Tri melodije,

(Trois melodies) Pol Verlen (Paul Verlain) i Klod Debisi (Claude Debussy)

I More je lepše
More je lepše
Od svake katedrale;
Uspavanka od jauka;
More nad kojim se moli
Devica Marija.

Ima sve vrline,

Strašne i slatke.
Čujem njegov oproštaj,
Huk njegovog besa;
Ovo prostranstvo
Nema namere.

Oh!Tako stidljivo
Čak i kad je opako!
Prijateljski dah progoni
talase, i peva nam,
„Vi bez nade,
Možete umreti bez patnje!“

I onda pod nebom

Koje izgleda svetlije nego što jeste,
Pokazuje svoje plave
Ružičaste, sive i zelene...
Lepše od svega,
bolje od nas!
II Zvuk roga odzvanja

Zvuk roga odzvanja u blizini šume

Poput tuge sirotinje
Koji odumire u podnožju brda,
Gde severac očajnički huči.

Duša vuka jeca u tom glasu

Koji se podiže sa zalaskom sunca,
Uz agoniju koja nekako prija
I istovremeno očarava i uzemirava.

Da pojača ovu pospanu žalopojku

Sneg pada poput dugih traka od lana
Preko krvavo crvenog sunca,
A vazduh je poput jesenjeg uzdaha.

Tako nežan u ovoj monotonoj večeri

U kojoj spori pejzaž ugađa sam sebi.

III Trenutak u žvici

Red po red žive ograde

Puni daljinu,
Kao bledo more u jasnoj izmaglici
Koje miriše kao zrele mlade bobice.

Drva i vetrenjače
Poziraju lako u prelepom zelenilu trave,
Gde se hitri pastuvi
Protežu i igraju.

Ovde, u ovom nedeljnom sanjarenju

I ovce su takođe razigrane,
Velike ovce, nežne kao
Njihova meka bela vuna.

Trenutak ranije, kao svitak

Koji se odmotao, talas je nadošao
Kotrljajući se i razbijajući, talas od
Zvona nalik na svirale,
u mlečno belom nebu.
I La mer est plus belle

La mer est plus belle

Que les cathédrales,
Nourrice fidèle,
Berceuse de râles,
La mer qui prie
La Vierge Marie !

Elle a tous les dons

Terribles et doux.
J'entends ses pardons
Gronder ses courroux.
Cette immensité
N'a rien d'entêté.

O! si patiente,
Même quand méchante !
Un souffle ami hante
La vague, et nous chante :
« Vous sans espérance,
Mourez sans souffrance ! »

Et puis sous les cieux

Qui s'y rient plus clairs,
Elle a des airs bleus.
Roses, gris et verts...
Plus belle que tous,
Meilleure que nous !
II Le son du cor s'afflige vers les bois

Le son du cor s'afflige vers les bois,

D'une douleur on veut croire orpheline
Qui vient mourir au bas de la colline,
Parmi la [bise]1 errant en courts abois.

L'âme du loup pleure dans cette voix,

Qui monte avec le soleil, qui décline
D'une agonie on veut croire câline,
Et qui ravit et qui navre à la fois.

Pour faire mieux cette plainte assoupie,

La neige tombe à longs traits de charpie
A travers le couchant sanguinolent,

Et l'air a l'air d'être un soupir d'automne,

Tant il fait doux par ce soir monotone,
Où se dorlote un paysage lent.

III L'échelonnement des haies

L'échelonnement des haies

Moutonne à l'infini, mer
Claire dans le brouillard clair,
Qui sent bon les jeunes baies.

Des arbres et des moulins

Sont légers sur le vert tendre,
Où vient s'ébattre et s'étendre
L'agilité des poulains.

Dans ce vague d'un Dimanche,

Voici se jouer aussi
De grandes brebis,
Aussi douces que leur laine blanche.

Tout à l'heure déferlait

L'onde roulée en volutes,
De cloches comme des flûtes
Dans le ciel comme du lait.
 Kao rezultat nove estetike sa kraja XIX veka, pojavljuje se novi pravac,
simbolizam. Simbolistička poetika donosi novi koncept stvarnosti koji se bazira na kredu
da suština nikada ne treba biti izrečena, vec nagoveštena spektrom različitih simbola.
Negiranje tradicije, normiranih obrazaca, ma kog uslovljavanja, postaje osnova nove
poetike. Verujući da se jedino pomoću simbola može objasniti neizrecivo, pesnici se
okreću novom tretmanu versifikacije i metrike. Na taj nacin, pesma je dobila novi izgled i
mogućnosti tumačenja, gde je pesnik bio taj koji postavlja zagonetku i provocira maštu
čitaoca, dok je konacno razumevanje tumačenja bilo slobodna interpretacija čitaoca, jer
svaki simbol ima potencijal za nekolika značenja. Muzika je bila idealni medijum za
nagoveštavanje istine, s obzirom na njenu apstraktnu prirodu, a pesnici su težili da
poezija postane nova muzika. Pol Verlen, kao jedan od predstavnika simbolista, a o čijem
će ciklusu pesama biti reči u ovom radu, imao je jasan stav u vezi sa tradicionalnim
načelima: “ Muzika pre svega, i iz tog razloga preferira nejednak broj slogova, nejasnih,
koji nestaju u vazduhu, i koji nemaju u sebi nista teško i konačno. Takodje, reči morate
birati nehajno: nista draze od sive pesme gde se nepoznato i poznato spaja. Kao prelepe
oči iza vela, drhtavo svetlo u podne; to je kao toplo jesenje nebo, pregršt sjajnih zvezda!
Jer mi i dalje želimo nijanse, ne jasne boje, vec samo nijanse. Oh, ali sama suptilna
nijansa spaja san sa snom i flautu sa rogom”. Verlen takođe sugeriše kolegama
pesnicima da, figurativno, “retorici zavrnu šiju” i odbace stara pravila i šablone. Kao
rezultat novog tretmana rime, pojavljuju se pesme sa devet, jedanaest i trinaest slogova.
Ciklus “Tri melodije” Debisi komponuje na poetske stihove Pola Verlena. Ciklus je
napisan za glas i klavirse i prvi put je objavljen 1891. odine,
Prva pesma “More je lepše” sadrži četiri strofe koje imaju identično sintaksičko
uređenje. Princip organizovanja stihova unutar strofa je osmišljen tako da se šest stihova
moze podeliti na katren i distih (4+2). Podela je uslovljena parnim rimovanjem prva četiri
stiha (abab), dok su poslednja dva istovetne rime (cc). Na taj nacin je ostvarena i
muzikalnost samih stihova, koja je bila imperativ pesnicima simbolizma. Integracija
poetske strukture ostvarena je poznatom, tradicionalnom versifikacionom metodom.
Tematika pesme je pastoralna, i predstavlja svojevrsni omaz prirodi, konkretno vodenom,
morskom prostranstvu. More je česta tema u celokupnom opusu Debisija, bilo da se
konkretno u naslovu pojavljuje ili da je u pitanju ideja (njihanje talasa, oluja). Čitav
spektar raznovrsnih, često paradoksalnih osobina koje pesnik pripisuje vodenom
prostranstvu dokaz je da je je dvojakost, ambigvitet prisutan u coveku zapravo refleksija
iz prirode. Simbolika vode kao osnovne i primordijalne materije koja obezbeđuje život na
zemlji, ali i koja ima potencijal sasvim suprotnog, rušilačkog dejstva, prikazana je u ovoj
pesmi. Veličajuci prirodu i njenu milostivost, pesnik sugeriše na jednu od osnovnih
preokupacija čoveka tog vremena: beg iz stvarnosti u arkadijski svet, vraćanje prirodi i
prirodnom. Stih “More nad kojim se moli Devica Marija” sugeriše na hrišćansko
predanje gde voda simbolizuje izvoriste stvaranja. Od izvora, mesta na kom se desavaju
cudesa, vencanja. I Verska referenca se odnosi na Devicu Mariju koja predstavlja onu
koja će zaštititi i spasiti one koji su na moru. Idealni pastoralni svet predstavljen je poput
utopije, a more kao idealno mesto gde će pronaći mir i spokoj i pored koga će moći da se
zamisle.
Motiv mora prikazan je arpeđiranom pratnjom u klaviru, koja podseća na harfno
nizanje razlozenih akorada. Veliki registarski raspon i uzlazno kretanje arpeđiranih
šesnaestina doprinose ilustrativnosti, simulirajući morske talase i uzburkanost. Tonalitet
nije eksplicitno prikazan, narocito zbog nesklada izmedju predznaka i početnog niza
akorada. Tonalna centriranost je iluzorna, kao i tonika koja kroz čitav tok provejava
neopažano, zbog prisustva medijantnih akorada. Prva strofa (1-11) započinje u H duru,
bez obzira na predznake (jedna povisilica), akord h-dis-fis se u opštoj sferi zvuka ne
dozivljava kao dominanta za e mol. Prisustvo submedijante (d-f-a) između dva tonična
akorda govori u prilog tonskom bojenju. Debisi koristi hromatsku tercnu srodnost da bi
postigao koloristički efekat, za razliku od predstavnika epohe romantizma, od kojih su i
preuzete medijantne akordske veze. Romantičari ih koriste u ekspresivne svrhe. Takođe,
ovaj isti akord sugeriše izbegavanje vođičnog tona (a umesto ais) tako da je tonalitet
krajnje aluzivan. Vokalna deonica takođe izbegava vođicu, te se moze zaključiti da
Debisi pribegava starom, arhaičnom modalnom kvalitetu (H miksolidijski). Triole u glasu
doprinose utisku kretanja vode, njihanja koje narusava “pravilnost” 4/4 takta. U trećem i
četvrtom stihu, nizanje pesničkih slika koje aludiraju na dvostruki karakter mora (verna
briga, uspavanka od jauka) podržano je postepenim pojačavanjem dinamike do konačnog
forte zvuka, kao i kulminacijom u glasu, i ritmičkom i melodijskom (ton d 2, polovina) .
Međutim, vec u poslednjem distihu, kada se spominje Devica Marija, muzički tok se
naglo stišava, kao izraz najveće intimnosti i poštovanja prema njoj. Artikulacija tonova
(tenuto) sugeriše da je od izuzetne važnosti da čujemo upravo te stihove. Harmonska
podloga ovog distiha je vrlo specifična. Naime, dvostruko umanjeni akord (eis-g-h-d) se
razrešava u toniku H dura, i to tako što se osnovni ton eis razresava naniže, u ton dis.
Dakle, jos jedna potvrda da Debisi izbegava razrešenja, kao i dominantne odnose bilo
koje vrste. Melodija vokalne deonica ima karakteristična ponavljanja tonova, statična je,
nalik na deklamaciju. Moguce je napraviti analogiju sa impresionistickim slikarstvom i
pasivnim posmatranjem pejsaza. Pesnik kao da posmatra i opisuje jedan trenutak,
ostavljajući čitaocu da zamisli sliku, dok on nizanjem pesnickih slika daje specificnu
atmosferu. Druga strofa (13-18) donosi osciliranje izmedju centara c i H. Frigijska boja
nastala je usled paralelnih pomeranja osnovnog centra H. Pratnja je ista kao i u prvoj
strofi, te se moze reci da je pratnja u funkciji ostinata. Melodija se kreće u okviru uskog
ambitusa, i ima rečitativni izgled. U trećem stihu gde pesnik sugerise moć velike sile kao
što je more, Debisi se poigrava sa hromatskim paralelizmima, kako u pratnji, tako u
glasu (d,dis, takt 15). To govori u prilog činjenici da sve što postoji ima dve opozitne
strane, kao i na permanentno osciliranje između njih. Pesnik pokušava da čulnim i
opipljivim detaljima iz prirode izazove emotivno stanje kod čitaoca. Postepeno
sklizavanje muzičkog toka kreće se u pravcu dis mola, u kome će i završiti druga stofa. U
trećoj strofi (19-29) Debisi prvi put menja koncepciju pratnje. Takođe, po prvi put
označava predznake H dura. Uzdah “Oh!” na početku stiha i zatim niz vrlina koje more
poseduje po sebi, donosi jedan sasvim nov lirski prizvuk. U diskantu pratnje, ostaju
arpeđirani tonovi koji predstavljaju neprestano i neumitno kretatanje. Vrline mora su u
prvom planu: prijateljsko, strpljivo, iako moćno i spodobno da sudi coveku. U trećem i
četvrtom stih, pesnik se koristi onomatopejom (more peva) i ujedno predstavljaju
najlirskiji momenat pesme. Na fonu dominante E dura, u klaviru se razlazu septakord
tonike i nonakord drugog stupnja. Ti akordi su obogaceni dodatim tonovima, intrvalom
sekste u prvom i intervalom kvarte u drugom slučaju. Dodati tonovi uticu na bogatstvo
zvučnih boja. U glasu su prisutne zadržice, poput uzdaha, koje oslikavaju sentimantalnu
stranu pastorale. Zatim sledi modulacija u C dur, gde se osnovnom obliku toničnog
kvintakorda dodaje septima, ali ne u cilju funckionalizovanja akorda (DS) vec samo kao
zvučna boja, i upotreba septakorada na svim stupnjevima, sto je jedna od osnovnih
karakteristika impresionističke harmonije. Vrhunac pohvale morskom prostranstvu su
poslednja dva stiha: “ Pa i vi bez nade, možete umreti bez patnje!”. Poslednja strofa (30-
39) predstavlja svojevrsnu reprizu prve; i pratnja i vokalna deonica donose vrlo sličan
sadrzaj. Najveća razlika tiče se tonalnog plana: modulacija iz pocetnog H dura u
subdominantni E dur, i ubedljiva kadenca na kraju (II9, K64 +D T9). Pedalni ton e koji je
artikulisan u udvojenoj oktavi u basu nastupa od trideset drugog takta i potvrđuje zavrsni
E tonalitet. Kao krajnji zaključak, pesnik nam sugerise “More je bolje od nas”. Ovo je
apsolutni poetski vrhunac pesme, u slavu mora, gde se pesnik divi bojama (roze, zelena,
plava). Stopljenost coveka sa prirodom i ponasanje u skladu sa prirodnim zakonima,
jedna je od osnovnih vodilja simbolista, te i ne čudi ovakav zaključak. Potreba da se o
prirodi govori u superlativu i poziv čoveku da se okrene prauzorima je pokrenuta još u
romantizmu, a impresionizam je samo nastavak te tradicije.
Druga pesma “Zvuk roga tuguje” predstavlja kontrast prvoj. Za razliku od prve,
pastoralne pesme koja potencira veličanje prirode, druga je artikulisana kao pastoralna
melanholija i prikazuje sentimentalnu stranu pastoralnog žanra. Žalobno raspoloženje i
nostalgija provejavaju kroz čitavu pesmu. Zvuk roga po sebi predstavlja jedan od
najuobičajenijih pastoralnih motiva, a deskripcija prirode (šuma, severac, sunce, nebo) po
konvenciji se vezuje za pastoralni žanr. U pesmi “Zvuk roga tuguje” priroda je
predstavljena u svom drugom vidu, na svom zalasku, na kraju svoj ciklusa (severac huči,
jesenji izdah, sneg). Stihovi su organizovani na način francuskog soneta: dva katrena čija
je rima obgrljenog tipa (abba) nakon kojih slede dve tercine sa rimom ccd. Slaganje
pesničkih slika koje su pune simboličkih značenja povereno je katrenima, kao i prvoj
tercini, nakon koje kao da sledi cenzura. Poenta čitave pesme smeštena je u poslednjoj
tercini (“Tako nežan u ovoj monotonoj večeri, u kojoj spori pejsaž ugađa sam sebi.”)
Sedmi i osmi stih pesme donose opise pejsaža koji su protivrečni, te se može govoriti o
paradoksu (agonija koja prija, istovremeno očarava i uznemirava). Početni niz
simboličkih slika nema jasan zvučni orijentir, mada predznaci sugerišu f mol tonalitet.
Prvi katren (1-13) započinje kvintnim sazvučjem subdominante (b-f) nad kojim se odvija
melodija koja kruži oko tonova prirodne dominante (c-es-g) što ukazuje na f eolski
modus. Svi ovi kvaliteti sugerišu evokciranje stare srednjevekovne tradicije. Nakon
klavirskog interludijuma od četiri takta, klavir iznenada donosi arpeđirani D dur
kvintakord. Prividno tercno srodni tonaliteti f mol i D dur predstavljaju veliki kontrast, i
to doprinosi efektu promene zvučne boje (tamno/svetlo). U trenutku nastupa, glas je
tretiran rečitativno, što ponovo ukazuje na arhaičnost. Debisi evocira stare stilove
upotrebom kvintnih sazvučja, deklamacionog tretmana glasa, modalnog prizvuka zarad.
U osmom taktu muzički tok se vraća in f, a već u jedanaestom nastupa veza dva akorda
(es-g-h-des i des-f-a) koja imaju tendenciju da vode u tonalitet koji će uslediti, u C dur.
Tekst sugeriše odumiranje, kraj, te i ne čudi kretanje oko centra des, što je zapravo
frigijska oblast u C duru. Poslednja dva takta donose kadencu, sa postepenim hromatskim
silaskom u unutrašnjem glasu (as-a-g) do C tonike, te je sveopsti utisak silazni, katabazis.
Sam početak drugog katrena donosi promenu teksture, koja postaje homofona, sa
kompaktnim sazvucima. Kako muzički tok odmiče, tekstura se usložnjava, dodavanjem
terci. Vokalna deonica se kreće postepeno naviše, dinamika se pojačava, a sve to u skladu
sa poetskim tekstom koji naglašava jecaj koji se podiže. Sveobuhvatni anabazis se kreće
sve do kulminacionog tona es 2 (17 takt). Muzički tok se zadržava u C duru, sa različitim
bojenjima unutar tonaliteta (upotreba septima, hromatike). Melodija glasa se kreće
postupno naviše do kulminacije, a zatim opada do tona g1. Nova pesnička slika se tiče
najintenzivnijeg trenutka lamenta, a to je trenutak kada se pominje sneg (“Sneg pada
poput dugih traka od lana”). Zima, kao poslednje godišnje doba, simbolizuje kraj jednog
vremenskog ciklusa, smiraj. Debisi koristi celostepenu lestvicu u silaznom pokretu kao
semantičko sredstvo za prikazivanje katabazis kvaliteta. Glas donosi melodiju, i ispisuje
melodijski luk od d2 do d1. Deonici klavira su povereni silazni četvorozvuci kao potpora
osnovnoj celostepenoj melodiji. Postludijum je smešten u dubok registar, sa udvojenim
oktavama u basu. Permanentni silazni pokret podcrtava osnovnu ideju, a to je kraj,
konačnost. Poslednji stihove donose kontrast; triole i razloženi akordi u glasu i povratak u
f tonalitet. Takođe se primećuje povratak na već poznat motiv sa početka. Završna
kadenca je plagalna, (s-t), u f molu.
Treća pesma „Trenutak u živici“ ima pastoralnu tematiku kao i prethodne dve
pesme ciklusa. Prikazuje idilični pastoralni pejzaž, prisutni su svi stanovnici pastorale:
životinjski svet (ovce, pastuvi), biljni svet, kao i vodena površina (more). Atmosfera koja
vlada nedeljnim predvečerjem je krajnje rasterećena, potencira se lakoća življenja u
pastoralnoj sredini. Poetski tekst kao da je u stanju da dočara sliku, pregršt atributa i
desktiptivnih momenata prirode sugeriše vizuelnu predstavu pejsaža. Takođe, realnost
prikaza govori u prilog tome. Neposrednost trenutka, utisak i subjektivni doživljaj
pesnika otelotvoreni su u nizu pesničkih slika prirode. Nalik na slikarsku tehniku
„hvatanja trenutka“ koja je tipično impreionističko obeležje, pesnik je u četvrtoj strofi
opisao talas. Sam nasov pesme sugeriše na jedan trenutak, jednu kratkotrajnu impresiju
čiji je pesnik svedok. Naglašen hedonizam i čulnost, kao i odsustvo materijalnog sveta,
doprinose lakoći ovog pastoralnog prizora. Debisi se, u skladu sa tekstom, služi svim
sredstvima koja karakterišu jednostavnost. Versifikaciona podela pesme je verlo jasna,
sadrži četiri strofe, od kojih prva, druga i četvrta imaju obgrljenu rimu (abba), dok treća
ima abca. Pesma započinje klavirskim interludijumom koji je smešten u cis eolski modus.
Klavir donosi brze kvintole, a u deonici basa se akcentuje eolska septima (melodija glasi
cis-dis-gis-h-cis), odnosno naglašava se modalni kvalitet. Evokacija starih tonalnih
modusa izražavanja zadržava se kroz čitavu pesmu. Tekstura je izuzetno jasna i
pregledna: melodija i pratnja. Melodija glasa je na početku gotovo pentatonska, uskog
ambitusa, dok se u daljem doku proširuje. U sedmom taktu tekstura postaje troslojna,
dodavanjem pedalne kvinte u basu. Statični bas u vidu kvinte jedna je od osnovnih
osobenosti pastoralnog zvuka. Prva strofa završava plagalnom kadencom na prvom
stupnju cis eolskog, ali bez sazvučja terce. Još jedan način za izbegavanje razrešenja je
pratnja u klaviru koja neometano nastavlja svoj tok. U sedmom taktu nastupa i promena
tonalnog centra, u pravcu h dorskog modusa, gde se naglašava durska subdominanta. Pri
upotrebi modusa, Debisi se trudi da istakne upravo onu karakterisiku koja mu je
svojstvena (eolska mala septima, dorska velika seksta) radi što arhaičnijeg zvuka. Druga
strofa donosi modulaciju iz cis dorskog u C dur, pa zatim u Es dur. Na ovaj način, Debisi
koristi široki spektar zvučnih boja (cis, C, Es). Arpeđirani akordi u deonici klavira
kontrastiraju akordima u basu, koji su jasno tonalno određeni (Es: T +D T II). Početak
četvrte strofe je istovetan kao i prva, s tim što je muzički tok smešten u dominantni fis
mol. Naglašena je ilustrativnost, kotrljajući talasi prikazani su silaznim šesnaestinskim
pokretima u klaviru.
 Ciklus pesma „Tri melodije“ je tipičan reprezent impresionizma u muzici,
odnosno simbolizma u književnosti. Pastoralna tematika je prisutna u sve tri pesme, gde
se putem različitih simbola otvaraju razna pitanja i gde je čitalac onaj koji naslućuje
misterioznu zagonetku. Boje, zvuci, i prizori evociraju starinu vremena, pozivaju na
povratak univerzalnim vrednostima. Pastoralni svet je prikazan u svim svojim vidovima,
a čovek je posmatrač prizora. Idealno predstavlja dostupno čulima, a otelotvoruje se u
svakome odvija individualno, krajnje subjektivno. Imprsionistički slikari su insistirali na
slikanju jednog te istog pejzaža u različito doba dana, na promeni atmosfere čiji će
rezultet biti uvek novo svetlo, nova nijansa boje. Upravo taj kvalitet je postigao Debisi,
pre svega harmonskim senčenjem, upotrebom palete različitih akorada, čija je svrha
koloristička. Sled akorada više nema ulogu da potvrdi tonalitet, da ga funkcionalizuje,
već da se lionearnim pomeranjem tonova muzički tok oboji, osenči. Brzi prelasci u nove
tonske boje, tonalne i modalne, moderne i arhaične, imaju analogiju u slikarskim
tehnikama impresionizma. Sa promenom atmosferskih uslova rizori prirode menjaju boje,
zavisno doba dana i svetlosti, te tako i Debisi u skladu sa tim postupa. Njegova muzika
teži da naglasi sva ta suptilna nijansiranja iz poezije. Iz svih ovih razloga, moguće je
povući vertikalu između različitih medijuma izražavanja jedne iste ideje, a upravo na taj
način i dobijamo jedinstvo stila.
 Univerzitet umetnosti

Fakultet Muzičke Umetnosti

Simbolistička poetika na primeru:

Tri melodije (Trois melodies)

Pola Verlena (Paul Verlain) i Kloda Debisija (Claude Debussy)

Student: Elena Sedlić

Profesor: Dr Milena Medić

Predmet: Analiza vokalne muzike 4

Školska godina: 2013/14