom nije obnovljeno i Litvanija izabrala sopstvenoga kneza, Ivan III iskoristio je to da zatrai svoje pravo sa orujem u ruci. Posle uspenog vojnog pohoda on nametnu litvanskom velikom knezu Aleksandru ugovor kojim se Moskvi priznaje pravo svojine nad svim oblastima onih kneeva koji su prili njemu, a Ivanu III naziv samodrca cele Rusije. Ovo pomirenje zapeaeno je brakom izmeu Aleksandra i Jelene, erke

82

Ivana III. Ali sukobi izbijaju ponovo. Kneevi graninih oblasti i dalje prelaze u slubu Moskve, ija se vlast proiruje nad svim golemim oblastima oko Dnjepra i Desne, to jako ozlojeuje Litvaniju. Osim toga, erka Ivana III Jelena ali se svome ocu da je njen mu zlostavlja. Ponovan rat izbija godine 1500. Ovoga puta Moskva podie protivu Litvanije krimskoga hana, dok Litvanija suprotstavlja Moskvi Livonski red, iji veliki elnik Platenborg opsauje Pskov. U bitci kod Vidroa Litvanci pretrpljuju teak poraz, i rat se zavrava 1503 godine obnavljanjem prethodnog ugovora. Moskva naslednica Vizantije. Dok se razvija uporna borba protivu Tatara i Litvanije, Moskovska drava poinje da igra prilino vanu ulogu u meunarodnom ivotu. Ona stupa u vezu sa Danskom, Turskom, Ugarskom, nemakim carem i dalekom Venecijom, koja ratuje s Turskom i alje joj veto sastavljene poruke da bi je privolela da stane na elo hrianskih krstaa protivu islama. Ali njoj nisu potrebni saveti Venecije da bi stvorila obimne i sjajne planove. Jo u XIV veku su borbe bugarskih kneeva bile povod da u bugarskoj knjievnosti ponikne ideja kako bugarska prestonica Trnovo treba da nasledi Carigrad kao sredite pravoslavlja i da postane trei Rim, kao to je Carigrad bio drugi Rim kada je ranije postao politiko sredite itavoga sveta. Moskovski naunici pozajmili su to uenje od bugarskih pisaca i usvojili ga posle pada Carigrada u turske ruke 1453 godine, da bi ga primenili na Moskvu. To ine kaluer Filotej u svojim Poslanicima i mitropolit Zosim u novom Uskrnjem kanonu, koji je sastavljen 1492 godine: Dva Rima su pala, trei Rim bie Moskva, a etvrtoga nee ni biti ...; Carigrad je pao pod udarcima bezbonih Agarjana, Turaka, i to je kazna koju mu je Bog poslao zbog mnogih jeresi to se u njemu behu ukorenile; otsada e uloga vrhovnoga sredita pravoslavlja pripadati gradu u kome istinska pravoslavna vera blista u punoj istoti, a to e rei Moskvi. Iz ovoga uenja moskovska knjievnost toga doba zakljuuje da vlast moskovskoga velikog kneza treba da ima obeleje, vrednost i obimnost vlasti vizantiskoga cara. Kao i vizantiski car, tako i samodrac Moskve treba da se smatra za Bojeg pretstavnika na zemlji, a njegova vlast, koju je Bog uspostavio, treba da bude samodrna i potpuna, jer protiviti se toj vlasti znai protiviti se samome Bogu. Ovo shvatanje, toliko udaljeno od uobiajenoga miljenja koje je u knezu videlo stareinu jedne ustupljene mu oblasti, no koje je toliko ilo u prilog vladarevoj moi, moskovska vlada je zvanino usvojila. Ivan III, poto mu je umrla prva ena, tverska kneginja, oenio se vizantiskom princezom Zoe (Sofijom) Paleolog, neakinjom poslednjega vizantiskog cara, i ovo venanje, uzdignuto na stepen politikog znamenja, potvrdilo je u oima savremenika shvatanje da je moskovski veliki knez doista naslednik vizantiskih careva. Posle toga moskovski vladar usvaja nove znake vladarske vlasti; dravni grb, presto i odelo velikoga kneza, skiptar i ar, koji potseaju na vizantiske znake i oznaavaju boansko poreklo i neprikosnovenost njegove vlasti. Nain ivota i ureenja njegovoga dvora menjaju se iz osnova. Umesto starinskog naina ivota

83

velikog zemljoposednika dolazi ceremonijal vizantiskog dvora. Veliki knez dri se na odstojanju od svojih podanika, kao neko vie bie kome se obini smrtni ne mogu slobodno pribliiti. Dvor i tvravu Kremlj obnovili su iz osnova umetnici, meu kojima je bio i uveni arhitekt Aristotel Fjoravanti, i italijanski majstori koji su doli sa Sofijom Paleolog; oni su podigli nove zidove Kremlja sa kulama u stilu Renesansa, kao i nove dvorce, meu kojima i uveni dvorac sa pljosnima, sav ukraen istoriskim i bibliskim ivopisom, nove kamene lavre: Uspensku, Arhangelsku i Blagovetensku, koje zamenjuju stare drvene crkve u Kremlju. Novo politiko i administrativno ureenje. U isti mah kada se menja ureenje dvora, preobraava se i dravno ureenje. Nova teorija o samodrnoj vlasti i novi zadaci to ih donosi politiko ujedinjenje Severoistone Rusije ne doputaju vie da se ostane pri politikim obiajima i metodama nekadanje Rusije. Za vladavine Ivana III udareni su temelji jednoga novog poretka koji e se kasnije zvati reim potinjavanja vladarevoj slubi. Protivno ranijem ureenju, gde je naelo slobodnoga ugovora izmeu bojara ili slobodnoga slubenika s jedne strane, i kneza s druge, igrao veliku ulogu, ovaj novi poredak poiva na naelu potinjavanja svakog pojedinca, tako da bude (slubenik kneev, ili da podlee nekoj porezi ili obaveznoj slubi. Potreba za odbranom zemlje od Tatara i Litvanije, a kasnije i od Poljske i Pruske, primoravaju dravnu upravu da preustroji Moskovsku dravu po uzoru na vojniki logor, gde sve mora biti podreeno gvozdenoj disciplini, iskljuujui svaku linu slobodu. Pod pritiskom te potrebe, ona poinje da rui nekadanju praksu. Tako Ivan III ne pristaje vie da prizna bojarima i slobodnim slubenicima pravo da napuste slubu svoga kneza pa da preu u slubu drugoga. Iako on prima u slubu kneeve koji su doli iz Litvanije, on ne smatra da oni mogu kasnije da ga napuste; kada bojar Danil Holmski hoe da se vrati u Litvaniju, on ga hvata, baca u tamnicu i puta ga tek kada je potpisao obavezu i zakleo se da nikad nee napustiti njegovu slubu da bi otiao drugde. Bojari i slobodni slubenici postaju vojni obveznici i moraju da slue celog ivota; oni za to primaju kao nagradu imanja ili pomjestje, a to e rei dravnu zemlju, srazmerno uinjenim uslugama. Ta imanja, nasuprot batinama ili votinama, nisu sopstvenost vojnog obveznika, nego su mu samo ustupljena za vreme njegovog slubovanja. Uivalac takvoga imanja ne moe ni da ga otui ni da ga preda u naslee drugome; po njegovoj smrti, dravna uprava ga oduzima da ga ustupi ponovo. Da bi stvorio dravna dobra koja su mu potrebna, Ivan III vri prvi pokuaj oduzimanja manastirskih imanja, to izaziva kod javnih radnika onoga vremena ivo raspravljanje o pravu manastira na sopstvenost i deli ak i same kaluere na pristalice i protivnike te sopstvenosti. Prvobitni i jednostavni oblici dravne uprave iz prolih vremena, koji su mnogo potseali na oblike upravljanja privatnih preduzea, poinju takoe da ustupaju mesto drugima. Stvaraju se stalne ustanove, prikazi, radi upravljanja bilo raznim granama administracije, bilo raznim oblastima, pod vrhovnim rukovodstvom vladaoeve Dume. Sastav ove Dume ili Saveta, u koji ulaze bojari i okolnii, vii inovnici, postaje sve odreeniji i stalniji. Tenja za temeljnim

84

preureenjem dravne uprave dovodi do prvog pokuaja da se sastavi zbornik zakona, do obnarodovanja prvog Sudebnjika (Sudskog trebnika), posveenog naroito sudskom postupku, no koji takoe dodiruje i razne sluajeve iz drutvenog i upravnog podruja. Iako delimine i poetne, ove reforme izazivaju negodovanje i otpor. Nov odnos izmeu vladara i njegovih podanika, kao i promena poloaja bojara i slobodnih slubenika jako ozlojeuju one koji brane neprikosnovenost starih obiaja. Njihovo nezadovoljstvo ispoljava se najpre u pitanju naslea prestola koje duboko deli dvorane od bojara. Ko e biti naslednik Ivana III? Njegov unuk Dmitrij, iji je otac umro 1490 godine i koji je roen u prvom braku Ivana III, ili pak njegov sin iz drugog braka Vasilij? Oni koji odobravaju nove obiaje potpomau Sofiju i njenog sina Vasilija, dok bojari, koji su privreni tradicijama i koji pripisuju Sofiji glavnu odgovornost za mrske im novine, podravaju svima silama Dmitrija i njegovu majku Jelenu. Na nekoliko godina pred svoju smrt, posle jedne svae sa Sofijom, Ivan III proglasio je Dmitrija za svoga naslednika; no, kada je Sofija ponovo zadobila uticaj, on mu oduzima to zvanje i proglaava Vasilija za savladara i svoga naslednika. Tada bojari koji mrze Sofiju i ne doputaju da se dira u obiaje iz doba apanaa, izraavaju svoj gnev i poinju moda da pripremaju dvorsku revoluciju. Za vreme ovih nemira Ivan III alje u progonstvo i ak pogubljuje nekoliko buntovnih bojara. To je prvi neprijateljski postupak moskovske vlade protivu bojara iz opozicije; kasnije e se ova borba rasplamteti k dobiti strahovite oblike. Najbolji dokaz da je moskovska Rusija na putu preobraavanja jeste pojava jedne borbene knjievnosti u kojoj se suprotstavljaju dva oprena drutvena uenja. Jedno od ovih uenja, nazvano josifizam po imenu njegovoga tvorca Josifa, igumana Volokog manastira, tvrdi u oblasti dravne politike da naelo samodrnosti poiva na ideji o boanskom poreklu vladarske vlasti; iako je nezadovoljan pokuajem Ivana III za podravljavanjem manastirskih dobara i tim povodom dao vane izjave ograinja u tome pitanju, Josif brani drutveni poredak zasnovan na strogom redu koji odrie pojedincu pravo da raspolae sobom. U oblasti vere on tvrdi da spasenje due zavisi od tanog ispunjavanja crkvenih obreda i doslovnog priznavanja, bez ikakve rasprave, svake rei Svetoga pisma; on odobrava da crkvena vlast uguuje svako ispoljavanje slobodoumnosti u oblasti vere, kao i pogubljavanje jeretika koje se vrilo u Moskvi; on brani crkvene zajednice i pravo manastira da imaju zemlju. Drugo uenje; sasvim suprotno, jeste uenje jedne grupe stareca (Bojih ljudi), kaluera iz manastira severno od Volge, koje predvodi tako isto jedan iguman, Nil Sorski. Stareci vie cene iskrenu veru nego mehaniko vrenje obreda, vie slobodno razmiljanje o verskim istinama nego spoljnu disciplinu koju namee crkva, vie duh nego slovo Evanelja. Oni propovedaju isposnitvo i odricanje zemaljskih uivanja. Oni ne odobravaju da crkva moe sluiti dravnoj politici. Oni se izjanjavaju protiv manastirskih zajednica i suprotstavljaju im pustinjaki

85

ivot sav posveen razmiljanju. Ubeeni da kalueri treba da budu materijalno nezainteresovani, oni izjavljuju da manastiri ne treba da imaju zemlju. Kao branioci slobode oni ustaju protivu pogubljavanja jeretika i trae versku trpeljivost. U oblasti dravne politike oni su blii pretstavnicima opozicije i ne odobravaju nove obiaje, dok su josifisti u bliskoj vezi sa zvaninim krugovima moskovske vlade. 4. VASILIJ III (1505-1533) Isto onako odluno kao to je dovrio ujedinjenje Severo-istone Rusije, Ivan III je u granicama Moskovske drave ograniio prava namesnih kneeva. Iako je svojim testamentom razdelio svoje posede petorici svojih sinova, ipak je najstarijem sinu, Vasiliju, dao mnogo vei deo nego to su ukupno iznosili delovi svih ostalih, a osim toga oduzeo mlaim sinovima sva politika prava u njihovim oblastima. Tako je naelo jedinstvene vlasti konano i bezuslovno uvreno. Prisajedinjenje Rjazanja, Pskova i Sjeverska. Vasilij III dovrio je prisajedinjenje i poslednjih kneevina na Severo-istoku koje su jo bile nezavisne. Kada je rjazanjski knez, koji je jo uvek drao jedan deo svoje kneevine, odbio da se pokori moskovskome velikom knezu, uhvaen je i baen u tamnicu; on uspe da pobegne i skloni se u Litvaniju, ali je cela njegova kneevina prisajedinjena Moskvi. Godine 1510, Vasilij III okonao je ve ranije znatno umanjenu nezavisnost Pskova. Ova varo, koja se 1348 godine odvojila od Velikog Novgoroda kome je pripadala, priznala je vlast Moskve i primala kneeve koje joj je ona potvrivala. Od godine 1399 kneevi Pskova nazivali su se namesnicima moskovskoga velikog kneza, i Vasilij II zahtevao je da ih ne bira narod, nego da ih odreuje veliki knez. Najzad, za vladavine Ivana III, Pskov se odrekao svoga prava da zbacuje namesnike koje naimenuje veliki knez. Tako je postepeno iezla skoro potpuno njegova politika nezavisnost. Godine 1510 Vasilij III iskoristio je jedan sukob izmeu stanovnika i njihovoga namesnika te je pod izgovorom da vri svoja prava vrhovnoga sudije oduzeo toj varoi zvono za sazivanje vea, ukinuo i samo vee i nametnuo Pskovu moskovsko dravno ureenje. Naposletku je prisajedinio sve zemljine posede kneeva iz oblasti Sjeverska koji su se odvojili od Litvanije (1523). Tako se zavrava zauvek ujedinjenje itave tadanje Rusije u jednu jedinu Moskovsku dravu, ije se granice pruaju od obala Ledenoga Okeana do obala Oke iza koje poinju divlje stepe jo nenaseljene, i do srednjeg toka Volge, gde jo postoji tatarska kraljevina oko grada Kazanja. Odbrana granica. Odbrana granica od estih nasrtaja Tatara jo uvek je, kao i ranije, neophodna potreba za Moskvu. Zlatna Horda je konano rasparana. Krimski hanovi ele da preotmu moskovskome velikom knezu poverenje koje on uiva u Kazanju i kojim se slui da bi svojim tienicima podario dostojanstvo hana. Ovo suparnitvo izaziva itav niz vojnih pohoda

86

Moskve na Kazanj da bi se potpomogla moskovska struja protivu pristalica Krima, a tako isto i nove najezde krimskih gireja u Rusiju. Najezda Mengli-gireja je naroito porazna, jer tatarske rulje prodiru do Moskve i odvode mnotvo ruskih zarobljenika. Rat sa Litvanijom takoe se nastavlja. Prelaz u slubu Moskve kneza Mihaila Glinskog, litvanskog velikog vlastelina, ponovo raspiruje sukob. Posle triju ratnih pohoda (1513 i 1514) Rusi najzad zauzimaju Smolensk. Godine 1514 ruska vojska potuena je kod Ore. Pregovori za mir otpoinju posredstvom nemakog poslanika Herbertajna, ali pitanje Smolenska spreava da se oni privedu kraju. Mir je naposletku zakljuen godine 1522, i Moskva je zadrala Smolensk. Razvitak samodrne vlasti. Vasilij III nastavio je isto i unutranju politiku svoga oca, ukidajui i dalje neumorno povlastice iz vremena apanaa. Moskovska vlada budno je pazila na raspoloenje knjaata (malih kneeva), nekadanjih nezavisnih gospodara kneevskih apanaa, koji su postali bojari moskovskoga velikog kneza. Ovi kneevii obrazovali su jo ranije vii sloj plemstva; a kako su zadrali svoje kneevske titule, teili su da zadobiju povlaeni poloaj kod velikog kneza i eleli da s njim dele vlast, dok je on bio vrsto reen da ih stavi u isti red sa ostalim bojarima i da naini od njih svoje slubenike. Njihovi i najmanji prohtevi za politikim povlasticama bili su prema tome nemilosrdno uguivani. Vasilij III nije se ustezao da kanjava nekadanje kneeve osumnjiene za buntovniko spletkarenje, te se padanje u nemilost i pogubljenja umnoavaju za njegove vladavine. Nekoliko zapisa nezadovoljnih bojara koji su sauvani do danas opisuju ga kao jo plahovitijeg i samovoljnijeg vladara nego to je bio njegov otac Ivan III: Pokojni vladar piu oni doputao je da mu se stavljaju primedbe, ali ovaj ne trpi ni jednu. 5. IVAN IV GROZNI Poetak vladavine. Vasilij III enio se dvaput. Kako mu njegova prva ena Solomonija Saburov nije rodila nijedno dete, primorao ju je da se zakalueri, a on se oenio Jelenom, neakom litvanskoga izbeglice Glinskog. Od nje je imao dva sina, Ivana buduega Ivana Groznog, i Georgija. Kada je on umro 1533 godine, Ivanu je bilo tek trinaest godina. Poto je novi veliki knez bio maloletan, namesnitvo je prelo u ruke njegove majke Jelene, koja je vladala uz pripomo svoga ljubimca Kneza Telepnev-Obolenskoga. Braa Vasilija III, Georgij i Andrej, koji borave u svojim dodeljenim oblastima Moajska i Uglia, hoe da iskoriste te okolnosti da bi izili iz zavisnog poloaja u koji su stavljeni za vladavine Ivana III mlai lanovi kneevske porodice. Ali Jelena, uz pripomo svoga ljubimca, pokazuje se veoma odluna. Ona nareuje da se uhapse oba kneza, i oni zavravaju ivot u tamnici.

87

Na isti nain oslobaa se ona svoga strica Mihaila Glinskog. Godine 1538 ona umire iznenada, i govori se da su je bojari otrovali. Dravna uprava prelazi u ruke bojara, i nastaje itav niz nereda. Kneevi ujski (potomci Rjurikovi) i kneevi Bjeljski (potomci Gedimina, litvanskoga kneza) pomamno se otimaju o vlast, koja u vie mahova prelazi sa jedne porodice na drugu. Ova borba, u kojoj se protivnici utrkuju u podmuklosti i svireposti i ija grozota uasava nervoznog i osetljivog deka kakav je bio Ivan IV, zavrava se pobedom ujskih. Ovi vladaju despotski, pljakaju krunsku kasu i ugnjetavaju narod. Oni bodre rave nagone Ivanove, njegove varvarske zabave, povlauju njegovom uivanju da gleda muenje ljudi i ivotinja. Iako se pred svetom ponaaju prema njemu kao pokorni dvorani, kada su nasamo nemaju nikakvih obzira prema njemu, vreaju ga svojom nabusitou i uskrauju mu mnogo tota. Celog ivota Ivan nee moi da zaboravi ta poniavanja u svome detinjstvu i bie uvek pun mrnje prema kneeviima i bojarima; njegova uzbudljiva narav navee ga da svuda vidi line neprijatelje i gonie ga na osvetu. U svojoj trinaestoj godini on odjednom okonava gospodarstvo ujskih, jer predaje Andrija ujskog svojim lovcima, koji ga ubijaju. Verovatno da su ga na to delo naveli Glinski, roaci njegove majke, koji su se odmah doepali dravnih poslova. Ivanu je bilo sueno da celoga svog ivota udi za samovlau, a da uvek ponovo pada kad god bi se oslobodio nekoga odve nezgodnog savetnika pod uticaj drugoga. Njegova strasna elja za samovlaem i nesposobnost da se istinski oslobodi uticaja svoje okoline ispunjavaju njegovu duu gorinom; on uiva da sebe smatra za muenika, i arko udi da se osveti onima koji su ga vreali i da se brani. Njega e uvek muiti misao da drugi upravljaju njegovom voljom i da je on nesposoban da raskine okove koji ga sputavaju; nezadovoljan sobom, on e se nemilosrdno svetiti svojoj okolini. To je psiholoki uzrok njegove tiranije, koja ne pretstavlja tiraniju jednoga samopouzdanog despota, nego oveka kome je neprestano potrebno da samom sebi dokazuje kako je moan. Zbog toga on trai smirenje u uasnim mukama kojima podvrgava svoje istinske ili zamiljene neprijatelje. Ali toga smirenja on ne nalazi; muei druge, on ne prestaje da mui samoga sebe; on zamilja oko sebe sve same zavere, sumnjii svakoga, predaje se svome gnevu i dovodi do vrhunca zastraivanje, koje postaje pravilo njegove vladavine. Jo u ranome detinjstvu pokazivao je znake toga duevnog rastrojstva, koje e ponekad prestati pod blagotvornim uticajima, ali e se uvek ponovo javljati jo silnije. Poto se oslobodio ujskih i predao vlast Glinskima, nastavio je da ivi ivotom koji je bio ispunjen divljakim zabavama i izopaenim razonodama. Mitropolit Makarije, pristalica josifistikih shvatanja koji se u to doba pribliio njemu, priveo ga je ozbiljnijim zanimanjima. Po njegovom se savetu Ivan, koji je navravao esnaestu godinu, eni Anastasijom Romanovnom - Zaharjinom Jurjevom. Uskoro potom on se krunie i uzima naziv cara (1547). Tako je i

88

zvanino potvrena teza koja je pretstavljala Moskvu kao trei Rim, a moskovskoga kneza kao naslednika vizantiskih careva (cezara). Nekoliko meseca posle njegovoga krunisanja i enidbe, strahovit poar unitava skoro celu Moskvu, i za vreme te nesree narod se pobunjuje protivu Glinskih, ija ga grabeljiva uprava ozlojeuje isto koliko i uprava ujskih. Ova dva dogaaja ine na Ivana veoma dubok utisak. On odluuje da se odrekne svoga razuzdanog ivota i da se ozbiljno posveti dravnim poslovima. Novi savetnici imaju pristupa k njemu: najglavniji od njih je Silvestar, protojerej Bogojavljenske lavre, i jedan ovek iz niega plemstva, Aleksej Adaev. Sa jo nekolicinom drugih linosti, naroito knezom Andrejem Kurbskim, oni obrazuju carev privatan savet, Izbranaja rada (Savet izabranih) koji sarauje sa vladaocem na ostvarenju itavog niza reformi. Saradnja Silvestra i Adaeva sa Ivanom traje otprilike est godina (15471553), i to razdoblje obeleeno je vanim unutranjim preureenjima kao i ozbiljnim dogaajima u spoljnoj politici. Unutranje reforme. Ivan je otpoeo ovaj rad na reformama jednom sveanom ceremonijom. Pred velikim skupom naroda, na Crvenom trgu u Kremlju, on je odrao govor u kome je pozvao svakoga da zaboravi nekadanje nepravde i da sarauje na zajednikom delu narodnog uzdizanja; ipak, on ne proputa da spomene uvrede to ih je pretrpeo u svojoj mladosti od bojara i njihovo despotsko ponaanje prema narodu, na obeava da e ubudue on lino bditi nad dobrom svojih podanika. Najpre je sastavljen nov Zbornik (Sudebnjik), objavljen 1550 godine, koji se bavi naroito reformom sudske organizacije i postupka, i koji poziva da u sudovima zasedavaju, pored inovnika, jo i izabrani pretstavnici mesnoga stanovnitva. U isto vreme je jedan naroiti sabor izradio i objavio Stoglav, zbirku od sto glava o raznim reformama koje treba izvesti u ivotu crkve i svetenstva. Posle toga preduzeta je reforma mesne upravne i sudske vlasti, koju vre namesnici i vlastela (volostelji) to ih je car naimenovao, ali koje sam narod izdrava. Ali narod, iscrpen nametima, zasipao je sredinu upravu molbama da se ukine nagraivanje inovnika putem ishrane. Sa svoje strane sredina vlast, u tenji da uvea vojnu snagu drave, vie je volela da vidi kako se vojni obveznici posveuju odbrani zemlje pre nego namesnikim i volosteljskim zvanjima. Zbog toga se isprva ostavlja optinama (mir) sloboda bilo da zadre svoje ranije namesnike i volostelje, bilo da ih zamene izabranim metanima koji bi imali upravnu i sudsku vlast; optine koje ele da uivaju samoupravu bie obavezne da plaaju dravi naroiti porez u zamenu za one namete to su ih uzimali namesnici i volostelji. Uskoro posle 1550 godine, samoupravne optine (mirovi) obavezno su zamenile svuda namesnike i volostelje. U okruzima gde stanuju seljaci i malograani ili posadski, stanovnici moraju da biraju sudije ili staroste i sudijine pomonike zvane kletvenici ili cjelovalnici, zato to moraju da poljube krst i da se zakunu da e pravilno vriti svoju slubu. U okruzima gde stanuju vojni obveznici ili plemii, svi stanovnici uestvuju u biranju, ali samo

89

plemii mogu biti izabrani, i ti izabranici zovu se gubnoj starosta. Birai potpisuju zapisnik o izboru i odgovorni su pred sredinim vlastima za asnost izabranih; ako nekoji starosta proneveri dravni novac i ne moe da ga vrati, moraju ga naknaditi sami birai. Da bi se stvorila vrsta osnova vojnikoj odbrani zemlje, izvrena je konana organizacija vojnih obveznika. Zemlja je podeljena na okruge i u svakom od njih ustanovljena su udruenja zemljinih posednika obaveznih na vojnu slubu dravi. U okruzima u kojima su nastanjeni, vojni obveznici dobivaju, kao to je ve reeno, imanja srazmerna njihovom zvanju. Prema svome drutvenom poloaju oni se dele na tri kategorije ili ina, izabrani plemii, sinovi dvorskih bojara i sinovi gradskih bojara, kojima su zvanja dodeljena prema njihovoj vanosti. Zemljini posed treba da im prui materijalnu mogunost da vre svoju vojnu obavezu, ali ih ona esto primorava da za due vreme napuste svoje imanje. Svakoga prolea vri se mobilizacija. Vojni obveznici koji imaju imanja moraju da odlaze na odreena mesta, na konju i sa orujem, sa izvesnim odreenim brojem sebara (po jedan sebar na 100 poludesjatina ili hektara obraene zemlje). Oni obrazuju pukove koji se alju da brane granice od neprijatelja. Kad prestanu neprijateljstva, vraaju ih njihovim domovima. Vojni obveznici koji pripadaju visokome plemstvu, sem to komanduju pukovima sastavljenim od vojnih obveznika iz unutranjosti, imaju jo i svoja zvanja u Moskvi. Oni zasedavaju u carevoj Dumi, iji su lanovi podeljeni u tri klase: bojari, velikodostojnici druge klase (okolnii) i plemii Dume, koji upravljaju raznim prikazima. Vojni obveznici su neopozivo vezani za svoju dunost do kraja ivota. Njihov poloaj postaje nasledan, i tako je sudbina jednoga oveka odreena jo od roenja. Isto tako varoki trgovci i radnici (posadski) moraju obavezno pripadati svojim udruenjima. Prema iznosu njihove poreze oni su podeljeni na nekoliko kategorija, i svaka od njih plaa dravnoj blagajni takse za svoju trgovinu ili zanate i daje inovnike raznim granama dravne uprave. Ovi inovnici, kao i itavo udruenje (mir) kome oni pripadaju, odgovaraju svojim imanjem za pravilno vrenje slube. Oni koji su se obogatili pozivaju se u Moskvu, gde obrazuju jednu viu kategoriju trgovaca i zanatlija nazivaju ih gostima, ljudima iz gostinskog udruenja ili ljudima iz udruenja ohara. Oni uivaju izvesne povlastice, ali u naknadu za to moraju da vre najdelikatnije finansiske dunosti, kao to su intendantska uprava i finansiska administracija, i to pod njihovom linom novanom odgovornou. to se tie seljaka, jedan deo njih, starih seljaka, onih koji odavno borave na istom zemljitu, izgubili su od XVI veka pravo da prelaze od jednoga posednika drugome i postaju konano vezani za sopstvenika imanja ili vlastelinstva na kome stanuju. Drugi su prema zakonu zakupci, i oni mogu slobodno po isteku zakupa da napuste vlasnika zemlje poto ispune sve odredbe ugovora. Ali ustvari i oni gube nepovratno tu slobodu zbog ogromnih dugova koje su stvorili radi obraivanja zemlje. Nije daleko trenutak kada e vlada

90

iskoristiti tu ekonomsku zavisnost da bi za posednike vezala sve seljake koji stanuju na njihovom zemljitu. Poto je konano vezala plemie posednike za vojnu slubu i dodelila im zemljini posed, ona primorava seljake koji stanuju na njihovoj zemlji da rade za njihovu korist, te da im omogui da ispune svoje obaveze prema dravi. Tako se stvara jedna Rusija podjarmljena od gore do dole, gde lanovi svih stalea moraju da vre odreene slube. Iznad te potinjene mase uzdie se car, samodrni vladar. On upravlja zemljom uz pripomo Dume. U hitnim sluajevima kao godine 1566 radi pretresanja pitanja o voenju rata on saziva i Zemskij Sobor (Narodnu skuptinu), u koji ulaze svi lanovi Dume, inovnici svih moskovskih prikaza, vie svetenstvo, vojni obveznici koji zauzimaju visoke vojne poloaje, i moskovski gosti ili veliki kapitalisti. Ali ni Duma ni Zemskij Sobor ne ograniavaju vladarevu vlast; oni mogu samo da mu dadu svoje miljenje o pitanjima koja im on postavi, ne sputavajui niukoliko njegovu volju. Spoljna politika: irenje ka istoku i zapadu. Uporedo sa unutranjim reformama, grupa Silvestra i Adaeva nastavlja uspeno odlunu spoljnu politiku. Ve od poetka XVI veka pritisak to ga je Moskva vrila na Kazanjsku tatarsku kraljevinu bio je sve jai. Za vladavine Ivana IV cilja se jasno na zauzimanje sliva Volge. Godine 1550 sagraena je tvrava Svijask, i itava bregovita obala Volge u oblasti Kazanja prisajedinjena je Svijasku. To je uvod u osvajanje Kazanja, ija protivmoskovska stranka trai pomo od krimskoga hana. Ivan IV odgovara vojnim pohodom kojim se Kazanj osvaja na juri, i godine 1551 Kazanjska hanska drava prestaje da postoji. Odmah zatim osvojena je Bakirija, a godine 1556 i Astrahanska kraljevina. Ceo sliv Volge sve do Kaspijskog Mora pripojen je Moskovskoj dravi, te njena teritorija postaje ogromna. Ali Ivanu IV ne godi uticaj Silvestra i Adaeva, koji izgleda da ga dre u duhovnoj zavisnosti. Godine 1553 on se tako teko razboleo, da svi oekuju njegovu smrt, pa i on sam trai od bojara da poloe zakletvu njegovom sinu, malome Dmitriju, kojeg mu je nedavno rodila njegova ena Anastasija. Kraj postelje bolesnoga cara bojari se ljuto zavaaju. Nekoji od njih, meu kojima Silvestar i Adaev, odbijaju da poloe zakletvu Dimitriju, pod izgovorom da bi za vladavine jednoga maloletnog cara moglo doi do tekih razdora, te zato vie vole da presto dopadne roaku Ivana IV, knezu Vladimiru Starickom. Zaharjani, roaci Anastasijini, otvoreno se izjanjavaju za Dmitrija; meutim, Silvestar i Adaev, koji su stalno u zategnutim odnosima sa Anastasijom, boje se upravo da bi se za Dmitrijeve vladavine Zaharjini dokopali vlasti. Protivno svakom oekivanju, Ivan IV ozdravio je. On ostaje ogoren na bojare, jer su se ogluili o njegov zahtev, a naroito na Silvestra i Adaeva. Otada on prezire njihove savete. Kad oni navaljuju da se posle osvojenja Kazanja i Astrahanja uniti jednom odlunom ofanzivom poslednji bedem tatarske moi na Krimu, Ivan IV staje na

91

gledite suprotno njihovome predlogu i reava se da ostane u defanzivi prema Tatarima, a da preduzme ofanzivu protivu Livonskoga reda. Prema Tatarima on nareuje da se podigne niz utvrenja, iji je centar Tula i koje uvaju vojni odredi, kako bi se zatitili ruski seljaci iz sliva Oke od tatarskih najezda i spreio svaki tatarski upad sa juga Rusije. to se tie male Livonije, njemu i njegovim novim savetnicima ini se da e njeno osvajanje omoguiti da se lako dopre do Baltikog Mora i da se tamo vrsto zakorai. Ovaj smeli plan, koji nagovetava politiku Petra Velikog, nije vodio rauna o nemogunosti da se rat lokalizuje. Meutim, taj rat, koji e trajati etvrt stolea, izazvae vedsku i Poljsku da se u njega umeaju. On je poeo godine 1558. Dve godine uzastopce ruska vojska pustoi skoro po itavoj Livoniji. Ali u trenutku kada izgleda da je konani uspeh blizu, vedska, Litvanija i Danska podelie izmeu sebe najvei deo Livonije, iji je ostatak Kurlandija pretvoren u svetovno vojvodstvo, koje je postalo vazal Poljske. Zbog toga je Ivan primoran da ratuje sa vedskom i Litvanijom kako bi sauvao osvojene oblasti u Livoniji. Koristei se jednim razdorom izmeu vedske i Danske, on objavi rat Litvaniji i Poljskoj. Srea mu se isprva osmehuje; godine 1563 on zauzima Polock i osvaja Litvaniju sve do Vilne. Litvanci trae mir i pristaju da ustupe Polock, ali Zemskij Sobor, koji je sazvan po carevom nareenju 1566 godine, izjanjava se za nastavljanje rata, i ta vojna trajae jo est godina i biti uglavnom povoljna po Ruse. To stanje naglo se menja u vremenu kada je usled pogubljenja bojara ruska vojska liena mnogih iskusnih i hrabrih voa kada je na presto Litvanije stupio Stevan Batori, izvanredno sposoban vojskovoa. Godine 1576 on povraa Polock, zauzima Veljikije Luki i opsauje Pskov, no ne moe da ga osvoji. Ovaj neuspeh primorava ga da zapone posredstvom apostolskog nuncija Antonija Posevina pregovore za mir, i godine 1582 Ivan IV pristaje da se odrekne svojih zahteva u pogledu Livonije i svih osvojenih oblasti u Litvaniji. U isto vreme veani osvajaju ruske varoi Jam, Koporje i Korelu, koje im Rusija ustupa godine 1583 zajedno sa Estonijom. Dugotrajni rat za osvojenje Livonije zavrava se dakle potpunim neuspehom. Nasuprot tome, na drugom kraju Rusija postizava istovremeno jedan neoekivani uspeh. Stroganovi, prebogati posednici iz sliva Kame, poto su dugo vremena trpeli napade Tatara iz Sibira, poslali su na njih jedan odred Kozaka pod zapovednitvom atamana Ermaka. Ataman je napao posede tatarskoga velmoe Kuuma koji su se nalazili u slivu Oba i Irtia, potukao Tatare i prisajedinio Moskvi Kuumove oblasti (1582). To je prvo zakoraavanje u Sibir, i rusko prodiranje u tu zemlju nee se vie zaustaviti. Borba protivu plemiske i nasilnike vladavine. Dok se odigrava spoljni rat, unutranja politika Ivanova duboko se menja. Godine 1560 umire carica Anastasija, i novi Ivanovi ljubimci optuuju Silvestra i Adaeva da su oni vinovnici njene smrti. Iako nije imao dokaza, Ivan konano kida sa Silvestrom koji se povlai na krajnji Sever, u manastir na ostrvlju Solovki, i sa Adaevom, koji e poginuti u ratu sa Livonijom. Nove linosti koje se grupiu oko cara jesu

92

 sa retkim izuzecima ljudi skromnoga porekla, kao Skuratov-Bjeljski koji nije iz kneevske porodice Bjeljskih , nazvan Maljuta; kao Basmanov i Vasilij Graznoj. Razvratni i grabljivi, oni potpiruju rave sklonosti kojima se on bio predao u svojoj mladosti i koje su se utiale pod uticajem Silvestra, Adaeva i Anastasije. Uskoro potom enidba Ivanova sa erkeskinjom Marijom Temrjukovnom doprinela je da se razviju njegove izopaene sklonosti. U takvoj sredini, usred orgija, smilja on plan da uniti plemisku grupu kneevia. Godine 1564 knez Andrej Kurbski, prijatelj Silvestra i Adaeva, sklanja se u Litvaniju i alje mu jedno prekorno pismo u kome ga optuuje da tei ka svirepom despotizmu i da vie ne slua dobre savete iskusnih bojara. Ivan IV, u jednom dugakom i unom pismu, odgovara mu i potsea na teke uvrede koje su mu u mladosti naneli kneevii i bojari, pa razvija josifistiku teoriju o boanskoj prirodi svoje neograniene vlasti i svoje odgovornosti jedino pred Bogom. Ova uvena prepiska rasvetljuje tajne politike uzroke terorizma Ivana IV, koji se ne mogu objasniti samo linim pobudama i umnom neuravnoteenou carevom. Stvarno, to je poetak jednoga estokog sukoba izmeu dveju ideologija, od kojih se jedna napaja moskovskim apsolutizmom u toku stvaranja, a druga je jo proeta uspomenom na slobode koje su bojari uivali u vremenu apanaa. U trenutku kada je godine 1565 Ivan zapoeo svoju politiku pogubljavanja, pojavili su se mnogi politiki pamfleti u kojima sa raspravljalo o istim predmetima kao u prepisci izmeu Kurbskoga i cara. Tako Ivan Peresvjetov originalnim stilom propoveda ideal apsolutizma, koji pomou krvavog terora unitava povlastice plemstva i oslanja se na slubeno plemstvo koje se slepo pokorava svim nareenjima apsolutnoga vladara. No nasuprot tome, u jednoj raspravi pod naslovom Besjeda Valaamskih udotvorcev negoduje se protivu svirepog i tiranskog reima, naglauje se potreba da car ima pored sebe jedan stalan savet sastavljen od izabranih pretstavnika svih narodnih slojeva, i njegova dunost da vlada u saglasnosti s tim savetom. Pri samom svretku godine 1564, Ivan odjednom naputa Moskvu i povlai se u mesto Aleksandrovskaja Sloboda (blizu manastira Trojica-Sergijevo). Odatle alje on u Moskvu akt kojim se odrie prestola, optuujui u isti mah bojare za izdajstvo i napominjui da on ne okrivljuje narod za to izdajstvo. Ali, poto ga je jedna delegacija iz Moskve zamolila da povue svoju odluku, on na to odmah pristaje, pod uslovom da se svi povinuju novom reimu koji e on zavesti. Tada on (1565) stvara jednu novu ustanovu koju naziva oprinina. Oprinici su telesni gardisti kojima je dunost da uvaju cara i da unitavaju izdajstvo u zemlji. Oni obrazuju zaseban dvor oko cara, i njih predvodi Maljuta Skuratov-Bjeljski. Oni se izdravaju prihodima od nekoliko moskovskih kvartova i velikih imanja rasturenih po itavoj zemlji, a koja su najee pripadala kneeviima; ovi pak, u zamenu za to, dobivaju manja imanja u udaljenijim oblastima. Ivan izvodi na taj nain pravu agrarnu reformu na raun velikih poseda kneevia i zadaje strahovit udar moi poslednjih apanaista.

93

Jedan njegov savremenik slikovito kae da je on podelio kao sekirom itavu moskovsku teritoriju na dva dela: oprininu i zeminu, jer ova obuhvata sve to nije dodeljeno oprinini. Svakoj od njih daje on zasebnu upravu. ali ipak stavlja takorei zeminu pod policisku kontrolu oprinine. itava zemina smatra se da je u nemilosti, osumnjiena da naginje izdajstvu, te oprinici imaju pravo da njene lanove podvrgnu svakojakim nasiljima. Jednom skrnavnom parodijom on obrazuje od glavnih oprinika neku vrstu monakog reda kome je on sam stareina. Ta monaka braa vre revnosno verske obrede, a Ivan se usrdno moli Bogu i metanie toliko da raskrvavi elo; ali, posle slube Boje, oni zbacuju svoje kaluerske mantije, pa oblae raskona odela i otpoinju pirovanje. Za orgijama dolaze muenja kojima podvrgavaju sve podozrive ljude, a tako isto i pogubljenja. Krv se proliva obilno, najpre krv bojara i kneevia; vie kneevskih porodica potpuno je istrebljeno. Uskoro se nasilnitvo proiruje na itavu zeminu bez razlike stalea, a ponekad i na same oprinike meusobno pocepane usled sukoba. Ivan IV nije se ustezao da svrgne mitropolita Filipa, veoma cenjenog zbog svoga svetiteljskog ivota, zato to je ukazao na nasilja oprinika i traio od cara da ih ukloni. No ovi su ga uhvatili u crkvi i zatvorili u jedan manastir u Tveru, gde je mitropolita nekoliko godina kasnije udavio u eliji sam Maljuta Skuratov. Godine 1570, na jednu dostavu koju se nije potrudio ni da proveri, Ivan lino povede svoju vojsku na Veliki Novgorod. On opustoi nekoliko ruskih varoi i pretvori Novgorod u pustinju; nekoliko nedelja pljakane su trgovine i kue po gradu i svakodnevno vren pokolj stanovnika, pa je u reku Volhov baeno toliko leeva da se ona izlila. Strasti koje mu saiu duu, razvrat, neprekidan strah od opasnosti u jednom trenutku je pomiljao ak da pobegne u Englesku od svojih uobraenih neprijatelja , duevni potresi to ih je osetio za vreme krvavoga terora, sve to brzo je poruilo zdravlje Ivana IV. Kada je organizovao opriinu, bilo mu je tek 36 godina, ali je on tada ve izgledao kao starac. Naredne godine jo vie mu pogoravaju zdravlje. Na godinu dana pred smrt, u jednom nastupu gneva, ubio je kundakom svoga starijeg sina Ivana, roenog u njegovom braku sa Anastasijom, i ne moe da se utei zbog toga. Umro je posle jedne duge i teke bolesti poetkom 1584 godine.

94

V. DOBA NEMIRA I DOLAZAK ROMANOVA NA VLAST

1. POLITIKI NEMIRI I PLEMISKA REAKCIJA Obavezna vojna sluba, teret nameta i poreza, nemogunost u kojoj su skoro svi podanici, vezani za neko zvanje ili dunost za ceo ivot, da raspolau svojom sudbinom, i nasilja pri kraju vladavine Ivana IV, sve to jako je otealo ivot stanovnitva. Jedva prikriveno nezadovoljstvo, koje je neprekidno raslo, izbilo je odmah po smrti Ivana Groznog i izazvalo politike i drutvene nemire po itavoj zemlji. Doba Nemira naziva se period vremena koji traje od iezavanja Rjurikove dinastije do dolaska na vlast dinastije Romanova. Ovi nemiri toliko su duboko poljuljali moskovsku dravu, da se moglo poverovati u njenu skoru propast. I zaista, vladavina poslednjega cara iz Rjurikove dinastije, Fjodora Ivanovia, sina Ivana IV, moe se smatrati kao uvod u Doba Nemira. Jo za Fjodorove vladavine otpoinje meu raznim bojarskim strankama borba o vlast koja priprema nemire. Ovi, isprva politiki, padaju u isto doba kad i plemiska reakcija; potom, kada su postali socijalni, oni su naroito delo narodnih rulja; najzad je tuinsko meanje obnovilo narodno jedinstvo. Fjodor i namesnitvo Borisa Godunova (15841598). Neinteligentan i slaba karaktera, car Fjodor je nesposoban da vlada sam, naroito u trenutku kada e se sukobiti politike strasti. U njegovo ime vlada stvarno njegov urak Boris Godunov, obdaren i slavoljubiv mlad ovek Svojom darovitou on se ve bio istakao meu moskovskim bojarima za vlade Ivana IV; veoma mudro i sa mnogo takta vrio je poziv dvoranina; iako u oima naroda nije izgubio ugled uestvovanjem u uasima oprinine, ipak se oenio erkom stareine oprinika, Maljute Skutarova, i malo po malo zadobivao sve vee poverenje i naklonost cara. Kneevii i bojari iz najboljih porodica, koji ga smatraju za skorojevia, trae da se njegov poloaj ustupi pretstavnicima naslednoga plemstva. Da bi ga zbacili, kneevi ujski u dogovoru sa mitropolitom Dionisijem smeraju da prisile cara da otera Irenu Godunovu pod izgovorom da je njihov brak neplodan. Ali je Boris nauo za tu spletku: Dionisije je svrgnut, a ujski su prognani u daleke pokrajine ili ak i pogubljeni. Posle toga je Boris potpun gospodar. Njegov stvarni poloaj je zvanino priznat kada je dobio naziv veliki titonoa i namesnik, sa pravom da prima strane poslanike i daje pravac diplomatskim odnosima. Skoro deset godina vlada on Rusijom mudro i veto, leei rane to su ih ostavili uasi oprinine i popravljajui kolikogod je moguno greke iz poslednjih godina vladavine Ivana IV; tako on uspeva da preotme od vedske gradove Ivangorod, Jam, Orjeek i Korelu. Unutra u zemlji, on se trudi da obezbedi sebi pouzdanu potporu protivu svojih politikih suparnika. Godine 1589 on uspeva veoma veto da vaseljenski patrijarh pristane na stvaranje patrijarije u Rusiji i uzdie na to dostojanstvo svoga kandidata Jova; posle toga on moe da rauna na monu potporu crkvenoga poglavara. Potom se interesuje

95

za odnose izmeu posednika i seljaka. Zemljoposednici su se mnogo alili na beanje seljaka koji su imali dugova prema svojim gospodarima i nisu mogli da ih isplate. Gonjenje begunaca stvaralo je mnoge tekoe, jer su seljaci prelazili od jednoga posednika drugome, pa poto bi primili nove pozajmice za nastanjivanje, ponovo bi pobegli; kada bi se uhvatio jedan takav begunac, bilo je teko proceniti poverilaka prava raznih njegovih gospodara. Bilo je dakle nuno stvoriti propise o tome. Godunov, odgovarajui eljama zemljinih posednika, potpisao je godine 1597 jedan ukaz kojim je odreeno da u roku od pet godina begunac moe biti silom vraen svome gospodaru. Pozniji ukazi zabranjuju veleposednicima da domamljuju sebi seljake malih posednika. Sve ove mere dokazuju staranje Borisa Godunova da zatiti interese maloga i srednjeg plemstva obaveznog na vojnu slubu, koje mu moe biti od koristi u sluaju sukoba sa uvek neprijateljski raspoloenim visokim plemstvom. U Ugliu je stanovao sa svojom majkom Marijom Nagajom, poslednjom enom Ivana IV, knez Dmitrij. Poto car Fjodor nije imao dece, Dmitrij, njegov brat po ocu, bio je njegov jedini prirodni naslednik. Meutim, u maju 1591 godine, taj mladi knez, kome je tek bilo osam godina, naen je zaklan u dvoritu gde ga je njegova dojkinja ostavila da se igra sam. Njegova mati i njegovi ujaci optuie za to ubistvo aka (sekretara) Bitjagovskog, koji je bio poslan iz Moskve u Ugli. Svet apue kako je Bitjagovski to uinio po tajnom nareenju Borisa, koji je eleo da uklanjanjem Dmitrija otvori sebi put ka prestolu. Istraga koja je zapoela pod upravom kneza Vasilija ujskog zakljuila je da je kneevi sam sebi presekao grlo u nastupu padavice. Ali javno miljenje ne veruje sudijama, te Borisa i dalje sumnjie za ubistvo. Dmitrijeva smrt imae velikog odjeka na sudbinu Borisa i same Rusije. Izbor Borisa Godunova. Januara 1598 godine Fjodor umire. Vlast prelazi na njegovu udovu Irenu, ali se ona uskoro odrie prestola i povlai u manastir. Potrebno je dakle izabrati novoga cara. Boris ima najvie izgleda na uspeh, jer on stvarno upravlja zemljom ve vie od deset godina; njega podrava patrijarh Jov, koji mu duguje zahvalnost, a moe da rauna i na slubeno plemstvo. Ali se visoko plemstvo izjanjava protivu njega i istie druga imena. Najopasniji Borisov suparnik je bojar Fjodor Nikiti Romanov, veoma popularan u Moskvi i neak Anastasije, prve ene Ivana IV, te prema tome roak pokojnoga cara. Patrijarh Jov saziva Zemskij Sobor i predlae, bez ikakvog objanjenja, da se Boris izabere za cara Rusije. Svetenstvo i slubeno plemstvo preovlaivalo je na toj skuptini, i bojari nisu mogli da im se usprotive, te je kruna ponuena Borisu, koji je nekoliko puta odbio da je primi, ali je naposletku pristao. Kada je postao car, Boris je nastavio da upravlja zemljom mudro i sa iskrenom eljom da bude koristan svojoj otadbini. Budno je pazio da odri mir sa susednim zemljama, ali je u isti mah posvetio veliku panju prosveti i pokuao da alje mlade Ruse na nauke u inostranstvo; zaveo je red u sudstvu i interesovao se za sirotinju, a kada je jedanput nastupila nerodna godina i glad, naredio je da se gladnima besplatno deli ito iz dravnih itnica i preduzima

96

velike javne radove da bi pomogao oskudnima. Ali, znajui da se plemstvo nikada nee pomiriti sa njegovim dolaskom na presto, njega poinje da obuzima nemir i nepoverenje, te i pored svekolike svoje inteligencije i dobronamernosti, on se povodi za primerom Ivana IV. Moskvu preplavljuju njegovi pijuni. Lanim dostavama sleduju nemilosrdne kazne. Kao ujski za vreme Fjodorove vladavine, tako su sada Romanovi izgubili svaku mo; na jednu besmislenu dostavu oni su okrivljeni za pokuaj trovanja cara i prognani u daleke pokrajine; Borisov suparnik pri izboru cara, Fjodor Nikiti Romanov, primoran je da se zakalueri i prognan daleko na Sever, u Antonijevski manastir u Sijsku; ista sudbina nametnuta je i njegovoj eni. Ove mere ustvari samo raspiruju mrnju bojara na Borisa, i mnoge injenice ukazuju na to da upravo moskovski bojari, pod rukovoenjem Romanova, pripremaju put prvome samozvancu, tobonjem Dmitriju koji je bio uzrok Borisove propasti. Prvi samozvanac protivu Borisa. Godine 1603, u dvorcu kneza Adama Vinjevjeckog na jugozapadu Rusije, pojavljuje se jedan koji tvrdi da je sin Ivana IV, knez Dmitrij, umesto koga su u Ugliu ubice ubile neko drugo dete. Iz dvorca Vinjevjeckog on prelazi u Poljsku, u Sambor, Georgiju Mnjieku, i pretstavljen je kralju Sigmundu III. Iako poljski plemii sumnjaju u njegovo kneevsko poreklo, ipak se odluuju da mu pomognu da svrgne Godunova; u sluaju uspeha, Georgij Mnjiek obeava da e mu dati za enu svoju ker Marinu; a kada je naposletku pristao da pree u katoliku veru, Sveta Stolica mu takoe daje svoju podrku. Kad je vest o pojavi Dmitrija (Demetrijusa) stigla u Moskvu, Borisa je to jako uzbudilo i on je izjavio bojarima: To je vae delo. Ne zna se ko je upravo taj lani Dmitrij; moskovska vlada trudi se svim silama da rairi tvrenje kako je on jedan prost ak manastira udnova, koji je pobegao u Poljsku, a sluio kod Romanovih pre nego to je stupio u manastir. Ali nema nikakvih pouzdanih dokaza da je ovo tvrenje tano; moe se samo rei da on nije bio obian varalica, nego da je i sam bio ubeen da je on knez Dmitrij, jer je bio vaspitan u tome uverenju. U jesen godine 1604, taj Dmitrij poao je na Moskvu na elu jedne vojske koju je sakupio. Potuen kod sela Dobrinii, nedaleko od Novgoroda-Sjeverskog, on pobee u Putivlj, napustivi ostatke svoje vojske. Kozaci iz granine oblasti Putivlja i svakojake skitnice obrazovali su jednu narodnu vojsku da potpomognu njegov pothvat i zauzeli grad Kromi, koji je Boris opseo. Ali opsadna vojska nema oduevljenja i uskoro poinje da se koleba; opsada se razvlai, i u aprilu 1605 godine car Boris umire iznenada, moda otrovan. Njegov mladi sin Fjodor stupa na presto, ali vojska koja opseda Kromi prilazi samozvancu, i za vreme jedne pobune u Moskvi Fjodor je ubijen. Bojari, koji su se posluili Dmitrijem samo da bi svrgnuli Godunove, priznaju ga za cara, ali se spremaju da ga obore jo: odmah po njegovom dolasku

97

u Moskvu juna 1605 godine. Saznavi da Vasilij ujski podbunjuje gradsko stanovnitvo protivu njega, Dmitrij ga izdaje Zemskom Soboru koji ga osuuje na smrt. Osuenik je ve na gubilitu, kada jedan glasnik donosi pomilovanje od cara; iako izgnan u jednu udaljenu oblast, on se ipak ne odrie svoje namere da Dmitrija svrgne s prestola. Ovaj svojom nemarnou sam ide na ruku rovarenju svojih protivnika. On izaziva uenje kod Moskovljana svojom ravnodunou prema drevnim obiajima; on ne posti, zanemaruje dvorski ceremonijal, te tako potvruje sumnje onih koji ga smatraju za varalicu. Osim toga, mnogi Poljaci koji su doli s njim ponaaju se kao gospodari u Moskvi, te ozlojeuju stanovnitvo svojom nabusitou. Najzad, kada je njegova verenica Marina Mnjiek stigla u Moskvu i u oekivanju venanja otsela u jednom manastiru gde on prireuje gozbe u njenu poast, skandal se pojaava; on dostie vrhunac kada je Marina, posle venanja, ustanovila u samome dvoru jednu katoliku kapelu u kojoj su sluila dva katolika svetenika. Kada se Vasilij ujski vratio iz izgnanstva i poeo ponovo da snuje zaveru, video je da je moskovsko stanovnitvo naklonjeno njegovim planovima; on se obraa verskom i nacionalnom oseanju naroda da bi ga pobudio da svrgne samozvanca, slugu Poljske i opasnog jeretika. Dmitrij, uvek bezbrian, ne poklanja nimalo panje prianjima koja mu dolaze do uiju i ne preduzima nikakve mere predostronosti. Izbor Vasilija ujskog. U noi izmeu 16/26 i 17/27 maja 1606 godine pobuna izbija, samozvanac je ubijen, a Marina i njen otac baeni su u tamnicu. 19/29 maja Vasilij ujski okuplja na Crvenom Trgu narod koji ga proglaava za cara. No ipak je on morao da se pismeno obavee prema bojarima da nee izrei nijednu smrtnu presudu, osudu ili kaznu progonstva pre nego to ispita svaku krivicu zajedno sa bojarima, i da nee uzapivati imanja pogubljenih ili prognanih. To je prvi pokuaj da se ogranii careva apsolutna vlast; bojari hoe da onemogue povratak terora od kojega su patili za vladavine Ivana IV i Borisa Godunova. 2. SOCIJALNI NEMIRI NARODNE RULJE Bolotnjikovljeva buna. Stupanje na presto ujskoga obeleava kraj politikih borbi meu bojarima stupanje na pozornicu drugih drutvenih stalea. Avantura prvoga samozvanca uskomeala je seljake i sebre u Jugozapadnoj Rusiji, kod kojih se ispoljava sve jaa prevratnika tenja. Kada je knez ahovski (vojvoda Putivlja) proturio glas kako je Dmitrij pobegao iz Moskve i kako se priprema da ponovo osvoji presto, oni su udno doekali tu vest i poeli se spremati da pou na Moskvu. Izabrali su sebi za vou nekog Bolotnjikova, sebra kneza Teljatevskog, koji je imao mnogo avantura u svome ivotu, bio zarobljenik u Turskoj, boravio u Poljskoj i Italiji, i koji je zbog svojih osobina bio pogodan za vou ustanikih eta. Dok je njihova vojska ila ka Moskvi, braa Ljapunov, zemljoposednici iz oblasti Rjazanja, organizovali su ustanak protivu ujskoga i njegove bojarske

98

vlade, i pridobili pokrajinsko plemstvo. Oni isprva ele da rade sporazumno sa Bolotnjikovom, i te dve vojske sastale su se pred Moskvom. Ali uskoro potom plemiska vojska Ljapunovih odbija da ide sa Bolotnjikovom, jer ovaj u svojim proglasima poziva seljake i sebre na socijalnu revoluciju i istrebljenje bojara i plemia; Ljapunovi tada prilaze ujskom. Bolotnjikov otstupa do Tule, gde ga trupe ujskoga primoravaju da se preda bez ikakvih uslova. Prognan nekuda na Sever, on je verovatno umoren po nareenju ujskoga, koji misli da je okonao nerede. Buna drugoga samozvanca ili Tuinskog Razbojnika. Uskoro se u Starodubu Sjeverskom pojavljuje jedan novi samozvanac koji takoe tvrdi za sebe da je on knez Dmitrij. Bio je neznana porekla i nimalo nije liio na prvoga samozvanca; bio je to pravi avanturista. Pod svoje zastave okupio je ostatke Bolotnjikove vojske, mnoge ustanike iz najniih drutvenih slojeva, mnoge odrede kozaka, kao i Litvanaca i Poljaka. U leto 1608 godine, on je doao do sela Tuina blizu Moskve, podigao tu utvren logor i zaposeo sve puteve oko Moskve koju je poeo da opkoljava, dok su njegove ete pljakale okolinu. Tome Tuinskom Razbojniku, kako su ga prozvali, poeli su da prilaze bez obzira kome su drutvenom staleu pripadali svi oni koji su bili nezadovoljni vladavinom ujskoga. Njegov logor je veoma arolik; u njemu se nalazi i Filaret (Fjodor Romanov) koga je oslobodio prvi samozvanac i koji je bio naimenovan za mitropolita Rostova i Rjazanja, a sada je u Tuinu uzdignut na dostojanstvo patrijarha. Tuinski Razbojnik iskoriuje i to to je Marina pala u njegove ruke. Georgij Mnjiek, kome je ujski u zamenu za ruske zarobljenike povratio slobodu, odveo je svoju ker u Tuino pa ju je i pored svog njenog opiranja prodao samozvancu. Priznavi da je Tuinski Razbojnik zaista njen mu, Marina je potvrdila samozvanevo tvrenje; to je bio dokaz da je on doista vladao u Moskvi i da je on ranije bio pozdravljen kao pravi Dmitrij. Nasilja tuinskih razbojnika, koji su pustoili i ubijali po okolini, postala su neizdriva za mirno stanovnitvo. Jedna od njihovih rulja, koju su predvodili Lisovski i Sapjeha, opsaivala je punih esnaest meseci manastir TrojicuSergijevo, no on se zahvaljujui svojim bedemima hrabro odupirao i nije se predao. Naposletku je ujski poslao Mihaila Skopin-ujskoga da u Novgorodu pregovara sa vedskom od koje je traio pomo. vedska je pristala da poalje jedan vojni odred pod zapovednitvom De la Gardije, ali je zadrala pravo da u naknadu za tu uslugu ponovo zauzme gradove Ivangorod, Jam, Koporje, Orjeek i Korelu. Ali ujski dobiva neoekivanu pomo s druge strane. Za vladavine Ivana IV Englezi su ispitali Belo More sve do utoke severne Dvine, dobili znatne povlastice od cara i poeli da poseuju rusku obalu, dok su ruski trgovci nagomilavali na renim utokama robu dovezenu iz svih krajeva Moskovije. Veoma iv trgovaki promet doprineo je ekonomskom uzdizanju Severne Rusije, a naroito gradova Vologde, Ustjuga, Holmogorija itd. Kada su tuinski odredi prodrli u ovu oblast i pokuali da zaplene robu ruskih trgovaca koji su se

99

sputali niz severnu Dvinu, naili su na odluan otpor i odbijeni su pre nego to su mogli da dou do svoga cilja. Njihov napad uzbunio je itavu Severnu Rusiju. Gradske i seoske optine (mirovi) odmah su se dale na posao, nainile meusobni savez, prikupile novac to su ga dobrovoljno prilagale optinske zajednice, stvorile narodnu vojsku i ponudile ujskome da mu pomognu da uspostavi red. Zahvaljujui njihovoj saradnji, Moskva je osloboena opsade; samozvanac je pobegao iz Tuina u Kalugu, gde je poeo da prikuplja nove pristalice. Marina je pola za njim na konju, preobuena kao husar, ali ju je na putu zaustavio ataman Zarucki, i ona mu je postala nalonica. 3. TUINSKO MEANJE I NARODNO BUENJE Gospodarenje Poljaka i pad Vasilija ujskog. Meanje vedske u Rusiju potstaklo je njenu suparnicu Poljsku da joj podraava. U saglasnosti sa Dijetom, kralj Poljske Sigmund opseo je Smolensk godine 1609 u jesen. To je znak za rasturanje logora Tuinskog Razbojnika: jedan deo Poljaka naputa ga i prilazi Sigmundovoj vojsci; a Rusi, sa Filaretom i bojarom Saltikovom na elu ostavljaju ga i nude krunu Rusije Sigmundovom sinu knezu Ladislavu, ako pristane na uslove koje mu sastavlja Saltikov: obaveza da ne dira u prava pravoslavne crkve i da vlada Rusijom u punoj saglasnosti sa bojarskom Dumom i Zemskim Soborom. Sigmund pristaje. Ostaje jo da se svrgne s prestola Vasilij ujski. Hetman olkijevski ide na Moskvu s poljskom vojskom. ujski mu suprotstavlja svoju vojsku uveanu pomonim vedskim odredom De la Gardije; na nesreu, zbog iznenadne smrti na jednoj gozbi Mihaila Skopin-ujskoga svet je poverovao da je on otrovan toga darovitog oveka koji je trebalo da njom komanduje, prelo je zapovednitvo u ruke brata Vasilija ujskog, Dmitrija, koji nema ni pojma o ratnoj vetini. Blizu sela Kluina, nedaleko od Gatska, olkijevski je ostao potpuni pobedilac. Dok se De la Gardija povlai ka Novgorodu i poseda itavu njegovu oblast, on se pribliava Moskvi. Tuinski Razbojnik, napustivi Kalugu, napreduje takoe ka Moskvi. U tome trenutku Ljapunov organizuje bunu protivu Vasilija ujskog, koji je svrgnut s prestola u maju 1610 godine i primoran da se zakalueri. Ljapunov, koji odlino ume da priprema dravne udare, nema nijednoga kandidata koga bi mogao da predloi za presto. Bojarska Duma stupa u pregovore sa olkijevskim, i u saglasnosti sa Soborom koji je urno sazvan u Moskvi, pridruuje se odluci Rusa iz Tuina; oni dakle nude presto Rusije knezu Ladislavu, pod uslovom da pree u pravoslavnu veru i da primi obaveze koje mu je predloio Saltikov, a koje su moskovski bojari donekle izmenili. olkijevski pristaje u ime kralja Sigmunda na sve uslove, potiskuje od Moskve Tuinskog Razbojnika, koga malo kasnije ubija jedan Tatarin, uvodi poljsku posadu u tvravu Kremlj i alje ujskoga u Poljsku. Moskovljani alju Sigmundu, koji je pred bedemima Smolenska, jedno izaslanstvo pod vostvom Filareta i

100

kneza Golicina da potpie ugovor zakljuen sa olkijevskim; ali Sigmund, koji je eleo da njega imenuju za cara, kad nije uspeo da primora izaslanike da izmene ugovor, uhapsi ih i posla u Poljsku kao zarobljenike. Za to vreme Moskvom i dalje upravlja stareina poljskog garnizona i nekolicina nekadanjih pristalica Tuinskoga Razbojnika, bojar Saltikov i trgovac Andronov koje je poslao Sigmund. Ali rovarenja Sigmundova, koji tei da naprosto osvoji Moskvu, prekinula su sporazum zakljuen sa Ladislavom. Ujedinjenje protivu tuinaca i osloboenje Moskve. Pred poljskom opasnou, sve stranke i sve suparnike grupe ujedinie se da oslobode Moskvu i rusku teritoriju od osvajaa, ali e to ujedinjavanje ii teko i veoma sporo. Poetkom 1610 godine patrijarh Hermogen alje poslanice u kojima poziva Ruse da pomognu svojoj otadbini. Poljaci su ga bacili u tamnicu, gde je i podlegao muenjima. Posle toga se misao o osloboenju Moskve iri sve vie. Obrazuje se narodna vojska sastavljena od plemia kojima se na elo stavlja ponovo Prokop Ljapunov, od kozaka, seljaka i sebara pod komandom kneza Trubeckog, koji je sluio u Tuinu, i kozakog atamana Zaruckog. U prolee godine 1611 ta narodna vojska opkolila je Moskvu. Da bi se meu saveznicima izbegao rascep kao to je bio onaj koji je nekada razdvojio Bolotnjikova i Ljapunova, stavljeno je u dunost jednome Zemskom Soboru da upravlja narodnom vojskom i poverena izvrna vlast jednom triumviratu u kome su bili Ljapunov, Trubeckoj i Zarucki. No i pored svega toga, plemii i kozaci zaziru jedni od drugih, a Poljaci, opsednuti u Kremlju, potpiruju tu raspru irei meu Rusima lana pisma. Ubistvo to su ga kozaci izvrili nad Ljapunovom dokonava propast toga pokuaja izazivajui odlazak plemia. Izgleda da je Moskovska drava propala. Poljaci su gospodari Moskve. Svekoliko stanovnitvo pati zbog graanskog rata. itave pokrajine poinju da se odvajaju od narodne teritorije: veani posedaju oblast Novgoroda; Sigmund zauzima Smolensk; Englezi pripremaju plan da prisvoje celu obalu Ledenoga Okeana. Ali, ba tada se javlja ponovno buenje nacionalne svesti, jae nego ikad. Manastir Trojica-Sergijevo upuuje na sve strane pozive narodu da se ujedini radi spasenja otadbine. Varoi veaju i stupaju u meusobnu vezu. Tada zemskij starosta (izabrani pretsednik) Ninjeg Novgoroda, Kozma Minin-Suhoruk, otpoinje da sakuplja jednu novu narodnu vojsku. To je ovek u kome je sjedinjeno politiko oduevljenje sa izvanredno praktinim duhom. Na njegovo zauzimanje stanovnici Ninjeg Novgoroda odluuju da stvore potrebna novana sredstva za obrazovanje narodne vojske i nude zapovednitvo nad njim knezu Poarskom koji se na svome imanju, nedaleko od njihovoga grada, oporavlja od rana zadobijenih kod Moskve kada se borio u vojsci Ljapunova. Za vreme zime 16111612 godine narodna vojska se poveava odredima plemia koji su doli iz mnogih vojnih okruga. U prolee 1612 godine velika Poarskova vojska kree se, ne na Moskvu, nego na Jaroslavlj, gde se zadrava dosta dugo. Poarski smatra

101

da treba najpre uspostaviti red u zemlji, pa e posle toga osloboenje Moskve ii lako. Jedan Zemski Sobor okuplja u Jaroslavlju izaslanike veeg broja gradova i briljivo radi na unutranjoj organizaciji drave. Poarski pomilja da izvri izbor novoga cara u Jaroslavlju, no u tom doznaje da se jedna nova poljska vojska, pod zapovednitvom hetmana Hotkijevia, pribliuje Moskvi, te on odluuje da pohita prestonici. Kada se njegova vojska pribliila, izbijaju raspre meu kozacima koji su bili ostali pred Moskvom posle rasturanja prve vojske. Uopte uzev, oni doekuju Poarskoga nepoverljivo i neprijateljski, jer se seaju svojih sukoba sa Ljapunovom; oni ak odailju ubice u Jaroslavlj da ga ubiju. Jedan deo tih kozaka, pod vostvom Zaruckoga, naputa moskovski logor i odlazi u Astrahanj. Drugi, verni knezu Trubeckom, ostaju pred Moskvom. U avgustu 1612 godine Poarski se pojavljuje pred gradom i ulogoruje se podalje od kozaka. Uzajamno nepoverenje spreava plemie i kozake da rade dogovorno. Dolazi i Hotkijevi. Zapoinje borba izmeu Poljaka i odreda to ga je Poarski poslao njima u susret. Kako kozaci nee da se umeaju, Avram Paljicin, ekonom manastira Trojice-Sergijevo, obraa im se jednim vatrenim govorom; tada oni jure u borbu; Hotkijevi, potisnut, mora da se odrekne namere da pomogne Poljacima opsednutim u Kremlju. Posle toga uspeha odnosi izmeu plemia i kozaka postaju srdaniji; opsada je organizovana slono, te se Poarski i Trubeckoj sastaju svakoga dana da se posavetuju i izdadu zapovesti za sutradan. Poljaci opsednuti u Kremlju pate strahovito; usled nedostatka hrane ljudi umiru od gladi; njihov otpor blii se kraju. U oktobru kozaci zauzimaju na juri KitajGorod (utvreni kvart blizu Kremlja). Odmah zatim opsaeni otvaraju vrata Kremlja i predaju se. Izbor Mihaila Romanova. Odmah zatim Poarski i Trubeckoj sazivaju Zemski Sobor radi biranja novoga cara. Sobor, okupljen u Moskvi januara 1613 godine, imao je pred sobom mnoge kandidate. Ali on veoma mudro reava najpre da se utvrde prethodni uslovi kojima oni moraju da odgovaraju, to e omoguiti da se smanji njihov broj. On najpre odbacuje sve tuince (Ladislava, vedskog kneza Filipa i tatarske kneeve), jer hoe da car bude Rus. Potom utvruje da treba izabrati oveka koji je uvek bio izvan stranakih borbi, te je i na taj nain udaljio nekoliko kandidata. Odredi kozaka koji su jo logorovali pred Moskvom predlau kao kandidata sina Zaruckoga i Marine to bi povuklo za sobom diktaturu Zaruckoga i kozaka , ali je sabor odluno odbio tu ponudu. Da bi se izbegli novi nemiri, potrebno je bilo nai kandidata koga bi mogao da primi i Sobor i kozaci. Ta potreba je i obezbedila kandidaturu mladoga Mihaila Fjodorovia Romanova. Zbog svoje mladosti on nije mogao da uestvuje u dotadanjim nemirima, te je ispunjavao uslov to ga je postavio Zemskij Sobor; ali zato to je bio sin Fjodora Nikitia Romanova, kasnijeg Filareta, njegova kandidatura godila je plemiima i kozacima: plemii su cenili njegovo srodstvo sa Rjurikovom dinastijom (Ivan IV oenio se Anastasijom Romanov), a kozaci su u njemu videli naroito sina Tuinskoga patrijarha.

102

Na dan 21 februara/3 marta 1613 godine, Mihail Fjodorovi Romanov izabran je za cara, te je ovaj izbor zakonitim putem okonao Doba Nemira. Onovremeni dokumenti tvrde da je on pismeno pristao na uslove sline onima koji su bili postavljeni caru Borisu ujskom; ali taj postupak u svakom sluaju nije dokazan.

103

VI. PRVI ROMANOVI: OD MIHAILA DO PETRA VELIKOG

Opta obeleja XVII veka. XVII ve smatra se obino kao razdoblje kada se ruski nacionalni tip potpuno razvio i kada su se uobliili nain ivota, obiaji, politiko i drutveno ureenje, narodni duh i posebno ruska umetnost. Po tvrenju oboavalaca stare Rusije, prethodno stolee bilo je samo njegova priprema, dok bi naredno doba, doba Petra Velikog ili doba Petrograda, znailo opadanje nacionalnoga tipa; oni su skloni da u reformama Petra Velikog vide nekakvo izdajstvo u odnosu na taj tip i kao neki raskid sa ruskim narodom, koji ga je verno uvao. Tano je da XVII vek prua jedan odreeni tip kulture i da je taj tip posledica pobede ruskoga nacionalizma nad opozicionim i kritikim elementima, i to posle borbe koja je otpoela kako smo videli u XVI veku. Iako se XVII vek istie izvesnom uravnoteenou koja nastaje posle te borbe, ipak bi bilo sasvim pogreno zamiljati ruski tip iz XVII veka kao neto ustaljeno, vrsto i trajno, neto to je utisnulo u rusku duu njeno konano obeleje i stvorilo nacionalni duh. Uistini ta uravnoteenost je samo prividna i nepostojana. Istoriski razvoj koji ju je i stvorio ne samo da se nije zaustavio, ve je i dalje napredovao, i pobedom opozicije nad narodnom tradicijom uspeo i da je uniti. Ako bi se u itavoj ruskoj istoriji posmatrala samo dva uzastopna momenta, XVII vek i reforme Petra Velikog, moglo bi se doista pomisliti da je slepo podraavanje Evrope zamenilo narodnu kulturu. Ali ako se istoriski razvitak Rusije posmatra u celini, videe se da narodna kultura ne dosee svoj vrhunac u XVII veku, nego da se ona naprotiv poinje tada tek da stvara. Slepo podraavanje Zapadu samo je jedan prelaz ka novom procvatu, obimnijem i sjajnijem, narodne kulture. XVII vek ne moe da se odvoji ni od prethodnoga ni od potonjega doba. On je nastavak i posledica prolosti, kaogod to je i priprema za budunost. On je sutastveno prelazno doba, doba koje priprema, i to brzo, podlogu za reforme Petra Velikog. Razume se da XVII vek ima i svojih posebnih obeleja; ali ta obeleja su posledica istovremenoga dejstva nekolikih istoriskih struja koje nisu njegova svojstvenost i koje idu od XVI do XVIII veka. Dva takva obeleja su naroito karakteristina. U materijalnom pogledu zapaa se brz razvitak drave, i on i dalje ide ispred razvoja narodne ekonomije. Umnoavanje dravnih potreba, nesrazmerno u odnosu na narodne mogunosti, imalo je za posledicu kao i u poslednjem periodu Rimskoga carstva da silom privee itavo stanovnitvo za odreene poslove, te da se primora na tano vrenje dunosti prema dravi. Ovaj interesantan dravni socijalizam je posebna odlika sredine XVII veka. On se nije mogao pojaviti ranije, jer drava jo nije bila dovoljno snana da moe da privee ceo narod za poslove koje bi ona nadgledala, a nije mogao da traje i kasnije jer je

104

usled sve veeg napretka zemlje prestao da bude neophodan za odravanje drave. U duhovnom pogledu bila je to borba izmeu narodnih tradicija i tuinskih pozajmica. Istina, ova borba je oduvek postojala, i pre XVII veka kao i posle njega, ali je ranije zapadnjaki uticaj bio odve slab i narodna tradicija bez zaetaka kulture; poznije, naprotiv, za vreme Petra Velikog, tuinski uticaj postaje i suvie jak da bi mu se zaeci prave narodne kulture, tada jo slabi, mogli odupreti. Stvarna odlika XVII veka jeste naglo jaanje zapadnjakih uticaja, koji ipak ne moe potpuno da preovlada, kao i izvesna ivotna snaga koju ispoljava narodna kultura, a tako isto i njena stvaralaka mo koju nadmonost evropske kulture nije jo imala vremena da ugui. Samo u tome smislu moe se govoriti o narodnom stilu to ga je XVII vek mogao da stvori, da je Rusija ivela potpuno odvojena od prosveenijih naroda; ali odnosi sa inozemstvom pretstavljaju bitnu odliku XVII veka, koja objanjava isto tako preobraaje materijalnoga ivota kao i brz duhovni razvitak Rusije. Ovi preobraaji, istina, vre se naroito u viim drutvenim redovima, dostupnijim tuinskom uticaju. Zbog toga u materijalnom kao i u duhovnom ivotu nastupa ve u XVII veku rascep izmeu narodnih masa i onoga dela upravljakoga stalea koji je najblii politikom sreditu. Prirodno je to su u takvim okolnostima vii drutveni redovi bili nosioci zapadnjakog uticaja, dok su narodne mase uvale staru narodnu tradiciju. Ali kako je ova tradicija imala u sebi veoma malo klica kulture, ne moe se tvrditi da je rascep potekao zbog toga to je narod hteo da brani narodnu kulturu od podraavalaca Evrope. Naprotiv, ba u istoj sredini, skoro jedino ogranienoj na carski dvor i one koji su tamo imali pristupa, razvile su se suprotne klice i narodne kulture i zapadnjake obrazovanosti; to se tie narodne mase, ona je ostala potpuno strana i novim tenjama kao i pojavama narodne kulture i narodnoga duha. 1. MIHAIL FJODOROVI (16131645) Okonanje Doba Nemira. Zemski Sobor izabrao je Mihaila Fjodorovia donekle i zbog toga to usled njegove mladosti i dobre naravi njegova lina delatnost nije mogla da bude mnogo opasna za one koji su tada bili na vlasti. Zato su est prvih godina njegove vladavine protekle pod njihovim uticajem. Pre svega bilo je potrebno suzbijati unutranje i spoljne opasnosti koje su nadivele Doba Nemira. Najpre je uloen sav napor da se uspostavi red i mir u zemlji. Iz Astrahanja gde se bio uvrstio, Zarucki pokuava da dobije pomo od persiskog aha sa namerom da na donjoj Volgi zasnuje svoju dravu koja ne bi zavisila od Moskve. Trebalo je osujetiti njegove namere. Jedna vojska primorava ga da bei iz Astrahanja na reku Jaik, sadanji Ural, gde ga je potukla i odatle dovela zajedno s njegovom porodicom kao zarobljenika u Moskvu. On i njegov sin pogubljeni su, a Marina zavrava u tamnici svoj burni ivot. No i posle smrti Zaruckoga ostale su rulje kozaka i Poljaka koje su pustoile zemlju i nisu davale mira

105

stanovnitvu. Lisovski, jedan od vojnih stareina Tuina, inio je najvea zla; na elu jakih odreda krstario je zemljom i pljakao gradove i sela. Dugo vremena su ga careve vojvode progonile bez ikakva uspeha; on naposletku umire, a njegove ete se rasturaju. I mnogi drugi pustolovi iskoriuju to neredovno stanje; godine 1614 mnoge rulje pobunjenih kozaka, pod vostvom atamana Balovenja, pribliuju se Moskvi; potrebno je suprotstaviti im itavu jednu vojsku pod zapovednitvom Likov-Obolenskoga koja ih je porazila i zarobila Balovenja. No radei i dalje na unutranjem smirivanju, dravna uprava se starala i o spoljnoj odbrani. Ona je silom isterala veane iz oblasti Novgoroda koju su oni bili poseli za vreme nemira; iz toga se izrodio rat, i vedski kralj opseo je Pskov. Godine 1617, posredovanjem pretstavnika Holandije i Engleske (Dona Merika), mir je potpisan u Stolbovu; Novgorod je vraen Moskvi, ali je vedska zadrala obalu Finskoga Zaliva, Narve i Korele. Posle toga trebalo je suzbijati poljsku opasnost, jer se Ladislav nije odrekao svojih pretenzija na presto Rusije, te 1618 godine stie s vojskom pod bedeme Moskve. Poljska najezda je zaustavljena, i u Deulinu, blizu manastira Trojica - Sergijevo potpisano je primirje izmeu Rusije i Poljske koje e trajati etrnaest i po godina (1618). Odredbe ovoga primirja dokazuju da je moskovska vlada pre svega elela da oslobodi Filareta, carevoga oca, koji je bio zasunjen u Poljskoj; i zaista, ona nije traila ni da joj se vrati Smolensk, ni da se Ladislav formalno odrekne ruskoga prestola. Filaretova vladavina. Odmah po povratku iz Poljske Filaret je proglaen za patrijarha i dobio je, isto kao i car, naziv velikog vladara. Taj ovek jake volje, odluan i odvaan, usredsredio je stvarno svu vlast u svoje ruke. On se najpre stara da oeni cara, iju su prvu verenicu, Mariju Hlapov, Saltikovi svojim spletkama bili proglasili za neizleivo bolesnu i prognali u Tobolsk. Poto se najpre obraao uzastopce i uzaludno danskom i vedskom dvoru, on je vratio mladu Hlapovu, kaznio i prognao u Sibir Saltikove i naposletku oenio Mihaila Evdokijom Strenjevom, erkom jednog skromnog plemia. Potom je itavim nizom vojnih, finansiskih, administrativnih i verskih reformi nastavio da razvija unutranju organizaciju. Ne samo da nije izbegao ugledanje na tuinu, nego je odluno poao putem koji e odvesti Rusiju ka reformama Petra Velikog. On je lino, sve do svoje smrti 1633 godine, upravljao spoljnom politikom Rusije, Godine 1621, kada su na Poljsku napali u isti mah i Turska i vedska, on je hteo da iskoristi tu priliku te da dobije ispravku nepovoljnih odredaba ugovara o primirju zakljuenog u Deulinu; ali vojne pripreme, koje je i Zemski Sobor bio odobrio, nisu jo bile ni zavrene, a horde sultana Osmana zaustavio je Hotkijevi kod Hotina, te je sultan morao da potpie sraman mir. Ponovna zgodna prilika javila se tek deset godina kasnije, prilikom bolesti i smrti kralja Sigmunda III (1632). Zemski Sobor, sazvan ponovo, odobrio je vladi potrebna sredstva za voenje rata, te su vojvode ein i Ismailov dobili zadatak da sa vojskom od 32.000 ljudi i 158 topova povrate gradove koje je Poljska bila zauzela. No kako se ova vojska zadrala punih osam meseci zbog

106

opsade Smolenska, Ladislav IV, koji je tek bio izabran za kralja, doao je u pomo opsaenima. On je opkolio eina u njegovom logoru i primorao ga da se preda zajedno s orujem i topovima, posle opsade od etiri meseca (1634). Car je morao da se konano odrekne svakoga prava na Livoniju, Estoniju i Kurlandiju, i da plati ottetu od 200.000 rubalja. U naknadu za to, Poljaci su se odrekli carske titule koju je Ladislav dotada nosio, ali nisu pristali da priznadu Mihailu naziv samodrca svih ruskih zemalja, jer je jo uvek jedan veliki deo Rusije potpadao pod Poljsku. Zemski Sobor je potvrdio ovaj mir. Kraj vladavine i pitanje Azova. Posle Filaterove smrti, sukobi izmeu kozaka i Turaka (1637 i 1642) potstiu Ruse da obrate panju na Crno More. Upadi kozaka u Tursku bili su esti. Ve godine 1630 oni su razorili Koniju, napali Sinop i opustoili itavu obalu Anatolije. Godine 1637 donski kozaci pripremili su uz pripomo dnjeparskih kozaka ratni pohod na tursku tvravu Azov koja im je spreavala pristup ka Crnom Moru. Usput su ubili turskog izaslanika, zauzeli tvravu juriem i poklali sve muslimansko stanovnitvo. O tome svom podvigu obavestili su Moskvu, ali je car pohitao da poalje sultanu jedno pismo u kome se izvinjava i odbija od sebe svaku odgovornost za nezakonite postupke skitnikih razbojnika. Onesposobljeni usled rata sa Persijom i smrti Murata IV, Turci su ostavili Azov punih pet godina kozacima. Ali godine 1641 sultan Ibrahim I posla vojsku od 240.000 ljudi da preotme tu tvravu; 10.000 kozaka, zatvoreni u Azovu, odbijaju preko dvadeset turskih napada, primoravaju neprijatelja da digne opsadu, nanose mu teke gubitke i nude Azov caru. Ovoga puta car alje kozacima 5.000 rubalja na poklon i saziva Zemski Sobor da vidi da li bi Rusija ako bi prihvatila tu ponudu bila sposobna da brani Azov. Razni drutveni stalei iznose odvojeno svoje miljenje i ne uspevaju da se sloe; plemii i trgovci prebacuju jedni na druge dunost odbrane Azova. Svi se jedino slono ale na zajednikog neprijatelja, na birokratiju i nepravedne sudije koji ih upropauju svojom nepravinou i sporou svojih procedura vie nego turski i krimski nevernici. No ba tada (marta 1642) jedan turski izaslanik donosi u Moskvu ulimatum; s druge strane moldavski gospodar Vasilije Lupul potsea cara na uobiajenu nestalnost kozaka i obavetava ga da mu sultan preti najezdom i sprema se da izvri pokolj itavog hrianskog stanovnitva u Turskoj, ako Rusi zadre Azov. Osim toga, jedna anketa na licu mesta pokazuje da su utvrenja Azova toliko poruena, da bi trebalo ogromno mnogo novaca da se ona oprave. Iz svih ovih razloga car nareuje kozacima da napuste Azov; oni se pokoravaju, ali ostavljaju za sobom samo gomilu ruevina. Ovaj sluaj dokazuje da Rusija tada jo nije bila sposobna da osvoji obale Crnoga Mora, i ona je jo dugo ostala nemona za taj podvig, sve dok nije naselila stepu koja razdvaja more od nastanjenih pokrajina Srednje Rusije. Te iste 1642 godine Mihail alje jedno izaslanstvo da ponudi ruku njegove keri Irene danskom princu Valdemaru, sinu Hristijana IV. Posle dugoga

107

oklevanja Hristijan pristade da poalje svoga sina u Moskvu, no pod uslovom da se princu dopusti da ostane u svojoj veri. Valdemar dolazi u Moskvu 1644 godine, ali se od njega trai da ponovnim krtenjem pree u pravoslavnu veru. Iz toga nastaju mnoge verske rasprave, a takoe i pokuaji verenikovi da pobegne, jer ga otac poziva natrag. Pa ipak, tek posle Mihailove smrti moe Valdemar, koga su u Moskvi drali u pravom suanjstvu, da se vrati u svoju zemlju. Tuga koju je caru priinio ovaj neuspeh, kao i smrt njegove dvojice starijih sinova, podriva njegovo zdravlje. Njegovi lekari smatraju da je on premnogo plakao, te su mu se suze nagomilale u unutranjim organima i suvie rashladile krv; on umire u julu 1645 godine, verovatno od vodene bolesti. Na samrtnikoj postelji on odreuje sebi za naslednika, pred patrijarhom i lanovima svoje porodice, svoga sina Alekseja, kome je tada bilo esnaest godina, i poverava starateljstvo nad mladim carem bojaru Borisu Ivanoviu Morozovu preporuujui mu da uva kneevia kao zenicu u oku. Uloga Zemskog Sobora za Mihailove vladavine. Najkarakteristinija crta Mihailove vladavine jeste otsustvo svake line opozicije protivu cara, iako su socijalne razmirice kao to smo videli prilikom Zemskoga Sobora godine 1642 bile prilino ive. Setimo se samo okolnosti u kojima je car preuzeo vlast, njegovog ustezanja da primi presto i jednodunih uveravanja o usrdnoj saradnji koja su mu tada davana. Vano je napomenuti i to da je vlada uvek pozivala pretstavnike zemlje okupljene u Zemskom Soboru da uestvuju u donoenju svih vanijih politikih odluka. Zemski Sobor, koji je postao izborno telo za Doba Nemira, sastavljen je od lanova bojarske Dume i Saveta crkvenih velikodostojnika, od izabranih pretstavnika slubenoga plemstva, od posadskih, a ponekad ak i od seljaka, kao prilikom skuptine za izbor cara godine 1613, i on je za vreme prvih Romanova delao kao izabrana pretstavnika skuptina. Posle godine 1621 sazivan je svega tri puta, i to u velikim razmacima, godine 1632, 1637 i 1642; ali za prvih devet godina vladavine okupljao se redovno, zasedavao skoro neprekidno i mnogo uveao svoju ulogu. Dok je ranije bio samo savetodavni organ, sada je u preduzimanju upravnih mera uzeo tolikoga uea, da je stvarno delio vlast sa carem. Poto je izabrao cara, on sada odluuje o ratu i miru, on odobrava nove finansiske mere i poveavanje poreza. Ne samo da on daje svoje miljenje caru, nego sa istim pravom kao i on diktuje svoju volju celoj zemlji. Za najvanije poslove njegovi ukazi se objavljuju u isti mah kada i carevi. Pri vanim misijama koje se odnose na dravne poslove, njegov pretstavnik prati carevog inovnika. Ova saradnja je za vladu najbolji nain da ojaa centralnu vlast u oima stanovnitva i da povea ugled svim merama koje je primorana da preduzme kako bi se popunila dravna blagajna ispranjena za Doba Nemira. Zemski Sobor postao je pretstavnik naroito srednjih stalea, koji u to vreme poinju da igraju veoma vanu ulogu u drutvenom i politikom ivotu. Nekadanja kneevska aristokratija i bojari gube skoro svu svoju mo. Nasilnike vladavine Vasilija III, Ivana IV i Godunova su ih desetkovale i rastrojile.

108

Oduzimanje zemlje u korist drave to ga je vrio Ivan IV unitilo je njihove velike posede i njihovu mo liilo ekonomske osnove. Najzad, u meteima za Doba Nemira oni su izgubili skoro i poslednju svoju vanost koja je prela na slubeno plemstvo i na gradski trgovaki stale, na ta dva oslonca zemaljske ekonomske i vojne snage. Ta dva stalea igraju glavnu ulogu u Zemskim Soborima u poetku XVII veka. Oni se trude da uspostave red i mir u zemlji; oni pristaju i na novane rtve da bi se uveala finansiska sredstva drave; ali, oni u isti mah. trae da se zadovolje najpree potrebe njihovoga stalea. Plemii trae uvrivanje sebarstva i potpunu zabranu premetanja seljaka. Varoani prieljkuju monopol trgovine i zanatstva i ponitenje povlastica koje su raniji vladari dali tuinskim trgovcima. Politika nove dinastije starae se da zadovolji sve te zahteve. 2. ALEKSEJ MIHAILOVI (16451676) Narodne bune 16481649 godine u Moskvi, Pskovu i Novgorodu. Iako predanje kae da je Mihailova vlast bila ograniena jednom izrinom obavezom prema bojarima (ili verovatnije prema pretstavnicima cele zemlje), moe se pouzdano tvrditi da Aleksej nije nikada primio na sebe takvu obavezu, to dokazuje da je mo nove dinastije bila ve vrsto zasnovana. Pa ipak je Aleksejev staralac, Morozov, smatrao za potrebno da Sobor potvrdi izbor njegovoga tienika. No i pored te potvrde, njegova vladavina obeleena je narodnim bunama. Jamano da je sama narav careva, koji je bio blag i neodluan, nesposoban da se bori sa dvorskim spletkarenjem i samovoljom svoje okoline, bio jedan od uzroka tih pobuna; ali su one naroito posledica teine novoga reima i drutvenih trvenja koja su ve bila osetna pri kraju prethodne vladavine, a sada se pojaala i otvoreno ispoljavala; pritisak novih nameta i samovolja birokratije, koja iskoriuje svoju neogranienu mo da gazi ne prava stanovnika jer ta prava i ne postoje , ve njihove ivotne interese, oseaju se jo mnogo jae za vreme Aleksejeve vladavine. U poetku njegove vladavine zemljom upravlja sebini i grabljivi Morozov i prenosi svoje mane i na svoje potinjene. Njegov uticaj se poveava posle njegovog oroivanja s carem. Kad je Aleksej hteo da se oeni, sakupljeno je po starom obiaju dvesta najlepih devojaka iz Rusije. est najlepih izvedene su pred cara, i on se odluio za erku Fjodora Vsevoloskog; ali se ona onesvestila od radosti kada je ula tu vest, pa su je prognali u Sibir zato to su njeno onesveenje protumaili kao napad padavice. Car je zatim izabrao Mariju, ker Ilije Miloslavskog, i Morozov se odmah oenio Anom, sestrom mlade carice. Posle toga Miloslavski postaju ljubimci i dovode na mesta dotadanjih inovnika svoje roake ili tienike, koji su bili isto toliko podmitljivi i nesavesni koliko i oni koje su oni zamenili. Njihova uprava najzad je sasvim ogorila narod. Usled uetvorostruavanja poreza na so, to je uinjeno na predlog Nazarija istoga,

109

ranijega trgovca iz Jaroslavlja koga je Morozov uzdigao na dostojanstvo dumnoga aka, a to e rei dravnoga sekretara (1646), nije se mogla vie soliti jevtina riba kojom se hranilo stanovnitvo oko Volge, te su hiljade puda ribe trunuli, na veliki gnev naroda koga je jo ogorilo i ustanovljavanje drugoga jednog dravnog monopola, monopola prodaje duvana, jer je duvan u Rusiji smatran za biljku koju su i Bog i vera zabranili (jednim ukazom iz 1634 godine zapreeno je smrtnom kaznom onima koji bi ga upotrebljavali). U maju 1648 godine ogromna gomila naroda zaustavila je konja caru, koji se vraao sa poklonitva iz manastira Trojica-Sergijevo, i zatraila da se svrgnu njegovi ravi savetnici. Ona se prema caru ponaala sa potovanjem i skoro se umirila kad joj je on obeao da e zadovoljiti njene zahteve. Ali kada je careva pratnja poela da je vrea i iba nagajkama, ogorena svetina jurnula je na napadae, kamenovala ih i rasterala, iskasapila ake istoga i Pleejeva, zahtevala da joj se izda ak Trahaniotov i opljakala domove Morozova i drugih bojara visokoga roda. Sutradan se pobuna proirila na sve delove Moskve, pa je svetina prodrla u sam Kremlj, gde su je zaustavili naoruani odredi sastavljeni od tuinaca. Car je tada poslao svoga roaka, bojara Nikitu Romanova koji je bio omiljen u narodu, da pregovara sa pobunjenicima, i on ih je nagovorio da se rasture. Tri dana su aeni votkom i medovinom strjelci koji su uestvovali u pobuni, a zatim je car po izlasku iz crkve odrao govor narodu, zahvalio mu to je otkrio zloupotrebe, obeao da e smeniti podmitljivce i zamolio da se pomiluje Morozov, njegov bliski roak. Trahaniotov je pogubljen, a Morozov prognan u manastir Svetoga irila na Belom Jezeru, odakle se on uostalom vratio posle dva meseca. Moskovski metei imali su neposrednog odjeka u ostalim varoima: u julu, u Solviegodsku, gde je svetina isprebijala poreznika, a potom, poetkom avgusta, u Ustjugu, gde su opljakana dravna slagalita i gde je pobuna uguena veoma svirepo. U Pskovu su stanovnici napali vedskog trgovakog agenta Numersa, koji je hteo da izveze tovar ita kupljenog od dravne uprave na osnovu jednog ugovora, pohvatala strance na gradskim kapijama, opljakala ih i muila pod izgovorom da hoe da otkrije nekakvu tobonju zaveru. U Novgorodu, kada je marta 1649 godine stigla vest o dogaajima u Pskovu, svetina je zaustavila danskoga poslanika Graba, koji se vraao u svoju zemlju, i optuila ga da je poneo sobom dravno blago, a potom je opljakala domove bogatih trgovaca, ruskih i tuinskih; uz zvonjenje svih zvona zauzela je tvravu, otvorila vrata na tamnicama i stavila sebi na elo osloboene osuenike; intervencija mitropolita Nikona, budueg patrijarha, koji je anatemisao pobunjenike, samo je pootrila bunu, koja se utiala tek krajem aprila posle obeanja da e se dati oprotaj. U Pskovu se pobuna produava. U maju i junu stanovnici uspeno odolevaju trupama kneza Hovanskog koji je bio poslan da ih savlada; u julu pokuavaju uzalud da osvoje njegov logor. Tada car, po savetu Nikona, obeava opte pomilovanje, ne izuzimajui voe pobunjenika, i svetenstvo uspeva da nagovori stanovnike da poljube krst u znak svoje vernosti caru. Kasnije su kolovoe, razume se, pohvatane i pogubljene.

110

Zakonik iz 1649 godine. Pod utiskom toga niza pobuna vlada je najpre ukinula monopol na so i duvan, a potom se spremala da zavede red u dravnoj administraciji i pravosuu, iz straha od naroda sazvala je za septembar 1648 godine Zemski Sobor kome je podnela predlog Zakonika to ga je sastavila naroita komisija pod pretsednitvom kneza Odoevskog i aka Gribojedova. Godine 1649 tekst toga Zakonika, poto su ga lanovi Sobora pretresli, dopunili i premapotpisali, poslan je dravnim nadletvima i gradovima da bi taj zakonik bio vrst i postojan i da bi sve parnice bile isleivane saglasno njegovim odredbama, pravino i pravedno. Ovaj prvi pokuaj prikupljanja ruskih zakona je stvarno zbirka propisa koji su ve vaili u raznim prilikama ili dravnim nadletvima. Ali je toj zbirci podeljenoj na 25 poglavlja bio dodat jedan odeljak o vrhovnoj vlasti, dotada nepoznat ruskome zakonodavstvu, sastavljen uz pripomo Litvanskoga Statuta iz 1588 godine. Osim toga, na zahtev lanova skuptine, dodato je vie odredaba u korist graanskog stanovnitva i plemstva. O svakom pitanju je vlada naredila da raspravlja ne cela skuptina, nego samo zainteresovana socijalna grupa, a konanu odluku donosio je u svima sluajevima car sa bojarskom Dumom. Zakonik cara Alekseja ostao je da vai kao osnova ruskoga zakonodavstva puna dva stolea, sve do objavljivanja Zakonika od 1833 godine. Iako u njemu jo uvek ima praznina, on je ipak mnogo potpuniji nego raniji zakonici careva Ivana III i Ivana IV, i on sadri, osim sudskoga postupka i osnovnih odredaba, jo i socijalno zakonodavstvo koje se odnosi na seljake, graane i naroito na stale koji e postati upravni stale, na vojne obveznike ili plemstvo. On je proet jednom idejom koja ga tesno vee za njegovo doba, idejom da su svi drutveni redovi potinjeni, u korist drave, nekoj posebnoj obavezi koja ih strogo deli. Ova podela, suprotstavljajui posebne interese kao to e se videti svih drutvenih redova, zadaje osetan udar samom naelu Zemskoga Sobora. I zaista, poto je drutvo podeljeno na stalee i svaki stale ima poseban odnos potinjenosti dravi, vlada nema vie razloga da se trudi da sazna misao i volju naroda i da od njega trai pomo i savet. Ve za vreme zasedanja Sobora 1648 godine, ispitivanje miljenja raznih drutvenih redova vreno je odvojeno. Kasnije su ovakva savetovanja sa strunjacima ili zainteresovanim grupama uinila izlinim sazivanje izabranika itavoga naroda. Buna 1663 godine u Moskvi. Ovakvo drutveno ureenje nije moglo da umanji uzroke narodnog nezadovoljstva, koje se i dalje ispoljava u nemirima i pobunama kadgod izbiju unutranje tekoe, naroito finansiske, ili spoljni zapleti. Tako je finansiska reforma iz godine 1656, koju su prouzrokovale sve vee vojne potrebe, posluila kao izgovor za nove nerede u prestonici. Da bi se naknadili izvanredni trokovi nastali usled rata, drava je odluila da pribegne jednom nainu kojim e se poznije sluiti sve vlade, a to je narodnom kreditu. U to doba u Rusiji su bili u opticaju srebrni novci zvani kopejka, denjga i poluka. Po savetu bojara Fjodora Rtieva, car je naredio da se iskuje bakarni novac sa istim

111

natpisom i pustio ga u opticaj sa istom vrednou koju je imao i srebrni. Isprva je taj novi novac imao uspeha i primao se sa istom vrednou kao i srebrni. Ali bogati trgovci nisu propustili da se koriste tom operacijom; oni podmiuju inovnike koji su potinjeni carevom tastu Ivanu Miloslavskom, alju svoj bakar u dravnu kovnicu novca da se od njega iskuje novac zajedno sa dravnim, pa ga posle oni putaju u opticaj. Verovatno da se i sama vlada nije ustezala da iskuje preterano mnogo novaca. Kako je usled toga trite bilo preplavljeno bakarnim novcem, nastupila je takva inflacija i toliko visoka aija na bakarni novac, da je on godine 1660 izgubio polovinu svoje vrednosti, a godine 1663 vredeo samo jednu petnaestinu od vrednosti srebra. Cena robi poveala se u istoj razmeri, dok je plata vojnih lica ostala ista. Jedna istraga otkrila je tu prevaru, ali su stradali samo sitni ljudi, a ne glavni lupei. Svetina poinje tada da se komea i u julu 1663 godine dolazi pred carev dvorac u selu Kolomenskom, u okolini Moskve; ona trai da pravi krivci, podrazumevajui tu i Miloslavskog, budu predati sudu i primorava cara da obea da e on lino izvideti tu stvar. Ali kada je iz Moskve stigao drugi talas nezadovoljnika koji su pretili da e silom oteti izdajnike ako im se odmah ne izdadu, car poziva strjelce koji juriaju na goloruku svetinu. Uhapeni ljudi mueni su posle toga; mnogi su udavljeni u reci Moskvi, a mnogi drugi prognani u Sibir; iako pravih kolovoa pobune nije bilo vie od 200, 15.000 lica kanjeno je oduzimanjem imanja i progonstvom, ili su im ak otsecane ruke i noge; vie od 7.000 pogubljeno je; meu rtvama bilo je kmetova i slobodnih seljaka, graana i svetenih lica, pa ak i vojnika i oficira. Vlada tada saziva pretstavnike moskovskih trgovaca da ih pita za savet. Ovaj odbor odgovara da je ta stvar prvoredne vanosti i da se tie cele zemlje, i da je neophodno potrebno sazvati pretstavnike cele zemlje, svih gradova i svih stalea u Zemski Sobor. To je otvoren protest protivu zamenjivanja Sobora strunjakim odborima. Ali vlada i dalje nije htela da sazove Sobor, te je tako naglasila da moskovski autokrati nemaju nameru da vie slue tim oblikom narodne saradnje. Ukaz od 1663 godine uspostavio je prosto opticaj srebrnog novca i utvrdio otkupnu cenu bakarnog novca na 5 ili ak i 1% od njegove nominalne vrednosti. Ustanak kozaka Razina 16681671 godine. Narodno nezadovoljstvo, ugueno u prestonici, prenosi se na nedavno naseljene granine oblasti i na zemljite slobodnih kozaka. Ve smo videli njihovu ulogu na Crnom moru i napore Moskve da zaustave njihove upade na Krim i u Tursku. Otkako se Moskva odrekla Azova te im je pristup ka Crnom Moru zatvoren prema Donu, oni prelaze na Volgu blizu Caricina i odatle silaze na Kaspisko More da pljakaju persiske pokrajine. Oni pljakaju i trgovake karavane na itavom toku donje Volge izmeu Saratova i Caricina. Njihovo pljakanje traje od 1658 do 1665 godine; tada mesne vojvode unitavaju njihovo sklonite na gornjem Donu, iako se ono dotada smatralo neosvojivim. Ali posle 1667 godine, kozak Stepan Razin stvara novo sklonite na jednoj pritoci Dona, da tamo smeta plen. On se ne zadovoljava samo pljakanjem itnih karavana na Volgi, nego poetkom 1668 godine osvaja na prevaru tvravu Jaik, razbija vojsku vojvode Bezobrazova koji

112

je bio poslan protivu njega iz Astrahanja, i u prolee pljaka persisku obalu Kaspiskog Mora izmeu Derbenta i Bakua. A kada su stanovnici varoi Reta odbili njegov napad, on se osvetio vrei pokolj nad stanovnicima bogate varoi Farabata. U leto 1669 godine potukao je i potopio persisko brodovlje u Kaspiskom Moru, a u avgustu se vraa u Astrahanj gde pod povoljnim uslovima dobiva carev oprotaj. U toj varoi, gde on troi nemilice i prodaje jevtino skupocenu svilu ukradenu u Persiji, njegova hrabrost i izdanost izazivaju divljenje upola istonjakog i nomadskog stanovnitva, i mnoge legende krue po narodu o bauki Stepanu Timofejeviu. U septembru godine 1669 vlada ga poziva da na Donu pretstane zakonitom atamanu kozake teritorije; no to je znailo pruiti mu dobar povod da proiri polje svojih podviga. Neredi poinju u Caricinu; on upada u varo, ubija vojvodu koji je odbio da proda rakiju kozacima, otvara tamnika vrata zloincima i prima u svoju rulju seljake skitnice. Kada mu je astrahanjski vojvoda Prozorovski naredio da prestane sa svojim postupcima, on mu odgovara pretei. No on se ipak ne osuuje da odmah napadne varo. On se najpre utvruje na Donu, u tvravi Kagalniku koju je on podigao; odatle odlazi u erkasi, zvanino sedite atamana, ubija carevog izaslanika Evdokimova i pridruuje se drugom jednom razbojniku, Vasku Usu (Brki), ija je rulja ve opljakala i poklala plemstvo Tule i Voronjea. Pojaan skitnikim seljacima koji jure k njemu sa svih strana privueni slobodom i izgledom na plen, on te iste 1670 godine zauzima na prevaru Caricin i u dva maha poraava careve trupe. Prebegli strjelci nagovaraju ga da poe na Astrahanj, ije stanovnitvo i vojnika posada izgleda da hoe da preu na njegovu stranu; i zaista, oni ga doekuju rairenih ruku. Prozorovski, ranjen, zatvorio se sa najuglednijim graanima u sabornu crkvu, gde su ih kozaci sve poklali. Istonjaka roba naena na trgu uzapena je i zajedniki podeljena. Varo dobiva kozako ureenje: stanovnici su podeljeni na hiljade, stotine i desetine, sa stareinama koji su izabrani na optoj skuptini (kruok) ljudi iz vieg stalea su poklani, a njihove ene razdeljene meu kozacima. Novi Vladar opija se bez prestanka pune tri nedelje, a potom ostavlja zapovednitvo nad Astrahanjom Vaski Usu i polazi uz Volgu sa 200 laa za kojima idu 2.000 konjanika. On osvaja Saratov i Samaru i zavodi u njima kozaku upravu. Careve vojvode, knez Barjatinski i Ivan Miloslavski napadaju ga blizu Simbirska, i ma da on dri tu varo, oni uspevaju da se odre u njenoj tvravi itav mesec dana. Vlada to iskoriuje da sakupi jednu vojsku koja na obalama reke Svijega unitava Razinove trupe u dvema krvavim borbama (u oktobru) i primorava Razina da bei na donju Volgu. Ta pobuna nije se ograniila samo na Jugoistonu Rusiju. Vatreni Razinovi proglasi narodu doprli su do Tambova i Penza, stigli u Moskvu i ak do manastira Solovski u Belom Moru. Svuda su narodne mase burno pozdravile Razinova obeanja da e unititi bojare, plemstvo i inovnike, da e sve stalee i drutvene redove (in) izjednaiti pred zakonom i da e svuda zavesti kozaku

113

republiku. U svim oblastima izmeu Volge, Oke i Dona seljaci su poubijali posednike zemlje jo pre njegovog dolaska. Po varoima stanovnici su poklali vojvode. Pobunjenici su pojurili u susret bauki Stepanu Timofejeviu koji je radi uveanja svoje slave izjavljivao kako vodi sobom carevia Alekseja (nedavno preminulog) i patrijarha Nikona (izgnanog nedavno na Belo Jezero). Domorodako stanovnitvo sa Volge, Mordvi, eremisi i uvai, bili su prili njemu Ovu raznorodnu svetinu drala je na okupu samo slava neustraivoga atamana. Njegov poraz blizu Simbirska i svirepo uguivanje pobune u Ninjem Novgorodu koje je izvrio knez Georgij Dolgoruki naneli su teak udar njegovom ugledu. Dolgoruki, idui ka jugu, isteruje razbojnike sakrivene po umama i umarcima, i spaljuje pobunjenika sela. U isti mah, u novembru i decembru 1670 godine, Barjatinski se probija ka donjoj Volgi; on umnoava broj pogubljenja i podie svuda veala, koja proizvode dubok utisak. Uskoro se nedisciplinovana svetina koja sainjava ogromnu veinu Razinovih pristalica rastura; glavni buntovnici koji mogu da se spasu bee; stareine raznih kozakih eta odvajaju se od Razina i otpoinju da vre razbojnitva za svoj raun. Imuni donski kozaci, koji su veinom neprijateljski raspoloeni prema Razinovim lupeima, izjanjavaju se protiv njega im su saznali da je patrijarh Josif sveano anatemisao Stjenjku u Uspenskoj lavri u Moskvi. U aprilu 1671 godine, atamana su iznenadili u njegovom poslednjem sklonitu, Kagalniku, imuni kozaci. Upuen je u Moskvu, gde je vrgnut na najstranije muke, koje on podnosi veoma hrabro, a u junu je raereen. Astrahanj se jo uvek brani pod upravom Feke eluaka; njegovi stanovnici odbijaju u avgustu juri vojvode Miloslavskog i otvaraju gradska vrata carevim trupama tek u decembru, poto su prethodno dobili obeanje da e se dati opte i potpuno pomilovanje. Tek posle godinu dana vlada e se smatrati dovoljno jaka da otpone istragu i pogubi podbunjivae koji su se bili pridruili eluaku. Narod je verno sauvao uspomenu na Stjenjku Razina, i njegovi smeli podvizi slavljeni su u mnogim narodnim pesmama i legendama. Ideal kozake jednakosti i bratstva i dalje je bio suprotstavljen nepravinosti plemstva i inovnitva, kaogod i kozaka sloboda optem robovanju i tekim teretima koje je nametnula moskovska drava. Ovaj buntovniki duh ivee sve do doba Pugaeva, pa e ga ak i nadiveti. Prava Aleksejeva uloga. Nacionalistiki istoriari imaju obiaj da ulepavaju vladavinu Alekseja Mihailovia, koga smatraju za najtipinijeg pretstavnika one stare Rusije koju je unitio njegov roeni sin, Petar Veliki. No kako u tadanjem ruskom ivotu ima malo ega to bi se moglo ulepavati, oni uzdiu samu linost carevu, preblagoga Alekseja Mihailovia. On je zaista bio dobronameran, prirodno obdaren i imao je jak umetniki smisao koji se ispoljavao u njegovoj ljubavi prema prirodi i lovu, njegovom ukusu za lep nametaj i lepom ophoenju prema njegovoj okolini. Njegova osetljivost ide ponekad do boleivosti; u tome veku svireposti on je sposoban da se razneeno zaplae. Nasuprot tome, njemu nedostaje jaka volja, koju vladar mora da ima. On

114

se ponekad ali kako ga ak i u njegovoj najblioj okolini niko ne slua. Tako se objanjavaju razvrat i samovolja silnih, od kojih je narod toliko patio za vreme njegove vladavine. Iako poboan na starinski nain, on ipak nije ravnoduan prema zapadnjakim novinama. On ume da otkrije izvor radosti u horskom pojanju, koje je zavedeno u crkvama, i u pozorinim pretstavama, koje su nedavno donete iz Evrope. Tada se vidi kako se oko dvora stvara originalna umetnost ruskih primitivaca. Ali u svima tim pojavama, koje su samo proizvod i karakteristini znak toga doba, nema nimalo njegove line zasluge. Njegova dobroudna linost ne utie na opti karakter vladavine, pa i sama njegova blagonaklonost ne zadrava ga da u nastupima gneva pokae svirepost i grubost svojstvene dobu u kome je iveo. Mnogo vie nego on sam, slavi njegove vladavine doprineli su oni njegovi dravnici koji su doli u dodir sa zapadnjakom kulturom i koji nam zbog toga izgledaju kao pretee njegovoga slavnog sina: na primer, bojar Fjodor Rtiev, propagator narodnog prosveivanja; ili Ordin-Naokin, prvi istinski ruski diplomat, ili bojar Matvjejev. Jedinstvo nacionalnog razvitka za vreme prve dvojice Romanova. Suprotnost izmeu vladavina prve dvojice Romanova, od kojih jedna pretstavlja doba Zemskog Sobora a druga doba narodnih buna, ne treba da nas navede da zaboravimo jedinstvo nacionalnog razvitka. Za Mihailove vladavine obraena je panja obnovi zemlje; pri tome radu na preustrojstvu, vlada nije mogla da se lii neprekidne saradnje celoga naroda. Ali, kako su preke dravne potrebe, a naroito vojne, prevazilazile znatno njegove mogunosti i sredstva, trebalo je ba radi njegovoga interesa podvrgnuti sve drutvene stalee veoma tekim obavezama. U tom pogledu moe se rei da u XVII veku nijedan stale nije igrao povlaenu ulogu upravnoga stalea. Vie inovnitvo i dvorsko plemstvo mogli su da dre taj poloaj i zbog toga se narodno nezadovoljstvo razbesnelo protivu njih, ne nanosei ipak tete monarhistikoj ideji i linom ugledu vladara ; ali oni ne sainjavaju uistini jedan stale, jer je poloaj onih koji su pozvani na vlast veoma nepouzdan. Od staroga plemstva, koje je Ivan Grozni desetkovao, ostalo je samo nekoliko porodica. Njih su potisnuli roaci novoga vladara i raznih carica poreklom iz srednjega plemstva. I ba ti novi ljudi, kada su na vlasti, doputaju sebi najvee zloupotrebe. Bojari pokuavaju da spree njihovu samovolju i prebrzo napredovanje u upravnoj hijerarhiji pomou jedne naroite ustanove, prava prvenstva. Ova ustanova nema niega zajednikog sa zapadnjakim carstvom; ona je zasnovana ne na jednakosti bojarskih porodica, nego na njihovoj nejednakosti, jer je svaka porodica jedino elela da sauva svoj poloaj u odnosu na druge porodice bliske dvoru. Naimenovanja na poloaje u dravnoj slubi, naroito za vreme ratnih pohoda, pokazuju odnosnu vanost pojedinih porodica. Svaka porodica budno pazi da ve uspostavljena ravnotea ne bude poremeena novim naimenovanjima; ona bi se smatrala unienom ako bi jedan od njenih lanova postao nii po poloaju od lana neke druge porodice

115

koja je prema rodoslovnom rasporedu ranije bila ravna njoj. Ova uporeenja ustanovljuju se polazei od predaka; na primer, uporeuju se unuci ili praunuci dveju porodica. Jasno je da ovakav sistem iskljuuje izbor najsposobnijih i koi tok poslova. Naimenovanje tuinskih stareina u vojsci nanosi mu prvi udar; taj sistem bie sasvim ukinut krajem toga stolea. 3. SJEDINJENJE MALORUSIJE SA MOSKOVSKOM DRAVOM Zapadna i juna Rusija pod litvanskom vlau u XIV veku. U vremenu kada se Moskovska drava poela obrazovati na severoistoku Rusije, zapadni i juni deo ruske zemlje postepeno je prevukla sebi druga jedna drava, Litvanija. Poto su se u poetku XIII veka probudila za politiki ivot i obrazovala velike vojnike zajednice pod udarom nemake najezde, litvanska plemena pokazala su se veoma ratoborna prema svojim susedima Rusima. Litvanski kneevi, koji su ih esto napadali i pljakali, sve vie su teili da konano potine susedne ruske oblasti svojim posedima. Veinom rasparane krajem XIII veka u beznaajne kneevine i oslabljene tatarskom katastrofom, ove oblasti nisu bile sposobne da se dugo odupiru. Zbog toga je mnoge takve oblasti, kao Polocku, Vitebsku, Minsku, Turovsku, Pinsku i Kijevsku, brzo i lako osvojio veliki knez Gedimin (13151340). Oblast Gali-Volinija bila je ve priznala za svoga vladara njegovoga sina Ljubarta. Uskoro posle toga Gali je zauzeo poljski kralj Kazimir Veliki i prisajedinio ga Poljskoj, ali je Volinija ostala pod Litvanijom. Sin i naslednik Gediminov, Olgerd, bio je ve osvojio zemlje nekadanjih kneevina Perejaslavlja i Podolije, i postavio tamo svoje neake kao vasale. Tako je krajem XIV veka skoro cela Zapadna i Juna Rusija, naseljena Belorusima i Malorusima, bila pripojena Litvaniji; i tako je Litvanija, poto su dve treine njene teritorije sainjavale ruske oblasti, bile pre jedna ruska drava nego litvanska. Lakoa sa kojom su vrena ova osvajanja ne moe se objasniti samo slabou ruskih kneevina, nego i politikom litvanskih kneeva. Jer ovi, iako su pokorili Ruse, oslobodili su ih tatarskoga jarma i potovali njihovu veru i obiaje. Oni su zadrali unutranje ureenje prisajedinjenih oblasti, njihov optinski i oblasni sistem, njihove drutvene, sudske i administrativne tradicije; ponekad su im ak doputali da zadre svoje nekadanje mesne kneeve, pod uslovom da ovi priznadu vrhovnu vlast litvanskoga velikog kneza, da mu plaaju danak i pomau mu pri njegovim vojnim pohodima. U takvim okolnostima promena gospodara utoliko je manje izgledala vana stanovnitvu, to su litvanski kneevi, druei se s Rusima, lako usvojili njihovu kulturu, enili se ruskim kneginjama, prelazili u pravoslavnu veru, navikli se da govore ruski i postali zajedno sa svojom okolinom upola Rusi, ako ne i sasvim. Uporedo sa uveavanjem stanovnitva, ruski uticaj rastao je u Litvanskoj dravi. Mnogoboci i poludivlji, Litvanci su prirodno podlegli uticaju ruske kulture, koja je bila naprednija; oni su postepeno usvojili sudske obiaje i hrianstvo ruske

116

pravoslavne crkve. U obliku knjievnog beloruskog i maloruskog nareja, koje je u to doba ve bilo obrazovano, ruski jezik postao je zvanian jezik Litvanije koja je sve vie postajala ruska i obuhvatala velike ruske teritorije, te je znatnom snagom privlaila i druge ruske oblasti. Litvansko-poljsko politiko ujedinjenje i poljsko gospodarstvo u Junoj Rusiji. Ali, pri kraju XIV veka, ruski uticaj, koji je dotada bio bez takmaca u Litvaniji, naiao je tamo na jednog ozbiljnog protivnika. Nemaki napad, koji je ranije izazvao stvaranje Litvanske drave i njeno zblienje sa Rusijom, zagrozio je u to doba susednoj Poljskoj i izazvao u njenim upravljaima elju za tenjim savezom sa Litvanijom. Po smrti Ljudevita, kralja Poljske i Ugarske, njegova ki Hedviga ostala je jedina naslednica njegovih prava na Poljsku, te su poljski velikai ugrabili tu priliku da brakom sjedine te dve drave: Jagajlo (Jagelon), veliki knez Litvanije, koji je tek bio preao u pravoslavlje, preao je u katoliku veru i oenio se Hedvigom, koju su primorali da raskine svoju raniju veridbu sa vojvodom od Austrije (1386). Ovaj brak je donekle obezbedio sjedinjavanje tih dveju drava i prokrio put poljskom i katolikom uticaju u Litvaniji. Ipak, to jedinstvo nije se isprva pokazalo onako tesno kako su eleli poljski plemii. Ono je izazvalo veliko nezadovoljstvo kod litvanskog plemstva, a naroito ruskog, te je naposletku (1392) Jagajlo bio primoran da prizna za velikoga kneza Litvanije svoga roaka Vitovta, koji se bio pokazao prilino nezavisan prema njemu. Savez izmeu Litvanije i Poljske, u obliku dinastikog jedinstva, ipak je bio ostvaren i njegov rezultat se ubrzo pokazao; godine 1410, u bitci kod Tanenberga (Grinvalda), sjedinjene vojske Poljske i Litvanije - Rusije odnele su sjajnu pobedu nad Tevtonskim redom i onemoguili mu da dalje polae pravo na poljske i litvanske teritorije. Tri godine kasnije, 1413, na saboru pretstavnika Poljske i Litvanije koji je odran u Gorodlu, proglaeno je ne samo dinastiko, nego i stvarno ujedinjenje tih dveju drava; Litvanija, iako je sauvala svoju nezavisnost, usvojila je sistem uprave i drutveno ureenje Poljske. Katoliki i poljski uticaj nainio je posle toga toliki napredak u Litvaniji, da je ugovor sklopljen u Gorodlu proirio prava i povlastice poljskoga plemstva i na litvanske plemie koji su postali katolici. Litvansko drutvo je, istina, i dalje smatralo Poljake za tuince, primalo ih protiv svoje volje i trudilo se da sauva svoga sopstvenog kneza u nameri da odri svoju nezavisnost u emu su mu energino pomagale i ruske oblasti, te je u tome i uspelo za izvesno vreme posle Vitovtove smrti 1430 godine ; ali nije moglo spreiti napredak poljskoga uticaja. Kao to su ranije upravni krugovi litvanski bili proeti ruskom kulturom, tako su sad brzo prigrlili poljsku kulturu. Oblasni kneevi potinjeni velikom knezu zamenjeni su vojvodama i njihovim kastelanima. Gradovi su izgubili svoja vea, i kako vie nisu imala veze sa okolnom oblau, pretvorili su se u zasebna i isto buroaska drutva, koja su se upravljala prema magdeburkom pravu. Seljaci su lieni svoje slobode i vezani za zemlju na kojoj su stanovali. Nie i srednje plemstvo, iako je pomagalo viem

117

plemstvu da porobi seljake, ipak je udelo za poljskim ureenjem gde je sve dravna vlast bila u rukama plemia. Poto su prihvatili poljsku kulturu, plemii su u velikom broju napustili pravoslavlje, iji je poloaj postajao sve tei, i usvojili katolianstvo. Istina, vremenom su i pravoslavnim plemiima dodeljena ista prava koja su imali i katolici, ali je katolika crkva, koja je uivala zatitu drave i ila u korak s njom, ipak zauzela povlaen poloaj. Ovo smanjivanje ruskog elementa u toj rusko-litvanskoj dravi nagnalo je u XV i u poetku XVI veka nekolicinu ruskih kneeva, koji su dotada zavisili od litvanskog velikog kneza, da priznadu vlast moskovskog velikog kneza, kome su oni ponekad prilazili zajedno sa svojom oblau. Osim toga, diplomatija Moskovske drave, koja se bila znatno uveala, poela je od XV veka da polae pravo na sve ruske oblasti koje su bile potinjene Litvaniji i koje su moskovski vladari smatrali za svoju naslednu batinu. Pred ovim zahtevima, koji su postajali sve opasniji ukoliko je rasla snaga Moskve, Litvanci su poeli pomiljati da se to tenje sjedine sa Poljskom. Ovo sjedinjavanje jako je elelo i poljsko vie plemstvo, jer je htelo ne samo da uvea svoju dravu, nego i da oduzme od Litvanije june ruske oblasti; ve posle Vitovtove smrti Poljska je pokuala da prisvoji jedan deo tih oblasti, ali se pred odlunim otporom Litvanaca morala zadovoljiti zapadnom Podolijom. Kada je oko sredine XVI veka iskoriavanje velikih zemljinih poseda u Poljskoj uzelo velikoga maha u cilju izvoza, poljsko plemstvo poelo je vie nego ikad udeti za plodnim i slabo naseljenim oblastima june Rusije. A tako se u to isto vreme u Litvaniji pojaala elja za savezom, skuptina (Dijeta) u Lubinu, za vlade poslednjega Jagajlovog potomka Sigmunda II Uzvienog uspostavila je novo i jo tenje litvansko-poljsko jedinstvo. Ovo jedinstvo sklopljeno u Lubinu (1569) proglasilo je stapanje Poljske kraljevine i Litvanske velike kneevine u jednu dravu, kojom vlada jedan i isti izborni vladar, sa zajednikom Dijetom (skuptinom), sastavljenom od pretstavnika plemstva, i zajednikim Senatom. Litvanija je ve bila konano usvojila poljsko drutveno ureenje; Poljaci i Litvanci stekli su uzajamno pravo da kupuju zemljita i da zauzimaju upravne poloaje i u jednoj i u drugoj zemlji. Ipak, svaka zemlja zadrala je svoje posebne zakone, svoju posebnu administraciju iako istu kao u drugoj i svoju narodnu vojsku. Osim toga, Litvanija je ustupila Poljskoj: istonu Podoliju, Voliniju, Podlahiju i Kijevsku oblast. Od sredine XVI veka, juna Rusija, koja je dotada bila sastavni deo Litvanije, potpala je sasvim pod Poljsku. Poljsko, plemstvo pohitalo je da se tim koristi: ono je od poljskih kraljeva bilo primilo ogromna zemljita i na njima zavelo kmetstvo, koje je ve bilo ustanovljeno u Poljskoj. Plemstvo june Rusije sledovalo je primeru poljskoga plemstva i ubrzo se s njim stopilo, usvajajui njegove obiaje i nain ivota. Na imanja koja im je kralj razdelio vlasnici su privukli nove naseljenike, osnovali varoi, sela i zamkove, te su proirili ka jugu i istoku granicu obdelanih oblasti. Ali su oni u isti mah jo tee pritisli ruske seljake jarmom kmetstva.

118

Litvansko-poljsko versko ujedinjenje i katolika prevlast u junoj Rusiji. Drutvenoj potinjenosti pridruila se i verska. Politiko ujedinjenje bilo je kobno po pravoslavnu crkvu, i ona je krajem XVI veka dola u veoma teak poloaj. Katoliki otpor, veoma snaan u Poljskoj, zapoeo je protivu nje, u saglasnosti sa poljskim vlastima, tako ogorenu borbu, da se veina pravoslavnih episkopa u junoj i zapadnoj Rusiji, u nadi da uvrsti svoj poloaj, odluila za sjedinjenje sa Rimom; na crkvenom saboru u Brest-Litovsku godine 1596 oni su proglasili ujedinjenje dveju crkava (uniju), priznali vrhovnu vlast pape i zapretili anatemom svima koji bi se tome usprotivili. Veina pravoslavnog svetenstva je istina odbila da prizna uniju i u dogovoru sa nekolicinom episkopa koji su ostali verni pravoslavlju priredila istovremeno i u istoj varoi drugi jedan sabor, koji je isto tako bacio anatemu na pristalice unije i svrgnuo unijatske episkope. Ali je poljska vlada uvaila odluku veine episkopa, a protivnike unije smatrala za nepokorne i buntovne prema zakonitoj hijerarhiji i podravala unijatske episkope, kojima je predala pravoslavne crkve i manastire zajedno sa njihovim imanjima. S druge strane je katoliko plemstvo, koje su jezuiti fanatizovali, nastavili istu politiku u svojim podrujima gde je imalo pravo pokroviteljstva nad manastirima i crkvama. No i pored sveg progonjenja, najvei deo ruskog stanovnitva odluno se odupirao unijatskoj propagandi. Isprva je jedan deo ruskoga plemstva uzeo uea u borbi protivu unije i katolianstva. Nekoji pravoslavni velikai,. kao kneevi Ostroski, osnovali su na svojim podrujima tamparije za umnoavanje pravoslavnih crkvenih knjiga i kole za obrazovanje buduih knjievnika; oni su podravali pravoslavne teologe koji su vodili borbu sa katolicima i titili crkvena. bratstva koja su osnivali graani za odbranu pravoslavlja. Ali je verski polet pravoslavnoga plemstva ubrzo oslabio. Stapajui se sa poljskim plemstvom, ruska aristokratija se najee odricala i svoje narodnosti i svoje vere. Zbog toga je krajem XVI veka pravoslavna vera u Litvansko-poljskoj dravi bila postala vera muika, koju su ispovedali skoro jedino ruski graani i seljaci, kao i nekoji sitni plemii. Meutim, ba u to doba su ruski graani nali branioce pravoslavlja u kozacima june Rusije. Postanak i razvitak kozake organizacije. Kozaci su obrazovali jedan drutveni stale na jugu Rusije ve od kraja XV veka. Juna Rusija bila je tada ograniena sa istoka i juga divljim i pustim stepama, po kojima su s vremena na vreme lutale samo grupe krimskih Tatara, koje su se trudile da prodru do graninih oblasti Moskovske i Litvansko-poljske drave, da bi ih opljakale. Na tim granicama bilo je junaka koji se nisu ustezali da zau u stepu da love ivotinje i divlja; ali poto su oni tamo stavljali na kocku svoj ivot ili svoju slobodu pri susretu sa Tatarima, odlazili su u te krajeve samo u naoruanim grupama i stvorili postepeno tip stepskog ratnika, lovca ljudi koliko i ivotinja. Ovi lovci su obino zalazili u stepe za vreme trajanja prolea i leta; a vraali se da provedu zimu u naseljenim oblastima. No kada bi se otuda vratili, oni se nisu

119

vraali u drutvene redove iz kojih su izili; oni su iveli kao slobodni ljudi, kao nepokornici kako ih je nazivala dravna vlast, ili kao kozaci kako su oni sami sebe nazivali jednom reju pozajmljenom od Tatara. Mesne vlasti, koje su uostalom bile nesposobne da ih savladaju, ostavljale su im punu slobodu, jer su elele da imaju njihovu pomo u sluaju borbe sa Tatarima. Iz godine u godinu rastao je broj ljudi koji su beali od poljskoga gospodarstva i robovanja i gomilali se u graninim oblastima, gde je bilo vie slobode, te su tako uveavali redove kozaka. Oko sredine XVI veka oni su, iako i dalje lovci i slobodni stepski naseljenici, postali usled svoje snage i broja pravi drutveni stale veoma uticajan u junoj Rusiji. Oni su tako isto postali sve smeliji prema Tatarima i nisu se vie zadovoljavali da odbijaju one koji su lutali po ruskim stepama, nego su sad oni upadali u tatarske stepe i prodirali u njih sve dublje. Poslednjih desetina XVI veka poljska vlada, u elji da nadzirava njihov ivot i njihovu vojnu aktivnost, naredila je da se ustanovi spisak kozaka. Taj spisak trebalo je da obuhvati nekoliko stotina ljudi, koji e primati platu od vlade, dobiti vlasnitvo nad svojim imanjima, ostati neprekidno u svojoj slubi i imati pravo da biraju svoje stareine: glavnog zapovednika, kasnije nazvanog hetman, pukovnike i sudije. to se tie neupisanih ljudi, trebalo je da oni budu lieni prava da ostanu kozaci, te da postanu ponovo seljaci. U praksi ova poslednja odredba nije potovana. Zbog estih ratova poljskoj vladi bile su potrebne vojne snage, i zato je ona za vreme ratnih pohoda doputala stareinama da regrutuju mnogo vie kozaka nego to je doputao spisak. Istina, po svretku svakoga pohoda ona je nareivala da se iz spiska izbriu svi prekobrojni, ali tu naredbu nije bilo lako izvriti. I pored neprekidnih sukoba spisak se naglo uveavao: u prvoj etvrtini XVII veka u njemu su bile zapisane ne stotine, nego hiljade, a ponekad i desetine hiljada kozaka. Pored ovih upisanih kozaka iveli su i dalje slobodni kozaci, koji su stanovali u stepi, van domaaja drave i daleko od zemljinih poseda plemstva. Sredinom XVI veka ovi kozaci, zvani nizvodni kozaci jer su stanovali du donjega toka Dnjepra, obrazovali su jedno posebno sredite, uvenu zaporoku Sjeu, malu utvrenu varo na jednom ostrvcetu Dnjepra, nizvodno od brzaka. Kao slobodna zajednica kojom su upravljale izabrane stareine, Sje je smatrala za svoj glavni zadatak borbu protiv muslimana. Svi ljudi, nezadovoljni litvanskopoljskim reimom povrveli su tamo. Ti odvani pustolovi nali su priliku da utroe svoju ratobornost u neprekidnim borbama Sjee. as su kozaci vrili pohode na zemljouz Perekop; as su se sputali niz Dnjepar do Crnoga Mora u svojim lakim amcima i napadali obalske gradove sultana ili krimskoga hana, pljakali i pustoili, otimali stotine i hiljade zarobljenih hriana od Turaka i Tatara. Ponekad su ak odlazili do Carigrada i napadali turske ratne brodove, i u tim borbama Turci nisu uvek bili pobednici. Borba kozaka sa Poljskom. Iako su ovi pohodi spreavali tatarske najezde u junu Rusiju, oni su ipak izazvali neprekidne tube i pretnje odmazdom koje su krimski han i turski sultan upuivali. Bojei se rata s

120

Turskom, a tako isto i radi zemljoposednika koji su eleli da pretvore kozake u seljake, litvansko-poljska vlada poela je uporno da zahteva od kozaka da prestanu sa pohodima koje su oni olako preduzimali i da se smanji broj upisanih ljudi. Ovaj dvostruki zahtev naiao je na uporan otpor, i od kraja XVI veka pobune, koje su skoro uvek poticale iz zaporoke Sjee i irile se potom na upisane kozake, izbile su protivu Poljske, ija je verska politika raspirivala jo vie mrnju pobunjenika. Kozaci, skoro svi pravoslavni Malorusi, nisu mogli ostati ravnoduni prema verskom proganjanju. Ubrzo su njihove stareine postale branioci crkve i njenih prava koja su gazili i drava i zemljoposednici; pobunjene mase juriale su sa istom pomamom na poljske inovnike kao i na plemie i katolike svetenike. Kozaci su se istakli kao zatitnici Malorusa, kojima su oni svojim ustancima pruali potporu u nacionalnom, socijalnom i verskom pogledu. Poljska je na te pobune odgovorila najotrijim merama. Ali krajem XVI veka, poto se bila uplela u rat sa Moskvom, a potom i sa Turskom, oseala je veliku potrebu za vojnicima, te je esto morala da ini neophodne ustupke. Tako su kozaci uspeli da znatno uveaju svoju vojsku i da donekle poboljaju poloaj pravoslavne crkve, a naroito da pod svojim okriljem uspostave episkopsku hijerarhiju unitenu posle sjedinjenja crkava. U drugoj etvrtini XVII veka Poljska je ula u period relativnoga mira, te joj kozaci nisu vie bili potrebni, i ona je ponovo pokuala da ih pritegne. Posle novih estokih pobuna koje su svirepo uguene, kozaci su bili primorani godine 1638 da prime itav niz ogranienja; ubudue e biti samo 6.000 upisanih kozaka, i njihove stareine naimenovae vlada; ostali kozaci prevee se u red seljaka; jedna posada sastavljena od upisanih kozaka smestie se u Sjei da pazi na ponaanje Zaporoaca i da ih spreava da primaju begunce iz pokrajina potinjenih Poljskoj. Radi vee bezbednosti Poljaci su sagradili na Dnjepru, uzvodno od zaporoke Sjee, a prema planovima francuskog ininjera Boplana, tvravu Kodak, u koju su smestili jaku posadu, a jednoj velikoj vojsci stavili su u dunost da obezbedi opti mir u Maloj Rusiji. Izgledalo je da su ove mere umirile zemlju. Pobeeni kozaci bili su mirni i posluni. Sopstvenici zemlje i njihovi zakupci, veinom Jevreji, inili su to su hteli sa kmetovima i davili ih nametima. Unijatska crkva, koju su podravali i vlada i katoliko plemstvo, smatrala je da je konano savladala pravoslavlje, jer nekolicina ruskih plemia iz june Rusije koji su ostali verni veri svojih otaca nisu mogli da ga tite od ganjanja niti da spree njegovo opadanje. Ustanak Bogdana Hmjelnickog. Uistini, to smirenje bilo je samo prividno, te pobuna, koja je tinjala, ponovo planu. Godine 1648 jedan od velikih kozakih stareina, sotnik (stotinar) iz igirina, Bogdan Hmjelnicki, koga je uvredio jedan njegov sused, poljski spahija, i koji nije mogao da dobije pravdu od vlade, pobegao je u zaporoku Sjeu i tamo digao bunu. Osim toga. on je stupio u vezu sa krimskim hanom, i ovaj mu posla

121

vojsku od 4.000 ljudi. Na elu Tatara i zaporokih kozaka koji su ga izabrali za hetmana, Hmjelnicki poe u boj pozivajui proglasima sve stanovnike Ukrajine da mu se pridrue, te da zbace jaram poljskih spahija. Poljaci poslae protivu njega upisane kozake, no oni pobie svoje stareine i preoe pod njegovu zastavu. On zauze tvravu Kodak, potue poljsku prethodnicu na reci eltija Vodi (ute Vode), a potom i samu poljsku vojsku kod Korsunja, gde uhvati dvojicu neprijateljskih stareina, hetmane Potockog i Kalinovskog, koje posla na Krim; naposletku odnosi on ispod Pilava sjajnu pobedu nad poljskim plemiima koji su se urno okupili protivu njega. Ovi gromki uspesi probuuju Ukrajinu, te ona cela polazi za njim. Sa svih strana seljaci i graani pristiu njegovoj vojsci, gde obrazuju zasebne odrede pod zapovednitvom izabranih atamana, koji pljakaju i rue vile, zamkove i tvrave utamanjujui njihove stanovnike. Spahije, unijatsko svetenstvo, katoliki svetenici i Jevreji, prestravljeni, bee iz Ukrajine gde smrt sustie sve one koji nisu imali vremena da pobegnu. Godine 1649, Jovan Kazimir koji je tek bio izabran za kralja Poljske, polazi lino na Hmjelnickog na elu celokupne poljske plemiske vojske. Krimski han sa svojom hordom dolazi u pomo Hmjelnickom. U dvodnevnoj bitci kod Zborova, u istonoj Galiciji, Poljaci pretrpljuju strahovit poraz. Ugovorom kralj zvanino priznaje Hmjelnickog za kozakog hetmana, povisuje broj upisanih kozaka na 40.000, obavezuje se da e upravne poloaje u okruzima Kijeva, ernjigova i Braclava poveravati samo pravoslavnima, da e ukinuti uniju crkava, i postavlja pravoslavnoga kijevskog mitropolita za lana Senata sa istim pravima koja imaju i katoliki nadbiskupi. Ali ni jedna ni druga strana nee da izvri taj ugovor. Oni pobunjeni seljaci koji nisu upisani u novi spisak kozaka ne ele nikako da se vrate svojim gospodarima i odbijaju da se u tome pogledu pokore i samom Hmjelnickom. A Poljaci, opet, nee da ponite crkvenu uniju i da dopuste mitropolitu da zasedava u Senatu, niti mogu da trpe broj od 40.000 kozaka. Zbog toga rat uskoro opet poinje. Ovoga puta prilike su manje povoljne za kozake. U odlunoj bitci kod Beresteka, krimski han izdaje svoje saveznike na bojnom polju i naputa poraene kozake. Hmjelnicki je prinuen da primi nov ugovor, nijednom reju ne spominje uniju i svodi broj upisanih kozaka na 20.000. Ali ni ovaj ugovor se ne izvruje: broj kozaka premauje nametnutu cifru, a seljaci odbijaju da priznadu vlast spahija koje su oni prognali. Skoro odmah zatim borba se nastavlja svom estinom. Ona traje dve i po godine sa razliitim obrtima. Naposletku Hmjelnicki, uvidevi da ne moe savladati Poljsku samo svojim sopstvenim snagama, odluuje da se odvoji od nje i da prisajedini Malu Rusiju Moskovskoj dravi. On je ve bio pozvao u pomo Moskvu, no ona se nije htela odazvati sve dok nije videla nikakve stvarne koristi i dok se nije potpuno uverila u slabost Poljaka. Ovoga puta sazvan je Zemski Sobor da ispita Hmjelnickove predloge; potom je pristao da stavi Malu Rusiju pod vlast carevu. Prisajedinjenje Male Rusije Moskovskoj dravi. Januara 1654 godine, u Perejaslavlju, rada (savet) kozake vojske, na predlog Hmjelnickoga, odluuje

122

da se preda moskovskom caru i da mu poloi zakletvu. U Moskvi, sporazumno sa hetmanovim izaslanicima, sastavljeni su uslovi prisajedinjenja. Broj kozaka utvren je na 60.000. Kozaci zadravaju kao svoju sopstvenost zemlju na kojoj ive i sva svoja prava i povlastice, a naroito pravo da biraju svoje stareine i sudije. Kozakom vojskom zapoveda jedan hetman koga bira rada i koji je duan jedino da o svom izboru obavesti cara i da mu poloi zakletvu vernosti. Hetman zadrava ogranieno pravo da odrava diplomatske odnose sa drugim zemljama, izuzev Poljsku i Tursku. Ostali drutveni redovi u Maloj Rusiji zadravaju isto tako svoja nekadanja prava. Porez to ga plaaju seljaci i graani predaje se dravnoj blagajni Moskve, ali ga prikupljaju izabrane mesne vlasti pod kontrolom moskovskih inovnika. Moskovske vojvode stanuju po velikim gradovima, ali se ne meaju u kozake poslove. Kao vrhovni vladar ujedinjene drave, moskovski car ima prava da u njihovom kraju dodeljuje pojedincima imanja i naseljeno zemljite, i prvi koji se koristio tim pravom bio je sam: Hmjelnicki, ijem su primeru sledovali ostali lanovi kozake uprave. I pored ugovora od 1654 godine, kozaka vojska je i dalje znatno premaivala ugovoreni broj, i Moskva se tome nije protivila. Isto tako vojvoda i vojna posada ostadoe samo u Kijevu, a porez prikupljen od maloruskih seljaka i graana iao je u kasu hetmana umesto da se predaje carevoj blagajni; Moskva se istina potuila zbog toga Hmjelnickom, ali nije mnogo navaljivala, jer je borba sa Poljskom oko Male Rusije jo uvek trajala. Borba Moskve sa Poljskom i Turskom. Isprva je borba sa Poljskom bila povoljna po Moskvu. Njena glavna vojska, za kojom je iao jedan odred maloruskih kozaka, posle nekoliko pobeda u 16541656 godini zauzela je celu Malu Rusiju i veliki deo Litvanije. U isto vreme Hmjelnicki, uz pripomo bojara eremetjeva, izaslanika Moskve, poto je odbio Poljake i njihove nove saveznike Tatare koji su bili prodrli u Podoliju, zauzeo je oblast Helma i istone Galicije. Poloaj Poljske izgleda oajan, a naroito kada se vedska pridruila njenim neprijateljima. Ali uskoro izbijaju raspre izmeu vedske i Rusije, te car Aleksej Mihailovi, namamljen izgledom da dobije poljski presto, zakljui sa Poljskom primirje koje mu je ostavilo najvei deo maloruskih i beloruskih teritorija. Ovo zatije omoguilo je Poljskoj da se oporavi i prikupi snagu za novu borbu. Ona je nala saveznika u samoj Maloj Rusiji, gde su mnoge kozake stareine alile za poljskim gospodarstvom, jer bi im ono dopustilo da u Ukrajini steknu poloaj kakav je imalo poljsko plemstvo. Jedan od ovih nezadovoljnika je sekretar kozake vojske Ivan Vigovski, najblii saradnik Hmjelnickoga, a po njegovoj smrti godine 1657 i njegov naslednik kao hetman. On pregovara sa poljskom vladom o prisajedinjenju Male Rusije Poljskoj, i uz pripomo Tatara pobeuje moskovsku vojsku. Ali je ovakva politika ozlojedila proste kozake; nemiri izbijaju; Vigovski je prinuen da se odree svoga zvanja, te sin Bogdana Hmjelnickog, Georgij, koji je izabran za hetmana, ponovo polae zakletvu Moskvi. Uskoro zatim Poljska uspeva da pobedi Rusiju, i sada Georgij

123

Hmjelnicki prelazi na drugu stranu. Ve nekoliko godina Mala Rusija je rastrzana nemirima, jer se nekoliko kandidata za hetmanski poloaj otimlju o vlast i odvlae zemlju as Moskvi, a as Poljskoj. Na desnoj obali Dnjepra kozake stareine su za Poljsku, a na levoj obali za Moskvu. Leva obala izabira za hetmana Bruhoveckog, prostog kozaka, koji uspeva da uz pripomo moskovske vojske odbije Poljake, ali ne i da potini desnu obalu. Ova dugotrajna borba iscrpla je snagu Rusije, te je Moskva godine 1667 zakljuila sa Poljskom primirje u Andrusovu, po kome joj je Poljska ostavila od Male Rusije samo levu obalu Dnjepra i grad Kijev, sa jednim malim pojasom zemlje na desnoj obali. Ovo primirje izazvalo je u Maloj Rusiji jako nezadovoljstvo, koje je jo pojaala unutranja politika Bruhoveckog. Jer je on popustio navaljivanju Moskve i dopustio da moskovske vojvode uu u varoi Male Rusije i predao im upravu nad gradskim i seoskim stanovnitvom sa pravom da prikupljaju sve poreze kojima je ono podlono. Malorusi, nenaviknuti na moskovske metode, gunaju. Moskva se sprema da uini izvesne ustupke, ali tada sam Bruhovecki, u elji da spase svoj poloaj, podie bunu protivu Rusije; vojvode i Moskovske vojne posade su pobijene. Hetman desne obale, Doroenko, pojavljuje se na levoj obali, ije stareine prilaze njemu i ubijaju Bruhoveckog. Ali im se on vratio na desnu obalu, oni ponovo priznaju vlast Moskve, biraju novog hetmana, pukovnika Mnogogrjenog, koga e posle nekoliko godina optuiti za izdajstvo prema moskovskom caru i zameniti Samojloviem Za vreme ovoga hetmana Moskva ponovo pokuava da zauzme desnu obalu Dnjepra. Hetman Doroenko pokuava da sauva svoju nezavisnost prema Poljskoj, jer nije dovoljno jak da odoleva Poljacima i onim kozacima koji su njihovi saveznici, te se proglauje za turskog podanika. Tursko-tatarska vojska osvaja Podoliju i oblast Galia, i kralj Mihail Vinjovjecki primoran je da po ugovoru sklopljenom u Bugau 1672 ustupi Ukrajinu na desnoj obali Turcima. Poto Moskva sad smatra da Andrusovski ugovor vie ne vai, Samojlovi napada godine 1675 i 1676 igirin, prestonicu Doroenka, koji godine 1676 kapitulira i ostavlja mu grad. Ali sad Turci opsedaju igirin. Samojlovi, kome pomae moskovska vojska sa eremetjevom na elu, odbija njihov prvi napad, ali godine 1678 nov turski pohod primorava Ruse da se povuku. Pustoenja za vreme ovoga rata, posle pustoenja za vreme unutranjih nereda, upropastila su Ukrajinu na desnoj obali, te se njeno stanovnitvo raselilo; nedavno veoma bogata, ona je postala skoro prava pustinja. Zbog rusko-turskog ugovora u Bake Saraju godine 1681. ona e i ostati u takvom stanju; ugovarai su se obavezali da je ne posedaju ponovo i da ne naseljavaju iznova oblast izmeu Buga i Dnjepra. Iako Moskva nije uspela da ponovo osvoji desnu obalu Dnjepra, ona je ipak povratila ranije osvojene oblasti. Veiti mir zakljuen sa Poljskom godine 1681 dao joj je zauvek levu obalu Dnjepra, a na desnoj obali Kijev i njegovu okolinu, kojih su se Poljaci potpuno odrekli. Potpisujui taj veiti mir, Poljska je raunala da uvue Rusiju u jedan savez protivu Turske. I doista, uskoro je obrazovan savez protivu Turaka

124

sastavljen od Poljske, Austrije, Venecije i Rusije. Dva vojna pohoda na Krim, koje je godine 1686 i 1687 preduzela moskovska vojska sa maloruskim kozacima pod zapovednitvom kneza Vasilija Golicina, ostali su bez uspeha. Kozake stareine, nezadovoljne hetmanom Samojloviem, optuile su ga za izdajstvo, no ta optuba bila je besmislena i trebala je samo da poslui kao opravdanje za Golicinov poraz; Samojlovi je prognan u Sibir, a na njegovo mesto izabran je jedan kozaki stareina, Ivan Mazepa, i to na posredno zauzimanje Golicina. U to isto vreme Ukrajina na desnoj obali, koju su Turci napustili, pala je ponovo pod vlast Poljske koja je pregla da je ponovo naseli i da je preuredi. I tako krajem XVII veka Mala Rusija je i dalje podeljena na dva dela, jedan ruski a drugi poljski. Unutranje ureenje ruske Ukrajine u XVII veka. Tek krajem XVII veka jasno se ocrtavaju glavne linije unutranjeg ureenja ruske Ukrajine. Njena teritorija podeljena je na deset vojnih okruga ili pukova. Svaki puk ima jedno glavno mesto, upravno sredite. Pukovi se dele na stotine, koje obuhvataju izvestan broj trita i sela i imaju svoje zasebno sredite. Zemljom upravlja hetman, a pomau mu nekoliko autanata, koji su neka vrsta ministara i koji obrazuju opte stareinstvo. Svakim pukom upravlja jedan pukovnik i jedno pukovsko stareinstvo, a svakom stotinom po jedan sotnik (stotinar) i stotinarsko stareinstvo, svakim selom po jedan kozaki ataman i jedan seljaki vojt (zastupnik). Varoi i sela koje imaju upravu prema Magdeburkom pravu imaju izabrane magistrate, a ostali izabrane optinske odbore. Seljaki vojti, magistrati i optinski odbori nadleni su samo za poslove svojih stalea; opta uprava pripada kozakim inovnicima i raznim stareinstvima, koja pretstavljaju istovremeno vojnu, graansku i sudsku vlast. Sva stareinstva se biraju i njih mogu da svrgnu njihovi birai, ali hetman, kao zapovednik kozake vojske, moe izuzetno da naimenuje nekoliko lanova. Njega i lanove optega stareinstva treba da bira opta rada (skuptina) cele vojske, ali se u praksi, krajem XVII veka, oni biraju meusobno. Opte stareinstvo mea se mnogo i u pukovske i stotinarske izbore, ali pri tom uestvuju jo uvek istinski i prosti kozaci. Isprva kozaci nisu sainjavali zatvoren stale; graani i seljaci mogli su slobodno da ulaze u njihove redove. Jedina razlika meu njima bila je u tome to su prvi bili obavezni da vre vojnu slubu, a drugi da daju sve poreze i dugovanja u naturi, iji su iznos prikupljale vlasti i on se troio u unutranjosti Male Rusije; posle neuspenog pokuaja Bruhoveckog, Moskva je ostavila hetmanu unutranju upravu zemlje i finansije. Ali pri kraju XVII veka hetman i vlasti usprotivili su se primanju seljaka meu kozake. Ovo protivljenje nalagali su vie staleki interesi nego opti. Posle pobune Bogdana Hmjelnickog, seljaci sa leve obale Dnjepra postali su slobodni i prisvojili zemlju na kojoj su stanovali. Plemiska imanja su skoro sasvim iezla. Od njih su ostala tek poneka, i to ona koja su pripadala sitnim plemiima koji su se bili opredelili za Kozake prilikom njihovog ustanka, i prilino veliki broj

125

imanja pravoslavnih manastira. ak i na ovakvim imanjima su seljaci, iako obavezni da daju izvesnu naknadu vlasniku imanja, ostali lino slobodni i sopstvenici svoga dela zemlje. Vremenom se broj zemljoposednika brzo uveava. Jer hetmani i carevi razdeljuju kozakim stareinama naseljena zemljita, a osim toga obogaene stareine, koristei se svojom vlau i materijalnim sredstvima, kupuju zemljita i naseljavaju ih kozacima i seljacima koji su osiromaili u ratu; oni im pomau da se okue, ali im u naknadu za to nameu terete. Tako se stvara ubrzo jedan nov stale zemljoposednika, sastavljen poglavito od kozakih stareinstava, stale vezan zajednikim interesima, dok se u isti mah uveava stale zavisnih seljaka. Pred zakonom lanovi prvoga stalea se niim ne razlikuju od prostih kozaka, ali uistini oni dre u svojim rukama znatnu snagu i bogatstvo, to im omoguuje da imaju veliku mo. Kozaka stareinstva nameu uskoro svoj uticaj i samome hetmanu, u emu ih uostalom pomae centralna vlada koja takoe eli da oslabi i smanji vlast hetmana. Posledica je toga da hetmani postaju u XVII veku zatitnici stalekih interesa kozakih stareinstava. Ovi interesi dolaze sve vie u suprotnost sa interesima kozake i seljake mase, koja se gorko ali zbog toga centralnim vlastima. Zbog toga moskovska vlada ima u poslednjoj treini XVII veka priliku da izblie prouava reim to su ga hetmani zaveli i da natenane priprema svoje budue meanje u unutranje poslove Male Rusije. 4. UNUTRANJE UREENJE U XVII VEKU Unutranje naseljavanje. U XVII veku, kao i u XVI, ruska teritorija uveava se naroito naseljavanjem nenastanjenih oblasti stepa na jugu i na granicama Sibira. U XVI veku je naseljavanje stepe bilo posledica beanja slobodnih seljaka i kmetova; poto je ovo beanje bilo kobno po zemljoradnju sredinih oblasti, vlada je bila primorana da preduzme prinudne mere za zadravanje stanovnitva. U XVII veku, iako beanje seljaka ka granicama i dalje traje, ipak je drava dovoljno jaka da nametne svoju vlast beguncima i da od njih naini branioce junih granica stavljajui ih pod svoju kontrolu. Sredinom toga veka ve ljudi ne znaju kuda da bee da bi izbegli vlastima, te je stanovnitvo stvarno ustaljeno. Kontrola koju vlada vri nad slobodnim naseljenicima olakana je time to je iseljavanje iz sredita Velike Rusije doprlo do svojih prirodnih granica, do kozakih naseobina na gornjem Donu. U susret ovom velikoruskom naseljavanju, koje dolazi sa severa, kree se u prvoj polovini XVII veka druga jedna struja, ukrajinsko ili malorusko naseljavanje, koje dolazi sa zapada, odonud Dnjepra. Ove dve struje obeleile su granice stalnoga stanovnitva sve do ivica stepe, gde je naseljavanje prodrlo tek u XVIII veku. U XVII veku stepa ne samo da nije naseljena, nego je i opasna, jer od Crnoga Mora dolaze neprestano tatarske najezde od kojih treba braniti stalne naseljenike. Zato je vlada pohitala da dovede nove naseljenike na granicu, te oni postaju njena oruana straa. Za

126

vreme drugoga rata sa Poljskom (1634) nedostatak graninih utvrenja kobno se osea; zato, im je popravljena pusto koju je ostavilo Doba Nemira, vlada ponovo preduzima odbranu granice, to je bilo obustavljeno, isto kao i naseljavanje, za vreme nemira. Izmeu 1636 i 1656 godine stvara se ispred Tulske odbranbene linije nova linija, koja se deli na tri dela ili zone: Bjelgorodska (Ahtirka, Bjelgorod, Voronje i Kozlov), Simbirska (od Tambova do Simbirska) i Kamska (Sengilej, Menzelinsk). U isti mah, izmeu 1630 i 1645 godine, poljska vlada trudi se da naseli Poltavsku oblast Malorusima. Ovo naseljavanje privremeno se prekida usled ustanka hetmana Hmjelnickog protiv Poljske; ali im su Malorusi izgubili veru u uspeh toga ustanka, oni se vie nego ikada iseljavaju iz Poljske. Za tridesetak godina oni su potpuno naselili juni deo Kurske gubernije, celu Harkovsku guberniju i zapadni deo Voronjeke gubernije. Od 1680 godine vlada je prinuena da podigne i treu utvrenu liniju du Doneca. Vojne reforme. Uporedo sa proirenjem teritorije, i spoljna politika Moskve postaje sve sloenija i zahteva skupe vojne reforme. Prolo je ono vreme kada je za odbranu zemlje prema ravnici bilo dovoljno poslati svakoga leta na Oku i preko nje odrede ratnika koji su obrazovali nekoliko pukova: veliki puk, prethodniki puk, straarski, desnokrilni i levokrilni puk. Ovakvo vojno ustrojstvo stajalo je srazmerno malo vladu koja je plaala ratnicima samo davanjem zemlje, a novac im je davala tek svake tree ili etvrte godine. Sada je bilo potrebno odravati pravu vojsku po evropskom uzoru; za Mihailove vladavine Filaret je primao u vojsku tuince, naroito Engleze protestante i Nemce; i nije se on zadovoljavao da im samo poverava zapovednitvo, ve je od njih stvarao itave pukove. A kako je ovaj pokuaj krunisan uspehom prilikom zauzea Smolenska, otpoelo se sa redovnim vebanjem, na evropski nain, ruske peadije i konjice. Kako se rat udaljavao zajedno sa irenjem granica, Moskva nije vie mogla da slui kao glavni stan vojske niti da razdeljuje pukove. Ustanovljavaju se tabovi na granicama, u utvrenim zonama, i obrazuju se novi pukovi od graana i stanovnika vojnih okruga koji lee du tih granica. Za Aleksejeve vladavine ustanovljena su tri taba mesne odbrane: u Sjevsku protivu Poljske, u Bjelgorodu protivu Krima, i u Novgorodu protivu vedske. U svakom tabu nalaze se zapovednici tuinci koji uvebavaju svoje potinjene i uvode ih u novu taktiku konjice (dragoni i nemaki konjanici) i peadije. Po zavretku vojne obuke vraaju vojne obveznike njihovim domovima, ali na prvi poziv oni moraju da se okupe u jednoj odreenoj varoi njihove zone i da tu obrazuju pukove. Godine 1680 Rusija je konano podeljena na oblasne vojne okruge. Za vreme ratnih pohoda na Krim, o kojima e kasnije biti rei, Golicin je upotrebio te oblasne pukove sastavljene od starih i novih elemenata. Ovaj sistem staje vladu mnogo vie nego preanji. Poetkom XVII veka izdravanje vojske zahteva oko 250.000 rubalja, to bi krajem XIX veka pretstavljalo sumu od 3,500.000 rubalja.

127

Krajem toga veka, godine 1680, troak je utrostruen: 750.000 rubalja, ili 10,500.000 na kraju XIX veka, a to je polovina dravnog budeta. Finansiske reforme. Da bi se popunili ti novi izdaci, poveani su, razume se, porezi. Posle nemira dravna blagajna je ostala prazna; porez se teko pribira; povrh svega, vrednost novca je znatno opala: rublja je izgubila etiri petine svoje vrednosti, dok su najpotrebniji predmeti srazmerno poskupeli. Plemstvo, osiromailo za vreme nemira, moralo je biti sasvim osloboeno poreza, i sav teret pada naroito na seljake iz crnih (oporezovanih) okruga na severu, na ernosonjije, a to e rei na one koji nisu potinjeni privatnim zemljoposednicima. Iznos ovih poreza je mnogo vei nego ranije: porez na otplavna (nanosna) zemljita (jamskoj) je 85 puta vei nego ranije, a novi porez na strjelce prelazi od etvorostrukog na sedmostruki u toku XVII veka. Osim toga, pri svakom novom vojnom pohodu pribegava se izvanrednim porezima, koji iznose obino dvadeseti, deseti ili ak i peti deo vrednosti imanja. Da bi se obezbedilo prikupljanje novih poreza, izvren je nov popis poreskih obveznika koji su se raselili za vreme nemira. Poto su imanja ostala naputena, poreska osnovica nee vie biti ralo (soha), nego ognjite (dvor), to uostalom ima za posledicu uveavanje obraene povrine. U toku toga veka ognjita podlona porezu popisuju se u dva maha, najpre od 1646 do 1648, a potom od 1678 do 1680 godine. Osim toga, svi porezi postaju grupni. Izvesna odreena grupa poreskih obveznika oporezuje se izvesnom sumom koja se potom deli, rasporeuje i odreuje, izmeu njih prema njihovoj finansiskoj moi. Ovaj nain je neizbena posledica primitivne administrativne organizacije; nesposobna da stupi u neposredan dodir sa poreskim obveznicima, drava je prinuena da ih grupie i da im nametne zajedniku odgovornost za plaanje poreza. Potinjavanje drutvenih stalea. Ovo naelo zajednike odgovornosti primenjuje se ne samo na pribiranje poreza, nego uopte na sve pojedinane obaveze prema dravi, na obaveze ratnika, seljaka i graana. Ratnici, kao to smo videli, izili su iz Doba Nemira mnogo pouzdaniji u sebe, te mogu ak i da nameu svoju volju vladi; pa ipak, oni su jo daleko od toga da imaju onaj povlaeni poloaj koji e stei u XVIII veku. To su u pravom smislu rei vojni obveznici. Vlada im dodeljuje zemlju kao nagradu za njihovu vojnu slubu, ali ona budno pazi da ta zemlja ne izie iz ratnikih ruku. Sopstvenost takvih dravnih imanja bila je tano odreena u XVI veku, za vlade Ivana Groznog; ali u XVII veku ve se otstupa od utvrenih pravila. Vlada ne trai vie da po smrti jednoga vojnog obveznika njegova zemlja bude predata onome koji moe odmah da preuzme njegovu vojnu obavezu; vlada sad pristaje da to imanje ne upisuje u carev spisak sve dok pokojnikov sin ne odraste; ona pristaje takoe da ga ostavi drugom muu udove ili vereniku pokojnikove erke, da ne bi palo u ruke tuim licima. Meutim, u XVII veku vlada konano usvaja jedno novo gledite: vojnoj obavezi podloni su ne samo priteaoci imanja dobivenih od drave (pomjesa),

128

nego i sopstvenici slobodnih batina (votina - oevina) koji su dotada bili osloboeni svake vojne obaveze. Drava sad zahteva vojnu slubu i od ovih posednika i dodeljuje imanja samo onima koji nemaju batine ili onima ija je batina mala. Usled ovoga gubi se pojam slobodnog ratnika koji moe da menja gospodara po svojoj volji; carevi ratnici postaju prinudno ratnici drave. Za Mihailove vladavine vri se revizija svih plemiskih imanja da bi se poloaj i zvanje svakog posednika doveli u bolju srazmeru sa veliinom njegovog imanja, pa su plemii podeljeni na kategorije prema njihovom bogatstvu. Uskoro potom, sredinom XVII veka, konano je zabranjeno svakom posedniku zemlje da menja svoj drutveni poloaj, jer je obavezan na vojnu slubu. Da bi obezbedila pravilnost te slube, vlada zavodi jednu zatitnu meru koja pretstavlja lanac: posednik zemlje A jami za posednika B, a ovaj jami za G, dok G opet jami za D i tako dalje. Da bi ovo uzajamno jamenje bilo uspeno, odobrena je ili bolje rei nametnuta je neka vrsta samouprave plemiima koji imaju zemljine posede; oni biraju izmeu sebe jednoga plemia koji ima dunost i pravo da odreuje uslove pod kojima e svaki od njih ispunjavati svoju vojnu obavezu. To je uglavnom isto ono naelo koje vezuje i poreske obveznike i namee im zajedniku odgovornost. Isto tako jedan fiskalni razlog objanjava postupno potinjavanje i vezivanje seljaka za zaviajnu optinu. Dravni i dvorski seljaci vezani su za zemlju i optinu jo u XVI veku. Tada je isto tako ukinuto pravo starinaca a to e rei onih koji odavno ive na istom zemljitu i pod istim gospodarem da mogu napustiti vlasnika zemlje na kojoj stanuju. Ali seljak koji je radio na zemljitu nekoga privatnog posednika ili na crnoj zemlji mogao je napustiti mesto za koje je bio vezan kao poreski obveznik, samo ako nae sebi zamenika, jer je tjaglo, ili obaveza plaanja poreza, bilo vezano za zemlju a ne za linost. Zbog toga se vlada trudi da poresku obavezu pretvori u linu, te je porez na zemlju koji se odreivao prema ralima zamenila porezom na ognjite, to je obavezalo izvesnu grupu stanovnika. Vezati linost za zemlju da zemlja ne bi izbegla poresku obavezu, to je naelo koje je vlada primenila na seljake, naroito na one koji ive na zemljitima iji su vlasnici obavezni na vojnu slubu. Odavno su ratnici pokuavali da izdejstvuju zakon koji bi konano vezao seljake za njihove gospodare i oduzeo im pravo da menjaju gospodara. Godine 1607 jednim ukazom koji nije bio primenjen vezani su seljaci za posednike zemlje kod kojih su se zatekli prilikom popisa 15921593 godine. Zakonski rok za istraivanje i prinudno vraanje odbeglih seljaka, koji je godine 1597 bio utvren na pet godina, produen je na deset, a 1607 na petnaest godina. Dravni interesi poklapali su se sa interesima posednika, koje je drava rado htela da zadovolji; zato je ona vezala za ratniku zemlju sve seljake koji su bili upisani prilikom popisa stanovnitva od 1646 do 1648 godine. Otada sopstvenik postepeno stie vlast nad linou seljakovom. U XVII veku on slobodno pretvara svoje seljake u sluge; on odeljuje porodice, razdeljuje

129

seljake, menja ih, pa ih ak i prodaje. On ak prisvaja pravo da im sudi, i to pravo vidno je istaknuto time to pored nekojih spahiskih dvoraca postoji i tamnica sa okovima za ruke i vrat; okrivljeni se ak stavljaju na muke. Istina, Zakonik cara Alekseja iz 1649 godine preporuuje izrino vlastelinu da ne ubija, ne ranjava niti mori glau oveka koji mu je potinjen. Ali ve ova i ovakva preporuka, bez ikakvih prinudnih mera za njeno izvrenje, pokazuje dokle idu gospodareva prava; jer ak i kada ubije svog otroka, gospodar ne podlee nikakvoj zakonskoj odgovornosti. No i pored toga zakonodavstvo je i dalje veoma nejasno. Jedan seljak, koji moe da bude prodat, ima pravo da i sam kupuje otroke; seljak kome sudi njegov gazda moe da bude tuilac u nekoj parnici, da zakljuuje ugovore sa dravnom blagajnom, pa ak i sa svojim gospodarem, ili da ode na rad drugde, itd. Tek u XVIII veku bie ukinute ovakve protivrenosti, i to na raun seljakih prava. Poto su ratnici obavezni na vojnu slubu, a seljaci na plaanje poreza, kakve su obaveze graana? Varoi se jo uvek malo razlikuju od sela, i veliki deo njihovog stanovnitva sastavljen je od rabotnika; jedino centar varoi, prava varo, pretstavlja upravno i vojno sredite. Trgovci i zanatlije nastanjuju se na periferiji, u posadima; otuda naziv posadskije ljui kako nazivaju varoane. Oko posada stvara se trei pojas, predgraa ili kako su ih tada zvali sloboda, ije je stanovnitvo osloboeno optinskih poreza; stanovnitvo je tamo pohrlilo im su i gradovi bili podvrgnuti jednom naroitom porezu. Zanatlije i trgovci su, razume se, sposobniji da plaaju vie nego seljaci. Odavno se njima razrezuje porez ne prema ralima, nego prema ognjitima, to pretstavlja jednu izvesnu pretpostavljenu povrinu zemlje. Trgovaki lokali u varoima plaaju jedan zaseban porez, koji je veoma unosan za dravu. Na varoi padaju u XVII veku svi vanredni nameti, desetak, petnaestak i dvadesetak. Isto tako u varoima se pokuava da se oporezuje ne bogatstvo, nego zanatstvo i zanatska zarada. Kada je potrebno da se izvri opte i konano potinjavanje stanovnitva, prva briga je da se varoi odvoje od sela, i porez se ne razrezuje vie na zemljite, nego na onoga u ijem je vlasnitvu; sredinom XVII veka svi varoani su oporezovani lino, a ne prema povrini zemljita koje poseduju. Potom se graani podloni plaanju poreze razlikuju u isti mah i od ratnika nastanjenih po gradovima, ali ije kue nisu oporezovane, i od seljaka nastanjenih po predgraima, koji ne plaaju porez. Usled toga zabranjeno je ratnicima da se bave trgovinom i zanatima na tetu varoana, a seljaci i graani koji su se sklonili u predgraa vraeni su jedni u sela, a drugi u svoje posade. Uskoro su i stanovnici predgraa podvrgnuti plaanju istoga poreza koji plaaju varoani. Strogo je zabranjeno prodavati duane i varoke kue ljudima nekoga drugog stalea. Varoani ak nemaju vie pravo da se sele iz jedne varoi u drugu. I najzad, vlada odabira najbogatije varoane, gradsku elitu, i namee im posebne dunosti. Ove pretee krupne buroazije, uostalom veoma malobrojni, imaju dunost da prikupljaju glavne posredne poreze, carinu i krmarinu, za iji iznos oni jame svojim imanjem. im se koji trgovac iz unutranjosti obogati, vlada ga

130

poziva u Moskvu i uzima u slubu kao gosta ili zakletog trgovca; kada je suma koju je trgovac prikupio nia od onih iz prethodnih godina, vri se stroga istraga, koja se moe zavriti uzapivanjem gostovog imanja. Krajem toga veka, posle ukidanja vojvodskog zvanja, ovim gostima dodeljuje se celokupna uprava po varoima. Upravne reforme. Ove reforme odnose se naroito na mesnu i finansisku upravu. Poetkom XVII veka u izvesnim okruzima bile su vojvode, vie upravne stareine koje je postavljala centralna vlast. Kada su za vladavine Ivana IV nekadanji namesnici ili volostelji zamenjeni starostama, ipak su i pored toga postavljane i vojvode koje je Moskva slala da budu na elu izvesnih okruga naroito izloenih neprijateljskim napadima. Za Doba Nemira ovo zvanje se jo vie rasprostrlo. Za Mihailove vladavine ono se uoptilo. Bio je to pokuaj da se upravna vlast usredsredi u ruke jednog jedinog velikodostojnika, ne izbornog, nego neposredno postavljenog od centralne vlasti. Ipak, naelo biranja nije konano naputeno, i vlada mu pribegava dosta esto zbog zloupotreba to ih ine vojvode i zbog tekoe da se nad njima vri uspean nadzor. esto se u nekojim okruzima ponovo postavljaju zaklete staroste umesto vojvoda ili uporedo sa njima. Napor koji je uinjen da bi se poboljale finansije izazvao je izvesne izmene u poreskoj administraciji. U toku celoga tog veka organizacija prikaza pokazuje dve razliite tenje. Poto novac pritie iz severnog dela zemlje, htelo se da se u iste ruke usredsrede sve prikupljene sume; ukidaju se nekadanje sasvim proizvoljne podele zemlje na etvrtine, i krajem toga stolea zamenjuju se jednim pravim ministarstvom finansija, Velikom Blagajnom, u kojoj su usredsreena sva glavna primanja. Naprotiv, na jugu Rusije, gde je usredsreena celokupna vojna odbrana, vri se decentralizacija u finansiskoj administraciji i pribiranju poreza: tu dunost sad vre mesni vojni tabovi. Ova dvostruka evolucija zavrie se tek za vladavine Petra Velikog, pod pritiskom izuzetnih potreba to e ih rat izazvati: mesto Velike Blagajne zauzee Ratua, a raniji vojni okruzi posluie kao osnovica za podelu zemlje na gubernije. Tako e XVII vek samo ocrtati u glavnim potezima jedno upravno ureenje sa vie smisla nego to je bila zamrena uprava, liena svake oblasne upravne podele, koju mu je ostavio u naslee XVI vek. 5. PREOBRAAJ IVOTA I OBIAJI POD TUINSKIM UPLIVOM U XVII VEKU RUSIJA TRAI SVOJ PUT Ruski nacionalni ponos. Druga karakteristina crta XVII veka, kao to smo rekli, jeste borba izmeu nacionalne kulture, koja tei da sauva svoje tradicionalno obeleje, i sve jaeg tuinskog uticaja. Rusija nije vie ona nepoznata zemlja koju je Herbertajn otkrio krajem XV veka. Istina je da je

131

Rusima strogo zabranjeno da odlaze u Evropu, ne iz straha da e biti izloeni tuinskim uticajima, kako su verovali Evropljani, nego stoga to su Rusi smatrali za greh i skrnavljenje svako meanje sa drugim narodom. Tako je u Moskvi, za vreme prijema stranih poslanika, postavljen pored cara umivaonik i pekir, i car je urno brisao desnu ruku posle rukovanja sa poslanicima. Kad ruski diplomati moraju da se pojave u inostranstvu, oni ne samo da nee da potuju obiaje te zemlje, nego rado postupaju sasvim suprotno i izazivaju neprestano tekoe i raspre, jer veruju da e tako odrati svoj ugled i dostojanstvo, i pokazati nadmonost svoje kulture. Moskovska grubost prelazi u poslovicu. Ruski poslanici oteuju stanove, lome nametaj, ostavljaju za sobom neizdrljiv zadah i neverovatnu neistou. Kada se oni pojave na ulici, nakinureni svojim dugakim i arenim kaftanima, ubarama, izmama dreavih boja i haljinama sa rukavima dugakim po dvanaest arina, svetina se smeje i posmatra ih radoznalo, kao divljake. Tek krajem XVII veka poinju Moskovljani da uviaju kakav utisak ostavljaju svojom grubou i smenom gordou. Oni poinju sve ee da alju u inostranstvo, bar kada se tie kakve misije, tuince koji poznaju jezik dotine zemlje, oblae se kao Evropljani i ije ponaanje ne vrea njihove sabesednike. Nekolicina obrazovanih Rusa sa kraja toga stolea, kao na primer Ordin Naokin, Matvjejev i njihovi sinovi, vaspitani su ba u takvoj sredini koja je odravala veze sa inostranstvom, ali su oni samo jedan izuzetak. Najjai uticaj izvrili su tuinci nastanjeni u Rusiji. Tuinci u Moskvi. Ve u XVI veku, u samoj Moskvi, na uu Jauza, ponikao je itav jedan tuinski kvart koji je dobio ime Njemeckaja Sloboda (nemako predgrae). Spaljen za Doba Nemira, ovaj kvart je naputen, jer su tuinci vie voleli da se nastane u samoj Moskvi, u Pokrovki, u isije Prudi (iste bare), u Tverskaja, u Arbatu i Sivcevom Vraeku. Dve nove protestantske (luteranske) crkve podignute su osim jedne koja je ve postojala, a sagraena je i jedna reformistika (kalvinistika) crkva; tuinci su se sprijateljili s Rusima, uzimali rusku poslugu, nauili jezik, a ponekad nosili ak i rusko odelo. Njihovo prisustvo, koje je u poetku ostalo nezapaeno, najzad je poelo da privlai panju, te su sad oni izgledali mnogo opasniji pego kada su bili izdvojeni u zasebnom predgrau. Za Aleksejeve vladavine vlada je, na traenje svetenstva, trgovaca i kuevlasnika, naredila da se prodaju kue tuinaca, da se porue njihove crkve i da se oni nastane u njihovom nekadanjem predgrau, na reci Jauzi (kasnije je to bila Nemaka ulica u Lefortovu). Ali je posledica toga bila suprotna onome to se oekivalo: iako su neposredni odnosi prekinuti, evropska kultura je tamo due ostala nedirnuta; tuinci nisu vie u Moskvi, ali sad Moskva odlazi da u Njemeckoj Slobodi potrai zabave i vaspitanja. Prodiranje tuinskih knjiga. Isprva je neprijateljsko dranje stanovnitva oteavalo svaki odnos sa tuincima. Po reima jednoga istonjakog kaluera, Pavla iz Alepa koji je posetio Moskvu posle 1660 godine, niko ne moe da ue u dom nekoga evropskog trgovca, jer se smatra da je svaki tuinac

132

neist; on se moe videti samo na trgu ili u duanima, inae moe ovek da bude uhapen i da mu se kae: Ti e i sam postati Frank (Evropljanin). To ne spreava odnose sa tuincima, ali oni zahtevaju opreznost. Jedan ukaz iz 1672 godine dokazuje da su tuinske knjige ve prodrle u izvesne oblasti Rusije; on zabranjuje strogo ljudima svih stalea, stanovnicima varoi, posada, predgraa, okruga, sela i zaselaka da uvaju javno ili tajno knjige tampane na latinskom ili poljskom jeziku, i nareuje da se takve knjige predadu vojvodi. Te iste godine pokuava se da se u Moskvi otvori jedna prodavnica tuinskih knjiga, ali godine 1675 jednom naredbom vlade prekida se odjednom taj pokuaj, sa izgovorom da je nepotrebno slati u Moskvu tuinske knjige, jer Moskva ima svoju sopstvenu tampariju i izobiluje knjigama. Ovo su bile crkvene knjige, tada najrasprostranjenije; no ipak su istoriari zabeleili u toku sto pedeset godina, poev od sredine XVI veka, na stotinu rukopisa, prevedenih sa stranih jezika, ija sadrina dokazuje da je radoznalost izvesnog broja obrazovanih italaca ila dalje od verskih tiva. Ve tada bogati ljudi poinju da stvaraju svoje biblioteke i da uzimaju uitelje stranih jezika. Usvajanje tuinskih obiaja. Posledice ovakvih lektira koje su upoznale Ruse sa novim idejama, pokazae se mnogo docnije. Uglavnom usvojeni su najpre obiaji, nain ivota, odelo, nakit i ponaanje tuinaca. Carev dvor je dao primer, a dvorani i bogati trgovci poveli su se za njim. Ve za vladavine cara Mihaila, njegova deca nose nemako odelo koje je za njih poruio njihov domai uitelj Morozov. Godine 1675 jednim dvorskim nareenjem zabranjeno je dvoranima da nose nemako ili ma kakvo drugo odelo, da potsecaju kosu, da nose haljine, kaftane ili eire po tuinskom uzoru i da tako oblae svoju poslugu; ali sve to nije spreavalo da u Moskvi krojake radnje, koje su sve drali Poljaci i Nemci, dobro pazare. I unutranjost kua menja se. Nekadanja ruska izba preobrauje se u evropski dvorac, sa stoiima umetniki izvajanim na poljski nain, sa foteljama prevuenim originalnim vezovima; pozlaene nemake stolice zamenjuje nekadanje hrastove ili lipove klupe koje su se stavljale du zida. Kupuju se asovnici pa ak i ogledala; istina, isprva ih prekrivaju svilom da bi se na taj nain pokazalo kako oni slue za potrebu a ne za ukras. Umesto nekadanjih slika raenih na samom zidu stavljaju se pokretne slike, a krajem toga stolea ak i portreti raeni po prirodi; skromniji kupci biraju tampane slike razliite sadrine: verske, moralne, istoriske, satirine, itd.; takvih slika nalaze koliko hoe na Vrtarskom trgu i na Kapiji Spasa, i to po ceni koja se kree od pola kopejke do dve kopejke komad. I zabave se preobrauju. Naroito u asovima dokolice ublauje se strogost nekadanjeg naina ivota. Ve odavno, i pored svetenikih zabrana, sauvala se muzika, narodne popevke i obiaji nekadanjeg mnogobotva. Sad se na dvoru pojavljuju akrobati i maioniari, igrai i svirai. Poboni car Aleksej,. nezadovoljan tim novinama, ukida te nove zabave i umesto pesama i profanih

133

pripovedaka zavodi crkvene pesme koje prosjaci lutalice pevaju u njegovim odajama; orgulje su zamenjene crkvenim pojanjem: dvorana za zabavu naputena je radi lova na konjima i lova pomou sokola. Ali ova reakcija ne traje dugo. Posle ponovnog venanja cara sa Natalijom Narikin majkom Petra Velikog koju je u savremenom duhu vaspitao bojar Matvjejev, carski dvor zavodi, od 1672 do 1675 godine, najsloeniju zabavu pozorine pretstave. Reditelj tih pretstava je jedan nemaki pastor iz predgraa, a dekorater je jedan slikar tuinac. Repertoar je pozajmljen od nemakih putujuih glumaca; neka bibliska radnja prekida se svakog asa grubim alama, nepristojnim ljubavnim izjavama, lakrdijaenjem holandskog Pikelheringa ili ulnostima iz kakve engleske komedije. Ove predstave odravaju se tri godine, skoro do smrti Aleksejeve. Rusija trai svoj put: Krianieve ideje. Tako se krajem XVII veka stvara atmosfera pogodna za uvoenje novina. Pa ipak, one izazivaju otpor i negodovanje. Jedan deo stanovnitva koje se dri starih obiaja udruuje se sa patrijarhom i svetenstvom na elu. Rusija se oevidno koleba izmeu starinskih i novih obiaja. Ovo doba opisao je veoma jasnovidno i snano to jedan Rus tada jo ne bi mogao uiniti jedan slovenski savremenik, Hrvat Kriani. Veoma obrazovan, Kriani, koji je doao u Moskvu (16461657) da propoveda uniju dveju crkava, vaspitan je u seminaru u Beu, potom u Rimu, gde se pripremao za misionarski poziv; ali on ubrzo pokazuje duboku veru u kulturnu misiju Moskve. To je jedan veliki slovenski rodoljub koji se vie svega boji odnaroavanja Slovena. On zazire od tuinskog uticaja, pa ma kako on slab bio; on eli da Ruse zatiti od njegovih posledica, a preko Rusa i naroito preko cara, i sve ostale Slovene. Pa ipak je Kriani, iako je idealizovao slovenstvo, veliki realist koji vidi stvari onakve kakve jesu. Njegovo je naelo da trai put razuma izmeu dva sasvim suprotna uticaja, podjednako opasna i izmeu kojih se ruski duh koleba, izmeu grkog i nemakog uticaja. Rusija treba samo da izabere; ali, da ne bi ona izabrala nasumce, treba joj osvetliti put. Grci, to znai jaka reakcija; Nemci, nepromiljeni napredak. Prvi put vodi unazad, u mrak; drugi vodi ka primamljivoj budunosti. Ali, izmeu ta dva puta postoji razumni napredak, koji ne kida sa prolou c ne nosi u sebi opasnost odroavanja. Ako su Nemci pristalice svake novine, a Grci protivnici svega to je novo, razum pokazuje da nita ne moe da bude dobro ili ravo jedino stoga to je novo, jer ono to je danas staro bilo je nekada novo; dakle, ne odbacujmo ono to je dobro u novome, nego se nauimo da ga zapazimo. U pitanjima vere ne sme biti nagaanja. Za Kriania, koji je katolik, Nemci su avoli i zmajevi koje treba izbegavati i mrzeti; u ovom sporu on je gotov da stane na stranu pravoslavnih. On je manje nepopustljiv kada se tie odnosa izmeu nauke i vere i slobode miljenja, koju doputa u pitanjima vere. Viim staleima doputeno je da prouavaju filosofiju, kao to su je prouavali crkveni oci. Ne treba odricati svako uenjatvo i propagirati neznanje, kao to ine Grci; ne treba se protiviti slobodi

134

propovedanja koju zastupaju Nemci, ali je treba ostaviti episkopima, jer oni jedini dobro poznaju naela hrianskog morala. Ne treba prezirati isposnitvo, kao to ine Nemci, da bi se predalo telesnim uivanjima, ali treba u isti mah izbegavati licemerstvo i sujeverje Grka. Iako ih ne treba sluati kada u politici preporuuju da se u svemu podraava Turskoj, ipak je nepravedno smatrati da je neoveno i varvarsko sve to je tursko. Iako ne treba potcenjivati snagu ruske drave, ipak je ne treba raspirivati i verovati u bajke i smena pripovedanja grkih oboavalaca koji nazivaju Moskvu treim Rimom; mo ruske drave ne razlikuje se niukoliko od moi ostalih zemalja. Kriani smatra da su najopasniji neprijatelji Nemci, zbog nadmonosti njihove kulture, njihove obdarenosti, zbog svih pozitivnih i primamljivih strana njihovog karaktera, koji i on sam ceni. On rado priznaje da su Sloveni na sredini izmeu divljaka i prosveenih naroda, i povlai izmeu Nemaca i Slovena ovo poreenje: Naa spoljanost nije privlana, a tuinci su lepi, i zbog toga se oni gorde i ponose; mi smo zatvoreni u sebe, a oni su reiti; mi smo spora duha i prostoduni, dok su oni prepredeni. Mi smo neumereni i rasipni, ne vodimo rauna o svojim trokovima i prihodima, i mi samo rasipljemo i traimo svoju imovinu; a oni su tedljivi i grabljivi, i u svemu trae samo dobiti. Mi smo leni, mi ne volimo ni uenje ni rad; a oni su vredni i iskoriuju svaki trenutak. Mi se zadovoljavamo svojim grubim odelom i skuenim ivotom; a oni su roeni u bogatim i raskonim zemljama. Nae rei i nae misli su jednostavne kao to su i naa dela; mi se svaamo, pa se potom mirimo; a oni su podmukli, licemerni, osvetljivi, pogled im je neiskren, oni nikada ne zaboravljaju uvredu i do smrti trae priliku da se osvete. Razume se da je sasvim prirodno to Sloveni tee da podraavaju tuincima koji ih zasenjuju: Poto nam je jezik nesavren a duh siromaan, oboje skoro bez ikakve lepote, mi se divimo reitosti, duhovitosti, umu, vetini da se zabavljaju i vetom laskanju drugih; oni nas love u svoje mree kao to lovci hvataju ptice; oni nas zauzdavaju, steu nas za vrat i teraju nas da jurimo kolikogod oni hoe. Da li se treba predati bez borbe? Kako se treba boriti? Iako Kriani nije ubeen da se Sloveni mogu izjednaiti sa Evropljanima, on zna da i pored svih njihovih prirodnih nedostataka, koji im toliko kode, oni imaju i svojih dobrih osobina. Najglavnija je njihova mladost, jer se pred njima otvara itava jedna budunost. Kao i pojedinac, i narodi se sporo prosveuju. Potrebno je mnogo vremena da oni upoznadu istinu i napuste rava shvatanja i zakone. Na Slovene se moe veoma lepo da primeni teorija o dobima starosti rimskog istoriara Florusa: Neka se niko dakle ne usudi da kae kako su nauke nedostupne nama Slovenima usled izvesne kobne sudbine, i da uenjem neemo i ne moemo postii uspeha u tome. Nisu za godinu dana ni za jedan as drugi narodi stekli svoje znanje, nego su se uili postepeno, ugledajui se na, jedne i na druge. Kriani tvrdi da je Rusija na pragu prosveivanja, jer nauke poinju da

135

cvetaju onda kada drava dostigne vrhunac svoje moi; a taj trenutak se pribliuje. Na ovome proroanstvu zasniva on svoju duboku veru u posebnu misiju Rusije prema Slovenima. Ostali Sloveni nemaju svoje otadbine, te jedino e Rusi moi da okupe rastureno stado. Ali da bi izvrila svoj zadatak, Rusija treba da se i sama brani od odnaroavanja. U ovom pitanju Kriani gubi svoju uobiajenu umerenost i otro napada svako pozajmljivanje od tuinaca. Rusi moraju po svaku cenu sauvati jednostavnost svojih obiaja. Istina je da su njihovi domovi sa niskim prozorima malo ugodni, i kada se u njima zaloi vatra, dim usled nedostatka dimnjaka ostaje u sobama, ne doputa da se vidi i teti vid. Ali domovi tuinaca navode oveka na lenost; mermerni pod u njima blista se poput oltara i ne moe ovek ni da pljune na pod a da odmah ne doe sluavka da ga obrie; i ne treba se ugledati na Nemce koji da bi samo odrali istou, ne plae se nikakvog umora. Istina je da rusko odelo ima izvesnih nezgoda: ono je neukusno, teko i staje mnogo novaca; ono primorava oveka da sakriva svoju depnu maramicu u ubaru, da novac dri u ustima, noeve i hartije u sarama izama, to izaziva odvratnost i potsmeh tuinaca, dok je evropsko odelo prilagoeno potrebama i veoma ugodno; ali se u inozemstvu moda menja svake godine; zato Kriani preporuuje Rusima da stvore novu nonju ugledajui se u isti mah i na istonjaka i na zapadnjaka odela. On preporuuje takoe da sauvaju svoj nain ivota: Rus, poto se naspavao kako tako na nekoj klupi ili na svojoj pei, u potpunom odelu pod pokrivaem ili na slamnjai umesto dueka, juri od ranoga jutra svome poslu ili u slubu caru. Meutim, Zapadnjak se izleava do podne u svome toplom i mekanom krevetu; im ustane, on seda za doruak i predaje se dokolici Kriani ovde pobija ono to je maloas tvrdio i u svojim trenucima dokolice zabavlja se igrama, pesmom i muzikom. Vii drutveni redovi plivaju u izobilju, dok radnici grcaju u bedi; ali u Rusiji, hvala Bogu! svi, i najbogatiji kao i najubogiji, jedu raeni hleb, ribu, meso i zadovoljavaju se kvasom, kada nema piva, te je tako sudbina seljaka i radnika bolja u Rusiji nego u mnogim drugim zemljama. On odobrava onu vrstu socijalizma koju pretstavljaju zajednike obaveze stanovnitva prema dravi; u Rusiji svi slue dravi i rade za dravu: Seljaci oru zemlju i stvaraju hleb, vojnici podnose glad i stud, prolivaju svoju krv i daju svoj ivot za otadbinu. Plemii ratuju, sudovi sude, saveti veaju i pomau caru i narodu svojim miljenjem i radom. Svetenici i monasi mole se Bogu za grehove svojih blinjih. Jedino trgovci i intelektualci ne slue niemu. Trgovci, kao i besposleni deo plemia, jesu neradnici; intelektualci, izuzev jednog malog dela potrebnog za dravnu slubu, samo su paraziti. Pa ipak, iako se izjanjava za samodrnu vladavinu, Kriani ne eli da car zloupotrebljuje svoju vlast. On mu savetuje da vri samo umerenu vlast, ogranienu slobodama ili povlasticama koje su dobili razni drutveni stalei, i u tome duhu on sastavlja za Alekseja jedan govor namenjen narodu na trgu Lobnoe, iji program potsea u mnogome na program Petra Velikog. Kriani je jamano nameravao da zauzme poloaj

136

jednoga od dvojice filosofa koje car treba da ima pored sebe da mu kazuju istinu; zna se da je on ovu neobinu ulogu imao da vri ne u Moskvi, nego u Tobolsku kuda ga je vlada, malo naviknuta na politike rasprave u kojima je uvek podozrevala, iako nejasno, neku skrivenu opasnost, radije poslala. U oima Moskovljana ovaj Sloven, koji je branio narodnu kulturu, rasuivao je i sam kao kakav tuinac, jer su oni veinom bili nesposobni da shvate irinu njegovih zamisli i oduvek su smatrali za podozrivo ono to im je bilo nerazumljivo. Ono to je kod Kriania dragoceno za savremenog istoriara, bilo je opasno za tadanju Moskvu. Jer, kao obrazovan i dovoljno nepristrasan posmatra, Kriani se nije ustezao da ocrta ivu i istinitu sliku mranih strana ruskoga ivota, onih strana koje e upravo ieznuti. Ruska kultura je spremna da izvri ono to joj on savetuje, a to e rei da primi i usvoji umerenu koliinu tuinskih pozajmica, te da se zatiti od nepromiljenih pozajmica. Ali je to usvajanje preteko i prekasno; u okvir stare tradicije moe se uneti samo malo stvari. Sloen i znalaki program to ga je Kriani preporuivao ne moe se vie ostvariti, te e Rusija, umesto da poe pretekim srednjim putem, otii u krajnosti; pa ipak, ni jednoga trenutka nee ruski narod, kao to bi se moglo dogoditi malim slovenskim narodima, doi u opasnost da izgubi svoje nacionalno obeleje. 6. CRKVENA REFORMA I CRKVENI RASCEP (IZMA U XVII VEKU) Jedan od pokuaja da se nae srednji put, koji bi doprineo razvitku originalne narodne kulture, uinjen je u oblasti koja je bliska narodnoj psihologiji, a to je vera. Taj pokuaj pokazuje veoma jasno zato Krianiev savet nije mogao da bude primenjen na Rusiju njegovoga doba. Sredinom XVII veka smene bajke XVI veka lie na anahronizam; ali je opasno dirati u njih, jer u oblasti vere i religije vlada krajnji konzervatizam. Zato, kada poboni car Aleksej stavi sebi u dunost da obnovi narodnu crkvu, on mora da poe jednim novim putem. Poto on voli estetsku stranu verskih obreda i eli velianstvenost i lepotu, nada se da e tim putem oiveti jednu formalistiku crkvu i obrednu veru. Oko njega se okuplja itava grupa mladih svetenika koji idu za istim ciljem: njegov lini ispovednik, Stepan Vonifatjev, jedan prijatelj ovoga, Ivan Neronov iz Ninjeg - Novgoroda, nekoliko zemljaka Neronova, protopop Avakum, obdaren znatnim knjievnim sposobnostima i mnogi drugi. Ova grupa trudi se da oivi veru pribliujui se vernima jednim nainom sasvim neobinim za ono doba, besedom koja se govori u samoj crkvi, koja je prema Krianievu tvrenju jako omiljena kod Nemaca, ali koju Grci osuuju. Ova novina jako se svia pastvi; svetina koju besede Neronova privlae u Kazanjsku sabornu crkvu toliko je velika, da crkva ne moe da je primi; narod se tiska u porti, penje se na prozore; sluaoci plau razneeno, a i sam propovednik ne moe da zadri jecaje. Ranija ruska crkvena sluba je potpuno nerazumljiva

137

vernima. Svetenik i njegovi pomonici gledali su u njoj samo jednu formalnost koju je trebalo izvriti, te su se urili da to pre zavre liturgiju: oni su pevali i itali molitve u nekoliko glasova jednovremeno; prisutni nisu nita razumevali, te nisu ni sluali. Grupa reformatora elela je da na veoma blag nain oivi taj obred, da ga uini razumljivijim i prisnijim vernicima. Ali i pored sve njihove umerenosti, izazvali su ivo negodovanje stare svetenike generacije: Vi ste licemeri, zamera im jedan moskovski svetenik, vi irite jednu novu jeres, zavodite pevanje u jedan glas i pouavate ljude u samoj crkvi. Mi nikada nismo besedili u samoj crkvi, nego izvan nje. Licemeri, neastivi je u vama! Ova grupa bila je izabrala srednji put i nasula u stare meine novo vino. Videemo zato ovaj put nije odveo niemu. Patrijarh Nikon pripadao je ovoj grupi i slagao se sa njenim shvatanjima o narodnoj religiji, i carev ispovednik Vonifatjev preporuio ga je Alekseju za patrijarha. Kada je postao patrijarh, doao je brzo u sukob sa svojom grupom na davnanjem i uvek ivom pitanju tampanja crkvenih knjiga. Ove knjige, proizile iz jedine dravne tamparije koja se zvala Peatnij dvor, bile su ravo ottampane; njihov tekst bio je pun varijanata. U XVI veku, da bi se ispravio taj tekst, doveden je u Moskvu Maksim Grk; ali su njegove ispravke pobudile ivo negodovanje; u oima Moskovljana, dirati u neko slovo Evanelja, znailo je vriti skrnavljenje. Poetkom XVII veka uinjen je nov pokuaj popravljanja teksta. Ovoga puta dovedeni su Rusi, uenici Kijevske duhovne akademije koji, poto su imali neto pojmova o jednoj tada malo rasprostranjenoj nauci, gramatici, htedoe da razjasne smisao teksta. Prouavajui tradicionalni tekst oni su otkrili ne samo pogreke prepisivaa, nego i umetke ko zna kakvoga porekla koji su se razlikovali od originalnih grkih tekstova, ali saglasni sa jednim jamano veoma starim obiajem ruske crkve. Osuditi te umetke kao pogreke, to je za jednoga Kijevljanina, kao i za jednoga Grka, znailo biti u Rusiji optuen za jeres. Jer za Moskovljane neobinosti ruskog bogosluenja bili su najbolji dokaz da je ruska crkva, nasuprot grkoj, ostala na pravom putu. Kada je ona postala narodna sredinom XVI veka i kada je dobila zadatak da uva pravoslavlje itavoga sveta, ona je ba tada izjavila da jedino njene posebnosti ispravno tumae verske dogme, te je zato ona odbila od sebe grku crkvu. Zbog toga su Kijevljani, hotei da povrate ugled Grcima izjavom da oni ne samo da nisu bili jeretici, nego da je u njih bila prava vera, i da moskovski patrijarh treba da stupi u vezu sa etvoricom drugih istonih patrijaraha, izazvali estoku prepirku. I upravo za vreme te prepirke izabran je Nikon za patrijarha. Posle iscrpnog prouavanja toga pitanja, on je raskinuo sa svojim nekadanjim prijateljima, nacionalistima, i povuen svojom odlunom i bujnom naravi, opredelio se bezuslovno za Grke. On je ak prekoraio granice potrebnoga: Nikon je napominje jedan istoriar izme, Kapterev, zaveo kod nas grke amvone, grko episkopsko ezlo, grke kamilavke i mantije, grke melodije crkvenog pojanja. On prima grke slikare i zlatare, poinje da zida manastire po grkom uzoru; on ima prijatelje Grke i slua njihove savete. Na crkvenom saboru godine

138

1656 Nikon ide ak dotle da izjavljuje kako ma da je Rus i sin Rusije, on ima veru i shvatanja jednoga Grka. Razume se da mu pristalice narodne religije ivo zameraju zbog ovakvog dranja: Ti odobrava zakone tuinaca i prihvata njihova uenja, kae mu Neronov, a ranije si nam ti sam ponavljao da su Grci i Malorusi izgubili veru i snagu, i da su njihovi obiaji ravi. A sada su oni za tebe sveci i uitelji vere. Ono to lepo karakterie Ruse toga doba, to je da su oni nesposobni da, usled nedostatka nepristrasnosti, nau reenje te udne prepirke. Kada su godine 1645 car i Nikon zatraili savet od grkoga patrijarha Pajsija, ovaj im je prosto odgovorio da su crkveni obredi posledica istoriskoga razvitka pojedinih crkava i da nemaju nikakve veze sa verskim dogmama. On hvali shvatanje Moskovljana koji se plae i najmanje greke, ali ispravlja njihovu nameru, jer hoe da dokae kako izmatici nisu jeretici. No u Moskvi nijedna od dveju grupa ne moe da prihvati to gledite; obe grupe veruju da verski obredi imaju skoro maijsku snagu da obezbede spas due i da udaljavanje od njih znai izgubiti duu. Nikon potom uspeva da dovede u Moskvu istone patrijarhe i privoleva ih da bace anatemu na pristalice narodne crkve. Dvojica od njih, antiohiski i aleksandriski, prisustvuju crkvenim saborima 1666 i 1667 godine; oni shvataju i ine ono to se od njih oekuje. Vlada je konano odbacila uenje o srednjem putu i pola jednim od krajnjih puteva podraavanja, grkim putem. Tako je izvren onaj vani dogaaj u ruskoj istoriji, rascep izmeu nacionalne crkve, koja je postala narodna, i zvanine crkve, koja je teoriski u pravu, ali nema vie u svojoj pastvi iskrenih vernika. Posledice ovoga videe se za vladavine Petra Velikog. Patrijarh Nikon pobedio je protivnike crkvene reforme, i car Aleksej, i pored svoje naklonosti prema nekolicini lanova Neronovljeve grupe, stao je na njegovu stranu. Nikon ima manje sree kad je priao reavanju pitanja o odnosu izmeu crkve i drave i pokuao da obnovi papsko uenje iz srednjeg veka, te da dokae kako je sveteniko dostojanstvo iznad kraljevskoga. Aleksej ne moe da trpi takvo uenje, te je Nikon, ije je neutoljivo slavoljublje izvelo iz strpljenja preblagoga cara, postao rtva svoga pokuaja da stavi crkvu iznad drave. Petar Veliki setie se toga kada se bude odluivao da od crkve naini jednu dravnu ustanovu. 7. DUHOVNI IVOT U XVII VEKU Prosveta. U prosveti, kao i u veri, tragovi nekadanje nacionalne kulture poinju da se gube pod nadiranjem jedne vie kulture, ije neizbeno usvajanje zahtevaju i savremene potrebe i zahtevi tehnike. Neznanje ruskoga naroda kae Margeret jeste izvor njegove pobonosti. On ne zna ni za kole, ni za univerzitete. Jedino svetenici ue omladinu itanju i pisanju; no malo njih se tim bave. Ova slika je tamna, ali tana. Tek sredinom toga stolea, da bi mogla suzbijati versku propagandu,

139

vlada pomilja da osnuje u Moskvi jednu kolu, makar ona bila i osnovna. Videli smo da je vlada, usled nedostatka uenih Moskovljana, dovela iz Kijeva uene ljude sumnjive vere. Da bi se ona suprotstavila latinskom uenju Kijevske duhovne akademije, otvoren je godine 1645 u Moskvi teaj grkog jezika. Posle toga, godine 1648, Fjodor Mihailovi Rtiev otvara u Svetoandrejskom manastiru, koji je on sam osnovao, jednu kolu u kojoj ukrajinski kalueri predaju, osim slovenske i grke gramatike, jo i retoriku i filozofiju. Ali ova kola nije dugo radila. Od 1650 do 1665 kolski razvoj se zaustavlja. Pojava verskoga rascepa (izme) daje mu nov polet. Crkveni sabor iz 16661667 godine nareuje svima svetenicima da naue itanju i pisanju bar svoju roenu decu: Neka oni prestanu da trguju sa svetenikim poloajima kae on i da stvaraju svetenike od seljaka neznalica, od kojih nekoji ne umeju ak ni stoku da uvaju. Kako bi oni mogli da budu pastiri ljudi? Otuda i potiu rascepi i nemiri u crkvi Gospodnjoj. Pa ipak, proseni Rus je ubeen da je prava opasnost imati mnogo znanja: Ne trudite se da veto umujete, brao, moe se proitati u jednom savremenom zapisu nego ostanite smerni. Ako te neko zapita da li zna filozofiju, ti mu odgovori: Duh jelinski meni je nepoznat, ja nisam itao retore i astronome, i nikada nisam zborio sa visokouenim filozofima. Ja prouavam svete knjige zakona o milosru da bih oslobodio greha svoju grenu duu. Jo i krajem XVII veka raspravlja se ozbiljno o tome da li treba nauiti bar osnove gramatike, retorike, filosofije i teologije da bi se razumelo Evanelje, ili pak sluiti Bogu u punoj prostodunosti i itati Sveto pismo ne razumevajui mu smisao. Od godine 1660 poinje se najzad priznavati korisnost kole. Ali, kakva ona treba da bude? Pristalice staroga pravoslavlja zahtevaju iskljuivo izuavanje grkoga jezika, dok zastupnici zapadnjakih ideja trae da se osnuje jedna Akademija po uzoru na Kijevsku, i da se u njoj predaje latinski. Posle dugoga kolebanja vlada se odluuje za jedno srednje reenje: ona usvaja jedan obiman program, ali odreuje da nastavnici budu Grci. Godine 1685 stiu braa Lihudi, dva Grka za koje je patriarh dao pristanak i koji su izuavali vie kole u Veneciji i Padovi. Godine 1687 uenici obeju kola povereni su njima, i tako je osnovana Akademija sloveno - latinsko - grka. Isprva vlada nju iskoriuje za ciljeve cenzure i policije. Pretvorena u neku vrstu istranog suda, ona vri nadzor nad svim privatnim nastavnicima stranih jezika. Jedino oni koji su uili u njoj imaju pravo da imaju poljske, latinske i nemake knjige i druge luteranske i kalvinistike spise, da raspravljaju o religiji i da prireuju javne rasprave o veri. Strani naunici pretstavnici slobodnih nauka podvrgnuti su strogom nadzoru. Oni koji uvaju knjige o maiji, vradbinama i arolijama i druge knjige koje je crkva osudila izlau se opasnosti da budu spaljeni. ak ni braa Lihudi nisu mogli da ispune ono to se od njih zahtevalo. Videemo kakva je bila njihova sudbina i sudbina Akademije za vladavine Petra Velikog. Oni nikada nisu ni predavali teologiju, jer ve 1694 godine otputeni su zato to su uneli u proste due latinske nepravde. To je dokaz da ak ni ona kola na koju su pristali

140

izvesni tradicionalisti ne moe da se trpi u Moskvi i da je ona u nemogunosti da prui Rusiji ma i najmanji deli nauke. Na tome polju Petar Veliki imae da pone ispoetka; on e morati da jednim mahom zavede evropsku nauku. Nauna znanja. S obzirom na potpun nedostatak viih i srednjih kola i na premalen broj osnovnih kola, ne moe se oekivati da su nauna znanja u Rusiji XVII veka bila na velikoj visini. Aritmetika je jedna od najmanje rasprostranjenih nauka, ak i meu strunjacima. Zna se sabiranje i oduzimanje, ali mnoenje i deljenje ostaju sasvim nerazumljivi. Teko se shvataju razlomci: kolovan Rus ume da podeli jedan broj samo sa dva ili tri; posle toga on deli delove na isti nain (polovina od polovine, polovina polovine jedne polovine, itd.); da bi sabrao i oduzeo razlomke, on ih zamenjuje celim brojevima, uzimajui za osnovnu jedinicu najmanji razlomak. Izlaui prosto pravilo o deljenju sa tri, poslednji triumf nauke, pisac jedne raunice oduevljava se maijskom snagom zlatnog preseka: ako se na dva odreena mesta stave date koliine, traeni rezultat se dobiva na neki nain, ali ni sam pisac ne moe da kae zato i kako. Tek u XVIII veku pojavie se savreniji udbenici. Tek godine 1647 arapski brojevi zamenjuju u jednom ruskom udbeniku stara slovenska slova za oznaku brojeva i tako omoguuju desetini raun; ali jo i godine 1676, pod izgovorom da jedna zbirka lekarskih recepata bojara Matvjejeva sadri cifre, njegovi neprijatelji pretresaju mu celu kuu da pronau tu knjigu opasnu i protivnu zakonu Bojem. Euklidova geometrija ostala je nepoznata sve do vladavine Petra Velikog. Tadanji udbenici za geometriju, koji su ustvari samo knjige o geodeziji i zemljomerstvu, sasvim su nesposobni da objasne kako se premerava ma koja povrina; povrina ma koga trougla izraunava se mnoenjem njegovih strana sa polovinom tree strane; da bi se izraunala povrina kruga, izrauna se povrina kvadrata koji ima isti obim. Uostalom, rukopisi tih udbenika za geometriju pre Petra Velikog toliko su izmenjeni prepisivanjem da i ovi prosti propisi postaju nerazumljivi. O astronomiji, razume se, ne zna se nita. Pomou nekoliko praktinih naina, meseevog kruenja i sunevog kruenja, odreuju se datumi pokretnih praznika; osim ovo nekoliko pojmova tanih za svoje doba, svi drugi, kako u astronomiji tako i u kosmografiji, pozajmljeni su od Vizantije, gde su bili mnogo oskudniji nego kod starih Grka. Tako na primer, egipanski kaluer Kozma ustao je u VI veku protivu onih koji se usuuju da objanjavaju poloaj i oblik sveta skolastikim silogizmima, da dokazuje sferno i kruno kretanje neba, i koji hoe da geometriskim proraunavanjima zasnovanim na sunevim i meseevim pomraenjima odrede oblik i poloaj zemlje. Ovim znanjima iz kojih se raa oholost on je suprotstavljao svoja shvatanja; on je iz Svetoga Pisma saznao da je zemlja, poput Mojsijevog prestola, ravna etvorougaona povrina, dvaput dua od svoje irine; na ivicama zemlje uzdie se jedan zid koji se pri vrhu zaobljava i tako stvara nebeski svod gde obitavaju Bog i njegovi sveci;

141

aneli alju na zemlju kiu koju najpre prikupe u svojim trubama; oni pokreu i zvezde. U XVI veku prodire u Moskvu pojam o devetoro nebesa za koje su prikaene zvezde, nebesko plavetnilo i gornji nebeski svod; kretanje zvezda potinjeno je zakonima i vezano za sudbinu ljudi. Tadanje moskovsko stanovnitvo, sa Maksimom Grkom na elu, protestuje u ime slobodne volje protivu toga astrolokog fatalizma; ako se sve u svetu zbiva prema neizbenom kretanju zvezda, onda nema ni greha ni vrline. U XVII veku jedan kijevski naunik, Simeon Polocki, pokuava da izmiri slobodnu volju sa neminovnou, ne odriui se ipak glavne astroloke ideje: uticaja zvezda na ovekovu sudbinu. Imena Kopernika, Keplera, Galileja i Njutna jo su nepoznata u Rusiji: Petar Veliki prvi e izgovoriti Njutnovo ime. Osnovni pojmovi iz prirodnih nauka, koji stiu u Moskvu tek u XVII veku, pozajmljeni su od srednjevekovnih enciklopedista XIII i XIV veka. Dotada su se Moskovljani zadovoljavali vizantiskim teorijama koje potiu iz prvih vekova hrianstva. Vizantisko delo Fiziolog, koje je prodrlo u Rusiju zajedno sa prevodom Kozmove teorije, crkva je zvanino priznala. Ali, dok je u zapadnoj Evropi ovo delo bilo veoma rasprostranjeno i postalo opte dobro srednjevekovne misli i umetnosti, kao i neiscrpna riznica za propovednike, koji su u njemu traili simbole, i za umetnike, koji su ih ovaploavali, u Rusiji je ono ostalo zatrpano u manastirskim knjinicama i nije se upotrebljavalo sve do XVII veka, kada je otpoeo kijevski uticaj. Ovo je tada zamenjeno jednim novim delom, srednjevekovnim Bestiariumom (Knjiga o ivotinjama), iz koga su simbolinost i tajanstvenost iskljuene, ali koje jo ne sadri nijedne pozitivne opaske evropske nauke. Medicina i farmacija imaju, silom prilika, praktinije obeleje. Od XVI veka tuinski lekari sve su ei na carskom dvoru. U XVII veku pojavljuju se vojni lekari. Ali tek godine 1672 odobrava se slobodno izdavanje lekova iz druge moskovske apoteke. Tada takoe tuinski lekari poinju da imaju ruske uenike. No u tom pogledu Rusija je jo uvek privrena starinskim shvatanjima. Ni Vezalova Anatomija, ni Harvejeva Fiziologija nisu poznate u Rusiji. Godine 1661 lekari farmaceutskog prikaza odobravaju rukopis jednoga Vrta sveine ili Cvetnoga vrta, koji je preveden sa jednoga latinskog izdanja iz XVI veka, a ije se nemako izdanje pojavilo 1672 godine; u tome delu se i dalje govori o maijskoj snazi i osobinama dragoga kamenja, o nainu kako da se razlikuju dobri dani od ravih, kako da se nae srea meu ljudima i da se sazna pol deteta koje e se tek roditi, itd. Najrasprostranjeniji udbenik za farmaciju je takoe prevod, iji je original izdat godine 1534. Istina je da se ruska farmakopeja neprestano dopunjuje narodnim receptima, koji su esto zasnovani na dragocenim oprobanim zapaanjima i koji iskoriuju lekovitost biljaka. Dodajmo da su sva ova znanja, vie manje sumnjiva i sakupljena u zastarelim izdanjima, dostupna samo veoma ogranienom broju italaca iz viih drutvenih redova. U narodu se nauna znanja javljaju u obliku bajki, poslovica i

142

narodnih pesama, i u tim narodnim umotvorinama knjievni izvori meaju se sa mnogoboakim predanjem i hrianskim povestima. Knjievna znanja. U oblasti istorije, Rusija poznaje, sve do kraja XVI veka, samo letopise pisane po ugledu na grke hronike. Godine 1512 jedan udbenik opte istorije, zajedno sa istorijom Slovena, sastavljen u junoslovenskim zemljama, preraen je za ruske itaoce i dodat mu je kratak pregled ruske istorije sastavljen u rodoljubivom nacionalnom duhu: to je Hronograf. Sto godina docnije, godine 1617, kada su zapadnjaki i latinski uticaji potisnuli junoslovenske i grke uticaje, Hronograf je preraen prema poljskim i latinskim podacima; dodati su i novi pojmovi iz kosmografije i obavetenja o istoriji zapadne Evrope, sve do Reformacije i otkria Amerike, kao i o ruskoj istoriji pre Dmitrija Samozvanca. U toku XVII veka ovo izdanje Hronografa neprestano se uveava, naroito ukoliko se tie geografije (Geografija od Merkatora prevedena je 1630 godine. Godine 1674 izlazi prvi udbenik za rusku istoriju, Sinopsis, sa isto autokratskim i pravoslavnim obelejem. Ova nauka izgleda da se vie obrauje i uiva veu potporu nego druge, ali osnova istoriskog izlaganja ostaje i dalje puna legendi i bajki. U knjievnosti, gramatika, ija je vanost zvanino priznata poetkom XVII veka, zauzima prvo mesto. Godine 1634 pojavljuje se prvi moskovski bukvar od Vasilija Burceva, ali je to samo pretampavanje jednoga bukvara izdatog u Vilni 1621 godine. Bukvari su jedina svetovna izdanja moskovske dravne tamparije koji se rasturaju u prilinom broju. Od 1648 do 1651, a to e rei za etiri godine, izila su tri njegova izdanja, 9.600 primeraka; od 1678 do 1689 godine, a to e rei za dvanaest godina, izdato je ak 25.000 primeraka. I drugi udbenici prodaju se isto tako dobro: aslovac u 36.000 i Psaltir u 18.000 primeraka. No i pored svega toga, kada se saberu sve ove osnovne knjige, dolazi po jedna knjiga na 2.400 stanovnika. Iako se ui itanje, gramatika se malo prouava. Gramatika iz 1648 godine nije ponovo izdata, i treba saekati 1721 godinu pa da se ona prosto pretampa. To je gramatika Meletija Smotrickog, objavljena prviput u Vilni godine 1619, i ona je postavljala pravila crkvenoslovenskog jezika doputajui upotrebu i izvesnih rei iz jezika koji se govorio u Junoj Rusiji. Ovaj slovenski jezik je stara vetaka tvorevina, zajednika svim Slovenima, i njega su veoma davno zaveli slovenski apostoli irilo i Metodije; on se dugo ouvao usled upotrebe u crkvi. Ruski ueni ljudi koristili su se ovim gotovim jezikom pomou koga su se u XIV i XV veku rairila u Rusiji mnoga dela to su preveli Srbi i Bugari .No iako je ovaj jezik bio Rusima prisan i razumljiv, on je za Ruse kao i za ostale Slovene ostao samo jedan uobiajen i vetaki stvoren dijalekt; to je jezik svetenstva, crkve i povlaenih stalea. Uporedo s njim razvija se u XVII veku bogat narodni jezik, ne samo govorni, nego i u pisanim spomenicima, u aktima i ak u knjievnim delima (memoarima, politikim pamfletima, itd.). Knjievnici stare kole protive se razvitku ovoga jezika koji poinje da biva knjievni: Ja mislim pie u XVI

143

veku na starom crkvenoslovenskom jeziku Zinovij Otenski da su protivnici Hristovi ili prostaci izmislili da uvedu u knjige prostonarodni jezik. Meni se ini da je pristojnije da se narodni govor popravlja pomou naunog jezika, nego da se ovaj uniava unoenjem prostonarodnih rei. Ovakvo dranje ruskoga svetenstva bilo je jedan od glavnih uzroka koji su usporili razvoj ruske nacionalne knjievnosti i oduzeli ruskoj kulturi jedno od njenih najopasnijih orua u borbi protivu tuinskih uticaja. Stil pisara poklisarskog prikaza, Kotoihina, stil seljaka Posokova i protopopa Avakuma dovoljni su da dokau bogatstvo, snagu i gipkost ovoga moskovskog jezika XVII veka, koji se usavrio u kancelarijama Moskve. Ali, kao i drugi elementi ruske kulture koji su se kasno razvili, i on nee moi da se odupre tuinskim uticajima. Sa reformama Petra Velikog itav ruski ivot bie preplavljen tolikim novim utiscima i novim idejama, tolikim novim materijalom za zapaanje i prouavanje, tolikim novim potrebama da se izrazi lino duevno stanje, da e ruski jezik, ponesen tom bujicom, biti preplavljen tuinskim izrazima i reima. Upadljiv primer nagle promene koja je nastupila u jeziku dae nam dela onih Rusa koji su za vreme Petra Velikog odlazili u Evropu, a naroito Memoari kneza Kurakina, o kojima emo imati prilike da jo govorimo. Ukratko reeno, pre Petra Velikog nauna znanja su veoma malo rasprostranjena. italac zavisi potpuno od kulturnijih naroda koji mu pruaju prevode, najpre od junoslovenskih zemalja, od Srbije i Bugarske, a potom od ruskih pokrajina potinjenih Poljskoj. Ali, ovo su prevodi samo zastarelih dela; prva grupa ovakvih dela, ranijih od XIV veka, prevode delimino originale koji potiu iz prvih vekova hrianstva i koji su doli u Rusiju preko Vizantije; druga grupa obuhvata zapadnjake tekstove, ali one po kojima je Evropa ivela u srednjem veku i koje je ona ve odavno zamenila rezultatima novih odnosno prvih iskustava i otkria istinski naunih. Sa vizantiskom i slovenskom knjievnou Rusija je zaostala za pet stotina godina; a sa poljskim i kijevskim delima za dvesta do trista godina. Nije dakle nikakvo udo to je evropska nauka krajem XVII i poetkom XVIII veka, koja se rairila u Rusiji za vladavine Petra Velikog, potpuno istisnula svoje prethodnice, vizantisku i kijevsku. 8. KNJIEVNI I UMETNIKI IVOT U XVII VEKU U knjievnosti i umetnosti XVII veka nai emo, samo jo jae istaknuta, ista obeleja kao u prosveti. Knjievnost. Istorija ruske knjievnosti, sve do kraja doba Petra Velikog, moe se podeliti na etiri perioda: period starih epskih legendi, iji su se tragovi sauvali samo u narodnoj poeziji i narodnim umotvorinama; period preraivanja hrianske srednjevekovne poezije (legende, prie i povesti ili takozvane lutajue sadrine); period novih zapadnjakih uticaja, za kojim je nastalo buenje oseanja, lirizma i prvih pokuaja linog stvaranja; period ropskog podraavanja Zapadu. Nas ovde interesuje trei period, onaj koji pada u

144

XVII vek i koji e biti prekinut reformom Petra Velikog. Periodi stare epske poezije koja je cvetala na dvorovima feudalnih kneeva i poezije hrianskih legendi ve su minuli: prvi je ve odavno zaboravljen, a drugi, veoma zakasnio i koji uostalom nije u Rusiji imao isti razmah kao na Zapadu, pripada XVI veku. Sa njim je iezao uticaj hrianskih legendi iz prvih vekova hrianstva koje su dole preko Vizantije; iezli su i svetovni romani ija je sadrina uzimana iz starih indiskih pria, iz Budine povesti, iz Trojanskog rata, iz ratova Aleksandra Velikog, iz podviga vizantiskoga junaka Digenisa, koji su doli u Rusiju u junoslovenskim prevodima iz vremena od XI-HV veka, esto u obliku zagonetaka iza kojih se nalazio njihov klju ili u obliku pripovedaka koje se odvijaju kao klupe. Razume se da ima tragova svega toga u XVII pa ak i u poetku XVIII veka, a to e rei u trenutku kada ta knjievnost silazi iz viih drutvenih redova u narodne slojeve; ali glavna obeleja ruske knjievnosti XVII veka nalaze se drugde. Dijalozi i povesti u stilu pria iz Hiljadu i jedne noi ustupaju mesto dugakim pripovetkama sa zamrenim zapletom; sadrina spasonosna za duu i moralistika zamenjena je dirljivim i smenim, a to e rei da lirizam i ironija poinju da se uvlae u rusku knjievnost. Pojavljuju se prijatne ili ljupke povesti u kojima se govori o slavnim kraljevima, o hrabrim vitezovima, o lepim princezama, o princu Bovi, o Mageloni, o Petru sa zlatnim kljuevima. Ovi romani, u glavnom prevedeni, otkrivaju ruskom itaocu da oseanje moe da bude predmet knjievne analize. Pojava originalnih ruskih pripovedaka pre Petra Velikog i u poetku njegove vladavine dokazuje da je ova tuinska knjievnost potstakla interesovanje publike. Mornar Vasilije i Neustraivi konjanik Aleksandar, poput njihovih tuinskih uzora, zaljubljuju se, sastavljaju ak i ljubavne stihove, preivljuju itav niz avantura i naposletku se sjedinjuju sa draganama za kojima vatreno ude. Ali, treba napomenuti da su u svim ovakvim originalnim pripovetkama junaci nauili vetinu ljubavi za vreme nekog putovanja po inozemstvu; jer pisac se jo ne usuuje da trai tako tanana oseanja u Rusiji svoga vremena. Za vladavine poslednika Petra Velikog, ove skromne i naivne pokuaje, koji su dirljivi zbog iskrenosti i sveine oseanja, potisnue prevodna knjievnost. Plastine umetnosti. Meu umetnostima, arhitektura ima sasvim izuzetnu vanost. Tesno vezana za klimu, za materijal koji se upotrebljava pri zidanju i za ivotne okolnosti sredine, ova umetnost u svima zemljama ponajpre moe da postane nacionalna i nezavisna. U Rusiji se prvi predznaci njene nezavisnosti mogu nazreti u crkvama sagraenim za vreme kijevskog perioda po vizantiskim uzorima. Pravi ruski arhitektonski stil razvija se konano i izrazito ne u graevinama od kamena, nego u graevinama od drveta, i on usvaja sredinom XVI veka oblike koji su svojstveni toj vrsti graevina. Ali, u XVII veku, crkva kritikuje taj nacionalni stil iji je najsavreniji primer crkva Vasilija Blaenog u Moskvi; on joj se ne ini saglasan sa tradicionalnim vizantiskim

145

uzorima, i u ime toga istog grkog pravoslavlja koje je uguilo prve zaetke jedne isto narodne vere, ona svodi rusku crkvenu arhitekturu na srednje forme: primerci tih crkava iz XVII veka sauvani su u Rostovu i u Jaroslavlju. Razume se, ove forme ne pretstavljaju vie onaj strogi vizantiski tip, ali one nisu ni lina tvorevina arhitekata iz XVII veka, jer je odlueno da se nita ne stvara prema linoj zamisli, da se vie ne grade crkve u obliku atora, nego da se gradi prema pravilima svetih apostola i svetih otaca, te da crkva ima pet kupola i da ne bude u obliku atora. Ovaj zastoj u slobodnom ispoljavanju nacionalnog stvaralakog duha imao je i ovde istih posledica kao i u drugim granama umetnosti; posle reforme Petra Velikog, na opustoenom i obesploenom polju, nije vie bilo niega to bi smetalo da se ropski podraava tuinskim uzorima. Osim u arhitekturi, ruski nacionalni stil stvara originalne uzorke jo jedino u ornamentici. I ovde glavni motivi, koji se dobivaju kombinovanjem pravih linija, uzeti su iz arhitekture drvenih zgrada. Ove are prelaze u ruski vez, koji podraava bojene are iz rukopisa i ukrase sa graevina; oni e tu sauvati neobino jak zamah, sve do trenutka kada nov procvat ruskog staralakog duha bude nastupio u drugoj polovini XIX veka. Pravoslavna crkva je protivnik skulpture. Kada su u XVII veku poeli njom da ukrauju graevine, ona se usprotivila: Ne pristoji se pravoslavnim hrianima da iznad vrata svojih domova stavljaju likove fantastinih ivotinja, zmajeva ili bezbonih junaka. Neka pravoslavni hriani ukrauju vrata svojih domova svetim ikonama ili asnim krstovima. Jedino se u crkvenoj umetnosti slikarstvo razvija slobodno, pa i ono u ogranienom obimu. Rusija je pozajmila od Vizantije njenu umetnost X i XI veka, a kasnije XIII i XIV, koja je tek bila izila iz asketske i tradicionalne nepominosti; ako je i bilo izvesnoga novog ivota u toj umetnosti, kao to smatraju moderni istoriari, nekadanja Rusija u svakom sluaju sauvala je od njega samo jedan deli. Tek oko XIV i XV veka stvara se u Rusiji nacionalni i originalni stil, razliit od grkoga, u slikanju ikona (vizantiske kole Novgoroda i Suzdalja), i pojavljuje se prvi stvaralaki genije, ivopisac (zoograf) Andrej Rublev (umro 1430 godine). U Moskvi, u XVI i XVII veku, ovo slikarstvo se razvija na carskom dvoru. U XVI veku slikareva mata moe da se razvija vie ili manje slobodno. On se isprva koristi tim da kopira slikare iz italijanskog Renesansa, sa kojima je on u neospornoj vezi, naroito sa onima iz prve epohe: zato se u Blagovetenskoj lavri, koju su godine 1547 ukrasili ivopisom umetnici iz Pskova, nalaze kopije imabua i Peruina. Ali se javlja negodovanje protivu slikara koji rade ikone prema svojem linom nadahnuu a ne prema Svetom Pismu; crkveni sabor u svojim odlukama sastavljenim od sto lanova (Stoglav) estoko se protivi inicijativi novih slikara; njima se nareuje da slikaju prema starim uzorima, i u tome cilju stvaraju se udruenja slikara koji su duni da rade pod nadzorom i vlau svetenih lica. Pa ipak, ak i kroz utvreni uzor probija lini ukus slikara koji ga vue da slika prema ivom modelu. Uzalud protopop Avakum optuuje Nikona da je hteo da zavede slikanje po prirodi, na franaki nain a to e rei

146

tuinski; ak i u caristikoj slikarskoj koli razlikuju se dva naina slikanja: slikanje ikona i slikanje ivoga modela, i primenjuje se jedan ili drugi nain, prema elji poruioca. Slikari sa kraja XVII veka odluno brane svoje pravo da idealizuju ikone, a u isti mah i pravo da unesu realizam u svoje slikarstvo. U to vreme, koje je neposredno prethodilo reformama Petra Velikog, u Rusiji vlada duhovno raspoloenje koje potsea na italijanski Kvatroento. Slikari se trude da oivotvore ikone ne samo stoga to to zahteva njihova umetnost, nego i stoga to su oni proeti dubokim verskim oseanjem. Zahvaljujui tome oseanju, oni dodaju nove predmete starim utvrenim obrascima i menjaju nain njihove obrade. Krajem toga veka suprotstavlja se ak podliniku, starom udbeniku za ikonografiju koji sadri utvrene i odobrene uzore, jedan nov kritiki tekst koji oslobaa slikara od starog utvrenog naina rada i trai da se usvoje novi pokuaji. Ova struja u slikarstvu pribliava se novoj struji u knjievnosti; i ovde se priprema pokret za nacionalni preporod. Ali i ovde ta obnova dolazi prekasno. Poto se nacionalna religija, usled rascepa (izme) odvratila od slikarske umetnosti i osudila je kao odve nezavisnu prema tradiciji, ona je izgubila svaku osnovicu i potporu. Na drugoj strani, ona je bila u odve tesnoj vezi sa tom istom tradicijom. Prvi preporod ruske umetnosti nije uspeo iz istog razloga koji je spreio i reformu ruske crkve: krajem XVII veka bilo je prekasno otpoeti ono to se u Evropi nagovetavalo ve u XIV veku, razvilo u XV, cvetalo u XVI, ali opalo ve u XVII veku i spremalo se da ustupi mesto novim naelima. Muzika. Skoro je isti sluaj i sa muzikom; jedina razlika je u tome to se muzika tehnika moe tee da prilagodi i to nije lako izjednaiti se sa evropskim kompozitorima. U Evropi su ve odavno briljivo prouavani postupci vietonske muzike i javila se enja za vraanjem melodiji; u isti mah, iz stapanja elemenata narodne pesme i horske crkvene pesme ponikla je jedna nova muzika. U Rusiji, u muzici kao i u knjievnosti, narodni elemenat koji e ostati izdvojen sve do XIX veka ne unapreuje ni kola ni crkva, niti on obogauje crkvenu muziku. Crkva ne doputa upotrebu nikakvog duvakog niti gudakog instrumenta, niti pak orgulja. Jedino se pevaju monotone pesme, u jedan glas, prema tradicionalnim grkim melodijama. Veliki je napredak bilo ve i samo doputenje koje je u XVI i XVII veku dato pevaima da po svome nahoenju unose u pevanje kadence i ukrase. Kasnije su beleeni predtonovi najboljih pevaa; sauvane su ak i pesme u vie glasova, zapisane novim znacima koji jo nisu savremene note. Kao i za slikarstvo, tako je carska kola pevanja u Moskvi imala vanu ulogu, iako manje znaajnu od uloge novgorodske kole pevanja, u kojoj su se kolovali najstariji ruski harmonisti pomou prostoga tritona. Tek u drugoj treini XVII veka zavodi Kijev savremene note koje se piu na pet linija, a takoe i nove melodije i novu harmoniju. Ali je ve prekasno da se stvara ruski originalni vietonski stil; od vremena Petra Velikog, ruska muzika usvaja potpuno italijansku kolu, i svetovna muzika potiskuje sasvim u pozadinu crkvenu muziku. Vladavina opere otpoinje, razume se tuinske opere.

147

Iz svega to je reeno izdvajaju se dve injenice: najpre prekid razvoja nacionalne kulture, iji su zaeci postojali, neizbean prekid koji je nastupio iz dva podjednako vana uzroka, zbog neospornog zadocnjenja Rusije za svojim vekom i stvarne nemogunosti da ivi usamljena u Evropi; a zatim, usled toga naglog prekida i usled toga to su vii i obrazovani slojevi ruskoga drutva pali pod uticaj evropske kulture, nastupio je neminovni duhovni rascep izmeu tih viih slojeva, podrazumevajui tu i red intelektualaca koji se tek stvarao, i izmeu narodne mase. Ovaj prekid i ovaj rascep obino se smatraju kao posledice reforama Petra Velikog i pripisuju se linom uticaju preporoditelja Rusije. Meutim, istorija ruskih ustanova i ruske kulture u XVII veku dokazuje netanost ovakvoga gledita. Uistini, Petar Veliki samo je priveo kraju jedan razvitak koji je otpoeo pre njega i koji se nikako ne moe objasniti udima ili linom voljom jednog jedinog oveka. 9. NEPOSREDNI PRETHODNICI PETRA VELIKOG Vladavina Fjodora Aleksejevia (16761682). Fjodor, stariji sin i naslednik Aleksejev, dobio je, za razliku od svoga oca i dede, evropsko vaspitanje. Najslavniji naunik od onih to su doli iz Kijeva i preko kojih je Akademija pretrpela uticaj poljske kulture, Simeon Polocki, uio ga je poljskom jeziku i dao mu osnovna znanja iz latinskog jezika. Ali je Fjodor boleljiv; vezan je za postelju i ne doputa mu se uee ni u kakvim poslovima. Njegova slabost je ve jasno vidljiva prilikom smrti njegovoga oca. Zbog toga bojar Artamon Matvjejev pokuava tada, kako izgleda, da predloi kao kandidata za presto svog tienika etvorogodinjeg Petra, snanog i ivahnog sina Alekseja i njegove druge ene, Natalije Kirilovne Narikin; ali je on zbog toga pokuaja prognan i uzapeno mu imanje. Patrijarh je potvrdio da je sam Aleksej, na samrtnikoj postelji, oznaio svog starijeg sina za svoga naslednika, a i Miloslavski, Aleksejevi roaci po njegovoj prvoj eni, izjasnili su se takoe za Fjodora. Ali oni od toga nemaju velike koristi. Jer car, slabe volje, okruio se mladim ljubimcima Jazikovom i Lihaovom, koji su kao i on dobili vaspitanje zasnovano na novim naelima. Ve od izvesnog vremena poljska moda pojavila se u Moskvi i ispoljavala se u nametaju, poljskim i latinskim knjigama i njihovim prevodima. Pri kraju Aleksejeve vladavine pravoslavno svetenstvo pokualo je da sprei irenje te latinske kulture koju ono izjednauje sa katolicizmom; ali za Fjodorove vladavine, latinske ideje to su ih irili naunici koji su doli iz Kijeva nadvlauju grki uticaj. Njihov glavni branilac, Silvestar Medvjedev, uspeo je da se u Moskvi ponovo otvori kola Polockoga (koji je umro 1680 godine), iji je on uenik, i zauzima se za stvaranje jedne Akademije koja e kao to smo videli biti otvorena tek posle Fjodorove smrti, i u kojoj e preovlaivati grka stranka. Preovlaivanje latinskih tenji vidi se jasno iz toga to Medvjedev sasvim slobodno propoveda katoliko uenje o pretvaranju nafore i vina u telo i krv Hristovu, to e kasnije biti proglaeno za jeres. Reformatorska

148

stremljenja Fjodorove okoline ispoljavaju se i na drugim poljima. Tako je ponikla zamisao o obimnom vojnom preureenju, ijim izvoenjem upravlja Vasilij Vasiljevi Golicin, koji je ve stekao veliki uticaj na dravne poslove. Tako je jo ukinut propis o plemiskom prvenstvu, koji je ve odavno bio izgubio vanost. Knjige o rangu, u koje porodice upisuju sva naimenovanja i proizvodstva, koja slue kao oslonac u sporovima oko prvenstva, sveano su spaljene u predvorju carskog dvora. Ipak, da bi se zadovoljilo plemstvo, reeno je da se ustanove nove zvanine rodoslovne knjige u kojima e se nalaziti imena svih bojara koji pripadaju povlaenom staleu. Osim toga, pod uticajem shvatanja poljskoga plemstva, pokuava se da stvori vie plemstvo, sa posebnim titulama koje bi odgovarale nazivima pojedinih oblasti Rusije, a kojima bi nova geografska podela zemlje odredila granice; ali ovaj pokuaj, protivan ruskim obiajima, nije uspeo. to se tie Fjodorove spoljne politike, ona je miroljubiva. Mir zakljuen u Bake-Saraju okonao je godine 1681 rat sa Turcima koji je trajao ve dvadeset godina. Sofijino namesnitvo (16821689). Posle Fjodorove smrti, poto on nije imao dece, pitanje naslea prestola izazvalo je ozbiljne nemire u Moskvi. Njegov brat Ivan, koji je trebalo da nasledi presto, bio je petnaestogodinji mladi, slab i duhom i telom; zbog toga se Fjodorovi prijatelji ponovo okreu Petru i pribliuju se Narikinima. Odmah po Fjodorovoj smrti, patrijarh Joakim pita narod okupljen pred dvorom koga eli za cara; ovaj skup, prisvojivi samovlasno prava Zemskoga Sobora, vie ime najmlaega carevog sina, kao to su Narikini i eleli, te je Petar proglaen za cara pod namesnitvom svoje majke. Ali Miloslavski, roaci Ivanovi, odbijaju da priznadu zakonitost toga izbora. Protivu koalicije Fjodorovih ljubimaca i pristalica Narikinovih, oni su nali potporu u pukovima strjelaca, koji su u tome trenutku jedina oruana snaga Moskve. Ovi pukovi, smeteni po raznim krajevima prestonice, sainjavaju neku vrstu garde ili janiara, kako ih nazivaju oni njihovi savremenici koji poznaju turske obiaje. Kao i svi ovakvi vojnici, oni sebe smatraju za snagu koju svako treba da uvaava. Meutim, oni su jako nezadovoljni to njihov neposredni stareina, naelnik strjelekog prikaza, ne priznaje njihov povlaeni poloaj i zloupotrebljava njihove usluge i sume namenjene za njihovu platu. Vlada je bila toliko popustljiva da ih je ovlastila, ne ispitavi dovoljno taj sluaj, da trae od svojih stareina naknadu tete i interes. Posle Fjodorove smrti oni se potpuno rasturaju i ne pokoravaju se vie svojim stareinama. Miloslavski iskoriuju tu nepokornost da otponu meu njima otru propagandu uveravajui ih kako je car Fjodor bio otrovan, a da su carevia Ivana ba tada udavili bojari. Na dan 15/25 maja 1682 godine, tako podbunjeni strjelci odjurili su u tvravu Kremlj i zatraili da se oba brata pojave na Crvenom Trgu; oni hoe da se uvere svojim oima da je Ivan iv. On ih uverava da njemu ne preti nikakva opasnost. Pa ipak

149

pobunjenici prodiru u dvor; oni istru iz Petrovih ruku bojara Matvjejeva koji se vratio iz progonstva i ubijaju i njega i jo nekoliko roaka carice Natalije; posle toga oni se rasturaju po ulicama Moskve i poinju da pljakaju i ubijaju. Glavni potstreka ove trodnevne pobune bila je Ivanova sestra Sofija, roena 1657 godine. Ona je po naravi bila prava suprotnost svome bratu, jer je bila iva, odluna i strasna, i sanjala je da u Rusiji XVII veka odigra ulogu vizantiske carice Pulherije. Jo za Fjodorova ivota ona se sprijateljila sa Vasilijem Golicinom, jednim od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Veoma knjievno obrazovana, ona je imala smelosti da se odrekne staroga moskovskog obiaja koji je primoravao ene da ostanu zatvorene u svome teremu i da se ne pojavljuju meu svetom. Na Fjodorovom pogrebu ona je privukla optu panju tuei se glasno kako su cara otrovali, to nisu izabrali Ivana za cara, i preklinjala je da ih puste da zdravi i itavi otidu u tuinu. Posle pobune ona postavlja svog ljubimca Golicina za naelnika prikaza spoljnih poslova, a na mesto ubijenog Dolgorukija, naelnika prikaza strjeleca, ona imenuje kneza Ivana Hovanskog, koji slui kao posrednik izmeu nje i strjeleca. Ovima se ispunjavaju svi zahtevi; razdeljuje im se nagrada od 10 rubalja svakome; dodeljuje im se poasna titula dvorske peadije i podie se ak na jednom gradskom trgu spomenik za uspomenu na dogaaje od 15/25 maja. A 23 maja/2 juna, izaslanici strjeleca dolaze u dvor i izjavljuju jamano po Sofijinom nagovoru da oni ele dva cara, oba brata, Ivana i Petra. Jedan Sobor, parodija nekadanjega Sobora, sazvan na brzu ruku, povinuje se posluno tome zahtevu. 26 maja/5 juna, Ivan je proglaen za prvoga cara, a 29 maja/8 juna, zbog maloletstva dvojice vladara, namesnitvo je povereno njihovoj sestri Sofiji. Sofija je postigla svoji cilj. Ali, njoj preti jedna opasnost koju je sama stvorila; to je neposlunost strjeleca, te nove dvorske garde. Uivajui Sofijinu naklonost, Hovanski gaji u sebi visoke elje; pria se ak da taj slavoljubivi i povrni ovek, kome prost svet daje duhovit nadimak tararuj (bumbar), gaji nadu da se popne na carski presto, sa Sofijom ili bez nje. Da bi zadobio poverenje strjeleca i od njih nainio svoje orue, on postaje branilac stare vere koju su potiskivali car Aleksej i patrijarh. Verska raspra izmeu staroveraca i nikonaca, koja traje ve dvadeset godina, nije jo zavrena. Stari vernici nadaju se jo uvek da e dokazati ispravnost svoga shvatanja, i strjelci, kao i sam narod, unapred su naklonjeni starom bogosluenju, koje oni brkaju sa verskim dogmama. Sofija je primorana da popusti njihovom navaljivanju, koje potpomae i Hovanski. 5/15 jula 1682 godine, u Granovitoj Palati, odrana je nauna rasprava u njegovom prisustvu izmeu patrijarha i staroveraca. Ona se skoro odmah pretvara u tuu, i jedan propovednik starog bogosluenja, Nikita Pustosvjat, zlostavlja jednog arhiepiskopa nikonca. Sofija prihvata pravoslavlje svoga oca koji je, kao i Nikon, smatran za jeretika. Rasprava o tome pitanju, do koje je dolo posle mnogih tekoa, ponovo je prekinuta sa beznaajnim izgovorom, usled novih uvreda to su ih izgovorili staroverci. Potkupljivanjem se uspelo da se strjelci odreku stare vere; Nikita je pogubljen; posle osam dana

150

uspostavljen je red. Ostao je jo Hovanski sa svojim slavoljubivim tenjama i svojim planovima za vojniku diktaturu. Glas da se priprema nova pobuna toliko se uporno odrava, da mnogi bojari, bojei se strjeleca, odlaze na svoja poljska imanja, a carska porodica odlazi u selo Kolomenskoe, gde dovode i Strjemjani puk na iju se odanost namesnica moe osloniti. Uskoro potom neko je potkazao i optuio Hovanskog da priprema ubistvo carske porodice i velikog broja bojara. 14/24 septembra Sofija, koja je pola u manastir Trojica-Sergijevo sakupila je u selu Vozdvienskaja, u kome se zaustavila, ratnike iz svih gradova, a to e rei trupe sastavljene od plemia, koje ona hoe da upotrebi da bi uguila pobunu vojske i kaznila buntovnog podanika. Ona poziva i Hovanskog i njegove sinove, koji se ne usuuju da ne posluaju; otac i stariji sin su pogubljeni; mlai sin bei u Moskvu, gde se strjelci, saznavi to, pobunjuju i zauzimlju Kremlj. Ali se u manastiru Trojica-Sergijevo, gde je Sofija stigla, ve okuplja plemiska vojska. Strjelcima ne ostaje nita drugo do da se pokore; nekolicina njih je pogubljeno; ostali su izgubili povlastice koje su bili dobili posle 15/25 maja; spomenik pobune uniten je (2/12 novembra); zapovednitvo nad strjelcima povereno je aku aklovitiju, jednom od Sofijinih prijatelja. Posle toga Sofija moe spokojno da vri namesniku vlast punih sedam godina (16821689). Ona je imala i svoje slavopojce: knez Kurakin tvrdi u svojim Uspomenama da nikada u ruskoj dravi nije bilo tako mudre vladavine i da je u to doba narodno blagostanje cvetalo, jer je pravda carovala i narodno bogatstvo se uveavalo. Ova pohvala je preterana i samo dokazuje da su Sofijine pristalice smatrale svoje elje za stvarnost. Isti Kurakin potvruje, sa vie istinitosti, da se u to doba uglaenost ponovo uspostavila meu plemiima i dvoranima, i to na poljski nain, i ogledala se u njihovim zapregama, u nainu ivota, u ukrasima i obedima. Sofijin ljubimac Golicin smilja reformu umerenih tenji i saobraznih narodnom duhu, ali jo uvek odve korenitih za to doba, ako je verovati Nevilu, kome je on izloio svoje planove godine 1689. Jer on pomilja na stvaranje redovne vojske, na stalne odnose sa inostranstvom, na odailjanje aka u inostranstvo, na potpunu slobodu miljenja i vere, na zamenjivanje domae ekonomije trgovinskom, na naseljavanje Rusije, na unapreivanje trgovine, na osloboenje seljaka koji su dobili zemlju, itd. Ovi planovi su odve obimni da bi mogli biti ostvareni; oni su proeti teoriskim i knjikim shvatanjima. Petar Veliki postupae sasvim drukije, pomou deliminih mera, ostajui uvek u uzanom krugu strogo praktinih ideja. Golicin je neosporno obrazovaniji od Petra, ali on nema vrstu i bujnu volju kao Petar; on odlino ume da dri sveane govore na latinskom i da daje intervjue koji imaju velikog odjeka, dok Petar, koji pie s mukom i pravi mnogo pravopisnih greaka, misli naprotiv na tehniku stranu i rukuje veoma dobro sredstvima za izvoenje svoje reforme. Jedan od uzroka koji su spreili Sosriju i Golicina da preu od rei na dela jeste neuspeh njihove spoljne politike. I ovde postoji oita suprotnost izmeu zamisli i njihovog ostvarenja. Iako je Golicin uspeo godine 1689 da zakljui u

151

Nerinsku ugovor sa Kinom kojim se priznaje napredovanje to ga je za sto godina izvrilo rusko naseljavanje i utvruje granica dveju drava na reci Amuru, iako je sa Poljskom potpisao (1686) ugovor o venome miru po kome je Kijev konano pripao Rusiji, on je naprotiv pretrpeo neuspeh na Krimu. Potpisujui veni mir, on se obavezao da stupi u Sveti Savez sklopljen 1684 godine protivu Turske i da zauzme Krim. Uzalud mu general Patrik Gordon i hetman Male Rusije, Samojlovi, predoavaju opasnosti toga rata. Gordon mu ukazuje na mogunost novih unutranjih tekoa u sluaju neuspeha, ali on i dalje smatra da je potrebna aktivna spoljna politika da bi se panja javnosti odvratila od unutranjih sukoba. Samojlovi mu objanjava da plan o osloboenju slovenskih hriana interesuje vie Poljake i Austrijance nego Ruse, i da je nemoguno ostvariti taj plan na Krimu dok se saveznici budu borili na Dunavu. Gordon ga najzad potsea da od Rusije do Krima ima nekoliko dana hoda kroz bezvodne stepe koje Rusi jo nisu naselili. Osim toga, carigradski patrijarh ga odvraa od toga pohoda, jer se boji da se sultan ne osveti na pravoslavnom stanovnitvu Turske. Ali nita nije vredelo. Sofija, posle mira sa Poljskom, objavljuje sa pouzdanjem svetu da slava Rusije odjekuje celim svetom, naziva sebe samodrcem i u jesen godine 1687 alje Golicina sa vojskom od 100.000 ljudi da osvoji Krim. Prvi Golicinov pohod pretrpeo je potpun poraz. Pripreme su trajale odve dugo, a trupe su napredovale odve sporo, te im je trebalo sedam nedelja da preu 300 vrsta. Vojska, sastavljena od plemia i njihovih kmetova, po ruskom obiaju vue za sobom ogromnu komoru koja ometa kretanje trupa. Kao vrhunac nesree naiao je poar stepe, za koji su neopravdano optuivali Samojlovia; poto je unitio travu, konji su poeli da lipsavaju usled nedostatka hrane. Na 200 vrsta od Perekopa, Golicin se zaustavlja i vraa u Moskvu. Njega tamo doekuju kao pobednika, iako on to nije zasluio, a Sofija javno velia izvanredne pobede ruske vojske. I iz Evrope stiu vesti o pobedama, no one su tane; Savez je potukao Turke u Maarskoj, Dalmaciji i Moreji. Osim toga grki patrijarh naglaava sada potrebu da Rusi izvre nov pohod i pretskazuje opti ustanak na Balkanu; srpski patrijarh i gospodar Vlake alju ista pretskazanja. Golicin je primoran da pripremi drugi pohod. Pouen iskustvom, on odluuje da ga preduzme u prolee, kada stepe izobiluju vodom i travom. Njemu je potrebna pobeda da bi izbegao svoj pad koji mu preti od Petra koji raste. U februaru godine 1689 on polazi ponovo ka Krimu. Snene vejavice i nedostatak hrane usporavaju hod, te on tek sredinom maja nailazi na neprijatelja na Perekopu. Svud oko njega prostiru se bezvodne stepe; hrana za vojsku ponestaje i stoka lipsava u masi. Umesto da se bori, on stupa u pregovore sa krimskim hanom i vraa se natrag, poto mu je poginulo 20.000 a zarobljeno 15.000 od 100.000 ljudi. Sofija, koja mu je pisala radosna pisma o njegovom povratku iz Egipta, oekuje nestrpljivo trenutak kada e zagrliti svoga dragog Vasilija. Ona sanja o tome da se uda za Golicina i da uvena u isti mah i njega i sebe carskom krunom.

152

Ali ih oekuje sasvim drukiji rasplet, jer Petar otvoreno zapoinje borbu, koja se zavrava Sofijinim padom, aklovitijevim pogubljenjem i Golicinovim progonstvom.

153

VII. PETAR VELIKI (16821725)

Glavne podele vladavine Petra Velikog. Vladavina Petra Velikog oznaava poetak novoga doba u istoriji Rusije. Od toga doba poinje povest savremene Rusije, kulturne Rusije. Ono to naroito karakterie taj novi istoriski period, ije smo pripremanje videli pre Petra Velikog, to je da je Rusija konano dobila rang evropske sile i postala vaan inilac u meunarodnoj politici, dok se u samoj zemlji obrazuje jedan nov drutveni stale koji odmah dobiva obeleje povlaenoga plemstva. Sa vladavinom Petrovom poinje postepeno obrazovanje pokolenja koja e se poto su dugo i dosta tesno bila podlona tuinskim uticajima, oslobaati sve vie i naposletku stvoriti, proimajui se narodnim duhom, rusku kulturu. Odavno se raspravlja o linom udelu Petrovom u ovom novom razvoju ruskoga duha. Za njegove pristalice njegova uloga bila je veoma vana; njegovi protivnici, naprotiv, odbijaju da mu priznadu ma kakvu zaslugu i smatraju da je on samo uputio Rusiju jednim neprirodnim pravcem sluei se razliitim dokazima, i jedni i drugi dolaze do istoga zakljuka, a to je: da je glavni inilac u reformatorskom radu Petra Velikog bila njegova volja ili njegova ud. Skoranja istoriska prouavanja dokazala su da su izmeu doba Petra Velikog i prethodnog doba postojale tenje veze nego to se mislilo; ta prouavanja su uspela da poreknu postojanje prekida koji su nekoji hteli da vide u tome trenutku ruske istorije, i da vladavinu Petra Velikog i njegovih prethodnika smatraju kao uzastopne etape jednog istog i povezanog istoriskog razvitka. Ako je usled toga razvitka ruski narod stekao preteno evropsko obeleje, to dokazuje da ga sve osnovice njegovog istoriskog razvitka stavljaju pre u Evropu nego u Aziju, iako je on kao neka spona izmeu ta dva dela sveta. Ali, iako utvruju organski karakter istoriskog razvoja Rusije, ova prouavanja, nasuprot ranijima, tee da umanje linu ulogu cara reformatora. Videemo u emu se tano sastojala careva lina uloga. Uglavnom, moe se tvrditi da njegovo doba oznaava prelaz Rusije iz jedne nesvesne evolucije u svesnu, vie upuenu izvesnome cilju, i voljniju. Ipak, prve Petrove reforme, koje su u suprotnosti sa optim obelejem njegovoga dela, izgledaju vie da su posledica neke udi i prekidaju organski razvoj. U tome smislu mogao je Petar Veliki da bude nazvan prvim ruskim revolucionarom. I zaista, njegovi prvi reformatorski pokuaji nose vie razorno obeleje; tek kasnije zapoinje on rad na preporodu. Ovaj prelaz od nesvesnog i nagonskog ka svesnom i sistematskom jeste glavna crta velike reforme koju je Petar Veliki preduzeo, a koja pretstavlja jedno prelazno doba. Da bi se bolje shvatilo njegovo poreklo i razvitak, korisnije je posmatrati ga po razdobljima. Onda se jasnije zapaaju odnosi izmeu vladareve line aktivnosti i samih reforama, razaznaju se pobude, raspoznaje se u njegovom radu ono to je dalo trajnih rezultata od onoga to je bilo samo privremeno, Sa

154

toga gledita moe se ivot Petra Velikog podeliti na dva skoro podjednaka perioda, od kojih je svaki trajao otprilike po dvadeset i sedam godina. Prvi period, od 1672 do 1699 godine, jeste doba vaspitavanja Petrova, njegovih deakih i mladiskih igara, koje postepeno dobivaju obeleje ozbiljnih zanimanja. Samo poslednjih pet godina toga perioda posveene su reformama. Drugi period, od 1700 do 1725 godine, ispunjen je ratovanjem na severu i reformom koju je on izazvao i koja se po inerciji produuje jo dve godine posle Petrove smrti. Ovaj period moe se razdeliti na tri dela. Kada je Petar slavio mir zakljuen u Nistatu, on je sam oznaio svoje trostruko uenje matematikim obrascem 3x7=21. Ali bi bilo tanije razlikovati tri dela od po devet godina: 1- od 1700 do 1709, unitavanje ranijih oblika dravne uprave; 2- od 1709 do 1718, nered; 3- od 1718 do 1727, obnova. Dve odlune faze reforme nalaze se na prelazu svakog od ovih delova ka narednom delu i svaka od njih obuhvata period od etiri godine: od 1708 do 1712, prva sistematska reforma; od 1718 do 1722, druga. 1. IVOT I RAD PETRA VELIKOG DO RATA NA SEVERU (1672-1699) Detinjstvo i mladost Petra Velikog. Petar Veliki rodio se 30 maja/9 juna 1672 godine. Njegova majka je druga ena cara Alekseja, Natalija Kirilovna Narikin. Borba izmeu Nataliline porodice i porodice prve careve ene, Marije Miloslavski, koja je imala dva sina, Fjodora i Ivana, i sedam keri, od kojih je najstarijoj, Sofiji, bilo sueno da odigra istorisku ulogu, ispunila je itav ovaj period. Ovo je, kao to se dogaalo u XVII veku kada su se carevi esto enili devojkom iz sirotnijih plemiskih porodica, naroito borba o uticaj izmeu novih i starih vladarevih srodnika, koji se otimlju o njegovu naklonost. Miloslavski imaju utoliko vie razloga da budu nezadovoljni to se Aleksej privoleo svojoj drugoj porodici i staraocu Natalijinom, Artamonu Sergejeviu Matvjejevu, jednom od prvih moskovskih Evropljana; pria se da je ba u kui Matvjejeva, u koju su dolazili strani diplomati, car prviput susreo svoju drugu enu. Meutim, evropska kultura ve nije vie nikakva novost u Moskvi; Sofija, ki Marije Miloslavski, i sama je oduevljena oboavateljka inostranstva, isto kao i njen prijatelj Vasilij Vasiljevi Golicin, ije smo planove i tenje upoznali. Kada je Aleksej umro godine 1676, izgledalo je da je zgodno vreme za reforme koje je Golicin nameravao da ostvari uz pripomo Sofijinu. A naprotiv, budunost Narikina izgleda tamna. Matvjejev, optuen za mnoge zloine, kao na primer za bavljenje arolijama, jer izgleda da je pripremao jednu farmakopeju, smenjen je sa dunosti naelnika ambasadorskog prikaza i prikaza farmacije i prognan na krajnji severoistok Rusije, u Pustozersk, a potom u Mezen. Mladi Petar, kome je tada bilo tek etiri godine, isto tako je udaljen iz Moskve zajedno sa svojom majkom. Oboje e iveti u krunskome selu Preobraensku, u okolini Moskve. Tu, u svojoj petoj godini, Petar dobiva prve osnove vaspitanja po propisima stare

155

tradicije; njegov uitelj Nikita Zotov ui ga psaltiru i aslovcu, ali ga ne ui pisanju; u sedamnaestoj godini Petar jo uvek nee umeti da pie pravilno, i tek tada e uiti sabiranje i oduzimanje od Holananina Timermana. U svojoj desetoj godini Petar je prinuen da prekine svoje oskudno uenje. Usled smrti svoga starijeg brata Fjodora godine 1682, njega jednim dravnim udarom uzdiu na presto u maju; u junu, drugim dravnim udarom Sofija, uz pripomo strjeleca, uspeva da pridrui mladome vladaru jo jednoga cara, svoga brata Ivana, sina Marije Miloslavski, zadravajui za sebe namesnika prava. Od prvoga dravnog udara Petar je dobio samo naelnu vlast. On i dalje, punih sedam godina, ivi sa svojom majkom u Preobraensku ili Semjonovskom, drugom jednom selu blizu Moskve. Sofija sa njima postupa veoma ravo: po reima jednoga onovremenog hroniara, kneza Kurakina, carica Natalija ivi od onoga to joj dodeli ruka kneginje Sofije; ali izdanost Sofijina je toliko skuena da je Natalija primorana da prima potajno potporu od svetenstva, od patrijarha, od manastira Trojica-Sergijevo i od rostovskog mitropolita. Tako su se pristalice prolosti, koji nisu imali razloga da budu zadovoljni novim obiajima to su ih zaveli Sofija i knez Golicin, okupili oko Natalije. Sofija moe da smatra svoju suparnicu za saveznicu reakcije. Meutim, Petar veoma malo obraa panju na okolinu svoje majke. On ivi u jednom svetu to ga je on sam stvorio, u svetu detinjskih igara koje se postepeno preobrauju, ma da Natalija to ne zapaa, u vojne studije koje postaju sve ozbiljnije. injenica da je mladi Petar iveo daleko od Kremlja imala je neobino vanih posledica. U poljskim dvorcima ivot nije bio potinjen staroj moskovskoj etikeciji koju Petar prezire i iju stegu on teko podnosi, jer za vreme zvaninih prijema mora da izgovara uobiajene pozdrave nauene napamet. Njegov samovoljni karakter ve tada se ispoljava; on ivi slobodno, bira sam svoje prijatelje i sam udeava svoje zabave. Njegova poznanstva, kao i njegove uobiajene zabave, morale su izgledati veoma udne i malo pristojne isto toliko starim moskovskim bojarima koliko i evropskoj i obrazovanoj okolini Sofijinoj. Svoje prijatelje odlazio je da bira meu stanovnicima Njemecke Slobode. Bili su to pustolovi koji su doli da okuaju sreu u dalekoj Moskvi, ili pak zanatlije koji su se trudili da vuku koristi iz raznih zanata, te nisu mogli biti najdostojniji pretstavnici evropske kulture. Petar je ponajpre traio meu njima strunjake za razne tehnike probleme iz vojne vetine. Isprva je on za svoje igre uzimao iz oruarnice Kremlja puke, pitolje, doboe, barut, olovo, itd. Ali su mu te rezerve ubrzo postale nedovoljne; umesto da se zadovolji pratnjom od mladih plemia koje su obino pridavali careviima, on je otpoeo da stvara prave pukove uzimajui u svoju vojsku dvorske tobdije i konjuare; meu ovima poslednjim nalazio se i njegov budui ljubimac, Aleksandar Menikov, ovek najgorega porekla, prema reima kneza Kurakina. Poto je obrazovao odred potjenjih (zabavljaa), kome je uskoro morao dodati i Potjenji Dvor, pravu vojnu upravu, zatim Potjenaja Izba za skupove, tale itd., on se morao obratiti tuincima, koji su bili upueniji u ratnu vetinu, da bi nauio propise vojnih

156

vebi, osnovna pravila fortifikacije primenjena na potjene tvrave, osnovna znanja iz artilerije i matematike, itd. Kada ga je u Njemecku Slobodu odveo knez Boris Golicin (roak Sofijinog ljubimca), jedan pijanica kako kae Kurakin, bio je odmah oaran slobodom obiaja koji su tamo vladali, a koja je bila toliko neobina u staroj tradicionalistikoj Moskvi, i uivanjima kojima se tamo svet odavao. Ubrzo je on tamo pronaao jednog savetodavca, mladog vajcarca Fransoa Lefora, odlinog konjanika, ljupkog igraa i veselog druga; jednom reju, prema kratkoj definiciji Kurakina, jednog francuskog razvratnika. Kasnije e Petar narediti da se podigne veoma ugodan dvorac za njegovoga prijatelja u Njemeckoj Slobodi; tamo e se on odavati obilnim pijankama koje e ponekad trajati puna tri dana, i navii e se na razvrat i vino, ega se vie nikad nee odrei i to e ga, i pored njegove dinovske snage, odvesti pre vremena u grob. Sukob izmeu Sofije i Petra. Ove vojnike igre naposletku su privukle panju namesnice, koja voli vlast i ne mari nimalo da je ustupi mladome caru; njen sauesnik akloviti, stareina strjeleca, izjavio je kasnije pred sudijama da je u to vreme (1687) car Petar Aleksejevi poeo da okuplja oko sebe konjuare potjene i da je to bio povod bojazni. Ove bojazni naterale su Sofiju da preduzme mere predostronosti i da potrai pomo protivu novih Petrovih pukova, dobro disciplinovanih i obuenih u nemaku uniformu. Tu pomo nala je ona u staroj vojsci strjeleca, gde ona ponovo otpoinje propagandu koja joj je ranije omoguila da se priblii prestolu. Ipak nije izvesno da je Petar, usred svojih zabava, prvi pomislio na sukob koji je morao neizbeno da izbije izmeu njegove sestre i njega. Verovatnije je, kao to misli Kurakin, da je on prosto eleo da se pomou svoja dva puka, Preobraenskog i Semjonovskog, kojima je dato ime prema selima gde su obrazovani, obezbedi od namesnice. Da li su ga ovi pukovi, iji su vojnici regrutovani iz najbeznaajnijih i najsirotnijih plemiskih porodica, naveli kako kae Kurakin da zauzme jo u ranoj mladosti neprijateljski stav prema uglednim porodicama, ili je pak kao to kae isti pisac on prirodno teio da ponizi ugledne porodice, te da umanji njihovu slavu, da im oduzme mo i da postane na taj nain on lino svemoan vladar? Moda on jo nije smislio ni taktiku ni odreene planove za budunost. Ali je izvesno da ga je njegov raskid sa Kremljom i to to se okruio prostim ljudima navelo da prekine odnose sa moskovskim plemstvom i usadilo mu demokratske navike. Kada bojarska kasta bude prela u tabor neprijatelja reforme, te odavno steene navike dobie politiku vanost. Godine 1689, posle Golicinovog nesrenog pohoda na Krim, kucnue za Petra, kojemu je tada bilo sedamnaest godina, as odmazde prema Miloslavskima. Teko je odrediti, zbog zategnutih odnosa meu tim dvema porodicama i sve veeg nepoverenja koje su uzajamno ispoljavale, ko je prvi izazvao pravi sukob. U svakom sluaju Petar se odluno usprotivio da Sofija uestvuje u verskim litijama, odbio je da nagradi Golicina i njegove vojskovoe za njihov porazni pohod. 7/17 avgusta 1689 godine Sofija je sakupila strjelce pod

157

izgovorom da je prate na jednom poklonitvu; uistini, kao to e se kasnije utvrditi istragom vrenom pomou uasne moskovske inkvizicije, ona je to uinila da bi se obavestila kako bi se oni drali onoga dana kada ona bude pokuala da stavi na glavu carsku krunu. ta vie, akloviti priprema nekoliko atentata na carev ivot. 7/17 avgusta Petra su probudili u Preobraensku veu da se u Moskvi pripremaju da dou i da ga ubiju. Ne stigavi ni da se obue, on je uzjahao konja i otiao da se sakrije u jednoj oblinjoj umi. Rano ujutru on odlazi u manastir Trojica-Sergijevo prijateljima svoje majke, saziva strjelce i nekoliko pukova redovne vojske koji se, posle kratkog kolebanja i suprotno Sofijinim nareenjima, povinuju volji onoga koji je car. Sofiji je zabranjen pristup u manastir, a njen prijatelj Vasilij Golicin, obeshrabren, odlazi na svoje imanje u okolini Moskve. Dolaskom u poetku septembra stranih oficira pod vostvom kotskoga generala Patrika Gordona, koji je ubrzo postao najblii Petrov savetnik, ubrzan je rasplet. Posle Gordona u manastir dolazi Vasilij Golicin, ali je on odmah prognan u severnu Rusiju, najpre u Jarensk, a potom u Pinjegu. akloviti, pozvan takoe u manastir, umoren je. Da bi kaznio Sofiju to je htela da se mea u dravne poslove i da prisvaja razna zvanja bez naega doputenja, Petar joj nareuje da se povue u manastir Novodjeviij, u Moskvi, i poziva svoga brata Ivana da ne doputa da neko trei uestvuje nezakonito u dravnim poslovima i da deli sa nama naa zvanja. Tako 12/22 septembra, posle dvomesene krize, poinje lina vladavina Petra Velikog; Ivan je boleljiv, te igra samo pasivnu ulogu savladara; on umire 1696 godine. Preobraaj Petrovih vojnih igara. Ako je neto i izmenjeno u poetku Petrove vladavine, to je ilo na tetu evropeizacije Rusije i dravne uprave uopte. Ako je Sofija odve dobro organizovanom reklamom i preterivala u svome namesnikom radu, ona je ipak dala dokaza o istinskoj dobroj volji, jer je teila da zadovolji narod i da Rusiju povede putem napretka. Petrova porodica nije pokuala nita slino. Po reima kneza Kurakina, Natalija je ena oskudne inteligencije, nesposobna da vlada, i posle Petrova dolaska na vlast bilo je mnogo administrativnih nepravdi to su ih inile sudije, mnogo zloupotreba i rasipanja narodnoga novca.. A Petar ne pomilja da napusti svoje igre da bi se posvetio optem dobru. On i dalje provodi vreme u svojim uobiajenim zabavama i zadovoljava se tim to proiruje obim svojih vojnih vebi. Natalija pokuava da ga umiri primoravajui ga da se oeni Evdoksijom Lopuhin, ija narav i duh ne mogu da mu se svide, jer se on navikao da se drui sa lepim devojkama iz Njemecke Slobode, a strogi ceremonijal moskovskog porodinog ivota nije mu nimalo po volji. Tek to je protekao njegov medeni mesec, a on ve hita da se vrati zanimanjima koja su mu draga i koja zahtevaju da se stalno udaljuje od svoga doma. Njegove ratoborne igre uzimaju postepeno sve vei obim i postaju sve ozbiljnije. Godine 1690 i 1691 pravilnici Semjonovskog i Preobraenskog puka su konano utvreni. Ali godine 1692 Petar naputa za neko vreme svoju suvozemnu vojsku; on tada misli na mornaricu i gradi svoju prvu flotilu na

158

Perejaslavskom jezeru. Godine 1693 on odlazi u Arhangelsk da vidi pravo more i velike brodove svojih prijatelja Holanana. Holandski je prvi jezik koji on ui u praktinom cilju, ali se njegov renik ograniava, razume se, na strune izraze to ih upotrebljavaju njegovi prijatelji, holandske zanatlije. Ovaj prvi dodir sa mornarima iz Arhangelska pobuuje u njemu elju da ode u Holandiju u Amsterdam, kuda ga njegovi prijatelji iz Arhangelska i Moskve nagovaraju da ode. Ipak, on se godine 1694 vraa svojim isto vojnikim zanimanjima i organizuje prave manevre u selu Kouhovu. Jedna vojska od 30.000 ljudi uestvuje u njima, i oni traju tri nedelje; poljski kralj (koga pretstavlja Romodanovski) napada pounskog kralja (Buturlin); u svrhu operacija Petar nareuje da se ustanovi jedna knjiga sa planovima logora, komore i bitaka. On ipak priznaje da su ovi manevri samo jedna igra, ali je ta igra pretea jedne vanije vojne operacije, pohoda na Azov, za koje e on kasnije priznati da i ti pohodi nisu imali sasvim ozbiljan karakter. Ovaj preobraaj u ozbiljniju zabavu, potom u pravo vojno delo, to je obeleje svake Petrove akcije, neobino se jasno vidi u njegovim prvim pokuajima. Pohodi na Azov ponikli su iz potrebe da za stvarni cilj upotrebi vojne snage koje je nagomilao. Kolikogod se malo brine za upravu svoje zemlje, toliko isto malo misli o ciljevima rata. Za njega je rat ve sam po sebi jedan cilj, jer e se u njemu oprobati njegova flota i vojska, te e mu vojne operacije omoguiti da oceni njihovu vrednost. Ideologija tih operacija njega mnogo ne zanima; on nije navikao da apstraktno posmatra dravne probleme koji mu se nameu. U tom pogledu on je suta suprotnost knezu Vasiliju Golicinu, koji je pre svega bio ideolog, nesposoban za praktinu akciju; Petar je u sutini pregalac i tehniar: njegovi porazi ne samo da ga ne obeshrabruju, ve ga potstiu da trai nova usavravanja, bez obzira na rtve to ih namee zemlji, i on uvek postie naposletku cilj koji je sebi postavio. Fransoa Lefor predlae mu jedan cilj na koji on dotada nije pomiljao; on mu neumorno ponavlja da svrha kojoj treba da tee sve njegove vojne igre, vebanja u gaanju, graenje brodova itd., jeste slava. Austriski diplomat Korb belei u svojim Memoarima: Lefor je pokazao caru put slave. Potstiui ga na vojne podvige, on je pothranjivao njegove snove o slavi. Kasnije, kada bude definisao tenje prvoga dela svoje vladavine {do godine 1715), Petar e se posluiti reima samoga Lefora i kazae da se zaloio da uvea slavu Rusije. Drugi deo svoje vladavine on e drukije okarakterisati i nazvae ga epohom uspostavljanja pravilnog poretka. Jer on se doista tek tada, potpuno svesno, zalae za svoju drugu i poslednju sistematsku reformu. On nije mogao ranije da misli na uspostavljanje pravilnog poretka, jer je bio jedino zauzet da uvea slavu Rusije. Pohodi na Azov (16951696). Nema nimalo sumnje da je Lefor ukazao Petru put osvajanja, na kopnu kao i na moru, kaogod to mu je on savetovao da preduzme svoje prvo putovanje u inostranstvo. Na godinu dana pre pohoda na

159

Azov, Petar jo nije znao kako da upotrebi svoju ratnu flotu, na koje more i protivu koga neprijatelja da upravi svoje brodove. Ali on ve zna da e Lefor, koji nikada nije bio mornar, komandovati tom flotom, da e admiralski brod nositi ime Slon (to je bio znak na Leforovom grbu), da e biti ukraen zlatom i da e imati posadu od izabranih holandskih mornara. On sam imae samo rang kapetana i zadrae celoga svog ivota tu naviku da ustupa drugima prvo mesto. Sada se lake moe razumeti zato on, kada je polazio u svoj prvi pohod na Azov (1695), nije obratio nimalo panje diplomatskoj pa ak ni vojnikoj svrsi toga preduzea. Prethodna vladavina ostavila je u naslee XVIII veku trostruk spoljni zadatak, borbu protivu tri najblia suseda Rusije: vedske, Poljske i Turske, jer granice Rusije nisu jo konano utvrene. Ali svaki pokuaj proiravanja na raun jedne ili druge moe lako da izazove koaliciju triju graninih sila. Mudra politika zahtevala je da se taj trostruki zadatak razdeli i da se ta tri protivnika pobeuju jedan za drugim. Sa kojim od te trojice treba otpoeti? Ordin-Naokin, ministar Aleksejev, okrenuo se ka Baltikom Moru, i da bi tamo osvojio pristanita, pomiljao je da stvori koaliciju protivu vedske. Vasilij Golicin, naprotiv, bio je izabrao tei put, manje pripremljen, koji je vodio u Tursku, ka Crnom Moru, i propao je na Krimu. I pored ovoga iskustva, ipak Petar nije uputio svoje prve ratne pohode ka Baltikom Moru, tome prozoru otvorenom prema Evropi. On je tada reio da poe opasnim putem to ga je izabrao Golicin; on se i dalje, tako rei usled inercije, dri pravca koji je nametnut ugovorom o venome miru iz 1686 godine, koji primorava Rusiju da pomae Poljskoj protivu Turske. On jedino menja taktiku: pred tekoom da prodre preko Perekopa, on polazi drugim, kraim putem i ide na Azov. On eli da oproba svoje potjenje i svoju ratnu flotu; na Azov je poao da se jo jednom pozabavi svojim vojnim igrama, jer on pie Apraksinu da e taj pohod biti samo nastavak manevara pred pounskom tvravom. Osim toga. Lafor gaji nadu da odvede Petra u inostranstvo, te da se pred svojim prijateljima u vajcarskoj i Holandiji pohvali carevim prijateljstvom. Ali pre nego bi se pojavili u Evropi, potrebno je izvriti nekoliko vojnih podviga l ostvariti san o slavi. Tako je pohod na Azov trebalo da donese Petru njegove prve lavorike i da poslui kao prolog njegovom putovanju u inostranstvo. I tano u tom smislu voen je taj pohod. Pounskog i poljskog kralja zamenila su tri generala: Golovin, Gordon i Lefor. Kapetan Petar Aleksejev ponovo se vratio svojoj vojnoj igri i komandovao je jednom etom tobdija. Ta igra dovodi do poraza. Nove Petrove trupe pokazale su se sasvim nesposobne da uestvuju u jednoj ozbiljnoj borbi. Tvrava Azov odbija dva uzastopna juria. Istoriar Solovjev, koji je uspeo da ocrta pravi lik Petra Velikog, nije mogao da se oslobodi preteranog velianja, te je pisao povodom toga: Ovde vidimo da se pojavljuje veliki ovek. Ne samo da nije izgubio hrabrost, ve je izgledalo da je Petar uzvien tom pobedom i pokazao je neobinu aktivnost kako bi popravio poraz i obezbedio uspeh drugom pohodu. Neuspeh kod Azova obeleava poetak vladavine Petra Velikog. Uistini, ovaj neuspeh nije u ivotu Petrovu

160

znaio tako odluan datum kao to kae Solovjev, jer e ga vojni neuspesi jo dugo pratiti, kod Narve, na Prutu, i svaki put e on pokazivati istu neobinu aktivnost; i zaista, u njemu lei neiscrpna snaga, i on deluje isto onako neobuzdano kao to deluju slepe prirodne sile, na koje on potsea svojim neukrotivim poletom, nedostatkom razlikovanja i rauna. Da bi se Azov primorao na predaju, treba ga opkoliti s mora, jer se on tim putem snabdeva. Ali kako osrednji brojevi sa Perejaslavskog jezera nisu bili dobri ni za ta, Petar se rei da sagradi novu flotu na reci Voronjeu, u slivu Dona. Nova brodogradilita daju se vredno na posao u jesen 1695 godine, i ve 1/11 maja 1696 sputeno je u vodu 23 galija i 4 paljevica. Ova flota, koju je predvodio jedan brod sa ponosnim geslom Principium na njemu je Petar, a Lefor ga prati na jednom drugom brodu , nije meutim nita bolja od one prve. Opsadna taktika i dalje je detinjasta; trae se metci i dim bez velikih rezultata. Strani ininjeri stiu sa zakanjenjem, i potrebno je izvui flotu iz neprijateljske vatre. Pa ipak se Azov naposletku predao. U poljskoj se rugaju ruskom poslaniku, pripisujui kapitulaciju Azova jednom ugovoru a ne vojnim operacijama. Pa ipak je to jedna pobeda. Posle toga moe se ostvariti Leforov plan i pojaviti se u Evropi. Unutranja uprava. U toku ovih prvih godina Rusijom se upravlja na stari nain. Tri linosti dre vlast i one skupa ine stari moskovski oblik vladavine; to je najpre bojar stare loze, Boris Golicin, stari aristokrat len i drevna pijanica, svemoni satrap Kazanjskoga dvorca, koji iz Moskve rasprostire svoju vlast po itavoj oblasti Volge; to je zatim novi bogata i skorojevi Lav Kirilovi Narikin, ovek bez prolosti, ali brat cariin, koji urno iskoriuje svoj poloaj da se obogati; to je naposletku dumnij ak dravni sekretar toga vremena Tihon Strenjev, dvorski spletkaro, prepreden i lukav, svirep i zloban kako kae Kurakin, koji zna pravu tajnu svih dravnih poslova. Ali onaj koji diktuje svoju volju vladi, to je patrijarh Joakim. On je oduevljeni branilac reakcije; ne samo Petrova delatnost, nego i latinsko-poljska kultura koju je zaveo Vasilij Golicin njemu se ine kao avolske ini i izdajstvo prema veri predaka. Zato stara moskovska stranka pobeuje latiniste pa ak i Grke iz slovensko-grko-latinske Akademije, koja mora da se ogranii da propoveda pobone nake. ak su i Dihudi, ti pomirljivi Grci, optueni i pored svih njihovih napora da dovedu u saglasnost Aristotela sa pravoslavljem i religijom da se radije bave fizikom i filosofijom, umesto da se zadovolje predavanjem gramatike, to se smatralo za sasvim dovoljno; krajem 1694 godine oni dobivaju otkaz, i Akademija posle toga tavori dugo i bezivotno. Joakim umire u martu 1690 godine, i na svome samrtnom odru preporuuje da se spreava svaki prijateljski odnos izmeu pravoslavnih i bezbonika, poziva verne da razore tuinske bogomolje i da oteraju tuince sa svih poloaja na kojima se nalaze, pa naposletku trai smrtnu kaznu za svaki pokuaj da se u Rusiji zavede neka nova vera ili novi obiaji.

161

Razume se da pristalice stare Moskve iskoriuju Petrovo otsustvo i njegovu nameru da putuje po inostranstvu da bi pokuali da se oslobode toga vladara i da okonaju njegovu delatnost koja im smeta. Ona je ve izazvala negodovanje u narodu. Kaluer Avramij, ekonom manastira Trojica-Sergijevo, koji je pomagao Nataliji protivu Sofije, dostavlja Petru poetkom 1697 godine izvetaj o razgovorima koji su voeni u jednom krugu niih inovnika i seljaka meu kojima se nalazi i budui Petrov slavopojac Ivan Posokov : Narod stenje i jadikuje zbog onoga od koga je sve oekivao; verovalo se da kada vladar bude postao punoletan i ponovo se oeni, da e napustiti delo svoje mladosti i poboljati opte stanje. Ali kada je postao ovek i oenio se, car se okrenuo uivanjima, napustio pravi put i prouzrokovao samo tugu i nevolju. Okrivljeni, stavljeni na muke, otkrili su da se naroito negoduje protiv igara u selu Semjonovsku i manevara u Kouhovu kao i protiv careve upornosti, jer on nee da saslua nikoga, ne stanuje u Kremlju, odlazi u Njemecku Slobodu, poniava se pred tuincima i beasti se, zbog ega nema vie blagostanja, dok se broj inovnika umnoava, dok zloupotrebe rastu i dok car okruivi se prostacima, sam stavlja na muke i pogubljuje nezadovoljnike u muionici Preobraenskoga prikaza. Petnaest dana po odlasku Petrovu u inostranstvo otkrivena je jedna prava zavera koja je grozila ivotu carevu. Tu zaveru bili su sklopili Cikler, komandant strjeleckog puka i lan plemiske Dume, i dva plemia stare loze, Sokovnjin i Pukin. Stavljeni su na muke, i Cikler, poto je najpre priznao da ga je godine 1682 Sofija nagovarala da ubije Petra, izjavio je da su zaverenici, zbog protivhrianskog ponaanja carevog i zbog njegove namere da odnese ruski dravni novac u inostranstvo po nagovoru Leforovu, bili odluili da ga ubiju, da na presto dovedu njegovog sinia Alekseja i da vrate Sofiji namesnitvo, a Golicinu vlast. Ta zavera je spreena, a zaverenici pogubljeni nad iskopanim leom Sofijinog ujaka, Ivana Miloslavskog. Strjelci su odmah na svima straarskim mestima zamenjeni vojnicima i poslani u Moskvu; Petar je odloio da ih konano kazni po svom povratku iz inostranstva. Prvo putovanje na Zapad (16971698). 10/20 marta 1697 godine napustilo je Moskvu jedno mnogobrojno izaslanstvo od 200 ljudi. Petar se u njemu nalazio pod imenom Petar Mihailov. Cilj njegovoga putovanja iskazan je u geslu ispisanom u sredini vojnih oznaka i stolarskog alata izrezanog na peatu to ga je on upotrebljavao u Holandiji: Nalazim se meu egrtima i traim nastavnike. On odlazi u Kenigzberg preko Rige, Mitave i Libave. U Kenigzbergu se sastaje sa Fridrihom III, brandeburkim izbornim knezom i buduim prvim pruskim kraljem; na svoj roendan, 29 juna/9 jula, on se umalo nije potukao sa kneevim izaslanicima to se nisu dovoljno divili vatrometu to ga je Petar Mihailov svojeruno nainio. U Hanoveranskoj, u Kopebrugu, upoznao se sa hanoveranskim i brandeburkim kneginjama. Isprva bojaljiv pred ovim damama, on se brzo pribira, pokazuje im svoje ruke otvrdle od rada i hvali se sa

162

svojih petnaest zanata to ih je nauio u Njemeckoj Slobodi. 7/17 avgusta stie on u Amsterdam. Tu ostaje etiri i po meseca i prouava brodogradnju u radionicama Drutva holandske Indije ne iz neophodne potrebe, pie on patrijarhu Adrijenu nego da bi se upoznao sa pomorstvom te da bi po naem povratku mogao pobediti neprijatelje Isusa Hrista i postati njegovom milou oslobodilac hrianstva. I tako, upoznavajui se sa moreplovstvom, on i dalje ima u vidu borbu sa Turcima na Crnom Moru i odbranu potlaenih hriana. Poto mu se. uinilo da Holanani ne poznaju teoriju brodogradnje i da oni rade nesistematski, poao je u Englesku da tamo potrai ono to eli. Stigao je 11/21 januara 1698 godine u London, gde ga je primio kralj Viljem; provodi etiri meseca u Vulviu i Detfordu ne da bi radio u radionicama, nego da prikupi obavetenja o brodogradnji. Viljem zapaa da on ostaje ravnoduan prema svemu to ne spada u njegovu struku; kada doe u dvorac Kensington, njega manje zanimaju slike uvenih umetnika nego jedna sprava kojom se osmatra pravac vetra. Razume se, on se ne ograniava samo na prouavanje pomorskog problema. On poseuje muzeje, laboratorije, pozorita; prisustvuje ak i jednoj sednici Parlamenta, ali prizor ograniavanja kraljevske vlasti ne moe da mu godi. 27 aprila/7 maja vraa se u Holandiju, a posle tri nedelje polazi u Be preko Kleva, Bilfelda, Hala, Lajpciga, Drezde i Praga. Svuda se njegovi domaini oseaju sreni to su se otarasili toga udnog i nevaspitanog posetioca. 16/26 juna on sveano ulazi u Be gde se sastaje sa carem Leopoldom. Svima se ini da je on sasvim drukiji nego to su ga opisivali prilikom njegovih poseta drugim dvorovima; on tu ostavlja po tvrenju papskog nuncija utisak utivog, lepo vaspitanog i skromnog oveka. Ipak, on ne uspeva da ubedi cara u potrebu da nastavi rat sa Turskom. Iz Bea on namerava da otide u Veneciju, ija je flota sastavljena od galija uvena u svetu, jer su Rusiji upravo potrebne galije. Ali ga 19/29 juna vest o pobuni strjelaca poziva iznenada natrag u Moskvu. On prolazi kroz Krakov, poseuje na brzu ruku rudnike u Vjelikoj, zaustavlja se u Ravi, gde se sastaje sa poljskim kraljem (31 jula i 1 avgusta/10 i 11 avgusta). Zbog svoga diplomatskog neuspeha u Beu on menja svoje vojne planove i naela svoje spoljne politike. Tu zakljuuje s poljskim kraljem Avgustom sporazum o napadu na vedsku; sad vie ne cilja na Crno More, ve na Baltiko. Avgust se pokazuje veseo drug; novi saveznici se sprijateljuju i izmenjuju svoje grbove i odelo. Malo kasnije, u oktobru, pojavie se na politikoj pozornici Rajnhold Patkul, diplomat koji e pripremiti koaliciju protiv vedske. Osim Rusije i Poljske, u ovu koaliciju stupie i Danska i Brandeburg. Bie lake pridobiti za savez ove dve drave nego zakljuiti ugovor bilo sa Lujem XIV, koji ak nije hteo ni da primi Petra u Parizu iz straha da se ne zameri Porti, bilo sa carem Leopoldom, koji nije pristao da uestvuje u koaliciji, i Rajnhold Patkul, livonski plemi kome je vedska oduzela imanje i iji je on ogoreni neprijatelj, zaloie se za tu stvar oduevljeno. Kakav je utisak ostavio Petar za vreme svoga putovanja po inostranstvu i ta je on doneo sa toga putovanja, prvoga putovanja koje se usudio da preduzme

163

jedan ruski car? One dve nemake izborne kneginje kau za njega da je veoma obdaren divljak. Engleski episkop Barnet, kome je bilo povereno da ga upozna sa verskim problemima, govori o njemu takoe bez oduevljenja: Priroda kao da ga je stvorila da bude pre brodarski radnik nego vladar. Poto sam se esto s njim druio i razgovarao, ostao sam zbunjen pred namerama provienja, koje je poverilo tako plahovitom oveku bezgraninu vlast to se prostire nad tako velikim delom sveta... Bog jedini zna koliko e godina on biti napast za taj narod i njegove susede. Barnet ipak priznaje kasnije da su pozniji dogaaji otkrili kod Petra vie genijalnosti nego to se moglo predvideti u ono doba. Jer se Petar u Evropi pokazao onakvim kako su ga za deset ili petnaest godina ulaenja u ivot vaspitali moskovski krugovi i Njemecka Sloboda. On je samouk; on udno prikuplja sva znanja koja ga interesuju i hoe ne samo da sve upozna, nego i da sve moe sam da stvori, ni sam ne znajui jasno emu sve to. Sasvim ravnoduan prema dravnim poslovima kojima se dotada nije nikada bavio, on se sav predao isto tehnikim pitanjima; u nauci on samo vidi primenu. Pa ipak, sve interesantne pojave, naroito uda prirode, njega takoe zanimaju. Sa svoga putovanja on donosi, razume se, samo ono to je hteo ili mogao da vidi: on odailje u Rusiju 279 strunjaka i mornara koje je uzeo za svoju mornaricu; on tako isto alje u Moskvu mnogo zanimljivih predmeta za svoj muzej. Evropski vladari najpre su zaueni, a potom razoarani. Naunici, kao na primer Lajbnic, interesuju se za Petra isto kao to bi se interesovali za abisinskog kralja ili kineskog cara; to je za njih jedinstvena prilika da uveaju svoje znanje o jednoj nepoznatoj zemlji. to se tie ire evropske javnosti, ona i ne zapaa Petrov prolazak. Rusija jo ne postoji za Evropu, te ak i u susednim zemljama pitaju careve diplomatske pretstavnike da li su Moskovljani hriani i da li e se uskoro pokrstiti. Ali najvanije od svega jeste to to se Petar, zahvaljujui svojim posetama Njemeckoj Slobodi, konano oslobaa stare moskovske rutine i usavrava se nezavisno. Orue reforme, posmatrano u glavnim linijama, spremno je u njegovim rukama. Ostaje jo samo da on sebi postavi neki jasno odreen cilj, da takorei namesti prenosne kaieve, pa da pokrene mainu. Kao to je i trebalo oekivati, potstrek je doao ne od same elje za reformom, nego od ratnikih snova Petrovih. Dve okolnosti, svojstvene njegovoj vladavini, pruile su mu slobodu delanja koja je nedostajala njegovim prethodnicima, koji su uostalom uvek potovali stare moskovske obiaje. Jedna je socijalna, a to je opadanje bojara; druga je verska, a to je opadanje svetenstva. Opadanje bojara i svetenstva. Vladavina Petra Velikog pada u doba kada je jedan uticajni stale poeo da se raspada, a meutim onaj koji e ga zameniti nije jo imao vremena da se obrazuje. Bojarski stale je u punom opadanju; ona je sad, po reima aklovitija, samo jedno trulo stablo koje lei na zemlji. to se tie plemstva, koje e u XVIII veku i najveim delom XIX veka biti upravni stale, ono jo nije stupilo na pozornicu. U tome prelaznom dobu birokratija preovlauje, sa svim zloupotrebama i samovoljom koju ona nosi u

164

sebi. Ovakvo stanje omoguuje samodrnom vladaru da uvrsti svoju mo, jer ga ne sputavaju nekadanji feudalci niti novi stalei. Zato Petar i moe da se ponaa prema bojarima kako se njegovi prethodnici nikad ne bi usudili. Korb opisuje jedan zanimljiv prizor koji se odigrao za vreme Leforovog pogreba. elei da iskoriste nestanak toga ljubimca, bojari su pokuali da zauzmu prva mesta u povorci i da stanu ispred stranaca; Petar se tada razvikao: To nisu bojari, nego psi. A kada su posle svrenog obreda bojari pourili da se udalje iz Leforovog dvorca, koji je ranije bio uven zbog svojih veernjih zabava, Petar ih je zaustavio i rekao: Zato se rasturate? Zar vam je ta smrt toliko dobrodola? Zar vam vaa radost ne doputa da nainite tuna lica? Na koje se snage oslanja Petar? Na svoje potjenje koji obrazuju njegovu gardu. Iz njihovih redova uzima on svoje poverljive ljude kad god posumnja u vernost ostalih lanova svoje okoline. Po reima Bergholca, tuincima se objanjavalo koliku naklonost osea Petar prema svojoj gardi tim to u njoj nije bilo nijednoga vojnika kome car ne bi bez ustezanja poverio svoj ivot. Drugi razlog koji je omoguio Petru da raskine sa starim obiajima tano je oznaio jedan tuinski posmatra, Fokerot (1737): Po miljenju mnogih dobro obavetenih ljudi, Petar ne bi mogao toliko daleko otii u svom reformatorskom radu da je naiao na otpor jednoga svetenstva koje bi bilo umnije, i koje bi uivalo uvaenje i naklonost naroda. Zato rusko svetenstvo toga doba nije uivalo to uvaenje? Zato ono nije imalo u svojim redovima umnijih svetenika? Zato to su najbolje pastire, one koji su napustili crkvu i prili starovercima, zamenili laskavci, ne iz redova Velikorusa, nego kijevskih uenjaka, uenika Kijevske akademije koja je za pola veka prethodila Moskovskoj akademiji. Pre Petrova stupanja na presto, dogodio se rascep izmeu zvaninoga svetenstva i naroda koji je priao izmi, i jedino su ravnoduni ljudi ostali u zvaninoj crkvi. Eto zato Petar moe bez bojazni da rui stare ograde i da otvoreno obesveuje crkvene tradicije. Time se objanjavaju i one nihilistike crte koje nalazimo i u njegovoj linosti kao i u njegovom radu. Iako je skinuo svoje moskovsko odelo da bi obukao evropsku uniformu, on ipak nije nita rtvovao od svoje slobode. Otuda ona neusiljenost u njegovom optenju sa ljudima. On moe sebi sve da dopusti. Njegovu ud ograniava samo njegova uroena dobrodunost i nekakvo udno oseanje dunosti, koje se mea sa pojmom slube. U pitanju je, razume se, sluba Rusiji, otadbini; ali, po njegovom shvatanju, taj pojam slube ima u sebi neega stvarnog: to je sluba koju mora da vri jedan vojskovoa koji prima od drave platu, te prema tome ne sme da ostane neaktivan. Ovo shvatanje, kao to smo videli, uticalo je na njegovo duevno raspoloenje jo u poetku njegove vladavine. Za njega su mornarica i vojska, kojima on slui, od prvoredne vanosti. One su isprva predmet igara koje se, posle Arhangelska i Voronjea (1693 i 1695) preobrauju u ozbiljniji posao. Ali, kako smo ve kazali, rat je za njega samo jedno sredstvo. Isto tako je za njega

165

samo prosto sredstvo i drava, o kojoj se on brine tako malo da njenu upravu poverava drugima, svojim poverenicima. Dunost ovih upravnika careve batine je da daju vojsci i mornarici dovoljnu koliinu ljudi i novca. Doklegod je drava sposobna da daje i jedno i drugo, Petar se ne interesuje nimalo da sazna kako se dolo do tih sredstava. Tek kada oseti nestaicu novca i ljudi, on se okree toj oblasti koja mu je dotada ostala tua. Tek tada, a to e rei u trenutku kada je njegova vojna aktivnost sruila staro moskovsko ureenje, otpoinje prava njegova reforma. To su glavne linije ove vladavine toliko obilne dogaajima. 2. RUENJE STAROGA PORETKA (17001709) Pobuna strjeleca (1698). Posle Ciklerove pobune (1697), strjelci su udaljeni iz Moskve i za kaznu poslani da brane tursku i poljsku granicu. Oni su se osetili uvreeni jo za vreme manevara, jer ih je tada car pridodao onoj vojsci koja je trebalo da bude potuena. Za vreme pohode na Azov, omrznuti Franko Lefor postavio ih je na najopasnija mesta i minirao njihov poloaj, usled ega su oni izginuli u velikom broju. Ciklerov sauesnik Pukin rekao je da se oni nemaju vie emu nadati i da nee umai smrti. Odailjanje na granicu sasvim ih je ogorilo. Naviknuti na miran ivot u Moskvi, gde su nekoji od njih imali svoju trgovinu, i razmaeni panjom koju su im ukazivali Petrovi prethodnici, oni su teko podnosili slubu na granici i jedva su ekali da se vrate u Moskvu gde su ih oekivale njihove ene i deca. Odlazak Petrov u inostranstvo je povoljna prilika za novu pobunu, utoliko pre to su joj se svi nadali. Tuinci je se naroito boje, jer po Korbovom prianju kruio je glas da strjelci nameravaju da pokolju i spale Nemecku Slobodu. Petar, prema obavetenjima to ih Lefor alje svojoj porodici, ima poverenja u svoje nove trupe; pa ipak, za svaki sluaj, on je poveo i dobrovoljce, izabrane iz plemiskih porodica, ali su to bar po pretpostavci stranca Krula bili uistini taoci koji su jamili za vernost svojih roditelja. Pobuna strjeleca izbila je utoliko ee to je proturana vest kako je car umro u inostranstvu i da bojari imaju nameru da udave carevia. etiri puka strjeleca, koji su logorovali na junoj granici, kada su bili poslani na zapad (u Veljikije Luki) umesto da su vraeni u Moskvu kao to su se oni nadali, poslali su svoje izaslanike u prestonicu da od bojara zatrae doputenje da se vrate. Kako po svemu izgleda, oni su stupili u pregovore sa Sofijom, koja je bila sklonjena u manastir Novodjeviij, i ona ih je obodrila da pou na Moskvu. Oni pooe u borbu, reeni da ne dopuste da se car vrati u Moskvu, ve da ga ubiju to je poklonio svoje poverenje Nemcima, da postave Sofiju ili Vasilija Golicina za namesnika mladom careviu i da pokolju bojare i tuince. Petrovi pukovi, kojima je komandovao Gordon, poli su im u susret, i njihova artilerija ih je lako rasterala blizu manastira Voskresenskog (18/28 juna 1698 godine); 56 zarobljenika obeeno je. Ali to Petru nije nikako bilo dovoljno. U avgustu on je optuio za kukaviluk kneza Kesara Romodanovskog, stravinog stareinu

166

Preobraenskog prikaza, tadanje eke, kome je bila dunost da bdije nad javnim poretkom, i odluio je da se na svoj nain oslobodi semena Ivana Mihailovia (Miloslavski). Prekinuvi svoje putovanje, on stie 26 avgusta/5 septembra u Moskvu i naredi, odmah u poetku septembra, naknadnu istragu koja je voena pomou svih uzgrednih sredstava tadanjega moskovskog pravosua: delata, soba za muenje i inkviziciju, to je primenjivano sa najvetijom svirepou. Korb nam je ostavio jednu sliku pogubljenja koje je izvreno pred oima stranaca, koje je Petar ak pozivao da se pridrue delatima. Strjelci su u gradovima u unutranjosti zemlje sa zabranom da se kreu bez putnih isprava i da stupaju u vojnu slubu. Njima je oduzet naziv carevih uvara i postali su prosti graani. Petar nije uspeo da pronae, to je bio njegov glavni cilj, dokaze za Sofijino sauesnitvo; ipak, on ju je primorao da se zakalueri, pod imenom Suzana, i da ivi okruena jednom gardom koja je nee ostaviti sve do njene smrti 1704 godine. Preobraaj odela i obiaja (16991700). Kazna kojom su kanjeni strjelci ne samo da nije utiala negodovanje naroda, ve ga je jo i pojaala. Ipak, ona ne bi na narod proizvela tako dubok i trajan utisak da za njom nije doao itav niz drugih dogaaja koji su duboko uzbudili narodnu matu. Mnogo to ta nije se svidelo narodu i pre Petrovog putovanja u inostranstvo. Ali ono to se dogaalo po njegovu povratku jo je gore. Narod zapaa da po svom povratku u Moskvu car ne odlazi vie u dvor svojoj eni, nego u Njemecku Slobodu, Nemici Ani Mons, svojoj nalonici, koja je ranije bila to isto Leforu. Car se ne zadrava u Kremlju, ne pozdravlja nikako ni ikonu Tverske Bogorodice, ni moti moskovskih svetaca, provodi jedan deo noi u pijankama u Leforovom domu, a drugi deo sa tardiskim pukovima u Preobraenskom. Sutradan, za vreme sveanog prijema, on uzima makaze i poinje da see bradu velikodostojnicima, izmeu ostalih i glavnom komandantu einu i knezu Kesaru Romodanovskom, koji je upravo strogo osudio jednog moskovskog diplomatskog pretstavnika to je obrijao bradu. Ne treba zaboraviti verski znaaj to ga je moskovska Rusija pridavala bradi, toj glavnoj oznaci Bojega lika. Patrijarh Joakim osuivao je obiaj razvratnih Grka koji su brijali bradu, obiaj koji je ranije bio zabranjen i koji je car Aleksej potpuno iskorenio; on je proklinjao one koji su ponovo poeli da unakauju lik to ga je Bog podario oveku. Iako je on ve odavno leao u grobu, njegov naslednik Adrijan jo je nepomirljiviji protivnik obrijanih lica: Gde ete stati na dan stranoga suda? pita on pristalice te mode. Sa svetiteljima ija su lica ukraena bradom, ili sa obrijanim jereticima? Tako on preti venim mukama onima koji odobravaju tu jeretiku izopaenost koja oveka prispodobljuje maki ili psu. Posle pet dana, u einovom domu, see brade ne sam car, nego njegova dvorska budala. I posle tri dana Petar je konano savladao taj sveti obiaj: svi bojari dolaze na jednu veernju zabavu u Leforov dom obrijana lica, kako tvrde Gvarient i Korb.

167

No on se ne ograniava samo na to delo. I on sam, jo izmeu 1689 i 1691 godine, a to e rei otkako je poeo da poseuje Njemecku Slobodu, uobiajio je da nosi tuinsko odelo; pozivajui lanove svoje porodice da dou u Rusiju, Lefor im je pisao: Ovde ete nai jednog irokogrudog vladara koji titi tuince i koji nosi odelo po francuskoj modi. Po povratku iz inostranstva Petar namee tuinsku modu linostima iz svoje okoline. U februaru 1699 godine poeo je najpre da skrauje predugake rukave ruske nonje. 4/15 januara 1700 godine jednim ukazom propisano jeda bojari, okolnii, dumni i blinjije ljui, stolnici, moskovski plemii, aci, ileci i svi inovi Moskve i drugih gradova moraju da nose maarsko odelo, gornji kaftan dovoljno dugaak da dosegne do podveze, a donji krai, istoga kroja. Moglo se unapred rei da ukaz koji bi se odnosio i na ene nee biti izvren. 20/31 avgusta 1700 godine taj ukaz je ponovljen, samo sa jednim ogranienjem: Radi ugleda i lepote u dravi i vojnom podruju, ljudi svih drutvenih redova, izuzev svetenstva, crkvenjaka, koijaa i zemljoradnika, morae da nose maarsko ili nemako odelo; njihove ene i keri morae isto tako da nose maarsko ili nemako odelo poev od 1 januara 1701 godine, te da i one budu odevene na isti nain kao i ljudi. Uzorci ovakvoga odela izloeni su na gradskim vratima, i tamo se naplauje od onih koji se ne pokoravaju tome ukazu novana kazna od 40 kopejaka od peaka, a 1 rublja od konjanika. Petar dakle povlai drutvenu meu izmeu onih koji moraju da nose novu nonju, i onih koji su osloboeni te obaveze: na jednoj strani su razni stupnjevi plemstva koje je u carevoj slubi; na drugoj strani je svetenstvo i prost narod podloan plaanju poreze. On ini isto to u pogledu noenja brade, samo e porez kojim je on oporezovao bradonje dostii veoma visoku cifru posle popisa iz 1705 godine, 100 rubalja godinje za gostje trgovce i Gostinaju Sotnju, 60 za inovnike prikaza i trgovce obeju kategorija, 30 za posadske, bojarskije ljui i koijae, pola kopejke troarine za seljake pri ulasku i izlasku iz varoi. Kao potvrde o naplati izdaju se bronzane medalje sa natpisom: Porez je naplaen, sa slikom jedne brade, a ponekad i sa izrekom: Brada je nepotreban teret. Ustvari, oni koje je Petar prezrivo nazivao bradonjama, zato to su bili protivni njegovoj reformi, pretstavljali su itavu Rusiju, izuzev neposrednu okolinu carevu, plemstvo, potjenje, a kasnije i vojsku, jer su vojnici, za razliku od strjeleca, bili obrijani i nosili evropsku uniformu. Oni koji su odeveni po nemaki smatraju za ukusno da imaju lulu u zubima. To je bila nova uvreda za starinske obiaje, koji su zabranjivali upotrebu proklete trave. Da bi odgovorio na nadimak bradonja koji su mu prikaili, narod je prozvao pretstavnike upravnoga stalea duvandije. Druga jedna mera koja je duboko vreala narodno verovanje i postala glavna oznaka reforme jeste promena kalendara. 20/30 decembra 1699 godine Petar nareuje da se godine raunaju, po ugledu na sve hrianske narode, ne od stvorenja sveta, nego od roenja Isusa Hrista, i da godina poinje u januaru umesto u septembru. 1/12 januara 1700 godine on nareuje da svi moraju ukrasiti svoja vrata jelovim, borovim i smrekovim granicama prema uzorima

168

izloenim na velikom trgu i kod donje Apoteke; da isto tako svi moraju da izmenjaju estitke prilikom nove godine i zavretka stolea; tako je Petar zaveo u Rusiji i nemaku boinu jelku. Sve promene od 16991700 odnose se na spoljni ivot. Videemo i mnogo vanije izmene, koje su nametnule ogromne rtve stanovnitvu i iz osnova promenile i samo dravno ureenje, no koje su meutim danas skoro zaboravljene. Jer, kada govorimo o Petrovom radu koji je podelio istoriju Rusije na dva dela, naa mata izaziva uspomenu najpre na spoljni preobraaj stanovnitva, i to stoga to je ba taj spoljni preobraaj uinio najdublji utisak na savremenike, poto je on prestavljao ruenje starih obiaja koje je i sama vera osvetala, te je prema tome znaio i ruenje same vere. Tek kada se setimo slinih reformi izvrenih u dananje vreme, u kulturno zaostalim znamenjima; jo nedavno, ako bi se nekom Turinu nasilno skinuo fes, ili Turkinji njezin veo, uvredila bi se najdublja verska oseanja i mogla se time izazvati narodna pobuna. Ukoliko kasnije u ivotu jednoga naroda nastupi pokret za ukidanjem tradicija vezanih za veru, utoliko preobraaj tee pada narodu i izaziva opasnost da se on pobuni, utoliko pre to se taj preobraaj vri pod uticajem tuintine. U Rusiji je taj preobraaj bio neobino bolan, i ba tih godina, 16991700, narodno ogorenje na Petra izbilo je najsilnije. Prvo izbijanje narodnoga gneva i verski otpor; deljenje staroveraca i postanak sekta. Dokumenti Preobraenskoga prikaza, koji je terorisao itavu Rusiju za vreme njegovoga stranoga stareine Romodanovskog. oveka koji je liio na udovite kako ga naziva knez Kurakin, izobiluju primerima. narodnoga ogorenja i navode razloge za to. Car skida drugima brade i druguje sa Nemcima; i vera je postala nemaka kae se u jednom dokumentu. Car ivi po ugledu na strance, jede meso sredom i petkom; nije potovao post svetoga Filipa. Naredio je svima da nose nemaku nonju. Ukinuo je patrijarhat, da bi vladao sam i da ne bi imao suparnika. 1 januara 1700 godine on je naredio da se proslavlja nova godina, te je tako pogazio zavet svetih otaca. Leta gospodnja su unitena, a satanina su proglaena kae drugi dokument. Petar je poeo da rui hriansku veru, nareuje da se brije brada, da se nosi nemako odelo i pui duvan. I on, Ivanov, doao je u Moskvu da ga postidi zbog toga kae posadski Andrej Ivanov koji je doao naroito iz Ninjeg Novgoroda da urazumi cara. Ovo nekoliko primera dokazuju da otstupanje od starinskih. obiaja znai u oima naroda isto to i izdajstvo prema veri. Iako se verski rascep (izma), koju je Nikonova nova vera izazvala izmeu upravnoga stalea i naroda, dogodio mnogo pre stupanja na presto Petra Velikog, taj rascep ipak nije bio potpun i nije izgledalo da e biti konaan. Ta dva protivnika tabora borila su se na istom polju i sluila se istim orujem. Oni koji su sino bili pobeeni u nekoj verskoj raspravi, gajili su i dalje nadu da e jo istoga dana ili sutradan postii odmazdu. Narodne mase, koje nisu neposredno uestvovale u toj prepirci svetenstva,

169

mogle su mirno da oekuju dan kada e itai svetih knjiga, umni ljudi toga doba pronai reenje toga sukoba. Ovakvo raspoloenje postojalo je jo i za vreme pobune strjeleca od 1682 do 1689 godine. Pobunjenici, koje su bodrili da treba da brane staru veru, mogli su da odgovore: To je patrijarhova dunost; a hoemo samo da ispitamo istinu, te da saznamo zato su odbaene stare knjige i kakve se to jeresi u njima sadre. Ali, posle prvih Petrovih reformi, nije vie bilo nikakvih sumnji. Stanovite to ga je car zauzeo, pa bilo da se ono tumai prema starinskom ili novom shvatanju, nalazi se van oblasti vere. Snaga opozicije raste usled same injenice to ona brani veru od profanisanja, i lozinka te opozicije razumljiva je svima, pa prema tome i veoma popularna, jer ona osuuje ono to svi mogu da procene, a to je nova nonja, obrijane brade, duvan. Borei se protiv uticaja Grka, koji su iskvarili stare tekstove, one tekstove ijom pomou su moskovski udotvorci spasli svoje due, Nikonovi protivnici pokazali su ve izvestan nacionalni duh. Ubudue e narodna opozicija, okreui se protivu jednoga drutvenog stalea nakinurenog tuinskom odelom, postati bitno nacionalistika; videli smo da je tuinskom kvartu u Moskvi bila zapretila opasnost da doivi pravu Vartolomejsku no. Ta opozicija je utoliko jaa to je verski ivot veoma bujan. Jedna jaka kriza savesti razjedinila je branioce stare vere. U trenutku verskoga rascepa oni su propustili da u svoje redove prime dovoljno episkopa te da tako obezbede neprekidno rukopolaganje svetenika. Meutim, svetenici koji su bili rukopoloeni pre Nikona, a to e rei prema starom bogosluenju, i koji su jedini smatrani za nadlene da vre svete tajne, izumirali su postepeno. Za vreme Sofijinog namesnitva bilo ih je ostalo jo svega nekolicina. Ako se ne vre svete tajne, kako bi onda stara crkva mogla ispuniti svoj zadatak da sauva pobonost u svoj njenoj istoti za sve vekove, a to e rei do drugog Hristovog dolaska i do Stranoga suda? Isprva su staroverci pribegli jednom kompromisnom reenju koje je poticalo iz vremena protopopa Avakuma: primali su svetenike koje je rukopoloio Nikon, ali koji su krteni pre njega. Ali je i ovo pokolenje svetenstva izumiralo; nije se vie moglo objavljivati da e pre sunce prestati da krui nego Boja crkva da ivi. Bilo je samo dva reenja za tu krizu: ii do kraja u tom kompromisnom reenju i traiti nove episkope koji e pristati da prigrle staru veru, a ako takvih ne bude, primati Nikonove popove; ili pak, naprotiv, zauzeti nepopustljivo dranje, pa dopustiti da se svete tajne ugase i ekati smak sveta. Umerenije pristalice izabrale su prvo reenje i stvorili stranku popovine ili popovsku. Radikali su usvojili drugo reenje i izazvali pokret za bezpopovinu ili bezsveteniko stanje. Ovi su istraivali predznake toga doba koji su prema Svetom pismu trebalo da objave smak sveta. Kada su crkveni sabori 1666 i 1667 godine bacili anatemu na izmatike, staroverci tumaei prorotva iz Knjige o veri o opasnostima koje su pretile crkvi u 1666 godini, objavili dolazak Antihristove vladavine. Utvrdili su da e se ona zavriti 1669 godine, poto je prema Knjizi otkrovenja ona trebalo da traje dve i po godine,

170

pretskazali su da e odmah za njim nastupiti smak sveta, da e se sunce ugasiti, da e zvezde popadati s neba i da e zemlju sagoreti plamen, dok e truba Stranoga suda okupiti sve ljude. Usled toga su oko 1669 godine u nekojim oblastima Rusije seljaci prestali da rade zemlju i da seju, prieivali se u masi prema starinskom bogosluenju, dubili stabla da od njih naine pogrebne kovege i legali u njih da saekaju trubu Arhanelovu. Ali je ta strana godina protekla bez dogaaja. Tumai pretskazanja zakljuili su iz toga da su se prevarili u raunanju: trebalo je, mislili su oni, raunati godine od Hristovog roenja, a ne od njegovog vaskresenja; dolazak Antihristov nastupie prema tome kasnije za trideset i tri godine, koliko je Hristos proiveo na zemlji, i pomeren je u godinu 1699, koja je po starom kalendaru poinjala u mesecu septembru. Meutim, po povratku iz inostranstva, na pet dana pre nove godine, Petar zanemaruje da poseti svoju porodicu, da se pomoli Bogu na grobovima svojih predaka i odlazi u posetu tuincima. Na novu godinu on ne prisustvuje sveanoj slubi u Kremlju i ne estita narodu, ve provodi dan na gozbi kod eina, dok njegove dvorske budale seku bradu poslednjim upornim bradonjama. Jasno je, dakle, da je pravi car umro u inostranstvu, da su umesto njega podmetnuli drugoga i da ovaj to je sad doao u Moskvu moe da bude samo Antihrist. Pria se kako je kraljica Stekolnija (Stokholma) zatvorila cara u jedno bure pa ga bacila u more, a da je sadanji vladar sin Lefora i jedne Nemice; sam Bog mu nije dopustio da ue u svete crkve Kremlja; a to se tie grobova predaka, oni bi zacelo izobliili samozvanca, i zato se on dobro uvao da im ne prie; isto tako izmenio je kalendar da bi prikrio pravi dan dolaska Antihrista; promenivi raunanje godina, on je ukrao Bogu osam punih godina jer su staroverci raunali 5.500 godina, umesto 5.508, od stvaranja sveta. Kasnije, kada je Petar uzeo titulu imperatora, staroverci videli su u tome novu potvrdu da je doao Antihrist. Oni kau da je on prikrio svoje pravo ime zahvaljujui slovu M; ako se izuzme ovo slovo i doda brojna vrednost ostalih slova, jer dok Petar nije zaveo arapske cifre, brojevi su se oznaavali slovima slovenske azbuke dobija se 666, a to je kobni broj to pretstavlja ivotinju iz Knjige otkrovenja. Smak sveta treba, dakle, da nastupi godine 1702. I ponovo fanatici leu u svoje pogrebne kovege pevajui: Drveni koveg Sagradih ja; U njega u lei, Da zvuk trube ekam. I ponovo kobna godina protie katastrofa. Dok pristalice popovine, ne oekujui mnogo smak sveta, poinju da tragaju za staro-pravoslavnim svetenstvom koje po jednom starom predanju postoji jo uvek u kraljevini Oponiji, u Antiohiji i Carigradu, pristalice bezpopovine i dalje tvrde kako Antihrist vlada u svetu, iako nevidljiv, kako nema vie svetih tajni niti crkve, te da bi se ouvala zajednica s Bogom, treba pribei molitvama i duhovnom usavravanju. Ovaj radikalizam nagoni ih da istrauju nove puteve vere sline zapadnjakoj Reformaciji. Prve verske sekte osnovane su u Rusiji na nekoliko godina pre Petrovog stupanja na presto. Bezpopovnici su doprineli njihovom razvijanju i potpomagali

171

im da se ojaaju i rasprostiru. I oni sami stvorili su nekoliko sekti, od kojih su nekoje prihvatile kompromis, dok su ga druge i dalje odbijale. Oni najfanatiniji, koji su verovali da Antihrist uistini postoji od krvi i mesa, posluali su Avakumov savet i beali od ivota spaljujui se ivi, jer je za njih to bio nain da izbegnu ognjenu reku koja je prema predanju trebalo da poplavi zemlju na dan Stranoga suda i da potedi samo verne koji se budu dragovoljno bacili u plamen. Kako je jednim Sofijinim ukazom, godine 1690, zapreeno starovercima da e biti spaljeni na lomai, verni, reeni da pate radi vere, oekivali su dolazak vojnika koji e dati znak za ognjeno oienje. Krajem 1680 i poetkom 1690 godina ova zaraza dobrovoljnoga spaljivanja bila je neobino jaka: ponekad je broj spaljenih na istoj lomai dostizao 2.500 lica. Kada je Petar stupio na presto, prvi trenuci straha bili su ve proli i progonjenja su se umanjila. Bezpopovnici menjaju taktiku. Oni propovedaju da se ne treba iv spaljivati, ve da je dovoljno, umesto da se trai muenitvo, povui se u isposnice. Oni se sele na sever, na obale Ledenoga okeana, gde ive bez svetenika i zadovoljavaju se kapelicama, kao to je inilo pre njih domorodako stanovnitvo rastureno po umama i du reka. Kako nisu imali mogunosti da se venavaju, oni su ukinuli porodicu i zamenili je slobodnom zajednicom, koju oni smatraju za manji greh nego brak bez venanja. Dvojica izmeu njihovih stareina, braa Andrej i Simon Denisov, zasnivaju veliku zajednicu na obalama reke Viga. Oni tu stvaraju veliku naseobinu, odaju se trgovini itom, stupaju u vezu sa raznim oblastima Rusije i obogauju se naglo. Usled toga primorani su da ive u slozi sa dravnim vlastima i nepobonim svetom. Ovo izmirenje sa neprijateljima vere ogoruje nepopustljive lanove sekte. Pod vostvom crkvenoga pojca Teodosija iz Novgoroda oni naputaju svoje jednovernike koji su se obesvetili i osnivaju zasebnu zajednicu pod imenom Teodosijevci (1706). Otada bezpopovnici ostaju podeljeni na dve sekte; kasnije e obrazovati i treu, sektu Filipovaca. Osim bespopovnika koji su se delom povukli iz pravoslavlja i obrazovali jednu srednju grupu izmeu sektaa i pripadnika redovne crkve, postojale su i sekte sa mnogo odreenijim tenjama ka otpadnitvu. Pod uticajem ozbiljne krize verske savesti koju smo videli, sektake sredine ivele su u oekivanju Stranoga suda. Dve struje su se stvorile meu njima: jedna, ponikla u obrazovanom staleu koji je imao osnovna znanja iz teologije i koji se upoznao sa razvojem protestantstva, tei ka racionalizmu i evangelikom hrianstvu; druga struja, proizila iz narodnih masa, naklonjena je misticizmu i prestavlja neku vrstu ruskog kvekerstva. Ona prva struja ne mea se sa opozicijom protiv Petra. Naprotiv, njeni pokretai smatraju da je njihova ideja vezana sa carevom. Lekar Tveritinov, pokreta jedne grupe koja je osnovana godine 1690 oko Slavenogrko-latinske akademije radi prouavanja verskih pitanja, njegov sledbenik berberin Toma Ivanov i jedan uenik Akademije, Ivan Maksimov, zapoinju otvoreno protestantsku propagandu protivu oboavanja motiju, ikona i svetih tajni. Poetkom XVII veka oni propovedaju svoje uenje po kneevskim i

172

bojarskim domovima. Tveritinov ponavlja sa ubeenjem: Danas, hvala Bogu, svako sme u Moskvi slobodno da ispoveda veru koju je izabrao. No to tvrenje je uostalom prerano, jer su slobodni mislioci bili primorani da se u Uspenskoj lavri odreknu svojega uenja, a Toma Ivanov, koji je bio uporniji, spaljen je na Crvenom Trgu zato to je isekao sabljom jednu ikonu; Petar nije smeo dopustiti da se ide tako daleko. Mistika i narodna struja stupila je otvoreno u opoziciju i poklapa se sa ekstremistikom delatnou staroveraca. Izvesni znaci, iako nejasni, omoguuju da se odredi vreme njenoga poetnog delanja u godinama 1639, 1650 i 1665, i da se ono vee za ime monaha Kapitona. Oko njega su se okupili stareci koji nisu odlazili u crkvu, ve su kopali sebi jazbine u zemlji da tamo ive usamljenikim ivotom, izbegavali svaki sveteni obred, svaku svetu tajnu i svaku staru veru. Dravne vlasti su ih povremeno rasturale, ali nisu uspevali nita drugo sem da ih preteraju iz jaroslavskih uma u kostromske, i iz kostromskih u vladimirske. Iz njihove sredine izili su pokretai dragovoljnog spaljivanja, ali su se oni razlikovali od bezpopovnika. Evo zanimljive slike seljaka Simeona, koji je uestvovao na jednom njihovom verskom skupu 1680 godina i iji su sledbenici tvrdili da je on prorok i da njim vlada Sveti Duh: Kad u njega ue Sveti Duh i obori ga na zemlju, on ostaje opruen, u zanosu, i tada mu dolazi otkrovenje. Potom mu se svest vraa i on ustaje sa zemlje, pa objavljuje: Moj duh vam javlja..., itd. Drugo jedno svedoanstvo, iz 1687 godine, potie iz oblasti Dona, gde su se stareci bili povukli poto su uzalud pokuavali da povrate staru veru za vreme pobune strjeleca godine 1682; tu se opisuje nekakav Kuzma oravi, koji je oekujui dolazak Antihrista sakupio na obali reke Medvjedice gomilu od 2.000 lica i hteo da ide na Moskvu uz pripomo nebeskih sila, da tamo izvri boansko delo. On propoveda da treba umreti bez priea i iveti bez venanja, tvrdi da ima jednu povelju napisanu Bojim prstom pre stvorenja sveta i da je Bog sve nas stvorio kao brau. Njegovu versku zajednicu opkolili su kozaci i predali proroka redovnim trupama. Kao i obino, taj dogaaj okonan je vodom i vatrom, ali sledbenici Kuzmini i dalje izbegavaju svetenike, zamenjuju ih besednicima, enama i devojkama kojima su poverene svetenike dunosti. Od toga pa do prvih duhovnih ruskih hriana samo je jedan korak; i zaista, iz toga vremena, a to e rei iz 16801690 godina, potiu Boji ljudi i Hristovi ljudi ili hlisti. Takva je drutvena sredina u kojoj se razvija Petrova reforma. Tada se prviput ideologija mase razlikuje od ideologije evropeiziranog upravnog stalea; u drutvenom pogledu granicu izmeu njih pretstavlja nemaka nonja. Dok narod ostaje protivan reformi, ovaj stale od XVIII veka dri u svojim rukama politiku i drutvenu vlast. I upravo taj stale je, Petrovom zaslugom, dao prvu grupu ljudi evropske kulture, kojima e se kasnije dati naziv ruska inteligencija.

173

Od Narve do Poltave; devet prvih godina Severnoga rata (17001709). Za vreme svoga bavljenja u inostranstvu, Petar je naglo izmenio svoje planove o spoljnoj politici, pa se reio da upotrebi svoju vojsku ne vie protivu Turske, nego protiv vedske Prilikom svoga sastanka sa poljskim kraljem u Ravi, on je stvorio konaan plan. Ali, da bi objavio rat vedskoj, morao je saekati da se zavre pregovori koje je ak Ukrajincev vodio sa Portom. Ovi pregovori su se oduili. Avgust Poljski i Fridrih Danski, primorani da prvi zaponu borbu protivu Karla XII koji je smatran za najveeg vojskovou svoga vremena, pretrpee poraz. Tek 8/19 avgusta 1700 godine jedan glasnik donese vest da je izmeu Rusije i Turske potpisan mir. Istoga dana ruska vojska dobi nareenje da poe u rat. Da bi objavio rat vedskoj, Petar ima jedan izgovor: zar nisu veani uvredili drvodelju Petra Mihailova u trenutku kada je izaslanstvo koje je on pratio prolazilo kroz Rigu? Verujui da je Karlo XII zauzet borbom protivu njegovih saveznika, Petar polazi u rat kao to se polazi u etnju. On najpre opseda tvravu Narvu. Ali ona odbija da se preda. Kao i kod Azova, ubrzo se uvia da Petrova artilerija ne vredi nita. Dva meseca njegova vojska oekuje da se tvrava smiluje i da se preda. Odjednom se saznaje da dolazi Karlo XII i da e za dvadeset i etiri asa biti ve pred Narvom (17/28 i 18/29 novembra 1700 godine). Petra je to toliko zbunilo i uzrujalo, da naputa svoj logor i ostavlja protivrena nareenja svome tuinskom vojskovoi De Kroiju koji je tek prispeo, te nije imao vremena da se upozna sa trupama kojima je sve nedostajalo. Da li treba saekati da stigne artilerija, ili treba odmah pokuati juri na Narvu? Dok se oni tako pitaju, Karlo, koji je ve lako potukao danskoga kralja, ne ustee se da sa svojih 8.430 veana napadne 40.000 Rusa. Tek to je stigao, odmah je iskoristio jednu buru da baci svoje trupe na Petrov logor. Za pola asa bitka je dobivena; osim gardiskih pukova, svi Petrovi vojnici dali su se u bekstvo. Petrova slava pomraena je u oima itave Evrope. Odmah posle poraza on pada u oajanje i plae, i spreman je da zakljui mir po svaku cenu, da se odree svega. Ali se ubrzo pribira. U Dnevniku koji e svojeruno ispravljati, on e ovako izloiti ukratko te mune trenutke: Potreba je odagnala lenost i nametnula naporan rad i danju i nou. On e bez okolienja priznati da je itav taj posao bio samo jedna detinjarija, i da potom treba pribei pravoj vetini u svim stvarima, i u politikim i u vojnim. Tu vetinu nije on postigao odjednom. Pre svega pokuao je da produi sporazum sa jedinim lanom koalicije koji nije bio potuen, a to je poljski kralj. U tome je i uspeo prilikom sastanka u Biriju (26 februara/9 marta 1701 godine), i tada su se oni omirski astili i veselili nekoliko dana, a prireene su i viteke igre na kojima se Petar takmiio sa svojim poljskim prijateljem. Posle toga, poto je obilno obodrio Avgusta, mogao je da odahne. Dok Karlo XII progoni Avgusta po njegovoj kraljevini, Petar obnavlja svoju vojsku i sa novim trupama uspeva da osvoji obalu Finskoga Zaliva i Livenije. Meutim zatije koje mu je ostavio Karlo XII blii se kraju: Avgust

174

Poljski zakljuio je sraman mir sa vedskom u Altranstatu (5 oktobra 1706 godine), te je Petar ostao sam pred svojim strahovitim neprijateljem. I on pokuava da posredstvom vojvode od Malboroa, koga je potkupio, sklopio poseban mir sa Karlom XII, ali su njegovi zahtevi preterani: on hoe da zadri ue Neve i okolnu obalu. Ovo je eleo stoga to je u toj krajini, gde su stanovali siromani finski seljaci, Petar bio izabrao mesto za graenje jednog pristanita i tvrave, koji e biti jezgro jedne nove varoi od koje e on nainiti sebi prestonicu godine 1715. 16/27 maja 1703 godine zasnovao je Petrograd na movarnim obalama Neve. Kako nije voleo Moskvu i sve ee se iz nje udaljavao, eleo je da ima svoju Njemecku Slobodu, daleko od strjeleca i bojara. Nikakva prepreka nije ga mogla omesti da je sagradi. Movarno zemljite toliko je nepodobno za zidanje da jedna finska legenda pripoveda kako je on, poto je nekoliko puta uzalud pokuao da sagradi odvojene kue u tome ritu, naposletku sagradio itavu varo u vazduhu, pa je potom spustio na zemlju. Primoravao je svakoga svog dvoranina da tamo podigne sebi kuu. Kako nije bilo dovoljno radne snage, poslao je tamo desetine hiljada radnika, koje su klima, zamor i bolesti desetkovale. On sam stvarao je jo vie tekoa svome preduzeu menjajui nekoliko puta mesto gde je trebalo da se podigne njegov raj, kako je on nazivao svoj novi Mon Plezir. Najpre je hteo da bude na desnoj obali, gde jo postoje njegova kuica i njegova crkva, no potom ga je prebacio na levu obalu, viu i zatieniju od poplava; naposletku opet menja miljenje, i da bi podraavao Amsterdamu, vraa se na najnii poloaj, na Zapadno Ostrvo. Razume se da e Petrograd zadugo ostati kao neka kolonija u tuoj zemlji, grad dvoraca usred pustinje, kako e rei Didro Katarini II. Pa ipak, to mesto je zgodno izabrano. Ta utoka velike rene mree kojom saobraa ogromna Rusija, taj klju Finskog Zaliva, ta straara u osvojenoj zemlji, najzad prema tradicionalnom nazivu taj prozor prema Evropi, taj novi grad postae znamenje jedne nove faze u Istoriji Rusije. Ako hoe da sauva svoj raj, Petar mora da nastavi rat. Da bi jo neko vreme bio na miru, on instinktivno pribegava metodi koja e sto godina kasnije omoguiti Rusiji da pobedi drugog jednog velikog osvajaa, Napoleona. Godine 1708 on reava da se povue u sredite Rusije, da povue za sobom neprijatelja unitavajui sve iza sebe, i njegov protivnik upada u tu klopku preko svakog oekivanja. I zaista, dok Petar pustoi Livoniju i Ingriju zato to se nada da e se sukobiti sa Karlom XII u severnim oblastima, na obalama Finskoga Zaliva koje tek bee osvojio, veanin se bee uputio ka jugu, jer ga je hetman Mazepa mamio u bogatu ukrajinsku oblast, i naredio je da mu iz Livonije doe pojaanje od 16.000 ljudi pod komandom generala Levenhaupta. Poto je bez smetnji preao reku Berezinu, Karlo XII morao se zadrati mesec dana u Mohilevu da saeka Levenhaupta, a za to vreme su bolesti, glad i pijanenje pustoili njegovu vojsku. Na veliku Petrovu radost, Rusi su potukli Levenhaupta 9/20 oktobra 1708 godine kod Ljesnaje, te je on odveo u Karlov logor samo 6.700 ljudi, koji su

175

samo pretstavljali nov teret za ishranu u toj ve izgladneloj vojsci; osim toga, morao je usput da ostavi svoju artileriju. A Mazepa, koji se neprestano kolebao i igrao dvolinu igru sa Petrom i Karlom, u poslednjem trenutku odustao je da doe, kao to je bio obeao, da se pridrui Karlu na ukrajinskoj granici. Za to vreme ruska vojska je obnovljena. Ona moe sve tenje da opkoli Karla, koji umesto letnjeg rata na koji je raunao, morao da doeka zimski rat (od januara do marta 1709 godine). Sa smanjenom vojskom (manje od 20.000 ljudi) on otpoinje opsadu Poltave, koja traje dugo. Uzalud ga njegovi generali savetuju da se okane svoje namere. Uskoro mu ponestaje municija, a da bi nesrea bila jo vea, ranjen je u nogu. Petar se i dalje ne uri, jer se uzda u dva saveznika: vreme i prostor. Naposletku, 27 juna/8 jula, Karlo vri napad. Posle dva sata Rusi pobeuju. Karlo bei ka jugu, ka turskoj granici; njegov tab i 2.000 vojnika zarobljeni su. Petar je postigao cilj iz prvih devet godina Severnoga rata. Koje su metode omoguile ovu pobedu i rtve koje je ona zahtevala? Tu je klju Petrove reforme. Kako je ekonomski ivot Rusije u to vreme jo uvek primitivan, taj klju moe se doista nai samo u oblasti vojnih i finansiskih pitanja koja su ispred svih ostalih. Poveavanje vojske. Pre svega, kakva je vojska kojom se Petar posluio? Iako se ona brojno ne razlikuje mnogo od vojske iz druge polovine XVII veka, jer ima oko 100.000 ljudi, njen sastav i trokovi za njeno izdravanje su se naprotiv znatno izmenili. U kritinim asovima ratova u XVII veku (rat za Smolensk godine 1632, i protivu Karla X vedskog, od 1659 do 1667 godine), sistem mobilizacije i izdravanja vojske, kao to smo videli, iz osnova je izmenjen. Po svom obiaju Petar ne vodi nimalo rauna o onome to je uinjeno pre njegovog dolaska na presto. Kada je pripremao rat protivu vedske, raunao je samo na svoja dva omiljena puka, Preobraenski i Semjonovski. Od godine 1640 bila su jo dva odabrana puka u Moskvi, organizovani na isti nain kao i ostale ruske trupe, sa stalnim komandnim osobljem u sreditima vojnih okruga. U sluaju rata to osoblje je poveavano i pukovi pretvarani u divizije (6 ili vie pukova, svaki po 1.000 ljudi). Petar je promenio nazive ovih pukova, koji su se dotada zvali po imenima svojih komandanata, epeljeva i Kravkova, i nazvao ih Leforov puk i Butirski puk. Sa potjenima to je iznosilo ukupno etiri puka, koji su pri pojaanom brojnom stanju imali po 8.000 ljudi, ili ukupno 32.000 ljudi, to znai da je trebalo dodati 28.000 regruta broju od 4.000 vojnika koji su pretstavljali jezgro onih etiri puka. Petar je podelio svoje trupe na tri korpusa od po 10.000 ljudi, kojima su komandovali generali Golovin, Vejde i Rjepnjin. Ova vojska, stvorena 1700 godine i kojom su komandovali stari generali tuinskog porekla koji su stupili u rusku slubu u 1660 i 1680 godini, nije vie privremena kao nekadanja vojska. Petar je vue za sobom dugo godina s jednoga kraja Rusije na drugi; i tako ona bez ikakvog zakonskog ili ukaznog osnova, dobiva obeleje stalne vojske. Ogromni gubici u ljudima pretrpljeni za tih godina nadoknaeni su novim regrutovanjima koja su uskoro postala godinja; od 1700 do 1707

176

ukljuno, Petar je izvrio 11 regrutovanja. Potom nareuje da se brojno stanje ima saobraziti ciframa iz ranijih godina. Poto su besmrtnici morali uvek biti spremni da zamene one koji su pali, on je tako regrutovao 35,000 u 1708, a 30.000 u 1709 godini. Ako se saberu cifre regrutovanih vojnika za tih devet godina, od 1700 do 1709, vidi se da je od radnoga naroda oduzeto 200.000 odraslih lica jedino za vojnu slubu, ne raunajui ostale slube o kojima e kasnije biti govora. Kako je stalno brojno stanje vojske tih godina iznosilo 100.000 ljudi, znai da onih drugih 100.000 pretstavljaju gubitke, rtve rata, bolesti i vojnoga ureenja toga doba. Vojni trokovi i traenje finansiskih izvora (17011710). Ratni trokovi tih godina uveavaju se sve vie; oni se penju od 2.270.248 rubalja u godini 1701 na 2,696.405 u 1706, i na 3,158.643 rubalja u 1710 godini. Iz kojih izvora popunjava Petar ove izdatke koji znatno prevazilaze izdatke njegovih prethodnika? Rasvetliti ovo pitanje znai prodreti u sam smisao njegove velike reforme. Ratovi u XVII veku, kao to smo videli, primoravali su dravu da ini velike napore; ali njihove posledice poveanje poreza, brzina toga poveavanja i preobraaj ustanova ne mogu se ni uporediti sa onim to se dogaa za Petrove vladavine. Pre njega (1680) budet optih rashoda, uraunavajui i sve promene izvrene u XVII veku, iznosio je 1,200.000 rubalja. Vie od polovine tih rashoda 53% pokrivano je posrednim porezima na uvezenu robu (carine) i na rakiju (porez na krme); samo 25% pokriveno je neposrednom porezom (porez za strjelce) i prihodom od iznajmljivanja krunskih dobara; 19% izvanrednim taksama za vojne trokove, koje su se naplaivale uz neposredni porez. Od 1,200.000 rubalja rashoda, 700.000 odlazilo je na vojsku, 224.000 na dvor, a 300.000 a sve ostale izdatke. Ve 1701 godine Petru nedostaje novac za njegove izdatke. Ugovorom sklopljenim u Buri (26 februara/9 marta 1701 godine) on se obavezao da plaa, za vreme od tri godine, svome savezniku poljskom kralju Avgustu po 100.000 rubalja za izdravanje jednog pomonog korpusa. Po povratku u Moskvu, da bi prikupio ovu sumu koju razume se ne moe da nae u okviru staroga budeta, dograbio je sav raspoloiv novac, ma gde on bio i ma emu bio namenjen. Pokupio je sav novac iz finansiskih prikaza, uzeo pozajmice od manastira Trojica Sergijevo i od bogatog trgovca Filateejeva; iao je ak dotle da je uzajmio 420 zlatnika od pokrajinskog namesnika Menikova. On dolazi do svoga cilja, ali je jasno da nee moi da i dalje to ini. Sutradan poto je predao Poljacima 100.000 rubalja, on nareuje jednim ukazom (14/25 marta 1701 godine) svim prikazima da redovno podnose raunske izvetaje uoj kancelariji Dume, tako da se uvek zna stanje njihovog poslovanja. Zahvaljujui ovoj meri kojoj je po prviput ustanovljen redovan budet, imamo veoma tanu sliku budeta od 1701 do 1710 godine. Ovaj pregled dokazuje prvenstveno da je iznos posrednih poreza, ukupno 1,100.000 rubalja, koji je pokrivao polovinu dravnih izdataka, izuzet od kontrole prikaza i usredsreen u

177

jednu novu ustanovu, u jedno pravo ministarstvo finansija, koje je zamenilo nekadanju Veliku Blagajnu pod imenom Ratua (optinska zgrada) ili Burgmestrov Dvor. Iako ove tuinske rei jer Ratua potie od nemake rei Rathaus, a Burgmestr je holandskog porekla dokazuju da tu nije u pitanju samo usredsreivanje finansija, nego jedna prava reforma optinske uprave, ipak je istina da ustanovljavanje Ratue, s obzirom na Petrove finansiske potrebe, odgovara vie fiskalnim interesima nego elji da se optinama dadu nove povlastice; jer ve odavno veliki deo posrednog poreza plaaju veliki trgovci, koje ovaj namet mnogo ozlojeuje. Uostalom, ova reforma upravo i nije Petrovo delo. Ona je spremljena 11/21 marta 1698 godine a Petar je tada bio u inostranstvu i ona samo ponavlja ranije ukaze. Po svome povratku Petar samo daje tuinske nazive ranijim moskovskim ustanovama: zemske staroste, tamoeni (carinici) i kabacki golovi (skupljai poreza na krme) postaju burgmestri. Vlada se, istina, trudi da svojoj finansijskoj reformi da obeleje povlastice dodeljene gradskom stanovnitvu, jer dravne slubenike, vojvode i inovnike prikaza, zamenjuje izabranim optinskim odborima. Ali, u zamenu za dobrote vladareve, koji je blagoizvoleo osloboditi svoje podanike od vojvoda, takvo bedno miljenje ima vlada o svojim inovnicima istim ukazom zahteva se dvostruko plaanje. Zbog toga gradovi nisu mnogo oduevljeni panjom koja im je ukazana; samo se 11 gradova od 70 pokazuju naklonjeni toj reformi; svi ostali je odbijaju pod izgovorom da ne mogu plaati dvostruko zbog evoga bednog stanja, ili zato to ne znaju koga da izaberu ni kako da otponu takav posao. Osim toga, ova optinska povlastica dodeljena je samo severnim oblastima koje u XVII veku imaju najvei broj poreskih obveznika i gde nema seljaka zavisnih od spahija, nego samo ernosonjiji. Poto je usredsredila u sebe prihode od carina i krmi, Ratua oduzima itavom nizu prikaza njihove glavne prihode; ali potrebno je nai jo i nove izvore. Da nabrojimo najpre nove prikaze koje je Petar stvarao prema poveavanju potreba i trokova koje je morao da plaa: ratni prikaz, ustanovljen ukazom od 23 jula/3 avgusta 1700 godine sa zadatkom da podmiruje potrebe cele vojske; konjiki prikaz ili Zolotaja palata (Zlatni dvorac), ustanovljen godine 1701 kao tab trupa nove konjice; artileriski prikaz; Preobraenski prikaz, prikaz arsenala, koji je nedavno bio pretvoren u muzej, ali je nastavio svoj raniji rad na izradi oruja; admiralski prikaz; mornariki i vojni prikaz, koji se starao o zadovoljavanju potreba mornarice. Svaki od ovih prikaza ima prava da prikuplja posebne prireze za pokrie razvih svojih izdataka. Tako, na primer, ratni prikaz koji ve raspolae sumama to mu ih predaje Ratua vue velike prihode (vie od 700.000 rubalja u 1701 godini) iz preobraanja novca, a Zolotaja palata prikuplja nov jedan neposredni porez zvani porez za dragone (ukupno 230.000 rubalja). Ova dva velika izvora i nekoliko manje vanih daju 1,250.000 rubalja novih prihoda. Ako se to doda ranijim prihodima Ratue (1,100.000 rubalja), vidi se da su se prihodi udvostruili (2,350.000) i da su bili dovoljni za vojne izdatke u godini 1701 (2,270.248). Ali tada otpoinju tekoe.

178

U toku rata brojno stanje i trokovi vojske i dalje rastu. Godine 1703, 38, a u 1706, 48 peadiskih pukova zamenjuju 27 pukova iz 1701 godine; trokovi za njihovo izdravanje penju se od 447.000 rubalja u 1701 godini na 574.000 u 1703 i na 797.000 u 1706 godini. Broj konjikih pukova poveava se od 11 u 17011703 na 28 u 1706, a na 38 u 1710 godini, dok se njihovo izdravanje penje na 420.00 rubalja u 1706, a na 570.000 u 1710 godini. Poto su isprva imale po 50.000 ljudi, garnizonske trupe brojale su uskoro po 58.000 ljudi, ije je izdravanje stajalo 442.000 rubalja umesto ranijih 280.000. Iako je broj gardiskih pukova ostao i dalje utvren na 2, troak za njihovo izdravanje penje se od 99.000 rubalja na 144.000. Ako se izdacima za suvozemnu vojsku dodadu trokovi za flotu, artileriju i spoljne odnose, ne raunajui novanu pomo poljskome kralju, dobiva se ovaj pregled (u rubljama): Suvozemna Flota Artilerija Diplomatija Ukupno: 1701 982.000 81.000 20.000 24.000 1,107.000 1706 1,875.000 204.000 52.000 75.000 2,206.000 1710 1,810.000 444.000 80.000 121.000 2,455.000

vojska

Ovaj pregled sadri samo rashode koji su predvieni i stalno unoeni u budet. Ali za vreme rata trokovi se nikada ne poklapaju sa budetom. Za Petrove vladavine, kada je trebalo sve preustrojiti, naknadni izdaci naglo se uveavaju, i to od 781.000 rubalja u 1702 na 1,213.000 u 1703, 1,495.000 u 1704, i na 1,475.000 rubalja u 1705 godini. Meutim, ovi vanredni rashodi, koji se u budet unose u poslednjem trenutku, izgleda da su najpreniji i zbog toga se najpre i pokrivaju. Da bi se postiglo, uzima se novac gde se stigne, pa ak i iz budeta redovnih rashoda. Usled ovakvog rada raunovodstvo Ratue, a to e rei ministarstva finansija, neobino se zamruje. Porezi nisu vie dovoljni, te se godine 1705 dodaje Ratui jedan pribilik (finansijer); tako su se nazivali oni koji su obeavali da za dravnu blagajnu pronau nove prihode. Takav jedan pribilik, neki Kurbatov, nije mogao, razume se, da odgovori nadama koje su u njega polagane, a to e rei da obogati dravnu blagajnu ne globei narod. Zato je bilo neophodno potrebno zavesti novu jednu taksu podjednaku za sve od 10 denjga na akta, ugovore i kupovine, kao i jedan nov porez na krme, i to na rakiju (od vedra), koji utoliko vie ostaju nedovoljni to se njihov iznos nikad ne prikuplja ni potpuno ni blagovremeno. Tada dravna uprava pribegava pretopljavanju novca. U XVII veku ona je ve bila pretvorila strani novac u moskovske kopejke i polukopejke, ali sa neznatnom dobiti u poreenju sa onim to je postignuto ovom novom operacijom. Petar zavodi jedan postupak kome e pribegavati kasnije kad god bude preduzeo kakav vaniji vojni pohod:

179

emitovanju kreditnoga novca. Zbog toga je odluio da pretopi sav novac koji je postojao, smanjujui mu teinu. Ve 1698 godine polukopejke teine 9 dolja pretopljene su u 6 dolja . Godine 1700 iskovan je novac od 5 kopejki; godine 1701, od 50 kopejki, a godine 1704 rublje i altini (3 kopejke), sve nove novane jedinice. Ova operacija donela je ogromne dobitke, ali privremene: 792.000 rubalja u 1701; 1,297.000 u 1702; 732.000 u 1703; 397.000 u 1704; 312.000 u 1705; 228.000 u 1706; 161.000 u 1707, itd. Iako se ovaj izvor prihoda iscrpljuje im je sav opticajni novac pretopljen, ipak on omoguuje Petru da prebrodi najtee ratne godine: da plati svu novanu pomo Poljskoj, ukupno 1,215.000 rubalja, da povea prihode Ratue za 779.000 rubalja, da upotrebi 727.000 rubalja za vanredne vojne izdatke, te da tako raspolae ukupnom sumom od 2,721.000 rubalja. Nasuprot tome, ovo pretopljavanje novca daje rezultate sline inflaciji: izmenjenom novcu smanjuje se odmah vrednost, dok cene srazmerno tome rastu. Osim toga, iako Petar ima dobitaka pri menjanju novca kada alje svoju pomo Poljskoj sve do dana kada plaanje te pomoi bude prestalo usled presuivanja monetarnih dobitaka, te Avgust zakljui mir sa vedskom , dravna blagajna pretrpljuje velike gubitke usled velikih kupovina u inostranstvu. Trae se novi izvori prihoda u izdavanju pod zakup dravnih dobara, te se u tu svrhu osniva godine 1703 jedna nova ustanova, Iorska kancelarija, poverena Menikovu, gubernatoru Ingermanlanda. Ribolov se proglauje za dravni monopol; banje popisane; krme i mlinovi oporezovani; raniji dravni ugovori o zakupu poveani. Iorska kancelarija zauzima dosta neobino mesto meu finansiskim ustanovama toga doba. Ne samo da ona oduzima nekadanjim prikazima njihove dotadanje izvore prihoda, nego zadrava i nove koji su im po zakonu pripadali. Tako je stvoren jedan vanbudetski fond, osloboen svake kontrole i stavljen na raspoloenje Petru za njegove vanredne rashode. Ova mera znai slabljenje nedavno zavedenog budetskog sistema i ustanova koje su mu odgovarale. Prihodi Iorske kancelarije odgovaraju donekle Petrovim nadama; vanbudetski prihodi to ih je ona ostvarila premaaju pola miliona, od ega skoro dve treine pretstavljaju nov prihod, kao to pokazuje ovaj pregled: Prihod a u rubljama Prihodi od ranijih zakupa 115.000 169.000 214.000 205.000

Godine

Prihodi od novih zakupa 334.000 360.000 379.000 369.000

Ukupn o 449.000 529.000 593.000 574.000

Od toga drava uzela u rubljama 394.000 394.000 394.000 192.000

... ... ...

1074 1705 1706 1707

180

... Ma koliko bili veliki ovi prihodi, oni ipak ne mogu da zamene dobitke od pretopljavanja novca koji se neprestano smanjuje. Zbog toga se trgovina najpreim ivotnim potrebama pretvara u monopol u korist drave. Godine 1705 dravna blagajna prisvojila je trgovinu solju, ija je prodajna cena dvaput vea od kupovne; ona iz toga izvlai za pet godina (17051710) 715.000 rubalja, a to e rei 143.000 rubalja godinje; ali Petar troi dvaput veu sumu, skoro 300.000 rubalja, rastura ne samo prihod, nego i kapital, i ne isplauje nabavljaima koji su mu dobavili so. Godine 1707 monopol je proiren i na druge preke ivotne potrebe: katran, kolomaz, kredu, riblje ulje, a godine 1709 i na svinjske ekinje, tako da u aprilu 1706 godine britanski osmatra Uajtvort moe da napie: Ovaj dvor je postao pravo izvozniko preduzee. Jer ne samo da se ne zadovoljava najboljom robom svoje zemlje, ve tei da prigrabi i spoljnu trgovinu. Tako se stvara spoljna dravna trgovina; ak je naimenovan i jedan trgovaki komesar kome je povereno da kupuje prekomorsku robu u velikim koliinama i da izvozi rusku robu u inostranstvo, neki Dmitrij Solovjev, koji je za deset godina ostvario 344.000 rubalja dobiti. Ali Petrovi zahtevi sve vie rastu; ni prihodi Ratue, ni dobitak od pretopljavanja novca, niti ak prihod od dravnih dobara izdatih pod zakup ne mogu da zadovolje njegove potrebe. Stanje postaje neobino teko 1706 i 1707 godine. Dotada, kada bi ponestalo sredstava, mogla su se ona pribaviti iskoriavajui vikove prihoda iz ranijih godina, koji su godine 1702 dostizali sumu od 3,910.000 rubalja; ali se i ta rezerva brzo iscrpljuje, te je godine 1704 pala na 3,280.000 rubalja, godine 1705 na 2.700.000, godine 1706 na 1,610.000, godine 1707 na 1,390.000, a spustie se na 1,370.000 godine 1708, i na 970.000 u 1709 godini. U novembru 1706 godine Petar nareuje da mu se odmah poalje izvetaj koliko e ostati u kasi Moskovskog prikaza posle izdavanja plate vojsci; ovo je veoma hitno, pie on, a potom iezava u Poljskoj za itavu godinu dana, da ne ispusti Rzecz Pospolita, koja je ostala bez stareine. Kada se u decembru 1707 godine vratio u Moskvu, gde su ga zvali hitni poslovi, pregled bilansa rashoda i prihoda otkrio mu je tako opasno stanje,. da se on reio da preduzme korenite mere. Pre svega, nareuje da se izvri popis stanovnitva, jer pretpostavlja da se ono uvealo od poslednjeg popisa, te e tako uspeti da pronae nove poreske obveznike. Potom zavodi novu organizaciju rashoda i odreuje sve dravne prihode za potrebe vojske, ije izdravanje pretstavlja 76 do 96 od sto svih dravnih rashoda. Iz slinih razloga, kao to smo videli, on je usredsredio prihode u Ratuu. Sada pak rashode usredsreuje u vojni prikaz. Uzalud stareina Ratue, Kurbatov, negoduje u svojim pismima caru: Kunem vam se, gospodaru, da ete imati malo koristi od ovih raznih administracija.. Kunem vam se da jedna jedinstvena

181

administracija vredi uvek mnogo vie. Petar mu odgovara: Gospodine Kurbatove, primili smo tvoje pismo, i mi smo ve dovoljno raspravljali o tome da li vie ruku vie vrede nego jedna, i nali smo da nema niega goreg od sadanjeg ustrojstva. Te ruke kojima on doputa da ispranjuju Ratuu jesu njegovi generali, ljudi koji uivaju njegovo poverenje, koje je on naimenovao za gubernatore. Teritorijalne ustanove koje imaju zadatak da rasporeuju prikupljene sume dobivaju naziv gubernija. Rezultati popisa iz 1710 godine su oajni. Oni pokazuju da su zloupotrebljavanje narodnih snaga i finansisko iscrpljivanje zemlje, emu je bio uzrok desetogodinji Severni rat, opustoili Rusiju. Umesto uveanja stanovnitva kao to se pretpostavljalo, utvreno je da se znatno umanjio broj poreskih obveznika, to odgovara smanjivanju broja stanovnika za jednu petinu (19,5 od sto). U nekojim oblastima smanjenje je jo vee: na severu (u Jaroslavskoj, Kostromskoj i junom delu Vologdske gubernije), iji su stanovnici manje davali regrute za vojsku a vie plaali ratne poreze, to smanjenje dostie 40 od sto, a u nekojim okruzima ak i preko 50 od sto. U oblasti severnog Urala (do Solviegodska), skoro celokupno starosedelako stanovnitvo iselilo se u Sibir, gde se broj stanovnika uveava za 289 od sto. Istina, na njihovo mesto doli su novi naseljenici, ali se i oni u toku narednih sedam godina iseljavaju. Iako se broj ognjita u oblasti donje Volge (oblast slobodnog naseljavanja) uveao za 17 do sto, a u junim oblastima naseljavanja manjak nije znatniji od 12 do 14 od sto , varo Moskva i okolne gubernije pokazuju smanjenje od 25 od sto. Popis iz godine 1710, kao i raniji popisi, ne broji pojedince nego ognjita, te poreske vlasti ne znaju tano koliko se poreskih obveznika krije u jednom ognjitu od kojih svako ima proseno po 3,64 oveka i 3,34 ene. Osim toga, taj popis ne uzima u obzir itavo stanovnitvo, nego samo onaj njegov deo koji je sposoban da plaa porez, te svi koji su zapisani kao otsutni nisu mrtvi; videe se malo dalje da je veliki broj lica uspeo da izbegne popis i da su se mnogi iselili u druge oblasti. Ali, ak i sa svim ovim ogranienjima, slika ostaje ipak veoma mrana, i jasno je da je ovo opadanje stanovnitva posledica Petrovog rada. U 13 od sto sluajeva popisne liste naznauju uzroke smanjenja poreskih obveznika: prirodna smrt, 29 od sto; neposredne posledice rada dravne uprave, 20, 4 od sto; posredne posledice toga rada, 37,2 od sto; iseljavanje i prelaz u drugi drutveni stale, 8,8 od sto; prelaz u prosjatvo i razbojnitvo, 0.9 od sto; razni uzroci, 3,6 od sto. Neposredne posledice rada dravne uprave, to je regrutovanje vojnika i radnika; posredni uzroci, bekstvo. Pred ovakvim rezultatima dravna uprava, posle kratkih kolebanja, usvojila je jedno veoma prosto reenje: odluila je da ne uzima u obzir taj popis iz 1710 godine, koji je nabrojao samo 637.005 ognjita i da rauna porez na 812.000 ognjita, a to e rei na cifre iz 1680, prema kojima je bilo 791.018 ognjita, poveane redovnim priratajem stanovnitva koji je utvren jednim popisom iz 1704 godine u Moskovskom okrugu, no koji se nije odrao. Razume se da je pri ovakvom sistemu stanovnitvo globljeno vie nego ikad.

182

Nainimo pregled ovih devet prvih godina XVIII veka. Od Narve do Poltave, Rusija je preivela devet tekih ratnih godina. Ne moe se rei da je taj rat bio rat bez ikakva cilja ili da je premaao njenu snagu. Iako je taj rat zapoet prilino lakomisleno, on se zavrio, zahvaljujui Petrovoj upornoj volji, posle prvoga sramnog poraza, pobedom nad jednim od najveih evropskih vojskovoa. Ova pobeda primorala je Evropu da rauna sa Rusijom kao sa vojnim iniocem prvoredne vanosti. Istina, za tu pobedu ima Rusija da zahvali manje svojoj ratnoj vetini a vie dvema prirodnim silama: prostoru i vremenu. Razume se da je i sam Karlo svojim pogrekama potpomogao svome protivniku da iskoristi te skitske inioce. Osim toga, ona taktika povlaenja i ekanja koja je zamenila ratnu vetinu, zahtevala je od ruskoga stanovnitva rtve toliko velike i dugotrajne kakve ono dotada nije poznavalo. Poto se Petar nije hteo da obazire na dotadanje ustanove i na redovne dravne prihode, staro dravno ureenje brzo je ustupilo mesto novim vojnim upravama i linim misijama koje je car poveravao ljudima. koji su uivali njegovo poverenje, svojim generalima, svojim ljubimcima. Kako su se dravni rashodi skoro udvostruili u tome razdoblju, trebalo je ranijim porezima, koji su isprva bili usredsreeni u Ratui a potom razdeljeni gubernatorima, dodati nove, i neposredne i posredne, a naroito izvui koristi iz dravnih operacija: kovanja novca, poveanja zakupa za dravna dobra i stvaranja novih monopola. Sva ova sredstva, a posebice snienje vrednosti novca koje je odgovaralo dananjoj papirnoj inflaciji, pomogla su Petru da prebrodi najtee trenutke. Ali su ti izvori prihoda vrlo brzo presuili. Malo po malo potroene su utede iz preanjih godina. Pokuaj da se povea broj poreskih obveznika novim popisom ne samo da je bio bezuspean, nego je jo pokazao veliku bedu naroda i opadanje stanovnitva, to je bila posledica neprekidnog regrutovanja vojnika i bekstva seljaka. Za tih devet godina, Petrove reforme odnosile su se iskljuivo na spoljni izgled i nain odevanja. I ba zbog toga su one nosile obeleje profanisanja i sukobile su se sa ogorenim otporom narodnih masa i svih branilaca stare vere. Pobeda kod Poltave dopustie Petru da se pribere. On e iskoristiti to zatije da sistematie i saobrazi posebne mere koje je bio preduzeo u cilju da kako tako zadovolji najpree trenutne potrebe. 3. PRVA SISTEMATSKA REFORMA (17081712) Postanak gubernija. Prva velika Petrova reforma, ona koja je toliko oneraspoloila Kurbatova, jeste stvaranje jedne opte redovne administracije koja je Rusiji nedostajala. Uistini, prirodan razvoj dravnih ustanova ve joj je bio utro put. Posebne vojne oblasti bile su jo ranije obrazovane u junoj i jugozapadnoj Rusiji. Krajem XVII veka ovi mesni tabovi poeli su da vojnoj administraciji pridruuju i poresku. Kako se dravna uprava interesovala pre svega za rat i

183

finansije ona se samo mimogred interesovala za administraciju i pravosue, bilo je prirodno da onaj koji je upravljao tim dvema granama dravne uprave upravlja i svim ostalim poslovima i da, uopte uzev, bude stareina dotine oblasti. Petar, ne povodei se ni za kakvim sistemom, ide istim takvim putevima i usredsreuje ukoliko se za to ukazuje potreba i vojnu i poresku administraciju u ruke izvesnoga svoga generala. Tako je naposletku podelio Rusiju na osam velikih oblasti nazvanih gubernijama prema nazivu njihovih upravljaa gubernatora. Gubernije su, dakle, stvorene pre nego to je otpoeta prva sistematska reforma, ona iz godina 17081712. Njihova pojava upuuje nas da se jo jednom osvrnemo na vojne napore i finansiske nezgode prvih devet godina njegove vladavine. Kada je godine 1694 prispeo u Arhangelsk u svome jo novom mornarskom odelu i sa nekoliko naunih holandskih rei, Petar upotrebljava tada prviput izraz tup myn herr gubernor. Onaj koga je tako nazvao jeste njegov prijatelj F. M. Apraksin, koga je on naimenovao za vojvodu Arhangelska, iako je ovome bilo tada dvadeset i osam godina, a tako isto je brodogradiline radnike nazivao ship timmerman. Naredne godine pripremanje pohoda na Azov svraa njegovu panju sa severa ka jugu, i on otpoinje brzo graenje jedne flotile u Voronjeu, a zatim pristanite u Taganrogu. Guverner sa svojim ship timmerman-ima premeta se urno iz Arhangelska na Don. On zamenjuje svoju titulu nazivom admiralteik, ali se upravo na jugu stvara za njega ono to e se kasnije zvati gubernija, a to je itava jedna oblast gradova odreenih za poslove flote. Ovu oblast, jezero budueg Azovskog okruga, sainjavaju: bjelgorodski puk i razrjad (vojni okrug), kao i nii gradovi na simbirskoj utvrenoj liniji. Na mesto admiralteik-a Apraksina poslan je poetkom 1703 godine U. A. Tolstoj u ovaj novi vojni okrug Voronjea i Azova, te e on biti i gubernator Azova. Videli smo, dakle, na obalama Beloga Mora jednog gubernatora bez gubernije, a blizu Crnoga Mora jednu guberniju bez gubernatora. Na treem moru, Baltikom, nailazimo na guberniju koja ima gubernatora, a to je jedan od Petrovih ljubimaca, Menikov. Ukoliko napreduju ruska osvajanja u baltikoj oblasti, Menikov postaje najpre komandant liselburga i lotburga (posle zauzea Orjeka), a potom komandant Petrograda, koji Petar tek bee osnovao godine 1703; posle toga dobiva on titulu gubernator generalis Ingermanlandiae et Careliae; naposletku je postao gubernator Estonije i knez Iarske oblasti (1707.) Interesantno je videti kako se upravo tu, na tim tek osvojenim oblastima, stvara nov tip gubernije, koji ne lii nimalo na nekadanje vojne okruge. Petrogradska (Ingermanlandska) gubernija pokazuje po prviput godine 1707, i pored jo neodreenih oblika, plan ustrojstva gubernija, koji e se kasnije proiriti i primeniti za vreme druge sistematske reforme. Ovom gubernijom upravljaju isprva etiri dravna inovnika sa tuinskim titulama: oberkomissar, koji prikuplja poreze; oberproviant koji prikuplja ito; oberkomendat, koji komanduje trupama, i landrikhter, koji je sudija. Ubrzo posle toga ova etiri zvanja svode se na dva:

184

oberkomendat i landrikhter. Ovaj poslednji ima u svojim rukama, iako nosi titulu sudije, svu graansku upravu, finansije i administraciju. I tako se, jo pri prvim pokuajima ugledanja na tuinske uzore, javlja potreba za uproavanjem. Iako su tri mora isprva redom privlaila Petrovu panju, ipak on mora usled potreba koje je nametao Severni rat, da usredsredi sva dravna sredstva na tri unutranje oblasti. Poto je praktikovao ofanzivu od 17021705 godine, sad mora da menja taktiku i da se povlai ispred Karla XII. U oekivanju neprijateljevog napada, potrebno je da se utvrdi zapadna granica, gde su jo od XVII veka smetena dva eneraltaba, i to u Smolensku i Kijevu. Petar poinje da organizuje granicu stvarajui jednu utvrenu liniju koja se prua od Smolenska do Pskova. Tome cilju namenjuje on direktno prihode Smolenske oblasti i potinjava smolenskog vojvodu Saltikova jednome svom poverljivom oveku, Kirilu Narikinu. Tako je konano stvorena jedna vojno-fiskalna oblast, budua Smolenska gubernija. Umesto da ide na Pskov, Karlo se odluuje u februaru 1708 godine da poe na Ukrajinu. Ve poetkom leta 1708 godine Petar dolazi lino u Kijev i rukovodi njegovim utvrivanjem. Knez Dmitrij Golicin, koji je upravljao bjelgorodskim razrjadom, nosio je od 1704 godine titulu gubernator, koju je nasledio od svoja dva prethodnika koji su ranije bili na elu vojne komande. Ali u ast grada Kijeva, on se ne zove bjelgorodski, nego kijevski gubernator. Tako je postala Kijevska gubernija. U jesen 1705 godine javlja se buna u oblasti Astrahana. Petar odmah alje tamo P. M. Apraksina, brata admiralteik-ova, i stavlja mu na raspoloenje sve prihode Kasacionog prikaza. Buna je uguena u prolee 1706 godine. Ali se ovom prilikom Kazanjski okrug potpuno odvojio od Moskve. Od vojnog okruga postao je oblast u isti mah fiskalna i vojna, i preobrazio se u ono to e kasnije biti Kazanjska gubernija. Ratua, koja se stara o svim potrebama, kako se ali Kurbatov, konano je opljakana. Ali, ta Petar mari za sudbinu centralnih moskovskih upravnih ustanova, kad on cele godine juri po putevima svoje carevine i jedva stie i to ne svake godine da o Boiu svrati u Moskvu na nekoliko dana? Jer se obino o Boiu nagomilaju svi poslovi koji zahtevaju njegovu linu odluku, ma da on jedva stigne da se na brzu ruku upozna s njima. Zna se, na primer, da je on u decembru 1707 godine, posle jednogodinjeg otsustvovanja iz Moskve, naredio da se istrauju sredstva kako bi se sastavio kraj s krajem i naao novac za redovne potrebe, poto je potreba za novcem neobino hitna (Whitworth). Ali ve 5/16 januara 1708 godine on opet odlazi iz Moskve da cele te godine motri na kretanje Karla XII. Za vreme zime 17081709 godine, njegov protivnik ga ne ostavlja na miru, ve napada iznenada na varo Gajdar, usred decembarskih mrazeva, te je Petar primoran da provede boine praznike u Sumi, umesto u Moskvi. Tek posle pobede kod Poltave, oko Boia 1709 godine, vraa se on najzad u Moskvu posle otsustvovanja koje je trajalo skoro dve godine. Ovoga

185

puta, prema njegovom linom tvrenju (u Istoriji vedskog rata), on poinje da se bavi graanskim poslovima. Treba zapamtiti ova dva datuma: boine praznike 1707 i 1708 godine. To su datumi prve Petrove ozbiljne reforme. Istina, on i ovoga puta samo sistematie svoje ranije odluke. 6/17 januara 1708 godine on ustanovljava pri svojoj linoj kancelariji Bojarski savet koji e ga zastupati za vreme njegovog osustvovanja i nareuje ministrima da se sastaju triput nedeljno i da vode zapisnike svojih sednica (u kojima e se ispoljiti glupost svakoga od njih). To je klica buduega Senata. U decembru 1707 godine nareuje on da se pripoje gradovi izuzev onih koji se nalaze na 100 vrsta od Moskve prema oblasti u kojoj se nalaze, i to Kijevu, Smolensku, Kazanju, Arhangelsku. To je klica budue podele Rusije na gubernije. I tako, pomou nekoliko hitno ispisanih redaka koje e ministri imati da razrade i preobraze u zakone postavljeni su temelji dveju vanih ustanova moderne Rusije. Istina, ova prva Petrova reforma moe se nazvati sistematskom samo u najobinijem smislu rei. Jer Petar je ostvario ovu reformu, kaogod i mere koje je pre toga preduzimao, tek posle mnogih i neprekidnih spoticanja bilo o nedovoljnost obavetenosti kod svojih saradnika, bilo o nedostatak saobraavanja, ili pak o nove injenice, o ivotne neophodnosti koje su ga primoravale da ponitava sve ono to je bio ustanovio, te se tako dogaalo da je metodini plan postajao samo komad bezvredne hartije koji nimalo ne odgovara stvarnosti. A kako je on lino neprekidno zauzet brigama koje u njegovim oima ostaju vanije nego preduzeti posao, on svoje reforme moe da izvodi tek delimino. Proteklo je dosta vremena, kao to smo videli, izmeu mera koje je preduzeo 1707 godine i njegove odluke, koju je objavio prilikom svog povratka u Moskvu godine 1709, da se bavi graanskim poslovima. U meuvremenu (1708), Bojarski savet pripremio je jedan prethodni nacrt zakona, no on se ograniavao na bitne odredbe reforme: na raspodelu gradova i pukova na gubernije i na novu razdeobu prihoda. Skuptine gubernatora i poreske mere. Gubernatori su ve bili postavljeni; ali nekoji od njih jo ne behu napustili Moskvu, a drugi su pratili Petra pri njegovim ratnim pohodima. U januaru 1709 godine car im nareuje da proue poblie razne poslove svojih gubernija, i da budu spremni da stupe na dunost i da prikupljaju poreze ve od poetka 1710 godine. Da bi im se olakao prethodni rad, pridodati su im pomonici pod nazivom landrikhter-i, koji je bio zaveden u osvojenim oblastima. Tek januara 1710 godine Petar se vraa u Moskvu i saziva prvu skuptinu gubernatora. Ali i ovoga puta on ne moe nita da odlui, jer su prikupljeni podaci nedovoljni. On mora da eka Boi izmeu 17101711 godine da bi sazvao u svojoj novoj severnoj prestonici, Petrogradu, drugu skuptinu gubernatora. Za vreme rada ove skutine reforma je priblino sasvim utvrena, te gubernatori mogu po prviput da otidu svaki u svoju guberniju.

186

Pitanje izdravanja vojske je sada jedna od prvih Petrovih briga. Posle pobede kod Poltave i kapitulacije vojske Karla XII pred Perevolonajom, meunarodni poloaj Rusije je uvren; druge zemlje izlaze joj u susret, a pojavljuju se i saveznici koji bi eleli oslabljenje vedske. Najvanije tvrave u Estoniji, Livoniji i Kareliji predaju se jedna za drugom, te se tada prviput posle mnogo godina moe pomiljati na mir. Istina, iste te 1711 godine Petar je pretrpeo jedan poraz na reci Prutu. Ali taj neuspeh ga goni da se jo vie nada miru, jer on krajem aprila pie Apraksinu: Zar nije oajno to se moramo tui sa ovakvim neprijateljima, a da gubimo iz vida rat sa vedskom, iji se kraj ve nazire, ako se pouzdamo u Boga?. Uistini, ovaj rat potrajae jo jedanaest godina i primorae Rusiju da podnese nove i teke rtve. Godina 1711, umesto da otvori period mira, oznaava poetak novoga doba zategnutosti i napora. I tako e se reforma roditi u prilino nezgodnim okolnostima godine 1712. Na skuptini gubernatora 1710 godine Petar moe, i pored nedovoljnih podataka, da uvidi krajnju ozbiljnost situacije. Ukupni rashodi penju se na 3,834.000 rubalja, od ega 3,159.000 za vojsku, mornaricu, artileriju i diplomatiju. Prihodi, od kojih se oekivao maksimum na osnovu prosene cifre dohodaka iz 17051707 godine dali su samo 3,330.000 rubalja. Tada se prviput javlja deficit od pola miliona. Petar usvaja jedno sasvim prosto reenje. Poto je nemoguno zadovoljiti sve potrebe, treba se bar pobrinuti za one koje su najpree i razdeliti prihode izmeu etiri ustanove: prikaz rata, prikaz artilerije, prikaz admiralstva i prikaz ambasada; i on zabranjuje, pod pretnjom najsvirepije kazne, da se novac upotrebljava za druge trokove pre nego to se obezbede oni prvi. Poto je ovako odluno reio to pitanje, naputa prestonicu i ostavlja Bojarskom savetu brigu da pronae nain kako da se zadovolje ostali rashodi. Ministri donose tada odluku da povere tu dunost gubernatorima. Dotada su se najpre zadovoljavale lokalne potrebe, pa potom se ostatak prihoda predavao centralnim ustanovama (Ratui) koje su imale dunost da ih razdele raznim prikazima. Otsada se, naprotiv, oduzimaju najpre od prihoda gubernija sume potrebne za ona etiri glavna prikaza, a gubernijama se ostavlja samo preostatak tih prihoda. Razume se da ovaj sistem, iako stavlja na teret gubernijama deficit, on ga ne otklanja. Uskoro postaje jasno da tri gubernije u kojima je skoncentrisan najvei deo vojske, a to su Petrogradska, Kijevska i Azovska gubernija, upotrebljavaju ve odavno sve svoje prihode na izdravanje pukova, i da ti prihodi nisu dovoljni. Ne ostaje nita drugo sem da se pribegne jednom nainu koji je primenjivan pre Petrove vladavine, a to e rei da se ustanovi jedan nov porez koji bi mogao da popuni deficit i da se naplauje u svim oblastima, samo za tu godinu, po pola rublje od ognjita. To je i odluio Bojarski savet 28 februara 11 marta 1710 godine. Meutim situacija kao to e se ustanoviti posle nekoliko godina na osnovu tanih rauna bila je mnogo manje ozbiljna nego to se mislilo. Prihodi stvarno prikupljeni u raznim gubernijama godine 1710 premaaju znatno

187

budetska predvianja i daju viak od 900.000 rubalja. Godine 1711, ovaj viak poznat je vlastima, i on im omoguava da slobodno deluju i da odmah zadovolje sve rashode, izuzev rashode dvora i etiri glavnih prikaza. Nasuprot tome, u isto vreme porazni rezultati popisa stanovnitva iz 1710 godine pokazuju znatno smanjenje broja poreskih obveznika. Vlasti, kao to smo videli, pronale su i ovde jedno sasvim prosto reenje, jer su se odluile da prikupljaju porez na osnovu nekadanjih ve zastarelih cifara. Oekujui drugo zasedanje Saveta gubernatora, Petar nareuje da se na osnovu istih cifara raspodele trokovi na izdravanje pukova. Usled toga gubernije su podeljene na posebne otseke (146 i po otseka, svaki sa po 5.536 ognjita), a pukovi se rasporeuju srazmerno broju otseka svake gubernije. Treba plaati trokove prvenstveno pukova aktivne vojske, zatim garnizonskih trupa, mornarice, ambasadorske kancelarije i artilerije. to se tie ostalih izdataka, njih treba platiti iz vikova, poto se prethodno provere. U smislu ove Petrove odluke Skuptina gubernatora ustanovljava nov budetski predlog od deset lanova, kojim se predvia 2,192.319 rubalja za vojsku (91.000 za eneraltab, 156.207 za gardu, 764.666 za konjicu, 840.413 za peadiju, 340.033 za garnizone), i 815.792 rublje za ostale prikaze (433.996 za admiralitet, 148.031 za prikaz ambasada, 99.568 za prikaz artilerije, 22.651 za prikaz farmacije, 111.546 za dvorske trokove, to iznosi ukupno 3,008.111 rubalja rashoda prema 3,026.131 rubalja prihoda. Nema vie deficita, ve naprotiv izvestan mali viak. Istina, ovaj viak je samo prividan, jer da bi se on postigao, izostavljeni su iz budeta svi ostali rashodi, koji iznose oko pola miliona, no koji se moraju pokriti ma na koji nain. Ovaj novi budetski sistem primenjen je poev od godine 1712. Docnije emo videti njegove rezultate. Zasada treba da rasmotrimo tri elementa reforme: gubernije, raspodelu pukova i Senat. Organizacija gubernija. Nekoliko pravnih istoriara, Nevolin, Mroek Drozdovski, Lekov, Dmitrijev, izneli su pretpostavku da gubernije koje je stvorio Petar nisu nita drugo do nekadanje administrativne oblasti Rusije XVII veka, pa ak i jo starije. Drugi istoriari, kao Lohvicki, Gradovski, Andrejevski, polazei od jedne tane misli, da u Rusiji nisu postojale oblasne i pokrajinske jedinice pre Petra Velikog, smatraju da je on stvorio gubernije i okruge po svojoj volji, naruavajui istoriski red i ne vodei rauna o prolosti. Oba ova miljenja izgleda da su pogrena. Jer je istina, prvo, da su ve krajem XVII veka postojale oblasne grupacije (vojni i finansiski okruzi). Ovi okruzi, razrjadi Sjevska i Bjelgoroda, uli su u sastav Azovske i Kijevske gubernije. Drugo, tano je da su na severu i u centru Rusije nekadanji teritorijalni sistemi (apanae koje je Moskva prisajedinila) odavno prestali da postoje i da su gradovi, koji su bili grupisani prema fiskalnim potrebama i koji su sauvali svoju organizaciju sve do stupanja Petrova na presto, nisu sainjavali oblasne upravne jedinice, nego ih je Moskva dodeljivala raznim oblastima po svojoj volji. Ipak, tek u vremenu o kome govorimo, gradovi, koji su nekada bili raspodeljeni u ove finansiske grupacije ulaze u teritorijalni sistem, tako da je svaka grupa gradova raspodeljena na etiri

188

ili pet gubernija. Petrova reforma imala je, dakle, tu posledicu, to je stvorila teritorijalnu vezu izmeu ovih gradova, koji su otsada grupisani prema geografskim obzirima: prema blizini ili lakoi renog saobraaja. Sredina Rusija, koja nije sluila za poprite vojnih operacija, podeljena je prosto na dve velike oblasti, Moskovsku i Arhangelsku. Moskva doivljuje u to vreme znatan preobraaj. Dotada je ona bila sredite, prestonica Rusije. Prilikom stvaranja gubernija, ona postaje prost oblasni glavni grad, to izaziva promenu njene centralistike organizacije. Ova, kao to smo videli, ve od poetka Severnoga rata bee usredsredila u svojim kancelarijama upravu vojnih i finansiskih poslova, zamenjujui tako nekadanje prikaze. Ali e sada i ona biti potisnuta. I sam Kurbatov, koji se ranije protivio decentralizaciji, dao je Petru savet, uostalom veoma mudar, da bude dosledan sebi: Ako su gubernije konano ustanovljene, kae on onda je potrebno da se meu njima razdele prihodi Ratue. To je i uinjeno. Posle ove raspodele, poslovanje Ratue ograniilo se na prikupljanje prihoda Moskovske gubernije; tako ona gubi svoje obeleje ministarstva finansija i postaje obina lokalna ustanova. Kako su njeni prihodi poticali veinom iz severnih pokrajina, Kurbatov, za koga sada tu nema vie posla, naimenovan je sasvim prirodno za gubernatora Arhangelska. Isti preobraaj vri se u itavom nizu centralnih ustanova Moskve, te su one primorane da predadu svoje poslove pokrajinskim ustanovama. One prestaju da budu dravna upravna tela, a one koje ne iezavaju potpuno, ostaju samo kao lokalni organi. Oblasni prikazi, kao na primer Kazanjski i Sibirski, ukinuti su, poto su najpre predali svoje poslove organima stvorenim na licu mesta, a to e rei administrativnim ustanovama istoimenih gubernija. Ali izvesni prikazi, usled same prirode poslova kojima se bave, pretstavljaju ustanove od opteg a ne lokalnog interesa: to su najpre etiri ustanove kojima gubernije moraju da alju direktno svoje prihode, a zatim prikazi koji se bave kovanjem novca, i neki drugi. ta e biti sa ovim ostacima tako unitene centralne moskovske administracije? Raspodela pukova. Ideja vodilja reforme ne moe se pomiriti sa postojanjem centralnih vojnih prikaza. Ako pukove treba da izdravaju gubernije onda je logino staviti ih u direktnu vezu sa ovima. Zbog toga je po jedan komesar, kome je dunost da pazi na izdravanje trupa, dodeljen svakom puku od strane odgovarajue gubernije (1711). Ali u ovome sistemu, gubernije vre isti posao kao i prikaz rata. Ovo se nije odmah uvidelo, i ova omaka izazvae kasnije veliku zabunu, koja bi se moda izbegla, da je mir zakljuen u predvienom roku i da su pukovi bili otposlati u svoje odgovarajue gubernije; tada bi se prosto vratilo teritorijalnom sistemu sa kraja XVII veka. Oevidno da je i Petar teio tome cilju. I zaista, on je propisao da pukovi nose imena onih gradova koji e morati da se staraju o njihovom izdravanju: tako na primer, puk koji je najpre nosio ime svoga komandanta Al. Gordona, a zatim ime mladoga eremetjeva,

189

prekrten je u Astrahanski puk, jer njegovo izdravanje pada na teret Kazanjske gubernije, u koju spada i Astrahan; puk Gaspara Gulica (koji je kasnije nazvan ambersov puk) postao je Rostovski puk, i Moskovska gubernija plaa njegove trokove. Ovaj sistem ima izvesne slinosti sa vedskim vojnim sistemom, o kome je Petar, istina, u to vreme imao prilino nejasan pojam. Ideju o besmrtnim vojnicima pozajmio je on od svoga protivnika Karla XII. Meutim, ve u samom poetku reforme uvidelo se jasno da e, doklegod bude trajao rat, neprekidno premetanje trupa onemoguiti raspodelu vojnika po gubernijama; jer, dok je veliki broj pukova bio skoncentrisan u izvesnim gubernijama, u drugima nije bilo ni jednog jedinog puka. Komesari koje su otposlale pojedine gubernije primorani su da prate pukove pri svima njihovim marevima, te tako njihovo zvanje gubi svoj pravi smisao, a to je veza sa njihovim odgovarajuim gubernijama. Otuda nov izvor komplikacija, ije emo posledice videti. Stvaranje Senata. Istoriari su ponekad videli, u ukidanju Bojarske dume i ustanovljavanju Senata dokaz careve politike mudrosti. Petar je osudio Dumu da iezne, jer je ona bila samo jedna zastarela ustanova nesposobna da udovolji savremenim zahtevima, pie na primer Petrovski. I Andrejevski istie da je ova reforma svesno delo. Ali sama injenica da je nekadanja Bojarska duma, u vremenu ustanovljavanja Senata (godine 1711) ve odavno bila iezla, pobija ovo shvatanje. I pored svog naziva Savet koji se okuplja u carevoj linoj kancelariji sastavljen je samo od efova raznih administracija koji spadaju u najbliu Petrovu okolinu, od inovnika, od ministara kako ih on naziva, i taj savet nije mnogobrojan. Kao to je dokazao Kljuevski, iezavanje Dume vri se postepeno i neosetno. Ve od poetka Severnoga rata, careva lina kancelarija postala je dravni kontrolni organ, i skuptina koja je pozvana da tu zasedava dobila je obeleje vladarevog privatnog saveta. Ali, kao to smo videli, godine 1710 poloaj ovoga Saveta menja se iz korena, a prilikom stvaranja gubernija i ukidanja prikaza, raniji sistem kontrole menja se takoe. Videli smo takoe da izvan kontrolisanog budeta Petar raspolae i vanbudetskim sumama, koje ne podleu niijoj kontroli; da je on tome dodao izvesne posebne poreze (prihode iorske kancelarije, monopol poreza i druge monopole), da bi mogao njima slobodno raspolagati. S druge strane, njegova otsustvovanja, isto toliko esta koliko i dugotrajna, ne doputaju mu da lino nadgleda rad svoga Saveta. Kada se mehanizam prikaza poremetio, niko vie nije znao ko upravlja dravom, niti kojoj su vlasti potinjeni gubernatori. Izmeu gubernija i cara ne postoji vie nikakav posrednik, ak ni jedan dravni inovnik kakav je bio Kurbatov. I tada, uoi svog polaska u ratni pohod na Prut (odmah posle druge skuptine gubernatora), Petar se sea ili saznaje za primer Karla XII koji je deset godina ranije, u slinoj situaciji, poverio voenje poslova, za itavo vreme njegovog otsustva, Riksdagu ili Senatu tokholma. Od godine 1707 on nareuje Savetu da se okuplja redovno i da vodi zapisnike svojih sednica. Ukazom od 22 februara/5 marta 1711 godine proiruje ga on dalje i ustanovljava Upravni senat zbog svojih uobiajenih otsustvovanja izazvanih ratom. Devetorica senatora, naimenovanih

190

za lanove te nove skuptine, administrativne a ne zakonodavne, to treba imati u vidu nisu istaknute linosti koje bi igrale neku vanu ulogu u politici. Oni su potinjeni efovima, koji kao na primer Menjikov i Apraksin, davnanji prijatelji i vojni i diplomatski saradnici Petrovi jesu iznad Senata i imaju pravo da pri optenju sa njim upotrebljavaju formulu: Po nareenju Njegovog Velianstva. Ovo su samo strunjaci, koji mogu biti kanjeni zbog nedostataka i pogreaka u slubi i koji su samo upravnici, poslovoe. Nasuprot tome, u odnosu na pojedince i ustanove koje su im potinjene, oni pretstavljaju vladarevu linost. Zabranjeno je ak, pod pretnjom smrtne kazne, da se podnose tube protivu njih dok se car ne vrati. Petar je preneo na njih dunost da se brinu o svim poslovima koje je trebalo svravati posle stvaranja gubernija. Na prvom mestu poverio im je kontrolu nad vanbudetskim prihodima (monopoli i dobiti). Na drugom mestu, careva lina kancelarija predala im je kontrolu nad guberniskim budetima (komisija Vadbolski, od februara 1712 godine. Na treem mestu njima se pridaju radi odravanja veze izmeu njih i gubernija komesari koje odailju same gubernije; ako se nekoja gubernija pokae neuredna u svojim plaanjima, oni mogu, kao u staro doba, podvri ove komesare telesnim kaznama dvaput nedeljno. Na etvrtom mestu njima je nareeno (ukazom od 5/16 marta 1711 godine) da naimenuju za ober-fiskala jednog pametnog i dobrog oveka, bez obzira na njegovo poreklo ija bi dunost bila da potajno nadzirava svaku linost, ne izuzimajui ni linosti na najviim poloajima. Pod upravom ovoga ober-fiskala stvara se u unutranjosti zemlje itava mrea agenata, pod imenom fiskali, i ta pijunska organizacija ubrzo diskredituje ovu ustanovu. Ali stvarajui ove fiskale, Petar je teio da se okrui prijateljima i vernim slugama, koji bi bili vezani za njega linim vezama. Zbog toga on veinom daje ove poverljive zadatke oficirima svoje garde. Sve ove mere imaju za cilj da popune praznine koje je ostavilo za sobom rasturanje centralne administracije. Ovaj cilj, kao to emo uskoro videti, nije bio dostignut. to se tie samoga Senata, on je dakle u poetku samo jedna privremena ustanova; kao takva, ona prima od cara hitne i kratke naredbe, koje se odnose na posebne i konkretne sluajeve, a imaju veinom fiskalno obeleje. Petar se ne brine mnogo da upozna posledice takvih svojih naloga, koje on dopunjuje postepeno novim nareenjima za vreme svojih puteestvija. Ali, da bi ove njegove naredbe mogle biti izvrene, on je primoran da doda Senatu jedan izvrni organ i jednu urednu kancelariju; posle toga treba da obelei delokrug rada ovih ustanova i da stvari zakonsku vezu izmeu Senata i gubernija. Ova tri elementa ine jedinu razliku izmeu Senata i nekadanjega Saveta pri carevoj linoj kancelariji. Ali ak i ovako, organizacija Senata ostaje i dalje nesavrena. Treba imati u vidu da Petar nee da dopusti Senatu da pozajmi od njegove line kancelarije gotovu organizaciju i zakonske forme kontrole kojima ona raspolae. On mu daje jednu posebnu kancelariju, na elu koje se nalazi ne ef careve line

191

kancelarije Nikita Zotov, njegov nekadanji profesor, ve ober-sekretar ukin, jedan nov ovek, jedan pribilik, dovitljiv ovek koji je postao strunjak za monopole i koji je ranije bio pretsednik Iorske kancelarije. Njegove dunosti odgovaraju potpuno posebnim uputstvima koja su data Senatu: prikupiti to je mogue vie novca, jer novac je ivac rata, a raunovodstvo ili ukupni pregled budetskih tabela koje je ustanovila svaka gubernija, koncentrisano je u jednom posebnom i tajnom otseku njegovih kancelarija. Ova novina stvorila je veliku zabunu pri izradi budetskih izvetaja, iji su metodi tek bili utvreni. Poto je predala svoje arhive Senatu, careva lina kancelarija, koja sad ne prima vie izvetaje o tekuim poslovima, primorana je na besposliinje. Ali, kako gubernije ne upuuju nikakav izvetaj Senatu, administracija se odjednom nala u poloaju savrenog nepoznavanja dravnih rashoda. Raunovodstvo je toliko dezorganizovano ovim promenama, da je ono godine 1714 ponovo premeteno u carevu linu kancelariju, a ovoj je stavljeno u dunost da ponovo pregleda novi budet, i to od poetka, a to e rei od stvaranja gubernija onakvih kakve su ih utvrdile budetske tabele iz 1710 godine. Ali zabuna ipak i dalje postoji, jer se gubernije uzdravaju, ne bez zadnje misli, da predadu svoje izvetaje i druga potrebna dokumenta. Usled toga nastaje isto toliko duga koliko i besplodna prepiska, sve do trenutka kada stari Zotov umire i kada njegova ustanova iezava zajedno sa njim (u jesen 1717 godine). Nered u raunovodstvu nije posledica sluaja. On je, u malom, slika opteg rastrojstva drave posle stvaranja gubernija, i zato se ovo doba moe nazvati period haosa. Klice ovoga rastrojstva nalaze se, kao to smo videli, u svakom pojedinom elementu reforme iz 17081712 godine, a to e rei u administraciji gubernija, u raspodeli pukova i administrativnim metodama Senata. to se tie uzroka suprotnosti izmeu cilja reforme i nedovoljnosti njenih rezultata, oni se jasno ukazuju: to je pre svega nastavljanje jednoga munog rata, umesto oekivanoga mira; zatim, to je potreba za Petra, ne samo da krstari Rusijom od Baltikog do Belog Mora i od Belog do Crnog Mora, ve i da ode na Zapad da uvrsti svoje saveze i da uskladi plan svojih vojnih operacija sa operacijama svojih saveznika. U ovakvim okolnostima car je u nemogunosti da i dalje igra ulogu zakonodavca, a tu ulogu on nee da poveri nikome. 4. POSLE POLTAVE Diplomatija i rat (17091717). Petrova putovanja u inostranstvo, odmah posle pobede kod Poltave, pokazuju koliko su diplomatski odnosi Rusije postali sloeni. Krajem septembra 1709 godine, Petar odlazi u Poljsku i u Torunu ima sa kraljem Avgustom sastanak kome prisustvuje i ambasador Danske. Malo kasnije susree se sa pruskim kraljem Fridrihom I u Marijenverderu. Pri povratku, on prvi baca tri bombe pri opsadi Rige. O Boiu 17091710 godine saziva on prvu skuptinu gubernatora u Moskvi, a da bi ouvao uspomenu na pobedu kod

192

Poltave, sveano otvara u Petrogradu crkvu svetoga Samsona i puta u more ratni brod Poltavu. Godine 1710 prisustvuje opsadi Viborga, koji on naziva uzglavljem Pretrograda. Posle zauzea Rige i Revala (u leto 1710), on slavi veridbu svoje bratanice Ane (erke njegovoga brata Ivana) sa vojvodom od Kurlandije. U oktobru alje Turskoj ultimatum koji prouzrokuje zategnutost rusko-turskih odnosa. U aprilu 1711 godine, u Jaroslavlju u Galiciji, zakljuuje ugovor sa gospodarom Moldavije Kantemirom, a narednog meseca sastaje se tu sa kraljem Avgustom, koji mu obezbeuje pismenim sporazumom pomo jednog kontingenta poljske vojske protivu Turske. Tu u Jaroslavlju on razgovara sa diplomatskim pretstavnikom volfenbitelskog dvora i ugovara enidbu svoga sina, carevia Alekseja, sa Sofijom-arlotom, kneginjom od Volfenbitela. Tu mu jo francuski ambasador Baliz predlae posredovanje Francuske izmeu Turske, vedske i Rusije. Posle toga on odlazi na Prut, na elu svoje vojske, i stie u Ja da se sastane sa gospodarem Moldavije. On odbija mir koji mu sultan nudi da ne bi ohrabrio neprijatelja. Posle svog poraza na Prutu, sav iznuren, on prelazi Poljsku i Prusku, a potom kroz Drezdu odlazi na leenje u Karlove Vari. Ali je u oktobru ve u Torgau, gde prisustvuje carevievom venanju; ima kratak sastanak sa Lajbnicom, a zatim se u Krosenu susree sa Fridrihom-Viljemom, pruskim prestolonaslednikom. Posle kratkog bavljenja u Petrogradu, neuspeh danskih operacija u Pomorju dovodi ga juna 1712 godine na pomorsku obalu, gde Menjikov opsauje tetin, ali bez uspeha. Odatle odlazi u Volgast, na nov razgovor sa poljskim kraljem, i u Anklam, gde vri smotru nad danskom flotom. Iznuren neprijatnostima letnjega rata, odlazi ponovo na leenje u Karlove Vari i u Teplic. U novembru prolazi kroz Drezdu i Berlin i pridruuje se svojoj vojsci; ali pokazujui vie revnosti nego pameti, kako on kae, Danci i Saksonci, koji ga nisu oekivali, pretrpeli su poraz od veana kod Gadebua. 17/28 januara 1713 godine on se sastaje sa danskim kraljem u Redensburgu, i ta dva vladara odgovaraju time to su potukli veane kod vabteta i oterali ih 30 januara/10 februara iz Fridrihstata u Holtajnu. Pri povratku zadrava se on u Hanovru, gde se sastaje sa izbornim knezom, i u enhauzenu blizu Berlina, gde se susree sa Fridrihom-Viljemom, koji tek to bee nasledio presto svoga oca Fridriha I. Ovo nabrajanje dovoljno je da pokae tekoe borbe protivu vedske, a to e rei protivu jedne drave koja je pre ratnih avantura Karla XII uivala veliki ugled u Evropi, koja je proirila svoje oblasti do severoistone obale Baltikog Mora i koja je u prvom redu evropskih velikih sila. Slabljenje vedske i pojava Rusije na evropskoj pozornici poremetili su nekadanju politiku ravnoteu. Iako su se, razume se, sve velike sile a naroito pomorske sile pokazale neprijateljski raspoloene prema ovom razvoju Rusije, drugostepene sile, naprotiv, grevito su se uhvatile za ovu novu vojniku silu koja raspolae prostranom teritorijom i neiscrpnim mnotvom besmrtnih vojnika. Sistem interesa koji su stvorili uspesi Rusije pojavljuje se jasno. Tada se isto tako pojavljuje ne u apokrifnom testamentu Petrovom, ve istinski sfera

193

posebnih interesa Rusije i niz spoljnopolitikih problema, na ijem e ostvarenju raditi docnije nekoliko generacija. Razume se da je tada bilo jo prerano postavljati najvei deo ovih problema, ali je isto tako bilo teko izbei ih, poto su se oni sami nametali Rusiji. Energian, ali neiskusan, Petar je grabio sve prilike koje su se ukazivale, te je neizbeno rasparavao svoju snagu. Od njegova tri eventualna neprijatelja, Poljske, vedske i Turske, Poljska je postala njegov saveznik, i on je raspoloen da joj prepusti Livoniju; ali druga dva neprijatelja dovoljni su da neobino oteaju njegov zadatak. vedska moe da se osloni na tri pomorske sile, Englesku, Holandsku i Francusku, i vedska ima za protivnika samo Dance i nekoliko malih nemakih dvorova jer Turska tada tek poinje da stie vanost koji upravo i postaju prvi zapadni saveznici Rusije i neprekidno razgnevljuju Petra svojom dvolinou i spletkama. Turska, koju isto tako podrava Francuska, ima protivu sebe sve potlaene hrianske narode: Rumune, Srbe, Bugare, Grke, Jermene, koji preklinju Rusiju da ih oslobodi. Ali udaljenost njihove eventualne zatitnice izaziva kod. hriana na istoku strah od turske osvete u sluaju da Rusija zadocni ili se ak i odrekne namere da im pomogne, te im nalae da vode dvosmislenu, pa ak ponekad i podlu politiku, kao to je bila na primer politika hrianskih voa u dunavskim pokrajinama Vlake i jednog dela Moldavije, koja je povukla Petra u pohod na Prut dajui mu lanu nadu da e hriani dii ustanak u pozadini turske vojske. Dranje velikih sila pred sve veim uticajem Rusije menja se iz osnova posle pobede kod Poltave. U poetku Petrove vladavine Rusija je beznaajna injenica. Ruski ambasadori, koji se tada prviput najavljuju u diplomatskom telu, nailaze na hladan pa ak i na ironian prijem u raznim evropskim prestonicama. Niko nema volju da stane na stranu Rusije, i pored svih pomoi i trupa to ih obilno obeavaju Petrovi diplomatski pretstavnici u inostranstvu. Ova ravnodunost poinje da iezava posle pojave ruske mornarice u Baltikom i Crnom Moru, koja izaziva naroito kod pomorskih sila zavist u pogledu ruskih namera. Ve 1700 godine, Matvjejev pie iz Holandije: Sadanji rat protivu vedske je veoma neprijatan Ujedinjenim Oblastima i veoma tetan po celu Holandiju, jer vi imate nameru da oduzmete od veana pristanite Narvu ili Nienskanc na Baltikom Moru. O ovome se raspravlja na svima sastancima. Ako on uspe da posedne jedno pristanite u toj oblasti, govore ljudi mi emo biti primorani da ga se bojimo isto koliko i Francuza, jer e mu tada sva vrata biti otvorena. Kada je Petar zatraio od Holanana da prime u slubu, radi obuke, 4.000 mornara iz Arhangelska, Matvjejev ga obavetava da oni nimalo ne ele da ue pomorskoj vetini nae ljude. Raspoloenje Engleske je isto takvo: Zar mogu Engleska i Ujedinjene Oblasti napominje opet Matvjejev imati simpatija prema nama i otvoriti nam vrata ka Baltikom Moru, kada su Englezi i ovdanji ljudi reeni da nam ne dopuste da ma ta imamo na tome moru? Oni nee ni da uju za tako blisko susedstvo. Iako nas oni doekuju ljubaznim reima, njihova srca nisu iskrena prema nama. Ponude za sklapanje saveza to ih je Matvjejev uinio u Londonu godine 1706 samo su naljutile

194

Engleze Uzalud on pokuava da ih ubedi u korist koju e imati ako budu primali rusku robu ne vie preko pristanita Arhangelsk, gde svaka laa moe godinje da izvri samo jedno putovanje, nego preko baltikih pristanita, i razume se, pomou ruskih brodova. Petar je bio spreman da se obavee Engleskoj da nee imati pomonu flotu u Baltikom Moru, ma da je on preporuivao svome poslaniku Golovinu da ne otkrije pre vremena broj brodova. On ide ak dotle da nudi vojvodi od Marlboroa itavu jednu rusku kneevinu po slobodnom izboru, i svetoandrejski orden. Ali Matvjejev pie iz Londona: Engleski ministar je vetiji i okretniji u svojim spletkama nego i sami Francuzi. Iz svih njihovih rei, koje su isto toliko utive koliko i prazne, proistie za nas samo gubljenje vremena. Godine 1701, u Biri, Petar razgovara sa francuskim poslanikom i izraava mu svoju elju da smanji oholost Ujedinjenih Oblasti koje, ne obzirui se na svoju stvarnu situaciju, hoe da stanu u red velikih sila i meaju se u sve evropske poslove. U Varavi, januara 1702 godine, ruski diplomatski pretstavnik izjanjava se jo otvorenije pred istim poslanikom: ako Luj XIV hoe da pomogne caru da se dokopa jednog pristanita na Baltikom Moru, car e sagraditi toliko laa, da e sva trgovina na Baltikom Moru uskoro biti u rukama njegovih podanika i podanika francuskog kralja; ostali narodi bie time potisnuti u stranu. Meutim, upravo toga se Evropa najvie i boji. Zato, kada je krajem 1702 godine Francuska poslala u Moskvu ambasadora de Baliza, uvia se ubrzo da ovaj diplomata eli manje da pomogne Petru a vie da ga zavadi sa svim onim njegovim saveznicima koji su se pokazali neprijateljski raspoloeni prema Francuskoj. Poto su Holanani kazali Matvjejevu da je de Baliz pijun koji obavetava ne samo Francusku, ve i vedsku, jedna istraga, koju je vodio neki Postnikov, plemi koji nema rang ambasadora, ustanovljava da francuski dvor pokazuje srdanost prema veanima. Iz Pariza, kuda je bio poslan, Matvjejev ukazuje na to da veani uivaju ovde veliko uvaenje, i da ima malo izgleda da e prijateljstvo koje nam se ovde izraava ljubaznim ali praznim reima, doneti ma kakve koristi. Holanani i Englezi trude se u Beu da spree svako zblienje sa Moskvom. Oni ukazuju na opasnosti koje bi usled uveavanja Rusije zapretile Evropi i uveravaju cara u iskrenu odanost Karla XII Austriji. vedski diplomati deluju u istom smislu sluei se korupcijom. Zbog toga su uzaludni svi pokuaji koje Rusija ini preko Golicina i Patkula u Beu 17011702 godine da bi dobila posredovanje i savez: Nas smatraju za varvare, pie Golicin Golovinu govorei o knjizi Georga Korba o Rusiji. Pre bitke kod Poltave, ak i prijateljske i saveznike zemlje, kao Hanover i Pruska, vie vole da odre nekadanju politiku ravnoteu. U jednom izvetaju iz Londona, Matvjejev obavetava svoju vladu da se dvorovi Pruske i Hanovera trude da raire misao kako svi evropski vladari treba da zaziru od uveavanja Rusije. Ako ona bude primljena u veliki savez, kau oni; ako ona bude

195

uestvovala u evropskim poslovima; ako ona naui vojnu vetinu i porazi veane koji jedini slue Evropi kao bedem protivu nje, onda nee vie moi da se sprei irenje njene moi nad itavom Evropom. Treba je dakle udaljiti od evropskih poslova i od saveza, oteavati joj obuavanje njene vojske i pomagati vedskoj protivu nje. Izgleda da su Engleska, Nemako carstvo i Holandija posluale ovaj savet i reile da ne prime cara u njihov savez, ve da ga isprate utivim frazama. Pokuaji Rusa da se uvrste na Crnom Moru jo vie su uznemirili Tursku. Godine 1701 knez Golicin je poslan u Tursku sa naroitim zadatkom da izdejstvuje za ruske brodove doputenje da plove po Crnom Moru, ali mu je veliki vezir izjavio: Sultan bi radije otvorio unutranjost svoje kue, nego to bi pokazao moskovskim laama put ka Crnom Moru, a reis efendija mu je rekao: Sultan smatra Crno More kao unutranjost svoje kue, u koju nijedan tuinac nema pristupa. Sultan bi radije zaratio sa vama, nego to bi dopustio vaim laama da plove po tome moru. Kada je novembra 1701 godine novi ruski poslanik P. A. Tolstoj stigao u Jedrene, Turci napominju da nema primera da je jedan moskovski poslanik bio pri Porti, i Tolstoj pie: Oni se sada pokazuju veoma oprezni u pogledu Crnoga Mora, jer im tvoj pomorski karavan uliva ogroman strah. I zaista, taj strah je toliki, da kada se proulo u julu 1709 godine (pre Poltave) da je car stigao u Azov da zarati na Tursku i da se tamo urno pripremaju lae i hrana , mnogi Turci pobegoe iz Carigrada i sklonie se u Aziji, viui po ulicama i trgovima da je moskovska flota u Trakijskom uu (frakijskoe girlo), da veliki broj Turaka naputaju obalu Crnoga Mora, ostavljajui svoje domove i dolazi u Carigrad sa svojim enama i decom (Tolstojevi izvetaji), te je flota iz Mramornog Mora pozvana da odmah doe u Carigrad. Ve 1704 godine dolazi u Moskvu jedan sultanov izaslanik sa zahtevom da Rusija odmah prestane sa graenjem tvrava na turskoj granici. Porta zapoinje potajne pregovore sa kozacima i krimskim hanom. veani, Francuzi i Poljaci iz Leinskovoga tabora trude se da u Carigradu izazovu mete protivu Rusa. Sa svoje strane Moskva je ve stupila u potajne veze sa hrianima turskim podanicima, sa Grcima. Turci nasluuju ove veze i spremaju se da izvre pretres u Tolstojevom stanu, a Grcima zabranjuju da razgovaraju sa ruskim poslanikom, koji pie: Grci ne smeju vie ni da se priblie kui u kojoj ja stanujem. Dok Petar gradi svoje brodove u Voronjeu i Azovu i utvruje ue Dona, Turci zahtevaju od Tolstoja da se uniti i flota i utvrenja. Posle pobede kod Poltave, iako se uzajamni odnosi i interesi velikih sila ne menjaju, ugled Rusije poveava se odmah, dok ugled vedske osetno opada. Evropa je prinuena da rauna sa Rusijom. Da Petar nije morao da rasparava svoje napore, meunarodni poloaj Rusije uvrstio bi se zacelo jednim mahom. Ali se ba tada ispoljava s jedne strane nestrpljenje i neiskustvo Petra, koji je postao odve samouveren, a s druge strane vidi se kako se mali narodi prikainju za Rusiju.

196

Na Balkanu Petrovi odnosi sa hrianskim stanovnitvom, a naroito sa slovenskim narodima dobivaju otsada obeleje jedne praktine i direktne politike. Posle svoga bekstva sa bojnog polja kod Poltave, Karlo XII sklonio se u Bender, u Turskoj, i nee da napusti tu zemlju, ve se trudi da u njoj raspiri mrnju na Rusiju. Petar pak zakljuuje aprila 1711 godine ugovor sa Kantemirom, gospodarem Moldavije. Jednim tajnim sporazumom, koji je potpisan uskoro posle Poltavske bitke, Brankovan, gospodar Vlake, bio se ve obavezao da e, u sluaju da car poe na Tursku, podii na ustanak Srbe i Bugare i stvoriti od njih vojsku od priblino 30.000 ljudi; osim toga on je bio obeao da snabdeva hranom rusku vojsku. U naknadu za to Petar se obavezao da proglasi nezavisnost Vlake pod protektoratom Rusije. Odluivi se da raskine sa Turskom, car u jednoj javnoj izjavi spominje jaram kojim varvari mue Grke, Bugare, Srbe, itd., a jednim posebnim proglasom poziva Crnogorce na borbu protivu Turaka. Ova prva praktina manifestacija uvenog ruskog sveslovenstva primorava ga da uspokoji Poljsku, koja se ve pribojava carskog plana da vaspostavi Istono carstvo i njegove namere da baci Poljsku u rasulo i propast. On pak tvrdi da mu ni jedna ni druga misao nikad nije pala na um. I zaista, on je odluno odbio vie puta ponovljene mu predloge o deobi Poljske koje mu je inio pruski kralj, pa je ak obeao Livoniju poljskom kralju Avgustu. Za rusku vojsku bilo je najvanije da dopre do Dunava i prodre u Vlaku pre dolaska turskih trupa. Petar pie eremetjevu: Gospodari nam javljaju da im naa vojska ue u njihove oblasti, oni e se odmah pridruiti nama i podii svoje mnogobrojne narode na Turke. Usled toga e se Srbi, Bugari i drugi hriani podii takoe na Turke: jedni e se pridruiti nama, a drugi e dii bunu u unutranjosti zemlje. U takvim okolnostima vezir nee smeti da pree Dunav, a veina njegovih trupa e se razbei ili pobuniti. Ali ako mi oklevamo, Turci e prei Dunav i primorati gospodare da im se pridrue, te hriani nee vie smeti da pou za nama. Ali, dok se eremetjev jo nalazio blizu Jaa, turska vojska prela je Dunav. Jedan deo Petrovih generala smatra da ne treba prei ak ni Dnjestar. Meutim, radi asti ruskoga oruja i zato to jedino jedna smela ofanziva moe da postigne eljeni cilj, odlueno je da se poe napred. Petar, na elu 30 do 40.000 ljudi opkoljen je na Prutu od jedne tursko-tatarske vojske koja je pet puta jaa od njegove. Gospodar Vlake uzdrava se da poe za njim i ne puta da kroz njegovu zemlju proe 19.000 Srba koji su bili spremni da idu u pomo Rusima. Jedino zahvaljujui podmiivanju i nedostatku poverenja Turaka u sopstvenu vojsku, neprijatelj se zadovoljio, ugovorom sklopljenim na Prutu (1711 godine), da nametne Rusima ove uslove: vraanje Azova i ruenje tvrava; obaveza da se nee meati u pitanja Poljske i da nee uznemiravati kozake; obeanje da e pustiti Karla XII da se slobodno vrati u svoju kraljevinu. Petar prihvata radosno ove uslove; on je bio spreman da vrati sve, ak i da napusti varo Pskov, pod uslovom da sauva Ingriju i Petrograd. Razume se da je ova

197

avantura poljuljala njegov ugled u Evropi, te je istono pitanje odloeno do stupanja na presto Katarine. Saveznici Rusije uznemireni su. Oni su eleli napredovanje ruske vojske, a u isti mah su ga se pribojavali. Danci, kao to smo videli, pokuali su da sami izvojuju pobedu, bez pomoi Rusije, ali su bili tueni. U Berlinu je ruski plan o zauzeu tralsunda i tetina primljen sa velikim strahom. Tamo se godine 1712 ale na Menjikova da je zauzeo diktatorski stav, i pruski kralj pie: Mi smo tako rei ostavljeni na milost i nemilost caru. Kolebanje Pruske produuje se i za vlade novoga kralja Fridriha-Viljema (1713); posle svoga sastanka sa ovim kraljem, Petar primeuje da u Berlinu ima jo mnogo pasa koji miriu na vedsku i da pored svih ljubaznih rei koje su mu reene, on nije uspeo da privoli kralja ni na kakvu akciju. Pruska se u isti mah pribojavala da poe otvoreno protivu vedske, i da vidi kako se ravnotea unitava u korist Rusije. Velike sile su jo opreznije. Lord Straford, engleski ambasador u Holandiji, potvruje Kurakinu tradicionalno pravilo britanske diplomatije: Engleska ne eli unitenje i slabljenje vedske krune, jer se ona trudi da odri nekadanju ravnoteu meu svim severnim silama. Engleski trgovci izlau kraljici Ani da je trgovina celokupnom ruskom robom bila nekada u rukama Engleza i Holanana; da ruska roba nije odlazila ni u Francusku ni u paniju, i da e Rusi ako se car dokopa svih morskih pristanita, vriti trgovinu svojim sopstvenim brodovima i trgovae sa svim zemljama na svetu. Sa svoje strane, Austrija se dri hladno. Iako je ruski poraz na Prutu tetan po nju, jer e imati da sa strepnjom gleda kako Turska postaje sve jaa, ipak ona vie voli da protivtea vedskom uticaju bude Pruska pre nego Rusija. Pod ovakvim okolnostima Petar je primoran da nastavi rat ne samo da bi savladao vedsku, ve i da bi pobedio ravnodunost i neodlunost cele Evrope. Godine 1713 preduzima on pohod u Finsku i ovako objanjava njegov cilj: Iako nama Finska nije nimalo potrebna, mi moramo imati na raspoloenju izvesnu teritoriju koju bismo mogli ustupiti u sluaju mira, a ova pokrajina je kolevka vedske. Poto su veani napustili bez borbe Helsingfors, Borgu i Abo, itava juna obala Finske pala je za kratko vreme u ruske ruke. uvena pobeda kod Hangeuda nad vedskom flotom 27 jula/7 avgusta 1714 godine proizvela je u Rusiji kao i u inostranstvu utisak druge bitke kod Poltave. Dranje sila prema Rusiji se menja, i nov jedan brak se sklapa u aprilu 1716 godine, brak izmeu druge bratanice Petrove, Katarine Ivanovne i vojvode od Meklemburga. U Pomorju, gde je prispeo januara 1716 godine, Petar se ponaa kao gospodar: kralj Avgust pored njega lii na vazala. Saveznici, Pruska i Danska, ija je zabrinutost na vrhuncu, spreavaju ruske trupe da uu u varo Vismar koja se tek bee predala. Austrija zahteva evakuaciju Meklemburga, gde ruski vojnici are i pale, i trai, osim toga, da se Petar odrekne svoga plana da izvri prepad s mora iz Nemake na junu obalu vedske u Skaniji. Sada nije vie car taj koji trai posredovanje, ve sada veani mole za mir. Pregovori, zapoeti u Pirmontu banji u kojoj je Petar bio na leenju,

198

nastavljeni su u Hagu. Petar okleva, jer on jo uvek misli na obalski napad koji bi izvrio u vedskoj. A kako se ovaj napad moe izvriti samo uz pripomo Danske, on naputa Pirmont i odlazi u Kopenhagen, praen jednom flotom galija i 5.000 konjanika. Ali ovi planovi propadaju usled sve vee uznemirenosti koju u Evropi izaziva sve bre jaanje njegove moi. Poverenje vie ne vlada nimalo meu saveznicima: Petar ih optuuje da odugovlae pripreme za taj pohod i da izbegavaju svaku odlunu akciju; oni pak sumnjie njega da hoe da zakljui zaseban mir. Ovo meusobno raspravljanje omoguava vedskoj da utvrdi sve take na svojoj obali gde bi iskrcavanje bilo moguno, kao to se Petar mogao i lino uveriti za vreme jednog izvianja u okolini Lanskrona. Nasuprot tome, saveznici ga obasipaju spoljnim izrazima uvaavanja. Daju mu ak priliku da se stavi na elo etiri eskadre, od kojih jedne engleske. Iskovana je i naroita medalja da bi se sveano obeleio ovaj dogaaj. afirov pie Menjikovu da takva poast nije ukazana nijednom vladaru otkako svet postoji, i Petar hoe da zaveta potomstvu brod kojim je on plovio kao vrhovni zapovednik. Ali se ova eskadra ne moe da meri sa neprijateljem koji se sklonio u Karlskronu, te se taj pohod pretvara u zabavno putovanje. U avgustu, sa svoga broda Ingermanlandija Petar pie Katarini: Mi lutamo bez cilja kao kakva mlada konjska zaprega: onaj srednji hoe rado da vue, ali ona druga dva ne misle ni na ta. Zato imam nameru da uskoro doem k vama. Poto nije mogao da radi sa saveznicima, on je radio sam. S jedne strane on ozbiljno pomilja na odvojen mir i zapoinje u toj nameri direktne pregovore o Alandskim Ostrvima. S druge strane, on s razlogom smatra da treba, pre nego to bi zavrio rat, da zada veanima poslednji udarac jedino svojim sopstvenim snagama, te se shodno tome i priprema. Ali on nailazi na oigledno zlu volju Danaca i Engleza, koje sad optuuje da izdaju Rusiju odugovlaei rat sve do jeseni, a to je nepovoljno doba za vojne operacije: Oni dobro znaju da ako mi olako izvrimo taj pokuaj po takvom vremenu, da emo pri tom ili propasti, ili emo iz toga izii toliko oslabljeni, da emo morati da igramo kako nam oni sviraju. Primoran je, dakle, da odloi izvrenje svoga plana do narednoga leta. Posle iskustva to ga je stekao na Prutu, on zna ta znai raditi lakomisleno i oslanjati se na saveznike. A Danci ga, opet, optuuju da je spor i da se potajno sporazumeva sa veanima. U septembru 1716 godine, jedan ratni savet na kome su bili okupljeni car, njegovi ministri i njegovi generali, odluuje da se odloi iskrcavanje trupa. U to vreme su odnosi izmeu Petra i Danaca dobili prilino udan vid: dok se na dvoru prireuju sjajne sveanosti, Kopenhagen se utvruje s obzirom na moguan Petrov napad koji bi on izvrio protivu svojih saveznika. Govori se da su Englezi odluili da cara lie slobode, da ga vrate u Rusiju, da ga primoraju da odvede svoje brodove i trupe, te da tako uine kraj ruskom irenju na Baltikom Moru. as sa tvrdi kako Petar trai dansko Pomorje; as kako hoe da presajedini Meklemburg; as opet kako ima nameru da zauzme Hamburg i Libek. Engleski kralj ore I poziva zvaninim putem

199

cara Karla VI da kao vladar Germanskoga carstva razmisli o nainima kako da spase Severnu Nemaku od Petrove moi, a da njega treba primorati da se vrati u Rusiju. Ipak se ova stvar izvodi na uglaen nain. Poetkom oktobra ruska vojska je prevezena iz Danske u Meklemburg, a za to vreme se reaju sveanosti i izjave prijateljstva. eli se samo jedno: videti kako Rusi to pre naputaju Evropu. Prigodnim spisima pokuava se da se javno miljenje okrene protivu Rusije; itav niz broura navode albe stanovnitva ogorenog ponaanjem carevih vojnika u Pomorju, Meklemburgu i Holtajnu. Svakako da, s obzirom na tadanje obiaje i shvatanja, ima dosta istine u ovim albama; ali je vano to, to one osvetljavaju pojavu na meunarodnoj pozornici jednoga novog glumca mone Rusije. Drugo putovanje u zapadnu Evropu (17161717). U ovakvim okolnostima, toliko razliitim od onih prilikom njegovoga prvog putovanja, car polazi da jo jednom poseti Holandiju i Francusku. On polazi iz Kopenhagena u jesen 1716 godine i susree usput, u Havelbergu, pruskoga kralja i uvruje rusko-pruski savez. U decembru stie u Amsterdam i provodi nekoliko meseci u Holandiji. To sada nije vie onaj bezimeni drvodelja to je poao da trai uitelje, kakvog su ga Ujedinjene Oblasti nekada doekale, ve je to vo evropske koalicije uperene protivu vedske; to je vladar Moskovske drave, jo uvek obavijen velom tajanstvenosti za druge narode, no koji je dao ve prvi dokaz svoje moi. Razume se, Ujedinjene Oblasti nisu mnogo oduevljene da doekaju takvog posetioca. Susret izmeu Petra i engleskoga kralja, koji je trebalo da bude izmeu Utrehta i Lejde, odloen je, moda zbog careve bolesti, a moda i zbog toga to Engleska i dalje trai da ruske trupe napuste Meklemburg. Carevi ministri i ne prikrivaju svoju mrnju prema kralju oru. Krajem marta 1717 godine, Petar odlazi u Francusku preko Brisla, Bria i Ostende. To je ostvarenje jednoga davnanjeg sna. On eli da najpre poseti Pariz i da se poui, i u tom pogledu zadovoljava on potpuno svoju radoznalost, poseujui redom najrazliitije ustanove. Ali on ima i jednu diplomatsku nameru, a to je: da otrgne Francusku od saveza sa vedskom, Holandijom i Engleskom, pa da joj ponudi u zamenu za to sporazum sa Rusijom, Poljskom i Pruskom. Upravo je Pruska i potstakla Petra da ide u Francusku, i on je ba po savetu kralja Fridriha-Viljema predloio Regentu (Filipu Orleanskom) da mu garantuje potovanje dvaju ugovora, Utrehtskog i Badenskog, u zamenu za garantovanje njegovih osvajanja i za obeanje da nee pomagati veanima. Ali je Francuska vezana za vedsku tajnim ugovorom, ije trajanje jo nije isteklo. Osim toga, pruski kralj preutao je da kae Petru kako postoji jedan tajni francusko-pruski ugovor. Zbog toga maral de Tese, koji je bio odreen da vodi pregovore sa Rusijom, dobiva nalog da razvlai pregovore, ali da ipak ne odbaci njene ponude iz straha da se ona ne obrati austriskom caru, neprijatelju Francuske, i da joj nita ne obeava. Ovo prvo diplomatsko iskustvo zacelo da nije ulilo Petru i njegovim saradnicima mnogo divljenja za ciljeve i metode zapadnjakih diplomata.

200

Poznate su mnoge anegdote, uostalom veoma zanimljive, koje se odnose na Petrovo bavljenje u Parizu. Izvesno, on vie nije onaj divljak od pre nekoliko godina; ali je moskovsko varvarstvo ostavilo na njemu svoj ig utoliko vidljiviji, to je on sada svestan svoje moi, te se ne stara mnogo da bude blag prema linostima koje ga okruuju, niti da potuje obiaje zemlje u kojoj se nalazi. Kud god se on pojavi, donosi izvesnu sasvim linu veselost, u isti mah samoniklu i samovoljnu, i vie je voleo da opti sa niim ljudima, nego da bude primoran da se vlada prema sloenoj etikeciji otmenoga drutva. On najzad pokazuje nezasitnu radoznalost prema praktinim ostvarenjima zapadnjake obrazovanosti. No ipak, on je nauio da vlada sobom, kad je to potrebno, i ume da ne vrea preterano propise utivosti. 5. REZULTATI REFORME: HAOS. Drugo Petrovo putovanje na Zapad pretstavlja prirodan prelaz izmeu drugog i treeg razdoblja njegove vladavine. U ovom razdoblju on prestaje da radi na uveavanju slave da bi se pobrinuo da ustanovi red. Drugo razdoblje oznaeno je kao haos. Taj haos, koji je zavladao u dravnim poslovima posle ukidanja nekadanjeg ureenja, trajae sve do stvaranja jednoga sistema novih ustanova. Prva Petrova sistematska reforma pokuala je istina da zasnuje takav sistem; ali, poto je ona izvoena urno da bi zadovoljila hitne trenutne potrebe, ona ne samo da nije spreila taj haos, ve ga je i ubrzala. Pometnja u raunovodstvu unela je nered u finansije, a cilj ustanovljavanja gubernija i organizovanja pukova nije postignut, jer neizbeni uslov reforme, a to je bilo okonanje rata i povratak trupa u mirnodopsko stanje, nije bio ostvaren. Senat je nesposoban da sam zameni centralistiki sistem administracije koji je Petar ukinuo; gubernije su izgubile svaku vezu sa centralnom vlau i ostavljene su same sebi, a drava nije mogla vriti nad njima ma i najmanju kontrolu. Kakvi su bili rezultati ovog preobraaja? Na prvi pogled izgleda da su svi dravni rashodi pokriveni porezima pravilno raspodeljenim meu gubernijama. Uistini, ova ravnotea postoji samo na hartiji. Nju je nemoguno ostvaritc prvo stoga to ona nailazi na nesavladljive tekoe u primeni, a drugo, zbog izvesnih osobenosti moskovskih upravljaa. Kakvi su pre svega rezultati glavne reforme iz 17081712 godine, a to e rei odnosa uspostavljenih izmeu gubernija i pukova koje one imaju da izdravaju? Poto su komesari odreeni od pojedinih gubernija morali da prate pukove pri njihovom premetanju, dogodilo se da se komesar Arhangelske ili Simbirske gubernije nae u izvesnom trenutku u Ukrajini ili Pomorju. Kada utroi sume koje su mu poverene, on prestaje da prima svako izdravanje od svoje gubernije i postaje sasvim nekoristan za vojsku. Da bi se dobile nove svote, mora da se alje u guberniju jedan oficir kome je naroito poveren taj zadatak. Inae, albe puka zbog neurednih isplata stiu u prikaz rata kome su trupe

201

neposredno potinjene, na est meseci posle iscrpljenja novca ili ak i kasnije, te otpoinje beskrajna prepiska sa dotinom gubernijom, koja obino alje predmet u Moskvu, svome komesaru pri Senatu, i zahteva da se vodi rauna o sumama koje su unapred isplaene. S druge strane, jedan deo pukovskih trokova je na teretu centralne vojne administracije: na primer, za izradu uniformi, za kupovinu konja i lekova, za nabavku oruja i municije, itd. Ovakav sistem, koji ne povlai granice nadlenosti izmeu prikaza rata, gubernija i pukova, veoma je nezgodan. Zbog toga se ubrzo vraa na nekadanju centralizaciju. Niz ukaza objavljenih od 1712 do 1717 godine vraaju prikazu rata njegovu ulogu centralne administracije. Ista takva evolucija priprema se u ostalim granama dravne uprave. Oskudica u novcu i nedostatak ivotnih namirnica, koje se isporuuju sa zakanjenjem, spreava eskadru da isplovi iz Neve i odlae za godinu dana pohod koji je Petar nameravao da izvri. Tobdije umiru od gladi; diplomati, koje gubernije ne moraju da izdravaju, nisu primili platu za itavu godinu dana (17131714), to ometa rad ruske diplomatije. U praksi, uvek se naposletku pronae nain da se iskobelja iz neke tekoe: prigrabe se prvi raspoloivi prihodi da bi se pokrili izdaci kojima oni nikako nisu bili namenjeni, ili se pak pozajmljuje od raznih ustanova. Kad treba vratiti dugovanu sumu, kasa je prazna. Uzalud gubernije trae da se vodi rauna o unapred izdatim sumama, vlasti zahtevaju, naposletku, da se tano postupi po budetima koje ba one prve nisu potovale; one zabranjuju da se vodi rauna o unapred izdatim sumama, prete da e kazniti pa ponekad to i ine guvernere novanim kaznama, kanjavaju telesnim kaznama gubernijske komesare pri Senatu, hapse gubernijske inovnike. Kada su se sve prinudne mere iscrpele, onda se na lice mesta odailju oficiri koji takoe izdano dosuuju novane i telesne kazne i hapenja, a ako ne uspeju u svojim naporima, trae uputstva od svojih stareina, te ponovo otpoinje prepiska. Najee gubernatori, iz predostronosti, zadravaju namerno raspoloive sume, a alju na mesto opredeljenja samo jedan deo prihoda. Nekolicina njih ipak da bi zadobili Petrovu naklonost odluuju se na opasnu igru da prijave vikove. P. M. Apraksin, na primer, poto je za tri godine (1710 1713) prikupio u kazanjskoj guberniji 400.000 rubalja dobiti, moe zahvaljujui ovoj sumi i bez ikakve pomoi da regrutuje i izdrava dva puka i dva eskadrona dragona, dva puka i jedan bataljon peaka, da povrh toga plaa sve trokove pohoda na Kubanj i da stavi ostatak od 120.000 rubalja lino caru na raspoloenje. Ali kada je on otiao u rat, godine 1713, njegov poslednik P. S. Saltikov, mlad upravlja, otkriva ubrzo rezultate ove pohvalne revnosti: usled novih poreza koje je Apraksin nametnuo neslovenskom stanovnitvu opustelo je 33.000 ognjita i time je optereena budunost jo veim deficitom. Begunci su se sklonili kod Bakiraca, koje potstiu na bunu. Da ne bi poveao broj opustelih domova, Saltikov mora za izvesno vreme da oslobodi poreza nastanjena ognjita. U Sibiru je poloaj jo oajniji: gubernator Gagarin namerno prikriva ili krnji prihode; ne isplauje sume koje treba da plaa

202

njegova gubernija; deli primljeno mito sa svojim inovnicima ili prosto naprosto krade, tako da posle sudske istrage zavrava na vealima. Nasuprot tome, knez M. D. Golicin, gubernator Kijeva, na ije emo ime jo naii, prua veoma redak primer za to doba, primer inovnika koji vri redovno isplate, pa ak plaa i za druge gubernije. Ali on moe tako da radi zato to je u jednoj pograninoj oblasti. Situacija u staroj moskovskoj centralnoj oblasti je mnogo tea. Iste takve tekoe postoje i na drugim mestima, na primer u novoj prestonici Petrogradu, ili u Arhangelskoj guberniji, iji glavni prihodi dolaze od toga jedinog morskog pristanita Rusije. U oba ova sluaja, osim mesnih rashoda, treba zadovoljavati i vanredne potrebe koje nisu predviene u budetima (tabelama) centralnih administracija. Godine 1714 Senat se konano preseljava u Petrograd i neprestano mora da se brine o vanrednim rashodima. Dok je u Moskvi raspolagao izuzetnim prihodima od kovnice novca i raspoloivih (ili neraspoloivih) vikova posle ukidanja prikaza, sada mora u novoj prestonici da se obraa kancelariji Petrogradske gubernije kad god se pojavi kakav nepredvien izdatak od opteg interesa. Nije li isplaena plata brigadnom generalu ernievu? Poto gubernije nisu ispunile dunost da snabdeju Rigu namirnicama, treba li da se one to hitnije nakupuju? Treba li, u cilju jedne brze vojnike akcije da se pribave prinadlenosti, municija i konji za pukove generala Golicina? Treba li brzo nabaviti novac potreban za careve redovne trokove? Sve to mora da plaa Petrogradska gubernija, a ostale gubernije i ne haju da naknade novac koji su bile dune da poalju. Nemoguno je snai se u ovome haosu- jer su rauni kao to smo videli konano zamreni i nikakav bilans nije nainjen od 1710 do 1715 godine. ivi se od danas do sutra. Ali razna dovijanja postaju nedovoljna da pokriju nove redovne izdatke koji neprestano rastu, ak i posle ustanovljavanja tabela (budeta) od 1710 godine. Iako se rashodi suvozemne vojske smanjuju, nasuprot tome se rashodi mornarice, posle zauzea Azova, poveavaju. Godine 1712 i 1713 graanje baltike flote vri se ivo: veliki brodovi su tako ravo izraeni, da se ne smeju upotrebiti protivu neprijatelja, ali laka flotila sastavljena od galija koje plove meu ostrvima finskoga Zaliva (Skrgard), do kojih ne mogu da dopru veliki brodovi, ini velike usluge prilikom osvajanja Finske. U godinama 1715 i 1716 priprema se iskrcavanje u vedsku kroz Alandski Moreuz. Usled toga se budet mornarice penje od 434.000 rubalja u 1711 na 464.000 u 1712, na 484.000 u 1713, na 651.000 u 1714, na 740.000 u 17151716 godini. ta da se radi? Da li da se svakom novom rashodu pridoda neki nov namet, po starinskom obiaju? Gubernatori dosta obilno pribegavaju ovom odve lakom nainu; ali je jasno da se ne moe staviti u dunost jednom upravnom organu da stvara nove poreze, te Senat, godine 1712, izriito zabranjuje to gubernatorima. Da li da se zavedu novi neposredni porezi na ognjita? Jo od 1710 godine se esto primenjivao taj nain: za nabavku jahaeg pribora godine 1710; za graenje Petrograda svi porezi ustanovljeni

203

za taj cilj donose oko 200.000 rubalja godinje; za dopunsko snabdevanje vojske. Godine 1713 razrezano je po pola rublje na svako ognjite radi rata sa Turskom i u zamenu za porezu u konjima. Ali je ovaj stari nain oporezivanja ve preiveo; on ne daje vie ak ni jednu treinu predvienog prihoda (117.000 rubalja, umesto 360.500). Tako se u isti mah pokazuje i nedovoljnost novih ustanova, i neuspenost nekadanjeg poreskog sistema. Da bi se popravila prva od ovih nezgoda, potrebno je da se stvori ma kakav sistem centralne administracije. Petar je potpuno zanemario da se za to pobrine i nije ak ni naslutio tu potrebu za sve vreme njegovih putovanja po Rusiji i po inostranstvu. Tek pred 17141715 godinom poinje on da osea tu potrebu. Posle reforme iz 1708 1712 godine, Moskva je prestala da igra ulogu prestonice, i od 1715 godine, kada je preseljen Senat, ta uloga pripada Petrogradu. Ali Senat ne moe sam da zameni itav jedan sistem meusobno povezanih ustanova. S jedne strane potrebno je da se tano odredi njegov poloaj u odnosu na gubernatore i da se odrede granice njihove nadlenosti. S druge strane, poto je nekadanji poreski sistem postao neprimenljiv, nametala se korenita promena, koju je trebalo izvriti ako se eli da se prihodi poveaju. Druga i poslednja sistematska Petrova reforma teila je da rei ta dva problema.

204

VIII. PETAR VELIKI (16821725)

(Nastavak) 1. OD BALTIKOG MORA DO KASPISKOG JEZERA (16171724). Priznanje ruskih osvajanja na Baltikom Moru: Nitatski mir (1721). Da bi se suzbio unutranji haos i da bi se ostvarile reforme koje su se nametale, Petru je potreban mir. Zato on odluuje da potrai nain za okonanje rata sa vedskom. Ministar Karla XII, baron Gerc, trudi se upravo da ubedi svog ratobornog gospodara da on ne moe ratovati sa celim svetom i da treba da zakljui mir sa Rusijom, ako eli da pobedi Nemaku. U avgustu 1717 godine Petar prihvata ponudu da se zaponu direktni pregovori. Poetkom 1718 godine njegovi diplomatski pretstavnici, Osterman iji e rad na pregovorima istai njegov diplomatski talent i Brus polaze iz Petrograda za Alandska Ostrza. On im daje uputstva da ne raskidaju odmah, jer (njegov) interes to sada ne doputa, ali nagovetava svojim protivnicima da je jo uvek spreman da zapone novu ofanzivu; iako eli da zadri osvojene oblasti na Baltikom Moru i da brani interese Pruske i Poljske, on je ipak gotov da ustupi Finsku uzimajui kao granicu reku Kimen i da ne pomae zahteve Engleske i Danske. Konferencija u Alandu otvara se u maju. Ve na prvoj sednici prestavnici vedske izjavljuju da ona ne moe da se odrekne Estonije i Livonije, koje su njene tvrave. Pregovori traju celoga leta i cele jeseni. I jedna i druga strana odugovlai: veani raunaju na mogunost jedne pobune u Rusiji, a Rusi su ubeeni da Karlo XII nee moi due da izdrava svoju vojsku u svojoj iscrpenoj zemlji. Smrt Karla XII, koji je ubijen 1718 godine pri opsadi norveke tvrave Fredrikshama, zatim hapenje Gerca, borbe oko krune, stupanje na presto Ulrike-Eleonore u martu 1719, pa pobeda liberalne stranke i pogubljenje Gerca menjaju potpuno situaciju. vedska nije vie voljna da ini ustupke na Baltikom Moru, nego u Nemakoj. Jula 1719 godine Petar odgovara jednom demonstracijom ratne flote: ak i samu okolinu tokholma pustoe, a stotine sela pale kozaci i ruski mornari. vedska kraljica pristaje tada da ustupi Reval, Narvu i Estoniju, ali trai da joj se vrate Finska i Livonija. Petar joj odgovara jednim ultimatumom, i u septembru se prekidaju pregovori u Alandu. vedska se konano odluila. Ona vie voli da pregovara sa Engleskom. Engleska se trudila, izazivajui itav niz saveza, da usami Rusiju. Austrija je zakljuila odbranbeni savez sa poljskim kraljem Avgustom II, koji se trudi da svoju dinastiju uini naslednom i da svoga sina, koji je oenjen jednom austriskom princezom, naini apsolutistikim vladaocem. Poto Petar koji jo uvek dri svoje trupe u Poljskoj, gde on namerava da brani Ustav od planova za stvaranje nasledne kraljevske vlasti, a protestantski i pravoslavni disidenti od katolicizma potstie poljske velikae da vode opoziciju prema svome

205

kralju, Avgust II je potpisao preliminare mira sa vedskom i potsetio cara na njegovo obeanje da e mu ustupiti Livoniju. Pruska, poto se najpre inila kao da hoe da ostane verna ruskome savezu, popustila je pod pritiskom Engleske, Austrije i Francuske; u avgustu 1719 godine ona je zakljuila savez sa Engleskom, no sa ogranienjem da ne bude uperen protivu Rusije. Posle rasturanja Alandske konferencije februara 1720 godine, ona sklapa mir sa vedskom i dobiva tetin. Sa svoje strane Danska zakljuuje sa vedskom krajem 1719 godine primirje, a u julu 1720 pod uticajem Engleske i ugovor o miru, kojim vraa sve osvojene oblasti u Pomorju, ali zadrava lezvig. U poetku 1720 godine Engleska je uspela da usami Rusiju. U aprilu alje u Baltiko More da bi zatitila vedsku teritoriju i pomogla zakljuenje mira koji e biti koristan po obe strane eskadru admirala Norisa, koga ovlauje da ponudi njeno posredovanje. Ruski admiral Apraksin odgovara protivpredlogom da se pribegne kao to je bilo i ugovoreno direktnim pregovorima izmeu zaraenih strana; ali, u to isto vreme odred generala Mengdena pustoi vedske obale. Ni predlog da Francuska bude posrednik, ni napori engleske i austriske diplomatije da zavade Portu sa Rusijom ne mogu da nateraju Petra da promeni svoje namere. On i dalje uporno hoe da zadri sve osvojene oblasti, i u novembru 1720 godine on uspeva da pretvori Jedrenski ugovor iz 1630 godine u veiti mir sa turskom carevinom. veani, koji su naposletku uvideli da im ni engleski kralj,. ni francuski kraljevski namesnik, ni nemaki car ne mogu uspeno pomoi protivu Rusije, reavaju se, avgusta 1720 godine, da predloe caru nastavljanje direktnih pregovora. Nitat, u Finskoj, izabran je za sedite konferencije. Kada su ruski punomonici Brus i Osterman tamo stigli u prolee 1721 godine, zatekli su pretstavnike vedske. Engleska eskadra ponovo se pojavljuje u Baltikom Moru, ali pred oima britanskih admirala koji nisu smeli to da spreavaju vedske obale ponovo pustoi ruski general Lasci, koji spaljuje tri varoi i 506 sela. Ova ruska demokracija pokazuje se kao veoma uspena. vedska pristaje da ustupi Livoniju; ipak, ona eli da zadri Viborg klju Finske, i trai od Rusije da ne podrava pretendovanje na presto bratanca Karla XII, vojvode od Holtajna. Poetkom leta ovaj stie u Petrovgrad. Tada novi vedski kralj Fridrih uzrujan, odluuje se da ispuni sve Petrove zahteve. Nitatski mir potpisan je 30 avgusta/10 septembra 1721 godine. Rusija dobiva za uvek Livoniju, Estoniju, Ingriju, jedan deo Karelije sa Viborgom i ostrva Ezel i Dago; ona pak vraa vedskoj ostatak Finske i odrie se meanja u njene unutranje stvari; stanovnici oblasti koje su ustupljene Rusiji sauvae prava koja su uivali za vedske vladavine, kao i slobodu veroispovesti; oni koji imaju zemlju zadrae svoje posede pod uslovom da postanu ruski podanici, Poljska i Engleska potpisale su ugovor kao ugovarake stranke. Petar likuje: glavni zadatak njegove vladavine, koji je stao toliko napora i rtava, izgleda da je postignut. Pune dve nedelje svetkuje on mir u svojoj novoj prestonici, a Senat mu dodeljuje nazive Otac otadbine, Car i Veliki.

206

Rusija na obali Kaspiskog Jezera. Petar nije ekao da obezbedi svoja osvajanja na Baltikom Moru da bi okrenuo svoju panju ka Kavkazu i Kaspiskom Jezeru. Jo godine 1715, poto su ove granice izmeu Evrope i Azije jo uvek veoma malo poznate, dao je on Artemiju Volinskom, koga je poslao kao ambasadora persiskome ahu, ova uputstva: prouiti, prolazei kroz persiske oblasti kopnom i morem, sve varoi, pristanita i druga mesta, kao i optu situaciju tih pokrajina, da bi se videlo koje se velike reke ulivaju u Kaspisko Jezero; dokle se moe ploviti uz te reke i da li postoji neka reka koja polazi iz Indije a uliva se u to jezero; kakvi su u pristanitima ratni ili trgovaki brodovi koje ah dri na tome jezeru, koje su tvrave i utvrenja; saznati naroito to se tie oblasti Gilan koje planine i teko prohodna mesta razdvajaju ovu pokrajinu od ostalih pokrajina na persiskoj obali Kaspijskog Jezera.1 U isto vreme stupio je on u vezu sa Vahtangom, urijanskim knezom, i traio da sazna gde ive Jermeni; on zna da su ova dva naroda hrianske vere i ve pomilja na protektorat nad njima. Njegova nova politika maksima je: da se ne bi moglo trpeti da se Porta uvrsti na obalama Kaspijskog Jezera. Godine 1722, koristei se nemirima koje je u Persiji izazvala promena vladara i najezda Avganistanaca, Petar nudi svoju pomo i zatitu. Od maja do jula on odlazi na Volgu, sputa se od Ninjeg-Novgoroda do Astrahanja i zapoinje letnju vojnu idui kopnom i vodom ka Derbentu sa 22.000 peaka, 9.000 konjanika, 20.000 kozaka i isto toliko Kalmuka, 30.000 Tatara i 5.000 mornara. Nemoguno je odupreti se takvim snagama, te mesni samodrci prihvataju rusku zatitu, jedino se Uteniki sultan laa oruja, ali biva potuen. Derbent otvara svoja vrata bez borbe, ali hrana poinje da ponestaje. Car se vraa u Astrahanj i zasniva usput tvravu Svjatoj Krest (Sveti Krst). On je naredio jednom naroitom odredu da nastavi vojnu i da zauzme Ret i Gilan. Ret je osvojen u novembru 1722 godine, Baku se predaje u julu 1723 godine. U septembru Petar zakljuuje sa pretstavnikom Persije u Petrogradu ugovor kojim se on obavezuje da prua vojniku pomo novom ahu Tahmasibu, pod uslovom da dobije u stalnu svojinu Derbent, Baku i pokrajine Gilan, Mazanderan i Astrabad. Ali u Persiji odbijaju da potvrde ovaj ugovor, i tu otpoinje borba oko uticaja izmeu Rusije i Porte koja je nedavno saznala za novu rusku ekspanziju. Muslimanska plemena na Kavkazu mole za tursku pomo, i Porta ih uzima pod svoj protektorat; urijanska, koju okruuju ova plemena, primorana je godine 1723 da nominalno prizna tursko pokroviteljstvo. Ipak, car uspeva da zadri novo osvojene oblasti na obali Kaspijskog Jezera, i Porta, ugovorom od juna 1724 godine priznaje to osvajanje; granica prolazi na 22 asa hoda zapadno od Derbenta i obrazuje pravu liniju od emaha do sastava reka Arakse i Kura. Petar je takoe pokuao, no bez uspeha, da zauzme istonu obalu Kaspijskog Jezera. Poetkom 1716 godine on je stavio u dunost knezu
1

Reenice tampane kurzivom dopisao je Petar svojom rukom.

207

Aleksandru Bekovi-erkaskom, koji je ve ranije opisao jedan deo te obale, da sagradi dve tvrave, jednu na nekadanjem uu reke Amu-Darije, a drugu na mestu gde se sada. nalazi Krasnovodsk, a zatim da otide hanu oblasti Hive da bi ga privoleo da primi rusko pokroviteljstvo i da trai od njega doputenje da poalje rekom Amu-Darijom u Indiju jednog trgovca koji bi se obavestio o putevima koji tamo vode i da sazna da li bi buharski kan takoe pristao da primi rusko prijateljstvo. Mesta izabrana za graenje onih dveju tvrava pokazala su se kao nepodobna za stanovanje. S druge strane, stepska plemena behu se pridruila plemenima iz oblasti Hiva da prepree put odredu Bekovierkaskoga, koji je jedva brojao 3.000 ljudi raznih narodnosti. Poto ga je susreo na est dana hoda od Hive, u oktobru 1717 godine, neprijatelj je pribegao lukavstvu: pod izgovorom da e lake obezbediti sebi ishranu, on je nagovorio Bekovi-erkaskog da podeli svoju trupu na pet delova, koje su posle toga hivski ratnici razoruali i zarobili. Bekovi-erkaski, poto je uao u Hivu kao prost izaslanik, bio je pogubljen i njegova glava izloena na gradskim vratima. Da bi se osvetio, Petar je 1720 godine bacio poslanika Hive u tamnicu, gde je ovaj umro. Osvajanje koje on bee zapoeo, zavrie se tek posle jednog i po stolea. 2. OBNOVA. DRUGA SISTEMATSKA REFORMA (17181722) Iz haosa u svesnu reformu. Ova druga reforma bitno se razlikuje od prve. Problemi koji se nameu reformatoru istovetni su, ali reforma postaje svesnija, i reformator je znatno proirio svoj vidik usled sloenosti odnosa koje je Severni rat stvorio izmeu Rusije i evropskih sila. Petar je proveo godine 1716 i 1717 izvan Rusije; on vie nije onaj isti ovek iz 1698 godine. Meu praktina znanja koja privlae njegovu radoznalost spadaju otada i dravnika. Nekoliko novih shvatanja, do kojih je doao za vreme svoga putovanja po inostranstvu, utiu na njegove zamisli. Tako je on pre svog odlaska u Olonec, godine 1719, odrao jedan dosta neuobiajen govor, koji je zabeleio francuski diplomat La Vi: Poto je uspostavio spoljnu bezbednost, on e upraviti svoje tenje da prekine eksploatisanje naroda koje vre potkupljivi inovnici i sudije. Dunost vladareva je da titi narod od svake nepravde i da iskorenjuje najodlunijim sredstvima nepotenje i korupciju birokratije. Isto tako prilikom zakljuenja Nitatskog mira, kada je Senat hteo da polaska njegovoj davnanjoj ambiciji i slavio ga to je izvukao Rusiju iz mraka i uzdigao je na pozornicu svetske slave, on u svome odgovoru ini jedno udno ogranienje: Nema sumnje da ne treba da oslabimo u vojnikim poslovima, ali treba da se posvetimo onome to je korisno i to ide u optu korist , te da se narodu olaka. Otkuda njemu ovakve neoekivane misli? Kako to da on, koji je uvek mislio samo o koristi po dravu, moe sada da govori o optoj koristi i potrebi da se olaka narodu u kome je on dotada video samo poreskog obveznika? Zacelo da je on pozajmio od drugih ovakve ideje; on ih je naao prouavajui projekte za svoju drugu reformu, za svesnu reformu. Pa i sam nain

208

kako je on pripremao ovu reformu veoma je interesantan, jer njegove metode se mnogo razlikuju od onih koje su primenjivane prilikom prve reforme. On sada raspolae itavom falangom savetnika, zvaninih ili dobrovoljnih ija miljenja ita on vrlo paljivo, kao to dokazuju znaci koje je stavljao na savete, na izvetaje, projekte i izdvojene predloge koji su ostali meu njegovim linim hartijama. Misli koje su naroito privukle njegovu panju obeleene su karakteristinim znacima, kruiima, krstovima, okruenim krstovima, i skoro sve su one upotrebljene u pojedinim njegovim zakonodavnim odlukama. U tim projektima ima saveta od opteg interesa, primenljivih ili neprimenljivih predloga, mera koje se odnose na posebne sluajeve i skupnih lanova. Petar ih brzo usvaja, ali ne inei dovoljne razlike izmeu njih, ve ostavlja da iskustvo pokae ta ima ivotnu vrednost, a ta je uinjeno bez razmiljanja. Njegova uloga postaje uloga potstrekaa koji se trudi da privede kraju zapoeto delo. Ta uloga je uistini veoma skromna, jer on doslovno usvaja predloge koji su mu podneseni, pa ide ak dotle da prepisuje i greke koje su se potkrale u tekstu. Istina, ovi predlozi nisu mu sluajno podneseni i oni skoro uvek odgovaraju nekoj trenutnoj hitnoj potrebi. Da je tako, vidi se iz toga to se njihov predmet menja ukoliko se potrebe jasnije ocrtavaju i sve jae oseaju, to omoguuje da se prati linija kretanja raznih potreba kaogod i zakonodaveve namere. Posmatrani sa ovoga gledita, predlozi zakona podneseni Petru mogu se raspodeliti u tri uzastopne faze: od 1711 do 1713 godine, savetnici carevi jo su nadahnuti starinskim metodama i sistemom dobiti, a to e rei brigom o fiskalnim interesima; u godinama 1714 i 1715 njihova shvatanja se menjaju i svedoe o socijalnim brigama; tada se ocrtavaju opta naela reformi koje se nameu; u 1716 i 1717 godini, za vreme Petrovog bavljenja u inostranstvu, oni izrauju nameravane reforme. U ovoj poslednjoj fazi treba istai vanu ulogu savetnika tuinaca, koji caru stavljaju na raspoloenje svoje zapadnjako iskustvo; i upravo oslanjajui se na to iskustvo, on e nastaviti praktino izvoenje reforama izmeu 17171718 i 1722 godine. Moe se pratiti razvoj njegovih misli kroz ove tri uzastopne faze: vidimo kako se on odrie sistema deliminih reformi, koje bi se primenjivale na konkretne injenice i posebne sluajeve, i koji se ba zbog toga esto izvode mimo njegovu volju, da bi poao drugim putem, putem opte reforme, zamiljene prema jednom odreenom naelu, prouene sistematski i praktino izvodljive; jednom reju, putem jedne skladne i svesne reforme. Savetnici iz 17111713 godine posveuju uistini svu svoju brigu samo jednom pitanju, koje je uvek na dnevnom redu i koje zahteva hitno reenje: kako da se pribavi novac? Oni su veoma uznemireni zbog praznina u pogledu naseljenosti i zbog smanjenja broja stanovnika, to se videlo prilikom popisa iz 1710 godine. Ako je smanjenje broja stanovnika posledica pretekih nameta naturenih narodu, onda uspeh nove reforme zahteva da se narod ne upropauje; ali, onda je svako novo oporezivanje nemoguno. A kako je novac

209

neophodno potreban, savetnici se izjanjavaju za najlaki nain, a to e rei za posredne poreze. To ini, na primer, jedan od izvetaja sa poetka 1711 godine, iji je pisac verovatno bio plemeniti ilirac Sava Raguzinski, i koji nosi ovaj karakteristian naziv: lanci o tome kako da se napuni dravna blagajna za potrebe sadanjega rata (rat na Prutu). Raguzinski polazi od naela da ako su seljaci odve mnogo oporezovani, zemlja e opusteti, a da je neophodno potrebno da se napuni dravna blagajna ne uzimajui ni jedne jedine kopejke od onih koji su oskudni. Toga radi pribegava on jednom starom obiaju i predlae naine koji su ve hiljadu puta primenjivani. On pre svega savetuje da se povea prihod od kovanja novca smanjujui za 10 od sto teinu novca. I zaista, Petar izdaje nareenja u tome smislu. U 17111712 godini, poto ova izmena u kovanju srebrnoga novca ne daje dovoljno dobiti, kuje se bakarni novac, koji 1713 godine preplavljuje trite i potiskuje srebrni novac: ranijem prihodu od priblino 156.000 rubalja ovaj bakarni novac dodaje od 1712 do 1717 godine nov prihod od priblino 130.000 rubalja godinje. Na drugom mestu, Raguzinski savetuje da se poveaju prihodi od soli pomou jednog sasvim prostog postupka: zadravajui 4 kopejke na svaki pud prilikom isplata liferantima soli, da bi se u ovom ratnom vremenu liferant odrekao dobiti. Senat pokuava da primeni ovu zamisao i nareuje da se zadravaju 2 kopejke od puda; ali glavni liferant Stroganov i njegovi drugovi odbijaju da isporuuju so pod ovim uslovima, te oko 1714 godine desetine solana ostaju bez posla. Ipak, Raguzinski preporuuje da se drava odrekne ostalih monopola od kojih je bio ustanovljen veliki broj, i da se dopusti slobodna prodaje robe podvrgavajui je taksama. Petar nareuje da se proui ovaj predlog, pa u sluaju da ne bude nikakvih smetnji, da. se dopusti svim staleima da trguju. U znak nagrade za njegove savete, Raguzinski je naimenovan za dvorskog savetnika. Godine 17141715 savetnici pomiljaju na mere koje budui korenitije nego to je poveanje prihoda od kovanja novca, iji je iznos ostao nedovoljan i poeo se iscrpljivati ipak ne bi upropastile narod. Oni pokuavaju da ispitaju uzroke koji su izazvali paniku 17111713 godine i primorali dravu da pribegne posrednim porezima kao jedinom reenju krize. Poto je popis stanovnitva iz 1710 godine pokazao da postoje praznine u naseljenosti zemlje, oni se pitaju da li su te praznine doista stvarne, ili pak nisu moda posledica dezertiranja i skitnje pre nego posledica gubitaka koje je narod pretrpeo za vreme prvih deset godina rata, ili najzad nije to moda samo varka, posledica zlonamernosti popisivaa. Ve godine 1713 jedan anonimni spis o nainu kako da se olaka poreskim obveznicima na selu pominje beanje seljaka koji odlaze da se nastane u Ukrajini na imanjima bogate vlastele koja su razdeljena posle Mazepine smrti, te Petar odmah nareuje da se izvri popis begunaca koji su se sklonili u ta sela i da se vrate u zaviaj. A kada je drugi jedan predlog privukao njegovu panju na oblasti donje Volge i Dona gde su se skrivali begunci, za koje se predlae da se vrate i nastane u utvrenoj zoni (od Caricina do Panina) i da se podvrgnu porezu u itu, on usvaja tu meru i jo je

210

proiruje ( u maju 1714 godine): Poto svi begunci nisu otili na Don i u Sibir, i poto nije bilo epidemije, neka je hvala Gospodu! oni su zacelo veinom napustili svoje nekadanje gospodare i otili da se nastane na zemlji drugih posednika, izjavljuje on, ne spominjui svoju linu akciju koja je bila ubistvenija nego epidemija, i on izvodi zakljuak da e biti dovoljno izvriti nov popis i pohvatati zabuante. On odmah nareuje da se najpre pokua u Arhangelskoj guberniji, gde je popis iz 1710 godine utvrdio najvee opadanje stanovnitva. U februaru 1715, drugi jedan izveta, Vasilij Lodigin, podrobno naznauje oblasti i grupe stanovnitva koje treba kontrolisati i ponovo popisati. Ovaj popis, zvani landratski2, izvren je za vreme od dve godine koje je Petar proveo u inostranstvu (17161717). Njegovi rezultati su skoro isto onoliko nepovoljni koliko i u 1710 godini. U izvesnim oblastima stanovnitvo kao da se poelo oporavljati posle poraza i poelo se gomilati jamano da bi smanjilo broj poreskih zajednica na nekadanjim ognjitima; otuda se javlja jedna neobina pojava: broj ognjita se ne uveava, ili se uveava lagano, dok broj stanovnika poinje da prevazilazi broj iz popisa vrenih pre Petra Velikog. Ali to su izuzeci. U drugim oblastima opadanje stanovnitva se pojaalo: u Arhangelskoj guberniji, od 17101717, broj ognjita je opao za 7 od sto, a broj mukaraca za 9 od sto. U Kazanjskoj guberniji prirodni prirataj stanovnitva nije dovoljan da naknadi gubitke, koji su veoma brojni, usled Apraskinovih metoda, meu neslovenskim stanovnitvom. Prouavanje uzroka opadanja stanovnitva pokazuje da su oni ostali isti kao i u 1710 godini; ipak, dravna uprava manje je neposredno odgovorna za to opadanje, jer je ono posledica njene akcije samo za 10 od sto, dok je 1710 godine iznosilo 20 od sto, a to stoga to je posle 1710 godine ona zahtevala manje rtve u ljudstvu. to se tie dezertiranja, ono je isto (37,2 od sto u 1710, a 37,9 od sto u 1717 godini), jer porezi kojima se ono objanjava nisu bili smanjivani. ta vie, praznine u naseljenosti proiruju se sada i na jugoistone oblasti, a to e rei upravo na oblasti kolonizacije, gde se oekivalo da se pronau begunci. U itavoj Azovskoj guberniji, opadanje stanovnitva uzelo je ozbiljne razmere; broj ognjita smanjio se za 29 od sto, a broj stanovnika za 31 od sto; 6,5 od sto ovoga smanjenja je posledica direktne akcije dravne uprave, a to e rei regrutovanja vojnika i radnika, a 29 od sto beanja. Dravna uprava dolazi do ubeenja da ovaj popis ne moe da slui kao oenovica nijednom produktivnom sistemu oporezivanja i da treba izmeniti samo naelo neposredne poreze zasnovane na ognjitima. Fjodor Saltikov, plemi kome je bilo povereno da primi isporuku brodovlja u Engleskoj i koji se u slobodnim asovima kako on kae trudio da prikupi iz zakonskih odredaba engleske drave i drugih evropskih drava samo ono to bi godilo samodrnoj dravi, a ne republikama i parlamentima, napisao je godine 1712, ugledajui se na tuinske obrasce, jedan
2

Jer su ga vrili landrati (Landrat) guberniski inovnici.

211

izvetaj koji pokazuje kod njega irinu pogleda dosta retku u to doba meu Petrovim savetnicima. On sebi postavlja isti zadatak kao i ostali savetnici: istraivati velike prihode, a da se ne upropauje narod, ali se on isto tako bavi zavoenjem opteg narodnog prosveivanja i predavanja svih liberalnih nauka. Petar je iarao zabelekama njegov rukopis i koristio se njim u nekoliko svojih odluka. Kod njega je on naao ideju za onaj neuspeli zakon o neotuljivosti nekretnina, od 18/29 marta 1714 godine, po kome nepokretna dobra prelaze na najstarijeg sina, a pokretna dobra i kapital na mlau brau. Od njega je pozajmio i ideju, koja je kao i ova prethodna potekla iz Engleske, o korporativnoj organizaciji da struna ili zanatska obuka traje sedam godina i da svaki mora biti upisan u svoje struno udruenje, to propisuje ukaz od 20/31 marta 1722 godine. Isto tako pod uticajem njegovih saveta o organizaciji spoljne trgovine, o osvajanju Azije preko Sibira, Kaspijskog i Aralskog Jezera, alje on godine 1714 uostalom bez uspeha ekspediciju u te krajeve. On prihvata i druge predloge Saltikova, kao na primer predlog da se u svakoj guberniji stvore pri manastirima uilita gde bi se mladii do 23 godine pripremali za graansku i vojnu slubu (ukazi od 20/31 januara i 28 februara/ 11 marta 1714 godine); ili na primer savet da se alju mladi ljudi u inostranstvo da bi se uputili u diplomatiju i da bi nauili moreplovstvo (odluke primenjene 1714 i 1715 godine). Ako su ponekad predlozi Saltikova rizini i malo praktini, drugiput oni naprotiv pokazuju znatnu dalekovidost, a njegove politike zamisli izgleda da svedoe o dubokom poznavanju zapadnjakih primera. Idui za svojim savetnicima, Petar poinje da se interesuje ne samo za napredak brodarstva i vojne vetine, za najnovije modele puaka i poslednja usavravanja u brodogradnji, ve i za socijalno zakonodavstvo i za pravilnu organizaciju vie nastave u Rusiji. to se tie neposrednih potreba drave, savetnici dolaze postepeno kao to smo videli do toga da osuuju izvore prihoda koji su postali neproduktivni (dobici od soli i kovanja novca) do predlaganja da se napuste neuspeni naini (popis iz 1717 godine), kao i do potrebe jedne obimne i sistematske reforme po uzoru na inostrane obrasce. Prilikom ove reforme, najvanije u njegovoj vladavini, Petar se ponekad kao u 17111713 godini slepo povodi za savetima koje mu drugi daju. Ali su glavne linije te reforme ve ocrtane dovoljno jasno. Podneseni projekti, uostalom, nimalo sluajni; oni odgovaraju na pitanja namerno postavljena, a njihovi sastavljai, umesto da su diletanti, sada su strunjaci, evropski specijalisti koji vie ne izlau opte ideje, ve u svome zapadnjakom iskustvu trae praktino reenje posebnih problema. Slaba strana njihovih predloga je to su ponekad odve malo prilagoeni ruskom ivotu. Petar, koji ima obiaj da radi brzo i da namee svoju volju optim sredstvima, ne obraa dovoljno panje ovom nedostatku. Zbog toga, kad reforma prestane da bude sluajna i postane svesna, ona je esto puta prevremena i neprirodna.

212

Reforma iz 17181722 godine odnosila se na tri glavne take: trgovaka i industriska politika, finansiska organizacija i administrativno ureenje. Trgovaka i industriska politika. U oblasti trgovine i industrije Petar nije stvorio nita novo. Jo za vreme cara Alekseja je Englez Koliks rekao da je u Rusiji car prvi trgovac u svojoj zemlji i prvi proizvoa; dravni kapitalizam jo je cvetao u Rusiji u XVII veku. Ali glavno obeleje Petrove politike je u tome to dravna trgovina i industrija prestaju da tee jedino usko fiskalnom cilju, da bi se pobrinule o socijalnom i nacionalnom interesu, a u isto vreme, razume se, i o interesu drave. Upravo je primenjivanje zatitnih mera i merkantilizma, to je tada bilo u modi, pomoglo caru da napusti dotadanje shvatanje, isto utilitarno. Prilikom njegovoga putovanja u inostranstvo 17161717 godine, nekakav baron Luberas, poreklom iz lezije, poslao mu je jedan spis u kome podrobno izlae teoriju merkantilizma. U isto vreme kada je ukazivao Petru na nezgodne strane izvoenja sirovina i opasnost da se uvozi vie fabrikih proizvoda nego to se proizvodi u zemlji, on ustaje protivu monopolisanja celokupne trgovine od strane drave i tvrdi da, bez transakcija i privatne inicijative, spoljna trgovina ne moe da donosi koristi. On prouava dva glavna inioca od kojih zavisi ekonomski napredak i jaanje jedne zemlje ili naprotiv, njeno iscrpljenje i potinjenost, a to su: plovidba i industrija. Poto Rusija ne moe da izvlai veliku korist od plovidbe zbog tuinske konkurencije on se ograniava na to da preporui zauzimanje jo jedino slobodne geografske take ribolovita na picbergu i predlae da se tamo potajno otpone graenje trgovake flote za eksploatisanje lova na kitove. to se pak tie industrije, tu on, naprotiv, veruje u mogunost njenog razvoja, jer Rusija raspolae velikim prirodnim bogatstvima. Kako nije poznavao ekonomsku geografiju zemlje, on pravi teoriski pregled raznih privrednih grana iz kojih potiu ta bogatstva: ito e sluiti za izradu rakije; lan i konoplja za jedra i hartiju; umski proizvodi davae potau, katran, smolu; stoarstvo e davati vunu, kou, kosti, lepak. Poto je zatim nabrojao proizvode ivinarstva, lova, rudarstva itd., on ukazuje na potrebu da se, radi oivljavanja industrije, dobiju kredite iz inostranstva, da se stvori jedan centralni organ (idustriski kolegijum), kome bi bila dunost da vodi nadzor nad radionicama i fabrikama, kao i izvoz i uvoz, i da se u inostranstvu osnuju trgovaka pretstavnitva i da se naimenuju trgovinski konzuli u Dancigu, Kopenhagenu, Libeku, Berlinu, Amsterdamu, Londonu, Bordou, Kadisu, Bilbau, Lisabonu. Luberas je daleko od toga, kao to se vidi, da bude onako priprost kao samouk Posokov, koji propoveda pasivnu borbu protiv tuinske konkurencije, a to e rei izgnanstvo tuinaca i njihovih konzula, govorei da treba dobro zaepiti otvor, a to e rei trgovaku potu da tuinci ne mogu nita znati o naoj robi, kao to i nai ljudi nita ne znaju o njihovoj. Godine 1715 Luberas je izmeu ostalog, preporuivao stvaranje trgovakih savetnika u glavnim pristanitima i trgovakim gradovima. Njegove savete pohitao je Petar da usvoji.

213

Ve 1715 godine postavlja on trgovake agente u Parizu i Anversu; godine 1716, u Beu. Naimenovae i druge, u Kadisu i u Kini godine 1719, u Lijeu i Bordou godine 1723. ak i za vreme svoga putovanja po inostranstvu (1716 1717) daje on prve povelje kojima doputa otvaranje privatnih fabrika, a uvod koji prethodi ovim poveljama postaje ubrzo tekst konane uredbe industriskog kolegijuma (Manufaktur-Kollegija). Od 6/17 aprila 1719 godine slobodna unutranja trgovina pobeuje dravne monopole, jer toga dana Petar jednim ukazom da bi dokazao velikodunost prema trgovcima ruske drave odluuje da samo dve vrste robe, potaa i smola i to jedino da bi se sauvale ume ostanu monopol drave, a da e svaki moi da prodaje ostalu robu koja je dotada bila monopolisana, no pod uslovom da plaa dravne takse. Ove takse, uistini, Petar i nema nameru da naplauje, ako bi one bile prepreka za razvijanje merkantilizma. On je pre sklon da silom osniva fabrike i da im daje povlastice. Iako se u industriskim poslovima ne treba zadovoljiti samo tim da se ine predlozi, izjavljuje on iako je potrebno posluiti se prisiljavanjem, ipak je isto tako neophodno potrebno ohrabriti industrijalce savetima, nabavkom maina i svim drugim sredstvima. Prema tome, svaki ko bude osnovao neku fabriku bie osloboen svih dravnih ili optinskih nameta, dobivae pomo i pozajmice bez interesa, a prodaja njegove robe bie rastereena svake takse. 18/29 januara 1721 godine fabrikanti i sopstvenici mehanikih radionica, na koje su proirene plemiske povlastice, ovlaeni su da kupuju zemljite, posede i robove za potrebe svojih preduzea. Visoke linosti iz careve okoline pozvane su ak da osnivaju trgovaka i industriska preduzea, i trgovci poinju da se ale zbog toga uestvovanja plemstva u poslovima, jer to njima nanosi tetu. Petar se ne ustee da upotrebi strogost i silu. Kad on propie nove metode fabrikacije, on obino preti prestupnicima da e biti kanjeni tekom robijom ili konfiskacijom imanja; ovako on postupa kad regulie preradu koa, kad odreuje irinu platna, ne mislei da propisni razboji za tkanje nee moi da uu u uzane izbe seljaka i da e jedan deo seoskih tkaa biti upropaen. On namee fabrikantima zatvoreniku radnu snagu: godine 1719 alje on, na primer, da tkaju lan, u fabriku platna nekoga Turanjihova ene i devojke koje su dravne vlasti kaznile u Moskvi ili u drugim gubernijama zbog njihovih prestupa; godine 1712 on uoptava ovu odluku i stavlja krivce na raspoloenje industriskom kolegijumu. U isto vreme titi on svaku novu industriju pomou veoma tekih zatitnih carina na slinu inostranu robu, i nareuje da se te takse naplauju ak pre nego to su ruske fabrike i poele da proizvode. Ova politika smeta mnogo ba samim ruskim proizvoaima, koji trae da se smanje carinske takse na inostranu svilenu robu, jer ruska industrija ne moe uspeti da isporuuje zlatotkanu svilu u dovoljnoj koliini za celu zemlju. Sve ove Petrove tvorevine ne postiu eljeni uspeh: na primer, poto tkanica tepiha koju je sagradio za uvenog Leblona udotvornog vetaka koga je sa jo etvoricom zanatlija doveo u Rusiju, poto se u Parizu divio uvenoj radionici tepiha Goblen, poto nije mogla da nae pogodnu vunu,

214

radnici su morali besposliiti. Isto tako mnoge od 150 fabrika osnovanih za njegove vladavine postoje samo na hartiji; posle njegove smrti morae da se izbriu sa spiska fabrikanata mnoge linosti koje su uzele taj naziv samo da bi se koristile povlasticama koje su za njega vezane. Nasuprot tome, izvesne industrije koje su postojale pre njega (orunice, fabrike oje, rudnici) ostvarile su za njegove vladavine trajne napretke, iako su njihovi proizvodi bili osrednji i skuplji od inostranih, na veliko nezadovoljstvo trgovaca. Jasno je da Rusija jo nije zrela za pravilnu industrisku proizvodnju. Petrov neuspeh nije jedino posledica njegovog neiskustva, ve i opteg ekonomskog stanja zemlje. Premetanje spoljne trgovine iz Arhangelska u Petrovu omiljenu varo Petrograd takoe je rezultat prinudnih mera. To ini da je u godini 1718 trgovina Arhangelska pala od 3,000.000 rubalja na 300.000, dok se trgovina Petrograda od niega popela na 4,000.000; u godini 1725, samo 12 stranih brodova, prema 53 u 1710 godini, boravilo je u luci Arhangelska, dok se u Petrogradu, od 1722 do 1724, broj stranih brodova popeo od 116 na 240. Isto tako u ovom razdoblju pojavljuju se u Rusiji i vetaki vodeni putevi; ali od est kanala koje je Petar nameravao da naini, samo je jedan zavren za njegova ivota. Finansiska reforma. Drugi deo reforme iz 17181722 godine, a to e rei finansiske reforme, je kao to i treba oekivati mnogo bolje prilagoen ruskom ivotu nego prethodne mere. Meutim, problem koji treba reiti mnogo je sloeniji nego u 1710 godini. Onda je bilo dovoljno podeliti ukupnu cifru vojnih rashoda sa brojem poreskih obveznika da bi se dobila cifra linog poreza za svakog pojedinca. No kasnije su se prilike izmenile: iako je popis stanovnitva iz 1717 godine pokazao da ne treba oekivati poveanje broja poreskih obveznika, nasuprot tome, uveavanje ognjita koje je zapaeno meu stanovnitvom ulivalo je izvesno poverenje zakonodavcu. I ovoga puta je jedan dobrovoljni savetnik, koji dobro poznaje strane finansije, u ovom sluaju francuske, dao Petru ideju vodilju za njegovu reformu. Jedan nov projekat za stvaranje jednog fonda namenjenog za uveavanje dravnih prihoda, koji je pisac jamano podneo prvih meseca 1717 godine i kome je kao objanjenje dodao jedan Izvetaj o prihodima francuske drave, predlae da se svi neposredni porezi zamene jednim porezom od 50 kopejaka od glave koji bi se ubirao od celokupnog nieg stalea. Cenei da u Rusiji ima 12,000.000 stanovnika to je priblino tano, ako se saberu oba pola, on proraunava da e predloeni porez dati 6,000.000 rubalja. On osim toga smatra da treba ubirati od svetenstva, plemstva, itd., jedan naroiti desetak, a to e rei porez na prihod to odgovara desetku ustanovljenom u Francuskoj 1710 godine, te da svaki plaa prema svome zvanju i prihodu, od zanatlije do kneza vladalakog roda. I upravo godine 1717 Petar po prviput spominje ovaj porez od glave u dva svoja pisma, jedno pisano iz Kalea, a drugo iz Pariza, iako jo uvek zadrava nadu da oporezuje samo gradsko stanovnitvo i da e nai novac ne optereujui narod previe. Drugi

215

savetnici bave se naroito popisom poreskih obveznika. Neki Ivan Filipov tvrdi u svom projektu da propadanje naroda, kao i naputanje sela, beanje iz zaviaja, opasno irenje razbojnitava i kraa, dolaze od nepravilnog popisivanja, i on optuuje popisivae da ubeleavaju u spiskove as 20 osoba po ognjitu, as 10, pa ak i manje, prema mitu koje su primili. On savetuje da se ne popisuju ognjita, nego seljani oba pola koji obrazuju jedno ognjite, a da se ne uraunavaju mala deca i starci. Na ovaj nain niko nee vie biti kinjen i ugnjetavan, i svi e biti jednaki pred zakonom. Da bi se suzbilo iseljavanje, on predlae takoe da se zavedu pasoi i da se pojaa policiski nadzor nad optinama. Drugi jedan bezimeni savetnik pita se zato da se ne ubrojavaju deca i starci, kada se zna da posle izvesnog vremena rezultati popisa nee vie odgovarati stvarnom stanju. On smatra da je bolje da se popie celokupno stanovnitvo i utvruje 75 kopejki od glave za novu linu porezu, koja bi mogla da zameni sve dotadanje. Njegova procena, koja daje rublju i po od svakog odraslog radnika, ma koliko da je priblina, ipak se vie pribliuje stvarnosti nego ona koja rauna 50 kopejaka od glave. On je loginiji od Filipova. I zaista, popisivanje jedino onog stanovnitva koje podlee oporezivanju, a to e rei odraslih lica, pretpostavlja bilo postojanje katastra, bilo stalnu kontrolu broja radnika, koji se u svakoj porodici menja iz godine u godinu. Meutim, u Rusiji nema niega slinog ni za vreme Petrove vladavine, ni posle njegove smrti. Naprotiv, tamo je obiaj da se za vreme itavih desetina godina ostane pri ciframa poslednjega popisa, iako su one ve odavno postale nepouzdane. Otuda izlazi da neposredni porez, umesto da je lini, postaje grupni: svaka optina je oporezovana prema broju poreskih obveznika upisanih prilikom poslednjeg popisa i njen deo poreze razrezuju zatim sami stanovnici na stvarne poreske obveznike. Da je oporezivanje po ognjitu zamenjeno oporezivanjem od glave ili ,due, kao to se obino kae, mogao se stvoriti ui odnos izmeu poreza i poreskog obveznika. Ali, u praksi, i dua postaje ubrzo poreska jedinica isto toliko formalna koliko i ognjite. Kada je Petar konano usvojio lini porez od due, on je najpre ostavio mogunost da se pribegne starim metodama da bi se odredio njegov iznos, jer nareuje Senatu, u novembru 1717 godine, da raspodeli izdatke suvozemne vojske i mornarikih regruta na seljake, i to da na svakog vojnika doe po toliko i toliko ognjita ili dua, prema tome ta bude zgodnije. Tek posle godinu dana, 26 novembra/7 decembra 1718, odluuje se on da dopuni ovaj propis: Traiti od svih, ostavljajui godinu dana roka, da dadu izjavu, te da bi se znalo koliko ima u svakome selu dua mukog pola. Od ovo nekoliko kratkih redova Senat stvara ukaz od 22 januara/2 februara 1719 godine o popisivanju dua. Iste godine zavedeni su i pasoi ili propusna pisma, to e se konano regulisati proglasom od 1724 godine. Ni u 1719 ni u 1720 ovaj opti popis ne moe da se zavri. Meu tekoama na koje on nailazi, jedna od najveih dolazi otuda to Petar neprestano uveava kategorije poreskih obveznika. Godine 1720 nareuje on da se popisanim seljacima dodadu i sluge, kako bi se spreila

216

zatajivanja koja su zapaena ranije u ognjitima. Iako jedan poslednji ukaz iz marta 1721 godine kae da e zatajivai moi da poprave svoju pogreku do 1/12 septembra, gubernatori i vojvode dobili su nalog da na licu mesta provere podatke; zbog toga se taj i naredni popisi nazivaju revizijama. Ova kontrola, koja je zavrena tek u decembru 1723 godine, daje znaajne rezultate: ona otkriva da je preko 2,000.000 ,dua bilo zatajeno, ime se opravdava nepoverenje koje su ulivali raniji popisi. Petrove nade nisu bile prevarene: zvanian ukupni broj poreskih obveznika dostie 5,570.000 dua mukoga pola. Da bi se na njih razrezali izdaci na vojsku, zaokrugljene su cifre budeta iz februara 1720 godine na 3,000.000 rubalja za eneraltab i 73 puka dragona i peadije, i na 1,000.000 za garnizonske pukove; ako se ovih 4,000.000 rubalja podele sa 5,000.000, dakle sa zaokrugljenim brojem poreskih obveznika, dobiva se iznos line poreze u 1724 godini od 80 kopejaka na svaku duu. U 1725 godini delitelj se poveava na 5,400.000, te je tako porez konano utvren na 74 kopejaka. Drugi prihodi pokrivaju ostale rashode. Za najglavnije od ovih, a to su rashodi mornarice, koji su se jo jednom udvostruili od 1721 godine, penjui se od 600.000 rubalja na 1,200.000 u 1724, i na 1,400.000 u 1725 godini, odreeni su svi dopunski prihodi koji potiu od gubernija, a naroito posredni porezi, carine i porez na krme. Svi ostali rashodi, a na prvom mestu za graevine, diplomatiju, dvor, imaju kao protivteu prihode od kovanja novca i prodaje soli, zatim prihode onih ustanova koje nisu potpale pod centralizaciju, kao to su prikaz Male Rusije, prikazi sudova i Sinoda; osim toga, sume to ih je davala Petrogradska gubernija i novo osvojene pokrajine, kao i od posebnih taksa i carina, to ini ukupno 2,175.000 rubalja. Tako se celokupni dravni izdaci penju na priblino 7,500.000 rubalja. Porez od due, koji otsada zamenjuje sve druge neposredne poreze, daje povrh toga 2,500.000 rubalja. I tako celokupni dravni prihodi, koji su do nedavno iznosili 6,000.000 rubalja, dostiu dakle pri kraju Petrove vladavine 8,500.000 rubalja: budetska ravnotea je uspostavljena. Administrativna reforma. Razume se da se ovi finansiski rezultati ne mogu odvojiti od administrativne reforme. Ona je neobino sloena. I njene ideje vodilje doapnuli su Petru savetnici, koji su u ovom sluaju pravi strunjaci, poto su stranci, kao baron Luberas, koga smo ve pomenuli, i Henrik Fik, poreklom iz Holtajna. Uostalom, ba zbog svoga tuinskog obeleja ova reforma, ma koliko njena naela izgledala savrena, nije bila primenljiva na Rusiju. Rusiji je nedostajao sistem usklaenih centralnih i lokalnih ustanova. Ukidanje prikaza ostavilo je prazninu koju ni Senat ni centralne slube, delimino uspostavljene, nisu mogle popuniti. Kad stranci predlau da se kolegijalnim sistemom zameni naelo line uprave, onda u osnovi nije toliko vano da se jedna nesavrena organizacija zameni boljom, koliko da se kako tako sastavi jedan centralni organizam koji nedostaje. Senat nije zamenio Bojarsku dumu, nego je samo zauzeo prazninu koju je za sobom ostavilo ukidanje ove skuptine. Isti je

217

sluaj i sa kolegijumima, koji su stvoreni posle iezavanja prikaza, a to e rei usred haosa to ga je izazvalo ustanovljavanje gubernija. Petru je odavno poznat ovaj naziv kolegium; za vreme njegovoga prvog putovanja u Englesku, Francis Li mu je preporuio da stvori kolegijume u Rusiji. Ali tek 1712 godine, posle napretka merkantilistike doktrine, njemu je predloen kolegijalni sistem, da bi se zatitila trgovina i industrija (kolegijumi za trgovinu i industriju). Sa ovim sistemom Petar vri prvi opit 1713 godine, ali ga ozbiljno ispituje tek u jednom svojerunom spisu od 23 februara/3 marta 1715 godine, koji nosi naslov Rasmatranja o kolegijumima. On tu nabraja est vedskih kolegijuma (pravosua, spoljnih poslova, admiraliteta, rata, finansija kamer-kollegija i trgovine), ali zaboravlja da spomene i jedan sedmi, dravni kolegijum (Stats-kollegija). Ovaj zaborav nam otkriva izvor iz koga je crpeo svoje podatke, jer se ista omaka nalazi u naslovu jednoga projekta koji mu je bio podnesen u to vreme. Da bi ostvario taj projekt, on se obraa Henriku Fiku decembra 1715 godine. Prilikom njegovoga drugog putovanja u inostranstvo poziva on i Luberasa da sarauje na reformi; ovaj odabira u Hambrugu, Berlinu, u Hesenu i Saksonskoj 148 buduih inovnika ;on i prevodi sa vedskog jezika pravilnike za svaki kolegijum. Pre vladavine Karla XII, vedski kolegijumi brojali su meu svojim lanovima najuglednije plemie kraljevine, koji su isto tako bili lanovi Senata i obrazovali jednu posebnu kastu kojom je bila ograniena vladareva vlast. Od kraja XVII veka, Senat, kao oligarhiska ustanova, ukinut je, a kolegijumi, pretvoreni u isto birokratske ustanove, potpadaju neposredno pod kraljevsku vlast. Jasno je da ovaj sistem ne moe da bude presaen u Rusiju bez ikakvih izmena. Pre svega, stvarajui kolegijume, Petar ne samo da nije ukinuo Senat, ve u poetku njihovoga postojanja stavlja im na elo senatore, a docnije e na ta mesta postaviti manje vane linosti. Zatim, zavoenje kolegijalnog sistema pretpostavlja reorganizaciju gubernija; samo pod ovim uslovom mogu kolegijumi uiniti Rusiji iste usluge kao u vedskoj, gde oni pretstavljaju jedan savreno usklaen organizam u kome je izvrena stroga podela nadlenosti i prava. Oblasna organizacija u vedskoj sadravala je tri administrativne podele, koje su poticale iz davnine, no ija je poslednja forma datirala od apsolutistikog dravnog udara Karla XI. U tom obliku one prelaze u Rusiju: socken ili kirchspiel sa baltikih obala odgovara volost-i (srezu); hrad ili nekadanja centurie odgovara ujezd-u (okrugu), a land jedinici viega reda zemlji (oblasti). Fik najpre poinje da istrauje neku simetriju izmeu ovih vedskih oblasnih jedinica i istovrsnih ruskih organizacija. Uporeujui ih, on dolazi ubrzo do ubeenja da u Rusiji ne postoji nikakvo oblasno jezgro koje bi se moglo pretvoriti u srez, taj kamen temeljac vedske administrativne zgrade. U vedskoj svakim srezom, u kome je grupisano seosko stanovnitvo, upravlja jedan inovnik koji se zove fogde ili lnsman; svaki srez ima svoj izabrani sud, koji u isti mah ima dunost da prikuplja obavetenja koja o seljacima trae vie sudske vlasti; pastor sarauje pri utvrivanju cifre poreza za svakog poreskog obveznika, tako da u itavome

218

hrianstvu pie Fik nije lako nai potenije, vernije, rasnije, pobonije i estitije ljude nego to su vedski seljaci; i dodaje: Slobodan seljak je toliko ponosan na svoju ast, da ak i jedan plemi ne bi smeo da ga nazove lopovom ili bitangom, a da ga on odmah ne tui za uvredu. U Rusiji se ne moe nai nita slino ni tome sistemu koji se stvarao postepeno kroz vekove, niti ovim moralnim obiajima. Fik utvruje da radi primoravanja ruskih poreskih obveznika da se odazovu svojoj dunosti, landratima su pridodati glasnici, kojima se, osim toga, poveravaju svakojaki zadaci. I tako su ovi glasnici vlasti jedina veza izmeu nie klase, seljaka, i drave3. Ujezd isto tako ne odgovara tano hrad-u ili okrugu. U vedskoj, pored jednoga sudskog inovnika (hradshfding), u hrad-u postoji veoma dobro organizovan poreski aparat, kojim upravlja landfogde sa svojim pomonicima. U Rusiji, kao to Fik mora da prizna, nema landfogde-a u gubernijama, ve njihova nadlenost pripada gubernatorima i njihovim pomonicima, landsrat-ima. Meutim, lake je stvoriti jedan okrug nego jedan srez, te je Petar odavno traio no bezuspeno nain da vojvodi doda jedno izbrano telo sastavljeno od plemia. Sve to je on mogao uiniti pre kolegijalne reforme, to je da podeli gubernije na otseke sa neto vie od 5.000 ognjita i da na elo svakog otseka postavi po jednog landsrat-a. Ali ak i ova upravna jedinica, relativno maloga prostranstva, mnogo je vea od vedskoga okruga. U vedskoj primeuje Fink landfogde nema pod svojom upravom vie od 800 do 1000 seljakih ognjita. Ovi seljaci, poput slobodnih ljudi, predaju svoj porez neposredno landfogde-u; ovaj, poto ve ima dovoljno posla sa svojih 800 do 1000 ognjita i odgovarajuim poreskim knjigama, ne bi mogao da bude optereen veim brojem podrunih lica, iako u vedskoj administracija radi uredno, i svi inovnici poznaju dobro svoj posao. U Rusiji je sasvim drukije: ili e landfogde-e morati lino da ubira poreze, to e mnogo komplikovati njegov rad, ili e pak poveriti prikupljanje poreza zemljoposednicima i njihovim upravnicima, te e landfogde moi da ima na svome podruju 3 do 4.000 seljaka, no ipak pod uslovom da mu se dodele pet do est niih komesara, da zamene organe volost-i ili srezova koji ne postoje u Rusiji. Poto je Senat jasno izjavio da u okruzima nema inteligentnih seljaka sposobnih da vre ove dunosti, Fik predlae da se ovi komesari izaberu izmeu plemia skromnog poloaja i bogatstva. Zato se, ve pri prvim pokuajima jedne ozbiljne reforme oblasne uprave, vidi kako upravna vlast pada u ruke jedne nove vladajue klase koja jo nije konano obrazovana. S druge strane, senat mora da vodi rauna o prevelikim trokovima koje za sobom povlai ovo administrativno cepkanje: administracija svih ruskih gubernija stajala je samo 173.000 rubalja, dok je administracija samo Livonije, u vreme vedskoga poretka stajala veane preko 200.000. Fik priznaje da ak i ova Livonska gubernija, koju su opustoile ruske trupe, ne moe vie da izdri tolike trokove, jer ona ne daje dovoljne prihode za pokrie godinjih izdataka na
3

Organizacija vlasti i ostae, sve do kraja staroga reima, nereiv problem.

219

prinadlenosti inovnika u nekadanjim vedskim srezovima. Utoliko pre ne moe da ih izdri Rusija, koja je finansiski iscrpena. vedski sistem ne odgovara dakle ekonomskom nivou zemlje. Zbog toga, dok se na jednoj strani prosto naprosto rtvuje srez, to liava zapoetu zgradu njenih temelja, daju se s druge strane gubernijskim otsecima, sa vie od 5.000 ognjita umesto 800 do 1000, podruja pet do est i po puta vea nego to su vedski okruzi. to se tie ruskih gubernija, one ne mogu da odgovaraju treoj vedskoj upravnoj jedinici, land-u ili oblasti. Ovakva vedska oblast, potinjena jednom landshfding-u, sadri 4 do 7 okruga. Ma koliko da je mala, ona ima veliki broj inovnika sa strogo odreenim nadlenostima: landsekretrare, ef guvernerove kancelarije; landsbokfrare, organ finansiskog kolegijuma, koji ima najtee i najvanije dunosti, jer on vri nadzor nad svim onim to u toj oblasti spada u nadlenost kolegijuma; landsrentmstre, koji ima samo blagajniku dunost i potpada pod dravni kolegijum; lagman koji posebno bdije nad pravosuem; naposletku, sam guverner oblasti, ija nadlenost, iako jasno omeena nezavisnim radom ostalih inovnika, ipak ostaje dovoljno obimna i sloena. Niega slinog u Rusiji: ne samo kao to naglaava Fik da je ruski gubernator na elu administracije, ve u njegovu nadlenost spada i pravosue i kanjavanje prestupa a do 1712 godine on je ak imao pravo da utvruje cifre poreza; pored njega postoje u okruzima jo samo landsrat-i, ali su mu i oni potinjeni. Jedino reenje je da se podele na oblasti prostrane gubernije koje je Petar stvorio. To Senat i ini, najpre samo kao pokuaj u Petrogradskoj guberniji, koja je podeljena na 14 oblasti, a svaka od njih na 5 okruga, a zatim i u ostalim gubernijama, i zavodi se sva hijerarhija vedskih inovnika. Suprotno onome to bi se moglo misliti, podela zemlje na oblasti i okruge ne uklanja raniju podelu na otseke i na osam ogromnih gubernija. Istina, otsada postoje tri stepenasto poreane oblasne jedinice u Rusiji, kao i u vedskoj; ali u Rusiji nedostaje osnova vedskoga sistema, a to je srez ili volost; drugi stepen sistema, okrug, postaje ovde prvi, dok je poslednji stepen, oblast, samo jedna prelazna ustanova, potinjena etvrtoj upravnoj jedinici, nekadanjoj guberniji. Ono to se dogodilo sa centralnim ustanovama ponavlja se i ovde: nove oblasti potinjene su gubernijama, kao to su kolegijumi bili Senatu, umesto da su ga zamenili, kao u vedskoj. Zavodei nove ustanove, zakonodavac je prenebregao da ukine stare, bilo da je zaboravio da one postoje, bilo da ih se nije mogao liiti. vedski sistem nije uostalom ni bio usvojen u potpunosti. Petar je odmah teio da ga uprosti. Da bi se to uvidelo, dovoljno je rasmotriti zvanina uputstva koja su data novim inovnicima; ona su doslovno prevedena sa vedskog, ali je u njima izostavljeno ba ono to je najglavnije. Primera radi treba uporediti mesne komesare okruga i njihove dunosti u vedskoj i u Rusiji. U vedskoj, ovi nii inovnici imaju dunost da paze na promene u imovnom stanju svakog poreskog obveznika; oni svake godine sastavljaju i proveravaju mesni registar (grundboken) ili katastar i paze na plaanje svih taksa. U Rusiji, oni su samo prosti

220

naplaivai poreza; umesto katastra, postoje samo revizioni spiskovi; ne postoji direktan odnos izmeu administracije i slobodnog poreskog obveznika, ve se seljaki porez uplauje posredstvom njihovoga gazde; umesto da su lino odgovorni za svoje poreze, obveznici su odgovorni zajedniki, kao i u prolosti, te se nov lini porez od due pretvara u skupni. Slino uproavanje niih stupnjeva objanjava nam zato su strogost i podrobnost vie vedske administracije postajale nemogune i bile bi uostalom beskorisne. Novi inovnici nisu zauzeli svoja mesta u raznim gubernijama ni 1719 ni 1720 godine. Kako se naplaivanje poreza vri posredstvom plemia, mesni komesar' postaje inovnik koga bira mesno plemstvo: i tako je, posle sreza, i okruna administracija rtvovana. S druge strane, mesni komesar, usled toga to on prikuplja glavni neposredni porez, namenjen za pokrie vojnih rashoda, potpada ne pod finansiski kolegijum, ve pod kolegijum rata. Oblasnom kameriru ostaje dakle samo dunost da prikuplja prihode od carina, krmi i centralne, a to e rei posredne i optedravne. Poto se naposletku dolazi do istih rezultata kao i pre reforme, zato onda da se poveava broj inovnika i da se plaaju naknadne prinadlenosti? Zbog toga se izvesna reakcija, koja e postati naroito iva posle Petrove smrti, pojavljuje ubrzo protiv nove oblasne administracije: tenja za uproavanjem, koju je ve i sam Petar pokazao, ispoljie se ponovo i zavrie se uspostavljanjem starih metoda. O primeni novoga finansiskog sistema ostao nam je jedan veoma interesantan izvetaj to ga je 1723. godine napisao jedan lan finansiskog kolegijuma, Stevan Kohijus. On opravdano napominje da je reforma bila izvrena olako i bez potrebnih priprema; da se nadlenost finansiskog kolegijuma ne potuje; da od ostalih kolegijuma svaki prikuplja svoj prihod; da u unutranjosti zemlje neizvebani inovnici prikupljaju poreze neuredno, ponekad ak i po nekoliko puta naplauju isti porez i ne polaui raune, tako da se jedva jedna treina naplaenih suma predaje dravnoj blagajni; da je broj tih inovnika mnogo vei nego ranije, jer onde gde je ranije bio samo jedan stareina na elu seljaka, sada ih ima deset; da svaki od ovih raspolae svojom kancelarijom i velikim brojem pisara. Carev vrhovni savet prinuen je, od 1726 godine, da vodi rauna o ovim kritikama, Ali, umesto da se trudi da pobolja vedske metode, on se vraa starim moskovskim navikama. U junu i julu 1726 godine uzima on u rasmatranje stvarno uproavanje to su ga pretrpele oblasne administracije i odluuje da smanji nekorisne plate i da penzionie rentmeister-e i njihove potinjene. u januaru 1727 godine on ide i dalje, pa nareuje da se stave u penziju svi nepotrebni administratori, da se ukinu kancelarije i nadletva mesnih komesara i drugih inovnika iste vrste, i da se pravosue i kanjavanje povere, kao i u prolosti, gubernatorima i vojvodama koje e mere u mnogom olakati siromanima, jer umesto da odlaze u razne kancelarije i raznim slubenicima, imae otsada posla samo sa jednom jedinom kancelarijom. Tako se celokupna administrativna hijerarhija svodi na jedno

221

jedino zvanje, na zvanje oblasnog vojvode, koji zamenjuje nekadanjeg okrunog vojvodu iz vremena pre Petra Velikog. Posle nareenja da se vojvode potinjavaju gubernatorima, kao i u prolosti, kako bi pod bliskim rukovodstvom i nadzorom poslovali sa vie opreznosti, hijerarhiska potinjenost oblasti gubernijama i zvanino je utvrena. Sve ove posebne odluke konano su dovedene u saglasnost nareenjem koje je upueno gubernatorima i vojvodama u septembru 1728 godine, u jednom skupnom sistemu koji e trajati do stupanja na presto Katarine II. Vojvoda sad zamenjuje kamerir-a i rentmeister-a, a uputstva koja su sastavljana za njih popravljena su i prilagoena sistemu koji je vaio pre Petra Velikog. Nekadanje nie zvanje gradskog vojvode uspostavljeno je i potinjeno zvanju oblasnog vojvode, koji je opet potinjen gubernatoru. Vojvoda sad nema vie dunost da pazi na poreske obveznike, ve da goni lopove i razbojnike i da upravlja karantinskom slubom i merama protivu poara. Sve kancelarije i nadletva usredsreena su u jednoj jedinoj kancelariji koja ima, prema starinskom obiaju, razne otseke, zvane povitje (otsek) i stol (kancelarija). Uproavanje oblasne administracije moralo je logino imati za posledicu i uproavanje centralnih ustanova, kojima su bile potinjene mesne slube. Ove centralne ustanove, kao to smo videli, nisu ni same bile dovoljno dovedene u saglasnost. Senat nije iznad svih kolegijuma. Naelnici triju glavnih grana dravne uprave, vojske, mornarice i spoljnih poslova, oduvek su bili iznad Senata i obraaju se njemu prema ukazu Njegovog Velianstva. Prilikom stvaranja kolegijuma, kolegijumi vojske, mornarice i spoljnih poslova zadravaju svoje prvenstvo u odnosu na ostale kolegijume, kao i naspram Senata. Pored Senata, i iznad njega, postoji sem toga i jedna ustanova sa nedovoljno odreenom nadlenou: jedno vee sastavljeno od visokih linosti iz neposredne careve okoline, neka vrsta tajnog saveta za vojne i diplomatske poslove. I upravo je rad ovih visokih linosti koje ne obrazuju neko redovno telo, ovih visokoblagoroija kako se one nazivaju, najglavniji izvor pometnji. Kada je Petar zapoeo novu reformu, nekadanji branilac administrativne centralizacije, Kurbatov, savetuje da se stvori jedna vrhovna uprava, jedna nadkancelarija carstva, gde e povremeno zasedavati Njegovo Velianstvo car. Sa svoje strane Fik preporuuje da se izmeni organizacija Senata, koji bi sa poveanim brojem lanova obrazovao dva otseka ili vrhovnih direktorijuma za sudsko policiske poslove i finansije. On predlae da se ovim direktorijumima prikljue dva druga organa: jedan Sinod i jedan Tajni savet za spoljne poslove, te da se obrazuje jedan ureen sistem vie dravne uprave i da se izmeu ova etiri organa razdele, radi otpravljanja redovnih poslova, vladareve funkcije, potvrivanje i izmena zakona utvrivanje novih poreza, pomilovanja, itd. On daje direktorijumu finansija naziv Vrhovni lini savet, koji e kasnije posluiti da se oznai skup vrhovnih administrativnih ustanova. to ovaj Vrhovni lini savet nije stvoren za Petrova ivota, uzrok je careva mona linost. On, zahvaljujui svome autoritetu, utiava ili ublaava raspre visokoblagoroija, kao i raspre izmeu njegovoga nekadanjeg ljubimca

222

Menikova, naelnika vojnog kolegijuma, i novoga ljubimca Jaguinskog, koji je postavljen za dravnog pravobranioca u Senatu 1722 godine. S druge strane, odluke koje on lino donosi popunjavaju nedostatak jedne vrhovne politike centralne ustanove. Meutim, potreba za ovakvom ustanovom ve se osea, i ona e i biti stvorena odmah posle njegove smrti. 3. SOCIJALNE POSLEDICE PETROVE REFORME Petar se jedino interesu za rat i diplomatiju; on se bavi finansiskim, ekonomskim i administrativnim reformama samo ukoliko se one dotiu glavnoga problema, problema vojske. Svaka briga za socijalnom reformom njemu je tua. Meutim, promene koje on izvodi toliko su duboke, da one moraju imati odjeka na drutveno ureenje. Obrazovanje povlaenog plemiskog stalea. Poto je bila korenita i despotska, Petrova reforma se ne zaustavlja ni pred kakvom preprekom; ona izjednauje sve drutvene jedinke, te je u tom pogledu demokratska. Ipak, usled poremeaja koje je ona izazvala, rusko drutvo e postepeno dobiti aristokratsko obeleje: pre svega, nekadanji drutveni stale vojnih obveznika, koji je zavoenjem redovne vojne slube modernizovan i obnovljen uvoenjem elemenata uzetih izvan njegovih redova, postaje zatvoren stale; ovaj pak postaje dalje jezgro buduega plemstva koje e, bez obzira na poloaj njegovih lanova u carevoj slubi, imati da upravlja dravom. Ma da ova poslednja evolucija samo poinje za Petrove vladavine i zavrava se tek za vladavine njegovih poslednika, predznaci koji nju nagovetavaju prilino su znaajni u poslednjim godinama njegove vladavine. Meutim, prve Petrove reformne mere ne doputaju da se predvide takvi rezultati. Zar nije on slao upotjenjuj-ske pukove konjuare iz svojih tala da tamo budu rame uz rame sa njegovim drugovima u kocki, koji su po poreklu bili plemii, te da tako poniava otmene porodice, kako kae Kurakin? S druge strane, radi svojih vojnih planova, zar nije on glasno tvrdio da ruski vojniki stale treba da slui dravi? U to vreme je bio odve rasprostranjen obiaj da se izbegava vojna sluba. Posokov navodi jednu svakidanju reenicu zemljoposednika: Neka bi nam Bog dopustio da sluimo velikom vladaru ne izvlaei ma iz korica! A za vreme ratnih pohoda itave desetine ovih ratnika skrivale su se po umama i jarugama, mislei jedino da se vrate svojim kuama. Petar ih silom izvlai iz njihovih domova, pretei im svirepim kaznama. Poto je mesni nadzor nad vojnom slubom zemljoposednika bio ukinut u isto vreme kad i teritorijalno regrutovanje, on ga zamenjuje velikim smotrama plemia i vri strog popis deaka i mladia. Godine 1704 (jedne od najteih godina, kao to smo videli), on vri smotru nad vie od 8.000 mladia regrutovanih iz svih pokrajina: 500 do 600 izmeu najplemenitijih, meu kojima i kneevi (Golicini, erkaski i drugi) upueni su kako kae Kurakin kao vojnici u gardiske pukove.

223

Godine 1712 mladii iz Moskve odvedeni su u masi u Petrograd na smotru. Godine 1714 svi plemii od dvadeset do trideset godina pozvani su da se upiu u Senat, pod pretnjom konfiskovanja njihovih imanja. Prema jednom ukazu iz 1722 godine, plemi koji ne doe na smotru izlae se mogunosti da bude obeaen i da doivi graansku smrt; poto je stavljen izvan zakona, svaki ima pravo da ga ubije i opljaka. Ali injenica da ove pretnje moraju neprestano da se ponavljaju i pootravaju dokazuje njihovu bezuspenost. Plemii se i dalje izvlae, samo menjaju metode: umesto da se kriju po svojim domovima, na svome imanju, oni se sklanjaju u pozadinu, a kada treba ii u rat, oni, ako je verovati Posokovu biraju kakvo povlaeno mesto ili jo bolje kakav poloaj koji im donosi koristi; ili se pak opet po reima Posokova ugledaju na Zolotareva, koji umesto sebe alje u rat jednog siromanog plemia, kome daje svoje ime, svoga konja i slugu, dok on krstari poljem u zaprezi od est konja i upropauje svoje susede. I pored svih ovih zabuavanja, naelo obavezne javne slube je uspostavljeno, a neprekidni ratovi, koji preobrauju sluajno sastavljanje trupe u redovnu vojsku, ine da ova sluba postaje stalna. Petar pokuava da zavede pripremnu obuku izmeu desete i petnaeste godine. On primorava plemie da ue matematiku, pod pretnjom da im nee odobriti enidbu (ukaz od 20/31 januara i 28 februara/11 marta 1714 godine), docnije emo videti kakva je bila sudbina ovog programa nastave. On im takoe namee obavezu da slue kao prosti vojnici i potinjava ih ukazu od 26 februara/9 marta 1714 godine, po kome niko ko nije ispunio tu obavezu ne moe biti proizveden za oficira. Ipak, pravilnik iz 1716 godine utvruje (vie nego to nareuje) da, radi proizvoenja za oficira, pretstavnici ruskog ljahtestva ili plemstva to je jedan od prvih primera upotrebe ove rei nemaju drugog naina sem da slue u gardi. Ima u ovome izvesan kompromis: plemi slui kao vojnik, ali slui u gardi; drugim reima, on i dalje zadrava povlaen poloaj u redovima vladajue klase, ak i kad je prinuen da ivi u kasarnama i da radi grube poslove. Ovaj ivot u kasarni stvara pak izvestan duh zajednice koji se javlja vrlo rano u gardiskim pukovima i omoguuje im da steknu svest o svojoj politikoj snazi. Vojnik u gardi, poto otslui svoj rok, postaje odmah oficir u vojsci i zadrava na taj nain svoj drutveni poloaj i svoje hijerarhisko dostojanstvo. Petar potvruje ovu povlasticu stvarajui godine 1719 Leib regiment dragona, u kome su sami plemii, od kojih dve stotine pravih kneeva. Kampredon tvrdi da su najvei broj gardiskih pukova sainjavali sinovi kneeva i bojara, koji su Petru bili zaloga vernosti njihovih roditelja. Sasvim je prirodno da se u takvoj sredini ubrzo razvila staleka svest. Ve 1712 godine Fjodor Saltikov, pod uticajem pravilnika engleske drave i drugih evropskih drava predloio je da se naini spisak svih plemia prema broju ognjita koje poseduju i da im se dodele odgovarajue titule. Ovo je isti onaj Saltikov koji je, kao to znamo, dao Petru ideju za uveni ukaz od 18/29 marta 1714 godine o neotuljivosti nepokretnih imanja, iji tekst ponavlja rei ovoga savetnika sa aristokratskim tenjama: na

224

taj nain porodice nee biti imovno upropaene, i njihove velike i slavne porodice ostae nepokolebljive. Istina, taj zakon je doiveo neuspeh, poto se deoba imanja vri kao i ranije; ali, osim svoga finansiskog cilja, on jasno otkriva nameru zakonodavaca, koju potvruju i druge Petrove odluke. Godine 1722 ustanovljeno je jedno novo zvanje, heroldmeistera-a (naelnika odeljenja za plemiske grbove), koji ima da se stara iskljuivo o plemstvu. U isto to vreme sastavljena je Tabela rangova (Tabel o rangah), koja priznaje tri uporedne kategorije hijerarhija: vojnu, graansku i dvorsku slubu. Ustanovljavanje ove tabele smatra se veinom kao jedna demokratska mera, jer ona proglaava da samo ime nije dovoljno da obezbedi poloaj u dravi onome koji to ime nosi; da plemii dobivaju rang tek poto ga zaslue i da im se izvesno dostojanstvo dodeljuje kao nagrada za njihove vojne zasluge. S druge strane ta tabela potvruje odredbe ukaza iz 1721 godine koji je proglaavao da jedan vojnik niskoga porekla moe da dobije naslednu plemisku titulu poto dobije in vieg oficira (ober-oficir). Ali, Petar uopstalom ne prestaje da ponavlja plemstvu kako se ono upravo svojom vojnom slubom razlikuje od prostog naroda i obrazuje pravu aristokratiju; oficir poreklom iz nieg stalea ostaje, razume se, i dalje samo jedan izuzetak, a vojna sluba uiva najvee uvaenje. U graanskoj slubi, koja u to vreme poinje da dobiva izvesnu vanost, ima vie inovnika nieg porekla nekadanji podjai nego plemia. I pored toga to je mnogo cenio naunu spremu i posebna znanja koja su se traila od inovnika on je ak naredio heroldmeister-u da ustanovi jedan sta za obuku u administrativnim i ekonomskim poslovima , Petar zabranjuje da se izjednauju, pre izvesnog broja godina provedenih u slubi, graanski poloaji sa odgovarajuim vojnim inovima iz Tabele rangova, jer, kae on, bilo bi uvredljivo za vojna lica koja su dobila svoj in po cenu naporne slube da vide kako druga lica dolaze nezaslueno do istih poasti ili ak i do viega ina. On nareuje heroldmeister-u da pazi da ne bude vie od jedne treine lanova svake porodice zaposleno u graanskoj slubi, kako se ne bi smanjivao broj vojnih lica na kopnu i na moru, a to e rei da spreava plemie da izbegavaju vojnu slubu prihvatajui se poloaja u graanskoj slubi. Ako se pomisli da je Tabela rangova ustanovljena tek 1722 godine i da je ona tako rei kruna itave reforme, onda e se lake razumeti da ona nije samo imala za cilj da zavede demokratska naela, ve i da uvrsti poloaj plemstva. Ona pred nas iznosi jedan bilans: Petar je izazvao meanje raznih drutvenih slojeva, ponizio plemiske porodice, uzdigao na vlast ljude niskoga porekla; posle toga odjednom se zaustavio; on je spreman da prizna ono to je uinjeno, ali odluuje da se ne ide dalje tim putem. Tabela izjednauje sa najboljim i starim plemstvom potomke graanskih slubenika i oficira, ruskog i tuinskog porekla, iz osam prvih rangova (do ina majora i kolekog sudijskog pomonika), koji e moi da se koriste svim poastima i preimustvima koje uiva to plemstvo, ak i ako su oni skromnoga porekla. Razume se da se naglaava najbolje plemstvo, a ne skromno poreklo.

225

Dranje Petrovo prema vioj klasi koja se obrazovala za njegove vladavine vidi se i u obzirima koje je ukazivao eliti prestonikoga plemstva, gradi. Po reima Bergholca nita ga nije moglo zadrati kada je trebalo uiniti neku prijatnost gardi, i isti ovaj pisac saoptava jednu znaajnu injenicu: 29 juna/10 jula 1721 godine Petar proslavlja svoj imendan; on je ophrvan brigama, i njegova zlovolja ispoljava se nervoznim trzanjem ramena i glave; ali on mora da se uputi ka postrojenoj gardi i da odgovori na njen pozdrav; on prilazi, prisustvuje prvom pozdravu i udaljuje se odmah; Menjikov ga stie trei: car ne moe da se povue tako, on treba da prisustvuje trima pozdravima; i Petar, koji zacelo nije naviknut da slua takve primedbe, vraa se posluno, prisustvuje sveanosti i ispunjava tako svoju drutvenu obavezu prema plemstvu. Poznati su mnogi dokazi poverenja koje je on ukazivao oficirima garde; ima jo mnogo drugih. Pri kraju svoje vladavine, kad vie nema iluzija o svojoj okolini, podrazumevajui tu i njegove ljubimce, poverava on gardi brigu da izvia administrativne krivice, pronevere, primanje mita, i njegovo poverenje nije iznevereno, jer ovi ljubimci iz poslednjeg doba njegove vladavine razgoliuju zloine i kanjavaju ih strogo. Gardiski oficiri prisustvuju sednicama Senata i motre na dranje senatora: francuski diplomat La Vi iznenaen je to vidi kako senatori ustaju sa svoga sedita pred nekim porunikom i kako se prema njemu ophode sa puno potovanja. U unutranjosti zemlje, kuda se alju sa naroitim zadacima, oficiri su ovlaeni da vrgnu u okove gubernatore, vicegubernatore i njihove potinjene, stavljajui im lance na vrat i noge. U Moskvi, na primer, kako pria diplomat Matvjejev, podoficir Pustokin, izaslanik finansiskog kolegijuma, primenio je najsvirepije mere, opustoio kancelarije i savladao stareine nadletava stavljajui im lance ne samo na noge, nego i na vrat. U Vjatki, vojnik Netesev ulazi pijan u kancelariju jednoga kamerira, a to e rei visokog inovnika, iba straare batinom, hapsi i okiva u lance najbolje graane te varoi, i ne proputa da i on primi mito. Dok se elita plemstva koja slui u gardi koristi carevom naklonou, dotle se celo plemstvo koristi zakonom iz 1714 godine o neotuljivoj nekretnini, ili tanije reeno kako primeuje Kljuevski o nedeljivom nasledstvu. I zaista, ovaj zakon ne pravi nikakvu razliku izmeu raznih tipova nepokretnih dobara; kao sluajno to se esto dogaa u Petrovim zakonodavnim spisima taj zakon brka dravna dobra (pomjestje), ije je uivanje uslovljeno godinama vojne slube, i nezavisna nasledna dobra, ta dva tipa imanja koji su se istina znatno pribliila u XVII veku ne samo stvarno, ve i u zakonskom pogledu. S druge strane, vojna sluba je obavezna za plemie, kao i za obine graane, pa ma kakvo bilo poreklo dobara koja oni poseduju, i Petar zahteva tu slubu od svih plemia, bez obzira na to poreklo. Stapajui potpuno razna zakonska prava sopstvenosti, zakon o nedeljivom nasledstvu unosi jedno divno dobroinstvo plemstvu, koje moe da ga protumai kao dodeljivanje prava apsolutne sopstvenosti nad poljskim dobrima koja ono ima u dravini na osnovu vojne slube koju vri za raun drave.

226

Ovaj zakon jo doprinosi uvrivanju povlaenog poloaja plemstva, menjajui iz osnova odnose izmeu zemljoposednika i seljaka koji ive na njihovim posedima, a nad kojima oni sad stiu pravo potpune svojine. I ovde su razlike koje su postojale izmeu raznih kategorija seljaka iezle jo pre Petrovog stupanja na presto; poloaj slobodnih seljaka i poloaj sebara pribliili su se, jer su oni prvi prestali da budu robovi, a ovi drugi pali, u pogledu svoje linosti, pod zavisnost vlastele. Petar i zakonski potvruje ovo pribliavanje, jer postupno upisuje i jedne i druge u poreske obveznike, oporezujui ih najpre prema ognjitima, a zatim prema duama. Iako on isprva ograniava ovu zavisnost sebara doputajui im da stupaju u vojsku bez pristanka njihovih gospodara, ipak docnije ukida ovaj oblik zakonski doputenog beanja sa zemlje za koju su vezani, zavodei sistem pasoa: bez posebne otpusnice koju izdaje sopstvenik zemlje, seljak ili sluga ne moe da se udalji da bi iao ma kud. Kada je da bi uprostio vedski sistem poverio prikupljanje novoga poreza na zemlju veleposednicima, ovi su otada poeli da vre slubu poreznika nad svojim sopstvenim seljacima i postali tako rei inovnici ministarstva finansija. Kada su postavljeni za pomonike mesnoga komesara koga oni sami i biraju, oni vre sem toga i slubu koja spada u nadlenost ministarstva unutranjih poslova, koje jo i ne postoji. Na taj nain vre oni besplatne slube jedine koje u to doba postoje pomonika u mesnim administracijama. Porobljavanje seljaka. Razume se da Petar nikada nije imao nameru da zavede ropstvo. Kad ponekiput uvidi posledice svoga zakonodavnog rada, on se prvi uplai. On bez uspeha pokuava da ukloni barem vidne znake evolucije ka porobljavanju koje se tada vrilo: tako 1721 godine nareuje Senatu da prekine pojedinanu prodaju linosti, koja ne postoji ni u jednoj zemlji i koja izaziva vapaje. U sluaju da se ona ne moe potpuno ukinuti dodaje on neka se bar vri prodaja itavih porodica, a ne pojedinih sebara. Uzalud je seljak Posokov koji je bio veoma napredan za doba u kome je iveo eleo da se jednim zakonom utvrde novane obaveze i kuluk i da se odvoji seljakova zemlja od zemlje njegovoga gospodara; uzalud je on izneo svoju glavnu misao da spahije nisu svetovni gospodari seljaka. Porobljavanje seljaka, koje e trajati jedno i po stolee, i to u obliku dotada nepoznatom, otpoelo je. Prestajui da posreduje u odnosima izmeu spahija i seljaka, inei spahije odgovornim za postupke njihovih seljaka, drava je ostavila seljake na milost i nemilost njihovih gospodara. Tako je stvarno ustanovljeno ropstvo, sa svim njegovim pravnim nedostacima i svom moralnom gnusobom. Stvaranje povlaenog gradskog stalea. Nekoliko socijalnih promena koje u gradovima izazivaju Petrove reforme nisu takoe namerne, ve one samo posredno proistiu iz tih reforama. Jedna od prvih Petrovih briga, kao to smo videli, bila je da stvori autonomnu optinsku upravu, ratuu i burgmestre (pretsednike optina). Ali pod tom lepom firmom i tim zvunim nazivima tuinskoga porekla krije se samo jedna finansiska mera, kojoj je cilj da nabaci na

227

trgovce, na staroste i na cjelovalnjik-e odgovornost za glavni posredni porez. Posle promene finansiskog sistema, ovaj zaetak optinske autonomije iezava zajedno sa rasparavanjem prihoda Ratue na razne gubernije. Kada je Petar bio primoran da obnovi sve centralne ustanove morao je isto tako da centralizuje i optinsku administraciju, koja se takoe zasnivala na klasnim razlikama. Ovoga puta je usvajanje merkantilistike politike i stvaranje posebnih ekonomskih organa, kao to su trgovaki i industriski kolegijumi, nagnalo ga da sa gradovima postupa sa vie obzira, da ih smatra ne kao orua njegovog finansiskog sistema, ve kao pomone organe ekonomskog razvitka zemlje. Za ovu reformu on pribegava istim izvorima i slui se istim metodama kao i za reformu centralnih ustanova. I ovde on ima da zahvali Henriku Fiku za zakonski projekat o stvaranju gradskih magistrata. U 1718 godini stavlja on pribeleku na ovaj projekat: usvojiti za sve gradove, na osnovu pravilnika Rige i Revala; godine 1720 i 1721 rad na sastavljanju novih statuta jo nije dovren; godine 1722 on preti tekom robijom oberprezidentu glavnoga magistrata, knezu Trubeckom, nareujui mu da zavri taj posao u roku od pola godine; ipak je potrebno dve i po godine da bi se to uspeno okonalo. Podela gradskog stanovnitva na dve gilde nema u sebi niega demokratskog. Prva gilda obuhvata: bankare, ugledne trgovce; lekare, apotekare, istaknute zanatlije; druga, male trgovce, obine zanatlije ulanjene u esnafe. Izvan gilda ostaje prost narod, a to e rei plaeni radnici i nadniari; prema uputstvu za magistrate oni se priznaju za gradske stanovnike, ali ne kao ugledni ili redovni graani. lanove magistrata biraju, izmeu graana prve gilde, ugledni graani i burgmestri. Njihova je dunost da vre graansko i krivino pravosue; ali- protivu smrtne kazne koju oni izreknu moe se uputiti apel na glavni magistrat; oni upravljaju gradskom policijom i dunost im je da potstiu stvaranje fabrika, da potpomau razvitak zanata, da osnivaju kole, itd. Za vane poslove pridaju se magistratima staroste, koji imaju savetodavni glas i koje biraju gilde. to se tie neredovnih graana, oni imaju pravo da podnose svoje albe preko svojih starosta i svojih desjatskih (desetara). Petrova reforma imala je dakle za posledicu da ozakoni u gradovima, kao to je uinila za celu Rusiju, premo jednog vieg drutvenog stalea. Takvo stanje postojalo je otprilike i pre njega. U novoj organizaciji gradova nema ni jednoga elementa samouprave (self-government): istina, lanove magistrata biraju gilde, ali su oni neuklonljive stareine grada; oni mogu biti nagraeni za svoj rad dodeljivanjem izvesnoga ranga, a njihovi pretsednici mogu ak da dobiju plemisku titulu za usluge uinjene dravi. 4. NARODNA PROSVETA I REFORMA CRKVE Stvaranje kola. Petar se nije ograniio samo na to da evropeizira spoljni izgled svojih podanika. On je isto tako i osniva intelektualne klase u Rusiji.

228

Kao i za ostale manifestacije ruskog ivota, tako se i ovde ne bi mogla povui tana granica izmeu kraja XVII i poetka XVIII veka. Pedagoki problem je savreno nepoznata stvar za ova dva razdoblja. Poto tada cilj uenja nije bio da se razvijaju sposobnosti mladih ljudi, ve da se oni pripreme za izvesnu praktinu karijeru, bilo je izlino stvarati kole; svak ui svoj zanat na praksi. Pre Petrovog stupanja na presto svetenik je uio svoj posao u crkvi, a mlad trgovac za tezgom. Isto tako i za Petrove vladavine moreplovac ui svoj posao na svome brodu; inovnik u svome nadletvu (prikazu); lekar u bolnici, a apotekar u laboratoriji. U poetku je Petar, umesto da stvara kole, slao budue specijaliste da stiu praktina znanja u inostranstvu, na licu mesta. On se ne plai, kao njegovi prethodnici, to e Rusi dolaziti u dodir sa tuincima. U vreme cara Alekseja, Kotoihin je govorio: Ne alje se niko u druge zemlje da prouava i upoznaje tuinske obiaje, jer postoji bojazan da e, kad upozna veru i obiaje drugih ljudi, odrei se svoje sopstvene vere i prei u njihovu, ne hajui da se vrati svojim poslovima i svojoj porodici. Uistini, bilo je nekoliko Rusa koji su ostali u tuini i odrodili se; ali su ovakvi sluajevi bili retki, a retko su i odailjani mladi ljudi u inostranstvo. Ustvari, razlika izmeu ruske i evropske civilizacije bila je toliko velika, da mladi ljudi koji su slati u inostranstvo, kao i diplomati i mali broj imunih turista koji su tamo zalazili nisu mogli da shvate ni samu osnovu evropskog ivota niti da im ona omili. Oni su se zadovoljavali da uivaju u svojoj slobodi, a ponekad su sklapali na brzu ruku i poneko prijateljstvo; ali, obuzeti udnjom za domovinom, hitali su da se vrate svome domu zadravajui u seanju samo uspomenu na dobra vina i na lepe ene. Takvo je stanje duha mnogih mladia, odabranih isto tako meu plemiima kao i meu onima obinoga porekla, koje Petar alje u Evropu u strogo praktinom cilju. Od pedesetorice koji su godine 1697 poli u isto vreme kada i mladi car u Veneciju, Englesku i Holandiju da izuavaju arhitekturu i brodarstvo, ni jedan jedini nije postao brodar. Kada su stigli u Veneciju, jedan od njih ne sme da izie iz svoje sobe jer se boji da e pasti u latinsku zabludu i iz mrnje prema tuinstvu; drugi jedan, po imenu Nepljujev, smatra svoj zadatak kao najveu nesreu i ali se na to u pismima koja upuuje svojoj porodici: Evo gde mi je pao u deo najalosniji ivot, jer mi je nametnuta najtea nauka; mogao bih posvetiti sve dane svoga ivota uenju, pa ipak ne bih postigao uspeh, jer nimalo ne razumem ni jezik ni samu nauku; trei opet pie Petru povodom jednoga svog druga: Ti si me izvoleo zapitati kako je Stevan (Boeninov) uspeo da naui geografiju kad nije znao ni azbuku. Ja o tome nemam pojma. Bog ak i slepcima pokazuje put. Razume se, sticanje ozbiljnih znanja bez ikakve prethodne spreme pravo je udo. Mladi Rusi mogu samo da najpovrnije upoznadu praktine metode rada i moraju se zadovoljiti da kako tako prouavaju nauke u njihovim svakodnevnim primenama. Ali ako nemaju mnogo sklonosti za teku nauku i ne uspevaju da naue strane jezike, oni se rado odaju raskalanosti i ostavljaju za sobom, u dravama koje poseuju, samo nepovoljne uspomene na svoj boravak.

229

Zbog toga se Petru namee potreba da u svojoj dravi organizuje pripremne kole. Po povratku sa svoga prvog putovanja pripoveda on naivno patrijarhu Adrijanu o svojoj nameri da pretvori u univerzitet Akademiju slovensko-grko-latinsku: Bojom milou, kae on, imamo i mi jednu kolu. Daj Boe da ljudi u njoj vre pametna prouavanja da bi mogli da vre razne slube: crkvenu, graansku, vojnu, graevinsku i lekarsku! Petar tada i ne sluti kakvo je stanje u toj Akademiji, niti kakva su Adrijanova shvatanja o kolskom programu; ali, kada je uskoro potom uvideo koliko je njegov razgovor sa patrijarhom bio neumesan, baca se on lino na posao. On poziva u Moskvu Engleza Farvorsona, profesora matematike i moreplovstva, koji otvara godine 1705 kolu matematikih i pomorskih nauka i dri svoja predavanja u Suharevskoj kuli isto toliko za one koji tu dolaze svojevoljno koliko i za one koji dolaze pod moranje. Kao god to je nekadanja struna kola za teologiju imala dunost da popravlja svete knjige i odrava veru, isto tako ova nova brodarska kola ima i praktian cilj da preobrazi vojsku i flotu. Usled toga se i samo uenje smatra kao izvesna sluba za koju se prima plata; ako se uenici pokau nemarljivi, sa njima se postupa kao sa odraslima i kanjavaju se kao za prestup protivu zakona: za neopravdani izostanak kanjavaju se novano, a za prekraj discipline izlau se batinanju. Ubrzo Petar mora da uvidi da se ne moe postati moreplovac jednim mahom, te da se mora stvoriti kola koja nee biti posebno posveena pomorskim znanjima, i da u nepismenoj Rusiji treba najpre nauiti uenike da itaju. Posle raznih pokuaja on naposletku uspeva da tano izloi taj problem: pre nego to se stvori neka via struna kola, potrebno je stvoriti osnovne i srednje kole. Ne ispitujui ovde sve zlosrene Petrove pokuaje u pogledu kola, zaustaviemo se samo na jednom primeru, a to je privatna kola pastora Glika u Marienburgu. Po zauzeu ove varoi, Glik pada u ruke Rusa, i Petar ga uzima pod svoju linu zatitu, jer upravo u kui toga pastora stanuje livonska seljanka koja e kasnije postati ruska carica Katarina I. Glikova gimnazija, osnovana 1705 godine, dobiva dravnu pomo od 3.000 tadanjih rubalja. Ovo je prvi pokuaj u Rusiji da se u jednoj privatnoj koli daje opta nastava mladiima koji su veinom iz viih drutvenih redova. Glik ima ambiciju da ne bude samo profesor, nego i vaspita. U svojim prospektima, sastavljenim pompeznim stilom, on uporeuje omladinu sa mekanom glinom koja zadrava sve utiske; on pozdravlja mladie dobre volje jednom ruskom reenicom koja je dosta neveto sroena: Zdravo, o vi plodne ibljike, no kojima su potrebne pritke i koevi, i on obeava da e ih uiti geografiji, strategiji, politici, latinskoj retorici sa vebanjima u govornitvu, Dekartovoj filosofiji, jezicima: francuskom, nemakom, latinskom, grkom, jevrejskom, sirijskom i haldejskom, kao i vetini igranja, pravilima francuske i nemake utivosti, vitekom jahanju i vioj dresuri konja. Ustvari, u njegovoj koli predaje se samo latinski, nemaki, francuski, italijanski i vedski jezik. Njegov nastavnik vedskog jezika predaje u

230

isti mah i istoriju, a uitelj igranja Ramberg daje lekcije iz lepog ponaanja i komplimenata na francuski i nemaki nain. Ovo je prva ustanova koja je u suprotnosti sa Petrovim duhom koji tei samo onome to je praktino i korisno; Kurakin kae da je to kola vitekih znanja, jahanja i maevanja, a naredna generacija dae tome programu naziv plemiskih nauka. Glik je oekivao da e uenici pohrliti sami od svoje volje; ali godine 1706 njegova gimnazija ima svega 40 uenika, a moe da primi 300. Jedan poseban ukaz poziva tada Plemenite linosti da u nju dovedu svoju decu bez ikakvog ustezanja i da im tu prue vaspitanje o svom troku. Nita nije pomoglo; umesto kneevske dece, gimnazija prima samo siromane blagodejance, decu majora, kapetana i plemia koji nemaju zemlje. Ustanovljen je i internat za decu iji roditelji stanuju daleko, i svak moe tu da ui predmete po svom izboru. I pored svega toga ta ustanova ne napreduje: jedan deo zemljoposednike dece bee iz nje, da bi se videli sa svojim majkama i sestrama; drugi je naputaju da bi preli u posebne kole, u Akademiju za brodarstvo i Akademiju slaveno-grko-latinsku. Uistini, Glikov pokuaj je preran, jer pre takvih gimnazija, potrebe toga doba trae otvaranje osnovnih kola. One postaju jo potrebnije kada je Petar nametnuo plemiima obavezno kolovanje, koje on smatra kao pripremu za vojnu slubu. Da bi ostvario svoj program, on se ne ograniava, samo na preseljavanje Pomorske akademije u Petrograd, ve mu ona slui kao uiteljska kola iz koje e izii budui nastavnici. Po dva uenika, koji su nauili geografiju i geometriju, otposlani su u svaku rusku guberniju da pouavaju decu iz svih drutvenih redova. To je prvi ozbiljan pokuaj da se u Rusiji stvore srednje kole. Godine 1716 osnovano je 12 kola, kojima se pridruuju jo 30 u 17201722 godini. One su nazvane brojovne kole ili matematike kole, i svaka oblast mora da ima jednu takvu kolu. Akademija slaveno-grko-latinska pozvana je isto tako da stvara nastavnike. Poto je crkveni pravilnik iz 1721 godine pozvao episkope da osnivaju eparhiske kole na svome podruju, otvoreno je za pet narednih godina 46 takvih kola. I tako sad postoji po jedna svetovna i jedna crkvena kola u svakoj oblasti. Ovaj ogromni napredak ne izvruje se bez velikih tekoa, meu kojima treba navesti i suparnitvo izmeu crkvenih i svetovnih kola koje se otimaju o uenike. Mi raspolaemo, za godinu 1727, zanimljivim dokumentima o radu ovih ruskih srednjih kola. Oko 2.000 uenika odabrano je, milom ili silom, za matematike kole. Skoro polovina njih (45 od sto) jesu svetenika deca; 19,6 od sto su skromnoga porekla, a to e rei deca vojnika (dragona, kozaka i artiljeraca); 12,2 od sto su inovnika deca; samo 4,5 od sto su deca posadskih (gradskih stanovnika); to se tie plemiskih i bojarskih sinova, njih je samo 2,5 od sto. Ali ovo skromno brojno stanje nije se dugo odralo. Posadski prvi protestvuju; oni zahtevaju da se njihova deca oslobode obaveznog kolovanja, da bi ostala u njihovim duanima i uila njihov zanat.

231

Sinod opet trai da se svetenika deca upisuju u eparhiske kole koje spremaju svoje uenike za sveteniki poziv. Odlazak ovih dveju kategorija uenika smanjuje brojno stanje matematikih kola na 572 deteta; 14 od njih moraju da budu zatvorena; ostalo ih je samo 28, iz kojih jedna petina uenika bei ili bivaju vraeni roditeljima, a druga petina sastavljena je od nepismene, glupe ili maloumne dece, ili se pak upuuje na neko drugo opredeljenje. Od 1.500 dece koja su prola kroz ove kole, samo 302 (19,9 od sto) zavravaju u njima svoje kolovanje. Posle Petrove smrti, kolegijum admiraliteta pokuava da se otarasi ovih kola potinjavajui ih Sinodu i spajajui ih sa eparhiskim kolama. Ali Sinod odmah protestuje, jer, kae on, nije red da crkvene kole obuavaju uenike jedino u geometriji i aritmetici, ne dodavajui tome teologiju. Zbog toga se matematika kola odrala sve do 1744 godine, spojivi se delimino sa garnizonskom vojnom kolom ustanovljenom 1732 godine. Eparhiske kole pokazuju mnogo vie ivota. Tu sve zavisi od stareine dotine eparhije. Ne primorava se ni nastavnik da predaje, ni uenik da ui. I sam program nastave zavisi jedino od raspoloivih sredstava i revnosti upravnika kole. Veoma aktivne crkvene stareine, kao to su bili Jov iz Novgoroda koji je prihvatio brau Lehudi, zatim Putjirim iz Novgoroda, Dmitrij iz Rostova i Gabrijel Buinjski, privlae stotine uenika i znatno proiruju program nastave. Drugi, naprotiv, putaju da kole zaame i da se naposletku zatvore. Pa ipak, u 1727 godini mogu se nabrojati 46 eparhiskih kola sa 3.000 uenika od kojih, istina, polovina pripada eparhijama Male Rusije, i ovaj broj nee se menjati pre nego to ove kole budu pretvorene u seminare 1737 godine. Osim pismenosti, u njima se izuava gramatika, retorika, filozofija i teologija. U oblasti osnovne nastave Petrovo delo je daleko od toga da bude isto toliko obimno. Tu njegovi pokuaji ne daju nikakav rezultat: o onom njegovom pokuaju to ga je uinio prilikom popisa stanovnitva iz 1710 godine ovako se izraava arhiepiskop Jov iz Novgoroda: Popisivai prisiljavaju svetenike da grade kole u svakoj parohiji i da u njima predaju razne predmete. Ali oni ne umeju da objasne odakle treba uzeti sredstva koja su potrebna za graenje ovih kola, ni kakvi treba da budu nastavnici, ni koje predmete treba u njima predavati, niti gde da se nau potrebne namirnice i materijal. Oni samo kau: Bie izdat jedan ukaz o tome. Ovo dokazuje da osnovnoj nastavi nedostaje sve, i uitelji, i udbenici, i zgrade, i kolski materijal, i da osnovna kola skoro nije ni postojala za Petrove vladavine. Srednje kole su se same od sebe diferencirale, prema drutvenim kategorijama uenika. Istoriar Pomorske akademije pie da poto su uenici prostoga porekla nauili da itaju, piu i raunaju u razredu ruskog jezika i matematike a to e rei poto su zavrili dve prve godine uenja samim tim su zavrili svoje kolovanje i osposobljeni da mogu vriti razne dunosti: pisara, inovnika u admiralitetu, graevinarskih pomonika, apotekarskih pomonika, itd.; ali da plemii nastavljaju uenje u viim razredima, kako bi se pripremili za

232

slubu u ratnoj mornarici. Kada je Akademija preseljena u Petrograd, ona uzima najvei deo svojih uenika iz reda plemia, i to bogatih plemia. Nii razredi, namenjeni uenicima iz narodnih slojeva, i dalje rade u Moskvi, i iz njih izilaze nastavnici matematikih kola. Isti preobraaj vri se i u dvema drugim specijalnim kolama, Ininjerskoj i Artileriskoj koli, koje je Petar osnovao 1712 godine. Usled stalnog uzdravanja plemia, kojima je i bila namenjena, da stupe u ininjersku kolu, morala je ova najzad da uzima uenike iz naroda; kasnije, posle njenoga preseljenja u Petrograd (1719), ona je iskljuivo namenjena plemiima. U Artileriskoj koli poetni razredi sastavljeni su od dece artileraca; ali su vii razredi namenjeni plemiima, kojima je zabranjen boravak u unutranjosti zemlje i koje one pripremaju za vojniku karijeru. Matematike kole, koje su provinciske ustanove, nisu namenjene plemiima; i godine 1716 Petar im izrino zabranjuje da stupaju u njih: plemii ne smeju da borave u unutranjosti. Tako kolska nastava ne daje opte obrazovanje, ve samo najosnovniju spremu za nie klase, posle koje nastaje prava struna obuka, koja je namenjena raznim drutvenim kategorijama, i vojnika priprema, namenjena samo viem staleu. tampanje knjiga i knjievnost. Ono to kola nije mogla da prui, trebalo je da nadoknadi knjiga. U oblasti knjige vidi se kako drutvo i drava dobivaju svetovno obeleje jo naglije nego u oblasti kolske nastave. Akademija slaveno-grko-latinska vri, kao to znamo, inkvizitorsku cenzuru, pa se ak i poboni spisi izdati u Kijevu nemilosrdno proganjaju. Svetovne ruske knjige tampaju se u Amsterdamu, gde se Petar prilikom svoga prvog putovanja sprijateljio sa porodicom tampara Tesinga i gde je osnovao jednu rusku tampariju. Godine 1708 usvajaju se nova amsterdamska slova, a to e rei graanska slova. Razume se, prva knjiga tampana ovim novim slovima je jedna geometrija, objavljena prema rukopisu u koji je Petar lino uneo paljivo mnoga objanjenja. Zatim su sa stranih jezika prevedeni mnogi udbenici posveeni artileriji, fortifikaciji, ininjeriji i vojnom graevinarstvu, kao i matematici, mehanici, hirurgiji, graanskoj arhitekturi, anatomiji, botanici, ratu, itd. Petar budno motri da u ovim prevodima budu samo tane injenice, a ne brbljanja; on ih ne tampa samo radi tate lepote, ve za uenje i obrazovanje itaoca. Poto Nemci, napominje on, ispunjavaju esto svoje knjige nekorisnim pripovedanjima jedino u cilju da one budu to deblje, treba prevoditi samo ono to se direktno odnosi na predmet, sa kratkim uvodom ispred svakog odeljka. Ove knjige, zacelo, nemaju u sebi niega to bi moglo da uznemiri Akademiju slaveno-grko-latinsku. One nisu opasne za pravoslavlje. ta vie, one su potpuno nerazumljive za ruskog itaoca, ne zato to govore o suvie tekim predmetima, ve zato to su prevodi ravi. Pre nego to bi se prevodile naune knjige, potrebno je najpre izraditi jedan renik, utvrditi prigodnu

233

terminologiju. U Petrovo vreme ne samo da prevodioci ne raspolau naunim renikom, ve je njima nepoznat i predmet koji imaju da prevode: jedan savremenik pie da oni koji znaju jezik ne poznaju nauku, a oni koji poznaju nauku ne znaju jezik. Ne treba se mnogo uditi to se godine 1703 holandski trgovac ali kako se knjige ne prodaju i kako je njegova trgovina u deficitu. Pa ipak, ova rava proa knjige ne dokazuje da sklonost ka itanju jo ne postoji, ve ona pokazuje da radoznalost italaca nije upravljena na knjige koje Petar eli da nametne. itaju se ivotopisi svetaca, pobona i pouna dela u stilu Velikog ogledala, dirljive ili aljive pripovetke prevedene sa poljskog ili izvorne. Od svih Petrovih izdanja jedno jedino delo uiva uspeh, ogroman za ono vreme, i zasluuje stoga da se na njemu zadrimo. Godine 1717 pojavljuje se prevod dela Ogledalo utivosti za mlade ili pouke o lepom ponaanju. Za dve godine prodato je 189 primeraka, a 1767 godine tampano je peto izdanje. To dolazi otuda to ova knjiga ui mladog plemia da ne lii na prostaka i da se priblii to je mogue vie idealu dvorskog oveka. Za jednu drutvenu klasu koja treba da preuzme upravljanje zemljom i koju sam car silom privlai na dvor, ova knjiga je od neocenjive vrednosti. Razume se, jedan ruski plemi iz XVIII veka treba najpre da naui kako da se pristojno ponaa za stolom, da se kree, da sedi, da pozdravlja, da govori, da ne smeta svojim susedima svojim nosom, ustima, rukama, nogama, da ume da se slui noem, viljukom, tanjirom, depnom maramicom, eirom. Ogledalo daje pouke o svemu tome. Ono takoe ui da ne treba pljuvati pred drugima, da ne treba akati nos prstom, da se ne briu usta rukom, da se ne prevlai akama po stolu, da se ne liu prsti, da se ne iste zubi vrhom noa, da se ne ee po glavi za stolom, da se ne vae poput svinja. Ono potom daje sloenija pravila o idealno uglaenom oveku: ne otkrivati drugima cilj kome se tei, ne braniti uporno svoje miljenje, prilagoditi se gleditima svoga sagovornika, odlikovati se u jahanju, igri, maevanju, a naroito u znanju stranih jezika, koje treba govoriti ne samo radi vebanja, ve i zato da sluge i slukinje ne razumeju nita od onoga to se kae, a takoe da bi se mogao razlikovati jedan ovek plemiskog porekla od glupaka. Setimo se samo programa Glikove gimnazije: pastor nije bio mnogo istrao ispred svoga doba. Ova plemiska znanja uskoro e se prilagoditi u Rusiji i pomoi e, zajedno sa promenom nonje, da se via klasa izdvoji od ostalog drutva, kao to se moe ve zapaziti da se to jasno ispoljava u poslednjim godinama Petrove vladavine. Crkvena reforma. Petrovo dranje prema Crkvi je dosta neobino i u njemu se ispoljavaju isto toliko njegove prirodne sklonosti koliko i posledice njegovoga vaspitanja. On je bio vaspitan prema davnanjim obiajima, a pokazao se kao njihov protivnik; ali, poto ga prava kultura nije dirnula, on je od evropskoga duha pozajmio samo povrna obeleja jednoga slobodnog mislioca; naviknut da se ne pokorava nijednoj disciplini, od u crkvenoj vlasti vidi jednu neprijateljsku snagu koju treba slomiti po svaku cenu. Eto zato on unosi u svoje

234

odnose sa Crkvom sve protivrenosti i svu zbrku koje karakteriu prelazno doba ruske istorije i koje su nerazdvojne od njegove linosti. Ma da on poznaje temeljno crkvene obrede, voli ih i rado se pridruuje crkvenim horovima, ipak on organizuje odmah po svome prvom povratku iz inostranstva onu uvenu litiju u kojoj je primorao svoga starog uitelja Zotova da igra ulogu veoma kominog i veoma pijanog patrijarha, i da nosi na glavi jednu mitru ukraenu nepristojnim likom Bahusa. I on lino uestvuje u toj litiji, koja je bila isto toliko grubo prostaka koliko i skrnavna, a kojoj je on eleo dati obeleje jednog politikog ina; i ovu nepristojnu igru nastavie on za vreme itave svoje vladavine. On ak sastavlja i podrobna pravila za ovu komedijaku ustanovu, kojoj na elo stavlja kneza-papu ili veoma kominog patrijarha Moskve, Kukuja i cele Jauze, okruenog dvanaestoricom kardinala naroito izabranih zbog njihovog optepoznatog pijanenja i prodrljivosti, i itavim konklavom episkopa, arhimandrita i drugih crkvenih linosti, meu kojima je i sm Petar, kao protoakon. Svakoga Boia praen gomilom od 70 do 200 linosti, car prolazi ulicama da slavi Hrista, traei hranu i novac od domaina koji bi mu otvorili vrata. U ovim neverovatnim lakrdijama i orgijama koje ih zbunjuju, stranci pokuavaju da otkriju neku potajnu nameru, elju da se oslabi ugled Crkve izlaui je potsmehu. Ali ne treba Petru pripisivati takve namere. Istina, njegova oseanja prema crkvi datiraju jo iz njegovoga detinjstva i slina su onima koja on ispoljava prema bojarima, strjelec-ima, itd. Uostalom, on ima dosta razloga da smatra svetenstvo za svoga protivnika. On dobro poznaje shvatanja crkvenih velikodostojnika koji okruuju njegovu majku i koji su protivni svemu to potsea na moderna shvatanja. Po smrti patrijarha Joakima, pisca onoga poznatog testamenta protivu stranaca, on pokuava, no bez uspeha, da postavi svoga kandidata, veoma uenog episkopa Marcela, koji je mnogo putovao i koji govori latinski, italijanski i francuski. Po smrti patrijarha Adrijana (u oktobru 1700), koji je bio skoro isto toliko nazadan kao i Joakim, Petar je ve dovoljno moan da nametne svoju volju: Prikazi i razrjadi (nadletva) patrijariski odluuje on 16/27 decembra 1700 godine prestaju da postoje. Episkop rjazanjski Stevan upravljae ubudue poslovima koji se tiu izme i jeresi. Od ovoga trenutka Stevan Javorski postavljen je za egzarha, uvara i stareinu presvetoga patrijariskog prestola. Prilikom stvaranja kolegijuma, Petar ustanovljava jedan crkveni kolegijum ili Sveti Sinod, ija e pravila napisati Teofan Prokopovi, januara 1721 godine. Izvesno je da je on naklonjen protestantskim tenjama i da stvaranje Svetoga Sinoda, koje je kao i stvaranje kolegijuma posledica uticaja Henrika Fika, odaje takve tenje. Ali, menjajui crkvenu administraciju, on ne uvia da se on mea u jednu oblast koja ne spada u njegovu nadlenost i da samim tim on povreuje crkvene kanone. O njegovoj reformi miljenja su podeljena u ruskoj Crkvi. Kada je godine 1717 Sorbona iskoristila carevo bavljenje u Parizu da mu podnese jedan projekt o spajanju Crkava, uvar patrijarhiskog prestola, Stevan

235

Javorski, koji se u ovom pitanju ne slae sa Teofanom Prokopoviem i naginje ka katolikom tumaenju toga problema, iskoriuje tu priliku da indirektno ukori Petra odgovarajui teolozima sa Sorbone: ak i kada bismo mi hteli da otklonimo to zlo (odvajanje Crkava), mi bismo u tome bili spreeni apostolskim kanonom koji zabranjuje episkopu da preduzima ma ta bez odobrenja svoga stareine, naroito u ovako vanom poslu. Episkopi koji reavaju bez patrijarha lie na udove koji bi hteli da se kreu bez glave, ili na zvezde koje bi ile svojom putanjom ne primivi poetni potstrek. To su granice koje nas u ovome poslu spreavaju da radimo ili da govorimo. Odnosno same osnove ovoga pitanja, svetovni ruski teolozi iz XIX veka, slavenofili Homjakov i Samarin, staju naprotiv na stranu Prokopovia. Iako priznaju da je pitanje o tome ko je nadlean da razvija dogme isto toliko vano za katolike kao i za protestante, kod kojih organizacija Crkve pretstavlja glavni problem, ipak oni tvrde da se ovo pitanje ne postavlja za pravoslavnu Crkvu, jer je njoj tua i sama pomisao na razvijanje dogmi. Dogme su dovoljno proirivali vaseljenski sabori. Prema tome, cilj pravoslavne Crkve nije da umnoava, ve da uva nagomilano blago. Poto ova Crkva nema razvitka kako kae mitropolit Serafim u svome odgovoru biskupu Palmeru, niti sistema kako kae Samarin, njena unutranja administraca ne moe da pretstavlja kanonski problem, ve je to samo jedno pitanje praktinosti i korisnosti. Ako se usvoji ovo gledite, onda se ona moe cepkati u beskraj, prema narodnostima; narodna crkvena organizacija (autokefalna, autonomna, itd.) ne zavisi od dogmi.4 Ne samo da ovakvo shvatanje uklanja kanonski problem, ve ono reava delimino i politiki problem koji je Petra nagnao da tako radi i koji je jasno postavljen. Petar hoe da jednom za svagda svri sa politikom moi Crkve; crkveni pravilnik to ga je sastavio Teofan Prokopovi proklamuje to na jasan nain: Otadbina izjavljuje on u izlaganju pobuda za stvaranje Svetoga Sinoda nema da se boji od jednoga korporativnog skupa onih nemira i pobuna koje izaziva uprava jednoga jedinog duhovnog stareine, jer narod ne ume da razlikuje duhovnu vlast od samodrne vlasti; zasenut ugledom i potovanjem koje uiva vrhovni pastir, on smatra da je takav stareina drugi vladar, jednak u moi samodrcu, pa ak moda i vei od njega, i da je njegovo duhovno podruje druga jedna drava, bolja od one prve... Prostosrdani ljudi su toliko zavedeni ovim miljenjem, da oni diu svoje poglede manje ka samodrcu nego ka vrhovnom pastiru. Kada izbije kakav razdor izmeu tih dveju vlasti, svi e sa oseati pre sa duhovnim poglavarom nego sa svetovnim stareinom i usuuju se da ustanu u odbranu prvoga, laskajui sebi da vojuju za samoga Boga. Nije onda udno to jedno tako tato miljenje potstrekava na akciju i samog pastira. Jamano da se Teofan sea teorije patrijarha Nikona, koji je u svojoj borbi sa carem Aleksejem tvrdio da je duhovno iznad svetovnog, i Petar ne zaboravlja da se protivu njega vojuje u ime samoga Boga, da se njegovi neprijatelji hvaliu kako oni ne kaljaju svoje ruke, nego ih posveuju, ak i kada
4

Primeru koji je Rusija dala o ovoj nezavisnosti jo u XVI veku sledovae kasnije Grka, Srbija, Rumunija i Bugarska.

236

idu do prolivanja krvi. Da bi konano potinio Crkvu dravi, car postavlja pri Svetom Sinodu jednoga svog agenta, kao to je uinio i u Senatu i drugim ustanovama. Ovaj agent, koji treba da je dobar oficir, koji ima odvanosti ima dunost da strogo motri da se Crkva ne mea u dravne poslove. Pod nazivom generalnog prokuratora Svetoga Sinoda on se postepeno preobraava u pravog efa crkvene administracije, u ministra za duhovne poslove. Otsada pitanje ponovnog uspostavljanja patrijarhata nee vie biti pitanje uspostavljanja premoi Crkve nad dravom, ve pitanje osloboenja Crkve dravnog tutorstva, koje je dobilo vid cezaropapizma. 5. NEZADOVOLJSTVO ZEMLJE I CAREVIA Opte nezadovoljstvo. Ve pri svojim prvim pokuajima da preobrazi narodnu nonju Petar nailazi na estoko protivljenje narodnih masa. To protivljenje ima korena ak u Nikonovoj reformi, te se dakle javlja u verskom obliku. Za Petrove vladavine ono dobiva sve vei obim i uzima na sebe nacionalno i socialno obeleje. Jedino stroga kazna izreena nad strjelec-ima, na koje se oslanjao razoarani narod, omoguava caru da savlada svoje protivnike; ali on ne uspeva da ih uniti. Do njegove smrti oni se dre povueno, ali svaka nova rtva koju on namee stanovnitvu, za njih je prilika da ispolje svoje nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo ne postoji vie samo u jednoj drutvenoj klasi, nego obuzima itavo rusko drutvo. Pomou arhiva Preobraenskog prikaza, koji je neka vrsta ministarstva policije, istoriar Solovjev uspeo je da stvori jednu upeatljivu sliku opteg neraspoloenja. Nekoliko navoda iz njegovog spisa pokazae kako su razne drutvene sredine odgovorile na Petrovu reformu. Bojarev sin kae: Zar je to car? On nas primorava da vrimo vojnu slubu, a ovamo uzima nae sluge i nae seljake za vojnike. Njemu niko ne moe umai. Svi su propali na splavovima (pri graenju pristanita). On lino odlazi redovno na svoju dunost: a niko da ga ubije. Kad bi ga neko ubio, to bi bio kraj kuluku, i narodu bi laknulo. Seljak kae: Otkako nam ga je Bog poslao, nema vie srenih dana. ivot je teak, govori se samo o rubljama, polurubljama i davanju komore. Niko nema vie mira. ene vojnika kau: Zar je to vladar? On je upropastio seljake i domove; oduzeo nam mueve, uinio nau decu siroiima, i primorava nas da plaemo do kraja ivota. Svetenik kae: Bog zna ta se sve dogaa u naoj zemlji! Naa Ukrajina upropaena je porezima; to su neshvatljivi nameti; a sada se okomio i na svetenike; poinju da se oporezuju banje, kue, konice, to se nikad nije videlo u vreme naih oceva i naih predaka. Nemamo vie vladara. Kaluer kae: Vladar je poveao strjelece kao to se vea slanina, a sad e ih i usoliti. Drugi jedan kaluer odgovara: Ta slanina morae da se plati kad-tad. Poslednji strjelec-i podnee svoj raun. Sebar kae: Ako poivi dugo, oterae nas na onaj svet. udim se da se dosad nije naao niko da ga ukloni. On putuje u svako doba, nou, sam, i to

237

po pustim putevima. Zar je to vladar? To je neprijatelj, napast. Nita mu ne vredi to galopira kroz Moskvu, ipak e naposletku izgubiti glavu. I svi u horu ponavljaju: To je prodrljivi din, on je prodrao narod. Zar nema smrti za toga ludaka! On samo ubija valjane ljude. ak se i prosjak pridruuje ovome horu nezadovoljnika: Nemci su ga opinili. Kad je dobro raspoloen, onda sve ide dobro; ali, u drugim trenucima, on besni i mahnita. Sad se okomio i na samoga Boga, jer skida zvona sa crkava. Ako su se svi drutveni slojevi oseali podjarmljeni, ipak je jedan od njih, kao to smo videli, bio povlaen. Zato se nezadovoljstvo usredsreuje naroito u niim drutvenim redovima, pre svega kod poreskih obveznika, zatim kod strjeleca, a posle njihovog unitenja kod kozaka i inorodaca. Mrnja stare bojarske aristokratije ima sasvim drugo obeleje. Pobune. Raspoloenje kod kozaka je slino kao i kod strjeleca; zato se izmeu ovih dveju grupa uspostavljaju neposredne veze. Kozaci kau strjelecima: U vreme Stenjke Razina vi ste nas spreavali u naem radu; sad nema vie nikoga da nam smeta; ili jo: Ako vi ponete s jednog kraja, mi emo se pobrinuti za onaj drugi. Misao o ustanikom pokretu odavno im se vrti po glavi. Jo 1701 godine, u oblasti reke Dona, pokuano je da se istakne jedan lani pretendent, jedan lani Ivan (brat Petrov), za koga se misli da je jo iv i koji voli narod, dok Petar voli bojare, i smiljeno je da se car uhapsi na Donu i da se preda sultanu u isto vreme kad i tvrava Azov. Sredinom godine 1705, izbija pobuna na najudaljenijoj granici na jugoistoku, koja je jamano izabrana namerno ba zbog svoje udaljenosti. Sredite ove pobune je varo Astrahanj, okruena sa svih strana inorodnim plemenima. Ustanak je bio briljivo pripremljen, i ustanici izjavljuju da tako veliki posao nije zapoet olako. Jedna naroita organizacija pretstavljala je razne ruske varoi, i skuptina pretstavnika velikog broja ovih varoi sastala se u cilju da zapone ovu pobunu; jedan trgovac, staroverac, iz Novgoroda po imenu Nosov uestvovao je tu, pored jednog moskovskog trgovca, Anciferova, i posadskih iz Ninjeg Novgoroda, Uglia i Simbirska. Jedan strjelec iz Moskve izjavio je kozacima: Mi emo pobuniti ljude u Astrahanju; stanovnitvo sa Dona i Jaika pridruie nam se; niko nee moi da nam se suprotstavi. Car se tue sa veanima; po gradovima nema garnizona, a oni koji su ostali ele isto to i mi i veoma se raduju to ste doli; stara vera moi e da se uspostavi. Proglas to ga pobunjenici iz Astrahanja upuuju kozacima navodi uzroke pobune. To su pre svega povodi koji su veoma uticajni u prvim godinama XVIII veka: Mi diemo ustanak u Astrahanu u ime vere hrianske, i zbog poseenih brada, zbog nemakog odela, duvana , i zato to nam se zabranjuje da ulazimo u crkve odeveni u starinska ruska odela, i to nam seku kaftane, i to nas progone ... Oni koji upravljaju nama klanjaju se pred idolima, i mi smo im oduzeli njihove mnogoboake bogove. Ali ima i skoranjijih i stvarnijih pobuda: Razrezali su nam namet od jedne rublje na banje, od deset kopejaka po senju (2,133 m) na podrume; liili su nas nezakonito naih pomoi u itu ... (Usled ovih zloupotreba), mi smo ubili izvesne stareine (vojvodu Revskog), a

238

druge smo uhapsili. Ova proklamacija nije imala mnogo odjeka. Jedino su se gradovi Krasni Jar i ernji Jar pridruili Astrahanju; Caricin se uzdrao. Donski kozaci su se takoe uzdrali, pod izgovorom da oni nisu dobili ukaz koji se odnosi na brade i odelo, i da se oni oblae prema svojim davnanjim obiajima. Jedan deo stanovnika Astrahanja su se pokajali i molili za oprotaj. to se tie ostalih pobunjenika, njih su topovi eremetjeva brzo urazumili. Posle mnogih hapenja izvrene su krvave kazne na licu mesta i u Moskvi. Uskoro potom i Donska oblast die ustanak. Veliki broj begunaca iz Rusije okupio se bio u gornjem toku Dona. Poto je Petar naredio da se oni popiu, da se vrate svaki u svoje zaviajno mesto i da se porue varoice zvane uzvodne koje su ponikle u toj oblasti, pukovnik knez Dolgorukov poslan je godine 1707 na Don. Kozaci su smatrali ovo odailjanje ruskih trupa kao nasrtaj na njihove stare slobode. Ataman Bulavin napada odred Dolgorukova i unitava ga. To je bio znak za opti ustanak. Jedan deo trupa koje su bile poslane protiv Bulavina prele su na stranu neprijatelja. Nemiri se ire i izvan prave Donske oblasti; pobunjenici alju poruke kubanjskim kozacima i sultanu, Bulavin, koji je zauzeo erkask, ceni svoje trupe na 100.000 ljudi, ne raunajui ruske izbeglice. U svojim proklamacijama on poziva dobrovoljce ne samo da brane veru, ve i da ive slobodnim i burnim ivotom u stepi, da dobro piju i dobro jedu. Nasilja pobunjenika izazivaju naposletku negodovnje stanovnitva, i Bulavin doivljuje poraz. U julu 1708 godine on se ubija usred pobeenih kozaka. Drugi atamani pokuavaju da nastave njegovo delo, ali opet bezuspeno; oni su potueni u krvavoj borbi kod Panina (27 avgusta/7 septembra 1708 godine). Kanjavanje pobunjenika je svirepo: kozaci su veani na splavovima, koji su puteni niz Don, da bi se zastrailo stanovnitvo; 7 do 8.000 ljudi je poseeno, a njihovim atamanima otseena glava na Crvenom Trgu u Moskvi. Kozaci su izgubili igru; uzvodna oblast, koja je bila uzrok sukoba odvojena je od Donske oblasti i otvorena za useljavanje Velikorusa. Nikakva opasnost ne preti vie Petru od kozaka. Nezadovoljstvo plemstva i carevia. Osim narodnog nezadovoljstva postojalo je jo jedno, a to je nezadovoljstvo i otpor vieg stalea, one stare moskovske aristokratije koju su bacili u zasenak novi Petrovi ljubimci, skorojevii i tuinci. Ovo nezadovoljstvo uzima veinom oblik jedne ozbiljne kritike Petrove politike. Svi nezadovoljnici nisu uporne pristalice starih predrasuda i vekovnih zabluda. Nekoji od njih, kao knezovi Dmitrij Golicin i Kurakin, raunaju se meu najobrazovanije ljude svoga doba; ali, potisnuti u pozadinu od Petrovih tienika, oni posmatraju plebejsku okolinu carevu i neuredan ivot tih skorojevia sa preziranjem i gaenjem. Njih vrea carev privatni ivot, oni odbijaju da priznadu njegov drugi brak sa livonskom zarobljenicom Katarinom i ne skrivaju svoje gnuanje na neotesane careve ljubimce, kao to je Menjikov, kome oni moraju da se klanjaju i da ga proputaju

239

ispred sebe. Po smrti cara Ivana i zatoavanja carice Evdoksije, nezadovoljna aristokratija polae sve svoje nade u naslednika, carevia Alekseja. Petar je eleo da svome sinu prui zapadnjako vaspitanje; on ga je 3701 1702 godine okruio strancima (Nojgebauer, baron Hijsen) i pomiljao nekoliko puta da ga poalje u inostranstvo, as u Drezdu, as u Be ili Pariz. Ali njegovo neprestano otsustvovanje spreavalo ga je da lino nadgleda vaspitavanje svoga sina, te se mladi carevi nadahnjuje idejama svojih roaka po majci i Petrovih sestara, koji su svi bili protivnici reforme. Od svoga detinjstva'' izjavie on prilikom sasluavanja po njegovoj krivici ja sam iveo u drutvu svoje majke i njenih slubenica; docnije sam se druio sa svetenicima i kaluerima. Njegov ispovednik, Jakov Ignjatjev, ijim posredovanjem on odrava vezu sa svojom zatoenom majkom, jeste vo jedne grupe reakcionarnih svetenika, i kada mu je Aleksej jednoga dana priznao da je poeleo smrt svome ocu, Ignjatjev se ne ustee da odgovori: Mi mu svi elimo isto to, jer je narod potlaen. Nain ivota carevia pokazuje koliko se njegove sklonosti razlikuju od sklonosti cara reformatora: on ne voli da putuje, prezire more i rat, ve naprotiv voli da ita pobone knjige i da razgovara o verskim stvarima, to ga pribliuje nezadovoljnom svetenstvu. Zbog toga se njegova okolina nada da e se posle njegovoga stupanja na presto utiati politika uzrujanost i da e nastati jedno mirnije doba. Petar to zna, i on esto puta pokuava da suzbija naklonosti svoga sina hotei da mu nametne sebe za primer. Baron Hijsen pria da je godine 1704 car pred njim zapretio Alekseju: Ako vetar raznese moje savete i ako se ti protivi da me slua kae mu on ja u te se odrei; moliu se Bogu da te kazni i u ovom i u buduem ivotu. Godine 1705 Matvjejev pie iz Pariza da se tamo peva jedna pesma o Ivanu Groznom u koju se uplie i Petrovo ime: u toj pesmi se pripoveda kako je car naredio Menjikovu da ubije carevia zato to je razgnevio svog oca, a da Menjikov, i pored toga to je izjavio da je izvrio nareenje, spasava ivot careviu, na veliku radost njegovoga oca, koji je promenio miljenje. Sve je ovo sasvim netano: Menjikov tue i zlostavlja carevia, koji e se kasnije aliti da je taj ljubimac carev namerno usadio u njega sklonost ka besposlienju i pijanstvu, a Matvjejev, koji i ne sluti da e se proroanstvo iz pesme ostvariti posle trinaest godina, odgovara Francuzima da je ta pesma nedostojna naravi ne samo jednoga vladara, ve i jednoga oveka iz naroda. I ne pitajui svoga sina, i protivu njegove volje, Petar ga je oenio, oktobra 1711 godine, princezom arlotom od Volfenbitela. Verenica je rekla za svoga budueg supruga da on izgleda ravnoduan prema svim enama; sa svoje strane, Aleksej je pisao svome ispovedniku: Pokoravam se volji svoga oca ...; mislim da ona ima u sebi dobrote i da ovde ne bih naao bolju enu. Ali ubrzo se odnosi meu mladim suprunicima kvare: Aleksej voli da pije sa svojim prijateljima, a njegova ena odbija da razgovara sa pijanim ovekom. Kada je u oktobru 1715 godine arlota umrla, poto je rodila sina Petra, njen je mu ve sklopio vezu sa jednom mladom sebarkom svoga domaeg uitelja, Eufrozinom. Aleksej vie ne krije da ne samo vojni i drugi poslovi njegovoga oca, ve i sama

240

njegova linost njemu su odvratni, i da je zbog toga on uvek eleo da otide nekud. Svojim prijateljima i Eufrozini on esto puta kae: Petrograd nee dugo ostati u naim rukama, i prijatelji moga oca bie nabijeni na koplja. Kada ga obavetavaju da e takve rei neko da ponovi i da njegovi prijatelji naposletku nee smeti vie da se drue s njim, on odgovara: ta me se tie, samo neka narod bude uz mene. On je uostalom ubeen da e njegov otac, koji ima padavicu, uskoro umreti: On e iveti jo najvie dve godine, kae on. Za vreme istrage koja je voena protivu njega, Eufrozina je otkrila njegov politiki plan: Kad bi postao car, on bi stanovao u Moskvi; Petrograd bi bio samo jedna obina varo. On se vie ne bi starao o floti i njenom odravanju i zadrao bi samo trupe potrebne za odbranu. On ne bi nikome objavljivao rat i zadovoljio bi se nekadanjom dravnom teritorijom. Otkuda njemu ovakve ideje? Ako bi se verovalo Vokerodu, ije je svedoenje objavljeno na dvanaest godina posle Petrove smrti, takve ideje su esto izraavane u prijateljskim i poverljivim razgovorima to su ih vodili obrazovani prestavnici ruskoga plemstva, koje je bilo nezadovoljno reformama. Ovi razgovori moda nisu imali onu veoma loginu formu koju im pripisuje Vokerod, ali one za nas znae najsmiljeniju kritiku koju su savremenici dali o Petrovom dravnikom radu. Evo te kritike u glavnim crtama. Pre svega nezadovoljnici kritikuju spoljnu politiku. I raniji vladaoci osvajali su zemlje. Ali, oni su prisajedinjavali samo oblasti potrebne dravi ili opasne zbog razbojnikih najezda. Meutim, Petrova osvajanja, naprotiv, ne poveavaju nimalo nau bezbednost i mogu samo da nas uvuku, bez ikakve koristi po Rusiju, u raspre i sukobe sa stranim dravama. Nekadanja osvajanja bila su istinska dobit iz koje su drava i njeni slubenici izvlaili razne koristi, dok su Petrova osvajanja samo izvor briga i trokova. Ne samo da plemstvo iz njih ne vue nikakvu korist, ve ta vie Livonci igraju na naim glavama i uivaju vee povlastice nego mi. Nama ostaje samo ast da prolivamo svoju krv za odbranu jednoga tuinskog naroda. Naa zemlja je toliko velika, da je nepotrebno proirivati je. Bilo bi dovoljno da se ona samo gue naseli. Niko nas ne napada. Uostalom, geografski poloaj Rusije je takav, da ona nema da se boji nimalo neke najezde. Razume se, ako bi se tako to dogodilo, narod bi uinio sve da se odbrani, kao to je inio u Doba Nemira. Ali i najsvirepiji protivnik koji bi opustoio nau zemlju ne bi uinio ni polovinu onoga zla to nam ga prouzrokuje izdravanje jedne stalne vojske. Prema tome, prava narodna politika sastojala bi se u tome da se ne meamo u tue poslove i da ne napadamo nikoga. Za odbranbene ciljeve sasvim je dovoljna naa nekadanja vojna organizacija. Bolje bi bilo da su ostavljeni kraj svojih plugova oni milioni ljudi to su rtvovani ratu sa vedskom i graenju Petrograda. Nedostatak miica svirepo se osea po selima. Jo je besmislenije od Rusije da pokuava da igra ulogu nekakve pomorske sile. Nikakva mornarica nije nam potrebna za odbranu obala, jer

241

jedina zemlja koja bi mogla da pokua napad s mora jeste vedska, a ona e uvek radije vriti napad s kopna. Jedan iskrcani odred doiveo bi neminovno da mu saobraajne veze budu preseene im bi se zaledilo pribreno more. Isto tako je nekorisno izdravati mornaricu u cilju napadakog rata, jer vedsku obalu brane stene, a prusku brane dune. to se tie Danske, bilo bi isto tako besciljno napasti je, jer bi se ostale pomorske sile odmah umeale da je brane. Trgovaka mornarica takoe ne prua ni najmanje koristi, poto se celokupna ruska trgovina obavlja posredstvom tuinskih brodova. Bilo bi dakle bolje ostaviti sume upotrebljene na izdravanje mornarice u depovima poreskih obveznika. Premetanje vladareve rezidencije u severnu prestonicu smatra se da je vie od tete nego od koristi. Sudstvo, finansije i itava dravna administracija, koji su plen korupcionaa i lopova, mogli bi se lake nadgledati u tako velikom centru kao to je Moskva. U pogledu spoljne politike, iako je tano da je vedska blia Petrogradu nego Moskvi, ipak to susedstvo nije bez velike opasnosti, jer i najmanja taktika pogreka moe predati prestonicu u ruke veanima. Nasuprot tome, Moskva je blia Poljskoj i Turskoj, na koje treba paziti mnogo budnije nego na vedsku. to se tie ostalih stranih sila, one su otprilike na istom ostojanju i od Moskve i od Petrograda, a ova dva grada su podjednako udaljena od Rige, koja slui kao pristanite za sve to ulazi u Rusiju. Trgovina nema nikakve koristi od toga to je carski dvor u Petrogradu, jer potronja dvora pretstavlja sasvim malu cifru godinjeg trgovakog bilansa. S druge strane, glomazne sirovine koje su glavni predmet izvoza zahtevaju da prevozni trokovi budu to manji; meutim, poto su cene u Petrogradu upravo skoile posle dolaska dvora, prevozni trokovi teko pritiskuju trgovinu, tako da dvor liava trgovinu one dobiti koju bi joj mogao pruiti geografski poloaj nove prestonice. Najzad, kada nezadovoljnici govore o svojim stalekim interesima, njihov ton postaje plahovitiji: Zbog line ambicije cara, i to je jo gore, njegovih ministara, seljaku se isisava krv, a nas primoravaju da lino vrimo vojnu slubu, i to ne za vreme rata, kao to je bilo nekada, ve za itav niz godina, to nas udaljuje od naih domova i naih porodica. Mi smo primorani da ostavimo svoja imanja u ruke nepotenih nadzornika. Nas toliko pljakaju, da ak i kada dobijemo penziju usled bolesti ili starosti, mi nikad ne uspevamo da uspostavimo red u naim poslovima. Iz istih ovih razloga i zemljoposednici duboko mrze Petrograd. Jedan ruski plemi pie Vokerod ne tei da stekne skupoceno ruho i nametaj, niti da se asti ukusnim rukovima i tuinskim vinima. Njemu je potrebno u izobilju hrane i pia ruskoga porekla, zatim mnogobrojna posluga i konji. Sve to moe on nabaviti u Moskvi skoro besplatno ili po skromnu cenu. Namirnice za sopstvenika i njegovu poslugu, a seno i zob za njegove konje obilato daje plemiu njegova zemlja koja se nalazi nedaleko od varoi. On ne prodaje nita, ve upotrebljava sve to u svome domainstvu. Ali je okolina Petrograda neplodna, te je plemi prinuen da dovozi iz velike daljine potrebne namirnice i stonu hranu. Njegovi konji padaju od umora na putu, tovarna kola ne mogu dalje, a seljaci ih ostavljaju i bee. Ili je

242

pak on prinuen da sve kupuje za gotov novac, i to po veoma visokim cenama, to mu stvara velike nezgode, poto u ruskoj ekonomiji gotov novac igra manje vanu ulogu nego dohotci u naturi. Treba priznati da su ove kritike Petrovih savremenika mnogo ubedljivije nego sve ono to su protivu reforme mogli kasnije rei branioci drevnih ruskih obiaja. Veina od njih su razumne i tane. Opis domaeg gazdinstva ruskih zemljoposednika, na primer, veoma je taan; meutim, ovaj nain gazdovanja bio je veoma nepodesan za preskup nain ivota u prestonici i po vojnikim logorima. jer je primoravao zemljoposednika da otsustvuje dugo godina i unosio je nered u njegove poslove. Isto tako, lako je uvideti sve to je bilo vetako i nekorisno u utljivoj, neskladnoj i esto nesmiljenoj delatnosti koju je Petar razvio u svojoj spoljnoj polici i svom radu na vojnim poslovima. Kada je, izuzev Petrograda, savremena Rusija izgubila oblasti na Baltikom Moru koje je Petar osvojio, i kada je Moskva ponovo postala prestonica, ono to je u Petrovom radu bilo vetako i neprirodno ukazalo se jasnije nego dotada. Petrove veze sa malim nemakim dvorovima bile su mnogo prisnije nego to su to nalagali interesi Rusije. On je svima i svakome nudio ruske vojnike. Za vlade njegovih direktnih poslednika, rezultati ovih nepotrebnih postupaka osetili su se mnogo jae, i tek e se po dolasku Katarine II na presto pojaviti prava ruska nacionalna politika. Isto tako pada u oi i korisnost od centralnog poloaja Moskve, kao i nezgode i opasnosti to ih prua poloaj Petrograda, koji je odve blizu granice. Podizanje te nove prestonice usred finskih barutina i inorodnog stanovnitva moglo je izgledati kao udljivi prohtev jednoga despota koji se bio odluio da prkosi zakonima istorije i prirode. Sve kritike koje smo naveli svode se na jednu: reforma koju je izvrio Petar, iako je on u mnogo emu bio pretea svoga stolea, bila je prerana i premaala je mogunosti i sredstva. jedne tako siromane i zaostale zemlje kakva je bila Rusija. Meutim, dogaaji koji su se odigrali za dva naredna stolea opravdeli su ono to je u njoj bilo bitno. Petar je naslutio put na koji je sudbina uputila Rusiju. Savremenici nisu mogli da shvate njegovo delo, jer je ono obznanjivalo jednu daleku budunost, u kojoj bi iva spoljna politika, iva spoljna trgovina i narodna mornarica bile neophodan uslov ruske narodne nezavisnosti. Njegovi savremenici, ija smo rasmatranja naveli, imali su pred, oima samo svoje neposredne potrebe, a to e rei ciljeve koje je Rusija njihovoga doba bila sposobna da sebi postavi i da ih dostigne; zbog toga njihove kritike sadre mnogo istine, i zato je od strane oveka kakav je bio knez D. M. Golicin negodovanje bilo isto toliko prirodno koliko i neizbeno. Poznate su nam posledice ovih kritika: uproavanje odve sloenog i preskupog upravnog sistema to ga je Petar bio ustanovio. Videemo i druge posledice. Ali e ovaj otpor biti samo privremen i nee moi da sprei Rusiju da se dri istoriske brazde koju je Petar umeo tako duboko i tako snano da zaore u jo neobraenom tlu svoje otadbine.

243

Kanjavanje Alekseja i smrt Petrova. Petru su, razume se, poznati uzroci nezadovoljstva. On zna da njegov ivotni zadatak ugroavaju i njegov roeni sin i nezadovoljnici okupljeni oko ovoga. Zbog njegove plahovite naravi, njegovi odnosi sa sinom morali su neizbeno da se zavre tragino. Na sam dan arlotinog pogreba, on alje Alekseju jedan pisani ultimatum: Ja sam ovek, pa prema tome moram umreti. Onaj kome u ostaviti u naslee ono to sam ja zasadio jeste jedan lenji rob koji je zakopao svoj talenat. Koliko sam te puta korio, i ne samo korio nego i tukao, i koliko ve ima godina kako s tobom ne govorim! Ali ti nita nije koristilo, nita nije pomoglo, sve je bilo uzalud ... On mu obeava, dodaje on, da e priekati jo neko vreme, da mu ostavio vremena da se iskreno pokaje. Inae, predoavam ti da u te iskljuiti iz naslea, kao to se otseca zaraeni deo tela. Bolje je da ono padne u deo jednom dostojnom tuinu nego ravom roaku. Sutradan je Katarina rodila sina, koji je dobio ime Petar. Od tog trenutka car se nosi milju da izmeni zakon o nasleivanju prestola. Aleksej, odgovarajui mu takoe pismeno da se izriito odrie prestola, dodaje: Hvala Bogu, sad imam brata. Ali Petar ne pridaje veru njegovom odricanju: Na tebe e uplivisati dugake brade, koje u ovom trenutku ne uivaju velike povlastice pie mu on, ili e izmeniti svoju narav, ili e postati kaluer, jer bez toga moj duh ne bi mogao da se uspokoji. Inae, postupau s tobom kao sa zloincem! Aleksej pita za savet svoje prijatelje, koji ga potseaju da se kamilavka ne moe prikovati za glavu, i on daje svome ocu jedan odgovor savreno logian, ali nepredvien, koji ne moe mnogo da uspokoji cara: Traim da se zakaluerim. Pre nego to je otputovao u inostranstvo, Petar se sastao sa svojim sinom i obasuo ga savetima: Razmisli, nemoj hitati, bolje je da poe pravim putem, nego da postane kaluer. Ja u priekati jo pola godine. Uvek zabrinut, on odlazi u inostranstvo, pa verujui vrsto da je sigurnije ako ga ima kraj sebe, poziva svog sina da doe k njemu. Aleksej se tada odluuje da bei i sklanja se kod austriskog cara Karla VI, s kojim je u srodstvu preko svoje ene. On namerava da saeka Petrovu smrt, pa da se vrati u Rusiju kao namesnik svome mlaem bratu. Austriski car, kome njegovo prisustvo nije moglo da bude prijatno, doputa mu da se sakrije u zamku SantElmo, koji nadviuje Napulj. Petar, iji su pijuni pronali begunca, slui se Eufrozinom, koja je pola s njim, da bi ga privoleo da se vrati u Rusiju: on mu nagovetava da e moi da se oeni Eufrozinom koju voli i da e moi posle toga da ivi asnim i mirnim ivotom na selu. Izaslanici stranih drava prikazuju u svojim izvetajima koliko je za Petra opasno da ostavi svog naslednika u ivotu i u slobodi. Veber, izaslanik Hanovera, poto je opisao zavere i atentate koji su skovani protivu cara, napominje: U ovoj carevini sve e se jednoga dana zavriti jednom uasnom katastrofom. Milioni dua prizivaju u pomo nebesku silu protivu cara. Sveopta mrnja koja tinja oekuje samo da duhne vetar pa da se rasplamti; oekuje se samo da se javi neki vo. Zbog toga se Petar, isto kao i 1698 godine, vraa iz inostranstva kao neumoljiv osvetnik. Odmah po svom povratku u Moskvu, 31

244

januara/11 februara 1718 godine, proglaeno je da je Aleksej lien svojih prava na presto u korist njegovoga mlaeg brata. Sva lica za koja se pretpostavljalo da su njegovi sauesnici podvrgnuta su ispitivanju, a zatim i muenju. Nije se moglo dokazati da postoji zavera, ali razgovori meu prijateljima, o kojima smo govorili, esto se otkrivaju i ukazuju na nade koje nezadovoljnici gaje da e Petar uskoro umreti. Episkop Dositej izjavljuje u toku istrage: Ja sam jedini dopustio da budem uhvaen u ovoj parnici. Ispitajte ta svi nose u srcu. Poaljite uhode u narod da sluaju ta se pria. Ali ja neu imenovati nikoga. Eufrozina otkriva carevieve namere koje smo ve naveli; i sam Aleksej priznaje svome ocu: Da su me pobunjenici pozvali, ak i za tvoga ivota, ja bih se odazvao njihovom pozivu. Istrazi je sledovao itav niz pogubljenja, ali kao to pie Veber: Svetenstvo, plemstvo i narod oboavaju carevia, i svakome je poznato da testament carev nee biti izvren posle njegove smrti. Zakljuci koje Petar izvlai jasni su: treba ukloniti carevia. On odluuje da ga preda sudu sastavljenom od velikodostojnika i svetenika i da ga zatoi u Petropavlovskoj tvravi. U dane 19/30 juna, 22 i 24 juna/3 i 5 jula, Aleksej, vrgnut na muke, priznaje sve to se od njega trai da prizna, i 24 juna/5 jula sud ga osuuje na smrt zato to je hteo da se doepa prestola pomou pobunjenika, cara (austriskog) i tuinskih trupa, sa ciljem da opustoi dravu, i to za ivota svoga oca. 26 juna/7 jula on je ponovo stavljen na muke u prisustvu cara i Menjikova. Istoga dana, u podne, carevi je ispustio duu, i Petar lano prestavlja strancima da je njegova smrt bila posledica nekakve uasne bolesti, koja je u svome poetku liila na oduzetost. I pored toga to je Aleksej uklonjen sa sveta, car iji je sini Petar umro takoe (1719), i dalje je bio nespokojan. Kada je poao na put 1719 godine, priznao je Menjikovu i Apraksinu da on savreno dobro zna koliko se njih obojica ne slau sa merama koje je on preduzeo i, ako se dogodi da on umre, da su oni spremni da vrate Petrograd i osvojene pokrajine i da zanemare onu mornaricu koja ga je stala toliko napora, krvi i novca. Ukazom od 5/16 februara 1722, iju pohvalu Teofan Prokopovi objavljuje u delu koje nosi naslov: Osnovanost vladareve volje, on sebi pripisuje pravo da po svojoj volji odredi sebi naslednika. 7/18 maja 1724 godine on prireuje krunisanje svoje ene Katarine. Ali est meseci kasnije njemu dolazi do uiju aputanje kako carica odrava nedoputene odnose sa lepim Monsom, upravnikom njegove line kancelarije i bratom njegove nekadanje dragane, koji je potom optuen za nekakvu beznaajnu krivicu i pogubljen 28 novembra/9 decembra. Supruzi vie ne opte uzajamno, ne obeduju za istim stolom, stanuju odvojeno; i tek 14/25 januara 1725 godine, na nekoliko dana pred Petrovu smrt, pokuae oni da se izmire. Dogaaj sa Monsom pokazuje Petru koliko je on usamljen. Iako mu vie ne preti neka prava zavera, on ipak osea da je uhvaen u jedan krug koji on vie ne moe da raskine kanjavajui ljude iz svoje okoline kojima je poklonio svoje poverenje. On ve zna koliko oni vrede, ali je sad odve kasno, i njih nema ko da

245

zameni. Ne moe se veito ruiti da bi se sve ponovo podizalo. I sami obiaji su se izmenili. Petar je postao kao neki anahronizam, sa svojim duboko ukorenjenim navikama koje potiu iz drugog jednog stolea, sa svojom eljom da sve radi on lino i da odri svoju nezavisnost prema utvrenom poretku. Oko sebe vidi on jedan reim koji je on sm stvorio, inovnike koje je on lino postavio; ali, izvan ovoga reima i ovih inovnika, on vidi samo prazninu. Osim toga, njegova dinovska snaga poljuljana je usled njegove grozniave delatnosti, a naroito usled burnih pirovanja kojima se odavao jo od svoje mladosti. Godine 1722 njegovo zdravlje bilo je konano porueno, i svi su raunali da e on uskoro umreti. Njegova smrt nastupila je posle jednog estokog nazeba to ga je dobio kada je spasavao jedan amac koji je bio potonuo u reku. Umro je kao to je i iveo, dosledan samom sebi. Poto se ispovedio i priestio, nije se do poslednjeg trenutka mogao odluiti da se koristi svojom vladarskom voljom da odredi sebi naslednika. 27 januara/7 februara 1725 godine, poto je ve izgubio mo govora, dao je znak da mu se donese hartija i uspeo da napie samo ove dve rei koje su se mogle razaznati: Dajte sve. Zatim je pozvao svoju ker, Anu Petrovnu, pokuao da joj diktira, ali nije mogao da izgovori ni jednu re. Izdahnuo je 28 januara/8 februara. Nastupa novo doba, doba svemoi garde. Ova drutvena sila, koja tek to bee ponikla, upotrebljena je prviput pred kovegom preminuloga cara. Sudbina Petrove reforme vezana je za pitanje naslea prestola, koje je ostalo otvoreno i koje e biti reeno silom. (Kraj prve knjige)

246

IX. OD KATARINE I DO KATARINE II

Nova uloga plemstva. Sa drugom etvrti XVIII veka otvara se nov period socijalne istorije Rusije. Dovravajui preobraaj nekadanje patrijarhalne monarhije Rjurika u administrativnu monarhiju- reforma Petra Velikog imala je odjeka na socijalnu organizaciju. Iako su izvesni poloaji u dravnoj upravi razdeljeni meu socijalne grupe na jedan nov nain, i same osnove sastava tih grupa bile izmenjene, osnovno naelo podele na stalee, koje tei da potini dravi socijalne grupe nameui im javne slube i novane obaveze prema dravi, ostalo je netaknuto i postalo je ak neumitnije nego ikad. Ali, po smrti Petra Velikog, plemstvo poinje da se oslobaa postepeno obavezne vojne slube koja mu je nametnuta; imajui povlastice, zemlje i robove, ono igra glavnu ulogu u mesnoj upravi, kontroliui itav narodni rad. Porobljavanje seljaka od strane zemljoposednika pojaava se sve vie, jer ukoliko plemii stiu sve nove i nove povlastice, utoliko jaram ropstva postaje tei. U politikom pogledu Rusija je i dalje apsolutistika monarhija, no ona se, u socijalnom pogledu, oslanja sve vie na povlaeno plemstvo. Prvi znaci ove evolucije, koja e se zavriti i dobiti zakonsku potvrdu za vladavine Katarine II, javljaju se odmah po smrti Petra Velikog. Ti znaci ispoljavaju se u obliku borbe izmeu suparnikih grupa u samom plemstvu, koje tei da se priblii prestolu i da vri jai uticaj na vladu. Ove plemiske grupe se veoma razlikuju meusobno po svome poreklu, po nainu ivota, po glavnim svojim interesima i tenjama. Tu je pre svega staro plemstvo sastavljeno od potomaka starih plemiskih porodica, sa titulama ili bez njih, iji su pretstavnici kneevi Dolgoruki i Golicin. Porodine tradicije nagone ih da sebe smatraju za prirodne saradnike careve, koji treba da uestvuju u visokoj upravi drave. Tu je zatim plemstvo sa dodeljenom titulom, sastavljeno iz najrazliitijih drutvenih slojeva i iji je izvestan broj pretstavnika proiziao iz najniih drutvenih redova da bi se popeo do vrha drutvenih lestvica, zahvaljujui njihovim linim vezama sa vladarima; takvi su saradnici Petra Velikog, ljudi bez imena i imanja, koje je on uzdigao na stepen velike vlastele, da bi nagradio njihovu darovitost i njihove sposobnosti. Tu je najzad slubeno plemstvo, ije plemiske titule zavise, od vremena Petra Velikog od poloaja u dravnoj upravi ili ina u vojsci, od oficirske diplome ili zvanja osme klase u Tabeli rangova. Ako je ova trea grupa i ostala privremeno u zasenku, one prve dve stupile su u meusobnu borbu odmah po smrti Petra Velikog. 1. KATARINA I (17251727) I PETAR II (17271730) Stupanje na presto Katarine I. Petar Veliki, koji je sebi pripisao pravo da po svojoj volji odredi sebi naslednika, no koji nije imao vremena da ga izabere, ostavio je sudbinu prestola nereenu. Dve kandidature su postavljene:

247

prvu, kandidaturu carevog unuka, mladoga Petra Aleksejevia, sina carevia Alekseja, postavila je aristokratska partija davnanjega porekla; drugu, kandidaturu Katarine, druge ene Petra Velikog, postavili su Menjikov i najblii saradnici cara-reformatora. Ove dve kandidature maskiraju suparnitvo ovih dveju plemiskih grupa koje, pozadi svakoga kandidata, tee da se doepaju vlasti. Ko je nadlean da izabere jednoga od ova dva kandidata? Petar nije oznaio svog naslednika, a nijedan organ nije zakonski vlastan da bira novog vladara. im je stanje cara na samrti postalo beznadeno, velika vlastela, ne obazirui se na zakonske podrobnosti, okuplja se u dvoru, u noi izmeu 27 i 28 februara/10 i 11 marta 1725 godine da bira novog cara. Kada su pretstavnici stare aristokratije predloili mladog Petra Aleksejevia, Tolstoj je uzeo re. Ako on tada, iako lan jedne veoma stare porodice, radi sporazumno sa najbliim saradnicima Petra Velikog, on to ini stoga to se lino boji da mladi Petar bude izabran, poto je on bio glavni izvrilac volje Petra Velikog prilikom osuivanja carevia Alekseja na smrt. On otpoinje pohvalu Katarine, druge supruge Reformatorove, i upinje se da dokae da njoj, vernoj ivotnoj drugarici Petrovoj, pripada sasvim opravdano naslee prestola. Ipak, nisu njegova rasmatranja izazvala donoenje odluke. Dok je on drao svoj govor, gardiski pukovi pod orujem opkoljavaju dvor. Garda, koja je bila obasuta novcem, po naredbi Menjikova stie sveano da podupre Katarininu kandidaturu. Gardiski oficiri ispunjavaju dvoranu gde se drala skuptina i proprauju Tolstojev govor tako ratobornim uzvicima i gestovima, da pristalice Petra Aleksejevia ocenjuju da je pametnije utati. I tako je Katarina proglaena za caricu Rusije uz dobovanje doboa garde, koja se tada prviput umeala u politiku. Menjikovljeva diktatura. Svakome je jasno da je Katarina nesposobna da dri dravnu krmu. Ona je bila i ostala prosta livonska seljanka, obdarena prirodno ivim duhom i pouzdanim taktom, ali je bila savrena neznalica u dravnim poslovima. Nju je Petar uzeo najpre za svoju draganu iz Menjikovljevog saraja, i ona je postala za cara veoma pogodna supruga za vreme njegovih ratnih pohoda, zahvaljujui svojoj skromnoj naravi, svojoj izdrljivosti i veselosti; ona se bila zadovoljila mestom koje joj je bilo dodeljeno i podnosila je bez roptanja nezgodne udi svoga supruga. Petar je bio iskreno privren toj eni, iji su poljupci jedino mogli da utiaju njegove uasne nastupe ludakoga besa i njegove histerine trzaje. Ali, ma da je bila savrena drugarica Petrova, Katarina je bila nesposobna da bude njegov poslednik. Kao samodrna carica, ona je neminovno morala da postane slepo orue u tuim rukama. U poetku, njena vladavina je ustvari diktatura Menjikova. Ovaj daroviti skorojevi bio je posluan pomaga u rukama jednoga gospodara kakav je bio Petar Veliki. Postavi stvarni vladar, on puta na volju najgorim sklonostima svoje prirode. Beskrajno gramziv, on se bezobzirno obogauje na tetu dravne blagajne. Pun oholosti i nadmenosti, on otuuje od sebe simpatije svoje okoline. Uskoro stanje postaje sasvim zategnuto. Stara aristokratija nije se pomirila sa

248

svojim porezom. U domovima Golicina i Dolgorukova, kao i na tajnim skupovima, pretresaju se planovi o dravnom udaru, i izgleda da se govori o ograniavanju samodrne vlasti u korist visokoga plemstva. S druge strane, Menikovljeva diktatura je nepodnoljiva za vojvodu od Holtajna, koji se u Petrogradu oenio erkom Petra Velikog, Anom Petrovnom, i koji sanja o tome da stavi sebi na glavu carsku krunu. Da bi otklonio tu blisku krizu, Tolstoj, taj veti dvoranin, prima na sebe da stvori jedan kompromis. On udeava itav niz sastanaka izmeu Menjikova, lanova stare aristokratije i vojvode od Holtajna, koji se zavravaju stvaranjem jedne nove dravne ustanove. Stvaranje Vrhovnog Tajnog Saveta. Na dan 8/19 februara 1726 godine ustanovljen je Vrhovni Tajni Savet, koji je bio neka vrsta vea sastavljenog od efova najvanijih grana dravne uprave i za kojim se odavno oseala potreba. Nekadanji povremeni skupovi velike vlastele, za vladavine Petra Velikog, bili su pretea i kao neka zamena ove ustanove. Stvaranje ovoga saveta, pored toga to je zadovoljavalo jednu potrebu, imalo je za cilj takoe da oslabi linu diktaturu Menjikova. To vee bilo je sastavljeno isprva od est lanova: Menjikova, Tolstoja, Golovina, Apraksina, kneza Dmitrija Golicina i Ostermana. Ono je za sebe zadralo pravo da raspravlja o glavnim pitanjima iz unutranje i spoljne politike. Ono potiskuje u drugi red Senat, koji od Upravnog postaje Visoki Senat., ija je dunost da rukovodi glavnim tekuim poslovima. Iako to vee ne ograniava cariinu samodrnu vlast, ono ipak ima znatna prava: sve poslove, izuzev tajnih, mora ono da ispita pre nego to se podnesu carici; njegovi ukazi imaju istu vanost kao i cariini. Zblienje izmeu Menjikova i stare aristokratije. Stvaranje Vrhovnog Saveta ne prekida borbu partija, za koju je Tolstoj mislio da ju je utiao, ve joj samo daje nov pravac. Devet dana posle njegovog ustanovljavanja, vojvoda od Holtajna naimenovan je za lana toga Saveta. On odmah pokuava da u njemu igra prvu ulogu i da potisne Menjikova u pozadinu. Dok je ovaj bio u Kurlandiji, vojvoda znatno pojaava svoj uticaj i uspeva da dobije komandu garde. Menjikov smatra za potrebno da obezbedi sebi saveznike. U isto vreme Austrija, koja tek to je bila zakljuila ugovor o savezu sa Rusijom i koja se pribojava da bi saveznitvo izmeu Holtajnskog vojvodstva i Rusije moglo da odvue ovu u meunarodne kombinacije tetne po austriske interese, trudila se da onemogui vojvodin uticaj. Da bi ovoga usamio, carski ambasador Rabutin preduzima da zblii Menjikova sa starom aristrokratijom, i uspeva u tome. Ugovoreno je da Menjikov privoli Katarinu da prizna za naslednika prestola kandidata ove grupe, Petra Aleksejevia; da ovaj bude verenik Menikovljeve keri, i da e do njegovoga punoletstva namesniku vlast vriti Vrhovni Tajni Savet. Vojvoda i Tolstoj, koji se pribojava Petrovog dolaska na presto, veoma su uzrujani zbog ovih planova. Sa Devijerom, Buturlinom, Narikinom i drugima, oni snuju zaveru da onemogue te planove. Ali Menjikov otkriva na vreme njihovu zaveru i preduzima potrebne mere. 6/17 maja 1727 godine Katarina

249

umire, a sutradan je njen testament, koji sadri odluke koje je Menjikov utvrdio zajedno sa starom aristokratijom, proitan sveano. Petar II proglaen je za cara. Stupanje na presto Petra II i diktatura Dolgorukih. Menjikov, kao budui tast novoga cara, zadrao je prvo mesto kraj carskog prestola. On eli da ostane diktator i rauna da potini sebi Vrhovni Tajni Savet. Pre svega, on se oslobaa za verenika: Tolstoj je prognan i zatvoren u kazamatima manastira na ostrvima Solovki, u Belom Moru, gde e i zavriti svoj burni ivot, a vojvoda od Holtajna mora da se povue u svoje vojvodstvo. Uveren u vrstinu svoga poloaja, Menjikov se prema svima ponaa nadmeno despotski kao kakav zamenik cara. Taj veoma oholi Golijat, kako ga nazivaju njegovi neprijatelji, ne obazire se na to to na prestolu sedi kandidat stare aristokratije, koja ga mrzi. Kneevi Dolgoruki pripremaju njegov pad. Sin Alekseja Grigorjevia Dolgorukog, Ivan, postavi blizak prijatelj mladoga cara, uspeva lako da potstakne njegovo samoljublje protivu Menjikova. A ovaj, ne uviajui opasnost, i dalje se ponaa prema caru kao prema nerazumnom detetu i opovrgava njegova nareenja. Posle jedne estoke prepirke, Petar II oduzima mu odjednom sve titule i sva zvanja, i alje ga u progonstvo, najpre na njegovo imanje na kraju Rusije, a potom u Sibir, u Berezov, gde e i umreti. Njegova ki, careva verenica prema kojoj car ne gaji nikakve oseaje, pada takoe u nemilost. To je triumf za Dolgoruke. Aleksej Grigorjevi raspolae carem kao kakvim porodinim dobrom. Ne samo da mu on namee svoga sina Ivana za ljubimca, prijatelja i druga u uivanjima i razvratu, ve mu daje za verenicu umesto kneginjice Menjikov, svoju ker Katarinu. Vasilij Luki Dolgoruki i on postaju lanovi Vrhovnog Tajnog Saveta. Smatrajui ve da je presto njihova nasledna batina, kneevi Dolgoruki idu za primerom Menjikova i ponavljaju njegove pogreke: oni zloupotrebljavaju prema drugima svoju mo, vreaju ceo svet svojom nabusitou i bezono pljakaju dravnu blagajnu. Meutim njihov poloaj za koji imaju da zahvale samo njihovim linim vezama sa mladim carem, veoma je nepouzdan. U noi izmeu 18 i 19/29 i 30 januara 1730 godine Petar II umire od boginja. Namah se veliina Dolgorukih rui poput kue od karata. U svojoj pometenosti oni vre jedan oajniki pokuaj: sastavljaju laan testament kojim Petar II proglauje za caricu svoju verenicu, Katarinu Dolgoruku. Tada stupa na pozornicu stareina druge jedne aristokratske porodice, knez Dmitrij Mihilovi Golicin. Ovaj starac je neobian tip aristokrate, jer njegova vernost starim obiajima i ruskim shvatanjima spojena je sa njegovim najivljim interesovanjem za zapadnjake politike ideje. Doklegod su Dolgoruki uivali vladarevu naklonost, on je ostao po strani; usamljen u svome kabinetu za rad, uz pripomo Nemca Fika, on se zadubio u prouavanje politikog ustrojstva vedske, Poljske i drugih evropskih drava. On sanja o tome da visokome plemstvu dadne prevagu u rukovoenju dravnim poslovima, ali jednu prevagu za koju ono nee imati da zahvaljuje samo svojim linim vezama sa carem, i koja e biti zajemena jednim aristokratskim Ustavom, koji e ograniiti apsolutnu

250

carevu mo. Kada je trebalo nai zamenika Petru II, on je iskoristio tu priliku da objavi svoje politike planove. Reforme Vrhovnog Tajnog Saveta za vlade Katare I i Petra II. Rad Saveta, koji nije bio prekidan raznim dogaajima politike borbe, bio je upravljen naroito na dve take: s jedne strane na smanjivanje dravnih izdataka i rastereenje poreskih obveznika seljaka, a sa druge strane na iznalaenje mogunosti da se olaka uprava nad imanjima onim plemiima koji su usled obavezne vojne slube morali da ive daleko od njih. U oblasti centralne dravne uprave, Savet je smanjio broj i osoblje dravnih kolegijuma, a njihovim inovnicima odobrio, putem naizmeninog smenjivanja na dunosti, otsustvo od godinu dana da otidu na svoja imanja i srede svoje line poslove. U isto vreme, mesne administracije dobile su u irokim razmerama jedno pravo koje je dotada pripadalo iskljuivo kolegijumu za plemiska dobra, na veliki utrb zemljoposednika, a to je pravo da potvruju belenika akta koja se odnose na ustupanje zemljinih poseda. U oblasnoj administraciji ukinut je sistem mnogostrukih ustanova to ga je zaveo Petar Veliki, a administrativna organizacija uproena to je mogue vie usredsreivanjem upravne i sudske vlasti u ruke jednog istog inovnika, gubernatora u gubernijama, vojvode u oblastima i okruzima. U oblasti finansija, smanjivanje seljakog poreza to je interesovalo takoe i plemstvo, jer ukoliko seljak bude manje plaao dravi, utoliko e vie moi da daje svome gospodaru, plemiu zemljoposedniku prouava se temeljno; ali, pred krajnjom sloenou toga problema nije odluena nikakva reforma. Ipak, Savet je odobrio izmeu ostalog jednu stvarnu olakicu zemljoposednicima i seljacima, jer je smestio u varoke kasarne pukove koje je Petar Veliki bio razmestio po gubernijama i nametnuo njihovo izdravanje stanovnicima okruga. Na direktnu korist seoskoga plemstva, Savet ukida zakon Petra Velikog kojim se oslobaaju ropstva seljaci i sluge vezane za zemlju koji dobrovoljno stupe u vojsku. itav niz odluka ima za cilj da povea slobodu trgovine i industrije: trgovina solju i duvanom, koja je dotada bila monopol drave, oglauje se za slobodnu; monopol izvoza, to ga je Petar Veliki dodelio Petrogradskoj luci, ukinut je, ali su izvozne carine tamo nie nego u pristanitu Arhangelska; regulisan je i menini sistem. Ove reforme interesuju isto toliko plemie koliko i trgovce; uistini, od sedam lanova Specijalne trgovake komisije ustanovljene u to doba, jedan jedini je trgovac, dok su ostali plemii, i ta komisija daje pravo ovim plemiima da trguju poljoprivrednim proizvodima kako u unutranjosti zemlje tako i u pogledu izvoza. Nasuprot tome, trgovci gube svaku autonomiju; izabrani optinski magistrati potinjeni su vojvodama, a glavni magistrat je ukinut; izvesne slube koje su u vezi sa prikupljanjem poreza, koje je Petar I dodelio umirovljenim vojnicima, ponovo su nametnute varokim trgovcima i zanatlijama.

251

2. ANA IVANOVNA (17301740) Anino stupanje na presto i lanovi iz 1730 godine. im je Petar II umro, Vrhovni Tajni Savet okupio se u dvoru na nonu sednicu da raspravlja o nasleu prestola. Njega tada sainjavaju samo pet lanova: Golovin, Osterman, Aleksej Grigorjevi, Vasilij Luki Dolgoruki i Dmitrij Golicin, pored kojih su pozvani jo i maral Vasilij Vladimirovi Dolgoruki, Mihail Vladimirovi Dolgoruki i maral Mihail Golicin. Aleksej Dolgoruki okolino ukazuje na testament Petra II, koji je toboe zavetao presto svojoj verenici. Ali Dmitrij Golicin, poto je otvoreno izjavio da je taj dokument laan i odbio mogunu kandidaciju dveju keri Petra I, Ane i Jelisavete, zato to su one roene pre venanja Katarine sa carem, predlae za vladarku Anu Ivanovnu, ker cara Ivana V i neakinju Petra I, koja, kao udova vojvode od Kurlandije, stanuje u Mitavi. On u isti mah izjavljuje da njoj treba postaviti tano odreene uslove,, kako bi se ograniila njena vlast u korist Vrhovnog Tajnog Saveta. Posle kratkog ustezanja Savet prihvata ovaj predlog, i jo na toj istoj sednici utvruje uslove ili lanove koje e Ana morati da potpie. U njima se zahteva da se Ana, pod pretnjom da bude svrgnuta s prestola, nee ponovo udati i nee naimenovati svoga naslednika to znai da monarhija postaje izborna; da e uvek zadrati kraj sebe jedan Vrhovni Savet od osam lanova, bez ijeg pristanka ona nee moi da objavi rat, ni da zakljui mir, da zavodi nove poreze, da dodeljuje inove iznad pukovnikog, da liava plemie ivota, imanja i asti bez prethodnog suenja, da razdeljuje dravnu zemlju i da nareuje isplate iz dravne blagajne; tome Savetu prepustie ona upravu nad vojnim snagama. to su ovi lanovi bili brzo sastavljeni ima se zahvaliti prouavanju ustava stranih drava koje je vrio Golicin. I zaista, ovi lanovi stvoreni su direktno po ugledu na vedske Akte, a to e rei na ustrojstvo dravne uprave kakvo je uvedeno u vedskoj 1719 i 1720 godine i na kraljevsku zakletvu Fridriha I. Uistini, vladareva vlast bie jasno ograniena u korist Saveta osam lanova, organa aristokratske oligarhije. lanovi Saveta odluuju da se ova reforma izvede u ta veoj tajnosti, poput kakve dvorske spletke snovane u prisenku. Ujutru 19/30 januara oni stavljaju do znanja skuptini sastavljenoj od vieg svetenstva i visokih dravnih inovnika izbor Ane Ivanovne, ne spominjui ni jednom reuju one uvene lanove, a za to vreme jedno izaslanstvo, koje predvodi Vasilij Dolgoruki, odlazi potajno u Mitavu da ponudi krunu Ani i da joj predloi uslove. Razume se, ma da je Moskva opkoljena gardom i ma da nikome nije doputeno da u nju ue ili iz nje izie, tajna je ipak nekako otkrivena. Istoga dana, i pored garde koja uva strau na izlazima iz varoi, voa svetenstva arhiepiskop Teofan i dravni tuilac Jaguinski alju izaslanike da obaveste Anu Ivanovnu da su lanovi potekli od lanova Saveta,, a da narod u tome nema nikakvoga udela. Moskva je u tome trenutku prepuna plemia iz unutranjosti. Oni su bili poli da prisustvuju venanju Petra II, ali su stigli na njegov pogreb. Objavljivanje planova Saveta ih je najzad strahovito uzrujalo. Sa njima stupa na

252

pozornicu trei element plemstva, slubeno plemstvo, iji su mnogi prestavnici sasvim skromnoga porekla. Ovi plemii, koje nazivaju poljskim nazivom ljahta, uzrujavaju se, komeaju, poinju da se savetuju o situaciji. Po itavoj varoi obrazuju se skupovi na kojima se ivo raspravlja. Niko nije zadovoljan planovima Saveta; ali se nezadovoljnici cepaju u dve stranke: jedni su za odravanje autokratskog reima, a drugi za ograniavanje apsolutne vlasti, ali u korist celokupnoga plemstva, a ne samo u korist stare aristokratije. Uzalud lanovi Saveta pokuavaju da prekinu to okupljanje plemia; uzrujanost se sve vie iri. Kada je stigao odgovor od Ane, koja prima krunu i potpisuje lanove iako je unapred reena da ih se otarasi im bude mogla, sastaje se zajednika skuptina Saveta, Sinoda, Senata i graanskih i vojnih velikodostojnika 2/13 februara. Golicin je tu proitao Anin pristanak i lanove koje je ona potpisala. Ledena tiina zavladala je prilikom toga itanja. Zatim jedan od prisutnih izraava elju da se naela toga novoga reima podvrgnu optoj diskusiji. Golicin, oseajui neprijateljsko raspoloenje skuptine, smatra za korisno da naini jedan ustupak: svaki e moi slobodno da sastavi svoje predloge i da ih podnese Vrhovnom Tajnom Savetu. Od tog trenutka kriza ulazi u svoju odlunu fazu; to pitanje izlazi iz uskoga kruga Saveta osmorice, da bude podvrgnuto javnom ispitivanju itavoga plemstva okupljenog u Moskvi. Plemii odmah poinju da sastavljaju predloge za reformu. Ovi predlozi, od kojih nam je ostalo sauvano dvanaest moguno je da ih je bilo i vie, pokazuju razna politika shvatanja tadanjega plemstva. Predlog visokih inovnika koji ne pripadaju staroj aristokratiji predlae da se ukine Vrhovni Tajni Savet, pa da se na elo dravne uprave stavi Senat, da se broj senatora povisi na dvadeset i jedan, da se uporedo poveri i vladaocu i Senatu vrhovna vlast donoenja zakona, i najzad, da se radi upravljanja tekuim poslovima ustanovi jedna skuptina od sto lanova, od kojih bi naizmenino zasedavala jedna treina i koji, kao i senatori, ne bi bili birani, ve odreivani po slobodnom nahoenju, tako se ovde jasno ispoljava elja da oligarhiju stare aristokratije zameni samovlada viih inovnika. Ostale predlozi izjanjavaju se, naprotiv, za jedan vie reprezentativan sistem. Jedan jedini predlog trai ukidanje Vrhovnog Tajnog Saveta, koji bi se zamenio Senatom od trideset lanova koje bi birala opta skuptina plemstva. Drugi propovedaju, sa neznatnim razlikama, jedan zajedniki sistem: iako predlau da se zadre i dalje Senat i Vrhovni Tajni Savet poveavajui broj njihovih lanova, oni to ine pod uslovom da senatore i savetnike takoe bira skuptina sastavljena od prestavnika celokupnoga plemstva, i da ta skuptina ima pored ostalog i pravo da pretresa projekte zakona i najvanija dravna pitanja. Golicin istina pokuava da vodi rauna o tenjama plemstva i da povea broj lanova Saveta predvien prvobitnim lanovima. Ali ovi pokuaji za izmirenjem ne mogu da imaju uspeha, jer on nee da popusti u glavnom pitanju

253

koje ozlovoljava novo plemstvo; iako pristaje da povea broj lanova Saveta, on nema nameru da se odrekne sistema naimenovanja lanova po slobodnom nahoenju koji upravo i daje njegovom predlogu oligarhijsko obeleje. Uostalom, njegovi ustupci su odve zakasnili; autokratska partija ga pretie jednom pomamnom propagandom. Na dan 10/21 februara Ana stie u Moskvu. Odmah pristalice apsolutne vladarske vlasti udruuju sve svoje napore da bi iskoriavajui raspre izmeu raznih plemiskih grupa postigli ponitenje lanova. Osterman, taj veti dvoranin koji ume odlino da vodi dvorske spletke, prima na sebe da radi na uspostavljanju autokratije. Njegovi mnogobrojni agenti uvlae se u skupove plemstva i trude se da ubede plemie da treba da trae od carice da poniti uslove koje je potpisala. Ma da na Anu budno motre lanovi Saveta, on ipak pronalazi nain da joj saopti poslednje vesti: ujutru, kada joj se donese novoroene njenoga ljubimca Birona, ona nae jedno pisamce u detinjim pelenama. Ostermanova propaganda iskoriuje pre svega injenicu da su se mnogi plemii pokazali jo u poetku tih dogaaja ubeene pristalice apsolutne vlasti. Ta propaganda tvrdi takoe da u veini predloga to su ih izradili plemii nije jasno i odreeno iznesena ustavna teorija izraena u lanovima i, ma da ti predlozi pretpostavljaju stvaranje pretstavnikih saveta koje bira plemstvo da pomau carici, ipak ta nejasna formula ne moe znaiti ograniavanje apsolutne vlasti. Najzad i naroito, Osterman dobro zna da se svi predlozi, ma kakvo bilo njihovo shvatanje drave, slau u tenjama plemstva, da svi zahtevaju da se utvrdi trajanje obavezne slube, da se ukine ukaz Petra I koji propisuje da sva zemlja jedne porodice prelazi na jednog jedinog naslednika, zatim stvaranje jedne kole namenjene plemiima, pravo da oni ne slue u vojsci kao prosti vojnici i odobrenje da u nju stupaju neposredno kao oficiri. On otuda opravdano izvlai zakljuak da bi se velika veina plemia rado odrekla ogranienja apsolutne vlasti, ako ta vlast obea da e svojevoljno dati te povlastice. Zato je ta propaganda postigla sjajan uspeh. Na dan 25 februara/8 marta plemii u gomili dolaze u Vrhovni Tajni Savet i zahtevaju da njegovi lanovi pou sa njima u dvor, gde je sve unapred pripremljeno i gde su na sve strane postavljeni vojnici iz garde. Izaslanici plemia trae isprva da se sazove pretstavnika skuptina plemstva, da ona odlui o politikom reimu; ali, kada su gardiski oficiri zazveckali sabljama i zahtevali da se odmah uspostavi apsolutna vlast, oni im se pridruuju, i Ana, cepajui pred celom skuptinom lanove koji su ograniavali njenu mo izjavljuje da e vladati kao autokrata, po svojoj volji i svom nahoenju. Uvee je Moskva sveano osvetljena. U jednom krugu prijatelja knez Dmitrij Golicin ovako izlae ukratko dogaaje: Gozba je bila spremljena, ali se zvanice nisu pokazale dostojne nje. Ja znam da u biti rtva toga. Neka bude volja Boja. Patiu za svoju otadbinu. Ja sam ve pri kraju ivota, ali oni zbog kojih ja moram da plaem, plakae jae nego ja. Bile su to proroke rei, jer ono to je oekivalo Rusiju, bilo je doba Birona, Bironovina.

254

Carica i ljubimac. Ani je bilo trideset i sedam godina kada je stupila na presto. Visoka, krupna, teka, ona pada u oi mukim crtama svoga lica. Ona je obdarena duhom koji je od prirode brz i dovitljiv, i njen stric, Petar Veliki, cenio je njenu inteligenciju. Ali ona iskoriuje svoje sposobnosti, koje nimalo nisu usavravane, samo za to da se ruga i da vrea neprestano one koji joj se priblie. Ona je srca kamenoga, nesposobna za kakvo plemenito i samoniklo oseanje. Mladost joj je bila nesrena; odrasla je kao naputeno dete, jer ju njena majka nije volela. U sedamnaestoj godini udali su je, iz politikih razloga, za Fridriha Viljema, vojvodu od Kurlandije; ali postavi ubrzo udovica, ostala je skoro devetnaest godina da ami u Mitavi, usamljena i naputena, meu tuincima. Njen tuni i muni ivot bio je ispunjen gorinom. Iz Petrograda nisu joj nita slali, i ograniavali su se samo na to da zahtevaju, no bez uspeha, da joj skuptina Kurlandije dodeli udoviki deo zemalja iz vojvodine zaostavtine. Po smrti Petra Velikog doivela je ona i poniavanja; bila je primorana da moli za pomo velikae, o emu svedoe smerne molbe za materijalnu pomo koje je upuivala Katarina I svojoj roaki Jelisaveti, Menjikovu, Ostermanu. Dok se u Petrogradu vodila borba ambicija, dok su se stvarale i ruile karijere, ona je i dalje ivotarila u dnu Kurlandije kao siromana roaka koju izdravaju iz milosti, a zakiena, kao radi potsmeha, titulom vojvotkinje. U tome sumornom i tunom ivotu, koji je kao poruen da ogrubi srce i duu, ona je imala jednu utehu, svoju vezu sa Bironom. Kada se iznenadno, u trideset sedmoj godini, ova vojvotkinja bez vojvodine obrela kao carica svih Rusa, ona je ve moralno skrenula s pravoga puta, sposobna samo za ironiju i nepoverenje, ponekad sklona osveti i svireposti. Moe joj se dogoditi da ponekad ispolji i kakvo lepo oseanje: tako je, na primer, bila veoma dobra prema erki Menjikova, njenoga najgoreg neprijatelja. Ali nije bez razloga dvorska budala na dvoru njene majke obino vikao kada se ona pribliavala: Din, dong, dong! Evo ide car Ivan Grozni! Ako je ona jo u svome detinjstvu pustila na volju svojim udima i svirepim prohtevima, sada kad je izila iz svih svojih iskuenja i poto je stavila na glavu carsku krunu, ona e dati maha svojim sklonostima. Bilo bi nepravedno pripisivati Bironu sve svireposti te vladavine. Zar je nije jedino posredovanje njenoga ljubimca zadralo da ne kazni bievanjem kneza Kurakina, ija je krivica bila jedino u tome to je obrisao maramicom ivicu svoga pehara koji je ona prinela svojim ustima? Zar je onda udo to su knuta i veala igrali tako veliku ulogu za vreme njene vladavine? Prema tvrenju stranih diplomata na njenome dvoru hiljade ljudi osueno je na smrt, a desetine hiljada prognano u Sibir. Moda su ove cifre i preterane, ali je van svake sumnje da je vladavina Anina bila pravi teror. Ono to nju najbolje karakterie jeste injenica da ona zadaje patnje drugima ne samo iz srdbe ili straha, ve i iz potrebe da se razonodi. Praznina njene due titi je, i ona pokuava da je ispuni zabavama koje nemaju u sebi niega enskog. Ona je vazda strasno voljela da gaa iz puke. Po svim odajama dvora ima napunjenih

255

puaka, da bi ona mogla u svakom trenutku da puca na ptice u vrtu. Njeni dvorovi pretvoreni su u prave menaerije. Iz svih krajeva Rusije dovode se medvedi, vuci, divlji veprovi i jeleni u njene poljske letnjikovce radi lovakih zabava. Iz Londona, Pariza i drugih gradova, ruski diplomatski pretstavnici alju hrtove i lovake pse na stotine; godine 1740 otposlano je iz Moskve u njen dvor u Petrogradu est stotina ivih zeeva. Dok na jednoj strani uiva da ubija ivotinje, ona ne ume da se ali a da ne vrea ili poniava ljude svojom zajedljivom ironijom. Kepeci i dvorske budale oba pola i svakojaki bogalji susreu se u dvoru na svakom koraku, i ona je srena samo kad ti ludaci i nakaze zapodenu meusobno krvavu bitku, dok dve dvorske budale kneevskoga porekla kakou kao kokoke, uei na korpi sa jajima. Ovo ismevanje oveanstva dovodi ona do vrhunca prilikom one uvene svadbe dvorskih budala koja je svetkovana u jednoj kui nainjenoj od leda na Nevi: ogromne sume novca utroene su za podizanje udnih graevina i za organizovanje povorki poludivljih plemena sa neplodnih ravnica severne Rusije i Sibira. Posle ovih zabavnih prizora, dva bedna kepeca, momak i devojka, moraju da zabavljaju caricu i njene dvorane izigravajui mladence i provodei no na postelji od leda. Rasko dvorskih zabava je neuven. De Lirija, panski ambasador, pie: Ja sam video mnoge dvorove, ali tvrdim da ruski dvor, svojim luksuzom i sjajem prevazilazi i najblistavije strane dvorove. Sve strane diplomate ale se zbog ogromnih izdataka koje moraju da ine da bi se saobrazili dvorskom nainu ivota. Nigde kae Rondo nisam video toliko zlata i srebra posutog po odelu, toliko zlatotkane i srebrotkane svile, toliko dijamanata. Ova rasko ne pada teko samo stranim diplomatama, ve primorava i ruske plemie da troe u vreme tih zabava veliki svojih prihoda na haljine i odela za veernje zabave. Ove obavezne zabave, naglo uobiajene na obalama Neve, izazivaju negodovanje javnosti, a caricu ne zabavljaju potpuno. Usred najblistavijih sveanosti ona se nikad ne osea zadovoljna i njoj je dosadno ako pored nje nema nikoga ko bi joj priao razne doivljaje i prie. Radi nje se alju izaslanici po celoj zemlji da trae ene koje umeju da govore mnogo. U jednom pismu glavnom upravniku Moskve, Saltikovu, ona nareuje da joj se polje jedan vorak koji, kako priaju, govori mnogo. Svejedno je koga ona slua, oveka ili ivotinju, glavno je da neiji glas bruji blizu njinih uiju, da bi odagnao tiinu od koje se njena dua ledi i koja je ispunjava uasom i oajanjem. Njenog ljubimca Birona, koga ona oboava, opisuju esto as kao jednog uanosnog i mranog zloinca iz melodrame, a as kao divljeg i grubog neznalicu. Uistini, to je bio ljubimac ovek, pristupaan u ophoenju i uio je neko vreme na univerzitetu u Kenigzbergu. Istina da je kao student bio dvaput osuivan zbog krae i da je utiv i prijatan samo dok se ne dirne u njegove line interese ili u njegovu ugodnost. Tako je jednoga dana stigao u Senat naljuen, jer su ga kola mnogo istruckala dok su prelazila jedan most na Nevi, i taj lepo vaspitani ovek zapretio je senatorima: ako taj most ne bude opravljen u

256

odreenom roku, on e tokovima svojih koija prei preko njihovih telesa. Teko onome ko se usudi da se pokae kao njegov politiki protivnik! On se ne ustee da poalje svoje suparnike na veala, to dokazuje primer Volinskoga. Nema niega melodramatinog u njegovoj linosti. To je naprosto jedan Nemac lepa stasa i malo obdaren. Naviknut da ljude smatra samo kao orua koja e mu posluiti da izgradi svoje blagostanje, on im se osmehuje ljubazno dok su mu oni potrebni, a otarasie ih se im ponu da mu smetaju. On je ak sposoban i za nena oseanja, istina ne prema ljudima, ve prema konjima. Jedan njegov savremenik kae o njemu: On govori o konjima kao da su ljudi, a o ljudima kao da su konji. Bironovtina. Predanje je nazvalo Aninu vladavinu bironovtinom (Bironovo doba). I zaista, Biron je stvarni poglavar drave i on daje pravac cariinoj politici. Ova politika ide za dvema tenjama, koje obe potiu iz straha da se ne ozlovolji plemstvo. Ta politika slui se policiskim teretom i ini plemiima izvesne ustupke koje su oni zahtevali jo pre Aninog stupanja na presto, no to se ini uvek u cilju da se sprei stvaranje zavera. Ali, dok se obilno slui policiskim pritiskom, ona sve vie krnji date povlastice. Zato, dok teror zastrauje ostale drutvene redove i dovodi ih do oajanja, dotle zakonske mere u korist plemstva izazivaju samo prolazno zadovoljstvo i ostavljaju izvesno oseanje razoarenja. U samom poetku su pobednici iz 1730 godine toliko malo pouzdani u svoj uspeh, da se ne usuuju kanjavati voe aristokratskog pokreta. Prema jednom nedavno pronaenom dokumentu, oni su odmah posle Aninog stupanja na presto poeli prouavati plan da sazovu jednu veliku skuptinu sastavljenu od pretstavnika svetenstva, senatora i plemstva da ona raspravlja s jedne strane o krivinoj odgovornosti lanova Vrhovnoga Tajnog Saveta, a s druge strane o reformi dravne uprave. Ali ovaj plan, u kome se vidi tenja da se najpre ukroti buntovna aristrokratija, a zatim da se ispune obeanja data niem plemstvu, naposletku pada u zaborav, a namera da se sazovu pretstavnici plemstva i da se odmah kazne Golicin i Dolgoruki naputena je. Tek poetkom aprila 1730 godine zadat je prvi udarac: Aleksej Dolgoruki, njegov sin Ivan i njegov brat Sergej prognani su vrlo daleko, u njihova sela, a Vasilij Dolgoruki svrgnut sa svih svojih zvanja i podvrgnut veoma strogom nadzoru. Golicine jo nisu poeli da uznemiravaju. Garda, koja je uzela uea 1730 godine u borbi za apsolutnu monarhiju, pojaana je sa dva puka, Ismajilovskim i Viteke garde. U martu 1731 godine ponovo je uspostavljena, pod nazivom Kancelarija za tajna istraivanja, nekadanja glavna uprava politike policije, Preobraenski prikaz Petra I, koji je ukinut za vladavine Petra II, i koji se sada ponovo baca na posao sa pomanom revnou. Politika pijunaa prua svuda svoje ogranke. Ljudi uhapeni gde bilo, na osnovu neproverenih dostava, iezavaju kao da ih je zemlja progutala i ne ostavljajui traga; ali se zna ta znae ova iezavanja. Policiski teror caruje.

257

Malo po malo gnev javnosti pretvara se u mrnju na strance koji imaju vlast u rukama. I zaista, Nemci su na svima istaknutim poloajima: cariin ljubimac Biron vlada zemljom; Osterman upravlja spoljnom politikom, a Minih vojnim poslovima; razni Levenvoldi. Korfi i mnogi drugi pretstavnici isto nemakih porodica, koji su sa Anom doli iz Kurlandije na obale Neve, dre najvie poloaje na dvoru i u dravnoj upravi, i ponaaju se prema Rusima nadmeno i grubo. Jedno prezrivo vi, Rusi bio je omiljen izraz Bironov, i itava nemaka klika, koja puzi pred njim, podrava svoga gospodara. Ovakvo dranje, koje vrea nacionalno oseanje, pridruuje se drugim razlozima nezadovoljstva socijalnog karaktera. Prvi koraci ka nezavisnosti plemstva. Nie plemstvo, koje je branilo apsolutnu monarhiju, ima prava da oekuje ispunjavanje carskih obeanja i dodeljivanje povlastica koje je ono trailo svojim predlozima iz 1730 godine. Poto je, kao to smo videli, naputena namera da se sazove skuptina pretstavnika plemstva, plemii su prinueni da se zadovolje onim to se Anini ministri smiluju da im dodele. Na nedelju dana posle vaspostavljanja autokratije ukinut je Vrhovni Tajni Savet; Senat ponovo uzima svoj naziv upravni, a broj njegovih lanova utvren je na dvadeset i jedan. Ali uskoro potom, 18/29 oktobra 1731 godine, stvoren je drugi jedan organ, Kabinet ministara, koji je vii od Senata. U poetku njegova uloga izgleda veoma ograniena; to je neka vrsta cariine line kancelarije; sainjavaju ga samo tri linosti: Golovskin, ovek mlak i bezbojan, knez erkaski, koji nikad ne otvara usta, i baron Osterman, koji postaje njegova dua. Postepeno Kabinet usredsreuje u svoje ruke sve vanije dravne poslove, te Senat ponovo spada na onu beznaajnu ulogu koju je imao u vreme Vrhovnog Tajnog Saveta. Kasnije e se jednim zakonom potvrditi ovo stanje i od Kabineta ministara pretvoriti u organ vrhovne dravne uprave, a 9/20 juna 1735 godine, jednim Aninim ukazom dodeljuje se ministarskim ukazima ista zakonska snaga koju imaju i cariini ukazi. I tako, nasuprot zahtevima plemstva, ne samo da Senat nije postao izborno telo, ve je jo stavljen ispod jedne nove ustanove koja mu sniava ugled. Kabinet ministara nije, kao to je to bio Vrhovni Tajni Savet, organ aristokratske oligarhije, nego organ visoke birokratije, iji je najtipiniji pretstanik Osterman. Na socijalnom podruju, naprotiv, plemii dobivaju delimino zadovoljenje. Poto im doivotna sluba u vojsci ili dravnoj administraciji nije doputala da se bave svojim posedima i seljacima, oni arko ele da se ta sluba ukine ili bar ogranii. Godine 1731 stvorena je jedna naroita komisija, pod pretsednitvom Miniha, koja je imala da proui pitanje ograniavanja roka slube, i njen rad zavrio se carskim proglasom 1736 godine: po zakonu, koji e se primenjivati tek po zavretku rata sa Turskom, u svakoj porodici e jedan od sinova koga otac izabere, ili, ako je otac umro, dogovorom izmeu brae biti sasvim osloboen slube, da bi se mogao starati o svome imanju, a da e ostali obavezno stupati u dravnu slubu kad navre dvadesetu godinu i sluie za vreme od dvadeset i pet godina, a posle toga roka imae pravo da podnesu

258

ostavku, ak i ako su jo sposobni za slubu. Objavljivanje ovoga proglasa izazvalo je snaan utisak, jer je znailo prvi korak ka nezavisnosti plemstva. Ali posle tri godine, po zavretku rata sa Turskom, broj plemia koji su otsluili dvadeset i pet godina i koji trae da se povuku iz slube toliko je veliki, da vlada smatra za potrebno da itavim nizom propisa znatno ogranii te ustupke: povlaenje iz slube nije nikakvo pravo, i ono e odobravati tek uz saglasnost, i to za svaki pojedini sluaj, dravnog pravozastupnika u Senatu, a ovaj e davati svoju saglasnost samo za one plemie koji su savesno ispunili svoju dunost i kojima stvarno bude potrebno da stanuju na svome imanju radi poboljanja njegovog iskoriavanja; osim toga, nijednome graanskom slubeniku nee se moi dopustiti povlaenje iz slube pre navrene pedeset pete godine ime se menja proglas iz 1736 godine, jer se trajanje obaveznog sluenja poviava na trideset i pet godina. Ukaz iz 1714 godine o nedeljivosti naslea nepokretnih dobara jako je sputavao testamentarnu slobodu zemljoposednika, jer su bili prinueni da zavetaju celokupno svoje nepokretno imanje jednom jedinom nasledniku, a naroito je bio nezgodan za one male posednike koji nisu imali nikakvih drugih sredstava kojima bi obetetili ostale lanove svoje porodice. Ukidanje toga ukaza, traeno u predlozima iz 1730 godine, izvreno je ve krajem te godine. Drugi ukazi poveavali su vlast spahije u njegovom selu, a nasuprot tome ograniavali pravo seljaka vezanih za zemlju. Da bi se spreilo bekstvo seljaka, usled ega je trpela itava poljoprivredna ekonomija plemstva, jednim ukazom iz 1736 godine dato je spahijama pravo da oni sami odreuju kazne seljacima beguncima. U toku te iste godine zabranjeno je seljacima da idu na radove izvan svoga sela bez doputenja njihovoga gospodara. Godine 1731, prikupljanje linog poreza (glavarine) koje su dotada vrili vojni odredi ili vojvode, povereno je spahijama, a oruana snaga odailjana je u sela samo u sluaju neplaanja, da prikupi neplaene sume iz ranijih godina. Uporedo sa proiravanjem prava plemia-spahija vri se suavanje prava seljaka vezanih za zemlju (muika): godine 1737 njima je zabranjeno da kupuju tkanice; godine 1737, da uestvuju u javnim nadmetanjima (licitacijama) i da izdaju menice. Najzad, da bi se odgovorilo elji plemia, koji su 1730 godine traili posebne kole za svoju decu, ustanovljen je u Petrogradu 1731 godine plemiski peadiski kadetski korpus. U njih se primaju samo deca plemia, a vreme koje u njemu provedu rauna im se kao vojna sluba u trupi; po zavretku uenja stupaju oni u vojsku kao oficiri, ili u administrativnu slubu sa odgovarajuim poloajem. Ove mere, koje znae poetak jedne nove vladine socijalne politike, oznaavaju i poetak preobraaja plemstva u jednu povlaenu kastu sopstvenika poljskih dobara i muika. Iako one ostvaruju predloge plemstva iz 1730 godine, one ipak vladavinu Aninu ne ine popularnom meu plemstvom. Carica i njeni ministri i dalje zaziru od pobune plemia, a ovi sve vie mrze

259

bironovtinu. To dolazi otuda to plemstvo smatra svoje zahteve iz 1730 godine samo kao prvi korak ka svome potpunom osloboenju od obavezne slube, dok ih vlada smatra kao maksimum ustupaka, koji ne namerava da prekorai, ve pre tei da ga smanji. Plemii, kao to smo videli, brzo su izgubili jedan deo koristi od zakona iz 1736 godine o trajanju obaveznog slubovanja. Ceo njihov ivot, jo od kolevke, ostaje i dalje regulisan samo u cilju toga slubovanja, kao to podrobno odreuje ukaz iz 1737 godine. U sedmoj godini ivota, svi plemiski sinovi moraju se javiti jednoj regrutnoj komisiji, koja ih upisuje u posebne spiskove, posle ega su roditelji obavezni da im stvore mogunost da naue itati i pisati. U dvanaestoj godini ponovo izlaze pred drugu jednu regrutnu komisiju, pred kojom polau ispit. Potom se putaju kuama samo oni iji roditelji imaju najmanje 100 muika i koji se moraju obavezati da e njihova deca izuiti veronauku, aritmetiku i geometriju; ostali se upisuju u dravne kole. Posle etiri godine, a to e rei kad navre esnaest godina, svi se pozivaju u Petrograd ili Moskvu pred jednu treu komisiju i polau ponovo ispit. Oni koji ne poloe taj ispit alju se u mornaricu kao prosti mornari i gube pravo na unapreivanje. Posle novog roka od etiri godine, mladi plemii, kojima je tada dvadeset godina, poslednji put polau ispit iz geografije, istorije i fortifikacije i stupaju u dravnu slubu, gde moraju ostati najmanje dvadeset i pet do trideset i pet godina, a to e rei do etrdeset i pet ili pedeset i pet godina ivota pre nego to se mogu koristiti svojim pravom na penziju. Pod ovakvim uslovima, razume se da plemi sebe smatra za roba i udi da ivi srenim i nezavisnim ivotom feudalnoga gospodara na svojoj zemlji. Ovoj obavezi da slui dravu, ime se ograniava njegova nezavisnost, pridruuju se i druge, koje su protivtea povlasticama koje je on dobio na tetu muika. Dajui mu, u izvesnoj meri, slobodu da raspolae svojim imanjem i svojim muicima, vlada mu namee odgovornost za ekonomski napredak njegovoga poseda i za redovno plaanje poreza koju duguju njegovi seljaci. Jedan ukaz iz 1734 godine primorava ga, pod pretnjom kazne, da hrani svoje muike, napoliare i sluge za vreme neplodnih godina i da im daje seme za setvu. Godine 1733 plemiu je zabranjeno da premeta muike sa jednog imanja na drugo bez naroitog odobrenja vlade, da ne bi ovo premetanje ometalo kontrolu nad urednim prikupljanjem poreza. On je istina ovlaen da prikuplja lini porez, ali je u naknadu za to odgovoran za manjak toga poreza. Vojni odredi alju se u sela koja nisu ispunila svoju poresku dunost, da primoraju seljake i spahije da plate zaostalu porezu, koju vlada poinje da trai veoma strogo. Ovi odredi, koji preplavljuju spahiluke, doprinose, zajedno sa policiskim terorom Tajne kancelarije, da bironovtina izgleda plemiima kao nepodnoljiva tiranija. to drava trai tako strogo od seljaka lini porez i zaostale sume toga poreza, to je stoga to je taj porez glavni izvor dravnih prihoda. Sa svoje strane spahije tee da zadre za sebe najvei deo muikovih prihoda, umesto da ih ustupe dravi. Zbog toga ogromni izdaci carskoga dvora i rashoan ivot stranaca koji iskoriuju svoje prijateljstvo sa cariinim ljubimcem vreaju sve drutvene

260

slojeve i izazivaju agor gnuanja. Godine 1738, nastavljajui svoju poresku politiku, vlada odluuje da ukine pravo peenja rakije, do koga je mnogo stalo plemiima-spahijama; u nekojim oblastima gde je obavezno davati akonto poreza namirnice za vojsku, vlada zabranjuje da se itarice upotrebljavaju za pravljenje alkohola. U to vreme, u vladinim krugovima, ve se pomilja na takvo ograniavanje spahiskih prava, da nijedna vlada nije smela da pristupi tome pre ukidanja ropstva 1861 godine. Tako je dravni pravozastupnik u senatu, Moskov, predloio da se zakonskim putem reguliu materijalne obaveze seljaka prema spahijama, sa oiglednom namerom da sledstveno tome povisi njihov porez u korist drave. Pojava ove ideje lepo karakterie raspoloenje koje vlada u tadanjim vladinim krugovima. Teror. Ana i Biron uviaju da su nepopularni. Da bi spreili pobunu nezadovoljnih plemia, oni pribegavaju teroru. Pre svega, oni se svete nad kneevima Dolgorukim i nad Golicinom, koji su zbog uloge to su je igrali u 1730 godini bili prvi na redu da postanu rtve. Oko sredine 1730 godine, oni pootravaju mere preduzete protivu Dolgorukih: Aleksej je prognan u Berezov, gde je ranije iveo u progonstvu Menjikov; Ivan Grigorijevi u Pustozersk, a Vasilij Luki na ostrva Solovki. Godine 1731, maral Vasilij Vladimirovi Dolgoruki, koji je vazda bio visoko cenjen zbog svojih vojnikih vrlina i svog plemenitog karaktera, zatoen je u tvravi liselburgu, pod nejasnom optubom uvrede velianstva. Godine 1736, Ana se oslobaa Dmitrija Golicina. Poto nije smela priznati da joj je samo stalo do osvete, ona ga optuuje da izbegava slubu pod izgovorom da je bolestan, da je izjavljivao kako je gotov da pita za savet i samoga avola, i ova fantastina optuba dovoljna je da bude osuen na smrt. No iako mu je smrtna kazna zamenjena zatoenjem u tvravi liselburgu, ipak mu je celokupno imanje konfiskovano. Anina osveta proiruje se ak i na potomke kolovoa onoga pokreta iz 1730 godine: knez Jusupov, koji je u meuvremenu umro, bio se sloio sa Golicinovim planovima; njegova ki, optuena da se bavi vradbinama i da obasipa pogrdama Birona, osuena je na ibanje knutom i prognana u Sibir. Fik, zato to je pomagao Golicinu pri prouavanju tuinskih zakonodavstava, takoe je prognan u Sibir. Godine 1739 Ana je odluila da raskrsti sa Dolgorukima. Uvaavajui izvesne dostave sibirskih slubenika koji su javljali da izgnanici kritikuju vladu, ona podmee Dolgorukima, Golicinima i Gagarinima da su umeani u jednu izmiljenu zaveru i optuuje ih da hoe da ubiju Birona i da uzdignu na presto Jelisavetu, ker Petra Velikog. Ivan Aleksejevi Dolgoruki, nekadanji Ljubimac Petra II, vrgnut je na toak i pogubljen u Novgorodu; Vasilij Luki, Ivan i Sergej Grigorjevi pogubljeni su takoe. Za vreme od devet godina, nie plemstvo bilo je neprijateljski raspoloeno prema pretstavnicima visoke aristokratije, ali opte gnuanje koje je izazvao Bironov teror, zatim padanja u nemilost i smrtne kazne poele su pretvarati sunje i pogubljene u muenike za dobro ruskog naroda.

261

Ono to je u poetku bilo samo kanjavanje glavnih protivnika iz godine 1730, postalo je uskoro jedan politiki sistem koji je zagrozio celoj zemlji. Preko 20.000 lica prognano je za vreme Anine vladavine. Izriu se kazne na najsvirepija muenja i na smrt, a ne vodi se rauna ni o polu, ni o drutvenom poloaju optuenoga; spominje se sluaj jednog svetenika koji je bio nabijen na kolac. Teror postaje jo tei posle izvesnih zavera, ali su ove zavere posledica opteg oajanja koje on pothranjuje i o kome dokumenti Tajne kancelarije pruaju uzbudljivu sliku. Plemii, svetenici, trgovci i seljaci podvrgnuti su nasilnom ispitivanju i muenju zato to su drali buntovne govore protivu preterano visokih poreza, protivu ogromnih izdataka koje za sobom povlai neuvena raskonost dvorskih sveanosti, kao i protivu meanja stranaca u dravne poslove. Ve vekovima se u Rusiji narodno nezadovoljstvo ispoljava pojavom lanih pretendenata na presto. Tako se i godine 1738 pojavljuje u okolini Kijeva nekakav ovek koji se izdaje za carevia Alekseja Petrovia. Njega odmah priznaju i svetenstvo i stanovnici gradova, i itaju se molitve po crkvama za njegovo zdravlje. Ali se taj dogaaj zavrava alosno: uesnici su raereeni i ivi nabijeni na kolac. Dok se u narodnim masama komeaju lani pretendenti, dotle u visokom drutvu Artemij Volinski razmilja o mogunostima jednog dravnog udara i o promeni reima. Slika koju je o njemu ostavio pisac Laenjikov opisujui ga u svome istoriskom romanu Kua od leda kao borca za narodnu ideju, samo je pesniko ulepavanje. Uistini, bezgranina ambicija Volinskoga nema u sebi niega herojskog; to je jedan strastven ovek, ali njegov karakter nije besprekoran: kao darovit i veoma preduzimljiv ovek, on ima sve mane svoje sredine i svoga stolea. Kao gubernator Astrahanja i Kazanja, on se prouo svojim iznuivanjima i nasiljima, o kojima je dopro glas ak do prestonice. Poto mu je pretila stroga kazna, on se opravdava uz pripomo Birona, koji smera da od njega naini svoje slepo orue. Biron upravo i trai nekog oveka koji bi mu omoguio da sprei Ostermana da diriguje, kao to je eleo, Kabinetom ministara. Daleko od toga da se kao to bi se moglo pomisliti ruski i nemaki velikodostojnici grupiu u to doba u dva protivnika i neprijateljska tabora, Biron, Osterman i Minih, ta tri Nemca koji daju pravac Aninoj vladi, nikada se ne slau meusobno. U poetku njene vladavine Minih uzalud pokuava da ometa Ostermanovu spoljnu politiku; dok je ovaj nepokolebljiv pristalica tesnog prijateljstva sa Austrijom, Minih zapoinje pregovore sa francuskim poslanikom Manjanom sa ciljem da se sklopi francusko ruski savez. Posle rata sa Turskom, u kome je Rusija, saobrazno Ostermanovom programu, bila saveznica Austrije, i pri emu je i on lino zadobio izvesnih uspeha, on ponovo spletkari protivu Birona. Dok on pokuava da zameni as Ostermana, as Birona, i oni su isto tako spremni da obore jedan drugoga. Ali, dok Bironova snaga lei u strasnoj ljubavi koju Ana osea prema njemu, dotle Ostermanova snaga proistie iz njegovog savrenog poznavanja dravnih poslova, iz njegovog

262

administrativnog iskustva i njegovog diplomatskog dara. Nemoguno je oboriti ga pre nego to mu se nae zamenik dostojan njega. Zato Biron, posle smrti starog Jaguinskog sa kojim je verovao da e se moi sloiti uvodi Volinskog u Kabinet ministara. Ali, umesto saveznika, on je sebi stvorio suparnika. Volinski, putajui na volju svojoj ambiciji, namerava da obori najpre Ostermana, a zatim i Birona, pa da postane ef vlade i jedini cariin saveznik. On ide svome cilju bez opreznosti. U jednom izvetaju koji podnosi carici on ocrnjuje sve velikodostojnike i navodi protivu njih najtee optube. Na jednoj sednici Kabineta on puta jednu otrovnu strelu i protivu samog Birona, napominjui da se on, kao vojvoda Kurlandije, brine vie prilikom reavanja pitanja odnosa sa Poljskom o svojim linim interesima nego o interesima Rusije. Od tog trenutka on je izgubljen, jer Biron nema nameru da ustupi svoje mesto. Protivu njega se podie optuba i izvodi se pred sud i on i njegovih pet poverenika, no samo forme radi, jer je on ve unapred osuen; 27 juna/8 jula 1740 godine on je pogubljen, poto mu je najpre otseena jedna ruka. Volinski je bio stvorio itav jedan krug pristalica, kojima je itao svoju raspravu Opta rasmatranja o voenju unutranjih poslova. Ovu raspravu, posveenu politikim ustanovama, poloaju drutvenih stalea i ekonomskom stanju Rusije, smatrali su njegovi oboavaoci za bolju od Telemaka. Naalost, ona nije sauvana; u sudskim aktima nalaze se samo njeni delovi. Da li je tano, kao to pie ambasador Francuske Laetardi, na osnovu obavetenja koja mu je dao jedan inovnik Volinskoga, da je ovaj uzimao u obzir potpuno preureenje drave? Mi o tome nita ne znamo, ali nekoliko reenica koje je Velinski, vrgnut na muke, priznao da je izgovorio, bacaju malo svetlosti na njegove ideje. Izgleda da je on kazao, na primer: Poljskim senatorima je dobro, oni se nita ne brinu; kralj ne moe nita da uini; jedan poljski plemi, nije to kao kod nas, koji se plaimo svega i svaega, moe biti da je teio da vaskrsne plemiske zahteve iz 1730 godine. Plemstvo se tada bilo odreklo da trai politika prava, jer se nadalo da e mu autokratija dati socijalne povlastice. Poto nije dobilo od Anine vladavine sve to je oekivalo, ono je ponovo poelo da misli, pri kraju vladavine, o politikim pravima kakva su uivali vedski i poljski plemii. 3. IVAN VI (17401741) Bironovo namesnitvo. Kada se Ana teko razbolela 1740 godine, opta mrnja na Birona dostigla je vrhunac, te se zabrinuti Nemci, koji ive od reima, zbijaju sve vie oko cariinog ljubimca. Oseajui da su joj dani izbrojani, Ana odreuje za naslednika prestola Ivana Antonovia, novoroenog sina svoje neakinje Ane Leopoldovne, ene Antona-Ulriha od Brunsvika. Poto je budui car jo u kolevci, treba predvideti namesnitvo, i izgleda prirodno da se ono poveri carevim roditeljima, Ani Leopoldovnoj i Antonu-Ulrihu. Ali je svakome jasno da Biron prieljkuje taj poloaj i da oekuje da se predloi njegova

263

kandidacija. Osterman, po svome obiaju, uti i ne puta da se nasluti njegova misao. Meutim, vreme ne eka, jer je cariin kraj sasvim blizu, te Bironovi prijatelji sa strepnjom govore meu sobom: Ako Biron ne bude naimenovan za namesnika, mi Nemci smo propali. Najzad, Minih ima hrabrosti da kae carici da treba naimenovati Birona za namesnika. Posle izvesnog oklevanja, Ana, bojei se moda za sudbinu svoga ljubavnika, naposletku potpisuje reenje koje se trai od nje, pa poto je kazala Bironu: Ne boj se, izdahnula je. Postavi namesnik, Biron ide za Menjikovljevim primerom. On ne ini nita da umanji mrnju koju svet osea prema njemu i nee da deli ni sa kim dobiti od svoga uspeha. Zaslepljen svojom sreom, on izgleda kao da prkosi sudbini. Iako smanjuje za 17 kopejaka lini porez, on s druge strane smilja plan da povredi statut garde otvarajui pristup u ovu trupu i ljudima prostoga porekla kao i plemiima, a takav plan mogao je da upropasti i oveka manje omrznutog nego on, a ve i sama pomisao na tako togod izazivala je gnuanje kod plemia koji slue u gardi. Sa neverovatnom bezbrinou dovodio je on u oajanje ceo svet. Ne samo da se nije trudio da se izmiri sa roditeljima mladoga cara, koji mu ne mogu da oproste to im je ugrabio namesnitvo, ve sa knezom Antonom postupa kao sa detetom i upuuje mu prekore usred Senata. Minihu, koga mui ambicija i kome on ima da zahvali za svoj poloaj, ne daje nikakvo unapreenje. Zato se i ne treba uditi to njegovo namesnitvo traje samo tri nedelje. 8/19 novembra 1740 godine, Minih dobiva saglasnost Ane Leopoldovne da ga svrgne sa vlasti. On provodi celo vee u Bironovom domu, ak i veera s njim, razgovara s njim kao da se nita ne priprema, iako je ve sve gotovo za dravni udar. On ga naputa u 11 sati nou, a u 2 sata ujutru Ana Leopoldovna dri govor vojnicima garde, koje je pozvala da im izloi svoje optube protivu Birona. Oni svi izjavljuju da su spremni da se osvete mrskome namesniku. Sa 80 njih Minih dolazi iznenada u Bironov dvorac, i straari u dvorcu odmah pristupaju njihovoj trupi. Njegov autant Manstejn upada odmah u spavau sobu namesnikovu. Biron pokuava da se odupre vojnicima, no oni ga bacaju na zemlju, premlauju ga, vezuju ga jednim oficirskim opasaem i odvode u dvor u Minihovim kolima. Njegova ena hoe da poe s njim i istrava u koulji za spavanje; jedan vojnik je epa i gurne na gomilu snega, gde ona ostaje onesveena neko vreme. Poto su je podigli i obukli, odveli su i nju u dvor. Ana Leopoldovna proglaena je za namesnika, a Minih za prvog ministra. Biron je prognan u sibirsku selendru Pelim. Namesnitvo Ane Leopoldovne. Pobedilac Birona, Minih, otpoinje da ini iste greke koje je inio i Biron. Samo u jednom pravcu vodi on drukiju politiku. Dok je Biron, prkosei plemstvu, hteo da demokratizuje gardu, Minih se trudi da ugodi plemiima, ukidajui sva ogranienja nametnuta njihovom. pravu da se povuku iz dravne slube posle dvadeset i pet godina. On uostalom i ne moe da ih zadovolji, jer oni tee da dobiju i druge povlastice i nee vie da se zadovolje prostim uspostavljanjem zakonskih mera iz prvih godina vladavine Ane Ivanovne.

264

Anton-Ulrih naimenovan je za vrhovnog zapovednika vojske, ali u svima vanim pitanjima Minih odluuje kao apsolutni gospodar, ne osvrui se na njega. Ograniena i troma duha, knez se ne bi mogao braniti, da mu sam Minih nije dao jednog monog saveznika, Ostermana, kome on neoprezno oduzima poloaj potkancelara, da bi ga naimenovao za velikog admirala. Osterman veto prikriva svoju mrnju, ali on koga su noge bile izdale te je dotada vrlo retko izlazio iz svoje kue, sada nareuje da ga skoro svakodnevno nose u nosiljci u dvor, kuda ga prizivaju Ana i njen suprug. Tu on govori mnogo, i njegov jezik otar je isto koliko i Minihov ma. Krajem januara 1741 godine, on izvruje svoju osvetu. Jednim namesnikim ukazom podeljen je Kabinet ministara na otseke; Ostermanu je povereno voenje spoljne politike i on je zadrao i komandu mornarice; unutranji poslovi povereni su knezu erkaskom i Golovkinu; Minih je zadrao samo upravu nad suvozemnom vojskom, sa obavezom da podnosi izvetaje o svakom svom postupku knezu Antonu. On je pao u potpunu nemilost: od pretsednika vlade postao je obian ministar. Njegovi izvetaji ne primaju se vie povoljno i namesnica esto puta odbija da ga primi, pod izgovorom da nema vremena. On ne moe da se pomiri sa ovakvim stanjem, te 3/14 marta 1741 godine daje ostavku, sa nadom da ga nee pustiti da ode i da e moi da se cenka. Ali je njegova ostavka uvaena odmah, i to je znailo kraj njegove karijere. Od toga trenutka, po reima Laetardija, Osterman je car svih Rusija. Spoljna politika i revolucija 1741 godine. Ostermanov triumf je kratkoga veka. Posle devet meseca jedna nova dvorska revolucija okonava taj triumf i zamenjuje Ivana VI Jelisavetom, kerju Petra Velikog. Jo prilikom smrti Petra II, jedan Jelisavetin prijatelj, francuski lekar Lestok, odluno joj je savetovao da se stavi na elo garde i da se doepa dravne vlasti pomou dravnog udara. Ali je godine 1730 toj mladoj knjeginjici malo stalo do politike. Ona je ba tada izgubila svog verenika, evangelikog knezabiskupa grada Libeka, i trai zaborava svome bolu u raznim razonodama, u lovu, u mladalakim zanosima i u ljubavi. Kasnije, iako se ona dri po strani od svakog politikog spletkarenja, ona stalno ima oseanje da nju smatraju za podozrivu. Iako se ona odrekla svojih prava na carsku krunu, njena linost smeta onima ija karijera zavisi od uvrivanja vlasti Ane Ivanovne. Ova atmosfera nepoverenja mogla ju je prirodno navesti da se zapita da li ne bi bilo bolje za nju da okua sreu. Ipak, tek pri kraju vladavine Ane Ivanovne izgleda da joj je ivotno iskustvo nametnulo ovakvo pitanje. Upravo u to vreme poinju da joj ukazuju vie poverenja; engleski ambasador Fin lepo izraava miljenje koje vlada na dvoru, kada posle smrti Ane Ivanovne, ponavljajui rei koje je Cezar izgovorio o Brutu, pie da se Jelisaveta suvie ugojila da bi mogla sklapati zavere. Porodica Brunsvik da bi je se otarasila, ipak pokuava svim silama da je privoli na brak sa bratom kneza Antona-Ulriha, koga bi htela da naini

265

vojvodom od Kurlandije na mesto Birona. Jelisaveta, oseajui da okolnosti postaju za nju sve povoljnije, ne podaje se tome uticaju. Ana Leopoldovna, usled svoga vaspitanja i okoline u kojoj ivi, ostaje tuinka u Rusiji. Povrh toga, ona ima udnu narav: provodi po itav dan neobuena, sedei na svome krevetu u drutvu svoje ljubimice Julije Mengden, i bei to igda moe, kao divljak, kad opazi neko strano lice. Zna se da ona ima ivu elju da postane carica, umesto da ostane namesnica, ali se zna i to da ona ima jednog ljubimca, grofa Linara, iji poljupci prekidaju beskrajno uorenje sa Julijom Mengden, te se javlja bojazan da posle bironovtine ne nastupi linarovtina. Za Ruse, Jelisavetino ime postaje simbol narodnoga otpora nemakome meanju u dravne poslove. Ono se sa nadom izgovara sve ee u svim drutvima, a naroito u kasarnama garde, gde se erka Petra Velikog pojavljuje veoma esto. Ona rado krtava decu vojnika i prima u svoj dom roditelje svojih kumia. Vojska je uz nju. Ali se ona koleba, razmilja i puta da vreme protie. Da bi se potstakla na delovanje bie potrebna intervencija stranih diplomata. Po smrti Petra Velikog, Osterman stalno zasniva svoju spoljnu politiku na uskom austrisko-ruskom zblienju. U dva maha pokuava Francuska uzalud da zavadi Rusiju sa Austrijom. Prviput pokuava ona to posle stupanja na presto Katarine I. Rusiji, koja je tada bila u ratu sa Persijom, potrebna je austriska pomo, jer postoji mogunost da navue na sebe rat sa Turskom. Zato ni navaljivanje francuskog ambasadora Kampredona, ni pojava engleske flote u Baltikom Moru ne mogu spreiti Ostermana da zakljui ugovor o savezu sa Austrijom 1726 godine. Posle stupanja na presto Ane Ivanovne, i poto je Rusija sklopila mir sa Persijom vraajui joj kaspiske oblasti koje je osvojio Petar Veliki, Francuska ponovo pokuava da raskine austro-ruski savez. Godine 1731 i 1732, uz pripomo Miniha i uprkos Ostermanovog protivljenja, Kampredonov poslednik Manjan radi na sklapanju francusko-ruskog saveza. Ali svi njegovi napori lome se na pitanju naslea poljskog prestola. Francuska predlae kandidaciju Stanislava Leinskog na presto Poljske, dok Rusija i Austrija sporazumno podravaju kandidaciju saksonskoga izbornoga kneza. Ruska vojska upada u Poljsku i Minih opseda Gdansko, gde se zatvorio Stanislav Leinski. Leinskov pokuaj je propao. Poto je Francuska objavila rat Austriji, Rusija alje protivu nje, na Rajnu, jedan korpus od 20.000 ljudi, koje poetak pregovora o miru spreava da se bore. Francuska podbada Turke protivu Austrije i Rusije, i tada otpoinje nov rat sa Turskom 1735 godine. Rusija stupa u njega zajedno sa Austrijom. No i pored itavog niza uspeha koje je postigao Minih, ovaj rat je dug i zahteva velike rtve. Austrija, kojoj je Turska nanela teke gubitke, ne moe vie da izdri i trai posredovanje Francuske. Uskoro potom i Rusija je primorana da zakljui mir. Prema Beogradskom ugovoru, godine 1739, ona dobiva Azov, ali se obavezuje da porui sva utvrenja i odrie se prava da na Crnom Moru dri ne samo ratne, nego i trgovake brodove.

266

Tada se u Petrogradu pojavljuje ponovo jedan francuski ambasador. To je markiz Laetardi. Njemu je stavljeno u dunost da vidi na licu mesta da li se u Rusiji ne priprema kakav pokret koji bi se mogao iskoristiti da se obori austrofilski reim Ane Ivanovne. Posle cariine smrti, dolazak na vlast porodice Brunsvih i triumf Ostermana toga ubeenog austrofila nad Bironom i Minihom izgleda da oduzimaju Francuskoj svaku nadu da e izmeniti rusku politiku. Tada iznenadno upada u austriski deo leske novi pruski kralj Fridrih II, godine 1741. Taj dogaaj ustalasao je celu Evropu. Svaki osea da e uskoro nastupiti vane promene u meunarodnoj situaciji. Za Francusku je sada vanije nego ikad da odvrati Rusiju od Austrije. Naklonost koju garda gaji prema Jelisaveti veoma je povoljna okolnost koju treba iskoristiti; zato se Francuska i njena saveznica vedska pridruuju naporima koje ini garda da privoli Jelisavetu da se izvri dravni udar. Meutim, iako garda nju oboava, iako su poslanici Francuske i vedske spremni da joj pomognu, iako su se oko nje ve odavno okupili njeni odani prijatelji, Razumovski, uvalovi, Voroncovi, iako je Minih dokazao da je jedan noni napad garde na dvor dovoljan pa da uspe dravni udar, Jelisaveta se jo ustee, jer ona nikad i nije udela za krunom. Lestok, koji prima novanu pomo od Francuske i prua potporu francuskom i vedskom ambasadoru, ini sve to moe da je privoli na akciju. Kako je bio darovit crta, pokazuje joj on dva crtea, od kojih jedan prestavlja nju kako se penje na presto uz poklike okupljenog naroda, a drugi kako prima kalueriki veo u jednom manastiru, pa joj kae: Birajte. Ovaj dokaz je imao uspeha, jer se kneginjica najvie plai manastira, poto po reima jednog diplomate nema u sebi ni kapi kaluerske krvi. Ona pristaje dakle da vedska, sporazumno sa Francuskom, objavi rat Rusiji. vedska, koja jednim proglasom obznanjuje da taj rat ima za cilj jedino da oslobodi ruski narod nemakoga jarma i da uzdigne Jelisavetu na presto Rusije, raunala je da e joj kneginja, kada postane carica, ustupiti izvesne ruske pokrajine. Meutim, ona odbija svako ustupanje teritorije, ali se obavezuje da naknadi vedskoj ratne trokove plaajui joj novanu potporu za vreme itave svoje vladavine; da odobri veanima trgovake povlastice u Rusiji; da raskine ranije ugovore sa Austrijom i Engleskom, i da ubudue zakljuuje savez samo sa vedskom i Francuskom. Razume se, ona nema nameru da odri ova obeanja, kojih su je, uostalom, pozniji dogaaji oslobodili i u pravnom i u moralnom pogledu. Pri svem tom, ona se jo nije bila odluila da uini odluni korak, kada rovarenja Lestoka, Laetardija i vedskog ambasadora Nolkena privukoe panju namesnice. Sa svojom uobiajenom prostodunou, Ana Leopoldovna izlae otvoreno sve svoje sumnje Jelisaveti, koja se ini iznenaena, gnua se i zaklinje da je savreno nevina. Dve suparnice grle se uz nekoliko suza, ali posle ovoga razgovora Jelisaveti je jasno da vie ne moe da okleva. Kako je sutradan, 24 novembra/5 decembra 1741 godine izdato nareenje gardi da poe u rat protivu

267

vedske, ona je primorana da otpone svoju akciju pre odlaska pukova, ako ne eli da ostane ostavljena samoj sebi. Tada, ne gubei vreme, i poto se pred jednom ikonom zaklela da ako dravni udar uspe nee nikoga kazniti smru u noi izmeu 24 i 25 novembra/5 i 6 decembra, u pratnji Lestoka i varca, svoga starog nastavnika muzike, ona odlazi saonicama u kasarnu gardiske ete Preobraenskog puka, gde su je oekivali. Grenadiri je doekuju oduevljeno i svi se zaklinju da e dati ivot za ker Petra Velikog. Ona odvodi etu pravo u dvor, a za to vreme naroiti odredi pohapsili su u njihovim domovima Miniha, Mengdena i Ostermana. Na kraju Nevskog Prospekta Jelisaveta izlazi iz saonica i polazi peice. Grenadiri je mole da pohita, pa je naposletku uzimaju na ruke i nose. Ostalo je izvedeno sasvim prosto. Praena grenadirima, ona ulazi u sobu Ane Leopoldovne i kae joj glasno: Sestrice, vreme je da ustanete. Trgnuta naglo iza sna, Ana shvata ta se dogaa i moli za milost. Odvoze je saonicima zajedno sa carem Ivanom VI u Jelisavetin dvorac, gde su dovedeni i Minih i Osterman, i gde je te noi napisan proglas kojim se obznanjuje stupanje na presto nove carice. Taj proglas objavljen je 25 novembra/ 6 decembra u 8 asova ujutru, a u 3 asa po podne, usred opteg veselja, Jelisaveta ulazi u Zimski Dvorac. 4. JELISAVETA PETROVNA (17411762) Vladavina Jelisavetina ubrzava stvaranje nezavisnosti plemiskog stalea. Plemstvo osea da je njegov as doao i ono zbog toga osea samo jo veu naklonost prema Jelisaveti, ija se popularnost objanjava i izvesnim njenim linim osobinama. Carica Jelisaveta. Jelisaveta ima izvesne spoljne crte svoga oca, iako nema njegovu pravu prirodu. Snana, blistave lepote, ona potsea na Petra pre svega svojom ustrom fizikom snagom. Loviti sa konjima i psima, pri emu se izlae opasnosti da pogine, igrati u zanosu po itave asove, sve dok ne klone, uivati nezasitno u ljubavi, eto u kakvim se vidovima ispoljava snaga u njenoj mladosti. Sa godinama, njena vatrenost dobiva druge oblike: strasti kod nje ostaju i dalje iste estine, ali posle etrdesete godine ona se odaje uivanju u jelu i produuje svoje gozbe po itave noi. Ona potsea na svoga oca svojom izuzetnom pokretljivou. ivi neprekidno lutalikim ivotom, i svuda boravi samo privremeno. Ne osea nimalo potrebu da stvori svoj dom i da ga ugodno namesti. Ona voli logorski ivot. Kad putuje iz jednog dvorca u drugi, ak i iz jedne varoi u drugu, nosi sa sobom nametaj, posteljne stvari, ogledala, i to sve rasporeuje se urno po sobama; nije onda nita udno to je njoj potrebno najmanje 20.000 konja za put od Petrograda do Moskve. A to se tie udobnosti stana, ona na to i ne misli. Katarina II pokazuje ivopisno u svojim Uspomenama koliko se Jelisaveta malo brine o unutranjem ureenju svojih dvorova. Pored raskonih salona za

268

primanje, ima u njenom dvoru odaja u kojima se stanuje za koje bi se reklo da ih je neko maloas opustoio: vrata se ne zatvaraju, niz vlane zidove sliva se voda, na kaminima zjape velike pukotine, svuda promaja, sedamnaestoro slugu u jednoj sobi. Tako Katarina opisuje jedan Jelisavetin dvorac u Moskvi. Ovom nehajanju za ugodnost pridruuje se kod nje i nekakva elja da ivi ivotom prostoga naroda. Pri organizovanju svoga dvora ona revnosno kopira Versalj, ona primorava dvorane da podraavaju francuske markizice i markize; ona i sama igra menuet tako savreno, da bi i na samome dvoru Luja XV blistala. Ali ta velelepnost, te dvorske ceremonije, balovi i primanja na francuski nain, sve to za nju je samo dunost; ona se povinuje zahtevima svoga stolea, da ne bi zaostala iza prosveene Evrope. Njena dua otvara se istinski i njena narodska, seljaka priroda zar nije ona erka jedne livonske seljanke? osea se ugodno samo u nekom selu blizu Moskve ili u njenom letnjikovcu na morskoj obali blizu Petrograda, kada, poto je sasluala reda radi jedan hor talijanskih pevaa, ona okuplja na jednoj livadi dvorske sobarice i mlade seljanke, asti ih lenicima i igra kolo sa njima pevajui narodne popevke. Isto tako, kad priredi kakvu sveanu gozbu, iako je njen sto postavljen po svim pravilima francuske etikecije, ona ipak nareuje da se pred nju iznose na veliko uenje stranih diplomata, najprostija seljaka jela i puta na volju svome apetitu. Nije to sluajno da je ova carica, poto je bila verenica svakojakih kneeva, naposletku poklonila svoje srce jednom pevau, prostom maloruskom kozaku (Racumovskom). Od svoga oca nasledila je ona, najzad, razdraljivu ud i plahovitost. Poput njega i ona udara snano; ona obasipa tekim amarima ne samo svoje sluavke, ve i dvorske dame: kada se lepa gospoa Lopuhin usudila da se na jednom dvorskom balu pojavi sa istom frizurom kao ona i sa istom ruom u kosi kao ona, naredila je drskoj lepotici da klekne pred njom na kolena usred bala, otsekla makazama ruu zajedno sa pramenom kose i prilepila joj dva zvonka amara. Ali pod ovom spoljnom slinou izmeu erke i oca kriju se duboke razlike. Neprekidna Petrova pokretljivost samo je odraz njegovog uzavrelog duha. Jelisavetin duh je, naprotiv, trom: u najkritinijim trenucima meunarodnih zapleta, ona ostavlja i to samo zbog svoje odvratnosti prema pisanju, da se diplomatska akta vuku nedeljama po njenom pisaem stolu pre nego to ih potpie. Strani diplomati se zamaraju traei pogodan trenutak za ozbiljan razgovor s njom, jer ona nikada nema vremena, ona se Uvek uri na neki bal ili u lov. Ona je liena svake duhovne radoznalosti; njena prirodna inteligencija nije bila obrazovana; ona je velika neznalica. Veoma pobona, ona je nesposobna da se uzdigne iznad najnaivnijeg praznoverja. Njen nain shvatanja hrianstva je potpuno isti kao i u seljanaka sa kojima ona igra kolo. Ako se Petar malo brinuo za svoju linu ugodnost, to je stoga to je dravni interes privlaio svu njegovu panju. A ako Jelisaveta vodi logorski

269

ivot, to je jedino iz nemarnosti i nedostatka vaspitanja, jer ona u isto vreme strasno voli rasko; posle svoje smrti ostavie ona preko 15.000 haljina i dva kovega puna svilenih arapa. Ako je Petar ponekad svirep i plahovit, to je stoga to on smatra da je grubost potrebna za dobro drave. Nasuprot tome, Jelisaveta, koja ima trenutaka prirodne dobrote, koja se zaklela i odrala zakletvu da nee nikoga kazniti smru posle svoga dravnog udara, koja odbija da potvrdi jedan projekt kaznenog zakona zato to je odve izdaan u svirepim kaznama, koja je toliko puta samo lako kanjavala politike zloine, pokazuje se nemilosrdna samo kada je njena sopstvena linost u pitanju, a naroito kada se dirne u njenu slavu lepe ene. Kad sazna da se Bota, austriski ambasador, usudio da govori s nepotovanjem o njoj u raznim kuama koje je poseivao, izmeu ostalih u domu gospoe Lopuhin koja ima tu nesreu da u lepoti ne ustupa carici i kod gospoe Bestuev, ona nareuje da se uhapse i stave na muke ove dve ene, na koje se primenjuje dvostruka kazna: ibanje knutom i stavljanje na ar. Nekoliko drugih lica upleteno je u tu aferu, i pokuava se na sve naine da ona priznaju kako su spremala zaveru u korist Ivana VI. Svi okrivljeni osueni su na kaznu bievanja i progonstvo na robiju, ali je gospoa Lopuhin podvrgnuta najsvirepijem muenju: kada je dovedena na muilite, obnaena je do pojasa pred okupljenom svetinom; delat joj je iarao telo udarcima knute, a zatim joj iupao jezik i pokazao ga narodu. Za drugu jednu enu, koja je bila okrivljena u toj aferi, poto je bila bremenita, sudije su predloile da se istraga odloi posle poroaja; ali je nena Jelisaveta odgovorila: Ne treba imati saaljenja prema onima koji nasru na cariin ivot, a jo manje se treba brinuti o njihovom potomstvu. Ona ulae svu svoju mo za odbranu svojih enskih interesa: poto joj jedna modiskinja, gospoa Tardije, nije pokazala novosti namenjene drugim enama, naredila je da se ona baci u tamnicu. Nepopustljiva je u svemu to moe da ugrozi njenome zdravlju. Godine 1758, za vreme rata, Moskva je bila prepuna ranjenika i bolesnika, a imala je samo jednu bolnicu koja je morala da odbija bolesnika. Knez ahovski, koji je bio odreen da vri smetanje ranjenika, naredio je da se bolnika perionica premesti u naputenu pivaru u Kremlju, te da se na taj nain dobije mesta za bolesnike koji se vuku po ulicama. Kada je Jelisaveta to saznala, toliko se razgnevila, da je naredila da se perionica premesti iz Kremlja u kuu ahovskoga i da se smesti po svim sobama, pa ak i u njegovoj sobi za spavanje. No i pored svega ovoga, savremenici smatraju njenu vladavinu kao prijatno zatije posle tmurnih godina koje su joj prethodile. Svirepa osveta izvrena nad gospoom Lopuhin pada u prvo vreme njene vladavine i moe se smatrati kao ostatak obiaja koji su vladali u vreme Ane Ivanovne. Istina, mogu se videti nekoliko sluajeva naginjanja ka despotizmu, ali sistematski teror policije prestaje. Upravljanje dravom vri se sa vie blagosti, i javnost moe slobodno da die. U plemiskim redovima Jelisavetina popularnost raste sve vie ukoliko, pod njenim okriljem, evoluie socijalno zakonodavstvo. Njezina vlada, ne dajui sveane i teoriske izjave, objavljuje itav niz ukaza koji doprinose da se

270

u isti mah kod plemia ojaa shvatanje o tome da je ono zaseban stale i ubeenje da vlast razume i slui interesima zemljoposednikog plemstva. U svemu ovome nema Jelisavetine zasluge, jer ona nema obiaj da se iscrpljuje prouavajui dravne probleme; ali ona ne spreava socijalnu evoluciju povoljnu po interese plemstva, a to je dovoljno da pretstavnici plemia spahija, direktni potomci tvoraca predloga iz 1730 godine, slave i veliaju dobru i veselu caricu koja im je donela smirenje. Zavere i spoljna politika. Usled toga to za Jelisavetine vladavine socijalna evolucija ide svojim prirodnim tokom, politike zavere prestaju da budu vana injenica u dravnom ivotu, a protivnike stranke sukobljavaju se mnogo vie na pitanjima spoljne politike nego unutranje. Ima istina nekoliko pokuaja zavere, ali su oni malobrojni, a dogaaju se bilo u poetku njene vladavine, i oni su samo odjeci ranijih dogaaja, ili pak pri kraju, za vreme sedmogodinjeg rata, i njih potajno priprema Pruska. Osam meseci posle Jelisavetinog stupanja na presto otkrivena je jedna mala grupa oficira, koju predvodi Turaninov, njen lini sobar. Ta grupa imala je nameru da je ubije i da povrati presto Ivanu VI koji ami u tamnici. Istraga po ovome traje pola godine. Zaverenici, koji se ne oslanjaju ni na koju uticajnu grupu, prognani su svi u Sibir. Godine 1743 otpoinje jedno vanije suenje. Gospoa Lopuhin, zatim ena kancelara Bestueva, nekoliko vojnih lica i to daje ovoj aferi jedno izuzetno obeleje austriski ambasador Bota, optueni su da pripremaju vraanje na presto Ivana VI. Ali dokumenta istrage koja su sauvana dokazuju da je ta optuba bila bez osnova. Uistini, bilo je to samo razgovaranje i spletkarenje. Ta zavera izmiljena je neveto samo zato da se obori kancelar Bestuev, da se kompromituje Bota i da se Rusija navede da raskine sa Austrijom. Tek posle deset godina, 1756 godine, porunik Baturin uhapen je to je nepromiljeno izjavio da hoe da zbaci Jelisavetu i da umesto nje dovede njenog neaka Petra Fjodorovia, naslednika prestola. Nema u ovoj aferi niega politikog: to je jedan rasipnik i kockar prosto naprosto hteo da zavue ruku u kesu velikoga kneza, ali se prevario u raunu. Zatvoren je u tvravu liselberg. Kasnije zavere, otkrivene u poetku Sedmogodinjeg rata, direktno su posledica pruskoga rovarenja. Tako po linom nareenju Fridriha II, jedan ruski trgovac, koji zbog svojih poslova mora s vremena na vreme da odlazi u Prusku, dobiva nalog da organizuje zaveru meu starovercima ,sa ciljem da se oslobodi Ivan VI, koji je tada tamnovao u Holmogori. Staroverci odbijaju da se meaju u tako opasnu pustolovinu, te je taj pokuaj propao. Kaogod ni u ovim zaverama, tako isto ne treba videti neku ozbiljnu opoziciju Jelisaveti u suparnitvima dvorskih stranaka. Ona proistiu samo iz razliitih shvatanja spoljne politike. Francusko vedska stranka nadala se da e se odmah po Jelisavetinom stupanju na presto, Rusija odrei Ostermanove spoljne

271

politike i da e raskinuti s Austrijom. Ali ju je ta nada ubrzo izneverila. vedska, koja je zapoela rat protivu Rusije pod izgovorom da brani Jelisavetina prava na presto, nastavlja taj rat i poto je Jelisaveta stekla krunu svojim sopstvenim sredstvima. vedska trai teritorijalne ustupke za svoje usluge, dok Jelisaveta smatra da je najbolji nain za veane da joj dokau svoje dobre namere prosto u tome da ne ratuju vie protivu nje. Poto Francuska podrava vedsku, Laetardi je primoran da napusti Rusiju. Rat se nastavlja do 1743 godine i zavrava se pobedom Rusije. Ugovorom u Abou vedska ustupa Rusiji jedan deo Finske: Frederiksham, Vilmanstrand, Nislot i pokrajinu Kimenegard, Otsada Bestuev upravlja spoljnom politikom Rusije. Ovaj nekadanji tienik Birona, koji ga je suprotstavio Ostermanu poto je uzalud pokuavao da u tu svrhu upotrebi Volinskog, bio je prognan na robiju posle pada svoga zatitnika. Jelisaveta ga vraa iz progonstva i postavlja ga za svog kancelara. To je teak udar za Francusku, jer ovaj Ostermanov neprijatelj ostaje isto tako austrofil kao i on. Njegovi protivnici pokuavaju da mu nahude progonei gospou Lopuhin i kompromitujui ambasadora Botu; ali se on odrava na poloaju nasuprot njima i ne udaljuje se od politike linije koju je unapred povukao. U maju 1746 on obnavlja ugovor o savezu iz 1726 godine sa Austrijom, a narednog meseca potpisuje jedan sporazum sa Engleskom. Da bi ispunila obaveze prema svojim saveznicima, Rusija godine 1748 alje na Rajnu, preko Moravske i eke, jedan korpus od 30.000 vojnika; ali Ahenski mir okonava rat za naslee Austrije pre nego to je ovaj korpus stupio u borbu sa Francuzima. Izmeu 1750 i 1760 godine, evropska diplomatska igra menja se iz osnova. Francuska i Austrija to je ranije izgledalo neverovatno udruuju se protivu Engleske i Pruske. Rusija, ostajui verna Austriji, postaje samim tim saveznica Francuske, a neprijatelj Pruske i Engleske. Ova promena ima odjeka na stranke u Petrogradu. Kancelar Bestuev, koji je odavno plaenik Engleske, ne moe vie da slui kao to je to dotada lako inio i Englesku i Austriju. Sad mora do bira. On se odluuje za Englesku; i dok Jelisaveta lei teko bolesna, on pokuava da se priblii svojoj neprijateljici, prestonoslednikovici Sofiji Anhalt, koja je kasnije postala velika kneginja Katarina, a koja prima novanu potporu od Engleske i podrava Prusku i Englesku. Britanski ambasador Viljams sarauje na zblienju izmeu Bestueva i Katarine. Ali, protivno svakom oekivanju, Jelisaveta je ozdravila. Tada uvalovi, koji su za vreme bolesti carice kojoj su kako oni tvrde odani, takoe pokuali da se priblie Katarini, poinju da potkopavaju ugled Bestueva. Sedmogodinji rat tek je otpoeo. Godine 1757 ruska vojska, pod komandom Apraksina, razbija Pruse, ali umesto da iskoristi svoju pobedu, Apraksin odjednom poinje da otstupa. Saznaje se da se on dopisuje sa Bestuevom i Katarinom. Optuuju ga glasno da je izdajnik. Bestuev, poto je ugrabio vreme da uniti sve hartije koje bi ga mogle kompromitovati, uhapen je i prognan na svoje imanje. Katarina, osumnjiena da je sa njim i Apraksinom uestvovala u kanjivim radnjama, uspeva prilikom svojih razgovora sa Jelisavetom

272

iskoriujui sve svoje glumake sposobnosti da utia cariinu sumnju. Ali njeni neprijatelji, uvalovi, ostaju gospodari situacije do kraja Jelisavetine vladavine. Vidimo dakle da se na Jelisavetinom dvoru grupisavanja i pregrupisavanja stranaka vre prvenstveno s obzirom na spoljnu politiku. To je stoga to u socijalnom pogledu nema vie niega to bi moglo davati pravac njihovom opredeljivanju. Slubovanje plemia i ureenje zemljoposednikih odnosa. U trenutku preuzimanja vlasti Jelisaveta je izjavila da e se i dalje drati naela Petra Velikog. Uistini, njen upravni rad esto puta je u suprotnosti sa ovim naelima. Kaogod to je Ana Ivanovna otpoela svoj rad time to je ukinula Vrhovni Tajni Savet i povratila Senatu prava koja mu je dao Petar I, isto tako je i Jelisaveta zapoela svoju vladavinu ukidanjem kabineta ministara, tu Aninu tvorevinu, pod izgovorom da je to drugo izdanje Vrhovnog Tajnog Saveta, samo pod drugim nazivom. Ona vraa Senatu njegovu nekadanju nadlenost i propisuje mu da bdije nad tanim izvrivanjem statuta i pravilnika Petra Velikog i da se na njih oslanja u svim svojim postupcima. Kasnije, 14/25 marta 1756 godine, stvorena je jedna nova ustanova pod imenom Konferencija, i ona je stavljena iznad Senata. Namenjena u poetku da okuplja na savetovanje vie inovnike kojima je povereno voenje diplomatskih i vojnih poslova u Sedmogodinjem ratu koji je tek otpoeo, Konferencija proiruje brzo, poput Kabineta ministara, krug svoje delatnosti. Vojna pitanja su u tesnoj vezi sa finansiskim pitanjima, a ova su nerazdvojna od narodne ekonomije i opte dravne uprave. Zato je neizbeno da se nadlenost Konferencije proiri postepeno na sva ova podruja. Ovo sve vee proirivanje njenih nadlenosti, koje bi od nje jamano nainilo drugi Kabinet ministara, zaustavilo se tek stupanjem na presto Petra III. U oblasti socijalnog zakonodavstva, vlada se samo izdaleka pridrava naela Petra Velikog. Uistini, ona preduzima mere da upotpuni osloboenje plemstva od obaveza prema dravi, to je zapoeto posle Petrove smrti. Ona sve vie olakava obaveze slubovanja plemia, a isto vreme proiruje njihove socijalne i ekonomske povlastice. Zakonska snaga data je ve starom obiaju da se plemiska deca, jo od detinjstva, upisuju u spiskove pojedinih pukova. Njihove godine slube i pravo na unapreivanje poinju da teku od dana toga upisa; na taj nain jedan plemi kome je tek dvadeset ili trideset godina dobiva oficirski in ne izlazei iz kruga svoje porodice. Isto tako je za Jelisavetine vladavine pravo posedovanja naseljenih zemljita postalo iskljuiva povlastica naslednoga plemstva. Godine 1754 konfiskovana su sva zemljita koja su pripadala licima iz drugih stalea, i tim licima je zabranjeno da ih ubudue kupuju.

273

S druge strane, tri niza upravnih mera tee da uine to povoljnijim uslove pod kojima plemstvo vri svoj zemljoposedniki monopol. Prvi niz ovih mera ima za cilj da odri, pa ak i da pojaa, pravo svojine plemia nad njihovim seljacima. Vrhovni Tajni Savet bio je stavio van snage ukaz Petra Velikog kojim se doputalo muicima da stupaju u vojsku, pa da se prema tome i oslobode ropstva. Odmah po Jelisavetinom stupanju na presto proneo se glas da e taj ukaz biti vraen na snagu. Muici su doekali taj glas oduevljeno; oni u masama bee od svojih gospodara i trae da stupe u vojsku. Iako je Jelisavetina vlada izjavila da e se u svemu pridravati Reformatorovih naela ona je pohitala da ne samo potvrdi ukidanje Petrovog ustava, ve i da strogo kazni seljake koji su podneli molbe za stupanje u vojsku. Osim toga, vlada primeuje da je proteklo dvadeset godina otkako je Petar Veliki naredio da se izvri prva revizija ili popis stanovnitva radi ustanovljavanja linog poreza. Iako je veliki broj popisanih seljaka umro, a drugi odbegli od svojih gospodara i iezli, ipak zemljoposednici i dalje plaaju za njih porez finansiskim vlastima. Da bi uinila po volji plemstvu, kako je kazano u njenom ukazu, vlada nareuje da se izvri novo popisivanje stanovnitva. Ovo omoguuje posedniku zemlje, prvo, da ne plaa vie za iezle due, a drugo, da lako prisvoji seljake koji mu ne pripadaju. Jer Popisne liste, koje na svakom imanju popunjava sam sopstvenik, nisu samo jedan statistiki podatak, ve su takoe jedan zakonski akt: injenica da je seljak zapisan u spisak nekog imanja vezuje ga za gospodara toga imanja. Dovoljno je dakle da gospodar unese nekog seljaka u spisak koji on sam popunjava, pa da taj seljak izgubi svoju slobodu i postane njegov muik. Razume se, ovaj moe da trai sudskim putem da mu se vrati sloboda, ali je taj postupak toliko sloen, a sudije, koji su i sami plemii, toliko su skloni shvatanju da ve sama injenica to je neko zapisan u spisak muika pretstavlja osnov podozrenja da su upisana lica na to pristala, da mu je skoro nemoguno postii ispravku. Zbog toga je ovaj novi popis zaista po volji plemstvu. Drugi niz mera poveava mo spahija nad njihovim muicima. Ukazom od 1760 godine spahije su dobile pravo da poalju u progonstvo u Sibir svoje muike uhvaene na delu prestupa, i takvi osuenici oduzimaju se od broja regruta koje on mora da daje dravi. Ipak, on moe da poalje u progonstvo samo muike ispod etrdeset i pet godina i sposobne za rad, jer to proganjanje slui da se nasele obradive a nenastanjene prostorije u Sibiru. Znai da je ovo pravo slanja u progonstvo dato spahijama u cilju naseljavanja. Kako ovo pravo, tako i dunost da paze na ponaanje svojih muika, koja je nametnuta spahijama od 1758 godine, istie socijalno i politiko obeleje seljakog ropstva. Ukoliko se proiruju njegova prava nad stanovnitvom vezanim za njegovu zemlju, spahija postaje u neku ruku pretstavnik dravne vlasti. On prikuplja lini porez u ime poreskih vlasti, on bdije nad moralom seljaka i kanjava ih u sluaju bekstva; on isto tako mora da ih hrani i da im daje

274

seme za vreme neplodnih godina. Muik se manje smatra kao privatna svojina, a vie kao lan jednog organizovanog drutva, koji mora da slua svoga gospodara jedino stoga to je ovome dravna vlast stavila u dunost da vri izvesne administrativne poslove. Prema tome, poto je seljako ropstvo jedna ustanova javnoga prava, to svaki muik koji iz bilo koga razloga nema vie gospodara, mora u izvesnom odreenom roku da izabere sebi gospodara, inae mu dravna vlast moe po slubenoj dunosti nametnuti novoga gospodara. ta vie, uporedo sa drugom revizijom, nekoliko Jelisavetinih ukaza primoravaju seljake podlone oporezivanju, a koji nisu nigde upisani, da nau sebi gospodara u odreenom roku, ako nee da ih vlasti razdele spahijama. Stvarno, sve ove mere, koje bi bile nemogune da je seljako ropstvo smatrano kao ustanova privatnoga prava, potinjavaju sve vie ivot seljaka samovolji njegovoga gospodara, te poloaj muika postaje sve tei. Naposletku, trei niz mera tei da zatiti ekonomske interese plemiaspahija. Finansiski interesi drave su u suprotnosti, kao to smo videli, sa linim interesima spahija; jer, mada drava poveava lini porez muika, ona ne doputa spahiji da poveava materijalne obaveze koje muici imaju prema njemu. U ovom pitanju Jelisavetina vlada postupa suprotno Aninoj vladi. I ne pomiljajui da ograniava materijalne obaveze muika prema spahiji, ona se trudi da smanji iznos linog poreza. U 1743 i 1744 godini ona ga smanjuje za 10 kopejaka od glave, to daje ukupnu olakicu u iznosu od preko jednog miliona rubalja. Da bi se pokrili trokovi rata sa vedskom, umesto da povea lini porez, ona zadrava jedan deo plate svetenstva, vojnih lica i inovnika, smanjuje kredite namenjene zvaninim sveanostima, a da bi ograniila tetan luksuz na koji je Ana bila primorala dvor i plemie, zabranjuje da se nosi zlatan i srebrn nakit i ipke ire od tri prsta. Godine 1752 vlada sniava i to konano a ne vie privremeno lini porez sa 3 kopejke od glave, a u isti mah brie znatne sume neplaene poreze iz budetskih godina 17241747. to moe da izvri ova smanjenja, ima da se zahvali vikovima prihoda to ih daje monopol na so, koji je Petar uvalov, direktor Jelisavetine ekonomske i finansiske politike, vaspostavio godine 1751, i monopol na rakiju, koji nikada nije ukidan otkako su ga ustanovili moskovski veliki kneevi. Da bi poveao dravne prihode, uvalov je vie voleo da povea prodajnu cenu soli i rakije nego linu porezu. Cena rakije poviena je za 50 kopejaka od vedra; cena soli, koja se u ranije vreme menjala prema mestu, ujednaena je svuda na 30 kopejki za jedan pud. A prema uvalovljevoj proceni, da bi se iz line poreze izvuklo poveanje prihoda koje se dobilo ovom operacijom, bilo bi potrebno podii iznos line poreze za 13 kopejki od glave, to bi bio veliki teret za poreske obveznike. Neumoran pregalac jer je po reima jednoga njegovog savremenika njegov dom bio pun pisara koji su neprestano prepisivali njegove zakonske

275

projekte, Petar uvalov poduhvatio se da rei jedno pitanje koje je mnogo interesovalo vlasnike zemljita. Granice pojedinih imanja bile su tako nedovoljno odreene, imanja toliko nezgodno uvuena jedno u drugo, zakonske odredbe o zemljinim sporovima toliko nejasne, da je seoski ivot usled toga veoma nespokojan i rastrojen. esto puta odigravaju se prave borbe na meama pojedinih imanja ili na spornom zemljitu. uvalov predlae da se izvri opte omeivanje seoskih imanja. On sastavlja i uspeva da se usvoji jedno dugako uputstvo za taj posao. On je otpoet u Moskovskoj guberniji i proiren na neke okruge u Novgorodskoj guberniji, ali su tekoe oko njegovoga izvoenja toliko velike, da se na tome i ostalo. Nasuprot tome, uinjen je odluan korak ka reenju drugog jednog problema do koga je spahijama mnogo stalo. Zastarele odredbe Zakonika iz 1649 godine, koji je jo bio u vanosti, o traenju i vraanju odbeglih muika, zamenjene su, godine 1754, jednom odredbom koja se mogla mnogo lake primeniti: reeno je da za polaganje prava vlasnitva nad pronaenim muikom, spahije mogu da se pozivaju samo na akta o prvom popisu, onom iz 1719 godine. Godine 1754 takoe, pomou kapitala dobivenih od monopola soli stvorena je jedna kreditna ustanova koja je imala da olaka plemiima iskoriavanje njihovih poseda. Ona im je odobravala zajmove na podlozi njihovih naseljenih zemljita. Najzad te iste godine data im je druga jedna povlastica, veoma znatna, a to je iskljuivo pravo da oni isporuuju rakiju dravi, koja ima monopol na nju; trgovci e moi da je isporuuju jo samo neko vreme, dok spahije ne budu dovoljno uveale broj svojih pecara. Ukoliko se skrauje rok njihovog obaveznog slubovanja, utoliko se plemii radije nastanjuju na svojim imanjima i posveuju vie, uz podrku vlade, poljoprivrednim i mesnim problemima. Zato oni postepeno prestaju da ude za uestvovanjem u centralnoj upravi, a pokazuju jaku elju da se dokopaju mesne vlasti. Srednje plemstvo pomilja mnogo manje da obori aristokratiju, a vie da stavi nekoga iz svoje sredine na elo okruga, da bi sebi obezbedilo prevagu u poslovima koji neposredno zadiru u njegove ekonomske interese. I ovde Jelisavetina vlada izlazi u susret plemstvu: zakon od 1761 godine odreuje da se u svakom okrugu naelnik ili vojvoda ima birati meu spahijama iji se posedi nalaze u blizini glavnoga grada i da e ta birati svi plemii spahije iz dotinog okruga. Da bi se dolo do potpunog osloboenja plemstva, potrebna je jo samo jedna mera: potpuno ukidanje obaveznog slubovanja plemstva. Jelisaveta ostavlja tu brigu svome posledniku. Ali je ona uinila ono to je glavno da bi obezbedila plemstvu, im bude konano ukinuto obavezno slubovanje, ivot koji e mu pruiti materijalnu nezavisnost i blagostanje, koji e ga nainiti gospodarem podjarmljenog narodnog rada i koji e dati zadovoljenje njegovom stalekom duhu. Pri kraju njene vladavine, stvaranje monarhije oslonjene na plemiski stale ve je gotova injenica. Ostaje jo samo da se pronae tana

276

pravna formula koja bi potvrdila tu injenicu, i da se tome prilagode razni mehanizmi politikog organizma. Trgovinska i industriska politika. Panja koju Jelisavetina vlada poklanja interesima plemstva ne spreava je da tei razvijanju trgovine i industrije. Plemii spahije, kaogod i njihovi seljaci, uzimaju uostalom i sami aktivno uee u trgovakim poslovima i industriskim preduzeima. Od godine 1726, plemii spahije imaju pravo da trguju poljoprivrednim proizvodima; to se tie sitnog seljakog trgovanja, ono se toliko rairilo, da je postalo za trgovaki esnaf uzrok veoma ozbiljne zabrinutosti. Plemii poinju tako isto da se interesuju za razne grane industrije. U tom pogledu je delatnost Petra uvalova veoma znaajna. Dva brata uvalovi, Aleksandar i Petar, pripadaju jednoj porodici siromanijeg plemstva. Kao plemii-komornici na dvoru velike kneginje Jelisavete, oni pomau svim svojim silama dravni udar koji ju je popeo na presto, te su tako odjednom bili istureni u prvi red. A kada je, pored toga, Aleksandar osvojio i Jelisavetino srce, Petar je umeo vrlo dobro da iskoristi naklonost koju uiva njegov brat. On ume isto tako priklanjajui se veto pred Razumovskim, koji je postao svemoan ljubimac, da baca prainu u oi pomou bezbrojnih zakonskih projekata koji mu se neprestano vrzmaju po pameti. Ubrzo postaje on najvei autoritet u Senatu, gde se niko ne usuuje da mu protivrei i gde on svaki as donosi sloene i smele planove za administrativnu reformu. No u isti mah brine se on i o svojim linim interesima. On iskoriuje obilno svoj zvanini poloaj da dobije za sebe monopole, koji mu donose ogromne prihode: monopol trgovine mau u Arhangelsku i na poluostrvu Koli, lova na tulanje i ribolova u Belom Moru, lova na tulanje u Kaspiskom Moru; uzimanje u zakup metalurgiskih fabrika u Goroblagodatskoj na Uralu, i iroko uee u eksploataciji monopola na rakiju. Iako je njegova trgovaka i industriska delatnost veoma velika, on je ipak daleko od toga da bude izuzetak meu tadanjim titularnim plemstvom, a i srednje plemstvo poinje takoe da se interesuje sve vie za industriju. Od vremena Petra Velikog, plemi tei da zameni trgovca u industriskim preduzeima. Nije bez razloga to e u trenutku sazivanja skuptinskog odbora za vlade Katarine II trgovaki esnaf uloiti odlune proteste protivu preplavljivanja trgovine i industrije od strane plemia. Petar uvalov je tvorac mera preduzetih za Jelisavetine vladavine da bi se oivela trgovina i industrija. Glavna od tih mera je ukidanje unutranjih carinarnica, nareena ukazom 1753 godine, to je dravnoj blagajni naknaeno odgovarajuim poveavanjem carina na artikle spoljne trgovine. Potom dolaze: stvaranje, godine 1758, Bankarskih filijala za meninu trgovinu; uspostavljanje trgovinske Komisije za izradu trgovakih propisa; osnivanje, godine 1754, jedne Trgovake banke za izvoznike koji rade u petrogradskom pristanitu; vaspostavljanje glavnoga magistrata i magistrata po gradovima u unutranjosti u obliku koji im je dao Petar Veliki.

277

Pripremanje novog Zakonika. Pokuaji injeni za vlade Petra Velikog, Katarine I, Petra II i Ane, da se zameni zastareli Zakonik iz 1649 godine ostali su neplodni. Godine 1757, na zauzimanje Petra uvalova, jedna nova komisija dala se na posao. Poetkom 1755 godine, ve su gotova dva odeljka novog Zakonika, odeljak koji se tie sudskog postupka i krivica iz javnog prava, ali Jelisaveta odbija da ih potvrdi zbog njihovih odve svirepih odredaba. Posle toga delatnost Komisije se usporava, sve do dana kada, u septembru 1760 godine, ulazi u nju Roman Voroncov, slobodni zidar, ovek sa velikim obrazovanjem i velikim: vezama, koji gaji u sebi politike ambicije. Na njegovu inicijativu, Komisija izlae Senatu da je potrebno pridodati joj izabrane prestavnike plemstva i trgovakog esnafa. Ukaz iz septembra 1761 godine propisuje tada da se izabere po jedan plemi i; jedan trgovac na svaku pokrajinu. Biranje se izvodi strogo, i izabrani poslanici poinju tek da pristiu, kad Jelisaveta umire. Godine 1763 njih e raspustiti Katarina II, koja je ve smislila projekt za jedno ire izborno telo. Nagovetaj vladavine Katarine II. Ako se izbliza proui delo to ga je ostvarila Jelisavetina vlada, vidi se da je za vreme od dvadeset godina, bez ikakvih potresa i sudara, bez hvalisanja i sveanih izjava, izvren jedan veliki rad, koji je pripremio vladavinu Katarine II. Skoro sve najznaajnije zakonske mere te velike carice ve su ocrtane za Jelisavetine vladavine. Proirivanje socijalnih i ekonomskih povlastica plemstva, upravna decentralizacija okruga u korist mesnoga plemstva; razgraniavanje imanja, i naposletku sam pokuaj sa narodnim pretstavnitvom izabranim za izradu novog Zakonika, sve je to zapoeto za Jelisavetine vladavine; Katarina II samo e razviti do kraja ove mere, samo proiriti njihovu primenu, samo im dati vie bleska, zahvaljujui usavrenim ustanovama koje su bolje prilagoene svome cilju. U duhovnoj oblasti takoe, Jelisavetina vladavina nagovetava vladavinu Katarine II. Uticaj francuske filosofije, knjievnosti, mode i obiaja, koji e biti tako veliki, poinje upravo da se osea za vreme Jelisavete. Ako se taj uticaj ispoljava vie u nainu ivota nego u idejama, delo jednog Lomonosova dovoljno je meutim da pokae kakav srean upliv ona ve vri na rusku misao.

278

X. OD KATARINE I DO KATARINE II
1. PETAR III (1762) Detinjasti car. Petar III, sin Ane Petrovne i vojvode od Holtajna, nekadanjeg Menikovljevog protivnika za vlade Katarine I, sestri je Jelisavete, koja ga je, posle svog stupanja na presto, pozvala iz Holtajna, proglasila ga za naslednika prestola i oenila Sofijom od Anhalt-Cerbsta, buduom Katarinom II. Kada je Jelisaveta uzvikivala sa strepnjom: Moj sestri je jedno udovite, strailo ..., ja ne znam ta s njim da inim, ona je govorila sutu istinu. I zaista, uz Petrovu odvratnu spoljanost ilo je uporedo i potpuno siromatvo duha i izvesna sklonost za detinjarije i budalatine. ak i posle svoga venanja sa Katarinom, ija je inteligencija tako iva, on ne moe da zaspi pre nego to se poigra lutkama u svojoj postelji, a kada se probudi, igra se olovnim vojnicima. Kada je postao car, uzdigao je detinjaste zabave na stepen dravnih poslova i iskoriavao svoju autokratsku mo da natera sede dravne velikodostojnike da uestvuju u njegovim detinjastim igrama. Jednoga dana zatekao je jednog pacova kako gloe na njegovom pisaem stolu jednu tvravu od kartona; on nareuje da se pacov uhvati, pa ga zatim predaje jednom vojnom sudu i nareuje da mu po svim propisima sude velikodostojnici koje on imenuje u tom cilju i koji moraju ozbiljno da se podvrgnu toj glupoj lakrdiji. On pravi detinjaste i neumesne gestove u najozbiljnijim prilikama. Na Jelisavetinom pogrebu, on nekoliko puta namerno zaostane iza pogrebnih kola, da bi ih posle toga sustigao u trku i da bi video kako za njim lete skutovi njegovog crnog ogrtaa. Na sveanim prijemima u dvoru on zasmejava prisutne podraavajui duboko klanjanje dvorskih dama. On nije nimalo liio na cara, rei e kasnije jedna stara dvorska dama. Izmeu Katarine, veoma inteligentne i veoma obdarene, i takvoga mua, nesloga je neizbena. Zato i prestaju ubrzo svi odnosi izmeu suprunika. Petar uzima ljubaznicu, Jelisavetu Voroncov, enu ogranienu, udljivu i pijanicu. I on se odaje piu; za vreme intimnih gozbi koje on prireuje u jednoj odaji zagaenoj duvanskim dimom, on trabunja i blebee svojim piskavim glasom, a ponekad otkriva i vane dravne tajne. Razume se da on nema nikakav politiki program. On ima samo jednu linu misao, vrsto ukotvljenu u njegovom slabakom mozgu: to je divljenje prema pruskom kralju Fridrihu II, kome se divi kao kakvom boanstvu. Postavi car, odrie se odmah svih teritorija koje je Jelisaveta osvojila u Pruskoj i zakljuuje mir sa Fridrihom II. To je jedina njegova lina inicijativa. Pokretai unutranje politike. Pa ipak, za njegove tako kratkotrajne vladavine donesene su u unutranjoj politici vane odluke, u kojima, razume se, nema on nikakvoga udela. One su delo onih koji zauzimaju prvo mesto pored carskoga prestola, a to e rei politiara iz preanje vladavine, Voroncova, uvalova i nekojih linosti koje su se, kao Volkov i Gljebov, progurali iz drugog

279

reda u prvi. Iako su svi Jelisavetini visoki inovnici bili sloni u tome da treba proiriti plemiske povlastice, oni nisu svi bili voljni da idu daleko tim putem. uvalovi su, kao to dokazuje projekt o osnovnim zakonima ta ga je Jelisaveti predao Ivan uvalov, traili da plemii ne budu izloeni konfiskovanju njihovih naslednih dobara i da budu izuzeti od izvesnih poniavajuih kazni; ali, bojei se da ne nakode interesima drave, oni su pristali samo da ogranie, a ne da sasvim ukinu svoj rok obaveznog slubovanja. Voroncov se, naprotiv, odluno izjanjava za potpuno ukidanje; on je hteo da plemi, postavi u punoj meri povlaen zemljoposednik, moe da ima muike i zemlju a da u kaknadu za to nema nikakvih obaveza prema dravi. Poto je bio manje moan nego uvalov, nije mogao da nametne svoje ideje; ali, raunajui na budunost, trudio se da ih ulije nasledniku prestola. Stupanje na presto Petra III dalo je prevagu triumviratu Voroncov, Volkov i Gljebov, koji se odmah daju na posao da ostvare svoj program osloboenja plemia od obaveznog slubovanja. Osloboenje plemstva obavezne slube. Na nekoliko dana posle svog stupanja na presto, 17/28 januara 1762 godine, Petar III odlazi u Senat da potpie ukaze kojima se vraaju iz Sibira Minih, Mendeni i gospoa Lopuhin, koje je prognala Jelisaveta; potom nareuje da se ispita zakonski projekt o ukidanju monopola soli, da se proue izmene koje treba uneti u statut manastirskih muika, i izraava elju da se ukine obavezna sluba plemstva. Posle mesec dana, 18 februara/1 marta, pojavljuje se Proglas o povlasticama plemstva, koji je ostao znaajan dogaaj u istoriji ruskog plemstva. Ovaj proglas to su ga sastavili Volkov i Gljebov daje plemiima pravo da se sasvim uzdre od slubovanja dravi ili da napuste slubu po svojoj volji, u kome bilo trenutku, izuzev u vreme rata ili na tri meseca pre poetka neprijateljstava. On im izmeu ostalog odobrava da slobodno odlaze u inostranstvo, pa ak i da stupaju u slubu stranih vladara, no ipak pod uslovom da se vrate u Rusiju na prvi poziv vlade, pod pretnjom da izgube svoja imanja. Iako su osloboeni obavezne slube, oni ipak moraju da se staraju o obrazovanju i kolovanju svoje dece. U jednom dodatku, proglas izraava nadu da plemii, brinui se o optim interesima, nee pohitati da se odmah koriste pravom koje im se daje i da nee izbegavati slubu; ide se ak dotle da se zabranjuje onima koji bi se uzdravali od sluenja da se pojavljuju na dvoru i takvi se izvrgavaju javnom preziru. Ako ova nova povlastica unitava, onda zato su je odobrili? Kako vlada moe da izlae javnom preziru one koji budu primili tu povlasticu, kada ju je ona i ustanovila? Pisac proglasa nije zapazio tu protivrenost. U svakom sluaju, plemii se ine kao da su zaboravili opomenu iz toga dodatka, a zapamtili samo to da su osloboeni obaveza. Po tvrenju savremenika, oni su se pokazali veoma zahvalni. U mnogim predlozima govori se kako bi Petru III trebalo podii zlatan kip o troku plemstva. Pesnici opevaju cara u ushienim slavopojkama, pa se ak i u privatnim pismima nalaze odjeci te radosti.

280

Muici doekuju manifest sasvim drukije, i ba ta jaka suprotnost izmeu radosti plemia i gneva seljaka istie veoma jasno socijalni znaaj te reforme od trenutka kada plemi, osloboen obaveznog sluenja u vojsci ili dravnoj administraciji, prestaje da bude dravni slubenik da bi postao povlaeni vlasnik zemlje i seljaka, potinjavanje seljaka spahiji prestaje da bude ustanova iz dravnoga prava. Zato seljake mase vrsto veruju da ukidanje njihove podjarmljenosti treba da sleduje ukidanju obaveznog slubovanja plemia, koje je bilo razlog i opravdanje te podjarmljenosti, te oekuju proglas koji bi obznanio ukidanje ropstva. A kako se takav proglas ne pojavljuje, meu njima se iri glas da on postoji, ali ga plemii podlo kriju od naroda. Tada ogromni ustanci poinju da se diu u Rusiji. Potrebno je posluiti se vojskom da bi se oni uguili. Ali u dnu due seljaci i dalje tumae dogaaje na svoj nain, i posledice toga videe se deset godina kasnije, za vladavine Katarine II. Proglas od 18 februara/1 marta 1762 godine nije samo oslobodio plemstvo obavezne slube; ostavljajui mu prava koje je ono iz te obaveze izvlailo, on menja takoe iz osnova ulogu plemstva u politikom organizmu Rusije; on istim udarcem obnavlja i same osnove dravnog ureenja i ozakonjuje preobraaj administrativne monarhije zasnovane na seljakom ropstvu u monarhiju koja se oslanja na plemstvo. itavo socijalno i politiko zakonodavstvo Katarine II proizilazi iz toga proglasa, kao to stablo proizilazi iz zrna. Reforme u korist plemia i staroveraca. Poto su plemii osloboeni obaveza prema dravi, poela su da im se dodeljuju i izvesna lina obezbeenja, koja im se nisu mogla dati dok su oni bili samo dravni slubenici. 21 februara/4 marta 1762 godine, jedan proglas to ga je sastavio Volkov, poto je ocrtao jednu mranu sliku pijunskih zloina i terora koje je vrila Tajna kancelarija, objavljuje sveano da je taj sistem politike pijunae i inkvizitorske procedure ukinut za svagda i da se sada zamenjuje novim propisima: otsada e politike dostave ii obinim zakonskim putem, a nee vie biti upuivane naroitim ustanovama. Isto tako i prema starovercima zauzima vlada irokogrudije dranje. Ukaz od 29 januara/9 februara 1762 godine, u kome se vidi kako se sasvim bojaljivo pojavljuje ideja o verskoj trpeljivosti, odobrava onima koji su se sklonili u Poljsku i druge zemlje da se vrate u Rusiju i obeava da e im se dati zemlja u Sibiru i u drugim pokrajinama prikladno izabranim. Doputa im se da ispovedaju svoju veru i da vre svoje obrede bez ikakvih smetnji, jer treba odvratiti ljude od praznoverja, ne primoravanjem i nasiljem, ve ubeivanjem. Posle nekoliko dana, nii oficiri odreeni su naroito da tite staroverce od gonjenja mesnih crkvenih vlasti. Poto vlada pretpostavlja da, ako staroverci sve ee sami sebi zadaju smrt penjui se dragovoljno na lomau, oni to ine zbog kinjenja kojima su izloeni, ona nareuje da se ponite istrage zapoete protivu njih i da se oslobode oni koji su uhapeni. Vlada poveava vlast ve i inae tako veliku od doba Jelisavetine vladavine spahija nad njihovim muicima. Ona naroito potsea da se oni ne

281

mogu upisivati u trgovaki esnaf bez odobrenja svojih gospodara, bez otpusnica ili potvrda o osloboenju sa potpisom njihovoga gospodara. Ona izmeu ostalog stavlja van snage ranije zakone o premetanju muika, a ovlauje spahije da premetaju svoje muike iz jednog okruga, u drugi ne traei odobrenje od centralne dravne uprave. Najzad, jednim naroitim ukazom, vlada zabranjuje mesnim vlastima svako meanje u prikupljanje linog poreza seljaka, a naroito svako odailjanje oficira ili drugih dravnih slubenika na privatna imanja; ona ostavlja spahijama punu vlast da prikupljaju porez od svojih muika i da predaju primljene sume mesnoj dravnoj blagajni. Sve ove mere odnose se na sitnija pitanja; ipak, one su znaajne po tome to pokazuju o emu su se brinuli tadanji upravljai drave, koji su mislili samo na interese plemstva. Zbog toga se oduzimanje crkvenih dobara ne bi moglo kao to ine nekoji pisci tumaiti kao jedna liberalna mera u korist seljaka. Oduzimanje crkvenih dobara. U godini 1762 pitanje podravljenja (oduzimanja) crkvenih dobara nije novo, ali otkako je ono postavljeno, a to e rei od postanka Moskovske drave, svetovna vlast je teila da prisvoji prostrana crkvena imanja da bi uveala dravne prihode i proirila povrinu dravnog zemljinog poseda. Za vlade cara Alekseja Mihailovia pokuavalo se da se uprava nad crkvenim imanjima poveri jednom dravnom nadletvu, svetovnom, prikazu manastira, ali se ubrzo odustalo od toga usled odlunih protesta patrijarha i crkvenih vlasti. Petar Veliki ponovo je uspostavio prikaz manastira, a zatim, kada je Sinod zamenio patrijaiju, odmah je poverio upravu nad crkvenim imanjima jednoj novoj ustanovi, kolegijumu ekonomije, koji je bio sastavljen od svetovnih inovnika. Otada nastaju izmeu svetovnih i crkvenih vlasti beskrajne prepirke da bi se utvrdilo da li kolegijum ekonomije treba da bude potinjen Sinodu, i ako treba onda u kojoj meri. Od svih crkvenih ustanova, manastiri imaju najvei deo naseljenih zemljita; povrina njihovih imanja je ogromna. Godine 1724 Petar Veliki nareuje da veina manastira utvrdi brojno stanje svoga osoblja, odreuje im maksimum prihoda i nareuje da vikove imaju predavati dravnoj blagajni. Posle njegove smrti, kolegijum ekonomije pada pod zavisnost Sinoda. Ali se sve to menja stupanjem na presto Ane, ija se vlada, kao to smo videli, zalae tako revnosno da prisili poreske obveznike na plaanje poreze i da trai plaanje zaostale poreze. A upravo manastirska imanja duguju veoma velike sume zaostale dravne poreze. Iz ovog razloga, a ne da bi se oslobodili manastirski seljaci, preduzima dravna vlast godine 1738 dve vane mere: kolegijum ekonomije potpuno je odvojen od Sinoda i potinjen Senatu, a osim toga stavljeno mu je u dunost da u isti mah prikuplja dravne poreze to ih duguju manastirska imanja, i da upravlja tim imanjima, sa iskljuenjem crkvenih vlasti. Pobona Jelisaveta stavlja van snage najpre sve ove mere; ona ukida kolegijum ekonomije i vraa potpuno upravu nad crkvenim imanjima Sinodu. Ali je znaajno da su je posle trinaest godina dravni razlozi primorali da se vrati na onaj put to su ga obeleili Petar I i Ana. esto se tvrdi kako je ovo vraanje

282

na ideju o podravljenju crkvenih dobara bilo izazvano nezadovoljstvom i pobunama manastirskih seljaka, dovedenih do oajanja usled zloupotreba crkvenih vlasti. Tano je da su ove pobune za vreme Jelisavetine vladavine uzele velikoga maha i verovatno je da su one uticale na sudbinu manastirskih imanja. Ali se, s druge strane, promena u Jelisavetinom dranju u ovom pitanju dogaa pri kraju njene vladavine, u poetku Sedmogodinjeg rata, kada je bilo potrebno da se bez odlaganja poveaju dravni prihodi. Pred tom potrebom ona je popustila i pored sve manje elje da ugodi svetenstvu, kada je godine 1757 naredila da se uprava nad crkvenim i manastirskim imanjima preda penzionisanim oficirima, da se manastirima dodeli izvestan odreeni deo prihoda sa tih imanja a da se viak prihoda upotrebljava prema posebnim cariinim ukazima. Tako se ona jednim mahom vraa na praksu iz 1738 godine. Razume se da visoko svetenstvo upotrebljava, i to ne bez uspeha, sav svoj uticaj da sprei ili odloi primenu tih mera. Posle stupanja na presto Petra III prestaje svako okolienje u reavanjima ovog pitanja. Odluke iz 1757 godine odluno su potvrene; zatim se jednim dopunskim proglasom od 21 marta/1 aprila 1762 godine ponovo uspostavlja kolegijum ekonomije i poverava mu se uprava preko penzionisanih oficira nad crkvenim i manastirskim imanjima; dodeljuje seljacima, koji ive na tim imanjima, zemlju koju su ranije uivali; propisuje da se naplauje, umesto nekadanjih mnogostrukih nameta, samo po jedna rublja od seljaka, pored line poreze, i da se te sume predaju direktno koleu ekonomije, da se izdaju u zakup svakom ponuau zemlje i zgrade manastirskih imanja koje ve nisu dodeljene seljacima, i da se prihod od tih zakupa alje kolegijumu ekonomije. Od ovih prihoda kolegijum e davati manastirima i arhiepiskopijama sume predviene za njihovo izdravanje spiskovima iz 1724 godine; preostatak e pripasti dravi. Odmah su postavljeni i stupili na dunost oficiri koji e upravljati crkvenim i manastirskim imanjima. Razgnevljeno svetenstvo poelo je da optuuje vladu da je ona neprijateljski raspoloena prema pravoslavnoj crkvi. Ova optuba je bez osnova, jer odluke Petra III samo pojaavaju i proiruju mere koje ni sama Jelisaveta, koja je toliko bila odana Crkvi, nije mogla da izbegne. 2. UNUTRANJE STANJE U RUSIJI U PRVOJ POLOVINI XVIII VEKA Videli smo kako se, u razdoblju od 1725 do 1762 godine obrazuje nova ruska monarhija, koja se oslanja na plemstvo. Kakvo je unutranje stanje u Rusiji izmeu ova dva datuma? Plemii-spahije i muici. Prema podacima kojima raspolaemo, a ija je vrednost sasvim relativna, stanovnitvo Rusije u prvoj polovini XVIII veka ima skoro 90 od sto seljaka, a s druge strane 7 od sto plemia i 3 od sto gradskog stanovnitva. Cela zemlja je, prema tome, bitno zemljoradnika i poljoprivredna.

283

Skoro itavo stanovnitvo nalazi se na selu, gde plemii spahije pretstavljaju neznatnu manjinu u odnosu na seljako stanovnitvo. Ali ba ta manjina gospodari, i ona sem toga vlada nad muicima. Muici sainjavaju pravi temelj socijalne zgrade u Rusiji. Godine 1730, od 5,067.054 seljaka svih kategorija, 3,073.583 pripadaju plemiima, 796,364 crkvama i manastirima, 34.249 fabrikama, 494.235 su u slubi carskih dvoraca i admiraliteta, 668.623 su slobodni seljaci, takozvani dravni seljaci i seljaci koji plaaju samo porez zvani jasak (koji sibirski domoroci plaaju u krznima). Muici dakle ine u to doba dve treine seljakog stanovnitva. Ali je njihova raspodela na oblasti veoma nejednaka: njihova gustina, veoma velika u sredinom delu Evropske Rusije, koji odgovara nekadanjem sreditu Moskovske drave smanjuje se postepeno to se ide vie ka severu, istoku i jugu, ali ostaje veoma visoka na zapadu, nekadanjem delu poljsko-litvanske drave, ija je organizacija tu ostavila svoje tragove; na krajnjem severu i jugu i na donjoj Volgi, ona pada sasvim nisko. U Sibiru se i ne zna za seljako ropstvo. Krajem XVII veka, nekadanji veliki kneevski i vlastelinski zemljini posedi ne postoje vie. Ekonomske krize u XVI veku, konfiskacije zemljita to ih je vrio Ivan IV i socijalni mete u Doba Nemira ostavili su od njih samo nekoliko preostalih delova. Pored ovih ostataka javljaju se, istina, u drugoj polovini XVII veka nekoliko prostranih zemljinih poseda, koji su postali od poklona u zemlji i u muicima to su ih carevi darovali svojim vernim slubenicima. Iako se 1640 godine moglo nabrojati samo 12 imanja svako sa vie od 1000 ognjita, pola veka kasnije njih je ve pet puta vie. Ali imanja od 100 do 500 ognjita ostaju jo uvek najrasprostranjeniji tip poljskog imanja. Tek u XVIII veku ponovo se stvara jedna brojna klasa velikih posednika u pogledu zemlje i muika. To su najee pridolice u redovima visokog zemljoposednikog plemstva. Veina velikih imanja iz doba pre Petra Velikog bila su raskomadana i rasparana, delom zbog odeljivanja porodica, a delom zbog parcelisanja to su ih vrili osiromaeli sopstvenici. Na osnovu itavog niza zabeleaka iz toga vremena, moe se tvrditi da je u prvoj polovini XVIII stolea trebalo imati vie od 1.000 muika pa da neko bude smatran za veoma bogatog, od 500 do 1000, pa da bude uvren meu velike posednike, od 100 do 500 pa da se smatra osrednje imuan, a 25 do 100 pa da pripada sitnom plemstvu; ispod 25, to je siromaan plemi. Kakva suprotnost izmeu ovih skromnih cifara i onih koje dostiu ogromni zemljini posedi to se tek stvaraju! Dok obian plemi smatra sebe za bogata ako ima hiljadu muika, velikodostojnici poinju da nagomilavaju imanja koja se cene na vie desetina hiljada dua. Veina ovih bogatstava imaju da zahvale za svoj postanak dareivosti vladara, koji za vreme celoga XVIII veka ne prestaje da poklanja naseljena zemljita. Od Petra Velikog potie bogatstvo marala Borisa eremetjeva koji je, pored velikih nasleenih imanja primao od cara takve poklone ve sama pobeda kod Poltave donela mu je odjednom ceo Juhotski okrug da je on ostavio 60.000 muika svome sinu Petru, kome je njegova supruga, po roenju

284

kneginja erkaskaja, donela u miraz izmeu ostalog jo 80.000 muika. Glavni dravni tuilac Jaguinski, iji je otac bio siromaan orgulja u jednoj luteranskoj crkvi, postao je za vreme Reformatora jedan od najbogatijih zemljoposednika. Jedan siromaan plemi iz Kostrome, Rumjancev, obasut je imanjima zato to je otkrio mesto gde se krio carevi Aleksej posle svoga bekstva iz Rusije. Potkancelar afirov dobio je 15.000 dua i veoma bogata imanja u Maloj Rusiji; ali, poto je uspeo da pomou industriskih pekulacija i primanja mita uvea znatno svoje bogatstvo, njegova imanja konfiskovana su 1723 godine zbog pronevera. Menjikov je imao, u trenutku svoga pada za vreme Katarine I, preko 100.000 muika, kao i nekoliko varoi, Koporje, Jamburg, Ranenburg, Poep, Baturin. Ako su bogatstva Jaguinskog, afirova, Menjikova, bila isto toliko kratkotrajna koliko i velika, druga, kao na primer eremetjeva, ili pak Rumjanceva, ijeg e sina, uvenog marala, Katarina II obasipati poklonima, samo e jo vie porasti. Posle Petra Velikog, ovo naglo stvaranje ogromnih bogatstava postae jo ee. Petar II dodeljuje jednim mahom 44.000 muika ocu svoje verenice, knezu Alekseju Dolgorukom, ija e imanja kofiskovati Ana Ivanovna, da bi ih razdala drugima. Za Anine vladavine, knez erkaski ima 70.000 muika, a Minih i Biron dobivaju ogromne posede za vreme Jelisavete, Aleksej Razumovski, cariin ljubimac, uspeva da postane gospodar 50.000 muika; njegov brat Kiril ima ih oko 120.000. Bogatstvo uvalovih i Voroncovih pribliuje se bogatstvu Razumovskog, iji se svi roaci, Malorusi skromnoga stanja, uzdiu takoe, zahvaljujui obilnim poklonima, u red velikih zemljoposednika. Stupanjem na presto Petra III otpoinje niz novih poklona, kojima se koriste ljubimci novoga cara. Neverovatna bogatstva stvaraju se tako odjednom, kao udarom arobne palice; no isto tako odjednom druga se rue, lome u hiljadu komada; sve zavisi od udi sudbine. Ali nekoja od njih izlaze netaknuta iz politikih kriza i odrae se u drugoj polovini XVIII veka i u XIX veku. Ovaj razvoj zemljinih poseda dravnih velikodostojnika, koji e dobiti jo vei zamah za vladavine Katarine II, lii na nekakvu politiku lutriju, ijim izvlaenjem upravljaju vile. Srednje i sitno plemstvo, razume se, ne uestvuju u tome, sem ako kakav sluaj ne priblii nekog od njihovih pretstavnika nekom dvorskom ljubimcu. Ako i ove vrste plemstva uveavaju sve vie broj svojih muika, ona to ine sasvim drukijim nainima. Najrasprostranjeniji nain za spahiju je da prijavi nove muike, na svoje ime, koristei se zakonom koji propisuje da izvesne kategorije linosti moraju obavezno postati muici, a to su: nii crkveni slubenici, stavljeni na raspoloenje posle obnarodovanja spiskova crkvenog osoblja iz 1724 godine, zatim deca svetenika i crkvenih slubenika koja su roena pre rukopoloenja njihovih oceva ili ako ne postanu svetenici, muici koje su njihovi gospodari oslobodili, deca trgovaca, zanatlija i vojnika neupisanih u spiskove line poreze, i najzad slobodni ljudi nesposobni da dokau svoje poreklo i koji nisu nigde

285

upisani. Sva ova lica moraju sama da izaberu sebi gospodara, u odreenom roku, inae ih vlada moe dati kao muike prvom spahiji koji hoe da ih primi. Poev od godine 1767, spahije iskoriuju pored ostalog i pravo da trae natrag svoje nekadanje muike koji su, poto su bili uzeti u vojsku, bili kasnije osloboeni vojne slube. Oni se takoe koriste pravom da pri svakom novom zvaninom popisu stanovnitva sastavljaju spisak ili poreski registar svojih muika. Kako je od 1747 godine, da bi ubrzala izradu tih spiskova, vlada priznala, i bez prethodnog proveravanja, zakonsku vrednost tim spiskovima, bilo je dovoljno, kao to smo videli, da jedan spahija upie u njih ime nekog slobodnog oveka, pa da od njega naini svog muika. I drugi naini omoguavaju spahijama da zakonskim putem obezbede sebi vlasnitvo nad izvesnim ovekom i bez njegovog pristanka. Plemi koji prihvata neko naputeno dete postaje njegov gospodar. Sopstvenik fabrike u koju je neki radnik svojevoljno stupio, moe bez obzira na njegovu volju da ga u vojnoj slubi zameni jednim od svojih muika, pa da ga na taj nain za uvek vee za fabriku. Od tri kategorije plemia spahija, prva sadri samo nekolicinu vrlo velikih zemljoposednika koji imaju znatan deo muinog stanovnitva; trea kategorija, u koju spadaju mali posednici sa manje od 100 muika, relativno je malobrojna; najvei broj spahija spada u drugu kategoriju, u kojoj su srednji posednici sa 100 do 1000 muika. Ove spahije, ija je vlast, kao to smo videli, nad muicima sve vie rasla, kada bi se posle izlaska iz dravne slube nastanili na svome imanju, uzimali su stvarnijeg udela u upravljanju svojim imanjem. Ekonomski trebnik, u kome je jedan od njih, obrazovan ovek, istoriar i publicista Tatiev, dao godine 1742 opis gazdovanja na njegovom imanju, omoguava nam da stvorimo tanu pretstavu o tadanjoj domaoj ekonomiji. Svako imanje proizvodi samo ono to je potrebno gospodaru i njegovim seljacima, ne trudei se da nadmai tu potronju, i da redovno prodaje na tritu svoje prirodne proizvode ili izraevine. Tatiev primenjuje na svome imanju sistem kuluka: jedan deo zemljita obrauju seljaci za raun gospodara, i radovi seljaka na gospodarevim njivama zovu se barina (kuluk); drugi deo razdeljen je seljacima, koji ga iskoriuju za svoj raun. Gospodar se nimalo ne trudi da proiri svoj deo obradive zemlje, ije prostranstvo odreuju iskljuivo potrebe spahijinog dvorca. Zbog toga je zakupnina koju seljaci plaaju spahiji daleko od toga da bude onako velika kao to e biti u narednom razdoblju, kada e se vlastelinski posed pretvoriti postepeno u preduzee koje radi za trite. Ali nedovoljnost i primitivnost poljoprivredne tehnike primoravaju da se donekle povea teret seljakih obaveza prema gospodaru. Na veini imanja gde se primenjuje sistem kuluka, pravilo je da seljak radi tri dana u nedelji za raun spahije, a tri dana za sebe, jer je obradiva zemlja obino podeljena na ravne delove izmeu spahije i njegovih seljaka. Meutim, ve se javljaju jake povrede ovog pravila. Seljak Posokov, koji pie poetkom XVIII veka, pria kako izvesne spahije nameu kuluk svojim muicima

286

cele nedelje, a doputaju im da rade za sebe samo nedeljom. Kuluk se ponekad zamenjuje plaanjem u naturi: umesto da obrauju njive svoga gospodara, seljaci daju poljoprivredne proizvode i izraevine za izdravanje vlastelinskog dvorca. Ponegde je i ovo davanje u naturi zamenjeno plaanjem u gotovom novcu, iji je iznos najee 1 ili 2 rublje od muika godinje, ali moe dostii i 5 rubalja; seljaci pribavljaju potrebni novac odlazei da rade razne zanate izvan sela. Sistem plaanja zakupa izgleda da se radije primenjuje nego sistem kuluka. Spahije su zadovoljne ako im seljaki danak obezbedi sve to je potrebno za njihov ivot; oni jo ne pomiljaju da pretvore svoja imanja u privredna preduzea; osim toga, obavezno sluenje u vojsci ili dravnoj administraciji ne doputa im da se lino staraju o svome imanju. Meutim, ne treba verovati da ova primitivna ekonomija obezbeuje seljaku lak i patrijarhalan ivot. Iako seljaka podjarmljenost jo nije onako tegobna kao to e biti kasnije, ipak spahijska vlast, koja dobiva sve vie samopouzdanja, teko pritiskuje muika. S druge strane, seljak nije siguran da e od svoga gospodara dobiti materijalnu potporu u neplodnim godinama; istina, zakon obavezuje spahiju da ga hrani u sluaju oskudice, ali se taj zakon ne potuje dovoljno, te su na primer u godinama 1734, 1749 i 1750 mnogi seljaci, koje je njihov gospodar ostavio njihovoj sudbini, primorani da prosjae. Sve vei broj beanja sa imanja i seljakih pobuna pokazuje jasno da je poloaj muika veoma teak. I pored veoma strogih kazni predvienih zakonom, muici bee sa imanja u masama. Za vreme Ane i Jelisavete, muici iz sredine Rusije bee u masama ka Uralu, Sibiru, Kavkazu, baltikim pokrajinama i Poljskoj. Najmanja vest, ak liena svakog osnova, dovoljna je da proizvede u seljakim masama komeanje i previranje duhova. Godine 1742 iri se lana vest da je seljacima ponovo doputeno da stupaju u vojsku i da se na taj nain oslobode ropstva, kao u vreme Petra I; i odmah muici poinju da pristiu u gomilama u regrutne kancelarije, gde ih eka gorko razoarenje. Godine 1758 oni u gomilama naputaju svoje gospodare i odlaze ka fabrikama svile na donjoj Volgi, gde se pria kako je njima odobreno da stupaju na rad. Osim ovih izuzetnih sluajeva, pojedinana bekstva dogaaju se svakog dana. Opomene, pretnje, stroge kazne, sve to nita ne pomae. Moe se oceniti veliina te neprijatne pojave i briga koje ona prouzrokuje spahijama i vladi po panji koju joj tadanje zakonodavstvo ukazuje. Godine 1754 obnarodovan je itav jedan zakonik kojim se podrobno regulie pitanje traenja i vraanja odbeglih muika. Ma da muici najee odgovaraju na tegobnost svoga poloaja beanjem, oni ponekad idu i do pobune. Za Jelisavetine vladavine ovi ustanci dobivaju ve obeleje pravih bitaka izmeu pobunjenih seljaka i trupa koje su poslane da ih savladaju. Tako su, na primer, godine 1752, u okrugu Kaluga, 3.000 Demidovljevih seljaka, naoruanih pukama i topovima, razbili i naterali u bekstvo itav jedan puk dragona i zarobili njegovoga komandanta. Nemiri se zatim proiruju i na druge okruge, i da bi se oni uguili, potrebno je poslati est pukova sa artilerijom. Godine 1762,

287

za vlade Petra III, obnarodovanje proglasa kojim se plemii oslobaaju obaveznog sluenja u vojsci izazvalo je, kao to smo videli, nove pobune seljaka na mnogim spahijskim imanjima. Podjarmljenost seljaka je socijalna osnova aristokratske monarhije koja je u toku stvaranja. Plemstvo, koje se oslobaa obaveznog slubovanja dravi, vidi u njemu jemstvo vrstog i stabilnog dravnog poretka. Uistini, usled sve veeg nezadovoljstva podjarmljenih seljaka, drava izgleda kao da lei na vulkanu; svakog trenutka duboki podzemni potresi ljuljaju njene temelje, koje povremeno liu plamenovi graanskog rata. Crkveni i manastirski, fabriki, dvorski krunski seljaci. Seljaci potinjeni raznim crkvenim i manastirskim ustanovama su, posle spahijskih seljaka, najvea muika grupa. Broj manastirskih muika je naroito veliki. uveni manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, ima oko 1740 godine 106.000 muika na svojim imanjima, koja su rasturena u petnaest gubernija Velike Rusije. Manastir Aleksandra Nevskog u Petrogradu ima 25.000 muika; zatim dolaze Uspenski manastir u oblasti Vjatke, sa oko 24.000, i manastir svetoga Kirila u Bjelozersku, na severu, sa 21.500 muika. Razume se, svi manastiri nemaju prostrana imanja, ali nije redak sluaj videti ih kako nagomilavaju zemlje i muike. Izmeu crkveno-manastirskih i plemiskih seljaka jedina je razlika u tome, to oni prvi ne zavise od pojedinaca ve od ustanova. Pokuaji podravljenja crkvenih i manastirskih dobara koje su inile vlade u prvoj polovini XVIII veka imale su prvenstveno za cilj da se dravi predaje najvei deo prihoda sa crkvenih imanja. to se tie prave uprave nad tim imanjima i njihovim seljacima, ona je oduzeta od crkvenih vlasti i predata svetovnim inovnicima Kolegijuma ekonomije samo za vreme od etiri godine, od 1740 do 1745 godine. Za sve ostalo vreme, od 1725 do proglasa Petra III, upravu nad muicima imaju nii oficiri i upravnici manastira i crkava. Da li je ivot ovih muika tei nego ivot muika na spahijskim imanjima? Na ovo pitanje, koje se esto postavlja, odgovori su razliiti, prema tome da li ih daju svetovni ili crkveni istoriari; ali evo zakljuaka koji se mogu nepristrasno iz njih izvui. Seljaci crkvenih ustanova imaju najee velike komade zemlje. Iako su njihove sporedne obaveze, kao na primer seenje i prevoz drva, ribolov, rad u mlinovima i pecarama rakije, kuvanje piva i kvasa, napasanje stada, itd., mnogobrojnije, njihov kuluk je manje naporan nego kuluk spahijskih seljaka, jer imaju da obrauju mnogo manje zemlje u korist svojih gospodara. I iznos njihove zakupnine je nii. Pa ipak je njihovo stanje veoma teko. Nije bez uzroka to izvesna opasna uzrujanost, koja se ispoljava u krvavim pobudama, mui manastirske seljake za vreme itave Jelisavetine vladavine. Njihovo oajanje dolazi manje od teine obaveza, a vie od zloupotreba upravnika, ije surovo postupanje ide ak do stavljanja na muke. Seljaci zvani posedni, potinjeni fabrikama, ne pripadaju industrijalcu, nego samoj fabrici. Prema tome, njihov vlasnik nema prava da ih pojedinano prodaje. Zakon odreuje maksimum seljaka koje moe da dri izvesna kategorija

288

fabrika. On isto tako odreuje broj onih koje industrijalac mora da dodeli na rad u fabrici i koji se vie ne mogu upotrebljavati za druge poslove. Ali,u stvarnosti, granice koje je zakon postavio samovolji vlasnika ne potuju se, te fabriki seljaci imaju da podnose sav teret robovanja. Svi napori koje oni ine da bi odbranili svoja prava osueni su na neuspeh, i to ih esto puta nagoni da pribegnu otvorenoj pobuni. Dvorski seljaci zavise od uprave carskih dvoraca, isto onako kao to spahijski seljaci zavise od svojih gospodara. Oni moraju da rade kulukom na dravnim imanjima i da plaaju zakupninu upravi carskih dvoraca, ali su i kuluk i zakupnina tu manje teke obaveze koje pritiskuju spahijske seljake. Najzad, krunski seljaci su oni srazmerno malobrojni seljaci koji pripadaju privatnim posedima lanova carske porodice. Slobodni ili dravni seljaci. Pored seljaka vezanih za zemlju i gospodara, ima mnogo seljaka koji uivaju linu slobodu. To su pre svega potomci seljaka odavno nastanjenih na crnim zemljitima, a to e rei na zemljitima koja imaju obeleje dravnih poseda: ovi seljaci, zvani ernosonjije (crnoplugci) potpadaju neposredno pod dravu, nisu potinjeni nikakvoj privatnoj vlasti i veinom su skoncentrisani na severu Evropske Rusije i u Sibiru; zatim, inorodni seljaci, Tatari, Bakiri, uvai, eremisi itd., koji su nastanjeni na dravnom zemljitu koje se nalazi veinom u slivu Volge i istono od ove reke; naposletku, potomci nekadanjih tobdija, strelaca, dragona, konjanika itd., kojima je Moskovska drava bila stavila u dunost da brane june granine oblasti i koje je dravna blagajna, pod izvesnim uslovima, nagraivala ustupanjem delova zemljita. Od vremena kada je Petar I, godine 1724, ustanovio glavarinu (lini porez), svi su oni spadali u kategoriju dravnih ili dravnoblagajnikih seljaka. Ona sainjava otprilike treinu ruskog seljakog stanovnitva, dok su druge dve treine muici. ernosonji seljaci sainjavaju glavni deo ove kategorije. Oni su nastanjeni na imanjima ija je povrina meusobno veoma nejednaka. Tim imanjima imaju oni pravo da slobodno raspolau, da ih ak i otuuju po svojoj volji, pod uslovom, koji je postavljen tek za Jelisavetine vladavine, da ih ne prodaju linostima osloboenim line poreze. Dravni seljaci, osim ovog poreza, imaju prema dravnoj blagajni razne obaveze, od kojih su nekoje veoma teke kao to je na primer odravanje puteva po gustim umama i barutinama u severnoj Rusiji, i obavezu veoma teku zbog ogromnih razdaljina izmeu naseljenih mesta da putnicima daju odmorne konje do najblie stanice. Oni takoe moraju na smenu da vre dunosti procenjivaa, prodavaca, blagajnika i uvara u ustanovama gde drava prodaje vino i so, kao i dunosti niih policiskih organa, glasnika, nonih uvara itd. Najzad, od godine 1723 oni su podvrgnuti jednoj novoj novanoj obavezi koja e ubrzo prema miljenju same vlade, izraenom vie puta u raznim ukazima biti prispodobljena zakupnini koju plaaju muici spahijama i dvorski seljaci upravi carskih dvoraca. Kada je za vreme Jelisavete ta zakupnina

289

poviena, tvrdilo se sa zvanine strane da je to uinjeno upravo stoga to su i spahije povisile nedavno zakupnine svojim muicima. Drava dakle uzima od slobodnih seljaka zakupninu kao sopstvenik zemlje na kojoj su oni nastanjeni. Ona time potvruje svoje nasledno pravo nad tom zemljom, iji se uivaoci nalaze u tome pogledu, iako zadravajui svoju linu slobodu i pravo da otue svoj deo zemlje, u poloaju koji je slian poloaju muika. U Sibiru, umesto da plaaju ovaj novi danak, dravni seljaci plaaju ono to se naziva zemljini desetak, te ova obaveza potsea takoe na poloaj muika podvrgnutih kuluku. Lina sloboda dravnih seljaka je uostalom veoma nepouzdana. Vlada sebi pripisuje potpuno pravo da ih svede na stepen muika. Svaki poklon u zemlji i seljacima koje neki vladari daju svojim ljubimcima a videli smo koliko ovi pokloni mogu da budu veliki povlai automatski podjarmljivanje velikog broja slobodnih seljaka. Dravni seljak ostaje dakle napragu ropstva. I tako, na kraju krajeva, svi su seljaci stvarno vie ili manje robovi. Gradovi. Gradsko stanovnitvo, sastavljeno od trgovaca, industrijalaca, zanatlija i radnika, pretstavlja samo jedan beznaajan deli stanovnitva podlonog poreskoj obavezi, 3 od sto. U jednoj zemlji gde preovlauje sistem domaeg gazdinstva, uslovi nisu povoljni za varoki ivot. Ima veoma malo varoi, a veina njih lie na velika sela. Godine 1721 Petar I podelio je stanovnike varoi na neredovne i redovne graane. Prvi, u koje spadaju plemii, svetenici i stranci, ne uestvuju ni u plaanju optinskih poreza ni u mesnoj upravi; oni nisu lanovi gradske zajednice. Drugi su podeljeni na dve a ubrzo potom na tri korporacije ili gilde: u jednoj se nalaze kapitalisti i najvei trgovci, umetnici, lekari i apotekari; u drugoj su mali trgovci i zanatlije; prost narod, a to e rei radnici, grupisan je zasebno. Ako se posmatra ne ova zakonska podela na klase, ve sam socijalni i ekonomski sastav drutva, onda je trgovaki element najmalobrojniji zanatlije, radnici i batovani sainjavaju 58 od sto gradskog stanovnitva, a sitna trgovina znatno preovlauje. Veliki broj graana bavi se povrtarstvom, pa ak obrauje i njive, te varo zadrava veoma mnogo izgled sela. Trgovci, zanatlije i prost narod obrazuju jednu zajednicu iji lanovi, solidarno odgovorni, imaju prema dravi mnoge i teke dunosti. Oni su obavezni da naizmenino vre dunosti blagajnika, procenjivaa, kontrolora robe i pomonika u dravnim prodavnicama rakije, soli i drugih monopolskih artikala, kao i razne dunosti u slubi carina, putarina, mostarina i upravne policije. Ove slube zahtevaju toliko mnogo osoblja, da se u izvesnim varoima za njihovo vrenje mora da uposli 70 od sto, a ponekad ak i vie, redovnih graana. Ako dodamo da se ove slube vre esto puta u mestima udaljenim od varoi, razumee se koliko one staju graane, koji su stalno primorani da naputaju svoje poslove. Povrh toga, mnoge od njih povlae i novanu odgovornost onoga koji ih vri. Varoani moraju da plaaju osim toga lini porez, kao i mnoge takse, bilo redovne, bilo vanredne, koje padaju na optinu. Veina ovih poreza su skupni porezi. Vlada unapred rasporedi taj porez, po svojoj volji,

290

na razne poreske obveznike, ali ostaje solidarno odgovorna za njegovu isplatu. Imuniji stanovnici odgovaraju dakle za sirotnije ili oskudne stanovnike. Posledica toga je da je optinsko ureenje gradova isto oligarhijsko; jedna aka bogataa dri sve ostale graane u potpunoj zavisnosti. Unutranji poslovi optine reavaju se na zboru svih graana. Zbor bira starostu optine, zatim kmetove i odbornike (savetnike, ratmane), koji obrazuju optinska vea ili magistrate, koje je ustanovio Petar I da upravljaju redovnim graanima. Ustvari, otpravljanje poslova, i na zborovima kao i u magistratima, je iskljuivo u rukama nekolicine bogatih trgovaca, koji su novano odgovorni dravnoj blagajni za redovno plaanje poreza. Ovi poslovi su uostalom veoma malobrojni, jer se zborovi i magistrati ograniavaju skoro iskljuivo na rasporeivanje slubi, dunosti i poreza koje gubernija trai od varoi. Pravilnik to ga je Petar I obnarodovao 1721 godine bio je ocrtao plan obimne reorganizacije gradova, i Reformator je raunao da revnost optinskih odbora izabranih da ostvare njegove namere; ali je sve bilo uzalud. Nemoguno je u to vreme da ruska varo postane sredite ekonomskog i duhovnog napretka, jer sistem domae ekonomije, koji preovlauje u celoj zemlji, osudio je varo na ivotarenje, i jo stoga to su graani obavezni da vre mnoge javne slube, a to koi njihovu delatnost i nanosi velike tete njihovom materijalnom blagostanju. Trgovina. Vrednost spoljne trgovine koju Rusija vodi samo sa Evropom poveava se od 1717 do 1760 godine za vie od 13,000.000 rubalja. Za itavo ovo razdoblje izvoz nadmauje uvoz. Ovaj viak izvoza menja se zajedno sa izmenama carinskih tarifa. Godine 1724 Petar I obnaroduje prvu rusku tarifu, sa isto zatitnim obelejem, to izaziva znatno poveanje izvoza u odnosu na uvoz. Godine 1731 jedna nova tarifa oznaava odluan korak ka najstroijoj zatiti domae radinosti, te se viak izvoza jo poveava. to trgovaki bilans ostaje stalno povoljan za Rusiju, to nije stoga to ne postoje dravni dugovi Jelisaveta nije uspela da zakljui spoljne zajmove, koji e prviput biti zakljueni za vlade Katarine II, ve usled opteg ekonomskog stanja zemlje, usled slabosti njene kupovne moi i skromnosti njenih potreba. Rusija jeste primorana da pribegne stranim fabrikim proizvodima, koji pretstavljaju glavninu njenog uvoza, ali inostrane fabrike imaju beskrajno veu potrebu za njenim sirovinama, koje pretstavljaju masu njenog izvoza. Glavni izvozni artikli su konoplja, lan, gvoe i drvo. Ruske itarice jo nisu postale vana injenica na evropskim tritima; odve je teko i odve skupo prevoziti ih iz plodne oblasti na jugu Rusije, u ruska pristanita koja su u to vreme bila na severu. Uvozni artikli su naroito razne oje, svilene i pamune tkanine, vunena roba i razni predmeti za svakidanju upotrebu. Ruski trgovci trguju s Evropom samo posredstvom stranaca, naroito Engleza, u ije ruke prelazi skoro polovina prometa to ga vri petrogradsko pristanite. Za vreme Ane, Rusija zakljuuje trgovinski ugovor sa Engleskom i daje joj klauzulu najveeg povlaenja. ak za vreme Sedmogodinjeg rata, koji je

291

svrstao Englesku meu politike protivnike Rusije, engleska trgovina sauvala je svoju prevagu. Spoljna trgovina Rusije sa Azijom prua nam obratnu sliku. S jedne strane izvoz je manji od uvoza; s druge, Rusija izvozi uglavnom izraevine, a uvozi naroito sirovine za svoje fabrike, i ivotne namirnice, voe, stoku i aj. To je stoga to Rusija slui kao spona izmeu Azije i zapadne Evrope, i to je rusko aziska trgovina u to vreme velikim delom tranzitna trgovina. U ovoj trgovini prvo mesto zauzima Kina, drugo Persija i Aziska Turska, a tree Centralna Azija. Trgovina sa Kinom je monopol dravne blagajne. Saobrazno ugovoru iz 1727 godine, rusko-kineska trgovina sme da se vodi samo preko varoi Kjahte i Curuhajtu. Trgovanje se vri pomou karavana koje ruska drava alje u unutranjost Kine: od smrti Petra I pa do stupanja na presto Katarine II otilo je pet takvih karavana, i to godine 1728, 1737, 1741, 1746 i 1755. Trgovinu sa Persijom dre u svojim rukama Englezi i Jermeni. Englesko-ruskim ugovorom iz 1754 godine vraeno je Engleskoj pravo, koje je ona izgubila krajem XVI veka, da slobodno provozi kroz Rusiju evropsku robu upuenu u Persiju, i persisku robu upuenu u Evropu. Oko 1755 godine obrazovano je jedno rusko trgovako drutvo za trgovanje sa Persijom; ali ono nije dugo trajalo i stopilo se postepeno sa jednim jermenskim drutvom, kome je vlada dala velike povlastice. Unutranja trgovina, iako je njena vrednost skoro dvaput vea od vrednosti spoljne trgovine, nije iva. Odve visoka interesna stopa dokazuje da su kapitali bili retki i da se imalo malo poverenja u trgovaka i industriska preduzea. Trgovina se veinom obavlja na vaarima. U to vreme se brzo razvijaju vaari u Makarjevu, blizu Ninjeg-Novgoroda, i vaar u Irbitu, i te dve varoi bile su centar ruske trgovine; itava trgovina sa Sibirom obavlja se na vaarima. Ukrajina je puna mesnih vaara. Unutranje carinarnice, sve dok nisu bile ukinute za Jelisavetine vladavine, i mnogobrojni dravni monopoli koili su unutranju trgovinu. Poto je izmeu 1709 i 1714 godine bio dao dravi monopol trgovanja izvesnim artiklima, Petar I se odjednom vratio slobodnoj trgovini. Ali, poev od godine 1730, pribegava se ponovo sistemu monopola, koji je doao do vrhunca svoga razvoja za Jelisavetine vladavine. Dravna blagajna poinje da izdaje pod arendu privatnim drutvima mnoge grane trgovine koje su dotada bile monopol drave; neka od ovih drutava imaju na elu veoma visoke linosti, od kojih nekoje, kao na primer Petar uvalov, uspevaju da ostvare veoma velike dobiti. Tek posle 1762 godine, za vladavine Katarine II, bie nekadanji monopoli postepeno ukinuti. Industrija. Tek u XVIII veku stvorena je uistinu ruska industrija. Za vlade Petra I bilo je u Rusiji samo 98 fabrika; godine 1762 bilo ih je 984, a pred smrt Katarine II 3.161. Za vladavine poslednika Petra I, ne samo da su se dotadanje industrije razvile, ve su se pojavile i nove. Meu onim prvim da navedemo fabrikaciju oje, platna, svile, zatim metalurgiske fabrike, rafinerije, fabrike koa, duvana i stakla, koje su podignute ili su se znatno umnoile za vlade Petra Velikog. Ove druge jesu: industrija pamuka, kristala i porculana.

292

Pre Petra I u Rusiji se prede i tka pamuk po kuama, ali tek u XVIII veku stvara se oko Moskve i Vladimira jedna prostrana tkaka oblast, gde seljaci tkaju kod svoje kue i na runim razbojima konac uvezen iz inostranstva. Prvi pokuaji industriske izrade pamunih tkanina datiraju tek od 1740 godine. U 1745 godini, prvu fabriku pamunih tkanina osnovao je Iinjski u Ivanovu, selu u Vladimirskoj guberniji, gde seljak Sokov, koji je nauio kod jednoga stranca u liselburgu tajnu sastavljanja boja i izrade cica, osnova zatim jo jednu fabriku. Cicevi i vezoglave koje je izraivao Sokov bile su na glasu u XVIII veku. Graev i Garelini, uveni industrijalci, ili su njegovim tragom. Prve fabrike stakla potiu iz XVIII veka; one su se znatno razvile ve za vlade Petra I. Ali tek 1752 godine osniva Lomonosov jednu fabriku za izradu bojenog stakla koje je on izumeo, i tek 1757 Malcev, u svojoj fabrici u Vladimiru, poinje prviput izradu kristala, sluei se obinom masom od koje se pravi staklo. Oko 1750 godine podignuta je, na 85 vrsta od Moskve, prva fabrika porculana ima ih u to vreme samo etiri u Evropi godine 1758 ustanovljene su u Petrogradu carska fabrika porculana i fabrika trgovca Volkova. Od 3.161 fabrike koje postoje pri kraju vladavine Katarine II, skoro sve su podignute posle vladavine Petra I; jer od 98 fabrika koje su radile za vreme Petra I, preostalo je jedva dvadesetak; ostale iezavaju u toku prve polovine XVIII veka. To je stoga to za vreme Petra I industriska preduzea, izuzev razume se dravnih fabrika, pripadaju veinom trgovcima, a trgovac je primoran, za vladavine Petrovih poslednika, da u velikoj meri ustupa mesto plemiu. Nepostojanost industriskih preduzea to su ih osnovali trgovci za vlade Petra I dolazi otuda, to se one nikad nisu oslanjale na velike privatne kapitale; one se odravaju zahvaljujui naroito svakovrsnim potporama koje im daje drava. Ulozi ortaka su najee skromni, nedovoljni; zato svako smanjenje dravne potpore povlai brzo slom preduzea. Veliki industriski problem toga doba je pitanje radne snage. Jer, usled podjarmljenosti seljaka, veoma je teko nai slobodnu radnu snagu; s druge strane, iako industrijalac spada u klasu trgovaca, ipak mu nije lako da iskoristi muike, jer zakonodavstvo i dravna politika tee sve vie da priznadu plemiima iskljuivo pravo koje oni ogoreno brane na muiku radnu snagu; i ovo, pored skuenosti trita za fabrike proizvode, doprinosi jo vie opadanju fabrika koje pripadaju trgovcima. Jedna anketa vrena za Anine vladavine oko 1730 godine otkriva da su mnoge fabrike, zvanino registrovane, stvarno zatvorene i postoje samo na hartiji, kako bi omoguile industrijalcima da sauvaju izvesne povlastice. Godine 1744 jedan ukaz nareuje da se izbriu iz spiska industrijalaca oni ije su fabrike u punom materijalnom rasulu; spisak iskljuenih, sa nekoliko retkih izuzetaka, sadri samo imena trgovaca. U zvaninom registru, objavljenom oko 1760 godine, uzalud bi se traila imena nekolicine nekadanjih velikih industrijalaca trgovakog porekla, kao to su Mamesi, Zatrapezni, egolini, Mikljajevi, itd. Nasuprot tome, oko 1750 godine, broj fabrika koje su osnovali plemii osetno

293

raste. Vidi se ak kako se pojavljuju preduzea koja su osnovali seljaci-kuluari koji zavise od bogatih spahija; takav je sluaj seljaka Sokova, jednoga od osnivaa pamune industrije u Vladimirskoj oblasti. Duhovni ivot pre Jelisavetine vladavine. Zajedno sa primenjenom naukom koja je prvenstveno interesovala Petra Velikog, ista nauka prodrla je takoe u Rusiju. Od osnivanja Akademije nauka u Petrogradu godine 1725, ruska prestonica postaje kolonija zapadnjake nauke; meu lanovima Akademije, gde je evropska nauka sjajno zastupljena, nalaze se naroito braa Bernuji. Iako u poetku sastavljena iskljuivo od stranih naunika, Akademija je ubrzo poela obilno da pomae procvat ruske nauke. Ona priprema itav niz naunih izdanja, posveenih prouavanju geografije i istorije Rusije, kao to su Publications gographiques mensuelles (1728), i Sammlung russischer Geschichte (od 1732), pod upravom akademika Milera. Izmeu 1730 i 1740 ona organizuje dve ekspedicije na Kamatku, uz saradnju Gmelina, Fiera i jednog ruskog naunika, Kraeninnikova. U isto to vreme Miler poseuje mnoge varoi u Sibiru i prikuplja u mesnim arhivama ogromnu koliinu istoriskih dokumenata. Akademija priprema isto tako prvi ruski nauni atlas, koji e biti izdat 1745 godine. U isti mah kada tako udara temelje naunom prouavanju Rusije, njenog zemljita i njene prolosti, ona obrazuje ruske naunike, koji e se ubrzo istai svojim radovima; zato, kada je ona oko 1760 godine organizovala itav niz naunih ekspedicija u razne pokrajine Rusije, mogla je da u njih uvrsti, pored svojih lanova stranog porekla, Polasa, Gildensteda, Falka i Georgija, i ruske naunike, pored ostalih Lepehina, Kraeninnikova, Rumovskog.5 Ali njen najvei nauni ponos je delo genijalnog naunika Lomonosova. Uskoro se duhovna delatnost ne ograniava samo na Akademiju. U raznim sredinama ruskog drutva poznate su ve glavne filosofske, politike, naune ili estetike ideje tadanje evropske knjievnosti. U raspravi Osnovanost vladareve volje koju je napisao godine 1721, po nareenju Petra Velikog, Teofan Prokopovi priznaje da je porastao broj onih koji se vie ne daju ubediti samo navodima iz Svetog Pisma, i da je sad potrebno, ako se eli da se oni ubede, da se dokazivanje osloni na zapadnjaku nauku. Uskoro posle smrti Petra Velikog, nekoliko pisaca istiu se u knjievnosti, koja je duboko proeta evropskim duhom. Najglavniji od njih je isti ovaj Teofan Prokopovi, ija je plodna knjievna delatnost poela jo za ivota Petra Velikog. Uenik Kijevske duhovne akademije i Jezuitskog kolegijuma u Rimu, ovek velike naune spreme i veoma darovit, ovaj kaluer bio je glavni Petrov saradnik u crkvenoj reformi i upotrebio je svoj knjievni dar da objasni, opravda i propoveda ostale careve reforme. On je napisao veliki broj teolokih dela koja pokazuju tenju ka protestantizmu, dok njegov knjievni suparnik, Stevan Javorski, naginje ka katolicizmu, stihova, kolskih drama i politikih rasprava po naredbi Petra I, zatim uveni zbornik kanonskih propisa Crkveni pravilnik, iji reformatorski planovi ne zadiru samo u
5

Svi ovi akademici prouavali su mnogostruko razne ruske oblasti; podrobni opisi koje su oni objavili i danas su izvor za korisnu dokumentaciju.

294

oblast crkve, ve i u oblast opte politike. Pa i same njegove propovedi, ija je teoloka vrednost neosporna, pune su isto politikih ideja i daju mnogo mesta velianju i objanjavanju Petrovih reformi. Posle careve smrti njegov gostoljubivi dom postao je zborite prestavnika zapadnjake nauke i kulture. Strani akademici drue se tu sa ruskim piscima, meu kojima su u prvom redu pesnik Kantemir i istoriar Vatiev. Antioh Kantemir je sin jednog moldavskog gospodara, Demetriusa. Njemu je tek tri godine kada se njegov otac, ovek veoma obrazovan, iselio u Rusiju 1711 godine. kolovao se u Akademiji, gde su mu bili uitelji slavni Bernuji, Bajer i Gros. On stupa u vojsku u Preobraenski puk, i prilikom stupanja na presto carice Ane, on igra vanu ulogu kao odluan pristalica autokratije i protivnik lanova Vrhovnog Tajnog Saveta. Godine 1732 on je naimenovan za ruskog diplomatskog prestavnika u Londonu, a od 1737 do 1744, kada je umro, vri dunost ruskog ambasadora u Parizu. Njegovo obrazovanje i visoke duhovne tenje otvorili su mu pristup u parisku naunu i knjievnu elitu; sprijateljio se sa Monteskjeom, Mopertuejem i opatom Venutijem. On prevodi na ruski delo Razgovori o mnotvu svetova od Fonela, Persiska pisma od Monteskjea, Moral od Epikteta. On sastavlja ode, prevodi psalme, zapoinje jedan spev, Petridu, ali za svoju pravu knjievnu slavu ima da zahvali svojim Satirama. Prva od ovih satira, napisana 1730 godine, donela mu je oduevljenu pohvalu Teofana Prokopovia. Ohrabren uspehom, on pie jo osam drugih satira. U izboru sadrine i njihove obrade on ide za primerom Horacija, Juvenala, Boaloa, Labrijera. U pogledu stihova, on ostaje veran slogovnim stihovima Simeona Polockog (XVII vek), i ne unosi nikakvu plodnu novinu. Njegove satire pokazuju veoma jasno uticaj zapadne kulture na obrazovanu elitu tadanje Rusije. Tatiev, roen 1686 godine, pripada jednoj staroj bojarskoj porodici. On se kolovao u Artilerisko-ininjerskoj koli, koju je osnovao Petar Veliki i kojom je upravljao Brus. Godine 1704, kad mu je bilo osamnaest godina, stupa u vojsku i uestvuje u Severnom ratu, u bitkama kod Narve i Poltave, kao i u pohodu na Prut. U dva maha (17131714 i 1718 godine), on odlazi u Nemaku i trudi se da tamo usavri svoje obrazovanje. Kasnije, kada je postao pretsednik Kolegijuma za rude i fabrike, on stvara u svome domu veoma veliku biblioteku sa delima iz istorije, geografije i prirodnih nauka i odluuje da upotrebi dokumente koje je prikupio te da napie istoriju Rusije. Dugo godina je upravljao metalurgiskim fabrikama u Sibiru, bavio se administrativnim ureenjem na jugoistoku Rusije, u oblastima Orenburga i Astrahanja. Od 1724 do 1726 ivi u vedskoj, gde prouava kovanje novca i metalurgiju, i prikuplja vedske dokumente o istoriji Rusije. Dogaaji iz 1730 godine zatiu ga u Moskvi; on u njima uzima ivog uea, i u sporazumu sa visokim slubenim plemstvom suzbija pokuaje lanova Vrhovnog Tajnog Saveta. Meu politikim projektima, koje tada izrauje plemstvo, jedan od najvanijih potekao je iz njegovoga pera. Njegova glavna dela su: Istorija Rosijskaja (Istorija Rusije) u pet svezaka, i njegovi Razgovori o korisnosti

295

nauka i kola. Njegov Testament, u kome on izlae svoje ideje, svoja ubeenja i naela svoga ivota, takoe je vaan izvor za prouavanje njegove doktrine. I pored razlike u njihovoj knjievnoj delatnosti, Prokopovi, Kantemir i Tatiev pretstavljaju jednu istu duhovnu struju. Prijateljstvo koje ih vee potie vrlo verovatno iz zajednice njihovih opti pogleda, jer sva trojica su pod jakim uplivom zapadnjakih ideja. U svojim politikim raspravama Prokopovi pozajmljuje dokaze od Lokea, Hobesa, Pufendorfa, Grociusa. Kantemirova poetika proistie iz poetike Boaloa, a njegova socijalna shvatanja od ideja Lokea i Monteskjea. Tatiev prouava (Belov) Istoriski renik i Valhovu Filosofsku enciklopediju, i pridaje veliku vanost Dekartovim idejama; u oblasti politike naslanja se on na Kristijana Volfa, na Pufendorfa i Grociusa, i ma da se ne slae sa Makijavelijem i Lokeom, on poznaje dobro njihova dela. Sva trojica su ratni drugovi koji brane ista naela. Oni oduevljeno tvrde da laiko obrazovanje i kultura nisu nita manje vredni od tradicionalnog crkvenog pravoslavlja. Razume se da se oni svi ne uputaju isto toliko energino u kritikovanje toga pravoslavlja. Najsmeliji je Tatiev; Prokopovi, zbog svoga visokog poloaja u crkvi, istie najupornije podudarnost i slaganje naela prirodnoga zakona sa naelima boanskog zakona. Ali sva trojica brane snano slobodu kritikog prouavanja, vrednost laike nauke i potrebu verske trpeljivosti. Sva trojica su pristalice doktrine o prirodnom pravu, i Tatiev tvrdi da ovaj prirodni zakon moe da se razlikuje od crkvenog zakona, pa da ipak ne bude protivan boanskom zakonu, jer se crkveni propisi, koje su sastavili ljudi slini onima koji stvaraju graanske zakone, ne mogu nikako identifikovati sa boanskim zakonom. Oni su prema tome slobodni da izrade jedan sistem, izvan prepreka zvanine crkve. Kantemir u svojim Satirama i Tatiev u svojim Razgovorima o korisnosti nauka i kola zasnivaju svoje teorije na bitnim obelejima ovekove prirode, razvijaju praktinu filosofiju o razumnoj sebinosti i istiu racionalistiko tumaenje pojma o optem interesu, koji mora da rukovodi normalnim funkcionisanjem socijalnog ivota. Sva trojica su isto tako odlune pristalice odravanja autokratije u Rusiji. Oni smatraju da je neograniena vlast vladara veoma plodan inilac napretka, to dokazuje reformatorsko delo Petra Velikog. Ali u isti mah, poput njihovih zapadnjakih uitelja, zasnivaju oni svoje politiko shvatanje na teoriji drutvenog ugovora, i smatraju da politika vlast treba da proistie iz opteg pristanka. Oni propovedaju da e drutveni ugovor i dalje sjedinjavati budua pokolenja, doklegod bude postojala vlast koju je taj ugovor ustanovio, ali da e narod biti slobodan da iskazuje i namee svoju volju, odreujui ponovo nain organizovanja vlasti kada ta vlast bude iezla, na primer, kada se vladajua dinastija bude ugasila. Razume se, oni slono veruju da e tada sopstveni interesi nagnati ruski narod da se izjasni za apsolutnu monarhiju. No i pored svega ovoga, njihovo shvatanje, sasvim novo u Rusiji, o narodnoj volji kao izvoru svake vlasti, komplikuje tradicionalnu teoriju o boanskoj i patrijarhalnoj monarhiji. Sloene i teke filosofske i politike probleme postavljaju dakle sebi ovi pisci, direktni sledbenici Reforme Petra

296

Velikog, i oni su oko 1730 godine najsjajniji pretstavnici ruske duhovne elite. Posle 1730 godine, drugi jedan pisac, naputajui filosofska, politika i socijalna pitanja, posveuje se sasvim knjievnosti i lingvistici. To je Tredjakovski, roen 1703 godine, sin jednog pravoslavnog svetenika iz Astrahanja. On osea jo iz rane mladosti neodoljivu udnju za naukom. Nezadovoljan nastavom katolikih kaluera u Astrahanju, odlazi u Moskvu. Posle dve godine uenja u Akademiji slaveno-grko-latinskoj, on osea jaku elju da dopuni svoje obrazovanje na Zapadu. Jednoga dana obreo se on, ko zna na koji nain, u Holandiji, gde mu je grof Golovkin, ruski poslanik, dao utoite. On tu dopunjuje svoje znanje francuskog jezika, a zatim polazi u Pariz; poto je bio bez ikakvih sredstava, preao je taj put peice. U Parizu nalazi nove zatitnike u kneevima Kurakinima i strasno se predaje izuavanju matematike i filosofije. Godine 1730 vraa se u Rusiju; on tu ubrzo dobiva mesto prevodioca u Akademiji nauka, a 1745 godine naimenovan je za profesora latinskog i ruskog govornitva. Odaje se pesnitvu i pie ode, tragedije i pesme. Njegovi savremenici videli su samo njegove nevete stihove i ismevali ih. On meutim nije toliko lien pesnikog rada kao to se tvrdilo, i u njegovom prevodu Telemaka ima lepih stihova. Ali je njegova velika zasluga to je bio teoretiar stihotvorstva; on je dokazao da je slogovno stihovanje protivno duhu ruskog jezika i pokazao je pesnicima pravi put, a to je narodni stih i njegov tonski ritam. Ova veoma vana knjievna reforma postala je kamen temeljac pravog ruskog stihovanja. Duhovni ivot za vreme Jelisavete. Jelisavetina vladavina oznaava novo razdoblje u duhovnom razvitku. Od 1730 do 1740 godine, nauni i knjievni rad ostao je ogranien u uskom i potpuno zatvorenom krugu Akademije nauka i u grupici koju je oko Prokopovia obrazovalo nekoliko knjievnika koji, nemajui publike ni italaca, tapkaju u mestu. Od 1740 do 1750, naprotiv, pojavljuju se uspena sredstva za irenje knjievnosti i nauka: javna pozorita, novinarstvo i prvi univerzitet. Posle prvih pokuaja prireivanja pozorinih pretstava na dvoru cara Alekseja, i neuspelog pokuaja Petra I da stvori narodno pozorite, pozorine pretstave bile su skoro sasvim prestale u Rusiji. One se ponovo javljaju u obliku pretstava na dvoru, koje su prireivali uenici kadetskog korpusa, igrajui komade Sumarokova, novog ruskog dramskog pisca. Jednoj od ovih pretstava prisustvuje i jedan mlad trgovac iz Jaroslavlja, Fjodor Volkov, koji je bio doao u Petrograd poslom. Oaran pozoritem, on odluuje da mu se posveti. U svom rodnom gradu obrazuje on trupu od mladih ljudi, i odjeci uspeha Jaroslavskog pozorita ubrzo dopiru do prestonice. Jelisaveta poziva tu trupu u Petrograd, gde ova prireuje sa uspehom dve pretstave na dvoru. Godine 1756, jednim ukazom stvara se u Petrogradu jedno stalno dravno pozorite, u ijoj trupi Volkov i njegovi drugovi iz Jaroslavlja sainjavaju jezgro. Sam Volkov postaje veliki tragiar. Ali prvo mesto pripada Dmitrevskom, onome sinu jednoga svetenika iz Jaroslavlja koji e biti voa ruskog pozorita u drugoj polovini

297

XVIII veka. Godine 1757 osnovano je u Moskvi jedno narodno pozorite pod upravom pisca Heraskova. Izmeu 1750 i 1760 godine pojavljuje se i nekoliko asopisa. Oni vie nisu iskljuivo nauni, kao to su povremene publikacije Akademije nauka; u njima se tampaju prilozi opte sadrine ili isto knjievni. Prvi od ovih asopisa je opet akademskog porekla. Pod naslovom Jeemjesjanija Soinenjija (Meseni Spisi) izlazi on od 1755 do 1764 pod urednitvom akademika Milera, koji u njega gomila naune studije i grau o istoriji i geografiji Rusije, ali objavljuje i o pitaima morala mnotvo lanaka, bilo originalnih bilo najee prevedenih, iji mladi pisci i prevodioci pripadaju kadetskom korpusu, tome duhovnom rasadniku koji je ve stvorio rusko pozorite. Uskoro se pojavljuju u Moskvi i Petrogradu i drugi asopisi, koje osnivaju pisci proizili iz ove sredine. Akademska erudicija je sasvim prognata iz njih; nju zamenjuju lirske pesme i lanci o optoj filosofiji ili moralu. Tu se razvijaju isti propisi morala zasnovanog na razumnoj sebinosti i na naelima prirodnoga prava, koje su propovedali pisci iz 1730 godine. Ali, malo po malo, ovim apstraktnim moralnim rasmatranjima pridruuje se kritika izvesnih drutvenih zala, kao to su obest ili neznalatvo plemia, srebroljublje inovnika, glupo kicoenje mladih gizdavaca. To su veoma plaljivi poeci drutvene satire koja e kasnije, za Katarine II, dobiti vei zamah. Osnivanje Moskovskog univerziteta godine 1755, za ta ima da se zahvali naporima grofa I. I. uvalova i aktivnoj saradnji Lomonosova, oznaava veliki korak na putu napretka. Razume se, ovaj univerzitet nije prekono postao prava via kola u dananjem smislu te rei, ali e dvadesetak godina kasnije on mnogo doprineti irenju kulture i razvitku drutvenog ivota oekujui da u toku XIX veka zauzme poasno mesto. Razume se da ne treba preuveliavati rezultate svih ovih pokuaja u oblasti pozorine umetnosti, knjievnosti, novinarstva i nastave, ija je publika jo veoma malobrojna. Ali je izvesno da su oni zaeli jedan duhovni pokret koji se nee vie zaustaviti i da su ga prisilili da izie iz kruga akademika ili Prokopovieve knjievne grupe. Ma kako mali bio, ovaj duhovni pokret poeo je da zahvata ono to se ve moe nazvati rusko drutvo. Glavno obeleje ovoga drutva je njegova tenja da podraava francuskim uzorima. Od francuske ono pozajmljuje svoja shvatanja, svoje duhovne tenje, svoje estetske naklonosti i lepe manire. Carski dvor, koji briljivo kopira dvor Luja XV, daje primer prestonikom plemstvu. elja za podraavanjem odvodi esto u smene krajnosti, i satirini lanci po asopisima poinju da ismevaju mlade kicoe koji hoe da lie na francuske gizdavce. Ali ovo povrno i besmisleno podraavanje, esto puta preterano, koje briljivo kopira kostime i manire, ivotni okvir i propise drutvene pristojnosti, samo je prolazna strana jednog duhovnog uticaja mnogo dubljeg i ozbiljnijeg. Knjievnost i pozorite ive i hrane se uzorima francuskog klasicizma. Oduevljeno se prevode na ruski jezik dela Voltera, Rasina, Molijera. Tadanji najplodniji pisac, Sumarokov, trudi

298

se da podraava prvoj dvojici u svojim tragedijama, Molijeru u svojim komedijama, a Lafontenu u svojim basnama. Iako on pie tragedije iz ruske istorije, kao Horev i Lani Dmitrij, on u njih ne unosi nimalo nacionalnog obeleja. Njegov klasicizam je toliko revnostan, da se on gnua kada plaevna komedija poinje da zadobiva naklonost francuske publike, i ali se na to Volteru. Dugo vremena je osporavan njegov pesniki dar, ali danas kritika tei da mu dodeli vano mesto u knjievnom razvoju. Reija Dmitrevskoga je isto tako proeta tradicijama klasine francuske reije. Dmitrevski odlazi u Pariz, upoznaje se tamo sa najboljim tadanjim glumcima i trudi se da se na licu mesta usavri u vetini francuske scenske dikcije. On ima veliki lini dar; zato on nije hladan i povran podraavalac, ve originalan prilagoiva. U trenutku kada poinje da se ui od Francuske, Rusija daje jednog genijalnog naunika, Lomonosova, ija dela obogauju kulturu celoga sveta. Lomonosov je ponikao iz naroda. Roen 1711 godine na obalama Severnog Ledenog Mora, u porodici jednoga ribara iz Arhangelska, njega je jedna uroena i estoka udnja za naukom nagnala da napusti svoje rodno mesto. Bez znanja svoga oca, on polazi 1730 godine ka dalekoj Moskvi. as peice, as sa karavanima koji idu u istom pravcu, on stie do svetoga cilja svoga putovanja. Zahvaljujui svojoj gvozdenoj volji, on savlauje sve prepreke, i poto je uio u moskovskim kolama, ulazi u Akademiju. On tu zapanjuje svoje nastavnike neobinom snagom svoje inteligencije, i 1736 godine poslan je u Nemaku da tamo usavri svoje kolsko obrazovanje. Nastanjuje se u Marburgu, gde se predaje naunim studijama pod rukovodstvom slavnoga Hansa Kristijana Volfa, koji mnogo ceni prirodne sposobnosti svoga uenika. On jo prouava metalurgiju u Frajbergu, pa se 1741 godine vraa u Rusiju. Godine 1742 postaje lan Akademije nauka, i otada njegov ivot tee u plodnom naunom i knjievnom radu. On je pre svega veliki prirodnjak. Strunjaci koji danas prouavaju njegove naune radove pronalaze u njima duboke ideje koje su omoguavale da se predvidi itav niz velikih otkria u oblasti prirodnih nauka. Ali se on posveuje takoe knjievnim radovima, koji su u to vreme bili obavezni za jednog naunika, plaenog dravnog inovnika. On mora da sastavlja sveane ode prilikom raznih dravnih ili dvorskih dogaaja. On nije roeni pesnik, te se u njegovim odama osea izvesna izvetaena i nadmena retorika. Ali on nije lien stvarnog pesnikog oseanja, koje na mahove izbije u njegovim delima usred visokoparnih i hladnih tirada. On ume da nae sretne obrte i upeatljive slike, naroito kad pone da slavi lepote severne prirode, drage njegovome srcu, ili kad dodiruje velike naune probleme, koji izazivaju kod njega iskreno oduevljenje. irina njegovog intelektualnog vidika, istota i dubina njegove inteligencije ogledaju se i u njegovim raspravama o optim problemima prirodnih nauka i u njegovim studijama o raznim politikim pitanjima. Njegova Rasprava o poreklu svetlosti i njegova Rasprava o korisnosti hemije, pored ostalih, jesu obrasci naune sinteze, a u isto vreme i primeri graanske hrabrosti, jer one

299

snano brane slobodu naunih istraivanja. Dugaka studija O uveavanju i odravanju ruskog naroda koju je on predao 1761 godine grofu uvalovu, svome zatitniku, irinom svojih pogleda, smelou kojom pokree muna politika pitanja, dubokom analizom tih pitanja, svojim energinim i izrazitim stilom, jeste jedno od najsnanijih dela ruske knjievnosti XVIII stolea. Lomonosov temeljno poznaje ruski jezik. Njegova gramatika istraivanja visoko cene strunjaci. Njegovi planovi za gramatiku reformu su zaista znaajni za svoje doba. U nekolikim svojim filolokim raspravama on je nazreo naela istorije jezika i uporedne filologije. Pred neumornom i raznolikom delatnou ovoga genijalnog oveka, mogao je Pukin rei da je sam Lomonosov bio prvi ruski univerzitet. Ne bi se moglo bolje oznaiti vano mesto koje on zauzima u istoriji ruske kulture.

300

XI. KATARINA II (17621796)

1. REVOLUCIJA 1762 I POETAK VLADAVINE Karakter Katarine II. Katarina II imala je udesnu sudbinu. Njoj je tek petnaest godina kada je iz jednog zabaenog kutka Pomorja prenose usred vilinskog carstva, na blistavi petrogradski dvor. Isprva je Jelisaveta gledala na nju sa nepoverenjem, a njen verenik Petar Fjodorovi izjavljuje joj grubo da ne osea prema njoj nikakvu naklonost. Da bi nesrea bila potpuna, njena majka, koja ju je pratila na putu, zapodeva glupe spletke koje su mogle da za uvek upropaste sreu njene keri. Ali, iako je majka morala da se spakuje i vrati pokunjeno svome domu, njena ki ostaje u Rusiji. Ona ume da zadobije Jelisavetino poverenje, udaje se za prestolonaslednika, a kasnije, poto se brzo otarasila svoga supruga, proglaena je za caricu. Ona vlada trideset i etiri godine Rusijom, a nije prestala sve do svoje smrti da nemilostivo kasapi ruski jezik svojim nemakim naglaskom. Kako da se objasni ovaj neverovatni uspeh? Najglavniji razlog njenog uspeha je u savrenom prilagoavanju radnice postavljenom zadatku. Katarina je imala da uvrsti i ojaa monarhiju oslonjenu na plemstvo, koje je tada bilo konano formirano; drukije reeno, da poanje ono to su posejali njeni prethodnici. A upravo njena narav nije ni kao u sejaa ni kao u oraa ve kao u eteoca koji ume, razumnim iskoriavanjem, da izvue korist iz tuega rada. Ona je nailazila na mnogobrojne prepreke, ali ih je savlaivala zahvaljujui svojoj srei koja joj je skoro redovno pomagala; ona se uvek trudi da se prilagodi prilikama, ona na prepreke ne udara nikad direktno i vie voli da veto ukroti svoje neprijatelje nego da ih uniti. Njen karakter se odlikuje dvema crtama koje se retko kad nalaze kod jedne iste osobe, a to su strast i vladanje sobom. Ona ume jasnovidno da izabere sredstva i naine da ostvari svoje strasne elje. Povran posmatra mogao bi se prevariti i smatrati njenu neukrotivu energiju kao dokaz genijalnosti. Ustvari, njene strasti, i u ljubavi i u politici, ne prelaze granice kojima ne pristaju da se zadovolje tenje genijalnih priroda. U ljubavi, njena strast nije ni uzviena ni plemenita. Od svoje mladosti pa do poslednjeg dana svoga dugog ivota ona daje dokaza o svome neverovatnom temperamentu. Prema sasvim tanom proraunu njoj se pripisuje dvadeset i jedan ljubimac za etrdeset i etiri godine. Bilo joj je dvadeset i tri i dvadeset i sedam godina kada je izabrala svoje prve ljubavnike, Saltikova i Ponjatovskog, a bilo joj je preko ezdeset kada je izabrala poslednjeg, Platona Zubova. Zacelo bi bilo nepravino videti u njoj samo ulnost, jer se zna da je ponekad i oseajno mnogo patila. Pa ipak, jedino se krajnjom ulnou moe objasniti neverovatan broj njenih ljubavnika i bezobzirnost sa kojom ih je esto puta birala. Ona zamenjuje nenog i otmenog Ponjatovskog dinovskim i neobrazovanim Orlovom, a runog i inteligentnog Paomkina lepim i glupim Zubovom, idolom

301

njenih poslednjih godina. Od 1776 do 1789 godine, njeni ljubimci se smenjuju skoro iz godine u godinu, a potvruje ih u njihovoj ulozi, kao to bi se inilo sa zvaninim pesnikom, sam Paomkin, koji, poto je izgubio cariino srce, ostaje punih trinaest godina kao neki upravitelj njenoga mukog harema. U politici, strasna ambicija Katarinina pribegava neslavnim sredstvima. Ona ne prkosi sudbini; kao glumica koja je veta da postie uspehe na ivotnoj pozornici, ona vie voli da se prilagodi prilikama i da doe do cilja okolinim putem. Ona ne prestaje da daje publicitetu prvorednu ulogu u svome vladarskom zanatu. U tom pogledu ona je neuporedivo veta. Iako se dokopala prestola uz pripomo nekolicine zaverenika i zahvaljujui potpori garde, ona ipak stalno ponavlja da je krunu primila samo zato da bi odgovorila navaljivanju svojih podanika. Malo ona mari to je ovo tvrenje suprotno stvarnosti. Ona zna da se publicitet ne obraa umnim ljudima, nego svetini opinjenoj smelim i iznenadnim delima; ona zna takoe da se jedno esto ponavljano miljenje namee, postaje poznato, i da se nita ne ukorenjuje vre u mozak gomile nego jedna obina istina. Da bi pridobila javno miljenje zapadne Evrope, kao i javno miljenje svoga carstva, ona se ne ustee da iskoristi potkupljivo pero i najpodlija krabala, dok na drugoj strani ume veto da pridobije pohvale najveih filozofa svoga doba, sa Volterom ia elu, koji ne tede svoje slavopojke Severnoj Semiramidi, ruskoj Minervi. Istina, ne treba misliti da ona odrava svoje knjievno koketiranje sa evropskim filosofima samo radi svoga hvalisanja; ona se iskreno divi Volterovom geniju i prouava predano dela Monteskjea i enciklopedista. Ali njeni odnosi sa njenim slavnim dopisnicima nisu bez izvesnog i politikog rauna. Kada su oblaci zamraili sjaj njene vladavine, kada se trudila da prikrije svoje brige i svoje neuspehe, ona pie Volteru nekoliko redaka punih namerne veselosti, jer je na taj nain sigurna da e sva knjievna Evropa znati da je ona vesela i zadovoljna te nee verovati da njoj uistini preti opasnost. Tako ona ismeva markiza Pugaeva i sultana istoga onog dana kada joj oni prouzrokuju najveu strepnju. Tako ona pie mirne opise blagostanja ruskih seljaka usred najvee gladi i neplodne godine. Ova tenja da prikrije rupe i pukotine u svojoj kuici, kako ona rado naziva u ali svoje carstvo, nerazdvojna je uostalom od njenoga ubeenja da sve to ona ini moe da bude samo savreno, da oko nje moe da bude samo blagostanje i napredak. Umesto da neumorno radi za opte blagostanje, ona radije veruje da je ono ve ostvareno i da je svet kojim ona vlada najbolji od svih moguih svetova. Ovaj sebini optimizam njoj je uroen i on sainjava samu osnovu njene linosti. Sve to dolazi od nje izgleda joj lepo, jer ona to posmatra kroz svoje ruiaste naoare. Njoj su nepoznate one krize razoarenja od kojih esto pate pravi stvaraoci. Nepokolebljivo uverenje da e u svemu imati uspeha nagoni je da se paa u najraznovrsnije poslove, i pored nedostatka istinskog poznavanja stvari. Njena zakonodavna slava nije joj dovoljna; ona hoe da se pokae i kao plodan dramski pisac, i kao novinar, i kao komentator starih hronika, i kao pisac jednoga uporednog renika svih jezika, itd. Njena dela, u kojima se ponekad vidi

302

neznanje kao na primer u njenim filolokim studijama; ponekad sumnjiv ukus kao u njenim imitacijama ekspirovih istoriskih drama; a ponekad polet i duhovitost kao i njenim komedijama iz ruskog ivota, i najzad njeni lanci u asopisu Vsjakaja Vsjaina (Svatarije), nisu bez izvesnog talenta. Ali se ona ne uzdie iznad prosenosti; ona je samo jedna imitacija, dovoljno veto izvedena da ne bi pala ispod duhovnog nivoa obrazovanih ljudi toga doba. Taj sveopti diletantizam je osobina jednog ivog i radoznalog duha, koji ume veoma veto da prima utiske, ali ne moe da ih preobrazi, i koji nema nijedne sopstvene stvaralake ideje koju bi suprotstavio stvarnosti. Revolucija 1762 godine. Jo pre Jelisavetine smrti Katarina je odvojila svoj ivot od ivota Petra III. Ona preputa svoga mua Jelisaveti Voroncov, eni isto toliko runoj koliko i nitavnoj, i povlai se za izvesno vreme u samou, gde se predaje itanju dela francuskih filosofa. Njena ljubavna veza sa Grigorijem Orlovom, sjajnim autantom Petra uvalova, donosi joj odmah potporu garde, gde su braa Orlovi veoma popularni. Kada je njen mu stupio na presto, njen poloaj postaje neizdrljiv. Orlovi ne gube vreme, ve dele novac i prikupljaju pristalice; oni pripremaju dravni udar koji e Katarini doneti vlast. Sa svoje strane, Nikita Ivanovi Panin, domai uitelj Katarininog sina Pavla, namerava da krunie svog uenika, a da Katarini ostavi samo namesnitvo. Taj oprezni i hladni raundija pretvara se kao da ga se nita ne tie, dok njegova saveznica, kneginja Dakov, pokazuje grozniavu delatnost. On odlae dravni udar do dana kada e Petar doi u Moskvu pre nego to poe vojsci, koja je uvek van Rusije i koju car, zabrinut zbog stanja svoga Holtajnskog vojvodstva, pomilja da uputi na Dansku. I Orlovi odlau ostvarenje svoga plana, zbog Katarinine bremenitosti. Oni moraju saekati da ona bude sposobna da se stavi na elo pokreta. Na dan 23 aprila/4 maja ona donosi na. svet jednog Orlovljevog sina, Bobrinskog, ali zaverenici jo uvek oklevaju. Sam Petar ubrzava rasplet. Poetkom juna, za vreme jedne sveane veere u dvoru, on prostaki vrea Katarinu pred svim zvanicama i preti joj neoprezno da e je prognati u manastir. Tada se zaverenici odluuju da se pripreme za rad. 27 juna/8 jula iznenadno hapenje, jednoga od njih, Paseka, izaziva poetak pokreta. 29 juna/10 jula Katarinu, koja se nalazila u Peterhofu, pozivaju braa Orlovi u Petrograd, gde joj garda,, koja eka trenutak da stupi u dejstvo, polae odmah zakletvu. Sveano blagodarenje otslueno je u uvenoj sabornoj crkvi Kazanjske Bogorodice, i Katarina potpisuje proglas narodu koji je na brzu ruku sastavio Petrov, a kojim se obznanjuje njeno stupanje na presto. Ostaje jo samo da se ukloni Petar, koji se nalazi u Oranienbaumu i koji ima sredstva da se brani sa vie ili manje uspeha: on raspolae sa oko 1.500 holtajnskih vojnika, a pored njega je i Minih, koga je on vratio iz progonstva; on moe da otide i svojoj vojsci, koja se u ratnom stanju nalazi u Pomorju; ali on nema nimalo uviavnosti, a Orlovi, koji su veti, rade brzo i otroumno. Oni alju odmah admirala Talicina u Krontat sa zadatkom da privoli posadu tvrave da poloi zakletvu vernosti novoj vladarki. Iste noi

303

Katarina, obuena u muko odelo, polazi na konju, ispred garde, ka Petrovoj letnjoj rezidenciji. Kada je uo vest o revoluciji, car je potpuno izgubio glavu. Umesto da se povue odmah u Krontat, kao to mu savetuje Minih, on okleva i gubi vreme. A kada se naposletku njegov brod pribliio Krontatu, ve je bilo dockan, jer je Talicin u njemu, i tvrava preti da e pucati na brod ako se odmah ne udalji. Petar, potpuno obeshrabren, ne slua Miniha koji navaljuje na njega da to pre ode na obalu Pomorja da se tamo pridrui svojoj vojsci. On se vraa u Oranienbaum u sumrak da tamo sazna kako je Katarina, na elu garde, ve izila iz Petrograda. Ona ide napred kao pravi pobednik. Oko pet asova ujutru, Petar joj alje jednu poruku u kojoj joj predlae da podele vlast. Ona ne odgovara, ve nastavlja svoj pohod. Tada Petar, ne opirui se dalje, potpisuje akt o abdikaciji. Njega su smestili u Ropu, pod nadzorom Alekseja Orlova. Posle nedelju dana, za vreme jedne svae, Orlov ga je zadavio. Jedan cariin proglas objavljuje da je on umro od krize hemoroida. Uvrivanje vladavine. Tako poinje Katarinina vladavina. U poetku, i pored sjajnog uspeha dravnog udara, politika atmosfera ostaje prilino mutna. Panin nije jedini koji eli da se Pavle proglasi za cara i da se ustanovi namesnitvo do punoletstva mladoga cara. Plan o Katarininom venanju sa Grigorijem Orlovom izaziva najotrije nezadovoljstvo meu visokim plemstvom, i Katarina je primorana da ga se odrekne. Uskoro poinju da se snuju zavere. U jesen 1762 godine, u Moskvi, uoi Katarininog krunisanja, otkriva se da nekoliko oficira, sa Gurjevom i Hruovom na elu, pripremaju prevrat u korist Ivana Antonovia, zasunjenog u tvravi liselberg, a godine 1763 da grupa okupljena oko Hitrova smilja ubistvo Orlova. U junu iste godine jedan proglas preti da e biti kanjeni oni koji ne budu prestali da iskazuju opasne misli i prevratnike kritike o politici. U julu 1764, jedan oficir, Mirovi, pokuava da sa orujem u ruci izvede Ivana Antonovia iz tvrave, ali za vreme toga pokuaja uvari, kao to im je bilo propisano jednim tajnim uputstvom, ubijaju svrgnutoga cara. Mirovi je pogubljen. S druge strane, Katarina je izloena preteranim zahtevima onih koji su radili za nju i koji trae nagrade, pa bile one zasluene ili ne. Uvek na oprezi, ona je primorana da obazrivo postupa sa svakim, da se podjednako ophodi i sa Grigorijem Orlovom i sa Paninom koji se nikako ne slau, i ija nesloga oteava ve i: inae teko stanje. Prijatelji postaju isto toliko opasni kao i neprijatelji. Dok ovi smiljaju nove dravne udare, oni prvi trae da im se plati za usluge koje su uinili, i prieljkuju razne povlastice. Izvetaji koje su strani poslanici slali iz Petrograda spominju esto zabrinutost koja se ogleda na Katarininom licu: Strah da ne izgubi ono to se usudila da uzme ispoljava se neprestano u cariinom dranju, pie Bretej, francuski ambasador. Katarina se trudi da uvrsti svoju vlast. Pre svega, ona velikoduno razdeljuje povlastice i nagrade. Spiskovi daroprimaca, koji su sauvani, pripremani su dugo i paljivo. Mnogobrojni su oni koji primaju znatne poklone u novcu i prostranim posedima naseljenim seljacima. Jednim potezom pera carica pretvara mnotvo slobodnih dravnih seljaka u muike velikodostojnika i vernih

304

pristalica nove vlade, koje ona hoe da nagradi. Pa ipak, sva ova dareljivost nije dovoljna da joj pridobije dovoljno pristalica. Zato je njena glavna briga da narod zaboravi kako je ona dola na vlast, i da potvrdi svoj dravni udar optim narodnim priznanjem. Ona uvia da toga radi treba da stvori i odrava vezu izmeu sebe i narodne mase. Njeni prvi pokuaji da se priblii narodu i da osvoji njegovu naklonost jesu njena putovanja do najzabaenijih delova carstva: posle putovanja u Moskvu na krunisanje, ona Volgom odlazi u Kazanj i boravi dugo u Jaroslavlju; ona isto tako poseuje Rostov, prilikom izlaganja moti nekadanjeg arhiepiskopa toga grada, svetoga Dimitrija. Zatim, poto je raspustila komisiju koju je Jelisaveta bila obrazovala za izradu novog Zakonika, ona se vraa na plan svoje prethodnice, proirujui ga i dajui mu vie odjeka i sjaja. Ona jo odmah odluuje da okupi poslanike izabrane po svim oblastima i od svih drutvenih slojeva, da oni izlau i pretresaju potrebe, elje i tenje naroda. Narednih godina ona radi na sastavljanju jednog nakaza, a to e rei uputstva namenjenog toj skuptini, ije sednice otvara ona u Moskvi 1767 godine veoma sveano. 2. PRVE UPRAVNE MERE (18621766) Postoji veoma rasprostranjeno miljenje kako je ova Poslanika komisija poremetila sve Katarinine ideje. Tvrdilo se da je ona stupila na presto sa namerom da u Rusiji poseje klicu politikih sloboda, da ukine seljako ropstvo i da saobrazi zakone i obiaje prosveenim naelima koja je crpla iz dela enciklopedista. Ali su je, kau, govori i izjave poslanika trgle iz njenih filozosofskih snova i pokazali joj da najvanija drutvena klasa, plemstvo, ne samo da nije usvajala njene ideje, ve je naprotiv teila da sasvim porobi seljake i da prigrabi za sebe glavnu ulogu u mesnoj upravi. Tada je ona, da bi uvrstila svoju vlast, kapitulirala pred zahtevima plemstva, izmenila potpuno svoj politiki program i preobrazila se, kau, u caricu plemia. Da li je ovo zaista tano? Da li je Katarina morala da menja sve svoje namere da bi ugodila plemstvu? Ne moe se odgovoriti na ovo pitanje pre nego to se proue zakonodavne mere koje je carica preduzela pre saziva Poslanike komisije, i pre nego to se ispita sadrina njenog Nakaza. Paninovi projekti. Ve u prvim mesecima njene vladavine, jedan dogaaj nam otkriva, poput probnog kamena, pravu Katarininu politiku misao. Nikita Panin, koji smilja velike planove, iako je oprezan i malo sklon linoj akciji, otkriva nam svoju igru. U predgovoru svome projektu za jednu novu dravnu ustanovu, on ocrtava munu sliku nesrea koje prete dravi kad god se politika vlast usredsredi jedino u vladarevoj linosti i kada se on, umesto da se upravlja prema nekoj zakonskoj odredbi, samo povinuje samovolji neodgovornih ljubimaca. On izjavljuje da se ove nesree ne mogu izbei ako se razumno vrenje zakonodavne vlasti ne poveri malom broju linosti izabranih u tu svrhu. Sledstveno tome, on predlae da se osnuje jedna vrhovna

305

zakonodavna ustanova, koju on naziva Carev Savet i koji bi bio sastavljen od est lica. Sve zakonodavne mere morale bi se podnositi na pregled ovome Savetu, a sva nareenja, sve proglase i druga akta vladarske vlasti da premapotpisuje jedan od dravnih sekretara, koji su njegovi lanovi. Panin pretpostavlja da na taj nain dravni poslovi ne bi zavisili od udi izvesnih linosti, ve bi ih reavale dobro organizovane ustanove. U isti mah on snano istie da ova projektovana reforma nee nimalo ograniiti samodrnu vlast vladara, poto e konane odluke po svim dravnim poslovima donositi monarh. Njegov je predlog isprva prihvaen. Katarina odreuje budue savetnike, a 28 decembra 1762/8 januara 1763 godine, ona potpisuje proglas kojim se ustanovljava Savet. Zatim odjednom ponitava svoj potpis, i Paninovi predlozi su naputeni. Pojedinosti ovoga obrta ostale su nerazjanjene. Zna se samo da su Paninovi projekti bili saopteni nekolikim linostima, iji su veoma interesantni zakljuci sauvani do danas. Jedna od tih linosti odobravala je Paninu, ma da je napomenula da je neophodno potrebno biti uvek oprezan, da se ne bi ispustile dizgine autokratske vlasti, i potseala je na pokuaj uinjen u cilju da se ogranii autokratija pre stupanja na presto Ane Ivanovne. Druga linost, general Vilboa, iskazao je bez okolienja svoje ubeenje da pisac toga projekta, pod vidom uvrivanja monarhije, tei da zavede aristokratsku vladu, koju bi lanovi Carevog Saveta, stvorenog jednim dravnim zakonom, mogli vremenom da uzdignu na stepen savladara, i da bi taj Savet, pribliujui suvie vladara njegovim podanicima, mogao u ovima da pobudi elju da dele vlast s njim. Moguno je da je Panin, kao to potvruje Fonvizin, poznati dramski pisac koji je bio njegov lini sekretar, uistini teio da ogranii autokratiju u Rusiji. U svakom sluaju, nikakvi znaci takve namere ne pojavljuju se u njegovom projektu, koji Savetu dodeljuje strogo savetodavnu ulogu. Kako bi jedan skup od est dravnih sekretara, koje je naimenovao car, mogao da postane orue protivu vladara? Zaista, trebalo je da neko bude jako protivan svakom pokuaju ograniavanja carske udi, i jako nepoverljiv, pa da u Paninovom projektu otkrije zaveru protivu autokratije. Meutim, Katarina je gajila to nepoverenje zajedno sa drugima, to navodi na misao da su kritike koje su joj bile podnete proizvele na nju jak utisak. U jednom tajnom uputstvu ona pravi providne aluzije na Paninov projekt: ona govori o drskim ljudima koji sanjaju o tome da u Rusiju presade tuinske obiaje, koji se zanose slavoljubivim planovima i veruju da su postali majstori u politici jedino stoga to su iveli dugo u inostranstvu to je sluaj sa Paninom, i koji moda putaju da ih zavedu raniji primeri ovde se misli na pokuaj iz 1730 godine; i ona dodaje: Ali doklegod ja budem iva, rusko carstvo e postojati, kao to mi nalae moja dunost, jer je ono toliko prostrano, da bi za njega bio tetan svaki drugi reim osim autokratije. Tako i sam obazrivi pokuaj Paninov da obezbedi potovanje zakona prilikom reavanja dravnih poslova uliva naposletku strah Katarini, za ije e vladavine cvetati favoritizam, ta samovolja izvesnih linosti od koje je Panin upravo i eleo da zatiti dravu.

306

Njeni politiki pogledi, ak i pre sazivanja Poslanike komisije iz 1767 godine, tako su jasno odreeni, da je ona spremna da Paninov skromni predlog smatra kao nameran nasrtaj na njenu samodrnu vlast. Prve upravne reforme. Iako odbija da izmeni politiko ureenje carevine, Katarina ipak ostvaruje nekoliko isto administrativnih reformi, koje su interesantne po tome to nagovetavaju velike reforme iz 1775 godine. Proglas od 15/26 decembra 1763 godine podelio je prema Paninovom predlogu najviu ustanovu carstva, Senat, na est otseka, kojima su dodeljene razne kategorije dravnih poslova; u svakom otseku odluke su konane, ako su donesene jednoglasno; samo u sluaju neslaganja iznosi se predmet reavanja pred optu sednicu Senata. Ova reforma, isto tehnike prirode, ima za cilj da ubrza rad birokratske maine. U isto vreme znatno su uproene i centralne ustanove ukidanjem itavog niza nadletava za koje se utvrdilo da su suvina. Na dan 21 aprila/2 maja 1764 godine objavljeno je jedno Nareenje gubernatorima, u kome se nalaze ideje koje e jedanaest godina kasnije davati pravac optoj reformi oblasne administracije. Potpuno proeto naelom administrativne decentralizacije, ovo nareenje daje gubernatoru neogranienu vlast nad svim granama lokalnog ivota, podreuje mu mesne ustanove, proglaava ga za gospodara i zatitnika svoje gubernije, a u isti mah ga ini potpuno nezavisnim od vladinih kolegijuma, da bi ga stavila pod direktnu vlast Senata i carice. Gubernator iz 1764 godine je to se jasno vidi skica budueg carskog pretstavnika ili general-gubernatora koje e stvoriti zakon od 1775 godine. Usavravajui administrativnu organizaciju, Katarina smatra za potrebno da povea prinadlenosti inovnika, kako bi poboljala njihov poloaj i umanjila njihovu potkupljivost. Radi toga mora da povea poreze. U poetku svoje vladavine, 5/16 jula 1762 godine, u elji da uvea svoju popularnost, ona je smanjila za 10 kopejaka po pudu porez na so. Ali, poev od 1763 godine, mnogi dotadanji porezi su poveani i mnogi novi ustanovljeni, a vikovi prihoda koji su otuda proistekli potpuno su upotrebljeni za poveanje prinadlenosti. Potpunost samodrne vlasti, uproavanje upravnog aparata, administrativna decentralizacija, to su ideje kojima su proete mere to ih je Katarina preduzela jo pre sazivanja Poslanike komisije i kojima e ona ostati verna i poto bude stupila u dodir sa njima. Izmeu njenog programa i izjava poslanika po jednom istom pitanju nee biti, kao to emo videti, velike razlike. Socijalna pitanja. Isto tako ne izgleda ako se oslonimo na injenino stanje da je Katarina isprva imala socijalne ideje kojih e se kasnije morati odrei da ne bi izgubila naklonost plemstva. Poetkom 1763 godine ona pie vrhovnom dravnom tuiocu, knezu Vjazemskom: Plemii su veoma nezadovoljni to ne vide da se potvruju njihove povlastice. Ne bi trebalo zanemariti da se uradi neto u tome pravcu. Sledstveno tome stvorena je 11/22 februara 1763 godine jedna komisija sa

307

zadatkom da pregleda proglas Petra III o povlasticama plemstva i da pripremi njegovo proirivanje. Za mesec dana ona sastavlja jedan projekat zakona, koji se s pravom moe smatrati kao prva skica Povelje plemstva koju je Katarina obnarodovala dvadeset i dve godine kasnije. Taj projekt predlae da se pre svega potvrde sve povlastice dodeljene plemstvu proglasom Petra III; zatim, da se zakonskim putem prizna da plemi ne moe biti kanjen bez suenja, da se na njega ne mogu primeniti telesne kazne, da u sluaju progonstva ili smrtne kazne njegovo imanje nee biti konfiskovano, nego e prei na njegove naslednike, da e moi potpuno slobodno da raspolae svojim posedima, ukratko, sve one povlastice koje e kasnije biti obuhvaene Poveljom plemstva iz 1785 godine; osim toga, da se plemiska titula nee vie automatski dodeljivati dravnim inovnicima kada budu unapreeni na izvesne poloaje, i da e plemiima biti doputeno da odlaze iz Rusije i da prelaze u strano podanstvo. Katarina je usvojila ovaj izvetaj i naredila da se prema njemu sastavi zakon. to se ovo nareenje nije odmah ostvarilo, to je verovatno usled pretstojeeg sazivanja poslanika. Ipak, carica ne eka ovaj saziv da bi znatno proirila plemiska prava, ve 13/24 jula 1762 odluuje da e oficirski in biti dodeljen svim plemiima u trenutku penzionisanja, ak i ako vremenski nisu stekli pravo da ga dobiju. 9/20 avgusta 1765 godine ona dodeljuje monopol peenja rakije plemiskom staleu. 17/28 januara 1765 godine daje ona plemiima pravo da samovlasno alju svoje muike na robiju; osim toga, 3/14 jula 1762 godine, prilikom nereda koji su nastali na mnogim plemikim imanjima, ona jednim naroitim ukazom izraava svoju volju da odluno titi plemie-spahije u pogledu njegovih poseda i imovine, a seljacima nareuje da se pokoravaju svojim gospodarima, kao to im i dunost nalae. Ova Katarinina izjava nije u saglasnosti sa namerom koja joj se pripisuje da eli osloboditi seljake. Zar ona dakle nije imala nikakvu nameru da posreduje u odnosima izmeu muika i vlastele? Zacelo da je imala, ali samo u izvesnim pitanjima i izvesnim granicama. Ona jo nije bila stupila na presto, kada je na jednoj hartijici zapisala da, ako bi se davala sloboda muicima svakog imanja koje prelazi u ruke novih vlasnika, svi bi seljaci bili osloboeni posle sto godina, ali da bi neposredno ukidanje seljakoga ropstva imalo za posledicu da plemstvo ohladni prema njoj. I tako, ve od ovoga doba, ona uzima u obzir potrebu da rauna na pomo vlastele. U poetku svoje vladavine ona u dva maha postavlja pitanje muika. Godine 1764 predlae ona Dijeti livonskoga plemstva da ispita sledea sredstva kojima bi se obuzdala tiranska samovolja zemljoposednika: odobrenje seljacima da mogu imati pokretna dobra; regulisanje zakonskim putem muikih dabina; kontrola nad kaznama koje vlasnici izriu nad muicima; zabrana rasturanja pojedinih porodica prilikom prodaje muika. Ovi predlozi koje se Livonska Dijeta, razume se, pourila da baci u arhivu zacelo su veoma

308

ozbiljni, ali su daleko od toga da se u njima moe videti namera da se muici oslobode. Godine 1765 jedno Nezavisno drutvo za ekonomska prouavanja osniva se u Petrogradu sa ciljem da ispituje ekonomske probleme; veoma ugledni plemii, meu kojima i braa Orlovi, njegovi su lanovi. Katarina, ostajui anonimna, predlae tome drutvu da objavi konkurs sa nagradom za temu: Da li je korisnije po drutvo da muik bude sopstvenik zemlje ili samo pokretnog imanja i dokle treba da se prostire njegovo pravo nad jednom ili drugom vrstom imovine? Od 162 podnesena spisa samo je 15 primljeno za uestvovanje u konkursu, meu kojima su 9 od nemakih pisaca, 5 od francuskih, a samo jedan od ruskog pisca. Nagrada je dodeljena Beardeu-de-Labeu, doktoru prava iz Ahena. Onaj ruski pisac, mladi pravnik Poljenov, koji je studirao na univerzitetima u Strasburgu i Getingenu, slika veoma ivim bojama duhovnu bedu seljaka koji su pod spahiskim jarmom, ali o ni ne spominje njihovo osloboavanje. On se ograniava na to da predloi da im se na spahiskom imanju dodele parcele dovoljne za njihove line potrebe i koje bi prelazile na njihove naslednike; da se ne prodaju bez zemlje cele seljake porodice ili odvojeno lanovi jedne iste porodice; da se seljacima dodeli pravo svojine nad itom i stokom, i da se tano utvrdi veliina muikih dabina. No pri svem tom, on ne odobrava da spahije budu primorane da ove reforme izvruju protiv svoje volje; on smatra da vlada treba da ih na to privoli dajui primer u selima koja zavise od dvorske uprave. Ali kakvo je lino miljenje one koja je postavila to pitanje Nezavisnom drutvu za ekonomska prouavanja? Ona ga je iskazala u zabelekama kojima je propratila prepisku izmeu dva kneza Golicina povodom seljakog problema, a koja joj je dostavljena ba u to vreme. Ona doekuje sa ironijom i nepoverenjem predlog da se seljacima odobri pravo zemljovlasnitva. Ona izgleda vie raspoloena da regulie muike dabine. Ali ta ideja nije strana ni izvesnim pretstavnicima plemstva. Poljenov, kao to smo videli, istoga je miljenja. Petar Panin ga prvi iznosi u zakonskom projektu koji podnosi carici 1763 godine i u kome predlae da se gubernatorima da pravo da kontroliu zloupotrebu spahijske vlasti, da se zabrani rasturanje porodica prilikom prodaje muika, i da se utvrdi iznos dabina na dve rublje od glave i kuluk od etiri dana nedeljno. Jelagin, iji je zakonski predlog dostavljen carici 1766 godine, ponavlja tu ideju. Sve ove injenice dokazuju da, iako je poloaj muika isprva zabrinjavao Katarinu, ona i ne pomilja da ih oslobodi ropstva; da njeni projekti za poboljanje njihovoga poloaja iskazuju shvatanja linosti iz njene okoline koje poznaju to pitanje; najzad, da je ona ta vie vrsto reena da ne preduzima nita to bi u tom pogledu moglo da izazove nezadovoljstvo plemstva. Vladine odluke donesene na osnovu ovog socijalnog programa nemaju niega originalnog; one samo i vano je da se to istakne ponavljaju u veem obimu pokuaje Jelisavetine vlade.

309

Opte razgranienje zemljinih poseda. Za vreme Jelisavete, razgranienje imanja koje je predlagao Petar uvalov bilo je zapoeto, ali se sa tim poslom odugovlailo i od njega se naposletku odustalo. Katarina ga ponovo otpoinje u velikim razmerama. U maju 1765 godine ona ustanovljava pod pretsednitvom Nikite Panina jednu komisiju koja dovrava, u jesen iste godine, sastavljanje jednog podrobnog pravilnika za opte razgranienje zemljinih poseda u celoj Rusiji. 19/30 septembra 1765 godine jedan proglas objavljuje taj dinovski posao koji zadire u tolike ivotne interese posednika. Za vreme Jelisavete razgranienju je trebalo da prethodi proveravanje prava sopstvenosti svih zemljoposednika, a to je upravo i otealo izvoenje toga posla. Ovoga puta, naprotiv, svako omeivanje imanja izvreno sporazumno meu susedima bie priznato i potvreno bez ikakve kontrole; samo u sluaju osporavanja zvaninim putem vlada e proveravati prava obeju parninih strana, prema jednom postupku podrobno iznesenom u pravilniku. Ova odluka olakava razgraniavanje. Pri kraju vladavine Katarine II taj posao je zavren u osamnaest gubernija, a zapoet u est drugih. Za vreme potonjih vladavina on e se postepeno vriti u ostalim delovima Rusije, da se zavri 1843 godine. Vanost ovoga posla za posednike je oevidna. Ona uklanja pometnju u odnosima izmeu pojedinih imanja i uzroke stalnih svaa meu susedima, koje su se esto preobraale u smrtnu mrnju. Razume se, omeivanje imanja oduzimalo je nekim posednicima pravo uivanja parcela na koje oni nisu imali nikakvo pravo; nasuprot tome, ono je vraalo drugima imanja koja su, u nedostatku tanih mea, tua lica mogla da prisvoje. Vetinom i umenou uspevali su ak nekoji da poveaju svoja imanja na raun suseda ili neobraenog zemljita koje je pripadalo dravi, te su na kraju krajeva mnogi posednici mogli biti zadovoljni zbog znatnog poveanja njihovog imanja. Zbog svega ovog, razgraniavanje je izazvalo meu mesnim plemstvom izvanrednu uzrujanost, o kojoj nam jedan posednik iz sredine Rusije, Bolotov, daje ivopisnu sliku u svojim Uspomenama. Uzbuenje koje je obuzelo sve vlastelinie, diplomatska lukavstva, zamreni marifetluci kojima se oni slue da bi prikrili bespravna prisvajanja pomou kojih su uveali svoja imanja i o kojima veina njih jedino misli, opisani su snano u tome delu. Tuinska naselja u Rusiji. Jelisaveta je nameravala da naseli puste oblasti du granica nastanjivanjem stranih naseljenika. Ona je bila osnovala na jugoistoku srpska naselja, Novu Srbiju i Slaveno-Srbiju. Pri kraju svoje vladavine ona je bila izradila jedan podroban plan po kome je trebalo pozvati izvestan broj Nemaca i naseliti ih na donjoj Volgi. Katarina se trudi da ostvari ovaj plan u velikim razmerama. Godine 1763 ona osniva Kancelariju za pokroviteljstvo nad strancima kojom upravlja Grigorije Orlov. Jedan svean proglas poziva u Rusiju sve strance koji ele da osnuju naselja. On im obeava svakojake povlastice, potpore i novanu pomo, kao i parcele zemljita snabdevene svim potrebnim poljoprivrednim alatom. Posle nekoliko bezuspenih pokuaja, pribegava se sistemu koncesija. Godine 17641765

310

zakljueni su ugovori sa tri koncesiona drutva kojima su upravljali Prekur, Pite i Derua, i baron Kano de Boregar, svi Francuzi, sve ljudi sa sumnjivom prolou, pustolovi koji sa veoma malo savesnosti odgovaraju svojim obavezama. Ukupno, do godine 1768, 104 naselja sa 23.109 stanovnika oba pola organizovano je na donjoj Volgi, blizu Saratova i Caricina. Dravna blagajna uvuena je u ogromne beskorisne trokove; naseljenici, pokupljeni iz raznih krajeva Nemake, ne pokazuju se mnogo sposobni; oni su smeteni urno, bez reda i sistema. Odnosi izmeu njih i koncesionara kvare se jo u poetku; koncesionari se ale na svakovrsna kinjenja od strane naseljenika i tvrde da su oni uvueni u klopku kada su navedeni da potpiu ugovore iji domaaj oni nisu shvatili. Otuda proizilaze nemiri i neredi u naseljima, koji traju sve do onoga dana kada je godine 1779 vlada ponitila ugovore zakljuene izmeu dravne blagajne i koncesionara, otkupljujui po skup novac ta naselja i zavodei nad njima dravnu upravu. Zato se na ovako muan i skup nain dovode tuinci, kada ruski zemljoradnici, zgomilani na glinastoj i nedovoljno plodnoj zemlji u sredinom delu evropske Rusije jedva ekaju da se bace na pusta zemljita du granica? To je stoga to su spahije zainteresovane u pitanju naseljenosti sredine oblasti, gde su seljaci ropski vezani za zemlju, i zato to vlada brani interese zemljoposednikog plemstva. Podravljavanje crkvenih dobara. Podravljavanje crkvenih dobara, koje je za vlade Petra III postalo svren in, izazvalo je estok gnev svetenstva. elei da sebi obezbedi naklonost uticajnih drutvenih redova, Katarina se pourila da zadobije naklonost svetenstva opozivajui sveano ukaze Petra III kojima su se tetila zemljoposednika prava pravoslavne Crkve; njen ukaz od 12/23 avgusta 1762 godine zavrava se ovako: Mi nemamo ni elju ni nameru da prisvojimo crkvena dobra, niti da se bogatimo na raun Gospodnjega dela. Ali ona nije iskrena, i ovaj njen ukaz je samo jedan taktiki potez da se ocrni to je mogue vie vladavina Petra III i da pridobije svetenstvo. Jer istoga trenutka kada ona objavljuje ovaj ukaz, oduzimanje crkvenih imanja je ve reeno na najviem mestu. Oko prestola su svetovni i crkveni velikodostojnici zapodeli estoku borbu zbog ovog pitanja. Oni prvi su se izjasnili za oduzimanje crkvenih dobara, jer smatraju da je privatno zemljoposednitvo monopol plemstva. Sjeenov, petrogradski mitropolit, vet i okretan, predloio je jedno poravnanje: objaviti privremeno povraaj crkvenih dobara svetenstvu to je i uinjeno ukazom od 12/23 avgusta, zatim naimenovati jedan odbor za prouavanje toga problema, to je uinjeno tri meseca kasnije. Ovaj odbor za crkvena imanja, kome pretsedava knez Kurakin, sastavljen je od pet svetovnih lanova i samo tri lana iz svetenikih redova, meu kojima je i Sjeenov. Pravilnik o radu toga odbora, koji je napisao Teplov, rashladio je, kada je objavljen, oduevljenje koje je izazvao meu svetenstvom ukaz od 12/23 avgusta i bacio je u zaborav nekadanje optube protivu Petra III. Bio je to akt stroge optube protivu

311

svetenstva koje upotrebljava prihode sa crkvenih dobara da bi zadovoljilo svetovne potrebe, a zanemaruje svoju dunost prosveivanja naroda i milosre; podravljavanje crkvenih dobara je tu pretstavljeno kao blagotvorna mera da se uzdigne ugled same crkve. U istom trenutku izbijaju na crkvenim imanjima strahovite pobune seljaka, koji su se uzrujali usled opozivanja odluka Petra III o podravljenju crkvenih dobara; 60.000 pobunjenika ustalo je protivu crkvene vlasti. U isto vreme bune se i seljaci vezani za fabrike, to poviava broj pobunjenika na 100.000. Ovaj ustanak, koji je neka vrsta glavne probe za blisku Pugaevljevu bunu, ne izaziva podravljenje crkvenih dobara, koje je ve odlueno, ve ga samo ubrzava. U maju 1763 godine, Kolegijum ekonomije ponovo je uspostavljen u ranijemm svom obliku, a to e rei kao organ svetovne dravne vlasti. 26 februara/8 marta 1764 godine, jedan proglas objavljuje potpuno i konano podravljenje crkvenih dobara. Sva dobra i svi seljaci, bez izuzetka, koji pripadaju crkvama, manastirima i arhiepiskopijama potpadaju ubudue pod nadlenost Kolegijuma ekonomije. Seljaci dobivaju naziv seljaci ekonomije; proglas procenjuje njihov broj na 910.666, a njih u stvari 991.761 mukaraca; 252 manastira zatvoreno je, a 161 sauvano, pod uslovom da se izdravaju milostinjom. Ostatak manastira i arhiepiskopija podeljen je na tri kategorije, i svakoj od njih dodeljuje dravna blagajna godinju pomo u naknadu za izgubljena imanja. Seljaci potinjeni Kolegijumu ekonomije zadrali su ziratnu zemlju i drugu imovinu koju su pridravali na crkvenim imanjima. Oni moraju da plaaju dravnoj blagajni lini porez, a sem toga, da bi se zamenili mnogi kuluci i razne dabine u naturi i u itu koje su davali manastirima, imali su da plaaju po rublju i po od glave. Izvesni pretstavnici plemstva predlau da se plemiima izdadu u najam ili ak da im se prodadu imanja oduzeta od Crkve. Umesto da poslua ove zainteresovane savete, Katarina je sva ta imanja pridodala dravnoj blagajni. Proglasom su dodeljeni prihodi sa tih imanja za narodno prosveivanje i dobroinstva. U praksi, prihodi Kolegijuma ekonomije upotrebljavani su za razne svrhe, i ubrzo su oni poeli da se smatraju kao jedno sredstvo za prikrivanje budetskih manjkova. Katarina se ponosi oduzimanjem crkvenih dobara. U svojoj prepisci sa filosofima i knjievnicima zapadne Evrope, ona ga pretstavlja kao poetak ostvarivanja naela savremene filosofije. Ustvari, ona je samo dovrila delo Ane, Jelisavete i Petra III, koji nikad nisu tvrdili da su uenici Voltera i enciklopedista. S druge strane, njena reforma, kao i opte razgranienje imanja i stvaranje tuinskih naselja, odgovaralo je u isti mah i potrebama drave, i sluilo je interesima plemia-spahija. Iako crkvena imanja nisu ustupljena plemstvu, ipak njihovo prisajedinjenje dravnom zemljinom posedu omoguilo je vrhovnoj upravi da izdanije razdeljuje druge svoje posede kao poklon za uinjene usluge, i Katarina e umeti da se koristi tim preimustvom. Oduzimanje crkvenih dobara izaziva pored ostalog i jedan muan dogaaj koji se ne slae mnogo sa prosveenim naelima filosofije. Jedan pretstavnik visokoga svetenstva, rostovski episkop Arsenije Macejevi, ubeeni pristalica

312

crkvene autonomije, navukao je na sebe jednu nemilosrdnu kaznu zato to je estoko protestovao protiv proglasa iz 1764 godine. Poto je ameo etiri godine u jednom zabaenom manastiru na severu, rainjen je, pa je u seljakom odelu i pod imenom Andrej Vral6 zasunjen u jednom kazamatu revalske tvrave. Godine 1772, on je zazidan jednim kamenim zidom u svojoj eliji, gde je propatio najstranije muke od gladi i hladnoe, i umro 1772 godine. Katarinine ideje na osnovu njenog Uputstva. Prve Katarinine upravne mere samo proiruju i dovravaju reforme koje su preduzeli njeni prethodnici. Prema tome, one nisu nimalo u suprotnosti sa tadanjim politikim i socijalnim shvatanjima. Ostaje jo da se vidi da li se tu Katarina nije iz bilo kog razloga udaljila od svojih shvatanja, svoje doktrine i svojih linih tenji. Jedan dokument nam prua pouzdan odgovor na to pitanje, a to je Nakaz, Uputstvo namenjeno Komisiji poslanika ije je sazivanje ve reeno koje je ona napisala u vremenu od 1764 do 1766 godine. To nije program mera koje ona namerava da preduzme, ve niz apstraktnih rasmatranja koja nam otkrivaju kakva su njena politika shvatanja. Ono to tu odmah pada u oi, to su navodi iz Duha Zakona. Iako se tu nalaze mnoge pozajmice iz dela italijanskog kriminaliste Bekarija i izvesnih nemakih pravnika XVIII veka, na primer Bilfelda i drugih, ipak izvodi iz Monteskjea preovlauju. Otuda potie ono opte uverenje da je Katarina u Uputstvu, kao to i sama priznaje u svojim aljivim pismima, samo pokrala ideje iz Duha 3akona. Ako se izbliza ispita, ovo miljenje je netano. Iako se ini kao da slepo podraava svome uzoru, Katarina ustvari postupa suprotno. Sa oevidnim zadovoljstvom pozajmljuje ona od njega ideju o odnosu izmeu oblika vladavine i vremenskih i mesnih uslova; i oslanjajui se na tu ideju, pokuava ona da dokae kako u ogromnoj Rusiji jedini moguan oblik vladavine jeste apsolutna monarhija. Ali, suprotno Monteskjeu, ona tvrdi u itavoj svojoj raspravi kako apsolutna monarhija nije despotska vladavina. Dok Monteskje doputa samo umerenu monarhiju, a za autokratiju kae da je to despotska vladavina, Katarina se trudi da naini razliku izmeu autokratije i despotizma. Ona hoe da dokae kako autokratija, nasuprot despotizmu, moe savreno da se slae sa naelima zakonitosti, a to e rei sa podelom vlasti ( 149), sa potovanjem zakona od strane svih graana bez izuzetka ( 34), sa jednoobraznom primenom zakona ( 101), sa zabranom da se samovoljno tumae zakoni ( 151), sa tanim odreivanjem sluajeva kada je doputeno uhapsiti jednoga graanina, sa kanjavanjem dela a ne namere ( 477), sa verskom trpeljivou ( 493), sa slobodom tampe pod izvesnim uslovima ( 484). Svakako, ova naela mogu da budu ozbiljna konica apsolutistikoj samovolji, ali Katarina ne ukazuje kako bi autokratija mogla da zajemi potovanje tih naela. Sem toga, pod podelom vlasti podrazumeva ona samo raspodelu nadlenosti izmeu raznih ustanova. Ona dakle iskljuuje naelo nezavisnosti svake vlasti, to iz osnova menja smisao doktrine. Hoete li drugi jedan primer naina kako
6

Vral znai: laljiv i brbljiv.

313

ona preinauje ono to je pozajmila od Monteskjea? U njenom 512, prepisujui jedan odeljak glave XXV iz XII knjige Duha Zakona, umesto da ponovi ono to Monteskje kae, da vlast mora da deluje pomou svojih granica, ona pie: pomou granica koje je ona sama sebi odredila; tako ona, menjajui prosto dve ili tri rei u nekom izlaganju, menja potpuno njegov smisao. Da li ispravno sudstvo i dobro organizovana prosveta mogu u autokratskom reimu da zameni politike garantije koje ona odrie slobodi? Ona u to veruje. Zato ona posveuje dugake odeljke u Uputstvu pravosuu i koli, izlaui tu izvesne humanitarne ideje savremenih filosofa. to se tie socijalnoga pitanja, Uputstvo istie jasno potrebu socijalnih povlastica plemstva. Ono sadri itav niz maksima koje e kasnije ponoviti Povelja plemstva. I ovde Katarina ostavlja Monteskjea na pola puta. Monteskje je pristalica politikih povlastica plemstva u umerenoj monarhiji, jer on u njima vidi vrstu zatitu za mogune samovolje vladara. Katarina uzima u obzir plemiske povlastice samo u autokratskom reimu; oevidno, ona smatra da su one u saglasnosti sa socijalnim uslovima koji su se uvrstili u Rusiji XVIII veka. Prema tome, one odgovaraju poloaju plemstva, koje ima da se pokorava apsolutnom vladaru. Zna se da je Katarina pokazala koncept Uputstva nekolicini plemia, koji su se zbog toga jako uzrujali i zatraili izvesne izmene i izostavljanja. Otuda je ponikla legenda da su u tome konceptu izvesni lanovi zakona proglaavali potrebu osloboenja muika, ali da ih je Katarina na zahtev plemia izbacila. No otkako su objavljeni odeljci koji su bili izostavljeni iz prvobitnoga teksta, ta legenda mora se konano napustiti. Ne samo da u njima ne govori o ukidanju seljakog ropstva, ve Katarine tu tvrdi, naprotiv, da bi naglo i jednovremeno osloboavanje velikoga broja ljudi bilo opasno. Ona tu izjavljuje samo da treba izbegavati ztoupotrebljavanje spahiske vlasti, da treba priznati muicima pravo svojine nad pokretnom imovinom, ali ne i nad zemljom, i utvrditi maksimum seljakih dabina i kuluka. U ovim takama njeno miljenje ne zadovoljava veliku vlastelu, i eto zato ona u svome konanom tekstu ini na to samo nekoliko neodreenih i neubedljivih aluzija. elja za korenitim izmenama koju ona ispoljava pre saziva poslanika nije dakle tako velika kao to tvrdi legenda. Njeno Uputstvo nema u sebi niega revolucionarnog. To je samo pokuaj da se ukrasi cveem moderne ideologije jedan reim koji se oslanja na stvarne uslove ruskoga ivota. 3. KOMISIJA IZ 1767 GODINE Sazivanje komisije. Na dan 14/25 decembra 1766 godine, jedan proglas objavio je saziv jedne komisije koja je imala da sastavi projekt novog Zakonika. Proglasu je bio dodat i pravilnik o sastavu te komisije i nainu biranja poslanika. Pozvani su u sastav te komisije: pretstavnici centralnih dravnih ustanova, a to e rei Senata, Sinoda i kolegijuma; zatim izaslanici plemstva,

314

graana, dravnih seljaka, stalno nastanjenih inorodaca i kozakih jedinica. Iz nje su iskljueni muici, seljaci ekonomije, krunski i fabriki seljaci, i svetenstvo. Ali uskoro potom, jedan poseban ukaz daje pravo glasa seljacima ekonomije i fabrikim seljacima. Centralne ustanove imaju svaka samo po jednog pretstavnika. Plemstvo bira po jednog poslanika na svaki okrug, pri emu svi plemiispahije iz toga okruga, ma koliki bio njihov posed, imaju pravo glasa. Svaka varo ima po jednog izabranog poslanika; svi stanovnici koji imaju zgradu, bez obzira na stale, imaju birako pravo; tada su prviput u istoriji svi graani obuhvaeni u jednu jedinu zajednicu pred zakonom; dotada su samo trgovci i zanatlije bili lanovi optinske zajednice. Poslanici dravnih seljaka birani su po jedan na svaku pokrajinu. Stalno nastanjeni inorodci biraju pojednog poslanika za svaku narodnost u svakoj pokrajini. Svaka kozaka jedinica bira onaj broj poslanika koji je propisan od njihove vrhovne komande. Dok se poslanici plemia i varoana biraju direktnim glasanjem, poslanici dravnih seljaka biraju se u tri stepena. Za rukovoenje izborima, plemii svakog okruga najpre imenuju jednoga izmeu sebe za marala plemstva, a varoani jednog stareinu ili kmeta. Mesne vlasti ne meaju se u izborne radnje plemstva i gradova, ali one imaju dunost da paze na izborne radnje dravnih seljaka i inorodaca. Kod kozaka se izbori vre prema starim obiajima. Da bi neko bio izabran za poslanika plemstva ili graana, mora imati najmanje dvadeset i pet godina, imati zemlju ili kuu, i biti besprekornog vladanja; a da bi neko bio izabran za seljakog poslanika, mora imati najmanje trideset godina, biti oenjen i imati decu. Poslanici dobivaju plate od dravne blagajne i doivotno su izuzeti od mogunosti smrtne kazne, muenja, telesnih kazni i konfiskacije njihovog imanja. Birai moraju predati svome poslaniku jednu svesku u kojoj e biti izloene njihove potrebe i njihove elje, a koju e sastaviti jedan: odbor od pet lanova, koga imenuje svaka biraka skuptina. Izbori i sveske. Za vreme celoga prolea 1767 godine vrili su se izbori poslanika i sastavljanje svezaka. Bilo je mnogobrojnih uzdravanja od glasanja meu biraima svih stalea, ali mnogo vie meu plemiima i seljacima nego meu graanima. Nekoliko izvetaja iz toga vremena pripisuju jedan deo tih uzdravanja as potpunoj ravnodunosti biraa, as njihovom otvorenom neodobravanju vladine inicijative. U svojim Uspomenama, Bolotov, taj obrazovani spahija i pisac koji se interesuje za socijalna pitanja, objanjava svoje uzdravanje od glasanja svojim ubeenjem da e rezultat tih izbora biti samo prazna larma i nekorisne spletke. Kako to da jedan Bolotov, koji je toliko spreman da odobri svaku inicijativu koja se odnosi na mesne interese, poljoprivredne i druge, ostaje ravnoduan prema sastavljanju novog Zakonika? To je otuda to se plemstvo, koje je pre trideset godina onako arko elelo da uzme uea u centralnoj zemaljskoj upravi da bi pokualo da izvojuje za sebe socijalne povlastice, otkako su mu te povlastice date, odreklo svojih nekadanjih politikih ambicija i interesuje se sada samo za

315

mesni ivot. Plemii iz izvesnih okruga, koji u svojim sveskama izjavljuju da nemaju da izraze nikakvu linu elju, oevidno dele miljenje Bolotova. Nekoji vide u pozivu za uestvovanje u izborima jednu novu obavezu, koju oni odbijaju da prime, pozivajui se na proglas Petra III koji ih je oslobodio obavezne slube. Na isto dranje nailazi se ponekad u varoima, meu trgovcima, kojima se izbori ukazuju kao nova dunost koje oni ele da se otarase. I drugi uzroci objanjavaju uzdravanje od glasanja. Izbori su bili zakazani u najnezgodnije doba godine, u prolee, kada se deavaju poplave i kada su putevi neprohodni. Putovanje od vlastelinskog doma do glavnog okrunog mesta tada je veoma teko, a ponekad i nemoguno za mnoge spahije; za one koji stanuju u prestonici, a kojih ima prilian broj, jo je tee, zbog ogromne razdaljine, da odu u svoj okrug, i zato ima vie uzdravanja kod plemiskih biraa nego kod varokih. No mnogi i od ovih poslednjih mogu uostalom takoe biti otsutni iz svoga mesta stanovanja, poto su oni obavezni da vre izvesne slube po udaljenim mestima. Nasuprot tome, mnogi drugi stanovnici interesuju se ivo za izbore i pokazuju vrstu elju da iskoriste svoje izborno pravo. Nekoliko velikih industriskih i trgovakih palanki bore se uporno i ponekad uspevaju da dobiju povlasticu da budu uvrene u spisak gradova, te da mogu odaslati svoga pretstavnika u Komisiju. Pojedinci kojima je iz bilo kog razloga osporeno pravo glasa trae ga revnosno. Neredi izbijaju meu muicima lienim svoga prestavnitva. Daleko od toga da se vre usred uopte ravnodunosti, izbori izazivaju ovde onde prilino ive borbe oko suprotstavljenih kandidacija. Naposletku je poslano da zasedavaju u Komisiji 28 pretstavnika najglavnijih dravnih ustanova i 536 poslanika izabranih od naroda, od kojih 161 od plemstva, 208 od gradova, 79 od slobodnih seljaka i 88 od kozaka i inorodaca. Ovi rezultati su, u velikoj meri, posledica izbornog sistema koji je propisala carica. Neizbeno je da seljaki poslanici budu malobrojni, poto se od njih bira samo po jedan na svaku pokrajinu, a to je izborna oblast prostranija od svih ostalih. to su gradski poslanici brojniji od poslanika plemstva, to je stoga to u to vreme postoji vie gradova nego okruga. Verovatno se pretpostavljalo da e mnogi gradovi izabrati za poslanike plemie, te bi tako ovi imali veinu u Komisiji. Ali se tako togod nije dogodilo: jedino je dvanaest gradova izabralo plemie; svi ostali gradovi izabrali su skoro iskljuivo trgovce. Tako su poslanici iz trgovakih redova zauzeli u Komisiji prvo mesto, a plemii tek drugo. Izabrani poslanici doneli su u Komisiju 1.441 svesku, od kojih su 10 sastavile centralne ustanove, 155 plemstvo, 210 graani i 1.066 seljaci. Skupa uzev, ove sveske imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer nam one otkrivaju stanje ruskoga ivota i socijalna stremljenja toga doba. U izvesnim takama one se slau. Pre svega, one se interesuju za isto praktina pitanja; za razliku od Katarininih Uputstava, one skoro ne sadre apstraktna i teoriska rasmatranja; one posveuju svu svoju panju stvarnim potrebama svakidanjeg ivota. Na drugom mestu, u svim sveskama izbegava se da se kritikuju osnovice tadanjega reima, koji one primaju kao neospornu

316

injenicu; samo u granicama koje im namee taj reim trae one da se zadovolje njihove najpree potrebe. Na treem mestu, sve one trae uporno administrativnu decentralizaciju. One ubedljivo pokazuju da je unutranjost zemlje potpuno rtvovana prestonici i da je liena svih blagodeti kulture, da je bez kola, bez lekara, da njeni stanovnici ne mogu da svre nikakav graanski posao a da ne idu u prestonicu ili u glavni grad pokrajine. One se ne bave politikom metafizikom kao Katarina, ve trae da se vlast priblii narodu i da se na licu mesta pobrine o bitnim potrebama zajednice decentraliui registrovanje svih civilnih radnji i poslova, kolu, vrenje lekarske prakse, bankarski kredit, itd. Na etvrtom mestu, one konstatuju da, iako drava daje malo stanovnitvu, ona ga teko pritiskuje poreskim nametima. Sve bez izuzetka trae smanjivanje poreza i dabina; seljaci i graani ine to, razume se, najupornije, ali i plemii, iako osloboeni neposrednih poreza, trae takoe ukidanje ili smanjenje mnogih posrednih poreza i dabina. Najzad, sve sveske se slau u pitanju opteg ureenja drave: one ostaju vrsto pristalice jedne drave zasnovane na tanom odreivanju prava i dunosti svakog stalea. Ali, kad treba to izvesti, one se vie ne slau, jer su njihovi interesi ponekad potpuno suprotni. Plemii uporno trae proirenje svojih povlastica, da bi plemiski red bio odvojen na osnovu svojih prava i povlastica od ostalih ljudi drugoga ranga i porekla. Zato oni zahtevaju da iznos novane kazne za uvredu nanesenu plemiu bude povean, da plemii budu izuzeti od primenjivanja smrtne kazne, muenja, telesnih kazni, konfiskacije imanja, pa ak prema pojedinim sveskama i hapenja; da bude stvorena jedna nova kola za plemie, gde se deca plemia ne bi meala sa decom iz niih stalea. Ali glavna povlastica, ona koja treba da stvara razliku izmeu plemstva i drugih stalea, i koju sve sveske zahtevaju, to je iskljuivo pravo posedovanja zemlje i muika. One trae pored ostalog i potpunu slobodu raspolaganja svim zgradama na njihovom posedu, kao i opozivanje zakona koji ograniavaju eksploataciju uma, ribolova, mineralnih blaga, itd. Prema muicima oni igraju dvostruku ulogu. S jedne strane, oni opisuju bedu seljaka u najivljim bojama i revnosno ih uzimaju u zatitu od zahteva poreskih vlasti, to je uostalom u skladu sa njihovim interesima, poto ukoliko seljak bude manje plaao poreskim vlastima, utoliko e moi vie da plaa spahiji. S druge strane, oni tee da pojaaju svoju vlast nad muicima, nad kojima oni ele da budu jedini gospodari, i trae da nad njima mogu naroito da izriu svakojake kazne, podrazumevajui tu i robiju sa progonstvom. Oni takoe uporno trae da se mesna upravna vlast preda u ruke inovnicima koje bi biralo plemstvo. Najzad, u isti mah kada trae za sebe izvesne iskljuive povlastice, oni polau pravo da uivaju i povlastice drugih stalea, naroito pravo da se bave trgovinom i da imaju fabrike i industriska preduzea. S druge strane, trgovci trae pravo da mogu trgovati i imati fabrike i industriska preduzea kao povlasticu njihovoga stalea. Ali, traei da se to

317

pravo uskrati plemstvu, oni u isti mah ele da sa plemstvom dele pravo da imaju muike. Dravni seljaci suprotstavljaju se u isti mah i trgovcima i plemiima. S jedne strane, oni se izjanjavaju protiv zahteva trgovaca koji trae monopol trgovine, jer i oni sami ele da se odadu trgovakim poslovima. S druge strane, oni ustaju protiv nepopustljivosti plemia koji hoe da zadre za sebe pravo da imaju muike, jer i oni prieljkuju to pravo, za kojim u to vreme ude svi slobodni stalei. Ova razilaenja u gleditima, koja pokazuju da su, u trenutku kada treba da se sastane Komisija, socijalne pregrade spremne da popucaju, ispoljie se jasno u toku poslanikih diskusija. Poetak rada Komisije. Na dan 30 jula/10 avgusta 1767 godine, sednice Komisije sveano su otvorene u prisustvu carice. Potrebno je pre svega naimenovati jednog pretsednika ili marala. Carica ima da ga izabere izmeu tri kandidata, od kojih dvojicu predlae Komisija, a jednog vrhovni dravni pravobranilac. Ona je izabrala ovoga treeg, a to je jedan spahija iz oblasti Kostrome, Bibikov, Poto je on zauzeo svoje mesto, proitano je cariino uputstvo. Posle toga dve sednice posveene su traenju titule koju Komisija hoe da dodeli Katarini u znak zahvalnosti to je sazvala poslanike. Izabrana je titula Katarina Velika, Mudra, Mati Otadbine. Katarina se odrie onih dvaju prvih epiteta, ali pristaje da primi trei. U ovoj diskusiji uzeli su uea samo poslanici plemii. Ali, im se prelo na ozbiljan rad, a to e rei na izbor jedne nadzorne komisije, koja je imala da nadgleda tok poslanikog rada, plemstvo i trgovci poinju da se sudaraju. Kada se poelo sa odreivanjem kandidata, od kojih carica treba da izabere petoricu, prva desetorica izabranih su petrogradski mitropolit, stareina glavnog magistrata i osam poslanika plemia. Trgovci poslanici su na taj nain potisnuti u pozadinu. No oni ne smatraju da su pobeeni i trae da se izaberu jo pet kandidata. Njihov predlog stavljen je na glasanje i usvojen sa veinom od 26 glasova (225 protivu 199); prema tome izabrana su jo pet kandidata, od kojih su etvorica trgovci. Iz ove pobede trgovci uostalom nisu izvukli nikakvu korist, jer ni jedan od njihovih kandidata ne nalazi se meu onom petoricom komesara koje je naimenovala Katarina. Posle toga izabrano je nekoliko specijaliih komisija za redigovanje projekata raznih delova Zakonika. Oekujui da one budu u mogunosti da podnesu svoje radove, opta skuptina pristupila je ispitivanju zakona koji su tada bili u vanosti i poslanikih svezaka. Ispitivanje seljakih svezaka. Pretsednik, koji po svojoj volji odreuje dnevni red, stavlja najpre na diskusiju nekoliko svezaka dravnih seljaka iz severnih oblasti i sveske inorodaca sa Volge. Diskusija prati korak po korak te sveske koje su bile sastavljene bez sistematskog plana; zato poslanici moraju bez reda prelaziti s jednog pitanja na drugo. Od 20/31 avgusta do 11/22 septembra 1767 godine, dvanaest svezaka slobodnih seljaka proitano je i pretreseno. U njima se trai uproenje sudskog postupka, smanjivanje nameta i poreza koji

318

pritiskuju slobodne seljake, poveavanje njihovih zemljinih parcela, doputenje da uzmu u zakup prazna zemljita koja pripadaju dravi i da smeju trgovati po vaarima i gradskim tritima. U toku debate koju su pokrenuli ovi zahtevi, 69 govornika uzelo je re. Jedino je priznata potreba da se uprosti sudski postupak. Svi ostali zahtevi izazvali su ive kritike. Plemii i trgovci slono su se izjasnili da su albe koje se odnose na namete i porez preterane; plemii se boje da e se smanjivanje poreza slobodnih seljaka moi izvesti samo ako se poveaju porezi njihovih muika, a trgovci se plae da e se olakanje dabina u naturi hteti izvesti na taj nain, to bi se one delimino prenele na trgovce. Plemii i trgovci se slau i u tome da treba odbaciti zahtev da se poveaju seljake parcele, a nekoliko poslanika plemia izraavaju elju da se pusta dravna zemljita radije prodadu ili ak poklone plemstvu. Suprotno ovome, poslanici plemii, a naroito najreitiji meu njima, knez erbatov, brane pravo seljaka da trguju poljoprivrednim proizvodima, dok se trgovci tome otro protive. Usred najee diskusije, pretsednik, ko zna zbog ega, prekida odjednom ispitivanje seljakih svezaka da bi preao na ispitivanje zakonskog poloaja plemia. Debata o slubenom plemstvu. Od 11/22 septembra do 2/13 oktobra, u toku jedanaest sednica, Komisija diskutuje o zakonima koji se tiu plemstva. To je velika govornika utakmica, u toku koje se vidi da su i sami plemii meusobno podeljeni. Staro plemstvo je vazda kritikovalo Tablicu rangova Petra Velikog koja, meajui slubu caru sa plemiskim poloajem, stvara neprekidno nove plemie. Staro i novo plemstvo dolaze u estok sukob u toku debate. Knez erbatov se istie svojim vatrenim govornitvom, svojim oratorskim efektima. Sa mnogim drugim poslanicima, on trai opozivanje zakona Petra I. On propoveda da plemstvo treba da bude nasledna oligarhija, sastavljena od slavnih porodica, nedostupna ljudima niskoga porekla, osim onima koje bi car, posebnom i izuzetnom milou, hteo da nagradi za njihove znaajne usluge, i da se sticanje plemiske titule pomou slubovanja treba sasvim da ukine. Uprkos injenicama, on pokuava da dokae kako je Petar I smatrao Tablicu rangova samo kao jednu privremenu meru koju je rat izazvao. On velia plemstvo kao jednu posebnu rasu, obdarenu moralnim vrlinama do kojih nii stalei ne mogu dospeti i koje, prenoene sa kolena na koleno i posisane zajedno sa majinim mlekom, ne mogu se stei vetakim putem izvan njega. I upravo zbog tih naslednih vrlina staro plemstvo moe da trai posebne povlastice; njima ono ima da zahvali to je moglo podneti teak teret rata i braniti hrabro otadbinu, to mu takoe daje pravo na posebne povlastice. Pretstavnici novih plemia odgovaraju estoko erbatovu. Njima nije teko da dokau kako je Tablica rangova jedna konana a ne privremena mera. Oni tvrde da su za odbranu otadbine od neprijatelja, ljudi svih narodnih slojeva prolivali krv isto kao i plemii, da visoke moralne vrline nisu iskljuiva povlastica naslednoga plemstva, ve da se one mogu nai u svim drutvenim sredinama. Njih u ovom pogledu podravaju i nekoji poslanici trgovci, koji se

319

izraavaju za odravanje na snagu Tablice rangova i koji estoko kritikuju aristokratska shvatanja kneza erbatova. Debata o povlasticama trgovaca. I ne zavrivi debatu o plemstvu, Komisija je preduzela da ispita zakonski poloaj trgovaca. Ona je tome pitanju posvetila 46 sednica, do 7/18 decembra. Debata se vodi o zahtevima trgovaca da se njima ustupi monopol trgovine i industrije, kao i pravo da imaju muike. U pitanju trgovine, trgovci imaju dva protivnika, plemstvo i seljake, kojima vrlo veliki broj trgovaca osporava pravo da se bave trgovinom. Protivu plemia oni okreu teorije erbatova o visokim moralnim vrlinama i ratnikom heroizmu plemstva, da bi iz toga zakljuili kako trgovina nije plemisko zanimanje i da, ako se hoe da potuje pravina raspodela prava i dunosti meu raznim staleima, onda plemii treba da ostave ovo nieredno zanimanje trgovcima. Seljacima pak suprotstavljaju dravne interese, tvrdei kako trgovina odvraa seljake od poljskih radova, to smanjuje prinos poljoprivrede i prihode dravne blagajne. Njihovi protivnici odgovaraju da je trgovaka delatnost plemia i seljaka stvarnost sa kojom treba raunati, i da se ona ne bi mogla ponititi, poto ona iznosi na trite poljoprivredne proizvode, te je tesno vezana za poljoprivredu. Trgovci istina pokuavaju da stave trgovanje poljoprivrednim proizvodima pod kontrolu posrednika koji pripadaju njihovom staleu; ali bi takva kontrola bila odve teka za seljake, ostala bi isto vetaka i samo bi kodila celokupnoj narodnoj privredi. Neka se trgovci ogranie na spoljnu trgovinu, ne teei da prigrabe kupovinu poljoprivrednih proizvoda od proizvoaa. Trgovci na to odgovaraju da se plemii i seljaci ne zadovoljavaju samo tim da prodaju proizvode sa svojih imanja, ve pokuavaju da zadru i u pravu trgovinu. Ova debata je veoma znaajna, jer ona pokazuje koliko je tadanja Rusija ve daleko od domae ekonomije koja je jo bila njeno glavno obeleje u poetku XVIII veka Druga dva pitanja dovode u sukob trgovce i plemie. Trgovci se gorko ale na industrisku konkurenciju plemia; ovi pak ukazuju na tesnu vezu koja spaja njihove fabrike i poljske radionice sa poljoprivrednom proizvodnjom. Traei za sebe monopol industrije, trgovci, usled toga to se bore sa nedostatkom slobodne radne snage, trae i pravo da imaju muike, i to ne samo kao fabrine radnike, ve i kao pomonike u njihovim trgovakim preduzeima. Plemii opet, iako trae pravo da imaju fabrike, ipak ne pristaju da podele drugima pravo dranja muika. Diskusija je tako una, da govornici pribegavaju svakojakim argumentima kojima hoe da pobiju miljenje svoga protivnika, pa ak idu dotle da protivree sami sebi; tako na primer knez erbatov, koji je ubeen pristalica seljakoga ropstva, trudi se da umiri trgovce tvrdei kako je rad sa slobodnom radnom snagom produktivniji nego rad sa muicima, i zato plemii zadravaju muike samo za sebe. Ali gde da naemo slobodne radnike? pitaju trgovci, i teko je odgovoriti na to pitanje. Debata o seljakom ropstvu. Sredinom decembra 1767 godine Komisija, koju je Katarina odluila da premesti iz Moskve u Petrograd, prekinula

320

je svoje zasedanje. Ona ponovo otpoinje rad u Petrogradu 18/29 februara 1768 godine, uzimajui u pretres sudsko zakonodavstvo. Ovaj pretres, koji traje sve do 7/18 jula i ispunjava 70 sednica, izaziva ivu debatu onoga trenutka kada je dodirnuto najvanije pitanje toga doba, pitanje muika i obim vlasti njihovih gospodara. Kada se dolo do zakonskih odredaba o bekstvu muika sa imanja, dravni inovnik Suhoprudski, poslanik varoi Uglia, pripisuje sve vei broj beanja svireposti spahija i uasnih tereta koje oni nameu seljacima; zbog toga on trai da se postave granice vlasti spahije nad njegovim muicima. Njega odmah potpomae Kipenski, iz kazanjske oblasti, poslanik odnodvoreca (jednodomaca), malih zemljoposednika prispodobljenih dravnim seljacima. I odmah se itava skuptina uzrujava. Glazov, poslanik plemstva, odgovara jednim grubim i uvredljivim govorom; on pripisuje beanje sa imanja iskljuivo seljakim porocima, pijanstvu, lenosti, elji za skitnjom, itd. On smatra da bi ma kakvo ogranienje spahijske vlasti bilo veoma opasno po celu dravu i da bi neminovno dovelo do nereda i nemira. Debata postaje jo ea kada 5/16 maja Korobjin, poslanik plemstva iz Kozlovske oblasti, dri svoj govor za koji izvesni pisci misle da je sastavljen po Katarininim uputstvima. Ocrtavajui potresnu sliku bede u kojoj se koprcaju seljaci, on iz toga zakljuuje da se jedan muik odluuje na ovo poslednje sredstvo, bekstvo, tek kada mu ivot kod njegovoga gospodara postane potpuno neizdrljiv, te je dakle nesumnjivo da jedino zloupotrebljavanje spahijske vlasti izaziva beanje seljaka. Pri opisivanju tih zloupotreba on se dugo zadrava na strahovitim nametima kojima spahije preoptereuju svoje muike, i on naposletku predlae da se jednim zakonom prizna muiku komad zemlje kao potpuna sopstvenost i puna sloboda da njom raspolae, i da se tano odrede dabine koje e spahija moi da zahteva od njega. Ipak, on ne pristaje da vlast spahije nad samom linou muika bude ograniena. Mnogi poslanici pobijali su njegova tvrenja. Nekoliko govornika plemia prosto naprosto odriu da postoje zloupotrebe vlasti na koje je on ukazao, ali oni nisu mogli da ubede nikoga, jer su ove zloupotrebe bile poznate celom svetu. Drugi napominju da bi svako ogranienje spahijske vlasti bilo uvreda za plemie i povreda prava koja su oni stekli svojim junakim podvizima u slubi otadbine; da apsolutna vlast spahije nad njegovim muicima odgovara apsolutnoj vlasti vladara nad njegovim podanicima, i da se ona ne bi mogla ograniiti a da se ne doe u opasnost da se poljulja samo naelo autokratije. Oni nagovetavaju takoe da, u sluaju da se spahijska vlast oslabi, niko vie ne bi mogao primorati seljake da uredno plaaju svoje dabine dravi, kao da nisu ba spahijska globljenja spreavala seljake da se odue poreskim vlastima. Naposletku, oni se trude da dokau da seljaci ne bi nita dobili tanim odreivanjem njihovih odnosa naspram spahija, jer ovi, u postojeem patrijarhalnom poretku, bdiju nad njima sa oinskom panjom kao da este pobune seljaka nisu dokazivale ba suprotno, a otsada nee za njih initi nita osim onoga na ta ih novi zakon bude primorao. Svi ovi argumenti lieni su

321

stvarne podloge. Ozbiljnija je ona napomena koja je upuena Korobjinu o tekoi, pa ak i nemogunosti usled beskrajnih razlika u oblasnim ekonomskim uslovima, da se pronae jednoobrazno merilo za odreivanja seljakih dabina, a naroito je ozbiljna kritika njegovoga predloga da se od seljaka naini zemljoposednik, a da se on u isti mah ostavi u linoj zavisnosti od spahije. Upravljajui svoje kritike na tu slabu taku njegove argumentacije, njegovim protivnicima nije teko da dokau kako seljak ne moe u isti mah biti i muik i zemljovlasnik; tu se treba odluiti, kau oni, pa ili e on i dalje zavisiti od svoga gospodara, te e njegovo vlasniko pravo biti samo prividno, ili e pak, svestan svoga prava, prestati da se pokorava svome gospodaru, i njegova lina zavisnost bie skoro nitavna. Ali oni uskoro oseaju koliko je opasno takvo njihovo razlaganje, jer ako pravo vlasnitva ne moe da postoji uporedo sa zavisnou, zar se onda nee moi da izvede zakljuak da treba ukinuti seljaku podjarmljenost, a to e rei osloboditi seljake? U svom odgovoru Korobjinu, erbatov, predviajui mogunost takvog zakljuka, poinje da govori o opasnosti u koju bi ukidanje seljake podjarmljenosti bacilo celu Rusiju. Ona se ponovo slui istim argumentima malo kasnije, kada se u diskusiji povodom zakonskog projekta o pravima i povlasticama plemiskog stalea dolo do lana kojim se plemi-uspahiji priznaje pravo da oslobodi jedno muiko selo, ali mu se ne priznaje pravo da ponovo podjarmi selo koje je ranije osloboeno. Iako nije nikako bilo u pitanju da se oslobaaju seljaci protivu spahijine volje, ipak erbatov, kome se pridruilo nekoliko drugih plemia, tvrdi da je veoma opasno da se u jednom zakonu ma na koji nain dodiruje pitanje osloboenja muika. On tvrdi da je seljaka potinjenost osnov apsolutne monarhije, i da se ne sme, bez politike opasnosti, poljuljati taj osnov. On ponovo opisuje idilinim reima blagostanje seljaka pod vlau njihovih gospodara; zatim, bez ikakvog prelaza, izjavljuje, ne zapaajui ili ne hajui za svoju protivurenost, da bi i sama re sloboda mogla u srcu svetine raspaliti ludu elju za osloboenjem i potstai ih na bunu. Korobjin i Tatiev mu odgovaraju, nagovetavajui da je lan zakona o kome se diskutuje unesen u zakonski projekt po elji Katarine II, ali pretsednik odmah upada u re i odluno zabranjuje da se u debate mea cariino ime. Ova diskusija o seljakom ropstvu je veoma pouna. Svi prisutni, podrazumevajui tu i Korobjina sa kojim se sloio i seljak uprov, vrsto se dre naela o seljakom ropstvu. Ali, dok su Korobjin i njegove pristalice za bolje ureenje odnosa izmeu spahije i njegovih muika, dotle njihovi protivnici zastupaju gledite da se u pitanju seljakog ropstva ne moe vriti nikakvo delimino poboljanje, i da se u njemu ne bi moglo nita da izmeni a da se ta ustanova uskoro ne uniti sasvim; oni ne uviaju da na taj nain preutno osuuju na propast ustanovu za koju misle da su oni njeni branioci. Jedan savremenik belei u svojim Uspomenama da su najivlje pa ak i najburnije sednice Komisije bile one na kojima se diskutovalo o seljakom ropstvu. Nita prirodnije, jer ne samo da je to pitanje bilo sloeno, ve je ono zahtevalo i hitno

322

reenje. ivot muika, ma ta da su o njemu rekli izvesni poslanici, nije imao u sebi niega idilinog; naprotiv, sve vea beda pritiskivala ga je. Rusija je bila na pragu Pugaevljevog ustanka. Debata o povlasticama plemstva. Projekt zakona o pravima plemstva, koji je sastavila jedna naroita komisija, pretresan je na optoj sednici, najpre od 17/28 jula do 21 avgusta/1 septembra, a zatim u drugoj polovini septembra. On se ograniava na to da razradi, dopunjujui ih i sreujui, ideje koje je izrazila Komisija iz 1763 godine. Kada se bude govorilo o Povelji plemstva, koju je Katarina obnarodovala 1785 godine i kojoj je taj projekt posluio kao osnovica, bie zgodno da se navedu povlastice koje su date plemstvu. Za sada je dovoljno rei da su se za vreme diskusije svi trgovci pokazali jednoduni i odluno protivni veini plemiskih povlastica. Oni nisu smatrali da plemstvo treba da bude osloboeno obaveznog sluenja u vojsci ili administraciji, niti da ono ima pravo da se iseli iz Rusije. Oni su smatrali neke povlastice koje je ono trailo kao suvine. eleli su da proire na sve slobodne stalee nekoje od njihovih povlastica: tako su oni, na primer, osporavali plemiima iskljuivo pravo da budu primani na dvoru i smatrali su da je vladar mogao da dodeli tu povlasticu kome on hoe; isto tako zahtevali su ukidanje telesnih kazni ne samo za plemie, ve za sve slobodne ljude, kao i da se u graanskim parnicama kazna zatvora zameni novanim kaznama i kaucijama; protivili su se ivo tome da plemiima sude njima ravna lica. Kada se u debati dolo na pitanje o pravu plemia da trguju i da imaju fabrike i industriska preduzea, protivnici su se posluili istim argumentima kao i prilikom njihove prve diskusije, sa istom upornou i plahovitou. Ove debate dokazuju da je uvrivanje aristokratske monarhije izazvalo opte nezadotoljstvo u svim drutvenim redovima, izuzev plemstva. Posle pretresanja plemiskih povlastica, plemii iz baltikih pokrajina zatraie da se zadre u vanosti obiaji i posebne povlastice koje su te oblasti uivale pre prisajedinjenja Rusiji. Ali su ove zahteve jednoduno odbili svi ostali poslanici i izjasnili se odluno protivu svake pokrajinske autonomije. Prekid rada Komisije. Na dan 18/29 decembra 1768 godine objavljeno je da Komisija prekida rad, sa izgovorom da mnogi poslanici moraju da otputuju u svoje pukove i da uestvuju u ratu koji je ba tada objavljen Turskoj. Pojedini odbori zamoljeni su da nastave rad na sastavljanju raznih lanova Zakonika; oni e zasedavati skoro do 1775 godine. Katarina je nagovestila da e opte sednice moi nastaviti svoj rad kasnije. Komisija dakle nije formalno rasturena. Ali, u samoj stvari to je bio kraj narodnog pretstavnitva iji je rad zapoet onako sveano .Rat je samo izgovor da bi se raspustila Komisija; jer, kada se rat bude zavrio, Katarina e se ponovo posvetiti svome zakonodavnom radu, ali bez sazivanja poslanika. Nisu poznati tani razlozi ove njene odluke. Moe biti da se ona uznemirila zbog estokih socijalnih protivnosti koje su se ispoljile u toku sednica i moda joj se uinilo zgodnije da kroji zakone u tiini svoga radnog kabineta, a ne da od zakonodavnih problema stvara uzroke socijalnih sukoba.

323

Osim toga, njoj se ini da je neposredni politiki cilj sazivanja poslanika dostignut. Ona je elela da svojoj vlasti da oreol narodne zahvalnosti i da uvrsti veze izmeu narodnih masa i svoje uzviene linosti. Ona je u tome i uspela, poto ju je Komisija na svojoj optoj sednici poastvovala titulom Mati otadbine. Ostaje joj jo samo da povea svoju popularnost novim sredstvima, vojnikim pobedama i diplomatskim uspesima. Kakvo mesto zauzima Komisija u istoriji Katarinine vladavine? Iako joj ne priznaju nikakvu praktinu vrednost, mnogi pisci pripisuju joj znatnu politiku vanost; jer, po njihovom miljenju, ona je odvratila Katarinu od njezine naklonosti ka politikom radikalizmu, pokazujui joj stvarne tenje vladajue klase. Ali smo videli da je Katarina, pre nego to je sazvala Komisiju, bila veoma daleko od politikog radikalizma. Ne samo da nije duboko izmenila njena bitna shvatanja, ve ih je Komisija u njoj jo uvrstila. Moguno je da je otpor to su ga plemii poslanici pokazali prema svakoj povredi naela seljakog ropstva navelo caricu da napusti neke od svojih projekata. Ali nije Komisija njoj dala ideju da potvrdi i uvrsti plemiske povlastice, jer je tu ideju imala ona i ranije, i nije nju Komisija navela da se odrekne ukidanja seljakog ropstva, jer ona na to nije nikad ni pomiljala. Nasuprot tome, Komisija je dala praktine rezultate iz kojih e Katarina izvui koristi kada bude zapoela svoj zakonodavni rad. Mnogo se isticao nered u njenim debatama, i to je neosporno. Ali rad to su ga obavile njene posebne komisije ima ogroman domaaj, koji nee umai Katarininom pogledu kada se bude upoznala sa najvanijim zakonskim projektima.

324

XII. KATARINA II (17621796)

(Nastavak) 1. SPOLJNI RAT I PUGAEVLJEVA BUNA (17681774) Savez sa Pruskom (1764). Rat sa Turskom, koji je prekinuo rad Zakonodavne komisije, jeste neposredna posledica Katarinine spoljne politike u toku prvih est godina njene vladavine. Poto je u proglasu o svome stupanju na presto strogo osudila vladavinu Petra III, ona se zanosi nadom da sauva neutralnost prema svim dravama, pa da sa te visine upravlja sudbinom Evrope. Ona ima ambiciju da postane vrhovni sudija u smirivanju Evrope posle Sedmogodinjeg rata. Ali ona ak nije ni pozvana da uzme uea u kongresu, i mir u Hubertsburgu (1763) zakljuen je bez nje. U narednom razdoblju nju interesuju dva pitanja, Kurlandija i Poljska. U ovim dvema zemljama ona uspeva da postavi na presto svog kandidata, na tetu saksonskih pretendenata. U Kurlandiji, saksonski izborni knez primoran je da se odrekne vojvodskog prestola u korist Birona, koji je vraen iz progonstva; u Poljskoj, posle smrti Avgusta III godine 1763, Rusija stavlja svoj veto dolasku na presto ma koga lana saksonske dinastije i uspeva da nametne izbor Stanislava Ponjatovskog, Katarininog tienika. Katarina ima da zahvali za ovu svoju pobedu naroito ruskom oruju, jer uistini, Poljska i Kurlandija su postale pravi vazali Rusije; u Poljskoj, knez Rjepnjin, cariin ambasador, ponaa se kao gospodar, zahvaljujui mnogobrojnim ruskim pukovima koji ga tu podravaju. Sluaj je hteo da Rusija tada postupi kao i Pruska, taj drevni neprijatelj Saksonske. Fridrih II pokuava na sve naine da iz toga izvue jedan pravi savez. Dok se Nikita Panin, kome je Katarina poverila voenje spoljne politike, zanosi isto apstraktnom i varljivom zamisli o jednom severnom sistemu, a to e rei o savezu severnih drava (Rusije, Engleske, vedske, Pruske i Poljske) protivu junih zemalja (Austrije, Francuske i panije), pruski kralj uporno i dalje radi na svom projektu o rusko-pruskom savezu. Taj savez je i zakljuen 31 marta/11 aprila 1764 godine Petrogradskim ugovorom. Saveznici se obavezuju: prvo, da interveniu diplomatskim putem da se prekine rat, ako jedan od njih bude napadnut od neke tree sile, i, u sluaju da diplomatska sredstva ostanu bezuspena, da se pomau uzajamno i vojniki odreenim kontingentom trupa; ipak, ako bi Rusija bila napadnuta od Turske ili Krima, ili ako Pruska bude napadnuta zapadno od Vezera, vojna pomo moi e da se zameni finansiskom potporom; drugo, da vode zajedniku politiku u vedskoj, da bi se tamo sauvao postojei reim, i u Poljskoj, da bi se spreila, ak i orujem, svaka izmena Ustava i svaki pokuaj promene, pa ma otkuda on dolazio; tree, teiti da se u Poljskoj vrate prava verskim otpadnicima, pravoslavnim i protestantima, i da se ovi tite od svakog progona. Savez je zakljuen sa rokom trajanja od osam godina, i moi e da se obnovi pre isteka toga roka. Tako je prekinuta tradicija o sporazumu

325

izmeu Rusije i Austrije koja je poticala od Petra I, te se ruska politika okree prema Pruskoj. Poljsko pitanje (17641768). Uslovi ovoga ugovora dokazuju da je povod za rusko-prusko zblienje bilo stanje u Poljskoj. Tu glavnu ulogu igraju dva pitanja: zatita verskih otpadnika i odravanje postojeeg politikog reima u Poljskoj. Rusko i prusko gledite u ovim pitanjima se razlikuju. Ruska vlada pre svega bavi se pitanjem prava verskih otpadnika. Odbrana pravoslavnih ini joj se najpouzdanije sredstvo da doe do svoga cilja, a to je da povrati ruske oblasti od Poljske. Nasuprot tome, nju manje zabrinjava mogunost reformi koje bi mogle da uvrste ovu dravu. Kada se Ponjatovski, po svome stupanju na presto, izjasnio za ukidanje liberum veto u poljskoj narodnoj skuptini (Dijeti), Nikita Panin je miljenja da Rusija ne treba da se protivi dravnom vaskrsu Poljske, koja moe postati, umesto Austrije, njen saveznik protivu Turske. Fridrih II je suprotnog miljenja, o emu svedoe njegova uputstva data Benoau, njegovom ambasadoru u Varavi. Za njega je glavno da sprei svaku politiku reformu, da odri Poljsku u anarhiji, te da bi od nje mogao lake, u pogodnom trenutku, da otrgne poljske oblasti koje razdvajaju Brandenburg od Poljske. Zato on energino protestuje protivu Paninovog shvatanja. Za to vreme knez Rjepnjin, ruski ambasador u Varavi, radi svim silama da uspostavi jednakost u pravima izmeu otpadnika i katolika. Obilnom novanom pomoi on potstie stvaranje otpadnikih udruenja. Zahvaljujui ovim udruenjima i jednoj ruskoj vojsci od 30.000 ljudi, a isto tako i pretnjama i hapenju najogorenijih otpadnikih neprijatelja, kao Saltika, Zaluskog i Revuskog, koje je preveo u Vilnu a zatim prognao u Kalugu u Rusiji, on primorava Dijetu iz 1767 godine da odobri plemiima otpadnicima da u politikim i verskim pravima budu jednaki sa katolicima. On zatim savetuje Paninu da bude umeren u pitanju liberum veto; on preporuuje da se ono zadri samo pri reavanju veoma vanih politikih pitanja i da se zavede nadglasavanje pri svim ekonomskim diskusijama. Katarina prihvata ovaj kompromis; u isti mah ona unosi u rusko-poljski ugovor iz februara 1768 godine jednu klauzulu koja sveano i za uvek garantuje Poljskoj, u ime ruske carice, ustavni reim, njegove zakone i njegovu slobodu; to znai preutno priznanje Rusiji da ima pravo da se mea u unutranje poslove Poljske i da sprei svaku promenu politikog reima u zemlji. U Petrogradu se ve smatra da su pitanja Poljske sreno reena. Ali uistini, opasnost tek nastaje. U februaru 1768 godine stvara se u Baru jedno udruenje za odbranu unutranje i spoljne nezavisnosti Poljske i za oduzimanje prava otpadnicima. Ruska vojska napada odrede toga udruenja: Apraskin zauzima na juri Bar, a zatim i Krakovo. U isto vreme, u Ukrajini, protivno eljama ruske vlade, pukovi hajdamaka7, pod komandom eljeznjaka i Gonta, ustaju protivu Poljaka. Jedan odred hajdamaka zauzima selo Baltu, sasvim blizu turske granice. Meutim,
7

Hajdamaci se javljaju poetkom XVIII veka u zapadnoj Ukrajini kao razbojnike ete koje pljakaju graane i spahije. Od godine 1734, ovaj naziv, koji e u budue imati izvesno politiko znaenje, upotrebljava se esto da oznai seljake pobune. Najvanije pobune hajdamaka dogodile su se u 1750 i 1768 god.

326

Turska odavno eka neki izgovor da objavi rat Rusiji. Austrija i Francuska potstiu je na to, ponavljajui joj kako e je Rusija napasti im bude pokorila Poljsku, te da je potrebno, da bi se preduhitrio taj napad, da se zahteva da ruska vojska napusti Poljsku. Posle dogaaja kod Balte, sultan trai povlaenje ruskih trupa iz Poljske. Katarina to odbija. Sultan nareuje da se uhapsi ruski poslanik u Carigradu Obrjezkov da se zatvori u tvravu Sedam Kula, i rat je odluen. Prvi rat sa Turskom (17681774). Turska i poljski udruenici odmah stvaraju sporazum. Ugovoreno je da Turska mobilie protivu Rusije 200.000 ljudi, a Poljska 100.000, i da e u sluaju uspeha Turska dobiti Kijevsku oblast sa svim otpadnicima, njihovim porodicama i njihovom imovinom, dok e Poljska uzeti Smolensk, ernjigov i Ilivoniju. Odmah posle objave rata, Katarina stvara jedan naroiti savet, koji potsea na Jelisavetinu Konferenciju; lanovi ovog Saveta su Grigorij Orlov, oba Panina, Vjazemski, erniev, Volkonski, oba Golicina i Razumovski. Ovaj savet dolazi do zakljuka da je potrebna jedna brza i to je mogue energinija ofanziva protivu Turske, da bi se spreilo spajanje Turaka sa poljskim udruenicima. Jedan armiski korpus od 80.000 ljudi pod komandom A. Golicina, trebae dakle da ide ka Dunavu, dok e drugi od 40.000, pod komandom Rumjanceva ostati u defanzivi prema Ukrajini. Osim toga Orlov predlae da se poalje jedna eskadra u Sredozemno More, da bi podigla na ustanak protivu Porte Grke, Crnogorce i njene ostale hrianske podanike. Rat poinje u januaru 1769 upadom u junu Rusiju krimskoga hana, koji je na elu 70.000 vojnika. Njegov plan je da sebi prokri put do Poljske, ali poto je naplatio ucenu od stanovnitva, vratio se u Krim. U aprilu 1769 Golicin prelazi Dnjestar i upuuje se ka Hotinu. Za vreme celoga leta on ne pokazuje veliku aktivnost, ali u septembru poraava Turke na Dnjestru, i Rusi zauzimaju Hotin. Rumjancev koji ga zamenjuje razvija brzu ofanzivu; krajem septembra on zauzima Ja, zatim Bukuret. 26. jula/6 avgusta 1769 jedna eskadra polazi iz Krontata sa jednim: korpusom za iskrcavanje od 5500 ljudi, pod komandom Spiridova.. Ravo stanje brodova jako oteava njihovo napredovanje, i eskadra stie u Sredozemno More tek u decembru. Ove operacije iz 1769 godine na kopnu i moru samo su uvod u pravi rat, koji poinje 1770 godine. Na dan 7/18. jula Rumjancev odnosi nad jednom turskom vojskom od 80.000 ljudi sjajnu pobedu na uu Large, pritoke Pruta. 21. jula/1. avgusta, na elu 17.000 vojnika on pobeuje 150.000 Turaka na reci Kagulu. Ove pobede ga ine gospodarem Ismaila, Akermana, Braile, i omoguuju mu da ponovo zauzme Bukuret koji je on privremeno bio napustio. Oko sredine septembra, Petar Panin, na elu druge ruske vojske zauzima Bender. Ali ruski generali ne mogu da iskoriste svoj uspeh; njima su potrebna pojaanja koja im se ne alju, u Poljskoj neprijateljstva protivu udruenika odugovlae se i zadravaju jedan veliki deo raspoloivih snaga; osim toga, strahuje se da se ostavi bez vojnike posade unutranjost Rusije, gde dranje muika izaziva zabrinutost. S druge strane nada da e se Grci i Crnogorci moi da navedu na ustanak protivu Turaka izjalovila se. Ekspedicija koja je imala

327

taj cilj bila je preduzeta olako, bez ozbiljnih priprema i bez prethodnog prouavanja mesnih prilika. U februaru Aleksej Orlov, koji se nalazi u Livornu, preuzima komandu nad eskadrom Spiridova i pokazuje se vrlo nezadovoljan zbog njenog ravog stanja. Krajem februara on dolazi u Moreju i tu iskrcava trupe. Grci iznenaeni, ne pokazuju ni malo oduevljenja za pobunu. Uskoro, Orlov se odrie ovog uzaludnog pokuaja i poziva svoje trupe da se vrate na brodove. On odluuje tada da napadne, sa eskadrom Spiridova i drugom eskadrom Elfinstona koje tek to behu prispele, tursku flotu i da je uniti. 24/25 juna 5/6, jula on im se pridruuje u Hioskom zalivu, blizu utvrenja esme. Pomorska borba traje etiri sata; naposletku, Rusi pale i bacaju u vazduh sve turske brodove. Ovaj triumf ruske mornarice izaziva velianstven utisak. Ali pobeda kod esme, kao i kod Kagula, ostaje besplodna, jer nije bilo rezervi da se nastavi borba, te se neprijateljstva na moru razvijaju sporo. Poetkom 1771 godine rat izgleda da se blii kraju. Na Dunavu cela godina protie u beznaajnim arkama. Rumjancev se neprestano ali na nedovoljnost trupa koje su mu stavljene na raspoloenje. itavo teite rata prenosi se na drugu vojsku, koja je u Krimu. Knez Dolgoruki, koji zamenjuje Petra Panina prodire do sredine poluostrva, zauzima Kafu, Ker i Jenikale. Krimski han bei u Rumeliju, a Tatari, po nareenju Rusa biraju novoga hana koji izjavljuje pokornost. Na bojnim poljima vlada zatije. Na suprot tome, diplomate se ponovo bacaju na posao. Prva podela Poljske (1772). Jo od poetka rusko-turskog rata Fridrih II navaljuje da rusko-pruski ugovor bude produen pre njegovog isteka i uspeva da se produi za osam godina. Kao to e on to kasnije objasniti otvoreno, u svojim politikim Uspomenama on tei da na taj nain pre svega sprei zblienje izmeu Rusije i Austrije, koja je bila saveznica Rusa u svim prethodnim ratovima protivu Turske; zatim da sprei Rusiju da dobije vanost na Balkanskom Poluostrvu, jer mu je Sedmogodinji rat pokazao koliko Pruska mora da se boji jedne jake Rusije; najzad i naroito, da ostvari jednu diplomatsku kombinaciju koja bi dopustila Pruskoj da bez borbe povea svoju teritoriju na raun Poljske. On poinje oprezno, ali uporno da propoveda u Petrogradu ideju podele Poljske, koju je on ve razvijao pred svojim ocem kada je jo bio samo Prestolonaslednik. Poetkom 1769 godine da bi izvrio pokuaj, on saoptava Nikiti Paninu izvesne svoje poglede na ovo pitanje, pripisujui ih nekakvom izmiljenom grofu Linaru. Odgovor Paninov pokazuje da se u Petrogradu pomilja pre svega da se naknadi teta na raun Turske, a to je upravo ono to Fridrih namerava da izbegne. Po njegovoj zamisli, podela Poljske treba da odvrati Rusiju od namere da se proiri na Balkanskom Poluostrvu. Posle ruskih pobeda iz 1770 godine on snano dejstvuje u Petrogradu i Beu. S jedne strane, on predoava Rusiji da se Austrija nee pomiriti s milju da je vidi kako se uvruje na Balkanu; s druge strane, poto on zna da Be, u isti mah namerava i da ponovo uzme leziju, i eli da se uvea na raun Turske, on izjavljuje Austriji da e je Rusija takoe poraziti ako ona pretenduje na jedan deo turske teritorije. Ova politika dvostrukog zastraivanja ima za cilj da ubedi Rusiju i Austriju da najpouzdaniji nain da se

328

meunarodna zategnutost rei na najvee zadovoljstvo svih zainteresovanih jeste u tome da se one obe obetete u Poljskoj, gde e Pruska moi takoe u znak nagrade za njene diplomatske usluge, dobiti svoj deo. 1/12 septembra, u sporazumu sa Beom, on predlae Rusiji da zapone pregovore o miru sa Turskom posredstvom Pruske i Austrije. Ovo posredovanje je odbijeno, i Panin izjavljuje da on ne bi mogao pristati na aneksiju nekolikih poljskih pokrajina od strane Pruske i Austrije, a da ne dobije za Rusiju oblast Azova i Taganroga, zatim trajnu okupaciju Moldavije i Vlake i jednog ostrva u Jegejskom moru, kao i nezavisnost Krima. Fridrih ostaje uporno pri svojoj zamisli. U oktobru 1770 godine, on alje u Petrograd svog brata, princa Henriha da ubedi Katarinu, a posle prinevog povratka, godine 1771, on alje u Petrograd nekoliko puta uzastopce hitne poruke da preporui svoj plan. Navaljivanje Fridrihovo, unutranje tekoe, kuga koja izbija u Moskvi, i pobuna koja iz toga proizilazi, najzad objavljivanje Austro-turskog sporazuma, izazvanog uslovima mira koje je postavio Panin, primoravaju Katarinu, krajem oktobra 1771 godine, da popusti. Ona se odrie okupacije Moldavije i Vlake i pristaje na kompenzaciju na raun Poljske. 15/26 decembra 1771 godine, Turska trai sazivanje konferencije mira; ugovoreno je da e se ona odrati jula 1772 godine u Fokaniju. Fridrih. udvostrui napore da postigne podelu Poljske pre zakljuenja ruskoturskog mira, i on brzo pregovara. Krajem februara 1772 godine, Rusija i Pruska se jednim ugovorom sporazumevaju o okupiranju Poljskih pokrajina. Pregovori se nastavljaju sve do jula, uz uee, ovoga puta, Austrije. Tri sile dugo pregovaraju o veliini delova koji treba da im pripadnu. Poetkom septembra, Suvorov nanosi udruenicima odluan udar i konano savlauje pobunu Litvanije, koju predvodi Oginski. Posle toga akt o podeli dostavljen je poljskom kralju, i Dijeta ga ratifikuje. Rusija dobiva najvei deo poljske Livonije i Bele Rusije do Dvine i Dnjepra, a to e rei oblasti Polocka, Vitebska, Mstislavlja, nekadanje ruske pokrajine naseljene pravoslavnim Rusima. Meutim, u Petrogradu, podela ni izbliza nije naila na jednoduno odobravanje. Tu se sa gorinom konstatuje da su ruske pobede imale za posledicu da obogate dve germanske drave, koje to nisu zasluile nikakvom rtvom. Grigorij Orlov otvoreno negoduje protivu ove politike. Ali je zvezda ovoga ljubimca poela da bledi. Kuuk-Kajnardiski rusko-turski mir (1774). U julu i avgustu 1772 godine zapoeli su u Foksaniju, a zatim nastavljeni u Bukuretu, pregovori izmeu Rusije i Turske. Iako je Rusija izgledala spremna da se odrekne okupacije Moldavije i Vlake, ona je nasuprot tome elela da se prizna nezavisnost Krima, to Turska nije htela. Ovo pitanje Krima izaziva prekid pregovora i nastavljanje neprijateljstava. Suvorov je poslan na Dunav, i za vreme leta 1773 godine borbe se vode na desnoj obali. Suvorov zauzima Turtukaj, a Vajsman razbija Turke pod Karaijem. U junu Rumjancev prelazi Dunav sa glavninom svojih snaga i otpoinje opsadu Silistrije; ali se ta tvrava dri dobro, te je on primoran da

329

ponovo pree reku. Iz Petrograda, koji sve vie eli mir, Rumjancev dobija nareenje da ugrabi prvu priliku da zapone pregovore. U prolee 1774 godine, sam veliki vezir eli da ih zapone. Tada se Rumjancev odluuje da zada Turcima poslednji udar, koji bi omoguio Rusima da budu u boljem poloaju prilikom pregovora. Poetkom juna ruska vojska ponovo prelazi Dunav. Suvorov poraava Turke pod Kozludom, a Rumjancev napreduje ka umli. Ovi dogaaji izazivaju eljeni utisak, i 10/21 jula 1774 godine, u selu KuukKajnardi, Rumjancev i veliki vezir potpisuju mir. Krim je proglaen nezavisnim; Rusija dobija tvrave na obali Azovskog Mora, Kabarde i stepu izmeu Buga i Dnjepra. Ona dobija za svoje trgovake brodove slobodu plovidbe po Crnom Moru, kao i pristup u Jegejsko More kroz Bosfor i Dardanele; ona prima ratnu ottetu od 4,500.000 rubalja; najzad, jednom klauzulom ije su posledice veoma vane, jer joj ona daje pravo da se mea u unutranju politiku Turske, Rusiji je priznata dunost da brani versku slobodu sultanovih podanika hrianske vere i da ih titi od iznuavanja skupljaa poreza. Iz ovlaenja da njeni brodovi mogu slobodno prolaziti kroz turske moreuze i da moe titi hriane u Turskoj, Rusija moe da izvue znatno poveanje svoga uticaja na Levantu. U Petrogradu se ve spremaju velelepni planovi koji bi izmenili itavu rusku spoljnu politiku. Panin i njegov severni sistem potisnuti su u pozadinu, u koju je ve pao i njegov protivnik, nekadanji Katarinin ljubimac Orlov. Nova jedna zvezda ukazuje se na ruskom politikom horizontu, zvezda Potemkina, ije je ime vezano za plan o proterivanju Turaka iz Evrope. Ali, pre nego to bi se na to mislilo, potrebno je ukloniti jednu ozbiljnu unutranju opasnost, a to je pobuna seljaka i kozaka koja pustoi ogromnu Rusiju. Pugaevljeva buna (17731774). U septembru 1773 godine, meu kozacima na reci Jaiku koja je kasnije nazvana Ural, izbijaju pobune koje e kasnije dobiti razmere jednog golemog ustanka, kome e se pridruiti Bakiri i ruski muici. Pobuna se iri u oblasti Orenburga, Bakirije na Ufi, u jugozapadnom Sibiru i u slivu Volge od Kazanja do Caricina. Ne samo ,da ona podriva temelje drave, ve ta pobuna preti neposredno Katarini, jer voa pobune, kozak Pugaev, izdaje se za Petra III, koji je toboe udom izbegao smrti, i mata potlaenih i bednih masa preobrauje toga vladara koga je njegova ena svrgnula sa prestola u narodnog zatitnika, u branioca njegove slobode i njegovoga blagostanja. Tome ustanku prethodila je jedna pobuna donskih kozaka. Ve odavno kozaci mrze svoje stareine, koji iskoriuju svoj povlaeni poloaj u vojsci da bi inili zloupotrebe i prisvojili zajednike prihode. Kako je petrogradska vlada podravala te stareine, pobuna prostih kozaka protivu njihovih oficira ubrzo se pretvorila u pobunu protivu centralne vlade. Doganjali su se krvavi sukobi. Godine 1772, vlada je bila ukinula autonomne kozake ustanove; jedan pokuaj otpora bio je uguen u krvi i zavrio se hapenjima u masi. Na taj nain se objanjava brz uspeh Pugaeva, koji poziva kozake pod svoju zastavu obeavajui im da e im povratiti izgubljene povlastice im bude ponovo osvojio presto. 17/28 septembra 1773 godine, praen svojim jo

330

malobrojnim trupama, on uzalud pokuava da zauzme varoicu Jaik, a zatim ide uz reku Jaik i osvaja tvravice koje lee na njenoj obali, nareuje da se obese njihovi komandanti i iri vatrene proglase. Njegova vojska naglo raste, kozaci mu se pridruuju gomilama, a tako isto i inorodci iz te oblasti, Kirgizi. 5/16 oktobra 1773 godine on je pod zidinama Orenburga, glavnoga grada Uralske oblasti. On otpoinje njegovu opsadu, koja se razvlai sve do kraja marta 1774 godine. U poetku, veina pobunjenika su kozaci, ali novi elementi poveavaju njihove redove: s jedne strane to su fabriki muici iz oblasti Oredburga, a za druge Bakiri, koji su za vreme Jelisavete ve bili pokuali da stresu ruski jaram i koji su sada pobunili i oblinje krajeve. Ali Pugaev ima da zahvali za svoj uspeh naroito brojnoj slabosti vladinih trupa u toj oblasti i nedostatku plana u radu vlasti. I zaista, dugo vremena Petrograd ne uvia opasnost od te pobune. 30 oktobra/10 novembra stie u Kazanj radi uguivanja pobune general Kar, koji raspolae sa vrlo malo ljudi, a uveren je da je njegov zadatak lak. On se upuuje sa jednim odredom od 1.500 ljudi ka Orenburgu, ubeen da e odneti brzu i potpunu pobedu. Ali on uskoro nailazi na mnoge grupe Pugaevljevih pristalica, koje poinju da ga opkoljavaju. Zastraen, on otstupa, pa ne ekajui zapovesti vraa se ka Petrogradu. Ovaj neuspeh seje paniku meu spahijama u oblasti Kazanja. Oni predoseaju da e se kozaka buna uskoro pretvoriti u pobunu muika. Tek tada vlada uvia ozbiljnost toga pokreta. Na mesto Kara, ona alje Bibikova, pretsednika Zakonodavne komisije, koji nosi jedan carski raspis u kome Katarina umiruje plemstvo, obeava mu svoju pomo protiv pobunjenika i za sebe kae da je ona spahija Kazanja. Kazanjsko plemstvo se umiruje. U januaru 1774 godine stiu pukovi upueni radi uguivanja pobune. Bez urbe i sistematski, Bibikov upravlja borbom protivu Pugaevljevih eta, i uskoro Knez Golicin poraava samoga vou pobune blizu tvrave Tatievskaja. 22 marta/2 aprila Pugaev die opsadu sa Orenburga i bei u Bakiriju. On se tu pretstavlja u drugoj ulozi, jer se izdaje u svojim proglasima za vou bakirskog naroda, oueavajui domorodcima da e im vratiti sva njihova imanja i da e isterati iz Bakirije ostatak ruskog stanovnitva. Do kraja juna on krstari tom oblau s jednog kraja na drugi, gonjen od Mikelsona, koji ga progoni bez prestanka i izbacuje ga iz Bakirije. Po tom se okree ka Volgi gde se ustanak Bakira i kozaka pretvara u pobunu muika protivu plemia spahija. Priprema se jedna socijalna revolucija, koja obeava Pugaevu nove uspehe. Povrh svega Bibikov umire, a njegov poslednik Knez eubatov je bez i malo energije. 12/23 jula Pugaev zauzima na juri varo Kazanj, a u Ninjem Novgorodu muici diu bunu, pale spahijske dvorce i kolju spahije. Novi Pugaevljevi proglasi obeavaju seljacima zemlju i slobodu. Svi oekuju da e on ii pravo ka Moskvi i Petrogradu. U Moskvi se preduzimaju izvanredne odbranbene mere. Katarina je reila da savlada pobunu po svaku cenu. U avgustu Petar Panin je naimenovan za vrhovnog zapovednika vojske sa najirim ovlaenjima,, sa jednom vojskom koja mu je stavljena na raspoloenje, i doneta je udluka da se na Volgu pozove

331

Suvorov lino. Meutim, Pugaev, suprot savetima svojih prijatelja i protivno oekivanju naroda koji veruje u njega, u mesto da ide na Moskvu upuuje se ka jugu, prema Donu. On izgleda uplaen zbog ogromnih razmera koje je uzela pobuna i trudi se da se vrati u svoju isto kozaku sredinu. Ali kozaci ne potpomau pobunu seljaka. Na Donu i Naiku njima poinje da biva dosadna ta borba koja se otee u beskonanost. Zanos to ga je izazvao Pugaev iezava. Svi se uzbuuju zbog posledica poinjenih dela. U takvim nepovoljnim okolnostima Pugaev se upuuje od eboksarija ka jugu i silazi brzo na Volgu, dok ga Mikelson goni u stopu. Penca, Saratov i Caricin otvaraju mu svoja vrata. Izgleda kao da je on na taj nain osvojio oblast Volge, a u stvari on se povlai pod pritiskom Mikelsona, koji mu 24 avgusta/4 septembra, nedaleko od Sarepta, nanosi odluan udar. On uspeva s mukom da pobegne na drugu obalu Volge, ali ga njegova okolina hvata, okiva i u Jaiku 14/25 septembra predaje kapetanu Mavrinu. Suvorov, koji stie sutradan, ima jo samo da poalje Pugaeva u Simbirsk gde se nalazi Panin. Posle zarobljavanja voe, ustanak se brzo smiruje. 10/21 januara 1775 godine, Pugaev je pogubljen u Moskvi; veliki broj plemia prisustvuje sa radou njegovom pogubljenju, dok narod guna. Iz ove pobune, koja joj je u njoj izazvala strah, Katarina izvlai zakljuak da je neophodno potrebno pristupiti odmah unutranjim reformama, to je omogueno uspostavljanjem mira. 2. ZAKONSKI RAD: ADMINISTRATIVNE, SOCIJALNE KOLSKE REFORME (17741787) Stupanje na vlast Potemkina. Grigorij Orlov pada u nemilost godine 1772, kada je Katarina saznala za njegovu vezu sa kneginjom Golicin. Knez Vasilikov zauzima njegovo mesto kao cariin ljubimac. Neki pisci pridaju ovom Katarininom izboru politiki znaaj, jer je Vasilikov pripadnik stranke Nikite Panina. U svakom sluaju, Vasilikov je bio suvie beznaajan i dosadan da bi mogao dugo vladati cariinim srcem. Godine 1774 njega je istisnuo jedan ovek ija linost, darovitost i nastranost toliko su doprineli da se uzdigne slava Katarinine vladavine. Potemkin, siromaan plemi, uzeo je skromno uee u revoluciji iz 1762 godine, radio je u Komisiji iz 1767 godine i istakao se u Rumjancevljevoj vojsci za vreme rata sa Turcima. On osvaja Katarinu svojom otrom i smelom inteligencijom i originalnou svoga duha. Dinovska stasa, herkuleski razvijen on je orav, skoro ruan, ali sjaj njegovih izuzetnih sposobnosti ini da se zaboravi njegova fizika nezgrapnost. Njegov roman sa Katarinom ne traje ni dve godine, ali za vreme trinaest narednih godina on vri znatan uticaj na dravne poslove. Katarina veruje u njega, kao u svoj najpouzdaniji oslonac u svim tekoama. Veoma neujednaene naravi on pada naglo, posle perioda bujne aktivnosti i neobuzdanih uivanja, u krize melanholije izazvane verovatno prezasienou, jer neka neuvena srea ide na ruku svemu ega se on lati. Pokuavalo se da se on prestavi as kao arlatan i obmanjiva, a

332

as kao genialan ovek. On nije ni jedno ni drugo. Njegova arlatanska reputacija potie naroito iz Helbigovih anegdota, koji ga optuuje da je sagradio lana sela da bi oarao Katarinin pogled za vreme cariinog putovanja na Krim. Ali ovu toliko rasprostranjenu priu obesnaio je jedan nezainteresovan svedok, Knez od Linja. Bilo bi i suvie naivno od jednog umnog oveka kao to je bio Potemkin da se nada da moe obmanugi Katarinu pomou jedne grube varke. Ustvari dekori o kojima je re svode se oigledno na proste ukrase, slavoluke, itd. Iako se njegova vrednost ogleda u njegovim vojnim reformama koje su pametne i smiljene i koje imaju za cilj da zadovolje potrebe vojnika, kao i u njegovoj neumornoj revnosti da naseli i organizuje Junu Rusiju, Novu Rusiju, ipak Potemkin nije nikakav izuzetni genije. On je prosto jedan dravnik veoma obdaren i duha prijemiva za sve ideje. Po nekad ova irina duha odvodi ga u diletantizam u toliko lake, to on precenjuje svoju svemo. On sve vidi u velikom, troi ogromne sume, ne brinui se o praktinim pojedinostima; zato rasipa on esto ni za ta dravne prihode, i njegovi grandiozni planovi pretrpljuju dosta puta neuspeh. I pored svega toga, ne bi se mogla poricati mo njegove inteligencije, plemenitost njegovog srca, nezavisnost njegovog duha. On ima iste poroke koje i njegova tadanja sredina, ali su njegove sposobnosti i njegov talenat neto lino. Kad on umire, Katarina uzdie: Na koga u se sad osloniti? Izvesno, ona je uvaavala njegove savete u svim pitanjima i u svim poslovima. Ali je ona sastavljala glavna zakonodavna akta, bez njegove saradnje. Ona je tu radila samo na osnovu grae i prouavanja onih kojima je ona bila stavila u dunost da izvre pripremne poslove. Administrativna reforma iz 1775. im je uguena Pugaevljeva buna, Katarina preduzima obimnu reformu pokrajinskog ureenja. Skoranji dogaaji potvrdili su albe poslanika iz 1767 godine. U administrativnom pogledu, unutranjost je potpuno neureena. to se pobuna irila tako brzo, to je velikim delom bilo usled udaljenosti vlasti koje se nisu interesovale za stanovnitvo, usled nedostatka mesnih upravnih organa, koji su svi grupisani u velikim varoima. Katarina smatra s pravom da je administrativna decentralizacija najhitnije potrebna. Ona vie ne misli da saziva poslanike, ali e ona, u svome zakonodavnom radu, obilno iskoristiti podatke koje je prikupila komisija iz 1767 1768 godine. Tako na primer, pri izradi zakona o pokrajinskoj upravi, pored toga to se sluila prouavanjima vrenim u 1760 godini u cilju nove administrativne podele zasnovane na statistikim podacima, ona je isto tako uzela u obzir i sveske poslanika plemia iz 1767 godine, koji su hteli da stave na elo okruga jednog izabranog pretstavnika mesnog plemstva, i zapisnike jedne naroite komisije iz 17671768 godine, koja je htela da sastavi mesne vlasti od krunskih inovnika i izabranih inovnika, predviajui odvajanje sudstva od upravne vlasti i stvaranje izbornih stalekih sudova. U prilog ovim naelima, ona crpe teoriske dokaze iz Blekstonove pravne rasprave objavljene u Oksfordu 1765 1768 godine, i prevedene na francuski 1774 godine. Ona je ushiena

333

ustrojstvom engleske grofovije, koja poiva na irokoj autonomiji mesne uprave i na pretenoj ulozi zemljoposednikog plemstva u vrenju sudske i policiske vlasti. Ali ona nema nameru da presadi engleske ustanove na rusko tle; ona pozajmljuje od Blekstona samo ideje. to se tie stvarnih uzora ona ih nalazi u svojoj neposrednoj blizini, u ustanovama baltikih pokrajina, koje su se, stvorene u vreme vedskog gospodarenja, sauvale skoro neokrnjene i za vreme ruskog reima. Radovi Komisije iz godine 1767, Blekstonova rasprava i administrativna organizacija baltikih pokrajina, Estonije i Livonije, to su izvori iz kojih je ona uzela, prilagoavajui ih ruskim prilikama, glavne elemente Uredbe o gubernijama, koja je objavljena u aprilu 1775 godine. Ova Uredba oznaava novu epohu u istoriji pokrajinske organizacije u Rusiji; ustanove koje je ona stvorila postojale su, bez bitnih izmena, sve do reformi iz godina 18601866. Jedna nova administrativna podela ograniava pre svega svaku guberniju na cifru od 300.000400.000 stanovnika, a svaki okrug na 20.00030.000 stanovnika. Ovo znatno poveavanje broja administrativnih oblasti smanjivanjem njihovih dimenzija pribliava vlast narodu. Zatim nove mesne ustanove obezbeuju u isti mah administrativnu decentralizaciju i mogunost da stanovnitvo u sudstvu i mesnoj administraciji bude zastupljeno preko izabranih poslanika. Na vrhu administracije nalazi se general-gubernator ili carski namesnik, koji upravlja nad nekoliko gubernija sjedinjenih u jedno namesnitvo. On je u svome delokrugu pretstavnik vladara i ima veoma veliku vlast u svim oblastima pokrajinskog ivota. Kao stareina svih pokrajinskih vlasti, on je potpuno nezavisan od centralnih vlasti, i potinjen jedino Senatu. Poto je i on sam lan toga tela, on ima prava da neposredno opti sa vladaocem. U svom namesnitvu, on je gospodar i vrhovni sudija u svim pokrajinskim pitanjima, ravan jednome antikom satrapu. U svakoj guberniji ustanovljena su etiri kolegijuma, sastavljena od krunskih inovnika: gubernijski savet koji se brine o administraciji; finansijska komora koja se brine o dravnim imanjima i prikupljanju poreza; i dve sudske komore, komora kriminalnih poslova i komora graanskih poslova, koje pretstavljaju najviu sudsku vlast. Sve ove oblasne komore zamenile su odgovarajue centralne kolegijume, koji su sada postali nekorisni, i ceo sistem poiva na naelu odvajanja upravne vlasti od sudske vlasti. U svim gubernijama, sudskim komorama su potinjeni staleki sudovi. pokrajinski vii sud za plemie, gubernijski magistrat za gradske trgovce i zanatlije, i vii pokrajinski sud za slobodne seljake, ije pretsednike postavlja dravna vlast, a lanove bira zainteresovani stale. Gubernije su podeljene na okruge. U okruzima sva zvanja su izborna. Finansije spadaju u nadlenost okrune finansijske komore. to se tie sudstva, staleki sudovi, koje bira svaki od triju stalea, odgovaraju sudovima koji postoje u gubernijama: okruni sud, za plemie, gradski magistrat za gradske trgovce i zanatlije, i nii oblasni sud za slobodne seljake. Policija spada u nadlenost nieg oblasnog suda, i njom upravlja jedan policiski kapetan koga plemii iz toga okruga biraju

334

izmeu sebe; na taj nain je ostvarena elja plemstva koje je godine 1767 trailo usredsreivanje oblasne vlasti u ruke jednog od njegovih pretstavnika. Pored obinih sudova, jedan sud savesti donosi u graanskim sporovima, na zahtev parninih strana primiritelne odluke, bez obzira na slovo zakona, jer sudija odluuje jedino po svome linom ubeenju i presuuje zloine maloletnika ili maloumnika, zloine koji imaju za uzrok praznoverje, kao i nevoljne zloine. Najzad, po prvi put, ruska administrativna organizacija je izvedena tako da slui ne samo vojnim i finansijskim potrebama drave, ve i ivotnim potrebama stanovnitva: jer u svakoj guberniji stvoren je jedan odbor za javnu pomo, kome pretsedava gubernator a iji su lanovi pretstavnici stalekih sudova; ovaj odbor ima dunost da se stara o prosveti, javnoj pomoi, higijeni, dobroinstvima itd. Rad svih ovih ustanova po gubernijama i okruzima vraa neto ivota u unutranjosti zemlje. Plemstvo vidi da su njegove elje usliene, i ono se sad nalazi na elu pokrajinske uprave. Ali, ova reforma ima i velikih nezgoda. Mainerija nove administracije je sloena i skupo staje. Ona je od koristi samo slobodnim ljudima, a to e rei manjini stanovnitva, dok milioni muika i dalje zavise potpuno od svojih gospodara. Najzad, javne pretstavnike ustanove koje se tek ocrtavaju, ostaju pod kontrolom dravnih inovnika, a naroito pod kontrolom pokrajinskog satrapa, carskog namesnika. Udarajui temelje jednom monarhistikom ureenju oslonjenom na plemstvo, Katarina se pobrinula da ga potini apsolutnoj vlasti posredstvom birokratije. Povelja plemstva (1785). Poto je obezbedila uee raznih stalea u mesnoj administraciji, carica prelazi na unutranju organizaciju samih ovih stalea. Godine 1785 ona objavljuje Povelju plemstva, kojom se ozakonjuju sve povlastice to ih je plemstvo steklo. Da bi je sastavila, ona iskoriuje skoro u potpunosti projekat o kome se raspravljalo u Komisiji iz 17671768 godine, unosei u njega samo beznaajne izmene i proirujui odeljak posveen korporativnoj organizaciji plemstva. Povelja nabraja najpre povlastice plemia: izuzimanje od obavezne slube, od poreze, od telesnih kazni, od obaveze da daju stan vojnicima; slobodno raspolaganje njihovim imanjima, podzemljem i svim zgradama na povrini zemljita; pravo da osnivaju po selima fabrike i industriska preduzea, da trguju na veliko poljoprivrednim proizvodima sa svojih imanja, da izvoze u inostranstvo proizvode svojih njiva, livada, uma, fabrika i industriskih preduzea, da organizuju svojim imanjima vaare i trita, da imaju zgrade po varoima; zatim, nasleivanje plemiske titule, koja se moe izgubiti samo odlukom suda i za zloine koji donose povredu njihove asti; pravo plemia da mu sudi samo sud sastavljen od njemu ravnih, i da ne moe biti povreen u njegovoj asti, ivotu ili imanju bez prethodnih suenja. Zatim ona zavodi korporativnu organizaciju plemstva. U svakoj guberniji obrazovan je jedan korpus plemstva, ijim skuptinama mogu prisustvovati

335

svi plemii; da bi se na njima moglo glasati, treba imati najmanje 25 godina, imati imanja i in nieg oficira steen u slubi drave; plemii koji nisu odsluili svoj rok ne mogu se izabrati za javna zvanja. Na ovaj nain, i pored izuzimanja od obaveznog slubovanja, koje je tek proglaeno, uee plemia u izborima i administraciji njihovog stalea ostaje i dalje potinjeno njihovom uspehu u dravnoj slubi. Skuptine plemstva imaju dosta raznolike nadlenosti. One biraju marala ili pretsednika plemstva, koga carski namesnik potvruje u njegovom zvanju, i sve inovnike koji prema Uredbi o gubernijama treba da se biraju meu plemiima. One primaju na znanje predloge carskog namesnika i gubernatora i o njima raspravljaju. One imaju pravo da upute zahteve carskom namesniku, Senatu i samome vladaru. One ustanovljavaju u svakoj guberniji rodoslovnu knjigu plemstva i razdeljuju plemie, prema poreklu njihovog plemstva, na est kategorija. One stvaraj'u pomou dobrovoljnih priloga jedan naroiti fond namenjen organizovanju milosrdnih drutava, kola, i bolnica za plemie. U poetku, plemstvo se ivo interesuje za administrativnu autonomiju koja mu je nedavno dodeljena. Ali njegovo oduevljenje slabi im ono pone da osea na sebi, pored vlasti carskog namesnika, jo i teak teret birokratske kontrole. Ipak, srednje plemstvo izjavljuje da je zadovoljno steenim pravima. Osloboen tereta obaveznog slubovanja i samovolje administrativnog sudstva, ovlaen da raspolae slobodno svojim imanjima i svojim muicima, plemi se osea gospodar na svome tlu. Rusija je ula u aristokratski period svoje istorije. Povelja gradova (1785). Na dan 22. aprila/3 maja 1785 godine, istoga dana kada i Povelja plemstva, pojavljuje se i Povelja gradova. Ovaj akt ustanovljava po prvi put jednu autonomnu korporaciju koja obuhvata sve varoke stalee. Dotada, izborne optinske ustanove, magistrati, bile su jedino trgovake i zanatlijske. Ubudue, svi graani koji imaju u varoi kakvo nepokretno imanje ili kakvo trgovako ili industrisko preduzee lanovi su optinskog korpusa. Ovaj korpus sastavljen je od est kategorija: trgovaca, podeljenih na tri klase ili gilde; zanatlija ,grupisanih prema esnafima; sitnih graana, i najzad plemia i drugih slobodnih lica koja imaju u varoi kuu ili zemlju. Svaka od ovih kategorija bira svoje pretstavnike za optinsku dumu, koji ima da se brine o optinskim finansijama. Ova duma bira jednog pretsednika (golova) koji joj pretsedava. Tako se ocrtava za vlade Katarine II, optinska autonomija zajednika svim drutvenim staleima. Ali mnogi uzroci ometaju tada njeno normalno razvijanje. Stroga podela stanovnitva na odvojene stalee spreava ove da se udrue za voenje optinskih poslova, jer plemiima nije mnogo stalo da sede u dumi pored trgovaca, uostalom, oni i ne stanuju u gradovima nego veinom na svojim imanjima. Strahovita prevaga muikog rada spreava razvoj trgovine i industrije po gradovima, gde je materijalna kultura ostala primitivna. Povrh toga, optinska autonomija je potpuno potinjena dravnim inovnicima; duma ima skoro jedinu dunost da prikuplja svakovrsne poreze, ali nema prava da raspolae po svojoj volji optinskim prihodima.

336

Katarina II i seljaci. Povelja slobodnih seljaka koju je Katarina pripremila, ostala je samo kao projekt svakako s toga to, sastavljena po uzoru na Povelju gradova, nije bila u saglasnosti sa uslovima seoskog ivota. to se tie muika, njihov poloaj nije poboljan. Pugaevljeva buna je meutim bila jasno postavila pitanje seljakoga ropstva, ukazujui na opasnost koja je pretila dravi od nezadovoljstva seljaka. Ali, iako je nekoliko glasova, kao na primer glas general-gubernatora Novgoroda, Siversa, savetovalo Katarini da ublai seljako ropstvo, kako bi se u budue izbegla jedna socijalna revolucija, ipak najvei deo plemstva je drugoga miljenja. Ovi plemii istiu potrebu da se jo vie zategnu opruge sistema seljake podjarmljenosti i da se uvea vlast spahije nad njegovim seljacima. Ovo shvatanje izloeno je veoma jasno u jednom bezimenom spisu iz 1785 godine, u Rasmatranjima o teti koju bi Rusiji nanelo osloboenje muika. Pisac istie potrebu da se pojaa seljako ropstvo i pripisuje Pugaevljevu bunu predlozima da se ono ublai, koje je sastavila Komisija iz 1767 godine. On naroito optuuje Korobjina da je svojim govorima pobudio u seljacima neostvarljive nade i da ih je potstakao na pobunu, kao da se neredi i pobune seljaka nisu dogaali i pre Komisije iz 1767 godine. Na koju stranu sama Katarina naginje? U toku cele svoje vladavine ona donosi samo etiri ili pet odluka, uostalom dosta beznaajnih, za ublaenje poloaja muika. Kada je godine 1766 zabranila da se seljaci prodaju u doba regrutovanja vojnika i za tri meseca koji im prethode, uinila je to naroito u interesu vojske. Zabrana iz 1771 godine da se otuuju seljaci bez zemlje, kada je neko imanje prodato na licitaciji, mogla je imati veliku vanost, da nije ostala samo na hartiji usled toga to nije dobila stvarnu potvrdu, te za vreme Katarine trgovina ljudima uzima ogromne razmere. Zabranjeno je isto tako da se porobljavaju naena deca, pitomci materinstva (Vospitatelnij Dom), osloboeni seljaci, nezaposlena crkvena lica, ratni zarobljenici. Ali sve ove mere ne lee zlo. Na suprot tome, nekoliko drugih zakona jasno pojaavaju seljako ropstvo. Godine 1767, muici gube pravo da podnose tubu protivu svojih gospodara; drukije reeno, vlada prestaje da se interesuje za njihovu sudbinu i ostavlja ih na milost spahijama, ponitavajui na taj nain zakon koji nareuje da se stave pod tutorstvo spahije, koji zloupotrebljavaju svoju vlast. Od vremena Jelisavete spahije su imale pravo da alju svoje muike u progonstvo u Sibir; to je bilo radi naseljavanja. Godine 1765, oni su dobili pravo da ih tamo alju na robiju. U isto vreme Katarina proiruje oblast seljakog ropstva: godine 1765 na Ukrajinu zvanu Slobodskaja i godine 1783 na celu Malu Rusiju. Preobraaj centralne administracije. Reforma pokrajinske uprave ostvarena 1775 godine, odravanje razlitiitih drutvenih stalea i utvrivanje zakonskog statuta tih stalea jesu temelji aristokratske monarhije koju je Katarina htela da ustanovi. Da bi je potpuno ostvarila, njoj bi ostalo da dodeli pretstavnicima plemstva nezavisnu ulogu u centralnoj upravi. Ali ona to ne ini.

337

Do svoje smrti ona neprekidno misli na reformu Senata, povodom koje nekoliko puta menja ideje. Desnicki, erbatov, Bezborotko i mnogi drugi izraavaju dosta rasprostranjenu elju kada podnose predloge po kojima bi uli u Senat, tu vrhovnu dravnu ustanovu gde su pretstavnici slobodnih stalea. Katarina je vie raspoloena da zadri pri Senatu, radi prouavanja zakonskih predloga, jednu Komisiju poslanika, onu istu koja je odloena u trenutku objave rata Turskoj, ali koja nije bila konano rasputena. I ako ona nema nameru da Je pretvori u zakonodavnu skuptinu, kao to joj savetuje njen gost Didro, kome ona napominje da je Rusiji potrebna apsolutna monarhija, ona ipak vie puta pomilja da od nje naini jednu stalnu savetodavnu ustanovu. Ali ona ne ostvaruje ovu zamisao, i poslanici nisu vie nikad sazvani. Na suprot tome, godine 1768, ona osniva jedno novo telo, Carevinsko vee, sastavljeno od osam velikodostojnika koje ona imenuje. Isto kao i nedavno Jelisavetina Konferencija, tako je i ovo vee stvoreno da rukovodi ratnim poslovima: ali, kao i Konferencija, ono je uskoro bilo primorano, silom prilika, da prouava najrazliitija pitanja dravnog ivota. Po zavretku rata, Katarina ga i dalje zadrava. Ali za razliku od svih vea iz doba pre XVIII veka, ono nema odreeno mesto u sistemu centralnih ustanova; ono nije u vezi ni sa Senatom, ni sa drugim upravnim vlastima; ono ne objavljuje ukaze. To je samo jedno vee sastavljeno od viih inovnika grupisanih oko vladarke. Jednom reju, za vreme Katarine II Senat zadrava sve svoje nadlenosti. Na suprot tome, ostale centralne ustanove preobrauju se. Nova organizacija gubernija povukla je za sobom ukidanje mnogih centralnih kolegijuma koje je osnovao Petar I. Malo po malo oni kolegijumi ije nadlenosti nisu prele na Senat, zamenjeni su administrativnim otsecima, od kojih svaki ima, kao i ministarstva, jednog jedinog stareinu, i potinjena su vrhovnom dravnom tuiocu. Ovaj je dotada bio lan Senata, a sada poinje da se od njega odvaja kao ministar istovremeno finansija, pravde i unutranjih poslova. I ako re ministarstvo jo nije upotrebljena, sama stvar ministarski sistem ve postoji. Na taj nain, pokrajinska i centralna dravna uprava poivaju konano na suprotnim naelima. U unutranjosti se ocrttava, iako ostaje pod tutorstvom dravnih inovnika, jedna pretstavnika i autonomna staleka uprava, dok se u centru postavljaju temelji jednog birokratskog ministarskog sistema. Ova suprotnost ograniava i menja samo naelo aristokratske monarhije, potinjavajui ga naelu apsolutizma kome slui birokratija. kolske reforme. Katarinino Uputstvo je tvrdilo da je dobra organizacija kolske nastave jedno od obeleja po kojima se apsolutna monarhija razlikuje od despotizma. kolske reforme su vazda zauzimale jedno od najvanijih mesta u cariinom programu, ali tek od godine 1780 pokuava ona da stvori jedan nacionalni sistem narodnog prosveivanja. Od 1762 do 1767 godine drala se ona u tom pogledu saveta koje joj je davao Becki. Obrazovan plemi, proet pedagokim teorijama Montenja, Lokea o . . Rusoa, Becki se zanosio

338

nemogunim snovima da stvori jednu novu rasu ljudi pomou naroitog vaspitavanja koje bi se vrilo u internatima, gde bi pitomci, odvojeni od ostalog sveta, daleko od ravih primera i ljudskih poroka, rasli u arobnoj atmosferi ednih misli i oseanja. On je bio osnovao nekoliko internata, kao na primer Drutvo za vaspitavanje mladih plemikinja ili Institut Smolni godine 1764, kolu pri Akademiji umetnosti iste godine, kolu pri Akademiji nauka 1765 godine, kolu za graanske devojke i Preureenu vojnu kolu za plemie godine 1766, i objavio 1767 godine Opti plan Vaspitnog doma u Moskvi. Sve ove tvorevine bile su daleko od toga da budu originalne; pravilnik Drutva za vaspitavanje mladih plemikinja, na primer, kopirao je pravilnik SenSirskog instituta. Becki je sanjao da u ovim staklenim batama, namenjenim da stvore jednu novu rasu, primeni pedagoke metode koje su propovedali filosofi, ali je ponekad on hrabro pretekao svoje tuinske uzore, na primer, zahtevajui potpuno ukidanje telesnih kazni i propovedajui isti program nastave za deake i devojice. Svi ovi planovi puni mate dali su veoma skromne rezultate, i ideje Beckoga ostvarile su se esto samo u izopaenom obliku. Oko 1770 godine Katarina se udaljuje od Beckog, ija se shvatanja razlikuju od njenih. Njena je elja da stvori pravu narodnu prosvetu. Ona poinje da trai druge izvore inspiracije i druge uzore. Nekoliko savetnika, meu prvima Didro, ukazuju joj na austriski kolski sistem. Godine 1780, car Josif II, po njenoj, elji, alje u Petrograd Srbina Jankovia iz Mirijeva, jednog od saradnika na kolskoj reformi u Austriji. Godine 1782 osniva ona Komisiju za narodne kole, kojoj je bio zadatak da pripremi primenu u Rusiji austriskog sistema. Komisija usvaja jedan nacrt to ga je izradio Jankovi, koji e biti osnovica Statuta narodnih kola 1786 godine i koji kopira austriski pravilnik iz 1774, sa nekoliko znaajnih izmena. Ideje Beckog da se uenik odvoji od ostalog sveta i da se vie obrazuju plemenita oseanja nego duhovne sposobnosti naputene su, te je moralno vaspitanje izjednaeno sa naunim. Statut zavodi po gradovima male kole i glavne kole za decu svih drutvenih stalea. Glavne kole osposobljavaju za stupanje u gimnazije (liceje), a zatim na univerzitet. On ostavlja po austriskom sistemu seoske i uiteljske kole, izuzev jedne jedine, koja e biti osnovana u Petrogradu. Od 1786 godine otvaraju se u raznim gubernijama male kole i glavne kole; posle Katarinine smrti ima ih 316. U isti mah zatvorene su sve privatne kole, jer vlada smatra ubudue narodno prosveivanje kao dravnu dunost, gde neveto meanje diletanata moe da priini samo zla. Ali stanovnitvo ne odobrava monopolisanje nastave. Nastavnom programu koji je usvojen po predlogu Jankovia zamera se da je suvie apstraktan i suvie udaljen od potreba praktinog ivota. Sem toga, plemii ne ele da vide kako se njihovi sinovi drue u narodnim kolama sa decom drugih stalea ,i u tom pogledu plemii odnose jo jednu pobedu; Komisija za kole primorana je da se odrekne stroge primene naela o jednom tipu kole; pored narodnih kola javljaju se i pansioni za plemie, rezervisani jedino za decu plemia.

339

3. SPOLJNI RAT: GRKI PLAN I PODELA POLJSKE (17871796) Austro ruski savez i aneksija Krima (17801783). Onih trinaest godina za vreme kojih Katarina vri svoj zakonodavni rad, pritiskuje pretnja jednog novog rusko-turskog rata. Kuuk-Kajnardiski ugovor, za obe ugovorne strane, samo je jedno primirje. Pre svega i za jednu kao i za drugu stranu nezavisnost Krima moe da bude samo privremena. Neminovno to poluostrvo najzad e biti prisajedinjeno Rusiji, ili e biti vraeno Turskoj. Od 17741783 godine, ruska i turska partija na Krimu bore se o prevlast i njihovu borbu prate este promene hanova, vojnike demonstracije, a ponekad i krvavi sukobi. Osim toga Rusija i Turska ne slau se u tumaenju uredaba o zatiti sultanovih hrianskih podanika i o slobodi plovidbe kroz turske moreuze; godine 1779 Turska je primorana da potpie jednu konvenciju o objanjenjima koja potvruje te odredbe. Ali zategnutost i dalje postoji izmeu obeju zemalja. Rusija smilja velike ofanzivne planove. Od 1780 godine iri se glas po inostranstvu da Katarina ima nameru da istera Turke iz Evrope, i da postavi na presto obnovljenog grkog carstva svog unuka Konstantina Pavlovia. Bezborotko je zaista sastavio jedan grki plan, i carica smatra da je evropska situacija povoljna za izvrenje njenih grandioznih planova na Istoku. Engleska je izila oslabljena iz rata za nezavisnost Sjedinjenih Amerikih Drava, a za to vreme Rusija je potovala jednu naoruanu neutralnost, za koju je plan smislio Panin, i koja je prouzrokovala mnogo nezgoda Englezima. U isto to vreme, pitanje Bavarske dovelo je. u sukob Austriju i Prusku. Na Konferenciji u Teinu, godine 1779, Rusija je igrala ulogu vrhovnog sudije i izjasnila se za Prusku. Ipak Austrija eli jo vie da joj se priblii, da bi udaljila Prusku. Sa svoje strane, Fridrih II ulae sve napore da uvrsti rusko-pruski savez; on smilja ak jedan plan o tesnom savezu izmeu Rusije, Pruske i Turske. Ali se Katarina ve bila odluila. Njoj je potrebna Austrija protivu Turske. Ona prieljkuje propast turskog carstva i obnavljanje grkog carstva u korist jednog velikog kneza. Da bi ostvarila ovaj san, potrebno je da najpre prisajedini Krim. Godine 1780, Josif II dolazi u Petrograd i pregovara o zakljuenju Austro-ruskog sporazuma. U novembru iste godine, posle smrti Marije-Terezije izmenom pisama izmeu Katarine i njega, utvruju se njihove uzajamne obaveze protivu Turske. 28 jula / 8 avgusta 1783 godine, krimski han agin-Girej, plaenik ruske vlade, pod pritiskom Turske i ne znajui koju politiku da. vodi, priznaje prisajedinjenje Krima Rusiji. Da bi spreile nov rusko-turski rat i da bi onemoguile austro-ruski savez, Francuska i Pruska ubeuju Tursku da treba da pristane na to prisajedinjenje. Turska to ini u januaru 1784 godine. Ipak, ostalo je i suvie mnogo uzroka za sukob izmeu dveju zemalja da bi mir mogao dugo trajati. Kao nekada na Krimu oko prestola hanova, oni sad vode u Moldaviji i Vlakoj ogorenu borbu povodom naslea gospodarskog prestola. Na Kavkazu turske pae pripremaju pobunu brana, kojom rukovodi eenac ah-Mamsul protivu

340

ruske ekspanzije. Porta sa svoje strane, pripisuje ruskoj propagandi nemire u Egiptu. Svakovrsni trgovaki sukobi suprotstavljaju Ruse Turcima. Situacija je ve jako zategnuta, kad Turska saznaje da postoji Bezborotkov grki plan. Godine 1786 sultan objavljuje proglas o skorom ratu sa neprijateljima islama. Kao da hoe da odgovori na to, Katarina preduzima otvoreno i sveano, u prolee 1787 godine, putovanje na Krim u pratnji Josifa II. 1/12 avgusta 1787 godine, Turci predaju turskom ambasadoru u Carigradu, Bulgakovu, jednu notu u kojoj trae povraaj Krima. Razume se, Bulgakov odbija taj zahtev, i njega zatvaraju u tvravu Sedam Kula, a to znai isto to i objava rata. Josif II izvetava odmah Katarinu da on smatra taj incident kao casus foederis. 21 avgusta/1 septembra Turci gaaju iz topova dva ruska ratna broda blizu Oakova. 7/18 septembra Katarina objavljuje rat Sultanu. Drugi rat sa Turskom (17871792). Cilj ovoga rata je u saglasnosti sa grkim planom. Ako se ne bude moglo unititi tursko carstvo, zadovoljie se ujedinjenjem Moldavije, Vlake i Besarabije u jednu nezavisnu kneevinu pod nazivom Dakija, kojom e vladati Potemkin. Ako se, na protiv, budu mogli isterati Turci iz Evrope, obnovie se na Balkanu nekadanje grko carstvo za velikog kneza Konstantina Pavlovia; Rusija e uzeti Oakov, Krim, oblast izmeu Buga i Dnjestra i dva ili tri ostrva u Jegejskom Moru. Austrija e dobiti Beograd sa jednim delom Srbije i Bosne ali se Josif II nada da e u mnogom poveati svoj deo. Glavna uloga u novom ratu namenjena je Potemkinu, koji ne krije svoje miljenje da ga je Rusija prerano zapoela, ne zavrivi potrebne pripreme. On je postavljen na elo I armije; Rumjancevu je dodeljeno samo da uva granicu prema Poljskoj i da obezbedi saobraajne veze izmeu Potemkina i austriske vojske. Vojne operacije poinju jednim pokuajem nasilnog iskrcavanja koje vri turska flota na peanim sprudovima kod Kinburna, a koje pobedniki spreava Suvorov. U isto vreme ruske trupe isteruju brane ah Mansura iz cele oblasti du reke Kubanja i Labe sve do kavkaskih planina. To su bile sve operacije u 1787 godini. I pored ovih uspeha, Potemkin je potiten, jer je sevastopoljska flota, kada se uputila ka Varni, bila skoro potpuno unitena u buri koja je trajala pet dana. Katarina ima mnogo muke da povrati hrabrost svome ljubimcu. Krajem januara 1788 godine, Austrija sa svoje strane objavljuje rat Turskoj. Kao i Rusi, Austrijanci ine jednu krupnu pogreku: oni prekomerno razvlae svoj front du ogromne linije od Dnjestra do Jadranskog Mora, dok se Potemkin beskrajno dugo zadrava pri opsadi Oakova, umesto da se pridrui svojim saveznicima i da zajedno sa njima napadne Turke na Dunavu. Rat poinje opsadom Hotina, koji Austrijanci osvajaju tek u septembru i zauzimanjem Jaa koji je u avgustu osvojila jedna divizija Rumjancevljeve vojske. Na Dunavu Austrijaci su pretrpeli poraz. Turci su ih potukli dvaput, kod Vidina i kod Slatine. Za to vreme Potemkinova vojska ostaje nepomino pod Oakovom, gde provodi celo leto, celu jesen i jedan deo zime. Kada je NasauSigen unitio tursku

341

flotu u junu, u dvema pomorskim bitkama, ruska eskadra mogla je da opsedne tvravu s mora, dok ju je Potemkin okruio mnogobrojnim baterijama. Ali, i ako je on mogao ve odavno da zauzme tvravu na juri, on jo uvek odugovlai opsadu, na veliko gnuanje Suvorova. Tek 6/17 decembra,kada su opsaivake vojske iscrpele sve svoje namirnice, odluuje se on najzad da izda naredbu za juri. Posle krvave borbe koja je trajala sat i etvrt, Oakov je zauzet i ogroman plen pao je u ruke Rusima. U jednom oduevljenom pismu Potemkinu, Katarina kae: Sada je mnogo lake zakljuiti mir. to carica ve eli mir, to je s toga to je ona u tekom poloaju; Rusija je napadnuta sa dve strane, jer te iste 1788 godine, vedski kralj Gustav III, potstaknut od Engleske, objavio je rat Katarini. vedsko meanje u sukob zadralo je na Severu eskadru admirala Grejga, koji se bio uputio iz Baltikog mora ka Sredozemnom Moru, gde je trebalo da ona podigne hriane sa obala Jegejskog Mora na ustanak protivu Turske, saobrazno novim ruskim planovima, i koja je morala pred Petrogradom da odbije napad vedske flote. S druge strane, jedna vedska vojska od 36.000 ljudi zauzela je Finsku, a Katarina je mogla da suprotstavi tu samo 14.000 vojnika pokupljenih urno od raznih jedinica. Sreom, u dvema pomorskim bitkama, 6/17 jula, blizu ostrva Gotlanda, i 5/16 oktobra blizu rta Hange, Grejg odnosi nad veanima dve sjajne pobede. Njegova iznenadna smrt 15/26. oktobra prekida tok ofanzive na moru, ali su veani morali urno da. napuste Finsku posle jednog danskog napada na vedsku. Rat iz godine 1789 poinje jednim napadom Turaka protivu Austrijanaca i protivu Rumjanceva u Moldaviji i u Vlakoj. I sam Rumjancev prelazi u ofanzivu i pobeuje Turke kod Galca; ali je odmah posle toga smenjen sa komandantskog poloaja, jer se Potemkin boji da ga on ne baci u zasenak. Dok ljubimac ostaje neprestano udaljen od Dunava, toga glavnog vojita i vodi lokalne operacije blizu Bendera, Suvorov dejstvuje na reci u sporazumu sa princom od Koburga, austriskim glavnim zapovednikom. 21 jula/1 avgusta oni razbijaju kod Fokanija jednu vojsku od 30.000 Turaka, a 11/22 septembra Suvorov dobiva uvenu bitku kod Rimnika gde on sjajno pokazuje svoj vojniki genije. Za vreme najee bitke, on vri neoekivane strategiske pokrete sloene i otroumne, tako da unitava pomou jedne trupe od 7.000 ljudi jednu vojsku od 100.000 Turaka, kojom je komandovao veliki vezir; to je bilo pravo otkrovenje u vojnoj vetini. On trai oduevljeno da se izvri odluna ofanziva na Balkanskom Poluostrvu; ali Potemkin na to ne odgovara niti alje traena pojaanja, ve usredsreuje svoju panju na Bender koji se predaje u novembru, bez i jedne ispaljene puke. U meuvremenu, na zapadnom delu fronta Austrijaci su se najzad pokrenuli, zauzeli Beograd, Smederevo i Poarevac, a princ Koburg zauzima Bukuret. Sa svoje strane, veani pretrpljuju godine 1789, znatne poraze na suvu, u Finskoj, i na moru, gde ih je potukao iagov i Nasau-Sigen. Rasplet izgleda blizak na jugu kao i na severu. Oekujui ga, Potemkin smeta za zimovanje svoj glavni tab u Jau i zasenjuje Evropu svojom basnoslovnom raskoi.

342

Ali je Austrija od sada primorana da dejstvuje na dva fronta: protivu Turske i protiv Belgije, koja se ba tada pobunila. Pruska je zakljuila sa Engleskom, Holandskom, Turskom i Poljskom ugovore upravljene delom protiv Austrije a delom protiv Rusije. Pod ovakvim novim okolnostima otpoinje rat 1790 godine. Josif II umire u februaru. Sa velikom diplomatskom okretnou, njegov brat Leopold, koji ga je nasledio, pribliuje se Engleskoj i umiruje Belgiju, uspostavljajui raniji poredak. Usled toga Pruska poto je ostala usamljena mora da obuzda svoj polet. U julu 1790 godine, na Konferenciji u Rajhenbahu, ona priznaje uspostavljanje austriske vlasti u Belgiji, poto je primila od Bea obeanje da e mir sa Portom biti uspostavljen, na osnovu status quo ante bellum. U avgustu Austrija vodi sa Turskom pregovore o posebnom miru. Rusija ostaje sama da se bori sa Turskom i vedskom. Jasno je da se ona mora odrei obimnih namera iz grkog plana. I ako u julu i avgustu Uakov ianosi Turcima dva strahovita poraza na Crnom Moru, Potemkin na suvu ostaje neaktivan za vreme celoga leta. Katarina je srenija u operacijama protivu vedske. Posle mnogih poraza na kopnu i moru, vedska priznaje svoj poraz i Gustav III, koji se kao i carica priprema da igra izvesnu ulogu u evropskoj koaliciji koja se stvara protivu revolucionarne Francuske, uri se da zakljui mir, koji je i potpisan 3/14 avgusta na osnovu status quo ante bellum. Krajnje je vreme da se jednom svri sa Turskom. Da bi se ona primorala da stupi u pregovore, potrebno je zadati joj jedan strahovit udarac. Potemkin stavlja najzad svoje trupe u pokret i upuuje se iz Besarabije ka uu Dunava, dok flotila admirala De Ribasa ulazi u Dunav. Posle zauzea itavog niza tvrava na Dunavu, reeno je da se zauzme Ismail, najvea turska tvrava na ovoj reci, sjajno utvrena i sa odbranbenom posadom elitnih trupa od 30.000 ljudi. Suvorov je zauzima, posle jednog krvavog juria, 11/22 septembra. Tako se zavrava rat iz 1790 godine. Potemkin odlazi u Petrograd da suzbija uticaj Zubova, novog Katarininog ljubimca. U poetku rata 1791 godine, njegov poslednik, Knez Rjepnjin, prelazi Dunav i odnosi nad Turcima odlunu pobedu. 28 juna / 9 jula 1791 pred Mainom. Tada Turci alju pregovarae. 31 jula / 11 avgusta preliminari mira potpisani su u Galcu. Potemkin dolazi urno na Dunav ali stie prekasno. Besan od gneva to je Rjenjvin zavrio rat bez njega, on cepa ugovor, i pregovori ponova poinju u Jau. Meutim, Pruska i Engleska pokuavaju da primoraju Rusiju da smanji svoje zahteve i da se odrekne Oakova. Pit igra dvostruku igru; i ako ustvari ne eli da raskine sa Rusijom on ne gubi iz vida blisku koaliciju protivu Francuske, on spominje mogunost englesko-ruskog rata i trai od Parlamenta kredite da bi zastraio Katarinu. Ali engleska javnost protestvuje estoko protivu ovih demonstracija; ruski ambasador u Londonu Rostopin, predmet je narodnih ovacija; Foksi Bjurke dre u Parlamentu estoke govore protivu rata sa Rusijom, i Katarina stavlja njihova poprsja u muzeju Ermita, pored poprsja Demostenovog. U Jau pregovori se odugovlae: Potemkin umire poetkom oktobra ne videvi njihov kraj, i njih zavrava Bezborodko. Ugovor potpisan 29 decembra 1791/9 januara 1792

343

ostavlja Rusiji Krim i oblast izmeu Buga i Dnjestra, a to se tie ostalog, potvruje jo jednom KuukKajnardiski ugovor. Ovaj rezultat je daleko od toga da odgovara ciljevima grkog plana. I ako se Rusija uvrstila na obalama Crnoga Mora, ovo more ostalo je za nju zatvoreno, jer nejasnost lanova KuukKajnardiskog ugovora koji govore o moreuzima doputa mogunost beskrajnih sporova. Za to se Katarina po drugi put sprema da potrai na drugoj strani neku kompenzaciju i nada se da e joj borba evropskih sila protivu revolucionarne Francuske omoguiti da to postigne na laki nain. Druga podela Poljske (1793). Posle prve podele, Poljska ivi u politikim trzavicama. Pritisak inostranstva osea se u svim politikim poslovima; kralj i Dijeta zavise potpuno od ambasadora Rusije. Nezadovoljni ovim tutorstvom, najoduevljeniji poljski rodoljubi sanjaju da tome uine kraj, reformiui politiki reim iju je stabilnost Rusija zagarantovala. Pre svega, oni nameravaju da izbornu monarhiju zamene naslednom monarhijom i da ukinu liberum veto u Dijeti. Pruska izgleda da hoe aktivno da pomogne njihove namere: Pruski ambasador Lukezini hrabri ih i tvrdi im da e im njegov kralj rado pomoi da se oslobode ruske prevlasti i da e obezbediti slobodan razvitak njihovoj otadbini. U martu 1790 godine, Pruska i Poljska sklapaju ugovor o odbranbenom savezu; one garantuju jedna drugoj teritorijalni integritet i obeavaju uzajamnu oruanu pomo u sluaju napada: osim toga Pruska se obavezuje da e tititi Poljsku od svake sile koja bi nameravala da se mea u njene unutranje poslove pozivajui se toga radi na akta ili ugovore iz ranijih vremena. Ovaj ugovor cilja jasno na Rusiju. Verujui u ova pruska obeanja, poljski rodoljubi odluuju se da pokuaju neku vrstu dravnog udara. 3 maja 1791 godine, oni se koriste tim to je najvei deo poslanika srednjega plemstva na otsustvu da navedu Dijetu da potvrdi jedan nov Ustav. Dijeta odluuje da posle smrti Stanislava-Avgusta poljski presto postane nasledan u porodici saksonskog izbornog kneza, i da su liberum veto i udruenja ukinuti. Katarina se ne uri da pokae otpor. Ona eka mirno svretak rata sa Turskom. Ali, i ovo je bio neprijatan predznak za Poljsku, saksonski izborni knez odbija poljsku krunu. S druge strane, Holc, naslednik Lukezinija u pruskoj ambasadi, ograniava se da izjavi dosta zagonetno da Pruska nije obavezna da se mea u unutranje poslove Poljske; meutim u istom trenutku Herceg, pruski ministar spoljnih poslova, pie mu: Pruska e biti u bezbednosti samo ako u Poljskoj postoji izborni reim bez vrstog ustava. Meutim, tok revolucije u Francuskoj izgleda da stvara potrebu za intervenciju monarhistike Evrope. Katarina, o tome postoje odluni dokazi, vidi u ovoj intervenciji naroito zgodan nain da sa Istone Evrope skrene panju sila, te da tamo ima odreene ruke. Razume se da dogaaji u Francuskoj nisu prijatni jednoj autokratkinji kao to je ona, ali ona jo ne veruje da su oni opasni; francuska revolucija izgleda joj jedna obina pobuna, koju bi 3.000 kozaka lako uguili. Ali ova pobuna ide u prilog njenim ciljevima u Poljskoj. Zato ona uzima aktivnog uea u stvaranju

344

koalicije protivu Francuske i zadrava za sebe, u zajednikom zadatku, posebnu ulogu. Ona izjavljuje da je poljski ustav od 3. maja takoe plod revolucionarnog duha i da, dok Pruska i Austrija budu uspostavljali raniji reim u Francuskoj, ona prima na sebe da to isto uini u Poljskoj. To znai igrati se reima. Jer dok Francuska revolucija tei da umanji kraljevsku vlast, oekujui trenutak da je sasvim ukloni, poljski Ustav od 3. maja tei naprotiv da uvrsti kraljevsku vlast i da uspostavi jedan trajan politiki reim. Ali monarhistike sile stare Evrope, iz linih i isto praktinih razloga pretvaraju se kao da meaju stari reim Poljske sa reimom Francuske. Poto su Pruska i Austrija takoe ispoljile nameru da se obetete na raun Poljske za njihovo uestvovanje u koaliciji, pitanje podele Poljske nalo se tesno vezano za meunarodnu situaciju koju je stvorila Francuska revolucija. 26. aprila 1792 godine, Austrijanci upadaju u Belgiju i otpoinju prve ratne operacije protivu francuske vojske. 18/29 maja 64.000 ruskih vojnika pod zapovednitvom Kohovskog prodiru u Poljsku, a 32.000 drugih, pod komandom Kreetnjikova, ulaze u Litvaniju. Uspostaviti poljske slobode unitene ustavom od 3. maja, to je objavljeni cilj toga rata. Oni Poljaci koji su bili neprijateljski raspoloeni prema ovom Ustavu, uz pripomo Rusije, obrazovali su jedno udruenje u Targovicu. Kada su se poljski rodoljubi obratili za pomo Pruskoj ona im jasno stavlja do znanja da ona vie nee da uje o prusko-poljskom ugovoru iz 1790 godine, i da pruski kralj nije obavezan da d jedan ustav koji su Poljaci napisali bez njegovog znanja. Od 18/29 maja do 13/24 juna ruske armije operiu u Poljskoj i Litvaniji brzo i uspeno. Pruska takoe upuuje jednu vojsku ka Poljskoj granici, i kada je ruski uspeh postao izvestan, ona izjavljuje da e ona narediti svojim trupama da prodru na teritoriju kraljevine, ako ova ne sklopi mir sa Rusijom. StanislavAvgust primoran je da zakljui primirje sa Rusijom, i on pristaje da povue Ustav od 3. maja i da pristupi udruenju u Targovicu. U meuvremenu Dimurije potukao je Pruse kod Valmija i zauzeo celu Belgiju. Tada Pruska pod izgovorom da se borba sa Francuskom pokazala ozbiljnijom nego to se mislilo, iskazuje nameru da naplati svoje usluge neposrednom okupacijom poljskih pokrajina koje ona prieljkuje. S druge strane, osvajanjem Belgije koje je izvrio Dimurije, spreava Austriju da ostvari svoj prvobitni plan ustupajui Belgiju u zamenu za Bavarsku, i sada ona takoe trai kompenzaciju na raun Poljske. Plan o drugoj podeli ocrtava se jasno. U januaru 1793 godine, potpisan je ugovor izmeu Rusije i Pruske. Prusi zauzimaju Torunj, dok Rusi opkoljavaju Varavu. Krajem marta Rusija i Pruska izjavljuju da su one usled irenja revolucionarnih ideja u Poljskoj odluile da prisvoje izvesne poljske oblasti: Pruska prisajedinjuje Poznanj, Gnjezno, Kali, Torunj i Dancig, ukupno 1.060 kv. klm. Rusija uzima oblasti Vilne, Minska, Kijeva, Volinije i Podolije ukupno 4.550 kvadratnih kilometara. Okupljena u Grodnu, Dijeta pod oevidnim pritiskom ruskog ambasadora Siversa, koji je naredio da se pohapse nepokorni poslanici, ratifikovala je ugovor o ustupanju svojih oblasti Rusiji, ali je odbila da prizna pruske aneksije i

345

popustila je u tome pitanju tek krajem septembra posle jedne neme sednice. Druga podela Poljske je sada svrena stvar. U oktobru Rusija zakljuuje sa Poljskom jedan ugovor koji ovoj ostavlja samo senku politike nezavisnosti; u stvari, rukovoenje njenim unutranjim i spoljnim poslovima prelazi potpuno u ruke Petrograda. Trea podela Poljske (1795). Meutim broj tajnih organizacija koje rade na uspostavljanju Poljske u njenim starim granicama raste sve vie. General Kouko, koji se odlikovao svojim vojnikim talentom za vreme borbe protivu Rusa, u vezi je sa njima i one mu namenjuju vrhovno zapovednitvo u pretstojeoj borbi. Bojei se da nedovoljna pripremljenost ne upropasti konanu narodnu stvar, on se trudi da ubedi svoje drugove da ne izazivaju ustanak. Ali se njegov savet ne uvaava. U martu 1794 godine, posle mera koje je preduzela Rusija da smanji brojno stanje poljskih trupa dogaaju se arke izmeu ruskih i poljskih odreda. I sam Kouko je primoran da u tome uestvuje. Posle njegovog prvog uspeha, jedna pobuna, koju je organizovao bogati obuarski trgovac Kilinski, izbija u Varavi. Ruski garnizon, iznenaen, naputa varo. U maju ruske i pruske vojske zadobijaju nekoliko pobeda nad Poljacima, naroito ispred ekopicija, nad samim Koukom koji naposletku vraa svoju vojsku u Varavu. Odmah zatim Prusi opkoljavaju varo. Da bi izigrala Prusku, ijih se pretenzija boji, Katarina smatra za potrebno da podrava Austriju koja uporno trai svoj deo Poljske, kao i Krakovo i Sandomjer, koje su Prusi prieljkivali. Posle zamrenih pregovora, tri sile su se sporazumele u pogledu delova koje treba da dobiju. Tada Katarina alje Suvorova na Varavu. Krajem septembra jedan odred Fercenove vojske pobeuje Kouka kod Macjejovica i zarobljava ga 12/23 oktobra. Na dan 22. oktobra / 2. novembra, Suvorov zauzima na juri predgrae Pragu i Varava se predaje. Otada, poto ona namerava da to je mogue vie potstie Prusku i Austriju da energino nastave rat protivu Francuske, Katarina je spremna da im ustupi velike delove Poljske na ime kompenzacije. Ipak ona eli da ovi delovi budu jednaki, da ne bi poremetila ravnoteu izmeu tih dveju sila. Posle veoma ivih diskusija izmeu Pruske i Austrije, ije suparnitvo Katarina ima interesa da potstie, tri sile potpisuju ugovor o podeli 13/24 oktobra 1795 godine. Rusija uzima Kurlandiju i ostatak Litvanije; Austrija Krakovo i Sandomjer; Pruska, severozapadni deo Poljske sa Varavom. Katarina zatim stupa u austro-engleski savez protivu Francuske. Ona glasno propoveda borbu protivu francuske revolucije, ali uvek nalazi po neki dobar izgovor da ne poalje ruske pukove na bojite. To je s toga to ona svoje armije namenjuje drugom jednom zadatku. Jo jednom namerava ona da istera Turke iz Evrope. I ako Potemkin nije vie tu, drugi su na cariinom dvoru prisvojili njegove ideje i preradili njegove planove po svom nahoenju.

346

4. KRAJ VLADAVINE (17901796) Dolazak Zubova. Posle raskida njegove veze sa Katarinom izazvanog njegovim neverstvom, Potemkin je bio sauvao za vreme od trinaest godina izuzetan uticaj koliko na dravne poslove toliko i na ljubavne poslove svoje vladarke. Od 17761789 godine, sa njegovim odobravanjem Katarina je birala onih dvanaest ljubimaca koji su se smenjivali kraj nje. Ali godine 1789, iznenada situacija se potpuno menja. Za vreme dok je Potemkin bio na turskom bojitu, njegovi neprijatelji iskoristili su njegovo otsustvo da bi potpomogli vezu carice sa konjikim kapetanom Platonom Zubovom, mladiem vrlo lepim ali sasvim beznaajnim. Katarina, koja je ve prela ezdesetu godinu ivota zaljubljuje se ludo u toga lepotana. Potemkin naputa Dunav, dolazi urno u Petrograd da ukloni Zubova, ali ne uspeva u tome. On umire uskoro posle toga. Za vreme est poslednjih godina Katarinine vladavine, Zubov ostaje cariin idol, ije strasti starost nije utiala, i koja je izvesno luda za njim. Bila je to slabost jedne stare ene, jer se Zubov istie samo svojom spoljanou: u moralnom i intelektualnom pogledu, on je jedna nitarija. U poetku, Katarina je stavila u dunost Bezborodku pametnom i iskusnom oveku da mu diskretno slui kao voa, ali ubrzo, zaslepljena svojom starakom strau, ona proglaava svog ljubimca za genija. I sam Zubov, sa uobraenou jednog neobrazovanog i nadmenog glupaka, zamilja da je on drugi Potemkin. Preterano nadmen i ohol, on sa najuglednijim velikodostojnicima postupa kao sa oloem. Bez sopstvenih misli, on prisvaja izvesne Potemkinove ideje, ali, preterujui u njima, on ih izopauje tako da od njih ostaje samo karikatura. Poslednje godine Katarinine vladavine samo su mraan epilog jedne sjajne epohe. Katarina jo uvek gaji namere koje su nastavak njenih nekadanjih planova, ali joj nedostaje energija da ih razvije. Ona se i sama ponekad ali svojim prijateljima to joj njena usporena aktivnost prua tako malo zadovoljstva. Svakoga jutra ona stavlja na hartiju planove za reformu Senata; ovi pokuaji joj oduzimaju mnogo vremena, ali se ne zavravaju niim odreenim. Rukovoenje redovnim poslovima povereno je Zubovu, koji ih svrava kako tako, zahvaljujui pomoi koju mu prua neki Morkov kome je Bezborodsko, ne elei da sam izvlai kestenje iz vatre, ustupio mesto duhovnog voe. Ali Morkov moe da bude dovoljan samo za tekue poslove. Zavoditi ruske ustanove u prisajedinjenim poljskim pokrajinama, organizovati Voznesensku guberniju na jugu Rusije, odluiti graenje Odese, podii u Bahmutskom okrugu jednu fabriku za iskoriavanje gvozdene i ugljene rude, spremati se za kovanje jednog novog bakarnog novca, sve to ne zahteva nikakav napor stvaralakog duha. Unutranja reakcija. Katarina je ranije bila dopustila javnom miljenju da se ispoljava, i traila je u njemu podrku. Kada je sazvala narodne poslanike, ona im je dala da raspravljaju politika pitanja. Malo kasnije ona je pribegla

347

novinarskom peru i objavljivala lanke razume se bez potpisa u asopisu Vsjakaja vsjaina (Svatarije), koji je ureivao njen sekretar Kozicki, ona se trudila da daje pravac javnom miljenju koje se tada moglo izraavati kroz mnoge asopise. I ako joj se dogaalo da, pobijajui miljenje Novikova, urednika satirinih listova, negoduje protivu asopisa koji su suvie smelo ukazivali na greke u administraciji i suvie se otvoreno bavili socijalnim pitanjima, ona se ipak ograniila na ovu knjievnu polemiku. Poev od godine 1790, ona potpuno menja svoje dranje i, energino pomagana od Zubova, ona se grubo ponaa prema pretstavnicima nezavisnog javnog miljenja a naroito protiv Novikova, stareine moskovske slobodne zidarske loe, organizatora velikih prosvetnih zavoda i dobrotvornih ustanova, kao i prema Radievu ije je Puteestvije iz Peterburga v Moskvu najivlja slika munog poloaja muika i zloupotreba to ih ine vlasti. Novikov je baen u jednu tamnicu u tvravi liselburg, a Radiev izgnan daleko u Sibir. Pokualo se da se kanjavanje Novikova i rasturanje slobodno zidarske loe objasni politikim spletkama slobodnih zidara, njihovim pokuajima da privuku u svoju sredinu prestolonaslednika Pavla Petrovia i da bi se stupilo u nepouzdane veze sa Pruskom. Ova objanjenja ne mogu izdrati ozbiljnu kritiku. Verovatno je da se Katarina povinovala pre oseanju straha koji joj je ulivala svaka nezavisna javna inicijativa, kao naprimer objavljivanje knjiga ili pomo seljacima za vreme gladnih godina. Ukazujui smelo u svojoj knjizi na zloupotrebe spahijske vlasti i ocrtavajui jedan plan o osloboenju muika, Radiev ne samo da ne pomilja da pobuni duhove protivu vlade, ve iskreno veruje da e slobodoumna carica ceniti i odobriti njegove dobre namere. Zato Katarina vidi u ovim otkriima jednu linu uvredu i osvetu zbog neke line pobude? Da li strah od Francuske Revolucije koji, kao to se esto puta reklo, moe da objasni ovo preterano nepoverenje? Tano je da poto je dogaaje u Francuskoj posmatrala sa nepoverenjem, Katarina se zbog njih uzrujavala sve vie u koliko se oni razvijaju i plai se neprestano sve vie irenja Francuske politike zaraze. Posle pogubljenja Luja XVI, ona ostaje u postelji nekoliko dana; Francuzi koji ive u Rusiji primorani su da poloe naroitu zakletvu i da se izjasne protivu Francuske Revolucije. Ali ovaj strah od revolucije nije dovoljno jak da moe baciti u zaborav njene politike planove i nagnati je da polje ruske vojnike u pomo saveznikim vojskama koje se bore protivu Francuske. Prema tome moe se s pravom misliti da samo strah od revolucije ne bi bio dovoljan da je nagna na progonjenje slobodnog javnog miljenja, da se tome nije pridruio i jedan psiholoki uzrok, a to je nezadovoljstvo sa samom sobom, koje ona osea tek pri kraju svoga ivota. Uporeujui svoje planove iz prolosti i njihova ostvarenja, ona sa gorinom konstatuje: Sve sami poeci bez zavretka. Kad jedna linost, samouverena, puna samoljublja, pone po prvi put da sumnja u svoje sopstvene snage, kritika joj postaje veoma nepodnoljiva. S druge strane vladavina ljubimca Zubova, koja pada u isto vreme kada i raskid izmeu Katarine i javnog miljenja, doprinosi stvaranju provalije. Ako je Potemkin, brinui se o njenoj posmrtnoj slavi, ponekad i zadrao Katarinine osvetnike

348

prohteve, glupi Zubov, naprotiv samo je potpirivao njeno nepoverenje i hrabrio je da preduzima mere isto toliko otre koliko i beskorisne. Pohod na Persiju (1796). Drugi turski rat bio je prekinut godine 1791 da bi se likvidiralo poljsko pitanje. Kada je to uinila, Katarina je elela da iskoristi trenutak kada je panja sila bila obraena na borbu protivu revolucionarne Francuske, da bi se vratila svome planu o unitenju otomanskog carstva. Zubov i njegov brat Valerijan imaju nameru da pomrae slavu Potemkina. Ovaj je sanjao da razori Tursku diui protiv nje hrianske narode na Balkanskom Poluostrvu, i ta ideja nije bila nimalo nemoguna. Braa Zubovi naprotiv, skrojili su jedan fantastian plan: oni su odluili da Valerijan osvoji Persiju i stvori saobraajne veze sa Indijom; zatim, poto bude postavio ruske garnizone po svim osvojenim varoima, napadne turske posede u Maloj Aziji; da u isto vreme Suvorov pree Balkan i priblii se Carigradu, dok bi ruska flota ula u Bosfor i opsela tursku prestonicu s mora. Oni su zamislili da ovu eskadru predvodi Katarina lino. Krajem februara 1796 godine, Valerijan Zubov naputa Petrograd obeavajui da e u septembru biti u Ispahanu. Jedna vojska od 10.000 ljudi, pod komandom generala Korsakova, treba da pree Kavkaz i zauzme Tiflis. Zubov, sa 20.000 vojnika, ima nameru da ide obalom Kaspijskog Jezera, i poto se bude pridruio Korsakovu napadne Ispahan. Derbent, i Baku ne daju mu nikakav otpor. Ali, septembar je doao, a Zubov je jo uvek razdvojen od persiske granice jednom pustinjom od 600 vrsta, koju se ne odluuje da pree. Iz Petrograda alju mu ininjera Volana sa geografskim kartama i uputstvima, ali shvativi najzad da je njegov plan samo jedna utopija, on ostaje u Bakuu do Katarinine smrti. Novi car Pavle okonava odmah pohod u Persiju. Katarinina smrt. Poslednje godine Katarininog ivota poremetilo je neslaganje sa njenim sinom Pavlom. Ovo neslaganje jasno se ocrtalo jo u vreme Potemkina, ali se ono pogoralo i postalo ee krivicom brae Zubova. Ljubimac je pokazivao prema Pavlu drskost i prezir jednoga lakeja koji se doepao vlasti. Pavle, koji vie nije mladi, koji ima oenjene sinove, doiveo je da mu se zamera zbog njegovih trokova kao nekom deranu koji je pod tutorstvom, dok Zubovi bez ustruavanja raspolau dravnom blagajnom. Katarina je dola ak dotle da je stvorila plan da udalji svog sina od prestola i da za svog naslednika oznai svog unuka Aleksandra. Ona saoptava ovaj plan samome Aleksandru, koji ga prima utei, i od tog trenutka pokazuje sve veu odanost prema svome ocu. ak se tvrdilo da je Katarina napisala testament u korist Aleksandra, da ga je sakrila u svom kabinetu za rad u jednom zapeaenom omotu, ali da je odmah posle njene smrti Pavle, koga je obavestio Rostopin, bacio taj omot u vatru. Nekakva zla kob izgleda da prati sve Katarinine poslednje poduhvate. Na kratko vreme pred smrt, njeno samoljublje pretrpelo je jedan straan udar koji je izvesno ubrzao njen kraj. Poetkom 1796 godine, po nagovoru Zubova, ona stvara plan da mladog vedskog kralja Gustava IV oeni svojom unukom Aleksandrom Pavlovnom, te da na taj nain onemogui napore francuskog

349

Direktorijuma koji pokuava da odvrati vedsku od koalicije protivu Francuske. Izgleda da sve ide kako se samo poeleti moe. Gustav, u pratnji svoga strica, namesnika, dolazi u Petrograd. Posle itavog niza sveanosti proslavie se veridba 11/22 septembra 1796 godine; Katarina, verenica i ceo dvor okupljeni su za tu sveanost; ega se samo jo na verenika, kad odjednom stie vest da se on nee pojaviti i da se veridba nee ostvariti. U branom ugovoru, koji mu je saopten tek u poslednjem trenutku, kralj je proitao da e njegova supruga ostati u pravoslavnoj veri: on je izjavio da ne moe da primi tu klauzulu i da povlai svoju re. Preneraena Katarina je imala lak srani napad od koga se ona ne oporavlja. 5/16 novembra ujutru, u svome budoaru ona doivljuje drugi napad, i posle agonije koja je trajala 36 asova, izdahnula je uveer 6/17 novembra 1796 godine. Zakljuak. U toku svoje duge vladavine Katarina je konano uvrstila socijalni i politiki poredak koji su pripremili njeni prethodnici. Ona je poveala povlastice plemstva, zasnovane na porobljavanju seljaka. Ona je zavela korporativnu organizaciju drutvenih stalea, dajui im pravo da slobodno rukovode poslovima svoga stalea i izvesno uee u mesnoj upravi. Ona je od plemstva nainila najvaniji stale isto toliko u ekonomskoj oblasti koliko i u javnom ivotu. Ipak, ona je organizovala pretstavniki i autonomni sistem stalea, tako da od njega naini pomoni organ centralne vlasti i apsolutizma. Zbog toga je ona paljivo izbegavala u svojim uredbama sve to bi moglo posluiti kao polazna taka za razvitak politikih prava tadanjega drutva. Ona je udruila socijalnu prevagu jedne povlaene klase, plemstva, tih sopstvenika podjarmljenih seljaka, sa politikim apsolutizmom. I ako je njena vrlo aktivna spoljna politika znatno uveala teritoriju carevine, njena unutranja politika je za jedan dug period vremena ukoila strukturu i izgled ruskog drutva i ruske drave.

350

XIII. PAVLE I I UNUTRANJE STANJE U RUSIJI KRAJEM XVIII VEKA

1. PAVLE I (17961801) U oekivanju vlasti. Pavle I je u svojoj 43 godini kada mu je iznenadna smrt Katarine II dala najzad vlast, koju je on eleo tako arko ve odavno, jer je smatrao da mu je ona nezakonito oduzeta. Ali, usled toga to je sebe dugo vremena smatrao za rtvu ambicije svoje majke, on je stupio na vlast razoaran i ogoren. Roen je 20. septembra (1. oktobra 1754 godine, nee se verovatno nikad znati ko mu je pravi otac. Ni sama Katarina ne bi umela rei pouzdano da li je to bio njen mu Petar Fjodorovi, ili njen ljubavnik, Saltikov. Odmah po njegovom roenju, carica Jelisaveta oduzima ga od njegove majke i prenosi u svoje odaje. On je poveren dojkinjama i ivi u jednoj atmosferi toliko nehigijenskoj, da e se to uvek ogledati na njegovom zdravlju. Godine 1760, Nikita Ivanovi Panin odreen je da rukovodi njegovim vaspitanjem. Jedan od njegovih domaih uitelja, Poroin, darovit i obrazovan ovek, zabeleio je podrobno u jednom vrlo dokumentovanom dnevniku napretke svoga uenika i ocrtao tanu sliku njegove linosti u toku itavog niza godina, kada su se u njegovoj detinjoj dui stvarale crte njegovog budueg karaktera. Prilino obdaren, on je ponekad pokazivao da ima fine ideje i sudove koji su premaali njegovu uzrast. Ali je on u isto vreme nervozan i veoma nepoverljiv, udljive naravi koja se mogla u trenutku da promeni. Profesor Epinus, koji ga je pouavao daje o njemu ovu znaajnu karakteristiku: Pavle ima pametnu glavu, u kojoj postoji kao neka maina koju dri samo jedan konac; ako se konac prekine, maina e poeti da se okree i tada: zbogom pameti i razume. Jo od svoga detinjstva, Pavle pokazuje da je samovoljan, plahovit i veoma neujednaen u svojim odnosima prema linostima iz svoje okoline. Poroin tvrdi da on moe naglo da zavoli nekoga, ali da je veoma teko sauvati njegovu naklonost i njegovo prijateljstvo. Njegov nedovoljno uravnoteen duh udno upija nesmotrene rei Brae Panina, koji se ne ustruavaju da pred njim kritikuju negativne strane Katarininog rada i da kau kako bi cariina vladavina trebala da se okona na dan punoletstva njenoga sina. Godine 1772, kad mu je bilo osamnaest godina, meu velikodostojnicima poinje da se iri glas kako e on u budue deliti vlast sa svojom majkom, ali se ova pourila da presee te prie jednom odlunom izjavom: Ja hou da vladam sama, i neka ceo svet to zna. Ovaj dogaaj bolno je uvredio plahovitu kneevu narav. Andrej Razumovski, sa kojim je on bio u tesnom prijateljstvu u to doba, i nekakav Saldern iznose pred oi varljive i neodreene planove o dravnom udaru. On pita za savet Panina, koji ga odvraa od jednog takvog pokuaja. On uvaava savet svoga uitelja, ali

351

ga je to iskuenje uzrujalo, i u budue on nee prestati da potajno gaji mrnju prema svojoj majci. U mesecu aprilu 1772 godine, Katarina se privremeno pribliuje svome sinu, kada Grigorija Orlova cariinog ljubimca koji je otiao na Konferenciju u Fokanji zamenjuje jedan protivnik brae Orlova, Vasilikov. Ali u maju 1773 godine, Grigorij Orlov ponovo postaje ljubimac. Meutim, Pavle u brai Orlov mrzi ubice svoga oca. Pisma koja on tada upuuje Razumovskom opisuju njegove duevne patnje; on veruje da mu prete strahovite opasnosti i boji se da e biti otrovan. Uskoro zatim, u septembru 1773 godine, Katarina ga eni Vilhelminom, princezom od Darmtata, koja dobiva ime Natalija Aleksejevna. U meuvremenu, nastalo je doba Potemkina kao ljubimca. Pavle poinje da osea prema novom ljubimcu isto toliko jaku mrnju kao i prema brai Orlov. On je duboko uvreen to ga dre, i ako je on naslednik prestola, daleko od svih dravnih poslova. On pokuava vie puta, da potseti Katarinu kako i njegov glas treba da se uje u tim pitanjima. Da bi to istakao, on joj podnosi jednu raspravu o organizaciji vojske gde zauzima gledite suprotno naelima kojima su bili proete Potemkinove vojne reforme i osvajakim planovima koji su davali pravac itavoj Katarininoj spoljnoj politici. Ali to nije dobar nain da ponovo zadobije cariino poverenje; jer je on, naprotiv udaljen vie nego ikada od uea u dravnim poslovima. Godine 1776, njegova ena umire na poroaju, i u pismima koja je za sobom ostavila, on otkriva da ga je ona varala sa njegovim prijateljem Razumovskim. Njegova nervozna priroda zbog toga je sasvim poljuljana. Katarina se uri da ga ponovo oeni. Posle est meseci od smrti svoje prve ene, on se venava sa Virtemberkom princezom Sofijom, koja uzima ime Marija Fjodorovna i koja e mu dati etiri sina i est keri. Kada su se rodila njegova prva dva sina, Aleksandar, u decembru 1777, i Konstantin, u aprilu 1779 godine, njegovi odnosi sa majkom jo vie se pogoravaju; to je s toga to ga je Katarina duboko uvredila uzimajui. mu oba ova deteta sa namerom da se ona brine o njihovom vaspitavanju. Godine 1781, on odlazi sa svojom enom u inostranstvo i poseuje Be, Italiju, Pariz, Nemaku i vajcarsku, i svuda puta na volju svome negodovanju. Pred stranim vladarima on otvoreno izraava svoju mrnju prema Potemmkinu i prema drugim velikodostojnicima iz Katarinine okoline; on otro napada sve postupke koje ini vlada njegove majke i otvoreno izjavljuje da e sve to izmeniti kada bude imao vlast u svojim rukama. Za to vreme u Petrogradu su uzaptili jedno pismo upueno knezu Kurakinu, u kome Bibikov sin nekadanjeg pretsednika Poslanike Komisije strogo osuuje Potemkinov nain voenja dravne uprave i preporuuje prestolonasledniku nekoliko linosti dostojnih panje. Od tog trenutka Pavle vidi kako raste nepoverenje i netrpeljivost njegove majke prema njemu. U jesen 1782 godine, ona mu poklanja imanje zvano Gatina, u okolini Petrograda, i on tu ivi povueno sve do svoga stupanja na presto. Kada se konano uverio da Katarina nije raspoloena da ga primi za saradnika u upravljanju dravom, on se potpuno

352

usamljuje u mali krug lica koji je stvorio u svom novom obitavalitu. On tu obrazuje svoju naroitu gatinsku vojsku i posveuje sve svoje vreme vojnim vebama i beskrajnim smotrama. Kao i Petar III, on se divi vojnikom reimu Pruske; zato njegove gatinske ete, suprotno ruskoj vojsci koju je reformisao Potemkin, jesu tana kopija pruskih eta. Uskoro, zapaa on meu svojim saradnicima nekog Arakejeva, neobrazovanog vojnika, grubog i svirepog, koji mu se svideo svojom ropskom odanou, tanim izvrivanjem naredaba svoga gospodara i strogou prema potinjenima. U Gatini, Pavlov gnev na majku i njegovo nestrpljenje da uzme vlast postaju sve jai, uporedo sa eljom da uniti Katarinino delo. Uvreen i oajan, on postaje utljiv i gubi sve ee kontrolu nad samim sobom i dobija nastupe mahnite mrnje. On poinje da vidi svuda neprijatelje, da zapaa svuda spletke; svakog trenutka, za najmanju sitnicu, on trai da kinji svoju okolinu i pada u nagle nastupe gneva protivu nje. Godine 1787, kada je zapoeo drugi rat sa Turskom, on trai da uzme uea u vojnim operacijama, ali Katarina to odluno odbija. On dugo i uporno navaljuje i dok se spremao za polazak, napisao je svoj testament. On je toliko obuzet milju da u budue sprei svako otimanje prestola, da glavni deo ovog dokumenta predlae da se obezbedi red naslea po redu prvoroenja u mukoj liniji, i on to ini u istom onom trenutku kada Katarina smera da ga udalji od prestola u korist njegovoga sina Aleksandra. I pored svoje arke elje, on ne moe da uzme uea u ratu protivu Turaka. U naknadu za to on dobiva ovlaenje da uestvuje u pohodu na vedsku gde odmah oteava svoj poloaj time to kritikuje naredbe glavnog zapovednika vojske. Posle rata on se vraa u Gatinu i tu ivi kao u manastiru. Njegova narav menja se sve vie. ivot postaje neizdrljiv za njegovu okolinu. Jedino jedna dvorska dama, gospoica Nelidov, prema kojoj on osea isto toliko platonsku koliko i viteku ljubav, moe da ga umiri; ona ima na njega toliki uticaj, da se i sama velika vojvotkinja Marija Fjodorovna ponekad obraa njoj da bi spreila svog mua da ne donese neku nepromiljenu odluku ili da ne uini kakvo nepromiljeno delo. Godine 1796, Katarina ozbiljno pomilja da proglasi gubitak prava na presto svoga sina; ali ju je srani udar pokosio pre nego to je mogla to da uini. Stupanje na presto i vladavina Pavla I. Vest o smrti njegove majke strahovito je uzrujala Pavla. On je dojurio u Petrograd krajnje razdraen. Njegove prve odluke pretstavljaju oiglednu reakciju na Katarinin rad. On je ispunio prestonicu trupama iz Gatine, i Gatinci ponaaju se kao gospodari. Izrino je zabranjeno nositi odelo po modi iz vremena Katarine II; po ulicama policajci zaustavljaju prolaznike, otru im zabranjene okrugle eire, seku posuvraene jake na frakovima i cepaju im prsnike. Pruska uniforma, tako teka u poreenju sa ugodnim injelima koje je usvojio Potemkin, nametnuta je itavoj vojsci. Koveg Petra III izvuen je iz njegove grobnice, prenesen sa velikom pompom u dvor, postavljen pored Katarininog kovega, i prireen je

353

jednovremeni pogreb dvaju suprunika. rtve Katarinine strogosti osloboene su, na primer Novikov i Radiev. Svi uhapeni Poljaci pomilovani su. Kouku je doputeno da otputuje u Ameriku. Na suprot tome, opasnost da se padne u nemilost ili da se iskusi neka kazna visi nad glavama sviju. Pavle, sav u protivrenostima, nema ni malo doslednosti u idejama, sem u jednom pogledu: da pokvari sve to je Katarina nainila. Na dan 5/16 aprila 1797 godine, on se sveano krunie u Moskvi. Istoga dana on obnaroduje zakon o nasleivanju prestola koji je jo odavno pripremio dok je iveo povuen u Gatini. U isti mah objavio je jedan ukaz o kuluku muika da bi zabranio spahijama da primoravaju muike da rade na njihovim poljima nedeljom i praznikom; u interesu je samih spahija, kae ukaz, da upotrebljavaju seljake na svojim imanjima samo triput nedeljno, a da im ostave ostala tri dana da obrauju svoje parcele. Ovo dakle nije prava zabrana da seljaci rade prinudno vie od tri dana u nedelji, ve prosto, na osnovu rasprostranjenog obiaja, zabrana kuluenja nedeljom i praznikom. Pa ipak, ovaj ukaz koristan je po muike; to je prvi korak ka zakonskom ureenju odnosa izmeu spahija i muika, koje je vlada, odbijajui da se mea u odreivanje dabina i kuluka, do tada izbegavala da preduzme. Neki istoriari, pozivajui se na ovaj ukaz, tvrde da je Pavle imao odreen program socijalnih reforama, da je nameravao da povea prava seljaka, a da unizi plemstvo. Istina je, da je on, po svom stupanju na presto, naredio da seljaci poloe zakletvu na vernost isto kao i povlaeni stalei, usled ega su seljake mase poverovale da je blizu dan njihovog osloboenja. Isto tako je istina da se on u vie mahova pokazao neprijateljski raspoloen prema povlasticama koje je plemstvo dobilo za vreme prethodne vladavine; on je skoro odmah po svom stupanju na presto ponovo zaveo za plemie telesne kazne koje su bile ukinute Poveljom plemstva, i on je jo opozvao nekoliko lanova iz nje. Najzad, istina je da je on jedanput izjavio da su staleke povlastice nesaglasne sa autokratskim reimom: plemi, rekao je on, je onaj kome ja govorim, i on ostaje plemi samo dotle dok ja sa njim govorim. Ali, ni ova originalna formula, ni mere koje smo malo as spomenuli nisu dovoljne da dokau da je on stvarno imao demokratske ideje u socijalnom podruju. Ne treba zaboraviti da je on naroito hteo da uniti sve to je njegova majka stvorila, da je on ukinuo jednim potezom pera itav niz ukaza Katarine II, da je on bio nesposoban da logino smisli jedan politiki i socijalni sistem, da je sve kod njega bilo samo prohtev i prolazna elja, esto puta u meusobnoj suprotnosti, da se nekad nije moglo predvideti kuda e ga trenutak kasnije odvesti misao koja se maloas rodila u njegovom prenadraenom mozgu. injenice uostalom ne doputaju da se veruje da je on mislio da ukine ili makar samo da ublai seljako ropstvo. Kada su se na glas o skorom osloboenju seljaci na mnogim mestima pobunili protivu svojih gospodara, on je svirepo uguio pobune i objavio jedan proglas kojim odluno opovrgava glasove o osloboenju seljaka i potsea muike da oni moraju potpuno da se pokoravaju svojim gospodarima. ta vie za vreme cele njegove

354

vladavine, on stvara nove muike razdeljujui mnoge dravne seljake spahijama. Prilikom njegovog krunisanja on je poklonio vrlo mnogo dravne zemlje raznim velikodostojnicima. On je kasnije inio neprekidno u korist svojih ljubimaca; ako je uzimao natrag poklonjene zemlje od ljubimaca koji su pali u nemilost niko nikad nije bio siguran da e dugo ostati u njegovoj milosti, to je zato da bi ih ponovo poklonio. Niko od njegovih prethodnika nije tako izdano razdeljivao dravne zemlje pojedincima, pa prema tome i pretvorio toliko slobodnih seljaka u spahijske muike. Razlog, koji on za to navodi jeste njegovo ubeenje da su muici privatnih lica sreniji od dravnih seljaka. Ovo udno miljenje, toliko suprotno stvarnosti, ne pokazuje samo koliko on ne poznaje ruski ivot, ve dokazuje koliko je neosnovano pripisavati mu namere za osloboenje seljaka. Ubrzo itava njegova aktivnost postaje tako plahovita i tako nesreena, da se moe objasniti samo nekom duevnom boleu. Gospoica Nelidov i Marija Fjodorovna ne uspevaju vie da utiaju njegove nastupe gneva, njihov dobrotvorni uticaj ponitavaju rovarenja ljubimaca, koji iz sebinih razloga potstiu careve rave sklonosti i slabosti. Jedan od njih, Kutajsov, uspeo je da stekne nad njim znatan uticaj. Taj prost i grub berberin, lukav spletkaro, dodvorio mu se laskanjem u dogovoru sa Rostopinom i Bezborodkom koji je bio dovoljno vet da sauva carsko poverenje, uspeo je da skrene njegovu panju na gospoicu Lopuhin, te gospoica Nelidov mora da se povue. Zahvaljujui njemu postavljen je Palen, koji e igrati glavnu ulogu u ubistvu cara, za komandanta Petrograda, a Oboljaninov, koji izvruje slepo svako Pavlovo nareenje, postaje vrhovni dravni tuilac. Nered u dravnim poslovima je na vrhuncu. Ukazi se reaju, ali su esto meusobno protivreni i dovode u zabunu svakoga. Jednim se zabranjuje upotreba izvesnih rei sasvim nevinih, drugim, unoenje u Rusiju knjiga i nota. Jednoga dana zapeaene su sve tamparije, a uskoro potom skinuti su peati sa njih. Jedan ukaz vrea uspomenu jednog generala koji je ve odavno preminuo. Skoro svakoga dana visoki dravni inovnici uklanjaju se sa poloaja. Oficiri, koji odlaze na svakodnevnu smotru nose sa sobom rublje i hranu, jer se esto dogaa da, za bilo kakvu nemarnost, jedan od njih bude poslan pravo u Sibir. Dogaaj sa admiralom iagovom pokazuje lepo Pavlovu nestalnost u dranju prema onima koji mu slue: optuen da je hteo prei u slubu Engleske, on je pozvan u dvor; ne dobivi mogunost da se opravda zasut je uvredama od cara koji nareuje da mu se nasilno svue uniforma, posle ega je odveden bez odela, kroz grupu generala, u Petropavlovsku tvravu gde se razboleo, ali je posle nekoliko nedelja dobio komandu nad eskadrom koja je bila poslana ka engleskim obalama. ivot u Petrogradu postaje neizdrljiv, u devet sati uvee sve svetlosti moraju da se pogase, saobraaj se zaustavlja na ulicama preko kojih se razapinju lanci, i patrole putaju da prou samo svetenici koji odlaze samrtnicima i babice. Kogod susretne careve koije mora da se skine sa kola, po svakom vremenu da bi pozdravio vladara. Svi dru pred njim i niko se ne osea bezbedan. Pomisao na

355

jedan dravni udar poinje da se javlja kod pojedinaca. Ona se razvija pod dejstvom spoljnih dogaaja. Spoljna politika Pavla I. Odmah po svom stupanju na presto Pavle okonava rat sa Persijom i objavljuje poetak jednog doba mira. Njegovoj izjavi raduju se svi. Ali se ubrzo uvia da njegova spoljna politika nee biti nita stabilnija nego unutranja. Godine 1797 on uzima pod svoje okrilje Malteki red i zavodi u Rusiji jedno njegovo veliko priorstvo (stareinstvo). Kada je Bonaparta, ometajui njegovu politiku u Sredozemnom Moru, zauzeo godine 1798 ostrvo Maltu on se strahovito razgnevio i proglasio sebe za velikog stareinu Maltekog reda, te se Evropa moe uditi to vidi jednog pravoslavnog cara na elu jednog reda potinjenog papi. Zauzimanje Malte od strane Francuza nagoni ga da objavi rat Francuskoj, i on dodeljuje Suvorovu, koji je tada bio u nemilosti, glavno zapovednitvo nad vojskom koja je poslana u Italiju u pomo Austrijancima. S druge strane on se pribliava Turskoj, iji je ponos povredio Bonapapartin pohod u Egipat, i zakljuuje sa Engleskom savez protiv Francuske, koji se obe ugovarake strane uzalud trude da pretvore u novu koaliciju uvlaei i Prusku. Dok Suvorov poinje svoj sjajni pohod u Italiju, on objavljuje rat paniji koja je odbila da raskine prijateljstvo sa Francuskom. Ali, krajem 1799 godine, on preokree svoju politiku, kida sa Austrijom i Engleskom i otpoinje politiku zblienja sa Bonapartom, u kome vidi obnavljaa monarhistikog naela. On zatvara ruska pristanita za britanske brodove i robu, i zapoinje pregovore sa Pruskom, vedskom i Danskom, u cilju da obnovi severni sistem. On odobrava plan koji mu podnosi naelnik Kolegijuma za spoljne poslove, Rostopin, i u kome se predlae savez sa Francuskom, raskid sa Engleskom, podela Turske izmeu Rusije i Austrije i kompenzacije Pruskoj u severnoj Nemakoj. Sa svoje strane Bonaparta, koji je postao prvi konzul i potpisao sa Austrijom ugovor o miru u Linevilu, tei da se priblii Rusiji, da bi vodio zajedniki rat protivu Engleske. Pavle prihvata ovu zamisao oduevljeno, i sa brzinom kojom izvruje sve svoje odluke, on nareuje donskim kozacima da pou u osvajanje Engleske Indije. Ovaj rat poinje februara 1801 godine, bez priprema, bez operacionog plana, bez tanih mapa. Kroz snene bure, po jakom mrazu i po cenu mnogih liavanja, kozaci stiu do Orenburga, zatim nastavljaju put sve do dana kada Pavlova smrt prekida ovaj udni poduhvat. Pripremanje dravnog udara. Nagli Pavlov raskid sa Engleskom samo je ubrzao dravni udar koji se pripremao u Petrogradu. Engleski ambasador, ser arls Huajtvort, bio se sprijateljio sa Nikitom Petroviem Paninom, pristalicom englesko-ruskog sporazuma iji su napori iako je on naimenovan u junu 1797 godine za ambasadora u Berlinu sa zadatkom da stupi u vezu sa pretstavnikom Francuske republike Kajarom, doveli naprotiv do raskida sa Francuskom. Huajtvort je bio stekao veliki uticaj u petrogradskom drutvu. Na dvoru je umeo on da nae pouzdanu potporu u gospoici Nelidov, a u isto vreme, pomou svoje ljubaznice gospoe erebcov,

356

sestre Platona Zubova, stvorio korisne veze sa nezadovoljnicima. On se jo vie zbliio sa Paninom otkako je ovaj bio naimenovan za lana Kolegijuma za spoljne poslove. Nemilost u koju je pala gospoica Nelidov i nova Pavlova spoljna politika nagone ga da zaeli iskoristiti nepopularnost cara u korist njegovoga sina Aleksandra. Krajem 1799 godine, on izlae svoj plan Paninu, koji ga potpuno odobrava i obeava mu svoju pomo. Oba sauesnika stupaju u vezu sa admiralom de Ribasom, veoma prepredenim i lukavim Maltescem koji je, poto se istakao u slubi Rusije za vreme drugog turskog rata za vlade Katarine II i poto je uzeo aktivnog uea u podizanju Odese, doao u Petrograd i uao u kolegijum admiralstva. Njegov plan je da proglase da je Pavle svrgnut s prestola zbog duevne bolesti i da dodele namesnitvo Aleksandru. Panin uzima na sebe da izdejstvuje pristanak carevia, sa kojim je imao nekoliko poverljivih razgovora u koji, isprva, jako uzrujan, naposletku pristaje; zatim uvlai u zaveru i Palena, koji je od juna 1798 godine bio komandant Petrograda i ef tajne policije. Posle zauzea Malte od strane Engleza, Pavle, strahovito razgnevljen, prekida diplomatske odnose sa Engleskom, te Huajtvort mora da napusti Rusiju. Ali gospoa erebcov ostaje u Petrogradu, i njen ljubavnik i dalje prati iz Londona paljivo tok dogaaja u prestonici. Iznenada Pavle, koji se spremao za rat sa Engleskom, odluuje da smeni Palena sa poloaja komandanta Petrograda i da ga naimenuje za vrhovnog zapovednika vojske. Palen tada upoznaje sa zaverom svoga naslednika Svjeina, tvrdi mu da zaverenike otpomae Engleska i pita ga kakvo e biti njegovo dranje. Svjein odgovara da ih nee pomagati, ali da im nee ni smetati. No ubrzo potom Palen je vraen na svoj raniji poloaj i on preduzima odlune mere. Nema sumnje da je na njegovo navaljivanje Pavle obnarodovao ukaz kojim se doputa prognanicima iz ranijih godina da se vrate u Petragrad i doputa trojici brae Zubova da dou natrag u prestonicu. Isto tako na njegovo navaljivanje gospoa erebcov, u ijem se salonu sastaju zaverenici, ubeuje svoga brata, Platona Zubova, da zaprosi erku uticajnoga Kutajsova, ijeg se otpora pribojava. Dva neoekivana dogaaja ostavljaju njemu voenje zavere. Panin je smenjen sa svoga poloaja u Kolegijumu za spoljne poslove i prognan na svoje imanje Dugino u Smolenskoj guberniji. Admiral de Ribas, koji se pre toga bio reio da iskoristi jednu audijenciju kod cara da bi ga otrovao, razboleo se uoi toga dana i ubrzo umro. Palen, postavi voa zavere, rukovodio je veto tim poslom. On se najpre oslobaa onih koji bi mogli da mu smetaju. Kutjesov, iju su naklonost braa Zubovi zadobili laskanjem, postao je bezopasan. Ostali su Arakejev i naroito Rostopin, u koje Pavle ima neogranieno poverenje. Arakejev je prognan na svoje imanje Gruzino, u Novgorodskoj guberniji, zato to je suvie bezobzirno zloupotrebljavao svoj poloaj. Rostopin, ije spletkarenje protivu Panina otkriva Palen caru, svrgnut je sa svih poloaja koje je zauzimao i izgnan iz Petrograda. Panin, pozvan natrag u prestonicu, smatra za

357

pametnije da mirno eka rasplet dogaaja na svome imanju. Palen nema vie pred sobom nikakvih prepreka. Broj zaverenika raste svakim danom. Svi oekuju da se ubrzo odigraju vani dogaaji. Pavle olakava zadatak zaverenicima, jer toliko zagorava ivot lanovima carske porodice, da njihovo stanje postaje neizdrljivo. Poetkom 1801 godine bira on za svoje obitavalite dvorac Mihail, koji je preureen. U toj mranoj zgradi, sagraenoj poput tvrave i ije su sobe usled vlage uvek pune isparenja, smeta on celu svoju porodicu, kao i gospou Gagarin, prema kojoj je on oseao samo platonsku ljubav dok je ona bila gospoica Lopuhin, no koja je postala njegova ljubavnica otkako se udala. On sada posveuje svu svoju panju samo prema njoj, a veoma je nepoverljiv prema carici i prema svoj svojoj deci, izuzev prema Katarini Pavlovnoj, njegovoj erci ljubimici. Krui glas kako on namerava da zatvori svoju enu i svoju decu u jedan manastir. U isto vreme on poinje da osea veliku nenost prema bratancu svoje ene, princu Eugenu od Virtemberga, starom trinaest godina koji je tada stigao u Petrograd, smilja da ga oeni svojom erkom Katarinom i da njega odredi za svoga naslednika. Sve to omoguava Palenu da odagna poslednje Aleksandrovo ustruavanje. Carevi pristaje najzad izrino na dravni udar, pod uslovom da se njegovom ocu sauva ivot. On posle toga uzima lino uea u diskusiji o planu rada i on bira datum, a to je no izmeu 11/23 i 12/24 marta, kada e na strai biti jedna eta na koju se zaverenici mogu osloniti. Ubistvo Pavla I. Pavle je naposletku nauo neto o dravnom udaru koji se priprema i o kome govori ceo Petrograd. Iznenadno pita on Palena da li mu je poznato da postoji zavera. Palen je uzdrhtao, jer je pomislio da ga je neko izdao, ali se brzo pribira, izjavljuje da zavera zaista postoji, da je on stupio u red zaverenika da bi mogao bolje da prati njihov potajni rad i da bi ga mogao blagovremeno preduhitriti. Pavle mu veruje. 10/22 marta nareuje on vrhovnom dravnom tuiocu Oboljaninovu da ponovo zakune na vernost velike kneeve Aleksandra i Konstantina, i Aleksandar, iako je uao u zaveru, polae zakletvu. 11/23 marta veliki kneevi Aleksandar i Konstantin kanjeni su sobnim zatvorom, i Pavle otvoreno iskazuje svoju mrnju prema Mariji Fjodorovnoj. Istoga dana, u domovima Palena i Talicina, zaverenici odravaju bune skupove i razdeljuju zadatke koje e svaki od njih imati da izvri idue noi. Oni su svi razdraeni, a veina su potpuno pijani. Jedino je Palen ostao uzdrljiv i sauvao svu svoju hladnokrvnost. Nema sumnje da je njegovim planom predvieno i Pavlovo ubistvo, jer nije nenamerno potseao zaverenike na poslovicu: Da bi se nainila kajgana, moraju se najpre razbiti jaja. Ipak, zaverenici sastavljaju jednu izjavu na koju hoe da prinude Pavla da je potpie i kojom e on obnarodovati svoj silazak s prestola i naimenovati Aleksandra za namesnika. Posle bunog pirovanja, pedeset do ezdeset oficira polaze kroz no ka dvorcu Mihail. Straa, koju vri jedna eta iz Semjonovskog puka, pridruuje im se odmah. Tek pred vratima careve lonice dva husara koji su tu bili na strai pokuavaju uzalud da se odupru. Dvanaest oficira, meu kojima Platon i Nikolaj Zubov, prodiru u sobu. Pavle, probuen larmom i obuzet uasnim strahom,

358

skriva se iza jednog paravana. Na Benigsenov poziv on pristaje da potpie izjavu o abdikaciji. Ali, kad je Beningsen pod nekakvim izgovorom iziao iz sobe, oficiri otpoinju da se svaaju s njim. Nikola Zubov udara ga otrim uglom jedne zlatne duvanjare, i on pada. Oficiri se bacaju na njega i Jasvil ga uguuje jednom vratnom maramom. Uticaj Pavlove kratke vladavine na razvoj javnog miljenja u Rusiji bio je znatan. Dok je Pugaevljeva buna pokazala svu otrinu socijalnog pitanja i ukazala na potrebu da se bar donekle ublai robovanje naroda, ako nita drugo a ono zarad mira samoga plemstva, dotle je despotski reim Pavlov jasno istakao opasnost od autokratije. Plemstvo, koje je bilo naviklo da u toku XVIII veka smatra sve vie apsolutnu vlast kao tvorca i zatitnika plemikih socijalnih povlastica, odjednom je primorano da veruje da pod autokratskim reimom odluke i utljivi prohtevi vladara mogu da poljuljaju pa ak i porue temelje postojeeg poretka. Na pragu XIX veka postavljaju se dakle dva problema, problem seljakoga ropstva i problem autokratije. Trebae da protekne mnogo vremena i da se prebrode mnoge tekoe pre nego to oni budu reeni, ali sve do njihovoga konanog reenja oni e se neprekidno nametati javnom miljenju. 2. EKONOMSKO I SOCIJALNO STANJE U RUSIJI KRAJEM XVIII VEKA Poslednja treina XVIII veka, koju ispunjava vladavina Katarine II, jeste veoma vana etapa u materijalnom razvitku Rusije. Poveavanje stanovnitva. Za vreme ovog perioda, poveavanje celokupnog stanovnitva osea se svuda, a u nekojim oblastima je znatno. Nezavisno od teritorijalnog proirenja koje je izvrila Katarina II, u samoj sredinoj Rusiji, onakvoj kakva je bila za vreme Petra I, broj stanovnitva popeo se, izmeu 1762 i 1796 godine, od 19 na 29 miliona, to znai da se poveao za 50 od sto. Iz zvaninih statistikih podataka, ma koliko oni bili nepotpuni, izlazi da se srednja gustina stanovnitva, koja je za vreme Petra I iznosila 3 stanovnika na kvadratni kilometar, popela u Evropskoj Rusiji na 8. U Moskovskoj guberniji ona je dostigla 50, u Kalukoj, Tulskoj i ernjigovskoj 30 do 40, a u oblastima Rjazanja, Kurska, Kijeva, Harkova i Jaroslavlja 20 do 30 stanovnika na kvadratni kilometar. Nekoji tadanji dobro obaveteni posmatrai u svojim spisima potvruju ove cifre. Knez erbatov belei, oko 1770 godine, da je u izvesnim oblastima sredine Rusije gustina stanovnitva tako velika, da nedovoljnost zemljita postaje oevidna. Mnoga sela, pie on, postaju toliko gusto naseljena, da nema dovoljno njiva da bi se zadovoljila njihova ishrana. Stanovnici ovih sela primorani su da trae izvan poljoprivrede, obavljanjem drugih poslova, sredstva za ivot. Bolotov, u isto to vreme, pria da u jednom okrugu sredine Rusije, u Kairskom, seljaci nemaju dovoljno ziratne zemlje i da mnoge spahije

359

smetaju povremeno svoje seljake po stepama junih pokrajina. Odgovori spahija na jednu anketu o stanju na njihovim imanjima, koju je priredilo Privatno drutvo za ekonomska prouavanja, osnovano u poetku vladavine Katarine II, pruaju takoe mnogo podataka o prenaseljenosti mnogih sredinih oblasti, gde ima mnogo vie zemljoradnika nego ziratne zemlje. Samo u stepama june i istone Rusije stanovnitvo je jo uvek retko. Poveavanje stanovnitva u najveem delu Evropske Rusije moralo je imati velikog uticaja na itavu ekonomsku strukturu zemlje. Iako su sastav i brojna snaga raznih drutvenih stalea ostali priblino isti kao i u prvoj polovini XVIII veka, uslovi ivota nekojih stalea poinju ve da se iz osnova menjaju. Razvitak velikih poseda i proirenje seljakog ropstva. Poveavanje broja muika i razvitak velikih plemiskih zemljinih poseda, to je zapoeto u prvoj polovini XVIII veka, nastavlja se brzo i iz istih razloga, a to e rei zahvaljujui naroito poklonima u zemlji i dravnim seljacima to ih ine vladari. Odmah po svom stupanju na presto, Katarina II pohitala je da nagradi one koji su joj pomogli da se popne na presto, te obilno iskoriuje taj nain. 9/20 avgusta 1762 godine, za jedan dan, ona razdeljuje raznim linostima do 16.000 seljaka. Ali se ni kasnije njena velikodunost ne usporava. Ve pri kraju svoje vladavine, avgusta 1795 godine, ona poklanja jo jednom, jednim potezom, raznim spahijama 109.000 muika u oblastima Bele Rusije i Litvanije koje su oduzete od Poljske. Kako je ona ukinula kaznu konfiskovanja imanja, svi njeni pokloni, nasuprot njenim prethodnicima koji su rado dodeljivali drugim spahijama imanja plemia koji su pali u nemilost, vreni su na raun dravnih poseda. Prema tome, svaki od ovih poklona povlaio je za sobom i porobljavanje slobodnih seljaka. Izraunato je da je ona, za vreme svoje vladavine, podjarmila i razdelili 800.000 slobodnih seljaka. Oni koji su se koristili njenom izdanou jesu pre svega njeni mnogobrojni ljubimci. Braa Orlov dobili su ukupno, od 1762 do 1783 godine 40.000 muika i 17 miliona rubalja, od koje sume oni upotrebljavaju znatan deo za kupovanje drugih imanja. Grigorij Orlov umire bez dece, te njegova etiri brata razdeljuju izmeu sebe njegovo nasledstvo. Aleksej Orlov zavetava svojoj keri Ani onoj koja e kasnije, za vlade Aleksandra I, fanatino oboavati igumana Fotijusa 30.000 muika i 5 miliona rubalja. Potemkin, koji je roen kao siromaak, nagomilao je za niz godina dok je bio cariin ljubimac, ogromna bogatstva. Njegovo uee u dravnom udaru iz 1762 godine donelo mu je 400 muika. Za sve godine njegove veze sa Katarinom, on je dobio jo 37.000 muika i 9 miliona rubalja. Narednih godina, kada je ostao svemoan cariin savetnik, on se i dalje bogatio. Ponekad, ona imanja koja je on dobio na poklon pa ih prodao dravi, davana su mu ponovo na poklon kao nagrada za uinjene usluge. Njegova nepokretna imovina dostigla je naposletku vrednost od 50 miliona rubalja. Svakome od svojih mnogobrojnih naslednika, deci svojih triju sestara, ostavio je po 5.000 muika. Zavadovski je dobio najmanje 20.000 muika, ne raunajui novac. Zoriu, koji nije imao nita pre nego to je postao njen

360

ljubavnik, Katarina poklanja 4.000 muika samo u Mohilevskoj guberniji, zatim poljska dobra u Livoniji i varo klov. Vasilikovu, za dva meseca ljubavne veze, poklanja ona ne samo 7.000 muika, to pretstavlja godinji prihod od 35.000 rubalja, ve i 100.000 rubalja u gotovom novcu, 50.000 u nakitu i godinju penziju od 20.000 rubalja. Braa Zubovi stiu takoe basnoslovna bogatstva. Bezborodko, koji je ispoetka bio vrlo skroman maloruski posednik, stie od 1776 do 1796 godine ogromna bogatstva i najskupocenije posede. Pri kraju Katarinine vladavine on ima 16.000 muika, a za Pavlove vladavine ima ih skoro dvostruko. Velikim sumama novca kojima su nagraivane njegove usluge dodao je i prihode od raznih slubi koje je uzeo u zakup od drave i od liferacija dravi. Pred svoju smrt imao je on 250.000 rubalja prihoda i njegova pokretna imovina procenjena je na etiri miliona. itavo njegovo bogatstvo pripalo je njegovom bratu, a kasnije, posle udaje njegove bratanice, prelazi na porodicu Kueljev. Pavle I je jo izdaniji nego njegova mati. Na nekoliko dana posle svog stupanja na presto, on razdeljuje od dvorskih poseda 680.000 seljaka; svi vii oficiri gatinskog garnizona dobili su po 300 do 1.000, a nii po 30 do 100 muika. Prilikom svoga krunisanja poklanja Arakejevu 2.000 muika zajedno sa imanjem Gruzinom, koje e se kasnije toliko proslaviti, a koje se nalazi u Novgorodskoj guberniji; Bezborodko pak dobiva 30.000 desjatina u Voronjekoj guberniji; drugi dvorani dobivaju po 2.000, 4.000 ili 6.000 muika u svemu 82.330. Kasnije, Pavle poklanja knezu Kurakinu 20.000 desjatina u Tambovskoj guberniji, sva lovita ribe kod Astrahanja, izuzev ona kod Embe, zajedno sa zemljom koja im pripada, i prostrano i velelepno poljsko dobro Nadedino u oblasti Saratova; Rostopinu poklanja imanja sa godinjim prihodom od 100.000 rubalja; ocu svoje ljubavnice, Lopuhine, prostrana imanja u Kijevskoj guberniji; Kutajsovu. tome Turetu bez igde iega, ogromne posede u Beloj Rusiji i Kurlandiji, kao i lovita ribe kod Embe, koja e mu dravna blagajna otkupiti godine 1802 za sumu od 100.000 rubalja. Ovi primeri, izabrani izmeu najpoznatijih, dovoljni su da pokau kako su se nastavljala i umnoavala, u poslednjoj treini XVIII veka, nagla stvaranja ogromnih zemljinih poseda i kako se uporedo s tim uveavala masa porobljenih seljaka. Ali, velika vlastela ostaje kao manjina. Najvei deo plemstva ima samo osrednja imanja, koja se nalaze u srednjoj Rusiji i u plodnoj oblasti na jugu. Ima ak prilian broj sitnih posednika, od kojih mnogi imaju jedva desetak muika, te su primorani da i sami uestvuju u poljoprivrednim radovima, te su stvarno skoro seljaci. Pogoranje seljakog ropstva i razvitak poljoprivrede. Za vladavine Katarine II, vlast spahije nad njegovim muicima bila je, kao to smo videli, znatno pojaana. Za svoje seljake spahija je skoro samodrni vladar. njima je zabranjeno da podnose tubu protivu njega. Jedino pretstavnici mesne upravne vlasti mogu optuiti spahiju zbog zloupotrebe gospodarske vlasti. Ali je ta upravna vlast, koja je potpuno u rukama pokrajinskoga plemstva razume se, vrlo

361

malo sklona, da primenjuje Katarinin zakon koji propisuje da se neovene spahije stave pod tutorstvo. Ona je nesposobna da sprei spahijsku samovolju da se razvija i da se esto zavri neuvenim zloupotrebama i neovenim kinjenjem. Nekolicina velikih spahija pokuavaju da sistematski odrede kazne koje e primenjivati nad svojim muicima i da napiu jedan kazneni zakonik za svoja imanja. Ali ovi lini zakonici, od kojih nam je ostalo nekoliko i koji su uostalom nemilosrdni8, samo su izuzetne pojave. Uopte uzev, kazne zavise samo od udi gospodara ili upravnika imanja, to nije nikakva dobit ni za seljake ni za domae muike. Isti je sluaj i sa linom sudbinom muika, koji se ne mogu oeniti bez doputenja svoga gospodara i ija porodica moe uvek da bude rasprena na jednu njegovu zapovest. Trgovina ljudima, duama kako se tada govorilo, razvija se, i ponekad je itav opor ljudi poslan na mesni vaar da tamo bude prodat. Spahija, koji sebe smatra za malog vladara koji na svome imanju ima jedan deo dravne moi, ponekad zaeli vie da vlada nad svojim seljacima nego da upravlja svojim imanjem. Nekoji veleposednici stvaraju prave parodije dravne administracije, sa celokupnim sloenim mehanizmom pojedinih otseka, kancelarija, inovnika i birokratske gomile akata. Ove metode birokratskog upravljanja spreavaju vlastelina da upozna ivot svojih seljaka, koji obrauju svoje njive kako je njima drago, po starinskom nainu koji im je ostao od njihovih otaca i njihovih dedova. Starinski nain rada je velikim delom posledica toga, to ruska privreda, zasnovana na seljakom ropstvu, uva jo uvek mnoga obeleja domae privrede. Na mnogim spahijskim imanjima kupuju se iz varoi samo luksuzni predmeti za gospodara: strane tkanine, vina, voe, kafa i ostali prekomorski proizvodi, kao i najpotrebnije stvari za kuu, na primer gvoarija. Sve ostalo proizvodi se i prerauje na samom imanju. Posledica toga je da su poljoprivredne metode sasvim primitivne i da je spahijskom dvorcu potrebna mnogobrojna posluga. esto puta, kao to pokazuje anketa Privatnog drutva za ekonomska prouavanja, spahijske i seljake njive, uvuene jedne izmeu drugih, obrauju se na isti nain i oru se, i jedne i druge, pomou stoke koja pripada seljacima. Svuda vlada sistem trostrukog plodoreda. ubrenje zemlje je retka pojava. Poljoprivredne maine uvezene iz inostranstva izazivaju senzaciju, i jedino osobenjaci, kao na primer Rostopin, odvauju se da ih upotrebe. Potrebna je mnogobrojna muika posluga na spahijinom dvorcu, i to ne samo da odgovori zahtevima azijatske raskoi, ve i da izrauje sve to je potrebno za ivot na spahijinom imanju. Od spahijskih drvodeljskih stolarskih, kovakih, krojakih, obuarskih i drugih radionica, gospodar zahteva da prerade, za njegovu upotrebu, sirovine koje su proizveli seoski muici; sluavkama poverava on razne rune radove, kojima one mogu da posvete neogranieno vreme, te odtuda esto proizilaze prava remek dela. Meu svojom poslugom on jo izabira muziare, horiste, glumce, pa ak i slikare i pesnike. Meu njima
8

Meu divljakim svirepim kaznama koje oni predviaju za najbeznaajnije istupe, kao i za teke zloine, nalaze se na prvom mestu telesne kazne koje esto idu i do muenja.

362

nailazi on ponekad na darovite umetnike, koje alje na usavravanje pod upravom ruskih i stranih majstora, no koje on posle toga primorava, ma kakav bio njihov talenat, da nastave svoj muni ivot muika, to esto puta povlai za sobom tragine posledice. Ali, iako se reim domae privrede jo odrava, on ipak nije opte rasprostranjen kao nekada. Reim novane i trgovinske privrede, kojoj van svake sumnje ide na ruku sve vea gustina stanovnitva, prodire sve vie u Rusiju, te se eksploatacija spahijskog imanja, kao i uslovi seljakog robovanja, poinju da menjaju. Vei broj spahijskih imanja dobija tada izrazito obeleje ekonomskih preduzea. Taj je sluaj onde gde su gospodareva zemljita odvojena od muikih njiva i gde je iskoriavanje muikog rada sistematski regulisano. Uporedo sa ovim preobraajem moe se ve zapaziti da u raznim krajevima Evropske Rusije dva sistema seljakog ropstva, sistem dabina i sistem kuluka, tee da se rasporede vie ili manje racionalno za vlade Katarine II: dok u sredinim gubernijama 45 od sto spahijskih imanja primenjuje sistem kuluka a 55 od sto sistem dabina, dotle u junim gubernijama 74 od sto zahtevaju kuluk a samo 26 od sto dabine. To je stoga to izbor jednog ili drugog sistema zavisi sada mnogo vie od dobiti koju on moe pruiti nego od line naklonosti spahije. Kuluk je vie rasprostranjen u plodnim oblastima, gde je za spahiju korisnije da zaposli svoje muike, te da ponje to vie ita i da poalje njegov viak na trite. Nasuprot tome, sistem dabina preovlauje u manje plodnim krajevima, gde spahija nema interesa da troi rad muika po slabo produktivnim njivama i gde, ako ih pusti da rade na drugom mestu, moe uzeti deo i od njihove etve. Isto tako se ovom eljom da se izvue to vei prihod sa imanja moe objasniti poveanje dabina i kuluka. Anketa Privatnog drutva za ekonomska prouavanja jasno istie oteavanje kuluka. Ona pokazuje da, umesto tri dana kuluenja nedeljno, muik ponekad kului po etiri ili pet dana, te ne moe posvetiti vie od jednog ili dva dana, izuzev nedelje, obraivanju svoga zemljita. Ponekad ova anketa ak navodi sluajeve da muik, primoran da radi preko cele nedelje za gospodara, ne moe vie da obrauje svoj deo zemljita te prima od svoga gospodara mesene obroke ita. Ovi jo izuzetni sluajevi jesu predznaci preobraaja seljakoga ropstva koji e, u drugoj etvrti XIX veka, uvesti brzo metode amerikih plantaera u rusku poljoprivredu. to se tie postepenog poveavanja dabina, koje se sve ee plaaju u novcu a ne u naturi, ono se moe pratiti u Bolotovljevim Uspomenama. Njihov srednji iznos penje se od dve rublje na svakog muika oko 1760 godine na pet rubalja pri kraju toga veka, to znai da su se svakih deset godina poveavale za jednu rublju. Ali pojedine spahije zahtevaju tako teke dabine, da su seljaci ponekad primorani da prodaju stoku i alat, i da, po reima Petra Panina Katarini II, one prevazilaze ak i ono to je u ljudskoj moi.

363

Tako poljoprivreda dobiva sve vie trgovako obeleje. Imanja i muici imaju sve manje za cilj da vie ili manje skromno obezbede ivotne potrebe svojih gospodara. Oni moraju sada da proizvode za trite. Iako mnoge spahije jo ne prodaju svoje ito, oni poinju da ga upotrebljavaju za pravljenje rakije, koju potom ustupaju dravnim finansiskim vlastima. Godine 1775 prodali su oni dravi 2,103.000 vedara rakije za sumu od 3,000.000 do 3,500.000 rubalja, to bi u 1914 godini iznosilo oko 20,000.000 zlatnih rubalja, te je razumljivo zato je plemstvu 6ilo toliko stalo do monopola izrade rakije koji je dobilo za vreme Petra III. Oni prodaju takoe lan, konoplju i druge industriske biljke sveske plemstva uzalud su traile monopol te trgovine 1767 godine a kao to emo videti, konoplja sa njihovih imanja pretstavljala je vaan deo izvoza. Ovaj preobraaj, poljoprivrede vri se na tetu muika, iji se poloaj pogorava uporedo sa poveanjem kuluka i dabina, kao i spahijske samovolje. Zato su seljake pobune tako mnogobrojne za vlade Katarine II. Poloaj slobodnih seljaka. Sveske slobodnih ili dravnih seljaka iz 1767 godine pokazuju da se oni ale na teinu poreza, a naroito na dabine u naturi, od kojih je jedna od najmunijih obaveza da odravaju puteve i da daju konje za smenjivanje zaprega. Ali porezi ne samo da se nisu smanjivali, ve se i dalje poveavaju za vreme Katarine II, ni dabine u naturi ne olakavaju se. U severnim oblastima dravna uprava pokuava da utvrdi agrarni statut slobodnih seljaka. Od pamtiveka oni su tu imali. zemljita koja su ustvari pripadala dravi, i imali su pravo da otue svoju parcelu. Meutim, mnoga od ovih zemljita kupili su varoki trgovci, inovnici i druga lica koja nisu imala nikakve veze sa seljakim staleom. S druge strane, pojedine parcele koje su sauvali slobodni seljaci postale su veoma nejednake po veliini. U svojim sveskama iz 1767 godine i u mnogim molbama seljaci iz tih oblasti traili su da se izvri ponovna: podela zemljita, te da se parcele meusobno izjednae. Nareujui da se od sopstvenika oduzmu i vrate dravi sva zemljita to su ih slobodni seljaci iz severnih oblasti prodali licima koja ne pripadaju seljakom staleu, i zabranjujui dravnim seljacima da do dalje naredbe prodaju i zaduuju svoje parcele u korist ma koga, bio on seljak ili ne, Uputstvo za razgranienje imanja, objavljeno 1766 godine, pripremilo je novu raspodelu zemljita. Oko 1780 godine, Katarina II poduhvatila se da to izvede, pokuavajui da uspostavi jednakost seljakih parcela u Oloneckoj i Arhangelskoj guberniji. Uz odobravanje jednih, i uz otpor drugih, ovaj pokuaj podelio je seljake na dva tabora, koji su zapodeli ogorenu borbu. Uzrujanost koja usled toga nastaje utoliko je vea, to upravni organi odreeni da izvre podelu ne uviaju stvarne uslove pod kojima ive seljaci u tim oblastima, te postupaju na nain koji je esto protivrean i samovoljan. Posle mnogih sukoba, taj posao zavren je samo u nekoliko okruga Olonecke gubernije, dok e se u Arhangelskoj guberniji ostvariti tek 1830 godine. Veliki deo dravnih seljaka je u jednom naroitom i prilino tekom poloaju. To su seljaci upisani u registre metalurgiskih fabrika, dravnih ili

364

privatnih fabrika, koje ne treba meati sa seljacima zvanim posedni, koji su vezani za fabrike. Prilikom treeg popisa stanovnitva, a to e rei posle 1760 godine, njih je otprilike 190.000; prilikom petog, posle 1790 godine, njih je 312.218. Zakonski, oni su i dalje dravni seljaci. Iako su oni primorani da rade u privatnim ili dravnim fabrikama, ipak oni imaju pravo na izvesnu platu namenjenu plaanju njihovog poreza. Prvobitno, kada je ova plata bila manja od; iznosa njihovog poreza, nju su zadravale uprave fabrika i predavale poreskim vlastima. Poev od druge polovine XVIII veka,. ta plata predavana je radnicima, koji su morali sami da plaaju svoj dug dravi. Oni su obavezni da rade u fabrici samo koliko da tu zarade iznos svoga poreza, a sopstvenik fabrike nema prava da od njih zahteva da rade i preko toga, i ne moe sa njima da postupa kao sa muicima koji pripadaju fabrici. Ali ustvari, on pokuava da nad njima vri sva prava koja ima spahija nad svojim muicima. Kad god to moe, on prelazi ono nekoliko ogranienja koja je zakon stavio njegovoj vlasti, a kad zakon nije izriit, on ga tumai u svoju korist. Zato su, praktino, ovi slobodni seljaci podvrgnuti jednom nezakonitom iskoriavanju i svedeni na nivo muika. No oni se sa tom sudbinom mire utoliko manje, to su uslovi rada u metalurgiskim fabrikama veoma teki. Njihova povest u XVIII veku samo je dug niz pobuna, koje su bile naroito burne u vreme Katarine II. Razvitak trgovine. Bujnost ekonomskog ivota za vlade Katarine II i postepeni prelaz sa domae privrede na trgovaku ekonomiju ispoljavaju se buenjem unutranje i spoljne trgovine, kao i razvitkom industrije. Vrednost spoljne trgovine poveava se pravilno za vladavine Katarine II i Pavla I. Vrednost ruske spoljne trgovine u milionima rubaljaGodineIzvozUvoz1769177316121774 177819131779178321171784178826191789179336301794179857391799 18046850 Razume se da ove cifre ne vode rauna o devalorizaciji rublje, koja je bila znatna, naroito otkako je Katarina II zavela papirni novac. Pa ipak, one pokazuju koliki je veliki napredak postignut od 1769 do 1804 godine. Glavni artikli su kao to navode Anali privatnoga drutva za ekonomska prouavanja, konoplja i kudeljne tkanine; proizvodi se godinje proseno: konoplje 2,214.956 puda izmeu 1758 i 1762, 2,490.588 puda izmeu 1763 i 1767, i 3,062.387 puda izmeu 1793 i 1795 godine; kudeljnih tkiva 14,614.000 arina izmeu 1793 i 1795. Zatim dolazi gvoe, sa prosenom godinjom koliinom od 1,951.464 puda od 17671769, i od 2,965.724 izmeu 1793 i 1795 godine; osim toga drvo, stoarski proizvodi (mast), platno i najzad itarice. Rusko ito jo ne snabdeva trita zapadne Evrope. Poto je ono proizvod plodnih oblasti june Rusije, ono je suvie udaljeno od izvoznih pristanita koja su na severu; velika razdaljina, stanje puteva, kakvoa prevoznih sredstava, sve to ne doputa da se ito korisno doveze na Baltiko i Belo More. Zbog toga Potemkin upuuje svoju

365

politiku ka jugu i zato tei da osvoji obale Crnoga Mora, da naseli june stepe i da obezbedi slobodu plovidbe kroz turske moreuze. Ekonomska vanost KuukKajnardiskog ugovora nije umakla panji engleske diplomatije. Odmah po zakljuenju toga mira, britanski ministar spoljnih poslova pie svome ambasadoru u Petrogradu: Dovoljno je baciti jedan pogled na mapu, pa da se uvidi da e Rusija izvui mnogo koristi iz svojih poslednjih zavojevanja na obalama Crnoga Mora, i iz slobodne trgovake plovidbe kroz Dardanelski moreuz: Ve samo ito to ga proizvode gubernije na obalama Crnoga Mora, zaposlie veliki broj laa''. Ovo pretskazanje ostvarie se tek kasnije, ali nema sumnje da vladavina Katarine II nagovetava ve ekonomsko buenje ruskoga Juga i veliki napredak u izvozu itarica u inostranstvu. Od godine 1793, petina izvezenih itarica prolazi kroz Taganrog, Kerson, i Teodosiju, a od toga penica pretstavlja polovinu. Ipak, i ako je razvitak nacionalne privrede to potvruje napredak u spoljnoj trgovini stvaran, ipak ne treba precenjivati njegovu vrednost. Preobraaj ekonomskog ivota tek poinje i jo je veoma povran, kao to dokazuje uporeivanje izvoza i uvoza, iji bilans ostaje, uopte uzev, isti kao i u prethodnom periodu. Rusija jo uvek snabdeva druge sirovinama, a troi fabrike proizvode. Unutranja trgovina gde glavnu ulogu igraju itarice, pokazuje takoe sve veu aktivnost. Bolotov, erbatov i Anketa privatnog drutva za ekonomska istraivanja pruaju obilno dokaze o napretku unutranje trgovine zrnastom hranom. ito iz raznih pokrajina upuuje se sve vie ka sreditu evropske Rusije, ka Petrogradu. Rena plovidba se razvija, zahvaljujui brzom dovrenju i proirenju mree kanala zapoete za vreme Petra I. Industriski napredak. Ono to karakterie industrisku politiku Katarine II, to je naputanje sistema monopola i zakonskih ogranienja. Od godine 1760 ona ukida jedno za drugim: sve monopole, sve zabrane, da bi zavela slobodnu konkurenciju. Ona se odrie zakonskih ogranienja i oslobaa industrijalce svih obaveza koje proistiu iz njihove zavisnosti prema dravi; godine 1779, dok u isto vreme ukida kolegijum fabrika neku vrstu ministarstva industrije koje je kontrolisalo i regulisalo rad industrije i industrijalaca, ona daje svim privatnim licima pravo da osnivaju svakovrsna industriska preduzea i da njima raspolau slobodno kao linom svojinom. I ako ona ublaava nekadanje prohibitivno obeleje carinskih tarifa, ona ipak ne naputa sistem carinske zatite. Da bi odbranila ruske industrijalce od strane konkurencije, ona objavljuje tri tarife; one iz 1766 i 1782 godine su umerene, ali tarifa iz 1793 sadri visoke carine, po nekad ak i prohibitivne, za fabrike izraevine koje se uvoze. Zahvaljujui ovoj industriskoj politici i napretku opte aktivnosti, fabrika industrija se razvija snano. Godine 1762 Rusija ima, osim metalurgiske industrije, samo 984 fabrika; godine 1796 ima ih 3.161, to znai poveanje za preko 200 od sto za 34 godine Katarinine vladavine. Uporedo sa umnoavanjem broja fabrika industrija, koja je bila poela u prvoj polovini XVIII veka da izmie iz ruku trgovaca, prelazi sve vie u ruke

366

plemia. Oko 1770 godine jedna treina fabrika pripada plemstvu. Poetkom XIX veka, od 98 industrijalaca koji snabdevaju dravu tkaninama, samo 12 od njih su trgovci, 12 stranci ili niega porekla, a 74 plemii. Iz ovoga vidimo da je ekonomski ivot Rusije krajem XVIII veka prilino sloen. Starinski naini rada, rad pomou muika i domaa privreda jo uvek preovlauju, ali ve otpoinje postepen i dubok preobraaj, koji e posle 50 godina potpuno obnoviti Rusiju. 3. DUHOVNI IVOT U RUSIJI U DRUGOJ POLOVINI XVIII VEKA Duhovni napredak nije bio nita manji, u toku druge polovine XVIII veka od materijalnog napretka. Uticaj francuske kulture, koji se poeo oseati jo za Jelisavetine vladavine, pojaao se za vreme Katarine II; ali, u mesto da se i dalje interesuje naroito za knjievna i estetska pitanja, visoko rusko drutvo poklanja najivlju panju socijalnim i politikim problemima. U prvoj polovini toga veka, obrazovana publika, naroito se divila i podraavala francuskim piscima. Za vreme Katarinine vladavine, nju privlae francuski filozofi XVIII veka. Politika knjievnost. Dve tenje javljaju se u ruskoj politikoj knjievnosti. Prvu pretstavlja sama Katarina II i volterijanci. Pre svog stupanja na presto, Katarina iskoriuje svoju dokolicu koju su joj same prilike nametale, za itanje knjiga. Ona isprva ita samo sladunjave romane, kojih se brzo zasitila, a zatim joj sluaj stavlja pred oi dela Voltera, kome e se ona diviti celog svog ivota. Kad je postala carica, pourila je da stupi u dopisivanje sa njim, obasipajui znacima panje i druge velike francuske pisce. Ona je otkupila biblioteku Didroa, ali mu je ostavila na slobodno raspolaganje i odredila mu stalnu platu kao uvaru te biblioteke. Predloila je Dalamberu i nekim drugim francuskim naunicima i knjievnicima da stupe u rusku dravnu slubu, ali pored sveg njenog navaljivanja uspela je samo da privue Didroa i Mersijea de la Rivijer, koji su doli u Petrograd da razgovaraju sa njom o pitanjima dravne uprave. Ona se dopisuje takoe sa gospoom ofren i sa Grimom, koji je obavetavaju o dogaajima u Francuskoj i o duhovnom ivotu Evrope. Istina je da je briga za popularnou, kao to smo videli, zauzimala vano mesto u njenim odnosima sa voama javnog miljenja u Evropi. Ali je ona tu unela i stvarnu elju da bude prethodnica svoga stolea i da saobrazi svoju politiku aktivnost idejama filosofa, u koliko su one saglasne sa naroitim uslovima ljudskog ivota i u koliko doprinose uvrivanju njene line vlasti. Kada je pisala svoje uputstvo za Komisiju iz 1767 godine, ona se nije ropski pridravala, kao to smo videli svoga glavnog uzora, duha zakona, ve je prilagoavala njegove ideje svojim politikim kombinacijama. I ako se sluila terminologijom Monteskjea, ona nije usvojila njegov ideal ustavne monarhije zasnovane na podeli vlasti i politikoj slobodi; ona naprotiv prihvata Volterovu zamisao o prosveenom despotizmu, koji ostavlja obrazovanom, ovenom i

367

slobodoumnom vladaru brigu da obezbedi mudrim upravnim merama blagostanje i sreu svoga naroda. Njen cilj je da dokae da apsolutna monarhija ne mora da bude i despotska, i osnovica njenog politikog programa je da uini tu monarhiju humanom. U socijalnom pogledu, i ako Uputstvo propoveda u koliko je to moguno ublaavanje seljakoga ropstva, ono uva i dalje zemljoposednikom plemstvu sve socijalne povlastice koje mu obezbeuju nadmoan poloaj u ekonomskom ivotu drave. I ovde, na suprot spoljnom izgledu, Katarina se duboko udaljava od Duha zakona: po Monteskjeovom miljenju, mono i povlaeno plemstvo treba da bude najpouzdanija zatita od svake zloupotrebe vladarske vlasti; za nju naprotiv plemstvo je samo podrka prestola. Ako dakle ona pozajmljuje od Voltera i filosofa savremene ideje o trpeljivosti, o slobodnoj verskoj kritici, o nezavisnosti svetovne nauke i filosofije, ako ona energino odbacuje preivele administrativne navike, kao to je muenje pri sudskom isleivanju, to je s toga to se ona trudi da pomiri po svaku cenu nove ideje sa eljom da se odre dva kamena temeljca staroga reima, apsolutne monarhije i socijalne prevage povlaenog zemljoposednikog plemstva. U svojim glavnim linijama njen politiki i socijalni program slae se sa volterijanizmom, koji se u to vreme iri u nekim sredinama ruskoga plemstva. Ruski volterijanci itaju udno dela francuskih pisaca koji su tada bili u modi, stvaraju u svojim dvorcima biblioteke francuskih knjiga, a pred svojom najbliom okolinom rado se razmeu verskim skepticizmom najnezavisnijim i najsmelijim, i ako pri svem tom i dalje ostaju ubeene pristalice apsolutne monarhije zasnovane na povlasticama plemstva, i ponekad najgrublje iskoriuju svoju apsolutnu vlast nad svojim muicima. Ideje Katarine i prosenog broja volterijanaca ne mogu da zadovolje naprednije duhove. Izvesni pisci pretpostavljaju prosveenom apsolutizmu jednu ogranienu monarhiju i ele da se i plemstvu d uee u vrenju zakonodavne vlasti, ostavljajui mu ipak njegove ekonomske i socijalne povlastice. Pretstavnik ovih drugih ideja je knez erbatov. U Komisiji iz 1767 godine, ovaj aristokratski pretstavnik, daljni potomak Jaroslava, koji sa mnogo poleta i reitosti brani interese plemstva, istie se odjednom kao politiki govornik. On je i plodan pisac. Sastavio je jednu istoriju Rusije znatno bolju od one koju je napisao njegov prethodnik Tatiev, a koja nagovetava rad njegovog neposrednog poslednika Karamzina. Ona objavljuje jedan estok i ogoren pamflet sa ciljem da ednost i vrlinu koje on pripisuje staroj Rusiji suprotstavi opadanju savremenog morala. On pie itav niz spisa o raznim socijalnim pitanjima. Od njega je ostala i jedna skica politikog i socijalnog romana, Putovanje u zemlju Ofirovu, u kome ocrtava sliku jedne idealne drave saobrazne njegovim teorijama. U verskoj i politikoj oblasti on se nadahnjuje racionalistikom filofosijom XVIII veka. On naginje ka deizmu i vidi u politikoj slobodi osnovicu jedne dobro ureene drave. On ne veruje vie u dobre strane prosveenog apsolutizma. Suprotno veini savremenih plemia koji su sreni to su dobili tolike povlastice, on strogo zamera zbog nedovoljnosti u tom pogledu

368

Povelji plemstva koju je objavila Katarina. Po njegovom miljenju ona je dala samo minimum line slobode, koju on nee da smatra kao neku povlasticu plemstva ve kao zajedniko dobro svih slobodnih graana. Ono to on trai za plemstvo i ime ono treba da se odlikuje od ostalih stalea, to su politika prava koja bi mu dopustila da uestvuje u zakonodavnom radu i da igra nezavisnu ulogu u dravi. Manje liberalan na socijalnom podruju, on se pokazuje, kao to smo videli, propovednik seljakog ropstva i trai za plemstvo, koje je izvor najdragocenijih vrlina, iskljuivo pravo da ima muike. Novinarstvo i politika i drutvena satira. Drugi vaan vid knjievnog pokreta jeste razvoj novinarstva i politike i drutvene satire. Poniklo za vreme Jelisavete, novinarstvo dobiva znatan polet za vreme Katarine II. I sama carica rado se bavi novinarstvom, ona postaje direktorka i jedan od najaktivnijih saradnika, i ako bezimena u nedeljnom asopisu Vsjakaja vsjaina (Svatarije) koji poinje da izlazi godine 1769. Ali najvei od svih novinara jeste Novikov, ije e ime ostati isto tako vezano, kao to emo videti, za organizovanje socijalnih ustanova i za irenje slobodnog zidarstva u Rusiji. asopisi koji se osnivaju poev od 1770 godine, oznaavaju poetak ozbiljnog i nezavisnog novinarstva. Oni se razlikuju od asopisa iz Jelisavetinog vremena time to daju glavno mesto satirikom i socijalnom elementu. Teoriske diskusije o moralnim pitanjima ustupaju mesto satirama kojima se ibaju poroci savremenog drutva i nedostatci reima. asopisi koje izdaje Novikov prevazilaze ostale ivou svojih napada. U Trutenju (Bumbaru) ivopisecu (Slikaru) i Koeleku (Kesi), on vodi odlunu i smelu borbu protivu ugnjetaa podlih ljudi koji zloupotrebljavaju svoj povlaeni poloaj u drutvu da bi vrili zloine i pljake i koji izbegavaju zakonske posledice. On napada ak i seljako ropstvo. Razume se, on se ne usuuje da predloi njegovo ukidanje, i ma da on eli pobolja,nje sudbine muika, on to oekuje samo od razvitka ovenih oseanja kod plemia i od ublaavanja uslova ivota. Ali on ukazuje na zloupotrebe spahija, i on ocrtava takvu sliku njihove samovolje, da se seljako ropstvo ukazuje kao jedno mrsko drutveno zlo koje truje i same izvore dravnog ivota. Zajedno sa novinarima koji ga plaljivo podraavaju, on ne tei samo politikoj slobodi, nego osea potrebu da smanji drutvenu nejednakost zavodei odgovornost svih pred zakonom i ograniavajui spahijsku samovolju prema muicima. On je na taj nain prvi glasnik nezavisnog javnog miljenja, i njegove ideje znatno prevazilaze aristokratski liberalizam erbatova. Zaboravljajui da je u svome Uputstvu tvrdila da je politika sloboda u saglasnosti sa apsolutnom monarhijom, Katarini se ne svia ovo ispoljavanje nezavisnog javnog miljenja. U svojim bezimenim feljtonima u Vsjakaja vsjaina, ona zapoinje sa drugim asopisima polemiku o prirodi i granicama kritikovanja socijalnih injenica. Ona se trudi da svede novinarstvo na nevinu i bezopasnu satiru poroka svojstvenih celom oveanstvu i ne odobrava da se ono obara samo na jedan drutveni stale ili na jedan odreeni politiki reim. Ona ne krije koliko je protivna socijalnim

369

kritikama Novikova, i uskoro potom, u toku te polemike, ona nagovetava tako providne pretnje slobodi tampe, da kao i drugi novinari i Novikov smatra za pametnije da uti i da obustavi svoje publikacije. Primoran da se odrekne politike i drutvene satire, on e se posle nekoliko godina okrenuti slobodnom zidarstvu. Slobodnozidarski pokret. Prve slobodnozidarske organizacije presaene iz Nemake ule su u Rusiju za vreme Ane Ivanovne. Posle 1740 godine, za vreme Jelisavete prestoniko plemstvo ulo je u masi u loe. Ali slobodno zidarstvo ostalo je samo kao povrna zabava besposlenih ljudi. Oko 1775 godine, ono duboko prodire u obrazovano drutvo, koje se interesuje vie za njegovu doktrinu nego za njegove spoljne obrede. Oni koji se ne zadovoljavaju ni verskim pravoslavljem, ni volterijanizmom sa njegovim racionalistikim deizmom trae u njemu odgovor na njihova moralna i filosofska pitanja. Jedni se nadaju da e u njemu nai reenje metafizikih problema, a druge privlai nada da e prodreti, pomou alhemiarskih opita, u tajnu prirode i da e otkriti kamen mudrosti; ali svi polaze od osnovnog zahteva na kome poiva itavo slobodnozidarsko uenje: da bi se dospelo do poznanja najviih istina i najviih tajni, treba najpre usavriti moralnu ljudsku prirodu. Ovome radu na moralnom usavravanju odaje se, kao najhitnijem zadatku, grupa Ruiastih Krstova koja, oko 1780 godine, okuplja mnoge pristalice: pretstavnike aristokratije kao to su Trubecki i Lopuhin, pisce kao Heraskova, mlade ljude tek izile sa univerziteta, kao Kutuzova, profesore univerziteta kao varca. Ovaj poslednji postaje duhovni stareina Moskovske Loe. Njegovo uenje, koje on razvija na svojim javnim predanjima kao i na univerzitetskim predavanjima naginje ka tajanstvenoj filosofiji prirode i stalno zahteva moralno usavravanje oveka. Njegova linost i njegova reitost stvaraju mu nad njegovim sluaocima ogroman uticaj, koji on pojaava grupiui svoje uenike u razna vaspitna drutva. On osniva, pod okriljem Moskovskog univerziteta, jedan pedagoki seminar za spremanje, saobrazno njegovim shvatanjima, buduih uitelja: On zatim, organizuje i upravlja Drutvom univerzitetskih pitomaca, koje posveuje svoje sednice pretresanju knjievnih dela drutvenih lanova. Najzad on stvara jedan seminar prevodilaca gde se mladi ljudi bave prevoenjem na ruski jezik stranih dela o moralnoj filosofiji. On na taj nain stvara jednu falangu pedagoga i prevodilaca, iji je rad ostavio dubok trag u duhovnom ivotu tadanje Rusije. Godine 1775, Novikov pristupa drutvu Ruiastih Krstova u Moskvi i donosi mu svoj veliki organizatorski dar. On iskoriuje svoje novinarsko iskustvo da bi posvetio nove asopise, Moskovskoe Izdanije, Utrenij Svet (Jutarnja4 svetlost, Veernjaja Zarja (Veernja svetlost), razvijanju moralnih i folosofskih ideja slobodnog zidarstva. Ali, iako on deli opta shvatanja svojih novih prijatelja, on im ipak odmah izjavljuje da se on ne interesuje ni za finese slobodnozidarske filosofije, ni za alhemiske sisteme, ve da on hoe da se posveti prosveivanju u najirem smislu te rei ruskoga drutva. On odrava svoju re. On uzima pod zakup tampariju Moskovskog univerziteta i preuzima urednitvo njegovog

370

lista Moskovskaja Vjedomosi (Moskovski Vesnik). I tamparija i list njegovom zaslugom dobivaju iv polet. U isto vreme kad objavljuje veliki broj svakovrsnih knjiga, on dosta brzo poveava broj pretplatnika lista od 800 na 4.000. Postavi dua udruenja, po smrti varcovoj 1784, on naputa svako bavljenje mistikim ili alhemiskim pitanjima, da bi se posvetio zajedno sa svojim prijateljima, pomou privatnih ustanova za vaspitavanje i milosre, podizanju duhovnog nivoa ruske javnosti. im je ukaz iz 1784 godine odobrio privatnim licima da otvaraju tampariju, on ubeuje svoje udruenje da treba da uzdigne svoje izdavako preduzee na dotle nepoznat stepen. Osnovano je jedno bezimeno tamparsko drutvo, koje stie jednu tampariju, nekoliko zgrada i jednu apoteku. Nalazei se na elu svih ovih preduzea, Novikov razvija neuvenu aktivnost. On preplavljuje trite novim knjigama; u nekoliko varoi u unutranjosti ima poverenike koji rasturaju njegova izdanja, te ozbiljne knjige poinju da prodiru u najzabaenije krajeve Rusije. Poto on tei pre svega narodnom prosveivanju, on ne objavljuje iskljuivo, pa ak ni prvenstveno, slobodnozidarske knjige. Naroito doprinosi on mnogo buenju interesovanja javnosti za prolost. Pod naslovom Drevnjaja rossijskaja Vivliofika (Stara ruska knjinica), on izdaje, najpre u svojim asopisima, mnoga istoriska dokumenta, a zatim itav niz zbirki istorijskih dokumenata; on najzad objavljuje jedan pokuaj jednog istoriskog renika ruskih pisaca. Godine 1787, on se laa drugog jednog smelog pothvata. Kada je rava etva izazvala glad, on hrabri narod i ubeuje ga da treba da se bori protivu toga narodnog zla. On organizuje skupljanje priloga u korist gladnih, i novac pristie sa svih strana. Nisu se samo njegovom pozivu odazvali njegovi prijatelji, slobodni zidari, ve i drugi. Jedan bogat trgovac i industrijalac Pohodjain, stavio mu je na raspoloenje nekoliko desetina hiljada rubalja, to dokazuje njegov sve vei ugled i njegovu veliku popularnost. Pomou suma tako prikupljenih, slobodnozidarska loa organizuje u velikim razmerama deljenje hleba, a zatim stvara rezerve ita. Da jedno privatno drutvo, koje raspolae velikim kapitalima, i nezavisno od vlade, moe da snabdeva knjigama po svome izboru itavu Rusiju; da ono moe, svojim sopstvenim snagama, da se bori protivu uasne napasti kao to je glad, to su zacelo bile novotarije koje su morale izazvati podozrenje vlade i uzbuniti i samu Katarinu. Carica nije nikada imala mnogo simpatija za slobodne zidare. Sve to je mistino i tajanstveno protivno je njenoj prirodi. Kao dobra volterijanka, ona je ismevala slobodne zidare u pozorinim farsama u kojima ih slika as kao siromane duhom, as kao arlatane, as kao varalice, to dovoljno dokazuje kakvo je lano i povrno shvatanje stekla ona o slobodnozidarskom pokretu. Ali kada je aktivnost moskovskih slobodnih zidara dobila onako veliki drutveni znaaj, njoj vie nije do ale. Ona u njima vidi sad samo opasne zaverenike, samo jednu bandu koja tei da smanji ugled dravnih vlasti u oima naroda i da ona zauzme njeno mesto. Ona poinje da trai u svakom

371

njihovom postupku neku politiku pobudu. Krui glas da oni odravaju potajne veze sa zakonitim naslednikom prestola Pavlom to je istina i da oni rovare protivu nje to je la, kao to su to kasnije dokazali autentini dokumenti. Kad je poela da se boji zaraze francuske revolucije, koju je isprva potcenjivala, ona se vie nije ustezala da ih goni. I pored uveravanja mitropolita Platona, koji je jemio za versku ispravnost Novikova i njegovih prijatelja, i pored nemoi sudskih vlasti da otkriju i najmanji dokaz njihovog politikog radikalizma, ona proglaava njihovu aktivnost za tetnu, nareuje da se zatvore i rasture sva njihova preduzea i da se Novikov zatvori u tvravu liselburg odakle e on izii tek posle Pavlovog stupanja na presto. Ona na taj nain jo jednom dokazuje da je, i pored ideja iznesenih u njenom Uputstvu, malo raspoloena da dopusti da uivaju politiku slobodu oni njeni podanici koji tee nekoj nezavisnoj akciji. Socijalna knjievnost. Ni Novikov, ni Framason nisu smeli da trae socijalnu reformu. Novikov je samo dokazivao potrebu da se odnosi izmeu spahija i muika dovedu u veu saglasnost sa oveanskim oseanjima. Slobodni zidari koji oekuju preobraaj drutva od moralnog usavravanja oveka, spremni su da odobre robovanje nekoliko miliona seljaka, samo da oni sami imaju duhovnu slobodu. Pri kraju Katarinine vladavine iri se jedno radikalnije uenje koje pretstavlja ne samo ukidanje seljakog ropstva i osloboenje muika. Knjievni pretstavnik ovog uenja je Radiev. Godine 1766, kad mu je bilo osamnaest godina, Radieva je poslala vlada u Lajpcig, sa nekoliko drugova, da tamo zavri svoje studije. On se tamo bavio do 1771 godine. Interesovanje koje su ovi mladi ljudi oseali prema nemakoj filosofiji ubrzo je ustupilo mesto oduevljenju za francuske pisce. U optoj filofosiji oni se zaklinju sada samo Helveciusom i Holbahom. U politici oni ne idu vie za Monteskjeom iji je duh zakona bio jevanelje za prethodnu generaciju, ve Mabli, iji ih spis Dravno pravo Evrope oduevljava toliko da naputaju predavanja nemakih profesora samo da bi se posvetili njegovom temeljnom prouavanju. I ako Radiev ne usvaja isto komunistiku Mablijevu teoriju i ostaje pristalica line svojine, on ipak vidi u jednakosti svih ljudi potrebnu podlogu prave slobode: Ljudi, pie on, raaju se meusobno jednaki; prema tome ne moe se smatrati za srenu ona zemlja u kojoj 100 graana punih oholosti plivaju u izobilju, dok hiljadama nedostaje obezbeena hrana i sklonite od nepogoda. Kada se vratio u Rusiju i poto je natenane prouio ruski ivot, sakupio je svoja prouavanja i rasmatranja u knjizi Putovanje iz Petrograda u Moskvu, objavljenoj godine 1790. On smatra da drutvene nedae potiu iz dva uzroka, ije mu se posledice ine podjednako kobne, a to su apsolutizam i seljako ropstvo, i podvlai vanost jedne politike reforme koja bi bila sposobna da uspostavi svemo zakona i slobodu zasnovanu na pravu. U alegorinoj i slikovitoj formi dokazuje on nemogunost za apsolutnog monarha, ak i kad je on veoma dobronameran da sazna istinu, koju preinaavaju dvorani i laskavci, i pokazuje u kakve zloupotrebe i u kakve nepravde ova nemogunost odvlai svakoga trenutka javne vlasti. U svojoj odi Slobodi, on napada despotizam jo smelije: on velia Kromvela to je naredio da

372

se pogubi Karlo I, ali mu zamera da je sruio tvravu slobode. U svom Putovanju iz Petrograda u Moskvu, on se izjanjava isto tako otvoreno protivu seljakog ropstva. On raspravlja o njegovom ukidanju sa toliko panje i pojedinosti, da se razni moralni, ekonomski i politiki dokazi na koje e se kasnije pozivati pristalice ukidanja nalaze ve svi pod njegovim perom. Ne samo da nije apstraktna, ve se njegova rasprava oslanja na opise istinitih dogaaja, u kojima ukazuje na odvratnu samovolju javnih vlasti i na tiraniju spahija. Ogroman uspeh njegove knjige treba pripisati svakako ovom smelom opisivanju realnosti ruskoga ivota. Razume se, Katarina se gnua ove smelosti, u kojoj ona vidi samo jednu manifestaciju revolucionarnog duha. Ona nareuje da se ta knjiga zapleni, a njen pisac progna u Sibir, odakle e se vratiti tek posle stupanja na presto Pavla I. Poeci nacionalne knjievnosti. U isto vreme kada politike i socijalne ideje postaju sve radikalnije i demokratskije, knjievnost se razvija polazei od prostog podraavanja francuskih uzora, to je ostalo kao naslee iz Jelisavetinog doba, ka prouavanju stvarnog ivota i izraavanju narodnog oseanja. Ovaj razvoj vidi se i u knjievnom radu same Katarine, koja pie komedije iz ruskog ivota, dramske hronike o predmetima iz narodne istorije, pabiri iz letopisa stare Rusije i sastavlja pripovetke za svoje unuke. Taj razvoj se jasno osea kod najveih tadanjih pisaca, eravina i Fonvizina, u poeziji a naroito u komediji, eravin je bolji kao lirski pesnik nego kao dramski pisac. I ako ponekad u svojim odama obrauje religiske i filosofske predmete kao O Bogu i u odi O smrti kneza Meerskog, on isto tako opeva as neki narodni dogaaj, kao u Vodopadu koju je napisao pod utiskom Potemkinove smrti, as pobede ruske vojske, as opet slavu Katarine II. Istina, ove ode izgledaju jo vetake, nametene i nadmene u poreenju sa pesnikim delima iz poetka XIX veka kao to su ode ukovskog, Baukova, Pukina, ali je dovoljno da se one uporede sa odama Lomonosova, da bi se uvidela sva veliina napretka to je uinilo rusko pesnitvo, u toku druge polovine XVIII veka. One su bogatije u pogledu pesnike sadrine, ma da one ne pokazuju pravu pesniku prirodu, i one su naroito ivlje i samoniklije; one se odlikuju izvesnom veselom jednostavnou. One su prirodnije i pribliuju se vie ivotu, ma da jo uvek bojaljivo, i ako se ne odriu potpuno starih tradicija. eranin uva jo uvek usko shvatanje poezije. Poto joj on pripisuje samo pounu vrednost, on joj pribegava samo kad hoe da obrauje uzviene predmete koje s vremena na vreme uveseljavaju satirina otstupanja i dobroudne ale. Sklonost ka realizmu uvlai se i u samu epsku poeziju. I ako Heraskov, u Vladimiru i Rosijadi i dalje slepo ide za francuskim uzorima i klasinim pravilima, Vasilij Majkov, i pored svoga velikog divljenja prema Sumarokovu, ipak naputa pesniku visokoparnost u Igrau i Jeliseju on iskoriuje svoje poznavanje narodnog jezika i narodnih obiaja da bi prestavio pravi narodni ivot, i u svome realizmu ide ak dotle da navodi nepristojne ale. Ruska tragedija odupire se vie

373

novim tenjama. Najinteresantniji tragini pisac iz vremena Katarinine vladavine, Knjanin, ide za primerom Sumarokova podraavajui tragedije Rasina i Voltera; on se od svoga prethodnika razlikuje samo umetnikijom obradom stiha i ozbiljnou tona. Na suprot tome, komedija ve pokazuje jasnu tenju da prouava svakodnevnu stvarnost, u mesto da presauje, kao Sumarokov, francuske uzore u rusku sredinu. Katarinine komedije sadre scene iz tadanjeg ivota. Komedije Fonvizina, Brigadir i Maloletnik slikaju u sjajnim prizorima ivot tadanjega plemstva. I ako je on najobdareniji komini pisac toga veka, Fonvizin ipak jo uvek posluno potuje knjievnu tradiciju; pored poronih karaktera, koji su pomalo preterani, on iznosi na scenu linosti pune vrlina, koje kao automati deklamuju banalna pravila osnovnog talenta, nadmauju ga naprotiv u realizmu. Takav je Lukin, koji pie komedije naravi i buni se protivu presaivanja francuskih uzora u rusku sredinu. Takav je Ablesimov, koji u svojoj operi Mlinar vraar, varalica i ljubavni posrednik, slika ivot prostog naroda i postie veliki uspeh. Satirian elemenat zauzima sve vie mesta u Komediji. Tako na primer Jabeda (Parnienje), od Kapnista, najznaajniji satirini komad toga vremena, ocrtava neumitnu sliku sudijske podmitljivosti, globljenja, samovolje i sporosti postupka. Svuda se vide klice jedne nove knjievnosti; ali e im trebati jo mnogo vremena da se potpuno razviju.

374

XIV. ALEKSANDAR I (18011825)

U pogledu unutranje politike vladavina Aleksandra I deli se na dva jasno ocrtana dela: u prvom, liberalne reforme, izvoene bez vrstine i doslednosti, zavrile su se veoma skromnim rezultatima, u drugom, reakcija poinje odmah posle rata 1812 i izaziva svojim nasiljima stvaranje tajnih udruenja i neuspelu pobunu od 14/26 decembra 1825 godine. 1. LIBERALNA REFORMA Dvolinost Aleksandra I. Politiki preokret Aleksandra I neopravdano je pripisivan njegovom nedostatku volje. Mnogi istoriari i pisci uspomena pretstavljaju ga esto kao oveka koji lako podlee suprotnim uticajima. Ustvari, on nije ni trska koja se povija po vetru, ni mekana glina koja se moe mesiti kako se hoe. To je, naprotiv, pod maskom varljive blagosti, ovek samovoljan i uporan, naviknut da namee svoju volju i da postie svoje ciljeve. Njegovi prvi vaspitai pretstavljaju ga kao ivahno dete, koje brzo prima svakovrsne utiske, ali kao stvorenje bez dubine, koje je vie sklono da samo povrno upozna stvari nego da duboko prouava neki problem. Vaspitni metod koji je na njega primenjen pojaava jo vie ovu uroenu crtu njegovog karaktera. Njegov vaspita Laharp, liberalan mislilac i vajcarski dravnik, ne moe pod uslovima dvorskog ivota da ga sistematski pouava pozitivnim naukama; on se ograniava na to da mu u slobodnim trenutcima ulije opte ideje o slobodi, pravdi i optem interesu, koje uenik posluno usvaja kao lepe izreke. U devetnaestoj godini Aleksandra osvaja ar liberalne ideologije koja je tada u modi: u jednom razgovoru sa mladim Poljakom Adamom artoriskim koji boravi sa svojim bratom kao talac na Katarininom dvoru, on vatreno tvrdi kako sanja o tome da prui, im stupi na presto, politiku slobodu svome narodu. Ovaj san ga mui jo vie od vremena kada se njegov otac popeo na presto, kada je prisustvovao despotskom mahnitanju Pavlovom i kada je osetio da i njega samog pritiskuje sva teina oeve tiranije. Tada on sklapa prijateljstvo sa jednom grupom mladih ljudi meu kojima su artoriski, Stroganov, Novoselev i Koubej, koji oekujui mogunost da u Rusiji zavedu jedan liberalan ustav, revnosno rade na objavljivanju na ruskom jeziku, prevoda stranih politikih rasprava i potpomau ak novano jedan asopis to ga izdaje Pnjin, uenik Radieva. Ali, iako rado mata o liberalnim planovima, on nema nameru da rtvuje svoj mir i svoje blagostanje njihovom ostvarenju, i nesposoban je da usvoji neku reformu koja bi ograniila njegovu linu vlast. Njemu je mnogo prijatnije da sanja o politikoj slobodi nego da se bori za njeno praktino ostvarenje, i on nju zamilja u tako nejasnom i apstraktnom obliku, da i ne uvia da je ona nesaglasna sa njegovim vladarskim pravima. Ovakvom njegovom

375

nainu miljenja treba pripisati njegovu liberalnu politiku; ako je ona bila kolebljiva, to je stoga to je uistini njegov liberalizam bio povran. Iako voli da sanjari, on nikako ne zaboravlja ivotne stvarnosti i ume veoma veto da iz njih izvue najvee koristi. To je okretan glumac. Stavljen jo od rane mladosti u jedan veoma delikatan poloaj, izmeu svoje babe i svoga oca, Katarine i Pavla, koji se nikako ne trpe, on pokazuje veliku gipkost. Kada je Katarina smislila plan da udalji Pavla od prestola u njegovu korist, on ume kao to smo videli da ostane omiljeni cariin unuk, iako se u isti mah pretvara da se divi reimu to ga je Pavle zaveo u Gatini i ostaje veran svome ocu vie iz straha nego iz oseanja dunosti. Dok svoju babu razneuje svojom arkom eljom da ita francuski Ustav iz 1791 godine, on u isti mah priinjava radost svome ocu oduevljenjem koje pokazuje za vojne vebe i za sve vetine vojnikog zanata. Svi njegovi uspesi su posledica njegove savrene vetine da osvoji poverenje drugih ljudi i da ustalasa ljudsku duu. On savreno poznaje vetinu pridobijanja ljudi prikrivanjem svojih potajnih misli, glumljenjem zavodljive iskrenosti pa ak i izvesne nevinosti, usled ega mnogi ljudi misle da je on blag i pomirljiv. No njegova blagost je samo prividna, i ona je samo jedno veto sredstvo da natera druge da rade na ostvarenju njegovih linih planova. Speranski ga naziva oparavalac; Madam De Stal mu kae: Vaa dua je najbolji ustav za va narod. I zaista nemoguno je odupreti se aru njegovog blagog osmeha od koga se raskravljuju ak i ledena srca i koji pobeuje i najupornije predrasude. Ali, u osnovi, on ostaje hladan i nepoverljiv: Ja ne verujem ni u koga, kae on ponekad u trenutcima iskrenosti. Prividna je takoe i njegova pomirljiva narav. U stvari, on je vrlo sposoban, kad smatra za potrebno da se dri vrsto onoga to je naumio i pored suprotnog miljenja njegove okoline. Tako on zakljuuje sa Napoleonom Tilzitski mir, na suprot dvoranima i javnom miljenju; tako se on odupire, kada je Napoleon zauzeo Moskvu navaljivanju svoje majke i svoga brata Konstantina koji ga preklinju da to pre zakljui mir; tako on ostaje uporno pri svojoj nameri, i pored primedaba Arakejeva koji je isprva bio protivan njegovom planu, da osnuje vojnike naseobine, i on ih odrava i pored strahovitih pobuna koje se tamo dogaaju. Treba konano napustiti legendu o Arakejevom uticaju na njegovu duu. Oigledno je da je Arakejev bio samo slepi izvrilac careve volje. Tako je dakle Aleksandrova blagost bila samo jedna taktika, a pod njegovom blagonaklonou postoji samo nepoverenje i preziranje ljudi. Ali se ova dvolinost sveti. Zbog toga to je morao da skriva svoje potajne misli i da nosi masku na svome lepom licu, on je sebe osudio na veliku duhovnu samou, koja je malo po malo ispunila njegovu duu ravnodunou i dosadom i zamraila svetle snove njegove mladosti. Poetak vladavine. Vest o Pavlovoj smrti i Aleksandrovom stupanju na presto izazvala je veliku radost meu prestonikim stanovnitvom. Prvi proglas novoga cara, to ga je urno sastavio Troinski iskusni dravnik iz vremena Katarine II, poveao je jo vie opte oduevljenje. Aleksandar u njemu izraava

376

svoju nameru da vlada u duhu i shodno oseanjima svoje babe; to e rei da je mrana Pavlova vladavina, koja je svuda posejala uas i obeshrabrenje, bila tako rei uklonjena iz ruske istorije. Na dan 12/24 marta 1801 godine, petrogradske ulice preplavila je radosna gomila naroda. Svuda blistaju arena odela i sijaju se kola sa ruskom zapregom, koje je Pavle bio strogo zabranio. Nepoznata lica prilaze jedno drugom i ljube se kao da je uskrnja nedelja. Narednih dana reaju se mnogi carski ukazi u kojima se ukida neka tegobna odluka prole vladavine. 13/25 marta odobrava se generalima oficirima i graanskim inovnicima otputenim iz slube da trae da im se vrate izgubljena prava. 14/26 ukida se zabrana izvoza robe iz inostranstva. 15/27 pomilovani su svi zatvorenici i politiki izgnanici i vraa se na snagu odredba da plemstvo bira sudije; 17/29 uspostavljaju se mesne ustanove koje je ukinuo Pavle; 19/31 nareuje se policiji da ne prelazi svoju nadlenost i da ne nanosi stanovnitvu nepravde niti da ga kinji; 22 marta/3 aprila ponova se otvaraju granice za prolaz putnika; 31 marta/12 aprila vraa se sloboda uvoenja knjiga i nota iz inostranstva i skidaju se peati svih privatnih tamparija; 2/14 aprila vraa se na snagu Povelja plemstva i uredba o optinama i obeava se da e se zavoditi novi porezi i da e se voditi rauna o interesima poljoprivrednika. Istoga dana, ukida se tajna kancelarija za politike poslove i daje se pomilovanje svima optuenima i okrivljenima, osim razbojnicima i ubicama; 8/20 uklanjaju se sa gradskih trgova stubovi na kojima su se prikivala imena prestupnika; 22 maja/3 juna izuzimaju se od telesnog kanjavanja svetenici i akoni osueni zbog krivica iz graanskog prava. Vraaju se prava svim rtvama Pavlove tiranije, uspostavljaju se staleke povlastice i plemiska i optinska autonomija; ponitavaju se ogranienja koja su trgovini nametnuta u politikom pogledu; ograniava se samovolja policije, iji se rad podvrgava zakonu; ukidaju se specijalni sudovi za politike krivce: to su naela kojima su proete prve odluke Aleksandrove vlade. Usled toga novi car postaje popularan. Svi vide u njegovim ukazima nagovetenje jednog novog doba u kome e se najzad moi slobodno da die. Ali ostaje da se udare temelji jednom reimu koji bi onemoguio vraanje samovolje. Ovaj zadatak je tei. On zahteva jedan jasno odreen program; za to su potrebni savetnici i saradnici u koje bi Aleksandar mogao imati poverenja. U to vreme, njegovi prijatelji iz mladosti daleko su od njega. Pavle, kome su se oni inili podozrivi, pourio se da rasturi njihovu grupu. artoriski, koji je bio poslan kao pretstavnik Rusije na dvoru Sardinije, nalazi se u Italiji; Novosilcev, koji je bio primoran da napusti otadbinu, ivi u Londonu; Koubej je u Drezdi; jedino je Stroganov ostao u Rusiji. Prvo to je Aleksandar uinio posle svog stupanja na presto, to je da ih pozove da se odmah vrate na dvor da bi se posvetili dravnim poslovima. Ali, ko e njih da zameni dok oni ne stignu? Bilo bi nepristojno da se osloni na ubice svoga oca. I ako je Palen najpre zadran na svom poloaju, i ako

377

je Panin pozvan sa svoga imanja u Petrograd i povereno mu voenje spoljnih poslova, ipak i oni i braa Zubovi moraju posle nekoliko meseca da se povuku na svoja imanja, pod raznim izgovorima, i da ieznu sa politike pozornice. Najblii carevi saradnici su u to vreme dravnici iz vremena Katarine II: Troinski, koji je sastavio njegov prvi proglas, i Bekleov, koji je ponovo zauzeo svoj nekadanji poloaj dravnog tuioca. I ako vrlo iskusni dravnici, ovim ljudima nedostaje lina inicijativa. Dva plaljiva pokuaja reforama oznaavaju njihov brzi prelaz na voenje dravnih poslova. Pre svega, na predlog Troinskog, Privremeni carevinski Savet, koji je bio ustanovljen za vreme Katarine, ukinut je i zamenjen 30 maja/11 aprila 1801 godine, jednim Stalnim Savetom. Sastavljen od 12 velikodostojnika koje imenuje car, ovaj Savet nema nikakvu upravnu nadlenost, ali je njegova dunost da prouava zakonske projekte i da podnosi caru samo one koji budu prihvaeni veinom glasova. Da bi pretstavljao jednu od najvanijih dravnih ustanova, njemu nedostaje pravo da bude upoznat sa svim zakonskim projektima. Jer, nita ne spreava cara da obnaroduje zakone i bez njegove saradnje. Pod ovakvim okolnostima on ima samo prividnu vlast i ne moe da igra u istini vanu ulogu. S druge strane, po carevoj elji Bekleov sastavlja jedan projekt zakona kojim se zabranjuje prodavanje muika bez zemlje. Podnesen na prouavanje Stalnom Savetu, ovaj projekat su energino napadali plemii, koji nisu bili raspoloeni da ublae seljako ropstvo. Bez navaljivanja, Aleksandar ga naputa i ograniava se da obnaroduje ukaz od 28 maja/9 juna 1801 godine, kojim se zabranjuje oglaavanje u novinama prodaja muika bez zemlje, ali ne zabranjuje samu prodaju. Odbor Prijatelja i prve reforme. U stvari, Aleksandar oekuje povratak svojih bliskih prijatelja da bi preduzeo, uz njihovu saradnju, sistematske reforme o kojima su oni zajedniki sanjali. Jo pre njihovog dolaska on je sa Stroganovom ugovorio, da svi oni, radi sastavljanja programa reforama, obrazuju jedan Odbor, ije e postojanje i rad ostati tajna. 24 juna/6 jula 1801 godine, ovaj odbor iji su lanovi Stroganov, Novosilcev, Koubej i artoriski dri svoju prvu sednicu. On se bez ceremonija okupio u privatnim carevim odajama i njegov rad sastojao. se od otvorenih i prijateljskih razgovora o politikim reformama. Aleksandrovo uee u ovom radu ne znai da on mora da, usvoji svako miljenje Odbora. Nekoliko puta on je odbio da prihvati predloge svojih prijatelja, koji se uopte uzev boje njegove upornosti. On je uostalom isto tako u tesnoj vezi sa drugom jednom vrlo razliitom grupom, koju obrazuju mladi tabni autanti Uvarov, Knez P. M. Volkonski, grof Komarovski, a naroito knez P. P. Dolgoruki, koji poinje da igra ulogu carevog ljubimca. Pre njih on saznaje miljenje visokoga plemstva, koje je neprijateljski raspoloeno prema smelim planovima Odbora Prijatelja. Nasuprot tome, on se ni malo ne uri da se priblii Arakejevu koji mu je, za vreme Pavlove vladavine, uinio neocenjive usluge, pomaui mu da izvruje svoju vojniku dunost i otklanjajui od njega gnev njegovog oca. Poto je pao u

378

nemilost zbog nemoralnih postupaka, Arakejev je na kratko vreme pred Pavlovu smrt bio prognan na svoje imanje Gruzino (u Novgorodskoj guberniji). Kada je postao car, Aleksandar koji mu je pre svog stupanja na presto pisao ljubazna pisma u kojima mu je govorio koliko eli da ga ponovo vidi nije hteo da prekrati njegovo izgnanstvo; on e ga ostaviti da pune dve godine ami u Gruzinu. Meutim, car se ne ograniava samo na saradnju Odbora Prijatelja. 5/17 juna 1801 godine, on je zatraio od senatora izvetaj o pravima i povlasticama koje bi trebalo dodeliti Senatu, kako bi mu se ponova dala vanost i ugled koje je imao kada je bio stvoren, a isto tako im je stavio u dunost da proue, uporedo sa Odborom Prijatelja, reformu svih dravnih ustanova. Senatori i Odbor Prijatelja rade odvojeno. Oni pokazuju uzajamno mnogo zle volje i nepoverenja. Senatori, nekadanji dravnici iz vremena Katarine II vide u lanovima Odbora Prijatelja samo opasne usijane glave, gotove da rtvuju dotadanji reim radikalnim teorijama koje su u modi; kao i stari eravin oni ih smatraju za jednu gomilu jakobinaca. Sa svoje strane, Aleksandrovi prijatelji oseaju samo preziranje prema starim senatorima, koje oni smatraju za okorele i zastarele reakcionare. Oslanjajui se na ovu uzajamnu ocenu, istoriari su dugo vremena smatrali da su tenje ovih dveju grupa bile nepomirljive, i da se dubok jaz bio stvorio izmeu okorelih reakcionara i korenitih reformatora. Objavljivanje zapisnika sa sednica Odbora Prijatelja, koje je pisao Stroganov, pokazalo je da je sve to bilo netano. U istini, s jedne strane, nekolicina starih dravnika, naroito braa Aleksandar i Simon Voroncovi, bili su naklonjeni liberalnim reformama; s druge strane, lanovi Odbora, ne samo da nisu bili onako radikalni kao to se verovalo, ve su dali dokaza, u izvesnim pitanjima, vee opreznosti nego mnogi liberalni starci. Tako na primer, jo odmah u poetku svoga rada, oni su se pokazali plaljiviji nego Braa Voroncov. Ovi su predloili da se obnaroduje, prilikom Aleksandrovog krunisanja, jedna Povelja ruskog Naroda, kojom bi se sveano proglasila nezastarljiva prava graana i jasno postavila naela jedne liberalne i reformatorske politike. Predlog koji su oni podneli, a koji je verovatno sastavio Radiev, njihov blizak prijatelj, kae u svome uvodu: Narodi nisu stvoreni radi vladara, ali je Provienje stvorilo vladare radi blagostanja i napretka naroda; zato car ustanovljava u svoje ime i u ime svojih naslednika, kao osnovni zakon, sledee lanove. Ovi lanovi dele se u dve grupe, od kojih jedna uspostavlja i potvruje prava priznata ranijim zakonima koja je Pavle delimino ukinuo, a druga proglaava pravna naela nepoznata ruskom zakonodavstvu, a koja se mogu ovako ukratko iskazati: 1 svaki graanin optuen zbog neke krivice ne moe biti lien svojih prava sve dok ne bude osuen od suda; 2 svaki optueni koga je sud oslobodio ne moe biti progonjen po drugi put za istu stvar; 3 svaki uhapenik koji nije podvrgnut ispitivanju u roku od tri dana posle njegovog hapenja moe zahtevati da se odmah pusti u slobodu; 4 zloin uvrede Velianstva kanjava se samo ako je izvren delom, a ne reima i spisima;

379

5 ne mogu se zavoditi novi porezi i dabine sem ukazom, koji e potpisati vladar, a obnarodovati Senat. Kada je Odboru Prijatelja ostavljeno u dunost da proui predlog Zakona Brae Voroncova, on se uasnuo i odbio ga. Odbor istie potrebu da se ne objavljuju nameravane reforme i da se sve njihove pripreme dre u najveoj tajnosti. Razglaavati prerano zakonske projekte i vladine namere, to bi znailo izlagati se opasnosti da se izazovu preterane nade, nemiri i pobune meu stanovnitvom; s druge strane, dodaje on, poto je narod naviknut da pridaje vanost samo onim aktima koja potiu od cara, reforme e u toliko vie imati autoriteta, to e izgledati da ih je potpuno pripremio i proklamovao sam car. Prema tome, projekt Povelje je naputen a odbor je odluio da nastavi svoj pripremni rad u velikoj tajnosti. U teoriskom pogledu, ima, istina, dubokog razmimoilaenja izmeu politikih shvatanja starih senatora i ideja lanova Odbora, pristalica zakonske politike slobode i ustavnog reima, anglofila i oboavalaca engleskih ustanova, koji su ubeeni da jedini normalan politiki reim jeste reim narodnog pretstavnitva. Ali u praksi, ovo razmimoilaenje svodi se skoro ni na ta, poto svi lanovi odbora smatraju da tadanja Rusija nije spremna da prihvati reim narodnog pretstavnitva, da e u njoj moi da bude organizovano narodno pretstavnitvo tek u dalekoj budunosti, a da se dotle treba truditi da se autokratija pomiri sa izvesnim elementima ustavnog reima. Ovo miljenje, koje je Katarina ve izrazila u svome Uputstvu, prilino je raireno meu starim senatorima. Prema tome, oni nisu toliko udaljeni od lanova Odbora koliko zamiljaju i jedni i drugi. Ono to ih razdvaja, to je pre politiki ideal nego praktini planovi. Razume se da se ovi planovi uvek ne podudaraju, ali oni nisu nepomirljivi. Plan o reorganizaciji centralnih ustanova podneo je odboru artoriski, a Novosilcev ga je dopunio itavim nizom napomena. On se zasniva na naelu podele vlasti. On ostavlja, bez ogranienja, zakonodavnu vlast caru, kome pomae jedan Savet sastavljen od svih ministara, koji imaju savetodavni glas. On poverava dravnu upravu ministrima, koji treba da zamene kolegijume to ih je stvorio Petar Veliki, i predlae da se ministarstvima d birokratska forma i da se potine linoj vlasti ministara. Najzad, on predlae da se ostavi samo nadzor nad sudstvom i dravnom administracijom Senatu, koji e imati da vri vrhovnu sudsku vlast, da prima izvetaje ministara i da ukazuje caru na njihove nepravilne postupke. Senatorski izvetaj o povlasticama i pravima Senata napisan pod uticajem jednog zakonskog predloga Zavadovskoga, ne odgovara pogledima Odbora Prijatelja. On dodeljuje Senatu ne samo kontrolu, ve i opte rukovoenje celokupnom dravnom upravom; on mu potinjava ministre i daje mu, sem toga, pravo da stavlja caru prigovore na zakone koje bi on smatrao za neumesne. Zakonski projekti izvesnih senatora idu jo dalje. Projekt A. Voroncova pretvara Senat u jedno posredniko telo izmeu cara i naroda, sa dunou da odrava u zakonskim granicama ispoljavanje vladaoeve vlasti. Projekt Mordvinova tei da

380

Senat bude sastavljen od izabranih pretstavnika plemstva. eravin predlae da mu se dodele u isti mah sudska i upravna nadlenost, koje bi on raspodelio na svoje razne otseke, kao i prouavanje zakonskih projekata. Izmeu zakonskih projekata Odbora i projekata senatora postoje uglavnom samo formalne razlike. Ni jedni ni drugi ne trae ukidanje apsolutne vlasti. Samo u pitanju raspodele nadlenosti oni su suprotnog miljenja. Aleksandrovi prijatelji ele da svedu nadlenost Senata na kontrolu sudstva i dravne administracije. Senatori, naprotiv, trae za sebe prvorazrednu ulogu u vrenju izvrne pa ak i zakonodavne vlasti. Ali, dok senatori tee da ojaaju vlast Senata, a Aleksandrovi prijatelji da se izvri podela vlasti i da im se dodeli tana odreena nadlenost, oni i jedni i drugi idu za istim politikim smerom: dovesti u saglasnost autokratiju sa izvesnim elementima ustavnog reima. Odbor Prijatelja pristupa takoe reavanju pitanja seljakoga ropstva. I ovde se ne moe rei da on trai korenite promene. On ne samo da ne pomilja na temeljnu reformu drutvenog poretka, ve pokazuje najveu bojaljivost pri ispitivanju deliminih mera, za koje on ak nije ni dao inicijativu, jer su njih predloili velikodostojnici koji nisu njihovi lanovi. Kada, na primer, na zahtev Aleksandrov, Odbor prouava zakonski predlog Zubova koji se odnosi na zabranu prodavanja muika bez zemlje, Novosilcev, iako se izjanjava za naelnog pristalicu ove mere, ipak je smatra za neumesnu u tome trenutku i veoma opasnu; on pretskazuje da e ona izazvati ozbiljnu uzrujanost plemstva, koje e je tumaiti kao prvi korak ka ukidanju seljakoga ropstva. Iako mu Stroganov vatreno odgovara tvrdei da e se plemstvo, koje je u slubi drave, pomiriti sa svakom odlukom vlade i da je jo opasnije dovesti seljake do oajanja ostavljajui ih u njihovom munom poloaju, iako Koubej i artoriski pobijaju takoe njegovo tvrenje, Odbor ipak ne donosi nikakvu odluku, ve posle zavrene diskusije prelazi na tekue poslove ne poklanjajui vie panju seljakom ropstvu. Kada Aleksandar, poto je ponovo uzeo i dopunio jedan zakon Mordvinova, predlae da se ljudima obinoga porekla d pravo da kupuju ne samo zemlje bez muika kao to je traio Mordvinov, ve i zemlje naseljene seljacima, no ipak ograniavajui njihovo pravo nad tim muicima, tako da se malo ublai seljako ropstvo a da se ne otete interesi plemstva, lanovi Odbora slono stavljaju primedbe. Oni naposletku pristaju da dadu ljudima obinoga porekla pravo kupovanje zemlje, ali bez muika, i tu odluku potvrdie jedan ukaz 12/24 decembra 1801 godine. Svi ovi predlozi za reforme imali su za rezultat samo ukaz i proglas od 8/20 septembra 1802 godine. Ovaj ukaz tie se prava i dunosti Senata. Uprkos eljama senatora, on im dodeljuje samo kontrolu nad sudstvom i proveravanje zakonitosti administrativnih mera. On im takoe priznaje pravo prigovora, ali u takvoj formi koja doputa da se ono protumai kao ogranieno i da se moe primenjivati

381

samo na ranije proglaene zakone. To im je Aleksandar stavio do znanja im su oni prvi put pokuali da primene to pravo. Proglas propisuje stvaranje osam ministarstava. Ali ova ministarstva jo nemaju birokratsko obeleje; Aleksandar je vie voleo da ne ukine odjednom kolegijumske forme i ograniio se da postavi ministre, kao odgovorne stareine, na elo nekadanjih kolegijumskih otseka. Tek posle tri godine, uz pripomo Speranskog, Koubej koji je postao ministar unutranjih poslova preobraava itav svoj otsek dajui mu isto birokratsku organizaciju; ostala ministarstva doivljuju isti preobraaj tek 1811 godine. Ustvari, reforma iz 1802 godine samo je proirila na sve otseke jedan sistem koji je, ba pod imenom ministarstva, bio ve primenjen u izvesnim odeljenjima jo za Pavlove vladavine, kada su ministarstvo dravnih dobara i ministarstvo trgovine bili obrazovani sjedinjavanjem nekadanjih kolegijumskih otseka i bili potinjeni linoj vlasti ministra. Iako proglas ustanovljava odgovornost ministara pred Senatom, ta odgovornost je isto prividna, jer ona ne obuhvata tajne dravne poslove; a kako broj i priroda ovih poslova nisu tano odreeni, ministri mogu po svojoj volji ograniiti senatsku kontrolu. Osim toga, odgovarajue vlasti ministara i Stalnoga Saveta nisu opredeljene. Samo ministri, bez drugih lanova Saveta, obrazuju jedan odbor koji moe da podnosi svoje zakonske predloge neposredno vladaocu, bez prethodnog pretresa u Senatu. Tako reforma iz 1802 godine ne ostvaruje potpuno ni ideje senatora ni ideje Odbora Prijatelja. Ustanovljavanje ministarstava poboljava rad dravne administracije, ne menjajui niukoliko nekadanje osnove politikog reima. U seljakom pitanju, jedina vana odluka pripremljena je van Odbora Prijatelja. To je bio ukaz od 20 februara/4 marta 1803 godine o slobodnim zemljoradnicima, i njega je predloio Sergej Rumjancev, i on je bio prouen, sa Aleksandrovim pristankom, u Stalnom Savetu. On obavezuje spahiju koji je od svoje volje pristao da oslobodi svoje muike, pa bilo da se tie jedne usamljene porodice ili pak itavoga sela, da im ostavi kao linu svojinu jednu parcelu zemlje, iju e veliinu i cenu odrediti slobodno i sporazumno zainteresovane strane. Ovi osloboenici, postavi na taj nain sopstvenici zemlje, obrazuju jedan nov stale, takozvane slobodne zemljoradnike. Obnarodovanje ovoga ukaza izazvalo je meu plemiima veliku uzrujanost i ivo negodovanje, koje se ubrzo utialo kada se uvidelo da on ne zadire u pravo spahije, da ne menja niukoliko poloaj muika, ve da se on odnosi samo na sluajeve svojevoljnog osloboavanja muika. Za itave vladavine Aleksandra I bilo je samo 160 ovakvih sluajeva, pri emu je osloboeno 40.000 muika. Rad i padanje u nemilost Speranskoga. Beznaajni rezultati ovih prvih reforama objanjavaju se velikim delom samim ciljem koji su sebi postavili reformatori. Hteti udariti zakonske temelje izvesne politike slobode a ne ograniiti samodrnu vlast, i smanjiti zavisnost muika a ne ograniiti prava njihovih gospodara, to je znailo hteti reiti kvadraturu kruga.

382

U narednim godinama spoljni dogaaji privlae svu Aleksandrovu panju. Poto je bez ikakvog uspeha, najpre zajedno sa Austrijom, a zatim zajedno sa Pruskom, ratovao protivu Napoleonove Francuske, zakljuio je u Tilzitu sa Napoleonom ne samo mir, ve i savez, i pridruio se kontinentalnom bloku drava to ga je Napoleon organizovao protivu Engleske. Istina, sada se zna da je to bila samo njegova taktika; on eli da dobije u vremenu, da prikupi snagu i da saeka povoljniju meunarodnu situaciju da bi se konano obraunao sa svojim pobediocem; divljenje koje on u Tilzitu pokazuje prema Napoleonovoj linosti prividno je; on se tu slui onom dvolinou u kojoj je bio virtuoz. Ali njegovi podanici ne mogu da shvate njegov nagli preokret. Divljenje koje su prema njemu oseale razne drutvene sredine ustupilo je mesto manifestacijama jasno izraenog nezadovoljstva. Vojni porazi bili su toliko tei, to je od vremena Katarine II nacionalni ponos znao samo za sjajne pobede. Ekonomski interesi trpeli su od kontinentalne blokade koja je zatvarala engleska trita izvoznicima ruskih sirovina. Svuda se javlja agor negodovanja. Na samom dvoru Aleksandar vidi kako njegovu politiku ometa jedna grupa koju predvodi njegova majka, carica udova Marija Fjodorovna. On ne poputa, jer zna ta hoe; ali on osea potrebu da sa nekim podeli odgovornost koja ga pritiskuje i upravo ta potreba izgleda da ga potstie da se vrati, ali u jednom sasvim drugom smeru, reformi drave. U trenutku kada pomilja da zameni apsolutnu monarhiju ustavnom monarhijom, on ne moe vie da rauna na saradnju svojih nekadanjih prijatelja. Odbor Prijatelja rasturio se sam od sebe. Svi njegovi lanovi, ubeeni anglofili, ne odobravaju francusko-rusko zblienje upereno protivu Engleske, i oni su se jedan za drugim udaljili od Aleksandra. Ali je car na drugoj strani naao potrebnog saradnika, najistaknutijeg ruskog dravnika XIX veka, Speranskog. Ovome sinu jednog svetenika iz Vladimirske gubernije, njegove izvanredne umne sposobnosti otvorile su najpre vrata crkvenog seminara u Vladimiru, a zatim Crkvene Akademije u Petrogradu. Za vreme svojih studija u Akademiji, on propoveda u crkvi, i u svojim propovedima, od kojih nam je ostalo nekoliko, on ve pristupa suprotno tradicijama isto politikim pitanjima o kojima govori u jednom oevidno liberalnom duhu. Poto je sjajno zavrio svoje studije u Akademiji, on je u njoj zauzeo jednu katedru filosofije. Ali njegova uroena sklonost ka politici vue ga da stupi u slubu drave, gde se njegov talenat i njegova velika obrazovanost brzo istiu. U filosofiji, u pravu i politici njegovo znanje je ogromno. On ima otru i jasnovidnu inteligenciju, kao i veliki dar da izrazi najsloenije idejne kombinacije u formi koja je isto toliko jasna koliko i otmena. Aleksandrovi prijatelji ocenili su brzo dubinu njegovog uma i blistavost njegovog pera. Veliki broj njihovih izvetaja i njihovih predloga njegovo su delo. Kada je Kobuej postao ministar unutranjih poslova, uzeo je Speranskog za efa svoje kancelarije. Ubrzo je i car, im mu je on mogao podneti direktno prve izvetaje, shvatio da ovaj sveteniki sin, skromnoga porekla

383

nadmaa u mnogom sve ostale njegove saradnike. Kada je polazio na sastanak u Erfurtu, on ga je poveo, i kada ga je jednog dana zapitao za njegove utiske o inostranstvu, Speranski mu je odgovorio: Kod nas su bolji ljudi; a kod njih ustanove. Car je na to odgovorio: O tome emo jo razgovarati kad se budemo vratili u svoju zemlju. I zaista odmah po svom povratku u Rusiju on daje nalog Speranskom da sastavi predlog jednog Ustava. Odavno je ve Speranski razmiljao o ovome problemu. U nekoliko politikih rasprava, koje je napisao u vie mahova i koji su nam ostali, nailazi se uvek na ista naela. Njegova jasnovidna inteligencija pokazuje mu da ne mogu postojati zakonske zatite u apsolutistikom reimu. U jednoj poruci upuenoj Odboru Prijatelja on napominje da sloboda ne moe da bude obezbeena zakonskim putem drukije sem pomou jednog sistema ustanova koje ne mogu biti u saglasnosti sa autokratijom, i da e ako se ostane pri apsolutizmu iz toga proizii samo prividna i lana zakonitost, koja e biti prost veo samovolje vlasti. I ako je do kraja ostao veran ovome ubeenju, nasuprot tome njegovi pogledi na prirodu ustava koji je potreban Rusiji menjali su se nekoliko puta. U prvoj raspravi od onih koje su nam poznate on je predlagao engleski sistem dva doma, dodeljivanje politikih povlastica klasi velikih zemljoposednika, i zavoenje naela nedeljivog nasledstva. Kad mu je Aleksandar stavio u dunost da sastavi predlog ustava, on smatra u tome trenutku da potrebni uslovi za stvaranje jedne nezavisne politike aristokratije sastavljene od velikih zemljoposednika ne postoje jo u Rusiji, da naelo nedeljivog naslea ne moe u njoj imati uspeha i da e svaki pokuaj da se ono zavede imati kobnih posledica, te je on stoga pristalica jednodomog sistema. U uvodu svoga predloga iz 1809 godine, on postavlja tezu, saobrazno optem zakonu koji upravlja revolucijom evropskih politikih reima, Rusija treba da pree sa apsolutizma na slobodu zasnovanu na narodnom pretstavnitvu i zakonodavnoj vlasti naroda i on se poziva na nekoliko injenica da dokae kako apsolutizam ne moe vie da zadovolji rusko drutvo, ve ga naprotiv jako ozlovoljava. Sam predlog ukazuje koje ustanove mogu da obezbede Rusiji preimustva politike slobode. On polazi od naela podele dravne vlasti. Na elo zakonodavne vlasti on stavlja dravnu Dumu a to e rei poslaniku skuptinu; na elo izvrne vlasti, ministre, a na elo sudstva, Senat. Ispod ove tri centralne ustanove stavlja on tri uporedna niza mesnih pretstavnikih ustanova, koje pretstavljaju krunu tih ustanova. On deli carevinu na gubernije, okruge i srezove. I za svaku od ovih upravnih jedinica predvinja po jednu dumu i po jednu direkciju. On predlae da se stvori sreska Duma, koja treba da se sastaje svake tree godine i u koju bi uli svi zemljoposednici bez izuzetka, bez obzira na veliinu njihovih imanja i njihovog drutvenog stalea, kao i pretstavnici slobodnih ili dravnih seljaka, i to po jedan na izvestan broj ognjita. Ova duma imenuje jedan izvrni organ, sresku direkciju, i alje u okrunu dumu, jednog svog pretstavnika koji nosi sa sobom njenu svesku zahteva. Okruna duma sastavljena od pretstavnika svih sreskih duma, bira isto tako jednu okrunu direkciju i alje u

384

gubernijsku dumu jednog poslanika koji nosi njenu svesku. Gubernijska duma sastavljena od poslanika svih okrunih duma, imenuje jednu gubernijsku direkciju i alje jednog poslanika u dravnu dumu. Ova, konano, pretstavlja sve kategorije zemljoposednika i dravne seljake, sastaje se svake godine u odreeni dan, bez naroitog carevog poziva. Ona ima finansisku i zakonodavnu nadlenost: izglasava budet i zakone; i ako, sem u izvesnim, vrlo retkim sluajevima, nema zakonodavnu inicijativu, ipak ni jedan zakon ne moe da bude obnarodovan dogod ga ona ne odobri veinom glasova. Ministri, koje imenuje car, odgovaraju samo za zakonitost njihovih odluka pred Dumom. Senat, kome je poverena sudska nadlenost je izborno telo; itav sistem mesnih sudova sa izabranim sudijama po srezovima, okruzima i gubernijama, stavljen je pod njegovu kontrolu. Najzad, jedno Carevinsko Vee pomae caru. Sastavljeno od velikodostojnika koje imenuje car, ono nije druga skuptina, ve prosto savetodavno vee pridodato vladarevoj linosti, kome ono daje svoje miljenje ne samo o zakonodavnim pitanjima, ve o svim poslovima koje car iznese pred njih. Tako, predlog ustava to ga je sastavio Speranski predlae pretvaranje autokratske monarhije u ustavnu. Aleksandar ga usvaja, ali odluuje da ga samo postepeno ostvaruje. 1/13 januara 1810, Carevinsko Vee je ustanovljeno, i Speranski je naimenovan za dravnog sekretara a to e rei povere mu otpravljanje svih poslova Vea. Godine 1811 ministarstva su organizovana, reforma Senata i stvaranje dravne Dume doi e zatim, ali padanje u nemilost Speranskog prekida u isti mah i njegovu sjajnu karijeru i izvrenje njegovog plana. Od 1809 do sredine marta 1812 godine, Speranski upravlja svim dravnim poslovima: on je Aleksandrova desna ruka i uiva punu vlast. Ali ukoliko se poveava njegova aktivnost, neprijateljsko raspoloenje to ga prema njemu pokazuju izvesne sredine postaje sve jae. Visoko prestoniko plemstvo gleda prezrivo na toga plebejca, tog skorojevia, i ne moe da mu oprosti njegovu ravnodunost prema branim ponudama koje mu ine aristokratske porodice u elji da se orode sa svemonim carevim ljubimcem, jer ostajui veran uspomeni svoje ene, jedne vaspitaice engleske narodnosti koju je rano izgubio, odbija on i najbolje enidbene partije. Osim toga, on ima protivu sebe i inovnike. Ubeen da e nove ustanove zahtevati administrativno osoblje sa vie obrazovanja, on eli da uzdigne duhovni nivo inovnika, te na njihovo veliko gnuanje zavodi dravne isplate obavezne za svakog kandidata. Dvorani su isto tako ljuti na njega to se trudi da ukine povlaena zvanja i da prispodobi slubu na dvoru ostalim kategorijama dravne slube, ukidajui dotadanje povlastice. Povrh toga, on je u jednom vrlo nezahvalnom poloaju, jer Rusija preivljuje jedan teak period. Poto vanredni vojni izdaci, nesreenost novanog sistema koja je nastala usled preteranog izdavanja asignata (papirnog novca), zatim stalni deficiti i tekoe poveane usled kontinentalne blokade zahtevaju poveanje poreza, on sastavlja jedan plan o saniranju finansija, pa pored ostalih finansiskih mera predlae

385

zavoenje progresivnog poreza na plemiske zemljine posede. Smatrajui ga za potpunoga gospodara dravne sudbine, javnost na njega baca odgovornost za sve ivotne tekoe, i zbog toga ga svi jo vie mrze. Najzad, njega mrze i svi oni koji se boje svake novine i koji vole da se ne dira u stari reim, kao to je na primer konzervativni salon Aleksandove sestre koju on najvie voli, Katarine Pavlovne; ona je udata za Oldenburkog kneza i nalazi se u to vreme u Tveru. U tome salonu Rostopin ga otro kritikuje, a uveni istoriar i knjievnik Karamzin ita svoj uveni spis O starinskoj i modernoj Rusiji u kome napada reforme tvrdei da je apsolutna vlast glavno jemstvo za sreu Rusije i da je bilo dovoljno umesto to su izmenjene centralne ustanove nai pedeset odlinih gubernatora. Meutim ogorenost Katarine Pavlovne, prema kojoj Aleksandar osea veliku nenost, neobino je opasna za uspeh reforme. Tolikim neprijateljima Speranski suprotstavlja samo poverenje koje uiva kod cara, svoje line sposobnosti i svoje znanje. Da bi se upropastio njegov ugled, pribegava se jednoj odvratnoj kleveti, u trenutku kad Aleksandar ide ka brzom raskidu sa Napoleonom. Spletkai, meu kojima veanin Armfeld i ef kabineta ministarstva policije Sanglen, optuuju ga da odrava potajne veze sa Napoleonom. Njegovi neprijatelji dokopali su se udno ove klevete. Ako se on kao to je danas poznato zaista i dopisivao potajno sa Parizom, on je to inio po nareenju samoga Aleksandra, koji je uporedo vodio dve diplomatske politike, zvaninu, putem ministarstva spoljnih poslova, i tajnu, preko poverljivih ljudi. Car dakle ne moe da veruje u krivicu za koju ga optuuju, ali ne smatra da je moguno zadrati ga i dalje, posle tako teke optube, na elu vlade, i to uoi velike borbe sa Napoleonom. Car ga poziva i izjavljuje mu da bi u svakom drugom vremenu proveravao nekoliko godina sve te optube pre nego to bi se odluio da ga udalji sa vlasti, ali da je uoi rata primoran da zadovolji javnost rtvujui svog glavnog saradnika. Speranski, svrgnut sa svih svojih poloaja, prognan je najpre u Ninji Novgorod, a zatim jo dalje, u Perm. Pomilovan 1816 godine, postavljen je za gubernatora Pence. Dok moli za doputenje da se vrati u Petrograd, naimenovan je godine 1819 za generalgubernatora Sibira, iju upravu korenito reformie. Tek godine 1821 pozvan je natrag u Petrograd i naimenovan za lana Carevinskog Vea, ali vie nije mogao biti onako blizak Aleksandru. Njegov pad zaustavio je izvrenje njegovog plana o reformama. On je od njega uspeo da ostvari samo dva dela: stvaranje Carevinskog Vea godine 1810, i preureenje ministarstava godine 1811; no ove reforme, izdvojene iz celine, ne odgovaraju uostalom vie njegovom prvobitnom planu. Ministarstva su, istina, bila preureena prema naelu line vlasti ministara, a svi ostaci ranije kolegijumske organizacije uklonjeni; ali odgovornost ministara pred narodnim pretstavnitvom ne postoji, poto go pretstavnitvo nije ni ustanovljeno. Carevinsko Vee, sastavljeno od velikodostojnika koje imenuje car, postalo je, istina, savetodavni organ za zakonodavna pitanja; ali je i tu nadlenost prigrabio Odbor ministara, koji je Speranski nameravao da rasturi. I tako je silom prilika ta

386

reforma, koja je trebalo da poslui zavoenju ustavnog reima, imala za rezultat samo birokratsku centralizaciju i pojaavanje ministarske samovolje. 2. REAKCIJA Patriotski rat iz 1812 godine, koji je imao za posledicu pohod na Pariz i pad Napoleona, duboko je izmenio politike poglede ruskoga drutva i samoga Aleksandra. Aleksandrov misticizam. Napoleonovo zauzimanje Moskve i strah od novih poraza bacili su cara u jednu otru moralnu krizu. Njegov sanjalaki izgled skriva jaku duevnu borbu. Pod uticajem jednoga od svojih najbliih prijatelja, kneza A. N. Golicina, nekadanjeg bezbonika koji je sad postao mistiar i koji ga potstie da potrai utehu i ohrabrenje u veri, on postepeno pada u misticizam. U isto vreme postaje on sve nepoverljiviji i prezriviji prema svojoj okolini. Ovo duevno stanje pojaava se posle pobede nad Napoleonom i komplikacija Bekog Kongresa. Kada se Napoleon vratio sa ostrva Elbe, Aleksandar se pribliuje baronici Kridener, koja je, posle svoje burne i raskalane mladosti, postala mistina proroica i ija je pretskazanja neko vreme pratio sa strasnim interesovanjem. U to vreme smilja on plan da bratski ujedini hrianske vladare i da ih privoli da se uzajamno obaveu da e se u svojim meusobnim odnosima kao i u odnosu na svoje podanike drati evanelskih naela. Njegova je zamisao o stvaranju Svete Alijanse. Iako su diplomata Sturdza i grof Kapodistrija, Grk sa Krfa, uestvovali u konanom sastavljanju toga slavnog dokumenta, iako su gospoa Kridener i Bergas bili pozvani da proue plan o tome savezu, ipak je koncept za taj ugovor bio napisan rukom samoga cara. Poslednje Aleksandrove liberalne pomisli. Misticizam, koji je on usled svoga karaktera sklon da unese ak i u istu politiku, spreava Aleksandra da odjednom i nepovratno raskine sa svojom liberalnom prolou. Ubrzo po zavretku borbe sa Napoleonom, dogaalo mu se ponekad da se vrati svome snu o ustavnoj monarhiji. Godine 1814, kod madam de Stal u Parizu, on daje prave liberalne izjave: govori prezrivo o Ferdinandu VII, koji je, tek to se nanovo popeo na panski presto, ukinuo ustav; on se isto tako nepovoljno izraava o Burbonima uopte, za koje kae da su nepopravimi zbog njihove slepe privrenosti starome reimu; on takoe izraava nadu da e videti osloboenje ruskih muika jo za vreme svoje vladavine. Ali ove lepe fraze ne odgovaraju vie njegovim stvarnim namerama. Ako uistini i oslobaa muike, on to ini samo u baltikim pokrajinama: u Estoniji godine 1816, u Kurlandiji godine 1817 i u Livoniji godine 1819. Pa i tada daje im on samo linu slobodu; plemii, koji i dalje zadravaju zemlju, obavezni su samo da prema slobodno sklopljenim ugovorima izdaju pod zakup odreene

387

parnice zemlje seljacima koji su sad postali zakupci, a seljaci koji ne uspeju da uzmu zemlju u zakup, osueni su da budu samo poljoprivredni nadniari. U pravoj Rusiji pak, on ne ini nita za muike. Izvesne sredine to meutim rado pomiljaju na ukidanje seljakoga ropstva. Ideje Adama Smita o preimustvima slobodnoga rada u nareenju sa prinudnim poinju da prodiru u obrazovano drutvo; s druge strane, vladajue sredine boje se da pobune muika ne poremete javni mir; najzad, izvesni dvorani interesuju se za to pitanje u nadi da e zadobiti naklonost cara, koji i dalje pokazuje simpatije za ideje o osloboenju muika i ispoljava svoju odvratnost prema despotizmu spahija. Zato mnogi pisci poinju da sastavljaju predloge za osloboenje muika. Ali Aleksandar ne osea isto reformatorsko oduevljenje. Kada su se godine 1816 ezedeset i pet bogatih plemia iz Petrogradske gubernije dogovorili da istovremeno oslobode svoje muike pod uslovima koje su zajedniki izradili, car, umesto da odobri tu njihovu nameru kao to su oni oekivali, kori ih i ak sumnjii da su hteli da povrede njegova prava: Ostavite meni, kae on njihovom pretstavniku, knezu Vasilikovu, brigu da izdajem zakone za koje budem smatrao da e biti najkorisniji mojim podanicima.. Godine 1818 trai on od Arakejeva da sastavi predlog o osloboenju muika koji ne bi niukoliko vreao ili poniavao spahije i koji ne bi zahtevao od dravne uprave nikakvu prinudnu meru. Bio je to veoma teak zadatak. Arakejev se izvukao iz te tekoe predlaui da drava postepeno otkupi muike i da im izda pod zakup po dve desjatine zemlje na svako lice; dravna blagajna bi namenila za taj posao po pet miliona papirnih rubalja godinje; otkupljivanje ne samo da ne bi bilo obavezno, ve bi se moglo vriti samo po pristanku spahija. I ovaj predlog, kao ni druge sasvim razliite od onoga, Aleksandar nije ni pokuao da ostvari. Isto tako se on povremeno vraa svojim nekadanjim planovima o politikim reformama. Kada je postao kralj Poljske na osnovu odluka Bekog Kongresa, dao je svojim novim podanicima jedan liberalan Ustav 15/27 marta 1818 godine otvorio je on lino prvu Dijetu kraljevine Poljske, i u svom govoru, koji je nainio veliki utisak u Rusiji, izjavio je kako se on nada da e, sa Bojom pomou, proiriti poljski Ustav na sve delove svoje carevine, Tako je on sveano potvrdio da se nije odrekao plana da od Rusije naini ustavnu monarhiju. Iste godine stavio je u dunost Novosilcevu da sastavi predlog Ustava za Rusiju. Ovaj predlog, pod naslovom Osnovna povelja Ruskoga carstva, bitno se razlikuje od onoga to ga je sastavio Speranski 1809 godine: pre svega, po primeru Napoleonove Francuske, on se stvarno odrie izborne prakse i poverava caru da on imenuje poslanike na osnovu liste predloga; zatim, delei carstvo na namesnitva sa nezavisnim Dijetama koje imaju ograniene zakonodavne nadlenosti, on se izjanjava za federativno ureenje ustavne monarhije. Ali i ovaj predlog doivljuje istu sudbinu kao i predlozi za osloboenje muika; Aleksandar ga naputa i ne pokuavi da ga ostvari. Orue Aleksandrovog despotizma: Arakejev. Ubrzo Aleksandar naputa ak i svaku liberalnu pomisao. On sve vie naginje ka reakciji i

388

despotizmu. Njegova desna ruka, skoro njegov jedini saradnik u svim dravnim poslovima bie otsada Arakejev, ije je ime posluilo da se obelei najcrnja reakcija i najneogranieniji despotizam, takozvana arakejevtina. Iako neobrazovan i neznalica, Arakejev ima smisla za dravne poslove. On je od prirode inteligentan, ali je njegova inteligencija bez dubine, i ona se zadrava samo na povrini stvari, na beznaajnim pojedinostima i na formalnostima. Njegovoj divljoj svireposti pridruuje se krajnja oholost, koja ide ak do prostatva. Sa cininom otvorenou priznaje on da briga da se dodvori caru u svemu i uvek, potiskuje kod njega sve ostale, pa ak i brigu o dravnim interesima. I upravo tim ispoljavanjem psee vernosti prema carevoj linosti umeo je on da pridobije i sauva potpuno poverenje Aleksandra I, i da bude jedini ovek koga je potedela careva sumnja. On zadobija naklonost cara koji je od prirode sklon da se kree izmeu dveju krajnosti skoro u isto vreme kad i Speranski. U to doba on ini jednu stvarnu uslugu dravi usavravajui veto rusku artileriju. Za vreme patriotskog rata i pohoda na Francusku, on se jo vie pribliava Aleksandru, uzima sve veeg uea u voenju dravnih poslova i naposletku postaje neophodno potreban caru. On se tada istavlja kao kakav zid izmeu cara i naroda; postalo je nemoguno da se car upozna ili ak i da mu se samo dostavi ma ta bez njegovog posredovanja. Stvarno, sve do kraja Aleksandrove vladavine, on igra ulogu pravoga carskog namesnika. No iz ovoga ne treba zakljuiti, kao to se esto inilo, da je on potpuno vladao nad svojim gospodarem i da ga je potinjavao svakom svom prohtevu. On je, naprotiv, bio samo jedno slepo orue u njegovim rukama, samo njegov rob, i tu lei tajna milosti koju je uivao. Istina, on je postupcima koje je upotrebljavao da bi izvrio carevu volju utiskivao ig svoje grube i divljake prirode, ali je on ipak bio samo prost izvrilac jedne politike iji je pokreta bio sam Aleksandar, nekadanji liberalni zanesenjak koga su sve vie osvajale reakcionarske ideje i reakcionarska oseanja. Politika i duhovna reakcija. Aleksandrove reakcionarne ideje i svemo Arakejeva, ija je gvozdena pesnica, u oima carevim, jedino sposobna da zatiti utvreni reim od svakoga opasnog nasrtaja, dostiu svoj vrhunac oko 1820 godine. Te godine, na konferenciji mira u Tropau, car otvoreno priznaje Meternihu da ali svoje nekadanje oduevljenje za liberalne ideje, da on uvia njihovu opasnost i da smatra za potrebno da posveti sve svoje snage uvanju i uvrivanju dotadanjega reima. U Tropau mu stie vest o jednom neobinom dogaaju: u Petrogradu se Semjonovski gardiski puk bio pobunio i ceo je zatvoren u Petropavlovsku tvravu. Uistini, nije bilo pobune, ve su vojnici tom prilikom iskoristili jedno svoje zakonsko pravo, a to je da podnose albe na svoje stareine prilikom smotre trupa. Semjonovskim pukom komandovao je od nedavna pukovnik varc, jedan tienik Arakejeva. Naroito postavljen sa zadatkom da uspostavi

389

strogu disciplinu, jer je Arakejev optuivao mlade liberalne oficire da kvare disciplinu postupajui oveno sa svojim vojnicima, varc je otpoeo da kanjava vojnike svirepim telesnim kaznama. Vojnici su izgubili strpljenje; prilikom jedne smotre, kada su po obiaju bili zapitani da li imaju da se poale na svoje stareine, jedna eta istupila je da se ali na svirepost pukovnika varca. Ovaj postupak, iako zakonit, protumaen je kao neposlunost, i umesto da je ispitana opravdanost te albe, zatoena je cela ta eta. Ceo puk izjavio je tada da se slae sa kanjenom etom i doao u tvravu da i on bude zatvoren. im je doznao za taj dogaaj, Aleksandar ga je pripisao potajnoj revolucionarnoj propagandi i u tome video dokaz da se u Rusiji potajno razvija revolucionarna zaraza. Nekoliko generala uveravaju ga da taj sitan dogaaj nema politiko obeleje. Jedino Arakejev, iskoriujui injenicu da su zaista naena dva politika pamfleta u blizini kasarne Semjonovskog puka, pohitao je da potvrdi careve sumnje. Od toga trenutka, stroge mere protivu knjievnosti i javne nastave pojaavaju se. Postupci cenzure granie se ponekad sa besmislenou; najbezazlenija dela sumnjie se da su buntovnika; univerziteti se smatraju za rasadnike bezbonitva i prevratnikih ideja. Usled Aleksandrove sklonosti ka misticizmu, borbu vlasti protivu slobode politikog miljenja prati izvesna verska propaganda koja se izvrgava u vojniku zatucanost. Borba protivu svetovne nastave zapoeta je u oktobru 1817 godine, kada su crkveni poslovi i javna nastava spojeni u jedno ministarstvo povereno mistinome A. N. Golicinu. Glavna dunost ovog ministarstva, prema odredbama jednog naroitog uputstva, bila je da ono ostvari u oblasti vaspitanja i svih naunih predmeta savren sklad izmeu vere i nauke. Uloga cenzure postala je usled toga sloenija: ona mora da suzbija ne samo prevratnike ideje, ve i sve ono to nije u potpunoj saglasnosti sa zvaninim crkvenim uenjem. Otuda je, izmeu ostalog, proiziao i jedan sukob izmeu ministra Golicina i crkvenih vlasti. Jer, dok on kao revnostan mistiar progoni svetovnu knjievnost kao podozrivu u pogledu nevernitva, crkvene vlasti su nepoverljive prema mistiarskim teorijama, koje oni sumnjie da su raznoverske, te se dogaa da cenzura Svetoga Sinoda zabrani itanje knjiga koje je izdalo ministarstvo. Uskoro postaje teko objavljivati privatno ma ta, te Karamzin moe sa gorinom da napie jednom svom prijatelju: Cenzura nam je prepreila put kao kakav medved i ne puta nita da proe. Saobrazno Aleksandrovoj volji, vlada u ovom sluaju Golicin ide na ruku samo stvaranju otseka Biblijskoga Drutva po gradovima. Kaogod i svetovna knjievnost, tako i via nastava preivljuje teke asove. Onaj koji se najvie upinje da ugui svetovnu nauku jeste Magnicki, jedan nekadanji saradnik Speranskoga, koji da bi se progurao u prvi red pokazuje veoma ivu reakcionarnu i pobonjaku revnost. Postavljen za staratelja Kazanjskog kolskog okruga, on je nainio od univerziteta te varoi jednu smenu parodiju manastira; zvanina akta su tu prepuna jevanelskih tekstova, studenti provode sve vreme u pevanju psalama, a profesori moraju u

390

svojim predavanjima da dokazuju nemo svetovne nauke. To je triumf mranjatva. Vojnike naseobine. U ovom periodu reakcije, sva Aleksandrova panja upravljena je na jedan jedini poduhvat, a to je osnivanje vojnikih naseobina, to je njegovo lino delo i na kome on uporno radi i pored svih zameraka velikog dela njegove okoline i alosnih rezultata toga pokuaja. Njegova zamisao, koju je pozajmio iz jednoga Servanovog lanka, O graninim snagama drave, jeste u tome: da ne otrgne vojnike od njihovih porodica i od njihovoga doma za vreme mira, i da u isti mah na taj nain olaka trokove drave na izdravanje vojske. Da bi se postigao taj dvostruki cilj, dovoljno je pribei vojnikoj kolonizaciji, a to e rei smestiti svakog vojnika i njegovu porodicu u posebnu kuu, nametnuti vojnicima da u isti mah. vre vojne vebe i da obrauju svoje njive uz pripomo svoje ene i svoje dece, a proizvode poljoprivrednog rada upotrebiti za izdravanje svake takve naseobine. Aleksandar je duboko ubeen da e vojnici, koji nee vie biti odvojeni od svoje porodice, prihvatiti ovaj sistem kao pravu blagodet. to se tie Arakejeva, iako je tano da je isprva stavljao zamerke tome planu i da. je obezbedio njegovo izvoenje tek na izriitu carevu zapovest, on je ipak uskoro povlaivao ubeenju svoga gospodara. Prva takva naseobina stvorena je 1810 godine u Mohilevskoj, a druga godine 1815 u Novgorodskoj guberniji. Od godine 1816, vojnike naseobine toliko se umnoavaju u Harkovskoj, Jekaterinoslavskoj i Hersonskoj guberniji, da pri kraju Aleksandrove vladavine one obuhvataju skoro jednu treinu ruske vojske. One obrazuju jedno posebno telo, neku vrstu drave u dravi, potinjeno apsolutnoj vlasti Arakejeva. Meutim, njihovi stanovnici, umesto da im se raduju kao nekoj blagodeti, ale se na njih kao na neku nesreu. One pretvaraju ne samo njihovu vojnu slubu, ve i itav ivot i njihov i njihove porodice u obavezan i stalan kuluk, gde je sve unapred odreeno, gde svi moraju raditi isti posao i u isti as, a ne mogu da udese svoj privatni ivot kako bi njima godilo. Osim toga, i najmanji prekraj pravila izlae ih neovenim kaznama koje im je propisao Arakejev. Seljaci iz krajeva gde se stvaraju te naseobine obino se takoe pretvaraju u vojne naseljenike; dovoljan je jedan potez pera pa da se uniti sloboda i njihova i njihove porodice, da im se oduzme pravo da urede svoj porodini ivot po svojoj volji i da budu osueni na neku vrstu robije. Oni upuuju ponizne molbe caru preklinjui ga da ih oslobodi, ak i po cenu novih poreza, njihovoga jarma, Aleksandar i ne odgovara na njihova preklinjanja i njihove albe; on slua samo Arakejeva, koji mu slika stanje u vojnikim naseobinama idilinim bojama; ak ni strahovite pobune koje izbijaju u naseobinama i koje se uguuju sa najveom svirepou ne mogu da mu otvore oi. Vrhunac Arakejevljeve svemoi. Arakejevu nije dosta to je svemoan ljubimac carev. On hoe da bude i jedini. Zato on snuje podle speltke

391

da bi konano uklonio ljude koji su jo sauvali carevo poverenje. Na taj nain uspeva on da se oslobodi kneza Volkonskog, esra carskoga generaltaba, koji je pratio Aleksandra na putovanjima po Rusiji. Potrebno mu je da nekoliko ministara zameni svojim poslunim tienicima. Tee mu je da srui Golicina, sa kojim Aleksandra vezuje prijateljstvo iz mladosti, pojaano zajednikim sklonostima ka misticizmu. On u tome uspeva uz pripomo igumana Fotijusa. Ovaj kaluer, neznalica i spletkaro, izdavao se za nadahnutog fanatika i grubim izrazima napadao poroke visokoga drutva. Njegove oboavateljke koje su ga okruavale, veinom velike dame, proglasile su ga za proroka i vidovita oveka. Najbogatija ena u Rusiji, grofica Orlov, stavila mu je na raspoloenje svoje ogromno bogatstvo i ropski mu sluila. Kada je taj kaluer, po naredbi Arakejeva, bacio anatemu na Golicina koga je optuio da je jeretik i da upropauje Rusiju, Aleksandar smatra za nemoguno da se ini kao da mu je nepoznato to stanje koje izaziva veliko negodovanje u drutvu, te Goliin pada u nemilost aprila 1824 godine. Arakejev je na vrhuncu svoje sree; ali se ona blii svome kraju, jer su Aleksandrovi dani izbrojani. Tajna udruenja. Arakejevtina je samo pojaala nezadovoljstvo koje se posle borbe sa Napoleonom ispoljavalo meu mlaim, obrazovanim oficirima, i ubrzo je ono dobilo isto revolucionarno obeleje. Rat 1812 godine i pohod na Pariz probudili su u njima patriotsko oseanje. Sa svoga bavljenja u inostranstvu oni su, osim toga, doneli liberalne tenje. Oni su tamo otkrili itav jedan svet novih obiaja, drutvenih odnosa i ideja. U Parizu su prisustvovali otvaranju zakonodavnih pretstavnikih domova i mogli su da posmatraju oko sebe uivanje jedne slobode koju su zajemivale ustavne ustanove. I zar da se u njima ne javi pomisao da oni, heroji i pobednici, kada se budu vratili u svoju otadbinu, ne mogu i dalje ostati robovi? Oni su se setili slobodoumnih obeanja koja je Aleksandar obilno davao u poetku svoje vladavine i nadali su se da e se on staviti na elo drutvenog pokreta i da e dati slobodu svojoj carevini. Kada su se vratili u Rusiju, osetili su gorko razoarenje. Njihove nade sudarile su se sa arakejevtinom, kao to su se i nade slobodoumnih ljudi zapadne Evrope sudarile sa Meternihovim sistemom. Zato i oni, poput Evrope, poinju da osnivaju tajna politika udruenja. Prvo takvo udruenje obrazovano je 1816 godine. Njega je osnovalo nekoliko gardiskih oficira, ali je ono bilo kratkoga veka. Zamenilo ga je drugo jedno udruenje, mnogo vee, Sojuz Blagodenstvija (Napredno Drutvo), ija su pravila skoro potpuna kopija pravila nemakog Tugenbund-a. Osnivai i lanovi ovog udruenja su skoro sve sami oficiri iz garde, koji su ve poeli da obuavaju svoje vojnike po Lankastrovom pedagokom sistemu, i oni se razlikuju od svojih drugova ovenim postupanjem sa svojim potinjenima. Oni ele da proire polje svoga slobodoumnog delovanja. Oni sanjaju da rade u zakonskim granicama, podiui duhovni nivo naroda pomou prosveivanja, sa nadom da e rasprostraniti elju za politikim slobodama i socijalnim reformama. Ali oni

392

ubrzo jasno uviaju da postojei reim ometa ak i najnevinije pokuaje da se zavede liberalna nastava, te ih sama vlada nagoni da postanu zaverenici. Godine 1821, opta skuptina Naprednoga Drutva utvruje nemogunost da razvije delatnost svoga drutva i odluuje da se ono raspusti. Njegovi najenerginiji lanovi donose odmah odluku da obrazuju novo udruenje sa isto revolucionarnim ciljem. Ustvari, osnivaju se ubrzo dva udruenja, Severno u Petrogradu, i Juno u Tulinu, gde se nalazi glavni tab druge armije. Severno drutvo ima uzastopce za voe: Nikitu Muravjeva, pisca jednog predloga za liberalnu, federativnu i ustavnu monarhiju, sa visokim izbornim cenzusom; on takoe predvia osloboenje seljaka, ali ne i da im se razdeli zemlja. Pukovnik Pestel je voa Junog udruenja, ije su tenje radikalnije. U jednoj politioj raspravi, Ruska istina (Ruskaja pravda), on predlae da se Rusija pretvori u demokratsku republiku jako centralizovanu; osim toga, on ima u vidu i veliku agrarnu reformu zasnovanu na deliminom podravanju zemlje. Na jugu Rusije obrazuje se tree udruenje, zvano Ujedinjeni Sloveni, najradikalnije i najdemokratskije, sastavljeno od niih oficir akoji umeju da pridobiju srca svojih vojnika. Voe ovih udruenja vie poklanjaju panju raspravljanju o njihovim politikim programima nego pripremanju sredstava za ostvarenje njihovih obimnih i smelih planova. U tom pogledu, oni se ograniavaju na maglovita veanja o mogunosti jedne oruane pobune, jedne vojnike revolucije ili ak i ubistva vladara, i veina naginje miljenju da se takva mogunost nee uskoro ukazati. Ali otkrivanje zavere od strane vlade, a zatim smrt Aleksandrova ubrzae dogaaje. Ve godine 1821, Benkendorf, naelnik taba garde, podnosi Aleksandru podroban izvetaj o tajnim politikim udruenjima, sa spiskom imena nekolicine lanova Naprednoga Drutva. Car, koji je nedavno primio isto tako podroban izvetaj generala Vasilikova sa reima: Ja sam gajio i potpomagao takve iluzije i takve zablude, te nije zgodno da ih sad ja strogo suzbijam, ograniava se da godine 1822 naredi da se zatvore slobodnozidarske loe i zabrane sva tajna udruenja. Loe su zatvorene, ali nije zapoeto nikakvo gonjenje lanova tajnih udruenja. U poslednjim mesecima svoje vladavine Aleksandar prima jo tanije dostave, od ervuda i Majboroda; ali se on ne uri da bude strog. On kao da predosea da se blii kraj njegovoga ivota. Oni koji se nalaze u njegovoj blizini zapaaju da ga je obuzela odvratnost prema ivotu, duevna klonulost i setna ravnodunost prema svemu to ga okruuje. Neoekivane nesree koje ga pogaaju uzastopce i bez predaha slamaju potpuno njegovu duhovnu snagu. U junu 1824 godine suica odnosi njegovu ker koju je imao sa Marijom Antonovnom Narikin po roenju etvertinski, koja mu je ve godinama bila ljubavnica a koju je on neno voleo. U novembru 1824 godine strahovita poplava zadesila je Petrograd, prouzrokovala mnoge rtve, nanela ogromne tete mnogim stanovnicima, ako ih ve nije i sasvim upropastila. U isto vreme i carica

393

Jelisaveta Aleksejevna, kojoj se car nedavno bio pribliio posle mnogih godina odvojenog ivota, razbolela se teko. Septembra 1825 godine, Aleksandar je odvodi u Taganrog, na obalu Azovskoga Mora, u nadi da e joj blaa klima vie prijati zdravlju. Odatle polazi on na putovanje po Krimu, gde oboleva od tamonje opasne groznice. Vrativi se u Taganrog ve ozbiljno bolestan, on tu i umire 19 novembra/1 decembra 1825 godine, u etrdeset devetoj godini ivota. 3. MATERIJALNI I DUHOVNI NAPREDAK ZA VREME ALEKSANDRA I Aleksandrova vladavina belei znatan napredak ruske kulture. Industriski napredak i razvitak slobodnog rada. Mnogi ratovi u kojima je Rusija morala da uestvuje neminovno su nametnuli zemlji teke materijalne rtve, poveali terete poreskih obveznika i rastrojili novani sistem. Mnoge glavne grane narodne privrede trpele su zbog toga. Meutim, ekonomski razvitak Rusije, koji je otpoeo u drugoj polovini XVIII veka, nije se zaustavio. Spoljne politike nezgode dale su mu ak u izvesnom pogledu nov potstrek. Iako pristupanje Rusije kontinentalnoj blokadi znatno kodi proizvodnji sirovina koje su se izvozile u inostranstvo, a naroito u Englesku, ono je koristilo industriji koja se, usled zabrane uvoenja engleskih fabrikih proizvoda, oslobaa porazne strane konkurencije. Ne samo da su ruske fabrike poveale svoju proizvodnju, ve su se i umnoile. Njihov broj penje se od 2.423 sa 95.202 radnika u 1804 godini, na 4.189 sa 172.882 radnika u 1815 godini. Veoma visoka zatitna carina koju je vlada zavela 1822 godine uvrstila je i jo vie ubrzala taj napredak. Godine 1826, u 5.128 fabrika rade 206.489 radnika. Uporedo sa poveavanjem industriske proizvodnje, slobodan i svojevoljan rad zauzima sve vee mesto u industriji. Ve poetkom prve etvrti XIX veka, skoro 48 od sto fabrikih radnika primaju platu i ne pripadaju muikom staleu. Ova injenica, koja se jo jae ocrtava u narednim godinama, ima veliki znaaj. Ona dokazuje da pored ranijih fabrika, stvorenih veinom inicijativom dravnih vlasti i koje su se odravale zahvaljujui dravnim porudbinama, a oslanjale se naroito na prinudan rad, poinju da se pojavljuju preduzea koja rade za privatnu potronju. Ovaj pokret proiruje se delimino i na izvesne stare industrije, kao to je suknarska, ali on naroito osvaja skoranje industrije, kao na primer pamunu, koarsku i uarsku. Poveavanje slobodne radne snage u industriji otkriva nam takoe da postoji izvesna socijalna evolucija koja e postepeno potkopati temelje starog patrijarhalnog reima zasnovanog na seljakom ropstvu. To poveavanje bilo bi nemoguno da nije bilo preseljavanja seljaka u gradove i poveavanja varokog stanovnitva, i da nije bilo napretka u trgovakom poslovanju cele zemlje, to nagovetava postepeno naputanje primitivnih postupaka domae privrede. Duhovni pokret. Duhovni napredak je jo vidniji. U vreme Jelisavete i Katarine II, duhovna delatnost bila je usredsreena naroito na lepu knjievnost i

394

laku drutvenu satiru. Poetkom XIX veka ona postaje mnogo raznolikija, sloenija i ozbiljnija. Javnost se sve vie interesuje za politika i socijalna pitanja. Zvanini pokuaji izvoenja reforama i slobodoumne tenje javnosti izazivaju stvaranje mnogih planova za politiko preureenje zemlje, od kojih su mnogi ve spomenuti. U isto vreme se u drutvu, tampi i upravnim krugovima ivo raspravlja o seljakom pitanju: visoki dravni inovnici, privatna lica i udruenja naroito organizovana radi prouavanja toga pitanja sastavljaju predloge za ukidanje seljakoga ropstva. Ova sasvim nova delatnost javnosti ogleda se u razvitku tampe. U prvoj etvrti XIX veka osnivaju se u obema prestonicama nekoliko asopisa, prema kojima su asopisi iz XVIII veka samo neveti i detinjasti pokuaji. Oni se vie ne ograniavaju samo na lepu knjievnost, na pitanja apstraktnoga morala i na drutvenu satiru kao u vreme Katarine II, ve stavljaju na prvo mesto probleme politike i socijalne sadanjice. Novinarstvo se sve vie pribliava svome pravom zadatku, drugim reima, stvara se pravo novinarstvo u granicama koje mu namee cenzura, koja je postala veoma stroga u drugoj polovini Aleksandrove vladavine. Meu tadanjim velikim asopisima treba spomenuti: Vjestnjik Evropi (Evropski Glasnik), to ga je osnovao Karamzin 1802 godine, a kasnije ga ureivali Kaenovski i ukovski; Glinkin Russkij Vjestnjik, osnovan 1808 godine; Duh urnalov (Duh Novina), osnovan 1815 godine, i Greov Sin Oteestva. Socijalna i ekonomska pitanja raspravljaju se tu sa raznih gledita, i interesi raznih stalea, zemljoposednika, industrijalaca, trgovaca itd. ve se jasno izraavaju. Sve ee se prodaju originalna dela i prevedene knjige posveene vanim ekonomskim problemima, kao Bogatstvo naroda od Adama Smita i Rasmatranja o jednoj teoriji poreza, originalno delo budueg dekabriste Nikolaja Turgenjeva, koji je studirao na univerzitetu u Getingenu. Ove dve rasprave pobuuju utoliko interesovanje, to vie ili manje neposredno govore o pitanju seljakoga ropstva. Misao koju razvija Smit, da prinudan rad nije povoljan po proizvodnju, nainio je dubok utisak na ruske itaoce, a ono to je naroito privuklo njihovu panju u Turgenjevljevom delu, to je to on, iako veoma uzdrano i prikriveno, zbog cenzure, zamera seljakom ropstvu da kodi narodnoj privredi. Dok se izvesni krugovi sve vie interesuju za socijalne i politike probleme, drugi se oduevljavaju za slobodno zidarstvo. Nasuprot tome, u aristokratskim krugovima obeju prestonica, uporedo sa misticizmom koji je uveo u modu Aleksandar I, poinje da se iri jedna sekta sa krajnjim verskim tenjama, a to je Hlistovina; prireuju se sednice po salonima otmenih krugova, gde generali i carevi savetnici poinju da se vrte oko sebe dok ne padnu u zanos ili u nesvest, i gde se prisutni ushiuju divei se pretskazanjima mnogih proroka i proroica koje se tamo susreu. Velika delatnost ispoljava se i u oblasti knjievnosti, gde se nove struje sudaraju sa lanim klasicizmom koji je na umoru i sa oboavanjem arhainih

395

formi. Tu je Karamzin, koji poetkom XIX veka vodi borbu sa nadmenom retorikom i slovenskim arhaizmom stare kole, ije su voe u to vreme eravin i ikov, pisac patriotskih proglasa iz 1812 godine. On je izradio jedan knjievni jezik u kome nije bilo pozajmica iz staroslovenskog jezika i koji je bio manje udaljen od govornog jezika, iako sav proet vetakim materijalizmom. Borba izmeu ikovista i karamzinista, izmeu pristalica starog i novog stila, pretstavlja jednu prilino bunu epizodu iz tadanjeg knjievnog ivota. Ma da je i sam u njoj uestvovao, Karamzin je objavio dela proeta izvesnim novim duhom. Klasinoj odi i tragediji, koje su ve izile iz mode, on suprotstavlja malograansku i sentimentalnu novelu u kojoj su, kao na primer u Jadnoj Lizi ili u Natai, bojarevoj keri, sveano nadmeni heroji zamenjeni prostosrdanim ljudima, ije patnje i strasti potiu iz srca, no koji ipak ostaju jo uvek daleko od stvarnoga velianstvenog stila u svojoj Istoriji ruske drave, ije je objavljivanje bilo neobino vaan knjievni dogaaj. On je tu jo pod snanim uticajem svojih prethodnika iz XVIII veka, Tatieva i erbatova, ali je njegov veoma zanimljivi opis politike istorije stare Rusije do poetka XVII veka, a ne onaj tromi i dosadni opis njegovih dvaju prethodnika za koje ira publika nije ni znala, prvi put omoguio ruskom itaocu da upozna prolost svoje otadbine. U prvoj etvrti XIX veka, Karamzina takoe pretie knjievni pokret. Njegov sentimentalizam uskoro prestaje da bude dovoljan. Ve su se u ruskoj knjievnosti pojavile dve nove struje, realizam, koji nagovetava svoj dolazak, i romantizam, ija vladavina poinje. Prvi napretci realizma ispoljavaju se naroito u basnama Krilova i u komediji Nevolja je biti pametan od Gribojedova. Krilov pozajmljuje od Lafonntena i mnogih drugih stranih pisaca veinu svojih predmeta; ali, presaujui ih na tle svoje zemlje, on ih tako lepo prilagoava ruskom karakteru i prirodi, da su njegove basne postigle ogromnu popularnost, te e ostati jedna od najomiljenijih knjiga njegovih sunarodnika. Iako komedija Gribojedova zadrava izvesna spoljna obeleja pseudoklasine tradicije, kao na primer pravilo o tri jedinstva, ona se ipak odlikuje toliko gipkim i duhovitim stihovima, i tako istinitim pretstavljanjem obiaja i ivota moskovskoga plemstva poetkom XIX veka, da je ona jo uvek veno sve ukras ruskog pozorita, i da su mnoge izreke iz nje prele u poslovicu. Oekujui da realizam procveta zajedno sa Gogoljem u drugoj etvrtini XIX veka, romantizam, koji je zamenio klasicizam i sentimentalizam, triumfuje. ukovski je njegov apostol. Njegovi znaajni pesniki prevodi upoznali su Rusiju sa pesmama ilera i nemakih romantiara, i otkrili joj Bajronove muzike spevove; stil je u njima toliko lep i toliko je u njima iskreno pesniko oseanje koje se raa iz prevodioevih linih oseaja, da ti prevodi imaju vrednost originalnih dela. Bajronovski romantizam, koji se sve vie podraava, i realizam spajaju se u Pukinovim delima, no oni u njima dobivaju jo vie sjaja i dubine. Roen godine 1799, Pukin je imao tek dvadeset i est godina kada je umro Aleksandar, ali je ve bio preao prilian deo svoje knjievne karijere. Meu

396

ostalim vanijim delima, njegovi spevovi Ruslan i Ludmila, Kavhaski suanj, esma u Bahisaraju, Cigani, i njegova drama Boris Godunov, napisani su pre 1825 godine; u to vreme je njegov roman u stihovima Evgenije Onjegin zapoet, i pod njegovim uticajem stvara se itava plejada pesnika, iji je najznaajniji pretstavnik Baratinski. 4. SPOLJNA POLITIKA Spoljna politika Aleksandra I deli se na dva perioda. Prvi obuhvata borbu protivu Napoleona, koju je za nekoliko godina prekinuo Tilzitski mir, no koja je naposletku izazvala pad Napoleonovog carstva. Drugi period pretstavlja aktivno Aleksandrovo uee u organizovanju i odravanju novoga poretka u Evropi; to je doba mirovnih konferencija i Svete Alijanse. Borba izmeu Aleksandra i Napoleona dominira istorijom Evrope za vreme prvog perioda. Za vreme te borbe i sam Aleksandar bio je izloen dejstvu raznih uticaja, i u njegovoj spoljnoj politici oseaju se posledice izmena i promena njegovoga unutranjeg sistema; nekoje protivrenosti u njegovoj meunarodnoj politici mogu se objasniti samo u svetlosti promena koje su se reale u unutranjoj povesti Rusije. Francusko-ruski odnosi u poetku Aleksandrove vladavine. Kada je saznao za ubistvo cara Pavla, toga novog saveznika Francuske, Bonaparta ga je pripisao Englezima. On iskaljuje svoj gnev u ovom saoptenju tampanom u Monitoru: Pavle I je poginuo u noi izmeu 24 i 25: engleska eskadra prola je kroz Sundski moreuz 31. Istorija e nam pokazati odnose koji mogu da postoje izmeu ova dva dogaaja. Po svom stupanju na presto, Aleksandar I. nalazi se pred veoma zamrenom spoljnom politikom. Borba protivu Engleske i prijateljstvo sa Francuskom gube svoj politiki smisao smru Pavlovom; mladi ljudi koji okruuju novoga cara su ubeeni anglofili i anglomani. Voenje spoljnih poslova povereno je grofu Aleksandru Voroncovu, koji je, kao i njegov brat Semjon, ambasador u Londonu, odluan pristalica rusko-engleskog zblienja i neprijatelj revolucionarne Francuske, a za pomonika mu je pridodat knez artoriski, blizak Aleksandrov prijatelj. Meutim, u jednom raspisu to ga je uputio svojim diplomatskim pretstavnicima u julu 1801 godine, Aleksandar pie: Ako se budem latio oruja, uiniu to samo da bih se branio od napada i da bih zatitio svoje narode ili rtve neke ambicije opasne po evropski mir. On izjavljuje da se odrie meanja u unutranje poslove stranih drava i da priznaje politike reime koje su pojedini narodi zaveli u svojoj zemlji zajednikim dogovorom; osim toga, iako izvesne politike obaveze koje je uzeo na sebe prethodni reim nisu vie u skladu sa dravnim interesima Rusije, on izjavljuje da e ih moi odrati ukoliko je to moguno. Isti raspis objavljuje da se grofu Morkovu, ruskom ambasadoru u Parizu, stavlja u dunost da ubedi prvog konzula da nedavno

397

zblienje izmeu Rusije, Austrije i Engleske nije upravljeno protivu Francuske. I doista, grof Moskov, koji je zapoeo svoju diplomatsku karijeru za vlade Katarine II, jedan od onih za koje se govorilo da katariniu, a to e rei da je smatrao za pitanje asti braniti ruske interese, zakljuio je sa Bonapartom, 29 septembra 11 oktobra 1801 godine jedan tajni sporazum u cilju da se uvrsti mir nedavno zakljuen u Linevilu i da se bdije nad optom bezbednou u Evropi. Kako je 1802 godine Francuska zakljuila sa Engleskom ugovor u Amijenu, izgledalo je da je Evropa pola putem mira. Ali e rat uskoro ponovo poeti. Posle neuspeha pohoda na Egipat i pomorskih uspeha Engleza, Bonaparta uporno misli na zavojevanja na Istoku. Tu on veruje da e pronai klju svetske prevlasti, tu hoe da zada odluan udarac Engleskoj i tu se nada da e nai pouzdan oslonac svome carstvu. Istok postaje jedan od glavnih pokretaa njegove politike. U junu 1803 godine, Taleran izjavljuje Morkovu da je spreman da evakuie vajcarsku i Holandsku, ako Rusija hoe da prui pomo Francuskoj na Istoku. Morokov u nekoliko mahova pie da se Bonaparta sprema da raskine Amijenski ugovor o miru, i da se on, u cilju skorog rata, neprestano vraa na pitanje podele Turske. Ove izvetaje itaju u Petrogradu sa velikom panjom, pa ak i sa izvesnom zebnjom. Kancelar Voroncov, a naroito Koubej, Aleksandrov blizak prijatelj, raniji ambasador u Carigradu i prethodnik artoriskog na poloaju pomonika ministra spoljnih poslova, ne vide za Rusiju nikakve koristi od podele Turske, to bi se moglo izvesti samo uz pripomo Francuske i Austrije. Eventualnom susedstvu sa ovim dvema silama pretpostavljaju oni susedstvo sa slabom Turskom: Nema mirnijih suseda od Turaka, tvrdi Koubej, i sauvati ove nae prirodne neprijatelje treba otsada da bude osnovno naelo nae politike. Aleksandar nareuje Morkovu da ne prihvati Bonapartine predloge i da mu izjavi da Rusija nema nameru da se pridrui neprijateljskim postupcima uperenim protivu Turske. Od tog trenutka je Istono pitanje tesno vezano za celokupan razvoj francusko-ruskih odnosa. Ukoliko se pribliuje konaan raskid izmeu Francuske i Engleske, koji e nagraditi Rusiju da promeni tabor, poloaj ruskog ambasadora u Parizu postaje sve tei. Bonaparta trai da se opozove Morkov, koji ne dobija zamenu i koji ostavlja u Parizu samo jednog otpravnika poslova, d'Ubrila. Aleksandar eli da raskine sa Francuskom. Ruska diplomatija, u sporazumu sa engleskom diplomatijom, tei da obrazuje jednu protivfrancusku koaliciju. U avgustu 1804 godine i d'Ubril naputa Pariz; u novembru, ruski i austriski car potpisuju jedan tajni sporazum: Rusija obeava svoju pomo Austriji, a ova se obavezuje da e braniti nezavisnost Turske od Bonaparte. Rat protiv Napoleona: Austerlic (1805) i Fridrih (1807). U koaliciju koju priprema protivu Napoleona, koji se nedavno proglasio za cara, ruska diplomatija trudi se da uvue Prusku, iji kralj odrava line odnose sa Aleksandrom. Ali Fridrih-Viljem III, slab, neodluan, rastrzan dvorskim spletkama, zazire od Austrijanaca i izgleda malo sklon da se pridrui koaliciji. Ruski pretstavnik u Berlinu, Alopeus, pie caru da ravnodunost pruskoga

398

kralja, borbe izmeu raznih klika na dvoru, spletke i strah od pobednike Francuske ine da je Pruska nepouzdan saveznik. S druge strane, meu Aleksandrovim prijateljima, Adam artoriski izraava najotriju netrpeljivost prema Pruskoj koju smatra za glavnog vinovnika podele Poljske, i Voroncov, koji upravlja spoljnom politikom Rusije, istoga je miljenja. Najzad, Pruska, kao i Austrija, sauvala je mune uspomene iz svoje borbe sa Francuskom. Slabost svih ranijih koalicija bila je posledica uzajamnog nepoverenja koju su meusobno gajili saveznici; Prusi i Austrijanci, iako su se borili rame uz rame protivu revolucionarne Francuske u ime monarhistikog naela, nisu napustili svoje tradicije teritorijalnih osvajanja i sumnjiili su se uzajamno da spremaju planove za aneksiju. Zbog toga, u cilju borbe protivu Napoleona koja se priprema, Aleksandar predlae Engleskoj jedno novo naelo za koaliciju. Njegov plan izraen u sporazumu sa poslanikom Sardinije u Petrogradu uvenim ozefom de Mestrom, napisao je jedan od njegovih bliskih prijatelja, N. Novosilcev, iju smo ulogu videli u reformama poetkom Aleksandrove vladavine. Tu se konstatuje da najmonije orue kojim su se do sada sluili Francuzi i koje im jo omoguava da ugroavaju sve druge zemlje, sastoji se u opte rasprostranjenom miljenju da se oni bore za sreu i slobodu svih naroda ..., da dobro oveanstva, pravi interesi zakonitih vlada i uspeh nameravanog plana to su ga smislile dve sile (Ruska i Engleska) zahtevaju da se to strahovito orue oduzme od Francuza i okrene protivu njih. Prema tome, on predlae da se ne uspostavljaju stara nasilja i da se uvrsti sloboda; u praksi, kralj Sardinije, kada jednom njegova kraljevina bude obnovljena, morae da d Ustav svojoj zemlji; Francuska e takoe morati da usvoji jedan reim po svome sopstvenom izboru, jer saveznici, to treba glasno rei, ne bore se protivu francuskog naroda, ve protivu vlade. Saobrazniji idejama iz prvih godina Aleksandrove vladavine, i slobodnoumniji nego to e biti, zvanina frazeologija saveznika na kraju borbe protiv Napoleona, ovaj plan nije naiao na povoljan prijem u Evropi. U aprilu 1805 godine, Engleska zakljuuje sa Rusijom jedan ugovor o savezu: obe zemlje obavezuju se da e garantovati nezavisnost Turske, i da e Engleska davati Rusiji izvesnu novanu potporu. Pruska odbija da stupi u koaliciju, i Austrijanci otpoinju neprijateljstva ne ekajui dolazak Rusa. Francuzi opkoljavaju vojsku austriskog generala Maka kod Ulma i primoravaju je da se preda. urba Austrijaca upropauje poloaj saveznika. Ruske trupe stiu umorne i u vrlo ravom stanju; Austrijance optuuju zbog izdaje. Osim toga, prisustvo Aleksandrovo u vojsci oteava pitanje vrhovnog zapovednitva. Pred nadmonijim neprijateljskim snagama, ruska vojska je primorana da otstupa. Za vreme povlaenja, glavni komandant Kutuzov zadobija jedan uspeh kod Direntajna, kod engrabena pukovi Kneza Bagrationa, koji su dobili zadatak da po svaku cenu zatite povlaenje vojske, ne samo da su odbili neprijatelja, ve su izili i kao pobednici iz te borbe. Ruska vojska povlai se kroz Moravsku, gde se pridruuje trupama koje su tek stigle iz Rusije i austriskom

399

korpusu koji je doao iz Bea, u kome su se ve nalazili Francuzi. Kutuzov uvia da je jedini nain boriti se protivu Napoleona u tome da se izbegavaju odluni sukobi, da se otstupi u Maarsku gde se nalaze netaknuti austriski korpusi, da se Napoleon iznuri ovim povlaenjem, i da se po svaku cenu dobije u vremenu. Jer, za Napoleona je vreme dragoceno; njegov strategiski plan svodi se, kao i uvek, na to da zada brze i odlune udare, da nametne opte bitke, pa da iskoristi nadmonost svojih snaga i svoga genija. Kutuzov savetuje Aleksandru da se otstupa bez prestanka, i da se izbagava svaka odluna borba, ali on to ne zahteva sa dovoljno upornosti, te je 20 novembra/2 decembra 1805 godine, rusku vojsku potukao Napoleon kod Austerlica. Rat, zapoet da bi se odbranili interesi Pruske i Austrije, zavrava se porazom ruske vojske. Austrija se pourila da zakljui mir u Pounu, a Pruska, do ijeg je prijateljstva Aleksandru toliko bilo stalo, udruuje se sa Francuskom. Napoleonove armije nalaze se blizu poljske granice; na Istoku, Francuzi razvijaju veliku aktivnost. Napoleonova pobeda ponovo stavlja na dnevni red poljsko i Istono pitanje, a ona oba zadiru u ruske interese. Tako je poraz kod Austerlica zadao udar ne samo ruskoj vojsci, ve i itavoj spoljnoj politici Rusije. Jednim tajnim ugovorom sa Turskom, Aleksandar postavlja zahtev da francusko-pruski savez ne bude upravljen protivu Rusije. On alje u isti mah ranijeg ruskog otpravnika poslova d'Ubrila da pregovara u Parizu o miru izmeu Rusije i Francuske, ali on posle toga ne ratifikuje ugovor koji je potpisao njegov izaslanik. Rusija i Francuska ostaju dakle u ratnom stanju; vojne operacije ruske eskadre u Jadranskom Moru nastavljaju se, kao i operacije ruskog odreda kojim komanduje viceadmiral Senjavin i u kome se nalaze Crnogorci. Napoleon u borbi protivu Rusije pribegava svim sredstvima; on alje u Carigrad Sebastiania, koji ubeuje sultana da pogazi rusko-turski ugovor iz 1805 godine, kojim se Turska bila obavezala da ostavi ruskoj ubojnoj floti slobodan prolaz kroz moreuze. Ovo gaenje ugovora i uticaj to ga je vrio francuski ambasador u Carigradu primoravaju Aleksandra da objavi rat Turskoj. U septembru 1806 godine, pod pritiskom vojnike stranke, ravnoduni pruski kralj odluuje se najzad da poalje jedan ultimatum Napoleonu. 14 oktobra, kod Auerteta i kod Jene, Pruska Fridriha Velikog je unitena. Napoleon ulazi sveano u Berlin gde 21. novembra 1806 godine, odluuje da se ustanovi kontinentalna blokada, koja je igrala tako vanu ulogu u istoriji Napoleonove prevlasti. Pruska vojska je unitena; Francuzi su zauzeli Poznanjsku oblast; Fridrih-Viljem III prestravljen, bei iz jedne varoi u drugu, zapoinje pregovore o miru, koje usporava i nepomirljiva narav Napoleonova i njegovo odbijanje da uini ma kakav ustupak. Dok njegov saveznik pregovara, Aleksandar alje u prusku armiski korpus generala Benigzena i Bukshevdena, pod vrhovnom komandom marala Kamenskog. Rusija ponovo otpoinje jedan teak rat pod okolnostima koje potseaju na okolnosti prethodnog rata. Prusi nisu saekali Ruse, i kada su ovi bili spremni da stupe u dejstvo, njihovi saveznici raspolagali su samo bednim ostacima jedne rastrojene i demoralizovane vojske, koja se bila

400

sklonila na poslednji komadi pruske teritorije na pragu Rusije. I Kamenski smatra da jedina moguna taktika u borbi protivu Napoleona jeste da se izbegavaju bitke i da se otstupa. Stigavi u Pultusk, on daje u isti mah i naredbu da se otstupa ka ruskoj granici i svoju ostavku. Benigzen ne izvruje naredbu za povlaenje, odbija napad Franzuca kod Pultuska i naimenovan je za glavnog komandanta. Pred Kenigsbergom, u kome se nalazi pruski kralj sa svojim dvorom, kod Projsi-ejlau, on zapoinje jednu krvavu bitku 27. januara/8 februara 1807 godine. Vojne operacije, prekinute usled zime, nastavljaju se u prolee, i obe strane se spremaju za odlunu borbu. Poloaj ruske vojske kod Kenigsberga veoma je teak. Sada i Benigzen smatra da je najbolji nain boriti se protivu Francuza u tome da se oni odvuku postepeno u Rusiju. Ali je interes Prusa sasvim razliit: ako bi Benigzen otstupio u Rusiju, Pruska bi izgubila i poslednji deli svoje teritorije. Ruska vojska trpi mnoge oskudice; njeno snabdevanje je ravo organizovano; vojnici bolesni i u ritama, gladuju. Oficiri i generali ne vole Benigzena, i idu ak dotle da ga optuuju kako ide na ruku neprijatelju. 2/14 juna 1807 godine, kod Fridlanda, ruska vojska je potuena. Pruska je konano pregaena, i ruske granice otvorene neprijatelju. Na dan 10/22. juna, Benigzen zakljuuje primirje. Tada se Napoleon vraa na plan koji je nekada Taleran saoptio ruskom ambasadoru u Parizu. On pristaje da zakljui mir ali eli savez sa Rusijom. Pobednik i pobeeni sastaju se u Tilzitu na jednom splavu sagraenom na reci Njemenu i Aleksandar postaje Napoleonov saveznik. Savez sa Napoleonom: sastanci u Tilzitu (1807) i u Erfurtu (1808). Ugovori zakljueni u Tilzitu menjaju iz osnova rusku politiku. Rusija je primorana da prizna potpun preobraaj centralne Evrope. Aleksandar mora da prizna izmene koje je Napoleon uinio na politikoj karti Evrope. Nemaka postaje vazal Francuske. U naknadu za izvesno ublaenje uslova za mir nametnutih pokorenoj Pruskoj, Aleksandar se odrie svojih prava na kneevinu Jever, na ostrva u Jonskom Moru i na Boku Kotorsku. Poljske oblasti u Pruskoj, izuzev oblast Bjalistoka, koja je ustupljena Rusiji, ustupljena su, pod nazivom Varavsko veliko vojvodstvo, saksonskom kralju. Napoleon je bio predloio Aleksandru mnogo vie: istonu Prusku i znatan deo pruske Poljske; ali: je car to odbio, da bi ostao veran svome savezu sa Pruskom; on je primio samo oblast Bjalistoka jer je uzimanjem te oblasti mogao da skrene panju svojih podanika sa svoga neinteresovanja za dobit posle jednog tako tekog rata. Podrobno prouavanje Istonog pitanja, koje je bilo glavna taka u pregovorima, odloeno je za naredni sastanak izmeu dva cara, a dotle je ugovoreno da, ako Turska ne primi francusko posredovanje, ili ako, poto ga bude primila, ne zakljui mir sa Rusijom u roku od tri meseca, Francuska i Rusija e se sporazumeti da isteraju Turke iz Evrope, izuzev iz Carigrada i Rumelije. Moreuzi nee moi da pripadnu ni Francuskoj ni Rusiji.

401

Ruska javnost tumai na razne naine Tilzitski mir. Jedni ga smatraju kao blagodet za Rusiju; tako na primer knez Kurakin pie carici Mariji: Rusija izlazi iz ovoga rata sa neoekivanom slavom i au ...; ne izgubivi nita od svojih teritorija, ona je ak stekla i nove. Drugi, naprotiv, smatraju da je savez sa Napoleonom tetan, da e raskid sa Engleskom i kontinentalna blokada biti kobni po ekonomski ivot; oni takoe zameraju tome ugovoru o miru to je napustio osnovno naelo ruske politike, a to e rei tesnu saradnju sa austriskom i pruskom monarhijom u borbi protivu Francuske revolucije i uzurpatora; ta vie oni ga optuuju kao da on osuuje i samo naelo monarhije, koje je nagnalo Rusiju da uzme aktivnog uea u evropskim koalicijama protivu Francuske. Aleksandar je pozvao grofa Rumjanceva, pristalicu nove politike zapoete u Tilzitu, da preuzme voenje spoljnih poslova. U novembru 1807 godine, Rusija, postavi Napoleonov saveznik, objavljuje rat Engleskoj, i dok se ruska vojska pod komandom generala Buksheldena sprema da osvoji Finsku, Bernadot dobiva nareenje da napadne vedsku: vedska e upropastiti Finsku, pie Napoleon. Ali on pomilja naroito na vea osvajanja i trudi se posredstvom Kolenkura, svoga ambasadora u Petrogradu da dokae tu potrebu Aleksandru. On hoe da stavi u dejstvo Tilzitski ugovor, a to e rei da ga pretvori u jedan vojni savez koji bi mogao unititi pomorsku mo Engleske u Indiji, izvriti velika osvajanja na Istoku i pre svega napasti Tursku. Aleksandar, naprotiv, ne pokazuje ni malo urbe da ostvari planove o kojima mu Kolenkur neprekidno govori. U mesto da preduzme veliki pohod na Istok, za koji je spremljen plan u Tilzitu, on vie voli da okrene rusku ekspanziju u jednom pravcu koji mu je sam Napoleon pokazao; on nareuje da se zauzme Finska i Dunavske kneevine, i trudi se da iskoristi saveznitvo sa Francuskom da bi ih osvojio. Napoleon je nezadovoljan to vidi da je savez koristan samo za Rusiju i da car izbegava da ispuni svoje obaveze. Da bi primorao Aleksandra da se povue iz dunavskih kneevina, on dri svoju vojsku u Pruskoj, suprotno ugovoru iz 1807 godine. Neslaganje izmeu saveznika stvara potrebu da se sastanu dva cara. U martu 1808 godine, Kolenkur zapoinje pregovore sa Aleksandrom i Rumjancevom da pripremi program za taj sastanak. Aleksandar pristaje da uzme uea u veliki pohod na Istok, ali neslaganje postaje jo vee, skoro bezizlazno, im je u pitanju da se rei sudbina Carigrada i moreuza. U tom pogledu Rumjancev je nepopustljiv, i Kolenkur izjavljuje Napoleonu da je ustupanje Carigrada i moreuza Rusiji uslov, sine qua non za njegovo uee u pohod na Istok: ako Rusija dobije Carigrad i Dardanele onda e se ona moi, nadam se, pie on, privoleti lako da prihvati svaki plan. Sastanak dva cara utvren je za mesec septembar u Erfurtu. Taleran stie u Erfurt na dva dana pre Napoleona. 6n spada u onu grupu carskih velikodostojnika koja je uvidela, posle Tilzitskog mira, da je i pored Napoleonovih pobeda carstvo osueno na propast. Zajedno sa Fueom on smatra da je potrebno postaviti granice carevim osvajakim planovima da bi se spreilo da se carstvo ne srui i da povue u propast i one koji njemu imaju da zahvale to su se uzdigli.

402

On potajno sprema u Erfurtu jedan smeo plan. Ne samo da otkriva austriskom ambasadoru u Parizu tajni plan o francusko-ruskom pohodu na Istok koji mu je Napoleon saoptio u oi svog polaska na sastanak, ve ga jo ubeuje da treba da dokae vladi u Beu potrebu da pone odmah da se naoruava. Poto je naoruao Austriju, on otkriva svoju igru Aleksandru: Velianstvo, kae mu on, ta ete Vi ovde? na Vama je da spasete Evropu a Vi ete u tome uspeti samo ako se oduprete Napoleonu. Francuski narod je prosveen. Njegov vladar to nije. Vladar Rusije je prosveen, a njegov narod nije. Prema tome, vladar Rusije treba da bude saveznik francuskog naroda... On pretskazuje caru skori pad Francuskog Carstva; on mu otkriva nezadovoljstvo koje vlada meu Napoleonovim ratnim drugovima i trudi se da mu dokae kako je neophodno potrebno suzbijati Napoleonovu ambiciju, kako su svi nedavni ratovi samo plod njegove line ambicije, kako je Francuska umorna, kako narod ne eli ni osvajanja ni pobede, kako tenje Napoleonove ne deli i francuski narod, i kako spas Evrope zahteva savez Rusije sa Austrijom. Tek posle ovog razgovora Aleksandar se sastaje sa Napoleonom. Napoleon trai da Rusija uestvuje u pohodu na Istok, ali Taleranov potajni rad donosi svoje plodove. Dranje Austrije, puno pretnji, s jedne strane spreava Napoleona da utvrdi i taan trenutak i oblik toga pohoda, a s druge strane, primoravajui da se pohod na Istok odloi, to dranje omoguava Aleksandru, umesto to bi bio primoran da daje tane odgovore i da izdri nezgodne diskusije o Carigradu i moreuzima, da se ogranii na opte uveravanje kako on pristaje da svome savezniku prui oruanu pomo na Istoku. Za ovo neodreeno obeanje car dobija mnogo vie nego to su se ruski diplomati smeli nadati u oi sastanka. Evakuaciju Pruske, olakavanje tekog ratnog poreza koji joj je bio nametnut, evakuaciju Varavskog velikog vojvodstva, priznavanje aneksije Finske, Moldavije i Vlake. Napoleon, istina, zahteva da Rusija potvrdi svoja obeanja i da uzme uea protivu Austrije u sluaju rata, ali Aleksandar uspeva da ograniiti domaaj toga obeanja unosei odredbu da e ono vaiti samo u sluaju, koji je tada izgledao sasvim neverovatan, napada koji bi Austrija izvrila. Aleksandar moe da napusti Erfurt kao pobednik, jer je taj sastanak znaio diplomatski poraz za Napoleona. Za svoj triumf on ima da zahvali Taleranu, koji je izdao svoga gospodara, naoruao Austriju, i naveo Aleksandra da posumnja u stabilnost Napoleonovog carstva. Taleran je dao za pravo onim ruskim velikodostojnicima koji nisu odobravali Tilzitski ugovor i koji su traili da se nastavi borba. protivu Napoleona. Zahvaljujui njemu Aleksandar je uspeo da izvue iz saveza sa Francuskom maksimum koristi. Aleksandar je obavestio Austriju o izvesnim pojedinostima. pregovora u Erfurtu i trudio se da je ubedi da ne treba da poinje rat. On je uverava da Napoleon ne pomilja da se bori protivu nje. Ali Be ima vie poverenja u Talerana nego u Aleksandra, i on preduzima inicijativu u otpoinjanju neprijateljstava. Saznavi da ona priziva narode da stresu jaram osvajaa,

403

Napoleon se ali ruskom samodrcu da se Austrija slui istim sredstvima kao i oni ljudi koji su stvorili Francusku revoluciju ... Prema Erfurtskom ugovoru, Aleksandar treba da objavi rat Austriji; ali, kada je austriski ambasador naputao Petrograd, on mu poverava da e se moliti Bogu za pobedu Bea. Njegova vojska ulazi u Galiciju, ali umesto da ide napred, ona ostaje u defanzivi. Kada se Napoleon konano uverio u neiskrenost ruskog saveza, odluio se da zada Aleksandru jedan osetan udarac. U maju 1809 godine, on nareuje Ponjatovskom, koji se u tom trenutku borio protivu Austrijanaca u Varavskom velikom vojvodstvu koje su oni zauzeli jo od poetka rata, da prebaci svoje poljske trupe u Galiciju. Pojava Ponjatovskog izaziva proteste Aleksandrove, i ruska vojska zauzima Galiciju gde u mesto da se bori sa Austrijancima, ona se tue sa Poljacima. Napoleon se vie ne ustee da otvoreno digne glas protivu jednog prividnog saveza. U avgustu 1809 godine, jedna ruska nota, poto je potsetila da francusko-ruski savez zabranjuje Francuskoj svaki pokuaj obnavljanja Poljske, zahteva da se zaustavi pohod Ponjatovskog. Kada je primio ovu notu, Napoleon je ubrzao pregovore za mir. Kada je trebalo podeliti Galiciju oduzetu od Austrijanaca, izbio je nov nesporazum izmeu saveznika, jer se Aleksandar protivio znatnom teritorijalnom poveavanju Varavskog velikog vojvodstva. Ipak, Beki ugovor o miru, zakljuen oktobra 1809 godine, dodelio je vei deo Galicije Velikom vojvodstvu, a manji deo Rusiji. U zimu 18081809, Rusi, poto su zauzeli Alandska Ostrva, preli su preko leda Botnijski Zaliv i prodrli u vedsku. Jednim dravnim udarom u tokholmu je bio svrgnut sa prestola Gustav IV a novi vladar, Karlo XIII, pokazao se pomirljiv: ugovorom o miru zakljuenom u Fredrikshamu, u septembru 1809 godine, on je ustupio Rusiji Alandska ostrva i celu Finsku. Posle zakljuenja mira sa vedskom, Aleksandar je hteo da iskoristi rat izmeu Francuske i Austrije da bi zauzeo Balkan i da bi se dokopao Carigrada. Rat iz 1809 godine bio je ispoetka srean: Bagration je zauzeo nekoliko tvrava; ali je ubrzo ogoreni otpor Turaka primorao rusku vojsku da se vrati na levu obalu Dunava. Patriotski rat (1812). Posle poetka rata iz 1809 godine, Napoleon ne moe vie da sumnja u bezvrednost svoga saveza sa Rusijom. Pitanje Poljske, koje je posle bekog mira postalo glavni predmet francusko ruskih pregovora, izazvalo je konano razmimoilaenje dvaju saveznika. Napoleon se trudi da od Poljske naini francusku pretstrau na ruskoj granici. Aleksandar ne pristaje ni po koju cenu da se Poljska obnovi i zahteva od Napoleona da se odrekne toga plana. On mu predlae jedan ugovor, iji prvi lan kae da kraljevina Poljska nee nikad biti uspostavljena, i koji sem toga odreuje da se teritorija Varavskog velikog vojvodstva nee vie poveavati na raun teritorije nekadanje poljske kraljevine. U januaru 1810 godine, Kolenkur potpisuje taj ugovor, ali Napoleon odbija da ga ratifikuje, navodei kao izgovor da je njegov ambasador u Petrogradu prekoraio granice svoga ovlaenja. Odnosi izmeu Petrograda i Pariza i dalje se zateu. Aleksandar odbija da d Napoleonu za enu

404

svoju sestru, veliku vojvotkinju Anu Pavlovnu, a naroito ne primenjuje kontinentalnu blokadu. Napoleon zna da engleska vercovana roba prodire u Rusiju, pa se sa Baltikog mora upuuje preko Rusije ka austriskoj granici a odatle u Austriju i Prusku.. U jesen 1810 godine, on pie Aleksandru, naglaujui naroito obavezu da se u ruska pristanita ne smeju primati brodovi natovareni engleskom robom. Rusija odbija da prizna Trijanonsku carinsku tarifu; ta vie, njena carinska tarifa iz 1810 godine, nanosi tetu francuskoj industriji. U stvari, ne samo da Rusija ne potuje kontinentalnu blokadu, ve preduzima i carinski rat protivu Francuske. Najzad, da bi kontrolisao vrenje blokade, Napoleon, prisajedinjuje Francuskoj teritoriju koja pripada Vojvodi od Oldenburga, uraku Aleksandra, koji ulae otar protest. Rat postaje neizbean. Za njega se vre pripreme i u Parizu i u Petrogradu. Bernadot, koji je izabran za vladara u vedskoj, savetuje Aleksandru da ne zapoinje glavnu bitku, ve da otstupa i da odvue Napoleona duboko u Rusiju. On mu dokazuje da, ako Napoleon doe pred Petrograd, onda e on biti blie svome padu nego ako ruska vojska ide ka Rajni. S druge strane, u Petrogradu Aleksandru savetuju da u interesu Rusije poto e Varavsko veliko vojvodstvo biti u blizini ratita, a poljsko pitanje je glavni uzrok sukoba, poljsko pitanje rei tako da Napoleonu oduzme svaki izgled na politiki uspeh. Knez Golicin, nekadanji komandant ruske vojske u Galiciji godine 1809, predlae mu da obnovi poljsku kraljevinu u okviru ruske carevine. Aleksandar se obraa artoriskom koji, pred frankofilstvom poljskoga drutva, daje ostavku kao ruski inovnik, pa poto je ukazao na sve koristi koje Francuska obeava Poljacima pie: Ako Rusi, sa svoje strane, predloe Poljacima veoma velike koristi, moglo bi doi do sporazuma. Car se i dalje dopisuje s njim, ali je centar diplomatske igre odsada u Beu i Berlinu, koje Napoleon potstie na rat protivu Rusije. Meternih smatra da je Francuska manje opasna za Austriju nego Rusija; francusko gospodarenje ne bi moglo da bude dugoga veka, i Napoleonovo carstvo e se neminovno sruiti, dok e Rusija ostati stalan suparnik Austrije na Istoku. Primoran da sklopi savez sa Francuskom, Meternih smatra da e poraz Rusije ii na ruku interesima njegove zemlje, ali da u sluaju ruske pobede i francuskog neuspeha Austrija treba da zadri ono to on naziva izmenjena neutralnost. Njega naroito zabrinjuje uspeh ruske vojske na Dunavu. I ako se on obavezuje da e Napoleonu poslati jedan korpus od 20.000 ljudi, on ipak o tome obavetava ruskog pretstavnika Stakelberga i uverava ga da e ovaj austriski korpus ostati neaktivan. to se tie pruskoga kralja opasnost od vojnike okupacije primorava ga da, prema Pariskom ugovoru iz 1812 godine, otvori svoje tvrave Francuzima, da obea da e snabdevati Veliku Armiju i da e staviti jedan armiski korpus na raspoloenje Napoleonu. U ovakvim okolnostima, rat sa Turskom ima samo drugostepeni znaaj za Rusiju, te Kutuzov dobija nareenje da zakljui mir. U sluaju hitne potrebe, pie mu Aleksandar, moete uiniti Turcima najvee ustupke i odrediti Prut kao

405

granicu, ali Vas ja ovlaujem da uinite ovaj veliki ustupak samo pod uslovom da zakljuite sa Portom ugovor o savezu. Kutuzov potpisuje maja 12/12 1812 godine Bukureki ugovor, kojim se Rusiji priznaje aneksija Besarabije, ali on ne uspeva da pridobije Tursku za savez protivu Francuske. U maju 1812 godine, Napoleon stie u Drezdu. Jo od aprila Aleksandar se nalazi u Vilni, okruen strancima, Nemcima, Englezima, Italijanima, Pretstavnicima panskih Kortesa i drugih. Ova meunarodna okolina daje njegovoj aktivnosti izvesno naroito obeleje: ona neminovno mora da vri izvestan uticaj na njegovo shvatanje o preureenju Evrope; ona ga nagoni da ne odvaja pitanje neposredne odbrane Rusije od pitanja zatite svih evropskih naroda od uzurpatora i od posledica Francuske revolucije. U Beu se tano ocrtavaju veliki planovi za spasavanje Evrope, kojima e se Aleksandar kasnije posvetiti. Na dan 12/24 juna, korpusi Davua, Neja i d'Udinoa prelaze Njemen. Ruske snage, brojno slabije od Velike Armije podeljene su na dve vojske, na vojsku Barkleja od Tolia i na vojsku kneza Bagrationa. To je bila glavna greka ruskog ratnog plana. Napoleon se trudio da se njom koristi, ali nije u tome uspeo, jer su ruske vojske izbegavale glavnu bitku koju je on nameravao da im nametne. Aleksandar se vraa u svoju prestonicu a vrhovno zapovednitvo preuzima Barklej koji se povlai u pravcu Smolenska i nareuje Bagrationu da otstupi pa da mu se pridrui. Ovaj plan izvren je metodino, i u Smolensku se dve ruske vojske spajaju. Barklejeva taktika je da izbegne susret sa neprijateljem, da otstupa i da odvue postepeno francusku vojsku duboko u Rusiju. Poetak patriotskog rata baca rusko drutvo u munu uzrujanost i strepnju. Javnost osuuje Barklejev plan; to povlaenje, u oima javnosti isto je to i poraz. Osim toga, narodne mase u kojima je teko, usled seljakoga robovanja, izazvati patriotsko oduevljenje, ne prihvataju odmah rat kao narodnu dunost. Slika pravog raspoloenja ruskoga drutva u 1812 godini, onako kako nam ga otkrivaiu spisi, arhivski i drugi razni dokumenti, daleko je od toga da lii na raspoloenje kako ga prikazuje zvanina legenda, koje je dugo vremena smatrana za tanu. U poetku rata, kao to su dokazala veoma interesantna istraivanja, muici su pokazali revolucionarne prohteve. to Napoleon to nije iskoristio, i ako je isprva pomiljao na to, to je s toga to mu je bilo neprijatno da kao vladar i osniva jedne nove dinastije upotrebi protivu drugog jednog vladara revolucionarno oruje. Rat je dobio narodno obeleje tek posle nasilja to ih je vrila Velika Armija; kada su njeni vojnici, ne potujui vie pravila discipline, poeli da pljakaju, postali su direktna opasnost za ivot i imanje seljaka; tek posle zauzimanja Moskve poeli su seljaci zaista da smatraju taj rat za patriotski. Posle spajanja u Smolensku, ruska vojska nastavlja da se povlai ka Moskvi. Ona je pod komandom jednog novog vrhovnog zapovednika, Kutuzova, 26 avgusta/7 septembra 1812 godine, ona zapoinje krvavu bitku kod Borodina (zvanu Moskovska bitka) i povlai se. U selu Fili, Kutuzov okuplja svoj

406

ratni savet koji odluuje da se Moskva napusti bez borbe, te Napoleon ulazi u prestonicu. Kada je Velika Armija napustila zapaljivu varo ona se, da se ne bi vraala istim putem preko Smolenska, trudi da izbije na put za Kalugu. Ali, posle bitke kod Malog Jaroslaveca, iscrpena i demoralisana ona je primorana da ponovo poe putem za Smolensk i ponovo pree opustoene oblasti. Ruske neregularne ete uznemiravaju je; dezerteri je naputaju; bolesti i hladnoa je desetkuju. Posle prelaza preko Berezimne, Velika Armija ne postoji vie. Aleksandrova sveana zakletva je ispunjena: U Rusiji nije vie ostao ni jedan jedini Napoleonov vojnik. Ono to nisu mogli da uine Car i njegovi generali, ono to je bilo iznad moi upravnog stalea, a to e rei plemia spahija, koji ak ni u traginim godinama patriotskog rata nisu zaboravili na svoje povlastice, to je najzad iscrplo snage ruske drave oslabljene nedostatcima apsolutistikog reima uinio je ruski narod. Poraz Velike Armije i osloboenje otadbine jeste delo ruskog naroda. Beki kongres. Nasuprot ministru spoljnih poslova Rumjancevu i glavnom zapovedniku Kutuzovu, koji hoe po svaku cenu da zakljue mir i koji smatraju da e nastavljanje rata koditi ruskim interesima, Aleksandar se odluuje da nastavi borbu do konanog sloma Napoleonovog carstva. Odriui se liberalnih planova iz prvih godina svoje vladavine, on pokuava da baci u zaborav svoja obeanja o unutranjim reformama pomou ive spoljne politike, pomou triumfa ruskog oruja i odlunom intervencijom u bliskoj reorganizaciji Evrope. Na dan 16/28 februara 1813 godine, u Kaliu, zakljuen je ugovor o savezu izmeu Rusije i Pruske, koji znai poetak jedne nove koalicije protivu Francuske. Kada se Rumjancev razboleo, voenje ruske strane politike prelazi postepeno iz Petrograda u glavni tab vojske; savetnici koje Aleksandar najvie slua postali su Kapodistrija, jedan Krfljanin, i Neselrode poreklom Nemac, reakcionar koji je pod jakim uticajem Meterniha. Engleska i vedska pristupaju koaliciji i vojne operacije ponovo poinju. Posle bitaka kod Licena i Baucena, u junu 1813 godine, otpoinju pregovori izmeu Napoleona i saveznika. Napoleon ponavlja Aleksandru svoj predlog o miru i savezu. Izvesni carevi savetnici skloni su da iskoriste ovu ponudu da bi zavrili rat pod povoljnim uslovima. Ali njihovu akciju suzbija tuinska okolina Aleksandrova a to su Prusi koji su eleli da se rat nastavi, ili francuski emigranti koji ele Napoleonov pad, a naroito Meternih, koji veto igra svoju dvostruku ulogu. Dok u isti mah predlae austrisko posredovanje, on se trudi da sprei zakljuenje mira. I samo da bi onemoguio pregovore koji suvie obeavaju Rusiji, on se ugovorom zakljuenim u Rajhenbahu juna 1813 godine, pridruuje koaliciji. Na suprot Austriji, koja se posle bitke kod Lajpciga plai da potpun Napoleonov poraz ne bude suvie koristan po Rusiju i Prusku, saveznici se

407

odluuju da nastave rat na francuskom zemljitu. U martu 1814 godine, ugovorom zakljuenim u omonu, oni se obavezuju da, uz novanu podrku Engleza, odre vojni savez za vreme od 20 godina i da ne zakljuuju nikakav poseban ugovor sa Francuskom. Posle pariskog ugovora od 30. maja 1814 godine, oni sazivaju Beki Kongres i preduzimaju teak posao preureenja Evrope. U Beu oni naputaju ideju o borbi protivu Napoleona, da bi se pomamno otimalo o ono to su od njega zaplenili. Taleran to iskoriuje da bi Francuskoj dodelio jednu neoekivanu ulogu. Okupljajui male drave i tvrdei da pravo osvajanja ne moe da baci u zaborav naelo zakonitosti, a to e rei neotuivo pravo vladara nad njihovim teritorijama, on uspeva da zavadi saveznike; 3 januara 1815 godine, Francuska, Engleska i Austrija udruuju se da bi se suprotstavili teritorijalnim pretenzijama Rusije i Pruske, a naroito aneksiji Varavskog velikog vojvodstva od strane Rusije. Povratak sa ostrva Elbe primorava saveznike da se jo jedanput udrue i da nastave neprijateljstva protivu Napoleona. 9. juna 1815 godine, potpisan je zavrni dokument Bekog Kongresa, koji sa svima svojim dodatcima pretstavlja novu meunarodnu povelju Evrope. Rusija dobiva jedan deo Varavskog velikog vojvodstva, ali deo Galicije koji je ona bila dobila 1809 godine vraen je Austriji, a Poznanjska oblast koja je bila obeana rusko-pruskim sporazumom u Kaliu 1813 godine, ostavljena je Pruskoj. Posle Vaterloa, Englezi vraaju Burbone na francuski presto, a Aleksandar objavljuje, jula 1815 godine, jednu izjavu koja mu obezbeuje naklonost Francuza: Ne treba, izjavljuje on, smatrati Francusku za neprijatelja. Strane sile ne mogu u njoj da primenjuju pravo osvajanja. Sveta Alijansa i kongresi. U septembru 1815 godine, zanemarujui posredovanje diplomata i ministara, Aleksandar se obraa direktno vladaocima i 14/26 pojavljuje se uveni proglas o Svetoj Alijansi koji su potpisali austriski car, pruski kralj i ruski car. Ovaj dokument nema samo za cilj da ogranizuje Evropu strogo na osnovici meunarodnog prava, kao to su to uinili ugovori zakljueni u Beu, ve on takoe tei da uvrsti politike i moralne temelje vlasti; to je ideoloka povelja novoga reima ije je teritorijalne temelje postavio Beki Kongres. Ve sam stil ovog meunarodnog dokumenta, koji se obraa vladaocima kao ocevima njihovih naroda i koji govori o propisima svete vere, o ljubavi, istini i miru, svedoi o njegovom mistinom obeleju. Savremenici ga doekuju na veoma razne naine: papa odbija da ga potpie, jer katolicizam ne odobrava doktrinu o vanreligiskom hrianstvu koje propoveda Aleksandar; Turska u njemu vidi pre svega poziv na nov krstaki rat, Meternih za njega kae da je to jedno beznaajno borbljanje a Genc ga naziva politikom nitarijom. Program Svete Alijanse, koji je u stvari samo lini program Aleksandrov, ne ograniava se samo na meunarodne odnose; on odreuje takoe i unutranju politiku Rusije i onih drava koje ga budu prihvatile. Politiki sistem koji se u njemu nalazi nosi univerzalno obeleje: spoljna i unutranja politika su nerazluno vezane;

408

primena apsolutizma u unutranjoj upravi raznih drava postaje cilj meunarodne politike cele evropske unije; rat se pretvara u orue meunarodne pravde protivu revolucionarnih i nacionalnih pokreta. Nema sumnje da je Aleksandar, kada je sastavljao program Svete Alijanse, bio u izvesnoj meri pod uticajem nebakog pobonjatva, u kome mistian individualizam postoji uporedo sa potpunim potinjavanjem svetovnom apsolutizmu. Ovaj dokument je zavretak jedne duge evolucije koja je dovela cara dotle da se odrekne reformistikih planova iz prvih godina svoje vladavine. im je Meternih stekao ubeenje da Sveta Alijansa nije, kao to se u poetku verovalo, samo jedno sredstvo da se odvrati panja Evrope sa ruskih osvajakih planova na bliskom Istoku, ve da je ona zaista jedan program dravne uprave, Austrija je preuzela voenje evropske politike. Aleksandar izjavljuje da je saglasan sa Meternihovim idejama. U ime naela Svete Alijanse, on se odrie politikog liberalizma. Njega nikako ne naputa strah od revolucije. Njegovo duevno stanje veto iskoriuje austriski kancelar, i njegova vernost Svetoj Alijansi naterae ga, prilikom reavanja grkog pitanja, u bezizlazan politiki poloaj. Njemu je mnogo stalo do redovnog sazivanja meunarodnih kongresa i do linih veza izmeu vladalaca, ne samo da bi se vrile odredbe o savezu, ve i da bi i dalje igrao ulogu spasioca Evrope koja mu se izmakla jo od 1815 godine. Prvi kongres, koji je odran u Ahenu 1818 godine, posveen je naroito pitanju Francuske. Zahvaljujui Aleksandrovoj intervenciji, Francuska je uspela da se smanji okupaciona vojska i da se pobolja njen meunarodni poloaj. Aleksandar se trudi da postane popularan u Francuskoj, i pretsednik francuske vlade, vojvoda od Rieljea, nekadanji guverner Nove Rusije, obraa mu se vie puta, kada je trebalo braniti francuske interese pred saveznicima. Meutim narodi stavljeni pod kontrolu i nadzor Svete Alijanse uspevaju najzad da zbace svoje okove. Nacionalne revolucije izbijaju u paniji, Italiji, na Balkanu, i Americi, i one krnje ne samo teoriska naela Svete Alijanse, ve i interese raznih drava. Sazivaju se kongresi da bi se reavalo o merama za spreavanje i za podrobno ispitivanje svih politikih pitanja koja su u vezi sa ovim revolucijama. Kongres u Tropau godine 1820 bavi se prvenstveno napuljskom revolucijom. On objavljuje jednu izjavu, koja na zahtev Aleksandrov jasno istie pravo sila da se meaju u unutranje poslove zemalja gde se vre pokuaji nasilne izmene politikog reima. Sa gledita stvarnih interesa Rusije, on znai jedan diplomatski poraz. Rusija je htela da se na tome kongresu prouavaju razna vana pitanja, ali je Meternih uspeo da ogranii njen rad na napuljsko pitanje. Zahvaljujui brzini svoga glasonoe, on doznaje pre Aleksandra za pobune koje su se dogodile u Semjonovskom puku u Petrogradu. Zastraujui cara privienjem revolucije, on uspeva da se taj kongres bavi samo pobunama i revolucijama.

409

Kongres u Ljubljani, godine 1821 raspravlja o revolucionarnim dogaajima u Turinu. Aleksandar nudi svoje posredovanje: jedna ruska vojska od 100.000 ljudi spremna je da pree Galiciju i da se uputi ka Italiji; ali, neredi u Turinu ubrzo su ugueni, te rat i ne otpoinje. Vladari ispituju isto tako grko pitanje. Pobuna Grka protiv turskog jarma lii im na revoluciju; za njih a naroito za ruskog cara, ona je u suprotnosti sa naelima Svete Alijanse, koja zahteva da se ona osudi. Grki nacionalni pokret usredsredio se u poetku na dunavske kneevine. Njega je tu irilo jedno tajno udruenje, Heterija, koje je htelo da oslobodi Grke od turskog gospodarstva. lanovi Heterije obavestili su Kapodistriju, koji je dobro znao ta Aleksandar misli o svim revolucionarnim pokretima, te ih je odvratio da od njega trae pomo. Oni su se tada obratili drugom jednom Grku koji je bio u slubi Rusije, Aleksandru Ipsilantiju, sinu gospodara Vlake, koji je izbegao u Rusiju 1806 godine. U Ljubljani Aleksandar dobiva jedno pismo od Ipsilantija koji mu pretstavlja grki ustanak kao astan i preklinje ga da spase Grke. Car nareuje Kapodistiji da mu odgovori kako je on odluno protivan mranim putevima zavere, i smenjuje ga sa autantskog poloaja. On misli isto kao Meternih, koji mu podnosi jedan izvetaj da bi mu dokazao kako je grka pobuna delo revolucionara eljnih da uznemire Evropu i da obore zakonite vlade. Zato on odbija odluno da prui pomo grkim patriotima. Ali u prolee 1821 godine, posle nasilja koje su Turci izvrili nad hrianima, on predlae saveznicima zajedniku akciju protivu Porte i nudi se da je on izvri pomou vojne sile. Krajem jula njegov ambasador, Stroganov, naputa Carigrad. O mogunostima da se Grcima uine izvesni ustupci ve su raspravljali delegati etiri Sile, kada se u oktobru 1822 godine, sastao kongres u Veroni. I ako se on naroito bavi panskom revolucijom i francuskom intervencijom u paniji, ipak je i grko pitanje ponovo stavljeno na dnevni red. Revolucije u Americi jo jednom su nagnale Aleksandra da prihvati Meternihove ideje. On izjavljuje atobrijanu da na suprot javnom miljenju koje ga poziva da pomogne grki pokret, on se nikada nee odluiti da to uini, jer je dunost vladara da se bore protivu tajnih revolucionarnih udruenja. Ipak on potsea lanove Kongresa na pravo ruske zatite hriana u turskoj carevini i trai da Turci napuste Vlaku i Moldaviju i zahteva slobodu trgovine na Crnome Moru. Posle smrti Kastleroa engleska diplomatija se odluno izjanjava protivu doktrine o kontrarevolucionarnoj intervenciji. Kaning, ija se politika na kraju krajeva svodi na odbranu interesa Engleske, istie se kao zatitnik Grka. Uzalud se na Aleksandrov predlog sastaje jedna konferencija u Petrogradu poetkom 1825 godine, da naroito proui grko pitanje; Rusija ne moe vie da nametne svoje gledite. Engleska i dalje ostaje branilac grkog pokreta, a Francuska i Austrija, na iju je vernost Aleksandar raunao prilikom stvaranja Svete Alijanse, pridruile su se njoj. Kakav je za Rusiju bio rezultat Aleksandrove politike? Na evropskim kongresima car je dolazio u dodir ne sa mistiarima i ideolozima, ve sa praktinim i optroumnim ljudima, vernim starim meunarodnim tradicijama,

410

koji su sanjali samo o osvajanjima i koji su bili nesposobni da se uzdignu na visinu jedne opte ideologije, ak i za vreme traginih katastrofa Francuske revolucije. Meternih je bio isto toliko konzervativan kao i Aleksandar; ali se austriska politika razlikovala od ruske upravo u tome to je konzervativno reenje svih evropskih pitanja bilo za Austriju najpovoljnije. I ako je bio konzervativan, Meternih je ipak mogao da ostane i realista. Grki ustanak mogao je za Meterniha da bude jedna revolucija; ali on, to nije mogao da bude za Austriju. Zato to je hteo da ostane veran naelu zakonitosti, Aleksandar je pustio da Engleska preuzme inicijativu u grkom pitanju.

411

XV. NIKOLA I (18251855)

1. STUPANJE NA PRESTO I IDEJE NIKOLE I. Stupanje na presto Nikole I. Prema zakonima ruske carevine nije trebalo da Nikola stupi na presto, jer je bio trei sin Pavla I. Poto Aleksandar nije imao direktnih potomaka, trebalo je da kruna pripadne njegovom mlaem bratu, velikom knezu Konstantinu, koji je nosio titulu carevi. Ali Konstantinu nije bilo stalo do prestola; osim toga on je nasledio od svoga oca plahovitu narav, zbog koje nije bio pogodan za vrenje vladarske vlasti. Zato je car pomiljao jo odavno da ga ukloni iz naslea prestola u korist svoga brata Nikole. Godine 1820, poto se Konstantin razveo od velike kneginje Ane Fjodorovne da bi se oenio jednom Poljkinjom, groficom Jovankom Gruinskom koja je dobila titulu kneginje Lovi, Aleksandar je objavio proglasom da brak jednog lana carske porodice sa osobom koja ne pripada nekoj vladajuoj dinastiji ne daje ni supruzi ni buduoj deci iz toga braka nikakvo dinastiko pravo ili povlasticu; prema tome ak i da je Konstantin postao car, njegova ena i deca ne bi bili lanovi ruske carske porodice i ne bi imali nikakvo pravo na presto. Uskoro posle objavljivanja ovoga proglasa, Konstantin je uputio jedno pismo Aleksandru u kome mu je odmah javio da se odrie prestola. Car, poto mu je odgovorio da prima i potvruje to odricanje, ekao je osamnaest meseci da potpie jedan proglas to ga je sastavio moskovski mitropolit Filaret, u kome se objavljivala u isti mah i Konstantinova abdikacija i naimenovanje velikoga kneza Nikole za naslednika prestola. Ali ovaj proglas nije obnarodovan; osim Aleksandra i Filareta, jedino su knez A. N. Golicin i grof Arakejev, carevi bliski prijatelji, znali da on postoji. Original ovog dokumenta zapeaen je i ostavljen u Uspenskoj Lavri u Moskvi; njegovi prepisi uvali su se u Carevinskom Veu, Senatu i u Svetom Sinodu, svi takoe pod peatom i sa ovim svojerunim carevim natpisom: uvati dok ja ne zatraim; otvoriti u sluaju moje smrti na vanrednoj sednici pre svakog drugog postupka. Nema sumnje da Aleksandar, koji, i ako se inio kao da mu nije stalo do vlasti, ipak ju je ljubomorno uvao, nije hteo smatrati pitanje naslea prestola kao konano reeno; isto tako nema sumnje da je on smatrao da ima prava da odluuje o budunosti svoga ogromnog carstva kao to bi inio neki zemljoposednik sa svojim imanjem; ali je tek posle njegove smrti trebalo da Rusija sazna ko e joj biti gospodar. I sam Nikola, koji je bio direktno zainteresovan u ovom pitanju, nije bio posveen u sve Aleksandrove odluke; on je samo bio obaveten u poverenju, i uostalom prilino kasno, da je odreen za naslednika prestola posle Konstantinovog odricanja, Posledice ove tajne, koja je uvana u elji da se do poslednjeg trenutka odloi ureenje pitanja naslea, osetile su se odmah posle iznenadne Aleksandrove smrti. Kada je 27 novembra/9 decembra 1825 godine Nikola saznao za carevu smrt, on nije mogao da se odlui da preuzme vlast jedino na osnovu pokojnikove volje koja je do tada ostala u tajnosti, i on pokazuje potpunu

412

lojalnost prema svome starijem bratu Konstantinu, polaui mu zakletvu i nareujui lanovima Carevinskog Vea, dravnim velikodostojnicima i vojnim stareinama da sleduju njegovom primeru. On uostalom ima jo jedan razlog da tako postupa, a to je to on nije mnogo popularan meu gardiskim pukovima u Petrogradu, kojima je on neposredni stareina; kao to mu je ve napomenuo grof Miloradovi, general-gubernator Petrograda, za njega postoji bojazan da njegovo stupanje na presto ne izazove protivljenje garde. Poto je naredio da Konstantinu poloe zakletvu i stanovnitvo i trupe u Petrogradu, a zatim u Moskvi, on o tome obavetava svoga brata i moli ga da napusti Varavu, gde je od 1822 godine bio carski namesnik i potkralj Poljske, pa da doe u Petrograd. Konstantin odgovara da se on jo odavno odrekao svojih prava na presto, da smatra polaganje zakletve o kome su ga izvestili kao postupak koji je za aljenje i koji je protivan volji pokojnoga cara, i da on priznaje Nikolu za cara. Kada je pozvan da doe u Petrograd i da potvrdi svoju abdikaciju jednim sveanim inom, on odluno odbija, pa ak preti da e se povui jo dalje, ako mu i dalje budu dosaivali takvim zahtevima. Ova prepiska izmeu dva naslednika, od kojih ni jedan ne moe da se odlui da primi krunu, traje vie od dve nedelje. No kada je Nikola saznao da se priprema jedna vojnika zavera, reio je da okona to bezvladarsko stanje i da se proglasi za cara; on nareuje da mu se poloi zakletva na vernost 14/26 decembra. Ali vreme koje je proteklo omoguilo je zaverenicima da savladaju kolebanja koja umalo to nisu ukoila njihov rad, i da stvore plan za akciju. Pobuna od 14/26 decembra 1825. Tajna udruenja koja su se obrazovala u Rusiji, a naroito u vojsci, posle Napoleonovih ratova, nameravala su da izvre dravni udar protiv Aleksandra I. Iznenadna careva smrt i polaganje zakletve na vernost Konstantinu iznenadili su ih. Isprva su ta udruenja pomiljala da se odreknu svoje namere, ali joj ponovo pribegavaju videi da se car ne pojavljuje i da rastrojstvo i dalje vlada u upravnim krugovima. lanovi Severnog udruenja, koji rade u Petrogradu, smatraju da im se nikad vie nee javiti tako povoljna prilika. Osim toga, oni znaju da je vladi poznato da postoje tajna udruenja i da njihov rad i njihovi planovi mogu svakog asa da budu otkriveni. Snage kojima oni raspolau neznatne su, i veina od njih ne veruje mnogo u uspeh jednog revolucionarnog pokuaja. Ali oni vie vole da pokuaju i da propadnu zavetavajui potomstvu svoje ideje i svoja imena, nego da puste da ih dravna vlast progoni iako nisu nita pokuali. Ovakvo raspoloenje nagnalo je njihove voe da otponu akciju i oni su za dan pobune izabrali sam dan polaganja zakletve na vernost Nikoli. Knez Trubecki, gardiski pukovnik, odreen da kao diktator upravlja pobunom, stavio je u dunost lanovima udruenja, koji su najveim delom oficiri, da pripreme za pobunu trupe petrogradskog garnizona i da, pod izgovorom da se veliki knez Konstantin nije svojevoljno odrekao prestola, navedu vojnike da odbiju polaganje zakletve Nikoli. On smatra da, ako bi mu se

413

veliki deo trupa pridruio, ostatak e se povesti za njima iz oseanja solidarnosti, pre nego da pou u borbu protiv svojih drugova. Osnaeni tom potporom, pobunjenici e moi da postave vladi svoje uslove, a pre svega zahtevati sazivanje poslanika iz unutranjosti. Jedan predlog Ustava koji su izradila tajna udruenja bie podnesen toj skuptini poslanika koja e igrati ulogu ustavotvorne Skuptine. Na dan 14/26 decembra zaverenici pokuavaju da izvedu prevrat, ali kao to su i predoseali, ne uspevaju. Najvei deo petrogradskih pukova polae zakletvu Nikoli bez i najmanjeg opiranja. Agitatori uspevaju samo da povuku za sobom jedan jedini puk, i to moskovski. Nekoliko eta pomorske garde i pojedini oficiri i vojnici iz drugih jedinica pridruuju se pobunjenicima. Ove snage, ve i inae skromne, nisu uostalom nale sebi dovoljno odlune voe koje bi njima upravljale. Videvi kako je mali obim toga pokreta, Trubecki se nerado pojavljuje meu svojim trupama i naposletku se sklanja u kuu austriskog ambasadora, sa kojim je u srodnikim vezama. to se tie pobunjenika, oni ak i ne pokuavaju da se dokopaju centralnih nadletava niti da posednu strategiske take grada. Okupljeni na trgu Petra 1 koji je kasnije nazvan Senatski trg oni su tu obrazovali karu, klicali Konstantinu i Ustavu, ali su se uzdravali svake odlune akcije. Ustanak se sveo na obinu ulinu demonstraciju vojske. Bilo bi lako rasterati manifestante. Ali je vlada isprva tako zbunjena i ima tako malo poverenja u one trupe koje su ostale verne, da okleva sa akcijom. Ma da je Nikola doveo blizu trga Petra I jedan deo trupa koje su mu poloile zakletvu, on ipak pokuava punih nekoliko asova da privoli pobunjenike na poslunost pomou ubeivanja. Uzdajui se u svoju popularnost meu trupama, grof Miloradovi, komandant Petrograda, naterao je svoga konja usred kare pobunjenika, ali ga je jedan od njih smrtno ranio; i jedan pokuaj velikoga kneza Mihaila ostao je takoe bez uspeha; napori petrogradskog svetenstva, koje je predvodio mitropolit Serafim ostali su takoe uzaludni. Meutim, kratak zimski dan blii se kraju, a u gomili gledalaca okupljenih oko trga javlja se naklonost prema revolucionarima. Nikola izdaje nareenje konjikom puku garde da napadne pobunjenike, ali je napad tako mlak, da je lako bio odbijen. Tada on poputa pred navaljivanjem svojih generala i nareuje artileriji da otvori vatru. Dva plotuna kartea raspruju karu. Jedan dea pobunjenika pokuava da se ponovo prikupi na zaleenoj Nevi, ali nov plotun kartea lomi led i poslednji ustanici se rasturaju. Jo istoga dana vre se hapenja u Petrogradu i po ostalim varoima, i uskoro su svi lanovi Severnog udruenja pali u ruke vladi. Druga tajna organizacija, Juno udruenje, iezava takoe skoro u isto vreme. Ono je prikupljalo svoje lanove naroito iz Druge armije, koja se nalazila u Maloj Rusiji i Novoj Rusiji. Za ivota Aleksandra I vlada je bila prikupila o tomu druenju prilino tane podatke, ali se zadovoljila time to je pojaala nadzor nad sumnjivim licima. Odmah po Aleksandrovoj smrti, general Dibi, naelnik carevog glavnog taba, dobija podrobnija obavetenja o potajnom radu toga udruenja, kao i spisak lanova, koji on predaje caru. Nikola nareuje da se

414

odmah uhapse sva lica osumnjiena da pripadaju Junom udruenju, i sve njegove voe padaju u ruke vladi pre nego to su mogle ma ta preduzeti. Jedan od njih, Sergej Muravjev-Apostol, uspeva ipak da pobegne. Poetkom januara 1826 godine izazvao je on pobunu u ernjigovskom peadiskom puku kome je i sam pripadao. Ali su buntovni puk brzo opkolile trupe verne vladi; njegov otpor slomljen je topovskom paljbom; Sergej Muravjev-Apostol uhapen je ponovo zajedno sa svim preivelim oficirima i vojnicima. Tako se zavrava ustanak to su ga pripremala tajna udruenja. Snage pobunjenika bile su odve slabe da Nikoli oduzmu presto i samodrnu vlast, ali su ga one primorale da gazi po krvi svojih podanika da bi do njih stigao. Ovo iskuenje ostavilo je na njega dubok i nezaboravan utisak. Dragi Konstantine, pie on na dan svoga stupanja na presto svome starijem bratu, uinjeno je po vaoj volji, i ja sam car, ali po koju cenu, blagi Boe, po cenu krvi mojih podanika! Uskoro potom pie on grofu de la Ferone, francuskom ambasadoru: Niko ne bi mogao da shvati koliko otar bol oseam sad i oseau celoga svog ivota kada se setim onoga dana. I posle mnogo godina, kada bi se u svojim pismima setio 14/26 decembra, on je i dalje davao oduke svome velikom duevnom bolu i uzvikivao je: Kakva godinjica! Ustvari, ta njegova duevna patnja, njegov otri bol, proistiu manje iz uspomene na prolivenu krv, a vie iz pomisli da su se njegovi podanici pobunili protivu njega. Pria se da je on na sam dan pobune, posle ispitivanja prvih uhapenih, rekao svome mlaem bratu Mihailu: Revolucija je pred vratima Rusije, ali se ja zaklinjem da ona nee u nju prodreti dogod budem imao daha u grudima i doklegod ja budem car po milosti Bojoj. U svakom sluaju, od toga dana utvara revolucije muie njegovu matu. Svako ispoljavanje slobodne misli, svako izbijanje makar i sasvim beznaajnog nezadovoljstva protivu postupaka dravne uprave bude u njemu uspomenu na 14/26 decembar: To su moji poznanici od etrnaestog, imao je obiaj da kae u takvim prilikama. Karakter i ideje Nikole I. U toku svoje vladavine Nikola je rado ponavljao kako je on od obinog komandanta divizije iznenadno postao car, iako se za to nije mnogo pripremao. Njegovo stupanje na presto nije trebalo da ga iznenadi, poto ga je Aleksandar, isprva samo nagovetavanjem a zatim neposrednijim poveravanjem, navikao na misao da e on sedeti na prestolu Rusije; ali je sasvim tano da se on za to nije spremao. Roen 25 juna/7 jula 1796 godine, jo za ivota svoje babe Katarine II, njemu je bilo pet godina kad mu je otac umro. Car Aleksandar I poverio je svojoj majci da vaspita njegova dva mlaa brata, Nikolu i Mihaila, i o tome se vie nije brinuo. U izvrenju toga zadatka, carica udova pokazala je veliku revnost, ali osrednje sposobnosti. Za ivota Pavlova, grof Lambsdorf bio je postavljen za glavnog vaspitaa dvojice deaka. On je to ostao i posle careve smrti. Lien isto tako potrebnih teoriskih znanja kao i pedagokih sposobnosti i takta, on im je dao vaspitanje zasnovano na starim tradicijama i proeto brigom za spoljnom

415

disciplinom. Kada je odrastao, Nikola je postao grub, uobraen i samovoljan. Lambsdorf se trudio da obezbedi svoj uticaj nad svojim uenikom pomou strogih postupaka, koji su ak ili i do telesnih kazni. Uspeo je samo da ga naui isto o spoljanjem dranju i da samo jo jae istakne upadljive crte njegove naravi. Nasuprot elji koju je tako esto izraavala carica udova, on nije mogao isto tako da odvrati velike kneeve od njihove strasne udnje za vojnikom slavom, koja je igrala tako traginu ulogu u ivotu njihovoga oca i njihove starije brae. Bilo usled nasleenih sklonosti, bilo pod uticajem dvorske okoline, Nikola i Mihail strasno su zavoleli jo od rane mladosti igre, vebe i sve spoljne manifestacije vojnikog zanata; esto puta se dogaalo da jedan od dvojice mladih velikih kneeva ustane usred noi, stavi puku na rame i stane pored postelje svoga brata da izigrava straara. Nikolini nastavnici ale se na njegovu nedovoljnu revnost za uenje i na njegov slab napredak, ali je njihova krivica to nisu umeli da u njemu probude naklonost ka radu. Oni koji su bili odreeni da ga u mladosti pouavaju u teoriji prava i politikoj ekonomiji nisu takoe imali uspeha; iako su bili zasluni naunici, oni su se pokazali kao veoma ravi vaspitai i nisu umeli niemu da naue svoga uenika. I posle mnogo godina spominjao je on setno uspavljiva predavanja koja je morao da slua zajedno sa svojim bratom i koja nikada nisu u njemu probudila ni najmanje interesovanje. Jedini nastavnik koji je umeo da pobudi u njemu radoznalost i elju za radom bio je njegov profesor tehnikih znanja, i Nikola je celoga ivota sauvao veoma ivu naklonost za tu granu nauke. Kada je 1816 navrio dvadeset godina, smatralo se da je njegovo obrazovanje zavreno. Tada je imao priliku da prokrstari Rusiju i zapadnu Evropu; ali je on ta dva putovanja izvrio tako brzo, da mu od njih nije ostao nikakav trajan utisak. U Engleskoj i u Pruskoj zadrao se on najdue. Politiki reim u Engleskoj bio mu je veoma neprijatan. Nasuprot tome, ivot sav proet vojnom disciplinom i autokratski reim u Pruskoj svideli su mu se. On se oseao ugodno u pruskom kraljevskom domu. Porodine veze pojaae uskoro to oseanje: godine 1817 oeni se on erkom pruskoga kralja, princezom arlotom, koja pri prelazu u pravoslavnu veru dobi ime Aleksandra Fjodorovna. U toku te iste godine Aleksandar I poveri mu poloaj komandanta ininjerije, a naredne godine poloaj komandanta gardiske divizije. Ovaj poloaj dao mu je mogunost da razvije svoju naklonost za vojne vebe. Gardiski pukovi behu se vratili sa pohoda na Francusku sa prilino oslabljenom disciplinom. Odazivajui se elji svoga brata, kao i svojim linim sklonostima, Nikola je uloio sve svoje napore da povrati trupama spoljanje vojniko dranje koje im je nedostajalo. Njegova stroga naraav, sitniarska i nepopustljiva, izazivala je ponekad negodovanje jedinica stavljenih pod njegovu komandu. Na ovu mirnodopsku vojnu slubu bio se ograniio sav njegov rad. Aleksandar ga nije pozvao da proui nijedan dravni problem, niti da uestvuje u ma kakvim radovima vie dravne uprave. Budui naslednik prestola ostao je

416

udaljen od upravnog mehanizma. Nasuprot tome, on je imao prilike da posmatra veliki broj dravnika, i to u atmosferi koja nije bila potpuno zvanina. Dugo vremena provodio je on jedan deo svojih prepodnevnih asova u dvorani za prijem carskog dvora, meu generalima, visokim dravnim inovnicima, dvorskim velikodostojnicima, od kojih nijedan nije u njemu gledao buduega cara. Prilino slobodne rei koje je ponekad mogao sluajno da uje ili da ih sam izgovori omoguile su mu da izbliza proui mnoge linosti iz upravnih krugova. Ovo druenje ulevalo mu je najee duboko nepoverenje, i to je bio moda najtrajniji utisak iz tih poetnikih godina. U trenutku kada preuzima vlast, njemu dakle nedostaju dublja teoriska znanja i svako iskustvo u voenju dravnih poslova. Ipak, on ima sasvim lina shvatanja o ivotu drave i svojoj ulozi. Ta shvatanja stvorena u godinama koje su prethodile njegovom stupanju na presto i na koja je imala znatnog uticaja okolina u kojoj je u svojoj mladosti iveo, nisu ni iroka ni sloena, ve jednostavna i nepopustljiva. On smatra da je reim koji postoji u njegovoj zemlji sasvim pravian i savren, i da on jedino moe da odgovara potrebama drutva. Autokratija je za njega jedna dogma, jedan poredak koji je sam Bog potvrdio i koji je iznad svakog ljudskog umovanja, te ne podlee nikakvoj kritici. Po njegovom shvatanju, samodrni vladar je gospodar po milosti Bojoj, prima vlast od samoga Provienja i ima za zadatak da svojim podanicima ulije, boanskom pomou, naela hrianskog morala. On je toliko proet tom idejom, da mu se i sama republika, koja je suprotnost monarhije i u kojoj on vidi samo jedan reim zasnovan na odricanju svih moralnih naela i na pobedi najniih ljudskih nagona ini shvatljivija nego ustavna monarhija, iju sutinu on smatra isto toliko lanom koliko i licemernom. On se ne moe sloiti s tim da jedan izabran vladar, iju volju ograniava narodna volja, moe da bude ravan jednom naslednom vladaru po boanskom pravu. Poto je ubeen da za svoju uzvienost ima da zahvali volji Bojoj, on sebe smatra za njeno neposredno orue. Zato on pie svome bratu Konstantinu, dve godine posle svog stupanja na presto: Niko ne osea veu potrebu nego ja da mu se blago sudi, ali neka pravda onih koji sude o meni uzme u obzir neobian nain koji me je sa poloaja jednog sasvim skoranjeg diviziskog generala postavio na mesto koje sad zauzimam, kao i to na ije sam mesto ja doao i pod kakvim okolnostima, i tada e se priznati da bez oevidne zatite boanskog Provienja ... ja ne bih mogao ne samo da vrim svoju dunost kako treba, ve i da makar samo obavljam one poslove koje sadanje najobinije dunosti zahtevaju od mene; ali ja vrsto verujem u tu boansku zatitu, koja se nadamnom vri odve osetno da bih mogao ne videti je u svemu to mi se dogaa, i u tome je sva moja snaga, moja uteha i moj vo u svemu. Ove ideje nemaju u sebi niega mistinog, jer njegova sasvim obina i realna priroda nesposobna je za misticizam. One nisu plod nikakvog filosofskog

417

istraivanja, ve su isto praktike: volja vladara, koji je nadahnut Provienjem i pred njim jedino odgovoran, jeste zakon koji je nametnut podanicima i koji im zabranjuje svaku zamerku i svaku kritiku, ve zahteva od njih pokornost isto toliko slepu koliko i neodlonu. To je naelo u koje Nikola vrsto veruje. Godine 1826, kada je poslao kneza Menjikova na Kavkaz da se tamo objasni sa generalom Jermolovom, on pie u svojim uputstvima: ... nedajui povoda tome generalu da veruje kako ja nemam tano odreenu volju o svemu to se tie dravnih poslova carevine koju mi je Provienje poverilo ili da ja sumnjam da bi ma koji od mojih podanika smeo ,da se ne povinuje mojoj volji im bi mu ona bila saoptena. Slinim reima izraava se on i u drugim prilikama; on ne doputa ni najmanju izmenu u donetim odlukama, ve zahteva brzo i tano izvrenje njegovih nareenja. Zbog toga upravo njemu i godi toliko vojniki poziv. Vebe, smotre i parade, nisu za njega samo najodabranije zanimanje, ve i najbolja razonoda koja mu uvek prua zadovoljstva: uivanja koja vladar nalazi uvek meu svojim trupama, pie general Benkendorf, jedan od njegovih bliskih prijatelja, za njega su, po njegovom linom priznanju, jedina i prava radost. Ali ono u emu on naroito uiva, to nije toliko lep poredak i skladno manevrisanje trupa, koliko stroga hijerarhija, odluke bez pogovora koje izdaju pretpostavljene stareine, nema poslunost potinjenih, tane komande za manevrovanja kojim upravljaju strogi komandanti, svi simboli jednog reima koje je eleo da primeni na sve manifestacije ivota. Kada je eleo da objasni oduevljenje koje mu je ulivala pruska vojska, govorio je: Tu se vidi red, stroga i apsolutna zakonitost, tu se ne moe ni da sumnja ni da protivrei, sve ide svojim redom, i niko ne komanduje pre nego to je nauio da slua; niko se ne istie, sem ako njegov postupak nije opravdan. Sve je potinjeno jednom tano odreenom cilju, svaka stvar ima svoju posebnu namenu. Eto zato se ja tako dobro oseam meu tim ljudima i zato u uvek potovati vojniki poziv. Ovu jednostavnost i tanost koje mu se toliko sviaju u vojsci, trudi se on da uvede i u sve druge oblasti javnoga ivota, i ako pri tom ne eli niti smatra za potrebno da se poziva na neku pravnu teoriju. Najbolja teorija prava, izjavljuje on, to je istinski moral. On treba da bude usaen u srca nezavisno od svake apstrakcije i da ima za osnovicu veru u Boga. I ako vlast treba da se oslanja na istinski moral podanika vaspitanih verom, ipak ona treba da se ispoljava pomou jasnih i tanih naredaba. Dunost onih koji tu vlast primaju nije samo da upravljaju dravom i njenom politikom, ve i da reavaju najvanije probleme. Karamzin je nekada uio cara Aleksandra da ministri treba da budu prosti vladaoevi sekretari za tekue poslove. Nikola usvaja ovu teoriju i trudi se da svede ulogu svojih saradnika na ulogu obinih inovnika a da zadri za sebe lino konano reavanje vanih poslova koji se javljaju u raznim granama dravne uprave. On je ubeen da treba i moe, isto kao i svaki drugi koji bi se nalazio na njegovom mestu, da ima dovoljno znanja za taj cilj. On je u toliko manje sklon da se neposredno mea u poslove dravne uprave, to mu inovnici ulivaju duboko nepoverenje.

418

Ali on veruje da je njegova dunost da nadgleda ne samo dravne poslove, ve i privatan ivot svojih podanika. Davati im pravac pomou naredaba bez pogovora i kanjavati nemilosrdno i najmanje njihove istupe, izgleda mu u toliko opravdanije i potrebnije to on prispodobljava ceo ivot vrenju vojne slube. Ja smatram, kae on, ceo ivot ljudski kao slubu dravi, i samo kao slubu, jer svaki slui. On lino daje primer: Kako je udna moja sudbina!, pie on u jednom pismu. Kau mi da sam ja jedan od najmonijih vladara na svetu, i moglo bi se pomisliti da je meni dostupno sve, a to e rei sve to je doputeno, dakle da ja mogu biti ono to ja hou, initi to hou i na mestu koje ja budem izabrao. U stvari, to se mene tie, istina je upravo na suprotnoj strani. I ako bi me neko zapitao za razlog ove anomalije, mogao bi se dati samo jedan jedini odgovor: dunost. Jest, ovo nije prazna re za onoga koji je od svoga detinjstva bio naviknut da nju shvata onako kao to je ja shvatam. Ova re ima jedan sveti smisao, pred kojim pada svaka lina pobuda; sve mora da uti pred ovim jedinim oseanjem, sve mora da se pred njom uklanja do trenutka kada se silazi u grob. To je moja deviza. Ja priznajem da je ona teka, da ja zbog nje patim vie nego to bih umeo rei, ali sam ja roen da patim. Ovu dunost, sasvim spoljanu i formalnu, on uporno zahteva i od drugih kao i od samoga sebe i on se ne ustee da se mea u privatne poslove svojih podanika, kad god mu se uini potrebno da ih uputi. Dok su voe revolucionarnog pokreta sanjale da uine kraj ropstvu i despotizmu, i da upute Rusiju u pravcu slobodnog napretka, njihov pobedilac smatra naprotiv da mu je Provienje dodelilo svetu dunost da sauva tradicionalne forme reima, a to e rei autokratiju. Kao vojnik, on hoe da potini javni ivot vojnikoj disciplini; kao patrijarhalan i moan vladar on hoe da uputi svoje podanike blagonaklono ali sa autoritetom, ne put istinskog morala i pokoravanja neumitnim zahtevima dunosti. Takve su bile njegove ideje kada se popeo na presto; on e im ostati veran za vreme cele svoje vladavine. 2. POETAK VLADAVINE: OD SUENJA DEKABRISTIMA DO POLJSKOG USTANKA (18251831) Suenje dekabristima. Nikola je odmah posvetio najveu panju istrazi povodom zavere koja se zavrila dogaajima od 14/26. decembra (dekabrija) 1825 godine. U poetku iao je on ak dotle, da je lino ispitivao najuglednije zaverenike. Kasnije, ma da je odredio jednu naroitu komisiju za voenje istrage, on je ipak aktivno uestvovao u njenom radu i upravljao njim tako da je otkrio sve lanove tajnih udruenja, kao i njihove planove. On je dokazao da ima pravi inkvizitorski talenat; od sluaja do sluaja on menja svoje dranje prema okrivljenima: as igra ulogu stranog i besnog osvetnika, as pokazuje izvesno plemenito saaljenje, as se pretvara kao da odobrava ciljeve

419

zaverenika i izvesne njihove ideje. Po potrebi ne ustee se on u ostalom, isto kao i lanovi istrane komisije, da se poslui energinijim i grubljim nainima. Okrivljeni su podvrgnuti, u kazamatima Petropavlovske Tvrave, jednom reimu koji se menja srazmerno njihovoj poslunosti za vreme ispitivanja. Nekoje od njih dovode pred Nikolu sa rukama na leima. Ponekad, ako se pokau uporni, okivaju ih za due ili krae vreme. Ponekad su bili podvrgnuti postupanju koje nam opisuje jedan od njih u svojim Uspomenama: okrivljeni su bili podvrgnuti najstroem tamnikom reimu u kazamatima tvrave. Oni su iveli u oekivanju i stalnom strahu od muenja kojima bi bili podvrgnuti u sluaju kad bi stalno i uporno utali. Mnogi su uli takvu pretnju iz usta samih lanova istrane komisije. Bile su preduzete mere da se deluje na matu uhapenih i da se unese nemir u njihovu duu draei ih as strahom od muenja, as lanim nadama, kojima je bio jedini cilj da izazovu priznanje. Nou, vrata kazamata otvarala su se naglo; nekakav veo bio bi baen na glavu sunja; kroz hodnike i preko mostia u tamnici odvoen je u sudsku dvoranu koja je bila blistavo osvetljena. Tada bi mu skinuli veo sa oiju, a lanovi komisije postavljali su mu pitanja od kojih je zavisio njegov ivog ili njegova smrt; nedajui mu vremena za razmiljanje, oni su zahtevali od njega tane i brze odgovore. U ime cara obeavali su mu pomilovanje u sluaju iskrenog priznanja; nije se slualo nikakvo opravdanje; izmiljani su potpuno neverovatni iskazi koje su tobo davali njegovi drugovi i odbijalo se ponekad suoenje sa njima. Onaj koji, bilo iz neznanja bilo iz straha da ne upropasti nevine ljude nekom neopreznom reju, ne bi dao odgovore koji su se od njega oekivali, bio bi premeten u neki vlaan i mraan kazamat; njemu su davali samo suv hleb i vodu, a na ruke i noge stavljani su mu teki lanci. Ovakvim sredstvima i nainima postizavani su oekivani rezultati. Mali je broj onih koji su pred sudijama odreenim da ih ispituju ostajali rezervisani i utljivi. Veina okrivljenih, i ako ne odmah u poetku, a ono bar vrlo brzo, davali su iskrene i podrobne iskaze. Treba zabeleiti da mnogi od njih ine to svesno, jedni za to to veruju u velikodunost svojih sudija, a drugi zato to, znajui da im nema spasa, hteli bi da bar predoe dravnoj vlasti kobne posledice njene politike, u elji da na taj nain uine jednu poslednju uslugu svojoj otadbini. Zahvaljujui iskazima okrivljenih i dokumentima naenim kod njih, istraga koja je trajala vie meseca i koja je naposletku poslala pred sud 120 lanova tajnih udruenja, obavestila je vrlo tano vladu o radu revolucionarnih udruenja stvorenih za vreme Aleksandra I i o planovima koje su ona pripremala. Ali je ta istraga pruila novom vladaru i druga otkria, otkrivajui mu nedostatke ruske politike i veliko nezadovoljstvo koje su zloupotrebe izazvale u drutvu. Iz usta tih ljudi, koje je sudbina nainila njegovim protivnicima, on uje po prvi put neposrednu i iskrenu optubu protivu greaka i nepravilnosti koje su injene za vreme prethodnog reima. To je na njega uinilo dubok utisak. Po njegovom nareenju sekretar istrane komisije pripremio je jednu zbirku svih iskaza koje su dali lanovi trajnih udruenja o nedostacima ruskog politikog reima. Iz toga

420

svog spisa, taj inovnik stekao je ubeenje da je jedna duboka reforma potrebna. Neophodno je potrebno, pie on, pravei bilans svoga rada, dati jasne i pozitivne zakone, uspostaviti pravdu, zavodei ubrzan sudski postupak, poboljati duhovno obrazovanje svetenstva, dati potporu posrnulom plemstvu, upropaenom pozajmljivanjem od kreditnih ustanova, vaskrsnuti trgovinu i industriju dajui im nepromenljive statute, upuivati vaspitanje omladine u skladu sa drutvenim poloajem svakog pojedinca, poboljati poloaj zemljoradnika, ukinuti poniavajuu prodaju ljudskih bia, vaskrsnuti mornaricu hrabrei one koji oseaju naklonost ka mornarskom pozivu, jednom reju ispraviti bezbrojne nedostatke i zloupotrebe. I ako su ideje lanova tajnih udruenja donekle privukle carevu panju, sastavlja zbirke njihovih iskaza tvrdio je kasnije da je car esto prouavao njegov spis, ipak oni nisu nita izmenili njegove namere prema njima lino. Njegova savest im je ve unapred izrekla presudu: Strano je to rei, pie on Konstantinu odmah posle decembarskih dogaaja, ali je potrebno dati strog primer, a kako su u ovom sluaju u pitanju ubice, oni se nikad ne mogu dovoljno strogo osuditi. Nema milosti za njih, izjavljuje on u drugom jednom pismu svome bratu, saoptavajui mu svoje duevno stanje. Zato, kada je predavao okrivljene sudu, stavio je na znanje sudijama, bez ikakve dvosmislenosti, u kom smislu treba oni da donesu svoju presudu. U ostalom vrhovni krivini sud, specijalno stvoren da sudi zaverenicima, ni malo ne zasluuje da se nazove sudom. ak je i njegov sastav nenormalan: njega sainjavaju lanovi Carevinskog Vea, senatori, tri pretstavnika Svetog Sinoda i trinaest lica koja je car naroito odredio. Njegov postupak pri radu izgleda jo izuzetniji: ne samo da on ne vri prethodnu istragu i ne vri ispitivanje, ve se pred njim ne uje nikakva advokatska odbrana. On uzima na znanje samo zabeleke istrane komisije u kojima se nabrajaju krivice svakog okrivljenog, i prema vanosti krivice rasporeuje okrivljene u razne kategorije. Optueni se pred njim pojavljuju samo jedanput, i to onda kad treba da uju svoju presudu. U stvari, to suenje je samo jedna obina komedija, koja ravo prikriva carevu volju. Sud je namerno pootrio kazne, da bi omoguio Nikoli da pokae svoju velikodunost. Za petoricu okrivljenih, Pestela, Riljejeva, Kahovskog, Muravjeva-Apostola i M. Bestueva-Rjumina, koji su stvaljeni van kategorije i osueni da budu rasereeni, ta kazna pretvorena je u kaznu veanja; za trideset jednog optuenog koji su stavljeni u prvu kategoriju i osueni da budu streljani, ta kazna pretvorena je u robiju bilo doivotnu, bilo od 1520 godina. Ostali osueni dobili su isto tako ublaene kazne, ali ipak nisu izbegli u veini sluajeva progonstvu u Sibir ili zatoenje u neku tvravu. Samo nekolicina od njih, manje kompromitovani u zaveri, vraeni su u vojsku kao prosti vojnici bez prava na unapreivanje. Nikola nee zaboraviti one koje on ironino naziva svojim prijateljima dekabristima. Proglas koji je on objavio prilikom svog krunisanja 13/25. jula 1826

421

godine, direktno pravi aluziju na njihove planove i snano ih ocrnjuje: nee se pomou smelih i uvek razornih snova, ve pomou boanske Volje postepeno usavriti ustanove otadbine,popuniti praznine i izleiti nedostatci. Ako se oni saobraze ovom redu postepenog usavravanja, onda e svaka skromna elja za poboljanjem i svaki plan za ojaanje zakona koji bude doao do nas zakonitim putem koji je otvoren svima, biti uvek prihvaeni od nas sa blagonaklonou; jer mi nemamo i ne moemo imati drugu elju sem da vidimo Nau otadbinu kako dostie vrhunac sree i slave koju joj je Provienje dodelilo. Celoga svog ivota brinue se on o njima; kao sitniarski i strog tamniar, on e za njih i njihove porodice ustanoviti jedan od najstroijih naina ivota i nadgledae njegovu primenu, ne doputajui, sem u veoma retkim sluajevima, ni najmanje ublaenje. Saradnici Nikole I. Od samog poetka svoje vladavine Nikola se trudi da usavri dravnu upravu, bilo menjajui neposredne svoje saradnike, bilo preureujui razne delove dravne uprave. Ubrzo po svom stupanju na presto rastaje se on od izvesnih saradnika svoga prethodnika, i to upravo od onih ija su imena bila vezana za doba najcrnje reakcije Aleksandrove vladavine. Arakejev, koji je i sam izrazio elju da se odrekne javnog rada, smenjen je sa poloaja izvestioca u Odboru ministara, a zatim sa poloaja efa vojnih naseobina. Staratelj Kazanjskog univerziteta Magnicki, koji se prouo svojom borbom protivu nauke i profesora i svojim pokuajem da studentima nametne manastirski nain ivota, takoe je smenjen; no kako on ipak i dalje pokuava da se mea u univerzitetske poslove, uhapen je i izgnan u Reval. Staratelj Petrogradskog univerziteta Runi, koji je iao tragom Magnickoga, doiveo je istu sudbinu. Najzad, arhimandrit Fotijus, koji je bio jedan od stubova reakcija i koji je donekle imao uticaja i na samog Aleksandra I, dobio je nareenje da se vie ne udaljava iz svog manastira. Poto su najaktivniji pretstavnici reakcije bili uklonjeni, Nikola je ostavio na njihovim poloajima skoro sve velikodostojnike koje je postavio njegov brat. Ali su oni sad, vie nego ikad ranije, prosti izvrioci careve volje. Jedino dvojica od njih, Speranski i Kankrin, igraju vanu ulogu. Speranski je i dalje najugledniji i najobrazovaniji dravnik Rusije. Ali, iako je sauvao neokrnjenu i svoju inteligenciju i svoju radnu sposobnost, on vie nije onaj smeli reformator koji je u poetku Aleksandrove vladavine pomiljao da iz temelja preuredi i dravu i ruski drutveni ivot. Teko iskuenje kroz koje je proao rashladilo je njegov reformatorski polet i, ne menjajui temeljno njegova shvatanja, nainilo ga veoma velikim oportunistom. Meutim, njegova prolost i njegov glas opasnog novotara i dalje su bacali senku na njega, te Nikola osea prema njemu izvesno podozrenje, koje se pojaalo kada je saznao da su ga zaverenici bili naznaili za lana privremene vlade koju su nameravali da obrazuju. Pa ipak, i moda ba iz tog razloga, on je naimenovan za lana suda koji je imao da sudi dekabristima. Kakva duboka i svirepa ironija! Najslobodoumniji ovek iz prvih dana vladavine Aleksandra I pozvan je da

422

osuuje na smrt i robiju one koji su pri kraju te vladavine postali najaktivniji i najdosledniji pretstavnici liberalizma, ljude koji su bili njegovi duhovni roditelji i koji su se oslanjali na naklonost koju je on pokazivao prema izvesnim njihovim idejama. Speranski je prihvatio taj zadatak i tano ga izvrio. Zahvaljujui tome uveden je u krug carevih saradnika. Ali, iako je Nikola umeo da ceni njegove velike radne sposobnosti, ipak mu nikad nije ukazivao veliko poverenje i znatno je ograniio njegovo polje rada. Meutim, ministar finansija Kankrin koji je bio istinski i iskreni konzervativac, vie se sviao caru. Imajui solidna finansiska znanja i tane ideje koje uporno primenjuje, nametnuo se on svojim smislom za poslove i svojom nepokolebljivom vrstinom. Dogaa se esto da se car, naroito usled nepoznavanja dravnih poslova, pokae smeliji nego njegov oprezni ministar finansija koji vodi politiku stroge tednje, te se protivi svakom neproduktivnom izdatku i svakom opasnom eksperimentisanju; ali je on u veini sluajeva primoran da popusti. Za vreme od sedamnaest godina zajednikog rada sa Kankrinom, car e nauiti vetinu rukovanja dravnim finansijama. Isto tako e Kankrin odrati i razviti u njemu naklonost ka tehnikim znanjima, to e potpomoi zavoenju srednje i vie tehnike nastave, produenje Petrovog rada, kao to e prilino gordo govoriti Nikola. Ostali saradnici koje je car izabrao nisu dotada igrali neku prvorednu ulogu. Tu je najpre general Benkendorf, sa kojim se upoznao dok je sluio u gardi. Jo za Aleksandrove vladavine Benkendorf je pokuavao da se istakne pomou policiskih usluga ko je ta inio; on je caru podneo godine 1821 jedan izvetaj o tajnim udruenjima. On od toga nije izvukao nikakve koristi, ali je posle stupanja na presto Nikole, iju je naklonost umeo da pridobije, uzeo aktivnog uea u istrazi povodom rada tajnih udruenja i postao je uskoro carev saradnik u policiskim poslovima. Bez ozbiljnog obrazovanja i bezobziran, grub i drzak kako kae jedan njegov savremenik prema potinjenima i svima koji zavise od njega, on je dovoljno slavoljubiv da se vrsto dri svoga poloaja, ali odve len da se predano bavi poslovima koji su mu povereni. On se veoma malo stara o interesima i potrebama carevine, ali svim sredstvima istie svoju slepu odanost carevoj linosti. On na taj nain uspeva da sve do svoje smrti 1844 godine ostane Nikolin poverljiv ovek. Njegovo baltiko poreklo je jo jedno njegovo preimustvo u oima njegovoga gospodara: Ruski plemii slue dravi, a nama slue nemaki plemii, izjavljuje rado car, podvlaei na taj nain vrstu slube koja njemu najvie godi. Isto tako je istraga o radu tajnih udruenja zbliila Nikolu sa naelnikom generaltaba, generalom Dibiem, koji je prvi obavestio Aleksandra I o tome da postoji Juno udruenje i kasnije uestvovao u hapenju njegovih lanova. Nikola je imao puno poverenja u vojniki talenat ovoga generala, iako je taj talenat bio u stvari sasvim obian; on je visoko cenio njegove sposobnosti pa ak i

423

njegove dravnike osobine, te je od njega nainio jednog od svojih najprisnijih savetnika. Tako isto pokazao je punu svoju naklonost prema generalu Paskijeviu. Car je nekada sluio pod njegovom komandom i sauvao najlepu uspomenu na ika-komandanta, kako je voleo da zove svoga nekadanjeg stareinu. Osim toga, on vrsto veruje u njegove vojnike sposobnosti. Poverio mu je poloaj glavnog komandanta na Kavkazu, gde je zamenio generala Jermolova koji je stekao lep glas za vreme prethodne vladavine, no ija je nezavisnost u pogledu karaktera i ideja pobudila u caru nepoverenje. Paskijevi e ostati do kraja Nikoline vladavine jedan od glavnih stareina ruske vojske. Meutim, on nema mnogo vojnikog dara i nee umeti da odri vojsku na visini svoga doba. Kao i Dibi, on se brine manje o izvebanosti trupa, a vie o njihovom spoljanjem dranju, i trudi se da ih navikne na slepu poslunost prema pretpostavljenima pomou najsvirepije discipline. Ali Nikola upravo te osobine najvie i ceni, on koji ne trpi mnogo nezavisne karaktere ili jake linosti i koji e rado zadrati u drugom redu najbolje vojne stareine iz vremena Aleksandra I. Ipak e jedan od ovih, general Kiseljev, ef taba druge armije koja se tada nalazila u junoj Rusiji, naposletku silom osvojiti njegovo uvaenje. Kao obrazovan ovek i sa humanitarnim tenjama, Kiseljev se naroito interesuje za poloaj seljaka i veruje u potrebu da se pobolja njihova sudbina. On je ak podneo Aleksandru I jednu podrobnu raspravu o tome pitanju. Zato Nikola, znajui da je on imao izvesnih prijateljskih veza sa nekojim lanovima tajnih udruenja, pokazuje isprva nepoverenje prema njemu. Ali potpuna generalova ispravnost i sve prisniji odnosi koji se stvaraju meu njima ubrzo ga ubeuju da Kiseljev nije nikada delio miljenja tajnih udruenja i da je ostao veran i posluan slubenik. Od tog trenutka poklanja mu car sve svoje poverenje. Posle ruskoturskog rata 18281829 godine njemu e poveriti upravu nad dunavskim kneevinama, koje su privremeno bile zauzele ruske trupe. Preobraaj centralnih ustanova. Pored toga to je izvrio promene u viem osoblju dravne uprave, Nikola I je ponekad preinaavao dosta korenito i centralnu administraciju. Iako Odbor ministara i dalje upravlja raznim granama dravne administracije, on je jo vie nego u vreme Aleksandra I samo neka vrsta privatnog krunskog Saveta, i njegova nadlenost je isto toliko obimna koliko i neodreena. U njega je uao jo jedan ministar. Proglasom koji je obnarodovan na dan njegovoga krunisanja 22 jula/3 avgusta 1826 godine, Nikola je okupio pod jednu jedinu upravu razne dvorske ustanove i stvorio na taj nain Ministarstvo dvora. Njegovo nepoverenje prema centralnim administracijama i njegova elja da od njih oduzme voenje vanih poslova da bi ih podvrgao svojoj linoj kontroli navodi ga da zavede jednu vaniju novinu, a to je proirenje ustanove poznate pod imenom lina kancelarija Njegovog Velianstva.

424

Na dan 24 aprila/5 maja 1826 godine stvorio je car drugi otsek ove kancelarije, kome je stavio u dunost da se, umesto Komisije za zakone, stara o svemu to se tie prikupljanja ruskih zakona i reavanja zakonodavnih pitanja. Iako je na elo toga otseka stavio stvarno Speranskog, ipak je formalno dao upravu nad njom nekadanjem pretsedniku Komisije za zakone Balugjanskom, koji treba da odgovara za Speranskog i da ga spreava da se ne odaje nestalucima slinim onima iz 1810 g. Tri meseca posle toga Nikola stvara jedan poseban i nezavisan andarmeriski korpus, kao i trei otsek Line kancelarije. Na elu obeju ovih ustanova nalazi se Benkendorf, koji pored ovoga vri i dunost komandanta carevog glavnog taba. andarmeriski korpus dobiva veoma opirna uputstva. andarmi imaju dunost da otkrivaju i spreavaju sve zloupotrebe, da tite privatna lica od proganjanja ili globljenja od strane inovnika, da ukazuju vladi na skromne i verne slubenike dostojne da budu nagraeni; oni treba osim toga da zadobiju poverenje svih drutvenih redova i da im uliju ubeenje da njihovim posredovanjem glas svakoga graanina moe da dopre do prestola; oni su, najzad, pozvani da usauju u zabludele due elju za dobrom i da ih vraaju na pravi put. Ustvari, oni e igrati jednu tano odreenu ulogu, ulogu politike policije koja ima da prua pomo tajnoj policiji. Trei otsek Line kancelarije, koji upotrebljava andarme kao agente, uzeo je sve poslove vrhovne ili politike policije. Njegov zadatak je veoma obiman. On istrauje politike krivce i motri na njih za vreme dok su u zatvoru ili u progonstvu. On prikuplja obavetenja o verskim sektama, strancima, falsifikatorima novca, sopstvenicima sumnjivih lokala, kriumarima, o svim vanijim nedoputenim radnjama i svakoj podozrivoj linosti. On treba da spreava izbijanje pobuna meu muicima i ima pravo da vri istragu o svakom delu neposlunosti i da ga spreava. On upravlja cenzurom, mea se ponekad direktno u knjievne poslove i moe da preduzima protivu pisaca mere prema svom nahoenju. Najzad, on vodi nadzor nad centralnim i pokrajinskim upravama, kao i nad pojedincima koji su iz bilo kojih razloga privukli panju vlasti. On prikuplja obavetenja posredstvom andarmerije, koja je rasporeena po svojim teritorijalnim podrujima, ili pomou tajnih agenata, pa ih posle toga dostavlja caru. Posle zakonodavstva, Nikola potinjava svojoj linoj kontroli i ivot cele zemlje. Trei otsek Line kancelarije omoguuje mu da nadgleda politiko i moralno duevno stanje stanovnitva, kao i delatnost pojedinih grana dravne uprave. Zato prati on njegov rad veoma briljivo, ita paljivo njegove izvetaje i posveuje mnogo vremena ispitivanju krivica i problema koji spadaju u delokrug toga otseka. Veina krivica reava se administrativnim putem, a kazne esto odreuje sam car. U najveem broju sluajeva kazne su izvanredno stroge: prinudno upuivanje u vojsku, zatvaranje u neku tvravu, progonstvo sa robijom u udaljene pokrajine carstva, a ponekad ak da bi se izleilo duevno stanje

425

krivaca, zatvaranje u ludnicu. Car nadgleda ne samo dravne poslove, ve i porodini i privatni ivot svojih podanika; on se mea u sukobe izmeu roditelja i dece, kanjava rasipnike, razvratnike, itd. On se trudi da na taj nain uspostavi istinski moral meu svojim podanicima. Stvarajui ove nove ustanove, on zamilja da e moi upoznati neposredno ivot svoga carstva i potiniti ga svome linom nadzoru i svojim izriitim zapovestima, nadgledajui u isti mah i svoje inovnike. Ustvari, ne samo da on nee izbei birokratiju, ve e postati zavisan od nje vie nego ikad. Umesto da se priblii ivotu svojih podanika, on e se jo vie udaljiti od njega. Ukoliko nove ustanove budu dobijale veu vanost one e izmeu njega i njegovih podanika dizati zid utoliko neprelazniji, to e biti nemoguno kritikovati ih otvoreno a da se pri tom ne dovede u vezu, u tome linom i patrijarhalnom reimu, sama careva linost. Odbor od 6/18 decembra i planovi za reforme. U poetku svoje vladavine Nikola izgleda da priznaje potrebu i mogunost da se izvre jo obimnije reforme. 6/18 decembra 1926 godine stvoren je jedan odbor sastavljen od nekoliko poverljivih ljudi sa zadatkom da pregleda dokumente naene u radnom kabinetu Aleksandra I i da proui sadanju administraciju carevine. Njegov izvetaj caru treba najpre da izloi ta se nameravalo da se uini u toj oblasti za Aleksandrove vladavine, ta je uinjeno i ta jo ostaje da se uini; zatim, ta je po njegovom miljenju zadovoljavajue u sadanjem reimu, a ta ne treba zadrati, najzad ime se mogu zameniti ustanove u metodi koje treba ukinuti. Drukije reeno, on ima zadatak da ocrta plan potrebnih reforama. Pod nazivom Odbor od 6/18 decembra organizovan je on u najveoj tajnosti. Njegov rad mora da ostane nepoznat svima, ak i najviim inovnicima carstva. To je stoga to car eli da izrada programa reforama ostane tajna. lanovi Odbora, uostalom, slau se sa njegovim nazorima i boje se vie nego on od izdavanja tajni. I u pogledu osnovne sadrine pitanja koja treba pretresati pokazuju se oni isto tako obazrivi. Njihov rad, koji se produuje do 1832 godine, stalno rukovodi misao da treba ne da se potpuno preobrazi postojei reim, ve da se on usavri pomou izvesnih deliminih izmena i poboljanja. Ustvari, on se ograniava na prouavanje tih deliminih izmena, ne pokazujui pri tom ni veliku energiju ni osobitu irinu pogleda. Nasuprot tome, svaki odluan predlog izaziva njegove primedbe. I njegovi lanovi, i car, koji upravlja njegovim radom, trude se da uzajamno umere svoj polet i da uzajamno potstaknu svoju reakcionarnu revnost. Posle prouavanja centralnih ustanova, Odbor je istakao dosta njihovih bitnih nedostataka: zamrenost u raspodeli administrativnih nadlenosti, to usporava svravanje poslova i ide na ruku zloupotrebama, koje ostaju nekanjene, kao i rav izbor visokih dravnih inovnika. Ali, kada treba leiti to zlo, Odbor se ograniava na to da predloi samo palijativne mere ili ak i izmene zakona koje ponekad dovode u zabunu i samoga cara.

426

Njegova plaljivost ispoljava se jasno kada se raspravlja o organizaciji Senata. Poto je stvorio plan da ga podeli na dva odvojena tela, Sudski Senat i Upravni Senat, i da ukine Odbor ministara, ija je nadlenost isto toliko obimna koliko i neodreena, on se izjanjava za stvaranje, pored senatora, jednog posebnog Saveta Ministara, ne uviajui da bi jedan takav Savet, kao to primeuje car, mogao postepeno i neosetno da prisvoji poloaj koji bi odgovarao poloaju sadanjeg Odbora ministara, koji je postepeno prigrabio svakovrsne dravne poslove. Poto je kritikovao rav nain biranja za Senat i pripisao to injenici da je obavezno imati poloaj privatnog savetnika ili sadanjeg privatnog savetnika da bi neko mogao biti naimenovan za senatora, on pomilja najpre da jedan deo Senata biraju plemii, a zatim se ograniava na to da predloi da se dopusti naimenovanje i inovnika koji imaju poloaj sadanjeg dravnog savetnika, te mu car moe sa razlogom primetiti da nije izvesno da e se meu tim savetnicima nai ljudi koji bi imali neko vee iskustvo u graanskim poslovima, i da on ne moe oekivati srene rezultate od toga predloga. Poto se sloio sa miljenjem da je sudijska stalnost kamen temeljac sudske nezavisnosti, koja se tako opravdano ceni u prosveenim dravama Evrope, i da je samo to naelo u svojoj bitnosti neosporno i nepobitno, on odmah urno primeuje da se izvesne sudije najviih sudova uzdravaju od pravljenja zloupotreba samo iz straha od opravdanog carevoga gneva, koji moe da ih kazni ne pribegavajui sudskom postupku, te prema tome jedna dobronamerna vlada ne treba da se liava jednog sredstva da obuzda ljude koji ne bi sa potpunom vrstinom potovali pravila asti, pod uslovom da sa najveom opreznou pribegava penzionisanju bez suenja. I tako on najzad pobija ono to je nepobitno i odbija ovoga puta u saglasnosti sa carem, da primeni Senat naelo sudijske stalnosti. On pokazuje istu plaljivost prilikom raspravljanja o reformi pokrajinske uprave, koju bi hteo da uskladi, obezbeujui pravilniju raspodelu raznih administrativnih i sudskih nadlenosti, i da je potini boljoj kontroli. Ova kontrola, onako kako je Odbor zamilja, ne treba da bude ni despotska ni lina, kao to je kontrola general-gubernatora ,niti pak slaba i skromna, kao to je kontrola dravnog tuioca, ve zajednika, stalna, zasnovana na vrstim propisima; ona treba da raspolae uspenim sredstvima ne samo da ukae na prestupe i zloupotrebe ve i da ih spreava, da ubija zlo u korenu, da nametne inovnicima najstrou disciplinu i da izdaje krivce sudu. Da bi se ona mogla vriti, on predlae da se u gubernijama i okruzima stvore dva niza optih skuptina u kojima bi bile okupljene odgovarajue administrativne i sudske slube i kojima bi pretsedavali bilo inovnici odreeni od drave, bilo marali plemstvva. No i ovo je samo jedna palijativna mera, poto bi to ustvari imalo za posledicu da se inovnicima, koji su povezani zajednikim interesima, ostavi da sami sebe kontroliu. Car tu meru, osim toga smatra za neizvodljivu: gde e se nai, primeuje on, skoro pet stotina lica sposobnih da pretsedavaju tim

427

skuptinama? Marali plemstva su zauzeti svojim dunostima, a osim toga mogu pasti u iskuenje da brane interese svoje kaste; s druge strane, da li se moe pokloniti poverenje gubernatorima da oni odreuju pretsednike? Naposletku, ovo dvostruko nepoverenje prema delegatima plemstva i pretstavnicima vlade dovodi do odluke da pokrajinska skuptina plemstva i gubernator treba da posebno predloe izvestan broj kandidata, ali da e konani izbor pripadati centralnim vlastima. Na carevu inicijativu, koji ga je povodom jednog beznaajnog spora pozvao da proui naine kako da se smanji broj posluge kod spahija i da se zabrani prodaja muika bez zemlje, Odbor se pozabavio i pitanjem socijalnog ureenja. I ovde se jasno vidi njegov nedostatak liberalizma. Iako priznaje da je za veinu obrazovanih i duhovno zdravih ljudi jasno da je ne samo korisno, ve ak i potrebno uiniti kraj svemu to lii na trgovanje robovima, koje je isto toliko poniavajue koliko i protivno prirodi, i da se treba truditi da se istovremeno pobolja sudbina ruskih muika, ipak njegov pretsednik, grof Koubej, primeuje da bi drugi jedan stale, na nesreu veoma brojan, neobrazovanih zemljoposednika gruba ponaanja, smatrao meru na koju je ukazao vladar kao ogranienje prava vlasnitva. Ma da se slae da takve predrasude ne bi trebalo da spreavaju vrstu i mudru akciju vlade, akciju koja je u saglasnosti sa dobrom cele zemlje, on ipak smatra da je uvek poeljno preduhitriti negodovanje i komeanje ljudi razdraenih strahom ili nezadovoljstvom. Zato on zakljuuje da ne treba objavljivati zabranu prodavanja muika bez zemlje a da se u isto vreme ne obnaroduju odluke povoljne i za druge drutvene stalee, te da se dokae da vlada pokazuje podjednaku brigu i panju prema svima svojim podanicima, bez izuzetka i bez pristrasnosti. Odbor potpuno usvaja ovo miljenje i podvlai potrebu da se pokae najvea opreznost prilikom prouavanja pitanja muika. Svakome je poznato, napominje on, koliko je teko menjati propise koji su nezgodni ali koje je samo vreme ozakonilo, kada ti propisi odreuju dunosti i tako rei reguliu itav graanski ivot najmnogobrojnijeg dela stanovnitva. Ta tekoa, koja ponekad primorava i najmudrije vlade da odloe usavravanje zakona ije nedostatke i one same priznaju, naroito je velika u Rusiji, gde muici privatnih zemljoradnika i Krune pretstavljaju ne samo veinu, ve skoro celokupno stanovnitvo carstva; ovaj stale je toliko neobrazovan, da ne postoji nada da mu se moe brzo uliti shvatanje jedne nove dunosti, pa ma kakva ona bila. Mnoga iskustva, od kojih nekoja nesrena, dokazala su sa kolikim nestrpljenjem nai muici oekuju svoje osloboenje, iako ni sami ne znaju tano u emu ono treba da se sastoji ... Od muika se mogu oekivati i nove zablude, ako se obnaroduje neki nov ukaz ili neki nov statut koji bi se ticao iskljuivo prava muika i njihovih odnosa prema njihovim gospodarima; u takvom sluaju muici bi mogli uobraziti da se vlada interesuje jedino za njihovu sudbinu. Zato Odbor odluuje, sa carevim pristankom, da se izradi ne jedan predlog ukaza iskljuivo za muike, ve jedan opti zakon o drutvenim redovima koji bi sadrao odredbe povoljne i za ostale stalee.

428

Ustvari, kad spominje ostale stalee, Odbor misli samo na plemstvo. On je potpuno saglasan sa svojim pretsednikom koji je jo u samom poetku diskusije izjavio da bi ublaenje muikog poloaja trebalo da bude naknaeno dodeljivanjem novih povlastica plemiima, a naroito ograniavanjem dodeljivanja plemiskih titula. Kao i njegov pretsednik, odbor smatra da bi ove naknade bile primljene kao dobroinstvo od strane staroga plemstva, da bi poveale njegovu revnost prema vladaocu kome ono slui i da bi uvrstilo uzajamne veze koje ga veu za presto. Istina, predlog zakona o drutvenim redovima bavi se i pravima svetenstva i srednjeg stalea; ali, ne samo da ni jednima ni drugima ne dodeljuje nova prava, ve im smanjuje stara, oteavajui im pristup u plemiske redove. Nasuprot tome, pored toga to se trudi da povea drutveni ugled plemstva zatvarajui pristup u njega ljudima obinoga porekla, on hoe da mu dodeli jo jednu novu povlasticu ustanovljavanjem nedeljivih naslednih dobara. to se tie muika, on smatra za dovoljno da im dodeli ogranienje broja posluge u spahijskom domu i da zabrani prodavanje muika bez zemlje. Pa i ovu poslednju odluku smatra on za opasnu, toliko je ubeen u potrebu da se u ovom pitanju seljakoga ropstva postupa sa najveom opreznou i najveom obazrivou; zbog toga on smatra da je moda potrebno otstraniti varljiva tumaenja i pogrene pretpostavke o buduim odnosima izmeu muika i spahija, naglaujui koliko je spahijsko pravo na zemlju sveto i neprikosnoveno, da treba potsetiti na to pravo sa izvesnom opreznou i odlunim ali kratkim izrazima, spomenuti ga za ugled kao jedno pravo koje se ne moe dovoditi u sumnju, i da je, najzad, iz istih razloga korisno spomenuti prava koje reim seljakog ropstva daje spahijama nad muicima. Odbor od 6/18 decembra 1826 godine zasedava punih est godina i stvara itave gomile ispisane hartije ne postiui nikakav pozitivan rezultat. Iako e se nekoje od njegovih ideja nai kasnije u zakonodavnim spisima Nikole I, ipak njegovi planovi, koji meutim predviaju samo beznaajne reforme, nee biti ostvareni. Ukratko, njegove diskusije naposletku samo stvaraju oko cara izvesnu atmosferu konzervatizma koju odravaju pretstavnici visoke birokratije i plemii-spahije i koja e, zajedno sa poljskim ustankom, doprineti da se pojaa reakcionarno raspoloenje sa kojim se Nikola popeo na presto. Ustanak u Poljskoj i ukidanje poljskog ustava. Nikola I nasledio je u isti mah i rusku carevinu i poljsku kraljevinu. Ali, iako je on u Rusiji samodrni monarh, u Poljskoj je samo ustavni vladalac. S obzirom na njegova shvatanja i njegovu narav, on mora sebe da prisiljava da bi mogao da ispuni svoje ustavne dunosti. Na navaljivanje svoga brata Konstantina i poljskih ministara, on pristaje da se krunie u Varavi i zadovoljava se tim to uprouje kolikogod je moguno sveanost krunisanja, poto ju je prethodno hteo sasvim da ukine kao nepotrebnu. Isto tako on naposletku usvaja Konstantinovo gledite u suenju poljskim zaverenicima. Naroita komisija od pet Rusa i pet Poljaka, obrazovana

429

u Varavi da vodi istragu povodom rovarenja jednog poljskog tajnog udruenja koje je bilo u vezi sa nekolicinom ruskih zaverenika, optuila je osam lica okrivljenih za zloin protivu bezbednosti drave. Da bi im se sudilo, Nikola hoe da stvori jedan naroiti sud u Varavi, kao to je uinio u Petrogradu. Konstantin mu predoava da on ne moe postupati u jednoj ustavnoj kraljevini a da se ne isloi opasnosti da otui od sebe poljsku javnost i strano javno miljenje, i da je pravilnije da se to suenje poveri sudu Dijete. Nikola na to pristaje, raunajui uostalom pouzdano, kao i njegov brat, da e presuda biti nemilosrdna. Meutim, taj sud odbacuje u celini zakljuke istrane komisije, uzima na sebe da sam izvri novu istragu, oslobaa trojicu okrivljenih, a protivu ostalih zadrava samo optubu da nisu otkrili vlastima postojanje jedne ruske zloinake organizacije i osuuje ih samo na kratak zatvor toliko kratak da su ga oni izdrali jo u istranom zatvoru. Kada je saznao za tu odluku, Nikola je izjavio: Oni su spasli krivce, ali su upropastili zemlju. Njegovo gnuanje je toliko, da on poziva ministarski savet poljske kraljevine da odgovara na ovo pitanje: Treba li smatrati odluku suda Dijete kao posledicu pogrenog shvatanja zloina protivu bezbednosti drave, ili kao da se u njoj krije elja da se ide na ruku samim zloinim namerama? Kada mu je ministarski savet, posle dugog raspravljanja, odgovorio da je takva presuda posledica nepotpunosti u poljskom krivinom postupku, on se odluuje da potvrdi presudu; ali, proteklo je devet meseci otkako je ona izreena, a za sve to vreme optueni su ostali u tamnici; dvojica od njih su se ubili, a druga dvojica su umrla od bolesti. Iako Nikola potuje poljski Ustav vie nego Aleksandar, ipak je gnev poljskoga drutva na Rusiju toliko jak i elja da se Poljskoj vrate granice koje je imala pre 1772 godine toliko snana kod mnogih Poljaka, da je ustanak neizbean. Sistematska priprema ustanka poinje godine 1826, kada su uenici Zastavnike kole u Varavi obrazovali tajno udruenje zvano Savez zastavnika. Vrlo brzo su mnogi oficiri, graani, javni radnici i poslanici Dijete pristupili toj organizaciji, koja je nameravala da pripremi ustanak uz pripomo poljske vojske. Francuska revolucija iz 1830 godine, pojaavajui uzrujanost duhova, dala je nov i moan potsrek tome pokretu. Kada se rairio glas da e se moda poslati poljske trupe protivu Francuske, Savez zastavnika reio je da stupi u dejstvo. Na dan 17/29 novembra 1830 godine jedna grupa zastavnika zauzela je dvorac Belvedere, u kome je stanovao potkralj Konstantin. On je uspeo da umakne iz Varave, poto je najpre prikupio ruske trupe i jedan deo poljskih trupa. Napad na Belvedere izazvao je pobunu cele varoi. Dolazi do krvavih sukoba izmeu poljskih i ruskih vojnika. Ustanici vre pokolj ne samo nad ruskim vojnicima i oficirima koje je ta pobuna iznenadila, ve i nad poljskim oficirima i generalima koji su bili poznati zbog svoje odanosti Konstantinu. Oni su zauzeli vojno slagalite i naoruali jedan deo stanovnitva koje im se pridruilo. Snage kojima oni raspolau jo nisu velike, dok se Konstantin nalazi na elu jedne relativno velike vojske. Ali sam ustanak nainio je takav utisak na

430

potkralja, da se on odrekao svakog otpora. On ostaje nekoliko dana pred Varavom, pa poto je raspustio poljske trupe koje je bio prikupio, povlai se sa ostatkom svoje vojske ka ruskoj granici. Njegovo dranje doprinelo je da glavnina poljske vojske pree brzo na stranu pobunjenika. Ministarski savet ili Administrativni savet preuzeo je vlast koju je Konstantin ispustio iz ruku, ali se on potpuno obnavlja uklanjajui dotadanje ministre i uzimajui ljude veoma popularne u Poljskoj, kao i poslanike Dijete. On je izabrao za diktatora generala Hlopickog. Taj diktator, koji je nekada uestvovao u Koukovom ustanku i bio Napoleonov general, uiva u svojoj zemlji glas genijalnog voe. 6/18 decembra on saziva Dijetu, koja ga potvruje, na njegovom poloaju diktatora. Ni on, ni glavni lanovi Administravivnog saveta, kao to su bili knez Radzivil, knez artoriski, pretsednik Senata, pretsednik Dijete, Ostrovski, nisu nikako mislili kada su uzimali vlast da konano raskinu sa carem Nikolom. Njihova je namera bila da samo uvrste poljski Ustav. Hlopicki je smatrao da treba da saopte lanovima Dijete da on ostaje veran zakletvi koju je poloio Nikoli kao ustavnom vladaru, da on samo eli da sauva ustav kraljevine Poljske i da ne vidi nikakvu mogunost da kraljevini pripoji Litvansku guberniju, kao ni gubernije na zapadu i jugu, koje su bile prisajedinjene ruskoj carevini. Zajedno sa Administrativnim savetom on je pohitao da stupi u pregovore sa carem da bi mu objasnio kako su dogaaji u Varavi samo posledica dugotrajnih zloupotreba vlasti, i da ga uveri da poljski narod ne eli da raskine s njim ve da samo trai umerenu slobodu i strogo potovanje Ustava. Nasuprot tome, veina Dijete, pridobijena za sasvim suprotne ideje, sastavlja Proglas poljskog naroda od 8/20 decembra: Poljski narod iziao je iz stanja podjarmljenosti i zavisnosti u kojoj se nalazio, sa mukom reenou da vie ne primi na sebe okove koje je raskinuo i da ne poloi oruje predaka pre nego to bude stekao nezavisnost i vlast (to jedino jemstvo slobode), i pre nego to bude sebi obezbedio slobode na koje ima dvostruko prava da se poziva i kao na dragoceno naslee svojih predaka i kao na hitnu potrebu u sadanjosti. On se nee odrei borbe pre nego to se bude sjedinio sa svojom braom koja se nalaze pod jarmom petrogradskog dvora, pre nego to ih oslobodi i pre nego to im bude omoguio da i oni uestvuju u njegovim slobodama i njegovoj nezavisnosti. Za Nikolu je ustanak u Varavi samo jedna lina uvreda, jedno izazivanje: zato on odluno odbija da stupi u pregovore sa svojim buntovnim podanicima. Ako i pristaje da primi jednog od dvojice izaslanika Administrativnog saveta, on to ini smatrajui ga za nekadanjeg ministra, a ne za izaslanika varavske vlade, i on mu stavlja do znanja da e Poljaci dobiti oprotaj samo po cenu potpune i neposredne pokornosti. 20 decembra 1830/1 januara 1831 godine maral Dibi ulazi u kraljevinu Poljsku sa jednom ruskom vojskom. Jednim proglasom on zahteva bezuslovno pokoravanje, poziva Poljake da poloe oruje, da uspostave

431

ukinute ustanove i vrate otputene inovnike. Hlopicki saziva Dijetu, izjavljuje joj da ne veruje u uspeh oruane borbe sa ruskim vladarem i odrie se svoga diktatorskog poloaja. Ali ga Dijeta ne slua, ve odluuje da nastavi rat. Ona postavlja kneza Radzivila, delom usled njegovih srodnikih veza sa pruskom kraljevskom porodicom, za glavnog komandanta vojske. Zatim proglaava da je Nikola svrgnut sa prestola Poljske zato to je pogazio poljski Ustav: Poljski narod, iji je pretstavnik Dijeta, proglaava svoju nezavisnost i svoje pravo da ponudi krunu onome koga bude smatrao dostojnim da je nosi i koji bude zajemio nae slobode na pouzdan i svean nain. Ona poverava izvrnu vlast jednoj privremenoj narodnoj vladi sastavljenoj od pet lica, kojoj pretsedava knez artoriski i koja ima da odredi odgovorne ministre, dok Dijeta zadrava sebi pravo kontrole i zakonodavnu vlast. Tako otpoinje jedan rat ije trajanje niko ne moe da predvidi. Ne nailazei na ozbiljan otpor, Dibi dolazi do same Varave. Blizu sela Grahova, na desnoj obali Visle, on naposletku nailazi na poljske snage kojima komanduje general Hlopicki. Iako su Poljaci pretrpeli krvav poraz i moraju da se povlae u najveoj urbi ka Varavi, ipak i Rusi, takoe usled ozbiljnih gubitaka, odriu se da gone pobeene i da zauzmu varo; Dibi se takoe povlai. Od tog trenutka rat se odugovlai. Ustanak, irei se na celu Poljsku, primorava ruskog glavnog zapovednika da podeli svoje snage. On zbog toga gubi svaku odlunost; borba se produuje ne donosei pobedu ni jednoj ni drugoj zaraenoj strani. Ipak, u ishod te borbe ne moe se sumnjati. Ostavljene same sebi, poljske trupe ne mogu dugo da daju otpor carevoj vojsci, koja je brojno nadmonija. S druge strane, Dijeta, koja je veinom sastavljena od plemia, nije nita uinila da povue za sobom narodne mase, niti pak da vee svoju sudbinu sa sudbinom naroda. Ona se ograniila na to da ovlasti seljake sa krunskih dobara da zamene kuluk izvesnim dabinama u novcu i da otkupe parcele zemlje koju su uivali, ne proirujui ak tu skromnu povlasticu na seljake privatnih zemljoposednika. isto politiko obeleje toga ustanka udaljuje od njega seljake, koji najee ostaju prema njemu ravnoduni. Zato zemljoposednici koji rukovode njim, i varoki stanovnici, koji mu se delimino pridruuju, raunaju manje na potporu naroda a vie na intervenciju zapadnih sila. Oni veruju da e te sile braniti Poljsku kraljevinu, stvorenu Bekim ugovorom. Suprotno njihovom oekivanju, Evropa ne intervenie. Od tog trenutka njihova stvar je izgubljena. U maju, poljska vojska, koja je pod komandom generala Skineckog zadobila nekoliko beznaajnih uspeha, pretrpljuje kod Ostrolenke nov i teak poraz. Uskoro potom, njen pobedilac Dibi i veliki knez Konstantin umiru od kolere koja pustoi zemlju. Usled toga nastaje kratak zastoj u operacijama. Kada ih je novi glavni komandant ruske vojske Paskijevi nastavio, vodio ih je odlunije. Poto je preao Vislu, izvrio je juri na Varavu u dane 25 26 avgusta/67 septembra i primorao grad da se preda. Ostatak privremene vlade i poljska vojska prelaze preko granice; ustanak je uguen, a poljski Ustav, iji original Paskijevi alje caru, ukinut je: Primio sam kovei se pokojnim

432

Ustavom, pie Nikola Paskijeviu, i mnogo vam zahvaljujem; on sad poiva u Moskovskoj orunici. Jedan Organski statut pretvorio je Poljsku kraljevinu u rusku provinciju, i Nikola, ostavljajui joj ipak neke pokrajinske posebnosti, postao je u njoj apsolutistiki vladar. 3. KONZERVATIVNA POLITIKA I RAD DRAVNE UPRAVE (18311855) Dotadanje politike i socijalne forme ne odgovaraju vie razvitku ruske carevine. Da bi napredovala, njoj je potrebno da ima vie slobode, i napredni duhovi to uviaju. Ali Nikola ne doputa nikakvo ograniavanje dravne vlasti nad ivotom zemlje, nikakvo slabljenje vlasti zemljoposednikog plemstva na socijalnom podruju. Ukoliko vie raste nezadovoljstvo protivu dotadanjeg reima i ukoliko su ei i ivlji napadi na cara, utoliko on pokazuje vie vrstine da ga brani. On ostaje duboko ubeen da je njegova sveta dunost da odri utvreni poredak, a to e rei apsolutnu monarhiju oslonjenu na zemljoposedniko plemstvo. Konzervativno obeleje njegove politike istie se u svim oblastima dravne uprave, i svuda ima ono za posledicu usporavanja i izopaavanje normalnog razvitka zemlje. Lina i birokratska vlada. Iako je zadrao organe centralne dravne uprave, Nikola je u njih uneo neke izmene kojima je bio cilj da uvrste njegovu linu vlast. Carevinsko Vee koje je stvorio Aleksandar I zadrava i dalje svoju organizaciju, a teoriski i svoju nadlenost. Ali, ustvari, car vie voli da vanije zakonske predloge daje na prouavanje uim skupovima, posebnim i tajnim odborima sastavljenim od nekoliko poverljivih linosti. Ako ih ponekad i uputi Veu, on to ini samo forme radi izraavajui nadu da otuda nee proizii nikakva izlina diskusija. Ovo savetovanje ini mu se ne samo beskorisno, ve i opasno: on se boji da i pored birokratskog obeleja Carevinskog Vea i tajnosti njegovih sednica vladini planovi ne budu prerano razglaeni. Zato vlada esto puta zadrava za sebe brigu da donese i izvri izvesne odluke ne pitajui za savet Carevinskog Vea. Ona ga ak i ne posveuje potpuno u sve svoje postupke: tako na primer, da bi od njega prikrila stvarni deficit dravnih finansija, ona mu podnosi bilans koji je namerno netaan. Tajni odbori koji prouavaju umesto Vea velike zakonodavne probleme veoma su ogranieni u pogledu broja lanova. Osim toga, njihovo postojanje i njihov cilj su okrueni nedokunom tajanstvenou, ak i za visoke dravne inovnike. Briga da se oni uine to tajanstvenijim ide ak dotle, da im se daju nazivi koji nemaju nikakve veze sa njihovim ciljem: na primer, da bi se izbegla svaka sumnja i pretpostavka, odbor kome je 18401841 godine stavljeno u dunost da izmeni poloaj muika krten je: odbor za izjednaenje dabina u zapadnim gubernijama.

433

Isto tako Nikola zadrava ministarstva organizovana za vlade Aleksandra I; on ak stvara i nova, na primer Ministarstvo dvora, godine 1826, i Ministarstvo dravnih dobara, godine 1833. Ali im on postepeno oduzima, u korist svoje line kancelarije, najvanije poslove. I zaista, Kancelarija njegovog Velianstva razvija se sve vie; ona dobija i etvrti otsek, koji se stara o kolama i dobrotvornim ustanovama stavljenim pod visoku zatitu cariceudove Marije; zatim peti, koji nadgleda reformu administracije krunskih seljaka, i naposletku i esti otsek, koji upravlja organizacijom Zakavkaske oblasti. Kako ona sem toga sadri i posebne komisije i odbore, pretvara se ona stvarno u skup pravih ministarstava. Ova organizacija stvarno ini bespredmetnom neposredni i lini nadzor koji bi car trebalo da vri preko nje; ona samo ini jo sloenijim birokratski mehanizam. Organizacija pokrajinske uprave takoe je zadrana bez natnijih izmena. Suprotno elji Odbora od 6/18 decembra 1826 godine, koji je smatrao da generalgubernatore treba zadrati samo u prestonicama, Petrogradu i Moskvi, i u nekoliko graninih oblasti, Sibiru, Orenburkoj guberniji, Novoj Rusiji, Kavkazu i Baltikoj oblasti, Nikola je poveao njihov broj. Ali on godine 1827 ukida to zvanje kao redovno, to pojaava administrativnu centralizaciju. S druge strane, neke nadlenosti pokrajinskih ustanova, naroito finansije, higijena, saobraajne veze i prosveta, dobivaju posebnu organizaciju. One su poverene izvesnom osoblju sastavljenom delom od inovnika koje postavlja vlada, a delom od lanova koje biraju mesne korporacije, naroito plemstvo. Ali ova reforma pretstavlja napredak koji je vie prividan nego stvaran: s jedne strane, dravni inovnici, a ne izabrani lanovi, zauzimaju u toj organizaciji prvo mesto; s druge strane, ona je samo skica jedne ozbiljnije reforme koju tek treba izvesti. Jednom reju, pokrajinska administracija ostaje potpuno birokratska. Ona je potinjena jednoj sloenijoj kontroli centralne administracije. Sloenost ove kontrole ne samo da nije poboljala, kao to se oekivalo, nadzor nad inovnicima, ve je u praksi samo jo znatno uveala administrativnu prepisku i u prestonici i u pokrajinama. Centralna administracija preplavljuje oblasne administracije naredbama, uputstvima, ukorima, traenjem obavetenja, izvetajima. Kako se snai u toj gomili hartija? Na svakovrsna pitanja mesna administracija odgovara sporo i samo formalno. Ustvari, ta kontrola koja se vri samo na hartiji gubi svaku uspenost. Ponekad vlada pribegava izuzetnim merama i alje senatore da izvre kontrolu na licu mesta, ali i ta kontrola upravljena je manje na same postupke inovnika, a vie na pisana akta. Pri svem tom, redak je sluaj da se one ne zavre otkrivanjem mnogih runih zloupotreba. Ako inovnici ija je krivica na taj nain otkrivena i budu smenjeni sa poloaja, njihovi zamenici su ponajee isto toliko ravi kao i oni, i pokazuju istu otpornost prema administrativnoj kontroli. Zakonodavni haos, nedostatak obrazovanih inovnika, bedne plate niih inovnika, i najzad atmosfera nezakonitosti kojom odie cela zemlja sva proeta starim tradicijama ropstva i ee podvrgnuta linoj samovolji nego zakonu, mogu dovesti samo do najgorih rezultata. Zloupotreba vlasti, podmitljivost i samovolja ukorenjuju se duboko u

434

rusku administraciju i rusko pravosue, naroito u unutranjosti zemlje, ali isto tako i u centralnoj administraciji. I nisu birokratske mere mogle iskoreniti sva ta zla; one su bile utoliko nedovoljnije to nije bilo neposredne veze izmeu stanovnitva i dravne uprave, to se sva administrativna delatnost bila zatvorila u akta i pretvorila u piskaranje, te su malo iskusniji inovnici mogli u svojim izvetajima pretstaviti ma koji sluaj kako to njima godi. Na kratko vreme pred svoju smrt, car kao da je i sam to zapazio, jer im ironino i setno kae da Rusijom upravljaju stolo-naelnici (stareine nadletava) mnogo vie nego njen vladar. Neki od njegovih saradnika uviaju to jo jasnije: Svi postupci koje je izmislilo vladino nepoverenje, pie 1855 godine Valujev, koji e biti ministar unutranjih poslova pod Aleksandrom II, sva ona centralizacija i formalizam kojim se odlikuje administracija, one mere zakonodavne predostronosti, hijerarhiskog nadzora i uzajamne kontrole koju vre razna ministarstva otkrivaju svakog dana svoju nemo...; sve vee mehanizovanje u otpravljanju poslova oteava sve vie ostvarenje svakog napretka u raznim granama dravne uprave. Svi upravni organi vie su zauzeti uzajamnim pijuniranjem nego vrenjem svoje dunosti. Centralne ustanove nisu dovoljne za vrenje nadzora nad pravilnou rada pokrajinskih administracija, te se ove posveuju jedino tome da isto formalno zadovoljavaju zahteve tih ustanova. U svim delovima dravne uprave centralizacija je razvijena do vrhunca, ali izmeu tih delova postoje samo veze koje su isto toliko malobrojne koliko i slabe; svaki ministar radi to je mogue nezavisnije od svojih kolega. Centralizacija, koja omoguuje centralnim vlastima da kontroliu i najmanje pojedinosti pokrajinske administracije, znatno ometa rad mesnih upravljaa. S druge strane, ogroman broj akata koja stiu ministrima premaaju njihovu radnu mo; zato su oni primorani da se u tom pogledu oslanjaju na dobru volju svojih kancelarija, te sudbina problema koje su pokrenuli gubernatori i generalgubernatori zavisi esto ne od ministara, ve od njihovih naelnika. Tako se inovnik ispreio izmeu stanovnitva i vlade, a gomila akata skriva stvarni ivot. Stvaranje zbornika ruskih zakona. To je bilo jedno od najznaajnijih dela vladavine Nikole I. Od vremena Zakonika (Uloenjije) cara Alekseja Mihailovia (1649 godine), ruski zakoni nisu vie nikad bili sakupljeni u zbornike. Uporedo sa korenitim preobraajima politikog i socijalnog ivota, zakonodavne odluke bile su se nagomilale; kako su one bile veoma raznovrsne i razlikovale se ne samo po datumima, ve i po namerama jer su nekoje od njih potpuno menjale ili ukidale prethodne odredbe, bile su one razdeljene izmeu raznih ustanova i arhiva, to je veoma mnogo oteavalo njihovo upoznavanje. Postojale su, istina, zvanine i privatne zbirke zakonskih odluka, ali su one bile isto toliko nepotpune koliko i netane. I najbolji poznavaoci zakona esto puta su se kolebali kad je trebalo odrediti kojim je zakonom obuhvaen izvestan sluaj, i ta neizvesnost

435

prouzrokovala je veoma veliku zabunu u pravnom postupku, odugovlaenja i mnoge zloupotrebe. Bila je veoma hitna potreba da se ponovo pristupi stvaranju zbornika zakona, tome poslu koji je ve sto godina bio na dnevnom redu. im je stupio na presto, Nikola je poverio taj zadatak Speranskom, koji je nameravao da najpre naini potpunu zbirku zakona, a to e rei da sakupi i sredi hronolokim redom sve zakonske odluke objavljene posle Zakonika od 1649 godine, a zatim da izradi jedan Zbornik zakona, to e rei da sistematski sredi sve zakonske odluke koje su tada bile u vanosti, i da naposletku izradi jedan Zakonik ili Uloenjije u pravom smislu te rei, koji bi obuhvatio sve postojee zakone sa izmenama i potrebnim dopunama. Nikoli se taj plan uinio odve smeo, te je usvojio samo ona prva dva dela. Speranski najpre sprema Polnoe sobranjije zakonov. On se pri tom koristi zvaninim i privatnim zbirkama, ali nareuje da se vre istraivanja i po arhivama; tako je uspeo da sakupi 35.993 zakonske odluke. 3bornik, objavljen 1832 godine, podeljen je u dva niza: prvi, koji sadri 45 knjiga u 48 svezaka, ima 30.920 zakona i ukaza obnarodovanih posle Uloenjija sve do 1825 godine; drugi, sa 6 knjiga u 8 svezaka, sadri samo 5.073 zakona obnarodovanih izmeu 1825 i 1832 godine, ali e on ostati nezakljuen i poveavae se novim zakonima. Poto je zavren ovaj Potpuni zbornik ruskih zakona, Speranski izdvaja iz njega istoriskim redom 3birke od kojih je svaka posveena nekom posebnom pitanju, a docnije olakane izostavljanjem svih ukinutih ili zastarelih zakona, dok su zakoni koji su jo na snazi izloeni na treem mestu sistematskim redom. Zbirka ruskih zakona, objavljena 1833 godine, dobila je zakonsku snagu. Ona nije bez nedostataka. Ma da u njoj ima mnogo protivrenosti i mnogo praznina, ona nasuprot tome sadri mnogo materijala koji zapravo i nema zakonsko obeleje i koji, to je jo ozbiljnije, iako iz raznih vremena i sa raznim tenjama, nije ni usklaen prema jednom optem naelu, niti meusobno dovoljno povezan. Najzad, sistematska klasifikacija nije tu dovoljno stroga: lanci koji se odnose na isti predmet rastureni su po raznim delovima. Ovi nedostaci, kao i drugi slini, bili bi manji da je Zbirka zakona, kao to je isprva nameravao Speranski, posluila kao osnovica za jedan konaan Zakonik. Nekoliko radova na deliminom pripremanju Zakonika bilo je istina zapoeto, i sam Speranski dao se na posao da izradi Krivini zakonik, koji je bio zavren tek posle njegove smrti 1845 godine. Ali ovi nesaglasni pokuaji nisu mogli da zamene jedan celokupan Zakonik, za kojim se neprestano oseala potreba, niti da popune teke nedostatke 3birke zakona. Iako je ova zbirka znaila veliki napredak u sistematizovanju ruskog zakonodavstva, koje je dotle bilo toliko haotino, ipak ona ne pretstavlja pravu reformu. Ona je samo bilans ranijeg zakonodavstva; ona ne znai poetak novog zakonodavstva. I ovde se vlada Nikole I dobro uvala svakog novog naela i ostala je verna svome konzervativnom duhu. Vlada i plemstvo. Sauvati stari poredak po cenu nekoliko deliminih poboljanja, to je bio cilj vladine socijalne politike.

436

Prema podacima iz 1836 godine bilo je tada u evropskom delu Rusije ne raunajui tu Poljsku kraljevinu i Finsku i u Sibiru 50 miliona stanovnika oba pola, od kojih su polovina muici i pripadaju zemljoposednicima; oko 20 miliona su dravni seljaci ili pripadaju dobrima koja su namenjena izdravanju carske porodice; ostalih 5 miliona sainjavaju plemstvo, svetenstvo, inovnici, trgovci, graani i nii redovi gradskog stanovnitva. Od ovih 5 miliona nema ak ni jedna desetina plemia. Plemstvo dakle pretstavlja manje od 1 od sto ukupnog broja stanovnitva. Ono je meutim jedini stale koji uiva sva graanska prava. Iako je vlada sauvala glavne linije njegovog statuta, ipak je unela izvesne delimine izmene u taj statut. Otkako je Katarina II obnarodovala Povelju plemstva godine 1785, plemii su birali iz svoje sredine jedan deo sudija i pokrajinskih upravljaa. Godine 1831 druga jedna uredba, dopunjena kasnije posebnim ukazima, daje pravo uestvovanja u tim izborima, u svakoj guberniji, jedino onim plemiima koji tu imaju najmanje 100 muika, ili pak 3.000 desjatina ziratne zemlje, ak i nenaseljene. Ovaj cenzus sveden je na 5 muika ili 150 desjatina nenaseljene zemlje za plemie koji su u toku svoje aktivne slube, a ne samo u trenutku penzionisanja, dobili in pukovnika ili sadanjeg dravnog savetnika. to se tie onih koji, ma da nisu dobili taj in, ipak imaju bar 5 muika ili 150 desjatina zemlje, oni se mogu udruiti sabirajui svoje desjatine zemlje ili svoje muike da bi dostigli traeni cenzus, te da ih na izborima pretstavlja jedan delegat. Tako je pravo glasanja dato naroito imunijim plemiima, ili bar onima koji su dospeli do vieg ina. Statut od 1831 godine primorava plemie da uestvuju na skuptinama plemstva pod pretnjom velike novane kazne, ili ak i privremenog iskljuenja sa skuptine. S druge strane, on izjednauje njihovu mesnu slubu sa dravnom i poveava njihov broj u mesnim sudovima: pored dvojice pridodatih sudija u graanskom i krivinom odeljenju suda koje su oni davali od vremena Aleksandra I, taj statut im daje u svakoj guberniji pravo da predlau caru za pretsedniko mesto u svakom od ovih odeljenja po dva kandidata, od kojih jedino car izabira jednoga. Najzad, on proiruje njihovo pravo podnoenja zahteva doputajui njihovim skuptinama da interveniu kod vlade ne samo u korist plemstva, ve i u cilju da spree sve mesne nerede i zloupotrebe, ak i ako su one posledica kakve opte odluke. U poetku Nikoline vladavine vie plemstvo je esto izraavalo elju da se ukine davanje plemiske titule kao nagrada za slubovanje. Nikola se ograniio na to da otea pristup u plemiske redove. Proglas od 1845 godine saoptava odluku da, suprotno tabeli rangova Petra I, jedino prvi rang vieg oficira a ne i nieg, ili peta klasa u graanskoj slubi, a ne osma, daju pravo na sticanje nasledne plemiske titule. U isto vreme obezbeuje se plemiima bre napredovanje u slubi nego licima obinoga porekla, skrajuuji im rok za sticanje prava na unapreenje.

437

Godine 1845 pokuava se ponovo da se zavodi druga jedna elja vieg plemstva odobravajui mu da, radi spreavanja da se njegova imanja rasparavaju, pretvori svoja nepokretna dobra u neotuivu svojinu, to pretstavlja neku vrstu nedeljivog naslednog dobra. Iako su plemii dobili neka nova prava, oni su nasuprot tome izgubili neke svoje stare povlastice. Godine 1837 i 1840, u cilju da se pobolja kadar osoblja pokrajinskih ustanova, njima je zabranjeno da slue u centralnoj administraciji pre nego to otslue pripremni rok u gubernijama. Konzervativna politika Nikole I, koji eli da sauva svoje podanike od evropskog uticaja, nalae mu da preduzme itav niz drugih mera koje im ograniavaju slobodu. Godine 1831 on zabranjuje da se radi dopunjavanja kolskog obrazovanja alju u inostranstvo mladii ispod 18 godina. Godine 1834 on ograniava bavljenje u inostranstvu na 5 godina za plemie, a na 3 godine za obine graane; godine 1851 on taj rok smanjuje na 3 godine za plemie, a na 2 godine za graane. S druge strane, on poviava cenu putnih isprava za inostranstvo. Najzad, on zavodi izvesna ogranienja istina, bez velike vanosti, kao to emo videti prava spahija nad muicima. Uopte uzev, on zadrava plemiima njihov povlaeni poloaj, ali ih smatra za prirodne slubenike vlade i naziva ih svojim dobrovoljnim efovima policije. On bi eleo da oni uzimaju ivljeg uea na njihovim skuptinama, u njihovim stalekim poslovima i u mesnoj upravi. Da bi to postigao, on sene ustee da se poslui prinudnim merama. Uostalom, on ne postizava svoj cilj, I pored svojih proirenih prava, plemiske skuptine ostaju i dalje, pod okolnostima u koje su stavljene, jedna arena nepodobna za javnu delatnost. Kao i ranije, one slue samo tome, da raspodele meu plemiima izborne poloaje koji su im dodeljeni, te oni njihovi lanovi koji nisu neposredno zainteresovani u toj raspodeli i dalje se uporno uzdravaju da im prisustvuju, iako ih vlada na to poziva. Najzad, iako visoka aristokratija eli da se pretvori u zatvorenu kastu, po primeru engleske aristokratije koja se utvrdila u svojim nedeljivim naslednim dobrima, ipak masa spahija, pa ak i najbogatiji meu njima, primaju bez oduevljenja odobrenje da stvaraju neotuiva dobra, jer je zakon odredio odve veliki obim tim neotuivim i nedeljivim imanjima najmanje 400 seljakih ognjita ili 10.000 desjatina ziratne zemlje, sa godinjim prihodom od 12.000 rubalja, te je taj zakon naao veoma malu primenu. Jednom reju, plemstvo je i dalje jedna kasta ije povlastice zavise manje od njegovog socijalnog, ekonomskog ili duhovnog stanja, a vie od veza koje ga spajaju sa vladom i pridruuju ga zadatku upravljanja dravom. Vlada i graanski stale. Nikola je donekle izmenio sastav graanskih stalea. lanovi esnafa (gilda), koji su pretstavljali najvii red graana, bili su isto kao i plemii osloboeni regrutovanja, linog poreza i telesnih kazni. Godine 1832 njihove povlastice proirene su na jednu novu kategoriju graana zvanu poasni graani. Da bi neko bio upisan u ovu kategoriju, nije morao da prijavljuje esnafski kapital. Isto kao i plemiska titula, i zvanje poasnoga

438

graanina moe da bude lino i nasledno. Kao nasledno, ono je davano po pravu deci linih plemia i onoj svetenikoj deci koja su zavrila odreene kole, a moglo se dodeliti i trgovinskim i industriskim savetnicima, trgovcima koji su dvadeset godina pripadali prvom esnafu ili dobili bilo neko odlikovanje, bilo neki poasni poloaj u graanskoj slubi, zatim naunicima i umetnicima koji imaju neki univerzitetski stepen ili diplomu. Kao lino zvanje, ono je dodeljivano po pravu svetenikoj deci koja nisu zavrila traene kole, linostima koje su u toku svoga slubovanja stekla izvesna zvanja koja ne daju pravo na plemisku titulu, ali se isto tako moglo dodeliti i onima koji su zavrili studije na univerzitetu ili u nekoj trgovakoj koli, itd. Ovim stvaranjem zvanja poasnih graana povean je broj onih koji su osloboeni linog poreza, vojne slube i telesnih kazni, ali se nije bitno izmenila organizacija gradskih stalea. Nikola isto tako nije dirao u optinsku samoupravu, ili bolje rei u varoku upravu. Godine 1846 dat je nov statut varoi Petrogradu, ali je njim stanovnitvo potinjeno birokratskom tutorstvu, a nita se novo nije dodalo u pogledu gradskog ivota zakonu iz 1785 godine. Vlada i seljako ropstvo. Najglavniji problem ruskog ekonomskog i socijalnog ivota je pitanje seljaka, koji pretstavljaju 90 od sto stanovnitva, a naroito pitanje odnosa izmeu muika i njihovih gospodara. U vreme stupanja na presto Nikole I, iako spahija nema pravo da raspolae ivotom svojih muika, ipak je njegova vlast nad njihovom linou, imanjem i njihovim radom neograniena i skoro potpuna. Istina, jedan zakon propisuje stavljanje pod tutorstvo spahija optuenih za bezduno nasilje; ali, u praksi se taj zakon veoma retko primenjuje, jer njegovo izvrenje zavisi u mnogome od mesnih vlasti, koje su neposredno potinjene plemstvu. Spahija odreuje po svojoj volji veliinu dabina i kuluka koji on zahteva od muika. On moe prema svom nahoenju da ga ostavi da obrauje zemlju, da ga poalje u svoju fabriku ili u fabriku nekog drugog spahije, ili ga pak moe uzeti za svog slugu, poto je broj posluge bio neogranien. On moe po svojoj volji da ga eni, da rastura njegovu porodicu i da mu oduzme imovinu kad god mu se prohte, poto muik nema prava da poseduje ma ta, te se sva imovina koju je nasledio ili stekao smatra kao sopstvenost njegovoga gospodara, da ga kanjava kakvim bilo kaznama, ak i progonstvom u Sibir, i da ga najzad prodaje zajedno sa zemljom ili bez nje, sa porodicom ili bez nje. Muik se do te mere smatra potpunom sopstvenou spahije, da on moe takoe, i protivu volje njegovoga gospodara, da bude prodan na licitaciji u korist spahijinih poverilaca. Ovaj reim, koji zahvata vie od polovine stanovnitva evropske Rusije, ne zadire samo u odnose izmeu gospodara i seljaka, ve pritiskuje itav ekonomski ivot drave. Ve krajem XVIII veka rusko drutvo uvidelo je da je potrebno ukinuti seljako ropstvo. U poetku Nikoline vladavine, njegovi najnapredniji elementi duboko su u to ubeeni. U ime graanske svesti, koja se probudila pod uticajem

439

inostranstva, i u ime Prava oveka, iji su pojam oni usvojili, osudili su ropstvo kome su potinjeni milioni ljudskih bia. S druge strane, odravanje seljakog ropstva koi ekonomski razvitak. Od poetka XIX veka Rusija sve vie uestvuje u svetskoj trgovini, kojoj isporuuje svoje sirovine a naroito svoje ito. Zato se sve vie uvia da ruski poljoprivredni reim, zasnovan na prinudnom radu, koi itav ekonomski ivot zemlje. Ukoliko se razvija trgovina, spahija, koji je zakonski sopstvenik celog poljskog imanja, sraunava da je za njega skuplje da ostavlja jedan deo etve seljacima koji obrauju njegovo imanje, nego da plaa slobodnu radnu snagu. S druge strane, ve sama priroda toga prinudnog rada, koju nita ne titi od preteranog iskoriavanja jer doputa spahiji da svali na seljaka sve produktivne ili neproduktivne izdatke, navikava ga da neracionalno upravlja svojim imanjem. Nije onda nikakvo udo to veina spahija, ija strast za luksuzom raste sve vie, ive ivotom koji premaa njihova sredstva, i to hipotekarni dugovi koji pritiskuju plemiska imanja rastu brzo. Godine 1843, preko 54 od sto ovih imanja su hipotekarno zaduena kod dravnih kreditnih ustanova, koje daju zajmove na tapije; osim toga, mnoga od njih imaju i privatne dugove. Sve to objanjava to zemljoposednici, ak i kada se brinu iskljuivo o svojim linim interesima, esto puta pomiljaju rado da se odreknu seljakoga ropstva, pod uslovom da zadre svu zemlju, ili da prenesu znatan deo svojih dugova na seljake kojima bi ustupili jedan deo svoje zemlje. U nekoliko mahova grupe spahija u raznim krajevima Rusije obraaju se u tom smislu vladi. Oni smatraju da je rad to ga vre podjarmljeni seljaci, a koji je osnova poljoprivrede, sve vie ispod nivoa slobodnog rada, kome on koi razvitak, kao to koi i razvitak celokupne narodne privrede. I samo duhovno raspoloenje muika ide sve vie u prilog ukidanja seljakog ropstva. Oni ne priznaju nikako da je njihov poloaj normalan i ne podnose bez roptanja zloupotrebe spahijske vlasti. Oni smatraju da je zemlja koju obrauju njihova neosporna svojina i vrsto veruju da e njihova zavisnost uskoro; prestati. Nedoputeno eksploatisanje njihovog rada, stalno poveavanje dabina i preterani kuluci koji su im nametani za vlade Nikole I, kao i krajnja grubost njihovih spahija ne nagone ih samo na pasivan otpor, ve im daju povoda da bee sa imanja, da vre napade na spahije i njihove upravnike imanja, a u oajnim sluajevima i da diu bune. Ponekad ove pobune ne izazivaju neposredno spahije. Ponekad se rairi glas meu muicima da ih je car oslobodio, i tada u oblastima esto veoma prostranim oni odmah odbijaju da se pokoravaju svome gospodaru sa upornou koju ak i oruana sila ne moe lako da savlada. Od 1826 do 1855 godine pobune muika, u kojima ponekad uestvuju itava sela pa ak i itavi srezovi, dostiu cifru od 556, kako tvrde podaci centralne administracije. Njihov broj poveava se iz godine u godinu: 4 u 1831, a 54 u 1846 godini. Za vreme Krimskog rata, poetkom 1855 godine, posle obnarodovanja jednog ukaza kojim se nareuje mobilizacija opolenija (drugog

440

poziva) iri se u junim oblastima glas da jedan carev proglas obeava da e svi muici dobrovoljci zajedno sa svojim porodicama biti odmah osloboeni. Odmah posle toga u nekoliko gubernija na Volgi i Dnjepru javlja se toliko jako komeanje, da se moralo pribei oruanoj sili. Dranje Nikole I prema seljakom ropstvu je sasvim posebno i saobrazno njegovom konzervativnom programu. U nekoliko mahova on izjavljuje da mu je protivan, ali iako veruje da je ono tetno, ipak smatra da bi bilo jo opasnije ukinuti ga odjednom, kao to on to jasno kae godine 1842 u Carevinskom Veu: Ne moe biti sumnje, izjavljuje on, da je reim seljakog ropstva u svom sadanjem stanju jedno oevidno zlo koje svak uvia; ali dirati u njega, bilo bi jo vee zlo. Dati slobodu muicima, dodaje on, na to se ja nikad neu odluiti! Jo je daleko vreme kada e se moi uzeti u rasmatranje takva mera, i svaka takva pomisao znaila bi sada zloinaki nasrtaj na javni mir i dobro drave. Iako je istina, zakljuuje on, da sadanje stanje ne moe due trajati; i ma da, s druge strane, mere za njegovo ukidanje izgledaju neostvarljive bez opteg prevrata, ipak je neophodno potrebno pripremiti bar sredstva za postepen prelaz na jedno novo stanje. to on ograniava na taj nain taj problem, tu parnicu protivu seljakoga ropstva kako ga on naziva, on to ne ini samo iz dravnih razloga, ve i sa namerom da zatiti prava plemia-spahija koji su mu blii srcu nego interesi seljaka, jer on uvia vanost veza koje spajaju plemstvo sa prestolom. Kada je godine 1842, prilikom pretresanja jednog zakonskog predloga o ovlaenju spahija da zakljuuju sa svojim muicima ugovore koji bi se odnosili na njihove parcele zemljita i dabine spahiji, jedan od lanova Carevinskog Vea predloio ,da se i jedno i drugo pitanje rei zakonskim putem, car je odmah odgovorio: Ja sam samodrni vladar, ali se nikad neu odluiti na takvu meru, kao to se neu odluiti da naredim spahijama da zakljuuju ugovore, poto to treba da zavisi od njihove dobre volje. Jedino bi iskustvo moglo pokazati kasnije u kojoj meri bi se moglo prei sa dobrovoljnog na obavezni postupak. Dve godine posle toga, kada je u jednom od posebnih odbora koje je on stvorio neko zatraio da se ogranii broj muike posluge u spahijskom domu, on se opet usprotivio: Sluenje spahiji koji izdrava svoju poslugu, izjavljuje on, u skladu je sa pravima koja zakon daje spahiji. Mi moemo da se meamo samo u ono to je protivno zakonu, i ja smatram da je takav sluaj otputanje slugu izdavajui im putne isprave sa ciljem da se iz toga izvue korist, to nijedan zakon ne odobrava i to prema tome znai zloupotrebu vlasti. Kad bih mogao, zabranio bih spahijama da upotrebljavaju muike kao sluge, ali kako ja to ne mogu uiniti, ostaje mi samo da se pobrinem o onima koje oni upotrebljavaju u nemoralne svrhe; a kada je jedan od lanova odbora predloio da se utvrdi maksimum obaveza koje e spahija moi da zahteva od svoje posluge, on se tome protivi uvek iz istog razloga: Ne, izjavljuje car, to bi bila povreda spahijskoga prava. On pristaje dakle samo na delimine izmene u pitanju seljakoga ropstva. Pa i u tom sluaju trai on odlunije nego ikad da te izmene budu pripremljene u

441

najveoj tajnosti. Zato on nareuje da se skupno ili pojedinano raspravljanje o pitanju seljakoga ropstva vri po potrebi u deset tajnih, poverljivih ili zatvorenih odbora koje je on stvorio u toku svoje vladavine. Ovi odbori radili su ivo na birokratski nain, ali usled uslova koje im je car postavio njihov rad nije mogao biti uspean. Jedan lan takvoga jednog odbora navodi u svojim pisanim uspomenama ovaj razgovor izmeu dvojice njegovih kolega: Naa nesrea je, govorio je jedan od njih, to ne moemo da reimo jedan deo nekog pitanja a da ne zadremo u njegovu celinu, a to je nemoguno, jer bi bilo opasno izmeniti stanje jednog stanovnitva od dvadeset miliona ljudi; pod takvim okolnostima, kakav e biti rezultat naega rada? to se mene tie, odgovorio je drugi, to pitanje je sasvim prosto: ni deliminih izmena, ni skupnog reenja. Moda e se ovako moi iveti jo dugo vremena. Prema tome, taj rad mogao je imati, i imao je, samo beznaajne rezultate. Godine 1827, da bi se spreilo da spahije potpuno lie muike njihove zemlje, propisano je da svaki muik mukarac treba da raspolae sa etiri i po desjatina zemlje, i da e spahije koji ne budu mogli ispuniti taj uslov biti stavljeni pod dravno starateljstvo. Godine 1841 zabranjeno je plemiima koji nemaju naseljena imanja da kupuju muike bez zemlje. Godine 1827 zabranjeno je da se muici upuuju u rudnike; godine 1833, da se otuuju odvajajui ih od njihove porodice i da se prodaju na javnoj licitaciji bez zemlje za naplatu privatnih dugova. Godine 1847 daje se pravo seljacima koji pripadaju nekom imanju prodatom zbog dugova na licitaciji da otkupe svoju linost i svoj deo zemlje. Godine 1842 ovlaene su spahije da ustupe svojim muicima na osnovu slobodno sklopljenog ugovora komade zemlje iji e uivaoci, zvani obavezni seljaci moi da ih zadre do kraja ivota. Nikola I smatrao je da je ovaj zakon znaio vrlo vaan korak ka poboljanju stanja seoskog stanovnitva, te se nadao da e on imati vie uspeha nego zakon Aleksandra I koji je, da bi stvorio slobodne zemljoradnike, dopustio spahijama da oslobaaju itave porodice ustupajui im zemlju u vlasnitvo. Ustvari, samo tri spahije koristile su se tim zakonom, te broj obaveznih seljaka mukoga pola nije preao cifru od 24.708. Nikola je energinije radio u korist seoskog stanovnitva u severozapadnim i jugozapadnim gubernijama, kao i u zapadnoj Ukrajini, Litvaniji i Beloj Rusiji, gde je veina spahija bila poljskoga porekla. Posle pobune iz 1831 godine on je smatrao da nije vie obavezan da prema poljskim plemiima ima iste obzire kao prema ruskoj vlasteli; smatrao je da je ak umesnije oslabiti njihovu vlast. Zato je na navaljivanje Kiseljeva pristao da nametne poljskim plemiima ono to je uporno odbijao da primeni na ruske plemie, a to e rei obavezno regulisanje odnosa izmeu spahija i muika. Krajem etrdesetih godina XIX veka, pod uplivom energinog general-gubernatora Bibikova, pravila zvana inventarna, koja odreuju veliinu zemlje koja se mora dodeliti seljacima i dabina koje se mogu od njih zahtevati, zavedena su i primljena u Jugozapadnim oblastima, a to e rei u Kijevskoj, Volinijskoj i Podolskoj guberniji. Poetkom pedesetih godina, na navaljivanje Bibikova i nasuprot otpora

442

Odbora ministara, koji je u dva maha odbacio njegove predloge, inventarna pravila izmenjena su u smislu povoljnijem za seljake. Sline odluke donesene su za severozapadne oblasti, a to e rei za Litvaniju i Belu Rusiju; ali usled tromosti pokrajinske administracije i upornog otpora plemstva, one nisu bile primenjene ni do kraja ivota Nikole I. Ukratko, poloaj muika nije se znatno izmenio za vladavine Nikole I. Iako je dugotrajno pretresanje seljakog pitanja nagnalo vladu da prizna mogunost da se muici oslobode ne dajui im zemlju, kao to su predlagali saradnici Aleksandra I, ipak ona nije nita uinila da ubrza njihovo osloboenje. Pri kraju Nikoline vladavine seljako ropstvo se sve vie ukazuje prosveenim ljudima kao jedna odvratna neprirodnost; ono izaziva duboku mrnju u seljakim masama i ono se vie ne slae sa novim oblicima privrednog ivota. Ali, iako je ograniavao prava spahija koji uostalom u veini sluajeva ne vode mnogo rauna o tom ograniavanju, Nikola ipak odluno brani naelo seljake potinjenosti, uguuje nemilosrdno svaki pokuaj pobune i bez milosti kanjava svaku neposlunost muika. Vlada i dravni seljaci. Godine 1833 dravni seljaci, koji su do tada spadali u nadlenost ministarstva finansija, potpali su pod jednu novu ustanovu, Ministarstvo dravnih dobara kojim je upravljao Kiseljev. Ovaj je preduzeo da pobolja njihovo stanje, ali ne dirajui u njihov pravni poloaj. On im daje jednu samo prividnu samoupravu, jer ostavlja njihove izabranike pod kontrolom inovnika koje postavlja ministarstvo i koji mogu skoro potpuno samovlasno da se meaju u ekonomski i domai ivot seljaka. Meutim, vlast ovih inovnika, protivu kojih seljaci imaju pravo da podnose albe, ne moe se ni uporediti sa vlau spahija nad njihovim muicima, te su dravni seljaci, ma da ne sasvim slobodni, ipak mnogo slobodniji nego spahijski muici. Nasuprot tome, Kiseljev preduzima u njihovu korist vane ekonomske mere. On se trudi da otkloni nedostatak zemlje od koga oni takoe pate, te dodeljuje nove parcele onima koji nemaju dovoljan broj desjatina. Po potrebi on pregovara o zameni zemljita sa upravom apananih dobara, pa ih ak kupuje i od privatnih lica. Kada ne moe da nae dovoljno zemljita na licu mesta, on organizuje u velikim razmerama iseljavanje seljaka u druge oblasti. Na dravnim zemljitima on dovodi u srazmeru dabine i lini porez sa veliinom zemljita koje seljak uiva. On iri nove zemljoradne metode i osniva mnoge kole za seljaku decu. Sve ove reforme izvodi on veoma urno; on ih ak i silom namee, to ponekad izaziva pobune. Jednom reju, on uspeva da znatno povea blagostanje dravnih seljaka. Industriska politika. Seljako ropstvo ne odgovara ni potrebama industrije, kao to ne odgovara ni potrebama zemljoradnje. Za vreme druge etvrti XIX veka, koju skoro ispunjava vladavina Nikole I, industriska proizvodnja dobiva znatan polet. Iako je preterano smatrati da je taj polet dostojan divljenja, kako su ga oznaili neki njegovi savremenici, ipak je

443

istina da se u to vreme industrija brzo razvijala. Godine 1825 postojalo je u Rusiji 5.260 fabrika sa 210.000 radnika i cifrom obrta od 46 i po miliona rubalja; posle dvadeset godina, bilo je 9.843 fabrika sa 517.000 radnika i cifrom obrta od 166 miliona rubalja. Broj rafinerija u celoj carevini popeo se od 47 u 1825 na 408u 1852 godini; broj fabrika tkanina, od 324 na 492. Od 1822 do 1855 godine proizvodnja livenoga gvoa penje se od 9,300.000 puda na 16,000.000. Razvoj tekstilne industrije bio je jo vei: u prvoj polovini XIX veka njena proizvodnja poveala se u srazmeri 1 prema 16. Sve do 1840 godine ona radi samo sa engleskim koncem; ali kada je Ujedinjena Kraljevina dopustila izvoz maina za predenje konca, ona je podigla mnoge predionice, te su se sve grane pamune industrije naglo razvile. Ruski izvoz u inostranstvo svedoi o industriskom napretku: godine 1850 poljoprivredni proizvodi pretstavljaju vrednost od 44,700.000 rubalja, stoarski 23,500.000, rudarski 7,300.000, a fabriki proizvodi 11,300.000 rubalja. Ovaj polet izaziva preobraaj industriske organizacije. U prethodnom periodu znalo se za tri tipa preduzea: fabrike koje su radile sa plaenom radnom snagom; fabrike zemljoposednika i plemia koji su upotrebljavali za rad muike, te su ovi na taj nain odraivali svoj kuluk; i najzad fabrike zvane posedne, koje su pripadale trgovcima i koje su upotrebljavale ogranien broj seljaka posebno vezanih za svako preduzee, iji statut sopstvenik nije mogao menjati. Godine 1825, iako je slobodna radna snaga ve najmnogobrojnija (54 od sto), ipak muici i posedni seljaci pretstavljaju jo 44 od sto radnika. Ali ukoliko se industrija razvija, utoliko obavezni rad postaje sve manje koristan, i osea se tenja da se on zapostavi. Od 1830 1940 godine plemstvo ima samo 15 od sto svih industriskih preduzea, a narednih deset godina zadrae samo 5 od sto; posedne fabrike propadaju isto tako, i vlada mora da prizna nedovoljnost njihove produktivnosti. Godine 1839 Carevinsko Vee priznaje da usled prodiranja industriskog duha u narod i brzog poveavanja broja slobodnih radnika i poslovoa, korisno je za efove preduzea da upotrebljavaju slobodnu radnu snagu pre nego muike ili vezane seljake. Sledstveno tome, zakon od 1840 godine ovlauje direktore posednih fabrika da oslobode radnike koji su za njih vezani. Oni dobivaju od dravne blagajne naknadu tete od 36 rubalja od muke due za one radnike koji su za novac pristali da budu upisani u njihove spiskove ili koje su oni kupili; ali oni moraju da besplatno oslobode one ije ih upisivanje nije nita stalo i da im obezbede odreenu novanu naknadu ako oni zatrae da budu izjednaeni sa dravnim seljacima. Iako izgleda da im taj zakon ne daje nikakve koristi ve pre optereuje njihov budet, ipak su industrijalci pohitali da se njim koriste. im je on obnarodovan, oni jedan za drugim trae odobrenje da oslobode svoje radnike pozivajui se na potpunu nerentabilnost koja dolazi od upotrebe posednih radnika, ije je izdravanje, u poreenju sa platama slobodnih radnika, odve skupo i optereuje prodajnu cenu ... Za vrlo kratko vreme izdato je preko stotinu odobrenja, tako da vie od polovine posednih fabrika upotrebljuje sada samo slobodne radnike.

444

Uporedo s tim ocrtava se jedan pokret prividno suprotan, jer privlai veliki broj muika. Do 1840 godine koncentracija proizvodnje pojaava se sve vie, a u isto vreme fabrike se neprestano uveavaju. Ali posle toga, radna snaga se poveava sporije nego fabrike, te proizvodnja poinje da se smanjuje. Nasuprot tome, porodina industrija, zvana kustarj, razvija se zahvaljujui odve primitivnom alatu kojim se slue izvesne industrije. Pored fabrika, kustarj, taj usamljeni radnik, radi bilo za svoj raun, bilo najee za nekog velikog ili malog trgovca koji ga snabdeva potrebnim sirovinama, otvara mu kredit i kupuje njegove proizvode. Dogaa se esto da on pone da radi za neku fabriku, a docnije stupi u konkurenciju sa njom. U srednje plodnim oblastima njegov rad, naroito tkaki, uzima veliki obim: tako u Vladimirskoj guberniji od 98.000 sprava za predenje, i u srezu uzi od 21.200, ima ih u fabrikama svega 18.000 u prvoj i 1.200 u drugoj oblasti. Industrijalci ne proputaju da se ale na tu konkurenciju, ali se dravne vlasti ne osvru na njihove albe, jer porodina industrija obezbeuje znatne prihode muicima, pa prema tome i njihovim gospodarima, koji im usled toga mogu da nametnu vee dabine. Ali razvoj kustarske industrije ne uvlai samo sve vie i vie muike u industriski ivot zemlje, ve lomi uske okvire seoske privrede; proirujui ekonomsku ulogu seljaka, on u isti mah istie suprotkost koja postoji izmeu ovih novih zanimanja i reima seljakog robovanja. Iako nee da rtvuje interese plemstva industriji, Nikola je bar potpomae stalnom politikom zatitnih carina. Carinska tarifa iz 1822 godine, koju je utvrdio Kankrin, dopunjavana je i menjana nekoliko puta, ali je carinska barijera protivu strane konkurencije ostala dignuta za vreme cele njegove vladavine. Kankrin se ak pokazuje neprijateljski raspoloen prema ulasku stranog kapitala u Rusiju, jer on smatra da svaki narod treba da tei potpunoj nezavisnosti u odnosu na druge narode, i da, s obzirom na slab ekonomski razvitak Rusije, treba braniti svoju nezavisnost sa budnom panjom. Zato se on uporno protivi usvajanju svake korenite mere koja ima za cilj ubrzavanje industriskog razvitka, a naroito graenju eleznica, koje smatra da je prerano. Meutim, saobraajne veze su u to vreme u bednom stanju: drum koji spaja Petrograd sa Moskvom, dugaak 677 vrsta, zavren je tek 1834 godine, a godine 1850 ima u celoj Rusiji puteva u ukupnoj duini od samo 4.840 vrsta. Iako je, nasuprot Kankrinu, bilo odlueno da se sagradi eleznika mrea, ipak se tome poslu pristupilo bojaljivo: prva pruga, koja spaja Pavlovsk sa Petrogradom, putena je u saobraaj 1838 godine, ali ona vri samo prevoz putnika; pruga od Petrograda do Moskve zapoeta je 1843, ali nije bila zavrena ni 1850 godine. Nasuprot tome, Kankrin je pristalica irenja tehnikih znanja potrebnih industriji. U tom cilju osniva on mnoge ustanove, kao Tehnoloki institut u Petrogradu, Viu poljoprivrednu kolu u Gori-Goreckom; on modernizuje Rudarsku kolu i umarsku kolu u Petrogradu i organizuje industriske izlobe u Moskvi.

445

Finansiska politika. Novana reforma ostvarena za vlade Nikole I odgovarala je ekonomskim potrebama zemlje. Pri kraju vladavine Aleksandra I ne samo da su finansije bile rastrojene, ve je i sam novani sistem bio ozbiljno kompromitovan. Asignati, taj papirni novac iji je opticaj premaao potrebe i sredstva drave, izgubili su bili svaku vrstinu isto tako u unutranjosti carevine kao i u inostranstvu: njihova vrednost moe da varira za 27 od sto u raznim krajevima Rusije, a srebrna rublja vredi 350 do 420 kopejaka u papirnom novcu. Nedostatak jedne vrste novane jedinice je ozbiljna prepreka razvitku trgovine i industrije. Kankrin je imao nameru da taj nedostatak otkloni im je postao ministar finansija; ali se on zadovoljio isprva tim to je zaveo strogu tednju u dravnim rashodima i to je preduzeo izvesne mere u cilju regulisanja novanog opticaja. Tek godine 1839 preduzeo je on jednu odlunu reformu. Proglasom od 1/13 jula 1839 godine oglaena je srebrna rublja za novanu jedinicu, a asignati su pretvoreni u pomoni novac. Oni su stabilizovani po prinudnom i nepromenljivom kursu od 3 rublje i 50 kopejki za jednu srebrnu rublju. Naredne godine pridodata je Dravnoj Banci jedna Depozitna Kasa, koja je ovlaena da prikuplja srebrni novac i da u zamenu za njega izdaje po utvrenom kursu depozitne bonove kojima je dato pravo opticaja sa jednakom vrednou kao srebrni novac i asignati. Usled velikog uspeha ove mere, vlada izdaje godine 1841 za 30 miliona kreditnih novanica koje se mogu zameniti za srebrni novac; da bi se obezbedila ova zamena, ustanovljena je naroita metalna podloga koja je imala vrednost estine iznosa izdatih novanica. Godine 1843 ove novanice postaju zvanian novac ravnovaan metalnom novcu, slobodno zamenljiv za srebrni novac u njegovoj nominalnoj vrednosti. Tako Kankrin i Nikola I tee da uspostave metalni opticaj u Rusiji smanjujui vrednost stranom novcu. Ova mera, koja znai samo delimino bankrotstvo drave, obezbeuje za izvesno vreme opstanak jednoj stabilnoj novanoj jedinici, od koje ima koristi ne samo dravna blagajna, ve i trgovina i industrija. Ali pri kraju Nikoline vladavine ratni izdaci primoravaju vladu da izda neumerenu koliinu kreditnih novanica. One takoe gube od svoje vrednosti, te dravne finansije, koje je sama vlada ponovo rastrojila, postaju opet isto onako rave kao prilikom smrti Aleksandra I.

446

XVI. NIKOLA I (18251855)

(Nastavak) 1. VLADA I DUHOVNI IVOT U oblasti duhovnog ivota ukazuje se najjasnije rascep koji se stvorio i koji se jo produbljuje za vladavine Nikole I izmeu tenji ruskoga drutva i vladine politike. Vlada i osnovne i srednje kole. Pobuna dekabrista je za Nikolu bila jedna opasna opomena. Ona je dokazala da postoji jedno pogreno vaspitanje, na koje on ne proputa da ukae u proglasu kojim se objavljuje presuda pobunjenicima: Nije nastava, kae on, ve su besposlica duha, koja je opasnija od lenosti tela, i nedostatak solidnih znanja uzrok onoga anarhistikog duha, onog kobnog luksuza nepotpunih znanja i one sklonosti ka krajnosnim sanjarijama koje izopaavaju ivotne nazore i zavravaju se porazom. Svi napori i sve rtve dravne uprave bie beskorisne, ako joj porodino vaspitanje ne prui pomo saobraavajui se njenim nazorima. Zato on eli takvu kolsku nastavu koja bi mogla da obrazuje duh mladei a da ga ne izopai. Toga radi raskida on najpre tesne veze koje su spajale razne tipove kolskih ustanova. Parohiske i okrune kole, koje su pretstavljale prvi stepen kolskog sistema, odvojene su od gimnazija da bi postale nezavisne. Jednim raspisom koji je 1827 godine uputio admiralu ikovu, ministru prosvete, car ograniava pristup na univerzitete, vie kole i gimnazije samo za lica iz slobodnih stalea, a muicima i slugama doputa stupanje samo u parohiske, okrune, strune i poljoprivredne kole. Tako najvei deo stanovnitva moe da dobije samo osnovnu nastavu, iji program postaje usko praktian. Karakter srednje nastave, koja je dostupna samo povlaenim staleima a naroito plemstvu, izmenjen je takoe. Da bi kontrolisala nastavu koju dobivaju mladi plemii u svojim porodicama, vlada trai odreene uslove od privatnih profesora. Ona sem toga donosi odluku da se deca izmeu deset i osamnaest godina mogu vaspitavati samo u Rusiji. Ona umnoava kolske ustanove da bi u njih privukla mlade generacije: broj gimnazija penje se od 48 u 1826 na 74 u 1850 godini. Ona menja i njihovu spoljnu organizaciju: nov pravilnik i novi programi stavljeni su na snagu godine 1828. Poto je zavoenje klasine nastave izgledalo naroito poeljno, latinski jezik postao je obavezan u gimnazijama; u nekoliko gimnazija, koje su uostalom bile malobrojne, dodat je i grki jezik. Kasnije je vlada osetno olakala program srednjokolske nastave izostavljajui iz njega logiku i statistiku i skraujui program matematike. Najzad, godine 1835, vlada oduzima od univerziteta kontrolu koju su oni vrili nad osnovnim i srednjim kolama da bi je poverila staraocima, koji su veinom uzimani iz redova viih oficira.

447

Iako osnovna nastava stvarno skoro i ne postoji, srednja nastava, i pored sniavanja nivoa nastavnog programa, ostvaruje za vlade Nikole I veliki napredak, to potvruje poveanje broja tih kola i broja njihovih uenika. Vlada i univerziteti. Godine 1833 Uvarov, postavi ministar narodne prosvete, obeleava takoe svoj program: Vlada treba da ima za cilj da postepeno osvoji duh mladei i da ga neosetno dovede do one glavne take gde se solidna nauna znanja spajaju sa dubokom verom u bitno ruska naela, koja su uvari pravoslavlja, autokratije i nacionalne misli, to pretstavlja nau jedinu kotvu spasenja i jemstvo snage i veliine nae otadbine. Pod narodnom milju podrazumeva on drutveni poredak koji postoji u Rusiji, a to e rei seljako ropstvo, iji je problem tesno vezan sa pitanjem autokratije pa ak i monokratije; za njega su seljako ropstvo i autokratija dve uporedne snage koje su se jednovremeno razvijale, koje poivaju na istom istoriskom naelu i ija je zakonitost podjednaka, i on uporeuje seljako ropstvo sa drvetom koje je pustilo duboko svoje korenove, koje titi Crkvu i presto i koje je nemoguno iupati. On je dakle reen da odluno suzbija svaku nastavu koja ne bi teila da sauva verski, politiki i drutveni poredak: Pri sadanjem stanju stvari i duhova, tvrdi on, potrebno je podizati neprestano duhovne brane. One nee sve biti podjednako otporne i sposobne da spree irenje razornih ideja, ali svaka od njih moe imati svoju relativnu korisnost i pruati neposredne koristi. Nisu se mogle jasnije iskazati kolska shvatanja Nikole I, koja e, poto su najpre pokrenula reformu osnovne i srednje nastave, biti putokaz i za reformu univerziteta. I pre nego to je Uvarov postao ministar, vlada se nije ustezala da pogazi autonomiju koja je univerzitetima bila dodeljena statutom od 1803 godine. U 1826 godini ona je ovlastila staratelja Harkovskog okruga da on postavlja profesore univerziteta i njihove pomonike. Iste godine, na predlog ministra prosvete ikova, ona je postavila drugog jednog kandidata na mesto rektora koga su izabrali profesori Petrogradskog univerziteta. Godine 1832 na Petrogradskom i 1833 godine na Kazanjskom univerzitetu, vlada je ovlastila ministra prosvete da zadri na poloaju rektora kome je bio istekao rok, umesto da naredi biranje njegovog poslednika. Ali se Uvarov nije zadovoljio ovim deliminim merama; on eli optu izmenu stanja. Nov univerzitetski statut koji je on objavio 1835 godine ima dva glavna cilja: Prvo, da prui racionalnu formu univerzitetskoj nastavi i da je uzdigne na takav nivo koji e zahtevati dui i stalan rad, te da se tako stvori jedna razumna brana koja e spreiti nedovoljno zrele mladie da stupaju u dravnu slubu. Drugo, da privue mlade iz viih drutvenih redova i da ih otrgne od kobne nastave koju dobivaju od tuinskih profesora. Drukije reeno, univerziteti treba da budu, ako ne potpuno a ono bar u najveoj meri, rezervisani za jednu kastu i prilagoeni potrebama dravne slube. Oni gube, kao to smo videli, kontrolu nad osnovnim i srednjim kolama svoga podruja i svedeni su samo na ulogu vie kole. Profesori zadravaju pravo da biraju sebi rektora

448

svake etvrte godine i da postavljaju profesore za razne katedre. Ali kako je ministar dobio takoe pravo kojim e se on obilno sluiti da postavlja na upranjene katedre profesore i pomonike izabrane meu osobama koje su stekle glas zbog svoga znanja i nastavnikih sposobnosti, i koje imaju potrebne kvalifikacije za te poloaje, univerziteti nee skoro imati stvarno prilike da sami biraju svoje osoblje. Staratelji postaju njihovi neposredni efovi. Oni paze na sposobnosti, revnost i ponaanje profesora, pomonika, docenata i inovnika, popravljaju one koji su leni upuujui im opomene i preduzimaju potrebne mere da uklone podozrive osobe. Oni imaju pravo da vre opti nadzor nad univerzitetima, a nadzornik studenata i njegovi pomonici paze na ponaanje studenata, pa ak i na Njihov spoljni izgled, a to e rei na njihovo odelo, eljanje, itd... Taj statut menja takoe pravnu nastavu izostavljajui iz nje naroito vie disciplina optega karaktera i namee studentima svih fakulteta obavezu da pohaaju jedan teaj iz teologije. Kasnije se vlada trudi uporno da to je mogue vie rezervie univerzitete za plemstvo. Godine 1840 Uvarov u jednom tajnom raspisu preporuuje starateljima da vode rauna o poreklu studenata i da paze da preterana elja za viim kolovanjem koja se svuda ispoljava ne pokoleba utvreni drutveni poredak budei u duama mladih ljudi elju da upoznaju rasko, to esto puta ne obezbeuje uspeh u budunosti, izneverava nade oskudnih roditelja i snove mladih ljudi. Da bi se zaustavio sve vei priliv uenika koji pripadaju niem drutvenom staleu kome je vie kolovanje nepotrebno, Uvarov preduzima razne mere: pre svega se osetno poveava kolarina i druge univerzitetske takse; zatim, zavodi se obaveza za sinove trgovaca i malograana koji ele da se upiu na univerzitet da im to odobri korporacija kojoj pripadaju njihovi roditelji; zabranjuje se pristup na univerzitete osloboenim muicima koji ne spadaju ni u jednu grupu poreskih obveznika; najzad, godine 1849 godine ograniava se broj studenata na 300 za svaki univerzitet i to za sve fakultete ukupno, izuzev za teoloki i medicinski. I pored sve svoje strogosti, caru se ini da ove mere jo nisu dovoljne, Poev od godine 1850, za vreme ministrovanja Uvarovljenog poslednika, njegovog ranijeg pomonika kneza irinskog ihmatova, koji u jednom izvetaju caru izjavljuje da sve grane nauke treba da se zasnivaju ne na praznim umnim spekulacijama, ve na verskim i teolokim istinama, nepoverenje vlade prema nastavi, naroito prema univerzitetima pojaava se. Jo otvorenije nego Uvarov, irinski ihmatov hoe da smanji broj onih koji uzdignuti univerzitetskim kolovanjem iznad svoga prirodnog drutvenog poloaja i u veini sluajeva lieni nepokretnih dobara..., najee pokazuju da su nemirna duha, nezadovoljni sadanjim poretkom, naroito ako ne mogu da zadovolje svoju preteranu ambiciju ili ako naiu na svome putu na nepredviene prepreke, i on hita da zatrai novo poveanje kolarine u viim kolama. Osim toga, univerzitetska autonomija je jo smanjena. Jednim carskim ukazom ukida se biranje rektora od

449

strane profesora na svim univerzitetima, izuzev na univerzitetu u Dorpatu, a pravo postavljanja rektora prenosi se na Ministra; iako univerziteti zadravaju pravo da biraju dekane, ministar moe da ih zadri na poloaju i posle isteka njihovog roka ili da ih po svojoj volji smeni; on moe ak da predlae kandidate za dekane ne vodei rauna o univerzitetskim izborima. Nadzor nad nastavom je naroito pojaan. Profesori su duni da podnose na pregled i odobrenje univerzitetskom Savetu podrobne preglede svojih predavanja; rektor i dekani imaju nareenje da budno motre na ta predavanja, u kojima se, kako nareuje ministar, ne smeju skrivati teorije nesaglasne sa pravoslavnom verom, politikim reimom i duhom naih ustanova, ve naprotiv moraju na jasan i pozitivan nain pokazivati, kad god je to moguno razumno uiniti, potovanje prema svemu to je sveto, vernost caru i ljubav prema otadbini. Vlada brino vodi rauna i o nastavi predmeta koji zbog opasnog duha naega doba mogu dati razornim duhovima priliku da uliju mladim ljudima pogrena i izopaena shvatanja u pogledu politikih pitanja. U jednom posebnom uputstvu Uvarov ukazuje na opasnost koju krije u sebi izuavanje ustavnog prava, politike ekonomije, finansiske nauke i uopte svih istoriskih nauka u iju mogunost da budu tetne ne moe ni da se sumnja, a naroito opasnost od socijalistikih doktrina. On poziva rektore i dekane da izbace iz programa i da zabrane da se sa katedara propoveda sve to moe ma i posredno da doprinese irenju razornih naela. On zabranjuje rasmatranja koja tee da unize dostojanstvo i korisnost ma kojeg drutvenog reda i da poljuljaju odnose utvrene zakonima izmeu raznih stalea, svaku podozrivu ili dvosmislenu aluziju na neostvarljive doktrine o zajednikoj svojini kapitala ili nepokretnih dobara, jednom reju svaki pokuaj da se proleteri uvuku u uestvovanje u dravnoj ili privatnoj svojini. On naroito i najodlunije zabranjuje svaku aluziju na odnose izmeu spahija i seljaka. Vlada je naposletku ukinula godine 1849 nastavu ustavnog prava, poto nestalno stanje u zapadnoj Evropi jako oteava odreivanje tanih granica te nauke, a zatim i nastavu istorije filosofije i metafizike, a predavanje logike i psihologije poverava profesorima teologije: To je da ovek poludi, pie jedan prijatelj T. N. Granovskog, jednoga od najuglednijih i najpopularnijih profesora Moskovskog univerziteta. No ova politika ipak ne spreava viu nastavu da znatno napreduje. Iako broj univerziteta ostaje isti Kijevski univerzitet osnovan je 1833 godine, a univerzitet u Vilni zatvoren je posle poljskog ustanka, ipak je stvoreno nekoliko drugih zavoda za viu nastavu. S druge strane, uzalud vlada pokuava da od viih kola naini kastinske kole, njeni napori su suvie protivni stvarnim potrebama vremena da bi mogli imati potpunog uspeha. Studenti iz niih drutvenih redova, sinovi trgovaca, malograana, svetenika i niih inovnika, jednom reju ljudi iz naroda koji e postepeno stvarati kadar inteligencije koja je van kasta, i dalje se uvlae na univerzitete. Najzad, nauka izmie kontroli vlade koja, da bi podigla nivo strune nastave, mora da odrava izvestan dodir sa Zapadom.. Mladi ljudi koje sama vlada alje da usavre svoje kolsko

450

obrazovanje u Evropi, naroito u Nemakoj, zauzimaju po svom povratku razne katedre na ruskim univerzitetima. I pored svih prepreka, zapadnjake naune i filosofske ideje, koje prelaze u njihova predavanja, prodiru u svest studenata, pobuuju u njoj nova razmiljanja i proiruju njihov duhovni vidik. Univerziteti se pune odlinim naunicima, koji ne daju samo pravac isto naunom radu, ve vre dubok uticaj, uzdiui postepeno njihov umni nivo i ublaujui njihove navike, na studente koji .dolaze iz raznih sredina. Moskovski univerzitet, koji je od godine 1840 okupio itavu plejadu najistaknutijih naunika, igra naroito vanu ulogu. Sve jai pritisak to ga vri vlada moe .da koi njihovu delatnost, ali on ne uspeva da potpuno onesposobi univerzitete. Oni sve vie okupljaju oko sebe umne snage naroda i njihov uticaj proima sve dublje prosveene krugove drutva. asopisi i cenzura. U Rusiji ne postoji politika tampa. Ni dnevni listovi, ni asopisi nemaju pravo da raspravljaju o ma kojim politikim pitanjima i dogaajima. Zato i ono nekoliko privatnih dnevnih listova iz toga doba, donekle poluzvaninih, ne igraju nikakvu vanu ulogu u duhovnom ivotu zemlje. asopisi, koji su isto knjievni, filosofski i nauni, takoe su podvrgnuti stroijoj cenzuri nego pri kraju vladavine Aleksandra I. Pravilnik sa 230 paragrafa, objavljen 1826 godine, doputa cenzoru da inkriminie ma koje knjievno delo i da zabrani njegovo objavljivanje. Posle dve godine taj pravilnik zamenjen je drugim jednim, relativno blaim, ali revolucionarna bura koja je imala odjeka i u Poljskoj, izbija u Zapadnoj Evropi godine 1830, oivljuje vladino strahovanje, i Nikola go iskoriuje da uspostavi jo strou cenzuru, kojoj se pridruuje nadzor to ga vri trei otsek Kancelarije Njegovog Velianstva politika policija. u iju nadlenost spada i celokupna knjievnost, a posebno tampa. Zabranjeno je kritikovati,, ak i posrednim putem, ma koji postupak ili odluku vlade i postojeih vlasti, ma u kom hijerarhiskom stepenu. Isto tako zabranjeno je i hvaliti ih: Ni pokude, ni pohvale, primeuje car u jednoj svojoj zabeleci, nisu saglasne sa dostojanstvom vlade ili sa poretkom koji sreom postoji kod nas; svak mora da slua, a svoja razmiljanja da zadri za sebe. ak i raspravljanje o najapstraktnijim predmetima opasno je, jer cenzori, koji imaju slobodu da tumae po svom nahoenju namere i rei pieve, mogu u njima uvek da otkriju neku prikrivenu kritiku postupaka vlasti. Zato asopisi samo ivotare. Godine 1832, jedan mlad pisac, Kirejevski, kome je bilo odobreno da pod svojom linom upravom izdaje u Moskvi asopis Jevropejec, uzima za saradnike ugledne knjievnike. U prvoj svesci on objavljuje jedan svoj lanak o filosofiji istorije: u kome uporeuje duhovni ivot zapadne Evrope sa ivotom Rusije. U jednom izvetaju caru, trei otsek tvrdi da Kirejevski iako raspravlja o jednom knjievnom pitanju, ipak podrazumeva tu neto sasvim drugo, da on drugim reima vri propagandu za Ustav. Jevropejec je odmah obustavljen, a u isti mah je

451

odlueno da nijedan asopis nee vie moi da se izdaje bez naroite careve dozvole. Posle dve godine, 1834 godine, Moskovskij Telegraf, koji je izdavao Polevoj, takoe je obustavljen na traenje ministra prosvete Uvarova, zbog revolucionarne tenje: Polevoj je bio posvetio drami Kukolnjika Ruka Svevinjago oteestvo spasla jedan prikaz na koji je cenzura ukazala kao da je lien patriotskog oseanja. Godine 1836 Teleskop, koji je ureivao profesor Nadein, poto je objavio jedan filosofski lanak u kome aadajev, polazei od ideje jedinstva hrianske civilizacije u zapadnoj Evropi, podvrgava istorisku prolost Rusije prilino strogoj kritici, zabranjen je, njegov urednik smenjen sa svog univerzitetskog poloaja i prognan u Vologdu, a pisca lanka, jednog od najuglednijih tadanjih ruskih mislilaca, oglasila je vlada zvanino za ludog. I pored ovih nepovoljnih uslova, asopisi se i dalje razvijaju i privlae sve vie knjievnike, zauzimajui sve vee mesto u duhovnom ivotu. Njihovo glavno sredstvo akcije je knjievna kritika. Prikazujui razne knjige, moe se govoriti dosta slobodno o raznim vidovima ivota gledanim kroz njegovo umetniko prikazivanje i u svetlosti optih ideja Pri prouavanju lepe knjievnosti i estetskih doktrina, ima se mogunost da se publici nametne izvesno odreeno tumaenje dogaaja, da joj se okolni ivot prikae pod izvesnim uglom koji se eli. Zato knjievna kritika, koja pretstavlja veliku snagu asopisa, daje donekle i pravac javnom miljenju i stavlja se na elo duhovnih pokreta. Uloga kritiara Bjelinskog bila je naroito vana: izvanredno darovit, on je i pored svoje prerane smrti obilno doprineo razvitku ruske knjievnosti; uzastopno urednik asopisa Oteestvennija Zapiski od 1839 do 1847, i Sovremennika od 1847 do 1848 godine, on je od njih nainio glasila ruske prethodnike misli i obezbedio im veliki uticaj. u prosveenim krugovima. Na taj nain, kao i univerzitetske katedre, asopisi, koji imaju vei ili manji krug italaca, pruaju mogunost da se utie na politiku misao. Profesori univerziteta i novinari su podjednako podozrivi vladi i podvrgnuti su istom nadzoru. Pa ipak, mnogi od njih ostali su i dalje nezavisni, nastavili da vre svoj prosvetiteljski zadatak i uspeli da duhovni ivot proire i prodube. Nove duhovne struje; slavenofili, zapadnjaci, socijaliste i federaliste. Iako se, kao to izgleda, duhovni pokret ne prekida u poetku vladavine Nikole I, ipak se njegove voe menjaju. Njegovo vostvo preuzeli su profesori i novinari od plemia i oficira koji su za vladavine Aleksandra I davali ivota tajnim udruenjima, ali od kojih su se mnogi, lieni svojih voa pomrlih na vealima ili interniranih u Sibiru, odrekli svoga politikog i socijalnog liberalizma, ili su se bojaljivo povukli iz politikog ivota: iz oficirskih klubova garde i borakih pukova, u kojima su se od 1810 do 1820 godine okupljali pretstavnici obrazovane vojne omladine, taj pokret se preselio u univerzitetske sluaoce i urednike kancelarije asopisa. Taj pokret menja isto tako i svoju sutinu. U Rusiji se dogaa jedna evolucija koja u neemu lii na evoluciju koju je doivelo evropsko drutvo posle francuske revolucije. U Evropi su mnogi duhovi smatrali francusku revoluciju

452

kao jedan grandiozan pokuaj da se ivot oveanstva preuredi na temeljima slobode i razuma, nepromenljivim i istovetnim za sve narode. Meutim, osvajanja revolucionarne vlade i Carstva, budei nacionalno oseanje evropskih naroda i izazivajui njihov uporan otpor, naglo su izmenila shvatanja jednog velikog dela drutva: umesto shvatanja XVIII veka o oveku kao skoro iskljuivom proizvodu spoljnih okolnosti, i o drutvu kao mehanikoj sintezi odvojenih jedinki sjedinjenih jednim slobodno zakljuenim ugovorom, dolo je novo shvatanje o naciji kao potpunom i ivom organizmu, sposobnom da se sam od sebe razvija van svakog spoljkog uticaja. U Rusiji, posle neuspeha bune iz decembra meseca 1825 godine, mnogi ne veruju vie u mogunost trenutne liberalne promene politikog i socijalnog poretka. Razoarani, oni se odriu liberalizma da bi prihvatili nove doktrine o nacionalizmu. Oni sve vie podleu uticaju nemake idealistike i mistike filosofije sa kraja XVIII veka, koji se poeo oseati oko 1820 godine. Kant i Fihte, eling i Hegel privlae uzastopno panju prosveenih krugova; ako Kantov i Fihteov uticaj i nije mnogo trajan i stalan, nije isti sluaj sa uticajem elinga i Hegela, ni sa uticajem zapadnjakih mistiara, kao to su Ekartshauzen i Jung-Stiling, ija dela oaravaju duhove koji su izgubili veru u nepogreivost i svemo razuma. aadajev je jedan od prvih kod kojih se najjasnije ispoljavaju te nove tenje. U svojoj mladosti, posle 1820 godine, on je odravao veze sa tajnim udruenjima, sa ijim se idejama slagao. Ali posle 1825 godine, on ih odluno naputa; privuen misticizmom, on se odaje prouavanju metafizikih sistema i izrauje jednu veoma linu doktrinu o ruskom ivotu. On ispoveda da je vera ono naelo koje daje pravac ivotu naroda i tvrdi da je Rusija, koju je Vizantija pokrstila, te je na taj nain postala neprijateljski raspoloena prema Rimu, osudila na neplodnost itavu svoju istoriju i kulturu, zato to nije ila istim putem kao hrianska kultura na Zapadu. Po njegovom miljenju, njegova zemlja I nema istorije niti prave kulture. Mi smo, pie on, ravnoduni prema svakom dobru, prema svakom zlu, prema svakoj istini i svakoj lai, mi ivimo u jednom uskom horizontu koji .iskljuuje seanje na prolost i strepnju za budunost; jedini nain da se izie iz toga stanja i da se zajedno sa celim oveanstvom uestvuje u napretku kulture jeste da se usvoji strana kultura, taj plod vekova i pokolenja, i da se kod nas ponovo otpone vaspitavanje roda ljudskog. Ove ideje, koje on ne moe sve da rairi putem tampe, ali koje izlae u neizdatim spisima i privatnim razgovorima, nemaju mnogo odjeka, jer one vreaju odve duboko nacionalno oseanje. Mona linost aadajeva deluje na njegovu neposrednu okolinu, a to e rei na moskovsko drutvo, ali on uglavnom ostaje usamljen mislilac. Meutim, njegova glavna ideja, o prevashodnosti vere u ivotu naroda i verskoj suprotnosti izmeu Rusije i Zapada, ne ostaje bez odjeka. Nju uskoro preuzima jedan krug mislilaca, koji iz nje izvlae zakljuke istina sasvim razliite. Ova grupa slavenofila to ime, ne sasvim prigodno, uzeli su oni kasnije

453

stvara se oko 1830 godine i sastavljena je velikim delom od studenata Moskovskog univerziteta. Njegovi su lanovi, pored drugih uglednih naunika i pisaca, braa Kirejevski, Homjakov, braa Aksakov, koje sjedinjuje isto shvatanje evolucije oveanstva i uloge koju u tome ima da odigra Rusija. Kao i aadajev, i slavenofili zasnivaju svoje uenje na idejama pozajmljenim veinom iz elingove filosofije; ali oni smatraju da verske razlike koje razdvajaju Rusiju od zapadne Evrope, ne samo da nisu zlo, ve su dobro. Oni tvrde da je zapadna kultura dostigla vrhunac svoga razvoja, ali da i pored sveg svoga sjaja i svoje snage ona poiva samo na razumu i ne odgovara sloenosti ivota. Jer po njihovom shvatanju, itav duhovni ivot Zapada proistie iz rimske kulture, koja je jednostrana, i iz jednoga hrianstva koje je, u rimskoj formi, isto tako jednostrano i samo spoljanje, kao to i njegov politiki ivot, jedino zasnovan na nasilju i osvajanjima koja suprotstavljaju pobeene i pobednike, svodi dravu ka jednu isto formalnu i pravnu organizaciju. Sasvim razliita izgleda im evolucija ruske drave. Ona nikad nije znala za osvajanja i protivrenosti koje iz njih proistiu; ona nije bila zasnovana ni na nekom ugovoru, ni na prisiljavanju, ve na svojevoljnom udruivanju vlasti i naroda koji je sauvao naelo zajednice. Rusija je usvojila i sauvala u sveoptem i najistijem obliku jedno hrianstvo koje nema niega spoljanjeg. Zahvaljujui svojim verskim temeljima, itav ruski ivot nosi obeleje nezavisnosti i mudrosti; on ne zna za borbe i protivurenosti; njegovo jedinstvo lei u njemu samom i ono tei da postigne unutranju istinu pre nego spoljanju i isto formalnu zakonitost. Dok se zapadna kultura, koja ne moe vie da napreduje, pokazuje kao neuspena, Rusija priprema sastavne delove za jednu duboku i skladnu kulturu, koja e oznaiti jedan vii stepen u razvitku oveanstva. Istina, reforma Petra Velikog je izazvala zastoj u njenom istoriskom razvitku, ali je taj sluajni zastoj mogao biti samo privremen. Slavenofili pozivaju svoje savremenike da svesno i konano pou ponovo starim putem, da zbace jaram mrtve logike i racionalistike sisteme prazne evropske nauke, pa da se vrate dubokim i neobino ivim shvatanjima svetih crkvenih otaca, koja su nedostupna zapadnjakim umovima. Tvrdei da se Rusija bitno razlikuje od zapadne Evrope i da je ona nadmauje prirodom svoje kulture, svojim posebnim verskim shvatanjima, svojim obiajima i politikim ureenjem, slavenofili izgledaju sasvim bliski vladinoj ideologiji i njenoj trostrukoj formuli: pravoslovlje, autokratije i nacionalna ideja. Ali, kada oni veliaju rusku prolost pre Petra Velikog, oni je idealizuju, i u izvesnim takama njihovo uenje ne slae se sa zvaninim shvatanjima. Iako izjavljuju da je ruski narod sam po sebi nesposoban da stvori dravu, da je uvek ostavljao da vlast bude u rukama vlade ne traei da sklopi s njom ma kakav ugovor, oni ipak dodaju da je on u prolosti uivao punu slobodu miljenja i da treba da je sauva. Autokratija, onakva kako je oni zamiljaju, ne lii dakle nimalo na onu koja stvarno postoji. Zato su oni sumnjivi vladi. Oni ne mogu da izraze svoje ideje putem tampe a da se ne izloe

454

progonjenju od strane cenzure. Oni su primorani da ih ire po knjievnim salonima u Moskvi, i zbog te propagande njih ponekad progoni jedna vlast koja nee da trpi nikakvu nezavisnu misao. Pored grupe slavenofila, i na istom univerzitetu, obrazuje se i grupa zapadnjaka. Poto su najpre ivele u bliskom dodiru, ove dve grupe naposletku stupaju u meusobnu borbu. Zapadnjaci, u ijim se redovima nalaze takoe mladi pisci i naunici, ali ije ideje vre mnogo vei uticaj i uivaju mnogo veu popularnost, nadahnjuju se, kao i slavenofili, nemakom filosofijom. Ali zakljuci koje oni otuda izvlae sasvim su suprotni. Privueni naroito Fikteovim i Hegelovim idejama, oni se odriu misticizma i odbijaju da priznadu prevashodnu ulogu vere u oveijem ivotu. Isto tako, ma da priznaju nacionalne osobine Rusije, oni ne smatraju za potrebno da se trude da ih vetaki sauvaju, jer se nacionalni karakter neminovno ispoljava u narodnom duhu. to se tie kulturnog razvitka, oni tvrde da je on isti kod svih naroda i odbijaju da Rusiju suprotstave Zapadu. Ako se Rusija razlikuje od zapadne Evrope, to je stola to je kao mlaa u zaostatku za njom; njoj je nedostajalo vremena da se uzdigne do shvatanja ovekove linosti i do pravnih pojmova koji iz toga proistiu. Ne samo da nju ne treba suprotstavljati zapadnom svetu, ve joj treba omoguiti da naknadi izgubljeno vreme pozajmljujui od Evrope sve to nedostaje potpunom razvoju njene kulture. U tom pogledu reforma Petra Velikog znaila je veliki napredak, te zapadnjaci, koji je oduevljeno brane, zahtevaju odluno da se ona nastavi. U poetku, njihove ideje nemaju nikakvo politiko obeleje; kad je stvorena njihova grupa, oni su se namerno, kao i sva tadanja ruska udruenja, odrekli doista politike i interesovali su se samo za kulturna pitanja. Posle nekoliko godina njihovo oduevljenje za hegelovsku filisofiju toliko je ivo, da su usvojili tumaenje koje joj je sam Hegel dao: oni ne samo da istiu potrebu upoznavanja stvarnosti koja nas okruuje, ve tvrde ,da je opravdano sve to postoji, i da treba prihvatiti tu stvarnost. To je znailo ii protivu logike ivota: njima je bilo veoma teko da u jednoj zemlji u kojoj vlada seljako ropstvo propovedaju ideju o ovekovoj linosti i njenom slobodnom razvitku, i da due vremena prenebregavaju politika pitanja. Zato, poev od 1840 godine otprilike, ne naputajui Hegelovo uenje, odriu se oni konzervativnog duha da bi preli na kritikovanje politikog i socijalnog poretka svoje zemlje. Ovakvo dranje privuklo je u njihove redove omladinu koja je, umesto da se sloi sa njihovim konzervatizmom, zadrala politike tradicije jednog liberalizma nadahnutog francuskim idejama iz druge polovine XVIII veka. Otada zapadnjatvo, koje tei posvetovljenju ruskog ivota i propoveda pravo linosti, postaje odluno pokret suprotan vladinom programu. Razume se da ni on ne moe slobodno da se izraava kroz dnevne listove; njegove pristalice se ograniavaju najee na to da razvijaju svoje ideje u prijateljskim razgovorima ili pojedinanim raspravama sa slavenofilima. Meutim, nekoja od njegovih glavnih naela izlau u

455

asopisima novinari kao to su Bjelinski i Hercen, a sa katedre Granovski, te se njegov uticaj i dalje iri. Oko 1850 godine javlja se i trea duhovna struja. I pored svekolike strogosti policije i cenzure, ipak zapadnjaka socijalistika knjievnost prodire u Rusiju. Njen uticaj, iako ogranien, ipak je nesumnjiv; najjai je uticaj pretstavnika utopistikog socijalizma, Furijea i Prudona, ije ideje prihvata i Hercen: za ruske pristalice je socijalizam manje jedan ekonomski problem, a vie jedno moralno uenje kome je cilj da preobrazi sve ljudske odnose, porodine, drutvene i politike. Krug mladih ljudi, veinom pisaca, koji je Petraevski stvorio u Petrogradu za prouavanje Furijea nije bio dugoga veka. Vlada, saznavi da on postoji, ubacila je u njega svoje pijune. Svi njegovi lanovi uskoro su pohapeni. Poto im se nije mogao pripisati nikakav kanjiv postupak, okrivljeni su za idejnu zaveru. Poto su izvedeni pred jedan naroiti sud, sva dvadesetorica osueni su na smrt. Pomilovani u poslednjem trenutku, poto su bili podvrgnuti svim pripremama za pogubljenje, poslani su na robiju, prognani u Sibir, ili degradirani; meu onima koji su bili osueni na robiju nalazio se i Dostojevski, koji se tek bio pojavio u knjievnosti i ve stekao u njoj ugledno mesto. Drugi jedan krug mladih pisaca, pod nazivom Kirilo i Metodije, stvara se u Kijevu poev od 1845 godine. Njegovi lanovi, meu kojima se nalaze mladi i ve slavni istoriari Kostomarov i Kuli, kao i veliki ukrajinski pesnik Taras evenko, ne interesuju se za socijalizam, ve za ideju federalizma. Kao pristalice jedne slovenske federacije koja bi ostavila svakoj federalnoj naciji potpunu unutranju autonomiju, oni prouavaju na svojim sastancima preobraaj Rusije u federalnu dravu i ukidanje seljakog ropstva i telesnih kazni u buduim dravama federacije. Oni piu propagandistika knjievna dela koja ostaju neizdata. Policija ubrzo ulazi u trag njihove trupe. Uhapeni neto pre lanova socijalistikog udruenja, oni su posle duge istrage osueni na progonstvo u udaljene pokrajine. Najsvirepije je kanjen evenko: poslan je kao prost vojnik u pustu oblast Orenburga i zabranjeno mu je da pie i da crta. Tako vlada strogo kanjava najsjajnije pretstavnike ruske knjievnosti kad god ih osumnjii da se ne slau sa njenim pogledima. Procvat knjievnosti. Vladavina Nikole I pada u isto vreme kada se javlja izvanredan procvat ruske knjievnosti. I pored nepovoljnih uslova za rad, moni Pukinov genije javlja se u punom svome sjaju. Nikola je umeo da ga oceni, ali je on naroito teio da njegov rad uini bezopasnim i da moralno sputa jo jae nego to je bio za Aleksandrove vladavine. Prilikom svoga krunisanja, Nikola vraa Pukina iz izgnanstva gde je iveo ve nekoliko godina. On ljubazno razgovara s njim, obeava mu da e on biti jedini njegov cenzor i ini se kao da se divi i potuje njegov knjievni rad. Ali Pukin ubrzo zapaa da ga careva cenzura ne titi od kinjenja obinih cenzora i treeg otseka, i da to to ga dre u blizini dvora ine samo zato da bi ga bolje nadziravali. On pati zbog toga, ali se osea vezan zahvalnou prema vladaru

456

koji ga je izvukao iz progonstva. Mondenski ivot u Petrogradu, tako blizu dvora, smeta mu i mui ga takoe, i taj ivot je uzrok to izlazi na dvoboj u kome je naao preranu smrt. Pa ipak, ba u toku tih godina pie Pukin svoja najbolja dela i uzdie rusku knjievnost na visinu koju ona nikad dotada nije bila dostigla. Tek to je zanemeo njegov glas i glas manjih pesnika koji ga okruuju, a javlja se drugi jedan znaajan pesnik, Ljermontov. Iako on ima manje poleta nego Pukin i ma da je njegovo nadahnue manjeg obima, on ipak ima retku mo pesnike mate. I on umire veoma mlad, kada je njegov genije bio u punom procvatu. Njegovi su poslednici: popularni pesnik Kolcov, filosofski pesnik Tjutev, a pri kraju Nikoline vladavine i Njekrasov, koji naroito obrauje teme iz graanskog ivota, ali iji moan i plahovit talenat vri dubok uticaj na njegove savremenike. Osim ovih velikih umetnika ruske poezije, i itav niz drugostepenih talenata potvruje plodnu pesniku delatnost toga doba. I sjaj proze nije nita manji. Pukin i Ljermontov daju pripovetci i romanu izvesnu otmenu umerenost i otvaraju im nove vidike. Za Pukinova ivota pojavljuje se Gogolj, koji ubrzo postaje genijalan satiriar i koji, zajedno sa takozvanom naturalistikom kolom koju je on i stvorio, posveuje svu panju tanom pretstavljanju stvarnoga ivota. Turgenjev, oekujui da se uskoro oslobodi svakog uticaja, ide u svojim prvim priama u isti mah i Pukinovim i Gogoljevim tragom. Dostojevski, u delima koja je napisao pre nego to je bio osuen na robiju, nastavlja donekle Gogoljev rad, ostajui ipak veoma originalan. Meu ukrajinskim piscima najvei je evenko, iji se rad usled progonstva prekida takoe za neko vreme. Najzad, poslednjih godina Nikoline vladavine Saltikov-edrin i Lav Tolstoj objavljuju svoja prva dela. Uporedo sa tim razvija se i mlado rusko pozorite, koje sa komadima Gogolja i Ostrovskog dobija snano nacionalno obeleje. Ovaj prerani procvat knjievnosti pokazuje reito nesumnjiv napredak ruske kulture: on otkriva u drutvenim redovima jedno previranje ideja i oseanja koji jedva ekaju da se izraze i da se ostvare u delima i radnjama, no koji se sudaraju sa sve reakcionarnijom politikom dravne uprave. Pojaavanje reakcije posle 1848 godine. Zabrinutost koju su u Nikoli I izazvale revolucije u Evropi 1848 godine nagnala ga je da pojaa svoju konzervativnu politiku i pootri nadzor nad knjievnou. On najpre odreuje tri visoka dravna inovnika da ispitaju delatnost cenzure, a zatim, kada je ovaj naroiti odbor zavrio svoj rad, on stvara drugi jedan, zvani Buturlinov Odbor, sa zadatkom da nadgleda u isti mah i knjievnost i cenzore i da uklanja svaku sumnjivu ideju koja bi se uvukla u tampu. On paljivo ita izvetaje koje mu odbor podnosi neposredno, stavlja svoje napomene i esto puta sam odreuje kazne kojima e biti kanjeni krivci. Cenzura vri tada pravi teror. Ona ide ak dotle da vidi drsko kritikovanje vlade ak i u albama na skupou fijakera u Carskom selu i da kanjava novine koje su to objavile. Revnost nadzornog

457

odbora je tolika da on pronalazi prevratnika mesta ak i u molitvama pravoslavne crkve. asopisi ive u neprekidnom strahu od iznenadne zabrane daljeg izlaenja, a njihovi urednici neprestano dobivaju pretnje i opomene. Neka odbor oceni da je neki lanak sumnjiv, i cenzor koji je odobrio da se on objavi hapsi se ili smenjuje; pisac, iako ga opravdava odobrenje cenzure, hapsi se isto tako, a ponekad alje u progonstvo. Knjievnost je osuena na utanje, bar to se tie glavnih pitanja. Ali ono to ne moe da se objavi u tampi, ita se kriom. Rukom pisane beleke kritikuju reim i idu od ruke do ruke; njih esto itaju pa ak i piu ljudi sa najumerenijim idejama. S druge strane, ruske tamparije poinju da rade u inostranstvu i da tampaju, daleko od bieva cenzure, knjievna dela koja optuuju vladinu politiku. Tako jaz to razdvaja drutvo, koje je postalo svesno svojih prava, od vlade koja uporno odbija da mu ih da, postaje sve iri i sve dublji. Vladu sve vie naputaju prosveeni umovi koje ona osuuje na nerad, te se ona sada oslanja samo na birokratiju i na reakcionarne elemente stanovnitva. 2. SPOLJNA POLITIKA Za sve vreme vladavine Nikole I, poloaj ministra spoljnih poslova zauzima grof Karlo Neselrode, koji je na tome poloaju bio jo za vlade Aleksandra I. Sin jednog Nemca katolika poreklom iz Vestfalije, i jedne Jevrejke koja je prela u protestantsku veru, vaspitan u jednoj gimnaziji u Berlinu, Neselrode ne poznaje dobro Rusiju, sa kojom njegov otac koji je ve bio u njenoj slubi, i on, nemaju drugih veza osim dvorske i diplomatske karijere, u koju je on uao sasvim mlad. On nije nikakva prvoredna linost. Iako nije sasvim tano da je on, prema jetkoj definiciji jedne savremenice, grofice Eberling, sjajan primer privlane snage kojom osrednjost deluje na sreu, ipak je tano da nema nikakvog linog uticaja na rusku spoljnu politiku. Kao to i sam kae, on je samo skromno orue carevih nareenja i politikih planova. I doista, Nikola je pravi direktor spoljne politike. On i tu unosi isti duh kao i u svoju spoljnu politiku. Stalnost zakonite vlasti evropskih vladara, njihova obaveza da se meusobno podraavaju i neophodna potreba da zajednikim snagama suzbijaju revolucionarne ideje, to su njegova shvatanja. Zato je odravanje Svete Alijanse, koju je Aleksandar I sklopio izmeu Rusije, Pruske i Austrije pretstavlja za njega jedan od glavnih ciljeva. Ali, iako se on trudi da sauva njeno naelo, on ipak eli da zbaci tutorstvo Austrije i Meterniha koje je Aleksandar dopustio da mu se nametne pri kraju njegove vladavine. Sukobi sa Persijom i Turskom dali su mu izgovor za to. Rat sa Persijom. Ve u prvoj godini njegove vladavine izbija rat sa Persijom koji je bio izazvan itavim nizom pograninih sukoba. Ruske trupe koje u njemu uestvuju isprva su pod komandom generala Jermolova, glavnog komandanta Kavkaza. Ali Nikola uskoro optuuje Jermolova da vodi operacije sporo i zamenjuje ga Paskijeviem. Novi glavni komandant nanosi Persijancima

458

nekoliko poraza i primorava Erivan da se preda. Godine 1828 zakljuen je mir u Turkmanaju; tim ugovorom pomerena je rusko-persiska granica na levu obalu reke Araksa, prisajedinjene su Rusiji oblasti Nahievana i Erivana i nametnuta Persiji ratna otteta od 20 miliona rubalja. Grko pitanje i rat sa Turskom. Rat sa Persijom ne zadire u neposredne interese zapadnih sila. Ali nije isti sluaj sa ratom koji je doveo u sukob, u isto to vreme, Tursku i Rusiju iz pobuda koje ve nekoliko godina privlae panju evropske diplomatije. Kada je grki ustanak na Turke izbio pri kraju Aleksandrove vladavine, car se u elji da odri naelo zakonitosti, a suprotno tradicionalnoj ruskoj politici odrekao namere da pomogne hrianima koji su se pobunili protivu Porte. Njegovo dranje potpuno je odgovaralo eljama Austrije, koja smatra da je njen interes da se sauva ugled sultana, i ilo je na ruku Engleskoj, koja je pohitala da zauzme mesto to ga je Rusija ostavila na Balkanu i da prui svoju zatitu pobunjenoj Grkoj. Nasuprot tome, ono je izazvalo uenje, pa ak i nezadovoljstvo ruske javnosti. Meutim Engleska, ne elei da otvoreno stupi u borbu zbog Grke, vie voli da se poslui drugim silama da bi izvrila pritisak na Tursku. Posle stupanja na presto Nikole I, ona zapoinje pregovore sa Rusijom. Nikola, kao i Aleksandar, vidi u Grcima samo buntovnike koji su se digli protivu svoga zakonitog vladara. Ali on uvia koliko je nepopularna politika njegovoga brata i on nije raspoloen da kao on slua savete i podbadanja Austrije. Zato, kada mu je vojvoda od Velingtona, koga je Engleska poslala da ga pozdravi prilikom njegovog stupanja na presto, predloio zajedniku akciju, on je na to pristao. Jedan predlog za englesko-ruski sporazum predvia da Engleska, uz pripomo Rusije, treba da ponudi svoje posredovanje Grcima i Turskoj i da im predloi jedan modus vivendi koji bi ih mogao izmiriti: Grka e ostati vazal sultanov i plaae mu danak, ali e uivati potpunu unutranju samoupravu; turska imanja koja se u njoj nalaze bie otkupljena, a granice e se odrediti meusobnim sporazumom. Petrogradski protokol od 23 marta 1826 godine potvrdio je ovaj plan. im je to doznao, Meternih je izjavio ruskom ambasadoru: Kontinentalni savez na kome je poivao mir i napredak prestao je da postoji. Skoro u isto vreme Rusija poziva Tursku, sa kojom ima da raisti raune, da njena vojska napusti Moldaviju i Vlaku, da uspostavi ugovorno stanje koje je tamo bilo u vanosti do 1821 godine, da oslobodi srpske izaslanike koji su bili zadrani u Carigradu, da srpskom narodu prizna prava koja mu daje lan. 8 Bukurekog ugovora, i da poalje svoje punomonike na rusku granicu da pregovaraju o sporazumu. Porta, ne elei da u isti mah ozlovolji i Englesku i Rusiju, poputa pred ovim zahtevima, i rusko-turski pregovori otpoinju u Akermanu jula 1826 godine. Oni se zavravaju konvencijom od 25 septembra/7 oktobra, kojom se potvruje Kuuk-Kajnardiski mir i tumae izvesne odredbe Bukurekog ugovora: Rusija zadrava sporne oblasti na istonoj obali Crnoga

459

Mora, dobiva demarkaciju rusko-turske granice prema Dunavu, pravo slobodne plovidbe za svoje trgovake brodove po turskim vodama i otvaranje Crnog Mora za trgovinu svih naroda; osim toga, Turska joj priznaje pravo protektorata nad Moldavijom, Vlakom i Srbijom. Ovi ustupci koje je uinila Rusiji omoguavaju Porti da odlunije odbije engleski predlog za posredovanje u grkom pitanju. Dok Engleska uspeva da Londonskim ugovorom od 6 jula 1827 godine dobije pristupanje Francuske Petrogradskom protokolu, Turska poziva u pomo egipatskog pau MehmedAliju, koji alje svoju flotu i svoju vojsku, pod komandom svoga sina Ibrahima, u borbu protivu Grka. Poto su uzalud ponovile svoju ponudu za posredovanje i opomenule sultana da zakljui primirje sa Grcima, Engleska, Rusija i Francuska odluile su da zaustave transport turskih trupa morem. Ni unitenje turskoegipatske flote u zalivu Navarina 20 oktobra 1827 godine koje su izvrile engleska, francuska i ruska eskadra, ni opozivanje saveznikih ambasadora ne mogu da nateraju Portu da popusti. Naprotiv, sultan, znajui da Francuska i Engleska ne ele rat u Engleskoj je ak bitka kod Navarina izazvala buru negodovanja protivu vlade, prebacuje odgovornost za te dogaaje na Rusiju, i 20 decembra 1827 godine proglaava je za otvorenog neprijatelja otomanskog carstva. Na te pretnje Nikola odgovara 14/26 aprila 1828 godine objavom rata u kojoj se i ne spominju Grci, a kao izgovor navodi smetnje koje Turci ine ruskoj trgovini. Ruski uspesi nisu ni tako laki ni tako brzi kao to se car nadao. Rat 1828 godine nije se zavrio nikakvim rezultatom koji bi bio vaan po Evropu. Poto su najpre opsele Silistriju, ruske trupe morale su da dignu opsadu. Ozbiljan uspeh postigle su tek kod Varne, koju osvajaju uz pripomo crnomorske flote. U Maloj Aziji, naprotiv, one zauzimaju tvravu Kars i Ahalik, posedaju Bajazit i Ardahan. Njihovo ratovanje 1829 godine sjajnije je. U Maloj Aziji one primoravaju Erzerum da se preda. U Evropi, pod komandom Dibia, odnose odlunu pobedu kod Kuleva, a posle predaje Silistrije prelaze Balkan i zauzimaju Jedrene. Jedrenskim ugovorom od 2/14 septembra 1829 godine Turska otvara Dardanele i Bosfor trgovini svih sila, ustupa Rusiji deltu Dunava i istonu obalu Crnog Mora, kao i tvrave Anap, Poti, Ahalik, Achuri i Ahalkalaki, potvruje autonomiju Srbije i dunavskih kneevina (Moldavije i Vlake), priznaje Grkoj sva prava vazalne drave, obavezuje se da Rusiji isplati ratnu ottetu od 11,500.000 holandskih dukata i da privatnim licima naknadi gubitke koje su pretrpela, to je procenjeno na milion i po holandskih dukata. Rusija je svojom intervencijom spasla Grke. Njena popularnost, koju je politika Aleksandra I bila pokolebala, time je ponovo uspostavljena. Ali ona ne samo da iz nje nije izvukla koristi, ve ju je ubrzo opet upropastila. Kada je evropska konferencija u Londonu februara 1830 priznala nezavisnost Grke, koja je rusko-turskim Jedrenskim ugovorom dobila samo vazalna prava, ova nije imala nikakvog razloga da taj uspeh pripie u zaslugu ruskoj diplomatiji. S druge strane, kada je trebalo organizovati njenu dravnu upravu, Grka je uvidela da je

460

Nikola, ostajui veran svojim konzervativnim shvatanjima, neprijateljski raspoloen prema ustavnom reimu za koji su se zalagale Francuska i Engleska, i da potpomae diktatorske tenje i mere prvoga grkog pretsednika Kapodistrije. Zato, posle proglaenja monarhije, vlada novoga kralja Otona Bavarskog, koji je meutim austro-ruski kandidat, okree se od Rusije da bi stavila Grku pod zatitu zapadnih sila. Nikola i Julska monarhija. Dokle god je iveo Karlo X, Nikola je smatrao da je sasvim moguno zblienje sa Francuskom. Ali ga je Julska revolucija iz 1830 godine duboko ogorila. im je to doznao, naredio je komandantu Krontata prilikom metea i promene vlade koja je nastupila u Francuskoj da ne dopusti da uu ni pod kojim izgovorom, u pristanite brodovi te zemlje koji bi imali trobojnu umesto bele zastave, a da ih u sluaju njihovog navaljivanja sprei orujem. On mu osim toga nareuje u sluaju da jedan francuski brod koji se sada nalazi u pristanitu Krontata bude istakao trobojnu umesto bele zastave, da mu odmah naredi da isplovi na puinu. Francuski ambasador u Petrogradu, baron Burgoen, obaveten je da e mu biti predate putne isprave i da su odnosi izmeu Rusije i Francuske prekinuti. Iako je posle jednog ivog objanjavanja sa francuskim ambasadorom, koga je pristao da primi u audijenciju, Nikola promenio tu odluku, ipak se on nije odrekao da se bori protivu revolucije. On alje dva svoja poverljiva oveka, grofa Orlova i generala Dibia, jednoga u Be a drugoga u Berlin, da nagovore austriskog cara i pruskog kralja da sarauju sa Rusijom na uspostavljanju reda u Francuskoj. On je spreman da tome posveti 50.000 ljudi. Ali njegovi saveznici nemaju nimalo volje da stupe u rat sa Francuskom i hitaju da priznadu Luja-Filipa. Primoran da sleduje njihovom primeru, on to ini, kako kae njegov bliski saradnik Benkendorf, protivu svojih ubeenja, i ne bez duboke tuge i srdbe. On se uostalom i ne trudi da prikrije tu srdbu i uporno odbija da smatra Luja-Filipa kao parnjaka zakonitih vladalaca, onih koji su dobili svoju vlast nasleem, a ne iz ruku pobunjenog naroda. Nikola i belgisko pitanje. Nikola se isto tako gnua drugog jednog dogaaja iz 1830 godine, a to je belgiska revolucija. Kada je belgisko-holandski kralj zatraio od njega pomo, on je pomiljao da naredi mobilizaciju svoje vojske. Ali i Pruska, u koju se on vrsto uzdao, i Austrija zadravaju pasivan stav, dok Francuska i Engleska odluno pomau borbu za belgisku nezavisnost. Njegov izaslanik, general Dibi, uzalud se upinje da dokae pruskom kralju potrebu da se brane prava nizozemskog kralja od revolucije. I tako je car jo jednom prinuen da popusti i da se pomiri sa tom novom povredom poretka utvrenog na Bekom kongresu, jedinog koji je u njegovim oima zakonit. Uostalom, ustanak u Poljskoj odvraa njegovu panju sa inostranstva; sada je on primoran da suzbija revoluciju u svojoj sopstvenoj zemlji. Ruska intervencija u prvom tursko-egipatskom ratu (1833). Posle uguivanja poljskog ustanka, Nikola iskoriuje sukob izmeu sultana i

461

egipatskog pae Mehmed-Alije da bi se umeao u poslove otomanskog carstva. Mehmed-Alija je jedan od najmonijih turskih upravljaa. On je sklopio savez sa Francuskom, ima vojsku koju su obuavali francuski oficiri i flotu koju su sagradili francuski ininjeri, te je po snazi suparnik sultanu. Kada je Porta odbila da mu ustupi Siriju, koju mu je obeala kao nagradu za pomo protivu Grke, on ju je vojniki poseo. On odbija tursku vojsku poslanu da ga istera, i polazi na Carigrad, koji je skoro bez odbrane. Tada se Nikola odluuje da pomogne sultanu protivu Mehmeda-Alije, u kome on vidi ne samo jednog buntovnog podanika, ve i jednog od potstrekaa evropske revolucije: Ja hou da dokaem svoje prijateljstvo sultanu, kae on ambasadoru koga alje u Tursku; treba braniti Carigrad od napada Mehmed-Alije. itav ovaj rat je samo posledica buntovnikog duha koji je sad obuzeo Evropu, a naroito Francusku.. Ako bi sluajno Carigrad podlegao ,mi bismo imali za susede ljude bez zaklona, bez otadbine, prognane iz svih dobro ureenih drutava; ti ljudi ne mogu da ive mirno. Oni u ovom trenutku okruuju Mehmeda-Aliju i ispunjavaju kadar njegove mornarice i njegove vojske. Ja moram da unitim tu novu klicu zla i nereda i da vrim svoj uticaj na poslove Istoka. Ruska crnomorska flota ulazi u Bosfor, jedna ruska divizija iskrcava se blizu Carigrada. Mehmed-Ali, po savetu Francuske, pristaje da smanji svoje zahteve. Porta, koju prisustvo ruskih trupa u blizini Carigrada vie zabrinjuje nego to je umiruje, uri se da zakljui mir sa pobunjenim paom i daje mu potpuno zadovoljenje. Ona isto tako nagrauje Rusiju za usluge koje joj je uinila. Ugovorom zakljuenim u Unkiar-Skelesi (1833) ona se obavezuje da nee propustiti nijedan ratni brod kroz Dardanele, a Nikola njoj garantuje nepovredivost i nezavisnost otomanskog carstva i obeava da e joj staviti na raspoloenje, u sluaju potrebe, suvozemne i pomorske snage koje joj budu potrebne. I tako, u isti mah kada postaje zatitnica Turske, Rusija uspeva da zatvori pristup u Crno More ratnim brodovima drugih sila. Austro-ruska konvencija iz 1833 godine i Istono pitanje. Da bi ouvao naelo monarhije boanskoga prava u Evropi i da bi se odupro revolucionarnim silama, Nikola se trudi, naroito posle dogaaja iz 1830 godine, da odri tesnu saradnju sa Austrijom i Pruskom. Austrija, Pruska i Rusija, od kojih prve dve grupiu oko sebe rasturene snage Nemake, to je u naim oima kamen temeljac evropske socijalne zgrade, pisae Neselrode poetkom etrdesetih godina svome ambasadoru u Beu. Sa svoje strane, austriski kancelar Meternih, koji je sa toliko nepoverenja primio englesko-ruski sporazum o grkom pitanju, potpuno odobrava rusko meanje u tursko-egipatski sukob. To meanje, preduzeto da bi se podrala sultanova vlast, ini mu se kao vraanje ruske politike na naelo zakonitosti. Nikola se time koristi da jo vie zainteresuje Austriju za svoje planove na Istoku. Na jednom sastanku sa carem Francom, godine 1833, dva meseca posle Unkjar-Skelesiskog ugovora, on zakljuuje sa njim Minhengrecku konvenciju. Rusija i Austrija obavezuju se naelno da odre opstanak i politiku organizaciju otomanskog carstva i da udrue svoje napore

462

da bi se spreila svaka kombinacija koja bi ila na tetu nezavisnosti vrhovne vlasti u Turskoj; jednim tajnim lanom one izriito kau da je naroito potrebno zatiti sultana od egipatskog pae. Drugim jednim tajnim lanom one obeavaju da e u sluaju rasparavanja Turske postupati sporazumno. Osim toga, one garantuju jedna drugoj njihove oblasti u Poljskoj, obavezuju se da se uzajamno pomau u sluaju nereda i da izdaju jedna drugoj politike krivce, i predviaju da Austrija moe zauzeti slobodan grad Krakovo. Potpisujui Minhengrecku konvenciju, Nikola je hteo da ojaa svoj savez sa Austrijom, ali je on duboko izmenio stav koji je bio zauzeo prilikom sklapanja Unkjar-Skelesiskog ugovora. Sad Rusija nije jedini branilac sultanove vlasti; vezana za Austriju, ona mora da saobrazi svoju politiku politici svoga saveznika. U sluaju zapleta koji bi mogli dovesti do rasparavanja Turske, njene obaveze nameu joj istu dunost. Nasuprot tome, nita joj stvarno je jemi da e Austrija svoju istonu politiku dovesti u saglasnost sa njenom. Pokuaj zblienja sa Engleskom i drugi tursko-egipatski rat. Savez sa Austrijom i Pruskom ne zadovoljava potpuno Nikolu. Pad Karla X poljuljao je Svetu Alijansu i omoguio Engleskoj da sa Francuskom, panijom i Portugalijom organizuje etvorni savez ustavnih drava, koji treba prema miljenju lorda Palmerstona da poslui kao mona protivtea Svetoj Alijansi na Istoku. Zato se Nikola naroito trudi, kao to izjavljuje Neselrode, da neutralie koliko god je moguno onaj kobni savez koji je sklopljen izmeu julske Francuske i liberalne Engleske..., da potpomae odvanu hrabrost dveju velikih monarhistikih struja, i da u sporazumu sa njima stvori jedan sistem zajednike akcije pridruujui im, pod njihovim uticajem, drugostepene drave. Da bi oslabio francusko-engleski sporazum, Nikola je mogao pokuati da se priblii Francuskoj. Engleska ga se pribojavala: Ne treba zaboraviti, pisao je Palmerston godine 1830, da najvea opasnost za Evropu lei u eventualnom sporazumu izmeu Francuske i Rusije, sporazumu koji danas nailazi na prepreku koju pretstavljaju careva lina oseanja, ali koji nee uvek ostati nemoguan. I zaista, nikakvo osnovno razmimoilaenje, osim moda vekovna simpatija Francuske prema Poljskoj, nije delilo Rusiju od Francuske. Ali Nikola, smatrajui sebe za branioca zakonitosti, nije se mogao odluiti da vidi u LujuFilipu neto drugo sem jednog uzurpatora, i njegov oholi stav prema kralju Francuza onemoguavao je svaki srdaan odnos izmeu Francuske i Rusije. On je vie voleo da izazove nezadovoljstvo Francuske i da se okrene prema Engleskoj. Ne uviajui dovoljno da se engleski trgovaki interesi sukobljavaju sa ruskom na obalama Bosfora, on se dugo vremena trudi da britanskim dravnicima nametne svoje poglede na stav koji bi trebalo zauzeti prema Turskoj. Godine 1839 izbija nov rat izmeu Porte i Egipta. Engleska predlae odmah da se potpomogne odbrana Carigrada i da Dardanele posednu eskadre evropskih sila. Nikola se poziva na Unkjar-Skelesiski ugovor da bi protestovao

463

odluno protivu te intervencije kojoj on odbija da se pridrui. Posle neuspeha njegovoga protesta on stupa u pregovore sa Engleskom. On izjavljuje da se potpuno slae sa njenim pogledima na Tursku i Egipat i izraava nadu da e, ako usled aktivnosti Mehmeda-Alije to bude potrebno, operacije na kopnu i moru u Maloj Aziji ili na Bosforu biti poverene Rusiji, dok bi Engleska primila na sebe da dejstvuje u Sredozemnom Moru i na obalama Sirije i Egipta. Ova izjava ostavlja odreene ruke Engleskoj, ija flota primorava ubrzo Mehmeda-Aliju da se pokori. Godine 1841 Londonska konferencija stavlja nepovredivost otomanskog carstva pod zatitu pet velikih sila. To je znailo kraj ruskog protektorata nad Turskom. Ali se Nikola ipak ne odrie odmah nade da e videti rasparavanje otomanskog carstva. On i dalje veruje da e, pregovarajui neposredno sa britanskim dravnicima, uspeti da izmeni englesku politiku, te odlazi 1844 godine u London. Za sve vreme svoga bavljenja trudi se on da ubedi engleske ministre da je Turska na izdisaju i da, iako on ne eli ni jedan pedalj turske teritorije, treba ipak predvideti ono to je neizbeno, sporazumeti se o pravednim osnovama i stvoriti jedan potpuno iskren i poten sporazum. Kao to se i trebalo nadati, on nije uspeo da zakljui nikakav poseban sporazum sa Engleskom, i njegov rad imao je za posledicu samo to da pojaa nepoverenje engleske vlade prema ruskoj politici. Osvajanje Kavkaza. Iako Nikola gubi 1841 godine povlastice koje mu je u Turskoj bio obezbedio Unkjar-Skelesiski ugovor, on je ipak zadrao turske oblasti zauzete 18281829 godine, kao i stvarni protektorat nad dunavskim kneevinama. S druge strane on i dalje proiruje svoje granice na Kavkazu. Posle 1830 godine, da bi se borile protiv kavkaskih gortaka koji su neprestano vrili upade radi pljake na teritoriju Rusije, ruske trupe vrile su este pohode i unitavale nepokorna sela. Ali su ovi pohodi zahtevali velike rtve u ljudima, materijalu i novcu, a nisu dali dovoljne rezultate. Zato je od godine 1840 usvojen drugi jedan nain borbe: pomou stvaranja i naseljavanja utvrenih zona prodiralo se postepeno do same sredine kavkaskih oblasti opkoljavajui tesno tamonje stanovnitvo. Osim toga, Rusija se poela uvrivati i u kirgiskoj stepi. Ve 1840 godine njena vlast je uvrena nad manjom kirgiskom Hordom i prostire se do leve obale Sir-Darija. Nikola I i evropske revolucije iz 1848 godine. Potpuni gospodar jednog ogromnog carstva koje se neprestano uveava i stareina jedne vojske strahovite za svoje doba, Nikola I, i pored svojih politikih neuspeha izgleda, a naroito on sebe tako smatra, da je pozvan da daje pravac sudbini Evrope. Revolucije iz 1848 godine pruaju mu jo jednom priliku da je brani od. liberalizma i revolucionarnog duha. Sa izvesnom ironinom radou doekao je on pad Luja-Filipa. Ali, iako mu februarska francuska revolucija izgleda kao kazna koju je uzurpator zasluio, ona isto tako budi sva njegova nekadanja strahovanja: Evo, pie on pruskom kralju, doao je onaj sveani trenutak koji sam ja pretskazivao ve

464

deset godina; revolucija je uskrsnula iz svoga pepela, i jedna neizbena opasnost ugroava nam zajedniki ivot. Opet je on spreman da se umea i da trai saradnju svojih saveznika, kada se u martu revolucija poinje da iri i u Austriji i u Nemakoj. Za njega su pad Meterniha, neredi u Berlinu i ustupci to ih je pruski kralj uinio pobunjenicima znaili iezavanje itavog jednog spleta odnosa na koje se on bio navikao: Stara Pruska prestala je da postoji, ona je iezla, i na stari savez ugasio se zajedno sa njom, pie on malo kasnije kada je saznao za nemaki nacionalni pokret. Pred mojim oima, pie on jo Meternihu, iezao je itav jedan sistem zajednikih odnosa, ideja, interesa i dela; i pored najbolje volje austriske vlade, bie veoma teko da se sve to nae ponovo isto onako puno ivota na novom putu i u novom obliku koji je austriska monarhija sad izabrala. Poto se njemu ini da je Rusija jedini bedem reda u Evropi, on oekuje da vidi kako je revolucija napada. Proglasom od. 14/26 marta 1848 godine, koji je on sam sastavio, objavljuje on svojim podanicima da su novi neredi izbili u zapadnoj Evropi i da su bune i neredi iskrsli u Francuskoj, prodrli u Nemaku i prete Rusiji. On poziva sve Ruse da brane nepovredivost granica carevine, i uzvikuje: Po primeru naih pravoslavnih predaka, mi se obraamo za pomo svemoguem Bogu i spremni smo da se sukobimo sa svojim neprijateljima svuda gde se oni budu digli protivu nas ... Mi smo ubeeni da e nas na stari ratni poklik Za veru, cara i otadbinu jo jednom odvesti pobedi. Bog je sa nama, sluajte i pokorite se, o narodi, jer je Bog sa nama! Ovaj ratniki ton izazvao je izvesno iznenaenje u inostranstvu i Neselrode mora da objasni da i pored Nikolinih rei Rusija ne gaji nikakvu napadaku misao: Neka narodi Zapada, izjavljuje on u jednom raspisu, trae sreu u revoluciji! Rusija posmatra te pokrete mirno, ona u njima nimalo ne uestvuje i nee pokuavati da ih sprei. Ona ne eli da, doivi sudbinu tih naroda, ak i ako bi oni izili iz anarhije i poli ka jednoj boljoj budunosti. Ona mirno oekuje normalan razvitak socijalnih uslova, to e biti delo vremena i mudre careve brige. Ustvari, iako nijedna sila koju potresa revolucionarna bura ne pomilja da napadne Rusiju, ipak Nikola nema nameru da ostane potpuno miran posmatra te bure. On ostaje dugo pri svome planu da se bori protivu revolucinarne Francuske, i ak pokuava da se priblii novoj francuskoj vladi. Nasuprot tome, on ostaje ubeen da je revolucija u Austriji i Nemakoj neto to se njega direktno tie, i on e se svim silama truditi da je ugui. U nekoliko mahova on savetuje pruskome kralju da povrati raniji reim i obeava da e mu u tome pomoi i oruanom silom. Dok Fridrih-Viljem IV odbija da povrati apsolutnu vlast pomou ruskih bajoneta, austriski car na to pristaje. Ubeen da ne moe savladati maarsku bunu, on trai najpre preko marala Vindigreca, a zatim i lino, pomo od Nikole, koju ovaj odmah obeava. U tom trenutku su ruske trupe ve bile nagomilane na maarskoj granici, u Moldaviji i Vlakoj, i Nikola je pohitao da tu dejstvuje vojnom silom da bi spreio revolucionarni pokret i

465

rasturio jednu privremenu vladu koja se tu bila obrazovala. Poto je savetovao sultanu da objavi kako moldavski i vlaki gospodari nee vie biti birani, ve da e ih Turska postavljati, i poto su bojarske skuptine zamenjene inovnikim veima koje imenuju gospodari, on je bio ostavio u tim kneevinama jedan korpus vojske da odrava utvreni poredak. I on je utoliko vie bio u iskuenju da prebaci taj korpus u Maarsku to se veliki broj Poljaka borio u redovima maarske vojske, to je poljska javnost pratila sa prikrivenom panjom uspeh Maara i to se bojao da se maarski ustanak ne prenese i na ruski deo Poljske. Uguiti pobunu za njega nije znailo samo uiniti uslugu austriskom caru za koga kae da ga voli kao svog sina, ve znai i braniti monarhistiko naelo i sluiti svojim sopstvenim interesima. Zato, im je primio poziv Austrije, naredio je da se njegove trupe krenu, i to najpre onaj korpus koji se nalazio u dunavskim kneevinama, a zatim i jedna vojska od 150.000 ljudi koja je dolazila iz Poljske i kojom ,je komandovao Paskijevi. Druga jedna vojska, iste jaine, drana je u rezervi. Posle dva meseca, kod Vilagoa, glavnina maarskih snaga, kojom je komandovao erei, predaje se Paskijeviu. Pojedini usamljeni odredi takoe polau oruje, te Paskijevi moe da javi caru da je Maarska pala pred noge Njegovoga Velianstva. Habsburka dinastija je spasena, ali je Rusija sebi stvorila ogorene neprijatelje i meu austriskim liberalima, i meu Maarima. Poto je maarski ustanak uguen, druga jedna opasnost, ponikla iz revolucije u Nemakoj, zagrozila je opet Austriji. Posle izvesnog kolebanja, pruska vlada reila je da se koristi prilikama i da zameni Austriju na elu Germanskog saveza, te se pridruila ideji nemakog jedinstva. U ime te ideje traila je pruska vlada da izazove sukob sa Danskom godine 1848 povodom. lezviga i Holtajna. Ali je ona naila na vrst otpor Nikole I, koji se sav zaloio za stvar Danske i zapretio da e ako zatreba posesti Istonu Prusku i leziju. No on je morao popustiti, na veliko nezadovoljstvo pruskih i nemakih rodoljuba, koji nisu mogli da oproste Rusiji taj neuspeh. A kada je pruska. vlada, uvek u ime istog naela, pokuala da stvori jednu federalnu nemaku dravu pod okriljem Hohencolerna, Nikola se iz dva razloga odupro tome sa istom odlunou. Pre svega, njemu se ini da je nemako jedinstvo plod revolucionarnog duha, da je ono jedan besmislen pokuaj koji je dosad uspeo samo da pobudi strasnu zavist i ozbiljne zaplete izmeu Austrije i Pruske. Osim toga, on se boji da jedna takva Nemaka, ujedinjena i savezna, demokratska, agresivna, eljna prevlasti i teritorijalnih osvajanja, ne postane jedna mona i ujedinjena sila koja nije bila predviena postojeim ugovorima i koja bi pretstavljala stanovnitvo od 45 miliona dua koje se pokoravaju jednoj centralnoj vlasti i koja bi mogla da pokvari svaku ravnoteu. Poto je nametnuo svoje posredovanje Pruskoj i Austriji, on se zalagao svim svojim autoritetom za austriske interese i naroito se trudio da se odri raniji Germanski savez. Pruska, poto nije mogla nai saveznika jer Englesku nije interesovalo nemako jedinstvo, nije se usudila da se sukobi u isti mah i sa. Rusijom i sa Austrijom. Ona jo jedanput poputa, na ivo negodovanje nemakih rodoljuba, i

466

Alomoucka konvencija iz 1850 godine potvruje njeno uzmicanje, zadravajui na snazi i Germanski savez i prevlast Austrije u Nemakoj. Krajem 1850 godine Nikola moe sa razlogom da smatra sebe gospodarem sudbine istone i zapadne Evrope. On je ubeen da ima pravo na venu zahvalnost austriskog cara i da on uliva pruskom kralju potovanje pomeano sa strahom. to se tie malih nemakih kneeva, on smatra da oni nisu ni od kakve vanosti. Iako zapadne drave, a naroito dve velike pomorske sile kako se tada nazivaju Francuska i Engleska, ne podleu njegovom uticaju, ipak on ne predvia ozbiljan otpor s njihove strane, jer on i dalje veruje da e se najzad sporazumeti sa britanskim dravnicima i da e ih ubediti da ne treba vie da suzbijaju njegovu politiku. to se tie Francuske, on veruje da je ona odve oslabljena nedavnom revolucionarnom krizom da bi trebalo naroito voditi rauna o njoj. Uostalom, njegovo neprijateljsko raspoloenje prema Francuskoj republici ublailo se posle uguivanja pobune pariskog proletarijata koje je izvrio general Kavenjak u junu 1848 godine. On sad rado priznaje da ta republika pretstavlja jednu konzervativnu snagu. Izbor Luja-Napoleona takoe mu prua zadovoljenje. Odlunost toga pretsednika republike godi mu i izaziva u njemu elju da sklopi srdane odnose sa vrhovnim upravljaem francuske drave, sve dok ovaj bude ostao u granicama svojih sadanjih prava. Dravni udar od 2 decembra 1851 godine potvruje ovaj povoljan utisak. Ali kada je pretsednik republike Luj-Napoleon postao car Napoleon III, Nikola se osea duboko uvreen u svojim legitimistikim oseanjima. On se odluno protivi da drugi ostali vladari priznadu francusko carstvo, pa meu ostalim izgovorima navodi i taj, da Evropi nije poznato da je postojao nekakav Napoleon II. No kako su sve ostale sile priznale Napoleona III, bio je i on primoran da uini to isto. On se tei time to se prema francuskom caru dri kao nekada prema Luju-Filipu. U zvaninim dokumentima umesto da ga naziva bratom kao ostale vladare, on ga naziva prijateljem ili roakom. Ovakvo dranje ne pokazuje samo nadmenost jednog vladara koji odbija da smatra za sebi ravne kraljeve po volji naroda, ve pokazuje isto tako i duboko nerazumevanje okolnosti u kojima on treba da radi. Ustvari, njegov poloaj je daleko od toga da bude onako sjajan kao to on zamilja. Sav utonuo u jedan kratkovidi legitimizam, on je i dalje sklon da veruje kako je meunarodna politika privatna stvar vladalaca i njihovih ministara i da ona zavisi iskljuivo od linih gledita vladalaca i njihovih uzajamnih odnosa. vrsto ubeen u svoju mo i naviknut da se nimalo ne obazire na javno miljenje, on i ne opaa da je njegova politika dovela do potpunog osamljivanja Rusije. Interesi Francuske i Engleske sukobljavaju se sa njegovim interesima na Istoku, i u tim dvema zemljama najpre javno miljenje, a zatim i upravni krugovi postali su otvoreno neprijateljski raspoloeni prema Rusiji, koju smatraju za glavno orue reakcije u Evropi. S druge strane, u Pruskoj i Austriji je rusko meanje ozlovoljilo veliki deo stanovnitva, dok je odve autoritativno

467

zatitnitvo Nikole I poelo da biva teko vladama tih drava, koje se trude da ga se oslobode. Jednom reju, dok izgleda kao da je postigao velike politike uspehe i pojaao svoj uticaj, Nikola je ustvari samo pripremio put za jednu koaliciju itave Evrope protivu njega. Rat sa Turskom pokazae mu koliko je usamljen. Rat na Istoku. Prvi rusko-turski sukob izbio je posle uguivanja maarske bune, kada se jedan deo pobunjenika, meu kojima i dosta Poljaka, sklonio na tursku teritoriju da bi izbegao osvetu pobednika. Poto su Rusija i Austrija uporno zahtevale da se oni izdadu, Turska je odluno odbila da to uini, jer je u tome imala podrku Francuske i Engleske. Nikola je bio odve zauzet dogaajima u Nemakoj, te je taj neuspeh primio dosta mirno. Ali kada je izbio nov sukob oko hrianskih svetinja u Palestini, on je smatrao da su mu odreene ruke i nameravao je da nametne svoju volju. U februaru 1852 godine, na navaljivanje francuske diplomatije, koja se trudila da Luju-Napoleonu pribavi blagonaklolost pape, sultan je naredio da se katolicima predadu kljuevi vitlejemske crkve, koji su dotada bili u rukama pravoslavnih hriana. Nikola je zatraio da se vrate prava pravoslavnoj crkvi. Napoleon III bio je sklon poputanju, ali je Nikola odluio da pokae svoju snagu i da kategoriki izloi svoje zahteve. U februaru 1853 godine, preko jednog izvanrednog izaslanika, kneza Menjikova, on zahteva od sultana da potpie jednu konvenciju kojom bi mu se priznalo apsolutno pravo zatitnitva nad pravoslavnom crkvom i celokupnim pravoslavnim stanovnitvom u otomanskoj carevini. Sultan mu istina ini izvesne ustupke, ali ne usvaja njegove zahteve u odreenom roku. Da bi mu dokazao do ega moe dovesti njegova upornost, kako izjavljuje u jednom proglasu, Nikola nareuje svojim trupama, u junu 1853 godine, da prodru u dunavske kneevine. Iako predvia da e ova odluka moda izazvati rat sa Turskom, a verovatno i sa Francuskom, ipak on smatra da nee imati drugih protivnika. Osim toga, on se vrsto uzda u austro-prusku pomo: Mi smo u tesnom savezu sa Austrijom i Pruskom, kae Neselrode u svojim uputstvima izvanrednom izaslaniku u Carigradu, knezu Menjikovu; meu vladama ovih dveju sila i nae vlade postoji potpuna istovetnost gledita na sva vanija pitanja evropske politike, a nju podravaju i meusobne obaveze. Ovo se odnosi naroito na Austriju. U toku jednog razgovora sa ser Hamiltonom Sejmaurom, engleskim ambasadorom u Petrogradu, Nikola jo odlunije iskazuje svoje shvatanje: Kad ja govorim o Rusiji, ja govorim u isto vreme i o Austriji; ono to je u interesu jedne, isto je tako u interesu i druge, nai interesi u pogledu Turske su potpuno istovetni. On se nada da e posredstvom Sejmaura ostvariti istu istovetnost gledita i sa Engleskom; on nagovetava da e Turska, ako bude odbila njegove zahteve, moda biti podeljena, i da e Egipat i Krit pripasti Engleskoj. Svi ovi planovi uskoro su poremeeni. im je Napoleon III saznao za ulazak Rusa u dunavske kneevine, poslao je u turske vode eskadru iz Tulona. Engleska je sa svoje strane naredila eskadri sa Malte da se pridrui francuskim brodovima, ali je u isti mah obavestila Nikolu da e engleski brodovi, ako

468

njegova vojska pree Dunav ili njegova crnomorska flota napadne neko tursko pristanite, ui u Crno More. Turska, koju je ruska demonstracija isprva jako uznemirila i koja je molila za posredovanje drugih sila, sada se ponovo ohrabrila. U septembru ona poziva Rusiju da povue svoje trupe iz Moldavije i Vlake, a zatim ne ekajui da istakne rok koji je odredila u svom ultimatumu, bacila je svoje trupe na rusku vojsku, to je omoguilo Nikoli da u objavi rata baci na nju svu odgovornost. Vojni otpor Turaka bilo je novo razoarenje za njega. U dunavskim kneevinama Rusi, gore naoruani, uspeli su jedva da po cenu tekih gubitaka odbiju turski napad. Na drugim bojitima imali su vie sree. 19 novembra/1 decembra, u aziskoj Turskoj, odneli su kod Ba-Kadiklara sjajnu pobedu nad mnogobrojnijom turskom vojskom. Uoi toga dana admiral Nahimov, koji je krstario du obala Male Azije, saznavi da se turska flota, usidrena u Sinopi, sprema da prenese namirnice i pojaanja kavkaskim plemenima koja su bila u ratu sa Rusijom, prodro je u zaliv Sinope i. posle krae borbe unitio celu tursku flotu samo jedan neprijateljski parobrod uspeo je da izbegne poraz. Bilo je potrebno postii i druge uspehe da bi se Turska savladala. Ali je. pobeda kod Sinope izazvala intervenciju Francuske i Engleske. U ovim dvema zemljama, koje su nedavno bile uzele pod svoju zatitu turska pristanita, vest o unitenju turske flote izazvala je strahovito gnuanje i trenutno sklapanje jednog pravog sporazuma. Francuska i engleska flota, koje su krstarile po turskim vodama, dobijaju istovremeno nareenje da uu u Crno more i da tite tursku flotu i teritoriju. Komandant ruske crnomorske flote obaveten je da saveznike eskadre nee vie trpeti napade na turske obale. Ustvari, to je znailo liiti rusku flotu slobode i osuditi je na neaktivnost, poto turska tako rei nije vie ni postojala. Ipak, da bi javnosti dokazao svoje miroljubive namere i svoju nepristrasnost, Napoleon III obratio se jo jednom Nikoli; on mu je obeao da e se francuski i engleski brodovi povui iz Crnog Mora, ako on obustavi vojne operacije u Aziji i povue trupe iz dunavskih kneevina. Nikola odbija oholo taj predlog. U decembru 1853 godine njegovi ambasadori naputaju Pariz i London, a u februaru 1854 objavljuje svojim podanicima jednim proglasom da je u ratu sa Francuskom i Engleskom koje su se stavile na stranu neprijatelja hrianstva. Uoi dana kada je objavio rat, on nije slutio da e ostati potpuno usamljen prema svojim neprijateljima. Poetkom 1854 godine naroiti izaslanici, baron Budberg i knez Orlov trae od Pruske i Austrije da stupe u savez sa Rusijom, ili bar da ostanu blagonaklono neutralne. Veliko je bilo njegovo zaprepaenje i gnuanje kada je njegovo traenje odbijeno. Pruski kralj je izjavio da ne moe da uzme na sebe obaveze sa posledicama koje se ne mogu predvideti. to se tie Franca-Josifa, on stavlja jedan protiv-predlog koji je jo znaajniji. On savetuje. Nikoli da zagarantuje turske teritorije, eli da njegova vojska ne prelazi Dunav i nagovetava mu da bi dobro uinio da napusti dunavske kneevine. Ne samo da njegovi saveznici okreu lea Rusiji, ve je jedan od njih, Austrija, spreman da se

469

okrene protiv nje. Austriski osmatraki korpus rasporeen du granica Srbije, Moldavije i Vlake neprekidno se pojaava. On ugroava i rusku vojsku Paskijevia koja operie u dunavskim oblastima i koja strahuje da ne bude napadnuta s lea. Zato Paskijevi, poto je preao Dunav po carevom nareenju i opseo Silistriju, postupa veoma sporo. Naposletku dobiva on odobrenje da digne opsadu sa Silistrije i da ponovo pree Dunav. Za to vreme Austrija je jasno iskazala svoje namere. U martu je ona potpisala sa Engleskom, Francuskom i Pruskom jedan protokol u kome se kae da su nepovredivost i nezavisnost Turske neophodni uslovi buduega mira. U aprilu Pruska joj je obeala vojnu pomo u sluaju sukoba sa Rusijom u dunavskim kneevinama. U junu ona odluno zahteva da Rusi napuste te kneevine, te turska i austriska vojska, koje idu za Paskijeviem, posedaju oblasti koje je on napustio. Otada se rat prenosi na rusko zemljite, i glavna uloga prelazi sad na Francusku i Englesku. Poto nisu mogli odmah da poalju u Rusiju dovoljne snage, saveznici su otpoeli svoje operacije tek u prolee 1854 godine, u trenutku kada je Baltiko More osloboeno leda. Prvih meseca oni se ograniavaju na pomorske demonstracije u Crnom, Baltikom i Belom Moru. Ruska flota, ija je oprema zastarela i koja ima samo jedrilice, ne moe da im se odupre. Engleska i francuska eskadra, u kojima preovlauju parobrodi, postiu svoj cilj: rasparavanje ruske vojske. U jesen saveznici konano biraju svoju taku gde e izvriti napad, a to je Sevastopolj, najvee crnomorsko pristanite, gde je usidrena ruska flota. Poto se smatralo da se Sevastopolj ne moe osvojiti s mora, reili su da ga napadnu sa suva. Sredinom septembra, engleska, francuska i turska vojska, u jaini od 60.000 ljudi, iskrcavaju se u Evpatoriji, ne nailazei ni na kakav otpor, i polaze ka gradu. Na obali Alme sukobljavaju se sa krimskom vojskom, iji je glavni komandant u isto vreme i admiral crnomorske flote, knez Menjikov. Ova vojska ima samo 35.000 ljudi, veinom regruta i naoruanih kremenjaama, jer Rusi imaju samo 2.000 karabina prema 30.000 koliko imaju saveznici; isto tako i glavna komanda nije ponajbolja. Ona pretrpljuje teak poraz i primorana je da otstupa. Put ka Sevastopolju je otvoren, ali saveznici napreduju tako sporo, da varo ima vremena da se spremi za odbranu. Jedan deo ruske flote, koja je sad postala beskorisna, potopljen je na ulazu u luku, tvravska posada pojaana je sa 10.000 mornara, i izraena su urno nova zemljana utvrenja. Odmah posle prvog bombardovanja, saveznici uviaju da nee moi zauzeti Sevastopolj na juri i da e morati da ga opsedaju. Tada poinje pravo muenitvo za Rusiju. Meutim, opsadne snage nisu naroito jake: u trenutku svoje najvee koncentracije one nee premaiti 150.000 ljudi, a to e rei polovinu mobilisane ruske vojske. S druge strane, zahvaljujui prisustvu ruskih trupa na Krimu, varo, koju neprijatelj ne moe potpuno da opkoli, dobiva i dalje pojaanja u ljudima, municiji i namirnicama. Ali je Rusija nesposobna da odbije saveznike i da spase tvravu. Pored toga to je sve vee neprijateljstvo Austrije i Pruske primorava da dri znatne snage na svojoj

470

zapadnoj granici, nedostaci njene vojne organizacije oduzimaju joj mo. Njeno naoruanje je mnogo ispod naoruanja neprijatelja, koji zahvaljujui izoluenim pukama moe da puca ostajui van dometa. Njene trupe nisu izvebane i imaju slabo komandno osoblje; to je posledica obuke za paradu koju je propovedao Nikola i koja je, stvarajui od vojnika slepo orue, potpomagala unapreivanje stareina koji su istina bili disciplinovani, ali veinom osrednjih sposobnosti i lienih svakog samoradnog duha. Iako nekoji od njih, naroito pomorski oficiri Nahimov, Konilov, Istomin, pokazuju mnogo hrabrosti i hladnokrvnosti, nasuprot tome glavna komanda, sa Paskijeviem i Menjikovom, nije na visini svoga zadatka. Potpun nedostatak eleznica i ravo stanje puteva na jugu Rusije veoma oteavaju prevoz trupa i snabdevanje. Nain snabdevanja hranom i municijom ostao je skoro isti kao u 1812 godini; usled toga nastaju neprekidna zadocnjenja i zloupotrebe vojnih liferanata, koji, zahvaljujui podmiivanju, proturaju itava slagalita neispravnog materijala. Naroito je zanemarena organizacija lekarske pomoi i higijene. Najzad, upravna administracija zemlje, koja je bila veoma sloena i neuspena i za vreme mira, rastrojava se konano za vreme tih munih godina rata, te potpuno rastrojstvo pozadine ne utie samo nepovoljno na sanitetsku i intendantsku slubu, ve ubeuje takoe malo po malo trezvene umove da je vlast nesposobna da obezbedi odbranu zemlje. ak i u oblasti kojoj je car posveivao najveu panju, a to e rei u vojnoj organizaciji, jasno je da su Rusiju u mnogom prevazili njeni protivnici. Sve je ilo na to da pretvori otpor Sevastopolja u jednu dugu agoniju, i pored sve upornosti i hrabrosti posade koja saveznike dri u ahu skoro punu godinu dana. Nekoliko ispada pokuanih radi osloboenja varoi zavrili su se samo tekim gubicima. Car naposletku gubi strpljenje. U februaru 1855 godine on na mesto Menjikova postavlja kneza Gorakova, koji je bio zamenio Paskijevia na poloaju komandanta vojske na Dunavu. To je bio njegov poslednji postupak. On 18 februara/2 marta umire, poto je svome nasledniku predao, prema njegovim poslednjim reima, komandu u ravom stanju. Javnost je odbila da veruje da je on umro prirodnom smru, i uporno se iri glas da se on ubio zato to vie nije mogao odrati svoj politiki sistem, a nije hteo da ga se odrekne. Ali je izvesno da je njegova smrt pala u isti as kada se potpuno sruio taj sistem. On je verovao da e Rusiji dati napredak i red u unutranjosti zemlje a snagu prema inostranstvu, i da e sebi izvojevati nadmonost u Evropi. Ali je to bila obmana koju je rasturila katastrofa Sevastopolja. Rat, kae jedan savremenik, nam je otvorio oi, te su nam se stvari ukazale onakve kakve jesu. I u javnosti, kao i u upravnim krugovima, oseala se neminovna potreba za jednom novom politikom.

471

XVII. ALEKSANDAR II (18551881)

1. KRAJ RATA NA ISTOKU (18551856) I OEKIVANJA REFORAMA Austriski ultimatum. Aleksandar II dolazi na presto u jeku krimskoga rata. Saveznici dre jedan deo ruske zemlje i opsedaju Sevastopolj; austrijska vojska je spremna da im se pridrui, a neprijateljske eskadre, u svima ruskim vodama, u Evropi kao i na Krajnjem Istoku, dre obalu pod vatrom svojih topova. Ma da novi car iskreno eli mir, mora da nastavi rat. Sevastopolj pada, posle jedne herojske odbrane, 27 avgusta/8 septembra 1855. ali ruska vojska na Krimu stie da ga napusti i da zauzme poloaje u okolini, a da je ne gone Saveznici koji zauzimaju tvravu tek 30 avgusta/11 septembra. Na Kavkazu Rusi tuku anadolsku tursku vojsku i zauzimaju tvravu Kars 16/28 novembra 1855. Na dan 28 decembra Austrija, u saglasnosti sa Engleskom, preti Aleksandru II da e se pridruiti Saveznicima ako on do 17 januara 1856 ne primi ovaj ultimatum: 1) stavljanje dunavskih kneevina pod zajedniki protektorat Evrope; 2) kontrola slobode plovidbe Dunavom od strane ugovornih sila; 3) neutralizacija Crnoga Mora; 4) priznanje prava hrianima Otomanskog Carstva bez utrba po nezavisnost Turske i sultanovog suvereniteta; 5) mogunost ostavljena zaraenim stranama da predlau, za vreme pregovora o miru, druge uslove skladne sa interesima Evrope. Alekandar II najpre odbija taj ultimatum, a naroito lan 5, ija ga nedovoljna jasnost uznemirava. Zatim, na tvrenje da se taj lan odnosi samo na neutralizaciju Alandskih Ostrva i na vraanje Karsa Turcima, a naroito kad mu je njegov stric, pruski Kralj Fridrih-Viljem IV, stavio do znanja da je sva nada izgubljena i svaki otpor uzaludan, on saziva jedan naroiti savet, da ispita austrijske uslove. Izvestilac, Neseldore, izjanjava se za prijem tih uslova, a ostali govornici crtaju tako crnim bojama vojniku i finansijsku situaciju, da izgleda nemogue da se rat nastavi. Nekoliko godina docnije Aleksandar II nazivae kukavitvom svoje dranje iz tih dana godine 1856. Carinski kongres (1856). Uspeh njegovih trupa na Kavkazu doputa caru da 4/16 januara 1856 godine primi austrijske uslove, da pristane na primirje, i na poetak pregovora za mir. Pariski kongres se otvara 2) februara pod pretsednitvom ministra spoljnih poslova Napoleona III, grofa Valevskog. Na njemu Rusiju pretstavlja knez Aleksije Orlov, Austriju Buol i baron od Hibnera, Englesku lord Klarendon i lord Kauli, Sardiniju Kavur, a Tursku Fuad i Ali Paa. Pruska je putena na kongres tek kad su sednice poele. Ugovor o miru potpisan je 30 marta. Ovaj ugovor stavlja Tursku pod zatitu svih evropskih sila koje jame za njenu celinu i njenu teritorijalnu nezavisnost (l. 17). U sluaju spora izmeu nje i ma koje od sila potpisnica, ugovor predvia obavezno posredovanje (l. 8). On

472

poverava zatitu hrianskih podanika Otomanske Carevine svima velikim evropskim silama, a ne vie, kao pre ovoga rata, samoj Rusiji. U tome ugovoru unet je i stav po kome je sultanu slobodno da, u svoje ime i na osnovi svojih vladalakih prava, izda ferman kojim bi se regulisalo zakonsko stanje njegovih hrianskih podanika (l. 9). On potvruje sporazum o Moreuzima iz 1841 i neutralie Crno More, na ijim obalama vie ne mogu drati arsenale ni Rusija ni Turska; po jednome naroitome sporazumu, za koje garantuju druge sile, one se obavezuju da na Crnome Moru dre samo ogranien broj lakih brodova kao uvare obale (l. 10 do 14). On ureuje i plovidbu Dunavom i oduzima Rusiji jedan deo Besarabije i daje je Moldaviji (l. 20 i 21). 15 aprila 1856, Engleska, Austrija, i Francuska se obavezuju, jednim ugovorom upravljenim protiv Rusije, da garantuju teritorijalno celinu Turske i da smatraju svaku povredu Pariskog ugovora kao casus belli. Rusija pristaje, jednim sporazumom sa Francuskom i Engleskom, na neutralizaciju Alandskih Ostrva. U Parizu knez Orlov usmeno uverava Napoleona III da e se izvriti reforme u Poljskoj, da katolika crkva nee tamo biti vie gonjena itd. Napoleon III obeava sa svoje strane da na iduem kongresu nee potezati poljsko pitanje. Oekivanje reforama. Poraz u Krimskome ratu isto je to i osuda reima Nikole I. Poraz i teki uslovi pariskog ugovora dokazuju svima i svakome da su u Rusiji reforme potrebne. Za ivota Nikole I samo nekoliko politikih izbeglica, kao Nikola Turgenjev i Hercen, imali su smelosti da otvoreno i nemilosrdno kritikuju reakcionarni reim i vojniki poraz. Kad je Aleksandar II stupio na presto, nezadovoljstvo javnog mnenja, koje je raslo poslednjih godina prethodne vladavine, poinje da se pokazuje. Promena na prestolu stvara nadu na politike promene. Smrt Nikolina primljena je kao kraj ove neke vrste vladinog tutorstva koje se irilo nad celom zemljom i teko pritiskivalo celokupnu drutvenu organizaciju. Svet se nada da e novi vladalac zavesti novo doba u istoriji Rusije, da e prestati samovolja Nikolinih andarma i reakcionarne mere primenjivane od 1848, i da e drutvo moi slobodno da iskazuje svoje misli. Ipak Ruski intelektualci, koje je ugnjetaka Nikolina vlada naterala da se povuku sa javnih poslova, ne pokuavaju u samom poetku da teraju novoga vladaoca da preduzima reforme, jer su uvereni da e on to sam poeti. Oni se zadovoljavaju jednim skromnim programom koji je napisao ernievski u Savremeniku 1856: Naroitu panju obratiti koli, poveati broj nastavnika i uenika, ublaiti cenzurski reim, izgraditi eleznice i pametno iskoriavati zemaljske ekonomske izvore. Pod ovom poslednjom i nejasnom formulom oni podrazumevaju ukidanje ropstva, o kome jo niko ne sme slobodno da govori javno, ali o ijoj se potrebi izrino govori u napisima pisanim rukom koji se u to doba proturaju po Moskvi i po Petrogradu. Ukidanje ropstva je za njih osnovni problem. Oni smatraju da to ukidanje moe dovesti do promene celokupnog politikog sistema. Ako se seljacima da sloboda, rui se time osnova birokratskog

473

reima, to jest prevlast plemstva u mesnim ustanovama, i onda e morati, govore oni, da se isto tako reformie ceo reim. Oni su toliko ubeeni da e doi slobodnjaka politika, da sa oduevljenjem primaju sve vladine izjave pa ak i najmlitavije. Na primer, u svome manifestu od 19/31 marta 1856, koji objavljuje Rusiji svretak rata i zakljuenje mira, Aleksandar II izjavljuje elju da se uz pomo Provienja unutarnja organizacija zemlje uvrsti i usavri, da pravda i blagost vladaju po sudovima, da se elja za kolovanjem i korisnim radom razvije i svuda ojaa i da svako uiva u miru plod svoga nekodljivog rada pod zatitom zakona podjednako pravinih za sve i svakoga. Oni shvataju ta dosta nejasna obeanja kao aluzije na slobodnjaka naela jedne nove unutarnje politike. I dok javno mnjenje oekuje reforme, Aleksandar II uvia njihovu potrebu i sprema se, im se rat zavri, da ih ostvari, 2. DOBA VELIKIH REFORAMA Linost Aleksandra II i njegovo politiko pripremanje. Zvanini hvalioci pretstavljaju esto Aleksandra II kao glavnog tvorca i pokretaa velikih reforama. Njegovi ivotopisci i savreni pisci memoara naroito podvlae izuzetan karakter cara oslobodioca. Svi ga prikazuju kao oveka koji otskae od svoje okoline i koji odlunim korakom ide putem reforama. Meutim nita nije tako netano kao to. Vaspitavanje koje je dobio Aleksandar II nije ga spremilo za ulogu reformatora. Nesumnjivo je da je on u svome detinjstvu i u svojoj mladosti bio potinjen blagotvornom uticaju svojih uitelja: Merdera i slavnog pesnika ukovskog. Obadvojica, ljudi visoke kulture i puni humanitarnih ideja, uspeli su da razviju plemenita oseanja u dui svoga mladog uenika. Celokupna tajna Merderova uticaja na karakter Aleksandra II, prema ukovskom, leala je u blagom i blagotvornom delovanju jedne due lepe po prirodi. Ali ni jedan ni drugi nisu bili sposobni da spreme Aleksandra za njegovu buduu ulogu. Sam ukovski, ako je i pomagao razvoj njegova knjievna ukusa, nije mogao, zbog nedostatka volje i potpuno odreenih politikih ideja, da izradi u svome ueniku graanske vrline i da mu tano prestavi ta je Rusija i ta je sve njoj potrebno. Pa ipak, kad je Aleksandar stupio na presto u tridesetsedmoj godini, on je ve imao iskustva. To je ovek koji ima izraen ukus za sve, izraene simpatije i uverenja. Njegov je otac uvek gledao da od njega naini dobrog vojnika, sposobnog da rukuje orujem i komanduje bataljonom, kao i savreno upuenog u vojniku nauku njegovoga doba. Mnogo je vremena i napora utroeno oko njegovog vojnikog obrazovanja. On je strastno voleo ne samo strategiju, istoriju ratova, fortifikaciju i taktiku, ve vojnika vebanja i smotre. On im je posvetio najvei deo svoga vremena i odlazio je u drutvo gardijskih oficira. Za vreme putovanja njegovoga oca, koji je iskoriavao svaku priliku da ga uvede u vladalake poslove, on ga je esto zamenjivao. Godine 1848, poslat u Be i u

474

Berlin, gde je svojim roenim oima mogao posmatrati napredovanje revolucionarnog pokreta, bio je dobio neogranieno punomoije da vodi diplomatske pregovore od velike vanosti i veoma osetljive prirode. Naimenovan za komandanta vojnih kola, on se briljivo trudio da im zadovolji potrebe i da u njima pobolja nastavni i vaspitni sistem. Ukoliko se on sve vie upoznavao sa dravni poslovima, postao je ubeeni pristalica politikog sistema svoga oca. Kad se vest o francuskoj revoluciji 1848 bila rairila po Petrogradu i kad je Nikola objavio svoj uveni proglas protiv revolicuonarnog pokreta u Evropi, skupio je on gardijske oficire pa je, da bi pokazao da se oni slau sa proglasom, organizovao s njima jednu oduevljenu manifestaciju u carevu ast. Car je primenio izvesne reakcionarne mere ne samo sa njegovim odobrenjem, nego po nekad i na njegov potstrek, kao to je bilo stvaranje uvenoga komiteta Buturlin. I u seljakome pitanju on je pokazao da je konservativnog duha i esto mu se deavalo, na sednicama naroitih komisija, da brani interese i povlastice veleposednika. Zna se da on nije odobrio Bibikovljev popisivaki reim i da se on umeao 1853, te taj reim nije zaveden u Litvaniji. Otuda su mnogi plemii i polagali toliko nade u njega. Dok su sve prilike govorile za to da e on nastaviti delo svoga oca Nikole, poinje se, za vreme krimskog rata, a naroito posle potpisa pariskoga mira, jasno uviati da se on reio da izmeni politiki reim, a naroito da ukine ropstvo. U to se vie ne moe sumnjati posle uvenog njegovog govora, u prolee 1856, kojim se on obratio moskovskom plemstvu uplaenom od njegovih planova: Pronose se glasovi kao da ja hou da ukinem ropstvo. To nije tano, ali i ta neosnovana nada ve je izazvala nekoliko sluajeva odricanja poslunosti veleposednicima od strane seljaka. Vi to moete da objavite na sve strane. Meutim, neu da kaem da sam ja potpuno protivan toj meri. Mi ivimo u jednome veku koji e moda zahtevati da se ona izvri jednog dana. Ja mislim da se Vi slaete sa mnom; i eto bolje je da to doe ozgo nego ozdo. Gorko ratno iskustvo bilo mu je otvorilo oi. On je shvatio da je zaostalost Rusije glavni uzrok njene politike nemoi i da, poto nema reforama, revolucija, koju je on svojim oima gledao u Evropi 1848. moe jednog dana buknuti u Rusiji i strahovito se razviti. I to je on, kraj sveg toga to je po naelu nazadnjak, gotov da izvodi reforme i da ukine ropstvo, dolazi otuda to on hoe da obezbedi mir i napredak u svojoj carevini. Osloboenje robova. Od ovoga dana kada je plemstvo bilo osloboeno obaveze da slui vojsku, seljaci, koji su znali da je ropstvo bilo posledica te obaveze, bili su ubeeni da sva zemlja ima njima da se vrati. Od Ukaza Petra III o slobodama plemstva oni su oekivali kao u vosku, a po nekad i nestrpljivo, da ih car oslobodi dajui im njihovu zemlju. Po selima se svakog trenutka i povodom najrazlinijih dogaaja irili glasovi o njihovom skorom osloboenju. Stalno obmanjivani, oni su neprekidno prepisivali odlaganje te reforme spletkama plemia koji su se odupirali carevoj volji i smotavali njegove ukaze.

475

Zbog toga je delimino reenje seljakog pitanja bilo nemogue. Valjalo je ne dirati u njega, ili ga reiti u potpunosti. Aleksandar se prvi reio da pristupi reenju toga pitanja zbog toga to ni misliti nije bilo da e se, dok traje ropstvo, moi izvesti druge potrebne reforme, i raditi na ekonomskom razvijanju zemlje. Kad u Moskvi, na uenje celog sveta, pa ak i njegovog ministra unutranjih dela Lanskog, on izjavljuje kako plemstvo treba da razmilja o tome da moe doi ukidanje ropstva, plemii su jo daleko od toga da budu gotovi da oni dadu potstreka za tu reformu. Lanskoj poinje studirati to pitanje uz pripomo A. Levina za koga smatraju da to pitanje dobro poznaje. Ali plemii se ne ure. Oni stalno misle da se mogu praviti kako o tome pojma nemaju. Kako cenzura i dalje otro zabranjuje svaku aluziju na ropstvo zabrana e biti ukinuta tek krajem 1857 , nemogue je pokrenuti to pitanje, ak ni u tampi. Niko ne zna kako u tome da se snae, ni kakve namere ima vlada, od koje se obino oekuje lozinka. Pristalice temeljnog reenja, to jest osloboenja seljaka i otkupa njihove zemlje od sopstvenika uz dravnu pomo, profesor Kaveljin i neki mladi inovnik ministarstva unutranjih dela Nikola Miljutin, izrauju dva projekta. Prvi uskoro objavljuje ernievski u Savremeniku, a drugi lino predaje caru velika kneginja Jelena Pavlovna koja je lino za osloboenje robova. Sa odobrenjem cara Aleksandra, koji jednako eka da plemstvo prvo pone sa reformom, obrazovan je jedan tajni komitet, januara 1857 da ispita obadva projekta. Sastavljen od pristalica (J. I. Rostovcev) i protivnika (knez Aleksije Orlov kao pretsednik) osloboenja, on se ne uri da izvri svoju dunost, jer je ubeen da e njegova sudbina biti ista kao i svih njegovih predhodnika koje je obrazovao Nikola. I zato, da bi se pourilo sa radom, Aleksandar uvodi u taj komitet svoga brata Konstantina Nikolajevia, koji je bio poznat kao slobodnjak. U istoj nameri Konstantin predlae da se objave vladine namere. Na dan 18/30 avgusta 1857 komitet odbacuje taj predlog i nalazi da je bolje da on postepeno prikuplja potrebna dokumenta. Najzad dolazi odluan gest. Na navaljivanje generalnog gubernatora Vilne, Nazimova, plemia litvanskih oblasti, izjavljuju kako su gotovi da postave naelo ukidanja ropstva, sa ogradom da veleposednici zadre svu svoju zemlju. Aleksandru je to dobro posluilo kao izgovor koji je oekivao pa da izvede reformu. Na dan 20 novembra/2 decembra 1857 jedna carska naredba poziva plemie iz litvanskih oblasti da izaberu, u trima gubernijama, komitete sa zadatkom da proue pitanje kako treba izvesti osloboenje, ali s tim da obavezno pou od ovih naela: osloboenim seljacima daje se mogunost da otkupe, u odreenom roku, svoju usadebnunj osedlosmvu tj. komad zemlje na kome oni ive, kuu i okunicu to je Ljevinova zamisao i pravo da sem toga, privremeno, uivaju dok ne uzmognu otkupiti je, onoliko zemlje koliko im je potrebno da zadovolje svoje potrebe i da plate porez. Nije to jo neka temeljna reforma, ali, uporeena sa predlozima litvanskih plemia, ona pretstavlja jedan veliki korak napred. Ta je naredba najpre razdeljena plemiima drugih oblasti poverljivo, a za tim je objavljena. Za nju uskoro saznaju seljaci. Plemii se teka srca ipak reavaju

476

da mole za stvaranje komiteta slinih onima iz litvanskih gubernija, iz straha od nemira, i zato to se plae u veini svojoj, da im ne budu nametnuti uslovi za osloboenje propisani litvanskim veleposednicima. To dolazi otuda to zbilja nisu isti interesi plemstva iz severnih oblasti Rusije u uem smislu te rei, slabo plodne, ali zato industrijske, i plemstva iz junih oblasti, gde je zemljoradnja glavni izvor bogatstva. Na Severu, ponajee, plemi ne iskoriuje zemlju neposredno, poto u njoj ne nalazi dovoljno koristi. On vie voli da trai od svojih robova srazmernu zakupninu, koja odgovara ne samo proizvodu njihovih komada zemlje, ve i proizvodu raznih zanata kojima se oni bave van svoga sela. Zato on i manje ceni zemlju nego sopstvenost same seljakove linosti, koja mu doputa da iskoriuje seljako naroito znanje i strunu vetinu. Zato njegova prva misao i jeste da vrati zemlju seljacima, a da im skuplje naplati otkup njihove linosti. Ali iz bojazni da se ne uzbuni javno mnjenje time to e se od robova traiti da plate svoje osloboenje, udara se okolinim putem i tvrdi se kako se trai ista cena, u obliku naknade, za otkup mesta stanovanja, ili, kao to je docnije uinjen jedan predlog, za otkup prve esjainje otkupljene zemlje. Na Jugu, koji proizvodi ito, cena zemlji je mnogo vea nego na Severu, ali je vrednost rada jednog roba, osrednje proizvodne sposobnosti sve manja ukoliko zemljoradnika proizvodnja postaje jaa i ukoliko ona poinje proizvoditi za trg i za izvoz tj. ukoliko se prelazi s domae ekonomije na trgovaku. Uporedo sa radom robova upotrebljava se sve vie slobodna radna snaga, za to to ona vie proizvodi. ak ta vie zemlje nastanjene robovima na mnogo mesta se manje cene nego nenaseljene zemlje. Carska naredba nareuje vlastelinu sa Juga da odmah podnese samo jednu rtvu, rtvu da pristane na otkup mesta stanovanja od strane seljaka koji e ipak ostati vrsto privezani za svoje selo i moi e uvek svome starome gospodaru da daju jeftinu radnu snagu. U carskoj naredbi se istina predvia da e seljaci sem toga imati da uivaju privremeno tj. dok ne uzmognu da ga otkupe jednu odreenu koliinu zemlje; ali plemii sa Juga se nadaju da e uspeti da se primi da ono privremeno uivanje zemlje ima da znai jedno odlaganje due ili krae posle koga zemlja ima da postane njihova svojina ponovo, a seljak da ostane samo obian proleter bez zemlje. Zato su oni vie voljni da prime carsku naredbu. Izmiriti interese veleposednika sa Juga i veleposednika sa Severa nemogue je. Prvi su gotovi da oslobode svoje robove, ali hoe da sauvaju zemlju. Drugi, kojima je stalo samo do linog rada njihovih robova, hoe rado da ustupe odmah svoja imanja, samo da im se odobri jedna velika naknada. Vlada ne prima zahteve ni jednih ni drugih. Njoj je jasno kolika opasnost preti od osloboenja seljaka bez zemlje; s druge strane ona se boji da se obavee na uee u otkupu zemlje, to bi, s obzirom na finansiske prilike, dravi teko palo. Ta oklevanja omoguavaju plemiima da pokuaju da pobedi reenje koje su oni izabrali. Oni uskoro rade na tome, naroito u vladinim komitetima koji otro

477

kritikuju carsku naredbu i pokuavaju da joj izvitopere smisao proizvoljnim tumaenjima. Ako vlada nee da joj se rukovanje tom reformom ne izmakne iz aka, morae, jasno je, da izradi neki plan sa vie pojedinosti. Podneta su joj dva predloga, predlog barona Rozena i predlog komiteta Tverske Gubernije. Prvi predlog, povoljan po interese plemstva sa Juga, predvia da se zemlja ima ostaviti seljacima samo za izvesno odreeno vreme, a zatim da se vrati sopstvenicima koji e zadrati i svoja policijska prava u okviru svojih imanja. Drugi predlog, koji je potekao od jednog od lanova Tverskog komiteta, Unkovskog, predvia naprotiv otkup zemlje od strane seljaka. Taj je predlog usvojila seljaka sekcija, koja je 4/16 marta 1858 stvorena pri ministarstvu unutranjih dela, a u kojoj su lanovi dva glavna strunjaka po toj stvari, Nikola Miljutin i Jakov Solovjev, koji su zato da seljaci otkupe zemlju. Koji e se od ova dva predloga, tako suprotna jedan drugome, izabrati zavisi naroito od J. I. Rostovceva, lana tajnog komiteta ili glavnog komiteta. Taj ovek koji je uivao carevo poverenje, estiti jedan inovnik i prijatelj seljaka ali nedovoljno obaveten, iskoriuje otsustvo koje dobija u leto 1858 da natenane proui u inostranstvu sva akta koja su se bila nagomilala. On stie uverenje da treba, ako se eli izbei seljaka buna, ukloniti opasno naelo privremene obaveze tj. ustupanja zemlje za izvesno odreeno vreme i pristupiti njenom neposrednom otkupu. On u tome smislu pie etiri pisma Aleksandru koji mu nareuje da, im se vrati, bitne odeljke podnese Glavnom komitetu. Ovaj ih ispituje decembra 1858 i od toga gradi osnovu zavrnog vladinog programa. U meuvremenu je car, za vreme jednog svoga putovanja, u nekoliko sela po Rusiji, u svojim govorima pozivao plemstvo da jae sarauje na reformi, pa je ak prebacio moskovskom plemstvu kako je sporo i neodluno. S druge strane jedan ukaz od 20 juna (2 jula) 1858 koji je nainio veliki utisak, stavio je na carskim dobrima zemlju na potpuno raspolaganje seljacima i priznao im je graansku jednakost pred sudovima i u svima poslovima. Poetkom 1859 jasne su vladine namere, ali jo su nepoznate namere komiteta stvorenih krajem 1858 gotovo u svima ruskim gubernijama, a sastavljenim od plemia. Oni pokazuju da su u njima miljenja veoma razliita, ali, o tome nema nikakve sumnje, u svima tim komitetima veina je protivna vladinom planu. Njihovi lanovi su ubeeni da mogu u Petrogradu raspravljati o svojim predlozima kao ravni sa ravnima sa inovnicima ministarstva unutranjih dela, koje oni optuuju da idu na ruku socijalizmu, da imaju prevratnike namere, da se gube u apstraktnostima i da ne poznaju prilike stvarnog ivota, te misle da e ih zbuniti stavljajui im na suprot svoje iskustvo. U isto vreme u plemstvu, koje je vladajua klasa, iri se misao da osloboenje seljaka treba da ima svoju protivteu: ono zahteva, kao. naknadu, ne samo da zadri svoje policijsko pravo, ve trai i politika prava i svoje pretstavnitvo u vrhovnim dravnim ustanovama. Oekuje ga jedno strano razoarenje. U martu 1859 sem Glavnog komiteta, stvorene su, pod zajednikim pretsednitvom Rostovcevljevim,

478

komisije za redakciju, odreene da proue predloge vladinih komiteta. One su podeljene na etiri podkomisije: administrativnu, ekonomsku, pravnu i finansijsku. N. Miljutin uvodi u njih vie svojih prijatelja, svojih jednomiljenika, Petra Semjonova, slavenofile ora Samarina i kneza erkaskog, ali u te komisije naimenovani su i vie opasnih protivnika potpunog osloboenja, kao to je bio Rozen. Da su delegati vladinih komiteta bili tamo uvedeni sa pravom reavanja, vie je nego verovatno da bi protivnici reforme imali veinu. Da bi spreio tu opasnost, N. Miljutin sprovede odluku da delegacije komiteta imaju da obuhvate jednovremeno pretstavnike veine i pretstavnike manjine, da te delegacije nee imati, u komisijama za redakciju, ni pravo glasa, pa ak ni savetodavni glas, da one imaju da budu pozvane u te komisije samo zato, da svaka zasebno, dadu objanjenja svaka o svojim predlozima. I zbilja njihova objanjenja ak nisu ni zavedena u komisijskim zapisnicima, njihovi predlozi su samo delimino prouavani i, uopte, ispitivani su samo u njihovom otsustvu. Na taj su nain sasluana, ne dobivi nita, izaslanstva komiteta 21 gubernije koja su prva svrila svoje poslove. Blagodarei toj metodi komisije za redakciju mogu konano da odbace projekte koji trae da se zemlja vrati sopstvenicima po isteku roka privremene obaveze, tj. posle osam ili deset godina, da odbiju elje plemia da postanu stareine osloboenih seoskih zajednica i da poveaju veliinu zemljita koje se daje seljacima, a da pri tome smanje otkupnu cenu, obrnuto onome to su oekivali veleposednici. Izaslanici su strano ozlojeeni. Uzalud trae oni ovlaenje da svoje predloge ispituju u plenarnim sednicama i da svoje zakljuke podnesu caru na odobrenje; doputeno im je da dre samo privatne skupove, te se oni razilaze kuama veoma ljuti.9 Posle njihova odlaska komisije za redakciju nastavljaju da doteruju svoje sopstvene predloge. Ali njihov pretsednik Rostovcev umre 6/18 februara 1860, a za pretsednika dolazi Viktor N. Panjin, ministar pravde, osvedoeni neprijatelj reforme. Velika knjeginja Jelena Pavlovna udi se tome izboru, a car je uverava da se Panjinova uverenja svode na tano izvrenje njegovih nareenja. Kraj svega toga, ovo naimenovanje je nepovoljno delovalo na reformu. Izaslanici poslednjih vladinih komiteta ili izaslanici drugoga saziva stiu u Petrograd s nadom da e ponovo moi da biju bitku sa slobodnjakim lanovima komisija za redakciju. Oni i ne pomiljaju da pristanu na obavezni otkup, ve trae, u jednome svome pismu upuenom Panjinu 13/25 aprila, da se smanji rok uivanja zemlje koja ima da se ustupi seljacima, da lino osloboenje robova nastupi tek po isteku toga roka, da se primi naelo da seljaci i veleposednici imaju prijateljski da se sporazumeju, prema slobodnom toku ponude i tranje, kao to i prilii izmeu potpunih gospodara zemlje i potpuno slobodnih
9

Toj srdbi treba pripisati mnogobrojne predloge za ustavnu reformu koje su, od 1859 do 1864, izradile plemike skuptine, na kojima su se slobodnjaci i nazadnjaci zajedno gnuali na samovolju petrogradske birokratije. Slobodnjaci su u tome samo gledali tenje aristokracije. Meutim, izvesne elje ovih skuptina bile su zbilja demokratske i izvesne njihove kritike neosporno su uspele; na primer, stvaranje zemstva poteklo je iz naela autonomije i decentralizacije koja su te skuptine predlagale za potpunu reorganizaciju mesnih ustanova.

479

graana, koji ne zavise od seljake zajednice i ne podlee zajednikoj jemevini. Panjin brani njihove interese. U komisijama za redakciju on uporno brani miljenje da se ne moe dati pravo veitog uivanja zemlje seljacima, a da se time ne povredi pravo sopstvenosti veleposednika i izjanjava se za potpuno odravanje policijskog prava veleposednika na njihovim imanjima. Uskoro nastaje lini sukob izmeu njega i N. Miljutina. Sad car pak sve vie stie uverenje, kao to je Rastovcev primetio pred samu svoju smrt, da komisije za redakciju i suvie naginju seljacima i da bi valjalo uiniti izvesne ustupke i veleposednicima. U takvome stanju duhova on zakljuuje rad komisija za redakciju 10/22 oktobra 1860; poto je zahvalio lanovima na njihovim naporima, on dodaje da e se moda morati menjati jo mnogo tota. Debela akta komisija za redakciju predata su glavnome komitetu, koji radi dva meseca pod pretsednitvom velikoga kneza Konstantina Nikolajevia, koji je na to mesto doao posle kneza Orlova. Oko pretsednika se grupiu etiri pristalice reforme, ali oni imaju prema sebi pet protivnika, a meu njima i Panjina, koji i dalje brani pravo potpune sopstvenosti i mesno policisko pravo veleposednika. Car trai da se Konstantin sloi sa Panjinom. Radi nagodbe pretsednik pristaje da se smanje komadi zemlje koje imaju da dobiju seljaci. Na toj se nagodbi najzad stvori veina i 14/26 januara 1861, glavni komitet se razilazi. I tako su plemii uspeli da se smanji veliina zemlje koju imaju da ustupe seljacima. I tako su, na primer, za est gubernija, gde su robovi obraivali est miliona esjaina, komisije za redakciju predloile da se plemiima ostave samo 825.000, a da se 5,161.000 ostave seljacima10 a Panjin i glavni Komitet su uspeli da se seljaki deo svede na neto manje od pet miliona (4,794.000), a da se plemiki deo povea na neto vie od jednog miliona esjaina. Na kraju krajeva, kako seljaci nisu obraivali celokupno zemljite plemia, ovi su, u est gubernija, sauvali deset miliona esjaina; drugim reima, plemstvo je ustupalo samo jednu treinu svoje zemlje. Predlog doe pred carevinski savet, koji je imao da donese konanu odluku. Car izjavljuje savetnicima, jo od prve njine sednice, kako on smatra delo osloboenja seljaka kao ivotno pitanje Rusije, od koga zavisi razvoj njenih snaga i njene moi, pa trai, poto bi ponovno odugovlaenje moglo biti tetno po dravu, da se sve svri do polovine februara, pre nego to ponu poljski radovi. Kako se, gotovo uvek, veina Saveta izjanjava protiv predloga Komisije za redakciju ponekad sa 35 glasova protiv 8 , on mora lino da se umea, da bi predlozi bili usvojeni. Pa ipak on odobrava novo smanjivanje maksimuma veliine parcela u mnogim oblastima. On puta i to, da Savet, na predlog kneza Gagarina, donese drugu jednu odluku, tetnu po seljake, kojom se doputa veleposedniku da svom bivem robu ustupi, bez ikakve naknade, etvrtinu normalne parcele. To je posle nazvano prosjaki deo.

10

Komiteti ovih gubernija predloili su samo 70, da se polovina od est miliona desetina ostavi seljacima, a druga polovina da se vrati plemiima.

480

Na dan 19 februara/3 marta 1861 statut seljaka osloboenih ropstva dobija zakonsku snagu i da bi se taj istoriski datum obeleio, car objavljuje jedan sveani proglas, koji je napisao mitropolit Filaret. Generalni statut odreuje pravno stanje osloboenih seljaka, naela njihove administrativne organizacije i pravila o otkupu zemlje. itav niz mesnih propisa odreuje, vodei rauna o mesnim pojedinanostima, ekonomske uslove osloboenja po raznim ruskim oblastima, Velikorusiji, Malorusiji i Belorusiji, po poljskim i litvanskim oblastima, na Kavkazu i u Besarabiji. Domai su robovi po pravu osloboeni, bez ikakve naknade, dve godine posle objavljivanja statuta. Ostali nisu dobili pravo da odmah otkupe zemlju obavezno, ve su samo stekli pravo da je otkupe, posle sporazuma sa sopstvenicima, u roku od dvadeset godina. To je rok zvani privremena obaveza. Oni postaju lino slobodni i dobivaju neto zemlje za koju moraju da plaaju odreenu zakupninu, a koja je podlona reviziji u istome roku od dvadeset godina. Policisko pravo veleposednika prelazi na selskoje optestvo, na seosku optinu, koja je postala autonomna a sastavljena je od seljaka koji su pripadali istome gospodaru i stanovali u jednome selu. Zemljite i plaanje zakupnine razdeljeni su izmeu lanova optine prema vanosti svake porodice, a prema utvrenim obiajima. Nekoliko optina ine volos, srez. U svakom je srezu obrazovan seljaki sud, iji se lanovi biraju svake godine na sreskoj skuptini, a sude prema obiajnom pravu. Nadlenost tih sreskih sudova protee se na sve graanske sporove, gde vrednost spora ne premaa sto rubalja, kao i na sve krivice za koje nije predviena vea kazna od sedam dana zatvora, est dana obaveznog rada, ili tri rublje novano. Izabrane seoske vlasti potinjene su valastnoj starini, stareini sreza i sreskim direkcijama (valastnoe pravljenjije); ma da su izborne, one su u stvari samo prosti organi sreske policije, to se nimalo ne slae s pravom autonomijom. Iz administrativnih jedinica koje obrazuju seoske zajednice i srezove iskljueni su pretstavnici svih drugih klasa; te tako srez ostaje isto seljaki. S druge strane, poto postoji agrarna zajednica, mir, seljaci i dalje ostaju obavezni na zajedniko jemstvo u pogledu plaanja dacija i sistem pasoa garantuje da e to jemstvo biti i izvreno. Seljaka klasa prestaje biti rob, ali nju i dalje kreu, i usred te nejednakosti ona se stalno opire povlaenoj kasti plemia. U naelu mesni propisi odreuju seljaku komad zemlje jednak sa onim koji je on obraivao pre osloboenja; ali u stvari taj komad moe da bude smanjen ili povean, jer ti propisi odreuju, za svaku oblast, maksimum i minimum toga komada. U tome pogledu Rusija je podeljena u tri zone crnica ili plodna zemlja, neplodna zemlja i stepa a ove su opet podeljene na 16 kategorija. Povrina ustupljenog komada kree se izmeu 3 i 4 1/2 desetina u prvoj zoni, od 3 do 8 u drugoj, a od 6 do 12 u treoj. Zakupnina za ceo komad zemlje utvrena je na 9 rubalja od jedne due u neplodnim i industriskim krajevima, i u plodnoj zoni, gde je vaio reim kuluka, a na 8 u ostalima. Celokupni iznos otkupnine zavisi od stope zakupnine i od veliine komada

481

zemlje. Kako se za prvu desetinu plaa obavezno polovina zakupnine (4 rublje), komad zemlje postaje sve skuplji to je manji. U tom sluaju, mesto da ga otkupljuju, mnogi seljaci vie vole besplatno dobiti etvrtinu njegovu prosjaki deo, to se naroito deava u oblastima gde je zemlja najplodonosnija i najskuplja, tj. na Jugu. Kako tamo seljaci ne mogu da nau drugih prihodskih izvora van zemljoradnje, nedovoljnost ovog prosjakog dela stvara im, naravno, veoma teke prilike za rad i dovodi ih u potpunu zavisnost od susednog veleposednika. Ovakvo reenje seljakog pitanja, tako povoljno po plemie, ne odgovara ni eljama seljaka ni nadama demokratskog javnog mnjenja. Slavenofili kao Samarin i erkaski, zapadnjaci kao Katkov i Kaveljin, socijalisti kao Hercen i ernievski, svi su u poetku oduevljeno pljeskali ideji o osloboenju. Hercen koji je nazivao Aleksandra naslednik 14 decembra, ovako mu je 1857 iskazao svoje potovanje: Pobedio si, Galileju, ti koji s nama zajedno radi za jednu uzvieniju budunost. ak je i nepomirljivi ernievski pisao 1856: Na vladar voli svoj narod i narod njega voli i ukidanje ropstva krunie Aleksandrovo doba najlepom svetskom slavom. Prvi u svome uvenome Zvonu (Kalakol), drugi u svojim lancima u Savremeniku bili su zapeli iz sve snage da se celokupna seljaka zemlja besplatno ustupi seljacima. Zato je i njihovo razoarenje veliko. Sad i Hercen misli kao ernievski, koji je, krajem 1858, pisao: Stidim se kad se setim koliko sam ranije bio poverljiv pre vremena. to se tie seljaka oni nalaze da su dobili neku lanu slobodu, mesto potpune slobode koju su oekivali. Oni optuuju veleposednike da su i ovog puta smotali carev ukaz. Seljaaki nemiri koji su bili potpuno prestali za sve vreme dok se izraivala reforma, poinju ponovo na mnogim mestima, a naroito posle objave proglasa od 19 februara (3 marta) 1861. Vojska uguuje te nemire i to ostavlja dubok utisak na javno mnjenje, a naroito uguivanje ustanka u selu Bezdni, u Penzanskoj Guberniji, koji predvodi nekakav Antonije Petrov i to sve potstie na stvaranje prvog revolucionarnog pokreta meu intelektualcima. Kako otkup zemlje zavisi od slobodnog sporazuma izmeu seljaka i veleposednika, on se vue itavih dvadeset godina, sve do 1881, kad ga ine obaveznim za 1,500.000 seljaka, koji, za vreme privremene obaveze nisu glasali za njega. Meutim, nasuprot onome to se moglo oekivati, sopstvenici trae da se otkup ubrza; ubrzo posle objavljivanja proglasa i u toku prvih deset godina na 70% veleposednikih imanja izabran je ba takav nain otkupa. To dolazi otuda to je zategnutost izmeu veleposednika i seljaka stvarala plemiima tekoe oko iskoriavanja njihove zemlje, a naroito je to dolazilo otuda to su plemii morali da plaaju svoje dugove. I zbilja, u trenutku osloboavanja, sedam desetina njihovih robova zaloeni su kod dravnih novanih zavoda, a iznos toga duga ima da se odbije od otkupne svote. Od 1861 do 1871 njima su zbog toga zadrana 262 miliona rubalja od 588 miliona koje su trebali da prime za zemlje ustupljene seljacima. I zbilja, usled pada cene naroitih obveznica11 koje
11

Drava je na taj nain uestvovala pri otkupljivanju.

482

im drava izdaje da bi pomogla seljake da izvre otkup, nije njima dolo ni 326 miliona rubalja, ve samo 230 miliona. Naravno da njihovo stanje ostaje i dalje muno. Od 1865 oni poinju da prave zajmove po novim hipotekarnim bankama. Oko 1870 iznos njihovih dugova dostie 250 miliona rubalja; deset godina docnije on se penje na 400 miliona, a godine 1890 njihov dug prelazi 600 miliona. Plemstvo koje, u veini svojoj, ostaje i dalje kasta carskih slugu vie nego kasta veleposednika, u zemlji gleda samo izvor prihoda. Prezaduena, a posle osloboenja ostala gotovo sasvim bez stoke, a nemajui sredstava da plati potrebnu najamnu snagu za obraivanje svojih dobara, ona ne moe ak ni da sauva ono zemlje to joj je ostalo, a na koju je toliko polagala pre osloboenja. Ona je rado daje pod najam seljacima kojima je osloboenje donelo malo zemlje, te su bili primorani da trae jo zemlje i prema tome da je uzimaju u najam od svojih bivih gospodara ma po koju cenu. Prema najopreznijoj proceni, oko 1880, seljaci dre pod zakupom najmanje 25 miliona desetina. Kako su oni u trenutku osloboenja primili 33 miliona, oni su gotovo udvojili veliinu zemljita koje obrauju. Ne samo da oni uzimaju zemlju u najam, ve je i kupuju. Izmeu 1880 i 1890, od priblino 59 miliona desetina koje oni zasejavaju dok veleposednici koji nisu seljaci ne obrauju vie od 9 miliona desetina, to znai jedva 13% zasejane povrine oni su sopstvenici na vie od 47 miliona desetina, a pod zakupom dre nekih nepunih 12 miliona desetina. To dolazi otuda to se plemii sve vie otresaju svojih poseda koje vie ne mogu da obrauju, ili koji su pretrpani dugovima. Broj prodatih desetina die se, od proseno 517.000 godinje izmeu 1859 i 1875, na 741.000 u 1879 godini, na 775.000 oko 1890. Oko 1900 taj e broj dostii jedan milion, a za vreme prve revolucije 1905, prodae se jedne jedine godine vie od sedam i po miliona desetina plemike zemlje. U poetku velika plemika imanja kupuju naroito pekulanti, trgovci i industrijalci. Oni najpre iz nje izvlae sve to mogu: seku drva, osiromaavaju zemljite, prodaju zamkove, sprave i stoku; a kad opljakaju i upropaste imanje, dele ih i prodaju seljacima veoma skupo. Celokupna povrina plemikih imanja, obraene zemlje, parloga i uma, opada svakih 10 godina: ona pada na 87,181.000 desetina u 1862, na 80.735.000 u 1872, na 71.295.000 u 1882 na 62,935.000 u 1892, na 53,178.000 u 1902 i na 43,205.000 u 1911. I tako, za pedeset godina odmah posle osloboenja robova, plemii gube vie od polovine poseda koje su imali. Seljaci koji pripadaju zemljoposednicima, a koji su u trenutku svoga osloboenja brojali svega 22 miliona dua mukoga roda, ne sainjavaju polovinu seljake mase. Sem njih ima seljaka zvanih apanaa koji su pod upravom carskih dvoraca i kojih ima 900.000 i dravnih seljaka12 koji su isto tako
12

Ova vrsta. jo od Petra Velikog, koji ih je bio skupio u jednu grupu i podvrgao jednom istom porezu, obuhvatala je: 1) seljake sa severa Rusije, nekadanje slobodne seljake, koji, zbog toga to su bili veoma udaljeni od administrativnih centara, nisu bili dati spahijama; 2) stanovnike nekadanje utvrene graniarske oblasti na Jugu, male sopstvenike upisane kao seljake i nazvane adnodvorci (sopstvenici jednog ognjita); 3) pripadnike drugih narodnosti u istonoj Rusiji koji su nekada imali da plaaju naroiti danak (jasak). Poto je dravna blagajna zahtevala da se plaa zakupina, toliko i toliko na jednu duu, pojedinana svojina kod tog stanovnitva bila se pretvorila u optinsku svojinu u XVIII i XIX veku.

483

mnogobrojni kao i spahiski seljaci. Oni prvi, posle svoga osloboenja moraju i sami da otkupljuju zemlju, ali oni dobivaju povoljnije uslove: otkup je za njih odmah obavezan i oni dobivaju maksimum zemlje. Drugi su 1861 u boljem poloaju nego spahijski seljaci. Blagodarei zauzimanju ministra Nikole I, Kiseljova (18371856) oni su ve snabdeveni veim komadima zemlje 8 desetina u oblastima siromanim zemljom i skoro 15 desetina u bogatijim oblastima , i zakupi koje oni plaaju bolje odgovaraju proizvodu njihovih imanja. Muravjov koji je doao posle Kiseljova i bio pristalica ropstva, pokuava, ali bez uspeha, da pogora njihov poloaj i da ga priblii poloaju spahijskih seljaka. Njihova zemljina organizacija poverena je N. Miljutinu i jedan Ukaz od 1866 potvruje njihove nekadanje povlastice. Ukratko reeno, posle osloboenja najgore su proli sa podelom zemlje nekadanji spahijski robovi. Prema statistici profesora Kodskog, 13/o od tih seljaka prema 60% meu dravnim seljacima dobro su obezbeeni zemljom, 43,5% prema 35% imaju je dovoljno i 42% prema 13% imaju je veoma malo. Ova poslednja vrsta naroito e patiti od zemljodelske krize krajem XIX veka. Suvie mali komadi zemljita, preterano visoka stopa dacija i zakupnine stvorie na kraju krajeva jedno stanje opasno za javni poredak. Reforma mesne administracije. Stvaranje i uloga zemstva. Usled toga to je veleposednicima uskraeno policijsko pravo nad seljacima, osloboenje robova izaziva potrebu za potpunim preobraajem celokupne mesne administracije. Glavni komitet odreen da proui predlog o osloboenju uvia to ve 1859 godine. Jedna naroita komisija je stvorena pri ministarstvu unutranjih dela da pripremi taj preobraaj. Njen pretsednik N. Miljutin pie odmah jedan memoar u kome izlae kako on zamilja osnovna naela administrativne i ekonomske organizacije. On smatra neophodno potrebnim, reformiui krivinu policiju i sudsku policiju, da treba izmeniti mesnu administraciju, koja je iscepkana na nekoliko komiteta i zavisi esto od policije, da se njenoj ekonomskoj upravi da vie jedinstva i vea nezavisnost, da se odredi u kojoj meri svaka drutvena grupa ima da uestvuje u toj upravi. Njegov memoar je odobrio Aleksandar II i 25 marta (6 aprila) 1859 jedna carska naredba utvruje naela kojima ima da se rukovodi organizacija jedne nove mesne administracije. Vladini komiteti sa svoje strane alju predloge za reorganizaciju glavnome komitetu i komisijama za redakciju. Jedan od tih predloga, prvi po redu, usvojio je komitet Tverske Gubernije, koji je zavrio svoje poslove 5/17 februara 1859. Taj je predlog delo A. M. Unkovskog, voe plemstva te gubernije i izaslanika u komisijama za redakciju. Predlog se rukovodi naelima potpune odvojenosti vlasti, decentralizacije i samouprave. On predvia nezavisnost i javnost sutstva, kao i ustanovu porotnika. Na elo svakog sreza on stavlja vou plemstva, ali trai da njega bira sreska skuptina, u kojoj su zastupljene sve klase, a ne samo plemstvo. Kao osnovicu mestne administracije on stavlja podsrez, koji pretstavlja zemljinu podelu i pretstavlja sve stanovnike bez razlike na klase. On na njega

484

prenosi sva prava to ih plemii veleposednici imaju nad robovima i trai da njihove inovnike bira opta narodna skuptina. Projekti vladinih komiteta ponovo su poslati komisiji kojoj pretsedava N. Miljutin. Ova se brzo sloi u pitanju policijske reforme. Ali njene rasprave se oteu kad uzme u pretres projekt za stvaranje novih organizama, oblasne skuptine ili zemstvo.13 Tu poinje borba izmeu pristalica plemike nadmonosti u mesnoj administraciji i branilaca jednakog uea svih klasa u oblasnoj samoupravi. Godine 1861, njen pretsednik, liberal N. Miljutin, smenjen je i na njegovo mesto doao je novi ministar unutranjih dela P. A. Valijev. To je veliki uspeh za konservativce. Valijev, koji je naklonjen povlasticama plemstva, trudi se da plemiima stvori u zemstvima to je mogue veu nadmonost, da potini zemstva vladinom tutorstvu i da ih svede na isto ekonomsku ulogu. Projekt koji je pod njegovim uticajem usvojila komisija i koji on podnosi Carevinskom savetu obuzet je ovom dvostrukom namerom 1) da oblasne ustanove razmlitavi i 2) da ih stavi u potpunu zavisnost od plemstva.14 Taj njegov predlog napadaju u svojim kritikama mnogo dravnih savetnika: baron Korf, Bakin, Kovaljevski, knez Suvorov, N. Miljutin, Rajtern, itd. Oni mu prebacuju da to nije prava mesna samoupravna i trude se da iupaju zemstvo iz preteranog tutorstva dravnog i iz plemike nadmonosti. Baron Korf naroito kritikuje sve lanove koji su ili za tim da umanje ulogu zemstva u optem sistemu mesne administracije. Ali ma da Carevinski savet unosi u taj projekt nekoliko izmena, ipak mu on ostavlja mnogobrojne odredbe. Zato statut o zemstvima, koji je car potpisao 1/13 januara 1864, i jeste jedna nepotpuna reforma, jedan kompromis, koji, ma da objavljuje naelo samouprave, potinjuje zemstva gubernijskim ustanovama, uskrauje im svako prinudno sretstvo i ograniava njihovu nadlenost. Stvorene su dve vrste zemstva: Sreska zemstva i gubernijska zemstva. Ona nisu sastavni deo gubernijskog organizma mesne administracije, a podvrgnuta su propisima privatnog prava, ba kao i privatna drutva i privatne linosti. Njihov je zadatak da navedu pretstavnike svih klasa da uzmu uea u upravi mesnim poslovima. lanovi sreskog zemstva biraju se na tri godine. Njihovi birai nisu grupisani u kolegije prema svome drutvenom poloaju, jer se smatralo da takav kriterijum ne odgovara prirodi zemstava koja uglavnom treba da brane opte ekonomske interese svoje oblasti, a ne interese te i te drutvene klase; oni su podeljeni na tri razliite kategorije, prema izbornom cenzusu, na osnovi naela da uee u upravi mesnim poslovima treba da bude srazmerno sa vanou
13

od rei zemlja; zemstvo isto to i nemaki Landtak.

14

on predvia za veleposednike plemie cenzus u pola manji nego za veleposednike neplemie i da bi obezbedio nadmo veleposednika nad seljacima, on predlae da se prvima da jedan pretstavnik u oblasnom zemstvu, na 3.000 seljakih parcela, a drugima jedan na 6.000 parcela.

485

ekonomskih interesa svakog pojedinca, tj. srazmerno sa vanou zemljoposeda i drugih nepokretnosti. Prva kategorija obuhvata sve zemljoposednike, ma kojoj drutvenoj klasi oni pripadali. Najpre veleposednici koji ispunjavaju uslove izbornog cenzusa, tj. imaju najmanje 50 seljakih parcela zbilja cenzusna stopa je razliita po raznim gubernijama, i menja se, prema vrednosti i plodnosti zemljita, izmeu 150 i 800 desetina; ona je proseno od 250 do 300 desetina. Zatim mali sopstvenici koji imaju jednu dvanaestinu najmanjeg cenzusa, tj. dvanaest do petnaest desetina, ali koji ipak ne glasaju neposredno, ve njih pretstavljaju izborni delegati koje oni odreuju u osnovnim skuptinama; oni imaju prava na onoliko delegata koliko se puta cenzusna stopa sadri u celokupnom broju desetina to ih imaju zajedno svi oni koji prisustvuju osnovnim skuptinama. U prvu kategoriju dolaze i sopstvenici imanja koja nisu zemlja, pod uslovom, da ih je poreska vlast procenila na 15.000 rubalja najmanje. Drugu kategoriju, veu od zemljoposednika sainjavaju 1) graani, priznati trgovci koji imaju trgovako pravo; 2) sopstvenici industrijskih preduzea iji je obrt godinje najmanje 6000 rubalja; 3) sopstvenici zgrada koje vrede najmanje 3000 rubalja u gradovima to imaju vie od 10.000 stanovnika, 1000 rubalja u varoima od 2000 stanovnika, i 500 rubalja u svima drugim mestima. Tako je izborni cenzus za gradske birae 5, 15 do 30 puta manji, prema vanosti njihovoga grada, od cenzusa zemljoposednika po srezovima. Treu kategoriju ine seljaci, skupljeni u seoske optine (selskoje opestvo). Za njih se ne trai nikakav zemljini cenzus. Svi domaini uestvuju u izboru njihovih delegata. Taj se izbor vri u tri stupnja. U svakom potsrezu svi domaini seoskih optina biraju potsreske skuptine, organe seljake samouprave. Ove skuptine pak biraju jedan kolegijum biraa, a ovaj na kraju krajeva bira delegate za zemstvo. Zemstvo dri svoja obina i vanredna zasedanja u glavnom gradu svoga sreza. Njemu po pravu pretsedava voa sreskog plemstva, to dovodi zemstvo pod tutorstvo plemstva. Celokupan broj njegovih lanova utvren je zakonom. Ni jedna drutvena grupa koju on pretstavlja, zemljoposednici, graani ili seljaci, nema u njemu dovoljno delegata da bi imala apsolutnu veinu i drala u ahu druge grupe. U sve 33 gubernije za koje vai statut od 1864 godine, na celokupan broj od 13.024 delegata, 6.204 biraju zemljoposednici, 1649 graani i 5.171 seljaci. Dok zemljoposednici imaju relativnu veinu, ne mogu da vre nikakvu odlunu ulogu ako se ne udrue sa nekom od onih drugih dveju grupa. Po zamisli zakonodavevoj zemstva ne treba da budu klasne ustanove. Ma da je naelo podele biraa u tri kategorije isto finansijske prirode, ipak u stvari dve od triju kategorija, kategorije zedljoposednika i seljaka pretstavljaju, bar za nekoliko godina, odreene drutvene klase. I zbilja sutradan po reformi iz 1861 godine, zemljina privatna sopstvenost, koja je dotle, sem retkih izuzetaka, bila preimustvo plemstva, ostaje gotovo potpunice u rukama plemia. Delegati zemljeposednika jesu u poetku, prema tome, gotovo iskljuivo delegati plemia.

486

Ovo stanje se menja malo pomalo usled prodaje plemikih imanja trgovcima ili seljacima, ali rezultati ovog laganog razvitka oseaju se tek posle petnaestak godina. to se tie seljakih delegata, oni, prema zakonodavevoj zamisli, treba da pretstavljaju ne sitnu zemljinu sopstvenost, ve seljaku klasu. Organi seljake samouprave tj. potsreske skuptine koje ih biraju, zbilja dosta jasno pokazuju osobine klasnih ustanova. Teko je ui u seljake optine, u mir, i domain koji prestane da bude njihov lan odjednom gubi pravo zajednike zemljine sopstvenosti i pravo da uestvuje u radu seljake samouprave. Gubernijska zemstva upravljaju poslovima koji interesuju celinu svake gubernije. Njih sainjavaju pretstavnici sreskih zemstava, koje ova biraju meu svojim lanovima. Pretsedava im voa gubernijskog plemstva. Zemstva zasedavaju srazmerno kratko vreme. Ona se ograniavaju na to, da povuku glavne linije svojih radova, da ispitaju i izglasaju predlog budeta, da utvrde svoj program rada za idue godine. Da bi izvrila svoje odluke, ona imenuju, na tri godine, tj. za vreme trajanja svoga sopstvenog mandata, stalne sreske ili gubernijske delegacije, sastavljene od. pretstavnika i najmanje dva lana. Izbor pretsednika ima da odobri administrativna vlast, ministar unutranjih dela za gubernijsko zemstvo, a gubernator za sresko zemstvo i kandidati koji ne budu potvreni imaju da se zamene novim izabranicima. Za lanove delegacija, koji se biraju posle pretsednika, nije potrebno potvrenje. Stalne delegacije mogu da uzmu u slubu inovniko osoblje i potrebne strunjake za upravu raznim ekonomskim oblasnim granama. Poto je za organizaciju kola i lekarske pomoi potreban veliki broj nastavnika i lekara, broj potrebnih strunjaka raste sve vie, ukoliko se razvija rad zemstava. Nadlenost zemstava je dosta prostrana. Ona se, naprimer,. protee na upravu njihovih kapitala i njihovih imanja, na zdravstvene ustanove i na kole, na snabdevanje stanovnitva, na agronomiju, na upravu puteva i na mesne zakupnine. Ali ona nije apsolutna. Ona je, prema namerama statuta iz 1864, isto ekonomska. To to se zemstva naroito bave lekarskom pomoi i kolama, mora da se radi samo utoliko ukoliko ulazi u granice odreene zakonom, a naroito ima da se radi u ekonomskom pogledu. Pored zemstava i dalje rade, u vie grana oblasne administracije, organi dravne administracije. Prema tome zemstva su samo dopuna opte dravne administracije. Sem toga, ona nemaju administrativnu mo u bukvalnom smislu te rei, jer njihove odluke nemaju, suprotno elji barona Korfa, izvrnu snagu. Da bi izvrila svoje odluke, pa ak i da bi ubrala mesne prireze, a poto nemaju zato naroitih slubenika, zemstva su primorana da se obraaju optoj policiji koja je pod gubernatorom. Tek od 1873 nekoliko uzastopnih odluka dae im pravo da donose odluke sa zakonskom snagom, naroito odluke u pogledu sanitetskih mera, ili drugih kakvih mera u sluajevima nesrea. Autonomija koju je statut od 1864 hteo da d zemstvima u ogranienoj oblasti njihove nadlenosti, ograniena je, a naroito u tome to nemaju sredstava da tu autonomiju stvarno i izvre. Zemstva zbilja u toj oblasti imaju izvesnu

487

dosta podvuenu nezavisnost prema pretstavnicima vlade, naroito prema gubernatorima. Ministar unutranjih dela i gubernatori mogu da se usprotive izvesnom njihovom glasanju, kao i izvesnim postupcima njihovih stalnih delegacija, ako su oni oevidno protivni zakonu. U izvesnim sluajevima oni mogu sem toga, iz ozbiljnih razloga, odbiti da potvrde odluke zemstava. Ali ako odluke koje su naile na opoziciju ma iz koga razloga, zemstvo ponovo usvoji kad mu budu naknadno vraene, te odluke postaju izvrne. Gubernator ili ministar unutranjih dela mogu i onda, pod svojom linom odgovornou, samo da zadre izvrenje takve odluke, pa da se obrate Senatu koji donosi konanu odluku. Kako je administrativna reforma uticala na ivot po pokrajinama i selima? Kraj svih svojih nedostataka statut od 1864, time to je pozvao ceo narod da upravlja svojim mesnim poslovima, imao je u istoriji Rusije izuzetnu vanost. On je dopustio mesnoj energiji da se pokae i da se organizuje. On je iao na ruku mnogobrojnim ekonomskim potstrecima i omoguio stvaranje kolskih i socijalnih ustanova. Posao kome su pristupila zemstva sasvim je jedan nov posao. U prolosti nije bilo niega na emu bi se u tome poslu mogli pouiti. Zemstva moraju sama da kre put, da uklanjaju mnogobrojne tekoe, as spoljne, as tekoe koje proizilaze iz samoga posla. I zbilja gubernija im je stalno u opoziciji, jer ona budno prati nameru zemstva da razvije svoj rad. S druge strane zemstva se nalaze na elu jednog strahovito neprosveenog stanovnitva, a nemaju ni potrebnog osoblja da savladaju svoje teke i mnogostruke poslove. Sreom ruska inteligencija prilazi i poveava broj strunjaka koji su zemstvima neophodno potrebni. Ona ulae u socijalni rad zemstava svoje znanje i svoju vatrenu elju da slui narodu. Udruujui svoje napore zemstvo i intelektualci uspevaju da stvore osnovne kole, ambulantna leilita i itav niz javnih ustanova opte koristi. Rad u zemstvima, koji je bio razliit po raznim gubernijama, pa se ak razlikovao i od sreza do sreza, bio je veoma iv u Moskvi, Tveru, ernigovu, i, u poetku, u Petrogradu. Pre reformi Aleksandra II lekarska pomo nije, takorei, ni postojala u Rusiji. to se tie prosvete, briga o njoj bila je poverena sreskim ili guberniskim komitetima za javnu pomo, koji su, kao organi opte administracije, imali da se staraju o duhovnim narodnim potrebama. Prosveta je tako malo bila rasprostranjena u unutranjosti, a naroito po selima, da je, 1856 najvie moglo biti 8000 osnovnih kola u celoj Carevini, od kojih 6088 u Evropskoj Rusiji, 1753 u Baltikim Oblastima i 312 u Sibiru. Dakle, sve se imalo poeti spoetka u ovim dvema oblastima. U poetku, zemstva su, u 33 gubernije Evropske Rusije gde su bila ustanovljena, muku muila zbog nemanja novca. Ona su nasledila ranije mesne budete ustanovljene jo pre stvaranja zemstava i kapitale kojima su raspolagali komiteti za socijalnu pomo. Ali zemstva moraju od svoje gotovine, koju sainjavaju oblasni prirezi, da plaaju mnoge obavezne terete. U toku nekoliko

488

godina u veini zemstava polovina njihovog budeta odlazi na plaanje tih tereta, a naime na plaanje plata jednog velikog broja slubenika opte administracije, na preureenje i odravanje kancelarijskih prostorija. Ma da su njihova raspoloiva sretstva s poetka srazmerno skromna, zemstva se trude da izvre svoju socijalnu dunost koju smatraju glavnom. Zemstva naime obraaju svu svoju brigu na prosvetu. Veina od 22770 kola koje ve ima carevina u 1880 godini na teretu su zemstava. kola zemstva malo pomalo zauzima prvo mesto u kolskom sistemu i sa uiteljem se javlja po selima jedan radnik na napretku. Prvi uitelji imaju da ree jedan osetljiv zadatak, stvaranje novog tipa pokrajinske kole, mirske kole. Da bi ostvarili takvu kolu, kojoj nije jedini zadatak da naui seljaku decu da itaju i da piu, ve da im da potpuno osnovno obrazovanje, uitelji moraju da se bore sa neprosveenou seljake klase, koja je gotovo svuda nepismena, da se bore sa nepoverenjem izvesnih zemljoposednika, neodstupnih pristalica ropstva, da se bore protiv nepoverenja gradova, a i protiv strogosti opte uprave koja u njima gleda opasne propagatore demokratskih ideja. Ali oni ivo ele da koriste narodu, i njihov ideal im omoguuje da hrabro i odluno podnose sve tekoe svoga apostolstva. Oni ubrzo stiu glas vrednih i nesebinih radnika. Njihova je plata u poetku sasvim skromna. Zemstva ne samo to daju selu besplatne osnovne kole, ve mu daju, ak i u najzabaenijim krajevima, lekare, agronome, ininjere, koji se trude da uzdignu blagostanje seoskog stanovnitva. Intelektualcima slobodne profesije zemstva stvaraju mogunost da rade u selu i za selo. Seljaci, koji dotle nisu videli druga lica do jedino svoje spahije i pretstavnike vlasti, brzo uviaju, blagodarei ovim strunjacima, koliko je to dobro kad se ima prethodna podesna nauna priprema. Prvi put u svom veku oni dolaze u dodir sa inteligencijom koja, blagodarei svome portvovanju, stie potovanje i ljubav kod seljaka. Zemstva, prema osnovnoj zamisli njihovoga tvorca, ostvaruju, s druge strane, jednakost svih graana pred zakonom. U njima sarauju na ravnoj nozi plemii, graani i seljaci. Seljak, jueranji rob, sedi u njima kraj svog biveg gospodara i u zemstvu ima ista prava kao i on. Zemstva sem toga ostaju jedna vana graanska kola. Njihovi izvrni organi, stalne delegacije, ije lanove imenuju sama zemstva, i od kojih trae rauna o njihovom radu, potpomaui zbliavanje pretstavnika raznih drutvenih kategorija, doputaju delegatima najsposobnijim u svima trima birakim grupama da uestvuju u upravljanju mesnim poslovima. Stvara se veliki broj izvrsnih radnika, novi ljudi koji, jednovremeno sopstvenici i upravljai, imaju jednu jedinu elju da poprave opte stanje svoga rodnoga kraja; stvaraju se javni radnici obdareni stvarnim administrativnim iskustvom i sviknuti da javno raspravljaju, u diskusijama, o merama koje se imaju preduzeti i o sretstvima koja se imaju primeniti. U srezovima i po gubernijama zemstva postaju sredita drutvenog ivota i privlae panju javnog mnjenja i tampe. Njihova drutvena delatnost,

489

izvanredno vana u izvesnim gubernijama, nije svuda iste vrste. U sredinim gubernijama ona prvenstveno tei da razvije prosvetu, u istonim gubernijama (Vjatka, Perm) da ukae ekonomsku pomo stanovnitvu. Ali zahvaljujui njoj ruska unutranjost se svuda potpuno menja. Oko 1880 godine delatnost zemstava je potpuno stresla zamalost u kojoj se ivotarilo pre 1864 godine. Oblasna autonomija ne zadovoljava sva zemstva. U izvesnim gubernijama ona tee takozvanom krunisanju dela, tojest zavoenju ustavnog reima u Rusiji . Plemike skuptine bile su izradile jedan projekt o ogranienju careve zakonodavne vlasti od strane jedne izabrane pretstavnike skuptine. Od 1855, u jednome memoaru O unutranjem stanju u Rusiji, koji je predat caru preko grofa Bljudova, Konstantin Aksakov je naroito podvukao potrebu da se sazove Zemaljski Sabor. Dok se spremalo osloboenje seljaka, misao o sazivanju jedne pretstavnike skuptine bila je rairena po plemikim komitetima. Jedan delegat veine plemikog komiteta iz Simbirska, idlovski, u jednome pismu koje je bilo podneto Aleksandru, tvrdio je, da je plemstvo prirodni najsigurniji stub prestola i otadbine, i predlagao da se skupe njegovi delegati pod stvarnim pretsednitvom Carevim da potpuno ree pitanje osloboenja robova. Komornik N. P. Bezobrazov dostavio je caru, uz posrednitvo komandanta celokupne andarmerije Timaeva, jedan memoar pod naslovom: O vanosti ruskog plemstva i o mestu koje ono treba da zauzme u politikom ivotu, gde je predlagao da se sazovu u savetodavnu skuptinu delegati plemstva raznih gubernija i poslanici vladinih komiteta, da u njoj raspravljaju o optim problemima koji se odnose na dravu, a naroito da raspravljaju o seljakoj reformi. Propaganda za ustavnu reformu bila je naroito jaka posle objave proglasa od 19 februara/3 marta 1861 godine. Ona je onda odjeknula i u tampi i u svojim mnogobrojnim gubernijskim skuptinama plemii su izraavali svoje elje u njenu korist. Plemstvo Tverske Gubernije, u svojoj sednici od 1/13 februara 1862 godine sa 109 glasova protiv 19 otvoreno je izjavilo da je saziv delegata cele Rusije jedino sredstvo da se postigne zadovoljavajue reenje problema koje je uredba od 19 februara/3 marta postavila, ali nije reila. U toku izvanredne skuptine petrogradskog plemstva, voa plemstva sreza Carskoga Sela, Platanov, itao je jedan memoar O potrebi saziva delegata cele Rusije. Potrebno je, tvrdio je on, da se stavi brana samovolji vladinih inovnika, da se dopusti glasu naroda da se redovno penje ak do prestola, a da pri tome ne bude ni izvitoperavan ni usporavan, da se svi delovi carevine sliju u jedno stalno politiko telo. Jedini nain da se u tome uspe jeste ustanovljenje Pretstavnike skuptine celoga naroda, Carska duma, koja e obavetavati cara i pretresati vane zakonske predloge i vladine mere pre nego to ih vladalac ratifikuje. Zbog nemanja takvog narodnog pretstavnitva, sama drava se izlae opasnosti da propadne u bliskoj budunosti. Petrogradsko plemstvo istina nije polo za Platanovim, iji je predlog odbilo na svome redovnom zasedanju decembra 1862, ali je ono ipak nastavilo da se interesuje za ustavno pitanje. Moskovsko plemstvo je ipak uputilo caru jednu molbu u

490

kojoj je trailo da se budet objavljuje, da se da sloboda tampe i u Moskvi sazove jedna Duma sastavljena od delegata svih klasa celoga naroda i kojoj bi se stavilo u dunost da izradi jedan plan reforme. Aleksandar II i sam je izgledao naklonjen ideji da se zavede ustav. U toku jednog razgovora sa N. Miljutinom, avgusta 1863, rekao je da on nije protivan ustavnom reimu i da ga ne bi mogao dati Poljacima, koji su se bunili protiv njega, a da ga ne da Rusima, svojim vernim podanicima. Prilikom otvaranja Diete u Finskoj, 1863, on je izjavio, u prestonoj besedi, da su liberalne ustanove ne samo daleko od toga da pretstavljaju kakvu opasnost, ve su one jemstvo za red i napredak. Stvaranje zemstava daje hrabrosti pristalicama ustava. Javno mnjenje prima veoma toplo statut od 1/13 januara 1864 i to upravo ba zato to u organizaciji oblasne autonomije vidi kao neko najavljivanje budueg narodnog pretstavnitva. Knez Dolgorukov pie, februara 1864 godine15, da zemstva nose u sebi mnoga plodonosna obeanja; ona e biti irok i snaan oslonac za budui ustavni reim. U svojoj adresi Aleksandru II, usvojenoj 11/23 januara 1865 godine sa 270 glasova protiv 36, moskovsko plemstvo ovako zavrava: Kruniite, Velianstvo, politiku zgradu koju ste Vi osnovali, sazivanjem jedne opte skuptine delegata cele Rusije koja bi raspravljala o optim interesima Carevine. Ulazei u zemstva, gde ono ima nadmoniji poloaj, plemstvo u njih unosi svoje politike ideje i zemstva idu za plemikim skuptinama kao nosioci ustavne misli. Zemstvo petrogradske gubernije, pod pretsednitvom Platonova, pokazuje se najvatrenijim. Decembra 1865 ono reava da trai obrazovanje jedne sredine kancelarije zemstava koja bi otpravljala poslove od opteg interesa koji dolaze u nadlenost mesnih administracija, a jedan od delegata, grof A. P. uvalov, u jednom svome govoru kome se mnogo pljeskalo, izjavljuje da stvaranje te kancelarije treba da bude neizbena posledica opte volje i prirodne evolucije autonomije zemstava. U toku svog narednog zasedanja, novembra 1866, posle obnarodovanja zakona od 21 novembra / 3 decembra 1866, kojim se znatno suavaju prava zemstava u pitanju odreivanja prireza i protiv koga ustaje veliki broj zemstava, petrogradsko zemstvo jo jasnije se izraava o potrebi narodnog pretstavnitva. Prilikom pretresa izvetaja, u kome njegova stalna delegacija prouava odjek novog zakona na budet zemstava, razvija se iva raspra, u kojoj se ponovno postavlja pitanje o stvaranju jednog sredinog pretstavnikog organizma. Na predlog grofa uvalova skuptina trai da se pitanja koja se odnose na oblasne prireze reguliu zajedniki u saradnji dravne vlasti i jednog Ruskog zemstva koje bi bilo obrazovano od pretstavnika svih zemstava. Ovom odlukom ono je navuklo sebi na vrat otre vladine mere: rastureno je. Pretsednik i lanovi njegove stalne delegacije svrgnuti su, predsednik Kruzej poslat je u Orenburg, delegati koji su uzeli ivog uea u raspravi o Ruskom zemstvu, proterani su administrativnim putem, senator Ljuboinski. zbog govora koji je odrao, pozvan je da d ostavku, a grof uvalov
15

U br. 18 asopisa Listok (list).

491

primoran da se povue u inostranstvo. I on je otputovao u Pariz. Posle ovih kazni kratkim postupkom ustavni pokret po zemstvima prestaje i poinje tek oko 1875 godine. Svi glavni pokretai ovog pokreta nisu liberali. Meu njima ima plemia veleposednika, neprijatelja osloboenja robova, koji u stvaranju jednog ustavnog reima trae sredstvo da uvrste svoja kastinska preimustva. Oni istina trae ustav, ali samo za plemstvo, oni trae izbornu skuptinu, ali skuptinu u kojoj e pretstavnici biti plemii. Oni tee da ogranie vladaoevu vlast samo zato, da bi zaustavili liberalnu delatnost Aleksandra II. Meutim, na suprot tome veina u zemstvima ima demokratske namere i eli da narodne pretstavnike bira ceo narod, bez obzira na klase. Kad Aleksandar, posle Karakazovljevog atentata, odbija da nastavi sa liberalnim reformama i baca se u reakciju, pristalice aristokratskog ustava prelaze iz opozicije u vladine pristalice, u nadi da e ukoiti izvrenje velikih reforama, koje su ve ostvarene. Ali liberali, koji pretstavljaju veinu po zemstvima, samo ekaju pogodan trenutak pa da trae ustav kakav je na Zapadu, sa pravom glasa za sve drutvene klase. Reforma varoke administracije: optinska samouprava. Optine koje je stvorila Katarina II godine 1785, u veini sluajeva pokazale su se neuspenima, zbog glomaznosti njihovih organizacija, zbog njihove zavisnosti od sredine vlasti, a naroito zbog toga, to nisu imale prava da razrezuju prireze, zbog ega je bilo nemogue traiti od njih da zavedu pravilnu administraciju po gradovima. Pod Nikolom I ministar unutranjih dela L. A. Perovski bio je stavio u dunost buduem saradniku Aleksandra II, za vreme ,,doba velikih reforama N. Miljutinu, ondanjem sasvim mladom inovniku njegovog ministarstva, da pronae naina da se otkloni ta nesposobnost optine. Miljutinovi radovi kao i radovi nekoliko odlinih ljudi, kao to su ore Samarin i Ivan Aksakov, koje je on pozvao da ga pomognu, uspeli su samo utoliko to je izraena jedna nova uredba za petrogradsku optinu. Tu je uredbu potpisao Nikola I nadan 13/25 februara 1846 godine. To je bio pokuaj da se optine naine okretnijima i da se one bolje prilagode potrebama svoga doba. Ma da tom uredbom nije dato pravo razrezivanje prireza, ona je izazvala zavist ostalih gradova. I tako, jo od poetka Oslobodilakog pokreta vie gradova trae da se koriste tom uredbom. Godine 1863 ona je proirena na Moskvu i Odesu. Ali, poto su nju traile optine i skuptine plemstva, vlada reava, prema carskoj naredbi od 1862, da preduzme jednu optu gradsku reformu na osnovi petrogradske samouprave. Na predlog Ministra Unutranjih Dela stvorene su komisije sastavljene iz svih vrsta optinskih biraa u svakoj varoi da dadu svoje miljenje u toj reformi. Koristei radove tih 509 komisija, a naroito podatke prikupljene u Zapadnoj Evropi, Ministar izrauje jedan zakonski projekat koji je 1864 godine poslat na miljenje baronu Korfu, generalnome direktoru odeljenja za sastavljanje zakona. Projekat je, sa primedbama barona Korfa, predat Carevinskom savetu godine 1866 ali ispitivanje toga projekta je odloeno pod uticajem reakcionarne struje koja se

492

jasno pokazuje u viim krugovima posle Karakazovljevog atentata na Aleksandra II. Tek godine 1869 on je ponovo podnet Carevinskom savetu od strane drugog jednog ministra unutranjih dela, Timaeva. Pod izgovorom da taj projekat nije predhodno ispitivan u ministarstvu u prisustvu pretstavnika varoi, Carevinski savet ga vraa ministru. Pretsednici optina u Petrogradu, u Moskvi i u est varoi iz unutranjosti sarauju vie nepovoljno, na njegovoj reviziji. Na kraju krajeva novi zakon o optinama odobrava Carevinski savet i on biva proglaen 1870 godine. Dva osnovna naela toga zakona jesu naela iz statuta zemstava iz 1864 godine: Uestvovanje svih drutvenih redova u upravljanju poslovima i ustanovljenje jednog izbornog cenzusa. I zbilja, suprotno zakonu od 1846, svi stanovnici po varoima, ma kojoj drutvenoj klasi pripadali, birai su, ako imaju bilo nepokretno imanje na koje plaaju optinski prirez, bilo kakvo zanatsko ili trgovako preduzee, ili imaju trgovako ili majstorsko pismo, ili kalfensko pismo I klase. Cenzus je istina nizak plaanje jednog vrlo malog prireza na osnovi kakvog imanja ili zanata ili radnje , ali pravo glasa je veoma nejednako. U svakoj varoi birai su podeljeni na tri kolegije prema veliini dacija koje plaaju, tako da je svota dacija koju plaaju svi lanovi jedne kolegije jednaka treini zbira dacija svih biraa. I tako prva kolegija obuhvata najkrupnije poreske obveznike, krupnu buroaziju; druga, naravno mnogobrojnija, srednje sopstvenike; trea, jo mnogobrojnija, sve ostale poreske obveznike. Svaka kolegija alje isti broj pretstavnika u optinsku dumu. Birai su svi ljudi koji imaju 25 godina, a ispunjavaju uslove cenzusa. ene ne mogu glasati neposredno, ali mogu dati svoje glasako ovlaenje nekome od biraa. Otsutni birai mogu glasati preko ovlaenika; ali niko nema prava da glasa vie od dva puta, jedanput lino za sebe drugi put za svog vlastodavca. Optinske dume biraju se na 4 godine. I broj njihovih lanova srazmeran sa brojem biraa, kree se od 3072, sem u dvema prestonicama; u Petrogradu optinska duma ima 250 lanova, a u Moskvi 180. Dume slobodno biraju lanove svojih izvrnih organa, optinsku upravu, kojoj pretsedava pretsednik optine. Ministar unutranjih dela odobrava jedino naimenovanje pretsednika, njegovih pomonika i njegovih zamenika.16 Po izuzetku, u Petrogradu i u Moskvi, pretsednika optine ne bira Duma neposredno, ve ga postavlja car po predlogu dume sa liste na kojoj su dva kandidata. Pretsednik predsedava jednovremeno i u dumi i u optinskoj upravi. To meanje administrativnih i izvrnih dunosti ustanovljeno je na traenje pretsednika optina koji su uestvovali u izmeni projekta zakona o optinama godine 1869. Tome je bio cilj da povea vanost i vlast pretsednika optine, spreavajui dume, te stalne skuptine, da ometaju rad izvrne vlasti neprekidnim interpelacijama i time to e se meati u tekue administrativne poslove. I tako je pretsednik optine odgovoran za varoku administraciju i ekonomiju, kao njihov Direktor, pred
16

Zamjesiel, ili zamenik spreenog ili otsutnog pretsednika.

493

jednom skuptinom kojoj je on sam pretsednik. Ova novina je izazvala ozbiljne kritike u tampi i u javnom mnjenju i izazivala je esto sukobe u optini. Jo jedna osobenost stvara duboku razliku izmeu optinskih duma i zemstava: Optinske dume mogu, u sluaju potrebe, biti sazvane u svako doba, da sarauju sa optinskom upravom, prema tome one su stalne. Ta stalnost se objanjava pre svega, samim uslovima varokog ivota, ali i tom okolnou, to je lako skupiti lanove jedne skuptine koji svi stanuju u istoj varoi, dok je zbog velike udaljenosti bilo nemogue da zemstva esto zasedavaju. Sem toga optinske dume mogu lako van optinske uprave da biraju naroite komisije koje e upravljati raznim granama varoke administracije. Pretsednici izvesnih takvih komisija igrali su veoma vanu ulogu. Kakva je nadlenost optina po zakonu od 1870? Ona se protee na upravu finansijama i imanjem gradskim, na ulepavanje gradova, na njihovo ureenje, na ishranu stanovnitva, na javno zdravlje, na pomo stanovnicima te optine i na druge dobrotvorne ustanove, na mere predostronosti protiv poara i drugih nesrea, na razvoj kola i mesne trgovine, na podizanje i odravanje pozorita i javnih zgrada. Optine pretstavljaju graansku linost i mogu sticati i otuivati imanja, sklapati zajmove, potpisivati ugovore i voditi parnice. One imaju pravo da vladi podnose molbe povodom varokih potreba. One donose obavezne odluke, ali samo u pogledu higijene, ureivanja i ulepavanja varoi, ali ne mogu da kontroliu njihovo izvrenje koje zavisi od opte policije. One imaju pravo i to je veliki napredak prema zakonu od 1846 da zavode optinske prireze, ali mogu da udaraju optinske namete samo na kue koje se nalaze u varoi, tj. na kue, zemljita i graevine koji se nalaze u okviru gradskih zidova, na dozvole koje daju pravo na voenje trgovine ili kakve zanatske radnje, krme, gostionice i restorane, na fijakere i teretna kola za javnu upotrebu, na privatne konje i kola i samo u dvema prestonicama na lokale za kocku i industrijska preduzea i na torbare. Tako ogranieni, njihovi prihodi su utoliko skromniji ukoliko su silno optereeni od drave. Jedan veliki deo optinskog budeta, naroito u godinama odmah posle reforme, ide na pokrie trokova dravne administracije, to jest na odranje lokala civilne i policiske administracije. Ovi obavezni tereti naroito teka padaju malim varoima, iji je budet veoma skroman. Optinska samouprava nije potpuna. Isto kao i zemstva, dume samo uestvuju u upravi mesnim poslovima, jer je vlada htela da i njih kao i oblasne skuptine stavi pod tutorstvo dravne birokratije. U granicama svoje nadlenosti one su nezavisne. I zbilja gubernatori imaju samo da paze da njihovi postupci budu na zakonu osnovani, kao i postupci njihovih kancelarija;. u sluaju sukoba odluuje nova jedna ustanova, neka vrsta administrativnog suda, ustanovljena u svakoj guberniji, savet za optinske poslove; na njegove odluke stranke se mogu aliti Senatu, ija je odluka izvrna. Ali dume ne mogu da primenjuju izvesne mere, ako predhodno ne obaveste sredinu vlast. Sve njihove odluke koje se odnose na ureivanje policije i trgovine u varoi,

494

razrezivanje optinskog prireza, sklapanje vanih zajmova, otuivanje optinskih imanja ili njihovo davanje na uivanje, podizanje zgrada na optinskim imanjima koje mogu da smetaju peacima i kolskom saobraaju, ustanovljivanje taksa na zemaljska ili rena saobraajna sretstva, podlee predhodnom odobrenju. Zakon od 1870 godine odgovara potrebama ruskih gradova koji su poeli da razvijaju svoju industriju i da se pretvaraju u vana trgovaka sredita, kao to su zemstva, stvorena 6 godina ranije, odgovarala gubernijskim i sreskim potrebama. Ali njegov veliki nedostatak, koga nema u zakonu o zemstvima od 1864 godine, jeste izborni sistem triju klasa. Ovaj sistem, dotle nepoznat ruskim optinama, i koji ni jedna varoka komisija iz 1863 nije bila predvidela, pozajmili su petrogradski birokrati od Pruske. Taj sistem je doveo do preterane nadmonosti krupne buroazije. Prva kolegija esto puta imala je manje biraa nego to je imala pretstavnika da izabere. U Petrogradu ona je imala svega 200 biraa na 18.000 biraa koliko ih je tamo bilo. Plutokratski karakter ovoga sistema pokazivao se tako jasno da ak ni isto reakcionarni zakon od 1892 nije mogao da ga zadri. Zakon od 1870 godine uinio je veoma mnogo za razvoj gradova. Vani i bogati gradovi naroito su postigli veliki napredak, ali i mnogo sporednih varoi uspeli su da uine mnogo dobroga i korisnoga. Ruski optinski venici paljivo su prouili optinsku organizaciju u Zapadnoj Evropi i iskoristili su svoje iskustvo. U velikim sreditima, naroito u Petrogradu i u Moskvi, stvorili su, i to na irokoj osnovi, itav jedan niz gradskih ustanova. Oni su organizovali optinske reije, ili privatna povlaena drutva, da bi svoje varoi snabdeli vodom, izgradili ulice i poploali ih, da bi gradove osvetlili i klanice podigli. Kao i zemstva oni su, pored higijene, glavnu brigu vodili o kolama. Pod njihovom upravom na bolje su se izmenile bolnike ustanove kojima je dotle rukovala dravna vlast; broj bolnica se povea i njihov rad pobolja. Isto tako povea se i broj kola, za koje je lake bilo nai zgrade nego po selima. Iako nije bio tako veliki kao u zemstvima, budet za narodnu prosvetu postao je po optinama sve vei i vei. On je znatno rastao od 1870 do 1880, petnaest puta je postao vei u ernigovu, sedam puta u Kijevu. U dvema prestonicama rad na kolskom pitanju naroito je bio iv. U najvie sluajeva optine su birale naroitu komisiju kojoj su poveravale brigu oko kola. Isto kao i u zemstvima optine su imale dovoljno vrednih ljudi od vrednosti koji su se posveivali radu u optini, a inovnitvo i strunjaci: lekari, uitelji, statistiari, koje su optine pokupile, svojim dragocenim i odanim radom mnogo su doprinosili uspehu. Krajem vlade Aleksandra II ruske varoi bude se iz dubokog sna kojim su bile zaspale za vlade Nikole I, a za to sigurno imaju da zahvale optinskoj samoupravi zavedenoj zakonom od 1870. Sudska reforma. Sudska reforma, ako i nije neposredno izazvana, kao to je bio sluaj sa oblasnim upravama, izvesno je ubrzana ukidanjem ropstva. Ona se nametala iz nekoliko razloga. Pre svega ukidanje prava veleposednika

495

nad seljacima razbijalo je osnovu na kojoj je poivao mesni sudski sistem, koji je, od Katarine II, poivao na naelu razdvojenosti drutvenih sudova i na prevlasti plemstva. Sem toga, usled raznih vrsta sudova, stvarana je zabuna. Od Katarine II svaka je drutvena klasa imala svoje posebne sudove i od poetka XIX veka slobodni seljaci imali su sudove sastavljene od sudija plemia i asesora (sudijskih pomonika) seljaka. Ali bilo je vrlo teko odrediti nadlenost svakog takvog suda. Sem toga po sudovima je bilo mnogo pokvarenosti, koja je izazivala otre ali opravdane kritike. Sudski postupak bio je veoma spor, parnice se otezale u beskonanost. Optueni su godinama sedeli po zatvorima pre nego to je reena njihova sudbina. Istraga i samo suenje vreni su pismeno i tajno. Optueni, ili parniari u graanskome sporu, nisu znali ni kako ni zato je doneta presuda koja se na njih odnosila. Na sudu se nije mogla voditi rasprava, optueni nisu imali branilaca i advokatski red nije postojao. Istraga je voena po sistemu formalnih dokaza, koji su unapred vezivali sudiju u njegovoj odluci, te su esto puta nevini bili osuivani. Sudovi, koji su bili pod nadzorom dravne vlasti, esto su bili i pod njenim pritiskom; gubernatori, istina nisu imali pravo da se meaju u tok suenja, ali su imali prava da kontroliu rad itavog jednog niza sudova. Od sudija i njihovih asesora nije se zahtevala nikakva diploma, te sudije nisu bile na visini svoga poziva, a esto puta bili su i veoma nesposobni da jasno vide stvari u sporu koji im je poveren. Svi ti nedostaci bili su tako oevidni, da je ve za vlade Nikole I jedna naroita komisija pod pretsednitvom grofa Bljudova, direktora odeljenja za izradu zakona od 1850 godine, radila na tome da ih popravi. Za vreme pripreme seljake reforme izvesni gubernijski komiteti bili su se izjasnili za iroku sudsku reformu. Na primer komitet Tverske Gubernije, kome je pretsedavao A. M. Unkovski, bio je predloio da se strogo razdvoje sudska i administrativna vlast, da suenje postane javno, sudski postupak usmen, da se moe voditi rasprava i da se zavede porota. Sa svoje strane grof Bljudov je, nastavljajui reviziju sudskog postupka, i znatno proirujui svoj posao, bio izradio oko 1860 projekata zakona graanskog i krivinog postupka u kojima su se nalazili: ukidanje klasnih sudova, zavoenje javnog suenja, usmenog postupka, i pravo rasprave. Kad je bilo svreno sa osloboenjem seljaka pristalice temeljne reforme sudskog sistema odluie da s njom poure. U jesen 1861 godine, dravni sekretar V. N. Butkov, u svome izvetaju caru o protivrenostima koje su se nalazile u raznim Bljudovljevim tekstovima projekata i zbog kojih Dravna kancelarija nije mogla da ih podnese Carevinskom veu, navaljivao je da je potrebno da se odrede naela jedne reforme. Aleksandar II se sloio s tim i redakciju tih naela poverio Dravnoj kancelariji, a grofu Bljudovu, koji je 1861 godine imao vie od sedamdeset i pet godina, poverio je samo optu upravu nad tim radovima. U toj kancelariji, gde je Butkov bio odreen da spremi reformu, glavni mu je saradnik bio S. I. Zarudnij. Zarudnij je studirao matematiku na univerzitetu u Harkovu, a administrativnu

496

slubu poeo je u Ministarstvu Pravde. Poto je temeljno prouio rusko pravo i stranu pravnu knjievnost, on se brzo istakao kao ugledan pravnik. Godine 1857 Butkov mu je predloio mesto pomonika dravnog sekretara pri Carevinskom savetu. Godine 1858 on je bio poslat u inostranstvo da prouava sudsku organizaciju raznih zemalja na Zapadu, ime se i objanjava uticaj najboljih evropskih modela na tu reformu. On je imao dunost da rediguje zakonske projekte i u tome svojstvu on je oiveo rad u Dravnoj kancelariji pod Butkovljevom upravom, a u saradnji sa vie odlinih pravnika, kao to su bili: Pobjedonosev, Knjirim, Kvist, Uin, Stojanovskij, Rovinskij, i Buckovskij. Zarudnij i njegovi saradnici najpre su utvrdili naela koja su imala da se primene: Jednakost sviju pred zakonom bez razlike klasa, razdvajanje administrativne i sudske vlasti, sudijska stalnost, organizacija nezavisnog pravobranilatva, javnost, usmeni postupak, sudska rasprava i ustanova porotnitva. Ta je naela ispitao i odobrio Carevinski savet, a vladalac ih je potvrdio 29 septembra/11 oktobra 1862 godine. Posle jedanaest meseci, u jesen 1863, blagodarei Zarudnijevoj energiji i energiji njegovih saradnika koji su svrili jedan ogroman posao, projekti novog sudskog statuta i njihova obrazloenja bili su predati na prouavanje Carevinskom savetu. Ministar pravde D. N. Zamjatnin i njegov pomonik Stojanovskij primili su sve to, te ih je Savet odobrio, a 20 novembra/2 decembra 1864, potvrdio ih je i car. Poto smo ispitali ove projekte, stoji u carskome ukazu nalazimo da oni potpuno odgovaraju naoj elji da se u Rusiji zavede brzo, pravino, blago, za sve nae podanike jednako suenje, da se uzdigne sudska vlast, da joj se osigura nezavisnost koja joj pripada i da se uopte u narodu uvrsti potovanje zakona, koje je neophodno potrebno za javno dobro i koje treba da bude neprekidni voa sviju i svakoga, odozgo do dna na drutvenim lestvicama. Statut od 20 novembra/2 decembra 1864 skroz i skroz je izmenio sudsku organizaciju. To je itav datum u istoriji ruskih sudova. Njima je pre svega obezbeena nezavisnost i javnost pravde. Stalnost data svima sudijama zatiavala ih je od svakog pritiska vlasti i obezbeivala brzu i nepristrasnu primenu zakona. Obeleavajui tano granice administrativne i sudske delatnosti, statut je spreavao meanje vlasti u sudstvo. Zavodei usmeni postupak, statut je omoguio neposredni dodir sudije sa svedocima, optuenim i sa strankama, on je omoguio i kontrolu javnog mnjenja, utoliko vie to je javnost sudskih zasedanja postala pravilo i to se je tajno moglo suditi tek poto sud donese naroitu odluku i to u izuzetnim sluajevima. Zavodei mogunost rasprave, on je omoguio iznoenje svih prilika u suenome predmetu, kao i usmenu i javnu odbranu optuenoga ili parninih strana i prema tome stvorio advokate koji od toga doba sainjavaju zaseban stale. Zatim on ustanovljava jednakost sviju pred zakonom. On ukida klasne sudove i zamenjuje ih, kad izuzmemo primiritelne sudove sa tri stepena sudova: prvostepene sudove, apelacione sudove, kasacioni odeljak pri Senatu.

497

Najzad, to je u njemu bitna stvar, on zavodi porotnitvo u Prvostepenim sudovima i biranje sudija po primiritelnim sudovima. Dok se taj statut izraivao, izvesni su, a meu ostalima i uveni pravnik Spasovi, izraavali bojazan da je moda, s obzirom na neprosveenost narodnih masa, prerano ustanovljavati porotnitvo u Rusiji. Ono je usvojeno tek kad su se za njega ivo zauzeli Rovinskij, i Zarudnij. Da bi neko mogao biti predloen za porotnika, treba da zna itati i pisati, da je stariji od dvadeset pet godina, a mlai od 70 godina, i da najmanje dve godine ivi u tome mestu. Sem toga treba da ispunjava ove uslove cenzusa: Da ima imanje koje vredi koliko dvadeseti deo izbornog cenzusa utvrenog za izbore za zemstvo, ili, u varoi, da ima nepokretnog imanja koje se uzima kao poreska osnovica od 500 do 2000 rubalja, prema vanosti same varoi, ili da ima rentu ili stalnu platu od 400 do 1000 rubalja godinje, prema vanosti same varoi. Liste kandidata, koje unapred utvruju naroite komisije, dostavljaju se pretsedniku sreskog suda, a taj sud onda sa te liste bira porotnike koji e suditi u svakom pojedinom suenju. Dvanaest odbornika, uz koje se odreuju i dva zamenika, koji se u sluaju potrebe pozivaju da zamene nekoga od njih, imaju da se izjasne je li optueni kriv ili nevin i mogu da prime olakavajue okolnosti. Prema tome oni imaju odluujuu ulogu. Poto su oni pretstavnici mesnoga drutva, pravda koju oni izriu zasluuje da se zove narodna pravda, javna pravda. Ove osobine nalaze se u organizaciji sudstva najnieg stupnja, tj. primiritelnih sudova, nadlenih za raspravljanje krivinih sluajeva i graanskih stvari koji nisu mnogo vani. Stvaranje primiritelnih sudova je zbilja jedna smela primena naela izbora sudija. Po zamisli redaktora samoga statuta, primiritelni sudija treba da bude ovek koji uiva opte potovanje, a da bi bio u tesnom dodiru sa samim stanovnigvom ima da stanuje u tome mestu, tako da primiritelni sud ima da stvori stanovnitvu u svakome mestu, bez razlike na klase, sud ovlaen da reava o najsitnijim stvarima i zato se primiritelne sudije biraju, a njihov izbor je poveren novim organima oblasne samouprave, ija se nadlenost prostire na sve drutvene klase. Na taj nain sudbina mesnog sudstva u tesnoj je vezi sa sudbinom zemstva. Sresko zemstvo, a u prestonicama optinske dume, biraju primiritelne sudije. Te sudije moraju da imaju bar svedoanstvo o svrenoj srednjoj koli i da imaju zemljita ili zgrada u vrednosti od 15.000 rubalja u selima, od 6000 u prestonicama i 3000 u drugim varoima. Ipak sreska zemstva mogu izabrati kandidata koji ne ispunjava uslov za postavljeni cenzus, samo ako taj kandidat bude jednoglasno izabran. Primiritelne sudije biraju se na tri godine i njih ima da potvrdi za sudije prvo odeljenje Senata. Na njihove presude moe se aliti kongresu sreskih primiritelnih sudija, koji se sastaje u glavnome sreskom gradu, sam imenuje sebi pretsednika i, u hijerarskom pogledu, zavisi samo od kasacionog odeljenja u Senatu. Sudije drugih sudova, tj. okrunih sudova, apelacionih sudova i kasacionih odeljenja u Senatu, postavlja vlada. Treba ih mnogo s obzirom na to da Senat zahteva od njih visoke kvalifikacije. Nemogue je nai ih odmah.

498

Uostalom za vladu je vano da ih bira veoma oprezno, jer kad jednom budu postavljeni, oni mogu biti smenjeni samo u sluajevima koje zakon predvia. Zato, na predlog ministra Pravde Zamjatnjina, donosi se reenje, jednovremeno kad i odluke da se stvori kadar novih sudija, da se novi sudovi uvode samo postepeno. I zbilja prvi takvi sudovi ustanovljeni su tek 1866 godine u moskovskoj i petrogradskoj guberniji. Da se popune sva sudiska mesta, raunajui tu istrane sudije i senatore u kasacionom odeljenju ovih dveju gubernija, trebalo je nai blizu etiri stotine kandidata. Ministar pravde Zamjatnjin uspeva na taj nain to ih uzima iz redova mladih inovnika starih sudova, koji se, uopte uzevi, pokazae dostojni svojih mesta i umedoe brzo da se prilagode novom sistemu sudskog postupka. Svet se na sve strane ivo interesovao za nove sudove i oni su stekli potovanje kod naroda. Sa ostalim reformama istoga doba oni su sainjavali jednu od osnovica novog graanskog poretka. Reforma javne nastave. Na poetku vlade Aleksandra II osnovna kola takorei i ne postoji. Broj srednjih kola je nedovoljan i u njih teko ulaze nie drutvene klase. Univerziteti, potinjeni stalnom vladinom nadzoru, bili su izgubili autonomiju. Nova politika orijentacija vlade omoguila je da se sprei opadanje narodne prosvete. Nekoliko ministara narodne prosvete za vreme doba velikih reforama, Narov (18551858), Kovaljevski (18581861), Galavnjin (1861 1866), razvili su bili veliku reformatorsku delatnost. Narov najpre ukida sva ogranienja i okove koji su bili nametnuti kolskim zavodima krajem vlade Nikole I. Ministarstvo zadobija opet svoju nekadanju nezavisnost, ponova se ustanovljavaju generalna direkcija kola i nauni komitet, kolske oblasti se izuzimaju iz nadzora gubernatora, i mnogobrojna nareenja koja ograniavaju slobodu nastave ukidaju se. Univerziteti poinju ponovo da ive svojim normalnim ivotom, a ukidanje uvenog komiteta od 2/14 aprila 1848, zvanog Buturlinov komitet,. omoguava da se ublai strogi reim cenzure. E. P. Kovaljevski je briljivo priao poslu oko pripreme reforama. Poto je 1859 godine redigovao projekat jedne nove uredbe o cenzuri, on objavljuje poetkom 1860 jedan projekt statuta za osnovne i srednje kole. Ali najplodonosnije delo izvrio je A. V. Galavnjin, posle svoga kratkog ministrovanja u vladi reakcionarnog grofa Putjatina (od juna do decembra 1861). On pripada kolu uenih i prosveenih ljudi koji se kupe oko velikoga kneza Konstantina Nikolajevia, s kojim je on u veoma prisnim odnosima, s kojim je dobar prijatelj i uiva njegovo potpuno poverenje. Za vreme od 4 godine i nekoliko meseci njegovog ministrovanja njegova delatnost se pokazuje u svima granama njegovog ministarstva. On je reformisao administraciju u svome ministarstvu i cenzuru. Godine 1864 on objavljuje novi zakon o gimnazijama, jednu uredbu o osnovnim kolama, a 1865 i novi zakon o univerzitetima. Kod

499

njega je originalno to to saoptava javnosti ta se sprema kao reforma; svet stalno saznaje ta se radi u Ministarstvu prosvete i koje se mere tamo pripremaju; tampa i javne ustanove mogu da uzmu uea u raspravi o ministrovim projektima. Stvaranje osnovnih kola rasmatra se jo od 1861 godine. Prema jednoj carskoj naredbi obrazovan je naroiti odbor za izradu projekta organizacije osnovne nastave i taj odbor imao je da taj projekat podnese Glavnome komitetu, odreenom da pripremi seljaku reformu. U isto doba komisije za redakciju ispituju i pitanje osnovnih kola po selima. Ministar unutranjih dela trai da mu gubernijski komiteti polju o tome svoje miljenje, ali mu odgovaraju samo njih osam. Naroita komisija pri Ministarstvu prosvete izjavljuje da je nemogue da se zavede obavezno osnivanje osnovnih kola, ve da treba brigu o njihovom osnivanju ostaviti seoskim optinama, a gubernije da ih u tome pomognu izvesnom svotom. Od 1861 godine i sam Sveti Sinod, prouavajui pitanje osnovne nastave, izjavljuje svoju elju da on upravlja narodnom prosvetom. On se buni protiv koncentracije osnovne nastave u ministarstvu prosvete i izrino zahteva da svetenstvo dobije u osnovnim kolama prirodnu prevagu koja mu i pripada. Galavnjin se odupire toj elji i carski ukaz od 18/30 januara 1862 ostavlja pod nadzorom Svetog Sinoda samo kole koje osnova svetenstvo, a sve ostale pridaje ministarstvu narodne prosvete. Poetkom 1863 Galavnjin podnosi ovaj projekat: 1) bie dve vrste osnovnih kola, normalne kole ili ugledne kole, koje e organizovati ministarstvo, i osnovne kole koje e osnivati drutva ili pojedinci; organizacija i programi ovih kola moi e da budu razliiti prema tome kakve su prilike u dotinim mestima; 2) one e biti stavljene pod nadzor mesnih kolskih odbora, sastavljenih od pretstavnika raznih vlasti; 3) kolovanje nee biti obavezno; 4) u oblastima gde se ne govori velikoruski, nastava e se obavljati najpre na mesnom jeziku, a tek docnije na ruskom. Baron Korf, iju smo ulogu u stvaranju zemstava ve videli, javlja mu tada da su plemike skuptine Petrograda i Njinjeg-Novgoroda traile da osnovna nastava zavisi od nedavno stvorenih zemstava. On lino pristaje uz njihovo miljenje, tvrdei kako nameravani kolski odbori, birokratski organi daleko od stvarnog ivota, nee moi valjano da upravljaju osnovnom nastavom, i da bi bilo pametnije da se ona poveri novim autonomnim oblasnim skuptinama. Konservativni lanovi Carevinskog saveta iznose mnoge primedbe na uestvovanje zemstava u javnoj nastavi. Najzad, uredba od 1864 koju je odobrio car, ovlauje zemstva da se bave osnovnom nastavom isto onako kao i druge javne ustanove i pojedinci. Ipak ta uredba ograniava njihovu nadlenost u kolskim stvarima samo na novanu stranu kola, i poverava upravljanje nastavom gubernijskim i sreskim kolskim odborima. Gubernijski kolski odbor sastoji se iz pretsednika, koji je vladika te eparhije, iz gubernatora, direktora osnovnih kola i dva lana koje bira zemstvo. U stvari u vie takvih odbora za pretsednika je biran jedan od lanova zemstava. Na osnovi uredbe od 1864 godine zemstva uspevaju da stvore jedan naroiti tip osnovne kole, laiku

500

kolu, koja postaje normalna osnovna kola ili ugledna osnovna kola i u kojoj se ue deca iroke narodne mase, seljaka deca. Zemstva jako unapreuju osnovnu nastavu blagodarei trudu uvenih organizatora kao to su Uinski, Vadavazov, P. A. Korsakov, baron M. A. Korf, i mnogi drugi. Godine 1880 na 22.770 osnovnih kola koje ve postoje u Evropskoj Rusiji, 17.782 kole, videli smo, ve potpuno izdravaju zemstva ili ih pomau seljake optine uz pripomo zemstava. Jednom rei, do kraja vladavine Aleksandra II zemstva i seljake optine stvaraju proseno 1000 novih kola godinje. Veroispovedna kola, kojom rukuje Sveti Sinod a novano je pomae drava, trudi se da konkurie laikoj koli zemstava. Ali parohijske kole, kraj sve dravne novane pomoi, ne mogu da se takmie sa pametnom organizacijom laike kole. ak i pod reakcionarnim ministrovanjem grofa Tolstoja koji, videemo, ukazuje tim kolama naroitu panju, njihov broj se smanjuje, dok se njihove konkurentkinje usavravaju i broj im raste. Godine 1855 srednja nastava bila je u boljem stanju nego osnovna. Sumnje nema, broj tih zavoda bio je ogranien, ali mladii koji su eleli da dobiju srednje obrazovanje imali su mogunost da biraju izmeu gimnazija i privatnih zavoda, pansionata i instituta naroito ustanovljenih za plemstvo. Gimnazije, kao i privatne ustanove, bile su uostalom u stvari odreene za plemiku decu. Deca drugih drutvenih klasa, ali ipak sa izuzetkom robova i domae eljadi 17 mogla su u njih da uu samo tako, ako pokau svedoanstvo koje im je izdao njihov stale i u kome se tvrdi da oni tome staleu vie ne pripadaju. Novi statut gimnazija i progimnazija, koji Galavnjin objavljuje 1864, proglaava savrenu jednakost uenika pred srednjom nastavom: Deca sviju drutvenih klasa, bez obzira na klasu i na veru, stoji u njemu, koluju se u gimnazijama i progimnazijama. Da se ue u srednju kolu dovoljno je poloiti prijemni ispit. Statut od 1864 pretstavlja jedan veliki napredak. Broj gimnazija raste i krediti za njih bivaju sve vei. Prema novim programima stvorena su tri tipa gimnazija: Gimnazija sa latinskim i grkim, gimnazija samo s latinskim, i realna gimnazija bez starih jezika. Gimnazijom upravljaju direktor, inspektor i pedagoki savet sa proirenom nadlenou. Materijalno stanje profesora poboljano je. Ministarstvo se trudi i potstie objavljivanje udbenika koji odgovaraju zahtevima savremene nastave. Ono odreuje nagrade za najbolje matematike udbenike, za prirodne nauke, za moderne jezike i za pravne nauke. Sem toga ono potstie i prevoenje uvenih stranih udbenika. Kraj vladavine Nikole I bio je za viu nastavu doba nasilja i progona. Prvi ministar prosvete Aleksandra II, Narov, vraa joj statut od 1835. Ponovo se otvaraju zabranjene kole i univerziteti ponovo stiu pravo da biraju sebi rektora. Posle studentskih nemira koji su izbili oko 1860, pomilja se na radikalnu reformu univerziteta. Nju preuzima Galavnjin. On nareuje te se u odeljenjima njegovog Ministarstva izrauje jedan projekt statuta koji on alje na
17

Vidi knj. II.

501

miljenje svima univerzitetskim veima, mnogim uglednim linostima, a iji francuski i nemaki prevod on jo saoptava mnogim stranim naunicima. Njegov potstrek oduevljeno primaju tampa i javno mnjenje. U jednoj zbirci u dve knjige objavljuju se miljenja tampe, pitanih uglednih linosti i ustanova,. Poto je projekt statuta prouio nauni komitet pri ministarstvu narodne prosvete i Carevinski savet, car ga je sankcionisao 1/13 juna 1863. Statut od 1863 daje autonomiju univerzitetima. Univerzitetom upravlja rektor biran na 4 godine meu redovnim profesorima, a administrativno upravlja jedan savet koji sainjavaju svi redovni i vanredni profesori. Univerzitetski savet ima veoma iroku nadlenost koja obuhvata i kolska i administrativna pitanja. On raspravlja o svima vanim pitanjima. On odluuje slobodno, bez iijeg tueg meanja, o nastavnim metodama, o spremanju kandidata za razne katedre, o davanju naunih titula, o dodeljivanju nagrada i medalja; on sankcionie odluke univerzitetskog suda i budet. Ipak izvesni njegovi postupci moraju da imaju odobrenje kuratora (staraoca) kolske oblasti: na primer izbor honorarnih nastavnika, docenata i lektora, postavljanje inovnika, lanova univerzitetskog suda, ovlaenje privatnim docentima da dre predavanja. Sem toga ministar ima da odobri izbor rektora i njegovu ostavku, kao i izbor i ostavke fakultetskih dekana, prorektora i profesora, podelu fakulteta na grupe, podele i spajanje katedara, odreivanje obaveznih predmeta, uredbu o doktorskim ispitima. Stvorena je jedna nova ustanova. To je univerzitetski sud koji sudi studentima, ali samo za disciplinske krivice. Njegova tri lana, od kojih je jedan profesor sa pravnog fakulteta, bira savet; pretsedava mu profesor prava. Nadzor nad studentima poverava savet jednom prorektoru, koji se meu profesorima bira na tri godine, ili inspektoru koji se bira na neogranieno vreme iz redova van nastavnikog kolegijuma. Organizacija nastave zavisi od fakulteta, iji se profesori sastaju pod pretsednitvom dekana koji se bira na tri godine. Docenti i privatni docenti mogu biti pozvati na sednicu sa savetodavnim glasom prilikom veanja fakultetskih. Prazne katedre obino popunjavaju kandidatima koje predlau fakulteti ili univerzitetski savet i kandidati se primaju veinom glasova, ali one se mogu popunjavati i konkursom, a i ministar sam ima prava da naimenuje kandidata koga on izabere. Da bi se stvorio dovoljan broj naunika za viu nastavu i izradio kadar novih mladih naunika, univerzitetima se kao pitomci pridodaju najbolji diplomirani studenti, da bi tako mogli nastaviti svoje radove. Isto tako mnogo se pomau i ljudi koji odlaze na studije u inostranstvo i u tome se vidi jedan od najboljih naina da se stvore budui profesori. Blagodarei statutu od 1863 via nastava postaje dostojna svoga cilja. Profesori, gospodari na univerzitetima, rade na razvoju nauke i bde nad tokom studija. Ruska nauka se naglo razvija. Doba od 1863 godine do 1880 je izvesno najsjajnije doba u istoriji ruskih univerziteta.

502

Vojna reforma i zavoenje opte vojne obaveze. Dok su pomenute reforme bili izdali liberali, ali ih primenili konservativci, pa ak i neprijatelji svake reforme, vojna reforma imala je tu sreu da je u delo privede njen tvorac, eneral D. A. Miljutin, ministar vojni od 1861 do 1881. to je ta reforma sprovedena do kraja ima da se zahvali energiji i istrajnosti Miljutinovoj i poverenju koje je on uivao kod Aleksandra II. Ma da je on pripadao vojnikim krugovima i ma da je svu svoju karijeru stvorio u ruskoj vojsci, D. A. Miljutin brat N. Miljutina, jednog od velikih tvoraca seljake reforme i jedan od aktivnih lanova kruoka koji se sastojao kod velike kneginje Jelene Pavlovne bio je prosveen ovek, veoma lepo iroko obrazovan, koji je shvatao potrebu da se oficirima jednovremeno da i valjano obrazovanje i sigurna struna sprema. Jo kao mlad gardijski artilerijski oficir on je napisao mnogo radova o matematinim i vojnikim pitanjima. Poetkom 1840 on je sluio na Kavkazu; tamo je uestvovao u borbama protiv brana i u njima bio ranjen. Postavljen 1845 godine za profesora u ratnoj akademiji, on je objavio, za vreme od petnaest godina svoje nastavnike slube, nekoliko naunih dela, od kojih mu je najuvenije delo o Suvarovljevim ratovima 1799 godine. Postavi ministrom vojnim, on je odravao prijateljske veze sa mnogim pretstavnicima naunih i knjievnih krugova, a naroito sa profesorima Kaveljinom i Korom. On se i sam ivo interesovao za drutveni ivot i njegova vojnika reforma je proeta liberalnim i slobodnjakim idejama toga doba. Do godine 1874 rok u vojsci trajao je 25 godina. Biti vojnik znailo je biti iskljuen iz graanskog ivota i odvojen od svoje porodice za itavo etvrt veka. Strana stvar, od koje su ljudi gledali da se izvuku na sve mogue naine. Sluenje u vojsci, koje je vailo samo za padatnjije (sitnu buroaziju i seljake), bilo je sem toga jo i samo sobom veoma teko. Pod Nikolom I disciplina je bila proeta pruskim shvatanjima o slepoj poslunosti, te je bila strahovito surova; telesne kazne, esto primenjivane, bile su veoma razliite, a po nekad i strahovito svirepe: knuta, bi. motka, macke, iba. Miljutin poinje najpre time to skrauje rok u vojsci od dvadeset i pet na esnaest godina i to ukida najsvirepije telesne kazne. On menja krivini vojni zakonik ublaavajui kaznu, menja krivini postupak uvodei u njega izvesne odredbe usvojene sudskom optom reformom od 1864 godine. On se isto tako briljivo trudi da izmeni vojne kole u kojima se spremaju budui oficiri. Ove kole kadetski korpusi bile su veoma neprijateljski raspoloene prema svemu to je mirisalo na kaput, prema svakom nastavnom sistemu koji nije bio isto vojniki; nastavni predmeti iz programa predavani su sasvim povrno; glavna panja poklanjana je dranju i vojnikoj obuci. Miljutin ih zamenjuje vojnim gimnazijama organizovanim kao i srednjekolski graanski zavodi, sa dodatkom naroite vojnike obuke. Po izlasku iz vojnih gimnazija aci ulaze u vojne akademije koje ih spremaju za njihov rod oruja, ininjeriju, artileriju, konjicu i peadiju. Ova reforma dala je Rusiji nov kadar oficira

503

mnogo bolje spremljenih da vre svoje osetljive uloge; mesto da se izrauju u atmosferi jedne vojnike kaste, oni su bivali nauno pripremljeni tako, kako je bilo potrebno za razne rodove u vojsci. Ali glavno Miljutinovo delo jeste reforma regrutovanja, stvaranje jednakosti u pogledu sluenja u vojsci. Statut od 1/13 januara 1864 godine odreuje da svi mladi ljudi, poevi od svoje dvadesete godine, podlee vojnoj obavezi. Ipak on predvia tri kategorije izuzetaka koje se primenjuju, bez ikakve razlike na sve klase: 1) sinovi i unuci jedinci, sinovi hranitelji svoje brae i sestara mlaih od njih; 2) regruti koji imaju brae mlae od osamnaest godina; 3) mladii koji ve imaju jednog brata u vojsci, pa makar imali u svojoj porodici jo brae sposobne za rad. Sem ovih izuzetih, svake godine pozivaju se u vojsku svi regruti, po redu koji se utvruje kockom dok se ne popuni broj koji je propisan za svaku oblast. Ako broj regruta u jednome srezu bude manji od predvienoga broja, pozivaju se kockom i ovi izuzeti i to najpre iz tree kategorije, pa onda iz druge. Oni iz prve kategorije mogu biti pozvati samo po carskoj naredbi. Regruti odreeni kockom slue est godina u kadru; zatim prelaze u rezervu i u njoj ostaju devet godina, a zatim se prevode u narodnu odbranu do etrdesete godine. Ali i sam rok slube u kadru moe se smanjivati prema stepenu obuenosti samih regruta, i to na est meseci za one to su svrili univerzitet, a na dve godine za one to imaju srednje obrazovanje, na tri godine za one to su svrili neku sresku kolu ili viu osnovnu kolu. Taj se rok moe ak svesti na tri meseca za prvu od ovih dveju kategorija, a na est meseci za drugu, kad mladii ne ekaju izvlaenje kocke, ve se dobrovoljno sami jave da slue vojsku. Vojni statut od 1874 godine jeste jedna od najvanijih reforama Aleksandra II. On je demokratizovao rusku vojsku i mesto izobiajenog tipa zanatske vojske u kojoj vojnici, dobavljeni jedino iz niih drutvenih klasa, imaju da se rtvuju za dravu, zaveo narodnu vojsku, stvorenu po primeru savremenih vojsaka, sastavljenu od svih graana bez izuzetka.

504

XVIII. ALEKSANDAR II (18551881)

1. OCEVI I DECA Poznata je stvar da se u Rusiji ideje menjaju s kolena na koleno mnogo jae nego u Zapadnoj Evropi, koja ima stariju i stalniju civilizaciju. Ali ak i u Rusiji bi bilo teko da se nau dva pokoljenja razlinija meu sobom nego to su bili pokoljenje etrdesetih godina i pokoljenje ezdesetih godina. Stvaranje demokratske klase slobodnih profesija. Ljudi tridesetih i etrdesetih godina s pravom su nazivani idealistima, dok su ljudi koji su uli u javni ivot izmeu 1860 i 1880 nazivaju sebe realistima. Sama ta razlika pokazuje da je postojao razliit duhovni uticaj; posle elingova i Hegelova uticaja dolazi uticaj hegelijanskih radikala (Fojerbah) materijalista (Vihner, Moleot, Fokt) i engleskih empirista i naturalista (Mil, Spenser, Darvin, itd.) Ali ta razlika se naroito pokazuje u promeni drutvenog ivota koji dolazi posle osloboenja seljaka. Onda zbilja poinje novo doba ruske istorije. Nekadanja vladajua klasa, plemstvo, ide brzo u propast. Reforme Aleksandra II irom otvaraju vrata svima koji hoe u slobodne profesije, kojima se odaju plemii otkako su prestali misliti da su oni obavezno i po prirodi svojoj predodreeni za vojnu ili graansku dravnu slubu. Plemii se tim profesijama odaju sve vie i vie. Sve vei razvoj tampe stvara i novinarsku karijeru; reforma sudova i sudskog postupka stvara karijeru sudsku i advokatsku; usled ustanovljavanja zemstava stvara se veliki broj mesta za lekare, uitelje, agronome, statistiare, itd. Stvara se i klasa slobodnih profesija, koja, prvi put, stvara u drutvu sigurnu osnovu demokratije. Njena drutvena sredina, njeno obrazovanje, njen nain ivota, njen nain odevanja i ponaanja u drutvu, pa ak i njen jezik jer od Jelisavetinog doba i doba Katarine II plemii su smatrali da im je dunost da znaju strane jezike i da ih govore sve se to razlikovalo od plemike omladine, okruene jo od detinjstva, mnogobrojnom besplatnom poslugom, i sigurnom da e vremenom zauzeti najvie poloaje u vojsci, u graanskoj dravnoj slubi, ili u vladi. Naravno i njene ideje su razliite. U sredinu intelektualaca, gde prostak prvi put ulazi, unosi on prema zgodno naenoj rei kritiara Mihajlovskog, koji je onda poeo da se javlja u knjievnosti, oseanje uvreene asti i gleda da se osveti time to se dri nadmeno i grubo prema pretstavnicima nekadanjih gospodara. Kod ovih najvie to se moe uti to je glas nemirne savesti, glas pokajnog plemia, kao to kae isti Mihajlovski. Ocevi i deca. Nova revolucionarna omladina. Ova dva tipa: sin prostak i otac, pokajni plemi, majstorski su ocrtani u jednom slavnom romanu, Ocevi i deca (1861) iji je pisac, Turgenjev, savremenik Hercena i Bakunjina, jedan od pretstavnika pokoljenja iz etrdesetih godina. Junak mladog pokolenja, Bazarov, pretstavlja pobedu demokratije nad aristokratijom. Turgenjev ga ak naziva jednim imenom koje nije novo, ali koje onda postaje

505

sasvim obino, nihilist, koje protivnici mladog pokoljenja i demokratije uskoro dohvataju i daju mu jedno gotovo uvredljivo znaenje. Ali Turgenjev hoe da bude nepristrasan: on pokazuje odjednom dobre i rune strane sina (Bazarova) i oca (Kirsanova). Docnije e on objasniti da, re nihilist kojom je nazvan Bazarov ima da znai revolucionar. I zbilja, ba u trenutku kad se roman pojavljuje, javlja se i prvi revolucionarni pokret meu ruskom omladinom, a naroito, videemo, meu studentima. O ovome revolucionarnom tipu najuticajnijem i najvanijem od svih voa novog pokoljenja, N. ernievski kae 1863: On je nedavno roen i brzo se mnoi; to je znak vremena koji e izeznuti sa svojim vremenom tj. uskoro. Do pre est godina ti su ljudi bili jo nepoznati; do pre tri godine svet ih je prezirao; kroz nekoliko godina molie ih svet na sav glas: spasite nas18! Jo nekoliko godina, moda i jo nekoliko meseci, proi e i svet e ih proklinjati, oni e biti izvidani, ismejavani, oterani sa scene ... oni e sii sa scene pod bujicom kletvi, ponositi i skromni, grubi a dobri kakvi su uvek bili ... Hercena, tog sjajnog pretstavnika stare prefinjene civilizacije, mladi primaju sasvim drukije. On im pre svega prebacuje da nemaju originalnosti i da zaboravljaju svoje prethodnike, koji su se, kao i on sam poetkom etrdesetih godina, pre njih oduevljavali Fojerbahovim idejama o emancipaciji individue. Sem toga on u njihovom dranju vidi samo izvetaenost i optuuje ih da vetaki preteruju kad iznose suprotnost sa svojim prethodnicima: Vi gledate da se osvetite, kae im on, vi hoete da im kaete: Vi stariji ste licemeri, a mi emo biti cinici; u svojim govorima vi ste bili besprekorno moralni a mi, mi emo biti zlikovci; vi ste bili ponizni prema svojim pretpostavljenima, a grubi prema svojim potinjenima, a mi emo biti grubi prema svima i svakome; vi pozdravite oveka iako ga ne cenite, a mi emo ga gurnuti laktom i neemo mu se izviniti. Vae oseanje dostojanstva sastojalo se u utivosti i u obiajenoj asti; a mi, mi smatramo za ast to bacamo pod noge svaku pristojnost i to preziremo svako pitanje asti. Najzad on odbija da ih smatra pretstavnicima istinske demokratije: Njihova grubost, pretvarana u sistem, nema nieg zajednikog sa seljakovom prostosrdanom grubou, koja nas ne vrea... oni su ostali stranci za narod. U svakome od njihovih pokreta i u svakoj njihovoj rei mi nagonski poznajemo pretsoblje, kasarnu, kancelariju ili bogosloviju. O tome pitanju njegov prijatelj i prisni saradnik Bakunjin misli drukije: Mlado pokoljenje, pie mu od 1867, ima premnogo nedostataka, ali to je sasvim prirodna pojava. Nekadanji moral, osnovan na verskim i patrijarhalnim tradicijama i na drutvenoj hijerarhiji nepovratno se sruio, novi moral jo ni blizu nije stvoren. Samo bi jedna radikalna revolucija, ali socijalna, bila sposobna da ga stvori. Mladi ga trae ali ga jo nikako nisu nali, te otuda njihovo kolebanje i njihove protivrenosti ... ali sve to ne treba da zakloni pred naim oima njihove ozbiljne osobine, ja bih ak rekao, njihove visoke osobine. Njihova strast za jednakou, za radom, za pravdom, za slobodom i razumom stvarna je i iskrena. Ona je i odvela u smrt
18

Aluzija na revoluciju koju su oekivali ernievskij i njegova okolina.

506

desetine njih, a stotine u Sibir ... Nemoj stariti. Hercene, i ne proklinji nikako mlade! Grdi ih kad nemaju pravo, ali se pokloni pred njihovim estitim radom i njihovim tenjama, pred njihovim junakim delima i njihovim rtvama. Ali pokoljenja poinju ve da se razdvajaju. Hercen, Turgenjev i njihovi prijatelji ne idu za Bakunjinom. Dok ovaj, videemo, pristaje uz njih potpuno, oni gube veru u socijalizam i u revoluciju. Novi uitelji omladine. A ta je upravo u stvari ovo pokoljenje koje zovu nihilistima, a koje samo sebe naziva revolucionarima i realistima? Na mesto Hercena nove voe omladine su ernievski, Dobroljubov i Pisarev, prvi roen 1828, drugi 1836 trei 1841. Prva dvojica su poreklom iz svetenikih redova i prema tome su zbilja pravi prostaci. Na knjievnim veerima kod mecene Paneva otmeni Turgenjev nikako ne mari plebejsko ponaanje ernievskovo, njegovo grubo odelo i njegovu grubu hranu19 kao ni to to on samopouzdano i bez ustezanja, on dojueranji student, svojim naunim razmiljanjima prekida duhovite priice slavnoga knjievnika. Dobroljubov je preterano naelan to iznenauje ak i njegove prijatelje: udna stvar belei on u svome dnevniku pre nekoliko dana osetio sam u sebi mogunost da se zaljubim, a jue me obuze neka elja da uim igranje, ali ja se nadam da se neu podati tome raspoloenju. Ako hou da svrim neku stvar ,ne smem se uljuljkivati i praviti ustupke drutvu, ve se moram drati daleko od njega i pothranjivati svoju u. Ovi unjaci, kao to ih je nazvao Hercen, koji propovedaju potpuno preziranje prema nekorisnim ljudima starih plemikih pokoljenja, kao svu svoju kulturu i svoja estatska shvatanja, uzimaju jedno novo jevanelje razaranja i emancipacije. Pisarev, koji je meutim dobio uobiajeno obrazovanje mladoga plemia, najgrublji je i najnepomirljiviji od sve trojice u poricanju prolosti. On nalazi najotrije i najdrskije izraze, izraze koji se ire po svetu kao formule nihilizma. Ovaj pokajni plemi, stvara od Bazarova svoj ideal; on u njemu vidi oveka koji ne priznaje iznad sebe i van sebe nikakvo pravilo, nikakav moralni zakon, nikakvo naelo koje ne bi vodilo kakvom uzvienom cilju, koji nimalo ne razmilja i koji kraj sveg toga, i nasuprot svemu tome, ima ogromnu snagu. On ovako kratko izraava program misaonog realiste: Treba slomiti to se moe slomiti, samo ono to izdri udarac, dobro je. Ono drugo, slomljeno u parampare, samo je jedna beskorisna starudija. U svakom sluaju, udri desno i levo. Nee to koditi. Sa oduevljenjem svih novajlija, nihilisti preduzimaju, po Fojerbahu, povraaj ugleda i vode borbu na ivot i smrt protiv svih zaostataka mrane vladavine ruskog srednjeg veka u oblasti vere, politike, morala, filosofije i nauka. Ovi pobornici razoravanja nisu stvorili nikakvu pozitivnu doktrinu to e biti dunost njihovih sledbenika, Lavrova i Mihajlovskog, i to dolazi otuda to su oni iveli u jednom prelaznom dobu i nisu imali dovoljno vremena. ernievski, koji poinje svoju knjievnu karijeru 1855 sa univerzitetskom tezom protiv
19

Ljubazna domaica, prijateljica Njekrasovljeva, spremala mu je naroitu hranu.

507

estetike, prognat je, jo u 1864, u Sibir optuen da je pisao nekakvu revolucionarnu proklamaciju. Cenzura ak zabranjuje, i to nekih desetak godina, da se u tampi pomene njegovo ime. Dobroljubov, koji ga nasleuje kao knjievni kritiar u Savremeniku, umire krajem 1860, pod teretom neprekidnog rada i tekih ivotnih prilika. Pisarev, najmlai meu njima koji je 1860 postao stalni saradnik Roskoga Slova (Ruska Re), udavio se u moru u leto 1868, pri kupanju, u doba kad jo nije bio navrio dvadeset sedam godina. On je proveo u zatvoru od 18621865 i tu je napisao svoje najbolje lanke. Kod ernievskog nisu najvanija njegova dela knjievne kritike, ve pokuaj u njegovom radu Beleke o Milu da prvi postavi naunu osnovu raznolikosti ruskog agrarnog socijalizma koji e docnije biti nazvan Narodnjiestvo. Videli smo njegovu ulogu za vreme pripremanja seljake reforme. Njegovo uee u prvim pokuajima Revolucionarne organizacije u Rusiji, kao i njegove veze sa prvim tajnim drutvom, Zemlja i Volja. Zemlja i Sloboda, od 1861, 1863 nesumnjivo su utvreni. Ali najvei uticaj na omladinu nesumnjivo je izveo njegov roman ta da se radi? 1863. U tome svome romanu on na itavom nizu linosti pokazuje kako ima u ivotu da se primeni nihilizam; preterano naelni ovek Rahmetov koji spava na ekserima; pristalice i teoretiari egoizma, Lopuhov i Kirsanov; Vera Pavlovna, vatrena pristalica drutvene utopije, koja sanjari poput Furijea. Filosofiju i logiku tih linosti definisao je Vladimir Solovjev ovim aljivim reima: ovek je postao od majmuna, te zato dajmo mi svoju duu za spas svojih prijatelja, i zbilja pristalice nove religije na taj nain propovedaju materijalizam. Dobroljubov, manje teoretiar, upotpunjuje i razvija uenje ernievskoga primenjujui ga na veliki broj glavnih problema ivota. Knjievna kritika za njega je samo povod da na svoj nain objasni one tipove koje romanopisci opisuju i da tako odgovori na pitanja i sumnje koje mue mlade generacije. Od apstraktnog zakona pravinosti, priznaje on, ja sam preao na jedan stvarniji princip, dobro oveanstva; ja sam saeo najzad sva svoja razmiljanja u jednu jedinu formulu: ovek i njegova srea, i ovek o kome govorim jeste ovek pravi, ovek od mesa i kostiju sa svojim realnim idejama o spoljnjem svetu, a ne sa izmiljenim idejama svake vrste. ujmo ga, kako on sam objanjava u jednom od svojih stihova, da hoe dela u mesto rei. Rei su bile srea ljudi iz etrdesetih godina ovoga veka; savremenicima pripada da prazne rei zamene delima. Do avola sa uzvienim tenjama due koje se ne izraavaju delom, i do avola ne samo sa ljudima pasivnim, bezlinim i ogranienim, ve takoe i sa prirodama jakim, gordim i energinim, koje dozvoljavaju sebi da padnu u nerad i postaju izlini na zemlji. Vie vredi doiveti brodolom nego se zaglibiti u blato, to je deviza Dobroljubova, koja oduevljava svoje mlade itaoce. Pisarev poinje svoju knjievnu karijeru poto se prvi zanos omladine za delo t. j. za narodnu prosvetu u najpristupanijem obliku, nedeljnim kolama i itaonicama, sudario sa surovom opozicijom vlade. U poetku je napor da se podigne nivo prosvete naroda bio blagonaklono prihvaen i ak je dobio

508

saradnju Ministarstva Prosvete i unutranjih dela. Primer Kijeva, u kome se 1859 otvorilo vie nedeljnih kola, prihvatilo je vie gradova. Imuni ljudi davali su potrebna sredstva, umetnici prireivali koncerte, a vlasti su ustupale lokale. Uitelji, studenti, oficiri, svetenstvo saraivali su aktivno na tome poslu. Koji je razlog bio svoj toj revnosti? Nedeljne kole trebale su posluiti kao sredstvo da bi se u narodnim masama proirile liberalne ideje; a propagatori su u tome videli, klicu budueg preporoaja postojeeg reda. Tako se bila stvorila neka vrsta tajnog drutva bez odreenog oblika, bez upisanih lanova, ali sjedinjeni istovetnou traenog cilja i ba iz toga kruga izala je 1861 Zemlja i Volja. Vlast je ubrzo poela da se uznemirava. Januara 1861 uvela je naroitu kontrolu kola i postavila po jednog svetenika u svakoj od njih poto se nita protivno istini pravoslavne vere i zahtevima morala u njoj ne moe trpeti. Juna 1862 vlada izjavljuje u jednom kominike-u da bez obzira na sve, u kolama Petrograda predaje se, jedna doktrina, iji je cilj da se poljulja vera da se propagiraju socijalne teorije o svojini i izaziva na bunu protivu vlasti. Imperatorskim dekretom zatvorene su sve nedeljne narodne kole i itaonice. Time se objanjava naroiti stav koji uzima Pisarev. U njegovome delu dolazi predmet inspiracije iskljuivo individualistiki na mesto predmeta socijalnog karaktera. Njegov list Ruskoje Slovo proklamuje nadmonosti individualizma nad socijalizmom koji propoveda Sovremenik. to se njega tie, on energino ispoveda egoizam i smatra preteranim sve formule nihilista. On odrie svaki opti zakon, svaki opti ideal, jer oni lekar ne moe dati svima bolesnicima iste naoari. Njegove ideje vode nas ka subjektivizmu starih sofista. Istina je da on i ovo dodaje: Ako odbacujem opti ideal, ja time nikako ne odriem da je usavravanje svake linosti neophodno i opravdano, i naroito o tome govori. On polazi odatle da bi stvorio malo po malo zajedniki ideal opte delatnosti. Kada je tip revolucionara Bazarov ostvario potpuno emancipirajui svoje linosti, njemu je po miljenju Pisareva, preostalo da rei jedan drugi problem, osloboenje od drugih linosti, pristalica realizma, onih koji e se posvetiti radu, ne iz svog linog zadovoljstva, ve za dobro drutva i gladnih i golih. Gladni se ne mogu starati o sebi. Radnika klasa samo je pasivni materijal, koji prijatelji oveanstva treba dugo da obrauju. Za to treba trenutno ostaviti podzemlje i posvetiti se fenomenima intelektualnog rada, jedino stvarno. Drugim reima, treba pripremati intelektualce za budunost. Tako izgleda praktina primena jedne filosofije, koja, oigledno, vodi rauna o apsolutnoj nemoi, koju su pokazali retki pretstavnici kulturne klase, u njihovom pokuaju da probude podzemlje. Sakupiti nauna znanja i popularisati ih u svojoj sredini, to je poslednja re teorije Pisareva, i to e biti glavni zadatak studenata krajem ezdesetih godina. Sudbine naroda se odluuju, ne u osnovnim kolama, ve na univerzitetima. Re inteligencija (u smislu: intelektualci), ve upotrebljena u inostranstvu od Hercena, ne nalazi se kod Pisareva. Za njega, kulturni ljudi ranijih generacija

509

su estete, nekorisni ljudi, a oni iz njegove generacije ljudi realistikih ideja. Protivnici ovih ljudi realistikih ideja nazivaju ih nihilistima, da bi ih opteretili onim ega je bilo nesumnjivo preteranog u propagandi ernievskog, Dobroljubova i naroito Pisareva. Pored svega toga Hercen, u svojim napadima cilja samo na jedan deo uenika svojih uitelja, na one koje naziva Sobajevii i Nozdrevi nihilizma. Tek mnogo docnije, generacija ezdesetih godina smatrana je u celini kao najkritiniji pretstavnik ruske inteligencije uopte. Istoriski uzevi, upotreba tih dva izraza nihilista i intelektualac suvie je opta i netana. Ali se ne moe porei da ezdesete godine prologa veka otvaraju jedno poglavlje u istoriji inteligencije, iji se poeci pojavljuju, ako ne u eposi Petra I, ono u svakome sluaju, u vreme Katarine II. To vreme sa svojom novom generacijom stoji u nesumnjivoj suprotnosti sa ranijim generacijama. U to doba se stvara tip revolucionara, koji e se odrati i razviti, u neto izmenjenoj formi. 2. POECI REVOLUCIONARNOG POKRETA Ve od Katarine II, pojedinci ili grupe ispitali su revolucionarna sredstva protivu autokratije. Ali tek od vladavine Aleksandra I, revolucionarni pokret daje u Rusiji izgled jedne neprekidne tradicije, koja prelazi sa generacije na generaciju i manifestuje se delima stvarno revolucionarnim, i u veini teroristikim. Glavni i za dugo jedini protagonisti toga pokreta bile su razne grupacije mladih ljudi, u veini studenata. Od samog poetka imali su za cilj da prenose revolucionarnu propagandu iz intelektualnih krugova u iroke narodne mase. Odmah trae nain da dou u vezu sa radnikom ili seljakom. S poetka njihov plan izgledao je utopistiki, jer narod nije bio pripremljen da primi revolucionarne ideje. Ipak, malo po malo obrazovaniji radnici, i docnije s vremena na vreme i seljaci stupali su u njihovo kolo. To je ono to razlikuje revolucionarni pokret za vreme Aleksandra II od ranijeg perioda, koji nije ni izaao iz knjievnih krugova i koji se ograniio samo na to da po katkad izloi svoje ideje u tampi briljivo maskiranoj. Reim relativne slobode postavljen od Aleksandra II u veliko je olakao njihovu propagandu delom i reju. Stvaranje klase slobodne profesije daje atmosferu blagonaklone simpatije pobornicima, ije ideje kod njih nalaze odjeka. Docnije, postepeno naputanje liberalizma od strane vlade i zamena dravnika liberalnih pogleda konzervativcima razoaraju tenje drutva i ubijaju nadu u miran razvoj; sve to ini naroito popularno i ideju nasilnog reenja. Od zavretka vladavine Nikole I, pored slavenofila i zapadnjaka, pojavljuju se nove tenje koje se ne mogu dovesti u sklad sa starijim partijama, jer s jedne strane, one spajaju sa slavenofilskom ideologijom evropske tenje, a s druge pokazuju radikalizam koji potpuno prevazilazi program zapadnjaka: socijalistike ideje su se pojavile i socijalizam je dobio prevagu kod

510

intelektualaca. U poetku vlade Aleksandra II socijalisti i liberali bili su jo ujedinjeni, blagodarei tradiciji, a i zbog njihovih linih veza. Ali radikalna tampa pedesetih i poetkom esdesetih godina prologa veka, ve je bila spremila, videli smo, razdor. Godina 1863, godina poljskog ustanka, moe da se smatra kao datum definitivnog razdvajanja ruskih politikih struja na tri glavne grupe, koje su sve imale od tada svoju sopstvenu istoriju: konzervatizam, liberalizam, socijalizam. U toku tekih iskuenja liberalizma i socijalizma, dojueranji prijatelji, koji su tridesetih i etrdesetih godina prologa veka diskutovali meu sobom po salonima, odvajaju se u protivnike tabore. Odnosi postoje jo neko vreme izmeu ove dve grupe. Ali, stupanjem na pozornicu narataja esdesetih godina, koji lien: tradicionalnih veza propoveda nove doktrine, sukob se produbljuje; on dovodi do definitivnog razdora izmeu politikih grupa, koje zbog opteg neslaganja, i zbog politikih i socijalnih interesa za koje se bore, udaljuju se sve vie jedni od drugih. I u tome pogledu, vladavina Aleksandra II oznauje poetak politike i socijalne borbe, koja se vie nee prekinuti. Ne treba izgubiti iz vida ove opte prilike, kada se podrobno izuava istorija revolucionarnog pokreta u Rusiji, naroito njegovih poetaka od 1855 1877, pre terorizma.20 Ona se deli na tri perioda: 1) od 18551863, period prelaza prve revolucionarne ideologije, koja je obeleena razdorom izmeu Hercena i revolucionarne omladine esdesetih godina i jaanjem uticaja Bakunjina; 2) od 18641873, period revolucionarnih kruoka, doktrinarnih sukoba izmeu pretstavnika ruskih revolucionarnih struja u inostranstvu, i spremanja pohoda u narod, 3) od, 18741877, idilini period prvog pohoda u narod i takoe, posle razoarenja u pohod, sistematsko spremanje revolucije i zavere. Prva revolucionarna ideologija i kraj Herceia (18551863). Duhovni otac prve revolucionarne ideologije je Aleksandar Hercen. Kod njega, kao uostalom kod velikog broja istaknutih intelektualaca, njegovih savremenika, slavenofilske koncepcije vie su vezane za najnovije socijalistike doktrine, nego li za liberalne i zapadnjake ideje. Oigledan primer ovog spoja ideja je njegova vera u svetsku misiju ruskoga naroda, a naroito ruskog seljaka, odreenog da sprovede u delo socijalizam. Mnogo pre osloboenja muika, koji e pobuditi tolike nade kod revolucionara, on svu svoju veru polae u ruskog seljaka, kome pripisuje specifini mentalitet. U tome se slae sa svojim prijateljima iz Moskve, slavenofilima, jer, i ako se ne slae sa socijalnim poretkom, koji njima izgleda idealan, on nalazi da su dobre osnove na kojima ele da ga postave. Stvarno, za prve slavenofile osobeni karakter ruskog narodnog duha nije samo olien u pravoslavnoj veri i hrianskoj ljubavi, nego se izraava i u socijalnom poretku, koji mu je svojstven, u otsustvu line svojine, a kolektivnoj svojini zemlje. Taj primitivni oblik agrarnog kolektivizma je u oima Hercenovih savremenika dokaz uroenog komunizma ruskog naroda. Malo je verovatno da je Hercen
20

Poeci terorizma, koji e biti izloeni docnije, ine etvrti period revolucionarnog pokreta.

511

obratio panju na komunistiki manifest od Marksa, koji se pojavljuje 1847 godine. Na protiv, on je duboko inspirisan idejama Prudona. Kao i Prudon, Hercen veruje da socijalizam nee doi na vlast igrom politikih ustanova u dravi.21 poto te ustanove imaju da budu oborene u isto vreme kada i sama drava, ve slobodnom igrom isto ekonomskih odnosa izmeu lica. Odnosno, naelo Prudonovog anarhizma, na ime, da jedna federacija slobodnih optina, postavljena ozdo, treba da zameni nasilje nametnuto ozgo, duboko je na njega uticalo. Smatrao je za mogue da dovede u sklad svoju veru u uroeni komunizam ruskoga seljaka sa osnovnim smislom evropskog socijalizma. Te slobodne optine, koje treba da se spoje u federacije, zar one nisu mir, ustanova svojstvena jedino Rusiji? Ako ruski narod, kao to to tvrde slavenofili, nije nikada u svojoj savesti priznao rusku dravu i smatra kao greh svako nasilje koje dolazi spolja, zar to nije negacija politikih ustanova i zakona? U tome lei svetska misija Slovena, nova re koju imaju da kau svemiru; u tome je zaloga njene nadmonosti u novoj eri, u koju stupa svet. Hercen nalazi potvrdu za svoju ideju u poznatoj paraleli izmeu modernih vremena i Rimskoga carstva, na koju mu je roman Arminijus obratio panju. Rimsko carstvo bilo je uniteno hrianstvom. Moderna civilizacija bie unitena savremenim hrianstvom. t. j. socijalizmom. Kao i Rimsko carstvo, moderni svet je ostario i iscrpeo se. Novi varvari treba da naiu da osvetle oveanstvo, da spasu svet propasti. To su Sloveni a naroito Rusi. Evropljani su paralizovani pod teretom istoriskih ustanova. Rusi su nezavisni i slobodni od istoriskih veza. Oni nemaju nita da uvaju; ako uestvuju u evropskoj kritiarskoj misli tenje Evrope su joj tue. Jednom rei, Rusija a naroito ruski narod su po svojoj prirodi revolucionari i anarhiste. To je doktrina koja je tako duboka uticala na ruski revolucionarni pokret. Ako je ona tana, problem Ustava gubi svaku vanost. Godine 1860 sam Hercen ipak organizuje jednu peticiju caru, u kojoj trai Ustav. Ali ta time on hoe? Njegov plan predvia saziv pretstavnika optina, mirove izabrane od celokupnog punoletnog stanovnitva. Taj skup koji e docnije generacije nazvati ustavotvornom skuptinom treba pre svega da rei kako problem naina svojine, tako i organizaciju lokalnih autonomnih jedinica, poevi odozdo, t. j. komunom. Bez sumnje, Hercen je ubeen da e ona da izglasa uvoenje jednog novog drutvenog poretka ne proavi kroz prelazno stanje politikih reformi ili revolucije. Jedan jedini uslov je potreban, da obezbedi njen puni uspeh, njeno redovno uspostavljanje i potpuna sloboda reavanja. S toga se tadanja radikalna traenja ograniavaju na slobodu tampe, propagande i izbora. Ostatak e doi sam, komunizam ruskoga seljaka je zaloga.

21

U izgnanstvu Hercen je gorko razoaran obrtom koji uzima Revolucija 1848, kao i Prudon. On baca odgovornost na francusku buroaziju, koja je htela da socijalnu revoluciju preokrene u politiku. Uostalom, neprijateljstvo ruskih intelektualaca prema politikim ustanovama i parlamentarnom formalizmu donekle je kod njih tradicija, koja ide od ustanka Dekabrista. injenica da velikoposedniko plemstvo, posle osloboenja muika, trai, kao to smo videli, ustavnu reformu u nadi da nadoknadi gubitak svoje socijalne vlasti politikom, pojaala je to neprijateljstvo.

512

Uskoro zatim, Hercen je ivo zaalio zbog svoje peticije, a Bakunjin koji ju je takoe potpisao, pokuao je da objasni svoj potpis eljom da stavi Aleksandra II na probu. Revolucionari mogu sami sa sobom da raunaju, a ishod seljake reforme potpuno je opravdao njihov skepticizam prema dravnoj vlasti. Prema Hercenovoj doktrini, seljaci treba da postupaju spontano i neposredno, ne sluei se Ustavotvornom skuptinom. Ako su oni stvarno roeni socijalisti, zadatak revolucionara treba da se svede na to da uklone smetnje slobodnom izraaju narodne volje. Plebiscit, za ukidanje drave i ostvarenje federacije komuna ozdo, namee se u ovim okolnostima skoro sam od sebe. To je zakljuak, koji je Bakunjin izvukao iz Hercenove doktrine, i koji je poeo da propagira sa svojom energijom, udruenom sa njegovim arkim temperamentom. Usled osloboenja muika, seljak se pojavljuje prvi put na politikoj areni kao nezavisni inilac. Vlada poinje da se brine i oekuje ozbiljne seljake nerede i zato objavljuje manifest 19 februara 3 marta 1861. Ali, kako se nita ozbiljno ne dogaa, revolucionari odlau svoje nade za godinu 1863, koja treba da obelei kraj privremenog perioda i stupanja na snagu zakona o graanskim slobodama. Studentski krugovi, kojima i sam Hercen savetuje u svome kolokalu da idu u narod, iskoriuju ovo vreme pravljenjem propagande. Godine 1863, mladi revolucionari poinju tajne pregovore sa poljskim revolucionarima, koji, predviajui nerede u Rusiji, pripremaju ustanak u svojoj zemlji. Pod uticajem Bakunjina, Hercen energino podrava u svome asopisu poljske tenje i ak objavljuje jedan apel ruskim oficirima, pozivajui ih da ne pucaju na pobunjenike. Bakunjin jo dalje ide. On pomae da se organizuje ekspedicija koja e preko Baltikog mora odneti Poljacima oruje za borbu protivu Rusije. Jednovremeno, sa ovim poduhvatom, revolucionari stvaraju plan, na izgled irokih razmera, ali u sutini detinjast, da izazovu pobunu u oblasti Volge, u klasinom kraju pobuna seljaka i kozaka. Oni su se nadali da e u trenutku kada izbije poljski ustanak, privui bar ka istoku ruske snage, ako ve ne budu mogli zadobiti potpunu pobedu. Poslali su jednu grupu ruskih oficira u oblast Volge da rasture letke u kojima se poziva narod na pobunu. Meutim, i ako su letci bili razdeljeni, nisu naili na onaj neposredni odziv koji su pobunjenici oekivali. Oni bivaju uhvaeni, sueni i pogubljeni; tajna studentska udruenja su rasturena, a njihovi voi poslati u Sibir. alosni neuspeh svih planova ispunjava Hercena gorinom i odvaja od njega veinu njegovih prijatelja preostalih u Rusiji, i italaca; tira Kolokada odjednom pada od 2100 na 500 primeraka. Osim toga, prva izgnanstva i pogubljenja izazivaju dubok utisak u javnom mnenju, ali ipak ne u onom smislu kako je vlada oekivala. Od prvih rtava revolucije omladina stvara heroje i muenike. Umesto da nastoji da se sazove Ustavotvorna skuptina, omladina usvaja radikalnije politike ideje, koje pomau pribegavanju zavere. Upravljai naprednijih listova ernievskij, Mihailov, eljgunov svojim pisanjem pomau

513

ih. U inostranstvu Bakunjin estoko brani tenje ove omladine, gotove na svaku rtvu, nasuprot Hercenu koji je izgubio svaku veru u uspeh i smatra da je u tadanjoj Rusiji nemogue ostvariti revoluciju. I revolucionarni pokret ulazi u jednu novu fazu. Studentska revolucionarna udruenja i pripremanje pokreta ka narodu (1864 do 1873). U ovoj deceniji stare su se revolucionarne deputacije istroile. Nove voe se pojavljuju, Za novu grupu koja ih zaokruuje, i koja je formirana od najagilnije mladei, Hercen je suvie umeren, zastareo je. Od svih ljudi iz 40ih godina, jedini je Bakunjin koji nikako ne gubi vezu sa mladima i ne gubi nita od svoje popularnosti. On nastavlja da propagira revoluciju, brzu i snanu. On je naao sebi sledbenika, koji e ga u mnogome prevazii, studenta Neajeva, eline volje i liena svih skrupula u izboru sredstava. Neajev propagira unitenje svih dravnih institucija i ukidanje svih klasa, osim seljake. Ipak, sredstva koja upotrebljava otkrivaju toliko otsustvo svih obzira na moral, da samo diskredituju Bakunjina kod Marksa i voa Internacionale, koja se ba tada osniva. Sistem zastraivanja koji je Neajev praktikovao prema lanovima svoje grupe, dovodi ga do ubistva jednoga od njih Ivanova, osumnjienog da ga nije hteo sluati. Taj zloin prouzrokuje otkrivanje i rasturanje grupe. Sam Neajev, uhapen od vajcarskih vlasti, i predan Rusima, biva zatvoren u Petropavlovsku tvravu. Njegova sudbina smiruje duhove studenata, koji postaju umereniji i poinju da sa vie obzira slede zakonima evolucije. Hercen umire januara 1870. Ali drugi emigranti, koji su uspeli da se spasu od progona policije Aleksandra II, sklanjaju se u Evropu. U martu 1870 dolazi u Pariz P. Lavrov, profesor Vojne akademije, ovek iroke erudicije, koji se ubrzo stavlja na elo ruskog evolucionistikog socijalizma. Iako vie naklonjen naunim studijama sociolokih problema, on poputa usrdnim molbama omladine i stvara itavu jednu doktrinu, ruski Populizam. Njegova Istorijska pisma postaju Evanelje nove generacije. Glavna misao, ona koja je odgovarala najbolje aspiracijama mladei, u tome je da intelektualac ima dunost prema narodu. Umesto egoistikih formula nihilizma 60-ih godina, koje propagiraju individualno i opte usavravanje, razvijanje linosti populizam ui odricanju i rtvovanju sebe za dobro naroda. Kako mlade eli uvek da poinje svoje delo odmah, ne zadravajui se dugim specijalnim pripremama, pitanje da li treba nastaviti studije bilo je najomiljeniji predmet diskusije. Za vreme od nekoliko godina centar tih diskusija bio je Cirih. Tu je zbilja, bio skup velikog broja mladih devojaka iz najboljih porodica, koje su elele da studiraju ono to nisu mogle u Rusiji i Nemakoj Bilo je tu i mnogo studenata. Prema primedbi ika, istoriara revolucionarnog pokreta, Cirih je bio postao Meka ruske mladei. 1872 godine diskusije su ee nego ikad, blagodarei dolasku Lavrova i Bakunjina, koji sami brane svoje ideje. Bakunin propagira jo uvek svoju doktrinu najire neposredne revolucije. On tera mlade da ide, odmah ne da doktriniraju seljake, ve da to pre izazovu lokalne pobune, koje bi u njegovoj ivoj fantaziji, uzimale razmere opte revolucije. Ta ustanika doktrina esto vie odgovara temperamentu

514

mladih nego umerena i mestimice nejasna doktrina Lavrova, koja im potvruje potrebu da nastave univerzitetske studije da bi bili sposobni pouavanju naroda. Mlade se deli na Bakunjinovce ili Mutine, razume se najmnogobrojnije, i na Lavriste. Jedan trei lider Tkaev, pojavljuje se u Cirihu. Nekadanji lan grupe Neajeva daje svoju doktrinu, koja je suvie realistika da bi bila popularna. On govori da je socijalna revolucija u narodu i od naroda nemogua, kao to su nedavni dogaaji dokazali; da pripremati socijalnu revoluciju u neodreenoj budunosti znai gubiti vreme i uputati pogodni trenutak za revoluciju, veruje da pogodni trenutak stvoren osloboenjem robova nije proao. Ima samo jedan mogui izlaz, politika revolucija ozgo i bez uea narodnih masa. Razume se, jer intelektualci vide u tim projektima za politiku reformu samo jedno sredstvo plemstva i buroazije da bi prevarili narod pomou Ustava. Tkaev i nije mislio na nekakvu politiku reformu, ve na revoluciju, t. j. na grabljenje vlasti jednom grupom revolucionarnih konspiratora, snano povezanih; to je nain koji e docnije izabrati Lenjin. Ali generacije iz godina 60-ih i 70-ih suvie su idealistike i romantine, da bi se zanele tim idejama. One vrsto veruju u uroeni socijalizam ruskoga seljaka, i u tome vide garantije za uspeh jedne revolucije izvedene ozdo po nainu Bakunjinovom. Tkaev je regrutovao vrlo malo pristalica. Ipak Bakuninovci, Lavristi, i Tkaistn, saglasni su u jednoj stvari: treba ii u narod. Bilo da se poui, da se obavesti, ili da se podie ustanak, treba biti u narodu. Intelektualci nemaju drugog naina da plate svoj dug i da ispune svoje obaveze prema narodu. Pretstavnici knjievne kole Populista koja se ba tada raa, izlaze iz niih socijalnih klasa. To su malograani, seminaristi i tako dalje, koji poznaju dobro ruskoga seljaka. Oni prvi prikazuju prosveenom mnenju sliku najniih klasa grada i sela. as kao Levitov i Reetnikov pesnici narodnoga bola koji pokazuju narod pod svetlou mranorealistinom, as kao Nefedov a naroito Zlatovrackij, koji ga slikaju, jako idealizajui, onakvog kakvog ga vidi lina fantazija. Prirodno, to idealizovanje osvaja mlade populistike tendencije. Narod je komunista, to je premisa iz koje se izvode svi revolucionarni planovi. Ipak, da bi se umeali u narod, i da bi pobedili njegove sumnje i nepoverenje, propagatori smatraju za potrebno da se pojavljuju na selu samo odeveni kao seljaci i da govore jezikom sela. Da bi dokazali seljacima svoje neposredne usluge, oni su se starali da naue izvesne zanate koje bi mogli primeniti na selu. Vrlo zgodno za mlade, nestrpljivu da stupi u borbu, jedna naredba ruske vlade od 1873 primorava svu rusku mlade, koja studira u vajcarskoj da se vrati u Rusiju. Odjednom, problem univerzitetskih studija je, nezavisno od volje zainteresovanih, reen negativno. Mladi propagatori oba pola vraaju se u masama u Rusiju. Oni donose nove snage revolucionarnom pokretu, koji jedva ivotari od svog sloma 1863 godine. I naroito od posebnog teroristikog dela Karakazova, lana jednog studentskog udruenja, koji je 1866 bio pucao na

515

Aleksandra II i time izazvao estoku reakciju vlade, revolucionari su bili emigrirali da bi izbegli gonjenje od strane vlade; jedno apsurdno reenje te iste vlade ih je vratilo. Posle oseke revolucionarnog pokreta trebalo je oekivati novu plimu. Kad su se mladi emigranti vratili u Rusiju, put ka narodu bio im je ve pripremljen. Jedna grupa studenata predvoena od ajkovskog, docnije poznatog u emigraciji, mnogo je za to uinila. Formirana krajem 60-ih godina, ona je bila izabrala, pod munim utiskom koji su ostavili otre metode i amoralni postupci Neajeva, jedan stav isto evolucionistiki i moralizatorski i stavila sebi kao glavni cilj vaspitanje samih revolucionara pre nego to se okrenu narodnim masama. U tome cilju ona je bila izdala prevode Darvina, Stjuarta Mila, Spensera i tako dalje i vulgarizirala dela za narod objavljujui u isto vreme tajne i revolucionarne pamflete. Ona je bila nabavila u vajcarskoj i jednu tampariju i osnovala u vie ruskih varoi autonomna udruenja,- koja e rasturati te spise za vaspitanje i propagandu. Kada se ajkovski, uskoro obuzet religioznim misticizmom i idejom boanskog oveanstva, povue iz revolucionarnog pokreta i zavri najzad sa emigracijom u Ameriku, njegova se grupa fuzionisala sa grupom Kravinskog.22 Najzad, i budui emigrant, knez P. A. Kropotkin, mlad oficir, koji se vratio iz jedne geografske ekspedicije u Sibiru, bio je priao tom udruenju u prolee 1872 godine. lanovi tih udruenja bili su organizovali u kruoke, t. j. vie studenata udruivalo se da ive u zajednici. Taj ivot u zajednici, po kazivanju ajkovskog, pribliavao je duhovno jedne drugima i uticao da se podigne nivo moralnih propisa koji je utvrivao njihov meusobni odnos. Za to su ta udruenja bila u tako vrstoj vezi, i docnije olakala rad zavere, iz koje su bili udaljeni svi mladii strani tim grupama, malo poznati, ili koji se nisu podvrgavali principima potpunog drugarstva; organizacije zavere u njima su bile dobro zaklonjene i njihovo pronalaenje od strane policije jako oteano. Meu mnogobrojnim filijalama centralnog udruenja u Petrogradu, formiranim u provinciji od grupe ajkovskog, bilo ih je znaajnih. U Kijevu, jedan kruok intelektualaca, koji e opisati sjajan memoarista DebagorijMokrijevi, imao je meu svojim lanovima Katarinu Breko Brekovskuju, nezvanu docnije babukom ruske revolucije. U Odesi, jedan od glavnih lanova udruenja bio je Feliks Volkovskij, pisac popularnih broura, mnogo itanih, koji docnije, poto je emigrirao, osniva fond za rusku slobodnu tampu i izdaje u Londonu asopis Free Russia. U Krezonu, u Orelu, u Vjatki, u Vologdi i t. d. bila su osnovana takoe aktivna udruenja. U toku jeseni i zime 1873, ta udruenja, jednoduno organizuju nova udruenja, naroito odreena da pripreme krstaki pohod u narod. Ideja za tim pohodom primljena je oduevljeno od sviju, kako od onih koji su bili u Rusiji, tako i od onih koji su se tek vratili iz inostranstva. Prema jednom zvaninom izvetaju od 54 gubernije, u 37 pokret se pojavio. Kravinski i Kropotkin su
22

Kravinski, koji je docnije bio emigrant, slavan pod imenom Stepnjak, objavio je u inostranstvu seriju uvenih dela: Podzemna Rusija, Opisi revolucionarnog pokreta, Rusija pod carevima, King Stork and King Log, i. t. d.

516

dobro opisali duevno stanje i iluzije mladih propagatora. Suprotno metodama Neajeva, udruenje ne namee, osim moralnih pravila koja reguliu odnos izmeu lanova, ni stegu, ni disciplinu. Revolucionarna partija, veruju oni, ima da se spontano obrazuje i izae iz due naroda. Pokret je pre jedna vrsta otkria nego propaganda, kae Kravinski. To je jedan snani krik, dolazei neznano odakle koji odjekuje irom cele zemlje i zove sve one ija dua nije umrla da poslue velikom cilju spasenja otadbine i oveanstva. I zove sve one, iji je duh iv jo, da se pobune na svoju prolost, da dou na poziv, da napuste rodni krov, bogatstva, ast i porodicu. Oni su se bacali u pokret sa strasnim oduevljenjem, sa arkom verom koja ne zna prepreke i ne broji rtve, i za koju su patnja i smrt samo neodoljivi potsticaji. Nije ovde re samo o gomili mladih ljudi, mnogih iz aristokratskih porodica, koji za vreme od 15 asova rade u fabrikama u radionicama, u polju ... Ono to je znaajno, to je da zaraza zahteva ve gotove ljude, koji imaju sigurne pozicije, magistratore, lekare, oficire ... Taj pokret ne moe se smatrati iskljuivo politikim. To je pre neka vrsta krstakog pokreta; on ima sve osobine verskog pokreta. Zamah i razoarenje u krstaki pohod u narod 18741877. U prolee 1884, studentska udruenja odjednom prestaju da diskutuju. Vreme prepirkama je prolo; treba se baciti na delo. Na brzu ruku pravi se oprema radnika, koporan, izme. Kratki oprotaji, lakonski odgovori. Gde idete? Na Ural. Na Volgu. Na Jug. Na Don. Tople elje za uspeh, snana rukovanja, ... Prolee je prolo, vreme je ... A takva elektrina varnica, uzvik u narod! trese omladinu; verujui u nju, hrabro, bez oruja i organizacije, omladina se baca u juri pred samim oima neprijatelja. Ima blizu 2000 oduevljenih mladia koji gotovo bez ikakve pripreme, pooe na prvi pohod u narod! Zvanini izvetaj, sastavljen docnije od ministra pravde, grofa Palena, slae se sa Stepnjakom u konstataciji da su oni naili na ivu simpatiju i energinu podrku kod kulturnih klasa: Mnogo ljudi zrelih godina i od uglednih poloaja ne samo da su neprijateljski raspoloeni prema vlastima, ve pruaju stvarnu pomo revolucionarima, kao da ne shvataju da time pripremaju svoju linu propast i drutva u kome su! Palen oplakuje nedostatak moralnog vaspitanja koje dokazuje ta klasa, kao i otsustvo potovanja prema veri, porodici, pravu oveka i privatne svojine. Kao da naklonost koju je svedoila ta klasa prema propagandistima nije bila ba posledica povrede tih ovekovih prava od same vlade i njenog odbijanja da d zemlji minimum politikih sloboda. Dranja mladih propagatora su veoma malo revolucionarna. Njihovo odevanje, za koje misle da je proletarsko, njihova nesposobnost da govore jezikom prostog naroda, njihovo potpuno neznanje uslova seoskog ivota, otkriva ih odmah i obraa na njih panju. Policija ide za njima u korak, i za nekoliko meseci ima sva obavetenja o veini njih. Pre svega, vlada ne zna kakav stav da zauzme prema toj novoj vrsti prestupa. Najzad, reava se da sudi prvoj partiji od 50 lica, zatim i drugoj od 193, izabranih meu masom uhapenih. Prvi

517

put, vlada prireuje javni politiki proces, samo zato da bi pokazala drutvu opasnost u koju srlja. Ali to suenje ne daje rezultat koji je ona oekivala. To suenje otkriva irokoj publici postojanje tajnih drutava u Rusiji. S druge strane, dranje okrivljenih, njihovo samopregorevanje i portvovanje, njihov idealizam, vrstina njihovog ubeenja i njihova potpuna nezainteresovanost privlai optu naklonost. Za vreme suenja, oni ne iskoriuju slobodu govora za svoju odbranu, ve da bi optuivali reakcionarnu vladu; njihove govore tampa moe samo u izvodu da objavljuje, ali broure, objavljene u tajnim tamparijama, donose ih u celosti. Optueni na taj nain objavljuju otvoreno mnoge stvari na koje je proseni Rus mogao samo misliti, ali ne i rei ih. Ovaj politiki proces pravi revoluciju popularnom. Ali pred rezultatom njihovog pohoda, razoarenje propagandista je veliko. Iskustvo im kazuje da su se prevarili u oseanjima naroda; ne samo da on ne deli njihove poglede i da nee da ih uje, ve, ak ta vie, on ne razume njihov govor. Dok govore o zemlji i kritikuju vlasnike, seljaci ih jo i sluaju, ali im hoe da ih upoznaju sa socijalizmom, metodama kolektivne agrikulture i t. d., oni nisu u stanju da ih zainteresuju 23. Jo gore, oni su postali sumnjivi u njihovim oima. Poljoprivredni rad u zajednici potsea seljake na rad za vreme Ropstva, na kuluke i obavezne radove koje je hteo da propie Nikola I. esto sami seljaci hvataju agitatore i predaju ih policiji. Ipak omladina ne zaustavlja se samo da prizna pogreke i nepotpunost svojih metoda, ona zna da izvue iz svog poraza potrebnu lekciju. Seljaci su bili nespremni. Jasno je da treba, pre svega, njih vaspitati i umesto da im se prilazi preobuen kao iz maskarada, da bi im se dao udarac nogom demokratizma, treba iveti meu njima. Govori agitatora nisu bili shvaeni, a izgledali su im i sumnjivi. Ne treba dakle poeti sa govorima, ve stei poverenje seljaka inei im korisne usluge. Najzad, rad dugog daha i na mestu zahteva naroite mere da bi se osigurala kohezija napora. Propagandisti su prebacili sebi za svoj neuspeh u mnogome nedostatak organizacije. Za to oni osnivaju 1886 jedno udruenje, koje dobija ime, ve upotrebljeno 1860 i 1870 Zemlja i Volja. Idilini period revolucije zavrava se i stvarna aktivnost revolucionarna sleduje. Godine 1877 propagatori populisti preduzimaju sa novim metodama svoju drugu kampanju za osvajanje naroda. Borba mnogo ozbiljnija sa vladinim ljudima oekuje ih. Oni e prei od pacifistike propagande na oruanu odbranu, za tim na teroristika dela, koja e proslaviti irom sveta tajanstveni Centralni komitet. 3. REAKCIJA I TERORISTIKI REVOLUCIONARNI POKRET Teroristiki revolucionarni pokret je posledica reakcionarne politike koja obeleava kraj vladavine Aleksandra II.
23

Stefanovi je uspeo da povue za sobom vie od 1000 seljaka u igrinu 1887. Ali taj uspeh, jedini i vaniji, miteni su mogli da postignu samo zaklanjajui se za ime carevo i irei meu seljake jednu lanu Zlatnu bulu. Slini postupci bili su izrino zabranjeni od mladih.

518

Politika kolebanja Aleksandra II i kontrast izmeu unutranje politike i ekonomske politike. Od 18611866 politika Aleksandra II odaje jednu udnu meavinu liberalizma i konzervatizma. Line ideje imperatora ne odgovaraju, videlo se ve, ulozi oslobodioca i reformatora, koju je na sebe uzeo. Dok je trajalo oduevljenje izazvano erom slobode koju je on otvorio, dok je krug ljudi zadobijenih za reforme bio oko njega, ova kontradikcija nije se primeivala. Ali ve od pripremanja seljake reforme manifestuju se ova kolebanja, koja karakteriu vladavinu ovoga cara dobronamernog ali neodlunog. Propagator ropstva grof Palen, konzervativac, smenjuje Rastovceva kao pretsednik komisije redakcije, kojoj car poverava dunost, da d poslednji retu na projekt emancipacije seljaka. Carski savet, kome pretsedava oglaeni protivnik reforme seljaka princ A. Orlov, car odreuje da pregleda taj projekat. im je obnarodovan akt osloboenja, car se odvaja od Nikole Miljutina koji se toliko zalagao da obori ropstvo. Na elo ministarstva dravnih dobara, koje treba da odredi koristi, date seljacima reformom od strane drave, car zamenjuje liberalnog Kiseljeva uvenim Murajevom, koga zamenjuje posle reakcionarni Zelenij. Nemiri koji izbijaju meu studentima u Petrogradu u jesen 1861 godine, jer su konzervativci bili odreeni da primene mere date od liberalnog ministra Kovalevskog, plae imperatora i pribliavaju ga njegovim reakcionarnim savetnicima. Poari koji izbijaju u prestonici u maju 1862, i koji se pripisuju ne sa dovoljno dokaza istim elementima crvenim poveavaju njegovo nespokojstvo. ernievski, M. Mihailov i Serno Solovjevi su proterani u Sibir bez ikakvog suenja. Nedeljne kole i javni asovi su zabranjeni. Stroga kontrola sprovodi se odsada po listovima i asopisima. Hiljadugodinjica stvaranje ruske drave pada 7. septembra 1862 godine: jedni oekuju da taj datum, bude obeleen opstruisanjem ustava, drugi proklamacijom slobode tampe ili slobode savesti, ali nikakva nova reforma nije obnarodovana. Naprotiv represivne mere su preduzete protivu skupova plemia koji su pravili kampanju u korist Ustava. Dogaaji u Poljskoj ne ine manji utisak na imperatora i vladu. U poetku vladavine, u Poljskoj kao i svugde, smirenje je izgledalo potpuno. Tamo se samo ekala amnestija i oktroisanje jednog osnovnog statuta, koji im je bio obean jo od Nikole I pa to obeanje ponovljeno i od Aleksandra II Napoleonu III, prilikom sklapanja mira u Parizu. Od 18601862 carevi namesnici u Varavi koji se stalno smenjuju, nisu na visini svojih dunosti. Knez Gorakov, star i bolestan, slabog karaktera, zadovoljava se do svoje smrti (april 1861), da bdi nad odravanjem spoljneg reda. Posle njega prolaze, u toku samo jedne godine, etiri carska namesnika: u dva maha eneral Sukhozanat prostak i neznalica; grof Lambert dobriina ali isto tako malo kulturan i veoma ozbiljno bolestan; jedan uenik Nikole I, grof Liders, neprijatelj svakome civilu. Tek u junu 1862 Aleksandar II imenuje za vice kralja velikog Kneza Konstantina Nikolajevia, kome je pridodat markiz Vjelopoljski, veliki poljski patriota i iskusni politiar.

519

Ovo imenovanje dolazi suvie dockan, jer, pod uticajem emigracije, potpuna je promena izvrena u duhovima u Poljskoj za vreme te dve kritine godine. Umerene partije ustupile su mesto radikalnim partijama. Vjelopoljski predlae jedan projekat izmirenja, koji ostaje u kartonima administracije u Petrogradu. Njegova uloga posrednika propada i, u poetku 1863, ustanak bukne. Mladi revolucionari, koji u ustanku uestvuju, i ako imaju podrku Bakunjina i simpatiju Hercena, sukobljavaju se sa neprijateljskim stavom ruskih liberala, koje ustanak pribliava konzervativcima i nacionalistima slavenofilima. Hatkov, glavni urednik Ruskij Vesnik-a i Moskovskija Vjedomosti, do tada partizan engleskih demokratskih institucija, primer je najsjajniji toga naglog preokreta liberala. Njegovi nacionalistiki lanci ine vrlo jak utisak, ak i na vladine krugove. To je prvi put da jedan ruski novinar ima uticaja na svoju vladu. Na nesreu, to je bio koban uticaj. Ohrabren pribliavanjem jednog dela liberala i slavenofila, vlada primenjuje za periferiske provincije reakcionarnu politiku. Ona reava da primeni u Poljskoj sistem rusifikacije, koji su Nikola Miljutin i Georgije Samarin preporuili i stvarno primenjivali u zapadnim provincijama, na severozapadu, u Litvaniji i u Beloj Rusiji, na jugozapadu, u Ukrajini, gde, posle zavretka poljskog ustanka, vlasti behu objavile rat polonizmu i katolicizmu uzimajui u zatitu elemente nepoljske i nekatolike. Ta politika, koja se naslanjala na nie socijalne klase, imala je demokratski karakter, to objanjava odobravanje ljudi kao N. Miljutina i Samarina. Ali ovi nisu nikako mislili da primene u pravoj Poljskoj jednu politiku zamiljenu za zapadne provincije i koja, presaena u sredinu potpuno Poljsku, imala je da d oblike isto reakcionarne i da se osniva samo na nasilju. Ova primena je delo kneza erkaskija koji posle smrti N. Miljutina 1866 njega nasleuje, poto je dotle bio njegov najblii saradnik. Njegova primena ini da odnosi izmeu Rusije i Poljske postaju sve zategnutiji, naroito za vreme sledeeg perioda, izmeu 1870 i 1880. U Ukrajini, gde funkcionie od 1864 sistem rusifikacije, ve ispraktikovan u severozapadnim provincijama, vlada se stara da sprei upotrebu lokalnog jezika, maloruski logor. Ukrajinski nacionalisti nisu jo separatisti, i ako ih Hatkov ve optuuje i vodi kampanju protivu njih na samom terenu .Ali potreba za emigriranjem, kao to e uiniti M. Dragomanov, da bi se spasao od kinjenja vlasti i aktivnost koju emigranti razvijaju u Galiciji, uticae snano da razviju separatistiku ideju u Ukrajini od 1875 godine. U Baltikim provincijama i u Finskoj takoe, politika rusifikacije se primeuje od 1864. U pravoj Rusiji, na suprot, Aleksandar II pokazuje se sve vie progresista i nastavlja jo sa reformama. Godine 1864 on osniva zemstva. U 1866 on zavodi novu pravnu organizaciju, koju zapadne provincije: Poljska, Litvanija, Bela Rusija, Ukrajina ne uivaju. U 1865 on osloboava tampu prethodne cenzure, a 1866 on prima veoma blagonaklono izvetaj ministra finansija, Rejterna, u kome ga potsea da podnese reforme, dodeljujui mirno narodu ono to on trai da ostvari silom, t. j. ukidanje zastarelih formula i ukorenjenih zabluda, jedine su

520

sposobne da preduprede revoluciju; i u kome se trudi da prikae da realizacija reformi apsolutno je potrebna za ekonomsku i finansisku konsolidaciju Rusije. Aleksandar je sauvao svoju naklonost prema ministru24 i ostavio ga da vodi jednu naprednjaku ekonomsku i finansisku politiku. Za vreme od esnaest godina koliko je bio na vlasti, od 18621878, Rejtern se naprezao da preporodi Rusiju, dravu zaostale agrikulture u industrisku zemlju. On se starao takoe da olaka transport cerealija, koje su glavni deo ruskog izvoza, spajajui eleznikom mreom velike proizvoae centre sa glavnim izlazima, kopnenim i morskim. Za vreme stupanja na presto Aleksandra II, Rusija je imala samo 977 vrsta eleznike pruge ije su glavne linije bile Moskva-Petrograd i Varava-Be. Rejtern reava da spoji ne samo plodne krajeve Volginog bazena, Nove Rusije i centra sa jednim pristanitem na Baltiku, prolazei preko Moskve, ve i Moskvu sa Crnim Morem. On ustupa ovu prugu jednoj grupi kapitalista, a ijem je elu stajao francuski Kredi mobilije sa bankarem Pererom. Ova prva koncesija ne daje dobre rezultate, ali vladavina Aleksandra II ne ostaje manje verna, sve do svoga kraja sistema koncesija: 1881 godine od 21.000 vrsta novih pruga 93% pripada privatnim kompanijama, ijim obligacijama vlada garantuje interes 5%. Izmeu 1868 i 1875 razvijanje eleznikih pruga nastavlja se najaktivnije 10.500 vrsta su sagraene u tome periodu. Poljoprivredni centri su spojeni sa pristanitima kao i ugljeni bazeni na Donu. eleznice, prvi put, donose zaradu. Cena itu belei zamanu osu i seljaci se razvijaju od nekadanjih domaih ekonoma u ekonome-trgovce. Izvoz cerealija od 4550 miliona puda godinje, krajem vladavine Nikole I od 69 miliona po krimskom ratu i od 76 izmeu 18611865, ini od 18761880, verovatno zbog razvijanja eleznike mree i krenja nove zemlje, jedan ogroman skok i dostie 257 miliona puda. Rejtern se bavi i organizacijom privatnog kredita. On se ne zadovoljava da reorganizuje Dravnu banku, on hrabri stvaranje privatnih banaka. Ako se veina njih pojavila izmeu 18631877, ima se blagodariti njegovoj politici. Tako, dok se unutranja politika koleba i naginje da bude konzervativna, ak reakcionarna, ekonomska politika ostaje progresivistika. To je konstrast koji e odtada, biti uvek primeen u Rusiji. Reakcija. 4/16 aprila 1866 student Karakozov pokuava atentat na ivot imperatora. Od tada, Aleksandar II naginje sve jasnije ka politici konzervativnoj. Reakcija se osea naroito u podruju kolskom i sudskom a i u tampi. I ako se Karakozov, kome njegovi prijatelji ne odobravaju ideju o atentatu na vladara, reio sam da izvri atentat, reakcionarni savetnici imperatorovi ne proputaju a da ne okrive svu omladinu i politiku Golovina, liberalnog ministra
24

Rejtern je sa grofom Aleksandrom Aldlerbergom, Ministrom Dvora, Gorakovom, ministrom spoljnih poslova od 1856 i D. A. Miljutinom, ministrom rata od 1862 u malom broju ministara koji su umeli da sauvaju za vreme dugih godina poverenje Aleksandra II.

521

prosvete. Raport naroite komisije, odreene da ispita sluaj Karakozova, kojoj pretsedava grof Muravjev, otkriva irenje revolucionarnih ideja meu kolskom omladinom. Golovin je primoran da d svoju ostavku i zamenjen je svojim protivnikom, grofom D. A. Tolstojem. 13/25 maja 1866 jedna carska naredba upuena pretsedniku ministarskog saveta Pavlu P. Gagarinu izjavljuje: da mlade treba da bude podizana u duhu religioznih istina, potovanju svojine i ispunjavanju glavnih zakona graanskog reda, energino osuuje grlate kritiare plemstva i poziva oeve porodica da pomau vladu u njenome delu vaspitanja omladine. Grof D. A. Tolstoj koji ostaje ministar od 18661880 rasipa svu svoju aktivnost na primeni toga programa, trudei se da uniti ili bar da oslabi efekat reformi njegovih prethodnika. Pre svega, on pokuava da osujeti uticaj zemstva na osnovnu nastavu. Ne smejui da menja odmah zakon od 1864, on poinje od 1869 da nadgleda kolsku politiku zemstva preko naroitih inspektora koji, uvedeni u svojstvu stalnih lanova kolskih saveta distinkta, meaju se u postavljanje uitelja, kontroliu kolsku nastavu zemstva, otputaju uitelje koje optuuju da rade protivu vlade, religije i morala, i prema tome da su tetni po uenike. Zatim, smatrajui da je taj sistem inspekcije nedovoljan, on se reava da izmeni organizaciju osnovnih kola, postavljenu od Golovnika. Njegov nacrt da pretvori kolske savete u birokratske ustanove, upravljane od crkvenih inspektora, nailazi na jednu nepredvienu prepreku, pretenzije plemia, koji uspevaju da budu sasluani od imperaratora, i on dobija naredbu da poveri upravu kola pretstavnicima plemia. Tako novi statut narodne nastave (1874) daje pretstavnicima plemstva u vladi i distriktima pretsedniki poloaj u raznim kolskim savetima. Upravitelji osnovnih kola ostaju stalni lanovi saveta, vrioci administrativnih dunosti, ali podreeni kontroli pretstavnika plemstva. Inspektori osnovnih kola zadravaju svoju ulogu u savetu distrikta. S druge strane, Tolstoj, koji upravlja u isto vreme poslovima Pravoslavne crkve, kao glavni pretstavnik Svetoga Sinoda, i poslovima ministarstva prosvete, podrava svom svojom moi parohijske kole, upravljane od svetenstva. Ne samo da klerikalni uticaj osvaja u javnoj nastavi, ve i vlada pretpostavlja klerikalne kole javnim kolama naroito kolama zemstva, plod spontane inicijative ruskoga drutva. Ali naroito u srednjoj nastavi, gde se mlade ui i obrazuje svoj karakter i svoje ideje, Tolstoj vri kontra-reforme. Jedan deo tampe saglasan je sa imperatorom i Tolstojem u potrebi da se menja program. Katkov i S. M. Leontjev, glavni urednici Ruskij Vestnik-a i Moskovskija Vjedomosti, meu najvatrenijim pristalicama su za tu reakciju. Nekada liberal i pristalica reformi, Katkov je iz osnova iskrenuo svoj stav, pod uticajem razvijanja ideja u svojoj mladosti, i naroito, to se videlo, pod uticajem poljskoga ustanka 1863. On je postao dua reakcionarne partije koja hoe da dominira imperatorom, da spreava nove reforme i da ukida one koji su ve sprovedene. Sa Leontjevim on optuuje mlade da podlee duhu nihilizma i materijalizma, to pripisuje ravoj

522

organizaciji nastave i vaspitanja, i on poziva novog ministra prosvete da snanom rukom zaustavi dekadenciju kole i da obuzda mlade primoravajui je da ui, i da napusti politiku. U programu kolskom, on trai da se ukinu prirodne nauke, koje smatra za tetne, jer vode mlade materijalizmu, redukciju politike istorije i istorije knjievnosti, a asove tako dobijene upotrebiti za produbljenu studiju klasinih jezika, ne samo latinskog, ve tako isto i grkog, za ije znanje veruje da je vano za Ruse, jer Rusija je blia grkoj civilizaciji nego rimskoj. Studija jezika i knjievnih dela staroga veka naviknue uenike, mislio je on, na precizna znanja i nee povlaivati nepotrebno teoretisanje. Kao Katkoz, Tolstoj vidi u klasinim studijama sredstvo za borbu protivu nezavisnosti duha studenata, i koncentriui njihov razum i njihovu matu na klasinu kulturu, on se nada da e skrenuti njihovu panju sa savremenih dogaaja. Tako gledajui na stvari, on zamilja potpunu reformu srednje nastave. Na osnovu dokumenata i izvetaja direktora gimnazija i kuratora kolskih srezova, on sastavlja jedan projekat koji prvo pregleda jedna komisija pod pretsednitvom grofa Stroganova, zatim komitet naroito sastavljen pri Carskome savetu, i koji posle produbljenih diskusija, najzad 1871, podnet je plenumu toga saveta. Opozicija je iva. Veina od 29 lanova izraava se protivu srednje nastave bazirane na klasinim studijama. Opozicija kritikuje naroito lan projekta koji spreava pristup na univerzitet mladiima koji nemaju diplomu klasine gimnazije: Ne moe se smatrati za pravo, primeuje opozicija, da pristup na univerzitet, u ovo vreme napretka nauke, bude spreen mladiima koji su odlino studirali te nauke, to jest pozitivne nauke, a da se primaju samo oni koji su studirali klasine jezike, mrtve jezike. Na suprot njima, manjine od 18 lanova prima projekat i naroito, tu zabranu protivu koje se die veina. Na njihovu stranu stavlja se Aleksandar Drugi, i projekat Tolstojev postaje novi statut gimnazija i progimnazija, obnarodovan od imperatora 30 jula11 avgusta 1871 g. Gimnazija postaje u sutini klasina kola. Uenici poinju da ue latinski jezik od prvog razreda, a grki od treeg. Dva asa dnevno su posveeni studijama starih jezika. Na suprot tome, prirodne nauke su izostavljene, a politika istorija, istorija knjievnosti i ivi jezici su skraeni. U studijama starih jezika, zadrava se naroito na uenju gramatika, na vebanju prevoda sa ruskog na klasine jezike. Opta kultura je rtvovana produbljenom znanju grkog i latinskog, i mladii izlaze iz gimnazije jaki u prevoenju, ali sa vrlo povrnim znanjem u svim ostalim predmetima. Njihovo intelektualno razvijanje trpi zbog toga. Da bi se bolje postigao politiki cilj reforma i otstranili uenici od ekstremnih politikih ideja, preteranom klasicizmu pridodata je stroga disciplina, koja potsea na ivot u kasarni. Uenici treba da se naue da slepo sluaju svoje stareine i da bez pogovora vre sve njihove naredbe. Direktori gimnazija, iji su prerogativi jako proireni, imaju pravo nadzora nad profesorima, a i pedagoka

523

vea njima su podreena. Najzad sam ministar obraa naroitu panju na ujednaenost u nastavi i na izbor knjiga kolskih. Nikakav udbenik ne moe se upotrebljavati bez njegove prethodne dozvole. Tako su izbaene sve knjige iz srednjih kola, koje nisu odgovarale gleditima vlade. to se tie realnih kola, u kojima se naroito predavala matematika i crtanje njihov je statut odobren od imperatora 15/27 maja 1872, uenicima ovih kola spreen je pristup na univerzitete, i oni mogu produiti svoje studije samo na viim tehnikim kolama. Ali tih kola nije bilo dovoljno, i zato veina mladia pretpostavlja gimnazije. Za vreme elaboracije te reforme, kao i posle njenog obnarodovanja, prosveeni krugovi i organi nezavisne tampe Vjesnik Evropi, Peterburgskija Novosti, Golos protestvuju energino, ali uzalud. Ministar se starao da se sloi sa gleditem cara, i njemu je samo u toliko bilo do toga klasinog sistema, ne da obrazuje mlade, ve da napada revolucionarne tendencije. Sa ne manje upornosti vodi on skrivenu borbu protivu univerzitetskog statuta od 1863. Neredi koji izbijaju s vremena na vreme meu studentima, i koji su u tesnoj vezi sa napredovanjem revolucionarnog pokreta, njemu pruaju izgovor uvek zgodno doao, da udari na autonomiju univerziteta. Godine 1868, on dobija od imperatora ovlaenja da za prazne katedre postavi svoje kandidate, od kojih su neki ve uzalud moljakali svoje kolege da glasaju za njih. 1879 on objavljuje naredbu o dunostima inspektora univerziteta, protivu principa statuta od 1863. Kao to su Katkov i Leontjev bili inspektori za reformu srednje kole, tako je profesor Moskovskog univerziteta Ljubilov bio potstreka i savetnik ministra u borbi protivu univerzitetske autonomije. Nakon kampanje u tampi koju je vodio protivu autonomije univerziteta, Tolstoj se reava da izmeni statut od 1863. Posle univerzitetskih nemira 1874, specijalni komitet, sastavljen od ministara kojima su zavisni razni prosvetni zavodi, objavljuje potrebu: da se imenovanje profesora univerziteta poveri ministru, da se proiri kontrola vlade i na univerzitetsku nastavu, da se uvede stroga disciplina na univerzitetima i podesi primanje studenata tako, da se mogu udaljiti osobe neeljene i siromane. Prema tome, jedna naroita komisija, pod pretsednitvom jednog lana Carskog saveta, Deljanova, bila je odreena 1875 godine da ispita situaciju univerziteta. i da pripremi jedan projekat reforme. Ljubinov, kao lan te komisije, odlazi u drutvu jednog od svojih kolega, Georgijevskog, da se obavesti na licu mesta, po raznim univerzitetima. Oba lana su svuda vrlo hladno doekana i iz straha od neprijateljskih manifestacija studenata, ne smeju da prisustvuju predavanjima profesora. U komisiji izabrani rektori univerziteta jednoglasno brane statut od 1863; univerzitetski saveti, s druge strane, zapoinju upornu borbu za odbranu svoje autonomije. Samo Tolstoj ne menja svoj stav. Njegov projekat novoga statuta je predat 1880 na ocenu Carskome savetu. Ali zbog njegovog povlaenja, koje dolazi ubrzo, i zbog promene politike njegovih sledbenika, Saburova i barona Nikolaja, ukidanje univerzitetske autonomije je odloeno do vladavine Aleksandra Treeg 1884. g. U isto vreme kada u prosveti, reakcija se istie i u

524

administraciji i u pravosuu. U trenutku kada Tolstoj nasleuje Golovnika, stari komandant andarmerije, knez V. A. Dolgorukij je zamenjen jednim mladim eneralom, vrlo uticajnim na Dvoru, grofom P. A. uvalovom. Sa ovim, ministar unutranjih dela P. A. Timaev i ministar dobara, eneral Zelenkij su dua reakcije koju Aleksandar Drugi sprovodi kroz nazadnu politiku. Na njihov savet, i ruei duh i slovo nedavnih reformi, prava guvernera su odjednom proirena. Ministra pravde, Zamjatina, liberala, koji je nedavno sproveo pravnu reformu, na nagovaranje uvalova, imperator zamenjuje grofom Palenom, reakcionarem. Palen, koji nema pojma o svojim novim funkcijama, radi na tome da potini sudove administraciji. Regrutuju se sudije meu sudskim inovnicima koji uivaju naklonost vlade, jer se dotle prebacivalo sudovima za suvie blago suenje. Istraga zloina protivu drave bila je voena naroitim propisom od strane andarmerije, a od 1871 optueni je mogao, bez presude odgovarajueg suda, biti prognan po prostom reenju administracije. 1874 kazne predviene za politike zloine pootrene su za vie stepena, a 1878 one su prele u nadlenost vojnih sudova, koji primenjuju lan 279 Zakona o vojnom pravosuu, t. j. u gotovo svima sluajevima, kaznu smru. U toku vremena, preduzete su mere da se oslabe advokatske korporacije, predmet draenja reakcionara koji nisu mogli da se naviknu na slobodne rasprave. Sloboda tampe nestajala je malo po malo. Ve privremeni pravilnik od 1865, i ako tvrdei da ukida prethodnu cenzuru, zadrao je mnoga ogranienja: knjige su imale biti predate nekoliko dana pre njihovog pojavljivanja cenzoru koji je mogao bilo da zadri njihovo publikovanje, bilo da trai delimino ili celo izostavljanje jednog sumnjivog pasusa. Od 1866, kako su sudovi poeli da oslobaaju novinare, vlada prestaje da im predaje novinarske krivice, da bi se obilno koristila merama ogranienja u administraciji listova: oduzimanje prava objavljivanja privatnih oglasa; zabrana prodaje listova na broj i posle dve opomene obustavljanje izdavanja lista privremeno ili za svagda. 1873 godine ministar unutranjih poslova dobija pravo, da bi predupredio novinarske krivice, da zabrani listove da govore o pojedinim savremenim goruim pitanjima; malo po malo, on dolazi do toga, da sastavlja listu zabranjenih tema i da ih poverljivo dostavlja direktorima listova. Prirodno, radikalna tampa je prva rtva tog pritiska. Sovremenik, Ruskoje Slovo, koji su propagirali tenje koje je osuivala carska naredba upuena pretsedniku ministarskog saveta Gagarinu, od 1866 zabranjeni su po naroitoj naredbi imperatorovoj. ak i slavofilski listovi imaju velikih tekoa. Vladina nepopustljivost primorava obustavljanje publikacija Moskva 1867 i Moskvitjanin Ivana Oksakova. Ista sudbina postie Vest list aristokratije koji radi za ponovno seljako ropstvo. Vestnik Evropi, liberalni meseni asopis, moe da se pojavi 1866 samo zato to se pretstavlja kao istoriski asopis, i kad 1868 on se pretvara u politiki organ, on se odrava blagodarei jedino krajnjoj obazrivosti. I ako se Otaestvenija Zapiski, organ Populista koji 1866

525

zamenjuje zabranjeni Sovremenik, bavi radije, u duhu ideje vodilje toga lista, socijalnim pitanjima i izbegava politika pitanja, kao ona naroito opasna o ustavu, doivljuje mnoga kinjenja od strane cenzure. Liberalni dnevnici Golos iz Petrograda i Ruskija Vjedomosti iz Moskve, vre izvestan uticaj sedamdesetih godina. 1876 stvara se Novoe Vremja A. S. Suvorina, koji uiva, u svome poetku, reputaciju liberalnog organa. Samo Moskovskija Vjedomosti i Ruskij Vjestnik Katkova i Ljubinova i docnije, Grodanin kneza Meerskija, koji su bili glavni protivnici reformi Aleksandra Drugog, promakli su gromovima cenzure. U opozicionoj tampi, t. j. u celoj tampi, osim listova Katkova i zvaninog Severnuj Kurjer, primorani su da pribegavaju svima moguim izvrdavanjima da bi mogli da izraze ne samo radikalna i socijalna miljenja, ve ak i liberalna shvatanja. Stvorila se neka vrsta preutno ugovorenog jezika (Ezopov jezik) koji obrazovana publika razume vrlo dobro. Otuda knjievna kritika ostaje, kao u vreme Nikole Prvog, glavni oblik politike literature. N. K. Mihajlovskij, koji nastavlja originalu dinastiju Belinskija, Dobroljubova, Pisareva, ernievskija, intelektualni je voa mlade generacije. Dela Gleba Uspenskog, najznaajnijeg i najtalentovanijeg izmeu knjievnika populista, ne analizira samo, sa velikim produbljivanjem, ivot malovarokih graana i seoski svet te prelazne epohe, ve su to u isto vreme i romani sa tezom. Izmeu svih tadanjih knjievnika, Saltukov edrik se izdvaja snagom i originalnou svoga talenta. Njegovi Gubernskije Oerki (Provincijski zapisi), objavljeni 18561857, galerija tipova ruske provincije pre reforme Aleksandra Drugog, ve su ga napravili slavnim. On uspeva u satiri, koja odgovara naroito dobro osobinama nekog stila. Nepotpuno i nepravilno ostvarenje reformi, stalna izvrdavanja upravljaa, sve vea suprotnost izmeu liberalne frazeologije i konzervativnog duha, policiske mere, novi tipovi koji se, sa reformama, pojavljuju u birokratiji, tampa i advokati, sve one figure javnoga ivota, psihologija propaloga plemstva nude neiscrpne motive satire. Njegova dela su toliko zasiena aluzijama na zlo toga vremena, da nam je neki put teko da naemo odgonetku, kao da se to tie Aristofanovih komedija. Za itaoce koji su nestrpljivo oekivali njegove publikacije u sveskama Oteestvenija Zapiski, zatim, posle zabrane ovog asopisa, u Vestniku Evropi, glavna privlanost je bila ba u tim tananostima aluzija, koje kriju znaenje i najpodozrivijoj cenzuri. Kao to se trebalo i oekivati, rat na Orientu 18771878 u javnom miljenju podie patriotska oseanja. Ali ova oseanja okreu se protivu vlade, kada se doznalo za pronevere, nedovoljnost snabdevanja vojske i strunu nesposobnost ruskih enerala. Javno mnenje oajava zbog razoarenja Berlinskog Kongresa koji, posle mira u San-Stefanu, zakida Rusiji veinu plodova njenih pobeda. Slavofili ustaju protivu vlade. Ivan Aksakov je prognan iz Moskve zato to je izjavio na javnoj sednici Slovenskoga drutva da gadne vesti primljene iz Berlina gore od srama i ranjave savest ruskoga naroda koji se uzbuuje, apue, buni se ..., i eka jedno reenje ozgo. Ako bi bilo preterano govoriti o

526

uzbuenju naroda ruskog, nije bilo sumnje o uzbuenju prosveenoga sveta; ali ono dolazi u mnogome otuda to se tako lako dalo bugarskom narodu, ni najmanje ne pripravljenom za politiki ivot, ono to ba car nije hteo da d ruskome narodu: ustav i narodnu skuptinu. Uzbuenje je naroito jako u liberalnim krugovima zemstva. I ako se vlada upinje svim sretstvima da smanji njihov znaaj, skupovi zemstva su prilika za javne izjave, isto politikog karaktera, kao to na drugoj strani ini tampa, pozorite, nauni kongresi i t. d. Pokret u korist ustava nagovetava se uskoro meu liberalnim lanovima provincijskih skupova. Tajni sastanci, na kojima se raspravljaju savremena pitanja, obavljaju se esto na jugu Rusije, u Kijevu, zatim u Harkovu. Vlada im sama prua priliku da se javno dozna njihovo miljenje, kada, posle jednoga govora carevog u Moskvi, ona poziva drutvo, jednim apelom objavljenim u Vladinom Vesniku da je pomogne u borbi protivu progresa revolucionarnog pokreta. Grupa ustavotraitelja hita odmah da predloi svima podruinama zemstva, u kojima ima njenih pristalica, da odgovore vladi jednom adresom imperatoru. U zemstvu u ernigovu, I. I. Petrunkevi dri govor naroito jasan i lien svih sumnja. Znai potpuno ne poznavati razvijanje i irenje ideja, kae on, kada se moe pretpostavljati da stroge mere mogu biti sposobne da ugue ideje, podrazumevajui tu i ideje anarhistike. Borba protivu razornih ideja mogla bi biti mogua samo ako drutvo ima odgovarajue oruje. To je oruje: re, tampa, sloboda miljenja, slobodna nauka, ali to se ne moe nai u Rusiji. Javno miljenje rusko ne postoji, jer nema ime da se izrazi. Ono to ne dostaje, to je tampa, bez straha od gonjenja, jedino zauzeta interesima drutva, njegovim pacifistikim razvojem, njegovim ivotnim potrebama i opasnostima u koje bi moglo eventualno da srlja, da budi oseanje nezavisnosti, istinkt za samoodranjem i elju da se sauvaju temelji politikih reima. Poto je izneo kako su novi zakoni bili izoblieni u primeni, kako klasini sistem grofa D. Tolstoja dovodi u pitanje prosveivanje mladih generacija, Petrunkevi poziva zemstvo da konstatuje, sa neizrecivom tugom, njenu potpunu nemo da preduzme mere, ma kakve one bile, u borbi protivu zla.U svojoj adresi zemstvo Tverske gubernije konstatuje da imperator, u brizi za sreu bugarskog naroda, dao mu je jedan pravi serf-government! zemstvo se bojalo da upotrebi re ustav , neprikosnovenost prava linosti, nezavisnost pravosua, slobodu tampe, i izraava elju da vidi ruski narod koji je trpeo, sa toliko dobre volje, sve tekoe rata, da uiva iste koristi, a to e biti jedino sposobno da mu osigura, prema reima imperatora, postupno, mirno i zakonito razvijanje. Vlada je odgovorila zabranom zemstvu da diskutuje o slinim pitanjima. Njeni liberalni lanovi nastavljaju ipak da se sastaju. 1879 godine oni pokuavaju da stupe u pregovore sa revolucionarima, koji su ve poeli svoju teroristiku akciju. Oni pokuavaju da ih prelome da obustave atentate, dok oni sami ne pokuaju, miroljubivim sretstvima, da utiu na vladu. Ali njihova nemo

527

je i suvie oevidna, i emu se moe nadati od njihove adrese imperatoru? Petrunkevi, koji je pokuao sa pregovorima, uhapen je uostalom u aprilu 1879 i izgnan iz june gubernije ernigov u daleku severnu guberniju Kostromu. Ipak, veza je od sada vaspostavljena izmeu revolucionarnih i liberalnih pokreta. Teroristiki revolucionarni pokret. Neuspeh pohoda u narod bio je ubedio revolucionare u nemogunost, ne samo da pripreme jednu skoru pobunu, ve ak ni da vre potrebnu propagandu za socijalnu revoluciju. elja da osvete svoje drugove pohapene ili pogubljene, i potreba da se organizuju radi borbe protivu vlade, naterala ih je da osnuju jednu tajnu organizaciju, moniju nego njihovi nekadanji razbacani klubovi. Prvi pokuaj u tome smislu, u Moskvi, 1876 od propagatora populista koji su se hteli sloiti samo pacifistikim sretstvima, nije uspeo. Drugi, pokuan iste godine, u Petrogradu, od populista revolucionara, sreniji je. Jedno udruenje, koje uzima ponovo ime Zemlja i sloboda, ve noeno od jedne grupe esetih godina, skuplja preivele iz revolucionarnih udruenja, pod upravom branoga para Natanson i Aleksandra Mihajlova. Ono sadri jednu centralnu direkciju zvanu docnije centralni komitet, podeljen na vie sekcija, intelektualnu, radniku, seljaku, i jednu grupu za rasturanje. Centralna direkcija imala je za cilj, preko organizacije i preko pobune da priprema bune. Grupa za rasturanje treba da pomogne oruanom silom u susretima koja postaju sve ei sa vlastima. Njena prva javna manifestacija bila je 6/18 decembra 1876 pred katedralom Majke Boje Kazanske. Ova demonstracija, za koju su se nadali da e biti velianstvena, ostala je dosta skromna. Malo radnika uzima uea, mladi manifestanti su rastureni bez tekoa i voe, pohapene, platile su teko ovaj pokuaj, bilo izgnanstvom, bilo sa ak pet ili deset godina robije. Ipak, revolucionarna akcija u gradovima produava da nalazi vie privrenika nego pacifistika propaganda po selima, i delo grupe za rasturanje, ka kojoj je upuena teroristika grupa, poinje da zauzima najvanije mesto. Jedan dogaaj, koji izaziva neobini utisak na publiku, belei novu etapu u istoriji revolucionarnog pokreta. Jedan od mladia uhapenih na manifestaciji ispred katedrale Majke Boije Kazanske, u Petrogradu, Bogoljubov, osuen na petnaest godina robije, odbija da skine kapu ispred enerala Trepova, efa policije prestonice, prilikom njegove posete zatvoru. Trepov ga udari i naredi da mu se d sto udaraca knutom, i ako su politiki zatvorenici bili osloboeni telesne kazne. Drugi zatvorenici, koji su izrazili svoje bunjenje kricima i larmom, tako isto su zlostavljani od andarma i vojnika. U isto vreme kad i za ovo surovo postupanje, javnost saznaje u kakvom su oajnom stanju drugi zatvorenici, kao neki Deiskin, zatvoren u mranoj eliji, u gomili izmeti, po kojoj gamiu crvi. Prirodno, tampi je zabranjeno da govori o ovim stvarima i jedna komisija naimenovana od imperatora ne nalazi nita. Tada jedna mlada devojka, Vera Zazuli, uzima na sebe da osveti javno ismejanu savest. 24 januara 5 februara 1878 ona se prijavila kod Trepova sa nekom molbom u vreme kada eneral prima, i ozbiljno ga rani jednim revolverskim metkom. Njeno suenje imalo je

528

ogromnog odjeka, ne samo u Rusiji, ve i u inostranstvu. Umesto da je brani, njen advokat, Aleksandrov, iznosi pravu optunicu protivu vlade, kao da je Trepov optueni. Vera Zazuli bila je najzad osloboena. andarmi pokuavaju da je uhapse, ali jedna kola ekaju je na izlazu iz suda, i posle velikog metea revolucionari uspevaju da je otmu od policije i da je prebace preko granice. Udruenje Zemlja i sloboda uzima na sebe odgovornost za atentat i preti nastavljanjem borbe. Era terora poinje. Jedna od prvih rtava je eneral Mezencev, komandant andarmerije, na kome se Stepnjak (Kravinskij) osvetio 4/16 avgusta 1878 za pogubljenje Kovalskog. I ako se atentat desio u jednoj od najivljih ulica Petrograda, u Talijanskoj ulici, njegovi izvrioci uspeli su da umaknu. Na jugu Rusije, teroristika doktrina nailazi kod revolucionara na jo bolji prijem. Na jugu su u stvari prvi put teroristi bili izvedeni pred vojni sud. Ovi sudovi su osudili na smrt: mladoga i oduevljenoga Valerijana Osinskoga; jednog vlasnika milionskog imanja, Lizoguba, koji nije uestvovao u pokretima, ali je bio dao revolucionarima sve svoje imanje; Kovalovskog ve pomenutog koji je pucao na andarme, pri pretresu njegovog stana; i mnogo drugih jo. 9/21 februara 1879 revolucionari odgovaraju na mnoga pogubljenja i hapenja izvrena u Kijevu, u Odesi i u Harkovu, ubijajui guvernera-enerala Harkova, kneza Kropotkina25. 1/13 marta iste godine, Mirskij pokuava uzaludno da ubije Mezenceva, enerala Drentelna koji je potpisao mnoga hapenja, istrage i doivotna izgnanstva. Listok, organ Zemlje i slobode izjavljuje da teror nije samo za revolucionare sretstvo osvete njihovih pogubljenih drugova ili instrument legitimne odbrane, ve jo i oruje vrlo osetljivo koje primorava vladu da shvati svu nemo upravnog sistema u prisustvu jedne opasnosti, iji je izvor nepresuiv i nepoznat. U toj atmosferi opteg nereda, jo vie pootrenoj hapenjem liberalnih inovnika, desio se 2/14 aprila 1879, prvi po datumu od sistematskih atentata na linost carevu. Dok se Aleksandar Drugi etao, jedan propagandist, Solovjev, pokuao je da ga ubije. Doavi posle dogovora sa svojim drugovima, naroito za to iz Samare u Petrograd, on ispaljuje pet metaka od kojih ni jedan nije pogodio imperatora. Uhapen odmah, pogubljen je 29 maja 10 juna iste godine. Njegovi drugovi su reeni da nastave delo, ali njihova namera nailazi, u samim krugovima revolucionara, na uporne protivnike. Od izvesnog vremena, lanovi Zemlje i Slobode su podeljeni; jedni, kao mladi Plehanov, pristalice su propagande, drugi opet za teror. Sukob postaje otar, najistaknutiji revolucionari se skupljaju na jednom tajnom kongresu, od 17/29 juna do 21 juna 3 jula 1879 u Lipeku, banji Voroneke gubernije, da bi prodiskutovali pitanje carevog ubistva. Suprotno od njihove prethodne izjave, oni reavaju, naroito na navaljivanje A. eljabova, da teror ne treba da bude orue legitimne odbrane i osvete ve jedan postupak aktivne borbe za politiku slobodu svih i za
25

Roak slavnog anarhiste.

529

parlamentarni reim koji bi nam za sve bio garantija. Nosioci ove rezolucije dolaze u Vorone, gde se sastaju sa protivnicima terora, predvoenim od Plehanova. Ovaj prekida sve veze sa teroristima i rascep partije je izvren. Ni jedna od dveju novih organizacija ne zadrava staro ime Zemlja i Sloboda. Pristalice terora, vrativi se u Petrograd u oktobru 1879, osnivaju novo udruenje Narodnaja Volja. Njihovi protivnici, koji sebi stavljaju u glavni zadatak socijalnu propagandu, i za kraj agrarnu revoluciju, nazivaju svoju grupu ernij Peredel (Crna podela) t. j. Opta podela. Narodnaja Volja, najaktivnija od dve organizacije, dolazi prirodno u prvi plan. Plehanov i njegovi drugovi, Vera Zazuli, Stefanovi, Dej emigriraju. U inostranstvu oni postavljaju temelje ruskom marksizmu i osnivaju rusku socijal-demokratiju Grupa Oslobodenija Truda. Na suprot ovome, iz grupe Narodna Volja izdvaja se ruska socijalnorevolucionarna partija (Narodniki). Centralni egzekutivni komitet Narodnaja Volja poinje sa irenjem poziva imperatoru u kome se trai politika sloboda i parlamentarni reim. U isto vreme, 26 avgusta 7 septembra 1879, komitet reava da za metu terorizma ne uzima vie visoke funkcionere ili gubernatore-enerale, ve lino samoga imperatora, ako mu ne da satisfakciju na njegova glavna traenja. Komitet e trebati dve i po godine da izvri svoj plan. Mnogobrojni atentati, koji pokazuju mnogo energije i dovitljivosti od strane revolucionara, reaju se do 1/13 marta 1881. Centralni komitet, koji nema vie od 30 lanova, uspeva da daje utisak jedne mone i nedokuljive organizacije, opasnije u oima vlade, nego to su ikada bila druga revolucionarna udruenja. Sa druge strane, taj komitet stvara, u najrazlinijim drutvenim krugovima, ivu nadu za pretstojee politike promene. Na sve strane, blagodarei utisku koji je znao da stvori, on susree, ne samo simpatizere, ve ak i sauesnike, gotove da mu dadu pravu podrku. Atmosfera opte naklonosti obrazuje se oko ovih atentata; ona ne samo da olakava pripremanje i realizaciju njihovu, ve ini da se zloinci sakrivaju od policije. ak i jedan funkcioner Tree sekcije, t. j. politike policije, primljen je za lana revolucionarne partije, i obavetava na vreme svoje prijatelje o pretresima i hapenjima koja im prete. vrsto reeni da ubiju imperatora, lanovi Narodne Volje ne poputaju posle toliko neuspeha. Atentati se ponavljaju i uvek na najneoekivaniji nain. Prvo, teroristi pokuavaju da bace u vazduh voz, koji treba 19 novembra 1 decembra 1879 da dovede imperatora sa Krima u Petrograd. Oni stavljaju bombe na mnogobrojna mesta. Sofija Perovskaja, erka enerala-guvernera Petrograda, lino stavlja jednu bombu, sa neobinom hrabrou, blizu Moskve. Ali neke bombe nisu eksplodirale, druge su otetile samo jedan voz, u kome nije bio imperator. Posle izvesnog vremena 5/17 februara 1880, nijedan novi atentat ne uspeva da ubije imperatora u njegovoj rezidenciji, u Zimskom dvorcu. Jedan stolar, Halturin, koji je radio u Dvorcu, stavio je svoje usluge centralnom komitetu. On je bio zamislio da baci u vazduh trpezariju carevu, dva sprata iznad odaje za poslugu. eljabov je sa panjom primio taj plan, u sluaju ako atentat na imperatorov voz ne bude uspeo. Malo po

530

malo, Halturin je mogao da sakupi u toj odaji dosta dinamita da bi bacio u vazduh u isto vreme meusprat u kome je bila dvorska garda, i iznad njega, trpezariju imperatorovu. On je mogao da sakupi jo i vie dinamita da policiji nije doao do ruku, prilikom hapenja jednog revolucionara, jedan plan dvora, na kome je imperatorova trpezarija bila obeleena jednim krstom. Najstroiji nadzor vren je nad svima koji su ulazili u dvor i prenos dinamita bio je veoma otean. Najzad, bilo je reeno da se pree na stvar u trenutku kada car bude seo za sto. Halturin, poto je zapalio svoje fitilje, izaao je iz dvorca da vidi rezultat dela. Eksplozija je bila strana, ubivi 11 vojnika, ranivi 56 i poruivi carevu trpezariju. Ali samo caru ne bi nita, blagodarei zadocnenju jednog visokog gosta, kneza Aleksandra Batemberga, koji je javio da e doi pola sata docnije. Tek to je bio preao prag odaje, desila se eksplozija, i tako se samo uplaio. U proklamaciji, koju je komitet objavio posle toga neuspeha, izjavljuje se da se borba nastavlja dok god car ne bude predao organizovanje javnoga ivota jednoj Ustavotvornoj skuptini slobodno izabranoj, i iji su lanovi dobili mandate od svojih glasaa, jer vlada je postala prepreka slobodnom razvijanju narodnoga ivota i da dok se ne bude uinio taj prvi korak ka osloboenju Otadbine komitet e raditi svima sredstvima da to uini sam. Primirje terorista i diktatura srca. Kako da se bori protivu terora? Poto i najotrije mere ostaju uzaludne, zato ne pokuati da se razoruaju koncesijama, ako ne sami revolucionari, ono bar liberalne grupe, ija naklonost ili neutralnost glavni su razlozi uspeha terorista?. Roeni brat carev, Konstantin Nikolajevi, pripadnik je miroljubivih koncesija. U Mermernoj palati, gde on stanuje, on sakuplja linosti, koje, kao ministar Valpjev, dele njegova miljenja. Valpjev je bio redigovao projekat Ustava u novembru 1863 godine, u trenutku kada je nada bila suvie velika da e biti dat Ustav Rusiji. On je u njemu predviao pridodavanje Carskom savetu jedne naroite skuptine sastavljene od 150177 biranih ,dravnih delegata i 3035 naimenovih od cara, koji bi se sastajali svake godine da reavaju o stvarima koje bi im podnosio Carski savet, i slao 14 od svojih lanova i 2 od svojih potpredsednika u plenum Saveta, kome bi ostajala uvek poslednja re. Veliki Knez Konstantin Nikolajevi, pretsednik Carskog saveta, nalae dravnom sekretaru E. Perecu da rediguje jedan novi projekat koji e omoguiti da se preduzmu mere u cilju smirivanja uzbuenih duhova uzaludnim naporima vlade da se suzbije pobuna. Projekat Pereca predvia zavoenje pri Carskom savetu jednogSavetodavnog odbora od 46 delegata, koji e iz obazrivosti biti podeljeni na vie sekcija, od kojih e se svaka baviti drugim stvarima. On e se skupljati samo povremeno i za jedno odreeno vreme, sa programom rada ranije tano utvrenim; Carski savet imae poslednju re po stvarima odreenim od Savetodavnog odbora,i na njegovim sednicama prisustvovae samo izvestilac odgovarajue sekcije. Za daleko manje liberalan projekat Perecov od ve inae umerenog projekta Valpjevog, veliki knez Konstantin pokuava da ubedi cara,

531

kako on nema nikakve politike vrednosti, ne moe ni u emu smetati vladi i ne nanosi nikakav udarac svetim pravilima autokratije. Ali Veliki Knez Konstantin i njegova okolina imaju ve ravu reputaciju liberala. Svaki ustupak, koji bi on traio, bio bi sumnjiv. Da bi se neto primilo trebalo je da izgleda kao da on to nee. Toga principa morala se drati naroita komisija odreena od imperatora, posle eksplozije u Zimskoj palati koja je imala da nae naina da zaustavi neprestano irenje revolucionarnog pokreta. Osam dana pre eksplozije, knez Prestolonaslednik, Aleksandar Aleksandrovi, povodom istog pitanja bio se je pokazao protivnik svih ustupaka, koji bi imali karakter Ustava, to je ba obuhvatalo projekat Valpjeva. Tri dana po atentatu 8/20 februara 1880, za vreme jedne konferencije, on izjavljuje da izvor zla nije u nedovoljnim policijskim merama, ve u nedostatku kohezije centralnih administrativnih vlasti. Jedina mera stvarno efikasna, koja se namee, jeste u podreivanju svih ministarstava jednoj osobi, odgovornoj pred imperatorom za povraaj reda. Drugim reima, on trai stvaranje jedne posredne funkcije izmeu prvog ministra jednog homogenog kabineta i diktatora. U prilogu ovog predloga da se obrazuje jedna vrhovna anketna komisija pod pretsednitvom toga novog funkcionera, on potsea na prethodne sline komisije, obrazovane sutradan po poaru od 1862 i po atentatu Karakazova 1866. Taj projekat, reakcionarne koncepcije, na preac je primljen, ali bie izvren u liberalnom duhu. Sutradan, u toku jedne nove konferencije, na koju su bili pozvani Generalgubernatori, imperator daje svoj pristanak na predlog carevia. On stvara jedan naroiti diktatorski organ, Vrhovnu ustrojstvenu komisiju, kojoj daje naroita prava i stavlja joj na elo general-gubernatora Harkova, grofa Lorisa Melikova. Loris-Melikov, pobednik sa Kara, i ako nije bio liberal, nije imao ni unapred odreene ideje. On zna da se ne moe boriti protivu buntovnika a da se ne zadovolje opravdana socijalna traenja i time izoluju revolucionari. Ali on takoe zna da ako odmah iz poetka odredi obiman program ustupaka, da e neizostavno da naie na otpor reakcionarnih dvorskih krugova, u prvom redu na carevo protivljenje. Zato se reio da glavnom pitanju pristupi zaobilaznim putem. Prvo je poeo prikupljanjem vlasti u svoje ruke, prema carevievom planu. Carski ukaz od 12/24 februara 1880, koji ga imenuje pretsednikom Vrhovne komisije, stavlja istovremeno pod njegovu vlast sva nadletva koja uvaju bezbednost drave, raunajui tu i Treu sekciju. On je u isto vreme sjedinio funkcije ministra unutranjih dela i komandanta andarmerije. Ne vodei rauna o duhu sudske reforme, on je zbliio pravosue sa policijom, i nije oklevao da imenuje za efa policije jednog biveg carskog dravnog tuioca V. K. Plevea. S druge strane, umesto da ublai, on pootrava mere gonjenja protivu uesnika u revolucionarnom pokretu. I pored toga, on se trudio da se izmiri sa umerenim liberalima. On trai da se opozove D. Tolstoj, koga narod naziva davilac narodne prosvete i ije samo ime izaziva optu mrnju, i zamenjuje ga jednim liberalnim ministrom Saburovom. On se trudi da potpuno uspostavi statut

532

zemstva od 1864, koji je bio osakaen i unakaen raznim ogranienjima. Na mesto Grega, nesposobnog reakcionara, on odreuje za ministra finansija liberalnog inovnika, prijatelja N. Miljutina, A A. Abacu, koji ukida solarinu koja je padala na teret naroda, i uzima u rasmatranje optu reviziju celog poreskog sistema. On dozvoljava pokretanje velikog broja asopisa, u kojima se moe slobodno izraziti narodno miljenje, kao Strana L. Polonjskog, Porjadok M. Staljujevia, Ruskaja Misli, Nedeljna revija u Moskvi, Rus slavenofilski organ I. Aksakova i Zemstvo, vrlo ozbiljne liberalne novine, izdavane od strane autonomnih provincijskih administracija, pod upravom Skalona. Na dan 10/22 septembra 1880, on je pokuao da pred pretstavnicima tampe rasvetli jedan deo svoga programa. On je naroito od njih traio, da nepotrebno ne uzbuuju duhove, istiui potrebu uestvovanja naroda u zakonodavstvu i upravljanju zemljom, bilo u obliku izabranih skuptina po evropskom uzoru, bilo u obliku starih ruskih Zemskih sabora. On daje na znanje da se u vodeim krugovima njemu pripisuje namera da radi u prilog ovim traenjima, i da to slui za povod da se protivu njega vodi kampanja; on tvrdi da nije primio nikakvo punomoje da sprovede takvu reformu i da, to se njega tie ne namerava nita slino. Njegov program za buduih 57 godina jeste: da uvrsti aktivnost Zemstva u granicama njegove nadlenosti; da uini kraj gaenju zakona od strane policije; da nastavi sa decentralizacijom pokrajinskih uprava; da se obavesti pomou specijalnih senatorskih komisija za ispitivanje o eljama i potrebama naroda; da garantuje tampi slobodu diskutovanja vladinih mera pod uslovom da ne uzbuuje javnost neostvarljivim iluzijama. Pod izgovorom da nema vie potrebe za naroitim ovlaenjima da bi se borio protivu buntovnikog duha, on izdejstvuje ukidanje Vrhovne komisije, ali zadrava funkciju ministra unutranjih dela. Osloboen obzira prema jednoj arenoj i dosta nezgodnoj komisiji, on produava da igra ulogu prvog ministra. Stvarno, ako se izuzme atentat koji je pokuao Mladeckij protivu samog Loris-Menikova, nekoliko dana posle njegovog naimenovanja, i koji je u ostalom izrino dezavuisan od Centralnog komiteta, teroristiki atentati prestaju u toku 1880 g. Ovo primirje moe da se delom tumai stavom iekivanja koji su zauzeli revolucionari, a naroito opte narodno miljenje prema Loris-Melikovim planovima. U stvari, ono je prouzrokovano prazninom, koju su hapenja i progonstva nareena od vlade, ostavila u redovima revolucionara, a naroito Goldenberga, ija su priznanja prvi put otkrila vladi tajnu Centralnog komiteta. Ako su traenja revolucionara delom utopistika, planovi Loris-Menikova ne pokazuju nikakav znak stvarnih politikih ustupaka, i ne donose sa sobom ustavni reim u pravom smislu rei. Vladina politika u prkos svim ustupcima uinjenim do poetka 1881 godine, ostaje u suprotnosti ne samo sa programom revolucionara, ve i sa samim traenjima liberala. Loris-Melikov je toga bio svestan. Ve u trenutku kada se pred pretstavnicima tampe javno izjasnio

533

protivu svakog ustavnog ustupka, on je izrazio u toku jednog privatnog razgovora sa Perecom svoju stvarnu zamisao: ja sam se usprotivio, rekao je tvorcu plana od 1880, tenjama konstitucionalista, koje su trenutno kod nas neostvarljive ali ja meutim potpuno delim njihovo ubeenje, da je potrebno sasluati miljenja ljudi razumnih i praktinih. Plan bi mogao da poslui, treba samo traiti najobazriviji i najpraktiniji put da se privede u delo. Stoga, kada se poetkom 1881 osetio dovoljno jakim pred carem, on je pokuao nove korake da bi udovoljio traenjima naroda. Zavretak rada senatorskih komisija za ispitivanje koje je bio naimenovao, dao mu je povoda zato. Komisije su mu otkrile, kao to se moglo oekivati velike nepravilnosti u provincijama: protivljenje administracije zemstvu i pravosuu, neograniena i uvek sve vea vlast generalnih gubernatora, preziranje zakonitosti. Loris-Melikov hteo je da poveri provincijskim izaslanicima brigu ispitivanja rezultata anketa i da iz njih izvuku zakljuke u obliku projekata zakona. Taj nain je ve bio upotrebljen kada su sreujue komisije bile pozvane da diskutuju projekat osloboenja seljaka, pre nego to je ovaj bio poslat Carskome savetu. Na dan 28 januara 9 februara 1881, u jednom raportu caru, Loris-Melikov predlae da se prvo sazovu dve pripremne komisije: jedna administrativna i ekonomska za izradu opte administrativne reforme, kao: tano razgranienje nadlenosti administracije, sudova zemstva; izgraivanje autonomije zemstva i gradova; dovrenje agrarne reforme; sretstva da se sprei glad i tako dalje i jedna finansijska komisija da diskutuje o finansijskoj reformi; i da se projekti, koje budu izradile te komisije, upute jednoj optoj komisiji za konsultaciju, koja e sakupiti u sebi strunjake izabrane od zemstva i optina, po dvojicu od svake ustanove s tim da zemstvo ima pravo da ih bira po potrebi i izvan svojih lanova, meu osobama priznatih kompetencija: da najzad podnesu projekte zakona,posle diskusije u optoj komisiji, Carskome savetu, poveanom sa 10 do 15 delegata biranih u provincijama. Kao to se vidi, ministar nije mislio da stvori jednu redovnu uglednu ustanovu, ve samo da narodni pretstavnici sarauju na izradi izvesnog broja projekata zakona, ija je sadrina ve utvrena unapred. Miljenja te savetodavne reprezentacije ne moe ni u emu da ogranii nadlenost jedine postojee zakonodavne ustanove, Carskoga saveta, iskljuivo birokratskog tela poto sadri samo mali broj delegata iz provincija, dobro protreene kroz sito i reeto. Da ga je na vreme obznanio, taj reformni plan toliko ogranien, teko da bi pobudio teroriste da izmene svoju taktiku. Ali najvea misterija obavila je njegovu diskusiju. I ako je Loris-Melikov priznao u svojoj savesti, da je to samo poetak reforme, koja bi neizbeno dovela do stvarnog narodnog pretstavnitva, on moe da konstatuje da je njegov skromni pokuaj biljka iz staklene bate. 15/27 septembra 1880 on je rekao Perecu: Da opet odjekne nekoliko nezgodnih pucnjeva, ja sam izgubljen, a sa mnom propae i ceo moj sistem. Iz ovih novih vremena vratiemo se unazad moda do inkvizicije. On je tano predvideo sudbinu koja e snai njegovu diktaturu srca. kako je narod nazvao reim, koji

534

je on postavio. Dogaaji e pokazati da je nemogue lukavstvom ograniiti autokratsku vlast, koju e njene pristalice braniti sa najveim ogorenjem, pa i po cenu njihovog ivota svakoga puta kada primeti ustavni karakter ustupaka, ijoj potrebi oni ipak ne mogu da odole. Lov na cara. Evolucionistiki sistem Loris-Melikova ne moe da razorua poslednje revolucionare ostale u ivotu, kojima je ne samo nepoznat sukob tendencija, odigravan na dvoru, nego ak ne mogu da zamisle ni njegovu vanost. Ba zbog toga to su redovi njihovog Centralnog komiteta proreeni i to se jedan deo javnog miljenja odvojio od njih da bi se strasno bacio na civilizatorsko delo, kako ga je nazvala jedna uzreica toga vremena, oni se reavaju da ure i da udvostrue napore. Lov na cara poinje. Da ga ne bi promaili, teroristi stavljaju u delo sve svoje snage i spremaju nekoliko atentata za isti dan. Oni su se dogovorili da ubiju cara u trenutku kada se vraa kolima u svoju palatu sa svoje uobiajene etnje. Na svima putevima, koji vode dvoru vrebae ga smrt. U ulicama Malaja Sadovaja i Gorokhovaja iskopani su podzemni rovovi u koje e se staviti mine. Ali poto to sretstvo ne izgleda sigurno, zaverenici, nosioci bombi, koje je pripremio istaknuti hemiar Kibalne, bie pored toga, rasporeeni na raznim etapama puta, kojim ima da proe car. Krajem februara, posle hapenja eljabova, koji je imao Vrhovnu upravu atentata, ovaj je preao na Sofiju Perovskaju. Hapenje njihovog efa nateralo je revolucionare da poure sa ostvarenjem svoga plana. Oni ga utvruju za nedelju, 1/13 marta, kada je car imao obiaj da prisustvuje reviji trupa u manjeu Miel. Ironijom sudbine na sam dan kada su revolucionari reili da ubiju cara, ovaj je napustio palatu sa najboljim namerama. On je ba dao svoj pristanak na plan Loris-Melikova, i krenuo da saopti novost Velikoj Kneginji Katarini Mihailovnoj. Ministarski savet na ijoj sednici e se njegova odluka pretvoriti u dravni in, sastae se kroz tri dana 4/16 marta. Njegova morganatina ena. Kneginja Jurjevskaja, preklinjala ga je da ne poe ulicom Mala Sadovaja koju su joj anonimna pisma naznaila kao opasnu. On poslua njen savet, i napustivi Mihailovu palatu, on se poveze ulicom Ekaterininskajaom. Sofija Perovskaja odmah naredi bacaima bombi da promene mesta i dade poslednji signal. Prva bomba,baena od Rizakova, unitila je carska kola. Aleksandar II koji je ostao nepovreen zaustavio se jedan trenutak da vidi mladog zaverenika i koliko ima tete. Drugi zaverenik Grinevecki koristio se time, da baci caru pred noge bombu koja raznevi caru noge, ubije i njega samog. Smrtno pogoen i gubei svoju krv Aleksandar II je prenet u zimsku palatu gde je ubrzo izdahnuo ne doavi svesti. Ovaj tragini kraj vladavine, iji su poeci bili tako sjajni, bio je mrano pretskazanje za Rusiju.

535

4. EVROPSKA POLITIKA I EKSPANZIJA U AZIJI Od 1856 glavni predmet Ruske diplomacije je u tome da se napravi revizija Pariskog ugovora. Kako unutranje stanje zemlje ne dozvoljava da se preduzme novi evropski rat, primorana je da pribegne diplomatskim putevima. Knez Gorakov, koji upravlja spoljnom politikom, nije diplomata prve klase. Intelektualno on je nii od slavnih dravnika: Bizmarka, Kavura, Andraija i Napoleona III, koji u poetku druge polovine XIX veka, vode sudbinu Evrope. On se sprijateljuje sa Bizmarkom za vreme od tri godine, koje ovaj provodi u Petrovgradu kao ambasador Pruske. Ovo prijateljstvo je od velike vanosti za orijentaciju ruske spoljne politike, jer Bizmark e imati u izvesnim trenutcima ogromnog uticaja na Gorakova. Dosta prazan i uobraen, ovaj ruski kancelar smatra sebe za takmaca pruskoga ministra, ak i kad vidi evropske dogaaje samo kroz njegove naoare. Meutim to prijateljstvo proiruje njegov politiki horizonat. On je sposoban da se povija po potrebama savremenog sveta. Dok je stara ruska diplomacija, naslednica Tradicija Svete Alijance, muena poljskim pitanjem dugo, zajedno sa Austrijom, u borbi protivu nacionalnih revolucija, videla u ideji nacionalizma samo princip revolucije, Goravov shvata da Rusija, posle Krimskoga rata, mora ako hoe ponovo ostvariti svoj internacionalni presti, da ostavi metode Neselroda. Francusko-Rusko zblienje. Prijateljski odnosi koje Rusija stvara sa Pruskom posle Pariskog kongresa, nisu dovoljni da je oslobode od obaveza, koje joj je nametnuo ugovor od 1856. Zato ona stavlja sebi u zadatak da ostvari i zblienje Francusko-Rusko, zapoeto za vreme Pariskog kongresa. 25 septembra 1857, Aleksandar II i Napoleon III sastaju se u tutgartu. Obeava se meusobna pomo. Prijateljstvo Aleksandra II slui Italijanskoj politici Napoleona III: Rusija je opasnost za Austriju, koju ova primorava da dri njene trupe na istonoj granici u najkritinijim trenutcima borbe u Italiji. Sa svoje strane, Napoleon III obeava da e pomoi Rusiju na Balkanu, gde je ona ponova, po ideji Gorakova, da ostvari nacionalnu ideju, tako dragu francuskom imperatoru. Sledeih godina francuskoj pomoi ima Rusija da zahvali za diplomatske uspehe na bliskom. istoku. Zblienje Francusko-Rusko olakava spajanje Moldavije i Vlake. Kad su Turci hteli da napadnu Crnu Goru, Napoleon III alje francusku flotu u Jadransko more, i Turska mora da se upravlja prema volji Pariza i Petrograda, i uvai ispravljanje granica Crne Gore. A kada je krajem 1858 godine, htela da poalje svoje trupe u Srbiju, Francuska energino pomae Rusiju. Poljsko pitanje i raskidanje francusko-ruskih odnosa (1863). Taj francusko-ruski sporazum, koji je Rusiji doneo vie diplomatskih pobeda nad Austrijom, kao i da odri svoj presti na Balkanu, lomi se na Poljskom pitanju i odvaja za dugo vremena Aleksandra II od Napoleona III. Sva Evropa prati i komentarie sa strasnom panjom 1863 razvijanje poljskog ustanka, kaznene mere ruske vlade, akciju Muravjeva i stav ruske tampe. Kao i 1831, dogaaji u Poljskoj, dobijaju u oima evropske diplomacije

536

meunarodni znaaj. Tri drave, Francuska, Engleska i Austrija, pokazuju se otvoreno u neprijateljskom stavu prema Rusiji. Francuska gaji naroitu ivu naklonost prema Poljskoj, koju podravaju ne samo katolici, koji se interesuju za Poljsku iz religioznih razloga, i bonapartisti koji gaje prijateljstvo prema Poljskoj kao dogmu njihovih meunarodnih koncepcija, ve i opozicione partije, koje njihova tradicija goni da pomae Poljsku u borbi protivu ruske vlade. Napoleon III je u nezgodnom poloaju: interes njegove italijanske politike je u zblienju sa Rusijom, ali javno miljenje kategoriki trai da priznati zatitnik nacionalnih prava uzme u zatitu Poljsku. Intervencija Austrije nema niega sentimentalnog. Ona trai naina da Rusiju dovede u teku situaciju i naroito da slomi francusko-rusko prijateljstvo, koje joj je donelo toliko neprilika na Balkanu. Isto tako i Engleska ima samo jednu elju, da posvaa Francusku i Rusiju. Dok Austrija doputa da se organizuje u Galiciji pomo pobunjenicima, Napoleon III obraa se lino Aleksandru II molei ga da vaspostavi ponovo Kraljevinu Poljsku i da joj da velikoga vojvodu Konstantina za kralja, Aleksandar II odgovara kategorinim odbijanjem. To evropsko meanje samo pojaava unutranju poziciju Ruske vlade, i Katkov, svojim vatrenim lancima izaziva nacionalistike strasti svojih italaca. Rusija uostalom nije usamljena, Bizmark objavljuje svoje prijateljstvo za Rusiju i Gorakova. On im nudi pomo Pruske protivu pobunjenika i izjavljuje da je spreman da poalje pruske trupe na Vislu. 8 februara 1863 jedna rusko-pruska konvencija je potpisana: Pruska se obavezuje da pomae Rusiju i ruska vojska je ovlaena da moe prei prusku granicu da bi gonila pobunjenike. Na navaljivanje svoga ministra spoljnih poslova, Druana d'Lija, Napoleon III otro protestuje. On navodi da, s obzirom na Rusko-prusku konvenciju, poljsko pitanje je izalo iz okvira ruske unutranje politike, i da je to postalo pitanje meunarodne politike. 10 aprila Francuska se obraa jednom notom ruskoj vladi. Engleska i Austrija pridruuju se tome koraku. Engleska se poziva na Beke ugovore od 1815. Napoleon III, koji se ne moe na njih da pozove, stavlja na prvo mesto principe nacionalnosti i humanitarne obzire; on trai da prava Poljske budu zatiena ne samo u granicama kraljevine stvorene od Aleksandra I., ve i u svima poljskim provincijama. Veina evropskih sila, podrazumevajui tu i Svetu Stolicu, saglasni su sa francuskom notom od 10 aprila. Rusija se tako nalazi prema jednoj evropskoj koaliciji. Napoleon III misli ve na jednu vojnu ekspediciju u kojoj e uestvovati svi koalicionai. Ta pretnja ratom primorava Gorakova na umerenosti. Svojom notom od 26 aprila, on poziva Francusku, Austriju i Englesku da mu dostave sretstva za koja misle da su pogodna da umire Poljsku. U noti koja mu dolazi 17 juna, tri sile mu preporuuju est naina: 1) potpuna amnestija, 2) organizovanje jednog narodnog pretstavnitva, prema zakonu od 1815, 3) ulaz Poljaka u javne poslove; 4) sloboda savesti i naroito ukidanje svih ogranienja nametnutih katolikoj veri; 5) priznanje poljskog jezika kao jedino zvaninog; 6) vraanje na normalne uslove pri vojnom regrutovanju.

537

ak ta vie, one predlau da se skupe na jednu meunarodnu konferenciju svih zemalja potpisnica Bekog ugovora. S obzirom na diskusiju u itavom redu reformi, Napoleon III trai 20 juna od Austrije i Engleske, da se obaveu jednim ugovorom da mogu upotrebiti, ako zatreba, i druga sretstva osim diplomatskih pregovora, kako bi pripomogli traenje oduzetih politikih prava. On im predlae koaliciju protiv Rusije. Engleska i Austrija, kojima u sutini nije stalo mnogo da brane Poljsku, to odbijaju. Gorakov i Bizmark, sigurni da ostale sile ne dele ratnike namere francuske, umiruju se. Na Bizmarkov savet, Gorakov daje ideju za jednu konferenciju triju drava koje su podelile Poljsku. Predlog je odbijen. Engleska ostaje na tome da nita ne preduzima u korist Poljaka. Bizmark koji upravlja Gorakovim, vidi dobro slabosti protivnika Rusije. 7 septembra jedna nota Gorakovljeva obavetava sile da on smatra zavrenom diplomatsku prepisku, koja se odnosi na poljski ustanak. Naljuena engleska vlada sastavlja sada jednu preteu notu u kojoj izjavljuje, da je Rusija povredila Beki ugovor i prema tome izgubila pravo na Poljsku. Ali Bizmark ubeuje Palmerstona da Engleska nema nikakvu korist od postavljenja toga pitanja da, ako povue ovaj svoj akt, on e ga pomoi u pitanju vojvotstava. Palmerston zaustavlja svoju notu, ve odaslatu, i alje odmah drugu, u kojoj izjavljuje Gorakovu sve svoje zadovoljenje. Ovaj obrt izvanredno pokazuje nedostatak iskrenosti, karakteristian po stav evropskih sila, osim francuske u pitanju Poljske. Bizmark koji je tada bio pravi voa ruske igre zadovoljan je. Odnosi izmeu francuske i Rusije pomueni su za dugo vremena. Ruska nacionalistika tampa, sa Katkovim, smatra Prusku kao jedinu prijateljicu Rusije. Ne samo da politika Napoleona III nije donela nikakve koristi Poljskoj, ve je omoguila savez rusko-pruski protivu Francuske 1870 godine. Otkaz Pariskog ugovora i Londonska konferencija (18701871). im je Poljski ustanak uguen, revizija Pariskog ugovora postaje glavna misao Gorakova. Poto nije raunao na pristanak Engleske, koja je zbog uspeha Rusije u Aziji postajala sve vie neprijateljski raspoloena prema njoj, on misli da moe svriti posao i bez nje. Ve 1866, on izjavljuje, u svome cirkularu od 20 avgusta, da Rusija, posle velikih promena politike situacije u Evropi, odbija da vodi rauna o ogranienjima koja joj namee Pariski ugovor: Na uzvieni gospodar, pie on na francuskom, nema namere da odgovara na glavne obaveze toga ugovora, koji je imao vrednosti i morao se potovati samo dok je postojala saglasnost izmeu velikih sila, ali taj ugovor danas, zbog nedostatka te saglasnosti esto i ozbiljno gaen, pretstavlja ruevinu. Rat francusko-nemaki prua mu priliku da ga potpuno odbaci. Poljske Sadove, savez austrijsko-francuski bio je mogu, i francuska diplomacija naprezala se da ga ostvari. Ali u to se nadao Bizmark, jer to bi primoralo Prusku da se bori na dva fronta. Zato Aleksandar II dolazi njemu u pomo. Izjavljujui da ako Austro-ugarska pokua da napusti neutralnost, on e je odmah napasti. 12 jula 1870 Rusija izjavljuje da e ostati neutralna, ali Gorakov poseuje Bizmarka

538

u Berlinu i Rusija, postavi stvarno saveznik Pruske, spreava Austrougarsku da intervenie. Za tu pomo, on dobija izmenu Pariskog ugovora. 26 septembra 1870 Tjer je u Petrogradu. On se nada da e Rusija uiniti pristanak na Prusku u korist Francuske i da e je pomagati naroito da dobije primirje od 25 dana. Gorakov pokuava da ga obmane. Ostajui veran Bizmarku, on ne gubi iz vida reviziju Pariskog ugovora i radi da dobije podrku protivu Engleske, koju smatra za svog glavnog neprijatelja. On daje neodreena obeanja Tjeru i pokuava da ga oneraspoloi protivu Engleske. Tjer, kao iskreni prijatelj francusko-ruskog saveza l koji je kao istoriar znao da je taj savez ve spasao Francusku 1814, naputa Petrograd potpuno razoaran. Posle kapitulacije Meca, Gorakov se reava da stupi u dejstvo. Krajem oktobra 1870 godine on obavetava Evropu da, s obzirom na promene politikih prilika koje su predhodile potpisivanju Pariskog ugovora, Njegovo Carsko Velianstvo nee se vie obazirati na obaveze ovoga ugovora, osim to zadrava svoja prava suverenstva na Crnome moru. U jednome veoma ivome odgovoru Engleska otro kritikuje doktrinu javnoga prava, izraenu od Gorakova i energino protestvuje protivu te jednostrane povrede meunarodnog ugovora. U stvari, opravdanje na koje se poziva Gorakov je stvarno. Francusko carstvo koje je mnogo doprinelo da se izazove rat na Krimu, ne postoji vie; Pariski ugovor bio je povreen od njenih drugih potpisnika, kao to dokazuje okupacija Rima od italijanskih trupa, posle Sedana. U toj borbi izmeu drava i naroda koja vodi izmeni Evrope, ugovori postaju stvarno nitavni. Isto tako, istina je da Gorakova teza, pravno nije mnogo odbranljiva, jer je odricanje osnovnih pojmova meunarodnog prava. Bizmark, koji se bojao Rusko-Engleskog rata predlae jednu konferenciju u Londonu da bi se pregledao Gorakovljev cirkular. Njegov predlog prima Engleska, koja u tome vidi priliku da izvede Rusiju, ruioca njenih obaveza, pred neku vrstu meunarodnog suda. Otvaranje konferencije razvlai se zbog veoma delikatnog pitanja uestvovanja Francuske. Pariz je opsednut. Da bi francuski delegat mogao da doe u London, potrebna je intervencija i ak dozvola nemake vojne komande. Ali Bizmark, koji nee da se francusko-pruski sukob pominje u Londonu, i koji hoe da ostane sam lice u lice sa Francuskom, izmilja sve mogue prepreke. Sa svoje strane, il Favr nee da napusti opsaeni i bombardovani Pariz; on ne shvata da u tome kritinome trenutku rata, Francuska ima rauna da prisustvuje jednoj meunarodnoj konferenciji. Najzad, konferencija se otvara 17 januara 1871. Istoga dana ona proklamuje nepovredljivost ugovora: Prusi priznaju da je glavni princip prava ljudi da se niko ne moe razreiti obaveze ugovora, niti da menja odredbe osim u sluaju pristanka suprotnih strana ili posretstvom prijateljskog sporazuma. Drei se pacta sunt servanda, konferencija u Londonu sveano osuuje doktrinu odredbe Rebus sic stantibus. Poto je tako podvukla svoje neodobravanje Gorakovljeve politike, ona daje Londonsku konvenciju od 13 marta. lanovi Pariskog ugovora

539

koji ne priznaju Rusiju, ukinuti su. Crno more prestaje da bude neutralno. lan 2 te konvencije, sadravajui princip zatvorenosti Moreuza postavljenog 1856 godine, ovlauje sultana da ga otvara u vreme mira ratnim brodovima, svaki put kada za shodno nae, da bi obezbedio izvrenje Pariskog ugovora od 30 marta 1856 god. Ova formula i ako ne ba mnogo, bila je ipak povoljna za Rusiju, nego ona koja je prvo bila predloena od Austrougarske i koja je priznavala prolaz kroz Dardanele, sa dozvolom sultana, samo brodovima nepograninih sila. Ruski delegat Brunov nije razumeo da je austrijski predlog pre svega bio upuen protivu Rusije. Primljena formula nije imala niega, bar u svojoj formi, uvredljivog za Rusiju. I ako Pariski ugovor nije bio poniten i ako su odredbe, koje brane Tursku od Rusije to su njena glavna karakteristika zadrane, Londonska konvencija, naputajui princip neutralnosti Crnoga mora, tako uvredljiv po Rusiju, ipak je jedan uspeh za Rusiju i poboljanje njene meunarodne situacije. Savez tri imperatora (1873). Kratak period hladnih odnosa izmeu Nemake i Rusije nastaje posle konferencije u Londonu. Pre svega, Rusija je oekivala da e je Nemaka energinije podravati na konferenciji nego to je to uinila; i tako isto, ako odnosi izmeu Viljema I i Aleksandra II zadravaju karakter prisnog prijateljstva i drugarstva, ruska diplomacija ali se na dranje Bizmarkovo. Poljsko pitanje ne postavlja se vie i Napoleon III pada; Rusija pokuava da se priblii Francuskoj, kao to pokazuju njeni napori da je odbrani od neprekidnih pretnji Nemake. Ali car uznemiren napredovanjem revolucionarnog i socijalnog pokreta u Rusiji, i uestalou politikih atentata, bavi se vie borbom protivu revolucije nego spoljnom politikom. On trai saveznika za ovu borbu. Bizmark mu obeava pomo; obavezuje se ak da e ga pomagati na istoku, i ako su se njegovi prijateljski odnosi sa Austro-ugarskom ravo slagali sa tom obavezom. Septembra 1872 godine Franjo Josif, Viljem I i Aleksandar II imaju sastanak koji 1873 ima za rezultat savez, nazvan savez tri imperatora. Oni su saglasni u tri osnovne stvari: 1) meusobna teritorijalna garancija i priznanje aneksije Elzasa i Lorena; 2) zajednika diskusija o svima tekoama koje se odnose na Istono pitanje; 3) zajednika borba protivu revolucija koje prete svima monarhijama. Ali Bizmark nije od onih koji bi nastavili diplomaciju Svete-Alijancije. Njega zanimaju mnogo vie lini interesi Nemake nego uguivanje Ruske revolucije. Savez tri imperatora ne pokazuje se sposobnim za ivot. im je taj savez bio zakljuen Gorakov umiruje francuskog ambasadora u Berlinu i moli ga da telegrafie Tjeru da u njemu nema nikakve odredbe protivu Francuske. 1875 diplomatska pomo koju Gorakov daje Francuskoj, izazvala je njegovo rasturanje. Ruska intervencija u francusko-nemakom sukobu 1875. U prolee 1875 Bizmark zauzima prema Francuskoj pretei stav, nemaki listovi; a naroito zvanini organi, bacaju ratnike krike. Bizmark prihvata, ili bar izgleda da prihvata pod pritiskom nemakog eneral-taba, potrebu za preventivnim

540

ratom: Francuska se podie suvie brzo, treba udariti na nju bez odlaganja, i dati joj osetni udarac pre nego to postane suvie mona. Ali Rusija i Engleska, kojima je stalo do mira, protestvuju energino. Aleksandar II zauzima stav branioca mira i arbitra situacije. To dranje njemu je inspirisao Gorakov, koji hoe da igra glavnu ulogu na evropskoj pozornici. Posle jednog susreta sa Bizmarkom. koga je njegovo meanje veoma naljutilo, Gorakov, urei da se napravi arbitrom Evrope, izjavljuje u jednom cirkularu neveto sastavljenom, da su evropski mir i spokojstvo naroda osigurani. Blagodarei intervencijama Ruskoga cara Bizmark se pognu pred englesko-ruskom opozicijom, ali ne oprata Gorakovu za njegovo dranje. Komplikacije na Balkanu pruaju mu priliku za odmazdu. Rusko-turski rat i Berlinski kongres (18771878). Prema Pariskom ugovoru Evropa je na mesto Rusije postala zatitnik hriana i staralac Otomanskog carstva. Ona je uvela Tursku u evropski savez i unela, u sam tekst ugovora, nova obeanja reformi koje je sultan objavio u Hatti Humayun od 1856, da bi time kao naznaila da njen opstanak u evropskom savezu zavisi upravo od njihovog ostvarenja. Ali nije jasno ugovorila koje e jaine i na koji nain biti zajednika akcija u sluaju da sultan ne odri svoja obeanja kao i kada bi smatrala za potrebno da intervenie. U stvari, kako nije imala ni elju da to ini, ni zajednike poglede, njena tienica, Turska, i naroito, videe se, Engleska odloie za dugo reenje Balkanskog problema i izazivahu vie ratova, od kojih je prvi bio 18771878. Ve sutradan po Pariskom ugovoru, videlo se da nova obeanja sultanova nee biti ispunjena bolje nego ranija, i da se Otomansko carstvo nee evropeizirati. Izvetaj konzula i diplomatskih agenata Engleske vlade kao i drugih, dokazuju da su hriani i dalje bili gonjeni. Pokolji u Dedasu i Damasku 1860 odluie Engleze i Francuze da okupiraju Siriju; i time dokazae da se sile nisu odrekle svoga prava meanja. Kancelar Gorakov koristi tu priliku da potseti u svojoj noti od 17 maja i 17 avgusta 1860, da prilike u drugim hrianskim pokrajinama, a naroito u Bosni i Hercegovini i Bugarskoj nisu bolje i prete da izazovu opasne sukobe. Predlae da se sile dogovore, ako ne ele da budu iznenaene. Ali zadovoljava se samo jednim protokolom, forme radi, o pravu kontrole Evrope, kao i po elji Rusije, odreivanjem jedne anketne komisije o situaciji u evropskim pokrajinama. Liban dobija ustav, a ustanak na Kritu 1866 1867 izaziva intervenciju Engleske. Tom prilikom, Gorakov ponavlja svoje ranije predloge, ali bez ikakvog uspeha. Od tada i naroito posle 1874, sa drugim ministarstvom Dizraelijevim (lord Bikonsfild) engleska politika dobija jasni rusofilski i turskofilski oblik. I ako ih ona dobija od svojih pretstavnika, sve vesti o nasiljima Turaka prema hrianima, Engleska pretstavlja kao izmiljotine Rusije i Austro-ugarske, i vidi u nemirima koji izbijaju u hrianskim pokrajinama Otomanske imperije, samo plod austro-ruskih intriga. Ona ne vodi nikakvog rauna o nacionalnoj svesti, koja se javlja sve jae i jae u hrianskim zemljama na Balkanu. Izmeu 1860 i

541

1870 g. Bugari se bore da odvoje svoju Crkvu, simbol svoje nacionalnosti, od Grke Crkve. 1872 stvara se bugarska narodna Crkva (Egzarhat) pomou Turaka. Srbija, kojom upravlja od 1860 knez Mihajlo, podrava bugarske zahteve i misli da postane slovenski Pijemont. Mihajlo poinje pregovore sa mladom generacijom bugarskih patriota, kojima nezavisnost njihove crkve nije dovoljna, i koji tee za politikom slobodom. Jedan bugarski revolucionarni komitet postoji ve u Bukuretu i odatle upravlja apostolima od kojih jedan, Levickij uhapen je i pogubljen od Turaka 1873 g. koji pripremaju ustanak u Bugarskoj; svuda, u Severnoj Bugarskoj, na jugu u Rumeliji i u Makedoniji, na terenu Ekzaharta, revolucionari vode borbu. Srbi i Crnogorci uznemiruju se i brinu za sudbinu svoje brae u Bosni i Hercegovini, kolevci Srbije. Ne ambicija Rusije ve nacionalne aspiracije, bile su glavni pokreta ustanka 18751876. Prvi ustanak buknuo je u julu 1875 u Hercegovini. On se iri brzo po Bosni. U avgustu dok turski garnizoni nemaju vie od dve hiljade vojnika, ustanika ima ve 20.000. Evropske sile navaljuju na Crnu Goru i Srbiju da ostanu neutralne i ograniavaju se samo da poalju, u septembru 1875, est konzula da se obaveste na mestu. Ovi mogu samo da konstatuju da hriani stvarno pate, ali oni nisu ovlaeni da hrabre pobunjenike. Dok Porta zahteva pre svega razoruanje i potpunu predaju ustanika, ovi trae da Evropa zagarantuje ostvarenje autonomistikog programa koji su sami sastavili. Kako se ustanak ne smiruje tokom cele zime i preti da bude jo ei sledeeg prolea, Rusija, Austro-ugarska i Nemaka trae zajedno nain da se umeaju. Kao uvek, Porta uri, da preduhitri evropsku intervenciju, da ponovi iradom od 2 oktobra i fermanom od12 decembra svoje stare obeane reforme. Posle austro-rusko-nemakih pregovora, Rusija ustupa akciju Austro-ugarskoj, koja je najblia pozornici dogaaja, i Andrai alje Porti slavnu notu od 30 decembra 187526. Poto je utvrdio da ranija obeanja nisu ispunjena, on skicira program religioznih, finansijskih i privrednih reformi, i predlae da potini upravu paa kontroli jednog lokalnog odbora sastavljenog pola od hriana a pola od muslimana. Engleska se pridruuje njegovom koraku, na traenje i same Porte, da bi time podvukla da to ne znai intervenciju ve samo prijateljski savet. Porta ne pravi tekoe oko primanja toga saveta, i objavljuje iradu koja je u potpunoj suprotnosti sa njenim delima. Ali ustanici su nepoverljivi; oni ne pristaju nikako da poloe oruje i trae da kontrola reformi bude data jednoj naroitoj meunarodnoj komisiji, da se turske trupe povuku u tvrave i materijalna pomo bude podeljena beguncima im se vrate na svoja ognjita. U prolee neprijateljstva poinju sa vie estine nego ikada. Ubistvo konzula Francuske i Nemake u Solunu, od strane muslimanske gomile 6 maja, odluuje sile na jednu energiniju akciju. Rusija nastojava da se mora voditi rauna o traenjima ustanika. Engleska daje udan predlog da se ponude teritorijalne kompenzacije knezu Nikoli od Crne Gore, koji pomae ustanike. Posle sastanka izmeu Aleksandra II, Bizmarka i Andraija 11 maja, sastaje se na
26

Predana Porti 30 januara 1876.

542

poziv Bizmarkov konferencija pretstavnika velikih sila u Berlinu. 15 maja tri carska dvora predlau ostalim vladama da pristanu na Berlinski memorandum sastavljen od Gorakova 13 maja. Ta nova nota poziva Portu, shodno traenjima ustanika, da se zakljui primirje od dva meseca, da se sporazume sa njima o obnavljanju crkava i unitenih poljskih dobara, i o pomoi koju e jedna meovita komisija da podeli postradalima. Ona uslovljuje da hriani sauvaju svoje oruje kao i muslimani, i da se turska vojska povue u utvrenja. Delegati sila nadgledae primenu reformi i povratak izbeglica na svoja ognjita. Ako po isteku dva meseca, velike sile ne uspeju da postignu svoj cilj, tri carska dvora prete da pribegnu merama uspenijim nego diplomatska akcija. Gorakov je stavio do znanja da u tom sluaju Rusija nee zadravati vie Srbiju i Crnu Goru, gotove da podignu oruje, da e plamen revolucije proiriti se na Bugarsku, Epir, Tesaliju i Albaniju, i da e hrianske zemlje Evrope, u kojima e javno mnjenje progovoriti oveanskim glasom, biti primorane da se umeaju, da bi spreile prolivanje krvi. Francuska i Italija pristupaju odmah uz taj memorandum, dok Engleska, iji prvi ministar Dizraeli, brian zbog ruskih uspeha u centralnoj Aziji i zbog prestia belog cara, organizuje put Galskog princa u Indiju i daje kraljici titulu carice Indije, izrino to odbija 19 maja. ak ta vie, Engleska savetuje Tursku da ne primi uslove, i obeava joj moralnu pomo. Odbijajui da uestvuje u jednoj pomorskoj demonstraciji velikih sila, ona uzima za izgovor ubistvo konzula u Solonu i alje svoju eskadru u zaliv Bosik, na ulazu u Dardanele, i tako radi u korist Turske. to se tie Turaka, oni su preduhitrili namere tri imperatora jednim aktom, postalim ve tradicionalnim u slinim sluajevima, i uspenijim od obeanja reformi, revolucijom na svome dvoru. Na potstrekivanje Midat-pae, sultan Abdul Azis svrgnut je reenjem svetenstva, i zamenjen 30 maja Muratom, prostim oruem pobedilake partije. Dizraeli je mogao 9 juna sa zadovoljstvom da izjavi u parlamentu, da s obzirom na ovu promenu, sile su se uzdrale da predadu Berlinski memorandum novome sultanu. U meuvremenu dogodio se pokolj Bugara, koji menja potpuno dranje evropskih sila, raunajui tu i Englesku, prema Turcima. Poto je Engleska vlada prebacila turskoj da ne moe da ugui ustanak svojim linim sretstvima, Porta je bila poslala, jo u aprilu mesecu, da pomau regularnu vojsku, neregularne ete, sastavljene od razbojnika i zloinaca, baibozluk. U poetku maja, juna Bugarska bila se pobunila i Porta, ne plaei se neizbenih posledica njihove upotrebe, pusti ih protivu pobunjenika. Stanovnitvo Bataka, koje je predhodno razoruano i koje je uzalud pokuavalo da se skloni u crkvu, bilo je potpuno istrebljeno za vreme od 58 maja, i izvrilac toga dela Ahmed-aga bio je odlikovan redom Medidije. Slini pokolji bili su zatim izvedeni i po drugim optinama pod komandom guvernera Bugarske, efket-pae, prema izvetaju engleskog konzula Baringa, broj rtava bio je 13.000. Kada je 23 juna Daili News objavio ove uase, englesko javno mnjenje, dotle indiferentno i ak

543

naklonjeno konzervativnoj vladi, uzbuuje se. Izjave i optimistika uveravanja vlade svirepo su demantovana. 29. avgusta ministar spoljnih poslova, Lord Darbi primoran je da pie svome ambasadoru u Carigrad, seru Dordu Elijotu: Smatram za potrebno da Vas obavestim da utisak, izazvan ovde dogaajima u Bugarskoj, potpuno je unitio sve naklonosti prema Turcima. To oseanje je tako mono i tako jednoduno, da vlada Njenoga Velianstva nalazi se stvarno u nemogunosti da intervenie, ak i u sluaju da Rusija objavi rat Turskoj. Osam dana docnije, protivnik Dizraelijev, Gledston, objavljuje svoju slavnu brouru o grozotama u Bugarskoj. Ubrzo, u svome govoru u Blakhetu, on potsea sile da turske pokrajine nisu plen koji se moe deliti, ve zemlja tamonjeg stanovnitva. Engleska i Rusija, ako su reene da istupe zajedno, jedna na moru, druga na kopnu, mogu da poprave prilike toga stanovnitva, a da ipak sultan ne izgubi nad njima svoj suverenitet. Njihov savez uinie ih nepobednima. Ja ni najmanje ne sumnjam, dodaje on, da kao i svaka druga drava, i Rusija ima egoistike ambicije. Ali oveanska naklonost, koja je sada obuzela njen narod, pokree njeno srce. Zato ne biti iskren, sporazuman sa njome i zadrati nau ljutnju i nae sumnje do trenutka kad budu izazvani kakvim aktom od njene strane, a ne uspomenama starih mrnji? Ali Dizraeli ne deli to javno preziranje prema Turskoj, ve samo upuuje nekoliko opomena Porti. U svome govoru od 20 septembra u Ajlesberiju, on ustro ustaje protivu politiara koji sluei se toboe lepim i iskrenim oseanjima liavaju vladu, koja brani ivotne interese Velike Britanije, potpore javnog mnjenja. Taj govor je mogao da dokae Turcima, u nedostatku prijateljskih i poverljivih saveta, koje bi demantovala javno prebacivanje, da opomene Engleske nisu sasvim iskrene. U takvim prilikama velike sile gube sve mogunosti kontrole i dogaaji se niu. 1 jula Srbi, a sutradan i Crnogorci, objavljuju rat Turskoj. U julu i avgustu dok Crnogorci sa uspehom odbijaju turske napade, Srbi, koji se pod vostvom ruskog enerala enjajeva, bore protivu glavne sile neprijateljske vojske, ne mogu da odre svoje poloaje i zadravaju se s mukom ispred Aleksinca, kljua Moravske doline. 24 avgusta knez Milan trai posredovanja velikih sila, i 1 septembra na njegove savete, i Nikola od Crne Gore ugleda se na njega. Istoga dana, Engleska predlae Porti primirje od 1 meseca da bi se za to vreme pregovaralo o uslovima za mir. U Evropi i naroito u Rusiji, odakle su mnogobrojni dobrovoljci otili u srpsku vojsku, javno miljenje biva sve nervoznije. 1 septembra ambasador Rusije u Londonu, grof uvalov izjavljuje engleskom ministru spoljnih poslova, da je Rusija uporno reena da trai odmah primirje, i da ne doputa Porti da iznese svoje uslove za mir. Pod pritiskom Rusije, Engleska predlae da se nametnu Porti sledei uslovi, koje primaju ostale sile: Status quo i Srbiji, administrativne reforme u Bosni i Hercegovini, garancije protivu rave uprave u Bugarskoj. Turska je gotovo pokuala da sprei novu intervenciju sila, pribegavi novoj dvorskoj revoluciji. 31 avgusta sultan Murat je zbaen i zamenjen njegovim bratom Abdul Hamidom. 12 septembra novi sultan energino odbija primirje i pristaje samo na obustavljanje

544

oruane akcije od 17 do 25 septembra, koje produava zatim do 2 oktobra; a 14 septembra on stavlja svoje uslove za mir. Ovoga puta, Engleska govori jasno: poto je izjavila da su uslovi Porte neprihvatljivi, obavetava 25 septembra da odbijanje engleskih uslova dovodi do objave rata od strane Rusije, i da u tome sluaju ona, Engleska, bie primorana da ostavi Tursku da se brani samo svojim sretstvima. Rusija jo nije spremna da ratuje, ali namerava na zajedniku intervenciju sila protivu Porte. 26 septembra Gorakov predlae Dizraeliju, da istovremeno okupiraju: Austrougarska Bosnu i Hercegovinu, Rusija Bugarsku, a meusaveznika flota pod upravom Engleske-Bosfor, a ako Engleska ne pristaje na taj plan da se svede samo na zauzimanje Bosfora, to bi spreilo Tursku vojsku u Evropi da dobije pomo iz Azije. 4 oktobra Engleska odbija ruski predlog, ali pristaje da zahteva od Turske da obustavi za mesec dana neprijateljstva, koja su gotovo zapoela na Moravi. Na veliko uenje Evrope, Porta odgovara kontra-predlogom primirja od est meseci. I ako je oevidno, da ova turska ponuda ima za cilj da izbegne meanje sila, Engleska uri da je primi. Ali Rusija stavlja primedbe, i Bizmark pomae Petrograd. Engleska ne poputa i pregovori se razvlae dok se vojna situacija u Srbiji pogorava. Krajem oktobra moravska armija u kojoj su i ruski dobrovoljci, u punom je povlaenju ispred Turaka. Aleksinac pada 31 oktobra, srpska teritorija je zauzeta i put ka Beogradu otvoren. Novi pokolji se oekuju vie se ne moe odlagati. Aleksandar II, koji je tada bio u Livadiji na Krimu reava se da radi sam. Istoga dana kad je pao Aleksinac, on alje Porti ultimatum da bi je naterao da pristane, u roku od 48 asova, na primirje od est meseci. Porta pristaje. Car je objasnio britanskom ambasadoru da ga je neodlunost Evrope naterala da radi sam, da sumnje o Rusiji nisu opravdane, jer on ne trai osvajanja i smatra da bi okupacija Carigrada bila nesrena za Rusiju. On daje asnu re, da ne namerava da zauzme Carigrad i da e se ograniiti, ako ga potreba na to natera, da zauzme samo jedan deo Bugarske dok se mir ne zakljui i sigurnost hrianskog naroda ne bude zagarantovana. Prvi put Rusija objavljuje svoju odluku da e ratovati, objavljujui razmere svoje vojne akcije. Ali se jo uvek ustee da intervenie sama, i trai da dobije od Evrope obeanje zajednike intervencije. Aleksandar II eli sastanak jedne konferencije sa zadatkom da izradi projekt reformi u Bosni, Hercegovini i Bugarskoj, i da utvrdi sretstva, kojima e se zagarantovati njihovo izvoenje. 3 novembra u noti engleskoj vladi, Gorakov iznosi poglede careve i podvlai injenicu, da Istono pitanje je evropsko pitanje, a ne iskljuivo rusko. Sutradan lord Derbi predlae da se u Carigradu odri konferencija koja e imati za osnovu svojih savetovanja Engleski projekt od septembra meseca, pod izrinim uslovom da sile ve unapred priznaju nezavisnost i neprikosnovenost Otomanskoga carstva, odriu se svih teritorijalnih zadobijanja, i izjavljuju da ni jedna od njih ne trai da vri iskljuivi uticaj na Tursku. Na traenje Rusije, reeno je da Turski pretstavnici ne prisustvuju pripremnim sednicama

545

konferencije. Kao obino, Engleska umanjuje poverljivim objanjenjima Porti efekat svojih javnih predloga. ta vie 10 novembra, na banketu prireenom lord-meru Londona, Dizraeli smatra za potrebno da izjavi da je Engleska spremna da ratuje i da su njeni izvori neiscrpni. Sutra dan, u sali Svetoga ora u Kremlju, Aleksandar II javno izjavljuje pred celom Rusijom, da ako konferencija u Carigradu ne bude ostvarila sporazum sila i stvarno ne osigura poboljanje sudbine hriana u Turskoj, on je vrsto reen da radi sam, i da je uveren da e cela Rusija odgovoriti na njegov poziv, im to bude bilo potrebno i da ast zemlje to zahteva. 15 novembra Gorakov objavljuje silama deliminu mobilizaciju ruske vojske. Pripremne sednice, kojima je pretsedavao baron Ignjatijev, otpoele su 14 decembra u prostorijama Ruske ambasade, u najpovoljnijoj atmosferi. Engleski delegat lord Salisberi, na osnovu primljenih zvaninih instrukcija, dobio je ovlaenje da prizna pravo posredovanja sila, ali da se ne pridrui primeni sankcija. Bizmark je 5. decembra izjavio pred Rajhstagom, da Nemaka nee imati nita protiv toga, ako usled neuspeha konferencije, Rusija objavi rat Turskoj. Baronu Ignjatijevu dozvolilo se da obelei na Kipertovoj karti svoj projekt velike Bugarske, koja bi obuhvatila sve ono stanovnitvo na Balkanskom poluostrvu, koje se smatra bugarskim i priznaje versku vlast Egzarhata, to e rei: severnu i junu Bugarsku, s jednog kraja Balkana na drugi i Makedoniju. Mogunost da e izvriti okupaciju Bosne i Hercegovine, uticala je na Austro-Ugarsku da se saglasi sa ovim reformama. Devet sednica je bilo dovoljno da bi se sastavilo pet projekta: ugovor o miru sa Srbijom i Crnom Gorom; unutranje ureenje Bosne i Hercegovine; organizacija Bugarske i obrazovanje dva meunarodna kontrolna odbora. Na dan 23. decembra konferencija je poela svoj rad u prisustvu pretstavnika Turske koja je spremila jedan novi teatralni udar. Za vreme ove konferencije grmeli su topovi i pretsedavajui Safet-paa podigao se sa svoga mesta i objasnio da se desio jedan veliki dogaaj koji je izmenio oblik vladavine: Nj. V. Sultan objavio je svome carstvu novi oktobarski ustav koji treba da oznai poetak jedne nove i srene epohe narodnog prosperiteta. Porta je time uinila ponovni pokuaj da razbije delimine ali realne reforme, koje su nametale velike sile, podmeui im svoj ustav carstva, osuen unapred da ostane mrtvo slovo na hartiji. Poto su turski delegati stavili primedbe na svaki pojedini paragraf, koji su predloile velike sile, odbijajui da prihvate predloge u principu, pod rezervom da ga prethodno ima prihvatiti njihova vlada, konferencija je morala biti odloena za 28. decembar. Na dan 30 decembra, dakle za vreme njihove tree sednice, evropski delegati potvrdili su da su njihove predloge odobrile njihove pojedine vlade, zahtevajui da im se to pre da odgovor. Odgovor im je dat iste veeri. Od 17 predloga Evrope, odbaeno je 11, etiri odloeno do odluke budueg parlamenta, a preko dva se jednostavno prelo utke. Na sledeoj sednici, 1 januara 1877, lord Salisberi konstatuje da ovaj odgovor vrea dostojanstvo velikih sila. Posle sednice on je upozorio velikog vezira Midata da Porta igra opasnu igru.

546

Meutim, Midat odgovorio mu je sa malo uzdignutim glasom, da se predlozi Evrope ne slau sa dostojanstvom, nezavisnou i sa teritorijalnim integritetom Turske. lanovi ove konferencije sastali su se na devetoj i poslednjoj sednici 20 januara, na kojoj nisu nita postigli. I pored malog poputanja od svoje upornosti, Turski delegati su kategoriki odbili da usvoje one paragrafe u kojima se predvialo pravo posredovanja Evrope, t. j. stvaranje meunarodnog kontrolnog odbora i pravo kontrole postavljanja paa. Midat-paa, objasnio je docnije razloge tome odbijanju: Mi smo znali da je Engleska vlada bila u sukobu sa Rusijom, i da ona, uprkos svim svojim izjavama, nije mogla, ni pre ni posle, da se mea u Istono pitanje. Zbilja, Dizraelieva politika uspela je da izmeni Istono pitanje u dvoboj izmeu Rusije i Engleske. ak kad je hteo ozbiljno da preti Porti, on joj nije pominjao intervenciju Evrope, to je obino inio, ve rat sa Rusijom. Ali vrednost te pretnje zavisila je od miljenja koja je Turska imala o Ruskoj vojnoj sili. A to je miljenje bilo ravo. Zato je imao pravo kada je u Skuptini Lordova, objanjavajui neuspeh konferencije u Carigradu, lord Salisberi kazao da je jedan od uzroka nesrenog odbijanja Turaka bilo ubeenje da je Ruska sila slomljena, da je vojska desetkovana boleu, da mobilizacija nije uspela. Memorandum Lejardov, predat Porti uoi rata, dokazuje ak koliko su izvesni Engleski diplomati odobravali to miljenje Turaka, kako su hteli namerno da pogoraju situaciju i time nateraju Rusiju da objavi rat. Kako bilo da bilo, ta injenica je razvijala dogaaje posle neuspeha konferencije u Carigradu. Rusija koja je, po svojoj savesti ila do krajnjih granica mogunosti, pokuala je jo jednom da ostvari jednu zajedniku diplomatsku intervenciju sila. 19 januara 1877, Gorakov ih je pitao kakve mere misle da preduzmu prema Turskoj. Engleska, koristei se promenom u Turskoj, odlae svoj definitivni odgovor. Midat-paa, postavi nepotreban posle komedije sa ustavom, zbaen je i prognan. Nova Turska vlada moli evropske sile da ostave na miru i da veruju u njene potene namere: izjava, koja ak i samoj Engleskoj ne izgleda dovoljna. Jo tri puta, 19, 21 i 28 februara, uvalov nastoji u Londonu da se organizuje jedna zajednika akcija, da se ne bi primorala Rusija sama da istupi. U poetku marta, car telegrafie grofu Ignjatijevu, u Berlin, Be, Pariz i London da objasni kako Rusija ne moe da demobilie svoju vojsku pre nego to dobije neke stvarne koncesije i izlae projekt jednog novog protokola u kome su ponovljeni zahtevi Evrope prema Turskoj. Engleska odgovara pozivajui Rusiju da demobilie. 21 marta ruski ambasadori pristaju ak i na to, pod uslovom ipak da Turci demobiliu prvi, da se mir uglavi sa Crnom Gorom, sa Srbijom bio je ve potpisan 28 februara, i da Porta pree na stvarne reforme. Oni su obeali, da ako ti uslovi budu ispunjeni, Rusija e izdati obznanu, u kojoj e izjaviti da pristaje da se razorua odmah poto pregovori o razlozima demobilizacije budu sa naroitim izaslanikom Turske izvedeni u Petrogradu. 31 marta Engleska, u isto vreme sa drugim silama najzad potpisuje, Londonski protokol, koji se ograniava da bude samo razblaeno ponavljanje

547

svih prethodnih pregovora i slaba garancija da e sile nastaviti da zajedno pregovaraju sa njom, ako Porta opet izneveri njihove nade. Ali, istoga dana, Engleska je obavetava da taj protokol gubi svu vanost ako se odmah ne izvri demobilizacija. 8 aprila, Porta koja je opet povratila hrabrost, od kako je britanskog ambasadora Eliota opozvanog u isto vreme, kad i pretstavnici drugih zemalja posle propasti konferencije, zamenio Lejard u Carigradu, reava da nije potrebno da odailje naroitog ambasadora u Petrograd ako Rusija ne poalje i svog u isto vreme u Carigrad; zatim, 9 aprila ona izjavljuje da u protokolu vidi samo povredu njenog dostojanstva i atak na njenu nezavisnost, i u mesto da ga primi, ona radije pretpostavlja da se izloi opasnosti rata. Na ruski odgovor nije se dugo ekalo. 19 aprila, okrunica Gorakova evropskim silama javlja da protokol odbijen od Turske, poslednji je bio izraz zajednike volje Evrope i poslednji pokuaj pomirenja, pa se ne moe vie nadati da e Porta ostvariti uslove, koji ima da prethode demobilizaciji, i zato ne ostaje drugo nego silom dobiti ono to Evropa nije mogla ubeivanjem, i da car radi izvrenja zadatka i ispunjenja svoje dunosti prema interesima Rusije, sluei u isto vreme i interesima Evrope, nareuje svojim trupama da preu granice Otomanskog carstva. Ovoga puta, velike sile ne sputavaju Rusiju, kao 1853, u izvrenju njene dunosti, ali se brinu da rezultati rata, koji poinje, ne povrede njihove line interese. Bekim ugovorom od 15 januara 1877, kojim je utanaen tajni ugovor Rajhstaga od juna 1876, Austro-Ugarska je obeala svoju neutralnost, ali pod uslovom da moe sa svoje strane eventualno okupirati Bosnu i Hercegovinu; da sile zadravaju pravo da se izjasne o rezultatima rata, da se Rusija uzdrava od svih teritorijalnih prisvajanja na desnoj obali Dunava, u Rumuniji i u Carigradu; da se odrie svakog iskljuivog protektorata nad Bugarskom, i na ma kako zaokruavanje neslovenskog stanovnitva u slovenskim pokrajinama koje e biti osloboene, i najzad da Srbija ne bude poprite vojnih operacija. 16 aprila Rumunija ovlauje slobodan prolaz Ruskim trupama ka Dunavu u zamenu za priznanje njene potpune nezavisnosti koju objavljuje 22. maja, a i ona ulazi u rat poto joj Turci bombarduju varoi i sultan zbacuje kneza Karla. to se tie Engleske ona obavetava Portu da joj nee pruiti nikakvu pomo, ali 6 maja zahteva, po cenu svoje neutralnosti, da Rusija izuzme iz svojih vojnih operacija Egipat i Suecki kanal, odrekne se okupacije Carigrada i ma kakvih izmena statuta moreuza. Gorakov telegramom izjavljuje, da potpisuje sve te uslove, samo primeuje, da e moda ipak biti potrebno, ako to vojne operacije zahtevaju, da se privremeno zauzme Carigrad, kao i da se zajedniki uredi pitanje moreuza. Operacija poinje jednovremeno na Balkanu i na Transkavkazu. Na prvom frontu ima 300.000 Rusa protivu 293.000 ljudi, kojima Turska raspolae u poetku. Na drugom frontu ima 200.000 Rusa protiv 100.000 Turaka. 1 maja 20.000 Crnogoraca stupaju u borbu a 6.000 Bugara spajaju se sa ruskom vojskom. Rusi zbog velike vode Dunava koji nadolazi svakog prolea a i zbog ravih puteva, s poetka napreduju veoma lagano. Stupivi u borbu 12/24 aprila, oni prelaze reku tek 15/27 do 18/30 juna. Tako su Turci bili bacili glavnu masu svoje

548

vojske na zapadni deo fronta oko Vidina, i istoni u etvorouglu 27 toka reke, Rusi prolaze kroz centar, ispred Zimnice, ne naiavi na veliki otpor. Nemajui ozbiljne snage ispred sebe, Ruska vojska napreduje brzo i odnosi u toku jula gromoglasne uspehe. 25 juna 7 jula ona zauzima staru Bugarsku prestonicu Trnovo. Od 1/13 do 5/17 jula, eneral Gurko, sa relativno slabim snagama, pravi smeo pohod preko Balkana, stupa u junu Bugarsku i dohvata se, zaobilazei ga, klanca ipke. 7/19 jula klanac pada u njegove ruke. Tada se primeuje da je ofanziva voena sa nedovoljnim snagama. Poplaeni Turci smenjuju svoga glavnog komandanta Abdul-Kerima i postavljaju Mehmed-Aliju. U isto vreme, eneral Osman-paa koji je shvatio da je pogreka deljenje turske vojske na dva dela, naputa Vidin ispred koga pasivno logoruju Rumuni, i uri se da zauzme Plevnu, taktiki vanu poziciju na ruskom boku. Po naredbi glavnog komandanta Ruske vojske velikog kneza Nikolaja Nikolajevia starijeg, eneral Kridener odreuje enerala ilder-uldera, da napadne Plevnu. Ovaj upuuje na varo 8/20 i 18/30 jula dva krvava juria, koji bivaju odbijeni i kotaju tekih rtava. S druge strane eneral Gurko, koji je mogao da zauzme Staru Zagoru i Novu Zagoru (juna Bugarska), mora takoe da se povue, onako isto brzo kao to je i napredovao, ostavljajui Turcima na milost i nemilost nesreno stanovnitvo koje ga je bilo oduevljeno pozdravilo. On se povlai ispred Sulejman-pae, koji je morao brzo da napusti Crnogorski front. Blagodarei tome, Crnogorci su se spasli propasti. eneral Gurko ukopava se u klancu ipka. U opasnosti s ela, a i sa boka, od jo netaknutih turskih snaga. Rusi moraju da se zadre i da ekaju pojaanje. Aleksandar koji se nalazi na frontu, nareuje mobilizaciju garde i formiranje etiri nova korpusa, to poveava Rusku armiju na 554.000 ljudi. U drugoj polovini avgusta Turci prelaze u ofanzivu na celoj liniji. Ali dolazak enerala Radeckog oslobaa na ipci trupe enerala Gurka, pritenjene od Sulejmana. 4/16 i 5/17 septembra Turci pokuavaju uzalud da zauzmu klanac koji ostaje definitivno u ruskim rukama. Ali trei napad protivu Plevne, izvren 30 avgusta 11 septembra u prisustvu carevom, propada i pored bravura enerala Skobeljeva i gubitaka 16.000 ljudi: ta tri napada kotala su Ruse 26.000 poginulih. Dizraeli likuje. Berlin savetuje Ruse da se povuku, kako bi prezimili u Rumuniji. Ratni savet odran u prisustvu Aleksandrovom, reava da se ostane na pozicijama u Bugarskoj, na planini Balkanu, i da se pripremi normalna opsada Plevne, poto joj preseku sve veze sa Sofijom. Rusi uspevaju da ostvare svoj plan, posle vie borbi, krajem oktobra. Situacija Osmana-pae u Plevni postaje oajna, naroito poto je eneral Gurko oslobodio (12/24 novembra) severne ogranke Etropola i Balkana. Turci jo jednom menjaju vrhovne komandante. Sulejman zamenjuje Mehmed-Aliju, i uzaludno pokuava da oslobodi Osmana. 28 novembra do 10 decembra Osman pokuava da se izvue iz grada i sebi napravi prolaz za Vidin. Odbaen bio je primoran da se preda. Plevna je izdrala sto etrdeset i tri dana opsade, do
27

ine ga etiri utvrena mesta: Ruuk, Silistrija, Varna i umla.

549

potpunog iscrpljenja ivotnih namirnica; samo glad ju je naterala na predaju, ali ona je bila zadrala rusku ofanzivu. 2/14 decembra Srbija stupa ponovo u rat, sa vojskom od 50.000 ljudi. Desno krilo Rusa je osloboeno i put za Junu Bugarsku otvoren. Na Azijskom frontu vojne operacije idu gotovo istim tokom. Rusi s poetka prave uspenu ofanzivu od Aleksandropola ka Karu i Erzerumu; na desnom krilu dve armije napreduju od Alkalcika na Ardahan i Batum, a na levom krilu jedna armija ide od Erivana ka Bajazidu. Sredinom maja 1877 oni osvajaju Bajazid i Ardahan, i poinju blokadu Kara. U isto vreme, oni pokuavaju da zaobiu planinski lanac Saganliju, koji deli Kar od Erzeruma i u kome je centar armije Muktar-pae. Bojei se da ne budu otseeni od Erzeruma, Turci se povlae, povukavi sa sobom svoje protivnike do ivina, gde od 9/21 do 13/25 juna, odjednom okreu glavu i zadobijaju veliku pobedu. Rusi su primorani da se povlae i da preu granicu. Mnogo su istroeni tekim marevima, krvavim bojevima i bolestima. Pored toga, moraju se na Kavkazu hvatati u kotac sa pobunjenim Abhazijancima i Dagestancima, pomaganim od Turaka. Imaju da ugue te pobune i da reorganizuju svoju armiju. Sreom po njih situacija turskih trupa nije bolja i spreava Muktar-pau da preduzme ofanzivu. 20 septembra 2 oktobra ruska vojska koja je dobila pojaanja i kojom sada komanduje veliki knez Mihajlo Nikolajevi, preduzima veliku ofanzivu irokih razmera. Muktar koji nee da napusti pozicije izmeu Aleksandropola i Kara opkoljen je 3/15 oktobra trupama enerala Lazareva i tuen od generala Gejmana. On se brzo povlai iza planinskog lanca Saganlije, do Erzeruma, u klance Deve-bojinu, i tu 22 oktobra 4 novembra potpuno je slomljen od Rusa koji ga prate u stopu. Ova propast dovodi u pitanje Kar, iji garnizon pokuava istoga dan jedan neuspeli izlaz i Rusi reavaju da ga zauzmu na juri. Operacija, naroito teka, izvedena je sa uspehom 6/18 i 7/19 novembra: garnizon, jak 17.000, predaje se. Od sada Rusi mogu da se posvete glavnome cilju ove kampanje, opsadi Erzeruma. Oni su gospodari Jermenske. Dizraeli se brine zbog ruske pobede na oba fronta. Njegov nemir postaje vei, kada oni ostavljajui severni Balkan, napreduju naglo ka Filipopolju, Jedrenu i Carigradu. 13 decembra 1877 on ih potsea da Engleska ne moe dopustiti ni u kome sluaju, zauzimanje, makar i privremeno, Carigrada: Ako do toga doe, izjavljuje on, vlada smatra sebe slobodnom da preduzme mere koje nae za neophodne radi zatite britanskih interesa. U stvari on hoe da natera Rusiju da uini koncesije, o kojima nije nikada ranije bilo rei. 16 decembra Gorakov potvruje svoje ranije obeanje da nee nikako anektirati Carigrad, ali odbija da obustavi vojne operacije dok god trajni i stvarni mir ne bude zakljuen, i pita koji su engleski interesi koje bi Rusija, poto je sve ranije prohteve Engleske ispunila, mogla jo povrediti. Odgovor dobija tek 12 januara 1878 poto je Turska uzaludno pokuavala, posredstvom Engleske da sazna za uslove koje joj ova sprema. U odgovoru Carigrad se ne spominje, ali se zabranjuju sve operacije u Dardanelima, naroito stanje ruskih trupa na

550

poluostrvu Galipolje. 23 januara 1878, na vest da Rusi idu ka Demotiki i prete da preseku Galipolje od Caritrada, Engleska nareuje admiralu Hornbnu da poe sa flotom ka Carigradu i da bdi nad slobodom moreuza; zatim poto je to strahovanje bilo prerano, ona vraa svoju flotu u zaliv Bezike. Za to vreme turski punomonici, koji ne mogu da se ree da potpiu uslove primirja, postavljene od velikog kneza Nikolaja Nikolajevia, prate ga, ve od Kazanluka, od etape do etape. 15-27 januara Aleksandar II alje naredbu velikom knezu da ide na Carigrad, ako uslovi ne budu potpisani u roku od 3 dana. 31 januara Turci ih primaju. Oni glase: stvaranje slobodne Bugarske u njenim etnikim granicama, t. j. da u nju uu i Rumelija i Makedonija; nezavisnost Crne Gore, Rumunije i Srbije, autonomija Bosne i Hercegovine, garancija ruskih interesa u moreuzu, i teritorijalna ili finansijska naknada Rusiji. Odmah, nespokojstvo Engleza poveava se. Ambasador Lejard telegrafie u London da su ti uslovi ravni raspadu Otomanskog carstva u Evropi. Dizraeli trai od donjeg doma est miliona livara za ratne pripreme i alje ponovo 8 februara jednu flotu u Carigrad, pod izgovorom da obezbedi sigurnost britanskih podanika u sluaju nereda. 15 februara engleska flota ukotvljava se pred Prinevskim ostrvima. Aleksandar im odvraa nareujui okupaciju Carigrada, ali ta naredba nije izvrena, jer ne dolazi do velikog knezaa to zadocnjenje nije bilo samo sluajno-pre trenutka kada je engleska flota, pokoravajui se novim naredbama iz Londona, napustila Bosfor. 3 marta u maloj varoi San-Stefanu, pregovarai za mir potpisuju i uglavljuju uslove primirja. Tada Engleska potsea, to se samo po sebi razume, da taj mir, koji niti ranije ugovore, treba da bude sankcionisan na jednom kongresu velikih sila. U ostalom Austro-Ugarska ve je bila predloila mesto kongresa, pre svega Be, zatim Berlin. itavih mesec dana pregovara se ta u San-Stefanskom ugovoru ima da se revidira. Kako Rusija odbija unapred potpunu reviziju, zainteresovane sile poinju sa njome posebne pregovore, i zato grof Ignjatijev obilazi evropske prestonice. Engleska se vie stara da oslabi uticaj Rusije u osloboenim krajevima ruskim pobedama, nego da spasava integritet Turske. Zato ona zahteva, prema tajnom rusko-engleskom ugovoru od 30 maja, da Velika Bugarska predviena San-Stefanskim ugovorom, bude podeljena na tri dela. Bugarska na severu Balkana, koja e jedina postati nezavisna kneevina, Rumelija, na jugu Balkana koja e biti autonomna ali ostaje turska pokrajina, i Makedonija, koja e isto i jasno biti vraena sultanu. Sa svoje strane, Austro-Ugarska eli da dobije nagradu za svoju neutralnost, koja joj je bila obeana tajnim ugovorom Austroruskim januara 1877, t. j. da okupira i upravlja Bosnom i Hercegovinom. Nesposobna da preduzme novi rat. Rusija je bila primorana da pristanena zahteve ovih dveju sila, koje u naknadu pristaju da ona zadri svoja osvajanja, dosta skromna u ostalom, Kar i Batum i da ponovo uzme izgubljeni deo Besarabije Pariskim ugovorom. Samo Nemaka nije traila nita; tako se Berlin

551

uini kao mesto najzgodnije za kongres, na kome je Bizmark igrao ulogu potenog posrednika. Berlinski kongres koji je odran od 13 juna do 13 jula 1878, izmeni SantStefanski ugovor prema prethodnim ugovorima zakljuenim izmeu Rusije, Engleske i Austro-Ugarske. Bizmark, koji je pretsedavao, teroriui turske izaslanike, nije dozvoljavao da se diskusija udaljuje od ve postavljenih problema. im bi se malo udaljila on bi poeo da se ljuti, da vie, pravi scene i stavlja do znanja da nema vremena da se zanima tuima stvarima. Pod takvim uslovima Englezi, koji su tajnim ugovorom od 4 juna dobili od Turaka ostrvo Kipar, da bi branili interese turskih poseda u Aziji, nisu mogli da brane Otomanske interese. Otuda je Dizraeli morao da pristane na okupaciju i administraciju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske i da je ak morao da preti pretstavnicima Porte, ozbiljnim komplikacijama, ako ne popuste na tome pitanju. Isto tako Rusija nije se mogla vraati na svoje prethodne koncesije i morala je naroito da prizna nestanak Velike Bugarske. Bizmark nije hteo da se posvaa sa Rusijom i inio joj je sitne usluge, ali nije tedeo samoljublje Gorakova, i ak je otvoreno diskutovao sa grofom uvalovim na koga je Gorakov hteo da prebaci odgovornost za ustupke zato to je ovaj smatrao za neophodno da bi Rusija izbegla rat da se ratifikuju obeane koncesije. Rusko javno mnenje, koje nije znalo za tajne ugovore i stvarnu opasnost u koju je nepomirljivost gurala zemlju, optuivalo je diplomate da su upropastili plodove skupo zadobijene pobede. Ono je smatralo rat kao jedan humanitarni poduhvat. Njeno razoaranje bilo je veliko kad se videlo da se taj rat zbog pogreke Evrope pretvorio u jedno nesigurno stanje i novi izvor sukoba na Balkanu. Tano je, da tekovine Rusije nisu odgovarale rtvama, ali da se u poetku rata ona sama drala svoje tradicionalne politike na poluostrvu, izvesno je, da bi, ovoga puta njeni interesi bili u harmoniji ne samo sa humanim oseanjima i moralom savremenog drutva, ve i sa dobro shvaenim interesima cele Evrope. Hlaenje rusko-nemakih odnosa i usamljenost Rusije. Dranje Nemake na Berlinskom kongresu duboko je ranilo Rusiju, i javno mnenje i diplomatske krugove. 1879 u Evropi nema drugog pitanja, ve samo koncentrisanje ruskih trupa i neizbeni sukob izmeu Rusije i Nemake. Aleksandar II uva prema Viljemu I svoje prijateljstvo, ali on njemu pie, u avgustu 1875 da bi mu se alio na Bizmarkovu politiku prema Rusiji: Kako da se objasni to dranje nemakih agenata koji prema nama postaju sve vie neprijateljski na istoku?.... Mislim da treba da Vam obratim panju na tune posledice koje mogu nastati u naim odnosima dobrih suseda, ako guramo nae dve nacije jednu protivu druge: Bizmark koji radi na pripremanju saveza izmeu Nemake i AustroUgarske, odgovara na optuivanja careva, dokazujui Viljemu I kako je Rusija kovala intrige i kako je Aleksandar II predloio jedan ugovor o savezu Francuskoj, to francuski ministar spoljnih poslova Vadington smatra za potrebno da zvanino demantuje 15 septembra 1880. Bizmark nastojava da savez

552

sa Austro-Ugarskom upravljen protivu Rusije bude zakljuen to je mogue bre. Ali Viljem I koleba se. Prilikom njegovog sastanka sa Aleksandrom II u Aleksandrovu, u poetku septembra 1879, car ga je pozvao da vaspostave nekadanje prijateljske veze, i njemu je teko da prekine sa Rusijom. Da bi ga naterao da potpie ugovor o savezu sa Austro-Ugarskom, Bizmark mora da mu ponudi svoju ostavku. Za vreme poslednjih godina svoje vladavine Aleksandar II obuzet je samo jednom milju, borbom protivu revolucije. ivei u stalnome strahu od atentata na svoju linost, on tome podreuje sve svoje politike brige. On trai prijateljstvo Nemake, jer ona 1880 pootrava zakon protivu socijalista. Naprotiv, on vidi u republikanskoj Francuskoj ognjite revolucionalne propagande, i njegovo nezadovoljstvo je naroito veliko kada je francuska vlada odbila da odobri ekstradiciju Ruskog teroriste Hartmana. Kad on umire 1/13 marta 1881, Rusija je potpuno usamljena u Evropi. Ruska ekspanzija u centralnoj i istonoj Aziji. Pod Aleksandrom Drugim upotpunjava se i zavrava veliko delo kolonizacije i vojnog prodiranja, koje lagano i sigurno vodi Ruse ka izvorima dveju pritoka Uralskog mora, SirDarije na severu i Amu-Darije na jugu. Oni napreduju u isto vreme sa dve strane: sa severa na jug, kroz Sibir, kroz zemlju Triju nomadskih kirgizkih Hardi: malu, veliku i srednju, koje su joj ve potinjene, i sa zapada na istok, istonim obalama Kaspiskoga mora u srce stepa. Potreba da brani nastanjeno rusko stanovnitvo od upada nomada, Rusiju je naterala da dublje ue u zemlju Kirgiza i Turkmena. ak ni religija nije mogla ujediniti ta muslimanska plemena protivu nevernika, jer, da se izazovu u sveti rat, trebalo je izmeu ostaloga, po tanoj primedbi jednog znalca centralne Azije, Vamberija, da budu i izgledi za dobru pljaku. U stvari, ti ratoborni pljakai nesposobni su bili da se udrue za zajedniku odbranu. Takoe i ruska penetracija bila je uvek ista. Kako uvek ima meu tim plemenima avanturista, kojima treba oruja i novaca, da bi osigurali svoju mo nad narodom, Rusi su poinjali izazivanjem svaa meu njima i naizmeninim podravanjem. Zatim bi ruske trupe dole i podizale du puteva utvrenja. Malo po malo od saveznika one bi se pretvarale u gospodare. To lagano i metodino prodiranje poinje neto pre 1860, nizvodno SirDarije. Cilj je bio, da se spoje linijom utvrenja dve ruske stanice u razdaljini od prilike 798 vrsta, tvrave Perovskij i Vernos, i da se postave baze za snabdevanje to je mogue blie garnizonima, kako bi se izbeglo donoenje namirnica kroz stepu. Pod izgovorom da su stanovnici Kokana i Bihare napali sibirsku granicu 1860, pukovnik ernjajev osvaja 1864, usred tog kraja bogatog itom, tvravu imkent. Englesku, koja se ve buni, Gorakov umiruje; u svojoj noti od 21 novembra 3 decembra 1864 on pravda rusku ofanzivu, podseajui na potrebu jedne drave da brani svoje dravljane i svoju civilizaciju od divljih skitakih naroda na granici. Ugovor u uguaku, Rusija sebi obezbeuje priznanje Kine na vlasnitvo Narunskog bazena (Severni Kokan), i carskim ukazom 1865 stvara se

553

provincija Turkestan. Juna iste godine ernjajev se koristi jednim napadom emira iz Buhare, protivu oslabljenog Kokana, i osvaja Takent, centar puteva i veza itavog kraja. Maja 1866 eneral Romanovskij zauzima Koen, na gornjem toku Sir-Darije. Emir iz Buhare, Mozafer-Ed-Din uzalud se napree da istera Ruse iz Kokana; najzad posle vie poraza priznaje njihovu vlast 1867. Iste godine, ukazom od11/23 jula, podie se Turkestan na guberniju, Takent postaje glavni grad, a eneral Kaufman general-gubernator. Kako Buharski emir ne priznaje svoju propast i sprema se za borbu, Kaufman ga preduhitri. On ide na Samarkandu i poto je nagnao Mozaferova trupe u bekstvo, on zauzima grad 1868. Jedan ustanak stanovnika je svirepo uguen, i Mozafer potpisuje ugovor koji obezbeuje ivote i imanja ruskih podanika, obeava sigurnost karavanima i sniava trgovake takse. Kada se tamonji begovi, kojima nije pravo zbog tih privilegija, bune protivu emira, Kaufman ih pobeuje i 1870 vraa vlast Mozafera. Od tada Buhara ostaje potpuno pod vlau Rusa. Sve vie nespokojna Engleska, koja je do sada samo opominjala, zahteva sada od Rusije da obustavi svoja osvajanja. Jednim zajednikim ugovorom ona je zaustavljena na granici Avganistana. Kabulj je pripao uticajnoj sveri Engleske, Buhara Rusima a reka Atrek priznata kao granica Persije. Ruska vlada stara se tada da uvrsti uticaj na teritoriji, koja joj je priznata. 1869 gradi Krasnovodsk i itavu seriju utvrenja du zapadne obale Kaspiskoga mora. Odatle, idui tokom reke Amu-Darija, mogue je preduzeti pohod na Kivu, to leglo razbojnika, iji izleti stalno prete ruskim posedima, i koji prodaju svoje zarobljenike kao robove. Pozvan da oslobodi svoje zarobljenike, kan oaze, Muhamed-Rahil, zahteva da mu se prizna vlast na celoj teritoriji, izmeu Sir-Darije i Atreka. 1873 Aleksandar II alje grofa Petra uvalova da obavesti britanski kabinet, da je primoran da zauzme Kivu, ali da nema nameru da je anektira, i reava se, da napadne sa etiri strane u isto vreme kanat, koga okruuju stepe teke za prolaz. Bez obzira na neuvene prepreke, uasnu zimu, sneg, arke vruine i oblake usijanog peska, tri kolone od etiri stiu kroz bezvodnu pustinju, u oazu Kive. 29 maja 10 juna 1873 Kiva im otvara svoja vrata i ugovorom od 31 jula 12 avgusta kan priznaje sebe za vazala Rusije, oslobaa odmah sve zarobljenike raznih narodnosti, ustupa Rusima desnu obalu Amu-Darije sa iskljuivim pravom plovidbe rekom, oslobaa rusku robu svih taksa i plaa ratnu otetu. Ceo Turkestan pripao je Rusiji i od tih novoosvojenih teritorija obrazovana je nova gubernija transkaspiska. 1871 Rusija se koristi pobunom Jakub-beja protivu Kine i osvaja privremeno Kuldu ali je ustupa Kini, zajedno sa dolinom Ili, ugovorom potpisanim u Livadiji 1879. Nasuprot tome, u srednjoj Aziji dobija izvesne teritorije. Poto se Kokan bio pobunio protivu Kana, zato to se predao Rusima, eneral Kaufman uguuje pobunu i ulazi u Kokan 26 avgusta 7 septembra 1875. Ugovor od 25 septembra 7 oktobra daje Rusiji teritoriju na desnoj strani obale gornjega toka Sir-Darije. Posle jednog novog ustanka stanovnika, okolina Kokana, koja je bila nezavisna, prisajedinjena je ruskoj teritoriji ukazom od 20

554

februara 3 marta 1876. Ona postaje provincija Feran, a kanat Kokan prestaje da postoji. 1878 da bi se uzvratilo neprijateljskoj politici Engleske, eneral Stoletov poslat je kod emira Avganistana ir-Alije. Iz mrnje prema Englezima emir prima rusku misiju sa mnogo poasti. Na odbijanje da primi engleskog izaslanika emberlena, koji se spremao da doe u Kabul sa velikom vojnom pratnjom, Engleska mu objavljuje rat. Neuspesi toga rata su jedan od uzroka pada Dizraeliovog 1880. Druga vlada Gledstona prekida sa politikom ispovedanja prema Rusiji evakuiui Avganistan, stvara neutralnu zonu izmeu sfera uticaja dveju sila. Rusija se alila na upade Teke-Turkmena, koji su imali izvesnih veza sa engleskom politikom u pograninim oblastima Avganistana, jer Teke-Turkmeni su bili obueni i naoruani od engleskih oficira. Da bi uinio kraj tome, eneral Lazarev 1879 vodi, preko vie od 375 vrsta duge peskovite pustinje, jednu ekspediciju u srce logora razbojnika. Ali nailazi na tvrdoglavi otpor i neuspeva da zauzme utvrenje Gek-tepe na persijskoj teritoriji. 1880 Rusija obavetava Gledstonovu vladu, da e biti primorana da ponovi svoju ekspediciju. Posle ozbiljnih priprema njena vojska polazi iste godine, pod komandom enerala Skobeljeva. Tek krajem decembra, poto je dobio pomo koju je doveo eneral Kuropatkin, Skobeljev uspe da se priblii Gek-Tepeu. Kako je neprijatelj veoma hrabar i mnogobrojniji, da bi se smelo pokuati juriem zauzeti tvrava, Skobeljev je opsauje. Opsaeni pokuavaju vie puta da se probiju, ali GekTepe je zauzet tek posle jedne krvave borbe 12/24 januara 1881. Skobeljev se miri sa pobeenima obilnim delenjem pomoi. Upadi prestaju i ruski uticaj je osiguran u Transkaspiskim pokrajinama do granica Persije i Avganistana. Askhabad je zauzet. Put za Merv je otvoren ali Rusija ubeuje Englesku dajui joj garancije, da nee zauzeti tu varo. Na krajnjem istoku takoe Rusi nastavljaju napredovanje ka Tihom Okeanu. 16/28 maja 1858, ugovorom Aigunskim, Kina priznaje Rusiji posedovanje cele leve obale Amura, od Arguna do Okeana, koju je u stvari ve ranije bila kolonizirala. 2/14 novembra 1860, ugovorom u Pekingu, Kina predaje Rusiji na desnoj obali reke veliku teritoriju izmeu Amura, Usore i Mora, koja postaje provincija Usori. Ona joj daje iste trgovake koristi kao i drugim silama, pored toga pravo da osnuje banke u srcu njene teritorije kao i da poseuje vaare u Urgi i Kagaru. Sve ove rezultate Rusija dobija bez najmanjeg prolivanja krvi. Ustupajui dobrovoljno Kuldu 1879, Rusija izbegava rat sa Kinom i dobija novo proirenje trgovakih olakica. 12/24 februara 1881 Petrogradskim ugovorom, Rusija dobija nove pijace i prava da se njeni trgovci nastanjuju po itavoj Kini. Najzad, na krajnjem severo-istoku Azije, ruski posedi trpe neke izmene. Oni liavaju Aljaske, koja, odvojena od sibirskog kopna Beringovim zalivom, prodata je 1867 Sjedinjenim Amerikim Dravama za sumu od 7,200.000 dolara, cenu skromnu ako se pomisli na naslage zlata koje su pronaene docnije u tim

555

krajevima. Suprotno tome, oni se poveavaju ostrvom Sahalinom, ustupljenim od strane Japana 1875, u zamenu za severna ostrva, Kurilskog arhipelaga.

556

XIX. ALEKSANDAR III (18811894)

1. POBEDA REAKCIJE Linost Aleksandra III. Aleksandar III popeo se na presto u najboljim godinama svoga ivota. Roen godine 1845, kao mlai sin Aleksandra II, on je po redu naslea postao prestolonaslednik tek 1865, posle smrti svoga starijeg brata Nikole, koga je pokosila tuberkuloza. Dok je Nikola bio iv, sva panja njegovih roditelja bila je posveena njemu, i oni su se trudili da mu prue to bolje vaspitanje. Meutim na Aleksandra, koji je smatran samo za obinog velikog kneza osrednje obdarenog, nije se obraala velika panja; ni o njegovom kolskom obrazovanju ni o moralnom vaspitanju nisu se naroito starali. Ali kada je postao carevi, uloeno je dosta truda da se dopuni i proiri njegovo znanje: meu njegovim nastavnicima nalazio se tada uveni istoriar Solovjev i K. P. Pobjedonoscev, ugledni pravni pisac. Predavanja ovih uglednih profesora donela su neto ploda. Solovjev je naroito uspeo da pobudi u careviu interesovanje za rusku istoriju. Pobjedonoscev pak zadobio je nad njim veliki uticaj u jednoj oblasti koja uostalom nema niega zajednikog sa naukom. Ali prave studije ne interesuju mnogo Aleksandra. On iz njih izvlai utoliko manje koristi, to uskoro skree svoju panju na drugu stranu. Godine 1866 on se venava sa erkom danskog kralja Kristijana IX, Sofijom-Frederikom-Dagmar, koja je posle prelaska u pravoslavnu veru dobila ime Marija Fjodorovna. Porodini ivot kojim on posle toga ivi nije nimalo pogodan za uenje, te predavanja uskoro prestaju. Nasuprot tome, carevi poinje da se upuuje u voenje dravnih poslova. Za vreme rusko-turskog rata (18771878), on komanduje jednim dosta jakim odredom vojske, pa iako ne igra vanu ulogu u vojnim operacijama, on se nalazi na zgodnom mestu da posmatra rave strane rata. Poslednjih godina vladavine svoga oca on prisustvuje konferencijama na kojima se raspravlja o najglavnijim pitanjima unutranje politike. Ministri poinju da vode rauna o njegovom miljenju; i sam grof Loris-Meljikov, iji je uticaj meutim veoma veliki u 1880 godini, trudi se da dobije njegovu saglasnost za sve zakonske predloge koje priprema. Ve pri stupanju na presto, karakter i shvatanja Aleksandrova jasno su ocrtani. Skroman i jednostavan u svom privatnom ivotu, dobar otac porodice, on ivi mirnim ivotom, okruen svojom porodicom i nekolicinom bliskih prijatelja. On briljivo izbegava svaku paradu i rasko. On nikada nije menjao svoje navike, i do svoje smrti vie je voleo manje sobe nego raskone odaje velikih dvorova. Ali je isto tako do kraja svoga ivota toj jednostavnosti ivota pridruio i veliku grubost u ponaanju, koju su neki smatrali za otvorenost. Postavi car, on i dalje nee paziti na izraze i rei kojima se slui. U belekama i primedbama na aktima koja mu se podnose na potpis nailazi se svakog asa na

557

grube izraze ne samo o njegovim podanicima, podrazumevajui tu i njegove ministre, ve i o ministrima stranih drava, pa ak ponekad i o njegovim najbliim roacima. To nije samo nedostatak vladanja sobom usled nepotpunog vaspitanja i samovoljne naravi, ve je to isto tako posledica linog ubeenja da mu njegovo zvanje carevia ili cara daje jedan potpuno izuzetan poloaj. Car Aleksandar III, pisae poznije u svojim uspomenama grof Vite, jedan od njegovih najoduevljenijih oboavalaca, imao je nesumnjivo osrednju inteligenciju i sasvim prosene sposobnosti. Nekolicina njegovih saradnika, u svojim uspomenama, ocenjuju ih jo nepovoljnije. I zaista, njegova inteligencija je dosta ograniena, i njegovo zakasnelo nauno obrazovanje nije je moglo dovoljno razviti da bi se njegov horizont mnogo proirio. Zato on prirodno ostaje sav proet ultra-monarhistikim shvatanjima i ubeenjima koja su oduvek bila u tradiciji ruske carske dinastije. On ne moe da shvati drugi oblik dravnog ureenja osim apsolutne monarhije; i najmanje ublaenje apsolutizma njemu se ini kao veliko zlo, i on je ubeen da samo naivni i kratkovidi ljudi mogu pasti u pogreku da tako neto usvoje. Za vreme svoje vladavine, kada je proitao jedan izvetaj svoga poslanika u Tokiju u kome se kae da je pretsednik japanske vlade izjavio kako ustav koji je proglaen u Japanu odgovara potrebama i stepenu kulture japanskog naroda, on dopisuje na tome izvetaju ove rei: Jadnici, naivine, glupaci. On ne moe ni da zamisli takvu glupost u svojoj zemlji; on ne vidi u Rusiji mesta za odvratni liberalizam; autokratija, koju je predvidelo i koju titi Provienje, treba da u njoj ostane nepokolebljiva. Za ivota svoga oca on je odluan reakcionar. Pobjedonoscev, njegov nekadanji nastavnik, zadobija nad njim veliki uticaj, jer povlauje njegovim samovoljnim sklonostima i ubeuje ga da reforme potkopavaju davnanji poredak u Rusiji, taj jedini i jedino pravini oslonac samodrne vlasti. Ta linost sva proeta verskom zatucanou, kako za Pobjedonosceva kae jedan savremenik, ima pakosnu narav, razdraljivu ud i slabo zdravlje; to je ovek koji se pokazao kao otvoren protivnik napretka i reforama koje su zavedene u Rusiji za vlade Aleksandra II. Pod njegovim uticajem carevi se vrlo brzo pokazuje kao odluan protivnik politikog rada svoga oca. Ukoliko se proiruje reformatorska delatnost, carevievo negodovanje ispoljava se sve jasnije. Ustanovljavanje jednakosti u pravima izmeu raznih drutvenih stalea, ma koliko ta jednakost bila nepotpuna, zatim irenje i demokratizacija nastave, ograniavanje cenzure, zavoenje naela javnosti i nezavisnosti sudova, sve te reforme njega ogoruju: Muik, tvrdi on, treba da ostane na svome mestu, a naroito ne treba da pokuava da se ugura u gimnaziju; za tampu kae da je ugava, a za nove sudove da su revolucionarni. Razume se, kada car, na inicijativu svoga brata Konstantina, pita za savet poetkom 1880 godine neke poverljive linosti o jednom zakonskom predlogu o proirenju prava zbora i dogovora plemstva, zemstva i optinskih odbora, kao i o sazivanju na savetodavnu skuptinu izaslanika zemstva i optinskih odbora velikih gradova, on odluno ustaje protivu te namere. On tvrdi da e tako sazvani izaslanici biti samo nesnosni lajavci, advokati..., koji

558

ne samo da nee pomagati vladu, ve e joj jo vie oteavati rad. Uzalud mu veliki knez Konstantin ini jedan ustupak predlaui da se zabrani biranje advokata u projektovanu skuptinu. Prestolonaslednik, belei u svom dnevniku jedan od lanova konferencije, je odluno protivan svakoj organskoj izmeni postojeeg stanja i smatra za kobnu svaku ustavnost. Iako izgleda da ova miljenja dovode ponekad carevia u opoziciju prema njegovom ocu, ipak ona odgovaraju raspoloenju jednog prilino velikog broja ruskih plemia, koji se oseaju povreeni u svojim pravima osloboenjem muika i drugim reformama, i koji sanjaju o tome da vie ili manje potpuno uspostave stari reim. Ta miljenja deli naroito visoko plemstvo, koje pretstavlja najbliu okolinu carske porodice. Malo po malo okuplja se oko carevia itava jedna stranka plemia, koji podravaju i razvijaju njegova konzervativna oseanja. Njegovi najblii prijatelji podvrgavaju svaki reformatorski postupak Aleksandra II ivoj i otroj kritici i odluno izjavljuju da treba uiniti kraj tim reformama koje nikakva stvarna potreba zemlje ne opravdava, ve koje odvraaju Rusiju sa njenoga istoriskog puta i vode je ka propasti. Oni prikrivaju svoje kastinske tenje velom nacionalistikih teorija i rasmatranjima o nesaglasnosti ruske i zapadnjake kulture. Pod izgovorom da ele obezbediti red u zemlji, oni ude za vlau; oni ustvari ele da se vrate starom oprobanom sistemu o savezu izmeu samodrne vlasti i plemstva. Aleksandar III penje se dakle na presto bez prirodne obdarenosti i bez irokih politikih pogleda. On je duboko ubeen u opravdanost autokratije i u svoju spasonosnu ulogu. Samovoljan od prirode, on je gotov da odluno brani svoju vladarsku vlast. U isti mah on je raspoloen da se njom poslui da bi uspostavio kastinski reim i da bi uvrstio povlastice viih drutvenih stalea, na prvom mestu plemstva. Putem to ga je sam sebi obeleio, reen je da ide sa svom upornou koja ga karakterie. Usamljivanje carevih ubica i opadanje terorizma. Pristalice udruenja Narodna volja vrsto su verovale da e ubistvo Aleksandra II biti znak za narodni ustanak, da e javnost potpomoi njihove zahteve i da e zastraena vlada biti primorana ako ne da kapitulira, a ono bar da ini ustupke. Zato 1/13 marta, odmah posle atentata, centralni izvrni odbor toga udruenja upuuje, u obliku pisma novome caru, jedan poziv narodu. On trai zavoenje jednog reima stvarne politike slobode i sazivanje jedne ustavotvorne skuptine birane iroko demokratskim glasanjem; u zamenu za to, on se sveano obavezuje u ime revolucionara i pred licem otadbine i celoga sveta da e prekinuti svako dalje nasilje i da e ubudue raditi za dobro naroda. Suprotno njegovom oekivanju, nikakav pokuaj pobune ne prati smrt Aleksandra II. Revolucionari, ije su se skoro sve snage istroile za vreme teroristike periode i od kojih je veina najaktivnijih boraca bila uhapena odmah sutradan po atentatu, nemaju ni dovoljno voa ni dovoljno lanova, i odve ih je malo da bi mogli sami pripremiti pobunu. S druge strane, narodne mase, na iju

559

su spontanu pobunu oni raunali, ostaju mirne. Kako su one ostale neupuene u politiku borbu koju je vodio jedan deo obrazovane drutvene klase, one nisu mogle uvek da shvate smisao te borbe; ta vie, one ponekad i ne znaju da ta borba postoji. I pored veoma tekih uslova ivota, narod ni iz daleka nije bio u onako uzrujanom stanju kao to su rado verovali revolucionari. U svakom sluaju, ako je i bio nezadovoljan, to nezadovoljstvo nije bilo upereno protivu carske vlasti; jer car se njemu ukazuje pre kao moguan zatitnik u borbi za ivot. Nije dakle carevo ubistvo moglo izazvati pobunu radnikih i seljakih masa, lienih svake organizacije. U izvesnim oblastima seljaci su ak u tome videli samo osvetu plemstva protivu onoga koji ih je oslobodio. Dranje obrazovanih krugova prema atentatu od 1/13 marta razoaralo je i borce Narodne volje. Liberalni elementi su odve slabo organizovani i odve izloeni vladinim strogim merama da se ne bi bojali da e se kompromitovati ako se drue sa revolucionarima. Zato liberalni pokret koji su oekivali teroristi nema nimalo irine. On se svodi na nekoliko manifestacija, uostalom veoma malobrojnih, zemstva i plemiskih skuptina, koja upuuju peticije vladi traei da se sazovu izaslanici stanovnitva, te da se tako saznadu prave potrebe i albe cele zemlje. Iako sastavljene u ispravnom i umerenom tonu, ove tako neobine peticije privlae panju vlade, ali kao ni sline elje to su ih dostavljali retki pojedinci, ni one nisu sposobne da, makar i zbog svoje malobrojnosti, naine na vladu neki jai utisak. Ubistvo vladara bilo je beskorisno. Ne samo da je revolucionarna organizacija, koja zahteva ukidanje autokratije, potpuno usamljena, ve ona i dalje naglo slabi. One njene voe koje nisu bile pogubljene u isto vreme kad i direktni vinovnici atentata, ili koji nisu bili osueni na dugogodinju ili veitu robiju, morali su da se sklone u inostranstvo. Poetkom 1883 godine, od svih lanova centralnog izvrnog odbora Narodne volje, koji je do jue bio tako opasan, jedino je Vjera Figner ostala slobodna u Rusiji. Ali kada ju je prokazao jedan revolucionar, potplaen od andarma, uhapena je i ona posle nekoliko meseci. Revolucionari koji su umakli policiji pokuavaju da obnove centralni izvrni odbor i itavu organizaciju Narodne volje. Ali German Lopatin, koji se sa nekoliko drugova vratio iz inostranstva, uskoro je takoe uhapen, i ubrzo policija uspeva da pohvata sve najaktivnije revolucionare koji su nameravali da nastave rad svojih prethodnika. Ovoga puta Narodna volja, koja je uspela da izvri nekoliko atentata na stubove autokratije, oborena je; ona se nee vie nikad podii. Njen poraz prouzrokovao je zastoj u socijalnom i politikom pokretu. Naputajui terorizam, cela zemlja, kojoj je nedostajalo politiko iskustvo i koja nije mogla da stvori nikakvu organizaciju izvan zaverenikih krugova, prestaje u isti mah da se interesuje za politiku. Zastraeni i obeshrabreni nemilosrdnom reakcijom koja e besneti svuda, najnapredniji duhovi trudie se da otsada vode miran ivot u svojim domovima i povui e se u isto intelektualnu aktivnost. Oni e mirno snositi sva kinjenja kojima e se vlada posluiti da bi ostvarila svoj

560

ideal vrste ruke. Jedino e u toj optoj zamalosti nekoliko iznenadnih manifestacija buntovnog duha potsetiti da e se prekinuta borba moda nastaviti jednoga dana. Tako su godine 1887 sedam zaverenika, od kojih su estorica bili studenti Petrogradskog univerziteta i jedan mladi koji je tek zavrio kolovanje u Duhovnoj akademiji, smislili da ubiju Aleksandra III. Policija, poto je saznala za njihovu zaveru, pustila ih je da dovre svoje pripreme i pohapsila ih tek u trenutku kada su snabdeveni bombama izlazili na ulicu da vrebaju prolazak carev; posle suenja petorici od njih, meu kojima i Uljanov, stariji brat Uljanova-Lenjina, budueg osnivaa sovjetske drave, obeeni su; druga dvojica zatvorena su u tvravu liselburg. Ali su to usamljeni pojedinci. Oni se ne oslanjaju ni na kakvu monu organizaciju, nemaju nikakve veze sa starim revolucionarima i ne predaju svoju dunost nikome. Sukob izmeu Loris-Meljikova i Pobjedonosceva, i pobeda konzervativaca. Nova vlada ne pomilja nijednog trenutka da popusti pred zahtevima koje je Narodna volja iznela u svome pismu caru. Ali kakva e biti njena politika? Loris-Meljikov smatra za potrebno da i dalje radi po sistemu koji je zaveo poslednjih meseca vladavine Aleksandra II: s jedne strane strogo uguivanje revolucionarnog rada, a s druge strane, ostvarenje reforama koje bi mogle u isti mah da zadovolje hitne potrebe naroda i dadu zadovoljenje onom delu prosveenih krugova koji, ma da usvajaju liberalne ideje, ne trae korenitu promenu politikog i socijalnog poretka. Drugi lanovi vlade, naprotiv, smatraju da Loris-Meljikov ide odve daleko opasnim putem liberalnih ustupaka i da progonjenje revolucionara, iako je uspeno i vraa stvarno mir zemlji, treba da se dopuni odlunom konzervativnom ili bolje rei reakcionarnom politikom. Njih predvodi Pobjedonoscev, koji je na kratko vreme pred smrt Aleksandra II postao glavni pravozastupnik Svetog Sinoda, te kao takav i lan Ministarskog saveta. Za vreme pokojnoga cara on se ograniio na to da samo negoduje protivu politike Lorisa-Meljikova, ali je od prvih dana novoga reima poeo otvoreno da se bori protivu nje. Uoi svoje smrti, Aleksandar II bio je pristao da u jedan naroiti odbor sakupi izvestan broj izaslanika pokrajinskih skuptina da pre podnoenja Carevinskom Veu ispita nekoliko zakonskih predloga koje je, vlada predloila. Loris-Meljikov podvlai potrebu da se usvoji i odmah obnaroduje ova odluka. Aleksandar III ne protivi se tome, ali on hoe da najpre dostavi tu odluku na ispitivanje jednoj posebnoj komisiji sastavljenoj od ministara, naelnika odeljenja u Carevinskom Veu, nekoliko velikih kneeva i staroga grofa S. G. Stroganova, nekadanjeg prvog guvernera sinova Aleksandra II. Sednica te komisije, sazvane 6/18 marta, na pet dana po smrti Aleksandra II, pruila je priliku protivnicima Lorisa-Meljikova da snano napadnu toga ministra. Prvi je otpoeo napad grof Stroganov. On kae za projekt reforme da je koban, jer kada bi on bio usvojen, vlast bi prela iz ruku apsolutnog vladara, koji je sada neophodno potreban Rusiji, u ruke raznih propalica koji nimalo ne misle na opte dobro, ve samo na

561

svoju linu korist. Zatim, okrenuvi se caru, dodao je: Ovaj put vodi pravo ka Ustavu, koji ja ne elim ni vama ni Rusiji. Ministar pota Makov izraava se u istom smislu: taj projekt po njegovom miljenju znai samo ograniavanje apsolutne vlasti; njegovo ostvarenje odvelo bi: Rusiju u propast... ; u mutnim danima koje zemlja preivljuje treba misliti jedino da se uvrsti vlast i ugui pobuna. to se tie Pobjedonosceva, on dri jedan neobino dirljiv govor. I on tvrdi da bi Komisija za redakciju koju je predloio Loris-Meljikov dovela do ogranienja apsolutne vlasti. Hoe se da se zavede ustav u Rusiji? uzvikuje on, ili bar da se naini prvi korak na tome putu ... Meutim, ta je ustav? Zapadna Evropa daje nam odgovor na to pitanje. Ustavi koji tamo postoje slue kao orue svakoj nepravdi, svakom podzemnom radu. Izabrani poslanici ne izraavaju nikad miljenje naroda. I sada se hoe, za nau nesreu, za nau propast, da se zavede kod nas ta arena la tuinskog porekla, koja nam nita ne treba. Rusija je bila mona zahvaljujui autokratiji, zahvaljujui uzajamnom i bezgraninom poverenju, zahvaljujui tesnim vezama koje postoje izmeu naroda i njegovoga cara... Oni koje nazivaju poslanicima zemstva samo kopaju jaz izmeu cara i naroda. Krivicom praznoglavih brbljivaca, nastavlja on, ruski politiki ivot poao je pogrenim putem. Kada su osloboeni muici, nije stvorena jaka vlast bez koje ne mogu biti neobrazovane mase. Nasuprot tome, osnovane su pokrajinske i optinske ustanove, te nekorisne eretaonice; zavedene su nove sudske ustanove, advokatske eretaonice; najzad, data je sloboda tampi, toj najopasnijoj eretaonici koja kudi i kritikuje vlasti. A sada se predlae da se po stranom uzoru ustanovi jedna vrhovna eretaonica, i to u trenutku kada zemni ostaci velikodunoga cara, koga su usred bela dana ubili Rusi, nisu jo smeteni u grobnicu. U svojim odgovorima, Loris-Meljikov, pretsednik ministarskog odbora Valujev, zatim ministri vojni Miljutin, finansija Abaza, narodne prosvete Saburov i pravde Nabokov, dravni kontrolor Solski i veliki knez Konstantin Nikolajevi trude se da dokau kako taj projekt ne sadri ni senku Ustava, da je Komisija za redakciju koja se predlae samo jedna savetodavna ustanova, koja ne bi mogla sputavati mo odluivanja vlade, i da bi njeno stvaranje bilo veoma korisno, jer bi ona donela umirenje irokoj javnosti koja je ostala odana i da bi se pomou nje saznale narodne potrebe. Predlog Lorisa-Meljikova nije ni odbaen ni usvojen: on je prosto upuen jednoj novoj komisiji. Ali se miljenje Aleksandra III jasno ocrtalo. Ono je otvoreno nepovoljno po ministre koji su pokazali da su pristalice toga predloga. Pobjedonoscev se trudi svim silama da odri cara u tom oseanju. On u tome potpuno uspeva. Posle nekoliko nedelja Aleksandar III mu pie: Dananja konferencija ostavila je na mene muan utisak. Loris, Miljutin i Abaza vode nesumnjivo istu politiku i hoe na svaki nain da nas dovedu do pretstavnike vlade. Ali, sve dok ne budem ubeen da e od toga zavisiti srea Rusije, jasno je da se to nee dogoditi. Uostalom, nema izgleda da u ja jednoga dana biti ubeen u korisnost takve mere; ja sam isuvie uveren da je ona tetna... Sve vie dolazim

562

do ubeenja da se od tih ministara ne moe vie oekivati nita dobro. Pobjedonoscev, koji potstie svoga nekadanjeg uenika protivu LorisaMeljikova i ministara koji ga podravaju, ne tedi ni carevog strica, velikog kneza Konstantina. On ga pretstavlja ne samo kao pristalicu ograniavanja apsolutne vlasti, ve i kao pretendenta na krunu; on ga sumnjii ak da je bio umean u revolucionarnu zaveru koja je prouzrokovala smrt Aleksandra II. Osim toga, on revnosno preporuuje caru da u svakoj prilici pokazuje svoju vrstu volju i trudi se da ga ubedi kako se drutvo nee umiriti sve dok vlada ne pokae svoju snagu postupcima dovoljno jasnim da ne ostave nikoga u sumnji. On ga uverava kako je potrebno da uputi narodu jedan proglas lien svake dvosmislenosti, i nudi se da on sastavi predlog za njega. On hita da mu preda privatna pisma i izvetaje, iji pisci takoe ele da dokau potrebu da se sauva ugroena autokratija i pretstavljaju Lorisa-Meljikova kao jednog opasnog slavoljupca koji, zanesen svojim liberalnim iluzijama, nije umeo da sauva ivot Aleksandra II. Njegova podmetanja i saveti donose uskoro plod. Ministri, pie Aleksandar III svome bratu Vladimiru 27 aprila/9 maja, obeavaju mi neprestano da e preduzeti mere koje bi zamenile moj proglas, ali poto ja ne uspevam da dobijem od njih nijedan odluan postupak, a meutim uzrujanost duhova i dalje postoji i mnogi ljudi oekuju neto izvanredno, odluio sam da se obratim K. P. Pobjedonoscevu i da mu stavim u dunost da sastavi za mene nacrt jednog proglasa. U tome proglasu, pravac koji ja elim dati dravnim poslovima treba da bude jasno ocrtan, kao i moja namera da nikad neu pristati na ogranienje apsolutne vlasti, koju smatram kao korisnu i potrebnu Rusiji. Nijedan ministar nije obaveten o zadatku to ga je dobio ili bolje rei za koji je zamoljen Pobjedonoscev. Oni su za njega saznali tek kada je tekst proglasa, u kome vladar ispoveda svoju veru u snagu i pravednost apsolutne vlasti i objavljuje svoju volju da je uvrsti i da je zatiti za dobro naroda od svakog oteenja, bio ve konano usvojen i njegovo objavljivanje odlueno. Ne moe vie biti sumnje da je car izgubio veru u svoje glavne savetnike. Zato, kada je 29 aprila/11 maja objavljen taj proglas, Loris-Meljikov, Miljutin i Abaza podnose ostavke. Ministar prosvete Saburov bio se ve oslobodio svoje dunosti iz drugog jednog razloga, i njega je zamenio baron Nikolaj. Aleksandar III oekivao je isto tako i ostavku velikoga kneza Konstantina na poloaj glavnog admirala. Ali kako je veliki knez bio reio da je ne podnosi, njegov carski bratanac, koji nije mogao da ga trpi u svojoj vladi, smenio ga je sam sa njegovog poloaja. Pobjedonoscev moe sada da slavi svoju pobedu, jer su najugledniji liberalni ministri sa kraja vladavine Aleksandra II uklonjeni iz nove vlade. Poslednji liberalni otpori i rad Bungea i Ignjatijeva. Pobeda konzervativaca jo nije konana, jer izbor novih ministara ne odgovara potpuno idejama i eljama Pobjedonosceva i njegovih pristalica. Grof Ignjatijev zamenio je Lorisa-Meljikova u ministarstvu unutranjih poslova, a Bunge, raniji potsekretar Abaze zamenio je ovoga u ministarstvu finansija. Obojica, kao i baron Nikolaj,

563

ministar prosvete, nisu voljni da se sasvim odreknu politike koju je vodila preanja vlada. Razume se, nije vie u pitanju da se puste izabrani poslanici da uestvuju u izradi zakonskih predloga, ali planovi za reforme koji su pripremljeni za vreme ministrovanja Lorisa-Meljikova sa ciljem da se pobolja ekonomsko stanje narodnih masa i dalje privlae panju novih ministara, a naroito ministra finansija Bungea, koji je bio lan i ranije vlade. Bunge preduzima itav niz mera, od kojih je neke pripremio njegov prethodnik, a neke je on sam zamislio. Pre svega, on olakava poresko optereenje seljaka. On zavodi, pod uslovima koje odreuje vlada, otkupljivanje seljakih parcela zemlje u svim sluajevima kada to otkupljivanje nije jo zakljueno prijateljskim sporazumom izmeu spahija i njihovih nekadanjih muika. S druge strane, kako je taj posao otkupljivanja bio ve vrlo unosan za dravu, ali kako je platena mo seljakog stanovnitva jako opala, vlada unekoliko sniuje otkupnu cenu. Iz istih razloga, a osim toga iz pravnih pobuda, ona je obnarodovala jedan zakon kojim se najpre smanjuje, a kasnije sasvim ukida lini porez, koji je pritiskivao jedino nie slojeve drutva. Ipak, da bi se naknadila teta koju e ova mera prouzrokovati dravnoj blagajni, vlada preduzima odmah drugu jednu meru koja se ne slae mnogo sa naelima socijalne pravde. Jer, propisujui da se obaveza otkupljivanja proiri i na zemljita dravnih seljaka, ona primorava ove da za otplaivanje svoga duga polau dravnoj blagajni otplate koje su za njih vei teret nego to je bila zakupnina koju su joj ranije plaali. Na taj nain jedan veliki deo poreskih tereta, kojih je ceo seljaki stale bio osloboen, pada sad na jednu kategoriju seljaka koji se, istina, u odnosu na sve ostale nalaze u povlaenom ekonomskom poloaju. Osim ovih deliminih izmena finansiskog sistema, Bunge je smanjio dotle iskljuivu ulogu policije u prikupljanju poreza. On je ustanovio zvanje finansiskih inspektora, koji su imali u isti mah dunost da kontroliu prikupljanje poreza i da ispituju platenu mo poreskih obveznika. U isto vreme kada je olakao poreske terete veine seljaka, trudio se i da im obezbedi jau dravnu pomo i da unapredi poljoprivredu. Od godine 1880 bilo je jasno da nedostatak zemlje, do ega je dovela primena reforme iz 1861 godine pretstavlja, zajedno sa teinom poreza, osnovnu prepreku poboljanju seljakog stanja. Prvi lek koji se namee jeste u tome, da se povea povrina zemljita koje obrauju seljaci. Bunge se zalae da rei taj problem. Uz pripomo Ignjatijeva on uspeva da osnuje Dravnu zemljoradniku banku, koja bi pomou zajmova pomagala najoskudnijim seljacima da kupe zemlju i kojoj drava u poetku dodeljuje godinju pomo od pet miliona rubalja za te poslove. On se isto tako stara da radnicima pobolja uslove rada. Rusko zakonodavstvo nije se u pravom smislu nikad interesovalo za to pitanje i nije pokuavalo da ga regulie. Unutranja organizacija fabrika i industriskih preduzea, i odnosi izmeu poslodavca i radnika ureivali su se slobodno izmeu obeju strana, ili tanije reeno bili su ostavljeni na volju poslodavaca. Eksploatisanje rada nije znalo za granice. Godine 1880, u Moskovskoj guberniji

564

na primer, radni dan je vrlo retko bio ispod 12 asova; obino je bio 13 ili 13 i po, a ponekad je dostizao ili prelazio ak i 15 asova; u drugim industriskim oblastima, dnevni rad od 14 ili 15 asova pa ak i vie nije bio redak izuzetak. S druge strane, rad ena i mladei nije bio regulisan nikakvim pravilnicima, te su ga industrijalci strahovito zloupotrebljavali. Najzad, mnogi fabrikanti primoravali su svoje radnike da kupuju sve najpree ivotne potrebe u njihovoj kantini; prodajui im veoma skupo te proizvode, oni su ostvarivali dvostruku ili trostruku dobit na njihovu tetu. Bunge se trudio da prui zakonsku zatitu bar enama i deci zaposlenim u industriji. Od godine 1882 itavim nizom zakona ograniava se trajanje njihovog dnevnog rada i organizuje se dravna kontrola uslova toga rada. Drava je postavila svoje nadzornike po fabrikama da paze na potovanje ministarskih odluka i da se obavetavaju o uslovima ivota radnika. Ovo radniko zakonodavstvo je samo povrna mera ija se bitna nedovoljnost istie usled njegovog nepotpunog primenjivanja. Zakonska zatita odnosi se samo na rad ena i dece, a vlada postavlja tako malo nadzornika po fabrikama, da veina industriskih preduzea i nisu podlona nikakvoj kontroli.. Isto tako, slaba sredstva kojima raspolae Zemljoradnika banka ne doputaju joj da razvije svoje delovanje u velikom obimu. Uostalom, s obzirom na ekonomsko stanje oskudnijih seljaka, njeni kreditni uslovi su odve teki. Otuda proizilazi da posle tri godine ima mnogo neplaenih otplata, te zabrinuta uprava Banke poinje da prodaje urno zemljita svojih dunika, pa menjajui politiku, trudi se otsada da za svoje dunike uzima prvenstveno imunije seljake. Najzad, smanjenje poreskog optereenja seljaka, iako je bilo znatno, ipak je jo nedovoljno. No i pored svega toga, rad Bungeov znai poboljanje stanja narodnih masa, naroito seljaka. Ublaujue tekoe ve dosta vidne pri kraju vladavine Aleksandra II koje je prouzrokovala reforma iz 1861 godine, taj rad je bio nastavak zadatka koji je sebi bio postavio Loris-Meljikov. Grof Ignjatijev, direktni poslednik Lorisa-Meljikova u ministarstvu unutranjih poslova, sloio se sa Bungeom. Iako se on nije odrekao ideje svoga prethodnika da se i stanovnitvu prui mogunost uestvovanja u dravnim poslovima, ipak je on za postignue toga cilja pribegao bojaljivijim nainima. Umesto da sazove poslanike zemstva i gradova, kao to je hteo uiniti LorisMeljikov, on je sam izabrao meu ljudima iz unutranjosti koji su se istakli kao javni radnici strunjake, da sa njima raspravlja o merama koje je vlada nameravala da preduzme. U dva maha, godine 1881, primenjuje on taj nain i dostavlja vie pitanja kojima se bavila vlada na pretres strunjacima. On ide i dalje. U saglasnosti sa slavenofilskim krugovima, pod ijim je uticajem bio, on smilja da uspostavi nekadanji 3emski Sobor da bi se caru dala mogunost da sazna elje cele zemlje. On eli da u toj skuptini, koja treba da bude isto savetodavna, okupi pravoslavne crkvene velikodostojnike, lanove Carevinskog Vea i Senata, ministre, marale plemstva iz svake gubernije, pretsednike glavnih guberniskih gradova i nekojih glavnih okrunih gradova, kao i pretstavnike svih

565

drutvenih stalea iz svih oblasti Rusije. On namerava da udesi da se prvo zasedanje toga sabora odri na dan krunisanja Aleksandra III, te u tom cilju priprema maja 1882 godine nacrt proglasa koji namerava da podnese caru na potpis. Taj predlog bio je uzrok njegovog pada. Konzervativci nisu oborili LorisaMeljikova zato da bi trpeli da njegova politika i dalje ivi, ak i u onako ublaenom obliku kakav joj je dao Ignjatijev. S druge strane, starinsko obeleje predloga ministra unutranjih poslova oduzelo mu je takoe naklonost liberala. Zato Pobjedonoscev, snano potpomognut od Katkova, nema mnogo muke da izdejstvuje odbacivanje tih predloga i da potpuno ocrni njihovoga tvorca u oima cara. Ignjatijev je smenjen sa svoga poloaja. Pobeda reakcije i postavljanje Tolstoja za ministra unutranjih poslova. Po savetu Pobjedonosceva, Aleksandar III postavio je na mesto Ignjatijeva grofa D. A. Tolstoja, nekadanjeg ministra prosvete Aleksandra II, koji ga je bio uklonio sa poloaja na zahtev Lorisa-Meljikova. Ovo postavljanje oznaava potpunu pobedu reakcionarne grupe kojim upravlja Pobjedonoscev. Otsada je vlast u rukama jednog pretstavnika plemia-spahija, jednog branioca reakcije reenog da istrajno i sistematski ostvari glavnu ideju plemstva, koju jedan savremeni spis ovako obeleava: Treba da na elu svakog sreza bude po jedan gospodar plemiskog porekla. Ve na prvom sastanku sa Aleksandrom III, koji ga je pozvao da sa njim razgovara o njegovom postavljenju. Tolstoj mu izjavljuje da on ne zna za seljaku Rusiju. Ako i postoji neka seljaka Rusija, ona je za njega samo jedna bezoblina materija koju ima da mesi plemiska Rusija: Vai pretci, kae on caru, stvorili su Rusiju, ali su je stvorili naim rukama. Ulogu koju on pripisuje plemstvu u prolosti eli on da mu sauva i u sadanjosti i u budunosti. On je dakle ogoreni protivnik svih reforama Aleksandra II koje su otetile povlastice plemia, i on sebi stavlja u zadatak da radi na uspostavljanju tih povlastica, pa makar i menjao ustanove i metode prethodne vladavine koje ne slau sa njegovim shvatanjima. Vratiti plemstvu politiku prevagu, tititi svim sredstvima njegove ekonomske interese i obezbediti mu u drutvenoj hijerarhiji to je mogue povlaenije mesto, to je Tolstojev program, koji i vlada usvaja. Odmah posle krunisanja 1882 godine, u govoru koji je odrao sreskim poglavarima koji su bili pozvani na tu sveanost kao izaslanici seljaka, Aleksandar III ih poziva da ne poklanjaju veru namerno rairenim glasovima o mogunosti nove podele zemlje i preporuuje im odluno da se u svakoj prilici pokoravaju svojim maralima plemstva. To znai da on smatra marale plemstva kao prirodne i zakonite, ako ne i direktne, stareine seljakog stalea. Posle tri godine, 1885, u proglasu koji je objavio prilikom stogodinjice Povelje koju je Katarina II podarila 1785 godine plemstvu, on izraava elju da vidi, i u budue kao i u prolosti, da ruski plemii zadre prevagu u komandovanju vojskom, u pokrajinskoj upravi i u sudstvu, u irenju, na primer, propisa vere i vernosti, kao i zdravih naela narodnog prosveivanja.

566

Ustanovljavanje zemljoradnikih naelnika i sudska reakcija. Ubeen da je zaista potrebno organizovati jednu upravnu vlast koja bi bila vrste ruke i bliska narodu, i koja bi se zasnivala na naelu odeljenosti pojedinih stalea, grof Tolstoj predlae da se stvori jedna nova sudska i upravna ustanova, a to je zvanje zemljoradnikih naelnika (zemskij naalnjik). Njegov plan je toliko protivan svim postojeim sudskim i upravnim obiajima i unosi u njih toliku zabunu, da je Carevinsko Vee, koje je meutim konzervativno, u veini njemu protivno. Ali se Aleksandar III sloio s njim i godine 1889 dao mu zakonsku snagu. Novim zakonom ukidaju se svuda, osim u nekoliko velikih varoi, izabrane primiritelne sudije, koje je bio ustanovio Aleksandar II. U varoima su njih zamenile gradske sudije, koje postavlja ministar pravde i od koga one delimino zavise, a u okruzima zemljoradniki naelnici, koje bira ministar unutranjih poslova, na preporuku marala plemstva, iz redova plemia dotine oblasti. Zemljoradniki naelnici imaju mnogostruke nadlenosti. Pored dunosti sudija nad celokupnim stanovnitvom njihovoga podruja i kontrolora seljakog sreskog suda, oni vre i dunost administratora i raspolau u odnosu na seljako stanovnitvo i njegove izabranike veoma velikom vlau, koja ide dotle da im daje pravo da izriu i disciplinske kazne. Da bi neko postao zemljoradniki naelnik, nije potrebno da bude mnogo kolovan: plemi koji ima izvestan odreen broj desjatina u tome mestu moe to postati, i to ne samo bez pravnih studija, ve i bez zavrenog srednjokolskog obrazovanja. Tako seljaki stale dobija svemone plemiske tutore, kod kojih roenje moe potpuno da naknadi nedostatak pravnih znanja i koji se odreuju uz saradnju plemstva, ali potpuno zavise od gubernatora. Jasno je da e pri vrenju svojih dunosti ovi tutori, u kojima Tolstoj oliava vlast vrste ruke i koja je bliska narodu, biti u mnogome podloni klasnim predrasudama i da e samovoljom i svojom udi zameniti zakonitost. Ali ovakav izgled ne moe da zastrai ministra, jer ga je on, ustvari, kada je stvarao zemljoradnike naelnike, bio predvideo i on odgovara njegovim eljama. Reakcija u oblasti sudstva ne ograniava se samo na skoro potpuno ukidanje primiritelnih sudija. Godine 1885, naelo o nezavisnosti i nekretnosti sudija stvarno je ukinuto: ministar pravde dobija pravo da od svih sudija trai objanjenja i da na njih primenjuje, u izvesnim sluajevima, disciplinarne mere kao to su premetanje ili smenjivanje sa poloaja. Godine 1887, javnost na sudskim pretresima je takoe ograniena. Godine 1889, porotni sudovi gube nadlenost za parnice iji ishod posebno interesuje vladu. Reim samovolje. Sa dolaskom na vlast Tolstoja, samovolja je dobila slobodno polje, naroito u administraciji, gde ona odgovara starim tradicijama ruske birokratije i gde vie stareine raspolau dovoljnim sredstvima da utiu na svoje potinjene. Odmah po svom postavljanju, ministar unutranjih poslova postavlja i hrabri radije one gubernatore koji su reeni da podravaju plemstvo i

567

da se ne osvru mnogo na zakonitost kada treba primeniti shvatanje o vrstoj ruci, naroito kada su u pitanju seljaci. Gubernatori ubrzo usvajaju ministrovo gledite i nameu ga i svojim potinjenima. Administrativna samovolja, koju se raniji reim trudio da ogranii, sada je svuda ponovo procvetala. Njeni glavni pretstavnici zavravaju svoju karijeru u Carevinskom Veu i u Senatu, tim najviim dravnim ustanovama. Oni koji se tako nagrauju ponekad su toliko ozloglaeni, da godine 1890 Manasein, ministar pravde, koji je meutim bio veoma prilagodljiv ovek, preklinje Aleksandra III da ima milosti prema Senatu i da ga ne uniava postavljanjem sumnjivih linosti, i da ne uvodi u njega izvesne poasne gubernatore ije bi naimenovanje moglo pretstavljati uvredu u oima ostalih senatora. Takva traenja, razume se, niukoliko ne menjaju utvreni poredak. Ograniavanje pokrajinske i optinske samouprave. Reim samovolje ne moe se prilagoditi mesnoj samoupravi, pa ak i kada je ona relativna. Zato Tolstoj smilja plan da iz osnova izmeni zemstva i optinske ustanove i da na njih primeni, kao i na ostale grane administracije, naela birokratske uprave. On umire pre nego to je stigao da ostvari svoju nameru. Ali njegov naslednik, I. N. Durnovo, vodi istu politiku, prihvata tu nameru i pomou zakona iz 1890 i 1892 godine menja iz osnova statute zemstva i gradova. Zakon iz 1890 godine o zemstvima zavodi naelo stareinstva drutvenih stalea pri izboru poslanika za pokrajinske skuptine i poveava procenat plemiskih poslanika na raun svih ostalih pretstavnika koji nisu plemii. Pre godine 1890, u 30 gubernija, plemii i inovnici imali su od 42 do 43 od sto, a seljaci od 38 do 39 od sto svih poslanika u okrunim zemstvima. Otsada e u ovim gubernijama udeo plemia biti 57,1 od sto, varokog i zemljoradnikog graanstva 13,3 od sto, a seljaka 29,6 od sto. Osim toga, seljaci umesto da neposredno biraju svoje poslanike, odreuju sada samo kandidate, od kojih gubernator bira njihove pretstavnike. Ali i same te kandidate imenuju zemljoradniki naelnici. Tako sastavljenim zemstvima potpuno gospodare plemstvo i pretstavnici vlasti. Oni su osim toga potinjeni kontroli dravne uprave. I ne samo o zakonitosti, ve i o umesnosti njihovih odluka moe da se izjanjava gubernator; on ima pravo da im se suprotstavi kad god smatra da su one u suprotnosti sa optim potrebama drave ili su oevidno tetne po mesne interese. Najzad, u izvesnim sluajevima, vlada zadrava za sebe ak i pravo da imenuje i lanove stalnih pretstavnitava zemstava. Zakon iz 1892 godine, kojim se menja statut gradova, proet je istim duhom. Umesto nekadanjeg izbornog sistema triju stalea, on zavodi biranje po okruzima, ali podiui biraki cenzus, on znatno smanjuje broj biraa: on spada od 21.000 na 8.000 u Petrogradu, od 20.000 na 7.000 u Moskvi, i priblino u istim razmerama u svim ostalim varoima. Taj zakon smanjuje isto tako i broj optinskih odbornika koji je bio utvren Statutom iz 1870 godine. Na taj nain upravljanje optinskim poslovima postaje iskljuivo pravo jednog veoma malog broja ljudi, koji pretstavljaju deo stanovnitva koji je najbogatiji i najmanje

568

zainteresovan dobrim voenjem optinskih poslova. U isto vreme zavisnost optinskih odbora od centralne dravne uprave postaje sve tenja .Sve odluke optinskih odbora mora da potvrdi dravna uprava, koja i ovde ne kontrolie samo njihovu zakonitost, ve i umesnost. Pretsednike i lanove izvrnih nadletava koje biraju optinski odbori moraju da potvrde dravne vlasti. Celokupnu njihovu delatnost strogo kontrolie osim toga dravna administracija, od koje oni stvarno vie zavise nego od optinskog odbora koji ih je izabrao. I pored njihovog izbornog obeleja, oni su sada samo neka vrsta inovnika centralne dravne uprave. Jednom reju, optinske ustanove su, moda jo vie nego zemstva, stavljene pod strogo birokratsko tutorstvo sa ciljem da se sauva politiki reim i da se brane interesi povlaenih stalea. Porusavanje graninih pokrajina. Od poljskog ustanka 1863 godine, krajnji konzervatizam izjednaio se sa ruskim nacionalizmom. Svaki napad na politiki reim smatran je kao atentat, izvren ili potstaknut od inorodaca, na stare ruske tradicije. Zato nacionalisti istiu potrebu da se u svemu i svuda obezbedi apsolutna prevaga ruskog elementa nad inorodcima. Poavi putem reakcije, vlada je usvojila nacionalistiki program i jednu politiku koja je bila otvoreno neprijateljska prema oblastima sa neruskim stanovnitvom, kao i uopte prema inorodcima. Politika porusavanja je naroito iva u velikoj kneevini Finskoj i u Poljskoj. Aleksandar II smatrao je Finsku kao dravu koja je prikljuena Rusiji i koja ima svoje naroito ureenje zajemeno njenim ustavom. On joj je konano bio priznao poseban vojni statut. Aleksandar je isprva nastavio politiku svoga oca. Poev od 1881 godine on je poeo da stvara finske vojne jedinice. Godine 1886 podario je finskoj Dijeti pravo zakonodavne inicijative. Ali, ukoliko se njegova reakcionarna politika pojaava, on sve vie smatra Finsku kao jednu prostu pokrajinu prisajedinjenu Rusiji, iji reim i sopstvene ustanove mogu biti menjane po jednostranoj volji ruskog samodrnog vladara, i on se trudi da je raznim nainima to tenje spoji sa Rusijom. Godine 1890 on stavlja finsku potansku i telegrafsku slubu pod rusko ministarstvo unutranjih poslova. Iste godine, pod izgovorom da se ne slae sa ruskim zakonima, on obustavlja primenu finskog kaznenog Zakonika, koji je Dijeta izglasala a on lino potvrdio godinu dana ranije. Izmenjen i tako podnesen Dijeti koja ga usvaja, ovaj Zakonik je potvren 1892 godine, a stavljanje na snagu odreeno za 1894 godinu. Ove mere, a naroito komentari koje one izazivaju u upravnim krugovima, ija je elja da ne vode rauna o finskom ustavu oevidna, imaju dubok odjek u Finskoj. Javno miljenje te velike kneevine, koja je skoro cela uvek davala dokaza o savrenoj lojalnosti, poinje da se menja, te misao o borbi protivu carske vlasti za odbranu narodnih sloboda postaje u njoj sve popularnija. U Poljskoj Aleksandar III i dalje strogo primenjuje otri reim zaveden posle ustanka iz 1863 godine. On se nada da e na taj nain oduzeti Poljacima

569

svaku nadu u nezavisnost njihove zemlje i da e tenje vezati poljske pokrajine za Rusiju. U zvaninim aktima i samo ime Kraljevine Poljske, koje izaziva pomisao na jednu zasebnu i odvojenu zemlju, ustupa mesto jednom novom nazivu, Oblasti Visle. Da bi se to vie porusila celokupna uprava te zemlje, Poljaci su iskljueni iz dravne slube u samoj Poljskoj i u graninim gubernijama zapadne Rusije; dravni inovnici poljskoga porekla i katolike vere mogu biti samo u sredinim oblastima carevine. Godine 1885 upotreba ruskog jezika, izuzev za nastavu veronauke i uenikog maternjeg jezika, nametnuta je osnovnim i srednjim kolama. Godine 1892 proirena je upotreba ruskog jezika i na samu nastavu katolike vere. U isto vreme, usled potpune nemogunosti da se zavede opti nadzor u borbi protivu izvesnih potajnih rovarenja poljsko-katolike propagande, a naroito protivu potajne nastave, objavljen je jedan privremeni pravilnik o merama za suzbijanje potajne nastave u severozapadnim i jugozapadnim gubernijama, koji je neobino strog: vaspitavati decu na njihovom maternjem jeziku postaje zloin koji vlasti strogo kanjavaju. Razume se, ovakvom politikom ne samo da se nije postigao eljeni rezultat, ve je ojaalo neprijateljsko raspoloenje poljskoga stanovnitva protivu autokratije i njegovu odvratnost prema ruskom jeziku i ruskoj kulturi koje su mu hteli nametnuti. Godine 1887 pomiljalo se da se zavede obavezno uenje ruskog jezika u viim islamskim kolama; ali se ograniilo, godine 1890 iz straha od njihovog protivljenja, na to da se od muslimanskog svetenstva zahteva da zna ruski jezik. Iako umerenije, porusavanje je i na Kavkazu imalo za posledicu da ogori mesno stanovnitvo protivu ruskoga gospodarstva i da pripremi povoljno zemljite za separatistike pokrete. Antisemitska politika. Neprijateljsko raspoloenje i nepoverenje vlade prema inorodcima ispoljava se naroito protivu Jevreja, ija se prava, koja su meutim ve dosta ograniena, za vreme cele vladavine Aleksandra III i dalje smanjuju. Pre svega, teritorija na kojoj im je doputeno da stanuju, uvena zaviajna zona, znatno je stenjena. Od godine 1882 zabranjeno im je da stanuju u seoskim naseljima ak i u samoj zoni, a tako isto pod izgovorom da se zatite seljaci od mogunog iskoriavanja od njihove strane da tu kupuju nepokretna imanja. Godine 1887 pristup u varoi Rostov na Donu i Taganrog zabranjen im je, izuzev nekoliko povlaenih i malobrojnih kategorija. Godine 1891 dolazi novo ogranienje, koje pogaa veliki broj Jevreja. Jevrejskim zanatlijama, koji imaju potrebne strune isprave i koji su dotada imali pravo da se nastanjuju i izvan zaviajne zone, zatvoren je pristup u Moskvu i Moskovsku guberniju. Posledice ove odluke su utoliko tee, to je ona imala povratnu snagu: 17.000 lica isterani su iz svojih domova, a veoma veliki broj pretrpeo je vrlo teke materijalne tete, koje su ile ak i do potpune propasti. S druge strane trudilo se da se Jevreji uklone iz slobodnih profesija. Godine 1887, zavoenjem numerus clausus-a ogranien je broj onih koji mogu biti primljeni u srednje i vie kole. Da bi se uspostavila normalnija srazmera

570

izmeu broja jevrejskih i hrianskih uenika, jednim ministarskim raspisom utvren je procenat jevrejskih uenika od 10 od sto od broja svih uenika u mestima zaviajne zone, 5 od sto izvan te zone, a 3 od sto za Petrograd i Moskvu. Iako imuni Jevreji, u krajnjem sluaju, mogu da izbegnu tu tekou uzimajui svojoj deci domae uitelje ili iljui ih u inostranstvo, ipak su oni oskudniji, kojih je najvie, dovedeni na taj nain u nemogunost da svojoj deci prue malo ire obrazovanje. Godine 1889, oni koji su studirali pravne nauke gube jedan deo svojih prava, jer ne mogu da budu advokati, te ak i posle zavrene pripravnike slube ostaju i dalje pripravnici. Ova nepravda osudila je sjajne advokate, od kojih su neki bili ponos ruskog pravobranilatva, na bedno stanje. Najzad vlada, koja i dalje u svim Jevrejima vidi samo neku vrstu graana niega reda, brie ih potpuno, Statutom gradova iz 1892 godine, iz spiskova optinskih biraa. Za gradove u zaviajnoj zoni ostavlja dravnoj upravi brigu da meu Jevrejima koji imaju birako pravo na osnovu cenzusa izabere izvestan broj optinskih odbornika, no taj broj ne sme da pree deseti deo od ukupnog broja optinskih asnika. Verska reakcija. Antisemitska politika, koja nije upravljena samo protivu jevrejske vere, ve i protivu jevrejske rase, praena je jednim isto verskom reakcijom. Vlada, koja propoveda vraanje vekovnim ruskim tradicijama, a posebno tesnoj vezi izmeu prestola i oltara, hoe da podrava dravnu religiju. Ona se u tom cilju slui svim sredstvima, pa ak i progonjenjem. U isti mah kada zabranjuje Kalmucima i Burijatima, koji su bili lamajske (budistike) vere, da podiu hramove i da vre svoje obrede, ona se trudi da ih snanom propagandom pridobije za pravoslavlje; vlasti grubo progone one koji, poto su se pokrstili, makar samo forme radi, hoe da se posle toga vrate svojoj prvobitnoj veri. Katolici i luterani su takoe izloeni kinjenju. Ali se najgrublje postupa sa onima koji su se odvojili od pravoslavne Crkve, a naroito racionalistike sekte pneumatomaka (duho-boraca) i Stunde (sekta nemakog porekla), koje su u to vreme jako rairene meu seljacima. Pravoslavno svetenstvo, koje upuuje i hrabri Pobjedonoscev, alje u borbu protivu njih naroite misionare, kojima dravne vlasti pruaju stvarnu pomo. Opet na navaljivanje Pobjedonosceva organizuju se protivu njih prava hajka. Njihove obredne skupove zabranjuje i rastura policija, a njihovi propovednici i najvatrenije i najistrajnije pristalice alju se u progonstvo. Ponekad se ide dotle, da se silom oduzimaju deca sektaa, da bi se uklonila od uticaja njihovih roditelja. U ovom zvaninom savezu izmeu prestola i oltara, iji postupci potseaju na Srednji vek, ima vie fanatizma nego iskrene vere. Ali ono to vlada titi u glavnoj i povlaenoj crkvi, koju je potinila i pretvorila u orue jedne odreene politike doktrine, to je jedino branilac te doktrine. Zato jedan deo

571

pravoslavnog svetenstva, najsavesniji i najiskreniji, izgleda da se teko prilagoava poloaju koji mu je dat, ali on nema hrabrosti da mu se otvoreno usprotivi, te se ograniava na nemo i prikriveno nezadovoljstvo. 2. KOLSKA I DUHOVNA REAKCIJA Narodna prosveta nije mogla biti poteena opte reakcije. Ne samo da su konzervativci hteli da uspore razvitak zemlje, ve su eleli ak da je vrate unazad. Za ostvarenje toga cilja oni vide samo jedno sredstvo, zaustaviti duhovni napredak naroda. Tome cilju tee sve vladine mere od poetka 1882 godine pa nadalje. U to vreme je Deljanov, na preporuku Pobjedonosceva, postao ministar narodne prosvete. I on je postao, kao i grof D. Todstoj u ministarstvu unutranjih poslova, posluan i vredan izvrilac politike dravnog tuioca. Borba protiv osnovne kole. Godine 1884 Pobjedonoscev uspeva, uz pripomo Deljanova, da se obnaroduje jedan zakon koji potinjava kontroli Svetoga Sinoda sve seoske osnovne kole najprostijega tipa, zvane A. B. V. Ali mu ni ova mera nije dovoljna. On bi hteo da preda u ruke svetenstva sve narodne kole namenjene seljacima, da bi ispravio njihove zablude i da bi ih uputio pravim ruskim putem. Za vreme Aleksandra II, kae on, crkveni ideal opte nastave izopaila je pogrena i fantastina zamisao o stvaranju narodnih kola, koja je pronaena kao sredstvo da se proiruju u narodu pozitivna znanja pomou vetakih nastavnih metoda pozajmljenih od tuinskog iskustva; ali poto je pravi cilj narodne kole da u narodu gaji pobonost, to jedino crkvena kola moe da ispuni taj zadatak kako treba. Ali ovaj obimni plan nailazi na tekoe koje je teko prebroditi. Pre svega, vlada ne moe da trai od dravne blagajne da ona podnese sve trokove osnovne nastave. S druge strane, zemstva nemaju nimalo poverenja u crkvene kole, te uporno odbijaju da predadu svetenstvu svoje kolske ustanove i novana sredstva koja su im namenjena. ak i kada je na osnovu zakona iz 1890 godine u pokrajinskim skuptinama povean broj plemiskih pretstavnika, a broj seljakih skoro sveden na nulu, zemstva su ostala verna svojoj kolskoj politici. Primoran da se odrekne potpunog ostvarenja svoga programa, Pobjedonoscev se zadovoljava time to, pored osnovnih kola zemstava, stvara pod nazivom parohiskih kola sline kole kojima upravlja mesno svetenstvo. Za njihovo osnivanje i izdravanje vlada dodeljuje svake godine budetu Svetoga Sinoda znatne kredite. Osim toga, ona ih titi od suparnitva zemstava zabranjujui ovima da otvaraju kole ne samo u selima gde je ve organizovana parohiska kola, ve i u onima gde je takva kola samo u projektu. Pod ovakvim okolnostima, parohiske kole umnoavaju se brzo: od 4.500 u 1882 godini, one se penju na blizu 32.000 u 1894 godini. Ali nivo njihove nastave ostaje veoma nizak. Ogromna veina njih, a utoliko pre nekadanje kole A. B. V. ne mogu ni da se porede sa kolama zemstva. Pravoslavno parohisko svetenstvo, koje je uglavnom ostalo sasvim van politike borbe i koje je naroito zauzeto svojim materijalnim brigama, prosto

572

naprosto zanemaruje kolski rad koji mu je poveren. Ustvari, umnoavanje parohiskih kola znai pre nazadak nego napredak. Podravajui energino ove kole, od kojih veina jedva ivotari, a esto puta postoji samo na hartiji, i trudei se da nasuprot tome ometa rad kolama zemstava, kojima namerno pravi smetnje prilikom pribavljanja nastavnog osoblja i kojima ne doputa da proire svoj kolski program, vlada zaustavlja razvitak narodnog prosveivanja. Ona ga sistematski svodi na najosnovnije potrebe seljaka: da naue itati i pisati, to je cilj koji ona postavlja osnovnoj nastavi po selima. Ovakvo shvatanje kole dovodi je logino do toga da ograniava poslekolsko obrazovanje pomou knjige, doputajui da do naroda dopre samo jedan mali deo knjiga koje je cenzura odobrila. Godine 1882, jednim veoma strogim pravilnikom regulisano je osnivanje i rad knjinica za besplatno pozajmljivanje i itaonica. Godine 1889, pod izgovorom da su se dela koja ne odgovaraju duhovnom nivou i domaaju glavnih italaca besplatnih knjinica mogla u njih uvui, nauni odbor pri ministarstvu prosvete dobio je zadatak da pregleda njihove kataloge. Godine 1890, jedan poseban pravilnik podvrgava ih veoma strogoj kontroli i doputa im da imaju samo dela koja je izrino odobrio nauni odbor. Od 12.000 dela koja su oko 1890 godine postojala u knjiarskoj prodaji u Rusiji, samo 1.150, pored 450 udbenika, odobreno je za knjinice. Pa i ovaj broj izgleda vlastima odve veliki, te ministarstvo namerava da ga smanji. Reakcija u srednjoj nastavi. Deljanov je postavio kao naelo da srednje kole, a naroito klasine gimnazije, koje otvaraju pristup na univerzitete, treba da budu iskljuivo rezervisane za jednu elitu sastavljenu iz viih drutvenih redova. To shvatanje trudio se on da ostvari. Godine 1887 izjavljuje on da je potrebno odvratiti od srednjih kola one uenike koje imovno stanje njihovih roditelja ne bi trebalo da upuuje ka gimnazijama, a kasnije ka univerzitetima,,. Prema tome, da bi zatvorio pristup u gimnazije siromanoj deci, iji roditelji nemaju sredstava da ih kod kue pripreme za prijemni ispit za srednju kolu, on nareuje da se ukinu svi pripremni razredi koji postoje po gimnazijama. Iste godine, poto im se ta mera uinila nedovoljna, nekoliko ministara, meu kojima Pobjedonoscev, Tolstoj i Deljanov, nameravaju da zakonskim putem zabrane stupanje u gimnaziju svoj deci iji bi roditelji pripadali nekom drutvenom staleu koji je ispod trgovakog stalea druge gilde. Poto je njihov projekt, ije ostvarenje izgleda neumesno i nezgodno, bio odbaen, oni se trude da postignu svoj cilj pomou ministarskih raspisa. Deljanov nareuje godine 1887 okrunim kolskim nadzornicima da ubudue doputaju upis u srednje kole samo deci poverenoj izvesnim osobama za koje bi se najpre komisiski utvrdilo da su sposobna da nad njima vode pravilan domai nadzor i da im obezbede uslove ugodnosti koja je potrebna za njihov kolski rad, i da odluno odbiju sve ostale, upuujui ih u kolske zavode iji program iziskuje krae vreme kolovanja i koji vie odgovaraju njihovoj sredini. U isto vreme poveava on kolarinu u

573

gimnazijama. Na taj nain bie moguno ukloniti iz gimnazija decu koijaa, lakeja, kuvara, pralji, sitnih trgovaca i drugih ljudi iste vrste, da se ne bi ta deca otrzala izuzev moda nekolicinu koja bi bila obdarena izuzetnim sposobnostima iz sredine kojoj pripadaju, i da se ne bi na taj nain dovela dotle, kao to je davnanje iskustvo pokazalo, da preziru svoje roditelje, da budu nezadovoljni svojim drutvenim poloajem i da se bune protivu drutvenih nejednakosti koje postoje i koje su neizbene ve po samoj sili prilika. Ovo je sasvim jasno vraanje na naela iz vremena Nikole I; srednja kola tei da ponovo postane, ako ne iskljuivo plemiska kola, a ono bar kola viih drutvenih stalea. Organizacija srednjokolske nastave nije pretrpela znatnih izmena. Istina, program klasinih gimnazija revidiran je 1890 godine, ali se ta revizija, koja ne dira u naela, ograniava na to da donekle smanji obim klasine nastave, koja je naroito gramatika, da povea broj asova posveenih verskoj nastavi i da, to se tie ruskog jezika, razvija prouavanje jezika na raun knjievnosti. to se tie moralnog vaspitanja, kolska uprava trudi se skoro iskljuivo da odri meu uenicima spoljnu disciplinu i da ih sauva od svake slobodne misli. I zaista, njoj je nareeno da ih odrava u neznanju svake ideje i svakog shvatanja koje vlada smatra kao prevratniko. Stavljajui u dunost nastavnicima da budno motre na uenike ne samo u razredu, ve i van kole, u njihovim porodicama, ministar prosvete neprestano ponavlja u svojim raspisima da nastavnici, direktori i inspektori bie odgovorni ako se u njihovim razredima otkrije kobni uticaj buntovnikih ideja koje bi sejale zlonamerne osobe. Najea posledica ovoga je da uzajamno nepoverenje razdvaja nastavnike i uenike i da jedan sumoran i muan formalizam pritiskuje spoljni ivot kole. Razume se da vlada primenjuje istu politiku i na enske kole. Deljanov zamera enskim gimnazijama da one privlae devojice kojima bi bolje pristajala osnovna nastava. Osim toga, napominje on u jednom svom izvetaju caru, devojke, poto zavre svoje srednjokolsko obrazovanje, trae da budu primljene u razne vie kole kako u Rusiji tako i u inostranstvu; meutim, veina od njih ini to ne toliko iz elje za uenjem, ve vie iz pogrene tenje i elje da se odvoje od svoje porodice i svoje sredine, i da napuste svoju svakidanju dunost da bi stekle prava koja ne izgleda da odgovaraju njihovom enskom pozivu. Zato on eli da osnuje enske kole sa programima znatno manjim nego to su gimnaziski. Njegova namera se ne ostvaruje; ovakve kole osnovane su samo u nekoliko graninih oblasti carevine, kao i u oblasti Dona; ali se ministarstvo prosvete i odeljenje carice Marije koje izdrava izvestan broj potpunih enskih gimnazija, ne staraju mnogo, sve do svretka vladavine Aleksandra III, da poveaju njihov broj. Potinjavanje univerziteta. U poetku vladavine Aleksandra III, univerzitetski statut iz 1863 godine, i pored mnogih ogranienja, jo je bio u vanosti. Deljanov ga zamenjuje statutom iz 1884 godine, koji velikim delom ostvaruje u vioj nastavi elje reakcionarne tampe kojoj daje pravac Katkov.

574

Ovaj novi statut ukida autonomiju univerzitetskih vea i potinjava potpuno nastavno osoblje ministru. Otsada rektore, dekane i profesore nee vie birati univerzitetski savet, nego e ih postavljati ministri. S druge strane, statut odvaja profesore od studenata. Inspektori koji imaju dunost da motre na studente u samom univerzitetu, nezavisni su od profesorskog saveta i direktno potinjeni okrunim kolskim nadzornicima. Dravni ispiti ne polau se vie na fakultetima, ve pred naroitim komisijama koje imenuje vlada. Za vreme svoga bavljenja na univerzitetu studenti se smatraju kao usamljeni posetioci koji ne mogu biti lanovi korporativnih organizacija. Oni moraju pri stupanju na univerzitet da dadu obavezu da nee pristupati nijednom tajnom udruenju, ak i kada bi ono bilo lieno svake zloine namere; a kako ne postoje udruenja ili studentski klubovi zakonski sastavljeni, i poto se nikad ne odobrava njihovo osnivanje pa ma kako skroman bio njihov cilj, postaje nemoguno studentima da odravaju stalan meusoban dodir. Najzad, da bi se sa univerziteta uklonila lica siromanog stanja, taj statut skoro utrostruuje stvarno dotadanju kolarinu, dodajui joj i jednu posebnu taksu u korist profesora. Posle tri godine, 1887, kolarina u pravom smislu rei poviena je na 50 rubalja, a to e rei da je upetostruena. Primena statuta iz 1884 godine omoguava vladi da obezbedi sebi poslunost administrativnog i nastavnog osoblja. Profesori koji su uivali veoma veliki ugled, no koji su bili odve nezavisna duha, primorani su da podnesu ostavke. Mlai naunici koji se ne povinuju dovoljno gleditima ministarstva ili ija politika miljenja ne izgledaju dovoljno pouzdana esto puta ne mogu da dobiju katedru. Jedna nezdrava atmosfera, malo pogodna za procvat prave nauke, zahvata univerzitet. Studenti, koji su izloeni opasnosti da za najbeznaajniji povod iskuse stroge administrativne kazne, ostaju isprva potpuno pasivni, te vlada moe verovati da e statut iz 1884 godine biti dovoljan da uspostavi u njihovim redovima mir i da ih vrati na pravi put. Ali, godine 1887, ozbiljni neredi izbijaju na univerzitetima u Moskvi, Kazanju i Petrogradu. Studenti koji u njima uestvuju u veoma velikom broju trae odluno ukidanje unutranje kontrole koja poniava, uspostavljanje sudske vlasti profesorskog saveta za sve to se tie studenata, kao i vraanje autonomije savetu i prava udruivanja studentima. Vlada na to odgovara otrim kaznama: stotine mladih ljudi iskljueni su sa univerziteta i veliki broj njih je bez suenja prognan u udaljene pokrajine za vie godina. Ipak, posle tri godine nemiri ponovo otpoinju na Petrogradskom univerzitetu, i studenti podnose iste zahteve. Uzalud upravna vlast strogo postupa, ona ne uspeva da potpuno ugui taj pokret negodovanja, koji se u vie mahova javlja na raznim univerzitetima. Nemo tampe. U poetku vladavine Aleksandra III, liberalna tampa pokuava da se izraava otvoreno i odluno. Odmah po atentatu od 1/13 marta 1881 godine, jedan liberalni petrogradski list, Strana (Zemlja), izjavljuje da treba

575

iz osnova izmeniti postojei reim, da careva linost treba ubudue da bude samo olienje narodnoga jedinstva i da pretstavnici zemlje treba da odreuju pravac unutranje politike i da prema tome budu odgovorni za nju. Drugi jedan liberalni list, Golos (Glas), pridruio se ovome miljenju. Oba lista dobivaju odmah opomenu od ministra unutranjih poslova Lorisa-Meljikova, koji smatra da takva savreno pogrena rasmatranja mogu da vre koban uticaj. Naslednik Lorisa-Meljikova, grof Ignjatijev, pokazuje se jo stroi u pogledu tampe. On se ne ograniava samo na upuivanje opomena listovima, ve ih obustavlja za mnogo meseci kad oni nemaju tu sreu da mu se svide. Njegova strogost naterala je Porjadok (Poredak), najozbiljniji i najtrezveniji liberalni organ, da svojevoljno prekine svoje izlaenje poetkom 1882 godine. Grof D. Tolstoj bio je jo stroi od Ignjatijeva. Odmah po svome dolasku u ministarstvo unutranjih poslova, on pojaava ogranienja koja ve sputavaju povremenu tampu. Privremenim pravilima iz avgusta 1882 godine on odluuje da asopisi koji su privremeno obustavljeni posle tri opomene moraju, ako ele da ponovo izlaze, da se podvrgnu jednoj prethodnoj cenzuri. A ova je tako organizovana, da stavlja listove u nemogunost da pruaju svojim itaocima vesti koje nisu zastarele; oduzimajui im mogunost da interesuju svoje itaoce, ona ih praktino spreava da se odre. Privremena pravila dodeljuju osim toga jednom naroitom odboru sastavljenom od ministara unutranjih poslova, pravde i prosvete, i od glavnog pravozastupnika Svetoga Sinoda, pravo da potpuno zabrane izlaenje svakom listu ije bi namere bile ocenjene kao opasne, i da se odgovornom uredniku zabrani svako dalje izdavanje listova. Primenjujui obilno nove kazne, Tolstoj ubrzo onemoguava skoro sasvim opstanak liberalnoj tampi. Skoro svi liberalni listovi u Petrogradu i Moskvi moraju da obustave svoje izlaenje, a u unutranjosti, gde se samovolja mesnih upravnih vlasti pridruuje jarmu cenzure, nema za iole vaniji liberalni list nimalo izgleda da moe izlaziti. asopisi imaju istu sudbinu koju i dnevni listovi. Poetkom 1884 godine asopis Oteestvenija Zapiski, koji ureuju uveni satiriar Saltikov i znaajni novinar, kritiar i sociolog Mihajlovski, i koji u svoje saradnike ubraja nekoliko velikih pisaca i koji je veoma rairen u obrazovanim sredinama, obustavljen je. Ovaj asopis irio je kroz svoju socijalnu rubriku miljenja radikala i narodnih socijalista, koji na taj nain gube svoj najuticajniji organ. Nekoliko drugih radikalnih organa postie uskoro ista sudbina. Naposletku, liberalna tampa dveju prestonica broji jo samo tri organa, i to asopis Vjestnjik Jevropi, u Petrogradu, i Ruski Vjedomosi (Ruske Vesti) i asopis Ruskaja Mislj (Ruska Misao), u Moskvi; pa i oni ive pod stalnom pretnjom da budu zabranjeni. Nasuprot tome, vlada odluno potpomae reakcionarnu tampu, koja pod upravom Katkova i Suvorina napada ogoreno sve ustanove stvorene za vreme Aleksandra II i neumorno ponavlja formule krajnjega nacionalizma. U isto vreme kada se broj listova smanjuje, predmet njihovih diskusija vidno osiromauje pod dvostrukim uticajem strogih vladinih mera i opte

576

obeshrabrenosti koja je obuzela javnost. Liberalni listovi koji jo izlaze trude se skoro iskljuivo da brane jo ostatke mesne samouprave. Oni propovedaju posebnu doktrinu skromnih dela, ije pristalice, kojih ima mnogo meu razoaranim politiarima, tee sada samo laganom i postepenom usavravanju drutva. Ovo duhovno stanje povoljno je za rasprostiranje ideja Lava Tolstoja, koji poziva intelektualce da sebe uproste, istie potrebu moralnog uzdizanja koje je jedini pokreta napretka, i proglaava naelo koje je bitna dogma njegove teorije ne odupirati se zlu silom. Uzalud pravoslavno svetenstvo, koje predvodi Pobjedonoscev, i graanske vlasti ustaju odluno protivu toga uenja koje je, i pored svojih verskih osnova, ipak u oiglednoj suprotnosti sa zvaninom religijom. Kao to se u prethodnoj deceniji tajna revolucionarna literatura obilno irila meu obrazovanom omladinom, tako su i spisi Lava Tolstoja, iako ih je cenzura veinom zabranjivala, potajno tampani i ireni. Znatan deo omladine podlee uticaju tolstojizma, koji je udaljuje od revolucionarnih sanjarija i u isti mah skriva joj sumornu stvarnost. Socijalizam se i dalje iri, ali u izmenjenom obliku. Socijalisti, koji su bili odbili da se pridrue Narodnoj volji i osuivali teroristiku akciju, osnovali su godine 1880 udruenje ernij Peredjel (Crna podela, a to e rei Opta podela). Ovo udruenje ubrzo se rasturilo, ali njegove pristalice, koje su sa Plahanovom i Akselrodom potpuno usvojile socijalnu teoriju Karla Marksa, ne samo da se nisu pridruile Narodnoj volji, ve se jo vie udaljuju od nje i vode sa njom estoku polemiku. Iz inostranstva, gde oni borave i tampaju svoje propagandistike spise, trude se oni da stvore u Rusiji socijalno-demokratsku stranku. Oko 1890 godine poinju da se stvaraju u intelektualnim ruskim krugovima, a naroito meu kolskom omladinom, socijal-demokratski klubovi koji se odluno odriu politikog terorizma i nameravaju da organizuju ekonomsku borbu fabrikih radnika protivu poslodavaca. Socijal-demokratija razvija se utoliko lake to u svom prvobitnom obliku ekonomske doktrine relativno miroljubive ona odgovara vie nego revolucionarna teorija i praksa Narodne volje moralnoj obeshrabrenosti toga doba. Ova obeshrabrenost ublaava se pri kraju vladavine. Malo po malo raste jedno novo pokolenje koje nije upoznalo ni revolucionarno oduevljenje ni razoarenja svojih starijih drugova, i ono poinje da se mea u javni ivot. S druge strane, vladina politika, koja tei samo da uvrsti kastinske povlastice, da ugnjetava narodne mase i da progoni svaku javnu aktivnost i svaku slobodnu misao, ima dubokog odjeka na ekonomski ivot stanovnitva, ije se nezadovoljstvo pojaava. Oko 1890 godine njene posledice postaju oigledne, i glad iz 1891 godine, otvarajui konano oi obrazovanim ljudima, pokazuje koliko je ta politika opasna. Otada se jasno ispoljava drugi jedan pokret socijalnog nezadovoljstva. Ton ruske tampe postaje otriji. Osnivaju se novi liberalni asopisi. Broj naunih sociolokih dela posveenih aktuelnim pitanjima poveava, a knjievna proizvodnja postaje sve raznolikija. Ali e vladavini

577

Aleksandra III doi kraj pre nego to tampa bude mogla znatno da uvea polje svoga rada. 3. EKONOMSKA POLITIKA Ekonomska politika vlade ima za cilj iskljuivo, kao i njena unutranja politika, da brani interese viih stalea, a prvenstveno zemljoposednikog plemstva. Kada im ne rtvuje interese ostalog stanovnitva, ona ih prosto naprosto zanemaruje. Agrarna politika. Da bi se potpomogla eksploatacija plemiskih imanja obezbeujui im potrebnu radnu snagu, jednim posebnim zakonom iz 1886 godine propisani su uslovi rada i nagrade poljoprivrednih radnika: svaki poljoprivredni najamnik koji se obavezao da e raditi izvesno odreeno vreme moi e da bude krivino progonjen i primoran da se vrati svome poslodavcu, ako napusti rad pre isteka svoga ugovora. U stvari spahije, da bi sebi obezbedile jevtinu radnu snagu, radije pribegavaju prividno manje grubim nainima: dajui zajmove susednim seljacima ili iznajmljujui im jedan deo svoga zemljita, oni im nameu obavezu da vre za njih izvesne radove. Ali, iako zakon o iznajmljivanju poljoprivrednih radnika ostaje mrtvo slovo na hartiji, on ipak dokazuje da vlada ne preza ni od kakve mere, pa ma kako stroga bila, kada treba zatititi plemiske posede. Nasuprot, tome ona tei da ogranii pravo sopstvenosti seljaka. Godine 1886, da bi spreila deobu porodinog imanja seljaka, jednim zakonom se odreuje da tu deobu moraju da odobre nadlene upravne vlasti. Posle 1889 godine, to odobrenje zavisi ustvari skoro iskljuivo od zemljoradnikih naelnika; a kako veina njih, drei se posluno uputstava centralnih vlasti, ne odobravaju tu deobu, trude se da silom odre nedeljivost seljakih imanja. Godine 1893, drugi jedan zakon ije obnarodovanje dobiva neobian znaaj usled toga to je otkupljivanje seljakih zemljita od spahija ve pri kraju zabranjuje seljacima da ustupaju licima koja ne spadaju u seljaku zajednicu parcele koje su dobili posle reforme iz 1861 godine. Neki teoretiari to odobravaju, jer smatraju za potrebno, ba u interesu zemljoradnikog stalea, da se zatiti i odri seljaka zajednica. Ali cilj ovoga zakona nije da se sprei da seljaci, otuujui svoju zemlju, ne postanu proleteri. Njemu je cilj jedino da im odrekne pravo potpune svojine nad njihovim parcelama i da ih na njima zadri, kako bi obezbedio veleposednicima jevtinu radnu snagu. Finansiska i industriska politika. U prvoj polovini vladavine, sve dok je Bunge upravljao ministarstvom finansija, vlada se jo stara da olaka teak poloaj narodnih masa unosei znatne izmene u sistem oporezivanja i ograniavajui donekle preterano eksploatisanje fabrikih radnika. Ali ova politika izaziva negodovanje industriskih i trgovakih krugova, koji joj zameraju da zanemaruje interese ruske industrije i ne ustruavaju se da je napadaju. Pod njihovim pritiskom Bunge je primoran da napusti to ministarstvo godine 1887.

578

Njegov poslednik Vinjegradski je u mnogom pretstavnik industriskih i finansiskih krugova. Za njegova ministrovanja, kao i za ministrovanja Vitea, koji ga je zamenio 1892 godine i koji se uglavnom povinovao istim uticajima,finansiska i industriska politika duboko se menja. U oblasti finansija, Vinjegradski se trudi da podigne kurs ruskog novca zavodei uestvovanje dravne blagajne u berzanskim operacijama u inostranstvu. Da bi te operacije mogao voditi u velikom obimu, on je usredsredio sve svoje napore u to da prikupi i stavi na raspoloenje ministarstvu finansija znatne rezerve metalnog novca. S druge strane, on se trudi da olaka dravnoj blagajni smanjujui spoljne dravne zajmove: isplauje neke stare zajmove i zakljuuje nove sa povoljnijim interesom i duim rokom. Rusko-francusko zblienje omoguuje da se znatan deo dravnog duga plasira na francuskom tritu. Sve ove operacije, toliko razliite od opreznijih metoda Bungeovih, ne uspevaju meutim da istinski srede ruske finansije, i njihov uspeh je vie prividan nego stvaran. Vinjegradski ak zavodi jednu novu industrisku politiku. Odmah po njegovom naimenovanju, industrijalci su pohitali da mu dokau kako je ruska industrija imala nedovoljnu podrku u njegovom prethodniku. On prihvata njihovo gledite i usvaja njihove elje. Pre svega, on se trudi, i to mnogo vie putem ministarskih raspisa nego putem zakona, da smanji ulogu i obim industriske kontrole. Osim toga, vraajui fabrikantima pravo da tako rei po svojoj volji upotrebljavaju ene i decu za rad u njihovim fabrikama, on skoro ponitava mere koje je bio preduzeo Bunge u cilju da se ogranii eksploatisanje njihovog rada. Najzad, tarifom iz 1891 godine pojaava carinsku zatitu. Od 372 artikla iz te tarife, samo 15 uivaju smanjenu uvoznu carinu, 178 ostaju taksirani kao i ranije, 15 artikala koji su dotada bili osloboeni carine sada su taksirani, a za 164 poveana je carina. Kako ova poveanja, koja su primenjena uglavnom na predmete velike potronje, dostiu i ak premaaju 20 od sto nekadanjih carinskih taksa, izlazi da je ova tarifa bila oevidno zatitna i imala za cilj da sprei uvoz u Rusiju mnogim proizvodima strane industrije. Njeno primenjivanje primorava Vitea, poslednika Vinjegradskog, da izdri, sa dosta sree, jedan carinski rat sa Nemakom, koja odgovara oteavanjem pristupa na njene pijace ruskim poljoprivrednim proizvodima. Industrija, koju ve potpomae zatitna carina, koristi se obilno i graenjem eleznica koje se naglo razvija. U toku vladavine Aleksandra III, eleznika mrea penje se od 22.000 vrsta na 36.500. Akcija drave je ovde prevashodna. Ona prvenstveno gradi nove pruge. Ona se osim toga trudi da otkupi dotadanje pruge koje su pripadale privatnim drutvima. Od 1881 do 1894 godine otkupila ih je 24, koje su bile svojina 15 drutava i ija je duina iznosila 12.500 vrsta. Naposletku, dravna eleznika mrea poveana je za 22.000 vrsta, dok se mrea privatnih drutava smanjila za oko 7.500. Ova ogromna mrea, zahvaljujui zatitnoj carini, pruila je nove oduke ugljarskoj i

579

metalurgiskoj industriji koje, mono potstreknute, poinju da se brzo razvijaju na jugu Rusije, uz pripomo stranog kapitala, naroito francuskog i belgiskog. No graenjem eleznica drava eli da potpomogne i drugu jednu granu narodne industrije, tekstilnu industriju ija unutranje, odve siromano trite, nije dovoljno da utroi njenu proizvodnju. Da bi joj otvorila izlaze u sredinu Aziju, gde je nedavno stekla prostrane oblasti, kao i na krajnjem Istoku, drava otpoinje godine 1891 graenje Sibirske eleznice, ogromne pruge koja treba da pree preko itavog Sibira i da spoji Moskvu sa Vladivostokom. Industrijalizacija zemlje i osiromaenje radnikog i seljakog stalea. Politika ministarstva finansija znatno je doprinela industrijalizaciji zemlje. Mnoga stara industriska i trgovaka preduzea razvijaju se, nova se stvaraju u velikom broju, a mnoge varoi koje su dotada bile samo beznaajna naselja, pretvaraju se u velike industriske centre. Privlaei neprestano sve vie radnika, industrija se u isti mah koncentrie. Od 1881 do 1893 godine broj fabrika i industriskih preduzea spao je od preko 31.000 na 22.560, ali se broj njihovih radnika popeo od 770.000 na 1,400.000. Tako je za dvanaest godina industrija skoro udvostruila broj svojih radnika i skoro utrostruila srednju veliinu svojih preduzea. Naroito je u junim pokrajinama, pribrenim Crnome Moru, njen razvitak bio najvidniji; ona se tu razvijala skoro istom brzinom kao i u Americi. Ekonomski napredak koji je bio posledica te industrijalizacije vie je prividan nego stvaran. Pre svega, ovaj razvoj industrije ima u sebi neega vetakog, jer on proistie manje iz potreba slobodnoga trita, a vie iz porudbina i svakovrsnih premija koje daje drava. Zatim, on poiva samo na iskoriavanju radnike klase i na osiromaenju seljakih masa. I pored naglog uveanja radnike klase, vlada se nimalo ne stara o njenim potrebama. Ona se naprotiv trudi samo da obezbedi industrijalciia sve koristi koje oni izvlae iz poleta industrije. I ne samo da ne eli da se usprotivi iskoriavanju radnika, ve se stalno stavlja na stranu poslodavca u svim sukobima izmeu fabrikanata i radnika. Zato je materijalno stanje veine industriskih radnika neobino teko i njihovo nezadovoljstvo veoma ivo. Ukoliko radnika klasa stie sve vie svest o svojoj snazi i svojoj vanosti, utoliko su spoljne manifestacije njenog nezadovoljstva sve ee i sve ee. Ali ono to je jo ozbiljnije, to je injenica da je industriski procvat postignut tek po cenu osiromaenja zemljoradnikog stanovnitva, koje pretstavlja ogromnu veinu naroda. Opasni predznaci toga osiromaenja pokazuju se jasno 1891 god. kada je, posle rave etve u dvadeset najplodnijih ruskih gubernija, zavladala uasna glad u celoj zemlji. I pored ove strane opomene, vlada Aleksandra III nije se odrekla svoje staleke politike; ona je nastavila, ne osvrui se na opasnost, da potpuno rtvuje interese narodnih masa interesima velikih zemljoposednika i industrijalaca.

580

4. SPOLJNA POLITIKA Nemako-ruski odnosi u poetku vladavine. Odluno konzervativan u unutranjoj politici, Aleksandar III se u oblasti meunarodnih odnosa znatno udaljuje od politike koju je ruska autokratija vodila poetkom XIX stolea. Pri njegovom stupanju na presto Rusija je skoro sasvim usamljena. Posle Berlinskog Kongresa, ono prisno prijateljstvo koje je vezivalo nemake i ruske dvorske krugove jako je poljuljano. Aleksandar III, koji je kao carevi oseao zajedno sa ruskim nacionalistima otro nezadovoljstvo prema Bizmarku, i dalje osea duboko nepoverenje prema nemakoj politici i njenom glavnom pokretau. Ali N. K. Girs, kome je posle povlaenja kneza Gorakova godine 1882 poverio ministarstvo spoljnih poslova, trudi se da odri stare prijateljske i saveznike odnose sa Nemakom. Iako Aleksandar rado ponavlja kako je on sam svoj ministar spoljnih poslova i da po reima Vitea on smatra Girsa za svog sekretara za spoljne poslove, ipak on ponekad slua toga ministra koji, iako nema veliki talenat, bar je savestan i vredan inovnik. Ma da Girsovi saveti i napori ministarstva spoljnih poslova uspevaju da se za neko vreme izbegne raskid sa Nemakom, ipak nemako-ruski odnosi ostaju prilino zategnuti. Dokle god je iveo stari car Viljem I i dok se nije pojavilo nikakvo razmimoilaenje izmeu ruske i nemake politike, ta zategnutost se nije pojaala. Ekspanzija u Aziji i englesko-ruski odnosi. Rusija je jo za vladavine Aleksandra II bila poela da trai u centralnoj Aziji naknadu za smanjenje svoga uticaja na Balkanu. Ona je tamo nastavila svoja osvajanja i za vladavine Aleksandra III. Ve u prvim godinama njegove vladavine ona uspeva da konano pokori Tekes. Zakaspiski, Turkestan i njegova prestonica Merv priznaju takoe njenu vlast. Njena granica prua se u to vreme do Avganistana. Avganistance je to uznemirilo. Raunajui na englesku pomo, koju im britanske vlasti iz Indije stavljaju u izgled, oni napadaju godine 1885 odred generala Komarova koji se bio ulogorio pored reke Kuka. Ali ne samo da su tada pretrpeli teak poraz, ve ih je razoaralo i dranje Gledstonove vlade, koja nije elela da doe u otvoren sukob sa Rusijom i zadovoljila se objanjenjima koje joj je dala ruska vlada. Zato je nova ruska granica i dalje ostala izmeu reka Murghaba i Amu-Darija, u neposrednoj blizini Avganistana, koji ju je i priznao godine 1887. Posle pet godina, prilikom jednog novog sukoba u Pamiru, ruske trupe pobeuju jedan avganistanski odred. Taj dogaaj nije izazvao ozbiljne zaplete, te su se Rusija, Engleska, Avganistan i Kina sporazumeli da podele oblast Pamir. Ako posedovanje jednoga dela Pamira, koji je samo jedna pustinja, i nije donelo velike koristi Rusiji, nije isti sluaj sa posedovanjem Turkestana, koji je plodan i bogat. Ruski industrijalci vide u tome mogunost da se oslobode uvoza engleskog pamuka. Zato oni tamo uskoro otpoinju da gaje u velikim razmerama pamukovo drvo. Njihova aktivnost i napredak su utoliko bri, to im u tome

581

pomae graenje, o dravnom troku, jedne eleznike pruge koja spaja Samarkand i Amu-Dariju sa istonom obalom Kaspiskog Mora. Ekspanzija u centralnu Aziju, koja je od velike koristi ruskim industrijalcima te je usled toga oni rado prihvataju, ne ide ipak bez izvesnih nezgoda. Pored toga to ona namee dravnoj blagajni znatne izdatke, ona uznemiruje Englesku i pobuuje kod nje sve vee nepoverenje prema Rusiji. Nemaka, naprotiv, kao neposredna susetka Rusije u Evropi, gleda sa zadovoljstvom njeno irenje u pravcu Azije. Badkanska nolitika i odnosi sa centralnim carevinama. Ne samo da Aleksandar III nije hteo da se odrekne ruske nadmonosti na Balkanu, ve je nameravao i da je jo ojaa. Poto je San-Stefanski ugovor udaljio Srbiju i Rumuniju od Rusije i pribliio ih Austro-Ugarskoj, okrenuo je on svoju panju ka Bugarskoj, koja je za svoju obnovu i svoju nezavisnost imala da zahvali Rusiji. On je nameravao da od nje naini posluno orue svoje politike. Ali je njegova namera naila na nepredviene prepreke. Pre svega, i pored sve vanosti koju je imala ruska pomo, vladajui knez Bugarske, Aleksandar Batenberg, nije nimalo eleo da postane neka vrsta ruskog general-gubernatora, te ga je njegovo lino samoljublje, kao i interesi zemlje koja ga je izabrala za kneza, nagnalo da se odluno odupre toj pretnji. S druge strane, bugarske politike stranke, u kojima su bili okupljeni najobrazovaniji elementi zemlje, nisu bile mnogo raspoloene da prime tutorstvo Petrograda i da slepo slue planovima Rusije. Zato politika Aleksandra III izaziva u Bugarskoj itav niz ozbiljnih sukoba, koji se zavravaju veoma povoljno po Rusiju. Ve u aprilu 1881 godine, ubrzo po smrti Aleksandra II, kome je imao da zahvali za vlast, knez Aleksandar Batenberg, uz aktivnu pomo svojih ruskih savetnika, izvrio je dravni udar: ukinuo je demokratski-trnovski ustav, koji je Bugarska dobila kada je proglaena za nezavisnu kneevinu, i uspeo je da mu se za vreme od sedam godina dadu veoma obimna prava, koja su mu stvarno obezbeivala skoro potpunu diktaturu. Petrogradska vlada, koja je elela da sauva svoje zatitnitvo nad Bugarskom, ne samo da nije protestvovala protivu ovog dravnog udara, ve je pohitala da tamo poalje dva svoja generala, Soboleva i Kaulbarsa. Ova dva generala, od kojih je prvi postao pretsednik a drugi ministar vojni u vladi koju je obrazovao knez Aleksandar, imali su zadatak da ouvaju i poveaju ruski uticaj u Bugarskoj. No oni u tome nisu uspeli. Bugarski liberali okrenuli su se od Rusije zato to je ona odobrila dravni udar. Iako su konzervativci uli u novu vladu, oni su ipak odluno branili svoju nezavisnost u odnosu na pretstavnike Petrograda, te ubrzo otpoinje uporna borba izmeu ovih i njihovih bugarskih kolega. Knez Aleksandar sa svoje strane ne namerava da posluno usvaja savete ruskih generala koji ele da mu budu tutori ili uitelji; on as pribegava njihovoj pomoi i zaklanja se za njihov autoritet, a as im, naprotiv, veto suprotstavlja svoje bugarske ministre. Ukoliko ton dvaju generala postaje odluniji i njihovi zahtevi vei i odreeniji, utoliko dranje kneza i njegovih bugarskih ministara postaje jasnije. Protivu preteranih

582

namera Rusije, trae oni da sebi obezbede pomo Austro-Ugarske, koja se raduje neuspehu ruske politike i trudi se da ga iskoristi. Kada je uvideo da ne moe da utie na kneza Aleksandra i njegovu konzervativnu vladu, Sobolev pomilja da obnovi ustavni poredak u Bugarskoj. Ali ga knez pretie i uspostavlja Trnovski ustav. Posle dve godine, da bi uvrstio svoju popularnost, on preduzima novu inicijativu. Kada su u Istonoj Rumeliji, koju je Berlinski Kongres odvojio od Bugarske i stavio pod upravu jednog guvernera koga je imenovala Turska, izbili ozbiljni neredi, on to iskoriuje da ue u nju na elu svojih trupa i da proglasi njeno ujedinjenje sa njegovom kneevinom. Ovo ujedinjenje, koje je Rusija nedavno htela da ostvari San~ Stefanskim ugovorom, Aleksandar III, gnevan zbog samostalnosti koju je knez pokazao, odluno je odbio da potvrdi. Tako Rusija postaje vatren branilac Berlinskog ugovora koji su joj sile nekada nametnule; ovo dranje iznenauje utoliko vie, to se nijedna druga sila potpisnica toga ugovora nije pridruila njegovom protestu i to se i sama Turska pomirila najzad sa svrenom injenicom; ona se, da bi spasla ast, zadovoljila jednom prividnou, imenujui kneza Aleksandra za guvernera Istone Rumelije. Jedino je Srbija napala Bugarsku, ali poto je pretrpela ozbiljan poraz, morala je i ona da prizna bugarsko jedinstvo. Ipak, Rusija i dalje uiva u Bugarskoj takvo uvaenje, da dranje Aleksandra III, koji je prekinuo sve veze sa knezom Aleksandrom, izaziva pad kneev. U jesen 1886 godine, posle jedne zavere koju je organizovalo nekoliko bugarskih oficira uz pripomo ruskih zvaninih pretstavnika, knez je uhapen u svome dvoru, primoran da se odrekne prestola i sproveden do granice. Vlast je prela u ruke jednog Namesnikog saveta. Da bi pomogao Bugarima da iziu iz haosa koji je nastao posle dravnog udara, Aleksandar III poslao im je ponovo generala Kaulbarsa. Ovaj nema nimalo takta, skoro i ne vodi rauna o Ustavu i zauzima tako osorno dranje prema bugarskim dravnim vlastima i stanovnitvu, da njegov zadatak doivljuje potpun neuspeh. Vrlo brzo izaziva on toliki gnev protivu sebe i svoje vlade, da je primoran da urno otputuje natrag. Zvanini odnosi izmeu Rusije i Bugarske ponovo su prekinuti, i to za due vreme. Ali Petrogradska vlada nema nameru da se pomiri sa ovim neuspehom. Aleksandar III, naroito, dugo vremena ne priznaje ga. Po njegovom miljenju, sve nezgode bile su posledica sluajnih okolnosti i linih spletaka, te se on ne odrie meanja u bugarske poslove. On sanja da na bugarski presto postavi jednoga svog kandidata koji bi mu bio potpuno odan, i pokuava nekoliko puta da nametne svog kandidata. Da bi ostvario svoj san, on se ne ustee da vodi jednu isto linu politiku. Bez znanja svoga ministra spoljnih poslova i ne osvrui se na njegovo miljenje, on stupa u vezu, posredstvom Katkova, sa bugarskim emigrantima, koji snuju zavere protivu Namesnikog saveta u Bugarskoj, odobrava njihove namere i prua im novanu potporu. Kada mu je

583

Girs skrenuo panju na opasnosti koje bi proistekle iz tako pripremljene bugarske revolucije, on odgovara sa isto toliko naivnosti koliko i samouverenja: Nije ovde u pitanju revolucija, ve uspostavljanje reda; to bi trebalo da znate. Njegova strast i zaslepljenost su tolike, da on ne samo to uzima u obzir mogunost da okupira Bugarsku, ve smatra da bi ta okupacija bila bezopasna, poto niko ne bi smeo nita da uini. Njegov ministar spoljnih poslova imao je muku da ga ubedi da bi Rusija pri takvoj avanturi mogla da naie na otpor jedne velike koalicije evropskih sila i da bi u svakom sluaju Bugarska mogla pouzdano raunati na pomo Austro-Ugarske, a ova na pomo svoje saveznice Nemake. I zaista, i pored ugovora o prijateljstvu koji Nemaku vezuju isto tako i sa Rusijom i koji treba da istekne 1887 godine, ona odluno podrava balkansku politiku Austro-Ugarske. Krajem 1886 godine Rusija dakle ne moe da rauna ni na jednog saveznika; ona je stvarno potpuno usamljena u Evropi. Francusko-ruski savez. Austro-nemaki savez je jo opasniji za Francusku nego za Rusiju. Posle uzbune iz 1875 godine, kada je intervencija Aleksandra II spreila Nemaku da napadne Francusku, ova je ivela u strahu od nemakog napada. Jedino je Rusija mogla da joj obezbedi odbranbeni savez koji je elela. Zato, i pored razlike u politikom reimu koja je razdvajala te dve zemlje, ona pomilja sve vie na francusko-rusko zblienje. Kada se ruska vlada nala usamljena usled svoje balkanske politike, Francuska je pohitala da joj posvedoi svoje prijateljstvo. Kada je poetkom 1887 godine njen ministar spoljnih poslova Fluran pristao da primi delegaciju kojoj je bugarsko Narodno Sobranje stavilo u dunost da zatrai pomo evropskih sila protivu Rusije koja je imala nameru da odluuje o sudbini Bugarske, uinio je to zato da bi je potsetio na zahvalnost koju Bugari duguju Rusiji i da bi ih posavetovao da budu posluni prema Petrogradu. Ovo dranje je utoliko prijatnije Rusiji, to ostale sile nisu dale bugarskim delegatima iste takve savete. Ono je godilo naroito Aleksandru III, kome se skoro odmah ukazala prilika da pokae svoje zadovoljstvo francuskoj vladi. Kada je Bizmark, koji je optuivao francuskog ministra vojnog generala Bulanea da hoe i da priprema osvetniki rat, zapitao u Petrogradu da li bi Rusija, u sluaju da doe do francuskonemakog rata, ostala blagonaklono neutralna prema Nemakoj, on je odgovorio da u interesu evropske ravnotee Rusija ne bi mogla pristati da Nemaka jo jednom porazi Francusku, i da ne samo ona nee da pomae protivu francuske jednu saveznicu Austro-Ugarske, koja vodi na Balkanu protiv-rusku politiku, ve da se ne moe obavezati ni da e ostati neutralna u sluaju francusko-nemakog rata. No kako Bizmark, koji uvek rauna na vrstinu rusko-pruskog prijateljstva, pokuava ipak da izazove Francusku, on mu veoma, odluno ponavlja svoje opomene. I tako je nemaki kancelar primoran da se odrekne svojih ratnikih planova, te je otklonjena opasnost koja je pretila Francuskoj. Tako se priprema francusko-rusko zblienje. No to je zasada jo samo zblienje, jedan sporazum ponikao iz zajednice izvesnih interesa, ali koji jo nije potvren nikakvim ugovorom. Aleksandar III nije se jo odluio za stvarni

584

savez sa zemljom iji je republikanski reim, i pored naklonosti njegove vlade prema Rusiji, njemu duboko antipatian. Zato se on, iako mu savez sa Nemakom uliva samo osrednju simpatiju i poverenje, ustee da raskine sa Nemakom. On je u isti mah i pod uticajem svoga ministra spoljnih poslova, koji smatra da je savez sa Nemakom neophodno potreban Rusiji usled ve davnanje tradicije i usled linog prijateljstva koje ga vezuje za cara Viljema. Sa svoje strane Bizmark, u stalnom strahu od jedne protiv-nemake koalicije, ne hita i pored razoarenja to ga je nedavno doiveo da raskine sa Rusijom. Iako je Nemaka ve tesno vezana sa Austro-Ugarskom, protivnicom Rusije, on se ne ustee, uveren u svoju diplomatsku vetinu, da produi za tri godine ugovor o nemako-ruskim uzajamnim garantijama koji je isticao te iste 1887 godine. Pa ipak, odnosi izmeu Nemake i Rusije postaju sve zategnutiji. Njihovom politikom neslaganju pridruuje se i jedan ekonomski sukob. Zatitna carina koju sve vie primenjuje ruska vlada u drugoj polovini vladavine Aleksandra III duboko teti nemake industriske interese. Bizmark odgovara na rusku carinsku tarifu iz 1887 godine znatnim poveanjem uvozne carine na ruske sirovine. U isti mah on se trudi da zatvori nemako finansisko trite zajmovima koje je Rusija dotada lako na njima plasirala. Ovo mu je utoliko lake, to nemaka industrija, koja se u to vreme naglo razvija, moe sama da zaposli nemaki kapital. Ali Rusija, i pored carinskog rata, zadrava svoju carinsku tarifu i nalazi u Francuskoj kapitale koji su joj potrebni; ministar finansija Vinjegradski uspeva bez mnogo muke da od 1888 godine prebaci ruske dravne zajmove na francusko trite, koje je upravo tada trailo da uloi svoje kapitale u inostranstvu. I tako se stvara nova jedna veza izmeu Rusije i Francuske. Novo prijateljstvo izmeu dveju zemalja time se uvruje, dok uzajamna netrpeljivost udaljuje sve vie Rusiju od Nemake. Smrt Viljema I, slabei line veze koje su postojale izmeu cara i Hoencolerna, ubrzala je nemako-ruski raskid. Aleksandar III nema prema Viljemu II, koji je posle tri meseca nasledio svoga oca Fridriha III, ista oseanja kao prema njegovom dedi. Isto tako i novi nemaki car, plahovite naravi, manje je sklon nego to je bio njegov deda, da potuje tradicionalno rusko-prusko prijateljstvo. Istina, on je svoju prvu posetu uinio Aleksandru III. U dva maha, prilikom te posete i prilikom smenjivanja Bizmarka u martu 1890, on je prema elji svoga dede izrazio svoju arku odanost i nepokolebljivo prijateljstvo prema caru, ali ipak odluno odbija, na veliko razoarenje ruskog ministra inostranih poslova, da obnovi ugovor o uzajamnim garantijama koji istie te 1890 godine. Zajedno sa svojim novim kancelarom Kaprivi, on vodi politiku zblienja sa Engleskom. Sada im savez sa Rusijom izgleda izlian pa ak i nezgodan. Osim toga, posle stvaranja 1882 godine Trojnog saveza izmeu nje, Austro-Ugarske i Italije, Nemaka se osea dovoljno jaka da ne mora zazirati od Rusije. Uzajamna usamljenost Francuske i Rusije nalae im da se sporazumeju. Zato francusko-rusko zblienje brzo napreduje, o emu svedoe posete francuske

585

eskadre Krontatu godine 1891 i ruske eskadre Tulonu 1893 godine. U avgustu 1891 godine Francuska i Rusija se meusobno obavezuju izmenom pisanih nota da e se uzajamno pomagati u sluaju da ih napadne neka trea sila. Zatim, na inicijativu francuske vlade, jedna vojna konvencija, koju su 5/17 avgusta 1892 godine potpisali efovi francuskog i ruskog eneraltaba generali de Boadefr i Obruev, izriito kae da e se obe zemlje uzajamno pomagati svim svojim silama u sluaju rata sa jednom ili dvema silama Trojnog saveza. Najzad, 18/30 decembra 1893 godine, ruska vlada, a 23 decembra 1893/4 januara 1894 godine francuska vlada, zvanino potvruju vojnu konvenciju. Tako je konano zapeaen isto odbranbeni francusko-ruski savez, koji je uspostavio evropsku ravnoteu poremeenu Trojnim savezom. Ruske namere na krajnjem Istoku i graenje Sibirske eleznice. Iako francusko-ruski savez titi oba saveznika od mogunog napada Nemake, ipak on nije dovoljan da omogui Rusiji da brzo povrati svoju nekadanju premo na Balkanu. Ruska vlada to uvia. Zato ona, za poslednjih godina vladavine Aleksandra III upravlja celokupnu aktivnost svoje politike ka krajnjem Istoku. Jo 1887 godine je general-gubernator Irkutska ukazao na korist koja bi se imala kada bi se sagradila eleznika pruga u istonom Sibiru. Jedna naroita komisija koju je vlada odredila da proui taj predlog sloila se s njim; ona je jednoglasno zakljuila da u nacionalnom pogledu, a naroito u strategiskom pogledu, ubrzavanje prometa izmeu evropske Rusije i krajnjeg Istoka postaje iz godine u godinu sve hitnija potreba, iako graenje eleznike pruge preko Sibira, s obzirom na primitivno stanje sibirske trgovine, ne moe obeavati vidljivih koristi u bliskoj budunosti i da se ona moe amortizovati tek u toku vremena. Sa izvesnim zadocnjenjem, izvrenje ovoga plana otpoinje 1891 godine. U maju, uskoro po postavljenju Vitea za ministra saobraaja, carevi Nikola polae sveano u Vladivostoku prvi prag Sibirske eleznice. Postavi ministar finansija, Vite se i dalje interesuje za ovu elezniku prugu u koju i on polae velike nade: Sibirska eleznica, pie on krajem 1892 godine, otvara nov put i nove vidike svetskoj trgovini; u tom pogledu ovo graenje dolazi u red dogaaja svetskoga znaaja, koji oznaavaju novo doba u istoriji naroda i esto puta izazivaju korenite promene u ekonomskim odnosima koji postoje meu raznim dravama. Sibirska eleznica, koja e biti zavrena tek za vladavine Nikole II, nee izazvati korenite promene na ekonomskom polju, ali e igrati veoma vanu ulogu u istoriji Rusije.

586

XX. NIKOLA II (1894-1917)

1. ODRAVANJE REAKCIJE Kada je Nikola II stupio na presto posle smrti svoga oca, koji je umro od zapaljenja bubrega u Livadiji na Krimu 20 oktobra/1 novembra 1894 godine, imao je dvadeset i est godina. Aleksandar III trudio se da ga pripremi za vladarski poziv, ali su ga s jedne strane slabost njegovog karaktera i nestalnost naravi, a s druge strane uticaj sredine u kojoj je odrastao i iveo pre stupanja na presto uinili potpuno nesposobnim da vlada svojom ogromnom carevinom. Vaspitanje Nikole II. U svojoj mladosti Nikola II je naroito bio pod jakim uplivom svoga oca, prema kome je oseao duboko potovanje pomeano sa strahom i kome se slepo pokoravao. Aleksandar III, koji je bio gospodar i despot u svojoj porodici, gde su njegova volja i svaka njegova najmanja elja vaili kao zakon i gde su svi strepeli kada bi se on razgnevio, bio je stavio u dunost glavnom pravozastupniku Svetoga Sinoda, Pobjedonoscevu i generalu Daniloviu da prema njegovim nazorima upravljaju vaspitavanjem carevia. Nedovoljno obrazovan i odve malo inteligentan da bi mogao osetiti praznine u svome sopstvenom naunom obrazovanju, on je smatrao, kao i njegovi dvorani koji su pridavali mnogo vie vanosti lepom dranju i etikeciji nego obimnoj kulturi, da e njegov sin biti dovoljno nauno obrazovan kad bude znao koliko on. Od svoga domaeg uitelja, Engleza M. Hitsa, Nikola je nauio engleski jezik savreno znao je takoe vrlo dobro francuski i nemaki; od njega je nauio jahanje i sportske vebe, kao i sva pravila lepog ponaanja. Njemu ima da zahvali to je bio, kako ga Vite esto naziva u svojim Uspomenama, lepo vaspitan ovek. Pobjedonoscev ga ui da je autokratija najbolji nain upravljanja koji moe da ima Ruska carevina. Ali njegova nedovoljna sposobnost i slabo interesovanje da stekne ono mravo intelektualno obrazovanje za koje se smatralo da mu je neophodno, esto su obeshrabrivale njegove nastavnike i njegovoga oca. Kada se popeo na presto, on je znao taman koliko i najvei broj oficira garde, u kojoj je i on, radi dopunjavanja svoje teoriske spreme iz vojne vetine, sluio kao peadiski, konjiki i artileriski oficir. On je uostalom pokazivao mnogo vie naklonosti za ivot u puku nego za izuavanje istoriskih, pravnih i socijalnih nauka. Sa svojim drugovima iz Preobraenskog puka, husarima ili artilercima iz garde, on je iveo kao mlad i veseo oficir. Sa njima je, kada su bili van vojne slube, veeravao, veselio se, iao na razne pretstave, udvarao se ljupkim mladim enama, kao na primer igraici Kesinskoj u koju se zaljubio i jedno vreme je uzeo za prijateljicu, te su ova uivanja za njega bila mnogo privlanija nego umni rad. Godine 1891, sa svojim bratom Georgijem i mnogobrojnom pratnjom, u kojoj je bio i njegov roak grki princ ore, poao je na dugo nauno putovanje po Grkoj, Egiptu, Indiji, Kini i Japanu, sa povratkom preko Sibira. U Japanu, za

587

vreme posete jednom hramu, jedan japanski policijac, Sanco Cuda, zadao mu je snaan udarac sabljom po glavi; i da nije grki princ ore uspeo da sprei drugi udarac, on bi izvesno bio ubijen. Od te rane ostala mu je skleroza kotanog tkiva, koja mu je pritiskivala mozak i izazivala este i jake glavobolje. Karakter Nikole II. Nikola II nema prirodnih sposobnosti koje bi mogle nadoknaditi nedovoljnost njegovog kolskog obrazovanja. Slabe volje i blag, on je lako podlegao uticaju svoje okoline: pre svega uticaju svoga oca a njegovi savetnici, na primer Pobjedonoscev, umee da iskoriste oev ugled da bi uticali na odluke sina, zatim, u samom poetku njegove vladavine, suparnikom uticaju svoje majke, carice Marije Fjodorovne i velikih kneeva, naroito Aleksandra Mihajlovia, mua njegove sestre, i svoga paenoga Sergeja Aleksandrovia, general-gubernatora Moskve. Zatim pada pod uticaj dveju Crnogorki, keri crnogorskog kneza Nikole. Ove dve kneginje, vaspitane u Petrogradu i udate za dva brata, velike kneeve Petra i Nikolu Nikolajevie, zadobijaju poverenje mlade carice koja e ih kasnije omrznuti i zvati samo crne ene inei joj sitne line usluge. One su zavele modu spiritizma i druenja sa raznim svetim ljudima, kao to je bio doktor Filip, koga su one dovele iz Francuske i koji iskoriuje lakovernost cara i carice obeavajui im sina, delei im amajlije i ojaavajui njihovo verovanje u boansko poreklo carske vlasti. Ali svi ovi uticaji iezavaju postepeno pred sve veim uplivom to ga nad njim vri carica. erka hesenskog velikog kneza Ludviga IV, Aliks od Hesena, roena 1872 godine, bila je po svojoj majci unuka engleske kraljice Viktorije. Vaspitana na engleski nain, ona zna dobro engleski, i na tome jeziku dopisuje se sa svojim muem. Sa Nikolom se upoznala na dvoru Aleksandra III, dok se bavila u Rusiji kod svoje sestre Jelisavete, ene velikoga kneza Sergija Aleksandrovia. Verila se u prolee 1894 godine, a postala mu je ena pod imenom Aleksandra Fjodorovna na nepun mesec dana po njegovom stupanju na presto 14/26 novembra iste godine. Po svojoj spoljanosti vie je liila na Engleskinju nego na Nemicu. Visoka, lepa stasa i pravilnih crta, ona daje utisak jedne hladne, zatvorene i veoma samovoljne prirode. Svojom vrstinom i odlunou ona je u duhovnom pogledu snanija od Nikole. Lako je zadobila ljubav i odanost svoga mua. U poetku se ne mea u politiku, ali u drugom delu njegove vladavine ona se sve vie mea u upravne poslove carevine i neprestano bodri carevu naklonost ka reakcionarstvu. Iako lako podlee tuem uticaju, Nikola II, kao to se esto dogaa ljudima slabe volje, moe ponekad da bude i neobino uporan, kada se tie pitanja kojima on usled line sklonosti ili tueg miljenja pridaje naroitu vanost. On je naroito nepopustljiv u svemu to se tie apsolutne i iskljuive vlasti koja mu pripada po pravu naslea. On je krajnje nepovereljiv prema onima u koje ponekad i s razlogom sumnja da hoe da ogranie potpunost njegove samodrne vlasti. Bio ministar ili carev lini prijatelj, svaki ko mu se uini da krnji njegova prava moe biti uveren da e pasti u nemilost. Takva e biti

588

sudbina Vitea koga on ne mari mnogo i kome nikad nee oprostiti to je uestvovao u ustavnoj reformi iz 19051906; istu e sudbinu doiveti i nekoliko ministara koji e za vreme Svetskoga rata pokuavati da ga odvrate od preuzimanja vrhovnog komandovanja vojskom. Njegovo ubeenje da mu je vlast podarilo samo Provienje i uporno zahtevanje da se potuju sva njegova prava samodrnog vladara ne smetaju mu da uvek bude ljubazan sa nepokornim ministrima, ak i kada je odluio da ih smeni, a ponekad i poto je ve potpisao njihovo smenjivanje. Ukoliko se dan njihovog padanja u nemilost pribliava, utoliko njegovo ophoenje sa njima postaje sve ljubaznije i prijateljskije. Vie puta su ministri, posle audijencije pri kojoj ih je Nikola veoma srdano doekao, nali po povratku svojoj kui obavetenje da su smenjeni. Prema znacima osobite blagonaklonosti koju e im car ukazati, iskusni dvorani moi e da pretskau skori pad nekoga od njegovih savetnika. Veoma skroman i bojaljiv, Nikola II se osea veoma neprijatno usled svoga neiskustva u dravnim poslovima. Ako se njima savesno bavi, on to ini iz oseanja dunosti, ali preko volje. Vie nego njih i vie nego dvorski ivot, voli on porodine radosti. On je zadovoljan samo kada je u drutvu svoje ene i svoje dece. Carica, veoma ohola, osetila se uvreena to nije dovoljno srdano doekana pri svom dolasku na dvor ali je tome kriv pre njen zatvoreni karakter. Zato su ukinuta primanja na dvoru, i carski par, smetivi se u Carskom Selu, konano se povukao u uski i jednostavni porodini ivot. Prvom prilikom, poto je smenio komandanta dvorske garde erevina, jednog grubog alkoholiara, i na njegovo mesto postavio generala Gesea, jednog nitavnog oveka spremnog na svaku niskost, Nikola II oduzima zvanje ministra dvora grofu Voroncovu, ljubimcu carice majke, koji mu se ini odve gord, da bi ga dao baronu Frederiksu, dobroudnom stariu, koji nimalo ne smeta njegovom porodinom ivotu i koji mu je duboko odan. I tako se dvor usamljuje i odvaja ne samo od naroda, ve i od najvieg ruskog drutva. Odravanje autokratije i reakcije. U javnosti, koja nije dovoljno obavetena o linosti novoga cara, ve sama injenica da je jedan mlad car, oenjen nemakom princezom zapojenom engleskim shvatanjima, doao na mesto jednog nazadnjakog vladara, pobudila je nadu u ublaenje reima to ga je zaveo Aleksandar III. Rado se veruje da e novi vladar prigrliti liberalnije ideje i da e se pokazati naklonjen ustavnoj reformi koju svi tako arko ele. Nada koja bodri sve redove stanovnitva ispoljava se u mnogobrojnim rezolucijama u kojima guberniska zemstva i optinski odbori pozdravljaju stupanje na prestonovoga cara. Veoma umerene u osnovi i formi, one tvrde da je neophodno potrebno vratiti se liberalnim reformama iz 18601870 godine i izraavaju nadu da e nova vladavina znaiti doba ekonomskog i politikog napretka za Rusiju. Neke od njih, naroito rezolucija zemstva Tverske gubernije, govore o potrebi da

589

se stvore zakonodavne ustanove za celu carevinu. Re Ustav jo nije spomenuta, ali se ustavne ideje bude u ruskom drutvu. Poslanici koje su izabrala zemstva, plemiske skuptine i optinski odbori da bi otili da pozdrave mladoga cara i da mu podnesu elje onih koji su ih poslali, trebalo je da budu primljeni 17/29 januara 1895 godine. Uoi toga dana saznalo se da se Nikola II, pod uticajem Pobjedonosceva i nekolicine savetnika njegovoga oca, pokazao veoma nezadovoljan poslanicom zemstva Tverske gubernije. Prilikom audijencije, na koju nije primljen jedan od poslanika Tvera, F. I. Rodiev, car je kratko rekao: Srean sam to vidim izaslanike svih drutvenih stalea okupljene ovde da mi potvrde svoja oseanja vernosti. Ja verujem u iskrenost tih oseanja kojima su se Rusi vazda odlikovali, ali sam saznao da su se tu skoro u zemstvima uli glasovi onih koji su dopustili da ih obuzme bezumni san o uestvovanju poslanika zemstva u unutranjoj dravnoj upravi. Neka svako zna da u ja, posveujui sve svoje snage srei svoga naroda, braniti naela autokratije isto tako nepokolebljivo kao i moj pokojni otac. Ja to otvoreno objavljujem. Nije se moglo jasnije rei da nita nije izmenjeno, da se nita nee izmeniti i da pomiljati na Ustav znai zanositi se bezumnim snom. Ovaj govor, iji je tekst bio unapred sastavljen i koji je car proitao, liio je na program vladavine. On je prouzrokovao duboko razoarenje kod okupljenih izaslanika i javnosti. Posle toga preduzete su kaznene mere protivu celog zemstva Tverske gubernije i protivu dvojice njegovih izaslanika, Rodieva i Golovaeva: oni su lieni prava da uestvuju u izborima za zemstva, optine i skuptine plemstva; unesena su ogranienja u rad zemstva uopte. Na taj nain javnost je konano mogla da se uveri u uzaludnost svojih nada. Novi car je grubo odgurnuo prvu priliku koja mu je bila ponuena da izmiri drutvo sa vlau i da mu ulije poverenje. Nikola II ne samo da nije nameravao da napusti politiku svoga oca, ve je hteo jo da je pojaa. On je najpre zadrao na dotadanjim poloajima sve ministre Aleksandra III, Pobjedonosceva, Vitea i Deljanova. Kada je trebalo izabrati nove ministre, iako je u poetku sluao savete svojih prijatelja, on ubrzo poinje da radi samo po svojim linim sklonostima, usled kojih mu se ine nepodnoljivi nezavisni karakteri i liberalne tenje. Kada je smenio ministra unutranjih poslova Ivana Durnovo, koji se nije sviao njegovoj majci, predloili su mu umesto njega Plevea ili Sipjagina. Ali po savetu Pobjedonosceva, koji izjavljuje da je Pleve nitkov, a Sipjagin glupak, on postavlja 3/15 aprila 1895 godine Goremikina, koji je isprva uivao glas liberala, pa se zatim lako prilagodio idejama vlade. Ali mu on ne moe da oprosti njegovu liberalnu prolost, te 21 oktobra/2 novembra 1899 godine Goremikin sa iznenaenjem saznaje, dok se nalazio na putu, da ga je zamenio njegov nekadanji suparnik Sipjagin. Caru je malo stalo da li je Sipjagin glupak, kako kae Pobjedonoscev, ili pak ovek osrednje inteligencije i ograniena znanja, kako ga je ocenio Vite 1895 godine. On mu se svia zato to je, kao to je opet kazao Vite, vrsto odan plemstvu, duboko privren autokratskom naelu i ubeeni pristalica patrijarhalnog poretka

590

u pokrajinskoj upravi. Dok je ministar saobraaja Krivoejin smenjen zato to je osumnjien za utaje i zamenjen, u nedostatku drugih kandidata, jednim tienikom carice majke, nasuprot tome, zbog svoje relativne nezavisnosti smenjen je ministar vojni, general Vanovski; a njegov poslednik, general Kuropatkin, koji e umeti da se dodvori svojom pokornou, svojom sposobnou da razonodi cara svojim izvetajima i da zabavlja carski par za vreme ruka na koji e on imati izuzetnu ast da bude uvek pozivan, naimenovan je po linom izboru Nikole II. 2. EKONOMSKI I FINANSISKI RAD VITEA (18941903) Pored savetnika koji su u prvom delu vladavine Nikole II naginjali reakciji, ministar finansija Sergej Vite zauzima posebno mesto. On ostaje veran liberalnim tradicijama Bungea, koji se za vladavine Aleksandra III trudio da vodi savremenu i racionalnu ekonomsku politiku. On ne pripada visokoj birokratiji i visokom plemstvu koje sainjava carevu okolinu.28 On je doao iz eleznike slube, gde je poeo karijeru kao skroman inovnik na eleznicama u jugozapadnoj Rusiji i preao postepeno kroz sve poloaje poev od efa stanice do direktora. Za vreme rusko-turskog rata 18771878 godine ve je stekao glas izvanredno sposobnog stareine, ali je naroito kao direktor eleznica mogao ispoljiti sve svoje sposobnosti, sve do onoga dana kada ga je Aleksandar III postavio za ministra saobraaja, a zatim za ministra finansija. Za vreme itave svoje ministarske karijere ostaje on nov ovek. On se nikako nije mogao naviknuti ni na birokratsku atmosferu, ni na kastinski duh koji je vladao na dvoru. U dnu due, kao to dokazuju njegove Uspomene, on prezire veinu ministara Nikole II i ne pridaje veliku vanost ni samome caru. Uostalom, ni njegove kolege ni car ne vole ga mnogo, iako odaju ast njegovom smislu za voenje dravnih poslova, njegovoj vetini i preduzimljivom duhu; oni ga trpe stoga to ne mogu da mu nau zamenika koji je dorastao zadatku. Doavi za ministra finansija 1892 godine, Vite je ostao na tome poloaju sve do 1903 godine. Za tih jedanaest godina izvrio je znaajno delo. S jedne strane potpomagao je svim silama ekonomski preobraaj Rusije, ubrzavajui razvitak industrije, naroito metalurgije i tekstilne industrije. S druge strane, trudi se da pobolja finansiski sistem, da stvori stabilnu monetu i da uravnotei dravni budet. Graenje eleznica. Od 1894 do 1905 godine, eleznika mrea udvostruila je svoju duinu, penjui se od 29.394 na 59.718 vrsta. Nove pruge grade delom drava, delom akcionarska drutva. Ali drava otkupljuje mnoge privatne pruge koje su prvorazredne vanosti: godine 1894 pruge Petrograd Moskva, PetrogradVarava i MoskvaNinji Novgorod, koje je eksploatisalo
28

Gde je, kao nagradu za ulogu koju je odigrao prilikom pregovora o miru sa Japanom u Portsmautu, dobio 1905 grofovsku titulu.

591

Generalno Drutvo ruskih eleznica; godine 1895 sve pruge jugozapadne eleznike mree, u duini od 3.296 vrsta; godine 1896 prugu MoskvaBrest Listovsk; ukupno za est godina, od 1891 do 1897, 14.201 vrsta eleznike pruge. Na taj nain drava ne samo da uzima u svoje ruke upravu nad eleznikom politikom, ve sama eksploatie glavne pruge i dri tri etvrtine celokupne eleznike mree u zemlji. Razvitak eleznike mree i tarifna politika mnogo su doprineli da se potstaknu proizvodne snage Rusije. Oni su naroito ubrzali njen industriski preobraaj, jer su uinili kraj ekonomskoj izdvojenosti mnogih mesta i omoguili da se kapitali upotrebe za iskoriavanje prirodnih bogatstava zemlje i za osnivanje novih fabrika i industriskih preduzea. S druge strane, graenje eleznica iziskuje saradnju mnogih pomonih industrija, naroito metalurgiske, kao to je izrada ina, lokomotiva, vagona, itd., koje vlada potpomae svim sredstvima, Nasuprot tome, eksploatacija eleznike mree namee dravi prilino teke rtve. Bruto prihodi ne mogu da pokriju ni trokove eksploatacije, ni amortizaciju kapitala uloenih u graenje novih pruga. Od godine 1900 drava je primorana da izdaje znatne sume da bi obezbedila tu amortizaciju. Ti deficiti, koje je imala da ispita jedna komisija obrazovana 1903 godine pod pretsednitvom Ivaenkova, lana Carevinskog Vea, potiu naroito iz ustanovljavanja relativno niske diferencijalne tarife i iz graenja pruga, posebice pruge Bologoe-Kolock, koje su sasvim nerentabilne, ali imaju neosporno veliku strategisku vanost. Najvanija eleznika pruga sagraena u tome periodu je neosporno Sibirska pruga koja, nastavljajui se prugom istone Kine, spaja Petrograd sa Vladivostokom, prelazei ceo Sibir i severnu Manduriju. Dugaka 8.731 vrstu, ona je naila na veoma velike tekoe pri graenju u mnogim oblastima, naroito u oblastima tajga, prostranih i barovitih sibirskih uma, zatim u pustinjama i planinama koje lee na junoj obali Bajkalskog Jezera. Ona je progutala velike kapitale, 375 miliona rubalja; svaka vrsta stala je dravnu blagajnu 70.000 rubalja. Pruga istone Kine, koju je sagradilo jedno privatno akcionarsko drutvo, bila je jo skuplja: ona je zahtevala 375 miliona rubalja, to ini 150.000 rubalja od jedne vrste, dok je u to vreme normalna cena jedne vrste eleznike pruge u evropskoj Rusiji stajala samo 45.000 rubalja. Ali su ove pruge, osim svoje vojne i politike vanosti, koje emo kasnije videti, otvorile rusko pa ak i svetsko trite sibirskim proizvodima. Industriski razvitak. Rusija ima ogromna prirodna bogatstva, veinom jo neiskoriena: petrolej na severnom Kavkazu i u zakarpatskim oblastima, mangan na Kavkazu, kameni ugalj u slivu Doneca, gvoe na Uralu i u oblasti Jekaterinoslava, a zlato i platinu u Sibiru. Ruskoj rudarskoj industriji nedostajali su kapitali da bi ga mogla zauzeti vano mesto u evropskom pa ak i u svetskom industriskom ivotu. Ove kapitale naao je Vite u inostranstvu, bilo zakljuujui dravne zajmove, bilo potpomaui stvaranje akcionarskih drutava u kojima preovlauju strani akcionari. Od Francuske, svoje saveznice, zatraila je pre

592

svega Rusija finansisku pomo: od 1888 do 1896 godine uzajmila je od nje, u 13 mahova, 5.519 miliona, a od 1901 do 1906, 2,424 miliona zlatnih franaka. Dok udeo stranog kapitala ne prelazi godinje sumu od 1,500.000 rubalja izmeu 1831 i 1888 godine, a 5,000.000 izmeu 1889 i 1894, oni se penju na 21 milion u 1895, a na 52 miliona u 1896, na 38 u 1897, na 98 u 1898 i na 93 u 1899 godini. Zahvaljujui stranom novcu, Vite uvruje u Rusiji industrije skoranjeg porekla i potpomae stvaranje novih. Od 1894 do 1899 godine ve stvorena akcionarska drutva razvijaju znatno svoju delatnost poveavajui svoja sredstva novim emisijama akcija i obligacija, dok se u isto vreme osnivaju 927 novih drutava sa nominalnim kapitalom od 1.420 miliona rubalja. Godinje poveanje industriskog kapitala penje se od 26 miliona rubalja izmeu 1878 i 1887, i od 42 miliona izmeu 1888 i 1892, na 161 milion izmeu 1894 i 1897 godine. Francuska i belgiska akcionarska drutva stvaraju mnoga preduzea kojima daju veliki polet. Naroito se sliv reke Doneca iz osnova preobraava: stepa se brzo pokriva rudnicima i fabrikama; palanke, kao na primer Bahmut i Lugansk, postaju varoi; beznaajne varoi, kao to su Jekaterinoslav, Rostov i Taganrog, postaju veliki industriski centri. U svima industriskim oblastima stanovnitvo se poveava, a po varoima niu novi kvartovi naseljeni skoro iskljuivo radnicima. Radniko zakonodavstvo. Razvitak industrije povlai za sobom i stvaranje sve mnogobrojnijeg radnikog stalea, te se uskoro ispoljavaju i predznaci organizovanog radnikog pokreta. trajk, to glavno sredstvo radnika za odbranu njihovih interesa, krajem XIX veka u Rusiji je ne samo zabranjen, ve je smatran kao javni zloin; ve samo uestvovanje u trajku je kanjivo delo. Pri svem tom, u toku poslednjih deset godina XIX veka trajkovi se umnoavaju. Njihova uestalost zabrinjuje vladu, te se ona reava da se pozabavi poloajem radnika i trudi se da stvori radniko zakonodavstvo. Za vreme prethodne vladavine bilo je ustanovljeno zvanje inspektora rada sa zadatkom da nadgledaju proizvodnju i uslove ivota fabrikih radnika. Njihov broj je povean, te su krajem HIH stolea sva industriska preduzea, velika i mala, podvrgnuta njihovoj kontroli. Posle nekoliko bojaljivih pokuaja da se zatite ene, deca i mladii koji rade u fabrikama i industriskim preduzeima, vlada objavljuje zakon od 2/14 juna 1897 godine. estoki trajkovi, koji su poeli da izbijaju u raznim krajevima zemlje, nagnali su vladu da i pored otrog negodovanja industrijalaca, koji su se opirali i samom regulisanju uslova rada, ubrza obnarodovanje toga zakona. Ovaj zakon znai prvi pokuaj da se u Rusiji ogranii trajanje dnevnog radnog vremena. On ga utvruje na 11 asova za odrasle. Ipak, nadleni ministri mogu da odobre poslodavcima da ga produe, kada uslovi rada nekoga preduzea to zahtevaju, kao to obratno mogu da ga smanje u preduzeima gde je rad naroito tetan po zdravlje. Za radnike koji rade nou, makar samo delimino, maksimum je deset asova. Taj zakon takoe tei da obezbedi radniku odmor nedeljom i praznikom. On stavlja poslodavcu i radniku brigu da

593

se neposredno sporazumeju o prekovremenim asovima rada, ali nijedan radnik ne moe se primorati da radi prekovremeno, osim u industrijama koje to neminovno zahtevaju, kao na primer u hemijskoj industriji i sezonskim industrijama, koje moraju neprekidno raditi za izvesno odreeno i obino kratko vreme. Iako inspektori rada imaju dunost da paze na strogo primenjivanje zakona, ipak on ne predvia kazne; zato se u praksi krivice poslodavaca retko kanjavaju. S druge strane, obraanje za pomo inspektoru, koji moe da igra ulogu sudije u sporovima izmeu poslodavaca i radnika, ostaje kao jedino sredstvo da se spree sukobi pri radu; ne postoje ni primiritelni ni izborni sudovi. Zato Vite jo uvek oprezno zavodi meanje drave u odnose izmeu poslodavaca i radnika. Novana reforma. itavim nizom mera, koje je preduzimao izmeu 1895 i 1897 godine, Vite ustaljuje kurs rublje, stvara zlatnu rezervu i zavodi zlatno vaenje. Novani sistem, poljuljan emisijama novanica sa prinudnim kursom za vreme rusko-turskog rata 18771878 godine, nije se mogao ustaliti za vreme cele vladavine Aleksandra III. Novanice su se zamenjivale za zlato samo sa aijom od preko 30 od sto. Usled toga je rublja u inostranstvu bila postala predmet spekulacije, a naroito na Berlinskoj berzi. Da bi ustalio njen kurs i zatitio je od fluktuacija koje su bile posledica spekulacija na evropskim tritima, Vite se reio da izvri njenu devalorizaciju. Poto je najpre dopustio istovremeni opticaj papirnog novca, koji je priman po dnevnom kursu, i zlatnog novca, trudio se da na osnovu pribline vrednosti rublje utvrdi nepromenljiv kurs zamene novanica za zlato. Carskim ukazom od 29 avgusta/10 septembra 1897 godine ustaljena je vrednost papirne rublje na dve treine zlatne rublje i odlueno da e nove emisije novanica, koje e se odobravati samo u granicama koje budu strogo nametale hitne potrebe novanog opticaja, morati biti garantovane zlatnom podlogom. Ova podloga utvrena je na polovinu iznosa emitovanih novanica, sve dok on ne pree 600 miliona rubalja; preko te sume, novanice e morati biti u potpunosti zagarantovane zlatom, po ustaljenom kursu; drugim reima, svaka novanica od 15 rubalja bie garantovana jednim carskim zlatnikom, koji sada ne vredi 10 zlatnih rubalja, kao to je vredeo ranije, ve 15 papirnih rubalja. Nove novanice, emitovane poev od 14/26 novembra 1897 godine, nose sledeu napomenu: Dravna Banka zamenjuje novanice za zlato bez ograniene sume, po kursu 1 rublja za 1/15 zlatnika. Posle papirnog novca, i zlatnom novcu smanjena je vrednost. Nov metalni novac od 5 i 10 rubalja iskovan je, ali on sadri samo jednu odnosno dve treine zlatne teine ranijega zlatnika. On je prispodobljen novanicama, te nova zlatna rublja vredi samo dve treine nekadanje rublje. Da bi ostvario ovu novanu reformu, Vite je bio primoran da stvori jaku metalnu podlogu, sposobnu da garantuje stare novanice zaostale u opticaju, a tako isto i nove. On je to izveo postepeno, delom pomou zajmova, a delom

594

pomou budetskih vikova. Dravna blagajna je sa svoje strane izvrila otkup ranije iskovanog novca i kupovala zlato u polugama. U vreme reforme, onda kada je nominalna vrednost novanica u opticaju dostigla 1.121 milion rubalja, zlatna podloga pretstavljala je vrednost od 900 miliona rubalja, to je bila sasvim dovoljna garantija. Stvaranje jednog stalnog novanog vaenja, nove zlatne rublje, do ega je dovela Viteova reforma, omoguie da se bez prepreka prebrodi period finansiskih tekoa koje je izazvao rusko-japanski rat. Monopol alkohola. Pored posrednih poreza i carinskih taksa, glavni izvor budetskih prihoda krajem XIX veka jeste monopol alkohola koji je Vite zaveo. Proizvoai alkohola i vinarski trgovci na veliko iz istonih pokrajina trudili su se da dobiju monopol prodaje votke. Kako su optine imale pravo da odobravaju ili zabranjuju trgovinu alkoholnim piima na svome podruju, oni su prigrabljivali sve dozvole kupujui ih, a u gradovima su pridobijali naklonost optinske uprave poklanjajui znatne sume novca za dobrotvorna dela. Gospodarei tom trgovinom, oni su se sporazumevali na svojim redovnim kongresima o utvrivanju cena, koje su mogli po svojoj volji podizati, sniavajui u isti mah kvalitet votke. Njihove zloupotrebe potstakle su Vitea da njihov monopol zameni dravnim. On u tome vidi nain da zatiti stanovnitvo od prevara, kontroliui kvalitet votke, i da obezbedi dravnoj blagajni jedan vaan izvor prihoda. Zakonom od 6/18 juna 1894 godine monopol prodaje alkoholnih pia zaveden je u etiri gubernije, Permskoj, Ufskoj, Orenburkoj i Samarskoj. Zatim je postepeno proiravan i na june gubernije, pa na zapadne, i najzad na sredinu Rusiju. Otada drava kontrolie proizvodnju alkoholnih pia, koje ona jedino ima pravo da prodaje potroaima; ona postaje jedini kupac pecara i fabrika alkohola; ona utvruje cenu i vri raspodelu porudbina. itava jedna grana narodne proizvodnje, utoliko vanije to je zemlja preteno zemljoradnika, dolazi pod tesnu zavisnost od drave, koja joj obezbeuje stalni otkup i relativno visoke cene, te joj stvara prilino povlaen poloaj. Kao to je Vite bio predvideo, ovaj novi monopol, nasuprot eksploataciji dravnih eleznica, postao je izvor velikih prihoda za dravnu blagajnu. Godine 1904 bruto prihodi od ovoga monopola dostiu sumu od 543 miliona rubalja, a ista dobit 376 miliona. Ali javnost i tampa, izuzev nekoliko listova odanih vladi, doekuju ga nepovoljno, a kako on pretstavlja glavni odeljak prihoda, nazivaju dravni budet budetom pijanstva. Budetska ravnotea. Kada je nasledio Vinjegradskog, Vite je zatekao prilino teko finansisko stanje, ali je on istrajnim naporom uspeo da uspostavi ravnoteu budeta i da je odri za sve vreme svoga ministrovanja. S jedne strane on deli budet na dva odvojena dela, na redovan i vanredan budet: prema zakonu od 4/16 juna 1894 godine, kao vanredni izdaci imaju se

595

smatrati graenje novih eleznikih pruga, otkupljivanje od strane dravne blagajne privatnih eleznikih pruga, prevremena isplata dravnih dugova, trokovi prouzrokovani ratom ili optim nedaama, kao to su neplodne godine, epidemije, itd. S druge strane poveava on dravne prihode poveavajui iznos postojeih poreza, posebice posrednih poreza, a naroito zavodei, kao to smo videli, monopol prodaje alkoholnih pia. On ubrzo raspolae vikom prihoda koji upotrebljava bilo za prevremenu isplatu dravnih dugova, bilo za rezervni fond dravne blagajne. Na taj nain uspeva on da, konvertovanjem mnogih zajmova, da smanji teret interesa dravnih dugova. Pogoranje poljoprivredne krize. I pored sve svoje obimnosti, ekonomska politika Vitea ima jedan veliki nedostatak. Potpomaui prvenstveno brzu industrijalizaciju zemlje, vlada zanemaruje ili teti interese zemljoradnikih masa, a to je utoliko vee zlo, to je poljoprivreda u Rusiji glavni izvor narodnog blagostanja, te je usled toga ona temelj celokupne nacionalne privrede. Meutim, poljoprivredna kriza stalno se pogoravala od osloboenja seljaka. Ona je naroito otra na jugu, gde se najvie proizvodi ito za trgovinu. Godine 1900 broj seljakih parcela spao je izmeu 51 i 36 od sto od broja iz 1861 godine, etveni prinos izmeu 88 i 62 od sto, broj stoke izmeu 83 i 51 od sto, potronja rakije izmeu 63 i 37 od sto, dok se cifra neplaene poreze poveava izmeu 782 i 2.015 od sto, a preseljavanje seljaka po unutranjosti zemlje poveava se izmeu 708 i 2.023 od sto. Beda seljaka poveava se poviavanjem poreza koji postaju sve tei: od 1883 do 1892 godine poreske dabine poveavaju se za 29 od sto, a od 1893 do 1902 za 49 od sto, dok se broj stanovnitva za to vreme poveava samo za 16 odnosno za 13 od sto. Iako je Vite uspeo da za osam godina, od 1893 do 1900 godine, stvori zlatnu rezervu od jedne milijarde rubalja, ipak suma neplaene poreze poveava se za 314 miliona rubalja, koju seljaci ne mogu da plate, i dravna blagajna mora da utroi 275 miliona da bi pomogla onima koji pate od oskudice. Jedan zvanini izvetaj, podnesen Carevinskom Veu u decembru 1902 godine, mora da prizna da poreska sposobnost stanovnitva ima granica i da bi svako poveavanje poreza bilo nekorisna i ak neizdrljiva mera u sadanjem ekonomskom stanju. Kupovna mo seoskog stanovnitva, koje uglavnom sainjava unutranje trite, tako je slaba, a fabrika proizvodnja koju se Vite trudio da razvije poveala se tako brzo, da je potrebno izvoziti u inostranstvo, ispod cene kotanja, jedan deo fabrikih proizvoda, na primer eer i gvoe, i naplaivati ih ruskom seljaku dva ili tri puta skuplje nego inostranom kupcu. Industriska politika Viteova doprinela je dakle da se pogora poljoprivredna kriza. Zato je ona nala svojih protivnika meu zemljoradnikim plemstvom, koje trai unapreivanje poljoprivrede i manje se brine da ima zlatno vaenje, a vie da ima jevtin novac, pa bio on metalan ili papirni. Uostalom, i sam Vite najzad uvia tekoe sa kojima se bori poljoprivreda. Pri kraju svoga ministrovanja on uvia da u Rusiji interesi poljoprivrede zasluuju bar toliko isto panje koliko i interesi industrije. Zato 4/16 aprila 1902 godine, sa odobrenjem

596

carevim, obrazuje jedan odbor koji e pod njegovim pretsednitvom prouavati potrebe poljoprivrede. Da bi prikupio podatke potrebne za svoj rad, ovaj odbor organizuje u unutranjosti zemlje guberniske i okrune odbore sastavljene od lanova zemstava i poljoprivrednih strunjaka, ukupno 11.000 odbornika. Ali godine 1903 Vite pada u nemilost, naputa ministarstvo finansija, i 1904 godine rat sa Japanom prekida rad toga odbora. 3. PORAST OPOZICIJE I PRIPREMA REVOLUCIJE (18941904) Negodovanje koje izaziva reakcionarna politika vlade dobiva sasvim nov obim. Ono se vie ne ograniava samo na prosveene krugove. Razume se da jo uvek ekstremni radikali ili socijalisti i kolska omladina sainjavaju kadar revolucionarnih boraca, ali oni menjaju taktiku, organizuju se i obezbeuju sebi potporu naroda, naroito varokih radnika. Nezadovoljstvo, pojaano grubom politikom Plevea, ne iri se samo u svim staleima ruskoga drutva, ve obuzima i sve inorodne narode. Uzalud Pleve rauna na rat sa Japanom da bi slomio unutranju opoziciju; spoljni porazi samo ubrzavaju revoluciju. Organizovanje i rad socijalistikih stranaka. Ekonomske prilike potpomau irenje socijalistikih ideja meu seljacima i radnicima. Na selu, seljaci su uvek odve neprosveeni i siromani da bi teili da pojaavanjem poljoprivrednog rada uklone nezgode relativne prenaseljenosti. Zato se oni ale da je nedostatak zemlje izvor svih nedaa. Najbolji nain da se na njih utie jeste tvrditi kako je potrebno poveati povrinu njihovih parcela, i to poveanje bie svrha svih radikalnih planova za agrarnu reformu. U gradovima, gde je nagli razvitak industrije uveao njihove redove, fabriki radnici pate isto koliko i seljaci; ravo plaeni, nezatieni i pored zakona iz 1897 godine od eksploatisanja od strane poslodavaca, oni e revolucionarima davati trupe koje su im dotada nedostajale. Posle prekida od deset godina, revolucionarni pokret oivljuje. Ali nova generacija revolucionara, koja je odrasla pod vladavinom Aleksandra III, razlikuje se od prethodnih. Ona nema njihov idealizam. Nasuprot tome, ona je mnogo sposobnija za naunu analizu. Proeta idejama Karla Marksa, ona predvia da e razvoj industriskog kapitalizma sam od sebe i mehaniki dovesti do socijalizma, i ona nalazi u ekonomskom materijalizmu filosofsku i istorisku osnovu svoga naunog socijalizma. Mladi ruski ekonomistiki marksisti kritikuju otro svoje prethodnike populiste, koji i dalje tvrde da u Rusiji, ak i u nedostatku svakog kapitalizma, reim agrarne zajednice seljaka mora dovesti do ekonomskog kolektivizma. Oruje koje oni propovedaju je isto profesionalno, a to je radniki trajk radi isto ekonomskih ciljeva. Oni su slavili pobedu kada su 1896 godine, bez ikakve vidne pomoi intelektualaca, radnici iz dvadeset i dve fabrike pamunih tkanina organizovali u Petrogradu jedan grandiozan trajk, kakav se jo nikad nije video u Rusiji i za vreme koga se preko 30.000 radnika slue samo miroljubivim

597

sredstvima da bi postigli radno vreme od deset i po asova dnevno. Njihova propaganda je toliko miroljubiva, da i pored strogosti cenzure mogu da izlau napismeno svoje ideje i da kritikuju populiste u formama koje zakon doputa. Ali uskoro stare voe socijal-demokrata koje su izbegle u inostranstvo, Plehanov i Akselrod, ustaju protivu njihovog oportunistikog tumaenja i brane pravi marksizam od ekonomizma i revizionizma. Godine 18941895 jedna tajna organizacija, Savez za postignue osloboenja radnike klase, stvara se u Petrogradu. On ubraja u svoje lanove Lenjina i Martova i odvaja se od javnih marksista. Stavljajui revolucionarnu akciju u prvi red, on joj postavlja kao neposrednu svrhu jedan politiki cilj: oboriti autokratiju i zadobiti politiku slobodu pridruujui se svakom drutvenom pokretu koji bi ustajao protivu ostataka ropstva i daljeg postojanja kastinske podele. 1/13 marta 1898 godine osniva se u Minsku, na prvom kongresu kome prisustvuju samo deset delegata raznih grupa, Ruska socijal-demokratska stranka. Krajem 1900 godine njen organ Iskra poinje da izlazi u inostranstvu, pod urednitvom Lenjina, i odluno je upuuje ka revolucionarnoj akciji. Drugi socijal-demokratski kongres, odran u Brislu i Londonu u julu i avgustu 1903 godine, potvruje napredovanje te tenje. On uspostavlja jedinstvo stranke desetkovane policiskim progonima, i na zahtev Lenjina, koga je tada podravao Plehanov, zavodi u njoj najstroiju centralizaciju. Ali protivu ove centralizacije, koju je nametnula partiska veina, bore se nacionalne grupe, a naroito jevrejski Bund. Ona e izazvati dugu i otru borbu izmeu veine ili bolinstva koje ide za Lenjinom i iji e lanovi kasnije uzeti naziv boljevici i manjine buduih menjevika koje predvode Martov i Akselrod. Za pet godina, od 1895 do 1900, socijaldemokratska stranka organizovala je 220 radnikih trajkova, u kojima je uestvovalo ukupno 200.000 trajkaa, objavila 30 brojeva jednog tajnog lista, tampanog na est raznih mesta, a njenih 5.942 lana uhapeno je. Krajem 1900 godine, nekadanja populistika revolucionarna stranka socijalista-revolucionara reorganizuje se i otpoinje izdavanje svoga lista Revolucionnaja Rossija. Godine 19011902 ona ujedinjuje sve mesne grupe u Rusiji, iji broj dostie ubrzo 49. Ona upravlja svoju akciju na dve take u kojima su socijal-demokrati naroito slabi. S jedne strane, dok se socijal-demokratija, iji je agrarni program jedva ocrtan i nedovoljan, brine samo o radnikoj klasi i propoveda organizovane manifestacije radnika, dotle se ona jasno izjanjava za podravanje zemlje i njenu razdeobu onima koji je obrauju, i stvara jedan agrarni savez za irenje svojih ideja po selima. S druge strane, da bi vodila pojedinanu borbu sa vladom i vratila se svojim nekadanjim teroristikim metodama, ona organizuje jedan borbeni bataljon sastavljen od najoduevljenijih pretstavnika omladine. Uzrujanost koja neprestano vlada meu studentima svih univerziteta i koju vlada nemilosrdno suzbija tako na primer kozaci grubo rasturaju jednu manifestaciju koja je bila prireena blizu crkve Kazanjske Bogorodice u Petrogradu povoljna je za vraanje terorizmu. Privremena pravila koja doputaju da se kao disciplinska mera primenjuje

598

uzimanje u vojsku studenata, navela su biveg studenta Karpovia da jednim metkom iz revolvera ubije 14/27 februara 1901 godine reakcionarnog ministra prosvete Bogoljepova. Uzalud novi ministar, general Vanovski, koji je za vreme Goremikinove vlade vrio prilino nepristrasnu istragu meu studentima, zamenjuje privremena pravila jednim srdanim nadzorom i trudi se da utia siromane studente organizujui za njih internate, kao i prosveenu javnost skraujui programe iz latinskog i grkog jezika, koji su oliavali kolsku reakciju. Neredi i dalje traju, i 11/24 aprila Vanovski mora da ustupi mesto Sengeru, pristalici klasinih studija, koji isto tako bezuspeno pokuava da uspostavi mir stvarajui disciplinska vea sastavljena od profesora. Ali studenti ne samo da ostaju i dalje pri svojim univerzitetskim zahtevima, ve njihovo komeanje dobija sve jae politiko obeleje: Mi traimo ne reforme, nego reformu a to znai Ustav, to je lozinka koja se iri u javnosti. Drugi teroristiki atentat dokazuje napredovanje toga duhovnog stanja: 2/15 aprila 1902 godine, Balmaev ubija ministra unutranjih poslova Sipjagina. Nezadovoljstvo seljaka, zemstva i inorodaca za vreme borbene vlade Plevea (19021904). Posle Sipjaginovog ubistva, Nikola II se ne koleba pri izboru njegovog naslednika. Po savetu jednog reakcionarnog novinara, kneza Meerskog koji ima nad njim veliki uticaj, on postavlja Plevea, toga nitkova kako ga je nazivao Pobjedonoscev. Inteligentan inovnik, ali karijerista bez naela i renegat koji je dvaput menjao svoju veru, Pleve zapoinje svoju ministarsku karijeru jednim poklonjenjem manastiru Trojica-Sergejevo; u nadi da e pridobiti naklonost dvorskih pobonjaka, on odlazi da klekne pred motima svetoga Sergeja. Njegovo ministrovanje je kobno po Rusiju i autokratiju. Svojom krajnje reakcionarnom politikom on gura u revoluciju onaj deo stanovnitva koji je dotada bio ostao izvan drutvenog komeanja: seljake, zemstvo i narodne manjine. On odmah poinje da suzbija agrarni pokret koji se javio u martu 1902 godine meu seljacima u Poltavskoj i Harkovskoj guberniji. On je smenio poltavskog gubernatora Belgarda, koji nije uloio dovoljno energije da orujem ugui pobune, a obasipa poastima harkovskog gubernatora, kneza Obolenskog, koji izaziva ogorenje u celoj Rusiji zbog svirepog batinanja seljaka. Zatim kanjava tekom novanom kaznom sve seljake, ne trudei se da razlikuje nevine od krivaca. Njegovo grubo postupanje dovodi do oajanja opoziciju, i kada je Obolenski postao rtva jednog atentata, ministrova okolina stie ubeenje da e i on zacelo biti ubijen i pored svih predostronosti kojima se okruuje. Stvarajui odbor za prouavanje potreba poljoprivrede i organizujui po okruzima odbore za prikupljanje podataka za njegov rad, Vite se nadao da e uticati na umerene elemente zemstava, te da tako suzbije posledice Pleveove politike. Ali, kao to je i trebalo oekivati, okruni odbori nisu se ograniili na uski zadatak koji im je bio dodeljen. Oni spajaju poljoprivredni problem za

599

optiji problem stvaranja jednog ustavnog i zakonskog poretka u Rusiji: njihovi liberalni lanovi misle, prema Monteskjeovim reima koje je naveo jedan od njih, da seljaci ne stiu obrazovanje ukoliko vie proizvode, ve ukoliko imaju veu slobodu. Pleve iskoriuje ovakvo duhovno stanje protivu Vitea. Poto je uspeo da stavi pod svoju vlast mesne odbore, poeo je da progoni njihove liberalne lanove, zabranio im da prouavaju opte probleme, kao na primer pitanje narodnog prosveivanja, samoupravu zemstava, zakonski poloaj seljaka, itd... Ali je uspeo samo da pojaa opozicioni duh u zemstvima; a naroito su kinjenja kojima je tlaio njihove statistiare, u kojima je nazirao revolucionare, samo jo vie zbliila njihove umerene elemente sa naprednijim. Poto su javni skupovi bili zabranjeni, pretstavnici zemstava iz raznih gubernija bili su uobiajili, poev od 1900 godine, da se povremeno sastaju u Moskvi na privatne razgovore. Oni su tu donosili odluke o zajednikoj akciji: tako su godine 1901 traili obaveznu osnovnu nastavu, proirenje programa osnovnih kola, ukidanje telesnih kazni. U junu 1902 godine, saobrazno elji zbora odranog u martu mesecu u Petrogradu, stvaraju oni jedan tajno svoj organ u inostranstvu, list Osvobodenije, koji je najpre izlazio u tutgartu, a zatim u Parizu i iji je urednik bio P. Struve, koji je bio napustio socijalizam radi liberalnih ideja. U leto 1903 godine, uz saradnju intelektualaca i univerzitetskih profesora, oni osnivaju u Rusiji jedno tajno udruenje, Sojuz Osvobodenija, koji je odbijao borbu klasa i revolucionarnu borbu, a nameravao da ostvari jedinstvo javnog miljenja na terenu jednog demokratskog ustava i iz ovog Saveza proizii e 1905 godine Konstituciono-demokratieskaja stranka ili kadeti29. Razume se da je Pleve ubrzo saznao za te tajne sastanke delegata zemstava. Devetnaest marala plemstva, zato to su na njima uestvovali, dobili su ukor od cara, ali su ga primili ravnoduno. Ni stroije kazne, na primer smenjivanje kneza Petra Dolgorukova sa poloaja pretsednika stalne delegacije jednoga okrunog zemstva, nisu imale veeg uticaja. Liberalna stranka pravoga plemstva, kneeva i grofova, prelazi otvoreno u opoziciju. Pleve ak poinje da rauna na neki spoljni rat da bi svrio sa unutranjim opozicionarima: Da bi se spreila revolucija, kae on generalu Kuropatkinu, potreban nam je jedan mali pobedniki rat. Uveren da e lako pobediti mali Japan, te majmune kako on rado kae, car se nije ustezao da zapone rat koji je Pleve eleo. Taj rat e ga, naposletku, primorati da se pokori narodnim zahtevima koje je eleo da ugui. Najzad, Pleve je izazvao i ogorio nacionalne manjine, Fince, Poljake, Jermene i Jevreje. Kao ministar za Finsku od avgusta 1899 godine, on je tamo sprovodio politiku generala Bobrikova, koji se proslavio svojim radom na porusavanju baltikih pokrajina. Finci su smatrali veliku kneevinu Finsku za zasebnu dravu, u kojoj je car samo veliki knez, ogranien u svojoj vlasti osnovnim zakonima koje su priznavali svi ruski carevi, i narodnim pretstavnitvom, Dijetom. Bobrikov, naprotiv, saobrazno shvatanjima ruskih nacionalista koji su
29

Ovaj naziv dolazi od poetnih slova K. D. (Ka De) kojima se oznaavala ta stranka.

600

uspeli 1898 godine da on bude postavljen za general-gubernatora Finske, smatrao je ovu zemlju za obinu pokrajinu ruskoga carstva, koja se razlikovala od drugih jedino svojim posebnim mesnim ustanovama. Njegovo gledite, sa kojim se slagao i ministar vojni Kuropatkin, potvreno je proglasom od 3/15 februara 1899 godine,kojim se nareuje stapanje finske vojske sa ruskom vojskom, nekolikim ukazima kojima se izmeu 1900 i 1904 godine proiruju prava ruskog jezika i ruskih podanika u Finskoj, poveava vlast generalgubernatora, ograniava sloboda tampe i zbora, itd... Odmah po objavljivanju proglasa, finska opozicija pokazuje se jednoduna; jednom peticijom, koju je potpisalo preko 500.000 lica, protestvuje se odmah protivu gaenja Ustava. Ali se na to nije obratila nikakva panja. Car odbija da primi jednu deputaciju od 500 lica poslanu u Petrograd da mu preda tu peticiju, pa da bi primenio svoje odluke, menja sastav finskih upravnih vlasti i Senata. Ali narodna opozicija, ne samo da nije obeshrabrena, ve se pojaala posle obnarodovanja u julu 1901 godine jednoga novog vojnog zakona. Svetenstvo odbija da proita tekst toga zakona u crkvama. Drugu jednu peticiju, jo otriju od one iz 1899 godine, potpisalo je 473.000 lica, meu kojima i mnogi dravni inovnici, koji se nisu bojali da se izloe gonjenju. Stanovnitvo umnoava prepreke pozivanju pod oruje klase 1902 i organizuje trajk vojne slube: 59 od sto regruta nije se prijavilo. Opti gnjev navodi najzad 5/18 juna 1904 godine jednog mladog inovnika Senata, Eugena aumana, da ubije Bobrikova, i javnost odobrava to ubistvo. Posle ruske revolucije, car e biti primoran da osudi rad Bobrikova i da proglasom od 23 oktobra/5 novembra 1905 godine opozove sve mere suprotne finskom Ustavu. U Poljskoj, gde je u mladosti Pleve izvrio jedno od najodvratnijih dela izdavi svoga dobrotvora, jednog poljskog vlastelina, posledice politike porusavanja pokazuju se. General-gubernator, knez Imeretinski, jedan umereni politiar, konstatuje da je nezadovoljstvo opte i da se revolucionarni pokret iri i po onim drutvenim slojevima koje jo nije bio zahvatio, da su ruski inovnici neznalice i grubijani i da je potrebno uiniti kraj progonjenju poljskog jezika i katolicizma ako se eli da se zemlja umiri. Ali ovi saveti za umerenost nisu posluani. Na Kavkazu se narodni otpor, ponikao za vladavine Aleksandra III, jo pojaao, naroito otkako je za general-gubernatora bio postavljen knez Golicin 1897 godine. Ovaj se nije zadovoljio samo zatvaranjem jermenskih kola, kao to je poeo da ini za vreme prethodne vladavine. Godine 1902 on predlae da se konfiskuju imanja jermenske crkve, iji prihodi slue izdravanju narodnih kola. Ovaj predlog je toliko bezmislen, da mu se veina ministara usprotivila. Ali Pleve potpomae taj predlog, te se i car izjanjava za konfiskaciju. Jermenski narod, duboko povreen u svom verskom oseanju, brani orujem imanja svoje crkve, i u nekoliko varoi dolazi do krvavih sukoba sa ruskim trupama. Ruska dravna uprava ii e kasnije dotle, da e potsticati Tatare protivu Jermena i stvarae kao neku atmosferu pogroma.

601

Ali se Pleve naroito uno obara na Jevreje, uz podrku jednog dela dvorana, naroito velikoga kneza Sergija Aleksandrovia, koji je odmah po svom naimenovanju za general-gubernatora Moskve izvrio ono uveno proterivanje 20.000 moskovskih Jevreja 18911892 godine. On odluuje da se revolucija udavi u jevrejskoj krvi; u isti mah se on nada, razdraujui do vrhunca nacionalne mrnje, da e na taj nain odvratiti narod od revolucionarnih ideja. Pod neposrednim vostvom jednog policiskog agenta i uz saradnju reakcionarnih monarhistikih krugova, on priprema u Kiinjevu jedan pogrom, koji izbija na Uskrs 8/21 aprila 1903 godine, traje dva dana i zavrava se naglo, kada je iz Petrograda nareeno da prestane. Ohrabrena podrkom vlasti, pijana gomila unitava jevrejske domove, jurie na njihove stanovnike, kolje ih bez obzira na uzrast, pljaka njihova imanja: 500 kua i stanova je opljakano i razoreno, 131 lice ubijeno ili teko ranjeno, 500 lako ranjeno. Zabranjeno je tampi da spominje ovaj pogrom, ali Tajms objavljuje pismo u kome Pleve nareuje guverneru Besarabije da ne pribegava oruanoj sili u sluaju pogroma da se ne bi pobudila ozlojeenost ruskog stanovnitva prema vladi. 29 avgusta/12 septembra iste godine drugi jedan pogrom, potpomagan direktno od trupa, izbija u Gomelu. Mohilevski gubernator izjavljuje Jevrejima: Sami ste krivi, jer ravo vaspitavate svoju decu. Pleve im otvoreno kae: Prestanite sa revolucijom, pa u i ja prestati sa pogromima. Ali ne samo da ih time nije uplaio, ve je jo vie razvio u njima revolucionarne tenje i nacionalistiki duh. Ni njegova radnika politika nije nita srenija. Pre njegovog dolaska na vlast, policija je bila prihvatila usluge jednog moskovskog studenta, Zubatova, koji joj je predloio, u cilju da se obuzda radniki pokret, da organizuje radnike zborove uz pripomo vlade. Oko 1900 godine Zubatov je na taj nain osnovao u Moskvi, Petrogradu, Odesi i nekim drugim varoima radnike saveze, prema kojima je vlada bila toliko popustljiva, da su u sluaju trajka njihovi pretstavnici primoravali industrijalce da zadovolje radnike zahteve. Pleveu se rad Zubatova uinio opasan, te ga je otpustio, ali se nije odrekao njegove metode, zubatovtine. Ali, iako je verovao da kontrolie radniki pokret, on ga je na taj nain samo pojaavao. Njegova politika grubog uguivanja i kanjavanja imala je zavretak kakav se i mogao oekivati. 15/28 jula 1904 godine, dok se kolima vozio ka eleznikoj stanici da ode u Peterhof da caru podnese izvetaj, njega je raznela bomba socijaliste-revolucionara Sazonova. Opozicija u poetku vlade poputanja Svjatopolk-Mirskoga (1904). Ubistvo Pleve, koje pada u isto vreme kad i ruski poraz u Manduriji, izaziva kod cara mnogo dublji utisak nego prethodni atentati. Ovoga puta, u mesto da izabere za ministra unutranjih dela jednog kandidata sa desnice, car imenuje kneza Svjatopolk-Mirskog. Poten i pravian, ali slabog karaktera i bez ikakvog iskustva velike politike, novi ministar nije na visini svoje dunosti. Ipak moe da umiri opoziciju odgovarajui eljama cele zemlje. Pre njegovog naimenovanja, on je izloio caru svoj plan: pomiriti rusko drutvo sa vladom, zadovoljivi ga u

602

njegovim legitimnim pravima kojima je vreme da se ostvare, kao i nacionalne manjine ispunjujui im njihove opravdane zahteve. Verujui u odgovor cara, koji mu je izjavio da je njegovog miljenja, Svjatopolk-Mirskij obeava pretstavnicima tampe da e raditi u tome smislu. Njegovo imenovanje hrabri odmah opoziciju umerenih, zemstva i intelektualaca, iji su pretstavnici, proterani od Plevea, pozvani da se vrate iz izgnanstva. U avgustu 1904 zemstva reavaju da odre kongres za sastavljanje peticije caru i da njemu podnesu ustavne reforme. U isto vreme, Savez za osloboenje, koji pretstavlja elemenat naprednijeg mnjenja, reava da organizuje, u jesen, jednu seriju banketa u raznim gradovima Rusije na kojima bi doneo rezolucije ustavnog i demokratskog duha, da bi pomogle traenju reformnih prava kongresa zemstva. Obaveten o sazivanju toga kongresa, Svjatopolk-Mirskij predlae delegatima zemstva da se okupe u Petrogradu, a ne u Moskvi, kao to je bila njihova namera. Oni pristaju, ali 1/14 novembra, kad su ve delegati stigli u Petrograd, kongres je zabranjen. Mogu da dre samo privatne sastanke. Od 6/19 do 8/21 novembra, na njima oni diskutuju i primaju jedanaest paragrafa znamenitog dokumenta koji je kao Traenje prava ruskoga liberalizma. U toku debate, glavna razmimoilaenja pojavila su se izmeu veine (108), koja je ustavotvorna i manjine (27) koja, pod vostvom ipova, protivi se ogranienju nezavisnih prava carevih. I ako su svi poslanici ba jednoduni u traenju nepovredivosti doma, line slobode, slobode savesti i vere, slobode rei, tampe, zbora i udruivanja, jednakosti graanske i politike za sve, za seljake kao i druge socijalne klase, za demokratizaciju zemstva i proirenje njihove nadlenosti, na suprot tome, veina, sama izjasnila se za dodeljivanje narodnom pretstavnitvu izbornih prava, prava da glasa budet i da kontrolie administraciju. Traena politika prava kongresa u Petrogradu, koji u isto vreme daje oblik buduim kongresima 3emstva, priznata su u itavoj seriji lokalnih sastanaka, odranih krajem 1904 i u poetku 1905. Javni banketi, organizovani od Saveza za osloboenje, razvijaju ih u jo radikalnijem znaenju. U decembru 1904, pretstavnici Saveza za osloboenje sastaju se u Parizu sa nekoliko grupa socijalista-revolucionara i manjinskih patriota, da bi se dogovorili kako da se bore protiv autokratije. Ako pojedini saveznici rezerviu pravo da izaberu svoju odgovarajuu taktiku, oni odreuju zajedniki cilj: postavljanja jednog demokratskog reima, osnovanog na optem pravu glasa i na pravu datom svakoj narodnosti da upravlja sama sobom. Ukaz od 12/25 decembra 1904 i objavljivanje reformi. 3emstva nisu mogla lino davati svoje elje caru, kao to su elela da ine. Ipak, SvjatopolkMirskij sudi da je potrebno da vodi rauna o traenju koje su izrazili na jednom privatnom skupu, ali dat sa njihovom preutnom potvrdom. On podnosi paru projekt ukaza koji daje ruskim podanicima neke slobode i objavljuje uvoenje izabranih lanova u Carski savet.

603

Car saziva ministre i postavlja im ovo pitanje: treba li nastaviti politiku Plevea, ili s obzirom na irenje revolucionarnog pokreta da se zadovolje elje umerenih elemenata drutva? Pobjedonoscev smatra da vera zabranjuje caru da izmeni politiki reim. Vite, naprotiv, izjavljuje da e nastavljanje reakcije odvesti sve u propast, da postojei reim nailazi na negodovanje sviju drutvenih klasa, ali da se ne moe izmeniti, a da se ne ide neminovno onome to se zove Ustav. Po carevom nalogu, on sastavlja projekt ukaza koji potpisuju svi lanovi konferencije. Ali uoi obnarodovanja ovog ukaza Nikola Drugi doziva Vitea, i u prisustvu velikog-kneza Sergija Aleksandrovia izraava mu svoju sumnju u oportunost da se neki od izabranih lanova prime u Carski savet. Vite primeuje da po njegovoj dui i savesti ovo primanje lanova bie stvarno prvi korak prema ogranienju apsolutne vlasti, i da prema tome ako je Nj. Velianstvo dolo do iskrenog i neopozivog ubeenja da se ne moe spreiti opti istorijski tok, treba da zadri ovaj paragraf u ukazu, ali ako Ono nalazi da je takav oblik vladavine prihvatljiv, bilo bi pametnije da se brie ovaj paragraf. Car u sporazumu sa velikim knezom Aleksandroviem, odgovara da nikada, ni u kom sluaju, on nee da dopusti da doe do parlamentarnog reima, jer ga smatra kao tetnog po narod, koji je Bog njemu poverio, i tako, paragraf koji se odnosi na narodno pretstavnitvo brisan je. Ipak, kada u ukazu od 12/25 decembra 1904 car proklamuje da mu pripada u dunost da ini dobro dravi, koju mu je Bog poverio, i da misli zadrati neprikosnovene osnovne zakone carstva, on dodaje u protivrenosti sa gornjim izjavama: Ali ako se jako oseti potreba za nekom izmenom, verujemo da je neophodno da se ona uini, ak i ako bi ta reforma uvela u zakonodavstvo neku znaajnu novinu. Ukaz koji ne ini nikakvu aluziju na politika prava i slobode - kao da se potreba ve nije ivo osetila- poziva, u opreznim izrazima, ministarski savet da proui sledee take: pretvaranje seljaka u slobodne seoske graane, koji uivaju sva svoja prava; dodeljivanje radnicima blagodeti socijalnog osiguranja; pojaanja nezavisnosti zemstva i optina; obezbeenja tolerancije raznim verama; revizija nesnosnih zakona za strane narodnosti, ukidanje preteranih ogranienja slobodi tampe, vaspostavljanje potrebne nezavisnosti sudova,, odranje zakona u svoj njegovoj sili i ogranienje diskrecionog prava administrativnih vlasti u suzbijanju izgreda. U isto vreme pojavljuje se objava vlade, koja zabranjuje, pod pretnjom kazne, svima ustanovama i udruenjima, ma kakva bila, da se bave pitanjima, ije im ispitivanje zakon ne doputa, i trai od tampe da uini to je potrebno da se umiri javno mnenje. Naravno, ukaz Od 12/25 decembra 1904 nije zadovoljio nikoga, Neslaganje izmeu elja javnosti i namera vlasti, suvie je veliko. 4. SPOLJNA POLITIKA OD 1894 DO 1905 Spoljna politika prvog dela vlade Nikole Drugog miroljubiva je u Evropi, a osvajaka na krajnjem Istoku. S jedne strane, ona radi na utvrivanju

604

francusko-ruskog saveza, da osigura. Austro-ruski sporazum na Balkanu, i da sazove Prvu Haku konferenciju. S druge strane, posedanje Mandurije i njene aspiracije na Koreju dovode je u sukob sa Japanom i prouzrokuju Rusko-japanski rat. Pojaanje francusko-ruskog saveza. Nikola Drugi ostaje veran savezu, koji je sklopio njegov otac. U oktobru 1896 on dolazi u Francusku, gde mu je prireen oduevljeni prijem, Idue godine, u avgustu 1897. pretsednik Feliks For vraa mu posetu i prisustvuje velikim sveanostima u Petrogradu i Peterhofu. U avgustu 1899, francuski ministar spoljnih poslova Delkase pregovara u Petrogradu o jednom novom sporazumu: izmena tajnih pisama izmeu njega i njegovog ruskog kolege Muravjeva (9 avgust) vezuje trajanje vojnog sporazuma od 1891. Francusko-ruski savez time je pojaan. Austro-ruski sporazum 1897 i program u Mirctegu 1903. Austrorusko suparnitvo na Balkanu slabi. Rusija sve vie gleda prema krajnjem Istoku, kuda Viljem II stara se da je to vie uputi. S druge strane Austro-Ugarski ministar spoljnih poslova Goluhovski pokazuje se pomirljiv. U aprilu 1897 Austro-Ugarska i Rusija sklapaju Petrogradski sporazum. One objavljuju da su reene da odre opti mir, naelo reda i Status quo a tajno se sporazumevaju da ako status quo ne bi mogao biti odran, odbace unapred svaki zavojevaki duh na Balkanu, i to da to naelo bude potovano od svake druge sile, koja bi pokazala protivne namere. Pored toga, izrauju program reformi u Makedoniji. Porta kao obino, preduhitri stranu intervenciju objavljujui svoj sopstveni projekt reformi (novembar 1902) i imenuje Hilmi-pau za generalnog inspektora. Ali Rusija i Austro-Ugarska ne poputaju i 22 februara 1903, u zajednikom memorandumu trae od Porte ozbiljniju reformu administracije policije i finansija, kao i uestvovanje stranih strunjaka u reorganizovanju andarmerije. Rusija se lojalno pridrava politike status quo. 1903, kada se Makedonski ustanak proiruje, ministar spoljnih poslova Lamsdorf izjavljuje da car nikad nee pomagati revolucionarne pokrete u Makedoniji. U februaru 1903, zvanini Ruski vesnik izjavljuje da i ako Rusija eli da titi ivotne potrebe i normalne interese hrianskih narodnosti u Turskoj, ona nee da rtvuje ni jednu kap krvi svojih sinova, ni najmanji deli ruske narodne imovine, ako slavenske drave, u prkos mudrim savetima koji su im davali, trae da izmene nasilnim i buntovnikim sretstvima stanje stvari utvreno na Balkanskom poluostrvu. 9 oktobra 1903 god. u Mirctegu u tajerskoj, carevi Austro-Ugarske i Rusije i njihovi ministri spoljnih poslova utvruju nov program reformi namenjenih obezbeenju hrianskih narodnosti u Makedoniji i dva civilna agenta, Austro-Ugarski i Ruski, dodeljeni su generalnom inspektoru da bi kontrolisali izvrenje toga programa. 1905 prestavnici Engleske, Francuske,

605

Nemake i Italije postavljeni su da pomognu civilne agente; Porta se pomirila sa ovim nadzorom tek kad su se pojavile lae stranih sila pred Dardanelima. Mircteki program kao da je utvrdio definitivno izmirenje izmeu dva glavna takmaca na Balkanu. Neki novinari i politiari u njemu vide poetak nove ere. U stvari, on je samo primirje. Pre svega, Austro-Ugarska iskreno se ne odrie prevlasti na Balkanu, gde e Erental, koji nasleuje Goluhovskog 1906, da produi staru politiku Habsburgovaca. S druge strane, programi reformi nisu u stanju da povrate mir u Makedoniji, gde makedonska tajna organizacija istraje u borbi protiv turske vlasti. Prva Haka konferencija 1899. 12/24 avgusta 1898 godine ministar spoljnih poslova Muravjev objavljuje, da Nikola Drugi eli saziv jedne meunarodne konferencije, koja bi se bavila smanjenjem naoruanja, ublaavanjem ratnih postupaka, i mirnim reenjem meunarodnih sukoba: odranje opteg mira, i po mogustvu smanjenje naoruanja koje pritiskuje sve narode, pie on, pokazuje se u sadanjem stanju celoga sveta kao ideal, kome bi trebalo da tee napori sviju vlada. U ubeenju da ovaj uzvieni cilj odgovara najosnovnijim interesima i legitimnim eljama sviju sila, carska vlada veruje da bi sadanji trenutak bio vrlo zgodan za traenje, putem meunarodne diskusije, najefikasnijeg sretstava da se svima narodima obezbedi blagodet jednog stvarnog i trajnog mira, i pre svega uini kraj progresivnom razvijanju sadanjeg naoruanja... Obuzeti tim oseanjem Nj. Velianstvo blagoizvolelo je narediti mi da predloim svima vladama, iji su pretstavnici akreditovani pri carskom dvoru, saziv jedne konferencije koja bi se bavila ovim ozbiljnim problemom. Ova bi konferencija bila Bojom pomou, jedno sreno pretkazivanje za vek koji ima da otpone; ona bi sakupila u moni snop napore sviju drava, koje iskreno tee da doprinesu triumfu velike koncepcije opteg mira na elementima pobune i neslaganja. Ona bi uvrstila u isto vreme njihove sporazume solidarnim priznanjem principa privlanosti i prava, na kojima se zasnivaju bezbednost drava i srea naroda. Svojim cirkularom od 18/30 decembra 1898 Muravjev skicira konkretni program konferencije: 1) sporazum koji bi utvrdio nepoveanje za vreme, koje se ima odrediti, sadanje vojne snage na zemlji i moru, kao i ratne budete u vezi sa njima; prethodno prouavanje puteva kojima bi bilo u budunosti mogue smanjivanje gore pomenutih snaga i budeta; 2) zabrana upotrebe u armijama i flotama ma kojeg novog vatrenog oruja i novih eksploziva, kao i baruta monijeg od onog koji je sada u upotrebi koliko za puke, toliko za topove;

606

3) ogranienje upotrebe u suvozemnoj borbi naroito monih eksploziva koji ve postoje i zabrana bacanja ma kakvih projektila ili eksploziva sa balona ili slinih sretstava; 4) zabrana upotrebe u ratu na moru podvodnih torpiljera (podmornica) ili drugih sretstava za unitavanje iste prirode; obaveza da se ne grade u budunosti ratne lae sa iljatim kljunom; 5) prilagoenje odredaba enevske konferencije od 1864, pomorskom ratu, uzevi za osnovu dopunske paragrafe od 1868; 6) Neutralizacija na osnovu gornjega, laa ili barki, odreenih za spasavanje davljenika, za vreme ili posle pomorskih bitaka; 7) Revizija deklaracije koja se odnosi na ratne zakone i obiaje, izraene 1874 na briselskoj konferenciji, a koja jo nije ratifikovana; 8) prihvatanje u principu obiaja posredovanja i dobrovoljne arbitrae u sluajevima zato pogodnim, da bi se spreili naoruani sukobi, izmeu naroda; sporazum o nainu njihove primene i uspostavljanje jednoobrazne prakse u njihovoj primeni. 18 maja 1899 pretstavnici 26 sila sastaju se u Hagu da odre Prvu konferenciju mira. Bez sumnje, ona ne uspeva da olaka teret oruanog mira, koji pritiskuje Evropu. Ona ipak prestavlja jednu glavnu etapu u razvitku meunarodnog prava. Ruska inicijativa, sa francuskom pomou vodila je seriju sporazuma od najvee vanosti. Graenje istono-kineske eleznice i zakup poluostrva Liao-tung. Januara 1895, posle smrti iera, koji je za sve vreme vladavine Aleksandra Treeg vodio rusku spoljnu politiku, portfelj spoljnih poslova poveren je ruskom ambasadoru u Beu, knezu Lobanovu-Rostovskom. Novi ministar, u punom sporazumu s Nikolom Drugim30 i njegovim savetnicima, obraa svu svoju panju krajnjem Istoku. U prolee 1895 Kinesko-japanski rat zavrava se pobedom Japana. Ugovor o miru, zakljuen u imonosaki, dodeljuje Japanu ostrvo Formozu, poluostrvo Liao-tung, sa tvravom Port-Artur, kao i pristanite Niu-uang u junoj Manduriji. Pored toga, ovaj ugovor ini Koreju potpuno nezavisnom od Kine. Rusija, Nemaka i Francuska protestvuju protiv teritorijalnih prisvajanja na azijskom kontinentu i u isto vreme kada trae vraanje Kini poluostrva Liaotung, Port-Artura i Niu-uanga, one koncentriu znatne pomorske snage u zalivu ili. Japan je primoran da popusti, i ako dobija, kao otetu, poveanje ratne tete koju ima Kina da mu plati, on je ipak lien glavnog ploda svoje pobede. Rusija se uri da izvue koristi, za svoju intervenciju, u korist Kine. Ona vidi mogunost da izmeni trasu, sa Trans-sibirske pruge. Putajui liniju kroz severnu Manduriju ona ne bi samo smanjila za 514 vrsti rastojanje od Irkutska
30

1896 ovaj izjavljuje Viljemu Drugom: Ja se ni najmanje ne interesujem za Carigrad. Sve moje interesovanje i moje oi otpravljeni su ka Kini.

607

do Vladivostoka, ve bi utedila veom lakoom radova velike trokove za graenje. Zato joj treba pristanak. Da bi stekao prijateljstvo Pekinga, Vite pomae Kinu da u Francuskoj pozajmi novac koji joj je potreban da plati ratni dug Japanu. Zatim stvara Rusko-kinesku banku i izdejstvuje za Francusku i Rusiju vee uestvovanje u administraciji kineskih carina. 1896 kineski car alje Li-huang, vice kralja Pe-ili-a, koji vodi kinesku politiku da ga prestavi na krunisanju Nikole Drugog. Ruska vlada to iskoriuje da bi sa Kinom ugovorila odbranbeni savez protiv Japana, i da bi se Rusko-kineskoj banci dala koncesija za graenje Trans-mandurske ili Istono-kineske eleznice. Konvencija od septembra 1896, koju je potpisao kineski poslanik u Petrogradu i direktorijum Rusko-kineske banke, ovlauje banku da izgradi i iskoriuje Trans-mandursku prugu, iju je trasu ita-KarbinVladivostok, odredio Vite. Ubrzo je osnovana privatna kompanija Istono-kineske eleznice: njeno sedite je u Petrogradu. Pretsednik njenog upravnog odbora imenovan je od strane Kineske vlade, a lanovi upravnog odbora od strane akcionara. U stvari, kontrolu nad kompanijom Istono-kineske eleznice i nad Rusko-kineskom bankom ima ruski ministar finansija. Iza ta dva privatna preduzea stoji ruska drava i sprovodi, saznanjem sviju, politiko delo najveeg zamaha, postepeno prodiranje Rusa u severnu Manduriju. Sledee godine, u decembru, posle zauzea Kijau-eu-a od strane Nemaca, ruska eskadra na navaljivanje novog ministra spoljnih poslova Muravjeva, zauzima Port-Artur. Kinesko-ruskom konvencijom od 27 marta 1898, Rusija uzima pod zakup, za period od 25 godina i koji se moe ponoviti, juni deo poluostrva Liao-tung sa Port-Arturom i Ta-lien-Uan-om; dobija pravo da podigne u Port-Arturu i na poluostrvu jedno ratno i trgovako pristanite, i da povee Port-Artur sa Mandurskom linijom istono-kineske eleznice. Prema tome, kompanija istono-kineske eleznice dobija koncesiju jedne nove linije, HarbinPort-Artur preko Mugdena i Liao-jang-a sa krakom ka kineskom pristanitu In-ku, na severnoj obali zaliva Liao-tung, to otvara celu junu Manduriju i poluostrvo Liao-tung ruskom politikom uticaju. Ona time dobija i misiju da organizuje pomorsku plovidbu u vodama Tihog okeana i da podigne u zalivu Ta-lien-uan, rusko trgovako pristanite nazvano Dalnji. Graenje Dalnjeg staje ruske finansije znatne sume, ali se one troe bez oklevanja u prkos kritikama tampe, a naroito sibirskih novina, koje tvrde rusko-japanski rat potvrdie ta predvianja da u sluaju iskrcavanja neprijateljske vojske na poluostrvo Liao-tung, novi grad ima svakako da slui kao glavna baza za vojne operacije prema Port-Arturu. Suparnitvo rusko-japansko u Koreji. U isto vreme kad Rusija stupa u Junu Manduriju i dok se utvruje na poluostrvu Liao-tung, ona tei da svoj uticaj rasprostre na Koreju, koja je po ugovoru u imonasaki postala, u naelu, nezavisna. Tu ona dolazi u sukob sa Japanom, koji je traio da Korejsko kraljevstvo postane nezavisno, da bi ga u stvari stavio pod svoj protektorat.

608

Kralj Koreje, Li-kuj, spoetka mirno prima uticaj japanskog ministra koji mu namee niz reformi, i daje mu tehnike savetnike da ih ostvari. S druge strane, naklonost kraljice kao i naklonost njene stranke Min, neprijateljski raspoloene prema reformama, na strani su Rusije; zahvaljujui njoj, dolazi do izvesnog preokreta na dvoru u korist Rusa, i ministri koji su pristalice Japana, opozvani su. Meutim izbija narodna buna u oktobru 1895; buntovnici napadaju kraljevski dvor, ubijaju kraljicu i njene pristalice. Kralj ponovo dolazi pod tutorstvo Japana do februara 1896. U to vreme, pomorske trupe koje je ruska ratna laa admiral Kornilov, iskrcala u emulpo-u, rasturaju voe japanske stranke i prihvataju kralja koji se posle svog bekstva iz kraljevskog dvora stavlja pod rusku zatitu, gde ivi do februara 1897, uvan od ruskih pomorskih strelaca. Kad se Li-kuj vratio u dvor on poveru ruskim oficirima komandu svoje line garde, kao i garde kraljevskog dvora. Rusija i Japan obavezuju se ugovorom u Seulu (14 maja do 29 jula) da e potovati nezavisnost Koreje, iji kralj dobija titulu cara, ali njihovo se suparnitvo i dalje nastavlja. Rusko suparnitvo na Koreji sve vie izaziva Japan, tim pre to se Rusi utvruju u Manduriji koju su oni, prisiljeni od strane evropskih sila, morali da vrate Kini. Posredovanjem barona Rozena, ruskoga ambasadora u Tokiju, ruskoj vladi je predloeno da jasno odredi zone japanskog i ruskog uticaja na krajnjem istoku. Japan je spreman da Rusima prepusti Manduriju i poluostrvo Liao-tung, ako se njegov uticaj prizna u Koreji i pristao bi da od reke Jalu napravi granicu izmeu dva suprotna uticaja. 1898 godine posle okupacije Port-Artura, Rusija pri-staje na izvesne koncesije. Jedan rusko-japanski ugovor od 25 aprila 1898 god. ponovo garantuje nezavisnost Koreje, gde dve ugovorne stranke meu sobom dele koncesije i trgovake koristi. Iz straha od intervencije Engleske, koja je poslala jedan deo svoje eskadre u emulpo, Rusija ostavlja Japanu slobodu i opoziva iz Seula svog finansijskog savetnika i vojne instruktore. Da se umiri Japan, koji je ve od 1897 poeo da poveava svoju vojsku i mornaricu i utvruje moreuz Ciuma da presee ruske veze izmeu Port-Artura i Vladivostoka to je Ruse potstaklo da pokuaju da se utvruju sa Korejske strane, u blizini luke Ma-san-po, bilo je potrebno da Rusija u najmanju ruku potuje ugovor od 1898. Naprotiv, car se uprkos Viteu i Kuropatkinu, povodi za politikom osvajanja i materijalnog profita na Krajnjem Istoku, koja e Rusiju i Japan jo vie da razdvoji. Dva su uticaja koji naroito dejstvuju na Nikolu Drugog. Najpre uticaj Viljema Drugog koji eli da slomije evropsku ravnoteu, uspostavljenu francusko-ruskim savezom. Da skrene panju Rusije sa Evrope, da je istisne sa Balkana u korist Nemake i Austro-Ugarske, nemaki car stalno je upuuje ka krajnjem Istoku. U prepisci sa Nikolom Drugim, on voli da ga naziva carem Pacifika'', dok sebe naziva Carem Atlantika''. On se nada da e ruska ekspanzija dovesti do sukoba sa Engleskom. i da e, dovodei Francusku, koja tei da se priblii Britanskom carstvu, u teak poloaj, u isto vreme oslabiti i francusko-ruski savez.

609

Zatim je Nikola Drugi pod uticajem Jedne vojne stranke, koja je naprosto jedna poslovna stranka, a ije je sedite u samom dvoru. Ve od 1898 preduzimljivi poslovni ovek Vonljalarski predlae obrazovanje drutva za eksploataciju prirodnih bogatstava Koreje, bogate gvoem, ugljem, umama, zlatom. Njegova namera je da od Korejske vlade dobije koncesiju i da uzimajui malo po malo u svoje ruke celu Koreju, pripremi njenu aneksiju Rusiji. Poto je veliki vojvoda Aleksandar Mihailovi prikazao ovaj plan, car ga odobrava kao statute objavljene u Listu zakona 1899; drutvo, zahvaljujui podrci ruske diplomatije, dobija neke koncesije uma. Bokserski ustanak odlae preduzee, na ije elo je doao nekadanji oficir Bezobrazov, koji kupuje koncesije za otprilike 80.000 rubalja i gradi jedan mlin na levoj obali Jalua, u japanskoj uticajnoj zoni. Ali ove koncesije, suprotne obavezama kojima se Rusija obavezala prema Japanu, podiu proteste vlade u Tokiu. Vojna okupacija Mandurije od strane Rusije. Bokserski ustanak 1900 nije samo upravljen protivu propagande stranih ministara, ve takoe i protivu davanja teritorijalnih zakupa strancima, kao i protivu graenja eleznica. To je prilika da Rusija vojniki okupira Manduriju. Dok jedan deo trupa marira na Peking, gde ima da se sastane sa vojnim kontingentima drugih sila, ostatak osigurava zatitu Transmandurske eleznice. Poto je zavren bokserski ustanak, i pored albe Kine koja trai da se evakuie njena teritorija, Rusija zadrava svoje trupe u Manduriji, pod izgovorom da sigurnost eljeznica u graenju zahteva jo njihovo prisustvo. To dranje pribliava dva suparnika Rusije, Japan i Englesku. Engleskojapanski ugovor od 20 januara 1902 garantuje nezavisnost Kine i Koreje, priznavajui ipak naroite prednosti Japanu u Koreji. On osigurava Japanu, u sluaju rata sa Rusijom, neutralnost Engleske, i njeno vojno meanje u sluaju da neka druga sila na Francusku se misli stane na stranu Rusije. Ugovor vai za pet godina i automatski se obnavlja, osim otkaza jedne ugovorake strane godinu dana ranije, pre isteka roka. Rusija odmah gleda da zakljui francusko-ruski ugovor. Ali Francuska se koleba da li da uzme tano odreenu obavezu podravanja ruske aktivne politike na Krajnjem Istoku. Prema izjavi od 20 marta 1902, dva saveznika, poto su potvrdili princip neprikosnovenosti Kine i Koreje, obeavaju da e se starati prema raspoloivim sretstvima da uvaju svoje naroite interese na Krajnjem Istoku, protivu napadakih namera treih sila... Na navaljivanje Francuske, kojoj je obeala da e evakuisati Manduriju, Rusija se obavezuje, rusko-kineskim ugovorom od 9 aprila, da ostvari evakuaciju u tri etape, svaku od est meseci pre 8 oktobra 1903, pod uslovom da kontrolie sporazum potpisan izmeu Kine i Rusko-kineske banke 1896, da bi se titile eljeznice u Manduriji. Prekid rusko-japanskih odnosa. Tek to je poelo izvrenje ruskokineskog ugovora, kada se Bezobrazov i njegovi ortaci pojavljuju na sceni. Bezobrazov koji je postao dravni sekretar, pridodat lino imperatoru, odlazi na Krajnji Istok, gde ne samo da pregovara o novim koncesijama sa obe strane obale

610

Jalua, ve se dogovara i sa admiralom Aneksejevim, glavnim komandantom Port-Artura, kako bi zadrao evakuaciju. Kada drugi rok evakuacije dolazi, 8 aprila, ruske trupe se ne kreu; samo je Mugden evakuisan. Vite i Kuropatkin uzalud se protive toj politici, koja e odvesti u rat. Koterija, koja okruava Bezobrazova, mona je. Kompaniju, koja je obrazovana da eksploatie koncesije Jalua, ine ljudi kao admiral Abaca, sekretar imperatora za stvari Istoka, grof Ignjatijev, lan Carskoga saveta, grof Handrikov, kraljiin veliki dvoranin, knez Jusupov; izvesni koncesionari imali su dosta uticaja da provuku, na eksploatisane teritorije, ruske vojnike, preobuene u radnike. Ova banda avanturista najgore vrste kako ih zove Kuropatkin, lopova kako ih zove Vite, nalazi na samom dvoru najviu podrku ministra unutranjih dela, svemonoga Plevea, koga oni ubeuju da revolucionari stoje iza Japanaca, i da e jedan brzi i pobedniki rat omoguiti vladi da zavri za uvek sa revolucionarnim pokretom. Daleko od toga da pozove na odgovornost odgovorne za obustavljanje evakuacije, Nikola Drugi nareuje Aleksijevu da preda Kini 18 aprila listu uslova kojima podreuje primenu ugovora od 1902 Tako, on trai da Kina prizna samo Rusiji naroita prava u Manduriji, i da tamo ne mogu biti drugi stranci osim Rusi. Ovaj zahtev izazvae ive proteste ne samo Japana i Engleske, ve i Severnih Amerikih Sjedinjenih drava, koje nude svoju materijalnu pomo Kini. Spremajui se grozniavo za rat, Japan pokuava jo da pregovara. 12 avgusta 1903 on predaje Rusiji, koja pristaje da pregovara, projekt ugovora meusobne obaveze potovanja nezavisnosti i integriteta Kine i Koreje, priznanje interesa Japana u Koreji, i naroitih interesa Rusije za preduzimanje eljeznice u Manduriji, meusobno osiguranje da ugovorai nee smetati jedni drugima u njihovom industrijskom i trgovakom razvijanju, priznanje Rusije iskljuivog prava Japanaca da posreduju, u interesu napretka i dobre uprave, u Koreji. I sutradan po predaji toga projekta, Nikola Drugi, dekretom, imenuje admirala Aleksejeva namesnikom na Krajnjem Istoku, i reava da diplomatski pregovori izmeu Tokia i Petrograda budu voeni od Aleksejeva, koji e ih predati naroitom komitetu Krajnjeg Istoka, kome pretsedava car. Novi vice-kralj otiao je vezan za Bezobrazova, koji dolazi kod njega kao njegov ministar spoljnih poslova. Vite, koji radi za umerenost i mir, i koji je u sukobu sa velikim knezom Aleksandrom, pretsednikom finansijskog komiteta, pozvan je da d ostavku i ukloni sa poasnih dunosti pretsednika ministarskog komiteta. To je triumf kompanije sa Jalua. Kako nepromiljeno objavljuju Zvanine novine vice-kralja, imenovanje admirala Aleksejeva ima za cilj da osigura rusku nadmonost na Tihom Okeanu. Uzalud baron Rozen, ambasador Rusije u Tokiu, obavetava Petrograd da, ako se Rusija ne odrekne Koreje, rat je neizbean. Bezobrazov i njegova banda, koji vide u osvajanju Koreje sredstvo da se brzo bogate, ba hoe rat. Sam Bezobrazov s poetka sastavlja ili bar pregleda vie ruskih nota poslatih iz Petrograda Japancima; on sam docnije upravlja pregovorima kad su oni bili

611

oduzeti od ministra spoljnih poslova, pa predati vice-kralju i preneti u Tokio. Kad Japan predlae da se vaspostavi oko Jalua neutralna zona 50 km. iroka, on odbija. On gleda samo da dobije u vremenu da bi pojaao ruske trupe u Manduriji, i prenos pregovora na Krajnji Istok razvlai reenje. Tek mesec dana docnije, 3 oktobra, Japan dobija prvi odgovor, u kome Rusija izjavljuje da eli da sauva Manduriju za sebe, ne obeavajui reciprocitet Japanu u Koreji. Japan odgovara 30 oktobra, ali treba da eka do 21 decembra da bi dobio ruski odgovor, koji odbacuje njegove protivpredloge. Ta izraunata sporost traje do kraja. Tokio zahteva odgovor po pitanju evakuacije ruskih trupa; odgovara se da je imperator otputovao za Darmtat, a da je kraljica bolesna. 13 januara 1904 Japan upuuje nove uslove Petrogradu, koji ne odgovara. 27 januara trai zavrni odgovor za kraj januara ili poetak februara. Ne dobivi ga i videi ruske trupe da se koncentriu du Jalua, Japan prekida diplomatske pregovore 5 februara, a u noi izmeu 8 i 9 februara, bez prethodne objave rata, japanski torpiljeri napadaju rusku flotu u pristanitu Port-Artura i sedam ruskih velikih jedinica onesposobljuju za borbu. Rusko-japanski rat (19041905). Duboko uverena u svoj presti, Rusija nije verovala u mogunost japanskog napada. S druge strane, ona tek to je bila izila iz perioda velike finansiske krize. A kad poinje rat, ona nije ni sasvim spremna. U Aziji ona ima samo 120 bataljona, i jo rasturenih po ogromnoj povrini Sibira, u krajevima oko Amura i u Manduriji, a da se one stave u ratno stanje, potrebno im je 40 do 50 dana. Plan mobilizacije predvia prvu partiju iz Evrope od dve armije i etiri rezervna diviziona, svega 128 bataljona. Ali zbog ogromnog rastojanja vie od 7.500 vrsti, i vrlo slabog kapaciteta eljeznica sa samo jednom prugom kroz Sibir i Istonu Kinu, potrebe za stalnim slanjem trupa i materijala, inae kabastog, a zbog nedovrenosti Transsibirske pruge vojska je primorana da prolazi 60 vrsti peice po ledu, preko Bajkalskog jezera, koncentracija pojaanja trupa zahteva vie meseci. Jo neto, Port-Artur, glavno pristanite ruske flote u Tihom okeanu, bio je samo delimino utvren; uoi prekida odnosa, ministar vojske Kuropatkin, prilikom svoje posete, ocenio ga je da je nesposoban da izdri napad Japanaca. Na suprot tome, blagodarei monoj ratnoj floti i mnogobrojnoj trgovakoj floti, japanska vojska, koja je ureena po evropskom nainu i obuhvata pre svega 13 divizija, odnosno 156 bataljona, u ratnom stanju, bie dopunjena u toku neprijateljstava sa 20 brigada rezerve; dakle sa 160 bataljona, moe biti preneta vrlo brzo na kontinent, i prema tome, odmah uzeti uea u borbama. Japan ima i moralni presti. On se pripremao ve odavno i sa tvrdoglavou za borbu protivu svog monog suseda, i on je svestan da od te borbe zavisi njegova budunost. Za Rusiju, to je samo jedan kolonijalni rat. Ako su vani interesi u pitanju, oni nemaju niega vitalnog za narod. Narod se ak

612

upravo ne osea ni ugroen; ne moe da shvati zbog ega ga odvajaju od njegove zemlje i alju u daleku Manduriju, da se bije sa Japancima, o kojima nije nikada ni uo. Osuena za dugo vremena da vodi defanzivan rat, Rusija koncentrie svoje glavne trupe izmeu Liao-Janga i King-eua. Japan, kome je njegov nagli napad na rusku flotu dao nadmonost na moru, reava da iskrca svoje prethodnice u Koreji, da ih baci brzo na Jalu i pretei da presee eljezniku prugu od Mugdena za Liao-Jang, da uini Ruse nepokretnima, i da iskrca ostatak svojih armija na poluostrvo Liao-Tung. U prkos ozbiljnih gubitaka, nanesenih od japanskih torpiljera ruskoj floti, u noi izmeu 8 i 9 februara, neprijateljski admiralisim Togo, koji je dobio u dunost teki zadatak da brani iskrcavanje svih japanskih trupa, biva uznemirivan od ruske flote u Tihom okeanu, kojom komanduje odlini admiral Makarov. Tek posle njegove smrti, kada se potopio na krstarici Petropavlovsk, potonuloj od eksplozije neprijateljske mine 31 marta/13 aprila, Togo je bio siguran od iznenadne opasnosti. Prva ozbiljna bitka na suvu bila je 18 aprila/1 maja, na Jalu, izmeu prvih japanskih armija enerala Kurokia i istone ruske vojske, koja je bila na granici Mandurije. To je veoma bolan poraz za rusko nacionalno samoljublje. Japanci su bili zaokrenuli svoje levo krilo i primorali Ruse da se povuku do ogranaka Fenung-Lina, i zauzimaju Fin-Kuln-en. Nekoliko dana docnije japanski transporti prilaze Eliotskim ostrvima, blizu poluostrva Liao-Tunga, i iskrcavaju trupe u Pi-Ce-Vu. Ove trupe preduzimaju ofanzivu ka jugu, i 13/26 maja zauzimaju pozicije X' cing-Joa, smatranog za klju Port-Artura i Dalnjeg. Od toga trenutka su Port-Artur i njegov garnizon, jak dva diviziona peadije, otseeni od ostalog dela ruske vojske, zvane Mandurske armije, koja pod komandom Kuropatkina nastavlja jo uvek svoju koncentraciju u okolini Liao-Janga na 148 do 198 vrsti od bojnoga polja. Posle bitke kod H'cing-Joa, Japanci, koji nastavljaju da se iskrcavaju, prvo u Pi-Ce-Vu-u, zatim u Ta-Ku-anu, poveravaju dunost da osvoji Port-Artur zasebnom koru etiri diviziona armije enerala Nogia, i upravljaju dve armije enerala Oku i Nodzu protiv ruske armije Kuropatkina. Ovaj poslednji odupire se spajanju neprijateljskih snaga, koje idu na njega, armije Kurokia i armije Okua i Nodzu, i pokuava da ih tue dok su jo odvojene. Na biranje mu je ili da napusti odmah armiju Kurokia koji preti Mugdenu, ruskoj najblioj bazi, ili da udari na junu japansku armiju, koje vode Oku i Nogzu, da bi doao opet u vezu sa Port-Arturom. U oba sluaja treba da napusti stav iekivanja i da pree u ofanzivu. Ali on se ne usuuje. I pored navaljivanja vicekralja Aleksejeva, koji trai da se brzo oslobodi blokade Port-Artur, gde je ruska flota Tihog okeana nepomino zatvorena, on ipak smatra da treba da i dalje gomila trupe koje mu stalno dolaze iz Evrope. Ova taktika dovodi do niza

613

neodreenih borbi, obustavljenih pre zavretka, u Va-Fang-ou, Da-i-aou, Kan-enu i na visovima Fen-ung-Lina ali one oduzimaju malo po malo ruskoj armiji nadu u pobedu i dozvoljavaju da se tri japanske armije spoje u okolini Liao-Janga. Ovoga puta Kuropatkin, koji je dobio pojaanja,31 primoran je da primi veliku bitku koju trae Japanci, pod komandom marala Ojama. Rusi, koji imaju 200 bataljona, imaju brojnu nadmonost; ali organizacija mnogo bolja japanskih rezervnih trupa ini snagu protivnika gotovo jednakim. Posle serije pokuaja, koji od 11/24 do 16/29 avgusta dovode u vezu prethodnice, velika bitka poinje 17/30 avgusta na obalama Liao-Junga, gde su se Rusi utvrdili. Oni se biju sa iznenaujuom otpornou, i u prkos estokih napada, Japanci ne mogu da ih pomaknu sa pozicije. Ali od veera 17/30 avgusta, posle svih odbijanja frontalnih napada, Ojama nareuje armiji Kurokia da pone sa prelazom reke Tapusi-He, da bi zaobiao levo krilo Kuropatkina. Ovaj manevar reava sudbinu cele bitke na Liao-Jangu. Kuropatkin, istina nareuje jednom delu svojih trupa da pomognu krilo u opasnosti, ali taj njegov manevar ne uspeva, i od veera 20 avgusta/2 septembar on je primoran da se povlai ka Mugdenu, to ini uostalom u najveem redu. I ovoga puta nije vodio bitku do kraja. Obazrivost, oklevanje i nemanje poverenja u svoje trupe bie karakteristika ruske komande za sve vreme rata. U toku septembra, Mandurska armija32 dobija pomo, za kojom ima veliku potrebu. Pored ostalog admiral Aleksejev dodaje joj i estu sibirsku armiju, koja je bila pod njegovom zapoveu. Kuropatkin raspolae sada sa 260 bataljona, i smatra da ima dovoljno efektiva da pree u ofanzivu, koju PortArtur, opkoljen sa svih strana od Japanaca, oekuje vie nego ikad. Njegov plan je da zaobie desno krilo japanske armije, ukopane na istoku, u planinama, dok se njegove glavne snage nalaze takoe u planinama, na severu Liao-janga. Ali nedostatak brdske artiljerije i teglee stoke oteava ovaj manevar, i im je naredba pala kineskim nabavljaima stoke, oni odaju Japancima ruski plan. Ovi odmah pripremaju kontra manevar: da ostanu u defanzivi u planinama, a da udare u dolinu, ne bi li Ruse okrenuli ka zapadu. Rusi stupaju u ofanzivu 21 septembra/4 oktobra, ali nekoliko dana docnije oni su primorani da se zaustave, jer su planine neosvojive, a Japanci odgovaraju kontra-ofanzivom na njihov centar i njihovo desno krilo. Kuropatkin brzo naputa taj ofanzivni plan i utvruje se defanzivno du reke a-ho. Na celom tom frontu niu se ogorene bitke, koje traju do jutra 4/17 oktobra. U noi 3/16 Japanci zauzimaju poloaj Poumljeni vis, koji dominira ruskim poloajima, i tamo postavljaju topove i mitraljeze. Ali sledee noi, jednim smelim napadom Rusi zauzimaju ponovo taj vis i krste ga Putilovskaja, po imenu enerala Putilova, koji ga je oslobodio. Ovim sjajnim uspehom zavrava se bitka zvana kod a-hoa, koja je trajala vie
31

Peta sibirska armija 10 i 17 armija i prvi bataljoni prve armije peadije. Ona zahvata sada prvu, drugu, treu, etvrtu i petu sibirsku armiju, kao i prvu, desetu i sedamnaestu armiju peadije.

32

614

dana, ali nije dala definitivni rezultat. Za vreme ove ofanzive, Rusi su napredovali samo 19 vrsta u junoj okolini Mugdena. Oba protivnika, iscrpljena ostaju na svojim pozicijama i du a-hoa operacije prestaju, za vreme od etiri i po meseca. Oni se ukopavaju, prave branike od bodljikave ice i skupljaju to vie ognjenih grla. To je poetak rovovske borbe, koja se toliko razvila za vreme svetskog rata. Dok su se armije Kuropatkina i Ojame ukopavale u Manduriji, armija Nogija nastavljala je opsadu Port-Artura. U junu, garnizon je morao da napusti prednje odbranbene linije i povukao se na same bedeme utvrenja. Ovo povlaenje izloilo je varo i unutranje pristanite, gde je bila ukotvljena ruska flota, bombardovanju japanske opsadne artilerije. Da ne bi bila unitena u pristanitu, flota je reskirala oajni pokuaj da izae 28 jula/10 avgusta i doe do Vladivostoka. Ali na moru ona se sudara sa vrlo jakom japanskom flotom, i u toku borbe izgubi svoga komandanta, admirala Vithefta. Nekoliko brodova moglo se skloniti u neutralna pristanita, drugi, koja nisu bila izbaeni iz borbe, kao u Sevastopolju, da pojaaju odbranu grada. Od 4/17 do 10/23 avgusta eneral Nogi pokuao je da Port-Artur osvoji juriem. Posle tog neuspeha koji ga je stajao velikih gubitaka i uverio u nemogunost da zauzme tu tvravu napadima, on se reio na lokalne i progresivne napade. Obustava operacija kod Mugdena dozvolila je Japancima da obrate svu svoju panju na opsadu Port-Artura. Kuropatkin uvia da zauzee toga pristanita znai propast cele ruske flote na Tihom okeanu, osim nekoliko krstarica u Vladivostoku, i izazvae novo i muno razoarenje u Rusiji. Ali i da se rei na ofanzivu ne bi mogao to da uini pre idue godine, odnosno, poto dobije pomo iz Evrope, a koja mu dolazi u razmacima. Japanci su reeni da to svre ranije. Od kraja oktobra oni estoko napadaju naroito na nekoliko taaka, koje izgledaju vane, na Visoko brdo, koje dominira gradom i pristanitem, na utvrenja broj 2 i 3, i anac br. 3. Rusi se brane oajno i sva ta nejednaka borba samo je dugi niz herojskih podviga. Tek 22 novembra/5 decembra, Japanci zauzimaju Visoko brdo i 15 dana docnije dohvataju se utvrenja broj 2, gde gine herojski voa odbrane, eneral Kondratenko; a zatim pada i utvrenje br. 3. Od tada dani utvrenja su izbrojani. 20 decembra 1904/2 januara 1905, eneral teselj, komandant mesta predaje se. Ipak Port-Artur se branio vie od sedam meseci. Njegova predaja nije zadovoljila samo samoljublje Japanaca, koji poto su ga ve jednom osvojili 1894, morali su, pritenjeni od Nemake, Francuske i Engleske, da ga vrate Kinezima ve ona oslobaa svu Nogijevu vojsku, koja e moi da poe na mandursku-rusku armiju. Time ona jo vie obeshrabruje Ruse, ve jako onespokojene zbog gubitka cele flote. Oni su toliko demoralisani da im nastavak rata izgleda bez ikakvog smisla. Da bi podigao moral svojih trupa, a i da bi spreio Nogi-evu armiju da poe na sever, Kuropatkin organizuje u poetku januara jedan napad konjice na Hin-Kon i eleznicu Port-Artur Liao-jang. Taj pohod, voen od enerala

615

Mienka, ne uspeva da zadri Nogia. Maral Ojama, koji je dobio pojaanje u brigadama rezerve, sredinom februara ima celu Nogijevu armiju na raspoloenju. Ruska vojska, koja je tako isto pojaana33, podeljena je u tri armije: druga na desnom krilu sa eneralom Gripenbergom, trea u centru, sa eneralom Kolbarom, i prva na levom krilu sa eneralom Lineviem pod vrhovnom komandom Kuropatkina, koji postaje generalisim na mesto admirala Aleksejeva, pozvanog u Petrograd. Snage oba protivnika, od kojih svaki ima 250 do 300 hiljada bajoneta, gotovo su jednake. Kuro-nuara 1905, eneral teselj, komandant mesta, predaje se. Ipak centracije japanskih trupa. Druga armija, koja treba da obie levo krilo Japanaca, ima s poetka neto uspeha: oko 15/28 januara ona je osvojila svu okolinu Sandepua. Ali Kuropatkin zadrava svoju ofanzivu i vraa trupe natrag, kad uje da Japanci koncentriu svoje snage prema ruskom centru, treoj armiji. Poto se mesec dana reavao da zapone ponovo prekinutu ofanzivu, uvideo je da vie tome nije vreme: Japanci su ga preduhitrili, jer armija Nogia koja je dola od Port-Artura, preduzela je pokret, obiavi obe obale reke Liao-ho. U vie mahova on pokuava da se odupre japanskim manevrima, ali i pored herojskog dranja pojedinih jedinica on ne moe da sprei Nogia da razvije svoj napad. On je prinuen da povue svoje desno krilo ne samo ka zapadu, ve takoe i ka severu, da bi branio Mugden, odakle polazi na sever jedina eleznika pruga i najbolji put zvani Put Mandarina. Bitka oko Mugdena okree se u prilog Japanaca. Bojei se da ne preseku otstupnicu nekim njegovim jedinicama, Kuropatkin u noi 25 februara/10 marta poinje da se povlai ka severu. On se povlai borei se i sakuplja svoje trupe tek severno od Tije-Linga, na poloajima Si-pin-han. Ustupa vrhovnu komandu eneralu Lineviu, koga zamenjuje na elo prve armije. Posle poraza kod Mugdena, novo i teko iskuenje oekuje Ruse, propast druge eskadre Tihog okeana. Od poetka rata Petrograd je bio reio da poalje na Krajnji Istok flote Baltikog i Crnog mora. Ipak, samo Baltika flota, pod komandom admirala Rodestvenskog, bila je pola na put oktobra 1904. Sastavljena od brodova vrlo razliitih tipova i brzine, primorana da vue za sobom transporte hrane i uglja, ta flota, od kojih su pojedine jedinice imale da preu 16.400 milja, prela je taj dugi put kroz tri okeana sa velikom sporou. Tek krajem aprila, poetkom maja 1905, kad se Port-Artur ve predao i prva eskadra Tihog okeana nije vie ni postojala, Rodestvenski koncentrie sve svoje brodove blizu obale Anama, i nema drugog cilja, nego da pokua da doe do Vladivostoka. On reava da se probije kroz moreuz Cu-ime. Njegovi brodovi vrlo spori, pretovareni ugljem, nedovoljno oklopljeni, naoruani topovima slabog domaaja, suvie su ispod snage neprijateljske flote. 14/27 i 15/28 maja, za vreme jedne nejednake bitke, oni su razbijeni od japanske artiljerije. Osim dve oklopljene krstarice, i dva kontra-torpiljera, koji uspevaju da pobegnu i da dou do Vladivostoka, veina je potopljena; ostali, sporiji, opkoljeni su i zarobljeni.
33

Ona je poveana sa osmom i esnaestom armijom i sa pet brigada peadije.

616

Propast kod Cu-ime, reava kraj neprijateljstava. Ruska vlada, zabrinuta zbog revolucionarnog pokreta, koji pomau ratni porazi, reena je da zakljui mir. Sa svoje strane, Japan eli da zavri jedan tako skupi rat, i tajno trai posredovanje pretsednika Severnih Sjedinjenih Amerikih Drava. Pozvane od strane pretsednika Ruzvelta da zaponu pregovore o miru, zaraene strane pristaju. Portsmutski mir (1905). Punomonici: Vite, baron Rozen, preanji ambasador u Tokiu i profesor Marteis od strane Rusije, baron Komura i ambasador u Vaingtonu Takahira od strane Japana, sastaju se u avgustu, u Portsmutu (New-Hampshire) u Severnim Sjedinjenim Amerikim dravama. Zahtevi Japanaca, jako obimni, veoma su poniavajui za Ruse. Ustupanje ostrva Sahalina i poluostrva Liao-tunga, eva-kuacija cele Mandurije, ustupanje ratnih brodova interniranih u neutralnim zemljama, ogranienje ruskog naoruanja na Krajnjem Istoku i ratna teta od 600 miliona dolara. Ruski punomonici ustaju energino protivu tri poslednja uslova. Japan, koji je obnovio svoj savez sa Engleskom, s poetka je nepopustljiv, ali pod pritiskom pretsednika Ruzvelta i Engleske, na kraju, biva ipak umereniji i naputa uslove koji bi osramotili Rusiju. Ugovorom u Portsmutu potpisanom 23 avgusta/5 septembra 1905 Rusija priznaje protektorat Japana nad Korejom, odrie se poluostrva Liao-tung, ustupa japancima Port-Artur i Dalnji sa svim postrojenjima i eleznicom koja im pripada i juni deo ostrva Sahalina, ustupa mu prednosti u ribolovu severno od Vladivostoka, a priznaje mu radi boljih odnosa i pre no to zakljue jedan novi trgovinski ugovor prednosti najpovlaenijeg naroda, i reava se najzad da evakuie Manduriju. Ma koliko da su teki bili uslovi za samoljublje Rusije, ruska vlada nije mogla vie da odlae potpisivanje mira, jer je revolucija ve bila poela.

617

XXI. NIKOLA II (1894-1917)

(Nastavak) 1. PRVA REVOLUCIJA. OD CRVENE NEDELJE DO MANIFESTA OD 17/30 OKTOBRA 1905 Krajem 1904, pod plaljivim Svjatopolk-Mirskim, podjednako nesposobnim da ubedi Nikolu II da d ozbiljnije povlastice ili da nastavi Pleveovu politiku uguivanja, borba protivu apsolutizma bila je gotovo iskljuivo voena od socijalistikih partija, intelektualaca i zemstva. Te tri grupe opozicionera iskoristile su period relativne slobode, koja je nastala posle smrti Plevea, prvo da se organizuju i pokuaju da se ujedine, zatim da utanae i javno stilizuju svoje traenje politikih drutvenih prava, tada jo srazmerno umerenih. 1905, u koliko je rat protivu Japana bio sve vie koban, njihova organizacija ini nagli napredak; oni nisu sada sami da napadaju autokratiju. Nova injenica koja dominira celom godinom 1905, jeste pojava narodnih masa na politikoj areni. Na dan Crvene nedelje 9/22 januara 1905, prvi put u istoriji Rusije, a da to voe pokreta ni predvidele ni htele, narod olien u radnicima, stupa u dejstvo. Njegova pojava daje svakom opozicionom pokretu naroitu snagu i pravi ga opasnim. I ako je apsolutizam uporan u svojoj nepomirljivosti, ta injenica nateruje ga na niz ustupaka sve vie i vie ozbiljnih. Manifest od 17/30 oktobra 1905 jeste, i ako ga ni vladajui nisu ni predviali ni hteli, prvo ustavni ustupak dat od autokratije, a ovaj ustupak povuie sazivanje prve carske Dume. Crvena nedelja 9/22 januara 1905. Dan 9/22 januara, koji otvara revolucionarnu godinu 1905, nije bio pripremljen od intelektualaca ili zemstva, ve od Petrogradskih fabrikih radnika. Inicijatori njegovi nisu bile socijalistike stranke, ve svetenik Gapon, koji u isto vreme dok je imao udan uticaj u radnikom svetu, bio je u linoj vezi sa policijom i ministarstvom unutranjih dela te se moe tvrditi da je lino vlada olakala poetke revolucije. Februara 1904 Gapon je postao pretsednik pet radnikih udruenja, stvorenih po nainu Zubatova, o troku i pod zatitom policije. Bio je to ovek sumnjive prolosti, neobino ambiciozan i obdaren izvanrednim govornikim darom. U udruenjima, od njega poveanim na dvanajest, bio je skupio do 30.000 radnika, vrlo disciplinovanih na koje je on, blagodarei svojoj demagokoj reitosti, a takoe i u izvesnoj meri novcu koji mu je policija davala da bi zadovoljavao potrebe svojih grupa, imao najpotpuniji uticaj. Jedanaest dana pre crvene nedelje, pretstavnici radnika behu objavili trajk u fabrici Putilov, i podneli svoje uslove isto ekonomske prirode. Sledeih dana trajk je bio zahvatio druge fabrike, 7/20 januara 93.000 radnika, pripadajuih u 74 industrijska preduzea nisu radila, a samo dan docnije pokret je zahvatio 1614 preduzea i 250.000 radnika. Gapon, koji je trajk spremao ve odavno reava da upotrebi ovaj trajk u cilju na koji sigurno nije nikako mislila policija.

618

Posredstvom svojih sekcija on je uticao na radnike da idu caru i podnesu mu molbu u kojoj bi mu izneli svoje albe. Ta misao da se obraa caru, koja nije dola ni od socijalista ni od intelektualaca, bila je baena samo zato da je bolje razumeju narodne mase. Ona potsea na 17 vek, na vremena Aleksija Mihailovia. Ali tekst molbe sadrava politika prava sasvim savremena: saziv izaslanika sviju socijalnih klasa, uvoenje sviju sloboda, jednakost graana pod zakonom, amnestija politikih krivaca, ustup zemlje seljacima, osmoasovni dnevni rad, pravo trajka itd. Zavrava se jednom udnom pretnjom: Care, ti se pravi gluv na nae molitve, ostaje nam samo jo da umremo tu, pred tobom. Gapon skuplja, u toku vie javnih zborova 135.000 potpisa. Da bi se podnela molba caru, bilo je reeno da 9/22 januara dvanaestina hiljada radnika, sakupljena iz sviju radnikih kvartova, uprave se u sveanoj povorci ka Zimskoj palati. Car je bio obaveten pismom da ako se u dva sata ne pojavi pred svojim narodom, gubei njegovo poverenje slomie moralne veze koje ga vezuju sa narodom i krv e potei. Car se povlai u Carsko Selo, 9/22 januara, vojska je postavljena na svima mestima gde povorke mogu poi. Intelektualci, predviajui pokolj trae nain da ga spree; njihovi izaslanici ugledni knjievnici kao Arsenjev, Anenskij, Gorki uzalud posreduju kod Svjatopolk-Mirskog i Vitea, koji ne mogu nita da uine; sutradan e oni biti zatvoreni pod optubom da su hteli sastaviti privremenu vladu; radnici, u redovima, kreu iz predgraa ka centru varoi. Oni nose ikone i careve slike, da bi pokazali vernost manifestanata vladaru. Oni su sigurni da e biti primljeni i oinski sasluani od cara. Ali ne idu daleko. Svuda, gde se god priblie trupama, doekani su puanim metcima. To neoekivano pukaranje prvo ih zaprepauje, zatim ih obuzima panika videi kako padaju mrtvi i ranjeni; bee u gomilama, gonjeni vojskom i uasne scene ubijanja dogaaju se, u kojima i nevini prolaznici dele sudbinu manifestanata. Gonjenje i pukaranje protee se duboko u no. Gapon, koji je na elu jedne grupe doao ak do ispred same Zimske palate, pao je od prvog plotuna; spasen od prijatelja, mogao je nekoliko dana docnije prebei preko granice. Na reim mestima, radnici, povrativi se od straha pokuavaju da se odupru; na Vasiljevskom ostrvu pokuali su da podignu barikade. Ali uopte uzevi, demonstracija je bila sauvala miroljubivi karakter, i nasilje izvreno od trupa samo je time oiglednije; 1000 poginulih i toliko ranjenih bilans je toga krvavog dana, koga su nazvali crvenom nedeljom. Ponovo stvaranje opozicije i ujedinjenje revolucionara. Crvena nedelja otvara jedan novi period borbe izmeu opozicije i vlade. Vlada se reava da pokae vrstinu. Ponova se obrazuje mesto general-gubernatora Petrograda, i ono se poverava D. F. Trepovu, sinu nekadanjeg efa policije, poginulom od metaka Vere Zazuli. Najprisniji saradnik velikog kneza Sergije Aleksandrovia, general-gubernatora Moskve, Trepov je ve na tome mestu bio razvio veliku energiju u borbi protivu revolucije u Petrogradu; on nareuj

619

rasturanje radnikih udruenja i hapsi mnogo intelektualce. Kao to Gapon posle 9/22 januara priznaje da ga je hteo podii, tako je carev ugled u oima naroda nepopravljivo sruen. I najmiroljubiviji graani, koji su doli na trg Zimske palate da uju cara ili da umru vratili su se kuama kao revolucionari. Nekoliko dana docnije, kada je car shvatio situaciju u kojoj je, Trepov je izabrao u fabrikama trideset etiri sigurna radnika, objasnio im kako treba da se ponaaju pred carem i odveo ih u Carsko Selo. Nikola II ih prima, izjavljuje im svoj oprotaj, moli ih da se strpe i da e preduzeti mere. Posle audijencije, serviran im je ruak, ali kad su se vratili u Petrograd, vie njih bili su napadnuti od radnika iz prestonice. Ova komedija nije mogla povratiti ugled carev. Od sada se ne moe vie raunati na legendu o vernosti i poslunosti naroda. Ne samo da masa varokog graanstva prilazi odjednom revoluciji, ve kao gubernator, u cilju represalija pribegava esto proterivanju radnika u njihova seda, revolucionarne tenje ulaze ubrzo i u seosku sredinu. Uz radnike trajkove, koji su sve brojniji posle crvene nedelje i ire se na gotovo sve industrijske centre u zemlji, naroito na one u pograninim krajevima, u Poljskoj, na Kavkazu, zapadnim gubernijama, pojavljuju se sada i agrarni nemiri koji izbijaju ve od meseca marta u svim gubernijama. I intelektualci naputaju svoj miroljubivi stav i ne manifestuju vie moralno neodobravanje protiv napada oruanom rukom na andarme i teroristike atentate koji postaju sve ei. Jedan od tih atentata socijal-revolucionara I. Kaljajeva koji bombom ubija velikog kneza Sergija Aleksandrovia, 4/17 februara, u neposrednoj blizini njegove palate u Kremlju, izaziva dubok utisak na cara. Doznavi za atentat Nikola II uhvatio se rukama za glavu i uzviknuo plaui: Boe moj, zato taj uasni zloin?. Nita ne pokazuje bolje njegovo nerazumevanje za elje naroda nego ba to Zato. Dvanaest godina docnije, u trenutku svoje abdikacije, pitao se opet plaui: Da se nisam varao 22 godine?. Najozbiljnija posledica Crvene nedelje nije u tome to je izazvala teroriste na atentate, ve to je ujedinila sve opozicionare, ekstremiste i najumerenije protivu vlade. Mnogobrojna grupisanja se obavljaju, i da bi izbegla represalije vlasti, oni uzimaju oblik profesionalnih ili tehnikih udruenja. Verovatno, taj je nain organizovanja manje pogodan nego politike stranke, ali ako su se ruski intelektualci, voeni svojim instinktom, zadrali ba na tom prelaznom obliku, znai da je bilo jo rano misliti na stvaranje pravih stranaka. Prva grupisanja su delo univerzitetskih ljudi i advokata. U Petrogradu, pogreb studenta Savinkina, jedne od rtava Crvene nedelje, slui pre svega kao izgovor za jednu impozantnu manifestaciju organizovanu od njegovih drugova i profesora. Zatim kad je Univerzitet, koji je sutradan 9/22 januara bio zatvoren, bio ponovo otvoren, njegov savet reava da ne pone sa asovima. Krajem januara 16 lanova Akademije nauka,124 profesora i 201 privat. docenata Univerziteta potpisuju, u ime ruskih naunika, jednu izjavu koja se zavrava sa potvrdom da je sloboda nauke nepomirljiva sa

620

savremenim ruskim socijalnim reimom. 7/20 februara na jednom sastanku, odranom na univerzitetu, studenti i profesori igoui zloinaku avanturu rusko-japanskog rata i krvave dogaaje od 9/22 januara, izjavljuju da su solidarni sa radnicima i intelektualcima; trae saziv Ustavotvorne skuptine izabrane optim pravom glasa, optu amnestiju i pravo nacionalnih manjina na autonomiju. U aprilu su stvorena tri razna udruenja profesora vie, srednje i nie nastave. Sutradan po crvenoj nedelji advokati se skupljaju njih 325 na broju, i poto su diskutovali itavu nedelju dana, izjavljuju svoje simpatije radnicima, imenuju jednu anketnu komisiju o nedavnim dogaajima, i organizuju protestni trajk od 8 dana. 16/29 januara savet advokatskog reda prima predlog, u kome se izjavljuje, da promena politikog reima potrebni je uslov za pravilni rad pravde. 25 februara/10 marta prestavnici pravosua obe prestonice i mnogih pokrajinskih gradova slau se da se pozovu na optu skuptinu advokati iz cele Rusije. Oni se sastaju 28 marta/10 aprila; uzalud Trepovljevi ljudi trae da se skuptina zakljui, ali ona ne prekida svoje sednice. 180 delegata, koji uestvuju na njoj reavaju da organizuju jedno profesionalno i politiko udruenje, da propagiraju ideju u korist Ustavotvorne skuptine i da se izjave solidarni sa svima partijama i grupama revolucionarnim ili opozicionim. Mnogobrojna udruenja kao eleznikih inovnika, ininjera, knjievnika i t. d., reaju se u udruenja univerzitetskih profesora. Konstatujui da imaju svi jedan zajedniki ustavobranilaki program iz izjave delegata zemstva od 8/21 novembra 1904, ali jako proiren i izraen mnogo snanijim reima, oni se organizuju u jedan Savez udruenja. tampa se uz opte stanje duha, i u prkos tiranije cenzure i administrativne samovolje, udruuje sa opozicionim pokretom. To stanje duha tako je jako i tako jednoduno, da se zbilja i ne primeuju ogranienja koja su mu nametnuta; tampa se slui takvom slobodom izraza kao nikada ranije. Ne samo liberalna tampa ve i sama konzervativna tampa poputa optem pokretu. Tako i liberalni list Rus Aleksija Suvorina-sina, objavljuje lanak pod naslovom Ozbiljni trenutak sa motoom: Jo ima vremena, koji ini snaan utisak. Poto je izjavio, citirajui Bizmarka, da interes drave zahteva promenu ustanova, kae da je as promene kucnuo za Rusiju i optuuje neaktivnost vlade. Tako isto i reakcionar knez Meerkin priznaje potrebu udruivanja sa narodom i izjavljuje otvoreno: zahvalimo Bogu to smo tueni od Japanaca, jer bi naa pobeda pod lovorom sakrila otvorene rane. Vladina vrdanja i carska naredba od 18 februara 3 marta 1905. Vladino dranje nije tako da bi moglo umiriti opte uzbuenje. Vite, kao pretsednik komiteta ministara34 odreen da ostvari obeanja carskog manifesta od 29 novembra/12 decembra 1904, zbilja se bacio na posao sa svojom uobiajenom revnou. Ali mnogobrojne komisije odreene da pripreme nacrte
34

Poasna titula koju ne treba meati sa titulom pretsednika ministarskog saveta.

621

potrebnih zakona i u kojima liberali, ne oekujui niega dobrog odbijaju da uestvuju, najee, ne ure da zavre posao; i ubrzo biva jasno da vlada nema nameru da stvarno da ustupke koje je obeala, ve misli da zadovolji reima. 11/24 januara, u jednom izvetaju komitetu ministara, Vite, poto je dao stranu sliku zloupotreba lokalnih vlasti, trai reviziju sviju zakona koji se odnose na zatitu javnoga reda, i car daje svoju saglasnost. Ali ne ini se nikakav pokuaj da se ukinu oznaene zloupotrebe. Jedna komisija, u koju liberalni knjievnici nisu hteli da uu, obrazovana je 23 januara/5 februara da bi se popravilo zakonodavstvo tampe. Njen pretsednik, Kobeko, pripadnik je slobode tampe. Ali dok se komisija upinje da obori administrativnu cenzuru, listovi i dalje trpe kinjenja vlasti, i Carski savet jo poveava vlast ministru unutranjih dela koju ovaj ima nad listovima. Ukaz od 12/25 januara obeao je da e ostvariti strogo odvajanje zakonodavnih i izvrnih vlasti, i odluio da svaki zakonodavni akt ima da bude obavezno potvren od Carskoga saveta i obnarodovan od Senata. Ali ministri nastavljaju, da izdaju, potpisane od cara, dekrete koji dobijaju snagu zakona. Jedna komisija je imenovana da postavi slobodu savesti, ali ona ne uspeva nita. iroki program radnikog zakonodavstva bio je oznaen od Vite-a, ali komisija koja je pregledala taj nacrt, pod pretsednitvom Kokovceva, nije uspela za est meseci da uredi ni jedan jedini projekt zakona. 29 januara/11 februara, kao posledica dogaaja od 9/22 januara, obrazovana je jedna naroita komisija, u kojoj su imali biti i birani delegati radenika, pod pretsednitvom idlovskog. Ali poto su 420 radnikih delegata sakupljenih 17 februara/2 marta, traili lini imunitet i slobodu govora, za komesare, potpuno i verno objavljivanje presuda, kao i ponovno otvaranje radnikih udruenja zabranjenih od vlade, car nareuje da se ta komisija rasturi, to izaziva jedan novi trajk u Petrogradu. Neodlunost vlasti pojavljuje se ak i u izboru novoga ministra unutranjih dela. Svjatopolk-Mirskij, razoaran, slab, nesposoban za akciju, iscrpeo se. Gotovo kao posmatra prisustvovao je dogaajima 2/22 januara i sledeih dana. Ve odavno on je eleo da d ostavku, ali nije bilo lako zameniti ga. Kada odlazi 2/15 februara, on iezava sa politike pozornice a da niko to nije ni primetio. Na savet Trepova, car mu postavlja za naslednika Buljigina, koji je bio saradnik velikog kneza Sergija Aleksandrovia u general-gubernatorstvu Moskve. Taj nekadanji gubernator Kaluge i Moskve nije obian inovnik, pokoran naredbama pretpostavljenih. On ima izgled velikog gospodina. Ali on nee da slui sumnjivim ciljevima ultra-reakcionara, jo manje nee ostvariti reforme. Njegovo postavljanje nije jedno reenje, to je samo odlaganje. Kao ni vlada, ni on nema programa, ni plan akcije. Pravi gospodar situacije nije on, ve general gubernator Petrograda, Trepov, koji uiva lino poverenje cara. Ipak, pojaanje revolucionarnog pokreta primorava vladu da neto uini. ak i konzervativci trae to. Oni nee ni ustavni reim kao liberali, ni Ustavotvornu skuptinu kao radikali, ve oni se najradije pridruuju ideji da se vaspostavi stara ruska moskovska ustanova iz XVII veka Zemskij Sabor. Oni

622

misle, da ako je car primoran da stupi u vezu sa pretstavnicima zemlje, ovi ne moraju biti pretstavnici intelektualaca, pa ak ni plemstva ve zaraenog liberalizmom, ve neka to bude sa pretstavnicima narodnih masa, seoskih klasa, koje ine 85% ruskoga naroda. Seljaci su, misle oni, konzervativci; oni ele svojinu; oni se dre vrsto starih tradicija i nee izdati cara. Zato da se ne obrati neposredno njima, zanemarivi vie klase? Meu njima vlast e nai podrku, koja joj je ogromno potrebna. Ovako shvatanje narodnog pretstavnitva u saglasnosti je sa principima apsolutizma: kao u XVII veku, mogue je da narod da svoje miljenje i da car rei. Umereni konzervativci izjanjuju se 4 novembra 1904, zajedno sa manjinom delegata zemstva, koje predvodi ipov, za jednu savetodavnu skuptinu; a iza njihovog miljenja car, koji nee da se odrekne autokratije zabarikadirae se da bi odoleo sve vie rastuim zahtevima veine u zemlji. Izvesni ministri shvataju da situacija trai od cara dranje i izjave mnogo jasnije. Od 17/30 januara 1905, na kraju svog nedeljnog izvetaja, ministar poljoprivrede Ermolov ocrtava Nikoli Drugom uznemiravajuu situaciju Rusije, neobino uzbuenje koje obuzima drutvo, pobrojava albe raznih grupa, ukazuje na potrebu da dobrovoljno uzima koncesije da bi izbegao nesrene posledice, i istie sjajnu priliku da imperator bude drugi Car osloboditelj Rusije. Posle malog odupiranja Nikola pristaje da sazove jedno narodno pretstavnitvo i upuuje Ermolova Viteu; ali ni petnaest dana docnije on jo nita nije uinio. 31 januara/13 februara Ermolov se vraa na istu stvar jednim novim memoarom. Car saziva privatnu konferenciju i pod njegovim pretsednitvom veina naginje njegovom miljenju. 3/16 februara Nikola izjavljuje ministrima da je reio da se sazovu poslanici, ali zadrava pravo izbora pogodnog trenutka da to objavi carskim raspisom. Poznavajui karakter carev Vite stavlja izvesne primedbe, najzad uuti. Tri projekta Carskog raspisa predata su caru i jo petnaest dana prolaze. Izjutra, 18 februara/3 marta, uoi godinjice osloboenja seljaka, zgodne prilike za publikovanje oslobodilake carske obznane, ministri su se iznenadili kada su nali u Vladinom vesniku, umesto oekivane obznane, jedan manifest sa potpuno suprotnim idejama. Taj manifest optuuje izazivae nereda koji udaraju na temelje drave, posveene crkvom i potvrene zakonima, kidaju veze prolosti i sadanjosti, i nadaju se da stvore novu dravu na temeljima tuim Rusiji. Poto je potsetio, da je ubistvo velikog kneza Sergija Aleksandrovia duboko ranilo narodna oseanja, izjavljuje svoje vladarsko poverenje u portvovanje svoga vernoga naroda kao i u pomo dobronamernog graanina. On smatra da je za sada najvanije slomiti tvrdoglavu otpornost spoljnjeg neprijatelja i iupati korenje pobune u unutranjosti zemlje; kad taj cilj bude bio postignut i duhovi umireni, moi e se posvetiti obnavljanju moralnih inilaca narodnoga ivota. Na zavretku on priziva blagoslov Boji na

623

uvrenje temelja stvarne autokratije. U ovome dokumentu, koga je car, ne pitajui nikoga, poslao pravo u ruke ministru pravde, ceo svet je poznao odmah ideje i stil Pobjedonosceva. Istoga dana ministri prisustvuju u Carskome Selu, pod pretsednitvom cara, nedeljnoj sednici ministarskog saveta. Posle nekoliko trenutaka neugodne tiine, Kokovcev pominje potrebu za umirenjem stranih poverilaca, Ermolov i Bugilin pokreu pitanje obznane i trae da se ima objaviti bez odlaganja. Car odgovara raspoloeno, da obznana jo nije gotova; nijedan projekt, koji mu je dat, nije ga zadovoljio. Posle ruka, ministri ponovo pokreu isto pitanje i izjavljuju da ne odgovaraju za odranje reda i bezbednost osoba koje su pod pretnjom t. j. izloene bombama. Car nije krio svoje nestrpljenje: Moglo bi se pomisliti da se bojite revolucije, ree Buljuginu. Sire, revolucija je ve poela, odgovorio je ovaj. Tada Nikola izvadi iz depa paket obznane koju je lino sastavio sluei se sa ona tri podneta projekta. On ga proita i poto ga ministri odobrie, potpisa ga, datirajui kao da je manifest objavljen toga jutra, 18 februara/3 marta.35 Tako su se istoga dana pojavila dva akta, koja bi bila u kontradikciji, da car nije u drugi uneo izvesne rezerve koje mu umanjuju emancipatorsku vrednost. Obznana, stvarno, objavljuje da e najdostojniji, obasuti poverenjem narodnim biti pozvani da uestvuju u prethodnim radovima na zakonodavnim projektima. Ali, dodajui da e te reforme biti uvoene samo u koliko bude bila potreba za njima, i pod uslovom da ne kidaju veze sa istorijskom prolou, kao i da odre nepokolebljivi karakter osnovnih zakona on udno suava ulogu poslanika, ve inae malo ustavnu. Ako i upuuje nekoliko pohvalnih rei skuptini plemstva, zemstvu i raznim socijalnim organizacijama, koje su poele sreu imperatoru prilikom roendana carevievog, on ne govori ni rei o njihovom traenju politikih prava ni eljama javnoga mnjenja. Nita ne pokazuje bolje nego ova dva akta od 18 februara/3 marta koliko se poslednji ruski autokrata drao grevito prolosti. Treba li misliti, kao to je to pretpostavljala imperatorka Marija Fjodorovna, ije je rei prevela jedna poasna dama francuskom novinaru Burdonu, da je car hteo, potpisujui prvo manifest da pokae da objavljuje obznanu bez ikakvog prinuivanja. Bolje je rei da je traio, kao to e initi sve do svoje abdikacije, da umanji manifestom utisak obznane koja mu je, stvarno, nametnuta. On se igra sa svojim ministrima i svojim podanicima; u nedostatku volje, on pribegava lukavstvu. Meutim, obznana baca potpuno u zaborav manifest kod javnog mnjenja. Bez sumnje, u dubini svoje svesti, liberali su ubeeni u neiskrenost carevu, a radikali ne veruju ni za trenutak da on moe da bude sposoban da iskreno daje ustupke. Ali tampa likuje, jer ima interesa tumaiti polu-ustupke otete od cara u smislu narodnih elja. Direktor Novoe Vremja Suvorin plae od radosti, osea se podmlaen i tvrdi da od toga istoriskoga dana niu krila Rusiji; i istina je, u
35

U svojim memoarima Vie opisuje ovaj dogaaj malo drukije.

624

prkos manifestu. Od izjave delegata zemstva novembra 1904, ova obznana belei najvaniji korak na putu ka ustavnom reimu. Obznana ne utvruje nain sazivanja najdostojnijih koji imaju da pretstavljaju narod. On poverava tu brigu jednoj komisiji, kojoj presedava Buljigin. Ali vlada, koju vie zanima svretak bitke kod Mugdena, ni najmanje se ne uri da obrazuje tu komisiju. Mnogobrojni administrativni i socijalni organizmi trae, preplavljajui Buljigina projektima, da budu u njoj zastupljeni. 12/25 marta Buljigin izjavljuje jednoj delegaciji Optinskog vea u Moskvi, da e pretstavnici gradova i zemstva biti u njoj. 18/31 marta zvanini kominike objavljuje da e, pored pretstavnika vlade i linosti, poznate sa svoje aktivnosti uestvovati. Petnaest dana docnije, novi kominike odreuje tano da e car imenovati komesare. 6/19 maja izjavljuje se da su predhodni radovi gotovo zavreni, i da se treba nadati da e komisija biti sazvana za 15/28 juni. Najzad, posle tri meseca, komisija nije jo pozvana; ne zna se ak ni ko je sainjava. Poto se ulo za Mugden, doznaje se i za Ci-umu. Pred novom eksplozijom javnoga protesta, vlada uri da objavi da komisija Buljigina nee biti sazvana, i da bi se dobilo u vremenu, ministrov projekt bie direktno predan na ispitivanje ministarskom komitetu i Carskome savetu, kao i na potvrdu imperatoru. 26 maja/8 juna ministarski komitet studira, na brzinu, dvadeset i pet prvih lanova projekta, ija sadrina poinje odmah da se prepriava u narodu. Taj projekt daje puno pravo skepticizmu liberala u pogledu na dvosmislenu obznanu od 18 februara/3 marta. I ako on predvia Dumu, ona je u stvari samo skromna savetodavna skuptina, koja nee dati narodu da upravlja njegovim suverenitetom. Njena zakonodavna uloga bie ograniena na pripremanje zakonskih projekata, koji, da bi bili zavreni, treba da budu primljeni od Carskoga saveta i sankcionisani od imperatora. U budetskoj materiji, ona e imati samo savetodavni glas, a pitanja koja se odnose na narodnu odbranu, bie izuzeta iz njene kompetencije. Nain glasanja uzee se iz principa podele klasa i potseae na izborni zakon zemstva iz 1864 godine. Adresa zemstva od 26 maja/8 juna 1905. Pomou izvrdavanja ne moe se jedna vlada izmiriti sa narodom, iji jednoduni oseaj nije vie u pitanju posle kongresa delegata zemstva, odranog u Moskvi od 24 maja/6 juna do 26 maja/8 juna 1905. Od novembra 1904 delegati, koji su prisustvovali na kongresu zemstva, nisu pretstavljali vie privatne ljude, ve su bili pretstavnici svojih udruenja, i od kojih je veina imala jasna ovlaenja; s druge strane, oni nisu bili pretstavnici jedne stranke, ve jedne koalicije opozicionara, i njihove odluke samo su time dobijale vie vrednosti. Na kongresu u poetku maja (2226 april/59 maj), levica kongresa od novembra 1904, obrazovana od konstitucionalista, bila je definitivno formulisala miljenje liberala u pogledu izbornog ureenja i agrarnog problema, opredeljujui se za opte neposredno pravo glasa, i za obavezni otkup od privatnih posednika jednog dela njihove zemlje. Ona je takoe traila da

625

prva ustavna skuptina moe svojevoljno postaviti zakoniti politiki reim, to jest dati sebi prava ustavotvorne skuptine. Po svima tim takama u oevidnoj suprotnosti sa principima Buljiginove Dume, ona nije bila u saglasnosti sa grupom ipova: ovaj se bio zadovoljio jednim Dravnim savetom zemstva, biranih od birakih okruga zemstva, sreskih i gubernijskih, sa dunou prethodnih priprema zakonskih nacrta, koji bi zatim imali da dobiju definitivan oblik kod jedne naroite vladine ustanove, pa da se prvima vrate na ispitivanje; ali levica je imala poraavajuu veinu: sa 127 glasova protivu 8 primljeno je bilo opte pravo glasa, sa 87 protivu 49 neposredno pravo glasa, sa 123 protivu 13 princip narodne skuptine a ne prosto savetodavne. Kongres u Moskvi, poslednji kongres koalicije sazvan od ipova, odran je 24 maja/6 juna, posle propasti kod Ci-ume, kada su glavne linije Buljiginovog nacrta bile poznate. Kako je trenutak bio ozbiljan i svean, on je reio da se neposredno obrati imperatoru i da mu, preko jedne delegacije, podnese adresu. Izabrani delegati bili su: knez Sergije Trubeckoj, knez . E. Lavov-budui pretsednik privremene vlade 1917, grof Hejden, Golovin koji e biti pretsednik druge Dume, Petrunkevi, Rodiev, kneevi ahovskij i Dolgorukov, i pretstavnici optina Fjedorov i Nikitin. Adresa, sastavljana 26 maja/8 juna vrlo je jasna. Ona ukazuje na opasnost koja preti prestolu, vidi u ratu rezultat zloinakih zloupotreba i nehatnost savetnika carevih, podvlai stanje graanskog rata, krivinost neznalake i tetne birokratije, koja je ukazivala i zanemarila izvoenje carevih naredbi. Ona se ali da, bez obzira na strane dogaaje, obeanje carevo da sazove pretstavnike naroda nije odrano i podie se protivu namere, koje glasovi pridaju vladi, da se hoe dati pretstavnitvo klasa umesto pretstavnitvo naroda. Adresa moli cara dok je jo vreme, da sazove bez odlaganja pretstavnike naroda izabrane od svih podanika, bez ikakve razlike. Ona izjavljuje da ti pretstavnici treba da ree, u saglasnosti sa carem ivotno pitanje rata i mira, da zakljue ili odbiju uslove mira, to e pretvoriti rat u narodni rat, i sakupiti sve oko jedne jedine narodne zastave, da treba da, u saglasnosti takoe sa carem utvrde organizaciju obnovljene drave. Zavrava se reima punim opomena: Ne oklevajte, Sire. U ovome stranome asu narodnih iskuenja, velika je vaa odgovornost pred Bogom i Rusijom. Bio je to stil na koji se nije bilo naviklo u Rusiji, i Trepov izjavljuje delegatima da nee biti primljeni. Tada se ovi obraaju neposredno Nikoli Drugom. Imperator pristaje da primi samo neke od njih on se Petrunkevia naroito gnua, ali pod uslovom da ne podnesu adresu i da saopte Trepovu tekst svojih govora. Najzad, poto su odbili da prime te uslove, on ih sve prima 7/20 juna u Peterhofu. Govor koji dri knez Trubeckoj, umerenijeg je tona nego adresa, i njegovi prooseani izrazi izgleda da su dirnuli cara. Nikola im odgovara jednim spremljenim govorom. Adresa od 26 maja/8 juna poslednji je zajedniki korak lanova zemstva, ustavotvoraca i monarhista, jer objava nacrta Buljiginove Dume zavrava

626

odvajanje koalicionaa. Na kongresu pretstavnika optina i zemstva, koji zasedava u Moskvi od 19 jula/1 avgusta do 21 jula/3 avgusta, Ustavotvorci glasaju za nacrt Ustava, sastavljen od S. A. Muramceva. to oni ipak reavaju da uestvuju u glasanju za Buljuginovu Dumu, samo je zato da bi nastavili borbu, da trae pravo Dume da donosi i izglasava budete, da trae javne slobode i opte pravo glasa. Kako smatraju da je potrebno da stupe u vezu sa narodnim masama i da se jave na izbore sa jednim zajednikim i potpunim programom, oni reavaju da obrazuju politiku stranku, ustavotvornu i demokratsku. Trepov je uzalud izjavljivao da je taj kongres nezakonit i nareivao policiji da ga rasturi; kongresisti odbijaju da ga posluaju. Na sledeem kongresu poslednjem zvanino odobrenom s obzirom na izbore u Dumi, koji se odrava otvoren od 25 septembra/8 oktobra do 28 septembra/11 oktobra, primljene su glavne take programa budue ustavotvorne-demokratske stranke, zvane kadeti. Neredi i revolucionarni trajkovi. Jo vie su zadavale brigu revolucionarne manifestacije, koje se od poetka 1905 ire po celoj zemlji, u najrazliitijim socijalnim sredinama. U gradovima one se pojavljuju najee u obliku trajka politikog karaktera, sve vie podvlaenog. Na sve strane trajkai trae sazivanje ustavotvorne skuptine, birane optim pravom glasa, i uju se sve ee uzvici: Dole autokratija! ivela naoruana pobuna! Sutradan po crvenoj nedelji izbijaju trajkovi u pograninim pokrajinama: u Poljskoj, u baltikim zemljama, na Kavkazu, naroito u Varavi, Rigi, Revalu, Vilni, Tiflisu. Zanatlijski esnafi, manje napredni, kao hlebari, obuari, koijai, male zanatlije idu za primerom fabrikih radnika. U februaru talas seoskih pobuna, zapoeo u Kurskoj guberniji, iri se po celoj Rusiji. Taktika pobunjenika menja se prema lokalnim tenjama seljaka. Negde grabe ito ili stoku od sopstvenika zemlje, seku im umu, oru njihova polja, negde ak gone vlasnike sa imanja i pale im kue. Na drugom mestu odbijaju da plate porez i gone lokalne vlasti. Vlasti alju vojsku i kozake u pomo sopstvenicima; nemilosrdno uguivanje pobuna pojaava ogorenost seljaka protivu plemia i autokratije. Pomou radnika, seljaci se sakupljaju na kongrese i osnivaju, krajem juna, savez panruskih seljaka, iji drugi kongres u novembru okuplja 187 delegata seljaka, verovatno izabranih nepravilno, esto ak i na osnovu fiktivnog glasanja, ali koji ipak dolazi iz dvadeset gubernija. Ako politika propaganda dotle nije dirnula vojsku, od 1903 poinje da se uvlai prvo meu mornare, svesnije nego suvozemna vojska. U leto 1905, posada sa nekoliko brodova Crnomorske flote zadobijena za revolucionarni pokret, ide dotle da priprema plan za pobunu eskadre u Sevastopolju. 27 juna/10 jula jedna sluajna prilika rava hrana izaziva pobunu mornara na oklopnjai Potemkin-Tavrieskij. Pobunjenici odlaze na svome brodu u Odesu, gde su bili krvavi sukobi izmeu radnika trajkaa i vojske. Socijal-demokrata Feldman predlae mornarima da se iskrcaju i da tu naprave, pod zatitom monih topova sa Potemkina-Tavrievskog, centar borbe protivu autokratije. Ali posada nije

627

toliko zrela da bi mogla da ostvari taj plan; ne moe da se rei da se iskrca i eka da se cela eskadra iz Sevastopolja pridrui Potemkinu-Tavrieskom. Ova se zbilja pojavljuje pred Odesom 30 juna/13 jula, ali samo torpednjaa Georgije Pobjedonoscev prilazi pobunjenicima. Ali ve sutradan mornari sa Georgija Pobjedonosceva odvajaju se i reavaju da se vrate u Sevastopolj i predadu. Oni sa Potemkina-Tavrieskog ne mogu ni misliti na predaju, jer su ubili vie svojih oficira u poetku pobune, i izbacili vie metaka iz topova na Odesu. Savetuje se njihovom efu, matrozu Matjuenku da se upravi na Rumuniju. U Konstanci rumunske vlasti predlau im da se predadu, obeavajui im slobodu. Oni ne pristaju i odlaze u Teodosiju da bi se snabdeli ivotnim namirnicama i gorivom. Ali u Teodosiji vojnici pucaju na delegate sa torpednjae i zarobljavaju Feldmana i nekoliko drugih voa pobune. 6/19 jula Potemkin-Tavrieskij vraa se u Rumuniju, i dva dana docnije predaje se rumunskim vlastima. Da bi zaustavila revolucionarni pokret, vlada bi trebala da d ozbiljne ustupke. Ali jo nije za to raspoloena. Poto je bio izuavan od Ministarskog saveta, nacrt Buljiginove carske Dume diskutovan je u Peterhofu, na skupu kome je pretsedavao car i kome su prisustvovali i veliki kneevi. U toku diskusije car i njegova okolina jasno pokazuju da imaju vie poverenja u seljake, smatrane kao vernije, nego u plemstvo, osumnjieno da je zadobijeno za politike ideje intelektualaca. Najzad, prima se posredno pravo glasa i podela glasaa na tri grupe: seljaci, veleposednici i varoki graani, koji uestvuju uzajamno sa 43%, 34% i 23% od glasakog tela. Manifest od 6/19 avgusta, koji objavljuje stvaranje Dume razoarava toliko mnjenje da se zabranjuje, pod pretnjom hapenja, da se javno diskutuje o politikim problemima. Oduzimajui opoziciji svaku nadu na sporazum sa vlastima, one je guraju definitivno na revolucionarnu stranu. U borbi koja je sve ivlja, grupa ekstremista ili boljevika socijaldemokratije igra vanu ulogu. Od njenog treeg kongresa, odranog u Londonu od 12/25 aprila do 27 aprila/10 maja, ona je prvo reila da uestvuje u izborima za Dumu da bi organizovala odranu pobunu i da pomae pobedu jedne graanske republike, u nadi da osigura ulazak svojih pretstavnika u privremenu vladu koja e slediti za proglaenjem republike. I ako je bila pristala da pomae srednji stale onoliko dugo koliko bude uz revoluciju, ili bar samo uz opoziciju, ta grupa je bila reila da upozna radnike o antirevolucionarnom i antiproleterskom karakteru pokreta demokratske buroazije. Ali posle manifesta od 6/19 avgusta, ona se ne ograniava samo, kao demokratska buroazija, da ne priznaje Dumu, ona reava da bojkotuje izbore. U septembru, ona poinje da primenjuje parolu: Organizujmo revoluciju!, koju je bio bacio neto ranije 9/22 januara socijal-demokrata Parvus. Taj Parvus pokuava da grupie delimine radnike trajkove i da priprema opti trajk. Od jeseni propaganda meu radnicima ogromno je olakana, kada su studenti koristei se autonomijom univerziteta, otvorili univerzitetske amfiteatre za narodne mitinge, i on ih trpi pod uslovom da se ne produavaju na ulici. Skupovi postaju sve mnogobrojniji, govori sve vie oduevljeni i predlozi sve revolucionarniji.

628

Pokuaj opteg trajka tipografskih radnika u Moskvi uspeva potpuno; listovi ne izlaze od 2/15 do 18/31 oktobra i Petrogradski tipografski radnici od svoje strane iz solidarnosti trajkuju tri dana. U Moskvi je stvorena, u saradnji sa socijal-demokratijom, prva organizacija ujedinjenih radnika: sovjet poslanika tipografskih i litografskih radnika. trajk tipografa nije bio dovoljan da ostvari opti trajk. Na protiv, trajk eljezniara, zaustavljanjem saobraaja i veza, koji bi paralisao ivot zemlje i omeo mere vlasti, bio bi sposobniji da u tome uspe. Da bi ga predupredilo vlada saziva u Petrogradu 3/16 oktobra kongres eleznikih slubenika, pod izgovorom da trae popravku svojih materijalnih uslova. Ali 9/22 oktobra taj kongres trai politika prava koja zahteva cela zemlja: ukidanje opsadnog stanja i smrtne kazne, linu slobodu i sve politike slobode, pravo nacionalnih manjina da sami raspolau sobom, sazivanje ustavotvorne skuptine i nekanjivost trajkaa. Na glas da su pohapeni delegati, slubenici eleznice MoskvaKazan stupaju u trajk. Za tri naredna dana trajk osvaja celu elezniku mreu Moskve, i veza sa Petrogradom je prekinuta 11/24 i 12/25 oktobra. U raznim centrima drave pojavljuju se u isto vreme izvrne organizacije, komiteti za trajkove, savezni saveti, sovjeti radnikih izaslanika. Od svih tih organizacija najvanija je sovjet petrogradskih radnikih izaslanika, koji se sastaje prvi put 13/26 oktobra. On nije, kao to ga definie Lenjin u novembru ni radniki Parlament ni nezavisna proleterska organizacija, ve borbena organizacija, sa unapred odreenim ciljem. Njegova namera je ostvarenje boljevike parole: oruana pobuna, privremena vlada, demokratska republika i ustavotvorna skuptina. Opti trajk za njega je samo sredstvo za borbu protivu autokratije; on poinje odmah da orua radnike, da organizuje borbene bataljone. Politika traenja koja upuuje vladi ista su kao i tipografskih radnika. U istome asu, kongres lanova zemstva i Saveza za osloboenje odrava se u Moskvi, sa ciljem da organizuje stranku narodne slobode, ustavnodemokratsku stranu, zvanu kadet. Kadeti priznaju tenje trajkaa: brzo uspostavljanje javnih sloboda, slobodu zbora i ustavotvornu skuptinu, biranje poslanika optim jednakim pravom glasa, neposrednim i tajnim, optu amnestiju politikih krivaca; dakle, njihove tenje iste su kao sovjeta, samo ne pristaju na oruanu pobunu. Manifest od 17/30 oktobra 1905. Vladi nije vie mogue da silom uniti revoluciju, koja je ve poljuljala snagu autokratskog reima; garnizoni su slabi i malo sigurni, a aktivna vojska nije se jo vratila iz Mandurije. Ni stvarni diktator, Trepov, ne beznaajni ljudi kakvi su ostali ministri, nisu u stanju da umire zemlju. Po optem miljenju zvaninog sveta samo jedan ovek moe to da uspe. To je Vite, koji, zato to je zakljuio Portsmutski mir, dobio je titulu grofa i vraa se iz Amerike kao pobednik. I Nikola II pristaje da primi njihovo miljenje.

629

9/22 oktobra Vite predaje caru jednu pretstavku u kojoj izjavljuje da treba izabrati jednu od dve mogunosti: ili vaspostaviti jaku diktaturu da bi se uguila buna, ili podariti ustanove i priznati ustavnu organizaciju koja bi odgovarala politikim eljama jasno izraenim od veine ruskih drutava i koja bi stvarno jamila solidnost graanskih sloboda narodu. On ne krije da prva solucija njemu ne daje nikakav izgled na uspeh, a na drugoj naroito ostaje, na onome to on naziva: Zakoniti red iz straha da izgovori re ustavnost, koja je odvratna caru. Da bi se postavio taj red, on misli da treba dati jedinstvo vladinom delu i dati dokaza potpune iskrenosti u ostvarivanju obeanih reformi, osiguravajui slobodu izbora u carskoj Dumi, imajui poverenja u narodno pretstavnitvo i potujui njegovo dostojanstvo. Odmah, prisni prijatelji dvora rade na tome, da akt koji bi dao slobode ne bude potpisan od Vitea; dobroinstva dodeljena narodu od cara, tvrdio je Trepov, ima da budu objavljena u manifestu samoga cara, da bi tako podigla i njegov presti. I car je za to, i trai od Vitea nacrt manifesta. Taj nacrt njemu je predat u Peterhofu 15/28 oktobra. Kako mu se ne dopada, on odreuje Goremikina i Barona Budberga da sastave dva druga u kojima vie nije re o davanju prava zakonodavstva Dumi i koji, u mesto da ovlauju vladu da bdi na uvoenju obeanih sloboda, objavljuju samo davanje prava slobode narodu eli se, kao to mu je kazao Trepov, da slava toga davanja prava ozari cara, a ne pretsednika budue republike, kako ve zovu grofa Vitea na dvoru. Vite, kome car alje oba nacrta, odgovara da pisac primljenog nacrta treba da se imenuje za pretsednika saveta. Kako u to vreme vlada opti trajk, on je potreban na dvoru i 17/30 oktobra ponovo je pozvan u Peterhof. Car je uvek neodluan, ali veliki knez Nikola Nikolajevi, prestravljen elezniarskim trajkom i uplaen idejom da e biti naimenovan za diktatora, preti da e se ubiti ako car ne potpie manifest sastavljen od Vitea. Tada se car reava i potpisuje manifest 17/30 oktobra. Ovaj manifest, koji bez obzira na mnoge nepotpunosti, otvara prvu pukotinu na apsolutnoj vlasti carevoj, i zbog toga Nikola nee nikada oprostiti Viteu to ga je terao da potpie, namee vladi dunost da izvri vrstu volju cara: 1) da ustupi narodu sigurnu graansku slobodu, osnovanu na stvarnoj linoj slobodi, slobodi savesti, slobodi rei, zbora i udruivanja; 2) da prizna nepokolebljivi princip kojim nikakav zakon ne moe stupiti u vanost bez odobrenja carske Dume, i da osigura izabranicima naroda mogunost da stvarno sauestvuju u kontroli zakonitosti dela vlasti; 3) dozvoliti da uestvuje na izborima Dume ne odlaui ve zakazane izbore i u koliko prestojei saziv Dume to bude dozvoljavao : klase narodne, koje su do sada bile potpuno liene prava glasa, ostavljajui novom izbornom zakonu brigu da razvije princip opteg prava glasa. U svome izvetaju, objavljenom u isto vreme kad i carski manifest, Vite podvlai uslove pomirenja vlasti i naroda. Po njegovom miljenju neredi nisu ni efekat propagande ekstremista, ni posledica mestiminih nedostataka reima, ve rezultat elje celoga ruskoga drutva da dobije zakonski poredak osnovan

630

na graanskim pravima. Ne ekajui da Duma ozakoni novo stanje stvari, potrebno je odmah ostvariti glavne principe slobodu tampe, savesti, zbora, udruivanja i linu slobodu, kao i jednakost sviju graana pred zakonom ma koje bili vere i nacionalnosti. Vlada e zatim imati za dunost da postavi zakonski poredak, saglasan jasno izraenim politikim eljama veine u zemlji. Kako je nemogue da zemlja od 125 miliona stanovnika koji pripadaju raznim narodnostima, primi i prilagodi se od jednom principima novoga oblika vladavine, to je neophodno potrebno stvoriti jednu vladu homogenu i sa istim ciljem. Vlada ne treba da pravi smetnje reenjima Dume. Poslovnik Dume moe se menjati i dopunjavati, ukoliko se budu pojavili njeni nedostatci, a i prema potrebama. Isto tako je neophodno uvesti u carski savet izabrane lanove kako bi se ostvarili pravilni odnosi izmeu te ustanove i Dume. Najzad, da bi se ostvarile sve ove mere, treba, borei se protivu svih radnji koje otvoreno prete drutvu i dravi, osloniti se na zakon i na prisnu vezu sa umerenom veinom drutva, i pokazati se veran i iskren u primenjivanju novih zakona. Oevidno, Vite namerno podvlai sve upljine reima. Kako nijedan uslov koji on nabraja nee biti ostvaren, njegov izvetaj objanjava unapred zato manifest od 17/30 oktobra nije doneo smirenje. 2. OD MANIFESTA OD 17/30 OKTOBRA 1905 DO SASTANKA DUME Dok iroka masa pozdravlja sa oduevljenjem manifest od 17/30 oktobra, i politiki realni ljudi doekuju ga sa obazrivou, njima na suprot, ultrareakcionari i revolucionarne partije napadaju ga iz raznih razloga, ali sa podjednakom energijom. Period vremena izmeu objave i sastanka prve carske Dume ispunjen je njihovom ogorenom borbom. Opozicione partije koje su dotle bile spojene da bi se borile radi zajednikog cilja, propasti autokratije, odvajaju se im su otele od cara prve ozbiljne povlastice. Svaka od sada gleda da sama ostvari svoje ciljeve: najumereniji se zadovoljavaju jednom savetodavnom skuptinom; drugi zahtevaju pravi ustavni reim; socijalisti prieljkuju demokratsku republiku i preporuuju oruani ustanak radnika; seljaci, malo zahvaeni propagandom, ostaju u strani od politikog pokreta i zadovoljavaju se dobijanjem zemlje od plemstva; vlada nastavlja da ih smatra kao verne pripadnike autokratije. Ali nasuprot svemu tome, protivnicima reformi vraa se hrabrost i udruuju se. Industrijalci naputaju politiku liberala, koju su dotle pomagali, kad se radnici udruuju protivu njih, kao pretstavnika kapitalistikog reima. Seljaci teroriu plemstvo oduzimajui mu zemlju, napadajui zamkove i njihove stanovnike, ali gotovi su uvek da se s plemstvom sporazumeju, kao to i ine po cenu tekih rtava im vlast odlazi, a koje plemstvo uzima sebi natrag im se vlast povrati. Plemstvo organizuje brzo odbranu svojih privilegija, stvarajui Savez

631

plemstva, koji grupie najreakcionarnije meu svojim pripadnicima. Taj savez iskoriuje to ima jo vernosti prema caru u najnazadnijim slojevima seoskog stanovnitva, kod malih zanatlija naprimer; meu njima regrutuje lanove za jedno udruenje otvoreno monarhistiko, Savez ruskoga naroda uz saradnju policije i novanu pomo vlade, plemstvo pokree protivu revolucionarnog pokreta otvorenu borbu, u toku koje razvija nacionalistike i antisemitske instinkte, i ide do teroristikih postupaka. Ukoliko se kontra-revolucionarne snage organizuju, car zaboravlja svoje brige, i vlada ponovo uzima svoj raniji stav. Nikola II kaje se to je popustio, i grof Vite ini mu se sve vie i vie potreban. Uoi saziva prve Dume, kada mu je Vite nabavio novac i trupe koje su mu bile potrebne da bi se mogao odupreti, on se osea dovoljno jak da moe lako da stupi u borbu sa narodnim prestavnitvom, koje je sam pozvao. Ustav radnog kabineta Vite-a. Poto je objavio manifest 17/30 oktobra, car po potrebi postavlja Vite-a za pretsednika ministarskog saveta. Zbog toga mora da otpusti svoje ranije savetnike. Buljigii rado odlazi, ak sa najveim zadovoljstvom. Nikola, ija je nezahvalnost prema svojim vernim slubenicima glavna crta njegovog karaktera, rastavlja se vrlo hladno sa svojim nekadanjim uiteljem, Pobjedonoscevim, glavnim ideologom autokratije; ali, on nee da se lii usluga diktatora toga vremena, enerala Trepova, glavnoga krivca, meutim, za nemo vlade pred narodnim ustankom. Nikola ga uklanja sa mesta generalgubernatora Petrograda i pomonika ministra unutranjih dela, i postavlja ga, neobavetavajui Vite-a u svoju najbliu svitu kao komandanta dvora Peterhofa. Zamenjujui Petrograd gde besni revolucija za mirnu carsku rezidenciju, Trepov jo vie poveava svoj uticaj na cara, na koga se ne moe mnogo uticati ako se ne vidi stalno. Od sada, Nikola e sve videti kroz njegove naoari, a carica zbog uspomene na usluge koje je uinio kao saradnik velikoga kneza Sergija u Moskvi, prema njemu gaji isto poverenje. Vite je zato kazao u svojim uspomenama: Uglavnom, Trepov je postao neodgovorni ef vlade, a ja odgovorni pretsednik vlade, i to jo bez uticaja. Omrznut od carskoga para s jedne strane, Vite ne moe, s druge strane, da rauna na podrku pripadnika reformi. Ovi poslednji znaju koliko su dvosmislene i slabe slobode date od cara. Oni isto tako znaju da prisustvo Vite-a na vlasti nije dovoljna garancija, da e se vlada starati da verno i iskreno sprovodi razvijanje politikih sloboda, proirenje prava glasa i poveanje prava Dume. Verni sluga Aleksandra III i ubeeni monarhista, Vite oigledno nije najpogodniji za pretsednika jednog ustavotvornog kabineta. Otuda, on uzalud poziva u poetku novembra liberalne efove da uu u njegov kabinet. On poziva prvo u Petrograd dva delegata za kongres zemstva, kneza G. E. Lvova i mladog F. Kokokina, koji zahtevaju da ustavotvorna skuptina, izabrana optim pravom glasa, pripremi Ustav. Pred ovim zahtevom on se okree na desno krilo kongresa zemstva, ka A. . Gukovu, D. N. ipovu, Stankoviu, knezu Trubeckoju, kojima traeni uslovi od Lvova i Kokokina izgledaju prenagljeni, pa ak i revolucionarni. Ali on namerava da uzme u svoj kabinet u isto vreme kad i njih,

632

kao efa policije, starog reakcionarnog birokratu R. N. Durnova. Nijedan liberalni politiki ef ne moe da pristane da radi u zajednici sa Durnovim, koga je nekada Aleksandar III oterao sa poloaja efa policije36, govorei: U roku od dvadeset etiri asa oslobodite me od toga bednika! Posle Stankovia i E. Trubeckoja, Gukov i ipov izvlae se, navodei izmeu ostaloga da nisu pretstavnici miljenja veine u zemstvu. Najzad Vite reava da sastavi jedan privremeni radni kabinet, sa ministrima koji se nisu kompromitovali u svojoj ranijoj karijeri. Crne centurije i pogromi. Ubrzo se opaa da se stvarna vlast izmie iz ruku grofa Vite-a. Prvih dana zanesenosti iza 17/30 oktobra mnogobrojne povorke i mitinzi organizuju se po svima varoima u Rusiji; razvijaju se crvene zastave, peva se Marseljeza; mladi govornici dre vatrene govore. Ali te miroljubive demonstracije opte radosti su odmah obojene krvlju. im je objavljen manifest, Savez ruskoga naroda grupisao je pretstavnike krajnje desnice. Njen voa, Doktor Dubrovil organizuje, pod zatitom Durnova, i sa podrkom velikog kneza Nikolaja Nikolajevia, sa kojim je ovaj imao line sastanke, kontra-manifestacije koje prolaze ulicama pevajui: Boe, cara hrani..... nosei nacionalne ambleme, ikone i slike Nikole II. U tuama, koje se dogaaju izmeu dveju grupa manifestanata, policija pomae crne centurije (stotine), ime dato kontra-manifestantima monarhistima i nacionalistima. Ovi su uvek imali za dunost da upute mrnju gomile protivu Jevreja, koje su optuivali da su krivi za revoluciju i guve su se uvek pretvarale u pogrome. Samo u nedelji koja je sledovala 17/30 oktobru, rauna se da je bilo 100 pogroma za koje je vreme ubijeno 3.000 lica i oko 10.000 ranjeno. Najstraniji pogrom dogodio se u Odesi: trajao je etiri dana, skoro 5.000 lica, ljudi, ena, dece bili su ubijeni, a vie od 1500 stanova opljakano. Saradnja policije u pogromu je oevidna, i istraga to potvruje. U samoj upravi policije, na oigled efa, komandanta eskadrona Komisarova, tampani su, na mainama uzapenim od republikanaca, pozivi na pogrome, koji su se obilato razdavali po unutranjosti Rusije. Kad je to Vite doznao i saoptio caru, primetio je da je Nikola znao za to. Posle pogroma u Gomelu, na jednom raportu koji optuuje jednog andarmerijskog oficira Podgorianina, Nikola II je duhovito zabeleio: zar se to mene tie? Crne centurije imale su preutno odobrenje cara. Pobune u Krontatu i Sevastopolju i rasturanje sovjeta u Petrogradu. Sovjet radnikih pretstavnika u Petrogradu, uveren da trajk nema izgleda na uspeh reava 18/31 oktobra i 19 oktobra 1 novembra, da ga prekine 21 oktobra 3 novembra u podne. U isto vreme on reava da nastavi borbu za dobijanje ustavotvorne skuptine. On usvaja kao sretstvo akcije, oruanje proletarijata i stvaranje narodne milicije, sa ukidanjem policije i povlaenjem garnizona iz varoi. Oni trae jo optu politiku amnestiju o emu manifest nije rekao ni rei, ali dekret 22 oktobra 4 novembra donosi samo deliminu
36

Zato to je iskoristio svoj autoritet u nekakvoj ljubavnoj intrigi u koju je bio umean.

633

amnestiju. Levo krilo socijal-demokratije vri pripreme za oruanu pobunu, i u vie varoi na Jugu pojavljuju se barikade ve od 17/30 oktobra. Ali, kako su radenici jo vrlo ravo naoruani, sovjeti moraju da koe svoj borbeni polet. 29 i 30 oktobra 11 i 12 novembra oni pokuavaju da dobiju neposrednom akcijom, slobodu govora i tampe, i osmoasovni radni dan. Ali industrijalci, koji su do tada bili neutralni prema politikoj akciji radnika, odbijaju traenje osmoasovnog rada, pretnjom lock-out, i kako poinju svoju pretnju da privode u delo, sovjet mora da odloi ostvarivanje svojih elja. Rad se nastavlja pod istim uslovima kao i pre. Boljevici teraju jo energinije sovjete na pripreme oruane pobune. Od 26 do 28 oktobra od 8 do 10 novembra, pod uticajem socijalistike propagande, izbija pobuna mornara i vojnika u Krontatu. Ravo organizovana brzo je uguena pukovima Garde, dozvanim iz Petrograda; 1200 mornara je uhapeno i pronose se glasovi da e biti izvedeni pred ratni sud. Istoga datuma, zbog radnikih trajkova, opsadno stanje objavljeno je u Poljskoj. Da bi pomogli mornare u Krontatu i poljske radnike, sovjet iz Petrograda nareuje novi politiki trajk od 2/15 novembra. Ova demonstracija otkriva samo potpuni rascep izmeu umerene opozicije i revolucionara, kao i zamor radnike klase. isto politiki trajk bio je propao. Sovjeti ure da ga prikau kao iskljuivo demonstrativan i obustavljaju ga 7/20 novembra, s obzirom na odluujuu borbu koja se priprema. U ostalom, vlada zvanino izjavljuje, da mornari iz Krontata nee biti izvedeni pred ratni sud i da je opsadno stanje ukinuto u Poljskoj. Kadetska partija, koja je podravala oktobarski trajk, izjavljuje da je ovaj poslednji velika taktika i politika greka. Voe sovjeta tvrde da je on naprotivuzdrmao prvi put iz obamrlosti vojnike mase, i pripremio za uspeh naoruanu pobunu. Pobuna posade flote iz Sevastopolja, koja izbija 11/24 novembra izgleda da im daje za pravo. Mornari biraju sovjet mornarskih prestavnika, razoruavaju oficire, teraju ih sa brodova i iz kasarni. Kao u Krontatu, i kao ranija pobuna. na Potemkinu-Tavrieskom ova pobuna nema politiki karakter; ona je samo izraz nezadovoljstva mornara, zbog nametnutih tekih uslova za ivot. Uopte, pobunjenicima nedostaje organizacija, a i nemaju izraena politika uverenja, dok vojnici pukova u varoi nisu ih hteli pomagati. Pobunjenici poveravaju vostvo poruniku mitu, velikom entuziasti umerenih tenji, pripadniku kadeta, i veoma omiljenom kod mornara. mit se prima vostva, ali pod uslovom da se ne proliva krv i da se dodadu uz profesionalne zahteve i nacionalne tenje za jednom ustavotvornom skuptinom. U meuvremenu, vlasti razoruavaju sumnjive brodove i admiral uknin poseuje lino eskadru, opominjui mornare da ostanu verni zakletvi koju su dali. 14/27 novembra uvee, mit odlazi na brod Oakov sa namerom da postane gospodar cele eskadre. Ali osim Oakova jo samo sedam ili osam brodova istiu crvenu zastavu. Pri svem tome, u ime eskadre crnoga mora, mit telegrafie caru i trai sazivanje Ustavotvorne skuptine. 15/28 novembra, u tri

634

asa posle podne, obalske baterije i topovi sa brodova koji su ostali verni vladi, bombarduju Oakov, koga kia granata i metkova onesposobljava za borbu. mit pokuava da se spase plivanjem, ali uhvaen, bude odveden u tvravu Oakov. Tek u februaru 1906, jedan sud, veoma pristrasan, osudio je toga dobrog oveka na smrt. Njegovo pogubljenje 18 februara 1/3 marta 1906, na ostrvu Berezanu, uinilo je vrlo muan utisak na rusko javno mnenje. Dogaaji u Sevastopolju privlae najzad panju vlasti na sovjete radnikih pretstavnika, te druge vlade, kako je ironino naziva Suvorinov reakcionarni list Novoe vremja. Njihovi neuspesi oslabili su njihov moralni autoritet. Vite se reava da ga zavri. 26 novembra/9 decembra, on hapsi predsednika sovjeta Hozar-Kustaleva. Nesposoban da izazove novi trajk ili oruanu pobunu, sovjet predaje svoje dunosti jednom proirenom egzekutivnom komitetu. 2/15 decembra taj komitet objavljuje svoj protest, u obliku finansiskog manifesta, u kome poziva svet, da bi se ubrzalo finansisko bankrotstvo vlade, da ne plaa porez, da povue novac iz tedionica i Dravne banke traei novac u zlatu. To je Vitea bilo dirnulo u najosetljivije mesto, jer je on ba tada bio u toku pregovora za zajam u inostranstvu. Zato energino reagira odmah, obustavlja listove koji su bili prinueni da objave manifest i optuuje sudu njihove direktore; 5/18 decembra, on hapsi u lokalima Udruenja slobodne ekonomije sve lanove sovjeta, dve stotine trideset na broju. Pobune u Moskvi. Daleko od toga da slomije revolucionarni pokret, hapenje radnikog sovjeta u Petrogradu gura ga krajnjim sretstvima, ka oruanoj pobuni. Posle pobune u Sevastopolju, nemiri su se rairili po zemlji: u vojsci, gde vojnici povedeni od rezervista, t. j. seljaka behu se pobunili u Kijevu, Ekaterinodoru, Elizabetpolju, Kursku, Lomi, Moskvi; po selima, gde su seoske pobune mnogobrojne; u radnikim centrima po provinciji, gde su se pojavili sovjeti radnikih delegata. 26 novembra/5 decembra jedan sovjet je sazvan u Moskvi od federativnog komiteta revolucionarne partije. Posle hapenja lanova sovjeta u Petrogradu, Moskva uzima upravu revolucionarnog pokreta. 6/19 decembra sovjet u Moskvi reava da se odupre hapenjima u Petrogradu optim politikim trajkom, koji e poeti sutradan i treba da se pretvori u oruanu pobunu. Delegati dvadeset i devet eljeznikih linija, sakupljeni na konferenciji u Moskvi, pristaju na to reenje. Borbeni bataljoni, sastavljeni od boljevika, ima da rade na tome da povuku za sobom vojnike. Ali ovoga puta vlasti paze. Vite, obaveten ve odavno da se sprema oruana pobuna u Moskvi, traio je da mu se na vreme tamo poalju trupe iz Petrograda, i postavio je za general-gubernatora varoi admirala Dubasova, poznatog sa svoje energije. Dani 7/20 i 8/21 decembar prolaze dosta mirno. Ali 9/22 decembra trupe opkoljavaju Fidlerovu kolu gde se skupljaju borbeni bataljoni, i na njihovo odbijanje da se predadu, one ih bombarduju. Istoga dana, trajkai poinju da podiu na brzu ruku barikade po ulicama i gvozdenim

635

icama da spreavaju pristup. Ali ne primaju borbu na svojim slabim barikadama i bee na prvo pribliavanje trupa. Nou borba postaje ivlja. Borbeni bataljoni pucaju sa prozora i krovova kua na policiju i kozake koji pokuavaju da porue barikade. Dubasov, koji ne veruje mnogo u trupe iz Moskve, eka dolazak Garde i pazi naroito na Petrogradsku eljezniku stanicu. Od 11/24 decembra, sa ostatkom svojih trupa on osvaja razne kvartove varoi. 15/28 decembra, najzad, stie Semenovski puk, pod komandom pukovnika Mina i potpukovnika Rimana. Oni naroito alju svoju kaznenu ekspediciju protivu eljezniara moskovske okoline, i streljaju nemilosrdno inovnike i eljeznike radnike. Jedan moskovski kvart, Prenja, branjen od 200 do 300 radnika, daje vladinim trupama oajan otpor. U noi 17/30 decembra, taj kvart je opkoljen i bombardovan, ali radnici se jo brane. Tek 20 decembra 1905/2 januara 1906, pobuna je bala potpuno uguena. Petrogradski revolucionari, iscrpljeni svojim ranijim borbama, nisu doli svojim drugovima u pomo. Izborni zakon od 11/24 decembra 1905. Ako uguena pobuna u Moskvi nije bila kraj meteima u provincijama, glavni tab revolucije je savladan. Ali trebalo je pripremati sazivanje Dume. Manifest od 17/30 oktobra obeavao je deliminu reviziju izbornog zakona da bi se poveao broj biraa. Opte pravo glasa bilo je udruilo mnogo privrenike. ak i umereni politiki ljudi traili su ga sa mnogo navaljivanja. ta vie, i vladajue sfere, koje su duboko verovale u vernost seljaka, a i konzervativci, bili su gotovi da pristanu na to, u nadi da e se glasovi intelektualaca koje su mrzeli, utopiti u ogromnoj masi seljaka. ipov i Gukov bili su se sami ponudili da rade na nacrtu zakona o optem pravu glasa. Ali Vite ima svoj lini projekat, koji zadrava nain grupnog glasanja, proirujui udeo radenika i malih zakupaca. On ga predaje ministarskom komitetu. Poinje nova diskusija na naroitom skupu, kome je predsedavao car, izmeu pristalica za grupno glasanje u opte pravo glasa. Jedan konzervativac, grof Bobrinski, koji je do sada napadao ovaj poslednji, brani ga govorei: da nikakav drugi nain nee zadovoljiti Rusiju. Vite brani energino svoj projekat, koji je najzad primljen. Novi izborni zakon objavljen je 11/24 decembra 1905, i 12/25 februara 1906, datum sastajanja Dume odreen je za 27 april/10 maj 1906. Zakon od 11/24 decembra ne menja ni najmanje predvieni nain glasanja za Buljiginovu Dumu u izbornom statutu od 6/19 avgusta 1905. Glasai su podeljeni na tri grupe ili kurije: zemljoposednici to su veinom plemii, varoki glasai i seljaci. Izbori imaju dva stupnja, pa ak i etiri za seljake: glasai iz prve kurije, na broju 1918 za 51 provinciju evropske Rusije, izabrani su od izbornih skupova distrikata, oni iz druge kurije, na broju 1.344, izabrani su od izbornih skupova varokih; oni iz tree kurije, upolnomoeniji ili delegati seljaka, na broju 2.474 izabrani su od izbornih skupova distrikata, samih biranih na drugome stupnju od svojih biraa (volost). Svi ovi glasai skupljaju se u provincijalne skupove. U svakome od ovih skupova delegati seljaka biraju prvo, sami, svog poslanika za Dumu ima svega 54 poslanika seljaka37, zatim
37

51 za 51 guberniju i za 3 administrativne okruge, zvane oblasti.

636

svi glasai biraju ostatak provinciskih poslanika, iji broj, proporcionalno broju stanovnitva, menja se od 1 do 15 ima ih za svega 330 mesta , i 26 velikih gradova imenuju zasebno 28 poslanika. Dakle 412 poslanika Evropska Rusija alje u Dumu, koja ima jo poslanike i za Poljsku, Sibir, Kavkaz i nekoliko drugih oblasti Rusije. Na suprot svemu ovome, novi izborni zakon menja izborno pravilo. Prema statutu od 6/19 avgusta, da bi se bilo glasa na prvome stupnju treba ne samo imati 25 godina, ve zadovoljiti i sledee uslove: u distriktu imati nepokretno imanje razne veliine od 100 do 600 deciatina (ruska mera: 1 deciatin 1 hektar 925 metara kv.) ili makakvo drugo imanje u najmanjoj vrednosti 15.000. rubalja; u varoima, plaati najmanje 50 rubalja poreze ili biti vlasnik jedne kue ili zakupac stana vrednosti 1500 rubalja. Od sada imati ma kakvo imanje, plaati ma kakav porez, imati zakupni ugovor ma kakvog stana za jednu godinu dovoljni su. Pored toga, radnici dobijaju pravo da glasaju u svojoj zasebnoj kuriji, i njihov predstavnik uestvuje, u provinciskim skupovima, u izboru poslanika za Dumu. U prkos toga proirenja prava glasanja, zakon od 11/24 decembra mnogima izgleda vrlo malo liberalan, naroito socijalistikoj stranci koji ostaje pri svome reenju da bojkotuje izbore. Sukob izmeu cara i Vitea. Od obnarodovanja manifesta 17/30 oktobra i naimenovanja Vitea za pretsednika ministarskog senata, carevo raspoloenje mnogo se izmenilo. Januara 1906 on prima delegaciju Saveza ruskoga naroda, koja mu pretstavlja doktora Dubrovina, i udostojava ih da primi, za sebe i carevia, znake lanstva crnih centuria, koje su mu ovi ponudili. Kako ga ovi mole da sauva netaknutu autokratiju, on im obeava da e uskoro sunce istine zablistati po ruskoj zemlji. Ovaj preokret ga dovodi u protivniki stav u vie mahova u poetku 1906 prema svome pretsedniku ministarskog saveta. Bio je poslednji trenutak za smirivanju duhova. Najokoreliji konzervativci, kao Trepov, bili su sloni u priznanju da treba eksproprisati delimino velika nepokretna imanja od kojih su seljaci uostalom ve uzeli izvestan deo zemlje, ako im se eli sauvati ostatak imanja ili osigurati im ottetu. Ovo miljenje hteo je Vite da ostvari preko ministra Kutlera, vrlo dobrog poznavaoca agrarnog pitanja, i naloio mu je da spremi projekat zakona eksproprijacije. Dok je Kutler radio na tome zakonu, panika koja je ranije bila ovladala plemstvom, stiala se. I sada vlasnici imanja videli su u Viteu i Kutleru samo revolucionare, koji su ih hteli da opljakaju. Vite odmah obustavlja pripremanje projekta za eksproprijaciju, ali nije mogao potpuno da sprei ogovaranje. Uticajni plemii poale se caru. Nikola odmah razdvoji Vitea od Kutlera, i ovaj poslednji bi

637

smenjen u februaru, ne dobivi uobiajenu naknadu, t. j. ulaz u Carski savet ili u Senat.38 Ravo raspoloenje carevo prema Viteu, potsticano albama plemstva, primeuje se sve vie i vie. Na navaljivanje desnice Nikola misli da uvede u kabinet Krivoajna i Ruhlova. 12/25 februara Vite pie caru da nee moi da brani pred Dumom i izmenjenim Carskim savetom preduzete mere po njegovoj volji i bez njegovog (Viteovog) pristanka, i moli ga da ne menja ministarski kabinet pre sastanka Dume. to posle ovoga pisma, kao to primeuje u svojim Memoarima, on ostaje jo dva meseca i protiv careve volje na vlasti, to je samo zato to imaju potrebu za njim. U nestaici novca i vojske, situacija ostaje neizvesna. Kada bude zakljuio veliki zajam u inostranstvu i osigurao brz povratak transbajkalskih trupa i kada se sazove Duma, moie se i bez njega, jer makoja bilo budala izaie onda na kraj sa revolucijom. Ubeen da e vojska iz Mandurije biti, po svome povratku u Rusiju elemenat reda, on radi svim silama da ubrza njen povratak. Otuda, kada dozna da je, od 17/30 oktobra zaraena revolucionarnom duhom, on uzima na sebe da naredi eneralima Renenkamfu i Meler-Zakomelskom da preduzmu ekspediciju u Sibir. Ova ekspedicija poto je u februaru uguila pobune na najnemilosrdniji nain, vaspostavlja na Transibirskoj eljeznici neredima prekinuti saobraaj i omoguava da se brzo izvede povratak trupa iz Mandurije. Na suprot tome, bez njegove volje, alje se na Letonske seljake, pobunjene protivu nemakih plemia, eneral Orlov, ljubimac cariin, i na potstrek samoga cara pritisak u Livoniji dobija neobino svirep karakter. Pogubljenja, proterivanja seljaka, pretresi, hapenja, pritisak na sve mogue naine, sve su ei po celoj Rusiji u poetku 1906, i svedoe progres reakcije. Oni ne vode smirivanju. Otuda, socijalisti-revolucionari, koji su odrali svoj kongres od 11/24 do 17/30 januara, odgovaraju serijom atentata, krunisanih uspehom, protivu vlade i inovnika policije. Zakljuenje zajma u Francuskoj. im je postavljen za predsednika ministarskog saveta, Vite je mislio da zakljui zajam kako bi uvrstio monetarnu cirkulaciju, kojoj je pretilo ravo stanje javnih finansija. Prema svom linom priznanju, on se uri da pregovara pre saziva Dume; on nee da se o tome diskutuje na tribini iz straha da poslanici ne naprave aluzije na uase rata, i da bankari ne postave gore uslove i da vlada u potrebi za novcem, ne izgubi slobodu akcije. On zapoinje pregovore sa francuskom vladom i francuskim bankarima za zakljuenje zajma od 2.250 miliona franaka sa 6% interesa. Francuskoj je potrebna podrka Rusije na konferenciji u Aleziraku. I ako je francusko mnenje svesno opasnosti, koja preti od Dume, ako se zajam da pre

38

To je taj isti Kutler koji je radio, docnije, sa kadetskom strankom, na redakciji jednog agrarnog zakona, predviajui nasilnu eksproprijaciju; po njegovom projektu vlasnici bi bili obeteeni pravednom novanom naknadom za deo zemlje, koji im se oduzimao i delio seljacima.

638

njenog sastanka, Ruvie e ipak isplatiti zajam na traenje Vitea, pod uslovom da Rusija pomae Francusku u marokanskom pitanju; on obeava da otvori upis zajma im pogodno reenje bude za Francusku izvedeno u Aleziraku. Ali marokanska konferencija se odugovlai, i naslednik Ruviea, Poenkare brine se da zna da li ruska vlada ima prava da napravi zajam bez intervencije Dume. Viljem Drugi, besan protivu Vitea, koji je pomogao da se pokvari sporazum ruskonemaki u Bjerksu, zabranjuje nemakim bankarima da upisuju ovaj ruski zajam. U Americi, Morganova banka sledi njegovom primeru. Ipak, 5/18 aprila 1906, tri nedelje pre sastanka Dume, ugovor o zajmu je potpisan. Ruska vlada ima od sada mogunost da vodi rat protivu Dume. Pripremanje osnovnih zakona. Manifest od 17/30 oktobra bio je samo obeao, a da ne ostvari postavljenje novog politikog reima. Ostalo je da se obeanje pretvori u stvarnost. Po ve tradicionalnoj ideji ruskih intelektualaca, primljenoj od novih leviarskih politikih partija, Ustavotvornoj skuptini, izabranoj optim pravom glasa, pripadalo je pravo da obnaroduje ustavne zakone. Konzervativci i reakcionari podravali su, na suprot, ideju da nita ne treba da bude izmenjeno prema nekadanjoj organizaciji ikao veruju da novi reim treba da bude oktroisan od starog reima, kako bi se sve mere sigurnosti mogle preduzeti za odbranu Suverenovih prerogativa od pretenzija narodnog pretstavnitva koje e se sakupiti. U tom smislu on priprema projekt osnovnih zakona39 pozajmljen od najkonservativnijih primera Ustava Pruske, Austrije i Japana, koga je bio spremio dravni sekretar baron Ukskul i jedna komisija, kojoj je pretsedavao grof Solskij, a za iju se inicijativu duguje eneralu Trepovu. On ga nalazi suvie liberalnog, i predlae razne amandmane namenjene da odre sve prerogative cara u sluaju rata i spoljne politike, da proiri znatno njegovu mo uredaba i njegovo diskreciono pravo u administrativnom smislu, da ogranii preimustva Dume u budetskom domenu i da odbaci princip odgovornosti ministra pred narodnim pretstavnicima, primljen od komisije Solskij. Poto je uspeo da mu sve izmene primi ministarski savet, on podnosi caru svoj definitivni projekat 20 marta/2 aprila 1906. Desetak dana docnije, taj projekt je ispitivan od jednog skupa veledostojnika carstva i velikih kneeva, pod pretsednitvom Nikole Drugog. U toku diskusije, Goremikin brani tezu da treba zabraniti Dumi da se izjanjava o eksproprijaciji plemiske zemlje u korist seljaka, a ako ipak pree preko toga, da se rasturi. Vite se protivi sa gorinom, kako da se tako moe postupiti sa Dumom. U isto vreme dok se rade osnovni zakoni, dva vrlo vana ukaza objavljena istoga dana, 20 februara/5 marta, menjaju organizaciju i poslovnik

39

Za ovaj izraz uzet je ruski naziv, osnovnie Zakoni. Francuski izraz bio bi Ustav, ali kako ustvari ovde nije bilo pravoga Ustava, mi upotrebljavamo ruski izraz, koji bolje odgovara samoj sutini stvari.

639

Carskoga saveta i Dume. Prvi ukaz dodaje broju Carskoga saveta, imenovanom od strane cara, i lanove izabrane od svetenstva, plemstva, zemstva, univerziteta, trgovine i industrije, i Carski savet postaje Gornji dom, sa pravom zakonodavne kompetencije ravne Dumi, ije prenagljenosti moe da sprei, i da joj koi reformatorsku aktivnost. Drugi ukaz, iako daje Dumi vie prava nego projekt od 6/19 avgusta 1905, ipak granii njenu kompetenciju, skuava prava njenih lanova i ureuje njene metode rada. Izbori za Dumu i ostavka Vitea. Uput od 17 februara/2 marta bejae utvrdio nain izbora; ukazi od 4/17 marta bejahu ozakonili dosta strog nain udruivanja i organizo-vanje javnih skupova; ukaz od 8/21 marta jami slobodu izbora koji se ima obaviti u tri datuma, 26 marta/8 aprila u prvoj grupi gubernija, 14/27 aprila u drugoj grupi, i 20 aprila/3 maja u treoj. Suprotno predvianjima vlade, videlo se, ve od rezultata prvih izbora da seljaci nee poslati u Dumu poslunu veinu. Socijalisti bojkotuju izbore, i radikalna stranka tek stvorena, stranka slobode naroda, zvana kadeti, dobija najvei broj izabranih. Sve preziranje dvora pada tada na Vitea, koji je hteo izborni zakon od 11/24 decembra, vie liberalan i slobodu izbora. Njegova situacija postaje, po samom njegovom priznanju, neizdrljiva: Car me izbegava, pie on u svojim uspomenama, on se slui izgovorima, preduzima masu raznih mera bez mene, pa ak bez mog znanja. Smatrajui da je njegova dunost zavrena, poto je savladao revoluciju i zakljuio zajam, on nudi 14/27 aprila svoju motivisanu ostavku: ne odobrava akciju ministra unutranjih poslova, Durnova, koji nastavlja da ugnjetava narod poto je ranije ugnjetavao revolucionare a to je izazvalo veinu stanovnika i uticalo da se izglasaju u Dumi ekstremistiki elementi;40 njemu nije mogue da brani pred Dumom dela Durnova, izvrena bez njegova znanja i nasuprot njegovog miljenja, kao to ne moe da deli miljenje konzervativaca sa krajnje desnice, od ega je Durnov u poslednje vreme napravio politiko vjeruju da problemu agrarnom, jevrejskom, konfesionalnom i t. d.; on ne odobrava u agrarnom pitanju taktiku Goremikina koji unapred utvruje karakter aktivnosti Dume; napadnut s leva od revolucionara i liberala, on nije podravan od desnice, od plemia i visokih inovnika, ultra-konzervativaca, koji izazivaju svoje nepoverenje prema delima, pa ak i prema namerama ljudi koji im se ne dopadaju; kakva bila politika kojoj bi se prilo, izmirenje ili krajnje mere, on ne moe korisno da poslui izmeu vlade i Dume; najzad, on potsea da pregovarajui za zajam oslobodio je Cara od potrebe da pravi koncesije strankama. Ova objanjenja, tako retka u ustima jednog ruskog ministra, i tako izvanredna svojom politikom jasnou i oseanjem gordosti koje ih oivljava, nisu bila napisana da obore predubeenje carevo. Car odmah prima Viteovu ostavku 16/29 aprila, ije povlaenje povlai i sve njegove saradnike. ak i Durnovu je zahvaljeno.
40

Na to je car odgovorio da je Duma leviarska zbog suvie liberalnog izbornog zakona od 11/24 decembra, a i zbog inercije konzervativnih elemenata naroda, kao i zbog vlasti koje su se uzdravale da se meaju u izbornu borbu, to se nikada ne dogaa u drugim zemljama.

640

Goremikin je postao pretsednik ministarskog saveta. P. A. Stolipin, koji e prvi put igrati politiku ulogu prvoga reda, dolazi na Durnovo mesto kao ministar unutranjih dela; Izvoljski zamenjuje Latedorfa u spoljnim poslovima; V. Kokovcev postaje ministar finansija; Stiinski, privrenik plemstva i konzervativac, ministar poljoprivrede i teglovitov, koji je preao u tabor konzervativaca, ministar pravde, dok grof irinski-ihmatov, koga je i sam Pobjedonoscev kvalifikovao kao reakcionara, zamenjuje liberalnoga grofa Oboljenskog, kao generalni punomonik Svetoga Sinoda. Obnarodovanje osnovnih zakona (27 april/10 maj 1906). Osnovni zakoni, koje je Vite skicirao, nisu jo bili objavljeni, kad je on napustio vlast. Obnarodovanje njihovo bilo je odloeno, jer se Trepov, u poslednjem trenutku, bojao da nee odgovoriti eljama naroda. On je dao bio tekst nekolicini liberalnih politikih ljudi, koji su mu 18 aprila/1 maja sugerirali nekoliko neophodnih ispravki. Ali dan saziva Dume pribliavao se i pitali su se ve brino da nee sama Duma diskutovati o ustavu. Otuda Vite, i ako povuen sa vlasti, goni Cara da objavi osnovne zakone. Nikola poputa na njegovo navaljivanje. U poslednjem trenutku, 27 aprila/10 maja, na sam dan saziva Dume, on ih obnaroduje, poto ih je unekoliko izmenio. Nove uredbe, stvorene ukazom od 20 februara/5 marta o organizaciji i poslovniku Gornjega doma, kao i osnovni zakoni objavljeni 27 aprila/10 maja 1906, udaraju na to da ogranie prava narodnog pretstavnitva. Ako Duma postaje stvarno zakonodavno telo, poto ni jedan zakon ne moe biti objavljen ni ukinut bez njenoga uea, njena nadlenost je udnovato ograniena prerogativima carevim i Gornjega doma. Car, kome osnovni zakoni produavaju titulu autokrate, uva i dalje vrlo iroke prerogative. Pre svega, vojska i mornarica, i sva pitanja koja su sa njima u vezi,41 diplomatija, zakljuivanje ugovora, pravo objavljivanja rata i zakljuenja mira, sve to se tie nasledstva prestola, na carskome dvoru, na imanjima Krune, u apanaama, tie se samo njega samog. On zadrava i sva prava prema pravoslavnoj crkvi. On utvruje, po svojoj volji, otvaranje i zatvaranje godinjih zasedanja Dume; on moe ak i da je rasturi, pod uslovom da odredi, u Ukazu rasturanja, datum izbora i saziva nove Dume. On ima pravo, u sluaju hitnom a taj izraz hitno moe biti, kao to e se videti, vrlo rastegljiv, sam davati zakone izmeu godinjih zasedanja Dume, ali u toku od dva meseca po otvaranju parlamentarnog zasedanja, on treba da te hitne zakone preda na odobrenje Dumi, koja moe da ih odbije. On ima zakonodavnu inicijativu. U pravnom smislu, oba doma raspolau srestvima da preduzmu posredno tu inicijativu; svaki od njih, zbilja, ima pravo da predloi predloge izmena u zakonima, i ak da ih svojevoljno diskutuje, kad po isteku jednoga meseca ministarstvo odbija da ih pretvori u zakonske projekte, u stvari, to pravo je suvie posredno da bi bilo efikasno. U svakome sluaju, Duma ne moe da
41

Oni prestavljaju u budetu od 1908, 1.164.000.000 rubalja odnosno 47% od svih izdataka.

641

menja, svojom linom inicijativom, ni osnovne zakone, ni izborni zakon, koji, sa svoje strane, ni car ne moe u ostalom da menja bez uea Donjega doma. S druge strane, Duma ima veoma skuenu finansijsku nadlenost. Kao osnovu za izdatke, ona ima da uzme takvu kakva je iz budeta za 1906; u tome ne moe nita da menja, ve samo glasanjem odvojeno, novi zakon za svaki paragraf koji ima da se menja. A jo ona i ne zna sve redovne izdatke. Izdatci, zvani zagarantovani, kao izdatci dvora, serviz anuiteta dravnih dugova itd. izuzimaju se iz njene diskusije.42 to se tie drugih kredita, koji su, veinom takvi da se ne mogu tano odrediti unapred, i koji se odreuju priblino u poetku svake godine, na primer dravna reija, ona ih moe odbaciti; ali, u tome sluaju, krediti odgovarajui ranijem budetu odobreni su automatski vladi. Ona ne moe, dalje, da zna za trokove rata ili za ratne pripreme, za trokove u hitnim sluajevima, za trgovake ugovore, koncesije eleznicama, za izmene carinskih tarifa i inostranih zajmova. Najzad, administracija i primenjivanje zakona zavisi samo od cara kome su odgovorni svi inovnici i ministri. Duma ima pravo43 interpelacije protiv nezakonitih i samovoljnih postupaka ministara i njihovih potinjenih, ali ministri nisu odgovorni pred njom: interpelisani ministar moe odbiti odgovor, ili odloiti svoj odgovor, sa mesec dana; ako se i posle toga roka Duma jo uvek interesuje za to pitanje i presudi veinom od dve treine ministrov odgovor kao nedovoljan, pretsednik Gornjega doma referie o tome caru. Carski savet, koji je na brzu ruku pretvoren u Gornji dom i koji ima pravo, kao Duma, da izglasava zakone, sastavljen je tako da koi volju Donjega doma. Car imenuje polovinu lanova; druga polovina je birana za devet godina i obnavlja se treinom lanova; 50 od vladinog zemstva meu kandidatima koji plaaju vrlo veliki porez; 18 od plemstva, 6 od pravoslavnog svetenstva, 6 od Akademije nauka, univerziteta, 12 od trgovakih berza i industrijskih saveta. Od svih izabranih lanova, samo pretstavnici intelektualaca i trgovaca mogu da budu liberali, ali njih je svega 12 od 92. to se tie lanova imenovanih od cara, i ija se lista utvruje svake godine, oni ne smeju biti liberali, jer se mogu odmah opozvati. Otuda carski savet proputao je samo projekte zakona podnoene od vlade; za deset godina, od 1907 do 1917, samo je jedan stvoren inicijativom Dume, projekt zakona slobode savesti; uspeo je da dobije svoj agreman ali nije dobio veto carevo; svi ostali odlazili su tamo da spavaju kao u grobu. Odredbe osnovnih zakona, kao i njihovo obnarodovanje, jasno pokazuju da je Duma imala neograniena prava. Prva ruska Narodna skuptina sastala se bila u vrlo nepovoljnim prilikama. Ne samo da je revolucija bila pobeena na barikadama Moskve, ve i liberalni pokret, koji je dat manifestom 17/30 oktobra, bio se zaustavio. Tenjama naroda suprotstavlja se strah plemstva i monarhije; jedni se boje za svoja dobra drugi za neprikosnovenost potpune vlasti. Nejednaka borba poinje.
42

Ipak, kad su i tu potrebni novi krediti, oni moraju biti izglasano od skuptine. Poslanici nemaju prava da lino interpeliu. Svaka interpelacija mora biti potpisana od 30 poslanika i podneta Dumi, koja

43

642

3. PRVA DUMA ILI DUMA NARODNOG PREZIRANJA (27 april / 10 maj do 7/20 jula 1906) Saziv Dume. Prva carska Duma nazvana je Duma narodnog preziranja. Meutim, kad se sakupila, 27 aprila/10 maja 1906 jo nije preziranje bilo ispunilo due poslanika. Toga dana, njihovo raspoloenje bilo je isto onako isto kao vedro nebo. Kao da su bili zaboravili sve neprijatne okolnosti koje su pratile sazivanje Dume: nesavrenost izbornoga zakona, objavljivanje osnovnih zakona koji ograuju prava skuptine, nesakrivena zla volja visokih inovnika, neprijateljski stav privilegovanih, nepoverenje carevo. Oni misle samo na jednu stvar, da prisustvuju sazivu prve ruske narodne skuptine, pozvane da daje zakone, da menja stari reim, da zadovolji narodne tenje, drugim reima da zapone eru nove istorije Rusije, o kojoj se snevalo ve odavno i za koju se toliko snaga rtvovalo, toliko krvi prolilo. Pred snom koji je postao stvarnost, sve ostalo inilo se sporedno, beznaajno i lako da se popravi. Prva sednica Dume bila je u Zimskoj Palati. U raskonom dekoru carske palate. Poslanici koji su nosili redengot, seosko odelo, kostime raznih nacionalnosti, ili crne svetenike rize, bili su okrueni nagizdanim uniformama asnika Dvora. Pod ispitivakim pogledima dvorana, novodoavi su mogli samo da osete oko sebe prisustvo jednog koliko starog, toliko prema njima neprijateljski naklonjenog sveta. Ali taj svet pretstavljao je prolost, i od sada e se sve promeniti. Car, u svome govoru dobrodolici, ne izgleda da odrie tu nadu: neka ovaj dan, zavrava on, belei od sada moralnu obnovu Rusije, i preporod naih energija! Ja u lino osigurati postojano bitisanje institucija, koje sam Vam podario. Na izlazu iz Zimske Palate, poslanici su prevezeni Nevom u stari dvor Potemkina Tauridskog kneza, preureen da primi prvi ruski Parlamenat. Usput, oni idu du zatvora Krst, gde se zatvorenici guraju oko prozora, mau maramicama i viu: Amnestija!, koju re prihvata i gomila sa ulice. Opta amnestija, zaborav svega to je smatrano do sada kao politiki zloin, pojavljuje se kao prirodna i logina kruna zavrene borbe, zaloga i simbol pomirenja. Obezbediti je, to je za poslanike prva od njihovih dunosti, sveta dunost prema zemlji i glasaima. Kako nemaju prava da je narede, oni hoe da prve njihove rei, koje odjeknu sa tribine Dume, njoj budu posveene, i oni odreuju I. Petrunkevia, nekadanjeg lana zemstva u Tveru, patrijarha ruskog neoliberalizma, koji je uivao potovanje svih svojih kolega, da je trai. Poto su, jednoglasno, izabrali za pretsednika S. A. Muromceva, ije se govor starao da odredi prava Dume, s obzirom na prerogative suverenove, oni poinju da rade. Sastav i borba stranaka u Dumi. Sastav Dume je dosta sloen. S poetka prilino nejasan, razbistrava se malo po malo, i poslanici se dele u devet raznih grupa: 178 (37,4%) pripadaju radikalnoj stranci Slobode naroda ili kadetima; 94 (19,6%) radnikoj stranci, 32 (6,7%) Poljskom Kolu, 26 (5,4%)

643

umerenoj stranci Miroljubiva obnova, 17 (3,5%) socijal-demokratima,44 12 (2,5%) grupi nezavisnih autonomista, 12 (2,5%) progresistikoj stranci, 6 (1,3%) stranci Demokratskoga preobraaja, i 100 (20%) nisu upisani ni u kakvu grupu. Ako se klasiraju po narodnosti 59% poslanika su Veliko-Rusi, 17% Ukrajinci i Belo-Rusi, 22% su stranog porekla (Poljaci, Balti, Muslimani, Jevreji); oni su svi dakle, u velikoj veini, (75%) pravoslavne vere. Ako se uzme u obzir njihov socijalni poloaj, najmnogobrojniji su seljaci (45%), zatim plemii (37%), 14% su pravi velikoposednici; 25% su zemljoradnici; 25% bave se slobodnim profesijama (advokati, lekari, uitelji, profesori univerziteta); 6% samo su industrijalci i trgovci. U stranci Sloboda naroda kulturni nivo je najuzdignutiji, ali u radnikoj partiji, koja pretstavlja veliko arenilo miljenja, ima najvie seljaka. Ove dve partije, istinu rei, pretstavljaju veinu u Dumi; imaju zajedniki cilj: borba; protivu staroga reima u politikom i socijalnom smislu. Ipak, njihovi pogledi na taktiku u toj borbi su jako razliiti, i ak suprotni. Radnika partija udruuje u sebi dva razliita elementa, prave seljake i intelektualce socijaliste. Seljaci dolaze u Dumu sa naivnim ubeenjem da ona sve moe uiniti, da od nje zavisi i podela zemlje i stvaranje zakona, koje oni smatraju za potrebne. Socijalisti hrabre njihova verovanja, i ako ne dele njihove iluzije. Ba zato to znaju da ih politike prilike stvaraju nemonima, oni su gotovi da rtvuju Dumu. Oni vide samo jedan nain: da organizuju narodne mase i da prenesu politiku borbu sa ustavnog terena na revolucionarni teren. Mi hoemo da povuemo ruski narod u jedan pokret, koji e biti nemogue zaustaviti, kae jedan od njihovih voa , Aladen. Vreme je da se razume, kae jedan drugi, ilkin, da smo mi svedoci jedne dinovske borbe, i da smo mi dovedeni ovde kao izvidnici te narodne vojske, koja nas je poslala napred da zauzmemo mesta. Otuda oni smatraju da Duma moe sve da kae: Mi smo svemoni zakonodavci i mi samo treba da hoemo, tvrdi isti Aladen. Njihovo shvatanje te svemoi je vrlo prosto: Duma e diktirati jedan zakon, i narod e primiti na sebe da ga izvri. Imajui punu slobodu rada, Duma treba da ima istovremeno zakonodavnu mo sa izvrnom i sudskom vlau; da bi organizovali narod, poslanici e stupiti u neposrednu vezu sa svojim glasaima i obrazovae mesne komitete koji e, u vezi sa Dumom, reiti agrarna pitanja, kao i pitanja snabdevanja u sluaju gladi i t. d.; osnovni zakoni, ministri, postojee zakonodavstvo i poslovnik Dume u njihovim su oima samo sitni detalji, nepotrebne formalnosti, o kojima ne treba voditi rauna; ti ministri mogu se i oterati, jer u ostalom oni ne pripadaju Dumi. Kada jedan ministar izjavljuje korespodentu Times-a, da je Duma samo jedna revolucionarna skuptina u obliku sovjeta radnikih prestavnika, Aladen, odgovara da je to najbolja pohvala koja se mogla rei za skuptinu: Sovjet ima sjajnu prolost i nema niega vreajueg u reima ministrovim. Zbilja, shvatanje radnike partije o ulozi Dume, koje isto imaju i socijal-demokrati, potsea tano na onu za vreme revolucionarne moi koju su sovjeti radnikih izaslanika 1905
44

Ovih 17 izabranih i pored bojkota glasanja objavljenog od stranke, veinom su sa Kavkaza. Na kraju ovog zasedanja bilo je 26 socijal-demokrata.

644

pokuali da organizuju, i koju e reorganizovati sa mnogo vie uspeha, sovjeti radnika i vojnika za vreme druge revolucije. Da je ovakvo shvatanje bilo cele Dume, verovatno da bi trajanje ove skuptine bilo vrlo kratko. Sreom, grupa koja je brojem i politikim iskustvom svojih lanova najvanija, partija Slobode naroda ili kadeti, sprovodi taktiku manje opasnu i korisniju, koju je ve ranije, utvrdila na svojim kongresima. Ona shvata da je bezuslovno potrebno ostati u strogoj zakonitosti, i ako je ne smatraju za savrenu. Ona rauna, da radei tako u samoj Dumi, i podravajui je to je mogue due, iri postupno prava Parlamenta. Zato, ona misli da treba izbegavati sukobe sa vladom svaki put kad ne bi borba imala zakonsku osnovu, ali iskoristiti prava data Dumi. Na primer, reeno je da se pokrenu najvaniji problemi za narod, kao agrarno pitanje, i strogo ustavnom borbom ii ka reenju, ne doputajui da je zadri eventualna vladina opozicija. Na suprot levom krilu opozicije ona ne rauna na neku brzu akciju narodnih masa da bi odrala Dumu, jer je svesna da takav postupak ne moe uspeti, ako se nije prethodno organizovao i da revolucionarni nain rada najmanje je sposoban da ostvari ovu organizaciju. Borba, koju izaziva ovo neslaganje taktika izmeu dveju najjaih partija u Dumi, stvara rad ustavnog centra veoma delikatnim. Na svakom koraku on se sudara sa tekoama koje prebrouje samo po cenu stalne opreznosti i velike vetine. Nema sumnje, kad vlada udari na celokupnu Dumu, ona ima protiv sebe sve partije jednodune. Ali im bi kriza prola, borba poinje. Ona je naroito pomagana spolja preko voa leviarskih partija koji nisu izabrani za Dumu, ali ele da je poslue na svoj nain. Oni udaraju naroito na kadetsku partiju, koja se brani od njihovih spletaka. Oni je napadaju da je izdala narodnu stvar, prestavljaju sav njen parlamentarni rad kroz neprijateljsku svetlost, i sporazum grupe s leva sa desnicom Dume, malobrojnom i bez uticaja, poveava opoziciju i stavlja kadete u manjinu. Borba vlade i Dume. Razmirice levice zabavljaju vladu, koja smatra da ne treba raditi sa Dumom. U poetku, taktika Goremikina je da se pravi da ne zna za nju. Ministri se ne pojavljuju u Tauridskoj palati i ne predaju joj zakonske projekte. Tek 15/28 maja pojavljuje se jedan mali nacrt, uven od tada, o postavljenju jedne staklene bate i jedne perionice na Univerzitetu u Dorpatu. Izgleda da hoe da osude Dumu na nerad i Goremikin misli da e ga dranje poslanika u tome pomoi mnogo, da bi je posle oglasio za nesposobnu za rad, kao to e je zbilja i optuiti. Ali kadeti su ozbiljno reeni da rade. Ako ne mogu da pretvore Dumu u Ustavotvornu skuptinu, oni se reavaju da preduzmu odmah ostvarivanje reformi, bez kojih bi manifest od 17/30 oktobra ostao mrtvo slovo na hartiji. Oni su gotovi da podnose predloge zakona po svojoj linoj inicijativi, i ako ta procedura, prema osnovnim zakonima, treba da im zadri diskusiju za jedan mesec, a jedan mesec, u tim prilikama, itava je venost; svedok je nestrpljenju

645

onaj publicista koji je ve prvih dana postojanja Dume uzviknuo na jednom skupu: Tri dana su prola, a Duma jo nita nije uradila!. Sa kadetima, veina Dume reava da se baci bez odlaganja na rad. Svesni svoje odgovornosti prema narodu, poslanici su reeni da rade danju i nou. Da bi sve ilo po dobrom ustavnom redu, Duma poinje sa sastavljanjem odgovora na govor carev u Zimskoj palati, koji smatra kao prestonu besedu. Tekst kadeta, sa izvesnim popravkama bez vrednosti od strane radnike stranke, na petoj sednici izglasan je gotovo jednoglasno; samo est glasova sa umerene desnice glasali su protiv, i koji su se, sa grofom Hejdnom na elu povukli iz sale zasedanja da ne bi oslabili efekat jednoglasnim primanjem. U toj znamenitoj adresi, Duma, verujui u carevo obeanje da e od njegove strane oktroisane ustanove ostati postojane, izlae program koji ima da ostvari potpuno i normalno razvijanje Rusije: priprema zakonskog projekta za opte pravo glasa; ukidanje izuzetnih zakona koji kriju administrativnu samovolju; proirenje, u saradnji sa carem, kome pripada takoe inicijativa, izbornih i budetskih prava Dume; obnarodovanje jasnih zakona o linoj slobodi, slobodi savesti, rei i tampe, udruivanja, zbora i trajka, potpuna jednakost svih graana pred zakonom i ukidanje svih izuzetnih prava i privilegija klasa, narodnosti, vere ili pola; ukidanje smrtne kazne; pravilnik agrarnog pitanja polazei od principa nasilnog oduzimanja zemlje; priznanje pravednih naknada raznim narodnostima; najzad obrazovanje jednog ministarstva odgovornog Dumi, da bi se uinio kraj svemoi inovnika, koji dele cara od naroda, i osiguranje harmonine saradnje zakonodavnih i izvrnih vlasti. Ona imenuje delegaciju koja e predati caru tu adresu, i koju je nemogue bilo smatrati kao revolucionarnu, jer odbija sve prevratnike namere krajnje levice. Ustavne stranke nadale su se da e vienje sa carem pojaati njihovu situaciju prema ministarskom savetu. Ali posle tri dana grozniavog ekanja, Duma doznaje od Gormikina da car odbija da primi njenu delegaciju. Kadeti jedva uspevaju, ali sa velikom mukom, da zadre radniku stranku da od toga ne pravi pitanje sukoba. 13/26 maja Goremikin, u prisustvu svih ministara, koji se tom prilikom prvi put pojavljuju u Dumi, ita poslaniciima odgovor vlade na njihovu adresu. Ako i daje neke ustupke po pitanjima sporednih vrednosti, on odluno odbija glavna traenja Dume: smatra da iskustvo jo nije pokazalo potrebu za menjanje izbornog zakona, i da mu je dunost da izjavi da nasilno oduzimanje zemlje je neprihvatljivo; on ne veruje da Duma ima prava ak i da govori o traenju promene osnovnih zakona, jer ne moe biti u pitanju njihova revizija na inicijativu Dume, on je zato da treba usvojiti zakone oktroisanih sloboda, ali to samo zato da bi se dala administrativnim vlastima uspena srestva da otklone zablude; podvlai vrstu odluku ministarskog saveta da odri izuzetne zakone zbog ubistava, pljake i izazivajuih nasilja, koja se vre na celoj teritoriji drave; najzad, on potsea da Duma ima, protivno odlukama vlade, samo jedno pravo, pravo interpelacija. Ovaj odgovor koji, ta vie, uzima ton prebacivanja u stvari je objava rata. Ona vrea i najumerenije poslanike, kao grofa Hejdena, koji izjavljuje, da vladino

646

odbijanje unitava nadu za miroljubivom saradnjom. Kadeti, poto su odgovorili Goremikinu preko svojih najboljih govornika, Nabokova i Rodieva, sastavljaju, u saradnji sa radnikom partijom, tekst jednog dnevnog reda kojim Duma izjavljuje: posle odbijanja vlade da zadovolji zahteve naroda, bez ijeg ostvarenja ni smirenje zemlje ni plodna aktivnost narodnog pretstavnitva nisu mogui, ona odbija svoje poverenje neodgovornoj vladi. Ovaj oblik ukora primljen je sa samo 7 glasova manje. Ipak, ni ministri, ni car nee da iz ovog ustavnog prekida izvedu zakljuke koji se nameu. I ako je veina Dume bila primila ustavnu taktiku, vlada je reena da pokae da nema ustava u Rusiji. Ministri grabe svaku priliku da pokau svoje neprijateljsko dranje prema Dumi.45 Poslanici koji prvi put imaju prilike da se izjasne otvoreno o zloupotrebama i nezakonitim delima administracije, hoe prirodno to da iskoriste; oni gomilaju interpelacije i pitanja bilo ih je predato 373. Ali zakon dozvoljava vladi da ne odgovori pre nego proe mesec dana. Ona iskoriuje svoje pravo, ak i kad se tie pogubljenja, koje je Duma htela da sprei, ili pogroma, koji se dogaaju neki put dok se dre sednice. Na takvo dranje, prirodno, Duma poinje da gubi hladnokrvnost i pravi estoke scene opstrukcije spreavajui da govore na tribini vladini komesari, koji joj saoptavaju ministarska odbijanja. Radi naznaenja ona glasa za zakon kojim se ukida smrtna kazna, i kada vlada trai kredite za pomo krajevima zahvaenim glau, ona joj smanjuje kredit na strogo potreban minimum i daje joj ga pod uslovom da kontrolie upotrebu.46 Duma alje i jednu anketnu komisiju, u Bjelostok, da ispita na licu mesta razloge pogromu, koji se tamo desio, i poslanik knez Irusov, nekadanji gubernator Besarabije, optuuje policiju da je sama organizovala pogrom. Naroito na agrarnom pitanju kao to je predvideo Goremikin, vlada i Duma dolaze u sukob. Zbog elje seljaka da to pitanje vide reeno to je mogue pre, kadeti, i ako su imali nameru da se bave samo projektima ustavnih zakona, im je sazvana Duma, reili su da ga stave na dnevni red. Prema tome, oni pripremaju pokret veoma radikalan, koji se inspirisao pogledima partijske levice, i biraju za pretsednika agrarne komisije jednoga od ljudi koji je najbolje znao to pitanje, M. Hrcentajna. Da bi odloili definitivni sukob i da bi mogli, dobivi u vremenu, upoznati narod sa potrebom parlamentarnog rada, oni odbijaju da pomau radniku partiju koja predlae da se objavi kratko i jasno, pod vidom dekreta Dume, odluka koju e doneti Skuptina. Isto tako, oni nisu ni najmanje pripadnici ideje da se organizuju mesni komiteti, pomou kojih bi hteli lanovi revolucionari Dume kao to e se desiti 1917 ne toliko da ree
45

Tada Vladin vesnik objavljuje telegrame krajnje desnice, upuene caru, u kojima se trai rasturanje dume. Kada je 16/29 maja jedna interpelacija traila da se odgovori ko je odgovoran za ovo objavljivanje, Goremikin, osam dana docnije odbija da odgovori.
46

Skandal, u koji je bio umean pomonik ministra unutranjih dela Gurko, zbog upotrebe tih kredita opravdao je to nepoverenje.

647

agrarni problem na licu mesta, grabljenjem zemlje, koliko da osiguraju revolucionarnu organizaciju stanovnitva, pred odluujuom bitkom iji izgled e odrediti njihovu taktiku. Ono to zadrava takoe pretresanje agrarnog problema, to je veliki broj govornika, blizu 200 koji su se prijavili da izloe svoje poglede; svi seljaci i radnici ele da uzmu re i debata traje do 18 juna/1 jula. Zadatak agrarne komisije bio je sloen; otuda tek uoi rasturanja Dume, Hercentajn uspeva, poto je doveo u vezu poglede raznih partija, da ona primi kao osnovne principe reforme one iz projekata kadeta. Zabrinut aktivnou agrarne komisije, Goremikin reava da je prestigne. 20 juna/3 jula izlazi u Vladinom vesniku, jedan zvanini kominike. U tome broju, rasturenom u stotine hiljade primeraka, on izjavljuje da je vlada predala svoj sopstveni projekt agrarnog zakona; da se pod vrlo povoljnim uslovima, dravna zemlja podeli seljacima i da im pored toga omogui da kupe posrestvom Seljake banke, zemlju koju bi vlasnici dobrovoljno hteli prodati, zatim da su glasovi o nasilnom otuivanju privatne zemlje potpuno lani, i da seljaci daleko od toga raunaju na revoluciju, treba da neguju svoju nadu samo u miroljubivi rad i brigu cara. Ovaj kominike nije uspeo da poljulja poverenje seljaka u Dumu, gde sede toliko njihovih ljudi, ve da je to samo izazivanje skuptine koja, u jednom takvom pitanju, ne moe da dozvoli slino nepriznavanje njenog zakonodavnog znaaja. Poto je cela zemlja tako rei zauzeta sukobom izmeu vlade i Dume, svi su poslanici saglasni da izjave narodu da agrarno pitanje ne moe biti reeno bez uea Dume, i da ja ona u toku pripremanja svog sopstvenog projekta, koji iznosi jedno reenje razliito od onog iz vladinog kominikea. Agrarna komisija predaje 27 juna/10 jula projekt poziva narodu od strane carske Dume. Poziv izraava nadu da e narod ekati u spokojstvu i miru dok Duma zavri svoje poslove t. j. pripremanje jednog zakona, zrelo razmiljenog i datog u zakonskoj formi. Ali taj poziv nailazi na neodobravanje od strane radnike partije. Njeni pretstavnici predlau da se izjavi da Duma ne sumnja da je podravana od naroda u ostvarivanju svojih namera. Jedan od njih, ilkin, naglaava da Duma ne moe da jami da e agrarni zakon biti onakav kakvog ga je ona htela, i da zato ne moe traiti od naroda da mirno eka:.Ono to treba sada da bude, nije to mir i spokojstvo, ve nespokojstvo ... Mi treba da govorimo o organizovanoj borbi ... Preziranje treba da raste da bi unitilo stari reim i stvorilo novi. Kadeti, daleko od toga da sleduju radenicima, .daju neke ispravke u pozivu; dodaju, na primer, jedan stav da objasne da pod nasilnim oduzimanjem zemlje treba razumeti kao to je i agrarna komisija to primila, ustupak radnicima, seljacima, shodno zakonskim pravilima, a za pravednu naknadu pomou vlasti oduzete zemlje. Radnika partija uzima kao razlog ovu ispravku i glasa protiv poziva, koji zbog uzdravanja Poljaka, biva izglasan sa samo sto dvadeset etiri glasa kadeta.

648

Poziv nije imao niega neustavnog, inae i samo ustavna partija ne bi glasala za njega, a levica Dume ne bi nala da je suvie malo revolucionaran. Pa ipak, Goremikinova vlada pomou njega rastura Dumu. Rasturanje Dume. Vlada se ipak reavala pre nego to je donela odluku o rasturanju Dume. Veina poslanika bila ,je ubeena da je Duma neprikosnovena; naroito oni sa levice tvrdili su da njeno postojanje spreava revoluciju i vlada, zajedno sa radnikom partijom, verovala je da narod ne bi primio mirno vest o njenom rasturanju. Otuda, u isto vreme, trae se u okolini vlade i naroito Dvora, mogunost veza sa umerenim elementima Dume. D. N. ipov, kome se obraaju, izvlai se, izjavljujui, sa svojom uobiajenom iskrenou, da on ne prestavlja veinu. Za vreme jedne audijencije, koju mu je car dao, on ga savetuje da povede pregovore sa kadetima vodeom strankom Dume i predlae kombinaciju P. N. MiljukovS. A. Muromcev. Car, shodno svojoj navici da u prisustvu ideje koje su suprotne njegovima, postavlja pitanja svome sagovorniku i daje utisak kao da deli njegovo miljenje, pravi se kao da prima tu kombinaciju. Po njegovoj naredbi, pregovori poinju izmeu Miljukova i Stoljipina. Oni otkrivaju da vlada ne misli ni na kabinet iskljuivo kadetski, ni na koncesije dovoljne da zadovolje veinu Dume. Voeni kao potpuno privatni razgovori, zbog stanja duhova u skuptini, pregovori su prekinuti im se veza uinila nemoguom izmeu vlade, koja ne priznaje ak ni mogunost postojanja ustava, i ustavotvorne stranke u Dumi. Vlada se reava da rasturi Dumu. Kako Goremikin ne moe da se odlui na tu opasnu meru, izvrenje je najzad povereno T. A. Stoljipinu, pozvanom za pretsednika ministarskog saveta. On ranije preduzima vojne mere, ne samo u prestonici, ve i u celoj Rusiji. Datum rasturanja nije utvren, izgleda, do poslednjeg trenutka. U petak 7/20 jula, za vreme sednice Dume, Stoljipin trai od pretsednika Dume, da zakae za ponedeljak 9/22 njegov odgovor na interpelaciju o pogromu u Bjelostoku. A u nedelju 9/22 poslanici koji dolaze izjutra u Tauridsku palatu, nalaze sva vrata zakljuana i uvana od straara, dok jake vojne snage, sa artiljerijom zauzimaju okolne ulice da bi spreile pobunu. Duma nije rasputena ve rasterana kao banda zloinaca, a da se nisu hteli pomuiti ni da obaveste njenog pretsednika. Kominike koji objavljuje njeno rasputanje ne oznaava, kao to predvia lan 105 osnovnih zakona, datum novih izbora, nasuprot lanu 86 istoga zakona, on odreuje, datum saziva nove Dume za posle 1/14 decembra, tj. posle proteklog roka za koje vreme parlamentarna debata o budetu treba da bude zavrena; najzad ukaz rasturanja Dume nije potpisan ni od jednog ministra, i niko formalno nije za nju odgovoran. Pred ovim povredama osnovnih zakona budunost izgleda mrana i verovalo se da vie nee biti Dume. Prva Duma, kao to je kazao jedan od njenih najomiljenijih lanova I. Petrunkevi imala je ozbiljne mane. Ona nije znala da se snae u mnogim prilikama, ali kako je i mogla, kada je bila prva narodna skuptina. Zamisao o

649

njoj mogla je biti savrenija; ali zar nije udno da je dobri narodni zdravi razum, u prkos svim preprekama i nemogunostima izbornog zakona, znao da tamo poalje prestavnike, bez sumnje nesavrene ali kvalifikovane. Temperament poslanika bio je malo ivlji, ustrost po nekoga od njih lomila je mir diskusije, i njihovo bunjenje uzimalo je neki put prostake oblike; ali atmosfera u kojoj su iveli i radili nije bila pogodna ni za moralnu ravnoteu, ni za mir, ni za parlamentarnu uglaenost. Sve su te mane bile nadoknaene njihovom potpunom vernou narodnoj stvari, ivim oseanjem njihovih dunosti prema zemlji i dubokom verom u narod, u kojoj se nalazi velika budunost Rusije. Trajanje prve Dume bilo je kratko, ali trag koji je ostavila u politikom i socijalnom ivotu zemlje jeste dubok; brazda koju je zaorala podigla je ranije nedirnutu zemlju, i nikakva reakcionarna snaga nee moi da vrati zemlju u njeno prvobitno stanje. Bez obzira na njenu prividnu nemo, ona je pokazala zemlji svu snagu i vanost narodnog prestavnitva, jedino sretstvo naroda za zadobijanje svojih prava, svoje slobode i prosperiteta. Ona je pustila dubokog korena da njeno rasturanje nije se moglo istrgnuti iz narodne svesti: pojam narodnog pretstavnitva ostaje iv, i bez obzira na sve napore vlade i njenih reakcionarnih podrivaa, narod stavlja svu svoju nadu u drugu Dumu. 4. OD PRVE DO DRUGE DUME (9/22 jula 190620 februara/5 maja 1907) Viborki apel. 9/22 jula, istoga dana kada je vlada zatvorila vrata na Tauridskoj palati, P. N. Miljukov koji je znao da je reeno da se rasturi Duma skuplja kod N. Petrunkevia, ve od etiri sata izjutra, poslanike lanove centralnog komiteta kadetske partije. Svi prisutni su saglasni da se ne mogu rastati, a da ne protestvuju. Verni svojim principima strogo ustavnim, oni odbijaju misao bune na koju misle radenici i socijal-demokrati, i slau se da idu do krajnjih granica parlamentarnih prava. Prema tome, oni reavaju da bace jedan apel u kome pozivaju narod da odbija plaanje poreze i da se regrutuje, dogod datum izbora druge Dume ne bude objavljen. Oni znaju dobro da taj apel ne moe da pokae odmah rezultat, poto se skupljanje regruta i plaanje poreze vri tek na jesen, ali hoe da dobiju u vremenu da bi znali stanje duha u narodu, i prema njegovom dranju da organizuju pasivnu odbranu; osim toga, za njih je to prilika da dopuste javnom nezadovoljstvu da se izrazi. Oni znaju i to, da se izlau gonjenju vlasti i gubitku svih svojih graanskih prava za idue zakonodavne izbore, ali oni pristaju, bez razmiljanja, na tu rtvu. Tekst projekta za apel je odmah sastavljen i saopten pretstavnicima radnike stranke, koji primaju kako ideje tako i oblik apela. Kako je potpuno nemogue da odre sastanak u Petrogradu, da bi diskutovali i glasali o ovom apelu, reava se da se ide u Finsku, gde su u vie mahova ranije, drani kongresi zabranjenih partija u Rusiji. U vee istoga dana, 180 poslanika: kadeta, radenika i socijal demokrata sastaju se, na etiri sata eleznicom od Petrograda, u Viborgu, u hotelu

650

Belvedere, gde ostali stiu jo i sutra dan izjutra. Na opti zahtev, pretsednitvo je povereno S. A. Muromcevu. Pretstavnici levice pristaju uz predlog kadeta, kao na minimum optih zahteva sviju, ali sebi zadravaju pravo da lino idu dalje i preko toga minimuma. 10/23 jula, u podne, debata o tekstu apela jo nije bila zavrena kad guverner Viborga potrai pretsednika Muromceva. Poto ga je obavestio da je dobio naredbu iz Petrograda da sprei njihov sastanak, i objasnio mu nezgodnu situaciju u kojoj se nalaze finske vlasti, on moli poslanike da se dobrovoljno rasture. Apel je na brzinu primljen, potpisan od svih prisutnih i odnet u Petrograd. Socijal-demokrati i radnici preduzimaju zatim organizaciju pobune u Viborgu i Krontatu, ali kadeti odbijaju da se pridrue njihovoj akciji. Prve mere Stoljipina. Narod ostaje gluv na apel iz Viborga. Na suprot tome, krajnja desnica u vezi sa savezom plemia, trai od vlade, u nedostatku celokupnog uspostavljanja autokratije, korenitu izmenu izbornog zakona da bi osigurala veinu u Dumi pripadnicima vraanja na stari reim. Ali ministar Stoljipin, iz straha od narodnog protesta ne sme da ide tako daleko, i zakon od 11/24 decembra 1905 ostaje na snazi za nove izbore. Za vreme prvih dana po rasturanju prve Dume, dok javljaju za velike agrarne nemire u Voronei, Odesi i ui (Kavkaz), za vojnike bune u Poltavi, Brest-Litovskom, Sviborgu i na Baltikom moru, na krstarici Pamjat Azova, Stoljipin pokuava da se priblii umerenim liberalima. On vodi pregovore sa D. N. ipovom, grofon Hajdenom, knezom G. E. Ljvovim i A. . Gukovim da ih uvede u svoj ministarski savet. ipov i Ljvov stavljaju svoje uslove: polovina ministarskih portfelja za njih i njihove prijatelje i obeanje, da bi primenio glavne take manifesta od 17/30 oktobra i ostvario ozbiljnu agrarnu reformu, da e projekti zakona biti predati Dumi. Stoljipin odbija; Samo vlade koje su pred propau, primaju tue programe, odgovara on pismeno. Pod tim uslovima, umereni se izvlae; grof Hajden izjavljuje, alei se, da su ih hteli uzeti da budu u svojstvu zakonite dece kod ena lakog morala. Samo, Gukov reava se da sarauje sa vladom, ali ne pristaje da ue u vladu i obeava samo svoju saradnju kao poslanika i efa vladine partije ili oktobrista.47 5412/25 avgusta, Stoljipin je predmet atentata; ali on se spasava od bombe koja rui jedan deo njegove vile i ubija skoro trideset osoba. Od tada, on se odluno opredeljuje za represalije. Iskoriuje lan 87 osnovnih zakona koji ga ovlauje, u sluaju potrebe, da izdaje privremene zakone, za vreme prekida rada Dume, s tim da ih ima podneti Parlamentu u roku od dva meseca od poslednjeg saziva, i objavljuje hitne zakone. 19 avgusta/1 septembra jedan zakon vaspostavlja ponovo vojni sud, a vojne ekspedicije poslate su u krajeve zahvaene pobunama. Hitne mere takoe su preduzete da bi spreile novu Dumu da ne donese korenita reenja po agrarnom pitanju. Stoljipin je primio doktrinu nekih plemiskih publicista koji su govorili da sve zlo dolazi otuda to
47

Tako su nazvani, jer se njihova politika aktivnosti zasniva na principima manifesta od 17/30 oktobra 1905 g.

651

seljaci, poto su dobili svoje osloboenje 1861, nisu bili asimilovani od drugih klasa, da su sauvali naroiti nain korienja zemlje (mir) i umesto da se njima upravljalo po optim zakonima (knjiga X zakona), njima se upravljalo po lokalnim obiajima. Ukaz od 5/18 oktobra 1906 ukida sve ostatke reima izuzimanja, kome su seljaci bili podreeni. Ukaz od 9/22 novembra cilja da izmeni kolektivnu seosku imovinu u imovinu individualnu: svaki seljak ima pravo da zahteva od svoje optine da njegova parcela bude odvojena od optinskog zemljita. Ovo pravo koristie naroito najbogatiji, koji e, pomou vlasti, dobiti najbolje pare. Raunajui na jake, vlada, kako rauna da e podeliti seljake, tako se nada da e, odvraajui njihovu panju od zemlje plemia, stvoriti jednu novu klasu, kao neku vrstu klase kandidata za vlasnike nekretnina, koji treba da pomognu nekadanju upravljajuu klasu, koja siromai i liava se sve vie i vie zemlje Izbori za drugu Dumu. Stoljipin se naroito bavi i priprema izbore za drugu Dumu. Ako je sauvao stari izborni zakon, on je reen da ga napravi bezopasnim; u tome smislu, njegov pomonik u ministarstvu unutranjih poslova, Krianovski, ekspert u vetini da pravi pritisak na volju glasaa ne dirajui u slovo zakona, dolazi mu hitno u pomo; i Senat, svojim objanjenjima koja menjaju zakon, pomae takoe njegove poglede. Vano je pre svega doi do politikih linosti koje su se u prvoj Dumi pokazale kao nepomirljivi protivnici vlade. Odmah posle rasturanja saziva, represalije su primenjene protiv njenih lanova. Poslanici seljaci, koji su se vratili svojim kuama, naroito su gonjeni: njima je ak izrino bilo zabranjeno da daju rauna biraima o svojim mandatima; trai se nain da se pohapse i proteraju, ali u tome se ne uspeva uvek, jer su seljaci ubeeni da su njihovi najbolji branioci oni koje vlast goni, i zato se po neki put odupiru orujem. Sudska gonjenja preduzeta su protivu 180 poslanika, od kojih su 120 iz kadetske stranke, zato to su irili Viborki apel. Kako je dovoljno biti optuen, pa zakonom biti lien prava da se bude biran, elita intelektualaca i politikih ljudi tako je odvojena od izborne borbe: Duma e biti bez glave, izjavljuje sa zadovoljstvom ministar unutranjih poslova. Uskoro, vlada, poto je udarila po voama, udara na same politike stranke. Svaka izborna akcija zabranjena je strankama koje nisu odobrene; a odobrene su samo stranke sa krajnje desnice, Savez ruskoga naroda, stranka Gukova ili oktobriste i stranka Miroljubive obnove; a jo i one, kojima pripadaju umereni, koje je Stoljipin hteo da uvede u svoj kabinet; razume se, odbijena je dozvola stranci kadeta. U isto vreme, svi oni od kojih se oekuje pomo na izborima, naroito svetenstvo, mobilisani su; zabranjeno je i dravnim i privatnim inovnicima da stupaju u neodobrene politike stranke, a svetenstvu je nareeno od njihovih stareina da uestvuje na izborima. Blagodarei objanjenjima Senata, i najdemokratskiji elementi izbrisani su iz glasakih spiskova. Na kraju 1906 godine 260 dnevnih listova zabranjeno je, a 207 urednika optueno sudu; u mesecu januaru 1907, u sred izborne borbe, 77 drugih publikacija je zabranjeno i

652

60 urednika jo je okrivljeno. Sve je stavljeno u pokret da se onemogue zabranjene stranke, a ide na ruku dobronamernim, koji raspolau zvaninim organom Stoljipinovim Rosija; na izbornim skupovima, nema sredstava kojima se ne slui; kandidature neeljenih poslanika su odbaene, kandidati iz opozicije gonjeni su. Kakav je rezultat ovih manevara? Krajnja desnica dobija 63 izabranih, umerena desnica ili partija oktobrista 34, kadeti 123, poljska stranka 39, levica ili radnika stranka 97, razne socijalistike stranke (socijalisti-revolucionari, socijal-demokrati i socijal-populisti) 83; 22 poslanika ne pripadaju nijednoj stranci. Kraj svih napora, vlada nije mogla dobiti poslunu veinu. Njeni kandidati su tek otprilike jedna petina Dume, dok sva opozicija skupa ostaje otprilike jednaka onoj u prvoj Dumi smanjila se samo za 1% (68% umesto 69%). Ono to pada u oi u drugoj Dumi, to je napredak ekstremnih stranaka, koje ne misle da se zadre samo na ustavnoj borbi. Krajnja desnica ulazi u Dumu sa vrstom namerom da je potpuno uniti i da vaspostavi autokratiju. Plemstvo joj je naklonjeno, kao i mona dvorska stranka; ona raspolae mreom sekcija koje, preko ugovorenih izjava, pokuavaju da daju netanu sliku o javnom mnjenju; ona ima jednu tajnu organizaciju, Savez ruskoga naroda, koja prima oruje od vlade i pribegava terorizmu protivu politikih neprijatelja.48 Isto tako, na krajnjoj levici, socijalisti, koji prvi put otvoreno uzimaju uea na izborima, i iji je broj sada tri puta vei, misle samo na svoje ruilake ciljeve; oni jo uvek imaju nade i veruju da e ih energina akcija Dume pomagati da organizuju narodne mase i da e izazvati jednu monu revolucionarnu struju. Samo stranka centra, kadeti, jasno je reena da upotrebi sva prava koja joj daju osnovni zakoni, da uvrsti narodno pretstavnitvo i navikne vladu, kao i narod, na metode parlamentarne borbe. Ali ona je malobrojnija nego u prvoj Dumi, jer umesto 37,4%, ona ne broji vie od 24% poslanika. 5. DRUGA DUMA (20 februar/5 mart3/16 juni 1907) I ako je druga Duma bila delimino vie desniarska nego prva, stanje duhova svih stranaka opozicije mnogo je izmenjeno od rasturanja Dume jula 1906. Sjajne nade koje su se raale prilikom saziva prve Dume, bile su iezle. Znalo se da narodno pretstavnitvo nije neprikosnoveno, i da vlada moe lako da slomije taj slabi instrument, a da se narod ne protivi. Takoe, tada se manje brinulo za vlast nego za svoj lini poloaj; znalo se da Duma nee moi da ivi ni vie ni manje nego dok bude mogunosti da se izbegavaju smrtni udarci; uvajte Dumu! to je parola koju primaju i same socijalistike stranke,
48

Ovoj organizaciji pripada u deo ubistvo Hercentajna, malo docnije po rasturanju prve Dume, kao i njegovog prijatelja, poslanika Jakoba, za vreme zasedanja druge Dume.

653

dobacujui ih i kadetima da se njome poue. Od svoje strane, vlada nee odmah sukob sa Dumom; na protiv, upuujui joj projekte zakona i budeta, manifestuje elju da sarauje sa njome. Prva pretnja je vladina izjava koju 6/19 marta ita Stoljipin. Da ne bi odali svoje proteste koji bi posluili kao razlog za rasturanje Dume, ona primenjuje taktiku utanja, koju prekidaju samo socijal-demokrati. Uostalom, sama izjava, koja tumai upuene joj projekte zakona, sasvim je umerenog tona; ona prima ak i reviziju vladinih projekata od strane Duminog saziva. Samo u govoru koji daje na kraju, da bi odgovorio socijal-demokratima, koje odvaja jasno od svih drugih opozicionih stranaka, Stoljipin se pokazuje nepomirljiv. On kae volja vladareva nije ovlastila Dumu da izjavljuje svoje nepoverenje vladi i zavrava uzviknuvi: Vi me neete zbuniti! I ako nije glasala protiv te izjave Stoljipinove, Duma nije razoruala svoje protivnike. 16/29 marta, istoga dana kada je poslanik Izlos ubijen od tajne organizacije krajnje desnice, jedan crni krst objavljen je u Ruskoje znamja (Ruska zastava). Na taj znak, kao to im je naredio jo 28 februara/13 marta, poslanik Purikevi, sekcije Saveza ruskoga naroda objavljuju rat Dumi traei njeno rasturanje i promenu izbornog zakona. Ali vlada ostaje, u stvari, na starim pozicijama i ne pomilja da se liava koristi od privremenih zakona, koje ima prava da izdaje dva meseca po sazivu Dume. Kada leviari trae da se odmah ukinu vojni sudovi, zavedeni takvim zakonima,49 Stoljipin odgovara 13/26 marta odlunim tonom: Ako elite ukidanje vojnih sudova, zauzdajte crveno ludilo i razoruajte se vi prvi! To je znailo da je on celu Dumu smatrao solidarnom sa teroristikim strankama; i traio je od nje osudu terora kao uslov za njen opstanak, i kako ona nije htela da podigne rukavicu i brani vladu svojim moralnim ugledom, ona e iveti do kraja sesije, pod stalnom pretnjom njenog rasturanja. Duma ipak pristupa ozbiljno poslu. Ona pristupa ispitivanju agrarnog problema i budeta koji vraa, u prkos levici, nadlenoj komisiji. Diskusija o ovim pitanjima ne ostaje isto tehnike prirode. Kadeti su vodili rauna o stvarnosti i, uvajui ipak glavne crte projekta agrarnog problema, oni su u saradnji M. Kutlera, koji je postao poslanik, znatno izmenili taj nacrt, za koji vlada nije izjavila da je neprihvatljiv. S druge strane, oni se upinju da organizuju rad Dume i da bude to vie uspean. Oni izglasavaju novi poslovnik, po kome se ograniavaju govori poslanika, rezervie jedan dan u nedelji za interpelacije, iji je talas bio potopio prvu Dumu, posveuje dve veernje sednice ispitivanju projekata sporednog znaaja, i sve ostalo vreme diskusiji isto administrativnih zakona, na pr., o projektima reforme pravosua i lokalnih self gouvernement, koji se ne mogu smatrati kao projekti o ukidanju smrtne kazne, amnestiji i t. d. politikim manifestacijama. Zbog tekoa i sporosti na koje nailaze predlozi neposredno dati od Dume, oni su smatrali da treba poeti sa diskusijom o ministarskim projektima. U nedostatku stabilne veine, moraju da odravaju
49

Ti su zakoni poniteni tek 20 aprila/3 maja.

654

stalni kontakt meu raznim partijama i njima da pripreme opti plan parlamentarnih poslova.50 Petnaest komisija Dume neumorno rade na nacrtima zakona i budeta. U prkos vladi, koja te poslove koi svim sredstvima, ona se protivi da se pozovu strani strunjaci u zasedanje i odbija da im da potrebna obavetenja i zavrava krajem maja pregled zakona o lokalnoj sudskoj organizaciji, o linoj slobodi, o zakonima objavljenim u smislu paragrafa 87 osnovnih zakona o slobodi savesti i o zavoenju obavezne nastave. Agrarna komisija slae se da se usvoje osnovni principi projekata kadeta. Komisija za lokalne autonomije nastavlja korisno svoj rad. Druge komisije ispituju nacrte na radnikom zakonodavstvu, o opsadnom stanju, o obimu budetske nadlenosti Dume i t. d. Ovi stvarni rezultati aktivnosti Dume samo pojaavaju zavist njenih neprijatelja. Oni se boje, kako je zabeleio, uoi izbora 14/27 novembra 1906 kongres Saveza plemstva da jaka zbog iskustva u prolosti, ona uzima korektno i uljudno ponaanje, da joj se ne moe nita prebaciti, i sakrivena autoritetom koji joj daje prividna zakonitost njene aktivnosti, ona izdaje kobne zakone za plemstvo! Da bi spreili da se parlamentarizam utvrdi u Rusiji, Duma da postane stalna ustanova i Rusija da prestane da bude velika sila, oni su eleli uspeha strankama krajnje levice na raun kadeta i izbore to je mogue gore. Zato poslanici sa desnice upinju se da kompromituju Dumu, gurajui svoje kolege sa levice na nepromiljena dela, ak i glasajui sa njima da bi ustavni centar stavili u manjinu. Oko polovine aprila, Savez plemia, sakupljen u Petrogradu, upuuje neposredno caru jednu peticiju u kojoj trae rasputanje Dume i izmenu izbornog zakona. Plemii se boje naroito da, ako Duma izdri do letnjeg odmora, poslanici e sa levice otii u narod da izazivaju, i svojom propagandom potstiu nove agrarne pobune. Njihov strah uostalom nije ba sasvim lien osnova, jer socijalisti su jo uvek naklonjeni organizovanju revolucije pomou mesnih komiteta, kao to i priznaju, u vie mahova, na tribini. Centar, kome poinju da prilaze poslanici seljaci sa levice, shvatajui vanu ulogu Dume u stvaranju agrarnih reformi, mnogo se napree da izbegne svaki sukob sa vladom odbijajui predloge socijalista, i smicalice leviara koji spreavaju njenu obazrivu akciju. Pored teroristikih atentata koje izvode ne samo borbene legije socijalista-revolucionara, ve takoe i nova organizacija maksimalista,51 ona vodi u vojsci revolucionarnu propagandu koja zabrinjuje vladu i zbog koje je uhapeno vie socijal-demokrata. Neizbeni sukob priprema se za 7/20 maj, kada je stavljena na dnevni red interpelacija socijal-demokrata o nasiljima policije u domu poslanika Ozola.52 Sutradan, na pitanje desnice, Stoljipin tvrdi da su 13/26 aprila 28 lica uhapena pod optubom da su
50

Ovaj nain rada poeo je donositi plodove tek krajem treega meseca rada.

51

Grupa sa anarhistikim namerama, koja smatra socijalistiku taktiku bezuspenom i pribegava otrim metodama (ubistva, otimanje imanja i. t. d.)

655

pripremali atentat protivu cara i velikog kneza Nikole Nikolajevia. 1/14 juna on odlazi u Dumu, i poto je zahtevao tajnu sednicu, on trai hapenje 55 socijaldemokratskih poslanika, t. j. cele parlamentarne frakcije stranke, koju smatra kao zloinako udruenje i koju optuuje da ima u celoj zemlji itavu organizaciju za izazivanje oruane pobune i olakavanje demokratske republike; izjavljuje da 16 poslanika ima da budu uhapeni odmah, i da su pisani dokazi inkriminisanih dela naeni prilikom pretresa kod Ozola. Duma je tako stavljena u neobino nezgodnu situaciju. Treba da se izrazi po pitanju koje zadire duboko u princip parlamentarnog imuniteta. Krivice koje se pripisuju socijal-demokratskim poslanicima, iako na prvi pogled verovatne, izgledaju vrlo saete i nemaju istu teinu za sve okrivljene. S druge strane, nije vie bio u pitanju pojedinani imunitet, kao to je bilo sluajeva ranije za poslanike okrivljene za politike zloine i upuivane naroitoj komisiji Dume, ve kolektivna optuba protivu jedne stranke. Rad socijal-demokrata poznat je ve davno; zato se tek sada okrivljuje? Oevidno, razlozi politike prirode meali su optube iz opteg prava. Posle diskusije, Duma alje traenje Stoljipinovo svojoj komisiji koja treba da preda svoj izvetaj za dvadeset i etiri asa. Znalo se ve nekoliko dana da je rasturanje Dume ve reena stvar. injenica da Stoljipin nee da eka rezultat reenja komisije dokazuje dovoljno da njegovo traenje podizanja imuniteta je samo jedan izgovor. Sutradan, 2/15 juna, Duma se sastaje sa uverenjem da dri svoju poslednju sednicu. Na dnevnom redu je projekt zakona o lokalnom pravosuu. Jedan sat i po pre kraja sednice, leviari trae da se obustavi diskusija kako bi se mogao da odbaci budet i ukinu agrarni zakoni obnarodovani na osnovu 87 osnovnih zakona. Ona se nada da e te manifestacije, koje ne mogu imati praktinog znaaja, olakati njenu propagandu, jer rauna da iskoristi ovo rasturanje izazivanjem narodne pobune. Ali jasno je da takva taktika moe samo da diskredituje ak i princip narodnog pretstavnitva, u trenutku kad je inae u ozbiljnoj opasnosti. Centar se ne povodi za njima, i diskusija o projektima sa dnevnog reda protee se u miru do zakljuenja sednice. Izvetaj naroite komisije nije gotov, ostavljen je za sutradan. Ali ta sednica nije se odrala. Uzalud, u noi 2/15 juna, poslanici Maklakov i Struve pokuavaju da ubede Stoljipina da kolebanja komisije imaju razloga; stav vlade je reen. 3/16 juna Duma je rasturena, novi izbori zakazani za 1/14 juli i saziv tree Dume za 1/14 novembar. U isto vreme, objavljen je novi izborni statut, koji se ne moe okvalifikovati zakonom, jer je neposredno nasilje osnovnih zakona, koji stavljaju ispravke izbornog zakona na saglasnost Dume. Desniarske stranke koje inae trijumfuju, ne kriju da izjave da gledano s take gledita osnovnih zakona, to je pravi dravni udar. To je za njih dokaz vie, da nema Ustava u Rusiji: Car ga daje, car ga povlai! To je formula, koja pokazuje njihovo miljenje. Optube koje manifest od 3/16 juna iznosi, liene su osnova. Ustvari, njen veliki zloin bio
52

Policija je upala kod Ozola, u trenutku kad je kod njega bilo vie ljudi, i za vreme tog pretresa, ona je pretresla vie prisutnih ljudi, od kojih su etvorica bili poslanici.

656

je to nije htela da osudi stvar, i u isto vreme to je odbila moralnu podrku vladi. Objavljivanje novog izbornog statuta ne ostavlja nikakvu sumnju u duboke razloge i ako nepriznate njenog rasturanja. Taj statut nije mogao biti ni sastavljen ni ottampan za jednu no; on je rezultat sloge izmeu plemstva i vlade, i nije prost sluaj da je Duma rasturena ba u trenutku kada to umetniko delo izborne umetnosti, od Krianovskog, izlazi iz tampe. Zemlja se ne vara; ona shvata da je druga Duma isto i jasno rtvovana interesima plemstva. 6. TREA DUMA, ILI DUMA PLEMIA (19071912) Vladin blok i opozicija. Izborni statut od 3/16 juna 1907 izveden je iz prakse Napoleona Treeg. On doputa ministru unutranjih dela i njegovim ljudima da menjaju granice izbornih okruga i da dele glasae na grupe (proizvoae, sopstvenike i t. d.) od kojih svaka ima prava da imenuje svoje izaslanike, na pr., svetenstvo moe biti sabrano u socijalne kolegijume, a mali sopstvenici nepokretnosti podeljeni na razne kolegijume prema veliini njihovih imanja: stanovnici varoi su po istom pravilu, podeljeni na dve kurije koje biraju svaka isti broj poslanika, prva obuhvatajui velike sopstvenike, druga sve ostale birae, Broj poslanika izabranih od seljaka u svakom distriktu, broj varokih glasaa prve kurije udeen je tako da sabran sa brojem sopstvenika imanja, daje veinu nad glasaima seljacima sabranim sa gradskim glasaima iz druge kurije. U stvari, u izbornim saborima provincija (gubernija) koje biraju poslanike, broj glasaa je obrnuto proporcionalan prema broju biranih izaslanika grupa: tako, jedan poslanik dolazi na 230 velikih posednika, na 1000 bogatih graana varoi, na 15.000 graana srednjeg stalea, na 60.000 seljaka i na 125.000 radnika. Vlada ima dakle naina da utie stvarno na birae. I ona to ini mnogo vie nego politike stranke. Njena parola je: Borba protivu revolucije i svi njeni napori idu za uspehom stranaka pokornih zakonu. Jedan ugovor izmeu Stoljipina i efa stranke oktobrista, A. . Gukova, osigurava ovoj vladinoj stranci pomo desnice i nacionalista, podravanih a moe se rei i stvorenih od vlade. Ova druga Duma tako dobijena razlikuje se ogromno od prve Dume: ona ima veliki deo pripadnika vlade. Vladina veina sadri u sebi tri desniarske grupe, a i nacionaliste i oktobriste, dakle vie od 300 lanova na 442. Opozicija, koju vode kadeti smanjena je na neto vie od 100 lanova; u njoj su: na desno, progresisti sa 23 poslanika i grupa muslimana sa 8, u centru 54 kadeta i na levo, 13 radnika i 20 socijal-demokrata. Izmeu veine i opozicije, poljska frakcija, sastavljena iz poljskoga kola i grupe poljsko-litvano-belo-Rusa sa 18 poslanika, ostaje slobodna i glasa as za jedne as za druge. Veina uzima ime vladin blok. Oktobristi, koji su se reili da sprovode svoj program pacifikacije i reforme, vode prvu re. Zarobljenici stranaka koji

657

sede sa njihove desne strane, i eljni da poslue ideologiji vlade, koja je osigurala njihovu pobedu, oni se pokazuju kao vrlo ravi ustavotvorci. Veina proglaava lanove opozicije neprijateljima otadbine, optuuje ih da pripremaju propast drave i da su pod kobnim uticajem Jevreja; ona isto tako sumnja na nacionalistike grupe, na Poljake, i muslimane, kao i na druge grupe manjinskih naroda.53 Ne samo govornici sa desnice ve i oni iz centra, oktobrista, napadaju bez uvijanja celinu opozicije, a naroito kadete. Jedan velikoposednik iz Besarabije, Purikevi, i jedan inenjer iz Kurska, Markov Drugi, koji sede na klupama krajnje desnice, stekli su neugodnu slavu to su stalno ubijali ugled narodnim prestavnicima i organizovali ispade protivu efova levice; ali uvek kad su napadali opoziciju, na raun principa ustava, narodnog pretstavnitva i na raun ugleda Dume, bilo je pomou veine i gotovo uvek sa odobravanjem vladinih sfera i reakcionarne grupe oko dvora. Opozicioni poslanici bili su iskljueni iz komisija za vojsku i mornaricu, pod izgovorom da nemaju dovoljno patriotizma. U poetku, atmosfera je tako puna mrnje, napadi pogrdama na neke izmeu njih tako su jaki, naini da im se ubiju ugled tako bestidni, da je situacija tih govornika bila neobino muna. Prekidani uzvicima uvredljivim i organizovanim lupanjem po klupama desnice, oni imaju velikih tekoa da brane svoje ideje. Ipak, od tree sesije, odnosi izmeu opozicije i oktobrista popravljaju se znatno. Ovi poinju da se pokazuju snoljiviji prema svojim protivnicima meu kojima ima vrlo velikih strunjaka i parlamentaraca. Kada hoe da ostvare svoj isto tehniki program: saniranje budeta, razvijanje vojske, uvoenje izvesnih liberalnih reformi neosporne koristi, kao to je mesno pravosue i narodna prosveta, i stvaranje zemstva po srezovima, oktobristi su primorani da trae pomo od opozicije. Politika rusifikacije. Pomagana veinom Dume, vlada produava politiku ugnjetavanja narodnih manjina. Iako sumnja na sve nacionalne manjine u carstvu, prema Finskoj najjae se ispoljava njena narodna politika. Prema ugovoru od 1809 izmeu Sabora u Borgi i Aleksandra Prvog veliko vojvodstvo Finska spojena je sa Ruskim carstvom, ostavljajui joj ipak njenu nezavisnost i njen ustav. Meutim i vladi i nacionalistima bilo je nesnoljivo da na nekoliko vrsti od Petrograda postoji jedna nezavisna provincija, koja jo uiva jedan evropski ustav. Zato Stoljipin prihvata politiku general-gubernatora Bobrikova, koji je u poetku vladavine Nikole II, bio obustavio ustavni reim. Od samog poetka 1908 godine, poto je bilo nareeno od imperatora da e otsada generalgubernator i njegov pomonik biti imenovani po predlogu ruske, a ne finske vlade, on gura poslanike vladinog bloka da podnose seriju veoma otrih interpelacija protivu Finske, i u kojima naroito trai da Ruska vlada stavi sva finska reenja pod svoju kontrolu. Uredbom od 20 maja/2 juna 1908 koja se tie postupka za finske poslove u vezi sa interesima carstva, on utvruje da vlasti velikog vojvodstva ne mogu od sada upuivati nikakve predloge imperatoru bez
53

Izborni statut od 3/16 juna smanjio je broj poslanika Poljaka od 37 na 14, poslanika azijskih poseda od 44 na 15, a onih sa Kavkaza od 29 na 10.

658

prethodnog miljenja i odobrenja ministarskog saveta. Zatim ponovo uzima u rasmatranje pitanje zvano zakonodavstvo carstva, postavljeno manifestom od 3 februara 1899. Jedna meovita komisija, sastavljena od est Rusa i pet Finaca, ima za dunost da izdvoji finske poslove i zakonodavstva carstva. Predlozi ruskih lanova ove komisije primljeni su od Ministarskog saveta, i pretvoreni u zakon. Gazei finski ustav, ovaj projekt stavlja u zavisnost zakonodavstvu carstva veliki broj bitnih pitanja velikog vojvodstva, na primer obavezu da uestvuje u trokovima oznaenim kao rashodi carstva, vojnu obavezu, poloaj Rusa i prava ruskih podanika u Finskoj, primenu narodne prosvete i lokalnog krivinog zakona interesima carstva, uredbu o javnim skupovima udruenja, tampu i uvoz stranih knjiga, monetu, potu i telegraf,. carinu i t. d. Predat Dumi krajem marta 1910 godine, diskutovan na plenarnoj sednici 23 maja/5 juna, podie vatrene proteste, ne samo od opozicije, ve i od nekih lanova vladinog bloka: R. N. Miljukov, u ime kadeta, Rodiev, Luickij, eneral Babljanskij, Bulat, meu opozicionarima, baron Mejendorf iz vladine partije i roeni sestri Stoljipinov, brane finsku stvar i pravdu, smatrajui da ovaj projekt gazi u isto vreme finski ustav i osnovne zakone ruske. Ali uzalud. elei da se umili po svaku cenu vladi, koja je tvrdila ali nije mogla da dokae da je njen projekt neophodan i zakonit, veina reava, da skrati diskusiju i da ubrza glasanje. Raspra se sprovodi u takvoj ovinistikoj atmosferi, prava manjine su otvoreno pogaena da oko 120 lanova opozicije i nekoliko lanova veine reavaju da napuste salu i povlae se. Izglasan za jedan sat,54 zakon je konano primljen 31 maja/13 juna od Dume zatim od Carskoga saveta. Posle njegovog obnarodovanja 17/30 juna, vlada izglasava u obe ruske skuptine55 dva nova zakona, jedan kojim dodeljuje svim ruskim podanicima u Finskoj ista prava kao i finskim graanima, drugim uslovljava da e do nove naredbe, vojna obaveza za Finsku biti zamenjena novanom porezom, plaenom iz finske dravne blagajne ruskoj blagajni. Vlada i vladin blok sporovode podjednako nacionalnu politiku prema drugim narodnostima u carstvu, a naroito prema Poljacima i Jevrejima. Projekti zakona podneti su za stvaranje optinskih organizacija gradova na Kavkazu, u oblastima na severo-zapadu, na jugo-zapadu i u Poljskoj, koji predviaju obrazovanje naroitih izbornih kolea za ruske optinske birae i ako su ovi u vrlo velikoj manjini u vie varoi; za optinske izbore u Poljskoj oni predviaju tri kolea: poljski, ruski i jevrejski, dodeljujui najmanji broj optinskih odbornika Jevrejima i ako oni ine veinu stanovnitva poljskih gradova. Jedan drugi projekt, izdvajanje Kelma, nazvan etvrto delenje Poljske ranjava najosetljivije nacionalno oseanje Poljaka; i u tome projektu radi se na tome da se grupiu
54

Samo 187 poslanika, od 307 koji su bili u poetku sednice u sali ostalo je u klupama; i od ovih 23 glasalo je protivu predloga.
55

U novembru 1911 od strane Dume, u januaru 1912 od Carskoga saveta.

659

narodnosti koje nisu poljske, (pravoslavne) u dve gubernije, Lublina i Sedlica, i obrazuje trea gubernija Kelmeka, koja e biti odvojena od Poljske. to se tie jevrejskog pitanja, bilo je stavljeno na dnevni red od strane kongresa Saveza plemia, koji preuzima politiku upravu zemlje za vreme tree Dume. Ogorena antisemitska kampanja je otpoela u Dumi, sa oevidnim pristankom centra i vlade; govornici sa krajnje desnice, Markov Drugi, Purikevi, Zamislovskij dre bezbrojne govore protivu Jevreja, predlaui, prilikom svakog novog projekta zakona, da se iskljue iz vojske, iz zemstva, iz optinskih uprava, i da se ogranii njihovo ve inae teko primanje u kole. Politika stalea i agrarni zakoni. Istiui svoj borbeni nacionalizam, veina, koja sprovodi pokorno socijalni i politiki program kongresa Saveza plemstva, radi na zatiti plemstva, iji veliki posedi nestaju. Nije bez razloga da je narod nazvao treu Dumu Duma plemia. Kao i vlada, i veina je zahvaena idejom A. D. Pazuhina, marala plemstva u guberniji Simbirskoj i poznatog saradnika Pobjedonosceva i Katkova za vreme vladavine Aleksandra Treeg, da plemii, sluge drave, treba da ponovo postanu prvi stale Carstva. Da bi dopunili zakon od 1890, koji je osiguravao plemstvu veinu u zemstvu i stavljao upravu distrikta u ruke marala, biranih od njihovih skupova, vie zakonskih i administrativnih mera pojaavaju njihovu nadmonost u lokalnoj administraciji, i njima dodeljuje povoljnije uslove kredita u hipotekarnim bankama Ta politika stalea objanjava urbu sa kojom Duma prima mere, koje se odnose na problem seljaka, naroito primljeni zakoni za regulisanje svojine zemlje seljaka, i organizovanje line sopstvenosti seljaka. Zakon od 14/27 juna 1910, koji potvruje i pojaava ukaz od 9/22 novembra 1906, 56 i koji je sam dopunjen zakonom od 29 maja/11 juna 1911, radi na tome da zameni kolektivnu svojinu seoskih optina malim privatnim imanjima. Taj zakon treba, tako misli Stoljipin, da popravlja tu oskudicu sa zemljom, zbog koje seljak tako ljuto pati. Ne bi se mogli razumeti politiki razlozi ako se ne dovedu u vezu sa ovim naporom plemstva da brani ostatke plemiske sopstvenosti zemlje od pritiska seoskih masa. Besumnje, taj princip je ak i pravian, jer seljaka privatna sopstvenost prestavlja jedan savreniji tip agrarne eksploatacije nego stari reim agrarnih optina, koji spreava seljake da uvode u obdelavanje zemlje potrebna tehnika nova sretstva, ali nain na koji ga Stoljipin primenjuje surovo gazi pravo koje, prema zakonu od 1861, seoske optine imaju na svoju zemlju, i zbilja, i ako su bili sopstvenici i pravno i stvarno, optine mogu biti prisiljene, prema zakonu od 1910 i 1911, da ustupaju optinsku zemlju, i da dopuste stvaranje novih privatnih imanja. Otuda, u gubernijama, gde su agrarne komisije, organizovane od Ministarstva poljoprivrede, primenjivale zakon, seljaci su se podelili na dve neprijateljske grupe: seljake, privatne sopstvenike, koji koristei pravo zakona naputaju zajednicu i stvaraju nezavisna imanja na najboljim parcelama zemljita oduzetim od svojih suseda, s jedne strane; i seljake, lanove zajednica, koji
56

On se razlikuje samo u toliko to oglaava za privatna imanja seljake parcele, u selima gde nije bilo delenja zemlje, za vreme od 24 poslednje godine; a da bi spreio otuivanje zemlje sirotih od strane kuluka (bogataa), taj zakon ograuje pravo slobodne prodaje tih parcela drugom seljaku.

660

energino brane zajedniku zemlju od apetita njihovih protivnika povlaenih od strane vlade, s druge strane. Tako, zakonodavstvo Stoljipina neobino je kompliciralo agrarno pitanje. Starome antagonizmu plemia i seljaka dodaje se sad jo i novi sukob seljaka privatnih vlasnika zemlje i seljaka koji su ostali u zajednici. Za vreme revolucije 1917, ovaj sukob, stvoren od Tree Dume, bie moni faktor socijalnog pokreta na selu. Ova socijalna politika, i ako povlaujui glavni stale plemstva, ide ipak u susret glavnim potrebama zemlje, koja polazi putem irokog razvijanja industrije. Ona zapostavlja interese varoi, koje su se od vladavine Aleksandra Treeg ogromno razvile, i koje su postale veliki industrijski i intelektualni centri, koji upravljaju javnim mnjenjem, ali nisu dobili u Dumi plemia pretstavnitvo, odgovarajue njihovom znaaju. Ta politika gleda samo kako da podvrgne interese ogromnog ruskog carstva interesima jedne klase, sebine kaste koja se degenerie i proreuje i spreavajui normalno razvijanje razmene dobara zaustavlja ekonomski polet kojim je obeleen poetak XX veka. Pribliavanje oktobrista i opozicije. U Rusiji, opti interesi kao i interesi seljaka, bili su branjeni od intelektualaca demokratskih tendencija koji su se uvek zalagali za narod, i od kojih su mnogi pripadali tampi, univerzitetu, optini i zemstvu a ovi, uprkos izbornom reimu zakona od 1890, umeli su, zbilja, da sauvaju tradiciju od 1864, to jest brigu za dobro seljaka. U Dumi, oni su to pre svega kao opozicija, od kojih je vie uglednih lanova izabrano od varoi, prihvatili program socijalnih i demokratskih reformi, formulisani od prve Dume u svome odgovoru na prestonu besedu. Ali uskoro, i sam centar brine se zbog reakcionarne politike koju vlada, zarobljenog plemstva, mora da primenjuje. Od 1908 nesporazum izmeu te politike i tendencija centra jasno se ispoljava. Voa oktobrista, Gukov, stupa u borbu protivu ministra mornarice koji, kao i ministar vojske, krije se od kontrole Dume. S obzirom na ogranienje prava narodne skuptine ova borba dobija karakter napada na prerogative vladareve. Podravan od opozicije, centar prihvata da brani prava Dume to se tie vojnih i mornarikih zakona. lan 96 osnovnih zakona daje centru pravo da daje zakone izvan parlamenta po pitanjima koja se odnose na vojsku i mornaricu, ali koji ne zahtevaju nove kredite. Vlada to upotrebljava vrlo iroko, im su potrebni novi krediti, budet eneraltaba mornarice mora biti pretresen i glasan od skuptine. Duma se time koristi da pravi utede. Car odbija da potvrdi budet tako izmenjen i carskom naredbom poverava brigu Stoljipinu da ogranii odgovarajuu kompetenciju skuptine i vlade u koliko se to tie zakonodavstva vojske i mornarice. Propis o nainu otvaranja novih kredita za potrebe vojske i mornarice, objavljen 24 avgusta/6 septembra 1909 god. ograniava ve ogromna budetska prava Dume, ali ministra vojske i mornarice shvataju to na najsamovoljniji nain i koriste se da unesu nove rashode, ne stavljajui ih na

661

prethodno pretresanje skuptine. U toku jedne interpelacije u Dumi o nezakonitosti uredbe od 24 avgusta/6 septembra, govornici opozicije: Miljukov, Maklakov itd. dokazuju da ta uredba, objavljena bez pristanka Dume, izopauje osnovne zakone. Ali veina, zajedno sa oktobristima, ipak glasa za vladu i interpelacija biva odbijena sa 161 glasom protivu 100. Centar se susree takoe sa levicom da brani budetska prava Dume. Ona su neobino ograniena; znatni deo budeta, videlo se, neprikosnoven je i izmie pred svima kritikama ili izmenama od strane Dume. U prolee 1908, u toku diskusije povodom budeta, administracije eleznica, pred skuptinu je iznet predlog njene budetske komisije da se obrazuje jedna anketna komisija za eleznice. Na tvrenje poslanika Miljukova da parlament ima prava da pravi ankete, ministar finansija Kokovcev tvrdio je protivno i izgovara uvenu re: Hvala Bogu! mi nemamo parlamenta. Ove rei izazivaju estoke odgovore, ne samo od govornika iz opozicije, Miljukova, ve i pretstavnika oktobrista, grofa Uvarova. Pretsednik Dume, oktobrista Komjakov izjavljuje da su rei Kokovceva deplasirane ali mora, nekoliko dana docnije u punoj sednici da se izvini zbog toga ministru. Iste godine, jedan ukaz imperatora, bez saglasnosti Dume, produava privremene kredite ministru saobraaja i poslanik sa desnice, nacionalista grof V. Bobrinski, predlae, u znak protesta, da se smanje ti krediti za jednu rublju. Veina Dume, koja je po pitanjima mnogo vanijim i kad su u pitanju bili krediti od vie miliona, bila ne jednom poputala pred vladom, ovoga puta prihvata naklono ovaj predlog, koji, u stvari, ima vrednost samo jedne proste opomene. Za vreme dve poslednje sesije treeg saziva, naroito oktobristi i opozicija saglaavaju se dosta esto na budetskom terenu. Ali kada, kadeti iznose jedan projekt zakona za reviziju budetskih zakona koji ograniavaju do krajnosti nadlenost Dume i daju ovoj obina prava Donjega doma svih zemalja, oktobristi ne idu za njima, saglauju se sa nacionalistima i sa desnicom, i odbijaju projekt. Dranje oktobrista zabrinjuje vladu. Od prolea 1909, dok je pretsednik ministarskog saveta bio bolestan i boravio na Krimu, vladini krugovi behu pustili ideju da zamene kabinet Stoljipina jednom kombinacijom jo vie desniarskom kao i da bi pripremili dolazak jedne vlade isto reakcionarne, i napravili prevagu nad ustavnom politikom veine oktobrista, upravljane od Gukova, jedan deo oktobrista, voen od poslanika Gololobova, bio se odvojio od centra da bi priao desnici. Posle sednice od 22 februara/7 marta 1910 na kojoj Gukov odrava govor protivu vlade i obraa panju na injenicu da je alosna potreba za jednim izuzetim reimom prestala i da, u sadanjim prilikama, njegovi prijatelji i on ne vide vie razloge koji mogu da opravdaju zadravanje vaspostavljanja graanskih sloboda. Stoljipinu nije vie mogue da rauna na poslunost sredine. Iz bojazni da ne vidi da se uvrava veina levice, koja je u vie mahova povodom budeta za obnovu mirovnih sudova i organizaciju zemstva, po kantonima otvoreno ustajala protiv njega, on trai kod desnice podrku protivu centra. Pomou poslanika iz Besarabije, P. N. Krupenskog, on

662

okuplja vrsto sve pretstavnike desnice, ultra monarhiste nacionaliste i oktobriste, disidente grupe Gololobova, na broju 150. U isto vreme, u Dumi, on poinje, sa drugim ministrima, da esto napada oktobriste, koje optuuje da prave opoziciju, ne samo vladi, ve i prestolu, i desnica ih naziva Mladoturci. Gukov, koji je ipak nedavno jo davao svoju prijateljsku pomo vladi, gubi svoju popularnost u desniarskim krugovima i naroito na dvoru. Dranje vlade, a i briga za idue opte izbore, jer njihova politika nije zadovoljila glasae koji prete da ih se odreknu, gone oktobriste da naglase svoj opozicioni stav. U toku debate o uvoenju zemstva u zapadnim gubernijama, oni napadaju vladin projekt, naroito odredbe koje osiguravaju ruskom elementu ogromnu nadmonost u zemstvu. Jedan od njih podnosi predlog da se postavi poljska proporcija od 30%o u zemstvu i njegov predlog, i pored linog meanja Stoljipinovog, odbaen je sa samo 7 glasova veine. Glasanje zakona od strane Dume, u junu 1910 ne zavrava sukob. Idue godine, zbilja u martu, poto je carski savet odbacio zakon, Stoljipin ukazom carevim obustavlja rad oba doma za vreme od tri dana i prema 87 osnovnih zakona, obnaroduje odmah zakon u obliku u kome je bio izglasan od Dume. Taj samovoljni akt pribliava Dumu i carski savet u protestu protivu uvrede zakonodavnim telima, i Gukov, kome je jasno da je njegov savez rasturen sa Stoljipinom, daje ostavku na poloaj pretsednika Dume, na kome je bio od povlaenja Kromjakova. Savez vlade sa krajnjom desnicom i represalije prema univerzitetima. Oduzimajui malo po malo prerogative Parlamentu, ve inae jako skuene od osnovnih zakona, vlada postaje sve vie nepopularna, nezadovoljstvo osvaja i najskromnije domove naroda koji je podravao oktobriste. Razmimoilaenja koja ga odvajaju sve vie od centra, primoravaju Stopljina da se okrene ka desnici, i da objavi pripreme iduih optih izbora. Njegov cilj je da uspe u rasparavanju politikih snaga to bi mu omoguilo da dobije, sa desnicom i nacionalistima, bez oktobrista, potpuno pokornu veinu. Ali 5/18 septembra, on je smrtno ranjen, za vreme pozorine prestave u Kijevu, od nekoga Bogrova, revolucionara i lana Ohrane.57 Njegov naslednik Kokovcev, ne donosi nikakve znaajne promene u vladinoj politici. On nastavlja da priprema izbore etvrte Dume, naslanjajui se samo na nacionaliste i desnicu. Represalije, izvedene protivu univerziteta u Moskvi, i u nekoliko i protivu univerziteta u Petrogradu od strane novoga ministra prosvete Kasoa, imenovanog 1910, bile su najbrutalnije manifestacije vladine reakcije. Koso, veliko-posednik u Besarabiji i nekadanji profesor graanskog prava na univerzitetu u Moskvi, stavlja u penziju, u poetku 1911, rektora i podrektora toga univerziteta, Manjulova i Menzbira. Uvreeni ovom povredom autonomije univerzitetske nastave, veina profesora univerziteta izjavljuje svoju solidarnost sa svojim rektorom i podrektorom, i stavljaju do znanja da nee moi vie da zadre svoje katedre ako vlada ne pristane da
57

Ohrana (bezbednost), tajna organizacija politike policije, iji poetci penju se u vremenu terosistikih zavera protivu Aleksandra II.

663

povrati oba izabranika univerzitetskog saveta. Ministar, veoma zadovoljan u sebi, to se profesori sa levice povlae svojevoljno, odrie da promeni odluku. Moskovski univerzitet gubi tako mnogobrojne naunike i odline profesore. Kaso ih zamenjuje sa profesorima provincijskih univerziteta koji, poto su primili svoja naimenovanja iz ruku ultra-reakcionarnog ministra, postaju verni podravaoci njegove politike u pogledu na viu nastavu. Na univerzitetu u Petrogradu, protivu volje profesora od kojih je veina protivna njegovoj politici, Kaso imenuje isto tako kandidate sa desnice na vie praznih katedra. U isto vreme, da bi zamenio profesore koji su dali ostavke, on alje vie desetina mladia, koji su dobili svoje diplome, da se spremaju za profesore u inostranstvu; i ti stipendisti izabrani od ministra, esto su u opreci sa eljama univerziteta.

664

XXII. NIKOLA II (1894-1917)

(nastavak) 1. SPOLJNA POLITIKA OD 1905 DO 1914 GOD. Rat sa Japanom otkrio je ozbiljne nedostatke vojne i pomorske organizacije. Da bi se ostvarile duboke reforme koje su se nametale, bile su potrebne ogromne sume koje ni porez ni unutranji zajmovi nisu mogli dati. Vlada trai ponovo zajam od Francuske. Ipak, ona ne upotrebljava celu sumu za njen objavljeni cilj, t. j. da pouri ostvarenje vojnih reformi, ve upotrebljuje jedan deo, da se osigura sretsvima, kojima e se boriti protiv revolucije posle rasturanja prve Dume. I pored postojanja narodne skuptine, i pored poslune veine, koju njoj daje, u treoj Dumi, novi izborni zakon i njen pritisak na glasae ostaje isto da vodi slobodno, bez svake kontrole, svoju spoljnu politiku. Od 1905, naroito posle neizvedenog sporazuma u Bjerku, ta spoljna politika je odreena novom situacijom koju stvara u Evropi francusko-engleski sporazum. Francuski diplomati napreu se da priblie London i Petrograd; blagodarei tome priblienju, Rusija moe da zakljui ugovor sa Japanom, i osloboena svojih briga na Krajnjem Istoku, okree ponovo svoje poglede ka Evropi. Rusko-nemaki ugovor u Bjerkeu (24 juli 1905). Nemaka, koja se koristila Rusko-japanskim ratom da vodi protivu Francuske diplomatsku ofanzivu u Maroku, sanja da napravi kontinentalnu koaliciju protivu Engleske, ili da pokvari Francusko-ruski sporazum. Ve 30 oktobra 1904, posle dogaaja u Huli58, Viljem Drugi bio je pokuao da dokae Nikoli II da njemu preti opasnost od Engleske, i zato mu je ponudio ovaj ugovor: Njihova Velianstva imperatori svih Rusa i Nemake, da bi lokalizovali koliko je mogue Rusko-japanski rat, zakljuili su sledee lanove saveznog odbrandbenog ugovora: lan prvi. U sluaju da jedno od dva Carstva bude napadnuto od neke evropske sile, njegov saveznik branie ga svima svojim snagama, na kopnu i moru. U sluaju potrebe, oba saveznika istupie zajedniki da potsete francusku na njene obaveze u smislu odredaba francusko-rusko saveznikog ugovora. lan drugi. Visoke ugovorake sile obavezuju se da ne zakljue posebni mir ni sa jednim zajednikim neprijateljem. lan trei. Obaveza da se uzajamno pomau ostaje na snazi i u sluaju da dela jedne od visokih ugovorakih sila za vreme rata, kao na primer davanje
58

U noi 21 oktobra 1904 prolazei kroz vode Dogger Bank-a flota admirala Rodestvenskog, mislei da vidi japanske torpiljere, bila je otvorila paljbu i pogodila nekoliko engleskih ribarskih laa. Ribari su bili poubijani i ranjeni. Englesko javno mnjenje bilo se uzbudilo, i da nije bilo intervencije od strane Francuske koja je prihvatila princip anketne komisije prema Hakoj konvenciji, taj dogaaj je mogao izazvati ozbiljne dogaaje izmeu Engleske i Rusije.

665

uglja jednoj od zaraenih sila, izazovu posle zavrenog rata protest od strane neke tree sile po pitanju tako zvanog gaenja prava neutralnosti. Ako je ovaj projekt ciljao na Englesku, on je oigledno interesovao takoe i Francusku. Nikola Drugi bio je svestan toga i traio je da se izmeni i podnese Francuskoj, on je naroito traio da se i njoj saopti pre potpisivanja. Viljem Drugi, predlaui 17 novembra jedan novi tekst, bio je protivan ovom predhodnom obavetavanju; on je smatrao da bi francuska vlada saoptila od svoje strane projekt Engleskoj to bi izazvalo neizbean sukob, i da bi zato trebalo staviti je pred potpisan ugovor i naterati je da potpie. Pod tim uslovima Nikola Drugi bio je odbio da ga potpie, a Viljem Drugi bio je ostao na tome. Jula 1905, posle ruskog poraza na Krajnjem Istoku, Viljem Drugi koji je uinio nekoliko usluga Rusiji za vreme uzastopnih pregovora oko ponude za posrednika Ruzvelta, smatra da su pogodne prilike da ponovi prekinute pregovore. Dok Vite odlazi u Sjedinjene drave da bi pregovarao o miru sa Japancima, on trai sastanak sa Nikolom Drugim. Oba suverena sastaju se u Bjerku na jahti Nikole Drugog 23 i 24 jula i Viljem Drugi predaje caru ovaj trei projekt: Njihova Velianstva imperatori sviju Rusa i Nemake, da bi osigurali odranje mira u Evropi, zakljuili su sledee lanove saveznog odbrandbenog ugovora: lan prvi. U sluaju da jedno od dva Carstva bude napadnuto od neke evropske sile, njegov saveznik branie ga svima svojim snagama, na kopnu i moru. U sluaju potrebe, oba saveznika istupie zajedniki da potsete francusku na njene obaveze u smislu odredaba francusko-rusko saveznikog ugovora. lan drugi. Visoke ugovorake sile obavezuju se da ne zakljue posebni mir ni sa jednim zajednikim neprijateljem. lan trei. Obaveza da se uzajamno pomau ostaje na snazi i u sluaju da dela jedne od visokih ugovorakih sila za vreme rata, kao na primer davanje uglja jednoj od zaraenih sila, izazovu posle zavrenog rata protest od strane neke tree sile po pitanju tako zvanog gaenja prava neutralnosti. Ako je ovaj projekt ciljao na Englesku, on je oigledno interesovao takoe i Francusku. Nikola Drugi bio je svestan toga i traio je da se izmeni i podnese Francuskoj, on je naroito traio da se i njoj saopti pre potpisivanja. Viljem Drugi, predlaui 17 novembra jedan novi tekst, bio je protivan ovom predhodnom obavetavanju; on je smatrao da bi francuska vlada saoptila od svoje strane projekt Engleskoj to bi izazvalo neizbean sukob, i da bi zato trebalo staviti je pred potpisan ugovor i naterati je da potpie. Pod tim uslovima Nikola Drugi bio je odbio da ga potpie, a Viljem Drugi bio je ostao na tome. Jula 1905, posle ruskog poraza na Krajnjem Istoku, Viljem Drugi koji je uinio nekoliko usluga Rusiji za vreme uzastopnih pregovora oko ponude za posrednika Ruzvelta, smatra da su pogodne prilike da ponovi prekinute pregovore. Dok Vite odlazi u Sjedinjene drave da bi pregovarao o miru sa Japancima, on trai sastanak sa Nikolom Drugim. Oba suverena sastaju se u

666

Bjerku na jahti Nikole Drugog 23 i 24 jula i Viljem Drugi predaje caru ovaj trei projekt: Njihova Velianstva imperatori sviju Rusa i Nemake, da bi osigurali odranje mira u Evropi, zakljuili su sledee lanove saveznog odbrandbenog ugovora: lan prvi. U sluaju da jedna od dveju carevina bude na-padnuta od jedne evropske sile, njen saveznik e je pomagati u Evropi svim svojim snagama na kopnu i moru. lan drugi. : Visoke ugovorake sile obavezuje se da ne zakljue zasebni mir ni sa jednim zajednikim neprijateljem. lan trei. Ovaj ugovor stupie na snagu odmah im mir izmeu Rusije i Japana bude potpisan, i ostae na snazi do god ne bude bio odreknut jednu godinu dana ranije. lan etvrti. Imperator svih Rusa posle stupanja na snagu ovoga ugovora uinie potrebne korake da upozna Francusku sa ovim ugovorom i da je pridobije da se i ona pridrui kao saveznik. Nikola Drugi nalazi da je ovaj projekt sasvim odlian i Viljem Drugi hita da ga on odmah potpie 24 jula. Dravni sekretar irki za Nemaku, ministar mornarice admiral Biriljev za Rusiju, prema potpisuju ga. Ovo to je Biriljev potpisao na poverenje, ne dobivi i ne traivi objanjenje, ugovor je odbrandbenog saveznitva u Evropi, i ako ga i Francuska potpie, on je jedan novi kontinentalni trojni savez. Ali ovaj ugovor nije nikad stupio u dejstvo. Kad je 12 septembra Ministar spoljnih poslova Lamsdorf saznao za carevo reenje, on je objasnio svome sirotom i dragom Preuzvienom suverenu stvarno znaenje ugovora i njegove meunarodne opasnosti. Nikola Drugi pie odmah Viljemu da nee staviti ugovor u ivot poto Francuska nee da mu pristupi. U Parizu, ruska diplomacija stie uverenje da ne treba ni misliti na taj pristanak. Prema tome, 23 novembra Nikola Drugi predlae Viljemu Drugom da dodaju ugovoru jednu izjavu: S obzirom na tekoe koje smetaju prilaenju francuske vlade ugovoru odbrandbenog saveza potpisanom u Bjerkeu 24 jula 1905 god. prilaenju predvienom lanom etvrtim toga ugovora, lan prvi toga akta ne moe imati nikakvu primenu u sluaju rata sa Francuskom i da obostrane obaveze koje vezuju ovu poslednju sa Rusijom, ostaju na snazi do obrazovanja trojnog saveza. Uzalud Viljem Drugi pie caru: Mi smo jedan drugom pruili ruke i mi smo dali nae potpise pred Bogom ... Ja mislim da taj ugovor moe da stupi na snagu . .. to je potpisano, potpisano je . . ! i Bog je bio na svedok. Ali car ne poputa od svog gledita, koje je indirektni ponitaj Bjerkeskog ugovora, i ono e i ostati mrtvo slovo na hartiji. Rusko-japanski ugovor (30 juli 1907). Blagodarei naporu Ruske diplomacije, Rusija se miri sa Japanom da bi se osigurao mir na Krajnjem Istoku.

667

Posle francusko-japanske konvencije od 10 jula 1907 Rusija potpisuje sa Japanom ugovor 30 jula, koji potvruje odredbe Portsmutskog ugovora i garantuje teritorijalnu celinu obeju sila u Aziji. Rusko-engleski ugovor (31 avgusta 1907). Blagodarei naporu Francuske, prestaje neprijateljstvo izmeu Engleske i Rusije. Odriui se ekspanzivne politike u centralnoj Aziji, Rusija je umirila Englesku, sa svoje strane, zabrinuta namerama Nemake i naroito njenom akcijom na Bliskom Istoku, eli prijateljstvo sa Rusijom. 31 avgusta 1907 ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski i ambasador Velike Britanije, ser Artur Nikolson, potpisuju trojni ugovor. Prvi se odnosi na Persiju, koja je podeljena na tri zone politikog i ekonomskog uticaja: zona severno-istona ostavljena ruskom uticaju, zona junoistona uticaju engleskom, i meu-zona gde se moe sprovoditi akcija obeju drava, nazvana neutralna zona. Drugi se odnosi na Avganistan. Rusija, poputajui u vie taaka, priznaje da je ta drava u sveri engleskog uticaja; izmeu ostalog, ona se obavezuje da odrava odnose sa Emirom samo posrestvom engleske vlade. Trei je u vezi sa Tibetom. Engleska obeava da e ga evakuisati; obe drave potpisnice garantuju njegovu nezavisnost i ugovaraju da ni jedna od obeju zemalja nema u njemu prestavnika. Godinu dana docnije, poseta Kralja Edvarda Sedmog u Revalu, juna 1908, utvrdie zbliavanje englesko-rusko. Novo grupisanje, Trojni sporazum izmeu Francuske, Engleske i Rusije u toku je da se obrazuje prema trojnom savezu. Druga konferencija u Hagu (1907). Druga konferencija u Hagu poinje 15 juna 1907, na inicijativu Severnih Amerikih Sjedinjenih Drava, sa pristankom Rusije. Njoj predsedava ambasador Rusije u Parizu, Nelidov; 44 drave uestvuju. U toku njene duge sesije, koja traje do oktobra, ne moe, kao i prvi put, da ostvari elje najprosveenijih duhova evropskog javnog mnenja. Nemaka odbacuje princip obaveznog Izbornog suda; i ona je ta koja, u saglasnosti sa Rusijom, protivi se ogranienju naoruanja. Konferencija ipak, nije neplodna; ona prima razne rezolucije koje neosporno belee napredak meunarodnog prava. Balkanska kriza 19081909= Godine 1908 balkanska kriza oduzima svu panju ruske diplomacije. Baron Erental, koji upravlja austro-maarskom politikom, pripada grupi mladih koji trai smelom spoljnom politikom da odloi raspad Dvojne Monarhije. On smatra da je neophodno potrebno boriti se protiv slovenske opasnosti u unutranjosti zemlje, preteim stavom prema Srbiji i pametnim prodiranjem na Balkan. On to hoe, to je aneksija Bosne i Hercegovine iju je samo administraciju Berlinski ugovor poverio Austro-Ugarskoj, sa pravom da dri svoje garnizone u Novopazarskom sandaku. On se reava da svoju volju privede i u delo, poto se bio osigurao da Nemaka na to da i pristanak i pomo. Ovaj prekraj Berlinskog ugovora rizikuje da izazove proteste sila koje su ga

668

potpisale, naroito Rusije, ali Erental se ne plai. Pre nego to je primio portfelj ministarstva spoljnih poslova, on je bio od 1899 do 1906, ambasador u Petrogradu, gde je stekao prijateljske veze ruskih konzervativnih krugova. Bio je naroito prisan sa vanebakom59, koji ga je uveo u najuticajnije krugove prestonice. Utisci koje je imao za vreme svoga bavljenja, dali su mu uverenje da je Rusija odvie slaba da moe da se odupre ofanzivi Austro-Ugarske na Balkanu. Njegov plan da spoji, preko Bosne i Hercegovine turske eleznice sa austro-ugarskom mreom, da bi Dvojnoj Monarhiji otvorio put za Solun i Carigrad, izaziva raskid, u poetku 1908, austro-ruskog sporazuma od 1897. Rusija se pribliava Engleskoj. Prilikom vienja u Revalu, u junu 1908, Nikole Drugog i Edvarda Sedmog, oni sastavljaju novi plan za uspeniju kontrolu evropskih sila o reformi u Evropskoj Turskoj. Ali tek to se saznalo za taj plan, kad revolucija Mladoturaka primorava Sultana da obnaroduje Ustav; sile odlau taj Revalski program i opozivaju svoje inovnike iz Makedonije. Revolucija Mladoturaka reava Erentala da pouri sa aneksijom Bosne i Hercegovine. 15 septembra 1908, u zamku Buhlau, u Moravskoj, on se sastaje sa Izvoljskim. ta se stvarno dogodilo za vreme toga sastanka? Erental je tvrdio tako je bar pisao nemakom kancelaru Bilovu da je Izvoljski pristao na aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, pod uslovom da Dardanelski moreuz bude otvoren za Rusiju. Na suprot tome, za vreme beskonanih polemika, koje su nastale posle toga, Izvoljski je uvek tvrdio da nije nikada dao svoj pristanak, ali da je, formuliui svoje zahteve povodom Moreuza, zahtevao najenerginije sazivanje to pre jedne konferencije sviju sila potpisnica Berlinskog ugovora. Kako je da je, Izvoljski odlazi iz Buhlaua za Pariz umiren. Ali tri nedelje docnije, 5 oktobra, Franja Josif potpisuje dekret aneksije. Istoga dana, bugarski knez Ferdinand uzima titulu cara i proklamuje nezavisnost Bugarske. Ova dva akta izazivaju niz ozbiljnih sukoba. Vlada Mladoturaka odgovara bojkotovanjem austro-ugarskih proizvoda. Popoaj Rusije je veoma delikatan; Izvoljski zahteva saziv konferencije, to Erental, protivan svakoj meunarodnoj raspravi, odbija kategoriki. S druge strane, izjavljujui u Dumi da nije krio od bugarske vlade muan utisak proizveden u Rusiji njenim nainom rada, Izvoljski je primoran, zbog tradicionalne ruske naklonosti prema Bugarskoj, da prizna bugarsku nezavisnost, t. j. da potvrdi uspeh Austro-ugarske diplomacije, ije su veze sa novim carem oigledne. U Srbiji i Rusiji aneksija izaziva ogorene proteste: Srbi je smatraju kao zastraivanje i trae kompenzacije i garantije; rusko javno mnenje u Dumi, kao i u nezavisnoj tampi otvoreno i energino trai da Srbi budu odbranjeni od austro-ugarskih pretnji. Meutim, dva od tih sukoba se likvidiraju. S jedne strane, Erental, pomagan od Nemake, pregovara neposredno sa Turskom, kojoj vraa Sandak;
59

Tada dravnim sekretarem u ministarstvu privrede, strunjakom za finansijska pitanja.

669

koristi se finansiskom krizom koja mui novu vladu Mladoturaka, da bi dobio od nje 26 januara 1909, pomou sume od 54 miliona kruna, priznanje aneksije. S druge strane, blagodarei posredovanju Rusije, pitanje bugarske nezavisnosti je regulisano. Turci pristaju da je priznaju ako joj se plati dug, koji joj se duguje za istonu Rumeliju. Rusija joj predlae da izravna tu sumu sa otetom koju joj Turci duguju od rusko-turskog rata 18771878. 19 marta Turci pristaju, za pozajmicu 25 miliona rubalja od Rusije, da priznaju nezavisnost Bugarske. Ali na suprot tome, sukob austro-srpski postoji jo i preti da postane rusko-nemaki sukob. Rusija je prvo napustila Srbe: Meni nije jasno vae uzbuenje, izjavio je Izvoljski Srbima. Vi ne moete orujem isterati Austriju iz Bosne. A mi, Rusi, ne moemo da ratujemo sa Austrijom zbog Srbije. Ali Austro-Ugarska hoe da iskoristi svoju situaciju. 19 marta ona predaje Srbiji ultimatum: ona zahteva, ne samo da prizna aneksiju, ve i da demobilie svoju vojsku u roku od tri dana, kao i da se obavee da e promeniti kurs svoje sadanje politike prema Austro-Ugarskoj, da bi od sada ivela sa ovom kao dobri sused. Izvoljski pokuava tada da intervenie u korist Srbije. 20 marta on izjavljuje da je uvek gotov da savetuje mir Beogradu, ali trai od Nemake da i ona radi u istom smislu u Beu, i ponovo pokree pitanje meunarodne konferencije. Nemaka odgovara jednim ultimatumom Rusiji. 22 marta, nemaki ambasador u Petrogradu, grof Purtales trai od Izvoljskog da kae da ili ne prima austro-ugarsku notu i daje izrini pristanak i bez ogranienja za ukidanje lana 25 Berlinskog ugovora, t. j. lana koji se odnosi na aneksiju Bosne i Hercegovine i preti mu intervencijom Nemake u sluaju sukoba sa AustroUgarskom. Rusija je nesposobna da prkosi ratom. Ministarski savet poziva Izvoljskog da pristane. Ovaj poputa i Srbija, ostavljena od Rusije i gonjena od stranih sila, potpisuje 31 marta sve uslove poniavajueg austro-ugarskog ultimatuma. Pribliavanje rusko-italijansko (1909) i pitanje Dardanela. Zabrinuti pobedom austro-ugarskom na Balkanu, Italija je gotova da se sporazume sa Rusijom. 22 oktobra 1909, Nikola Drugi susree se sa Viktorom-Emanuelom u Italiji, u Rakonii. 24 oktobra tajni ugovor je zakljuen: da se nastoji odrati status quo na Balkanu ili, ako se ve ne moe odrati, da se primeni princip narodnosti razvijanjem balkanskih drava, iskljuujui svaku stranu vlast; pored toga, da se Italija i Rusija obavezuju da smatraju sa blagonaklonou, jedni interese Rusa u pitanju Dardanela, drugi interese Italijana u Tripolisu i na Kirenaikama. Godine 1911, za vreme italo-turskog rata, posle objavljivanja aneksije Tripolisa i Kirenaika od strane Italije, ruski ambasador u Carigradu postavlja pitanje Dardanela. 27 novembra on predaje Porti nacrt konvencije, iji glavni lan predvia da Rusija d uspenu potporu Turcima da bi odrali tadanje stanje u Dardanelima proirujui pomenutu pomo isto tako i na pograninu teritoriju, u sluaju ako ova bude bila u opasnosti od stranih oruanih snaga i da

670

Porta otvori za vreme mira kao i za vreme rata Dardanele ruskim ratnim brodovima. Turska podravana od Nemake odbacuje taj projekt; Engleska ne pokazuje nikakvu naklonost; Francuska nije sklona da pomogne akciju svoga saveznika. U tim prilikama, Rusija se odrie da nastavi pregovore sa Portom, Pregovori u Potsdamu (1910) i rusko-nemaki ugovor o Persiji (1911). Novi ruski ministar spoljnih poslova, Sazanov, koji je naroito zauzet, kako primeuje Betman-Holveg unutranjim sreivanjem Rusije, pripadnik je stiavanja u rusko-nemakim odnosima. 4 i 5 novembra 1910 Nikola Drugi Viljem Drugi imaju sastanak u Potsdamu, gde se naroito govori o Persiji. Nemaki kancelar koristi se tom prilikom da pokua da posvaa Rusiju i Englesku, izopaujui znaenje i domaaj izjava izmenjenih izmeu dva suverena. Ako nije uspeo u tome, ipak je izvesno da je sastanak u Potsdamu, uspeo u izgledu na prestanak francusko-ruskog prijateljstva, i doprineo da on, nemaki kancelar Betman-Holveg, zauzme izazivaki stav u marokanskom pitanju i da izvede dogaaj u Agadiru. Najzad, posle dugog pregovaranja, Nemaka i Rusija zakljuuju ugovor, 19 avgusta 1911, odnosei se samo na Persiju. Nemaka priznaje interese Rusije u Persiji, i izjavljuje da nema drugih osim trgovakih ciljeva u Persiji. Obavezuje se da ne trai nikakve ustupke javnih radova na severu Persije; suprotno tome, Rusija je obeala da e izgraditi prugu KanikinTeheran, u vremenu od dve godine raunajui od zavretka ogranka pruge BagdadKanikin, u protivnom Nemaka moe traiti koncesiju, i da nee ni u kome smislu spreavati graenje bagdadske pruge. Balkanski savez (1912). Na Balkanu, ruska diplomacija je zapoela aktivne pregovore iz kojih se stvara balkanski savez. Ona miri pre svega Srbiju i Bugarsku, koje su delili mnogi sporovi, i srpsko-bugarski pakt potpisan je 13 marta 1912. Obe drave se obavezuju da e pruiti potpunu vojnu pomo jedna drugoj, u sluaju da je jedna od njih napadnuta ili ako neka velika sila pokua da anektira ili vojniki okupira, ak i privremeno, neke delove balkanske teritorije koje su jo pod Turcima; oni se sporazumevaju o eventualnoj deobi Makedonije, ma da jo nisu sasvim tano odredili njihove granice, i da imaju, u sluaju neslaganja po tom pitanju, da se obrate za arbitrau imperatora Rusije. 29 maja savezni definitivni ugovor je zakljuen izmeu Bugarske i Grke, a ve poetkom godine Crna Gora se sporazumela sa Srbijom. Balkanski savez, tako konstituisan, nije samo plod napora ruske diplomacije koja trai da ostvari plan politike organizacije na Balkanu. On je plod takoe i elje balkanskih naroda da oslobode svoju brau i jednovernike, koji su jo uvek u turskom ropstvu. Ali zbog injenice da se bratski narodi po rasi nalaze jo i pod Austro-Ugarskom, taj plan velikih razmera nalazi se u velikoj opasnosti. Francuska, koju Sazanov nije obavestio o detaljima svojih pregovaranja na Balkanu, odmah jasno uvia svu opasnost. Pretsednik ministarskog saveta, R. Poenkare, izjavljuje energinim reima ruskoj vladi da ne misli da se niim obavezuje po stvari balkanskog saveza; on podvlai da se nee

671

nikako povui od Rusije u avanturu koja moe da kompromituje mir Evrope. U mesecu avgustu 1912 on odlazi u Petrograd i trai da se upozna sa svima balkanskim ugovorima; poto ih je pregledao, on ne krije svoj strah koji mu oni izazivaju.. i da se upozna sa svima balkanskim ugovorima; poto ih je: pregledao, on ne krije svoj strah koji mu oni izazivaju. Balkanski rat i sukob izmeu Rusije i centralnih sila (19121914). Prvi balkanski rat zavrava se potpunom pobedom saveznika nad Turskom; ali ugovor o miru pripremljen u toku konferencije u Londonu, u maju 1913, nije izvren. Pitanje Makedonije podie Srbe i Bugare jedne protivu drugih. U junu, Nikola Drugi upuuje jedan telegram vladarima Bugarske i Srbije, u kome ih potsea na bugarsko-srpski ugovor koji se odnosi na arbitrau imperatora Rusije: Doznajem sa bolom, pie on, da se balkanske drave pripremaju, kako mi izgleda,. na bratoubilaki rat koji e potamneti slavu zajedniki steenu... Sila koja bude prva zapoela neprijateljstvo, imae da odgovara pred sudom Slovena... Obe strane primaju u principu arbitrau cara, ali taj pristanak stvarno ostaje bez posledice. Napavi Srbe, Bugari poinju drugi Balkanski rat. Opkoljeni sa svih strana, poto se Rumunija stavlja na stranu Grka i Srba, Bugari su uskoro pobeeni i gube ne samo Makedoniju, ve prema Bukurekom ugovoru, ima da ustupe i jedan deo teritorija dobijenih Londonskim ugovorom. Prirodno, pobede balkanskih drava nad Turskom, proterivanje Turaka van poluostrva posle sukoba rata i naroito poveanje Srbije, zabrinjava AustroUgarsku. Suparnitvo rusko-austrijsko budi se. Februara 1913, Franja Josif alje fon Hoenloe-imingsfirsta u Petrograd da pokua da otkloni nove nesree, t. j. sukob austro-ruski. Jedan ugovor ipak je zakljuen: Austrija pristaje da demobilie i Rusija se obavezuje da otpusti 350.000 rezervista. Kominikei objavljeni po ovome ugovoru ne slau se; ruski tekst ima zbilja ovu reenicu, koje nema u drugome i koja ljuti Austro-Ugarsku vladu: Austro-ugarska monarhija nema osvajakih namera prema svojim susedima na Jugu. Opozicija obeju sila postoji i jasno se ispoljavaju u diskusijama koje podiu pitanja granica srpskih, rumunskih i albanskih. 15 marta 1913 nemaki kancelar Betman-Holveg, u jednome govoru, povodom odbijanja kralja Crne Gore, da se odrekne Skadra, koji evropske sile hoe da pridodaju Albaniji, poto je govorio o obnovi i pojaanju rasnih instikata, o borbi germanizma protivu slavizma, i konstatovao da se ravnotea mera u korist Slovena, otvoreno izjavljuje da pomo Nemake, koju ona ima da d Austro-Ugarskoj kao saveznik ne znai samo diplomatsko posredovanje. U aprilu Austro-Ugarska donosi konano reenje da napadne Srbiju. Ona poziva Italiju, prema ugovorima Trojnog Saveza, da uestvuje u zajednikoj akciji. Dranje Italije i Rusije odlae opti sukob. Italija nee da proliva svoju krv u ratu, koji e se u sluaju pobede, zavriti stvaranjem situacije Austriji na Balkanu, koja nije u skladu sa italijanskim interesima. Sa svoje strane, Rusija odbija da podrava kralja Nikolu od Crne Gore koji, bez obzira reenja sila, nastavlja da opsauje Skadar i u jednom kominikeu, njega direktno napada to je hteo navui Rusiju i Evropu u rat.

672

Drugi balkanski rat, koji stvara neprijateljima one, koji su do jue bili saveznici, ozbiljno kompromituje presti Rusije na Balkanu, naroito u Bugarskoj, gde rusofilske stranke, pobeene na izborima, uklonjene su sa vlasti i gde nova vlada priprema austrofilsku politiku protivu namera Srbije. Isto tako ruski uticaj u Carigradu ugasio se. Neodlunost Rusije u mnogim sporovima i njeno nedostajanje energije u odbrani interesa balkanskih naroda protivu Nemake i Austro-Ugarske, podstrekava Tursku da je vie ne uzima u obzir. Otuda, afera sa ubicom Mahmud evket-pae je ve znaajna: uhapen na jednom ruskom brodu, za vreme prolaza kroz Dardanele, on je, i ako je imao ruski paso, predan turskim vlastima od ruskoga konzula, na traenje Porte. Jo je znaajnije slanje, krajem 1913, nemake vojne misije u Carigrad i postavljanje njenoga efa, enerala Limana fon Sanders, kao komandanta prve turske armije iji je garnizon bio u samoj prestonici. Rusija protestvuje kod Nemake, a ova joj neodreeno odgovara da e voditi rauna o ruskim interesima i izmeniti karakter Limanove misije; ali ona ne ini nita. Kada, u prkos izjave velikoga vezira da nemaka misija nema nikakav politiki karakter i da komanda fon Limana nije proirena na Dardanele, ambasador ruski ier zahteva da se garantuje sadanje stanje u Dardanelima, da se prekine sa popravkom starih utvrenja i sa graenjem novih, i da se nadoknadi ruskoj trgovini za tetu koju e imati, Porta gordo odbija da odgovori. 8 januara 1914 eneral Liman daje ostavku na komandu prve armije, da bi tri dana docnije postao maral i generalni inspektor cele turske vojske. Zabrinutost Rusije raste kad krajem januara Porta kupuje dve ratne krstarice Moltke i Geben i trai da kupi i druge ratne brodove u Junoj Americi. Sve vei uticaj Nemake u Turskoj i napori Austro-ugarske koja se boji spajanja dve srpske kraljevine, Srbije i Crne Gore, gone je da se sprema za rat. U martu, jedan ruski list otkriva njeno naoruanje; iva polemika u tampi poinje izmeu ove dve zemlje. Jedan petrogradski list objavljuje anonimni lanak, koji se pridavao ministru vojske Suhomlinovu, tvrdi da ruska vojska nije samo spremna da vodi defanzivni rat, ve je sposobna i da pravi ofanzive. Mnogo komentarisan u Evropi, on je iskoriavan u Nemakoj od vojnih i konzervativnih krugova. Austro-srpski sukob i objava rata (juli-avgust 1914). Juna 1914, nadvojvoda Franc-Ferdinand, naslednik krune Austro-Ugarske, doao je na manevre u Bosnu, ije je stanovnitvo ogoreno na austrijski reim. 28 juna, on je ubijen na ulici u Sarajevu od bosanskog studenta Principa. Petnaest dana ranije Viljem Drugi i nadvojvoda bili su se sastali u Konopitu i diskutovali, izmeu drugih stvari, i o balkanskom pitanju. Posle toga razgovora, austro-ugarska vlada sastavila je jedan detaljan memorandum, u kome izlae projekt saveza sa Bugarima i Turcima, namenjen da se bori sa balkanskom politikom Rusije koja, govorilo se tu, cilja, preko Austro-Ugarske, na Nemaku. Taj memorandum nije jo bio ni odaslan kad se dogodilo ubistvo u Sarajevu, koji Austro-Ugarska reava da iskoristi da bi preistila raune sa

673

Srbijom. 5 jula, grof Hajo ga nosi u Berlin, sa linim potpisom Franje-Josifa, koji izjavljuje da, od sada, njegova vlada mora da trai naina da usami i umanji Srbiju, da nee biti mogue da se formira jedan novi savez izmeu Turske, Bugarske, Rumunije i Grke pre no to Srbija ne bude uklonjena kao politiki faktor na Balkanu. Viljem Drugi, naljuen zbog ubistva nadvojvode, ne odobrava Austro-Ugarskoj to hoe da povede samo ratnu akciju protivu Srbije, ve eli da, ako je reena, bolje to da ini odmah, dok jo Rusija, daleko od toga da bude spremna za rat, okleva da stupi u oruanu akciju. Kancelar Betman-Holveg isto tako tvrdi da bi najbolje reenje bilo neodlona akcija. Po nareenju Viljema Drugog, ambasador Nemake u Beu istie naroito injenicu da se u Berlinu oekuje da Austro-Ugarska postupi protivu Srbije i da se nee razumeti ako Austrijanci propuste priliku da Srbiji zadadu udar. Graf Hajo rezimirajui svoje utiske iz Berlina, izjavljuje: Nemaki vodei krugovi i sam car skoro nas primoravaju da preduzmemo akciju protivu Srbije. 7/19 jula Austro-Ugarski Krunski savet, pod uplivom grafa Berhtolda, ministra spoljnih poslova, i u prkos protestima maarskog ministra pretsednika grafa Tise, reava da pripremi l da opravda poetak neprijateljstva, uputivi Srbiji neprihvatljiv ultimatum. Imao je nameru, s poetka pravei se da potuje teritorijalni integritet Srbije, da njene pokrajine razdeli posle izmeu Bugarske, Grke, Rumunije i Albanije, da nametne Srbiji ispravljanje granica u korist Austro-Ugarske i da stavi pod vojnu okupaciju pokrajine koje bi joj ostale, da svrgne dinastiju, da joj nametne vojni sporazum i da je stavi pod zavisnost Austro-Ugarske. Kako su pretsednik Francuske republike Poenkare i pretsednik vlade Vivijani tada bili u gostima kod Nikole Drugog, Austro-Ugarska pod izgovorom da bi ratoborni Poenkare mogao da utie na miroljubivog Sazonova eka njihov odlazak, iji je datum njima javila nemaka ambasada, da bi uputila svoj ultimatum Srbiji. 23 jula, u 6 sati po podne, neposredno posle odlaska oklopnjae Francuska, koja odnosi Poenkarea i Vivijanija, AustroUgarska dostavlja ultimatum srpskoj vladi. I ako je istragom, koju je vodio austrijski pretstavnik, ustanovljeno da srpska vlada nije bila ni u kakvoj vezi sa atentatom u Sarajevu, neprihvatljivi ultimatum iziskuje da Srbija prekri sve svoje zakone i rtvuje svoj suverenitet da bi obezbedila na svojoj sopstvenoj teritoriji, a uz pomo Austro-Ugarskih inovnika uguivanje prevratnikog pokreta i traenje Principovih sauesnika, i da d na to odgovor u roku od 48 sati. Pred takvim zahtevima nije ostajalo vie mnogo evropskoj diplomaciji da uradi. U prkos svemu, za est stranih dana, diplomati ine sve napore da osujete posledice austro-ugarskog plana, kome Nemaka daje u celosti svoju podrku i ne poznavajui sve pojedinosti. Rusija stvarno nije spremna za rat i prema reima Viljema Drugog samo moe da okleva pribegavanju oruja. Ministar spoljnih poslova Sazonov ispoetka predlae Beu da produi rok ultimatumu; posle, on savetuje srpskoj vladi, preko srpskog poslanika u Petrogradu, da prihvati zahteve Austro-Ugarske, izuzev onoga kojim se povreuje suverenitet Srbije.

674

Postupivi po ovome savetu, srpska vlada 25 jula u 6 sati u vee predaje baronu Gizlu austro-ugarskom poslaniku u Beogradu, odgovor pun poniznosti. Ona odbija samo jedan zahtev, uestvovanje austro-ugarskih inovnika u sudskoj istrazi u Srbiji; a pored toga, ona predlae da ako Austro-Ugarska ne bi time bila zadovoljna, da se spor uputi meunarodnom sudu u Hagu. Baron Gizl, prema instrukcijama svoje vlade, jedva je proitao srpski odgovor i ve ga je oznaio kao nedovoljnog; pola sata docnije, sa celim osobljem poslanstva, naputa Beograd. 26 jula Srbija i Austro-Ugarska poinju da mobiliu. Prestolonaslednik Srbije Aleksandar trai telegramom pomo od Nikole Drugog. Reen da ubrza stvari Berhtold odbija pokuaj Rusije koja trai nain da otpone neposredne pregovore, dok nemaki kancelar odbija ponudu Engleske koja prvo trai da se sazove konferencija etiri velike sile neutralnih u srpskoj stvari: Nemake, Engleske, Francuske i Italije, a zatim da se organizuje obina konferencija etiri ambasadora ovih sila. 28 jula Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji. Ova uurbanost je time neobinija to je eneral Konrad fon Hecndorf obavestio svoju vladu da Austro-Ugarska vojska nije spremna, i ne moe preuzeti ozbiljnu ofanzivu pre 12 avgusta. Postupak Austro-Ugarske promenio je oseanja Evrope na tetu Austro-Ugarske, a naroito ini neizbenom rusku intervenciju. Odmah posle predaje austro-ugarskog ultimatuma, Sazonov je izjavio engleskom ambasadoru ser D. Bjukananu da ako Nemaka ne zadri Austro-ugarsku, Rusija nee ustuknuti pred ratnim rizikom. Sigurna u pomo Francuske, Rusija je traila od Engleske da se odmah izjasni o svom stavu da bi se osujetio svetski sukob. 27 jula Engleska je izbegla ovo pitanje, ali je bila reila da ne demobilie britansku mornaricu, koja je tek zavrila svoje manevre. 27 jula Nikola II je odgovorio prestolonasledniku Srbije da ako njegovi lini napori da se izbegne katastrofa ne uspeju, Rusija nee ostati ravnoduna prema sudbini Srbije. Na sam dan objave rata Srbiji, Betman-Holveg savetuje Bekoj vladi da objavi kako ne misli na teritorijalna zadobijanja i da e srpsku teritoriju zauzeti samo privremeno. Nepotpunost ovakve izjave, koja oigledno samo tei da oslabi utisak agresivnih austro-ugarskih mera, nije mogla da umiri Rusiju. Ona je osetila da je rat sa Austro-ugarskom neizbean i istoga dana ministarski savet, sazvan pod pretsednitvom cara, reava da mobilie etiri vojna okruga na jugu Rusije, to znai 13 armijskih korpusa od 37, sa koliko raspolae Rusija, naredba za mobilizaciju objavljena je idueg dana izjutra, 29 jula. Za 24 asa koji su sledili objavi rata, Austro-Maari pukaraju se sa Srbima. Poloaj je time pogoran. Viljem II, koji je bio otiao na krstarenje po Severnom moru, primio je po povratku u Berlin, 28 jula, telegram od ruskog cara u kome ga moli za njegovu prijateljsku pomo posle podle objave rata austrougarske svome slabom susedu. 29 jula, na zahtev Rusije ser Edvard Grej ponavlja britanski predlog da se sazove konferencija etiri nezainteresovane sile. On se nije ograniio da predloi, kao to je htela Rusija, obustavljanje vojnih operacija, on ak pristaje da Austro-Ugarska okupira jedan deo srpske teritorije,

675

dok konferencija ne doe do nekog zakljuka i bekoj vladi ne bude dato potpuno zadovoljenje. Ne samo to su svi ti predlozi bili odbaeni, nego i na traenje Austro-Ugarske, Nemaki ambasador u Petrogradu grof Purtales istoga dana se pojavljuje kod Sazonova i izjavljuje sasvim jasno: da ako Rusija ne obustavi svoju mobilizaciju, i Nemaka e sa svoje strane mobilisati. Ovaj korak potpuno je ubedio Petrograd daje sukob sa Nemakom neizbean; u jednom komunikeu, upuenom silama, Sazonov zakljuuje: Poto nam je nemogue da uinimo po elji Nemake, ne ostaje nam nita drugo, nego da ubrzamo svoje sopstveno naoruanje, s obzirom na injenicu da rat izgleda neizbean 29 jula Nikola Drugi ipak jo jedanput pokuava da sprei ono to je neizbeno. On telegrafie Viljemu Drugom: Bilo bi pravo da se Austro-srpski sukob iznese pred Haki sud Ja se uzdam u tvoju mudrost i u tvoje prijateljstvo. On je poslao ovu depeu bez znanja svoje vlade sam Sazonov tek je posle est meseci saznao za njeno postojanje, a Nemaka vlada ju je ispoetka prikrivala Nemaki car ima sada samo jednu brigu: Spreiti, kao to je rekao u svojoj depei od 28 jula svom ambasadoru u Beu, da nepopustljivost Austro-ugarske ne uzbuni protiv njega celokupno javno mnenje, i zato da manevrie da odgovornost za proirenje sukoba na stranke koje nisu bile neposredno zainteresovane, padne po svaku cenu na Rusiju, jer pod takvim okolnostima ne bi se mogao preduzeti sreni rat na tri fronta. Prema tome 30 jula Purtales je pitao Sazonova da li bi se zadovoljio obeanjem Austro-ugarske, da ona nee povrediti teritorijalni integritet Srbije. Sazonov je odgovorio da je diskusija dobila evropski karakter i da je takoe potrebno da se sauva suverenitet Srbije, pa ako Austro-Ugarska iz svog ultimatuma izbrie klauzulu koja povreuje suverinet, Rusija je spremna da prekine svoje pripreme za rat. Nemaka je odbacila ovu formulu kao neprihvatljivu za svoju saveznicu. Pored toga, istog 30 jula uz aktivnost diplomata dolazi i aktivnost eneraltabova. Ovi uvereni da je rat neizbean ure se da to pre sve potrebne mere budu preduzete: sa obe strane oni tvrde, da je protivnik prvi pribegao pre svake zvanine naredbe, predhodnim merama mobilizacije. Diplomate ne poputaju odmah. Betman-Holveg trai od Viljema Drugog da povue dekret o mobilizaciji iji je zvanini kominike objavljen u Lokal-Ancajgeru od 30 jula, ve obnarodovan; ali on je mogao samo da postigne. zvanini demanti kominikea jer su ministar vojni i ef eneraltaba odbili svaku odgovornost za sluaj odlaganja. Isto to se desilo i u Rusiji. Ve 25 jula tamo su se bavili vojnim merama, koje se imaju preduzeti protivu Austro-Ugarske, ije su jedinice ve stavljene u ratnu pripravnost. Idueg dana Savet, pod pretsednitvom carevim, reava da objavi stanje pre mobilizacije. Ali delimina mobilizacija pokazala je velike tehnike tekoe. Ona se pojavljuje ne kao mera prouena i pripremna unapred, ve kao neka vrsta improvizacije, koja moe ozbiljno da dovede u pitanje docniju optu mobilizaciju. Stoga i vojne vlasti dre da je nemogue odvojiti deliminu mobilizaciju od opte. 29 jula Nikola Drugi pristaje da izvri optu mobilizaciju, ali poto je uputio Viljemu Drugom depeu u kojoj mu

676

predlae da se pitanje iznese pred Haki sud, on menja svoju odluku, i nareuje da se mobilie samo u etiri vojna okruga, to eneraltabu ne izgleda dovoljno da se izdri rat, pa makar i protiv same Austro-Ugarske, koja je bila postala za poslednjih nekoliko godina opasna vojna sila. U dve nove depee car daje Viljemu Drugom svoju asnu re da se ruska vojska nee upustiti u neprijateljstva dok traju pregovori sa Austro-Ugarskom, a trai od njega da garantuje sa svoje strane da Nemaka mobilizacija ne znai rat i da se pregovaranja mogu nastaviti. Sazonov ini nove ustupke, on pristaje da Austrougarska okupira Beograd i da se izmena teksta Austro-Ugarskog ultimatuma stavi pred evropski sud. Ali 30 jula, u jedan sat izjutra, car je primio odgovor od Viljema Drugog koji odbacuje svu odgovornost za rat na njega, ako Rusija mobilie protivu Austro-Ugarske. U toku dana 30 jula, Ruska vlada je obavetena o nemakom oruanju i o dekretu o mobilizaciji, objavljenom u LokalAncajgeru. U dva asa po podne u toku pregovora izmeu ministra vojnog Suhomlinova, Sazonova i efa eneralaba Janukevia, enerali uporno trae da se sa delimine mobilizacije pree na optu i mole Sazonova da ubedi Nikolu Drugog da je to potrebno, Janukevi dodaje da ne bi mogao da preduzme odgovornost za posledice koje bi povuklo za sobom svako zakanjenje. Sazonov je odmah dobio audenciju u Peterhofu, i u toku jednog raporta koji traje jedan sat, od tri do etiri po podne, on je izloio caru stvarnost nemake pretnje i potrebu opte mobilizacije. Car, svestan odgovornosti kojoj se izlae, okleva, ali poputa kada mu Sazonov predoi da e Rusija da izgubi uticaj koji je stekla na Balkanu u toku svoje istorije i da e biti osuena na bedno ivotarenje, na milost i nemilost centralnih sila. Posle dugog utanja on ree Sazonovu: Imate pravo . . . Uputite efu eneraltaba moju naredbu o mobilizaciji. im je primio ovu naredbu preko telefona, Janukevi, bojei se da car ne promeni miljenje, izgovara se da mu je telefon pokvaren. 31 jula u 10 sati i 40 minuta dekret o optoj mobilizaciji je objavljen; istoga dana u 12 asova i 30 minuta Nemaka objavljuje Stanje ratne opasnosti, to odgovara optoj mobilizaciji, zatim nekoliko sati docnije ona upuuje dvostruki ultimatum: Rusiji i Francuskoj. Nemaki ultimatum predat je Sazonovu u pono. Ne uzevi na sebe nikakvu obavezu u ime Nemake, on iziskuje da u roku od 12 sati, Rusija obustavi svaku ratnu meru ne samo prema ovoj sili (Nemakoj) ve prema Austro-Ugarskoj, u nedostatku ega bila bi objavljena nemaka mobilizacija. Rusija ne odgovara. udan sluaj, u trenutku kada Nemaka alje svoj dupli ultimatum, Austro-Ugarska iznenada pristaje da obnovi prekinute pregovore. Njen cilj je oigledan: Da prebaci odgovornost za rat na Rusiju. Ali ovaj plan bi pokvaren; rat objavljuje Nemaka. 1 avgusta u 7 asova u vee graf D. Purtales pojavljuje se kod Sazonova, u krajnjem uzbuenju i predaje mu objavu rata Nemake. Austro-Ugarska, svesna da nije spremna da preuzme ofanzivu, ne uri se da sleduje primeru svog saveznika. Tek est dana docnije na navaljivanje

677

Nemake, koja je ostala usamljena, ona je takoe objavila rat Rusiji. Veliki svetski rat otpoeo je. 2. SPOLJNA POLITIKA OD 1914 DO 1917 GOD. Za vreme svetskoga rata, Rusija uestvuje u itavoj seriji kolektivnih diplomatskih koraka injenih u ime sviju saveznika. Ona vodi takoe sa raznim zemljama, bilo u zajednikom cilju bilo u sopstvenom interesu, diplomatske pregovore. Baciemo samo jedan opti pogled na kolektivne diplomatske poslove, u kojima je Rusija uestvovala, jer oni potseaju u isto vreme na glavne etape politike saveznika. Naroito emo se zadrati na vie manje usamljenoj politikoj akciji ruske vlade: na njenim vezama sa dravama: Turskom, Bugarskom, Rumunijom, Italijom, Grkom, koje su s poetka bile neutralne, a docnije su uestvovale u ratu, bilo na strani saveznika, bilo na strani Nemake; na pitanju Carigrada i Dardanela; na odnosima sa saveznicima i Rusijom; na pitanju zasebnog mira, i poljskom pitanju. Rusija odbija savez sa Turskom. Odmah u poetku rata uticaj koji je Nemaka imala u Turskoj, zahvaljujui naroitoj misiji Limana fon Sandersa, dobija karakter definitivnog protektorata Berlina nad turskom politikom. Moda je samo stajalo do Rusije pa da bude drukije. U avgustu 1914 god. stvarno ambasador Rusije u Carigradu ier, predao je ministru spoljnih poslova Sazonovu nacrt saveza koji je predloio Enver-paa: Turska je spremna da se obavee da u Trakiju baci jaku armiju protivu Austrougarske, ili protiv svake balkanske zemlje koja bi stala na njenu stranu pod uslovom da joj se dadu zapadni deo Trakije i ostrva u Jegejskom moru i da dobije savez od 510 godina sa Rusijom. Ovaj predlog ije je prihvatanje moglo da izmeni tok rata i da saveznicima otvori srene prespektive, dao je povoda izmeni mnogobrojnih telegrama izmeu ierea i Sazonova. Ambasador moli svog ministra najdirljivijim izrazima da primi ponudu Enver-pae i alje mu svakog dana sve uporne depee. Sazonov odgovara zaokoliui, savetuje da se odugovlae pregovori da bi se dobilo u vremenu i da se saeka dok stav Bugarske postane jasnim. Sa svoje strane ruski glavni eneraltab odbacuje predlog koji je uinio Enver-paa da sa kavkaske granice povue jedan deo turskih trupa, 9 i 11 korpus. ier uzalud telegrafie da treba iskoristiti ne gubei ni minut ustupke Enver-pae, Petrograd to odbija. Ambasador Rusije u Parizu, Izvoljski, u mesto da podnese francuskoj vladi turski predlog koji mu je dostavio Sazonov, ograniio se da o njemu govori u toku privatnog razgovora Deklaseu, koji tada jo nije bio ministar spoljnih poslova,60 i telegrafie Sazonovu da ga Deklase ne odobrava, a savetuje da se sav napor uputi prema rekonstrukciji balkanskog saveza.

60

Razgovor Izvoljskog sa Delkaseom desio se 17 avgusta, a imenovanje Delkasea za Ministra spoljnih poslova bilo 26 avgusta.

678

U prkos nastojanju ierea, ponuda saveza sa Turskom nije prihvaena. Uskoro se politiko stanje u Carigradu opredelilo protivu Rusije i saveznika, a 29 oktobra Turci bombarduju ruske obale. Neuspeh rusko-bugarskih pregovora. Ako je ruska vlada odbila savez sa Turskom, to je uinila u nadi da e sklopiti savez sa Bugarskom. Pregovori sa Sofijom ispoetka se ograniavaju na pokuaj da se usklade teritorijalna traenja Bugarske i Srbije, zbog kojih su se sukobili posle prvog balkanskog rata, ali srpska vlada nije bila popustljiva i Pai je uporno traio za svoju zemlju izvesne sporne teritorije, ak i kada su austrijske trupe ve bile okupirale znatan deo Srbije. Napori ruske diplomacije nisu se sukobili u Sofiji samo sa teritorijalnim traenjima Srba, nego i sa otporom cara Ferdinanda koji je ve odavno pod uticajem centralnih sila, a nemaki i austrijski uspesi nisu ba bili zgodni da ga upute na stranu Antante. Dok se Makenzen ve nalazi na Dunavu, a Pai i dalje ostaje nepristupaan, bugarski ministar pretsednik, Radoslavov, kao to jasno pokazuju uhvaene depee, odrava sa pristankom Ferdinandovim tesne veze sa Nemakom. Konano, Bugarska zakljuuje 6 septembra 1915 tajni savez sa centralnim silama. Krajem istog meseca ona pristupa optoj mobilizaciji i izjavljuje da ima nameru da vojno okupira Makedoniju. 2 oktobra Ruski poslanik dobija nalog da napusti Sofiju. Italo-ruski pregovori. Ako je prilaenje Italije Antanti tek ostvareno posle dugih pregovora izmeu Rima, Petrograda i Pariza, to je bilo stoga to se Rusija dugo opirala predloenom reenju raznih Balkanskih problema. Sazonov brani srpske interese i odluno se izjanjava protiv svakog predloga ustupaka Italiji na tetu Srbije. U aprilu 1915 Francuska je primorana da intervenie, ukazujui na opasnost kojoj se izlae zajednika stvar saveznika zbog sporosti pregovora. 26 aprila potpisan je izmeu saveznika i Italije Londonski sporazum, koji ovoj dodeljuje Dalmaciju, Valonu, protektorat Albanije, Dodekaneze; 16 maja italijansko-rusko vojni sporazum, potpisan u ruskom glavnom tabu, odreuje osnove zajednike akcije rusko-italijanske i srpske vojske protivu austro-ugarske, kojoj je Italija 23 maja objavila rat. Rumunsko-ruski pregovori. I ako je Rumunija vezana sa AustroUgarsku vojnom konvencijom koja istie 1916 godine, Rusija, koja 1913 odobrava napad Rumuna protiv Bugarske, ima jake razloge da veruje da je sebi mogla dosta lako obezbediti saradnju Bukureta. Ruski vladini krugovi, u ostalom, nisu sloni, to se tie vojne saradnje Rumunske. Sazonov, a naroito Izvoljski koji izraava miljenje saveznika, trude se da je izdejstvuju. Najvia komanda, a naroito Aleksijev, protivni su joj, drei da bi ona oslabila ruski front u Galiciji, umesto da ga pojaa. Posle svojih pobeda u Galiciji, Rusija nudi Rumunima jedan deo Bukovine, oduzete AustroMaarima; primiti ga znailo bi u stvari ui u rat. Stoga ga je Rumunija odbila. Docnije, posle ruskih neuspeha, Sazonov da bi obezbedio njenu blagonaklonu

679

neutralnost, nudi sve rumunske zemlje koje poseduje Austro-Ugarska kao i Dobrudu. Ono to je opredelilo ulazak Rumunije u rat, nije bilo samo dejstvo ruske diplomacije na raznovrsne kompenzacije koje ona trai, Rumunija potpisuje 17 avgusta 1916 godine ugovor o savezu sa Rusijom, Francuskom, Engleskom i Italijom, koji je obavezuje da stupi u rat, najkasnije 18 avgusta. Istoga dana, ona potpisuje vojnu konvenciju sa Rusijom, a 28 avgusta mobilizaciju. Stav Rusije prema Grkoj. Grka je trebala prema ugovorima da pomogne Srbima; ali uprkos Venicelosu, ona ostaje u oruanoj neutralnosti za dugo. Ruska diplomacija zauzima dosta poseban stav: prvo stoga, to su saveznici u raznim prilikama nudili Carigrad as Rusiji as Grkoj; a najzad odluujua injenica to je Kralj Grke, Konstantin, u srodstvu sa ruskom carskom porodicom. Ne samo da se ruski poslanik u Atini Demidov ne pridruuje optoj politici saveznika, ve se Nikola Drugi protivi vie no jedanput njihovoj intervenciji u unutranje stvari Grke i ostaje na stranu Konstantina. Ovo raspoloenje ruskoga dvora naroito se ispoljilo prilikom posete grkog princa Nikole u Petrogradu, jula 1916 godine; car je ak dao naredbu da se ruska tampa primora da obustavi svoje napade na Konstantina. Saveznici su morali da saekaju pad Nikole Drugog, da bi mogli energino da postupe prema Grkoj i da nametnu abdikaciju Kraljevu. Rusija i pitanje Carigrada i Moreuza. Ulazak Turske u rat opredeljuje rusku diplomaciju da ostvari, kao to to proklamuje carski ukaz, kojim se obznanjuje objava rata turskoj, istorijski zadatak Rusije na obalama Crnoga mora. Pitanje Moreuza koje se postavilo Rusiji jo u XVIII veku, a ija je politika, privredna i strateka vanost ogromna, postaje prirodno jedno od glavnih briga ruske vlade. Ali ako je za liberalne krugove kontrola Carigrada i Moreuza kao to je napisao P. N. Miljukov 1914 god. kraj a ne poetak, naprotiv vladini krugovi je smatraju kao vezanu za obiman plan teritorijalnih prisvajanja. Sazonov savetuje ruskoj glavnoj komandi da vodi vojne operacije protiv Turske sa vie energije i ak predlae da se protiv nje uputi jedan ekspedicioni pohod. Ali eneral Aleksejev odluno odbacuje ovaj predlog, istiui da Nemaki front treba da bude jedini celj ruskih armija i da bi svaka sporedna operacija samo oslabila njeno dejstvo. Sazonov tada poinje pregovore sa saveznicima da bi dobio priznanje prava Rusije na Carigrad i moreuze. U Parizu su ti predlozi ispoetka primani dosta hladno; klju je situacije u Londonu. 19 februara/4 marta 1915 godine on upuuje ambasadorima Francuske i Engleske sledei memorandum: Tok skoranjih dogaaja upuuje Njegovo Velianstvo cara Nikolu na misao da pitanje Carigrada i Moreuza treba da bude reeno konano i u skladu sa vekovnim tenjama Rusije.

680

Bilo bi nedovoljno i kratkoga veka svako reenje kojim ne bi bilo obuhvaeno u teritoriju ruskoga carstva: grad Carigrad, istona obala Bosfora, Mramornog mora i Dardanela, kao i juna Trakija, do linije Enos-Midija. Isto tako i zbog strateke potrebe trebalo bi da budu obuhvaene u granicama carstva jedan deo azijske obale, izmeu Bosfora, reke Sakarije i taaka, koje e biti tano oznaene na obali Ismidovog zaliva, kao i ostrva Mramornog mora, ostrvo Imbros i Tenedos. Specijalni interesi Francuske i Velike Britanije u gore opisanim predelima bie strogo potovani. Carska vlada nada se da e gore izloena rasmatranja biti primljena sa naklonou od obe saveznike vlade. One mogu biti sigurne da ostvarenje planova, koje bi one mogle imati u drugim delovima Otomanskog carstva ili drugde, naii e na istu naklonost kod carske vlade. Ovaj program teritorijalnih prisvajanja prihvaen je od saveznika. 8 marta 1915 godine ambasador Francuske u Petrogradu dostavlja Sazonovu memorandum, u kome se izjavljuje da Rusija moe raunati na blakonakloni stav Francuske u pitanju Carigrada i Moreuza. 12 marta ambasador Engleske predaje mu sa svoje strane sledei memorandum: U sluaju da rat bude voen do pobede, i da se elje Velike Britanije i Francuske ostvare u Otomanskom carstvu i drugde,prema reima gore spomenutog ruskog izvetaja, vlada Njegovog Velianstva bie saglasna sa onim to je bilo izloeno povodom Carigrada i Moreuza u memorandumu carske vlade, iji je tekst bio dostavljen ambasadoru Njegovog Velianstva od strane Njegove ekselencije gospodina Sazonova 19 februara/4 marta tek. godine. U isto vreme sa ovim memorandumom, u kome je izraena elja da konvencija o Carigradu ostane tajna, britanski ambasador predaje i drugi, kojim se trai za Veliku Britaniju itav niz privilegija, a naroito priznanje neutralne zone ustanovljene u Persiji ugovorom od 1907, kao engleske zone. 9/22 marta Sazonov predaje ambasadorima Francuske i Engleske novi memorandum kojim se izraava saveznicima zahvalnost za priznanje prava Rusije na Carigrad i moreuze, i prihvaaju se traenja Engleske, kao mogue ustanovljenje slobode tranzita preko Carigrada i slobodnog prolaza trgovakih laa kroz moreuze. Pitanje je reeno: prava Rusije nad Carigradom i Moreuzima konano su priznata. Ostaje da se objavi konvencija kojoj je Italija takoe pristupila. Najzad, 19 novembra/2 decembra 1916, predsednik ministarskog saveta Trepov obznanjuje je sa govornice.

681

Pitanje zasebnog mira i odnosi Rusije sa saveznicima. Odnosi saveznika sa Rusijom vezani su sa pitanjem zasebnog mira, koji opet zavisi od pitanja Carigrada i moreuza. Velike unutarnje tekoe kroz koje prolazi Rusija i nesposobnost njene vlade da rei sloene probleme, koje je postavio veliki rat, dovode njene prijatelje, kao i njene neprijatelje, da raunaju sa mogunou revolucije i zasebnog mira. Ruski reakcionari i saveznici stavljaju se u tome pogledu na dve razne take gledita. Germanofili uveravaju da e produenje rata neminovno dovesti do revolucije, te trae neodlono sklapanje zasebnog mira da bi je izbegli. Naprotiv, saveznici smatraju da bi potpisivanje zasebnog mira od strane autokratije izazvalo u Rusiji nacionalnu revoluciju, ije bi geslo bilo: Rat do kraja; s toga im izgleda korisno da objave konvenciju o Carigradu i moreuzima, da bi pobudili patriotizam ruskoga naroda. Nemaka rauna takoe da moe zasebno pregovarati sa Rusijom i u nekoliko mahova ona joj to nudi. Kao i saveznici, ona upotrebljuje kao mamac Carigrad i moreuze U martu 1915 cariina dvorska dama, knjeginja Vasiliikov, koja boravi u Austriji, upuuje prvo pismo caru da bi mu skrenula panju na oportunost zasebnog mira. U drugom pismu ona mu kae da Engleska ima nameru da anektira Carigrad, dok je Nemaka spremna da garantuje Rusiji, ako hoe da pravi zaseban mir, prikljuenje Carigrada i moreuza. U maju, posle razgovora u Berlinu sa ministrom spoljnih poslova fon Jagovom, sleduje tree pismo, najinteresantnije od sva tri, jer donosi od rei do rei razgovor knjeginje sa fon Jagovom. Engleska, rekao je ovaj, u prkos sviju svojih obeanja nee nikada dopustiti Rusiji da uzme Carigrad. U Nemakoj osea se potreba za jakom i monarhiskom Rusijom, i obe susedne i vladajue kue treba da odre stare monarhiske i prijateljske tradicije. Produenje rata smatra se kao opasnost za dinastiju. Ako se Vae Velianstvo rei da sa visine svog prestola izgovori re Mir, On e reiti sudbinu naroda celoga svemira. Ako Ono poalje poverljivu osobu, druga sigurna osoba bie poslata istovremeno odavde radi prvih pregovora. Kneginja Vasiljiikov vraa se potom u Rusiju sa pismima velikog kneza od Hesena, i knjeginje od Hesena brata i sestre cariine, ali ona biva proterana iz Petrograda i liena svoje titule dvorske dame. Meu dogaajima, koji su doveli u ruskom drutvu do uverenja da su osobe bez ovlaenja otpoinjale pregovore o miru ili da ispituju teren, treba navesti razgovore potpredsednika carske Dume, Protopopova, u tokholmu. U julu 1916 ruska parlamentarna delegacija, koja se uputila u inostranstvo i posetila francuski front, vraa se u Rusiju preko vedske. Bez znanja delegacije, njen voa Protopopov razgovara se u tokholmu sa jednim nemakim agentom Varburgom, koji ga je, kao to je Protopopov ispriao docnije, uveravao da e Rusija u sluaju zasebnog mira dobiti Carigrad i moreuze. Vest o ovom razgovoru pobuuje negodovanje u Petrogradu. Protopopov tada tvrdi da je ruski poslanik u tokholmu bio obaveten o njegovom sastanku i razgovoru sa Varburgom. On od toga diplomate dobija energini demanti sa lino uvredljivim

682

izrazima. Javno mnenje vidi u tom dogaaju probni balon puten od desniarskih krugova i kada Protopopov postaje ministar unutranjih poslova, on smatra da je njegovo naimenovanje delom u vezi sa razgovorima u tokholmu. Ministar spoljnih poslova, tjurmer, uliva jo manje poverenja o saveznicima. Njegovo postavljanje, primljeno sa naklonou od nemake tampe, kao i glasovi sve ei i sve precizniji o tajanstvenim pregovorima, uznemiruju saveznike. Stanje postaje tako zategnuto da je tjurmer primoran u svome svojstvu pretsednika vlade i ministra spoljnih poslova da uputi ruskim pretstavnicima kod saveznikih vlada 3/16 novembra 1916 sledei telegrafski cirkular. Ruska vlada ne moe vie, ve zbog same njihove upornosti, prei utke preko glasova, putenih nedavno u tampi izvesnih zemalja, o tajnim pregovorima, koji bi bili voeni izmeu Rusije i Nemake radi sklapanja zasebnog mira. Carska vlada smatra za svoju dunost da izjavi najkategorinije da su ti apsurdni glasovi samo igra neprijateljskih sila. Rusija e sauvati netaknut savez, koji je vezuje za njene hrabre saveznike, i strana je svakoj misli o zasebnom miru; ona e se boriti, rame uz rame, sa njima protiv zajednikog neprijatelja, bez i najmanjeg oklevanja i do asa konane pobede. U dokumentima ruske tajne arhive, objavljenim posle rata od strane Sovjetske vlade, ne nalazi se nita to bi ukazalo na to da je Nikola Drugi bio lino naklonjen zasebnom miru. Pitanje danas izgleda konano reeno: car je ostao veran svojim obavezama prema saveznicima. Ali ako se on pokazao nepokolebljiv, ostaje ipak tano, kao to je osetilo javno mnenje 1916 i 1917, da je tok dogaaja mogao dovesti Rusiju pod vladom tjurmera i Protopopova do sklapanja zasebnog mira. U svakom sluaju ova mogunost izgleda verodostojna u ruskom drutvu. Pored pitanja zasebnog mira, razni isto tehniki problemi, odnosei se na snabdevanje namirnicama, na finansije i t. d. utiu katkad na odnose saveznika prema Rusiji. Oko tri nedelje pre revolucije, 1917 god., sastaje se u Petrogradu meusaveznika konferencija da bi diskutovala o tekuim problemima politike Antante, a naroito o finansijskim pitanjima i grkom problemu. Neto pre nego to se svrila, engleski pretstavnik lord Milner predao je caru, 17 februara, memorandum koji obavetava cara u diskretnoj, ali i energinoj formi ,da e saveznici pomagati Rusiji dajui joj ratni materijal, ali pod uslovom da strani strunjaci paze razumnu i pravilnu upotrebu datog materijala. Isto tako, u najdiskretnijoj formi, britanski poslanik, povodom raznih postavljanja na najvie poloaje u carstvu, primeuje da u ratno doba ne bi trebalo da utiu na izbor hijerarhijske tradicije nego lina vrednost kandidata. Najzad, pohvala koja ukazuje javnim organizacijama stvorenim od saveza zemstva i gradova, posredna je kritika vladinog nehata. Rusija i poljsko pitanje. Jo od objave rata poljsko pitanje neodlono se namee ruskoj vladi. U poetku neprijateljstava ministarski savet sastavlja apel

683

poljskom narodu, koji potpisuje kasnije generalisim, veliki knez Nikola Nikolajevi. Ovaj apel obeava Poljacima budue ujedinjenje poljskog naroda, pod ruskim skiptrom: Poljaci! as je kucnuo, kada se moe ostvariti osveeni san vaih otaca i vaih predaka... Neka nestanu granice koje su delile poljski narod! Neka se ujedini pod skiptrom ruskog cara! Pod ovim skiptrom Poljska e se preporoditi slobodna u svojoj veri, svome jeziku i svojoj lokalnoj administraciji ... U prkos tom apelu, vlada ne ini nita da ostvari nade, koje bi mogao da ima poljski narod. U nekoliko mahova ministarski savet se dotie poljskog pitanja, ali uvek nailazi na otpor reakcionarnih ministara Nemajui vie poverenja u obeanja Rusije, Poljaci pokuavaju da utiu na Pariz, gde su tradicionalne simpatije prema Poljskoj duboko ukorenjene. Ruska vlada pokazuje se zbog toga vrlo uznemirena, naroito posle govora odranog od Leona Burea. Ona ni po koju cenu nee da poljsko pitanje postane meunarodni problem. Jedini Sazonov razume da e to neizbeno postati, bilo inicijativom saveznika, bilo Nemake. S toga u aprilu 1916 on predaje caru izvetaj, u kome razvija ideju da je neophodno stvoriti poljsku kraljevinu, ujedinjenu sa Rusijom. Treba stvoriti u Poljskoj politiku organizaciju, koja e Rusiji i njenom vladaru sauvati kontrolu nad sudbinom poljskog naroda, dajui u isto vreme slobodan izraz poljskom narodnom pokretu, te e, daleko od toga, da vodi produenju istoriske nesloge sa Rusijom, sluiti sreivanju unutranjeg ivota Poljske. I ako se izjasnio protiv davanja potpune nezavisnosti, Sazonov ipak smatra da je pokrajinska autonomija nedovoljna i preporuuje da se produi politika Aleksandra Treeg i Nikole Prvog koji je, ak i posle pobune od 1830, produio da vlada Poljskom prema poljskim zakonima i pomou poljske administracije, zavisne od velikog kneza namesnika u Varavi. On smatra da ne priznati meunarodnu vanost ovoga pitanja, znailo bi zatvoriti oi prema:stvarnosti; s toga on uporno nastoji da se primi projekt priloen njegovom izvetaju. lan prvi u njemu glasi ovako. Kraljevina Poljska, vezana je za rusku dravu nedeljivou prestola i jedinstvom poslova koji se tiu obe drave. to se tie unutranjih poslova, u kraljevstvu vladaju naroiti zakoni, stvoreni naroitim zakonodavstvom. Ostali lanovi predviaju postavljanje ovoga narodnog zakonodavstva od strane cara, uz pomo poljske Diete, imenovanje vice-kralja kraljevine Poljske i t. d. Ovaj plan podnet je caru, ali izvesni dvorski i graanski krugovi otpoinju protivu njega ogorenu borbu. U junu 1916 Sazonov je stavljen u penziju, njegov naslednik tjurmer izjanjava se samo za davanje oblasne autonomije Poljskoj. Ispitivanje problema je jo jednom odloeno. Najzad, vlada reava da odloi obznanu manifesta poljskoj autonomiji, do trenutka kada se ruske trupe budu vratile u Poljsku. Pitanje je konano stavljeno na stranu. Od sada inicijativa za politiko organizovanje Poljske prelazi u ruke centralnih sila, koje javnim aktom priznaju poljsku dravu. Rusija se organizuje da odgovori zvaninom notom, da ima nameru da stvori po zavretku rata, pod skiptrom ruskog vladara,

684

autonomiju Poljske, kojoj e pripasti sve poljske zemlje i koja e initi sa Rusijom jednu nedeljivu dravu. Carska vlada nije mogla da rei problem. Jedini Sazonov je razumeo hitnost problema; moe biti da njegov plan ne bi zadovoljio sve poljske tenje, ali izvesno je da je on bio jedini koji je rasmatrao pitanje kao realista. Tek posle revolucije 1917, pod reimom provizorne vlade, poljski problem bie reen na iroj osnovi. 3. ULOGA RUSIJE U SVETSKOM RATU (1914-1917) Vojne i privredne prilike u oi rata. Prelaz od delimine mobilizacije ka optoj mobilizaciji, nareen u noi 31 jula 1914, obavio se bez mnogo tekoa i skoro ne poremetivi normalni ivot naroda. Ali kad je izbio rat, snaga Rusije naeta katastrofama u Manduriji i revolucionarnim nevoljama, koje su im neposredno sledovale, nije jo dovoljno povraena. Zbog nedostatka finansijskih sretstava i dovoljne ratne industrije vojska i mornarica nisu jo mogle potpuno da se reorganizuju, ni da upotpune svoje rezerve. Mitraljezi i teka artiljerija, iju je vanost ve istakao rat 19041905, istina, bili su uneti u plan naoruanja, ali u suvie maloj koliini. Rezerve u oruju i municiji bile su daleko od toga da dostignu srazmere, koje bi nametnuo verovatni karakter buduih sukoba. Obnavljanje mornarice, toliko smanjene zbog tekih gubitaka, pretrpljenih za vreme Rusko-japanskog rata, jedva da je otpoelo. Da bi odgovorila na neprikidno naoruanje svojih zapadnih suseda, vlada je iznela u toku godina 19121913 pred Dumu projekte zakona kojim bi se poveala suvozemna i pomorska snaga. Ovi projekti, ije je ostvarenje tek otpoelo kada je naiao rat, reito pokazuje nedovoljnost ratne spreme u Rusiji. Na privrednom polju, istina, veliki napretci bili su postignuti. Ali i tu je preostalo slabih taaka, koje je rat odmah od poetka surovo razotkrio. Pre svega finansijsko stanje. I ako dosta dobro, ono je ubrzo zagroeno, skoro potpunim ukidanjem izvoza i potrebom da se u inostranstvo upute ogromne ratne porudbine. Ono se pogorava jo i zbog toga, to je Rusija propustila da zakljui unapred sa svojim saveznicima finansijske sporazume za sluaj rata. Zatim, nedovoljnost nacionalne industrije. U prkos svom neobinom naglom razvitku, ona je daleko od toga da udovolji, ak i u mirno doba, rastuim potrebama naroda. Ovaj razmak izmeu narodne proizvodnje i potreba potronje ba naroito se osea u granama industrije koje za vreme rata dobijaju kapitalnu vanost. Uz to Rusija kao u ostalom sve zaraene drave, nikako nije predvidela ni pripremila prilagoavanje privatnih preduzea potrebama narodne odbrane. Ove dve praznine objanjuju zato e ona biti tako spora u obnovi potroene municije i zato e oskudica u municiji dovesti njenu vojsku, ve u prvom periodu rata, u izvanredno opasan poloaj.

685

Najzad, nedovoljnost transportnih sretstava. eleznika mrea nije ni u kakvoj srazmeri sa ogromnim prostranstvom zemlje. S druge strane, stvorena da podmiri mirnodobske potrebe carstva, ona ne odgovara uvek stratekim ciljevima, a naroito u sluaju mobilizacije Najzad, oskudica u voznom parku. Skoro u oi rata, bilo je istina reeno da se poprave prilike eleznikog transporta u predvianju moguih vojnih komplikacija na zapadu, ali nedostatak kredita usporio je izvrenje plana. Kolski putevi jo su malobrojni: Oni postoje samo u poljskoj i u Transkavkaskoj oblasti; upotreba kamiona, ija je: uloga tako velika u modernom ratu, stoga je nemogua. Nemaka je vodila rauna o svima tim okolnostima u svojim predvianjima. Ona je dobro znala da svaka godina mira donosi njenom istonom susedu znatno poveanje snage, te bi tako stala na put njenim politikim namerama. Plan koncentracije. Rat, u koji se Rusija upustila, jeste koalicioni, savezniki rat; operacije svake drave, koja je u njemu uestvovala, ne mogu se rasmatrati odvojeno, ve samo kao funkcija opteg stanja na svima saveznikim frontovima. Prema specijalnoj vojnoj konvenciji, sklopljenoj prvi put 1892, izmeu Francuske i Rusije, ugovoreno je da u sluaju napada Nemake ili drugog lana Trojnog saveza, potpomognutog od Nemake, protiv jednog od saveznika, drugi bi njemu imao da doe u pomo i upotrebi sve svoje raspoloive snage protiv Nemake. Podrobno ispitivanje stanja dovelo je efove eneral-tabova, obe sile, u toku njihovih periodinih konferencija, do zakljuka da ima mnogo verovatnosti da e glavne snage Nemake biti u prvom redu uperene protiv Francuske, dok e sve, ili skoro sve snage Austro-Ugarske biti neizbeno okrenute protiv Rusije. U ovoj pretpostavci oni su reili da bi Rusija imala da doe u pomo Francuskoj ofanzivi na Istonu Prusku, sa dosta jakim snagama, da bi tamo zadrala pet do est nemakih divizija. Pored operacionog plana, koji je smatran kao osnovni, ruski eneral-tab je mudro predvideo i drugi za sluaj, isto tako verovati, da Nemaka baci glavne svoje snage prema Rusiji. Mobilizacija se izvrila bez prepreka i broj rezervista, koji su se odazvali pozivu, nije manji nego to ga je predvidelo ministarstvo vojno. elezniki transport takoe je obavljen u punoj saglasnosti sa operacionim planovima. Veliki knez Nikola Nikolajevi, stric Nikole Drugog, naimenovan je sa Generalisima. Kada je postalo ve jasno, prvih dana rata, da se nemake trupe koncentriu na zapadu, ruska vojska poinje da se razvija du zapadnih granica, prema prvom operacionom planu. Du granica istone Pruske razvijaju se severo-zapadne armije, t. j. 9 divizija, koje su sainjavale prvu i drugu armiju. Zadatak ovih armija bio je da stavi u povlaenje naglom ofanzivom nemaku vojsku, nagomilanu u istonoj Pruskoj, zatim, po zauzeu ovog predela, da izbije na donji tok Visle. Njihov sastav i zadatak odgovaraju potpuno takama francusko-ruske vojne konvencije.

686

etiri armije, sainjene od 16 peadijskih korpusa, treba da operiu na jugozapadnom frontu protiv Austro-Ugarske, koja moe da skoncentrie sve svoje snage protiv Rusije. One se razvijaju u pograninoj oblasti prema Galiciji; dve armije, IV i V, u granicama Ruske-Poljske, na frontu LublinKovel, dve druge III-a i VIII-ma armija u Kijevskom sektoru, u oblasti Rovna i Proskurova. One imaju za zadatak da razbiju Austro-Ugarsku vojsku i da omogue okupaciju Galicije i karpatskih prolaza, koji dominiraju maarskom ravnicom. Od poraza Austro-Ugarske Rusija oekuje velike politike posledice: s jedne strane, osloboenje malih slovenskih naroda, koji su odavno pod pritiskom dvojne monarhije, trebalo je da ratnu ideju ini popularnom u ruskom narodu; s druge strane, ulaenjem ruskih trupa na Austro-Ugarsku teritoriju treba poboljati: vojno stanje Srbije, poveati presti saveznika na Balkanu i privui u njihov tabor Italiju i Rumuniju, koji su ve bili napustili Trojni savez. ak i sa isto vojnog gledita poraz austro-ugarske vojske ima kapitalnu vanost, jer jedino ona moe dopustiti Rusima da docnije preduzmu na nemakoj teritori ofanzivu velikog zamaha koja bi im dala odluujuu pobedu nad Nemakom, voom neprijateljskog saveza. Kada ruske severozapadne trupe budu stigle do donje Visle, a Austro-Maari pobeeni od jugozapadnih armija na istonom krilu ruskog strategijskog fronta, ova ofanziva bi stvarno pruala najvie nade na uspeh. Druge dve armije su obrazovane: VI-ta sastavljena od tri korpusa koja privremeno ostaje u oblasti Finske i Petrograda, da bi zaustavila mogui napad vedske ili nemaki pohod, i VII-ma, sastavljena od nekoliko rezervnih divizija, koja e da uva obale Crnoga mora. to se tie Ruske mornarice, ona usled svoje slabosti ne moe da igra nezavisnu ulogu. U Baltikom moru, ona e se ograniiti da brani ulaz u Finski zaliv; u Crnom moru, gde je ona dosta mona u uporeenju sa susednim dravama, ona e sauvati prevlast ruske zastave. Prema tome, od 37 mirnodobskih korpusa samo 28 mogu odmah biti du zapadnih granica. Ostalih 9 ulogorenih u udaljenim predelima nemaju zadatak utvren unapred, jer im treba mesec dana da stignu do zagroenih granica. Kao i VI-ta i VIII-ma armija, koje slue kao posmatrake trupe, oni pretstavljaju neku vrstu rezerve u rukama generalisima, i njihov raspored e biti utvren samo u koliko se budu pribliili frontu i prema trenutnim potrebama. Uz 37 mirnodobskih korpusa, dolazi 35 rezervnih divizija, obrazovanih ve prvog dana mobilizacije. Veina, sastavljene u Evropskoj Rusiji, odmah su rasporeene meu armije, u daljem toku, one e uskoro sve biti sjedinjene u armijske korpuse. to se tie konjice, koje ima 31 diviziju, ona je prirodno, sem nekih izuzetaka, cela pridodana, odmah ispoetka, raznim armijama. Ruska ofanziva na Istonu Prusku (avgust-septembar 1914). Gaenje belgijske neutralnosti od strane Nemaca, koji se spremaju da upadnu sa ogromnim masama na sever i severo istok Francuske, primorava ruski eneral-

687

tab, Stavku, da pouri sa osvajanjem Istone Pruske da bi sa francuskog fronta povukao to vei broj nemakih korpusa. Zbog topografskih prilika I-va armija, dakle etiri korpusa pod zapovednitvom Renenkamfa, treba da preduzme ofanzivu sa strane srednjeg Njemena, severno od Mazurskih jezera, II-ga armija, pod zapovednitvom enerala Samsonova, treba da napadne na Narevu, obilazei jezera prema zapadu, one su imale da se spoje zapadno od linije jezera. Ofanziva donosi sa sobom, sa vojnog gledita, dosta komplikovano manevrisanje i trai veto sreenu akciju. I ako druga armija, ija pozadina nije organizovana, jo nije spremna da pree u ofanzivu, komanda severo-zapadnog fronta konano utvruje prelaz granice, od strane I-ve armije za 17 avgust, a veeg dela II-ge za 19 avgust. S obzirom na okolnosti mobilizacije i eleznikog transporta, ova intervencija ruske armije prenagljena je, ona je bila uslovljena potrebom da se doskoi sve vie uznemiravajuem stanju na francuskom frontu i voljom da se pomogne vojsci saveznika. U vee, 16 avgusta, prva armija se razvija du istono-pruskog fronta i ve idueg dana njene formacije imaju sa Nemcima u oblasti Stalupenen sukob koji se zavrava u njihovu korist. U tome trenutku ruska komanda stie ubeenje da Nemci nisu ostavili u Istonoj Pruskoj vie od etiri korpusa, pomognuta od isto toliko rezervnih formacija, landver i landturm. Ipak, raspored ovih trupa ostaje joj nepoznat; sukob kod Stalupenena doputa samo raspoznavanje nekoliko formacija I-og nemakog armijskog korpusa. Produivi svoju ofanzivu I-va ruska armija otpoinje 19 avgusta u oblasti Gumbinena ogorenu borbu, produenu idueg dana protiv tri korpusa i jedne rezervne divizije neprijatelja, koji se trude da preu u kontra-ofanzivu. U prkos svih napora nemaka vojska mora, u vee 20 avgusta, da se povue prema zapadu. Pobeda Prvog ruskog korpusa kod Gumbinena tako je odluujua da je baron fon Pritvic-Gafron, komandant VIII nemake armije, uzeo u rasmatranje, danas se to zna evakuaciju Istone Pruske i povlaenje njegovih trupa preko Visle. Da bi iskoristio stanje koje se nagovetava kao vrlo povoljno, General druge armije Samsonov, reava da svoje trupe uputi u koso prema zapadu da bi bolje zaokruio Nemce koji se povlae i da ih sprei da se bez gubitaka doepaju mostova na Visli. Ako ovaj manevar nije uspeo, bilo je to stoga to prva armija nije istovremeno sa energijom progonila neprijatelja u otstupanju. General Renenkamf odlae iz raznih razloga obnavljanje svoje ofanzive za 23 avgust; zatim, i ako ova nije naila ni na kakav otpor, on je vodi sa mnogo mlakosti i oklevanja. Ovaj gubitak vremena odluujui je za obe strane. Nemci, pobeeni i u povlaenju, mogli su da naprave izvesno otstojanje izmeu sebe i svojih pobedilaca i ponovo da dobiju time izvesnu slobodu akcije. General fon Hindenburg, koji je zamenio enerala Fon Pritvica na elu VIII armije, i njegov ef taba Ludendorf iskoristili su oduku, koja im je bila data, da bi potpuno

688

rasporedili svoje trupe. Ostavivi prema eneralu Renenkamfu, koji posle nekoliko dana neaktivnosti poinje da sporo napreduje, samo slaba odeljenja konjice, oni su nagomilali sve svoje raspoloive snage, ak i garnizone tvrava i utvrenja sa donjeg toka Visle protiv armije Samsonova. Oni su uspeli da koncentriu etiri korpusa, tri divizije i tri specijalne brigade, ne govorei o tekoj artiljeriji koja potpuno nedostaje Rusima i upuuju ih na takav nain da su se trupe Samsonova, uz to jo ratrkane, uskoro nale u veoma tekom poloaju. Od 23 do 30 avgusta serija vanih bitaka odigrava se u zoni gde druga ruska armija vodi svoju ofanzivu, u pravcu prema Alen-tajn Osterode; one dovode do zaopkoljivanja ove armije, koja gubi u umama na severu od puta iz Najdnburga za Vilemberg, oko dva i po armijska korpusa, u zarobljenicima i nestalim; da ne bi preiveo ovu katastrofu Samsonov se ubio revolverskim metkom. U toku ovih operacija Nemci su bili vie nego jedanput u kritinom stanju. Da je Renenkamf, u mesto da ostane nepomian, brzo napredovao da bi izvrio svoje spajanje sa Samsonovom armijom, oni bi, prema njihovom sopstvenom priznanju, vrlo lako mogli da iskuse sudbinu koja je snala rusku armiju. Da bi proslavili odmazdu za poraz koji su pretrpeli od ujedinjenih snaga Litvanaca, Poljaka i Rusa 1410 godine, oni su tu odluujuu bitku nazvali bitkom kod Tanenberga. Ovaj je naziv proizvoljan jer su se operacije 1914 godine odigrale daleko prema istoku od sela koje je u XV veku videlo bitku kod Tanenberga ili Grinvalda. I ako je pretrpela poraz, ruska ofanziva u Istonoj Pruskoj nije bila uzaludna. Voena sa ogromnim snagama, ona je s poetka zabrinula neprijatelja, sejala uas po celoj Nemakoj, i zbog svoga uspeha odmah u poetku rata duboko ranila samoljublje Viljema Drugog naroito kada je eneral fon Pritvic hteo da povue svoje trupe iza Visle, i primorala Nemaku komandu, da bi umirila javno mnjenje, da pripremi odmah plan vojnih operacija za osloboenje zauzetih krajeva na istoku. Ali ona je naroito doprinela da popravi situaciju saveznika na Francuskom frontu. Zbilja, da bi pojaala trupe na istonom frontu, nemaka komanda morala je povui sa zapadnog fronta dva korpusa rezerve (garda i XI-ti korpus) i osmi divizion konjice. Zbog potrebe naglog premetanja, ona uzima ta pojaanja sa svoga desnog krila, koje se naslanja na jaku razvijenu elezniku mreu.61 Tako je oslabljeno to desno krilo koje je htelo da sa severa opkoli francusko-englesku armiju i ciljalo na Pariz; i ba u trenutku kada strana opasnost preti saveznicima, ovo slabljenje neprijateljskih snaga ima ogromnu prednost. S druge strane loe vesti sa istonog fronta ine svoj demoralizatorski uticaj na stanje duhova nemakih voa, a to je inilac o kome se mora voditi rauna. Visoka vrednost saveznikih trupa i strategijski instinkt njihovih efova izvlae iz situacije svemogue koristi, ali i Rusija ima svoj udeo u pripremi za pobedu na Marni, koja ubija za svagda misao Nemaca da jednim udarcem zavre rat na zapadnom frontu.
61

U projektu je takoe prebacivanje i treeg korpusa sa levog krila ali do toga nije dolo.

689

Kada su Nemaka pojaanja stigla na istoni front i dok se delovi druge ruske armije koji su se spasli od propasti, povlae ka Narevu, eneral fon Hindenburg reava da udari na armiju Renenkamfa, koji nastavlja da osvaja, na Nemakoj teritoriji, utvrenu liniju od Kuries-Hafa do Mazurskih jezera. Veran metodama iz vremena mira nemakog glavnog taba, Hindenburg se trudi i ovoga puta da zaokrui oba krila svoga protivnika, ali bez uspeha. Renenkamf izbegava zamku koja mu se podmee i oko sredine septembra uspeva, po cenu tekih rtava, da se povue na srednji tok Njemena. Ruska ofanziva u Galiciji (avgustseptembar 1914). Na jugozapadnom frontu, Austro-Maari preduhitravaju ofanzivu svojih protivnika. Poto su postavili ispred Lavova prema istoku 34 korpusa, oni razvijaju skoro osam izmeu Visle i RamaRuska, i upadaju u RuskuPoljsku. Njihov napad, naroito kada im stie sa leve obale Visle jedan nemaki korpus landvera, pod komandom enerala fon Vojera, dovodi u vrlo teku situaciju rusku etvrtu i petu armiju, koje jo nisu sasvim ni spremne. Ovaj kritini period pada u isto vreme kada i najtea faza ruskih operacija u Istonoj Pruskoj. Ipak, blagodarei brzom dolasku pomoi, koja doputa da se formira jedna nova armija, deveta, na desnom krilu fronta, izmeu Visle i Lublina, blagodarei takoe i energinoj kontra-ofanzivi tree i osme armije, koje napadaju, dolazei s istoka, front LavovoHolic, ruska komanda uspeva da zaustavi ofanzivu Austro-Maara u pravcu severa. Za vreme te kontra-ofanzive, trea i osma armija postiu mnogobrojne uspehe, koji im dozvoljavaju da zauzmu 2 septembra Holic i 3 Lavovo, administrativni i elezniki centar Galicije. Ovi porazni uspesi, kao i pojava jednog dela ruske vojske severno od Lavova, stavljaju u opasnost desno krilo, pa ak i pozadinu austro-ugarske vojske koji su duboko ugazili u jedan deo ruske Poljske, liene dobrih saobraajnih srestava. Jo vie, severni delovi jugozapadne armije, deveta, etvrta i peta armija, poinju da pritiskuju AustroMaare, na centru i desnom krilu. I sad nastaje prava kriza na terenu neprijateljskih operacija. Severne trupe Austro-Maara treba da misle na povlaenje, i da bi titila to povlaenje, neprijateljska komanda reava da snano podupre svoju zapadnu stranu, postavljajui je na liniju od Verenice, od njenog utoka, pa na sever do Rama Ruske. Ova pozicija od ogromne vrednosti kao prirodna odbrana, koja je jo i dobro utvrena, ima da izdri pritisak tree i osme ruske armije, dok se glavni delovi Austro-Maara ne povuku s one strane Sane. 6 septembra na Verenici poinje bitka koja uzima razmere ogorene bitke i traje pet dana. Tek u zoru 12 septembra Austro-Maari, bojei se da im ne popusti njihova odbranbena linija kod RamaRuske poinju da se povlae na celome frontu do Dnjestra. Njihovo povlaenje pada u isto vreme, tano dan po dan, sa povlaenjem u Francuskoj nemakih armija ka Enu, posle bitke na Marni. Sve saveznike sile mogu da slave u isto vreme svoje prve pobede prema neprijatelju. Bacajui oruje, prenosna sredstva i ranjenike, gubei svakog dana hiljade zarobljenika, Austro-Ugarska vojska bei u neredu iza Sane i Visloke.

690

Vie od etrdeset diviziona, veinom smanjenih na bedne ostatke, grupie se na uskom prostoru izmeu gornjeg toka Visle i Karpata. Cela zapadna Galicija je u rukama Rusa, koji su na pragu Maarske i Bukovine. Ruska ofanziva u Galiciji zavrava se slavno sredinom septembra. I s jedne i s druge strane milioni ljudi bili su zaposleni u bitci i na frontu, dugom vie od 470 vrsti; za vreme od vie nego tri nedelje, ove ogromne vojske manevrisale su i tukle se bez trenutka odmora. U koliko vie tih pet jugo-zapadnih ruskih armija stupaju u Galiciju, njihov front, zbog geografskih prilika iri se sve vie i vie: na severu, on je ogranien tokom Visle, ispod Sane i na jugu, ona se naslanja na Karpate. Sve armije nisu vie potrebne da gone neprijatelja koji se povlai Visloki; samo jedna od njih, deveta, u poteri je za njim, a ostale etiri trenutno su se zadrale du Sane, oekujui da budu upotrebljene korisnije negde na drugom mestu. Bitka na Visli (septembardecembar 1914). Od druge polovine septembra izvesno zatije primeuje se na francuskom frontu. Rat se okree u rovovski rat: francuski eneralisim ofr pretstavlja situaciju, obavetavajui svoju vladu, da odsada uspesi trupa pod njegovom komandom nee se meriti desetinama kilometara, ve metrima. U takvim prilikama, nemaka komanda moe da pokua ponovo sa inicijativom operacija, upotrebljujui snage koje organizuju u unutranjosti Nemake. Da bi predupredila novu nemaku ofanzivu, francuska vlada, od polovine septembra, posreduje kod ruskog ministra spoljnih poslova, traei da ruske trupe odravaju stalnu aktivnost na levoj obali Visle, da bi tako izazvali strah kod Nemaca od eventualne ruske nove invazije na njihovu teritoriju. Prenos vojnih operacija na levu obalu Visle takoe dolazi u obzir Stavke, koja je ve od prvih dana rata, bila uoila mogunost napada na Nemaku. Ali posle Austro-Ugarskog povlaenja na Visloku, obavetenja javljaju za dolazak nemakih trupa iz Gornje lezije; oevidno, nemaka komanda se uri da osigura svoju teritoriju od eventualnog upada Rusa i eli da, u isto vreme, prui pomo Austro-Ugarskoj vojsci u nevolji. Ova obavetenja su potpuno obistinjena kad krajem septembra poinje ofanziva Austro-Nemaca izmeu Loca i ua Nede. Malo po malo doznaje se da je vodi nemaka deveta armija, novosastavljena i da ima vie od est korpusa, sa desnim krilom od ostataka prve austro-ugarske armije, sve pod komandom Hindenburga i Ludendorfa. U isto vreme javlja se za austro-ugarsku ofanzivu na desnoj obali gornje Vistule ka Seni. Operacije zahvataju ogromne razmere. Kako sektor srednjega toka Visle, ue Sane do Buga i Nareve, tako rei je potpuno otkriven, opasnost je vrlo ozbiljna za Ivangorod i Varavu, gde se nalaze svi stalni mostovi na Visli. Pored toga, gubitak Varave, politiki i administrativni centar ruske Poljske, bio bi vrlo osetljiv za Rusiju. Stavka vrlo sreno reava tu sloenu i opasnu situaciju jednim irokim pokretom rokiranja to dokazuje stvaralake osobine ruske strategije. Ona nareuje komandi jugo-

691

zapadnog fronta da uzme iz Galicije tri armije: petu, etvrtu i devetu, jaku sa 9 10 korpusa, i da je baci na sektor Visle, dok sa severo-zapadnog fronta koncentrie u pravcu Varave 7 korpusa druge armije. Taj plan predvia da 10 korpusa t. j. druga i peta armija, cele celcate, sa masom konjice kao dodatak, zauzmu sektor izmeu jedne take na severu od ua Pilice i Varave, da bi dala kontra-udar nemakom levom krilu koje se pribliava Varavi i ostaje otkriven. Pokreti trupa, koje zahteva ovaj proti-manevar veoma su oteani ruenjem privremenih mostova na Sanu, ravim putevima i nepovoljnim atmosferskim prilikama. Pored svega pokreti se vre na vreme i 25 oktobra udarne trupe II i V armije, koje su zauzele utvrene oblasti Varave, dobijaju nalog da preu u optu ofanzivu. Meutim Nemci, koje napada konjica sa reke Bzure, a ije levo krilo okruava ruska peadija, vide da je situacija veoma nepovoljna i u noi od 25 oktobra poinju da se povlae na celom frontu sektora severno od Pilice. Pod pritiskom ruske vojske, koja prelazi u ofanzivu, pokret povlaenja se malo po malo pojaava, pa zahvata i austro-ugarsku vojsku na prvim karpatskim utvrenjima. Uspeh otvara ruskoj vojsci iroke izglede. Gonjenje neprijatelja moe lako da se zavri zauzeem Poznanije i lezije, ijim bi gubitkom Nemaka izgubila pokrajinu od ogromne vojne i industrijske vanosti. I zaista, istog dana kada poinje povlaenje nemakih trupa, ruska vojska dobija nalog da pree u estoku ofanzivu na frontu LodPiotrkovOpoznoOpatovSandomierc, i da nastavi da napreduje svojim desnim krilom. Nemci veoma veto i brzo za sobom kvare sve saobraajne veze; tako ometaju rusko gonjenje i tako dobijaju u vremenu, uspevaju da osvoje svoje teritorije. Pa ipak, lezija ostaje izloena ruskom napadu: oko 10 novembra ruski front se ve prua od Unejove na Vartu do ua Nide na jugu i dalje du Dunajeka. Tada se jasno oseaju posledice nejednakih saobraajnih mrea. Rusi imaju na levoj obali Visle samo jednu veoma slabu mreu, to oteava i najmanju regrupaciju trupa. Nasuprot tome, Nemci na povratku, ponovo mogu da se slue dvema jakim vezama i opkoljavaju dvostrukim ogradama celu rusku pograninu oblast. Nemaka komanda na istonom frontu, koju, od poetka novembra, pretstavlja Hindenburg i njegov nerazdvojni drug, Ludendorf, ef glavnog taba, iskoriava ovu prednost; u oblasti izmeu Visle i Varte, komanda brzo koncentrie oko est pukova, kao i mnogobrojnu konjicu, koje prebacuje na desno rusko krilo i namerava da ga opkoli. Ovaj usov trupa pod komandom generala fon Makenzena, komandanta IX armije, napreduje do Loa. Sa desne obale Visle im uskoro stiu pojaanja i oni prisiljavaju neprijatelja, koji je ve dosta napredovao, na hitno povlaenje. 22 i 23 novembra jedna i po armija i dve divizije nemake konjice jedva izbegnu u oblasti Brzezina; pod cenu ogromnih rtava i nadoveanskih napora, uspevaju preostali, najvie 8.000 ljudi, prema obavetenjima iz nemakih izvora, da prokre sebi put i da se spasu naglim povlaenjem.

692

Ofanziva kod Loa zavrena je optim povlaenjem IX nemake armije. Zbog tog neuspeha reava se nemaka komanda da sa zapadnog fronta preuzme etiri nove armije, II i XIII aktivne, III i XXIV rezervne i pet divizija konjice II, IV, V, VI i IX i da ih uputi na rusku Poljsku. Ovo preuzimanje spreava nastavljanje ofanzive, koja se, u toku druge polovine oktobra i u poetku novembra, vodila na francuskom frontu, na Izeru i Ipru, u pravcu Kale-a, baze engleske vojske. S druge strane, gubici, koje su ove trupe podnele u toku etiri meseca gotovo neprekidane ofanzive, nestaica oruja i municije, naroito puaka i metaka, pribliavanje zime i naroito teak vojni poloaj prisiljavaju Stavku da izvri reviziju plana predvienih operacija i da im smanje broj. Tako ruska vojska zauzima polovinom decembra poloaje, koji su prethodno utvreni na rezi Bzuri, Ravki i Nidi i poinje da se tamo utvruje. Neuspeh turske ofanzive na Kavkazu (oktobra 1914januara 1915). Ulazak Turske u rat komplikuje vojnu situaciju Rusije. Turska flota pojaana od jakih i brzih nemakih krstarica Gebena i Breslau, 29 oktobra napada razne take na obali Crnog Mora. Neposredno zatim, III turska vojska, koja je sastavljena od tri najbolje otomanske armije sa Enver paom na elu, iji je savetnik Bronsar fon elendorf, ef glavnog taba, napada na Transkavkaz. Njena se ofanziva bedno zavrava. Prvih dana januara, 1915 potpuno je potuena pod Ardahanom i Sarikamihom i mora da se povlai pred gonjenjem ruskih trupa. Hladnoa, veliki sneg i planinski predeli oblasti gde se ona povlai, potpuno je dezorganizuju. Put, kojim se ponovo vraa pokriven je smrznutim ljudskim i ivotinjskim leevima, kao i municijom, topovima i naputenim kolima. Rusima ona ostavlja mnogobrojne zarobljenike, meu kojima je i jedan komandant armije i tri komandanta divizije sa njihovim glavnim tabovima. Ovaj potpuni poraz najboljih turskih trupa osigurava Kavkaz od novih napada za celo vreme trajanja rata. Nemaka ofanziva u Istonoj Pruskoj (februara 1915). Istona Pruska stalno ugroava desno krilo ruskog fronta, jer, sluei se svojom odlinom eleznikom mreom, Nemci mogu u svakom asu da preduzmu ofanzivu ka srednjem Njemenu, Bobru ili Narevu, pa da zatim opkole bok ili ak zadnje delove ruske vojske, koja je ostala na levoj obali Visle. Zbog toga Stavka, poetkom 1915, misli da je ponovo okupira. Ona na nju baca novu vojsku, koja uspeva da zauzme jedan deo i da se utvrdi na reci Angerapu i du istonih puteva u predelu jezera Mazurije. Njen plan se na prvom mestu sastoji u tome da izmeu Pultuska i Ostrolenka koncentrie naroitu XII armiju, koja je sastavljena od 10 divizija i da njome napadne na front SoldauOrtelburg, a pokazuje da ima tu dobru stranu to dozvoljava da se ofanziva pone sa snagama, koje su tada na raspoloenju. Ona, ipak, ne namerava da taj plan privede u delo pre druge polovine februara, t. j. pre nego primi pojaanja u ljudima i u municiji.

693

Na nesreu pripreme za ovu ofanzivu nisu mogle da ostanu tajne, pa nemaka komanda odluuje da ih preduhitri, krajem januara. Ona se odrie svake ozbiljnije operacije na zapadnom frontu, da bi u Istonu Prusku uputila etiri nove armije, od kojih su XXXVIII, XXXIX i XL bile obrazovane za vreme zime u unutranjosti carstva, a etvrta, XXI povuena je sa francuskog fronta. Ove trupe su spremne za borbu prvih dana februara, a ve 7-og poinje njihova ofanziva na dva krila X ruske armije. I pored godinjeg doba i nepovoljnog vremena napad je snano voen i Rusi su prisiljeni da preu srednji tok Njemena i Borg; u povlaenju opkoljena je u umama Avgustova XX ruska armija, a posle ogorenog otpora i velikih gubitaka, dobar deo armije je zarobljen. Napredovanje Rusa u Karpatima (decembra 1914maja 1915). Za vreme prvih est meseci, 1915, austriski front je pozornica dogaaja, koji e biti od presudnog uticaja po daljnji tok rata: poto su u Karpatima izvrili izvesna napredovanja, Rusi moraju da se povlae i da evakuiu Galiciju i rusku Poljsku. Ve od kraja 1914, poto su Austro-Nemci napustili srednji tok Visle i Sana, austro-ugarske trupe napreduju ka Karpatima. General Ivanov, zapovednik jugo-zapadne vojske, smatra da nije dovoljno ostati u defanzivnom stavu, ve da je potrebno preduzeti ofanzivu da se sprei reformisanje neprijateljske vojske. ta vie, on misli da je najbolje zaposesti Madarsku, odvojiti je na taj nain od Austrije i prisiliti na potpisivanje zasebnog mira. Sa svoje strane, general Konrad fon Hecendorf, ef austro-ugarskog generaltaba, svestan ozbiljnosti situacije, odluuje da sa srpskog fronta povue svoje najbolje trupe i da ih uputi ka Karpatima. Sem toga, Nemci obrazuju u oblasti Munckaa (danas Mukaevo) naroitu junu vojsku. Namera Austro-Nemaca je da, napadom na front od brda Dukla do brda Vikova, oslobode austrisku tvravu Pemisl, koju opseda XI ruska armija i da ugroze saobraajne veze Rusa sa Lvovom. Tako, i pored zimskog doba, Karpati postaju pozornica mnogobrojnih ogorenih borbi, koje obema stranama nanose velike gubitke. Gotovo sasvim bez municije i bez artiljerije iznemogli ruski vojnici prelaze preko stena i trude se da stignu do breuljaka, koje treba da osvoje. Pri ovom tekom podvigu njihovi se redovi znatno proreuju. 22 marta Pemisl, sa svojim garnizonom od preko 120.000 ljudi i 900 komada artiljerije, mora da se preda. Opsada je trajala skoro est meseci; nedostatak opsadne artiljerije, kao i krajnja nestaica municije bila je uzrok da nije bre osvojena. Njen pad oslobaa XI rusku armiju i omoguava jugo-zapadnoj vojsci ire operacije. Ba iz politikih razloga zapovedniki se namee potreba da se osovina ruskih napora pomeri ka Karpatima. Dardanelska ekspedicija, koju preduzimaju saveznici, stavlja sebi u zadatak da Tursku istisne iz borbe i da rei pitanje moreuza i Konstantinopolja, koji je za Rusiju od ivotne vanosti. Kako geografski uslovi i slabost njene flote na Crnom Moru, koja nema hrabrosti pred bosforskim utvrenjima, prisiljavaju Rusiju da ne uestvuje u ovoj ekspediciji, njene trupe se do iznemoglosti trude, da pripreme krajnji poraz austro-ugarske

694

vojske, koji bi podigao ugled Antante na Balkanu i doveo do saveza i uestvovanja sa Rumunijom i Italijom. Ma da je, posle veoma tekih pregovora, izmeu Italije i Antante 26 aprila 1915, potpisan osnovni sporazum, do stvarnog uestvovanja novog saveznika dolazi, na alost, tek mesec dana docnije. to se Rumunije tie ona i dalje ostaje u oekivanju. Krajem aprila ruskim trupama polazi za rukom da preu preko vrhova Karpata i da se smeste po prostranim junim padinama. Austro-Nemaka ofanziva i rusko povlaenje u Galiciji i u ruskoj Poljskoj (majaseptembra 1915). Austro-Maari se u Karpatima odravaju jedino zahvaljujui pomoi nemakih trupa, koje su u ugroenim sektorima pomeane sa njihovim. Meutim, to je samo privremena pomo; da se spase dvojna monarhija, potrebno je pribei energinijim merama i iz osnova izmeniti situaciju. Zbog toga Nemci potpuno preinaavaju svoje stare planove. Na zapadu zauzimaju odbranbeni stav, da bi sve snage skoncentrisali na istonom frontu i prenose ak i svoj glavni stan u malu varoicu Ples u Gornjoj leziji. Otsada oni sa zapadnog fronta crpu snage, koje su im potrebne za razvijanje ofanzive na istoku. Poinju sa povlaenjem 9 najboljih divizija, meu kojima je pruska garda. Sa austro-ugarskim trupama, koje su na poloajima na Dunajeku grupiu oni 16 do 17 divizija peaka, pravih udarnih trupa, snabdevenih dobrim orujem i dobrom municijom, kao i artiljerijom velikog kalibra. Austro-nemaka ofanziva poinje 1 maja 1915, probojem ruskog fronta, na sektoru izmeu gornje Visle i podnoja Karpata, u klancu Gorlice. Ne samo da je potisnuto desno krilo jugo-zapadne ruske vojske, ve su ugroeni i zadnji delovi njihovih jedinica, koji su prodrli daleko u Karpate, pa ak i zauzeli jedan deo junih padina glavnog planinskog lanca. Mali broj eleznica i njihov slab transportni kapacitet ne dozvoljavaju Rusima da preu u protivnapad, ve ih prisiljavaju na potpuno povlaenje. Oko polovine maja njihove trupe u Galiciji ponovo prelaze San, ali ne mogu da se odre pred nadiranjem sveih nemakih snaga. Pemisl i Lavov padaju u ruke neprijatelja, 3 i 22 juna. Svuda, na severu i na istoku, povlae se jugo-zapadne vojske ka ruskim granicama. U isto vreme kada razvijaju ofanzivu u Galiciji, Nemci su veoma aktivni na severo-zapadnom frontu. Oni do krajnjih granica iskoriavaju preimustva, koja im donosi posedovanje Istone Pruske. Najpre, krajem aprila, poinju sa ofanzivom prema Tilzitu i Memelu, na desnoj obali Njemena, preko avli u pravcu Rige, Dvinska i Vilne; zatim, sredinom jula, njihov se napad proiruje na front u Narevu u oblasti NeogeorgijevskLoma. Razvoj ovog napada sa kojim uporedo ide jak pritisak protiv Kelma i Vladimir-Volinskija u Galiciji, izlae rusku vojsku, koja dri levu obalu Visle, opasnosti da joj budu slomljena oba krila. Stoga glavni komandant general Ivanov poinje da, u sporazumu sa Stavkom, oslobaa trupe iz poljskog depa. U noi od 5 avgusta, rusi evakuiu Varavu i poinju da se povlae ka Istoku, odbijajui neprijateljske napade i postepeno upuujui jedan deo svojih trupa ka

695

Vilnu, Dvinsku i Rigi, gde poinje da se obrazuje novi, severni front. Pored svega, oni tek krajem avgusta uspevaju da zaustave neprijateljsku ofanzivu na liniji, koja prolazi preko Rige, Dvinska, ua reke Strip i sputa se du Dnjestra do rumunske granice. Zbog tog povlaenja oni gube sva svoja zapadna utvrenja. Mnoga su uostalom, bila na vreme evakuisana, jer je ratno iskustvo dokazalo: da svojim sredstvima utvrenja ne mogu da zaustave ofanzive velikih masa vojske, niti da se odupru vatri njihove artiljerije. U etiri letnja meseca, koliko je trajalo njihovo povlaenje u Galiciji i u ruskoj Poljskoj, Rusi su, bez oruja i bez municije, sami imali da podnose pritisak ujedinjenih neprijateljskih snaga. Francusko-engleske trupe su, istina, pokuale, juna meseca, da nemake trupe udalje sa ruskog fronta ali slaba preduzimljivost i nezadovoljavajui rezultati nisu mogli da preduhitre udar, koji su Nemci pripremili na Istoku. 7 jula, general ofr saziva u antiji-u ratni savet saveznika, koji: treba da proui mogunosti pomoi iscrpljenoj Rusiji. Poto je izloio sve to je Rusija uinila za optu stvar, on podvlai potrebu jedne saveznike ofanzive. Ta operacija, meutim, trai dugu pripremu, tako da je francusko-engleska vojska spremna da otpone sa ofanzivom u Artoa i ampanji, tek kada situacija na istonom frontu poinje da se stabilizuje. to se tie Italije, njene se operacije protiv Austro-Ugarske ograniavaju na Isonzo i okolinu, pa, prema tome, ne mogu iz osnova da izmene situaciju na glavnom frontu, t. j. u Galiciji. AustroNemci, dakle, i dalje imaju slobodne ruke da koncentriu svu panju i sve glavne snage na ruski front, i nemaju potrebe da ih za odbranu podeljuju po ostalim frontovima: francuskom, italijanskom, srpskom i Dardanelima. Prema slubenim podacima, uspeli su da septembra 1915, grupiu protiv Rusije 127 divizija peadije i 24 divizije konjice, umesto 50 divizija peadije i 13 divizija konjice, koliko su imali u poetku rata. Borei se na tako jakom frontu, Rusija je u najveoj meri doprinela uspehu saveznika. Njene su trupe skretanjem neprijateljske panje sa ostalih frontova osigurale saveznicima gotovo jednogodinji odmor, posle tekih napora prvog ratnog perioda, odmor koji e oni dobro da iskoriste i da se pripreme za upornu borbu, koja e im kasnije doneti krajnju pobedu. Preuzimanje vrhovne vlasti od Nikole II i gubitak Vilna (septembra 1915). Pred tekim poloajem ruske vojske, koja mora da se povlai u unutranjost zemlje i da neprijatelju prepusti 20 gubernija evropske Rusije reava se da sam car uzme u ruke vrhovnu komandu pomorskih i zemaljskih snaga. 5 septembra car dolazi u Stavku, koja je ba preneta iz Baranovia u Mohilev i istoga dana privodi u delo svoju nameru. Stari generalisim, veliki vojvoda Nikola Nikolajevi, imenovan je za vice-kralja i za komandanta naroite vojske u Kavkazu sa titulom generalisima. U isto vreme, s njim i njegovi najblii saradnici naputaju Stavku i Nikola II imenuje Aleksejeva za efa svog glavnog taba. Carevu odluku da se stavi na elo vojske ne odobrava ni: veina ministara, ni Duma, ni narod. Svi se slau u tome da je nezgodno da ef drave napusti prestonicu i da uzme odgovornost za budue vojne operacije. Careva odluka

696

kritikuje se tim pre to ima svega dve-tri nedelje do poetka jeseni, kada su putovi neupotrebljivi, a svakog asa moe da se oekuje nemaka ofanziva. I zaista ve 1214 septembra, Nemci vre jak pritisak na Vilno i Dvinsk. Da bi odvojili vojsku sa severnog fronta, koji se definitivno obrazovao pod generalom Ruskijem, od vojske sa zapadnog fronta, kojom komanduje general Evert, Nemci bacaju napred svoju konjicu, iji pojedini odredi stiu do oblasti Borisov. Glavne eleznike veze, koje vezuju dve severne prestonice su na taj nain privremeno preseene. Ruske trupe vre ogromne napore da sastave probijeni front: u tome uspevaju tek krajem septembra. Pored svega, izgubljena je oblast Vilna, koja je tako vana po svojim eleznikim vezama. Na celom frontu od Dvinska do Pruska, Rusi moraju da se zadovolje privremenim poloajima, koje se trude da utvrde. Od tog vremena poinje na ruskom frontu rovovski rat. Stavka misli da ga iskoristi i da potpuno obnovi svoje trupe, koje su, posle te teke godine borbe, potpuno iscrpljene. Meutim, dogaaji joj to ne dozvoljavaju. Oni je prisiljavaju na nove ofanzive koje treba da pomognu saveznicima, pre nego to je mogla da sakupi snage i sretstva koja su potrebna da bi uspela. Ruska ofanziva kod Trembovle (decembra 1915). U jesen, 1915, Austro-Ugarska vojska, uz pomo Bugara, koji prilaze centralnim silama, nanosi srpskoj vojsci ozbiljan poraz. Svi su putevi preseeni i ona mora da otstupa ka moru, kroz planine i vanredno nepovoljne klimatske prilike. Da joj olaka otstupnicu, VII ruska armija, naroito obrazovana u tom cilju napada, krajem decembra, na krajnje levo krilo jugo-zapadnog fronta u oblasti Trembovla. U ovoj ofanzivi gubi Rusija 50.000 ljudi. Ruske ofanzive od 1916 na severnom i jugo-zapadnom frontu. 31 decembra 1915, sastaje se u antiji-u nova saveznika konferencija, koja ima za cilj organizovanje ue saradnje meu saveznicima za sledeu godinu. Konferencija predvia za leto, 1916, zajedniku francusko-englesku ofanzivu na Somi i postavlja u zadatak Rusima da oni u cilju zavaravanja, 15 dana ranije ponu sa ofanzivom. Meutim, Nemci preduhitre svoje protivnike. Ve od 26 februara oni na Verdenu prebacuju ogromne vojne snage, pred kojim se razvija neuvena i estoka borba, koja odnosi sve snage, kojima oni mogu da raspolau na zapadnom frontu. Da spree Nemce u njihovim namerama, Rusi 18 marta izvre masovnu ofanzivu u predele jezera Uaroa, na mestu gde se dodiruju severni i zapadni front. Na taj nain oni zaustavljaju sve nemake rezerve na istonom frontu i uspevaju time da, od 2230 marta, zaustaviv neprijateljske napade na Verden. Svoju ofanzivu provode pod uasnim uslovima, na teritorijama koje su topljenjem snega i porast reka pretvorili u blatne movare, u blatu i krvi, kako kau sami Nemci. Njihovi veoma teki gubici broje 100.000 ljudi. U meuvremenu, Stavka se sprema za letnju ofanzivu, koja je odluena na konferenciji u antiji-u. Ona se reila da ceo svoj napor prenese na zapadni front,

697

a da na drugim frontovima, severnom i jugo-zapadnom, izvodi samo male operacije. Ona, prema tome, deli teku artiljeriju i municiju, koje jo uvek ima u ogranienoj koliini. Meutim, okreti italijanske vojske varaju sva predvianja. General Kadorna, koji se sa glavnom snagom svojih trupa i dalje dri na Isanzi, napadnut je oko polovine maja od strane Austro-Maara. Poto su se sakupili u Trentinu, Austro-Maari se naglo pojavljuju izmeu Brenta i Adie i stavljaju Italijane u veoma teak poloaj. Dok u velikoj urbi pregrupie trupe, general Kadorna je prisiljen da trai od Stavke hitnu pomo. Rusija moe da mu pomogne jedino ako odstrani Austro-Ugarsku vojsku. U tom cilju mora da prenese vojsku na jugo-zapadni front, koji je najblii talijanskom frontu i da to pre izvri ofanzivu. Tako je Stavka prisiljena da napusti ranije pripremljene operacije i da izvri potpuno nepripremljen napad. U tim nepovoljnim prilikama poinje slavna ofanziva Brusilova, komandanta rigo-istonih armija. Poela je 1 juna, a produila se do prvih dana septembra du cele linije izmeu Pripjata i Dnjestra ili na duini od 375 vrsta. U poetku ofanziva uspeva da probije neprijateljski front u irini od 2875 vrsta. Meutim, front se ne predaje potpuno, jer ubrzo dobija pojaanja, koja su povuena sa francuskog, italijanskog i engleskog, pa ak i novog makedonskog fronta. Vie od 30 divizija pojaanja, od kojih najmanje 24 dolaze sa francuskoengleskog fronta, a 7 sa italijanskog, baeno je na Brusilova. Najbolje meu njima upuene su na oblast Kovela, ije zauzimanje dozvoljava Austro-Nemcima da zaustave rusku ofanzivu. Ma da nije mogla da d odlune rezultate, ofanziva Brusilova bila je od ozbiljnog znaaja po optu situaciju. Ona je u osetnoj meri poboljala poloaj italijanske vojske, omoguila francusko-englesku ofanzivu na Somi i reila Rumuniju da prie antanti. Krajem avgusta i Rumunija ulazi u rat. Na nesreu, ona veoma neobazrivo puta da njene trupe napreduju u Transilvaniji, pa tako izlae svoje desno krilo i zadnje odrede ujedinjenim snagama neprijatelja. Rusija mora da pouri u pomo. Njene trupe moraju da prodru na rumunsku teritoriju i da prikupe ostatke rumunske vojske. Novi i teki zadatak namee joj obrazovanje specijalnog rumunskog fronta. Kako Rumuni mogu da dadu svega 6 divizija peadije, a jednu konjice, koje zauzimaju sektor od jedva 33 vrste, ona mora da brani sav ostali front, koji se protee na 469 vrsta na jugu i do Crnog mora. Oko meseca januara 1917, Rusija mora tamo da prevede trideset est divizija peadije i est konjice, to znai etvrtinu celokupne svoje snage. Zbog toga je situacija na istonom frontu mnogo pogorana i ruske vojske gube svaku mogunost za slobodnu akciju. Vojne operacije na Kavkazu i u Persiji (1916). Na kavkaskom frontu Rusi odnose u toku 1916, niz vanijih pobeda. 16 februara, posle petodnevnog opsedanja, osvajaju utvrenje Erzerum; tursku tvravu. Dva meseca kasnije, 19 aprila, zauzimaju Trebizondu, to njihovoj vojsci dozvoljava da se snabde sa svim to joj je potrebno i da nastavi sa napredovanjem.

698

Njihove vojne operacije u ovom novom ratnom pozoritu, u Persiji, jo su mnogo uspenije. Krajem maja, mali odred kozaka dospeva ak do glavnog stana Engleza, koji poto su poli od Persijskog zaliva, napreduju uz Tigar. Ukratko, krajem 1916, ruske trupe zauzimaju Erzendan, Mouh, Bitliz, u Turskoj na strani Azije i Amadan u Persiji; Komanda kavkaske vojske od sada misli samo da brani osvojeno zemljite. Zamorenost vojske i zemlje krajem 1916. Ako se napravi bilans rezultata koje je antanta postigla 1916 utvruje se da Centralne sile imaju sve manje izgleda u pobedu. Sama injenica, da krajem godine, Nemaka eljno oekuje kraj neprijateljstava i zakljuenje mira najbolji nam je dokaz. Meutim ovi povoljni rezultati se ukazuju samo onome koji ume da zahvati celokupnu situaciju. Mase ih nikako ne vide; one poznaju samo teki ivot u rovovima, uzaludnost svakog pokuaja da se pree mrea od bodljikave ice i potoci prolivene krvi. U Rusiji je broj ljudi pozvanih pod zastavu prevaziao 13 miliona, broj ubijenih 2 miliona, a broj osakaenih nije manji od etiri, ako ne i etiri i po miliona. Okviri mnogobrojnih jedinica obnavljani su po pet pa i est puta. Ma da svi elementi stanovnitva koje je procenjeno na 170 miliona, nikada ne mogu da budu pozvani pod zastavu, ovakav vojniki napor u zemlji, koja je u mirno vreme regrutovala svega polovinu svojih obveznika dostie krajnje granice. S druge strane iz nedostatka radne snage produktivnost s polja opada. Sem toga potekoe u saobraaju sa inostranstvom i nedovoljnost domae industrije dovode postepeno do industrijske krize i strahovite dezorganizacije saobraaja. Cene robe se naglo penju i stanovnitvo trpi od svake mogue oskudice. Iz tih razloga nezadovoljstvo stanovnitva prema vladi neprestano raste, jer su pod njenom vlau uslovi ivota postali tako teki, a ona sama, u ostalom, odavno vie ne uliva poverenje. Nemaka Komanda veoma veto iskoriava optu zamorenost kao i ogorenje protiv vlasti koja se uvek protivi hitnim reformama. U toku leta komanda organizuje propagandu, koja ide za tim da kod ruskog vojnika pokoleba volju za nastavljanjem rata, kao i moralnu disciplinu. Poslednje Ruske ofanzive 1917. Svesni deo ruske vojske prihvata revoluciju, koja 1917, marta meseca, obara caristiki reim, kao novi faktor pobede. Privremena vlada je istog miljenja; Rusija mora novom ofanzivom da dokae da sa saveznicima eli da nastavi rat do krajnje pobede. Organizacija ove ofanzive nailazi na ogromne potekoe: S jedne strane vojnike zahvata nagla obeshrabrenost i slabi vojnu disciplinu; s druge strane, unutranja politika situacija oduzima privremenoj vladi svaku snagu i potrebni autoritet. Pa ipak, zahvaljujui naporima ministra rata, A. T. Kerenskog i ruske vojske, dolazi na jugo-zapadnom frontu do velikog napada na Austro-Maare. Napad poinje (od jula i razvija se na obema obalama Dnjestra 62) Elektrizovane
62

Poznat u Rusiji pod imenom ofanziva od 18 juna (stari kalendar)

699

trupe, koje predvode hrabri oficiri, koji rtvuju svoj ivot, uspevaju da potisnu neprijatelja, uzimaju nekoliko hiljada zarobljenika i u naletu dolaze do reke Lomnice, poto su zauzeli varoi Hali i Kali. Ali ve posle prve opasnosti vraaju se ka granici isto onako brzo kako su napredovale, tako zanos stanovnitva pada. Pokuaj ofanziva na drugim frontovima daju jo rezultate. Jedan nemaki napad, poetkom septembra, u oblastima Rige, i Fridrihtata, prouzrokuje povlaenje XII-te armije, koja obrazuje desno rusko krilo na liniji Verden i preputa neprijatelju donji tok Dvine. U oktobru, Nemci uspevaju, da bez mnogo potekoa zauzmu ostrva Ezel i Dago, koja su im neophodno potrebna za odbranu oblasti oko Rige. Kasniji vojni dogaaji na ruskom frontu od veoma su malog interesa. Neograniena propaganda pristalica mira, koju potpomae boljevika vlada, a koja se u masama besno iri, dovodi do potpune dezorganizacije ruske vojske, koja je iscrpljena dugim ratnim potekoama. 3 marta 1918 godine, izmeu etiri poslanika boljevike vlade: Sokolnikova, ierina, Petrovskog i Karakana potpisan je mir. U ovo vreme, 80 divizija centralnih sila, od kojih je preko polovine nemakih, dre istoni front u Evropi. Ovaj front se prua, u sredini, od Narve do Ore, na levom krilu. Nemake trupe zauzimaju Finsku, na desnom krilu, Austro-Nemake snage se utvruju na celoj teritoriji Ukrajine, do Rostova i Crnog Mora; Turske trupe, koje su prele u ofanzivu zauzimaju Transkavkaz. Svesni elementi ruske vojske nisu uzeli nikakvog uea u transakcijama Brest-Litovskog mira, pa ih nisu ni priznali. Kada su vojni strunjaci konsultovani u pogledu nemakih predloga za mir, oni su izjavili da su ti predlozi neprihvatljivi; oni su, sem toga, kategoriki odbili da potpiu bilo koji dokumenat, koji se odnosi na prekidanje neprijateljstava. Kad je boljeviki kongres ratifikovao ugovor o miru, morali su najaktivniji elementi ruske vojske da se sklone po zemljama kojima se Rusija granii, i da tamo nastave borbu za svoju otadbinu.

700

XXIII. NIKOLA II (1894-1917)

(nastavak) 1. ETVRTA DUMA I NAGOVETAJ REVOLUCIJE (1912-1917) Izbori za etvrtu Dumu. Vlada Kokovceva, koja je bila izgubila veru u oktobriste, odlazi na izbore u sporazumu sa nacionalistima i sa krajnjom desnicom. Ona je reena da se koristi svim prisilnim sredstvima koje joj prua zakon od 3/16 juna 1907 godine, a naroito ugledom to ga uiva svetenstvo. Poto joj je izborni zakon davao pravo da podeli sve birae na grupe obrazovane prema drutvenom staleu, vlada je reila da svetenstvo obrazuje zasebnu grupu i da Sveti Sinod i episkopi po svojim eparhijama vre pritisak na svetenike birae. Svi svetenici bez izuzetka dobivaju nareenje da uzmu uee u predizbornoj agitaciji i da glasaju prilikom svih izbornih radnji, a to e rei prilikom odreivanja biraa i poslanika, za vladine kandidate. I pored protesta petrogradskog mitropolita Antonija, Crkva je na taj nain gurnuta u politiku. Svetenici, od kojih je znatan broj izabran za birae drugog stepena i provernim izbornim skuptinama, obrazuju prilino veliki deo pokrajinskih izbornih kolegija, te u izvesnim sluajevima odluuju o konanom izboru poslanika. Pri svem tom, vlada ne postizava eljene rezultate, prvo stoga to birai, razgnevljeni bezobzirnim pritiskom vlasti, glasaju esto za kandidate opozicije, a zatim stoga to svetenici naimenovani za birae ostaju usamljeni u pokrajinskim izbornim kolegijama i ne uspevaju da veliki broj svetenika bude izabran za poslanike. Izbori ne donose odlunu pobedu nijednoj od triju grupa, desnice, centra i levice, koje su u njima uestvovale. Oni ak znae poraz za centar: oktobristi, lieni vladine potpore a tako isto i jednog dela glasova zemljoposednikih delegata ije su simpatije prema opoziciji porasle za vreme tree Dume, gube 50 poslanika u korist kandidata levice i desnice, i dobijaju samo 98 mandata. Ali vlada nije uspela da bude izabrana jedna nacionalna i reakcionarna veina sposobna da je podrava. Stranke u Dumi i nastavljanje reakcionarne politike. Sastav etvrte Dume sasvim je razliit nego to je bio u treoj: sada je centar slab, a oba krila snana; vladine stranke, koje nemaju apsolutnu veinu, broje 185 a opozicija skoro 150 poslanika, dok nasuprot njima oktobristi imaju samo 98 poslanika. Ipak, i pored svoje brojne slabosti, oktobristi zadravaju i u etvrtoj Dumi isti onaj uticaj koji su vrili i u treoj, jer se bez njih nije mogla da stvori nikakva veina. Kao gospodari situacije, oni manevriu veto izmeu desnice i levice; as se udruuju sa desnicom da bi potpomogli vladu, a as glasaju zajedno sa levicom, na primer u poetku zasedanja, kada su uspeli da se izglasa ovaj ustavni predlog: Zakonodavni rad moe se vriti normalno samo ako vlada i zakonodavne ustanove budu iskreno saraivale na ostvarenju naela iznesenih u

701

carskom proglasu od 17/30 oktobra 1905 godine i na ustanovljavanju stroge zakonitosti. Dva prva zasedanja protiu u atmosferi zabrinutosti zbog meunarodne situacije i u unutranjoj reakciji. U pogledu spoljne politike, iako je pobeda balkanskih drava nad Turskom znaila diplomatski uspeh za Rusiju, koja je uloila toliko truda da stvori Balkanski savez, raskidanje ovoga saveza i rat koji je otuda potekao bili su za nju pravi poraz. Njeno kolebanje za vreme ove krize, kad se nije umeala vojnom silom, dolazilo je otuda to nije bila spremna da izdri jedan evropski rat. Vojne reforme zapoete pod uticajem Dume daleko su od toga da budu zavrene; metode ministarstva vojnog, koje su kritikovali ne samo opozicija ve i oktobristiki centar tree Dume, nisu se mnogo izmenile; i sam ministar vojni, general Suhomlinov, koji uiva osobitu naklonost carevu, nije na visini svojih odgovornosti, i o njemu se mnogo raspravlja. U unutranjim poslovima, vlada nastavlja svoju reakcionarnu politiku. Car se rastaje od Kokovceva 31 januara/13 februara 1914 godine i umesto njega postavlja za pretsednika vlade Goremikina. Ovo naimenovanje daje novo jemstvo desnici i znai pojaavanje reakcije. Ubrzo pokuaji da se ogranie prava Dume samovoljnim tumaenjima zakona postaju sve ei, i iri se glas da vlada namerava da pretvori zakonodavna tela, jednim novim dravnim udarom, u proste savetodavne skuptine. U isti mah ministarstvo unutranjih poslova, povereno Nikoli Maklakovu, poinje strahovito da kinji javnost i koi rad mesnih samoupravnih ustanova. Rat i sveti savez vladinih stranaka u 1914. Iako usamljene grupe militaristike stranke koja okruava ministra vojnog gledaju povoljno na mogunost oruanog sukoba sa Nemakom, ipak vlada, Duma i rusko javno miljenje ele da se odri mir. I ma da su mnogi predznaci nagovetavali rat jo dosta pre 1 avgusta 1914 godine, on je iznenadio i javnost i dravnu vlast. Narod ga smatra kao odbranbeni rat, i celokupna tampa, bez obzira na miljenje, preklinje stranke da se okupe oko vlade i da zaborave politike razmirice, pa da naine zajedniki front prema neprijatelju. Sutradan po objavi rata od strane Nemake, car objavljuje jedan proglas u kome izraava elju da u ovoj uasnoj godini iskuenja unutranje raspre budu zaboravljene, da se uvrsti veza izmeu cara i njegovoga naroda i da itava Rusija odbije drski nasrtaj neprijatelja. Politike stranke i izvesne drutvene organizacije pridruuju se ovome pozivu da se zaborave unutranje razmirice. U jednom proglasu koji je objavljen istoga dana kad i carev, sredini odbor kadetske stranke izjavljuje: Ma kakvo da je nae dranje prema unutranjoj politici vlade, naa je prva dunost da sauvamo zemlju da ostane jedna i nedeljiva i da branimo njen poloaj svetske sile koji joj osporava neprijatelj. Odloimo za docnije nae unutranje razmirice, ne dajmo protivniku ni najmanji povod da rauna na razmimoilaenja koja nas razdvajaju i seajmo se odluno da je u ovom trenutku na prvi i jedini zadatak da pomaemo naim vojnicima ulivajui im veru u pravednost nae

702

borbe, mirnu hrabrost i u pobedu naega oruja. Znaajna je injenica i to da, im se uvidelo koliko je opasna meunarodna situacija, trajkovi koji su bili izbili po petrogradskim fabrikama u prvoj polovini jula, u trenutku dolaska pretsednika Francuske republike Poenkarea, prestaju odmah. Ali se tek na vanrednoj sednici Dume, odranoj 26 jula/ 8 avgusta, sveti savez politikih stranaka i vlade ispoljava na najdostojanstveniji nain. Posle govora pretsednika Dume, pretsednika vlade Goremikina, ministra spoljnih poslova Sazonova i ministra finansija Barka, pretstavnici raznih narodnosti, Poljaci, Letonci, Litvanci, Jevreji, Muslimani, Nemci iz baltikih pokrajina i nemaki naseljenici na Volgi reaju se na govornici da bi potvrdili svoju vernost i odanost ruskoj dravi i ruskom narodu, kao i svoju elju da rade na zajednikom zadatku, na odbrani otadbine od zavojevaa. Isto tako i pretstavnici raznih parlamentarnih grupa, naroito pretstavnici dveju glavnih frakcija opozicije, Jefremov u ime progresista i Miljukov u ime kadeta, potvruju snano da odgovorna opozicija nudi vladi neogranienu potporu: Mi se borimo da oslobodimo nau otadbinu od tuinske najezde, izjavljuje Miljukov, da oslobodimo Evropu i slovenstvo od germanske hegemonije, da oslobodimo ceo svet od nepodnoljivog tereta sve veeg naoruanja... U toj borbi mi smo svi ujedinjeni; mi ne postavljamo uslove, mi ne zahtevamo nita; mi prosto stavljamo na terazije borbe nau vrstu volju da pobedimo. Ve u prvim danima rata, pretstavnici optina i zemstava odluuju da obrazuju Savez zemstava i Savez gradova. Ove organizacije bave se isprva pruanjem pomoi bolesnicima i ranjenicima, a zatim se njihov rad proiruje i na snabdevanje vojske. 12/25 avgusta pretstavnici zemstava raznih gubernija okupljaju se u Moskvi i biraju za opteg upravnika Saveza zemstava kneza G. E. Lvova, koji se za vreme japanskog rata istakao svojim organizatorskim sposobnostima. Proglas koji glavni komandant, veliki knez Nikola Nikolajevi, upuuje Poljacima 14/27 avgusta pojaava utisak da je vlada u tesnoj i istinskoj vezi sa stanovnitvom. Oduevljenje koje obuzima sve sredine ruskog drutva za vreme prvih nedelja rata prevazilazi ak granice zemlje. Jedan znatan deo iseljenika pokazuje isti duh odanosti prema odbranbenom ratu: u jednom pismu Tajmsu, Burcev izjavljuje da je ovaj rat postao za Rusiju narodni rat; drugi jedan uticajan iseljenik, knez P. A. Kropotkin, podrava isto shvatanje, pa i socijaldemokrati, meu kojima i G. V. Plehanov, izjanjavaju se takoe odluno za rat. Krajem leta i za vreme itave jeseni ovakvo raspoloenje preovlauje u najveem delu ruskoga drutva, i to ne samo kod pretstavnika liberalnih i demokratskih stranaka, ve i kod socijalista-revolucionara i socijal-demokrata (menjevika). Opte oduevljenje ostaje nepokolebljivo i pored uasnog udarca to ga je Hindenburg zadao vojsci Samsonova kod Tanenberga 11/ 2416/29 avgusta, i pored rave organizacije snabdevanja vojske, i pored neureenosti sanitetske slube. Potpora koju privatne organizacije pruaju vojsci, pomaui da

703

se evakuiu ranjenici, organizovanjem bolnica, podizanjem na bojitu ambulanta i kantina, dokazuje vojnicima i oficirima da, ma kolike bile politike razlike koje dele rusko drutvo, ono je srcem uz one koji na frontu brane otadbinu od nemake najezde. Vojniki porazi i reakcionarna politika vlade slabe sveti savez (1914 1915). Naalost, i pored carevog apela da se zaborave unutranje borbe, unutranja politika vlade nije se izmenila. Kratkotrajnost prvog ratnog zasedanja Dume, sazvane samo za jednu jedinu sednicu, izazvalo je opte razoarenje. Vlada, zadovoljna to je uspela da dobije podrku levice, ne hita da ponovo okupi pretstavnike naroda i hoe da iskoristi okolnosti da bi upravljala sama, primenjujui obilno uveni lan 87 osnovnih zakona o ukazima sa zakonskom snagom. Finansije, novanina politika i opticaj papirnog novca, vojna cenzura, pomo porodicama mobilisanih lica, izmene i dopune vojnih propisa, menjanje veliine postojeih poreza i zavoenje novih poreza, carinskih tarifa, trgovakih i industriskih mera i mnogi drugi zakonodavni postupci od najvee vanosti, sve to ne podlee kontroli zakonodavnih tela, sve se to odluuje u grozniavoj urbi na sednicama vlade i ostvaruje, na osnovu lana 87, prosto carevim ukazima. Ustvari, car sam stvara zakone; to je kao neko vraanje autokratiji. Ministar unutranjih poslova, Nikola Maklakov, ne menja svoje nepoverljivo dranje prema narodu. On odbija da potvrdi izbor velikog broja lanova kancelarija zemstava i optinskih odbora. On ne prestaje da stvara tekoe Savezu zemstava kao i Savezu gradova. Kada su Galiciju, tu ukrajinsko-poljsku pokrajinu austriske monarhije zauzele ruske pobednike trupe, ruski upravljai koji su tamo odailjani zabranjivali su sve to je ukrajinsko i naposletku su uhapsili i prognali unijatskog mitropolita eptickog, kao i vie drugih uglednih linosti. Njihova klerikalna politika, koja je teila da silom prevede unijate u pravoslavlje, izazvala je alosne sukobe ne samo sa unijatskim svetenstvom, ve mestimino i sa samim galiciskim stanovnitvom. Vlada, u elji da odloi to je mogue vie sazivanje Dume, bila je odluila da je ne okuplja pre jeseni 1915 godine. Ali se javnost uznemirila, jer se iri glas da su, u jednom memorandumu podnesenom caru, reakcionarne sredine dokazivale kako produenje rata, ogromne rtve koje on zahteva i rastrojstvo pozadine mogu dovesti do unutranjih zapleta i olakati izbijanje jednog revolucionarnog pokreta, te su otvoreno preporuivale zakljuenje zasebnog mira sa Nemakom, iji se politiki i socijalni reim mnogo vie slae sa reimom ruske carevine nego demokratski poredak zapadnih Saveznika. Na uestalo navaljivanje pretsednika Dume i pretstavnika parlamentarnih grupa, vlada je primorana da popusti, te je ponovan sastanak Dume utvren za kraj januara odnosno sredinu februara 1915 godine. Ovo zasedanje traje tri dana, od kojih su dva posveena pretresu budeta. Dok je budetski odbor davao diskusiji sav eljeni obim i raspravljao ne samo o finansiskom zakonu, ve i o optoj politici vlade, dotle je Duma, koja nije imala dovoljno vremena te je odobravala samo petnaest minuta govora pretstavnicima svake grupe, primorana da je skrati. Na

704

javnoj sednici odran je sveti savez vlade i Skuptine. Tek na jednoj tajnoj sednici odbora za narodnu odbranu kritikovana je politika vlade. Poto su sasluali objanjenja ministra spoljnih poslova Sazonova i objanjenja ministra vojnog Suhomlinova, koji uverava da je vojska dovoljno snabdevena municijom, namirnicama i opremom, Miljukov i ingarev su kritikovali dranje vlade naspram nacionalnih manjina i zamerili joj da ne potuje sveti savez, ije je odranje potrebno za uspeh rata; oni naroito napadaju rad ministra unutranjih poslova Maklakova i zahtevaju da on podnese ostavku. U prolee, nedostatak municije, naroito granata, koji se ve osetio za vreme munog i krvavog zimskog pohoda u Karpatima, ini situaciju veoma opasnom. Kada su Nemci zapoeli ofanzivu u Galiciji, pozadina kao i front shvatili su da poraz ruskih armija dolazi od nedostataka u njihovom snabdevanju. Parlamentarni krugovi i javnost otpoinju ogorenu borbu protivu Suhomlinova, koji je pomou umirljivih izjava to ih je uinio krajem januara/sredinom februara u odboru za narodnu odbranu obmanuo poverenje Dume. irenje nezadovoljstva i ekonomsko rastrojstvo (1915). Pod uticajem vojnikih poraza, javno miljenje oigledno menja pravac. Umesto svetog saveta javlja se postepeno sve jae gnuanje prema zloinakoj nebriljivosti vlade, koja ostavlja rusku vojsku bez municije i spreme, naspram jednog strahovitog protivnika. Nezadovoljstvo obuzima sve redove graanstva. Ranjenici, vrativi se svojim kuama na kratko otsustvo posle bavljenja u bolnici, otkrivaju mune okolnosti u kojima se nalazi vojska i tvrde da ju je vlada izdala. Suenje pukovniku Mjasojedovu, optuenom za vezu sa neprijateljem, potvruje glas koji se iri po celoj zemlji da je izdajstvo prodrlo u samo srce vojske. Krajem maja/sredinom juna, u Moskvi, razdraenost naroda dovela je do pljakanja prodavnica i trgovina koje su pripadale sopstvenicima sa nemakim ili neruskim imenima, i zahvaljujui blagonaklonosti policije, koja u tome vidi nain da otstrani ogorenost stanovnitva, ovo pljakanje uzima prilino velike razmere. Gomile izbeglica koje bee pred nastupanjem neprijatelja prodiru malo po malo u unutranjost zemlje, donose tamo svoje albe na liavanja koja su pretrpeli, ire tamo razne bolesti, gomilaju se po gradovima. Poto je Vrhovna komanda bila naredila evakuaciju svih seljaka iz oblasti ostavljenih neprijatelju, veina njih morali su da napuste svoj zaviaj; dravna blagajna prinuena je da im prua pomo, a to je za nju teak teret. Uzrujanost i ogorenje javnosti pojaavaju se ukoliko se umnoavaju znaci sve veeg rastrojstva narodne ekonomije, naroito u pogledu saobraaja. Kako eleznika mrea nije dovoljna za prevoz ogromnih koliina materijala potrebnog za snabdevanje vojske, ministarstvo saobraaja moralo je ograniavati sve vie saobraaj putnika i privatne robe eleznicom. Unutranja trgovina pati zbog toga, a razni proizvodi iezavaju sa trita. Skupoa poinje da se osea po velikim varoima. Cene najpotrebnijih ivotnih namirnica skau pod

705

istovremenim uticajem inflacije i smanjenja prometa. Mobilizacija, pozvavi pod zastavu nekoliko miliona radnika i seljaka u najlepim godinama, liila je industriju, trgovinu i poljoprivredu neophodne radne snage, i to u isto vreme kada zahteva od njih krajnji napor za snabdevanje vojske ratnim materijalom, spremom i potrebnim namirnicama. Ekonomsko rastrojstvo ne uzrujava samo javnost, koja ve odavno istie potrebu da se to zlo lei sistematskim radom, ve ono zabrinjuje i vladu. Pod uticajem vojnikih poraza, koje su naroito imale za uzrok ravu organizaciju pozadine, ona se odluuje da izie u susret eljama naroda sazivajui Dumu za 19 juli/1 avgust, i menjajui administraciju ekonomskih poslova: tako se jednom odlukom ministarskog saveta od 7/20 juna 1915 godine, koju je i car ratifikovao, ustanovljava jedan naroiti savet za usklaivanje mera kojima se obezbeuje snabdevanje vojske materijalnim i vojnim potrebama. Kongres pretstavnika trgovine i industrije, Moskovska i Petrogradska optina, zajednika konferencija upravnih odbora Saveza zemstava i gradova, kao i konferencija pretsednika i delegata zemstava, izraavaju otvoreno javno miljenje. Pod njegovim pritiskom, vlada se odluuje ne samo da sazove Dumu, ve i da ukloni iz vlade otvorene pristalice reakcionarne politike. Maklakov, Suhomlinov, glavni pravozastupnik Svetog sinoda Sabler, i ministar pravde eglovitov, primorani su da podnesu ostavke pre sastanka Dume; oni koje javnost opravdano smatra za odgovorne, zajedno sa Suhomlinovom, za neuspehe ruske vojske, smenjeni su sa poloaja. Ali imena novih ministara dokazuju da vlada ne misli iskreno da izmeni svoju politiku. Iako je general Polivanov, koji je doao na mesto Suhomlinova, popularan u vojsci i parlamentarnim krugovima liberal grof P. N. Ignjatijev postao je ministar prosvete tek docnije, u zimu 1916 godine, posle smrti Kasoa, knez erbatov na poloaju ministra unutranjih poslova, A. Hvostov pravde, a A. Samarin na poloaju glavnog pravozastupnika Svetoga Sinoda, nisu pogodni da olakaju izmirenje vlade sa Dumom i javnim miljenjem. Dumina potpora vladi i stvaranje naprednog bloka (1915). Kada se Duma sastala 19 jula/1 avgusta, nala se pred jednom vladom delom obnovljenom, ali kojoj je uvek pretsedavao stari Goremikin, koji ne uiva naklonost Skuptine i koji je nesposoban da vodi pomirljivu politiku. Poto je sasluala vladine izjave, Duma izglasava sa velikom veinom cela opozicija, oktobristiki centar pa ak i umerene grupe sa desnice jedan dnevni red koji tvrdi da je potrebno izmeniti pravac unutranje politike i stvoriti jednu vladu koja bi uivala poverenje cele zemlje, zatim ukazuje na neophodne unutranje reforme i izjavljuje da je sloga izmeu naroda i vlade potrebna za podravanje vojske i pripremanja pobede. Jedino ga jedan nacionalista i krajnja desnica odbacuju. Tako se obrazuje jedna velika i vrsta veina, ujedinjena eljom da potpomogne vladi u organizovanju snabdevanja vojske i da se ostvari jedna vlada narodnog poverenja i jedan program liberalnih reforama. Duma najpre izglasava zakonske predloge koji se odnose na stvaranje posebnih odbora

706

odreenih da upravljaju snabdevanjem vojske i da se bore protivu ekonomskog rastrojstva zemlje. Zakoiom od 17/30 avgusta stvorena su, po ugledu na naroiti savet od 7/20 juna, etiri posebna odbora: za narodnu odbranu, za snabdevanje gorivom prevoznih sredstava, javnih ustanova i preduzea koja rade za narodnu odbranu, za ishranu i za prevoz goriva i namirnica za vojsku; kasnije se stvara jo jedan odbor za pomaganje izbeglica. Pored nadlenih ministara koji im pretsedavaju i pretstavnika upravnih vlasti, u njima e zasedavati lanovi Dume i Carevinskog vea koje imenuju zakonodavna tela; tako ova tela uestvuju u radu na snabdevanju vojske i u suzbijanju ekonomskih tekoa izazvanih ratom. Za vreme ovoga letnjeg zasedanja, koje pada u vreme naputanja Galicije, Poljske i Litvanije od strane ruske vojske, parlamentarni krugovi pokazuju sve veu elju da odre slogu izmeu stranaka i veinu stvorenu na prvoj sednici. Ideju koju je izrazila opozicija da se stvori jedna vrsta parlamentarna veina, toplo je prihvatio centar i jedan deo nacionalista. Jedino ostatak nacionalista, jedan deo krajnje desnice i socijal-demokrati i radnici, koji imaju razliito shvatanje ne samo o optoj politici, nego ak i o samom ratu, odbijaju da joj se pridrue. Pregovori voeni izmeu pretstavnika opozicije, centra i dveju grupa sa desnice koje su glasale za stvaranje vlade narodnog poverenja, zavrili su se i pored svih prepreka na koje se nailazilo pri sastavljanju jednog zajednikog programa obrazovanjem jednog vrstog parlamentarnog bloka, koji je nazvan napredni blok. Njegov program, objavljen 26 avgusta/8 septembra, sadri dva naela opte politike: prvo, obrazovanje jedne homogene vlade, sastavljene od linosti koje uivaju poverenje naroda i reene da u to kraem roku ostvari jedan program utvren sporazumno sa zakonodavnim telima; drugo, korenitu izmenu upravnih metoda zasnovanih na nepoverenju prema svakoj nezavisnoj javnoj delatnosti; a posebno: strogo potovanje zakonitosti od strane upravnih vlasti; ukidanje meanja vojnih i graanskih vlasti u pitanja koja se ne odnose neposredno na vojne operacije; obnova osoblja u pokrajinskim administracijama i usvajanje jedne razumne i logine politike, sposobne da odri unutranji mir i da otkloni sukobe izmeu drutvenih stalea i raznih narodnosti. On navodi i itav niz mera koje treba preduzeti radi njegovog ostvarenja; pre svega administrativne mere: opta amnestija za politike i verske krivice, pozivanje u otadbinu politikih izgnanika, prestanak verskih progonjenja, davanje autonomije Poljskoj, ukidanje zakonskih ogranienja nametnutih Jevrejima, zabrana da se progone Ukrajinci u Rusiji i Galiciji, uspostavljanje profesionalnih radnikih saveza; zatim mnoge zakonodavne mere, izmeu ostalih i dodeljivanje seljacima istih prava koja imaju i ostali drutveni stalei, stvaranje sreskih zemstava i reforma optina i zemstava. Primeru Dume sledovalo je i Carevinsko Vee. U tome gornjem domu obrazuje se jedna veina koja usvaja program naprednog bloka. Manje jaine nego veina u Dumi, ona je ipak dovoljna da obezbedi izglasavanje onih zakonskih predloga koje je ve Duma usvojila.

707

Razume se, krugovi reakcionarne desnice uznemireni su zbog stvaranja naprednog bloka. Savet Plemiskog saveza, koji strahuje da se vladina politika ne izmeni, trai od Goremikina jednim pismom da ostane veran reakcionarnim naelima. Zahtevati jednu novu unutranju politiku, to znai, kae se tu, hteti iskoristiti tekoe ratnog vremena da bi se pokualo sa ostvarenjem jednog programa liberalnih reforama koji moe dovesti do novih nemira u cilju da se promeni politiki reim Rusije, to se tie vlade, ona je podeljena u pogledu pravca kojim treba ii. Pretsednik vlade Goremikin, koga je uplailo stvaranje naprednog bloka u Dumi, trudi se da odvoji od opozicije desno krilo parlamentarne veine i pokuava da stvori desniarsku veinu gotovu da ga pomogne. Nasuprot tome, nekoliko ministara, naroito Sazonov, Krivoejin, koji dri poljoprivredu, i Haritonov, koji je dravni kontrolor, izjavljuju da su spremni da se oslone na jednu umerenu liberalnu veinu. Otuda se raa kriza u samoj vladi; Goremikin ima uza se samo svoje desniarske kolege, dok veina ministara smatra da treba odgovoriti eljama Dume i obezbediti saradnju vlade sa parlamentarnom veinom menjajui sastav vlade. Nikola II, pod uplivom carice i Raspuina, opredeljuje se za nepopustljivost (1915). Tada poinje da se mea u poslove carica Aleksandra Fjodorovna kojom duhovno gospodari jedan ovek koji je na nekoliko godina pre rata i za vreme samoga rata igrao ogromnu politiku ulogu. Taj sibirski seljak, kome se tano ne znaju preci, koji se zakitio nazivom starec (Boji ovek) i poznat svuda pod nadimkom Raspuin (razvratnik) koji su mu dali njegovi zemljaci, jeste jedna od najmranijih linosti nove ruske istorije. Zahvaljujui vezama koje je umeo stei u dvorskim krugovima, on je uspeo da doe do carice i da pomou arlatanskih proroanstava i vetog iskoriavanja jednog hipnotikog upliva pridobije njeno potovanje i odanost. Carica slepo slua njegove savete, i to ne samo u svome porodinom ivotu Raspuin je iskoristio bolest carevia Alekseja Nikolajevia da bi uvrstio svoj uticaj, ve i u oblasti opte politike. Uticaj to ga ovaj prostaki arlatan vri nad njom i preko nje na cara, jeste jedno mono orue kojim se klika dvorana slui da bi uticala na postavljenja na poloaje u vioj dravnoj upravi, pa na taj nain i na sudbinu cele zemlje. Oni koji prieljkuju povlastice dvora, do kojih ele da dou ne birajui sredstva, sigurni su da e uspeti ako svemoni starec pristane da se zauzme za njih, te se kandidati za ministarske poloaje tiskaju u njegovom pretsoblju, jer da bi se dospelo do vlasti, neophodno je potrebna njegova blagonaklonost. Prepiska izmeu Nikole II i carice, objavljena posle 1917 godine, dokazuje da car, sluajui sve vie savete svoje ene, pita nju za savet u svim pitanjima unutranje i spoljne politike, i da se Aleksandra Fjodorovna trudi da daje pravac slaboj volji svoga mua. I upravo pod uticajem carice, koja je i sama bila pod uplivom Raspuina i pridobijena za najstroiji konzervatizam, Nikola II u jesen 1915 godine donosi dve odluke, ije su posledice izmenile sudbinu Rusije. Prvom odlukom, objavljenom raspisom od 24 avgusta/6 septembra 1915 godine, on smenjuje sa poloaja vrhovnog komandanta velikog kneza Nikolu

708

Nikolajevia, koji posle poraza toga leta nije vie uivao poverenje zemlje i vojske i ija se ostavka sama nametala, i reava da on lino vri vrhovno komandovanje vojskom: Dunost da sluim svojoj otadbini koju mi je Bog nametnuo, izjavljuje on, nalae mi, sada kad je neprijatelj prodro u granice carevine, da preuzmem komandovanje vojskom... Drugom odlukom, a to je ukaz 3/16 septembra iste godine, on prekida rad Dume, i prvi put u ustavnoj istoriji Rusije ne odreuje, suprotno ustavnim odredbama, datum narednog saziva zakonodavnih tela. Ovaj ukaz, koji je Goremikin uspeo da dobije poto je otiao caru u Vrhovnu komandu, potvruje pobedu desniarske manjine u vladi, a Skuptina i javnost doekali su ga kao jedno izazivanje. On dokazuje, kao i raspis od 24 avgusta/6 septembra, da se carica trudi da razvije kod cara misticizam koji je obuzeo celu carsku porodicu i koji veto odravaju Raspuin i njegove pristalice. On oznaava poetak jednog novog doba u istoriji rata: otsada se i car i vlada odriu svakog sporazuma sa veinom Dume i javnim miljenjem, da bi poli onim kobnim putem koji e odvesti u revoluciju. Raskid izmeu zemlje i vlade, i ubistvo Raspuina (19151916). Rasputanje Dume povlai uzastopne ostavke ministara koji su bili pristalice sporazuma sa parlamentarnom veinom i izjasnili se protivu toga da car preuzme zvanje vrhovnog komandanta vojske. Jedan za drugim udaljeni su ministar unutranjih poslova knez erbatov, glavni pravozastupnik Svetog Sinoda Samarin, ministar poljoprivrede Krivoein, a zatim posle nekoliko meseca i popularni ministar vojni Polivanov, i ministar spoljnih poslova Sazonov, iji odlazak smanjuje uticaj Rusije u saveznikim dravama gde je on uivao veliki ugled. Oni su zamenjeni kandidatima carice i Raspuina, odlunim pristalicama reakcionarne politike, kao to su A. N. Hvostov, lan krajnje desnice u Dumi, kome je povereno ministarstvo unutranjih poslova. Iako i sam Goremikin mora da ustupi pretsednitvo vlade tjurmeru, to nije stoga to ga smatraju neumesnim na elu nove vlade, ve stoga to Raspuinova klika hoe da ima za pretsednika vlade jednoga od svojih ljudi. tjurmer je ranije bio pomonik ministra unutranjih poslova i rasturio je nekada zemstvo Tverske gubernije. Car i carica, koji ga smatraju za jednog od najvernijih slubenika carske porodice i pouzdanog borca za odbranu prestola, poklonili su mu puno svoje poverenje. Naimenovanje jednoga tako otvorenog reakcionara onemoguava svaki sporazum sa Dumom. Kada je posle ostavke Sazonova preuzeo osim toga i voenje spoljnih poslova, duboka strepnja obuzela je parlamentarne krugove, jer je bila u pitanju sudbina ruske spoljne politike I zaista, novi ruski ministar spoljnih poslova toliko ne poznaje sloena pitanja meunarodne politike pa ak i sam diplomatski jezik, da mora da se ogranii na to da utljivo prisustvuje razgovorima koje vodi njegov pomonik Njeratov sa stranim ambasadorima. Godine 1916 protie u atmosferi nesloge izmeu Parlamenta i vlade. Duma se saziva samo na kratka zasedanja, za vreme kojih parlamentarna veina pokuava

709

da ostvari zakonodavni program naprednog bloka i otro kritikuje unutranju reakcionarnu politiku tjurmera. Ministri se neprestano menjaju: to ve lii na nekakav ministarski janidajes. To je jedno karakteristino obeleje toga doba; ukoliko se vie ide ka revoluciji, utoliko su promene ministara sve ee, ali one niukoliko ne menjaju sam duh vladine politike, kao to dokazuje naimenovanje A. D. Protopopova za ministra unutranjih poslova na mesto Hvostova koji je pao u nemilost. Kao potpretsednik Dume u tome svojstvu putovao je sa lanovima Dume i Carevinskog Vea u saveznike zemlje i na zapadni front, i ma da je bio lan oktobristike stranke i naprednog bloka, Protopopov, postavi ministar, naputa svoje dotadanje drugove i stavlja se u slubu reakcije. Za svoje naimenovanje ima da zahvali uticaju Raspuina, i on unosi u vrenje svoje ministarske dunosti vatrenu revnost jednog novog pokrtenika. Provalija koja se stvorila izmeu cele zemlje i dravne vlasti postaje sve dublja. ak i dvorski krugovi smatraju da je opasan put na koji neodgovorne linosti, koje preko carice gospodare carem, guraju ceo narod. Nekoliko lanova carske porodice podnose Nikoli II jedan memorandum da bi skrenuli panju na pogreke vladine politike i na potrebu da se uine ustupci Dumi. Sukob izmeu vlade i zemlje dostie svoj vrhunac u jesen 1916 godine, za vreme zasedanja Dume. Njene sednice otvaraju se 1/13 novembra u atmosferi obostrane razdraenosti. Ovoga puta gnuanje Dume, koje se izraava u govorima poslanika, ne izbija samo protivu vlade, ve je upravljeno i na one koji su uistini odgovorni za raskid izmeu vlade i zakonodavnih tela. Sa govornike tribine P. A. Miljukov otvoreno ukazuje na lanove kamarile koja okruuje caricu kao na glavne potstrekae reakcionarne politike. Poto je nabrojao sve reakcionarne mere koje je donela vlada nasuprot eljama parlamentarne veine i javnog miljenja, on zakljuuje: ta je to u stvari? Glupost ili izdaja? Nacionalista ulgin, sa desnice naprednog bloka,. koji dolazi posle njega na govornicu, potkrepljuje njegove kritike. Vlada ini ogromnu greku to se koristi pravom vojne cenzure da bi zabranila objavljivanje govora odranih na dan otvaranja Dume. U novinama sutradan javnost nalazi, umesto izvetaja sa skuptinske sednice, samo prazne stupce. Ali je njena radoznalost usled toga jo pojaana; zato, i pored cenzure, tekst zabranjenih govora iri se na frontu kao i u pozadini munjevitom brzinom, te ceo narod saznaje za optube izreene sa govornice u Dumi. tjurmer plaa svojim padanjem u nemilost vladine greke. Ali novi pretsednik vlade A. Trjepov, koji pripada uzanom krugu visokih dravnih inovnika, nije takoe takav da bi se mogao svideti parlamentarnoj veini i javnom miljenju. Svi njegovi pokuaji da pridobije naklonost Dume propadaju. Poslanici ga doekuju hladno; lanovi socijalistike opozicije stavljaju sebi u dunost da stalno prekidaju njegov govor, pa ak i vest koju je saoptio sa govornice da su Saveznici pristali da Rusiji dodele Carigrad i Dardanele ne proizvodi utisak koji je on oekivao. To zasedanje zavrava se 17/30 decembra u

710

atmosferi uzrujanosti i opte zabrinutosti, jer se raskid izmeu Dume i vlade samo jo pojaao. U noi izmeu 17/30 i 18/31 decembra 1916 godine, u dvorcu kneza Feliksa Jusupova, posle jedne none orgije za vreme koje su pokuali da pomou cijankalija pomeanog u vino i kolae otruju potstrekaa reakcije, stareca Raspuina, ubili su ga sa nekoliko revolverskih metaka. Ubice, F. Jusupov i poslanik Purikevi koji imaju za sauesnika velikog kneza Dmitrija Pavlovia, odvoze le jednim automobilom u Petrovski park i bacaju ga u vodu. Vest o tome ubistvu iri se odmah, i cela zemlja smatra Raspuinovu smrt kao poslednju opomenu kamarili i glavnim linostima vlade. Nagovetaj revolucije (1917). iri se glas da e se ubrzo odigrati jedan dravni udar; apue se da zaverenici, meu kojima ima i oficira iz vojske na frontu spominje se naroito general Krumov, pa ak i general Aleksejev kao moguni potstrekai dravnog udara, hoe da primoraju Nikolu II da se odrekne prestola u korist carevia i da naimenuje za namesnika svoga brata, velikog kneza Mihaila Aleksandrovia. Plan o Mihailovom namesnitvu pretresan je u parlamentarnim krugovima, iz kojih e posle nekoliko nedelja izii privremena vlada. S druge strane, pribegava se svim sredstvima da bi se uticalo na cara. koji se namerno udaljio od politikih realnosti i uporno se zatvorio u mistinu atmosferu svoga najbliega kruga. Poetkom januara 1917 godine ambasador Engleske, ser Dord Bakenen, krei pravila diplomatske etikecije, pristupa za vreme jedne audijencije u Carskom Selu pitanju ruske unutranje politike i izjavljuje da treba ovu izmeniti traei sporazum sa Dumom i javnim miljenjem. Ali, nijedan dokaz ne moe da ubedi cara. Ne samo da ne pomilja da uini potrebne ustupke, ve reakcionarna kamarila, grupisana okolo carice, hoe naprotiv da iskoristi parlamentarni raspust da bi pojaala desno krilo ministarskog saveta iji je voa Protopopov. Pretsednik vlade Trjepov primoran je da podnese ostavku 27 decembra 1916/9 januara 1917 godine, zato to je pokuao da se sporazume sa veinom Dume udaljujui Protopopova i druge ministre neprijateljski raspoloene prema naprednom bloku. Njegov naslednik je stari knez Golicin, ije je aktivno uestvovanje u dobrotvornim drutvima kojima pretsedava carica odluilo o njegovom izboru. Ova promena linosti bila bi dovoljna da pokae kako su car i carica vrsto reeni da nastave politiku reakcije. U to se vie ne moe sumnjati kada je car ovlastio Golicina da odloi ponovan sastanak Dume od 12/25 januara za 14/27 februar. Nezadovoljstvo izazvano ovakvom politikom i meanjem cariinim ne samo u unutranje poslove, ve i u spoljna pitanja, obuzelo je celu zemlju, vojsku kao i sve drutvene stalee. Poev od velikih kneeva, koji piu Nikoli II da bi protestvovali protivu uticaja koji neodgovorne linosti vre na rusku politiku, pa do poslednjeg vojnika na frontu, koji je ubeen da je izdat, ceo narod dolazi do ubeenja da dvor i reakcionarna kamarila neminovno vode Rusiju pravo u katastrofu. U februaru, znaci nezadovoljstva kod masa jasno se ispoljavaju. Jedna

711

demonstracija bila je u Petrogradu pripremljena za dan ponovnog otvaranja Dume 14/27 februara; bilo je predvieno da povorka radnika proe kroz varo, otide u Dumu i u ime radnike klase podnese itav niz politikih zahteva, naroito zahtev da se obrazuje vlada koja bi bila odgovorna pred donjim domom. Ali ova demonstracija nije izvedena, jer su voe naprednog bloka uspele da nagovore radnike da je se odreknu; ono zaista imaju puno razloga da veruju kako je zamisao za tu manifestaciju, koja je mogla da izazove ozbiljne nerede, protekla iz odeljenja javne bezbednosti ministarstva unutranjih poslova. Ali ono to su uspeli da otklone 14/27 februara, izbija posle nekoliko dana. Radniki nemiri, koji poinju 24 februara/9 marta i koji su izazvani nestaicom ivotnih namirnica u prestonici, pretvaraju se u strahovit revolucionarni pokret, kome se pridruuju pukovi petrogradskog garnizona. 2. REVOLUCIJA IZ FEBRUARA/MARTA 1917 GOD. (27 februar/12 mart 25 oktobra/7 novembra 1917 g.) Istorija Revolucije iz februara/marta 1917 godine deli se prilino tano na etiri perioda, od kojih je svaki trajao po dva meseca. U prvom periodu, za vreme privremene vlade koja je obrazovana petog dana revolucije, 3/16 marta, i koji je trajao do 5/18 maja, pretstavnici graanske stranke i socijalistikog bloka vode potajnu borbu, naroito po pitanju rata i mira. Drugi period, za vreme druge privremene ili prve koalicione vlade, od 6/19 maja do 2/15 jula, ispunjen je borbom izmeu umerenih socijalistikih stranaka, koje zajedno sa sovjetima radnika i vojnika podravaju vladu, i boljevika, koji izazivaju oruanu pobunu u Petrogradu od 3/16 avgusta do 5/18 jula. Trei, koji poinje jednom dugakom ministarskom krizom zavrenom tek 24 jula/6 avgusta, obeleen je stvaranjem druge koalicione vlade (24 jula/6 avgusta 26 avgusta/8 septembra) i kolebanjem vlade, koju su drmusale struje sa desnice i levice; iako su desniarske stranke ustale protivu julskih dogaaja i isprva imale uspeha, one su izgubile svoj uticaj u trenutku Kornilovljeve pobune. etvrti period otvara se treom krizom vlade, najduom, koja se zavrila tek 27 septembra/7 oktobra stvaranjem tree i poslednje koalicione vlade. Za njeno vreme, koje je trajalo jedva mesec dana, do boljevistike revolucije od 25 oktobra/7 novembra, boljevici zadobivaju neospornu nadmonost u prestonikom garnizonu i u sovjetima radnika i vojnika, uspevaju da konano diskredituju umerene socijaliste u oima masa i pripremaju svoju pobedu. Tako politika borba, koja se nastavlja za etiri vlade proizlazi iz revolucije u februaru/martu, zavrava se, posle uklanjanja jedne buroaske vlade, time to daje vlast uzastopno jednoj buroaskoj i demokratskoj koaliciji, zatim umerenim socijalistima i boljevicima, dok revolucija, irei se u narodnim masama, dovodi do sloma vojske i postepenog rasula zemlje.

712

Revolucija iz februara/marta i careva abdikacija. Na dan 27 februara/ 12 marta, dok su se lanovi carske Dume okupljali u Tavridskom dvorcu da im se saopti carev ukaz kojim se 929 obustavlja njihov rad, jedna pobuna, koja nema nikakve veze sa ovim ukazom, izbija u kasarnama petrogradskih pukova, najpre u Volinskom i Litovskom puku, a zatim u gardiskim pukovima, Pavlovskom i Preobraenskom. Vojnici su se doepali bojnog slagalita, zauzeli Petropavlovsku tvravu, otvorili tamnice u kojima su bili politiki krivci i osuenici po graanskim krivicama, zapalili Palatu pravde i Glavnu policiju, itd. im su lanovi Dume uli za ove dogaaje, izabrali su izmeu sebe, na privatnom sastanku, jedan privremeni odbor da bi se uspostavio red i stupilo u vezu sa linostima i organizacijama koje su uestvovale u toj pobuni. Ali predvee, kada se uvidela veliina revolucionarnog pokreta, ovaj privremeni odbor bio je primoran da uzme u svoje ruke vlast koju je caristika vlada, izgubivi potpuno glavu, ispustila. Iste veeri, u Tavridskom dvorcu, odrava se sastanak koji su sazvale urno grupe radnika i socijalista iz sovjeta radnikih poslanika. Ovaj odluuje da pridrui sebi vojnike poslanike iz pobunjenih pukova. Iako potisnut u pozadinu raznorodnom gomilom koja je brzo preplavila dvorane Dume, ipak privremeni odbor i dalje donosi odluke i odailje komesare u sve grane dravne administracije. Ministarski savet i carev brat, veliki knez Mihail, telegrafiu u Glavni tab savetujui Nikoli II da odredi jednu linost koja uiva opte poverenje da ona sastavi jednu parlamentarnu vladu. Ali, povinujui se savetima carice i ne vodei rauna o dokazima generala Aleksejeva, Nikola to odbija, nareuje da se preduzmu odlune mere za uguivanje revolucionarnog pokreta i alje u Petrograd generala Ivanova sa diktatorskim ovlaenjima. Sa istom upornou, i pored najusrdnijih preporuka da ostane kod vojske, on se reava da otputuje u Carsko Selo, gde eli da se sastane sa svojom enom i bolesnom decom. Meutim, u Petrogradu pokret se organizuje. Ve 28 februara/13 marta pobunjeni pukovi, predvoeni svojim oficirima, dolaze u Dumu i izjavljuju da pristupaju revoluciji; snabdevanje prestonice obezbeeno je; preduzete su mere da se ne dopusti prolazak carskom vozu koji je iao ka Carskom Selu, te je sa stanice Dno car primoran da se vrati ka Pskovu. I Moskva se pridruila pokretu. Vojne stareine uviaju da im je nemoguno da odvoje trupe sa fronta a da ne dezorganizuju odbranu. Pod takvim okolnostima privremeni odbor pristupa 1/14 marta obrazovanju jedne privremene revolucionarne vlade. Knez G. E. Lvov, neosporni stareina varokih organizacija i zemstava, naimenovan je za pretsednika vlade; veina njegovih saradnika su najugledniji pretstavnici onih stranaka u Dumi koje su pristupile naprednom bloku: V. L. Lvov (desnica), Godnev (oktobrist), Konovalov (naprednjak), Miljuhov i ingarjev (kadeti), Njekrasov (kadet leviar); jedan od njih, Kerenski, je radnik i socijalistrevolucionar, koji je pristao da primi portfelj ministra pravde i pored odbijanja socijalista da uestvuju u jednoj buroaskoj vladi; ostali, uzeti izvan Dume, jesu

713

Gukov, lan Carevinskog Vea (oktobrist), Tereenko, mlad lan potajnih zborova koji su prethodili revoluciji (nezavisan), i profesor Manujlov, iz Moskve (kadet). Uvee, privremeni odbor Dume i lanovi odreeni da uu u vladu zapoeli su pregovore sa pretstavnicima sovjeta radnikih i vojnikih poslanika da bi ga pridobili da potpomae revolucionarnu vladu. Socijalisti, koji jo nimalo nisu sigurni u pomo masa i koje je revolucija iznenadila, pokazuju se prilino popustljivi. Oni pristaju na sporazum, na osnovu jednog korenitog politikog i socijalnog programa koji ipak priznaje posebna prava vojsci uopte, a pobunjenim vojnicima petrogradskog garnizona naroito. Tako najaktivniji element iz prvih dana revolucije zahteva i dobiva svoju nagradu. Stvaranje prve revolucionarne vlade primljeno je sa optim oduevljenjem. Ali ostaje jo da se rei sudbina cara i dinastije. 2/15 marta odbor Dume stavlja u dunost Gukovu i ulginu da zahtevaju abdikaciju Nikole II i stupanje na presto carevia Alekseja, pod namesnitvom velikog kneza Mihaila. Generali Aleksej, naelnik eneraltaba, i Ruski, glavni komandant severnog fronta, izjanjavaju se za abdikaciju; komandanti zapadnog i jugozapadnog fronta, generali Brusilov i Evert, zatim veliki knez Nikola Nikolajevi, koji se nalazi na Kavkazu, sleduju njihovom primeru. Pred ovom jednodunou vrhovnih vojnih stareina car je primoran da se pokori. Ipak, u poslednjem trenutku on menja odredbe u aktu abdikacije udaljujui svog sina od prestola, to je protivno zakonu, i odreujui sebi za naslednika svoga brata Mihaila. Ova izmena, kao to se vidi iz cariinih pisama, krije u sebi jednu potajnu nameru; ona treba da omogui da se izjavi kasnije, kada prilike opet budu povoljne, da abdikacija ne vai i da se uspostavi zakoniti naslednik u njegovim pravima i neogranienoj vlasti. Meutim, u Petrogradu, meu leviarskim strankama, namera da se zahteva republika brzo se ispoljava. Careva odluka oduzima konano svaki oslonac pristalicama ustavne monarhije. U noi izmeu 2/15 i 3/16 marta odbor Dume odluuje da podnese Mihailu dva gledita, gledite republikanaca koje brane Kerenski i Njekrasov, i gledite ustavnih monarhista koje podrava Miljukov. Za vreme konferencije odrane sutradan ujutru, Mihailo usvaja savet Rodzjanka, koji izjavljuje da mu nee moi zajedniki ivot ako primi vlast koju je car ostavio; on odlae svoj pristanak do trenutka kad Ustavotvorna skuptina bude odluila o politikom reimu Rusije. Ustvari, ovo odlaganje znailo je isto to i odricanje i odluka u prilog republici. Istoga dana, 4/17 marta, abdikacija Nikolina i odricanje Mihailovo obnarodovani su, te privremena vlada, posrednim putem priznata Mihailovim odricanjem, otpoela je da vri svoju dunost. Prva privremena vlada (3/16 marta 5/18 maja). Na dan 6/19 marta privremena vlada objavljuje svoj program. Pre svega, saobrazno duhovnom raspoloenju koje je dovelo do pristupanja Dume i vojske revoluciji, ona obeava da e se trupama dostaviti sve to im je potrebno da se rat vodi do krajnje pobede, i prihvata obavezu da se odre savezi i izvre ugovori koji ve postoje, posle ega nju 22 marta priznaje Amerika, 24 Francuska, Engleska i Italija, a 4

714

aprila Belgija, Srbija, Rumunija i Portugalija. Zatim se obavezuje da sazove u to kraem roku Ustavotvornu skuptinu, da prui zemlji solidne garantije slobode i jednakosti, da pripremi izbore za oblasne samoupravne skuptine na osnovu opteg prava glasa, i da vrati sa au politike izgnanike. U isto vreme objavljuje optu politiku amnestiju. Njeni prvi postupci odgovaraju njenom programu. Ve 4/17 marta, poto je ukinula sve odredbe kojima je bio pogaen finski Ustav, naimenovala je jednu komisiju koja je imala da ispituje nezakonitosti to su ih inili visoki dravni inovnici staroga reima. 7/20 marta, pod uticajem sovjeta radnikih i vojnikih deputata, vlada odluuje da lii slobode Nikolu II, koji se bio vratio u Glavni tab vojske, i da ga dri kao zatoenika u Carskom Selu; 12/25, ona ukida smrtnu kaznu; 16/29, objavljuje jedan poziv Poljacima u kome tvrdi kako je potrebno da se stvori jedna nezavisna Poljska drava, sastavljena od svih oblasti u kojima u veini ive Poljaci, koja bi bila vezana za Rusiju jednim slobodnim vojnim savezom i koja bi iskazala svoje zahteve preko jedne Ustavotvorne skuptine sazvane u prestonici Poljske. Poto je jo prvih dana smenila dotadanje efove mesne uprave i zamenila ih pretstavnicima stalnih komisija okrunih i guberniskih zemstava i ostavila mesnom stanovnitvu brigu da odreuje odnose ovih organa centralne vlasti prema svim javnim odborima, sovjetima, itd., koji su se svuda obrazovali samoniklo, vlada preduzima mere da zavede osmoasovni radni dan i da prisvoji za dravu krunska dobra i apanae. 17/30 marta ona upuuje seljacima jedan proglas u kome ih poziva da se uzdravaju da prisvajaju zemljita dok ona ne bude pripremila dokumentaciju koja e omoguiti Ustavotvornoj skuptini da rei agrarno pitanje. 20 marta/2 aprila ona uredbom ukida sva narodnosna i verska ogranienja. 26 marta/8 aprila odluuje da emituje jedan zajam slobode sa 5 od sto interesa. Kada je 27 aprila/10 maja, na dan godinjice sastanka prve Dume, pretsednik vlade izjavio; Mi moemo sebe smatrati za najsrenije ljude: nae pokolenje nalo se u najsrenijem periodu ruske istorije, i zavrio svoj govor navodei pesnikove stihove: Slobodo, neka drugi oajavaju: nikad ja neu posumnjati u tebe! on time iskazuje oseanja mnogih svojih saradnika. Nasuprot tome, sovjeti i socijalistike stranke daleko su od toga da budu zadovoljni prvim rezultatima revolucije. Jo mnogo pre nje, defetistiki pokret zapadnjakih socijalista bio je dopro i u Rusiju. Ve od poetka rata krajnja levica bila je ustala protivu socijalista patriota i istakla na kongresima u Cimervaldu (5 do 12 septembra 1915) i u Kintalu (5 do 9 februara 1916) potrebu da se bori svim sredstvima da se odmah zakljui mir bez aneksija. U Cimervaldu ona je osim toga propovedala, uporedo sa borbom za mir, i ujedinjavanje svetskog proletarijata za nemilosrdnu klasnu borbu protivu kapitalistikih i imperijalistikih vlada. I ba prvi pokretai odluka donesenih u Cimervaldu, a to su bili ruski socijalisti, emigranti Lenjin, Trocki, Martov i drugi, proklamovali su u Bernu, jo u samom poetku revolucije iz februara/marta naelo sa kojim e

715

se vratiti u Rusiju: Ili e revolucija ubiti rat, ili e rat ubiti revoluciju. 28 februara/13 marta, a to e rei drugoga dana revolucije, centralni odbor boljevika u Petrogradu odluio je da je najprei i neposredni zadatak privremene revolucionarne vlade da stupi u vezu sa proletarijatom zaraenih zemalja, u cilju revolucionarne borbe naroda svih zemalja protivu njihovih ugnjetaa. 7/10 marta on je tano nabrojao mere koje sovjet radnikih i vojnikih deputata treba da preduzme da bi uspeno vodio tu akciju: Slobodan pristup na front i neposrednu pozadinu, da bi se front pretvorio u jednu revolucionarnu vojsku organizovanu na osnovu demokratskih naela; potrebu da se na front poalju izaslanici sovjeta i da se puste da slobodno prolaze partiski propagandisti. S druge strane, on je predloio sovjetu da pozove proletarijat, preko socijalistikih partija svih zemalja, da zapone revolucionarnu borbu protivu svojih ugnjetaa i da se na svim frontovima bratimi sa revolucionarnom vojskom ruske demokratije. Nijedna vlada nije mogla da ide takvim putem. Zato se odmah zapoinje borba po pitanju rata i mira izmeu privremene vlade i cimervaldovaca, koje su podravali umereni socijalisti. Cimervaldovci brzo dobivaju preimustvo. Ve krajem marta oni uspevaju da savladaju prilino slab otpor vlade i da uspostave redovne veze isto tako sa frontom kao i sa stranim socijalistima. 14/27 marta tampa objavljuje dva dokumenta koje je usvojio sovjet radnikih i vojnikih deputata: s jedne strane nacrt jedne Obznane prava vojnika, koji je front odmah prihvatio kao zakon pre nego to ga je ispitala naroita komisija koju je obrazovao ministar vojni Gukov i kojoj je pretsedavao general Polivanov; s druge strane, jedan Poziv narodima celoga sveta, u kome se izjavljuje da je vreme da se zapone odluna bitka protivu aneksionistikih stremljenja raznih vlada i da je doao trenutak za narode da uzmu u svoje ruke pitanje rata i mira. Rezultati socijalistike propagande ubrzo su se pokazali. Na frontu je rastrojstvo vojske, iji su se predznaci ispoljili i pre revolucije, brzo napredovalo; ono je ve toliko napredovalo poetkom aprila, da general Lukomski izjavljuje: Nije vie moguno izvriti ofanzivne operacije projektovane za prolee sporazumno sa Saveznicima. Dok su Englezi i Francuzi, kao to je bilo ugovoreno, otpoeli prolenu ofanzivu sredinom aprila, general Aleksejev primoran je da odloi ofanzivne operacije ruske vojske najpre za sredinu maja, a zatim do jula, i jedino je ovo odlaganje, po priznanju generala Ludendorfa u njegovim Memoarima, spaslo nemaku vojsku. Razume se, saveznike vlade ivo se uzrujavaju zbog sve veeg uticaja sovjeta u Rusiji, i one stavljaju u dunost ministrima umerenim socijalistima Alberu Tomi, Hendersonu i Vanderveldeu da odu u Rusiju i da ubrzaju poetak ugovorene ofanzive. Za to vreme sovjet, nastavljajui svoju borbu protivu ministra vojnog, napada isto tako i ministra spoljnih poslova P. N. Miljukova, zahtevajui da on da, saobrazno apelu od 14/27 marta, jednu izjavu o ciljevima rata i da u nju unese formulu o miru bez aneksija i ratnih otteta. Miljukov pristaje da uini

716

samo ono to odgovara interesima Rusije i Saveznika. Na dan 27 marta/9 aprila, umesto jedne diplomatske note, on objavljuje jedan proglas graanima u kome izlae oslobodilaku ideologiju svetskog rata, koja je istovetna sa ideologijom ruske revolucije, ali se razlikuje od ideologije Cimervalda; umesto da upotrebi formulu bez aneksija i ratnih otteta, on izjavljuje: Cilj slobodne Rusije nije da gospodari drugim narodima niti da prisvaja njihovu narodnu batinu ili da silom prisajedinjuje tuinske teritorije, ve da obezbedi solidan mir na osnovu prava naroda da raspolau sami sobom. Ova izjava, koja je meutim dovoljno jasna, nije dovoljna da zaustavi propagandu cimervaldovaca, koji odmah zahtevaju da bude uinjen naredni korak, a to e rei da se od Saveznika zahteva objavljivanje iste takve izjave i stupanje na put pregovora o miru. P. N. Miljukov to odluno odbija. Kerenski, koji rado voli da uje kako je on zaloga demokratije u vladi, odvaja se na ovom pitanju od ostalih lanova vlade, kao to to izriito objavljuje 6/19 aprila, prilikom prijema pretstavnika francuskih i engleskih socijalista koji su bili stigli u Rusiju. On trai potporu sovjeta, kome se strani socijalisti, koji veruju da je tada bilo potrebno da pridobiju naklonost ruske demokratije, obraaju takoe. Poloaj cimervaldovaca pojaava se usled toga, naroito kad Alber Toma, koji je stigao u Petrograd 9/22 aprila, zauzima odluno stav protivu P. N. Miljukova, a za. Kerenskog i za sovjet, u kome je tada voa vladine veine urijanski socijalist Sereteli, nekadanji lan druge Dume, koji se vratio iz Sibira kuda je bio prognan. U samoj vladi Tereenko staje na stranu Kerenskog. Od tog trenutka Kerenski, Tereenko i Sereteli odravaju neposredne veze sa Alberom Tomom i engleskim ambasadorom ser Dordom Bakenenom. U ovakvim okolnostima Miljukov smatra za moguno, ne da zahteva od Saveznika zapoinjanje pregovora o miru, ve da im saopti svoj Proglas od 27 marta/9 aprila, sa jednom notom radi objanjenja iji tekst, usvojen jednoglasno u vladi, 935 demantuje glasove koji podmeu Rusiji nameru da eli da zakljui odvojen mir, i na traenje Albera Tome ukazuje na potrebu da se dobiju garantije i sankcije protivu ponavljanja novih krvavih sukoba. Ova izjava jo nije dovoljna cimervaldovcima. Jo istoga dana kada je otposlana ova nota, a to je 18 aprila/1 maja, Lenjin zahteva u svom listu Pravda bratimljenje vojnika na frontu uistini ono je ve bilo otpoelo, a u fabrikama radnici izglasavaju jednu rezoluciju kojom trae objavljivanje svih ugovora i sazivanje jedne meunarodne konferencije u cilju da se ispitaju uslovi mira i da se zaponu pregovori. Ekstremisti iskoriuju objavljivanje note da organizuju, 20 aprila/ 3 maja, protivu privremene vlade, a naroito protivu Miljukova, jednu oruanu manifestaciju koja se nastavlja i sutradan, i zahvaljujui tim neredima boljevici izazivaju pukaranje po ulicama prvo od poetka revolucije. Meutim, zahvaljujui nekolikim deliminim amandmanima za koje je Miljukov pristao da se unesu u notu, Sereteli je uspeo da se sovjet izjasni zadovoljnim vladinim objanjenjima, te se uvee 21 aprila/4 maja vide po ulicama manifestacije u korist vlade. Pa ipak je sovjet tih dana pokuao prvi put da

717

nametne svoju neposrednu vlast vojnim snagama petrogradskog garnizona. Knez Lvov, Kerenski i Tereenko izvode zakljuak da je jedini nain da se uspostavi sloga u vladi da se uvedu u nju pretstavnici sovjeta. Jo iste veeri 21 aprila/4 maja, za vreme jedne konferencije sa izvrnim odborom sovjeta, knez Lvov postavlja pitanje poverenja. 26 aprila/9 maja vlada postavlja takvo pitanje celoj zemlji, objanjavajui ta je ona uinila da bi obnovila politiki ivot zasnovan na slobodi i pravu i na kakve je prepreke naila otkako proces rastrojavanja pretie proces stvaranja novih drutvenih odnosa. Istoga dana Kerenski ubrzava krizu vlade upuujui Privremenom odboru Dume i partiskim organizacijama pismenu izjavu da ubudue on moe da nosi teret vlasti samo ako bude neposredno izabran i ovlaen od svoje stranke. Sovjet, koga je kriza vlade iznenadila, jer je pretekla njegove kritike, izjanjava se najpre, 28 aprila/12 maja, protiv ulaska socijalista u vladu, jedino stoga to se voe njegove veine, koji potpomau vladu, boje da primajui vlast za koju e biti odgovorni pred sovjetom ne navuku na sebe kritike svojih leviarskih suparnika, boljevika, te da izgube postepeno svoj uticaj na svoje vlastodavce. Ali kada je sutradan ministar vojni Gukov podneo ostavku, izjavljujui da nije u mogunosti da radi u okolnostima koje su nametnute vladinom autoritetu i koje ugroavaju kobnim posledicama odbranu, slobodu pa ak i sam opstanak Rusije, nova kombinacija za sastav vlade, pripremljena uz pripomo socijalistikih pretstavnika Saveznika, postala je neizbena. Na dan 1/14 maja izvrni odbor sovjeta odobrava ulazak socijalista u koalicionu vladu, pored buroaskih stranaka. Posle pet dana pregovaranja o raspodeli portfelja, prva koaliciona vlada obrazovana je 6/19 maja. Nju sainjavaju devet lanova ranije vlade, meu kojima i raniji pretsednik vlade, i pet socijalista, meu kojima i voa vladine veine u sovjetu Sereteli, i voa socijalista-revolucionara ernov. Da bi obezbedio izvrenje glavnog zadatka nove vlade, a to je da se organizuje ofanziva, Kerenski prima ministarstvo vojno i ministarstvo mornarice. Miljukova, koji je odbio da primi portfelj ministra prosvete u toj koalicionoj vladi, zamenio je na poloaju ministra spoljnih poslova Tereenko. Kako ga je sovjet optuivao da je imperijalista, njegov odlazak jasnije je obeleio politiki smisao promene vlade, a to je ustupak zahtevima sovjeta. Prva koaliciona vlada (6/19 maja2/15 jula). Program druge privremene vlade ili prve koalicione vlade, objavljen 6/19 maja, nosi na sebi otisak jednog kompromisa muno postignutog izmeu teko pomirljivih gledita. O onoj taci koja je dovela do sukoba sa ministrom spoljnih poslova, a to je o demokratskom miru, on daje samo neodreeno obeanje da e se preduzeti pripremni koraci za sporazum sa Saveznicima. Na pitanju koje je izazvalo ostavku Gukova, a to je pitanje vojske, on oevidno podlee uticaju saveznikih socijalistikih izaslanika: i zaista, ma da obeava da e se pojaati demokratizacija vojske, on usvaja isto tako kao pozitivan cilj da se uvrsti vojna sila ne samo u cilju defanzive, ve i u cilju jedne ofanzivne akcije, to

718

cimervaldovci ne mogu da usvoje. U ekonomskom pogledu, on dodeljuje socijalistima ne samo dravnu i javnu kontrolu proizvodnje, ve i organizovanje dravne proizvodnje u sluaju potrebe. Nasuprot tome, on jedva i pominje agrarni problem, govorei o maksimalnoj proizvodnji ita i o regulisanju uivanja zemlje. Najzad, on nagovetava zavoenje jednog strogog neposrednog poreza i ponovo brzo sazivanje Ustavotvorne skuptine, im bude ustanovljena jedna demokratska samouprava. Poto je potpisao 11/24 maja Vojniku povelju koju je odobrila Polivanovljeva komisija, ali koja je ve mnogo doprinela stvaranju rasula u vojsci, Kerenski, saobrazno obavezama koje je primio prema Saveznicima, odlazi odmah na front da ubedi vojnike da treba da zaponu ofanzivu. On poseuje Helsingfors, Kamenec-Podolsk, Odesu, Sevastopolj, Kijevo, Rigu i mnoge druge varoi. On dri vojnicima govore o slobodi, o velikom oduevljenju, republici, miru, bajku o velikoj francuskoj revoluciji, ali im isto tako kae da sloboda obavezuje i da odricanje spoljne discipline namee jednu unutranju dunost. Vojnici ga sluaju i pljeskaju mu, ali im on otputuje, vraaju se svojim pacifistikim oseanjima; jedva se pomou oficira uspeva da se ideja o ofanzivi proiri meu izvesnim jurinim jedinicama. S druge strane, boljevizam je konano osvojio mornare iz Krontata i prodro u Sevastopolj, gde brzo dezorganizuje pomorske snage u Crnom Moru i primorava admirala Kolaka da podnese ostavku na zvanje vrhovnog zapovednika. Finska zahteva nove ustupke. Ukrajina, koja jo nije nita dobila, odluuje da radi za svoj raun i stvara privremenu ukrajinsku vladu, takozvanu Centralnu vladu (savet). Nasuprot Kerenskovoj zabrani, ona poinje da stvara narodne pukove, a 10/23 juna, Rada prireuje sveano itanje, na trgu svete Sofije u Kijevu, svoga prvog univerzala (proglasa) koji, iako napisan opreznim stilom, ipak stvarno propisuje ukrajinizaciju mesne uprave i poreza. U spoljnim odnosima, Tereenko ustvari moe jedino da nastavi politiku Miljukova. Odgovori Saveznika (2426 maj) na ruske predloge za reviziju ratnih ciljeva toliko su malo povoljni, da se vlada ne odluuje da ih objavi. to se tie meunarodne konferencije u tokholmu koji su predloili socijalisti, Saveznici je odbijaju sve dok jedan prethodni sporazum ne bi bio zakljuen u Parizu; amerika nota je naroito otra. Sovjetova tampa se gnua: poto je nemoguno sporazumeti se, zar se ne moe prisiliti francuska i engleska buroazija da prime ideje ruske revolucije, pa ako ona to konano odbije, raskinuti s njom? Sovjet ne moe da se sporazume ak ni sa Alberom Tomom, koji je meutim veoma raspoloen da popusti. U noti koju je predao francuskom ministru na dan njegovog odlaska 31 maja/13 juna, Tereenko okolinim izrazima ukazuje na posebno shvatanje vlade. Ali je on jo istoga dana primoran da objavi uzapenu prepisku Roberta Grima, voe cimervaldovaca koji se tada nalazio u Petrogradu sa vajcarskim federalnim savetnikom Hofmanom povodom uslova mira sa Nemakom. Vladini socijalisti, koji sad prestaju da se nazivaju

719

cimervaldovci, moraju da puste da se protivu Grima preduzme radikalna mera izgnanstva. Neslaganje koje deli koalicionu vladu na diplomatskim i vojnim pitanjima moe i da se prikrije, ali dva druga sukoba stavljaju u opreku socijalistike i buroaske ministre na radnikim i agrarnim pitanjima. Iako je rastrojstvo u saobraaju i smanjenje radnog iznosa izazvalo munu krizu u industriji, ipak su se radniki zahtevi znatno poveali. Socijalistiki ministri hoe da ree sve vei problem rada i kapitala pomou uea drave, kontrole industrije i jakim oporezivanjem ratnih dobiti. Izvrni odbor sovjeta ide jo dalje: 16/29 maja on usvaja jedan sasvim boljeviki program da se itav ekonomski ivot zemlje potini direktnoj upravi drave, dajui joj ak i monopol trgovine i trustova, kao i pravo da raspolae radom, koji postaje obavezan. Pred ovom odlukom, ministar trgovine Konovalov daje ostavku, i niko se ne prima da ga zameni. to se tie agrarnog sukoba, on dovodi u opreku kneza Lvova i ministra poljoprivrede ernova, koji preko svojih agenata hrabri seljake da se sami dokopaju spahijske zemlje, ne ekajui neku zakonsku odluku. Ne samo da su ministri podeljeni, ve su i sami socijalistiki ministri izloeni otrim kritikama leviarske manjine sovjeta. Ukoliko oni vie dolaze u neposredan dodir sa vlau, ne mogu da ne uvide koliko je teak i sloen zadatak vlade, te dolaze silom prilika do umerenijeg shvatanja o sredstvima za njegovo ispunjenje. Boljevici uzimaju to kao izgovor da bi u toku maja i juna, po fabrikama u Moskvi i Petrogradu, razvili veliku demagoku propagandu, koja ide ak dotle da optuuje socijalistike ministre da su pristali da ih potplati milionar Tereenko. Odmah po svom dolasku u Rusiju 4/17 aprila, Lenjin koji je preao Nemaku u jednom plombiranom vagonu izjavio je da je buroaska i demokratska revolucija zavrena i da ona treba da se pretvori u socijalistiku revoluciju. On je uzeo kao lozinku: Sva vlast sovjetima i nazvao svoju grupu komunistikom a ne vie socijalistikom. Njegove pristalice poele su da se ude zbog ove promene i da u listu Pravda stavljaju javne zamerke. Ali ih je Lenjin brzo primorao da prihvate njegovo shvatanje. Cilj komunista je da zadobiju veinu u prestonikom sovjetu i da podignu mase, vrei po fabrikama i kasarnama energinu propagandu protivu umerenih socijalista, socijalista-revolucionara i menjevika, koji pod vostvom ernova i Seretelija podravaju koalicionu vladu. Rezultati ove propagande daju dovoljno nade na uspeh da bi se boljevici odluili da pokuaju 10/23 juna jednu oruanu demonstraciju po ulicama Petrograda, sa namerom da u sluaju uspeha zarobe vladu. Ali je sovjet saznao nekako za njihov plan, te je na energine zahteve ta demonstracija otkazana. Od 3/16 juna do 27 juna/7 jula zasedava u Petrogradu, sa punim ovlaenjima, sveruski kongres sovjeta, ijih 1090 lanova zastupaju 305 sovjeta i 53 sline organizacije. Dve njegove najmnogobrojnije grupe pretstavljaju socijalisti-revolucionari (285) i menjevici (248). Boljevika ima tu samo 105, a internacionalista 32. Ali u Petrogradu on ne uiva nikakav ugled. Isti je sluaj i sa

720

centralnim izvrnim odborom (Cik) koji je on izabrao i opunomoio, ali koji se, sastavljen od 300 lanova od kojih 100 moraju da stanuju u unutranjosti da bi tamo pretstavljali revolucionarnu vlast, nalazi jo uvek u rukama zvezdaste skuptine to je nadimak dat vladinoj grupi koju predvode Sereteli i ejdze, stalni pretsednik sovjeta. I zaista, mase radnika i vojnika u prestonici prilaze sve vie boljevicima. 18 juna/1 jula, kada je sovjet, da bi obetetio boljevike to su otkazali oruanu demonstraciju od 10/23 juna, organizovao jednu miroljubivu manifestaciju, vlada je ve toliko izgubila ugled, da umesto lozinke: Pomo koalicionoj vladi, na zastavama moe da pie samo ova formula: Poverenje sovjetima. Uostalom, u povorkama se vide naroito one zastave koje su bile spremljene za manifestaciju od 10/23 juna i na kojima su ispisane boljevike lozinke: Sva vlast sovjetima. Dole deset kapitalistikih ministara! (Zajedno sa Kerenskim). ivela kontrola i organizacija industrije! a naroito: Vreme je da se rat zavri. Hleba, mira, slobode! Sutradan, vest da je odavno oekivana ofanziva otpoela sino, izaziva oduevljenu demonstraciju, sa drugim manifestantima i drugim lozinkama. Ali je to samo jedna buroaska demonstracija u ast ruske vojske i Saveznika, poslednja te vrste, jer potstaknute nade brzo su se rasturile. Ostavka Konovalova bila je otvorila deliminu ministarsku krizu; meutim, dranje socijalistikih ministara izaziva optu krizu vlade. Triumvirat KerenskiTereenkoNjekrasov stvarno je gospodario u vladi; posredstvom Seretelija on se sporazumevao sa sovjetom i nije se obazirao nimalo na ostale ministre, pretstavnike buroaske demokratije. Tako on pokuava da sam rei ukrajinski problem. Ne pitajui za miljenje svoje kolege, etiri ministra odlaze u Kijev i tamo zakljuuju sa Ukrajincima jedan sporazum kojim se poriu jedinstvo ruske drave i osnovna naela ustavnog prava. 2/15 jula oni zahtevaju od svojih kolega da potvrde ovaj sporazum bez i najmanje izmene. Ministri kadetske stranke, ingarev, ahovski, Manujlov i Stjepanov odbijaju i podnose ostavke. U istom trenutku kad koalicija obrazovana 6/19 maja treba da se raskine, odigravaju se dogaaji koji e imati velikog odjeka na tok revolucije i koji produavaju jo mnogo nedelja novu ministarsku krizu. Ministarska kriza i julski dogaaji. Ministarska kriza prua boljevicima zgodan izgovor da izriito zahtevaju rasturanje koalicije sa buroazijom i predavanje svekolike vlasti sovjetima. Njihova propaganda po fabrikama i kasarnama bila je tako uspena, da je nekoliko pukova i desetine hiljada radnika odluilo odjednom da dejstvuju 3/16 jula. im su boljevici uvideli da ih ne mogu zadrati, dogovorili su se da uzmu upravljanje toga pokreta u svoje ruke; u sluaju uspeha, Lenjin je, kau, bio spreman da pohapsi ministre i da se doepa vlasti. Ustvari, oni jo ne znaju pouzdano ta e initi ako pobede; s druge strane, oni se boje da unutranjost moda jo nije spremna za dravni udar i da se vojnici sa fronta ne okrenu protivu petrogradskog garnizona. Zbog svega toga oni oklevaju. Pre podne 4/17 jula, dvadeset hiljada

721

mornara iz Krontata doli su iz sopstvene pobude u pomo radnicima i vojnicima. Uputili su ih ka Tavridskom dvorcu da trae od sovjeta da se dokopa vlasti; ovaj zahtev ponavljaju desetine hiljada radnika Putilovljeve fabrike, kao i prvi mitraljeski puk i jedan grenadirski puk. Ali umerena veina sovjeta, koja i dalje potpomae vladu, ne pristaje nikako da preuzme vlast. Poto pobuna nije postigla cilj radi koga su bile pokrenute mase, ona se postepeno utiala; i jedan pljusak koji je naiao u kritinom trenutku mnogo je tome doprineo. Mornari se vraaju u Krontat. Uostalom, jo iste noi trupe sa fronta koje su ostale verne i koje je vlada pozvala, dolaze da podre kozake koji su se bili oduprli napadu pobunjenih vojnika i radnika. U isto vreme, objavljivanje u tampi dokumenata koji su otkrivali Lenjinove odnose sa Nemcima unelo je nemir meu trupe garnizona. Javno miljenje ustaje snano protivu boljevika. Sereteli postizava bez muke da sudbina vlade ne bude odmah odluena i da sovjet primi jedan predlog kojim se spasava naelo koalicije: zadrati vladu takvu kakva je, a to e rei nepotpunu, sve do trenutka kada sovjet, okupljen na potpuno zasedanje zajedno sa svojim lanovima iz unutranjosti, bude odluio sudbinu vlade. To je znailo produiti ivot vladi za dve nedelje. Protivboljevika oseanja jo se pojaavaju kada je u noi izmeu 6/19 i 7/20 jula Petrograd saznao da je Kerenskova ofanziva pretrpela neuspeh i da se vojska povlai u neredu. Svaki odmah osea da su boljevici odgovorni za rasulo u vojsci, i sovjetske voe, sporazumno sa vladom, govore o energinom uguivanju pa ak i o vojnoj diktaturi. Sa svoje strane Lenjin skida masku, izjavljujui: 4/17 jula miran prelaz vlasti u ruke sovjeta bio je jo moguan... Od toga trenutka, sovjeti su predali stvarno vlast kontra-revoluciji... U ovom trenutku miran razvoj revolucije nije vie moguan u Rusiji, i istorija je ovako postavila pitanje: ili potpuna pobeda kontra-revolucije, ili nova revolucija. Protivboljeviku reakciju koja je nastupila posle julske pobune predvodi Kerenski. Da bi primenio potrebne represivne mere, odluio je da lino preuzme upravu obnovljene koalicije. Poto mu je knez Lvov, kome su postavljeni namerno neprihvatljivi uslovi, ustupio mesto, on urno popunjava vladu lanovima stranke radikalne i demokratske naroito stvorene za ovu operaciju. Buroaske stranke odmah protestuju protivu ovog izbora. Ali Kerenski trai i dobija od izvrnog odbora sovjeta priznanje njegove vlade kao vlade revolucionarnoga spasa. On dobija u isto vreme neogranienu vlast da uspostavi red i disciplinu u vojsci, da bi se odluno suzbijala svaka kontrarevolucionarna i anarhistika akcija. Dok su Lenjin i Zinovjev imali vremena da pobegnu, dva boljevika lidera, Trocki i Kamenjev, uhapeni su. Mornari iz Krontata primorani su da izdadu svoje glavne kolovoe. Mnogi sauesnici su uhapeni. Izdato je nareenje stanovnitvu da preda oruje. Rasturanje boljevikih novina u vojsci zabranjeno je. Tada prvi put desniarske politike organizacije, kao to su Savez oficira i Savez trgovaca i industrijalaca, pokazuju se otvoreno. Petrograd moe da posmatra jedan ve odavno

722

zaboravljeni prizor: crkveni pogreb, za kojim je iao Kerenski, kozaka koje su pobili boljevici. Poetni plan Seretelija izmenjen je: umesto plenarnog skupa moskovskog sovjeta Moskva je namerno izabrana pre nego Petrograd, koji je bio rastrojen boljevikom propagandom ustanovie se jedna dravna konferencija koju e sainjavati u skoro podjednakom broju pretstavnici ne samo socijalistikih ve i buroaskih organizacija. Stanje duhova je takvo, da je i sam Sereteli gotov da se ukloni ispred diktature Kerenskog i izjavljuje sovjetu: Mladisko doba revolucije, kada sve izgleda kao ruiasti san, prolo je... Ne moe se idejama suzbijati anarhija. Ali duboka suprotnost koja jo uvek postoji izmeu zahteva kadetske stranke, koju je on pozvao da ue u vladu, i programa koji je sovjet odobrio 8/21 jula, stvara Kerenskom velike tekoe pri konanom obrazovanju koalicione vlade. Kadeti trae jaku vlast, nezavisnu od sovjeta i partiskih organizacija, dok program sovjeta zadrava utopistike lanove koji su nedavno primorali njihove pretstavnike da iziu iz vlade i koje oni ne mogu da odobre. Da bi iziao iz ovog orsokaka i dobio mogunost da obrazuje novu vladu po svojoj volji, Kerenski objavljuje odjednom 21 jula/3 avgusta da pred nemogunou da stvori vladu koja bi uivala dovoljan ugled u celoj zemlji, on se odrie vlasti. Istoga dana, u malahitnoj dvorani Zimskoga Dvorca, gde se on bio nastanio, okupljali su se pretstavnici staranaka i uticajnih organizacija; sutradan u zoru, posle vatrenih rasprava koje su trajale celu no, dali su mu punu vlast da obrazuje vladu. Kerenski je na vrhuncu moi, i dranje koje je usvojio, autoritativni ton njegovih govora, njegov zapovedniki glas, njegovi teatralni gestovi, njegova ispresecana i sveana reenica izgleda da su pojaavali taj utisak. Ali su mu prestonike mase ve bile okrenule lea; na frontu, posle neuspeha njegove ofanzive, on je izgubio svoj raniji ugled, i ve se tamo trai drugi kandidat za diktaturu, koga su spremni da podravaju svi oni kojima ne godi jedna vlast jaka na oko, ali u stvari zavisna od sovjeta. Pred najniim slojevima prestonice koji su preli u boljevizam, sovjet takoe poinje da gubi ugled. Ukoliko slabi politiki centar koji Kerenski eli da pretstavlja, oba krajnja 943 krila pojaavaju se. Ipak, Kerenski se ne moe da odlui da izvri izbor. Njegovo beskonano kolebanje izmeu desnice i levice prete da ga na kraju krajeva uine nekorisnim i jednima i drugima. Obrazovanje druge koalicione vlade (25 juli/7 avgust). Na dan 25 jula/7 avgusta obrazovana je najzad druga koaliciona vlada. Kerenski u njoj zauzima poloaj pretsednika i ministra vojnog i mornarice, sa Savinkovom kao pomonikom u ministarstvu vojnom; Sereteli, oseajui potrebu da uvrsti svoj uticaj u sovjetu, nije uao u nju; etiri nova lana iz kadetske stranke ula su u nju, ali izuzev ernova, svoga takmaca i lana iste stranke, Kerenski u njoj nema monih suparnika. Umesto da objavi program, pri ijoj izradi joj je nemoguno da se sloi, vlada se ograniava na to da uputi jedan apel zemlji koji je potpisao samo Kerenski. U njemu se spominju jedino trenutne tekoe, koje zahtevaju da

723

se zaborave rasprave pred licem neprijatelja, i s obzirom na neumoljivu vojnu neophodnost da se stvori jedna gvozdena vlast da bi se spasla otadbina junakim naporima. Dravna konferencija, koja se odrava u Moskvi od 12/25 do 15/28 avgusta, otkriva na oigledan nain bitnu suprotnost koja se nalazi u toj drugoj koaliciji, koja u isti mah eli da bude snana i da ispoljava svoju mo, a ne moe da nae podrke ni u jednom od dvaju tabora, buroaskom ili socijalistikom, ija netrpeljivost postaje sve ea. I pored otsustva boljevika, koji nisu zastupljeni na toj konferenciji, ali joj pokazuju svoju snagu organizujui trajkove po varoi za vreme njenog zasedanja i liavajui njene lanove vode, svetlosti i obeda u restoranima, to su se doista dva neprijateljska tabora susrela u Velikom pozoritu u Moskvi i svaka strana ima otprilike polovinu od 2000 delegata kad jedan pljeska, drugi zvidi. Najznaajniji dogaaji na toj konferenciji, gde nije bilo ni glasanja ni odluivanja, jesu najpre govorniki dvoboj izmeu ministara, iji su govori uglavnom veoma umereni ernov je utao i partiskih voa; zatim itanje od strane pretsednika sovjeta ejdzea, 14/27 avgusta podrobnog programa umerenih socijalista koji, prihvaen od mnogih leviarskih organizacija, trai neosporno, ali bez uspeha jer ostaje i dalje neprihvatljiv za demokrate koji nisu socijalisti da ublai i uini praktinijim zahteve programa od 8/21 jula; najzad, govor generala Kornilova koji je bio postao vrhovni zapovednik na mesto Brusilova, Aleksejeva i Kaleina, koji svi uporno trae da se na frontu preduzmu najstroije disciplinarne mere, da se ponovo zavede smrtna kazna ne samo na frontu, ve i u pozadini, da se ogranii nadlenost izabranih vojnih odbora, itd, Pre nego to bi izneo ove zahteve, glavni zapovednik Kornilov preduzeo je izvesne mere predostronosti: doao je u Moskvu sa jednom velikom vojskom i svim spoljnim bleskom diktatora. On oekuje da bude smenjen sa poloaja, a u tom sluaju je spreman da stupi u otvorenu borbu sa Kerenskim. Ovaj opet strahuje od pokuaja vojnikog dravnog udara, ali se ne odluuje da smeni generala. Ipak, on ne uspeva da prikrije svoje strahovanje. Nita ne ilustruje bolje suprotnost izmeu rei i dela, izmeu tenje za neogranienom vlau i oevidnom nemoi, izmeu tobonje gvozdene volje i oigledne neodlunosti, od govora u kojima on gomila pretnje i aluzije na zaverenike koje ne imenuje, ali za koje kae da ih poznaje, i koje zavrava skoro u histerinom nastupu. Iako sukob jo ne izbija, ipak je svakome jasno da je samo odloen. Kornilovljev ustanak (28 avgusta/10 septembra). Dve nedelje koje protiu izmeu govora Kornilova u Moskvi i njegovog ustanka ispunjene su pregovorima izmeu glavnokomandujueg, iji je tab u Mohilevu, i Kerenskog. U dva maha, 3/16 i 10/23 avgusta Kornilov dolazi u Petrograd da se sporazume sa Kerenskim. Dva sagovornika razgovaraju ne samo o potrebnim vojnim reformama, ve i o izgledima na uspeh, u sluaju ostavke Kornilova, jednog vojnikog dravnog udara, kome oruana manifestacija boljevika, koja se oekuje u prestonici oko sredine septembra, moe posluiti kao povod. Kako su

724

petrogradski pukovi oigledno dovedeni do rasula boljevikom propagandom, Kerenski dovodi trei divizion, da zatiti vladu od ponavljanja, u veem obimu, julske pobune. Pregovori sa Kornilovom voeni su preko Savinkova sve do dana ustanka. Kornilov i Savinkov ele obojica da unite sovjete i da olakaju vojne reforme. Ali, pod uticajem drugostepenih politiara, pravih avanturista, kao to su Zavojko, Alain, Dobrinski, itd., Kornilov stvara plan da izmeni u isti mah i vladu da bi je otrgao od uticaja sovjeta. Kako ne moe misliti da iz nje ukloni Kerenskog, on namerava da ga zadri, ali dajui mu ministarstvo pravde koje je drao u prvoj privremenoj vladi. Mnogobrojne su simpatije za Kornilova, ali njegova okolina i njegove metode udaljuju od njega najuticajnije politike krugove. Poto je pripremio itav niz proglasa i utvrdio datum dravnog udara u Petrogradu za 27 avgust/9 septembar, on je bio toliko naivan da je saoptio svoje planove Kerenskom uveer 26 avgusta/8 septembra, preko jednog ranijeg ministra privremene vlade, V. L. Lvova. Telefonom mu Kerenski obeava da e doi u glavni tab, ali je to samo jedan manevar da bi mogao bolje da demaskira generalovu zaveru. Nasuprot miljenju velikog broja ministara koji uoi 27 avgusta/9 septembra istupaju iz vlade ili predaju vlast pretsedniku i jednom direktoriumu od pet lanova, Kerenski hita da izjavi kako je Kornilov izdajnik i da mu naredi da otstupi sa poloaja glavnog zapovednika, Kornilov iz toga zakljuuje da se Kerenski konano priklonio pred vlau sovjeta i reava, kao to ga je i obavestio, da se ne pokori, ve da otvoreno digne vojsku i primora vladu da se obnovi oslobaajui se sovjetskog tutorstva. Trupe koje on alje na prestonicu treba da unite sovjet, utamanjujui nemilosrdno njegove lanove, ne usteui se da ubiju najuticajnije meu njima. Tako on misli da obezbedi zemlji vrstu i jaku vlast. Ali na tome terenu, borba je nejednaka za ovoga generala bez politikog iskustva. On jo vie smanjuje svoje izglede na uspeh time to ostaje u glavnom tabu, umesto da je sa svojim trupama. Kada su se ove pribliile Petrogradu, Kerenski najpre gubi glavu. On provodi dan 28 avgust/10 septembar i narednu no u sve veem strahu, koji osea i njegova okolina, i uinjeno je nekoliko pokuaja da se izmire glavni komandant i pretsednik vlade. Jedino boljevici, za koje bi uspeh Kornilova znaio smrtnu presudu, sauvali su hladnokrvnost. Oni obrazuju jedno borbeno vee i stvaraju svuda, to bre mogu, jednu mreu ratnih revolucionarnih odbora koji prekidaju Kerenskova kolebanja i organizuju odmah otpor prema Kornilovu. Oni pribegavaju svojim starim metodama koje su dokazale svoju vrednost: razoravanju eleznikih pruga, rastrojavanju eleznikog saobraaja, odailjanje agitatora u susret Kornilovljevim trupama, itd. Oficiri koje je glavni komandant pokupio u Petrogradu u oekivanju oruanog ustanka pokazuju da su potpuno nesposobni i bee u odlunom trenutku. Ve 29 avgusta/11 septembra neuspeh Kornilova je potpun. Sutradan je eneral Krimov, komandant korpusa poslanog protivu prestonice, primoran da se pokori nareenju Kerenskoga koji ga poziva u

725

Petrograd; poto ga je 60 946 pretsednik vlade doekao sa najveom grubou, on odlazi u ministarstvo vojno i tamo izvruje samoubistvo. 31 avgusta/13 septembra Kornilov i njegovi sauesnici okrivljeni su za bunu. Kerenski se sam proglauje za glavnog zapovednika vojske i postavlja generala Aleksejeva za svoga efa taba, da bi se lake oslobodio Kornilova. Ovaj odbija da se preda i pokuava jo da iz glavnog taba diktuje svoje uslove; zatim, 1/14 septembra uvee, on se miri sa sudbinom da se pokori i uhapen je sa drugim generalima, Denjikinom, Markovom, Erdeljijem, itd. Sa likvidacijom Kornilovljevog ustanka iezava i poslednja nada da se revolucionarna vlada ojaa savezom izmeu Kerenskoga i vojnih krugova: ne treba otsada raunati na pomo generala. U isti mah se zavrava period protivboljevike reakcije izazvane julskim pobunama. Otsada su svi aduti u rukama boljevika, i politike terazije naginju tako brzo na levo kao to su u poetku naginjale u desno. Nemo Kerenskog da se odupre komunistikoj frakciji sovjeta postaje oigledna kada je on, 4/17 septembra, hteo da prekine direktnu akciju revolucionarnih ratnih odbora rasputajui ih; umesto da se pokore, oni izjavljuju da e nastaviti svoj rad. Na zahtev petrogradskog sovjeta, Savinkov, koji je bio postao ministar vojni otkako se Kerenski proglasio za glavnog zapovednika, odmah je smenjen i zamenjen generalom Verhovskim, koga su hteli na taj nain da nagrade to je odbio da moskovski garnizon podvrgne nareenjima Kornilova. Verhovski se odrie svih mera koje su na traenje Kornilova bile preduzete da bi se povratila disciplina u vojsci i vraa se metodama ubeivanja i demokratizacije. Poslednja ministarska kriza i obrazovanje tree koalicione vlade (26 avgusta/8 septembra24 septembra/7 oktobra). Ostavka, 26 avgusta/8 septembra, velikog broja ministara otvorila je ministarsku krizu. Posle Kornilovljevog ustanka nastaje otvorena borba izmeu politike Seretelija, koji se oslanja na ideju koalicije i trai priznanje graanske republike kao kraj revolucije, i politike Lenjina, koji cilja da preda vlast komunistikoj stranci posredstvom sovjeta i da ostvari u Rusiji socijalistiki poredak. 31 avgusta/13 septembra Seretelijeva politika pretrpljuje javno neuspeh u petrogradskom sovjetu, koji sa 279 protivu 115 glasova i 51 uzdravanjem od glasanja usvaja jednu boljeviku rezoluciju: povlaenje sa vlasti ne samo kadeta, koji su optueni da su odravali veze sa Kornilovom, ve uopte svih cenzusnih (buroaskih) elemenata; stvaranje jedne vlade koju bi sainjavali revolucionarni proleteri i seljaci i koja bi predloila zaraenim narodima jedan demokratski mir, objavila tajne ugovore, ukinula smrtnu kaznu na frontu, dala slobodu propagande u vojsci, ukinula zemljinu svojinu, itd. Sereteli i ejdze napominju da ovo izglasavanje zahteva potpunu promenu dotadanje politike sovjeta i da, ako ovo nije samo sluajnost, sadanje pretsednitvo stranke treba da podnese ostavku. Oni prete sovjetu jednom novom opasnou, a to je neprijateljstvo desnice, i pretskazuju da e ostati usamljen od unutranjosti zemlje ako konano usvoji boljeviku taktiku. Ali je sve uzalud: 9/22 septembra oni su ponovo potueni sa 619 protivu 414

726

glasova i 67 uzdravanja, te otstupaju sa svojih poloaja. Ipak Sereteli ostaje gospodar izvrnog odbora sveruskog sovjeta. On tu uspeva da dobije jedno novo odlaganje: sudbina vlade bie reena na jednoj naroitoj demokratskoj konferenciji; iako je naelo koalicije, naroito sa kadetima, unapred zvanino osueno, ipak Sereteli uspeva da se usvoji da budua vlada ima da bude odgovorna pred revolucionarnom demokratijom. Zahvaljujui ovim elastinim izrazima, koji se odnose na sve demokrate, bili oni socijalisti ili ne, on stvarno jo jedanput spasava naelo koalicije. Demokratska konferencija, okupljena 14/27 septembra, zaista je proirena toliko da sadri, ako ne direktno cenzusni elementi, a ono bar socijalistike elemente i umerene demokrate, uzete iz redova kooperativaca, seljaka, lanova demokratskih optina i zemstava nedavno obrazovanih, vojnikih i ekonomskih organizacija, itd. Zato, kada posle dugakih rasprava njeni lanovi preko 1400 prelaze na glasanje, ona pada u neskladnost: poto je najpre usvojila naelo koalicije sa 766 glasova protiv 688, zatim odobrila sa 739 glasova protiv 139 i 196 uzdranih uee izvesnih cenzusnih elemenata u koaliciji, ona najzad odbija, sa 813 glasova protiv 183, da odobri takvo saveznitvo, te Sereteli, izraavajui jednoduno miljenje pretsednitva, moe da izjavi kako organizovana demokratija nema jednoobraznu volju koja se moe praktino ostvariti. 20 septembra/3 oktobra, jedna naroita komisija od 110 lanova odluuje da se pree utke preko naela koalicije o kome se toliko raspravljalo 50 lanova izjasnilo se za, a 60 protiv, ali da se nametne buduoj vladi, pa ma kakva ona bila, jedan odreen program, i to onaj od 14/27 avgusta, i da se ona uini odgovornom pred jednim pretstavnikim telom sastavljenim od lanova demokratske konferencije i dopunjene cenzusnim elementima. Zatim ona poverava brigu da obrazuje vladu jednom odboru od pet lanova, sastavljenom od pristalica ranije veine sovjeta. Da bi se moglo sporazumeti sa kandidatima ije je raspoloenje Kerenski ve ispitao i koji pripadaju delom kadetskoj grupi, a delom industriskim i trgovakim krugovima Moskve, ostaje jo da se uklone dva uslova koja je postavila demokratska konferencija: program od 14/27 avgusta i odgovornost pred jednim pretstavnikim telom. U tome se i uspelo u toku pregovora voenih od 21 septembra/4 oktobra do 24 septembra/7 oktobra: pretstavnikom telu od 367 lanova socijalistikih partija i organizacija kako ga je ustanovila demokratska konferencija, vlada dodaje 156 lanova cenzusnih grupa koje je ona izabrala; i jedni i drugi smatraju se kao pozvani od vlade, koja nije odgovorna pred njima. Novo pretstavniko telo dobija naziv Savet Republike. i njegova vlast okonae se est nedelja posle otvaranja njegovih sednica, a to e rei zajedno sa okupljanjem Ustavotvorne skuptine. 25 septembra/8 oktobra objavljena je lista poslednje koalicione vlade: direktoriumu od pet lanova, sastavljenom 27 avgusta/9 septembra, pridodati su kadeti Konovalov, kao potpretsednik ministarskog saveta, Kikin i Smirnov, socijalisti Gvozdjev,

727

Maljantovi, Liverovski, Bernardski i S. Maslov, i jedan lan industriskotrgovake grupe S. Treakov. Istoga dana Trocki je izabran za pretsednika petrogradskog sovjeta, na mesto ejdze. Kada je Sereteli otputovao na Kavkaz, uloga posrednika izmeu vlade i izvrnog odbora sovjeta prelazi na menjevika Dana i na socijal-revolucionara Goka, koji ne pokazuju u svojim odnosima sa Kerenskim onoliko gipkosti i ljubaznosti koliko njihov prethodnik; uostalom, u toku ovog poslednjeg perioda revolucije, raniji sovjeti lanovi vlade naginju sve vie ka levici, to neminovno mora da ima uticaja na rad Saveta Republike. Zavrna borba (24 septembra/7 oktobra25 oktobra/7 novembra). Ve na prvoj sednici Saveta Republike, nazvanog Predparlament, boljevici demonstrativno naputaju salu za sednice da bi otili na barikade. Oni vie ne skrivaju svoje namere, i Trocki otvoreno izjavljuje da je nova vlada vlada graanskog rata. Koristei se postojanjem dvostruke vlasti, vlasti vlade i vlasti sovjeta, usled ega se odrava jedan poseban poredak revolucionarne zakonitosti koja javno gazi zakon i prkosi vladi, oni se spremaju skoro otvoreno da obore vladu. Ostaje jo da se utvrdi dan pobune. Utvrivanje otvaranja drugog sveruskog kongresa sovjeta od 25 oktobra/7 novembra odredilo ga je; boljevici nameravaju da zvanino predloe kongresu da se vlast prenese na proletere i seljake. Kako je tu u pitanju jedan tako rei miroljubiv nain prenoenja vlasti, o tome se moe raspravljati i sa ostalim socijalistikim strankama, i naposletku upuen je u te pregovore i sam Kerenski, koji pomilja da zameni svoju koalicionu vladu jednom isto socijalistikom vladom. Uistini, ovi pregovori, kako kae Trocki, samo su jedna igra; boljevici pripremaju nasilan prevrat koji treba da bude izvren pre otvaranja sovjetskog kongresa, da bi se ovaj stavio pred svren in. Njihove pripreme vre se javno. Istina, sednica njihovoga odbora kojoj je prisustvovao i Lenjin poto je iziao iz svoga tajnog sklonita i na kojoj su jednoglasno, izuzev dva glasa Zinovjeva i Kamenjeva, reili da pokuaju dravni udar, ostala je tajna, ali se posledice njihove odluke ispoljavaju odmah na najoigledniji nain. Tu je najpre neposlunost pukova petrogradskog garnizona, koji odbijaju da napuste prestonicu da bi otili na front, poto su nemaka flota i nemaka vojska zauzele obale Rikog Zaliva. Zatim stvaraju javno, 12/25 oktobra, jedan revolucionarni ratni odbor i odreuju sovjetske komesare za odravanje veze izmeu toga odbora i pukova. Tu su najzad, 17/30, 18/31 oktobra i 21 oktobra/3 novembra, konferencije pretstavnika garnizona, na kojima se javno tvrdi da je raspoloenje vojnih jedinica saglasno sa ciljem kome se tei, a to je obaranje vlasti: 21 oktobar/3 novembar smatraju i sami boljevici kao zvanian poetak pobune. Sve ove mere preduzete su pod izgovorom da se brani proletarijat od mogunih napada kontra-revolucije. Isti smisao pridaje se neodreenim odbranbenim merama na koje se naposletku vlada odluuje. Kerenski se do kraja koleba izmeu hitnih zahteva svojih nesocijalistikih kolega, koji trae hitne mere da bi se vlada zatitila od bliske pobune, i zahteva socijalista, koji predlau da se sve to svri ka miran nain naimenovanjem jedne

728

socijalistike vlade. On veruje da e moi raunati na Predparlament, gde se meutim ne uspeva da stvori jedna vladina veina. Jer se tu odigrava borba izmeu istih tabora kao na demokratskoj konferenciji u M. oskvi, naroito o dva glavna pitanja u tome trenutku: rat i mir, vojska i diplomatija. Poto su novi ministri vojske i mornarice, general Verhovski i admiral Verderevski, imali da zahvale sovjetima to su uli u vladu, nije nikakvo udo to u Predparlamentu nije mogla da se stvori veina po pitanju odravanja discipline u vojsci. General Verhovski ide dotle da pokuava da vodi direktne pregovore sa pojedinim strankama u cilju da se proglasi naelo odvojenog mira, to ga usled protivljenja Kerenskog i Tereenka primorava da podnese ostavku. Govori Tereenka o diplomatskim pitanjima okreu se veito po istom bezizlaznom krugu: pod njihovom odlunom frazeologijom krije se stvarna nemo; oni toliko razgnevljuju socijaliste, da se javlja pitanje da on bude zamenjen, ali ni tu Predparlament ne nalazi nikakvu formulu koja bi mogla da sloi stranke. Naposletku, uoi pobune i pred nemogunou da due uti o dravnom udaru koji pripremaju boljevici, Kerenski dri u Predparlamentu jedan pravi optuni govor u kome dokazuje sa dokazima u ruci stanje pobune i trai potporu visokog skupa. Ali uprkos opasnosti, socijalisti odbijaju da mu prue tu potporu, a kako boljevici u isti mah alju naoruane odrede da posednu unapred odreene strategiske take u Petrogradu, i zavaravaju neprestano Dana i Goka nadom u sporazum, to oni i dalje trae da se pobuna likvidira mirnim putem. Na dan 25 oktobra/7 novembra u zoru, Kerenski moe da konstatuje u isti mah da je pobuna ve izbila i da eneraltab nije nita uinio da odbrani Petrograd. On za to okrivljuje vojna lica koja su ga lano uspokojavala. Poto je graanskom ministru Kikinu predao komandu nad enskim bataljonom zvanim udarni bataljon, kao i odrede sastavljene od slualaca viih vojnih kola okupljene pred Zimskim Dvorcem to je jo vie rashladilo revnost vojnih krugova, on hita da napusti prestonicu pod zatitom jednog automobila poslanstva Sjedinjenih Amerikih Drava koji ide ispred njegovoga sa istaknutom amerikom zastavom, da bi iziao u susret trupama koje su bile pozvane s fronta. Za to vreme, u podne, pobunjeni pukovi u Petrogradu rasturaju Predparlament. Predvee Zemski Dvorac, opkoljen, nema vie nikakvu vezu sa gradom. Privremena vlada uzalud tu oekuje da se Kerenski vrati s trupama. Uvee krstarica Aurora, koja se opredelila za boljevike poto je stigla u Krontat, poela je da bombarduje dvorac. Iako ga jedan deo njegovih branilaca, ubeeni u nekorisnost te borbe, napustio, ipak vlada, smatrajui da je do saziva Ustavotvorne skuptine ona pretstavnik vrhovne vlasti, koja joj moe biti oduzeta samo silom, odbija da se preda. Kada je jedno izaslanstvo sastavljeno od lanova optinskog odbora i politiara okupljenih u Optinskom domu saznala za poloaj vlade, htela je da ode u Zimski Dvorac da je oslobodi ili da umre s njom, ali je boljevike patrole nisu pustile da proe. Po povratku u Optinski dom ona obrazuje, zajedno sa poslanicima koji su tek bili napustili sovjetski

729

kongres i bili protivni dravnom udaru, jedan odbor za spas otadbine i republike. Jedna grupa akademaca, ohrabrena dolaskom toga izaslanstva, isteruje boljevike iz Zimskog Dvorca. Ali je ova pobeda kratkotrajna, jer jedna nova gomila mornara, vojnika i radnika crvene garde prodire u dvorac, iji se komandant predaje pod uslovom da se potedi ivot pitomcima. lanovi privremene vlade uhapeni su i sa opasnou po ivot odvedeni na drugu obalu Neve i zatvoreni u Petropavlovskoj tvravi, gde su se susreli sa ministrima ranijeg reima to ga je oborila revolucija iz februara/marta. Ironija sudbine htela je takoe da Kereneki zatrai pomo od istih onih trupa koje su ile na Petrograd u septembru da izvre Kornilovljev dravni udar. Ono to se dogodilo za vreme Kornilova, ponavlja se sada potpuno, ali jo mnogo bre. Trupe, sastavljene velikim delom od kozaka, nemaju ni malo elje da se tuku, naroito ne za Kerenskog, te se rasturaju. General Krasnov uspeva ipak da prikupi nekoliko stotina kozaka i pokuava da ide Petrograd, i pored negodovanja glavnoga komandanta Severnog fronta, generala eremisova, koji je ve stupio u pregovore sa mesnim sovjetom. Iz Pskova on uspeva da stigne u Gatinu. Kerenski se trudi da ubrza kretanje ove trupe u nadi da e jedinice pozvane sa fronta stii uskoro i da e se Petrograd pobuniti. Ali i ove jedinice nailaze na prepreke koje stvara savez eleznikih slubenika. Kozaci, koji ne vide da dolazi oekivana peadija i koji prema Kerenskom oseaju samo antipatiju, pokazuju se sve manje raspoloeni da se tuku. Kerenski ih ipak tera da napreduju ka Carskom Selu. Krasnov, sa svojih 400 do 600 kozaka koji poinju da zahtevaju da se Kerenski ukloni, ustee se. 30 oktobra/12 novembra, blizu Pulkova, 500 kozaka zapoinju bitku sa petnaest do trideset puta jaim protivnicima, kojima komanduje nemaki porunik Bauer; poto se drao do noi, Krasnov se povukao ka Gatini. Uoi toga dana boljevici su nemilosrdno uguili pokuaj preranog napada pitomaca petrogradskih vojnih kola. Za to vreme, depee koje su oni poslali poljuljale su vrstinu vie komande i vojske na frontovima. elezniki slubenici spreavali su sve vie prevoz trupa koje su ile ka Petrogradu. Posle povlaenja ka Gatini, oni su pozvali Kerenskog da zapone sa boljevicima pregovore o primirju. Kozaci, oajni to vide kako stie peadija, ve su iz sopstvene inicijative stupili u pregovore sa boljevicima. Ovi im odgovaraju iz Krasnog Sela, traei da im se preda Kerenski i alju u Gatinu mornara Dibenka. U toku 1/14 novembra pregovori se zavravaju jednim sporazumom, ali na deset minuta pre svog hapenja Kerenski uspeva da pobegne preobuen u mornara i maskiran oferskim naoarima. General Duhonjih, koji vri dunost glavnog komandanta posle iezavanja Kerenskog, izdaje zvaninu naredbu da se zaustave trupe koje su ile na Petrograd. 3/16 novembra, on jednim proglasom poziva svekoliku demokratiju da se udrui da spase otadbinu i da izabere jednu vladu koju bi ceo narod priznao. Boljevici mu nareuju da zapone pregovore o miru sa Nemcima. Kada je on to odbio, oni alju u glavni tab u Mohilev jednu ekspediciju pod komandom potporunika Krilenka, koji je naimenovan za vrhovnog zapovednika ruske vojske, i 20

730

novembra/3 decembra Duhonjina je ubio jedan mornar. Uoi svoje smrti izdao je on naredbu da se puste na slobodu generali uhapeni posle Kornilovljevog ustanka, a to e rei sam Kornilov, Denjikin, Markov i drugi, koji se uskoro stavljaju na elo protivboljevikog pokreta u oblasti donskih kozaka. U Moskvi jedan pokuaj da se uspostavi oborena vlada takoe je propao. Na vest o dravnom udaru izvrenom u Petrogradu, optinski odbor u Moskvi sakuplja oko sebe pretstavnike demokratskih organizacija, koji obrazuju jedan odbor bezbednosti, ali ostaju neutralni. Komandant garnizona, Rjabcev, poziva stanovnitvo da ne zapoinje graanski rat. Boljevici se pokazuju aktivniji. Odboru bezbednosti oni suprotstavljaju jedan revolucionarni ratni odbor, kome je dunost da potpomae isti takav odbor u Petrogradu. Oni u njemu imaju veinu 4 lana od 7, a uskoro ostaju u njemu sami, jer menjevici i socijalisti-revolucionari istupaju iz njega zbog tenje boljevika da ugue volju manjine i da joj rade za leima. Ovaj odbor poinje energino da organizuje pobunu: on zabranjuje izlaenje buroaskim listovima, privlai k sebi najvei deo garnizona i zauzima Kremlj. Oficiri, pitomci vojnih kola i studenti, okupljeni u Aleksandrovskom Vojnom uilitu, pozivaju boljevike da napuste Kremlj. Ovi pristaju na to 28 oktobra/11 novembra, te akademci zauzimaju sredite varoi presecajui na taj nain saobraaj izmeu revolucionarnog odbora i udaljenih kvartova. Ali ovaj uspeh nije dugo trajao, jer su branioci Moskve podeljeni, a odlunost akademaca i oficira nema podrku demokratskih stranaka. Pod pritiskom eleznikih slubenika, odbor za bezbednost trai da se obrazuje jedna socijalistika vlada i zakljuuje sa boljevicima primirje od 12 asova, izmeu 29 do 30 oktobra/12 do 13 novembra. Boljevici ne samo da nisu potovali to primirje, ve su se njim koristili da obezbede sebi pojaanja. 1/14 novembra oni zahtevaju od svojih protivnika bezuslovnu kapitulaciju. Stanovnitvo ostaje ravnoduno, levo krilo javnog miljenja protivno je borbi, pojaanja ne stiu vladinim pristalicama, a pitomci vojnih kola ne mare mnogo da se tuku za jednu socijalistiku vladu; uostalom, njih je svega pet hiljada, dok njihovi neprijatelji raspolau sa nekoliko desetina hiljada ljudi i dobijaju neprestano pojaanja iz okoline Moskve. Boljevici snano bombarduju centre gde se okupljaju pitomci, a to su Kremlj i Aleksandrovsko Vojno uilite. Uvee 1/14 novembra bela garda se odluuje da zapone pregovore; sutradan ona predaje oruje; oni njeni lanovi koji nee da se pomire sa sudbinom, odlaze jedan po jedan na Don, gde se organizuje jedna dobrovoljaka vojska. Rusija je ula u jednu novu fazu svoga ivota, fazu rasula i opadanja u kojoj se obrazuje itav niz republika, velikih i malih, koje samovoljno prisvajaju prava vladarske vlasti. Raspadanje je otpoelo za vreme privremene vlade. Od leta 1917 godine, seljaci su svojevoljno poeli da dele spahijske zemlje i da unitavaju plemiske domove. Ve je rasulo ulo u vojsku, umornu od rata: gomile naoruanih seljaka preplavile su gradove i sela, zavodei svuda vladavinu samovolje; vojni begunci, iji je broj dobio neverovatne razmere,

731

uputili su se svojim selima, pljakajui itave okruge i organizujui pogrome. Nered u saobraaju izazvao je krizu snabdevanja: u mnogim oblastima glad se pojavila, i seljaci su odbili da prodaju ito po cenu koju je 954 nametnula vlada, jer je inflacija izazvala poskupljivanje ivotnih potreba koje e dostii kasnije, pod boljevicima, uasne razmere. Kontrola industrije od strane radnika takoe je donela svoje plodove: i pored mone potpore koju je drava pruala svim granama ratne industrije, industrijalci nisu mogli izdrati poveanje nadnica i neprekidne trajkove; oni su napustili svoja preduzea, i fabrike su se zatvarale jedna za drugom. Sve ove injenice nagovetavale su ve, razume se u mnogo manjim razmerama, one injenice koje se obino smatraju kao karakteristine za dolazak sovjetskog reima. Rasulo izazvano ogromnim vojnim naporom, krajnja iznurenost vojske, ekonomsko rastrojstvo, sve je to, u izvesnom smislu, pripremilo Rusiju za boljevizam. Sami od svoje volje vojnici su prekinuli rat, dok su se seljaci dokopali zemlje, a radnici fabrika. Lenjin je imao samo da potvrdi ve gotovu injenicu, da bi pridobio naklonost vojnika, seljaka i radnika.

732

XXIV. RUSIJA POD SOVJETSKIM REIMOM Poslednji period ruske istorije poinje 25 oktobra/7 novembra 1917, ali nije jo zavren. Njegove posledice nisu poznate i ne mogu da se predvide. Prema tome je nemogue dati nepristrasan istoriski opis. Ali ova bi knjiga bila nepotpuna, kada bi preutala socijalni pokuaj, koji ve petnaest godina radi na tome da, ne samo Rusiju, ve i ceo svet, uputi novim pravcem. Ograniiemo se, ipak, na izlaganje najznaajnijih injenica, birajui u koliko je mogue one, koje niko ne moe da ospori. Petnaest godina sovjetskog reima mogu da se podele na tri perioda od po pet godina, od kojih je svaki obeleen izvesnom izmenom taktike komunistike partije, dok njene opte tendencije i njeni ciljevi ostaju uvek isti. U prvom periodu (25 oktobra/7 novembra 19171922), kada obrazuje svoje organe, sovjetska drava nailazi na mnoge i ozbiljne prepreke, u prvom redu posledice svetskog rata, koje narod teko podnosi, a zatim unutranje neprilike, naroito graanski rat, koji se zavrava tek 1921 godine. To je period ratnog komunizma, kako su ga nazvali sami boljevici, da dokau da su samo tekoe ratnog stanja omele ostvarivanje njihove zamisli. Drugi period, koji je poeo strahovitim pustoenjem zemlje i nezapamenom glau 1921 i 1922 godine, boljevici isto tako smatraju kao izvesno privremeno otstupanje, odmor, kada su u izvesnoj meri ponovo usvojili principe burujske vlade, u nadi da e na taj nain omoguiti da zemlja stane na put zlu, koje su oni pripisivali ratu, a njihovi protivnici njima i njihovom drutvenom preokretu. Ovaj period oporavljanja, takozvani period Nep zahvata pet sledeih godina od 19231928, u stvari on poinje i zavrava neto ranije. Vraanje izvesnoj ekonomskoj slobodi uskoro dovodi do podizanja produktivnih snaga zemlje, poboljavanju finansija i reorganizacije saobraaja. Poslednji period koji poinje 1928 godine, pretstavlja period socijalistike rekonstrukcije. Prema komunistikoj doktrini, vlada Sovjeta nastavlja sa svojim prvobitnim radom i koristei se rezultatima perioda Nep, stavlja sebi u zadatak da odmah preobrazi Rusiju u socijalistiku dravu. Najkarakteristiniji dogaaj ovog perioda je petogodinji plan, iji je cilj stvaranje dravne industrije, koja bi bila u stanju da stigne i da prevazie proizvodnju zapadne Evrope i Amerike, kao i kolektivizacija agrikulture. Po izvesnim znacima bi se reklo da se ovaj period sada blii kraju. 1. RATNI KOMUNIZAM I LENJIN (19171922) Oligarhijska organizacija komunistike stranke. U momentu kada boljevici dolaze na vlast, njihov politiki i ekonomski program nije dovren, a i njihov broj je veoma mali. Komunistika stranka ima svega oko 50. 000 lanova, od kojih nekoliko hiljada starih revolucionara (podpolika, koji su navikli na

733

nezakonite i podzemne akcije) i 35. 000 novih pristalica, koji su im prili tek 1917 u toku borbe protiv provizorne vlade. Ma da se kasnije taj broj udesetorostruio, t. j. dostigao pola miliona, vladajua elita (verkhuka) sastavljena je od svega 15.000 ljudi od kojih jedna stotina u centralnim organizacijama u Moskvi, i 225 u centralnim organizacijama ostalih pokrajina, vode glavnu re. Reim je, prema tome, u sutini oligarhiski, a to priznaje i Lenjin 1920: Strankom upravlja, kae on, centralni odbor od 19 lanova, koje bira kongres, dok svakodnevno poslovanje u Moskvi mora da se poveri jo manjim grupama, Orgbiro-u, ili biro-u za organizaciju i Politbiro-u, ili biro-u za politiku, a za koje centralni odbor na sveanoj sednici bira po pet lanova. Prema tome ovo je najizrazitija oligarhija. Lenjin kratko i jasno izlae ulogu ovih centralnih organa stranke u dravnoj upravi: U naoj republici nijedno se vano pitanje iz oblasti politike ili organizacije ne reava preko dravnih ustanova, ako za to ne da nalog centralni odbor stranke. Prve mere. Prirodno je da je nova vlast pokazala izvesnu neodlunost, kada se nala pred zadatkom da upravlja tako ogromnom zemljom sa svojim ogranienim snagama. Kada su Lenjina pitali da li e boljevici moi da se odre na vlasti, odgovorio im je, pre revolucije 25 oktobra/7 novembra, podvlaei snagu boljevike demagogije: Kada poslednji radnik ili nezaposleni, svaka kuvarica i svaki upropaeni seljak vidi da proleterska vlada parazitima oduzima viak njihovih dobara, silom smeta beskunike u stanove bogataa, da zemlja prelazi u posed radnika, da radnici nadziravaju fabrike i banke, da se bogatai odmah kanjavaju ako prikrivaju svoje milione, onda... e se milioni boraca podii... a kapitalisti i kulaci nee imati dovoljno snage da savladaju narodnu revoluciju. Iz tih razloga prvi program boljevike vlade program, koji im donosi pobedu manje izraava tenje njihove doktrine, a naglaava elju da se zadovolje najhitnije i najvee potrebe mase. Ve od 25 oktobra/7 novembra, t. j. istog dana kada je buknula revolucija, oni dozvoljavaju seljacima da vlasnicima oduzmu zemlju i ne ekajui reenje Zakonodavne Skuptine. Dekret od 28 oktobra/10 novembra, predlae iscrpljenim vojnicima da sa nemakim vojnicima zakljue hitno primirje na njihovu odgovornost, na bilo kojoj taki fronta. Dekret od 1/14 novembra daje radnicima opte pravo nadzora u fabrikama u kojima rade. Dekret od 2/15 novembra daje raznim narodnostima u zemlji pravo da upravljaju svojom sudbinom, pa i da se odvoje od Rusije. U ekonomskoj oblasti boljevici najpre pokazuju vie obazrivosti. Njihovi dekreti od 26 oktobra/8 novembra nacionalizuju banke, a velika imanja predaju na upravu mesnim seljakim odborima; na taj nain oni reavaju sudbinu velikog kapitala, ali ne dodiruju ni u samom principu pitanje privatne svojine, malog i srednjeg kapitala, kao ni posedovanje zemlje. Isto tako, oni se u poetku zadovoljavaju time to privatnoj industriji nameu kontrolu radnika i tek onda kada je ta kontrola potpuno dezorganizovala rad u fabrikama, reavaju

734

se boljevici malo po malo to e da bude zavreno tek 1919 da nacionalizuju sva industriska preduzea. Tek 21 oktobra 1918 nacionalizuju svu unutranju trgovinu i uzimaju na sebe zadatak da izmeu sela. i varoi podele industriske i poljoprivredne proizvode. Sasvim je prirodno da je ovaj ogromni napor nedovoljan i da privatna tajna trgovina i dalje postoji. Spoljna trgovina, koju je mnogo lake nacionalizovati, uzeta je u dravne ruke tek 4 maja, 1918; ona je u to vreme veoma neznatna i slaba. Rasputanje Zakonodavne skuptine. U poetku boljevici dozvoljavaju da u vladu uestvuju i ostale socijalistike stranke. Kod socijalnih demokrata, kao i kod socijalnih revolucionara obrazovale su se grupe krajnje levice, koje smatraju da je saradnja sa sovjetima mogua i iji mnogi lanovi ak imaju uea i u vladi. Meutim, to ne traje dugo. Odnosi se zaotravaju ve prilikom izbora za Zakonodavnu skuptinu, koji je privremena vlada zakazala za novembar. Ma da su sovjeti ve odavno zamenili parolu ruskih radikala Zkonodavna skuptina sa svojom Sva vlast sovjetima, oni ipak ekaju rezultat izbora da definitivno utvrde svoj stav prema skuptini, idolu demokratije. Uprkos njihovom oekivanju, oni dobijaju veinu. Prema rezultatima (nepotpunim) izbora, oni postiu samo devet i po milijona glasova od 36 milijona glasaa ili neto malo vie od etvrtine prema 20.900.000 glasova za socijalistiko-revolucionarnu stranku, koja postie apsolutnu veinu i 4,600.000 glasova za burujsku stranku, od kojih je bilo 1,900.000 za Kadete, 1,700.000 za kandidate raznih narodnosti, samo 300.000 za monarhiste i 200.000 za velike posednike; prema tome imaju oni samo 175 poslanika prema 417 poslanika socijalnih revolucionara, 34 socijalnih demokrata raznih vrsta, 64 burujska i narodna poslanika. Oni ne mogu da prime tako sastavljenu skuptinu. Poto su proglasili stranku Kadeta za narodnog neprijatelja i odloili saziv skuptine za 18 januar, 1918, oni se reavaju da izvre udar protiv narodnog pretstavnitva, koje optuuju da vie ne odgovara volji biraa. 18-og januara odrao se njihov prvi sastanak na kojem posle dugih i nepotrebnih govora, eleznjakov, voa mornara, koji su bili na strai, rastera poslanike pod izgovorom da je straa umorna. Buharin, ideolog boljevizma objavljuje sa visoke tribine rat do istrebljenja burujskoj parlamentarnoj republici i uzvikuje: Pitanje vlasti reie se graanskim ratom. Prvi sovjetski ustav. Prvi ustav socijalistike sovjetske federativne republike Rusije izglasan je 10 jula 1918. Po Marksovoj i Lenjinovoj doktrini drava je izraz klasne borbe, a izraava odnos snaga izmeu klasa datog drutva. Poto je 25 oktobra/7 novembra pobedio proletarijat, drava mora da se obrazuje kao diktatura proletarijata. Glavni organi drave su sovjeti, boljevici vide njihov presedan u pariskoj Komuni od 1871 godine. Po Lenjinovom miljenju ovaj oblik vlade ima velikih preimustava, jer sovjeti raspolau svim onim to je potrebno da se vlada: Imaju oruanu snagu radnika i seljaka, kao i nain da ovu usko povezanu snagu mase

735

dre u rukama; oblik organizacije starog proletarijata63 i najzad sposobnost da ujedini preimustva parlamentarizma i preimustva neposredne i prave demokratije, t. j. funkcije zakonodavne i izvrne vlasti. Na tim osnovama zamiljen je ustav. On poinje Proglasom prava ugnjetavanog, radnikog naroda gde je objavljeno ukidanje privatnog poseda, ratifikovanje zakona o radnikoj kontroli, prvom koraku ka potpunom prenosu fabrika, rudnika i eleznica u ruke radnike i seljake, sovjetske republike; ponitenja zajmova, koje je zakljuila caristika Rusija; prenos banaka u narodne ruke; obavezna sluba rada za sve; razoruanje buroazije i obrazovanje crvene socijalistike vojske seljaka i radnika; ukidanje tajnih ugovora, bratska ljubav izmeu vojnika i seljaka sadanje vojske koja se bori i elja da se ma po koju cenu sklopi mir, koji nee znaiti ustupanje, ni aneksiju; oslobaanje kolonija; prenos celokupne vlasti na sovjete. Ustav, dalje, utvruje opte principe i nain kako da se organizuje vlast. Najvia vlast u S. S. S. R. je sveruski sovjetski kongres, a u meuvremenu, dok kongres ne zaseda, izvrni sveruski centralni odbor64 imenuje savet narodnih komesara,65 koji e imati za zadatak generalnu upravu zemaljskim poslovima, bie podeljen na 18 sekcija ili narodnih komesarijata za upravljanje raznim granama administracije. Na istu organizaciju nailazimo i u saveznim oblastima, gde je, razume se, kompetentnost lokalnih organa znatno ograniena sa strane centralnih, sveruskih organa. Pravo glasa, u stvari, priznaje se samo radnicima, seljacima i vojnicima, i to samo onim seljacima, koji nemaju radne snage u svojoj slubi; ostale klase, pod pretnjom pravnog progona, nemaju pravo uestvovanja u upravljanju poslovima. Sloboda mnenja, t. j. tampe, sloboda sastajanja i udruivanja postaju isto tako monopol radnika. Istina je, meutim,, da je celokupna vlast skoncentrisana u rukama stranke, kako kae Lenjin: Moramo stalno imati pred oima da se ustav sovjetske vlasti i de facto i de jure oslanja na stranku, koja vlada, imenuje i organizuje po jednom jedinom naelu... Stranka zapoveda i vlada celom dravom, upravlja i treba da upravlja celim dravnim mehanizmom. Meutim, nemirne i nesreene godine prvog perioda ovog reima ne dozvoljavaju da se tekst ovoga ustava sauva neizmenjen. Dolazi do uproavanja vladinog sistema. Slubeni izvetaj o delatnosti stranke priznaje da su vanredne prilike 1919, 1920, a dobrim delom i 1921 imale velikog uticaja, da su se bez prestanka objavljivale mobilizacije za prevoz trupa, namirnica..., da je itava stranka bila slina dobro disciplinovanoj vojsci u ratno vreme... Zato su uskoro svi protivnici komunistikog reima, pa i neki lanovi stranke, poeli da zahtevaju da se kao najmanji program bar potuje ustav od 10 jula. Kraj rata i brest-litovski ugovor. Prvi i najhitniji problem, koji su hteli da ree pobednici od 25 oktobra/7 novembra, bio je: zavriti rat to pre. Ve
63

Doktrina ora Sorela. Vseroesijskij centralnij ispolniteljnij komitet. Skraeno: Cik. Sovet narodnih komisarov. Skraeno: Sovnarkom.

64

65

736

posle 28 oktobra/10 novembra, 1917, objavljuju oni celom svetu radiotelegramima svoj dekret o miru. Tek onda upuuju direktan apel saveznicima. I ne ekajui na njihov odgovor, nareuju glavnokomandujuem Dukonjinu da pone sa direktnim pregovorima sa Nemcima. Kada je Dukonjin to odbio, ubio ga je jedan mornar. Njegov naslednik Krilenko namerava da putem beine telegrafije zakljui primirje, koje je zaista potpisano 2/15 decembra, a pregovori o miru poinju 9/22 decembra u Brest-Litovsku. Da bi se shvatio tok ovih pregovora, ne sme da se zaboravi da su boljevici po dolasku na vlast postavili sebi za zadatak mnogo vaniji cilj: izazivanje evropske i svetske revolucije. Pre nego to su mogli da se uvere da je njihova vlast u Rusiji dovoljno jaka, oni hitaju da ostvare taj meunarodni cilj i vrsto veruju da e da ga ostvare u najkraem roku. U njihovoj borbi o vlast imali su u Nemakoj dobrog oslonca. Sada im je prva misao da je demoraliu. Ubeeni su da nemake diplomate i generali nee odmah pristati da sklope demokratski mir, a to je najbolji povod da se pone u Nemakoj sa propagandom za revoluciju. Stoga se trude da pregovori o miru dobiju to iru popularnost, ali ne uspevaju da ih prenesu u tokholm. Na njihovo veliko iznenaenje Nemci im odgovore zahtevom da svima narodnostima dadu pravo opredeljenja, da se odreknu Poljske, Kurlandije i jednog dela Livonije i Estonije. Pregovori su u dva maha prekidani, ali kako Nemci ne otstupaju od svog gledita, a proletarijat se ne odaziva, Trocki se reava da 4 februara 1918 napravi gest, jedinstven u istoriji sveta: ni mir ni rat; demobilizovanje ruske vojske i stavljanje ruskog fronta pod zatitu nemakih radnika. Nemci 18 februara odgovaraju velikomofanzivom, a ultimatumom od 21 februara postavljaju jo vee zahteve. Posle dugih pregovora centralni odbor stranke je prisiljen na poputanje. 3 marta, 1918 sklopljen je zaseban ugovor o miru, koji sadri proglas o nezavisnosti Finske i Ukrajine, otcepljivanje Poljske, Litvanije i Kurlandije, okupaciju Livonije i Estonije od strane Nemaca, ustupanje Batuma i Kara Turskoj i zabranu boljevistike propagande u Nemakoj. Saveznici i poetak graanskog rata. Stari saveznici Rusije dugo su se nadali da e Rusija da nastavi rat sa centralnim silama. Posle Brest-Livska oni jo jedino veruju u graanski rat, koji ve poinje da se vodi protiv boljevika. Njihove diplomate odlaze iz Petrograda preko severa u onom asu kada se sovjetska vlada, iz straha od nemake ofanzive, seli u Moskvu. Na teritoriji donskih kozaka i u Rostovu, gde se sastala grupa ruskih oficira, koja je izbegla boljeviko gonjenje i jedna grupa generala meu kojima su Kornilov, Denikin i bivi glavno-komandujui Aleksejev, obrazuje se novembra, 1917 godine, ruska dobrovoljaka vojska. Januara, 1918 ona broji 3. 000 ljudi, koji kod Rostova i Novoerkaska ne mogu da se odupru mnogobrojnim sovjetskim trupama, koje napreduju sa svih strana. 11 februara, general Kaledin, hetman donskih kozaka, vri samoubistvo, a 23 februara dobrovoljci sa svojim voama kreu kroz stepe ka Kavkazu. Ova teka borba, takozvana ledena borba u kojoj se njihov broj,

737

pored svega penje na 9. 000, daje dovoljno dokaza njihove energije. Pokuavaju, ali bez uspeha da osvoje Jekaterinodar. 13 aprila, Kornilova raznosi bomba, a njegov naslednik general Denikin s tekom mukom dovodi vojsku do Rostova. U to vreme otporna snaga boljevika slabi u izvesnoj meri. Austro-Nemci, koji su 9 februara zakljuili u Brest-Litovsku zaseban mir sa Ukrajinom, vre okupaciju Malorusije i donske oblasti. U Kijevu su organizovali vladu hetmana Skoropadskija, a na Donu potpomogli da se general Krasnov izabere za kozakog hetmana. Ako su Krasnov i Skoropadski i pristali da se povinuju naredbama nemakog cara, dobrovoljci su ostali verni saveznicima i raunaju na njihovu pomo u borbi protiv Nemaca i boljevika. Iz straha da se u Rusiji ne obrazuje nemaki front, saveznici se interesuju za Denikinovu vojsku i preduzimaju korake da joj u izvesnoj meri pomognu. Oni ve potpomau druge ruske politike stranke, koje se bore protiv boljevika i hoe u Rusiji da obrazuju istoni front protiv Nemake. Oni se interesuju i za drugu jednu narodnost, koja je pogodna za obrazovanje ovog fronta, za ehe koji su pod caristikim reimom bili sastavili legiju protiv Austro-Nemaca, a zatim da se to pre vrate u Evropu da nastave da se bore na francuskom frontu. Na dugom putu koji su izabrali preko Sibira i Vladivostoka esi se sudaraju sa boljevicima i pomau ruskim oficirima da ih udalje od transibirske pruge. Ti uspesi potstiu saveznike da im odobre da protivnemaki front obrazuju u Sibiru, pozivajui ih u isti mah da se pridrue ruskom narodu u borbi protiv boljevika. Tako oni zaustavljaju napredovanje ka Tihom Okeanu i prebacuju svoje odrede na Ural. 25 jula, 1918 osvajaju Jekaterinburg. Pre nego su evakuisali varo, gde je od 30 aprila bila internirana carska porodica, boljevici su 16 jula pogubili cara, caricu, njihovog sina i keri. 18 jula u Alapaevsku (koji su esi sa belima osvojili tek 28 septembra) boljevici su isto tako pogubili velike kneeve Sergija Mihajhovia, Ivana, Konstantina i Igora Konstantinovia i cariinu sestru Elizabetu, koja se bila pokaluerila. Uestvovanje saveznika. Saveznici se, meutim, reavaju da u sukobu lino uestvuju. Englezi, koji su se 11 marta pod uticajem brestlitovskog mira iskrcali u Murmansku, alju jula meseca u Arhangelsk nove trupe. Njihov cilj nije samo da zadre municiju i vojni materijal, koji su saveznici isporuili, ve i da obrazuju nezavisnu rusku vojsku. 2-og avgusta ruski oficiri proteruju boljevike iz oblasti Arhangelska i sa engleskom pomoi sastave vladu, kojoj je na elu N. ajkovski, stari revolucionar, veoma omiljen u Engleskoj, gde je bio u izbeglitvu. Na Volgi, u Samari, koja je osloboena zahvaljujui saradnji eha (8 juna), jedna grupa revolucionarnih socijalista i poslanika rasputene ustavotvorne skuptine sastavlja Odbor lanova ustavotvorne skuptine i daje mu veliki znaaj kao poetku sveruske moi. 1-og avgusta narodna vojska, koju je taj Odbor sakupio broji 8,500 dobrovoljaca i 2.200 vojnika mobilizovanih meu

738

tamonjim stanovnitvom.66 Saveznici obeavaju da e podravati ovu vladu u cilju obrazovanja fronta na Volgi od Samare do Kazana. Ovaj front je zaista stvoren krajem jula i poetkom avgusta, 1918, ali je i suvie udaljen od severnih oblasti, pa pomo saveznika ne moe da stigne; zbog toga je front naputen u toku septembraoktobra. Kazan, zauzet 7 avgusta, naputen je 10 septembra, a Samara 8 oktobra. U Sibiru antiboljevici i saveznici ratuju sa vie uspeha. Englezi su tamo uputili admirala Kolakova, da na krajnjem istoku sakupi vojsku. S druge strane, Francuzi i esi uporno trae da se sastavi jedna jedina sveruska vlada. Posle dugih pregovora na kongresu u Ufi, 823 septembra, 1918, politike stranke i razne ruske vlade67 sastavljaju novu vladu. Na elu te vlade je umereni revolucionarni socijalist, N. Avksentijev, a njeno sedite je u Omsku u Zapadnom Sibiru. Vlada, meutim, ne uspeva da uvrsti svoj autoritet. 1-og decembra obaraju je desniarski oficiri, tajno potpomognuti od strane Engleza, a na njeno mesto dolazi lina vlada admirala Kolaka, koji uzima titulu najvieg efa. Razumljivo je da se boljevici i beli najvie otimaju o plodne oblasti na jugu, u blizini moskovskog centra. Ba u tom asu pomo od saveznika nikako ne stie. Saveznici u stvari ne misle da ozbiljno uestvuju u toj borbi, dok ne zavre rat sa centralnim silama, t. j. kada im vie ne bude potreban istoni front. Kako antiboljeviki efovi predviaju na jugu pobedniku ofanzivu boljevika, im te oblasti napuste Austro-Nemci, oni se trude da saveznike nagovore da to pre poalju pomo. Komandant saveznike vojske na rumunskom frontu, general Bertelo, obeava da e poslati 150.000 ljudi (12 divizija), koje e da se iskrcaju u Odesi; sporazumevi se da e bogate rezerve sa rumunskog fronta biti stavljene na raspoloenje Rusima i da e ih bogato snabdeti ratnim materijalom. 19 decembra, 1918 u Odesi se iskrcala jedna divizija, nad kojom je oko polovine januara preuzeo komandu general Anselm. Sa svoje strane su Englezi proirili domen svog uticaja i na Kavkaz i od novembrea, 1918, dre tamo jednu diviziju. Projekt boljevikog mira. Namere generala Bertelo-a nailaze na pariskoj konferenciji mira na ozbiljan otpor saveznikih delegata. Dok Pion i Orlando odobravaju te namere, Lojd Dord, Vilson i Klemanso nikako ne pristaju uz njih na skupovima od 1-og i 21-og januara, 1919, navodei da je 150.000 ljudi malo za efikasnu intervenciju, a da niko ne bi hteo da poalje vie u zemlju gde e trupe verovatno da se demoralizuju. Umesto vojne pomoi Lojd Dord predlae, a Vilson usvaja, drugi jedan projekt, t. j. da se pretstavnici svih delova ruskog naroda pozovu na ostrvo Prinkipo i da se dogovore.
66

Prvog septembra teoriski bi trebalo da u podruju samarske vlade ima 121.000 vojnih lica, meutim, 19 avgusta jo uvek nema vie od 21.000 mobilizovanih.
67

Vlada u Samari, privremena vlada Sibira, uralski, i orenburki Kozaci, mesna ekaterinburka vlada, Kirgizi i Bakiri.

739

Boljevici (4 februara) hitno prihvataju predlog i pristaju na sve mogue ustupke saveznicima. Meutim, pretstavnici antiboljevikih vlada ne pristaju ni na kakvu vezu sa zloinakim uzurpatorima i projekt za konferenciju propada. Tri dana docnije, Vilson u dogovoru sa Lojd Dordem, poalje u sovjetsku Rusiju Bulita, mladog ataea amerikanske delegacije na kongresu mira, da ispita uslove za mir na osnovu predloga boljevika. 14 marta, potpisan je u Moskvi projekt za mir, pun primamljivih ustupaka: sve e ruske vlade da zadre svoje teritorije, ekonomska blokada e biti podignuta, bie proklamovana opta amnestija, a trupe e biti opozvane i razoruane, i t. d. Meutim stanje duhova u Evropi pokazuje izvesne izmene, jer bele vojske odnose neke pobede, a boljevici i suvie jasno izraavaju elju za izazivanjem svetske revolucije. I tako ponude sovjetske vlade ostaju bez ikakvog dejstva. Trea Internacionala. Dan kasnije posle poziva, koji je sovjetima upuen da dou na Prinkipo (22 januara, 1919), Lenjin poziva sve svetske komunistike stranke da dou u Moskvu i da definitivno organizuju Treu Internacionalu. Trea Internacionala pripremljena je ve za vreme svetskog rata, na kongresu socijalista leviara, odranom u Cimervaldu (od 5 do 9 septembra, 1915) i u Kintalu (od 5 do 9 februara, 1916), gde je, uprkos socijalistimapatriotama iz Druge Internacionale, triumfovala boljevika parola hitan mir bez aneksija. Stvorena je na moskovskom kongresu od 2 do 6 marta, 1919 i pored toga to nije bilo dovoljno delegacija i to su naglavnije stranke: engleska, amerika, i t. d., sasvim izostale. Proglas kongresa, koji je objavljen 10 marta, prihvata mogunost neodlonog obaranja kapitalistikog reima i izjavljuje da je nastupila nova revolucionarna era. Zamiljen je plan po kojem bi se izvela revolucija u svim dravama centralne Evrope, a najpre u Nemakoj, gde su zaista izbile tri pobune, koje ugui Noske, a zatim u Maarskoj gde se, u sporazumu sa Lenjinom, Bela Kun domogne vlasti. Dokumenta, koja su zaplenjena u Radekovoj kancelariji u Vilmersdorfu, oigledan su dokaz da su boljevike namere mnogo prevazilazile ono to je ostvareno. U isto vreme otkrivena je njihova delatnost u Indiji, Aziji, Avganistanu i t. d. Neuspeh saveznike intervencije. Intervencija saveznika nije dovoljno organizovana, ni dovoljno jaka, pa ne moe da ima uspeha. U Odesi Francuzi imaju svega 12. 000 ljudi, od kojih su 6. 000 Grci i Poljaci. Oni ne mogu da se odupru sovjetskim trupama. Kako im, ma da su oni to oekivali, Ukrajinci pod komandom Petljure, voe ukrajinskih separatista, nisu ukazali nikakvu pomo, ve i sami morali, poto su iz Kijeva proterali hetmana Skoropadskija, da napuste tu varo, Francuzi se, posle poraza kod Nikolajeva i Kersona, povlae ka Odesi. Prisiljena albama poslanikoj komori, francuska vlada daje nalog da se Odesa evakuira u roku od 3 dana, poevi od 3 aprila.68 Ni Englezi ne uspevaju da se odre u Kavkazu. U toku juna-jula oni evakuiu Baku, jula-avgusta 1919 Tiflis, a Batum godinu kasnije 9 i 10 jula, 1920.
68

Nalog za evakuaciju izaziva paniku u gradu sa milionom stanovnika General Anselm uspeva da ukrca 10.000 dobrovoljaca ostali polaze prema Rumuniji i 30.000 civilnih lica.

740

I drugi jedan engleski pokuaj na Baltiku ima istu sudbinu. Beli Rusi su na toj strani bili organizovali severni front', sastavljen od 3. 500 ljudi, koji su se od kraja 1918 borili protiv boljevika, a bili su u savezu sa Estoncima, kojima je komandovao general Lajdoner. Na zahtev engleskog generala Mara, sastavljena je u Revalu od 11 do 19 avgusta, 1919 demokratska ruska vlada, koja priznaje nezavisnost Estonije i na taj nain dobija njenu vojnu pomo za pohod na Petrograd. Poto je regrutovao vojsku od 20.000 ljudi i dobio pomo od Engleske, general Judeni poinje ofanzivu 4 oktobra, 1919. Za sledee dve nedelje oni su stigli do Gaine, Pavlovska i Krasnoeg Sela. 20 oktobra nalaze se na nekoliko kilometara od Petrograda; u tom odlunom asu Estonci otkazuju pomo. Boljevici, koje vodi Trocki, organizator crvene vojske, juriaju i opkole vojsku. Engleska flota, koja je iz Krontata pola za Rigu ne uspeva da sprei te vojne operacije, pa je general prisiljen da se odmah povue (214 novembra). 1-og decembra se odrie komande, a 5 decembra je demokratska vlada rasputena. Neuspeh Kolaka u Sibiru. Admiral Kolak, kojega je Denjikin priznao za najvieg efa, okruen je u Omsku od najsjajnijeg diplomatskog kora, meu kojim je francuski general anen i engleski Gajde i ruskog generala Pepeljaeva, Kolak januara meseca, 1919, sastavlja plan borbe protiv Moskve. Njegove tri vojske, koje broje 120.000130.000 ljudi, zauzimaju Ufu (13 marta), a aprila napreduju do Novuzemska, Bugulme, Elabuge, Glazova i Vjatke. Ve maja meseca dolaze do izraza sve slabe take ovog poduhvata. Gajda se posvaa sa Kolakom i daje ostavku, sibirski seljaci, koji su pod jakim uticajem boljevike propagande, nee da se bore i izazivaju u pozadini vie pobuna. Administracija u Sibiru je ne moe biti gora; iskoriavanje vojnika i inovnika dovodi stanovnitvo do ogorenja. I oko samog Kolaka prave se spletke, a on je sve nervozniji, tako da vie nije u stanju da u rukama dri svu vlast, a ne pristaje da je ni sa kim podeli. Saveznici su, ipak, jo uvek spremni da ga podravaju, pod uslovom da d demokratska obeanja. On na to pristaje 4 juna. Meutim, njegova je vojska u punom povlaenju. Ve 14 oktobra Omsku preti velika opasnost od boljevika, koji ga zauzimaju 14 novembra. U Irkucku gde se sklonila Kolakova vlada, nailazi se na stranke, koje su sklone boljevicima, tako da Kolak gubi i preostali autoritet. Kako transibirski put uvaju esi, kojima je vlada njihove zemlje preporuila da ostanu neutralni, Kolakove trupe su prisiljene da se peke povlae kroz tajgu po strahovitoj hladnoi, ostavljajui za sobom bezbrojne etve. Kolak je iz Omska poao sa sedam vozova, koje je bio prisiljen da napusti na putu i da nastavi put ekim vozom. Jo nije ni stigao u Irkuck, a tamo je ve izbila pobuna, koju su pripremili revolucionarni socijalisti. Na zahtev ministara, on se odrie svoje dunosti 4 januara, 1920 i trai zatitu kod saveznikih pretstavnika, kojima daje na uvanje depo zlata, koji je sobom doneo. Na stanici u Irkucku 14 januara, esi ga preputaju revolucionarima, koji prete da ne propuste voz. Osuen je od boljevika, kojima su revolucionarni socijalisti

741

prepustili vlast i streljan 7 februara, u asu kada se njegova vojska u povlaenju pribliila varoi. Zbog toga vojska kree ka Krajnjem Istoku, gde se japanska okupacija proirila do ua Amura i na severu do Sahalina. Pod zatitom japanskog garnizona stvorena je u Vladivostoku jo jedna bela vlada, koja se dri do 25 oktobra, 1922; i zaista im se zavrila japanska okupacija u varo su uli boljevici. Neuspeh Denjikna i Vrangela u Junoj Rusiji. Posle smrti generala Aleksejeva (8 oktobra, 1918), general Denjikin preuzima komandu oruanih snaga June Rusije i smeta se u Ekaterinodaru u severnom Kavkazu. Njegova vojska dostie broj od 150.000 ljudi, jer se od maja do oktobra regrutuju mnogi vojnici i kozaci. Vojska najpre postie niz uspeha. Zauzima Harkov i Caricin na Volgi (24 i 30 juna), ulazi u Kijev (30 avgusta), napreduje ka severu u pravcu Moskve, zauzima Kurks (20 septembra) i Varone (30 septembra). Meutim, posle zauzea Orela, poinju potekoe. Kozaci, koji pretstavljaju najvei deo vojske, nee da idu napred; njima ne ide u raun da napuste bogate june krajeve i da osvajaju opustoeni sever. Stanovnitvo, koje je bele doekalo kao oslobodioce, uskoro se razoaralo i u njima poelo da gleda velike posednike, koji jedino ele da povrate zemlje, koje su im seljaci oduzeli, Administracija zauzetih krajeva rukovodi se samovoljom i grubom silom. General Vrangel pie Denjikinu: Rat je postao izvor bogaenja. Denjikin nije u stanju da popravi situaciju. Oficiri, koji su veinom monarhisti, smatraju da je Denjikin i suvie u levo, dok leviari opet smatraju da je njegova vlada izrazito u desno. Njegov neuspeh je neizbean, kada se kozaci ree da se povuku na svoje zemlje. Najpre gotovo bez ikakvog otpora stiu do Rostova (poetkom januara, 1920), zatim posle evakuacije Rostova (9 januara) i Ekaterinodara (4 marta) stiu do Crnog Mora u Novorosijsk. Krajem marta 1920 evakuisan je jedan deo morem na Krim; ostatak i to najvei deo, sastavljen od donskih kozaka kapitulira. Denjikin daje ostavku i putuje u inostranstvo, poto je prethodno, 4 aprila, 1920, imenovao za svog naslednika, svog takmaca, veoma popularnog meu oficirima, generala Vrangela. Vrangel uspeva jedino da odloi definitivnu evakuaciju. On vraa ostatak vojske na Krim, a to su 20.000 dobrovoljaca i 12.000 kozaka. Poto je ohrabrio vojsku i ponovo uspostavio disciplinu, on preduzima, od juna do septembra, 1920, tri vojna pohoda u pravcu Dnjepra i Kubana. Kada je odbio da prekine borbu, engleska vlada nee vie da mu pomae. Francuska vlada ga, naprotiv, hrabri i slubeno priznaje njegovu vladu (10 avgusta). Boljevici su, u meuvremenu, na brzinu zavrili rat sa Poljskom i prebacili 3 novembra protiv njega sve svoje snage. Vrangelova vojska je, meutim, izgubila 60 od sto svoje oruane snage, obeshrabrena je, naputa svoj ratni materijal, povlai se u neredu. Poto je neprijatelj osvojio zemljouz Perekop (89 novembra), progoni je po Krimu. Kako vie nije u stanju da se odupre,

742

Vrangel sakupi u lukama 126 laa, koje 13 i 14 novembra ukrcaju 135. 000 ljudi, od kojih je bilo 70.000 vojnika i prevezu ih do Carigrada, posle tekog puta. Meutim, Vrangel ne smatra da je njegova vojska razbijena, ne odrie se ni vlasti ni namere da produi borbu protiv boljevika. Ovaj ga stav dovodi do sukoba sa saveznicima. Francuska, koja mu je pomagala za vreme evakuacije, odbija da ga i dalje podrava i 17 aprila, 1921, izjavljuje da vie ne priznaje njegovu vojsku. Od 4 avgusta do 14 novembra, borci-izbeglice smeteni su po vojnim logorima na Galipoljskom poluostrvu i na ostrvu Lemnosu, odakle su kasnije prevezeni u Bugarsku i u Jugoslaviju. Emigracija. Poela je ve novembra, 1917, a za vreme dveju evakuacija Novorosijska i Krima dobila je ogromne razmere. Sem kozaka, vojnika, oficira bele vojske, pretstavnici klasa, kojima je oduzeto graansko pravo, i koji su izloeni progonu od strane eke69, veliki posednici, industrijalci i bankari, naunici i knjievnici, politiari, novinari, advokati, lekari, umetnici, glumci, muziari... u masama naputaju Rusiju. Ova emigracija, jedinstvena na svetu po svojim razmerama i svojim drutvenim sastavom, broji, prema najverovatnijim statistikama, oko milion ljudi. Statistika specijalne komisije Drutva Naroda ocenjuje da je broj ruskih emigranata 1932 godine 844.000, od kojih se skoro polovina sklonila u Francusku (oko 400.000), oko 150.000 po slavenskim zemljama, 120.000 po zemljama, koje se granie sa Rusijom, a 100.000 u Kinu i u Manduriju. Emigranti su se navikli na svoj novi nain ivota. Oni, koji pripadaju slobodnim profesijama nastavljaju, u granicama mogunosti, svoj raniji rad i meu njima ima odlinih pisaca, naunika i uvenih umetnika. Vei je deo onih, koji moraju da sebi obezbede egzistenciju manuelnim radom po fabrikama ili poljima za obraivanje. Politiki se dele na mnogobrojne stranke, koje se kreu od socijalizma do ekstremne monarhistike desnice. Uzroci neuspeha belih. Mnogobrojni su uzroci, koji objanjavaju neuspehe belih. Najpre vojni uzroci: odlini ruski generali prelaze na stranu boljevika, oduevljenje mladih pristalica sovjeta, povoljni strateki poloaj crvenih, koji su vladali unutranjim glavnim linijama, dok su se njihovi protivnici borili u usamljenim grupama po raznim takama periferije. Zatim ekonomski uzroci: prirodna bogatstva junih krajeva, koji su privlaili crvene i siromatvo severnih, gde je snabdevanje belih, u koliko su napredovali, bilo sve tee.
69

Verkhovnaja rezviajnaja komispja, skraeno Veeka ili eka jeste naroita komisija sastavljena novembra, 1917. Kao revolucionarna policija, ona je slina carskoj Ohrani. uvena je po teroristikim borbama, koje je vodila protiv neprijatelja klase, t. j. buruja, intelektualaca, belih oficira, lanova stranki, koje nisu bile komunistike. Kada je ukinuta 6 februara, 1922 zamenilo je Objedinenoe Gosudarstvenoe politieskoe upravlenije ili skraeno O. G. U. Ova komisija ima neogranienu vlast: jedan dekret od 16 oktobra, 1922, daje joj pravo da strelja razbojnike uhvaene na delu; drugi tajni dekret od 15 novembra 1923, sastavlja u njenom podruju sud, koji moe izricati smrtne kazne za protiv-revolucionare. Otada se teror iri i na seljake, na radnike i na sve one koji su optueni da su napadali interese proletarijata.

743

Naroito drutveni uzroci: narodne mase, kojima su boljevici davali najprimamljivija obeanja, a naroito seljaci, koji su, poto su oduzeli zemlje svim starim vlasnicima, sa nepoverenjem sretali belu vojsku, koja je ba sastavljena od tih vlasnika, rtava revolucije. Najzad politiki uzroci: nepoverenje, koje su razne narodnosti starog carstva, pokazivale prema belim, koje su smatrale centralistima, neprijateljima autonomije; ponaanje belih, koji su stanovnitvo naprosto pljakali, kao i kasna pomo saveznika, koji su u prvoj neodlunosti da li treba voditi borbu protiv sovjeta, pod uticajem onih koji su isticali podvojena miljenja, propustili pogodno vreme, kada sovjeti jo nisu bili utvrdili svoju vlast, ni potpuno organizovali crvenu vojsku. Rat sa Poljskom. Poinje 1920, aprila meseca, ulaskom u Ukrajinu poljskih trupa, koje zauzimaju Kijev. U maju ofanziva crvenih prisiljava napadaa na povlaenje. Juna su Poljaci ponovo u povoljnom poloaju. Jula meseca ih druga ofanziva crvenih dovodi do samih vrata Varave. Avgusta meseca Poljaci reformiu svoju vojsku, oslobaaju prestonicu i nanose crvenima teak poraz. Sovjeti su prinueni na pregovore, posle kojih potpisuju privremeni ugovor o miru, u Rigi, 12 oktobra, 1920. Definitivnim ugovorom, koji je zakljuen u Rigi, 18 marta, 1921, Rusija se odrie 4 i etvrt miliona stanovnitva, Belorusa, Ukrajinaca, Velikorusa i gubi jedan deo zemlje, veliine 100. 000 km2, koji je deli od Litve. Odnosi sovjeta sa spoljnim dravama; prvi internacionalni ugovori i konferencije. Prvi su ugovori zakljueni sa narodnostima, koje su odvojene od Rusije. To su ugovori o miru i o trgovini od 1920; 2 februara sa Estonijom, 12 jula sa Litvanijom, 11 avgusta sa Letonijom, 14 oktobra sa Finskom. Ovim ugovorima Rusija gubi 47.550 km2 i 1.110.000 stanovnika u Estoniji, 51.500 km2 i 2,258.000 stanovnika u Litvi, 65.790 km2 i 1,850.662 stanovnika u Letoniji, 387.426 km2 i 3,336.940 stanovnika u Finskoj ili skupa 552.266 km2 i 8,555,562 stanovnika. Ako ovome dodamo 259.000 km2 i 15,800.000 Rusa, koji su pali pod poljsku vlast, 40.000 km2 i 2,750.000 stanovnika u Besarabiji, koje je anektirala Rumunija, 17.600 km2 i 492.000 stanovnika iz oblasti Karsa, koji je ustupljen Turskoj 1921 godine, marta, gubici, koje je Rusija podnela dostiu skupa 868.866 km 2 i 27,597. 562 stanovnika.70 Uskoro zatim sovjeti pregovaraju i sa velikim silama, iji se stav prema njima menja u istoj meri u koliko se i njihovi uspesi sve vie potvruju. Lojd Dord, koji je u samom poetku bio uveren da e oni uspeti, nastoji da s njima doe do direktnih pregovora. Njegovom inicijativom jedna sovjetska delegacija sa ininjerom Krasinom na elu dolazi u London ve 31 maja, 1920. Boljevici, meutim, nee da priznaju dugove Rusije, niti hoe da se odreknu boljevike propagande po britanskim kolonijama. Pregovori su odloeni zbog rata sa Poljskom, u kojem Lojd Dord uzalud hoe da posreduje, nastavljeni posle
70

Dati brojevi pripadaju najpriblinijim statistikama u asu otcepljivanja, 1919 za Besarabiju, 1920 za Finsku i Estoniju, 1922 za Letoniju, 1923 za Litvu.

744

privremenog mira u Rigi, a rezultat im je prvi trgovinski sporazum sa Engleskom, potpisan 16 marta, 1921. Druge trgovinske sporazume zakljuila je sovjetska Rusija sa Nemakom, 6 maja, Norvekom, 2 septembra, Austrijom, 8 decembra, Italijom 26 decembra, 1921, vedskom, 1 marta, i sa ehoslovakom 5 juna, 1922. Lojd Dord i dalje upuuje politiku na saradnju sa sovjetskom Rusijom. Na konferenciji u Kanu (6 januara, 1922), gde se prouavaju mogunosti da se drave opustoene ratom ekonomski podignu, naroita panja obraa se na Rusiju; Sovjeti su pozvati na konferenciju u enovu (10 aprila 17 maja, 1922). Dok su se moskovski delegati na toj konferenciji ponaali nepomirljivo, saveznici su bili krajnje nesloni. I, zaista, dok je Lojd Dord spreman da sa sovjetima ozbiljno pregovara, Francuska i Belgija trae od njih da priznaju pravo vlasnitva stranaca u Rusiji. Sa svoje strane boljevici trae zajmove, da uspostave finansije svoje zemlje. Da bi se izilo iz orsokaka u kojem se nalaze pregovori, reava se da se sazovu strunjaci na konferenciju u Hag (15 juna 26 jula, 1922). Dve stranke su tu jo nepomirljivije nego u enovi. Litvinov, koji je zamenio ierina, vou sovjetske delegacije, ne pristaje na pregovore o ruskim dugovima, ni o kompenzacijama stranim dravljanima, ija su preduzea prela u dravne ruke, dok se god novoj Rusiji ne odobre krediti. Konferencija je zakljuena bez ikakvog rezultata. Dok su sa saveznicima javno pregovarali u enovi, Sovjeti su sa Nemakom koja ih de jure priznaje, zakljuila tajni ugovor u Rapalu, 16 aprila, 1922. Kako Nemaka jo uvek okleva izmeu zapada i istoka, ovaj ugovor podvlai sovjetsku tenju da istone zemlje organizuju protivu zapadnih. Sovjetska diplomatija je 1921 godine, 26 februara, zakljuila ugovor o prijateljstvu sa Persijom, 28 februara sa Avganistanom, 18 marta sa Turskom, a ti ugovori uvek de jure priznaju sovjetsku vladu. Na meunarodnoj konferenciji u Lozani (4 decembra, 19225 februara, 1923 i 23 aprila27 jula, 1923), na koju su Sovjeti pozvani da poalju pretstavnike koji e da uestvuju u diskusiji o moreuzima, ierin bez ikakvog uspeha brani tursko gledite, koje se u izvesnoj meri slae sa gleditem Rusije. Ma da je sporazum o moreuzima nepovoljan po njihovu zemlju, Sovjeti ga potpisuju. Pre kraja konferencije dolazi izmeu Rusije i Engleske do ozbiljnog sukoba. U vodama Murmanska uzapene su neke engleske ribarske lae. Sovjetima je 8 maja, 1923 upuena nota, koja zahteva punu i potpunu satisfakciju. Sovjeti daju satisfakciju 11 juna. Unutranja situacija: sistem ratnog komunizma. Do 1920, unutranja situacija kod Sovjeta, veoma je teka. Neophodna potreba da se svi prihodi centralizuju i upotrebe u borbi protiv belih vojski, koje napadaju sa svih strana, prisiljava Sovjete da neogranieno proire kompetentnost drave i da

745

stvore reim, koji u osnovi je dravni kapitalizam, ma da Lenjin naziva te mere imenima, pozajmljenim iz socijalistike terminologije, da tom periodu da obeleje prelaza ka socijalizmu. im su se oslobodili graanskog rata i preneli na nekoliko organa upravljanje dravom u rasulu, boljevici poinju da primenjuju sistem, kojeg oni sami nazivaju ratnim komunizmom. Ideal kome tei ovaj sistem je potpuno ukidanje trgovine, ove burujske razmene proizvoda, kao i osnove te razmene, novca i, najzad, postizanje prirodne razmene industriskih i poljoprivrednih proizvoda. Kako su po fabrikama radnici ve u potpunoj zavisnosti od drave, pa ak i potpuno militarizovani, preostaje da se od seljaka oduzme viak ita, koje je potrebno za ishranu vojske, inovnika, radnika i svih gradskih stanovnika, kojih je 1920 trideset pet miliona. Ovaj zadatak je poveren radnikim brigadama, koje odlaze u sela i samim siromanim seljacima, bednjacima, koji se organizuju u naroite odrede. 22 decembra, 1920, Lenjin sa zadovoljstvom utvruje da su koliine ita dovoljne: 320 miliona puda pre revolucije: to je otprilike minimum bez kojeg se ne moe nita da pone. Prva godina revolucije dala je 50 miliona puda: glad, beskrajna beda. Druga godina daje 100 miliona... Trea (1919-20) 200 miliona... Broj se udvostruavao iz godine u godinu... Prvi put smo zadovoljni: imaemo na raspoloenju koliinu od 300 miliona. Bez ovakve koliine je nemogue i misliti o podizanju industrije, o uspostavljanju saobraaja, nemogue je ak i pomisliti na teki posao elektrifikacije Rusije. 19201921 zahvaljujui rekvizicijama, komesarijat za ishranu uspeva da se snabde sa 350 miliona puda. U tome uspeva jedino zato to silom uzapuje sve rezerve, koje seljaci ele da sakriju. Posledice ratnog komunizma. Ovaj ekonomski sistem dovodi do naglog opadanja proizvodnje. Seljaci najpre naputaju intenzivan rad, a zatim smanjuju i useve; 1920 se obraeno zemljite za polovinu smanjilo. Rezerve su tako veoma smanjene. Budetski deficiti pokrivaju se inflacijom, pa novac sve vie gubi vrednost. Kupovna snaga radnikih nadnica se naglo smanjuje i radnici naputaju fabrike i odlaze u sela. Proizvodnja nacionalizovane industrije pretstavlja 1921 svega 14 od sto od predratne. Ukidanje trgovine dalo je maha tajnoj trgovini u kojoj sve moete dobiti, ali po basnoslovnim cenama. Radnici kradu predmete izraene u fabrikama i odlaze da sami potrae ita u produktivnim gubernijama. Posle prve slabe etve, 19211922, pojavljuje se glad. Stanovnitvo junih krajeva i sa Volge naputa sela i upravlja se ka varoima. Naroiti odredi za zaustavljanje moraju da im prepree put. Putevi su prepuni karavana kola; ljudi idu bez cilja, ka nepoznatim krajevima, kod indiskog kralja... Ako moemo da poverujemo statistikama, ova glad, kojoj nije bilo ravne, kosi oko 5 miliona rtava; meutim, ovaj broj ne odgovara istinitom, mnogo veem. 1920 i 1921, nezadovoljstvo seljaka izbija u mnogim pobunama, u zapadnom Sibiru, na Volgi, u tambovskoj i rjazanskoj guberniji, i t. d. i sami mornari iz Krontata diu pobunu, to na boljevike ostavlja jak utisak.

746

Otstupanje. Lenjin mora da prizna da se prevario: Iskustvo dokazuje da je nagli prelaz na socijalistiki oblik vlade iznad naih snaga... Seljak vie nee da podnosi veze, koje su se izmeu nas uspostavile... Moramo da vodimo rauna o ogromnoj masi stanovnitva... I on se reava da pone ozbiljno otstupanje, t. j. kako on otvoreno kae, da se prekine sa rekvizicijama, a da se uspostave poreze, slobodna trgovina, a to u velikoj meri pretpostavlja, vraanje kapitalizmu. Jula i avgusta, 1921, objavljeni su mnogi dekreti, koji odreuju ove opte izmene. To je Nova Ekonomska Politika ili Nep. Lenjin i stranka se tee da je to uzmicanje da bi se bolje skoilo. Pa ipak, otstupanje ne nailazi na dobar prijem kod mnogih komunista, tako da Lenjin, koji e uskoro ozbiljno da se razboli, mnogo gubi od svog autoriteta. I Nep nee dugo da potraje. 2. NEP I BORBA O VLAST POSLE LENJINA (19231927) S. S. S. R. i ustav od 6 jula, 1923. Sovjetska vlada ulazi u drugi period postojanja novog federalnog ustava i novog naziva S. S. S. R. (Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika) odakle su iskljuene rei ruski i federativnih, koje su bile u starom nazivu. Ugovorom, koji je potpisan 30 decembra, 1922, etiri glavne i nezavisne republike, Ruski Federativni Sovjetski Savez, Bela Rusija, Ukrajina i Transkavkaz, t. j. Azerbean, urijanska i Jermenska, grupisane su u federativne zemlje, obrazuju pravi S. S. S. R. Krajem 1924, dve nezavisne republike, Uzbekistan i Turkmenistan, ulaze u Savez, koji tada ima 15 autonomnih teritorija to je ime, koje se daje narodnostima, koje su najmanje po broju, a najnie po civilizaciji i 15 autonomnih republika. Od ovih 30 teritorija ili republika, 23 pripadaju Ruskom Federativnom Sovjetskom Savezu. 5 decembra, 1929, pridruila se i sedma republika, Taikistan, koja je do tada bila autonomna teritorija, a zatim autonomna republika u podruju Uzbekistana. Od 1930, savez je sastavljen od 15 autonomnih republika i 18 autonomnih teritorija; 24 od ovih republika ili teritorija pripadaju Ruskom Federativnom Sovjetskom Savezu. Popisi od 1926 daju, o teritoriji i stanovnitvu sedam saveznih republika, sledee rezultate: Republike Ruski Fed. Sovj. Savez Ukrajina Belorusija Transkavkaz Uzbekistan Povrina u km2 19,758.000 452.000 126.800 187.120 186.300 Stanovnitvo 100,000.000 29,020.000 4,983.900 5,872.741 4,447.600

747

Taikistan Turkmenistan Ukupno u S. S. S. R.

154.100 491.200 21,355.520

827.400 992.000 146,963,64171

Organi Saveza su kongres sovjetskog Saveza, iji nain glasanja ide u prilog varoima, prema tome u prilog radnike klase; centralni izvrni odbor Saveza, koji bira kongres, da vlada izmeu zasedanja kongresa, a sastavljen je od dva doma: Sovjeta Saveza i Sovjeta narodnosti, koji imaju podjednaka administrativna i zakonodavna prava, ali od kojih prvi pretstavlja stanovnitvo Saveza u celini, a drugi stanovnitvo po njihovim odnosnim narodnostima; pretsednitvo centralnog izvrnog odbora, koje je na vlasti izmeu zasedanja ovog poslednjeg, a sastavljeno je dve treine od odeljenja dvaju domova, a ostatak od devet lanova, koje domovi zajedniki biraju; savet narodnih komesara saveza, koji grupie inovnike komesarijata Saveza i takozvanih pojedinanih komesarijata. Narodni komesarijati dele se na komesarijate saveza, pojedinane komesarijate i autonomne komesarijate. Prvi spoljnji poslovi, vojska i mornarica, spoljnja trgovina, saobraaj, pote i telegrafi zajedniki su za sve savezne republike, koji u ovim podrujima imaju samo svoje opunomoene izaslanike, koji su sasvim potinjeni saveznim komesarima. Drugi narodna ekonomija, snabdevanje, rad, finansije, nadzor seljaka i radnika postoje u isto vreme i u sredinjoj vladi i u republikama Saveza; trei unutranja dela, pravda, poljoprivreda, nastava, narodno zdravlje, drutvena osiguranja postoje samo u republikama Saveza. Tako izgleda da ovi poslednji imaju izvesnu autonomiju. Meutim to nije tano, jer mesni pojedinani komesarijati i autonomni komesarijati nisu suvereni na svojim podrujima: oni su vie ili manje potinjeni Savezu, koji nadzire uiutranju trgovinu, ima u rukama sva velika industriska preduzea, pravo raspolaganja mesnim budetima, odreuje nain obraivanja i iskoriavanja zemlje, utvruje podlogu za kolonizaciju, daje osnovne principe pravosua, pravnog postupka, graanskog i krivinog zakonika, upravlja nastavom i narodnom higijenom. Pretsednitvo centralnog izvrnog odbora. moe da poniti bilo koje reenje mesne vlasti. Nasuprot tome, dekreti centralnog izvrnog odbora. automatski se primenjuju na sve delove Saveza. Nezavisnost saveznih republika je u toliko manje mogua, u koliko su sve ustanove potinjene vlasti komunistike stranke, a zatim to se sve potekoe, koje se ukau u odnosu izmeu centralnih i pokrajinskih organa, mogu lako da ree jednostavnim premetanjem odnosnih inovnika. Sovjet narodnosti, neka vrsta donjeg doma, veoma dobro zastupa narodnosti, kojima su 1917 boljevici bili obeali slobodu, koja je mogla da znai i otcepljenje, ali poslanici Saveza ruskih federalnih republika gde 73,5% stanovnitva pretstavljaju Velikorusi, imaju tamo veinu; kako je, s druge strane,
71

1 januara, 1931, po poslednjoj statistici, ukupan broj stanovnitva je 161.000.000.

748

pretstavnitvo narodnosti pod vlau kongresa Sovjeta, ono ne moe da ima nikakvog uticaja na optu politiku Saveza. Prema Ustavu, Savez je otvoren svakoj socijalistikoj republici, bez obzira na narodnost, jer, u skladu sa njegovim osnovnim naelom, Savez mora i moe da postane, preko tih postepenih udruivanja, jedan svetski savez. Ustav isto tako tvrdi da svaka republika Saveza ima pravo i da se povue. U samoj stvari, sovjetski pravnici izjavljuju da ovo pravo ima samo izjavnu vanost i da svaki pokuaj da se izmeni sadanji suverenitet neke efektivne republike, treba da se smatra kao poetak narodnog i protivrevolucionarnog pokreta. U predgovoru Ustava itamo izjavu da je S. S. S. R., suprotno dravama, koje su i dalje ostale na polju kapitalizma, osigurao slobodu naroda i ravnopravnost, miran zajedniki ivot i bratsku saradnju meu narodima; meutim, ni tekst Ustava, ni, na prvom mestu, njegova primena ne opravdavaju ovo tvrenje. Ukratko, Savez je federalan samo po izgledu. Republike od kojih je sastavljen potinjene su njegovoj vlasti, kao to je i on sam diktaturi komunistike stranke, iji centralni odbor i politiki biro, to znai glavni sekretar, reavaju kakva e politika da se vodi. Nep i oporavljanje. Zahvaljujui tome to je graanski rat zavren, a zatim ustanovljavanju Nep-a snaga proizvodnje jaa i Rusija dolazi do svog ekonomskog jedinstva. Sovjeti raspolau ogromnim ekonomskim kompleksima, ugljem na Doneku, petrolejem sa Kavkaza, itom iz Ukrajine, sa Volge i iz Zapadnog Sibira, gvoem sa Urala i ziratnom zemljom stepa. Neograniene rekvizicije ita zamenila je uobiajena poreza u naturi, pa je uverenje da e moi da uivaju u svojim dobrima, potstaklo seljake da poveaju koliine useva i da proire ziratno zemljite. Velika industrija reorganizovana je po trgovakim naelima, pa se radnici vraaju u fabrike, koje su bili napustili. Mala industrija delimino je vraena privatnim vlasnicima. Uspostavljanje slobodne prodaje robe i otvaranje pijaca, ponovo daju mogunosti da se obrazuje privatni kapital i da uskoro zahvati najvei deo trgovine na veliko. Razvoj unutranje trgovine potpomae i stabilnost novca; sovjetske rublje, koje su 1924 izgubile svaku vrednost, povuene su iz opticaja i zamenjene novom novanom jedinicom, ervoncem.72 Spoljnja trgovina, koja je bila gotovo neznatna, razvija se iz iji kurs u poetku garantuju zlatna podloga i strane devize. Poreze, koje su za vreme ratnog komunizma bile potpuno ukinute, ponovo su uspostavljene i 1923 vlada se trudi da sastavi prvi redovan budet. Stanovnitvo, koje je prema nepotpunim statistikama iz 1920 bilo znatno opalo, poinje naglo da raste,73 iz godine u godinu, a i sve grane narodne ekonomije, koje su najvie pretrpele, osetno poveavaju svoju proizvodnju.
72

Nominalna mu je vrednost 9 rubalja i 92 i otprilike ravna jednoj engleskoj livri. Godinji prirataj 2,5%

73

749

Nesporazumi u stranci i prva objanjavanja. Nep, pored svega, zabrinjuje neke lanove komunistike stranke. Zinovjev, petrogradski diktator, prvi se podie protiv stvaranja nove buroazije. Trocki predvia razvoj privatnog kapitala i otvaranje granica stranim proizvodima. Staljin, glavni sekretar stranke 1925 godine, dolazi do saznanja da meu radnicima, koji su se vratili u fabrike i meu seljacima vlada neki novi duh i da se oni vie ne plae povratka starih posednika. Stvaranje trgovakih, industrijskih, i kooperativnih organa, koje je dolo kao posledica Nep-a, proizvodi desetine hiljada novih specijalista, koji svojom naukom potiskuju stare diletante stranke. I sama stranka se menja u koliko iezavaju komunisti stare garde, komunisti iz doba podzemne borbe, a pojavljuje se nova generacija, koja nee da radi po postavljenom programu, t. j. na svetskoj revoluciji i socijalizaciji Rusije. Da se nezadovoljnici umire, osamnaest meseci posle usvajanja Nep-a, poinje da se progoni nepman, pretstavnik kapitala, koji se ponovo pojavljuje u obliku spekulacije. Kada je izgnan iz trgovine, kapital se povlai na sela, gde regulie kupovine ita i sirovina. Kada je i iz sela izgnan, kapital se ulae u malu kunu industriju ili u preduzea za zajmove. Njegova propast jo nije definitivna jedino zbog toga to se efovi stranke ne slau. Lenjin, iji je autoritet do tada zadravao sve unutranje raspre, lei bolestan od 1923. Ve za njegova ivota poinje borba o njegovo nasledstvo. Ta borba dovodi u sukob Trockog, koga imenuje i ef na samrti i koji je opte smatran kao zakoniti naslednik i Staljina, glavnog sekretara stranke, koji ima ve veliku vlast, deli inove, a kojeg podrnjavaju Zinovjev i Kamenjev. U jesen, 1923, Trocki izaziva prva javna objanjavanja. Opozicija, koja se 1922 sloila protiv centralnog odbora i politikog biroa, iji je on ef, prebacuje vladajuim krugovima da radnike rtvuju seljacima i da ih smatraju samo drvenim lutkama. Opozicija ih ini odgovornim to najbolji radnici naputaju stranku, iji je broj, bilo zbog ienja Od 1921, koje iskljuuje 190.000 ljudi, bilo zbog odlaska starih i nedovoljnog oduevljenja mladih, veoma smanjen. Opozicija trai da stranka primenjuje demokratske principe, fraza, koju Trocki upotrebljava u velikoj demagokoj kampanji, koja je naroito upravljena mladoj generaciji i vojnim jedinicama. Ona trai pravo pretstavljanja nezavisne frakcije, trai da se inovi dodeljuju izborima, a ne imenovanjima, da se tu pusti pre generacija od posle revolucije, nego stara garda i da se za centralni odbor vre ponovni izbori. Pokuaj za kompromis propada. Tada Staljin po prvi put upotrebljava svoju vlast i alje Trockog u Kavkaz iz zdravstvenih razloga. Lenjinova smrt i borba Trockog protiv Staljina. Lenjin umire 21 januara, 1924. Ostavlja politiki testament, gde izlae da antagonizam moe da dovede do rascepa, a zatim izjavljuje da Staljinova prostota i njegovo prisustvo u centralnom odboru znae opasnost za stranku, dok dalje kae da je Trocki najsposobniji, ma da i suvie uobraen.

750

Trocki se slui ovim dokumentom, koji se centralni odbor trudi da prikrije, da ponovo i otvoreno napadne Staljina. U knjizi Oktobarske lekcije,74 on razvija teoriju stalne revolucije, sebi pripisuje pobedu boljevika nad privremenom vladom i ukazuje na kukaviluk Zinovjeva i Kamenjeva, koji sa Staljinom sastavljaju triumvirat ili kako on kae trojku (zapregu od tri konja). Staljin odgovara akcijom. Uvruje svoj poloaj u stranci uvodei u stranku 200.000 radnika Lenjinove regrutacije i organizujui u cilju svojih interesa izbore na XIII kongresu stranke, gde njegovi protivnici gotovo lie na optuenike. Meutim, centralni odbor stranke se tek januara 1925 reava da osudi Trockog; on mora da d ostavku na poloaj pretsednika vojnog revolucionarnog saveta, to ga odvaja od crvene vojske, a zatim je obaveten da e u sluaju da se ponovo odupre nalozima stranke, biti iskljuen iz politikog biro-a i iz centralnog odbora. Kad je Trocki uklonjen, Staljin ima da se bori sa svojim jueranjim saveznicima, Kamenjevom i Zinovjevom, koji veruje da je neuporedivo jak, jer se oslanja na organizaciju komunistike stranke u Petrogradu. Sukob izgleda kao sukob izmeu doktrina: Staljin brani novu tezu da se u Rusiji, ma kako da je zemlja nazadna, moe da izgradi socijalizam a da se ne eka revolucija u zapadnoj Evropi, dok Zinovjev, pretsednik Tree Internacionale, propoveda da treba, najpre, da se ostvari svetska revolucija. Meutim, sukob je isto line prirode; Staljinovi protivnici hoe da ga smene sa poloaja glavnog sekretara. U tome ne uspevaju ni Zinovjev ni Kamenjev, i pored svoje reputacije najbliih Lenjinovih uenika i njihovih uobraenja da su najautentiniji interpretatori lenjinizma. Kada decembra, 1925, na XIV kongresu stranke, lenjingradski komunisti predlau da se glavni sekretar potini opunomoenom politikom biro-u, uspevaju samo da se Staljinu prirede oduevljene ovacije. Kujbiev, lutka glavnog sekretara i pretsednik glavnog organa stranke, centralne komisije za nadzor, kategoriki izjavljuje: Drug Staljin je uspeo da oko sebe grupie najbolje snage stranke. Tada Staljin po prvi put otvoreno istupa, kao ef stranke. XIV kongres oznaava kraj triumvirata: Zinovjev gubi mo vice-kralja Lenjingrada i njegova je stranka rasturena; Kamenjev je smenjen sa poloaja komesara za trgovinu. Meutim se opozicija ponovo stvara zbliavanjem Kamenjeva i Zinovjeva sa Trockim i sa nekim grupama nezadovoljnika. Ova Nep (nova opozicija) protestvuje zbog ustupaka uinjenih Nep-u i odbacuje novu Staljinovu teoriju o mogunosti da se socijalizam ostvari u jednoj jedinoj zemlji. Pribegavajui tajnim sastancima i brourama, opozicija organizuje pravu zaveru protiv Staljinove frakcije. Centralni odbor odgovara na tu akciju isterivanjem Zinovjeva iz politikog biro-a, a zatim iskljuuje i iz stranke sve pristalice opozicije. 16 oktobra, 1926, efovi opozicije su prisiljeni da centralnom odboru dadu asno zadovoljenje i da ga mole da primi natrag u lanstvo iskljuene
74

O revoluciji 25 oktobra/7 novembra.

751

lanove. Pred ovim znakom slabosti, Staljin izjavljuje da se opozicija povlai jer nema vojske, a zatim pojaava represalije: Zinovjev je smenjen sa poloaja pretsednika Tree Internacionale. Trocki i Kamenjev zbrisani: jedan sa liste lanova, a drugi sa liste staista politikog biro-a. 1927 godine frakcija opozicije, koja je najvie u levo, frakcija Sapronova i Smirnova, nastavlja, i pored kapitulacija efova, borbu sa centralnim odborom. Sredinom te godine i sami efovi se pokajniki vraaju opoziciji. Opozicija prenosi tampariju tajnih broura u Berlin. Politikom biro-u poslat je program, potpisan od 83 lana opozicije, koji odmah dobija oko 1.500 pristalica; zbog meunarodnih prilika, koje su kasnije izloene, Staljinova politika je otro kritikovana; s druge strane, Trocki optuuje tu grupu, da priprema novi Termidor. Staljin se trudi da borbu zavri jednim kompromisom. Opozicija, koja osea da je podravaju i izvesni krugovi iz same stranke, pokazuje jo ivlju aktivnost: kako kae Rudzutak, jedan od Staljikovih pristalica, opozicija ponavlja po svim uglovima da se ekonomski sistem raspada, da se poloaj radnike klase pogorava, da se opasni kulaci mnoe, da radnici imaju na ustima korpu, da se u stranci razvijaju kaporalizam i faizam. Njena je propaganda najjaa u Uniji komunistike omladine, meu mladim radnicima i vojnicima crvene vojske. Svuda su izlepljeni letci, koji iznose da diktator Staljin skree sve vie u desno, da brani kapitaliste i kulake. Sem toga na letcima pie: ivela sloboda rei i tampe! Dole sovjetska vlast! Mikojan, jedan od novih Staljinovih satelita, tvrdi: Opozicija ima svoj program, svoj centralni odbor, svoje pokrajinske odbore; oni primaju one, koji ne pripadaju naoj stranci ili koji su iskljueni; imaju svoju blagajnu, svoju tampariju, organizuju manifestacije, daju nove parole za mase van stranke... Glavna je injenica u ovoj godini da opozicija vie nije frakcija, ve stranka. Sada opozicija ima i vojsku, tako da zategnutost meu ovim grupama postaje sve vea i da uzajamno prete teroristikim delima. Pred opasnosti reava se Staljin na krajnje mere: 28 oktobra 1927 reeno je u centralnom odboru i u centralnoj komisiji za kontrolu, koji su se sastali na plenarnoj sednici, da se Trocki i Zinovjev iskljue iz centralnog odbora. 12 novembra iskljueni su iz stranke, jer su radili na diktaturi proletarijata; decembra meseca, na XV kongresu, iskljueno je jo 75 drugih glavnih lanova opozicije, meu kojima Kamenjev i Rakovski, bivi ambasador u Parizu. Pravno priznanje S. S. S. R. od strane Francuske i Engleske. Inostranstvo dugo i ne sluti o razmiricama u stranci. S druge strane, Lenjinovo otstupanje od prvobitnih pravila i uspesi Nep-a, daju inostranstvu utisak da e ruski pokuaj da uspe. Putovanja Erio-a (1922) i de Monzi-a (1923) u Rusiju, pojaavaju taj utisak u Francuskoj. U Engleskoj stav Lojd Dorda i laburistike stranke ide u prilog sovjetima. Pobeda, koju su u obema zemljama, odneli leviari na izborima od decembra, 1923 i maja 1924, prouzrokuje definitivno previranje u korist sovjetske vlade, ije je pravno priznavanje bilo na programima izbora.

752

Na svom prvom zasedanju odluuje nova britanska vlada, kojoj je na elu g. Makdonald, da kao i Nemaka 1922, pravno prizna Sovjete. Ovo priznavanje je obavljeno 1 februara, 1924, ali sadri izvesne rezerve u pogledu starih ruskih obaveza, kao i propagande protiv interesa Velike Britanije. 9 februara, ierin ne prima k znanju ova ogranienja, a komunistika internacionala nastavlja sa postavljanjem zahteva da se Irskoj, Egiptu i Indiji da nezavisnost. 14 jula idue godine sastaje se u Londonu englesko-sovjetska konferencija, da rei sva sporna pitanja. Dok Englezi trae da se priznaju dugovi, boljevici trae zajmove. Sporazum izgleda nemogu. Na navaljivanje radnikih poslanika Makdonald pristaje 8 avgusta da potpie ugovor, koji istina odlae sporna pitanja, ali priznaje sovjetski monopol na spoljnju trgovinu i nepovrednost lanova diplomatskih i lanova trgovinskih sovjetskih misija. Makdonaldova vlada pada malo kasnije, a 21 novembra Baldvinov konservativni kabinet odbija ratifikovanje ugovora od 8 avgusta. Ipak, priznavanje de jure nije opozvano, a trgovinski sporazum ostaje na snazi. U Francuskoj vlada Erio-a, sastavljena posle izbora od 11 maja, priznaje de jure vladu S. S. S. R., poevi od 28 oktobra 1924; meutim, vlada izrino rezervie prava, koja su francuski graani stekli ranijim obavezama starih ruskih vlada i primenjuje iste rezerve na odgovornost, koju je na sebe uzela Rusija od 1914 s obzirom na francusku dravu i njene pripadnike; sem toga nemeanje u unutranje poslove mora da bude uzajamno pravilo. Francusko-sovjetska konferencija, zakazana za 10 januar, 1925, odloena je na neodreeno vreme, jer komunistika propaganda po fabrikama, u vojsci, mornarici i po francuskim kolonijama ometa redovno stanje, kao i zbog toga to je nemogu sporazum po pitanju priznavanja dugova i kompenzacija vlasnicima francuskih preduzea u Rusiji. Septembra 1925, Krasin, sovjetski ambasador, postavlja Kajo-u predloge, koje ovaj odbija kao nedovoljne. Decembra meseca dolazi sam ierin da predloi Aristidu Brijanu da se pregovori nastave na iroj osnovi. Tako se 26 februara 1926 otvara, pod pretsednitvom Rakovskog, sovjetskog ambasadora i de Mozija, ministra za javne radove, konferencija, koja ovog puta detaljno ispituje problem dugova i kredita. 14 aprila sovjetska delegacija predlae da se predratni dugovi isplate u 62 godinje otplate od 40 miliona zlatnih franaka, ali tek poto budu odobreni prethodni zajmovi u novcu i u naturi. Taj je predlog ocenjen kao neprihvatljiv i pregovori se prekidaju ve 10 jula. 30 jula, 1927 Rakovski trai da se pregovori nastave i 21 septembra, poto je prethodno otiao da trai instrukcije iz Moskve, daje nove predloge: isplata 62 godinje sume od po 60 miliona zlatnih franaka, priznavanje Francuske za naciju, koja je najvie favorizovana, ali sve to uz otvaranje zajma u visini od 120 miliona dolara, raspodeljenog na 6 godina. Diskusije se nastavljaju naroito o nainu garantovanja isplata godinjih suma robom i ruskim petroleumom, koji e da se uvozi u Francusku. Opozivanje Rakovskoga, kome francuska tampa zamera na

753

nekim izjavama datim prilikom puta u Moskvu, a kojeg komunistika stranka osuuje da je uzeo uea u opoziciji protiv Staljina, ponovo prekida pregovore. I ostale drave priznaju de jure S. S. S. R.: u Evropi Italija (7 februara), zatim Austrija, Danska, Grka, Norveka i vedska; u Americi: Meksiko; u Aziji: Kina (21 maja 1924), Hedas i Japan (20 januara 1925). Jedine meu velikim silama, Sjedinjene drave, neprijateljski gledaju na uspostavljanje odnosa. One su poslednje pristale da uestvuju sa saveznicima 19181919, i prve su od toga odustale. 10 avgusta 1920, Sjedinjene Drave su notom dravnog sekretara Kolbija, izjavile da odustaju od svakog koraka, koji bi se odnosio na vitalne interese Rusije, dogod ona ne dobije vladu, koja e da bude priznata u civilizovanom svetu i dok ne bude dostojna da je sluaju. 31 maja 1921 su notom sekretara Hjua osudile Japan zbog duge okupacije stratekih centara u istonom Sibiru i izjavile da Amerika nikada nee priznati legitimnost zahteva, koji proizilaze iz ove okupacije. Na konferenciji u Vaingtonu notom od 19 septembra, 1921, izjavile su da smatraju nedoputenim da se donose reenja, koja idu na tetu legitimnih ruskih interesa. Od 1923 one ne smetaju svojim podanicima da stupaju u privatne trgovake veze, koje su sve vanije, sa S. S. S. R., ali i dalje slubeno ne priznaju sovjetsku vladu. Aktivnost komunistike internacionale i diplomatski neuspesi. Komunistika internacionala je ozbiljna zapreka za uspostavljanje normalnih i trajnih diplomatskih odnosa sa vladom S. S. S. R. Uzalud ta vlada tvrdi da je potpuno nezavisna od nje. Javno je poznato da evropske komunistike partije dobijaju od nje znatne novane pomoi i da je uprava internacionale u rukama politikog biroa komunistike ruske stranke. S druge strane, zar sovjetska vlada i sama ne izjavljuje preko svojih vlastitih pretstavnika, da nikada nee prestati da pomae radnike klase svih zemalja da ostvare svetsku revoluciju? Aktivnost Tree Internacionale najvea je u Engleskoj, gde je podrava vana manjina Tred Union. U cilju zaustavljanja boljevike propagande, Baldvinova vlada hapsi njene efove u njihovom glavnom stanu u Kings stritu. Uzapena i objavljena dokumenta ukazuju na boljeviku akciju po britanskim kolonijama, instrukcije internacionale za propagandu i slanje novane pomoi. Krivci su osueni 24 novembra 1925, na godinu dana zatvora zbog pozivanja na revol, ali to ne smeta da boljevici aktivno uestvuju u trajku rudara u leto 1926 godine, u kojem njihova tampa vidi poetak graanskog rata u Engleskoj, kao i svetske revolucije. Pa ipak, njihov uticaj na Tred Union mnogo je slabiji posle ovih dogaaja. Na Krajnjem Istoku najpre odnose sjajnu pobedu. Njihova propaganda nailazi na odlian prijem meu kineskim narodnim pokretom protiv stranaca. Nacionalistiki ef Sun Jat Sen stupa sa njima u savez i postavlja se na elo stranke, koja je osnovana njihovim posredovanjem, takozvana Kuomintang, koja u Kantonu obrazuje svoju vladu. Odatle nacionalisti i komunisti osvajaju, od 1925 do 1927, celu Junu Kinu i prenose sedite vlade u Nanking. Posle smrti Sun Jat Sena dolazi do borbe meu klasama koja deli nacionaliste i umereni ef ang

754

Kaj ek raskida Savez sa boljevicima i proteruje pretstavnike Sovjeta iz Kine 14 decembra 1927. Uestvovanje boljevika u kineskoj revoluciji u Engleskoj veoma rashlauje oduevljenje pristalica sovjetsko-engleskog zblienja. Konservativci trae da se poniti trgovinski sporazum iz 1921, kao i akt priznavanja i da se boljevici proteraju iz Engleske. Ser Ostin emberlen uspeva da za neko vreme primiri svoje pristalice, ali 23 februara 1927, on obavetava sovjetskog poslanika, Rozenholca, da je, u sluaju ako se propaganda nastavi, prekid odnosa neminovan. 12 maja vlada vri pretres u prostorijama Arkosa (trgovake sovjetske delegacije) i 26 maja prekida diplomatske odnose sa sovjetima. 1927 godina je teka za S. S. S. R. 6 aprila otputen je sovjetski konzulat u Pekingu. Juna meseca je u Varavi ubijen pretstavnik sovjetske vlasti u Poljskoj, Vojkov. Sve ove injenice potvruju sovjetske strepnje da se kapitalistike i imperijalistike zemlje celog sveta spremaju da ih napadnu. Staljin objanjava ubistvo Vojkova kao drugi sarajevski atentat. I ako je Moskvi po optem utisku rat neizbean, oekivana svetska revolucija ne izbija. Otkada je Zinovjev, iji su svi planovi propadali, bio smenjen sa pretsednikog poloaja Tree Internacionale, Moskva poinje da nazire da agresivna taktika ove poslednje ne moe da se pomiri sa odravanjem normalnih diplomatskih odnosa. ierinova zvezda poinje da bledi on, uostalom, nikada nije ni imao u oima boljevikih efova nekog ozbiljnog uticaja, a Litvinov, koji je do tada bio za kulisom, izlazi malo po malo na pozornicu. Potrebno je da se protiv ratne opasnosti preduzmu uspenija sretstva, nego to je propaganda i agitacija po svim zemljama sveta. Stoga sovjetska diplomatija polazi novim putevima; s jedne strane se trudi da, u cilju nekog konflikta, to bolje utvrdi odnose sa silama, koje su prema njoj dobro raspoloene, a s druge, poinje da radi na spreavanju ratne opasnosti, pristajui uz opti pokret u korist mira, objavljujui svoj vlastiti program razoruanja i pacifizma, a u isto vreme nastavlja intenzivan rad na militarizaciji S. S. S. R. Ugovori o savezima sa istonim dravama. Ideja da se obrazuje neka vrsta protiv-lige Drutvu Naroda, koje Moskva smatra kao glavnog organizatora budueg rata protiv S. S. S. R., nije nova. Ve 1921, kako smo videli, Sovjeti trae na istoku saveznike protiv zapada i sklapaju ugovore o prijateljstvu sa Persijom, Turskom i Avganistanom. Preostaje da se iz toga izvuku sva preimustva. Na bliem istoku, kao i u Kini, glavni adut boljevika je njihovo odricanje svih osvajanja caristike diplomatije i suprotnost izmeu ovog plemenitog postupka i imperijalizma evropskih sila. Preko Uzbekistana, Turkmenistana i Kazakstana, oni su u direktnoj vezi sa muslimanskim stanovnitvom; te su pokrajine proglaene za republike, 1924 godine, pa im je, razume se, pod kontrolom stranke, dozvoljeno da razvijaju svoju narodnu civilizaciju.

755

Prvi rusko-orijentalski ugovor sklopljen je sa Turskom: potpisao ga je ierin, u Parizu, 17 decembra, 1925,75 kada je putovao po inostranstvu, a taj ugovor sadri obostrano odricanje svih ugovora, koji sadre neki neprijateljski stav jedne zemlje prema drugoj, kao i svih ekonomskih i finansiskih ugovora, to znai i pristanak na istupanje iz lanstva Drutva Naroda. Dva slina ugovora sklopljena su sa Persijom i sa Avganistanom. Revolucija u Avganistanu i stupanje na presto Amanulaha, malog Petra Velikog, zbliava vlade u Kabulu i u Moskvi, koje se, 31 avgusta, 1926, formalno obavezuju bez ikakvog ogranienja s obzirom na Drutvo Naroda, da e se usprotiviti neprijateljskoj akciji neke tree sile.76 Ugovor sa Persijom (oktobar 1927), ponavlja tekst tursko-sovjetskog ugovora, ali Persija sebi rezervie pravo da ispunjava svoje obaveze prema Drutvu Naroda. Sovjetska diplomatija se ne zadovoljava pojedinanim ugovorima sa svakom od ovih istonih zemalja, ve im, isto tako, pomae da sklope meusobno sline ugovore, kao to je Evropi sluaj kod Male Antante. Tako su zakljueni tursko-persijski ugovor (22 aprila, 1926) i persisko-avganistanski ugovor (28 novembra, 1927). Novembra, 1927, delegacije iz Mongolije, Avganistana i Turske prisustvuju proslavi osmogodinjice komunistike revolucije. Moskva moe da proslavlja svoj Anti-Lokarno. Ugovor o neutralnosti i o nenapadanju sa Nemakom. U Evropi Sovjeti uspevaju da sa Nemakom stupe u tenje odnose. Nemaka je prva dobila ekonomske koncesije u S. S. S. R. (1921). Od 1922 ona je pomagala crvenoj vojsci i prenela u Rusiju jedan deo svog vlastitog oruja. Juna, iste godine, poslala je u Moskvu svog pretstavnika kneza Brokdorf-Rancau. Meutim, Zinovjevi pokuaji, 1923, da kod nje izazove revoluciju labave njihove veze. Posle pretresa, koji je pruska policija izvrila u prostorijama sovjetskog poslanstva taj pretres vlada Rajha nije odobrila, sovjetski ambasador Krestinskij odmah naputa Berlin. Pa ipak, svaa ne traje dugo. Polazei za Lokarno, nemaka delegacija hoe da ima u depu ugovor slian rapalskom i 12 oktobra, 1925, potpisan je novi sovjetsko-nemaki trgovinski ugovor, koji stupa na snagu 12 marta, 1926. U isto vreme, Strezemanova politika orijentie Nemaku ka zapadu i priprema njen ulazak u Drutvo Naroda. Kako je ierin u Berlinu izjavio da bi ovo stupanje u lanstvo bilo isto kao i pristupanje nekoj neprijateljskoj koaliciji protiv S. S. S. R., Strezeman da ga umiri obeava da nee prihvatiti lanove 16 i 17 ugovora Drutva Naroda, t, j. da nee dozvoliti da vojske, koje bi mogle da budu upuene protiv S. S. S. R., prou kroz Nemaku. Ugovor od 24 aprila 1926 jo vie zbliava ove dve zemlje, koje se obavezuju na neutralnost u sluaju napada neke tree sile, kao i na to da nee pristupiti koaliciji, koja bi za cilj imala ekonomski i finansiski bojkot jedne od njih.
75

Obnovljen je 1929.

76

Amanulah je sveeno doekan u Rusiji 1928, 1929 je zbaen sa prestola, boljevici nisu hteli da mu pomognu; njegov naslednik, Nadir Kan, nastavlja prijateljsku politiku sa Moskvom.

756

Litvinovov pacifizam. Ni drugi pravac, pravac pacifizma, kojim kree sovjetska diplomatija, ne pretstavlja nita novo. Ta je tenja poela ve 1922 i 1923. 1922 u enovi, ierin je podneo plan o razoruanju, koji konferencija, na primedbu Bartua, odlae kao neaktuelan. 12 juna, kada je sovjetska vojska bila smanjena, Litvinov je uputio pozive Poljskoj, Letoniji, Estoniji i Finskoj da se sporazumeju sa sovjetskom vladom u cilju ostvarenja deliminog smanjenja naoruanja. Na moskovskoj konferenciji, koja je otvorena 2 decembra, predloio im je umanjenje od 75%, koje je trebalo da bude izvedeno u roku od 1824 meseca, ali, i pored dugih pregovora, nije mogao da doe do rezultata. On je i u Rimu, isto tako bez uspeha, 1923 godine, postavio pitanje pomorskog razoruanja. Od 1926 i 1927, kada Moskva menja politiku, on vodi dvostruku pacifistiku akciju, jednu susednih drava, a drugu u Drutvu Naroda. Marta 1926, on ponovo predlae Letoniji, Estoniji i Finskoj da zakljue ugovore o neutralnosti i o nenapadanju po ugledu na ugovor sklopljen izmeu S. S. S. R. i Nemake i Turske. Ove zemlje su uvek spremne na sporazum, kao to su to bile i 1923, pre moskovske konferencije i to ne pojedinano, ve zajedno, elei da i Poljska i Rumunija uestvuju u pregovorima. Pored svih dugih pregovora, one nisu, zbog velike razlike meu njihovim interesima, mogle da obrazuju istoni Lokarno, blok svih baltikih zemalja sem Litve, koja Poljskoj ne moe da oprosti aneksiju Vilne. 20 avgusta, Finska, Letonija i Estonija pristaju da sa S. S. S. R. ponu zasebne pregovore, ne gubei meusobnu vezu. Meutim, Poljska kojoj Moskva, 27, predlae potpisivanje pakta o neutralnosti i nenapadanju, ponovo moli da se najpre sporazume sa njom u enevi. Pregovori se odugovlae. Samo Litva 28 septembra potpisuje ugovor sa S. S. S. R. ali kako ovaj podvlai da ne priznaje poljsku aneksiju Vilne, i ova poslednja sila udaljuje. Sada i Finska, Estonija i Letonija odlau pregovore od 27 i 28 novembra 1926. Pregovori, koji su bili prekinuti zbog ubistva sovjetskog pretstavnika u Poljskoj, Vojkova, juna 1927, nastavie se tek u treem periodu istorije S. S. S. R. 12 decembra 1925 ierin je pozvat u Drutvo Naroda, da uestvuje u konferenciji o razoruanju i da poalje izaslanike na pripremnu sednicu. ierin najpre odbija pod izgovorom da nee da ide u vajcarsku, gde je, 13 maja 1923, ubijen sovjetski pretstavnik, Vorovskij. Meutim, Staljin je spreman da uestvuje na meunarodnim konferencijama. Sukob sa vajcarskom reen je berlinskim sporazumom (14 aprila 1927) i sovjeti, poto su poslali izaslanike na meunarodnu ekonomsku konferenciju, maja 1927, izjavljuju da su spremni da uzmu uea u novembarskom zasedanju pripremne komisije za konferenciju o razoruanju. Ve na prvoj sednici ovog etvrtog zasedanja, 30 novembra, Litvinov i ne prikrivajui svoje propagandistike namere, iznosi radikalan predlog: neposredno i potpuno ukidanje zemaljskih, pomorskih i vazdunih snaga. Komisija utivo odlae ispitivanje ovog predloga za iduu sednicu.

757

Na martovskom zasedanju, 1928, petom po redu, posle grubih i sarkastinih odgovora protivnicima svog plana, Litvinov izlae novi projekt deliminog razoruanja, koje e najjae drave prisiliti da svoje naoruanje svedu za polovinu, manje jake za treinu i najslabije za etvrtinu! I pored njegovog protestvovanja, projekt je upuen na esto zasedanje. U oekivanju, sovjetska vlada je pozvata da potpie BrianKelogov pakt, kao i sve sile koje su u tom smislu bile pozvate. Litvinov, koji zahteva jednakost postupka, uzalud trai da se izvre neke izmene; pakt potpisuje bez ogranienja, 31 avgusta 1928. Na aprilskom zasedanju, 1929, njegov je projekt o razoruanju odbijen, posle trodnevne diskusije iz formalnih razloga, ma da se on trudio da dobije povoljno reenje o samoj sutini, i on upravlja radu pripremne komisije estoke kritike, ukazuje na njenu beskorisnost i podvlai potrebu da se sazove opta konferencija, u nadi da e vlade pod pritiskom narodnih masa, morati da usvoje stav, koji vie odgovara narodnim zahtevima. Na novembarskom zasedanju, 1930, na kojoj se zavrava sastavljanje sporazuma o razoruanju, Litvinova zamenjuje neki beznaajniji pretstavnik, Lunaarskij, koji na poslednjoj sednici od 9 decembra, ponavlja sve kritike svog prethodnika. Militarizacija S. S. S. R. U osnovi Sovjeti mnogo manje trae garantije od eventualne ofanzive imperijalizma u ugovorima o miru a mnogo vie u militarizaciji celokupnog stanovnitva. Po njihovom miljenju crvena vojska je vojska celog sveta i pristup je otvoren radnicima svih zemalja. Iz nje se paljivo izdvajaju svi nedovoljno sigurni elementi. Razaruavanje buroazije, a naoruavanje proletarijata: to je stvarni osnov klasne vojske S. S. S. R. Prema dekretu od 18 septembra, 1925, koji uspostavlja obaveznu petogodinju vojnu slubu, mladi ljudi, sposobni za vojsku, upueni su ili aktivno, vojsci ili teritorijalnim jedinicama ili su klasirani u kategoriju onih koji pretiu broj pod zastavom. Poto je aktivna vojska za vreme graanskog rata dostigla maksimalan broj od 5,300.000 ljudi (1 januara, 1921), bila je postepeno svedena na 1,600.000 ljudi 1921, na 800.000 ljudi 1922, i 520.000 ljudi 192425, a to naroito iz budetskih uzroka. Teritorijalne jedinice broje 430.000 ljudi. U ovim jedinicama i u aktivnoj vojsci, ljudi efektivno moraju da slue po 2 godine, 3 godine u mornarici a da zatim za vreme od tri godine vre nastavnu slubu. Samo klasa koja pretie od broja pod zastavom ima obavezan rok od 5 godina. Po isteku tih 5 godina vojne slube, ljudi svih kategorija prevode se u rezervu, koja broji oko 9 i po miliona ljudi sposobnih za vojsku. Van vojske postoje udruenja dobrovoljaca, koji sarauju na odbrani zemlje: takva su udruenja Osovjakhim ili Drutvo za hemisku i vazdunu odbranu zemlje, koje ve 1927 ima 2,900.000 lanova i Aviodor ili Automobilsko udruenje, koje ima 1,200.000 lanova. Sem toga u svima kolama od osnovne do vie nastave, organizovani su kursevi vojne nastave, sa gimnastikim vebama i manuelnim radom. tampa ne prestaje da govori o ratu i tako dri zemlju u ratobornoj atmosferi.

758

Socijalistika rekonstrukcija po selima i Staljinova pobeda nad opozicijom. Krajem perioda, koji privlai nau panju, deavaju se dve stvari, koje su po izgledu suprotne, a u samoj strani se dopunjuju. U prvom redu trgovina i poljoprivreda i industrija, kojima je Nep iao na ruku, dostiu predratni nivo, t. j. onaj iz 1913 godine, koju sovjetski ekonomisti uzimaju kao bazu za svoja poreenja. Na drugom mestu Staljin pravi smele pokuaje, pred kojim se i sam Lenjin ustruavao, uspeva da se oslobodi svojih politikih protivnika, da se okrui privrenim saradnicima i da k sebi privue sve dravne inovnike i pristalice stranke. Odatle kod njega samouverenje i snaga koji ga ne naputaju ni onda kada protivnici njegovog sistema prouzrokuju paniku i plae se propasti komunistikog reima. Pod uticajem Lenjina, koji je zazirao od seljaka, stranka je usvojila parolu: Lice prema selu. 1922, on je seljacima, najpre, odobrio novi agrarni zakonik, koji im je dozvoljavao da svoju zemlju otue ili dadu pod zakup, to je gotovo vraalo pravo poseda. Posle slabe etve, 1924 godine, kada je nastupila opasnost od seljake bune i kada je Zinovjev u strahu ponavljao Lenjinovo pitanje: Ko e da odnese pobedu?, seljacima su napravljeni novi i vani ustupci. Ve 1924 proirena je vlast autonomnih, administrativnih organa po selima, 1925 izbori za seoske sovjete relativno su slobodni, glasai se javljaju u mnogo veem broju, meu sobom biraju kandidate bez stranke i za polovinu smanjuju razmeru izabranih komunista. Zemaljske poreze su smanjene, a prouavane su mere, koje e da omogue poveanje proizvodnje seoske ekonomije. Neto ranije, 192324, vlada je, da bi poveala kupovnu snagu seljaka, smanjila cene industriskih proizvoda, a povisila cenu poljoprivrednih. Na taj nain je vlada sastavila makaze, koje su, do tada, na tetu seljaka bile iroko rastavljene. Od polovine 1925, im je vlada opazila da e etva da zadovolji, ona menja taktiku prema seljacima. Kao poetak reava se da na selo poalje 3.000 propagatora (2.000 mladih komunista i 1.000 mladih instruktora), da tamo uvrste njen uticaj. Zatim Staljin izbacuje novu parolu: poto je Nep postigao svoj cilj, pa je period oporavljanja zavren, potrebno je da se nastavi delo, koje je otstupanjem prekinuto i ponovo se zaloiti za uspostavljanje t. j. izgraivanje socijalizma. Bez obzira na line netrpeljivosti, ova parola dovodi do podele izmeu veeg dela stranke, grupisanog oko Staljina i opozicije. Protivnici iznose as ovo as ono Lenjinovo miljenje, ijih 20 dela svakako mogu da dadu dovoljno dokaza u prilog jedne i druge teze. Staljinove pristalice tvrde da Lenjin nije odugovlaio sa uvoenjem socijalizma u Rusiju i da ga je jedino briga da izbegne dezorganizaciju zemlje naterala da privremeno pokuaj odloi, a ne da ga se definitivno odrekne. Oni, dalje, tvrde da nije potrebno da se, kao do sada, podnosi uporedno postojanje dvaju ekonomskih sektora, socijalistikog sektora (radnici, industrija) i privatnog sektora (privatna trgovina, poljoprivreda), ve da je potrebno da se prvi povea na tetu drugoga. Trocki i njegovi pristalice se, tako isto, pozivaju na Lenjina i tvrde, naprotiv, da Rusija

759

nije zrela za socijalizam i da e u socijalizam moi da bude uvedena tek onda, kada socijalna revolucija bude triumfovala u svim industrijalizovanim zemljama. Oni tvrde da se od ruskih zemljoradnika ne mogu da stvore socijalisti, da umesto ukidanja privatnog sektora treba taj sektor iskoristiti tekim porezama u korist socijalistikog sektora, da je nemogue da se, prema Staljinovoj elji, stvori socijalizam u jednoj jedinoj zemlji, da se, prema tome, ne treba okretati ka nacionalnoj rekonstrukciji Rusije, ve da treba, kao i ranije, potpomagati meunarodni proletarijat. Ovoj opoziciji, sa strane levice, koja Staljina optuuje da se udvara buroaziji po varoima, a kulacima po selima, kao i da se odrie principa meunarodne revolucije, pridruuje se i desnica, koja smatra da koncesije privatnom sektoru nisu dovoljne i da je najbolje, kada ve Trockijeve pristalice osporavaju mogunost stvaranja socijalizma u Rusiji, da se napusti ceo socijalistiki pokuaj. Ove dve opozicije, u osnovi tako razliite, slau se da odbiju Staljinov plan o rekonstrukciji. Meutim, im je Staljin uklonio lenje efove opozicije, zalae se da njihovim mnogobrojnim pristalicama leviarima dokae, da je i on sam stvorio krajnje leviarski program. Najbolji nain, kojim on razoruava pristalice Trockog, najbolji dokaz da je on pristalica levice jeste otvaranje novih izgleda u pobedu revolucije, podizanje zanosa, vraanja vere u mehanizam stranke, a naroito primena petogodinjeg plana, koja logino proizlazi iz njegove ideje o pretapanju privatnog sektora u socijalistiki i njegovo sprovoenje meu mlaom generacijom, koja je napola zaboravila poetke revolucije. Najzanimljivije je da ovaj plan nee da ostvare glavni pretstavnici stare garde, koju je Staljin rasterao i smestio po niim poloajima, ve ljudi nove generacije od 30 do 40 godina, koje pretstavlja Trocki. Tako e biti zadovoljena ambicija onih koji su meu njima najsposobniji, kao to su Molotov, Andrejev, Kaganovi, Kujbiev, Rudzutak, Ordonikidzei Mikojan, koji ulaze u centralni odbor ili u komisiju za kontrolu, a u kojima Staljin dobija jake i verne saveznike. 3. PETOGODINJI PLAN I STALJINIZAM (19281932) Trei period istorije Sovjeta obeleen je novim socijalnim pokuajem, koji je isto Staljinovo delo. Kako je mnogo smeliji od Lenjinovog pokuaja, nema sa njim gotovo nieg zajednikog, kao to ni Lenjinovo delo nije imalo mnogo zajednikog sa marksizmom od 1917 godine. Taj pokuaj, takozvani staljinizam znai uverenje da se socijalizam moe da sprovede u jednoj jedinoj zemlji. U unutranjoj politici je taj pravac obeleen borbom protiv seljaka a zatim socijalizacijom i kolektivizacijom privatnih preduzea; u spoljnjoj politici se osea izvesno slabljenje delatnosti Tree Internacionale, jer S. S. S. R. osea sve vie potrebu za inostranom pomoi, a mora i da razvije spoljnju trgovinu. Petogodinji plan industrijalizacije. Misao o tom planu nije tako nova. im se drava poela da brine o proizvodnji i raspodeli proizvoda, plan se

760

nametao sam, kao i potreba za budetom i stabilizovanjem novca. Videli smo, da je ve 1923 izglasan prvi budet, ma da jo nepotpun, a 1924 izvrena je reforma u pogledu novca. 192526 naroita komisija za dravni plan odreena je da utvruje takozvane kontrolne cifre, koje su objavljivane svake godine, da bi se overavanjem podloga godinjeg budeta odredio za budunost plan etatizovane ekonomije. Nova je izrada krajem 1927 i ratifikovanje 1929 petogodinjeg plana za pet sledeih godina, od 192829 do 193233; vana je injenica da je ovaj plan, posle samog objavljivanja, poeo da se ubrzanim tempom provodi u delo. Cilj plana je da se privatni sektor potpuno i brzo pretopi u socijalistiki sektor, a to e da se omogui znatnim razvojem industrije na tetu poljoprivrede. Reeno je da se kroz 5 godina u narodnu ekonomiju investira 64,600.000.000 rubalja77, 3,100.000.000 u elektrifikaciju, 10 milijarda u saobraaj i 23,200.000.000 u poljoprivredu. Sovjeti vie ne mogu da rauna]u na zajmove u inostranstvu. Ko e da im pozajmi ovolike sume? Samo stanovnitvo. Poto su ocenili da e nacionalni prihodi, koji su 19271928 iznosili 70,200.000.000 rubalja, 19321933 dostii sumu od 128 milijarda, t. j. poveati se za 80%, plan e od toga morati da utroi oko 40% dok Nemaka nije pre krize mogla da utroi ni 14% od svojih prihoda, od kojih e se svega 10% uzeti od seljakih imanja, a 30% u obliku poreze i prisilnih zajmova. Glavni zadatak budeta e se sastojati u tome da sume, koje pokupi od seljakog stanovnitva, uloi u industriju. Plan u svoje teoretske proraune unosi i prihode, ko]e e doneti prodaja prihoda nacionalizovane industrije; plan pretpostavlja da e se trokovi oko industriske proizvodnje smanjiti za 35%, da e jedan deo (24%) ovog smanjivanja omoguiti da se proizvodi prodaju po najnioj ceni, a da e ostatak (11%) pretstavljati ist dobitak, ko]i e da bude investiran u industriju. Plan, dalje, predvia da e kroz pet godina bruto industriske proizvodnje skoiti sa 18,300.000.000 na 43,200.000.000 rublji, t. j. da e se povisiti za 136%, od kojih e 35% biti prihod od novih preduzea. Plan ]e manje optimistiki u pogledu poljoprivrede, jer predvia svega 21,6% poveanja obraenog zemljita, a 55% proizvodnje, pretpostavlja se da e produktivnost rasti za 25%, to bi znailo da e vrednost od 16,700.000.000 prei na 25,800.000.000 rubalja. Uslovi ostvarenja plana. Autori plana izrino predviaju da e za njegovo ostvarenje stanovnitvo morati da podnosi najtee rtve, kao i da svoju vlastitu potronju svede na najmanju meru. Kao nagradu obeavaju da e zato opte blagostanje biti mnogo vee, da e se, na prvom mestu, nominalna vrednost dnevnice povisiti za 47%, a stvarna vrednost, uzevi u obzir opadanje cena robe, za 71%. S druge strane, kako se ne radi o razvijanju lake industrije,
77

Ovog datuma budetska godina poinje od 5 oktobra, a traje do 30 septembra idue godine. Kasnije emo videti da e 1930 godine to vreme trajanja biti izmenjeno. Da bi se dobila vrednost papirnih franaka, treba pomnoiti ovu sumu sa 13,50.

761

koja proizvodi predmete za optu upotrebu, ve teke industrije koja proizvodi orue za proizvodnju, visoke pei, razne alate, delove za fabrike i t. d., jasno je da Rusija sama nije u stanju da se podigne do industriskog nivoa, koji predvia plan. Potrebna joj je pomo iz inostranstva. Inostranstvo mora da je snabde ininjerima, arhitektima i kvalifikovanim radnicima, kojih ona nema. Rusija, tako, uposluje oko 20. 000 specijalista iz Amerike i iz Nemake. Isto tako u inostranstvu mora da kupi mehaniki pribor za nove fabrike. Za sve to je potreban novac i to u stranim devizama. Da ih dobije, mora da povea izvoz, koji je 1919 bio spao na mrtvu taku, a ni kasnije nije postigao vie od 40% izvoza od pre revolucije, a naroito u glavnom ruskom proizvodu, itu. Meutim su, nivelacijom velikih poseda za vreme prvih godina revolucije, seljaka imanja postala i suvie mala, a najvei deo od njih proizvodi ito za linu potronju. Jedino bogati seljaci, kulaci, mogu da prodaju ito i da kupuju fabrikovane proizvode, a oni su vladi podozrivi i progonjeni kao buruji. Taj poloaj dovodi sovjete do toga da razrade novu jednu misao, koja ih je u poetku njihove vlade bila potstakla da sauvaju velike posede i da od njih stvore sovjetska imanja, sovetskija khozjajstva ili skraeno sovkhoze. Ta su poljska imanja bili pretvorili u fabrike ita, koje, istina, u nevetim rukama nisu davale dobre prihode. Kako Staljin sada raspolae jaom birokratskom organizacijom, on se reava da od celokupne poljoprivrede stvori fabriku ita, t. j. da socijalizuje i kolektivizuje mala imanja pojedinaca. Ovo konfiskovanje zemlje i materijala od svih vlasnika najzad unitava klasu kulaka, koja je sada, kao ranije veliki posednici, sasvim likvidirana. Tako e malo po malo da se proire prvobitne namere petogodinjeg plana. Prvi njegovi autori e ak da budu osueni kao previe umereni, bie progonjeni i najzad proterani. Isto e da se desi i starim specijalistima za ekonomiju i statistiarima: oni e biti naprosto optueni zbog sabotae, a Institut za statistiku, njihovo sedite, bie ukinut. Industriska parola: stii Ameriku. Petogodinji plan oznaava nastup jednog novog socijalnog perioda, nove izmene unutranje politike Sovjeta, kao i njihove spoljnje trgovine: on ide ne samo za tim da razvije radniku klasu i da ojaa socijalizam u Rusiji, ve i da osigura potpunu ekonomsku nezavisnost zemlje. Sve u dravi mora da sarauje u jednom cilju: stii i prevazii Ameriku. Da se ohrabre i potstaknu saradnici na ostvarivanju tog plana, njegovo se privoenje u delo ubrzava i izbacuje parola: Platiletka za etiri godine. Preduzea se pozivaju da jedno drugo izazivaju na socijalistiko takmienje. Osnivaju se grupe udarnika (lanovi udarnih brigada) i grupe heroja petogodinjeg plana da bi elektrisale radnike mase i hrabrile ih na rad. Da se stanovnitvo ubedi da je potreban rad u ubrzanom tempu, iskoriava se atmosfera panike, koju stvaraju tobonje pretnje svetske buroazije, koja hoe da uniti socijalistiku otadbinu radnika. Od samog poetka, vrenje ratnih priprema pretstavlja jedan od glavnih zadataka plana. Zato se plan naroito baca

762

na saradnju sa Nemcima u cilju razvijanja hemiske industrije, fabrika oruja i aviona. Naroito je vano stvaranje teke industrije, koja treba da izrauje orue za proizvodnju. Preduzeti su velianstveni radovi pod upravom najboljih stranih strunjaka. Na Dnjepru se, uz saradnju amerikog ininjera Hjua L. Kupera, koji je izradio Vilson Dem na Niagari, gradi najvea elektrina centrala u Evropi, Dnjeprostroj. Na uralskim stepama grade ininjeri iz Artur mek Ki Kompani jednu od najveih fabrika elika na svetu, Magnitostroj, na podnoju planine Magnitaja i jednu potpuno novu varo, Magnitogorsk. Na 1700 km. od junog Urala, na kraju Sibira u bazenu Kuzneka razvija se uporedo sa jednim ogromnim rudnikom uglja, koji snabdeva dinovske visoke pei u Magnitostroju. Kod Ninij-Novgoroda se pod vostvom Henri Forda i Ostinove Kompanije (Ohio Nju-Jork) izgrauje ogromna fabrika automobila, kao i jedna ogromna varo. Na Donjoj Volgi, u Staljingradu (pre Caricin), pod upravom Dona K. Kaldera, podie se velika fabrika poljoprivrednih traktora. Iz zemlje prosto niu: fabrike svih vrsta, elektrine centrale, fabrike elika i maina. Mata ustupa pred izvesnom vrstom opijenosti i grandomanije. Ide se ne samo za tim da se stvore dinovi industrije, koji e moi da tuku sve rekorde postignute u proizvodnji, ve se tei, isto tako, da se izgrade u najbre moguem roku. Zapreke na ostvarenju plana. Pa ipak, ostvarenje plana nailazi na velike potekoe. Krajnja urba, kojom se pristupa izradi, ak i pre nego su dovreni planovi, nedostatak kvalifikovanih radnika, njihova nestalnost, jer se regrutuju sa svih strana, a nisu u stanju da podnose uasne stanbene prilike, ravu ishranu i higijenske prilike po novim gradilitima, slabe eljeznike mree, zakanjenja u isporuci sirovina, neophodnih za izgradnju i za uredno funkcionisanje novih usavrenih maina, sve to utie da se trokovi, koje nova preduzea imaju oko proizvodnje, stalno poveavaju i pokazuje da nije mogue da se proizvodi unapred odreenim tempom. to se tie starih preduzea, koja prelaze u drugorazredna, ona odmah nailaze na potekoe, kroz koje e nova proi, im budu dovrena. Na prvom mestu, ne ostvaruju se sniavanje cena, koje je, po predraunu, morala da proizvede poveana proizvodnja i potronja. Fabrike u tome mogu da uspeju jedino osetnim pogoravanjem kvaliteta jer su prisiljene da stalno poveavaju proizvodnju. Moraju da daju dokaza o tom poveanju , pa i onda cene, ne samo to ne opadaju u predvienim razmerama ve, naprosto, rastu. to proizvodi nacionalizovane industrije vladi ne daju prihode, koje je oekivala, dolazi naroito odatle, to je zapostavljena isto trgovaka raunica koja je u periodu Nep-a, dovela industriska preduzea do znatnog uspeha. Prema dekretu od 31 januara, 1930 godine, dravna banka mora da odobri sve kredite, ova razume se, ne moe da proverava da li su molbe opravdane, ona automatski daje odobrenja, a efovi preduzea nemaju rauna da se interesuju za pravu cenu.

763

Pa ni ogromni razvoji proizvodnje i potronje, koje tako isto plan predvia, ne dolaze do izraza. Na protiv, dolazi uskoro do nestaice robe, tj. do nestaice najnunijih artikala. Ve prve godine plana (19281929), mora i slubeno da se prizna da nema dovoljno pamunih artikala, vunenih, konih, a naroito cipela, metalnih i staklenih artikala; druge godine se lista produuje: Nema eera, biljnih masti, ni duvana; u prolee, 1929, nedovoljna i neuredna ishrana varoi, prisiljava vladu da pribegne kartama za podelu hleba i ostalih proizvoda za ishranu privilegisanih elemenata gradskog stanovnitva. Jula, 1930, Brjuhanov komesar za finansije, priznaje da u Moskvi i u ostalim varoima nema hleba, eera, povra, mesa, maslaca, ni tkanina. Stanovnitvo mora da se baci na kupus i na krompire. Povienje nadnica ne odgovara vie povienju cena ivotnih namirnica: od 1928 do kraja 1931 se nadnice povisuju za 38%, ali se zato cene namirnica penju za 90, 6%. Tako je kupovna snaga radnika veoma smanjena. Naroito u glavnim granama proizvodnje, u metalurgiji i rudnicima, rezultati zaostaju za predvienim. Da prikrije to zakanjenje, vlada mora da produi drugi period za itavo peto , tromeseje, od oktobra do decembra, 1930, i da ekonomsku godinu pone od 1 januara, u mesto od 1 oktobra. Vlada baca odgovornost za ove neuspehe na efove preduzea; optuuje ih zbog svesne sabotae i veze sa inostranstvom. Vie primernih procesa zavrava se osudama na smrt ili na progon, koje ruskim kvalifikovanim specijalistima oduzimaju svaku ambiciju da zauzmu neko vano mesto i da pokau neku inicijativu. Birokratski karakter ovih ustanova, seljakanje radne snage i na prvom mestu slaba organizacija saobraaja najbolje nam objanjavaju uzroke ove nedovoljne proizvodnje. Slabo hranjeni radnici dobijaju sve bednije stanove svaka osoba raspolae samo sa 5,8 m2 19271928, a sa 5,6 m2 19281929 i zato, ba kao i u doba ratnog komunizma, naputaju fabrike i na drugom mestu trae bolje ivotne uslove, a neki opet definitivno naputaju fabrike i odlaze na sela. Neka preduzea, a naroito nove fabrike i rudnici, kroz jednu godinu sasvim izmene radnitvo. Uzalud se vlada trudi da radnika vee za posao izrinom zabranom seljakanja: oni to i dalje rade, i pored zabrane. Ostvarenje plana, stvaranje direktnih veza izmeu proizvoaa i potroaa nameu saobraaju mnogo veu odgovornost, nego to je imao u vreme slobodne trgovine. Kako su autori plana potpuno zanemarili saobraaj, on zaostaje daleko ispod svog zadatka. Ve 15 aprila, 1930, Ekonomieskaja izn (Ekonomski ivot) priznaje u svom godinjem izdanju da organizacija saobraaja ne poznaje vreme, koliinu ni vrstu robe, koju e imati da preveze u iduim mesecima, a zatim ukazuje na zloinaku povrnost, kojom se vode saobraajne linije. Nered je toliki da roba stie u zakanjenju ili u sasvim nezgodno vreme: dok se gomila i trune na jednom mestu, na drugom je nikako nema. U industriji se po fabrikama esto zaustavlja ceo rad, jer se ne dobija potrebni materijal. Deavaju se i smene greke: Bakirci, koji rade u drvenoj

764

industriji, dobijaju odjednom 5000 brnjica za pse; u Berezov, u dalekom Sibiru, stie partija francuskih renika; odraslima stiu deje haljinice, a seljacima parfemi i svilene arape, i t. d. Na kraju, plan ne moe da uspe zbog nestalnosti novca. U tom cilju plan predvia samo retko izdavanje ervoneca i to samo do sume od 250,000.000 rublji godinje. Meutim ova skromna predvianja se uskoro pokazuju kao potpuno nedovoljna da pokriju ogromne trokove izgradnje i skupih iskoriavanja fabrika. 19281929, potrebno je da se izda 671, 000. 000 rubalja; 19291930 1,602,000. 000; 1 januara, 1931 se koliina u opticaju povisuje na 4,355.000.000 rubalja, a 1 juna, 1931, ona dostie 5,786.000.000. 1930 gubi rubalja, na preostaloj privatnoj pijaci, prilikom kupovine izraenih predmeta, svoje nominalne vrednosti. Kasnije gubi ak devet desetina, pa i vie. Ukidanje kulaka. Na ovaj plan ima naroitog uticaja Staljinova seljaka politika. U svom reenju XVI konferencija stranke tvrdi da se socijalistiko izgraivanje ne razvija unitavanjem privatne proizvodnje, ve njenim tehnikim funkcionisanjem i ekonomskim podizanjem. Zato plan, u prvom redu, predvia da se sovjetske i kolektivne itnice krajem pete godine davati samo 23% ita, dok e itnice privatnih lica davati preostalih 77%, pa zato prihvata razmenu od 121 milion privatnih seljaka prema 14 miliona socijalizovanih. Meutim, u koliko se proizvodnja ubrzava, dolazi se do namere da se svih 22 miliona privatnih seljakih imanja pretvori u kolektivna, da bi se, upotrebom traktora, to bolje iskoriavala. Na ovaj nain, oekuje se vea produktivnost zemlje, koja bi dala dovoljno ita da se ishrane varoi i vojska i da se izvozi u inostranstvo. Razume se da se ovom ekonomskom argumentu dodaje klasni. 27 decembra, 1929, Staljin izjavljuje: Vlada menja dosadanju politiku ograniavanja tenje kulaka da druge eksploatiu i prelazi na politiku ukidanja kulake klase. Reeno je, dakle, da se protiv kulaka i podkulaka, t. j. manje-vie imunih seljaka, koji umesto jedne krave imaju dve, a dre stranog radnika da pored lanova porodice, vri poljske radove, tih je sada, ne vie 4%, ve 10% svih seljaka upotrebe iste nasilne mere, koje su upotrebljene protiv ranijih velikih posednika. U stvari, primenjuju se jo svirepije mere. Prema jednom poverljivom cirkularu stranke (6 januara, 1930), naroiti odredi sastavljeni od 25.000 oprobanih komunista, dobijaju nalog da proiste od kulaka izvesan broj, unapred odreenih porodica po selima, t. j. da pobiju njihove lanove ili da ih upute na prisilne radove u ume severnih predela ili u izgnanstvo ili pak da ih ostave u samom mestu, ali bez sretstava za ivot. Nalog je izvren jedne ledene noi; oruane grupe isteruju ljude, ene i decu iz njihovih kua, uzapuju sva njihova imanja i zabranjuju drugim seljacima da im ukau pomo. Mnogi kulaci umiru

765

od zime i gladi; ostali su, gotovo bez namirnica, utovareni u hladne teretne vagone, koji jure sa juga na sever Rusije, i mnogi podleu u toku samog puta. Eksproprisanih kulaka je bilo na stotine hiljada, moda ak i milion. Tako je u Rusiji unitena i jedina klasa, koja je ivela od svojih vlastitih sretstava. Agrarna kolektivizacija i njene posledice. Dekret od 6 januara, 1930, nareuje da se imaju sva imanja siromanih i srednjih seljaka (bednjak i serednjak), da preobraze u kolektivna gazdinstva ili skraeno kol'khoze78 (kolektivnoe Khozjajstvo), i to od prolea iste godine u oblastima, koje proizvode ito za trgovinu, Ukrajini, Kavkazu i Donjoj Volgi, a od prolea, 1931, u ostalim oblastima. Seljaci su pretnjama prisiljeni da stupaju u kol'khoze: za dva meseca broj kolektizovanih porodica prelazi sa 5,000.000 na 9,500.000; u prolee dostie 50% celokupnog broja. Ove vanredne mere, koje iz osnova menjaju vekovni seoski sistem imanja, prisiljavaju seljake da pobiju svoju stoku i da utroe svoje rezerve pre nego to uu u kol'khoz. Postoji opasnost da polja zarastu u korov. Mnoe se ubistva komunista po selima, a javljaju se bune. Tada Staljin objavljuje (2 marta, 1930) svoj uveni lanak: Opijenost od uspeha, u kojem otro kritikuje preteranu revnost u istraivanju njegovih naloga. Dekretom od 15 marta, 1930, dozvoljava se kolektiviziranim seljacima da istupe iz kol'khoza i da izuzmu svoju imovinu, dozvoljava se onima koji ostaju da mogu imati jednu kravu, neto stoke i ivine i jednu batu. S druge strane, dekret od 5 aprila daje kol'khozima razna preimustva i odobrava im velike kredite. U meuvremenu, izmeu dva dekreta oko 9 miliona porodica naputa kol'khoz; meutim, u krajevima, koji proizvode ito 4045% porodica ostaju u kol'khozima. Od jeseni, 1930, rad na kolektivizaciji ponovo poinje. Ponovo polaze ka severu vozovi sa kulacima. Opte uzev, seljaki otpor slabi i januara, 1933, Staljin moe da utvrdi da je 80% seljakih porodica kolektivizirano. U ukrajinskim stepama kolektivizacija dostie 82%, u predelu Donje Volge 81, 9%, u predelu Srednje Volge 86%, a kod Nemaca na Volgi 95%. Uskoro se ukazuju posledice kolektivizacije. Najpre, obraeno zemljite smanjuje se u znatnoj meri, tako da je ishrana varoi sve tea; prema slubenim statistikama od 19281930, broj konja se smanjuje za 8, 3%, rogate stoke za 29, 4%, ovaca za 22, 6% i broj svinja za 48,7%. Ma da se zahvaljujui upotrebi traktora obraeno zemljite poveava, od 118 miliona hektara penje se na 137, izmeu 1929 i 1931 , usevi, a i ito etava mnogo zaostaje u kvalitetu. Seljaci znaju da rade za druge, pa za etve, koje drava uzapuje, ne pokazuju dovoljno interesa; seje se i anje sa velikim zakanjenjima. Ove su posledice, istina, prikrivene 1930, koja daje odlinu etvu na stoku ima 22, 500.000 tona ita, od kojih je skoro 6,000.000 izvezeno u toku zime , ali se zato jasno pokazuju iduih godina, koje su bile manje povoljne. Da osigura izvoz, vlada preuzima od seljaka polovinu njihovih bruto prihoda, pa
78

Ova re oznaava tri razliita oblika kolektivne ekonomije: grupe, iji lanovi jedni drugima pomau prilikom obraivanja zemlje, a zemlje i proizvodi ostaju privatna svojina; udruenja gde su jedino proizvodi kolektizovani; potpune zajednice, gde je sve zajedniko.

766

ak i vie. 1931, i pored slabe etve, vlada oduzima 6% vie nego prole godine, a to znai da su seljaci lieni svojih ivotnih potreba, pa i jednog dela useva. Prirodno je, da se situacija 1932 jo vie pogorava: seljaci iz junih krajeva i sa Donje Volge gladuju i pokazuju jo manje volje da seju ili da anju: oni na sve naine odugovlae isporuke za dravu i trude se da prikriju jedan deo etve za svoju linu potronju. Vlada je prisiljena da objavi dekret (7 avgusta, 1932), kojim preti smrtnom kaznom svima onima, koji po svojim poljima potkradaju dravu. Tako zemlja pada u situaciju, koja mnogo potsea na situaciju od 1921, pre Nepa. Staljinova priznanja. Vladajui krugovi S. S. S. R. ne mogu da sakriju pred sobom, ni pred drugima jasne uzroke svojih neuspeha. U svom govoru od 23 juna, 1931, odranom pred efovima preduzea, Staljin pominje neke uzroke, kao nedostatak radne snage i stavlja sledee primedbe: potrebno je da se povise nadnice kvalifikovanim radnicima i da se napusti egalizacija; da se napusti sistem anonimnog rada i da se uspostavi odgovornost pojedinaca u njihovoj relativnoj ulozi; da se napusti sistem neprekidnog rada od sedam dana i da se usvoji nedelja od 6 dana sa odmorom; da se efovima preduzea pokloni puno poverenje, kao i specijalistama bez stranke, koji su, do pred kratko vreme, optuivani zbog sabotae; da se, najzad, uspostavi isto trgovako knjigovodstvo i da se u preduzeima decentralizovana uprava podvrgne dalekoj upravi na papiru. Prirodno je, da Staljin nita ne prigovara samom principu izvoenja socijalizma i da utei prelazi preko mnogo ozbiljnijih neuspeha, koje smo ve izloili, ali nam ovo traenje leka dokazuje da je preao u stav poputanja. Sovjetski demping. Uspeh petogodinjeg plana mora da dovede do povoljnog godinjeg bilansa. Pre nego je usvojen, kada je uvoz bio vei od izvoza, Vnetorg (Biro za Spoljnu Trgovinu) uspostavlja ravnoteu smanjivanjem kupovina u inostranstvu. Otsada je taj nain nemogu, jer se maine moraju da uvoze iz inostranstva. Preostaje samo da se izvoz povea to je mogue vie i to sniavanjem cena. Ovaj sovjetski demping,79 kako su ga nazvali u inostranstvu, smatra se kao elja sovjeta da sabotiraju trgovinu i industriju ostalih drava, u emu sovjeti, svakako, uspevaju. Meutim, glavni mu je cilj da S. S. S. R. bude u mogunosti da isplati svoje strane poverioce. Na nesreu, na svetskom tritu, u isto vreme naglo padaju cene sirovina, koje su glavni artikli sovjetskog izvoza. Uzalud se poveava broj artikala za izvoz; uzalud se, da se pokrije nedovoljna proizvodnja nekih sirovina, mnogo vie izvozi drvo i petrolej; prihodi ni izdaleka ne odgovaraju poveanom obimu izvoza. Pasiva spoljne trgovine prelazi sa 22 miliona rubalja, 1930, na 294 miliona, 1931 i na 142 miliona,
79

Da se objasne niske sovjetske cene izvezenih artikala, moramo imati na umu da Staljinov sistem ne dozvoljava da se tano rauna ista cena, jer se u nedostatku ekonomskog plana ne moe da povede rauna ni o rasipanju u samoj zemlji, ni o gubicima u spoljnoj trgovini.

767

prvih sedam meseci, 1932. Da bi nadoknadili gubitke od te trgovine, Sovjeti moraju da od inostranstva trae vee zajmove. Interesi koje moraju da plaaju veoma su nepovoljni (25% i vie). Engleskoj, Nemakoj i Italiji vlada garantuje prodaje njihovih pripadnika u Rusiji; u Nemakoj garantija dostie 90%65% od drave i 25% od varoi i prodavaoc reskira svega 10%, a i to je lako pokriti povienjem cene, koja ide do 25%, stvarne vrednosti prodate robe. Ovaj sistem ne moe neogranieno da traje. U poetku 1932, S. S. S. R. Nemakoj duguje 1,200.000.000 maraka. Na tome se Sovjeti moraju da zaustave. Sve im je tee da kupuju maine u inostranstvu; produava se rok menica, koje nisu mogli da plate, ali su im zajmovi uskraeni. To pada u isto vreme, kada je njihov budet, zbog posledica agrarne kolektivizacije, zapao u velike potekoe. Prikupljeni stokovi ita su nedovoljni. Kako je vlada preuzela brigu oko pravilne raspodele izraenih proizvoda i proizvoda za ishranu, kao i u vreme ratnog komunizma, ona se trudi da sakupi to vie ita za ishranu bezbrojnih vojnika, inovnika i za osiguranje izvoza. Poveanje stokova ita, koji od 576, 000. 000 puda od 19271928 poslednje godine Nep-a , prelaze na 660.000.000 puda 1929, na 1,250.000.000 puda 1930 i 1,400.000.000 puda 1931, nije posledica vee proizvodnje; to poveanje nije ni posledica poveavanja zasejanih zemljita, ve jedino toga to se od seljaka oduzimaju sve rezerve. Tako se, od samog poetka 1932 vlada zabrinuto pita da li e biti dovoljno ita za nova sejanja. Strah se potvruje u prolee, kada se zemlja zasejava kasno i nebriljivo, naroito u sovkhzima, ali i u kol'khozima. Da bi se preduhitrile teke posledice ovog stanja, vlada preduzima niz mera. Najpre priznaje da obraivanje polja traktorima nije dovoljno i trai da se vrati konjima. Zatim, poto je sredinji odbor stranke na XVII konferenciji (februara, 1932) podvukao rave strane suvie brze kolektivizacije i primetio da veliki brojevi nisu uvek znak dobrog kvaliteta, on se reava da seljacima vrati krave; smanjuje donekle zemaljsku porezu, smanjuje stokove za 264 miliona puda i dozvoljava (6 maja, 1932) seljacima iz kol'khoza da na pijacama slobodno prodaju viak svojih proizvoda. Ovaj pokuaj uvoenja slobodne trgovine vraa spekulaciji: kako cene na slobodnoj pijaci daleko nadvisuju slubene cene na pijacama se pojavljuju preprodavci, a lanovi kol'khoza staju da prodaju zajednike proizvode. Mesne vlasti utvruju cene i progone spekulante, i t. d. Njihove proizvoljne mere prisiljavaju vladu da obnaroduje dekret o revolucionarnoj legalnosti, uzaludni pokuaj da se zatiti socijalistika svojina. S druge strane je pravo slobodne prodaje ita pojaalo kod seljaka otpor kada se radi o isporuci ita dravi80; tako se dozvola za slobodnu trgovinu daje samo onim kol'khozima, koji su izvrili svoje obaveze prema dravi. Vlada je otvorila pijace dobrim delom da bi sa sebe skinula teku odgovornost ishrane varokog stanovnitva. Sem toga se vlada trudi da smanji broj onih koje mora da hrani. 15 novembra, 1932, vlada objavljuje da e svaki
80

15 oktobra, 1932 su stokova za polovinu manji od koliina kojima se raspolagalo prole, godine u isto vreme.

768

radnik, koji ma i samo jedan dan, bez vanog uzroka, izostane od fabrike, biti otputen, a karta za namirnice e mu biti oduzeta. 10 decembra, reava se vlada da ponovo izvri preiavanje stranke, iji su lanovi i suvie brojni81, a mnogi sumnjivi zbog veze sa poreznicima. 27, vlada izdaje unutranje pasoe, kojima se toliko sluila policija starog reima, u cilju rastereivanja varoi, koje je veoma teko snabdevati, od seljaka, koji su beali od gladi ili agrarne kolektivizacije i svih onih, koji su smatrani za protiv-revolucionare; svi oni, koji ne dobiju paso moraju da napuste varoi: po Kirovljevoj statistici, bie oko 800. 000 stanovnika isterano iz Petrograda i iz Moskve. Nije samo dovoljno smanjiti broj potroaa, iji ivot pada na dravni troak. Potrebno ]e i prisiliti seljake da proizvode dovoljno ita za ishranu svih ovih potroaa. Vlada izgleda reena da po svaku cenu savlada pasivni otpor sela, a naroito najproduktivnijih, koja su najmanje posluna. Ona se, po reima Bukharina, osea dovoljno snanom da smrvi uporne seljake.82 Pored svega nije manje tano da je pokuaj kolektivizacije imanja propao, a to priznaje i Staljin, i da je taj neuspeh onemoguio proizvodnju predvienim tempom. Optimistika tvrenja slubenih listova i branilaca opte Staljinove linije, postaju sve manje ubedljiva. Ponovio obrazovanje opozicije protiv Staljina. U koliko potekoe sve vie rastu, opozicija s desna i sa leva podie glavu. Na plenarnoj sednici centralnog odbora stranke (28 septembra 3 oktobra, 1932) Staljin nailazi na veliki otpor. Izglasana reenja su, istina, veoma uglaena, ali u cilju pobede nad protivnicima mora opet da se upotrebi stara metoda, t. j. izmiljanje komplota. Ve 9 oktobra, kancelarija centralnog odbora stranke reava da iskljui zaverenike. Pored starih suparnika Zinovjeva i Kameneva, koji su pre kratkog vremena bili primljeni u lanstvo posle dostojne satisfakcije; iskljueni su i mladi protiv-rvolucionari (Rjutin, Mareskij, Ptanij i dr. ). Optueni su da su hteli da stvore tajnu burujsku organizaciju, koja je imala za zadatak da u Rusiji ponovo osnuje kapitalistiki reim, a naroito klasu kulaka. Pravda, koja lanove opozicije naziva trulim liberalima, proizvodima burujske degenerisanosti i t. d., tvrdi da je njihov program vraanje zemlje kulacima, ukidanje sovkhoza i kol'khoza, kao i preputanje socijalistikih preduzea stranim kapitalistima.83 Poputanje sovjetskih diplomata u sovjetsko-japanskom sukobu. U spoljnoj politici pojavljuje se ne vie teoriska, ve stvarna ratna opasnost.
81

1 jula, 1932, stranka je imala 3, 130. 000 lanova. Takva stranka, kae Bukharir nije vie stranka; to je drutvo, koje ima slobodu i nezavisnost.
82

U pokajnikom govoru, koji je Bukharin odrao januara, 1933, da prizna svoje pogreke i zatrai stroge kazne za oportuniste, koje je podravao, Bukharin upotrebljava re: utrambovati. Ova ivopisna re ne znai nivelisati, ve smrviti, kao to maina mrvi ljunak.
83

Poetkom januara, 1933 iskljueni su i drugi zaverenici, koju su optueni da predlau naputanje industrijalizacije i vraanje naroitog kapitalizma kulaka.

769

Meutim Sovjeti se trude da ne samo militarizuju zemlju, ve i da otklone sve sukobe i vode krajnje obazrivu politiku, kao na primer u toku sovjetskojapanskog sukoba, do kojeg dolazi posle okupacije Mandurije od strane Japanaca. U poetku se sovjetski krugovi, a naroito u Manduriji, veoma ratoborno dre. Kada (februara, 1932) Japanci trae dozvolu da se za prevoz trupa u Kharbin, poslue eleznicom, koja prolazi kroz Istonu Kinu, mesne vlasti najpre odbijaju, a uskoro zatim Moskva daje dozvolu i Japanci se njome bogato koriste. Pored svega, Sovjeti poveavaju broj svojih trupa na Krajnjem Istoku: od 70.000, oni poveavaju broj vojske na 170.000 ljudi, koncentriu tamo aeroplane, tenkove, i t. d., a da bi opravdali ove mere predstronosti, objavljuju dokumenta, u kojima odgovorne japanske vojne linosti iznose program aneksije Sibira do jezera Bajkala. Njihov stav prisiljava Japan da svoje trupe udalje od ruskih granica, ali stvara diplomatsku zategnutost. Aprila i maja, u Moskvi i Kharbinu se predvia da je konflikt neizbean, ali Japan daje umirujue izjave i zategnutost poputa. Proklamacija nezavisnosti Mandurije izaziva novu zategnutost. Zatim, (oktobra, 1932) Sovjeti izjavljuju da su spremni da prime mandurskog konzula u S. S. S. R., pa i u Moskvi, ali to oni jo otvoreno ne priznaju nezavisnost mandurske drave, to je jedino da ne pokvare svoje odnose sa Sjedinjenim Dravama. 31 decembra, 1931, Litvinov je bio predloio Japanu da potpie ugovor o nenapadanju. Japanska vlada je odbila ovaj predlog (decembra, 1932), ali je izjavila da je spremna da proui stvaranje japansko-sovjetsko-mandurskog odbora, koji bi imao za cilj spreavanje pograninih incidenata. Pregovori i ugovori o nenapadanju. Litvinovljeva pacifistika politika menja karakter. Ma da na konferenciji za razoruanje u enevi, koja se. otvara 2 februara, 1932, on jo uvek zadrava svoj nepomirljivi stav i bez uspeha se trudi da nametne dva svoja plana o razoruanju, on u isto vreme provodi praktinu politiku i pregovara sa zemljama, kojima se granii S. S. S. R., u cilju potpisivanja ugovora o nenapadanju. Ovog puta Francuska daje inicijativu. Krajem 1931, francuska tampa objavljuje da je 21 avgusta potpisan izmeu Francuske i Sovjetske Rusije jedan ugovor i da je njegova ratifikacija podlona zakljuku slinih ugovora izmeu S. S. S. R. i francuskih saveznika, Poljske i Rumunije. Ve 25 januara, 1932, usvojen je tekst poljsko-sovjetskog ugovora. I ovog puta njegova primena zavisi od potpisivanja slinih ugovora izmeu drugih zemalja na granici S. S. S. R. i ovog poslednjeg. Litvinov, koji je 21 januara, ve pregovarao sa Finskom, pregovara, 8 februara, sa Estonijom i, 9, sa Letonijom, Rumunija, meutim, ne pristaje na ugovor, ako Sovjeti ne priznaju aneksiju Besarabije. Kako se rumunsko-sovjetski pregovori odugovlae, Poljska potpisuje, jula meseca, zaseban ugovor. Pregovori sa Rumunijom se jo ivlje nastavljaju oktobra meseca, pod uticajem Herio-a, koji ne eli da Sovjetska Rusija i dalje obrazuje blok sa Nemakom. Rumunska vlada Vajde-Vojevode naginje ugovoru, koji e pitanje Besarabije da ostavi postrani, ali je protesti i ostavka njinog ministra u Londonu, Tituleska, prisiljavaju da se

770

povue. Ma da Rumunija nije nastavila pregovore, Francuska je, 29 novembra, 1932, ratifikovala francusko-sovjetski pakt o nenapadanju. Otkaz englesko-sovjetskog trgovinskog ugovora. Nasuprot francusko-sovjetskim odnosima, englesko-sovjetski odnosi se, 1932, ozbiljno pogoravaju. 27 januara, prekinuti su englesko-sovjetski pregovori o priznavanju dugova, jer kao uslov zato S. S. S. R. ponovo trai dugorone zajmove. Kabinet koalicije smanjuje sumu vladine garantije, koja je osigurana engleskim prodavaocima, kao i rok zajmova odobrenih sovjetskoj trgovini, koji su za vreme laburistike vlade, preli prvobitne granice, utvrene na 1,600.000 engleskih funti na 12 meseci. Javno mnenje utvruje da engleski uvoz iz Rusije 4 do 5 puta prelazi engleski izvoz u S. S. S. R., da boljevici iskoriavaju engleske zajmove da plate svoje porudbine u Nemakoj i u Americi, da sem toga ometaju svojim niskim cenama unutranju englesku trgovinu. Javno mnenje naroito kritikuje uvoz sovjetskog drveta, koje je proizvod prisilnog rada kulaka, proteranih na sever Rusije, to, uostalom, objanjava njegovu nisku cenu; ono, dalje, trai otkazivanje ugovora od 1930. S jedne strane, da bi svoj postupak dovela u sklad sa reenjem carske konferencije u Otavi, Engleska nee da se S. S. S. R. vie koristi odredbom naprivilegovanijeg naroda. 17 oktobra, ona otkazuje ugovor od 1930, ali daje ponudu za nastavljanje pregovora u cilju sklapanja novog ugovora na drugim osnovama. 4. KULTURNA REVOLUCIJA Vera. 13 lan Ustava od 10 jula, 1918, koji proklamuje da se u cilju garantovanja prave slobodne svesti radnika, Crkva deli od Drave, a kola od Crkve i da je sloboda verske i protiverske propagande priznata svim graanima, sasvim odgovara eljama, koje su ruski liberali odavno formulisali. U stvari, Sovjeti prema crkvi ne mogu da ostanu neutralni, poto lan 13 komunistikog programa objavljuje da stranka mora da doprinese da se narodne mase oslobode verskih predrasuda. Borba protiv vere za njih pretstavlja deo borbe protiv klase ili protiv buroazije. Oni preduzimaju sve to je potrebno da se i sudski ometa verski kult, ukidaju sve verske kole i dozvoljavaju versku nastavu, iskljuivo privatnog karaktera, odreenu za mladie i devojke koji su navrili 18 godina. 5/18 novembra 1917 godine, u samome trenutku, kad je boljevika revolucija bila na vrhuncu, sabor u zasedanju od 15/28 avgusta da bi uspostavio patrijarha, koga je ukinuo Petar Veliki, bira vladiku Tihona, za patrijarha i obrazuje Sinod, koji e mu pomagati, kao i sveteniku administraciju, u koju ulaze i svetovna lica. Sabor i patrijarh ivo protestuju protivu progonjenja koja poinju, i trude se da se odupru sovjetskim dekretima o crkvi; u jednom apelu upuenoj pravoslavnoj pastvi Sabor ide ak dotle, da je poziva da poe na Golgotu, i da se odupre otvoreno neizbegavajui ak ni muenitvo.

771

Sovjeti odgovaraju terorom, koji opredeljuje Tihona, da obznani 26 oktobra 1918 svoju poslanicu narodu, u kojoj otvoreno napada internacionalistiku vlast i estoko protestvuje protiv pogubljenja svetenika i vladika i uzapenja crkvenih dobara. Vlada, koja se jo uzdrava od konanih mera, reava da vladajuoj crkvi suprostavi jednu jo radikalniju religioznu stranku, ali i oportunistiku, i nju pomae da osnuje obnovljenu crkvu ili ivu crkvu. Borba postaje jo ozbiljnija, kada je vlada obnarodovala 23 februara 1922 godine dekret odnosei se na konfiskaciju svega crkvenog blaga u korist rtava gladi. 28 februara patrijarh preti da e iskljuiti iz crkve sva svetovna lica i svetenike koji budu izvrili ovaj dekret. 12 maja on je uhapen, a vostvo crkvenih poslova preduzeli su voe ive crkve, koji su zvanino priznale boljevike. U maju 1923 g. iva crkva saziva sabor, rainjuje Tihona, objavljuje da je kapitalizam smrtni greh i poziva verne da se protiv njega bore, pod vostvom sovjetske vlade. Ovaj stav i verske reforme dosta skromne, koje ona uvodi, odvraaju od nje veinu pravoslavne pastve. Tihon tada razume da je potrebno uiniti ustupke; poto je priznao 15 juna 1923 da nije bio u pravu to se odupro reimu i izjavio da od sada vie nije neprijatelj sovjetske vlasti puten je na slobodu i opet preuzima vostvo crkve. Kada umire 7 aprila 1925 godine on ostavlja apel da bi pozvao verne na lojalnost, a poziva svetenike, da ne dopuste borbu protivu vlade. Posle patrijarhove smrti Sovjeti ne doputaju saziv novog Sabora koji bi mu izabrao naslednike, i vostvo crkve dopada uvaru patrijariskog prestola mitropolitu Petru. Poto on nee da se potini vladi, Sovjeti pomau voe ive crkve koja tada uzima zloglasno ime nove crkve, da sazovu u drugi sabor (oktobar 1925) vladike i svetenstvo koji su im se pridruili. Ovaj sabor optuuje Petra da je imao veze sa monarhistima u emigraciji, i na njegovom mestu postavlja vrhovno vostvo crkve. Petar i njegove pristalice 1925 uhapeni su i docnije prognani u Sibir na Solovska ostrva. Veina vernih i vladika ostaju ipak privreni Petru. Naslednik, koga je on izabrao, mitropolit Sergije izjavljuje po primeru Tihonovom da e stara crkva biti lojalna prema vladi i nee se baviti politikom. Vladike, u izgnanstvu na Solovskim ostrvima, tvrde takoe, da su spremne da se potine, pod uslovom da se dopusti, shodno 13 lanu ustava, crkvi da postoji. Poto su ga prethodno uhapsili, sovjeti pregovaraju sa Sergijem, oslobaaju ga i ovlauju, 18 maja 1927, godine da organizuje privremeni sinod. Legalizujui zvanino staru crkvu, oni sebi obezbeuju, kao to su eleli, neposredni uticaj na njeno versko poslovanje. Ovo stanje izaziva otpor protivu Sergija od strane vladika i najnepopustljivijih svetenika. U poslanici od 27 jula 1927 Sergije pravda svoj kompromis i uz to trai od emigriranih svetenika lojalan stav prema sovjetskoj vlasti. Ovo traenje ravo je primljeno, te stvara razdor u pravoslavnim optinama u inostranstvu, gde se konstituisala monarhistika crkva mitropolita Antona (u Karlovcima u Jugoslaviji) i apolitika crkva

772

mitropolita Evlogija u Parizu, od ove se odvaja jedna crkva vladike Serafima koja se potinjuje vlasti Sergija, a optine Nove Crkve, takoe se stvaraju, naroito u Americi. Sovjeti se ne ograniuju samo da uzmu kontrolu nad svakom crkvenom organizacijom. Zakon od 8 aprila 1928 god. i dodatak lanu 13 Ustava, obnarodovani 22 maja, zabranjuju svaku versku propagandu i ne daju crkvi da se bavi nastavom i dobroinstvima; obavljanje obreda postaje tako teko, da iziskuje najvee samoportvovanje od strane svetenika i vernika. S druge strane, boljevici organizuju u veliko antireligioznu propagandu poevi sa kolama. Liga bezbonika 1925 smanjuje godine starosti za pristup u nju, na 14 godina, i pored toga vrbuje, kao pionire, decu od 614 godina, njeno brojno stanje koje je u 1928 obuhvatalo svega 128.000 lanova, penje se na taj nain poetkom 1930 na 2,500.000 lanova, podrazumevajui tu i pionire. Da bi odgovorili, tobo, traenju naroda, boljevici skidaju crkvena zvona, zatvaraju i rue bogomolje, pretvaraju ih u bioskope, pozorita, kole ili kooperative. Svaki otpor prema tim merama uguen je. Crkve i svetenici koji preostaju ugueni su poreskim teretima; lica koja daju utoite svetenicima teko su oporezovana; ovima je zabranjeno da stanuju u granicama svojih parohija... Blagodarei ustupcima Sergija, stara crkva mogla je da sauva 30. 000 parohija, 163 vladike i nekoliko desetina miliona vernih.84 Njeno stanje, naroito posle zatvaranja i preinaenja mnogih crkava, ipak je vrlo slabo. Veliki deo njenih svetenika primorani su da sluaju naredbe boljevika, koji smatraju vladike, kao svoje inovnike. U nedostatku Bogoslovije, ona ne moe da stvara novu generaciju svetenika, dok se stara postepeno gasi; 1930 polovina svetenika stariji su preko 50 godina. Ako se verski duh jae odrava na selu i meu seljacima u crvenoj armiji, svugde on mora da prikriva svoja oseanja i da slavi crkvene obrede kriom. Ohrabreni svojim uspesima, sovjeti dekretom od 15 maja 1932 godine utvruju pjatiljetku bezbonitva da bi potpuno uguili veru. Ve prve godine crkvene kole sviju veroispovesti, koje tada jo postoje, bie zatvorene, a slubenici ovih veroispovesti lieni prinadlenosti, dakle mogunosti da ive. Prvoga maja 1934 bogomolje sviju veroispovesti imaju biti zatvorene u glavnim gradovima svih republika i velikim centrima. Verska ognjita u porodicama konano su uklonjena. Izdavanje Crkvenih knjiga i pravljenje crkvenih utvara zabranjeno je. Tree godine svi svetenici, koji se do tada nisu odrekli svoga poziva, bie prognani iz S. S. S. R. 1 maja 1937 na celoj teritoriji S. S. S. R. ne treba da preostane ni jedna bogomolja, i sam pojam o Bogu bie uklonjen iz Sovjetske unije, kao preostatak srednjeg veka, kao orue ugnjetavanja radnikih masa. kola. U podruju kole, kao i udrugima, Sovjeti poinju primenjivanjem najmodernijih principa. Ali oni opaaju uskoro da ti principi, pozajmljeni od evropskih i amerikih pedagoga, od strane nastavnikog osoblja
84

1927 nova crkva imala je 6145 parohija i 140 vladika.

773

veoma radikalnih tendencija, mogu biti primenjeni samo u malom broju uzornih kola. Ali, prema programu komunistike partije (mart 1913), zadatak osnovne kole je da obrazuje generaciju sposobnu da konano utvrdi komunizam. Nastava dakle treba da bude politehnika t. j., da upozna sa svima strukama proizvodnje, i prema doktrini Marksa i Engelsa da razvije sve sposobnosti lanova komunistikog drutva. Zadatak koji se namee teak je. Prvo, izostaju im kole i komunistiki nastavnici. U oi revolucije blagodarei delatnosti Dume, Rusija je bila na putu da nastavu uini pristupanom svima; prema jednoj statistici od 1911 ona je imala tada 154.177 uitelja i uiteljica sa 8.146.637 aka. A 1915 imala je 122.123 osnovnih kola. Za vreme graanskog rata, te kole potpuno naputene, velikim delom bile su razorene; 1921, njihov broj je spao na 76.000 hiljada, a broj aka u njima na 6.000.000. Od 1921 do 1923 one su produile da propadaju; broj, prvostepeni kola koje odgovaraju preanjim osnovnim kolama, smanjuje se od 76.000 na 43.000 znai smanjenje 4147% u iznosu na 1915 i od 6,000.000 na 3,000.000 dok se broj drugostepeni kola koje odgovaraju bivim srednjim kolama i broj njihovih aka smanjio od 3.700 na 866 i od 410.000 na 210.000. to se tie nastavnikog osoblja ono se pokazuje u poetku izrino neprijateljski raspoloeno prema sovjetima. Panruski savez uitelja poto se otvoreno izjasnio protiv njih, rasturen je, i sumnjivi uitelji najureni su. Tek posle Nep-a, nastavnici postepeno prelaze iz otvorenog neprijateljstva u neutralnost, i posrednitvom jednog novog Panruskog saveza radnika javnog vaspitanja kao potinjenosti vladi. Meutim, jo 1927 srazmera onih koji pripadaju komunistikoj partiji iznosi svega 4, 8% po selima, a 5, 6% u gradovima. Pored toga, Sovjeti trebaju da stvore novu nastavu. Statut od 1918 hoe da primeni naelo jedinstvenih kola sa svoja tri stepena; osnovne, srednje, i vie, pristupane svima. Ali uskoro kola, umesto da moe dati svima opte kolovanje, mora da se brine za profesionalno vaspitanje, praktino i tehniko, te je naelo jedinstvene kole naputeno. Odriui se demokratskih iluzija od 1918, novi statut od 18 decembra 1923 preinauje kolsku organizaciju. On predvia tri vrste kole, od kojih svaka sprema za izvesnu kategoriju zanimanja, a ije je odravanje povereno mesnom stanovnitvu: iz prvostepene kole (etiri kolske godine), prelazi se u nie profesionalne kole; iz drugostepene kole prvi teaj (tri kolske godine), na tehnikum i profesionalne kurseve; iz drugostepene kole85 drugi teaj (dve kolske godine) u vie profesionalne ustanove. Zavretak opte nastave utvren je na petnaest godina starosti, t. j. posle prvog teaja drugostepene kole, to mogu sebi da dopuste, prema sarkastinom izrazu Lunaarskog, komesara za optu nastavu, samo najvarvarskije i najsiromanije zemlje, tako, jedino prvostepene kole i drugostepene prvog teaja, posveene masama, tee jo da daju opte obrazovanje.
85

aci, koji dolaze na prvi teaj drugostepenih kola, imaju da prou kroz 7 kolskih godita (4 + 3), a aci koji dolaze na drugi teaj ovih kola prolaze kroz devet kolskih godita (4 + 3 + 2).

774

Da ova opta nastava ne bi remetila program socijalne nastave, u njoj se primenjuje metod kompleksa: lekcije ne smeju biti date po predmetima (pravopis, raunica, zemljopis) nego u paketima na ivim primerima, prisnim seljaku, kao krava, mi, potok, itd. i datim po mogustvu u bati, vonjaku, polju, a ne u koli. Rezultat ovog naina bie znatno smirenje ivoga znanja itanja, pisanja i raunice. Da bi se spreilo da se padne u haos, zvanini programi sreuju komplekse, po rubrikama: Rad, priroda i drutvo. U prvoj godini Prvostepene kole glavna tema je porodica, u drugoj selo, ili kvart jednog grada; u treoj oblasna privreda, u etvrtoj privreda S. S. S. R. i drugih zemalja. Ali ni za uitelje, liene prirunika, ni za ake baene iz kola na ulicu i prinuene da se odaju socijalnoj aktivnosti, ovi programi ne mogu se ostvariti. Pored toga, primena sistema kolektivnih grupa aka, koji sami sebi daju svoju disciplinu, podriva autoritet uitelja, koga ometa jo i meanje partije, koja u koli organizuje elije svojih pionira.86 Novi programi objavljeni su 1927: i ako su manje radikalni, njihova primena nije ni malo popravila uslove nastave. Od vremena Nep-a (19231925), sovjetske kole nailaze na vie naklonosti kod stanovnitva. U isto vreme, kad i vladin ugled, i broj kola svih vrsta raste; taj broj koji poinje od 44.000 godine 1923, penje se na 122.000 godine 19281929, dok se broj aka penje od 3,210.000 na 12,000. 000. Ponovo se postavlja pitanje da kole budu pristupane svima za kolsku 19331934 godinu. Ali taj plan je vrlo skup i broj kola ne podie se tako naglo, kao nove generacije, pristigle za kolu. U kolama preovlauje profesionalna nastava: dva ciklusa drugostepenih kola pokuavaju zbilja da daju specijalna tehnika znanja. Tehnike kole takoe su ustanovljene za starije u svakoj fabrici; od 2000 godine 1921, one prelaze 100. 000 kola godine 1927. U viu nastavu su uvedeni tehniki instituti za tekstilnu, elektrinu i hemijsku industriju, za poljoprivredne nauke itd.; u ve postojeim ustanovama otvoreni su radniki fakulteti, gde moe neposredno stupiti, na preporuku partije radnik iz radionice i seljak sa njive, koji su se pokazali, prema slikovitoj rei Trockoga, sposobni da zagrizu granit nauke prirodno da je zbog toga nivo nastave opao. Prema kolskoj statistici od 1927 ima 6.309 ustanova profesionalne nastave sa 838.968 uenika, u trenutku kada je petogodinji plan bio ve napravljen. Da bi se taj plan ostvario, njegovi tvorci smatrali su da e trebati 176.000 inenjera i 260.000 tehniara, ne raunajui 450.000 strunjaka od kojih 90.000 sa viom spremom i 360.000 obine spreme potrebnih za kolektivnu poljoprivredu. Kako profesionalne kole mogu dati samo neznatan broj, treba preurediti sav sistem nastave na snazi, ako se hoe biti siguran u proizvodnju i naroito proistiti kole od osoblja stranog komunizmu. Izvrenje ove dunosti povereno je mladome eneralu Bubnovu, koji od septembra 1929 godine, zamenivi Lunaarskog u komesarijatu za narodnu prosvetu, upotrebljava samo vojniki renik, tako karakteristian za
86

Stvorena 1922 ova organizacija imala je ve 1924 preko 600. 000 lanova, a 1928 oko dva miliona.

775

Staljinovu vladavinu: usvajanje ritma borbe, mobilizacije snaga narodne prosvete, kulturni rat, proboj.... to su nove parole. Prema programu petogodinjeg plana ini se naroiti napor da se povea broj kola. Ako se veruje zvaninim izvetajima, kolski brojevi se penju 1930 1931, od 13.500.000 na 20.000.000 uenika, od kojih 14.000.000 otpada na osnovne kole, 3.700.000 na pedagoke organizacije, 600.000 na tehnike institute, 300.000 na vie ustanove i tako dalje. Kako se broj kola, uitelja i knjiga ne penje proporcionalno, pribegava se svima sretstvima: U prostorijama na raspoloenju mnoge su zauzete jo i drugim javnim potrebama uenici su podeljeni u tri partije, koje se zamenjuju svakoga dana; u kolama prvoga stepena, uenici koji su svrili etiri godine studija, regrutovani su silom kao uitelji, a u kolama drugoga stepena, uenici este i sedme godine su pretvoreni u profesore. Programi od 1927 nazvani su programi kulaka. Oni su izmenjeni po jednoj novoj teoriji od ulgina, primljenoj zvanino, koji od kole pravi kulturni atelje fabrike. Oni daju jo dosta mesta vojnim vebama, koje zauzimaju od petine do treine njihovog radnog vremena. Reforma 19301931 odmah sputa nivo nastave. Vlada to opaa i trudi se 1932 godine da ispravi preterivanja; izmeu ostalih mera, ona propisuje naputanje raznih eksperimentalnih metoda da bi se vratilo na materijal iz opte kulture. U vioj nastavi, univerziteti su oieni udaljavanjem veine starih profesora, esto najboljih naunika, i podeljeni na zasebne fakultete tehniki, pedagoki, sovjetsko pravo, socijalne nauke, medicina ije odravanje povereno je ekonomskim organizacijama. Akademija nauka preinaena je u marksistikom duhu; a kao novi lanovi, koji su joj dati, imaju neznatna nauna dela, oni su izdrali ozbiljan sta u partiji. Broj radnikkih fakulteta i njihovih dopuna (veernji kursevi, predavanja u vie lekcija) prelazi od 177 god. 19281929 do 664 godine 19301931, a broj studenata radnikog porekla penje se od 30% na 50%; to se tie broja ustanova sa optom viom nastavom, penje se od 151 na 537, a broj njihovih studenata od 191.000 na 272.000. Ali i tu je kvantitet iao na tetu kvaliteta: Radnici koji se sve vie alju na fakultete ravo su spremljeni da mogu pratiti nastavu; stvarno nauno pripremanje ustupa mesto klasnoj nastavi i vojnom pripremanju. Godine 1932 komesarijat za narodnu prosvetu priznaje svoje pogreke i osuuje jednostranu koncepciju problema odnosa nauke i proizvodnje, i ogranienje dunosti nauke iskljuivo dnevna pitanja. Dekretom od 19 septembra Univerziteti dobijaju gotovo svoju biblioteku. Osim toga, uvode se prijemni i prelazni ispiti; stupanje dece kulturnih roditelja na univerzitete olakano je; profesori su ponovo ovlaeni da pripremaju kandidate za profesore... ali jo je suvie rano ceniti rezultate ovih mera. Knjievnost. mnogi ruski knjievnici velikog talenta; I. Bunjin, D. Merekoovski, A. Kuprin, I. melov, B. Zajcov, pesnik Bajmont i mnogi drugi napustili su Rusiju u poetku boljevike revolucije. Oni koji su ostali, kao

776

Brjusov i Blok, i oni koji su se vratili, kao A. Tolstoj, i Andrej Belij, hteli ne hteli prilagodili su se novome reimu. Naklonosti boljevika i ovde su ka krajnjim tendencijama ka futurizmu koji pesnik Majakovski naziva proleterska umetnost. Uskoro futurizmu konkurie organizacija Prolet-kult (proleterska kultura), koja cilja na knjievni monopol i obeava da odmah preduzme stvaranje socijalnih oblika misli i oseanja. Ali nova vlast ne moe da trpi pored sebe nikakav monopol i trea grupa otkriva takoe svoje prednosti; to je organizacija pisaca radnika i seljaka, punih oduevljenja za velika dela pobedonosnoga komunizma, ali i suvie lienih dara i knjievnog iskustva. Nep vraa relativnu slobodu, koja koristi sledbenicima stare knjievnosti. Iz jedne grupe mladih, ko]i su se ve bili podigli i maskirali svoju duhovnu nezavisnost pod imenom Serapionova braa pozajmljenim od nemakog romantiara Hofmana, izlaze daroviti pisci, kao humorista Zoenko, romansijer Fein, Slonimski i Tihonov. Ostali pisci, koji se nisu javljali, prekidaju utanje: to su oni koje zovu poputik, (saputnici): Piljnjak, Babel, Leonov; njima se pridruuju i pisci iz predhodne generacije: A. Tolstoj, V. Versajev, i Erenburg. Pisci proleteri odmah ih napadaju. Meutim ove pisce vlast ne podrava; Trocki i Lunaarski su miljenja da se neproleterskim talentima gleda kroz prste, jer su njima slini neki seoski i radniki pisci koji su obrazovali grupu, zvanu pereval. Iz toga doba datiraju najbolja dela sovjetskog perioda. Ona naputaju vojnike teme i zamenjuju ih psiholokim; takva su dela romani: Razgrom, (Poraz) od Fadejeva, objavljen 19251926, Barsuki (etkice) od Leonova, a naroito Cement od Gladkova, tampani 1926, imaju velikog uspeha. Trpeljivost, koja je praktikovana za vreme Nepa, nije nadivela ovaj period. Od 1928 vlada vri na knjievnost sve vei pritisak i prisiljava je, kao i kolu, da radi jedino na utvrivanju socijalizma. Obrazuju se sve radikalnije knjievne grupe, a svaka nova grupa optuuje prethodnu zbog izdaje proletarijata. Tako Rosijskaja asocijacija proleterskih pisatelej ili skraeno Rap (Rusko udruenje proleterskih knjievnika) objavljuje rat Vserosijskom Sojuzu pisateleja (Pan-ruskom savezu pisaca) tako da i njega samog napadaju lanovi levice (Lebedinski) i da su i ovi (1928) izdani od krajnje levice po ijom miljenju knjievnost mora da se odrekne opisivanja ivog oveka i psiholokih utananosti i jednostavno da izvruje Staljinove socijalne naloge. Razvijani roman zamenjuje kratki esej koji peva slavopojke Pjatiljetki, kolhozima i ostalim uspesima proleterske revolucije. U ovoj vrsti knjievnog rada istie se Bezimenskij, koji je u ostalom i sam iskljuen iz partije. Ova atmosfera uzajamnih potkazivanja sputa knjievni nivo. Meutim, verovatno zahvaljujui uticaju Maksima Gorkog na Staljina, izgleda da je vlada od nekog vremena popustila u nadzoru nad knjievnou. 23 aprila 1932 Rap je rasputen zbog svoje nepomirljivosti i preterivanja.

777

tampa i plakate. Vie jo nego knjiga, dnevna tampa i plakate mogu uticati na duhove. Naa tampa i naa stranka su nedeljive, kae jedan boljeviki pisac. Imena listova su sinonimi partije; i sama partija starala se oko organa tampe. Prirodno, samo zvanina tampa moe izlaziti u S. S. S. R. Izvestija su organ Sovjetske vlade; Pravda, sovjetske stranke. Van ove dve publikacije, suvie teke za obinog itaoca, stranka objavljuje mnogobrojne specijalne listove za seljake, radnike, crvenu armiju, mlade, ene itd. u kojima se urednici izraavaju naroitim jezikom za svaku sredinu. Za vreme Nepa, listovi su odbacivali apstraktne komentare, teko shvatljive narodnim masama, kad su se obraali oseanjima i interesima italaca. Da bi postavljala vezu izmeu listova i italaca, stranka je ustanovila radnike saradnike (Rabkor) i seljake saradnike (selkor), koji su postali ui i oi vlade, u najudaljenijim krajevima zemlje. Od petogodinjeg plana, ton listova je iznova promenjen. Njima je od tada stavljeno u dunost, ne da pouavaju ni da zanimaju, ve da vode narod, stavljajui mu do znanja vladine dekrete. Od tada mnogo upotrebljavaju vojniki stil: tako, saoptavaju upustva prestonice frontovima koji se organizuju: front za kupovinu ita, front za proletnja i jesenja saenja itd; objavljuju prekore za neuspeh proizvodnje, zahtevaju ubrzani tempo, tempo, udara i socijalno takmienje izmeu fabrika, sela ustanova; pozivaju da se na juri zauzmu odreene pozicije; da zderu maske saboterima i imperijalistima iz inostranstva; da prete utvarom rata, trae naoruanje i izvrenje petogodinjeg plana za etiri godine. Plakata je omiljeni instrument sovjetske propagande. Tu nije potrebna velika inspiracija da se uspe; dovoljno je samo nai nekoliko dreeih slika koje objavljuju dnevne parole. Sve za odbranu zemlje, ili Koje za Sovjete? , ili Sovjetska Rusija je opsednuta tvrava, kao to su bile one u poetku sa karikaturama cara, popova i buruja, uobiajenim motivima crtaa. Najbolje plakate su od D. Moora (Orlov) i V. Denisova, ve poznatih kao karikaturiste od pre revolucije. Neto ostavljena posle 1922 godine, plakata je opet dola u modu od 1928 i njeni glavni motivi su gomilanje ita, unutranji dravni zajmovi industrijalizacija, kolektivizacija... Bioskopi i pozorite. Pozorite i naroito bioskop ima da dopune akciju tampe i afia. Bioskop postaje dravni monopol od 1923 godine. Kako Ajzentajn, sovjetski filmski reditelj pie, film nije prosta zabava, on je odreen da sprovede propagandu sovjetskih drava i njenih ideja meu narodima... Za nas, umetnost... jedno je od naih oruja na frontu borbe klasa. Otuda, poto je stavio na platno socijalne romane kao Cement, on od tada naroito izrauje dnevne socijalne porudbine. Prema Leonu Musinjaku, bilo je 1 aprila 1927 u Sovjetskoj Rusiji vie od 5000 kinematografskih postrojenja, od toga broja 1491 u gledalitima u pravom smislu te rei, 1780 u klubovima, 232 postavljeni po selima, 1498 pokretnih po selima i 142 pokretnih u crvenoj vojsci; u Ukrajini 2020;

778

u drugim federalnim republikama oko jedne hiljade od prilike; u svemu preko 8000 za sve republike koje pripadaju savezu sovjetskih republika. to se tie pozorita, procedure starih inscenarija, zvanih akedemskih, zajedno sa Hudoestvenim teatrom Stanislavskog, naputene su. Namee se nova doktrina: Pozorini oktobar87, iji prvi pionir Mejerholt, raniji pozorini reditelj, reava se da pristupi kubistiko-futuristikoj konstrukciji u tri dimenzije koja odbacuje dekor i zamenjuje igru akrobatskim pokretima gimnastiara. I u pozoritu se dogaa isti sukob doktrina kao i u knjievnosti: ono naputa istu umetnost nezavisnu od klasa i postaje saradnik socijalistike graevine; psiholoka drama je odbaena i proleterski dramatiari piu klasne komade koji ilustruju ekonomske fenomene a ne vie ivot oveka. Ali reakcija protivu klasnih motiva dogaa se mnogo bre na pozornici nego u knjievnosti. Publika prestaje da se interesuje propagandnim pozoritima i bei u druga, im su ova poela da daju dela iz vremena pre revolucije. Ako pozorite hoe da slui propagandi mora pre svega da se vrati ivotu; mogu se samo da uzbude srca, ivom oveijom re]u, a ne akrobatskim vebanjima, kako je sovjetska vlada, izgleda ipak, nedavno shvatila. Umetnost. Najuveniji ruski umetnici, kao uhajev, Jakovljev, Sorin, agal, Benoa, Somov, Korovin, Grigorijev, i toliki drugi emigrirali su. Oni koji su ostali u S. S. S. R. odali su se naroito futurizmu i kubizmu. U poetku, crkva im je traila pre svega da imaju oseanje za monumentalno, da prikau kolektivnog oveka i oveka mainu. Na trgovima, oni podiu ogromne kipove od tuka, u ostalom heroja revolucije, od Stenjka Razina do Marksa i Engelsa. Prilikom sovjetskih sveanosti na fasadama kua, po travnjacima, po drveu i cveu skverovima i trgovima oni ne tede ive boje. Ali taj zanos ne traje dugo. Sa Nepo-m, dravna pomo prestaje, stari sistem ponude i tranje ponovo stupa u dejstvo, i nekadanje umetnike tenje javljaju se iznova. Umesto prestavljanja maina i kolektivnog oveka, umetnici biraju predmete pristupane svima i obraene na realistini nain. Razume se, ti motivi su birani radije iz dogaaja komunistike revolucije, ali oni donose opet na veliku radost posetilaca izlobi, anr prizore, ak predele i mrtvu prirodu. Od poetka 1928 u umetnosti se osea nova politika orijentacija. Od nje se trai da bude umetnost klase i da neposredno uestvuje na delu socijalistikog graenja. Materijalni predmet postaje tip proleterske umetnosti i idealni nain da se obradi taj predmet; u arhitekturi ili nametaju jeste konstruktivizam, koji propoveda L. Korbizije. ak i narodne mase pozvane su da sarauju na umetnosti. Naturalistiki realizam treba da ustupi mesto realizmu, tobo, proleterskom. Kako se ne zna zapravo u emu se sastoji taj novi stil, zadovoljava se ininjerskom estetikom u arhitekturi, a estetikom socijalnog prilagoavanja za sve predmete svakodnevnog ivota,
87

Za uspomenu na revoluciju od 25 oktobra 7 novembra 1917.

779

nametaj, odelo, tkanine, itd.; kancelarijska standardizacija u ovom pogledu tip je umetnikog ostvarenja u sovjetima. Muzika. Oba kompozitora koji su otekli svetsku slavu, Stravinski i Prokifijev, ive i rade u inostranstvu, kao i pretstavnici starog narataja, Glazunov, erepkin, Greaninov, Metner, Rahmanjinov. Stoga je i muziko stvaranje u S. S. S. R. naroito slabo. Pokuaj da se uvode najnoviji izmi u muziku i muziki futurizam, bedno su propali. Ono to treba za mase, jeste uprostiti, a ne komplikovati muziku; stoga su porudbine monumentalnih dela namenjenih da slave revolucionarni heroizam, naroito odgovarale profesionalnim muziarima, koji su ih izveli u konvencionalnom stilu, za koji su jedino bili sposobni. Pravi umetnici zatvaraju se u sebe i piu ne brinui se za publiku. Mjaskovski, tvorac osam simfonija, produuje stare tradicije, Sen-Petersburkog konservatorija; Frajnberg tera Skrjabinov misticizam do muzike patologije; Aleksandrov veoma je akademian; Niko od njih nije pretrpeo uticaj komunistike revolucije. Meu mladima, A. Masolov, koji je komponovao podravanje larme i pitanja manjina, i A. Krajin, koji je uzeo na sebe da pie simfonije o MarksLenjin-Staljin-u, ine izuzetak; dok drugi Lobaev, Kormarev, Mugaj itd. liferanti triumfalnih mareva, nisu ni malo obnovitelji, i sleduju tragovima svojih uitelja starog narataja. Nauka. Ako su mnogi naunici, kao i knjievnici i umetnici napustili Rusiju i nastavili svoju delatnost u inostranstvu mnogi su i ostali u S. S. S. R. Oni koji nisu bili zamenjeni crvenim naunicima i profesorima, produavaju svoj rad u Akademiji nauka, u naroitim institutima, po univerzitetima. Vie njih meu njima nekolicina svetskog glasa nisu mogli da podnose zimu i glad u periodu ratnog komunizma. Drugi, istoriari kao Platonov, Tarle, moskovska grupa i uenici Kljuevskog optueni da su monarhisti i da odravaju veze sa inostranstvom, prognani su u unutranjost ili uhapeni. Mnogi drugi, specijalisti koji zaposleni po raznim industrijama nisu mogli da spree njihovu propast koju su traenja vlade uinila neizbenom, bili su optueni za kontrarevolucionarnu sabotau i da bi ispatali grehove socijalistikog graenja, uhapeni su, prognani ili osueni na robiju u toku vladavine Staljinove. U ostalom, neke naune discipline vie su bile favorizovane od knjievnosti. Naravno da to nisu drutvene, politike, privredne, pravne oveanske nauke, koje ne mogu da idu protiv Marksistike doktrine. To je naroito ista nauka, kao matematika, fizika, hemija, biologija ili nauka praktino primenljive, kao zemljopis koji pravi spisak prirodnih bogastava zemlje, ili arheologija i lingvistika, koje pre svega prouavaju razne narodnosti u uniji, tako i statistika, barem do zatvaranja, po nalogu Staljinovom, Centralnog ureda za statistiku, i Konjukturnog instituta. Bez sumnje i one su trpele od dezorganizacije univerziteta, ali finansijska pomo sovjeta nije im nedostajala. One su raspolagale znatnijim kreditima nego nekada da bi uredili specijalne institute ili da

780

organizuju istraivanja ruskih predela malo poznatih ili uopte nepoznatih, naroito predela nastanjenih autonomnim narodnostima. U podruju istorije, ispitivanje revolucionarnog pokreta i, blagodarei objavljivanju neizdatih dokumenata, prouavanje poslednjih godina carizma, uinile su veliki napredak. Pojavili su se i interesantni radovi o istoriji ruske umetnosti, naroito o verskoj umetnosti-ikone, freske. Ali su naroito brojne nove publikacije u nauci iji zakljuci nemaju politikog dejstva i veoma znaajni rezultati su postignuti. ZAKLJUAK. U vreme decembar 1932 sa kojim se zaustavlja ovo izlaganje moe da se misli da trei period istorije sovjeta, period pjatiljetke i diktature glavnog sekretarijata komunistike partije, ima da se priblii svom kraju. Ako treba da se ostvari druga pjatiljetka, koju sovjetski specijalisti sada izrauju, ali koja se privremeno odloila, ona e biti primenjena u potpuno razliitoj politikoj sredini. Za pet poslednjih godina, kao to smo videli, ruska revolucija dosta se jako nacionalizovala, drugim reima, ona je delom izgubila svoj internacionalni karakter. Tekoe veoma ozbiljne, sa kojima se ona bori, specifino su ruske. Glavna je protivurenost izmeu poljoprivrednog karaktera zemlje i neproporcionalnog razvia isuvie ubrzanog tempa industrijalizacije. Pokuaj uinjen da se savlada ova prepreka socijalizacijom i kolektivizacijom poljoprivrede potpuno je propao88. Ovaj neuspeh treba da oznai kraj Staljinovog perioda. On dokazuje da zemlja nije u stanju da podnosi industrisku armaturu, koja joj je na teretu, zbog toga to ne raspolae nacionalnim tritem, sposobnim da potroi njene proizvode, a koje ona ne moe dalje da izvozi u inostranstvo sa gubitkom. Ovo je potpuno razumela opozicija Staljinovog reima, sainjena od pretstavnika starog narataja stare garde uklonjenih od vostva poslova, i od mladih koji nisu potpuno opinjeni zvaninom doktrinom, i koji, prema toku dogaaja, moraju uoiti postojanje jaza izmeu te doktrine i mogunosti za normalni ivot narodnih masa koje mu se rtvuju. Bez sumnje, postojanje ogromne birokratije koja je istovetna sa komunistikom partijom89 moe da produi sadanji reim, spreavajui radikalne i brze reforme. Ali treba voditi rauna o pogoranju materijalnog stanja inovnika, sve jaoj mrnji, koju ovi pobuuju u masi, najzad veze koje spajaju te mase sa omladinom na slubi u crvenoj armiji. Zbog svega toga mogu se predvideti promene, iji privrenici postaju sve mnogobrojniji. Na izgled obe opozicije dolaze do zakljuaka potpuno suprotnih: desniarska opozicija trai sve jasnije uspostavljanje ivotnih prilika bolje prilagoenih Rusiji, leviarska opozicija trai da se vrati na ideju permanentne revolucije Trockoga, i da se
88

U svom izvetaju, podnetom plenarnoj skuptini Centralnog komiteta partije januara 1933, Staljin priznaje da velika veina kolhoza i solhoza jo nisu rentabilni.
89

Prvog jula 1932, videli smo, ova partija u prkos uzastopnih ienja" brojala je 3. 130. 000 lanova.

781

opet preuzme u celosti meunarodna akcija u svojoj prvobitnoj jednostavnosti. U osnovi, obe se slau, traei da se pliva uz tok da bi se opet uputilo pravcem koji je ruska revolucija od 25 oktobra/7 novembra 1917 napustila. Ali istorija se ne vraa u nazad, Ma kakva bila mogua promena, ona e otvoriti novu eru ruske istorije. Nije uloga istoriara da kae kakav e joj biti karakter. KRAJ

782

NAPOMENA O OVOM IZDANJU Prevoenje ovog opsenog naunog dela "Narodna Kultura" poverila je naem odlinom prevodiocu i poznavaocu francuskog jezika, G-nu Andri Milieviu, profesoru vojne akademije. Prve dve knjige su u njegovom prevodu. Kako se, meutim, prevoenje tree knjige moralo ubrzati, to je na njenom prevoenju radio, pored G-na Milievia, i G-n Nikola Trakovi profesor.

783