Istorija Balkana

OD BERLINSKOG KONGR ESA DO 19 00 . GODINE - DEO I

Istona kriza i njene posledice ponovo su donele velike promene na Balkanu, poto su sile na sebe preuzele da unesu neto reda u tok konanog raspadanja osmanske vlasti na prostranim krajevima evropske Turske. Koliko god da je takvo miljenje postojalo u nekim krugovima, Rusija nije 1877. pola u rat protiv Turske rukovoena panslavistikim motivima. Panslavizam nikada nije bio snaan onoliko koliko su se njegove pristalice nadale ili protivnici pribojavali. Rat i diplomatsku krizu izazvale su meunarodne prilike od kojih je neodvojivo bilo austro--rusko suparnitvo u vreme kada su se i Habzburzi i Rusija ponovo okrenuli Balkanu. Suprotstavljenost dveju sila nastavljena je i posle 1878, uprkos jasno razgranienim sferama njihovog uticaja, ali su one nastavile da sarauju radi odravanja mira na Balkanu, jer ni jedna ni druga nisu elele poremeaje koje su sobom nosili balkanski dogaaji. Rusija se uvrstila na istonoj polovini Balkana, Austrougarska na zapadnoj, nijedna zadugo. Rusija je smatrala da su kao stvarni pobednici izali Habzburzi (i Britanci). Austrougarska je preuzela veliki deo evropske Turske koji su okruivali njeni junoslovenski posedi. Nastojala je, takoe, da diplomatskim i trgovinskim vezama, nadgleda svoje, sada u potpunosti nezavisne, balkanske susede, kraljevine Srbiju i Rumuniju. One su stvarale sopstvene nacionalne drave, zbog ega su mogle da utiu na stabilnost i ravnoteu Dvojne mo-narhije, preko njenih junoslovenskih i rumunskih podanika koji su veinom iveli u Ugarskoj. Osmansko carstvo izalo je iz kriza ozbiljno oslabljeno. Bugarska, poslednja pridodata balkanskim dravama, radila je na tome da prevazie sva ogranienja koja joj je name-tao Berlinski ugovor trenutna podela na dve provincije koje su u razliitom stepenu bile vezane za Carigrad, ruska vlast nad njima i stvarni uticaj preostalog sultanovog suvereniteta. Bugarska nije zaboravila sanstefansku viziju velike Bugarske, u kojoj se nalazila i Makedonija. Osmanska kontrola nad sredinjim balkanskim oblastima nailazila je na sve vee prepreke, poto su se o naklonost njihovih stanovnika otimali suparniki nacionalizmi. Takoe, nije lake bilo ni drati Albaniju. Na junom kraju Balkana Grka se graniila s osmanskim zemljama. U Grkoj je ivela samo manjina Grka, dok je veina ostala pod turskom vlau. Grka je bila najstarija balkanska drava, ali je njena nezavisnost i pored toga ogra-niavana i sputavana, i nije to inila samo Turska ve sve sile, naroito Britanija.

Juni Sloveni i Rumuni pod vlau Dvojne monarhije

Kada je Austrougarska, posle vievekovne turske vlasti, preuzela upravu nad Bosnom i Hercegovinom, okupa-cija se gotovo pretvorila u osvajanje. Jedna treina mobilisanih borbenih snaga Monarhije (koje su uglavnom inili Srbi i Hrvati iz Krajine) nalazila se, tokom tri godine, u povremenom ratovanju za suzbijanje otpora muslimana koji
2

nisu mogli da se pomire sa tim da e se nai pod hrianskom upravom. Muslimanski borci su naili na neoekivanu podrku dela srpskog stanovnitva koji nije eleo da zameni osmansku vlast habzburkom. Ni Porta, ni srpska vlada, nisu ni na koji nain bi-le umeane. Okosnica otpora predaji vlasti nad sredinjim i severnim krajevima Bosne nastala je zahvaljujui injenici da su najvei deo osmanske vojske u provinciji inili lokalni obveznici koji su preuzeli vei deo oruja i opreme. Srpski prvaci i agitatori saraivali su s muslimanskim. Gerilski rat gotovo da je minuo krajem ratne sezone 1878, kada je 1879. izbila druga pobuna u Hercegovini, gde su se nezadovoljni bivi ustanici, sada pretvoreni u pomone policijske snage, odmetnuli u planine. Vojna obaveza, uvedena 1881, izazvala je istinski mete koji se proirio junom Bosnom, kada su dezerteri ugrozili i Sarajevo. Nemiri su ugueni tek u prolee 1882, dok su u Hercegovini potrajali sve do jeseni. U oblastima je tek tada zapoelo sprovoenje reformi. Formalno jo deo Osmanskog carstva, Bosna i Hercegovina je ostala jedna oblast. Bosna i Hercegovina su tretirane kao kolonija, uprkos injenici da je osmanski pravni sistem ostao na snazi sve dok ga nova administracija nije potisnula svojim zakonodavstvom. Svi izgledi za ujedinjenje sa Srbijom su propali, a samo je hrvatska javnost bila naklonjena njenoj okupaciji u nadi da e nova teritorija moda biti ukljuena u Hrvatsku. Takav zahtev je i bio iznesen pred Sabor, ali ni Budimpeta ni Be nisu eleli da osnae Hrvatsku. Pri tom, po slovu meunarodnog prava, okupacija nije bila nita vie osim mandata, koji su Austrougarskoj poverile sile. Poto je Austrougarska trebalo da obezbedi sredstva i vojsku, uprava nad oblau je bila stavljena u nadlenost zajednikog ministarstva finansija i poverena glavnokomandujuem generalu u Sarajevu. Pod Be njaminom Kalajem (1839-1903), koji je dugo zauzimao poloaj u ovom ministarstvu, habzburka vlast delovala je uspeno, ali oprezno, kako ne bi dalje naruila ravnoteu izmeu tri verske zajednice (1879. pravoslavni su inili 43%, ili 496.000, muslima-ni 39%, ili 448.000 i katolici 18%, ili 209.000 celokupnog stanovnitva). Muslimani su odmah poeli masovno da se iseljavaju u ostale delove Osmanskog carstva, ak i kada nisu govorili turski. Njihovo iseljavanje nastavljeno je do kraja austrougarskog perioda. Do 1910. iselilo ih se, po svemu sudei, izmeu 100.000 i 140.000. Kalaj je nastojao da pridobije muslimansko plemstvo i okoristi se srpsko-hrvatskim suparnitvom. Sa sve veim naglaskom na etnikom odreenju, i Srbi i Hrvati su prisvajali muslimane kako bi postali veina, dok je vlast iznela ideju o bosanskom identitetu (i bosanskom, ili lokalnom jeziku), u nameri da pokrajinu izoluje od nacionalistikih pokreta. Zamisao je imala uticaja samo na mali broj muslimana, poto veina nije elela da postane ni Srbima ni Hrvatima, smatrajui se Osmanlijama (to su formalno svi stanovnici Bosne i Hercegovine i dalje bili). Muslimansko plemstvo se postepeno umirilo, pre svega zato to je drutvena struktura sela ostala nepromenjena. Habzburko razdoblje doprinelo je stvaranju identiteta bosanskih muslimana, sve vie odvojenog od Osmanskog carstva (kao i od ostalog islama) i prilagoenog novim evropskim tokovima. Muslimanska elita nauila je kako sve to da upotrebi radi ouvanja svog poloaja, putem sporazuma sa Srbima, Hrvatima i austrougarskom upravom. Verske organizacije su podsticane, prilagoavane i potpomagane da bi se obeshrabrilo politiko delovanje. Sa doputenjem Svete stolice, katolika hijerarhija je uspostavljena, imenovana od strane cara, podlona nadbiskupu u Sarajevu. Svetenstvom koje
3

je pristizalo iz Hrvatske valjalo je zameniti preteni franjevaki uticaj u koji habzburki reim nije imao poverenja. Vaseljenski patrijarh ustupio je pra-vo na imenovanje episkopa. Muslimani su dobili pravo na sopstvenu versku organizaciju, koja se starala o verskim i obrazovnim ustanovama. Od tada su se nezavisni prosvetni i kulturni pokreti razvijali u gradovima. Stvoreno je bolje osposobljeno inovnitvo, neminov-no brojnije, kolonijalno, poto su u njemu sluili inovnici iz svih krajeva Monarhije, oslonjeno na garnizone. Izbeglice i pridolice uspeno su razmetene irom provincije. Infrastruktura je poboljana, a eksploatacija prirodnih dobara podsticana, mada samo onda kada je vrena u preduzeima pod dravnom kontrolom i kada su motivi njihovog delovanja bili poreski i vojni. Naelo da teritorija treba sama da se izdrava doslovno je znailo da mora sama da plaa sopstvenu modernizaciju, kao i da to je vie mogue podnese trokove okupacije i uprave. Uprkos poveavanju poreza, ono to se mo-glo postii bilo je ogranieno, a i ono to je postignuto esto nije imalo neposredne vrednosti za poreske seljake obveznike. Zemljoradnja je bila privredna grana kojom se bavila velika veina stanovnitva, iji je broj ostao uglavnom nepromenjen uprkos izvesnim merama kojima je zavisnim seljacima olakavana kupovina zemlje. U 1878. godini 85.000 napoliar-skih porodica, uglavnom pravoslavnih, radilo je na 6.000 do 7.000 muslimanskih poseda. Do kraja stolea broj slobodnih seljaka (s uglavnom nekoncentrisanim posedom koji nije prelazio pet hektara) nadmaio je broj kmetova. Meutim, oni su svu svoju zaradu troili na plaanje odtete begovima u skladu s odredbama jednog osmanskog zakona donetog 1876. godine. Vei deo proizvodnje odlazio je za zadovoljavanje potreba sve brojnijeg stanovnitva. Trini viak bio je i suvie mali da bi stekao preimustvo na velikom austrougarskom tritu ili makar doveo muslimanske zemljoposednike u iskuenje da odbace svoju odbojnost prema trgovini. Jedini izlaz za seljatvo bilo je iseljavanje, sezonsko (u Ugarsku, Srbiju ili Rumuniju), privremeno ili stalno (uglavnom u Sjedinjene Drave). Seljaci muslimani iseljavali su se na preostale osmanske posede. Ministarstvo finansija bilo je, pored ministarstava spoljnih poslova i rata, zajedniko ministarstvo Austrije i Ugarske. Ugarska je vladala nad velikom veinom Junih Slovena i Rumuna, dok su u austrijskim zemljama Juni Sloveni inili malo vie od 7% stanovnitva. U Dalmaciji je ekonomska i kulturna premo bila u rukama gradskog elementa italijanskog govora, koji nije inio vie od 2% stanovnitva, ali je zato njegov poloaj u pokrajinskom veu od poetka bio osiguran veoma ogranienim birakim pravom. S ujedinjenjem Italije, kako je sve vie i vie stanovnika Dalmacije koji su govorili italijanskim jezikom poelo sebe da smatra delom italijanskog naroda, Be je postajao sve manje naklonjen njihovoj prevlasti u Dalmaciji, a takoe nije eleo ma kakvo dalje razmiljanje o ujedinjenju sa Hrvatskom. Venecijansko naslee slabilo je odvojene hrvatske i srpske tradicije u priobalnoj provinciji, gde su oba naroda isticala zajedniko slovenstvo nasuprot pretenom italijanskom elementu i gde se etnika podeljenost nije do kraja podudarala sa verskim oseanjima. Kako je Narodna stranka u Dalmaciji sve vie poprimala hrvatsko obeleje, obrazovani predstavnici srpskih graana, predvoeni katolicima, oseali su potrebu da se priblie zvaninoj politici i zaponu saradnju s autonomaima, koji su se protivili svakoj pomisli na administrativno ujedinjenje sa Hrvatskom.
4

Vlasti su koristile ovu napetost, ali su istovremeno, u skladu s austrijskom politikom, u svim pokrajinama lokalni jezik veine 1883. proglasili za slubeni kao hrvatski ili srpski. Suparnitvo Austrije i Ugarske onemoguavalo je izgradnju pruge uz obalu, izuzev izmeu austrijske luke Trsta i ugarske luke Rijeke. Vinarstvo je bilo teko pogoeno, kako filokserom tako i italijanskom konkurencijom. Dalmacija je i dalje ostala zemlja koja nije mogla da izdrava svoje stanovnitvo, izvor iseljenitva. Slovenci iz alpskih provincija su bili katolici, u velikom procentu bili su pismeni i relativno napredni, i konzervativni seljaci, koji su uglavnom drali zemlju u posedu i iji su klerikalni politiki aktivisti nastojali da zadobiju to je mogue vie u datim uslovima. Slovenaka narodna stranka, sa svojih trinaest poslanika u Bekom parlamentu posle 1879, usredsredila se da postigne iru upotrebu narodnog jezika u kolstvu i upravi i da obezbedi znatne kulturne ustupke. Od devedesetih godina 19. veka ova je stranka zapoela stvaranje modernog hrianskog socijalnog pokreta. Slovenake seljake zadruge bile su najuspenije na Balkanu. Krajem osamdesetih godina veka sitni posednici poeli su da se udruuju kako bi izbegli uzajmljivanje sa visokom kamatom kod zelenaa koji su uglavnom bili stranci. Do 1910, uz struno voenje poslova i politiku stranaku podrku, ukljuili su vie od 10% stanovnitva u svoje udruenje. Male pilane stvorile su i industijski sektor. U Bukovini su iveli austrijski Rumuni. Nekada naj-vea zajednica, od 1880. postali su malobrojniji od Rutena i nisu inili vie od treine stanovnitva oblasti. Preko 80% stanovnika Bukovine zavisilo je od poljoprivrede, veinom preivljavajui na imanjima ija je povrina bila manja od pet hektara. Bukovina je bila zemlja velikih imanja, ali je mali deo njih i dalje pripadao potomcima moldavskih bojara. Obrazovani Rumuni drali su se po strani. Plaili su se da ne budu preplavljeni neprekidnim doseljavanjem iz susedne austrijske provincije Galicije. Gajili su nepoverenje prema Rutenima u Pravoslavnoj crkvi, Nemcima u upravi i kolstvu, Jevrejima u privredi, a ak i prema sopstvenom seljatvu. Ugarska je bila politiki sputana samim duhom Ausgleich-a. Nije mogla da napreduje u pravcu drutvenih promena, ili izrazitije predstavnikog parlamenta, ili nezavisnosti, poto je njen vladajui sloj pokuavao da uspostavi unitarnu ugarsku nacionalnu dravu nad teritorijom u kojoj maarski narod nije bio u veini. U sistemu izbornih kvalifikacija, koji je stvarno iskljuivao najvei deo Slovena i Rumuna, samo je 5,9% stanovnitva imalo pravo glasa. Politiki uticaj ostao je u rukama oko 3.000 zemljoposednika koji su posedovali polovinu zemlje. Sprovoenje Zakona o nacionalnostima sve je vie ograniavano, poto je maarizacija postepeno sprovoena putem kola, javnih znakova, imena mesta, ak i preko prezimena. Kraljevina Hrvatske i Slavonije je, zajedno sa Vojnom Hrvatskom koja joj je u potpunosti prisajedinjena 1881, imala sopstveni jezik i ustanove. Grof Karolj Kuen Hedervari (1848-1918), ban od 1883. do 1903, stvorio je, uprkos tome, jedan uspean preteno maarski re-im, koristei etnike, regionalne i politike razlike u zemlji. Vladao je poslunim Saborom u kome su sedeli pripadnici inovnitva i nasledni plemii, a iji su izabrani lanovi predstavljali ne vie od 2 % stanovnitva. Poto je udeo Srba u ukupnom stanovnitvu posle prisajedinjenja Karjine dostizao 25%, oni su, poto je nezavisna Srbija postala satelit Austrougarske, bili podsticani da uu u administraciju, a date su im i razne olakice. Podsticana je, takoe, i zasebnost Slavonije.
5

Hrvatski politiki spektar se promenio, poto je Narodna stranka nastavila da se deli, posle ega se pribliila Stranci prava. Ova poslednja je, od poetka uz potporu KuenaHedervarija, bila u usponu, ali je nailazila na tekoe u podeavanju svog nacionalizma idealu hrvatske drave u kojoj bi ivelo mnogo pravoslavnih Hrvata, muslimanskih Hrvata i moda ak i planinskih Hrvata (Slovenaca). Ideoloki nestabilna, Stranka prava se podelila 1894. godine. ista" stranka prava Josipa Franka (1844-1911) bila je jo naklonjenija Monarhiji, ali je jo i vie bila sumnjiava prema Srbima, koji su do tada osnovali svoju Samostalnu srpsku stranku. Maarska vlada je nametala maarizaciju u Hrvatskoj u meri u kojoj je to bilo mogue. U samoj Ugarskoj pritisak koji je vrila bio je znatno vei, to je dovelo do podele Srpske narodne slobodoumne stranke na liberale i radikale. Radikalsko krilo osnovalo je 1891, po uzoru na radikale u Srbiji, Srpsku radikalnu stranku u Ugarskoj, zalaui se za opte pravo glasa i lokalnu etniku autonomiju u okviru distrikta. Rumuni u Ugarskoj su ak u manjem broju uivali pravo glasa. Predstavnici njihovih izbornih organizacija, uglavnom advokati i zemljoposednici, sastali su se 1881. u Sibiju radi osnivanja Rumunske narodne stranke. Svojim programom zahtevali su obnovu transilvanske autonomije po uzoru na Hrvatsku, proirivanje prava glasa i zvanino uvoenje u upotrebu rumunskog jezika gde god je bio pretean. Rumunski prvaci su izbegavali postavljanje bilo kakvog socijalnog cilja, ali su ostali podeljeni oko pitanja uestvovanja u politici, sve dok 1890. konano nisu odustali od pasivnosti". Kada je njihov predsednik Raciju poveo jednu delegaciju u Be da bi caru objasnio stanovita njegovih rumunskih podanika, vladar je odbio da primi njih i njihov memorandum, obrazlaui takav postupak odredbama ustava. Memorandum je neotvoren prosleen vladi u Budimpeti, iji je odgovor bio otar. Voama Rumunske narodne stranke je 1894. sueno i oni su zatvoreni, a Stranka je rasputena. Proces je opredelio javnost za optuene, i to ne samo s obe strane Karpata ve i u Parizu i Londonu. Ugarska politika ujedinila je Rumune i Slovene. Rumunski, srpski i slovaki politiari sastali su se 1895. u Budimpeti, odakle su zatraili reorganizaciju Monarhije po prirodnom etnikom naelu, umesto istorijskom. Vlada je ponovo zabranila Rumunsku narodnu stranku, ali je ona nastavila da deluje poto su njeni obrazovani lanovi postali aktivniji u kulturnoj sferi, stvarajui vrste veze sa svojim kolegama u Rumuniji. Pravoslavna i Unijatska crkva, kao jedine zakonite rumunske nacionalne institucije, takoe su uspeno ouvale samostalnost svojih crkvenih i prosvetnih delatnika. Poljoprivreda nije koristila prilike koje su joj pruala velika imperijalna trita na junoslovenskim i rumunskim periferijama Carevine, koje su zaostajale za tehnikim novinama koje su plodna polja severne i zapadne Ugarske ve prihvatila. U Hrvatskoj i Slavoniji, Vojvodini i Transilvaniji veliki zemljini posedi bili su malobrojniji; sredinji delovi Ugarske spreavali su ih u nastojanjima da svoje prinose usmere ka gradskim tritima Austrije i eke. Ukupan prinos itarica po stanovniku i dalje je bio nii nego u Srbiji, a da ne pominjemo Rumuniju, dok je preovlaujua kultura ostao kukuruz. Udeo stoarstva u poljoprivredi se poveavao, naroito u Hrvatskoj, popunjavajui prostor koji je otvorila usredsreenost maarskih magnata na itarice. Poljoprivredna revolucija u Maarskoj bila je optereena ekonomskim tekoama koje su nametale dinamiku promena na maarskom selu. Supsidije, zatitne tarife i potpora
6

uvoenju savremenijih metoda koristile su krupnim zemljoposednicima, ali svi ostali nisu mogli da podnesu konkurenciju. Sitniji posednici su jo uvek isplaivali pravo vlasnitva svojih imanja, trpei tete, kako od loih tako i od dobrih etvi. Kada bi im, zbog loih etvi, nedostajalo ita za itavu godinu, trpeli su zbog visokih cena hrane; za vreme dobrih godina, cene njihovih vikova strmoglavo su padale. Do devedesetih godina veka mnogi sitni posednici u Hrvatskoj zapali su u gubitak, postajui bezemljaka radna snaga, ili su naputali zemlju. U Transilvaniji je suparnitvo s ostatkom Ugarske dovelo do prodaje imanja sitnim posednicima, gradskim poslovnim ljudima koji su tako postajali zakupodavci, i broju od preko 400.000 rumunskih seoskih porodica kojima su dati dugoroni krediti. No, i pored toga, veina sitnih posednika koji su u posedu imali manje od pet hektara morala je da, radi preivljavanja, obrauje i zemlju velikih poseda u zamenu za radne dane, da rade kao najamni radnici ili da se iseljavaju. Nemaki kolonisti su u Vojvodini kupovali zemlju od prezaduenih srpskih seljaka, stvarajui imanja srednje veliine. Manjak zemlje bio je najtee optereenje za seljake irom ugarskih zemalja, a naroito meu Slovenima i Rumunima nastanjenim na njihovim obodima. U Vojvodini, Hrvatskoj i Transilvaniji je do 1900. bilo vie od 30% bezemljaa. Zato je, posle 1880, pojaano iseljavanje iz ugarskog dela Monarhije, pre svega pripadnika manjina. Veina ih je otila u prekookeanske zemlje, drugi su prelazili u razvijenije austrijske zemlje ili prelazili iz sela u gradove. Od 1890. do 1914. izmeu 190.000 i 250.000 (6% stanovnitva) iselilo se iz Hrvatske i Slavonije u Ameriku, gde je iz Transilvanije otilo preko 200.000, dok je drugih 100.000 stanovnika prelo u Rumuniju (to je ukupno inilo 8% stanovnitva). Slom austrijske berze 1873. okonao je eru privatne izgradnje eleznice, koju su od tada ometali suparnitvo Austrije i Ugarske i voenje poslova od strane drave sa kojima su se preplele geostrateke i fiskalne potrebe. Beke banke su pokazivale malo zanimanja za pomenuti deo Monarhije, izuzev kada su u pitanju bili rudnici uglja i gvoa u Transilvaniji, industrija koja se razvijala uporedo sa eleznicom i razvojem Budimpete, ali su ulaganja u modernizaciju bila mala posle 1870. godine. I mada je laka industrija, u kojoj su preovlaivali drvni proizvodi, postojala u itavom regionu, veina preduzea ostala je nerazvijena. Meu Junim Slovenima i Rumunima raslo je nezadovoljstvo kada je, posle 1880, maarizacija u kulturi dodata na ugarsku politiku prevlast. U meri u kojoj je postojao, ekonomski razvoj teko da im je bio od koristi. Krupni zemljoposednici, buroazija i birokratija u njihovim zemljama uglavnom su bili otueni od stanovnitva, ak i u Hrvatskoj. U stvarnosti, razvoj je uslovio poveavanje broja onih ljudi koji su pristizali sa raznih strana Monarhije. irom Austrougarske, Juni Sloveni i Rumuni uglavnom nisu uspeli u svojim najvanijim nastojanjima da poprave svoj poloaj posle kompromisa. Razlog tome mogue je pronai u injenici da bi prihvatanje njihovih zahteva znailo onemoguavanje saradnje dinastije i Maara. Zato su se njihovi prvaci i predstavnici i dalje uputali u borbu za male napretke.

Srbija naprednjaka i radikala

Smetena na evropskoj periferiji Osmanskog carstva, otvorena ka Srednjoj Evropi, Srbija je razvila autonomni oblik dravnosti pre Bugarske. Upravljajui svoje poglede na zapad i jug, ona je snivala da postane Pijemont junoslovenskog ujedinjenja, ili makar svih slovenskih zemalja u Osmanskom carstvu. No, kada je ustanak u Hercegovini prouzrokovao istonu krizu, Srbija nije mogla da preuzme predvodnitvo takvog pokreta. Liberalima, popularnijim i veim nacionalistima, bila je najzad poverena vlada, i Srbija je pola u rat zajedno sa Crnom Gorom. Vojni porazi koje im je nanela Turska, pre nego to se Rusija latila oruja, otkrili su jaz izmeu snova i mogunosti njihovog ostvarivanja. Gubitak ruske podrke i osnivanje autonomne Bugarske izazvali su grubo buenje, najavljujui kraj predvodnike uloge koju je Srbija preuzela meu balkanskim Slovenima. Meunarodni sporazumi stavili su je, zajedno sa itavim zapadnim Balkanom, u habzburku sferu. Uz Bosnu i Hercegovinu, izvan njenih granica ostao je i Novopazarski sandak, koji je razdvajao Srbiju od Crne Gore. Rusija je jasno stavljala na znanje da e Austrougarska preuzeti ulogu zatitnika Srbije. Nove nezavisne drave prestale su da budu vazali Osmanskog carstva da bi stvarno postale vazali Austrougarske. Na Berlinskom kongresu habzburka diplomatija je pruila Srbiji najbolju podrku kojoj se s obzirom na uslove mogla nadati, ali je za uzvrat 1881. nametnula knezu Milanu ugovore kojim je njegova kneevina pretvorena u satelit. Imenovana je nova vlada koja je odobrila trgovinski sporazum koji je Srbiju uinio agrarnom zavisnicom Dvojne monarhije. Jo je znaajnija bila tajna politika konvencija kojom se knez Milan obavezao da ne zakljuuje meunarodne ugovore bez odobrenja Austrougarske. Tek kada ju je potpisao, o tome je obavestio trojicu svojih ministara koji su se zakleli da e spreavati njeno otkrivanje. Okonana je znaajna uloga Liberalne stranke. Mlaa inteligencija okrenula joj je lea kada ona vie nije imala nita novo da ponudi, a isto su uinili i seljaci koji su bili prinueni da plate cenu rata. Na izborima 1880. liberale su porazile dve nove stranke, jedna leva a druga desna, koje su se i formalno organizovale tokom te godine. Naprednjaci su bili levokrilni izdanak starih konzervativaca. Upravo se njima Milan obratio da oforme vladu koja bi prihvatila makar trgovinski ugovor s Austrougarskom. Bili su to privrenici zapadnoevropskih ustavnih ureenja, uvereni da modernizaciju nerazvijenog srpskog drutva treba da, u saradnji sa krunom, pokrene obrazovana elita. Iako su pourili da se organizuju kao savremena stranka, naprednjaci su zadrali duh politikog kluba gospode slinih nazora. Radikali su, u stvari, stvorili prvu masovnu stranku i ukljuili seljatvo u politiku. U poetku nadahnut ruskim socijalizmom i narodnjatvom, ali sve vie i francuskom republikanskom levicom (nisu zaboravljali vajcarski radikalizam), njihov program je bio usmeren ka ograniavanju moi krune i inovnitva, zahtevajui pravo glasa za sve mukarce i nadmo zakonodavne nad izvrnom vlau. Poto su bili gurnuti u stranu, liberali su se poslednji pretvorili u organizovanu stranku. Za uzvrat to se vezao za Austrougarsku knez Milan je dobio njenu podrku da uzdigne svoju kneevinu u rang kraljevine, to je 1882, po uzoru na rumunsko proglaenje iz
8

prethodne godine, i uinio. Zajedno sa proglaenjem kraljevine uspostavljena je i ustanova vitekih redova, stvorena po uzoru na francusku Legiju asti - bio je to orden Belog orla i orden Svetog Save. Na taj nain je simbolizovan i ulepavan njen novi status nezavisne drave, a odvraana panja od protivljenja sve veoj podreenosti Beu. Milanovi naprednjaki ministri bili su u veoj meri naklonjeni reformama nego njihovi ustavobraniteljski i konzervativski prethodnici, ali su, lieni snane narodne podrke, bili prinueni da tesno sarauju sa dvorom. Izbori iz 1883. bili su prvi izbori u kojima su uestvovale organizovane politike stranke. Tada su radikali osvojili dvostruko vie glasova od drugih stranaka Naprednjaki kabinet je podneo ostavku, ali je kralj Milan odbio da prihvati vladavinu nove veine. Imenovao je vladu starih konzervativaca, koji su smesta odloili novoizabranu skuptinu, nareujui konfiskaciju sveg oruja koje su u privatnom vlasnitvu drali svi pripadnici nekadanje Narodne vojske. Razoruavanje seljatva, koje je bilo zamiljeno kao zatitna mera, prouzrokovalo je eksploziju. U istonoj Srbiji razoruavanje je izazvalo iroku pobunu koju je podstakla radikalska agitacija u oblastima stradalim u ratu sa Turskom. Vojska je slomila bunu ijim je voama sueno, ako ve nisu bili prebegli u Bugarsku. Pogubljeni, utamnieni, prognani, razjureni ili pokoreni, radikali su bili neutralizovani, a kralj Milan je morao ponovo da se okrene naprednjacima. Ukljuivanje novog teritorijalnog trougla na jugu donelo je probleme. Novi okruzi ne samo da su teko postradali u ratu ve su uglavnom bili na niem stepenu razvoja u odnosu na Srbiju. Tamo su jo postojali muslimanski zemljoposednici, od kojih su neki jo imali hrianske seljake. U Niu, koji je bio znaajno osmansko upravno i vojno sredite, pravoslavni Srbi u predveerje njegovog osloboenja" nisu inili vie od polovine stanovnitva. Svaki trei stanovnik grada bio je musliman. Berlinskim ugovorom Srbija je bila obavezna na potovanje njihovih prava. Da bi navela muslimanske zemljoposednike da prodaju imanja i odsele se, privremena vojna uprava je uticala na kmetove da otkupljuju zemlju koju su obraivali. pekulanti su kupovali imanja po niskim cenama. Mnoge javne zgrade, ukljuujui i damije, ubrzo su zaputene i unitene, kako bi ustupile mesto novim graevinama. Deavalo se to ak i ako su bile arhitektonski vredne, poto su ih podseale na turska vremena i ponienja iz prolosti. Srbija se novom junom granicom delom naslanjala na Bugarsku - novu slovensku suparnicu u borbi za preostale osmanske teritorije, koja se rasplamsala kada je Austrougarska zaustavila zapadnu srpsku iredentu. Posle bune iz 1883. Bugarska je postala i utoite za srpske emigrante, koji su se u njoj kretali bez tekoa, izazivajui granine incidente. Kada je 1885. Bugarska proglasila prisajedinjenje Istone Rumelije, kralj Milan je u tome video krenje Berlinskog ugovora i korak prema San Stefanu, smatrajui da je time promenjena ravnotea snaga na Balkanu. Kralj je bio u nedoumici oko sledeeg koraka Bugarske mogue preuzimanje Makedonije, moda i rat protiv Srbije, slian pruskom ratu protiv Austrije iz 1866. godine. Zato je zapoeo preventivan rat, traei zadovoljenje u odnosu na Bugarsku, da bi izazvao evropsku intervenciju, rasprio snove o San Stefanu, ali i odvratio panju od unutranjih problema u svojoj zemlji. Milan nije shvatao da je njegovrat za presti u Srbiji bio praktino smatran graanskim ratom protin brae, saveznika u ostvarivanju zajednikog cilja. ak ni konzervativci nisu shvatili zato Srbija ne bi mogla da se sporazume sa Bugarskom oko sfera
9

uticaja u Makedoniji. Nerado mobilisani, srpski regruti ratovali su loe, donevi mladom kraljevstvu poraz i ponienje. Austrija se umeala kako bi potedela Srbiju od bugarskog upada, ali je poloaj u kome se naao kralj Milan postao nepodnoljiv. Naruavao ga je i Milanov buran odnos sa kraljicom Natalijom, kerkom moldavskog bojara. Zato je poeo da priprema svoje povlaenje, prihvatio novu skuptinu u kojoj su preovladavali radikali i dozvolio donoenje novog ustava koji je sastavio jedan odbor sainjen od predstavnika svih stranaka, a radi ijeg sastavljanja su eksperti poslati u Francusku, Belgiju, Dansku i Grku. etvrti ustav Srbije, koji je usvojila skuptina, predstavljao je znaajan korak napred. Njime su proglaene graanske slobode, osnaena lokalna samouprava i poveana ovlaenja skuptine. Poslanici su bez izuzetka birani neposrednim i tajnim glasanjem birakog tela, i dalje ogranienog samo na poreske obveznike. Kvalifikovanost poslanika opstala je samo kroz obavezu svakog okruga da bira najmanje dva univerzitetski obrazovana poslanika. Kruna je zadrala znatna ovlaenja aktivnog posrednika i nadzornika. Tek to je proglasio novi ustav, tridesetpetogodinji kralj Milan je 1889. abdicirao, ali tek poto mu je dozvoljen razvod. Nasledio ga je trinaestogodinji sin Aleksandar (18761903), koji je bio pod nadzorom Namesnitva. Radikalnoj stranci, koja je od svoga osnivanja dobijala sve izbore, zajedno sa njenim pomilovanim pobunjenicima iz 1883, povereno je sastavljanje vlade. No, mladi vladar je uskoro poeo da iskazuje istovetnu sklonost samovlau kao i njegov otac. Nizom dravnih udara, sa kojima je zapoeo dok jo nije bio navrio sedamnaest godina, ustavnu vladu pretvorio je u farsu, ukidajui, uspostavljajui, darujui i suspendujui ustave. Sluio se podeljenim stranakim vostvima, postiui tako parlamentarnu podrku. Njegovi zavaeni roditelji, koristei preokrete, vraali su se u Beograd i uticali na politiku. Aleksandar je 1893. na dvorskom prijemu pohapsio i otpustio namesnike i ministre, preuzimajui kraljevsku vlast. Sledee 1894. uki-nuo je ustav iz 1888. i stavio na snagu ustav iz 1869. godine. Kralj se 1900. oenio svojom ljubavnicom, starijom udovicom sumnjive prolosti. Njegovu vladavinu obeleile su slabe vlade. Radikali su bili najpopularnija stranka, ija je snaga poivala na njenim seljakim glasaima, ali su njeni prvaci bili graanski politiari i profesori koji su posle 1889. sproveli malo radikalnih promena. Kralj je uspeo da stvori dvorske frakcije u svim strankama. Aleksandar je postao vet u zavaanju frakcija i manipulisanju izbora uz pomo administrativnih pritisaka. Godine 1901. mogao je, u sporazumu sa radikalima koji su teili povratku na parlamentarni reim, ponovo da promeni ustav. Kralj je samovlasno podario nov ustav, sa dvodomnim zakonodavstvom. Tri petine novouspostavljenog Senata inili su izabranici krune. Kralj Aleksandar pretvorio je svoju kraljevinu u predmet meunarodne zabave. U doba nezavisnosti Srbija se nala prikljetena izmeu austrougarske i osmanske teritorije, drava povrine od 48.600 kvadratnih kilometara, u kojoj je ivelo 1,7 miliona stanovnika. Statistiki, 87% njih ivelo je na selu, pri emu su se i neki od varoana i dalje bavili poljoprivredom. Ni je postao drugi grad u Srbiji sa preko 10.000 stanovnika, ali su upravo Beograd zadesile veoma brze promene. Izmeu 1874. i 1890. njsgovo se stanovnitvo udvostruilo - sa 27.600 poveano je na 54.200 (samo je 34% njegovih stanovnika iz 1890. bilo roeno u gradu). Pismeno je do 1900. bilo ak 73,25% graana Beograda. Osamdesete
10

godine stolea bile su razdoblje haotinog razvoja prestonice koja se nalazila na pola puta izmeu turske varoi i evropske prestonice, sa uglednim novim zgradama, kraljevskim dvorom, pozoritem i univerzitetom. Gradsko stanovnitvo, veinom roeno na selu, postalo je nosilac napretka, uglavnom delovanjem trgovaca, inovnika, oficira i uitelja, iji se tanak gornji sloj pretvarao u buroaziju evropskog tipa. Bila je to, meutim, po mnogo emu obrazovana buroazija, predodreena za dravnu slubu ili za zanimanja nadzirana od drave. Jo uvek podeljene na esnafe iz osmanskog vremena, suoene sa sve veom konkurencijom iz inostranstva, zanatlije su predstavljale prelazni sloj izmeu radnika i buroazije. egrti, trgovaki pomonici, studenti i stariji aci obezbeivali su masovnost demonstracijama protiv vlasti. Seljaka veina nije imala poverenja u gradove i dravni aparat, koji je svojom delatnou koristio uglavnom gradovima. Na selu se osnovna ishrana svodila na niskoproteinski kukuruzni hleb, mlene proizvode i povre. Seljatvo se bunilo ponajvie protiv poreskog optereenja koje se, zbog vojnih izdataka i izgradnje eleznice, izmeu 1879. i 1883. vie nego udvostruilo. U osnovi okrenuto ivotnim i lokalnim pitanjima, ono nije bilo nacionalistiko. Ako otmemo Bosnu, moja njiva nee biti vea", rekao je jedan seljaki poslanik u Narodnoj skuptini 1876. godine. Uspehu Radikalne stranke doprineo je njen zahtev za odluno smanjenje birokratije i prenoenje ovlaenja na lokalnu samoupravu. Bila je to populistika stranka koja je umela da uje elje biraa i da uvidi stvarnosti vlasti. Posle velikog udarca koji je doivela 1883, ova stranka je poela ideoloki da se udaljava od levice. No, mada ne postoje sumnje o njenom doprinosu demokratizaciji politikog ivota Srbije, njena uloga u modernizaciji zemlje jo je predmet rasprave. Tek posle sticanja nezavisnosti program modernizacije postao je svestan napor. Poput ostalih balkanskih drutava, Srbija je bila siromana i imala je malobrojnu elitu. Konkurencija je bila ograniena, a samim tim bila je sputana i potraga za reenjima koja e omoguiti prelaz ka otvorenom drutvu u zemlji. Osnovno obrazovanje, iako po zakonu obavezno, bilo je u praksi ogranieno zbog nedovoljnog broja uitelja i odbijanja roditelja da svoje domainstvo lie radne snage. Srednje kole bilo je mogue pohaati samo u gradovima, zbog ega je 1885/1886. njih pohaalo samo 5.600 aka. Inteligenciju su inili univerzitetski obrazovani. Osamdesete godine 19. veka bile su vreme snanog razvoja kulturnog ivota, te je beogradska Velika kola 1880. postala univerzitetska ustanova u punom smislu. Tada je drava za stipendije radi kolovanja u inostranstvu izdvajala 119.000 dinara (to je prevazilazilo sumu izdvajanu za Narodnu skuptinu). Shvatanje da se srpsko drutvo nalazi na prekretnici bilo je opteprihvaeno. Deo elite prihvatio je izazov, eljan da dokae kako je Srbija postala punoletna. Naprednjaci su bili reeni da odbace ono u emu su videli romantine pseudoliberalne ideale, da bi se prihvatili stvarnog zadatka uspostavljanja evropske drave. Srbija ne samo da je imala dunost da se uzdigne do standarda porodice modernih drava kojima se bila pridruila ve je, zapravo, morala da se modernizuje kako bi odrala svoju nezavisnost. Kralj Milan se, u svojim manje cininim trenucima, donekle saglaavao s njihovim gleditem. I, dok je on ulagao napore kralja i kasnije kralja-oca i vrhovnog komandanta ka organizovanju savremene vojske umesto neuspene, romantine Narodne vojske njegovog prethodnika, naprednjaci su vie razmiljali o ratu sa zaostalou.
11

Naprednjaki kabinet Milana Piroanca (1837-1897), pravnika obrazovanog u Parizu koji je prihvatio Milanovu konvenciju s Austrougarskom iz 1881, sproveo je u razdoblju od 1880. do 1882, u kome se odrao na vlasti, najznaajnije reforme. Potvreni su sloboda tampe, govora i udruivanja, kao i samostalnost sudstva; reformisani su porezi i kole; organizovana je stajaa vojska; osnovana je Narodna banka ovla-ena da izdaje novanice i sagraena prva eleznika pruga. Francuski uticaj na modernizaciju Srbije bio je znaajan zahvaljujui, kako kolovanju srpskih studenata u Francuskoj tako i francuskim savetnicima u zemlji. Ali, ne sme se zanemariti ni austrijski i nemaki uticaj. Nemaka je naroito bila uticajna od sedamdesetih godina, posebno na vojnom planu, a, iz tog razloga, u medicini, zdravstvenom sta-ranju i tehnici. Ne sme se prevideti ni ruski uticaj. Zajedno s procesom modernizacije javljao se i strah od promena i nesigurnost, kao i otpor ceni kojom se modernizacija morala platiti. Udruivanje naprednjakog elitistikog evropejstva sa monarhovim konzervativnim politikimstremljenjima i njegovim vezivanjem za Austrougarsku radikali su videli pre kao pretnju nego kao uslov nezavisnosti Srbije. Spojili su ostatke svojih socijalistikih i narodnjakih ideja ruskog tipa sa elementima slovenofilstva. Ipak, mada su se radikali u potpunosti okrenuli narodnom suverenitetu i parlamentarnoj vladavini pod francuskim uticajem, njihov voa Nikola Pai (18451926) protivio se sistematskom usvajanju zapadnih uzora, ime bi bilo iskorenjeno srpsko seljatvo, a zemlja pretvorena u koloniju. Zastupao je politiku koja bi od Zapada pozajmila samo tehnologiju nadogradnje onoga to je video kao tradicionalne slovenske seljake ustanove (kakva je bila mesna samouprava), negovala slovenske veze (naroito sa Bugarskom) i oslanjala se na Rusiju. Radikali su bili skloni da povremeno posmatraju Zapad (Evropu, kako su je u to vreme obino nazivali na Balkanu) i Rusiju kao dva sveta, kao i da poistoveuju Zapad s Austrougarskom. Usvajanje metoda za nadogradnju tradicionalnih ustanova bio je jedan od naina kojima se pristupalo razvoju. Na njega se nailazilo (i nailazi se) kod svih drutava u razvoju. U stvari, osamdesetih godina zapoinje razdoblje napretka koji je omoguio Srbiji da se odupre zavisnosti od Austrougarske. Poljoprivreda je i dalje bila glavna ekonomska delatnost, sa 73% obradive zemlje izdeljene na imanja ija je povrina bila manja od pet hektara. Povrine zasejane itom su udvostruene u razdoblju izmeu ezdesetih i devedesetih godina. Najznaajnija letina bio je kukuruz, zatim penica, i mada su ume bile nemilosrdno krene, jo su pokrivale oko 30% dravne teritorije. Ureena dravna uprava i predvidivi novani nameti omoguili su seljacima stvaranje trinih vikova, koji su pre postizani gajenjem itarica nego stoarstvom. Domae gradsko trite potraivalo je sve vei udeo prinosa, tako da je do kraja stolea malo vie od 12% ukupne etve bilo izvoeno, dok itarice pre 1905. nikada nisu inile vie od 30% vrednosti srpskog izvoza. Zavisnost od izvoza stoke u Austrougarsku se nastavila. Gotovo uspostavljajui carinsku uniju s Austrougarskom, ugovor iz 1881. pomogao je srpski poljoprivredni izvoz, tako da je do 1887. dosegao taku povoljne ravnotee. Unapreeni uzgoj na velikim maarskim imanjima okonao je, meutim, prost izvoz irom hranjenih svinja iz Srbije. Srpski uzgajivai bili su prinueni da tove svoje svinje radi prodaje slanine i masti, kao i da im obezbede prehranu kukuruzom. I pored toga, poveavali su se pritisci, maarski interesi
12

nalagali su uvoenje zatitnih tarifa, to je naposletku dovelo do carinskog rata sa Rumunijom i Srbijom. Poeci industrije bili su spori usled nedostatka kapitala i podrke pruene austrijskom uvozu 1881. godine. Topolivnica u Kragujevcu i dalje je bila najvea fabrika, sa preko 2.000 zaposlenih do 1900. godine. Srpsku industriju inilo je nekoliko pivara u veim gradovima, velikih mlinova i pilana, kao i zaeci eksploatacije ruda uz pomo austrijskog i belgijskog kapitala. Malobrojne valjane komunikacije bile su, pored nedostatka kapitala, glavna prepreka brem razvoju. Godine 1884. drumovi nisu bili dui od 400 kilometara, pa i oni su bili neupotrebljivi za vreme kie. Te godine dovrena je eleznika linija izmeu Beograda i Nia, povezana Savskim mostom sa Zemunom u Ugarskoj, a 1888. s osmanskim i bugarskim prugama. Crna Gora je ostala jedina evropska zemlja bez eleznike pruge. eleznica ne samo da je bila obaveza nametnuta odredbom Berlinskog ugovora ve i gorua potreba. eleznica, kojom je 1888. zemljom proputovalo 272.000 putnika, otvarala je nove mogunosti za razvoj Beograda, u to vreme ve znaajne rene luke sa robnim saobraajem od 41.000 tona. Kao i drugde, nastanak eleznikog saobraaja bio je povod sumnjama. elezniki ugovori pretvorili su se u osetljivu temu skuptinskih rasprava 1880. godine. Radikali su ih, koristei se strahovima od stranih interesa koji bi zemlju iznova odveli u ekonomsku zavisnost i unitili narodnu kulturu zasnovanu na jednakosti i mesnoj samoupravi, upotrebljavali protiv naprednjake vlade. Izgradnja eleznice i naoruavanje svakako su poveali javnu potronju, izazivajui od 1880. budetske deficite, poto je isplaivanje kamata evropskim zajmodavcima zamenilo danak sultanu. Budet je sa 27 miliona dinara, koliko je iz-nosio 1879, porastao na 44,7 miliona u 1887. godini. Te godine je preko 34% sredstava budeta otilo na servisiranje stranog duga, preko 31% je bilo odreeno za naoruanje, a 34% za ostale dravne trokove. Iako su radikali govorili o skupoj dravnoj birokratiji, ostali trokovi" nisu bili toliko veliki, a bili su mnogo manji nego u nekim drugim balkanskim zemljama. Uprkos nesumnjivom napretku, slika nezavisne Srbije u poslednjoj etvrtini 19. veka nije bila privlana, ak ni za Srbe koji su iveli izvan kraljevstva, a kamoli za ostale Jugoslovene. Odvraali su ih hirovi njenih kraljeva Obrenovia i veze koje je zemlja odravala s Austrougarskom. Crna Gora se potvrdila poto su se na njenom prestolu smenjivali sposobni vladari, ali nije mogla da nadoknadi presti vee srpske drave, a ni jedna ni druga nisu mogle da igraju odluujuu ulogu u pokretima junoslovenskih habzburkih podanika.

13

Rumunija liberala i konzervativaca

Logina posledica rumunske nezavisnosti bilo je njeno proglaenje za kraljevinu 1881. godine. Ostali simboli obeleili su formalno ukidanje osmanskog sizerenstva. Prvi zakon donesen posle sticanja nezavisnosti bilo je uspostavljanje ordena Rumunske zvezde, a zatim i Rumunske krune. Boje dinastije Hoencolerna i njihov moto nale su se na grbu kraljevine, kako bi povezale dinastiju i dravu. Kruna za rumunskog kralja iskovana je od gvoa turskog topa zarobljenog tokom rata koji je nazvan Ratom za nezavisnost. Jedino Karolovo dete je umrlo, te je njegov sinovac Ferdinand (1865-1927) usvojen da bude naslednik. Berlinskim ugovorom Rusiji je vraena juna Besarabija, koja je od Pariskog ugovora ponovo bila u posedu Rumunije (ili Moldavije), u zamenu za 15.600 kvadratnih kilometara osmanske Dobrude, ukljuujui i deltu Dunava. Besarabija je u celini i dalje bila podvrgnuta nemilosrdnoj asimilaciji. Stara moldavska bojarska zajednica postepeno je ukljuena u rusko drutvo, te je rumunski udeo u stanovnitvu opao sa 74 % u 1874. na 54% u 1896. godine. U Dobrudu su se doseljavali Turci, Tatari i Bugari. Propatila je tokom rata, bila zaostala u svakom pogledu, a njeno prisajedinjenje nije bilo lako. I mada je na kraju donela koristi razvijanju poljoprivrede i luke Konstance, meu savremenicima je bilo malo oduevljenja za razmenu teritorija, kojom je bila uslovljena nezavisnost. Drugi uslov za zvanino (de iure) priznavanje bilo je ukidanje svake na zakonu zasnovane verske diskriminacije. Sedmi lan Ustava, naime, onemoguavao je naturalizaciju nehrianima. To se odnosilo na novoprikljuene muslimane iz Dobrude, ali je uglavnom pogaalo doseljene Jevreje. Rusija i Austrougarska urno su i bezuslovno priznale Rumuniju kako bi stiale njeno nezadovoljstvo, ali Francuska, Nemaka i Velika Britanija nisu to uinile sve do 1880. godine. Tada je, u atmosferi straha od jevrejske ekonomske koikurentnosti i otpora meanju u unutranje rumunske stvari, sprovedena revizija Ustava. Jevreji su se ve pomerali u Moldaviju iz austrijskog dela Poljske, ali su upravo u drugoj polovini 19. veka ruski Jevreji odlazili u sve veem broju, selei se u habzburke zemlje i Rumuniju. Prelazili su, isto tako, i iz Austrougarske u Rumuniju, koristei ekonomska preimustva koja im je nudila njihova nova zemlja preputena na volju Evropi. Za vreme Kuze preduzeti su skromni koraci ka emancipaciji i pojedinanoj naturalizaciji, ali dolaskom liberala na vlast odnosi su ponovo zaotreni. Razne zabrane navele su Jevreje da se okupljaju u gradovima, gde su se bavili raznim poslovima, dok su na selu mogli da dre krme, bave se zelenatvom i vode imanja. Do kraja veka Jevreja je bilo 250.000, odnosno 3,3% ukupnog stanovnitva, 14,6% graana i 32% gradskog stanovnitva Moldavije. U Jaiju su inili do 42% stanovnika. Uglavnom neasimilovani, oni su ispatali za sva zla koja je izazvala raspodela zemlje, a doivljavani su i kao pretnja domaem gradskom sloju u usponu. Problem je dobio meunarodne razmere. Rumunski Jevreji zadobili su podrku jevrejskih organizacija u inostranstvu koje su, preko naklonjenih evropskih politiara, vrile pritisak na rumunsku vladu. Rezultat njihove aktivnosti bio je nalog Berlinskog kongresa za reviziju Ustava. Rumunija je, protiv svoje volje, u oktobru 1879. postupila u skladu s odredbama Berlinskog ugovora Jevreji su mogli da prou kroz proces naturalizacije, posle
14

desetogodinjeg probnog razdoblja, dok su zemlju mogli da poseduju samo graani roeni u Rumuniji. Sile su bile zadovoljne, ali kako je iseljavanje iz Rusije postajalo sve masovnije, antisemitizam se pretvorio u osobenost politikog ivota. Po novoj proceduri, do Prvog svetskog rata dravljanstvo je uspelo da dobije ne vie od hiljadu Jevreja, dok je liberalno zakonodavstvo u ekonomskim pitanjima diskriminisalo strance. Ovim su mogli da se koriste rumunski politiari, ali su ga koristile i sile kada su elele da na neto prinude Rumuniju . Uprkos ovom i drugim problemima, nezavisna Rumunija je tokom vladavine kralja Karola I bila stabilna politika graevina sa najnaprednijom ekonomijom na Balkanu. Bratijanu, koji je upravljao zemljom tokom istone krize, rata sa Turskom i Berlinskog kongresa, ostao je na dunosti do 1888. godine. Pod njegovom liberalnom vladom Rumunija ne samo da je postala nezavisna kraljevina ve se njeno znatno osavremenjeno zakonodavstvo pozabavilo svim vidovima uprave, obrazovanja, vojske i privrede. Izbori za parlament koji e izvriti reviziju Ustava sprovedeni su 1883. godine. Bratijanu je raunao da e umerenom izbornom reformom, ne samo izbei otcepljenje levog krila stranke ve i obezbediti veu podrku Liberalnoj stranci poveavanjem uticaja buroazije na raun zemljoposednika. Kralj je prihvatio reforme kao neizbene i poverio Bratijanu da ih oprezno sprovede. Sve poluge bile su pokrenute kako bi konzervativci bili spreeni da steknu treinu poslanika i senatora, neophodnu za spreavanje reformskih predloga. Liberali su zadobili nadmonu veinu. Smanjenjem broja izbornih kolegijuma na tri, reforma je ojaala politiki uticaj srednjeg sloja na utrb krupnih zemljoposednika. Prva dva kolegijuma dobila su 145 poslanika, dok je trei, koji je predstavljao seljatvo, uspeo da stekne 38 - neto vie nego ranije. Ukupan broj biraa je donekle povean, nastavljajui da raste uporedo s ekonomskim razvojem: sa 60.000 biraa u 1888. na 94.000 biraa u 1905, pri emu je ukupno bilo est miliona stanovnika. Senat je ostao bastion konzervativizma, pre svega zato to je njegovo birako telo 1905. i dalje brojalo manje od 25.000. Budui da je Konzervativna stranka nastavila da zastupa krupne zemljoposednike, liberali su stali izasve veeg trgovakog, industrijskog i profesionalnog srednjeg sloja. ak i tada, pomenuta podela bila je nejasna. Imanja su poela da prelaze iz poseda starih bojarskih porodica u vlasnitvo nove, bogate buroazije, i to bilo neposredno ili tako to su zalagana kod kreditnih ustanova koje su drali liberali. Bankari i trgovci koji su kupovali zemlju postajali su zemljoposednici, dok su se zemljoposednici, rasprodajom zemlje, pretvarali u buroaziju. Konzervativci su bili naklonjeni slobodnoj trgovini, titei interese zemljoposednika koji su izvozili itarice i stoku. Nasuprot njima, liberali su zastupali uvoenje zatitnih carina za industriju. I pored toga to su poprimile savremenu strukturu, obe stranke su i dalje bile klike ljudi povezanih linom odanou, zajednikim interesima i eljom za vlau. Kralj je imao kljunu ulogu kada je re o ishodu izbora, sluei se svojim ovlaenjem imenovanja predsednika vlade i rasputanja parlamenta. Poto bi primio ostavku vlade, savetovao se sa politikim voama pre nego to e odrediti jednoga od njih da sastavi novu. Prvi zadatak novog predsednika vlade, poto bi sastavio kabinet, bilo je organizovanje izbora. Vlada je imala prednosti poto je kontrolisala finansije i dravni aparat. Procedura je davala vladaru ulogu stoera oko koga su se okupljale stranke, ije su se voe nadmetale oko jemstava stabilnosti koje je iskljuivo on pruao.
15

U deceniji posle Rata za nezavisnost liberali su dominirali rumunskom politikom. Uspostavljajui bliske odnose sa kraljem Karolom, Bratijanu je, poto se raziao sa pojedinim radikalnijim liberalima, postajao sve izrazitije sklon samovlau. Pojavile su se tekoe u odnosu sa monarhom kada je, posle 1884, opozicija poela da ga kritikuje zbog prevelike podrke koju je pruao liberalima. Konzervativce, koji su se nali u rasulu poto su njihove pristalice poele da se razilaze, na okupu je odravala netrpeljivost koju su oseali prema onima koji su se borili za naklonost niih klasa. Posle izbora iz 1888. kralj Karol je shvatio da mu Bratijanu vie ne koristi, te je liberalni voa uskoro uvideo da je izgubio vladarevo poverenje. Podele nastale u njegovoj stranci omoguile su nastanak vie kratkovekih konzervativnih vlada. Konzervativci su bili pod pritiskom sopstvene frakcije juminista" (omladine) koji su zahtevali posveivanje seljakom pitanju i predstavljanje stranke buroaziji kao zastupnicima razboritih promena. Zahvaljujui tome, konzervativci su naposletku stvorili prosveenu vladu koja se na vlasti odrala do 1895. godine. Nestanak znaajnih voa, unutranje podele i finansijske tekoe bile su uzrok estim promenama vlada krajem veka. Uspean rad zakonodavne vlasti nastavljen je pod vladavinom obe stranke, poto je sistem omoguavao slobodu okupljanja, udruivanja i izraavanja. tampa je cvetala, podsticala politiki ivot i doprinosila stvaranju javnog miljenja, i pored injenice da je veina graana imala malo mogunosti da se bavi sopstvenom politikom sudbinom. Stvaranje nacije" zaokupilo je sve snage rumunske politike i intelektualne elite. To je znailo stvaranje moderne uprave u zemlji. Kao i u Srbiji, Zapad je bio uzor, kome je uglavnom valjalo povlaivati, ali i zazirati od njega. Poto je stvaranje nacije" znailo i stvaranje nacionalne drave u kojoj e se okupiti svi Rumuni, kraljevina je omoguila snaan kulturni podsticaj za Rumune u Ugarskoj, i to delovanjem pisaca, naunika, umetnika i novina, kao i radom dva univerziteta (u Bukuretu i Jaiju) od ezdesetih godina veka i Rumunske akademije osnovane 1879, koja je u svome radu na ureenju jezika sledila uzore Francuske akademije. Taj kulturni procvat, ak u veoj meri nego u Srbiji, prikrivao je slabe rezultate u seoskoj sredini, gde nije moglo do kraja da bude sprovedeno obave-zno osnovno obrazovanje zbog nedostatka uitelja i kola. Uprkos sekularizaciji politikih ustanova, Crkva je i dalje bila bedem nacionalne svesti - pod nadzorom drave. Ona je 1885. dobila od vaseljenskog patrijarha potvrdu svog autokefalnog poloaja. Pravoslavlje ipak nije bilo dovoljno da bi bio stvoren poseban rumunski identitet. Istoriari su tragali za slavnom prolou kao jemstvenikom isto tako slavne budunosti. Kao i kod njihovih balkanskih suseda, Rumunima je ponovo otkrivena prolost pruala dostojno me-sto meu ostalim narodima Evrope, ali ih je u njihovom sluaju rumunstvo" odelilo od Slovena i Grka. Nasuprot vremenu turske vlasti kod ovih poslednjih, za Rumune je upravo grka fanariotska" epoha bila mrano doba rumunske istorije. Ponovo su se, vie nego bilo gde drugde na Balkanu, intelektualci ukljuili u iroku raspru izmeu evropejaca i tradicionalista. Evropejci su se nadmetali ne samo oko politikog modela ve i oko ustrojstva industrije i bankarskog sistema, teei potpunom usvajanju tekovina francuske kulture. Prigovarano im je da prihvataju forme koje mogu da obuhvate samo povrinu rumunskog drutva. Njihovi kritiari su u ne manjem broju bili obrazovani na Zapadu; obino u veoj meri podloni nemakim uticajima, primali su istoricistike i
16

evolucionistike ideje. Tradicionalisti su takoe eleli da dovedu Rumuniju u blii dodir s Evropom, ali pod njenim uslovima, uz potovanje njenih tradicija i osobenosti. Takve rasprave imale su odjeka meu politiarima i ekonomistima. Od sredine stolea stanovnitvo se uvealo za dva miliona, tako da je Rumunija do 1899. imala skoro est miliona stanovnika. Gradsko stanovnitvo se gotovo udvostruilo, dostigavi milion. Bukuret je do 1916. imao 381.000 stanovnika. Narod se doseljavao u prestonicu koja je bila i industrijsko sredite, u dve dunavske luke Galac i Brailu, kao i u Ploeti, mesto nove petrolejske industrije. Uprkos svim promenama, na samom kraju veka polovinu obradive zemlje posedovalo je 6.500 ljudi ija su imanja prevazilazila povrinu od 100 hektara. Njih 2.000 dralo je 38% povrine zemlje, posedujui imanja pojedinano vea od 500 hektara. Vei deo njih, dajui zemlju u zakup, iveli su u Bukuretu ili su vei deo vremena provodili u inostranstvu. Zapostavljajui poljoprivredu, svoj tradicionalan oslonac i izvor prihoda, oni su ubrzali raspadanje svoje klase, poto su njihovo mesto na selu preuzimali zakupci. Zakupci zemlje bili su veinom kreditori, duandije i trgovci itom koji su tako ulagali sakupljeni kapital. U pojedinim sluajevima bio je to posao velikih razmera. Napredan sloj malih samostalnih posednika nije se razvio, poto je veina seljaka imala premalo zemlje. Agrarna reforma iz 1864. nije bila dovrena do sticanja nezavisnosti, i u toku dvadeset godina veina onih koji su dobili zemlju ostala je, zahvaljujui prodaji i hipotekama, bez makar jednog njenog dela. Seljatvo nije predstavljalo homogen sloj stanovnitva. Postojalo je oko 200.000 radnika bezemljaa (14% aktivnog zemljoradnikog stanovnitva), zajedno sa drugih 100.000 koji su zakupljivali ali i posedovali neto zemlje. 750.000 seljaka koji su posedovali imanja povrine manje od pet hektara morali su da dopune svoje prihode radom na velikim posedima, a 176.000 s imanjima povrine od pet do deset hektara povremeno su morali da rade za nadnicu. Na vrhu je 36.000 vlasnika imanja povrine izmeu deset i pedeset hektara stvorilo gornji sloj seoskog drutva sa poetaka 20. veka. Napredak koji je Rumunija doivela u uzgajanju itarica bio je zadivljujui. Do kraja stolea su itarice (uglavnom penica) inile priblino 85% ukupne vrednosti izvoza, dok je do 1910. Rumunija bila etvrti izvoznik penice u svetu. Povrina obradivog zemljita pod itaricama udvostruena je od 1860. do 1890, tako da je obradive zemlje po stanovniku bilo izmeu 40% i 75% vie nego u Grkoj, Bugarskoj ili Srbiji. Veliki posedi imali su odluujuu ulogu u irenju uzgajanja itarica. Neki od njih su prihvatili moderne austrougarske metode, mada nedovoljno da bi bila izazvana poljoprivredna revolucija, pre svega zato to je ouvan, a u sutini ak i povean, broj napoliara. Seljaci su, poto im je 1864. dato premalo zemlje, pod zakup uzimali dodatne povrine da bi zadovoljili svoje potrebe, radili su na delu velikog poseda, a u zamenu za drugi, davali su deo svoje letine. Time su izbegnute dodatne novane obaveze, ali su umnoeni sukobi. Kada su svetske cene itarica posle 1896. poele da rastu, vie posednika izmenilo je ustrojstvo pomenutog odnosa, zapoinjui sa poveavanjem itnih i radnih dabina. Nesrea seljaka se tako produbljivala u vreme neviene poljoprivredne ekspanzije. Njihova ishrana bila je zasnovana na kukuruzu, a oskudevali su ak i u mlenim prizvodima. Politiari su ih najee zapostavljali, jer su se seljaci, optereeni dugovima i unitavajuim zemljinim ugovorima, neprekidno nalazili na rubu siromatva. Sve gori ekonomski uslovi i upotreba vojske protiv onih koji nisu uspevali da ispune odredbe svojih ugovora, doveli su
17

osamdesetih godina do izbijanja nasilja. Kolektivna odgovornost za neispunjavanje ugovora ukinuta je 1882, a upotreba sile je zabranjena. Meutim, nasilja su i dalje trajala. Nepovezani, ali ozbiljni, nemiri iz 1888. skrenuli su panju politiara na ravo stanje seljatva. Poljoprivredna kreditna banka osnovana je 1881, da bi tokom 1892. bila reorganizovana kako bi bila vie usmerena ka seljatvu. Ipak, veina seljaka bila je odvie siromana ak i da bi se kvalifikovala za primanje pomoi. Godine 1889. usvojen je Zakon o prodaji dravne zemlje izdeljene na male povrine, pri emu su obezbeeni krediti i zatita sitnih posednika. Zakonodavci su se bavili posebnim pitanjima tek kada bi se ona nametnula; oni nisu nameravali da menjaju postojee strukture poto je njihov prevashodni interes bio poveanje proizvodnje. tavie, za liberale je, u odnosu na industriju, poljoprivreda uvek imala drugorazredni znaaj. Gradski srednji sloj trgovaca, zanatlija, advokata, uitelja i dravnih slubenika uglavnom je zamenio nekadanji veinom od stranaca sastavljen trgovaki i kreditorski sloj. Na vrhu novog sloja nalazila se krupna buroazija koja je stekla svoja bogatstva u poslednje dve decenije stolea. Jezgro njenog kapitala bilo je uloeno u industriju, to je njenim pripadnicima obezbedilo uticaj na ekonomsku politiku zemlje. Kada su tradicionalni cehovi 1873. ukinuti, zakon je prosto priznao svrenu stvar. Stare gradske zanatlije zamenilo je novonastalo gradsko radnitvo sastavljeno od najamnih radnika u prehrambenoj i drugim potroakim industrijama, rudarstvu, nafti i saobraaju - do 1914. bilo je 200.000 radnika, koji su inili 20% aktivnog stanovnitva, od kojih je vie od polovine radilo u preduzeima sa manje od 100 zaposlenih. Veinom su bili neobueni, pristigli sa sela, te su i dalje deo dohotka dobijali od poljoprivrede. Zbog neprekidnog priliva takvih radnika, zadrane su niske nadnice i loi radni uslovi. Industrija se izuzetno okoristila irokim liberalskim programom podrke industrijskom razvoju. Drava je stala. iza savremene industrije, koja je i pored svega ostala vezana za zemlju, poto su njome preovladavale prehrambena, drvna i naftna industrija. Tek to se oslobodila trgovakog sporazuma s Austrougarskom, Rumunija je 1886. uvela Opti carinski zakon, kojim su zatiene vodee grane poljoprivredne proizvodnje uglavnom prerade eera i duvana. Liberali su se zatim upustili u irok program stvaranja samostalnog nacionalnog industrijskog sektora, nudei preduzetnicima podsticaj i zatitu. Takve mere preduzete su jednu deceniju pre slinih u Srbiji i Bugarskoj. Investicioni kapital sakupljen je iz raznih izvora - intenzivnije eksploatacije zemlje, priliva naknadnih isplata od agrarne reforme, zemlje date pod zakup i trgovina. Nagli rast spoljne trgovine podsticao je ekonomsku aktivnost i privlaio ulaganja iz inostranstva. Ulaganja su u veim iznosima stigla posle sticanja nezavisnosti, putem zajmova koji su rumunskoj dravi dati radi ostvarenja ambicioznih programa javnih radova, a ulagano je i u bankarstvo, osiguranje, trgovinu i industriju. Zakon o rudnicima iz 1895, koji je otvorio put stranom kapitalu, oznaio je prekretnicu u naftnom sektoru koji je postao najdinaminija grana industrije. Rumunska naftna polja nalazila su se blie glavnim evropskim tritima nego postojei ruski i ameriki izvori. Petrolejska leita severno od Bukureta i oko Ploetija pronaena su ezdesetih godina 19. veka, ali su bila malo crpljena sve do devedesetih godina. Proizvodnja nafte porasla je sa 1.188 tona u 1850. na 250.000 tona u 1900. godini. Do tada je veina rafinerija bila u vlasnitvu nemakog, holandskog, britanskog i amerikog kapitala. Vie od polovine
18

proizvodnje bilo je izvoeno. Drava je bila najvei domai potroa poto je krajem veka u eleznikom saobraaju zamenila ugalj naftom. Rumunska drava obezbedila je infrastrukturu podesnu za ekonomski razvoj poto je stvorila moderan monetarni i merni sistem, savremenu transportnu mreu i osnovala banke. Od drave potpomagane, kreditne banke osnivane su uporedo sa privatnim bankama specijalizovanim za trgovinske transakcije, ali nijedna meu njima nije mogla da zadovolji potranju za kreditima koja je posle sticanja nezavisnosti po stajala sve vea. Zbog toga je bilo neophodno 1880. Godine osnivati Narodnu banku Rumunije. Ustrojena po uzoru na belgijsku centralnu banku, sa monopolom na izdavanje banknota, ona je bila i centralna trgovinska banka. Ta banka je bila akcionarsko drutvo s ekskluzivnim domaim kapitalom, u kome je od 1901. postojalo i dravno uee. Njenih privatnih akcija doepali su se prvaci Liberalne stranke, ne skrivajui svoju nameru da, usmeravajui ih, odigraju kljunu ulogu u industrijskoj politici. Rumunija je prva meu balkanskim dravama zapoela izgradnju eleznice. Radovi su zapoeli 1857. godine. Do 1880, kada je njena vlada morala da popusti pred Bizmarkom (koji je pitanje eleznica povezao sa priznavanjem rumunske nezavisnosti) i otkupi deonice bankrotiranih nemakih bankara, ve je bio sagraen 921 kilometar pruge. U isto vreme u Bugarskoj je postojalo 224 kilometara pruge, 12 kilometara u Grkoj, a u Srbiji uopte nije postojala. Rumunske dravne eleznice, koje su do 1889. bile u potpunosti nacionalizovane, bila su najvee industrijsko preduzee u zemlji sa 23.000 zaposlenih. eleznika mrea je do 1900. proirena na 3.100 kilometara, a drumovi su sa 1.800 kilometara iz 1871. bili produeni na 24.800 kilometara u 1900. To je bilo skupo preimustvo. Godinje otplaivanje dravnih zajmova tritima kapitala inilo je vie od 20% dravnih trokova. Poto su zemljini interesi obe stranke nametali politika ogranienja neposrednim porezima, dok je gradski sektor uspostavio ekonomska ogranienja posrednim nametima, budetska poveanja nisu bila mogua bez ponovnog obraanja zajmodavcima. Budeti su gotovo udvostrueni u razdoblju od sticanja nezavisnosti do kraja stolea. Izvreno je znatno preusmeravanje spoljne trgovine od Istoka prema Zapadu. Isprva, kao i u sluaju Srbije, Austrougarska je zauzela prvo mesto, kao trite za rumunske poljoprivredne proizvode i izvoznik industrijskih proizvoda. Trgovinski sporazumi sa Dvojnom monarhijom, ali i sa Rusijom, Francuskom, Velikom Britanijom, Italijom i Nemakom, doneli su porast finansijskog poslovanja i uspostavljanje povoljne ravnotee. Srazmerna otvorenost rumunskog trita (do zakona iz 1886) i pored toga nanela je teak udarac domaoj industriji. Kada je Austrougarska na pomenute zatitne zakone odgovorila carinskim ratom, Britanija je preuzela mesto rumunskog najboljeg kupca, a Nemaka dobavljaa. Do tada odravanu politiku ravnotee izmeu njena dva mona suseda, naruenu u korist Austrougarske, prekinulo je ogorenje prema Rusiji, koja je ponovo postala neprijatelj broj jedan, kako za politiare tako i za javnost. Prvi diplomatski cilj rumunskih voa bila je zatita od Rusije. Javno mnjenje je bilo naklonjeno Francuskoj, ali je Pariz za Rumuniju pokazivao ak i manje interesovanja nego London, tako da je u Bukuretu Francuska smatrana diplomatski izolovanom. Bez prave zamene na vidiku, Bratijanuova liberalna vlada je 1883. postigla odbrambeni sporazum s Austrougarskom protiv Rusije. Tom sporazumu se prikljuila i
19

Nemaka, a zatim i Italija. U nastojanjima da postigne sporazum, Bizmarka je rukovodila namera da uvrsti austrougarske pozicije na Balkanu. Kao i u sluaju Srbije, to je bio tajni sporazum, poznat samo kralju, Bratijanuu i nekolicini ministara. Ako bi bio uinjen javnim, takav ugovor izazvao bi buru u preteno profrancuskom rumunskom javnom mnjenju. Obnavljan sve do Prvog svetskog rata, ovaj ugovor povezivao je Rumuniju sa Trojnim savezom. Mada je okonao diplomatsku izolaciju Rumunije, podupirui ekonomske prednosti njenog otvaranja prema srednjoevropskim tritima, pomenuti sporazum je ipak smatran tetnim za dugorone nacionalne interese. Odnosi s Austro-ugarskom nisu bili srdani. U nemogunosti da dobije reviziju trgovinske konvencije iz 1875, koja je, uprkos tome to je bila pogodna, i dalje carinama optereivala njene poljoprivredne proizvode, a omoguavala uvoznim austrougarskim industrijskim proizvodima ulazak u zemlju gotovo bez carine, Rumunija je 1885. nije obnovila. Zatitne carine koje je tada uvela dovele su do carinskog rata koji je trajao od 1886. do 1893. godine. Austrougarska je bila stvarni gubitnik - rumunska poljoprivreda je pronala nova trita dalje na Zapadu, njena industrija se razvijala, a neprijateljstvo njene javnosti prema Austrougarskoj je jaalo. Rumunska spoljna politika nije mnogo prevazilazila pomenute okvire. Ruke su joj bile vezane, njena iredenta bila je pod nadzorom Austrougarske i Rusije, a do tada je postojalo malo interesovanja za bilo kakvu balkansku diplomatiju. Odnosi sa Portom gotovo da nisu postojali; sa Bugarskom su bili hladni zbog Dobrude; sa Grkom loi zbog pokuaja Bukureta da meu Vlasima razvije rumunsko nacionalno oseanje. Odnosi su bili prijateljski samo sa Srbijom, koja se nalazila u slinom poloaju. Kako je u Ugarskoj proces maarizacije postepeno inio javno miljenje Rumunije sve osetljivijim prema transilvanskom pitanju, stranke su ga koristile da dovedu jedna drugu u nepriliku. Sa preporodom Francuske na kraju stoljea, profrancuska oseanja su ponovo osnaila. Postepena diplomatska preorijentacija mogla je da zapone, naroito kada je Italija poela da pokazuje ista nastojanja.

20

OD BERLINSKOG KONGRES A DO 1900. GODINE - DEO II

Mukotrpni poeci Bugarske
Bugarskoj je ruska pobeda praktino donela gotovo nezavisnost, ali je ona bila gorka, poto je zemlja iz rata izala podeljena u dva dela. I Kneevina Bugarska i pokrajina Istona Rumelija bile su, u formalnom pogledu, deo Osmanskog carstva. Podravala ih je Rusija, dok su sve ostale zemlje gledale s podozrenjem na njih. Rusija je, takoe, meu bugarskom elitom i dalje podgrejavala ideju o sanstefanskoj Bugarskoj", koja je obuhvatala i itavu Makedoniju. Zadatak uspostavljanja uprave poveren je ruskom carskom komesaru. Knez Aleksandar Dondukov-Korsakov (1820-1893) pokuavao je da izgradi Bugarsku, sledei delo koje je Kiseljev izvrio neku deceniju ranije u rumunskim kneevinama. Zajedno sa svojim savetnicima, on je napisao nacrt ustava (dokument tako nazvan u skladu s odredbama Berlinskog ugovora), koji je podnet Sankt Peterburgu, pre nego to je iz-nesen pred Skuptinu uglednika (notables) koja se u Trnovu, srednjovekovnoj prestonici, sastala februara 1879. godine. Manje od treine ovih uglednika" bilo je izabrano, dok su ostali predstavljali upravni i sudski aparat i versku hijerarhiju. Primljeni su poslanici bugarskih zajednica koje su ostale izvan Kneevine, zbog pretnji bojkota onih lanova koji su tvrdili da je bolje ostati jedinstven pod turskim jarmom nego podeljen po diktatu" Berlinskog ugovora. Prevladao je realizam posle debata koje su u okvirima nastale politike elite podvojila konzervativce i liberale. Mada su bili ukorenjeniji i ak zastupljeniji u odnosu na liberale, ugled konzervativaca naruilo je to to su se nekada zalagali za sporazum sa Turcima. Liberali su bili mladi idealisti koje je ruska pobeda dovela na vlast. Trnovski ustav iz 1879. bio je delo koliko liberala toliko i ruskih savetnika. Bio je meu najnaprednijim u Evropi. Narodnu skuptinu su inili plaeni poslanici, pismeni i stariji od trideset godina, izabrani neposrednim glasanjem svih punoletnih mukaraca. Mada i dalje sultanov vazal, knez je predstavljao Kneevinu u njenim odnosima sa stranim dravama. On je imenovao ministre i delio zakonodavnu vlast sa Narodnom skuptinom. Lina prava su briljivo garantovana. Pravoslavlje je postalo zvanina vera, iako vladar Bugarske nije bio obavezan da je prihvati. Poto je broj vernika koji su pripadali Bugarskom egzarhatu, a koji su iveli izvan Kneevine, nadmaivao broj vernika unutar nje, egzarh je ostao u Carigradu, dok je Sinod premeten u Sofiju. Na preporuku ruske vlade, presto je ponuen dvadesetdvogodinjem knezu Aleksandru od Batenberga (1857-1893), ali je na njega morao da bude izvren pritisak zato to nije bio oduevljen ustavom . Novi knez je zapoeo sa jednim sasvim konzervativnim ministarstvom, koje nije uivalo poverenje parlamenta, ali je 1880, poto je propao njegov pokuaj da zadobije rusko doputenje za promenu Ustava, imenovao liberalnu vladu s Draganom Cankovim (1828-1911) na elu. Ne samo da izmeu kneza i novog predsednika vlade nije bilo poverenja ve su izazivali gnev Rusije svojim nastojanjima da jedan drugog prevaziu u nacionalizmu. Sve vei broj obrazovanih Bugara postajao je umoran od ruskog meanja, vrenog preko ruskog generalnog konzula u Sofiji i vojske u kojoj su ministar
21

vojni i svi oficiri ina vieg od kapetanskog bili poslati iz Rusije. Posle ubistva Aleksandra II 1881, njegov naslednik Aleksandar III pokazao je vie sklonosti da saslua predloge svog tienika. Knez je sazvao Ustavotvornu skuptinu da razmotri izmene ustava. Liberali su na to pristali, uvereni da e pobediti, ali su izbori tako sprovedeni (nakon to je proiena uprava, uz javnu podrku cara, i od Rusa kontrolisanim izborima) da su samo dva liberala ponovo izabrana. Skuptina se sastala u Svitovu i odmah prihvatila predloge promena. Aleksandar je veto izveo prevrat. Seljatvo je bilo privreno Rusiji i razoarano liberalima, ali, politiki svesniji Bugari nisu prihvatali vladavinu konzervativne oligarhije, dok knez nije bio spreman da podnosi liberale. On je morao da prilagodi prilike uz pomo konzervativaca i ruskih generala, tako da je za jesen 1882. sazvao izbore sa novim ogranienim pravom glasa. Izborni rezultati ohrabrili su konzervativce da se oslobode zavisnosti od ruskih generala. Knez i stranaki prvaci postigli su 1883. sporazum. Aleksandar je trebalo, na prvom mestu, da vrati trnovski ustav, dok bi liberali razmotrili usvojene reforme. Generali su napustili vladu, i Cankov je sastavio koalicioni kabinet. Ovo razdoblje nikome nije donelo koristi. Seljatvo je verovalo da su Aleksandar i politiari razljutili ruskog cara. Relativno slobodni izbori iz 1884. bili su pozornica nadmetanja izmeu desnog i levog krila Liberalne stranke. Spremnost Cankova da razmotri ustavnu reformu i plati oigledno visoku cenu eleznice izmeu Ruuka i Varne, koja je bila u britanskom vlasnitvu, doveli su do poraza liberalne desnice na izborima gde je tek 28% glasaa izalo da glasa. Petko Karavelov (18431903) imenovan je da predvodi vladu liberalnog levog krila. Podela je konano formalizovana poto su se karavelisti prozvali demokratama. Znaajno pitanje nacionalnog jedinstva ponovo je bilo u ii interesovanja. U Istonoj Rumeliji meunarodna komisija sastavila je razraen organski statut, sa pokrajinskim ustanovama smetenim u Plovdivu (Filipopolj) i odredbama koje su osiguravale zastupanje i nebugara u njima. Sultan je zadrao konano pravo veta na zakonodavstvo . Bugari su inili 70% stanovnitva. Njihova politika premo uspostavljena je na izborima iz 1879, na kojima su od trideset est mesta u oblasnoj skuptini Bugari osvojili trideset jedno. Politiari u junoj pokrajini smatrali su da je ujedinjenje sa Bugarskom pitanje vremena. Tako su mislili i Rusi, ali jo uvek nisu bili spremni da takav in odobre, dok je knez Aleksandar u nacionalnim prohtevima video put ponovnog uspostavljanja svog uticaja. I pored toga to se sa time nisu slagali ni Srbi ni Grci, slovensko stanovnitvo u Makedoniji smatrano je Bugarima. Mnogobrojni Makedonci, koji su se istinski oseali Bugarima, naselili su se u Bugarskoj, gde su stvorili ekstremnu frakciju na demokratskoj levici. Centralni revolucionarni komitet obnovljen je da bi podsticao ustanke. Poto je Porta pojaala kontrolu nad Makedonijom, a Karavelovljeva vlada obustavila iru delatnost, Komitet se posvetio ogranienijim ciljevima. U septembru 1885. Komitet je organizovao vojni udar u Plovdivu, posle koga je proglaeno prisajedinjenje Istone Rumelije Bugarskoj. Aleksandar i Karavelov nali su se izmeu dve opasnosti: da uvrede Rusiju ako prihvate uniju ili ogore javnost ako je ne prihvate. Reenje nedoumice ubrzao je liberalni predsednik narodne skuptine Stefan Stambolov (1854-1895) kada je izjavio knezu da moe da bira izmeu odlaska u Plovdiv i povratka u Darmtad. Tada je Aleksandar otiao u Plovdiv i potvrdio ujedinjenje.
22

Veliko oduevljenje nastalo je meu Bugarima i pored reakcija sa svih strana. Car je opozvao ruske oficire iz Bugarske i Istone Rumelije. Grka i Srbija protestovale su zbog krenja Berlinskog ugovora; britanski pritisak spreio je Grke da se svrstaju uz Srbiju, koja je pola u rat. Bez oficira sa inom viim od kapetanskog, bugarska vojska je, posle trodnevne bitke, zaustavila srpsku ofanzivu. Bugarska javnost podravala je svoju vojsku; srpsko mnjenje nije prihvatalo rat; oiljci koji su ostali posle tog rata bie korieni u budunosti. Novonastala balkanska drava izala je iz bitke na Slivnici zajedno sa Istonom Rumelijom, s veim ugledom i pouzdanjem koje je imala u odnosu na svoje susede. U prolee 1886. sile su postigle sporazum kojim je obnovljen status quo ante bellum izmeu Srbije i Bugarske, a knez Bugarske (koji pri tome nije pomenut po imenu) imenovan je za generalnog guvernera Istone Rumelije za narednih pet godina. Bugarskoj je nagoveteno da e unija za Rusiju postati prihvatljiva samo pod drugim knezom. Narod je bio zabrinut zbog ograniavanja onoga to je postignuto. ak je i Istona Rumelija izazivala probleme. Plovdivski politiari odbijali su da ih manje iskusne sofijske kolege tretiraju kao pomonike. Odlazak ruskih oficira i ukljuivanje june milicije u bugarsku vojsku politizovali su unapreenja u vojsci. Izbori za prvu zajedniku skuptinu odrani su 1886. godine. Problem je nastao oko eleznike veze Ruuk-Varna, za koju je Karavelov sada bio rad da plati cenu viu od one koju je 1884. smatrao preteranom. Rasprave i demonstracije okrenule su se protiv kneza Aleksandra. U toku dve nedelje izmeu avgusta i septembra njega je zbacila grupa u Rusiji kolovanih oficira, te je ispraen iz zemlje, da bi se jo jednom vratio pomou Stambolova, i tek potom, po carevoj elji, ponovo napustio zemlju. Stambolov je ostao na elu kneevskog namesnitva koje je imenovalo koalicionu vladu i sazvalo skuptinu radi izbora novog kneza. Svi ruski oficiri su napustili Bugarsku. Bilo je neophodno imati kneza. Razmatrane su razne mogunosti, ali nije naeno reenje, sve dok nije pronaen Ferdinand od Saks-Koburga i Gote (1861-1948). Ferdinand je preuzeo dunost u avgustu 1887, ali je ostao nepriznat u narednih devet godina. Novi vladar je za predsednika vlade uzeo oveka koji ga je doveo na presto. Upueni jedan na drugog, niim drugim sem zajednikim interesom, Ferdinand i Stambolov morali su da se saradnjom dokau kao stvarni vladari jedne sreene drave, kako bi mogli da gaje bilo kakvu nadu da e i formalno biti priznati. Prekretnica, nastala 1890, kada je spreena zavera iji je cilj bilo Ferdinandovo svrgavanje, ukazala je na nezadovoljstvo reimom, ali i na njegovu snalaljivost. Narod je bio zabrinut za budunost Bugarske i sudbinu njenog uticaja u Makedoniji. Turci, Grci i Srbi su ve bili na oprezu. Stambolov je verovao kako se jedini nain da za Bugarsku obezbedi itavu Makedoniju svodi na njenu bugarizaciju dok je jo pod osmanskom vlau. Ubedio je Turke da bi svaka alternativa Ferdinandu za njih bila samo gora, i omoguio dolazak egzarhistikih episkopa na prestole tri znaajne episkopije u Makedoniji Ohridske, Skopske i Bitoljske. Sledei Stambolovljev izborni trijumf iz 1890. je zato steen sa srazmerno malo pritiska. Naredne godine, meutim, na njega je izvren neuspean atentat, za koji je on verovao da je podstaknut od Rusije. Odgovorio je odmazdom nad makedonskom klikom i urbom da dobrim dinastikim brakom pojaa Ferdinandov poloaj. Marija Lujza od Burbon-

23

-Parme bila je prilika, ali njena porodica nije elela da je uda bez garancija da njena deca nee biti manje katolici od svojih roditelja. Ferdinand je ve bio osloboen ustavne obaveze prelaska u pravoslavlje poto je prihvaen kao drugi prvi knez". Tako je Stambolov jednim amandmanom uneo izmene da se oslobaanje od ove obaveze proiri na prvog kneza i njegovog naslednika, u nadi da e opte zadovoljstvo prevladati primedbe svetenstva. Venanje je obavljeno u Italiji. Egzarh je popustio i devet meseci kasnije roenje sina prihvaeno je sa jo veim oduevljenjem. Boris (1894-1943) je dobio ime po bugarskom srednjovekovnom vladaru koji se pokrstio. Izmeu ova dva srena dogaaja Stambolov je obezbedio jo jednu pobedu na biralitima, ali je njegov poloaj bio oslabljen. Seljako nezadovoljstvo dovodilo je do pojedinanih pobuna. Stambolov je pri tom poeo da se ruga Ferdinandovom evropskom ceremonijalu. Sukob oko imenovanja novog ministra vojnog 1894. doveo je do njegove ostavke. Godinu dana kasnije ubili su ga osvetniki Makedonci. Stambolov je dokazao da Bugarska moe da preivi kao meunarodni izoptenik, ali je to postigao po cenu izvrtanja trnovskog ustava. Njegove izborne zloupotrebe bile su gore od svega to je ikada uinjeno u susednim zemljama. Ostavio je naslee u kom su stranke postale rascepkane grupe koje su se nadmetale o zatitu sve monije izvrne vlasti. Knez Ferdinand je sledeeg predsednika vlade naao u Konstantinu Stoilovu (18531901), umerenom konzervativcu, obrazovanom u Nemakoj i Francuskoj, nestrpljivom da doe do kompromisa sa Rusijom. Kada je stupio na dunost, Stoilov je stvorio svoju Narodnu stranku, iji je program bio Sloboda i zakonitost, poredak i meunarodno priznanje. Takav program obezbedio mu je neubedljivu veinu, razume se uz pomo uobiajenih, mada neto manje surovih metoda. Meunarodno priznanje je, uprkos mestu koje je imalo u sloganu, dolo prvo. Smru Aleksandra III 1894. uklonjena je najvea prepreka. Na Ferdinandove izjave sauea odgovorio je Nikolaj II. Led je probijen, ali su brojna pitanja jo bila nereena. Najvanije meu njima bilo je pitanje veroispovesti naslednika. Ferdinand je to uzalud branio pred papom, te je februara 1895. objavio da e naslednik Boris prei u pravoslavlje. Nikolaj II je prihvatio da mu bude kum. Sultan je priznao Ferdinanda za kneza Bugarske i generalnog guvernera Istone Rumelije. Sledilo je priznanje ostalih sila. Knez Ferdinand je otputovao u Carigrad da poloi vazalsku zakletvu sultanu, potom se uputio u obilazak evropskih prestonica i naposletku prisustvovao carevom krunisanju. Bugarska je delovala kao nezavisna drava, uprkos injenici da je njen dvostruki status pod sultanovim sizerenstvom jo jednom potvren i papskoj osudi koju je na sebe navukao Ferdinand. Knez je preuzeo upravu nad celokupnim politikim sistemom zemlje, zahvaljujui svom uticaju na ministarstva vojske i spoljnih poslova i delei stranke u suparnike frakcije. Meunarodno priznanje nije reilo sve probleme. Stoilovljeva vlada je pokazala zanimanje za modernizaciju i smanjenje represije, ali je napredak u pogledu Makedonije bilo teko postii zbog evropskog protivljenja i finansijskih nedaa kod kue. Situacija u Makedoniji se pogoravala. Krajem 1894. brojni aktivisti su se okupili u Sofiji i ponovo osnovali Centralni komitet, iji je cilj bilo organizovanje upada preko granice. Vlada im je povlaivala, da se ne bi suprotstavila u narodu popularnoj borbi i kako bi imala makar izvesnu kontrolu nad njom. Meutim, ostale bande su delovale samovoljno. Marta 1897, imajui u vidu pogoranje odnosa Turske i Grke zbog Krita, Bugarska i Srbija su se
24

tajno sporazumele, garantujui da nee poi jedna protiv druge u predstojeem sukobu. Osujeeni stavom svoje vlade, mnogi makedonski aktivisti odbacili su obaveze prema Bugarskoj, okrenuvi se osloboenju Makedonije, koje nisu eleli da meaju u suparnitva meu dravama, nastojei da od Makedonije stvore zaetak balkanske federacije. Za Stoilovljevom vladom, koja je sila sa vlasti krajem 1899, usledio je niz kratkovekih kabineta, poto je potra-ga za budetskim prihodima ubrzala najteu domau krizu od osloboenja. Do 1901. javni dug je narastao na 250 miliona zlatnih franaka, a njegova otplata je odnosila 30% budeta. Vlada nije imala drugog izlaza nego da prihvata sve uslove koje bi strani kreditori izabrali da nametnu, kakvi god oni bili. Kako trgovina i industrija jo uvek nisu bile dovoljno razvijene, samo je zemlja mogla da donosi budetske prihode. Zemljini porez koji je uveo Stoilov zamenjen je, 1899, desetkom. Meutim, koliko god finansijski bila privlana za vladu, takva promena predstavljala je potpunu suprotnost modernizaciji koju je poststambolovska uprava elela da sprovede. Povratak na desetak, pored loih etvi i filoksere, stvorio je idealne uslove za nov politiki pokret posledicu sve veeg otuenja sela u devedesetim godinama 19. veka, kao i neuspeha vlasti da bilo ta uine u vezi sa tim. Odluan da popravi poloaj seljatva, Bugarski zemljoradniki narodni savez odrao je svoj prvi kongres u decembru 1899. godine. Ustav su napisali intelektualci" (podrazumevajui pri tom ljude sa neto obrazovanja), i to za idealizovano seljatvo koje se nije trudilo da uestvuje u politikom ivotu. Glasalo je ne vie od polovine birakog tela. Seljatvo nije razumevalo razloge zbog kojih Bugarska treba da bude u loim odnosima sa Rusijom. Modernizacija koju su sprovodile vlade posle Stambolovljeve nije im znaila nita. Oko 150.000 muslimana izbeglo je tokom rata i zaposedanje naputene zemlje stvarno je dovelo do ukidanja osmanske zemljine imovine, privatne i dravne. I, mada se vie od polovine izbeglica vratilo posle rata, uskoro su iznova poeli da odlaze, ak i iz Istone Rumelije. Vlada je uzela gotovo svu nekadanju dravnu zemlju i ume, zajedno sa privatnim imanjima naputenim u toku tri godine, koje je veinom dala u zakup ili prodala. Zauzimanje zemlje bivih itluka regulisano je 1880. uspostavljanjem petnaestogodinje isplate otkupa, iji su uslovi kasnije olakavani. Procenjuje se da do 1880. u Bugarskoj i Istonoj Rumeliji nije bilo u turskom posedu vie od 25% obradive zemlje, dok je do 1900. njihova povrina smanjena na ispod 15%. Naposletku su bugarski seljaci stekli zemlju, poto su je isplatili dravi, koja je dala nekakvu nadoknadu njenim prvobitnim vlasnicima. Smanjivanje broja muslimanskog stanovnitva omoguilo je inokosnim sitnim posednicima da ostanu pretean sloj stanovnitva u zemlji, ak i u uslovima porasta stanovnitva. Povrina obradive zemlje se poveavala, poto do 1907. nije ograniavano krenje uma. Veina porodica imala je dovoljno za svoje potrebe. ak i pored toga to su porodine zadruge bile u stalnom opadanju, kao i u Srbiji, u mnogim oblastima je obrada zemlje, i pored posedovanja, bila regulisana od mesnih vea koje su inile glave domainstava. Nije postojao viak koji bi omoguio zemljoradniku trgovinu, a postojala je mala potreba za bilo im sem onim to je neophodno za obradu zemlje zastarelim metodama. Seljaci su sami proizvodili hranu i veoma su malo zavisili od spoljnog sveta. Najznaajniji usevi bile su itarice, a ovce su im obezbeivale meso i mleko. Kako se sve primetnije produbljivao jaz izmeu sela i gradova, koji vie nisu bili naseljeni Grcima i Turcima, raslo je nezadovoljstvo seljaka prema bugarskom graanstvu,
25

koje je koristilo dobiti koje su finansirane poveanim porezima. Iako se njihovi prihodi uglavnom nisu smanjivali i pored poveanja poreza, seljaci su bili prinueni da pozajmljuju da bi kupovali zemlju. Poto su porezi poveavani od sredine devedesetih godina, zajedno sa cenom zemlje, koje vie nije bilo tako mnogo na raspolaganju, seljaka zavisnost od zajmova je rasla. Novac su uglavnom pozajmljivali privatni zajmodavci, ije kamate nikada nisu bile nie od 25%, a mogle su biti visoke i do 200%. Bankarski sistem jo uvek nije pruao alternativno kreditiranje. Strane banke nisu stvarno ule u Bugarsku sve do devedesetih godina, niti je bugarski kapital uspeo u osnivanju privatnih banaka. Narodna banka nije imala svoje ogranke izvan veih gradova. Agrarnu krizu iz poslednjih godina stolea nisu mogle da spree ni Midhatove nedovoljne poljoprivredne tedionice, koje je teko pogodio rat, kao ni zaeci kreditnog udruivanja. Stanovnici gradova su inili petinu stanovnitva, ali je samo osam gradova imalo vie od 20.000 stanovnika. Urbanizacija je uglavnom bila posledica poveanja birokratskog aparata, naroito u Sofiji. Prestonica je sa 20.000 stanovnika, koliko je imala 1880, bila manja od Plovdiva, Ruuka, Varie i umena. Taj grad je proglaen prestonicom zato to je bio blii Makedoniji i to se nalazio na raskrsnici znaajnih puteva. Stanovnitvo Sofije je do 1905. poraslo na 83.000 (od njih je samo 37% tu bilo i roeno), a njene male, u turskom stilu izgraene, kue i krivudave uliice ustupale su mesto reetkasto rasporeenim zapadnjakim upravnim i stambenim zgradama. etvrtina zaposlenih u Sofiji bili su dravni slubenici. Dve hiljade Bugara zaposlila je ruska privremena uprava, a na prelazu izmeu dva veka bilo je 20.000 inovnika. U poetku su bile ponuene visoke plate kako bi bila spreena korupcija i privueni najbolji domai ili rasejani Bugari, ali naposletku su takve mere dovele do toga da su sva ostala zanimanja ostala bez sposobnih kandidata. Rast gradova samo se u ogranienoj meri moe pripisati industriji. Rat je razorio vei deo ranije industrije. Deset godina kasnije bilo je oko devedeset mlinova, pogona za preradu duvana, pivara i destilerija, tekstilnih i koarskih radionica, uvrenih meu fabrike" zato to su koristile maine, zbog ega nisu bile pod upravom uspostavljenih esnafa. Vea preduzea su se nalazila u vlasnitvu i pod upravom stranaca. Vlada, koja je upravljala eleznicom i basenom rudnika uglja u Perniku, pokazala je zainteresovanost da podstakne razvoj industrije putem olakica, monopola i koncesija, ali se meala uglavnom kada je to bilo hitno i neophodno. I pored toga to je 1.566 kilometara pruge u 1900. rado uporeivano sa 1.033 kilometra grkih pruga, ili sa samo 571 kilometrom srpskih, eleznica je bila graena uz velike tro-kove, manje da unapredi ekonomski razvoj nego da izae u susret meunarodnim i politikim potrebama. Poto su kapitulacije i dalje vaile, Bugarska je imala malo slobode u carinskoj politici. Njen izvoz je bio zasnovan na poljoprivredi (itarice su bile najznaajniji proizvod), dok su uvoeni uglavnom industrijski proizvodi. Najvei bugarski kupac u razdoblju od 1891. do 1895. bilo je Osmansko carstvo (sa kojim je razmena dostizala 29% spoljne trgovine), a zatim Francuska, dok je najznaajniji izvor bugarskog uvoza bila Austrougarska (sa 36%), zatim Velika Britanija. Uprkos injenici da je 1881. uspostavljena zasebna bugarska moneta lev, ujednaena sa francuskim frankom, osmanski i ruski novac je bio u opticaju sve do kraja stolea. Jedan od pokazatelja niskog nivoa ekonomskog razvoja predstavlja i injenica da je u istom razdoblju odtampano banknota za samo dva miliona leva.
26

Evropska Turska
Osmansko carstvo je iz istone krize izalo ozbiljno oslabljeno teritorijalno, politiki i ekonomski. U Evropi je zadralo Trakiju, Tesaliju, Epir, Makedoniju i Albaniju. Tesalija i deo Epira bili su ustupljeni Grkoj nekoliko godina docnije, 1881, u okviru dopune Berlinskog ugovora. Iako su i dalje formalno bili delom Carstva, niko vie nije mogao da poveruje da e u Bugarskoj, Istonoj Rumeliji (ili severnoj Trakiji, koja je u sutini ve postala juna Bugarska) i Bosni i Hercegovini ikada biti obnovljena osmanska vlast. Ustanak u Hercegovini podudara se s ozbiljnom ekonomskom krizom, koju je izazvala nesposobnost Porte da plaa svoje dugove. Problem je pogoran jer je trebalo pruiti pomo mnotvu izbeglica s izgubljenih teritorija. U smutnji, koja je usledila, izgledalo je da Midhatov ustav iz 1876 (sa senatorima imenovanim doivotno i poslanicima koje je biralo sve muko stanovnitvo) obeava udesna dostignua. Odrani su izbori za parlament koji se sastao 1877, ali je samo godinu dana kasnije Abdulhamid II uklonio reformatora, raspustio parlament i stavio ustav na stranu. Tanzimat je tako okonao sultan koji e narednih trideset godina vladati na elu autokratskog reima, ali je i bio prinuen da 1881. prihvati osnivanje Uprave osmanskog javnog duga. Abdulhamid je iskoristio svoj poloaj kalifa da bi, nastupajui kao glasnogovornik svih muslimana sveta, uveao mo Osmanskog carstva i oseanje turskog nacionalizma, koji je nastajao, sjedinio s ostalim muslimanima. Tek na samom kraju stolea politika elita Carstva poela je da se identifikuje sa turskom narodnou, a osmanska vlada da se pominje kao turska. Nacionalizam se javio meu balkanskim Turcima iz psiholoke podloge islama kao granine vere. Istrajavanje na islamu je u stvari doprinelo da bude umanjena reakcija protiv uvoea tehnolokih novina. Zapadna vojna obuka i savremene kole artikulisale su oseanja turskog nacionalizma, podsticanog buenjem balkanskih nacionalizama i ekonomskim iniocima. Politiki poslenici nastojali su da se poistovete sa muslimanskom veinom na verskom i kulturnom polju. Njihova nastojanja da ouvaju prevlast stare osmanske birokratske i vojne elite ozbiljno je ometao sve vei ekonomski uticaj koji je imao Zapad i njegovi veinom nemuslimanski posrednici. Ustavni ideal mladih Osmanlija" odrao se u tajnim udruenjima nastalim u oficirskom koru i na univerzitetu. Jedna takva grupa bio je Komitet za jedinstvo i progres (KJP) iz 1899. iji su lanovi bili poznati kao mladoturci". Isticanje islama i zaeci turskog nacionalizma dodatno su doprineli otuivanju nemuslimana. Podrka koja je pruena bugarskom raskolu, tako to je iz pravoslavnog mile ta izdvojen njen najvei slovenski deo, izotrila je etniku svest preostalog pravoslavnog stanovnitva koje je govorilo grkim jezikom. Njeno uspostavljanje je znatno doprinelo svrstavanju na verskoj i kulturnoj osnovi. Istovremeno tenje za ujedinjenjem sa Grkom, iji su nosioci bili pozapadnjaeni intelektualci, ile su protiv prevlasti koju je tradicionalna elita uivala jo od tanzimata. Na Kipru, kojim su upravljali Britanci (ostrvo je sve do 1914. formalno bilo osmansko), sa grkom pravoslavnom veinom od 74%, moderni grki nacionalizam izriito je doivljavan kao podriva starog poretka, ali je nadalje bio britanski problem. Iako se
27

pravoslavna kiparska elita prilagoavala britanskoj vlasti bre nego to se muslimanska elita u Bosni usklaivala s austrougarskom upravom, drugaija paralela sa Bosnom mogla se uoiti na Kritu. Tamo su pripadnici gornjih slojeva ostrvske dvadesetprocentne muslimanske manjine drali velike posede i najbolje poloaje u upravi. Do 1841. Krit je bio zavisna oblast egipatskog guvernera. Od ponovnog uspostavljanja osmanske vlasti esti ustanci hrianskog stanovnitva dovodili su do zavoenja i ukidanja reformi. Nastavljeni nemiri i nasilja doveli su do podvajanja; hriani iz gradova traili su utoite po selima, dok su se uasnuti muslimani sakupljali u gradovima. Imenovanjem Aleksandrosa Karateodori-pae, fanariota i Portinog predstavnika na Kongresu u Berlinu, koje je izvreno 1895, niko nije bio zadovoljan. Razjarivi muslimane, ono nije spreilo naredni grki ustanak koji je izbio 1896. godine. Izvetaji o pokoljima su tako uzbunili javnost da je atinska vlada bila prinuena da 1897. poalje trupe i brodove na ostrvo. Sile su tada istupile, poslale tamo meunarodne jedinice, navele grke snage da se povuku i isposlovale autonomni status za ostrvo. Ustanak ne samo da se nije gasio ve se proirio na kontinentalne oblasti Osmanskog carstva, koje su bile naseljene preteno Grcima, i doveo do katastrofalnog grko-turskog rata. Sile su onemoguile ujedinjenje i uspostavile au-tonomiju, zatitivi Grku od potpunog poraza. Poslednje osmanske trupe napustile su Krit 1898, a meunarodne snage su ostale do 1909. godine. Grki princ ore (1869-1957), drugi sin kralja ora, doputovao je krajem 1898. da stupi na mesto visokog komesara po novom ustavu. Narodna skuptina je izabrana 1899. Sledilo je iseljavanje muslimana. Na Makedoniju, u sreditu Balkana, koju su inila tri vilajeta Solunski, Bitoljski i Skopski (od 1877. nazvan Kosovski) bili su usredsreeni suparniki nacionalizmi. Njeno stanovnitvo inilo je nekoliko etnikih grupa koje su se na tom prostoru srele i saivele Grci, Bugari, Srbi, Albanci, Turci i Vlasi, a da ne pominjemo seosku veinu koja je govorila slovenskim dijalektima. Identitet pripadnika tog stanovnitva zavisio je od vremena, mesta, obrazovanja, porodinih veza, linih sklonosti i delovanja susednih drava. Muslimani su inili verovatno gotovo polovinu ukupnog stanovnitva (bili su to Turci, Albanci, slovenski muslimani, kao i oni koji su doli iz Rusije i izgubljenih balkanskih provincija). Veina seljaka bili su napoliari na itlucima koncentrisanim u vlasnitvu osmanskih inovnika Turaka i Albanaca, mada su mnoga imanja u okolini Soluna bila u posedu grkih i jevrejskih trgovaca. Veina itluka povrinom je bila manja od 200 hektara i sastavljena od nejedinstvenih imanja. Zemljoposednici su, potpomognuti od strane albanskih i doseljenikih bandi, uzimali polovinu roda, nameui godinje najmanje deset dana kuluka. Tokom rata i posle Berlinskog ugovora izbio je niz seljakih buna. Ustanak iz 1880. izbio je, pre svega, kao posledica preseljenja muslimana iz izgubljenih podruja u Makedoniju. Zastraivano i lieno podsticaja za poveavanje poljoprivredne proizvodnje, hriansko seljatvo selilo se u ostale balkanske zemlje i Sjedinjene Drave. Zemlja i klima bili su pogodni za gajenje penice, iji se prinos, i pored toga to je gajena na dvostruko veem prostoru, do 1910. nije mogao da poredi sa prinosom u Srbiji. Duvan, iji je prinos ostvarivao deset puta veu vrednost od penice i brana, odlazio je italijanskim i austrougarskim monopolima. Industrijska radna snaga, koju je inilo oko 10.000 radnika, bila je uglavnom zaposlena u sedamdesetak fabrika" opremljenih mainama veinu njih inili su mlinovi i
28

pogoni za preradu duvana. Preko dvadeset"takvih fabrika nalazilo se u Solunu, koji je krajem stolea porastao na 130.000 stanovnika i koji se mogao nadati da e privui kapital. Sjedinjenjem stranog i domaeg kapitala u Solunu je 1888. osnovana Solunska banka koja je potpomagala luku sredozemnu trgovinu, nudei, ipak, male podsticaje zaleu. Razlozi za izgradnju eleznice, izuzimajui onu znaajnu za luku, nisu bili ekonomski. Koncesije za nju dodeljene su radi transporta vojske. eleznika pruga za Skoplje dovrena je pre krize, ali sve do 1888. nije spojena sa srpskom prugom iz pravca Beograda. Koncesije za izgradnju pruge do Bitolja i Carigrada date su devedesetih godina veka. Izvesne nade polagane su u Srbiju kneza Mihaila, ali Srbija je usredsredila svoje delovanje ka Bosni, tako da je bugarski nacionalizam bio prvi koji je ugrozio pozicije jelinizma u Makedoniji. Stvaranje egzarhata oslabilo je grku prevlast u crkvenoj hijerarhiji, stvorivi ogoreno suparnitvo, koje se u poetku ispoljavalo kroz crkvenu, prosvetnu i kulturnu propagandu. Kada je prestala da se bavi prevashodno Bosnom, i Srbija se, pred kraj stolea, ukljuila u tu borbu. Prodor ka jugu smatran je delimino i nainom odbijanja austrijske prevlasti i srpska zainteresovanost za Makedoniju je poveana. Grka, Bugarska i Srbija inile su sve to su mogle kako bi razdelile osmanske posede na Balkanu, ak i kada je izgledalo da podravaju ideju o makedonskoj autonomiji. Kako se rat rei pretvarao u oruanu borbu gerilskih odreda, novi odgovor na pritiske sa strane bilo je isticanje makedonske posebnosti, koja je ila u prilog tenjama ka samobitnosti. Ta ideja potekla je od mlade gradske inteligencije, koja se nalazila pod uticajem bugarskih i srpskih socijalista. S naglaskom na poretku drutvene jednakosti, ova ideja je okupljala seljatvo koje se bunilo protiv zloupotreba zemljoposednika i vlasti, ali i protiv unakrsne vatre raznih nacionalista kojoj su bili izloeni. U Solunu su 1893. militantni zagovornici autonomistike ideje osnovali Makedonsku revolucionarnu organizaciju, koja je propovedala nedeljivu Makedoniju za Makedonce, ali je i odravala veze sa Sofijom. Kada su sledee godine makedonski emigranti u Bugarskoj, nenaklonjeni politici koju je usvojila solunska organizacija, osnovali Vrhovni komitet, nazivu svoje makedonske revolucionarne organizacije dodali su re unutranja (vnuterna VMRO). Za akcijama, u manjoj ili veoj meri od Bugarske podravanih, mada suparnikih eta, usledila su dejstva grkih i srpskih eta, kao i brze osmanske odmazde. Bezvlae koje je nastalo obesmislilo je nekadanje zamisli kneza Mihaila za ujedinjenje balkanskih snaga radi proterivanja Turaka sa Balkana. Osmanska vlada je ak naila na tekoe prilikom sprovoenja svoje vlasti ili zatite svojih interesa u albanskim oblastima, koje su sa veinom od 70% oile preteno muslimanske. Tek su posle okonanja grkog Rata za nezavisnost one dobile odreene ruke da namire raune sa velikim albanskim gospodarima. ezdesetih godina veka carigradska vlada se poigravala zamilju stvaranja jednog albanskog vilajeta, kako bi obuzdala slovenski nacionalizam, da bi naposletku reorganizovala njihove teritorije u tri, a potom u etiri vilajeta, u kojima je ivelo i nealbansko stanovnitvo. Poput onih u Bosni, albanski begovi su se suprotstavili tanzimatu, odbivi inovnike imenovane iz prestonice. Plemenima naseljene visoravni nastavile su da vode sopstvene poslove; u nizijama su opstali veliki posedi. Kao i u Makedoniji, loi uslovi na selu podsticali su iseljavanje u Carigrad, Egipat, Bugarsku, Rumuniju, junu Italiju i Sjedinjene Drave.

29

Albansko pitanje pojavilo se kao posledica Sanstefanskog ugovora, koji je susednim hrianskim dravama dodelio podruja na kojima su iveli Albanci. Lokalni prvaci su, uz podrku osmanskih paa, pisali apele silama i podizali vojske svojih naoruanih pristalica. U prolee 1878, uprkos prilikama povoljnim za ratnu stranku u Carigradu, vei broj uglednih Albanaca izjanjavao se protiv odredaba koje su se ticale oblasti Albanije (Arnautluk na turskom). Sazvali su delegate sva etiri vilajeta na sastanak u Prizrenu, upravo onda kada su se predstavnici sila okupili u Berlinu. Negde izmeu pedeset i osamdeset njih, veinom muslimanskih uglednika iz ugroenih severnih oblasti, okupilo se u junu i stvorilo Prizrensku ligu. Stiglo je, takoe, i nekoliko muslimanskih begova iz Bosne. Verujui u savez s Albancima, neki od njih su odista eleli da naglase osmansko-muslimansko jedinstvo. Drugi su radije isticali jedinstvo svih Albanaca, muslimana i hriana. Osnovan je komitet radi nadgledanja delatnosti, sakupljanja novca i organizovanja vojske. Delegati su zatraili podrku od Porte, iako su izjavljivali da su oni iznad svega Albanci". Uputili su Berlinskom kongresu memorandum, zahtevajui ouvanje celovitosti albanskih teritorija". Porta je isprva podrala Ligu, kako bi uticala na Kongres radi revizije Sanstefanskog ugovora. Sile su postale svesne da Albanci postoje, tako da je sam Bizmark morao ljutito da izjavi kako ne postoji nikakva albanska nacionalnost. U Berlinu je Osmanskom carstvu ostavljeno vie teritorija nego odredbama Sanstefanskog ugovora, ali je jo postojala snana unutranja opozicija odredbama vezanim za Crnu Goru i zabrinutost oko budueg sporazuma sa Grkom. Porta je pribegla taktici odugovlaenja oko odreivanja novih crnogorskoosmanskih granica. Kada su se naposletku osmanske trupe povukle, jedinice Lige zauzele su njihovo mesto, odupirui se Crnogorcima, ali i Porti koja je morala da sprovede odluke sila. Istovetan otpor predavanju bilo kolike teritorije Grkoj postojao je i u Epiru, podstaknut istim motivima i odbrane celovitosti Osmanskog carstva i zatite lokalnih privilegija, a takoe praen osmanskim odugovlaenjem. Konano je najvei deo Epira ostao osmanski. Poetkom 1881. kosovski prvaci (tj. prvaci severozapadnog planinskog dela istoimenog osmanskog vilajeta) uli su u otvorenu pobunu, da bi potom, zajedno sa snagama Lige, prodrli sve do Skoplja. Veliku osmansku vojsku, koja je s prolea poslata na njih, potpomogli su lojalni Albanci, pa je Liga propala. Njeni voi su pohapeni ili prognani u druge krajeve Carstva, ali daljih odmazdi nije bilo. Trogodinje postojanje Lige bilo je veoma znaajno. Ona je bila delo brae Fraeri, koji su, kao tipini izdanci vremena, sluili istovremeno osmanskoj vladi i albanskom pokretu koji je bio u nastajanju. Braa Fraeri stekla su visoko obrazovanje, bili su pod uticajem evropskih nacionalnih pokreta i pripadali su znaajnoj zajednici carigradskih Albanaca. Ipak, ne bi trebalo prenaglasiti nacionalistiku orijentaciju Prizrenske lige koja je, iako rairena u narodu, bila pod pretenim uticajem i tesno povezana sa muslimanskim tradicionalistima. Veina njenih lanova je stupila u akciju radi ouvanja svoje zemlje unutar Osmanskog carstva ili zbog nezadovoljstva usled tekih ekonomskih uslova. Albanske jedinice su uestvovale u ratovima protiv Srbije i Crne Gore; mnogi njihovi vojnici poli su u borbu za Ligu, a veliki broj njih se kasnije borio protiv nje, rame uz rame sa turskim regularnim snagama. Albanski muslimani prihvatili su islamistiku orijentaciju Abdulhamidove vladavine. Porta je preduzela mere da upravo pomou Albanaca zasnuje sultansku vlast na Balkanu.
30

Albanci iz predatih teritorija naselili su se u oblasti Kosova, gde su vrili, zbog svojih izgubljenih imanja i zemlje, odmazdu nad tamonjim Srbima. Osmanske vlasti su podsticale naseljavanje albanskih gortaka u plodne doline, poveavajui tako njihovo prisustvo na Kosovu, u Makedoniji i Epiru. Od tog vremena osmanske vlasti su u punoj meri koristile albanske vojne snage. Propaganda je dokazivala kako napredak, pa ak i sam opstanak Albanije, zavise od Osmanskog carstva. Mnogo je uinjeno za razvoj muslimanskog obrazovanja u Albaniji. Uticaj je vren preko uglednih porodica, iji su lanovi postajali oblasni guverneri, ministri i savetnici. Pogorano stanje u evropskim provincijama na prelazu izmeu dva veka dovelo je zatim do promene Portine albanske politike. I dok su se Albanci sa juga verno borili u grkoturskom ratu 1897, Albanci iz severnih oblasti pridruili su se sve aktivnijem etnikom ratovanju naoruanih bandi raznih etnikih grupa, dolazei u sukobe ak i sa redovnom vojskom. Oblast Kosova je ponovo postala najvei bezbednosni problem, poto je privid osmanskog poretka opstajao u planinskim predelima samo po cenu kupovanja lojalnosti i neredovnih vojnih usluga nestalnih pljakaa, i to pomou privilegija, inova i novca. Muslimansko-hrianski odnosi su pogorani. Umeale su se i Austrougarska i Italija. Be je podupirao nastojanja za autonomnom Albanijom koja bi bila brana irenju srpskog i crnogorskog uticaja prema Jadranu; Rim je eleo da zaustavi Austrougarsku. Dve zemlje su se nadmetale u prosvetnim pitanjima, poto su dobre hrianske (naroito katolike), od crkve izdravane, kole privlaile uenike svih vera. Prizrenska liga osnovala je u Carigradu 1879. godine Drutvo za tampanje albanskih knjiga. Drutvo se nalazilo pod uticajem rada nemakih naunika na albanskom jeziku, koji su prihvatili italo-albanski pisci. Ti potomci Albanaca koji su se iselili u junu Italiju imali su najznaajniju ulogu u kulturi, poto su se usredsredili na upotrebu istorije i jezika u potvrivanju albanske samobitnosti, razliite od turske, grke i slovenske. U skladu sa tadanjom albanskom politikom Porte, odobreno je izdavanje albanskog asopisa u Carigradu i osnivanje prve svealbanske kole u Kori 1887. godine. Porta je bila zainteresovana da se suprotstavi grkom uticaju meu pravoslavnim hrianima, ali ne i da unapreuje albansku samobitnost. Drutvo za tampanje albanskih knjiga bilo je zatvoreno 1881, to je bila jedna od posledica aktivnosti oko suzbijanja Prizrenske lige. Plaei se da e jeziki pokret postati prevratniki, vlada je 1902. stavila optu zabranu na albanske kole i publikacije. No, do tog vremena veze su ve bile dobro uspostavljene, i to ne samo sa Italoalbancima, ve i sa skoranjim emigrantima u Rumuniju, uopte u Evropu, Egipat i Sjedinjene Drave. Malobrojni su bili Albanci koji su prieljkivali da vide propast Osmanskog carstva. Radije su eleli da vide Albaniju (po reima Samija Fraerija, uenog brata) kao nau posebnu domovinu" unutar nae opte (osmanske) domovine. Do kraja veka zamisao o autonomiji ukorenila se na razvijenijem jugu, meu ljudima evropskog obrazovanja, ali su i plemena severne Albanije, begovi sa Kosova i zemljoposednici iz centralne Albanije, to isto tako eleli da bi ouvali postojee ustrojstvo.

31

Grka izmeu Trikupisa i Delijanisa

Kao i njihovi savremenici u drugim krajevima Balkana, grke politike voe nastojale su da vode ekspanzivnu spoljnu politiku i sprovode program unutranjeg razvoja. Meutim, povremeno je izgledalo da njihova zemlja ne moe da postigne ni jedan od ta dva cilja. Prekretnica je postignuta 1875, kada je kralj ore usvojio naelo prema kome je mandat za sastav vlade davao politikom prvaku koji bi imao podrku veine poslanika. Time je zaustavljeno sve vee nezadovoljstvo onim to je Riard Klog nazivao politikom bez predmeta. Stvorena su dva bloka i u veem delu poslednje dve decenije stolea u Grkoj je postojalo neto slino dvopartijskom sistemu. Protivnik reformi, Harilaos Trikupis (1832-1896), obezbedio je 1881. veinu za svoju vladu i ostao na njenom elu u najveem delu predstojee decenije. Zastupajui politiku modernizacije, on je verovao da drava mora da bude osnaena pre nego to bi mogla da se aktivira u spoljnoj politici, ne ukljuujui se u iredentistike delatnosti. On je nastojao da unapredi grku infrastrukturu, njenu kredibilnost i vojsku, to je zahtevalo poveanja poreza. Krit i toliko eljene severne provincije bile su, meutim, stalni spomen na ogranienja Kraljevine. Ta znaajna spoljna pitanja pretila su da dobiju prednost nad domaom politikom. Predrasude javnosti vie je odraavao i bodrio Teodoros Delijanis (1824-1905), demagoki zastupajui ideju o velikoj Grkoj. Njegova politika dodatno je optereivala privredu, a da ne pominjemo napetosti u odnosima zemlje sa silama. Kiparska konvencija je 1878. poverila upravu nad tim ostrvom Velikoj Britaniji. Berlinski kongres je, uprkos miljenju da Tesalija i deo Epira treba da budu predati Grkoj, uputio tek formalan poziv Osmanskom carstvu da izvri izmenu svojih granica u korist helenske kraljevine. Posredovanje sila dovelo je do ustupanja Tesalije i oblasti Arte u Epiru; Grka je dobila dodatnih 13.400 kvadratnih kilometara, zajedno sa novih pola miliona stanovnika. Do 1889. Grka je imala 2,187.000 stanovnika. Bilo je to drugo irenje teritorije posle sticanja Jonskih ostrva. Time je Grka granica dospela do mea Makedonije. Kao i ostale balkanske drave, Grku je duboko uznemirio Sanstefanski ugovor. Nova Kneevina Bugarska osporila je grke pretenzije na zemlje koje su smatrane delom istorijskog naslea. Bugarski egzarhat zauzimao je pozicije koje su mu omoguavale da ospori jurisdikciju carigradskog patrijarha nad zemljama koje su ostale pod osmanskom vlau. Pojava albanskog pokreta koji se irio po Makedoniji i Epiru predstavljala je jo jednu brigu. kolski udbenici posle 1870. ne samo da su suprotstavili Grke svima ostalima ve je njihovo helenstvo ubrojalo sve to se moglo, naroito Vizantiju i antiku Makedoniju, koje ranije nisu bile pominjane. Geografija je sledila istoriju. Kako se inilo da e istona kriza najaviti raspad Turske u korist Slovena, Bugari su, za Grku, postajali sve vei neprijatelji. Nacionalno udruenje bilo je osnovano 1894. radi borbe za nacionalne ciljeve, voene pomou propagande, oruja i dobrovoljaca usmerenih, preko severnih granica i morem, na Krit. Kada je Srbija 1885. stupila u rat protiv Bugarske, u Grkoj je postojao veliki pritisak za stupanje u slinu akciju, ali on je doveo samo do nazovi rata" reima i etovanjem. Sile su

32

zaustavile rat, uspostavivi u maju 1886. pomorsku blokadu. Delijanis je morao da podnese ostavku. Panja je bila usredsreena ka severu. Smatralo se da e Krit, jer drugih pretendenata nije bilo, pre ili kasnijs pripasti Grkoj. Ostrvo je opet ustalo na oruje 1896. i tamonji prvaci su proglasili prisajedinjenje Grkoj. Mada je od 1895. ponovo na elu vlade bio Delijanis, vlada je, posle iskustva iz 1885, bila oprezna, da bi, zbog snanog pritiska javnosti, nevoljno poslala vojsku i brodove na Krit. I pored intervencije sila, ustanak je i dalje trajao. Grka se pripremala za rat, podstiui ustanak preko svojih severnih granica i sprovodei optu mobilizaciju. Porta je odgovorila obja-vom rata aprila 1897. Bio je to tridesetodnevni rat koji se zavrio porazom Grka. Vojska, pod komandom prestolonaslednika Konstantina, poraena je u Tesaliji i Epiru. Osmanske snage su upale u Grku. Kao i u sluaju Srbije 1885, samo je strana intervencija spasla Grku od najgoreg. Carigradski mir je praktino uspostavio predratno stanje, dosudivi Grkoj plaanje ratne odtete vredne sto miliona zlatnih franaka. Sultan je prihvatio poseban autonomni poloaj za Krit. Poniavajui poraz otkrio je nesklad izmeu grkih ujediniteljskih tenji i njenih skromnih vojnih mogunosti, dovodei je pri tom do potpunog bankrotstva. Jo od 1878, kada je postignut sporazum sa stranim vlasnicima obveznica zajama ije je vreme podizanja sezalo sve do Rata za nezavisnost, Grka je ulazila u nove zajmove, do trenutka u kom je njen stvarni dug dostigao gotovo 600 miliona zlatnih franaka, odnosio treinu godinjih dravnih prihoda. Dravii prihodi nisu rasli uporedo sa rastom trokova odbrane ili javnim ulaganjima u infrastrukturu. Poslednja optereenja ozbiljno su naruila grki suverenitet 1898. je nametnuta strana finansijska kontrola. Vlada je morala, na insistiranje sila, da pristane na imenovanje Evropske finansijske komisije, koja je predstavljala vlasnike obveznica dravnog duga, kontrolisala budet i nadgledala servisiranje spoljnog duga. Isplate su garantovane prihodima od carina i monopolima. Poraz je najavio razdoblje razoaranosti. Politiari su spoznali da Velika ideja ne moe da bude ostvarena samostalno. Veliki napori uloeni su kako bi oseanje grkog identiteta bilo raireno meu pravoslavnim stanovnitvom Makedonije, kao i brojnim, esto turkofonskim, stanovnitvom Male Azije. Veina Grka jo su bili sultanovi podanici. Pojedini intelektualci ak su razmatrali mogunost neke vrste zajednice (kondominijuma) sa Turcima, kako bi zemlja imala koristi od uspeha koji je grka elita u Osmanskom carstvu postigla, veinom obnovivi svoju ekonomsku mo. Ponovo je zastupana politika stvaranja nacionalnih resursa, kao osnovni preduslov irenja, poto su u privredi Kraljevine vrene promene u poslednjim decenijama stolea. Poto je manje od 20% zemlje bilo obradivo, ograniena obrada umnogome objanjava najmanji rast stanovnitva i najviu stopu iseljavanja na Balkanu. I pored toga postojalo je izvesno poveanje poljoprivredne proizvodnje, naroito u kvantitetu. Poto su tesalske itnice ule u sastav drave, udeo polja pod itaricama povean je sa 7% na dve treine ukupno obradivih povrina. Grki trgovci su kupili najvee tesalske itluke jo pre 1881. godine. Verovatno je ak polovina seljatva u provinciji 1907. jo uvek radila na posedima obavezana tradicionalnim, napoliarskim ugovorima. Sitan posed je preovladavao izvan Tesalije i proizvedene itarice uglavnom nisu prodavane. Poto nije bilo

33

dovoljno vlage za uzgajanje kukuruza, stoarstvo pije bilo dovoljno razvijeno i nije moglo da zadovolji ak ni domae potrebe. Vinogradarstvo je, podsticano poveanom potranjom stranih trita i rastom cena, od ezdesetih godina veka postalo unosno za vei deo grkog seljatva. Sredozemna epidemija filoksere, koja je zahvatila ak i Srbiju i Bugarsku, mimoila je Grku. Propast francuskih vinograda vremenski se poklopila sa raspodelom dravne zemlje u Grkoj posle 1871. godine. Seljaci su sadili vie vinove loze, kako bi evropske proizvoae snabdeli groem, a kada se Francuska devedesetih godina oporavila, Grci su poeli da ga sue. itnice, iji prinosi nisu bili dovoljni ili nisu mogle da izdravaju dovoljno stoke da bi se isplatile, pretvarane su u vinograde. Grka je postala najvei proizvoa suvog groa. Do 1875. ono je predstavljalo 50% vrednosti njenog ukupnog izvoza, inei polovinu svetske proizvodnje. Nekontrolisana proizvodnja suvog groa usmerena ka neprilagodljivom evropskom tritu dovela je devedesetih godina veka do opteg pada cena poljoprivrednih proizvoda, to je za posledicu imalo usporavanje poljoprivrednog rasta i poveano iseljavanje. Sedamdesetih godina 19. veka zabeleen je izvestan industrijski rast, kome je pogodovao srazmeran napredak primarne proizvodnje s izvesnim zastojem u tehnolokom napretku. Mainska proizvodnja uvedena je u miogim fabrikama, poev od prehrambene industrije do proizvodnje tekstila. Broj tih fabrika je udvostruen - sa 107 u 1875. na 220 u 1900, sa radnitvom koje je od 4.750 poveano na 15.000. Rude su oko 1885. inile 28% grkog izvoza. Tako veliki udeo ostvarivala je proizvodnja jednog preduzepa Francuske kompanije Laurionskih rudnika koja je obnovila stare rudnike srebra iz antikih vremena. Veliki broj primitivno eksploatisanih nalazita gvozdene rude nije, meutim, mogao da pokree napredniju industriju. Lokalno trite bilo je ogranieno, a izvoz otean zbog slabe infrastrukture i visoke cene transporta morem. Izvedeni su znaajni javni radovi. Veina ih je bila povezana sa Trikupisom. Drumska mrea pogodna za kolski saobraaj utrostruena je tokom osamdesetih godina 19. veka. eleznika mrea izgraena je za poslednje dve decenije veka, irei se sa 12 kilometara, koliko je bila duga linija Atina-Pirej 1882, na 1.033 oko 1900. godine (i uprkos injenici da grki sistem jo nije bio povezan s ostatkom Evrope). Korintski kanal, prokopan izmeu 1882. i 1893, u ono vreme veliki podvig tehnike, skratio je za polovinu put izmeu Pireja i Italije. No, i pored svega toga, luka infrastruktura nije bila dovoljno razvijena da bi odgovorila izvoznim potrebama, naroito Patrasa, najveeg proizvoaa suvog groa. Industrijski rast uveavao se samo tokom kratkotrajnog prelaska izmeu dve etape u tehnikom razvoju. Nadalje, on nije bio dovoljno privlaan ni za ulaganja ni za radnu snagu. Sami krediti bili su daleko unosniji od skromnih profita i visokih rizika u industriji. Dravne obveznice, grke i turske, bile su takoe unosne. Domai javni dug iznosio je 1897. godine 200 miliona zlatnih franaka (dok je dravni budetski prihod bio manji od 100 miliona franaka, a ukupan kapital svih kompanija nije bio vei od 29 miliona franaka). Narodna banka Grke bila je najstarija u zemlji. Osnovana je 1842. kao privatno akcionarsko preduzee u kome su uestvovali Grci iz rasejanja, predvoeni nekolikim vajcarskim, engleskim i francuskim deoniarima, uz uee drave. Drava nikada nije uloila novac ravan kvoti koju je drala, a 1871. javno je prodala svoje deonice. Drutveni prvaci su prihvatali banku samo pod uslovima u kojima ona nije mogla da im konkurie.
34

Banka je davala zajmove gotovo iskljuivo trgovcima i finansijerima glavnih gradova, sa kamatom od oko 8%. Takve zajmove ovi su dalje pozajmljivali sa viim kamatama. Samo je 1891. Narodna banka poela da daje hipotekarne kredite na obradivu zemlju, postepeno poveavajui njihov udeo u kreditnim operacijama sa 9% u 1893. na vie od 18% oko 1900. godine. Narodna banka je neprestano dodeljivala dravi zajmove preko nesolidnih emisija novca. Optereena velikim zajmovima zakljuenim u evropskim valutama sa zlatnom podlogom, trgovinskim i budetskim deficitom, drahma je sa svojom srebrnom podlogom tokom devedesetih vrtoglavo padala. Bilo ju je mogue menjati za zlato samo uz velike premije. Evropska finansijska komisija je 1898. nametnula mere radi vraanja drahme na nominalnu vrednost, nastojei da joj obezbedi zlatnu podlogu. Druge banke su takoe uestvovale u trgovini privatnim zajmovima i dravnim obveznicama, a to su bila laka reenja nego ulaganja u industriju. Direktnih stranih ulaganja je bilo veoma malo. Svaka kriza nagovetavala je oticanje kapitala iz industrije. Posle 1880. kapital grke dijaspore koristio je gotovo iskljuivo burnom razvoju trgovake flote, koja je veoma sporo prihvatala parni pogon. Grka industrija je patila i od nedostatka radne snage. Grko selo se uglavnom odupiralo izazovu nastajue gradske industrije. Urbani rast je bio spor. Mada se udeo gradskog u stanovnitvu drave poveao oko 1879. na 28%, u gradovima sa vie od 5.000 stanovnika ivelo je samo 18% njenih stanovnika. Stvaran rast Atine i njene luke Pireja doao je kasnije, kada je njihovo ukupno stanovnitvo, zahvaljujui brzom razvoju zanatske delatnosti i sitne trgovine, ali i poveanju dravne uprave, naraslo sa 55.000 u 1870. na 240.000 u 1907. godini. Patras, po veliini drugi grad, imao je 1907. godine samo 38.000 stanovnika. Struktura sitnog poseda i iseljavanje odravali su na niskom nivou gustinu i rast stanovnitva. Oslonjeni na mala imanja neplodne zemlje, seljaci su drugde traili posao. Sezonski radovi predstavljali su izlaz koji ih je titio od potpune nematine, ali je iseljavanje bilo trajan spas za seljatvo, primajui najvei deo vika radne snage. Deo iseljenika odlazio je u Atinu, gde bi radili po nekoliko godina kao zanatlije ili radnici, no velika veina njih je, i tada privremeno, odlazila u inostranstvo, uglavnom u Sjedinjene Drave. Proseno se iz Grke, u razdoblju izmeu 1896. i 1907, godinje iseljavalo po 7.795 njenih stanovnika, od kojih je u SAD odlazilo proseno 2.238. Sve ukupno, izmeu 1890. i 1914. iselilo se oko 350.000 stanovnika skoro jedna estina ukupnog stanovnitva, i to uglavnom mukaraca. Novac koji su slali iseljenici ne samo da je potpomagao njihove porodice na selu ve je predstavljao kljuni element - mada nepredvidiv u ravnotei plata. Obrazovni sistem, mada rairen, zasnivao se vie na patriotskoj ideologiji nego na tehnikom obrazovanju. Industrija je bila prinuena da dovodi iz inostranstva inenjere, tehniare i specijalizovane radnike. ak je i manje kvalifikovana radna snaga pristizala iz Albanije, Italije ili panije. Izbeglice sa Krita i sa drugih strana bile su praktino jedini stalni grki industrijski radnici. I pored toga to su izvoz i javni radovi do sredine osamdesetih godina poveavali prihode, poljoprivredna kriza i obezvreenje drahme koje joj je sledilo onemoguili su svaki dalji podsticaj za tehnike inovacije. Do kraja stolea industrija je lagano opadala i obezbeivala je radnu snagu meu onima koji se nisu iselili.
35

Iako je Grka stekla nezavisnost vie od pola stolea pre drugih balkanskih drava, ona je jo bila pod tutorstvom sila, isto, ako ne i vie, od Srbije i Rumunije. Njene odvanije i obino onemoguene akcije kotale su je ponosa i razvoja.

Raspajanje, izgraivanje i pronalazak nacija

Kao to su se hriani selili na autonomne teritorije iz oblasti koje su i dalje bile pod osmanskom vlau, tako su i muslimani naputali oblasti koje su pale pod hriansku vlast. Kakva god da su im bila prava, oni ili nisu prihvatali da budu graani drugog reda, ili im je zemlja bila zaposednuta, ili su bili podsticapi da se isele. Muslimani su odlazili iz Bugarske, Istone Rumelije, sa teritorija koje su ustupljene Srbiji i Crnoj Gori, iz dela Dobrude koji je postao rumunski. Naputali su Tesaliju poto je posle 1881. postala grka, Krit od 1897. kada je stekao autonomiju. Odlazili su iz Bosne i Hercegovine, gde nisu izgubili ni svoje posede ni poloaj u drutvu. Iseljavali su se i onda kada su turski jezik govorili malo ili nimalo. Mnogi su se naseljavali to je bilo mogue blie krajevima u kojima su ranije iveli, kako bi pojaali muslimansko prisuetvo u meovitim oblastima, gde su iskaljivali svoje neprijateljstvo na hrianima. Bio je to deo raspajanja naroda koje se javlja u vreme propasti impsrija, ali se narod, meutim, iseljavao i iz drugih razloga. Osiromaeni seljaci iz ugarskih zemalja, iz austrijske Dalmacije, ak i iz Slovenije, iz osmanske Albanije i nezavisne Grke, odlazili su u Novi svet. Isto su inili i stanovnici Makedonije, poto su se hrianski seljaci sukobljavali sa muslimanskim begovima i sa izbeglicama koji su za njihov raun nametali dssstak i kuluk, dok su se istovremeno razne hrianske" ete borile meusobno i s osmanskom vojskom. I kada bi izbio pravi rat meu dravama, on je donekle i dalje ostajao lani rat. Balkanske drave nisu imale snaga da ostvare snove o osloboenju, ili da izmene lokalni odnos snaga kada su nasuprot njima stajale modernizovane sultanove armije i jedinstvena volja Evrope. Balkanski regruti bili su bolji u odbrani svoje zemlje nego u borbi s osmanskim vojnicima, kada bi bili ostavljeni jedni nasuprot drugima, ak i onda kada ih sile ne bi zaustavile. Balkanske drave suoile su se i sa tekoama oko ukljuzanja novih oblasti koje im je dozvoljeno da zauzmu, i to u meri u kojoj su one due bile pod osmanskom vlau i razvile razne regionalne razlike. Tanzimat je podsticao privatizaciju imovine. To je u poetku uglavnom znailo pravno priznanje onoga to su seljaci smatrali nelegalnim ukidanjem prava predaka, ali je takoe prualo i mogunost bogatijim seljacima da kupe zemlju. Na osloboenim teritorijama dogodila se spontana agrarna reforma, nakpadmo ozakonjena, poto su posedi otilih muslimanskih zemljoposednika gtvarno nestali. Posedi su se odrali tamo gde su ve bili u posedu domaih hriana, tamo gde je nastavljena neposrsdna osmanska vlast, gde su domai muslimapi prihvatili stranu vlast, kao i u starim habzburkim zemljama. Oblasti u kojima su se odrali veliki posedi uglavpom su proizvodile male trine vikove, a sa njihovog sela odlazile su mase iseljenika. Seljaci su se iseljavali poto bi izgubili ono malo zemlje koju su posedovali, ili kada nisu dalje mogli da ive od nje ili rada na tuoj
36

zemlji, naroito kada bi bezakonju bilo dodato i siromatvo. Iseljavanja je bilo najmanje iz Rumunije, zemlje velikog poseda sa iroko rasprostranjenim gajenjem itarica, a najvie iz Grks, gde su seljaci obraivali svoju zemlju, ali esto nisu uspevali da se izdravaju od roda sa svojih malih imanja. I tamo gde je zemlje bilo na raspolaganju, a sitnn posednici mogli od nje da ive, oni su, ak i kada su posedovali manje od pet hektara zemlje, procenjene kao minimum od koga je mogla da se izdrava petolaia porodica, uglavnomostajali na selu. Politike i drutvene promene ohrabrivale su ih da obrauju vee povrine zemlje, to je u poetku donosilo vee prinose, uprkos primitivnim poljoprivrednim metodama. Red, sigurnost, irenje gradova i tenja za privatnom svojinom privlaili su seljake nazad ka dugotrajno slabo naseljenim i neobraivanim nizijama, kao to su im pruali razloge da proizvode izvesne trine vikove. Stanovnitvo se uveavalo tokom druge polovine 19. veka, do seoske gustine naeljenosti od 30 do 50 stanovnika po kvadratnom kilometru, koja nikada ranije nije dostignuta. To je postignuto zauzdavanjem epidemija, ali ak i vie razvojem proizvodnje itarica u nizijama, koja je mogla da ishrani brojnije stanovnitvo nego na mesu zasnovana planinska ishrana. Kraj veka obeleio je bri tempo ekonomskog razvoja, ali se komercijalizovana trgovina itaricama javila na Balkanu poznije nego u ostalim delovima Evrope. Seljaci nisu imali mogunost da dobiju kredite sa razumnim kamatama. Od sedamdesetih godina veka, razdoblja u kom su sistematska ulaganja trebalo to da promene, pad cena imanja odvratio je kapital od poljoprivrede, izuzev u sluaju visoko povlaenog Dunavskog basena. Balkansko drutvo bilo je utemeljeno na selu. Pre sredine 19. stolea nije postojao balkanski grad, osim Carigrada, sa vie od 100.000 stanovnika. Bukuret je taj nivo dostigao 1850, Atina oko 1880. Solun je oko 1900. porastao do 130.000. Sve prestonice brzo su postale sredite nacionalnog ivota. RBihovi stanovnici iveli su daleko viim standardom od ostatka zemlje. Gradske slube nisu mnogo zaostajale za zapadnoevropskim, poto su smesta prihvatane sve novine. Nacionalne elite elele su da njihove prestonice podseaju na izmenjeni Pariz Napoleona III. Gradili su kraljevske palate, ministarstva, univerzitete, biblioteke, pozorita, saborne crkve, banke i hotele (mada su ih zapadni posetioci i turistika literatura gledali sa potcenjivanjem). Gradovi su rasli, vie zbog napretka drave nego industrije. Sve etiri balkanske drave, zajedno s Austrougarskom i Osmanskim carstvom na njihovim balkanskim periferijama, razvijale su infrastrukturu, a naroito eleznice, ali sve to ponajvie iz politikih, VOJNIH I fiskalnih razloga. Njihova pojava nije uvek bila dobrodola. Javnost je smatrala da e cenu eleznice platiti seoski poreski obveznici, a da e koristiti samo najrazvijenijim evropskim dravama. Svi ti pokuaji imali su izvesnog uspeha, ali industrijskog poleta nije bilo izuzev u Rumuniji. Balkanske vlade su u poetku bile naklonjene niskim carinama, kako bi pomogle izvoz svojih poljoprivrednih vikova i zadovoljile sile. Kada ih je pad cena itarica primorao da podraavaju evropske modele iz razdoblja posle 1880, kojima je industrijalizacija potpomagana carinskim barijerama, balkanske drave su spreene u takvim tenjama. One nisu mogle dovoljno brzo da stvore domae trite za svoje industrijske proizvode, ni valjano da ih zatite. Evropski interesi su ugroavali njihov razvoj, nastavljajui sa politikom kapitulacija, da bi Balkan za njih i dalje ostao izvor sirovina.

37

Poto je bio poslednja oblast u Evropi koja je nastojala da stvori i uzdigne svoju privredu, Balkan nije mogao da konkurie na svetskom tritu, izuzev u sluaju pojedinih vrsta robe iroke potronje. Prema reima Trajana Stojanovia, Balkan je zaostajao kreui se napred. Samo je u Rumuniji na raspolaganju postojao i domai investicioni kapital. Strani kapital je stizao iz politikih razloga ili radi poboljavanja transporta, rudarstva i isuivanja lako pristupanih movarnih terena, ali je mali deo bio ulagan u unapreenje industrije. Privatan kapital je najradije ulagan u trgovinu i kreditiranje. Budetski deficiti su finansirani veim delom izdavanjem obveznica dravne kase, po stopama i u opsegu koji je ukljuivao privatni kapital. Javni dug bio je posledica irenja infrastrukture i trokova spoljne politike. Radna snaga nije bila nita dostupnija od kapitala, poto su se seljaci zadravali na zemlji koliko im je god dugo to bilo mogue. Kada bi negde dolo do seoske prenaseljenosti, viak stanovnitva grad nije mogao ni da prihvati, ni da privue. Kada bi se i dogodilo da seljatvo naputa zemlju, ono je odlazilo u Novi svet. ak i onda kada je u gradovima ivelo domae stanovnitvo, a njegova elita bila zauzeta prelazom s osmanskog naslea na evropske uzore, gradsko stanovnitvo je i dalje bilo povezano sa selom. Kontrast se esto ogledao u razlici izmeu forme i sutine politikog ivota. Ustavne ustanove uspostavljali su pojedinci koji su ili verovali da modernizaciju treba da sprovodi obrazovana elita, ili su idealizovali seljatvo i njegov nain ivota. Oko 1880, neposredno i opte pravo glasa postalo je norma u svim balkanskim ustavima, s izuzetkom rumunskog. Meutim, seljaci jo nisu bili toliko zainteresovani, poto su gajili nepoverenje prema gradskim politiarima. koji su im laskali kako bi zadobili njihove glasove. Stranke su nastale u svim balkanskim dravama, ali su samo radikali u Srbiji imali pravu nacionalnu stranaku mreu i neto slino programu koji je mogao da privue seljatvo. Sve stranke su doivljavale skretanja i imale frakcije, spremne na sporazum oko naela radi stupanja u vladu. Sredinja vlast je bila veoma znaajia. Ona je predstavljala vrh birokratskog reima, prihvaen zato to je smatran modernim, a pri tom je obezbeivala aparat za sprovoenje odreene politike. Kruna je predstavljala suverenitet i legitimnost. Vladar je imao znaajnu ulogu, kao arbitar, garant ustava (ak i kad ga je zloupotrebljavao ili suspendovao) i kao simbol dravnog meunarodnog statusa (ak i onda kada bi ga otuio putem tajnih sporazuma). On je imenovao vladu, ak i onda kada je prihvatao parlameitarni princip, i esto je birao ministre vojske i spoljnih poslova. Rumunija, sa najogranienijim birakim telom, imala je najstabilnije politiko ureenje na Balkanu. Bugarska je, sa najdemokratskijim meu ustavima, bila takoe i zemlja sa najveim izbornim zloupotrebama. Dva protivrena naela suelila su se unutar ustavnog kvaziparlamentarnog sistema. Evropska kultura uzdizala je pozitivistike ideje o redu i napretku. Njeni zagovornici su verovali u mo drave da stalno unapreuje stabilnost drutva, tako to e mase stanovnitva odvratiti od njihovih mesnih, plemenskih nagona, usmeravajui ih ka univerzalnim ciljevima svojstvenim ljudskoj prirodi. Svojom modernizatorskom politikom otvorenosti prema Evropi oni su istupili protiv reakcije onih koji su eleli da ouvaju prediosti kontinuiteta zatvorene politike (i kulturne) zajednice. Modernizatorima su se suprotstavili kolektivisti. To su bili socijalisti, paroito mladi Srbi i Bugari, koji su traili balkansku varijantu utopijskog socijalizma koja bi, razvijajui se u seoskoj sredini, preskoila kapitalistiku fazu u razvoju. Povezujui nacionalno sa
38

socijalnim pitanjem, oni su tragali za temeljima novog poretka u seoskom drutvu ukljuenom u okvire junoslovenske ili balkanske federacnje. Drugi, ne obavezno socijalisti, a naroito rumunski i grki intelektualci, takoe su teili razvoju na osnovama starih lokalnih zajednica, nostalgini nrema idealizovanom svetu koga vie npje bilo, ako je uopte ikada postojao. Oni su, takoe, znali da je i u Francuskoj, kao i u Engleskoj, ideja sela sueljena prema gradu bila ravna odnosu idejs dobra i zla, i kao takva uticala pa romantizam kasnog 19. veka. Politiari, koji su idealizovali seosku zadrugu i selo kao oblike samobitne demokratije, i oni koji su povezivali unutranju slobodu sa nezavisnou drave, a da ne pominjemo intelektualce istoriciste, nisu uspevali da prodru na selo. Seljake js uopte vie zanimalo njihovo ekonomsko stanje od politIkih prava. Selo je politiki pokretano samo oida i tamo gde je politika levica srednje klase povezala gradski liberalizam sa seoskim protivljenjem skupoi i optereenjima dravne birokratije. Seljatvo se ukljuivalo u politiku. Postepeno usvajanje naela, prema kome je predsednik vlade, koga je imenovao vladar, trebalo da bude spreman da sastavi kabinet, uivajui podrku veine poslanika, poveavanje birakog tela i osnivanje modsrnih politikih stranaka, omoguilo je seljacima da, u poslednje dve decenije veka, uzmu stvarno uee u politikom procesu, zahvaljujui svojoj brojnosti. Na njih se moralo raunati, iako je njihovo uee odraavalo, ali ne i otklanjalo njihove nevolje. Barbara Jelavi smatra da ne bi bilo ispravno praviti poreenja izmeu najrazvijenijih delova Evrope i balkanskih drava koje su ih sledile kao uzore. Stanje nije bilo tako crno kako se esto ini zbog kontrasta koji proistie iz takvog poreenja. Ustanove su bile uvedene, ideali prihvaeni, a standardi uspostavljeni. Politika emancipacija putem evropskih uticaja najpre je stigla na periferiju Balkanskog poluostrva, da bi zatim ponovo, sada iz centara nacionalnih drava, bila proirena ka njihovim obodima. Dravni programi uoblIavani su izvan seoske zajednice, ak i onda kada su se na njoj zasnivali. Postojala je potreba da se disciplinuju seljaci koji su bili, kao to su i dalje mogli biti, buntovnici, ali ih je valjalo pretvoriti u poreske obveznike i vojnike, ak i pre nego to bi u politikom smislu postali graani. Kako je borba za osamostaljenje u osnovi bila nacionalistika, sve politike ideologije sluile su se nacionalizmom; konzervativci koji su propovedali snanu dravu i unutranje jedinstvo radi uspene spoljne politike nacionalnog osamostaljenja; liberali koji su povezivali slobodu od domae samovlade sa slobodom od strane vlasti nad dravom; ak i socijalisti koji su objedinili nacionalnu i socijalnu revoluciju. Ipak, malobrojne su bile stranke sa socijalnim i ekonomskim programom koji bi privukao seljatvo. Seljatvo je ostalo sumnjiavo prema vladajuim krugovima, koji nisu uspeli da zadovolje njihove tenje i uklone ihova nezadovoljstva. Uprkos njihovoj birakoj snazi, seljacima je nedostajala samostalnost u odnosu na gradove i inovnitvo. Za njih su prestonice, u kojima je bio koncentrisan sav novac i mo, gotovo bile nov neprijatelj, poto nove drave nisu uspele da odstrane problem neproizvodne urbanizovane drave, nasleene iz osmanskih vremena, koja je sredstva seljaka upuivala prema vladama, a u sluaju Rumunije prema zemljoposednicima. U poreenju sa Zapadnom Evropom, politika delatnost na Balkanu bila je izobliena. Na Zapadu se stvaranju moderne graanske drave pristupalo unutar postojeeg ustroj-stva; na Balkanu su nasleeni okviri prvo morali biti uniteni pa iznova stvoreni. Etnike zajednice su dosegle stepen samosvesti u okruenju esto lienom svake dravne
39

strukture i na prelaznim podrujima nejasnih verskih i jezikih granica. Predstava prosveene drave je opstala, ali je bila prenesena na male i slabe drave koje su udele za zemljama susednih carstava. One su morale da se suprotstave i naposletku potine diktatu meunarodne zajednice oliene u silama. Novonastale balkanske drave upravljale su svoje poglede izvan granica nametnutih ugovorima ka zemljama na kojima je ivelo stanovnitvo sa kojim su bile povezane jezikom, verom i drugim oseanjima, ali i prema oblastima na kojima su ivele samo njihove istorijske uspomene. Etnika teritorija nije se obavezno podudarala s istorijskom, ak i onda kada su se obe mogle odrediti. Poto su nastale iz dve nekada suparnike i susedne carevine, nalazile su se pred tekoama da zajedniki stvore svoje prihvatljive ili verodostojne nacije, uvek se pribojavajui za sopstveni, dravni i narodni opstanak. Obuhvatanje itave etnike zajednice i obnova drave iz prolosti nisu obavezno ili zajedno. Poto se na oba cilja radilo uporedo sa graenjem moderne prosveene drave, narodnost i istorinost sudarili su se sa prosveenou u sloenoj delatnosti stvaranja nacije. Nove drave su uvrivale svoje nacionalne identitete koristei se verom i jezikom. Politike vlasti irom Balkana uzele su ili dobile pravo imenovanja verskih hijerarhija. Koristile su organizovane verske zajednice kao posrednike pri unapreivanju kulturnog i politikog identiteta. Pravoslavlje su u slubu dravnog nacionalizma stavile domae ili prozapadne elite koje su uspostavile autokefalnost svojih lokalnih crkava, ali sada ne vie u tradicionalnom crkvenom smislu meuzavisnosti lokalnih crkava ve u novom politikom smislu samostalnosti od inostrane jurisdikcije. Crkva je trebalo da bude samostalna u odnosu na patrijarha u Carigradu (kao to je i drava bila nezavisna od sultana), ali ne i samostalna u odnosu na dravu. Decentralizacija Pravoslavne crkve je Crkvu uinila prilagodljivijom lokalnim uslovima, ali je oslabilanjenu sposobnost da se sueli sa svetovnim vlastima. Nasuprot idealnom, praksa je u 19. veku ila od vaseljenskog ka regionalnom i etnikom, zamagljujui razlike izmeu Crkve, drave i nacije. Balkanski zapadnjaci, zamiljeni, umiljeni, u nastajanju, pa i oni pravi, prirodno su se u modernom tumaenju pravoslavlja ugledali na Zapad, ako su i bili inspirisani galikanizmom i anglikanizmom starih katolikih monarhija. Njihov organizacioni model je bio luteranski, primljen preko Rusije, a na Balkanu prvo usvojen u Grkoj. Nacionalna drava pretvorila je Crkvu u nacionalnu ustanovu, i upotrebljavala je, zajedno sa kolom i vojskom, za irenje nacionalnog ideala koji je esto odstupao od jevaneoskih uenja. Uslovljen sukobom izmeu hrianskog seljaka i muslimanskog zemljoposednika (i gospodara) rani nacionalizam imao je crte svetog rata, to je dodatno pojaavala injenica da su istim reima predstavljani i evropski ratovi protiv Guraka. Verski motivi bili su i dalje prisutni u ustancima i ratovima protiv Turaka kroz 19. vek i kasnije. U svojoj poetnoj fazi, ovaj verski nacionalizam pomean sa seljakom glau za posedovanjem zemlje, nudio je ire osnove za saradnju meu pokretima, ali ga je postepeno potisnuo jedan ui naciopalizam zasnovan i negovan na istorijskim seanjima. Istoriari su u povoljnom svetlu prikazivali seljake revolucije. Muslimanske manjine su se iostepeno iselile, mnogi neodreeni verskoetniki identiteti postali su isto etniki. Uzori su pronaeni u Evropi. Geostrateki interesi balkanskih drava, ak i kada su izioeni kao istorijske tvrdnje, zamenili su princip parodposti prilikom nastojanja za
40

uspostavljanjem granica u po svemu neodreeiim i nacionalno izmeanim oblastima. One su to konano i izvrile kada je bilo potrebno, na raup istovetnih susednih drava, ak i na utrb njihovih sopstvenih dugoronih nacionalnih interesa. Uticaj Ugarske se, u Dvojnoj monarhiji, takoe oseao prilikom primene modernog pojma nacionalne drave na istorijskoj teritoriji veoj" od njene etnike zajednice, prilikom zadravanja politikih prava za ssbe i protivljenja da u njima i ostali uestvuju. Poto su govorni jezici bili bez ikakvih propisanih pravila, naunici, prosvetari i politiari menjali su i kodifikovali knjievne i slubene jezike svojih naroda. kole i vojske su potom obrazovale uitelje i oficire, a ovi su poduavali ujednaenom itanju i pisanju uenike i regrute. Nacije su bile odreivane nasuprot oblinjim, ili po uzoru na udaljene. Stvorene su velelenne pripovesti o postojanju nekada slobodne zemlje, kulturno uzviene s obino ravnopravpim stanovnitvom, sve dok je nezasitost njene dekadentne elite nije predala pohlepi stranih osvajaa. Bila je to sublimacija sopstvene istorije, u itavoj onovremenoj Evropi, ali je, meutim, mogla lako postati opasna ako bije na silu, nasuprot realnosti, izieli, intelektualci" koji su stekli previe obrazovanja u prekratkom vremenu. Drutvo nije bilo dovoljno razvijeno da im omogui da steknu znaajniju samostalnost izvan dravne slube. Nestrpljivi za dugorone akcije koje iziskuju generacije, oni su, stekavi kontrolu nad dravnim ustanovama, eleli da za ivota sprovedu ideale iz mladosti. Ali, uz sve to, njihova spoljna politika iije ila dalje od potrage za silom zatitnicom ili odupiranja istoj, i pojedinanih tenji za jo poneto osmanske teritorije. Grka je stekla formalnu nezavisnost mnogo pre bilo koje druge drave na Balkanu. Ipak, njen suverenitet su od samog poetka ograniile sile zatitnice, a kasnije i finansijski nadzor, koji joj je nametnut ia samom kraju veka. Bugarska, najskorije pridodata redu balkanskih drava, koja ak nije bila formalno nezavisna, uspela je vremenom da se odupre svojoj osloboditeljici i zatitnici - Rusiji. Posle toga ponaala se nezavisnije od Grke ili Rumunije, Srbije i Crne Gore, koje su potpunu nezavisnost stekle 1878, ali su zatim ili spoznale da im nezavisnost sputava mona susetka Austrougarska, ili su nale rauna u takvom neformalnom pokroviteljstvu. Sve balkanske drave povremeno su se koristile suparnitvom sila i tada su uivale izvesnu slobodu delovanja uprkos njihovim finansijskim pritiscima. Imperijalizam je sadrao tako mnogo unutranjih protivrenosti, pri emu su ga takva suparnitva slabila, tako da nije moglo biti obnovljeno politiko ili ak ekonomsko potinjavanje Balkana.

41

KRAJ 19. VEKA, 1900-1914. GODINA - DEO 1

Istoriari tvrde da je 19. vek u stvari okonan 1914. godine. Poslednji dani stare Evrope zavrili su se 28. juna 1914. u Sarajevu, upravnom sreditu Bosne i Hercegovine, onog dela Balkanskog poluostrva koji je, mada formalno deo Austrougarske od 1908, bio i dalje umnogome naslee Osmanskog carstva. Za Balkan kao celinu, a naroito za njegove nezavisne drave, vreme od 1900. do 1914. istinski je predstavljalo poslednje razdoblje stolea koje je zapoelo oko 1800, kada su se na ruevinama starog osmanskog poretka, preivele vizantijske tradicije susrele sa novim idejama prosvetiteljstva i Francuske revolucije. Od tada je pet novih drava (est, ako raunamo Albaniju, ija je formalna nezavisnost uspostavljena 1912) potisnulo Osmansko carstvo, koje se svojski trudilo da se obnovi, toliko da je uspelo da se odri jo vie od stotinu godina. Cilj balkanskih drava bio je da se naknadno ukljue u Evropu, onu koja nam se danas ini starom Evropom, ali je za njih bila nova ak i onda kada su traili nadahnue u (veinom mitskoj) Evropi koja je prethodila njihovim imperijalnim osvajaima. Do 1914. one gu postigle mnogo. Na razne naine iziova su postale deo Evrops, ako ne po merilima belgijskog ustavnog modela ili francuske parlamentarne politike kojima su ss toliko divile, onda makar po merilima poreenja sa pojedinim manje razvijenim, junim krajevima Evrope, ili sa irim slojevima francuskog naroda iz vremena jednog ili dva ranija narataja.

Potkopani temelji Ausgleich-a

Habzburka monarhija prolazila je kroz novu krizu. Ugarska opozicija je pobedila na izborima 1905, ali nije mogla da sastavi vladu sve dok s.e nije obavezala da nee menjati sadraj Ausgleich-a . Demonstracije u korist opteg prava glasa upotrebljene su kako bi se opozicija zaplaila i nagnala na poputanje. Neko vreme ugarska opozicija je traila podrku na Balkanu, ali su srpski poljoprivredni proizvodi, ugroavajui ugarske interese, bili jo jedan razlog za prevazilaenje ustavne krize. Nikada uvedeno u Ugarskoj, opte pravo glasa za mukarce uvedeno je u Austriji 1907, kada je Slovenska ljudska stranka - klerikalci, osvojila sedamnaest poslanikih mesta u bekom parlamentu, a liberali (Narodna napredna stranka) etiri mesta. Potom je Slovenska ljudska stranka poveala svoj udeo, dok nije praktiio stekla politiki monopol nad 1,2 miliona Sloveiaca (4% stanovnitva austrijskih krunskih zemalja). Slovenaki klerikalci su obino saraivali sa hrvatskim pravaima iz Dalmacije, a u to vreme ni jedni ni drugi nisu udeli za ujedinjenjem sa pravoslavnim Srbima. Ekonomske prilike u slovenakim zemljama bile su srazmerno dobre. Seljaci su obino posedovali zemlju. Mada nije donosio velike

42

profite bekim bankama, priliv kapitala u rudnike uglja i elezare bio je znaajan za domau privredu. Upravo su u Dalmaciji, austrijskoj primorskoj pokrajini, uinjeni prvi koraci na ponovnom okupljanju Hrvata i Srba. Suprotnosti izmeu Hrvata, koji su inili 81% od 610.000 stanovnika pokrajine, i Srba, koji su inili 16%, nikada pisu bile duboke. Tamo su njihove politike voe 1905. prvi put odluile da iskoriste krizu u Budimpeti tako to e ponuditi podrku Maarskoj nezavisnoj stranci u zamenu za prisajedinjenje Dalmacije u Trojednu Hrvatsku, ukljuujui i proirivanje njene autonomije. Na drugom kraju austrijskih zemalja, meu Rumunima u Bukovini, bilo je malo iredentizma. Tamo je relativna blagost uprave bila u suprotnosti sa postupanjem prema manjinama u Ugarskoj. Budimpeta je 1908. prihvatila aneksiju Bosne i Hercegovine, pod uslovom da te oblasti ne budu pripojene Hrvatskoj. Nastavljeno zajedniko vladanje nad oblau donelo je veliku modernizaciju, i pored podsticanja triju zajednica (to je esto dovodilo do podela). Zavisnim seljacima je ponuena pomo da otplate svoja imanja, ali su, uprkos tome, kamate na kredite dostupne preko Privilegovane agrarne banke bile uglavnom previsoke, a zemljoposednici su se radije trudili da odre unosnije ugovore o zakupu. Ekonomski i socijalni uslovi su se neznatno izmenili. Muslimani su inili 91% zemljoposednika sa zavisnim seljacima i 77% slobodnog seljatva; 74% zavisnog seljatva inili su Srbi. Seljaci s imanjima su u 77% sluajeva posedovali manje od pet hektara. U fabrikama koje su upoljavale vie od dvadeset radnika nije radilo vie od 13.300 ljudi. Naposletku, 1910. godine Franc Jozef je darovao ustav Bosni i Hercegovini. Na elo njihove administracije postavljen je general, uspostavljen je savetodavni sabor, u koji su uli lanovi po dunosti i poslanici izabrani voljom ogranienog birakog tela, organizovanog u sistemu izbornih kolegijuma sastavljenih prema poloaju u drutvu i verskoj pripadnosti. Istovremenost unutranje krize u Monarhiji i promena koje su se dogodile u Srbiji pogodovala je znaajnim promenama politike klime u Hrvatskoj, iako je birako pravo bilo ogranieno na 1,8% njenog stanovnitva. Tada je nastao i mali sindikalni pokret, zajedno sa socijaldemokratskim zahtevima za veom autonomijom i optim pravom glasa, radi sprovoenja reformi drutva. Pokret je imao neto uspeha u iznoenju u javnost pitanja kao to su visina zarada i duina radnog vremena. Hrvatska seljaka stranka, osnovana 1904. sa ciljem da uvede seljaku veinu u politiku, takoe je traila opte pravo glasa, kao i agrarnu reformu i federalizaciju Monarhije na osnovama nacionalnosti. Prvi poslanici te stranke bili su izabrani 1910. godine. Intelektualci i politiari u Zagrebu i Beogradu odravali su sa prekidima meusobne veze, odravajui i san o junoslovenskom ili jugoslovenskom ujedinjenju kao svom krajnjem cilju. Posete, kongresi i izlobe povezali su Slovence, Hrvate, Srbe i Bugare, a hrvatski studenti studirali su na Beogradskom univerzitetu. To je samo pojaalo nepoverenje Dvojne monarhije prema Srbiji. Nova generacija dovela je do pregrupisavanja politikih snaga u Hrvatskoj. Kada se sukob izmeu dinastije i Ugarske 1903. rasplamsao, hrvatski politiari su u poetku bili raspoloeni za saradnju sa Beom, ali kada je njihova ponuda bila odbijena, opozicija se okrenula na drugu stranu. Odluke donesene 1905. okupile su veinu opozicionih stranaka, hrvatskih i srpskih, oko ponuene podrke ugarskim zahtevima u zamenu za izmene u sadrini Ausgleich-a.

43

I ova ponuda bila je odbijena, ali je konano uinjen korak kojim se sa ogranienijeg ueg prava" Hrvatske prelo na odbranu irih junoslovenskih interesa koji su ukljuivali i 25% stanovnika Hrvatske i Slavonije koji su bili Srbi. Hrvatsko-srpska koalicija je bila roena. Na liberalnoj platformi koja je teila da okupi narod Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, ova koalicija je 1906. pobedila na izborima, osvojivi 43 od 88 poslaiikih mesta, posle ega je dominirala Saborom. Ostavi ujedinjena, predstavljala je znaajnu politiku snagu u Hrvatskoj. Aneksija Bosne i Hercegovine i njene posledice uinile su da se hrvatsko nezadovoljstvo neminovno pretvori u solidarnost sa Srbima. Nemona da upravlja Hrvatskom pored izabranog Sabora, ugarska vlada nastavila je 1908. da vlada bez njega. Nastupila su hapenja, suenja srpskim politiarima za izdaju, ak i pogromi Srba. U okviru kampanje protiv Srba jedan beki istoriar" istupio je s optuujuim dokazima u nameri da dokae kako su se voe Hrvatsko-srpske koalicije zaverile sa beogradskom vladom. Dokazi su se pokazali kao krivotvoreni. Nemiri su se toliko rairili da su vlasti morale da se sporazumeju sa koalicijom. Ustavna vlast je obnovljena 1910, a birako pravo proireno na 7,3% stanovnitva koje je brojalo 2,6 miliona. Stav budimpetanske vlade i nov presti Srbije osnaili su tenje ka junoslovenskoj solidarnosti i reformama. Umerenost reformi naila je na kritike mlaeg sveta koji vie nije bio spreman na legalnu borbu radi deliminih reformi. Tako je, 1912, sa pogoranjem situacije, ustavni sporazum ponovo suspendovan. U predveerje Prvog svetskog rata najsnanija politika grupacija u Hrvatskoj zalagala se za hrvatsko-srpsku saradnju unutar Monarhije. Manje stranke na desnici i levici zahtevale su korenitu reorganizaciju Austrougarske, obino s uveanom Hrvatskom. U Dalmaciji je omladina bila u potpunosti pridobijena za ideju o jedinstvenoj Jugoslaviji. ak su i slovenaki studenti poeli radikalno da deluju u korist ujedinjenja. Solidarnost je naroito ispoljavana meu omladinom Bosne i Hercegovine, gde su nezadovoljstvo poljoprivrednika i blizina Srbije pothranjivali buntovnika previranja. Sarajevska zavera tako nije ponikla sama od sebe. Ona je bila povezana sa nemirima irom junoslovenskih zemalja Habzburga studentskim i radnikim trajkovima, demonstracijama, sa desetak zavera protiv dravnih dostojanstvenika, vezama meu studentima, strankama i tajnim udruenjima u Srbiji. Ipak, otvorene antihabzburke tenje bile su sputane pred samu eksploziju. Nadvojvoda Franc Ferdinand je pustio da se govori da razmatra mogunost da prilikom svoga stupanja na presto Junim Slovenima prui status istovetan maarskom. Budimpetanska vlada ponovo je uspostavila ustavnu vlast u Hrvatskoj krajem 1913. godine. Hrvatsko-srpska koalicija vraena je u Sabor sa veinom monijom nego ikada. Politiari su 1914. mogli ponovo da gaje nade u reforme u okvirima Habzburke monarhije. Pri tome je ogromna veina, preteno seoskog, stanovnitva zemlje ostala verna Monarhiji sve do kraja Prvog svetskog rata. Procenat seoskog stanovnitva u Hrvatskoj opao je sa 84% u 1900. na 78,5% u 1910. godini. Stoni fond je znatno porastao na 842 svinje i goveda na 1.000 stanovnika, u poreenju sa 626 u Srbiji. Stoka je prodavana na velikom gradskom tritu; mesne banke mogle su zato da navedu beki i budimpetanski kapital na izdavanje hipotekarnih obveznica kojima je bio finansiran uzgoj stoke, ako ne na malim imanjima onda makar na posedima. Fabrika proizvodnja, naroito laka industrija, zapoljavala je ne vie od 9,6 /o stanovnitva, ali je u vrednosti, uloenom kapitalu i konjskim snagama maina prevazilazila proizvodnju u
44

Srbiji. Mada oigledno nije bila zatiena od austrijske i eke konkurencije, Hrvatska je imala bolji elezniki pristup tritima Monarhije i mesnim finansijskim ustanovama koje su omoguavale kratkorone kredite, a stopa pismenosti bila je dvostruko vea nego u Srbiji. Ipak, gajenje stoke i laka industrija nisu mogli da ishrane prenaseljena sela 230.000 osiromaenih seljaka iselilo se izmeu 1900. i 1914. uglavnom u Ameriku. Ukupno, u stanovnitvu ugarskog dela Monarhije Hrvati su inili 9%, a Srbi 5%. Rumuni su, sa svojih 14%, bili njena najbrojnija etnika manjina. Izvan Hrvatske i Slavonije, Juni Sloveni, veinom Srbi, bili su okupljeni u Vojvodini, gde su inili 34,7% od 1,3 miliona stanovnika (sledili su Maari i Nemci). U Transilvaniji je bilo koncentrisano 2,9 miliona Rumuna, koji su tamo inili 55,8% od 5,3 miliona stanovnika (i tamo su im sledili Maari i Nemci). Maarski zakoni o obrazovanju postepeno su smanjivali nastavu na jezicima manjina i tako uspeno odravali to preteno seljako stanovnitvo na niskom nivou pismenosti. Na selu je ivelo 86% Rumuna. U Transilvaniji nije bilo grada sa rumunskom veinom. Tanak sloj sitnih preduzetnika, zanatlija, duandija, profesionalaca i slubenika sainjavali su njeno graanstvo. Na suprotnim krajevima granica Monarhije, bez obzira na sve razlike, Transilvanija i Slovenija posedovale su najbogatije rudnike uglja i gvoa na Balkanu, koji su mogli da budu unapreeni boljim eleznicama, uz pomo kapitala i preduzetnika iz razvijenijih krajeva. ak i tada, od 87.000 iseljenika koji su napustili Ugarsku izmeu 1908. i 1913. godine, 19% su bili Rumuni, veinom zemljoradnici, koji su se uputili za Sjedinjene Drave. Vlada u Budimpeti je posle 1910. elela brzo da sredi probleme nacionalnosti kako bi uvrstila postojeu ustavnu strukturu. Ugarska vlada smatrala je neophodnim da uveri Srbiju i Rumuniju da su im nitavne mogunosti da ikada na tetu Ugarske ostvare svoje iredentistike ambicije, kao i da ih privue ponovo i zauvek u austrougarsku orbitu. I pored zabrinutosti zbog ugarske nacionalne politike, vlada u Bukuretu trudila se da ouva savez s Austrougarskom. Rumunska narodna stranka je 1905. izmenila svoje ciljeve usvojivi zahtev za ostvarivanje autonomije za sve krajeve u kojima su iveli Rumuni. Poto su se opredelili za ustavna sredstva, osmorica njenih prvaka, kao i voa stranke Juliju Maniju (1873-1953), bili su iste godine izabrani u ugarski parlament. Godine 1906. poveano je njihovo prisustvo u parlamentu, tako da su, zajedno sa Srbima i Slovacima, stvorili manjinski poslaniki klub privren idejama autonomije, demokratije i federalizacije. Kako ugarska vlada tako i Rumunska narodna stranka bile su 1910. spremne za pregovore, ali su Rumuni traili previe, a vlada nudila premalo. Iz Bea i Bukureta izvren je pritisak za postizanje sporazuma radi regionalne stabilnosti i veza Rumunije sa Trojnim savezom, koji je 1913. doveo do drugog kruga pregovora. Odbijanje predsednika ugarske vlade, grofa Itvana Tise (18611918), da prizna da je njegova drava u sutini mnogonacionalna, dovelo je do ponovnog prekida pregovora u leto 1914. godine. Maniju i njegovi istomiljenici nisu bili separatisti, ali je meuprostor izmeu asimilacije manjina i raspada postepeno nestao. Monarhija je 1914. bila u krizi. Nemona da izdri ekonomsko nadmetanje s industrijalizovanom Zapadnom Evropom, ona je gubila svoju prednost u balkanskim dogaanjima. Suoila se sa pogoravanjem junoslovenskog pitanja, novom ratobornou svojih Rumuna, italijanskim iredentizmom i zahtevima Ugarske. Odnos njenih vlastodraca
45

prema nacionalnostima ometao je stvaranje ugarske drave. Ne proirujui birako telo, kako ne bi bio uvean politiki uticaj nemaara, ona je izvan politike drala i veinu Maara. Ne samo da su temelji Ausgleich-a bili potkopani ve je nadvojvoda Franc Ferdinand (18631914), naslednik habzburkih kruna, nameravao da sve korenito izmeni. Rasplet izmeu prestolonaslednika i ugarskog vladajueg sloja iekivan je posle smrti ostarelog cara i kralja. Pripreme za taj as vrene su pokuajima da se pridobiju ostale nacionalnosti. Kakve god bile njegove stvarne namere, Franc Ferdinand je stavljao do znanja da eli da svi narodi pod vlaunjegove dinastije budu ravnopravni. Meu nacionalnostima nije bilo voa ili stranke koji su se zalagali za unitenje Monarhije. Mada su delovali kao glasnogovornici svojih naroda, oni su poticali i bili birani od njihovog malenog dela. ta narod stvarno misli, tek je trebalo da se otkrije. Novo pokolenje junoslovenske omladine svoje politike akcije pretvaralo je u teroristike. Posle 1913. tajna studentska drutva uputala su se u otvorenu revolucionarnu propagandu. Gubei veru u izabrane politike voe i revolucionarni ar seljatva, njihovi pripadnici su se okrenuli pojedinanom terorizmu. Podrku su traili u Beogradu, naroito meu grupom oficira udruenom u organizaciju Ujedinjenje ili smrt, koja je srpsku vladu smatrala i suvie bojaljivom. Meutim, uprkos napetostima i krizama, Habzburka monarhija je u predveerje Prvog svetskog rata bila nedirnuta, sa jedva oslabljenom narodnom privrenou dinastiji. Nasuprot njoj, sultanovi evropski posedi bili su svedeni na zatitni pojas oko Carigrada, dok je u onome to je od Osmanskog carstva ostalo pod vojnom diktaturom poeo da se stvara turski identitet.

Mladoturci na Porti

Turska je 1900, ipak, jo uvek bila znaajna sila. Ako izuzmemo provincije, koje su samo teorijski bile pod njegovim suverenitetom, sultan Abdulhamid II vladao je, iz svoje prestonice koja je bila najvei grad na Balkanu, nad 19 miliona podanika. Nasuprot njegovoj veliini, finansijska slabost Carstva u potpunosti je sputavala napore na uspostavljanju centralizovane uprave i vojne sile. Opozicija hamidijanskom reimu prognana je u ilegalu ili u inostranstvo, gde se okupljala oko politiara koji su od vremena ukidanja ustava iveli u Parizu, poznati kao mladoturci (ime su dobili po novinama Mlada Turska - koje su izdavali). Kao Komitet za jedinstvo i napredak (KJN), oni su 1902. odrali prvi kongres razliitih grupa, ukljuujui Turke, Albance, Kurde, Grke, Jermene i Jevreje, sjedinjene u elji da svrgnu Abdulhamida, ponovo uspostave ustav i zatite Osmansko carstvo od stranog meanja. Imali su veze irom Carstva, a posebno su bili jaki u gradovima evropskih pokrajina i udrueni sa nezadovoljnim oficirima. Pretnja od strane intervencije posebno je bila izraena u Makedoniji. Taj naziv korien je prilino neodreeno za region koji se irio od planine are na severu do Egejskog mora, od planine Olimpa i Pinda na jugu, i od Rodopskih planina na istoku do Ohridskog jezera na zapadu, ali se odnosila takoe i na znatno iru teritoriju podeljenu na tri vilajeta evropske Turske - Solunski, Bitoljski i Kosovski, oko 95.000 kvadratnih kilometara sa 2,4
46

miliona stanovnika. Makedonija se u njenom najirem smislu donekle preklapala sa irim granicama Albanije. Albanija je uglavnom oznaavala region koji se irio od june jadranske obale do dinarskih obronaka istono od Crnog Drima, a njenim imenom ponekad je nazivana i ira teritorija etiri vilajeta - Skadar, Janjina, Kosovo i Bitolj. Vlast nad Makedonijom nudila je prevlast nad Balkanom, ali ta oblast nije bila unosna. itluci su se raspadali. Njihovi, sve ee odsutni, muslimanski gospodari teili su da ive u Solunu, ako ne i u Carigradu, i da ih rasprodaju. Zavisni seljaci koji su na njima iveli takoe su se selili u gradove (do 1912. godine 25% makedonskog stanovnitva ivelo je u gradu), iseljavali se ili odmetali u hajduke. Uprkos injenici da su postojale velike povrine neobraene zemlje, a sve vie zemljita prelazilo u posed seljaka,oblast nije mogla da izdrava svoje stanovnitvo, dok je nesigurnost bila glavni inilac koji je uticao na iseljavanje. Nemogue je odrediti etniki sastav tadanjeg makedonskog stanovnitva. Pravoslavni su bili neto brojniji od muslimana. Glavni problem bile su razlike meu Slovenima, poto su naoruane ete besposliara i fanatika prestigli svetenike i uitelje u nastojanjima da izgrade identitet tamonjeg ivlja. Osnivanje VMRO-a i novo zanimanje rumunske vlade za Vlahe, koji su 1902. priznati kao odvojeni milet, situaciju su inili jo sloenijom. Sile su vrile pritisak za sprovoenje reformi. Rusija je zahtevala od Bugarske da prekine veze sa naoruanim etama i prihvati uee srpskog svetenstva u administraciji patrijarijskih eparhija. VMRO i, na Bugarsku oslonjen, Vrhovni komitet, ne samo da su bili suparnici ve su toliko bili pomeani da je bilo teko rei ta je delo koje od te dve organizacije. Vrhovisti su eleli da privuku panju Evrope, a VMRO je samo udeo za revolucijom. Pomeani nacionalistiki, socijalni i politiki motivi doveli su do masovnog, ali loe organizovanog ustanka, koji je izbio avgusta 1903, i uskoro je najvei deo Bitoljskog vilajeta bio stavljen pod kontrolu ustanika. Gradsko stanovnitvo je prezrelo vostvo ustanka, sofijska vlada nije bila spremna da se umsa, sile nisu elele da interveniu, a pobunjenici su se podelili u suparnike frakcije, tako da je pokret uguen u krvi. Otra je bila odmazda osmanskih trupa iz Azije i albanskih pomonih jedinica. Brojni egzarhistiki svetenici i uitelji bili su deportovani u Malu Aziju. Procenjeno je da je 30.000 ljudi emigriralo, uglavnom u Bugarsku. Surovost odmazdi primorala je austrijskog i ruskog cara da se oktobra meseca sastanu u Mirctegu u tajerskoj i predloe plan, koji je Porta nevoljno prihvatila, za reavanje makedonske krize. Red u oblasti zavela bi meunarodna andarmerija; administrativne granice bile bi izmenjene tako da bi bile stvorene oblasti najvee mogue etnike homogenosti; celokupan paket reformi sprovodili bi nadzirai pet evropskih sila. Mesni nacionalisti uinili su sve da nacionalno odrede stanovnitvo. itava sela su menjala pripadnost pod pretnjama protivnikih eta. Porta nije mogla da ispuni svoje obaveze. Ponienost i nezadovoljstvo naroito su se snano oseali u Treoj armiji smetenoj u Solunu. Naredni evropski potezi su u martu 1908. podstakli manje garnizonske pobune; u njih se umeao KJN.
47

Loe etve u Anadoliji jo jednom su dodatno opteretile evropske pokrajine. Kosovo je tada bilo pogoeno suom. Nestaice su usmerile albanske nemire prema gradovima i slovenskim seljacima. Glasovi o dolasku austrijske vojske naporedo sa povlaenjem jedinica radi borbe sa pobunama na jugu izazvali su okupljanje naoruanih Albanaca, koje je KJN ve ranije pridobio. Mladoturci su dokazivali da e povratak ustavu potkopati stranu intervenciju. Abdulhamidova politika dodvoravanja Albancima je propala. Veliki broj ih je dezertirao, dok je veina vojske u Makedoniji bila naklonjena zahtevima za ponovno uspostavljanje ustava. Kada je Mahmut evket-paa (1856-1913), komandant Tree armije, u julu upozorio da e ako se takvo stanje produi, strana intervencija dovesti do pada Abdulhamida, vlada je poela da utie na sultana da popusti. Tada je sultan najavio ponovno uspostavljanje ustava iz 1876. godine. Bila je to mladoturska revolucija" iz 1908. godine. Mladoturci su verovali u svoju misiju da stvore modernu dravu zasnovanu na osmanstvu, upravo kao to su vladari Nemake i Rusije posezali za nacionalizmom radi pojaanja svojih carstava. Jo se ne oseajui dovoljno snanim da svrgnu Abdulhamida, oni su iz Soluna nastojali da pretei utiu na njegovu politiku. Revolucija je u potpunosti okonala mirctegski program. Stanovnitvo evropskih pokrajina je u poetku pozdravilo dolazak novog doba. Mnogi meu voama pristali su na prekid neprijateljstava i sili su u gradove da predaju oruje. Mada preteno simbolini, takvi gestovi doprineli su ipak smanjivanju napetosti, pri emu su sve grupe iskoristile prednosti razdoblja slobode i kolebljivosti pred najavu optih izbora. Parlament koji je sazvan trebalo je da predstavlja sve osmanske pokrajine, ukljuujui Bosnu i Hercegovinu i Istonu Rumeliju. Bugarska je u oktbbru proglasila nezavisnost, kako bi osujetila ponovne osmanske namere, a Austrougarska je formalno anektirala Bosnu i Hercegovinu. Novopazarski sandak je voljom Dvojne monarhije ostao osmanski, da bi i dalje obezbedio razdvojenost Srbije i Crne Gore. Aneksiona kriza je okonala saradnju Rusije i Austrougarske na zatiti balkanskog status quo-a odravanog jo od vremena Berlinskog ugovora. Na osmanskim izborima od decembra 1908. godine KJN je osvojio najvie poslanikih mesta, ali je ustavni reim bio kratkotrajan. Mladoturska revolucija oigledno nije reila pitanje Istone Rumelije i Bosne i Hercegovine, osim to je doprinela prekidu i ono malo preostalih veza s ovim pokrajinama i Bugarskom. Revolucija nije reila ni makedonsko i albansko pitanje, koja su iscrpljivala Carstvo. Mnogi lanovi KJN-a smatrali su Abdulhamida opasnim za ustavnu vladu i njihovu organizaciju. Pokret je uspeo da okrnji sultanovu vlast, ali ga je u tome sustigao protivudar. Sultanovi privrenici su pokuali protivprevrat u Carigradu, koji je KJN uspeo da suzbije ponovo pozivajui evketa. Abdulhamid II je svrgnut, zatoen u Solunu i zamenjen bratom Mehmedom V (1844-1918). KJN se uvrstio na vlasti, ali mu je evket i dalje bio samostalan vrst izazov, sve do 1913. kada je ubijen. Pitanje vie nije bilo kako reformisati Carstvo, ve kako sauvati dravu. Produbljivao se jaz izmeu zvanine osmanske politike zasnovane na ustavnim jemstvima i stvarnog delovanja KJN-a. Oduevljenje KJN-om meu neturskim narodima je splaslo. Vlada se okrenula nemilosrdnoj samovladi. U albanskim zemljama je u razdoblju izmeu 1903. i 1908. vladala zbunjenost. Vernost Abdulhamidu i saradnja sa Mladoturcima zasnivale su se na nesporazumu. Zahtevi za
48

ujedinjenjem etiri vilajeta u jednu veliku albansku autonomnu jedinicu isticani su neprekidno, jo od poetka veka. Makedonski ustanak, rat naoruanih eta i pretnja strane intervencije dala im je novi podstrek. Etnike grupe bile su obuzete osvetom, deavale su se pobune siromanih hrianskih seljaka protiv albanskih begova, albanski napadi na teritorije Srbije i Crne Gore, ali i na osmanske garnizone. Pojaano je delovanje emigranata. Albanske kole, knjievna drutva, klubovi i novine, masovno su nicali na prostoru od Skadra do Carigrada, tolerisani sve dok je trajala poetna sloga izmeu Albanaca i KJN-a. Albanci su, meutim, uskoro doli u sukob sa novim reimom. Albanski poslanici poeli su da dobijaju znaajnu ulogu u parlamentarnoj opoziciji. Neki albanski konzervativci podrali su Abudulhamidov kontrarevolucionarni pokuaj. Svealbanski kongres, odran u Bitolju, odluio se za usvajanje latinikog pisma za albanski jezik. Centralisti su upravljali KJN-om od 1909, delei vlast sa vojskom. Zbog Portine odlunosti da ukloni latinicu iz zvanine upotrebe i uvede optu vojnu obavezu, oslabila je albanska podrka. Skadarska oblast bila je najmanji vilajet, u kome su Albanci inili 95% stanovnitva, ali je samo 57% bilo muslimana. Nasledni glavari predvodili su severna, planipska plemena (fisove), u zamenu za neregularnu vojnu slubu. Juna plemena vodile su mone porodice sa prostranim posedima i malim privatnim vojskama. Katoliki Mirditi bili su najmoniji meu planinskim plemenima; Toptani su bili najuticajniji meu junim velikim porodicama. Vlast vlade izvan pokrajinskih sredita bila je neznatna. Kosovski vilajet bio je i vei od Skadarskog i u njemu su u veini bili nealbanci. Oko polovinu njegovih itelja inili su Albanci okupljeni u sredinjim sandacima. Veina pravoslavnih bili su Sloveni, rasuti mahom oko pokrajinskog sredita koje su Turci zvali Uskub, domai makedonski Sloveni zvali su ga Skopje, a Srbi Skoplje. Grad je bio sredite srpskih aktivnosti. Muslimanski planinski, razbojniki gospodari iz Pekog i Prizrenskog sandaka, suprotstavljali su se i austrijskom i srpskom uticaju i bili su povlaeni Abdulhamidovi privrenici. Centralna vlast nije postojala u prostranim oblastima, tako da je nesigurnost mnoge oterala u iseljenitvo. Nalazei se izmeu planinskih glavara i sopstvenih slovenskih seljaka, trgovci i zemljoposednici bili su skloni da se oslanjaju na KJN, ak i onda kada je podravao albanske zahteve. Polovina stanovnika Janjinskog vilajeta, koji je ukupno imao 545.000 stanovnika, bili su Albanci, a polovina pravoslavni. Pravoslavni su veinom iveli u junim sandacima, a meu njima najbrojniji su bili Grci. U Bitoljskom vilajetu muslimani su inili malo vie od polovine od ukupno milion njegovih stanovnika, s Albancima grupisanim na zapadu. U ta dva vilajeta iveli su i brojni albanski hriani, veinom pravoslavni (oko 200.000 njih), bez strane potpore. Patrijarija i atinska vlada podravale su grke zajednice, snane u gradovima, gde su njihove kole irile grku kulturu meu pravoslavnim Albancima, privlaei ak i muslimane. Muslimanski Albanci drali su zemlju i vodili mesnu administraciju. Stanje je bilo najsloenije u Bitoljskom vilajetu gde su iveli Grci, podeljeni Sloveni, Vlasi i Albanci. Muslimanski i pravoslavni Albanci u vilajetima Janjina i Bitolj nastojali su da nova vlast prizna albanska prava. Veliki broj najbogatijih lokalnih begova uestvovali su u hibridnoj, ali dinaminoj osmanskoj gradskoj kulturi. Govorili su grki ili srpski, i ak slali svoje sinove u znatno bolje hrianske kole. Iz njihovih redova dolazili su dravnici, inovnici, generali, naunici, verski dostojanstvenici; neki od njih uestvovali su u albanskim aktivnostima i pored toga to su zadrali svoj osmanski identitet. Zato to su se albanski
49

zemljoposednici na jugu okrenuli nacionalizmu, kako bi se suprotstavili onome to su videli kao rastuu grku i slovensku pretnju iz susednih drava i od strane zavisnih seljaka napoliara, tamo se razvio istinski albanski pokret. Neposredna posledica saveza izmeu mladoturaka i evketa bili su uzastopni pohodi, koji su posle 1909. preduzimani radi slamanja moi kosovskih glavara. Otpor je jaao i irio se a, takoe, i Portina odlunost da upotrebi vee snage. Poto je KJN poeo da se protivi bilo kakvom posebnom odnosu prema muslimanskim manjinama, albanski komiteti, rukovoeni iz Barija, sa Krfa i Cetinja, poeli su da pripremaju opti ustanak. U prolee 1911. njihove ete poele su da se okupljaju u svih est evropskih vilajeta, ukljuujui i Carigradu najblii Jedrenski vilajet. Makedoniju su zahvatili nemiri. Nesposobna da suzbije kosovsku pobunu i da bi spreila neuspeh nasilne politike KJN-a, Porta je pokuala da se izmiri s Albancima. Severnjaki glavari tada su se povezali sa nacionalistima s juga, zahtevajui priznavanje postojanja Albanije, s albanskim inovnitvom, kolama, lokalnom vojskom, amnestiju i povraaj konfiskovanog oruja. Porta je ustuknula. Poetkom leta sultan je posetio Kosovo. Ponueni su ustupci, ali Porta nije prihvatala ujedinjenje etiri vilajeta, niti su gortaki glavari eleli da se odreknu svojih povlastica. Razmatrani su naredni ustupci kada je u septembru izbio u Libiji rat s Italijom. KJN je iskoristio rasplamsali patriotizam, da januara 1912. privoli Mehmeda V na rasputanje parlamenta i raspisivanje novih izbora. Nasilja i izborne krae doprineli su velikoj pobedi KJN-a, koji je ponovo preuzeo potpunu vlast, iako ta vlast nije podrazumevala i punu kontrolu nad vladom. Obnovljeni su albanski nemiri. Uticaj KJN-a dovodili su u iskuenje nemiri u vojsci i dezerterstva Albanaca. Pobune u vojsci onemoguile su vladu da poalje dovoljno snaga kako bi uguile kosovsku pobunu i ubrzale su pad vlade, posle ega je na njeno elo doao evket. Mehmed V se potom okrenuo drugom generalu, koji je u avgustu, poto su albanski ustanici preplavili veinu evropskih pokrajina, uspeo da izdejstvuje pad kabineta KJN-a. Porta je traila pregovore. Ali, posle neuspenih pregovora, ustanak je pojaan i Skoplje je bez krvoprolia palo u ruke ustanika. Turska je bila optereena novim ustankom u Jemenu, jo uvek se borei s Italijom. Meutim, i albanski ustanici su bili podeljeni. Kosovski glavari su eleli da pou na Carigrad i na presto vrate Abdulhamida. Zadovoljni povlasticama koje su uivali pre 1908, oni su kontrolisali veinu naoruanih pobunjenika. Pobunjenici su predstavljali pretnju i begovima i trgovcima koji su podravali nacionalistiki program, jo uvek naklonjenim sporazumu sa sultanom, koji bi ograniio vlast kosovskih glavara. Porta je bila spremna da prizna albansku oblasnu autonomiju, mnogi Albanci su zauzeli vane poloaje kada je, pre nego to je postignut konaan sporazum, u oktobru 1912. zapoeo Prvi balkanski rat. Albanski delatnici sjedinili su se u odbrani svojih zemalja protiv ambicija suseda i agitacije manjina, ali to je bio neravnomerno razvijeni nacionalizam. Kako bi izbegli grki i srpski zagrljaj, albanski voi su se okrenuli Italiji i Austrougarskoj, koje nisu elele da dozvole stvaranje zajednike granice Grke i Srbije na Jadranskom moru. Albanski prvaci su tako uspeli da steknu podrku iz inostranstva za stvaranje albanske drave na Jadranskom moru. Njeno vostvo je preuzeo Ismail Kemal (1844-1919), bivi osmanski inovnik koji je uestvovao u mladoturskim aktivnostima u Parizu, izabran u parlament uz podrku KJN-a, da bi zatim stvorio opozicionu Stranku
50

liberala. Ismail Kemal je uskoro, nakon rasputanja parlamenta iz 1912, otiao u inostranstvo da potrai podrku za ustanak i autonomiju. Austrougarska, koja je smatrala za svoj vitalni interes spreavanje svakog turskog gubitka na Jadranu, bila je voljna da podri autonomnu, pa ak i samostalnu Albaniju. Kako je bilo oigledno da staro stanje nije mogue dalje odravati, ona se saglasila da preteno albanske oblasti uu u sastav takve Albanije, istiui da u obzir treba uzeti i ratni ishod. Vrativi se u Albaniju, novembra 1912, Kemal je ustanovio svoje sedite u uporitu svoje porodice, junom delu Valone, gde je, radi uspostavljanja privremene vlade Albanije pod njegovim predsednitvom, bila okupljena skuptina. Albanski borci, koji su samo nekoliko meseci ranije porazili osmanske snage, nisu se dugo borili protiv balkanskih saveznika - Srba, Crnogoraca i Grka - koji su uli u zemlje na kojima su iveli Albanci kao otri, ali esto i ne mnogo oduevljeni oslobodioci. Sukob sa Carigradom vien je kao deo borbe unutar tradicionalnih struktura vlasti, ali albanski prvaci, suoeni sa spoljnim napadom, nisu bili voljni da mobiliu seljatvo i rizikuju tako i gubitak sopstvene vlasti. U toku krize oko njenog izdvajanja iz Osmanskog carstva, Albanijom su nastavile da gospodare privilegovane grupe ukljuene, pa ak i asimilovane, u osmansku vlast. Osporavana vlast Kemalove vlade bila je ograniena na trougao izmeu Valone, Berata i Lunje. Njen zahtev za priznavanjem ostao je neprihvaen. Odluke koje su se ticale Albanije donesene su na Londonskoj konferenciji koja se sastala decembra 1912, okonavi rat.

Zlatno doba Srbije pod kraljem Petrom I; Crna Gora

Reim Aleksandra Obrenovia je do 1903. postao izolovan i u zemlji i u inostranstvu. Oficiri su bili naroito gnevni na kraljevski par i njegovu okolinu koja je nanosila sramotu njihovoj zemlji. Ujunu (29. maja po starom kalendaru) grupa nezadovoljnih oficira ula je nou u dvor i ubila dvadesetestogodinjeg kralja, kraljicu, njena dva brata i trojicu generala. Zaverenici su uivali podrku grupe politiara, koji su takoe smatrali da Aleksandar treba da bude svrgnut. Sastavljena je privremena vlada, koja je sazvala poslednji zakonito izabrani saziv skuptine, da uredi institucionalna pitanja. Skuptina je na presto pozvala oiglednog pretendenta na naslee sada ugaene dinastije Obrenovia. Taj pretendent bio je Petar Karaorevi, pedesetdevetogodinji sin poslednjeg vladajueg kneza iz ove dinastije. Petar Karaorevi je bio obrazovan u Parizu, neko vreme je sluio u francuskoj vojsci, a od kada je postao udovac, iveo je sa svojom decom povueno u enevi. Skuptina je, takoe, odobrila poboljanu verziju Ustava iz 1888. sa irim ovlaenjima Narodne skuptine. Decenija koja je usledila esto se naziva zlatnim dobom politike vlasti u Srbiji, ako ne i na Balkanu. Takva ocena je relativna. Promena je naila na optu podrku, u mnogo emu oznaivi preokret. Mo krune je ograniena i vraena je parlamentarna vladavina. Srbija je sa niskim poreskim cenzusom, koji je petini stanovnitva omoguavao pravo glasa, bila jedna od evropskih zemalja sa najirim glasakim pravom, odmah iza Francuske i
51

vajcarske. Ipak, ak i posle 1903, u Srbiji nisu svi mukarci imali pravo glasa, dok je vlada, utemeljena na parlamentarnoj veini, preutno priznavala da nema vlast nad vojskom. Zaverenici ne samo da su godinama nastavili da vode glavnu re u vojnim stvarima ve nisu smatrali politike stranke sposobnim za ostvarenje nacionalnog zadatka". Zaverenici su 1911. osnovali tajnu organizaciju pod geslom Ujedinjenje ili smrt poznatiju pod imenom Crna ruka, kako su je prozvali protivnici. Cilj im je bio da navedu Srbiju da aktivnije preuzme ulogu Pijemonta u ujedinjenju svih Junih Slovena. Crnorukci su u srpske zemlje ubrajali Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Staru Srbiju (oblast Kosova), Makedoniju, Hrvatsku, Slavoniju, Vojvodinu i Primorje. Njihovo agitovanje i podrka koju su pruali etovanju na osmanskoj teritoriji poveani su ugledom vojske posle balkanskih ratova, ali su se pri tome poveale i napetosti sa radikalskim vostvom. Parlamentom su gospodarili radikali, poto su birai bili skloni da glasaju za one koji su ve na vlasti. Pojava Socijaldemokratske stranke nije nadomestila znaajnu ulogu koju su nekad imali stari liberali i naprednjaci. Radikali su se praktino podelili u dve stranke kada je samostalna radikalna frakcija 1901. odbila ustupke koje je stranka uinila kralju Aleksandru oko ustavnog pitanja. Samostalni radikali su 1905. osnovali sopstvenu stranku. Obe radikalne stranke imale su istovetno miljenje o pitanju ustrojstva drave i spoljne politike. Oekivali su rusku zatitu od Austrougarske, nadajui se i pomoi Francuske i Velike Britanije. Dve stranke su, posle izbora 1903, bile otprilike podjednako snane i formirale su koaliciju, koju je od 1904. do 1908. zamenila homogena radikalna vlada, da bi iznova bila sastavljena u okviru svepartijske koalicije u doba aneksione krize. Potom su radikali, pod Paievim predsednitvom, vladali sami sve do poetka Prvog svetskog rata. Sjaj zlatnog doba umanjen je i brutalnou kojom je ubijen kraljevski par Obrenovia, koja je uasnula Evropu. Promena nije smesta poboljala politiki poloaj Srbije u Evropi, gde se u poetku smatralo da je kralj Petar stupio na krvav presto uz pomo vojne klike. Ti oficiri se nisu ustruavali da esto drsko podseaju kralja na dug koji je dinastija imala prema njima, a monarh, meutim, nije uvek bio dovoljno jak da im se suprotstavi. Zatrovani odnosi izmeu vojske i civilne vlasti vratili su se s prolea 1914. povodom postepenog zavoenja ustavnog poretka na novim teritorijama. Pitanje je bilo povezano i sa radikalnim poslanicima izabranim u jedinicama kojima nisu pripadali, kao i pobunom Albanaca protiv prisajedinjenja Srbiji. Kako je Pai nameravao da se suprotstavi uticaju Crne ruke, a ta organizacija da iznudi Paievu ostavku, kralj je bio na ivici odluke da popusti vojsci, pre nego to su se umeali prestolonaslednik Aleksandar i Rusija. Raspisani su novi izbori za avgust. Kralj Petar je 11/24. juna 1914. zbog bolesti odustao od obavljanja dunosti i preneo kraljevsku vlast regentu prestolonasledniku. Kao i ranije ukljetena izmeu Austrougarske i Osmanskog carstva, Srbija se pribliila balkanskim dravama. Cilj joj je bio da oslabi tursku vlast na jugu i suprotstavi se austrougarskom pritisku, pomaui sve uestaliju junoslovensku saradnju od Ljubljane do Sofije. Poto su se radikali obraali svojim prijateljima u Rusiji, a kralj Petar Francuskoj i Zapadu, inae sporim da na takva obraanja i uzvrate, sporovi su nastali oko eleznikog zajma koji je Srbiji dodelila Dvojna monarhija i ugovora zakljuenog sa njom o kupovini vojne opreme i trgovinskih aranmana. Trgovinskim sporazumom iz 1905. ostvarene su tenje veze izmeu Srbije i Bugarske. Taj sporazum je prouzrokovao pritisak Austrougarske, koja je smatrala da su njime
52

ugroeni njeni sopstveni interesi, to je dovelo 1906. do carinskog rata. Svinjski rat bio je posledica zahteva Budimpete za zatitnim merama i beke zabrinutosti zbog samostalnije politike Srbije. Austrougarsku carinsku uniju trebalo je obnavljati svakih deset godina. Tada su ugarski interesi dolazili do izraaja, zbog austrijske zavisnosti od ugarskih poljoprivrednih proizvoda; Radi spreavanja izvoza srpskih svinja, 1896. godine kao izgovor korieni su veterinarski nalazi. Isti izgovor je i 1906. Austrougarska koristila da ponovo onemogui izvoz, samo sada sve stoke iz Srbije. U strahu od ekonomske prevlasti, Srbija je prenebregla blokadu i uspela da pronae druga trita. Njen uspeh bio je ekonomski koliko i politiki. Potreba za preradom svinjskog mesa radi izvoza na udaljena trita pomogla je Srbiji da razvije industriju i 1911. okona svinjski rat", uglavnom po svojim uslovima. Ipak, Srbija je preteno ostala poljoprivredna, poto je industrija zapoljavala samo 7% od njenih 2,9 miliona stanovnika. Spor je sada nastao oko aneksije Bosne i Hercegovine iz 1908. godine. Javnost je izgledala spremna za rat, oekujui ustanak u Bosni, a organizovana je i Narodna odbrana radi okupljanja dobrovoljaca. Vlada, znatno trezvenija, u martu 1909. priznala je aneksiju, te je Narodna odbrana svedena na kulturne aktivnosti. Potencijali Srbije za dalji napredak stonog izvoza vremenom su iscrpljeni i ukupan broj ivotinja je smanjivan. Mogunosti za dalje irenje prodaje u Monarhiji znatno su umanjene. Trgovina penicom i kukuruzom je tokom spora s Austrougarskom bila od velike pomoi, ali nije mogla da nadoknadi smanjenje izvoza stoke. Vei deo penice odlazio je u Nemaku, austrougarsku najbliu saveznicu, a kukuruz su kupovali ugarski stoari. Nesposobnost Austrougarske da odri jedno trite, makar za srpski izvoz, a jo vie da izvri pritisak na sopstvene saveznike, osujetila je njenu pobedu u carinskom ratu. U nemogunosti da zadri ekonomsko sredstvo pritiska na Srbiju, Monarhija je 1914. pribegla vojnoj sili. Srbija se bojala zavisnosti. Budeti svih balkanskih zemalja bili su pod hipotekama zbog otplate dugova stranim poveriocima. Dugovi su mogli biti otplaivani samo u zlatnom novcu poto su najznaajnije evropske valute iz devedesetih godina 19. veka upravo imale zlatnu podlogu. Balkanske ekonomije teile su da uvedu iskljuivo zlatnu podlogu novca, nastavljajui, meutim, sa primenom dvometalnih monetarnih podloga kao dokaz svoje privrenosti Latinskoj monetarnoj uniji. Samo je rumunska privreda doivela brzo preustrojavanje zahvaljujui svom dugoronom pristupu evropskim tritima kapitala. Ostale balkanske privrede ostale su tesno vezane za novac sa srebrnom podlogom, kao jedinim sredstvom za poveavanje priliva novca. Emitovanje takvog novca ostalo je ogranieno premijama kod kursa franka koje su se plaale prilikom razmene njihovog srebrnog novca za njegovu vrednost u zlatu. Nedostatak novih, dugoronih evropskih kredita, posle 1890, jo vie je poveao potranju zlata na tetu srpskog srebrnog dinara. Beogradska vlada bila je uspena u ograniavanju emitovanja srebrnog novca koje je vrila njena Narodna banka, obustavljajui ga oko 1900. godine. Radikalni reim je svoju snagu crpeo iz antiaustrijskih oseanja, radije se oslanjajui na izvoznike iz unutranjosti nego na navodne proaustrijske uvoznike koji vie nisu mogli da kupuju za srebrne dinare. vrstom kontrolom troenja parlamentarni reim je na izgled ukinuo postojanje zlatne premije, pomaui vlasti da ispuni svoje obaveze prema Narodnoj banci.
53

Poluzvaninu Hipotekarnu banku osnovala je 1898. Dravna uprava fondova radi poveanja kreditiranja. Iako je ta banka uskoro postala najvea (posle Narodne banke), ona nije uloila vie od polovine svoga kapitala u dugorone zajmove. Pri tome su, u odnosu na industriju i poljoprivredu, u prednosti bile javne zgrade i gradske rezidencije. Pojavila se i mrea malih mesnih tedionica, ali su one ostale odve male i vezane za kratkorone dobiti da bi ponudile potencijalne dugorone poljoprivredne kredite. Samo nekoliko njih je 1910. ponudilo poljoprivredne hipoteke u punom iznosu ne veem od jednog miliona dinara. Modernizacija je i dalje nailazila na otpore, to je bacilo novu senku na zlatno doba". Srbija je imala malenu obrazovanu elitu, a bila je bez istinski samostalnog, bogatog sloja stanovnitva. U aparat drave koja se razvijala ukljui-li su se gotovo svi obrazovani ljude. Radikali su retoriki veliali seljake vrline i oseanja zajednitva, ali je pojednostavljeno miljenje da su oni bili samo antimodernisti i proruski nastrojeni slovenofili. eki panslavisti bili su tu mnogo uticajniji od ruskih. Radikali su uglavnom odbacivaliromantino slovenofilstvo. Njihov proireni kolski sistem bio je gotovo isto toliko laiko svetovnjaki kao i sistem francuskih radikala. Oko 1903. radikali su se prilagodili graanstvu i nacionalizmu, sve vie se nadahnjujui Zapadom. Umesto da zastrai Srbiju, austrougarska politika ju je ohrabrila da se vie osloni na Francusku i Rusiju. Ultimatum za prihvatanje aneksije i zabranu paravojnih aktivnosti u Bosni naveli su Paievu vladu da se obrati Parizu. Zajmovi na tritu kapitala osigurali su finansijski opstanak Srbije do kraja carinskog rata, omoguivi joj da radije kupuje francusku, umesto austrijske vojne opreme. Uspeh Srbije u raskidu s Austrougarskom uveao je njen ugled i uvrstio jugoslovenski pokret, ali je, i pored nezvanine podrke nacionalistikoj agitaciji, Srbija morala da sauva uzdranost prema Monarhiji. Njene stvarne nade ponovo su okrenute ka moru i Makedoniji, gde je posle dva balkanska rata 19121913, zadobila severne i sredinje delove Makedonije, kao i kosovsku oblast Stare Srbije". Ratna medalja Osveeno Kosovo podseala je na bitku iz 1389, ali ovaj vojni uspeh obavezao je Srbiju da prihvati novo, raznorodno i zaostalo stanovnitvo, koje su u visokom postotku inili albanski muslimani, kao i brojni pravoslavni Sloveni, lieni jasne nacionalne samospoznaje, meu kojima su mnogi jo uvsk upravljali svoje poglede ka Bugarskoj. Najzad je Srbija stekla zajedniku granicu sa sestrinskom Crnom Gorom, ijom je politikom posle 1860. dominirala snana linost kneza (kasnije kralja) Nikole (1841-1921). Berlinski ugovor okonao je osmanske zahteve za jurisdikcijom nad Crnom Gorom. Udvostruivi teritorije i doprevi do mora, Crna Gora je morala da prihvati neke austrougarske uslove. Austrijska vojska bila je stacionirana u Novopazarskom sandaku koji ju je sve do 1913. razdvajao od Srbije, a austrijski ratni brodovi kontrolisali su njene vode. Nikola je modernizovao upravu i vojsku ali, uprkos pobedama kojima su zemlji pripojene dodatne povrine poljoprivredne zemlje, zemlja nije mogla da izdrava svojih 370.000 stanovnika, koji su iveli u krajnjoj bedi. Stoarstvo je inilo dve treine izvoza, ali i dalje nije moglo da obezbedi sredstva za uvoz hrane i tekstila. Kada su okonana ratovanja i mogua pljaka, stanovnitvo je moralo da se masovno iseljava. Oko 1912. vie od treine radno sposobnih mukaraca napustilo je zemlju da bi pronali sezonske poslove iselivi se privremeno ili zauvek u Ameriku.

54

Iseljenike novane poiljke bile su od koristi, a iz ruske pomoi pokrivana je polovina dravnog budeta. Rusija je, pri tome, slala i penicu. Ipak, Nikola nije dozvoljavao da njime u potpunosti upravlja bilo koja sila. Uzeo je austrijske kredite i podsticao italijanska ulaganja. Ohrabren ugledom svoje dinastije, on je 1910, prilikom pedesete godinjice svoga stupanja na presto, proglasio Crnu Goru kraljevinom. Nikolina autokratska vlast izazvala je negodovanje meu mlaom i uglavnom u Beogradu obrazovanom inteligencijom, koja je zahtevala ustavnu vlast. Knez je doneo ustav 1905. godine. Namera je bila da se Crnoj Gori pribavi evropska spoljanost koja bi privukla strane kredite, ali je vlast ostavljena vladaru, iako je uspostavljena skuptina, koju je delom birao narod, a delom imenovao vladar. Uprkos tome, skuptina je postala forum organizovane opozicije i morala je da bude rasputena. Nikola je uspevao da upravlja situacijom, ali su njegovi mlai protivnici zapoeli tajne aktivnosti. Zbog takvog delovanja opozicije optereeni su odnosi sa Beogradom, jer je crnogorski vladar verovao da Srbija pomae opoziciju. Napetosti su popustile s aneksionom krizom i balkanskim ratovima, poto je crnogor-ska spoljna politika sledila beogradsku. U predveerje Prvog svetskog rata dve vlade su ponovo razmatrale mogunost stvaranja saveza dveju drava. Zamisao o jugoslovenskom jedinstvu oivela je poetkom 20. veka. Demokratska vlast u Srbiji zaloila se za nju svim silama. Nova generacija politiara u Hrvatskoj stvorila je koaliciju hrvatskih i srpskih stranaka. Povean je ugled Srbije. Oseanje zajednike junoslovenske samosvesti brzo je jaalo, bar u pojedinim krajevima, ali 1914. niko nije raunao na skori raspad Austrougarske. U Srbiji je postojao dvojak odnos izmeu srpskog identiteta iskazanog u tenjama za velikom Srbijom slinog velikoj Grkoj, velikoj Bugarskoj i velikoj Rumuniji i maglovitijeg jugoslovenskog identiteta, sa Srbijom kao Pijemontom junoslovenskog ujedinjenja. Kao vojniki Pijemont, Srbija je svoju vrednost pokazala u balkanskim ratovima 1912-1913. Njeni vojnici su se uglavnom hrabro borili, predvoeni u narodu omiljenim vostvom, za ono to su smatrali pravednim ciljem. Srbija se pripremala za rat posle 1903, ali je njena spoljna politika prema Austrougarskoj ostala priguena, a ratni planovi prema Dvojnoj monarhiji odbrambeni. Godine 1914. ona je samo razmatrala savez sa Crnom Gorom, pripremajui se za parlamentarne izbore kako bi reila pitanje kontrole nad vojskom.

55

Nezavisnost i Makedonija; Bugarska pod kraljem Ferdinandom

Ako je prisajedinjenje Istone Rumelije bilo mnogo tee nego to je iko u Bugarskoj mogao da zamisli, makedonsko pitanje zadiralo je u najbitnija politika i diplomatska pitanja. Nacionalisti su predstavljali kako svi makedonski hriani oajniki iekuju da se prisajedine zajednikoj bugarskoj domovini, sa granicama predvienim u San Stefanu. Meutim, razvoj dogaaja krajem 19. veka, koji su pokazali da srpske i grke aktivnosti jaaju, da se oseanja Albanaca vie ne mogu prenebregnuti, kao i da ak ni oni autonomistiki opredeljeni Sloveni, iako nisu prili srpskoj stvari, nisu vie naklonjeni ni bugarskoj dravi, dovodili su u pitanje pouzdanost takvih nadanja. Vlada se borila s ekonomskim tekoama; novac joj je bio potreban za modernizaciju; nije mogla da povea carine, zbog svoje povezanosti s Osmanskim carstvom; pokuavala je da dobije vie od poljoprivrede uvodei desetak u rodu, u vreme kada su cene itarica ponovo poele da rastu. Seljaci su bili gnevni: plaali su administraciju i vojsku, pali su u dugove za zemlju koju su dobili, a preiveli su vie loih etvi. Odustalo se od desetka. Vlada je morala da pribegne dodatnim stranim zajmovima, tada iz Francuske, na iju je otplatu odlazio veliki deo dravnih prihoda. Kratkoveke vlade, posle Stoilova, borile su se da dou do novca, a kriza koja je usledila stvorila je Bugarski zamljoradniki narodni savez, prvu i naposletku najmoniju meu seljakim partijama Balkana. Osnovana 1899, kao grupa koja je trebalo da izvri pritisak da se ozbiljno razmotre pitanja seljatva i unapredi poljoprivreda, kao neposredni cilj imala je da se suprotstavi desetku. Prvi poslanici agraraca bili su izabrani 1901. godine. Vlada, zajedno sa knezom, tolerisala je, ak i podsticala organizovanje naoruanih eta u Makedoniji, kako bi stekla podrku javnosti, ali je takva igra bila odve opasna. Vrhovni komitet je postao najuticajnija makedonska struja u Bugarskoj; povealo se i suparnitvo izmeu njega i VMRO-a. Vlada nije mogla da kontrolie Makedonce, ali je opte miljene bilo da ona to ini. Rusija je zahtevala da i Sofija i Beograd prekinu sve veze s odredima koji su etovali po Makedoniji. Nareeno je rasputanje makedonskih organizacija u Bugarskoj, a njihovi prvaci su pohapeni. Leto 1903, kada se Makedonija digla, bilo je za Bugarsku doba napetosti. Ferdinand nikada nije bio tako nepopularan. Politike stranke izgubile su svaki ugled u seljatvu. Vojska nije bila oduevljena da odrava poredak kod kue u vreme kada je Makedonija vapila za intervencijom. Posle propasti tamonjeg zlosrenog ustanka, Sofija je nastojala da zaustavi dalje slabljenje bugarskog elementa u Makedoniji i to tako to je teila sporazumu sa Turskom i Srbijom. Tako se 1904. sporazumela sa Portom da, u zamenu za spreavanje protivturske agitacije, ona pomiluje egzarhistike svetenike i uitelje i dozvoli osnivanje bugarskih agencija u makedonskim gradovima. Sporazumi sa Srbijom iz 19041905. jemili su prekid borbi privrenika dveju drava u Makedoniji, odbacivali strano meanje, ustanovili su meusobnu vojnu pomo u sluaju da jedna od strana bude napadnuta i uspostavljali tenje veze. Bugarska stvar, a u njenom okviru i ideja o autonomnoj Makedoniji, bile su posle 1903. stvarni gubitnici. Neuspeh ustanka koristio je Patrijariji, a posredno i srpskom uticaju.
56

Bugarska ne samo da nije mogla da podrava naoruane ete ve je suparnitvo izmeu njenih organizacija odvraalo mogue simpatizere. Da stvar bude gora, VMRO se krajem 1907. takoe podelila na, u veoj meri probugarsko, desno krilo i isto autonomistiku levicu, koji su se nali i u meusobnom neprijateljstvu i u sukobu sa vrhovistima. Brojni makedonski hriani naputali su egzarhatsku organizaciju, pristupajui patrijariji (to je znailo grkoj ili srpskoj crkvenoj organizaciji), ili se iseljavajui u Bugarsku, Grku, Srbiju i dalje. U Bugarskoj su oseali da zadatak izbavljenja izgubljenih sanstefanskih zemalja" ne moe biti preputen pustolovima. Vladina strategija sastojala se u iekivanju zgodnog asa kada e biti izmenjena meunarodna situacija, dok bi za to vreme bila nastavljena politika modernizacije i pripreme vojske za veliki zadatak. U Bugarskoj su se javili drugi problemi. Kao reakcija na razvoj dogaaja u Makedoniji, zemlju je 1905-1906. zapljusnuo talas nasilja nad Grcima koji je prouzrokovao masovno iseljavanje Grka. Voa stambolista (Narodne liberalne stranke) Dimitar Petkov (1858-1907) postao je predsednik vlade. Nezadovoljni delovi nove inteligencije seoskih uitelja, novinara, lekara, svetenika i drugih koji nisu bili deo establimenta okrenuli su se pokretima koji su teili da ukljue mase u politike procese. Bugarski zemljoradniki narodni savez postao je prava politika stranka 1906, pod vostvom Aleksandra Stamboliskog (18791923), sa programom koji je zahtevao vee izdatke za poljoprivredu i prosvetu nego za vojsku. Studenti Sofijskog univerziteta (osnovanog 1904), koji su bili skromnijeg porekla od onih koji su otili na studije u inostranstvo, takoe su bili nemirni. Uslovi ivota gradske sirotinje su se uopte pogorali, pogaajui studente i industrijske radnike. GBihovo nezadovoljstvo izraavano je putem socijalistikog i sindikalnog pokreta koji su, ma koliko razjedinjeni, bili najsnaniji na itavom Balkanu. trajk elezniara iz 1906. naterao je vladu da mobilie vojne obveznike i upotrebi vojsku, kako bi odravala osnovne aktivnosti eleznice. Radniko i politiko nezadovoljstvo slili su se u demonstracije protiv kneza, koje su se dogodile kada je sveano otvarao novo Narodno pozorite, na Boi (7. januar po novom kalendaru) 1907. godine. Zasut uvredama trajkaa i studenata, Ferdinand je suspendovao celokupno univerzitetsko osoblje, a opozicione stranke su zbog toga poele da sazivaju protestne zborove svojih pristalica. trajk je zavren izmirenjem, ali je Petkov marta 1907. ubijen usred Sofije. Poetkom 1908. knez Ferdinand je za predsednika vlade imenovao vou Demokratske stranke Aleksandra Malinova (18671938), koji je juna iste godine sproveo izbore koristei se uobiajenim metodama. Njegova stranka poveala je svoje prisustvo u Sobranju sa tri na 168 poslanika, to je bio preokret zapanjujui ak i za Bugarsku. Tom prilikom nijedan stambolista nije izabran, ali su agrarci osvojili dvadeset tri poslanika mesta. Seoska javnost bila je iroko ukljuena u zadruni pokret tesno povezan sa Bugarskim zemljoradnikim narodnim savezom, pod utiskom seoskih nemira u Rusiji i susednoj Rumuniji, ali ponajvie pod uticajem dominantne linosti samog Stamboliskog. Stamboliski je u nevelikoj privatnoj svojini video osnovu drutva utemeljenog na seljatvu. Prezirao je svako zastranjivanje od takvog ivota, ukljuujui i ivot u gradu, a jo vie nedelotvorne i parazitske dravne ustanove. Iako je bio naklonjen republici, Stamboliski nije otvoreno zastupao njenu ideju, elei da postigne promenu u dravi putem parlamentarnog delovanja, i na prvom mestu smanjivanja, ako ne i rasputanja, vojske. Zalagao se za miroljubivu spoljnu politiku, teei balkanskoj federaciji seljakih drava. U
57

svojojnesklonosti prema modernoj dravi, njenom upravnom aparatu, ali i prema industrijalizaciji, njegov pokret je otiao znatno dalje nego srpski radikali u njihovom ranom razdoblju. Malinov je obeao reforme. Njegova najvea ambicija bila je da zameni porez vezan za zanimanje progresivnim porezom na prihod. Uvedena krajem 1910, takva reforma je izazvala toliko protesta da nije dovrena ni do pada njegove vlade 1911. godine. Zapoeto je i postepeno uvoenje proporcionalnog izbornog sistema. Malinov je, takoe, liberalizovao Zakon o tampi i vratio suspendovane profesore na Univerzitet. Malinovljevo najznaajnije dostignue bilo je proglaenje nezavisnosti u oktobru (22. septembra po starom kalendaru) 1908. godine. Mladoturci su izazvali uznemirenost stalnim podseanjima na vazalni poloaj Bugarske. Poto se ni Be ni Sankt Peterburg nisu vie protivili, zemlja je proglaena nezavisnom i uzdignuta u rang kraljevine, dan pre nego to je Austrougarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine. Ferdinand je uzeo na bugarskom titulu cara (koja je diskretnije prevoena kao kralj"). Rusija je finansijski pomogla nezavisnost i pitanje je 1909. ureeno kompenzacijom, ime je zatien ugled Osmanskog carstva. U Bugarskoj taj dogaaj nije naiao na opte oduevljenje. Vlada je optuena za izdaju slovenske stvari, poto se tajno sporazumela s Austrougarskom oko Bosne i Hercegovine. Makedonska klika bila je nezadovoljna to je puna nezavisnost proglaena pre potpunog ujedinjenja. Takva kritinost bila je posledica sakupljenih nezadovoljstava koja su osloboena posle poputanja stambolistike stege. Sporilo se oko uloge kralja Ferdinanda, koji nikada nije bio popularan (a, istini za volju, nije ni pokuavao da zadobije popularnost). Bilo je i primedbi na uzdizanje njegovog vladarskog dostojanstva. Neodobravanja su pojaana napadima koji su na raun njegovog linog reima stizali naroito od narodnjaka koje je sada predvodio Ivan Geov (1849-1924). On je na elo koalicione vlade narodnjaka i naprednjaka doao u martu 1911. preuzimajui je od Malinova, i njegov prvi cilj bio je da sazove Veliku narodnu skuptinu, koja bi usvojila brojne izmene ustava. Narodnjaci su bili privreni ustavnosti i suprotstavljeni kraljevom nainu vladanja; agrarci su sada iznosili svoje republikanske poglede bez zapreka. Monarhova nova titula, ozvaniena je u formi kralj Bugara. Ograniena su bila njegova ovlaenja da u vanrednim situacijama ukine graanska prava. Parlamentarni mandat bio je skraen sa pet na etiri godine; njegova godinja zasedanja produena su sa dva na etiri meseca. Geovljeva vlada je u septembru organizovala izbore za nov, redovan saziv skuptine. Odziv na izbore je bio slab i koalicija je obezbedila laku pobedu. Mada ga kralj Ferdinand nije podnosio, Geov je bio neophodan radi Makedonije, koja je bila i spoljanje i unutranje bugarsko pitanje. Anek-siona kriza je oznaila obnovu uticaja Rusije na Balkanu. Rusija je elela da stvori front kojim bi bile suzbijene austro-ugarske tenje. U Evropi je dolo do grupisanja sila u pripremi za budui rat; Srbija je pristala uz Francusku i Rusiju, i Bugarska nije mogla vie da ostane sama i neaktivna. Ruski inilac ostao je znaajan u bugarskoj politici; domaa javnost zahtevala je da se preduzmu mere za ublaavanje patnji makedonskih hriana. Sve ovo je bilo povezano sa brigom oko egzarhata, koji se sada prostirao nad oblastima dveju odvojenih drava. Porta nije pristajala da egzarh prima uputstva od Sinoda u Sofiji, zbog ega je u Carigradu uspostavila odvojen arhijerejski sinod za osmanske zemlje.
58

Izmeu dva sinoda otpoeo je spor. Rusija je elela da egzarhat bude vezan za Bugarsku, kako bi bio okonan raskol Pravoslavne crkve u Osmanskom carstvu, dok su neki u Bugarskoj bili spremni da prihvate stvaranje autokefalne bugarske crkve. Egzarh je, meutim, ostao jedini nosilac bugarskog uticaja u Makedoniji, tako da veina nije bila spremna da dozvoli raspadanje jedine institucije koja je sjedinjavala sve Bugare, naroito s obzirom nainjenicu da su Srbi uspeli da dobiju pravo imenovanja u patrijarijskim eparhijama Makedonije. Geov je bio spreman za saradnju. Prvo je pokuao da se nagodi sa Portom, uveren da sporazum sa vladarima Makedonije prua najbolje izglede tamonjim Bugarima, ali mladoturci nisu hteli da daju prednost bilo kom narodu. Potom se obratio Srbiji, ali je tako morao da pristane na konanu podelu Makedonije. Tako je u prolee 1912. otvoren put tajnom vojnom savezu sa Beogradom i Atinom. Zemljoradniki pokret nije mogao da utie na narodno oduevljenje za vojno reavanje makedonskog pitanja. U Prvom balkanskom ratu oduevljena vojska je prevazila sebe u nastojanjima da prodre do samog Carigrada. U strahu da e Bugarska izgubiti posle nesigurnog Londonskog ugovora, gradska javnost, predvoena makedonskim emigrantima, zahtevala je obnavljanje rata protiv preanjih saveznika Srbije i Grke. Tako je komanda vojske, zabrinuta za moral icrpljenih trupa, oekivala demobilizaciju kako bi bila obavljena etva. Kralj Ferdinand se udruio sa ratnom klikom, Geov je u beznau podneo ostavku, a vojska se opredelila za sopstveno reenje, i Drugi balkanski rat se okonao katastrofalno po Bugarsku. Kabinet liberalnih grupa, pod predsednitvom Vasila Radoslavova (1854-1929), zatraio je mir. Bugarskoj je ostavljen najmanji deo Makedonije, deo Trakije s egejskom obalom oko Dedeagaa (Aleksandrupolis). Junu Dobrudu je morala da preda Rumuniji. Njeni odnosi sa susedima i Rusijom bili su kompromitovani, a njeno politiko vostvo lieno poverenja. I mada su se seljake mase okrenule strankama koje su se suprotstavile ratu, konaan tekst Bukurekog ugovora izazvao je revanistiko raspoloenje u najiroj javnosti. Teritorije koje je Bugarska elela nisu vie bile pod slabom vlau Osmanskog carstva, ve su pripadale dravama nacionalistikim koliko i sama Bugarska. Jedini egzarhisti izvan Bugarske, kojima je omoguen opstanak, nalazili su se u ostatku evropske Turske. Teritorijalne promene bile su nepovoljne. Pojas oko Dobrude koji je predat Rumuniji bio je plodna poljoprivredna oblast. Varna, razvijena kao najznaajnija luka i eleznika veza s ostatkom zemlje, ostala je liena zalea. Nove teritorije bile su zaostale i slabo naseljene, a za unapreenje egejske obale bilo je potrebno ponovno ulaganje novca, kao to je to ranije uinjeno za crnomorsku. Da bi sve to bilo finansirano, kao i da bi bila isplaena cena rata, zemlji je bio potreban veliki zajam. Radoslavov je u novembru poao u kampanju kako bi osigurao izbor pouzdane skuptine. U atmosferi ogorenog nezadovoljstva i sa proporcionalnim izbornim sistemom, vlada je obezbedila samo 97 poslanikih mesta, prema opozicionih 109. Potom je u aprilu 1914. Radoslavov ponovo raspisao izbore. Novim oblastima je bilo dozvoljeno uee na izbo-rima, mada jo nisu bile ukljuene u ustavni sistem, i tamo nije bila dozvoljena opoziciona agitacija; tamonji muslimani bili su izloeni pritiscima. Tako je napokon vlada obezbedila delotvornu skuptinsku veinu. Bugarskoj je bio potreban zajam. Francuzi su bili spremni da ga daju, ali su u leto 1914. oni oekivali vladu naklonjenu Antanti, i Radoslavov se svrstao uz drugu stranu. Zajam
59

je podignut u Nemakoj, za uzvrat Bugarska je kupila vojnu opremu od Austrougarske i omoguila nemakim firmama sklapanje ugovora za eksploataciju rudnika i eleznice. Rasprava o ugovoru bila je, u najmanju ruku, tako strastvena da je vlada morala da tvrdi da je dizanjem ruku skuptina izdejstvovala veinsku podrku za ugovor. Finansijski pritisak zbog ratova naterao ju je da podigne zajmove i povea posredne poreze, ali se ekonomija brzo oporavila. Najznaajnije dostignue bugarske istorije za etrdeset prvih godina posle osloboenja bila je socijalna stabilnost zemlje, napisao je jedan od vodeih istoriara moderne Bugarske. Neprekidno tursko i muslimansko iseljavanje dodatno je oslobodilo zemljite. Seljaci su zaposedali dravna imanja, ohrabreni propisom prema kome bi zemljite koje je due od tri godine bilo obraivano postajalo vlasnitvo zemljoradnika. Dravno zemljite smanjeno je za vie od 25% izmeu 1897. i 1908. i tek su tada bile preduzete mere za spreavanje njegovog smanjivanja. Udeo stanovnitva koji je iveo od zemljoradnje i dalje je bio 80%, a nepromenjena je ostala i socijalna struktura, iako je potranja za zemljom odravala mir. Godine 1908. 86% zemljoposednika s imanjima manjim od 10 hektara posedovalo je 53% ukupne zemlje u Bugarskoj; ostalih 14% sa posedima do 100 hektara drali su 43 /o zemljita. Novi razvoj podstakao je veliko iseljavanje Grka posle 1905, dok su mnogobrojni Bugari nastavili da se doseljavaju iz oblasti izvan Bugarske. Ostali muslimani, veinom pomaci koji su govorili bugarski, ukljueni su u bugarsko drutvo posle balkanskih ratova. Udeo stanovnitva koje je govorilo bugarski u ukupnom stanovnitvu drave poveao se sa 77,1% u 1900. na 81,2% u 1910. godini. Seljaka imanja su srazmerno uspeno odravana, poto se gradsko trite uveavalo, a poboljane su i komunikacije, koje su ga uinile pristupanijim. Ipak, vlast je, u poreenju sa svojim naporima za unapreenje industrije, slabo podsticala poljoprivrednu proizvodnju. Seljaci su imali malo dodatnih prihoda i raspoloivih kredita za finansiranje setve u predstojeoj godini. Nisu mogli ni da kupe dodatnu zemlju kako bi ouvali veliinu svoga naslea, a da pri tom dublje ne zapadnu u dugove. Zadruge su imale znaajnu ulogu u odravanju relativnog blagostanja na selu. One su cvetale u deceniji koja je prethodila Prvom svetskom ratu, i upravo je preko njih Zemljoradniki savez izvrio svoj najvei prodor. Veinom su to bile kreditne ustanove, koje su dovele prezaduenost pod kontrolu, ali i osiguravajue, proizvoake, trgovake i razne druge zadruge. S druge strane, Bugarska agrarna banka, nastala iz Midhatovih tedionica, poela je od 1903. seljacima da obezbeuje hipotekarne kredite. Ova banka je davala kredit i zadrugama Zemljoradnikog saveza, pomaui im da 1910. osnuju sopstvenu Zadrunu banku. U ovom razdoblju dolo je do promena i u nevelikom industijskom sektoru, ali on nije bio dovoljno povezan sa poljoprivrednim osnovama privrede. Postojei napredak industrije objanjava se poveanjem gradskog stanovnitva, poboljanjem transporta i dravnim upravljanjem. Mnogim zakonima od 1894. dodeljen je status podsticane industrije mnogim aktivnostima, poev od rudarstva, metalurgije, tekstila i graevinarstva, proireiim od 1912. na gotovo itavu fabriku proizvodnju. Bugarska je do 1907. ostvarivala povoljan trgovinski balans, ali ga je kasnije poremetio uvoz oruja. Uvoz iz Austrougarske i dalje je preovladavao poto je njegov udeo u
60

ukupnom uvozu zemlje izmeu 1908. i 1912. prevazilazio etvrtinu, mada je njen primat bio ugroen napretkom Nemake i Francuske. Istovremeno je bugarski izvoz (uglavnom hrane i pia) usmeren na Osmansko carstvo, u poetku iznosio 23%, da bi potom Belgija dola na prvo mesto kada je postala glavni uvoznik bugarskog ita. irenje eleznike mree bilo je znaajno dostignue, sa 2.109 kilometara u 1912 (u poreenju sa 976 kilometara u Srbiji), broj putnika porastao je sa 350.000 u 1895. na 3,4 miliona u 1911, dok je koliina roba prevoena eleznicom poveana od 383.000 na dva miliona tona. Meutim, takav napredak postignut je tednjom (to je uslovilo da raskrsnice ne budu uvek najbolje postavljene, da se stanice esto nalaze izvan gradova i da ne postoji elezniki most preko Dunava, koji bi bugarske eleznice spajao sa rumuiskim). U svakom sluaju, Bugarska je stekla osnovnu infrastrukturu jedne moderne drave, po cenu zavisnosti od stranih kredita i poveanog oporezivanja. Nepravian je bio poreski rast izmeu 1900. i 1912. od itavih 52%. Gradska sirotinja bila je teko pogoena posrednim porezima na koje se oslanjala drava, to je snano podstaklo potrebu za zadravanjem zemlje kao izvora hrane i ogreva. Od 70% uveanja stranog duga (koji je 1901. prevazilazio 250 miliona franaka), manje od 18% otilo je na industriju, ostatak je utroen na vojne rashode, bez kojih pobeda iz 1912. ne bi bila mogua. Oslanjanje na strane kredite nije previe sputavalo bugarsku spoljnu politiku pred balkanske ratove, i njen dug od 149,25 franaka po stanovniku bio je nii od turskih 193,63, srpskih 235,88 ili grkih 328,88. Znatna strana ulaganja stigla su sa programom podsticanja", raunajui da je na prelazu izmeu dva veka 27% ukupnog kapitala bilo uloeno u njime obuhvaenu industriju. Do 1911. godine 69% stranog kapitala uloenog u Bugarsku poticalo je iz Belgije, dok su britanska ulaganja sa 21% bila na drugom mestu. Ipak, podsticaji modernizaciji nisu bili dalekoseni. Socijalna stabilnost znaila je i drutveni konzervativizam. Seljaci su eleli radije smanjenu nego modernizovanu dravu. Zemljoradniki savez je takvo njihovo raspoloenje dobro razumeo i usmeravao je svoje zahteve ka smanjivanju, ako ne i ukidanju, birokratije, vojske, dvora i ak organizovanih politikih stranaka. Trgovaki i proizvoaki sektor, koji su imali nekih tenji ka modernizaciji, bili su odvie slabi da nametnu svoje elje; uklanjanjem grkog elementa iz politike, oni su jo vie oslabljeni. Bugarska se nalazila u rukama obrazovanih ljudi koji su je stvarali, sluili joj i predvodili je. Vie nego bilo gde drugde na Balkanu drava se razvijala pod upravom inovnika, advokata, vojnika i profesionalnih politiara, koji veinom nisu poticali iz trgovake ili industrijske sredine. Iako bugarsko ospovno i srednje obrazovanje nisu imali premca na Balkanu, nacija je ipak ostala seljaka i postepeno se otuivala od drave. Politiku koja je sprovoena odreivali su strateki interesi drave, zamiljeni kao jedini mogui temelj za isggunjenje bugarskih tenji u Makedoniji i ostalih iredentistikih zamisli. Snage koje su u jaoj i veoj teritoriji videle pre posledicu nego cilj pokreta za nacionalno jedinstvo bile su u Bugarskoj slabije nego u Rumuniji, Grkoj ili Srbiji. Do sredine devedesetih godina 19. veka borba oko prvenstva u vlasti odluena je u celini u korist izvrne vlasti. Vladar je u poetku odreivao sastav vlade i kontrolisao diplomatiju i odbranu, a politiari su bili slobodni da usmeravaju unutranju politiku pod uslovom da mogu da dobiju veinsku parlamentarnu podrku. Bila je to sr linog reima" kralja Ferdinanda; njegova ambicija da igra ulogu u evropskoj politici iziskivala je oslonac na
61

veu dravnu teritoriju. Takva politika navela je deo inteligencije da se odrekne svoje uloge potpornog stuba takve drave i da istovremeno obnovi svoje veze sa seljakim narodom iz kog je poticala.

KRAJ 19. VEKA, 1900-1914. GODINA - DEO II

Obnovljeno samopouzdanje; Grka pod kraljem orem

Nikola Petrovi Njego se 1910, posle etrdeset godina kneevanja, proglasio za kralja Crne Gore; Ferdinand od Saks-Koburga i Gote, knez Bugarske, postao je kralj Bugara kada je njegova zemlja 1908. prekinula poslednje veze s Osmanskim carstvom; Petar Karaorevi je 1903. pozvan da stupi na presto kao kralj Srbije, a Karl od Hoencolerna je jo 1881. proglaen za kralja Karola posle priznavanja samostalnosti Rumunije 1878. godine. Kristijan Vilhelm Ferdinand Adolfus Jerg od Danske ili ore, kralj Helena jo od 1863, bio je doajen meu balkanskim kraljevima. ore je jo 1875. prihvatio naelo da sastav vlade poverava politiaru koji dobije izriitu" podrku parlamentarne veine. To je polo za rukom Trikupisu, koji je bio na elu ak sedam vlada koje su obnovile grku solventnost na meunarodnim tritima novca, bile u potrazi za stranim ulaganjima i pokuavale da modernizuju vojsku. I pored toga, prelaz izmeu dva veka vie je obeleio njegov suparnik Delijanis, koji je na zadovoljstvo naroda ratovao s Osmanskim carstvom za Krit. Uprkos poniavajuem porazu, Delijanis je zadrao dovoljno popularnosti da pobedi na izborima 1902. i 1905. godine, da bi naposletku pao kao rtva atentata koji je izvrio jedan kockar, gnevan zbog njegove delatnosti protiv hazarderstva. Krit je i dalje bio stalna tema koja je Grke meusobno suprotstavila. Princ ore, visoki komesar autonomnog ostrva, sukobio se sa mesnim liberalskim prvakom Elefteriosom Venizelosom (1864-1936), koga je, zbog zalaganja za prisajedinjenje, zamenio jedan bivi grki predsednik vlade. Ustav ostrva je bio izmenjen tako da je u potpunosti postao grki". Kritska andarmerija poela je da zamenjuje meunarodne jedinice i poslednje strane trupe povukle su se 1909. godine. Nastavljeno je tursko iseljavanje. Prisajedinjenje Grkoj jo je jednom proglaeno, a zatim spreeno 1908. godine. Bila je to jo jedna reakcija na tenju mladoturaka da obnove osmansku vlast nad teritorijama koje su samo nominalno bile deo Carstva. U Grkoj je, zbog nevete reakcije politiara i nestabilne privrede, izbila kriza koja se razvijala jo od 1897. godine. Poveano je oporezivanje, kao i
62

iseljavanje koje je zapoelo posle poraza; oko 1908, zbog privredne stagnacije Sjedinjenih Drava, smanjivane su novane poiljke iseljenika. Nezadovoljstvo je naroito bilo snano izraeno u vojsci, jer su se mlai oficiri nalazili pod uticajem postignua svojih kolega u Srbiji i Turskoj. Mladotursko obeanje jednakosti za sve pobudilo je mnogo oduevljenja irom osmanskih zemalja, ak i meu Grcima, ali je takoe izazvalo i bojazan da e oivelo Carstvo biti tee potisnuti iz Makedonije, ije je srce - grad Solun bilo i sedite KJN-a. Udruivanje u Vojni savez predstavljalo je izraz oficirskog nezadovoljstva. Poetni podstrek zaveri dali su profesionalni razlozi nezadovoljstva, kakvo je bilo ogorenje zbog zaustavljanja oficirskih unapreenja. Postojalo je i uverenje da prestolonaslednik Konstantin (1868-1922), koji je za vreme rata od 1897. zapovedao vojskom u Tesaliji, pomae kliku svojih linih pristalica. Vei deo atinskog garnizona povukao se avgusta 1909. u Gudi, u predgrae prestonice, odakle je Vojni savez izvrio dravni udar, poznatiji kao Gudijski vojni udar. U svojoj proklamaciji koju su izdali oficiri su zahtevali mnoge reforme, u osnovi vojne, a meu najvanijima bio je zahtev da vladarevi sinovi budu uklonjeni iz oruanih snaga, a da poloaje ministara vojske i mornarice dre aktivni oficiri. Zahteve su podrale masovne demonstracije u Atini. Demonstranti su, kao i drugde na onovremenom Balkanu, uglavnom bili egrti, trgovaki pomonici i studenti. Poputajui pred pretnjom vojne diktature, nova vlada se obavezala na sprovoenje veeg broja zahtevanih mera, i to pod budnim okom Vojnog saveza. Prinevi su napustili svoje poloaje u vojsci. Kao to nisu posedovali stvarni politiki program, oficiri nisu imali ni sopstvenog kandidata za predsednika reformske vlade. Zato su se obratili Venizelosu, koji je stekao ugled i popularnost u politikom ivotu rodnog Krita. On nije imao veze sa diskreditovanim politikim svetom kontinentalne Grke. Puisti su 1910. pozvali Venizelosa u Atinu da im bude savetodavac. Venizelos je bio naklonjen reviziji ustava, ali je bio zabrinut zbog uticaja vojske u politici. Doao je, privoleo kralja da sazove Ustavotvornu skuptinu radi revizije ustava, a Vojni savez privoleo na rasputanje. Venizelos je imenovan za predsednika vlade i njegove pristalice su ostvarile prevlast u novoizabranoj Ustavotvornoj skuptini: vrsto verujem", tvrdio je, da... su snage nacije dovoljne da, pod rukovodstvom pregalaca posveenih ostvarivanju preporoda, obnove Grku koja e moi da odgovori zahtevima savremene civilizacije, sposobnu da zadobije potovanje civilizovanog sveta i da zauzme asno mesto u porodici civilizovanih naroda." Uz kraljevu podrku i jasan mandat, usvojen je niz ustavnih izmena, kako bi bio raien put delotvornom zakonodavnom poslu, a radi onemoguavanja opstrukcije i stvaranja pravnih osnova za agrarnu reformu koja je usledila. Venizelosov zadatak bio je da modernizuje i dalje sprovodi Veliku ideju. Kako bi pokazao da nije samo marione-ta oficira iz Gude, vratio je prestolonaslednika Konstantina na visoku dunost u vojsci i oslobodio oficire zatvorene posle pokuaja da se suprotstave puu. Njegov reformski program odnosio se na inovnitvo, prosvetu i zemlju, ukljuujui i socijalno zakonodavstvo, legalizaciju sindikata, uvoenje progresivnog poreza na zarade (mada su ipak poreske obaveze izbegavane). Venizelos je, obraajui se seljatvu i radnikoj klasi u nastajanju, onemoguio razvoj radikalnijih pokreta. Vojsku je potinio, poto je, obavezavi se da preuredi oruane snage, sam preuzeo ministarstva vojske i mornarice. Pozvane su francuske i britanske vojne
63

misije da valjano obue vojsku i mornaricu. Uspeno je sredio dravne finansije, mada je Grka imala najvei javni dug na Balkanu (41% njenih budetskih izdataka odlazilo je na njegovo servisiranje). Takva dostignua dala su novu energiju javnom ivotu, stvarajui prividno oseanje novog nacionalnog jedinstva iskazanog na izborima marta 1912. kada su Venizelosovi liberali zadobili dvotreinsku veinu. Zemlja se nala u boljem poloaju pred suoavanje sa balkanskom krizom. Makedonija je za Grku predstavljala pitanje od ne manjeg znaaja nego za Bugarsku ili Srbiju. Reavanje sudbine Makedonije postalo je veoma hitno nastankom albanskog pokreta. Vlada se nala u nedoumici. Grki narod je bio rasut irom Osmanskog carstva, u njegovim azijskim i evropskim provincijama. Okupljen veinom u gradovima, bio je veoma izloen turskim odmazdama. Ipak, ako bi Grka ostala po strani, izgubila bi svoj deo plena u korist balkanskih Slovena, eljnih da iskoriste turske nevolje. Grka se odvojenim sporazumima povezala sa Srbijom i Bugarskom, te je, zajedno sa svojim saveznicima, oktobra 1912. pola u rat protiv Turske. Grke snage su u novembru postigle veliki uspeh zauzevi Solun; februara 1913. ueni grad Janjina u Epiru takoe je osvojen. Moderno opremljena grka mornarica brzo je ostvarila nadmo u Egejskom moru, za-uzevi veinu ostrva, s izuzetkom Rodosa i Dodekaneza koje je poetkom 1912. privremeno zaposela Italija, kako bi primorala Turke na povlaenje iz Libije. Poto se ozlojeena Bugarska okrenula protiv Grke i Srbije, izmeu nekadanjih balkanskih saveznika zapoeo je Drugi balkanski rat. Grka je iz 1913. izala sa senzacionalnim teritorijalnim dobicima. Grka je zauzela polovinu makedonske teritorije. Konano je priznata njena unija sa Kritom, ali je severni Epir sa svojim Grcima bio ukljuen u sastav nezavisne Albanije. Nove teritorije" su inile 70% uveanog grkog kraljevstva, ije se stanovnitvo povealo sa 2,8 na 4,8 miliona. Meutim, nisu se svi novi graani Grke oseali Grcima, niti su Grke smatrali oslobodiocima. Grki izvori navode kako su Grci inili 43% novosteenog stanovnitva (sa

39% muslimana, pre-teno Turaka, 10% Slovena i 8% Jevreja). Ali, to su bile statistike
prema veroispovestima, koje su Slovene privrene Carigradskoj patrijariji svrstavale meu Grke. Grka nije moglo biti vie od 25% u stanovnitvu zadobijenih zemalja. Bogat trgovaki i veliki luki grad Solun, sa svojih 158.000 stanovnika, bio je, posle Atine, po znaaju drugi grad Grke. Svojim perifernim poloajem uskoro je postao jedno od sredita grkog nacionalizma, ali su njegovu najveu zajednicu inili sefardski Jevreji, potomci panskih prognanika iz 15. veka. Solunski Jevreji su jo govorili nekom vrstom panskog jezika, zajedno s ostalim jezicima (ukljuujui i u drutvu cenjeni francuski, koji su uili u boljim francuskim katolikim kolama), a na Grke su gledali kao na takmace u gradskim trgovakim poslovima. Tokom petnaest godina posle strahovitog poraza, koji su mu 1897. nanele turske vojske, grko samopouzdanje je toliko bilo obnovljeno da je Velika ideja, nedostina vizija, za koju se inilo da je opstala samo u snovima romantinih idealista, osvanula iznova kao stvarna mogunost. Upravo u tom asu, marta 1913, kralja ora je, samo nekoliko meseci pre petnaestogodinjice stupanja na presto, prilikom posete Solunu ubio jedan ovek
64

poremeenog uma. Njegov naslednik Konstantin stekao je znatnu popularnost svojom ulogom u balkanskim ratovima, nakon to ga je Venizelos imenovao za vrhovnog komandanta. Opte uverenje je bilo da e, poto je dobio ime po poslednjem vizantijskom vladaru Konstantinu XI, uzeti vladarsko ime Konstantin XII. Iako su mu mnogi u Grkoj preporuivali da to uini, on je zvanino ostao samo kralj Konstantin. Obnova samopouzdanja bila je pruzrokovana vie psiholokim nego ekonomskim razlozima. Vlada je od 1910. pokrenula reorganizaciju dravnih finansija, koja je dabine uinila predvidljivijim, a dravne rashode ogranienijim. Drahma je ponovo izjednaena sa frankom. Narodna banka se sporazumela s Evropskom finansijskom komisijom da od 1898. bude uklonjena zabrana izdavanja novih novanica. Strani kapital je ponovo pokazao zanimanje za zajam grkoj dravnoj blagajni, iako su bila ograniena neposredna ulaganja u privredu. Zahvaljujui komercijalizovanoj i otvorenoj privredi zemlje, finansijeri iz Aleksandrije i ostatka grkog rasejanja nastavili su, zajedno sa domaim industrijalcima, da podstiu ogranienu, pa ak i oprezno raznovrsnu, industrijalizaciju. Vlada im je, meutim, pruala vrlo malo protekcionistike podrke. Broj industrijskih pogona koji su koristili mehaniku energiju povean je sa 220 u 1900. na 762 pred Prvi svetski rat, dok je broj radnika u njima zaposlenih porastao sa 15.000 na 24.000. U istom razdoblju eleznika mrea se proirila sa neto vie od 1.000 na 1.500 kilometara. Udeo suvog groa u izvozu i dalje je opadao, poto je prevelika proizvodnja sa kraja stolea uinila da su neprodati vikovi procenjeni kao polovina svetske potranje. Vlada je naposletku preduzela niz mera, u ijem je sreditu bilo osnivanje Povlaene banke 1906, iza koje su stajali britanski i francuski bankari. Cilj je bio da se smanji proizvodnja tako to bi, kupovinom itavog roda vinove loze, bila kontrolisana prodaja na meunarodnom tritu, i da se prui pomo seljacima da bi napustili vinogradarstvo. Uspeh ovih pokuaja bio je delimian, poto je 1914. vinogradarstvo i dalje zauzimalo drugo mesto, posle ratarstva, a vinogradi su zauzimali 11% obraivanog zemljita. Kapital grke dijaspore koji je stizao iz Londona, Carigrada i sa donjeg Dunava uinio je da udeo parnih brodova u trgovakoj floti bude povean sa 145.000 tona (od ukupne nosivosti flote od 389.000 tona) u 1895. na 894.000 tona (od ukupno milion tona) u 1915. Broj parobroda u itavoj floti povean je sa 37% na 89%. Velika Britanija ostala je glavni trgovinski partner Grke, sa 24% uvoza i izvoza u 1911. Po znaaju drugi partner u grkom uvozu bila je Austro-ugarska, a u izvozu Belgija. Iseljavanje je doprinelo da porastu nadnice u fabrikama, a donekle i u poljoprivredi. Smanjivanje novanih poiljki iz inostranstva posle 1903. liilo je zemlju znatnog vika u platenom bilansu, ali je dalji pritisak za poveanje nadnice bio ogranien, a dotok iseljenikog novca neustaljen. Recesija u Sjedinjenim Dravama iz 1908-1909, poveanjem broja povratnika, zaustavila je iseljavanje u tom pravcu. Meutim, do 1912. iseljenitvo je ukupno inilo 10% stanovnitva, to je bio vei udeo nego u bilo kojoj evropskoj dravi posle 1900. godine. Nova radna snaga unutar zemlje priticala je posle 1913. uglavnom iz novoosvojenih oblasti.

65

Ka izbornoj i agrarnoj reformi ; Rumunija pod kraljem Karolom

U Rumuniji je ovo razdoblje, takoe, bilo obeleeno linou i dugom vladavinom monarha - kralja Karola, koji je najpre vladao zajedno sa liberalima, a zatim naizmenino sa njima i sa konzervativcima. Osnovno razumevanje izmeu monarha i dve stranke doprinelo je stabilnosti ustavnog sistema koji je, mada nesavren, delovao bez nasilnih preokreta, zadravi prihvatljivu spoljanost. Nalazei se u odbrambenom savezu s Austrougarskom, Rumunija je u stvari postala deo Trojnog saveza. Zato joj je bilo teko da otvoreno podri rumunsku stvar u Transilvaniji, u meri u kojoj su Srbija, Bugarska i Grka sprovodile svoje tenje u pogledu Makedonije. Rumuni u Ugarskoj dobijali su umereni podstrek, uglavnom kulturni, preko Kulturne lige, kojoj su pripadali mnogi transilvanski intelektualci Rumuni. Dublje politiko svojstvo pomenute organizacije pojavilo se tek 1914, kada je promenila svoje ime u Liga za politiko jedinstvo svih Rumuna. Poloaj Rumuna u Ugarskoj stvarao je sve veu napetost. U vreme aneksione krize bilo je govora o prekidanju saveza sa centralnim silama Austrougarskom i Nemakom. Rumunska javnost ustala je protiv austrougarske antisrpske politike; nemaka diplomatija dola je do zakljuka da, u sluaju rata, javno mnjenje nee dozvoliti Rumuniji da se svrsta uz Dvojnu monarhiju. Na bugarske tenje takoe se gledalo kao na pretnju balkanskoj ravnotei snaga, naroito od kako je Austrougarska poela nestrpljivo da pokuava da je pridobije radi stvaranja protivtee neprijateljskoj Srbiji. Bukuret se, da bi obezbedio uee u dogaajima u Makedoniji, zainteresovao za tamonje Vlahe (ili Aromune); kod Porte im je izdejstvovao status i potpomagao ih osnivanjem rumunskih kola. Ipak, Rumunija se nije umeala u Prvi balkanski rat. Kralj Karol je eleo da osnai ulogu svoje zemlje kao jemca ravnotee snaga na Balkanu. Raunao je da e sile, koje e imati poslednju re u odluivanju o sudbini Makedonije, po obnovi mira nagraditi Rumuniju kao snagu reda u oblasti. Rumunija je smatrala da za uzvrat za neutralnost 1912. godine (i kao nadoknadu za bugarsko proglaenje nezavisnosti iz 1908) moe da zatrai juni pojas Dobrude sa Silistrijom, koji je 1878. ostavljen Bugarskoj. Pregovori koji su zapoeti sa Bugarskom tokom mirovnih pregovora nisu bili uspeni. Kada je podela Makedonije postala aktuelna, a nalazei se pod pritiskom da napadne Bugarsku, vlada u Bukuretu pristala je da stane uz Srbiju i Grku ako ih napadne biva saveznica. Tako je Rumunija ula u Drugi balkanski rat. Njene snage nisu naile na ozbiljniji otpor, poto je bugarska vojska bila zauzeta borbama sa Srbima, Grcima i Turcima. Rumuniji je, posle mirovnog sporazuma potpisanog u Bukuretu avgusta 1913, porastao ugled, uveana je njena teritorija i obodreno samopouzdanje. Bugarska je morala da joj preda 9.000 kvadratnih kilometara izmeu Dunava i Crnog mora, ukljuujui Silistriju. Mada su balkanski ratovi odvratili njenu panju od sve dubljeg sukoba izmeu Rumuna i njihovih ugarskih gospodara u Transilvaniji, oni su do kraja otuili Rumuniju od Trojnog saveza. Odnosi sa Bugarskom konano su zatrovani. Zaboravljeni su i od tada slabo upotrebljavani makedonski Vlasi. Rumuni su meu 286.000 stanovnika june Dobrude predstavljali neznatnu manjinu. Sama Rusija uinila je veoma skromne pokuaje da iskoristi
66

sve vee razoaranje Rumunije Austrougarskom, radije je preputajui Francuskoj, koja nije hitala da joj uzvrati njenu privrenost. Izmeu Francuske i Rumunije nije postojala iva trgovina; 60% robe uvezene u Rumuniju poticalo je iz Nemake i Austrougarske. Liberalni kabinet Jona Bratijanua Mlaeg, poznatijeg kao Jonel Bratijanu (18641927), najstarijeg sina prvog Jona Bratijanua, 1913. je najavio zaokret u rumunskoj spoljnoj politici. Iako profrannuski nastrojeni, liberali su bili svesni znaaja Austrougarske i, naroito, Nemake za privredni razvoj svoje zemlje. U vreme aneksione krize oni nisu podrali zahteve za naputanje Trojnog saveza. No, uprkos rumunskom pribliavanju Francuskoj, koje je do prolea 1914. ve bilo u toku, Bratijanu nije bio spreman da obavee svoju zemlju prema Antanti. Njegova spoljna politika znaila je pribliavanje Antanti, to nije podrazumevalo raskid sa Trojnim savezom. Rumunija je bila naterana na neutralnost nesposobnou Austrougarske da je zadrava u meri u kojoj su je Francuska i Rusija privlaile. U stvari, iako je u predveerje Prvog svetskog rata javnost bila uz Antantu, politiari nisu mogli da se sloe oko pravca kojim valja poi. Liberali su veinom mislili da Rumunija treba da stane uz Antantu, dok su konzervativci bili podeljeni na najmanje tri frakcije: prvu, koja je teila potovanju saveza s Austrougarskom; drugu, koja je zastupala politiku prijateljske neutralnosti prema centralnim silama i treu, koja se slagala sa liberalima. Rumunija je imala politiare obdarene za voenje spoljne politike. Obino umeni u korienju sukoba meu silama, oni, meutim, nisu bili uspeni u reavanju najvanijih domaih pitanja, moda upravo zato to su se oseali bliima Evropi na koju su se ugledali nego realnostima sopstvenog drutva. Najvei gradovi proli su kroz brze promene. Prestonica ne samo da je podraavala pariska javna zdanja i graevine u meri tolikoj da je Bukuret nazvan Parizom Istoka, ve je razvijen i domai arhitektonski stil zasnovan na graevinama kneeva porodice Brankoveanu sa kraja 17. i poetka 18. veka, na koji je uticalo i graevinarstvo rumunskog sela. Do 1904. prestonica je imala ezdeset etiri motorna vozila. Intelektualci su nastavili da se spore oko rumunskog identiteta. Pored teoretiara njegovog rimskog porekla ili dakog kontinuiteta, postojali su i naunici koji su razobliavali takve ideje i njihovu politiku zloupo-trebu, koji su pri tome bili uvereni da su teritorijalna prava bolje zasnovana na samoopredeljenju naroda nego na njegovom poreklu i autohtonosti. Oko vrednosti evropskih uzora stvarno razmimoilaenje miljenja zasnivalo se na ritmu promena, izmeu onih koji su bili zabrinuti da napredak ne uniti domae vrednosti i ostalih koji su eleli da tradicija ne postane prepreka razvoju. Takve podele nisu bile otvorene. Umetnost skulptora Konstantina Brankua (18761957) ne bi bila mogua da nije doao posle konzervativne juministike reakcije protiv imitativne stagnacije i politike zloupotrebe knjievnosti i umetnosti. Usvajajui zapadnu ustavnost i zalaui se za industrijalizaciju, liberali su sebe smatrali za jemce izvornog, nacionalnog razvoja, pod motom sadranim u dve rei: sopstvenim snagama. Sve pomenuto bilo je van vidokruga 60% stanovnitva koje je, i pored besplatnog i obaveznog osnovnog obrazovanja, i dalje ostalo nepismeno. Ustanove vlasti bile su moderne, ali su i dalje predstavljale samo mali deo stanovnitva. Stvarna prepreka za osnovno, najmanje uee u politici, nije toliko bila glasaka kvalifikovanost koja je zavisila od prihoda, iji su uslovi bili veoma niski u treem izbornom kolegijumu, ve obavezna osnovna pismenost. I, mada su se u Liberalnoj stranci, posle 1892, pojavili zahtevi za uvoenjem opteg birakog
67

prava, zemljoposednici koji su i dalje bili najglasniji meu konzervativcima (pa ak i u delu liberala) osujetili su i opte pravo glasa i zemljinu reformu pre 1914. godine. Rumunija nije bila neliberalna. Politike rasprave bile su slobodne i ive. Narod iz okolnih drava nalazio je tu pribeite i uhlebljenje to nisu iskljuivo bili Rumuni iz tuinskih carstava ve i Bugari i Srbi. Jevreji su se doseljavali jo od tridesetih godina 19. veka, sve dok njihova brojnost u privrednom ivotu, kao i injenica da se nisu ukljuili u tradicionalne drutvene strukture, nisu izazvali antisemitizam koji je doseljavanje Jevreja pretvorio u iseljavanje. Podstrek za modernizaciju stigao je odozgo. Predvoen slobodoumnijim ljudima meu niim bojarskim plemstvom, on je ostao nedalekosean u politikom i socijalnom smislu, sve dok ga narodni pritisak, pred sam poetak Prvog svetskog rata, nije uinio istinski radikalnim. Industrija je u Rumuniji ak i uprkos injenici da, usled nedostatka gvoa, elika i mainogradnje, nikada nije doivela polet napredovala daleko bre nego bilo gde na Balkanu, tako da je obezbeivala ukupno 17% nacionalnog dohotka 1914. godine. Industrijskom rastu pogodovali su kapital, koji je bio nagomilan kod zemljoposednika koji su bili najvei balkanski izvoznici itarica, i postojanje nalazita petroleja. Prerada nafte i drveta (preko 36% industrijske proizvodnje), zajedno sa preradom hrane (preko 33%), bile su najznaajnije industrijske grane. Svetska potranja za naftom podstakla je izvanredan rast proizvodnje sa 250.000 tona u 1900. na 1,8 miliona tona u 1913. godini privlaei sve vie i vie stranog kapitala. Nsmaki kapital je do 1914. upravljao sa 35% rafinerija, britanski sa 25 /o, holandski sa 13% i francuski sa 10% (rumunski kapital iznosio je samo 5,5%). Strani kapital imao je najvaniju ulogu u ostalim granama industrije. Bio je veinski u eksploataciji plina i proizvodnji struje, u preradi eera i metalurgiji, u hemijskoj i drvnoj industriji. Prisutan je bio i u bankarstvu, kroz zajmove rumunskoj dravi za programe javnih radova. Ubrzanje industrijskog razvoja bilo je propraeno koncentracijom kapitala i proizvodnje u srazmerno malom broju preduzea. Do 1913. est deoniarskih kompanija dralo je 40% imovine u kompanijama sa preko dva miliona lea osnovnog kapitala. U potpunosti izgraen bankarski sistem zadovoljavao je potrebe industrije, trgovine i velikih zemljoposednika. gBime je dominiralo devet velikih banaka (od kojih su etiri imale strane vlasnike), koje su posedovale 70% kapitala svih komercijalnih banaka. Profiti od izvoza itarica pruali su poetni kapital, a i dalje je izvoena polovina roda penice. Ostatak je uglavnom bio namenjen gradskim tritima. Meutim, tokom dve decenije koje su prethodile Prvom svetskom ratu nije bilo postojanog rasta proizvodnje po stanovniku te, pre svega, komercijalne kulture. Upravo je stopa rasta prinosa itarica u periodu izmeu 1901. i 1915, usled porasta stanovnitva (sa est na sedam miliona izmeu 1900. i 1910), bila neznatna, kao i njena cena. Sutinska prednost koju je, kada je re o prinosu itarica po hektaru, imao veliki posed nad malim nije mogla da bude iskoriena za poveavanje prosenih godinjih prinosa u odnosu na one u Bugarskoj i Srbiji. U Rumuniji se 1907. godine 38% obraivane zemlje nalazilo u okvirima poseda veih od 500 hektara, ali su 40% inila imanja od deset hektara povrine ili manja. Iznajmljivanje poseda zakupcima za odreenu rentu postalo je rairenije nego ranije i zakup je ugovaran na krae periode. Tako je 57% ukupne obraivane zemlje bilo izdato pod zakup. Sve vee cene zakupa zakupci su nadoknaivali sve veim optereivanjem seljake
68

radne snage i uslova napolice. U Moldaviji su zakupljeni posedi inili 62% ukupne zemlje (40% zakupaca bili su Jevreji, a 13% nerumunski hriani). U tom svetu ivele su nepismene seljake mase, koje su imale malo zajednikog sa politikim ustanovama. Liberalne vlade su pokuavale da im pomognu, postojali su planovi za osnaivanje poloaja sitnih posednika, bez radikalnih izmena u strukturi poseda. Liberali su podsticali razvoj narodnih banaka, zapoet devedesetih godina 19. veka. Poto su 1903. ozakonjene, ove banke nicale su svuda, tako da je njihov broj sa 700, koliko ih je bilo te godine, porastao na 2.900 u 1913. Ali, kako su zajmovi koje su davale bili odvie mali i kratkoroni da bi pomou njih bila otplaena zemlja, korieni su uglavnom za podmirivanje trokova ivota. Ove banke svoj prvobitni cilj poboljanje produktivnosti sitnih posednika, nisu ispunile. Liberali su 1904. pravni status dali i zadrugama, uglavnom da bi im omoguili da zakupljuju zemlju. Konzervativci su, kada bi se nali na vlasti, isto tako vrili prodaju malih komada dravne zemlje, putem dugoronih kredita. Takve mere odnosile su se uglavnom na bolje stojee i na sasvim mali deo seljatva. Dvadeset etiri postotka, oko 300.000 seljaka, uopte nije posedovalo zemlju, a 34%, njih 424.000, posedovalo je manje od tri hektara, premalo da bi se od zemlje izdravali. Veina seljaka ne samo da su u politikom pogledu bili lieni prava ve su bili nezatieni od zemljoposednika, zakupaca i zelenaa, ali i od prirodnih ne-pogoda (kakve su bile sue 1899. i 1904), koje su mnoge dovele na prag gladi. U poreenju sa seljatvom u drugim delovima Balkana, rumunski seljaci bili su najsiromaniji, pri emu su uivali i najmanja prava. Veliki ustanak iz 1907. predstavljao je poslednji izraz nezadovoljstva, ostavi i jedini isto socijalni masovni pokret na Balkanu. Nemir u jednom selu u oblasti Botoani na severu Moldavije, brzo se pretvorio u rasprostranjenu pobunu siromanih. Do kraja marta buna se proirila do zapadne Oltenije, na drugom kraju drave. Iako su najsiromaniji seljaci prvi ustali, uskoro su im se pridruili i ostali, zatim svetenici, uitelji i rasputeni rezervni podoficiri koji su, naposletku, i inili vostvo ustanka. Zemljoposednici su bili gonjeni, ak i ubijani, letina spaljivana, posedi zauzima-ni, kue i radnje ruene. Ujednom trenutku 20.000 seljaka zauzelo je grad Botoani. U nekim oblastima Moldavije, u kojima su jevrejski zakupci upravljali veim delom u zakup predatih poseda, buna je poprimila izrazito antisemitski karakter.(Bez prava da poseduju zemlju, jevrejski trgovci koji su se doselili iz Rusije ili Habzburkog carstva uzimali su zemlju u zakup, kako bi za najkrae vreme doli do najvee mogue dobiti.) Konzervativna vlada, koja se na vlasti nalazila od 1905, reagovala je sporo. Kada je u Bukuretu zavladao uas, opozicija je poela sve glasnije da zahteva mere za poboljanje uslova ivota na selu, a kralj je doao do uverenja da su konzervativci i suvie podeljeni da bi zemlju izveli iz krize. Vlada je podnela ostavku. Kralj Karol je tada starijeg liberalnog prvaka Dimitrija Sturdzu pozvao da bude predsednik vlade i on je 1895. etvrti put preuzeo tu dunost. Pod pritiskom uasnute javnosti, koja je oseala da je postojei poredak u opasnosti, oslonjena na jedinstveni parlament, nova vlada je odluila da rei seljako pitanje. Posao je zapoela slamanjem ustanka. General Aleksandru Averesku (18581938), ministar vojni, izveo je vojsku i ponovo zaveo red. Broj ubijenih od poetka do kraja ustanka iznosio je najmanje 10.000, mada gubitke nije moguno precizno ustanoviti. I desnica i levica gledale su na guenje ustanka kao na tragediju. Vlada je sprovela niz zakonskih mera za ureivanje i olakavanje uslova seljakih obaveza prema
69

zemljoposednicima, kao i za obezbeivanje povoljnijih kredita, koji bi im omoguili da iznajme i kupe zemlju koju su vlasnici nudili na prodaju. Jonel Bratijanu je postao predsednik vlade 1909, nagovetavajui konanu potpunu pobedu buroaskog nad zemljoposednikim elementom unutar Liberalne stranke. Ipak, zakoni vezani za zemlju i dalje su bili nepotpuni. Reformama je umanjen broj napoliara, dok su brojniji postali zadrugari koji su uzimali zemlju pod zakup. Povrina zemlje koju su drali pod zakupom poveana je sa 73.000 hektara u 1907. na 450.000 u 1914, kada je postojalo 459 takvih zadruga sa 77.000 lanova. Pa ipak, ona i dalje nije inila vie od estine ukupnog zemljita koje su drali zakupci. Preduzete mere nisu bile mnogo delotvorne za veinu seljaka, poto su bile ravo sprovoene i ponovo zamiljene prevashodno kao potpora bogatijim seljacima. Mada je njihovo levo krilo zahtevalo potpunu promenu odnosa u poljoprivredi, liberali za vreme svog uea u vladi nisu dalje sproveli nijednu znaajniju zemljinu niti izbornu reformu. Jonel Bratijanu je smatrao da mu je osnovni cilj transformacija privrede, i to unapreivanjem industrije. Pored toga, on je bio spreman da izvri politike reforme neophodne da bi zadobio pristalice za ostvarenje sopstvene vizije rumunskog razvoja. A konzervativci, koji su se vratili u vladu da predvode dravu tokom balkanskih ratova, nisu nikada bili jedinstveni. lanovi potekli iz srednjeg sloja, koje je predvodio Take Jonesku eleli su stranku sutinski da modernizuju. I dalje nastojei da povede jedinstvenu Konzervativnu stranku, Jonesku se u stvari nalazio izmeu nje i liberala. On je bio naklonjen merama izborne reforme putem irenja glasakog prava, kao i zemljinoj reformi, radi potpore seljakim imanjima srednje veliine, putem prodaje dravnih, pa ak i privatnih imanja. U spoljnoj politici on je zastupao otvoreniju podrku tenjama Rumuna u Ugarskoj, i primetniju naklonost prema Francuskoj. ak i Petre Karp (1837-1919), predsednik vlade koji je zamenio Bratijanua, nije vie odgovarao starim konzervativskim kalupima, poto je takoe podsticao industriju i prodaju dravnog zemljita dobrostojeim seljacima. Ipak, Karp se i dalje suprotstavljao bilo kakvoj znaajnijoj drutvenoj i politikoj reformi, ostajui vezan za centralne sile, nasuprot sve jaim profrancuskim oseanjima. Nzegova vlada nije pokrenula znaajnije reformsko zakonodavstvo, kako zbog razilaenja meu konzervativcima, tako i zbog svoje usredsreenosti na balkansku krizu. Posle Drugog balkanskog rata, svesna da ne moe da se nosi sa sve zaotrenijim pitanjem izborne i agrarne reforme, konzervativna vlada je decembra 1913. podnela ostavku. Kralj je ponovo pozvao Jonela Bratijanua. Bratijanu je tada, sledei levo krilo svoje stranke, imajui vladarev pristanak, izneo liberalni program reformi, koji je sadrao opte pravo glasa i konfiskaciju privatnih zemljinih poseda. Februara 1914. na izborima je izabran preovlaujue liberalski parlament, koji je na svoj dnevni red odmah stavio reforme. Konzervativci, koji su ih do tada odbacivali, trpeli su pritisak, kako vladara tako i javnosti. U junu je izabran poseban revizioni parlament, sa velikom veinom privrenom reformama, sa zadatkom da usvoji neophodne ustavne izmene. Izbijanje Prvog svetskog rata zahtevalo je da se reforme odloe do zavretka rata.

70

Balkanski ratovi i njihove posledice

Balkanske drave udele su da zauzmu ostatke osmanskih teritorija u Evropi, jer bi teritorijalno irenje podstaklo njihovu privredu, a i tamonje stanovnitvo je elelo, ili se inilo da eli, da im se prikljui kako bi se oslobodilo sve tronije sultanske vlasti. Pribojavale su se da bi Austrougarska mogla da pokua da pribavi evropski mandat za okupaciju Makedonije, kao to je to ve uinila sa Bosnom i Hercegovinom. Neredi u albanskim oblastima doneli su jo i pretnju pojedinane ili zajednike intervencije velikih sila. Stanje u evropskim vilajetima Turske nametalo je balkanskim vladama neophodnu saradnju prilikom njihove deobe pre neposrednog ukljuivanja sila. Da li e ta saradnja uopte biti mogua zavisilo je, pre svega, od odnosa izmeu Srbije i Bugarske. Ti odnosi su se znatno popravili posle 1903, i pored toga to su ostale ozbiljne razlike u vezi s Makedonijom. Privredni sporazum zakljuen 1905. nagovestio je njihovu nameru da deluju jedinstveno. Srbija je bila daleko zabrinutiji lan tog saveznitva, poto bi habzburka intervencija na balkanskom ratitu ili na jadranskoj obali i zaleu tako ograniila njenu slobodu akcije da bi, makar u praksi, uinila kraj njenoj samostalnosti. im je prola aneksiona kriza, obnovljeni su pregovori izmeu Beograda i Sofije. Beograd je eleo podelu Makedonije na sfere dejstava, a Sofija autonomiju za itavu Makedoniju. Rat koji je septembra 1911. Italija zapoela s Osmanskim carstvom oko Tripolija ubrzao je postizanje sporazuma. Bugarska vlada je priznala da Stara Srbija (deo Kosovskog vilajeta koji je za Srbe predstavljao Kosovo) treba da ostane izvan sporazuma, kao i postojanje srpskih interesa u Makedoniji. Srpska vlada je, sa svoje strane, odobrila u naelu autonomiju Makedonije, sve dok Srbi i Bugari u njoj uivaju ista prava, uz uslov da se Makedoiija pridrui zajednikoj carinskoj uniji. Naposletku su dogovorene dve zone dejstava, severna za Srbiju i istona za Bugarsku, a uspostavljena je i sporna zona, o ijoj sudbini je trebalo da se odlui na buduim pregovorima, po potrebi uz arbitrau ruskog cara. Po svojoj spoljanjosti, sporazum zakljuen marta 1912, posle petomesenog pregovaranja, bio je obostrani odbrambeni ugovor, uz tajni dodatak koji je predviao rat sa Turskom i podelu osloboenih teritorija, kao i vojnu konvenciju. Sledili su pregovori sa Grkom. Iako se slagala sa saivotom naroda pod osmanskom vlau, Atina se odluno usprotivila autonomiji Makedonije, nespremna, za razliku od Srbije, ak i da je na reima podri. Poto je vreme odmicalo, odbrambeni ugovor, zakljuen u maju, odlagao je reavanje celokupnog teritorijalnog pitanja sve do kraja budueg rata. Pregovori su voeni i izmeu Srbije i Crne Gore i Bugarske i Crne Gore. Italija je proirila ratne operacije, prvo na Egejsko more u aprilu, a zatim u julu i na moreuze. Balkanske vlade, kojima je, preko intervencije sila i ujedinjenja etiri albanska vilajeta, pretila osmanizacija, uspele su da prevladaju nepoverenje i stvore Balkanski savez, jai i delotvorniji od onog iz ezdesetih godina 19. veka. Sporazum je saopten Rusiji, koja ga je svojevremeno podstakla. Ostale sile, koje su znale za ovaj sporazum, mada ne u pojedinostima, bile su zbog toga zabrinute. Austrougarska je svim silama nastojala da razbije zajedniki front. ak se i Rusija pribojavala zapleta koje ne bi mogla da rei i nastojala je da prigui ofanzivne namere balkanskih drava. Tokom leta sile su zapoele ustre diplomatske
71

aktivnosti. U oktobru su Austrougarska i Rusija uputile poslednja upozorenja, ali je bilo prekasno. Balkanske drave je podstakla Rusija da bi se suprotstavila austrougarskom uticaju. Obodrene porazom osmanske vojske na severu Afrike i njenom nemoi da savlada albanski ustanak, bile su podsticane i dvema opasnostima: mogunou da se umeaju velike sile i mogunou da stvar preuzmu ekstremisti. Incidenti su bivali sve ei, sve dok u oktobru Crna Gora nije jedan dugotrajan granini spor iskoristila kao povod za objavu rata . Srbija, Grka i Bugarska sledile su njen primer, optuujui Portu da nije sprovela jedan lan Berlinskog ugovora koji ju je obavezao da u Makedoniji uspostavi ureenje slino kritskom, kako je bilo propisano Statutom iz 1868. godine. Porta je pourila da se sporazume s Italijom, a i da gotovo okona dogovor s Albancima. Osmanska vojska bila je u to vreme iscrpljena zbog rata u Libiji, domaih sporova,finansijskih nedaa i dezerterstava. Nzene snage u Evropi bile su slabije od vojski balkanskih saveznica, koje su, pored redovnih snaga, za gerilska dejstva i sabotae u neprijateljskoj pozadini mogle da upotrebe oruane ete u Makedoniji i severnoj Albaniji. Grka moderno opremljena flota gospodarila je morem. Za samo mesec dana balkanske vojske izvojevale su velianstvene pobede na svim frontovima. Razbile su osmanske snage nadvoje - one koje su drale Skadar i Janjinu na zapadu i one koje su branile Jedrene na istoku. Srbija i Crna Gora okrenule su albanska plemena jedna protiv drugih. Srbi su uli u Skoplje i sastali se sa Crnogorcima u Novom Pazaru. Bugari su porazili Turke u istonoj Trakiji i potisnuli ih na njihove odbrambene poloaje u ataldi, na etrdeset kilometara od Carigrada, dok su ih Grci potukli kod Soluna. Srbi i Grci su napredovali u spornim albanskim i makedonskim oblastima. Turci, koji su se ve obraali silama za posredovanje, zatraili su tada primirje. Bugari, koji su u to vreme razmiljali o napadu na Carigrad, kako bi kasnije mogli da politiki trguju privremeno zauzetom osmanskom prestonicom, obnovili su napad. Meutim, posle poetnih napora, njihova vojska pokazala je znakove iscrpljenosti i doivela je neuspeh. Austrougarska je zapretila Srbiji ratom ako se odmah ne povue sa jadranske obale. Kako bi njena intervencija umeala i Rusiju, nastupile su i velike sile. Sastavi se u Londonu, decembra 1912, odluile su da uspostave albansku dravu, okupivi zaraene strane na mirovnoj konferenciji u palati Sent Dejms. Velike sile su se saglasile da je preanje stanje nemogue obnoviti i da balkanske drave treba sporazumom da odrede svoje budue granice. Na Balkanu je trebalo da postoji jedna albanska drava, ije e granice odrediti velike sile, a potvrene su i povlastice monake zajednice na Atosu. Uniteno je Osmansko carstvo u Evropi. Preko poloaja u ataldi odrala su se samo tri opsednuta grada - Jedrene koje su opsedali Bugari, Janjina koju su opsedali Grci i Skadar koji su napadali Srbi i Crnogorci. Poraz je doveo do pada osmanske vlade. KJN je januara 1913, tokom mirovnih pregovora, izveo udar, ponovo se okrenuvi evketu, koji e iste godine pasti kao rtva atentata. Nova vlast je zaustavila pregovore. U februaru su obnovljena neprijateljstva, tako da su Grci osvojili Janjinu, Bugari Jedrene i, naposletku, Crnogorci i Srbi Skadar. Zbog austrougarskih pretnji ratom i demonstracija ratnih brodova sila, Srbi i Crnogorci su kasnije bili primorani da se povuku sa mora. Mirovna konferencija je u aprilu ponovo sazvana u Londonu. Saveznice su osigurale pobedu, ali su drugi razlozi poremetili podelu ratnih tekovina. Zahtevi za stvaranje albanske
72

drave ometali su prethodne sporazume. Nastanak Albanije uinio je nitavnim prethodni srpsko-bugarski sporazum: Srbija bi se nala izmeu Albanije, koja je bila pod habzburkom zatitom, i nepredvidive Bugarske, koja je mogla da doe pod beki uticaj. Postojanje Albanije liilo je Srbe i Grke oekivanih dobitaka na Jadranu, zbog ega je poveana njihova usredsreenost na Makedoniju. Zato su odluile da zadre zauzete teritorije, koje su eleli Bugari, a koje do tada nisu bile podeljene. Posle zahteva Srbije da se izvri revizija sporazuma sa Bugarskom, Austrougarska je podrala bugarski zahtev za veim delom Makedonije nego to je prvobitno nameravala da trai. Rumunija je do tada ostala neutralna. Bio je to savet sila koji je ona spremno prihvatila. No, sada, kada su sve balkanske drave prenebregavale takva uputstva, pokuavajui da zadobiju vee ustupke jedna od druge, i Rumunija je zatraila nagradu, koja joj je mogla biti darovana samo na tetu Bugarske. Za Bugarsku je to bio jo jedan razlog da zadri to je mogue vei deo Makedonije. Pitanje vie nije bilo etniko, a nije ak bilo posredi ni ostvarenje velikih zamisli na raun Osmanskog carstva, ve odranje ravnotee snaga meu balkanskim dravama. Londonski sporazum potpisan je u maju 1913. poto je od strana zahtevano ili da potpiu sporazum ili da napuste pregovore. Turskoj je nametnut gubitak svih teritorija zapadno od Enosa na Egejskom i Midije na Crnom moru. Osim nejasno ocrtane Albanija sa prirodnim granicama na planinskim vrhovima i s obalom od Skadra do Valone, sve to je Osmansko carstvo izgubilo u Evropi trebalo je da bude podeljeno meu saveznicima, a to je bio nemogu zadatak. Bugarska je istakla naelo proporcionalnosti teritorijalnih dobitaka u odnosu na vojno pregnue tokom rata. Nasuprot tome, Srbija i Grka postavile su naelo ravnotee, prema kojem nijedna drava ne sme da postane odvie mona. Dve zemlje su imale zajednike interese u Makedoniji, koji su ih ujedinjavali protiv Bugarske. Uestali su incidenti. Rusija je bezuspeno pokuala da posreduje u postizanju zajednikog sporazuma. Najzad su u junu bugarske snage napale Srbe i Grke. Rumunske, crnogorske, ak i osmanske vojske, ukljuile su se u rat protiv Bugarske, tako da je ona u Drugom balkanskom ratu sasvim poraena. U avgustu je Bukurekim mirom okonan rat. Srbija je uglavnom zadrala teritorije koje je stekla 1912, oko treine Makedonije, njene severne i sredinje oblasti, kao i zajedniku granicu sa Crnom Gorom u Novom Pazaru. Grka je obezbedila vie od polovine Makedonije, june delove Epira, proirenje u junoj Trakiji, ukljuujui i Kavalu, kao i nekoliko ostrva. Bugarska je dobila najmanji deo Makedonije i deo egejske obale, ali je morala da preda junu Dobrudu Rumuniji. tavie, mirovnim sporazumom sa Portom, koji je septembra postignut u okviru Carigradskog ugovora, morala je da se odrekne Jedrena u korist Turske, koja je ve uspela da ga povrati. Bugarsko ime grada Odrin ponovo je promenjeno u tursko Edirne. Okonana je osmanska vladavina na Balkanu, s izuzetkom Carigrada i pojasa Trakije malo prostranijeg nego to je bio pre Drugog balkanskog rata. Ovaj rat odneo je vie ivota nego prethodni. Njme je sruen Balkanski savez, koji je Rusija podravala kao prepreku nagovetenoj austrougarskoj ekspanziji. Rat je izolovao Bugarsku. Srbija je postala znaajnija za Rusiju, jer je bila protiv Austrougarske, dok je Bugarska postala predmet sumnje, i to ne samo u odnosu na Dvojnu monarhiju ve i zbog moguih aspiracija prema moreuzima. Ponaanje svih uesnica u ratu nagovetavalo je da njihov cilj u Makedoniji nije bilo samo sticanje teritorija ve i odstranjivanje suparnikih ili protivnikih etnikih zajednica,
73

makar u kulturnom i statistikom smilu. Sve strane su unitavale sela i varoi, ubijale civile, proterivale i nasilno asimilovale zateeno stanovnitvo, izazivajui nasilje i ogorenje . Posle svega, pobednici su morali da se suoe sa zadatkom asimilovanja raznorodnog i zaostalog stanovnitva, ukljuujui muslimane i brojne pravoslavne hriane koji nisu posedovali jasnu nacionalnu svest, meu kojima su mnogi preko granice traili podsticaj i potporu. Preostala je jo Albanija. Austrougarska i Italija elele su Albaniju na koju e moi da utiu, Rusija i Francuska radije su podupirale tenje Srbije, tako da su se predlozi u vezi sa poloajem i granicama menjali sa situacijom na terenu. Londonska konferencija se u poetku zauzimala za autonomnu Albaniju pod osmanskom vlau i zatitom velikih sila. Kada je postalo jasno da gubitkom Makedonije Osmansko carstvo nee vie imati teritorijalnih veza s Albanijom, Konferencija se odluila za nezavisnost. Poslednje osmanske jedinice napustile su Albaniju juna 1913. i Kemalova privremena vlada uvidela je koliko je teko, ako ne i nemogue, uspostaviti vlast zbog otpora velikih zemljoposednika, olienih u Esad-pai Toptaniju (oko 1863-1920), komandantu osmanskih snaga na severu Albanije. Konferencija je u julu odluila da Albanija bude suverena, nasledna i nezavisna kneevina pod jemstvom velikih sila. Konferencija je, umesto da prizna Kemalovu vladu, osnovala Meunarodnu kontrolnu komisiju, kojoj je povereno da sastavi organski statut, organizuje meunarodnu andarmeriju i uspostavi dravne granice u skladu sa preporukama Londonskog ugovora. U decembru su se sile dogovorile oko linosti kneza; izabran je Vilhem od Vida (1876-1945), oficir nemake vojske i bratanac rumunske kraljice Jelisavete. On je oklevao da se prihvati prestola, dat mu je garantovan zajam radi finansiranja vlade, tako da je naposletku, marta 1914, otplovio put svoje zemlje na austrougarskom brodu, u pratnji italijanskih, francuskih i britanskih jedinica. Iskrcao se u Drau, gde je uspostavio svoje sedite. Poto je Komisija ve bila u Valoni, gde je postepeno preuzela vlast od Kemala, ovaj ju je napustio, otputovavi u Francusku. Albanske granice, mada nisu bile odreene, nisu obuhvatale velike prostore koje su prieljkivali albanski nacionalisti. Crnogorci su naposletku napustili oblast Skadra, ali je Grka i dalje pod okupacijom drala delove Epira, prethodno dodeljene Albaniji, osporavajui tako granice koje su odredile sile. U takvim uslovima knez Vilhem je uspeo da se odri est meseci, oslonjen na administraciju koju su inili zemljoposedniki begovi i bivi osmanski inovnici. Vladom je gospodario Kemalov nekadanji suparnik Esad-paa Toptani, koji je inio sve to mu je bilo u moi da knezu otea ivot. Austrougarski i italijanski lanovi Komisije bili su nesloni. U sredinjim oblastima novonastale drave buknuo je tokom leta veliki seljaki ustanak. Muslimani su se poveli za osmanskom propagandom, koja je novi reim optuivala da je orue hrianskih sila i pohlepnih begova veleposednika. Glavni uzrok ustanka bili su ekonomski uslovi na posedima. Grci su podravali svoje sunarodnike na jugu. Spletkarei zajedno s Italijom, Toptani je pokretao opoziciju vladi, iji je bio najznaajniji lan, moda i sam teei prestolu. Naposletku je bio uhapen i prognan. Poto je izgledalo da je austrougarski uticaj nadjaao, knez je izgubio svaku potporu koju je mogao da oekuje od sila Antante. Ustanak se nastavljao, prosto okupljajui sve protivnike novog reima. U uslovima meusobnih borbi frakcija austrijskih i italijanskih pristalica, knez i njegova vlada izgubili su i ono malo vlasti nad unutranjou. Kada je poeo Prvi svetski rat, Komisija je napustila Albaniju. Kneeva uprava je do tada ve bila praktino
74

ograniena na priobalne gradove Dra i Valonu. Kada je Vid odbio da se ukljui u rat na njenoj strani, Austrougarska mu je ukinula svaku podrku, pa je u septembru i on morao da napusti zemlju. Poslednje tri godine mladoturske vlasti vie su doprinele razvoju albanske nacionalne svesti nego to su decenije sporog kulturnog truda mogle da postignu. Ipak, uprkos injenici da je sauvala oblasti naseljene Albancima od potpunog komadanja posle ukidanja raspadajue osmanske vlasti, nezavisnost je oznaila poetak razdoblja politikog bezvlaa. Tek to je uspostavljena kao suverena kneevina, Albanija je prestala da postoji kao samostalan entitet. Istovremeno, pojava albanske samosvesnosti doprinosila je potkopavanju verskih temelja Osmanskog carstva. Albanski pokret, koji je vrhunac doiveo u stvaranju nezavisne drave, zaprepastio je osmanske dravnike. Poto je razbio jedinstvo islamskog mileta, albanski nacionalizam je doprineo turskom u veoj meri nego nacionalizam hrianskih zajednica. Mladoturske nade u osmanizaciju zgasle su u balkanskim ratovima. Njihova vlast nije mogla da zaustavi dalje opadanje, ali su se oni, ipak, odrali na vlasti. Upravo je u junu 1913, sa poetkom Drugog balkanskog rata, KJN u potpunosti preuzeo vlast. Mladoturci su okonali ustavnu vladavinu i ukinuli ostale stranke, ali nikada nisu prestali da uvode zapadne reforme. Vladajua elita nametnula je reforme odozgo kako bi zatitila Carstvo, ali kada je odbrana osmanske drave, koja bi sadravala i hrianske zajednice, pretvorena u neostvarljivu zamisao, alternativa joj je postala panislamska ili zapadnjaka drava turske veine. Prvu alternativu podarila je Albanija. Ekstremniji mladoturci i dalje su se zauzimali za potpuno prihvatanje zapadnih modela kao neophodnost za dalji opstanak. Takvim svojim delovanjem oni su ubrzali proces stvaranja turskog identiteta.

Nacionalne drave, seljaci i razvoj

Uspostavljanjem nacionalnih drava, bar u odnosu na Osmansko carstvo, revolucionarno naelo nacionalnosti trijumfovalo je nad imperijalnim. Meutim, njime su potkopani i sami temelji austrougarskog Ausgleich-a koji je i sam delom bio posledica nacionalnog principa. Mada se i dalje ugledalo na zapadne, liberalne uzore, naelo nacionalnosti bilo je zatrovano shvatanjem prema kome je stalan razvoj nacije uslovljen posedovanjem odreenih teritorija. To je bio virus koji su nacije u nastajanju dobile od svojih nekadanjih imperijalnih osvajaa. Kakve god da su bile teorije, balkansko drutvo bilo je ukorenjeno na selu. U novim dravama postepeno su uvoene liberalne i demokratske ustanove, koje su najvei deo seljatva uvele na politiku scenu njihovih drava. U Grkoj, Bugarskoj i Srbiji, njihovi glasovi su uzimani u obzir, mada ne redovno na najpoteniji nain. I u Rumuniji je, takoe, nastupio trenutak u kome su svi povlaeni uesnici u ustavnom procesu priznali pravo seljaka na uee u njegovom sprovoenju i u posedovanju same zemlje. Balkanske drave ne bi mogle da nastanu bez revolucionarnog potencijala seljatva. Kada su jednom uspostavljene, usmerene su ka ostvarenju nacionalnih programa,
75

pokuavajui da iskoriste seljako nezadovoljstvo unutar granica susednih carstava. Seljaki pokreti su zapoeli istonu krizu iz 1875. Zapoeti u nepovoljno vreme, oni se nisu poklopili sa povoljnijim meunarodnim prilikama. Godina 1878. obeleila je kraj takvih nastojanja. I dalje su izbijale velike protivosmanske i protivhabzburke seljake bune (bilo je i seljakih pobuna u balkanskim dravama), ali su ujedinjenja Italije i Nemake predstavljala primer da se nacionalna ujedinjenja mogu ostvariti delovanjem diplomatije i rata, a ne diplomatije i seljakih ustanaka. Makedonski ustanak iz 1903. teko da je doneo dobra balkanskim dravama. Godine 1912. one nisu oekivale ustanak iza osmanskih frontova. Njihovi seljaki vojnici ratovali su bolje u modernizovanim i skupim vojskama nego u vreme ustanaka. Suprotnosti koje su postojale u odnosima izmeu drave i seljakih masa vidljive su u optem poletu predratnih godina. Balkanski sitni posednik bio je konzervativan, ali su i dalje na njega uticala dogaanja u spoljnjem svetu - Mediteranu, kontinentalnoj Srednjoj Evropi i, posrednije, na Zapadu. Balkanski seljak i njegova deca u manjoj meri su strepeli od tog spoljanjeg sveta nego u praskozorje 21. veka. Oni su bili deo jednog pregnua, ne samo u vojnom ve i u kulturnom, politikom i ekonomskom pogledu, i uopte u pogledu samopouzdanja. Politike stranke govorile su u ime seljakih masa ak i kada nisu ba izraavale njihove elje, i ako su seljaci glasali za stranku na vlasti, bilo je to zato to su znali da od toga obino mogu imati koristi. Deo nove inteligencije idealizovao je seljaki nain ivota. Ostali, uglavnom kolovani u inostranstvu, nastojali su u ime jedne zamiljene nacije" da rade na ubrzanju ruenja autoritarnih vladara, usvajanju predstavnikih ustanova i ograniavanju monarhovih ovlaenja. Razlikujui se samo u brzini nameravanih promena, oni su delovali na narodno miljenje. Jorga, koji je u Rumuniji isticao organski kontinuitet rumunstva", takoe je prihvatio stanovite o zajednikoj svesti balkanske Evrope. Rumunija, koja je odrala svoju autonomiju, ponosila se svojim pionirskim naunim doprinosima u korist onih koji su proli kroz dugu epohu turkokratije". Beograd je postao kulturna prestonica predvoena novim naratajem intelektualaca, koji su zastupali francuske" ideje politike slobode" nasuprot nemakoj ideji o istorijskim povlasticama". Formulisali su u profrancuski nadahnutom, saetom i jednostavnom, beogradskom stilu", srpsko vienje jugoslovenske ideje koju su, suprotstavljajui se istoricistikoj tradiciji dravnog prava", poeli da iznose i pojedini hrvatski intelektualci. Pored Bukureta koji je razvio sopstveni stil, sve prestonice usvojile su pravac Art Nouveau (nove umetnosti) u arhitekturi, koji je izmirivao potrebu za modernizacijom, a preko nacionalnog romantizma i sopstveni identitet. Bio je to nain da pokau sopstvenu nezavisnost. Privredna struktura, koja je pomagala kulturu i umetnost, izmenjena je u deceniji koja je prethodila 1914. U stvarnosti, promena je bila i suvie mala da bi sledila poveanje stanovnitva u i dalje preteno agrarnim drutvima, ija se godinja stopa rasta izmeu 1900. i 1910. kretala izmeu 0,71% u Grkoj i 1,56% u Srbiji. Vlade, glavni nosioci razvoja, nastojale su da sprovedu evropska dostignua, ali su im za to nedostajala sredstva. Poto je trebalo odrediti prioritete, preovladalo je sprovoenje teritorijalne ekspanzije nad unutranjim razvojem. Pa ipak, i unutar postojeih granica, pred Prvi svetski rat uinjeni su napori na modernizaciji.
76

Oslobodivi se iz haotine osmanske monetarne orbite, etiri drave su osnovale centralne banke po evropskim uzorima. Neposredni uzrok za njihovo osnivanje bio je manjak kredita, zajedno sa dugoronim patriotskim ambicijama. Upravljanje dravnim finansijama, tekoe sa prelaskom na zlatnu podlogu i odravanje meunarodno prihvatljivog novca, posle 1900. paritetnog sa francuskim zlatnim frankom, navele su ih na nove kredite. Uspena zakljuenja zajmova posluila su, meutim, pre kao podloga politike nezavisnosti nego privrednog razvoja. Odgovor stranog kapitala, izuzev putem emitovanja obveznica, bio je razoaravajui. ak se ni Austrougarska nije okrenula prema Balkanu radi trita ili mogunosti ulaganja. Veinom obveznica balkanskih drava trgovano je u Parizu, glavnom tritu kapitala Evrope pre 1914. godine. Pariske banke tragale su za prilikama za nova ulaganja izvan Fraicuske, ali u formi dravnih zajmova, na podsticaj Ministarstva spoljnih poslova koje je na taj nain elelo da postigne diplomatske dobitke. Balkanske centralne banke su se i dalje oslanjale na kratkorone kredite, koji su vie pogodovali dravi i trgovini nego industriji. Dugoronih privatnih kredita i dalje nije bilo u sklopu inae modernih finansijskih ustrojstava balkanskih drava. Vea raspoloivost stranih zajmova i smanjenje budetskih deficita nisu doveli do znatnijih preursivanja drav-nih trokova. Mada su otplate dugova i vojni izdaci i dalje predstavljali glavne stavke svih budeta, vlade su nastojale da prevaziu znatne prepreke kao to su opti nedostatak uglja i gvoa i nepostojanje prikladnih trita, kapitala i radnika. Vlade su inile ta su mogle prilikom pregovaranja o trgovinskim ugovorima; takoe su, pa razne naine, pomagale samostaliu proizvodnju. No, poto su imals potrebu da izvezu poljoprivredni viak, esto su bile prinuene da prihvate carinske uslove nepovoljne za domau industrijsku proizvodnju. Ostale mere vlade su preuzimale pojedinano na zahtev odvojenih sektora. Poveavanje industrijske proizvodnje na Balkanu. pre 1914, privuklo je mali broj domaih preduzetnika. Unutranji resursi bili su slabi, na raspolaganju nije bilo nekvalifikovane seljake radne snage, kao ni jeftinih obuenih radnika. Industrija je svedena na domae preduzetnike ili najbogatije doseljenike iz Austrougarske upoznate sa domaim uslovima - poreklom Srbe ili Rumune, Austronemce ili Akenazi Jevreje. Poto je udeo osmanskog trita smanjivan, a prodor u Dvojnoj monarhiji nije bio mogu, najznaajnije trite u balkanskim zemljama bili su njihovi gradovi, koji su inili izmeu 14% (u Srbiji) i 24% (u Grkoj) njihovog stanovnitva. Rumunija je imala istinsku prednost sa Bukuretom, Jaijem i dunavskim lukama Brailom i Galacom, u kojima je ivelo vie od polovine njenog gradskog stanovnitva. Prestonica je do 1914. imala skoro 350.000 stanovnika; posedovala je veu kupovnu mo od ostalih balkanskih prestonica, sa graanima podjednako rasipnim koliko i prestono stanovnitvo bilo koje od evropskih drava pred Prvi svetski rat. Potrebe Bukureta uinile su da se u njemu okupi vie od polovipe domaih industrijskih preduzea. Uopte, Rumunija je doivela najvei industrijski napredak. Na Balkanu su u porastu bile prehrambena i tekstilna industrija, kao i proizvodnja graevinskog materijala. U Rumuniji je prerada domae eerne repe mogla samo da probudi nade o preuzimanju uglavnom gradskog trita od Austrougarske. Moderni mlinovi i pivare ostali su uglavnom u prestonicama. Konzerviranje mesa je, u nedostatku domaih potencijala,
77

bilo najbolja prilika za izvoz, ali je stvarno razvijeno samo u Srbiji, gde su fabrike za preradu mesa postojale samo u Beogradu, a njihova proizvodnja je usmeravana samo prema Austrougarskoj. Bugarska je u oblasti tekstilne industrije zauzimala prvo mesto u regionu. Njene fabrike su, od osamdesetih godina veka, bile delimino mehanizovane. Koncentrisana u planinskim predelima zemlje, na obe strane obronaka Balkana, tekstilna industrija je imala pristup jeftinoj seoskoj radnoj snazi koja se veinom klonila ostalih industrija, ali je bila ograniena kako u potranji tako i u snabdevanju. Zbog slabog kvaliteta bugarske vune i sporog razvoja uzgajanja pamuka, vei deo sirovina je uvoen. Bugarski izvoz na osmansko trite izrazito je opao posle proglaenja nezavisnosti, a kod kue se suoio sa konkurencijom engleskog i austrijskog uvoza. Proizvodnja graevinskog materijala podsticana je rastom glavnih gradova, ali njihova mesna proizvodnja iziskivala je vea ulaganja odreenog kapitala i savremenije maine nego to je bio sluaj sa preradom hrane ili tekstilom. Ponovo su veliina i bogatstvo uinili Bukuret sreditem prizvodnje. Rumunski proizvoai graevinskog materijala imali su pristup akumuliranom zemljinom bogatstvu i usvojenoj tehnologiji, ali su i tu domaa potraivanja bila ograniena, a izvozne mogunosti malobrojne zbog obima i tronosti materijala. Industrijski rast balkanskih drava tokom poslednje predratne decenije bio je bri od poveavanja izvoza i nameta, stvarajui osnovu za nastanak drugaijeg ekonomskog rasta. Takva kretanja su, meutim, bila manje upeatljiva od industrijskog poleta sa druge strane granica, u habzburkoj Sloveniji, Hrvatskoj i Slavoniji i Transilvaniji koje su, iako nezatiene od eke ili austrijske proizvodnje, makar privukle vea ulaganja. Tokom ovih godina vrednost ulaganja u industrijsku proizvodnju balkanskih drava nije dostigla 10% ukupnog ulaganja u njihove privrede, tako da pre 1914. nije dolo do industrijske revolucije. Poljoprivreda je obezbeivala najvei deo poreza i glavninu izvoza. Ona je iznosila 75% ukupne proizvodnje zabeleene za Rumuniju, Srbiju i Bugarsku. Do poslednje predratne godine vrednost rumunskog izvoza pribliila se polovini nacionalnog dohotka, bugarski je preao jednu petinu, a izvoz Srbije iznosio je neto manje od 15%. U sve tri, poveana vrednost izvoza tokom poslednje predratne decenije mogla je da smanji veliki trgovinski deficit koji su fabriki proizvodi ostvarili posle 1900. Samo Grka nije uspela da zaustavi uvozni viak. Rumunija je obezbeivala velike koliine itarica (polovinu roda ita i 40% kukuruza) za izvoz, udvostruivi izmeu 1860. i 1900. povrinu zemlje pod itaricama. Zemljoposedniki bojarski sloj mogao je da ouva svoj preovlaujui poloaj, poto je u razdoblju izmeu 1905. i 1908. manje od jednog postotka zemljoposednika posedovalo gotovo polovinu obradive zemlje u okviru imanja od preko 100 hektara, dok je preko 95% posedovalo 40% zemlje podeljene na imanja povrine manje od deset hektara. Srbija i Bugarska ialazile su se na suprotnom kraju skale zemljine strukture. Imanja povrine manje od deset hektara zauzimala su 53% zemlje, koju je u Bugarskoj posedovalo 86% vlasnika. U Srbiji je 41% zemljita bilo u posedu gotovo 90% sopstvenika. Obe zemlje
78

imale su znatan srednji sloj od preostalih 43%-47% zemljita pod imanjima izmeu deset i stotinu hektara. U Srbiji je veina ostvarivala viak ulaui ga u kupovinu to je mogue vie dodatne zemlje. Po ljoprivredne metode i oprema uglavnom su ostale nepromenjene, tako da nije dolo do prelaska na intenzivnu poljoprivredu. Bugarski sitni posednici nalazili su se u slinim prilikama, samo to su se njihovi vikovi nalazili pod hipotekom izdataka za otplatu zemlje turskih zemljoposednika koja im je predata. U obe drave brz rast cene zemlje bio je pre znak porasta broja stanovnika nego uveane isplativosti zemljoradnje. U Grkoj je problem bio nedostatak obradive zemlje. U novoosvojenim, bogatijim severnim zemljama, vei posedi su ve bili uglavnom preli u ruke Grka. Ouvane, neokrnjene, njih su veinom obraivali napoliari. Za to vreme u starim junim oblastima, gde je bilo manje od 20% obradive zemlje, podvrste sitnih poseda ograniile su zemljoradnju, u najboljem sluaju, tek na prosto odranje, naroito posle prelaska na vinogradarstvo. Grka je morala da uvozi penicu kako bi prehranila stanovnitvo koje se nije iseljavalo. Veina seljaka je ak i u Rumuniji i severnijoj Grkoj posedovala neto zemlje, ali tako malo da nisu mogli da preive bez dodatnog uzimanja zemlje pod napolicu. Glavna pomo poljoprivredi bilo je posredno oporezivanje potreptina, koje su seljaci ili proizvodili sami ili su ih sticali bez znanja vlasti. Lampe (Lampe) nam ukazuje na injenicu da je poresko optereenje nad najveim delom balkanskih seljaka u stvari sutinski opadalo oko 1910. godine. Procenjeni nacionalni dohodak po stanovniku na kraju predratnog razdoblja prelazio je 200 franaka u Bugarskoj, a pribliio se vrednosti od 250 franaka u Srbiji i Rumuniji (njihov prosek je mogue porediti sa oko 400 franaka prihoda stanovnika Ugarske, manje od 800 za uveliko industrijalizovane eke zemlje i oko 1.000 franaka prihoda jedne Nemake, vodee evropske industrijske zemlje). Povean izvoz poljoprivrednih proizvoda nadmetao se sa rastom stanovnitva, dok sistemi posedovanja zemlje nisu pogodovali uvoenju savremenijih tehnika. Sve vee usitnjavanje malih imanja omoguavalo je ogranien napredak. Ako su veliki posedi i nudili vie, cenu su plaali napoliari. U poveanoj proizvodnji za izvoz ini se da seljatvo nije videlo glavni nain potpore unutranjem razvoju. Seljaci su eleli novac za kupovinu dodatne zemlje. Iz krajeva siromanih itaricama seljaci su se iseljavali u potrazi za sezonskim ili stalnim nadniarskim radom. A samo se u Rumuniji, koja je posedovala najplodniju zemlju i imala najbri rast poljoprivrednog izvoza, seljako nezadovoljstvo pretvorilo u veliki ustanak, poto su se, pored sve teeg dolaska do novca, suoili i sa stvarnim nedostatkom zemlje. Potpomagan poljoprivredni rast u socijalno podnoljivim uslovima bliio se kraju. Sve u svemu, balkanske zemlje su, verovatno, dostigle svoj vrhunac i u okviru ogranienja starog evropskog politikog poretka uspostavljenog jo 1815. i izmenjenog posledicom istonog pitanja - suparnitva sila pa poluostrvu koje je dovelo do postepenog povlaenja Osmanskog carstva.

79

PRVI SVETSKI RAT I PARISKI MIROVNI UGOVOR, 1914-1920.

Nije izgledalo da e Veliki rat izbiti upravo na Balkanu 1914. godine. Poluostrvo se oporavljalo od dvogodinjeg ratovanja, a evropski savezi nameravali su da ouvaju status quo. No, na odnose meu dravama svuda je uticao i deo javnosti koja je pojednostavljeno razumevala dogaaje, doivljavajui ih u svetlu patriotizma, nacionalizma ili opsednutosti silom. Juni Sloveni iveli su podeljeni u dva dela Dvojne monarhije i u dve samostalne drave - Srbiji i Crnoj Gori. Ako je jugoslovenska ideja uivala u najmanju ruku preutnu podrku sve veeg dela javnog mnjea, njeni glasni zagovornici bili su samo mali deo prosveene ili poluprosveene javnosti, koja teko da je razmatrala praktine potekoe ujedinjenja. Meu mlaim pristalicama ideje, naroito u Bosni i Hercegovini, bilo je stvarnih i moguih revolucionara. Mladii seljakog porekla, ukljueni u labavom okupljanju poznatom kao Mlada Bosna, bili su naklonjeni nekoj vrsti jugoslovenskog jedinstva, samostalnog u odnosu na Austrougarsku. Oni su traili potporu i zatitu od nacionalistikih organizacija u Srbiji, meu njima i od Narodne odbrane, drutva kroz koje su delovali oficiri lanovi Crne ruke. Posle balkanskih ratova neki od tih oficira, poput njihovih grkih, osmanskih ili bugarskih kolega, doivljavali su politiare kao prepreku. Poetkom leta 1914. u Srbiji je nastala unutranja kriza oko pitanja da li je vlada sposobna da upravlja vojskom. Ba je takvo civilno-vojno suparnitvo u Srbiji i u austrougarskoj Bosni, dalo dvadesetogodinjem Gavrilu Principu (1894-1918) priliku da, 28. juna 1914, nespretno, ali ipak uspeno, izvede atentat na naslednika habzburkih kruna.

Od Sarajeva do Soluna

Reakcija Austrougarske bila je izraz strepnje da Carstvo ne poe osmanskim putem propasti, kao i bojazni pred drugim zajednicama koje su teile istom poloaju koji je uivalo austro-nemako i maarsko vostvo. U trenutku je nadvladala ratoborna struja, uverena da e brza ratna dejstva protiv Srbije reiti sve probleme. Srbija je smatrana izvorom junoslovenskog nacionalizma u Carstvu: Srbija mora da crkne glasila je igra rei. Strah se pretvorio u volju za ratom". U atmosferi antisrpskih demonstracija, brojnih hapenja, ponekog pogubljenja i istinskog pogroma nad Srbima u Bosni i Hercegovini, Austrougarska je uruila Srbiji ultimatum, tako sastavljen da bi bio odbaen. injenica da su bili prihvaeni svi zahtevi izuzev jednog (uea austrougarskih inovnika u istrazi koju je trebalo sprovesti u Srbiji) nije bila dovoljna. Dvojna monarhija je 28. jula objavila rat i napala Srbiju. Srpska vlada je kao ratni cilj iznela osloboenje i ujedinjenje svih Jugoslovena. Odloeni su izbori. Vlada se
80

preselila u Ni, zajedno s odlazeom Narodnom skuptinom. Crna Gora je smesta izrazila solidarnost u odbrani naeg srpskog naroda". Uprkos ratnim pokliima, teko je bilo zamisliti raspad Austrougarske. irom habzburkih zemalja Sarajevski atentat je izazvao manifestacije vernosti. Rumunski politiari, koji su bili skloni da veruju da je nadvojvoda Franc Ferdinand bio naklonjen njihovoj stvari u Transilvaniji, bili su uasnuti. Be se plaio neuspeha pregovora sa Budimpetom, dok je Bukuret sa strepnjom predoseao da bi novi rat mogao da ugrozi tekovine Drugog balkanskog rata. Delatnost Rumunske narodne stranke u Transilvaniji je zamrla. Vei deo Hrvatsko-srpske koalicije u Saboru nije bio prevratniki nastrojen. Hrvatske i slovenake konzervativne i klerikalne stranke podrale su rat protiv Srbije. Protivpravoslavne glasove je podsticala veina katolikih biskupa. Ipak, vlasti su se plaile prosrpskih oseanja, pa ak i ustanka u Bosni i Hercegovini, zbog ega su i sprovoena nasilja i podstican gnev rulje. Bojazni vlasti su bile neosnovane poto je mobilizacija svuda bez tekoa sprovoena. Neke od divizija koje su otpoele napad na Srbiju u svojim redovima imale su preko 50% Hrvata i 20%25% Srba. Srbija se nalazila u opasnosti mala drava od 4,5 miliona stanovnika suoila se sa Dvojnom monarhijom i njenim pedesetdvomilionskim stanovnitvom. Izuzev malene Crne Gore, njeni su saveznici bili daleko, zaokupljeni sopstvenom odbranom od nemakih napada. Ratne operacije na Balkanu trebalo je da budu sporedne u odnosu na glavne sukobe. Pored toga, austrougarski prvi napad zavrio se neuspeno. Srbija je odbila nalet, a Cerska bitka je postala prva pobeda nad centralnim silama u Prvom svetskom ratu. Zatim je Srbija preduzela protivnapad u Ugarskoj, podsticana odobravanjima iz Francuske i ruskim napredovanjem u Galiciji. Ona je ipak ubrzo posustala. Tokom dve decembarske sedmice Srbi su prvo izgubili, a zatim i povratili Beograd. Antanta je mogla Srbiji da dostavlja ratni materijal preko Grke i uzvodno Dunavom. Front se umirio tokom zime, a Srbija se nekako drala. Zbog neoekivane objave rata od strane Austrougarske, postalo je bitno pitanje ujedinjenja. Ono je sada javno izneseno, kako bi bio osiguran opstanak srpske drave. Vlada je raspravljala o viziji Jugoslavije (ak ponovno razmatrajui mogunost njenog proirivanja na Bugarsku). Decembra 1914. ona je, iz svoga privremenog sedita u Niu, u Narodnoj skuptini izjavila da se rat vodi za ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca. Nika deklaracija zamenila je zamisao o srpskoj nacionalnoj dravi novim i maglovitijim konceptom prostranije jugoslovenske nacije Srba, Hrvata i Slovenaca. Vlada je zaloila svoje snage propagirajui internacionalizaciju jugoslovenskog pitanja. Imala je u tome potporu brojnih uticajnih linosti meu Junim Slovenima iz Austrougarske, veinom Hrvata, preteno iz Dalmacije, koji su otili u inostranstvo da zastupaju ujedinjenje habzburkih Junih Slovena sa Srbijom i Crnom Gorom. Kada je u maju 1915. Italija ula u rat, oni su u Londonu zvanino osnovali Jugoslovenski odbor. Mladoturska diktatura je ve bila uvela Osmansko carstvo u rat na strani Nemake. Osmansko carstvo je moralo da reava probleme u vezi sa novim masovnim doseljavanjem muslimana iz oblasti koje su posle balkanskih ratova zadobile Srbija i Grka; ona je elela da budu ukinute kapitulacije, kao i da ponovo zadobije izgubljene zemlje. U Austrougarskoj
81

veina hrvatskih i slovenakih politiara, pretpostavljajui da e biti ouvana Austrougarska monarhija, eleli su uspostavljanje junoslovenske zajednice unutar nje. lanice Antante su, zaboravljajui na jugoslovensko pitanje, bile zainteresovane da pridobiju neutralnu Italiju, koja je imala aspiracije prema bivim mletakim zemljama koje su sada bile u okvirima Austrije. U tome su aprila 1915. i uspele, potpisavi tajni Londonski ugovor. Antanta je mogla da iskoristi austrijske teritorije kako bi zadovoljila Italiju, mada joj je u tome donekle smetala injenica da su na njima uglavnom iveli Juni Sloveni. Meutim, potrebe rata imale su prednost. Italija im se prikljuila posle obeanja da e dobiti Istru, Trst i deo Dalmacije. Omogueno joj je bilo da zadri Dodekaneze, a ponuen joj je i udeo u buduoj podeli osmanskih zemalja. Ravnotea je uskoro uspostavljena pristupanjem Bugarske centralnim silama uz obeanje da e dobiti srpski deo Makedonije. Kralj Ferdinand i vlada Radoslavova eleli su da se dre izvan rata koliko je god dugo to bilo moguno. Stoga su proglasili neutralnost i zaveli vanredno stanje. Narodno rusofilstvo nije ugaslo. Vlada je dobila najmanju moguu izbornu veinu, sluei se pri tom najsumnjivijim sredstvima. Propao je pokuaj stvaranja oficirske lige radi odstranjivanja takvih zloupotreba. Obe strane su elele da pridobiju Bugarsku, koja je kontrolisala pravce snabdevanja prema Srbiji i Turskoj. Austrougarska i Nemaka mogle su da je privole ponudom da se proiri u Makedoniji, kao i da dobije nove oblasti ako Grka i Rumunija priu Antanti. Kako se Bugarska polako pribliavala centralnim silama, opozicione stranke upuivale su sve glasnija upozorenja, zahtevajui rasputanje parlamenta. Vlada je na to reagovala dodatnim pojaavanjem svoje vlasti. Tokom leta 1915. zakljuen je savez Bugarske sa Nemakom i Austrougarskom, tako da se sredinom oktobra ona pridruila novom napadu na Srbiju. Takav potez nije naiao na odobravanje. Opozicija se nevoljno odricala svojih stavova, Stamboliski je zatvoren zbog uvrede velianstva, poto se suprotstavio samom kralju. Mobilizacija je nerado doekana. Nova zajednika ofanziva razlila se Srbijom. Bugarske snage presekle su puteve snabdevanja koji su vodili u Solun i zauzele Skoplje. Suoivi se s izborom izmeu kapitulacije i rizinog zimskog povlaenja kroz neprijateljske albanske planine ka jadranskoj obali i saveznikom brodovlju, srpska vlada se odluila za povlaenje. U Albaniji je vladalo politiko bezvlae. Ubrzo poto ju je novoizabrani vladar napustio, Esad-paa se u Drau proglasio za predsednika, uivajui italijansku i srpsku podrku. U unutranjosti je postojao pokret, sa sreditem u Kroji, koji je traio ponovno ukljuenje zemlje u Osmansko carstvo ili dovoenje na presto osmanskog princa. Italijani su zauzeli junu luku Valonu. U zemlju se vratio i Kemal da bi se suprotstavio grkim trupama, koje su ule u zemlju nadajui se pripajanju krajeva sa velikom grkom veinom. Srpske i crnogorske snage su juna 1915. uspeno, po etvrti put od 1912, prole kroz severnu Albaniju i izbile na more. Rasteravi osmaniste iz Kroje, one su Esadu prepustile vlast nad centralnom Albanijom. U epskom srpskom povlaenju preko Albanije uestvovali su ostareli kralj Petar, dravni aparat, Narodna skuptina, vojska i bezbrojne izbeglice koje su umirale od gladi,
82

hladnoe i zaraza, gonjene od Austrougara i sa neprijateljskim stanovnitvom za leima. Kada su desetkovani Srbi u decembru 1915. stigli u severnoalbanske luke Skadar i Dra, Francuzi su poslali flotu za njihovu evakuaciju, tako da je do kraja februara 1916. oko 135.000 srpskih vojnika prebaeno na grko ostrvo Krf. Esad-paa, koji je priao Antanti i objavio rat Austrougarskoj, takoe je napustio Albaniju. Na francuskom ratnom brodu prebaen je u Solun, gde je uspostavio svoje sedite kao prognani poglavar drave. Nova zvezda u usponu u Albaniji bio je njegov neak Ahmed Zogoli. Vrativi se iz Carigrada 1911, on je kao esnaestogodinjak primio vostvo nad plemenom Mati, poto je njegov otac zavladao nad itavom oblau od Kroje do Mirdita. Oprezan da se previe ne poistoveti sa nekom od sila, on je lepo doekao Austrougarsku, ije su snage zvanino ule u Albaniju, samo kako bi proterale Srbe i Italijane, ali je svoju privremenu vladu uspostavio u srednjoalbanskom Elbasanu, koji se nalazio pod bugarskom okupacijom. Austrougarska, koja je Dra pretvorila u svoju pomorsku bazu, uskoro je zamenila Bugare u Elbasanu. Uspostavili su okupacioni reim, koji je stanovnitvu pruao samo ogranieno uee u upravi, izgradnju puteva, mostova i kola, ali je i spreavao svaki politiki pokret za vreme rata. Zogoli je pozvan u Be radi pregovora i tamo je, u svojstvu gosta, zadran do kraja rata. Do kraja 1916. itava Albanija bila je zaposednuta vojskom, sever i sredinji delovi zemlje bili su pod austrougarskom okupacijom, jug pod Francuzima i Itali-janima (koji su Francuzima bili drai od nepouzdanih Grka kralja Konstantina). Crnogorski kralj Nikola je u januaru 1916. otiao prvo u Skadar, koji se nalazio u srpskim rukama, a zatim u Italiju, ostavljajui za sobom deo vlade koji je kapitulirao pred Austrougarskom. Srpska vlada odravala se na Krfu uz pomo saveznika, odravajui simbolini kontinuitet u veoma nesigurnim prilikama. Sa porazom, ne samo da su na povrinu izbile nerazreene napetosti sa vojskom ve je obnova Srbije posle rata postala neposrednija briga od jugoslovenskog ujedinjenja. Pai, iako je verovao u Jugoslaviju, nije mogao da shvati koliko e ona biti drugaija od Srbije koju je poznavao. U progonstvu, on je u pogledu ratnih ciljeva delovao oprezno, u nameri da zadri postignuto, radei na sticanju onoga to je oseao moguim i nastojei da pod kontrolom dri proces ujedinjenja. Zapoela su trvenja sa Jugoslovenskim odborom koji je za sebe eleo partnersku, a ne sporednu ulogu u javnim odnosima. Srpska vlada je u ujedinjenju videla nastavak borbe za osloboenje od turske vlasti. Uverena da e mirovni sporazumi biti odluujui, ona je morala da ubedi saveznike u vrednost Jugoslavije. Odbor je proces ujedinjenja video vie kao ishod prava na samoopredeljenje nego osloboenje koje bi izvojtila Srbija; na njega je, verovatno, uticalo iskustvo steeno dualizmom. Zadatak Odbora bio je ak tei nego zadatak srpske vlade. inili su ga takoe emigranti, koji su, meutim, bili bez zakonitog statusa, nisu posedovali ni mandat da predstavljaju Jugoslovene iz Austrougarske, ali pred njima nije bilo ni istinskih smetnji. Jugoslovenski odbor, veinom sastavljen od Dalmatinaca, bio je u sporu s Italijom, ne manje estokom od spora koji je imao s Austrougarskom, pokazujui volju da Italiji preda" manje teritorija nego to su joj ponudile centralne sile. Trvenja koja su nastala

83

izmeu izbeglike vlade i emigrantskog odbora malo su uinile da saveznike uvere kako je Jugoslavija ostvariva zamisao. Uz injenicu da je vojskom zaposela najvei deo Makedonije (u prolee 1916. Nemci su joj ak dozvolili ulazak na grku teritoriju), bugarska vlada se oseala dovoljno sigurnom da krajem decembra 1915. sazove Narodnu skuptinu. Januara 1916. definisala je ratni cilj ujedinjenje bugarske nacije unutar istorijskih i etnikih granica, maksimalistiki program koji je simbolizovala odluka kralja Ferdinanda o usvajanju nove trobojke, ije su boje crna-belaplava predstavljale tri morske obale velike Bugarske: crnomorsku, egejsku i jadransku. Preduzete su razne mere radi raskidanja sa proruskom prolou zemlje. Sve to nije prolo bez tekoa. Stanovnitvo je uveliko prenebregavalo neke od navedenih mera. Postojala su razmimoilaenja o tome koliko teritorija Bugarska treba da zaposedne. U gradovima je bilo nestaica hrane, ime su u jo veoj meri bile pogoene okupirane oblasti, u kojima je zato moral trupa bio ugroen. Rumunski tajni savez sa centralnim silama obnovljen je 1913. Liberalna vlada pod Bratijanuom, koja se 1914. vratila na vlast, spremala se da se prihvati agrarne i izborne reforme. Kralj Karol, liberali i konzervativci sloili su se da rat treba da bude izbegnut, mada je vladar bio naklonjen centralnim silama, za koje se oseao vezanim. Javnost je uglavnom bila neprijateljski raspoloena prema Austrougarskoj. Iako bez naklonosti prema Rusiji, ona je podravala Antantu. Dogovorena je stroga neutraliost zemlje, s obzirom na to da je ugovor zahtevao od zemalja potpisnica da stupe u rat samo ako neka od njih bude napadnuta. Ostajui u vezi sa centralnim silama, koje su nudile rusku Besarabiju, Bratijanu se sporazumeo sa Rusima o rumunskoj dobronamernoj neutralnosti u zamenu za priznavanje njenih prohteva prema Transilvaniji. Kada je u oktobru 1914. umro kralj Karol, politika neutralnosti je nastavljena, iako je njegov naslednik Ferdinand bio naklonjen Antanti. Rumunska privreda ve je bila pogoena propau tradicionalnih trita i ratnim pripremama. Antantin zahtev za prekid neutralnosti odbaen je 1916. U avgustu 1916. godine najzad su dogovoreni uslovi za stupanje Rumunije u rat. Rusija i Francuska, prema ovom dogovoru, trebalo je da obezbede odgovarajuu pomo Rumuniji u ratu s Austrougarskom i Bugarskom, Rumuniji je dozvoljeno da zauzme sve austrougarske teritorije sa rumunskim stanovnitvom, ije je pravo na samoopredeljenje i sjedinjenje sa Rumunijom bilo priznato. Objava rata Austrougarskoj opravdana je time to rumunski zahtevi u vezi sa Transilvanijom nisu bili zadovoljeni. Pomo Rumuniji trebalo je da stigne sa Solunskog fronta, od strane francuske Istone armije. Francuske i britanske snage iskrcale su se tamo, na teritoriji neutralne Grke, oktobra 1915, posle neuspeha na Dardanelima; trupe Antante su narednog januara zauzele i Krf, kako bi obezbedile sigurno utoite srpskoj vojsci i vladi. Ulazak Grke u rat, u odnosu na sve ostale balkanske zemlje, pratili su najdue oklevanje i najvei sporovi. Ulazak u rat upropastio je upeatljiv politiki sporazum, odravan jo od 1910, prouzrokujui veliki rascep, poznat jo i kao nacionalni raskol. Venizelos je bio privren Velikoj Britaniji i Francuskoj. Imao je, takoe, i podrku monih ekonomskih sila sa sreditem u Velikoj Britaniji. Venizelos nije dobio jemstva oko
84

buduih dobitaka i mada je shvatao da je, u sluaju pobede, Carigrad obean Rusima, on je i dalje smatrao da su velike sile sklonije da ispune preostale grke zahteve. Nasuprot njemu, kralj Konstantin, koji je gajio vee potovanje prema vojnoj moi centralnih sila, eleo je da Grka ostane neutralna. Strahujui da ne ubrzaju ulazak Turske i Bugarske u rat, Britanci su odbili Venizelosovu pomo. ak su poetkom 1915. Grkoj preporuivali da preda pojedine nedavno osvojene teritorije Bugarskoj, u zamenu za nadoknade u severnom Epiru i obeanja znatnih teritorijalnih ustupaka u Maloj Aziji. Pridobijen ovim, Venizelos je bio voljan da deluje u skladu sa predlogom. Kralj je, meutim, eleo mnogo vra jemstva pre nego to bi prihvatio da se odrekne nedavno steenih teritorija. Kralj se u prvi mah sloio sa grkim ueem u iskrcavanju na Dardanelima, ali je zatim promenio miljenje, zbog ega je Venizelos podneo ostavku. Izbori sprovedeni juna 1915. doneli su bivem predsedniku vlade ubedljivu veinu, koju je on shvatao kao podstrek svojoj politici naklonosti prema Antanti. Kada je Bugarska napala Srbiju, upravo je Venizelos pozvao Britaniju i Frapcusku da poalju ekspedicione snage, radi podrke grkoj saveznici iz 1913. godine. Kralj Konstantin je najpre ovaj potez odobrio, a onda je ponovo promenio miljenje i zatraio od Venizelosa da podnese ostavku. Monarh i predsednik vlade su se meusobno optuivali za protivustavno delovanje. Kada su u decembru ponovljeni izbori, liberali su se uzdrali od izlaska, tako da je odaziv bio slab. Venizelos je poistoveen sa politikom ulaska drave u rat radi novih dobitaka; kralj je, pak, zastupao stanovite prema kome je Grka trebalo da uvrsti svoju vlast nad tek dobijenim teritorijama pre nego to bi se upustila u neizvesnu budunost. Rojalisti" su predstavljali brojno birako telo, sa snanim upori-tem u staroj Grkoj, zabrinuti zbog brzine promena koje je sprovodio Venizelos. Nesuglasice izmeu Antante i Atine su se pojaavale, pogotovo kada je Atina odbila da dozvoli srpskim snagama da se kopnenim putem prebace sa Krfa u Solun kako bi se pridruile makedonskom frontu. Poto je bugarsko-nemakim snagama dozvoljen prodor pa grku teritoriju, Venizelosove pristalice meu oficirima izvele su u avgustu 1916. pu u Solunu. Venizelos im se pridruio poto je sa Krita doplovio na francuskom ratnom brodu. Poverena mu je nova Grka, poto je sastavio privremenu vladu, oslonjenu na sopstvenu vojsku. Sile Antante iskazale su svoju naklonost, mada ne i formalno priznanje, poto su se pribojavale graanskog rata. U decembru su iskrcale svoje snage u Pireju, kako bi izvrile pritisak na kraljevu vladu i nametnule joj neutralnost, ali su bile prinuene da ih ubrzo i povuku. Posle toga, priznale su vladu u Solunu, pomogle joj da ojaa svoju vlast i proiri je na oblasti atinske vlade, prouzrokovavi na taj nain surovu oskudicu. Raskol je bio potpun. Do kraja 1916. itav Balkan je na jedan ili drugi naii bio zahvaen ratom. Atentat u Sarajevu omoguio je Austrougarskoj da zarati sa Srbijom, pregazi njenu zemlju, zadobije podrku Turske i Bugarske i zauzme Crnu Goru i vei deo Albanije. Rumunija je konano prila Antanti. Ogoreno podeljena Grka omoguila je jednoj saveznikoj armiji, u okviru koje se nalazila i oporavljena srpska vojska, da posedne Solunski front, proiri se na junu Albaniju i pripremi napad na Bugare.
85

Smutnje, podela i okupacija

Dva zaraena saveza bila su velikoduna u obeanjima, kako bi privukla neutralne na svoju ili ih spreila da priu na protivniku stranu. Bugarska je u najveoj meri iskoristila ono to joj je ponueno; saveznici, koji su se iskrcali u Solunu, nisu uspeli da je spree da do kraja 1915. zauzme veliki deo Srbije, pa ak ni od zaposedanja brojnih gradova u grkoj Trakiji sledeeg leta. Sporazum oko rumunskog objavljivanja rata Austrougarskoj obavezivao je francusku Istonu armiju, smetenu u Solunu, da stupi u dejstva protiv Bugara. Rumunska vojska se i suvie brzo poveavala od 1913, iako je nesigurno bilo njeno snabdevanje, koje je Zapad ostvarivao komunikacijom preko Arhangelska i Vladivostoka. Veliki su bili i ciljevi namenjeni njoj: grupisanje prema Transilvaniji, ali i odbrana dunavske granice i obezbeivanje ruskog iskrcavanja u Dobrudi. Vojska generala Avereskua s oduevljenjem je prela Karpate. Buknula su etnika neprijateljstva i Maari su poeli da bee pred rumunskim nadiranjem. Francuzi i Rusi nisu mogli da stupe u dejstva u skladu sa planom. Transilvanska ofanziva je zaustavljena, da bi dodatne snage bile upuene na jug. Potom su, do kraja septembra, bile izgubljene sve zauzete teritorije. Za Avereskuovim povlaenjem povele su se desetine hiljada transilvanskih Rumuna, ukljuujui i oficire austrougarske vojske. Ugarska vlada je plenila njihovu imovinu, zabranjivala novine i proterivala ili zatvarala pravoslavne svetenike. Zaraene strane su se meusobno optuivale za izvrena zlodela. Nemaka pojaanja su pristigla i nemaki generali su preuzeli potpunu komandu nad Karpatima i Dunavom. Tok operacija je u potpunosti promenjen u novembru. Austronemake snage zauzele su planinske prelaze i poele da napreduju prema Bukuretu. Kralj, vlada i Skuptina povukli su se u Jai. Ruska intervencija u Moldaviji doprinela je stabilizovanju fronta, ali je vie od polovine zemlje bilo u neprijateljskim rukama. Austrougarska je nad osvojenom zemljom uspostavila vojnu upravu, iji je glavni zadatak bio da za potrebe vojske nasilno oduzima hranu i naftu. Mada su pretrpeli teke gubitke, Rumuni su se odrali u Moldaviji sve dok su uivali rusku zatitu i dok je snabdevanje obezbeivano preko ruskih teritorija. Region se nalazio u kritinom stanju. Jai su preplavile izbeglice, zavladale su nestaice i epidemija tifusa. Bratijanu je sastavio vladu nacionalnog jedinstva (izvan koje je ostala samo glavna konzervativna grupa) koja je od agrarne i izborne reforme, napravila svoj prvi domai cilj. I pored sudbine Rumunije i Bugarske, papori saveznika u Solunu nisu bili uzaludni. Frapcuzi su izbavili srpsku vojsku, povrativi je u ivot. Stvorili su i emotivnu vezu sa srpskim vojnicima i izbeglicima, koji su na ih gledali kao na spasioce i prijatelje, pestrpljivi da oslobode svoju domovinu. Srbi su postavljeni u sredite saveznikog fronta, naspram srpske Makedonije. Pred kraj 1916. uspeli su da, posle bitke na Kajmakalanu, povrate deo svoje zemlje u kome se nalazio Bitolj koji su godinu dapa ranije morali da napuste. Srpska vlada se suoila sa nereenim domaim pitanjima, koja je progonstvo jo vie uvealo. Uz postojea dva sredita moi, stvorena oko radikalskog vostva i Crne ruke, stvoreno je jo jedno, koje su inili oficiri okupljeni oko regenta Aleksandra. U Solupu je juna
86

1917. odrano montirano suenje pred srpskim vojnim sudom koji je, zbog pavodnog atentata na prestolonaslednika Aleksandra, na gubilite poslao voe Crne ruke. Ovo suenje dovelo je do raspada ratne koalicije. Samostalni radikali i naprednjaci podneli su ostavke. Pai je izvrio rekonstrukciju isto radikalnog kabineta. Krajem 1916. Austrougarska se nala izmeu dva meusobno suprotstavljena razvoja dogaaja. S jedne strane, posle letnje ruske ofanzive ona se pretvorila u vojni satelit Nemake, a s druge s.trane, smrt cara Franca Jozefa, u novembru, otvorila je sasvim nove mogunosti za Monarhiju. Sile Antante elele su da je odravaju kao protivteu Nemakoj. Zamiljale su da e Carstvo moi da preivi sakaenje, koje bi nastalo posle ispunjenja teritorijalnih obeanja datih Rumuniji, Italiji, ak i Srbiji, a da ne pominjemo ruske prohteve. Naredna godina bila je godina smutnji. Rusija se povukla iz rata, a Sjedinjene Drave su se ukljuile. Nove ruske voe i ameriki predsednik Vilson poeli su da govore o samoopredeljenju nacija. Saveznici su, zbog svog nesigurnog poloaja i straha od mogueg vakuuma u Srednjoj Evropi, razmatrali mogupost komadanja Austrougarske, iji su politiari bili ne manje uplaeni i od posledica revolucije u Rusiji. Meutim, u Austrougarskoj teko da je bilo ikakvih nemira. Veina vanrednih mera iz 1914. opozvane su ili ublaene (mada ne u Bosni i Hercegovini), ime su otvorena vrata bujici zahteva. Poslanici hrvatskog Sabora i junoslovenski lanovi austrijskog parlamenta okupili su se u maju, pod predsednitvom slovenakog klerikalskog prvaka Antona Koroca (1872-1940), u Jugoslovenski parlamentarni klub. Grupa je traila ujedinjenje zemalja u kojima su iveli Slovenci, Hrvati i Srbi u jednu dravu, koja bi ostala pod habzburkom dinastijom, zasnovanu na naelu nacionalnosti i pravima hrvatske drave. Ni srpska vlada, ni parlamentarno vostvo habzburkih Junih Slovena, nisu znali kakav e biti ishod rata ili ta e se dogoditi s Austrougarskom. I jedni i drugi delovali su na dva fronta, elei prvo da osiguraju ono to je bilo mogue dobiti, kao i da odre vezu sa Jugoslovenskim odborom, koji se zalagao za zajedniki jugoslovenski nastup pred saveznicima. Granice koje su razdvajale koncepte velike Srbije i velike Hrvatske od koncepta otvorenog i potpunog jugoslovenstva bile su nejasne. Jugoslovenski klub se svojom Majskom deklaraiijom i formulom deliminog junoslovenskog ujedinjenja unutar reformisane Habzburke monarhije, u vreme kada su saveznici iskuavali mogunosti zasebnog mira s Austrougarskom, pojavila kao ozbiljan takmac za ulogu ujedinitelja. Prognana srpska vlada i Jugoslovenski odbor smatrali su da je najznaajnije da se okupe i predstave odreen program potpunog ujedinjenja. Krfska deklaracija, koju su zajedno doneli jula 1917, zahtevala je stvaranje jedne, ujedinjene i nezavispe drave svih Srba, Hrvata i Slovenaca, u ustavnu, demokratsku i parlamentarnu monarhiju pod dinastijom Karaorevia, koja bi uvaavala verske i kulturne razlike. Ostalo je preputeno ustavotvornoj skuptini, koja je trebalo da bude izabrana na optim i tajnim izborima i da usvoji ustav kvalifikovanom veinom. Ova i druge nejasne formulacije ukazivale su na podele oko razliitih shvatanja Jugoslavije. Tako je potpunom ujedinjenju pod dinastijom Karaorevia suprotstavljeno delimino ujedinjenje oko Hrvatske i Habzburga. No, oba plana bila su zasnovana na zajednikom interesu oko samoopredeljenja, prihvatanju meusobnih razlika i strahu od italijanskih aspiracija. Obe struje bile su veoma istaknute i njihove meusobne veze uspostavljene su u vajcarskoj.
87

Junoslovenski parlamentarci ostali su odani Austrougarskoj, ak i pored toga to su trgovali svojom odanou. Junoslovenski vojnici Monarhije jo uvek su ss dobro borili, makar na italijanskom frontu, ali su uestala dezerterstva. Srpska vlada i Jugoslovenski odbor bili su upueni da sarauju na stvaranju dobrovoljakih jedinica sastavljenih od dezertera i ratnih zarobljenika. Konano su organizovane dve divizije - prva u Odesi od austrougarskih ratnih zarobljenika i druga u Makedoniji, okupljena sa raznih strana. Veina regruta bili su Srbi, poto su Hrvati i Slovenci uglavnom eleli da izau iz rata i vrate se kuama. Oficiri srpske vojske, poslani da organizuju i komanduju dobrovoljakim jedinicama, nisu pokazivali dovoljno razumevanja za nastale tekoe. Upotreba takvih jedinica nije donela uspeh, dezerterstva su bila brojna, a napetosti su buknule posle Februarske revolucije u Rusiji (careve abdikacije 15. marta). Dogaaji u Rusiji imali su daleko veeg odjeka u Rumuniji. Proklamacija kralja Ferdinanda od aprila 1917, koju su podrali liberali i konzervativci, obeavala je zemlju i birako pravo posle obnove mira, sa eljom da na taj nain sputa revolucionarnu zarazu. Donesene su ustavne izmene, kojima je im bude zavren rat - odreena raspodela zemljeoduzete strapim i odsutnim zemljoposednicima i uvedeno opte pravo glasa za mukarce. Zima, iscrpljenost na obe strane i stupanje novog monarha na austrougarski presto usporili su vojne operacije. Zaraene strane mogle su da predahnu. Do juna je, uz veliku francusku pomo, dovrena reorganizacija rumunske vojske. Rumunski nacionalni komitet, koji su inili emigranti iz Austrougarske, regrutovao je rumunske ratne zarobljenike u ruskim logorima. Naunici i umetnici su poslati u Pariz, London i Sjedinjene Drave da deluju u korist svoje zemlje. U julu su Rumuni ponovo preli u napad, ali su Nemci snano odgovorili, tako da je nastupila ogorena borba. Rumuni su se odrali sve dok, zbog Oktobarske revolucije (boljeviog prevrata od 7. novembra), nije presahla ruska pomo i unesen nered u ruske jedinice u Moldaviji. Kada su januara 1918. boljevici zapoeli pregovore sa centralnim silama, Rumunija je bila prinuena da zakljui primirje i zapone mirovne pregovore. Poto je nova vlast u Rusiji prekinula odnose sa Rumunijom, optuujui njenu vojsku da je upala u rusku Besarabiju, sa fronta su povuene jedinice radi razoruanja i proterivanja anarhinih ruskih trupa. U Besarabiji, podeljenoj etniki i politiki, nastupili su nemiri. Uprkos itavom stoleu rusifikacije, Rumuni su i dalje bili najvea etnika grupa u Besarabiji, poto su, prema ruskom popisu iz 1897, inili 47% njenog stanovnitva. Na mnogim velikim skupovima zahtevana je autonomija; seljaci su poeli da preuzimaju velike posede; u oblasti se raspadala dravna uprava. Tokom leta 1917. razne organizacije su nastojale da steknu prevlast i odbrane svoju stvar u Besarabiji od boljevika i ukrajinskih nacionalista. Najzad su se umeali oficiri i sazvali Generalni savet. Poslanici radnikih i seljakih komiteta, profesionalnih udruenja, mesne uprave i vojnih jedinica, okupili su se u decembru, proglasili Moldavsku demokratsku republiku i pozvali rumunsku vladu u Jaiju da im pomogne u uspostavljanju reda. Novu vlast u Besarabiji rasterali su boljevici, koje su nedugo zatim potisnule rumunske snage. Obnovljeni Generalni savet izglasao je marta 1918. ujedinjee sa Rumunijom, uz postavljanje sopstvenih uslova - doputenja Besarabiji da zadri autonomiju i sprovede sopstvene reforme.
88

Primirje u Brest-Litovsku je do tada bilo zapeatilo sudbinu Rumunije. Uslovi, koje joj je Nemaka postavila za zasebno primirje bili su otri. Poto ni liberali ni konzervativci nisu hteli da preuzmu tu sumnjivu ast da ga potpiu, kralj Ferdinand je u februaru pozvao proslavljenog ratnog junaka, generala Avereskua, da sastavi vladu. Potpisavi prethodni sporazum, on je podneo ostavku, poto su se liberali suprotstavili uslovima konanog mira. No, kada su Nemci zauzeli Ukrajinu i tako u potpunosti okruili ono to je ostalo od slobodne Rumunije, novi predsednik vlade, pronemaki konzervativac Aleksandru Margiloman (18541925), potpisao je u maju Bukureki ugovor. Margiloman se zadrao u Bukuretu u nadi da e moi da ublai uslove, ali su centralne sile elele da kazne Rumuniju. Nemci su preuzeli upravu nad rumunskom privredom, zadravajui pod okupacijom 70% njene teritorije i stanovnitva. Rumunija je morala da demobilie glavninu svoje vojske, preda opremu i prepusti Dobrudu i strateke prelaze na Karpatima. U naknadu zbog nemake okupacije, Rumuniji je bilo dozvoljeno da povea svoju neokupiranu teritoriju i da prikljui itavu oblast Moldavije od pre 1812. godine. Margiloman je pripremao izbore, da bi svojoj vladi obezbedio legitimitet. Od izbora, odrapih po starom izbornom sistemu, liberali su se uzdrali, omoguivi tako predsedniku vlade sticanje veine, koja je ratifikovala sporazum. Kralj je odbio da ga potpie, to nije imalo stvarnog dejstva, mada je simbolisalo raireno oseae nepristajanja i pasivnog otpora, iskazanog takoe i odbijanjem vlade da se ponovo ukljui u rat na strani centralnih sila. Ruska revolucija izazvala je jo vee tekoe Bugarima, koje su ve bile nastale zbog okupacije srpske teritorije i iskoriavaa njene privrede za ratne potrebe centralnih sila. Na okupiranim teritorijama nametnuta je brza bugarizacija putem kola i vojne obaveze, i to ak i u oblastima koje su bile srpske od 1878, iji se stanovnici uopte nisu oseali Bugarima. Narod na okupiranim teritorijama nalazio se na pragu gladi. Godine 1917. sve vie mukaraca iz ovih krajeva radije su beali u planine, pridruujui se odmetnicima koji su se u njima skrivali jo od poetka okupacije, no to su bili spremni da na bugarskoj strani ratuju sa svojim oevima i braom u srpskoj vojsci. Surove mere nasilja, koje je sprovodila bugarska vojska, uticale su na borbeni moral same vojske. esti su bili sluajevi bratimljenja njenih vojnika sa Srbima i Rusima. Proruska oseanja su oivela kada je pad ruskog cara doneo nade u zasebni mir. Opozicione stranke su kritikovale opseg novoosvojenih teritorija. Propaganda Zemljoradnikog saveza, koji se zalagao za mir bez aneksija, pre nego to bude prekasno, pothranjivala je vojnike nemire. Nemaki car stigao je u oktobru u zvaninu posetu da bi uvrstio Bugarsku, ali je Radoslavov bio prinuen da pod pritiskom opozicije popusti i ponovo sazove skuptinu. Posle burne rasprave, neznatnom veinom je izbegao nepoverenje, ali je njegov autoritet znatno oslabljen. Morao je da se bori sa zimom i sve gorim snabdevanjem hranom, sve do potpisivanja Bukurekog ugovora. Bila je to poslednja slamka spasa. Kako Bugarska nije dobila ak ni celu Dobrudu, jer je nemaka vojska elela da osigura prugu izmeu Konstance i Dunava, Radoslavov je u junu podneo ostavku. Istog meseca je grki kralj Konstantin morao da ode u izgnanstvo. Saveznike snage pomogle su Venizelosu da preuzme vlast u Atini. Pod anglo-francuskim pritiskom kralj je, formalno ne abdiciravi, napustio zemlju zajedno sa prestolonaslednikom orem, a na prestolu ga je nasledio drugi sin Aleksandar (1893-1920). Venizelos, povi predsednik vlade nacionalno ujedinjene i jo ogoreno podeljene Grke, okupio je parlamentarni saziv jo iz
89

juna 1915, uz obrazloenje da su izbori koji su mu sledili bili nameteni. Predsednik vlade je nastavio sa korenitom istkom pristalica svrgnutog kralja, poslavi devet divizija na makedonski fromt. Sve balkanske drave bile one pobednike, poraene, osvojene, okupirane ili podeljene pogodilo je povlaenje Rusije iz rata, ali jo na njih nije delovalo stupanje Sjedinjenih Drava u rat. Antanta i njene snage nisu u Solunu uinile mnogo vie osim to su oivele srpsku vojsku, tako da je mogla da napreduje na makedonskom frontu do Bitolja, i to su omoguile Venizelosu da proiri svoju vlast nad itavom Grkom. Centralne sile su, putem neposredne okupacije i vojne uprave nad neprijateljskim Srbijom i Crnom Gorom, kao i nad veim delom Albanije, pomou okupacije i privredne kontrole nad poraenom i neodluno neutralnom Rumunijom, kao i eksploatacijom i vojnim prisustvom u sve veoj meri nevoljne saveznice Bugarske, gospodarile najveim delom poluostrva.

Iznenadni kraj

Prvi svetski rat zavrio se na Balkanu gotovo podjednako neoekivano kao to je i zapoeo. Posle objavljivanja etrnaest taaka predsednika Vilsona, poetkom 1918, usledila je letnja Foova ofanziva, koja je dola povrh nestaica hrane, boljevike propagande, pakupljenog socijalnog nezadovoljstva i glasnih nacionalistikih zahteva u Austrougarskoj. Meutim, prva je posustala Bugarska. Posle ostavke Radoslavovljevog kabineta, Malinov je pokuao da stvori iroku koaliciju. ak je eleo da Stamboliskog oslobodi zatvora i uvede u vladu, ali kralj nije prihvatao uslov prvaka Zemljoradnikog saveza da se drava odmah povue iz rata. Malinovljev unekoliko tvri stav prema centralnim silama obezbedio je Bugarskoj itavu Dobrudu, ali nije mogao da nadoknadi optu klonulost stanovnitva. Konana propast nastupila je iznenada sa masovnim napadom koji su saveznici sredinom septembra 1918. izvrili sa makedonskog fronta. Bugarska vojska se raspala. Posle dve nedelje bugarska vlada je potpisala primirje (u Solunu, 29. septembra), kao jedini nain da se zatiti od sopstvene vojske. Stamboliski, najzad slobodan, sloio se da, ako kralj pristane na neodlono uspostavljanje mira i oslobaanje svih politikih zatvorenika, uini sve to je u njegovoj moi da povrati red. Zemljoradniki savez u gradu Radomiru, jugozapadno od Sofije, pokuao je da proglasi republiku sa Stamboliskim kao predsednikom. Iako je tvrdio da u tome nema udela, Stamboliski je ponovo poeo da se skriva. Red su morale da povrate nemake snage pre nego to su saveznici zahtevali Ferdinandovu abdikaciju kao uslov mira. Shvativi da e silom biti sprovedeno i njegovo svrgavanje i nemilosrdno uguen revolucionarni pokret, Ferdinand je 3. oktobra prihvatio ponuene uslove mira i napustio zemlju. Na prestolu ga je nasledio sin Boris III. Sastavljena je vlada od predstavnika svih stranaka, ukljuujui i Stamboliskog. Posledice propasti Bugarske osetile su se u Rumuniji i Albaniji. Stoga se Austrougarska povukla iz Albanije, tako da je na kraju rata vei deo zemlje bio pod italijanskom okupacijom, Francuzi su bili oko Kore na jugoistoku i Skadra na severozapadu,
90

a Srbi na levoj obali Drima na severoistoku zemlje. U Rumuniji je Margilomanova vlada podnela ostavku, kralj Ferdinand je, uz podrku liberala, imenovao generalski kabinet radi pripreme vojske za nastavak neprijateljstava na strani saveznika. Francuske i srpske snage su 10. novembra prele Dunav i Rumunija se ponovo smatrala u ratu sa centralnim silama. Nemci su poeli da se povlae. Kralj se 1. decembra vratio u Bukuret da bi doekao Francuze. Centralne sile su se tada, u stvari, nale izvan rata. Turska (u Mudrosu 30. oktobra), Austrougar-ska (u Vila usti 3. novembra) i Nemaka (u Rotondi 11. novembra) prihvatile su uslove za prekid vatre. Rumunske trupe su i pored toga sledile nemake jedinice u njihovom povlaenju preko Karpata, nadmeui se sa Maarima oko vlasti nad Transilvanijom. Manifest cara Karla od 16. oktobra, koji je proklamovao reorganizaciju Monarhije, doao je prekasno. Njime nije u pitanje bio doveden integritet zemalja ugarske krune, prema kojima se veina Rumuna, pod pritiskom otrih ogranienja, ponaala lojalno. Vrh Rumunske narodne stranke ve je proglasio pravo na samoopredeljenje rumunske nacije u Transilvaniji, a u Jaiju se prognani Rumunski nacionalni komitet izjasnio za ujedinjenje sa Rumunijom. Sledei eki primer, irom Dvojne monarhije nastajala su, uporedo sa propadanjem upravnog aparata, nacionalna vea raznih narodnosti. Rumunski narodnjaci, u sporazumu sa rumunskim socijaldemokratama Transilvanije, poeli su da stvaraju Rumunski narodni savet, ustanovu koja je osnovala nacionalnu gardu i postepeno pod svoju vlast stavila sve krajeve Ugarske naseljene Rumunima. Poto su propali pregovori s ugarskom vladom, Rumunski narodni savet sazvao je jednu ad hoc Veliku narodnu skuptinu u Alba Juliji. Okupila su se 852 predstavnika postojeih okruga, kao i 376 predstavnika crkava, profesionalnih, kulturiih, sportskih i studentskih udruenja, i nacionalne garde, zajedno sa masom od preko 100.000 seljaka i radnika, nad kojom su se vile crvene zastave. Oni su 1. decembra velikom veinom glasova usvojili rezoluciju proglaavajui ujedinjenje Rumuna iz Transilvanije, Banata, Ugarske i njihovih zemalja sa Rumunijom. U rezoluciji su izraene i elje da nova ujedinjena Rumunija bude ustrojena na liberalnim i demokratskim naelima, sa lokalnim autonomijama, jednakim pravima za sve narodnosti i vere, kao i da njene konane granice budu odreene na mirovnoj konferenciji. Tom prilikom Velika skuptina je ustanovila Direktorat pod predvodnitvom Manijua, radi vrenja vlasti do dovrenja ujedinjenja, poslavi episkopa Mirona (Kristea 1868-1939, budueg rumunskog patrijarha) u Bukuret da prenese predloge kralju Ferdinandu. Savet Besarabije opozvao je, deset dana kasnije, sve ranije postavljene uslove za uniju. U meuvremenu su se rumunski narodni predstavnici u austrijskom parlamentu i dijeti Bukovine ve krajem oktobra sastali zajedno sa drugim istaknutim linostima, kako bi izrazili svoju nameru da se ujedine sa Rumunijom. Nacionalni savet, koji su osnovali, doao je u sukob sa paralelnim Ukrajinskim nacionalnim savetom koje je preuzelo vlast nad oblastima naseljenim Ukrajincima (Rutenima) i provincijskim glavnim gradom ernovci. Rumunski nacionalni savet zatraio je od rumunske vlade da poalje trupe u pokrajinu. Vojska je ubrzo i stigla i Rumunski nacionalni savet je organizovao kongres koji je 28. novembra izglasao ujedinjenje. Po povratku Bratijanua na dunost presednika vlade, u Bukuretu je sazvana posebna sednica rumunskog parlamenta na kojoj su 11. januara 1919. potvrene sve pomenute odluke.
91

Poetkom 1918. saveznici su i dalje bili skloni da ouvaju Austrougarsku. Deklaracija etrnaest taaka bila je izriita oko obnove Srbije. Saveznici su joj ponudili iz-laz na more, a nacionalnostima Dvojne monarhije autonoman razvoj. Ovi narodi, najveim delom, nisu jo pokazivali znake neposlunosti, ak ni prilikom mobilizacije kada nije bilo nieg slinog francuskim pobunama, a jo manje optim dezerterstvom u Rusiji 1917. godine. Poto su svi iekivali ishod Velikog rata, teko je proceniti kakav je bio zajedniki stav naroda prema budunosti. Odbijanje Austrougarske da se suoi sa stvarnou i uini ustupke ubrzalo je dogaaje koji su se nalazili pod pomeanim uticajem vilsonovskih i boljevikih naela. Pobuna u ratnoj mornarici koja je u Kotoru izbila u februaru, ukazala je na potpunu promenu oseanja kod Junih Slovena koji su sluili u austrougarskim oruanim snagama. Sledile su nove pobune, demonstracije protiv Habzburga i rata, kao i masovna dezerterstva. Dolaskom ratnih zarobljenika iz Rusije, nevoljnih da ponovo stupe u slubu, vojnici su prosto poeli da odlaze i po umama i planinama da okupljaju naoruane bande, poznate kao Zeleni kadar. U Zagrebu su se u martu okupili opozicioni poslanici iz slovenakih oblasti, Hrvatske, Dalmacije i Bosne i Hercegovine. U naelu su odluili da sastave jedan nacionalni savet, u kom bi bile okupljene sve junoslovenske stranke Monarhije. Ipak, najznaajnije stranke koje su inile veinu vladajue koalicije i dalje su bile nerade da prekinu veze sa zvaninim strukturama, a postojala su neslagaa i o stepenu ujedinjenja. Tek sa saveznikom ofanzivom u Makedoniji, kojom je zapoeto oslobaanje Srbije, kada je poraz Austrougarske postao oigledan, a vlast Bea i Budimpete poela da se osipa, ujedienje se nametnulo kao neminovnost koju nije bilo mogue dugo odlagati. U Zagrebu su se u oktobru, podsticani od strane Koroecovog Jugoslovensko kluba Slovenaca, Istrana i Dalmatinaca, okupili jugoslovenski parlamentarni poslanici raznih habzburkih zemalja. Ovog puta zahtevali su ujedienje svih jugoslovenskih zemalja u jednu nezavisnu dravu. Tada su zvanino osnovali Narodno vijee Slovenaca, Hrvata i Srba, pod predsednitvom Antona Koroca i sa Hrvatom i Srbinom kao potpredsednicima. Ujedinjenje je ubrzano slomom centralne vlasti, italijanskim nastojanjem da im budu dodeljene obeane teritorije, kao i dvosmislenim stavom saveznika. Ovlaenom od Narodnog vijea da ode kod cara Karla i pita ga za mogunost preuzimanja vlasti, hrvatskom banu je tom prilikom reeno: Uinite kako elite". Po povratku iz Bea, ban je sazvao Sabor na ijim su odlukama, usred narodnog projugoslovenskog oduevljenja, 28. oktobra prekinute sve veze sa Monarhijom. Sabor je proglasio ujedinjenje Hrvatske i Slavonije sa Dalmacijom i svim junoslovenskim oblastima u suverenu Dravu Slovenaca, Hrvata i Srba na itavoj teritoriji naseljenoj ovim narodima, predajui vlast Narodnom vijeu, koje je obrazovalo vladu. Veina stanovnitva verovatno je bila naklonjena ujedinjenju, ali jugoslovenska ideja nije prodrla duboko u narod, izuzev moda u Dalmaciji; muslimani, zajedno sa glasnom manjinom hrvatskih republikanaca, izriito su se protivili. Drava Slovenaca, Hrvata i Srba nalazila se u kritinom stanju. Lienu stvarnih granica, nju nije priznavao niko osim, paradoksalno, Monarhije koja je bila na izdisaju i koja joj je ak predala flotu. Poto je predvialo ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom, Narodno vijee je uspostavilo veze sa Jugoslovenskim odborom i srpskom vladom. Predsednici sva tri tela nalazili su se u inostranstvu srpski premijer Pai, Ante Trumbi (1864-1938), koji se nalazio na elu Jugoslovenskog odbora, i Koroec. Pai se,
92

posle pregovora u enevi odranih poetkom novembra, obavezao na priznavanje vlade Slovenaca, Hrvata i Srba iz bive Monarhije, kao i da e podrati ihovu stvar pred saveznicima. Dogovoreno je da sve do izbora ustavotvorne skuptine nastave rad Narodna skuptina Srbije i Sabor Hvatske i Slavonije, kao i da u Parizu bude osnovana zajednika komisija radi obezbeivaa prelaznog perioda. enevski sporazum, koji je predstavljao kompromis sa prelaznom dvojnom vlau, pri emu je svaka strana zadravala vlast nad svojom teritorijom, nije sproveden zbog obostranog protivljenja. U Zagrebu su se pojedini pribojavali znaaja srpskog saveznika, dok su ostali eleli da Srbija poalje snage u Zagreb. Narodno vijee, sa svojim srpskim potpredsednikom Svetozarom Pribieviem (1875-1936) na elu, dokazivalo je kako za tako neto nije ovlastilo svoju delegaciju. Uz regentovo protivljenje i potpuni nedostatak razumevanja za hrvatska istorijska prava, srpska vlada nije ratifikovala enevski sporazum. Pai je podneo ostavku na mesto predsednika vlade. Poto je opti haos ugrozio vlast nove slovenako-hr-vatsko-srpske vlade, ujedinjenje se dogodilo" na nain koji niko nije predviao. Izostalo je uee velikih sila, kao i osloboenje od strane srpske vojske. Teritorije su se prosto izdvojile, Italija je nastavila da sprovodi teritorijalne odredbe Londonskog ugovora, pod platom uslova primirja koje je davalo saveznicima pravo da prodru unutar neprijateljske teritorije radi zauzimanja vojnih taaka i obezbeivanja reda. Vlada Slovenaca, Hrvata i Srba nije uspela da organizuje sopstvene oruane snage, tako da je bila prinuena da zatrai usluge srpskih vojnika koji su se vraali iz zarobljenitva. Mesne vlasti pograninih oblasti, koje su elele da do ujedinjenja doe to pre, zapoele su neposredne pregovore sa Beogradom. U Bosni i Hercegovini socijalni bunt ponovo se pretvorio u etnike sukobe, poto su srpski seljaci poeli da se svete muslimanima koji su inili glavninu posebnih bataljona koje su osnovale austrougarske vlasti. Sarajevsko Narodno vijee nije imalo drugog izbora izuzev da pozove srpske vojnike. Mada je njihovo prisustvo bilo vie nego simbolino, oni su predstavljali moan simbol. U meuvremenu srpska vojska je pourila da stigne pre Italijana u Dubrovnik i Kotor. Srpska vojska se najzad pojavila i u delovima Bosne i Hercegovine, Dalmacije i june Ugarske, poto su srpski krajevi proglasili jednostrano ujedinjenje sa Srbijom. ak je i Zagreb morao da zatrai srpsko vojno prisustvo. Razne delegacije pohrlile su u Beograd, u kom se vlada reorganizovala; Pribievi i srpske vlasti, naroito vojne, iskoristili su situaciju, kako bi izvrili dalji pritisak na Zagreb. Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, osnovan u izgnanstvu 1917. posle marginalizacije kralja Nikole, srpska vlada je smatrala zakonitim predstavnikom Crne Gore. Odbor je sproveo izbore za veliku narodnu skuptinu koja je trebalo da odlui o buduem poloaju zemlje. Velika skuptina je 26. novembra svrgla dinastiju Petrovia, proglasivi ujedinjenje sa Srbijom. Uglavnom gradska, obrazovanija i mlada, ta veina je ostavila ostale povreenog ponosa nainom sprovoenja ujedinjenja kojim je crnogorska uloga baena u zapeak. Dva dana docnije, 28. novembra, zagrebako Narodno vijee poslalo je izaslanstvo u Beograd. Molba koja je 1. decembra 1918. proitana regentu Srbije izraavala je bezuslovnu elju za ujedinjenjem. Formu ujedinjene drave ona js preputala odluci ustavotvorne skuptine, ne naznaavajui kakva e skuptinska veina o tome merodavno odluiti. Kada je, u uzvratnoj besedi, prestolonaslednik Aleksandar, u prisustvu zagrebake delegacije i laiova
93

srpske vlade, zvanino proglasio ujedinjenje Srbije i Crne Gore sa zemljama Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstvenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, blagoslovio je razvoj dogaaja koji je nasumino i nesreeno ve zapoeo ranijih nedelja. U krajnjem sluaju, nije ni bilo drugog izbora. Ideal iz 1914. postignut je krajem 1918. sjedinjenjem ugleda i vojnog doprinosa Srbije pobedi saveznika, politikog realizma slovenakih, hrvatskih i srpskih voa u Austrougarskoj i jugoslovenskog idealizma onih koji su se otisnuli u inostranstvo kako bi propagirali cilj ujedinjenja i samostalnosti. U toku nekoliko nedelja ujedinjene Rumunija i Jugoslavija su stvorene, poto su raznorodna mesna privremena vea i skuptine, pritisnuti dogaajima, ubrzali ujedinjenje Bukovine, Transilvanije i Besarabije sa Rumunijom, i Slovenije, Hrvatske i Slavonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sa Srbijom. Brzopletost koju su prilike nametnule uslovila je, takoe, da ne bude dovoljno vremena da razliiti delovi ujedinjenja budu jasno primenjeni na delu. Teritorije koje su pripale pomenutim dvema pobednikim saveznicama Antante nisu imale odreenih granica, a za vlast nad njima otimale su se i druge drave. Pred Grkom je tek bio zadatak da, na tetu Turske, postigne svoje teritorijalne ciljeve. Bugarska, koja je zakratko uspela da, istina na pogrenoj strani, ostvari sve svoje ciljeve, pa i vie od njih, sada je bila bespomona. Albanija je tek trebalo da bude uspostavljena.

Mirovni ugovori
Cilj mirovnih ugovora, jo od vremena Bekog kongresa, bio je obnavljanje odnosa izmeu velikih sila i upravljanje promenama postojeeg meunarodnog poretka. Ovoga puta, poto su propala itava carstva, Sjedinjene Drave stupile u Evropu i povukle se iz nje, i poto je Francuskoj i Velikoj Britaniji preputeno da same nametnu sporazum, postalo je oigledno da vie nisu mogui presedani. Poraene drave iskljuene su iz dogovora; samo su pozivane kako bi im bili predstavljeni nacrti ugovora koje su sastavljale saveznike i pridruene im sile. Mirovni kongres iz 1919. zaista je uspostavio novi meunarodni poredak u Evropi. esto pogreno nazivan Versajskim mirom" po ugovoru sa Nemakom (28. juna 1919) koji je bio prvi u nizu mirovnih ugovora zapravo je to bio Pariski mir, s ostalim ugovorima potpisanim u raznim mestima oko francuske prestonice. Potonji ugovori neposrednije su se odnosili na Balkan. Bili su to Senermenski ugovor s Austrijom (10. septembra 1919), Nejiski ugovor s Bugarskom (27. novembra 1919), Trijanonski ugovor sa Maarskom (4. juna 1920) i ugovor u Sevru s Osmanskim carstvom (10. avgusta 1920). Samoopredeljenje kao naelo koje je obeleilo ugovore uneo je predsednik Vilson. Idealno, ono je trebalo da poslui kao temelj nove stabilnosti, koja bi zauzela mesto starog principa legitimnosti, koji je postepeno propadao jo od 1815. godine. Samoopredeljenje je praktino izgledalo kao jedina zamena za silu prilikom rasplitanja sukobljenih zahteva i obeanja. Britanija i Francuska su poele da ga prihvataju, vie u oajanju i usled pritisaka nego iz dubokog ubeenja. Poput Jugoslovena i Rumuna, nisu napravile planove kako bi izale na kraj sa problemom carstava koja su nestajala, i ujedinjenja, bez obzira na postojee meunarodne granice.

94

Samoopredeljenje nije bilo valjano definisano. Kao liberalni Amerikanac, ija je zemlja, zajedno sa Francuskom, izumela pojam moderne politike nacije, Vilson je povezivao samoopredeljenje i narodnu suverenost. Pri tom, on nije razumevao nain na koji su, uslovljene istorijom, verom, jezikom i narodnou, nacije bile zamiljane pre nego to je bio ostvaren narodni suverenitet. Britanija i Franpuska su uglavnom odluivale ko treba da se samoopredeli i do koje mere. U tome su ih ograniavali i na njih uticali i drugi obziri. Sve se dogaalo istovremeno. Oni koji su najbre zahvatili svoj deo plena u carstvima koja su nestajala mogli su svoje zahteve da predstave kao samoopredeljenje. Novi entiteti morali su da budu sposobni za samostalan opstanak, iako su morali shvatanjima preostalih sila da prilagode shvatanja sopstvene bezbednosti i uticaja. Dogodilo se da je Vrhovni savezniki savet, koji se sastao oktobra 1918. u Parizu, posle molbe koju je Nemaka uputila Vilsonu da ugovori mir ia osnovama deklaracije etrnaest taaka, bio prinuen da promeni dnevni red kako bi raspravio stanje na Balkanu. Mirovni kongres, zvaiino otvoren 18. januara 1919, prvo je izdao Nacrt sporazuma o Ligi naroda, koji je trebalo da bude sadran u svim mirovnim ugovorima. Stvarna mo trebalo je da bude u rukama amerikog predsednika, predsednika vlade Britanije i Francuske, kojima je iz utivosti bio pridruen njihov italijanski kolega. Nemaka je bila pozvana krajem aprila, a Versajski mir je potpisan 28. juna, na godinjicu Sarajevskog atentata. etiri sile su, potom, pole razliitim putevima, poto su ostale poraene drave bile pozvane kako bi prihvatile i konano potpisale sopstvene ugovore. Kongres mira u Parizu zvanino je okonan 21. januara 1920. Konferencija ambasadora u Parizu i putujui Vrhovni savezniki savet trebalo je da u potpunosti dovre posao. Austrougarska, sa kojom je bilo potpisano primirje, u stvari je ve bila rastoena. Istorijskom Ugarskom kraljevstvu je takoe stavljeno do znanja da ne moe i dalje opstati kao jedna drava sa svojim podanikim narodima, nakon to je tokom 1919. prolo kroz revoluciju, kontrarevoluciju i oku-paciju. Trijanonski ugovor, potpisan juna 1920, ostavio je Ugarskoj treinu njene predratne teritorije, uinivi je najogorenijom meu dravama koje su elele da izvre reviziju mirovnih ugovora (tzv. revizionistike" drave). Situacija se potpuno preokrenula. Dok su ranije Maari inili manje od polovine stanovnitva maarskih zemalja, sada se treina njih nala izvan novouspostavljenih granica Maarske. Rumunija je izala kao pobednica. U prolee 1919. rumunske trupe ule su na teritoriju Ugarske kako bi obezbedile svoje zahteve. Poto ih je u oajnikom pokuaju da se odri napala maarska komunistika diktatura, Rumuni su se uskoro nali u Budimpeti. Bratijanu je stigao u Pariz, oekujui da e mu, u skladu s obeanjima iz 1916, biti ustupljena Besarabija. Ostao je zaprepaen novim saznanjem da su se saveznici, posle rumunske kapitulacije iz 1918, smatrali osloboenim od svih obaveza. Stoga je odbio svaki sporazum. Optuivan kako je ubrzao rasulo koje je nastalo u Maarskoj, on je gnevan napustio Pariz, svaajui se sa saveznicima oko odredaba o manjinama u ugovoru s Austrijom. U septembru je podneo ostavku na poloaj predsednika vlade. Posle odranih izbora, nova vlada Rumunije prihvatila je sporazum o ma-njinama i povukla vojsku iz Maarske. Tokom jeseni i zime postignut je sporazum. Banatsko pitanje bilo je najlake reivo, poto je razdvajalo dva, inae prijateljska, suseda. Meutim, tamonje granice izmeu Rumunije i Jugoslavije odreene su tek u julu
95

1920. godine. U pokuaju da, koliko je mogue, njihovim odreivanjem bude potovan
etniki sastav teritorije, severni deo Banata je ostao u Maarskoj, dok je ostatak podeljen izmeu dva pretendenta. Poto su saveznici eleli da Rumunija prethodno potpie mir sa Maarskom, tek su 20. oktobra 1920. priznali njen suverenitet nad Besarabijom sa dodatkom da je Rusija trebalo da prihvati ugovor kada bude dobila vladu sa kojom bi saveznici mogli da se sporazumeju, a svaki spor trebalo je da bude iznesen pred Ligu naroda. Na kraju je Rumunija, sticanjem Transilvanije, veeg dela Banata i ostalih ugarskih teritorija, Bukovine, june Dobrude i Besarabije, vie nego udvostruila povrinu dravne teritorije u odnosu na predratnu (na 295.000 kvadratnih kilometara) i stanovnitvo (na preko

16 miliona stanovnika). Maarska, Bugarska i Rusija nisu prihvatile rumunski uspeh kao
konaan. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ili Jugoslavija (kako je najee nazivana) bila je drugaija tvorevina. Samo njeno ime simbolisalo je samoopredeljenje. ta god bila, nova kraljevina, svakako, nije bila versajska tvorevina (samo je pomenuta kao potpisnica tog ugovora). Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je pre Mirovnog kongresa, i Francuzi nisu imali udela u njenom nastanku. Zamisao o jugoslovenskoj dravi uivala je neznatnu meunarodnu podrku. Sjedinjene Drave su bile prve koje su podsticale jugoslovensku ideju, inei to jo od leta 1918. godine. Za razliku od Poljske i ehoslovake, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije kao takva bila primljena na Kongres, na kome ju je formalno predstavljala Srbija. Italija je, tvrdei da su Jugosloveni iz bive Dvojne monarhije bili neprijatelji, zahtevala da budu iskljueni sa Kongresa. Francuska je, usteui se, i to odmah posle Velike Britanije, odluila da, vie od est meseci nakon njenog nastanka, prizna novu dravu, upravo zato to je Versajski ugovor bio spreman. Tada je, poto se Srbija nalazila u ratu sa Nemakom, bio potreban potpis beogradske vlade. Jugoslavija je meu balkanskim dravama predstavljala najsloeniji skup problema. Jedina njena uspostavljena i nesporna granica bila je ona sa Grkom. Pri tom se nova drava nalazila u neposrednom sukobu sa jednom silom iz velike etvorke - Italijom. Prvo od jugoslovenskih pitanja pred Konferencijom - banatsko, otvoreno je u januaru 1919, i mada je bi-lo najlake, trebalo je gotovo godinu i po dana da bude reeno. U februaru su bili razmatrani sukobljeni italijanski i jugoslovenski zahtevi na istonom Jadranu. Pregovorima je postepeno suavana sporna oblast, ali o pitanju luke Rijeke sa njenom italijanskom veinom, nije raspravljano sve do aprila. Stanje je potom pogorano poto je Rijeku, u septembru, svojom privatnom inicijativom zauzeo pisac Gabrijele D'Anuncio. Kada je Kongres zavren, dve strane su upuene da se samostalno nagode. Pogodba je i postignuta u novembru 1920. godine Rapalskim ugovorom, kojim je Italija dobila Istru, luki grad Zadar, kao italijansku enklavu na jugoslovenskoj teritoriji, i pojedina ostrva. Rijeka je trebalo da postane samostalan grad-drava, teritorijalno povezana s Italijom, dok je njeno predgrae - Suak, pripojeno Jugoslaviji. Oko pola miliona Junih Slovena nalo se u Italiji, u ugovorima izuzeto iz zatite, za razliku od italijanskog stanovnitva u Jugoslaviji. Sudbina austrijske provincije Koruke postala je, u balkanskim okvirima, prvi i poslednji primer spora za ije reavanje je pribegnuto plebiscitu. Pitanje nije ozbiljno razmatrano sve do prolea 1919, do kada su jugoslovenske snage napredovale unutar oblasti.
96

Ne sumnjajui u ishod, slovenaki politiari su predloili plebiscit. Kongres je takav zahtev odobrio. Odlukom Kongresa sporna teritorija je pode-ljena na juni deo, preteno naseljen Slovencima, koji e se prvi izjasniti, i severni, koji e pristupiti izjaavanju samo ako prvi postane jugoslovenski. Oseanja velikog broja stanovnika sporne provincije bila su pomeana. Plebiscitom, koji je odran oktobra 1920, prva zona se veinom od 59% izjasnila za Austriju. Prevladali su praktini razlozi. Nije bilo potrebe za izjanjavaem u drugoj zoni - Koruka je ostala austrijska. Posle nekoliko manjih ispravki granica sa Bugarskom, motivisanih stratekim razlozima, Jugoslavija je izala sa povrinom od 247.000 kvadratnih kilometara i 12 miliona stanovnika. Poraena Bugarska mogla je samo da oekuje gubitak teritorija. Posle abdikacije kralja Ferdinanda, na izborima u avgustu 1919. pobedila je koalicija koju je predvodio Zemljoradniki savez pod Stamboliskim. Nova vlada je u novembru potpisala mirovni ugovor. Bugarska je egovim odredbama bila liena svih dobitaka od 1912, to je znailo da je odvojena od Egejskog mora. Od nje je zahtevano da ogranii oruane snage i isplati ratnu tetu, usled ega je sa dubokim oseanjem ogorea posmatrala obnovu suparnika koji su je okruivali, ne smatrajui mirovni sporazum kao konaan. Grke aspiracije oigledno su prevazilazile bugarski deo Trakije, upravljene prema glavnim grkim naseobinama koje su preostale u Osmanskom carstvu. Izuzev Carigrada, bile su to priobalne oblasti Mramornog mora, Egeja, unutranjost Kapadokije, kao i maloazijska obala Crnog mora. Propast Osmanskog carstva bila je podjednako iznenadna kao i propast Austrougarske. Turska se u ratu nalazila jo od 1911. godine. KJN-u i njegovim ratnim ambicijama doao je kraj. Sultan Mehmed V umro je u julu, a njegov naslednik Mehmed VI (1861-1926) stvorio je novi kabinet radi zakljuivaa primirja. Vlada u Carigradu, u sukobu sa mladoturcima, nije videla drugog izlaza izuzev potpuie saradnje sa pobednicima. Saveznici su slobodno dejstvovali irom turske teritorije. Trijumf je bio potpun, pa ipak je upravo za Turski ugovor bilo potrebno najvie vremena da bude dovren. Britanci i Francuzi su okupirali teritorije koje su prethodno sebi namenili. Grci i Italijani su pretendovali ia teritorije u Anadoliji. Italiji su pruena sasvim odreena obeanja. Venizelos, koji je dobio sasvim maglovita obeaa, izneo je u februaru 1919. veliku listu potraivanja koja je ukljuivala i severni Epir, koji bi bio oduzet od Albanije, zapadnu Trakiju, koju je valjalo oduzeti od Bugarske, istonu Trakiju od Turske, kao i ostrva i teritorije maloazijske obale Egejskog mora. Nzegov najvaniji cilj bili su Smirna i njeno zalee. Smirna je imala veliki broj grkih stanovnika, iako su se statistike i podaci razilazili u pitanju da li su Grci ili Turci veina. Radi Smirne, Venizelos je saveznicima obeao grke snage za intervenciju u junoj Rusiji (gde su, takoe, iveli Grci). Zbog tog grada, on je bio spreman da uini ustupke drugim pretendentima. Merodavna komisija je ostala podeljena. Razljuen zbog Rijeke, italijanski predsednik vlade je krajem aprila napustio Pariz. Italijanske snage iskrcale su se na nekoliko mesta u Turskoj, opravdavajui to potrebom odravanja reda. Pokuavajui da predupredi odluku Mirovnog kongresa, Italija je oslabila sopstveni poloaj. Plaei se njenih ambicija u Maloj Aziji, saveznici su, u maju, odobrili grku okupaciju Smirne, toboe radi zatite stanovnitva. Grci i Italijani uskoro su morali da izglade meusobne razlike. Meutim, grko iskrcavanje pratila su zverstva nad Turcima. Uprkos nemilosrdnim kaznama, uinjeno nije
97

vie bilo mogue ispraviti. Intervencija je podjarila turski nacionalizam i dala zamaha ogorenju prema Grcima, saveznicima i carigradskoj vladi. General Mustafa Kemal-paa, budui Kemal Ataturk (1881-1938), ratni junak roen u Solunu, poto je upuen da zavede red u osmanskim snagama, poeo je da organizuje otpor, a potom i nacionalistiki pokret izvan domaaja saveznika i sultana. Krajem 1919. Britanija i Francuska su se sporazumele o Bliskom istoku. U aprilu 1920. su uneli svoje odluke u nacrt mirovnog ugovora sa Turskom. Osmansko carstvo je praktino podeljeno u korist njegovog hrianskog i arapskog stanovnitva, kao i saveznikih sila. Grka je dobila najvei deo Trakije i ostrva Imbros i Tenedos, poveavajui tako povrinu svoje dravne teritorije na 151.833 kvadratna kilometra sa 5,5 milona itelja (bilo bi to poveanje grkog stanovnitva za 2,9 miliona od 1913. godine). Grkoj je jo dozvoljeno da okupira i upravlja oblau Smirne, tokom pet sledeih godina, posle ega bi, ako bi to bilo zatraeno, putem plebiscita organizovanog pod kontrolom Lige naroda, mogla i formalno da je pripoji. Venizelos je bio uveren da e doseljavanjem Grka iz drugih oblasti Male Azije osigurati glasanje. Saveznici su se sporazumeli o izboru za novi osmanski parlament. Sastavi se januara 1920, ova ustanova se izjasnila za ouvanje celovitosti i nezavisnosti svoje drave. Saveznici su primorali sultanovu vladu da raspusti parlament i uhapsi nacionalistike voe. Zauzevi Carigrad, naterali su Portu da potpie ugovor. Nikada ratifikovan, ovaj ugovor je uznemirio tursku javnost, i naposletku omoguio Turskoj da nametne sopstvene mirovne uslove pobednikim saveznicima. Mirotvorci su znali da doslovno samoopredeljenje nije bilo mogue postii, da jasne granice nisu mogle biti odreene oko nacija bez pomeranja stanovnitva i geografije, kao i to da je razoarani nacionalizam mogao u budunosti da zapreti novom meunarodnom poretku. Sile su, kao sredstvo odmeravanja narodnih oseanja kada sporazum ne bi bio postignut, uvele plebiscit. Nastojale su i da obezbede zatitu linih prava pripadnika manjinskih zajednica, nadajui se da e tako pomoi uklapanju stanovnitva koje je ostalo sa pogrene strane granice. Bilo je to svojevrsno proirenje raiije prakse Berlinskog ugovora u odnosu prema verskim manjinama. Ugovori o zatiti manjina bili su ukljueni u mirovie sporazume, a bili su zakljueni i sa novostvorenim ili proirenim dravama. Svi oni koji su kasnije eleli da se prikljue Ligi naroda morali su da prihvate sline obaveze. itav Balkan od tada je bio pokriven takvim ugovorima, uprkos injenici da je bilo teko nametnuti takvu zatitu. Revizionistike zemlje koristile su se nezadovoljnicima, a nove drave su se bunile protiv ogranienja sopstvenog suvereniteta. Sve balkanske zemlje su se borile veoma dugo, i rat je sve izmenio. Sve one, bez izuzetka, mnogo su propatile. Ostale su podeljene na gubitnike i pobednike. Pobednici su morali da izau na kraj s uspehom, gubitnici da se izbore s ogorenjem. I uspeh i ogorenje bie iskorieni u budunosti. Pa ipak, posle Prvog svetskog rata, tri puta vie stanovnika Balkana je osloboeno nego to je palo pod tuinsku vlast, i nijedna od balkanskih drava od tog vremena nije ratovala protiv drugih, sve dok velike sile, jo jednom, nisu iskoristile njihovu slabost u sopstvene svrhe, kao to je to bio sluaj 1914. godine. Postignutim sporazumom uspostavljena je ravnotea, u osnovi zasnovana na novom naelu samoopredeljenja, to je bio pozitivan rezultat.

98