Gotfrid

Vilhelm
Lajbnic
G. W. LEIBNIZ

 Rođen je 1646. u Lajpcigu

 Studirao matematiku (otkrio
infinitezimalni račun)
 Studirao i doktorirao prava
 Bio je i diplomata (diplomatska misija u
Parizu)
 Prvi predsednik naučnog društva koje je
kasnije preraslo u Prusku akademiju
nauka
 Pokušavao da ujedinji katolike i protestante

2
 RAZLIKOVANJE ISTINA UMA I
ČINJENIČKIH ISTINA
 Iskazi se dele na umske i činjeničke istine.

3
 UMSKE ISTINE
 Umske istine predstavljaju nužne istine: one su ili
samoočevidni iskazi ili se mogu svesti na takve iskaze.
 Ako stvarno znamo značenje iskaza onda shvatamo
da njihova protivrečnost ne može biti istinita.
 Sve umske istine su nužne i njihova istinitost počiva
na principu protivrečnosti. Ne može se negirati
istina uma a da se ne zapadne u protivrečnost.
 Saznaju se INTUICIJOM
 Njihova istina je SAMOOČEVIDNA
 Nisu informativne (ne pružaju nova saznanja o svetu)

4
 UMSKE ISTINE
Primeri umskih istina:

 princip identiteta: „svaka stvar je identična samoj sebi“

A =A
 princip neprotivrečnosti:
◦ a) „ono što je A ne može biti ¬A“ (kad govorimo o stvarima)
◦ b) „iskaz ne može biti istovremeno istinit i lažan“, tj, od dva
protivrečna iskaza, jedan mora biti lažan (princip primenjen na
istinitost iskaza)
◦ „Petar postoji i ne postoji“ je logički nemoguće. (Predstavlja
kršenje principa neprotivrečnosti prema kojem stvar ne može
da ima svojstvo A i njemu suprotno svjstvo ¬A
 „Toplota nije isto što i boja“ (znamo da je tačno već na
osnovu značenja, čim znamo šta znače izrazi „toplota“ i
„boja“. Ne treba nam dokaz ili iskustvena provera)
 Ovde spadaju i definicije: „Troguao je geometrijska figura
sa tri strane“ 5
 ČINJENIČKE ISTINE (faktičke istine)

 Nisu nužni iskazi, već su kontingentni

(slučajni).
 Njihove suprotnosti se mogu zamisliti i mogu se
negirati bez logičke protivrečnosti.
 Iskaz „Petar se oženio sa Marijom“ nije nužan
iskaz. Zamislivo je, tj, nije protivrečno da je
suprotni iskaz tačan: „Petar se nije oženio sa
Marijom“.
 Kontingentne istine ne možemo da dedukujemo
ni iz jedne apriorne samoočigledne istine.
 Istinitost činjeničkih istina saznajemo a
posteriori. 6
 ČINJENIČKE ISTINE (faktičke istine)

 Činjeničke istine počivaju na NAČELU

DOVOLJNOG RAZLOGA (sve ima razlog
zašto je tako, a ne drugačije, tj ništa se ne
događa a da nema tazloga zašto je to tako)
 Kontingentna istina je ona čija suprotnost ne
implicira protivrečnost.
 Postojanje bilo koje stvari u svetu nije nužno.
Dakle, možemo poricati egzistenciju svake
stvari bez protivrečnosti.
 Činjeničke istine zavise od božje volje.
7
 NAČELO SAVRŠENSTVA

 Niz postojećih stvari nije nužan. Svet nije

morao biti ovakav kakav jeste, mogao je biti
drugačiji.
 „Postoje razni mogući svetovi“.
 „Kao što ima raznih kombinacija mogućih stvari,
od kojih su neke bolje od drugih, tako ima i
mnogo mogućih kosmosa“
 „Ceo kosmos mogao je biti drugačije sačinjen“
 Nije bilo nikakve apsolutne nužnosti koja je
primorala boga da odabere neki poseban
moguć svet. 8
 NAČELO SAVRŠENSTVA
 Ako je od mnogih mogućih svetova bog slobodno izabrao jedan
poseban svet da bi ga stvorio, postavlja se pitanje zašto je bog
stvorio baš taj svet. (Setimo se, bog ne može da čini a da ne
postupa s razlogom; mora postojati dovoljan razlog za božji
izbor).
 Načelo dovoljnog razloga kaže da je morao postojati dovoljan
razlog da bog stvori baš ovaj svet, a ne neki drugi. Ovo načelo
nam ne kaže KOJI je to razlog, već samo da ga mora biti.
Potrebno je još jedno načelo – to je NAČELO SAVRŠENSTVA.
Prema ovom načelu, bog hoće da čini i čini sve stvari na
najbolji mogući način.
 On je slobodno odabrao svet koji ima najveći stepen
savršenstva.
 Bog uvek i izvesno, mada slobodno, bira objektivno
najbolje . Stvaranje nije nužno (bog je mogao da ne stvori ništa),
ali ako bog stvara, on izvesno stvara najbolji mogući svet.
 Bog je tako stvorio čoveka da on čini ono što mu se ČINI da je
najbolje. 9
 ZLO

 Bog deluje uvek u prilog onome što je najbolje

tako da ovaj svet mora biti najbolji od svih
mogućih svetova. Ova tvrdnja Lajbnica
obavezuje da opravda postojanje zla. Tome je
posvećeno delo „Teodiceja“
 Bog je mogao stvoriti svet u kojem nema zla, ali
nije jer to ne bi bio najbolji mogući svet.
 Sloboda volje je veliko dobro. U svetu bez
ikakvog zla ona ne bi mogla postojati. Bog nije
mogao istovremeno da podari čoveku slobodu
volje i da spreči mogućnost činjenja greha.
Pojam slobode volje povlači mogućnost greha.
10
 UČENJE O SUPSTANCIJI –
„MONADOLOGIJA“
 Primećujemo da su vidljiva tela deljiva, to
znači da su ona agregati ili složevine
nedeljivih, prostih delova. Tela su, dakle,
složena od prostih supstancija koja su bez
delova. Te proste supstancije od kojih su
sastavljene sve vidljive stvari Lajbnic naziva
MONADAMA.
 One su „istinski atomi prorode i, jednom
rečju, elementi stvari“ („Monadologija“).
Monada nije isto što i Leukipov, Demokritov i
Epikurov atom.
11
 UČENJE O SUPSTANCIJI –
„MONADOLOGIJA“
 Monada nema protežnost i oblik. (analogno
duši – ona postoji na takav način)
 Nema delove (prosta je)
 Prosta stvar ne može biti protežna (da je
protežna, bila bi deljiva).
 Složene stvari mogu nastajati i iščeznuti
spajanjem i rastavljanjem monada, ali monade
same ne mogu ni nastati, ni nestati. S obzirom
da su proste, ne podležu tim procesima. One
nastaju stvaranjem (božjim) i nestaju
uništavanjem.
 Broj monada se ne može prorodnim putem
povećavati ili smanjivati
12
 UČENJE O SUPSTANCIJI –
„MONADOLOGIJA“
 Premda su monade bez protežnosti i oblika, one
se ipak razlikuju jedna od druge po STEPENU
OPAŽANJA I ŽUDNJE. Svaka monada se
razlikuje od svake druge.
 Kosmos je organizovan u harmoničan sistem u
kojem postoji bezbrojna raznovrsnost supstancija
tako povezanih da čine savršenu harmoniju.
 Svaka supstancija ili monada je načelo i izvor
svojih aktivnosti i samorazvoja. Sila, energija i
aktivnost pripadaju suštini supstancije. U monadi
postoji princip delatnosti, ona sadrži
„conatus“, pozitivnu težnju ka delanju koja se
ostvaruje ako nije onemogućena.
13
 UČENJE O SUPSTANCIJI –
„MONADOLOGIJA“
PERCEPCIJA I APETICIJA
Sve monade imaju percepciju (opažanje) i apeticiju (žudnju).
 Svaka monada odražava u sebi čitav kosmos, tj, svaka monada
OPAŽA.
 PERCEPCIJA (OPAŽANJE) je definisano kao „stanje
monade kojim se predstavljaju spoljašnje stvari“).
Svaka monada ima sukcesivne opažaje koji odgovaraju
promenama u okolini. To znači da svaka monada odražava
promene u svojoj okolini. Monade imaju prirodnu sklonost da
odslikavaju sistem čiji su član.
 Promena jednog opažaja u drugi je zavisna od unutrašnjeg
načela koje naziva APETICIJOM. (jer nema interakcija između
monada)
 APETICIJA je „delovanje unutrašnjeg načela koje
prouzrokuje promenu ili prelaz jednog opažaja u
drugi“ 14
 UČENJE O SUPSTANCIJI –
„MONADOLOGIJA“
STUPNJEVI OPAŽANJA (PERCEPCIJA I APERCEPCIJA)
Percepcija je „unutrašnje stanje monade kojim se predstavljaju
spoljašnje stvari“
 Apercepcija je SVEST ili refleksivno znanje o svom unutrašnjem
stanju. Apercepciju nemaju sve monade. Ovu sposobnost imaju
ljudske duše. One imaju viši stepen opažanja: opažaj praćen
svešću i sećanjem, jasno i razgovetno opažanje. To su
RACIONALNE DUŠE. One su sposobne za poznavanje nužnih i
večnih istina. Duša je dominantna monada u čoveku.
 Neke monade poseduju samo konfuzne opažaje, bez svesti, bez
sećanja, bez jasnosti, nerazgovetno. One su na nižem stupnju
opažanja
 Monade su piramidalno HIJERARHIJSKI uređene. Od
položaja u piramidi zavisi šta ona može da „vidi“. Više monade su
svesnije, a niže vide manje. Vrhovna monada je bog – ona vidi sve.
Niže monade imaju nejasnu predstavu univerzuma.
15
 UČENJE O SUPSTANCIJI –
„MONADOLOGIJA“
 Ipak, svaka monada sadži i pasivnu komponentu
koju Lajbnic naziva prvom materijom (to ne znači
da je monada telesna!). Monade nisu čiste sile, one su
osnova ne samo delatnosti, nego i otpora ili
pasivnosti. (predmeti se opiru kretanju i prodiranju)
 Monade su nematerijalne, ipak one se spajaju i
obrazuju složene supstancije, protežna tela. Protežnost
nije nešto prvobitno i apsolutno, nije nešto što čini
supstanciju. Protežnost nije atribut samih stvari već je
način na koji opažamo stvari. Ona pripada
pojavnom (fenomenalnom) redu. „Protežnost nije
ništo drugo do izvesno neograničeno ponavljanje stvari
ukoliko su one međusobno slične i nerazlučive“. Taj
kvalitet koji je ponovljen je otpor. 16
 UROĐENE IDEJE
Lajbnic je kritikovao Lokov (John Locke) napad na teoriju
urođenih ideja (Lok: „Čovek je tabula rasa kad se rodi“;
„Ništa nije u razumu što prethodno nije bilo u čulima“)
 Ideje čula (ideje koje nisu urođene) predstavljaju
spoljašnje stvari.
 Urođene ideje: Neke ideje su proizvedene iz samog
duha, izvedene iz refleksije, ne iz spoljašnjih čula, one su
urođene.
 Npr: Princip neprotivrečnosti je urođena ideja.
Primenjuje se na ideje izvedene iz duha, na urođene ideje.
Npr: „Kvadrat nije krug“
 Urođene ideje su i: uzrok, identitet, opažaj, biće,
supstancija, jedinstvo, razlog... – to su pojmovi koje
čula ne mogu dati. Istine matematike i logike su
takođe urođene. One su “istinite u svim mogućim
svetovima”
 Urođen je i princip dovoljnog razloga, ideja boga... 17
 UROĐENE IDEJE

 (Ali to ne znači da je iskaz „Slatko nije gorko“

urođena istina. Ovde jeste primenjen princip
protivrečnosti koji je urođen, ali ideje slatkog i
gorkog nisu urođene.)
 Urođene ideje su urođene u smislu da ih duh
iz sebe izvodi. Potrebno nam je iskustvo da
bismo eksplicirali urođena znanja. Ideje su
virtuelno urođene. Duh ima moć da otrkrije
ove ideje u sebi samom. Na primer,
samorefleksijom duh shvata ideju supstancije.
Ideja boga je takođe urođena.
 Lajbnic: „Ništa nije u razumu što prethodno nije
bilo u čulima, osim razuma samog“ (odgovor
Loku) 18
 APRIORNI DOKAZ POSTOJANJA
BOGA IZ VEČNIH ISTINA

 Večne, nužne istine (npr. matematički iskazi) su

nužni i večni u smislu da je njihova istinitost
nezavisna od postojanja bilo koje slučajne stvari.
 Tvrdnja da trougao ima tri strane je nužna istina
bez obzira da li trouglovi postoje ili ne.
 DOKAZ: Ove večne istine nisu „fikcije“. One
stoga zahtevaju neku metafizičku osnovu: „one
moraju imati svoju osnovu u nekom subjektu
apsolutno i metafizički nužnom, to jest, u Bogu“.
Prema tome, bog postoji.
19
 UZROČNOST (PRESTABILIRANA
HARMONIJA)

 Postoji savršena hamonija mnoštva supstancija

(monada) koje međusobno ne komuniciraju i ni na
koji način ne deluju jedna na drugu. „Monade
nemaju prozore“, IZGLEDA KAO DA postoji
uzročno-posledična povezanost između monada.
Bog čini da izgleda da stvari deluju jedna na drugu.
On je celokupnu prirodu podesio onako kako bi
dobar časovničar podesio časovnike koji ne greše:
svi otkucavaju u isto vreme. Sinhrono delovanje
monada stvara iluziju o međusobnom uticaju stvari
jednih na druge. U univerzumu vlada
PRESTABILIRANA HARMONIJA.
 Tako savršena harmonija mora poticati iz
zajedničkog uzroka (boga).
20