VELIKA AHOVSKA TABLA

SVE OD VREMENA kad su kontinenti zapoeli s politikim meudelovanjem, pre nekih petsto godina, Evroazija je sredite svetske moi. U razliitim vremenima i na razliite naine, narodi koji su nastanjivali Evroaziju iako najvie oni iz zapadnoevropskog podruja penetrirali su razne ostale delove sveta i dominirali njima, kako su pojedine drave Evroazije zadobijale poseban status i iskoriavale povlastice koje su proisticale iz poloaja vodeih svetskih sila.

U poslednjoj deceniji dvadesetog veka svedoi smo tektonskih promena u svetskim odnosima. Po prvi put u istoriji, jedna neevroazijska sila pojavljuje se, ne samo kao arbitar u odnosima evroazijskih sila ve i kao vrhunska sila sveta. Poraz i kolaps Sovjetskog Saveza predstavljao je konani stub u rapidnom usponu sile iz Zapadne hemisfere, Sjedinjenih Amerikih Drava, kao jedine i, u stvari, prve potpuno globalne sile.

Ali, podruje Evroazije zadrava svoj geopolitiki znaaj. Ne samo u svom zapadnom delu Evropi jo uvek lokaciji znaajnog dela svetske politike i privredne moi, ve i svojim istonim podrujima Aziji koja u zadnje vreme postaje vitalno sredite ekonomskog rasta i politikog uticaja. Upravo stoga pitanje kako se globalno aktivna Amerika nosi sa sloenim odnosima snaga unutar Evroazije te posebno spjeava li pojavljivanje neke dominantne, antagonistiki nastrojene evroazijske sile ostaje sredinjim pitanjem njene sposobnosti delovanja kao prve globalne sile.

Sledi kako pored razvijanja razliitih novih dimenzija moi (tehnologije, komunikacije,informacije, kao i trgovina i finansije) amerika spoljna politika mora i dalje voditi rauna o geopolitikoj dimenziji, te nastaviti s primenom svog uticaja u Evroaziji na nain koji stvara stabilan ekvilibrijum na kontinentu, uz Sjedinjene Drave kao politikog arbitra.

Prema tome, Evroazija predstavlja ahovsku tablu na kojoj se odvija nadmetanje za sticanjem, odnosno odravanjem globalnog primata, a to natanje temelji se na geostrategiji stratekom upravljanjem geopolitikim interesima. Vredno je spomenuti da su se ne tako davne 1940. godine dva pretendenta za svetski primat, Adolf Hitler i Josif Staljin, izriito suglasila (u tajnim pregovorima voenim u novembru iste godine) kako Amerika mora biti iskljuena iz Evroazije. Obojica su shvatila kako bi ubacivanje amerike sile u Evroaziju onemoguilo njihove ambicije za svetskom dominacijom. Isto tako, obojica su polazila od uverenja kako je upravo Evroazija centar sveta, te da onaj koji kontrolie Evroaziju kontrolie i svet. Pola veka kasnije ovo pitanje doivljava svoju redefiniciju: hoe li se ameriki primat u Evroaziji odrati i za koje bi se sve ciljeve on mogao primeniti.

Konani cilj amerike politike trebao bi biti benigni i vizionarski: stvaranje uistinu kooperativne globalne zajednice, uz potovanje dugoronih trendova i fundamentalnih potreba ljudske vrste. No, u tomu je od imperativnog znaaja da se u meuvremenu ne pojavi evroazijska sila koja bi bila u stanju dominirati Evroazijom i time ujedno izazvati Ameriku. Shodno tome, uobliavanje sveobuhvatne i celovite evroazijske geostrategije svrha je ove knjige. Zbigniew Brzezinski, Washington, D. C., April 1997.

HEGEMONIJA JE STARA koliko i ljudska vrsta. No, dananja amerika globalna dominacija razlikuje se po brzini kojom je do nje dolo, po svojoj globalnoj sveobuhvatnosti, te po nainima njene primene. Tokom samo jednog veka Amerika se preobrazila i bila preobraena dinamikom meunarodnih zbivanja od relativno izolovane zemlje Zapadne hemisfere u silu takvog globalnog dosega kakvoj nema presedana u istoriji.

Od rata protiv panije iz 1898. godine preko odluujeeg uticaja u pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu, velikog doprinosa u pobedi nad silama osovine u Drugom svetskom ratu te pobede Hladnom ratu Amerika je uspela da za samo sto godina postane najmonija sila ikada.

Kolaps rivala postavio je Sjedinjene Drave u jedinstvenu poziciju. Istovremeno su postale prva i jedina zaista globalna sila. Pa ipak, ako zanemarimo njihove ograniene, regionalne dosege, amerika globalna nadmo donekle podsea na neka ranija carstva. Ta su carstva temeljila svoju mo na hijerarhiji vazalnih odnosa, provincija, protektorata i kolonija, a na one izvan granica carstva uglavnom se gledalo kao na varvare.

Do odreene mere, upotreba ovakve anahrone terminologije nije u potpunosti neprikladna za neke drave koje se trenutno nalaze unutar amerike orbite. Slino kao i u prolosti, upranjavanje amerike "imperijalne" moi proizlazi u velikoj meri iz superiorne organizacije, iz mogunosti da se ogromni privredni i tehnoloki izvori iskoriste u vojne svrhe, iz neodreene, ali ipak znaajne privlanosti amerikog naina ivota, kao i iz same dinaminosti i nadmeueg duha imanentnih amerikim drutvenim i politikim elitama.

ZA AMERIKU EVROAZIJA PREDSTAVLJA najvei geopolitiki dobitak. Tokom proteklih petsto godina svetskim su odnosima dominirale evroazijske sile i narodi koji su se u elji za sticanjem regionalne dominacije, i pokuajima za osvajanjem svetskog primata, borili jedni protiv drugih. Danas jedna ne-evroazijska sila ima primat u samoj Euroaziji - a o tome koliko e dugo i koliko efikasno Amerika uspevati da odri svoju premo u Evroaziji direktno zavisi i ameriki primat u globalnim razmerama.

U tom kontekstu, nain na koji Amerika "upravlja" Evroazijom od kritinog je znaaja. Sila koja dominira Evroazijom vri nadzor nad dvije od tri najnaprednije i privredno najmonije regije sveta. Ve i povran pogled na kartu sveta upuuje na to kako kontrola nad Evroazijom gotovo automatski za sobom povlai subordiniranost Afrike, a Zapadnu hemisferu i Okeaniju ini perifernima u donosu na sredinji svjetski kontinent (vidi kartu). Oko 75% svetskog stanovnitva ivi u Evroaziji, gde se nalazi i veina svetskog materijalnog bogatstva, kako onog preduzetnikog, tako i onog u tlu. Evroazija uestvuje s oko 60% u svetskom BDP-u, i s oko tri etvrtine u poznatim svetskim izvorima energenata

Prema tom, Evroazija predstavlja ahovsku tablu na kojoj se nastavlja igra za svetski primat. Iako se geostrategija - strateko upravljanje geopolitikim interesima - moe uporediti sa ahovskom igrom, evroazijska ahovska tabla, ovalnog oblika, ukljuuje vie od dva igraa, od kojih svaki raspolae s razliitim koliinama moi. Kljuni igrai locirani su na zapadu, istoku, jugu i u sredinjem delu table. Zapadna i istona podruja ahovske table obuhvataju gusto naseljene regije, organizovane u nekoliko monih drava, na relativno skuenom prostoru.

U sluaju relativno male zapadne periferije, ameriki se uticaj direktno primenjuje. No, dalekoistoni kopneni deo je podruje na kojem se nalazi samostalan igra rastue snage i s ogromnim stanovnitvom, a njegov energini rival - ogranien na nekoliko oblinjih ostrva - zajedno s polovinom omanjeg dalekoistonog poluostrva, je u stvari mostobran za projekciju amerike sile.

Izmeu zapadnih i istonih rubova kontinenta protee se ogromni, slabo naseljen, danas politiki vrlo fluidan i fragmentiran sredinji prostor, donedavno okupiran od strane monog takmaca za globalnu premo - rivala kojem je nekad bio cilj istiskivanje Amerike iz Evroazije. Juno od tog velikog, sredinjeg platoa lei politiki anarhian, ali energetski vrlo bogat prostor od potencijalno velikog znaaja, kako za zapadne i istone evroazijske drave, tako i za mnogoljudnog pretendenta na regionalnu hegemoniju koji se nalazi na krajnjem jugu kontinenta.

Ta velika ahovska tabla - koja se protee od Lisabona do Vladivostoka - svojim nepravilnim oblikom odreduje pravila i ciljeve igre. Ako bi se uspelo u pojaanom privlaenju sredinjeg dela u orbitu Zapada (gde Amerika ima premo), ako bi se usela spreiti dominacija jedne sile nad junim regijama, te ako se istok ne bi ujedinio na nain koji bi ugroavao zadravanje amerikih prekomorskih baza, moglo bi se rei da Amerika prednjai u igri..

No, ako bi se sredinja podruja izmakla uticaju Zapada i ujedinila se u znaajan, jedinstveni entitet koji bi stekao kontrolu nad junim podrujima ili stvorio savez s glavnim istonim iniocem, tada bi se amerika premo dramatino istopila. Isto bi se moglo dogoditi u sluaju kad bi se dva glavna igraa s istoka na neki nain ujedinila. I konano, svako odbacivanje Amerike od strane njenih zapadnih partnera, i time gubitak vrstog poloaja na zapadnom rubu kontinenta, automatski bi oznaio kraj amerikom ueu u igri na evroazijskoj tabli, iako bi to moglo dovesti do eventualne subordinacije zapadnih podruja ponovno oivljenom igrau iz sredinjeg dela table.

U primeni amerikog globalnog primata mora se voditi rauna o injenici kako politika geografija i dalje ostaje najznaajnijim pitanjem meunarodnih odnosa. Navodno je Napoleon jednom izjavio kako poznavati geografiju neke nacije znai ujedno poznavati njenu spoljnu politiku. No, nae razumevanje vanosti politike geografije mora se prilagoditi novim realnostima moi.

Iako je povlaenjem ideja o monim nacionalizmima te slabljenjem ideologija, emocionalni aspekt globalne politike umanjen dok je, istovremeno, nuklearno naoruanje uvelo znaajna ogranienja u pogledu upotrebe sile nadmetanje za teritorije jo uvek dominira svetskim donosima, iako danas u neto civiliziranijim oblicima. U tom nadmetanju geografski poloaj jo uvek predstavlja polazite za definisanje spoljnopolitikih prioriteta pojedine nacije-drave, a veliina nacionalne teritorije i danas je jedno od osnovnih merila za status i snagu drave.

Vladajue nacionalne elite u sve veoj mjeri prihvataju injenicu kako su neki drugi faktori, osim teritorijalnog, daleko znaajniji za odreivanje meunarodnog poloaja drave, ili njenog meunarodnog uticaja. Privredna probojnost, pretoena u tehnoloku inovativnost, takoe moe predstavljati kljuno merilo snage. Japan je za to najbolji primjer.

No, bez obzira na navedeno, geografski poloaj i dalje utie na odreivanje najviih prioriteta neke drave - i to je vea vojna, privredna i politika snaga, vei je i domet vitalnih geopolitikih interesa, uticaja i delovanja te drave.

Osnovno geopolitiko pitanje danas vie nije koji deo Evroazije predstavlja najpovoljniju poetnu taku za sticanje kontinentalne dominacije, niti da li je kopnena sila vanija od pomorske. Geopolitika se pomakla s regionalne na globalnu dimenziju, pri emu premo na evroazijskom kontinentu slui kao polazite za primat u celom svetu. Sjedinjene Drave, kao ne-evroazijska drava, danas imaju vodeu meunarodnu ulogu te sa svojom silom izravno rasporeenom na tri ivina deela evroazijskog kontinenta vre snaan uticaj na drave koje se nalaze u sreditu Evroazije.

No, upravo na tom najznaajnijem igralitu globusa - Evroaziji - moe se u nekom trenutku pojaviti potencijalni rival Americi. Stoga formuliranje amerike geostrategije za dugorono upravljanje amerikim geopolitikim interesima u Evroaziji mora polaziti od paljivog praenja kljunih igraa i ispravnog procenjivanja siuacije.

prvo, identifikovati geostrateki dinamine evroazijske drave koje raspolau dovoljnom snagom za stvaranje potencijalno znaajnog pomaka u meunarodnoj raspodeli moi, deifrovati glavne spoljnopolitike ciljeve njihovih politikih elita, kao i verovatne posledice njihovog aktivnog rada na ostvarivanju tih ciljeva. Nadalje, locirati geopolitiki kljune evroazijske drave iji geografski poloaj i/ili samo njihovo postojanje ima katalitiko dejstvo na aktivnije geostrateke igrae ili na stanje u regiji;

drugo, uobliiti specifinu politiku SAD-a u cilju pridobijanja, kooptiranja i/ili kontrolisanja napred navedenog na nain kojim bi se zadrali i unapredili vitalni interesi SAD-a, te izrada i primena sveobuhvatnijeg geostrateke koncepta kojim bi na globalnom nivou omoguilo meudejstvo posebnih, specifinih politika SADa.

Aktivni geostrateki igrai su drave koje imaju sposobnost i nacionalnu volju za sprovoenje moi ili uticaja preko svojih granica s ciljem menjanja - u meri u kojoj to utie na amerike interese - postojeih geopolitikih odnosa. Dakle, imaju potencijale ili predispozicije da budu geopolitiki nepredvidive. Bez obzira iz kojeg razloga - tenje za nacionalnom veliinom, ideolokim ispunjenjem, iz religijskog mesijanizma ili zbog privrednog rasta neke drave pokuavaju ostvariti regionalnu dominaciju ili globalni status. Te drave stoga paljivo vode rauna o amerikim mogunostima, procenjuju u kojoj se meri njihovi interesi preklapaju, ili sukobljavaju, s amerikima, i odreuju svoje ograniene evroazijske ciljeve, ponekad u koliziji, a ponekad i u direktnoj suprotnosti s amerikim politikama. Amerika mora posvetiti posebnu panju evroazijskim dravama s ovakvim ambicijama.

Geopolitiki stoeri su drave iji znaaj izvire u manjoj meri iz njihove snage i njihove motivacije, a vie iz osetljivosti njihovog poloaja i posledica kojima njihova nesigurna pozicija moe rezultirati na ponaanje geostratekih igraa. Najee su geostrateki stoeri odreene geografskim poloajem, koji im u nekim sluajevima daje posebnu ulogu - bilo u definisanju pristupa vanim podrujima, bilo uskraivanjem bitnih sredstava i izvora znaajnim igraima.

U nekim sluajevima, geopolitiki stoer moe sluiti kao odbrambeni tit za neku drugu dravu ili ak regiju. Ponekad i samo postojanje geopolitikih stoera ima znaajne politike i kulturoloke posledice na aktivnijeg susednog geostratekog igraa. Prema tome, identifikovanje kljunih posthladnoratovskih geopolitikih stoera u Evroaziji, kao i njihova zatita, presudni su aspekti amerike globalne geostrategije.

Treba odmah naglasiti da, iako su svi geostrateki igrai znaajne i mone drave, nisu sve znaajne i mone drave ujedno i aktivni geostrateki igrai. Stoga je identifikovanje geostratekih igraa relativno jednostavno, no isputanje nekih oigledno znaajnih drava s takvog popisa zahteva dodatno obrazloenje.

U trenutnim globalnim uvjetima, na novoj politikoj karti Euroazije mogue je identificirati barem pet kljunih geostratekih igraa i pet geopolitikih osi (od kojih dvije djelomino ispunjavaju uvjete i za status geostratekog igraa). Francuska, Nemaka, Rusija, Kina i Indija veliki su i aktivni geostrateki igrai, dok se Velika Britanija, Japan i Indonezija, iako bez sumnje vrlo znaajne drave, ne mogu tako okvalifikovati.

EVROPA JE AMERIKI PRIRODNI SAVEZNIK. Dele iste vrednosti; pripadaju, uglavnom, istom verskom krugu; praktikuju istovetne demokratske politike; Evropa je izvorna domovina velike veine Amerikanaca. Svojim pionirskim nastojanjima na integraciji nacionalnih drava u zajedniku, nadnacionalnu, ekonomsku i kasnije politiku uniju, Europa ujedno ukazuje na putove prema viim oblicima postnacionalnog organizovanja koji prelaze uske poglede i destruktivne tenje iz vremena nacionalizma. Ve sada je Europa najjae multilateralno organizovani deo sveta koje stvara jedinstveno podruje s nekih 400 miliona stanovnika koji ive pod demokratskim krovom i imaju ivotni standard uporediv s onim u SAD. Takva e Europa nuno biti i globalna sila.

Evropa ujedno slui kao odskona daska za progresivno irenje demokratije dublje u Evroaziju. Evropsko irenje prema istoku uvrstilo bi pobbedu demokratije ostvarene 1990. godine. No pre svega, Evropa je bitan ameriki mostobran na evroazijskom kontinentu. Ameriki geostrateki ulog u Europi je ogroman. Za razliku od amerikih veza s Japanom, Atlantski pakt utvruje ameriki politiki uticaj i vojnu silu direktno na evroazijsko kopno. Na ovom stepenu ameriko-europskih odnosa, uz evropske nacije koje su jo uvek u velikoj meri zavisne od bezednosne zatite koju pruaju SAD, svako irenje evropskog prostora istovremeno znai i irenje amerikog uticaja. Shodno tome, bez vrstih prekoatlantskih veza, ameriki primat u Evroaziji neodlono blijedi. Amerika kontrola nad Atlantskim okeanom i mogunost projekcije uticaja i sile dublje u Evroaziju bili bi time znatno umanjeni.

Ukrajina, Azerbejdan, Juna Koreja, Turska i Iran imaju ulogu znaajnih geopolitikih stoera, iako su i Turska i Iran - do neke mjere, i u skladu sa svojim ogranienim mogunostima - i geostrateki aktivne. Vie rei o svakoj od ovih drava bie u poglavljima koja slede.

RASPADOM POVRINSKI najvee drave na svetu, krajem 1991. godine, stvorena je "crna rupa" u samom sreditu Evroazije. Bilo je to kao da je geopolitiko "srce kontinenta" iupano s globalne karte. Novo rusko geostrateko odreenje Kolaps Sovjetskog Saveza predstavljao je konanu fazu u procesu fragmentiranja ogromnog kineskosovjetskog komunistikog bloka koji se, jedno kratko vreme, mogao porditi s obimom Dingis-Kanove vladavine, a u nekim ju je aspektima i nadmaivao. No, savremeni transkontinentalni blok trajao je vrlo kratko, uz bekstvo Titove Jugoslavije i neposlunost Maove Kine koji su rano signalizirali neotpornost komunistikog tabora na nacionalistike pretenzije koje su se pokazale snanijima od ideolokih veza. Kinesko-sovjetski blok trajao je otprilike deset godina, a sam Sovjetski Savez sedamdeset.

Glavni cilj ruske politike prema ZND-u je u stvaranju privredni i politiki integrisane asocijacije drava koja bi bila u stanju zauzeti svoje pravo mjesto u svetskoj zajednici...konsolidovati Rusiju kao vodeu snagu u stvaranju novog sistema meudravnih politikih i ekonomskih odnosa na podruju biveg Saveza.

Bez Ukrajine, kao to je ve reeno, imperijalno oivljavanje, temeljeno bilo na ZND-u bilo na evroazijanstvu, nije predstavljalo odrivu mogunost. Imperij bez Ukrajine znaio bi, s vremenom, Azijatizaciju Rusije i nejno udaljavanje od Evrope.

Ruska jedina geostrateka opcija opcija koja bi Rusiji omoguila stvarnu meunarodnu ulogu i maksimizirala mogunost vlastite transformacije i modernizacije je Evropa. I to ne bilo kakva Europa, ve transatlantska Europa rastuih EU-e i NATO-a. Takva Europa se oblikuje, kao to smo videli u Treem poglavlju, i vrlo je verojatno da e ona ostati usko povezana s Amerikom. To je Evropa s kojom e Rusija morati imati neke odnose, ukoliko eli da izbegne opasnu geopolitiku izolaciju.

Nijedna druga opcija ne moe ponuditi Rusiji ono to moe savremena, bogata i demokratska Evropa, vezana uz Ameriku. Europa i Amerika ne predstavljaju pretnju Rusiji kao neekspanzivnoj, nacionalnoj i demokratskoj dravi. One nemaju nikakvih teritorijalnih pretenzija prema Rusiji, a koje bi Kina jednog dana mogla imati; ne dele nesigurnu granicu na kojoj bi moglo doi do nasilja, to sigurno nije sluaj s ruskim etniki i teritorijalno nejasnim granicama prema islamskim zemljama na jugu. Upravo suprotno, za Evropu, kao i za Ameriku, nacionalna i demokratska Rusija je geopolitiki poeljan entitet, izvor stabilnosti u nepostojanom evroazijskom prostoru.

U EVROPI RE "BALKAN" priziva slike etnikih konflikata i regionalnog rivalstva velikih sila. I Evroazija ima svoj "Balkan", ali taj je daleko vei, mnogoljudniji, verski i etniki jo heterogeniji. Smeten je unutar velikog pravougaonika koji oznaava sredinju zonu nestabilnosti odreenu u Drugom poglavlju, i koji obuhvata delove jugoistone Europe, Sredinje Azije s delovima June Azije, podruje Perzijskog zaliva i Bliski Istok.

Euroazijski Balkan ini unutranje jezgro tog velikog pravougaonikai razlikuje se od spoljanje zone u jednoj bitnoj injenici: to je prazan prostor - vakuum u pogledu prisutnosti velikih sila. Iako je veina drava u Persijskom zalivu i na Bliskom Istoku takoe nestabilna, amerika sila u tim podrujima ima ulogu konanog arbitra. Nestabilna regija u spoljanjoj zoni je, prema tome, podruje dominacije jedne sile koja odrava red. Suprotno tome, Evroazijski Balkan puno je sliniji starijem i poznatijem Balkanu na jugoistoku Europe: ne samo da su politiki entiteti ovde nestabilni, ve predstavljaju izazov za uplitanje snanijih susjeda, od koji je svaki odluan u speavanju dominantne regionalne uloge onog drugog. Upravo tom poznatom kombinacijom vakuuma sile i privlaenjem sila opravdava se naziv "Euroazijski Balkan."

Dananje nadmetanje na podruju Evroazijskog Balkana direktno ukljuuje tri susedne sile: Tursku i Iran, iako i Kina moe postati znaajnim protagonistom. Na manje direktan nain u nadmetanje su jo ukljuene: Ukrajina, Pakistan, Indija i udaljena Amerika.

EFIKASNA AMERIKA POLITIKA za Evroaziju mora imati dalekoistono sidro. Ta potreba nee biti zadovoljena ukoliko Amerika bude iskljuena, ili se iskljui, iz evroazijske unutranjosti. Bliski odnosi s pomorski razvijenim Japanom bitni su za ameriku globalnu politiku, ali odnosi saradnje s kopnenom Kinom predstavljaju imperativ za ameriku evroazijsku geostrategiju. S posledicama te stvarnosti treba se suoiti, obzirom da postojea meudelovanja izmeu tri sile na Dalekom Istoku - Amerike, Kine i Japana - stvaraju potencijalno opasnu regionalnu jednainu koja moe pokrenuti tektonske geopolitike pomake

Amerika s druge strane Pacifika za bi Kinu trebala predstavljati prirodnog saveznika, s obzirom da nema nikakvih pretenzija u azijskoj unutranjosti, a pored toga je uvek tokom istorije bila suprotstavljena bilo ruskom, bilo japanskom posezanju za slabijom Kinom. Za Kineze Japan predstavlja glavnog neprijatelja u ovom veku; prema Rusiji - to na kineskom znai "gladna zemlja" - postoji dugotrajno nepoverenje; a Indija se danas takoe pojavljuje kao potencijalni rival.

Prema tome, naelo po kojem je "sused mog suseda moj prijatelj" odgovara sadanjem geopolitikom i istorijskom odnosu izmeu Kine i Amerike. No, Amerika vie nije japanski protivnik s druge strane oceana ve je njegov bliski saveznik. Isto tako, Amerika ima vrste veze s Tajvanom i s nekoliko drugih nacija na jugoistoku Azije. Kinezi su pored toga osetljivi na amerike doktrinarne rezerve u pogledu unutranjeg karaktera trenutnog kineskog reima. Stoga se na Ameriku gleda i kao na glavnu prepreku, ne samo ostvarivanju kineskih tenji za sticanjem globalne premoi, nego ak i regionalnog primata. Je li, shodno tome sukob izmeu Amerika i Kine neizbean?

Istorija Kine je istorija velike nacije. U stvari, kineska re za Kinu - Chung-kuo, ili "Sredinje Carstvo" - sadri u sebi i vienje o sredinjem mjestu Kine u svetskim odnosima, i potvruje znaaj nacionalnog jedinstva. Takvo stajalite podrazumeva i hijerarhijsko irenje uticaja od sredita prema periferijama, stoga Kina, kao sredite, oekuje od drugih da joj se pokore.

No, u svakoj takvoj prognozi kojom se predvia ponovno oivljavanje "Sredinjeg Carstva" kao sredinje globalne sile postoje i zamke, od kojih je najoiglednija ona koja se odnosi na mehaniko oslanjanje na statistike projekcije. U istu su zamku upali i svi oni koji su, ne tako davno, prognozirali kako e Japan prestii SAD kao vodeu svetsku privrednu silu i kako je Japan predodreen za novu svjetsku supersilu. Ovo je stajalite propustilo uzeti u obzir japansku privrednu ranjivost kao i problem politikog diskontinuiteta - a ista se pogreka potkrada i onima koji predviaju, i koji strahuju od neizbene pojave Kine kao svetske sile.

Kao prvo, nije ba sigurno kako e Kina uspeti odrati eksplozivnu stopu svoga rasta tokom sledee dve decenije. Drugi razlog za oprezni skepticizam prema rairenim predvianjima po kojima bi Kina tiokom sledeih etvrt veka mogla postati dominantna sila u globalnim odnosima lei u samoj kineskoj politici. Dinamiki karakter kineske privredne transformacije, ukljuujui i njenu drutvenu otvorenost prema ostatku sveta, na dugi rok je nekompatibilan s relativnom birokratskom rigidnou komunistike diktature. I konano, postoji i trei razlog za skepsu ... Kina e i dalje biti relativno siromana

kako kanalisati japansku energiju u meunarodnom smeru i kako usmeriti kinesku silu na regionalno sporazumijevanje. Na kratki rok je u amerikom interesu da se konsoliduju i unaprijedesadanji geopolitiki pluralizam na karti Euroazije. Time se teite stavlja na manevrisanje i upravjanje s ciljem spreavanja stvaranja neprijateljske koalicije koja bi mogla predstavljati izazov amerikom primatu, a da i ne spominjemo mogunost, dodue ne veliku, pojave jedne zemlje koja bi to mogla predstavljati. Tokom srednjoronog razdoblja navedeno bi trebalo postupno ustupiti prioritet nastajanju sve znaajnijih, ali strateki kompatibilnih partnera koji bi, uz ameriko vodstvo, pokuali oblikovati transevroazijski bezbednosni sistem temeljen u veoj mjeri na meusobnoj suradnji. I konano, na dugi bi rok sve naprijed navedeno trebalo prerasti u globalno jezgro istinski podijeljene politike odgovornosti.