F T ra n sf o F T ra n sf o

PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

Privremene autonomne zone

Dug život stanovnicima privremenih autonomnih zona, fanzinašima i networkerima iz

bilo kojeg vremena i bilo kojeg mesta.

Očekujući revoluciju

Šta se dogodilo sa anarhističkim snom, sa državom bez države, sa komunom, sa trajno

autonomnom zonom, sa slobodnim društvom, sa slobodnom "kulturom"? Zar moramo
napustiti ovu nadu u zamenu za nekakav egzistencijalistički "acte gratuit"? Nije bit
promeniti svest, već promeniti svet.

Prihvatam ovo kao jednu tačnu kritiku. Ali ipak bih želeo navesti dva zapažanja u
odbranu onoga što sam rekao; prvo, revolucija još nije uspela ostvariti taj san. Vizija se
rađa u trenutku podizanja revolucije - ali čim "Revolucija" trijumfuje, država se vrati, a
san i ideal su prevareni. Nisam napustio nadu ili samo očekivanje promene - ali nemam
poverenja u reč "Revolucija". Drugo, ako i zamenimo revolucionarni pristup sa
konceptom "ustanka koji se rađa spontano u anarhističkoj kulturi" naša posebna povesna
situacija nije povoljna za jedan tako opširan poduhvat. Sada ne bi proizašlo apsolutno
ništa osim lakoumne pogibelji iz frontalnog sudara sa državom, megakorporacijom
informacije, carstvom Spektakla i Prividnosti. Njene su puške uperene protiv nas, dok naš
mršavi arsenal ne nalazi ništa u šta treba ciljati, osim u jedan rigidni vakuum, u jednog
Demona sposobnog da ugasi svaku iskru u elektroplazmi informacije, u jedno društvo
kapitulacije dominirano likom policajca i očaravajućim okom ekrana TV-a. Ukratko, ne
pokušavamo prodati TAZ kao svrhu samoj sebi, koja bi zauzela mesto svim drugim
oblicima organizacije, taktike i ciljeva. Preporučujemo je jer može postići kvalitet koji je
uporediv sa ustankom a da nužno ne dovede do nasilja i smrti. TAZ je kao pobuna, koja
ne dolazi u direktan okršaj s državom, gerilska operacija koja oslobađa jedno područje
(vremena, teritorija, imaginacije) i zatim nestaje kako bi se ponovno pojavila na nekom
drugom mestu, u nekom drugom vremenu, pre nego što je država uspe uništiti...

S obzirom na to da je država primarno i u većoj meri okupirana Prividom nego

Materijom, TAZ može "okupirati" ta područja ilegalno i nastaviti sa svojim "prazničkim"
ciljem na duže vreme u relativnom miru. Možda su neke male TAZ potrajale i čitave
živote jer su prošle nezapaženo - kao hillbillies (tako se nazivaju stanovnici dalekih
ruralnih i močvarnih komuna na Jugu SAD-a) enklave - jer se nikada nisu ukrstile sa
Spektaklom, niti su se ikada pojavile izvan onog realnog života koji je nevidljiv agentima
Privida.

Vavilon shvata svoje apstrakcije kao realnost; tačnije "unutar" granica ove greške TAZ
može započeti svoju egzistenciju. Započeti TAZ može zahtevati taktike nasilja i odbrane,
ali njena najjača snaga je njena nevidljivost - država je ne može prepoznati jer Povest o
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

njoj nema definiciju. Čim je TAZ imenovana (predstavljena) mora nestati, nestati će
ostavljajući iza sebe praznu ljušturu, samo kako bi se mogla ponovno pojaviti na nekom
drugom mestu, još jednom nevidljiva jer je neobjašnjiva u pojmovima Spektakla. Zato jer
je TAZ savršena taktika za doba u kojem je država sveprisutna i svemoćna, mada
istovremeno puna pukotina i praznina. Zato jer je TAZ mikrokosmos onog "anarhističkog
sna" slobodne kulture ne mogu pomisliti na bolju taktiku za ostvarenje cilja, dok se
istovremeno može eksperimentisati nekim od njenih blagodati sada i ovde. U biti,
realizam traži od nas ne samo da prestanemo čekati "Revoluciju" već i da je prestanemo
želeti. "Pobuna", da - koliko god je češće moguće, i pod ciljem nasilja. Grč Prividne
Države biće "spektakularan", ali u većini slučajeva najbolja i najradikalnija taktika biće
odbijanje uplitanja u spektakularno nasilje, "povlačenje" iz područja privida, nestajanje.

TAZ je tabor ontoloških ratnika: udariti i pobeći, održati čitavo pleme u pokretu, mada se
radilo samo o podacima u Mreži. TAZ mora biti sposobna za odbranu; ali kako "napad"
tako i "odbrana" morali bi, ako je moguće, umaknuti nasilju države, koje nije više
"značajno" nasilje. Napad je usmeren na strukture kontrole, esencijalno na ideje; odbrana
je "nevidljivost", borilačka veština, "neranjivost". "Mašina Nomadskog Rata" osvaja a da
ne bude primećena i kreće pre nego što se mapa upotpuni novim podacima. Za budućnost
- samo onaj ko je Autonoman može "planirati" autonomiju, organizovati je, stvarati je. To
je delovanje koje računa samo na vlastite snage. Prvi korak je u nekom smislu sličan
Satoriju - realizacija da TAZ započne sa jednostavnim aktom realizacije.

Psihopatologija svakodnevnog života

Koncepcija o TAZ se rađa prvenstveno iz kritike Revolucije i poštovanja Ustanka. Prva

etiketira drugu kao neuspeh; ali za nas "ustanak" predstavlja zanimljiviju mogućnost od
standarda psihologije oslobađanja, od svih "uspeha" građanskih, komunističkih i
fašističkih revolucija. Druga proizvodna snaga koja stoji iza TAZ rađa se iz povesnog
razvoja kojeg nazivam "zatvaranje mape". Zadnji komad Zemlje koji nije bio u vlasništvu
nacije/države progutan je 1899. Ovo je prvi vek bez "nepoznate zemlje", bez granice.
Nacionalnost je najviši princip svetskog vladanja - nijedan komadić kamena u Južnim
morima ne može ostati slobodan, nijedna daleka dolina, čak niti Mesec i planete. Ovo je
apoteoza "teritorijalnog gangsterizma". Nijedan kvadratni centimetar Zemlje ne postoji
bez policije i poreza... u teoriji.

"Mapa" je apstraktna politička mreža, divovska prevara koja se mora poštovati pod
vođstvom "iskusne" države, dok za većinu nas mapa postaje ne više "Otok kornjače" već
"SAD". I baš zato što je apstrakcija, mapa ne može pokriti Zemlju sa tačnošću 1:1.
Unutar složenosti modernog zemljopisa mapa može videti samo dimenzionalne mreže.
Sakriveni beskraji među naborima beže ravnalu. Mapa nije tačna; mapa ne može biti
tačna.

Tako je Revolucija zatvorena, ali Ustanak otvoren. Za sada koncentri ši mo našu snagu u
privremena "pojačanja napetosti", izbegavajući sva zaplitanja s "trajnim rešenjima". I
mapa je zatvorena, ali autonomna zona je otvorena. Metaforički se razvija unutar
dimenzija nevidljivih kartografiji kontrole. I ovde bi morali navesti koncept
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

psihotopologije (i topografije) kao alternativne "nauke" nasuprot onoj nauci ideoloških

utvrđivanja i izrađivanja karata države i "psihičkom imperijalizmu". Samo
psihotopografija može crtati mape jer samo je ljudski um opskrbljen dovoljnom
složenošću za oblikovanje realnosti. Ali mapa 1:1 ne može "kontrolisati" vlastitu
teritoriju jer je virtuelno identična s njim. Može biti samo upotrebljena za "sugerisanje",
za neku vrstu usmeravanja prema određenim karakteristikama. Tražimo "prostore"
(zemljopisne, socijalne, kulturne, imaginarne) koji imaju potencijal da se razviju kao
TAZ - i tražimo vreme u kojem su ti prostori relativno otvoreni, da li zbog nemarnosti
države ili pak zbog nekog drugog razloga. Psihotopologija je umetnost rabdomantije za
potencijalni TAZ.

***

"Plemenska okupljanja" u stilu 60-ih, šumske enklave eko-sabotera, idiličan Beltane neo-
pagana (starokeltski magični praznik koji po našem kalendaru pada na 1. 5.), anarhističke
konferencije, gay faery društva... Harlemske zabave iz 20-ih, noćni klubovi, gozbe, stari
slobodarski piknici - moramo shvatiti da su ovo već "oslobođene zone" ili barem
potencijalne TAZ. Da li su otvorene samo za par prijatelja, kao večera, ili hiljadama
slavljenika, kao Be-In, zabava je uvek otvorena jer nije "naručena"; može biti planirana,
ali samo ako se ne dogodi može se reći da nije uspela. Element spontanosti je osnovan.
Bit zabave: lice-u-lice, grupa ljudi usmerava vlastite snage prema realizaciji zajedničkih
želja, bilo to jesti i veseliti se, plesati, pričati, ili možda erotsko zadovoljstvo, ili pak
zajedničko stvaranje umetničkog djela, doživljaj pravog zanosa radosti - ukratko
"ujedinjenje egoista" (kako je to rekao Stirner) u svojem najobičnijem obliku - ili po
Kropotkinovim rečima, osnovni biološki poticaj prema "uzajamnoj pomoći". (Ovdje bi se
trebali podsetiti i na ekonomiju viška od Bataja i na njegovu teoriju kulture potlachea -->
obred nativnih Amerikanaca, a posebno plemena sa Severozapadne obale, gde su
aristokrati/vođe uništavali ili poklanjali vlastita bogatstva u razmetanju moći i imućnosti.)

Bitno u označavanju realnosti TAZ je koncept psihičkog nomadizma (ili kako ga mi

šaljivo nazivamo "kosmopolitizam bez korena"). Aspekte ovog fenomena diskutovali su
Delez i Gatari u knjizi "Nomadologija i Ratni stroj", Liotar u "Driftworks" i razni autori u
broju "Oasis" od Semiotext(e). Upotrebljavamo termin "psihički nomadizam",
"nomadologija" itd. jednostavno zato da bi skupili sve te koncepte u jedan jedini
fleksibilan kompleks koji bi trebao biti izučavan zbog postizanja TAZ.

"Smrt Boga", na neke načine i decentralizacija čitavog "Evropskog" projekta donelo je

post-ideološku viziju sveta, multiperspektivnu, sposobnu da se kreće "raskorenjena" od
filozofije plemenskog mita, od prirodne nauke do Taoizma - sposobna po prvi put da vidi
predmet s raznih strana, pogled na drugačiji svet koji je potpuno različit.

Ali takva vizija je postignuta pod cenom življenja u dobu gde su brzina i "fetišizam robe"
stvorili tiransko lažno kulturno ujedinjenje koje nastoji odstraniti svaku kulturnu
različitost i individualnost, prema tome "jedno mesto vredi drugo". Ovakav paradoks
stvara "cigane", psihičke putnike terane željom ili radoznalošću, lutalice s malo lojalnosti
(faktički nelojalni prema "Evropskom projektu" koji je izgubio svu svoju vitalnost i žar),
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

nevezane za bilo kakvo posebno vreme ili mesto, u potrazi za različitošću i avanturom...
Ovaj opis pokriva ne samo klase umetnika i intelektualca, već i emigracijske radnike,
izbeglice, "beskućnike", turiste, kulturu kampera i pokretnih kuća - pa čak i osoba koje
putuju "Mrežom", a da možda nikada ne napuštaju svoju sobu (ili oni kao Thoreau "koji
su mnogo putovali Concordom"); i na kraju ubraja sve, sve nas koji živimo putem naših
automobila, naših praznika, naših TVa, knjiga, filmova, promena posla, promena "stilova
života", religija, prehrane, itd.

Psihički nomadizam kao taktika, koju Delez i Gatari metaforički nazivaju "Ratni stroj",
pomiče paradoks iz pasivnog stanja u aktivno, a možda čak i u "nasilno". Zadnje agonije
posmrtnog kreveta "Boga" dugo su najavljivane - u obliku kapitalizma, fašizma i
komunizma npr. - tako da ima još mnogo "kreativne destrukcije" koju će izvesti post-
Bakunjin-post-Niče komandosi ili apači (bukvalno "neprijatelji") starog konsenzusa. Ovi
nomadi praktikuju "pljačku", oni su gusari, virusi, imaju potrebu i želju za TAZom,
kampovi crnih šatora pod zvezdama pustinje, interzone, oaze-tvrđave sakrivene duž
tajnih karavana, "oslobođeni" delovi džungle i ravnica, zabranjena područja, crna tržišta i
podzemni bazari. Ovi nomadi obeležavaju svoje puteve sa čudnim zvezdama koje mogu
biti svetleće grupe podataka u cyberspaceu ili možda halucinacije. Napraviti mapu
teritorija, na njoj napraviti mapu političke promene, iznad nje mapu "Mreže", pogotovo
onu protumreže za svojom enfazom tajnih protoka informacija i logistike - i napokon
iznad svih mapu 1:1 - mapu kreativne imaginacije, estetike i vrednosti. I takva mapa
počinje živeti, animirana neočekivanim vihorima i iznenadnim povećanjima energije,
svetlosnim koagulacijama, tajnim tunelima, iznenađenjima.

***

Muzika kao organizacioni princip

Makhnova Ukrajina i anarhistička Španija bile su stvorene da traju i bez obzira na stalne
ratne zahteve obe su uspele samo do jedne određene tačke: vremenski nisu trajale dugo,
ali bile su organizovane sa uspehom i mogle su opstati da nije bilo spoljne agresije. Zato
ću se među eksperimentima iz perioda između 2 rata koncentrisati na mahnitu Riječku
Republiku koja je mnogo manje poznata i nije planirana da traje. Gabrijele D'Anuncio,
dekadentni pesnik, umetnik, muzičar, esteta, ženskaroš, smeoni aeronautički pionir, vrač,
genije, prekršioc kodeksa džentlmena, izašao je iz 1. svetskog rata kao heroj sa malom
vojskom koju je on predvodio, po imenu "Arditi". U nedostatku avantura odlučio je da
otme Rijeku Jugoslaviji i da je pokloni Italiji. Nakon nekromantskog ceremonijala na
groblju u Veneciji sa svojom ljubavnicom, krenuo je u osvajanje Rijeke u čemu je uspeo
bez imalo problema. Međutim Italija je odbila njegovu velikodušnu ponudu. Prvi
Ministar nazvao ga je budalom. Srdit, D'Anuncio odlučuje da proglasi nezavisnost i da
vidi koliko dugo može da opstane. On i jedan od njegovih anarhističkih prijatelja napisali
su Ustav kojim se proglašava "muzika kao centralni princip države". Mornarica
(formirana od dezertera i mornarskih anarhosindikalista iz Milana) nazvala se "Uskoci", u
sećanje na davno nestale gusare koji su obično naseljavali lokalne otoke daleko od obale i
pljačkali mletačke i otomanske brodove. Moderni Uskoci realizovali su nekoliko
zapanjujućih poduhvata: nekoliko bogatih talijanskih trgovačkih brodova iznenada su dali
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

budućnost republici - novac u blagajnama! Umetnici, boemi, avanturisti, anarhisti

(D'Anuncio se dopisivao s Malatestom), begunci i izbeglice bez državljanstva,
homoseksualci militantni dandy (uniforma je bila crna sa lubanjom - kasnije inspiracija
SS trupama) i nastrani reformisti svake vrste (pa čak i budisti, teosofisti i vedantisti)
počeli su stizati masovno u Rijeku. Zabava nije nikada prestajala. D'Anuncio je svako
jutro čitao poeziju i proglase sa balkona, svake večeri koncert, zatim vatromet - u tome se
sastojala čitava aktivnost vlade. 18 meseci kasnije, kada su vino i novac nestali, a
talijanska flota "napokon" stigla i ispalila nekoliko projektila na gradsku skupštinu niko
nije imao energije za odbranu. D'Anuncio se, kao i mnogi talijanski anarhisti, kasnije
okrenuo fašizmu - sam Mussolini (bivši sindikalist) zaveo je pesnika na tom putu. Kad je
D'Anuncio shvatio grešku bilo je prekasno, bio je prestar i bolestan. Ali Duče je ipak
izazvao njegovu smrt - gurnut je s balkona. Što se Rijeke tiče, iako joj je nedostajala
"ozbiljnost" slobodne Ukrajine ili Barcelone, ona nas verovatno može naučiti više o
nekim aspektima našeg istraživanja. Bila je, na neki način, zadnja od gusarskih utopija
(ili jedini moderan primer), ili na drugačiji način možda, prva moderna TAZ.