ekspirove istorijske drame

Nastanak istorijske drame Istorijska drama nastaje u periodima razvoja nacionalnih drava. (16. vek) U Engleskoj se najintenzivnije razvija zbog raskida sa katolianstvom Istorija kao fabula Za pisca istorijske drame vano je pronai jezgro, od ega e napraviti fabulu, iz ega bi izaao sadraj. Istorija nudu fabulu, dramatiar pravi sadraj. ekspir pie o dogaajima koji su se zbili vek ranije (1377-1483.) gledaocima svog vremena (1564-1603.) Istorijska drama uzima predloak iz istoriografije i on je na neki nain obavezuje. Pria uvek ima politiki momenat, predstavlja neku vrstu naknadne politike analize Pojam istorijske drame Istorijskim dramama su nazvani samo komadi zasnovani na srazmerno skoranjoj britanskoj istoriji, iz perioda posle normanskog osvajanja (1066.), a prvenstveno na zbivanja iz ratova rua 1455.-1485. tj. ratova izmeu dinastije Lankestera i Jorka, nazvanih prema heraldikim znamenjima dveju suprotstavljenih velikakih kua (Lankesteri su na grbu imali crvenu, a dinastija Jork belu ruu). Tematika istorijskih drama je vezana za politiku, posebno za umee vladanja Primaran je odnos junaka i zajednice, pitanje vlasti i umea vladanja, odnos politike i etike. Gledalac istorijske drame preispituje svoj odnos prema zajednici! Z. B: Istorijske drame su drame o politikim strategijama. Razlika istorijske drame i tragedije 1. predmet: Istorijske drame se bave javnim biem protagoniste na relaciji pojedinac zajednica. (Istorijska drama se bavi odnosom junaka i zajednice. Nju zanima junakovo javno bie.) Tragediju zanima pojedinac, njegovo privatno bie. 2. finale: Tragedija se, takoe, zavrava smru, a istorijska drama ne. Kolrid: Ono to ini razliku izmeu Makbeta gde ima isto puno istorije od na pr. Riarda III i u emu je razlika istorijskih drama i velikih tragedija je odnos istorije prema zapletu. U isto istorijskim dramama istorija proima zaplet; u meovitim komadima (kategorija koju Kolrid ustanovljava za Henrija IV) ona je usmerava, a u tragedijama ona im je podreena. U istorijskim dramama glavna panja je usredsreena na politike elemente, odnosno na lik koji se odreuje u politikom kontekstu. 1

U pitanju je dobra ili loa vlast, dobar ili lo vladar. Znai, razlika je u naglasku na linom i javnom ivotu, odnosno na problemima linog (etika) i javnog (politika) ponaanja. (Na primer u Makbetu i Kralju Liru prisutni su i teme i graa istovetni sa temama i graom istorijskih drama, ali je interesovanje usredsreeno na lini moral tj. na to kako se pojedinac samoodreuje moralnim izborom na sopstvenom ivotnom putu.) U istorijskim dramama lina drama se uvek razvija u irim drutvenim okvirima okvirima zajednice i taj obuhvatniji politiki kontekst neposredno zavisi od nje. Moe se rei da su postojali u engleskoj ranijoj knjievnosti, kako dramskoj tako i narativnoj, izvesni elementi i tendencije koji su nali posrednog ili neposrednog odraza u ekspirovom stvaralatvu i doprineli uobliavanju njegovih istorijskih drama (kao na pr. mnoge istorijske hronike i prikazi istorijskih linosti napisanih u tradiciji moraliteta koja jeste izvrila uticaj ali vie svojom optom didaktinom porukom i polaritetom dobra i zla nego pojedinanim delima, itd.), ali ekspir je od samog poetka stvorio oblik koji je bio i ostao sasvim razliit od slinih dela njegovih savremenika. Uzroci popularnosti istorijske drame 1. odgovarala raspoloenju publike zbog patriotizma i nacionalnog buenja koji zahvata Englesku posle pobede nad panskom armadom 1585. 2. Tjudorski mit je pothranjivan od strane vlastodraca. (Politiko-propagandna tendencija u korist tjudorske apsolutne monarhije.) Ratovi crvene (Lankastera) i bele (Jork) rue su bili, po tom mitu, potrebni da bi se iskupilo prokletstvo koje je Henri IV navukao ubistvom Riarda I. Ovim je poremetio boanski red stvari. Tjudore treba potovati da se istorija ne bi ponovila. Tjudorovski mit je izraz opteg shvatanja da u istoriji postoji lanac posledica i uzroka i tako je istorija uiteljica iz uzroka i posledica se vidi ta treba initi. (Dve su poruke tjudorskog mita: 1) Bog je doveo Henrija Rimonda da presto oslobodi uzurpatora Riarda III i izbavi Englesku iz graanskog rata; 2) za opte blagostanje je neophodno da postoji vrsta i neugroena sredinja vlast. Pobuna protiv zakonitog kralja je straan greh protiv Boga, jer kralj je boji namesnik na zemlji.) 3. popularnost istorijske tematike brojne istorijske hronike i shvatanje o korisnosti istorije & pesnika dela sa istorijskim motivima: drugo proireno izdanje hronike Ogledalo za vlastodrce, Holinedova Hronika Engleske, kotske i Irske, kao i Letopis Riarda Graftona utiu na shvatanje istorije jer su tu prikazane brojne epizode iz engleske i kotske istorije. Savremenici su smatrali da je istorija korisna ta korist je saznajna: istorija se ponavlja, pa poznavanje prolosti omoguava predvianje i usmeravanje budunosti. Za politiare, istorija je bila orue praktine propagande: istorijski prikazi su naglaavali nepovredivost monarha i pokazivali kako pobune protiv vladara 2

neizbeno vode u krvoprolie i haos. Isticali su potrebu za odravanjem jake centralizovane vlasti jer je zakoniti kralj neprikosnoveni boji izaslanik i svaka pobuna i naruavanje reda u drutvu je naruavanje kosmikog reda stvari tj. haos koji povlai kaznu. (Tri tipa istoriografije: 1) providencijalni razreenje

se oekuje od bojeg privienja. Harmonija je obezbeena centralnim mestom boga u svetu. Sve je u bojim rukama i on se sveti onima koji nepravedno delaju. Ovde spada Holova istorija; 2) humanistika uticaj sa kontinenta nema teocentrine kosmologije. Promena pogleda na svet skeptino gledanje na svet. Tomas Mor, Frensis Bekon ovo nije tivo koje je ekspir mogao koristiti, ali uticaji su postojali u javnom mnenju; 3) antikvarna prouavanje istorijskih dokumenata ona ne pravi velike sinteze. (Prva dva tipa predstavljaju umetniku varijatnu istorije pripovest.) Neki prouavaoci ekspira misle da je ekspiru blizak iskljuivo prvi tip istoriografije. Danas komentatori piu o njegovim mnogostrukim pristupima istoriji.) & U drugoj polovini 16.

veka se pojavljuju i narativne poeme koje se bave istorijskom tematikom, na pr. Graanski ratovi Samjuela Danijela, kao i drame sa istom tematikom, na pr. Kralj Don Dona Bejla (napisana u prvoj polovini 16. veka). Klasifikacija ekspirovih istorijskih drama ekspir u svojim dramama obrauje period od Riarda II (kraj 14. veka) do stupanja na presto Henrija VII: smenu etiri dinastije, rat rua, i 100godinji rat. Napisao je 8 komada u periodu od 8 godina. Oni su svrstani u dve tetralogije i dva nezavisna komada: 1) Prva tetralogija 3 dela Henri VI; Riard III u ovoj tetralogiji ekspir je prikazao neposredne povode i same ratove rua. 2) Kralj Don (Ova drama se izdvaja jer pokazuje mnogo raniji period poetak 13. veka; ipak, ima slinu politiku tendenciju, po tome to je taj slabi kralj prikazan kao nacionalni borac protiv papizma.) 3) Druga tetralogija Riard II, Henri IV (prvi i drugi deo), Henri V u ovoj tetralogiji ekspir ide dublje u prolost, dramatizujui daleke klice i uzroke ratova rua. (Prva klica zametnula se u vreme Riarda II, koji je vladao u drugoj polovini

14. veka. On je bio sin uvenog Edvarda, Crnog princa, koji je umro pre svoga oca Edvarda III, pa je Riard nasledio svoga dedu Edvarda III kada je imao samo deset godina. Njegov staratelj i savetnik bio je Don Gont, pod ijim uticajem je Riard o sebi stvorio sliku boanskog vladara i okruio se pompeznim ceremonijalom. Posle Gontove smrti, oholi i samovoljni Riard, koji je smatrao da ga kraljevski poloaj stavlja iznad zakona, prisvojio je Gontove posede, liavajui na taj nain Gontovog sina Henrija Bolinbruka zakonitog nasledstva. Bolinbruk je u poetku bio Riardov pristalica, ali nakon to ga je ovaj liio poseda i prognao iz Engleske postao je njegov ljuti neprijatelj. Bolinbruk se 1399. vratio u Englesku, prikupio vojsku protiv nepopularnog Riarda i preoteo mu krunu, postavi tako kralj Henri IV. Tako je ustoliena dinastija Lankastra. Vladavina Henrija IV je bila ispunjena nemirima i pobunama, ali se on ipak pokazao kao uspean vladar. Njegov sin, Henri V, bio je u oima ekspirovih savremenika najuspeniji engleski kralj. Posle njegove smrti (1422.) a njegovom sahranom ekspir poinje prvu tetralogiju

 engleska istorija dobija sve ubrzaniji silazni tok tada poinju ratovi rua. Henri VI je bio slabog fizikog zdravlja, podloan tuem uticaju (naroito uticaju ene Margarete Anujske, Francuskinje) i imao je povremene nastupe umne poremeenosti. Nakon prvog takvog psihikog pada, za protektora Engleske imenovan je Riard, vojvoda od Jorka. To je stvorilo Jorku mnoge neprijatelje. Jedan od najogorenijih bila je kraljica Margareta, koja je podozrevala da e moni Jork biti suparnik njenog sina. Kada se kralj oporavio, Jork je sa svojim pristalicama krenuo u pohod na London. Prva bitka je voena kod Sent Olbansa, nadomak Londona. Pobedu su odneli jorkisti, a kralj je zarobljen. Pet godina kasnije Jork je ubijen u bici kod Vejkfilda, a sledee godine njegov sin Edvard je prodro u London i proglasio se kraljem Edvardom IV. Henri VI, Margareta i njihov sin su se spasli bekstvom u kotsku. Rat se nastavlja i do presudne bitke dolazi 1471. kod Tjuksberija. Kraljica Margareta je potuena do nogu, a skoro sve lankasterske voe su ubijene. U boju je nastradao i Henrijev jedinac Edvard, a Henri je odveden u tamnicu i, verovatno, ubijen. Tjudorski istoriari su tvrdili da je ubistvo izvrio Riard Gloster. Posle bitke kod Tjuksberija dinastija Jorka je vladala jo 14 godina. Edvard IV je umro ostavivi dva sina, od kojih je stariji imao 12 godina. Edvardov brat Riard se nametnuo kao protektor, to nije odmah izazvalo podozrenje, poto je vaio za pobonog i dobrog oveka. Uskoro je malog kralja i njegovog brata zatvorio u Tauer, a zatim ih obojicu proglasio vanbranom decom pokojnog kralja i sebe istakao kao zakonitog naslednika prestola. Zbog tamnienja svojih sinovaca Riard je izgubio neke mone saveznike, kao to je bio vojvoda od Bakingema. To je osnailo lankasterovce. Henri Tjudor je doao iz inostranstva i sakupio malu vojsku u svom rodnom Velsu i sukobio se sa Riardom u bici kod Bosvorta 1485. Riard se borio do smrti, a Henri Tjudor je postao kralj.)

4) Henri VIII Osnovne ideje istorijskih drama: Proslavljanje reda, zakonitosti, kraljeve apsolutne vlasti i hijerarhijskog poretka u dravi. Vano je i naelo legitimiteta: kralj koji se (kao Henri IV i Riard III) silom domogao prestola i tako prekrio prirodni red, nema sree u vladanju i mora doiveti kaznu. U svim spoljanjim elementima tih komada ekspir je dakle glasnogovornik politikih ideja vladajueg sloja. Kompozicija istorijskih drama Puhalo: Kompozicija ovih komada je veinom labava, hroniarska: oni predstavljaju vie niz prizora nego vrsto uoblienu dramsku radnju. Meutim, i ovde se osea postepen napredak u dramskoj vetini, samo vie u karakterizaciji nego u kompoziciji. Jedinstvo tetralogija Kosti: Jedinstvo tetralogija je naglaeno na razne naine: 1. tematski sve drame se bave problemima politikog upravljanja, uzurpacijom i pobunom, vladarskom linou. 2. preko likova Riard i njegova braa su uesnici radnje u poslednje tri drame prve tetralogije, a Margareta u sve etiri. 3. voenjem zapleta i prva i druga tetralogija su premreene uzlaznim nitima anticipacije i silaznim nitima reminiscencije:

izgovaraju se proroanstva koja nagovetavaju budue dogaaje, daju se zaveti ije se ispunjenje oekuje, unose se podseanja na minule dogaaje Tek kada je zlo olieno u Riardu III uniteno u poslednjoj sceni prve tetralogije, etiki smisao istorijskih zbivanja prikazanih u te etiri drame potpuno se zaokruuje.

Riard III
U pitanju je poslednji komad prve tetralogije koji prikazuje zavrnu fazu graanskog rata i dolazak na presto dinastije Tjudor, koja je donela 5

konani mir i blagostanje iskrvavljenoj Engleskoj. U tom smislu, znaajne su poslednje rei Henrija Rimonda (Henrija VII) na kraju drame, gde se govori o kraju `ratova rua` i o zaokruivanju jednog istorijskog procesa, onako kako je shvatan u elizabetinsko vreme: `Engleska je dugo, Luda, sama sebi zadavala rane. Brat je slepo lio svoga brata krv; Otac gnevno svoga ubijao sina; A oca klao razdraeni sin. Sve su ih delili Lankaster i Jork, razdorom ljutim pocepani sami. Neka ih Rimond i Elizabeta, pravi naslednici dva kraljevska doma, Uz boju pomo opet zdrue sve! Rimond, budui Henri VII dramski je lik ija simbolina dimenzija natkriljuje linu. On se povremeno pominje u drami, a sam se pojavljuje tek u drugoj sceni poslednjeg ina. ekspir oigledno buduem kralju nije eleo da d veu vanost u radnji kako ne bi skrenuo panju sa glavnog junaka i ugrozio njegov sredinji poloaj. On nije toliko vaan kao lik, ve po viim silama koje stoje uz njega i po onome to njegova pojava i pobeda znae u nadlinom politikom i opte moralnom smislu. On je ruka boja koja kanjava zlo i donosi spasenje. I on sam o sebi u drami govori kao o izvriocu Boje volje. Istorijski izvori: Tjudorsku predstavu o Riardu utemeljili su Polidor Verdil i Tomas Mor. 1. Verdil je bio stranac unajmljen od strane Henrija VII da napie, tj. uoblii englesku nacionalnu istoriju onako kako to odgovara novoustolienoj dinastiji. 2. Mor je (pored Utopije) napisao Istoriju vladavine kralja Riarda III u kojoj je Riarda prikazao kao bezdunog zloinca. Ovo delo je bilo veoma cenjeno u 16. veku. Mor je bio vaspitan u domu kardinala Dona Mortona, koji je u doba Riarda III bio episkop ilijski (onaj ije jagode Riard hvali u III inu drame). Kasnije je Morton postao Riardov neprijatelj i doprineo njegovom padu. (Morton je Riarda estoko mrzeo, pa je Mor u svoj prikaz uneo i mnoge pojedinosti koje je uo od svog pokrovitelja.) 3. Smatra se da je ekspir koristio i Edvarda Hola (Ujedinjenje dve plemenite i slavne porodice Lankastera i Jorka), ija popularna istorija za osnovnu poruku ima istu kao i ekspirovi istorijski komadi: zla nastaju zbog unutranjih gloenja; greh uzurpacije ali portret Riarda je onakav kakvim ga prikazuje Mor. 4. Holinedova Hronika Engleske, kotske i Irske. Holined je Morovu predstavu o Riardu preuzeo od Hola, skoro doslovno. Ipak, njegova 6

slika o ovom kralju je u sutini Morova slika. (Scena iz V ina u kojoj Riard uzvikuje Kraljevstvo za konja razvijena je iz jedne Holinedove reenice u kojoj se kae da su vojnici doveli Riardu konja kako bi mogao pobei u sluaju poraza.) Knjievni izvori: 1) Ogledalo za vlastodrce narativna poezija; serija monologa istorijskih linosti u kojima oni govore o vlastitoj sudbini (ko je ovo napisao?) 2) Anonimno delo Istinita tragedija Riarda III. 3) P o r o k iz srednjevekovnih i renesansnih moraliteta kao olienje zla koji svojim spletkama zabavlja gledaoce, naslaujui se svojim zloinima i sa mnogo superiornog humora komentarie svoje postupke. Sam Riard kae: tako ja, kao pravi Porok, olienje zla, izvlaim dvostruku pouku iz jedne rei. 4) uticaj Seneke: Riard je po mnogo emu tipian tiranin iz tragedija Senekinog tipa. Margareta ima slinosti sa Senekinim duhovima koji trae osvetu. (Duhovi pohode Klarensa pred smrt i duhovi proklinju Riarda uoi bitke.) I sam motiv osvete kao pokreta radnje pripada tradiciji Senekine drame. Retorski aparat drame takoe stilizovani iskazi, anafore, epifore, sentencioznost, stihomitijski dijalozi (stihomitija u antikoj drami oblik dijaloga u kojem uesnici naizmenino izgovaraju po jedan stih. Stihomitija je u stvari jedna vrsta verbalnog duela koji se odlikuje suprotnim izjavama antiteza ili ponavljanjem rei i govornih figura koje je upotrebio protivnik anaklaza) duguju mnogo Senekinom stilu. Osim toga, obredni i sveani karakter pojedinih govora, horski komentari (horski komentari enskih likova o traginim grekama koje treba iskupiti), opta atmosfera sumornosti i koncepcija glavnog junaka koji je orue transcendentalne pravde i kada se ini da ostvaruje vlastite zloinake ciljeve. 5) Vladalac N. Makijavelija. Makijavelistike ideje tj. ono to se u elizabetinskoj Engleskoj smatralo makijavelistikim idejama: on je nemilosrdan prema svima koji ga svesno ili nesvesno ometaju da ostvari svoje zloinake, skrivene zamisli, ravnoduan je prema patnjama koje priinjava drugima, svoje namere veto prikriva i u njihovom ostvarenju se slui drugima koristei njihovu lakovernost, pohlepu ili ambiciju. (Popularna predstava o Makijavelijevim idejama u ekspirovoj Engleskoj zasnivala se uglavnom na iskrivljenom odrazu tih ideja u knjizi Protiv Makijavelija Francuza Inosana antijea, koja je sadrala francuski prevod nekih odlomaka Vladara, sa polemikim ili negativnim komentarom. Na antijeovom spisu je preteno zasnovana bogata galerija takozvanih makijavelistikih likova u engleskoj renesansnoj drami.) 6) Kristofer Marlo je dramski pisac koji je najvie uticao na ekspirovog Riarda III. Dominacija superiornog sredinjeg lika, dok su ostali likovi znatno manjeg znaaja i javljaju se kao tokii mehanizma radnje ili im je uloga da svojim ponaanjem i

komentarima istaknu osobine protagoniste, je Marloovska. Karakteristino je, znai, za njih dvojicu usredsreenost na `dramu jednog oveka` (Riard III je one-man-play, donekle po ugledu na Marloove drame), s tom razlikom to se ekspirov Riard, i pored svoje nadmonosti, kree u svetu bar donekle individualizovanih ljudi. Preobraavanje istorijske grae u dramski oblik: ekspir namee dramski oblik amorfnoj istorijskoj materiji. On saima hronoloke tokove, istorijske dogaaje i menja im redosled ako time moe da postigne upeatljiviji scenski efekat. (Isti postupak se zapaa i u odnosu na
likove: neke od najivopisnijih linosti u ekspirovim istorijskim dramama pomenute su samo po imenu u tjudorskim istorijama ili su pak u potpunosti njegove tvorevine.)

Najizrazitiji primer su dogaaji u vezi sa scenom Riardovog udvaranja ledi Ani (I, 2). Riard presree povorku koja prenosi telo Aninog svekra Henrija VI (kojeg je sam ubio, kao to je ubio i njenog mua Edvarda). Tu, iznad kovega, Riard se udvara Ani i dobija njen pristanak. Istorijski gledano, u ovoj sceni su saeti iroko razmaknuti dogaaji. Henri VI je umro nije ni sigurno da li ga je Riard ubio 1471. godine. Posle njegove smrti Anu su drali skrivenu i ona se udala za Riarda tek tri godine kasnije, a Riardov brat Klarens, ije je utamnienje prikazano u sceni pre ove (I, 1), bio je u stvari zatvoren tek 1478. Slino prilagoavanje istorije zapaa se i u prikazivanju uloge kraljice Margarete. Ona se javlja u sve etiri drame koje ine ovu tetralogiju i ona je `vezivni` lik. Istorijska Margareta je otila iz Engleske 1475. a umrla 1482., odnosno godinu dana pre nego to je Riard stupio na presto. Lik Riarda III Presudno novo to je ovom dramom doneo ekspir je nova umetnost karakterizacije. Riard je prvi dramski lik u engleskoj knjievnosti koji je zamiljen i ostvaren kao celovito psiholoko bie, odreeno ne samo samopredstavljanjem i komentarima drugih linosti nego i individualizovanim nainom izraavanja, miljenja i reagovanja na spoljanje dogaaje. Kljuan za Riarda je njegov uvodni monolog gde govori da, poto nije za ljubav stvoren odluuje da postane zlikovac. Drama poinje, neobino, monologom Riarda u kojem Riard objanjava kakav je u stvari, kakav e se prikazivati drugima, i koje su mu potajne namere. Samopredstavljaki monolozi korieni su i u ranijoj dramskoj knjievnosti (u moralitetima, kod Seneke...). Kod ekspira, Riard se ne odreuje samo neposredno onim to saoptava, nego i posredno, nainom na koji to saoptava. Njegovo izdvajanje iz sveta oko sebe, njegov sud o ponaanju drugih, koji otkriva njegovu intelektualnu nadmo, njegov stav prema vlastitoj telesnoj nakaznosti, njegov opori smisao za

humor sve to ini koherentnu psiholoku podlogu koja e se potvrditi stvarnim postupcima u kasnijem razvoju drame. Ostali monolozi: Odmah nakon monologa Brakenberi i straari uvode uhapenog Klarensa. U razgovoru sa njim Riard glumi ucveljenog, zabrinutog brata, iako gledalac zna da je upravo Riard taj koji radi bratu o glavi. Straari odvode Klarensa, a Riard ostaje sam, to je prilika za jo jedan monolog. Potom ulazi Hejstings, i u Riardovom dijalogu s njime ekspozicija se upotpunjuje. Hejstings odlazi, dolazi jo jedan monolog. Sledi scena sa ledi Anom... scena se zavrava 4. monologom. Monolozima Riard uvruje svoj savez sa gledaocima tako sada ve postoje, moglo bi se rei, dva tabora: Riard sa gledaocima i sve ostale linosti u drami. U prve dve scene gledaoci vide Riarda kako nekoliko puta navlai i skida masku, tako da je njegov lik pritajenog zlikovca i oveka koji ume izvanredno da se pretvara odreen jo pre kraja ekspozicije. Tu vidimo osobenosti Poroka iz moraliteta koji glumi razne uloge da bi svoje rtve naveo na greh (Riard je dat kao lik drame moraliteta on je Porok), kao i elemente makijavelistikog uenja, po kojem uspean vladalac treba da u sebi spoji pritvornost lisice sa snagom lava. Sam Riard podsea gledaoce na svoju slinost sa tradicionalnim likom Poroka: Tako ja, kao pravi Porok, olienje zla, izvlaim dvostruku pouku iz jedne rei. Riard veto igra zaljubljenog oveka, dobroudnog strica, skruenog vernika ili prostodunog i nedunog oveka: Nikad jezik moj laskavu, slatku ne naui re. Riardova glumaka sposobnost je toliko naglaena da se skoro sve njegove pojave mogu smatrati malim unutranjim dramama. Meu zanimljivije od tih drama u drami, koje Riard i smilja, i reira i glumi, spadaju udvaranje ledi Ani, pad Hejstingsa (III in), pojava sa Bakingemom u zaralom oklopu i odbijanje krune. Riardov pad: Sve ove epizode prikazuju rad velikog mehanizma, dolazak na presto... im stupi na presto i dostigne najviu taku na Fortuninom toku, poinje njegov pad. Dolazi do velike razlike u odnosu na njegovu linost pre dolaska na vlast. Gubi prethodnu nadmo i hitrinu uma; reakcije mu postaju grozniave, a misli vie nemaju vrsto usmerenje. Vie ne ume da sakrije svoje slabosti i pobuuje uenje ljudi iz svoje okoline. Poinje da izdaje nareenja i zaboravlja da ih zavri, menja miljenje, postaje vidno prgav, pribegava piu i sam postaje svestan da mu slabe nekadanje sposobnosti: `nemam ivost i vedrinu duha koju sam nekad imao....` Presuuje i osnovni izvor njegove snage, a to je njegova amoralnost. Sada pristaje da bude meren etickim normama svoje okoline, pa ih i sam primenjuje na sebe. Time on prihvata kolektivnu moralnu svest prema kojoj je ranije bio ravnoduan, a ona ga prirodno svodi na prezrenja

dostojnog zloinca. Savest poinje da ga mui, uplaen je, moli Boga za milost; mrzi samog sebe to je postao nitkov. Riard je zloinac od samog poetka i takav je u prvoj sceni i takav je na kraju. On opinjava svojom reitou, duhovitou, domiljatou i predstavama koje izvodi s ljudima iz svoje okoline. Stil Riard III obiluje razliitim vrstama govora. Na nekim mestima on koristi svoj rani izvetaeni stil, kao u razgovoru Klarensa sa ubicama, ili u nekim delovima scene sa graanima. Ali, pored tih manjih delova (u odnosu na ceo tekst drame) koji podseaju na ranog ekspira, ima mnogo novog razvoja i proirenja stilskog registra (primer izraajnog i saetog dramskog stila razgovor Bakingema i Riarda o tome kako su graani prihvatili imenovanje Riarda za kralja). ekspir obilno koristi dramsku ironiju: Hejstings hvali Riarda neposredno pre nego to e ovaj narediti da mu odrube glavu. Zatim, sentenciozni iskazi (rano mudrim, vele, da je kratak vek ili pred kratko leto, rano prolee...) koji su upotrebljeni kao sredstvo reljefne verbalne karakterizacije, pogotovo Riarda samog. Ovi sentenciozni izrazi su naslee ranijih drama, naroito Kidove panske tragedije. Ima primera svakodnevnog govora (svaa izmeu Riarda, Riversa i kraljice Elizabete u I inu) i oni ine snaan kontrast veoma estoj upotrebi stilizovanog izraavanja. Zatim, mehanika formalizovanost tubalica enskih likova, ili govora duhova koja se nama ini izvestaenom, upozoravala je gledaoce da ono to uju ima dublji smisao od doslovnog; u prvom sluaju to je prizivanje prolosti da svedoi protiv sadanjosti, a u drugom ritualno izoptavanje i anatemisanje Riarda od strane ivih i mrtvih. (Shematizovanjem govora ekspir unosi dodatni simbolini smisao ili obredno znaenje.) U alopojkama (4 in) kraljice Elizabete i vojvotkinje od Jorka imamo alopojke u deklamatorskom stilu ukraene oksimoronima (mrtvi ivote; slepi vide...) i drugim retorskim figurama. (Ovi govori su stilizovani poput ritualnog naricanja.) Dok one plau imamo Margaretu koja govori u stranu publici. Margaretini govori su stilski ispunjeni: koristi retorska pitanja (Gde je sada mu tvoj? Gde su tvoja braa? Gde su tvoja sina dva?...), zatim, antiteza je povezana anaforama, koja imaju funkciju horskog komentara: `seti se svega i pogledaj ta si: ne srena ena no jadna udova ne radosna majka no ona to to ime oplakuje; ne ona koju e moliti nego ponizna molilja; ne kraljica no patnica sa krunom, ne prezriva nego prezirana; ne strah svima nego strah od svega ne sluana no nesasluana...` Prisutna je i senzacionalistika retorika u maniru Tomasa Kida: Pakao plamti, avoli urlaju, ali i svakodnevni govor 10

Za ocrtanje Riardovog karaktera slui i njegov uplaeni, nesreeni govor kada mu javljaju da je Rimond stigao sa velikom vojskom na obalu. Jedini primer pesnikog (poetinog) govorenja u drami je poznati Klarensov san (ali on nije dovoljno integrisan i deluje skoro kao ukrasni dodatak). Lik Margarete: U ovom liku je data moralna vizija drame shvatanje da istorijskim, politikim, i drutvenim tokovima upravlja via etika svest koja deluje nazavisno od ljudske volje i stara se da kazna sledi greh. Riardov brat Edvard je na prevaru prigrabio krunu pa je to zlodelo kanjeno, kako su smatrali neki istoriari, ubistvom njegovih mladih sinova u Taueru. Klarens, Hejstings i Bakingem ginu takoe kao rtve Nemeze, a Riard, koji je orue te nadljudske osvetoljubive sile, na kraju biva ubijen zbog svojih zloina. U dramskom iskazivanju tog naela izuzetno vanu ulogu ima Margareta, koja u svom neistorijskom, nerealistinom, ali dramski efektnom liku ujedinjuje klasinu proroicu i furiju. Njeni govori neprekidno ukazuju na to kako se lanac greha i ispatanja protee iz prolosti preko sadanjosti u budunost, dobijajui smisao veite i neumitne zakonitosti. (U Riardu III Margareta je slina grkim erinijama otelotvorenje osvetoljubivosti i gneva, i svojim podseanjima, kletvama i predskazanjima spaja prolost, sadanjost i budunost.) Margareta je otelotvorenje Nemeze. (Nemeza Kod tragediografa, Nemeza kanjava one koji se u dobru suvie ponesu i uopte vodi rauna o ravnotei moralnog poretka. Danas se re nemeza upotrebljava i u znaenju pravedne osvete.) Ostali likovi: ekspir daje izvestan znaaj i posebnost, linu i simbolinu i drugim linostima Klarensu, koji ima ivotnosti i pesnikog duha; ulnom i neopreznom Hejstingsu; lukavom i pritvornom Bakingemu. ak se i sasvim epizodni Brakenberi pamti po uglaenosti i doslednom nastojanju da ukae potovanje onima kojima se po dunosti mora suprotstaviti.. Analogna scena: pred kraj, Riard se obraa udovici svoga brata, Elizabeti, nagovarajui je da da svoju ker za njega. Ova epizoda je analogna udvaranju ledi Ane (I in). Prvo tumaenje: ekspir je bio oduevljen uspehom scene sa Anom pa je eleo da ponovi ovu scenu. Drugo tumaenje: poto u drugoj sceni Riard nije ni upalo dobar i vet kakav je bio u prvoj sceni, to je pokazatelj opadanja njegove moi. Moralna poruka Riarda III Na individualnom planu, moralna poruka Riarda III zasnovana je na ideji o ubistvu kao inu samoizgona iz normalne i zdrave ljudske zajednice. ovek koji ini zloin kida sve veze ljubavi i prijateljstva i polazi putem koji

11

neminovno vodi emocionalnoj osami i duhovnoj pustoi. Ja sam oajan / Niko me ne voli, i nijedna dua/ Kad umrem, nee aliti. Poreenje Riarda III i Makbeta
S obzirom na to da je Riard III drama iji je glavni junak zlikovac, prirodno se namee poreenje sa Makbetom. Razlike: Riard je zloinac od samog poetka do kraja. Njegova sudbina ne moe biti duboko potresna, jer on je u toj meri lien ovenosti da se gledalac u njega ne moe uiveti. Makbet je na poetku prikazan kao hrabar i plemenit voa. On ili jo poseduje ljudska oseanja ili je muen dubokom sveu da ih gubi. Dok je Riard moralna nakaza, Makbet je obian ovek koji se preobraava u zloinca. Otuda je razlika izmeu Riarda III i Makbeta razlika izmeu melodrame i tragedije.

Zato se za Riarda III kae da je od svih ekspirovih istorijskih drama najblia tragediji? Protagonista istorijske drame je JUNAKOVO JAVNO BIE njegov odnos sa zajednicom. U tragediji nas zanima PRIVATNO BIE, privatni problemi. Da bi lik bio tragian, ta mora da sadri u sebi? Unutranji konflikt. Riardov unutranji konflikt se ne vidi sve do sna (?) + Ana takoe pria o tome da on ima none more

12