Invitation au voyage

Mon enfant, ma sur,

Songe la douceur
Daller l-bas vivre ensemble !
Aimer loisir,
Aimer et mourir
Au pays qui te ressemble !
Les soleils mouills
De ces ciels brouills
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystrieux
De tes tratres yeux,
Brillant travers leurs larmes.

L, tout nest quordre et beaut,
Luxe, calme et volupt.
Des meubles luisants,
Polis par les ans,
Dcoreraient notre chambre ;
Les plus rares fleurs
Mlant leurs odeurs
Aux vagues senteurs de lambre,
Les riches plafonds,
Les miroirs profonds,
La splendeur orientale,
Tout y parlerait
lme en secret
Sa douce langue natale.
L, tout nest quordre et beaut,
Luxe, calme et volupt.
Vois sur ces canaux
Dormir ces vaisseaux
Dont lhumeur est vagabonde ;
Cest pour assouvir
Ton moindre dsir
Quils viennent du bout du monde.
- Les soleils couchants
Revtent les champs,
Les canaux, la ville entire,
Dhyacinthe et dor ;
Le monde sendort
Dans une chaude lumire.
L, tout nest quordre et beaut,
Luxe, calme et volupt. (Charles Baudelaire, 1855)
1. Uvod
Tema putovanja je jedna od kljunih tema poezije arla Bodlera koja se direktno preplie sa ostalim,
nita manje vanijim temama koje su okupirale Bodlerov stvaralaki duh kao to su: ivot, smrt, pad,
ena, san, djetnjstvo, ljubav Putovanje se kod Bodlera pojavljuje u raznim oblicima. U njegovim
djelima putovanje u isto vrijeme moe znaiti poziv na neto lijepo, ugodno, poziv na avanturu, a sa
druge strane moe biti i karta za smrt kao to je prikazano upravo u pjesmi Invitation au
voyage tj. Poziv na putovanje koja se nalazi u njegovoj najpoznatijoj zbirci pjesama Cvijee zla iz
1857. godine. Osim toga putovanje moe znaiti bijeg ili spas od surove stvarnosti i mjesta u kojem
ivi s obzirom da je ponekad njegov nemirni duh smatrao Pariz, njegovo boravite, kao prokleti grad,
pakao iz kog treba pobjei, a onda kada bi ga napustio on bi za njega odjednom postao najljepi grad
na svijetu. Imaginacija je epitet koji se esto vezuje upravo za ovu temu. Imaginarno putovanje
projektovano kroz san, matu, uz pomo opijata ili pak kroz umjetnika djela zauzima isto toliko bitno,
a moda i bitnije mjesto u njegovima stihovima, jer je za njega putovanje bilo ono stvarno ili nestvarno
sredstvo da se spozna sopstvena dua, a opet i nain da se otkrije neka druga strana linosti, kao i
bijeg od stvarnosti koja gui
2. Obrisi tropskih ostrva Mauricijusa i Burbona

Bodler, nezdovoljan sopstvenom stvarnou u mladosti zbog prisustva ouha generala Opika koji mu
je ukrao majku iz ivota i zbog kojeg je esto morao da mijenja mjesto stanovanja, a samim tim i
kolu, zbog neprihvaenosti od strane vrnjaka pokuavao je na sve mogue naine da se otisne u
neki drugi svijet ne bi li zatakao suvoparnost svog postojanja i upoznao mir. Kao vrlo mlad prepustio
se boemiji Latinskog kvarta, uivao u alkoholu, opijatima, odnosu sa prostitutkama, kreao se meu
marginalcima kojima se neizmjerno divio.
Porodica Opik, vidjevi ponaanje dvadestogodinjeg arla, odluila je da tog mladia poalje na
putovanje u svrhu smirivanja njegovog duha, ega i strasti. Brod junih mora koji se uputio ka
tropskim ostrvima Mauricijus i Burbon trebao je da bude Arijadnino klupko [1] koje e voditi njegovo
srce ka spoznaji samoga sebe i ka miru, ali desilo se sasvim suprotno. Skuena kabina njegovog
broda bila je samo lanac koji je sputavao njegovo bie da bude slobodno, a ni nedelje provedene na
slavnim ostrvima nisu pomogle da se ita u njemu promjeni i iskoristio je prvu priliku da se vrati u
svoju domovinu, Francusku. Meutim, obrisi boravaka na Mauricijusu i Burbonu nalaze se u mnogim
njegovim stihovima. Upravo u blizini ostrva Burbon dobio je inspiraciju za svoju najpoznatiju
pjesmu Albatros kao i za mnoge druge, nego o tome e biti govora neto kasnije.
Sada vas pozivam da se udobno smjestite u svoje kabine i krenete na Bodlerovsko putovanje i
otkrivanje tajni koje ono skriva, a koje se granie sa beskrajem, krunom bilo koje Bodlerove inspiracije.

[1] Junakinja Rasinove tragedije Fedra, Fedrina sestra koja je pomogla Tezeju, sestrinom muu u kog je bila
potajno zaljubljena, time to mu je dala klupko kako bi mogao da se vrati iz lavirinta u koji je otiao da bi ubio
mitsko bie minotaura

3. Poziv na putovanje bilo kuda izvan ovog svijeta

U pjesmi Poziv na putovanje, objavljene prvi put u Reviji dva svijeta 1855. godine, posveene njegovoj ljubavi
Mariji Dobren poznatija kao ena sa zelenim oima, Bodler inicira svoje divljenje prema Holandiji, zemlje ije
je nebo, tkv. flamansko nebo bilo inspiracija brojnim slikarima koji su se upravo zahvaljujui tom nebu vinuli u
besmrtnost, a koje samim tim ini i veliki dio Bodlerove besmrtnosti. Evo i zato. Bodler je kratko vrijeme ivio
u Belgiji, zemlji koju pokriva isto to flamansko nebo. ivio je kratko upravo zbog tog svog duha koji je bio u
vjeitom traenju i koji nije nalazio mir nigdje, te bi se uvijek vraao svom, ma kako ponekad paklenom i zlom
tlu, Parizu. On svoju ljubav poziva da pou tamo negdje drugdje da bi pronali sreu, jer sve su prilike da tu gdje
su ne mogu biti sreni. Neki kritiari smatraju da pored toga to on poziva svoju ljubav, pandanku Poove Anabel
Li, on moda poziva samog sebe da se otisne ka nepoznatom u potrazi za sopstvenom sreom. Za opisivanje
Holandije pjesnik koristi termin pays de cocagne to bi bila naa verzija zemlje dembelije, zemlje hedonizma i
uivanja. Holandija je za njega neka vrsta utopije. Osjeamo pjesnikovu naklonost prema predjelima pokrivenim
flamanskim nebom ime je naznaena tenja ka idealu, ali samim tim imamo osjeaj da se taj ideal ne moe
dostii i pjesnikova dua ostaje u splinu, osjeanju amotinje i nemogunosti dostizanja sopstvenog ideala. Ovo
je jedna od rijetkih Bodlerovih pjesama u kojoj imamo refren:
L, tout nest quordre et beaut,
Luxe, calme et volupt.[2]

Sudei po ovim stihovima jasno nam je pjesnikovo nezadovoljstvo, koje moe biti svojstveno i bilo kome od
nas, mjestom u kom se nalazi i tenja da se ode negdje drugo, negdje gdje je sigurno ljepe i gdje emo se
ispunjenije osjeati nego tamo gdje smo prinueni da budemo. A da li je to uvijek tako? Veina ljudskih dua
smatra da je srea uvijek negdje daleko i da e nam zasigurno biti ljepe ako jednostavno odemo, a ne znamo da
ako zaista umijemo da je prepoznamo srea moe biti sasvim blizu, na dohvat ruke. Nisu zalud oni slavni
antievi stihovi iz pjesme Ostajte ovdje:
Sunce tueg neba nee vas grijat kao to vas ovo grije.[3]

Jer Bodler uprkos injenici da poziva na putovanje u zemlju sklada, ljepote i zadovoljstva, on u isto vrijeme
poziva i na put u zemlju tueg neba koje je opisano i u ovoj i u nadovezujuoj pjesmi Oblano nebo kao tmurno
i sivo nebo koje sigurno ne moe da prui sreu u punom sjaju.
Les soleils mouills
De ces ciels brouills
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystrieux
De tes tratres yeux,
Brillant travers leurs larmes.[4]
Osjea se nostalginost i melanholija, a trenuci sree i ako postoje vrlo su rijetki i zadovoljstva su otra ko mraz i
ko gvoe[5] kao to je rekao Bodler u Oblanom nebu.
U pjesmi Poziv na putovanje putovanje moemo zamjeniti pojmovima kao to su bjekstvo, san, alternativna
stvarnost, kao i sa ljubavlju koja je ustvari iluzija i koja se ne poziva samo zbog same sebe, ve i zbog smrti, jer
Bodler kae Aimer et mourir, dvije tenje koje se spajaju u jednu, tj. Eros i Tanatos koji su dva neodvojiva lika,
ali upravo u tom Aimer et mourir imamo naznaenu putanju ovjekove due koja je beskonana i nastavlja se
poslije smrti.
Pored pjesme Poziv na putovanje tu tenju ovjekove due ka putu u tuinu u potrazi za sreom ili ka putu u
beskonanost odnosno smrt Bodler detaljnije proima kroz pjesmu u prozi Bilo kuda izvan svijeta ili Any where
out of the world iz zbirke Pariski splin. U ovoj pjesmi u prozi ta tema putovanja, tako bliska Bodleru, stapa se
takoe sa temom smrti. Naslov pjesme je uzet iz Mosta uzdisaja, engleskog pjesnika Tomasa Huda, pjesme koju
je Bodler preveo pred kraj ivota u Briselu. On, ovaj svijet opisuje kao bolnicu u kom svaki bolesnik misli da e
se izlijeiti ukoliko se lijei na nekom drugom mjestu. Tako i obian ovjek misli da bi bio srean ukoliko ode
negdje daleko.
Cette vie est un hpital o chaque malade est possd du dsir de changer du lit. Celui ci voudrait souffrir en
face de pole, et celui-l croit quil gurirait ct de la fentre.
Il me semble que je serais toujours bien l o je ne suis pas, et cette question de dmnagement en est une que je
discute sans cesse avec mon me. [6]

Lirski subjekat koji moe da predstavlja bilo kog ovjeka se na ironian nain obraa sopstvenoj dui sa kojom
ne moe nikada da se uskladi i koja nikada nije zadovoljna. Predlae joj da se odsele u krajeve kao to su
Lisabon, Holandija, Batavija ne bi li zadovoljio njene potrebe koje se granie sa nitavilom i zlom. Nakon dugog
utanja ta ista nemirna i nezahvalna dua kojoj zemaljska prostranstva nisu dovoljna izgovara:
Nimporte o, nimporte o ! Pourvu que ce soit hors de ce monde ![7]
Ona tei putevima koji su dalji od ivota, putevima koji su saobrazni smrti. Pjesnik je na ironian nain naziva
pauvre me, jer u tom vjeitom nemiru i traganju nikada nee nai zadovoljstvo i spokoj, moda jedino kada
ode na puteve koji se tiu nebeskog svoda.
Putovanje kao i mnoge druge teme su kod Bodlera prikazane paradoksalno. Putovanje moe znaiti smrt, dok
smrt moe znaiti jedno novo putovanje. Bodler, kako god bio okarakterisan kao pesimistian pisac izmeu
njegovih stihova zrai optimizam, jer je on upravo taj koji je iz svog ovozemaljskog zla uspio da izvue cvijee.
Bodlerov pjesniki zanat moe se dovesti u vezu sa alhemiarskim zanatom jer on svoje stihove smatra zlatom
iskovanim iz blata, tuge i uasa koji treba da pokau itaocu tj. ovjeku putanju kroz svijet pun zla i da uprkos
njemu bude srean i da hrani svoju duu snovima, stvaranjem, imaginacijom i kretanjem koji su samo razliite
verzije pojma putovanje. On kae:
Il faut tre toujours ivre. Tout est l! Cest lunique question. Pour ne pas sentir lhorrible fardeau du Temps qui
brise vos paules et vous penche vers la terre, il faut vous enivrer sans trve.
Mais de quoi ? De vin, de posie et de vertu, votre guise. [8]
Bodler i ovom pjesmom Opijajte se poziva itaoca i sve ljude poziva na putovanje po sopstvenom nahoenju, jer
samo putujui i opijajui se slastima ovozemaljskog trajanja mi emo ukrasiti sopstveni ivot i u pravom smislu
te rijei ivjeti. I Viktor Igo je jednom rekao:
Nije nita umrijeti, strano je ne ivjeti. [9]
S obzirom da Bodlerove pjesme, a posebno pjesma Opijajte se, na neki nain predstavljaju recepte ivljenja
moemo ga dovesti u vezu sa kanadskom pjesnikinjom Sesil abo koja je autorka pjesme Partir tj. Poi koja
nagovara ovjeka da krene na put i istraje uprkos svom zlu i preprekama na koje nailazi, uprkos ledenim jutrima,
vatrenim podnevima i noima bez zvijezda.

Partir!
Aller nimporte o,
Vers le ciel ou vers la mer, vers la montagne ou vers la plaine.

Partir!
Aller nimporte o,
Vers le travail, vers la beaut ou vers lamour !
Mais que ce soit avec une me pleine de rves de lumires, avec pleine de bont,
de force et de pardon !

Shabiller de courage et despoir et partir
Malgr les matins glacs, les midis de feu, les soirs sans toiles.

Raccommoder sil le faut nos curs comme des voiles troues,
arraches au mt des bateaux.
Mais partir !

Allez nimporte o et malgr tout !
Mais accomplir une uvre !
Et que luvre choisie soit belle,
Et quon y mette tout son cur,
Et quon lui donne toute sa vie ![10]


[2] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothque Gallimard, Paris, 1999, str. 95/96
[3] Aleksa anti, Ostajte ovdje, Poezija, 1896
[4] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothque Gallimard, Paris, 1999, str. 95
[5] arl Bodler, Cvee zla i ostali stihovi, Biblioteka Albatros Filip Vinji, Beograd, 2003, str. 82
[6] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie gnrale franaise, Paris, 1972, str. 172
[7] Ibid. str. 174
[8] Ibid. str. 135
[9] Viktor Igo, Jadnici, Biblioteka Vijesti Podgorica, 2004.
[10] Cecil Chabot (1907- 1990), kanadska pjesnikinja, Partir

4. More i let

More je motiv koji se jako esto javlja u Bodlerovoj poeziji i koji je jako usko povezan sa motivom putovanja.
More moe biti metafora za ovjekovu tenju za vjeitim kretanjem ka novoj obali, spoznaji samoga sebe,
avanturi, borbi, smrti i beskonanosti. U pjesmi ovjek i more Bodler uporeuje ova dva lika i naziva ih
braom, jer niko do sada nije dosegao dno mora, niti dno ovjekove due. Obojica su uvijek spremni za borbu,
pustoenje i kretanje. Bodler smisao ljudskog postojanja vidi u vjeitom traenju i otkrivanju. Jedino tako e
ovjekova misija na zemlji biti do tanina ispunjena. Ovo Bodlerovo razmiljanje moe se uporediti sa idovim
koji je rekao:

Ne otkriva se nova zemlja ukoliko se ne pristane da se, najprije i zadugo, izgubi iz vida svaka obala. [11]

Bodler je tako otputovao na tropska ostrva Mauricijus i Burbon i iako tamo nije otiao svojom voljom, na tom
putovanju je spoznao ono to ga je obiljeilo do dana dananjeg. Uprkos tome to tamo nije uspio da smiri svoj
nemirni duh, to je spoznao nitavilo ivota, on je bar tamo pokupio inspiraciju za svoje stihove, jer putovanja su
za njega i to inspiracija za kreaciju. U blizini ostrva Burbon je ugledao prizor koji je pretoio u stihove:
mornare koji iz zabave love albatrose. Albatros, taj knez oblaka kakvim ga naziva Bodler, moe biti metafora za
umjetnika, sanjara ili za bilo kog ovjeka koji vidi ono to drugi ne vide. On je neko ko se savreno snalazi sa
svijetom koji dotie nebeske visine, sa svijetom koji je tvorevina ljudske misli i imaginacije, a u dodiru sa
stvarnou on se saplie i ne snalazi se:
Ses ailes de gant lempchent de marcher. [12]
ovjek mata, sanja, stvara, putuje ne bi li tako pobjegao od sopstvene stvarnosti. On sopstvenom duom dosee
predjele koji su van domaaja obinih ljudi, ljudi koji nisu spoznali dubine sopstvene linosti, sutinu
ovozemaljskog ivota i zlo ovoga svijeta. Bodler pjesmom Albatros kao i pjesmom Uzlet poziva sve na
postepen let koji se prostire od ravnih dolina do nebeskih visina. Taj let opet podrazumjeva permanentno
traganje, razmiljanje, kretnje, stvaranje i hranjenje sopstvene due. Samo tako moemo dosegnuti smisao koji
povlai sa sobom i sreu.

Derrire les ennuis et les vastes chagrins
Qui chargent de leur poids lexistence brumeuse,
Heureux celui qui peut dune aile vigoureuse
Slancer vers les champs lumineux et sereins.

Celui dont les pensers, comme des alouettes,
Vers les cieux le matin prennent un libre essor,
Qui plane sur la vie, et comprend sans effort
Le langage des fleurs et des choses muettes ![13]


[11] Andre id, Kovai lanog novca, Biblioteka Vijesti Podgorica, 2004, str. 315
[12] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothque Gallimard, Paris, 1999, str. 43
[13] Ibid. str. 44

5. ena kao inspiracija za putovanje
ena je jedna od glavnih likova u Bodlerovoj poeziji. I ona je prikazana paradoksalno. Sa jedne strane lik ene se
reflektuje kroz demona upravo zbog Bodlerovog razoaranja u roenu majku, a sa druge strane ena je sveti
simbol ljubavi, erotike i ivota. Kroz Bodlerov ivot prole su mnoge ene: Sara Luet, Mari Dobran, an Duval,
Apolonija Sabatje Sve one su svojom posebnou zauzele vjeito mjesto u njegovim stihovima.
Pjesma Egzotian miris je prva u krugu ljubavnih pjesama i nalazi se u sekciji Splin i ideal u zbirci Cvijee
zla. Ovdje ena kod lirskog subjekta budi inspiraciju i razmiljanje o dalekim predjelima koji opet predstavljaju
tenju ka idealu. U stihovima ove pjesme opet se vide obrisi Bodlerovog boravka na ostrvu Burbon, a inspiraciju
zahvaljuje svojoj Crnoj Veneri, ani Duval. Ona je dvadeset tri godine bila drubenica, dodue nevjerna,
slavnog pjesnika. Bodler je neizmjerno volio uprkos njenim izletima u zagrljaje drugih mukaraca. Njen lik je
kod Bodlera obavijen velom tuge i ljubavnim bolom, a sa druge strane divljenjem zbog njene senzualnosti,
elegancije i tamne puti zbog ega je i prozvana Crnom Venerom. U njoj je postojalo neto boansko, ali i
zvijersko.

Miris njene puti stvara kod mukarca u pjesmi slike dalekih predjela, on osjea ukus sonih plodova koji mogu
biti metafora za njene grudi, potom on osjea toplinu plamenog sunca koji definiu pjesnikovu strast, a luka
prepuna umornih katarki je simbol za mir koji on nalazi u njenom naruiju. Njen miris pjesnik uporeuje sa
mirisom zelenih tamarinda koja u njegovim uima evocira uspomene na pjesmu mornara koj je sluao na svom
putovanju.
an Duval, ena oskudne ljepote, mulatkinja iz tropskih predjela, simbol sunca i strasti moe se nazvati
Bodlerovom Fedrom[14]koja zapaljuje njegovu duu. On u ljubavi prema njoj odstupa od ustaljene koncepcije
ljubavi u kojoj je na prvom mjestu ljepota dok kod Bodlera je runo neto posebno i nesvakidanje.

Quand, les deux yeux ferms, en un soir chaud dautomne
Je respire lodeur de ton sein chaleureux,
Je vois se drouler des rivages heureux
Qublouissent les feux dun soleil monotone.

()

Guid par ton odeur vers de charmants climats,
Je vois un port rempli de voiles et de mts
Encor tout fatigus par la vague marine. [15]
Egzotian miris predstavlja esenciju ljubavi i sjeanje na tropske predjele ostrva Burbon spojene u jedno.
Miris kao detalj se javlja i u brojnim drugim pjesmama kao to su: Saglasja, Poziv na putovanje, Himna
ljubavi, a i u dvije pjesme koje se direktno nadovezuju na pjesmu Egzotian miris, a to su Kosa iz Cvijea
zla i Jedna hemisfera u njenoj kosi iz Pariskog splina. Obije pjesme su opet inspirisane Crnom Venrom. Kosa
kao simbol ene, enstvenosti, enske elegancije i ljepote kod pjesnika opet evocira uspomene na daleke predjele
koji predstavljaju ivotne ideale.

La langoureuse Asie et la brulante Afrique
Tout un monde lointain, absent, presque dfunt
Vit dans tes profondeurs, fort aromatique
Comme dautres esprit, voyant sur la musique
Le mien, mon amour! nage sur ton parfum.[16]

Miris ene vodi pjesnikve misli u tropske predjele Afrike koja predstavljaju pjesnikovu strast prema eni. Vrsta
mirisa koja se najee javlja u Bodlerovima pjesmama inspirisanim enom jeste miris mousa koji se dobija iz
ivotinjskih polnih sekrteta i iji miris pokree libido i seksualnu energiju. U pjesmi Kosapojavljuje se i miris
kokosovog ulja koji se opet vezuju za daleke tropske predjele Mauricijusa i Burbona koje je pjesnik imao prilike
da posjeti. enina kosa za pjesnika krije duboke tajne, on je uporeuje sa morem i okeanom i svim njihovim
tajnama i misterijama, tako da kosa moe imati i mistinukonotaciju. Kosa je za njega i oaza tj. mali detalj koji
mu prua tako veliko zadovoljstvo u tami koja ga okruuje. Pjesma koja predstavlja direktan spoj ovoj
jeste Jedna hemisfera u njenoj kosi, pjesma u prozi iz Pariskog splina. Ovdje je ak detaljnije opisana ta
pjesnikova opijenost kosom ene i uspomenama i arima koje ona kod njega budi. On stavlja do znanja toj eni
sve ono to ga inspirie u ljepoti njene kose. On je ponesen mirisom njenih vlasi kao muzikom. Kosa je za njega
san o dalekim morima, predjelima, tropskom vou i plavetnilu. Ona je mirna luka u kojoj se uju sjetne pjesme
to prikazuje opet njegov mir u prisustvu voljene ene, kao i melanholiju zbog nemogunosti dostizanja ideala
kao i u pjesmi Poziv na putovanje. Pored melanholije i nostalgije osjeamo i ljubavnu opijenost i sreu.
Milovanje njene kose u njemu evocira uspomene na blago uljuljkivanje broda prouzrokovano talasima koje
opisuje njegovu zanesenost i nirvanu povodom te ljubavi. itavo klupko lijepih misli i uspomena se kod
pjesnika, koji moe biti bilo koji mukarac, obavija u glavi u dodiru sa tim svetim gralom, enskom kosom. Kosa
kod lirskog subjekta podstie rad svih pet ula: vid, sluh, dodir, miris i ukus, to moemo vidjeti upravo u
pjesmi Jedna hemisfera u njenoj kosi, kao i tu usku povezanost izeu ene i putovanja, gdje on u kontaktu sa
enom putuje

Laisse-moi respirer longtemps, longtemps, lodeur de tes cheveux, y plonger tout mon visage, comme un homme
altr dans leau de source, et les agiter avec un main comme un mouchoir odorant, pour secouer des souvenirs
dans leau.
Si tu pouvais savoir tout ce que je vois ! Tout ce que je sens ! Tout ce que jentends dans tes cheveux ! Mon me
voyage sur le parfum comme lme des autres hommes sur la musique.
()
Laisse-moi mordre tes tresses lourd et noir. Quand je mordille tes cheveux lastiques et rebelles, il me semble
que je mange des souvenirs. [17]


[14] Junakinja istoimene Rasinove tragedije, direktna potomkinja Sunca u grkoj mitologiji
[15] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothque Gallimard, Paris, 1999, str. 61
[16] Ibid. str. 62
[17] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie gnrale franaise, Paris, 1972. str. 71/72

6. Svetionici koji pokazuju put ovjeanstvu

Stvaranje i uivanje u kreaciji je put koji nas moe odvesti negdje daleko, u neku zemlju dembeliju i nain da
dodirnemo prostranstva koji se nalaze izvan ivota i ovoga svijeta. Tako za sve ljude koji stvaraju kreacija moe
biti karta za vjeni ivot, a uivanje u umjetnikim djelima sredstvo da se nahrani sopstvena dua. Sam Bodler
sebe smatra vodiem itaoca kroz sopstvena djela, djela koja su namjenjena da ljudima ukae na zlo koje je
obavilo ovaj svijet, ali i na putanju koja vodi ka iscrpljenju sree i dobra ukoliko smo svjesni postojeeg zla.
Njegovi stihovi su putovanja koja kriju istinu o ljubavi, ivotu, smrti, smislu postojanja, srei itd.
Bodler je i pored svog genijalnog stvaralakog opusa bio i veliki poznavalac umjetnosti i rada drugih umjetnika.
Kada govorimo o pisanoj rijei njegov premac je Edgar Alan Po, u muzici Vager, a kada je rije o slikarstvu koje
je veoma dobro poznavao, jer je radio kao njegov kritiar on je uzidizao Delakroa.
U pjesmi Svetionici iz Cvijea zla koja je nastala za vrijeme prvobitnog naziva zbirke Limbovi pjesnik govori o
itavoj plejadi umjetnika koji su ostavili vjene tragove na zemljanim prostranstvima: Rubens, Leonardo da
Vini, Rembrant, Goja, Mikelanelo, Vato, Delakroa, a njihova genijalna slikarska imena su ukraena i jednim
muzikim, naravno Vagnerom. Svetionik kao simbol putovanja, zvijezda vodilja za brodove, a metaforiki za
ljude i njihove ivote je ovdje simbol za umjetnika koji osvjetljljava put ovjeanstva. Svako ime koje se
pominje u ovoj pjesmi, svaki umjetniki ivot i patnja koji je neodvojivi dio njega za obinog ovjeka treba da
bude putokaz ka istini, smislu, uzdizanju duha, a samim tim i srei. Za Bodlera su upravo ti ivoti svjedoanstvo
naeg dostojanstva i nae due. Svjedoanstvo koje se treba prihvatiti i uvati u sebi na bilo kom naem putu.
Samo crpei iz umjetnosti emo biti bogatiji i produhovljeniji, sposobniji da naemo put u lavirintu zla i
besmisla.

Ces maldictions, ces blasphmes, ces plaintes
Ces extases, ces cris, ces pleins, ces Te Deum,
Sont un cho redit par mille labyrinthes,
Cest pour les curs mortels un divin opium. [18]

U pjesmi u prozi Junka smrt iz Pariskog splina komediija Fanulo zbog zavjere u kojoj je uestvovao biva
osuen na smrt od strane Kneza kojom je sluio. Meutim, Knez mu daje priliku da nekoliko sati prije
pogubljenja odigra poslednju predstavu u svom ivotu. On stupa na scenu, utapa se u svoju umjetnost i tako sebe
i sve prisutne, kao i itaoca pokree na katarzino putovanje koje predstavlja mo umjetnosti. Umjetnost nam
moe biti sredstvo da na nekoliko trenutaka zaboravimo sopstveno nedae i otputujemo negdje drugo, negdje
gdje je ljepe i sa tog puta se moemo vratiti preporoeni i produhovljeni.

Fancioulle fut, ce soir-l, une parfaite idalisation, quil tait impossible de ne pas supposer vivante, possible,
relle. Ce bouffon allait, venait, riait, pleurait, se convulsait, avec une indestructible aurole autour de la tte,
aurole invisible pour tous, mais visible pour moi, et o se mlaient, dans un trange amalgame, les rayons de
lArt et la gloire du Martyre. Fancioulle introduisait,par je ne sais quelle grce spciale, le divin et le
surnaturel, jusque dans les plus extravagantes bouffonneries. Ma plume tremble, et des larmes dune motion
toujours prsente me montent aux yeux pendant que je cherche vous dcrire cette inoubliable soire.
Fancioulle me prouvait, dune manire premptoire, irrfutable, que livresse de lArt est plus apte que toute
autre voiler les terreurs du gouffre ; que le gnie peut jouer la comdie au bord de la tombe avec une joie qui
lempche de voir la tombe, perdu, comme il est, dans un paradis excluant toute ide de tombe et de destruction.
Tout ce public, si blas et frivole quil pt tre, subit bientt la toute-puissante domination de lartiste. Personne
ne rva plus de mort, de deuil, ni de supplices. Chacun sabandonna, sans inquitude, aux volupts multiplies
que donne la vue dun chef-duvre dart vivant.[19]

Knez toliko bi ljubomoran na Fanulovu zanesenost i mo umjetnosti koja mu je pomogla da zaboravi
predstojeu smrt i naredi pau da uini pisak ne bi li ga probudio iz tog putovanja. Fanulo, nakon piska, se tre i
u istom trenu pade mrtav na scenu poput Molijera. Kako god bilo on je izabrao nain na koji e umrijeti, taj
pisak je bio jai od delata, dok je umjetnost jaa od ivota. Ars longa, vita brevis.

[18] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothque Gallimard, Paris, 1999, str.47
[19] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie gnrale franaise, Paris, 1972. str. 107/108


7. Luka je divno boravite

Un port est un sjour charmant pour une me farigue des luttes de la vie.[20]

U pjesmi u prozi Luka iz Pariskog splina Bodler govori o onima iji se ivotni put blii kraju i koji se tada
skrasavaju na jednom mjestu da bi to mirnije i spokojnije proveli svoju starost i ublaili taj umor od ivotnih
borbi koji moe biti pozitivan. Nakon brojnih uspona, padova, otkrivenih obala, borbe sa zlom, traganja za
idealom ljudsko bie ima potrebu da nae mjesto svog spokoja koje je u veini sluajeva ono sa kog smo krenuli
na ivotni put i da tako, ne umarajui se, uiva i u tim poznim godinama ivota. Ono tada u mislima
retrospektivno sabira svoj ivot, njegove ari, ali i nedae i svojim oima posmatra one mlae koji jo imaju
volje za putovanjem i bogaenjem i na taj nain im prenosi svoje znanje i iskustvo. Iako se ivot privodi kraju, ta
irina neba, promjenjiva boja mora i treperenje svetionika koje Bodler pominje u svojoj Lucitu umornu duu opet
tjera na neko putovanje i produhovljavanje, dodue ovog puta i u ovom trenutku smirenije i lake. Jer za Bodlera
pravi smisao ivota jeste vjeito opijanje. ak i kada je smrt blizu, kad duu savlada umor i bolest ono i dalje
treba da se opija na nain koji mu najvie odgovara i samo tako ti valovi opijanja u dui uvaju sklonost ka ritmu
i ljepoti.
Ovom pjesmom se Bodler trudi da umornoj dui ukae na ljepotu ivljenja, na srene trenutke koji postoje samo
ako ih znamo dokuiti i boriti se za njih. I ovdje nam Bodler pokazuje svoje alhemiarske sposobnosti, jer on
iz pesimizma crpi optimizam, iz zla crpi cvijee.



[20]Ibid. str. 150

1. 1. Putovanje kao smrt, smrt kao putovanje

Nakon prikaza putovanja kao sredstvo bijega ili spasa, putovanja kroz prizmu sna, opijata, umjetnosti, ene i
luke kao mjesta na kom se odmaramo od ivotnih borbi, ali opet na neki nain putujui, dolazimo do krajnje
metafore za pojam putovanja, a to je smrt. Kad pomenemo rije smrt uvijek imamo asocijaciju na kraj, tugu,
ponor i nitavilo dok Bodler posmatra smrt kao samo jo jedno putovanje. U njegovim stihovima i ivot i smrt su
krajnje povezani, Eros i Tanatos stopljeni u jedan lik, a zajedno ine put u beskonanost. Za njega su i ivot i
smrt jedna koherentna putanja koja nema kraj. On putem svojih pjesama ovjeku ukazuju na to da tokom ivota
treba da iskoristi svaki trenutak, jer Bog mu je dao ivot i koliko god on bio istkan zlom trebamo crpiti iz njega
najsonije plodove. Jedino tako emo podnijeti breme vremena koje grize.
Remember! Souviens-toi! Prodigue! Esto memor!
(Mon gosier de mtal parle toutes les langues)
Les minutes, mortel foltre, sont des gangues
Quil ne faut pas lcher sans en extraire lor.
(Lhorologe)[21]
Tako neemo zaaliti pred smrtnim asom koji on samo posmatra kao nova vrata koja se otvaraju pred ovjekom
kao nit koja se nadovezuje jedna na drugu.

Te dira! Que vous sert, courtisane imparfaite,
De navoir pas connu ce que pleurent les morts?
Et le ver rongera ta peau comme un remords.
(Remords posthume)[22]
Za filozofe smrt ne treba da mori misao ni ivih, zato to su ivi, niti mrtvih zato to su mrtvi. Svu predstavu
koju smrtnici imaju o smrti jesu one negativne, dok Bodler kod ovjeka eli da stvori pozitivnu misao o tom
pojmu. Pjesma Putovanje koje je bodlerovska metafora za smrt nije bez razloga epilog zbirke Cvijee zla kao
kruna ivotnih borbi, a sa druge strane vrata u neto novo i nepoznato, to moe biti lijepo, jer o tome ne znamo
nita.
Ovu pjesmu Bodler je posvetio Maksimu di Kanu, svom kolegi i putniku po Evropi i Istoku koji je imao sasvim
drugaiji odnos prema putovanju od ovog koji je izraen u Bodlerovoj najduoj pjesmi.

Un matin nous partons, le cerveau plein de flammer,
Le cur gros de rancune et de dsirs amers,
Et nous allons, suivant le rythme de la lame,
Berant notre infini sur le fini des mers.[23]

Ono to je vjeno za Bodlera jeste dua. More kao simbol beskonanosti ovdje je ipak metafora za neto krajnje,
neto materijalno i opipljivo, neuporedivo po vrijednosti u poreenju sa duom. Ona je ta koja se tokom
zemaljskog trajanja hranila i bogatila putovanjima i time zasluila svoju beskrajnost. Tu nadmo esencije due
nad egzistencijom tijela pjesnik je izrazio i u svojoj pjesmi Strvina gdje ljubav i dua kao tvari esencije
izvojevaju pobjedu nad tijelom kao materijalnom tvorevinom.

Alors, ma baut! Dites la vermine
Qui vous mangera de baisers
Que jai gard la forme et lessence divine
De mes amours dcomposs.[24]

ovjek kao bie koje uvijek tei idealu, borbi, novoj obali samo inei to bie pravi putnik. Njegova radoznalost,
nagon koji ga tjera da otkriva, stvara i putuje samo je u biti njegovog postojanja.
Mais les vrais voyageurs sons ceux-l seuls qui partent
Pour partir; curs lgers, semblables aux ballons,
De leur fatalit jamais ils ne scartent,
Et, sans savoir pourquoi, disent toujours: Allons![25]
Tako da smrt kod Bodlera moe da se tumai kao jedno novo putovanje potpuno identino nekom ostvarenom
tokom ivota. Neto novo i nepoznato pred nama samo je jedna nova avantura, nova obeana zemlja koju
otkrivamo isputajui obalu iz vida, jer za Bodlera je sigurnost samo za budale, pristalice amotinje.

Chaque lot signal par lhomme de vigie
Est un Eldorado promis par le Destin,
Limagination qui dresse son orgie
Ne trouve quun rcif aux clarts du matin.

()

La gloire du soleil sur la mer violette,
La glolire des cits dans le soleil couchant,
Allumaient dans nos curs une ardeur inquite
De plonger dans un ciel au reflet allchant.[26]

Smrt kao neto o emu nita ne znamo, ne mora da bude obavijeno tamom, zato ne bi bilo obasjano suncem?
ivot i smrt kao putanje koje spajaju jedna sa drugom treba da budu za ovijeka samo put koji postoji radi samog
sebe i kome se treba prepustiti i razmiljati o njemu na pozitivan nain. Bodler naziva smrt slasnim beskrajem i
popodnevom to se ne svrava nikada, a znamo da je popodne gotovo uvijek obasjano suncem.
Naravno, pred neim novim i nepoznatim svako ljudsko bie osjea strah, rastrzanost da li se tome prepustiti ili
ne tako da i u ovoj pjesmi imamo Hamletovsko dvoumljenje:

Faut-il partir ? Rester ? Si tu peux reste;
Pars, sil le faut. Lun court et lautre se tapit
Pour tromper lennemi vigilant et funeste,
Le Temps ! Il est, hlas ! des coureurs sans rpit. [27]

Upravo u ovim stihovima vidimo koliko su ivot i smrt dvije ekvivalentne stvari koje se trebaju shvatiti i
iskoristiti na pravi nain. I kod smrti Bodler se stavlja u ulozi alhemiara. On crpi smrt kao cvijee iz ivota.
Za njega je ona alernativa ivota, ona je jedan drugi ivot koji za razliku od ovozemaljskog ivota vjeno traje.
Ona je trajna tvorevina.
Jevrejin koji se pominje u pjesmi jeste lutajui Jevrejin, biblijski lik, koji je zbog ruganja Hristu osuen da
ivotari po svijetu sve do izlaska na Strani Sud. On, i apostoli, ovdje se uporeuju sa prvim hrianima koji su
bezglavno bjeali ispred gladijatora pokuavajui da spasu goli ivot. Gladijator u ovoj pjesmi jeste vrijeme od
koga se ne moe pobjei, ali ga treba znati iskoristiti. Ne smijemo dopustiti da nam vrijeme proe uzalud, niti
dopustiti da nas neto sprijei i onemogui nam da se vjeno opijamo i putujemo. Nikakva ama, niti spoljni
uticaj ne smije nas u tome omesti kao to je Odisejeva druina, pomenuta takoe u Putovanju, izgubila volju za
produetkom putovanja zbog opijenosti biljke lotofag. On nam taj primjer navodi da ne bi nikada ustuknuli na
naem ivotnom putu, ohrabruje nas i tjera da se ne bojimo nepoznatog, da idemo dalje uprkos preprekama, jer
emo samo tako nai novo. Za njega je smrt samo stari kapetan koji vodi brod nekog novog ivota.

O mort, vieux capitaine, il est temps ! levons lancre !
Ce pays nous ennuie, mort ! Appareillons !
Si le ciel et la mer sont noirs comme lencre
Nos curs qui tu connais sont remplis de rayons !

Verse-nous ton poison quil nous renconforte !
Nous voulons, tant de feu nous brle le cerveau,
Plonger au fond de gouffre, Enfer ou Ciel, quimporte ?
Au fond de linconnu pour trouver du nouveau. [28]

9. Zakljuak
Tanka je linija izmeu raja i pakla, izmeu dobra i zla, svega ovoga moramo biti svijesni, ali uprkos tome ii
dalje bez stajanja. I na tom putu opijati se. Ali ime? Putovanjem, sanjarenjem, umjetnou, ljubavlju. Jedino
tako emo u pravom smislu te rijei ivjeti. Ovo nam od srca poruuje arl Bodler.