EMPIRIZAM, SEMANTIKA I ONTOLOGIJA Rudolf Karnap

1. Problem apstraktnih entiteta Empiriasti su, generalno, sumnjiavi prema svakoj vrsti apstraktnih entiteta kao to su svojstva, klase, relacije, brojevi, propozicije. Oni obino oseaju da su mnogo blie stanovnitvu nominalista nego realista (u srednjevekovnom smislu rei). Trude se, koliko god je to mogue, da izbegnu svaku referencu na apstraktne entitete i da se ogranie na ono to se ponekad naziva nominalistikim jezikom, to jest na jezik koji ne sadri takve reference. Meutim, izgleda da je u odreenim naunim kontekstima jedva mogue izbei takve reference. U sluaju matematike, neki empiristi pokuavaju da pronau izlaz time to itavu matematiku uzimaju kao puki raun, formalni sistem za koji nije data, ili ne moe biti data interpretacija. S tim u skladu, za matematiare se kae da ne govore o brojevima, funkcijama i beskonanim klasama, ve samo o simbolima bez znaenja i o formulama kojima se manipulie u skladu sa datim formalnim pravilima. U fizici je tee izbei sumnjive entitete zato to jezik fizike slui za razmenu izvetaja i predvianja i stoga se ne moe smatrati da je on puki raun. Fiziar koji je sumnjiav u pogledu apstraktnih entiteta moda bi mogao pokuati da proglasi kako je odreeni deo jezika fizike neinterpretiran, i kako ne moe biti interpretiran, i to onaj deo koji referie na realne brojeve kao prostorno-vremenske koordinate ili vrednosti fizikih veliina, zatim na funkcije, granice, itd. No, verovatnije je da e o tim stvarima govoriti kao i svi ostali, ali sa neistom saveu, kao ovek koji u svom svakodnevnom ivotu, uz tegobu, radi mnoge stvari koje nisu u skladu sa visokim principima koje nedeljom propoveda. Nedavno se u vezi sa semantikom teorijom znaenja i istine ponovo javio problem apstraktnih entiteta. Neki semantiari kau da odreeni izrazi oznaavaju odreene entitete. i u te oznaene entitete oni ukljuuju ne samo konkretne materijalne stvari, ve i apstraktne entitete, na primer svojstva oznaena predikatima i propozicije oznane reenicama.1 Drugi se snano protive tom postupku, smatrajui da se njime kre osnovni principi empirizma i da on vraa nazad na metafiziku ontologiju platonovske vrste. Svrha ovog teksta je da razjasni ovu spornu taku. Prvo e se uopteno razmatrati priroda i implikacije prihvatanja jezika koji referira na apstraktne entitete: bie pokazano da upotreba takvog jezika ne podrazumeva ukljuivanje platonovske ontologije, ve je savreno kompatibilna sa empirizmom i strogo naunim miljenjem. Zatim e biti rei o naroitom pitanju uloge apstraktnih entiteta u semantici. Nadamo se da e razjanjenje ove take biti korisno za one koji bi eleli da prihvate apstraktne entitete u svom radu na polju matematike, fizike, semantike, ili na bilo kom drugom polju; ono bi im moglo pomoi da prevaziu nominalistike skrupule.

Ovde su termini reenica i stav upotrebljavani sinonimno za deklarativne (indikativne, propozicionalne) reenice.
1

Rudolf Karnap

2. Okvir za entitete Postoje li svojstva, brojevi, klase, propozicije? Da bi se jasnije razumela priroda ovih problema, kao i problema povezanih sa njima, pre svega je nuno uoiti temeljno razlikovanje izmeu dve vrste pitanja koja se tiu egzistencije ili realnosti entiteta. Ako neko eli da na svom jeziku govori o novoj vrsti entiteta on mora uvesti sistem novih naina sistem novih naina govora, mora se podvrgnuti novim pravilima: taj postupak emo nazvati konstrukcijom okvira za nove entitete o kojima je re. Sada moramo razlikovati dve vrste pitanja o egzistenciji: prvo, pitanja o egzistenciji odreenih entiteta nove vrste unutar okvira; ta pitanja zovemo internim pitanjima; i drugo, pitanja koja se tiu realnosti samog okvira i koja se nazivaju eksternim pitanjima. Interna pitanja i mogui odgovori na njih, formulisani su uz pomo novih oblika istraivanja. Odgovori se mogu nai ili isto logikim metodama iii empirijskim metodama, zavisno od toga da li je okvir logiki ili faktiki. Eksterno pitanje je problematine prirode koju treba blie ispitati. Svet stvari: Razmotrimo kao primer najjednostavniji okvir sa kojim imamo posla u svakodnevnom jeziku: prostorno-vremenski ureen sistem opaljivih stvari i dogaaja. im smo prihvatili ovaj jezik stvari, a time i okvir za stvari, moemo postaviti interna pitanja i na njih odgovoriti, na primer "Da li je list belog papira na mom stolu?", "Da li je zaista postojao kralj Artur?", "Da li su jednorozi i kentauri realni ili su samo plod mate?" i njima slina. Na ova pitanja se odgovara empiirijskim istraivanjima.Rezultati posmatranja se procenjuju u skladu sa odreenim pravilima, kao svedoanstvo koje potkrepljuje ili ne potkrepljuje mogue odgovore. (Naravno, ovo procenjivanje je vie stvar navike, nego namerni, racionalni postupak. Ali, u racionalnoj rekonstrukciji mogue je odrediti ekspricitna pravila za procenu. To je jedan od glavnih,zadataka iste epistemologije, za razliku od psiholoke epistemologije.) Pojam realnosti koji se javlja u ovim internim pitanjima je empirijski, nauni, ne-metafiziki pojam. Neto prepoznati kao realnu stvar znai uspeti u ukljuivanju te stvari u okvir za stvari, na posebnoj prostorno-vremenskoj poziciji, tako da se uklopi sa drugim stvarima koje su prepoznate kao realne prema pravilima okvira. Od ovih pitanja moramo razlikovati eksterno pitanje o realnosti samog sveta stvari. Za razliku od prethodnih, ovo pitanje ne postavljaju ni ovek sa ulice, ni naunici, nego samo filozofi.Realisti na njega daju potvrdan odgovojr, subjektivni idealisti negativan i kontraverza traje vekovima a da nikada nije razreena. I ona ne moe biti razreena zato to je pogreno formulisana. Biti realan u naunom smislu, znai biti element u okviru; stoga se ovaj pojam ne moe u punom znaenju primeniti na sam okvir. Oni koji postavljaju pitanje o realnosti samog sveta stvari, po svemu sudei na umu nemaju teorijsko pitanje - kao to izgleda da sugerie formulacija tog pitanja -, ve pre praktino pitanje, praktinu odluku koja se tie strukture naeg jezika. Moramo napraviti izbor da li prihvatamo i koristimo forme izraavanja za okvir koji je u pitanju, ili to ne inimo. U sluaju ovog naroitog primera, obino nema promiljenog izbora zato to smo svi jo rano u naim ivotima prihvatili jezik stvari kao samorazumljiv. Ipak, moemo na to gledati kao na stvar odluke u ovom smislu: mi smo slobodni da izaberemo da li emo nastaviti da se sluimo jezikom stvari: ako neemo, mogli bismo da se ograniimo na jezik ulnih data ili drugih "fenomenalnih" entiteta, ili bismo mogli da konstruiemo alternativu uobiajenom 2

Empirizam, semantika i ontologija jeziku stvari, sa drugaijom strukturom, ili najzad, mogli bismo se uzdrati od govora. Ako neko odlui da prihvati jezik stvari ne moe se uputiti primedba tvrdnji kako je on prihvatio svet stvari. Ali to ne sme biti interpretirano tako kao da to znai kako je on prihvatio verovanje u realnost sveta stvari; ne postoji takvo verovanje, zahtev ili pretpostavka, zato to to nije teorijsko pitanje. Prihvatanje sveta stvari ne znai nita vie od prihvatanja odreenog oblika jezika ili drugim reima, prihvatanja pravila za formiranje iskaza i za testiranje, prihvatanje i odbacivanje iskaza. Otud prihvatanje jezika stvari vodi, na osnovu uinjenih opservacija, do prihvatanja i potvrivanja odreenih iskaza, do verovanja u njih. Ali teza o realnosti sveta ne moe biti meu ovim iskazima zato to ona ne moe da bude formulisana na jeziku stvari niti, ini se, na bilo kom drugom teorijskom jeziku. Odluka za prihvatanje jezika stvari, iako nije kognitivne prirode, ipak e obino biti pod uticajem teorijskog znanja, ba kao i svako drugo promiljeno odluivanje koje se tie prihvatanja lingvistikih ili drugih pravila. Svrha zbog koje se jezik upotrebljava, na primer svrha razmene faktikog znanja, odredie koji su faktori relevantni za odluku. Uspenost, plodnost i jednostavnost upotrebe jezika moe biti meu odluujuim faktorima. I pitanja koja se tiu ovih kvaliteta zapravo su teorijske prirode. Ali ova se pitanja ne mogu poistovetiti sa pitanjem o realizmu. Ona nisu da-ne pitanja ve su pitanja stepena. Jezik stvari u uobiajenoj formi funkcionie sa visokom stepenom uspenosti za vei deo svrha svakodnevnog ivota. To je injenica zasnovana na sadrini naih iskustava. Ipak, bilo bi pogreno opisati ovu situaciju kazavi: "injenica uspenosti jezika stvari je potkrepljujue svedoanstvo za realnost sveta stvari"; umesto toga trebalo bi rei: "Ova injenica ini uputnim prihvatanje jezika stvari". Sistem brojeva. Uzmimo sistem prirodnih brojeva kao primer za okvir koji je vie logike nego faktike prirode. Ovaj sistem je ustanovljen uvoenjem u jezik novih izraza, zajedno sa odgovarajuim pravilima: (1) cifre kao "pet" i iskazne forme kao "ima pet knjiga na stolu"; (2) opti termin "broj" za nove entitete, i reenina forma "pet je broj"; (3) izrazi za svojstva brojeva (na primer "neparan", "nedeljiv"), relacije (na primer "vei od") i funkcije (na primer "plus") i reenine forme kao "dva plus tri je pet"; (4) numerke varijable ("m", "n", itd.) i kvantifikatori za univerzalne reenice ("za svako n, ...") i egzistencijalne reenice ("postoji n, takav da...") sa uobiajenim deduktivnim pravilima. Opet postoje interna pitanja na primer, "Postoji li nedeljiv broj vei od sto?" Ovde pak odgovori nisu pronaeni empirijskim istraivanjima zasnovanim na posmatranju, ve logikom analizom zasnovanom na pravilima za nove izraze. Otud su ovde odgovori analitiki to jest logiki istiniti. ta je dakle priroda filozofskog pitanja koje se tie egzistencije i realnosti brojeva? Za poetak, postoji interno pitanje koje, zajedno sa potvrdnim odgovorom, moe biti formulisano u novim terminima, recimo, "postoje brojevi" ili eksplicitnije "postoji n, takav da je n broj". 0vaj iskaz sledi iz analitikog iskaza "pet je broj" i stoga je i sam analitiki. Konano, on je prilino trivijalan (nasuprot iskazu kao to je "postoji-nedeljiv broj vei od milion" koji je takoe analitiki, ali je daleko od trivijalnosti) zato to ne kazuje nita vie od toga da novi sistem nije prazan; ali to se neposredno vidi iz pravila koje ustanovljava da su rei kao "pet" zamenjive novim varijablama. Otud niko ko je imao na umu pitanje "postoje li brojevi?" u internom smislu nee ni podvrditi, ni ozbiljno razmatrati negativan odgovor. To ini plauzibilnom pretpostavku da oni filozofi koji se bave pitanjem postojanja brojeva kao 3

Rudolf Karnap ozbiljnim filozofskim problemom, i koji nude opirno navojenje dokaza za svaku stranu, na umu nemaju interno pitanje. I zaista, ako bi ih pitali "misiite li na pitanje da li je sistem brojeva, ako bismo ga prihvatili, prazan ili ne?" oni bi verovatno odgovorili: "uopte ne; mi imamo u vidu pitanje koje prethodi prihvatanju novog okvira. "Mogli bi pokuati da objasne na ta misle kada kau da je to pitanje o ontolokom statusu brojeva; da je to pitanje da li brojevi imaju ili nemaju odreenu metafiziku karakteristiku nazvanu realnost (ali vrstu idealne realnosti, razliite od materijalne realnosti sveta stvari) ili subzistenciju ili status "nezavisnih entiteta". Na nesreu, ovi filozofi do sada nisu dali formulaciju svog pitanja u terminima obinog naunog jezika. Stoga mi moramo prosuditi da oni nisu uspeli da daju nikakav kognitivni sadraj eksternom pitanju i moguim odgovorima. Ukoliko ne obezbede, ili dok ne obezbede, jasnu kognitivnu interpretaciju, opravdana je naa sumnja da je njihovo pitanje pseudo-pitanje odnosno, da je to pitanje prerueno u formu teorijskog pitanja, dok je ono zapravo ne-teorijsko; u sadanjem sluaju praktini je problem da li ukljuiti, ili ne ukljuiti, u jezik nove lingvistike forme koje predstavljaju okvir za brojeve. Okvir za propozicije. Nove varijable "p", "g", itd., uvode se pravilom da bi se svaka (deklarativna) reenica mogla zameniti varijablom ove vrste; ovo dakle ukljuuje, pored reenica prvobitnog jezika stvari, i sve opte reenice sa bilo kojom vrstom varijabli koje su mogle biti uvedene u jezik. Dalje, uveden je opti termin "propozicija" , "p je propozicija" moe se definisati sa "p ili ne-p" (ili bilo kojom drugom reeninom formom koja doputa samo analitike reenice). Stoga je analitika svaka reenica forme "... je propozicija" (gde bilo koja reenica moe stajati umesto taaka). To vai, na primer, za reenicu: (a) "ikago je veliki je propozicija". (Ovde ne uzimamo u obzir injenicu da pravila engleske gramatike zahtevaju da subjekt jedne reenice ne bude druga reenica, ve odreeni tip zavisne renice <that-clause?? >, pa sa tim u skladu, umesto (a) trebalo je da kaemo "Propozicija je to da je ikago veliki".) Mogu biti dozvoljeni predikati iji argument <??> izrazi su reenice; ti predikati mogu biti ili ekstenzionalni (na primer uobiajeni <??> veznici) ili ne (na primer modalni predikati kao "mogue", "nuno", itd.). Uz pomo novih varijabli mogu se formirati nove reenice, na primer (b) "Za svako p, ili p ili ne-p". (c) "Postoji , tako da p nije nuno i da ne-p nije nuno" (d) "Postoji p, tako da je p propozicija". (c) i (d) potvruju internu egzistenciju. Iskaz "Postoje propozicije" moe se uzeti u smislu (d); u tom sluaju on je analitiki (poto proizilazi iz (a)), ak i trivijalan. Meutim, ako je iskaz uzet u eksternom smislu, onda je on ne-kognitivan. Vano je zapaziti da je za uvoenje okvira dovoljan sistem pravila za lingvistike iskaze propozicionalnog okvira (ijih je samo nekoliko pravila ovde bilo ukratko naznaeno). Svako dalje objanjenje prirode propozicija (to jest, naznaenih elemenata okvira, vrednosti varijabli "p" i "q", itd.) teorijski nije nuno zato to, ukoliko je ispravno, sledi iz pravila. Na primer, da li su propozicije mentalni dogaaji (kao u Raslovoj (Russell) teoriji)? Ako pogledamo pravila vidimo da ona to nisu zato to bi, u suprotnom, egzistencijalni iskazi bili forme: "u koliko mentalno stanje osobe o kojoj je re ispunjava te i te uslove, onda postoji p koje... ". injenica da se u egzistencijalnim reenicama ne javljaju mentalni uslovi (kao (c), (d), itd.) pokazuje da propozicije nisu mentalni entiteti. Dalje, iskaz o egzistenciji 4

Empirizam, semantika i ontologija lingvistikih entiteta (na primer izraza, klasa izraza) mora da sadri referencu prema jeziku. injenica da se takva referenca ovde ne javlja u egzistencijalnim iskazima pokazuje da propozicije nisu lingvistiki entiteti. injenica da u ovim iskazima nema reference na subjekt (onoga ko posmatra ili onoga ko zna), dakle nema nieg kao: "Postoji p, koji je nuan za gospodina X" pokazuje da propozicije (i njihova svojstva kao to su nunost itd.) nisu subjektivne. Iako karakterizacije ove ili slinih vrsta, strogo govorei, nisu neophodne, one opet mogu biti praktino korisne. Ukoliko su date, treba ih razumeti ne kao dodatni deo sistema, ve samo kao marginalne zabeleke sa svrhom da itaocu obezbede polazne naznake, ili prethodne slikovite asocijacije, koje mogu njegovo uenje upotrebe izraza uiniti lakim nego to bi to uinio isti sistem pravila. Takva karakterizacija je analogna ekstra-sistemskom objanjenju koje ponekad fiziar daje poetniku. On moe, na primer, da mu kae da zamisli atome gasa kao male lopte koje velikom brzinom jurcaju okolo ili da elektro-magnetno polje i njegove oscilacije zamisli kao kvazi-elastine tenzije i vibracije u nekom etru. Meutim, ipak, sve to to moe biti precizno reeno o atomima ili o polju, implicitno je sadrano u fizikim zakonima teorije koja je u pitanju. Okvir za svojstva stvari. Jezik stvari sadri rei kao to su "crveno", "tvrdo", "kamen", "kua", itd., koje se upotrebljavaju da se opie kakve su stvari. Mogli bismo da uvedemo nove varijable, recimo "f"', "g" itd., koje mogu zameniti ove rei, ili tavie, i sam opti termin "svojstvo". Nova pravila su uspostavljena i to doputa iskaze kao "Crveno je svojstvo", "Crveno je boja", "Ova dva lista papira imaju makar jednu zajedniku boju" (to jest, "postoji f, takav da je f boja, i..."). Ova poslednja reenica je interna tvrdnja. Ona je empirijske, faktike prirode. Meutim, eksterni iskaz, filozofski iskaz o realnosti svojstava naroit sluaj teze o realnosti univerzalija lien je kognitivnog sadraja. Okvir za cele i racionalne brojeve. U jezik koji sadri okvir za prirodne brojeve moemo prvo uvesti (pozitivne i negativne) cele brojeve kao relacije izmeu prirodnih brojeva, a zatim i racionalne brojeve kao relacije izmeu celih brojeva. To ukljuuje i uvoenje novih tipova varijabli, izraza koji mogu da zamenjuju i njih i opte termine "ceo broj" i "racionalni broj". Okvir za realne brojeve. Na osnovu racionalnih brojeva, realni brojevi mogu biti uvedeni kao klase naroite vrste (segmenti) racionalnih brojeva (u skladu sa metodom koju su razvili Dedekind (Dedekind) i Frege (Frege)). Ovde je opet uveden novi tip varijabli, izraza koji mogu da zamene i njih (na primer "2") i opti termin "realni broj". Okvir za prostorno-vremenski koordinatni sistem fizike. Novi entiteti su prostornovremenske take. Svaki od njih je odreen sa etiri realna broja koji su nazvani njihovim koordinatama, od kojih su tri prostorne") i jedna je vremenska koordinata. Fiziko stanje prostorno-vremenske take, ili regiona, opisano je ili uz pomo kvalitativnih predikata (na primer toplo) ili pripisivanjem brojeva kao vrednosti fizikih veliina (na primer masa, temperatura i slino). Korak od okvira za stvari (koji ne sadri prostorno-vremenske take nego samo pretene objekte sa meusobnim prostornim i vremenskim relacijama) do sistema fizikih koordinataj opet je stvar izbora). Na izbor, iako po sebi nije teorijski sugerisan, sugerisan je teorijskim znanjem, bilo logikim, bilo faktikim. Na primer, izbor realnih brojeva umesto racionalnih brojeva, iii celih brojeva kao koordinata, nije mnogo pod uticajem injenica iskustva, ve uglavnom zavisi od razmatranja matematike jednostavnosti. Ogranienje na racionalne koordinate ne bi bilo u sukobu sa bilo kojim eksperimentalnim 5

Rudolf Karnap znanjem koje imamo zato to je rezultat svakog merenja racionalni broj. Ipak, to bi unapred onemoguilo upotrebu obine geometrije (koja kae, na primer, da je dijagonala kvadrata stranice i iracionalna vrednost 2) i stoga bi vodilo do velikih komplikacija. Sa druge strane, rezultat obinih promatranja snano nam preporuuje, ali nas ne prisiljava na odluku da koristimo tri umesto dve ili etiri prostorne koordinate. Ukoliko bi neki dogaaji, navodno opaeni u spiritualistikim seansama, na primer lopta koja izlazi iz zapeaene kutije, bili utvreni van svake razumne sumnje, korienje etiri prostorne koordinate bi moglo delovati uputno. Interna pitanja su ovde, uopte, empirijska pitanja na koja treba odgovoriti empirijskim istraivanjima. Sa druge strane, eksterna pitanja o realnosti fizikog prostora i fizikog vremena su pseudo-pitanja. Pitanje kao postoje li (realno) prostorno-vremenske take? je dvosmisleno. Ono se moe uzeti kao interno pitanje; tada je odgovor potvrdan, naravno, analitiki i trivijalan. Ili se moe uzeti u eksternom smislu:Hoemo li uvesti takve i takve forme u na jezik?; u ovom sluaju to nije teorijsko pitanje, pre stvar odluke nego potvrivanja i stoga bi ponuena formulacija navodila na pogrean put. Ili, najzad, pitanje se moe uzeti u sledeem smislu:Da li su naa iskustva takva da e biti korisna i plodna upotreba lingvistikih formi o kojima je re? To je teorijsko pitanje faktike, empirijske prirode. Ali ono se tie stepena; zbog toga bi formulacija u obliku realni ili ne? bila neadekvatna.

3. ta znai prihvatanje okvira? Sumirajmo sutinske karakteristike situacija koja ukljuuju uvoenje novog okvira entiteta karakteristike zajednike razliitim gore navedenim primerima. Prihvatanje okvira za nove entitete u jeziku je predstavljeno uvoenjem novih formi izraza koje treba koristiti u skladu sa novim nizom pravila. Mogu postojati nova imena za pojedinane entitete ovih vrsta o kojima je re; ali neka od takvih imena mogla su se ve javiti u jeziku pre uvoenja novih okvira. (Tako na primer, jezik stvari sadri odreene rei tipa plavo i kua pre nego to je uveden okvir za svojstva; pre nego to je uveden okvir za brojeve on moe sadrati rei kao to je deset, u reenicama forme Imam deset prstiju.) Ova poslednja injenica pokazuje da javljanje konstanti ovog tipa konstanti koje se nakon uvoenja novog okvira smatraju entitetima nove vrste nije siguran znak prihvatanja okvira. Stoga uvoenje takvih konstanti ne treba posmatrati kao sutinski korak u uvoenju okvira. Dva sutinska koraka su sledea. Prvo, uvoenje predikata vieg nivoa, opteg termina za novu vrstu entiteta, predikata koji dozvoljava da kaemo za bilo koji pojedinani entitet da pripada toj vrsti (na primer "crveno je svojstvo", "pet je broj"). Drugo, uvoenje varijabli novog tipa. Novi entiteti su vrednosti ovih varijabli; konstante (i sa njima tesno povezani izrazi, ako takvi postoje) mogu se zameniti varijablama2. Uz pomo varijabli mogu se formulisati opte reenice koje se tiu novih entiteta. Nakon to su uvedene nove forme u jezik, uz njihovu pomo mogu se formulisati
V. V. Kvajn (W.V.Quine) je prvi uoio vanost uvoenja varijabli kao onoga to pokazuje prihvatanje entiteta. Ontologija na koju nas obavezuje upotreba jezika, jednostavno obuhvata objekte kojima se bavimo kao ono to pada...unutar opsega vrednosti varijabli tog jezika. (Notes on Existece and Necessity (Beleke o egzistenciji i nunosti), Journal of Phil.,40 (1943), str.113-127, vidi str.118; takodje uporedi njegovo Designation and Existence (Oznaavanje i egzistencija), Ibid.,36 (1939), str.701-9, i On Universals (O univerzalijama), Journal of Simbolic Logic, 12 (1947), str.74-84)
2

Empirizam, semantika i ontologija interna pitanja i mogui odgovori na njih. Pitanje ove vrste moe biti ili empirijsko ili logiko. S tim u skladu istinit odgovor je ili faktiki ili analitiki istinit. Moramo jasno razlikovati interna pitanja od eksternih pitanja, to jest filozofskih pitanja koja se tiu egzistencije ili realnosti samog okvira. Mnogi filozofi smatraju da je pitanje ove vrste ontoloko pitanje koje se mora postaviti, i na koje se mora odgovoriti pre uvoenja novih jezikih formi. Naknadno uvoenje je legitimno, oni veruju, samo ako se moe opravdati ontolokim uvidom koji obezbeuje potvrdan odgovor na pitanje o realnosti. Nasuprot ovom gleditu, mi smatramo da za uvoenje novih naina govora nije neophodno teorijsko opravdanje zato to ono ne implicira nikakvo potvrivanje realiteta. Mi jo uvek moemo govoriti (a to smo i inili) o prihvatanju okvira ili o prihvatanju novih entiteta poto je ova forma govora uobiajena; ali, mora se imati u vidu da ove fraze za nas ne znae nita vie od prihvatanja novih lingvistikih formi. Povrh svega, one ne smeju biti interpretirane kao da referiraju na pretpostavku, verovanje ili tvrdnju o realnosti entiteta. Takva tvrdnja ne postoji. Navodni iskaz o realnosti okvira za entitete je pseudo-iskaz bez kognitivnog sadraja. Da bismo bili sigurni, moramo se, na ovom mestu, suoti sa jednim vanm pitanjem; ali to je praktino a ne teorijsko pitanje; to je pitanje da li da se prihvate ili ne prihvate nove lingvistike forme. Prihvatanje se ne moe procenjivati kao istinito ili lano zato to ono nije tvrdnja. Ono se moe oceniti kao vie ili manje korisno, plodno, kao ono koje vie ili manje doprinosi cilju ka kome je jezik usmeren. Sudovi ove vrste daju podsticaj pri odluivanju za prihvatanje ili odbacivanje okvira3. Stoga je jasno da se ne sme smatrati kako je prihvatanje okvira impliciranje metafizike doktrine koja se tie realnosti entiteta o kojima je re. ini mi se da neki savremeni nominalisti, zbog zapostavljanja ovog vanog razlikovanja, doputanje varijabli apstraktnog tipa etiketiraju kao platonizam.4 To je, u najmanju ruku, krajnje zavodljiva terminologija. Ona vodi do apsurdne posledice da bi platoniarem bio nazvan svako ko prihvata jezik fizike sa njegovim varijablama realnih brojeva (kao jezik komunikacije, a ne samo raunanja), ak iako je strogi empiriar koji odbacuje platonsku metafiziku. Moemo ovde ubaciti malu istorijsku napomenu. Ve je u Bekom krugu, pod vostvom Morica lika (Moritz Schlick) uoen i naglaen ne-kognitivni karakter pitanja koje smo mi ovde nazvali eksternim pitanjem. Pod uticajem ideja Ludviga Vitgentajna (Ludwig Wittgenstein) Krug je, kao pseudo-iskaze, odbacio i tezu o realnosti spoljanjeg sveta, kao i tezu njegovoj irealnosti;5 to je sluaj i sa tezom o realnosti univerzalija
Za blisko stanovite po ovim pitanjima, vidi detaljne diskusije kod Herberta Fajgla (Herbert Feigl), Existential Hypotheses (Egzistencijalne hipoteze), izlazi u Philosophy of Science, 1950. 4 Pol Bernaj (Paul Bernays), Sur le platonisme dans les mathematiques (O platonizmu u matematidi) (L'Enseignement math.,34.(1935), str.21-38). Kvajn < vidi fusnotu na str. 65. i >, vidi nedavno objavljen rad On What There Is (O onome to postoji), ne priznaje razlikovanje koje sam gore naglasio, zato to u skladu sa njegovom optom koncepcijom ne postoje otre granine linije izmedju logike i faktike istine, izmedju pitanja o znaenju i pitanja o injenicama, izmedju prihvatanja strukture jezika i prihvatanja tvrdnje formulisane u jeziku. Ova e koncepcija, koja se, izgleda, znaajno udaljava od uobiajenih naina miljenja, biti objanjena u njegovoj sledeoj knjizi Foundations of Logic (Osnove logike). Kada Kvajn u gorepomenutom lanku moju logicistiku koncepciju matematike (koja potie od Fregea i Rasla) klasifikuje kao platonski realizam (str.33), on time ne eli (prema naoj linoj komunikaciji) da mi pripie slaganje sa Platonovom metafizikom doktrinom o univrzalijama, ve samo da referie na injenicu da ja prihvatam jezik matematike koji sadri varijable vieg nivoa. Izgleda da sada postoji slaganje meu nama u pogledu osnovnog stanovita o izboru lingvistikih formi (ontologije u Kvajnovoj terminologiji, koja, kako mi se ini, navodi na pogrean put): tolerancija i eksperimentalni duh su svakako preporuljivi (op.cot., p.38). 5 Vidi karnap Scheinprobleme in der Philosophie; das Fremdpsychische und der Realismusstreit (Problem
3

Rudolf Karnap (apstraktnih entiteta, u naoj dananjoj terminologiji) i sa nominalistikom tezom da univerzalije nisu realne i da su njihova navodna imena samo flatus vocis, a ne imena neega. (Oigledno je da prividna negacija pseudo-iskaza mora takoe biti pseudo-iskaz.) Stoga nije ispravno lanove Bekog kruga svrstavati meu nominaliste kao to se to ponekad ini. Meutim, ako osmotrimo osnovno anti-metafiziko i pro-scijentistiko dranje veine nominalista (isto vai i za mnoge materijaliste i realiste u modernom smislu), ne uzimajui u obzir njihove povremene pseudo-teorijske formulacije, onda je, naravno, ispravno rei da je Beki krug bio mnogo blii tim filozofima nego njihovim oponentima.

4. Apstraktni entiteti u semantici Problem legitimnosti i statusa apstraktnih entiteta nedavno je opet doveo do kontroverznih diskusija u vezi sa semantikom. U semantikoj analizi znaenja, za odreene izraze u jeziku obino se kae da oznaavaju (ili imenuju, ili denotiraju, ili signifikuju, ili rereriu na) van-lingvistike enitete.6 Ozbiljne sumnje se ne javljaju sve dok se kao oznaeno (oznaeni entiteti) uzimaju fizike stvari ili dogaaji (na primer ikago ili Cezarova smrt). Ali, upuene su otre primedbe, naroito od strane nekih empiriara, protiv apstraktnih entiteta kao onoga to je oznaeno, na primer protiv iskaza sledee vrste: (1) "Re 'crveno' oznaava svojstvo stvari;" (2) "Re 'boja' oznaava svojstvo svojstava stvari;" (3) "Re 'pet' oznaava broj;" (4) "Re 'neparan' oznaava svojstvo brojeva;" (5) "Reenica 'ikago je veliki' oznaava propoziciju." Oni koji kritikuju ove stavove, naravno, ne odbacuju upotrebu izraza o kojima je re, izraza kao to je "crveno" ili "pet"; niti bi oni poricali da su ovi izrazi smisleni. Ali, biti smislen, oni bi rekli, nije isto to i imati znaenje u smislu oznaenog entiteta. Oni odbacuju verovanje, za koje smatraju da se implicitno pretpostavlja u ovim semantikim iskazima, da za svaki izraz o kojem je re (pridevi kao "crven", cifre kao "pet", itd.) postoji poseban realni entitet sa kojim taj izraz stoji u relaciji oznaavanja. To verovanje je odbaeno kao nekompatibilno sa osnovnim principima empirizma ili naunog miljenja. Na njega su stavljane pogrdne etikete kao "platonovski realizam", "hipostaziranje" ili "Fido'-Fido princip". Ovaj poslednji naziv je kritikovanom verovanju dao Gilbert Rajl (Gilbert Ryle)7 - prema njegovom gleditu ono potie iz naivnog analokog zakljuivanja: kao to postoji entitet koji mi je dobro poznat, recimo moj pas Fido koji je oznaen imenom Fido, isto tako mora za svaki izraz sa znaenjem postojati poseban entitet sa kojim taj izraz stoji u odnosu oznaavanja ili
privida u filozofiji; spor o van-psihikom i o realizmu, Berlin, 1928. Moric lik Positivismus und Realismus (Pozitivizam i realizam), reprint u Gesammelte Aufstze (Sakupljene izreke), Be, 1938. 6 Vidi Introduction to Semantics (Uvod u semantiku), Cambridge Mass. 1942; Znaenje i nunost, Chicago, 1947. Za ovu nau diskusiju nije od persudne vanosti razlika koju sam, u ovoj drugoj knjizi, napravio izmedju metode ime-relacija i metode intenzije i ekstenzije. Termin oznaavanje ovde se upotrebljava na neutralan nain; moe se razumeti tako kao da referie na ime-relaciju, ili na intenzija-relaciju, ili na ekstenzija-relaciju, ili na bilo koju drugu relaciju upotrebljenu u drugim semantikim metodama. 7 G. Rajl, Meaning and Nesessity (Znaenje i nunost) (Philosophy, 24(1949.), str,69-76)

Empirizam, semantika i ontologija imenovanja, to jest, u relaciji iji je primer "Fido" - Fido odnos. Kritikovano verovanje je tako sluaj hipostaziranja, to jest, tretiranja izraza kao da su imena, kada ti izrazi nisu imena. Dok je "Fido" ime, izrazi kao "crveno", "pet", i tako dalje, se ne smatraju imenima, oni ne oznaavaju nita. Naa prethodna diskusija o prihvatanju okvira omoguava nam sada da razjasnimo situaciju u pogiedu apstraktinih entiteta kao onoga to je oznaeno. Kao primer uzmimo iskaz: (a) "'Pet' oznaava broj." Formulacija ovog stava pretpostavlja da na jezik L sadri forme iskaza koje odgovaraju onome to smo nazvali okvir za brojeve. A naroito da sadri numerike varijable i opti termin "broj". Ako L sadri te forme, ono to sledi je analitiki iskaz u jeziku L: (b) "Pet je broj." Dalje, (da bi omoguio, iskaz (a), L mora za semantike relacije oznaavanja sadrati izraz kao "oznaava" ili "ime je za". Ako su ustanovljena odgovarajua pravila za ovaj termin ono to sledi takoe je analitiko: (c) '"Pet' oznaava pet. " (Uopteno reeno, svaki iskaz oblika '" ... ' oznaava... " je analitiki iskaz ako je termin "..." konstanta u prihvaenom okviru. Ako taj uslov nije ispunjen, izraz nije stav.) Poto (a) sledi iz (c) i (b), (a) je takoe analitiko. Stoga je jasno da ako neko prihvati okvir za brojeve, onda on mora priznati da su (c) i (b), pa stoga i (a), istiniti stavovi. Uopteno govorei, ako neko prihvati okvir za brojeve, onda je obevezan da dopusti da entiteti tog okvira mogu biti oznaeni. Tako je pitanje da li je dopustivo da ono to se oznaava budu odreeni tipovi entiteta, ili apstraktni entiteti uopte, redukovano na pitanje o prihvatljivosti ovih entiteta. Pitanje egzistencije kao teorijsko pitanje tretiraju, sa jedne strane, i nominalistiki kritiari koji odbijaju da su izrazi kao to su "crveno", "pet" itd. oznaitelji ili imena, zato to poriu egzistenciju apstraktnih entiteta, i, sa druge strane, skeptici koji izraavaju sumnju u egzistenciju i trae dokaz za nju. Oni, naravno, nemaju na umu interno pitanje; njihov potvrdni odgovor na ono pitanje je analitiki i trivijalan, i kao to smo videli, suvie oigledan za sumnju i poricanje. Njihove sumnje se pre odnose na sam okvir; tako oni imaju na umu eksterno pitanje. Oni veruju da imamo pravo da prihvatimo okvir, uvodei lingvistike forme, tek nakon to smo utvrdili da zaista postoje entiteti o kojima je re. Meutim, videli smoda eksterno pitanje nije teorijsko pitanje, ve je praktino pitanje da li da se prihvate ove lingvistike forme ili ne. Za ovo prihvatanje nije potrebno teorijsko opravdanje (osim u pogledu korisnosti i plodnosti), zato to ono ne implicira verovanje i potvrivanje. Rajl kae da je "Fido" Fido princip "groteskna teorija". Groteskna ili ne, Rajl grei to je naziva teorijom. To je pre praktina odluka da se prihvati odreeni okvir. Moda je Rajl istorijski u pravu u pogledu onih koje pominje kao ranije predstavnike ovog principa, odnosno u pogledu Dona Sjuarda Mila, (John Stuard Mill), Fregea i Rasla (Russel). Ako su ovi filozofi na prihvatanje okvira za entitete gledali kao na teoriju, na tvrdnju, onda su oni bili rtve iste stare metafizike zabune. Ali svakako je pogreno smatrati da moj semantiki metod sadri i verovanje u realnost apstraktnih entiteta, poto ja odbacujem tezu ove vrste kao metafiziki pseudo-stav. Kritiari upotrebe apstraktnih entiteta u semantici previaju fundamentalnu razliku izmeu prihvatanja okvira za entitete i interne tvrdnje, na primer, tvrdnje da postoje slonovi, 9

Rudolf Karnap ili elektroni, ili nedeljivi brojevi vei od milion. Ko god postavi internu tvrdnju svakako je obavezan da je opravda obezebujui svedoanstvo, empirijsko svedoanstvo u sluaju elektrona, logiki dokaz u sluaju nedeljivih brojeva. Zahtev za teorijskim opravdanjem, ispravan u sluaju internih tvrdnji, ponekad je pogreno primenjen na prihvatanje okvira za entitete. Tako, na primer, Ernst Nejgel8 (Ernest Nagel) trai "relevantno svedoanstvo, sa jemstvom, za potvrivanje da postoje takvi entiteti kao to su infinitezimali ili propozicije". Svedoanstvo koje se trai u ovim sluajevima on karakterie za razliku od empirijskog svedoanstva u sluaju elektrona kao "logiko i dijalektiko, u irem smislu". Osim toga, nije data nikakva naznaka ta bi se moglo smatrati relevantnim svedoanstvom. Neki nominalisti prihvatanje apstraktnih entiteta smatraju vrstom sujeverja, ili mita, koji ispunjava svet fiktivnim, ili makar sumnjivim entitetima, analogno verovanju u kentaure i demone. To ponovo pokazuje pomenutu konfuziju zato to je sujeverje ili mit pogrean (ili sumnjiv) interni iskaz. Uzmimo za primer prirodne brojeve kao kardinalne brojeve, to jest, u kontekstima kao to je "Ovde su tri knjige". Lingvistike forme okvira za brojeve, ukljuujui varijable i opti termin broj, generalno se upotrebljavaju u naem obinom jeziku komunikacije; lako je formulisati eksplicitna pravila za njihovu upotrebu. Tako su logike karakteristike ovog okvira dovoljno jasne (dok su mnoga interna pitanja, to jest, aritmetika pitanja, naravno, jo uvek otvorena). Uprkos tome i dalje se nastavlja kontroverza koja se tie eksternog pitanja ontoloke realnosti brojeva. Uzmimo da jedan filozof kae: "Ja verujem da postoje brojevi kao realni entiteti. To mi daje pravo da koristim lingvistike forme numerikog okvira i da pravim semanlike stavove o brojevima kao o onome to cifre oznaavaju". Njegov nominalistiki oponent odgovara: "Vi greite; ne postoje brojevi. Cifre se ipak mogu upotrebljavati kao izrazi koji imaju znaenje. Ali one nisu imena, ne postoje entiteti koje one oznaavaju. Stoga se ne smeju upotrebljavati re "broj" i numerike varijable (osim ako se ne pronae nain da se oni uvedu kao puka sredstva za skraivanje, nain da se oni prevedu, u nominalistiki jezik stvari)," Ne mogu da zamislim nikakvo mogue svedoanstvo koje bi oba filozofa smatrali relevantnim i koje bi stoga, ukoliko je zaista pronaeno, odluilo kontroverzu ili makar uinilo jednu od opozitnih teza verovatnijom od druge. (Konstruisanje brojeva ili klasa svojstava drugog nivoa, u skladu sa Frege-Raslovim metodom, naravno, ne reava kontroverzu zato to bi prvi filozof potvrdio a drugi poricao egzistenciju klasa ili svojstava drugog nivoa.) Zato se oseam primoranim da eksterno pitanje posmatram kao pseudo-pitanje sve dok obe strane ne ponude kontroverzi zajedniku interpetaciju tog pitanja kao kognitivnog pitanja; to bi ukljuivalo indikaciju mogueg svedoanstva koje bi obe strane smatrale relevantnim. Postoji naroita vrsta pogrene interpretacije prihvatanja apstraktnih entiteta u semantici i u razliitim oblastima nauke koju treba razjasniti. Neki rani britanski empiristi (na primer, Barkli (Berkeley) i Hjum (Hume)) poricali su egzistenciju apstraktnih entiteta na osnovu toga to nam iskustvo prezentuje samo ono to je pojedinano, a ne ono to je univerzalno, na primer, prezentuje nam ovu crvenu mrlju, a ne crvenost ili boju-uopte; prezentuje nam ovaj raznostrani trougao, a ne raznostranu trouglastost, ili trouglastost-uopte. Kao poslednji konstituenti realnosti mogu biti prihvaeni samo oni entiteti koji se mogu nai unutar neposrednog iskustva. Tako, u skladu sa ovim nainom miljenja, egzistencija
8

E. Nejgel, kritika Karnapovog Znaenje i nunost (Journal of Philos., 45(1948), str. 467-72).

10

Empirizam, semantika i ontologija apstraktnih entiteta moe se potvrditi samo ako bi neko mogao pokazati ili da neki apstraktni entiteti padaju u unutar onih koji su dati, ili da apstraktni entiteti mogu biti definisani u terminima tipova entiteta koji su dati. Poto ovi empiristi nisu pronali apstraktne entitete unutar domena ulnih data, oni su ili poricali njihovu egzistenciju, ili su inili jalov pokuaj da univerzalije definiu u terminima partikulariteta. Neki savremeni filozofi, naroito engleski filozofi na tragu Bertrana Rasla, misle u bazino slinim terminima. Oni naglaavaju razliku izmeu data (koje su svesti date neposredno, na primer ulnih data, neposredno prolog iskustva, itd.) i konstrukcija koje su zasnovane na datama. Egzistencija, ili realnost, pripisuje se samo datama; konstrukti nisu realni entiteti; odgovarajui lingvistiki izrazi samo su naini govora koji zapravo nita ne oznaavaju (to podsea na flatus vocis nominalista). Ovde neemo kritikovati ovu generalnu koncepciju. (Njoj se ne moe dati nikakva teorijska primedba dokle god je ona samo princip prihvatanja nekih entiteta, i odbijanja nekih drugih, princip koji po strani ostavlja svaki ontoloki, fenomenoloki ili nominalistiki pseudo-stav.) Ali ako ova koncepcija vodi do stanovita po kome drugi filozofi, ili naunici, koji prihvataju apstraktne entitete, tim prihvatanjem potvruju ili impliciraju da se ti entiteti javljaju kao neposredne date, onda takvo stanovite mora biti odbaeno kao pogrena interpretacija. Reference na prostorno-vremenske take, elektromagnetno polje ili elektrone u fizici, reference na realne ili kompleksne brojeve i njihove funkcije u matematici, na nadraajne potencijale ili nesvesne komlekse u psihologiji, na inflatorne trendove u ekonomiji, i slino, takve reference, dakle, ne ipliciraju tvrdnju kako se entiteti ovih vrsta javljaju kao neposredne date. Isto je, u semantici, s referencama na apstraktne entitete, kao na ono to je oznaeno. Neke kritike takvih referenci od strane engleskih filozofa ostavljaju utisak, verovatno zbog upravo pomenute pogrene interpretacije, da oni semantiare optuuju ne toliko za lou metafiziku (kao to bi to neki nominalisti inili), ve za lou psihologiju. injenicu da oni smatraju kako semantiki metod ukljuuje semantike entitete ne samo kao sumnjive i verovatno pogrene, ve kao oito apsurdne, nerazumne i groteskne, i da pokazuju duboko zgraavanje i indignaciju prema ovom metodu, moda treba objasniti pogrenim tumaenjem one vrste koju smo gore opisali. Naravno, semantiar zapravo ni najmanje ne tvrdi, niti iplicira da se apstraktni entiteti na koje referira mogu iskusiti ili kao neposredno dati, ili nekom vrstom racionalne intuicije. Tvrdnja ove vrste bi zaista bila veoma sumnjiva psihologija. U pogledu gorepomenutih primera psiholoko pitanje o tome koji se entiteti javljaju, a koji ne, kao neposredne date, potpuno je irelevantno za semantiku, kao to je irelevantno i za fiziku, matematiku, ekonomiju itd.9

5. Zakljuak Za one koji ele da razviju i koriste semantike metode, odluno pitanje nije ono navodno ontoloko pitanje o egzistenciji apstraknih entiteta, ve je to pitanje da li je upotreba apstraktnih lingvistikih formi, ili, u tehnikim terminima, da li je upotreba varijabli koje prevazilaze varijable za stvari (ili fenomenalne date), korisna i plodna za svrhe za koje su
Vilfrid Selars (Wilfrid Sellars) (Acquaintance and Description Again (Ponovo upoznavanje i opis) u Journal of Philos. 46. (1949), str. 496-504, vidi str. 502f.) jasno analizira korene greke shvatanja da je u semantikoj teoriji relacija oznaavanja rekonstrukcija bivanja prisutnim iskustvu.
9

11

Rudolf Karnap semantike analize pravljene, odnosno za analizu, interpretaciju, razjanjenje ili konstrukciju jezika komunikacije, naroito jezika nauke. Ovde ovo pitanje nije odlueno, o njemu se ak nije ni raspravljalo. To nije jednostavno da ili ne pitanje, ve je stvar stepena. Meu filozofima koji su provodili semantike analize i razmiljali o pogodnom oruu za svoj posao, poevi od Platona i Aristotela i, na vie tehniki nain, na osnovu mederne logike, od .S.Pirsa (C.S.Pierce) i Fregea, velika veina njih je prihvatila apstraktne entitete. To, naravno, ne dokazuje da oni postoje. Ipak, u tehnikom smislu semantika je jo u poetnoj fazi svog razvoja i moramo biti spremni na mogue fundamentalne promene u njenim metodama. Stoga priznajmo da nominalistiki kritiari moda mogu biti u pravu. Ali, ako je tako, oni e morati da ponude bolje argumente od onih koje su do sada nudili. Pozivanje na ontoloki uvid nee imati veliku teinu. Kritiari e morati da pokau kako je mogue konstruisati semantiku metodu koja izbegava sve reference na apstraktne entitete i uz pomo jednostavnijih sredstava dostie sutinski iste rezultate kao i druge metode. O prihvatanju ili odbacivanju apstraktnih lingvistikih formi, ba kao i prihvatanju ili odbacivanju bilo kojih drugih lingvistikih formi, u bilo kojoj grani nauke, na kraju e odluiti njihova uspenost kao instrumenata, srazmera postignutih rezultata i koliine i kompleksnosti napora koji su potrebni. Dogmatski zabraniti odreene lingvistike forme, umesto ispitivati ih preko njihovog uspeha i neuspeha u praktinoj primeni, gore je od jalovosti; to je naroito tetno zato to moe osujetiti nauni progres. Istorija nauke pokazuje primere takvih zabrana zasnovanih na predrasudama dobijenim iz religioznih, mitolokih, metafizikih ili nekih drugih iracionalnih izvora, zabrana koje su na due ili krae vremenske periode usporile razvoj. Nauimo neto iz lekcija istorije. Dopustimo slobodu onima koji rade u nekom specijalnom podruju istraivanja da koriste bilo koju formu izraavanja, koja izgleda da im koristi; sam rad na tom polju e pre ili kasnije dovesti do odbacivanja onih formi koje nemaju korisnu funkciju. Budimo oprezni u tvrdnjama i kritiki u ispitivanju tih tvrdnji, a tolerantni u doputanju lingvistikih formi. Univerzitet u ikagu

12