Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije Porodični raspored

SKICA ZA FENOMENOLOGIJU LJUBAVI I MRŽNJE

U RADU S PORODIČNIM RASPOREDOM

Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s

porodičnim rasporedоm po Bertu Helingeru

Mentor Edukant

Vlado Ilić Maksim Santini

Beograd 2013.

1
„Gde nema ljubavi, ima težnje ka moći.“

K. G. Jung

„Mržnja nema vlastiti koren i ne postoji po sebi:

ona je samo nastavak ljubavi drugim sredstvima.“

Leticija Martini

2
 SADRŽAJ

Sadržaj 3
.
Uvodna napomena: ljubav, mržnja, ravnodušnost 4
a) Dve temeljne emocije: ljubav i strah 5
b) Težnja ka moći. Autoritarnost 6
c) Ravnodušnost i mržnja 6
d) Fenomenološki prostor radionice: „Sve je u vezi sa svime...“ 7

Fenomenologija ljubavi i mržnje u radu s porodičnim rasporedom 8

I – Površnost neautentične ljubavi 8

a) Prividno, poželjno, stvarno 8
b) Remetilački činilac u zamrznutom porodičnom sistemu 9
c) Preplitanje osnovnih dinamika u radovima 9
d) Slojevitost rešenja 10

II – Entropija ravnodušnosti 11
a) Stepeni svesti 11
b) Mržnja kao odbrana od autodestruktivnih impulsa 11
c) Karpmanov „dramski trougao“ i dinamika „idem ja umesto tebe“ 12
d) Neko ili nešto što nedostaje – isceljujuća energija počinioca 13
III – Preobražavanje mržnje u ljubav 14
a) Sistemska upletenost – simptom isključenosti 14
b) Sistemsko poravnanje i pomirenje 14
c) Prihvatanje isključenih članova i upotpunjavanje sistema 15

Završna napomena. Dijalektika ljubavi i mržnje u radu s porodičnim rasporedom 16

a) Priznavanje onog što jeste 16
b) Krug ljubavi i mržnje: proistekla iz ljubavi, mržnja ponovo postaje ljubav 17
c) Ontološki primat ljubavi: antropologija, teologija, porodični raspored... 17

Korišćeni materijali 19

3
 Uvodna napomena: ljubav, mržnja, ravnodušnost

U nepreglednom mnoštvu teorija emocija, koje počev od antičkih vremena prate pokušaje
razumevanja, sistematizovanja i obuhvatnog prikazivanja celokupnog opsega čovekovog osećajnog života
i načina na koji on utiče na ponašanje, zdravlje i odnose među ljudima, susrećemo najraznovrsnije
klasifikacije i pokušaje tumačenja osnovnih ljudskih osećanja.
Neki od njih pripisivali su svetu emocija relativnu ili potpunu samostalnost i simbolično ga
vezivali za srce kao njihovo sedište i izvor, drugi su polazili od opštih telesnih osobenosti građe čoveka
kao odlučujućih činilaca za oblikovanje emotivnog života, dok je još Hipokrat, „otac medicine“, pre
gotovo dva i po milenijuma smatrao „da mozak ima najveću snagu u čoveku“, što je potvrdila i moderna
neurofiziologija, koja nervni sistem smatra odgovornim za skladno funkcionisanje celokupnog ljudskog
organizma – i u fizičkom i u mentalnom smislu. Na taj način proučavanje osnova funkcionisanja nervnog
sistema – počev od ćelijskih i molekularnih mehanizama, preko organizacije i funkcionisanja čulnog i
motornog sistema – vodilo je i do neurobioloških činilaca kojima se objašnjavaju emocionalna stanja
(strah, patnja, mržnja, ljubav...) u čoveku, čak mehanizmi učenja, pamćenja, oblikovanja misli, kao i
spavanja i snova... Možemo smatrati da je novijim naučnim istraživanjima nepobitno utvrđeno da
neposredna povezanost nekih moždanih struktura s unutrašnjim organima koji imaju vegetativnu
inervaciju (tzv. „visceralni mozak“), na bazi obrade informacija koje pristižu iz tih organa predstavlja
osnovu za opšti emocionalni ton svih naših doživljaja.
Ako se, s druge strane, tim egzaktnim naučnim saznanjima, uz gotovo vekovno iskustvo
psihosomatske medicine protivstave brojni drevni i savremeni postupci
tradicionalnih/alternativnih/komplementarnih ili integrativnih metoda isceljivanja – i shvatanja prirode i
strukturisanosti čovekovog bića koja im stoje u osnovi – krug se zatvara i strogo „naučni“ prilaz,
metodologija i jednosmerni model kauzalnog tumačenja, mogu se u najopštijim crtama dopuniti
holističkim pristupom našem osećajnom životu i svetu emocija. Tada o njima ne možemo više govoriti
kao o isključivo somatskom fenomenu „srca“, „glave“ ili „stomaka“, nego i kao opštoj rezultanti ukupne
konstitucije, doživljaja i stanja svesti čoveka, njegovog mesta unutar porodice, šireg socijalnog,
kulturalnog i prirodnog okruženja, kao i čitavog spektra morfogenetskih sistema s kojima je – svesno ili
nesvesno – pojedinac umrežen.
Namera ovog rada nije, međutim, bavljenje tim istančanim i dokraja nikad rasvetljivim odnosom
„tela“, „duše“ i „duha“, kao ni izlaganje nekakve obuhvatne tipologije ili teorije emocija. Predmet mu
nisu ni antropološke ili metapsihološke spekulacije kao cilj po sebi, nego samo ograničeno ukazivanje na
potvrde koje fenomenološki metod rada u polju porodičnog rasporeda daje nekim Helingerovim opštim
stavovima i tumačenjima ljudskog osećajnog života, osvetljavajući pritom fenomene ljubavi, straha,
mržnje i ravnodušnosti onako kako su prisutni i dostupni u iskustvu posmatrača i učesnika radionica
poretka ljubavi.

4
 a) Dve temeljne emocije: ljubav i strah

„Ljubav je sadržaj poretka, ljubav je voda, poredak posuda...“

Bert Helinger

Helingerov stav, više puta ponavljan u njegovim publikacijama i na seminarima porodičnog

rasporeda, da u ljudskom iskustvu postoje samo dve osnovne, temeljne emocije – ljubav i strah – u
poređenju s pojavnim bogatstvom naših neposrednih doživljaja i jezičkih izraza koji ih opisuju, kao i
raznolikošću koju nude tradicionalne i novije teorije i pokušaji sistematizovanja celokupnog spektra
osećajnog života, na prvi pogled može se učiniti redukcionističkim ili u najmanju ruku neobičnim. 1
Objašnjenje tolike nesrazmere i razmimoilaženja s uvreženim predstavama o bogatstvu našeg
emocionalnog sveta moglo bi se bar delimično potražiti u osobenostima Helingerovog načina izražavanja
i njegovog misaonog stila – intuitivnog, svedenog, često provokativnog i sklonog paradoksima, sa
senzibilitetom bliskim taoizmu i zen-budističkim koanima.
Iskustvo sa radionica porodičnog rasporeda i posmatranje načina rada Helingera i niza drugih
terapeuta potvrđuje, međutim, da se pojavna raznolikost naših osećanja – bez obzira na njihov neposredni
izraz, intenzitet i ton – prilično uverljivo može svesti na ljubav i strah kao njihove osnovne dinamičke
činioce i zajedničke imenitelje. 2 U tom smislu ljubav – u celokupnom opsegu svojih ispoljavanja – može
biti shvaćena kao temeljni odnos i vezivni element među svim činiocima porodičnog sistema: između
predaka i potomaka, roditelja i dece, među partnerima, braćom i sestrama, dobročiniteljima i ostalim
članovima sistema... Jer svi koji su po bilo kojem osnovu stekli pravo na pripadnost jednom sistemu,
stekli su ga po ljubavi kojom su uzajamno povezani i isprepleteni: začećem, rođenjem, seksualnim
odnosom, ubistvom, koristi koju su osigurali drugima...
Uz reč „ljubav“ obično asociramo poželjne, dirljive i vrednosno pozitivne sadržaje, prožete
nežnošću, bliskošću, toplinom, brižnošću za druge... Međutim, kao noseći talas niza generacija, kohezivni
faktor i potka porodičnog sistema, ljubav bi – makar kao takva ostala dubinski neosvešćena – morala
takođe da stoji i u osnovi svih interakcija i ispoljavanja osećanja koja razmenjuju njegovi pripadnici,
dakle i onih „negativnih“: ozlojeđenosti, razočaranja, ljubomore, zavisti, ljutnje, besa, mržnje... U tom
smislu, kada u nečijem radu na radionicama porodičnog rasporeda neočekivano isplivaju mučni i moralno
neprihvatljivi sadržaji – kao što su incest ili ubistvo unutar sistema – Helingerov komentar „Sve je to
(bilo) iz ljubavi...“ upućuje direktan izazov zdravom razumu. Reč je pritom, naravno, o ljubavi koja ne
samo što je lišena bilo kakvih spoljnih obeležja sentimentalnosti, nego je čak bez emocija u uobičajenom
smislu reči. Oslobođena svih subjektivnih obeležja, ta ljubav bez emocija stoji takođe u korenu odnosa
terapeuta prema klijentu – kao duboka posvećenost, po Helingerovim rečima, „zadacima u službi života“
– i upravo ona dubinski povezuje i pokreće sve učesnike porodične konstelacije, samo ponekad
poprimajući pojavni oblik onoga što uobičajeno podrazumevamo pod rečju „ljubav“.

*
* *

Kao druga temeljna emocija – dakle, metapsihološki pandan ljubavi – osećanje straha ima sa
svoje strane koren prvenstveno u našem suočavanju s imaginarnom ili stvarnom mogućnošću gubitka

1
U ravni s one strane psiholoških i metapsiholoških spekulacija o prirodi ljudskih osećanja, neurofiziološka proučavanja
nervnog sistema pokazuju da inervacija nekih nižih centara već kod primitivnih kičmenjaka izaziva ili osećaj prijatnosti
(„ljubavi“) kad je posredi anticipacija nekog pozitivno doživljenog sadržaja, ili straha ako se očekuje neprijatnost.
2
Baruh de Spinoza, jedan od rodonačelnika novovekovne racionalističke filozofije, u svojoj Etici svojevremeno je naglašavao
da se posmatrajući i proučavajući ljude nije vodio time da saoseća s drugima, da s njima plače, smeje se, da im se ruga i
sažaljeva ih, nego samo – nastojeći da dopre do suštine njihovog bića – da ih razume.
5
prava na pripadnost sistemu, s doživljajem nesigurnosti 3 zbog mogućeg izopštavanja ili nepoželjne
promene našeg statusa u njemu. U tom smislu, kako tumači Bert Helinger, strah je neposredno povezan s
našim osećajem »dobre savesti«, potrebom dokazivanja i izražavanja lojalnosti sistemu kojem pripadamo
(u prvom redu porodici, ali i širim sistemima kao što su profesija, klasa, nacija, kultura, rasa...).

b) Težnja ka moći. Autoritarnost

Protagonisti humanističke psihologije – koja je uz psihoanalizu i biheviorizam od sredine prošlog

veka stekla status „treće sile“ u psihologiji – upečatljivo su ukazali na značaj ranog doživljaja
„prapoverenja“, bazičnog iskustva pripadanja, zaštićenosti, željenosti i bliskosti (prvenstveno u odnosima
s majkom) – na kasnije oblikovanje ličnosti, njen odnos prema drugima, obrasce ponašanja i visinu praga
tolerancije u suočavanju s neuspesima, nepovoljnim uslovima i pritiscima spoljnog okruženja.
Bazični osećaj nesigurnosti i nezadovoljena i neutoljiva glad za ljubavlju rađaju strah. Iz straha
izvire težnja ka moći, koja temeljnu potrebu za pripadanjem i povezanosti s drugima u ljubavi i poverenju
pretvara u potrebu za kontrolom, manipulisanjem i nasilnim osiguravanjem od mogućeg gubitka
pripadnosti i oslonca. Primoravanje drugih, iznuđivanje željene sigurnosti i stvaranje privida bliskosti
kroz osećaj moći, postaje, dakle, zamena za izvornu potrebu povezanosti u ljubavi, koja je izvor naše
istinske snage.
Opisani mehanizam težnje ka moći nije svojstven samo individualnom psihološkom razvoju, nego
je takođe obrazac socijalnog oblikovanja pojedinaca i grupa, kao i funkcionisanja širih zajednica, čak
nacija. Nasuprot istinskom autoritetu, zasnovanom na unutrašnjem integritetu i snazi proisteklim iz
ljubavi, stoji tako autoritarni psihički i socijalni sklop, sklon ksenofobiji, proizvodnji neprijatelja (po
matrici: „Ja/mi/naši su OK, ti/vi/oni nisu OK“), netrpeljivosti i agresiji prema drugima i drugačijima,
pripadnicima manjina i socijalnim autsajderima, gonjen neprestanom potrebom da kontroliše i potčinjava
slabije, a da sam bude kontrolisan, manipulisan i čvrstom rukom vođen od strane moćnijih.

c) Ravnodušnost i mržnja

Kao i mnoga druga izvedena osećanja, mržnja je naličje ljubavi, njen izokrenuti produžetak. 4
Nastaje kao posledica povrede ili neuslišenosti nečije potrebe za ljubavlju, pojačane osećajem nemoći da
se takvo stanje promeni. Iako vodi poreklo iz vezanosti i upućenosti na svoj objekat, negativnim
preokretanjem, promenom predznaka te vezanosti, udaljava se od njega i čini nemogućim harmoničan
pristup izvornom predmetu žudnje. Budući da je zadržana suštinska povezanost s njim, u stanju mržnje
ostaje moguć povratak prvobitnom osećanju ljubavi, ali da bi do takvog preokreta došlo neophodna je
dramatična promena svesnog stava, svojevrsna katarza. Za odustajanje od igara moći, neko mora da
pretrpi ozbiljan životni poraz i prihvati vlastitu nemoć. Do toga može doći sučeljavanjem individue s

3
Za razliku od straha (izazvanog nekom realno postojećom pretnjom), strepnja (čiji izvor ostaje neodređen, apstraktan) kao
opšte egzistencijalno stanje mogla bi se protumačiti kao posledica (realnog ili umišljenog) neposedovanja iskustva
punovrednog odnosa bliskosti s majkom (čemu pogoduje i široko rasprostranjena savremena praksa odvajanja novorođenčeta
od majke neposredno posle porođaja), odsustva željenosti s njene strane, ili ranog gubitka majke – primarnog izvora i objekta
dečije ljubavi. Kod ličnosti to kasnije vodi umanjenom osećaju samopoštovanja i ličnog integriteta, često kompenzovanom
preteranom aktivnošću i ambicijom. Taj prvobitni strah od odbacivanja („Nisam vredan ljubavi...“) i izdaje – u prvom redu od
strane roditelja – pogoduje, između ostalog, kasnijem nepoverenju, sumnjičavosti i ograničenom kapacitetu za primanje od
drugih, izbegavanju bliskosti, strahu od vezivanja i prividnog gubitka slobode u partnerstvu...
4
Upravo zbog te upućenosti na Drugog kao objekat ljubavi, u drugoj polovini prošlog veka pojavila su se neka autoritativna
tumačenja dela i ideja markiza De Sada kao osobenog, doduše ekstremno izokrenutog oblika humanizma.
6
graničnim situacijama postojanja, kao što je susret s mogućnošću smrti – u vlastitom iskustvu, ili bliskom
okruženju gubitkom dragih osoba – doživljavanjem nekog ozbiljnog udesa, bolesti, gubitka
egzistencijalnog uporišta, iskakanjem iz uobičajene rutine, izmicanjem dotadašnjih pribežišta i
privremenih zamena... Ili bar, kroz ljubomoru i zavist, suočavanjem s pravom prirodom svojih osećanja.

*
* *

Istinska suprotnost ljubavi je ravnodušnost. Tek ona pokazuje da je upućenost na nekadašnji

objekat ljubavi presahla i da su dinamiku isprepletenosti ljubavi i mržnje zamenile emotivna zaleđenost i
entropija.

d) Fenomenološki prostor radionice: „Sve je u vezi sa svime...“

„Predstavnici su posude ljubavi.“

Bert Helinger

Dolaskom na radionicu porodičnog rasporeda, odlukom da „radi svoj rad“, davanjem terapeutu
potrebne autorizacije i izborom odgovarajućih predstavnika, klijent je svoj porodični sistem – a suštinski i
celokupnu svoju egzistenciju – postavio u žižu događanja u polju poretka ljubavi. Od tog trenutka na delu
je sinergija svih prisutnih: klijenta, terapeuta, odabranih predstavnika i posmatrača, kojom se u
fenomenološkom prostoru radionice taj sistem rekonstruiše, pokreće i otvara. Tada postaje moguć i pokret
duha, koji prihvatanjem isključenih članova i međusobnim pomirenjem dovodi do uspostavljanja
harmoničnog poretka među pripadnicima sistema, pa time i nesmetanog protoka ljubavi od predaka
prema potomcima.
Fenomenološki prostor radionice – ili polje poretka ljubavi – višeslojno i višedimenzionalno je
strukturisan. 5 Na osnovu drevnog mističkog načela „povezanosti svega sa svime“, sadržanog u
savremenoj paradigmi univerzuma kao jedinstvenog holograma, u njega su umreženi porodični sistemi i
morfogenetska polja ne samo svih učesnika, nego potencijalno i celokupno iskustvo ljudskog roda.
Njegove koordinate „u horizontalnoj ravni“ predstavljaju temeljni odnosi ljubavi (i u njenom najužem
smislu) između muških i ženskih pripadnika – partnera, čijim spajanjem nastaje potomstvo i sistem se
razvija. Ti odnosi stvaraju osnovni napon, biološki i energetski potencijal koji oživljava i pokreće inače
praznu, apstraktnu, inertnu ravan međuljudskih odnosa. 6 „Po vertikali“, to su hijerarhijski odnosi između
onih koji su u sistemu pre i onih koji su došli posle; jezgro njihovih relacija sačinjavaju odnosi predaka i
potomaka. S one strane prostorno-vremensko-kauzalnog kontinuuma, taj višedimenzionalno strukturisani
prostor preko odabranih predstavnika postaje poprište delovanja ljubavi koja teži da ostvari svoj puni
potencijal i svom silinom poteče koritom porodičnog sistema.

5
O fenomenološkom metodu rada s porodičnim rasporedom, „proklizavanju“ odabranih predstavnika iz uloge u ulogu,
„raslojavanju“ preuzete uloge, fenomenima „transfera“, „kontratransfera“ i „ler-analize“ vezanim za taj metod i odnose
terapeuta, klijenta i predstavnikâ, podrobnije u tekstu Problem „kontratransfera“ u radu s porodičnim rasporedom, dostupnom
na internetskoj adresi http://www.orderoflove.com/stranice/literatura.html#edukativni Udruženja za sistemsku terapiju i
sistemska rešenja Srbije Porodični raspored.
6
Analogno tome, K. G. Jung i na „duhovnom“ planu vidi buđenje i alhemijsko spajanje („venčanje“) arhetipova animusa i
anime u psihi individue – bez obzira na njen biološki pol – kao preduslov za aktiviranje arhetipa jastva i dostizanje unutrašnje
celovitosti na putu individuacije.
7
 Fenomenologija ljubavi i mržnje u radu s porodičnim rasporedom

Bez obzira na temu klijentovog rada i broj angažovanih predstavnika, na njegov tok, trajanje i
složenost, osnovu svakog rada – ili jezgro na koje se on, posle uvodnog zapleta u kojem učestvuju svi
odabrani predstavnici, može svesti – obično čini neki binarni odnos. To je odnos partner–partnerka,
predak (roditelj, neko ko je pre) – potomak (dete, neko ko je posle) ili počinitelj–žrtva. Takvo bazično
sučeljavanje izlazi ponekad na videlo već na samom početku, nekada tokom rada ili na njegovom kraju, a
praćeno je snažnom razmenom osećanja, koju predstavnik ili klijent ponekad nastoji burno da izrazi ili se,
naprotiv, trudi da je priguši. Bez obzira na ispoljenu emociju iz širokog spektra našeg osećajnog života,
pokušaćemo da pokažemo da toj međusobnoj razmeni uvek stoji u korenu dinamika iz osnovnog trougla
ljubavi, mržnje i ravnodušnosti.

I – Površnost neautentične ljubavi

U savremenom sve globalizovanijem društvu, obeleženom imperativom „političke korektnosti“, s
propisanim pravilima ponašanja i strogog poštovanja forme i institucija, razumljivo je što sve manje
mesta ostaje za autentičnost doživljaja i istinsku bliskost, pa i za ono što je Helinger nazvao „specifičnom
duševnom težinom“ individue. Nasuprot tom za nju ponekad „tragičnom osećanju života“, koje prirodno
prate nekonformizam, težnja ka slobodi i stvaralački duh, manipulativno potrošačko društvo je uz
nezaobilazne standarde osrednjosti nametnulo svoj sistem vrednosti i propisalo osobenu estetiku
samoobmanjivanja – kič ili umeće stvaranja privida sreće u svim oblastima života, pa i u odnosima među
ljudima.
Stanje partnerskih odnosa u takvom okruženju površnosti i licemerja izvanredno oslikava jedna
scena iz filma Ingmara Bergmana 7 Prizori iz bračnog života. Tokom intervjua koji televizijska novinarka
vodi sa socijalno uspešnim, naizgled uzornim bračnim parom, glavna junakinja (Liv Ulman) u gotovo
istom kadru prelazi od euforičnog deklamovanja o tome koliko je srećna, na nedoumice vezane za svoj
odnos s mužem, da bi monolog završila u suzama i gorkom jadanju zbog nezadovoljstva i ispraznosti
svog braka.

a) Prividno, poželjno, stvarno

Na uvodnim predavanjima porodičnog rasporeda upečatljivo se demonstrira razlika između slepe

partnerske ljubavi (ljubavi koja nema budućnost, jer smenjuje je razočaranje kada prođe opčinjenost prve
zaljubljenosti) i ljubavi koja ima budućnost, koja vidi realnog partnera, takvog kakav jeste, i prihvata ga,
sa svim vrlinama i manama, zajedno s njegovim roditeljima, unutar šireg porodičnog sistema. Do
odljubljivanja neminovno dolazi kada idealizovane fantazije o partneru počnu da blede: na njihovo mesto
stupa realan odnos i tek tada može započeti istinska ljubav. Svaki od partnera uviđa da je na početku bio

7
U jednakom raskoraku između privida i stvarnosti, Bergmanova Jesenja sonata prikazuje svođenje računa između
slavoljubive, ambiciozne majke i zapostavljene kćeri koja od detinstva trpi zbog njene odsutnosti, a u filmu Persona pokazano
je kako spoljne društvene kulise daju prividni osećaj moći kojom ličnost pokušava da zatrpa svoju unutrašnju prazninu.
8
zanet svojim idealizovanim predstavama, ali ostaje u odnosu koji je konačno stvaran (iako često u
suprotnosti sa slikama prvobitno pripisanim drugoj osobi) i pritom ne manje ispunjavajući.
Trijada prividno–poželjno–stvarno pokriva opseg mogućih oblika ispoljavanja ljubavi. Kada je reč
o partnerskim odnosima, to bi najpre bio ospoljen, formalizovan i konvencionalan vid odnosa, opisan na
početku ovog odeljka: održavanje privida ljubavi. Međutim, čak i kada svesno nije prepoznato,
nezadovoljstvo postojećim stanjem budi želju za promenom (njen odušak povremeno pruža fantazija –
bilo kroz maštarije ili konzumiranje sladunjavih sadržaja masovne kulture). Nezadovoljstvo isto tako
može voditi zatvaranju očiju i idealizovanju postojećih odnosa, uprkos činjenicama, sve dok raskorak sa
stvarnošću ne postane nepremostiv. I najzad, tek kada se prihvati ono što jeste, uključujući suočavanje s
nezadovoljstvom, neslaganja i međusobne koflikte – i zahvaljujući upravo njima – ljubav može da
progleda i u uzajamnom uvažavanju partnera otvara se mogućnost njihovog zajedničkog rasta.
Otrežnjujuća katarza isto tako je, na primer, potrebna prividno korektnim odnosima unutar porodice u
kojoj su majka ili otac, partner ili partnerka fizički prisutni, ali faktički odsutni jer žele da odu.
Upravo zbog mogućnosti samoobmanjivanja i olakog kognitivnog brkanja ravni prividnog,
poželjnog i stvarnog, terapeut porodičnog rasporeda se tokom rada više oslanja na ponašanje odabranih
predstavnika, neopterećenih konvencijama i predznanjem, nego što veruje izjavama samog klijenta.

b) Remetilački činilac u zamrznutom porodičnom sistemu

Sticanjem prave slike o onom drugom, kod partnera se često javljaju razočaranje, bes ili čak
mržnja. Uvereni su da ih je on/ona od početka obmanjivao/obmanjivala i da sada otkriva svoje pravo lice.
Međutim, time nije dovedena u pitanje osnova njihove uzajamne upućenosti jednog na drugo – duboki,
iako najčešće skriveni determinizam koji deluje u izboru partnera – kao što je to slučaj kod prezira i
ravnodušnosti.
Ravnodušnost u partnerskim odnosima predstavlja stanje entropije, koja se u širem porodičnom
sistemu pokazuje kao njegova zakočenost, zamrznutost, odsustvo strasti, osećanja ili pokreta. I kao što
ljubomora može da donese novi impuls i pokrene zamrlo partnerstvo, tako i uvođenje nekog remetilačkog
činioca u rad menja postojeće energetsko stanje, dajući novi podstrek događanju. Nosioci najveće
energije, i utoliko najbolji saradnici terapeuta, jesu ubice (ako ih ima u sistemu), i upravo zahvaljujući
počiniocima koji su narušili prirodni poredak ljubavi, kada se poklone žrtvama i iskažu svoje poštovanje i
žaljenje, postaje moguća katarza pomirenja i razvezivanje ili labavljenje čvorova koji usporavaju ili
onemogućavaju protok ljubavi od predaka prema potomcima.
Pojava remetilačkog činioca predstavlja, u najširem smislu, novu priliku rasta za svaki zakočeni
sistem lišen energije ljubavi koja pokreće i daje život, pa i onaj zarobljen inercijom navike, ustajalošću,
preteranim konformizmom, licemerjem, interesima, manipulativnošću, igrama moći... Takav sistem u
suštini je umrtvljen, koliko god bio funkcionalan, doteran i spolja delovao savršeno.

c) Preplitanje osnovnih dinamika u radovima

Helinger napominje da je u porodičnim sistemima često prisutna potreba koja neko od dece
navodi na želju da sledi sudbinu preminulog brata ili sestre, majke ili oca. Onda ono sebi nesvesno kaže:
„Idem i ja za tobom“, pa se događa da izvrši samoubistvo, nastrada u nesrećnom slučaju, dobije rak ili
oboli od neke druge bolesti. Dakle, ista osnovna dinamika, sažeta u pomenutoj formuli, može da se ispolji
na različite načine. Stoga bi bilo pogrešno ako bi terapeut nastojao da uvek na isti način pristupi
isceljivanju nekog poremećaja, ne uzimajući u obzir osnovne dinamike koje mogu da mu stoje u osnovi.

9
 Osim pomenute „Idem i ja za tobom“ („Sledim te u smrt, ili u bolest, ili u određenu sudbinu“),
postoji druga – „Radije ću umreti ja nego da umreš ti “ („Radije ću otići ja nego ti“, ili: „Idem ja umesto
tebe“, „Bolje ja nego ti“), koja ponekad takođe povezuje neke članove sistema, dok bi treća osnovna
dinamika, nevezana za transgeneracijsku upletenost, bila ispaštanje vlastite krivice. Uz ispaštanje vlastite
krivice kod samog klijenta, što inače nije česta tema na seminarima, u radovima ponekad – u obliku
svojevrsnog „kontratransfera“ – dolaze do izražaja sadržaji i dinamike vezani prvenstveno za
predstavnika, pa se tako događa da se on, na primer, iako je u ulozi starijeg člana sistema, pokloni i izrazi
svoje poštovanje drugom, mlađem članu, da bi tek posle toga postalo moguće pokretanje osnovne
dinamike klijentovog rada.

d) Slojevitost rešenja

Ako se sve teškoće koje imamo u odnosima s drugima u krajnjoj liniji mogu svesti na naše teškoće
sa sobom samima unutar porodičnog sistema kojem pripadamo, postavlja se pitanje kakav domet za
klijenta može da ima rad u polju poretka ljubavi – razrešava li se tim metodom problem trajno ili samo
privremeno. Iskustvo s radionica pokazuje da se, iako je nečijim radom proces promene uvek pokrenut,
na to pitanje ne može odgovoriti jednoznačno: neke radove neposredno prati temeljni preobražaj, tako da
kod klijenta ili u njegovom okruženju brzo dolazi do obrata. Preokret ponekad nastupa sa zadrškom, posle
dužeg ili kraćeg vremena, ili postepeno i neprimetno, a takođe se može desiti da vidljive promene
izostanu: naizgled, klijent se iz radionice u radionicu vrti ukrug, vraćajući se uvek iznova svojoj osnovnoj
temi. Ali on ni tada, kada nije otvoren za radikalan zaokret, ne ponavlja uvek isti rad, nego ga pre varira,
spiralno se bližeći središtu svog problema, da bi se s njim suočio kad za to bude spreman.
Objašnjenje raznolikosti i nepredvidivosti učinka rada metodom porodičnog rasporeda po Bertu
Helingeru možemo potražiti u više ravni.
☼Kao prvo, profesionalni i etički kodeks nalaže terapeutu da ne prelazi granice autorizacije za
rad koju mu je dao klijent, što po sebi može da suzi delotvornost postupka.
☼Geštaltistički orijentisani terapeuti uglavnom ograničavaju rad i svoje tumačenje na ono sa
čime, po njihovom mišljenju, klijent u tom trenutku može da se nosi, što može da shvati i neposredno
primeni.
☼Klijent i sam već poseduje određene okvire onoga što je trenutno u stanju da podnese i prihvati,
pri čemu ostali učesnici radionice, posmatrači sa strane, mogu da vide više od njega i možda objektivnije
procene i prepoznaju šta se s njim događa.
☼Od značaja za neposredni ishod rada takođe je stepen klijentove samosvesti, njegove
otvorenosti za promenu i rad na sebi. Zbog iracionalnosti i naizgled mističnih elemenata metoda
porodičnog rasporeda, neko pak od njega može očekivati da, poput nekakvog magijskog obreda, sam po
sebi, uvek i odmah donese rešenje za svaki klijentov problem.
☼Sinergija svih učesnika radionice, struktura i masovnost grupe isto tako mogu da utiču na
intenzitet nečijeg rada i da ga ubrzaju ili uspore.
☼I pored toga što je poželjno da se u ovakvom načinu rada terapeut oslanja prvenstveno na
delovanje polja, njegov lični dar („harizma“), mentalni sklop i iskustvo čine mogućim i u većoj meri
verovatnim izranjanje nekih klijentovih dubljih tema i sadržaja, pa tako utiču i na njegov neposredni
doživljaj koji će poneti sa radionice.
☼Fenomenološko polje radionice po sebi deluje uravnotežujuće i regulativno 8 i važan je činilac
koji kod učesnika može da podstakne određena iskustva, pogoduje im, dozvoli ih ili pak ograniči...

8
Prema nekim tumačenjima matematičko-fizičke Teorije haosa, svaki dovoljno složen sistem pokretan naizgled
nekontrolisanim, haotičnim procesima i izvrgnut dejstvu slučaja, sam po sebi ima težnju da se dovede u red.
10
 II – Entropija ravnodušnosti

Ono što se kod drugih ljudi voli ili mrzi, uvek se u krajnjoj liniji nalazi u nama. Doživljaj ljubavi
preplavljuje nas kada neko odražava neko poželjno područje našeg nesvesnog – jungovski rečeno, deo
senke koji bismo rado osvestili; s druge strane, mržnjom nazivamo ako neko probudi veoma duboke
slojeve našeg nesvesnog s kojim ne želimo, ili iz nekih razloga još nismo u stanju da se suočimo. Susreti
u ljubavi i mržnji prema drugima susret su, dakle, s nekim aspektom naše duše kojeg nismo svesni, a
projiciramo ga van sebe.
Utoliko se sve što nam se događa – i ono dobro i loše, i prijatno i neprijatno – događa po
svojevrsnom unutrašnjem determinizmu, vođeno načelom sinhroniciteta koji nam na put postavlja
prepreke i zadatke za koje smo se otvorili, a neophodni su nam za naš dalji unutrašnji razvoj i rast. U tom
smislu – kada je reč o partnerskim odnosima – možda bi najsadržajnije i najplodonosnije bilo kada bi
svaki partner puštao da onaj drugi što potpunije živi njegovu senku, kao izvor iz kojeg postaju mogući
promena, dalji razvoj i rast svakog partnera i produbljivanje njihovog odnosa u celini.
Nasuprot opisanom optimalnom sadejstvu među partnerima i učesnicima odnosa ljubavi, ili – ako
je potencijal odnosa iscrpen i on nema budućnosti – bar njihovom rastanku uz uzajamno poštovanje i na
mestu ljubavi, stoje prezir i ravnodušnost. Prezir, često opravdavan upravo međusobnim razlikama u
odnosu na onu drugu stranu, u stvari je usporavanje i zamrzavanje tog odnosa, a ravnodušnost –
privremena ili trajna – napuštanje zajedničkih korena i izvora energije, odustajanje od mogućeg rasta i
utoliko osiromašenje koje vodi entropiji.

a) Stepeni svesti

Prema Dejvidu Hokinsu [David Hawkins], postoji hijerarhija stanja ljudske svesti, koju on izlaže u
obliku „skale svesti“. Na njenom dnu su ona energetski najslabija (i, kako kaže, „najneistinitija“) stanja:
stid, krivica, bezvoljnost, tuga, strah, želja, bes, ponos, da bi se preko „istinite“ hrabrosti, neutralnosti,
voljnosti i prihvatanja dospelo do onih „najjačih“ – razumnosti, ljubavi, radosti, spokoja, prosvetljenja.
Kod Hokinsa je takođe veoma značajna razlika na koju ukazuje između moći – proistekle iz nižih
stanja svesti, temeljene na autoritarnosti, potrazi za spoljnim uporištima i težnji za kontrolom – i istinske
snage, koja je unutrašnja i samodovoljna, bez potrebe da se dokazuje. O odnosu između ljubavi i straha,
težnje ka moći i igrama moći, već je bilo reči u ranijim odeljcima.

b) Mržnja kao odbrana od autodestruktivnih impulsa

Ako je klijent, to jest njegov predstavnik u radu, bezvoljan i ostaje zaglavljen u nekom energetski
„niskom“ stanju svesti, terapeut nastoji da u njemu probudi bes kao relativno više stanje, koje može da
obnovi presahli priliv energije, dâ novi podsticaj i pokrene zamrli rad. Taj manevar ima osim toga
funkciju da klijenta upozna s duboko potisnutim osećanjima i suoči ga s vlastitim unutrašnjim svetom.
Budući da su stanja stida, krivice i depresije izvor autodestruktivnih impulsa, njihovim preusmeravanjem
agresija se okreće prema spolja i osoba dobija manevarski prostor da bude preduzimljivija, pokretnija i
otvorenija za moguće promene.

11
 Sličan mehanizam može se primeniti kao objašnjenje nastanka paranoidne agresije. U stanju
depresije (transakcionalistički izražene stavom: „Spoljni svet je OK, ja nisam OK“) destruktivni impulsi
usmereni su prema unutra. Njihovom projekcijom, preusmeravanjem kroz manevar proizvođenja
spoljašnjih neprijatelja, osoba se oslobađa unutrašnjeg pritiska, svoju pasivnost zamenjuje aktivizmom,
prelazi u energetski više, moćnije stanje svesti – mržnju, a svoj depresivni stav transformiše u: „Ja sam
OK, spoljni svet (drugi/oni...) nije OK.“ I baveći se spoljnim neprijateljima strukturiše svoje vreme i
osmišljava vlastitu egzistenciju, dotad utonulu u depresivno mrtvilo. 9

c) Karpmanov „dramski trougao“ i dinamika „Idem ja umesto tebe“

Ovako protumačena transformacija depresivnog stava u paranoidni ukazuje na delimično

podudaranje „dramskog trougla“ transakcionaliste Stivena Karpmana 10 s jednom od osnovnih dinamika o

9
Psihoanalitičarka Melani Klajn [Melanie Klein] i njeni sledbenici takođe ukazuju da u trenucima gubitka, doživljaja
odbačenosti i frustracija često dolazi do sklanjanja u sigurnost koju pružaju paranoidno-shizoidna pozicija i primitivni oblici
odbrane. Po njihovom tumačenju, u kontekstu razvojne interakcije i brkanja „unutrašnjeg“ i „spoljašnjeg“ objekta, kod
novorođenčeta već u prvim mesecima života dominira paranoidno-shizoidna pozicija u kojoj se dejstvovanje nagona smrti
unutar organizma doživljava kao strah od uništenja. Da bi se odbranio od pritiska te anksioznosti, „primitivni ego“
novorođenčeta, rascepljen na idealizujući i u isto vreme negativan stav prema objektu (splitting), projicira deo nagona smrti na
spoljašnji objekat, čime on za njega neizbežno postaje preteći progonitelj. Najznačajnija sila unutar ličnosti i nosilac daljeg
razvoja postaju tada anksioznost u vezi sa sudbinom objekta kao izvora gratifikacije i pokušaji da se on reparira i ponovo
načini celovitim pomoću ljubavi. Po ovom tumačenju, počev od četvrtog pa do šestog meseca razvoja deteta, sledilo bi
zauzimanje depresivne pozicije, a znatno kasnije prorađivanje edipalne situacije povezano je s prorađivanjem te pozicije:
napuštanje želje za isključivim posedovanjem željenog roditelja zasnovano je na napuštanju ideje o mogućnosti stalne kontrole
nad objektom. Razrešavanje te razvojne paranoidno-shizoidne i depresivne pozicije traje nekoliko prvih godina detinjstva. U
toku tog procesa, anksioznosti kod deteta gube na snazi, objekti nisu više ni tako idealizovani ni tako zastrašujući, a povećava
se i unutrašnja integrisanost selfa. Radi daljeg razvoja neophodno je da se ličnost suoči i prihvati bolna iskustva zavisnosti,
nemogućnost narcisističke omnipotentne kontrole objekata, neizbežnost vlastite destruktivnosti i realnost svoje ambivalencije.
10
Krajem 60-ih godina prošlog veka transakcionalista Stiven Karpman [Stephen Karpman] sažeo je svojim „dramskim
trouglom“ dinamičku zamenu uloga do koje dolazi među učesnicima „emocionalne drame“ u međuljudskim odnosima – ne
samo u klasičnim tragedijama i bajkama, nego i svakodnevnoj komunikaciji i životnim situacijama. Reč je o dinamici koja
stoji u osnovi brojnih „igara“, kako ih je opisao Erik Bern [Eric Berne], rodonačelnik transakcione analize. Po Karpmanovoj
matrici, zaplet u odnosima među učesnicima te emocijama zasićene „drame“ razvija se tako što se osoba koja je u
interakcijama prvobitno predstavljala pasivnu „Žrtvu“ (pozicija „Ja nisam OK“; „nesposobna“ da misli, oseća ili rešava svoje
teškoće), preobražava u dinamičnog „Progonitelja“ (sa stavom: „Ja sam OK, ti nisi OK“), dok se njen dotadašnji „Spasitelj“
(„Ja sam OK“) pasivizira i postaje predmet progona, dakle bespomoćna „Žrtva“ („Ja nisam OK“).

DRAMSKI TROUGAO („VRTEŠKA“)

Spasitelj

Žrtva Progonitelj

Kretanje i zamena uloga unutar trougla mogući su u svim smerovima. Tako Spasitelj, zamoren spasavanjem Žrtve ili
njenom pasivnošću, može da pređe u ulogu njenog Progonitelja, kao što i Progonitelj može da postane Žrtva (što se desilo
vuku u bajci o Crvenkapi). Zbog intenziteta emocionalne povezanosti učesnika i dinamičnosti smenjivanja uloga, Karpmanov
12
kojima govori Helinger. Naime, prilikom pomeranja ulogâ Žrtve (koja je postala Progonitelj) i Spasitelja
(sada preobraženog u Progonjenog, to jest njenu Žrtvu) u „dramskom trouglu“, dolazi do preoblikovanja
dinamike koja ih je povezivala i zaplet ide dalje. Spasavajući dotadašnju Žrtvu, Spasitelj je,
helingerovskim rečnikom rečeno, sledio dinamiku „Idem ja umesto tebe.“ Kada dotadašnja Žrtva pređe u
ulogu Progonitelja, ona zapravo svom dotadašnjem Spasitelju imaginarno poručuje: „Spasavao si me, išao
si umesto mene, ali to nije dovoljno, nije onako kako sam htela/hteo. Dužan si mi“ 11 – ili, tonom
paranoidne arogancije rečeno: „E, ima da ideš umesto mene!“ Naizgled arogantan, novozavetni stav „Ne
bacajte bisere svinjama...“, ima svoj manje poznati nastavak koji ga tek objašnjava u svetlu pomenute
dinamike: „...jer će se okrenuti protiv vas i proždreti vas.“
Često rasprostranjena dinamika „Idem ja umesto tebe“ izražena je, na primer, u fantazmu deteta
koje – iz velike ljubavi – smatra da može da spase svog roditelja (pogotovo u disfunkcionalnim
porodičnim sistemima, kada ga percipira kao Žrtvu) ako se za njega žrtvuje, ako – nesvesno preuzimajući,
na primer, njegovu upletenost s nekim isključenim članom sistema za kojim je „pošao“ – zapravo
„umesto njega ode“ u bolest, određeni sudbinski skript, smrt (čime Spasitelj postaje Žrtva).

d) Neko ili nešto što nedostaje – isceljujuća energija počinioca

Paranoidni stav po sebi već predstavlja pomak od stanja entropije koju sobom nose depresija i
ravnodušnost, a u skladu je s ranije navedenim tumačenjem odnosa ljubavi i mržnje – težnje ka moći
proistekle iz osećaja bazične nesigurnosti, uskraćenosti ili nedostatka ljubavi. Ukoliko u osobi dominiraju
neka od energetski najnižih stanja svesti – stid, krivica, tuga... – buđenje agresije i besa predstavlja korak
dalje od zaleđenosti i ustajalosti koju donosi zakočeni porodični sistem. Taj sistem po formi može da
deluje socijalizovano i spolja bude potpuno funkcionalan: roditelji su roditelji – svako prilagođen svojoj
ulozi i svako na svojim poslovima – dok su deca deca, samo što njegovim koritom ne teče plodna i
nadahnjujuća energija ljubavi.
Tek pojavom nekog remetilačkog činioca (ili više njih) koji je iskoračio iz senke sistema (u
mogućem rasponu od obespravljenog člana ili bivše ljubavi do, na primer, počinioca ubistva), u kojoj je
bio duboko potisnut, postaje moguć iskorak iz te zaleđenosti u dinamiku ljubavi i mržnje, čime se otvara
mogućnost za isceljujuće poravnanje i pomirenje s isključenim i obespravljenim članovima sistema, pa
tako i obnavljanje prirodnog protoka ljubavi od predaka prema potomcima – razmrsivanjem energetskih
čvorova, ili čak „defragmentacijom“ celokupnog sistema.

trougao ima svojstva svojevrsne „vrteške“, začaranog kruga uzajamnih odnosa i zamene uloga iz kojeg je u realnom životu
vrlo teško izaći.
11
Sa stanovišta porodičnog rasporeda, ukoliko zajmodavac ne traži da mu dužnik, bar simbolično, vrati pozajmljeno, i sâm
postaje dužnik jer ulazi u dinamiku „Idem ja umesto tebe.“
13
 III – Preobražavanje mržnje u ljubav

Svaki učesnik radionica porodičnog rasporeda mogao je nebrojeno puta da se uveri u

nepostojanost prividno pozitivnih odnosa među članovima porodičnog sistema i varljivost naših svesnih
predstava o njima. Često se događa da ozareni klijent tek što je postavio predstavnike odabrane za
članove svoje primarne porodice i uputio se ka stolici pored terapeuta, a polje je već resetovalo njegovu
postavku – da bi osmehe, dobronamernost i zagrljaje predstavnika smenili udaljavanje, indiferentnost,
hladnoća ili čak mržnja među njima.
S druge strane – i to ne manje često – postojeću distancu i nezainteresovanost tokom rada
upečatljivo smenjuju blagonaklonost i zagrljaji predstavnika, dok se odbojnost, bes i mržnja
preobražavaju u bliskost i ljubav.

a) Sistemska upletenost – simptom isključenosti

Ukoliko nije reč o dinamici ispaštanja lične krivice, koje smo najčešće svesni i u neposrednom
životnom iskustvu relativno lako je prepoznajemo, pojava negativnih interakcija među predstavnicima u
radu, teška, ustajala energija i zakočenost sistema, ukazuju na postojanje trauma i nesvesne upletenosti s
njegovim isključenim ili obespravljenim članovima. Metod porodičnog rasporeda polazi upravo od tih
trauma i upletenosti kao uzroka teškoća kod klijenta, nastojeći da ga suoči s onima koji su isključeni i
obespravljeni, s povredama koje je sistem pretrpeo, jer upravo u tom suočavanju je ključ za moguću
promenu postojećeg stanja, uklanjanje energetskih čvorova i obnavljanje transgeneracijskog protoka
ljubavi.
Inače, osim linearne, jednostruke upletenosti s nekim ranijim članom porodičnog sistema, kod
klijenta u radu može da se pokaže isprepletenost više njih istovremeno (na primer, preko oba roditelja), ili
čak difuzno, rasplinuto, trenutno nerazmrsivo delovanje neznanih transgeneracijskih dinamika unutar
sistema. Uz taj naizgled sudbinski determinizam vezan za ranije generacije i tipične porodične, rodovske i
nacionalne skriptove, zamršeno difuzno dejstvo mogu da imaju i klijentove dinamike vezane za ispaštanje
vlastite krivice – zbog osobenosti profesije ili životnog stila.

b) Sistemsko poravnanje i pomirenje

Porodični sistem vodi računa prvenstveno o precima – onima koji su pravo na pripadnost stekli
ranije – i nastoji da preko potomaka, onih kasnijih, zadovolji pravičnost – naravno, ako je ona bila
narušena. Bezobzirnost i kršenje osnovnih načela poretka ljubavi u sadašnjosti, po svojim posledicama je,
dakle, pozajmica od možda još nerođenih potomaka i utoliko intervencija u buduće stanje sistema. Pritom
se počinioci obično osećaju dobro, bez svesti o učinku svojih postupaka, ili bez osećaja odgovornosti
spram onih koji dolaze posle njih.
Sistemska upletenost jedan je mogući način uspostavljanja ravnoteže i slepog zadovoljenja
„pravde“ u budućnosti, u nekoj od narednih generacija; drugi način – obnavljanje poretka ljubavi – vraća
se u prošlost, zapamćenu i sačuvanu u vanvremenom polju, nastojeći da pomirenje postigne tamo gde je
poredak prvobitno i bio narušen.

14
 c) Prihvatanje isključenih članova i upotpunjavanje sistema

Prepoznavanje uzroka sadašnjih teškoća u traumama iz prošlosti, virtuelni povratak na izvore

energetskih zastoja i čvorova, suočavanje s isključenim i obespravljenim članovima porodičnog sistema,
odavanje priznanja i iskazivanje poštovanja koje im je bilo uskraćeno... otvaraju prostor za mogući pokret
duha koji vodi pomirenju, međusobnom prihvatanju i upotpunjavanju sistema. Do toga dolazi u ljubavi,
na kojoj i po kojoj sistem i jeste nastao i razvijao se.
Ravnodušnost, bes, mržnja... kao i konflikti i sve druge negativne interakcije koje se javljaju
unutar sistema, pokazuju se pritom kao prolazne, privremene pojave, bez vlastitog korena i supstance, jer
nastali su iz ljubavi, a integrisani i preobraženi u pomirenom i harmonizovanom porodičnom sistemu,
ponovo se ispoljavaju kao ljubav iz koje prvobitno i jesu potekli. A upravo oni članovi sistema koji su
slepim delovanjem mehanizma sistemskog poravnanja i upletenosti prethodno predstavljali izvor nečijih
teškoća, sada obično postaju blagonaklona podrška, oslonac ili čak zaštita.

15
 Završna napomena

Dijalektika ljubavi i mržnje u radu s porodičnim rasporedom

„Duhom svojim budi visok kao Nebo,

u poniznosti nizak kao Zemlja...
A u ljubavi blistaj kao Sunce.“
(Iz jedne propovedi Majstera Ekharta)

Osnovna zamisao ovog rada dêlom je sadržana u Helingerovim razmišljanjima o isprepletenosti

mržnje, bola i ravnodušnosti u partnerskim odnosima. Mnoga osećanja, smatra on, u stvari su naličje
ljubavi i bola, pa bi tako mržnja bila samo druga strana ljubavi. Pritom onaj ko mrzi zagrađuje sebi
pristup ljubavi, pa time gubi upravo ono što bi u osnovi želeo da ima. Paradoksalno, ali dok su partneri
još u stanju da jedno zbog drugog osete bol, njihova veza ima izgleda. Ali ako ih više ne boli, među njima
je zavladala ravnodušnost i veza se gasi.
Međutim, rastanak ne mora da ostane konačno obeležen ni mržnjom ni ravnodušnošću. „Ritual“
razdvajanja partnerâ – inače često viđen na radionicama porodičnog rasporeda – ne svodi se na to da oni
okrenu leđa jedno drugom i uz pomoć terapeuta iskorače u suprotnom smeru, putevima koji su se
nepomirljivo razišli, nego mu je suština u vanvremenom povratku na mesto ljubavi, na kojem su se
jednom i susreli, posle kojeg tek sledi rastanak koji se dešava u vremenitom, realnom svetu.

a) Priznavanje onog što jeste

Osnovno načelo porodičnog rasporeda – i kao terapijskog metoda i kao tumačenja suštine
čovekove prirode – priznati ono što jeste, stav je potpune afirmacije koja prožima i naš odnos prema sebi
samima, i prema našoj porodici i njenoj prošlosti, i prema drugima, prirodi, okolnom svetu, kao i sudbini i
svemu velikom što nas nadilazi. Da bi se ispunio verodostojnošću i sadržajem, taj stav mora izaći van
granica zdravog razuma, napustiti svest koja razmišlja u suprotnostima „ili-ili“ i odreći se prosuđivanja i
vrednovanja – mora zakoračiti u senku iz koje tek možemo da zadobijemo istinsku otvorenost i celovitost.
Partnerstvo kao temeljni odnos muškog i ženskog načela – animusa i anime u svakom od nas –
prilika je za dostizanje te celovitosti ne samo u socijalnom i biološkom smislu, zasnivanjem porodice,
rođenjem deteta i tako produženjem vrste, nego i duhovnom: arhetip deteta simbol je jastva i ostvarene
individuacije, oličavajući životnu sposobnost i samoostvarenje s one strane ograničene svesti. Što su te
komplementarne suprotnosti među partnerima veće, oni su teleološki više jedno za drugo, jer svako od
njih živi senku onog drugog, ili – drugačije gledano – pušta da partner živi njegovu senku.
S druge strane, odnosi veoma sličnih ljudi uglavnom su udobniji i naizgled skladniji, ali ne donose
mnogo kada je reč o razvoju i rastu: druga osoba tada odražava ograničeno partnerovo svesno područje.
To jeste jednostavniji, ali i monotoniji odnos, poprimajući ponekad oblik proširenog egoizma – egoizma
udvoje. Zajednička senka projicira se tada na ostatak sveta koji se može izbegavati, ignorisati, smatrati
odbojnim ili čak učiniti neprijateljskim: bilo na nivou partnerstva, porodice, društva, nacije ili rase... U
svim odnosima najplodonosnije su upravo suprotnosti, trvenja i konflikti, kao sredstvo razvoja i jedini put
dostizanja zamršenog i zahtevnog jedinstva u razlikama.

16
 b) Krug ljubavi i mržnje: proistekla iz ljubavi, mržnja ponovo postaje ljubav

Iskustvo rada s porodičnim rasporedom upućuje na postojanje svojevrsnog kruga ljubavi i mržnje,
u kojem do promene stava među učesnicima, kao i u Karpmanovom „dramskom trouglu“, takođe dolazi
triangulacijom – uključivanjem trećeg činioca između dvaju osnovnih, ljubavi i mržnje. Ako pokušaji
manipulisanja drugima proistekli iz straha i težnje ka moći ne uspevaju, jer njih ili spoljne prilike nije
moguće podvrgnuti kontroli i potčiniti svojoj volji, potreba za ljubavlju i pripadanjem, koja im je u osnovi
i pokreće ih, pretvara to nastojanje u mržnju iz nemoći i uvek iznova obnavljanog straha zbog
nesigurnosti (ljubav → strah/nemoć → mržnja). Ukoliko se poravnanjem, prihvatanjem i uzajamnim
pomirenjem međusobno upletenih članova sistema mržnja ne preobrazi ponovo u ljubav (mržnja →
poravnanje/prihvatanje/pomirenje → ljubav) i tako zatvori krug, ona može da dovede do progona ili čak
želje za uništenjem nedostupnog, nedostižnog objekta ljubavi koji se izmakao kontroli.
Naravno, proces pretvaranja ljubavi u mržnju i preobražavanja mržnje u ljubav u oba slučaja može
da bude zamrznut presecanjem protoka energije među sudeonicima; tada ravnodušnost koja je smenila
strast poprima odlike rastuće entropije unutar sistema. Kada je reč o partnerskim odnosima, njihov pravi
kraj, kako je više puta naglašeno, ne označava mržnja – koja i dalje ukazuje na postojanje emotivne
angažovanosti – nego nastupanje ravnodušnosti. To može značiti:
– ili da je neka osoba na skali svesti prerasla određeni skript odnosa koji je više ne zadovoljava i
ne pokreće, a partner je sa svoje strane ne prati u toj potrebi za promenom;
– ili da je skript ostao isti, s tim što promenom partnera započinje novi ciklus, koji je na spirali
unutrašnjeg rasta ujedno i nova prilika za učenje (ali takođe može da se završi vraćanjem na početak,
zadatku koji je ostao nerešen [„Baš sam baksuz, uvek iznova naletim na takve“, „Svi su oni/one
isti/iste“...]).
Ukoliko ne dođe do istinskog unutrašnjeg pomaka i slobodnijeg prepuštanja protoku ljubavi (a, s
druge strane, ne uđe se linijom manjeg otpora u zavodljivi mehanizam mržnje, progona i optuživanja
drugih), napuštanjem dotadašnjeg kontaminiranog odnosa otvaraju se vrata mogućoj depresiji zbog
slabljenja umreženosti i gubitka emotivnog oslonca. Tek suočavanje s vlastitom senkom i integrisanje
nesvesnih sadržaja sopstvenog bića, privremeno otuđenih i projiciranih na objekte mržnje, otvara put ka
celovitosti ličnosti i ostvarenju punog intenziteta bivstvovanja.

c) Ontološki primat ljubavi: antropologija, teologija, porodični raspored...

Iako je shvatanje ontološkog primata ljubavi sadržano već u popularnom nazivu poredak ljubavi,
ono nije novo i ne može se dovoditi u vezu isključivo s Bertom Helingerom i njegovim metodom
porodičnog rasporeda. Elemente sličnih shvatanja suštine ljudske prirode i svega postojećeg možemo
prepoznati i mnogo ranije, u širokom rasponu od učenja predsokratovaca (Parmenid: Jeste, naime, biće, a
nebiće nije), 12 Platonove erotologije, novozavetne teologije (npr. kod Svetog Pavla), preko
srednjovekovnih nemačkih i španskih mističara, sve do Šopenhauerovog i Ničeovog shvatanja volje i
Frojdovih metapsiholoških spekulacija o libidu.
Upečatljivu strukturnu paralelu s formulom ima ljubavi – nema ljubavi, prepoznatljivom u osnovi
svih dešavanja u radovima na radionicama porodičnog rasporeda, nalazimo i u informatici: svaki softver,
pa i onaj najsloženiji, može se u krajnjoj liniji svesti na elemente binarnog sistema 1 i 0 – na prisustvo ili
12
Taj stav ujedno odgovara na poznato Lajbinicovo metafizičko pitanje „Zašto je uopšte nešto, a ne ništa?“, postavljeno dve
hiljade godina kasnije – jer sve, da bi uopšte postojalo, mora imati svoj razlog, osnov svog postojanja, a to je ukorenjenost u
biću, u sveopštoj povezanosti svega sa svime, s one strane vremena i pojavne prostorne raznolikosti, koja se utoliko – iako joj
Lajbnic optimistički pripisuje svojstva „najboljeg od svih mogućih svetova“ – spram savršenstva božje ljubavi koja joj stoji u
osnovi pokazuje kao privid.
17
odsustvo određenog impulsa na svim nivoima programa. S druge strane, da bi uopšte funkcionisao,
kompjuterskom hardveru takođe je neophodno stalno napajanje: ono osigurava protok struje u svim
njegovim elementima, a njeno naizmenično uključivanje i isključivanje – prisustvo i odsustvo impulsa –
omogućava njihovo dinamičko korišćenje unutar čitavog sistema, kompatibilno zahtevima softvera koji
računar podržava.

*
* *

Na večno pitanje odnosa dobra i zla i kako to da su u svetu koji je stvorio savršeni Bog uopšte
mogući destruktivnost, mržnja i zlo, hrišćanska teologija odgovara da je Bog bezuslovna ljubav i
apsolutno dobro, a da u njegovoj tvorevini zlo ne postoji i da ne može ni postojati po sebi: kao što je đavo
pûko odsustvo i udaljenost od božjeg bića, tako je i ono sa mo moguće odsustvo dobra u ljudskom svetu,
u međuprostoru u kojem je čoveku ostavljena potpuna sloboda izbora.
Prirodu tog primata ljubavi nad mržnjom – što je i bio osnovni sadržaj ovog rada – možda bi
najbolje sažimala poznata preporuka Svetog Avgustina, crkvenog oca i jednog od najvećih teologa
hrišćanstva: Voli, i [ako voliš] čini šta hoćeš!

18
 Korišćeni materijali

DVD-snimci Berta Helingera i njegovih saradnika:

Trusting the Soul, Bert Hellinger with Hunter Beaumont, London, April 2000.
Bert Hellinger with Hunter Beaumont, New York City, June 2000.
Kongres Priznati ono što jeste, Beograd, 15–17. IV 2005.
Kongres mira, Beograd, 27. IV – 1. V 2006.
Seminar Putevi ljubavi, Opatija, 29. IX – 1. X 2006.
Geistiges Famillien-Stellen, Moskva, 11–14. V 2008.
How Love Succeeds, London, 2008.
(Uz brojne video-snimke dostupne na raznim internetskim stranicama.)

Osnovna literatura:
(Uz CD-e s meditacijama, kao i seminarske radove edukanata za terapeute i sistemske konsultante porodičnog
rasporeda po Bertu Helingeru, većim dêlom dostupne preko internetske stranice www.orderoflove.com Udruženja za
sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije Porodični raspored.)

Adorno, Theodor W. / Horkheimer, Max – Sociološke studije, „Suvremena misao“, Školska knjiga, Zagreb, 1980.
Augustin, Aurelije – Ispovijesti, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1973.
Berger, Josip – Psihodijagnostika, Nolit, Beograd, 1979.
Berger, Josip – Treći roditelj: novi pravci grupne psihoterapije, Nolit, Beograd, 1980.
Bern, Erik – Koju igru igraš?, Nolit, Beograd, 1980.
Bern, Erik – Seks u ljubavi, Nolit, Beograd, 1989.
Bern, Erik – Šta kažeš posle zdravo? Psihologija ljudske sudbine, Nolit, Beograd, 1989.
Buber, Martin – Ja i ti, „Zodijak“, Vuk Karadžić, Beograd, 1977.
DeGrandis, Robert / Schubert, Linda – Ozdravljeni kroz naraštaje. Osobno putovanje u opraštanje, „Svjetlo malo“,
Udruga za promicanje kršćanske duhovnosti i moralnih vrednota, Zagreb, 2001.
Dalke, Ridiger – Bolest kao govor duše. Značenje i tumačenje slika bolesti i šansi sadržanih u njima, Laguna,
Beograd, 2013.
Dethlefsen, Thorwald / Dahlke, Ruediger – Bolest kao put. Kako razumjeti što nam govore simptomi bolesti, Ljevak,
Zagreb, 2011.
Ducommun-Nagy, Catherine – Lojalnosti koje oslobađaju, Oko tri ujutro, Zagreb, 2010.
Džanov, Artur – Primalni krik. Primalna terapija. Izlečenje neuroze, Rad, Beograd, 1980.
Fenichel, Otto – Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1961.
Hawkins, David R. – Power vs. Force: An Anatomy of Consciousness – The Hidden Determinants of Human
Behavior, Veritas, Sedona, 1995.
Hellinger, Bert – Meditacije, „Moć lotosa“, ZG Informatika, Zagreb, 2012.
Hellinger, Bert – Nedjeljna razmatranja (za svaku nedjelju u godini), „Moć lotosa“, ZG Informatika, Zagreb, 2012.
Hellinger, Bert – Priče o ljubavi. Između muškarca i žene, roditelja i djece, nas i svijeta, „Moć lotosa“, ZG
Informatika, Zagreb, 2013.
Hellinger, Bert – Sreća koja ostaje, Mirjana Ružić, Zagreb, 2010.
Hellinger, Bert – To the Heart of the Matter. Brief Therapies, Zeig, Tucker & Theisen, 2003.
Hellinger, Bert – With God in Mind, Hellinger Publications, Bischofswiesen, 2007.
Hellinger, Bert / Beaumont, Hunter – Touching Love: A Teaching Seminar with Bert Hellinger and Hunter Beaumont,
Zeig, Tucker & Theisen, Phoenix, 1999.
Helinger, Bert / Hevel, Gabrijela ten – Priznati ono što jeste, Paideia, Beograd, 2010.
Ilić, Vlado – Kultura konflikta. Dinamike poretka ljubavi – uvidi i saznanja, Paideia, Beograd, 2009.
Janet, Pierre – Ljubav i mržnja, Naprijed, Zagreb, 1968.
Jaspers, Karl – Filozofija egzistencije. Uvod u filozofiju, „Današnji svet“, Prosveta, Beograd, 1967.
Jaspers, Karl – Opšta psihopatologija, „Karijatide“, Prosveta / Savremena administracija, Beograd, 1978.
Jung, Carl Gustav – Analitical Psychology: Its Theory and Practice (The Tavistock Lectures), Vintage Books, New
York, 1970.
19
 Jung, Karl Gustav – Odabrana dela, 1–5, Matica srpska, Novi Sad, 1977.
Jung, Karl Gustav – Odabrana dela K. G. Junga, 1–7, Atos, Beograd, 1996–2006.
Kast, Verena – Životne krize kao životne šanse. Aktivno rješavanje životnih prekretnica, U pravi trenutak, Đakovo,
2009.
Kjerkegor, Seren – Pojam strepnje, Srpska književna zadruga, Beograd, 1970.
Lerner, Harijeta – Ples intime, Alfa / Narodna knjiga, Beograd, 1995.
Mandić, Tijana i Mandić, Dejan – Telesna sudbina, Beograd, 1991.
May, Rollo – Psihologija i ljudska dvojba, Naprijed, Zagreb, 1980.
McTaggart, Lynne – Eksperiment namjere. Promijenite svoj život i svijet oko sebe pomoću vlastitih misli, TELEdisk,
Zagreb, 2008.
McTaggart, Lynne – Polje. Potraga za tajnim silama svemira, TELEdisk, Zagreb, 2005.
Milivojević, Zoran – Emocije. Psihoterapija i razumevanje emocija, Psihopolis institut, Novi Sad, 2008.
Moreno, Jakov – Osnovi sociometrije, Savremena škola, Beograd, 1962.
Nikolić-Popović, Julijana / Manojlović, Snežana – Paranoidni svet, „Duša i kultura“, Medicinski fakultet / Prosveta,
Niš, 2004.
Nojman, Erih Istorijsko poreklo svesti, „Karijatide“, Prosveta / Narodna knjiga / Rad, Beograd, 1994.
Peake, Anthony – Izvantjelesno iskustvo, Planetopija, Zagreb, 2012.
Perls, Fric – Geštaltistički pristup psihoterapiji, „Zodijak“, Vuk Karadžić, Beograd, 1983.
Polster, Irving – Život svakog čoveka je vredan romana, „Mikrokosmos“, Esotheria, Beograd, 1994.
Progof, Ajra – Jung i sinhronicitet, Esotheria/Atos, Beograd, 1994.
Riemann, Fritz – Temeljni oblici straha. Studija iz dubinske psihologije, „Psihološke teme“, Slap, Zagreb, 2005.
Samuels, Endru – Jung i njegovi sledbenici, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.
Sandler, Džozef / Dar, Kristofer / Holder, Aleks – Pacijent i analitičar. Osnov psihoanalitičkog procesa, Paideia,
Beograd, 1988.
Scheler, Max – Položaj čovjeka u Kozmosu, „Logos“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1960.
Sondi, Leopold – Učenje o familijarnom nesvesnom, „Psihoterapijske studije“, Prometej, Novi Sad, 2011.
Spinoza, Baruh de – Etika, BIGZ, Beograd, 1983.
Stajner, Klod – Školovanje srca. Učenje emocionalne pismenosti, Psihopolis institut, Novi Sad, 2007.
Steindl-Rast, David – Riječi razboritosti za um, tijelo i dušu, Mozaik knjiga, Zagreb, 2005.
Supek, Rudi – Mašta, Liber, Zagreb, 1979.
Šeler, Maks – Eseji iz fenomenološke antropologije, Fedon, Beograd, 2011.
Šeler, Maks – Ljubav i mržnja, »Pismo: časopis za savremenu svetsku književnost«, Zemun, god. 24, br. 92/93
(2008), str. 179–199.
Šeler, Maks – Ordo amoris, »Filozofski godišnjak: glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu«,
god. 9, br. 9 (1996), str. 271–296.
Talbot, Majkl – Holografski univerzum, Artis, Beograd, 2006.
Unamuno, Migel de – O tragičnom osećanju života, Kultura, Beograd, 1967.
Vitz, Paul C. – Psychology as Religion: The Cult of Self-Worship, Grand Rapids, Wm. B. Eerdmans, 1994.
Vukosavljević-Gvozden, Tatjana – Objektni odnosi u teoriji Melani Klajn i savremenoj klajnijanskoj misli,
»Psihologija«, Beograd, god. 32, br. 1–2 (1999), str. 65–82.
Welwood, John (ed.) – Awakening the Heart. East/West Approaches to Psychotherapy and the Healing Relationship,
Shambhala, Boston & London, 1985.

20