Арбитражни суд

 Недржавни суд коме странке поверавају

овлашћење да у одређеној правној ствари
спроведе поступак и одлучи актом са снагом
судске пресуде.
 Спроводи судски поступак и пресуђује
одлуком која има снагу судске пресуде, што је
основ јурисдикционог (процесног) схватања
о његовој правној природи.
 Међутим, према неким теоретичарима, пресудни за
одређивање његове правне природе су статусна
самосталност, аутономност у вршењу судске
функције, уговарање његовог састава, правила
процедуре и материјалноправних правила, као и
могућност суђења по правичности, па се истиче да
је правна природа контрактуална (цивилистичко
схватање).
 Интервенција државе своди се на
нормативно успостављање положаја
арбитражног суда, обезбеђење услова за
вршење судске функције и ограничену
контролу одлука.
 Врсте арбитражних судова
 Институционални (стални) и ad hoc арбитражни
судови.
 Институционални се успостављају при
институцијама које пружају правне,
административне и техничке услуге које се односе
на формирање арбитражног суда и спровођење
поступка – институције нису арбитражни судови.
 Институције доносе своја правила о арбитражи
(аутономна), која странке морају углавном
прихватити.
 Институционални арбитражни судови могу
бити:
 Општи – сви спорови, независно од врсте
правних односа из које потичу
 Специјализовани – за одређене врсте спорова

 Отворени – приступачни свима

 Затворени – пружају услуге само члановима

одређених удружења
 Ad hoc арбитражни судови – нема
институције која пружа помоћ у вези
организације и рада арбитражног суда, већ је
комплетна организација у рукама странака.
 Међународни арбитражни судови
 Ако је критеријум међународности наддржавност, онда
једино арбитражни суд при Међународном центру за
решавање инвестиционих спорова у Вашингтону има овај
карактер.
 Ако је критеријум међународност пословних трансакција
поводом којих настају спорови (функционална
међународност), онда су међународни судови који се
формирају при међународним арбитражним институцијама
(МТК, LCIA, СТА и сл), као и ad hoc арбитражни судови,
чији је мандат решавање међународних спорова.
 У Француској (Законик о грађанском судском
поступку) изричито се нормира да је
унутрашњи арбитражни суд онај који суди у
Француској, а по предмету спора не додирује
интересе међународне трговине, а да је
међународни онај који суди у спорном
предмету који се односи на међународну
трговину.
 Модел закон UNCITRAL-а предвиђа критеријуме за
одређивање који је арбитражни суд међународни:
 Ако странке у време склапања арбитражног споразума имају
седиште у различитим државама; или
 Ако се место арбитражног суда или место у којем треба
извршити бар део уговорних обавеза, односно место са
којим је предмет спора у најближој вези, налази изван
државе у којој странке имају своје седиште; или
 Ако су се стране изричито споразумеле да се предмет
арбитражног споразума односи на више земаља.
 Ове критеријуме наш Закон је дословно преузео.
 Арбитража vs. парница
 Око 80% спољнотрговинских спорова
решава се применом арбитраже.
 Поставља се питање зашто учесници
међународних трговинских спорова “беже”
од парнице.
 Одлука арбитражног суда изједначена је у
дејству са судском одлуком, па у овоме не
може бити разлог веће наклоњености
арбитражи.
 Арбитри су судије које не плаћа ниједна држава из
буџета, већ то чине саме странке.
 Арбитражни суд је, дакле, по природи ствари
неутралан, самосталан, објективан.
 Државни судови зависе од државе којој припадају, а
истој држави најчешће припада и једна од странака,
па се, макар и несвесно може јавити субјективност.
 Странке бирају арбитре, водећи се различитим
интересима и разлозима (поверење, стручност,
углед) – неће им судити онај коме дође предмет.
 Стручна сујета и етика искључују национални
протекционизам и навијачки однос.
 Више им је стало до угледа, који обезбеђује
егзистенцију на дуже стазе, него до окретања “својој
странци” – лош глас се далеко шири.
 Арбитражни поступак је нејаван – обезбеђују
се пословне тајне и будућа сарадња.
 Могућност мирења, такође је у функцији
очувања добрих пословних односа.
 Арбитражни поступак је флексибилан, а могу
се бирати и правила меродавна за меритум
спора.
 Брзина арбитраже је можда одлучујућа
предност – нема двостепености (по правилу)
 Недостаци арбитраже
 Арбитри могу бити лоши господари меритума,
који над собом немају контролу (круг разлога за
тужбу за поништај је узак).
 Опасност од корумпираности арбитра такође
постоји али од ове пошасти нису имуне ни
судије државних судова.
 Арбитража може бити и веома скупа, иако се
третира као јефтинији и економичнији метод.