Académique Documents
Professionnel Documents
Culture Documents
Археолошки музеј
„Римски Муниципиум”
Скелани Сребреница
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО
НАСЛЕЂЕ СРЕБРЕНИЦЕ
КРОЗ ВИЈЕКОВЕ
ЗБОРНИК РАДОВА СА НАУЧНОГ СИМПОЗИЈУМА
26. ОКТОБАР 2011. ГОДИНЕ
СРЕБРЕНИЦА 2012.
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ
СРЕБРЕНИЦЕ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ
ЗБОРНИК РАДОВА СА НАУЧНОГ СИМПОЗИЈУМА
26. ОКТОБАР 2011. ГОДИНЕ
Издавач
Јавна установа
Археолошки музеј „Римски муниципиум”
Скелани Сребреница
За издавача:
Драгић Глишић
Уредник:
Обрад Додић
Лектор:
Радослав Перић
Коректор:
Новак Марковић
Штампа:
___________________
Тираж:
________________
ISBN: ____________________
УВОД · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 5
ДРАГИЋ ГЛИШИЋ
Умјесто УводникаТРАКТАТ О ИСТОРИЈИ· · · · · · · · · · · · · · 7
Мр Мирко Бабић
ПРОБНА АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА
ТРИ ЛОКАЛИТЕТА НА ПРОСТОРУ ИСТОЧНОГ ОСАТА · · · · 11
ТАЊА ТУЛЕКОВИЋ
PRAETORIUM ET DOMAVIA· · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 26
доц. Милун Гарчевић
ТЕХНОЛОГИЈА РИМСКИХ ПОДНИХ МОЗАИКА· · · · · · · · · · · 36
Мирјана Гарчевић
РИМСКИ ПОДНИ МОЗАИЦИ У ХРВАТСКОЈ
ОД I. ДО III. СТ.· · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 46
Силвана Чобанов
СКЕЛАНИ У РИМСКОМ ПЕРИОДУ,
ИСТРАЖИВАЊА И ДОСАДАШЊА ЗАШТИТА· · · · · · · · · · · · · 59
Andrew Lawler BA (Hons) Cantab MA
Римски мозаици у Скеланима, Општина
Сребреница: Отварање разговора о очувању.· · · · · · 75
Сеад Јахић, проф. Сенад Ђозић, проф.
НЕКРОПОЛЕ СТЕЋАКА НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНЕ
СРЕБРЕНИЦА И МОГУЋНОСТ ЊИХОВЕ
ВАЛОРИЗАЦИЈЕ У ТУРИЗМУ· · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 86
Др Ђорђе Јанковић
Становништво Подриња 3-4. столећа
у светлу налаза грнчарије из Скелана· · · · · · · · · · · · 98
Мр Љиљана Мандић,
АНТИЧКА НАЛАЗИШТА И НАЛАЗИ
У БАЈИНОЈ БАШТИ И ОКОЛИНИ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 108
РАТКО Р. МАРКОВИЋ РИЂАНИН (1949)
НАУЧНИ АСПЕКТИ КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКОГ
НАСЛЕЂА СРЕБРЕНИЦЕ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ· · · · · · · · · · · · · · · 124
МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋ
ТАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ
И ОКОЛИНЕ У ЕТНОЛОШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ· · · · · · · · · · · · · 138
Проф. др. сц. АДИБ ЂОЗИЋ
СРЕБРЕНИЧКЕ ЏАМИЈЕ
И ИМАМСКА ФАМИЛИЈА ЂОЗИЋ· · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 146
протојереј ЖЕЉКО ТЕОФИЛОВИЋ
СРЕБРЕНИЦА У ВРИЈЕМЕ СРПСКИХ ДЕСПОТА· · · · · · · · · · 164
Др. сц. ЕДИН МУТАПЧИЋ, доцент
УПРАВНО – ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СРЕБРЕНИЦЕ
У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ· · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 176
РАДОМИР ПАВЛОВИЋ
СРЕБРЕНИЦА У СРЕДЊЕМ ВЈЕКУ· · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 198
Мр. сц. РУСМИР ЂЕДОВИЋ, СЕНАД БЕГОВИЋ, проф.
УРБАНИ РАЗВОЈ ГРАДА СРЕБРЕНИЦЕ У ОСМАНСКОМ
ПЕРИОДУ СА ОСВРТОМ НА УЛОГУ ВАКУФА· · · · · · · · · · · · 204
ДРАГИША МИЛОСАВЉЕВИЋ:
ФЕНОМЕН ОСАЋАНСКОГ ГРАДИТЕЉСТВА;
ЗНАЧАЈНИЈЕ САКРАЛНЕ И СВЕТОВНЕ ГРАЂЕВИНЕ, · · · · · 220
ДРАГИ ЈОВАНОВИЋ, проф. географије
ОСАТ – ИМЕ, ГРАНИЦЕ И ВЕЛИЧИНА· · · · · · · · · · · · · · · · · · · 236
Мр МИЛАН ЈОВАНОВИЋ
АНДРИЋ И СРЕБРЕНИЦ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 242
УВОД
Научни скуп
6
ДРАГИЋ ГЛИШИЋ
директор Ј.У. Археолошки музеј „Римски Муниципиум”
Скелани Сребреница
Умјесто Уводника
ТРАКТАТ О ИСТОРИЈИ
10
Мр Мирко Бабић
Музеј Семберије, Бијељина
16
екипе су чинили: руководилац истраживања Мр Мирко Бабић директор
музеја Семберије у Бијељини, Слободан Велимировић археолог, виши
кустос музеја у Руми и Младен Пантић музејски манипулант у Музеју
Семберије, као и особље Археолошког музеја „Римски Муниципијум”
у Скеланима на челу са директором Драгићем Глишићем, а повремено
и ангажовањем двоје запослених у овом новоформираном музеју Радо-
миром Павловићем и колегиницом.
Након смјештаја стручне екипе у приватном простору у Сасама, по
споразуму са власником дијела дворишта Шефиком (Кико) Латифо-
вићем почело се са археолошким истраживањима. Постављен је кон-
тролни ров паралелно са улицом и са дуплекс-кућом, димензија 8х1м
на удаљености 3,50м од ограде према путу Сасе-Братунац. Након ук-
лањања двије саднице воћа приступило се скидању првог слоја хумуса
јер се овдје очекивао археолошки слој у вези са налазом фигуре лава
приликом копања шахта за водовод у сусједном дијелу дворишта ове
заједничке куће (рељеф са култном сценом нађен је такође приликом
изградње шахта куће преко пута, око 20 м од ове локације, што нам је
оправдано указивало на могућност проналаска археолошких остатака
у Кикином дворишту).
Већ на дну првог откопног слоја 2,20 м од сусједног Живковог дво-
ришта, на дубини од само 15 цм појављују се трагови античког зида.
Хумусни слој је био просјечне дубине око 20 цм и садржавао је понеки
фрагмент римске керамике. Други слој је био од свијетлосмеђе ком-
пактније земље, а у основи су се уочавали тамнији укопи. Овај кон-
тролни ров је био постављен у приближним правцима исток-запад, са
девијацијом према сјеверу, а 1,50 м од западне ограде заглачан је слој
тврде запечене земље од неког огњишта (?). У наставку се показало да
је ово нека подница старијег станишта коју су пресјекли антички зидо-
ви. На дубини од 55-60цм у другом дијелу контролног рова заглачана
је иста подница овог објекта.
Контролни ров 1 је стога проширен у сјеверозападном дијелу за још
1м тако да смо ову истраживану цјелину назвали Сондом 1. Прили-
ком чишћења укопа тамније земље уочен је монументални обрађени
довратник, или надвратник велике римске грађевине. Такође је конста-
тован угао римског зида, тако да се очистио дио јужног и источног
зида ове грађевине. На источној страни ове сонде констатован је слој
ријечних облутака, са слојем гарежи. Очишћен је поменути дио рим-
ског зида у његовој темељној зони гдје је био ширине 70цм, а са његове
спољашне стране су се налазили ријечни облуци између којих је уоби-
чајеном техником заливен ломљени камен трпанац. Одвојен је покрет-
17
ни археолошки материјал из унутрашњег дијела ове римске грађевине,
а он се налазио у слоју растресите мрке земље.
Постигнут је договор са предсједником МЗ о лицима која ће бити
ангажована као физички радници (првог дана је радило 6 физичких
радника), а такође је постигнут договор и са власником сусједног дије-
ла дворишта, Живком Миловановићем.
У поподневним сатима извршено је рекогносцирање цијелог прос-
тора Доње и Горње колоније насеља Сасе и провјерена је могућност
постојања на површини видљивих остатака римске архитектуре.
27.мај 2011.
Са укупно 6 физичких радника наставило се са радовима у сонди
1. Констатовано је да је слој у унутрашњости римске грађевине знат-
не дебљине, али због ограниченог простора нису се могли истражити
евентуални међуслојеви. Очишћен је монументални камени довратник
димензија 1,50х0, 70х0,40м. У слоју са ријечним облуцима пронађено
је и неколико фрагмената ручно рађене римске провинцијске старосје-
дилачке керамике, која је можда и праисторијског поријекла.
Сонда 2 је отворена у наставку сонде 1, преко парапета ограде, у
Живковом дворишту. Након уклањања повртларских култура, у слоју
хумуса са растреситом земљом нађени су фрагменти римске керамике.
Констатован је наставак јужног зида пронађене римске грађевине. Та-
кође је констатован и под од набијене земље изван ових зидова, као и у
претходној сонди у Кикином дијелу дворишта.
Као и претходног дана котирани су архитектонски остаци и потребне
позиције истражних сонди, вођена је уобичајена фотодокументација и
издвајан покретни археолошки материјал по констатованим слојевима
и цјелинама.
20
Истражен је и дио гдје је пронађена камена фигура лава, али је конста-
товано да се он ту нашао у секундарном положају као дио шута у не-
ком већем укопу, у близини помињане римске грађевине. Због праћења
овог римског укопа направљено је и источно проширење сонде 3 све до
ограде према путу, тако да је између сонде 2 и 3 остала само бетонска
стаза ширине 1м која је водила до улаза у Живков дио куће. У овом
слоју су пронађена још 3 мања фрагмента саркофага (?) и мноштво
римске керамике. Сав покретни археолошки материјал и овог дана је
издвајан у запажене цјелине, а вођена је и потребна пратећа докумен-
тација.
У вечерњим часовима настављено је рекогносцирање простора
Горње Колоније, као и простора сјеверно од пута Братунац-Сасе у
Доњој Колонији.
6 јун 2011.
Стручна екипа са 6 физичких радника кренула је у завршну фазу ис-
траживачких радова. У договору са директором Археолошког музеја у
Скеланима и са директорицом Музејске збирке у Сребреници сазвана
је конференција за штампу на самом локалитету гдје су јавности предо-
чени резултати ових истраживања.
22
Наставило се са ископавањем проширења сонде 3 гдје је сакупљен
покретни археолошки материјал.
У Кадировом дворишту у продужетку сонде 3 копан је контролни
ров 4, диманзија 3х0,5м, али је констатовано да овдје не постоји ар-
хеолошки слој (водни ток постојећег извора). Набављене су даске и
штафле за обезбеђење дијелова сонде 1 и сонде 2 гдје су сачувани ар-
хитектонски остаци римске грађевине, како би они били конзервирани
и презентовани јавности.
Кренуло се са затрпавањем средишњег укопа у сонди 2, као и са
затрпавањем проширења сонде 3 (које није могло бити до краја истра-
жено).
Обезбијеђен је палетар којим су тешки камени споменици помјере-
ни са својих стајалишта, како би били транспортовани у Археолошки
музеј у Скеланима.
У поподневним часовима приведена је крају ова фаза рекогносци-
рања рејона Сашке ријеке.
7. јун 2011.
Стручна екипа са 6 физичких радника наставила је са завршним ак-
тивностима на истраживању овог локалитета.
Захваљујући предусретљивости директорице Рудника Сасе, упо-
требом грађевинске машине „скип” подигнута су 3 монументална до-
вратника римске грађевине и постављена у форми изложбе на тротоар
поред локалитета. Такође, набављеном даском је зашалован простор
дијелова сонде 1 и 2 којим је обухваћена римска грађевина.
Затрпано је и проширење сонде 1 као и дијелови сонде 2 који нису
предвиђени за конзервацију.
Организован је утовар и превоз наведених новопронађених римских
камених споменика за Археолошки музеј у Скеланима (2 капитела, сте-
ла, постамент и дио каменог симса).
Започело се и са затварањем сонде 3, а затрпан је и контролни ров
4 у Кадировом дворишту (није било налаза из археолошког слоја до
дубине 1,20 м гдје је почињао слој ријечних облутака).
23
Археолошка запажања о римском локалитету у
Факовићима
8. јун 2011.
Дио екипе, са 2 физичка радника, наставио је са затрпавањем сонде
3 и враћањем локалитета у Сасама на првобитно стање.
Већи дио екипе преселио се на нову локацију у дворишту Горана
Марковића у Факовићима који је приликом изградње септичке јаме на-
ишао на римске покретне налазе. Као заинтересовани аматер у свом
дворишту започео је и „нову истражну сонду” и у њој пронашао број-
ни керамички материјал и фрагменте троске и згуре. Заглачали смо 4
профила септичке јаме коју смо означили као сонду 1 (5х4,5м, удаљену
од пута Братунац-Скелани 3м) и сакупили одговарајући покретни ар-
хеолошки материјал.
У дијелу дворишта иза Марковићеве куће проширили смо његов ис-
коп (2,5х2,5м) и означили га као сонду 2, гдје смо сакупили одгова-
рајући покретни археолошки материјал
У поподневним сатима обишли смо 3 позната археолошка локалите-
та у Факовићима, као и 3 локације у Грабовичкој ријеци.
24
9. јун 2011.
Дио екипе са 2 физичка радника завршио је са враћањем локалитета
у Сасама у првобитно стање, сем истраженог простора гдје се виде ос-
таци римске грађевине. Ови остаци су предвиђени да се конзервирају
јер би тада били једини видљиви остаци колоније Домавија, заједно са
3 монументална довратника.
Већи дио екипе у Факовићима привео је крају документовање сонде
1 и 2, и обавио детаљнија рекогносцирања у циљу проналаска евенту-
алних остатака римског моста преко Дрине.
У дворишту старе Основне школе у Факовићима отворили смо сонду
3 (југоисточни угао школе) димензија 4,70х4,70м, са обје стране жи-
чане ограде. Показало се да на овом простору постоје остаци римс-
ке грађевине са зидним фрескама, јер је приликом поставке бетонског
стуба откривен дио римског зида. На површини је пронађена 1 римска
стела и са власницима имања постигнут је договор о њеном транспор-
ту за музеј у Скеланима.
Документовани су наведени налази, а све три започете сонде оста-
вљене су отворене, у нади да ће убрзо доћи до наставка истраживања.
25
ТАЊА ТУЛЕКОВИЋ
кустос-археолог
Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина”
79243 Демировац, Козарска Дубица
(www.jusp-donjagradina.org)
26. октобар, 2011. године
PRAETORIUM ET DOMAVIA
УВОД
Под именом Tabula Peutingeriana римски картограф Касторије је у
IV вијеку дао приказ главних римских путева од Британских острва до
сјеверне Африке. Путна мрежа Римског Царства са успутним станица-
ма и њиховим међусобним растојањима исцртана је на 12 пергамент-
них листова од којих је до данас сачувано 11 а налазе се у Националној
библиотеци у Бечу (Österreichische Nationalbibliothek in Wien).
Међународни значај и карактер имале су римске цесте које су про-
лазиле кроз нашу земљу идући од Италије према провинцијама Дал-
мацији, Панонији, Илирику, Дакији, Тракији, Македонији и Грчкој. На
пергаментима Tabulа Peutingerianа забиљежене су и двије станице о
којима ће у даљњем тексту бити више ријечи: AD PRAETORIUM и
AD DRINUM. Просторно су знатно удаљене, али сам одлучила да за
овај научни скуп повучем паралелу између њих из простог разлога што
долазим из Козарске Дубице у чијој непосредној близини се налазе ос-
таци римског насеља Праеториум. Акценат стављам на терме у Пра-
еториуму и Домавии.
Кључне ријечи: Праеториум, Суваја, римско насеље, терме, Дома-
виа.
26
ПРАЕТОРИУМ
Цеста Siscia-Sirmium водила је лијевом обалом ријеке Уне преко Уто
лице, Баћина и Хрватске Дубице. Прва станица у овом смјеру била је
Ад Праеториум. На локалитету Тук у Баћину (у данашњој Републици
Хрватској) пронађен је миљоказ, као и остаци насеља, највјероватније
од путне станице Ad Praetorium („Код Преторија”)1). На удаљености од
око 200-300м (преко ријеке Уне) пронађене су античке рушевине на ло-
кацији Црквине у Суваји. Ово насеље у Суваји је на Tabuli Peutingeriani
означено вињетом „терме”, а то је и потврђено археолошким истражи-
вањима приликом којих су пронађени остаци терми.
29
ДОМАВИА
Цеста Sirmium-Gensis4) преко станице Ad Drinum водила је у
Argentarium. Удаљеност између Ad Drinum и Argentarium није означена
на Tabuli Peutingeriani. Ћиро Трухелка5) је 1891. године установио да
је та цеста ишла долином ријеке Дрине, удаљена од ње 300м. Цеста
је била ширине 4м, оивичена великим камењем са оба краја. Венцел
Радимскy је открио остатке римске цесте која је водила долином Саске
ријеке између Домавије и Бјеловца.
Уз цесту Дрињача-Ђурђевац налази се већи број римских насеобина,
од којих се најзначајније налазе у Градини код Саса и у Скеланима. У
Градини је установљено да се налазила Домавија, сједиште рударске
управе и центар рударског дистрикта Аргентарије. По римским нала-
зима познато је и неколико оближњих мјеста. У Лозници (Ad Drinum)
пронађени су остаци римског насеља и гробља, у Бјеловцу разни рим-
ски артефакти и примјерак новца Александра Севера, у Сикирићу је
откривен депо римског новца из III вијека, док римских споменика
има у Вољевици. Мјесто Михаљевићи на Дрини сјеверно од Братунца
представљало је важну саобраћајну тачку.6)
RESUME
Провинције Римског Царства биле су испресијецане удобним пу-
тевима, на чију изградњу је трошено много труда и средстава. Цесте
су грађене на готово савремен начин: планиране су трасе под најпо-
вољнијим условима, грађене су на солидним основама које су могле
да издрже велика оптерећења и да вијековима одолијевају климатским
непогодама, растојања су обиљежавана миљоказима, грађене су путне
станице, а све то у сврху економског и стратешког просперитета. Из
тих разлога у нашој земљи имамо сачуване остатке римских цеста. И
управо ти остаци су водили наше велике истраживаче до римских на-
сеља.
Иво Бојановски, сматра да је villa publica у Суваји, као центар ве-
ликог доминија, морала осим терми имати и господарски и резиден-
цијални дио. „Сама деноминација праеториум за ово касно вријеме
говори довољно јасно о карактеру таквих агломерација. Наиме, у свом
33
семантичном развоју од републиканског и царског доба (у значењу:
шатор, зграда претора, заповједника римске војске) па до касноантич-
ког значења: боља кућа, палача или кућа на ладању, и то не обична
рустичка вила него субурбана, дакле дворац (praedia sum praetorio, Pap.
Dig. 32, 91, 1.). У ствари су то биле велике виле у државном посједу
(villae publicae) као центри пространих пољопривредних домена (лат:
dominicum). Такав сложени објект био је и у Суваји, а по савременим
изворима закључујемо да се и називао - Праеториум”.12) Према томе,
простране рушевине у Суваји су биле у функцији управног центра
велепосједа, као праеториум фунди, по чему је ово насеље и добило
назив. Пољопривредна добра и господарски објекти нису довољно ис-
тражени у нашој земљи.
Домавиа је била врло значајан центар римског рударства у источној
Далмацији и југоисточној Панонији. Њена улога јаког произвођачког
металуршког центра ојачала је крајем II вијека. Богатство археолошких
налаза указује на то да је Домавиа била и економски и културно зна-
чајно римско насеље. Статус викуса је имала у I и II вијеку. Почетком
III вијека добија статус муниципиума да би већ средином III вијека до-
била виши ранг и постала колонија. Откривена је у оквиру пројекта
истраживања племенитих метала и отварања рудника сребра, олова и
цинка у подручју планине Кварац, источно од Сребренице. Паралелно
са откривањем рудних жила олова, сребра и цинка рудари су истражи-
ли и остатке римског рударског града. Падом Римског Царства, као и
већину других градова у околини срушила су варварска племена која
су продрла на подручје Балкана.
ИЗВОРИ:
- Музеј Козаре, Приједор, архива фотографија
- http://www.tabula-peutingeriana.de/
35
доц. Милун Гарчевић
Сл. 1 Stephen-Arnol
36
Захваљујући урбаној етрушчанској баштини и инвентивности, Ри-
мљани су с временом постали одлични градитељи и врсни техноло-
зи широке наобразбе примјерице М. П. Витрувије, о којему не знамо
точно када је живио (за Јулија Цезара и Аугуста у I. ст. пр. Кр.), али
нам је оставио Десет књига о архитектури. Римско градитељство је
добро спојило мезопотамијску градњу опеком и грчку обраду камена
са властитим зидањем на нов - римски начин. У градитељству су се
највише користили камен, мрамор, опека и домаћи травертин од којега
се, између осталога, правила и жбука. Побољшали су методе израде и
употребе хидрауличне жбуке, које је већ од прије кориштена у Грчкој
(Megara), слична данашњем цементу. Ради се о смјеси пуцолане (pulvis
puteolanus) или неких других пуцоланских материјала (мљевене опе-
ке, теракоте), пијеска и гашеног вапна. С вулканским пијеском морт је
био чврст и еластичан, дочим је с теракотом губио на чврстини, али је
био гушћи и отпорнији на воду. Мљевена опека је била добра против
смрзавања.
Плиније Старији не двоји о подријетлу мозаичких подова, увјерен да
је то грчки изум, „pavimenta originem apud Graecos habent”
Као и друге умјетност, и мозаик у почетноме раздобљу није био ни
стилски ни технолошки савршен. Његова трајност и вриједност овисна
је о вјештини, знању и искуству мозаичара, што је видљиво на дук-
тусу површине и на квалитети употријебљеног материјала. Мозаик је
изведбено најкомплициранија умјетност. Битан је екипни рад базиран
на расподјели послова који се изводе одређеним и строгим редослије-
дом. О изворној изведби мозаика нема података све до Диоклецијана за
којега је 301. год. написан Edictum De Pretiis Rerum Venalium (Едикт о
цијенама). Њиме се одређују дневнице умјетника, обртника и обичних
радника. Главни покретач и водитељ посла је pictor imaginarius који
осмишљава и слика мозаички картон, зарађује 150 сестерција дневно
и не плаћа на то порез (тако све до XIV. ст.). Његов предложак и идеју
преводи pictor parietarius, прилагођује предложак и повећава у задано
мјерило за подну или зидну површину уз плаћу од 75 сестерција на дан.
Calcis coctor мијеша и поставља материјал за подлогу, дочим lapidarius
structor (каменорезац) обрађује материјал у коцкице, а tessellarius из-
води једноставније дијелове мозаика. Плаћени су 50 сестерција на
дан. Musivarius изводи комплицираније дијелове мозаика и плаћен је
60 сестерција на дан. Оригинални сликовни приказ посла видљив је
на мраморном барељефу из Остије: двојица носе вреће с материјалом,
остали припремају подлогу и израђују тесере под будним оком главног
мајстора-мозаичара. Стога су се формирале путујуће екипе које су од-
37
лазиле онамо гдје је било посла. Овај тешки посао радио се углавном
дијелом ин ситу (клечећи и чучећи), осим емблеме која се обично изво-
ди у радионици и умеће на мјесто унутар мозаичке површине.
У IV. ст. у Codexu Theodosianusu из 438. год. описане разлике између
musivariusa који изводи зидне, и tessellariusa који ради подне мозаи-
ке. Упркос овој прецизној и детаљној подјели, не постоји тако оштра
разлика између умјетности и мајсторске изведбе. Прилагођавање мо-
заика архитектонском околишу доводи у уску везу pictora imaginariusa
и musivariusa, њихову сурадњу креације и изведбе те, у коначници, по-
стављање мозаика у узајамност простор - освјетљење. Умјетник (pictor
imaginarius) као аутор картона одређује површину мозаика, величину,
боју, материјал и начин постављања тесера.
Очито је да мозаичка умјетност уздигнута на разину ауторства сли-
карства или скулптуре. С обзиром да се површином мозаика ходало,
подлога је морала бити чврста и еластична, пропусна као сито, уз оси-
гурану дренажу и остале изведбене квалитете што се све постизало
по слојевима. Сама вриједност мозаика диктирала је и подлогу, јер је
вријеме показало да су неки мозаици лоше технолошки направљени па
их као такве и не вриједи рестаурирати. Повијесно гледано детаљни оп-
иса израде мозаика је обавијен велом тајне и тек нас о томе штуро оба-
вјештавају поједини аутори: Като Старији, Колумела, Паладије, Пли-
није и Витрувије. Като Старији (234.- 149. пр. Кр.) у дјелу De re rustica
употребљава ријечи ibi de testa arida pavimentum struito што се односи
на једноставне подове од ломљене теракоте који су се израђивали мије-
шањем лончарских отпадака, цријепа и сл. с вапном. Таква непропусна
црвенкаста смјеса служи за облагање цистерна, тераса и подова, а до-
бро је послужила и као
подлога за мозаичке по-
дове. Према R. Mooru
ту није ријеч о правом
мозаику, већ сувреме-
ним рјечником речено
о тарацу. K. Dunbabin
не двоји да се ради из-
ворно о пунском поду -
pavimenta poenica - који
се касније проширио
по Сјеверној Африци,
Сардинији и Сицилији.
(сл. 2) Сл. 2 Kerkouane_signe_de_tanit_1
38
Најранији примјери овак-
вог пода израђених у техни-
ци opus signinum откривени
су у Картаги и датирају из
III. ст. дочим су они из II. ст.
пр. Кр. израђени у техници
opus figlinum (сл. 3).
Ријеч је о тзв. „цементним
подовима”, а односи се на
све збијене подове на бази
вапна помијешаног с пије-
ском. Овисно о начину ис-
пуне: додатком анорганских
Сл. 3 opus figlinum kartaga books агрегата, као нпр. мрамор-
ног брашна, ломљене опеке
или угљене прашине. Резул-
тат је бијело-црвени под (сл.
4) (opus signinum) или црни
(graecanicum). Такођер су се
уметале вапнене тесере или
комадићи мрамора, творећи
тако једноставне геометријс-
ке узорке. И код Колумеле (4.
- 70. год.) и касније Паладија
(око 400. год.) дати су описи
једноставних (функционал-
Сл. 4 opus signinum них) graecanicum подова (сл.
5). Такав збијени под напра-
вљен је од угљене прашине,
вапна, пепела и пијеска био
је добар термални изолатор
и апсорбент у зимској три-
клини.
Најмјеродавније описе
израде античког пода нала-
зимо код М. П. Витрувија и
Плинија Старијег. Витрувије
у књизи De Arcitectura Libri
Decem прави разлику између
Сл. 5 graecanucum подова у приземљу и оних
39
на кату. Археолошком стратиграфијом и модерним анализама утврђено
је да број, дебљина и састав слојева у подлози варирају од мозаика до
мозаика, па иако се радило о истом архитектонском комплексу; вили,
domusu и сл. Ништа се од материјала није бацало, све се искористило,
поготово тамо гдје се допремао из далека. Око 77. год. Плиније Старији
у енциклопедијском дјелу Naturalis Historia (вол. 36) описује израду
подног мозаика.
Прво се простор ископа у
дубини од око 50цм, затим се
набија и равна овисно од пје-
сковитој или земљаној под-
лози, да би се у коначници
редом поставило три пред-
виђена слоја (сл. 6). Први је
statumen, носиви, дренажни
слој и зрачна циркулација,
састављен од већих комада
камења или облутака (вели-
чине шаке) дебљине од 8 до
12 цм. Други слој - rudus из-
води се од ломљеног камена Сл. 6 Starinieri_Vincenzo_tesi
или шљунка (понекад с комадићима теракоте) и вапна у омјеру 3 : 1,
дебљине око 25 цм. Трећи слој - nucleus, финије је гранулације од пре-
тходног; састављен је од пијеска, теракоте, мљевене опеке и вапна у
омјеру 3 : 1, дебљине 12цм. Сваки слој се након постављања набија и
на крају се синопиом (црвеном, жутом или црном бојом) изводе главне
линије композиције. Некад се мислило, како наводи R. Moore да су се
у овом слоју полагале тесере, али су извршене анализе на 104 мозаика
и установљен је још један слој. Завршни најфинији слој састављен је
од мјешавине вапна и пуцолане дебљине 8 мм, у који се полажу тесере
које излазе једном трећином из supranucleusa. Овај се слој полаже дје-
ломично и овиси о могућностима мозаичара или временским увјетима
у којима се мозаик изводи. Понекад се код рестаурирања мозаика могу
пронаћи коцкице једна изнад друге што доказује да је тај дио рађен
индиректном методом специфичном за израду pseudo-emblemata.
Дневница обухваћа извођење отприлике четвртине квадрата. Након
завршетка под се фугира смјесом мраморног брашна, вапна (понекад
обојеног пигментом) и пијеска, а затим се бруси (плави камен), полира
и премазује воском. Витрувије препоруча де се пред зиму фуге залију
уљаним талогом.
40
Мозаик је саткан од малих тесера, каменчића - lithostrata како их је
назвао Плиније Старији. Он обрађене тесере клинасте форме (теселе)
различитог облика (коцка, правокутник, ромбоид и сл.) још од Сули-
ног доба (око 85. год. пр. Кр.) дијели на оне од стакла и оне за подове
и стропове. Исто тако наводи како се стакло као мозаички материјал
почело употребљавати у Риму у I ст.
Један од најславнијих
умјетника антике и изумитељ
тесере Sosos iz Pergamona (II.
ст. пр. Кр.) пронашао је и на-
чин емблеме (сл. 7). Ембле-
ма се морала беспријекорно
изводити, обично уоквирена
мраморним или теракотним
оквиром с подигнутим ру-
бом, јер она је битно утјеца-
ла на цијену цјелокупне мо-
заичке површине. Јефтинији
мозаичари изводили су не-
покретне псеудо-емблемате.
Сл. 7 Mosaic_doves_Musei_Capitolini_
MC402 Каткад се на први поглед
не може одредити материјал
од којега су направљене тесере. Тако је било и код Сосових голубица
што је видљиво на копији из Хадријанове виле Тиволи (II. st. Musei
Capitolini, Rim, 85 x 98 cm) код којих се дуго није знало јесу ли тесере
камене или стаклене. Карактеристичан је детаљизам, сфуматуре и илу-
зионистички приказ мотива с chiaroscuro и trompe-l’oeil ефектима који
ће постати узор многим бу-
дућим мозаичарима. Тек се
касније установило да је из-
рађен од вишебојног шљун-
ка. Главна препрека је била
што је тај мозаик направљен
готово без фуга, а површина
је полирана до високог сјаја.
Сосос је осмислио „asarotos
oikos“, (сл. 8) илузионистич-
ки дочаран непометени под
у триклинију с приказом от-
Сл. 8 heraklitos 5991712492_5ee6cdcc47_o падака са стола. Фасцинира
41
минуциозна поликромна изведба с пуно детаља и баченом сјеном от-
падака на бијелој позадини. Сличне мотиве, налазимо касније у Риму с
потписом умјетника Heraklitosa, као могуће реплике мозаика мајстора
Соса.
Подни мозаици направљени од природних материјала боље су се
очували од зидних. То је уско повезано са самом обрадом материјала за
мозаик у тесере. Идеалан облик обрађене тесере је клинаст јер везив-
но средство запуња фугу у облику слова „v”, након чега тесера тешко
може из лежишта исклизнути. Додатну чврстоћу и еластичност поспје-
шује само полагање тесера, тако да се оне не нађу у крижишту, већ да
увијек једна мало прелази преко друге из доњега реда - налик зидању.
То је особито добро искориштено код мозаика у римским термама гдје
су клинасте тесере дебљине више од 20 мм. Римски класични мозаици
тежили су глаткоћи површине и минималном размаку између тесера,
тако је мозаик збијенији и компактнији.
Захваљујући тзв. путујућим мозаичарима порасло је и занимање за
изведбу подних мозаика. Мајстори би са собом носили књигу узорака
која је садржавала различите мотиве: геометријске, стилизиране фло
реалне, орнаменталне, различите меандре и др. Ти узорци (мотиви)
преузети су с хеленистичких ваза, текстила и архитектуре. Каткад опо-
нашају плетене кошаре, металне предмете или су мотиве осмислили
умјетници. Због тога није чудно наићи на мозаике сличних узорака и у
најзабитијим мјестима Царства. Ова умјетност није без разлога названа
„ars romana”. Римљани су унутрашњост својих домова уређивали пре-
ма властиту укусу, али је сваки дио куће био и тематски осмишљен. По
наруџби су се изводили мозаици с различитим мотивима. Најчешће су
то били мотиви лова с разним животињама, надметања у арени, утрке,
борбе гладијатора, марине, мртве природе итд. Унутар куће постојао је
и ненаткривени простор (impluvij), прекривен једноставним декоратив-
ним мозаиком. Мозаик се почео рабити и у јавним зградама, особито су
се често украшавале терме с мотивима митолошког садржаја. Нептун,
Орфеј, Тритон и Диониз приказивани су с одговарајућим атрибутима.
Мозаици постају својеврсна преслика ширине друштвенога живота и
задиру у све његове поре, и приватне и јавне.
Хеленистичка средишта мозаика (Делос, Пергамон, Александрија)
посебну важност придају изради вишебојних емблемата. Мајстори мо-
заика из тих средишта одлазе тражећи посао у Италији, гдје их добро
прихваћају. То је особито видљиво у најранијим сликарским помпејан-
ским мозаицима који у потпуности опонашају хеленистичку традицију.
Највећи помак се ипак одиграо преобразбом традиционалне локалне
42
технике при изради пода у оригиналну интерпретацију грчкога стила,
прилагођену римском укусу.
Све до I. ст. пр. Кр. мозаик
се сматрао луксузом и њего-
ва употреба била је ограни-
чена, али с временом дожи-
вљава промјене у стилском
и технолошком смислу. Неке
важне просторије римских
кућа облажу се мозаиком и
у техници opus sectile (сл.
9) декоративна, зидна или
подна техника облагања ре-
Сл. 9 opus sectile заним вишебојним мрамор-
ним плочама (crustae) исте
дебљине које, по начелу контраста, обликују једноставне, геометријске
или фигуралне мотиве. Та изворно источњачка техника, проширила се
у Риму почетком I. ст. пр. Кр., а посебно је цијењена у раздобљу Цар-
ства. Opus sectile се изводио и од других материјала, примјерице раз-
личитих вапнених шкриљеваца, вулканског камења или керамике. С
употребом скупоцјених увозних мрамора порасла је и њихова цијена,
тако да се мозаик употребљава само за јавне зграде и куће богаташа.
Велика је потражња за подовима рађеним у техници opus vermiculatum.
Подни мозаици направљени том техником изводе се све до краја I. ст.
И даље су на цијени хеленистичке емблемате и неуоквирени средишњи
фигурални дијелови, направљени такођер у техници opus vermiculatum,
и тако све до краја II.ст. Средином II. ст. емблемате направљене у opus
vermiculatumu посве уступају мјесто уоквиреним средишњим фигу-
ралним дијеловима у којима тесере, сада теселе (лат. коцкице) нису
мање од дијелова који их ок-
ружују у опусу tessellatumu.
То су тзв. pseudo-emblemate
(сл. 10) које су могле бити
израђене и постављене ин
ситу као праве емблемате,
биле су направљене у ради-
оници, а потом уметнуте у
под. Такви дијелови мозаика
чине се једнаки емблемати,
али због поједностављења
Сл. 10 pseudo-emblema нису изведени техником
43
opus vermiculatum. Од тада ће се називати панели, без обзира на то како
су направљени. Поплочења и подови у техници opus tessellatum састоје
се од црно-бијелих тесера, које у бордури обликују једноставни мотив
на бијелој позадини. Овисно о наруџби, у средишњи дио мозаика уме-
тала се емблема изведена од ситних вишебојних камених, мраморних,
а послије и стаклених тесера израђених у opusu vermiculatumu. При из-
ведби емблемата мањих ди-
мензија, на темељу сликар-
ског предлошка, оне су се
више уметале и изводиле као
једноставни подни орнамен-
ти или су се причвршћивале
на зидове. Сљубнице између
су минималне и обично су
обојене додавањем пигмента
у жбуку или осликане тако
да се тесере оптички спајају.
На крају би се површина
исполирала, тако се добила Сл. 11 SEBA~1
јединствена, компактна мо-
заичка површина. Визуално,
то је била „слика на поду”,
(сл. 11) која се могла обухва-
тити погледом, дочим су се
детаљи вриједни дивљења
проматрали изблиза. Ипак,
ријетки су примјери уок-
вирених емблемата (сл. 12)
у opusu vermiculatumu, на-
прављени на мраморној или
теракотној подлози. Осим
у Риму налазимо их у Пом-
пејима, Сјеверној Африци и Сл. 12
Антиохији.
Метода израде теселатног пода углавном је директна, али с појавом
емблеме и псеудо-емблемата користи се и индиректна метода. Код ве-
ликог броја античких мозаика при рестаурирању наилази се на непра-
вилности и одступања која јасно показују да мозаик није рађен директ-
но. Погрешке су се могле догађати приликом монтирања дијелова у
цјелину, а то није могло бити видљиво док се тканина или папир није
скинуо с лица мозаика након постављања ин ситу. Исто тако, грешке
44
су се могле догодити и након прерађивања мозаика код „пригодног”
скраћивања, како би заузео своје мјесто у поду мањих димензија.
Мрамор и камен који су се употребљавали за тесере били су углавном
средње чврстоће, ради бољег брушења и непромјењивости боје дјело-
вањем времена (сл. 13). У доба антике највећи каменоломи налазили су
се у Грчкој, Малој Азији, Африци (Египат, Либија, Мароко) и Италији.
Повезано с тиме, али и с називом локалитета, различите врсте мра-
мора добиле су и одговарајућа имена: bianco pentelico, bianco carrara,
travertino romano, rosso antico, rosso levanto, rosa egeo, nero antico, итд.
45
Мирјана Гарчевић
Рестауратор
48
луетарног приказа делфина
у кутовима.
Квалитативни развој и
процват овога стила наста-
вља се у оближњему Нину.
(сл. 7) У отмјеној римској
кући (domusu) пронађени
су остаци црно-бијелог те-
сералног мозаичког пода с
фигуративним силуетним
приказима. Средишње поље
чине квадратно уоквирене
гладијаторске сцене, проти-
вници су различито наору-
жани и с натписима species
martialis, Melius и др. У
медаљонима су мотиви жи-
вотиња и знакови зодијака.
Досадашња истраживања
неочекивано су уродила
плодом.(сл. 8) У Нину је
откривен већи архитектон-
ски комплекс (domus) чији
су темељи из доба Либурна.
Сл. 6 Арх. музеј Задар, дет. штита Мозаичка плоха вел. 8 x 7,70
м (сред. II. ст., оштећена),
уоквирена црном линеарном
бордуром у потпуности пре-
крива под собе за банкете,
посвећене божици Дијани (с
мотивима лова) и богу Дио-
низу (кратер с виновом ло-
зом). Издваја се велики мо-
заички квадратни тепих (сл.
9) с мотивом лова, величине
6,20x6,20 м, постављен аси-
метрично у бијелу умреже-
ну теселатну позадину чије
су тесере у једном дијелу
нешто већих димензија (10
Сл. 7 Нин, гладијатори - 15 мм x 10 мм) од оних у
49
квадратном панелу (2-8 мм x
6 мм). Унутарњи квадратич-
ни дио састоји се од четири
правокутна поља с фигурал-
ним и флореалним мотиви-
ма. На једном од очуваних
панела је линеарни приказ
кратера, украшен меанд-
ром и лотосом. Из кратера
излазе стилизиране витице
винове лозе, раздвојене шта-
Сл. 8 Нин
пом с куглом и крижићем на
врху, све фланкирано силу-
етним приказом голубице и
феникса. Овај грчко-египат-
ски симболички мотив уок-
вирен је црним дијагонално
постављеним квадратима и
геометријски стилизираном
флореалном бордуром. Пре-
ма остацима у квадратном
пољу на лијевој страни, може
се наслутити како је и овдје
изведен сличан мотив истог
уоквирења. У преостала два Сл. 9 Нин
поља остаци су стилизира-
ног акантуса (силуета), уоквирен двоструким редом црних трокута и
гуиллоцхем. Уокруг квадратних панела измјењују се они октогонални
с розетама, геометријски узорци оптичких вибрација и силуетарни фи-
гурални прикази лова и хајке на животиње који се кружно сагледавају
или отчитавају. Фигурални дијелови профињеном изведбом од ситних
тесела (испод 4 мм) подсјећају на емблемате, иако је овдје прије ријеч
о псеудо-емблематима, панелима који су рађени индиректном методом
у радионици, а затим окренути смјештени ин ситу. Дојмљив је мотив
пса, вепра, срне, лова мрежом на јелена, остаци риса и шапе вука. Како
су неки панели с геометријским узорцима умножени, мозаик подсјећа
на мултиплициране галоримске декоративне панеле, као и на римс-
ку villu Armiru (Ивајловград) у Бугарској. Доминира меандар свасти-
ке који кружи око октогона, а у трапезоидним пољима су палмете, те
кантароси и киликси с флореалним мотивима: стилизиране гранчице
нара, мушмуле, витице бршљана и сл. Двострука бордура уоквирује
50
цијели тепих и то прва - унутарња од правокутника и полукругова с
тракама guillochea и вањска од црно-бијелих ромбоидних и квадрат-
них поља. У перистилу домуса присутан је декоративно-геометријски
стил с умноженим октогонима и свастикама као и натпис на латинском.
Сличан стил, али богатији узорцима, налази се у предворју и поред
римске купељи. У соби поред перистила откривен је фрагмент с паном
који свира на фрули унутар остатака великог медаљона с декоративним
флореално-геометријским узорцима фине изведбе.
У римској villi rustici на Дугом отоку (Мала Проверса) пронађени су
вишебојни подни панели с мотивом вјетрењаче.(сл. 10) Два пара розета
(вел. 108 x 188 цм) су извађена и данас се налазе у Археолошком музеју
у Задру. Ефектно изведене
плохе од вишебојних мра-
морних тесера у облику
осмице су састављене од
сферних исјечака различи-
тог спектра који су усмје-
рени од средишта према
вањском дијелу. Црвен-
касти, жути, бијели, сиви
и зелени сферни исјечци
Сл. 10 Вјетрењача уоквирени су зеленкастим
прстеновима на жућкастој
теселатној вапненој по-
задини с црвенкастим ге-
ометријским исјечцима.
Декоративни црно-бијели
геометријски стил налази-
мо и у Орлићу (Книн). (сл.
11) Ради се о већем моза-
ичком комплексу (крај II.
Сл. 11 Orlić, b. det. и поч. III. ст.), теселатним
монокромни мозаичким
подовима с геометријским декоративним узорцима: умреженим пелта-
ма, латицама или у међусобној комбинацији оба орнамента на линеар-
ни графички начин. Композиције су употпуњене квадратима и мултип-
лицираним саламоновим чворовима те плетеницама у правокутним
пољима, а у бордури се појављују валовите витице бршљана. Велики
мозаик (сл. 12) с умноженим црним пелтама троструко је уоквирен: јед-
ноструком (бијело-црном) плетеницом, наизмјеничним црно-бијелим
узорком, кутником и меандром свастике. Овакве једноставне, економи-
51
чне и функционалне моза-
ике налазимо у Хадријано-
вој вили у Tivoliju, Italici,
Méridi и др. Сличне мозаи-
ке налазимо на путу према
Histriji, у Senju, Tarsatici и
даље у Akvileji и др. Овак-
ви примјери потврђују
претпоставке E. Dyggvea о
постојању мозаичке ради-
онице, чак школе у Сало-
ни, друге по важности на Сл. 12 Orlić a II st.
обали Јадрана одмах иза
аквилејске.
У школама мозаика до-
лазило је до мијешања
етаблираног стила, који
су доносили умјетници из
већих центара, и домаћега
или традиционалнога, па
су се, према жељи нару-
читеља, изводили мозаици
на темељу скице локал-
ног умјетника. За наруџбу
веће површине мозаичар
би отворио радионицу
која је упошљавала домаће
умјетнике и обртнике. Сл. 13 Salona, Sapfo s muzama, terme
Увијек је било пожељно да
то буде у близини камено-
лома (нпр. Монтракер у Истри, Бенковац) или неког мјеста, гдје се мо-
гао приручно пронаћи материјал за изведбу мозаика.
Римска колонија Salona (Солин), као главно средиште Илирика тије-
ком I. и II. ст. доживљава економски и културни процват. У том раз-
добљу интензивне градње (театра - I. ст. - амфитеатра и градских терма
- крај II. ст.), изграђене су и прекрасне ville urbane украшене мозаи-
цима. Salona постаје и јак текстилни центар чији ће узорци оставити
трагове на многим мозаичним теписима. Испод градске епископалне
базилике (prezbiterija) и на мјесту античких терма откривен је велики
теселатни подни мозаик (сл. 13) (6 x 5 м) с мотивом муза (III. ст.). У
52
средишту квадратног панела приказана је пјесникиња Sapfo у сједећем
положају, испод вијенца са грчким натписом изнад главе. У трапезоид-
ним сегментима другог круга (с девет поља) смјештене су фигуре муза.
Најбоље очувано поље је с Terpsihorom (атрибут китара, препознају се
Klio (атрибут писаљка и плочица), Melpomena (атрибут трагична крин-
ка) и Kaliopa. Имена неких муза очувана су у цијелости (Klio, Talija),
а других тек фрагментарно. Мозаични поликромни панел уоквирен је
троструком бордуром меандра, трокута и плетера.
Највреднији и добро
очувани поликромни моза-
ици из III. ст. пронађени су
у намјесниковој villi urbani
с мотивима Аполона, Ор-
феја и Тритона. (сл. 14)
Издваја се попрсје Трито-
на, квадратни панел (275 x
275 цм) изведен мањим и
већим тесерама пастелних
тонова који неодољиво
подсјећа на левантске (ан-
тиохијске) мозаике у хеле-
Сл. 14 Salona, triton,villa urbana
нистичкој традицији. Уо-
чава се сликарски утјецај
благог сјенчања које прати форму, сфуматура, затим волуминозност и
благост контурних линија. Октогонално уоквирење је троструко: нијан-
сирани оквир, црно-бијели вал и тродимензионални вишебојни преки-
нут меандар на тамној позадини. Око поља у облику саламоновог кљу-
чића испреплетено је зеленкасто и црвенкасто ловорово лишће (налик
гирландама). У кутовима зеленкастог лишћа назиру се главе, а у троку-
тастим пољима профињено су приказане птице. У преосталим одсјече-
ним кутним дијеловима назиру се птице и пантере покрета усмјерених
спрам кантароса из којег излазе витице црвеног ириса. Мозаички па-
нел завршава у бордури црно-бијелог меандра. Лице с бујном коврча-
вом косом и попратним атрибутима попут ракових клијешта, кракова
хоботнице и морских трава, истанчано је изведено. Благо нијансирани
пријелази с црвеним акцентима на „топлим точкама” лица око носа, на
усницама, јагодицама и ушима постижу жељену живост инкарната који
израња из зеленкасте сјене и увјерљиво је повезан с тамном косом и
осталим дијеловима, сугерирајући тродимензионалност у самој плохи
пода. Илузија воде, из које израња Тритон, постигнута је у доњем дије-
лу у којем се јасно могу распознати потези киста, преведени у линије
53
тесера. Претпостављамо
да је при изведби оваквог
мозаика важну улогу имао
pictor imaginarius с којим
је musivarius морао блиско
сурађивати.
За повезаност утјецаја
храмске архитектуре и
зидних сликарија хеленис-
тичке традиције добар је
примјер Орфеј, преслика
небеског у земаљско (на
под као земљу). (сл. 15)
Овај мозаик квадратичног
облика (315 x 312 цм) по
тоналитету мраморних те-
сера сличан је претходном, Сл. 15 Orfej
али је изведбом од ситнијих
коцкица (испод 1цм.) свакако „мозаикалнији”. Средишњи медаљом с
Орфејем који свира сугерира куполу, а шест поља с различитим птица-
ма „небески котач”. У четири мања квадратна поља, у смјеру казаљке на
сату, приказане су дивље животиње. У осталим полукружним медаљо-
нима приказани су хипокампи и остала фантазмагорична морска чудо-
вишта уз делфине и рибе. У четвртинама медаљона, у кутовима моза-
ика, смјештене су рибе, птице и делфин с рибом. Бордуре, састављене
од сложеног guillochea или астрагала (грч. astragalos = краљежак), не
преузимају фигурални дио приказа, него га тек додатно учвршћују. Мо-
заик подсјећа на митолош-
ко-маринске, силуетне мо-
заике из Остије, сродне аф-
ричке (Volubilis) и римске
у Британији (Woodchester,
Fishbourne), али ипак је
посебан и непоновљив. Из
истога периода откривен
је познати надгробни мо-
заик: споменик деветого-
дишњем дјечаку Аурелију
Аурелијану. (сл. 16) Овај
добро очуван поликромни
Сл. 16 Aurelije Aurelijan
мозаички панел (вел. 68 x
54
131 цм) фине теселатне изведбе одличан је примјер портретног мозаи-
ка. То је асиметрична композиција са сједећом фигуром дјечака у бије-
лој туници, са свитком у лијевој руци. На десној страни приказана је
птица и херма с ликом педагога. Ликовна је равнотежа на самом крају
десне стране постигнута приказом надгробне стеле с латинским натпи-
сом. Цијели мотив приказан је на зеленкастој (доњи дио) и плавичастој
позадини (горњи дио) и уоквирен вишебојном плетерном траком. Мо-
заик је изведен у природном материјалу уз додатак стаклене пасте, а
данас се налази у Археолошком музеју у Сплиту.
Римска урбанизација сјеверно-талијанског подријетла почетком I.
стољећа интензивирала се у X. регији Италије - Histriji. На простору
Истре многа мјеста ове колоније постају и прави римски градови по-
пут Parentiuma (Пореча) и Pole (Пуле). Под утјецајем аквилејске мо-
заичке радионице (шко-
ле) и на овим просторима
су настали многобројни
једноставни црно-бијели
декоративни мозаици с
геометријским узорцима,
мозаици са силуетним фи-
гуралним и митолошко-ма-
ринским сценама. (сл. 17)
Добар примјер силуетног
приказа (II. до III. ст.) су
паунови на рубу кратера,
Сл. 17 Паунови на кратеру - Арх мозаик који се чува у Ар-
хеолошком музеју Истре у
Пули. Из истог раздобља је
и геометријско-декоратив-
ни подни мозаик из капеле
Св. Ивана у Пули (Самос-
тан светога Фрање). (сл.
18) Средишњи правокутни
панел величине 235 x 135
цм (оштећен), линеарног
је приказа и геометријске
основе, а састоји се од ок-
тогоналног бијелог поља
на којему је кантарос са
свастиком, симболом који
Сл. 18 Пула, св.Иван,капела, II ст.
се такођер појављује и на
55
црном квадрату у углу мозаика. Линеарну основу чине декоративни
ромбови и правокутници с црним пелтама. У пољу изнад кантароса
назиру се вишебојне тесере које творе латичну розету (оштећени дио),
а слична поликромија присутна је и у двоплетној бордури. На вањској
умреженој теселатној позадини у доњем дијелу, уочљив је обрисни
приказ хипокампа у доброј манири остијске школе. Према самом мо-
тиву мозаик је могао бити дио пода терми градске виле с почетка II. ст.
У римској вили у Пули пронађен је вриједан мозаик из III. ст. на којему
је главни мотив Кажњавање Дирке, уметнут између мултиплицираних
панела. (сл. 19) Велика мозаична површина (400 x 750 цм) третирана је
плошно, осим у бордури меандра од свастика и у два ромбоидна поља
истога мотива. Линеарна перспектива изведена је пажљивим нијанси-
рањем контурних линија,
овисно о плану или поје-
диним дијеловима фигура
које се међусобно испре-
плићу. Главни мотив моза-
ичког панела је динамична
композиција, изведена те-
серама топлог и њежног
црвенкасто-роскастог, цр-
но-смеђег (за јаче конту-
ре) и зеленкасто-сивог (за
хладније дијелове) коло-
рита на свијетлој вапненој
позадини. (сл. 20) Уравно-
тежена композиција саста- Сл. 19 Пула
вљена је од дијагонално
постављене лежеће жен-
ске фигуре (акта) с, у пр-
вом плану, распростртом
драперијом која прекри-
ва тирс усупроћене дија-
гонале. Лијево је овални
цимбал, у позадини наге
мушке фигуре са зелен-
касто-бијелим плаштеви-
ма и пропињућим биком у
другом плану те лиснатом
граном при рубу мозаич-
ке плохе. Умјетник је об- Сл. 20 Пула, мозаик
56
ратио позорност на лица
фигура у различитим поза-
ма (профил, en face - који
недостаје - и полупрофил
Дирке). У осам преоста-
лих поља наизмјенично
су укомпонирана три фло-
реално-геометријска, тво-
рећи тако умножене пане-
ле (утјецај гало-римских
мозаика). Први панел сти-
лизираних витица бршља-
на у облику осмице дија-
гонално пресијецају тамни
Сл. 21 Пула, мозаик
замишљени туљци, чији су
врхови усмјерени према
хексагоналном пољу с ла-
тичном розетом. У другом
панелу, ромбоидно поље
са тродимензионалним
приказом свастика у ме-
андру смјештену по дија-
гонали, а у преосталим
дијеловима плохе налазе
се линеарно стилизиране
витице бршљана. Унутар
Сл. 22 Бенковац, Окучани, дет.терме, III ст. трећег правокутног панела
укомпонирано је ромбо-
идно поље с оквиром од плетенице, постављено по лијевој дијагона-
ли која се пак спаја (утјече) у горњи дио у облику пчелињег саћа. (сл.
21) Овај дио се састоји од неколико мултиплицираних хексагоналних
поља с различито изнијансираним геометријским цвјетним узорцима
(соларног подријетла) на свијетлој позадини. У трапезоидним пољима
смјештене су птице и делфини. У средини „саћа” налази се стилизи-
рана геометријска верзија војничког штита, изведена нешто тамнијим
тесерама. Цијели мозаички панел уковирен је меандром свастике при-
казаним у трећој димензији (очит утјецај Леванта). Слични мозаици с
мотивом Дирке откривени су у Saguntu (у близини Валенције), Ецији и
у Aquincumu (Будимпешти).
У панонском дијелу Хрватске све је било подређено животним потре-
бама римских легија. Тако су саграђени многи градови: Siscia (Сисак),
57
Marsonia (Сл. Брод), Cibalae (Винковци), Mursa (Осијек). Отварају се
многа насеља термалних вода: Aquae Iasae (Вараждинске Топлице),
Aquae Belissae (Дарувар). Нажалост, од декоративних мозаичних повр-
шина остало је тек неколико фрагмената у Сиску, Лудбрегу и Ђакову
(Штрбинци). Једино је сачуван мозаик у Бенковцу крај Окучана. (сл.
22) Поликромни мозаик (III. ст.) великих димензија (800 x 900 цм) и
геометријске основе дио је подне декорације терма ville rusticae. Пла-
вкасто црвенкасти квадрати дијагонално су постављени и повезани по-
ложеним редом плавих тесера, тако да је цијели узорак умножен. Уну-
тар плохе укомпониран је касетирани медаљон са „штитом”, уоквирен
бордуром троплета с плаво-црвеним пелтама у угловима. Широка бор-
дура текстилног узорка, састављена је од мултиплицираних вишебој-
них квадрата који се пак састоје од четири правокутна поља и мањег
квадрата у средини. Овдје је функционалност, једноставност и еконо-
мичност била испред естетског поимања, али то не умањује вриједност
солидно направљене мозаичке декорације у техници opus tessellatum.
58
Силвана Чобанов
Повјеренство за очување националних споменика БиХ
Повијесни подаци
Најизразитији вид политике романизације у нашим крајевима пред-
стављало је, свакако, оснивање градова. Урбанизација у унутрашњости
Босне и Херцеговине за вријеме Римљана достигла је највећи замах у
1 Мирко, Бабић. Прелиминарни извјештај о археолошким истраживањима у Ске-
ланима 2008. године. У Зборник друге и треће конференције о интегративној заш-
тити. Бањалука: 2009., стр. 171.
59
доба Флавијеваца и Елијеваца. Домавиа је била муниципиј прије цара
Требонијана (251-253.), када се први пут јавља као colonia.2)
На подручју данашње Босне и Херцеговине постојао је извјестан
број и других градских центара који су до сада идентифицирани само
по локализацији, али не и по имену, док за нека мјеста наведена у из-
ворима, можемо претпоставити да су била конституирана као градске
самоуправне опћине или већа насеља на подручју тих опћина. С тим
у вези је и стјецање цивитета који је додјељиван цијелим опћина-
ма (municipia или coloniae) или појединцима, и то прије Флавијеваца
ријетко, у доба Флавијеваца доста штедљиво (69-96 године), да би оно
заузело веће размјере тијеком 2. стољећа до 212. године (Constitutio
Antoniniana). Међу домицилном популацијом која је добијала civitas
Romana, највећи је број оних који су га добили по одслужењу војске.
У предфлавијевско вријеме, војници су претежно перегрини, што значи
да је civitas Romana, даривана врло ријетко, и то првенствено ветера-
нима, при чему је долазио до изражаја поступак према индивидуалним
заслугама. За флавијевско-трајанску владавину карактеристичан је ста-
лан пораст броја војника који су добили цивитет прије доласка у војску
или у самој војној јединици. Интензивна регрутација међу аутохтоним
становништвом у унутрашњости провинције Далмације, створила је
повластицу код домаћих људи који су по одслужењу војске живјели у
својим градовима и селима као грађани и заједно с колонистима и до-
маћим племенским првацима представљали ослонац римске управе.
Римски градови на подручју данашње Босне и Херцеговине, пре-
ма досадашњим истраживањима, настајали су према римским узори-
ма. Дјеломично то знамо за Delminium, Domaviu, Aquae S..., затим за
римски Столац, Шипово, Скелане.3) У тим градовима су се налазили
форуми, базилике, храмови, курије, купатила, водоводи и друге јавне
зграде. Градови су имали политичку функцију као самоуправне опћине
с већим или мањим подручјем. Обично су то били и привредни цен-
три шире или уже околине. Наравно, у томе није било неког одређеног
правила, јер су при стварању римских насеља и градова, одлучивали
различити фактори: положај у односу на комуникације, привредни из-
вори, стратегијски моменти, аутохтона основа и др.
Важан вид економије у римској провинцији Далмацији, претставља-
ло је рударство. Налази из Градине (Domavia) и њене околице, показују
2 Есад, Пашалић. Античка насеља и комуникације у Босни и Херцеговини.
Сарајево:1960., стр.86.
3 Есад, Пашалић. Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 86.
60
да је сребреничка рударска регија играла важну улогу у животу овог
дијела римског Царства. Наведену регију карактеризирају два периода
рударске дјелатности: антички и средњовјековни. Овдје је експлоати-
рана оловна руда из које се добијало сребро. Руда је копана око Дома-
вије, а топљена је у Домавији и код самих мајдана у Сасама. Да су ру-
дарски радови сребреничког краја постојали и у праповијести говори
то што су лежишта олова среброносне руде у овом крају врло богата,
па су их Илири као вјешти рудари лако могли експлоатирати. Из тога
се да закључити да је у праповијести Домавиа била неки центар чији је
значај у привредном погледу могао заснивати једино на рударству, јер
овај крај нема других богатстава.4)
Сребренички крај, нарочито његов дио непосредно уз Дрину, спада
међу најнасељеније крајеве Босне и Херцеговине у римско доба. То је,
свакако, најбоље настањено подручје на Дрини. Према досадашњим
истраживањима јасно се види да је средње Подриње, већ од краја 1.
стољећа имало лијепо уређене градске центре и да су овдје били раз-
мјештени стални гарнизони. Развитку овог краја допринијели су и
рудници сребра и добре комуникације, које су га везале са сусједним
областима.5)
На цијелом територију муниципија су преовладавали традиционални
облици економије, у којој су значајнију улогу играли робови (i liberti),
што добро потврђује и епиграфски материјал. То значи да се привреда
ове политичко-управне заједнице, која је била ослоњена на дјеломично
пловну ријеку, базирала у првом реду на сточарству и земљорадњи,
напосе на великим посједима. Вјеројатно је преовладавало сточарство
екстензивног типа, али ваља рачунати и са шумарством, трговином и
транспортом по Дрини, нарочито волуминозне робе (камен, кварцит
за стакларске пећи, дрво, рударски полупроизводи итд.). Међутим, у
економици подручја значајну је улогу имало и рударство, и то не само
прије одвајања Домавије, али за то нема потврда ни у изворима ни у ар-
хеолошким налазима. На великим посједима, који су се очито састојали
од ораница (њива), пашњака и шума (fundi, praedia), радили су робови
i liberti, што потврђују и натписи:
S]eiae Fl(avii) Silvani serv(a)e,[Sc]orpus maritus.6)
4 Есад, Пашалић. Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 93.
5 Есад, Пашалић. Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 74.
6 Иво, Бојановски. Босна и Херцеговина у античко доба. У Дјела, Књига LXVI,
Центар за балканолошка истраживања, АНУБиХ:Сарајево: 1988., стр.190.
61
Комуникација уз средњи ток Дрине захвата велику окуку Дрине од
Ђурђевца до Дрињаче. Истраживање римске цесте извршио је Ћ. Тру-
хелка. Њена дионица у дужини од око 70 км обиљежена је дјеломично
као сигурна и установљена, а дјеломично као сигурна али још неуста-
новљена.7) Од Братунца, гдје је установљен траг цесте, до Ђурђевца
налазе се остаци римских насеобина. Ћиро Трухелка наводи да је цеста
ишла поред ушћа Саске ријеке, напомињући да је рударски центар До-
мавиа био с њоме везан стазом, која је ишла уз Саску ријеку. У Сики-
рићу, јужно од састава Саске ријеке и Дрине, нађен је велики депо рим-
ског бакреног новца из 3. стољећа, кованог у Виминацију. Код Скелана
су установљени многобројни грађевински остаци, неког већег римског
насеља.8) Ту се поновно јављају трагови римске цесте, а могу се, гото-
во континуирано пратити, од Скелана до Ђурђевца.
У источној Босни, поред Дрине, поникла су три римска муниципија:
Mun. Malvesiatium, Domavia и Mun. S... на југу. И овдје се процес пле-
менског раслојавања и романизације домицилног становништва одвијао
доста споро, као и опћенито у унутрашњости. Ипак, захваљујући руд-
ним ресурсима, овдје је био формиран и један од три рана Веспазија-
нова муниципија, онај у Скеланима. Сва три муниципалитета лежа-
ла су јужно од Дрињаче, један са центром у Сасама код Сребренице
(Domavia), други у Скеланима на Дрини (Munv Malvesiatium), а трећи
јужније, са центром у Коминима код Пљеваља, у долини Ћехотине. Сва
три су се протезала и преко Дрине на данашњи териториј Република
Србије и Црне Горе, што значи да Дрина у антици није била админи-
стративно - политичка граница.
Земљиште сјеверно од Дрињаче припадало је провинцији Доњој
Панонији (касније II Pannonia), и то његов западни дио вјеројатно му-
ниципијима у Славонском Броду (Marsonia) и Винковцима (Cibalae)
- данашња република Хрватска, а источни - агеру колоније Сирмиум у
Сремској Митровици.9)
Municipium Malvesiatium се налазио на средњој Дрини, јужно од До-
мавије, с центром у Скеланима. Вријеме оснутка муниципија види се
из његова првобитног назива M(alvesiatiumT) muni(cipium) Fl(avium)
из Рудог на Лиму, названог тако по гентилицију цара који га је основао.
Оснивање муниципија, дакле, пада у вријеме прве Флавијевске динас-
тије, вјеројатно за Веспазијана, негдје седамдесетих година 1. стољећа.
7 Есад, Пашалић, Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 73.
8 Есад, Пашалић, Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 73.
9 Иво, Бојановски. Нав. дј., Сарајево: 1988., стр.177.
62
У овом случају у Босни и Херцеговини познат нам је царски атрибут
неког самоуправног града. Међу натписима је и велики број њих с име-
нима градских магистрата (dekuriona i duovira), па нам је по томе ре-
лативно добро познат и његов (потенцијални) териториј, развитак и
друштвени састав.
Натписи с именом града-муниципија сусрећу се на обје стране Дри-
не, јужно од Скелана и Бајине Баште, често у скраћеној форми као мун.
М. . . , Ма. . . или Мал. . ., док се у пуном облику муниципиум Мал-
весиатиум спомиње у Рудом, Старом Броду (оштећен) и Мисајловини
код Рудог.10)
По оштећеном натпису из Скелана, на којем се спомиње један princeps
civitatis Dinda(riorum), могло би се наслућивати да се териториј римског
муниципија подударао с подручјем племенске dindarske civitas (civitas
Dindarorum), која је са својих 33 декурије припадала наронитанском
судбеном конвенту. Диндари су били илирски народ (indigenae), али по
мишљењу неких истраживача, доста измијешан с келтским Скордис-
цима, што други, опет, настоје свести на праву мјеру.
Судећи по епиграфским потврдама из региона, Пожеге и Титовог
Ужица, и оних с подручја Рудог и Вишеграда, територију муниципија
је припадало подручје с обје стране Дрине, све до ушћа Лима и Пра-
че у Дрину. Двије (епиграфске) потврде муниципија, на којима је име
града покраћено сиглама m(unicipium) M(alvesiatium), потјечу из самих
Скелана: прва . . . Hviro m(umcipii) M(alvesiatium) IIv[i]ratu fu[n]cto. .
. и друга . . . IIv[i]r q(uin)[q(uennalis), sa]cerd(otalis) it(em) m(unicipii)
M(alvesiatium) l. p11)
Друга потврда овог муниципија потјече из Старог Брода, јуж-
но од Скелана, такођер на лијевој обали Дрине - dec(urio) m(unicipii)
Malve[siatiuml]e, док су остале, њих шест, с десне стране Дрине, чети-
ри из региона Пожеге и Титова Ужица, а двије с југа (Рудо и Мисајло-
вина). На натписима из подручја Рудог име муниципија је традирано
у пуној форми, без скраћивања, очито из разлога што је тај крај био
доста удаљен од свог муниципалног центра у Скеланима.
Због наведеног распореда епиграфских потврда муниципија M(al...)
дуго се сматрало да је средиште овог самоуправног територија било
на десној (србијанској) страни Дрине, и то у Висибаби код Пожеге, па
се териториј око Скелана, на лијевој обали Дрине, изузимао из састава
23 „Старе остатке вјерно су чували за свог боравка у Скеланима гг. цариник Иван
Кулаш (сада у С. Броду) и оружнички стражмештар Фердинанд Циганек” Karlo,
Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 432
24 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 433
25 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 434
26 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 435-460
68
ној просторији F базилике I, због немогућности транспорта у Земаљски
музеј у Сарајеву, док су мањи уломци пренешени у исти.27)
Базилика I и базилика II
Прва базилика која је пронађена, била је богатија римским налази-
ма, квалитетније грађена од друге, смјештене 150 корака у правцу ју-
гозапада од прве.28) Зидови базилика били су прекривени тек танким
необрађиваним слојем земље (10 цм). Обје су имале једну лађу (једно-
бродне) с апсидом у средини и побочне просторије, које се распоредом
и бројем разликују. У оба случаја већи дио просторија је смјештен с
лијеве стране, а само једна просторија с десне, поред апсиде. Разлике у
тлоцрту базилика могле би се појаснити различитиом конфигурацијом
терена на којем су смјештене: прва је, за разлику од друге, на равној,
погоднијој локацији.
Лијеве побочне просторије базилике I, од којих се средња проши-
рила изван лица сусједних, међусобно комуницирају, а комуникација
с базиликом била је могућа само преко предворја. На неједнаким те-
мељима стајао је доста чврст зид, с унутрашње стране од ломљеног ка-
мена, а за везиво је кориштено доста жбуке од вапненца (без додатака
цигле). За лице зида кориштено је ломљено камење, отесани ваљутак
из Дрине или римски споменици (као сполије). Римски камени уломци
употребљавали су се читави или у комадима, а уз то су се, као неподе-
сан материјал за грађење, рабили ступови и кипови. Цијели споменици
су слижили углавном за појачавање кутних дијелова базилике. Судећи
по нађеном материјалу, за изградњу горњег дијела зида употребљавали
су се правокутни камени уломци и седрене коцке. Под је био прекри-
вен жбуком с примјесом смрвљене опеке, који је лежао на шљунку.
Исти је мјестимично био пробијен, јер је базилика послужила касније
као гробље. Гробље сувремено базилици налазило се око ње, до друге
базилике и до циглане.29) На скици базилике30) види се да су скелети
нађени у слиједећим просторијама: просторија А – пет скелета (од чега
један орјентиран сјевер-југ), просторија F – 1 скелет, просторија Е – 2
скелета и у просторији G – такођер 2. Покојници су били полагани у
дрвени сандук, положени на леђа, с главом на истоку; такав положај
одговара гробовима унутар и око базилике (изузев горе наведеног из
27 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 434
28 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 460
29 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 461
30 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 460
69
просторије А). Као гробно камење послужили су римски правокутни-
ци и грађевни дијелови, а прилози уз скелете нису пронађени.
Базилика II била је скромније грађена и мањих димензија, прила-
гођена другачијој конфигурацији терена, с апсидом окренутом према
сјевероистоку. По првотном распореду и грађа и материјал одговара
базилици I, али се овдје још употребљавао и римски цријеп, плоче од
хипокауста и веће плоче од опека, а креч је обилно употребљен. Дубина
темеља износила је просјечно 55 цм. Горњи зидови били су сачувани
у просторијама B, C и до 1,19 м. Под у главној лађи био је од сабијене
земље, а само у просторији G био је излијевак с грумењем ломљеног
камена (просторија до апсиде). Испод базилике у просторијама E, F и
G, опажени су остаци римских зидова, и чини се да су се ширили, али
ископавање на сусједној њиви није било могуће.
33 Мирко, Бабић. Нав. дј., Бања Лука: 2009., стр. 172. (Феликс Каниц, Србија; земља
и становништво, 1. и 2. део, Београд,1985.)
34 Karlo, Patch. нав. дј., Сарајево:1907., стр. 430.
35 Karlo, Patch. нав. дј., Сарајево:1907., стр. 444.
71
72
73
Литература:
74
Andrew Lawler BA (Hons) Cantab MA
postdiplomac u Raymond Lemaire međunarodnom centru za očuvanje
(Raymond Lemaire International Centre for Conservation),
KU Leuven, Belgija
Увод
Ископавања у Скеланима,
која је водио Мирко Бабић,
директор Музеја Семберије,
Бијељина, 2008.1) године от-
крила су неколико добро очу-
ваних мозаика високог квали-
тета, укупне површине од око
40м². Мозаици су сачувани у
амбијенталној цјелини рим-
ског града која датира из пери-
ода између првог и петог вијека
наше ере. Ископавања, која су
трајала 35 дана2), открила су
дио онога што би, евентуално,
могло бити римско насеље од
велике важности, а које би, ако Сл.1 Мозаик, ископи у Скеланима
се усвоји правилан принцип 2008. године (Извор: Музеј Municipium
козервирања, могло пружити Malvesiatium)
важан дугорочан извор прихода за локалну заједницу.
Разговор о очувању
Кратак приказ
Историјски гледано, раније је постојала склоност ка премјештању моза-
ика са њихових археолошких локација, и њиховом очувању у склопу му-
зејске поставке, или, алтернативно, конзервација помоћу гипса или изра-
дом подлоге од армираног бетона, прије него што би их се вратило у извор-
но окружење. Скорашња пракса у конзервацији (укључујући и препоруке
ICCM-а - види доље) је одбацила такве методе, уз склоност ка очувању
in-situ. Међутим, овај приступ доноси одређене непрактичности самом за-
датку конзервације археолошког налазишта. Мозаици су високо цијењена
имовина, те су обично на мети пљачкаша5)6) и стога их треба штитити од
крађе. Даље, они су крхке природе и захтијевају заклон од неповољних
климатских услова. Оба ова својства подразумијевају потребу за неком вр-
стом објекта, унутар којег би мозаици могли бити смјештени и заштићени.
Међутим, такви објекти могу утицати на начин на који јавност види и тума-
чи локацију, као лишавање мозаика и објеката који су с њима повезани, њи-
ховог контекста унутар историјског урбаног окружења. Према томе, мора
се донијети одлука у вези врсте објекта који ће бити изграђен; да ли треба
покушати заштитити цијелу локацију, и тиме створити (можда непотребне)
додатне трошкове, или једноставно изградити заклоне који штите мозаике,
али их лишавају њихове интерпретативне вриједности за посјетиоце?
У наставку је дато неколико примјера заштитних објеката за мозаике
и опште археолошке локалитете, као и појединости о пројекту који је
у току, како би се оцијениле њихове користи из перспективе конзерва-
ције.
4 Бабић, Мирко. „Прелиминарни Извјештај о Археолошким Истраживањима у
Скеланима 2008. године.” Зборник (2009) стр.181
5 http://www.hullcc.gov.uk/museumcollections/collections/storydetail.
php?irn=410&master=449
6 http://www.maannews.net/eng/ViewDetails.aspx?ID=259658
77
Врсте заштитних објеката и фактори које треба узети у обзир
Аслан (1997)7) дијели заштитне објекте на двије основне катего-
рије; надстрешнице и објекте затвореног типа. У основи, надстреш-
ница представља отворени објекат који је превасходно саграђен како
би археолошке остатке заштитио од падавина, и често се одабира као
краткорочно рјешење. Иако такве грађевине наизглед омогућавају „па-
сивну” климатизацију, проблеми везани уз њих су недостатак заштите
од прашине и других загађивача из ваздуха, и ограничена заштита од
кише ношене вјетром. Надаље, цурењем са крова кишница се може на-
купљати на одређеном подручју, доводећи до већег оштећења мозаика
и других осјетљивих остатака.
Заштитни објекти затво-
реног типа могу имати неко-
лико облика. Они могу бити
привремени (укључујући и
пластичне покриваче сли-
чне онима које се користе
за узгајање парадајза), или
трајни (као што је код римс-
ке палате Фисхбоурне, види
доље).
Сл.4 Специјално пројектован привремени Врста објекта који ће
затворени заштитни објекат, од Shelter бити изграђен у великој мје-
Systems ри зависи од климе и око-
лине. Лагане грађевине су
осјетљивије на оштећења изазвана излагањем снажним вјетровима и
снијегу. Стабилнија рјешења захтијевају дубље и шире темеље, чиме
се често оштећују археолошки остаци. Присуство подземних вода је
такође проблем. Даље, како у изолованом, тако и у урбаном контексту,
сигурност је један од главних критерија према којима треба одабрати
пројектно рјешење и врсту објекта који ће бити изграђен.
Цијена различитих рјешења
Трошкови могу варирати у зависности од усвојеног рјешења. Међу-
тим, 1997. године ACOR је дао процјену просјечне цијене за радове
подизања сталне надстрешнице у Јордану (на бази пет надстрешница
81
Сл.12 Привремена отворена заштитна грађевина, Велики храм, Петра
(Извор: Xeni Simou)
Остале привремене мјере заштите у Великом храму могу се крити-
ковати због свог естетског утицаја. Унаточ томе што су привремено и
потпуно реверзибилне, кориштење таласастог лима за заштиту фре-
сака умањује доживљај посјетиоца и, у стварности, пружа ограниче-
ну заштиту од повремених провала облака или загађивача из ваздуха
(слика 12).
82
Почетни резултати су представљени на конференцији Међународног
комитета за конзервацију мозаика (ИЦЦМ) 2005. године у Тунису, и на
конференцији ICCM-а 2008. године у Палерму, Италија13)14)15).
83
а) ако се мозаику не може осигурати адекватна заштита ин ситу,
онда би га требало поново прекрити земљом.
б) ако се трајна заштита пружа на лицу мјеста, тада треба да је
прати редовно одржавање, тј. осигурање, дренажа, биолошка заш-
тита, итд.
ц) ако се нити једно од горе наведеног не може постићи, онда мо-
заик треба пренијети у одговарајуће склониште, како би се сприје-
чило његово уништење.
Шеста конференција: Никозија, Кипар, 1996. године
Препоручује да стручњаци изврше квантификацију подручја и
стања очуваности мозаика на свакој локацији (мозаици ин ситу, от-
кривени, поновно покривени, подигнути, изложени у музеју, и сл.) како
би се утврдили приоритети за третман.
Потврђује да мозаике од интереса за јавност треба сачувати in
situ кад год је то могуће, због чега је потребно да им управници нала-
зишта додијеле неопходна финансијска средства и пажњу како би
се обезбиједило њихово одржавање и опстанак.
Потврђује да је конзервација in situ (без дизања) метода која најбоље
поштује изворни контекст мозаика, и препоручује употребу техника
које су у складу с природом древних материјала.
Седма конференција: Saint-Romain-en-Gal i Arles, Француска, 1999.
године
Комитет препоручује да:
Темељна премиса за очување мозаика је конзервација in situ и/
или у његовом контексту.
Избор интервенције мора се заснивати на: комплетној докумен-
тацији прије интервенције; минималној интервенцији; плану ду-
горочног одржавања; документовању свих интервенција; и одржа-
вању.
Девета конференција: Hammamet, Tunis, 2005. године
Узимајући у обзир велику потребу за одржавањем мозаика на лицу
мјеста, на отвореном или под надстрешницом, потакнути управни-
ке археолошких налазишта да одаберу површине од најмање 100м², да
систематски биљеже трошкове њиховог одржавања у сврху јавне
презентације током сљедеће три године, и да резултате представе на
сљедећој конференцији ICCM-а, 2008. године.
84
Закључци
Одлука да се подигне надстрешница за мозаике у Скеланима не тре-
ба се донијети олако. Осим што такви објекти пружају заштиту од ути-
цаја из околиша и сигурност локације, такође се морају узети у обзир
стварни учинци стварања умјетне климе, естетика, као и могућност
реверзибилности. Даље, важно је издвојити средства за праћење и до-
кументовање учинака било којег објекта који је подигнут на археолош-
ким остацима чијем очувању служи.
Приликом изградње заштитног објекта, важно је пажњу посветити
и мање импресивним археолошким остацима. Заштитни објекат не би
требало да дислоцира мозаике у Скеланима од остатка локалитета, и
морао би омогућити лако разумијевање од стране посјетиоца.
Како људи постају све свјеснији важности избора одговарајућег
пројекта за заштитни објекат, све шири дијапазон професионалаца
укључује се у процес консултација и пројектовања, од награђиваних
архитеката16) до научника из разних дисциплина које се примјењују у
пракси конзервације.
16 http://www.archnews.co.uk/http-www-archnews-co-uk/middle-eastern-
archaeology/4982-the-fight-to-save-the-middle-east%E2%80%99s-biggest-mosaic.
html
85
Сеад Јахић, проф. Сенад Ђозић, проф.
Апстракт
У овом раду представљене су некрополе стећака са подручја општине
Сребреница, географски размјештај и могућност њихове валоризације
у туризму. Детаљније су анализиране четири некрополе стећака са под-
ручја општине, број стећака и њихова орјентација, очуваност стећака и
некропола, доступност, заступљеност орнамената и натписа на стећци-
ма. Ове некрополе према свом садржају, односно хисторијском значају
и локацији у односу на градско насеље Сребреницу имају највеће мо-
гућности за туристичку валоризацију. На крају смо за поједине некро-
поле предложили одређене мјере заштите и уређења које је неопходно
подузети како би се значајније валоризовале. У будућности је нужно
подизати ниво свијести код локалног становништва али и надлежних
институција о значају овог културно-хисторијског наслијеђа.
Кључне ријечи: Некрополе, стећак, општина, Сребреница, орна-
менти, натписи, доступност, локација, сљемењаци, сандуци, стубови,
плоче и туризам.
86
Abstract
This work presents the tombstone necropolises from the municipality
of Srebrenica, the geographical distribution and the possibility of their
valorization in tourism. Four tombstone necropolises are explained in greater
detail from the municipality, the number of tombstones and their orientation,
preservation of the tombstones and cemeteries, accessibility, presence of
ornaments and inscriptions on the tombstones. These tombstone necropolises
according to their content , or historical importance and location in relation
to a town of Srebrenica have the greatest potential for tourism development.
Finally, we proposed for some tombstone necropolises some protection
measures and arrangements that need to be taken in order to valorize those
more significantly. In the future it is necessary to raise awareness among the
local population and the competent institutions of the importance of cultural
and historical heritage.
Keywords: Necropolises, tombstone, municipality, Srebrenica, orna
ments, signs, availability, location, roof-tombstones, crates, pillars, slabs
and tourism.
Увод
Простор који обухвата општина Сребреница има изузетно богато
култуно-хисторијско наслијеђе, произашло прије свега из бурних дога
ђаја током хисторије и континуитета живљења на овим просторима,
а захваљујући прије свега многобројним природним богатсвима. О
овоме свједоче остаци материјалне културе кроз све периоде љуске
прошлости на простору општине Сребреница као што су: многобројни
споменици и артефакти са археолошких налазишта, средњевјековни
градови и утврде, вјерски објекти, некрополе стећака и др.
Од посљедњег свеобухватног истраживања некропола стећака на
подручју општине Сребреница протекло је између 40 и 50 година током
којих су се дешавали значајни природни и антропогени утицаји на
некрополе, а који су допринијели знатној промјени првобитног стања
на терену.
Свјесни значаја стећака за културно-хисторијску баштину општине
Сребреница и Босне и Херцеговине, али и њихове могућности за
валоризацију у области туризма и културе, уз помоћ података досада
шњих истраживача као што су: Т. Драгичевић, В. Вулетић-Вукосављевић,
Љ. Стојановић, Ћ. Трухелка, Д. Видовић, те најистакнутијег и најбољег
познаваоца стећака Шефика Бешлагића, обишли смо некрополе на
87
терену, утврдили очуваност, географски размјештај и могућност
валоризације у туризму. Значајно је напоменути и улогу и познавање
некропола од стране локалног становнишво уз помоћ којих смо открили
и неколико до сада непознатих некропола.
Наш циљ је био да током истраживања на терена утврдимо очува-
ност некропола стећака, бројно стање, доступност, надморску висину
на којој се налазе, оријентацију, географску распрострањеност, ступањ
девастације, могућност туристичке валоризације, те као такве пред-
ставимо на туристичкој карти општине Сребреница. Због обимности
истраживања као и могућности презентације у овом зборнику предста-
вили смо само неколико важнијих некропола.
94
орнамената на стећцима пожељно је да се подузму одређене актив-
ности на конзервацији и заштити.
Некропола је изузетно приступачна и обиљежена је тристичком
сигнализацијом. Обзиром да се ови стећци налазе унутар дворишта
спомен капеле, бригу о овом локалитету води удружење „Клиса“, које
ради и на одржавању капеле.
Закључак
Подручје општине Сребреница је веома богато некрополама стећака
као јединственим културно-хисториским споменицима. Поред у раду
представљених некропола на подручју опћине Сребреница постоји и
других које су такође изузетно интересантне за посјете туриста као
што је некропола Мреморје - Бучје, затим некропола Гребен у селу Ка-
рачићи, некропола Падалишта у Познановићима, некропола стећака
Мраморје - Шушњари и сл. На овим некрополама можемо наћи стећ-
ке са значајним орнаментима, али су те локације нешто удаљеније од
главних сабраћајница или због конфигурације терена нису погодне за
масовније и свакодневне посјете туриста.
95
Драгић Глиђић испред музеја у Црвици
Међутим, ови споменици нису у потребној мјери заштићени, а тиме
ни валоризовани као дио туристичке понуде опћине Сребреница.
Током истраживања на терену смо уочили многобројне девастиране
некрополе и оштећене стећке, како од стране локалнога становништва,
тако и правних субјеката током извођење радова. Локална заједница
нема, нити је до сада имала план заштите, одржавања и козервације
овог јединственог босaнско-херцеговачког наслијеђа чиме је оно и
даље препуштено спорадичном уништавању. Током истраживања смо
уочили да је свијест о значају и поријеклу ових споменика јако ниска.
Стога је неопходно у будућности радити на подизању свијести како
код локалног становништва тако и код локалне заједнице и надлежних
институција, истицањем улоге о значају стећака у вишевијековној
постојаности и опстојности Босне и Херцеговине. Неопходно је ра
дити на презентацији и популаризацији стећака као својеврсном
босанскохерцеговачком бренду. Лобирати код надлежних на свим
нивоима власти да стећци буду незаобилазан дио развојних програма,
стратегија развоја који се поред културно-хисторијског значаја могу
адекватно валоризовати у туризму.
На основу овог истраживања можемо аргументовано потврдити
да простор општине Сребреница спада међу прве општине у БиХ по
заступљености културно-хисторијског наслијеђа ове врсте.
96
ЛИТЕРАТУРА
1. Бешлагић, Ш.: Стећци, каталошко-топографски преглед, Сарајево, 1971.
2. Wenzwl, М.: Украсни мотиве на стећцима, Веселин Маслеша, Сарајево
1965.
3 Куленовић С., Смајић, С., Кадушић, А., Ахмедбеговић С., Кудумовић Ф.:
Културнохисторијске знаменитости и етнографки садржаји на подручју опћи-
не Сребреница као туристички мотиви, Зборник радова Природно-математич-
ког факултета, Година IV/V, Број 4 и 5, Тузла, 2008., стр. 27 -42.
4. А. Суљић, Становништво и насеља општине Сребреница, Антропогеограф-
ска монографија, Тузла 2011.
5. Ловреновић. Д., Стећци, Босанско и хумско мраморје Средњега вијека,
Сарајево 2009.
6. Петровић Д., Манојловић, П.: Геоморфологија, географски факултет, Бео-
град, 2003.
7. Куленовић, С.: Етнологија сјевероисточне Босне, Музеј источне Босне у
Тузли, Тузла, 1995.
8. Шећибовић, Р., Максић-Мичић, М., Кумленовић, Ђ., Манић., Е,: Увод у ге-
ографију туризма са основама просторног планирања, Центар за издавачку
дјелатност Економског факултета у Београду, Београд, 2006.
9. Група аутора, Археолошки лексикон Босне И Херцеговине, Том I и II, Зе-
маљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево, 1988.
10. Ханџић, А.: Тузла и њена околина у XVI вијеку, ИП Свјетлост, Сарајево,
1975.
11. Куленовић С.: Културно-хисторијске знаменитости Тузланског кантона ос-
нова за развој туризма, Стратегија економског развоја у сјевероисточној Бос-
ни, BOSNIA ARS, Тузла, 2005., стр. 41 – 52.
12. Косорић, М.: Културни, етнички и хронолошки проблем илирских некро-
пола Подриња, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, Музеј Ис-
точне Босне у Тузли, Тузла, 1976.
13. Баум, М.: Неколико интересантних стећака на подручју источне босне,
Чланци и грађа за културну историју источне Босне, Музеј источне Босне у
Тузли, Тузла, 1976.
14. Николић, В.: Једно интересовање Вука Караџића за источну Босну, Чланци
и грађа за културну историју источне Босне, Музеј Источне Босне у Тузли,
књ.VI, Тузла, 1965., стр., стр. 145 – 150.
15. Перић, С.: Заштитно ископавање на некрополи са стећцима „Римско
гробље” у селу Лозница, Чланци и грађа за културну историју источне Босне,
Музеј источне Босне у Тузли, књ. XIII, Тузла, 1980., стр. 139-149.
16. Вего, М.: Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине, књига
IV, Сарајево, 1970., стр. 60 - 61
97
Др Ђорђе Јанковић
Филозофски факултет Универзитета у Београду
Апстракт:
Недавна археолошка ископавања у Скеланима открила су грнча-
рију поуздано датовану аналогијама, стаклом и новцем, до средине 4.
столећа. Стона грнчарија (различите зделе, чиније и шоље) производ
је римских грнчарских радионица, углавном из Сирмијума. Сва ку-
хињска грнчарија рађена је у домаћим радионицама на спором, ручном
колу, на традиционалан начин и облика претходно познатих код Илира.
Захваљујући налазу из Скелана сада могу да се боље определе и датују
стари налази из Кршћа код Вишеграда. Тамо је такође нађена римска
стона грнчарија и атохтона (илирска) кухињска грнчарија, али припа-
дају последњој четвртини 4. столећа. Произилази да становништво
Подриња до почетка Велике сеобе народа спрема храну на традици-
оналан начин у свом посуђу, и да у том погледу није романизовано.
Слично посуђе налази са на просторима од Полабља, преко горњег
Повислења и средњег Подњепровља до Дона. Илирско присуство у
области Дњестра је забележено још на смени ера, али сада видимо и
подударан развој грнчарства, што показује да илирско становништво
Подриња треба рачунати у Словене.
Кључне речи: археологија, Подриње, грнчарија, Илири, Словени.
98
Обично се узима да су Илири под римском влашћу били романизо-
вани и да су изгубили свој језик, а затим да су пред Словенима њихови
потомци, Власи романског језика, напустили долине река и повукли се
у планинске пределе, док су Римљани („Романи”) избегли у приморс-
ке градове. Да бројни Илири поуздано нису били романизовани ни у
4. столећу, археолошки показује њихова грнчарија, сачуваних особина
грнчарства предримског доба. Данас располажемо са два налазишта
такве грнчарије у Подрињу. Први налаз, из Кршћа поред Мушића код
Вишеграда, на десној обали Дрине, објавила је давно Ирма Чремошник
(1970: 46-83), сматрајући да је нашла дотле најстарије словенско на-
сеље у ондашњој Југославији. Она је на подовима две грађевине рим-
ског доба, а у млађим „кућама”, установила грнчарију преисторијских
особина, коју је протумачила као словенску, односно доба Велике се-
обе народа. Реч је пре свега о посудама без вратова, мањим лонцима и
зделама, заглачане површине, светло смеђих боја. На жалост, приликом
публиковања користила је типолошку методологију, а не затворене це-
лине, и зато не знамо шта је са чиме нађено у појединим „кућама” или
просторијама римских грађевина. Грнчарију је временски раздвојила
на три основне групе, римску, доба сеобе народа и ранословенску.
Међутим, тај налаз је остао усамљен, неразјашњен, непоуздан, а и не-
подобан, и зато није уграђен у проучавање словенске ни домородачке
прошлости Подриња 4-6. столећа.
Недавно, 2008. године, Мирко Бабић је на левој обали Дрине у Ске-
ланима код Бајине Баште, открио римску грађевину украшену подним
мозаицима и живописом (Бабић 2009), у римском муниципиуму от-
вореног типа, Малвесиатиуму. У њој је нађена грнчарија слична ви-
шеградској, али у слоју заједно са стоним римским посуђем, у затворе-
ним целинама, тако да нема никакаве сумње да су коришћене истовре-
мено. На истраживаним просторима изван те грађевине, нађена је само
груба кухињска грнчарија, вероватно из целина неких дрвених зграда.
Истраживање Скелана треба да се настави, тако да грнчарија још није
обрађена ни објављена; овде приказујем тек сразмеран избор нађеног
посуђа, љубазношћу истраживача, М. Бабића. Захваљујући налазу из
Скелана, сада се могу раздвојити најмање три временска слоја 4. сто-
лећа са илирском грнчаријом у Подрињу. Како ће се видети из даљег
излагања, ово откриће је необично важно за тумачење прошлости Ев-
ропе, јер из темеља мења уобичајена схватања о културним и етничким
приликама у илирској Далмацији.
Грађевина у Скеланима подигнута је вероватно пред крај 3. столећа
или у доба тетрархије. У доњем крају њеног одводног канала (кана-
99
лизације) нађена је велика количина по-
ломљене грнчарије, која се ту таложила
током употребе канала (сл. 1). Грнча-
рија се уобичајено дели на кухињску и
стону. Кухињска грнчарија у каналу је
заступљена посуђем рађеним традицио-
нално на спором ручном витлу од глине
са додатком калцита, а печеном у мрким
бојама и заглачане површине. Издвајају
се већи лонци без врата или са кратким
благо разгрнутим ободом, а украшени
низом јамица на рамену; зделе су једнос-
тавне, коничне. На исти начин рађени су
лончићи или пехари, али боље заглачани.
Стоно посуђе је рађено на брзом, ножном
витлу на римски начин, али домаће изра-
де у радионицама Сирмијума. Најчешће
Сл. 1 Скелани, уломци су то сиве имитације римских узора, ка-
грнчарије из канала, изглед кве се срећу и код становника позног 3.
споља (горе) и 4. столећа северно од римских грани-
и изнутра (доле) ца. Упадљиве су полулоптасте зделе за-
дебљаних и заобљених обода, сивих и
црвених боја. У самој грађевини, у слоју
изнад подова од камена и кречног малте-
ра, а испод шута састављеног од кровних
опека, дакле из доба њеног рушења, нађе-
на је донекле другачија грнчарија (сл. 2).
Кухињско посуђе је рађено на исти на-
чин, али су чешћи мањи лонци са вратом
и благо разгрнутим ободом; украс од низа
јамица је редак. Исте израде су бројније
различите чиније и зделе без врата. Међу
римском стоном грнчаријом, упадљиве су
зделице заобљеног тела а косо разгрну-
тих обода, глатке површине, несумњиво
млађе од оних из канала. Нађено је и сли-
кано стоно посуђе, а оно такође припада
наслеђу Илира римске Далмације, као и
Сл. 2 Скелани, уломци мали пехари украшени глачањем, рађени
грнчарије из зграде са на спором витлу. Изузетно се појављује
мозаицима, изглед споља глеђосано посуђе. Стаклено посуђе до-
(горе) и изнутра (доле) пуњује оно стоно глинено.
100
Сл.4 Вишеград, Кршће, уломци
грнчарије 4/4 4. столећа (сви?):
Сл.3 Скелани, уломци грнчарије из А - кућа 6; Б - кућа 7; В - кућа 2;
зграде са мозаицима (А) и канала Д - кухињска грнчарија из слоја; Г
(Б), рађени на ручном (бео пресек) и - стона грнчарија из слоја. По И.
ножном витлу (црн пресек). Чремошник (1970).
Значи, грађевина је коришћена током прве половине 4. столећа, мож-
да од позног 3. столећа; у каналу је истовремена грнчарија, а она са по-
дова, као и један глеђосан крчаг, припада уже средини 4. столећа, када
је грађевина страдала у неком насиљу. Груба кухињска грнчарија не
припада досељеницима, већ домороцима, а стона је производ римских
градских радионица.
Сада је јасно да римску стону и одговарајућу грубу кухињску грн-
чарију из Кршћа код Вишеграда, не треба датовати у различито време,
већ су оне једновремен инвентар римских грађевина. Оне су подигну-
те вероватно током треће четвртине 4. столећа, можда после страдања
Малвесиатиума. По великој заступљености глеђосане грнчарије (сл.
4-5), а и новцу цара Грацијана (367-383), реч је о слоју затвореном у
последњој четвртини 4. столећа, почетком Велике сеобе народа. Мас-
линастозеленом глеђу покривени су крчази, бокали и зделе. Од старијих
облика објављена је једна здела заобљеног обада и више примерака
здела разгрнутих обода. Нађена је и сликана грнчарија. Истовремена
кухињска грнчарија може се издвојити једино на основу сличности са
оном из Скелана. Наиме, у Кршћу је нађена и грнчарија 6. и раног 7.
столећа, рановизантијске и словенске израде, и можда део налаза треба
101
Сл.6 Уломци домородачке грнчарије
из Уздоља код Книна (А), Љутића
код Пљеваља (Б), и Ресановаца код
Сл.5 Вишеград, Кршће, Грахова (В), рађени на ручном (бео
уломци грнчарије из слоја, по И. пресек) и ножном витлу (црн пресек),
Чремошник (1970). по Ђ. Јанковић (1998а).
датовати у 5. столеће. Зато треба датовати у последњу четвртину 4. сто-
лећа за сада само Скеланима сличан украс од низа јамица, посуде без
вратова једва посувраћених обода и глачање. Лонци наглашеног врата
и разгрнутог обода, са одговарајућим поклопцима, вероватно су млађи,
из 5. или 6. столећа.
Истовремена Кршћу је громила из Ресановаца код Грахова, датова-
на новцем цара Валенса (Јанковић 1998а: 59-62). У њој су заступљени
уломци различитог посуђа, стоног, кухињског, амфоре и питоса, из до-
маћинства умрле особе којој је подигнута (сл. 6). Од кухињског посуђа
заступљени су делови чиније посувраћеног обода и део дугог обода
лонца са благо наглашеним вратом, који потсећа на неке примерке из
Скелана; рађени су на спором витлу. Слична кухињска грнчарија, рађе-
на на спором витлу и заглачане површине, али коју не прати римска
стона грнчарија, нађена је у сеоско-сточарским срединама провинције
Далмације, у Врбнику код Книна и Љутићима код Пљеваља. У урбани-
зованим срединама Далмације, владајући слој становништва користи
римску стону грнчарију, а послуга домаћу; на селу је коришћена само
домаћа грнчарија, и стона и кухињска.
Да је таквих кухињских лонаца било и раније, показују неке доб-
ро датоване урне 2. столећа из муниципијума „С...” код Пљеваља у
102
горњем сливу Дрине, недавно објављене (Ружић 2009: 106, сл. 5). При-
казана кухињска грнчарија Подриња несумњиво припада домороцима,
Илирима, и чини се очигледним да води порекло из предримског грн-
чарства (Јанковић 2010). Ту сличност грнчарије из Кршћа са преис-
торијском грнчаријом уочила је и И. Чремошник. Показује се не само
континуитет илирског грнчарства, већ и начина спремања хране.
Међу областима око Далмације, такве грнчарије има у суседном
Срему, око ушћа Дрине. Ту, у провинцији Другој Панонији, задржа-
ло се домородачко грнчарство током 1. столећа; у неколико сеоских
насеља из последњег и првог столећа са смене ера у Срему, нађена
је грнчарија налик оној из Подриња (Брукнер 1995: бр. 16-18, 20, 53).
То је више украшених лонаца посувраћеног обода и неколико здела
сличних обода; са њима су нађене две копљасте фибуле. У 3-4. столећу
грнчарија далматских особина нестаје, што значи да ту романизација
брже одмиче. У биритуалном гробљу краја 1. - друге половине 4. сто-
лећа поред Сирмијума, нађени су уломци разбијеног посуђа у обе врсте
гробова (Милошевић 1995: Т. I-XIII), што сведочи о словенској тризни.
У једном гробу нађен је обод лонца разгрнутог обода заједно са обо-
дом лонца без врата; у другом гробу нађени су обод лонца без врата
и посувраћен обод зделе. (Милошевић 1995: гр. 3а, 16, 27, 56) Треба
споменути и гробље из Свилоша у Срему, у коме је нађен лончић са
дршком украшен низом јамица слично поменутом посуђу из Подриња
(Dautova-Ruševljan 2003: гр. 28, 54).
На први поглед необично, слична грнчарија забележена је у јужном
Банату и Бачкој, у области Лимиганата, али она није глачана и садржи
шамот а не калцит (кога нема у равном Банату). Сличност је упадљива
по лонцима и зделама без врата, а и зделама рађеним на брзом витлу,
нађеним у Баранди, Банатском Карловцу, Падеју, а већ повезаним са
Словенима (Јанковић 1998б: сл. 3. 4-6, 12, 14, 17; Трифуновић 2000: Т.
I 11-13, 16, 19, 22-23; VII 7, 12-14; VIII 15-18; X 20-21). У Баранди су
забележени и случајни налази неколико чаша без врата (Јанковић, Јан-
ковић 1990: 105, бр. 84), сличних примерку из Могоријела (Čremošnik
1952: 251, Т. 3. 4) и Уздоља у Далмацији. И стона римска грнчарија, пре
свега обе врсте здела, подударне су са оним из Скелана.
Некада је И. Чремошник грубу глачану грнчарију повезала са Слове-
нима 5. столећа. Данас се зна много више о културама изван римских
граница него пре 40 година. У овом стању истражености домородач-
ке грнчарије Подриња може се тек скренути пажња на сродно посуђе,
пре свега оно без врата као препознатљиво, забележено у словенским
областима. Током 1-5. столећа посуђе без врата се мање-више свуда ко-
103
ристи, а од 6. столећа постепено нестаје; у раносредњевековној словен-
ској грнчарији рачуна се као најстарије, из друге половине 5. столећа
(Parczewski 1988: 106, сл. 12 А). Посуђе без врата од горњег Потисја до
Полабља, из доба пред почетак Велике сеобе народа, обично се припи-
сује Германима. Полабље је повезано са илирском Далмацијом преко
ретких налази такве кухињске грнчарије из чешке Мораве (Tejral 1982:
177-179, сл. 14, 68, 70). Веома сличног посуђа има са северне стране
Карпата, у Велбарској култури приписаној Германима и Словенима.
Међу кухињским посуђем преовлађује оно посувраћених обода, али
има и лонаца са вратом. Стоно
посуђе је рађено на витлу и укра-
шено; чест је налаз у гробовима
сахрањених покојника а нема га у
гробовима спаљених покојника. У
Волинији је таква кухињска грн-
чарија, глачана и рапава, нађена
у стаништима заобљених основа
(сл. 7), која нису уобичајена за
Германе, веома сличним оним из
Кршћа, приписана такође Велбар-
ској култури (Козак 1991: 70-103,
сл. 41-45, 47-54). Треба нагласити
да у тим насеобинским целинама
није нађено украшено стоно по-
суђе, познато из гробова сахрање-
них покојника те културе, као и да
је кухињско посуђе без врата забе- Сл.7 Затворене целине приписане
лежено на истом тлу још око сме- Велбарској култури из Боротина у
не ера (Козак 1984: сл. 20. 3; 21. Волинији, по Д. Н. Козак (1991).
3-4, 11; 37. 1). Даље на истоку пре-
овлађују лонци са вратом. На врху Прута, у култури Карпатских курга-
на, у насељу Глибока, има сличне кухињске грнчарије међу лонцима са
вратом; у Печенижину је нађена заједно са стоним посуђем рађеном на
витлу, у истој грнчарској радионици (Вакуленко 1977: 95-97, 103-106,
Т. IV-VIII, XIII). На средњем Дњестру има лонаца посувраћених обода,
а и других сличних лонаца, у насељу приписаном Черњаховској култу-
ри (Вакуленко, Приходнюк 1984: 6-43, сл. 5, 9-13). Шта више, таквих
лонаца има и пре тога, на смени ера (Пачкова 1983: сл. 32. 9-11; 33. 1-5;
34. 1-3, 7-8), а и у млађем словенском насељу (Вакуленко, Приходнюк
1984: сл. 22. 2; 23. 15; 30. 8; 31. 6-7). Гњетани лонци Кијевске културе
свих облика слични су лонцима из Скелана, нарочито из Шишино-5,
104
Комаровка-2, Каменево-2, али има мање чинија и дубоких здела, од-
носно стоног посуђа (Обломский 2003; Обломский, Радюш, 2007: 27-
30). Налазишта источно од Волге, Тимјашево, Сидељкино и утврђење
Кондурча, имају сличну грнчарију, лепљену (Сташенков 2005: сл. 46.
1; 67. 3; 79. 1; 92. 1; 94. 2).
Видимо да се грнчарија слична производима домородаца Подриња
и остале илирске Далмације, налази од Полабља преко горње Висле
до средњег Подњепровља, па и даље до Дона. Истовремено, разликује
се од оне разгрнутих обода, раширене од Мораве и Дунава до доњег
Подњестровља. По О. Трубачову (1968), илирски хидроними су гру-
писани у горњем сливу Дњестра и има их до Припјата, управо на под-
ручју где се налази горе наведена грнчарија слична подрињској. Те везе
није тешко објаснити на смени ера, у доба када због римске најезде
долази до исељавања Илира на север. Та кретања документовала је К.
Каспарова (1981), разматрајући јужне утицаје на образовање словен-
ске Зарубињецке културе на Дњепру, преко утицаја илирских фибула
предримског времена на настанак зарубињецких фибула. Грнчарија
3-4. столећа из Скелана и Кршћа открива да је развој грнчарства у Под-
рињу текао подједнако оном сродном у словенским областима. Тако је
морало бити и по почетку Велике сеобе народа, у 5. столећу. Та срод-
ност и остале археолошке везе, наводе даље на закључак да неромани-
зовано становништво римског доба у Подрињу треба рачунати у Сло-
вене. Сличност се налазима приписаним Германима овде се не може
разматрати, ни оспоравати или објашњавати, јер је посебна тема, али
заиста нема начина да се Илири овог времена повежу са Германима.
Треба пажљиво археолошки обрадити, проучити и објавити грнчарију
из Скелана и онда је употребити у решавању важних питања европске
прошлости 3-4. столећа. У светлу ових закључака, научни значај налаза
грнчарије из Скелана далеко превазилази откриће мозаика.
105
Библиографија
М. Бабић Прелиминарни извјештај о археолошким истраживањима у
Скеланима 2008. године, Municipium Malvesiatium, Скелани, Сребре-
ница 2009.
106
П. Милошевић, Римска некропола на излазници митровачке петље, Ар-
хеолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем, Нови Сад 1995.
107
Мр Љиљана Мандић,
Народни музеј Ужице
110
пољу, налазило се веће античко насеље. На површини око 400 hа наила-
зи се на римску опеку и циглу. Власници су приликом радова у њиви
наишли на остатке зидова и подова и доста фрагмената црепа и цигле.
Овде се изорава и данас мноштво грађевинске опеке. Сондажна иско-
павања обављена су на локалитету „Црквар” 1975. године. У неколико
отворених сонди веома плитко испод слоја хумуса откривени су зидови
објекта, за који се може предпоставити да су римске терме. Откривено
је више просторија са подовима у различитим нивоима. Зидови су пра-
вљени од ломљеног камена споља са притесаним ивицама, унутра је
ситнији ломљен камен повезан кречним малтером. На основу трагова
горења на опекама може се претпоставити да је објекат претрпео по-
жар. У једној од просторија откривен је лошији под од набијене земље
док је у другој просторији под квалитетнији глачан, сличан терацу и у
њој је нађено више фрагмената опека хипокауста. Овај део просторија
је грејан. У једној од просторија на зидовима су се налазиле фреске. У
прилог ближем опредељењу налазишта на Црквару је и откриће канала
са малтерном подлогом. Може се предпоставити да је канал коришћен
за доток топле и хладне воде, с обзиром на налазе опека хипокауста и
највероватнијег опредељења да откривени објекат представља римске
терме.
Покретни археолошки налази у откривеном делу објекта, веома су
оскудни, осим римске керамике, претежно здела сиве и окер боје са
разгрнутим ободом и углачаним споља и унутра зидовима, са хори-
зонталним канелурама, нађена је позлаћена крстаста фибула која је
донекле деформисана од високе температуре. Овај налаз опредељује
објекат у IV век.
Недалеко одавде, нешто увучена од реке Дрине, на издигнутој ко-
сини терена откривена је римска вила на локалитету „Јевтића луке”.
Ту су, мања сондажна ископавања обављена 1962. године и налазиште
је опредељено као насеобина ветерана настала у II - III веку (Зотовић
1973: 19). Прва систематска археолошка ископавања обављена су 1985.
године Током ископавања откривена је римска вила (Бућић-Петро-
вић 1986: 33-40). Римска вила је саграђена на косини изнад Дрине,
распрострањена је на површини 360 m². Зидови ширине до 60 cm су
грађени од ломљеног камена са притесаним ивицама и облутка који су
спојени са кречним малтером. Подови су различити у зависности од
намене просторије, са субструкцијом од ломљеног камена и облутка
заливени кречним малтером и на површини је више или мање глачан
под са премазом од тањег слоја малтера и туцане опеке. Вила припа-
да типу вила централног типа са отвореним портиком. Од улаза нижу
111
се просторије. Две просторије завршавају се лучно.У вили се налази
стамбени репрезентативнији део, који има под са бољом глазуром, и
просторије са зидовима на којима се налазио фреско живопис. Просто-
рије које су коришћене за производне делатности имају грубљи, дебљи
под који је уствари дебља бетонска плоча на подлози од облутака који
су повезани кречним малтером са каналима дуж ивица. Предпоставља
се да се у овој просторији цедило грожђе или уљарице (Бућић–Петро-
вић 1986: 40). Вила је датована у II-II век. Сличне виле откривене су у
провинцијама Панонији (Thomas 1964: p. 214). У вили су нађени рет-
ки фрагменти керамичких судова, углавном сиво-црне боје, од слабије
или боље пречишћене глине, споља и унутра са углачаним вратом и
прстенастом стопом. Нађени су ексери и клинови са раскуцаним четвр-
тастим главама и један купаст тег у доњем делу са урезаним знаком у
облику крста.
У атару Црвичког поља где је иначе гушћа концентарција римских
налазишта, на површини терена нађени су фрагменти римске опеке и
цигле. Овде су се налазила насеља и занатске радионице. За налазиште
у близини сервиса „Вуковић” које се налази уз саобраћајницу Бајина
Башта–Костојевићи, која прати ток Дрине, сигурно се може рећи да
представља циглану у којој се израђивала и пекла грађевинска опека,
која је потребама за овом врстом материјала снабдевала оближњу вилу
у Јевтића лукама и суседни градски центар у Скеланима. Овде је при-
ликом пробних радова на отварању копова глиништа закачена багером
римска пећ за печење грађевинске опеке. Отривен је лучни свод пећи,
вероватно део пећи са ложиштем.1)
113
Локалитет Градина налази се изнад извора реке Раче евидентиран је
током рекогносцирања терена НП „Тара” који је извршила екипа НМУ
114
Недалеко од манастира Раче, на левој обали реке Раче откривена је
касноантичка базилика. Ископавања на базилици извели су археолози НМУ.
Паралелно са археолошким истраживањима извршени су превентивни
конзерваторски радови
тичка базилика на локалитету „Орашац”.2) Откривен је средишњи део
базилике са лучном апсидом и субселиумом, и олтарском преградом.
Истражен је северни брод и попречни простор базилике са тремом. У
2 Овај локалитет, у доступној литератури, први је забележио Јоаким Вујић у ње-
говом путешествију кроз Србију 1821. године. Археолозима НМУ скренуо
је пажњу на њега Благомир Благојица Ристић из Мале Реке, који је активно
учествовао у Рекогносцирању планине Таре и тока реке Раче. Локалитет је био
оштећен изградњом манастирског рибњака и објектом који је највећим делом
налегао на сакрални објекат. Овоме треба додати бујно растиње које је касније
ангажовањем НП „Тара” уклоњено. Треба истаћи и чињеницу која је још увек у
домену предања, да је „калуђер Здравко, својим ангажовањем, када је правио са-
дашњу манастирску порту Раче експлоатисао камену грађу са Орашца и уграђи-
вао у зидану ограду”. Такође, анализом грађевинског материјала која предстоји,
највероватније да је приликом Хаџи-Мелентијевог градитељског захвата велики
број сполија са Орашца уграђиван у манастирске објекте. – Археолошке радо-
ве изводио је Народни музеј из Ужица, истраживања су финасирана средствима
Министарства културе и СО Бајина Башта. Руководилац теренских истраживања
је археолог Милоје Мандић. У ископавању на локалитету учествовали су архе-
олози Народног музеја из Ужица, мр Љиљана Мандић, руководилац пројекта,
и Јармила Ђурић. Током трогодишњих ископавања на локалитету, укључени су
студенти археологије и сарадници. Превентивни конзерваторски радови обавље-
ни су од стране Регионалног завода из Краљева са конзерватором Александром
Матовићем.
115
јужном броду само је једним делом откривен унутрањи део базилике.
Дефинисање јужног брода и истраживање на овом простору као и на
прилазном улазном делу у базилику предстоји и још није завршено. Ба-
зилика је зидана од ломљеног споља притесаног камена и облутка који
су повезани белим кречним малтером. Централни брод базилике има
добро урађен под који је фино углачан са малтерним премазом који је
мешан са ситном туцаном циглом. На северном зиду централног брода
откривени су изнад нивоа пода остаци фреско живописа. У попречној
просторији на улазу у базилику нађена је античка сполија, и откривен
је рановизантијски суд. У унутрашњости базилике током ископавања
у горњим слојевима налазио се дебео слој пепела, обрушеног камена,
опеке и угљенисаних греда са кровне конструкције. Обрушени зидови
базилике и кровне вероватно дрвене конструкције базилике страдали
су у великом пожару који је задесио цркву. Трагови гари, горео камен и
опека, дебео слој обрушеног камена као и горео под, остаци су пожара
у коме је црква страдала.
Једно веома археолошки значајно налазиште откривено је непосред-
но изнад ушћа Раче у Дрину на локалитету Црквине. Археолошка ис-
копавања на „Црквинама” изводили су археолози Народног музеја из
Ужица. Археолошким ископавањима претходили су у више наврата
обилазак терена од стране Регионалног завода из Краљева и Народног
музеја из Ужица. Руководилац теренских истраживања је археолог Ми-
лоје Мандић. Чланови екипе која је радила у сондажним ископавањима
на „Црквинама” су мр Љиљана Мандић и Јармила Ђурић. На локали-
тету је откривена већа средњевековна некропола која прати сакрални
објект. Са локалитета потиче фрагмент мермерне метопе за коју је на-
кон експертизе Драган Срејовић изјавио да припада сводном стубу хра-
ма посвећеног, вероватно, Јупитеру, који је, како се на натписима на
жртвеницима види веома заступљен у римској провинцији Далмацији.
(Мандић 2006: 51). Фрагмент плоче са сачуваном рељефном предста-
вом откривен је око 1975. године. Данас се плоча налази заједно са још
два жртвеника испред хотела у центру Бајине Баште.
ЦРКВИНЕ
На основу овог фрагмента плоче оправдано се претпоставља да се
на локалитету „Црквине” на ушћу Раче у Дрину налазио антички храм
посвећен врховном божанству Јупитеру. Тако би се на једној страни на
улазу у Бајину Башту на локалитету „Ваган“ заједно са некрополом, на
локалитету налазио и храм посвећен, по предпоставци Каница, богу
Силвану, док би се у непосредној близини урбаног средишта у Ске-
ланима на левој обали Дрине, на локалитету „Црквине”, непосредно
116
Локалитет Црквина налази се изнад ушћа Раче у Дрину. Овде су археолози
НМУ открили уз остатке сакралног објекта, средњовековну некрополу.
Са овог локалитета потичу делови архитектонске пластике који су,
вероватно, припадали античком храму који је девастиран
изнад ушћа Раче у Дрину, на десној обали Раче, налазио храм посвећен
врховном божанству Јупитеру.3)
Неколико истраживача друге половине XIX века оставило је драго-
цене податке за археолошка налазишта и налазе који су евидентирани
на локалитету „Ваган“; на улазу у Бајину Башту из правца Костојевића
налазила се римска некропола на којој су постојали надгробни и вотив-
Закључак:
Антички локалитети откривени на подручју Бајине Баште потичу из
II - IV века. Повољни услови поред Дрине са плодним косинама уз реку
омогућавали су добре услове за настанак насеља. Земљорадња је заузи-
мала значајно место. Косине које је затварао брдовит терен коришћене
су и за друге привредне делатности, виноградарство и гајење других
пољопривредних култура. Уз ове делатности постојали су добри усло-
ви за развој сточарства. Карактер земљишта одређивао је настанак раз-
личитих заната. Природни ресурси терена омогућили су експлоатацију
камена, шљунка и дрвета као неопходног материјала у грађевинарству
античког периода, затим, постојали су добри услови за копове гли-
ништа и експлоатациију глине и израду квалитетне римске опеке као
главног материјала у римском грађевинарству. Привредне одлике бај-
но-баштанског подручја у античком периоду најбоље се могу упознати
кроз археолошка открића римске виле на локалитету Јевтића луке где
се прерађивало вино или уљарице. У црвичком пољу су се налазила
изворишта глиништа па су ницале приватне циглане које су снабде-
вале шире подручје грађевинском опеком. Можда ова циглана ради
и при вили на Јевтића луци, или је приватна циглана одакле се овим
материјалима снабдевала и вила. Близина главне саобраћајице која је
пролазила поред Дрине омогућила је добру комуникацију и настанак
насеља дуж ове саобраћајнице. То се најбоље да сагледати на основу
мноштва грађевинског материјала који се налази на површини терена
на пространом црвичком пољу. Овде су постојала римска насеља. У
близини римских насеља у црвичком пољу налазиле су се римске тер-
ме на Црквару. На овим налазиштима доста су оскудни археолошки
налази иако се ради о великој густини и насељености овог подручја.
Осим честих налаза различитих грађевинских опека, нађени су фраг-
менти керамике најчешће здела са добро углачаним зидовима. Засада
је нађена само једна крстаста фибула на Црквару, у једној од просто-
рија терми.
120
Римске некрополе смештене су поред саобраћајница и у близини
насеобина. Засада се предпоставља да су се римске некрополе нала-
зиле на локалитетима „Ваган” и „Римско гробље” у Горњој Црвици.
Постојање веће некрополе је у Скеланима поред главног градског сре-
дишта. Овде гравитира и оближњи храм на локалитету „Црквине” пос-
већен Јупитеру изнад ушћа Раче у Дрину.
Близина Скелана са градским тргом и базиликама и свим каракте-
ристикама урбаног центра у римској провинцији умногоме је утицала
на друштвену структуру становништва на ширем градском подручју.
С обзиром на изразито присуство различитих легија на значају су при-
падници различитих чинова из редова војске. Из редова легионара ја-
вљају се припадници бенефицијарних конзулара и центуриона, који
чине уз домаће припаднике civitates водећу структуру друштва у овом
делу римске провинције Далмације.
У религији становништва поштују се римска божанства. Највише
се поштује Јупитер и тројство Јупитера, Јуноне и Минерве. Уз ова
типично римска божанства поштује се локално божанство Силван
које се јавља у варијанти interpretatio Romana.
Резиме:
Археолошка налазишта из периода антике на подручју Бајине Баш-
те потичу из II - IV века. На простору Црвице поред реке Дрине от-
кривено је насеље, римска вила, терме и циглана. Остаци архитектуре
имају све одлике начина градње у римским провинцијама. На налазиш-
тима покретни археолошки налази веома су оскудни. Најбројнији је
грађевински материјал, фрагменти керамике, клинови и ексери. Редак
је налаз крстасте фибуле унутар терми на локалитету Црквар.
Сакрални објекти откривени су на ушћу Раче и у долини реке Раче на
локалитетима „Црквине” на ушћу Раче предпоставља се постојање
храма посвећеног Јупитеру. На другом делу данашњег града Бајине Ба-
ште, на улазу у град из правца Костојевића на локалитету „Ваган”
предпоставља се постојање храма посвећеног Силвану. Јединствен на-
лаз базилике која није у целости истражена откривена је у току реке
Раче на локалитету „Орашац” у непосредној близини је и утврђење
на Градини изнад извора Раче са мањим сакралним објектом на пла-
121
тоу Градине. Од посебног су значаја сачувани натписи на жртвеници-
ма који су посвећени Јупитеру, триади Јупитеру, Јунони и Минерви и
Силвану. Као дедиканти на жртвеницима се спомињу бенефицијарни
конулари и центуриони.
Списак скраћеница:
CIL Corpus inscriptionum latinorum (CIL)III, Berlin, 1873-1902
PWRE Pauly – Wissowa RE
TIR Tabula Imperii Romani K-34, Ljubljana 1976
УЗ Ужички зборник
WMBH Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien
und der Herzegowina
ČGT
ЖA
Литература:
Bojanovski I., 1968: „Municipium Malvesatium (Arheološko-topografska
rasprava)”, Arheološki radovi i rasprave VI, Zagreb, 241-262.
Бућић Ј. - Петровић, П., 1986: „Римска вила у Вишесави код Бајине
Баште”, УЗ, Титово Ужице
Вулић Н., 1941-48; Споменик, XCVIII.
Wilkes J. J., 1969: Dalmatia, London.
Гарашанин М. и Д., 1951: „Археолошка налазишта у Србији“, Београд.
Гарашанин М. и Д., 1953: „Археолошки споменици и налазишта у Ср-
бији, Западна Србија”, Београд.
Зотовић М., 1973: „Југозападна Србија у доба Римљана“, УЗ 2, 19.
Imamović E., 1977: „Antički kultni i votivni spomenici na području BiH”,
Sarajevo
Imamović E., 2002: „Srebrenica i okolica u rimsko doba”, ČGT, knjiga 17,
Tuzla, 7-37.
Kanitz F., 1892: „Studien in Serbien”, Wien.
122
Loma S., 2002: „Princesps i peregrini incolae u municipiumu S(plo
nistarum?)”, ЖA 52, Скопје, 143- 179.
Мандић М., 2006: „Резултати археолошких ископавања на локалитету
Црквина- Бајина Башта, 2003 – 2004“, Рачански зборник,10/11, Бајина
Башта.
Мандић М., Мандић Љ., Ђурић Ј., 2006: „Прелиминарни извештај о
извршеним археолошким сондажним ископавањима на локалитету
Орашац, с. Рача Со Бајина Башта у 2004 и 2005. години”, Рачански
зборник,10/11, Бајина Башта.
Марић Р., 1977: „Антички култови у нашој земљи”, Београд
Nelis- Clément J., 2000: Les „beneficiarii” militaires et administrateurs au
service de ľ Empire ( I er s.a. C-VI e s.p. ), Bordeaux
Pač K., 1907: „Arheološko-epigrafska istraživanja povjesti rimske provincije
Dalmacije iz rimske varoši u Skelanima”, GZM XIX, Sarajevo, 431-463.
Patsch C., 1909: „Aus der rőmischen Stadt in Skelani”, WMBH 11, Sarajevo,
140-177.
Пашалић Е., 1960: Античка насеља и комуникације у Босни и Херцего-
вини, Сарајево 1960
Papazoglu F., 1969: Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Centar
za balkanološka istraživanja, posebna izdanja knj. I, Sarajevo.
Праштало П., 2006: „Археолошка истраживања на локалитету Лађе-
вац-Ланиште-Скит св. Ђорђа код Бајине Баште”, Рачански зборник,
10/11, Бајина Башта.
Sergijevski D., 1940: „Arheološki natpisi iz Bosne, Užički kraj i Sandžak”,
Spomenik XCIII, 147
Studniszka F., 1886: „Aus Serbien”. Arch. epigr. Miteilungen X, 209-216
Tomas Е., 1964: Rőmische Villen in Pannonien, Budapest.
Truhelka Ć., 1891: „Rimska cesta u kotaru srebreničkom”, GZM III, 234-
244.
Truhelka Ć., 1891: „Die Drinathal-Strasse im Bezirke Srebrenica”, WMBH
1, 308–314.
Čremošnik I., 1963: „Nošnja na rimskim spomenicima u BiH”, GZM XVIII,
Sarajevo.
123
РАТКО Р. МАРКОВИЋ РИЂАНИН (1949)
Београд, Народна библиотека Србије
132
Прилог бр. 1
133
Прилог бр. 2
134
Прилог бр. 3
Прилог бр. 4
135
Прилог бр. 5
Прилог бр. 5а
136
Прилог бр. 6
137
МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋ
Етнографски институт САНУ, Београд
ТАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА ИЗ
СРЕБРЕНИЦЕ И ОКОЛИНЕ У
ЕТНОЛОШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ1)
***
По окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске (1878.
године) интерес за Сребреницу и њену околину се повећава. Проуча-
вања појединих тема, која укључују и теренска истраживања, врше-
на су од стране сарадника Земаљског музеја у Сарајеву. Резултати тих
проучавања публиковани су у музејском гласилу Гласник Земаљскох
музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву већ од 1894. године.10)
8 Милан. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, Београд 1876, 116.
9 Исто, 566.
10 Музејско друштво Босне и Херцеговине осноано је 1884 године, Земаљски музеј
Босне и Херцеговине у Сарајеву основан је 1888. године, а прва свеска његовог
гласила Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине објављена је 1889. године.
Од тада Гласник је излазио у континуитету све до почетка рата у Босни и Хер-
цеговини из деведесетих година 20. века. У многим свескама гласника публико-
вани су радови у којима се доносе резултати истраживања подручја Сребренице
и њене околине. О томе опширније и библиографију види у: Споменица стого-
дишњице рада Земаљског Музеја Босне и Херцеговине 1888-1988, Земаљски музеј
Босне и Херцеговине, Сарајево 1988.
140
Деведесетих година 19. века Ћиро Трухелка иницира проучавање
народне ношње из Осата. Он пише рад о капи Роги, једном од старих
“тешких”, тада већ избичајених оглавља у којем покушава да успоста-
ви паралеле са античком фригијском капом.11)
11 Трухелка, Ћиро: Фригијска капа, комад босанске женске ношње, Гласник Зе-
маљског музеја у Босни и Херцеговини V, Сарајево 1894, 89-94..
141
ношњи који се налазе у
Земаљском музеју, лите-
ратуре и личних терен-
ских истраживања. 12)
***
Напред наведени ини-
цијални подаци Ми-
лана Ђ. Милићевића о
осаћанско-мајсторском
језику заинтересовали
су наше веома угледне
научнике, као што су:
Константин Јиречек13),
Тихомир Р. Ђорђевић14),
Сима Тројановић15) да о
њему пишу и да га увр-
сте у круг веома ретких
„тајних језика”.
Међу њима налази се
и Лука Грђић-Бјелоко-
сић, чиновник у аустро-
угарској управи, који се
у време његовог служ-
Српска ношња из Осата (З. Чулић: Народне бовања у Сребреници
ношње у Босни и Херцеговини, Сарајево 1963, бавио истраживањима
Табла XX) народног живота, по-
себну пажњу посветио
је баналачком језику. Резултате тих истраживања публиковао је, као
сарадник Земаљског музеја у Сарајеву, 1900. године. И он се бави гра-
ницама области, доноси своје разграничење, пописе насеља и наводи
регионалне разлике. Добро закључује да су Осаћани староседеоци, а
12 Драшкић, Мирослав-Павковић, Никола: Народна ношња из Осата, Члан и иг-
рађа за културну историју Источне Босне I, Тузла 1957, 151-178.
13 Jireček, Konstantin, Conventionelle auf der Balkanhalbinsel, Archiv für slavische
Philologie, Berlin 1885, 101-102.
14 Ђорђевић, Тихомир Р.: Белешке о тајним језицима, Караџић, Алексинац 1900,
157.
15 Тројановић, Сима: Прилог тајним језицима, Јужнословенски филолог, књига V,
Београд 1925-1926, 222-226.
142
да међу Лудмеранима има доста херцеговачких досељеника. Његов ве-
лики допринос познавању овог краја је објављивање података о бана-
лачком језику, посебно увећавању фонда познатих речи припадајућих
овом језику.16)
Нови значајан допринос познавању бањачког говора дали су сарад-
ници Института за фолклор у Сарајеву, који су почетком педесетих го-
дина 20. века извели теренска фолклористичка теренска истраживања
на подручју Сребренице. Они су сакупили обимну грађу која данас
чини најдрагоценији фонд бањачког говора, сакупљен у време када је
број зналаца и корисника овог говора био значајан, а сам говор био је
у живој употреби.17)
Овај језик и данас интригира научне и културне раднике да га про-
учавају. Тако Михаило Шћепановић и Петар Ђукановић доносе дана-
шње стање овог говора18)
***
Између два светка рата, Милан Карановић, запослен тада у Земаљском
музеју у Сарајеву посветио је значајну пажњу Сребреници и околини.
У раду Неколике породичне задруге у Босни и Херцеговини пише
о задрузи Теодосија Јовановића из Црвице у Осату, поред општих
разматрања о крају, његовим границама, становништву и другим
елементима традиционалне културе и патријархалног живота из којих
се види да је Карановић био добар познавалац ове области, доноси се до
најситнијих детаља породични живот у једној задрузи. Из рада се може
16 Грђић-Бјелокосић, Лука: Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Гласник Земаљ-
ско музеја Босне и Херцеговине XII, Сарајево 1900, 587-591.
17 Бањачки говор на подручју Сребренице, Билтен Института за проучавање фолк-
лора 3, Сарајево 1955, 85-96. Институт за фолклор основан је 1946. године, да
би 1958. године ушао у састав Етнографског одељења Земаљског музеја. За вре-
ме свог постојања сарадници Института извели су бројна теренска истражива у
разним областима и предеоним целинама. Сакупљену грађу депоновали су Фол-
клорни архив (сада у архиву Одјељења за етнологију Земаљског музеја), а резул-
тате проучавања публиковали су у три објављена броја (1951, 1952 и 1955. го-
дине) Билтена за проучавање фолклора. О Институту види: Палавестра, Влајко:
Институт за проучавање фолклора у Сарајеву у: Споменица стогодишњице
рада Земаљског Музеја Босне и Херцеговине 1888-1988, Земаљски музеј Босне и
Херцеговине, Сарајево 1988, 401-404..
18 Шћепановић, Михаило-Ђукановић, Петар: Бањачки (тајни језик осаћких мајсто-
ра), Српски језик, Београд 1997, 131-152
143
стећи добар увид у народни живот и традиционалну културу у Осату.19)
Поред тога Карановић је о Сребреници и њеној околини објавио више
текстова у дневном листу Политика. Ради се о белешкама које нису
могле наћи своје место у већим радовима.20)
Када се ради о занимању Осаћана, а то је грађевинарство треба истаћи
монографију Осаћански неимари, аутора Глише Милосављевића. Он је
исцрпно обрадио њихово градитељство на простору Србије.21)
Поред ових условно речено великих студија које се у директно баве
Сребреницом и њеном околином, али највише Осатом и Осаћанима
налазимо бројне појединачне податке и мање или веће групе података
донесених успутно у радовима који се баве другим темама и областима
а у вези су или се директно односе на Осат и Осаћане. Ради се највише о
монографијама и зборницима грађе публикованим у издањима Српске
академије наука и уметности, пре свега едиције Српског етнографског
зборника.22)
Све то чини корпус знања на основу којег се може свестраније са
гледавати народни живот и култура становништва Сребренице и
околине.
У кратким цртама донели смо преглед литературе у којој се говори
о Сребреници и њеној околини, о насељима и становништву и њихо
вој духовној и материјалној култури. Период који је овде обухваћен
представља време великих промена друштвено економских и
политичкох односа.
19 Карановић. Милан: Неколике велике породичне задруге у Босни и Херцеговини
II Породична задруга Теодосија Јовановића у Осату, Гласник Земаљског музеја
Босне и Херцеговине XLII, Сарајево 1930, 133-154.
20 Карановић. Милан: Из Лудмера у Осат. Разлике у женској ношњи. Трагови ста-
рог саобраћаја. Једно лековито врело велике будућности. – Политика 18. септем-
бра 1932, 8; Исти: Из Сребренице у Бајину Башту. Шубинград и Пашино Брдо.
Предања о Кара-Марку „храбром Осаћанину”. Једна нова и напреда варош.
– Политика 7. октобра 1932, 9; Исти: Стари рударски радови око Сребренице
Уз рећицу Крижевицу до Сребренице. Остаци римског купатила у Градини. Из
римског рударског насеља „Домавиа” – а преко Кварца планине. – Политика 24.
августа 1928, 8.
21 Милосављевић, Глиша: Осаћански неимари, Београд-Прибој 2000.
22 Прва свеска Српског етнографског зборника објављена је 1894. године. Од тада
до данас објављен је велики број монографија о појединим предеоним целинама
на целокупном српском етничком простору. У мњима се може наћи доста грађе о
Осату и Осаћанима, која је релевантна за повесницу ове области.
144
За више од неколико векова османлијске власти за које време је
околина Сребренице била провинцијска област а њени становници пре
свега Осаћани градитељи бавили су се грађевинарством у оквирима
ове велике Царевине. Стварањем модерне српске државе током 19. и у
20. веку у време велике источне кризе и светских ратова Сребреница и
Осат нашли су се на граничном подручју чији положај је имао огроман
утицај на живот становништва.
Ратови и страдања у вези са њима утицали су на велике покрете
становништа за период од готово 200 година. Од стварања модерне
српске државе Сребреничани су често у тешким временима налазили
уточиште у Србији. Многи су тако као избеглице и остали у селима и
градовима у Србији, где су се трајно населили..
У тим тешким временима нестајали су предмети традиционалне
материјалне културе па је данас драгоцено када смо у прилици да у
нашим музејима нађемо предмете који су сачувани.
Поред наведених ношњи данас у Земаљском музеју у Сарајеву на
пример из исте области налазимо бројне друге етнографске предмете
сакупљене у последњих више од стотину година: појединачни делови
ношњи, текстилна помагала, оружје, сеоско покућство, текстилно по-
кућство, народна привреда, играчке, музички инструменти, накит, на-
родна медицина и обичаји. Наравно ту је и Музеј Источне Босне у Туз-
ли где су похрањени предмети које су сакпљали кустоси овог музеја.
Ти музејски предмети који се чувају у музејима, наравно по нешто се
и данас може наћи на терену, архивска грађа и приступачна литература
и објављни извори, као и елементи нематеријалног културног наслеђа
чине основу на којој се може свестраније сагледавати свеукупни живот
и култура стаовништва Сребренице и околине. Традиционална култу-
ра ове области заслужује презентацију широј културној јавности. Од
посебног интереса могу бити и евидентирано нематеријално наслеђе,
нарочито баналачки говор осаћанскиг неимара.
145
Проф. др. сц. АДИБ ЂОЗИЋ
САЖЕТАК
Сребреничке џамије и имамска фамилија Ђозић чине један од нај-
битнијих друштвено-хисторијских и културно-цивилизацијских садр-
жаја многостољетне хисторије Сребренице. Потврђује то и чињеница
да су сребреничке џамије као вјерски, културни и одгојно-образовни
субјекти заједно с осталим сребреничким друштвено-хисторијским и
културно-цивилизацијским субјектима више од 500 година непрекид-
но, у континитету, учествовале у изградњи мултилатералног иденти-
тета друштвено-хисторијске стварности Сребренице. Прва џамија у
Сребреници је Тврђавска џамија, изграђена, ако не у периоду од 1439.
до 1444. године, када Османлије први пут континуирано пет година
држе Сребреницу у својој власти, онда сигурно 1462. године, од када је
Сребреница у сталној власти Османлија. Прва градска џамија изграђе-
на је за вријеме владавине Османским царством Бајазида II, у периоду
од 1481. до 1512. године. Хисторијски извори неумољиво говоре да су
Ђозићи из Сребренице старосједилачка фамилија овога града, са ду-
гом традицијом чији се хисторијски трагови могу пратити преко 300
година. Засигурно су највећа традицијско-интелектуална вриједност
Ђозића из Сребренице шест хафиза, што их убраја у породице са нај-
више хафиза у цијелој Босни и Херцеговини.
Кључне ријечи: сребреничке џамије, фамилија Ђозић, Сребреница,
босанско Подриње, Босна и Херцеговина
146
УВОД
О Сребреници, односно Домавији у досадашњој знанственој литера-
тури, прије свега хисторијској и археолошкој, написано је доста зна-
чајних радова.1) Но, и поред мноштва написаних радова о Сребреници
постоји знанствена али и културна потреба још писати, прије свега о
културно-хисторијском наслијеђу Сребренице и то најмање из два раз-
лога. Први је, свакако, прецизније експлицирати она знанствена под-
ручја и теме које нису довољно и потпуно истражене, као што су гене-
ологије сребреничких фамилија, сложене процесе међурелигијских и
међуетничких односа, затим процес прихватања ислама и његове сим-
биозе с босанским стилом живљења. Други разлог за поновно али и
ново истраживање културно-хисторијског наслијеђа Сребренице јесте
отклонити у досад написаним радовима, ондје гдје их има, присутне
стереотипе и предрасуде те не мали број криптоизирања објективне
друштвено-хисторијске “слике” Сребренице. Једна од слабости доса-
дашње хисториографије, не само о Сребреници већ о хисторији бо-
санскохерцеговачког друштва и државе, била је под снажним утјецајем
владајућих идеологија. Прије свега ту мислимо на националне вели-
кодржавне идеологије из босанског сусједства.2) Спознајама о сребре-
ничким џамијама и имамским фамилијама, каква је засигурно фами-
лија Ђозић, употпунит ћемо и објективизирати знанствену истину о
Сребреници.
1 Било би вриједно пажње написати библографију о досад написаним знанственим
радовима о Сребреници и њезиној околини.
2 Хисториографија Србије и хисториографија Хрватске када је у питању њихово
интерпретирање развоја етничких идентитета у Босни и Херцеговини, посебно
Бошњаштва, пружају сасвим погрешну знанствену елаборацију. С пуним правом
Бранко Хорват констатира да „тој хисториографији не треба пуно вјеровати”.
Зашто? Зато јер се она како тврди Бранко Хорват „заснива мање на научним
истраживањима, а више на родољубивој игноранцији и да ту хисторију и Југо
славије и Балкана треба писати наново”. Ове тврдње Б. Хорват износи на основу
личног искуства и искуства своје ђеце које је засновано на учењу хисторије у
Хрватској, односно Србији. Ево тог искуства. „Ја сам завршио гимназију у Хрв
атској и мене су моји наставници хисторије научили да је Босна хрватска: ту је
било некаквог комешања, у средњем вијеку није се баш сасвим јасно знало ко
куда и гдје спада, али у начелу Босна је хрватска! Моја ђеца су завршила гим
назију у Београду, њихови професори су били Срби и они су научили да је Босна
била српска.” (Б. Хорват, Нису сви муслимани Бошњаци нити су сви Бошњаци
Муслимани, у: Босна и Бошњаштво, Карантанија, Љубљана, Сарајево, 1990, стр.
74)
147
I Мултиетничка и мултирелигијска садржајност Сребренице
Једно од најстаријих насеља, не само у Босни и Херцеговини већ и на
Балканском полуотоку јесте град Сребреница. Као резултат друштвено-
хисторијског развоја условљеног прије свега рударством Сребреница је
вишестољетно миграционо сусретиште. Аутохтони становници Сребре-
нице сусретали су се и мијешали с досељаваним имигрантима, прије
свега Дубровчанима, Сасима, Османлијама, Власима и другим. Како су
досељени становници по правилу били различитих етничких и рели-
гијских припадности, то је неминовно послије културног и биолошког
мијешања испуњавало простор Сребренице мултиетничношћу и мул-
тирелигиозношћу. Разматрајући „јединство различја” средњовјеков-
не етничке структуре становништва Сребренице, Татомир Вукановић
истиче да „према изнетим историјским подацима, главно житељство у
Сребреници били су Босанци, Дубровчани, Саси, а било је делимично
и Србијанаца.”3) Има мишљења да су у религијском смислу сви станов-
ници Сребренице почетком 15. стољећа били припадници Цркве босан-
ске. У Љетопису деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозо-
фа каже се за становнике Сребренице да су „сви ереси богумилске.”4)
Да се то етничко “јединство различја” задржало и у османском периоду
недвосмислено свједочи податак који наводи знаменити османски пу-
тописац Евлија Челеби. Пролазећи кроз Сребреницу у другој половини
17. стољећа, Челебија пише: „Становници су Бошњаци, а раја су им Ср-
би и Бугари. Сви су, међутим, пријатељи странаца.”5) Сребреница није
била изолован случај друштвено-хисторијске мултилатералности, већ
напротив, она је због свог урбаног развитка била карактеристичан при-
мјер цијелог босанског друштва источне Босне. О настанку и развоју
мултирелигиозности и мултиетничности у источној Босни познати ет-
нолог Ј. Цвијић пише: „Ово је област православних и муслимана и први
чине већину становништва. Махом су поријеклом из санџачког Старог
Влаха, још више из црногорских брда и црногорске Херцеговине; они
су сишли Дрином у ову област све до Гласинца на Романији. Противно
њима муслимани су у огромној већини старинци (старосједиоци, о. п.
А. Ђ.) и они дају карактер китњастим турско источњачким варошима
целе области, нарочито Фочи, Вишергаду, Пљевљима.”6)
3 Татомир Вукановић, Сребреница у средњем веку, Гласник државног музеја у
Сарајеву, нова серија, свеска I, 1946, стр. 63.
4 Погледати у: В. Ћоровић, наведено дјело, стр. 182.
5 Евлија Челебија, Путопис, Publishing, Сарајево, 1996, стр. 100.
6 Јован Цвијић, Балканско полуострво и Југословенске земље, књига I, Загреб,
1922, стр. 88.
148
Да је Сребреница била сусретиште различитих етничких, рели-
гијских и културних идентитета, говори и податак о доласку фрање-
ваца у Сребреницу 1292. године. По налогу Римске цркве, с циљем
ширења католичанства међу домаћим становништвом, фрањевци у
Сребреници подижу самостан и Цркву свете Марије. И црква и са-
мостан у Сребреници се спомињу 1378. и 1514. године.7) Неколико је
разлога зашто фрањевци долазе у Сребреницу, али су два најзначај-
нија. Први је, свакако, велики привредни, демографски и културни зна-
чај Сребренице у то доба, не само за босанско Подриње већ за цијелу
Босну али и сусједне државе. Други битан разлог доласка фрањеваца
у Сребреницу јесте чињеница да је недалеко од града Сребренице, у
насељу Љубскову,8) било сједиште дида, вјерског поглавара припадни-
ка Цркве босанске, аутентичне и аутономне духовно-идејне садржај-
ности средњовјековне Босне.9) Своју присутност међу становништвом
Сребренице, поред Цркве босанске и Католичке цркве имала је и Пра-
вославна црква. Интензивнији утјецај Православне цркве у Босни ши-
рио се из Рашке и Дукље тек након успоставе Османске државне вла-
сти у Босни 1463. године.10)
Османска државна власт са доласком у Босну затјече босанско друштво
са развијеном мултирелигијском структуром, јасно издиференцираном
у три религијска учења, са три религијске институционалне организа-
ције11): припаднике учења Цркве босанске, у народној традицији позна-
ти као „богумили”12), припаднике католичанства и католичке црквене
7 Dominicus Mandić, Acta francistana, tom I, Mostar, 1934, str. 10.
8 Љубсково се налази у „Жупи Осат у близини Пуртића, Крнића и Парабучја.”
(Опширније у: М. Вего, наведено дјело, и М. Динић, Дубровачка средњовјековна
караванска трговина, ЈИЧ, Београд, 1937.
9 „Има мишљења, да су припадници босанске цркве били православни. Али то
мишљење неће бити потпуно тачно, јер имамо јасних доказа да их је службена
православна црква осуђивала. (...) Један српски запис из 1329. год. помиње
‘безбожне и погане бабуне у Босни.’” (В. Ћоровић, наведено ђело, стр. 182)
10 „Православље није имало организационог утицаја, јер Рашка није од XII века
улазила у политичку заједницу са Босном. И у Рашкој самој је тек у XIII веку Св.
Сава узео пуну организацију црквеног живота, која није могла обухватити Босну
као туђе политичко подручје.” (В. Ћоровић, наведено ђело, стр. 185)
11 „У дотурском времену било је присталица трију цркава: католичке, православне
и босанске цркве.”(А. Ханџић, н.д., стр. 81)
12 „У новије вријеме изашао је са својим мишљењем Ј. Шидак, који тврди, да босанска
црква није имала непосредније везе са римокатолицима ни са православнима.
Није признавала папин примат, али није ушла ни у састав источне цркве. ‘Била
је то сасвим самостална кршћанска црква, која је себи приписивала апостолско
поријекло.’”(В. Ћоровић, наведено ђело, стр. 183)
149
организације те припаднике православља институционално организи-
ране у Православној цркви.13) Шта се значајно догодило у Босни на-
кон успоставе Османске државне власти умјесто власти средњовјеков-
не босанске државе? Засигурно, најзначајнији друштвени процес био
је процес прихвата ислама. Битне карактеристике прихватања ислама
као друштвено-религијског процеса била је поступност (трајао је нај-
мање једно стољеће), ненасилност,14) изградња исламских религијских
објеката, међу којима предњаче џамије, формирање друштвеног слоја
исламски образованих учењака који су својом ђелатношћу утјецали на
укупни динамизам босанског друштва у османском периоду.
II Сребреничке џамије – вишестољетни идентитетски садржај
Сребренице
Прихват ислама на подручју Сребренице, као уосталом и у другим
крајевима Босне и Херцеговине, није значио само промјену религијских
161
ЛИТЕРАТУРА
Бошњак за 1883 и 1884. или Шематизам свијех области у Босни и
Херцеговини, Земаљска штампарија, Сарајево.
163
протојереј ЖЕЉКО ТЕОФИЛОВИЋ
СРЕДЊЕВЈЕКОВНА СРЕБРЕНИЦА
Први помен имена Сребренице било је у поменутој архиви дуброва-
чке власти 1352. а од 1333 год. у данашњим развалинама Доњег града,
чувеног средњовјековног „Сребреника”. Помиње се постојање двор-
ског простора босанског краља Стефана II Котромањића1) који је и вла-
дао Сребреницом тада.
За вријеме овог владара Сребреница се уздиже изнад свих рудника
у Босни јер пласира три пута више руде од осталих. Послије Стефана
долази краљ Твртко II 1377. год. Сребреница 1390. г. давала је краљу
Твртку чистог сребра 850 литри годишње. И у привредном погледу
Сребреница напредује те се око ње формирају и мања насења. Под
њеним утицајем стварају се нови економски центри Звоник (данашњи
Зворниик). Дубровчани тада само Ново Брдо данас истоимено село код
Гњилана и Сребреницу називају градовима јер број становника досе-
же до 40.000, док Рим у то вријеме има тек око 15.000 становника.2)
Године 1411. Сребреницу је заузео мађарски краљ Жигмунд. У Буди-
му на Духове 1412. г., на свом двору, краљ Жигмунд окупио је цијело
друштво владара са којима је био пријатељ и савезник, и све кнезове и
веће војводе који су му признавали врховну власт. На будимском двору
1 Ђорђе Беатовић, БРАТУНАЦ И ОКОЛИНА У МОЈИМ СЕЋАЊИМА, Бео
град,1981.стр.12
2 Група аутора, РЕКА ДРИНА И ПОДРИЊЕ, Београд, 2000.стр.249.
164
нађоше се пољски краљ, деспот Стефан, краљ Остоја, аустријски херце-
зи и многе друге личности а међу њима и Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле.
Босански великаши, који су дошли са женама и са пратњом, упадали
су у очи на томе скупу, а њихови јунаци истакоше се у свечаним турни-
рима у мноштву страних витезова, као људи од мача и вјештине. Али
се, ипак, највише истакао деспот Стефан „као мјесец међу звјездама”,
кога је краљ Жигмунд за ратне услуге у посљедњим борбама обдарио
неким градовима и крајевима у Угарској.3) Крајем 1412. г., у новемб-
ру, Жигмунд се налазио негдје око Зворника, можда на подручју браће
Златоносовића, босанске властеле тога краја, у сусједству Сребренице.
Вјероватно је тада он тај, најбогатији град Босне, предао Стефану као
најљепшу награду. У посједу Србије, Сребреница се помиње први пут
02. октобра 1413. године. Добитком Сребренице, Знепоља, Мачве, Бе-
ограда и Зете, деспот је стекао државу која је била за трећину већа од
оне што је имао његов отац Кнез Лазар. Србија овога времена предста-
вљала је државу несумњиве вриједности и међу балканским народима
Срби су тад сигурно стајали најбоље иза Турака. Деспоту су рудници
Ново Брдо и Сребреница доносили велике приходе. Цјенило се да је са-
мо од њих годишње имао и до 250 000 дуката.4) Она је остала српска до
1440 г. када је припала Турцима. Када је султан Мурат II 1425. год. упао
у Србију опустио је крушевачку област, па се брзо повукао, тај турски
напад искористио је босански краљ Твртко да и он нападне на деспо-
товину и заузме Сребреницу. Деспот се брзо окренуо против њих и
прешао Дрину, за коју су Босанци сматрали да је у то доба непроходна.
Кад је угледао деспотову војску, краљ Твртко и његова војска су се брзо
повукли, остављајући своје опсадне справе и три топа. Гонећи Босанце
деспот им је опљачкао један дио земље. Он је могао овако ненадано
да спаси Сребреницу само зато што су се Турци брзо повукли. Послије
успјеха угарског краља Владислава против Турака заузели су је 1443.
г. Босанци. Због ње су босански краљ Стеван Томаш и српски Дес-
пот Ђурађ Бранковић дуго ратовали, услед чега је Сребреница много
страдала, прелазећи из руке у руку.5) Српски деспоти Стефан и Ђурађ
често су у њој боравили. Деспот Стефан није имао дјеце. Сроднички
најближи му је био управо његов сестрић Ђурађ који је прихватио ње-
гову политику и на њој лојално сарађивао, те је стога било природно
3 Владимир Ћоровић, ИЛУСТРОВАНА ИСТОРИЈА СРБА, трећа књига, Политика,
Народна књига, Београд, 2006. стр. 42.
4 Владимир Ћоровић, ИЛУСТРОВАНА ИСТОРИЈА СРБА, трећа књига, Политика,
Народна књига, Београд, 2006.стр. 52.
5 Проф. Драгутин Ј.Дероко, ДРИНА – географско-туристичка монографија, Издање
друштва Фрушка Гора, Нови Сад, 1939. стр. 205
165
да је избор за наследника управо пао на њега. На државном сабору у
Сребреници 1426. г. Стефан је Ђурђа Бранковића прогласио за насљед-
ника што је примљено без протеста. Сам краљ Жигмунд у мају 1426.
год. је пристао да призна Ђурђа за насљедника, али је тражио да му се
послије Стефанове смрти врате Београд и Мачва.
Сребреничка царина доносила је деспотима знатне приходе (око 60
000 дуката годишње), а ту је од 1417. год. постојала и ковница новца.
Рудници су експлоатисани и под Турцима. Сребреница им је први пут
пала у руке 1439. год., али већ 1444. год. краљ Томаш их је истјерао.
Од тада почиње права отимачина за Сребреницу јер је у периоду од 52.
год. Сребреницом управљало тринаест владара. Била је пет пута у срп-
ским, четири пута у босанским, три пута у турским и један пут у угар-
ским рукама. То је наравно утицало да се Сребреница спорије развија
и напредује. Сребреница је била у средњем вијеку највећа рударска и
трговачка варош од ријеке Саве до Јадранског мора. Она је трговала
са Србијом, Угарском, Дубровником и свим варошима јадранског при-
морја...
1476. год. Сребреницу је опсјео Вук Бранковић (унук деспота Ђурђа),
сремски деспот и заплијенио силно благо у новцу и сребреним шипка-
ма.6) У Сребреници се у средњем вијеку одвија савремен живот за то
вријеме. Она има трг, гдје се одвијао цјелокупан јавни и пословни жи-
вот. Град је имао кланицу и водовод. Међутим, оно што представља
велики проблем за здрав живот у вароши биле су пећи за топљење
руде. Због тога се Дубровчани жале Ђурађу Бранковићу и он дјелимич-
но рјешава тај проблем јер пећи нису смјеле бити заустављане. Изнад
града налази се тврђава Сребреник (данашњи Стари Град) гдје се по
предању налазио Православни храм7). Први и најпознатији штрајк у
Европи био је у вријеме деспота Стефана Лазаревића 1420. год. упра-
во у Сребреници. Рудари незадовољни својом исплатом са врха палате
бацају намјесника Владислава који их је закидао приликом плаћања.
Буна није трајала дуго, јер је деспот наредио да се иницијатори штрајка
казне. Исте године деспот је трагично умро павши са коња, што су неки
сматрали као праведни суд Божји због кажњавања рудара. Дубровачки
љетописац Мавро Орбин о овом дешавању пише: „Године 1419. дес-
пот Стефан је послао на управу Сребренице једног свог властелина
по имену Владислав. А како је он преко сваке мере тлачио тамошњи
6 Ђорђе Беатовић, БРАТУНАЦ И ОКОЛИНА У МОЈИМ СЕЋАЊИМА, Београд,
1981. стр.13.
7 Данас се на томе месту, тврђави Старог Града налази крсно занмење као спомен
на некадшњи храм.
166
народ, људи су се једног дана, пошто више нису могли подносити ње-
гово насиље, побунили и убили га. Да би осветио његову смрт, деспот
је дошао 1420. г. с великом војском у Сребреницу, па је ту похватао
неке Владислављеве убице и наредио да их побију, мучећи их на разне
начине. Многим, пак, трговцима и властели дубровачкој који су се тада
нашли у Сребреници одузео је сву имовину, шта-више, бацио их је у
тамницу и све то зато што је био посумњао да су они били умјешани
у завјеру и убиство поменутог Владислава. Због тога му је дубровач-
ка влада смјеста послала поклисара Паска Растића. И поред тога што
се за њ заложио деспотов синовац Ђурађ, и што је лично излагао и с
пријекором стављао деспоту многа доброчинства која су му Дубровча-
ни учинили, а нарочито напоре које су издржали при одбрани тврђаве
Сребренице кад је на њу јуришао босански краљ Твртко, Растић ипак
није издејствовао да деспот ослободи поменуте Дубровчане. Стога по
праведној осуди Божијој, док је једног дана јахао на коњу близу Сребре-
нице, ударила га је кап и ту је пао мртав. Кад је његов сестрић Ђурађ
чуо за његову смрт, смјеста је наредио да се ослободе сви Дубровчани
који су били у тамници.8)
Градска управа Сребренице у средњем вијеку била је саставље-
на од градског вијећа с кнезом на челу. У градским пословима, у
вријеме владавине српских деспота, понекад учествују и вјерски
поглавари, као што су православни митрополит сребренички и гвар-
дијан католичке Цркве, управитељ познатог фрањевачког самоста-
на по коме се католичка црквена провинција назива Босна Сребрна.
Због великог броја Дубровчана била је формирана и њихова извршна
власт на чијем челу је стајао конзул. Постојао је и посебан суд који
је рјешавао спорове Дубровчана, а био је постављен од стране Малог
вијећа Дубровачке Републике. Сребреница је имала и градски статут
„закон Сребренице”, 9) међутим, за рударе је важио посебан закон. Као
највише тијело стајала је рударска скупштина и рјешавала све спорове
везане за рударе и рудник. Оваква правна институција задржала се го-
тово цио средњи вијек. Али након пада и Босне, а тиме и Сребренице
у Турске руке, она почиње да се економски и културно распада, јер
османлијска култура овакву напредну варош претвара у касабу. Овдје
престаје златни период сребреничке рударске дјелатности. Историја
сребреничког рударског насеља престаје да цвјета. Главно богатство
остаје у љековитим водама које извиру на подручју Сребренице.
8 Мавро Орбин, КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА, SEZAM BOOK, Београд, 2006. стр.107-
108.
9 Група аутора, РЕКА ДРИНА И ПОДРИЊЕ, Београд, 2000. стр. 252.
167
КОНТИНУИТЕТ ХРИШЋАНСТВА У СРЕБРЕНИЦИ
Од 527-565. г. за вријеме византијског цара Јустинијана у Дубровни-
ку је постојало насеље са великом Црквом.
Босна се развила на подлози запад-
ног дијела некадашње крштене Ср-
бије, државе Часлава Клонимировића
(927-950), прихватање хришћанства
само по себи значило је изградњу
Цркви.
Из средњевјековног периода у Бос-
ни су сачувани надгробни споменици
под називом стећци у облику великих
камених блокова са уклесаним укра-
сима али и ријетко са натписима на
истим. Из тих записа се види да су
ту били сахрањени хришћани право- Стећак из околине Братунца,
славне и католичке вјере. (У околини 14.вијек
Сребренице има много оваквих над-
гробних споменика, налазе се у мјес-
тима Коштановице, Тегаре....)
Називи насеља и ријека на просто-
ру Сребренице указују на повезаност
хришћанских и црквених карактерис-
тика. Једно од насеља је Панађуриште
(окупљалишта у виду данашњих сај-
мова или вашара у периоду средњег
вијека – панађури). Црквиште је та-
кође насеље у граду Сребреници, за-
тим село Црвица, првобитно Црквица
и сл.
У вријеме бана Кулина (1180 – 1204),
хришћански живот у цијелој Босни у
латинским хроникама има карактер
јеретичке или шизматичке Цркве, што Стећак из околине Сребренице
наравно није тачно. Латински изво-
ри су увијек сматрали Православну
Цркву за шизматичку (расколничку) те су под називом „Босанска
црква” подразумијевали ријетку, малобројну и незнатну скупину јере-
тика манихејске јереси, под називом Богумили. У то вријеме није за-
168
писано дјеловање поменуте вјерске скупине на подручју Сребренице.
Дјеловале су само Православна Црква и римокатолички ред Фрањева-
ца. Бан Стјепан Други прихватио је мисионаре фрањевачког реда који
су оснивали своје самостане (Олово, Фојница, Сребреница).
Од 15.вијека, па до пада Босне, а самим тим и Сребренице у 16. вије-
ку, у Сребреници егзистирају двије хришћанске Цркве. Једна је пра-
вославна митрополија сребреничка, а друга је римокатоличка тзв. Бо-
санска викарија и провинција жупа Босна Сребрена са фрањевачким
самостаном.
Манастир Сасе
Карта Осата
Осаћанске цркве
Храм Покрова у Сребреници
саграђен 1903.
173
Црква у Височнику саграђена 1939.г.
на мјесту старог храма из 1786.г.
175
Др. сц. ЕДИН МУТАПЧИЋ, доцент
Правни факултет Универзитета у Тузли
АБСТРАКТ
У раду ће бити образложена организациона структура босанске
средњовјековне „земље” Подриња, те мјесто и улога „области” Осат
као саставног дијела наведене земље. Свакако, у самој структури рада
приоритетно мјесто ће заузимат најзначајнији административни и
економски центар наведеног подручја - град Сребреница.
У хисторијским изворима, Сребренице се први пут спомиње 16.
августа 1352. године. У наредном периоду град постаје врло важно
привредно средиште у животу средњовјековне босанске државе.
У граду као значајном рударском и трговачком средишту настаје
значајна Дубровачка колонија. Међутим, због слабљења босанске
државе почетком петнаестог стољећа, и повремених издвајања из
оквира матичне државе долази до економске стагнације и значајних
демографских промјена. Таково стање ће потрајати до почетка
османске управе када усљед стабилизације политичких прилика долази
до поновне економске експанзије Сребренице. Сребреница је свакако
представљала веома значајан админситративно-регионални центар
босанског средњовјековља. У почетку се налазила у оквиру жупе
Осат, али је касније дошло до њеног осамостаљења као самостале
касносредњовјековне жупе. Наведени простор Сребренице и Остата
налази се на подручју босанске облати Подриња (Треботића). У
сложеној структури феудалне организације средњовјековне Босне
наведено подручје било је под патронатом усорског војводе. Ипак
особеност Сребренице се ипак огледа и значајном владарском домену
на наведеном подручју.
Кључне ријечи: Сребреница, рударство, Осат, Подриње, Усора
176
ПРВИ ПОМЕН СРЕБРЕНИЦЕ У ХИСТОРИЈСКИМ
ИЗВОРИМА
У хисторијској науци је постало опћепознато да се недалеко од
Домавије развија Сребреница, један од највећих рудника не само
средњовјековне Босне, већ и читавог Балкана. Као што и сам назив
града каже, тежиште производње је племенити материјал – сребро.1)
Поред сребра, копало се и олово.
Сребреница се први пут у хисторијским изворима спомиње 16. аугус-
та 1352. године, када двојица дубровачких књигоноша изјављују да су
на захтев Груба Менчетића предали писмо Бевењутићу (Bene de Benu-
ennuta) „in Seberniça”.2) Раније се сматрало да се Сребреница први пут
спомиње 15. јануара 1376 године. Наиме, тада Дубровачка република
позива свог грађанина Цвјетка Богдановића (Cuetcho Bogunnouich) да
поврати дуг Републици.3)
Изгледа да је Сребреница већ од првих деценија XV вијека имала
и свој градски статут, као сви развијени градови онога времена. Од
трговаца, у све већем броју окупљају се Дубровчани, тако да долази
до развоја снажне дубровачке колоније, са сталним конзулом на челу.
Међутим, и домаћи свијет из Сребренице узима учешћа у трговини.4)
У овом граду се од 1389. године спомињу и њене царине. Дубровач-
ки трговци су узимали од босанских владара руде и царине под закуп.
Нешто касније, у граду се кује и новац.5) Уз Сребреницу је постојала и
њена утврда Сребреник. Врло је тешко одговорити да ли је њена утврда
Сребреник претходила настанку насеља, или се уз ово стратешки врло
значајно насеље развила ова утврда, коју често мијешају са Сребрени-
ком у подножју Мајевице.6)
1 Десанка Ковачевић – Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Ве-
селин Маслеша, Сарајево, 1978. (даље: Д. Ковачевић, Градска насеља), стр. 18.
2 Михајло Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, књига I,
САНУ, Одјељење друштвених наука, Београд, 1955.(даље: М. Динић, За историју
рударства, И), стр. 48.
3 Јорјо Тадић, Писма и упутства дубровачке републике, вол. I. (1359.—1366.),
Београд 1935., I, стр. 320. Види: Татомир Вукановић (Владимир Ћоровић),
Сребреница у средњем веку, Гласник државног музеја у Сарајеву, Нова серија,
Сарајево, (даље: Т. Вукановић, Сребреница) 1946., стр. 51-80.
4 Д. Ковачевић, Градска насеља, стр. 40-41; 73.
5 Марко Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Свјетлост, Сарајево 1957.
(даље: М. Вего, Насеља), стр. 108.
6 Михајло Ј. Динић, Сребреник крај Сребренице, Српска краљевска академија, Глас,
CLXI, Београд, 1934., стр. 183-196.
177
178
СРЕБРЕНИЦА ЕКОНОМСКИ И АДМИНСТРАТИВНИ
ЦЕНТАР БОСАНСКОГ СРЕДЊОВЈЕКОВЉА
Сребреница се налазила у подручју Осата и представља свакако
најзначајнији центар ширег подручја. Значај Сребренице и динамика
економског живота на наведеном подручју проузроковала је економско
јачање ширег подручја о чему ће у овом раду бити још ријечи. Управо
из тог разлога што је Сребреница, као значајни економски центар
била поприлично самосталан управни дистрикт са јаком дубровачком
колонијом.
У ширем контексту Сребреница, као и цијело Подриње се налазило
унутар земље Усоре. Ово подучје је често у средњем вијеку давало
и усорског војводу. Сребреница и околина подручје у којем је своје
значајне посједе имао Драгиша Дињичић. Тако се он у повељи из 1400.
године наводи као свједок „од Подриња”.7) Такође, познато је да су
Дињичићи признавали Златоносовиће који су обављали дужност усор-
ског војводе као своју господу. Свакако да овај драгоцјен податак иде у
прилог чињеници да су изнад њих у хијерархији стојале усорске војво-
де, што упућује да је и ово оближње сребреничко подручје припадало
Усори.
Подаци о броју дубровачких занатлија, дужини њихова боравка и
врстама заната којим су се бавили доводе до поузданог закључка да је
занатство било развијена привредна грана средњовјековне Сребренице.
Дубровачке занатлије су, свакако, на разне начине доприносили уна
пређењу занатства. Међутим, дјелатност домаћих занатлија у Сре
бреници, као и у осталим градским насељима, остала је без видљивог
трага у писаним изворима, јер домаћи занатски производи нису, као
рударски и сточарски, били предмет трговинске размјене. Сребреница
је несумњиво, поред тог рударског и трговачког, била и важан занатски
центар.8)
Напоменимо чињеницу да је у Сребреници постојао самостан фрање-
ваца са црквом св. Марије, који се спомиње 1387. и 1514. год. У истом
граду је била и црква св. Николе, која се спомиње 1395. године.9) Ипак
у духовном погледу Сребренивце и околине доминира учење Цркве бо-
санске, а у непосредној близини овог центра налазила се и значајна хи-
7 Група аутора, Хисторија народа Југославије, књига I, Загреб, 1953, (даље: ХНЈ, I),
стр. 587.
8 Д. Ковачевић, Градска насеља, стр. 57.
9 М. Вего, Насеља, стр. 108.
179
жа Цркве босанске Љупсково (Glubschouo) са почетка XV стољећа.10)
Свакао и концентрација Стећака на овом подручју потврђују наведени
духовни утјецај.11)
„ЗЕМЉА” ПОДРИЊЕ
У сложеној феудалној структури босанске државе сљедећа хијерар-
хијска љествица јесте „земља”. У раном средњем вијеку Сребреница
и Осат су припадали „земљи” Усори међутим каснијом феудалном де-
централизацијом ранија област Треботић – Подриње прераста у земљу
при чему цијело подручје остаје под управном палицом усорског војво-
де. Управо ту улогу усорског војводе крајем XIV и почетком петнаестог
стољећа заузимају особе чије поријекло вежемо за Подриње. Међутим,
ипак хронолошка перспектива нас тјера да кренемо у анализу са по-
четка наведеног XIV стољећа. У наведеном периоду у политичком жи-
воту Подриња доминира župan Ivahn „з братијом”. Он је као свједок
споменут у двије повеље бана Стјепана II, а у оба случаја је забиље-
жена и његова функција, односно титула (жупан), име, напомена да је
представник ширега рода („з братијом”), те ознака да је „од Треботић”.
Управо наведени показатељи нам потврђују да је врло рано дошло до
образовања области Треботића која је овај статус имала, као што смо
39 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 265.
187
констатовали, већ у првим повељама босанског бана Стјепана II. Оно
што је врло тешко разумјети у наведеној трансформацији јесте да први
човјек наведене области носи титулу жупана. Међутим, морамо кон-
статовати да индивидуализација ове области у посебну земљу долази
управо због властелинске моћи породице жупана Ivahna40), те да управо
захваљујући томе она прузима доминацију у цијелом Подрињу.
О појачаној улози Треботића, односно властеле из наведене земље у
тадашњој структури босанских земаља говори нам чињеница да већ у
другом помињању ове области међу петнаест свједока два су из Тре-
ботића у повељи босанског бана Стјепана II издатој (послије 1329.)
кнезу Гргуру Стипанићу Хрватинићу. Свједоци су: пет Бошњана, по
два Усоранина и Треботића, те по један „от” Загорја, Неретве, Раме,
Дувна, Доњих крајева и Соли. Свједоци „от Треботић” су: жупан Ivahn
с браћом, те Гоисав Обрадовић, такођер с браћом.41)
Већ смо констатовали да управо у периоду владавине Стјепана II
имамо неоспорне доказе о Треботићу као дијелу Усоре. Међутим, по
броју свједока које даје ово подручје, као и каснијим титулама које су
посједовали „свједоци од Треботића”, ми с правом можемо констато-
вати да је Треботић у једном вишем статусу него што је то жупа. Да-
кле, ради се о једној од босанских области које су припадале Усори
(Завршју).42)
Наше утемељење за наведену чињеницу темељимо што управо на
наведеном подручју егзистирају и неке друге жупе, од којих се жупа
Осат у дубровачким изворима помиње 1283. године, а без обзира на та-
ко рану индивидуализацију, нема свједока из ове жупе у повељама бо-
санских владара. С друге стране, у XV стољећу мјесто и улогу Требо-
тића потискује Подриње. Наведене чињенице указују да је због најзна-
чајније улоге великаша из Треботића ова област дуги низ година играла
врло значајну улогу у политичком животу средњовјековне Босне.
40 П. Анђелић његову породицу назива великашким родом Треботића. Мишљења
смо да је област добила назив неовисно од наведеног рода јер назив подручја са
коријеном ријечи treb/ot/io/ се може сусрести диљем Усоре и Босне у том периоду,
па и данас. (П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр.247-249)
41 Ludwig Von Thalloczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter,
München und Leipzig 1914. (dalje: L.Thalloczy, Studien), str.14-15.
42 Fr. Miklosich; Monumenta Serbica, Spectantia Historiam Serbiae Bosnae Ragusii; Vi-
ennae, 1858. (dalje: Fr. Miklosich, Monumenta Serbica), str. 101-103; Thalloczy, Stu-
dien, 16-18; M. Vego, Postanak, str. 151-153; M. Blagojević, Bosansko završje,, str.
134-138.
188
Доказ за наведену чињеницу можемо наћи уколико анализирамо
позицију Ivahnovog сина Tvrtka Ivahnića. У политичком животу он се
јавља већ 1333. године у повељи бана Стјепана II од 15. фебруара исте
године, када долази до уступања Стона с Ратом и околним отоцима
Дубровачкој републици. Он је забиљежен међу свједоцима (без ознаке
титуле) у друштву с усорском и солском властелом.43)
Треба напоменути да, вјероватно под утицајем процеса који су се
догађали на југу, односно у „земљи” Босни, до израженије регионали-
зације долази управо на подручју југоисточне Усоре, односно на под-
ручју Треботића.44)
Дакле, од времена када се у повељама босанских владара појављују
свједоци из појединих земаља, присутни су и свједоци од Треботића.
Међутим, Треботић се не појављује тада први пут у хисторијским из-
ворима. Наиме, крајем XIII стољећа, односно од 1282. године забиље-
жена су три случаја трговине робљем из овог подручја у Дубровнику.
Тако је 25. јула 1282. године у списима дубровачке канцеларије евиден-
тирана продаја роба „Smoletam de Trebotiche”.45) Управо то је, засада,
најстарији спомен ове области у хисторијским изворима.
Напомињемо чињеницу да су акти у наведној канцеларији у корес-
понденцији углавном наводили да су из Босне, а ријетко су користили
регионалне одреднице. За простор сјеверне Босне најчешће се у корес-
понденцији користило регионално обиљежје, тј. Усора („Vsora”). На-
ведене чињенице наводимо првенствено у циљу да покажемо да је на-
ведено подручје врло рано постало регионални центар тј. област. Так-
во стајалиште потврђује и чињеница да је само годину дана касније,
43 Smičiklas, Tade, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске, Далмације и
Славоније, Југославенска академија знаности и умјетности, свезак I-XVIII,
Загреб, 1904-1990. (даље: Smičiklas, CD), X, стр. 77-81; Фр. Miklosich, Monumen-
ta Serbica, str. 105-107; Марко Вего, Постанак средњовјековне босанске државе,
Свјетлост, Сарајево, 1982. (М. Вего, Постанак), стр. 147-149. Дипломатичку
анализу латинске повеље учинио је М. Брковић, Латинска повеља Босанског бана
Стјепана II Котроманића из године 1333. (15.II), стр. 7-17.
44 Назив Треботић вјероватно је настао од славенске ријечи τρΑβ, што значи жртва
(жртвовати). Као оправдање за наведено мишљење наводимо да у Усори имамо
простор Требаве на сјеверу (простор између Модриче, Градачца, Добоја и Грача-
нице), на граници према „земљи” Босни развила се нахија, а вјероватно и жупа
у ранијем периоду, Требетин (према Маглају и Жепчу), док на југу имамо област
Треботића. Исти коријен ријечи је у терминима Требевић, Требиње и сл. Врло
интересантна појава, коју би требало нешто конкретније обрадити са географско-
филолошког аспекта.
45 Јосип Лучић, Списи дубровачке канцеларије, Књига II, стр. 179.
189
односно 26. јула 1283. године, забиљежена трговина са „Tollisclauam
de Trebotich”,46) а 20. фебруара 1300. године дошло је до ослобађања
робовског положаја за „Alegretus de Trebotic”.47)
Дакле, Tvrtko Ivahnić заузима у политичком животу Усоре и Босне
улогу коју је раније имао његов отац „župan Ivahn”. Нама се намеће
логичан закључак да је до тога дошло послије очеве смрти. Син Твртко
ће бити врло присутан у политичком животу, те ће касније достигнути
положај најприје тепчије, а нешто касније и усорског војводе, што се
види из његових наслова:
50 Јелена Мргић, Жупе и насеља „земље” Усоре, ЈИЧ, бр. 1-2., Београд, 2000., стр. 37.
Ауторица наведену област своди у ранг жупе, са чиме се ми не можемо сложити.
51 Ђуро Шурмин, Хрватски споменици I, Загреб, 1898., стр. 91-93; 95-98; Шиме
Љубић, Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике,
I-X, Загреб, 1861 - 1891 (даље: Ш. Љубић, Листине), IV, 280-282; Fr. Miklosich,
Monumenta Serbica, str. 220-222; 235-237; П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр.
248.
52 Ј. Мргић, Усора, стр. 37.
191
да краљ Стјепан Остоја дарује Хрвоју Вукчићу Хрватинићу град Хли-
вно. У наведеној повељи интитулација краља Стјепана се завршава са
„... Усори и Соли и Подрињу и к тому...”, а спомињу се војвода Вукмир
„с братијом”, а од Подриња Драгиша Дињичић.53)
Управо у том периоду креће политички успон породице Златоносо-
вића, која ће у наредном периоду давати усорске војводе. Међутим, мо-
рамо напоменути да већ од 1366. г. долази до појављивања Подриња у
интитулацијама босанског бана Твртка, наиме, послије рушења побу-
не коју је предводио његов брат Вукац.54) Вјероватно своју захвалност
властели из Подриња Твртко исказује те исте године на тај начин што
се ословљава господином „Босни и Соли и Усор и Долним краем и
Подрињу и Хумски господин”, те на тај начин у својој владарској ти-
тули по први пута помиње Подриње.55) То је, уједно, најбољи доказ да
Подриње и Треботић чине једну цјелину – „област“, јер у политичком
животу Усоре још три деценије ће доминирати властела из Треботића.
Међутим, управо из захвалности за подршку Твртку у кризним ситу-
ацијама, Подриње постаје једна од босанских и усорских земаља и
биће присутно у владарској титули константно у наредном периоду,
а сво вријеме властела из Подриња обнаша најзначајније дужности у
цијелој Усори, као и у Босни.56)
На тај начин, послије смрти Влатка Твртковића (Ivahnića), на поли-
тичкој сцени Подриња, али и Усоре, доминантну улогу имају Златоно-
совићи, који су господарили посједима који су се простирали у средњем
Подрињу. Они су почетком XV стољећа, заједно с још двије властеоске
породице Дињичићима и Станчићима, имали доминантну улогу у наве-
деном подручју. Они су присутни и у динамичним догађањима, везаним
за Сребреницу у XV стољећа.57) Вукашин Златоносовић се у изворима
први пут спомиње 1399. године. У повељи краља Стјепана Остоје
којом Дубровчанима потврђује раније повластице и привилегије, међу
53 Александар Соловјев, Одабрани споменици српског права, (од XII до краја XV
века), Београд, 1926., стр. 136-138.
54 М. Орбин, Краљевство Словена, Београд, 1968., стр. 148-150.
55 Ђ. Шурмин, Хрватски споменици, I, стр. 83-84.
56 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 247-249.
57 Живковић, Паво, Усорска властеоска породица Златоносовићи и босански
краљеви (посљедња деценија XIV и прве три деценије XV стољећа), Хисторијски
зборник, година XXXIX (1), 1986. (даље: П. Живковић, Златоносовићи), стр.
148.
192
свједоцима нашло се и име Вукашина Златоносовића, титулираног као
кнез.58)
Исте године јавља се он у још једној Остојиној повељи, издатој за
Дубровчане, којом им босански краљ потврђује земље и села од Курила
до Стона. И овога пута, Вукашин Златоносовић титулиран је титулом
кнеза.59) Вукмир Златоносовић се први пут спомиње 1400. године у
једној повељи краља Стјепана Остоје, којом војводи Хрвоју дарује
жупу Хливно. Међу бројним свједоцима налази се и име Вукмира
Златоносовића, уз чије име је уписана и титула војводе.60) Чини нам се
да управо овај податак указује на редослијед двојице браће. „Чињеница
да је уз Вукмирово име наведена титула војводе, а само који мјесец
раније уз Вукашиново титула кнеза чини се да сасвим јасно говори да
је војвода Вукмир морао бити старији.” Вукашин се у изворима јавља
нешто раније, али је та разлика незнатна (само неколико мјесеци), но,
уз његово име стоји само титула кнеза и њу је носио до смрти Вукмира,
када је од њега преузео војводску част и достојанство.61)
Послије смрти војводе Вукмира 1424. г., усорски војвода постао
је његов брат Вукашин, али је он страдао 1430. г. у сукобу с краљем
Твртком II (1422–1433). У наредном периоду главну ријеч у Подрињу,
али и у Усори, имат ће Дињичићи и Станчићи.62)
Ове промјене на мјесту усорског војводе јасно осликавају да је под-
ручје Сребренице и околине припадало патронату усорског војводе, те
као такво улазило у састав усорске (босанске) земље Подриња (карта
бр. 2).
Neşrî, Tarihi, Kitâb-i Cihan – Nümâ, II. Cilt, priredili: Faik Reşit Unat i prof.
dr. Mehmed A. Köymen, Türk Tarih Kurumu Basimevi – Ankara, 1995.;
196
Карта бр. 1. Териториј споменут Миром у Тати
према мишљењу L. Thalloczy-a. 63)
197
РАДОМИР ПАВЛОВИЋ
Средњовековни стећак
199
краљ Стефан Котроманић. Вероватно је из тог периода на рушевинама
римског кастела на Превилу изнад Бујаковића, на врху планинског ма-
сива који доминира цјелим подручјем, подигао јако утврђење Кулину,
као и утврђени град Ђурђевац на изласку из највећег дринског кањона,
у близини Перућца. Ова утврђења шптитила су рудна налазишта око
Сребренице. Рудом богато подручје Осата и Сребренице непрестано је
било мета околних држава и поприште разних освајача.
Нереди који су настали у Босни после 1389. године, због упада Ту-
рака и због унутрашњих борби, омели су јачање веза између Сребре-
нице и Дубровника, због мутних радњи између дубровачких тргова-
ца у Сребреници и краља Твртка. Дубровачки трговци у Сребреници
изгубили су повластице код краља Остоје Твртковог предходника. За
Сребреницу се борио и мађарски краљ Сигисмунд. Већ 1408. године
краљ Твртко је био одведен у ропство, а Босна је потпала под утицај
мађарског краља као и сам град Сребреница. Сребреница је од стра-
не Мађара била разрушена, попаљена и опљачкана. После тих борби
око Сребренице мађарски краљ Сигисмунд је рјешио да богати град
Сребреницу преда деспоту Стефану Лазаревићу, јер му је био одан за
разлику од босанских краљева. Србија је тако закорачила на територију
босанску.
Српски деспот Стефан Лазаревић поново успоставља дипломатске
везе са Дубровачком републиком и даје повластице дубровачким тр-
говцима у својој земљи, а касније им укида те повластице. Дубровачки
трговци који нису плаћали дажбине деспоту бивају бацани у тамнице
и имања им бивају конфискована. Због тога је у Сребреницу долазио и
Иван Гундулић да се жали деспоту на кршење споразума између Дуб-
ровника и српског деспота. У том периоду дошло је до сукоба између
Деспотовине и дубровачких трговаца. Српски деспот уводи нове наме-
те које не прихвата Дубровачка република тј њени трговци у Сребрени-
ци. Република рјешава 1418. године да поново прекине трговачке везе
са Србијом.
Односи између Дубровачке републике и деспота за Сребреницу више
пута су затезани и рјешавани. Са друге стране босански великаши нису
могли прежалити уступање Сребренице деспоту Стефану па су у више
наврата припремали нападе на Сребреницу да би је отели. Те нападе је
предводио босански краљ Твртко II. Стефанов наследник је био Ђурађ
Бранковић, његов нећак, којем је предао Сребреницу на управљање на
великом сабору који је одржан у Сребреници на којем је био присутан
и српски патријарх. То се десило у јулу 1426. године.
200
Деспот је умро 1427. године. Његов наследник Ђурађ Бранковић
преда Мађарима Београд и Мачву што је разљутило Турке који удари-
ше на Србију. За кратко вријеме Србија поста разбојништво по којој су
крвариле и пустошиле српске, мађарске и турске чете. У то доба биле
су добре везе српске власти са Дубровником око Сребренице.
202
давала босанском краљу Твртку 850 литри сребра. Нема сумње да је то
била једна од најнасељенијих крајева у читавој Босни.
Забележен је и податак да су току педесетак година Осат и Сребре-
ница чак 13 пута мењали свога господара, све до пада под Турску. Пет
пута је била у србијанским, четири пута у босанским, три пута у тур-
ским и једанпут у угарским рукама.
У самој области Сребренице релативно је мало остатака материјалне
културе из периода постојања средњовјековне босанске државе.
203
Мр. сц. РУСМИР ЂЕДОВИЋ, СЕНАД БЕГОВИЋ, проф.
Завод за заштиту и кориштење културно-хисторијског
и природног наслијеђа Тузланског кантона, Тузла.
Абстракт
Насеље Сребреница од средњег вијека, па све до данас представља
значајно стратешко, политичко и економско (рударско, занатско и тр-
говачко) средиште Подриња. Усљед наведеног Сребреница је такођер,
значајно и развијено урбано средиште Подриња, од средњег вијека до
данас.
Урбани развој Сребренице није до сада детаљније истраживан, осо-
бито у османском периоду. У науци је добро позната значајна улога
институције вакуфа у урбаном развоју османских градова, наравно и
босанскохерцеговачких градова. Циљ овог рада је истражити и указа-
ти на основне карактреристике и етапе урбаног развоја града Сребре-
нице током османске управе, затим дати основне карактеристике и
елементе урбане структуре града крајем османске управе, као и ука-
зати на значај и улогу вакуфа у урбаном развоју града Сребренице у
задњих петстотина година.
Кључне ријечи: Сребреница, урбани развој, вакуф, османски период,
махала, Чаршија.
204
Након дуге и врло значајне урбане традиције у околини Сребрени-
це (антички градови у Скеланима и Сасама), током средњег вијека се
на мјесту данашњег града Сребренице јавља значајна урбана агломе-
рација. Према досадашњим сазнањима ради се о сљедећим простор-
но-територијалним и урбаним садржајима: Средњовјековна утврда
Сребреник (Горњи и можда Доњи град); Подграђе (данашња махала
Град); Трговиште (данашња Чаршија); Рудник; Петрич; Панађуриште;
Варош; Дубровачка колонија; Трговачка улица; Фрањевачки самостан
са црквом св. Марије; црква св. Николе....
Вакуфи
Познато је да институције вакуфа и разноврсни њихови садржаји
битно, а понекад и пресудно, доприносе укупном, па и урбаном развоју
наших градова током османске управе. Вакуфи су најчешће намјењени
изградњи и функционисању муслиманских вјерских и просвјетних ус-
танова, али они обухватају и бројне друге урбане и економске садржаје.
У граду Сребреници се оснивају вакуфи и постоје вакуфски објекти од
почетка османске управе. У наредном излагању доносимо основне по-
датке о вакуфима Сребренице до аустроугарског периода.
210
Двије најстарије џамије у Сребреници, џамија у утврди Сребре-
ник и џамија Султана Бајезида II, из друге половине 15. и почетка
16. стољећа су изграђене и уздржаване од државних средстава. Џамија
Султана Бајезида II изграђена за владавине султана Бајезида II (1481-
1512), званог Велија (Свети). Одатле је Евлија Челебија пролазећи кроз
Сребреницу 1660. године назива Бајезид Велијина џамија.
Вакуф Чаршијске џамије је један од најстаријих вакуфа у Сребре-
ници, а вјероватно је везан за Султан Бајезидову џамију из 15/16.
стољећа.
Приходи вакуфа Чаршијске џамије у Сребреници од кирија и вакуф-
ских земаља су 1890. године потрошени на плаће имама и мујезина
џамије од 16 и 50 форинти. На трошкове расвјете џамије потрошено је
15 форинти.
Вакуф Чаршијска џамија према прорачуну из 1913. године има при-
ходе од млина и земље у износу од 190 круна.
Временом је вакуф Чаршијске џамије увећаван новим некретнинама.
Тако је 1936. и 1938. године купљена парцела „Бојна” а једна парцела
је увакуфљена.
Вакуф Чаршијске чесме (воде) је исте старости као и претходни.
Према прорачуна вакуфа из 1890. године овај вакуф је доносио при-
ходе у износу од 40 форинти и имао мусакафат на име кирије од пекар-
не. Ови приходи су трошени на уздржавање чесме.
Вакуф Хамама је везан за хамам који је у Сребреници постојао у 16.
стољећу.
Вакуф Црвена ријека чесме (воде) вјероватно је везан за претходни
или искориштавање љековитих вода Губера.
Године 1890. вакуф доноси приходе од кирије дућана у износу од 25
форинти. Стварни издаци вакуфа Црвена ријека чесме (воде) у Сребрени-
ци 1890. године износе 20 форинти и троше се на издржавање чесме.
Вакуфи три мектеба из 16/17 стољеће
Средином 17. стољећа се у граду Сребреници спомињу три мектеба.
Највјероватније је сваки од њих имао свој посебан вакуф. Ови вакуфи
су основани, а мектеби изграђени током 16. или у првој половини 17.
стољећа.
Вјероватно на мјесту једног од мектеба из овог периода се крајем 19.
стољећа налази мектеб за школовање женске дјеце. То видимо из спо-
211
мињања посебног вакуфа под називом Вакуф мејтефа за женску ђецу
у 1894. години. Овај вакуф тада има кућу са кућиштем и двориштем
(изгледа у махали Црвена ријека) и дућан са градилиштем у Чаршији.
Посебни Вакуф мејтефа у Сребреници, 1894. године има сљедеће
некретнине: зграду мектеба, парцелу шљивик под мејтефом и воћар у
сребреничкој чаршији. Анализом катастарских планова града Сребре-
нице са краја 19. стољеће добро се види да је зграда мектеба већих
димензија, непосредно са источне стране Чаршијске џамије (данас је
на том мјесту налази велика зграда Исламског центра).
Према прорачуну из 1913. године Вакуф Женског мектеба у Сребре-
ници има укупне годишње приходе од 207 круна. Они долазе од вакуф-
ске пекаре и вакуфске земље у износу од 187 и 20 круна.
Вакуф Петрић џамије везан је за уздржавање ове џамије у Петрич
махали још од 17. стољећа.
Вакуф Петрић махале џамије 1890. године има приход од трећине
једне куће чифчија и од вакуфске земље. Вакуф грунтовно крајем 19.
стољећа има: шљивик код џамије површине 350 м2, градилиште близу
џамије, веће земљишне посједе у врх махале Петрич (гробље Учина
башча) површине 26.000 м2, гробља површине 1.830 и 500 м2 и орани-
цу код гробља.
Према прорачуну вакуфа из 1913. године Вакуф Петрић џамије има
приходе од вакуфске земље у износу од 40 и вакуфских некретнина од
5 круна. Издаци су ишли на плаће имама и мујезина од 40 и 5 круна.
Мутевелија вакуфа је био Ахметага Пашагић.
Вакуф џамије Црвена ријека у истоименој махали је из 17. а према
некима и са прелаза 15/16. стољеће (везан за Султан Бајезидову џа-
мију).
Вакуф џамије Црвена ријека зване вакуф Шарене џамије 1894. годи-
не посједује сљедеће некретнине: зграду џамије, гробље на парцели
к.ч. 1/399 од 360 м2 површине и дућан са градилиштем у Чаршији на
к.ч. 1/49.
Вакуф Црвена ријека џамија према прорачуну из 1913. године има
приходе од вакуфске земље и кирија у износу од 190 круна, од којих је
160 ишло на плаћу имама џамије, а 30 круна је био вишак.
Три вакуфа непознатих џамија из 17. стољећа а које спомиње Че-
лебија, усљед страдања Сребренице у 17/18. стољећу, нису се одржала,
а локација тих џамија је у науци непозната.
212
Вакуф Мусале је основан још почетком османске управе, а обухвата
велики комплекс земљишта сјеверно од Чаршије.
Вакуф Мусала у Сребреници при оснивању грунтовнице котара
Сребреница 1894. године има евидентирану само једну парцелу. Тада
вакуф Мусале има парцелу земљишта на к.ч. 98 површине 650 м2, а
налази зе између новоизграђених зграда, котарске управе и основне
школе.
Вакуф Мусала у Сребреници према прорачуну вакуфа из 1913. годи-
не има приходе у износу од 200 круна. Они долазе од кирија вакуфског
земљишта што се налази код централе (односи се и на шупу на том
земљишту) у износу од 150 круна, као и од продате башче у износу од
50 круна.
Вакуф Скендер џамије је по свему судећи основан на прелазу 17/18.
стољеће када је Хаџи Скендер изградио џамију на мјесту католичке
цркве, послије великих страдања Сребренице.
Према прорачуну Скендер џамије вакуфа у Сребреници из 1890. го-
дине, основни приход у значајном износу од 112 форинти долази од
вакуфских земаља. Расходи су ишли као бериво на плаће имама и мује-
зина џамије, по 122 и 43 форинте, а на расвјету џамије је трошено 15
форинти.
Оснивањем грунтовнице у котару Сребреница 1894. године, Вакуф
Хаџи Скендер џамије у Сребреници има значајне некретнине. Зграду
џамије са градилиштем и двориштем, парцеле гробља поред џамије,
гробље које се налази преко ријеке површине 7.300 м2, ораница Лан-
дића њива са 14.500 м2. Вакуфу тада припадају и некретнине у Чар-
шији, дућан и воћар. Наведеном вакуфу припада и већи комплекс
земљишта на Мусали (сјеверно од данашње зграде Општине), а у ста-
тусу гробља.
Овај вакуф је 1901. године купио од фамилије Ибрахимагића парце-
лу на к.ч. 1/681 површине од 20 м2.
Вакуф медресе
Селман-ага родоначелник познате сребреничке фамилије Селма
нагића, која је одиграла значајну улогу у историји Сребренице, је
најважнији вакиф (добротвор) за медресе у Сребреници, почетком 19.
стољећа.
Вакуфу који је намијењен за уздржавање медресе у Сребреници
поклањало је некретнине више познатих и богатих Сребреничана и
213
Сребреничанки. Из службеног назива овог вакуфа крајем 19. стољећа
који гласи, вакуф хаџи Селманаге, хаџи Рустембега и Хаџи Руки ха-
нуме медресе, то добро видимо. Поред Селман-аге у вакуф медресе у
Сребреници су вакуфили и Рустем-бег и Руки(ја) ханума. Овај Рустем-
бег је родоначелник познате сребреничке фамилије Рустембеговића. И
једина за сада позната жена вакиф у Сребреници, Руки(ја) ханума је
вјероватно из неке значајне фамилије овог града.
Према прорачуну из 1890. године вакуф хаџи Селманаге, хаџи Ру-
стембега и Хаџи Руки хануме медресе у Сребреници има приход од
значајних 300 форинти. Долазио је на име трећине од 12 кућа чифчија.
Овај приход су увакуфили наведени вакифи, очито од својих некада-
шњих кметова у неком од села околине Сребренице. Детаљнијим ис-
траживањима се свакако, могу наћи кметовска селишта од којих су ти
приходи и долазили.
Вакуф Медреса у Сребреници према прорачуну вакуфа из 1913. го-
дине има приходе од вакуфске земље од значајних 810 круна и био је
други по економској снази у граду и котару Сребреници. Сав овај износ
је ишао на плаћу мудериза медресе. Мутевелија вакуфа Медресе тада
је био Хаки еф. Ђозић.
Међу вакуфима града Сребренице треба споменути и сљедеће: ва-
куф хаџи Сулејман-аге сина хаџи шејх Осман-аге (непозната година
вакуфнаме), вакуф Авдије Рустембеговића (вакуфнама из 1892. го-
дине), вакуф хаџи Хасана и хаџи Авдије Селманагића (вакуфнама
из 1902. године), Мектеб иб-тидаија је у Сребреници отворена поче-
тком 20. стољећа. Школске 1908/9. године мектеб је имао 95 ученика,
радила су два муалима, Хусејн еф. Ђозић и Али еф. Кланчевић са го-
дишњом плаћом од 640, односно 240 круна. Вакуф Мектеби иб-тидаије
у Сребреници је био најбогатији и имао је највеће приходе. Значајни
приход од 940 круна је долазио од вакуфске куће, а односио се на 1912.
годину.
Ка европском граду
Град Сребреница током аустругарске управе (иза 1878. године), по-
степено мијења своју урбану структуру и изглед. Овдје доносимо само
неке урбане промјене.
Сребреница доживљава јачи економски развој. Обнављају се осман-
ски и граде нови путеви који повезују Сребреницу са другим градови-
214
ма у Подрињу. Истражују се рудна богатства и започиње њихова екс-
плоатације и кориштење љековите воде Црног Губера.
Урбани развој је такођер интензивиран. Трасира се и гради нови ши-
роки пут–улица, од моста на Крижевици, сјеверно од Чаршије, кроз
Мусалу. Гради се пут-улица, од старог средишта Сребренице (испод
Чаршијске џамије), па лијево од Крижевице кроз Мусалу. У наредном
периоду је и изградња значајних јавних зграда поред нових путева на
Мусали, котарске управе – Конака и зграде основне школе.
У сјеверном дијелу града, гради се комплекс војне Касарне, а војно
стрелиште је у врх махале Петрич. Појачана је изградња приватних по-
словних и стамбених зграда у архитектонским стиловима какве доноси
аустроугарска управа (средњоеуропске, псеудомаурски...). Сребреница
добија и Централу на Мусали (спомиње се 1913. године).
О укупном и урбаном развоју града Сребренице крајем 19. стољећа
говоре и сљедећи подаци.
Према попису становништва из 1885. године Маркт, тј. Трговиште,
Сребреница има 313 кућа и 326 станова са 1445 становника. Од тога је
883 мухамеданаца, 532 источно-православних, 34 римо-католика и 9
јевреја.
Крајем 19. стољећа, односно према попису из 1895. године, град
Сребреница има 378 кућа и укупно 1824 становника. Од тога је 945
мухамеданаца, 633 источно-православних, 110 римо-католика и 8
јевреја.
На аустроугарском катастарском плану из 1883-1885. године се ви-
ди уцртана најстарија православна црква у граду Сребреници, парцела
к.ч. 1/606. Српско православна црквена општина је 1900. године купи-
ла кућу и више парцела земљишта у падини брда, непосредно уз сјеве-
роисточни дио Чаршије у Сребреници. Парцеле су купљене од Ђоке и
Ристе Максића, а уписане су у грунтовницу 20.6.1900. године. Ради се
о парцелама на к.ч.: 1/469, 1/470, 1/468, 1/471 и 1/474. Године 1903. пар-
цела на к.ч. 1/469 је уписана као црква са црквиштем. Исте године је
у власништву општине уписана парцела к.ч. 96/8 под називом Кацељ.
Данашњи парохијски храм Покрова пресвете Богородице је освећен
23. аугуста 1903. године, а освећење је извршио митрополит Илари-
он (Радонић). Српско православна црквена опћина је 1923. године од
Мустафе и Хасана Сејдића купила двије парцеле земљишта са старом
кућом, а које се налазе изнад чаршије и непосредно са југоисточне
215
стране цркве. То су парцеле на к.ч. 1/467 и 1/466. Такођер, 1935. године
купљена је и кућа на ерарном земљишту - парцела к.ч. 118/4.
Од почетка првог свјетског рата 1914. године и ратних збивања у
граничном појасу Босне и Херцеговине и Србије, укупни развој, па и
урбани развој града Сребренице се зауставља. Нарочито су изражена
страдања града током Првог и Другог свјетског рата. Таква ситуација
стагнације траје практично наредних пола стољећа и поновни развој
Сребренице имамо тек средином друге половине 20. стољећа.
Закључак
Град Сребреница има дуг и сложен урбани развој. У овом раду је то
констатовано за период османске управе, дакле од средине 15. па до
краја 19. стољећа. Хисторијске околности су условиле различите фа-
зе урбаног развоја града, од страдања, па опоравака, до пуног развоја.
Град Сребреница је у наведеном периоду прошао сљедеће фазе урба-
ног развоја:
Страдање у другој половини 15. стољећа
Опоравак до краја 16. стољећа
Златно доба (17. стољеће)
Страдања 17/18. стољеће
Опоравак 18. и 19. стољеће
Крајем османске управе град Сребреница има више од десет прос-
торно-територијалних елемената у својој урбаној структури, а који
су углавном производ дотадашњег хисторијско-урбаног развоја. Ти еле-
менти су: двије утврде, Чаршија, десетак махала и већи јавни прос-
тори.
Резултати овог истраживања упућују и на велики значај и улогу ва-
куфа у урбаном развоју града Сребренице у задњих петстотина годи-
на. У Сребреници је тада било преко двадесет различитих вакуфа, а
обухватали су значајне урбане садржаје (џамије, школе, економске и
стамбене објекте, јавна земљишта...).
216
Извори и литература
Грунтовне књиге из 1894. године за к.о. Сребреницу. Грунтовница
општинског суда у Сребреници.
Катастарски планови из 1883-1885. године, за к.о. Сребреницу, размје-
ра 1:6.250 и 1:3.125. Катастар Сребреница.
Књига абецедни попис власника некретнина за к.о. Сребреницу. Грун-
товница општинског суда у Сребреници.
Прорачуни вакуфа у Босни и Херцеговини за годину 1890, Састављени
по земаљском вакуфском повјеренству у Сарајеву, Други свезак.
Штатистика миеста и пучанства Босне и Херцеговине, Сарајево, 1880.
Штатистика мјеста и житељства Босне и Херцеговине по попису наро-
да од 1. маја 1885, Сарајево, 1886.
Hauptresultate der volkszahlung in Bosnien und der Hercegovina vom 22.
april 1895, Landesregierung fur Bosnien und der Hercegovina, Sarajevo,
1896.
Прорачун вакуфа у Босни и Херцеговини за годину 1913, Сарајево.
Евлија Челеби, Путопис, Sarajevo-Publishing, Сарајево, 1996.
Адем Ханџић, Тузла и њена околина у XVI вијеку, Свјетлост,
Сарајево,1975.
Мехмед Мујезиновић, Исламска епиграфика, књига II, Веселин
Маслеша, Сарајево, 1974.
Драгомир Вујичић, Ономастичка грађа Мехмед-бега Капетановића
Љубушака, Босанскохерцеговачки дијалектолошки зборник књига III,
Институт за језик и књижевност у Сарајеву, Сарајево, 1982
Зејнил Фајић, Попис вакуфнама из Босне и Херцеговине које се налазе
у Гази Хусревбеговој библиотеци у Сарајеву, Анали Гази Хусрев-бегове
библиотеке, Књига IX-X, Сарајево, 1983.
Халима Коркут, О вакуфима у сјевероисточној Босни, Анали Гази
Хусрев-бегове библиотеке, Књига V-VI, Сарајево, 1978.
Српска православна епархија Зворничко-тузланска, шематизам, Тузла,
1977.
Хифзија Суљкић, Споменици исламске културе у Сребреници, Сабрани
текстови књига II, БМГ, Босанска медијска група, Тузла, 2007.
Туфан Гундуз, Тузлански, Бијелјински и Сребренички сиџил (1641-
1883.), Архив Тузланског кантона, Тузла, 2008.
217
Град Сребреница на аустроугарској топографској карти
с краја 19. стољећа
218
Махале Хаџи Скендер и Црвена ријека, 1883-1885. година
(аустроугарски план)
219
ДРАГИША МИЛОСАВЉЕВИЋ:
ФЕНОМЕН ОСАЋАНСКОГ
ГРАДИТЕЉСТВА; ЗНАЧАЈНИЈЕ САКРАЛНЕ
И СВЕТОВНЕ ГРАЂЕВИНЕ,
231
за своје време велики објекат (12 X 8.м) подигнут је на нагибном тере-
ну са подрумским делом у ширини грађевине и спратним простором
намењеним за становање. Доњи камени део зидан је од притесаног ка-
мена и касније малтерисан док су зидови грађевине (дебљине 30-40.
см), изведени од бондрука – чатме. Подрумски простор био је намењен
за складиштење намерница и држање стоке у време зимских месеци и
био је подељен на два дела. Горња релативно велика површина била је
подељена на три просторије; две мале собе и кућу у којој су чланови
породице Злопорубовић проводили највише времена. Високи и стрми
четвороводни кров са дубоким стрехама, даје осећај монументалности
овој грађевини. Злопорубовића кућа била је покривена ћерамидом која
се и данас налази на крову ове грађевине. Испод стрехе постављена је
резбарена декорисана даска која се протеже на све четири стране и која
представља осаћански образац украшавања. У горњем делу објекта на-
лазе се двоја врата једна наспрам других, и четири мала прозора који су
осветљавали унутрашњост. Ова кућа остала је запамћена у народу ово-
га краја као једно од јавних састајалишта мештана у којој су доношене
одлуке од значаја за ову локалну заједницу. У време зимских вечери
у Злопорубовића кући организована су честа прела, посела и забаве
младих из читавог краја.
Живковићи су по свему судећи били градитељи и познате Вукајло-
вића куће на Јасиковицама – Калуђерске баре39). Кућу је око средине
XIX века, подигао Витор Вукајловић (прадеда данашњег власника Об-
рада Вукајловића), позната историјска личност овога краја и власник
још познатије Вукајловића механе у Бајиној Башти. У питању је нео-
бично велика кућа брвнара чији су зидови изведени од дебелих боро-
вих брвана и постављени на камени темељ укопан на нагибном делу
терена. Грађевина се састоји из два дела подрумског простора од ка-
мена трпанца скромно обрађеног и горњих просторија за становање.
У првобитној верзији Вукајловића кућа имала је три просторије, две
собе, оџаклију а у таванском простору сушено је месо. Првобитни пок-
ривач био је борова шиндра а каснији власници поставили су ћерамиду
која се и данас налази на крову Вукајловића куће. Грађевина је још
увек у коректном стању мада више не служи за становање. Сачуван
је необичан и драгоцен запис писан рукома на брвнима недалеко од
улазних врата из 1905 године, по коме је у овој кући ,,са Госпођом Аном
1905. године, боравио Славиша”. То је и сведочанство о првим турис-
тима и туристичким понудама на планини Тари почетком XX века. У
39 Подаци су добијени усменим путем од једног од потомака Витора Вукајловића,
Обрада Вукајловића.
232
каснијим преградњама и изменама грађевина је подељена на неколико
соба са великим ходником. У једној од соба, по причању наследника,
хајдуци су убили и власника куће Витора Вукајловића 1916. године.
И у новијем времену Осаћани су градили бројне куће у Ваљеву, Баји-
ној Башти, Ужицу, Рогачици, Перућцу и околним селима. Остали су
познати неимари из породица Стојкановића, Јовановића, Јевремовића,
Јосиповића али и многих других. На крају вреди истаћи податак кога
истичу локални хроничари о хуманим делатностима Осаћана посебно
у току Другог светског рата и тешких страдања становника са једне и
друге стране Дрине. Један од њих Радован Јовановић – Лукић, посебно
се ангажовао 1942. године, у спашавању избеглица из Босне преба-
цујући их својим чамцима са једне на другу обалу. Он је од 1 до 6 маја
исте године, заједно са својим комшијама на Лукову, чамцима на весла
превезао неколико хиљада српских избеглица преко Дрине у Србију40).
Прилози
234
11. Вукајловића кућа, Јасиковице - Тара
235
ДРАГИ ЈОВАНОВИЋ, проф. географије
236
Име области; први помен имена, тумачења настанка и
значења ријечи Осат
Осат се први пут спомиње у уговору којег су у Тати 1426 године
потписали угарски краљ Жигмунд и српски деспот Стефан Лазаревић.У
том уговору Осат се наводи у измјењеном облику OZACH. Овај уговор
предмет је разматрања др Људевит Талоција у прилогу под називом „К
хисторији деспостске породице Бранковић” којег је објавио Гласник
земаљског музеја ,2,1893 године. Као додатак овом раду у броју 3, ГЗМ
из исте године професор травничке гимназије Александар Хофнер об
јављује чланак „Положај неких мјеста у повељи краља Сигисмунда
од год.1426.” у којем потврђује положај Осата уз навођење, данас, већ
опште познатог фра Јукићевог описа Осата али и мало познатог описа
Осата који је дао Хаџи Калфа у коме каже „кадилук Ossad близу Ваље-
ва, 23 дана од Цариграда окружен котарима ужичким, вишеградским
и сребреничким; друго име тому кадилуку је Šahin-Juvassi” (Соколово
гнијездо то јест Соко у Србији”).
За град Бродар који се налазио на планини Бујак, Хофнер даје могућ-
ност да је био смјештен изнад данашњјег села Бујаковића у близини
Скелана (изнад Бујаковића постоји узвишење Кулина), али додаје и да
на ушћу Лима у Дрину постоји планина Бујак.
О постанку и значењу ријечи Осат има више верзија, које су рађене
„у погрешним фонетским транскрипцијама и морфолошки и дерива-
ционим аналогијама, такви ставови су најближи наивној народној ети-
мологији”.
1. У писму бајнобаштанског учитеља Василија Стефановића, Вуку
Караџићу о имену предјела Осат каже следеће: „Осат носи име од једне
џамије, која се зове осатица и која се налази у селу тог имена. Oвде
причају људи да је неки Турчин пре двеста година ову џамију од своје
особице направио па је од „особица” настала „Осатица”.
2. Драшковић и Павловић у својој студији о народној ношњи Осата
сматрају да је област добила име по средњовјековним рударима Сасима
сматрајући да се област од вишегрдског села Сасе називао „од Саса”,
што је временом фонетски сажето у садашњи облик Осат.
3. Милан Карановић, наш познати етнолог, пишући о великим поро-
дичним задругама у Босни и Херцеговини, у новембру 1929. год. бора-
вио је у породици Теодосија Јовановића из Црвице и о именима Осата
и Лудмера написао да „страно звуче”.
237
4. У досада најсеобухватнијој анализи поријекла имена Осат, др Ви-
дан Николић, је доказао да је ово име настало по фитониму осат, што
је народни израз за биљку латинског имена Cirsium arvense. Народно
име за ову коровску биљку у нашим крајевима је чкаљ.
Звучи мало чудно да читав један предео
име добије по, ни мање ни више, него по
корову. Али да је ово тумачење имена Осат
тачна има више доказа а најважнији је сва-
како тај да се у многим словенским језици-
ма ова биљка назива осат (српски и слове-
начки језик) осет (пољски и чешки језик),
осот (руски и украјински), осьт (бугарски
језик).
Чкањ је биљка са веома дугим и јаким
корјеном, тако да је сваком оном ко је имао
прилику бавити се земљорадњом у Осату, а
нарочито орањем, савршено јасно зашто су
наши далеки преци својем новом завичају
дали овакво име.
Границе и величина
У стручној литератури било је више покушаја да се одреде границе
Осата као специфичне етногеографске области.Те границе разликују
се од аутора до аутора, при чему се мисли на западну границу, јер оста-
ле три чини ријека Дрина па стога су неупитне.
Прве прецизније границе Осата дао је Лука Грђић - Бјелокосић1) „Тро-
угао што га чини ријека Дрина у котару сребреничком а од истока га
зачељавају планине Прибићевац, Чауш и Несмотраца – зове се Осат”.
У наставку набраја поименце 50 села. Ако би се ове границе узеле за
тачне онда би се том списку села требало придодати још десетак села,
која свакако нису осаћанска.
Ђорђе Беатовић2) се очигледно слаже са Л. Грђићем с тим да је вр-
ло прецизан у одређивању почетка границе на сјеверозападу” подручје
Осата почиње од Тегарске ријеке уз Дрину. У набрајању села која при-
падају Осату заборавља два: Брежане и Прибојевиће.
240
3. М.Драшкић-Н.Павловић: Народна ношња из Осата; чланци и
грађа за историју источне Босне књ.5, Тузла 1957, стр.151-178.
4. Лука Грђић-Бјелокосић: Баналачки (раднички, дунђерски) језик;
ГЗМ, 1900.г. књ.3, Сарајево, стр . 587
5. Др Видан Николић: Дистрибуција базе Осат у ономастици и
лексици (етнолингвинистичка и антропогеографска разматрања), Ра-
дови филозофског факултета књ.3-4, Пале, 2001-2002.
6. Видан Николић: Осат и Осаћани, Расковник, зима, Београд, 1982.
стр. 60-69.
7. Милан Карановић: Породична задруга Теодосија Јовановића у Цр-
вици, Гласник Земаљског музеја у БиХ, књ,2, Сарајево, 1930,133-154.
8. Драгиша Милосављевић: Осаћански неимари, Просвета Београд и
Завичајни музеј Прибој, 2000-
241
Мр МИЛАН ЈОВАНОВИЋ
АНДРИЋ И СРЕБРЕНИЦА
242
Данас је неповратна штета и огромна празнина што нико није при-
биљежио Даничину причу о Андрићу у Сребреници. Била би то извор-
на прича, скоро докуменат о једном Андрићевом љету у Сребреници.
Као и све касабе у Босни у то вријеме, и Сребреница је била на „крају
свијета”, далеко и од Бога и од људи. У њу се ријетко свраћало, а када
се и свраћало за народ ни по каквом добру него обично због даџбина
или неког намета или да се утјера страх у оне који су нешто шушкали
против власти и њене управе, а најмање се долазило неким добром или
са искреним намјерама.
Изгледа, што не мора значити истину, да је Андрић љетне ферије про-
вео у Сребреници да би лакше одболовао двојку из математике коју је
имао у шестом разреду гимназије код строгог али праведног професора
математике Лазара Кондића. У оно доба када је Андрић ишао у Сарајев-
ску гимназију, двојка није била прелазна оцјена, па је Андрић морао
понављати шести разред гимназије. Андрића је посебно погодило када
га је течо из Вишеграда запитао: „Па зар си ти био гори од свих?”
Најуочљивија веза са Сребреницом садржана је у једном документу,
у ствари Уписном листу на Загребачки и Бечки универзитет од 14. ок-
тобра у зимски семестар школске 1912/1913. године.
Андрић се наиме уписао на Филозофски факултет као редован сту-
дент у рубрици коју је попунио а која гласи: Када се родио, којег дана,
мјесеца и године Андрић пише 10. октобра 1892. године. Даље, Гдје
се родио, у којем мјесту, котару, жупанији Андрић уноси: у Травнику
(Босна). У рубрици гдје је завичајан, у којој општини, котару, жупа-
нији, земљи Андрић пише: у Сарајеву (Босни). Које је вјероисповјести
Андрић одговара римокатоличке. Који му је матерњи језик: хрватски,
написао је Андрић. У рубрици име оца или мајке ако отац не живи
стоји: Ката Андрић, удова.
За нас посебно је важна рубрика пребивалиште у којем Андрић пише
да је то Сребреница (Босна). Даље у семестарном листу се мијењају
рубрике у којима се Андрић одлучује које ће предмете слушати.
Занимљиво је да се Андрић опредјељује за предмете који му баш
нису ишли од руке и за које у гимназији, судећи бар по оцјенама, није
показивао неки посебни афинитет. Разлог за то не треба тражити ван
тога што је за овакву одлуку могао добити стипендију, док се за остале
предмете државна стипендија није давала. У Андрићевом књижевном
дјелу Сребреница се не помиње често. У првој Андрићевој приповије-
ци Пут Алије Ђерзелеза, Сребреница се помиње једанпут и то у оном
243
244
другом триптиху ове припјоветке Ђерзелез на путу када овај јунак из
муслиманске народне епике стиже у Сребреницу у којој ће га опчинити
једна млада заносна циганка Земка. Том упорном и неуморном трагачу
за женском близином сви путеви су кривудави и никада неће, ма колико
томе тежио, успјети да их исправи, једино се до Јекатарине ,код које
се продавала љубав, могло ићи право. Није се случајно Ђерзелезу у
Сребреници опијеним ракијом и Земкином љепотом, умјесто шишарки
које падају са борова под којим је пијан заспао учинило да се то Земка
баца шишаркама на њега па јој онако мамуран вели: „Не бацај се Зем-
ка, роспијо једна”. Сребреница је у овој првој Андрићевој приповијеци
само рам у који се смјешта радња ове прве Андрићеве приповијетке.
Амбијент и познавање људи и њихових карактерних особина дали су
један посебан печат овој Андрићевој приповјетци. Тема је универзал-
на, општељудска, свевремена и свепросторна а могла би стати у само
једно питање: Зашто је пут до жене тако кривудав и неизвјестан, како и
на који начин освојити жену и наћи пут који води до ње?
Ђерзелезу не успјева да се приближи жени, чак ни циганки Земки
која се трипут удавала и растајала, али га њена љепота омамљује, а по-
готову оног тренутка када су циганке запјевале ону пјесму која га враћа
у сјећање на дане када је у Сребреници боловао од рана задобијених
неколико година раније.
Разбоље се Ђерзелезе
аман, аман!
После ове пјесме Алијине очи су зажагриле и лице засија, а осјећа да
је немоћан, и лак је, а никако не може да се дигне.
Ту су пјесму испјевале сребреничке Циганке неке године, када је Ђер-
зелез све прољеће лежао у Сребреници, јер га је неко мучке ранио једног
петка кад је доходио Нурибеговој кћери под пенџер. А он се не сјећа ни
оног петка, ни пенџера, ни Нурибегове кћери, коју је давно заборавио.
Само се сјећа како је слаб и рањен лежао; испод отворена прозора
му пљуска и шуми набујао поток, на бријегу је ђурђевдански дернек и
Циганке први пут пјевају о њему, пјесму им додаје бријег бријегу, јечи и
шуми сва сребреничка котлина од пјесама и потока, а он лежи и тако
245
је слаб да не може сам ни маштрафу с лимунадом да устима принесе.
Сјећа се, сјећа, али не може да раздвоји овај дернек од онога што га је
болестан слушао, него му се све мијеша, пјесме и свирка и пиће и чељад
од онда и од сада; а преко свега тога се љуља Земка у великом смјелом
луку, и он је лови очима и језа га пролази, час врела час хладна, испод
слабина.
Овај моменат Ђерзелезовог боравка у Сребреници Андрић је мај
сторски осмислио изградивши једну умјетничку слику преклапања
и прожимања природе са једним духовним стањем јунака у којем се
он тада налазио. Изгледа као да се сребреничка околина претворила у
Ђерзелезово духовно стање, а његово несвјесно стање у сребренички
пејзаж. Ништа се није промијенило између онога некада и овога сада,
само онда је трајао бол од задобијених удараца а сада је тај бол постао
Земка, а он карикатура коју она показује окупљеним.
Отима се, диже, шири руке и полази пут Земке, која стоји међу Ци-
ганкама крај љуљашке и глође црвене арнаутске шећерлеме. Распасао
се па му спадају и борају се чакшире, а ионако кратке ноге му изгледају
још краће и још дебље; отпасао му се појас од ибришима вишњеве боје
па се вуче за њим, поливен ракијом и умрљан пепелом. Једва се држи
на ногама, кривуда и смјера час лијево, час десно. Циганке вриште од
смијеха, и Цигани се убезобразили. Свирка стаје:
- Ха, држи га, земљо!
- Повуци, потегни!
- Јаалах!
А Циганчад што су се испела по гранама гађају га из потаје сухим
шишаркама. Враћа се, сједа и пије и упада у пјесму.
246
Не гађај се, Земко, роспијо...’вамо дођи!
Никако не може да се сабере. Присјећа се да је хтио неког да убије;
хтио је неког да упита шта је ово с њим, али било се наоблачило, и
касна ноћ; и никог није било, ни кога да пита, ни с ким да се бије.
248
А много година касније, сазнавши понешто о Андрићевој вези са
Сребреницом, општинске власти су негдје 60-их година прошлога вије-
ка поводом 27. јула - дана дизања устанка у Босни и Херцеговини - а
који се обиљежавао и у Сребреници, позвале Иву Андрића да својим
присуством баш у Сребреници увелича овај датум. Андрић је том при-
ликом одговорио да због лошег здравља и лоших путева до Сребрени-
це не може присуствовати овој прилици. Ово су последње Андрићеве
везе са Сребреницом.
249
CIP - Каталогизација у публикацији
250