1

POJAM HUMANIZMA I RENESANSE Pojam humanizma Prvi oblik renesanse u Francuskoj jeste humanizam.. Latinska re humanitas, iz koje je nastao naziv humanizam, prvobitno je oznaavala obrazovanje na grko-rimskim obrascima. Tada su, naime, poeli da se izuavaju grki i latinski jezik, antika knjievnost i slino. To su tzv. disciplinae humaniores. Kasnije se, meutim, to znaenje iri i re oznaava jedan novi pogled na svet, novu filozofiju ivota, a humanistima se nazivaju ljudi koji se odlikuju tim novim osobinama i duhom. Humanizam je znaajni nauni, kulturni, filozofski, a pre svega filoloki pokret koji je karakteristian po svom delovanju na vie planova, polazei od filolokog izuavanja starih tekstova, traganja za originalnim antikim spisima, do aktivnog uticaja na religiju, etiku i politiku. Dve sutinske komponente humanizma kao pokreta su erudicija i savreno poznavanje antikog sveta, koje je u slubi boljeg razumevanja modernog sveta. Humanisti se odlikuju kosmopolitskim karakterom. To su intelektualci koji, nezavisno jedni od drugih dolaze do istih ideja, prouavaju iste jezike i nastoje da, svaki u svojoj sredini, izvre slian drutveni uticaj. Njih zanima ovek u svoj njegovoj veliini i kao totalitet, dakle ovek kao jedinstvo duha i tela. Oni su ti koji su prvi probudili oduevljenje za stare pisce i postavili Kult antike za ideju vodilju itave renesanse. Osnovni zahtev koji humanisti postavljaju jeste sloboda pristupa antikim spisima na njihovom izvornom jeziku, dakle u originalnoj verziji, u obliku koji nije deformisan i preoptereen tumaenjima i preraivanjima tokom vekova. Njihova osnovna aktivnost usmerena je na uspostavljanje autentine forme drevnih spisa, kako bi se na naunoj osnovi vrila dalja istraivanja, kako na religijskom planu, tako i na svim planovima koje religija neposredno dotie, na planu mitologije, istorije, filosofije, poezije, nauke i sl. Humanizam i renesansa se obino vezuju za istorijske dogaaje. Jedan od znaajnih i presudnih dogaaja jeste zauzee Carigrada od strane Muhameda II 1453.godine, jer to ujedno predstavlja i kraj Istonog Rimskog Carstva. Istonjaci bee iz carigrada u Italiju i u Italiji ire helenski duh. S druge strane pronalazak tamparije omoguava umnoavanje antikih tekstova. Iz Italije, renesansni duh prodire u Francusku, a tome doprinose i ratovi sa Italijom voeni u XV i XVI veku. Karlo VIII osvaja Napulj, zatim Luj XII osvaja Milano, a u XVI veku ratuje i Fransoa I koji dosta vremena provodi u Italiji. Tenja za obnovom klasinih dela najizraenija je za vreme vladavine kralja Fransoa I, koji je i sam bio ljubitelj knjievnosti i koji se trudio da humanistika znanja proiri i u svojoj zemlji. Odlike humanizma Re humanizam potie od latinskog prideva humanus to znai ljudski. Pored toga ova re povezana je sa terminom studia humana (ljudske studije) nasuprot terminu studia divina (boanske studije). Boanske studije postojale su u srednjem veku na Sorboni, koju je 1252. godine osnovao Rober de Sorbon. One se od ljudskih studija razlikuju po tome to je sve bilo tumaeno u funkciji hrianske religije, dok ljudske studije u prvom planu imaju oveka i sve izuavaju sa njegovog stanovita. U srednjem veku antiki tekstovi nisu bili poznati u svom izvorom obliku, ve preko arapskih prevoda. Humanisti izraavaju zahtev ka vraanju originalnim antikim tekstovima. Kako bi bili u stanju da ih prouavaju, morali su da poznaju filologiju. Uili su tri antika jezika: grki, hebrejski i latinski. Pored jezike autentinosti, humaniste zanima i autentinost misli, oni ele pravilno da protumae ono to je dato u tekstu. Oni pokuavaju da nezavisno od hrianske dogme tumae smisao teksta, pa su pomalo i filozofi, i knjievnici, i prevodioci i tumai.

2
U vreme humanizma poinju da se objavljuju prevodi mnogih dela. ak Amio (Jascques Amyot) prevodi dela grkih pisaca, poput Heliodorovog dela Teagen i Harikleja, Longusovo delo Dafnes i Kloe, Plutarhove ivote slavnih ljudi. To prevoenje podsticao je i sam Fransoa I. On je bio taj koji je od Amioa traio da prevede Plutarha. Ovaj prevod se i danas uva u kraljevskoj biblioteci u Fontenblou. Fransoa I je prihvatio i predlog Gijom Bidea da 1530.godine osnuje Collge des lecteurs royaux, novi intelektualni centar, stvoren kako bi bio pandan Sorboni i kako bi se suprotstavio njenim okotalim sholastikim koncepcijama. U XVII veku naziv se menja u Collge royal de France, a posle revolucije on glasi Collge de France. Ova institucija koja postoji i dan danas, stvorena je po uzoru na panske i italijanske institucije Pravi se razlika izmeu duhovnog i religijskog pokreta, jer religijski pokret definie svoj cilj kao kalvinizam, a humanizam kao prouavanje oveka. Stav humanista prema samoj religiji veoma je razliit. Veina humanista nije dovodila u pitanje ispravnost hrianske vere i njenih istina zasnovanih na otkrovenju. Jedni tako neto nisu ni pomiljali, drugi su se trudili da to prikriju, a samo mali broj njih je propovedao ateizam. Jedan od ateista bio je Etjen Dole (Etienne Dolet), koji e ivot zavriti na lomai. Neki humanisti sledie Kalvina, ali e najvei broj ipak ostati veran tradicionalnoj religiji katolianstvu. U vezi sa humanizmom postavlja se problem jezika. U srednjem veku ueni ljudi pisali su na latinskom. I sami humanisti bili su oduevljeni antikom, a samim tim i latinskim jezikom. Francuski jezik bio je dosta ugroen zbog tenje da se sve pie na latinskom. Meutim, ova tenja ostala je samo tenja ekstremnih humanista. U XVI veku javlja se tenja za afirmacjom francuskog jezika i mnogi istaknuti humanisti, kao i sam Fransoa I rade na tome. Fransoa I 1539. godine donosi uredbu da se svi akti i pravna dokumenta piu na francuskom jeziku. an Kalvin doprinosi afirmaciji francuskog jezika tako to pie prvo teoloko delo na francuskom jeziku. Delo je nastalo 1536. godine i prvobitno bilo napisano na latinskom pod nazivom Institutio christianne religionis. Kalvin ga je 1541. godine preveo na francuski i tom prilikom stvorio francusku teoloku terminologiju. Anri Etjen (Henri Etienne) branio je francuski jezik ukazujui na njegovu slinost sa grkim. Zakljuuje de je francuski bolji jezik od svih savremenih jezika, pa i od latinskog, jer je blii grkom od svih njih. 1565. godine, on je objavio svoje delo Conformits de la langue franaise avec la grecque (Podudarnost francuskog jezika sa grkim). Pesnici Plejade svojim manifestom iz 1549. godine, iji je autor Di Bele, a koji nosi naziv Dfense et illustration de la langue franaise (U odbranu i slavu francuskog jezika) daju svoje vienje odbrane i afirmacije francuskog jezika. Pojam renesanse Pokret Renesanse, nastao u Evropi na bazi novih drutveno-politikih odnosa u XV i XVI veku. To je, po reima Engelsa, bio najvei progresivni prevrat koji je oveanstvo do tada doivelo, doba koje je zahtevalo dinove i raalo dinove, dinove po moi miljenja, po strasnosti i karakteru, mnogostranosti i uenosti. Francuska renesansa, svojom irinom i dubinom, svojim knjievnim, umetnikim i naunim dostignuima, mada zaostaje za italijanskom renesansom, zauzima jedno od prvih mesta u Evropi. Reansa u Francuskoj poinje u XVI veku, dakle itav vek kasnije u odnosu na Italiju. Smatra se da je razdoblje renesanse zapoelo onim velikim otkriima i zbivanjima koja su na istovetan nain okonala hiljadugodinju epohu srednjeg veka. Izmeu srednjeg veka i renesanse nije bilo otrijeg vremenskog prekida. Ove dve epohe dugo su se proimale, i dok se jedna lagano gasila, druga je izrastala iz nje. Razliiti faktori doprineli su nastanku renesanse.

Istorijski dogaaji i nauna otkria Ulazak Muhameda II u Konstantinopolj, ime je srueno Istono Rimsko Carstvo i izmenjena mapa ondanjeg sveta. Istonjaci bee iz Carigrada u Italiju i u Italiji ire helenski duh. Kolumbovo otkrie Amerike 1492.godine Vasko de Gama otkriva Indiju 1498.godine Magelan prvi put oplovljava svet 1519. godine Epohalno Gutenbergovo otkrie procesa tampanja knjige i prvi primerak Biblije, od 42 reda, iz 1455. godine Kopernikovo otkrie heliocentrinog sistema Uticaj Italije i njene kulture Prilika za prve dodire Francuske sa Italijom bili su tzv. Italijanski ratovi, Karlo VIII osvaja Napulj, zatim Luj XII osvaja Milano . a u ratovima uestvuje i kralj Fransoa I, koji dosta vremena provodi u Italiji. Zahvaljujui tim ratovima renesansni duh prodire u Francusku. Naime, 1494. godine neobrazovani francuski vojnici uli su u raskone italijanske gradove,koji su se nalazili u punom sjaju renesanse. Susrevi se sa lepotom umetnosti i Francuzi su poeleli da je poseduju, pa su sa sobom poveli sve velike italijanske umetnike i umetnika dela Ovde treba pomenuti da su mnogi mladi Francuzi ili u Italiju da studiraju. Opti faktori koji se ne mogu vremenski odrediti, ali koji su sa svoje strane takoe doprineli nastanku renesanse Jaanje drava Osnivajne i razvijanje gradova Razvijanje manufaktura Zasnivanje bankarstva Pustolovna putovanja koja su prerastala u kolonijalna osvajanja i donosila ogromna bogatstva Individualno preduzetnitvo koje dovodi do individualnog bogaenja U nastanku i razvoju renesanse u Francuskoj veoma znaajnu ulogu odigrali su i kralj Fransoa I i njegova sestra Margerita Navarska. U to vreme, pored Francuske i druge evropske zemlje, poput panije i Engleske, postaju apsolutne monarhije sa jakom kraljevskom vlau, ija politika i ekonomska mo sve vie raste. Sledeci svoje italijanske uzore, evropski vladari postajali su zatitnici nove kulture i umetnosti. Oni poinju da grade raskone palate, naruuju slikarska i vajarska dela, a na svojim dvorovima okupljaju uene humaniste, pesnike i umetnike. to se tie samog naziva renesansa on, u znaenju u kom se danas upotrebljava, ne potie iz XVI veka, ve je nastao kasnije. Francuski istoriar il Mile (Jules Michelet) nazvao je ovu epohu renesansnom, od glagola renatre, jer je to na neki nain bilo ponovno raanje oveka i njegovog sveta. U XVI veku u upotrebi su bila dva termina. Jedan je postliminium, to je latinski izraz koji doslovno znai pravo povratka u zaviaj, a ovde oznaava da se jezici i knjievnost vraaju iz izgnanstva. Drugi termin je restauracija, a odnosio se na obnovu izuavanja starih jezika i antike knjievnosti. Pojam renesanse moe biti shvaen kao renesansa u uem i renesansa u irem smislu.

4
Period renesanse shvaene u irem smislu odnosi se na celokupno razdoblje XVI veka i obuhvata:

period renesanse u uem smislu (to je preporod u umetnosti, s posebno u knjievnosti) humanizam (preporod u oblasti nauke i uenosti, pre svega preporod u filolokim naukama) reformaciju (preporod u oblasti religije) Reformacija i evangelizam

Reformacija je verski pokret nastao u XVI veku koji je bio uperen protiv suprematije papske vlasti i srednjevekovne katolike crkve i koji predstavlja preporod u oblasti religije i crkvenog ivota. Reformacija poinje u Nemakoj sa Martinom Luterom. 1510.godine, Luter, koji je do tada iveo u jednoj sasvim skromnoj sredini, odlazi u Rim koji se tada nalazio u punom bljesku svoje slave. Na elu katolike crkve u to vreme bio je papa Aleksandar Bordija koji je na papski dvor uveo raskalaan duh i vrlo raskoan ivot. Tu praksu je nastavio i sledei papa Leon X Medii. Raskoan ivot zahtevao je dosta novca, a da bi se dolo do njega crkva je uvela prodavanje indulgencija odn. oprotajnica grehova. Zgroen situacijom koju je zatekao u Rimu, Martin Luter je 1517. godine na vratima crkve u Vitenbergu objavio 95 teza protiv indulgencija. Iz tog protesta nastao je protestantizam koji se suprotstavio takvoj crkvi i koji je teio da se vrati prvobitnom hrianstvu i jevanelju kakvo je predstavljeno u Svetom pismu. Humanizam je u velikoj meri pripremio reformaciju, mada je Luter imao i protivnike meu humanistima, npr. Erazma Roterdamskog. Protestantizam je elo i da iz svog uenja ukloni sholastiku, odn. da oslobodi religiju od sholastike i teologije koje je udaljavaju od izvornog hrianstva. Na individualnom planu ovekove linosti, oni se zalau za oslobaanje misli od tiranije vekovnih autoriteta, za razvijanje ljubavi prema obrazovanju i umetnosti, kao i za usavravanje ovekove prirode. Oni se suprotstavljaju utapanju pojedinca u kolektiv i stvaranju uniformne misli. Protive se uroenom strahu od ivotne radosti, kao i potpunoj potinjenosti jedinke struktuiranom sistemu. Protestentizam se rairio i na teritoriji Francuske, mada u neto drugaijem obliku. U poetku je reformacija u Francuskoj imala istu osnovu kao i humanizam, a to je vraanje autentinim i originalnim tekstovima Biblije. Jevanelja su smatrana za jedini pravi i autentini izvor hrianske vere, za razliku od katolike crkve koja je uzimala u obzir i uenja svetih otaca. Razvoj reformacije u Francuskoj moe da se podeli na dva perioda: Period pre pojave Kalvina, do 1534. godine Period posle pojave Kalvina, nakon 1534. godine Pre Kalvina ovaj pokret ima oblik evangelizma, odn. traganja za originalnim tekstovima. Tu moemo videti vezu izmeu reformacije i humanizma. Tada nastaje prevod Biblije koji je uradio Lefevr DEtapl, kao i Maroov prevod Psalama, to dovodi do otrih reakcija i osude, kako od strane Sorbone, tako i od strane rimokatolike crkve. Fransoa I i njegova sestra Margerita Navarska podravaju humaniste sve do 1534. godine i Afere sa objavama. Ovaj skandal Fransoa I doivljava kao linu uvredu i od tada prestaje da titi humaniste. Upravo u to vreme Kalvin je formulisao svoj pokret, a humanizam nastavlja svojim putem. Ova 1534. godina vana je jo po neemu. Posle Afere sa objavama, dolazi do represija, obnavlja se crkveni sud-inkvizicija, ljudi se odvode na lomau, a u pravu prvi put mora da se dokae krivica, dodue najee preko iznuenog priznanja.

5
Nakon 1534. pokret reformacije u Francuskoj dobija oblik kalvinizma, po svom utemeljivau anu Kalvinu. Kalvinizam je u sutini teocentrina doktrina, a od drugih protestantskih doktrina razlikuje se svojim uenjem o predestinaciji i o neodoljivoj blagodati. Kalvinizam eli da uspostavi jednostavnost prvobitnog hrianstva, svete tajne su svedene na krtenje i priest (euharistiju). Kalvinovi sledbenici u Francuskoj bili su hugenoti, a u Engleskoj puritanci. Reformacija je doprinela jaanju novonastalih evropskih drava, stvaranju nacionalnih crkava i njihovom potinjavanju dravnoj vlasti ime je sruen dotadanji opti i svemoan poloaj katolike crkve.

Kontrareformacija (contrerforme) Renesansni duh je tokom jednog veka svog postojanja na tlu Francuske vremenom izgubio svoje oduevljenje i polet, svoju veru u ideale. Hedonizam i slobodoumlje ustupili su mesto iznova probuenom strahu pred ivotnim problemima i asom smrti, a preovlauju intelektualna obeshrabrenost i psihiki zamor. Konaan udarac zadala je crkva, uspostavljajui ponovo vlast nad vernicima i organizujui kontrolu njihovog intelektualnog ivota. Dovretak procesa kontrareformacije oznaio je i kraj razdoblja renesanse. Kontrareformacija javlja se kao katolika reakcija na reformaciju. Naziv se odnosi na nazadne i esto nasilne mere, pomou kojih je katolika crkva u XVI i XVII veku pokuala da suzbije protestantizam. Borba protiv protestanata formulisana je odlukama Tridentskog koncila koji je trajao od 1545. do 1563. godine. Tada se katolika crkva organizovala radi borbe protiv protestanata. U toj borbi uestvovali su posebni crkveni redovi jezuiti, odn. isusovci, dok su u paniji to dominikanci. Obnavlja se inkvizicuja i uvodi se indeks zabranjenih knjiga index librorum prohibitorum. Reformacija je dovela do izbijanja verskih ratova, budui da se katolianstvo uporno suprotstavljalo otcepljenim protestantima i njihovom uenju o Svetom pismu kao jedinom izvoru vere, uenju o slobodi savesti, jednakosti vernika i zahtevu za ukidanjem crkvene hijerarhije. U Francuskoj se u ovo doba odigravaju graanski ratovi, koji se nazivaju Verski ratovi. Pokolj protestanata u Versaju odigrao se 1562. dogine, a u noi izmeu 24. i 25. avgusta 1572. godine deava se Bartolomejska no. Stvaraju se dva tabora, na jednoj strani je Sveta liga na elu sa porodicom Gize (Guise,) a na drugoj su Burboni i Anri Navarski, koji e postati kralj Anri IV. 1598. godine doneen je Nantski edikt (LEdit de Nantes), koji je protestantima dao neka prava, ali im je zabranio pravo na pobunu. Verski ratovi okonani su Vestfalskim mirom 1648. godine. VELIKI RETORIARI Imenom Veliki retoriari (Les Grands Rhtoriqueurs) naziva se grupa pesnika iz druge polovine XV i s poetka XVI veka koji predstavljaju prelaz izmeu arla Orleanskog i Klemana Maroa. Po svojoj poetici Veliki Retoriari pripadaju pre srednjem nego esnaestom veku jer neguju one pesnike forme koje su se negovale i u srednjem veku balada, rondo, oda, elegija, poslanica i idila. Oni takoe stvaraju i jednu novu pesniku vrstu sonet, nastalu od italijanskog oblika stramboto.

6
Re rhtoriqueur sa jedne strane potie od izraza un rhtorique ili un rhtoeicien koji u ono vreme oznaava pesnika, a sa druge strane od izraza art de seconde rhtorique1 koji u ono vreme oznaava pesnitvo. Oni produavaju tendencije koje su se pojavile u XIV veku. Naime, u srednjem veku pojavljuju se tzv. posies en formes fixes (pesme sa utvrenim oblikom). U ovim pesmama tano se zna koliko ima strofa, stihova, kakve su rime, gde se nalazi cezura. Najpoznatije posies en formes fixes su balada i rondo. Pesnici dokazuju svoj dar tako to se podreuju zahtevima te forme.Tenju da se poezija podredi strogim zahtevima fiksirane forme Veliki retoriari dovode do krajnosti. Vie nije toliko vaan talenat ve umee kojim pesnik savlauje tekoe koje mu namee ovakva forma. Pesnik pokazuje svoju veliinu kroz nain na koji savlauje te tekoe. Pesnik je virtuoz rei. On nije nadahnut od strane bogova ve se oslanja na svoju vetinu.2 Glavni predstavniciove kole su: 1. Jean Lemaire de Belges (najpoznatji veliki retoriar) 2. Jean Marot (otac Clment Marot-a) 3. Jean Molinet 4. Otovien de Saint Gelais 5. Guillaume Crtin 6. Georges Chastellain U osnovi njihove poetike je briga za formom. Oni ne predstavljaju novinu u odnosu na svoje prethodnike ve se na njih ugledaju. Za pesnika nije bitno da bude inventivan, ve da potuje norme. Veliki retoriari se ugledaju na Roman o rui, srednjevekovno didaktiko-alegorino delo. U ovom delu pesnik sanja kako odlazi u neki vrt u kome treba da nae svoju ruu odn. voljenu enu. Da bi ispunio taj cilj, on prvo mora da savlada niz prepreka koje su u stvari personifikovane ljudske osobine. Glavna tema ovog romana je alegorino izraena ljubav, ali i nain kako doi do predmeta ljubavi i kako ga osvojiti (ars amandi vetina voljenja). Ovaj roman ima dva autora. Prvi je Guillaume de Lorrice, koji je pripadao kurtoaznoj tradiciji koja neguje kult ene i u kojoj se ena velia, a drugi je Jean de Meung koji pripada galskoj tradiciji u kojoj se ena ne velia. Ovaj roman je bio inspiracija za mnoge, pa i za Velike retoriare koji piu ljbavnu poeziju. Sledei kurtoaznu tradiciju oni veliaju enu. Ne trae originalnost njihova pesnika materija obuhvata neka sasvim opta mesta: ljubavne, religijske, moralne i politike teme. Osim toga u njihovoj poeziji esto se osea moralizatorski ton. Meutim u osnovi svega nalazi se briga za formom. Pesnik se brine o doteranosti forme, o njenoj eleganciji i skladu pa neguje ukrase koji e tome doprineti alegoriju, mitologiju, simboliku predstavu (snovi, vonjaci, vrtovi, hramovi, vrline), igre rei, efekte ritma i rime, latinizme. Pomou ovih sredstava pesnik razvija svoju virtuoznost. Veliki retoriari bili su ponosni na svoja ostvarenja, smatrali su da su njima dostigli sam vrh poezije, te su na ovaj nain oni svojevrsna pretea pesnika koji su imali izraenu svest kako o svojoj tako i o veliini svog dela.
1

Prva retorika (Art de premire rhtorique) je nauka o besednitvu. Besednitvo je svoj vrhunac dostiglo u zlatno doba Atine, kada su se njime sluili politiari kako bi lepim reima zadobili panju i poverenje graana. Upravo kroz elju da im govor bude to dopadljiviji, oni su stvarali stilske i govorne figure. Po ugledu na njih i pesnik mora da koristi to vie figura kako bi njegovo delo bilo to lepe. 2 U doba Velikih retoriara postavlja se takoe i pitanje izvora stvaranja. Kao odgovor na ovo pitanje javljaju se tri teorije. Prva je teorija o pesniku nadahnutom od strane Boga (nju podrava platon). Druga teorija ne priznaje znaaj nadahnua, ve smatra da se sve postie radom (nju podravaju Veliki retoriari). Trea teorija miri prve dve i smatra da je izvor stvaralatva sinteza rada i talenta.

7
kola Velikih retoriara imala je uspeha sve do 1565. godine. injenica da se, kao npr. u ovoj koli tako dugo neguju pesniki oblici srednjeg veka, jo je jedan od dokaza da su novine, koje su sa sobom doneli humanizam i renesansa, sporo prolazile. U svoje vreme Veliki retoriari uivali su veliko divljenje publike, iako su danas gotovo zaboravljeni. C L M E N T M A R O T Clment Marot roen je 1496. godine, a umro je 1544. godine, u vreme delovanja Lionske kole. Svoje pesme objedinio je u zbirci Adolescence Clmentine, koju je objavio 1532. godine. Kako je ova zbirka doivela veliki uspeh, dve godine kasnije, 1534. objavio je njen nastavak pod nazivom Suite de ladolescence Najpoznatija dela: Le temple de Cupido (1515.g.) Petite ptre au Rois (1518.g.) Madame dAlencon (1518.g) son ami Lion (1527.g.) Deploration de la mort de Florimand Robertet (1527.g.) Au roi pour avoir t drob (1531.g.) Kleman Maro bio je sin ana Maroa (Jean Marot), velikog retoriara. Odgajan je na dvoru jer je njegov otac postao sekretar Anne de Bretagne. Mladom Marou odgovarao je ivot na dvoru tako da je i sam kasnije postao dvorski pesnik. Kada je na vlast doao Franois I, sastavljao je poslanice njemu i njegovoj sestri. 1519. godine postao je sekretar Margerite Navarske i dvorski pesnik. Maro je imao jednu osobinu koja ga je krasila jo od detinjstva, naime nije se podreivao autoritetima. U to vreme autoritet je bila Crkva koju je ismevao, kao i Sorbonu, sudove itd. Vodio je une verske rasprave, to nije bilo previe udno s obzirom na to da je iveo na dvoru Margerite Navarske, gde se negovao jedan preieni katolicizam. Maro je to prihvatio, pa nije udo to je ubrzo doao u sukob sa Crkvom. Svoje stavove pokazivao je nepaljivo a esto i drsko. Tako je 1526. na javnom mestu jeo slaninu za vreme velikog posta. Ba u to vreme Margerita Navarska bila je u paniji, u Madridu, gde je pregovarala o otkupu svog brata koga su zarobili panci. Maroa nije imao ko da zatiti, pa su ga uhapsili. Naravno, po povratku Margerite Navarske i Fransoa I, osloboen je na njihovu intervenciju. Ovo iskustvo pesnik je transponovao u svoju pesmu son ami lion.3 On se u naslovu poigrava reima i u stvari transponuje Lafontenovu basnu o miu i lavu. 4 Maro je mi koji je hteo da jede pa je uhapen. Sada trai od svog prijatelja Liona da ga oslobodi, pa e mu on to jednog dana vratiti. Ovo je jedna njegova duhovita i leprava pesma. Meutim nisu sve takve. Pisao je i satirine pesme uperene protiv katolike crkve. Tako npr. u pesmi Dploration de la mort de Florimand Robertet izraava gnev i jad uperen protiv katolike crkve. Tako je pisao dok je uivao zatitu kralja i njegove sestre. Meutim uvena Afera sa objavama ( Affaire des placards) iz 1534. godine, bitno menja stvari. Jednog jutra u kraljevom dvorcu u Amboazu ( Ambois) osvnuli su leci kojima se vrea crkva, pa i sam papa. Kralj je to shvatio kao linu uvredu, te je stoga otkazao zatitu evangelistima, od kojih su mnogi kanjeni tako to su spaljivani na lomaama. Maro shvata da se i njemu sprema opasnost, budui da su mu
3

Lion je ime Maroovog prijatelja, ali i generiko ima za lava Mi upada u miolovku i moli lava da mu pomogne da izae. Lav to odbija, ali mi i bez njegove pomoi uspeva da se izvue. Nedugo zatim, lav se naao u situaciji da zamoli mia za uslugu. Na njega je pala mrea i on moli mia da je izgrize. Mi je pomogao lavu i spasao ga. Naravouenije basne je da i mali mogu da spasu velike.
4

8
se knjige nale na ozloglaenom Index librorum prohibitorum, pa bei iz Francuske i odlazi u Italiju kod Ren de France, erka Luja XII. U meuvremenu saznaje da e moi da se vrati ako pristane da se javno odrekne svojih uverenja i da bude javno iiban. Pristao je na to, 1537. godine se vratio u Pariz i ponovo postao blistav dvorski pesnik. U to doba ve ozbiljno radi na prevoenju Davidovih psalama. Prvi prevod sa 30 psalama objavljuje 1541. godine. Taj prevod, koji je bio luteranski obojen, postie veliki uspeh. Njim su se oduevili kako Fransoa I, tako i francuski reformisti koji su ga prihvatili, to je Marou koji je i bez toga bio na stalnom oku inkvizicije, donelo samo nevolje. Luteranci su 1542. godine bili izloeni velikim progonima u Francuskoj, pa Maro bei u enevu, centar protestantizma. Tu 1543. objavljuje novu zbirku prevedenih psalama koja sadri ukupno 50 psalama 30 starih i jo 20 novih. Sorbona otro osuuje ovaj prevod i Maro shvata da se vie nikad nee vratiti u Francusku. Umire u Torinu 1544. godine. Maroovo delo Maroovo delo, koje nije tako raznovrsno kao npr. Ronsarovo, ima vie aspekata (uticaja). 1.aspekt Naslee velikih retoriara Maro je bio sin i uenik ana Maroa, jednog od najpoznatijih velikih retoriara, ali se postepeno oslobodio njegovog uticaja. Tome su u najveoj meri doprineli ivot na dvoru i evangelizam. Maroovom linom razvoju doprineli su boravak u Italiji i uticaj Margerite Navarske. Za njega se moe rei da je poslednji srednjevekovni pesnik i to je ono to ga vezuje za srednjevekovnu poeziju. Za velike retoriare vezuje ga sklonost ka vrstoj formi, podela na rodove i vrste, odreeni pesniki postupci. Danas, kada se ima na umu Maroova poezija, sve te njene osobine mahom se zanemaruju, a ono to privlai panju jeste njegova sklonost ka verbalnoj virtuoznosti. 2.aspekt Uticaj dvorskog ivota Maro je bio dvorski pesnik, imao je titulu valet de chambre odn. bio je kraljev lini sekretar. Na dvoru se oseao veoma prijatno i takav ivot mu je zaista odgovarao. Bio je prisan sa najveim linostima svog doba, sa Fransoa I, Margeritom Navarskom, Ren de France. Na te velikae je mislio kada je pisao svoje prigodne pesme to su bili epitafi pisani povodom smrti nekog velikaa, povodom roenja prineva i princeza ili povodom povratka kraljevih sinova iz zarobljenitva. Imao je prirodan dar da se dopadne velikaima, bio je izuzetno duhovit i vrlo otmen. Inspirisali su ga razliiti dogaaji iz dvorskog ivota, te upravo dela sa ovom tematikom ine najvei deo njegovog stvaralatva. Dvorski ivot doprineo je Maroovom oslobaanju od uticaja Velikih retoriara. 3.aspekt Humanistiki uticaj Maro je poznavao mnoge humaniste meu kojima su svakako najpoznatiji Fransoa Rable i Gijom Bide. Divio se njihovom obrazovanju, mada sam nije bio toliko uen.5 Najvei broj humanista upoznao je tokom svog boravka u Italiji u gradu Ferari, kada je bio u poseti kod Ren de France. Humanistiki aspekt ogleda se u injenici da je on slavio Collge des lecteurs royaux, osnovan 1530. na inicijativu Gijom Bide-a. Naziva ga La trilangue et noble acadmie, jer su se u njemu izuavala tri jezika: latinski, grki i hebrejski. Ova institucija predstavljala je pandan Sorboni i na njoj studije nisu bile podlone teologiji, ve su same sebi bile cilj studia humana nasuprot studia divina. Pa ipak, mnogo vie nego antiki, Maroova poezija nam otkriva svoj italijanski uticaj. Tokom njegovog boravka u Ferari njom su vladali petrarkisti. Maro se inspirisao

Neuspeno je pokuavao da sa latinskog prevede Vergillija i Ovidija

9
pesnikom formom stramboto od koje e nastati sonet. On je, takoe, i autor prvog soneta francuske knjievnosti, mada ih nije napisao mnogo, tek desetak. 4. aspekt Uticaj evangelizma Maro je zbog evangelizma doiveo najvie nevolja, ali mu je on,sa druge strane, pruio i novu inspiraciju satiru, koju Maro razvija u svojim epitafima uperenim protiv katolike crkve. Napadao je svetenstvo, pohlepne i licemerne kaluere, ali kako su u to vreme ovakvi napadi bili uobiajeni, Maro odlazi jo dalje. On ne kritikuje samo kaluere, ve i okotale teologe sa Sorbone. Tu vidimo njegov reformistiki duh koji se suprotstavlja dogmatizmu glavnog telolokog fakulteta. Na ove teologe naroito se okomio kada su oni luterancima zabranili da prevode Sveto pismo sa grkog. Naime, postojao je jedan prevod Svetog pisma koji je katolika crkva koristila jer je odgovarao njenim dogmama, ali je to bio prevod sa latinskog. To je bio razlog zbog kojeg je crkva strogo zabranjivala bilo kakvo ponovno prevoenje svetih knjiga. Maro je, naravno, bio na strani reformista i Collge des lecteurs royaux. Poznata je njegova satirina poema Dploration de la mort de Florimand Robertet u kojoj napada katoliku crkvu, koja zajedno sa smru, predvodi povorku sa devizom: Le feu qui en grogne, odn. Pakao onome koji guna. Maro je u Svetom pismu naao elemente ije reminescencije nalazimo u mnogim njegovim pesmama (intertekstualni sloj). Uticaju evangelizma duguje i prevod Psalama. Taj prevod, koji e usvojiti Kalvinisti, imao je 27 izdanja poev od 1541. godine, pa narednih deset godina. itavim Maroovim delom provejava nafinija duhovitost u kojoj se ogleda njegov talenat i koja ga ini specifinim. Zahvaljujui njoj njegove prigodne pesme nisu banalne. Maro je inae bio sklon banalnim temama. Predmet njegovih pesama je i ono to se njemu samom dogaa ali se na besparicu, opisuje svoju bedu, pria kako ga je pokrao sluga Gaskonjac. Meutim, Maro ume i da se naali na svoj raun. On je jedan od najzajedljivijih pisaca svog vremena, ismeva kaluere kao i ene. Odredio je ton satirikog epigrama u kojem se smenjuju sa jedne strane bes, a sa druge duhovitost. Od jedne konvencionalne vrste kakva je poslanica, nainio je vrstu punu prefinjenosti i duha. To je tzv. style marotique, stil koji se odlikuje prefinjenim humorom, delikatnou i igrama rei. Taj humor usvojilli su mnogi pesnici, te tako nastaje ono to nazivamo cole de Marot. Zbog svega ovoga, Maro e vladati francuskom poezijom sve do pojave Ronsara. Maroovu slavu pomutie Plejada, ali e pesnici XVII veka veoma ceniti i njega i njegovu duhovitost. L I O N S K A K O L A Lcole lyonnaise Posle Maroa, u francuskoj Knjievnosti XVI veka dolazi Lionska kola, koja deluje etrdesetih godina XVI veka. Kao to joj samo ime kae, ona nastaje u Lionu, to pokazuje da Pariz nije bio jedini i apsolutni centar dog doba. Moe se, ak rei da je po mnogo emu u prvoj polovini XVI veka, Lion napredniji od Pariza. Postoji vie razloga zbog kojih je Lion, a ne Pariz, bio grad koji se prvi otvorio novinama. 1. razlog Jo od vremena stogodinjeg rata vladari su odlazili iz Pariza u oblasti oko reke Loare. Tamo su gradili svoje zamkove, provodili dosta vremena sa svojom svitom i samim tim irili kulturu i umetnost. Isto tako, prisustvo tamparije stvorilo je izvanrednu kulturnu atmosferu i omoguilo da dela dou u ruke obrazovane publike.

10

2. razlog Drugi razlog je posebno povoljan geografski poloaj Liona. On se nalazi na raskrsnici puteva izmeu Italije, vajcarske i Nemake. Ovaj povoljan poloaj, uz vrlo razvijenu industriju proizvodnje svile, doprineo je razvoju trgovine koja je sa svoje strane doprinela bogaenju stanovnitva. Bogatstvo je omoguilo da se razvije salonski ivot i kultura. 3. razlog U salonskom ivotu odluujuu ulogu imaju ene, pa se i literatura koja se negovala u salonima podreuje enskom ukusu. Piu se ljubavne pesme i neguje se kult ene. Lionska kola ne odbacuje srednjovekovno naslee, ali prihvata i novine. Ukljuuje se u nove tokove sa oseanjem mere, a glavna odlika poezije njenih pripadnika jesu platonistiki i petrarkistiki uticaji. Ovaj dvostruki uticaj vidljiv je i kod najznaajnijeg predstavnika Lionske kole, Morisa Seva. U njegovoj poeziji moe se uoiti i srednjevekovno naslee ali i petrarkistiki uticaji. Sev je ak uestvovao u traenju i iskopavanju Laurinog groba 1533. u Avinjonu. Pesnici Lionske kole gaje kult prema Petrarki koji je jednako jak kao kult Plejade prema Antici. Petrarka je pisao pesme Lauri u kojima je velia. Meutim, njihova ljubav je ostala neostvarena jer je Laura umrla mlada. Po ugledu na Petrarku, pesnici Lionske kole obnavljaju ideju neostvarene, uzviene ljubavi. Mnogi od njih, takoe po uzoru na Petrarku, veliaju svoju gospu la dame, kojoj daju razliita imena i koja je mogla biti stvarna ili izmiljena. Osnovna tema pesnika Lionske kole je ljubav ija je glavna odlika njena neostvarivost, a poto je neostvariva, ona se idealizuje i spiritualizuje. Oseanje ljubavi prolazi kroz tri faze: 1.faza - FAZA POUDE Ova faza opisuje trenutak kada je pesnik ugledao enu, ljubav svog ivota, koja ga je zadivila svojom lepotom. Naravno u pitanju je coup de foudre ljubav na prvi pogled. U ovoj fazi ljubav nailazi na prepreku pesnika voljena gospa ili odbija, ili ne moe da prihvati njegovu ljubav jer je udata, ili ona na kraju umire. 2.faza - PETRARKISTIKA FAZA U ovoj fazi ljubav prelazi u snove. Pesnik idealizuje svoju draganu koja postaje olienje najveih vrlina, koje pesnik oboava. ena ovde jo uvek ne gubi svoje fiziko obeleje. 3.faza - PLATONISTIKA FAZA6 Pesnik se sve vie udaljava od predmeta svoje ljubavi. Usredsreuje se na sliku voljenog objekta koju ima u sebi, te ena polako gubi svoja fizika svojstva. Ona je inkarnacija ideje ljubavi, a pesnikova ljubav je oboavanje te ideje7. Lionskoj koli pripadali su pesnici koji su nastojali da uspostave vezu odn. da ostvare sponu izmeu Lionske kole i Plejade, najvee pesnike kole XVI veka. Kako su se ovi pesnici
6

Nezaobilazan je uticaj Platonove filosofije odn.njegovog shvatanja sveta, a naroito ljubavi. Platon smatra da su prvo postojale ideje, a tek posle njih stvari kao odraz ideja. Tako i lepota postoji prvo kao ideja, a onda i kao pojava u mnogobrojnim inkarnacijama te ideje. 7 Moris Sev u svojoj zbirci Dlie, objet de plus haute vertu (Delija, uzor iste vrline) , u imenu gospe kojoj je posveena zbirka (Dlie) krije anagram rei ide. Karakteristian naslov ima jo jedna zbirka pesama Antoine Hroet La parfaite amie.

11
formirali u Lionskoj koli, logino je da tu sponu ine platonizam i petrarkizam. Objavljivanje mainifesta Plejade i Di Beleove zbirke Olive, 1549.godine, samo su uvrstile tu vezu. Pontus de Tyard (1521- 1605) Svoju ljubavnu poeziju u platonistikom i petrarkistikom stilu Erreurs amoureuses (Ljubavne zablude), objavljuje 1549. godine, nekoliko nedelja nakon izlaska Di Beleove zbirke Olive, ime se pribliava Plejadi. Dve godine kasnije, 1551. objavljuje Continuation des erreurs amoureuses. Svoju treu knjigu Vers lyriques, kojom se sasvim priklanja Plejadi, objavljuje 1555. U ovoj zbirci nalaze se ode pisane sasvim u Ronsarovom stilu. Guillaume des Autelz (1529-1581) Bio je Pontisov roak. Svoju pesniku aktivnost zapoeo je kao veliki ljubitelj i podraavalac Maroa, ali i svog roaka. Taj dvostruki uticaj dolazi do izraaja u njegovom delu Repos de plus grand traval, izdatom 1550. godine. Tada ve poinje da se divi pesnicima Plejade. Taj novi duh uoljiv je u delu Amoureux repos , objavljenom 1553. godine, u kome imitira Ronsara i Pontisa. Jacques Pelletier (1517-1582) Rano je poeo da se interesuje za antike pisce i teoretiare. 1541. godine objavljuje prevod Horacijeve poetike. Tu unosi i jedan svoj tekst u kome brani francuski jezik od latinskog, i kae da treba pisati na francuskom i unaprediti ga. Po tome je on pravi pretea Plejade iji su predstavnici za temu svog manifesta uzeli taj isti problem. 1547. godine objavljuje zbirku pesama Oeuvres poetiques, u kojoj daje praktinu primenu svojih znanja. Pored ovih pesnika Lionskoj koli pripada i nekolko ena, to je u skladu sa injenicom da ova poezija odgovara enskom duhu i oseajnosti.

Luise Lab (1522-1566) Luise Lab imala je burnu mladost.. Bila je lepa i inteligentna. Pisala je stihove na latinskom i na francuskom. Preobuena u mukarca uestvovala je u opsadi Perpinjana. Kasnije se udala za bogatog uarskog trgovca koji joj je ostavio slobodu druenja sa drugim pesnicima. Odatle potie njen nadimak la belle cordire lepa uarka. Glavna tema njene poezije je ljubav i to pre svega ljubav prema pesniku koji se zvao Olivier de Magny. Mada je pisala u okviru petrarkistike tradicije, izlazila je iz njenih okvira jer je slavila ljubav koja je donekle bila ulna i reciprona. Njeno delo nije veliko, sainjavaju ga 3 elegije, 24 soneta i jedan prozni tekst koji se zove Dbats de folie et damour. Sva njena dela sakupljena su u knjizi pod nazivom Oeuvres de Luise Lab koja je objavljena 1555.godine. Pernette de Guillet (1520?-1545)

12

Ona je bila pesnikinja, ali i glavna inspiracija i predmet ljubavi pesnika Morisa Seva.8 Pie pesme u platonistikom i petrarkistikom stilu slavei uzvienu i ednu ljubav, ali manje kao teoretiar, a vie kao ena. Svoju zbirku pesama pod nazivom Rimes objavila je 1545. godine. M A U R I C E S C V E (1500?-1562?) Najpoznatija dela Morisa Seva su : -Dlie, objet de plus haute vertu 1544. godina -Le Microcosme 1562. godina O ivotu Morisa Seva ne zna se mnogo. Godine 1533. u Avinjonu uestvovao je u iskopavanju jednog groba za koji se mislilo da je Laurin, to utie na njegovo petrarkistiko usmerenje. Studirao je na nekoliko univerziteta u Italiji, druio se sa Italijanima, odravao veze sa humanistikim krugovima, sretao se sa Maroom, Rableom, a kasnije i sa Di Beleom. Od 1536. godine uiva veliki ugled jer pobedjuje na takmienju u pisanju blazona koje se odravalo svake godine. Sevov blazon nosio je naziv Blason de sourcil. Zbog njegove slave usled pobede Margerita Navarska mu je poverila da upravlja ceremonijom organizovanom u Lionu povodom doeka Anrija II i Katarine Medii. Neposredno pre toga umro je kraljevi Franois le Dauphin, pa je trebalo napisati posmrtnu pesmu le tombeau. Tim povodom Sev pie eklogu Arion i u ovaj tradicionalni anr unosi elemente Antike. Ono to Morisa Seva izdvaja od ostalih pesnika njegove vrste jeste odsustvo dvorske poezije u njegovom delu. Njegova poezija je lina, hermetina i zato se ponekad teko razume. Jedan je od prvih pesnika koji koristi simbole i stilske figure, pa se smatra dalekim preteom simbolista.. Sevovo glavno delo, Dlie, objet de plus haute vertu sadri 449 pesama koje imaju isti oblik sadre po deset stihova napisanih u desetercu. Takva pesma zove se le dizain tj. decima. Zbog toga se smatra da Sev naroito voli da se oslanjana simboliku brojeva. Prisutan je i odreen broj rima u svakoj decimi i to abba (obgrljrena) bc cdcd (ukrtena). Novina je to to je, po uzoru na Petrarkin kanconijer, ova zbirka posveena jednoj eni, Deliji. U ovoj zbirci kritiari su nali, sa jedne strane, tragove srednjevekovne poezije, Velikih retoriara, Romana o Rui, kurtoazne lirike odn. trubadura i truvera, a sa druge strane jednu renesansnu crtu proetost petrarkizmom i platonizmom. Sev se ovde pojavljuje kao jedan od primera kako prihvatanje odreene tradicije ne mora da prigui jaku pesniku linost, nego joj ak moe pomoi da nae pravi put. Stihovi u Sevovoj poeziji nisu samo ljubavni ve predstavljaju i jedno neprekidno traganje i duhovnu pustolovinu, pa ak i traganje za venou. Saoptavanje poruke vri se kroz odreeni raspored pesama. Isto tako jedna decima, sama za sebe, teko je razumljiva i teko ju je protumaiti; meutim u sledu decima otkriva se njihov dublji smisao po etapama otkriva se duhovna pustolovina, neprekidna borba izmeu svetla i tame, to je esta interakcija. Ta borba se razreava u uzlaznom kretanju uzdie se od ulne ljubavi, koja je inspiracija, ka venosti. Ovo delo Morisa Seva ima vrstu unutranju strukturu. Neki elementi ovog dela vide se i u naslovu. Ime Dlie moe biti posmatrano i kao anagram rei ide, ali Delija je takoe i ime Apolonove sestre, boginje sa grkog ostrva Delos. Ova boginja javlja se u tri suprotna vida kao Hekata,boginja noi i tmine, boginja meseine i boginja neba i svetlosti Dijana. Dakle, prikaz raznovrsnih i protivrenih lica jeste, zapravo,slika pesnikove sudbine budui da je on raspet izmeu protivrenih tenji, tanije izmeu ulnog i duhovnog, to nastoji da prevazie.

Ona je Delija

13
Ovde je re o saznajnoj pustolovini, a glavni element je ljubav. Pesnik najpre govori kako se zaljubio u svoju gospu, kako je doiveo coup de foudre. Lepota ene predstavlja odraz vie duhovne i idealne lepote. Ova lepota deluje uglavnom na ulo vida i sluha, ali i na druga ula. U prvom planu je objanjenje te ljubavi najpre se opeva gospino telo, potom njene osobine, da bi na kraju pesnik preao na subjektivna oseanja. Jedini nain da se ova nemogua ljubav ostvari jeste preko pogleda. este su rei poput loeil, voir itd. Percepcija je ovde jako vana, jer zaljubljeni pesnik preko pogleda ostvaruje prvi kontakt sa voljenom enom. Taj prvi kontakt opisan je kao fatale. Njene oi su za njega izvor svetlosti i deluju kao Amorova strela. Druga tema je tema ogledala, jer se lepota voljenog bia odraava, poput lika u ogledalu, u pesmi zaljubljenog pesnika. Sa druge strane, u toj lepoti se odraava itav svet. Pesnik stalno udi da se priblii voljenoj eni, a poto ga ona odbija, on pati. Sve su ovo nuni elementi. Ipak njegovo oseanje je dvosmisleno iako je nesrean, sama pojava voljenog bia u njemu izaziva radost. Ovaj stil se zbog toga naziva le style douxamer (gorko-slatki stil), tj. to je polaritet tame i svetlosti. Ta suprotnost se pojavljuje kao varijacija suprotnosti koju je prvi izrazio Platon u delima Fedar ili o lepoti i Gozba ili o ljubavi. Naime, on kae da duu vuku dva konja crni i beli, crni vue duu ka ponoru, a beli ka idealu. Ova antiteza simbolie borbu materije i duha. Potom se nadovezuje niz drugih platonistikih antiteza, na primer varijacija vatre i leda pesnik gori u vatri, dok ga njegova gospa hladno odbija. Vana je i suprotnost smrt ivot. Pesnik umire patei za voljenom gospom, a onda, pri susretu sa njom, ponovo oivljava, srean to je u njenom prisustvu. Zaljubljeno bie, koje neprekidno umire da bi oivljavalo, moe se uporediti sa Feniksom, koji se podie i ponovo raa iz svog sopstvenog pepela. Predmet pesnikove ljubavi je stvarna ena, Pernet de Gije i njena konkretnost se ne gubi iz vida. Ljubav mu, ipak, nije u prvom planu, jer postoji neto to je prevazilazi, a to je traganje za apsolutnim. Oseanje se sve vie preiava, spiritualizuje i uzdie do iste ljubavi i mirne kontemplacije lepote. To je pobeda duha nad ulima. Ovaj deo ima platonistiki smisao. Sev u nekim pesmama identifikuje Deliju sa nekim linostima iz Fedra. U Fedru se pojavljuje Diotima koja Sokratu pokazuje put ka idealnoj lepoti. Delija se poistoveuje sa Diotimom. Ova zbirka pesama zavrava se milju o smrti kao obnovitelju i milju o konanoj pobedi duha i njegovoj besmrtnosti. Cela zbirka je komponovana u skladu sa platonovskim usponom od ulne elje do iste ideje. Ta ista ideja je vena, a njene inkarnacije su prolazne. Posle toga, razvija se ideja o pesnikovoj besmrtnosti, koju je prvi razvio De Bel (De Belge). Pesnika besmrtnim ini njegova poezija. Iako u ovoj zbirci Sev sledi platonistiki razvoj ljubavi, ona se ipak razlikuje od drugih platonistikih zbirki tog vremena. Moris Sev svoju misao izraava na eliptian nain, tako da je ona esto nejasna. Razlog te nejasnoe nalazi se u jednoj tradiciji koja je postojala kod Italijana, a koja poiva na verovanju da pesnik treba da izrazi najvee tajne sveta pomou alegorije i simbola. Poto je to u prvom planu, poezija treba da bude slika i muzika. Sevov stil je prvi u francuskoj poeziji u kom se harmoniji i ritmu daje vrednost nezavisno od smisla, a pesma sama po sebi ima smisao po muzikalnosti. Zbog nejasnosti svoje poezije, Sev je izazivao protivrene reakcije. Tako Di Bele, na primer, shvata veliinu ove vetine, ali mu smeta nejasnost, pa je zbog toga kritikuje. I Ronsaru smeta Sevovo misaono sanjarenje. Svi oni oseaju njegovu vrednost, ali njihov zdrav razum je vie voleo jasnost. Zato su mu se divili, ali sa odreenim odstojanjem. Meutim, nakon drugog izdanja zbirke Dlie, objet de plus haute vertu, njegovo ime pada u zaborav, jer ga, svojom estokom poezijom, potiskuje Agripa DObinje. Kasnije e ga iz zaborava izvui Sen Bev (Saint-Beuve), svojim delom Tableaux de la posie franaise au XVI sicle. Meutim, u tom delu vie se govori o Ronsaru i Di Beleu. Novu afirmaciju e doiveti sa simbolizmom, krajem XIX veka. Pristalice ovog pravca uzimaju ga za preteu, a njihovi protivnici na njegovom primeru pokazuju simbolistima da oni nisu prvi koji su izmislili hermetinost poezije.

14
Pored ove zbirke, Sev je 1562. godine objavio i delo Le microcosme. To je filosofska poema u tri toma, koja ima 3000 stihova u dvanaestercu (aleksandrincu). Ona je izraz renesansne tradicije da se predstavi suma ljudskog znanja i ljudski duh koji vodi poreklo od Boga, ali i sam ima veliinu i mo da osvoji svet. Ovo velianje uoljivo je i kod Rablea. Sev pokuava da predstavi to znanje kroz jednog oveka9, Adama, koji u sebi saima celokupnu istoriju oveanstva. On proroki otkriva veliinu oveka koji se kree ka izmirenju sa Bogom i venosti. Ova tema anticipira uvenu Igoovu Legendu vekova (La lgende des sicles), koja e se pojaviti u XIX veku, a koja predstavlja zbirku epskih pesama u kojima se pokazuje hod oveka od tame ka svetlosti. Poto se ovo Sevovo delo pojavljuje u doba kada opada vera renesanse u ovekove moi i kada se u haosu verskih ratova rui humanistiki ideal, za njega se moe rei da je anahronino. Period izmeu 1560. i 1596. godine, sav je u znaku verskih ratova, koji traju do 1598. godine kada je Anri IV doneo Nantski edikt.

L A P L I A D E Plejadu ini grupa pesnika okupljenih oko humaniste ana Doraa (Jean Dorat) koji su imali odreeni pesniki program. eleli su da proslave francuski jezik pisanjem velikih pesnikih dela. U osnovi njihove poetike jeste vera u veliinu poezije. Ovaj pesniki ponos dokazuje i ime koje su sebi dali. Plejada je sazvee od sedam zvezda koje su dobile ime po sedam keri boga Atlanta Plejadi su pripadali sledei pesnici: Jean Dorat Pierre Ronsard Joachim du Bellay Jean Antoine de Baif Remy Belleau Guillaume des Autelz Jacques Pelletier Etienne Jodelle Pontus de Tyard Jean de la Prouse

Istorija Plejade poinje 1543. godine kada su se neki od ovih pesnika sreli. Te godine, na sahrani kardinala Gijom di Belea, oca oakim di Belea sreu se kardinalov sekretar ak Peltje, Ronsar i Di Bele. Otkrivaju da imaju neka zajednika shvatanja i iste ideje, izmeu njih se prvo raa prijateljstvo, a potom i pesnika kola koja je nosila i sveinu mladosti, ali i ozbiljnost mladih ljudi koji ele da postanu slavni. 1547. godine Peletje objavljuje knjigu Oeuvres potiques u koju svrstava prve Di Beleove i Ronsarove pesme. Pre toga Ronsar je upoznao Antoana de Baif-a sa kojim je uio kod ana Dora-a. Kada je dora postao direktor Collge de Coqueret-a u Parizu, poveo je sa sobom dva
9

Otuda naziv Le microcosme odn. mikrosvet, svet jednog oveka

15
svoja uenika Ronsara i De Baif-a. Tako se formira grupa koja se zove Brigada. Ovim imenom istie se duh grupe koja se borila za nova pesnika naela. Tek kasnije grupa dobija naziv Plejada, ime koje oznaava pesniki ponos. Centar grupe je Collge de Coqueret. 1549. godine Du Bellay pie manifest plejade naslovljen Dfense et illustration de la langue franaise odn. U odbranu i slavu francuskog jezika. Kao to sam njegov naslov najavljuje, ovo delo predstavlja odbranu narodnog francuskog jezika od ekstremnih humanista, koji su ga prezirali smatravi ga isuvie siromanim da bi se na njemu izrazila sloena oseanja i koji su preporuivali da se pise na latinskom. Sa druge strane ovaj tekst je kritika starijih francuskih pesnika koji po miljenju Plejade i Di Bele-a nisu uspeli da proslave francuski jezik. Manifest Plejade ima polemiki karakter jer se javlja kao reakcija na delo Lart potique koje je 1548. godine napisao Toma Sebije (Tomas Sebillet). U ovom tekstu, koji u sebi sadri teorijska razmatranja knjievnog stvaranja, Sebije pledira za tradicionalne pesnike vrste, velia srednjevekovnu poeziju, a za uzor pesnike vetine preporuuje Maro-a. Pesnici Plejade reaguju na ovo velianje srednjevekovne poezije tako to je odbacuju, a Di Bele dobija zadatak da napie pamflet u kom e opovrgnuti Sebijeove stavove. Da bi ostvarili svoj cilj odn. da bi unapredili poeziju, pesnici Plejade smatrali su da treba da uine isto to i Italijani. Kod Italijana su pronali kult nacionalnog jezika i kult Antike. Ova dva kulta povezala su dve ideje, prva je negovanje francuskog jezika, a druga je imitiranje antikih pisaca. Otuda potie podela manifesta na dva dela, sa jedne strane na odbranu,a sa druge na proslavljenje francuskog jezika. Odbrana francuskog jezika Francuski jezik najvie se brani od latinskog jezika koji se mnogo upotrebljavao, naroito u kulturi, knjievnosti i obrazovanju. Na latinskom su pisana i teoloka i filozofska dela, to je tetilo razvoju nacionalnog jezika. Latinski je bio jezik nauke, predavanja su se odravala na latinskom kako na Sorboni, tako i na Collge des lecteurs royaux, koji je osnovan u vreme najveeg procvata humanistikih ideja. Na sve to nadovezuje se tenja pojedinih humanista da latinski jezik postane i jezik poezije, a to je pretilo da francusku poeziju pretvori u bezvrednu imitaciju antike. Zbog svega ovoga Plejada je ustala u odbranu francuskog jezika. U tom nastojanju ona je imala i prethodnike. Sam Fransoa I radi na afirmaciji francuskog jezika 1539. godine izdaje naredbu da se sva administracija vodi na francuskom jeziku, a 1549. postavio je svog tampara za dela na francuskom jeziku. Ovde treba napomenuti i doprinos reformacije i evangelizma iji su predstavnici stimulisali prevoenje Svetog pisma na francuski. Maro prevodi Psalme, a humanista ak Lefevr dEtapl (Jacques Lefvre DEtaples) prevodi sa originala Bibiliju na francuski odbacujui tom prilikom komentare i glose (tumaenja tekstova). an Kalvin je objavio delo Institutio christiane religionis, prvo teoloko delo koje izraava reformistike tendencije. On je ovo delo prvo objavio na latinskom, a zatim ga je 1541. preveo i objavio na francuskom pod nazivom Institution de la religion chrtienne Ustanova hrianske religije. Ovo delo je naroito znaajno jer je to prvo teoloko delo na francuskom, pa je Kalvin tom prilikom stvorio francusku teoloku terminologiju Pledirajui za upotrebu francuskog jezika u poeziji, pesnici Plejade istovremeno pokazuju i kritiki stav prema tom jeziku. Svesni su da on jo uvek nije dovoljno razvijen pa daju uputstva kako da se obogati. Oni smatraju da se francuski jezik moe obogatiti tako to e se u njega unositi rei iz jezika koji su mu bliski, iz latinskog, italijanskog, panskog, potom upotrebom arhaizama, neologizama, strunih termina, pretvaranjem glagola u imenice i imenica u glagole itd. Ovaj prvi deo manifesta prevazilazli tehnika pitanja i pored toga predstavlja izraz tenje da se prekine sa srednjevekovnom tradicijom da bi se stvorila jedna nova tradicija koja se oslanja na Antiku.

16

Proslavljanje francuskog jezika Pesnici Plejade smatrali su da francuski jezik treba proslaviti stvaranjem velikih dela u kojima bi se podraavali antiki i donekle italijanski pisci. Stvaralaki princip je princip imitacije. Di Bele se u manifestu poziva na Rimljane koji su svoj jezik obogatili tako to su insistirali na imitaciji i preuzimali rei od grkih pisaca. Publika voli ono to je poznato, pa otud i injenica da se u poeziji i umetnosti uopte, ne trai novina ve vrednost. Ovo e biti svojstveno umetnosti sve do XIX veka, odnosno do pojave romantizma koji e proklamovati novinu. Uzevi sve ovo u obzir postavlja se pitanje gde traiti originalnost ovih pesama? Originalnost treba traiti na nivou strukture i u nainu na koji ovi pesnici usklauju formu i svoju pesniku inspiraciju. Imitiranje antikih pisaca povlai za sobom i naputanje srednjevekovnih rodova i vrsta kao to su rondo, balade i virle i njihovo zamenjivanje novim pesnikim vrstama preuzetim od antikih pisaca. Vrste i rodove poput epigrama, satire i ekloge, Di Bele naziva malim rodovima. On smatra da e francusku poeziju proslaviti veliki rodovi koji se dele u tri velike kategorije: 1. LIRIKA 2. EPIKA 3. DRAMA Tako razlikujemo tri roda: 1. Lirska poezija oda i sonet Oda je antiki rod, a sonet je doao iz italijanske knjievnosti 2. Epska poezija - epopeja Epopeja je antiki rod, a najpoznatije su Ilijada, Odiseja i Vergilijeva Eneida 3. Dramska poezija tragedija i komedija Iako su ovo sutinski odvojeni rodovi, glavni predstavnik dramske Etjen odel pisao je sa uspehom i tragedije i komedije. Poto je tako postavio poeziju u njenoj sutini, Di Bele govori o ukrasima jezika, stila i rime. Pesnik treba da koristi jezik trudei se da ga to vie obogati koristei arhaizme, neologizme, provincijalizme, lokalizme, latinizme. Kada govori o pitanjima stila, preporuuje negovanje stilskih figura poput alegorije, metafore, poreenja, antiteze, perifraze. Ritam mora biti raznovrstan, a rima bogata za uho. Ovakva detaljna razmatranja jezika, stila i ritma nam pokazuju da pesnici Plejade smatraju da svi elementi koji ine jednu pesmu moraju da doprinesu obogaenju nenog znaenja i smisla. U osnovi ovog manifesta nalazi se vera u veliinu i dostojanstvo pesnika, vera u poeziju. Pesnici Plejade suprotstavljaju se onima koji poeziju smatraju zabavom ili sredstvom pomou koga se moe uspeti na dvoru. Oni smatraju da je poezija boji dar koji vodi ka besmrtnosti, ne samo pesnika, ve i predmet njegovog pevanja i od ovog stava ne odstupaju ni onda kada stavljaju svoje pero u slubu velikaa. Oni su elitisti bitnije im je da imaju uspeha kod duhovne elite, nego kod prostih ljudi. Znaenje ovog teksta poiva na jednoj protivrenosti. Sa jedne strane slavi se francuski jezik, a sa druge se pledira za podraavanje antikih pisaca. Ipak najvanija je vera u poeziju, a podraavanje antikih pesnika, kada su u pitanju veliki pesnici, nije uguilo njihovu linost, jer su oni podravali antike pesnike prvenstveno da bi ih dostigli, pa i prevazili po vrednosti.

17

J O A C H I M D U B E L L A Y (1522 1560) Najpoznatija Di Beleova dela su : Dfense et illustration de la langue franaise iz 1549. godine Olive iz 1549. godine Les Antiquits de Rome iz 1558. godine Les Regrets iz 1558. godine oaken di Bele potie iz anujske plemike porodice. Rano je ostao siroe tako da brigu o njemu preuzima stariji brat. Bio je slabog zdravlja, tokom jedne bolesti umalo nije ostao gluv. U detinjstvu se oseao pomalo usamljenim i naputenim, posebno zbog toga to brat nije poklanjao mnogo panje njegovom obrazovanju. 1546. godine upoznao je aka Peltjea, od koga potie ideja o obogaenju i proslavljanju francuskog jezika, a godinu dana kasnije i Ronsara, koji mu pria kako je otkrio antiku poeziju od svog uitelja ana Doraa. Te godine Dora je postao direktor Kolea Kokre (Collge de Coqueret), gde je poveo svoje uenike an-Antoana de Baifa i Ronsara. Di Bele im se ubrzo prikljuio. U Peltjeovom delu Oeuvres potiques iz 1547. godine, Di Bele objavljuje jedan svoj epigram. To je prvo njegovo delo koje je publika imala prilike da vidi. Inae, u ovom delu Peltje je definisao ono to e kasnije postati tema manifesta Plejade. U njemu govori o bogaenju i proslavljenju francuskog jezika. U Koleu Kokre, Di Bele upoznaje grki jezik i knjievnost zahvaljujui uitelju anu Dorau. Svojim prijateljima, pesnicima Plejade, duguje otkrie italijanskog jezika, preko koga je i primio tako snaan petrarkistiki i platonistiki uticaj. Pod ovim uticajem nastala je zbirka petrarkistikih soneta, nazvana Olive. 1553. godine, kao sekretar prati svog ujaka, kardinala ana Di Belea, na rimski dvor, gde je kardinal radio na tome da Anriju II obezbedi papinu podrku. Po dolasku, Di bele je tu video priliku za lep diplomatski poziv, ili neki unosan sveteniki poloaj. Naroito je bio oduevljen idejom da e videti uveni antiki Rim. Meutim, realnost ga je razoarala, budui da od svega toga nije bilo nita. Njegovi poslovi bili su sasvim banalni, uglavnom finansijske prirode. Pa ipak, za vreme svog boravka, Di Bele pie pesme koje e kasnije objaviti pod nazivom Les Antiquits de Rome i Les regrets. Takoe pie i neke pesme na latinskom koje su objavljene pod nazivom Poemata. Iz Rima donosi ko jednu zbirku pesama, koja nosi naziv Les jeux rustiques. U Rimu je boravio u periodu od 1553. do 1557. i te godine naziva egzilom iako nije bio stvarno prognan, ve se jednostavno oseao tako da je taj boravak doivljavao kao izgnanstvo. Po neuspeno zavrenoj misiji kardinala Di Belea, vraa se u Francusku. Meutim ni po dolasku u Francusku nije se oseao prijatno. Tu ga ekaju brige i nevolje zbog objavljivanja zbirke Les Regrets u kojoj je napadao i ismevao rimski dvor. Dolazi u nepriliku i kod kardinala ana di Belea, koji se ljuti na njega. Na samom francuskom dvoru, sukobljava se pesnicima Maroove kole. O ovim svojim nedaama govori u pesmi Le pote courtisan koju je napisao 1559. godine. Tu govori o francuskom dvoru sa istom gorinom sa kojom je govorio o papskom dvoru. oaken di Bele umire 1560. godine. Olive Olive je prva zbirka pesama oakena di Belea. Naslov ovog dela govori dosta toga. Kritiari su pokuali da odrede na koju enu se odnosi ime Olive. Jedni su smatrali da je to anagram imena neke gospoice koja se zvala Viola (Viole), drugi da je to bila princeza Margerita Navarska koja je na svom grbu imala maslinovu granicu, dok su trei verovali da je zbirka posveena nekoj

18
njegovoj roaci. Meutim, da li se ovo ime odnosi na neku enu ili ne, manje je bitno. Za pesnika je Olive izraz savrene ene, izvor njegovog nadahnua i povod za lepe stihove. To je ime koje je Di Bele dao svom pesnikom iskustvu. Re Olive ima dvostruko znaenje i odnosi se na maslinu kao drvo i na plod masline. Ona se i kod Di Belea pojavljuje u vie znaenja. Sa jedne strane kao rod i drvo, odnosno simbol mira, a sa druge kao atribut boginje Minerve, boginje mudrosti. Smisao masline nagoveten je u jednom od soneta iz ove zbirke, koji ima programski karakter, budui da u njemu pesnik objanjava svoj cilj i program. Taj program, koji proklamuje da poezija treba da bude uena, u skladu je sa atributima boginje Minerve. Pesnik ovde govori o razliitim biljkama i sve vreme peva pozivajui se na vegetalne simbole. On kae da ne trai lovorov venac, koji je Apolonov venac i simbol je velike poezije kao to je npr. Ronsarova. Ne trai ni venac od brljana, Bahov odnosno Dionisov venac, simbol vinske poezije, kao ni venac od mirte, Venerin venac, simbol erotske poezije. Drugim reima, njegova poezija nee nagovetavati velike poetske teme koje simbolie lovorov venac, niti vinske teme koje simbolie venac od brljana, kao ni erotske teme koje simbolie venac od mirte, ve e negovati poeziju koja e biti u skladu sa Minervinim atributima, koja e biti uzviena i uena. Di Bele eli da taj maslinov venac po slavi i po vrednosti izjednai sa Petrarkinim lovorom.10 On definie svoju poeziju kao petrarkistiku, a Petrarka je simbol za ljubavnu poeziju u kojoj se ljubavno iskustvo preplie sa saznajnim, moralnim iskustvom. Na taj nain, Di Bele prihvata jedan odreeni ljubavni i pesniki kod u ijim okvirima izraava sopstveno iskustvo. Ova zbirka predstavlja izraz petrarkizma i platonizma koji se nadovezuju na srednjevekovnu kurtoaznu tradiciju, koja je dosta uticala na knjievnost tog vremena. Soneti iz ove zbirke predstavljaju varijaciju dve osnovne teme koje se ujedinjuju u temi ljubavi, a to su lepota ene i pesnikova ljubav. Kako pesnik prikazuje voljenu enu? U poetnom, programskom sonetu pesnik prihvata maslinov venac, simbol intelektualne i uene poezije. Ta poezija nije oznaena reju ena ili devojka, ve se opisno i perifrastino naziva tige heureux11, odnosno srena granica, stabljika. U poetku se re olive pojavljuje kao vegetalna metafora: ona je u isto vreme i ideja i poezija i ena. Ponekad je oznaena i linom zamenicom elle. Ta elle se pojavljuje kao otelotvorenje ideja i ideala u ulnim oblicima zemaljske lepote. U jednom od soneta prikazuje se njeno roenje koje je kosmiki fenomen, jer se dogaa u trenutku kada more, sunce i sve ostalo blista. Na taj nain ona u sebe prima sve najlepe vidove sveta. Kako bi opisao njenu lepotu, pesnik koristi niz metafora uobiajenih za petrarkistiku poeziju kosa od zlata, usne kao rue, pogled od sunevih zraka itd. Njeni atributi se poistoveuju sa onim to je u prirodi najdragocenije, sa zlatom, cveem ruama, karanfilima, ljiljanima, talasima Loare, mermerom, alabasterom12. Ove slike su opta mesta petrarkistike poezije. Di Beleova originalnost stoga ne lei u izboru slika, ve u njihovom komponovanju u strukturu celine. Za pesnika Oliva je novi centar sveta, koji pesnik poistoveuje sa Suncem. Svaki element prirode je emanacija njene lepote. Oliva takoe postaje i neka vrsta ogledala sveta, svet se ogleda u njoj i ona se ogleda u svetu. Meutim, ona nije samo ogledalo prirode ve i nosilac boanske svetlosti, neka vrsta novog Sunca koje zrai sopstvenom svetlou, svetlou koja prevazilazi svetlost prirodnog Sunca. Njegov bljesak je tako jak da zaslepljuje pesnika. U 6. sonetu Di Bele peva kako je Olivino lice bljetavo poput svetlosti i kako on ne sme da je gleda jer se plai da e ga silina svetlosti, kojom ona zrai, oslepeti. Ova hiperbolinost jo vie dolazi do izraaja u 83.
10 11 12

Laurier - fr. lovor Laure Obratiti panju na muki rod prideva Alabaster je vrsta tvrdog gipsa. Alabastersko staklo mutno, poluprovidno staklo

19
sonetu. Na prvi pogled to je pesma o prirodi, jer prva dva katrena prikazuju raanje dana u prirodi. Meutim, u tercinama koje slede, pesnik pokazuje da Olivina lepota predstavlja novu zoru i Sunce sjajnije od prirodnog Sunca. Voljena ena nije nosilac samo najlepih darova ovozemaljskog, ulnog sveta, ve i njen duh potie direktno od bogova koji su ga uinili besmrtnim. Ovde je uoljiva antiteza izmeu venosti duhovne vrednosti i prolaznosti tela. Tema prolaznosti je veoma esta u Di Beleovim sonetima.Ona anticipira romantizam. Pojavljuje se i kod Ronsara koji, meitim ima sasvim drugaiji odnos prema prolaznosti. Ronsar se bori protiv nje, dok je Di Bele samo konstatuje. Di Bele se, sa druge strane, protiv prolaznosti bori kroz traganje za idealnom, besmrtnom lepotom, lepotom duha koja se ispoljava u poeziji. Kao ogledalo sveta, Oliva postaje novo sunce iji zraci, tj. njene oi, obasjavaju svet svojom svetlou. Tema ljubavi odnosi se na subjektivnu ljubav pesnika, koja ima svoj tok, razvoj i definicije. Ona se pojavljuje prema platonistikoj shemi kao put koji vodi idealnoj lepoti. Pesnik prvo ugleda lepu enu, doivljava coup de foudre i ona ga vodi ka idealu. Ova ljubav je iznenadna, sudbonosna i fatalna. Ona poiva na prepoznavanju idealnog u njegovim ulnim oblicima, odnosno u enskoj lepoti. Ovo prepoznavanje nosi u sebi platonistiku konotaciju. Sa jedne strane, dua u ulnim oblicima prepoznaje odraz duhovnog ideala, a sa druge strane re prepoznavanje ima jo jedno platonistiko znaenje. Uporedo sa temama ljubavi i lepote koje razvija u svojim delima Gozba ili o ljubavi i Fedar ili o lepoti, Platon razvija i mit o androginima dvopolnim biima. Androgin predstavlja totalitet, savrenstvo mukog i enskog, kompletno bie. Po Platonu, nekad su pored mukaraca i ena postojali i androgini. Meutim, kako su bili jako uobreni, bogovi su odluili da ih kazne tako to e ih rastaviti na njihov muki i enski deo. Otada, svako bie ezne i traga za svojom drugom polovinom, ali poto je ona samo jedna, teko ju je pronai. Ipak, kada bie naie na svoju polovinu, ono je prepoznaje. Platonistika ljubav je iznenadna i poiva na prepoznavanju. Pogled voljene ene poredi se sa Amorovom strelicom koja probija pesnikovo srce. On postaje ranjeni zarobljenik, okovan ljubavlju, koji u srcu nosi ljubavni plamen. Pogled voljene ene pored toga predstavlja i sunce, svetlost i vatru. Uoljiva je ambivalentnost slike vatre. Vatra je, dakle, i enski pogled, ali i ulna elja koja tei svom ostvarenju. U 62. sonetu, Di Bele eksplicitno govori o ulnoj strani ljubavi, tanije o poljupcima koji raspaljuju njegovu elju. Meutim, voljena ena odbija pesnika, pa se njegov ljubavni oganj pretvara u patnju. Sa jedne strane pesnik pati, ali sa druge, on uiva u toj patnji, voli vatru koja ga saie i okove koji ga steu. To je ono to se naziva gorko-slatki stil. Ljubavni jadi su izvor naslade na kojoj Di Bele insistira u 58. sonetu. U njemu kae kako su mu slatke suze koje lije, slatka mu je smrt, jer oboavanje Olivine lepote podstie krila njegovog duha da se vinu do sredita ideja. Tako ljubav koja ne moe da se ostvari prelazi u zonu snova. Ta ljubav eli da prevazie razoarenje i da se uzdigne u svet ideja koji izmie relativnostima ovog ivota. Vatra ljubavi postaje vatra oienja. Pesnik razlikuje dve vatre: Crna vatra predstavlja oganj, to je transpozicija Platonovog crnog konja i vatra ulne ljubavi Bela vatra je boanska vatra koja prevazilazi ulnu elju i vodi proienju, to je transpozicija Platonovog belog konja, ona se na kraju pretvara u svetlost Sublimacija ljubavi izraena je pretvaranjem vatre u svetlost, a uporedo stim, Oliva kao ena od krvi i mesa, sve vie ustupa mesto ideji o lepoti koja se izjednaava sa principima boanskog dobra (uveni 113. sonet).

20
Poslednji soneti (107-115) meaju se sa hrianskim elementima. Tu se ideja o lepoti izjednaava sa idejom o dobroti. Takoe se nasluuje tema pesnike besmrtnosti. Ako ove sonete posmatramo odvojeno od ostalih iz zbirke, oni mogu liiti na pobone pesme, ali i tu vidimo petrarkistiku terminologiju koja nam ukazuje na to da su u pitanju ljubavne pesme. U njima pesnik poistoveuje svoje patnje sa Hristovim. Pojavljuje se motiv vatre, ali to je sada novi plamen u kome gori njegova dua. Kako bi bio zaboravljen bol koji stvara ulna vatra, ulna ljubav postaje hrianska ljubav, erotsko iskustvo dobija duhovni karakter, ideja o lepoti vodi ka ideji o dobrom, a ljubav vodi ka Bogu. Uoljivo je uzlazno kretanje, kretanje koje zapoinje ulnim, a zavrava se duhovnim. Poslednji 115. sonet, posveen je Ronsaru efu Plejade i simbolu uspenog pesnika. U ovom sonetu Di Bele moli Ronsara da mu pomogne u njegovom pesnikom poduhvatu kako bi to bolje opevao biljku koju oboava i kako bi je izjednaio sa uvek zelenim 13 lovorima14. Uoljiv je paralelizam izmeu prvog i poslednjeg soneta. Zbirka se zavrava kao to je i poela - temom poezije. to se tie same strukture zbirke, Di Bele ne rea pesme proizvoljno, ve samim redosledom pesama izraava svoje misli. Redosled soneta simbolizuje uzlazno kretanje, kretanje od ulnog ka duhovnom, koje je u duhu platonizma. Ova zbirka je imala velikog uspeha kod publike, pa je, nakon njenog objavljivanja, zapoelo objavljivanje itavog jednog niza zbirki petrarkistike poezije. birke objavljuju Ronsar, Pontis de Tijar, Etjen odel i svaka od njih predstavlja slavopojku jednoj gospi, stvarnoj ili imaginarnoj. Petrarkistika poezija doivljava svoj vrhunac etrdesetih godina XVI veka, kada su objavljene sve ove zbirke. Meutim, ve pedesetih godina XVI veka, javlja se reakcija na petrarkistiku poeziju, takozvani antipetrarkistiki talas, koji e doi do izraaja i kod Di Belea, iako njegovoj pesnikoj oseajnosti odgovaraju petrarkizam i platonizam. Di Bele 1556. godine pie pesmu une dame, koja predstavlja parodiju na petrarkizam i platonizam. U njoj on ismeva takvu poeziju, prekomerno korienje stilskih figura i petrarkistiki prosede koji poiva na velianju i obogotvorenju ene. Kasnije e se Di Bele vratiti petrarkizmu i platonizmu, pa e poslednji soneti iz njegove zbirke Les Regrets, biti posveeni Margeriti Navarskoj, koja je jo nedostupnija nego Oliva. U ovim sonetima, pesnikova ljubav ak ni prividno ne tei svom ostvarenju. U zbirci Olive najznaajniji je Sonet o ideji u kom se kroz motive prostora, vremena i kretanja izraava misao o prolaznosti ovozemaljskog ivota. Ovaj sonet predstavlja koncentraciju platonizma u 14 stihova. Prvi katren govori o antitezi izmeu kratkotrajnosti ovozemaljskog ivota i venosti. Na ivot je prolazan jer je u prolaznom telu koje je za njega samo tamnica u kojoj je zarobljena ljudska dua. Ovo je tipina platonistika slika. Ovde postoji niz kondicionalnih reenica, koje se sve ulivaju u glavnu reenicu koja ima upitni oblik, a koja glasi Que songes-tu? Dua ima naina da se oslobodi tela jer ima krila, a pesnik tei tom osloboenju. Tek u poslednjoj strofi vidimo da se on obraa eni ija je lepota inkarnacija ideja lepote kojoj naa dua tei da se pridrui. I ovde moemo nai sve elemente platonizma i petrarkizma, a sam sonet ocrtava uzlazno kretanje koje se zavrava u drugoj tercini gde dua gotovo dostie ideju. U poslednja dva stiha opet nailazimo na opkoraenje koje ima efekat naglaavanja rei na kraju jednog i na i na poetku drugog stiha. U ovom sluaju to su rei ide i beaut. Re ide direktno upuuje na platonizam, jer se ovde pojavljuje u svom etimolokom, grkom znaenju duhovne i vizuelne percepcije. Ovo je vrhunac ideje ije dostizanje predstavlja vrhunac ove pesme. Ideja koju pesnik spoznaje je ovozemaljska i ulna (Quen ce monde jadore). Nije izraeno nezadovoljstvo tamnicom ovozemaljskog sveta, ve je na neki nain izraeno mirenje sa tim svetom koji se pojavljuje u novom svetlu on je preobraen iskustvom sa nebeskom lepotom.
13 14

Uvek zelenim pesniki besmrtnim Odnosi se na Petrarkine pesme posveene Lauri

21
Ovakvo shvatanje ovozemaljskog sveta opisuje neku vrstu kruga, jer pesma poinje iznoenjem stava da je svet jedna tamnica, a zavrava se idejom o svetu u kome je mogue nai otelotvorenje ideja. Jedan poznati francuski kritiar ilber Gadofr (Gilbert Gadofre) rekao je za ovaj sonet da je mimeza idealnog . Sonet o ideji je svakako primer pesnikog savrenstva jer u njemu nema nijedne suvine rei, a niz kontrasta i antiteza, kroz koje pesnik izraava svoju pesniku misao, je besprekoran. U sonetu nisu prisutne boje, ve kontrast tame i svetlosti. U jednom delu pesnik kae lobscure de notre jour, to je oksimoronska konstrukcija. Ceo sonet zasnovan je na antitezi koja je jedan od osnovnih elemenata petrarkistike poezije. U njemu je prisutna arhetipska antiteza dana i noi. U svom deluStructure antropologique dimaginaire , ilber Diran (Gilbert Durand) izdvojio je dnevnu i nonu kategoriju simbola15, koje poivaju na antitezi dan i no. Ova antiteza razreava se uzlaznim kretanjem. Les Antiquits de Rome Pesme iz ove zbirke datiraju iz rimskog perioda. Dugo su smatrane plodom pesnikog zanosa rimskom starinom. Iako su pesme iz obe zbirke pisane u isto vreme, u pitanju su razliiti vidovi pesnikog iskustva, odnosno suprotnost izmeu elje za apsolutnim i ivota koji je u znaku relativnosti. Odnos izmeu antikog i savremenog sveta se pojavljuje kao negacija. Ova suprotnost se pojavljuje i na istorijskom planu, to dolazi do izraaja u poslednjem sonetu, u kome pesnik kae da eli da izvadi iz groba trone ostatke starih Rimljana. U prvom sonetu on se obraa starim Rimljanima iji pepeo lei u grobu, ali ija je slava jo prisutna, jer su ovekoveeni pesmama. U prvom sonetu, Di Bele izraava svoj cilj, a to je da opeva stari Rim, koji ve u drugom sonetu uporeuje sa sedam svetskih uda. Zbirka Rimske starine sastoji se iz dva dela. Prvi deo nazvan je Les Antiquits de Rome i sadri 32 soneta, dok se drugi zove Le Songe i broji 15 soneta. Do tada su soneti bili forma koja se koristila samo u ljubavnoj poeziji, ali e ovde biti upotrebljeni za drugaiju tematiku. U osnovi dela stoji antiteza. U prvom delu to je kontrast izmeu antikog i sadanjeg, papskog Rima, kojim je Di Bele bio razoaran. U treem sonetu pesnik se obraa anonimnom etau koji trai Rim u Rimu, odnosno antiki Rim u savremenom, ali ga ne opaa, jer su tu sada samo ruevine. Ponavljanje rei Rim istie suprotnost izmeu prolosti i sadanjosti. Rim je postao plen vremena, ostala je reka Tibar kao neto to predstavlja tok vremena. Ono to je posedovalo lepotu sada je ruevina, a ono to ostaje predstavlja tok vremena. Re Rim ima trostruko znaenje, znaenje rimske imperije, rimske kulture i savremenog papskog Rima. Ono to Di Bele velia nije Rimska imperija ve duh antike kulture. On takoe ovde uvodi i jednu veliku romantiarsku temu temu ruevina. Svaki sonet ima antitetiku strukturu. U 30. sonetu Rim se uporeuje sa zasejanim poljem koje se zeleni i koje e postati uto, ali koje kasnije biva opustoeno; u 28. sonetu Rim se poredi sa hrastom koji se osuio; u 21, prikazan je kao potopljena laa; u 14. sonetu imamo trostruko poreenje nabujali tok koji je presuio, lav koji je ostario i mrtvi Hektor oko ijeg tela se junae plaljivci. U 16. sonetu takoe postoji trostruko poreenje morski talas koji se razbio o stene, oluja koja prestaje i oganj koji se gasi. Primetne su slinosti u stilu izmeu ove i zbirke Olive. Ta slinost ogleda se u poreenju kao i u prikazivanju onoga to je predmet poezije. Prilikom Olivinog roenja ujedinjuju se sile, a tako i Rim postaje sredite u kojem su se zbili svi vidovi moi.U 29. sonetu Di Bele nabraja razliite veliine u Antici koje su ujedno i atributi starog Rima. Rim se, meutim pretvara u osvajaku snagu, osvaja svet i potinjava ga. Taj osvajaki pohod se na kraju zavrava padom i porazom, a ova tema pada veliine provlai se kroz celu zbirku. Od slavnih rimskih slavoluka ostao je samo kamen koji se pretvara u prah i pepeo. Ono to nije
15

Le rgime diurne de limage et le rgime nocturne de limage

22
uniteno jeste duh starog Rima i antike kulture, koja predstavlja savrenu kulturu. Ako pesnik eli da ih izvue iz groba, to je zato to u bledim duhovima i u pranjavim ostacima vidi kulturu koju nita ne moe unititi. Pesnik eli da nae objektivan razlog za propast Rima. On smatra da ta propast nije posledica spoljanjih, ve unutranjih uzroka. Rimsko carstvo je bilo rtva sopstvene oholosti i preterivanja, to je izazvalo bogove da kazne Rim tako to e u njemu posejati seme nesloge.Ta nesloga oslabila je Rim iznutra i dala podsticaja varvarima. Pesnik ovo povezuje sa antikom mitologijom16, tanije sa mitom o gigantima koji su eleli da se osvete i koji su se pobunili protiv Zevsa, koji ih je unitio munjom i sahranio izmeu Peliona i Ose. Kao to su se giganti pobunili, tako su i rimljani pokuali da se uzdignu. Ovde je prisutan jo jedan mit, mit o argonautima. Jazon je krenuo u potragu za zlatnim runom na lai Argo. Njegova potraga bila je teka i da bi stigao do cilja morao je da savlada niz prepreka. Jedna od njih bila je da na Ejatovoj gori poseje zube zmaja koje je morao da izvadi, a takvi zadaci su uvek zamke. Kada je ispunio zadatak iz zuba su iznikli naoruani vojnici koje je on morao da ubije. Ovaj deo mita Di Bele je uzeo za svoje delo. Kod njega iz zmajevih zuba nie nesloga. Naoruani vojnici pretvaraju se u simbol nesloge koja je rimsko carstvo dovela do propasti i do graanskih ratova, u 10, sonetu. Prisutan je i mit o Heraklu, koji je ubio Hidru, vrstu zmaja. Mit o Pandori vezan je za kanjavanje. Zevs je poslao Pandoru, lepu i glupu enu, sa kutijom koja je sadravala sve vrline i sva zla. Ona se ogluila o Zevsov savet da ne otvara kutiju i sva zla su se razmilela po svetu, a vrline odletele na nebo. Dakle, ovde je prisutan hrianski motiv kazne zbog zloina, a poto je Romul ubio Rema, Rimska drava poiva na zloinu. Ovo je nasleeno od mita o Kainu koji je ubio svog brata Avelja. Oholost, bratoubistvo, granski i osvajaki ratovi, znaci su civilizacije zasnovane na nasilju, civilizacije koja je morala pasti pod naletom varvara. Ovim se ujedno nagovetava istorija itavog oveanstva, odnosno to ciklino kretanje civilizacije koja se uzdie da bi potom doivela pad. Ta vizija je poetska, drugim reima pesnik na ovaj nain poetizuje istoriju. Ovakvo kretanje vidimo i u samoj koncepciji zbirke, jer svaka pesma pokazuje uspon i pad, odnosno smenjivanje uspona i pada. Kada posmatramo zbirku u celini, vidimo isto. Ova struktura nagovetava optu istoriju sveta koja se uvek odvija od uspona ka padu i obratno. Univerzalni smisao je smisao tatine ljudskog postojanja. Ova evokacija zavrava se u 15. sonetu drugog dela koji nosi naziv Songe-vision. Drugi deo inspirisan je Petrarkinom 42. kanconom i uvodi nas u atmosferu biblijskog proroanstva. Svaki od 15 soneta predstavlja pojavu i ruenje veliine. Poput apostola, pesnik, na obali Tibra, vidi anela koji mu se obraa, pozivajui ga da posmatra svet. U narednih 14 soneta pesnik pedstavlja ta je sve video u snu. Aneo nestaje i italac je posmatra niza scena sa pesnikom koji takoe posmatra svoj san. Kroz taj san ocrtava se ciklino kretanje. Soneti imaju binarnu strukturu. Prisutna je antiteza: rimska mo je ono to je boansko. U 2. sonetu evocira se velelepna palata koja se rui, zatim u 3. obelisk od dijamanata koji rui oluja, u 4. trijumfalna kapija od slonovae, alabastera, zlata, kristala, koja se isto tako rui i pretvara u prah i pepeo. U kasnijim sonetima pesnik govori o simbolima starog Rima. Pominje se hrast na kapitolu, ispod kojeg se donosio ratni plen, a koji biva uniten. U 7. sonetu pominje orla, Jupiterovu pticu; u 6. i 9.sonetu vuicu. Ova tri simbola vezana su za temu oholosti i za kaznu bogova, kao posledicu. Orao se uzdigao previsoko, suvie se pribliio suncu, vuica kao krvolona zver, biva ubijena od strane lovaca, koji simboliu varvare, a hrast pada. Pojavljuje se i slika vode, koja je postojala i u prvom delu zbirke, a to je reka Tibar, kao jedino to je ostalo od starog Rima. Sada se javlja i tema novog Rima, a to je papski Rim. Ovde se ubacuje i mit o feniksu, ptici koja se raa iz sopstvenog pepela.

16

to je obelaje Plejade

23
Pesnik ne jadikuje nad prolou, ve otkriva puteve ljudske sudbine. Glavna ideja koju Di Bele saoptava je da je sudbina Rima ujedno i sudbina itavog sveta, a to je propast i prolaznost ovozemaljskih stvari. Les Regrets Les Regrets je druga zbirka iz rimskog perioda. Tek po povratku u Francusku, Di Bele je doao na ideju da objedini vei broj soneta u ovu zbirku, koja ih sadri 191. Pun naziv ove zbirke glasi Les Regrets et autres ouvres potiques. Smatra se da deo Regrets sadri prvih 130 soneta. Ovde je re o Di Beleovom boravku u Rimu. U 130. sonetu govori o povratku u Francusku i razoaranosti ivotom. U ovoj zbirci sve se prenosi na istorijski plan. Javlja se tenja ka idealu koji predstavlja rimska kultura. Zatim se ovaj sukob vraa na lini plan. Antiteza je prisutna i dalje, a odnosi se na njegov nekadanji ivot u Francuskoj i sadanji u Rimu u kome se osea loe. Di Bele se u Rimu osea prognanim, pa se ovde pojavljuje i tema izgnanstva. On to nagovetava time to svoju zbirku stavlja pod znak Ovidija, koji je i sam bio prognan. Svoje delo Di Bele poinje kao Ovidijevo delo De tristibus Ova zbirka ima dvostruku inspiraciju u prvom delu su elegine pesme, a u drugom satirine. I jedne i druge su podreene estetici koja odbacuje pesnike ukrase odn. koja odbacuje petrarkistiki stil. To odgovara estetici satire koja govori o banalnim stvarima, gde je izraz jednostavan, a velike teme se odbacuju. U jednom od uvodnih soneta Di Bele eksplicitno govori o svojoj poetici. Kae da odbacuje imitaciju, i da eli da pie o onome na ta ga podstie njegov bol. Na prvi pogled, na osnovu ovih njegovih tenji, on je skroman. Meutim, kasnije e se videti da to nije tako, budui da on pie prema poetici satire. Niski stil odgovara antipetrarkistikom stilu. Iskrenost se ovde vezuje za odreenu poetiku koja se suprotstavlja petrarkizmu. Njegova originalnost nije u korienju niskog stila, ve u nainu na koji on odbacuje uzvieno. Di Bele i ovde navlai neku vrstu maske i to maske izgnanika.Kroz sve maske u njegovim zbirkama provlai se jedno iskustvo, a to je negativno iskustvo sa svetom. Ovo iskustvo stoji u antitezi nakadanje JA u Anuju i sadanje JA u Rimu. Najpoznatiji sonet iz ove zbirke je 9. sonet u koem se on obraa Francuskoj sledeim reima: France, mre des arts, des armes et des lois. Francuska za njega nije samo to, nego i njegova majka koja ga je napustila, a on je priziva kao jagnje svoju majku. Postoji niz slika kroz koje se izraava ovakvo oseanje. Di Bele se poistoveuje sa jagnjetom, simbolom nemone i slabe ivotinje; njegovi neprijatelji su vukovi; slike ravnice simboliu ravan prostor bez sklonita; date su i slike predela zimi, nasuprot toplini Anuja, na taj nain pesnik poruuje da se nalazi na mestu na kome mu je hladno. Ovaj kontrast hladnoa-toplina prenosi se i na lini plan. Sve to doprinosi slici dva suprotstavljena sveta, nekadanjeg i sadanjeg. Ono to ih povezuje jeste tema putovanja, a na to se nadovezuje slika Ovidija kao izgnanika i Odiseja koji je arhetip putnika. O tome ima rei u 31. sonetu Heureux qui comme Ulysse : Srean je onaj koji, kao Odisej, putuje ili kao onaj koji osvoji runo, a zatim se vratio, pun iskustva i mudrosti, da meu svojima proivi ostatak ivota. Iz ovog soneta vidi se da Di Bele prieljkuje da se vrati kui. Neki kritiari ovu Di Beleovu temu putovanja povezuju sa Fiinijevim predgovorom za Platonovu Dravu. U tom predgovoru Fiini deli ljude na heureux, odnosno one koji su ostali u svojoj zemlji ili joj se vraaju, na malheureux, tj. one koji su van svoje zemlje i izgnani su i na

24
voyageurs, one koji su izvan zemlje, ali nisu osueni na veno progonstvo. U srenike bi spadao Ronsar ili Margerita Navarska, u nesreike spadaju uesnici u rimskim ratovima odnosno neuki narod. Putnici su tragai i u ovu grupu Di Bele ubraja i sebe. Putovanje ima izvesno moralno, pa ak i metafiziko znaenje, jer predstavlja traganje za smislom ivota, traganje za mudrou i sreom. Na tom putu prete razne opasnosti isto onako kao to su pretile i Odiseju. Najvee opasnosti koje su njemu pretile jesu Scila, Haribda i nimfe. Sva ta iskuenja Odisej je uspeo da pobedi. Za Di Belea, putovanje je manje izazov avanture, a vie izazov opasnosti. Evocirajui Odiseja i Jazona, on govori o povratku kui. Di Beleovo putovanje je malheureux voyage i znai samou i nesreu. Sebe poistoveuje sa Odisejem jer su i jedan i drugi putnici, sa tom razlikom to se Odisej vratio, pa je on heureux voyageur. U druge dve tercine, pesnik se pita Kada u videti kako se pui dimnjak moje kue, ova stilska figura naziva se sinegdoha, jer se itava Francuska svodi na jednu pokrajinu, Anuj, itav Anuj na jedno selo, a itavo selo na jednu kuu i to njegovu. Ovo je istovremeno i aluzija na jedno mesto u Odiseji, gde Odisej eli to isto. Pesnik sanja o idilinoj srei, a putovanje je za njega negativna tema, on ne poziva na putovanje. Nasuprot opasnom moru, data je slika luke. U 34. sonetu, Di Bele govori o junaku koga je nosila oluja, ali koji se konano vratio u luku odakle mirno posmatra svet. Nasuprot njemu, on sebe stavlja na brod koji proputa vodu. U 35. sonetu imamo suprotnost mora i luke tj. kue. Pesnik ne daje detaljan opis kue, ona je svedena na dimnjak koji se pui, ta kua je siromana, ali za njega ona predstavlja itavu pokrajinu. Njegov san nije samo povratak, ve i ostanak kod kue. U 38. sonetu kae da je srean onaj koji moe da ostane kod kue i da tu provede svoj ivot. Ta elja provlai se do kraja prvog dela ove zbirke. Postepeno se menja ton, pa se lamentacija pretvara u satiru i porugu. Drugim delom zbirke dominira satira, koja predstavlja drugi nain neutralizacije patnje. Iz unutranjeg on se okree spoljanjem svetu. Rim je oznaen maskama, licemerjem. U 80.sonetu nabraja delove Rima koje podvrgava satiri: Vatikan, koji predstavlja prividnu rasko; banke u koje dolaze zelenai; ulice na kojima se vide kurtizane i stari Rim od koga ostaju ruevine. Satiri je najvie podvrgnut papski dvor na kome se nalaze svi poroci, licemerje, raspusnost, pa ak i ubistva. U 118. sonetu optuuju se kardinali koji su vlastoljubivi.. Vidi se suprotnost izmeu bia i izgleda, odnosno spoljanje raskoi i unutranje bede. U 30. sonetu pesnik se konano vraa kui. Meutim, pesnik je razoarani Odisej koji se, posle dugotrajnih patnji, vraa kui gde zatie mnogo tekih briga i nesrea, za razliku od Odiseja, koji se reio briga, tj. Penelopinih prosaca. Di Bele, meutim, na francuskom dvoru nailazi na licemerje, a jedinu osvetu predstavljaju njegovi stihovi. Poslednji 61. sonet uperen je protiv dvora i princeze Margerite. Pesnikovo bie tei savrenstvu, ali on sam se osea nesavrenim. Tom svetu on suprotstavlja svet svog duha koji je otelotvoren u princezi Margeriti, koja je za njega nedostupna, i kroz njeno velianje on vri neku vrstu izmirenja dvorske poezije i line tenje idealu. Sa njom se zatvara Di Beleov platonistiki krug. Platonizam i petrarkizam odgovaraju unutranjem svetu i usmerenosti tenje ka idealu. U pesmi une dame, on ismeva petrarkistiki prosede. PIERRE DE RONSARD (1524 1585) Dela:

1550 objavljuje etiri knjige Oda, a 1552. i petu knjigu. Ovde neguje uzvieni stil (le style antiloque), ali eli da se oproba i u niem stilu. 1552. - zbirka Amours 1554. zbirka Continuation des Amours

25
1556. zbirka Nouvelle continuation des Amours 1555 1556. Hymnes 1565. lgie, mascarade et bargeries 1560 1563. angaovana poezija, Discours Des misres de ces temps, Remontrance au peuple franais 1574. La Franciade, epopeja po uzoru na Vergilijevu Eneidu 1578. etiri zbirke ljubavnih pesama Sonetes pour Helne

Ronsar je roen u mestu Vandomua (Vendmois), u zamku La possonire. Zbog mesta u kom se rodio od ranog detinjstva zavoleo je prirodu. Njegov otac, koji je uestvovao u ratovima u Italiji, hteo je da ga pripremi za profesiju diplomate. Ronsar postaje pa, ali mu to mesto nije odgovaralo. Najpre je bio u slubi kod prvog sina Fransoe I, a potom kod arla vojvode od Orleana (Charles duc dOrleans), koji ga je kao svadbeni poklon dao svojoj sestri Madleni, koja je ubrzo umrla. Nakon toga, Ronsar prati u Nemaku svog roaka Lazara de Baifa koji mu otkriva rimsku knjievnost. Posle teke bolesti Ronsar ostaje skoro gluv. Kao jedino reenje ostaje mu sveteniki poziv. Godine 1543. proao je obred striganja, koji je izvrio biskup Rene di Bele (Ren du Bellay). Tom prilikom on sree aka Peltjea, koji je u to vreme radio na prevodu Horacijeve Poetike. Ronsar mu otkriva svoju ljubav prema antikoj peziki i elju da objavi ode po uzoru na antike pisce. Godine 1544. umire mu otac, pa ga Lazar de Baif odvodi na svoje imanje gde Ronsar ui sa njegovim sinom Antoanom de Baifom, kod uitelja ana Doraa i gde stie pravo znanje. Godine 1547. umire Lazar de Baif, a Dora postaje direktor Kolea Kokre (Collge de Coqueret). Ronsar i Antoan de Baif e tamo sresti i druge pesnike sa kojima e formirati Plejadu, iji ef nee biti Dora, ve Ronsar koji je umeo da se nametne. Ronsarovo delo je veoma raznovrsno. Bio je ef kole, uivao je veliki ugled, stekao je ogromno priznanje i slavu, naroito svojim odama. Kada je 1558. godine umro Mele de Sen-ele, Ronsar je postao prvi dvorski pesnik za vreme vladavine Karla IX, tj. do 1574. godine. Posle kraljeve smrti, izgubio je taj poloaj, jer je sledei kralj Anri III preferirao poeziju Filipa Deporta. Odes 1550. i 1552. U svojim odama Ronsar se dri velikih antikih uzora Pindara, Horacija i Anakreonta. Pindarove ode su pevane, a sama oda sastoji se iz tri dela: strofe, antistrofe i epode. Ove celine odgovarale su horskom pevanju. To je bio grandiozni lirizam (na primer rat se prekidao zbog olimpijskih igara). Ronsar je preuzeo taj grandiozni lirizam, a slavio je velikae i kralja. To su bile prigodne pesme u kojima se slavi Anri II i prinevi. Te pesme su uglavnom zaboravljene, upamena je ostala Ode de Michel de lHospital. Ronsar je pisao i ode po uzoru na Horacija, omiljenog pesnika Plejade. Takve ode bile su blie njegovom temperamentu. Govore o prirodi, ljubavi, prolaznosti, smrti, vinskim pesmama. U tim pesmama dominira Horacijeva deviza Carpe diem. Trea vrsta oda su ode pisane po uzoru na Anakreonta. To su lake i ponekad duhovite pesme (lamour mouill), iji je glavni junak Amor, ali ne Amor kao svemona sila, ve kao ljupko bie, ija strelica ranjava, ali ne ubija. Pesme koje Ronsar predstavlja kao Anakreontove, a koje datiraju iz VI veka, su neka vrsta podraavanja inspirisana aleksandrijskim pesmama iz III veka. Razlika je u tome to je kod Anakreonta Amor odnosno Eros vrhovni gospodar, a pisci aleksandrijskih pesama ga smatraju za boanstvo budoara. Sa odama, Ronsar stie veliku slavu i postaje veliki pesnik. On, meutim ne eli da se ogranii samo na taj anr, ve eli da se okua i u niskom stilu, pa pie ljubavne sonete. Prva zbirka je u desetercu, a druge dve u dvanaestercu. Ovo nisu prve zbirke soneta u francuskoj knjievnosti, ali potvruju veliku popularnost ovog anra.

26

Hymnes 1555 - 1556 U zbirci Hymnes, Ronsar se vraa velikim temama iz pindarskih oda. Ova zbirka ima poseban znaaj budui da je to prva zbirka himni na francuskom jeziku. Postoji nekoliko razloga zbog kojih se Ronsar odluio na pisanje himni.. Jedan od njih svakako je pesnika ambicija. Ronsar je eleo da bude prvi koji e to uraditi. Potom, imao je interes u vidu novane pomoi. Na kraju tu je i njegova sklonost ka uzvienoj poeziji. Zbirka sadri dve vrste himni: Herojske ili pohvalne himne koje su upuene Anriju II Didaktike ili filosofske himne koje sadre teme o ivotu i smrti uz este mitoloke evokacije i uz meanje paganskih i hrianskih motiva I himne doprinose Ronsarovoj slavi i utiu na to da ga mnogi smatraju pesnikom-filosofom. Discours 1560 - 1563 Discours su besede koje se vezuju za verske ratove do XVI veka. Neki pesnici, meu kojima je bio i Ronsar, osetili su potrebu da se angauju. Discours su, dakle, besede u kojima Ronsar govori o verskim ratovima. On staje na stranu katolika i kritikuje protestante koje smatra glavnim krivcima sukoba. On ovde istupa kao patriota koga boli injenica da njegov narod vodi bratoubilaki brat. On pledira za mir prikazujui sve uase koje rat nosi sa sobom. To dolazi do izraaja u besedama Des misres de ces temps i Remontrance au peuple franais Franciade 1574. Ronsar se oprobao i u pisanju epopeje. Pokuao je da napie epopeju Franciade, i 1574. godine objavio je 4 pevanja. Ova epopeja pisana je po uzoru na Vergilijevu Eneidu. Ona polazi od vrlo rasprostranjene ideje da je sin Hektora i Andromahe, Astijenaks, preiveo. On je postao Frankus i bio je predak Franaka i Francuza. Ronsar u ovoj odi prikazuje Astijenaksove pustolovine. Ovu lengedu nije izmislio Ronsar. To je uena legenda, te stoga nije mogla da zainteresuje narod. To je jedan od razloga zbog kojeg je ovo delo bilo osudeno na neuspeh. I Ronsar je to osetio, pa je objavio samo etiri pevanja., od planiranih dvadeset etiri. Ostali razlozi zbog kojih je ova epopeja doivela neuspeh su sledei: Ronsar je bio lirski pesnik i nije imao dara za epsku poeziju. Fransijada je bila verna imitacija Eneide Lo izbor teme koja nema korena u naciionalnoj tradiciji Lo izbor metra, Fransijada je pisana u desetercu, a to je lak i pevajui stih Zbirke ljubavnih pesama Ronsarovo moda najznaajnije delo jesu etiri zbirke ljubavnih pesama, u kojima je objedinio dve tradicije. Jedna je petrarkistiko-platonistika tradicija koja se nadovezuje na kurtoaznu, a druga epikurejska koja se poziva na Antiku i Horacija. Zbirke su posveene trima enskim osobama Kasandri, Mariji i Jeleni. Prva zbirka posveena je Kasandri Salvijati, koja je udajom za jednog plemia postala nedostupna pesnikovoj ljubavi. Ona predstavlja asocijaciju na Kasandru iz Trojanskog rata, Hektorovu sestru. Marija je bila mlada anujska seljanica kojoj je Ronsar posvetio pesme iz druge dve zbirke, ukupno etrdeset pet soneta. Jelena je bila dvorska dama Katarine Medii i Ronsar je i njoj posvetio pesme. Kao to je to bio sluaj sa Delijom u Sevovoj zbirci Olive, biografski elementi ni ovde nisu bitni. Ipak, to se tie Marije, istraivai su pokazali da ih je bilo dve koje su mogle biti predmet

27
pesnikove ljubavi. Soneti o Marijinoj smrti nisu posveeni toj Mariji, koju je Ronsar voleo, ve Mariji de Klev (Marie de Clves, princesse de Conde). Ona je umrla u dvadeset prvoj godini, a bila ljubavnica Anrija III, koji je i naruio te pesme od Ronsara. Piui svoje ljubavne sonete, Ronsar sledi svoju tradiciju - njegovo pesniko stvaralatvo se dri odreenih shema koje su bile prihvaene. ak su i sama oseanja bila odreena drutvenim pritiskom koga on nije bio svestan. Ronsar se sluio reima, pojmovima i slikama koje su u to vreme bile deo dve tradicije koje su vladale, petrarkistikoplatonistike i kurtoazne, a koje nalaze izraz u njegovom delu. Osim toga ove epikurejske pesme su bile i izraz antipetrarkizma, koji je svoj izraz naao u Di Beleovoj pesmi une dame. Di Bele i Ronsar sledili su odreenu estetiku koja je bila svojstvena XVI veku, a to je pisati o onome to je ve poznato. Pesnici toga doba eleli su da slede antike uzore, to su i radili i priznavali. Cilj nije bio biti originalan, ve biti bolji od drugih. Njihova originalnost nije se ispoljavala na nivou spoljanje, ve unutranje strukture, odnosno u nainu na koji se ispoljava lini doivljaj. Prva zbirka Amours iz 1552. godine sledi petrarkistiku i neoplatonistiku tradiciju, ali uprkos tome u njoj nailazimo na veliki broj sladostrasnih i raspusnih pesama. Glavni uzori ipak su Petrarka i Bembe. Petrarka je opevao svoju ljubav prema Lauri, koju je sreo na Veliki Petak, a koja je umrla od kuge. Krajem XVI veka Petrarka ponovo stie popularnost. Na francuski petrarkizam i platonizam uticao je jo jedan Italijan Marsilio Fiini koji je napisao komentare na Platonovu Gozbu, a koji izraavaju neoplatonistiko shvatanje ljubavi. On nalazi lepotu materjalizovanu u enskom telu. Takva lepota postepeno se uzdie ka idealnoj lepoti koja se poistoveuje sa Bogom, a krajnja lepota je ona koja se poistoveuje sa dobrim. U prvoj zbirci Amours, kao uostalom i u Di Beleovoj zbirci Olive, nalazimo sve velike petrarkistike, platonistike i neoplatonistike teme. To je, na prvom mestu, ljubav koja ne moe da se ostvari . Pogled voljene ene izjednaava se sa Amorovom strelicom, koja pogaa iznenada i ne zavisi od volje. To su opta mesta, ali postoji i niz drugih slika. Oi voljene ene su dve zvezde, a njen pogled saie pesnika, lice joj je rua, vrat joj je beo kao slonova kost, a osmeh duu do zvezda iznosi. este su metafore vezane za drago kamenje, kao i neke mitoloke aluzije. Na primer u 87.sonetu poredi glas ene sa Orfejevom pesmom. Kasandru priroda nije obdarila samo fizikom lepotom, ve se ona odlikuje i ednou i ima moralnu vrednost. Poto je udata za drugog, ona ga odbija. Pesnik zbog toga pati, ali istovremeno voli svoju patnju, jer ga ona uzdie. Ovo je tzv. unutranja antiteza. Ronsar se slui i nizom petrarkistikih antiteza. On se nada da e se ljubav ostvariti i strahuje da nee, ima potrebu sa se izrazi, ali ima i potrebu za utanjem, as gori, as mu se krv ledi u ilama. On pati dvostruko, poput prokletnika u Danteovom paklu. O tome on kae: Jespre et je crains, je me tais et je supplie. Na petrarkistiku tradiciju nadovezuje se mitoloka evokacija i humanistika erudicija iz koje ona potie. to se tie mitolokih evokacija, prisutan je mit o Prometeju. On poredi ljubavne patnje sa Prometejevim patnjama i kae da mu patnja razdire grudi kao orao. Naime, Prometej je, po grkoj mitologiji, ukrao vatru od bogova i darovao je ljudima. Bogovi su ga za kaznu prikovali za stenu. Svakog dana orao je dolazio da mu kljuje utrobu. Rane bi preko noi zarasle, a sledeeg dana bi se ponavljala ista situacija. Prometej je podnosio muke, dok ga nije izbavio Herkul. Polazna taka je elja za ostvarenjem ljubavi, zatim ta ljubav nailazi na odbijanje i prelazi u zonu snova, ali ne zauvek, jer se ubrzo ukazuju dva mogua puta. Prvi je sublimacija, odnosno uzdizanje na plan imaginarnog iskustva, a drugi je pokuaj da se savlada prepreka. Ronsar ne odustaje kao Di Bele, on pokuava da osvoji predmet svoje ljubavi. eli da prevazie neostvarivost, pa u jednom od soneta za Jelenu kae Cueillez ds aujourdhui les roses de la vie. Berite danas ve rue ivota. U prvim ljubavnim pesmama 172. sonet podsea na Di Beleov sonet Ideja. Ljubav se sublimie, a pesnikova dua eli da se oslobodi telesne ljuture i da se vine u boansku lepotu. Ovde Ronsar evocira Herkula, antikog junaka, poluboga, sina Zevsa i Alkmene. Tu mitoloku

28
evokaciju on pretvara u simbol vatre. Ovde dolazi do izraaja dvostruka simbolika vatre. Vatra je oganj ljubavi i instrument oienja. On eli da oisti duu od telesnog i poziva se na mit o dui i na mit o Herkulu. Najvei broj soneta proet je epikurejizmom. Ronsar eli da savlada otpor voljene ene i da je osvoji. U Sonetima za Jelenu vraa se platonizmu. To su soneti u kojima joj on preporuuje da odgovori na njegovu ljubav. Evocirajui temu prolaznosti, on uvodi niz slika rue, koja je simbol mladosti i njene prolaznosti, ali i obnavljanja. Rua je vegetalni simbol. Sa temom rue povezana je i tema smrti. Ronsar nije imao pasivan odnos prema ivotu i oseao je elju za telesnim posedovanjem, elju da ostvari ljubav. On ne eli da napusti telesno jer je telo povezano sa duhom i ini celinu sa njim. Ideal kome on tei nije platonistika ideja, ve jedinstvo due i tela. Meutim pesniku je bilo nemogue da ostvari telesnu ljubav, budui da je pripadao svetenikom staleu. San o srei dolazi do izraaja u Sonetima Mariji, gde se pesnik udaljava od platonistikog i vraa se antikim uzorima i aleksandrijskoj tradiciji. Dominantne teme su vernost, ljubav i ljubavne patnje. Ovde Ronsar naputa uzvieni stili i pribliava se niskom stilu (beau style bas), a njegova deviza postaje Horacijevo Carpe diem. Tenja ka jednostavnosti vidi se i u imenu ene. Ona nije vie Kasandra, gorda ratnica iz Ilijade, ve Marija, obina seljanica. Marija nema onu krhkost dvorske dame, ona je rumena, svea, puna ivota i ivi u prirodi. Meutim i ovde ima odbijanja. Pesnik poziva voljenu enu da odgovori na ljubav, a taj poziv na ljubav on povezuje sa sveu o prolaznosti. U 35. sonetu zbirke Continuation des Amours, on alje buket cvea svojoj dragoj, koje bi, kako kae, uvenulo da ga nije ubrao. Time to povezuje temu ljubavi i temu prolaznosti, vidimo da pesnik vie ne pokuava da dostigne predmet ljubavi tako to e se uzdii do ideje. Potrebno je uhvatiti trenutak i ovekoveiti ga. Ronsar eli da nae sreu na zemlji, a ne u nekom drugom svetu i na nekom drugom mestu. Na ovu tenju nadovezuje se tema smrti. Cela pesma je sloena komparativna reenica. Sastoji se iz dva katrena i dve tercine. Prva dva stiha posveen su Marijinoj mladosti i lepoti, a jedan njenoj smrti. Meutim, Ronsar se ovde ne zadrava na slici smrti, ve na slici ivota i mladosti. On pokuava da pobedi svest o smrtnosti. U dvema tercinama govori o tome kako odlazi na Marijin grob i nosi joj posmrtni dar, vr mleka i korpu cvea kako bi i tamo bila rua. On prekriva njen grob cveem i maskira smrt ivotom. Pesnik se dakle suprotstavlja smrti, a to je suprotstavljanje neumitnoj fatalnosti. U zbirci Sonnetes pour Hlne imamo novi motiv, a to je prisustvo starosti. Ovde Ronsar unosi realistike elemente. 24. sonet zapoinje slikom Jelene u budunosti. Ona e ostariti i ivee jedino kroz njegove stihove. Pesnik uvodi dve teme. Jedna je carpe diem, shvatanje da sada treba da se beru rue ivota, a druga je tema besmrtnosti, jer stihovi ovekoveuju. Poezija e ovekoveiti i nju kao temu i njega kao autora. U Ronsarovoj poeziji prisutna je tema prirode. Ljubav je esto vezana za prirodu, recimo Marija, ena koju voli, vezana je za prirodu. Ima, meutim pesama koje su posveene ba prirodi, naroito meu odama. Priroda je posmatrana kao ideal kome treba teiti. Ronsar o tome kae: Nijedna poezija ne moe se smatrati savrenom, ako ne lii na prirodu koju su stari smatrali lepom samo zato to je nestalna i nepromenljiva u svojim savrenstvima. U srednjem veku postojala je vertikalna koncepcija prirode. Kroz velianstvenost prirode nazire se boja mo. U toj koncepciji postoji hijerarhija. Prvo mesto zauzima ovek koji je stvoren po uzoru na Boga, i koji je dobio razum to ga ini superiornim u odnosu na druga bia, dok je u odnosu na Boga siuan. Posle njega dolaze ivotinje, pa biljke i na kraju kamenje. ovek je shvaen kao dete koje ivi u okrilju Boga - oca i majke Prirode. U doba renesanse ta koncepcija se menja. Renesansa je doba otkrivanja novih svetova, pa se dovodi u pitanje autotitet katolike crkve, hrianstvo gubi apsolutnu vrednost jer se razjedinjuje. Priroda je skup nepredvidljivih oblika i dobija znaenje sama po sebi. Umesto vertikalne, pojavljuje se

29
horizontalna koncepcija prirode, to znai da su svi elementi ravnopravni. U prvom planu je raznolikost pojava kao i to da duh nije superioran u odnosu na materiju. Ne treba se odricati telesnog zadovoljstva u ime duha. U prvi plan stavljaju se zakoni same prirode, na prvom mestu zakon odranja vrsta. U doba renesanse priroda postaje ki Lukrecijeve Venere. Kako je geocentrini sistem zamenjen heliocentrinim sistemom, menja se sama koncepcija vasione. Renesansni ovek vie je okrenut svetu prirode, to se vidi i u knjievnim delima. U srednjevekovnoj knjievnosti priroda je bila samo dekor, dok u renesansi ona postaje aktivni inilac i dobija znaenje sama po sebi. Ovo moemo vedeti i u Ronsarovim Odama. U odi la fontaine Bellerie, pesnik opeva izvor. Jedna elegija pod nazivom Contre les bcherons, posveena je umi koja se nalazila u pesnikovom rodnom kraju, a koju je on video kako se see. Ta priroda nije predstavljena kao uzburkana ve kao mirna i idilina., ona budi oseanje spokojstva i sveine. To je izraeno i mitolokim evokacijama. Priroda je nastanjena muzama kao simbolima inspiracije. Paganska koncepcija sveta vodi grkim mitovima: nimfe i satiri nisu samo mitoloka evokacija, nego i personifikacija ivih sila u prirodi. To je izraz panteizma. Priroda je proeta ivotom i nekim duhom spiritus mundi. Pesnik osea na samo ivot ivotinja i biljaka ve i neive prirode. Na grkoantiku tradiciju nadovezuje se neoplatonistika tradicija, gde se priroda posmatra kao neto to je proeto univerzalnim duhom. Leonardo da Vini je posmatrao prirodu , na primer, poredio prirodu sa ivim biem ije su kosti stene, kosa ume, vene su reke, a disanje plima i oseka.

P O E Z I J A X V I V E K A U razvoju poezije XVI veka mogu se razlikovati tri razdoblja: I razdoblje Ovo razdoblje vezuje se za doba vladavine kralja Fransoa I i okvirno obuhvata period od 1515. do 1547. godine. Poezija ovog perioda velikim delom se vezuje za srednjevekovnu tradiciju i u znaku je Klemana Maroa, naslednika Velikih retoriara. II razdoblje Ovo razdoblje traje od 1540. do 1560. godine, a obeleava ga afirmacija novih tendencija, najpre u Lionskoj koli, u okviru platonizma i petrarkizma, a potom i u okviru Plejade koja svoje delovanje zapoinje 1549. objavljivanjem svog Manifesta. III razdoblje Ovo razdoblje poinje ezdesetih godina i traje sve do kraja veka. Vezuje se za verske ratove koji se vode sve do 1598. godine, kada Anri IV donosi Nantski edikt. Ovo je period angaovane poezije koja predstavlja sintezu paganskih i hrianskih tenji. Ova angaovana poezija, koja postaje odjek zbivanja na prostoru Francuske, otelotvorena je u Agripi DObinjeu.

30

U vreme verskih ratova francusko drutvo nalazilo se u velikoj krizi. Mada je kriza postojala i ranije, ona tek nakon 1560. godine dolazi do punog izraaja.Verski sukobi ostavljaju trag i na knjievnosti. Meutim, kod izvesnog broja pesnika ne postoji reakcija na drutvene dogaaje i oni predstavljaju tradiciju dvorske poezije. To je laka i ljupka poezija koja nastavlja ljubavnu tradiciju u petrarkistikom i platonistikom duhu. Bila je namenjena dvorskoj publici za koju je poezija prijatna zabava koja upotpunjuje dvorski ivot. Dvorski pesnici povlaili su se iz krvave realnosti u nestvarni svert svoje poezije. Veina pesnika druge polovine ezdesetih godina neguje elegantni petrarkizam. Glavni predstavnik ovakve poezije bio je Filip Deport. Na drugoj strani imamo angaovane pesnike na koje verski ratovi utiu i ostavljaju traga i u njihovim delima. Pod uticajem humanizma i evangelizma poinju da se prevode antika dela. Prevodilac biblije, Lefevr dEtapl jedan je od pisaca u ijem se delu vidi uticaj protestantskih tendencija. Pod uticajem dEtapla bila je i Margerita Navarska koja takoe naginje evangelizmu. Neka njena dela, poput Miroir de l me pcheresse, oigledno inspirisana evangelistikim idejama, bivaju osuena od strane Sorbone. Uticaj protestantizma osea se i kod Klemana Maroa iji prevod Psalama crkva takoe osuuje. Uticaj protestantizma na knjievnost vidljiv je i kod Kalvina, teoretiara i crkvenog reformatora, utemeljivaa protestantske doktrine u Francuskoj. On trai da se ljudi vrate izvornom tekstu Svetog pisma. Ta tenja je ujedno i opta renesansna tenja koja se vezuje za humanizam. 1536. godine Kalvin pie teoloko delo Institutio christiane religionis u kome izraava svoj pogled na religijski kalvinizam. Delo je prvo napisano na latinskom da bi ga 1541. Kalvin preveo na francuski pod nazivom Institution de la religion chrtienne. Neki pisci, poput Ronsara, su na strani katolika. On prema verskim sukobima zuzima aktivan odnos, te pie svoje delo Discours u kome nastupa kao rodoljub koji pledira za mir. Na strani katolika su takoe i Bonaventur de Perje koji 1537. pie delo Cimbalim mundi tj. Zvono sveta kao i Blez de Monlik koji govori o toku verskih ratova u svom delu Commentaires, napisanom po uzoru na Cezarova dela Comentario de bello gallico i Commentario de bello civico Na strani protestanata su Agripa dObinje, Gijom de Salist, Di Bartas.

PHILIPPE DESPORTES (1546 1606) Njegova dela su zbirke ljubavnih pesama: Amours de Diane iz 1576. godine Amours dHippolyte Filip Deport je predstavnik dvorske maniristike poezije. Nije bio naroito veliki pesnik, ali je zato bio veoma cenjen. Bio je glavni dvorski pesnik, to je do tada bilo Ronsarovo mesto. Zaboravljen je ubrzo nakon smrti. Pesnik Malerbe e kasnije obnoviti seanje na njega tako to e napisati komentare na njegovu poeziju. Odlike Deportove poezije Deport se trudio da ugodi velikaima. esto je poseivao salone i sve u svemu uivao u dvorskom ivotu. U velikoj meri je podraavao druge pesnike. Nakon objavljivanja dve zbirke pesama, njegova slava je sve vie rasla. Posle smrti dobio je nadimak le prince des potes, iako je njegova poezija daleko slabija od Ronsarove. Mada se njegove pesme pojavljuju u vreme

31
najkrvavijih verskih sukoba, nakon Bartolomejske noi 1572. godine, Deport to nijednom reju ne spominje u svojim pesmama. A ako je i pominjao rat, to je bilo da bi ga uporedio s ljubavlju. Glavna odlika njegove poezije je rafiniranost, koja je odgovarala dvorskom ukusu. Od svojih prethodnika izdvaja se po tenji ka jasnoi, to je i logino budui da je pisao za dvorsku publiku. eleo je da joj ugodi, pa je vrio izbor u poetskoj tematici, iao je u suprotnom pravcu u odnosu na pesnike Plejade koji tee da obogate francuski jezik. Njegovu poeziju karakterie i odsustvo pesnikog programa (doktrine). Deport nikada nije imao takvih ambicija, verovatno zato to nije bio ef nijedne kole. Poezija Filipa Deporta imala je velikog uspeha i uticaja. On je vratio u modu rafinirani i blagi stil italijanskog neoplatonizma. U skolpu razvoja francuske knjievnosti, on se pojavljuje kao pretea preciozne knjievnosti XVII veka. A G R I P P A D A U B I G N (1562 1630) Napisao je dva znaajna dela, od kojih je jedno lirsko, a drugo epsko. To su: poema Les tragiques iz 1616. godine zbirka ljubavnih pesama Le printemps objavljena 1884. godine Agripa DObinje imao je buran ivot budui da je i sam bio uesnik verskih ratova. Roen je u plemikoj protestantskoj porodici koja je mnogo panje posveivala obrazovanju i kulturi. Majka mu je umrla na poroaju, pa brigu o njemu preuzima otac. Jo kao dete nauio je latinski, grki i hebrejski. Kada je imao devet godina, desio se dogaaj koji e ga obeleiti za ceo ivot. Naime, tada je sa ocem krenuo u Pariz, i dok su prolazili kroz umu Amboaz (Amboise) otac mu je pokazao glave protestanata ubijenih u nedavnom sukobu sa katolicima. Tom prilikom, otac ga je zakleo da ih osveti. Poeo je da se bori vrlo rano, ali naalost ubrzo biva teko ranjen. Bio je verni drug Anrija Navarskog u njegovoj borbi za presto. Anri je bio prisiljen da primi katolianstvo kako bi bio krunisan za francuskog kralja Anrija IV (Henri IV). Ovu konverziju mu DObinje nikada nije oprostio, mada je kasnije u vie navrata boravio na dvoru. Bio je vrlo iskljuiv ovek i fanatino je branio stvar protestanata. 1620. godine morao je da pobegne u enevu, gde ostaje do smrti, borei se i objavljujui pamflete protiv katolika do kraja ivota. Le printemps Zbirka pesama Le printemps sastoji se iz tri dela: 1. deo - Les ecatombes de Diane 2. deo - Stances 3. deo Odes Glavna tema ove zbirke jeste ljubav koja se odvija po petrarkistiko-platonistikoj emi. Meutim, za razliku od mnogih drugih platonistikih zbirki, ena ovde nije izmiljena. Iz DObinjeovih memoara saznajemo da je bio zaljubljen u Dijanu Salvijati, sestriinu Ronsarove Kasandre Salvijati. Ova ljubav nije mogla da se ostvari, glavna prepreka bila je religija. U pesmama se meaju dva elementa: stvarnost, tj. njegova ljubav prema njoj, i pesnika tradicija, tj. petrarkistiko-platonistiki manir, za koji je ova situacija savrena. Zbirka se odlikuje ivou i sveinom slika koja podsea na sveinu pesnika Plejade. Meutim javljaju se i novi elementi, a to su opsesija krvlju i smru. Ovi novi elementi imaju vie uzroka: DObinjeov temperament Njegovo lino iskustvo Samo vreme u kome je iveo, doba verskih ratova

32
Ovim elementima nagovetava se barok koji e biti opsednut smru i u kome e se smrt konkretno pojavljivati. Naime u baroku e u modu ui pretvaranje ljubavnog oajanja u smrt.

Ideja smrti pojavljivala se i ranije u petrarkistiko-platonistikoj poeziji, gde pesnik neprekidno umire i ponovo se raa. Meutim, smrt je tu vie metafora odn. hiperbola za patnju. Nasuprot tome u poeziji s kraja XVI veka, smrt je konkretna. Ova tematika smrti, zbog verskih ratova, bila je izraenija u Francuskoj nego u Italiji. Pored smrti, kao novi element, pojavljuje se i slavljenje smelosti i hrabrosti kroz evokacije Ikara17, koji simbolie veliki uzlet posle kojeg sledi neminovan pad. DObinje ovu temu tretira indirektno time to slavi volju i duhovni uzlet. Sam platonizam kod njega postaje slavljenje jedne beznadene ljubavi i afirmacija jake volje, koja ne vodi njenom ostvarenju. On unosi i izvesne modifikacije u petrarkistiko-platonistiku emu ljubavne poezije. Tome je odgovarala petrarkistika antiteza slatkog i gorkog.. Ovde je uoljiva stilska figura oksimoron,18 koje je bliska samoj njegovoj linosti. U konkretnom sluaju javlja se antiteza slasti, uzrokovane oseanjem ljubavi, i gorine zbog odbijanja predmeta ljubavi. Kod petrarkista ova antiteza je bila izraena i idejama slatkog otrova i kroz kontrast belog i crvenog. Ove slike nalazimo i kod DObinjea, ali kod njega su one izraz njegove unutranje protivrenosti izmeu estine i razneenosti, izmeu prokletstva i prihvatanja istog. Kontrast belog (koje simbolizuje lice gospe i svu lepotu kojoj pesnik tei) i crvenog (koje simbolie prolivanje krvi i patnju), rezimira njegovu unutranju protivrenost i nagovetava jedan drugi kontrast koji e doi do izraaja u njegovoj poemi, a to je kontrast dobra i zla. Taj kontrast se na izvestan nain odnosi i na ime voljene ene koja se zove Dijana. Boginja Dijana je, naime, najee prikazivana kao ratnica, ona je istovremeno i boginja dana, ali i boginja noi odn. smrti, uz to Dijana je i boginja lova. Svoju ljubav pesnik ak i u retkim trenutcima sree doivljava kao nemir, a patnja se jo vie poveava u trenutcima odsustva voljene ene. DObinjeova poezija je izraz egzistencijalnog nemira pesnika sa poetka XVI veka, koji je prouzrokovala nestabilnost sveta, sveta u kome nasilje, ubijanja i smrt dobijaju gotovo apokaliptini vid, koji hriani nalaze u Knjizi otkrovenja. Ovaj apokaliptini vid jo vi e doi do izraaja u poemi Les tragiques.

Les tragiques Ovo je jedna duga poema koja ima polemiko obeleje. Nju moemo posmatrati kao poetizovanu istoriju jedne epohe, budui da u njoj DObinje izraava svu svoju estinu, napadajui katolike. Pored polemikog obeleja, ovo delo po svojoj knjievnoj vrednosti prevazilazi prigodna dela DObinjeovih savremenika. Kada je u pitanju anrovsko odreenje ovog dela ono se najee svrstava u epopeju i predstavlja jednu od retkih epskih tvorevina XVI veka koja nije zaboravljena. Meutim ona ne odgovara u potpunosti odreenjima epopeje koja su definisana u predgovoru za Fransijadu. Ronsar se, u predgovoru, poziva na antike pisce i odreuje epopeju kao delo odn. proizvod
17

Ikar je lik iz grke mitologije. Bio je Dedalov sin, spasao se sa ocem od ropstva na Kreti (Kritu), pomou krila napravljenih od perja i voska, ali poto se u letu odvie pribliio Suncu, krila su mu se otopila i pao je u more. 18 Oksimoron je duhovita besmislica, misao koja na prvi pogled sadri u sebi neku protivrenost, a ipak oba pojma stoje jedan pored drugog i vezuju se u jedan pojam, npr. nemi glas, javna tajna, pametna budala, reito utanje i sl.

33
fikcije koje se moe nadahnuti legendama i istorijom. Meutim, ovo se odnosi samo na vremenski udaljenu istoriju kako bi pesnik mogao da koristi dogaaje po svojoj volji, a da to ne vrea oseanje verodostojnosti kod publike. Suprotno tome, poema Tragini inspirisana je savremenim dogaajima verskim ratovima. Ona predstavlja jedno angaovano i polemiko delo u kome pisac brani stav protestanata. Uprkos svemu ovome, poema Tragini nije ni pamflet, ni hronika, ve se anrovski odreuje kao epopeja. U ovom delu preovlauju dve glavne teme. Prva je besna, usijana mrnja koju pesnik osea i iskaljuje prema katolicima, a duga je velianje protestanata i njihovog muenitva. Sadraj epopeje: Epopeja se deli na sedam pevanja (sept chants), od kojih svako ima svoj naslov. 1.pevanje MISRES (bede, nevolje, nedae) DObinje ovde prikazuje bratoubilaki rat, pred kojim izraava svoje zgraavanje. U ovom pevanju prepliu se biblijske evokacije i stvarnost. Francuska je prikazana kao majka koja na svojim grudima nosi dva brata blizanca, jednog zlog koji predstavlja katolike i zove se Sava (Eso) i drugog dobrog koji, koji predstavlja protestante, a zove se Jakov (Jacove). Zli brat stalno juri izgladnelog Jakova i otima mu majinu dojku. Oni se medusobno tuku, ali najvie strada majka. Ovde je data slika Francuske koja krvari. Pesnik nastavlja da prikazuje ova krvavljenja i u taj prikaz unosi realizam koji esto ide do naturalizma. DObinje smatra da je krivac za sve Katarina Medii, koju naziva biblijskim imanom Jezabelja (Jesabelle). 2.pevanje PRINCES (Vladari) Ovo pevanje prikazuje ivot na dvoru. Pesnik i ovde izraava svoje ogorenje, ali ne vie kroz realistine opise patnji i stradanja, ve kroz satiru uperenu protiv dvorskog licemerstva, laskavih dvorana, Katarine Medii i njenih sinova Karla IX (Charles IX) i Anrija III (Henri III), koji su bili veliki protivnici protestanata. 3.pevanje LA CHAMBRE DORE (Pozlaena soba-sudnica) U ovom pevanju pesnik izraava svoj stav da u sudstvu, umesto pravde, caruje nepravda. Sa naroitom estinom, okomljuje se na pansku inkviziciju koja nevine ljude, odn. protestante, alje na lomau. 4.pevanje LES FEUX (Vatre odn. lomae) Re je o lomaama na koje su slani protestanti. U ovom pevanju prikazano je njihovo muenje i spaljivanje. Pesnik naglaava kako ni ene ni deca nisu bili poteeni stradanja. Sa druge strane, on prikaziuje njihov stoicizam i hrabrost u podnoenju tih nepravdi. 5.pevanje LES FERS (Maevi) Naslov ovog pevanja odnosi se na maeve koji prolivaju krv. U ovom pevanju prikazano je i najvee krvoporolie, Bartolomejska no koja se odigrala avgusta 1572. godine. Za razliku od ovih prvih pet pevanja, koja su mahom okrenuta negativnim stvarima, poslednja dva pevanja su neka vrsta odmazde i svoenja rauna. 6.pevanje VENGENCES (Osveta) Ovde se misli na Boju osvetu koja je od pradavnih vremena stizala one ogrezle u zloin. DObinje prikazuje niz primera Boje osvete tokom istorije oveanstva. Te primere nalazi u bilbliji, tanije u savremenim dogaajima nalazi projekciju nekih biblijskih zbivanja. Jedan od primera Boje osvete jeste sudbina koja je snala Kaina. Kain, koji je ubio svog brata Avelja, kanjen je tako to je prinuen da veito bei od samog sebe, ali nema gde da se sakrije, jer ga

34
svuda progoni jedno oko. Ovu temu kasnije e obraditi Viktor Igo u pesmi Conscience, iz svoje zbirke La lgende des sicles. Po Igou, to oko je Kainova savest. Ovi primeri DObinjeu slue da pokae kako e sve zloince u savrenom svetu stii zasluena Boja kazna. 7.pevanje JUGEMENT (Strani sud Jugement dernier) Ovo poslednje pevanje predstavlja evokaciju Stranog suda kada su svi zli osueni na veno prokletstvo i patnje, koje e biti tako strane da e poeleti da umru, a nee moi. Sa druge strane, oni koji su stradali i patili bie na onom svetu nagraeni venim blaenstvom. Kroz ovih sedam pevanja nasluuje se izvesno kretanje. Prva tri pevanja predstavljaju stilizovanu evokaciju krvoprolia ija je rtva Francuska, kao i otru satiru uperenu protiv dvora i sudstva. Sledea tri pevanja sve vie se okreu problemima spasenja, odn. eshatolokim problemima.19 Reenje ovih problema DObinje daje u poslednjem pevanju, u kom dobri bivaju nagraeni, ali tek u onom ivotu, dok u ovom oni stradaju. To nam pokazuje da stvarni dogaaji predstavljaju odraze dubljeg sukoba koji prevazilazi ljudsku istoriju, te je zbog toga ovo delo epopeja. Taj sukob je dvostruk. Sa jedne strane, on postoji u svakom oveku koji je neprekidno rastrzan izmeu greha i tenje za savrenstvom, a sa druge strane, to je sukob koji razdire itavo oveanstvo sukob dobra i zla. Ova epska poema istovremeno se odvija na dva plana: na planu ljudske istorije (verski ratovi) i na planu perspektive venosti (suspetia aeternitatis). Toj dvostrukosti odgovara i sam naslov Tragini kao antiki tragini junak, ovek se sukobljava sa silama koje ga prevazilaze i tada on gubi. Ovaj drugi plan je plan koji sledi hriansku tradiciju iji je izraz Biblija. On vodi ka pobedi dobra nad zlom, kao Boga nad avolom i ivota nad smru. Ovo je takoe i tema Igoove epske zbirke La lgende des sicles, gde je predstavljen muni hod oveanstva kroz vekove, koji se odvija kroz sukob dobra i zla. U ovoj zbirci nada za pobedom izraena je sa mnogo vie optimizma, mada optimizam moemo pronai i u poemi Tragini. U svakom sluaju borba dobra i zla je osnovna antiteza na kojoj poiva zbirka, a izraena je kako Biblijskim, tako i dogaajima iz zbilje. Za DObinjeja inkarnaciju zla predstavljaju katolika crkva i vladarska mo. Kao to je poznato iz istorije, svi vladari bili su katolici osim Anrija IV, mada je i on kasnije prihvatio katolianstvo. Sve je u znaku crvene boje. To je boja krvi, boja vatre, lomae, boja kardinalske odee. Ta crvena boja ocrtava se na pozadini od crne boje, koja simbolizuje tminu, pakao i greh. Na suprotnom kraju je bela boja. Crvena boja predstavlja krv protestanata koji su dobri jaganjci i imaju belo runo koje simbolie neto isto i nevino. Crvena boja odn. patnja protestantima otvara vrata raja obasjanog blistavom svetlou i belinom. Ovde imamo tzv. relativni optimizam, jer DObinje veruje u pozitivno razreenje na onom svetu. Stravini dogaaji ukljuuju se u mitsku dramu kao sukob dobra i zla, a razreavaju se na nadljudskom planu. SEIGNEUR DU BARTAS (1544 1590) Du Bartas je, inspirisan biblijom, 1578. godine napisao delo La semaine ou La cration du monde. U njemu ocrtava etape stvaranja sveta onako kako se one pojavljuju u biblijskoj Knjizi
19

Eshatologija je uenje o poslednjim svarima, o smrti, besmrtnosti due, o smaku sveta, raju, paklu i sl.

35
postanja La Gense. Delo je bilo veoma popularno, pa je 1584. pisac napisao nastavak naslovljen La seconde semaine. U njemu su prikazane glavne etape u razvoju oveanstva, od izgona iz raja sve do Stranog suda. Ovo su bili velianstveni stihovi, ali napisani bez dovoljno kritikog duha. Iako je njegovo prvo delo imalo uspeha u itavoj Evropi, ve prvi veliki klasiari e ga kritikovati i bie ubrzo zaboravljen.

BLAISE DE MONLUC (1502 1577) Blez de Monlik je prozni pisac ije delo delo spada u borbenu knjievnost. Njegovo najvanije delo su Komentari-Commentaires, koji izlaze posthumno 1592. godine. Blez de Monlik bio je ovek od akcije, uestvovao je u italijanskim ratovima, a potom i u verskim ratovima u Francuskoj na strani katolika. Jedno vreme bio je guverner Gijene. Taj period ostao je zapamen po njegovoj nemilosrdnosti prema protestantima. Meutim njegova surovost ne potie iz toga to je bio religiozni fanatik, ve to je verovao da su protestanti kako neprijatelji crkve, tako i neprijatelji kralja. U svojim memoarima, bez ikakve grie savesti pria o pogubljenjima, pokazujui pritom neosetljivu hladnou kao i strog smisao za disciplinu. Memoari se sastoje iz sedam knjiga. Podseaju na Cezarove memoare Comentarii de bello gallico i Commentarii de bello civico. De Monlik je ovo delo napisao poetkom sedamdesetih godina XVI veka. U njemu on pria o borbama i ratovima. To su memoari vojnika koji ponovo doivljava svoje pobede i koji hoe pomalo da opravda svoju surovost u Gijeni. Istovremeno oni su izraz elje da njegovo vojno iskustvo poslui savremenicima i naslednicima. Anri IV je ovo delo smatrao vojnikovom biblijom. Nesumnjivo je da su Komentari izvanredan istorijski dokument. Meutim, uoljiv je i izvanredan stil oveka od akcije koji se odlikuje ivim, burnim i estokim reenicama. Ovaj pisac je u mnogome slian Agripi dObinjeu, s tim to zastupa drugu stranu, tako da moemo rei da je on njegov antipod. P R O Z N A K Nj E V N O S T XVI V E K A Proznu knjievnost XVI veka u najveoj meri predstavljaju tri pisca: Margueritte de Navarre Franois Rablais Michel de Montaigne MARGUERITE DE NAVARRE (1492 1549) Njeno delo ubraja se u pripovednu knjievnost koja je u doba renesanse veoma razvijena. U oblasti pripovedanja postoji izvesna revolucija. Prvo se, naime, nastavlja srednjevekovna tradicija, a zatim se na nju nadovezuju renesansne ideje. Ova knjievnica roena je kao Margueritte dAngoulme. Prvo je bila udata za alansonskog vojvodu (duc dAlenon), a posle za navarskog kralja Anrija, ije prezime i nosi. Margerita je kerka Lujze Savojske i arla Orleanskog.Od svojih najranijih godina ivela je na dvoru, gde je stekla zavidno obrazovanje zahvaljujui dobrim uiteljima i izuzetno bogatoj porodinoj biblioteci. Upoznala je dobro i antiku i srednji vek i nauila nekoliko jezika. Mnogo je volela svog brata Fransoa I, i svuda ga je pratila. Sav njen javni ivot bio je podreen njemu. Posle

36
Afere sa objavama 1534. godine, on je promenio svoj stav prema njoj i drao ju je dalje od politikog ivota, to je nju veoma pogodilo. Volela je smele ljude koji su se suprotstavljali katolikoj crkvi, esto ih je titila i pruala im utoite. to se tie njenog branog ivota, mada se dvaput udavala, ni u jednom braku nije nala ljubav, razumevanje i slogu. Njen prvi mu arl dAlanson (Charles dAlancon), za koga se udala 1509. godine, bio je beznaajan i nezanimljiv. Anri dAlbre (Henri dAlbret) za koga se udala 1527. godine, bio je nestalan, neozbiljan i lakomislen. Razoarana i branim i javnim ivotom, 1542. godine povlai se iz javnog ivota. Njena knjievna delatnost poinje mnogo ranije, ali su neka od prvih dela gotovo zaboravljena. Ona uglavnom izraavaju religiozni nemir i iskustva. 1517. godine upoznaje Lefevr dEtapla koji se bavio tumaenjem i prevodom originalnog teksta biblije. Suprotstavljao se katolikoj crkvi i zalagao za reformaciju. Ovo prijateljstvo snano je uticalo na Margeritu i to je dolo do izraaja u neki njenim ranim delima poput Miroir de lme pcheresse. Ovo delo je Sorbona pokuala da zabrani 1533. godine, ali zahvaljujui intervenciji Fransoa I, do toga nije dolo. Religiozni nemir Margerita izraava i u delu Dialogue en forme de vision nocturne. Ipak njeno glavno delo, po kome e ui u istoriju knjievnosti je Heptameron. Heptameron

Ovo delo Margerita Navarska poela je da pie 1542. godine, a umrla je 1549. godine. Namera joj bila da napie Dekameron (100 pria), ali ju je smrt spreila da svoju zamisao u potpunosti ostvari i iza nje su ostale 72 prie, izdate posle njene smrti. U onom obliku u kojem ga mi danas moemo proitati delo je 1559.godine objavio Klod Grie. Meutim, to nije bilo prvo izdanje. Prvu redakciju je 1558. godine uradio Pjer Buastijo. On je prikupio 67. pria, a tek je kasnije proneano jo 5 koje su objavljene u drugom izdanju. Za ovo delo karakteristian je postupak uokvirivanja (encadrement). To znai da postoji jedna glavna, okvirna pria, u okviru koje se nalaze razliite, pojedinane prie. Okvirna pria izloena je u Prologu i svodi se na sledee: grupa od pet mladia i pet devojaka plemikog porekla, okuplja se u banjskom mestacu Kotre u Pirinejima, jedni radi leenja, drugi radi razonode.Usled kia dolazi do poplave koja rui most.U nemogunosti da se vrate svojim kuama, oni bivaju prinueni da se sklone u jedan manastir i tu saekaju deset dana da se izgradi novi most. Kako bi prekratili vreme i zabavili se, dogovaraju se da svako od njih svakog dana ispria po jednu priu. Pored ovog spoljanjeg imamo i unutranje okvire. To je ono to je ruski formalista Viktor klovski nazvao tipom uokvirivanja odn. postupkom prianja radi prianja. Ovo delo imalo je i odreeni moralni ton. Moralne rasprave, kroz koje Margarita izraava svoje ideje povodom raznih pitanja, prate svaku priu. Moe se rei da je jedna od karakteristika ovog dela njegov moralni cilj. Druga karakteristika je tenja ka istinitosti. Kod veine likova moemo nai slinost sa stvarnim istorijskim linostima, pa je tako Parlamenta ustvari Margerita, Oazel je Margeritina majka Lujza Savojska, a Hirakan je kralj od Navare. Ovo drutvo moe se podeliti u dve grupe. Najednoj strani su idealisti i branioci ena, a na drugoj su realisti i antifeministi. Izmau njih se vodi rasprava. Kad je kompozicija u pitanju, Margerita koristi naelo raznovrsnosti i verovatnosti. Svaki uesnik u diskusiji sam pria jednu priu. U istom danu smenjuju se muki i enski pripovedai, ozbiljne i vesele prie. Prie se grupiu po temama i navodno su istinite, mada pripovedai skrivaju prava imena uesnika kako ne bi bili indiskretni. Pre nego to e se skupiti na livadi, povlae se u svoje sobe da bi razmislili ili da bi pogledali beleke koje e im pomoi da ispriaju to bolju priu. Pripovedanje nikada nije samo sebi cilj, ve se pria da bi se izvukla pouka. Pored istinitosti, ove prie imaju jo jednu zajedniku osobinu, a to je novina, u smislu iznenaenja, i neobinost nouvaut, odnosno neto novo ili neto starije to izgleda kao novo.

37
Dogaaji u priama uvek izlaze iz domena uobiajenog, to su ubistva, rodoskrvnua, hrabra dela ili pak farse i komini dogaaji. Tema to se tie tematskog nivoa, glavna tema Heptamerona je ljubav za koju se vezuju zloba, prevara, ubistvo, osveta i sl. Prikazuju se razliiti tipovi zaljubljenih, a posle svake prie dolazi rasprava u oblliku dijaloga. Kada se rasprava zavri, re uzima drugi pripoveda koji pria priu, izvlai pouku iz nje, a drugi mu postavljaju pitanja. Komentar je neodvojiv od prie. Moe se rei da je ova zbirka kolektivno razmatranje kolektivnih problema. Komentar je uglavnom kratak i neretko je vaniji i od same prie. Kada je re o udvaranju i o eninom odbijanju tog udvaranja, idealisti govore da je to vrlina, a realisti da je uzrok tome enina ljubav prema nekom drugom. Pria se ne moe u potpunosti obuhvatiti komentarom. 32. pria je karakteristina. Tu je re o francuskom putniku koji putuje kroz Nemaku. U toku puta jedan nemaki plemi poziva ga da svrati do njega i malo se odmori. U kui ovog plemia nalazi se jedna dama oiana na kratko koja pije iz neije lobanje. Francuski plemi saznaje da je ena zgreila tako to je prevarila mua koji je, zatim, ubio njenog ljubavnika i naterao je da pije iz njegove lobanje. 34. pria U ovoj prii glavni akteri su dva kaluera franjevca, jedan debeo, a drugi mrav, koji ostaju na prenoitu kod jednog mesara. Jedne noi nauli su razgovor u kome mesar i njegova ena govore kako e zaklati jedno prase, to preneseno znai franjevac. Franjevci, uplaeni za svoj ivot, odluuju da pobegnu. Komika ove prie proizilazi iz pogrenog razumevanja razgovora izmeu mesara i njegove ene. Posle ispriane prie sledi rasprava sa moralnog aspekta. Naravno, komentar je tu samo da bi istakao sloenost prie. Prie se tumae na vie naina, a u raspravi se izriu suprotna miljenja. Kroz suprotna tumaenja istie se ambivalentnost smisla. koja proistie i iz tona kojim se neto iskazuje. Ovaj ton ponekad moe biti komian, a ponekad je tragian. Komentari se esto vezuju za ljubav, izraavaju se protivrena shvatanja ljubavi. Ta protivrenost je protivrenost same Margeritine prirode jer ona neguje uzvienu koncepciju ljubavi. Kroz ove rasprave izmeu idealista i realista ocrtava se koncepcija ljubavi koja je bliska platonizmu pomeanom sa misticizmom. Margerita se plai strasti, koju predstavlja kao neto opasno. Ona smatra da postoji ista ljubav koja je u skladu sa prirodom i Bogom, ljubav koja ini oveka boljim i pribliava ga boanskoj ljubavi. Po njenom miljenu, ovek ne moe da voli Boga ako pre toga nije u potpunosti voleo neko ljudskko bie. Sa druge strane,ljubav moe da se ostvari ako je ovek svestan njene nesavrenosti. Margerita platonizmu dodaje boju milost i pledira za branu ljubav, to je u skladu sa zahtevima hrianstva. To je jedna od glavnih odlika neoplatonizma, koji u sebi sjedinjuje platonizam i hrianstvo. Ove odlike Heptamerona vezuju se za odlike pripovedne knjievnosti, koju karakteriu sledee osobine:

Tenja ka istinitosti je jedna od njenih bitnijih karakteristika koja se odnosi i na roman. Tako se npr, Rable bio inspirisan jednim stvarnim istorijskim delom, a Margerita Navarska se inspirie stvarnim dogaajima opisanim u fablioima.

38
Prisutnost pisca u delu je druga karakteristika. Pisac se ne ograuje od onoga to je napisao.Tek kasnije e Flober razviti teoriju o odsutnosti pisca u delu. Pisac stvara neku vrstu sauesnitva izmeu sebe i sagovornika. To ini i Rable u svom romanu. Jednom uspostavljen, takav odnos moe biti dvojan. Prvi sluaj je kada pisac prikazuje grupu linosti u uslovima u kojima nastaje pria, npr. poplava u Heptameronu. Ti fiktivni uslovi imaju posredniku ulogu izmeu pisca i itaoca. Druga vrsta odnosa izmeu pisca i itaoca sadri se u injenici da pripovedaev zanos sam stvara svoju publiku kao to je npr. sluaj u Rableovom romanu. Slino je i u priama Bonaventur de Perijea. Pria je puna ivih i preciznih detalja koji su tako plastini, da deluju kao da neposredno izviru iz usta onoga koji govori. Meanje traginog i kominog tona, odnosno preplitanje traginih i sentimentalnih pria sa kominim priama. BONAVENTURE DE PRIER Ovaj pripoveda bio je prijatelj Margerite Navarske i istaknutog humaniste Etjena Dolea. Pored dela Cimbalum mundi, napisao je i jedno delo koje se moe svrsati u pripovednu knjievnost. U pitanju je zbirka aljivih pria sa temama iz svakodnevnog ivota pod nazivom Nouvelles rcrations et joyeux de vis Nove raznonode i vesela askanja. Ove prie bile su inspirisane fablioima, a glavni cilj je bio da zasmeju. To su fragmentirana dela koja povezuje jedinstvena vizija sveta koja podsea na Rableov izmatani svet. FRANOIS RABLAIS (1494 1553) Fransoa Rable roen je u provincijskom gradu inonu, gde je proveo detinjstvo. Njegovi roditelji eleli su da se posveti svetenikom pozivu, ali Rableu nipoto nije odgovarao strogi monaki ivot. Ovo je navelo neke kritiare i esejiste da u Rableovom delu vide neku vrstu kompenzacije za ivot proveden u manastirskoj strogosti. Najpre je bio u franjevakom manastiru Fontene Lekont (Fonteney-le-compte). Tu je prouavao srednjevekovnu sholastiku, to je kod njega izazvalo nezadovoljstvo krutou i dogmatskom koncepcijom sveta. Poeo je kriom da se interesuje za profane nauke, itao je knjige na latinskom, grkom, hebrejskom, potom knjige iz istorije, prouavao je medicinu, prava i filosofiju. Oko Rablea poinje da se okuplja mali broj naprednih ljudi koji itaju originalne antike tekstove i raspravljaju o potrebi da se obnove antiki izvori misli. Ova grupa postala je poznata i izvan manastirskih zidina, to je stvorilo mogunost da se poveu sa humanistima kojih nije bilo u manastiru. Dopisivali su se sa Gijomom Bideom. Upravo u to vreme, Sorbona, sve vie oseajui strah od irenja reformatorskih ideja, proglaava grki jezikom svetogra i zabranjuje ga. Mnoge knjige nale su se na ozloglaenom Indeksu zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum). Mladi franjevci su mogli loe da prou da nije bilo njihovih uticajnih prijatelja koji su im pomogli da odu iz manastira. Oni su urgirali kod pape Klimenta VII koji je svojim zalaganjem pomogao da im se oprosti greh itanja na grkom jeziku. Nakon ovoga Rable odlazi u benediktanski red koji je bio neto slobodniji u intelektualnom razvoju. Tu je mogao da izuava prirodne nauke poput prava i medicine. Meutim, monaki ivot mu ne odgovara i on ga naputa. Neposredno nakon toga poinje da poseuje univerzitete. 1530. godine dolazi u Monpelje, gde upisuje medicinu i zavrava fakultet za veoma kratko vreme. Ogromnu erudiciju Rable e kasnije iskoristiti u svom romanu. Zatim odlazi u Lion, gde zavrava studije i gde se zapoljava u glavnoj dravnoj bolnici. Kao plod jedne ljubavne veze dobija dete koje ubrzo umire. Godine ivota u Lionu bile su veoma produktivne za Rablea. Tu on odrava

39
veze sa grupom slobodnih mislilaca. Pored zvanine lekarske slube, vrio je i slobodnu praksu, zasnovanu na grkim metodama. Meu prvima je poeo da predaje anatomiju ljudskog tela. Takoe, veoma hrabar poduhvat bilo je seciranje leeva i vrenje eksperimenata na njima. Vremenom, Rable je postao jedan od najuvenijih lekara. Intenzivno se bavio naunim radom u ovoj oblasti, a objavljivao je i knjige iz oblasti medicinskog prava. O poslednje dve decenije Rableovog ivota ne zna se mnogo i o njima ima vie legendi nego verodostojnih podataka. Znamo da je tokom tog perioda veoma intenzivno radio. Nekoliko puta je iao u Italiju, kao lini lekar svojih zatitnika, npr. ana di Belea i ofroe de Stisaka. Boravak u Rimu iskoristio je da posmatra ivot u papskoj rezidenciji i da se upozna sa ljudima. Pritisnut svojim svetenikim pozivom, zamolio je papu da pree u svetovne svetenike koji su izmeu ostalog imali prava da se obavljaju lekarsku praksu, to je papa odobrio. Dve godine je bio opat u Medonu. Dosta vremena proveo je zavravajui svoje delo, ali uprkos tome, nije stigao da za ivota objavi poslednju knjigu. Gargantua i Pantagruel Gargantua i Pantagruel nije prvi tekst koji je Rable napisao. Pre toga napisao je jednu poslanicu u stihu, ali ona nije ostala zapamena u istoriji knjievnosti. Roman Gargantua i Pantagruel daleko je vaniji. Prva knjiga, posveena Gargantui, Pantagruelovom ocu, hronoloki je druga, i izdata je 1534. godine. Dananja druga knjiga, posveena Pantagruelu, objavljena je prva, 1532. godine. Rable nije izmislio sie i glavne junake. U to vreme veoma je bilo popularno delo jednog anonimnog autora, pod nazivom Grandes et inestimables chroniques du grand et norme gant Gargantua Glavne i neverovatne dogodovtine velikog i neizmernog diva Gargantue. Rable je hteo da iskoristi popularnost ovog dela, i na njega se oslanja i u prvoj i u drugoj knjizi. Preuzeo je mnotvo scena, ali ih je proirio i dao im svoj originalni peat. Zbog toga je njegov glavni lik Gargantuin sin Pantagruel. Meutim ni on nije u potpunosti izmiljen, budui da je postojao u mnogom srednjevekovnim misterijama i farsama, gde je predstavljao jednu vrstu duha koji, stavljanjem soli u usta mornara, kod njih izaziva e i potrebu za alkoholom. to se tie Pantagruela, on e koristi u borbi protiv neprijatelja i u ali. Prve dve knjige imaju oblik ivotopisa dinova, opisuje se njihovo roenje, detinjstvo i obrazovanje, a potom i njihove pustolovine. Ove dve knjige u stvari predstavljaju kritiku asketskog morala sholastike i srednjevekovnog pogleda na svet.im se delo pojavilo, Sorbona je reagovala, najpre usmenim napadima, a nakon toga je knjiga i zvanino zabranjena. Iako je imao dosta monih prijatelja, Rable je morao da izvri mnoge prepreavke na delu. On sprema novo preieno izdanje iz kojeg su izbaene rei poput sorbonci, sholastici i teolozi, koje su zamenjene reju sofisti. Zbog svega ovoga, Rable dugo nije nita objavljivao. Treu knjigu, koju je posvetio Margeriti Navarskoj, objavio je tek 12 godina kasnije, dakle 1546. godine. Iako je Rable u njoj znatno oprezniji, Sorbona i nju osuuje i zabranjuje kao jeretiku. Trea knjiga je, u stvari, romanisirana dijaloka rasprava o problemima odnosa mukaraca i ena. Dve godine pre objavljivanja tree knjige, dakle 1544. godine, dolazi do tzv. querelle de femmes, odnosno svae oko ena. Ideja ene kao otelotvorenja ideje o lepoti neguje se u pesmama Lionske kole i Plejade. Zbirka pesama Parfaite Amie Antoana Eroe izaziva veliku reakciju kod protivnika petrarkizma i platonizma, kao i kod onih koji su kritikovali ene. Svaa oko ena u stvari predstavlja sukob dva pogledana svet i dve tradicije kurtoazne i galske. Svoj prilog toj raspravi dao je i Rable svojom treom knjigom. U njoj se pojavljuje novi lik Panurgije

40
(Panurge), koji eli da se oeni, ali se plai da e mu ena biti neverna. Poto je u dilemi, Pantagruel mu predlae da pitaju razliite ljude za savet. Svi oni im odgovoraju dvosmisleno i Panurgije ne uspeva da pronae svoje reenje. Na kraju mu jedna proroica savetuje da krene u potragu za boanskom bocom. Ovde nema direktne satire na raun teologa, ali su zato prilike, koje su vladale u Rableovo doba, prikazane u veoj meri i slikovitije. U centru panje nisu vie epski junaci, ve junaci sa odreenim karakterima. Meutim, i ova knjiga izaziva reakcije Sorbone. Za etvrtu knjigu Rable je hteo da se unapred osigura. Najpre je objavio nekoliko poglavlja 1547. godine i, poto je dobio odobrenje Anrija II, objavljuje etvrtu knjigu koju posveuje kardinalu. Uprkos svemu, Sorbona osuuje i ovu knjigu i na njen zahtev sud je zabranjuje. Meutim, zahvaljujui podrci Anrija II, koji je linom naredbom skinuo zabranu, knjiga postie veliki uspeh i Rable doivljava pet izdanja u roku od godinu dana. U njoj su prikazana traganja Pantagruela i Panurgija za boanskom bocom. U poslednje dve knjige, roman ima pustolovno obeleje. Poslednja knjiga pojavila se u celini tek posle Rableove smrti, 1562.godine. Pretpostavlja se da je nije on u celosti napisao, jer se po duhu znatno razlikuje od ostale etiri knjige. Raznovrsnost samog romana moe se posmatrati i kroz sledeu relaciju prva i druga knjiga prate ivot junaka, trea je rasprava, a etvrta i peta su pustolovni romani. Na osnovu ovoga moemo zakljuiti da ovaj roman u celosti ima disperzivnu strukturu20. ta je Rable preuzeo iz hronika? U hronikama, glavni likovi su dinovi koji se pojavljuju i kod Rablea. To su Granguzje i Gargamela koji su u slubi kod kralja Artura. Oni e dobiti sina Gargantuu, koji e izvriti mnoge podvige. Ovo delo je puno sonog humora koji poiva na kontrastu izmeu dimenzija dinova i obinih ljudi. Pantagruel, Gargantuin sin je din ogromne snage i jo veeg apetita. to se tie same strukture, Rable usvaja onaj redosled izlaganja koji potie jo od vitekih romana, a to je prikazivanje roenja, detinjstva i obrazovanja, a potom, junakih podviga (rat protiv edara, stanovnika Dipsodije) Realnost je prikazana iz perspektive metra Alkofribasa (matre Alcofribas), to je u stvari anagram Rableovog punog imena. U ovom romanu, Pantagruel izaziva e kod ljudi sa kojima dolazi u dodir. Ovaj momenat nije izmislio Rable ve je to Iegenda o nestanom duhu, koja postoji u srednjevekovnoj literaturi. Rableu su takoe poznata i mnoge lokalne legende, kao i antiki mitovi (Euripid, Kiklop). Sve te uticaje, Rable je obavio svojom velikom humanistikom erudicijom. Sa jedne strane, ne moemo a da ne primetimo mnogobrojne prostakluke i psovke, dok sa druge strane imamo brojne analogije sa antikim delima. U svom romanu, Rable insistira na dinovskim dimenzijama svojih junaka. Ovaj gigantizam kod Rablea dobija poseban smisao i predstavlja velianje ljudskih osobina i velianje oveka. Ove uveane dimenzije, koje obuhvataju rast glavnih junaka, njihovu glad, e i snagu, u stvari su preuveliane ljudske osobine koje se naglaavaju, ne bi li se dovele u direktan kontrast sa asketizmom, koji negira ljudsko nasuprot boanskom. Tako se na primer u prvoj knjizi velia telesno i materjalno naelo. U treoj knjizi dinovske osobine junaka manje su izraene. U etvrtoj i petoj knjizi ini se kao da je pisac zaboravio na dinovske dimenzije svojih junaka i time se vie uopte ne bavi. Tako npr. u treoj knjizi imamo scenu u kojoj Gargantua ulazi u neku prostoriju i pri tome se ne saginje da bi proao kroz vrata, to je u prve dve knjige bilo nezamislivo.

20

Disperzivan raipan, rasturan

41
Pitanje anra Iako se ovo delo moe nazvati romanon u pravom smislu te rei, ono ipak ima neke osobine svojstvene ba njemu. U njemu su prikazane udesne pustolovine povezane sa traganjem za neim la qute, te pustolovine su zainjene ljubavnim dogodovtinama. Njihovo jedinstvo ne poiva na jedinstvu pria, koje ne postoji, ve na istim likovima koji se pojavljuju iz prie u priu Rableovo delo nosi u sebi i pustolovno obeleje la qute de la dive bouteille. Ono u stvari predstavlja niz epizoda koje povezuju iste linosti i isti pogled na svet. Meutim od ostalih pustolovnih romana XII veka, kod Rablea smeh ima veoma znaajnu funkciju. Upravo je to razlog zbog kog neki nazivaju ovo delo brulesknom epopejom. Epopejom zbog toga to su prisutni epski junaci kod kojih je uoljivo preuveliavanje svih osobina, kao i pojednostavljenje njihove psihologije. Ipak ovo je epopeja u prozi. Pored toga, ovo je i neka vrsta filosofske, psiholoke i pedagoke rasprave, kao i velika satira na raun ljudi i crkve. Na kraju, ini se ispravnim zakljuiti da ovo Rableovo delo predstavlja sumu koja obuhvata sve rodove. U vezi sa protivrenim vidom ovog romana ujedno i ozbiljnim i smenim mogu se postaviti sledea pitanja: 1. Kako to da se jedan ozbiljan i uen ovek, kakv je bio Rable, pretvorio u metra Alkofribasa, da bi napisao delo puno ale, smeha i vulgarnih izraza? 2. Kojoj publici je namenjeno ovo delo uenoj publici ili ozbiljnom marodu? Ova pitanja su tesno povezana. Do objavljivanja prve knjige 1532. godine, ne postoji ni jedan podatak koji bi nam govorio da je Rable sklon ali. Zna se jedino da je u Monpeljeu uestvovao u jednoj farsi u kojoj je glumio kralja. Kao i za druge njegove savremenike, pisanje je i za Rablea bilo zabava i njime se bavio uz nauni rad. U prologu za Gargantuu, on i sam saoptava da je svoju knjigu napisao u vreme odreeno za telesno okrepljenje, za jelo i pie. Ova njegova tvrdnja nije tako neozbiljna, kako se na prvi pogled ini. Treba uzeti u obzir znaaj gozbi, kao i razgovora voenih tokom njih jo od antikih vremena. Jedan od najznaajnijih Platonovih dijaloga nosi naziv Gozba ili o ljubavi, dok ostali govore o razgovorima tokom gozbe. Dakle, Rable ima na umu antiku tradiciju da se o ozbiljnim temama raspravlja uz jelo i pie. On takoe smatra da se slobodna misao moe izraziti samo pri gozbi, jer hleb i vino teraju strah, koji pred njima nestaje. Time nam Rable ukazuje da se iza njegove prividne neozbiljnosti krije ozbiljna misao koju eli da izrazi. Ova dvostrukost tona ukazuje na dvostrukost dela, ne koju nam i sam Rable skree pajnu u prolozima. Poznato je mesto u prologu za Pantagruela na kom Rable indirektno odgovara na pitanje kome je namenjeno delo. On kae da je njegovo delo namenjeno vitezovima, plemiima, asnim gospama i gospodarima. Meutim, u prologu za Gargantuu, pisac se obraa svojim itaocima-ispiuturama i bolesnicima od otmenih tj. venerinih bolesti. Dakle, protivrenost postoji, ali pisac je reava jer u istom prologu on navodi kako je Alkibijad uporedio ovo delo sa Silenima. Sileni su bili demoni divlje prirode, grubi i raskalani. Druili su se sa nimfama i pratili su boga vina Dionisa. Fiziki su liili na satire. To su dakle osobe sa izraenom animalnou, kozjih nogu i dlakavog tela. Sileni su bili uitelji boga vina Baha odn. Dionisa, ali i kutijice iarane slikama silena, satira i raznih drugih rogatih bia. U tim kutijicama, koje su spolja izgledale groteskno, uvale su se dragocenosti. Takav je i Rableov roman. I u njemu se iza spoljanje grotesknosti krije blago. Rable to dalje razrauje i kae: I Sokrat je bio takav spolja ruan i nespretan, ali su se unutra krili velika pamet i dua. Rableova knjiga je poput Sokrata. Na sliku Sokrata nadovezuje se slika psa koji ume da nanjui pravu kost u kojoj se nalazi sr. Pas je u stvari italac koji e umeti da otkrije duboke istine o oveku i svetu. Sutina ovog romana nalazi se u meavini ozbiljnog i smenog. To je Rableu odgovaralo iz vie razloga: Mogao je da u uvijenoj formi izrazi ono to se nije smelo rei otvoreno

42
To je odgovaralo njegovoj pravoj nameri koja se sastojala u tome da izrazi pravu sutinu o svetu, koja je i sama dvostruka

Ovo preplitanje stalno nalazimo u romanu. Pisac nam neprekidno otkriva smeno u ozbiljnom i suprotno, a esto mea i uenost sa lakrdijom. On pri tome ne koristi uenost da bi potkrepio neko moralno naelo, ve da bi naglasio groteskni karakter u kome se ono o emu je re pojavljuje kao apsurdno. Delo je puno aluzije, koje zbog njihove dubine mogu shvatiti samo ueni ljudi. Stoga se moe rei da je ovaj roman najveim delom bio namenjen duhovnoj eliti. Smeh kod Rablea Smeh je osnovni mehanizam pomou kojeg Rable vri diskreditovanje asketskog ideala koji negira telesno. Smehom on afirmie jednu novu viziju sveta koja poiva na totalitetu duhovnog i telesnog u skladu sa antikim idealom o jedinstvu duha i tela. Smeh je ne samo forma, ve i sutina. Milju da smeh ima dve strane, Rable nam pokazuje jednu od bitnijih karakteristika svog pogleda na svet. U tom pogledu, on nastavllja srednjevekovnu smehovnu tradiciju.Meutim, on oivljava i neke antike izvore.To su, pre svega: Hipokrat koji je isticao znaaj vedrog raspoloenja za borbu protiv bolesti. Smeh, dakle, ima lekovitu funkciju. Tome odgovara i Frojdovo shvatanje smeha kao sredstva pomou kojeg oveg pobeuje svoje traume. Hipokratov roman-zbornik nastao je posle njegove smrti i u njemu se izlae uenje o lekovitoj ulozi smeha. Aristotel i njegova uvena misao da je od svih ivih bia samo ovek taj koji je u stanju da se smeje. Rable je preuzeo tu ideju i izrazio je u motou svog romana, koji glasi: Smej se ko hoe da bude ojstven, Mieux est de rire que de larmes crire, smeh je oveku jedino svojstven! pour ce que rire est le propre de lhomme! Meutim, postoji jedna sutinska razlika izmeu Rablea i Aristotela. Kod Aristotela ova misao o smehu imala je jedno usko fizioloko znaenje, jer on tvrdi da je ovek jedino ivo bie koje je u stanju da se smeje, zbog specifine grae disajnih organa. Rable je ovoj ideji dao opte obeleje. Po njemu, ovek se uzdie iznad svih nedaa koje ga mue samo smehom i na taj nain prevazilazi svoju sudbinu. Rableu smeh slui da se poigrava stvarnou koja u njegovo vreme nije bila nimalo vedra, ve puna lomaa, muenja, progona i zabranjenih knjiga. Izvori Rableovog smeha Rable izokree tradicionalni hijerarhijski niz koji se sastoji u tezi da je duhovno superiorno u odnosu na telesno. Sa druge strane, on neke isto telesne odn. fizioloke radnje, uzdie na univerzalni nivo, stvarajui na taj nain komiku zasnovanu na kontrastu izmeu uzvienog i fiziolokog. U V glavi druge knjige odn. prve u savremenom rasporedu, nailazimo na tzv. pijane razgovore. U ovim razgovorima gotovo svaka misao sadri neku uzvienu filosofku, religijsku ili neku drugu misao, upotrebljenu u kontekstu opsivanja neke fizioloke pojave. Izokretanje ove vrste prsutno je i na planu jezika, koji je veoma bogat. Rable pie u duhu Manifesta Plejade, dakle koristi puno kovanica, sinonima, homonima, kalambura i sl, i na njima poiva komika. Pisac se poigrava reima, uobiajenim izrazima, poslovicama, vadi rei iz konteksta i povezuje ih ne vodei rauna o logici niti o njihovoj smisaonoj vezi. Na taj nain on stvara jednu novu viziju stvarnosti. U XI glavi druge knjige odn. prve u savremenom rasporedu,

43
Rable nam opisuje Gargantuine razonode tako to izokree poslovice, te se u skladu sa tim i Gargantua ponaa suprotno onome to poslovica savetuje. Npr. Kovao je gvoe dok je hladno! Bahtin Jezik romana krece se od najvulgarnijeg do najprefinjenijeg, s tim to vulgarnosti ovde imaju ambivalentni smisao jer u stvari simboliu revitalizaciju telesnog. To se vidi ve na samom poetku romana u opisu Gargantuinog roenja. Tu scenu analizirao je Bahtin. Gargantuino roenje dogaa se za vreme velikog narodnog praznika opisanog u IV, V i VI glavi druge knjige odn. prve u savremenom rasporedu. U pitanju je praznik klanja stoke koji je praen velikom gozbom. Ovde je sve u znaku telesnog, to predstavlja suprotnost verskim praznicima. Zaklan je veliki broj goveda i poto iznutrice ne mogu da se usole kao meso i ne mogu dugo da stoje, Gargantuin otac organizovao je veliku gozbu. Glavni motiv u slici gozbe je materjalno i telesno obilje. Gargamela se prejela kembia, a potom dobila poroajne bolove. Ovde je data slika utrobe koje jede i koja istovremeno raa. Komian efekat ovde izaziva i Rableova tobonja preciznost. Npr. na jednom mestu on kae da je zaklano 375 014 volova! Gargantua se raa u znaku ovog obilja, u atmosferi telesnosti gde se itav svet pretvara u jednu utrobu. Sve ove slike vezane su za donji deo tela, za fizioloke funkcije, a ne za vie, misaone funkcije koje simbolie glava. Izokree se odnos izmeu donjeg i gornjeg dela tela, briu se granice izmeu njuh i time se negira srednjevekovna hijerarhijska koncepcija. Gargantuino roenje nagovetava ovu negaciju. On se raa suprotno u odnosu na normalnu decu i to na levo uvo. Ovim raanjem na uvo Rable ismeva ideju bezgrenog zaea i Isusovog roenja. Ove gozbene i telesne slike date u preuvelianom vidu, dominiraju itavim romanom. Mnogi su zbog njih Rablea optuivali za pornodrafiju. Ali upravo je Bahtinova analiza pokazala da ove slike stvaraju jednu globalnu sliku sveta u kome se ovek pokazuje tesno povezan sa zemljom. Prirodno naelo se suprotstavlja asketskom naelu, a afimacija prirodnog naela ostvaruje se kroz izvrtanje stvarnosti. U IV i V knjizi traganje se uspeno zavrava, jer Panurgije i Pantagruel pronalaze boansku bocu. Tom prilikom svetenica im poverava da se ono to dolazi sa neba i ono to zemlja pokazuje, ne moe porediti sa onim to zemlja skriva. To je plodonosna mo zemlje, odn. bogatstvo koje prevazilazi sva druga bogatstva. Bogatstvo se vie ne nalazi u nebeskim visinama, ve u ponorima zemlje, tamo gde se u hrianskoj misli nalazi pakao. Ishodite je, dakle, upravo na onom mestu od kojeg se po hrianskim pravilima treba udaljavati. Osnovno naelo koje upravlja ivotom i njegovim kretanjem u prirodi je naelo plodnosti i obnavljanja vrste. Sa tog stanovita afirmisanja naela obnavljanja, ono zemaljsko, donje, dobija nove funkcije u kojima ivot i smrt dolaze u dijalektiki odnos, koji se sa svoje strane izraava kroz smeh i alu.21 Smrt kod Rablea nema zastraujui vid jer se posmatra kao nuna etapa u obnovi oveanstva. Ona je esto vesela. Rable ponekad slika i smrt koja je nastupila usled smeha, na jednom mestu on ak i navodi imena ljudi koji su umrli od smeha: Aulije Gelije umire u trenutku kada njegov sin, pobednik na Olimpijskim igrama, stavlja lovorov venac. Rable nabraja devet sluajeva takve smrti, dajui ak i fizioloko objanjenje za to, pozivajui se na antikog lekara Galena. Slian element Rable unosi i u XVIII glavu svoje druge knjige odn. prve u savremenom rasporedu, u epizodi sa posredovanjem jednog teologa u krai zvona. Naime, Gargantua eli da ukrade zvona sa Bogorodiine crkve u Parizu da bi ih stavio svome konju kao praporce. Primetan je kontrast veliine i sniavanja uzvienog. Teolozi ele da vrate zvona, ali Gargantua to ne dozvoljava. Najzad, teolozi alju svog kolegu Janotusa de Bragmardoa koji treba da ubedi Gargantuu da vrati zvona. On dri jedan sulud govor i sve se zavrava tako to glavni junaci prasnu u smeh od koga zamalo nisu umrli. Dakle, smrt kod Rablea dobija ambivalentni smisao,
21

Obratiti panju na epizodu Pantagruelovog roenja u II knjizi kada Gargantua ne zna da li da lae zbog Gargameline smrti ili da se raduje zbog roenja sina.Na kraju ipak pobeuje radost.

44
jer je povezana sa svojom suprotnou raanjem. Gargamelino telo je telo koje raa ujedno je i telo koje umire. Telo je tesno povezano sa svetom i ta povezanost se ispoljava na dva naina: nastojenjem da se u oveku otkrije itav njegov svet uveliavanjem ljudskog tela do ogromnih, kosmikih razmera Ovo izokretanje nalazimo na vie mesta. Tako na primer u I glavi druge knjige Pantagruel govori o poreklu plemena divova kojem pripada. Posle ubistva Avelja, zemlja je bila veoma plodna jer ju je natopila i oplodila njegova krv. Tako je dolo do spajanja oveka i Zemlje. Zemlja je naroito bila plodna mumulama, a oni koji su ih jeli postali su divovi. ovek je povezan i sa kosmosom jer su ovom dogaaju tesno prethodile pertubacije na nebu. Ovo izraava Rableovu misao o povezanosti oveka i sveta. Na ideju o izokretanju odnosa nailazimo i u XXXII glavi tree knjige, u epizodi u kojoj Pantagruel plazi jezik da bi zatitio svoju vojsku od kie. Sledi opis unutranjosti njegovih usta u kojima pisac otkriva itav jedan svet livade, ume i gradove. Taj svet je istovremeno i nov i isti kao na. Sa jedne strane imamo seljaka koji sadi kupus, a sa druge injenicu da se u ovom svetu plata dobija za spavanje. Uoljivo je izvrtanje odnosa izmeu velikog i malog, izmeu sadratelja i sadranog. Takoe je uoljiv i nov ugao pod kojim se posmatra svet. Ipak, ovo izvrtanje nije sasvim novo, budui da ga Bahtin uoava i u narodnoj tradiciji, npr. u delu Okasen i Nikoleta. Nikoleta je robinja koja zajedno sa Okasenom kree u pustolovinu u kojoj glavnu ulogu ima ona, a ne on. Jednog dana stiu u zemlju Torlor, gde je sve izokrenuto, mukarci raaju decu, dok ene rade. Ideja izvrtanja prisutna je i u nekim imenima koja se odnose na lokalni reljef, npr. Gargantuina kaika i Gargantuina aa. Gigantizam Rableov gogantizam pojavljuje se, pre svega, kao afirmacija oveka, jer se preuveliavanje odnosi na ono to je ljudsko, na apetit, e i sl. To dakle nije natprirodan, ve ljudski gigantizam. Rableovi junaci nemaju natprirodne moi. Sve njihove moi su preuveliane ljudske moi. Rableov gigantizam je apoteoza oveka, kao i izraz vere da ovek moe da ostvari napredak u ovom ivotu. U treoj knjizi nailazimo na pohvalu udesnoj biljci Pantagruelki. Pantagruel je otkrio njena svojstva i praktinu primenu. To je biljka koja ne gori. Po osobinama koje je Rable opisao, u ovoj biljci moe se prepoznati konoplja. Pohvala je samo naizgled paradoksalna. Ona upuuje na Erazma Roterdamskog i na njegovu Laus stultitie odn. Pohvalu ludosti. Pohvala ludosti u stvari je pohvala mudrosti koja se predstavlja kao ludost prvenstveno zbog toga to je to bilo vreme lomaa. Ona je himna ljudskom napredku i predstavlja afirmaciju humanizma. Rable ima optimistinu viziju budunosti u kojoj e ovek savladati kopneni i vazduni prostor i morska prostranstva. U budunosti ovek e moi da upravlja zvezdama, pa ak i vremenom. Ova slika je izgraena na horizontalnoj vertikali, jer je u pitanju horizontalno kretanje u vremenu. To kretanje odvija se kroz raanje novih generacija. Pantagruel e se oeniti i stvoriti viziju relativne besmrtnosti. Ova afirmacija materjalno-telesnog naela ne znai i odbacivanje duhovnog naela, ve njihovo jednako posmatranje. Rable odbacuje samo razdvajanje duha i tela i nametanje asketskog ideala. Rableovo shvatanje morala

45
Rableova moralna shvatanja izraena su, pre svega, na kraju prve knjige u savremenom rasporedu i to u poglavlju o Telemskoj opatiji. Rable pledira za moral koji e biti u skladu sa ivotnom mudrosti, koja podrazumeva sklad duha i tela. Epizoda o Telemskoj opatiji razlikuje se od drugih po ozbiljnosti sa kojom Rable izraava svoju misao. Iz toga vidimo da on moralnom pitanju pridaje veliki znaaj. Telemska opatija je nagrada koju je otac Jovan dobio od Gargantue za podvige u ratu sa Pikrokolima. To je jedan antimanastir koji nema zidove to ukazuje na direktno komuniciranje sa prirodom. Nema odreenog rasporeda vremena, u njega se primaju samo mladi i lepi ljudi, a mukarci i ene nisu razdvojeni. Ovaj manastir je negacija konvencionalnih stega, ednosti i morala. Na ulazu pie Fais ce que tu voudras, odn. ini ta ti se ushte . Ovo, meutim, ne znai moralnu anarhiju, ve veru u ljudsku prirodu. Rable nam sam objanjava ovu devizu. ovek je po prirodi sklon vrlini, a ono to ga kvari su prinude. Pravilo koje ureuje ivot Telemita nije im nametnuto spolja. Telemska opatija je neka vrsta utopije, idealne zemlje u kojoj vladaju idealni odnosi. Ona izraava Rableov san o srei i slobodi i izraz je njegove optimistine vere u ovekovu prirodu. Ta vera ipak ima granice, budui da se pisac obraa samo eliti slobodnih ljudi, plemiima odn. ljudima dobrih prirodnih predispozicija, duhovnoj aristokratiji i onima koji su zatieni od uticaja loih ljudi. Rable, dakle, donekle suava ideju o prirodnoj dobroti i neiskvarenosti ljudi. San o Telemskoj opatiji izraava epikurejsku sliku ivota, brigu za skladan razvoj oveka u totalitetu duha i tela i tenju da se ovek oslobodi stega lanog morala. Telemiti su istovremeno i hriani i sreni ljudi koji ive u radosti. Nihova ast odnosno njihove prirodne sklonosti odravaju ih u vrlini. Rable nije ateista i ne negira hriansku koncepciju sveta. Najblii je evangelizmu. On kritikuje crkvu kao instituciju i religiju kao skup ceremonija. Ipak, on iznutra minira hriansku koncepciju sveta. ovekov ivot i njegovo telo nisu znak ovekove optereenosti prvobitnim grehom, ve su izraz tesne veze izmeu oveka i njegove prirode. Ova antiklerikalna tendencija, koja proima itav njegov roman, uzrok je zabranjivanja njegovog dela. Satira kod Rablea Antiklerikalna satira Ona dolazi do izraaja u satirinom odnosu prema crkvenim institucijama. Rable kritikuje manastirski ivot, to je i inae omiljena tema renesansne knjievnosti. Meutim kod Rablea, satira ima otro obeleje. U IV glavi prve knjige, on objanja zato su kalueri pobegli od sveta. Oni ne obrauju zemlju, ne brane je, ne poduavaju, ne lee, dakle povukli su se iz ivota jer su beskorisni. Rable kritikuje njihovu gramzivost, neznanje i raspusnost. Kaluer Jovan predstavlja pozitivnu sliku kaluera. On je jedan od najsimpatinijih likova u romanu. Iako i on ima neke mane srednjevekovnih kaluera, npr. prodrljiv je i neznalica, on je ipak aktivan, dinamian i pun ivota. Upravo u njegova usta Rable stavlja glavne optube na raun manastira. Predmet Rableove antiklerikalne satire su i teolozi ija sa uenja protive razumu. Olienja takvih teologa su Tibolt Holofern, prvi Gargantuin uitelj koji ga ui raznim besmislicama i Janotus de Bragmardo, koji posreduje u krai zvona. On je predstavnik Sorbone odnosno neunitive boje istine. Ali, on je svrgnut sputanjem sa duhovnog na materjalno, a kao nagradu za svrgavanje dobija akire, kobasice i vino. Govor mu je pun kaljucanja, nepovezanih reenica i latinskih citata koje mehaniki unosi. Jo ozbiljnija satira koja dotie i samog papu jeste ona kada Gargantua proguta hodoasnike jedui salatu. U IV knjizi junaci dolaze na razna ostrva, od kojih je svako alegorija. Panurgije i njegova druina poseuju ostrvo sudskih izvritelja koji ive od toga to ih tuku, pa im u nakanadu za batine daju odtetu, ostrvo protestanata (papefigues) i ostrvo katolika (papimanes) itd. Rable se ne stavlja na stranu ni jednih ni drugih, ve ismeva njihovu netoleranciju i netrpeljivost. Satira je

46
uperena i na sve druge institucije: na sudove, gde sudija Bridoa (Bridoye) donosi presude bacajui kockice, na kraljeve osvajae Pikrokole kao i na raun ena. Satira na raun ena Svoj doprinos svai oko ena odn. le querelle de femmes, dao je i Rable i to svojom treom knjigom. Glavna tema ove knjige, koja ima oblik rasprave, jeste pitanje oeniti se ili ne, koje mui Panurgija. On je ve zaao u godine i eleo bi da se oeni mladom enom, meutim, boji se da e dobiti rogove. On ide kod razliitih ljudi i pita ih za savet. Poseuje lekara, advokata, sudije i proroice. Svi mu oni daju dvosmislene odgovore. Kau mu da treba da se oeni, ali da e svakako dobiti rogove. Na kraju, Panurgije prihvata savet jedne proroice, koja mu kae da poe u potragu za boanskom bocom jer e mu ona dati pravi odgovor. Kako se posmatra ena? Rable je u stavu prema enama blii galskoj tradiciji. U njoj postoji ambivalentan odnos, jer se spajaju dve tradicije. Sa jedne strane to je narodno-smehovna tradicija, po kojoj je ena pre svega otelotvorenje naela raanja, to je shvatanje koje vidimo i kod Rablea. Sa druge strane imamo asketsku tradiciju u kojoj se enampojavljuje kao otelotvorenje naela greha, budui da je Eva ta koja je kriva za progon ljudi iz raja. Spajanjem ove dve tendencije, ambivalentnost ene postala je izraz same njene dvojne prirode. ena je pritvorna, lana, ulna. Ipak, ove odlike imaju funkciju produetka vrste, jer je mu je esto nestrpljiv, ljubomoran i star. Tema rogova odnosi se na svrgavanje ostarelog mua putem veze sa mlaim ovekom i putem obnavljanja vrste. Rable ovu temu nije direktno uneo u roman, ve ju je izrazio kroz raspravu o rogovima. Mada se ne stavlja na stranu nijedne tradicije, Rable je ipak blii galskoj, budui da on ne velia enu, ve je posmatra kao otelotvorenje naela raanja. Ipak, ena kod njega nije toliko negativno ocenjena. Postupkom uproavanja, ona je postala negativna, ali to nije Rableov stav. Dok epikurejci u eni vide iskljuivo negativne osobine, Rable je posmatra u njenoj ambivalentnosti. Jer, ako se Panurgije plai rogova i ako se iz saveta koje dobija nasluuje da e biti rtva, ne treba zaboraviti da je on u tom trenutku na pragu starosti koju ne priznaje. Ovde strah od smrti i od obnavljanja vrste postaje strah od rogova. Rableove pedagoke ideje Rableove pedagoke ideje dolaze do izraaja kroz samu romanesknu fikciju, tj. kroz prie koje nam pria u romanu. Prikazujui vaspitanje svojih junaka, Rable na satirian nain kritikuje sholastiki nain poduavanja koji je otelotvoren u Gargantuinom uitelju, doktoru teologije Tiboltu Holofernu. Rable nam pokazuje ta je sve Gargantua uio. Morao je da zna azbuku napamet i unapred i unazad, razne renike i latinske gramatike, jedan narodni kalendar, kao i niz knjiga o retorici. To su duge, nepotrebne i besmislene studije zahvaljujui kojima je Gargantua izrastao u jedno prilino glupo dete. Gargantua ustaje kasno izmeu 8 i 9, protee se, skae po krevetu,mnogo jede i pije, u crkvi slua misu 30 do 50 minuta, ita iz umaenog molitvenika. Posle mise, eta se po manastiru i prebira brojanice. Ui pola sata, a zatim rua. Onda celo posle podne igra karte, spava , pije vino, veera, ponovo igra karte itd. On nije samo glup, ve je i lenj, neuredan, prljav jer se ne kupa, a interesuju ga jedino jelo, pie i kocka. Kada je njegov otac to video, oterao je Holoferna i pozvao lekara koji je Gargantui dao sredstvo za proienje (purgativ), kako bi ga iznutra oistio od svega sholastikkog. Na taj nain lekar je postigao da Gargantua zaboravi sve to je do tada nauio, to simbolino predstavlja Rableov raskid sa srednjevekovnim sholastikim uenjem.

47
Granguzje dovodi novog uitelja, Ponokrata, koji je uitelj mudrosti odn. idealan humanistiki uitelj. Ponokrat prvo uvodi Gargantuu u drutvo pametnih i uenih ljudi, sa kojima Gargantua razgovara i razmenjuje misli. Najvei deo dana Gargantua provodi u uenju na praktinim primerima. To je ono to se dananjim pedagokim renikom naziva oigledna nastava. Za vreme jela npr. razgovara se o svemu to se nalazi na stolu. Dakle, dotiu se prirodne nauke poput botanike, fizike i astrologije. Pored ovoga, Gargantua ui i razne zanate, ide kod zlatara, tkaa, stolara, svilara, tampara, asovniara itd. Ovde je primetan postupak akumulacije tj. nagomilavanja. Cilj vaspitanja, dakle, nije da samo da se razvije memorija, ve i mo rasuivanja. Zbog toga se Gargantuino uenje ne sastoji samo u ponavljanju injenica, nego i u razmiljanju o tim injenicama, kao i u razgovorima o onome to je nauio. On ne ui napamet, ve sa razumevanjem. Pored toga bavi se i umetnou odn. sviranjem laute, harfe, frule i flaute. Ova akumulacija izraava Rableov ideal da treba sve nati. Ovaj ideal naroito dolazi do izraaja u Gargantuinom pismu Pantagruelu. U ovom pismu u kome Rable afirmie humanistike ideje, insistira se na svestranom znanju. Tu Gargantua kae svom sinu kako on nije imao takve mogunosti za obrazovanje kao on. Savetuje mu da ui strane jezike i to najpre grki, latinski, hebrejski pa haldajski. Preporuuje mu da preuzme stil od Aristotela i Cicerona, da ui istoriju, geometriju, aritmetiku, muziku, pravo, medicinu. Jednom reju Pantagruel treba da postane ponor od znanja (abme de science). Zbog toga su Rableovi junaci dinovi, jer samo dinovi mogu sve to da nauce. Akumulacija je, dakle, vezana za gigantizam. Iako on ismeva sholastiki nain poduavanja, Rableov humanizam nije ateistiki humanizam. On odbacuje crkvu kao instituciju koja deformie izvornu religiju, ali ne odbacuje samu religiju. To se vidi kroz nain na koji Ponokrat vaspitava Gargantuu. Gargantua ne ide u crkvu, ali ita Sveto Pismo, to se podudara sa evangelistikim tenjama. I pored humanistike vere u nauku, Rable shvata da nauka sama po sebi nije dovoljna, ve trai moralno izgraivanje. O tome on kae sledee: Science sans conscience nest que ruine de lme. Pored uma i duha, Rable smatra da treba razvijati i telo. To se podudara sa antikim idealom sklada duha i tela. Sa ovim je verovatno povezana i injenica da je Rable bio lekar. Svestranost se, dakle, ne odnosi samo na znanje, ve i na celokupnu linost. Gargantua, u skladu sa tim, vodi zdrav ivot. Ustaje rano, u etiri sata, potom ide na masau, kupa se, elja, bavi se sportom, opet se kupa, jede i pije umereno. U pauzi izmeu asova bavi se raznovrsnim fizikim aktivnostima, bacanjem koplja, streljatvom, tranjem, skakanjem, igrama sa loptom i sl. Svaki sport razvija drugu grupu miia. Pored sporta, Gargantua se bavi i fizikim radom cepa drva, mlati itno snoplje, vezuje seno u snopove. I pored svega ovoga, ostaje mu vremena za zabavu. On se igra koliko eli, igra piljke, a uvee pomalo igra karte. Ide na izlete u prirodu, recituje stihove i pije bevandu. Ovakvo vaspitanje stvara celovitu i kompletnu linost koja predstavlja ideal sveukupnosti. Pitanje Rableovog realizma Rablea mnogi svrstavaju u realiste. Ipak treba biti oprezan pri korienju termina realizam: Realizam postoji kao umetniki i knjievni pravac XIX veka, koji proklamuje objektivno prikazivanje Realizam postoji kao tendencija koja je i ranije postojala Pojam realizam evoluirao je u toku vremena. Jedan od uvenih kritiara Gistav Lankon (Gustave Lancon), svrstava Rablea u realiste koji verno prikazuju stvarnost svog vremena. On ne grei jer mi u tom romanu zaista nalazimo stvarnost njegovog vremena. Rable nastoji da u tkivo svog romana unese stvarnu lokalnu obojenost nekog grada. Neki su utvrdili da je celokupna topografija ratovanja sa Pikrokolima realna i verodostojna. Ono to je sigurno to je da je jedan stvarni dogaaj posluio Rableu kao inspiracija. To je bio sukob izmeu livadarskih optina i

48
prvih suseda Rableovog oca. Stvarajui lik Pikrokola, Rable je bio inspirisan Karlom V. I druge stvarne linosti posluile su Rableu kao uzor. Granguzje je inspirisan likom Fransoe I, koji predstavlja ideal vladara i koji je zasluan za afirmaciju humanistikih tendencija u Francuskoj. Ipak se kod Rablea ne moe govoriti o realizmu kao vernoj reprodukciji stvarnosti, jer su za njega elementi iz stvarnosti samo polazna taka za stvaranje imaginarnog sveta. Osnovni Rableov postupak jeste poigravanje sa stvarnou. Kroz to poigravanje sa stvarnou, pisac izokree i rui uobiajene odnose izmeu elemenata stvarnosti i time otvara put za stvaranje novih odnosa. Iako Rable nije revolucionaran, kod njega je vidljivo osporavanje stvarnosti kroz mehanizam smeha. On iskrivljuje stvarnost i pretvara je u grotesknu igru. Upravo zbog toga, Bahtin Rableov realizam naziva grotesknim realizmom. Pojam grotesknog U estetici se kao antagonistiki javljaju pojmovi lepog i grotesknog. Groteska se najee vezuje za romantizam. U predgovoru Kromvelu, Igo definie romantiku poetiku kao preplitanje rodova i kao direktno suprotstavljanje klasicizmu koji se zasniva na odvajanju rodova. Igo pledira za povezivanje uzvienog i grotesknog. Primer za to je Kvazimodo iz romana Notre Dame de Paris Slinu suprotnost sadri i Rableovo delo. U predgovoru, Rable ga poredi sa silenima odn. Sokratom. Bahtin ovaj roman definie kao delo burlesknog realizma ili Grotesknog realizma. Bahtin vezuje pojam grotesknog realizma sa Rableovim shvatanjem sveta, koji kod njega dobija obeleja ovekovog tela. To telo o kojem Rable govori ne odgovara klasinom kanonu lepote koji insistira na savrenosti. Klasino telo je zatvorena celina. Kod Rablea, meutim, telo nosi groteskna obeleja. Po Bahtinu, groteskno telo je ono telo koje izlazi iz okvira individualnog sklada, koje prerasta samo sebe i spaja se sa svetom. Insistira se na onome pomou ega telo komunicira sa spoljanjim svetom, a to su otvori i ispupenja (usta, nos i sl.). Telo dobija kosmiko, dinovsko obeleje, kao uostalom i sam ovek. Rableovi junaci su dinovi u svakom pogledu. Rable je nesumnjivo jedan od najznaajnijih predstavnika francuske knjievnosti XVI veka. Pored njega tu je i Montenj, koji ivi u vreme kada opada humanistiki polet. Montenj izraava jedan skepticistiki odnos prema oveku, i svest o ovekovoj nesavrenosti tj. svest o nesavrenosti njegovih saznajnih mogunosti.

MICHEL EYQUEM DE MONTAIGNE (1533 1592) Njegov ivot i stvaralatvo odvijaju se u drugoj polovini XVI veka. Rodjen je u dvorcu Montenj. Poreklom je Jevrejin po majci koja potie iz bogate pokatoliene porodice panskih Jevreja, koja kasnije prelazi u protestantizam to pokazuje da nisu bili verski fanatici. Njegov otac bio je pristalica novih pedagokih ideja (Montenj je nauio latinski jo u detinjstvu). Od svoje 15.

49
do 17. godine,u periodu od 1549. do 1551. godine, pohaao je Collge de Guyenne u Bordou. Upravo tada upoznaje se sa Vergilijem, Ovidijem i drugim latinskim piscima. Po zavretku kolea, upisuje filosofski fakultet u Bordou koji se zvao Facult des arts, a potom i pravni fakultet u Tuluzu. Po zavretku prava postaje sudski savetnik. Radei u sudu imao je prilike da se upozna sa tadanjim sudskim sistemom, koji e kasnije kritikovati. Za razliku od Rablea koji kritikuje kroz satiru ili Agripe DObinjea koji to ini kroz napade, Montenj kritikuje sudski sistem na jedan sasvim nov nain, pokazujui relativnost pravde. U Eseju o iskustvu (De lexprience) on kae: Combien ai-je vu de condamnations plus criminieuses que la crime Koliko sam video presuda koje su bile vei zloin od samog zloina. U sudskoj sredini Montenj upoznaje Etjena Boesija (Etienne de la Botie), uenjaka i pisca koji e mu postati najbolji prijatelj. Verovao je da je ovo prijateljstvo jedno od onih koje se pojavljuju u trista godina. Ono moda ne bi imalo toliku vrednost, da veina ljudi nije toliko razoarala Montenja, da je morao da prikriva veliki deo sebe pred drugima, ne bi li izbegao sumnju i podignute obrve. Kasnije e, analizirajui svoju bliskost sa La Boesijem rei: Jedino on je poznavao istinsku sliku mene. Prijateljstvo prekida prerana La Boesijeva smrt 1563. godine i ovaj gubitak pratie Montenja do kraja ivota. Njemu je posveen Esej o prijateljstvu (De lamiti). Mnogo godina nakon La Boesijeve smrti Montenja su hvatali periodi neizrecive tuge, a kroz itave Oglede mogu se nai izrazi elje za srodnom duom, uporedivom sa umrlim prijateljem. Na jednom mestu pie: Ako isrinski uporedim ostatak mog ivota sa one etiri godine u kojima mi je bilo dato da uivam u drutvu i prijateljstvu oveka kao to je on, sve je samo dim i pepeo, mrkli mrak i samoa. Od dana kada sam izgubio prijatelja samo se istroeno vuem napred. U Bordou upoznaje Fransoaz de la asan (Franioise de la Chassane), kerku jednog svog kolege, koja e 1565. godine postati njegova ena, ali kojoj nee posvetiti nijedan esej. Zvanje savetnika prodaje 1568. godine nakon ega odlazi u Pariz, gde boravi krae vreme. 1571. godine konano se povlai na svoje imanje, gde provodi ostatak ivota. Razlog povlaenja iz aktivnog ivota bila je elja da pie i ita, a strast prema knjigama navodi ga da itav jedan esej posveti svojoj biblioteci. U periodu od 1571. do 1580. godine ivi povueno. Povremeno prima goste, mada najvei deo vremena provodi u onome to je naziva studioznom dokolicom. Proizvod studiozne dokolice su dve knjige Eseja objavljene 1580. godine. Nakon toga sledi period putovanja, tokom kojeg Montenj, kao veliki kosmopolita, obilazi vajcarsku, Nemaku i Italiju. Za vreme ovih putovanja saznaje da je izabran za gradonaelnika Bordoa i odluuje da prihvati tu dunost. Za gradonaelnika je biran u dva mandata, prvi put od 1581. do 1583. godine, a drugi od 1583. do 1585. godine. Ovaj drugi mandat nije se ba slavno zavrio. Naime, krajem 1585. godine u Bordou izbija kuga zbog koje Montenj nije lino doao da preda zvanje svom nasledniku, to su mnogi protumaili kao kukaviluk. 1586. godine, Montenj se konano povlai na svoje imanje i, obogaen novim iskustvima, pie treu knjigu Eseja. Novo, upotpunjeno izdanje Eseja u tri knjige objavljuje 1588. godine. Te godine upoznaje se sa Mademoiselle de Gournay, koju naziva svojom usvojenom kerkom (fille dailiance). Ona je bila oduevljena Montenjevim delom i posle njegove smrti objavljuje Eseje unosei u njih neke izmene. Zbog toga je za definitivan tekst Eseja posluilo izdanje iz 1588. godine, koje se uva u Biblioteci u Bordou, a na kojem je i sam Montenj izvrio neke izmene. Miel de Montenj umire 1592. u svojoj ezdeset drugoj godini. Slika oveka u Montenjevim Esejima

50

U sreditu Montenjevog interesovanja nalazi se probljem sree 22. Montenj je iao od pojedinanog ka optem. Upoznajui samog sebe, on upoznaje i druge ljude. To je mogue, jer, po njemu: Svaki ovek nosi u sebi potpuni oblik ljudske prirode Chaque homme porte en soi la forme entire dhumaine condition To znai da je u svakom oveku prisutno mikrooveanstvo, i dobre i loe osobine. Pod uticajem vaspitanja i drugih spoljanjih faktora, razvijaju se samo neki delovi nae linosti, dok su ostali potisnuti. Montenj smatra da se ovek menja onako kako se menjaju okolnosti. Ovde vidimo njegovu viziju oveka kao promenljivog, ali istovremeno i protivurenog. U eseju O nepostojanosti naih dela (De linconstance de nos actions), on kae da je ovek kao kameleon, jer se menja u zavisnosti od okolnosti. Time Montenj anticipira baroknu viziju sveta i oveka kao promenljivog bia, a slina vizija uoljiva je i kod Prusta. ovek je, dakle, promenljivo bie: Ne samo da me vetar sluajnosti pokree prema pravcu u kojem duva, nego, tavie, i ja sam ne mirujem i u nemiru ivim zbog nestalnosti svog stanja; a ko sebe gleda izbliza gotovo nikad sebe dvaput ne nae u istom stanju.. Ovaj njegov stav dosta podsea na Heraklita, koji kae da se ne moemo dva puta okupati u istoj reci. O mikrokosmosu koji opaa u sebi, Montenj kae: Ja dajem svojoj dui as jedan izgled, as drugi, prema strani na koju je okrenem. Ako govorim o sebi razliito, to je stoga to sebe gledam razliito. Sve suprotnosti se u meni nalaze, zavisno kako se kad okrenem i na koji nain. Stidljiv, drzak, edan, raskalaan; brbljiv, utljiv, Izdrljiv, osetljiv, dovitljiv, tupav, mrzovoljan, dobroudan, laljiv, iskren, znalac, neznalica; i dareljiv i tvrdica i rasipnik: sve to vidim u sebi u izvesnoj meri prema tome kako se okrenem; a ko god sebe zaista paljivo ispituje, nalazi u sebi, ak i u svome umu, ovakvu promenljivost i ovakav nesklad. Zato to sadri u sebi sve, ovek je neuhvatljiv i menja osobine: Mi smo svi sainjeni od komadia, i to sastavljenih tako bezoblino i raznoliko da svaki deli u svakom trenutku igra za svoj raun. A postoji ista onolika razlika izmeu nas i nas samih koliko izmeu nas i drugih. Montenj kae da gree oni pisci koji ljude prikazuju kao neto opte, zauvek dato, koji se uhvate za jednu osobinu i iz toga crpe celu linost. Ovo je anticipirana kritika na raun realista koji smatraju da se ovek moe svesti na jednu dominantnu osobinu. O tome kae: Od svega mi je najtae verovati u stalnost ljudi, a najlake u njihovu nestalnost Je crois, des hommes, plus malaismnt la constance que toute autre chose, et rien plus aisment que linconstance Cilj njegovog samoposmatranja je da upozna sve delove svoje linosti kako bi ih uskladio i dostigao sreu. Montenj smatra da ukoliko se u njemu javi neka zloinaka misao, cilj ne treba da
22

Jedan kritiar podelio je sve pisce na one koji tragaju za sreom i na one koji tragaju za spasenjem

51
bude da se ona potisne, ve da se upozna i podvrgne kontroli razuma. On se ne plai poroka i ne bei od njih, ve pokuava da ih na neki nain oplemeni tako to e organizovati svoje unutranje ja, naravno samo privremeno. On pokuava da uhvati razne fluktuacije bia, uvene prelaze. Ja ne slikam bie, ja slikam prelaze Je ne peins pas ltre. Je peins le passage U eseju O kajanju (Du repentir) on kae: Svet je samo naprava u veitom pokretu. Sve stvari se neprekidno kreu, zemlja, kavkasko stenje, egipatske piramide, i u skladu sa optim kretanjem i po svom sopstvenom. Pa i sama stalnost nije nita drugo do sporije kretanje Faze u Montejnevoj filosofiji Knjievni istraivai i kritiari izdvajaju tri faze u razvoju Montenjeve filosofske misli. One se meusobno proimaju i predstavljaju razdvajanje jednog istog pogleda na svet. Naime, u bilo kojoj fazi da se Montenjeva filosofija nalazi, u njenoj osnovi uvek je potraga za sreom i tenja da se razvije jedan bolji i sreniji ivot. Te tri faze su: stoicizam skepticizam ivotna mudrost STOICIZAM Montejev stoicizam ima tri izvora: Knjiki izvor Montenj je puno itao, pa je lektira znaajno uticala na razvoj njegove filozofije. Posebno se istie uticaj antikih pisaca i filozofa poput Seneke, Marka Aurelija, Katona Mlaeg i Epikteta. Uticaj epohe u kojoj je iveo, a to je bilo vreme graanskih i verskih ratova u Francuskoj Njegovo lino iskustvo sa boleu Montenj je bolovao od kamena u bubregu i trpeo veoma jake bolove, te se delom iz toga razvio stoicizam filozofija trpljenja. U ovoj prvoj, stoikoj fazi koja dolazi do izraaja naroito u prvoj, a delom i u drugoj knjizi izdanja iz 1580. godine, Montenjeva misao je gotovo sva usredsreena na to kako da ovrsne i pripremi sebe za bol i smrt. Ideal za Montenja u ovom periodu, po ugledu na neke antike filozofe, predstavlja askeza, strog nain ivota. Njegov uzor je , naroito u poetku Katon Mlai, koji je iveo i umro kao stoik ( nakon pobede Cezara nad Pompejem, izvrio je samoubistvo zarivi sebi ma u stomak). U nekim svojim ogledima iz ove faze Montenj razvija opta mesta o ovravanju volje, koja treba da odnese pobedu nad bolom, a naroito nad smru. Jedan od njegovih eseja nosi naziv Da filozofirati znai navikavati se na smrt (Que philosopher cest apprendre mourir). Uopte, u okviru svog stoicizma, Montenj najvie govori o patnji i smrti. Meutim taj stoicizam nije herojsko podnoenje patnje, ve izraz elje da se patnja umanji tako to e ovek uvek imati na umu ogranienost ivota i na taj nain se pripremiti za ono to je neminovno. Po Montenjevom miljenju, sva ivotna mudrost sastoji se u tome da se pripremimo za smrt koja je naa sudbina ili, drugim reima, da nauimo kako da umremo. Ipak, kako on kae, ovek

52
se teko miri sa sopstvenom prolaznou pa je za veinu ljudi lek da tu misao potisnu. Meutim, kada neko umire u njihovoj blizini, uzdrhte od straha. Dakle, treba to intenzivnije misliti na smrt da bi se lake podnela misao o njenoj neminovnosti. Kao primer navodi Egipane koji su traili da im se u vreme najvee gozbe donese kostur nekog preminulog kako bi posluio kao opomena. O smrti nije dovoljno samo misliti, o njoj treba i govoriti i on sam navodi kako se rado ispituje o smrti drugih ljudi. Po njemu, potrebno je iskustvo sa smru. Iako se smrt dogaa samo jednom i neponovljiva je, mi je moemo oprobati u stanjima slinim njoj, a to su san i nesvestica. Montenj u Eseju o pripremanju( De lexercitations) opisuje jedno svoje iskustvo kada se onesvestio prilikom pada s konja. Opisuje kako mu se postepeno vraala svest i prvi ulni doivljaji koji su sluni. Ovo iskustvo Montenju pokazuje da se vrlo lako prelazi iz svesnog u nesvesno stanje i da smrt ne postoji kao stanje ve je ona kraj. Prema tome ako je smrt brza i nasilna mi nemamo vremena da od nje strahujemo. Ukoliko nije takva, to ovek dublje ulazi u bolest, sve vie poinje da osea prezir prema ivotu i da posmatra smrt kao spasenje. Montenj smatra da e se, to se vie bude udaljavao od ivota, bolje pripremiti za smrt. Govori o smrti kao cilju ivota jer ako ovek naui kako da umre, nauie kako da ivi. Ovde je on pravi predstavnik svoje epohe u trenutku kada je ona izgubila svoj renesansni polet. SKEPTICIZAM Montenj je i u ovoj fazi tipian predstavnik svog vremena u kojem je ovek potpuno izgubio veru u sebe i svoje sposobnosti. Skepticizam naroito dolazi do izraaja u eseju Apologija Rejmondu Sebondu (Apologie de Raimond Sebond). U njemu Montenj izraava svoj skepticizam, nevericu, svest da na ovom svetu nita nije sigurno, apsolutno ili drugim reima da je sve relativno. Rableova vera u oveka ustupa mesto sumnji u sve. Sumnja se u mogunost da ovek sazna svet. Nema stalne ovekove osobine, ona se ne moe otkriti. ovekov razum je ogranien. I skepticizam ima tri izvora:

Jedan su antiki pisci, naroito antiki mislilac Piron. Drugi izvor je opet uticaj epohe. ovek se direktno suoava sa relativnou kada vidi kakve su posledice bezrezervne vere u sebe i svoje mogunosti kada ovek postane fanatik i smatra da u ime neke istine ima pravo da ubije drugog oveka. ivotno iskustvo je uticalo i na ovu fazu Montenjeve filozofske misli. itajui mnogo, Montenj se susretao sa razliitim miljenjima koja su esto bila protivrena. Svi su u pravu i niko nije jer ljudski um ne moe saznati apsolutnu istinu, ve samo delove te istine. Sve je relativno, a pre svega ovek i njegovi sudovi jer ga esto varaju ula, mata i um.

Ovo nisu jedini izvori Montenjevog skepticizma. Izvor skepticima je i saznanje da su nae saznajne moi ograniene. Da bi to ilustrovao, Montenj navodi primer oseanja vrtoglavice. Ako se neki filozof stavi u kavez na vrh Bogorodiine crkve, on e osetiti strah jer ga izdaju ula. Ovaj primer Montenja navodi na dalje razmiljanje, pa on uoava da su svi obiaji relativni. Tu svoju misao on ilustruje na primeru ljudodera, kojima posveuje itav jedna esej, iji je naziv De canibals (O ljudoderima). U on govori o uroenicima koji imaju obiaj da pojedu svoje zarobljenike. Mada mnogi ove ljude nazivaju varvarima, Montenj smatra da nema nieg varvarskog niti divljeg u tom narodu. On priznaje pravo drugih ljudi da budu drugaiji. Za njega su oni divlji na isti nain na koji je divlje voe koje raa priroda. Ti primitivni narodi smatraju se varvarima zato to su im duhovi jo uvek neobradeni, mada je injenica da oni ive u skladu s

53
prirodom. Upravo je ovde zaeta Montenjeva ideja o plemenitom divljaku le bon sauvage. On pledira za prirodu i povratak njoj. Ovo naravno ne treba shvatiti kao Montenjevu odbranu ljudodera, poto nije tako. On samo pokazuje da su nekada civilizovani ljudi gori od ljudodera. Naroito snaan revolt kod Montenja izazivaju neoveni postupci i zverstva koja su ljudi inili jedni nad drugima za vreme verskih i graanskih ratova, a koja su dostigla vrhunac za vreme Katarine Medii i Karla IX. To je kritika i osuda muenja i spaljivanja ivih ljudi na lomaama. U eseju O ljudoderima, on govori i o tome kako se uroenici dobro ponaaju prema svojim zarobljenicima, iako ih na kraju pojedu. U skladu s tim Montenj smatra da je vee varvarstvo jesti ivog nego mrtvog oveka. Montenj sam sebi postavlja pitanje Que sais-je? (ta je znam?), koje je temelj negove filosofije. Ovo pitanje moe da se tumai u smislu da on ne zna nita pouzdano. Meutim, ovo njegovo pitanje tj. konstatacija, odnosi se na celokupni drutveni sistem, kao i na religiju. Montenj nikada nije bio revolucionaran, on je potovalac tradicija i konzervativac. Pokazavi relativnost obiaja, Montenj ne dolazi do zakljuka da drutvo i obiaje treba menjati. On je protiv promena i neizvesnosti i nedaa koje one mogu doneti, jer keko sam kae starije i poznatije zlo je uvek podnoljivije od novog i nepoznatog zla. Oni koji zatresu temelje jedne zemlje, esto prvi stradaju. Zameniti jedne zakone drugim, isto tako nesavrenim, ne donosi nikakvu korist. On samo trai nain da u relativnim okvirima egzistencije nae sreu. ovek treba da bude svestan da je sve relativno, a za sreu su vani red, mir i poredak. Ako drutvo u kome pojedinac ivi ima svoje slabosti, onda su njegovi lini nemiri jo gori. On smatra da svet treba prihvatiti onakvim kakav jeste. Taj isti princip ima i prema religiji. Neki smatraju da je Montenj hrianin i dobar katolik, a drugi da je ateista. Oni koji su ga smatrali katolikom, kao dokaz za to navodili su da on redovno obavlja verske obrede i slua misu. Oni koji ga smatraju ateistom, kao glavni razlog svoje tvrdnje navode njegov skepticizam. Montenj jeste skeptik, ali nije ni ateista ni katolik. Njegova religiozna shvatanja su u osnovi paganska. Montenj ne veruje u besmrtnost due, za njega, kao i za epikurejce, dua umire sa telom. Odbacivao je uda, koja je pripisivao mati i halucinacijama neobrazovanih i lakovernih ljudi, a protivio se i hajkama na vetice. Zgraavao senad svirepostima i divljatvima koje su ljudi inili jedni drugima za vreme verskih ratova i to na osnovu neega to je bilo zasnovano na veri odn. pretpostavci On ne veruje da postoji Bog, ali isto tako sumnja i u postojanje ljudskog razuma. Religijske postavke ne mogu se ni dokazati ni potpuno odbaciti. Poto ovek nije u stanju da sam odredi da li je neto potpuna istina ili ne, najbolje je prihvatiti one istine koje su ule u obiaj. Ovakva shvatanja on predlae drugima. On sam je suvie slobodouman, areligiozan23 i takvim problemima uopte nije zaokupljen. Jedan kritiar je rekao da je Montenj na pagansku graevinu stavio hrianski gromobran.

IVOTNA MUDROST, UMETNOST IVLJENJA

23

Areligiozan, ali ne i antireligiozan

54
Treu fazu Montenjeve filozofije predstavlja art de vivre, tj. umetnost ivljenja. Montenjeva filosofija je filosofija ivota, a ivotna mudrost je tu da bi se ostvarila srea. Montenj se buni protiv miljenja da ivot treba iveti u askezi. On smatra da je zemaljski ivot sam sebi cilj i da je samim tim vredan. Takoe smatra da ivot treba iskoristiti onakav kakav nam je dat. U eseju O iskustvu (De lexperience), on kae: to se mene tie, ja volim ivot i volim ga onakvog kakvog mi ga je Bog izvoleo dati Poput Rablea u njegovoj epizodi o Telemskoj opatiji i Montenj se oslanja na prirodu, jer smatra da je priroda mudar i pravian voa. Njegov stoicizam predstavlja navikavanje na misao o smrti i shvatanje ogranienosti ljudskih sposobnosti. Njegova koncepcija vaspitanja sastoji se u miljenju da dete treba vaspitavati tako da ono postane dobar ovek. Njegovi ogledi su puni praktinih saveta. Na jednom mestu kae da ne treba iveti ni u prolosti ni u budunosti, ve u sadanjosti, pa je tu uoljiva Horacijeva deviza Carpe diem. Prolost vie ne pripada stvarnom ivotu, budunost je krajnje neizvesna. ovek treba da ivi u sadanjem trenutku i da se sav preda onome to radi. O tome kae: Kad igram igram, kad spavam spavam! Montenjev krajnji cilj je da ostvari sklad svog bia i dostigne sreu.

Montenjeve pedagoke ideje Montenj nije bio pedagog, ali u okviru svojih razmiljanja govori i o vaspitanju dece. Njegove pedagoke ideje iznete su pre svega u eseju O vaspitanju dece (De linstitution de lenfant). Da bi mogao dobro da ivi i dobro da umre, ovek treba da se za to pripremi, vaspita jo od detinjstva. On je, kao i Rable, podvrgao otroj kritici vaspitni sistem svoga vremena i njegove sholastike metode. Montenj smatra da je domai uitelj bolji nego kola, stoga je potrebno da dete, kako bi se dobro vaspitalo, ima svog uitelja. Kao argument protiv kolea navodi sopstveni primer. Jo kao mali kod kue je nauio latinski, jer su ga svi u kui govorilli, i grki, kroz igru, ali je sve naueno kroz kolu zaboravio i iskvario. Ovim svojim stavom, Montenj se ograniava na bavljenje vaspitanjem dece iz plemikih porodica, to je najvea kritika koja se danas upuuje njegovim pedagokim idejama. Po Montenju, kod uenika treba paralelno i harmonino razvijati itavu linost, i duh i telo i moralni lik. Za Montenja cilj vaspitanja je da poui oveka kako ispravno da ivi, a za to nije potrebno imati enciklopedijsko znanje. ovek treba da postane sposoban, a ne uen, da ima dobro sainjenu une tte bien faite, a ne dobro napunjenu glavu une tte bien pleine. Prema tome, Montenj vie ceni valjan karakter nego uenost. Osim to se uenicima, neretko daju znanja koja im uopte u ivotu nee biti potrebna, ona se i uteruju u glave uenika grubim i svirepim metodama, tako da oni zamrze i nauku i one koji je predaju. Na pitanje ta uiti, Montenj odgovara da ne treba puniti uenikovu glavu velikim brojem bespotrebnih podataka, ve ga treba nauiti da misli. Uitelj ne treba da trai od uenika da pamti injenice. Npr. ne treba traiti od uenika da zna kada je bila propast Kartagine, ve zato je do nje dolo. Ovakvo stanovite je suprotno Rableu i njegovom zahtevu da ovek postane ponor od znanja (abme de science). Ali i Rable i Montenj se ovde pozivaju na antiku. Montenj se poziva na Plutarha i na njegovo miljenje da uenje bez razmiljanja o predmetu moe samo da okrzne sutinu pitanja.

55
Na jasnou miljenja odlino deluje optenje sa svetom. Montenj smatra da je potrebno da proirimo svoje vidike i da su razgovor i druenje sa drugim ljudima, kao i putovanja, odlina sredstva za to. Kada su u pitanju ideje kojima treba napajati duh uenika, Montenj veruje da su najvanije one koje e ga nauiti kako da formira svoj moralni lik odnosno savest. Uenika treba usmeravati jo od detinjstva. Npr. prve korene surovosti, koji se mogu uoiti kod neke dece, treba odmah suzbiti kako se kasnije ne bi ispoljavali na mnogo drastinije naine. Decu treba nauiti da mrze poroke. Treba im ukazati na prirodnu nakaradnost poroka da bi ih se klonili, ne samo na delu, nego i u mislima. Treba ih nauiti da mrze i samu pomisao na porone stvari. U formiranju njegovog moralnog lika, detetu treba objasniti ta oveka ini boljim i pametnijim. Na prvom mestu nalazi se ona nauka koja ui oveka da bolje ivi, a to je filosofija. Filosofija nije namrgoena, teka i daleka deci ve je, naprotiv, pristupana svakome, vesela i radosna. Dobro raspoloenje je najizrazitiji znak mudrosti. Filosofija stiava bure u ovekovoj dui i ui ga kako da podnosi ono to ne moe da izbegne. Cilj filosofije je vrlina, ali ne takva vrlina kakvom je prikazuju sholastiari. Do vrline se moe doi ako ovek poznaje put, a na uitelju je da otkrije put vrline svom ueniku. Po Montenju, stanje vrline je prirodno ovekovo stanje, to je teza koju e kasnije zastupati i Ruso. Kada je re o metodama poduavanja, Montenj smatra da treba poduavati preteno kroz razgovor, a ponekad i uz pomo knjiga. Ueniku treba dati da sam ita i da izvue pouku. Kada naie na potekoe, ueniku treba pomoi. Ukoliko uitelj nije vian knjigama, on treba da pozove nekog knjievnika, koji e bolje moi da svoje znanje prenese ueniku. Montenj izdvaja dve metode: direktnu i indirektnu. On je nauio latinski direktnom metodom, bez knjiga, bez gramatike, bez pruta i suza, zahvaljujui porodici u kojoj su svi govorili latinski. Grki je nauio indirektnom metodom, kroz knjige, ali na nov nain, kroz igru i vebe, bez ikakve prinude i u slobodi. Roditelji su i inae bili blagi prema njemu, pa je Montenj ujutru buen muzikom. On preporuuje popustljivost, jer smatra da je to nain da se izbegnu greke u vaspitanju. Po njemu nema nieg boljeg nego uiti decu na lep nain. Montenj trai mnogo manje uenja nego Rable. Uenju treba posvetiti samo prvih 15 ili 16 godina ivota, a ostalo vreme treba posvetiti radu. Da bi se to kratko vreme iskoristilo na najbolji nain, potrebno je izbaciti komplikovane delove dijalektike, a uzeti jednostavne pouke iz filosofije, jer u njoj ima pouka kako za rano detinjstvo tako i za starost. Montenj smatra da ueniku ne treba nalagati da ui 14 15 sati dnevno, a ukoliko se takve sklonosti jave spontano, treba ih suzbijati, jer preterano uenje odvraa onoga koji ui od druenja. Kao primer navodi grkog filozofa Karnesida, koji je bio toliko zaluen naukom, da nije imao vremena ni da uredi kosu i nokte. Poput Rablea i Montenj ima u vidu itavog oveka, bori se protiv srednjevekovnog asketskog naina ivota i rehabilituje telo. On kae da ak i igre i telesne vebe treba da sainjavaju dobar deo uenja, dakle pored ovekovog duha, potrebno je formirati i njegovo telo. ovek treba da ovrsne u odnosu na vetar i sunce i u tom ovravanju treba kriti pravila, to je stav suprotan Rableovom. Uz telo treba ovrsnuti i duu. Dete ne treba odgajati u krilu roditelja, jer e ga oni usled preterane ljubavi, razmaziti. Sve ove ideje izvedene su na osnovu linog iskustva. Njegov stav je da ukoliko elimo da od deteta napravimo oveka, ne treba da ga tedimo u mladosti. U sreditu Montenjevog interesovanja je problem sree, a filosofija je ta koja ima za cilj da naui oveka da ivi sreno. Montenj eli da stvori mudrog, a ne uenog oveka, oveka koji ima izgraenu savest i koji zna da ivi

56
F R A N C U S K O P O Z O R I T E XVI VEKA Francusko pozorite XVI veka odlikuje se sukobom srednjevekovne i antike tradicije. Srednjevekovni pozorini rodovi delili su se na ozbiljne i komine. Ozbiljni su bili mirakuli i misterije, a komini farsa, sotija i moralitet. U prvoj polovini XVI veka, nastavljeno je prikazivanje i objavljivanje srednjevekovnih dramskih komada religioznog karaktera, mirakula, kao i misterija, sve do zabrane njihovog izvoenja na teritoriji grada Pariza 1548. godine, dok su se komini oblici, farsa, sotija i moralitet, zadrali neto due. Meutim, u saglasnosti sa programom i tenjama Plejade, u drugoj polovini XVI veka, trebalo je uvesti nove dramske oblike, renesansnu tragediju i komediju, po uzoru na antiku tragediju i komediju. Tragedije su zamenile misterije i mirakule. Tragedija je knjievna vrsta koja je postojala u antici. Po definiciji, ona prikazuje sudbinu koja je tragina, njeni junaci su ljudi najvieg roda: vladari i plemii. Ona se tragino zavrava smru glavnog junaka i prikazuje slavnu propast posle velikog uspona. Znaajnu ulogu u ovom procesu stvaranja novih dramskih oblika, odigrali su kolei, koji su bili centri prouavanja antike kulture i rasadnici humanizma. Naroito su se isticala dva : Kole Bonkur (Collge de Boncourt) i Kole Kokre (Collge de Coqueret). Oni su postali glavna arita renesansne drame. U njima su, u periodu izmeu 1550. i 1560. godine, izvoene antike drame, iji su autori uglavnom bili profesori kolea. Komadi su izvoeni najpre na latinskom i grkom jeziku, mada na grkom neto slabije, jer je poznavanje ovog jezika bilo znatno ree i privilegija veoma uskog kruga uenih ljudi, a potom i u francuskom prevodu ili adaptaciji. Pozorite sada postaje stvar elite, odnosno profesora i studenata kolea, za razliku od srednjevekovnog, koje je bilo puko pozorite, pozorite za narod i vlastelu. Vremenom, u drugoj polovini XVI veka, prelo se na pisanje originalnih dramskih komada na francuskom jeziku, za koje su kao uzori posluili Seneka, za tragediju, a Plutarh i Terencije za komediju. Meutim, ni ovi komadi nisu bili namenjeni irokoj publici. Zasluga za stvaranje prve renesansne tragedije pod nazivom Zarobljena Kleopatra (Cloptre captive) napisane 1552. godine, kao i prve renesansne komedije Een ( Eugne) napisane 1553.godine, pripada lanu Plejade Etjenu odelu (Etienne Jodelle). Zarobljena Kleopatra je jedna karakteristina tragedija, koja je imala velikog odjeka, poput Igoove drame Ernani. Komad je igran i pred kraljem, a izvodili su ga studenti i profesori. Delo je inspirisano Plutarhom, tanije njegovom povesti o smrti Kleopatre i Antonija. To je dosta statian komad, bez dramskog sukoba, to i ne iznenauje, budui da je pozorite XVI veka lirsko pozorite. Radnja tragedije poinje u trenutku kada je Antonije ve mrtav, a Kleopatra jadikuje. Pojavljuje se Antonijev duh koji takoe jadikuje zbog uinjenih grehova. Kleopatra oplakuje smrt svog ljubavnika i ubija se. Kao to se da videti, nigde nema dramskog sukoba. Vrednost ovog komada nije ni u dinamici, ni u psiholokoj analizi, ni u stilu. On ima iskljuivo istorijsku vrednost, budui da je to prva tragedija napisana na francuskom jeziku. Ovakve tragedije preplavie francusku knjievnost ostatka XVI veka i predstavljae drastian raskid sa srednjevekovnom tradicijom. U njima ima mnogo jadikovanja, sentenci koje se esto preuzimaju od Seneke, mnogo beseda i monologa. Mladi pisci su teme za svoje tragedije uzimali iz grke ili rimske mitologije, ali i iz Biblije. Meutim, ma kakva da je bila materija koju su obraivali, uvek su koristili istu tehniku. Glavni uzor bio im je Seneka, od njega su preuzimali likove, emfatinu retoriku i njegov lapidaran stil24 kada su u pitanju dijalozi. eleli su da se njihove predstave igraju na dvoru dinastije Valoa koji je, meutim, vie voleo baletske komade. Jedna od retkih tragedija koje je igrana na dvoru bila je Trifinova Sofonizma, koju su po nalogu Katarine Medii preveli Oktovijan de Sen ele (Octovien de Saint-Gelais) i ak Amio (Jacques Amyot).
24

Lapidaran urezan u kamenu; kratak, zbijen, jezgrovit; lapidaran stil je zbijen, kratak i jezgrovit stil (kao stil u sarim rimskim natpisima)

57
Veina ovakvih komada igrana je po koleima od strane amatera, odn. aka i profesora. Svi komadi bili su meusobno slini. Meu brojnim autorima pozorine knjievnosti istiu se Etjen odel i Rober Garnije.

ETIENNE JODELLE (1532-1573) Etjen odel je, dakle, autor prve renesansne tragedije nazvane Zarobljena Kleopatra (Cloptre captive) iz 1552. godine, kao i prve renesansne komedije Een ( Eugne) iz 1553.godine. Tragedija "Zarobljena kleopatra imala je velikog uspeha. Njenom izvoenju prisustvovali su kako humanisti, tako i velikai, od kojih su mnogi poznavali ovu tragediju, ne samo na osnovu antikih tekstova, ve i na osnovu imitacija tih tekstova.. Ona ima strukturu antikih tragedija. U XVI veku formiraju se neka pravila na osnovu kojih se pie tragedija, a koja e se primenjivati u XVII veku. to se tie strukture, tragedija uvek ima 5 inova, a meuinovi su ispunjeni horskim pevanjem. Takoeje prisutno pravilo o tri jedinstva, a to su jedinstvo mesta, vremena i radnje. Tragedija, dakle, mora da se odigra na jednom mestu, za 24 asa, sa jednom jedinstvenom radnjom. Po ovim pravilima tragedija XVI veka slina je tragediji XVII veka. Od nje se razlikuje po sledeim stavkama: Nema dramskog konflikta, ve je glavni element lirizam Nema psiholoke produbljenosti ROBERT GARNIER (1545-1590) Rober Garnije je najvei tragiar XVI veka. Inspiraciju nalazi u tri razliita izvora: grkom, rimskom i hebrejskom. Njegova dela su: Rimske tragedije Hippolyte iz 1573. godine Cornlie iz 1574. godine Grka tragedija Antigone Hebrejske tragedije Les Juives iz 1583. godine, koja je ujedno i njegova najvanija tragedija Bradamante iz 1582. godine

58
Bradamanta je tragikomedija25 koja je bila inspirisana poznatim italijanskim spevom, Ariostovim Besnim Orlandom (Orlando furioso). Garnije je napisao tragikomediju iako je u to vreme postojala stroga distinkcija rodova. U pitanju je ljubavni zaplet: Bradamanta je kerka vojvode od Burgonje koja se, posle brojnih peripetija, udaje za voljenog mladia, a ne za bogatog Leona. Za nas je ovaj komad zanimljiv, jer se u njemu pominje Beograd. Njegova najpoznatija tragedija je Les Juives (Jevrejke). Poput odelovih, i njegovi komadi se odlikuju lirinou i odsustvom dramskog zapleta. to se tie komedije, situacija je bila slina. Komedija se razvija tek sredinom 16. veka. Ali dok je renesansna tragedija neto sasvim raziito od srednjevekovnih misterija i mirakula, komedija se ne razlikuje toliko od srednjevekovnih kominih komada, farse, sotije i moraliteta. Pre bi se moglo rei da se srednjevekovna farsa utapa u komediju. ak je i najvei francuski, a moda i svetski, komediograf Molijer, pisao farse. Autori se i ovde oslanjaju na antiku i to na definiciju koju je dao Donat, po kojoj linosti u komediji pripadaju srednjem drutvenom staleu. Opasnosti u koje oni ulaze nisu opisane na isti nain kao u tragedijama i komedije uvek imaju srean kraj. U prvoj polovini XVI veka komedijom se nazivaju i farse i moraliteti. Ovde jaz nije toliki, kakav je bio u sluaju ozbiljnog pozorita. Zabrana o izvoenju nije se odnosila na farse, one su se pisale i igrale slobodno tolom itavog veka. U oblasti komedije vidljiva su dva uticaja: srednjevekovni i antiki. Uenici su po koleima igrali Terencijeve komade. 1539. godine Oktovijan de Sen-ele (Octovien de Saint-Gelais) prevodi celo Terencijevo pozorite, zatim 1549. godine Ronsar prireuje predstavu u ast prevoda Aristofanovih komada. Najvie se igra Terencije, koga je pored Sen-elea preveo i Antoan de Baif. U oblasti komedije, antiki uticaj je mnogo manji nego to je to bio u oblasti tragedije. Mesto antike u mnogome popunjava italijanski uticaj. Prevode se dela italijanskih komediografa, a italijanske trupe esto gostuju u Francuskoj, naroito tokom 1548.godine, kada je u Francusku dola Katarina Medii. Prva komedija napisana na francuskom jeziku bila je komedija koju je napisao Etjen odel (Etienne Jodelle), a koja se zvala Een (Eugne). Ona je napisana u stihu, dok su sve ostale, po uzoru na italijanske komedije bile u prozi. Ova komedija je igrana 53 puta. Glavni pisci komedija, pored odela, bili su an de la Taj (Jean de la Taille) i Pjer de Larive (Pierre de Larivey). Neki pisci, poput Robera Garnijea, pokuali su da neguju meovite anrove, npr. tragikomediju. Krajem XVI veka razvija se jo jedan anr pastorala. Ova knjievna vrsta nastala je od pastirskih pesama, u poetku je bila obina ekloga, da bi kasnije dobila proznu formu. Pastorale se razvijaju pod italijanskim uticajem, a najpoznatije su: Aminta koju je napisao Torkvato Taso Pastor fido, tj. Verni pastir iji je autor ambatista Gvarini, italijanski pesnik iz Ferare.

25

Tragikomedija je tragedija sa srenim krajem